Dragoslav Veljkovic u Vordu 2003

Dragoslav Veljković, sudija Vrhovnog suda Srbije u penziji

UGOVORI U PRIVREDI SA SUDSKOM PRAKSOM, PRIMERIMA UGOVORA I TUŽBAMA ZA OSTVARIVANJE PRAVA IZ TIH UGOVORA

PRVO IZDANJE

Beograd, 2008.

PREDGOVOR Svrha ove knjige je, očigledno, da posluži svim subjektima koji učestvuju u privredno-pravnim odnosima, da sa lakoćom, koristeći date primere u knjizi, kao i komentar autora, dođu do rešenja, odnosno rasprave odnose u koje ulaze pri rešavanju nekog svog konkretnog odnosa. Primeri koji su dati u knjizi zasnovani su na postojećim propisima, na Zakonu o obligacionim odnosima, na Zakonu o privrednim društvima i crugim propisima koji regulišu obligacione odnose, kao i na postojećoj praksi. Oni će pomoći kod kreiranja novih privredno-pravnih odnosa, u uslovima novih svojinsko-pravnih odnosa, kako se budu dalje razvijali. Ova knjiga, posvećena obligacionim odnosima privrednih subjekata, rezultat je sudske prakse i nastale potrebe da se pojedini odnosi između pravnih subjekata regulišu ugovorima, a u slučaju neslaganja da se odnos raspravi odlukom suda. Knjiga je napisana tako daje prilagođena praksi sudova, advokata, privrednih i drugih subjekata, da mogu za svaki da pronađu odgovarajuće rešenje i da ga primene uz odgovarajuća usklađivanja za konkretan odnos. Obligacioni odnosi, razrađeni na način kako je to učinjeno u ovoj knjizi, naročito u oblasti privrednog poslovanja, rezultat su prakse privrednih i drugih sudova, stvorenih na bazi postojećeg stanja materijalnih i svojinskih odnosa, nastali promenama društvenih odnosa. Komentari, sudska praksa, primeri ugovora, primeri raznih tužbi za ostvarivanje prava iz određenih ugovora, daće doprinos stvaranju i kreiranju novih odnosa koji dolaze sa uvođenjem novog sistema poslovanja. Ova knjiga jeste svedočanstvo sadašnjeg našeg pripredno-pravnog ponašanja u oblasti obligacionih odnosa, zbog čega zaslužuje da se o doprinosu autora kažu samo najbolje reci, jer sve to stoje u knjizi iskazano iskazano je na objektivan, stručan način, posebno u uslovima kreiranja novih društvenih odnosa, zbivanjima u ekonomiji naše zemlje i promene vlasničke, odnosno svojinsko pravne regulative. Materija obligacionog prava, koju u svojoj knjizi obrađuje Dragoslav Veljković, sa stanovišta stvarnosti tog prava u našoj sudskoj praksi, kao rezultat prakse privrednih društava i preduzeća, kao i drugih pravnih subjekata koji u tom procesu učestvuju, veliki je doprinos za pravilnu i zakonitu primenu propisa koji pripadaju toj najživotnijoj oblasti. Komentari za svaku oblast obligacionih odnosa, sa sudskom praksom, primerima ugovora i tužbi za ostvarivanje prava iz tih odnosa, predstavlja odraz sadašnjeg stanja naše svakodnevnice, već i pomoć koja će objavljena u ovoj knjizi doprineti kreiranju našeg budućeg zakonodavstva i ponašanja u praksi privrednih i drugih subjekata koji primenjuju obligaciono pravo, a posebno usmeravanje koje će vršiti naši sudovi da sudsku praksu uobliče tako da ona bude kreator novih, savršenijih odnosa u poslovanju privrednih i drugih subjekata koji primenjuju obligaciono pravo. Koristi od ove knjige imaće praktičari, koji se svakodnevno susreću sa novim izazovima u primeni obligacionih odnosa, bez kojih se ne može zamisliti stvarnost našeg novog ekonomskog i svojinsko-pravnog razvoja. Dragoslav Veljković, je sa svojom pedesetgodi{njom sudskom praksom, i velikim brojem izdatih knjiga iz ove oblasti, uložio sve svoje znanje i iskustvo da i ovo novo delo koncipira tako da bude od koristi svim subjektima koji se bave privrednim odnosima, sudovima, advokatima, državnim organima; posebno opštinskoj upravi, ustanovama i drugim subjektima koji svakodnevno dolaze u dodir sa obligacionim odnosima, pri čemu će posebno korisi imati studenti koji na određenim fakultetima izučavaju menadžment, kao i novi naraštaji koji tek treba da stupe u složene poslove koji za predmet imaju obligacione odnose. Skoro svaki komentar u knjizi određenog obligacionog instituta, pojašnjenje određenim primerom tako da jedno drugo dopunjuju. Zbog toga je od značaja ukazati na to da sudska praksa dopunjava svaki komentar i obogaćuje ga novom sadržinom. Zakonski propisi ne mogu uvek da rtgulišu sva rešenja za neki odnos koji je predmet propisa, ali je sudska praksa, a posebno sudovi, kao i ponašanje privrednih i drugih subjekata posebnim postupanjima dopunjavala tu prazninu. Uzeti su primeri sudske prakse iz ranijih godina, i najnovija sudska praksa, koji celovito daju potpuno jedinstvo sudske prakse, korisno za pronalaženje rešenja svakog životnog slučaja. Autor je kroz komentar ulazio i u njeno teoretsko objašnjenje, u onoj meri da se ne odstupi od glavnog cilja - da pravna praksa bude korisna pravnoj literaturi. U knjizi su dati primeri naše stvarnosti, uz korišćenje literature naših pravnih teoretičara koji su radili i rade u oblasti obliack nih odnosa. To je omogućilo autom ove knjige da tu teoriju obogati novim sadržajima, da je dopuni onim elementima koji se nalaze u svakodnevnom životu. No, u svakom slučaju, mora da se naglasi da je ova knjiga stručna knjiga i da ne postoji pretenzija autora da ide van okvira onog što je predmet svakodnevne prakse. Delo ovog autora sigurno će pomoći da njegova rešenja nađu mesto u predtozima novih zakona i njihovog usklađivanja sa onim što praksa zahteva. REDAKCIJA 3

UVODNE NAPOMENE A UTORA Ova knjiga je rezultat prakse privrednih sudova, posebno Višeg privrednog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije. Uzeti su uglavnom najnoviji primeri sudske prakse, iz poslednjih godina, oni koji se najčešće pojavljuju u praksi preduzeća i drugih pravnih subjekata, dakle iz oblasti privredno-pravnog poslovanja. Vodilo se računa da budu zastupljeni skoro svi instituti privrednog prava, odnosno svi koji se pojavljuju u praksi privrednih sudova. Tako, u knjizi je naveden veliki broj sudske prakse, kojim se potkrepljuju navodi autora u vezi svakog pravnog instituta koji je bio predmet obrade, uz navođenje ne samo sentence određene odluke, već i navođenje obrazloženog pravnog stava suda. Pored toga dat je veliki broj praktičnih primera primene obrazloženih instituta, posebno u delu o ugovorima, u kome je dat primer za svaki ugovorni institut. Zatim je naveden veliki broj primera tužbi za ostvarivanje prava iz pojedinih ugovora, uz ukazivanja autora da ti primeri nisu primenljivi za svaki slučaj u praksi, ali se mogu koristiti kao neki oblik - forma koja se može prilagoditi određenom slučaju. Naime, uvod koji je dat uz svaki prikaz ugovora, tužbe ili sudske odluke treba da posluži samo kao upućivanje na problematiku koja je njihov predmet. U nekim slučajevima, gde je to bilo moguće, ukazivano je na pozitive, a i ranije propise, radi pomoći u daljem radu na rešavanju konkretnih problema. Praćenje sudske prakse koja se odnosi na rešavanje privrednih odnosa subjekata u sporu pred privrednim sudovima, deo je funkcije koju sudovi vrše. Međutim, ta funkcija dobija u značaju ako se javnosti saopštava i na način kako se to čini ovom knjigom, imajući u vidu cilj kome treba da posluži. Ovo zbog toga što se i na ovaj način, delom, koncentriše sudska praksa koja sagledava jedinstvenu primenu saveznih i republičkih propisa, a drugo što predstavlja pomoć korišćenjem određenih pravnih stavova ili odluka sudova pri rešavanju nekog konkretnog slučaja. Pored toga, ako ova knjiga i ne obuhvata sve oblasti koje nalaze primenu u sudskim sporovima, smatra se da će i one odluke koje se ovde objavljuju, a naročito pravni stavovi zajedničkih sednica vrhovnih sudova, u mnogome pomoći da se neki odnos lakše raspravi. Polazeći od izloženog, posebno se ukazuje da pravni stavovi i odluke sudova objavljeni u ovoj knjizi, ne vezuju u pogledu iznetih pravnih shvatanja ni jedan sud, jer sudska praksa, kao što je poznato, nije izvor prava. Namera autora je bila da se sa nekim značajnijim pravnim stavovima i odlukama sudova upozna što veći broj pravnika koji učestvuju u presuđenju ili se bave problematikom privredno-pravnih odnosa učesnika u sporu. U knjizi su objavljeni pravni stavovi i odluke koji su doneti unazad godinu dana, ali su objavljene i neke odluke iz ranijih godina za koje autor smatra da su aktuelne i da mogu da posluže kod rešavanja nekog konkretnog slučaja, s obzirom da nova praksa taj problem još nije iskazala. Ukoliko ima nekih odluka sa propisima koji su prestali da važe, njihovo objavljivanje se pravda činjenicom da je sporova iz tih materija bilo u većem broju i da neki odnosi i danas nisu raspravljeni. Knjiga sadrži odluke vrhovnih, odnosno privrednih sudova samo u onom obimu koliko su te odluke bile dostupne autoru, odnosno za koje je autor smatrao do mogu da posluže sudskoj praksi i praksi preduzeća, koji su subjekti pred privrednim sudovima. Ako neke odluke iz istog odnosa imaju različito rešenje kod sudova, njihovo objavljivanje je učinjeno da bi se video obim razlika kod rešavanja nekog odnosa. Inače, mora da se naglasi da autor nije menjao sadržinu obrazloženja sudskih odluka, niti je to mogao da čini, s obzirom na značaj autentičnosti sudske odluke, odnosno njenog obrazloženja. Smatramo da će ova knjiga obogatiti praksu i biti korisna u daljem radu privrednih sudova, advokata i pravnika u preduzećima i drugim institucijama. Materija koja je obrađena u ovoj knjizi uglavnom se zasniva na Zakonu o obligacionim odnosima i drugim propisima Republike Srbije, koji u svojoj sadržini rešavaju neke obligacione odnose. Jedan manji broj primera sudske prakse, ugovora i tužbi imaju za predmet rešavanje nekog obligacionog odnosa koji se odnosi na fizička lica, ali to nije smetnja da se institut iz takve materije primeni i na neki privredno obligacioni odnos. Svrha ove knjige je da se materija obligacionih odnosa što više objasni sa stanovišta prakse subjekata koji ovu. materiju primenjuju pri rešavanju konkretnih slučajeva. Još jednom se naglašava da ovo nije udžbenik bilo kog stepena učenja ili proučavanja u školama, odnosno fakultetima (mada se na neki način može i tako shvatiti), jer nije obrađen kao školski predmet, udžbenik - ovo je stručna knjiga koja sa primerima sudske prakse, ugovorima, tužbama i drugim praktičnim primerima, pruža pomoć praktičarima, da na već datim primerima nadgrade specifičan odnos pri rešavanju nekog konkretnog slučaja. Studentima, koji obligaciono pravo imaju kao predmet nastave, ova knjiga će pomoći da određene institute ovog prava pojasne praktičnim primerima koje će pronaći u ovoj knjizi. Autor se zahvaljuje Vrhovnom sudu Srbije, koji mu je omogućio da određene odluke tog suda i privrednih sudova objavi u obliku koji može korisno da posluži praksi sudova, advokata, preduzeća, fakultetima, studentima, bankama, pravnim službama u opštinama, administrativnim jedinicama državnih organa i drugim licima koja primenjuju obligaciono-pravne odnose. Autor

SADRŽAJ Predgovor.................................................................................................................................................................3 Uvodne napomene...................................................................................................................................................4 OSNOVNA NAČELA U PRIVREDNIM POSTUPANJIMA Strane u obligacionim odnosima....................................................................................................................................................37 Autonomija volje............................................................................................................................................................................37 - sa sudskom praksom...................................................................................................................................................................38 Ravnopravnost strana.....................................................................................................................................................................38 Načelo savesnosti i poštenja...........................................................................................................................................................39 - 5a sudskom praksom...................................................................................................................................................................40 Zabrana zloupotrebe prava.............................................................................................................................................................42 - sa sudskom praksom...................................................................................................................................................................43 Zabrana stvaranja i iskorišćavanja prava monopolskog položaja..................................................................................................43 - sa sudskom praksom...................................................................................................................................................................44 Načelo jednake vrednosti davanja..................................................................................................................................................46 - sa sudskom praksom....................................................................................................................................................................46 Zabrane prouzrokovan]a štete........................................................................................................................................................48 Dužnosti ispunjenja obaveza..........................................................................................................................................................48 - sa sudskom praksom....................................................................................................................................................................49 Ponašanje u izvršavanju obaveza i ostvarivanju prava...................................................................................................................51 - sa sudskom praksom....................................................................................................................................................................52 Rešavanje sporova na miran način.................................................................................................................................................54 Dispozitivni karakter odredaba zakona...........................................................................................................................................54 Primena dobrih poslovnih običaja..................................................................................................................................................54 Postupanje u skladu sa opštim aktima............................................................................................................................................55 Na koga se odnose ugovori u privredi............................................................................................................................................56

ZAKLJUČIVANJE UGOVORA Kad je ugovor zaključen.................................................................................................................................................................56 - 5a sudskom praksom....................................................................................................................................................................57 Obavezno zaključenje i obavezna sadržina ugovora......................................................................................................................59 - sa sudskom praksom....................................................................................................................................................................59 Izjava volje.....................................................................................................................................................................................60 Dozvola i odobrenje.......................................................................................................................................................................60 Pregovori........................................................................................................................................................................................61 Vreme i mesto zaključenje ugovora...............................................................................................................................................62 Ponuda............................................................................................................................................................................................62 - sa sudskom praksom....................................................................................................................................................................63 Opšta ponuda..................................................................................................................................................................................64 Izlaganje robe.................................................................................................................................................................................65 Slanje kataloga i oglasa..................................................................................................................................................................65 - primer jednog javnog oglasa................................................................................................................................................66 Dejstvo ponude...............................................................................................................................................................................67 Do kada ponuda obavezuje.............................................................................................................................................................67 Forma ponude.................................................................................................................................................................................68 - sa sudskom praksom....................................................................................................................................................................68 Prihvatanje ponude.........................................................................................................................................................................68 - sa sudskom praksom....................................................................................................................................................................69 - primer prihvata ponude.......................................................................................................................................................71 - primer obaveštenja o prijemu prihvata ponude.................................................................................................................71 Prihvatanje neposredne ponude.......................................................................................................................................................71 Prihvatanje ponude s predlogom da se izmeni ........................................................................................................................................................................................................ 72 72 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................... 72 Cutanje ponuđenog................................................................................................................................................................... Zadocnelo prihvatanje i zadocnelo dostavljanje izjave o prihvatanju...........................................................................................73 Nesposobnost jedne strane koja je nastupila pre njenog prihvatanja.............................................................................................74 Predugovor.....................................................................................................................................................................................74 - sa sudskom praksom...................................................................................................................................................................75 - primer predugovora..............................................................................................................................................................76

FORMA UGOVORA Neformalnost ugovora....................................................................................................................................................................77

5

Raskidanje formalnih ugovora......................................................................................................................................................78 Ugovorena forma.....................................................................................:.....................................................................................78 Sankcija nedostatka potrebne forme...............................................................................................................................................79 Pretpostavka potpunosti isprave.....................................................................................................................................................80 Sastavljanje isprave........................................................................................................................................................................80 Kad je izvršen ugovor kome nedostaje forma................................................................................................................................81 - sa sudskom praksom...................................................................................................................................................................82

ROK Računanje vremena........................................................................................................................................................................83 - 5a sudskom praksom...................................................................................................................................................................84 Primena pravila o uslovu................................................................................................................................................................84

KAPARA Vraćanje i uračunavanje kapare.....................................................................................................................................................84 - sa sudskom praksom...................................................................................................................................................................85 Neizvršenje ugovora.......................................................................................................................................................................85 - sa sudskom praksom...................................................................................................................................................................86 - primer tužbe radi isplate udvojene kapare.........................................................................................................................86 U slučaju delimičnog ispunjenja obaveze......................................................................................................................................87

ODUSTANICA Uloga odustanice............................................................................................................................................................................87 - sa sudskom praksom...................................................................................................................................................................88 Kapara kao odustanica...................................................................................................................................................................88

ZASTUPANJE Mogućnost zastupanja....................................................................................................................................................................88 Dejstvo zastupanja..........................................................................................................................................................................89 Prenošenje ovlašćenja....................................................................................................................................................................90 Prekoračenje granica ovlašćenja....................................................................................................................................................90 - sa sudskom praksom....................................................................................................................................................................91 Zaključenje ugovora od strane neovlašćenog lica..........................................................................................................................92 - sa sudskom praksom....................................................................................................................................................................92

PUNOMOĆJE Davanje punomoćja........................................................................................................................................................................95 - sa sudskom praksom....................................................................................................................................................................96 Posebna forma punomoćja.............................................................................................................................................................96 - 5a sudskom praksom....................................................................................................................................................................97 Obim ovlašćenja.............................................................................................................................................................................97 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................... 98 - primer opšteg, odnosno generalnog punomoćja.................................................................................................................99 - primer opšteg, generalnog punomoći a za zastupanje privrdnog društva (preduzeća) pred sudom..........................100 - primer specijalnog punomoćja za zaključenje jednog ili više određenih ugovora........................................................100 - primer specijalnog punom, za zastupanje preduzeća pred sudom u određenoj parnici..............................................100 - primer prenosa punomoćja - sa pravom prenosa na drugo lice......................................................................................100 Opozivanje i sužavanje punomoćja..............................................................................................................................................101 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................101 Dejstvo prestanka i sužavanja punomoći prema trećim licima....................................................................................................101 Drugi slučajevi prestanka punomoćja.........................................................................................................................................102

POSLOVNO PUNOMOĆJE Ko može dati punomoćje..............................................................................................................................................................103 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................103 Poslovno punomoćje imaoca radnje.............................................................................................................................................104

OVLAŠĆENJA TRGOVINSKOG PUTNIKA.................................................................................................105 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................106

OVLAŠĆENJA LICA KOJA OBAVLJAJU ODREĐENE POSLOVE.........................................................107 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................108

TUMAČENJE UGOVORA Tumačenje spornih odredaba........................................................................................................................................................110 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................111 Nejasne odredbe u posebnim slučajevima....................................................................................................................................113

- sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................114 Dopunsko pravilo.........................................................................................................................................................................114 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................114 Vansudsko tumačenje ugovora.....................................................................................................................................................115

NEVAŽNOST UGOVORA.................................................................................................................................115 NIŠTAVI UGOVORI Ništavost.......................................................................................................................................................................................116 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................116 Posledice ništavosti......................................................................................................................................................................128 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................129 DelimiČna ništavost......................................................................................................................................................................132 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................133 Konverzija....................................................................................................................................................................................134 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................134 Naknadni nastanak uzroka ništavosti..........................................................................................................................................134 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................135 Odgovornost lica za ništavost ugovora........................................................................................................................................136 Isticanje ništavosti........................................................................................................................................................................136 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................136 Neograničeno isticanje ništavosti................................................................................................................................................136

RUŠLJIVI UGOVORI Kad je ugovor rušljiv....................................................................................................................................................................137 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................138 Poništenje ugovora.......................................................................................................................................................................139 - primer tužbe za utvrđenje nevažnosti - rušljivosti ugovora............................................................................................140 Posledica poništenja.....................................................................................................................................................................141 Vraćanje i naknada u slučaju poništenja ugovora ograničeno poslovno sposobnog lica............................................................141 Odgovornost za poništenje ugovora.............................................................................................................................................142 Odgovornost ograničeno poslovno sposobnog lica......................................................................................................................142 Prestanak prava............................................................................................................................................................................142 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................143

DVOSTRANI UGOVORI ...................................................................................................................................144 ODGOVORNOST ZA MATERIJALNE I PRAVNE NEDOSTATKE ISPUNJENJA................................144 PRIGOVOR NEISPUNJENJA UGOVORA Pravila istovremenog ispunjenja.................................................................................................................................................145 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................,...............................146 Kad ispunjenje obaveze jedne strane postane neizvesno..............................................................................................................146

RASKIDANJE UGOVORA ZBOG NEISPUNJENJA Prava jedne strane kad druga strana ne ispuni svoju obavezu...........................................................................................147 Raskid ugovora............................................................................................................................................................................147 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................148 - primer tužbe za raskid ugovora zbog neispunjenja.........................................................................................................153 - primer tužbe radi ispunjenja obaveze i naknade štete....................................................................................................154 Kad je ispunjenje o roku bitni sastojak ugovora - fiksni posao..................................................................................................155 Fiksni posao..................................................................................................................................................................................155 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................156 Kad ispunjenje o roku nije bitni sastojak ugovora.......................................................................................................................158 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................158 Raskidanje ugovora bez ostavljanja naknadnog roka...................................................................................................................159 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................160 Raskidanje ugovora pre isteka roka..............................................................................................................................................161 Raskidanje ugovora sa uzastopnim obavezama............................................................................................................................161 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................162 Dužnost obaveštavanja.................................................................................................................................................................163 Kad se ugovorne može raskinuti...................................................................................................".............................................163 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................164 Dejstvo raskida.............................................................................................................................................................................164 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................164 7

RASKIDANJE ILI IZMENA UGOVORA ZBOG PROMENJENIII OKOLNOSTI Pretpostavke za raskidanje.....................................................................:....................................................................................168 - sa sudskom praksom.................................................................................,..............................................................................169 Dužnost obaveštavanj a.................................................................................................................................................................172 Okolnosti od značaja za odluku suda...........................................................................................................................................173 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................173 Odricanje od poziva na promenjene okolnosti.............................................................................................................................174

NEMOGUĆNOST ISPUNJENJA Nemogućnost ispunjenja za koju ne odgovara nijedna strana.....................................................................................................175 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................175 Nemogućnost ispunjenja za koju odgovara druga strana.............................................................................................................177 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................178

PREKOMERNO OŠTEĆENJE Očigledna nesrazmera uzajamnih davanja..................................................................................................................................179 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................180 - primer tužbe za poništenje ugovora zbog očigledne nesrazmere davanja....................................................................180

ZELENAŠKI UGOVOR ...................................................................................................................................181 -

pravni stavovi Višeg trgovinskog suda u Beogradu................................................................................................................182 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................183 primer tužbe kod rušljivih - zelenaških ugovora sa predlogom za donošenje privremene mere................................185

OPŠTI USLOVI FORMULARNIH UGOVORA Obaveznost..............................................................................................................................................................188 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................189 Ništavost nekih odredaba opštihuslova......................................................................................................................................189

USTUPANJE UGOVORA Uslovi ustupanja..........................................................................................................................................................................189 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................190 Odgovornost ustupioca................................................................................................................................................................191 Prigovori......................................................................................................................................................................................192

STVARANJE OBAVEZA ZA UGOVORAČE Dejstva ugovora među ugovoračima i njihovim pravnim sledbenicima....................................................................................192 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................193

UGOVOR U KORIST TREĆEG LICA

Neposredno pravo trećeg.............................................................................................................................................................194 Opozivanje koristi za trećeg.......................................................................................................................................................194 Prigovor dužnika prema trećem.................................................................................................................................................195 Odbijanje trećeg....................................................................................................................................-....................................195 Obećanje radnje trećeg lica.........................................................................................................................................................196 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................196

PROUZROKOVAN JE ŠTETE Osnovi odgovornosti...................................................................................................................................................................197 - 5a sudskom praksom................................................................................................................................................................198 Šteta.............................................................................................................................................................................................202 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................204 - primer tužbe u sporu fizičkih lica za naknadu štete.......................................................................................................206 - primer tužbe u sporu pravnih lica za naknadu štete.......................................................................................................207 Zahtev da se ukloni opasnost štete.............................................................................................................................................208 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................209 Zahtev da se prestane sa povredom prava ličnosti......................................................................................................................210

ODGOVORNOST PO OSNOVU KRIVICE Postojanje krivice.......................................................................................................................................................................211 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................212 - primer tužbe radi naknade štete.......................................................................................................................................213 Neodgovorna lica........................................................................................................................................................................214 Odgovornost maloletnika...........................................................................................................................................................214 Nužna odbrana, stanje nužde, otklanjanje štete od drugog.........................................................................................................215 Dozvoljena samopomoć.............................................................................................................................................................216 Pristanak oštećenika...................................................................................................................................................................217 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................217 8

ODGOVORNOST ZA DRUGOG Duševno bolesni i zaostali u umnom razvoju...............................................................................................................................218 Odgovornost roditelja...................................................................................................................................................................219 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................220 - primer tužbe radi naknade štete - odgovornost roditelja...............................................................................................223 Solidarna odgovornost..................................................................................................................................................................223 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................224 Odgovornost drugog lica za maloletnika......................................................................................................................................224 - 5a sudskom praksom............................................................................................................................................................225 Posebna odgovornost roditelja....................................................................................................................................................226 Odgovornost po osnovu pravičnosti.............................................................................................................................................226

ODGOVORNOST PREDUZEĆA I DRUGIH PRAVNIH LICA PREMA TREĆIM Odgovornost preduzeća...............................................................................................................................................................227 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................229 - primer tužbe radi naknade štete od preduzeća................................................................................................................232 - primer tužbe radi naknade štete od preduzeća i radnika................................................................................................233 Odgovornost drugih lica...............................................................................................................................................................234 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................234 Odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ............................................................................................235 - 5a sudskom praksom............................................................................................................................................................236 - primer tužbe radi naknade štete zbog uništenja useva....................................................................................................251

ODGOVORNOST ZA ŠTETU OD OPASNE STVARI ILI OPASNE DELATNOSTI Pretpostavka uzročnosti................................................................................................................................................................252 - 5a sudskom praksom............................................................................................................................................................252 Ko odgovara za štetu...................................................................................................................................................................258 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................259 - primer tužbe radi naknade štete od opasne stvari...........................................................................................................263 Protivpravno oduzimanje opasne stvari od imaoca......................................................................................................................264 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................264 Predaja stvari trećem licu.............................................................................................................................................................264 Oslobođenje od odgovornosti...^.................................................................................................................................................265 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................266

ODGOVORNOST U SLUČAJU UDESA IZAZVNOG MOTORNIM VOZILOM U POKRETU.............269 -

5a sudskom praksom.............................................................................................................................................................271 primer tužbe radi naknade štete zbog udesa izazvanog motornim vozilom..................................................................276

ODGOVORNOST PROIZVOĐAČA SA NEDOSTATKOM.........................................................................277 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................278

POSEBNI SLUČAJEVI ODGOVORNOSTI Odgovornost usled terorističkih akata, javnih demonstracija ili manifestacija...........................................................................280 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................281 Odgovornost organizatora okupljanja većeg broja ljudi..............................................................................................................283 Odgovornost zbog uskraćivanja neophodne pomoći....................................................................................................................284 Odgovornost u vezi sa obavezom zaključenja ugovora...............................................................................................................285 Odgovornost u vezi sa vršenjem poslova od opšteg interesa.......................................................................................................285 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................286

NAKNADA MATERIJALNE ŠTETE Uspostavljanje ranijeg stanja i naknada u novcu..........................................................................................................................287 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................288 Kad dospeva obaveza naknade.....................................................................................................................................................290 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................291 Naknada u slučaju propasti stvari oduzete na nedozvoljen način................................................................................................292 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................292 Naknada u obliku novčane rente.................................................................................................................................................292

OBIM NAKNADE MATERIJALNE ŠTETE Obična šteta i izmakla korist........................................................................................................................................................293 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................295 Potpuna naknada..........................................................................................................................................................................302 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................302 Sniženje naknade..........................................................................................................................................................................305

- sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................306 Podeljena odgovornost.................................................................................................................................................................307 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................307

POSEBNO O NAKNADI MATERIJALNE ŠTETE U SLUČAJU SMRTI, TELESNE POVREDE I OŠTEĆENA ZDRAVLJA Izgubljena zarada i troškovi lečenja i sahrane..............................................................................................................................311 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................311 Pravo lica koje je poginulo lice izdržavao....................................................................................................................................314 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................316 Naknada u slučaju telesne povrede ili narušenje zdravlja............................................................................................................319 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................320 - primer tužbe radi naknade štete zbog telesne povrede i narušenog zdravlja...............................................................324 Izmena dosuđene naknade............................................................................................................................................................326 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................326 Neprenosivost prava.....................................................................................................................................................................327 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................328

POSEBNO O NAKNADI MATERIJALNE ŠTETE U SLUČAJU POVREDE ČASTI I ŠIREN JA NEISTINITIH NAVODA..................................................................................................................328

- sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................329

NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE Objavljivanje presude ili isprave.................................................................................................................................................330 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................331 Novčana naknada.........................................................................................................................................................................332 A. NAKNADA ZA PRETRPLJENE FIZIČKE BOLOVE...............................................................................................335 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................336 B. NAKNADA ZA PRETRPLJENE DUŠEVNE BOLOVE ZBOG SMANJENJA ILI GUBITKA OPŠTE ŽIVOTNE AKTIVNOSTI.................................................................................................................336 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................337 V. NAKNADA ZA NARUŽENOST...................................................................................................................................340 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................340 G. NAKNADA ZA POVREDU UGLEDA, ČASTI, SLOBODE ILI PRAVA LIČNOSTI...........................................341 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................342 D. NAKNADA ŠTETE ZBOG SMRTI BLISKOG LICA................................................................................................347 - 5« sudskom praksom.................................................................................................................................................................347 D. NAKNADA ŠTETE ZA PRETRPLJENI STRAH.......................................................................................................348 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................348 E. OSTALI OBLICI NAKNADE NEMATERIJALNE ŠTETE......................................................................................349 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................349 Lica koja imaju pravo na novčanu naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta.....................................................................355 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................356 Satisfakcija u posebnim slučajevima............................................................................................................................................357 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................358 Naknada buduće štete.........................................................................................................................•........................................359 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................360 Nasleđivanje i ustupanje potraživanja naknade nematerijalne štete............................................................................................360 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................361 Podeljena odgovornost i sniženje naknade...................................................................................................................................362 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................363

ODGOVORNOST VIŠE LICA ZA ISTU ŠTETU Solidarna odgovornost..................................................................................................................................................................364 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................365 Solidarna odgovornost naručioca i izvođača radova....................................................................................................................367 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................367 Regres isplatioca..........................................................................................................................................................................367

PRAVO OŠTEĆENIKA POSLE ZASTARELOSTI PRAVA DA ZAHTEVA NAGRADU 368

- sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................369

10

STICANJE BEZ OSNOVA Opšte pravilo................................................................................................................................................................................369 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................373 - primer tužbe zbog sticanja bez osnova.............................................................................................................................380

PRAVILA VRAĆANJA

Kad se ne može tražiti vraćanje....................................................................................................................................................380 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................381 Dvostruka isplata duga.................................................................................................................................................................381 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................382 Izvršenje neke prirodne obaveze, ili neke moralne ili društvene dužnosti..................................................................................383 Obim vraćanja..............................................................................................................................................................................384 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................385 Naknada troškova.........................................................................................................................................................................385 Kad se može zadržati primljeno..................................................................................................................................................386 Upotreba stvari u tuđu korist........................................................................................................................................................386 Izdatak za drugog.........................................................................................................................................................................387 Upotrebljavanje tuđe stvari u svoju korist....................................................................................................................................388 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................388

POSLOVODSTVO BEZ NALOGA Opšte pravilo................................................................................................................................................................................391 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................392

OBAVEZE I PRAVA POSLOVOĐE BEZ NALOGA Obaveze poslovođe bez naloga....................................................................................................................................................393 Dužna pažnja i odgovornost........................................................................................................................................................394 Prava poslovođe bez naloga.........................................................................................................................................................395 Vršenje tuđih poslova u nameri da se drugom pomogne..............................................................................................................395 Odnošenje dodatka.......................................................................................................................................................................396

VRŠENJE TUĐIH POSLOVA PROTIV ZABRANE......................................................................................396 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................397

NEPRAVO POSLOVODSTVO..........................................................................................................................397 ODOBRENJE.......................................................................................................................................................398 JEDNOSTRANA IZJAVA VOLJE JAVNO OBEĆANJE NAGRADE Kad obavezuje..............................................................................................................................................................................398 - primer pravila nagradne igre.............................................................................................................................................399 - primer tužbe radi ispunjenja javno obećane nagrade......................................................................................................399 Opozivanje obećanja....................................................................................................................................:...............................400 Ko ima pravo na nagradu.............................................................................................................................................................400 Slučaj konkursa............................................................................................................................................................................401 Prestanak obaveze........................................................................................................................................................................402

HARTIJE OD VREDNOSTI Pojam......................................................................................................................................................................402 Prava kod hartije od vrednosti......................................................................................................................................................403 Formalnost hartije.........................................................................................................................................................................403 Amortizacija hartije......................................................................................................................................................................403 Zakon o tržištu hartija od vrednosti..............................................................................................................................................404 Bitni sastojci.................................................................................................................................................................................405 Na koga hartija od vrednosti može glasiti....................................................................................................................................406 Nastanak obaveze.........................................................................................................................................................................406 Posebni uslovi za izdavanje hartija od vrednosti u seriji..............................................................................................................407

OSTVARIVANJE PRAVA Kome pripada pravo od hartija od vrednosti................................................................................................................................407 Ko može tražiti ispunjenje............................................................................................................................................................408

PRENOS HARTIJA OD VREDNOSTI Prenos prava iz hartija od vrednosti............................................................................................................................................408 Prenos prava iz hartije na ime......................................................................................................................................................409 Prenos prava iz hartije po naredbi................................................................................................................................................409 Vrsta indosamenta........................................................................................................................................................................410

11

Prenos punomoćja i prenos za zalogu.........................................................................................................................................410 Dejstvo prenosa prava..................................................................................................................................................................411 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................411 Dejstvo prenosa punomoćja i prenosa za zalogu..........................................................................................................................411 Dokazivanje zakonitosti prenosa..................................................................................................................................................412 Zabrana prenosa...........................................................................................................................................................................412

PROMENA KOD HARTIJA OD VREDNOSTI Promene koje vrši izdavalac.........................................................................................................................................................413 Promene koje vrši imalac pri prenosu..........................................................................................................................................413 Sjedinjavanje i deljenje hartija od vrednosti................................................................................................................................414

ISPUNJENJE OBAVEZE IZ HARTIJE OD VREDNOSTI Prestanak obaveze........................................................................................................................................................................414 Zabrana ispunjenja.......................................................................................................................................................................415 Isplata kamate ili drugih prinosa po isplati glavnice....................................................................................................................416 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................416 Prigovori na zahtev za ispunjenje obaveze...................................................................................................................................417 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................417

LEGITIMACIONI PAPIRI I ZNACI Legitimacioni papiri.....................................................................................................................................................................418 Legitimacioni znaci......................................................................................................................................................................419 Zamena oštećene hartije od vrednosti.........................................................................................................................................419 Amortizacija hartije od vrednosti................................................................................................................................................420 Zastarelost potraživanja iz hartije od vrednosti............................................................................................................................421

MENICA KAO HARTIJA OD VREDNOSTI I PLAĆANJE PO MENICI ..................................................421 A. TRASIRANA MENICA..................................................................................................................................................421 Osobenosti trasirane menice.........................................................................................................................................................423 - primer podneska imaoca menice za protest zbog neisplate menice...............................................................................426 B. SOPSTVENA MENICA..................................................................................................................................................428 - primer menične tužbe.........................................................................................................................................................429 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................. 430 OSTALE VRSTE HARTIJA OD VREDNOSTI ČEK KAO HARTIJA OD VREDNOSTI...........................................................................................................................431 Vrste čeka.....................................................................................................................................................................................431 Čekovni elementi..........................................................................................................................................................................431 Nedozvoljene klauzule kod čeka..................................................................................................................................................432 Čekovne radnje.............................................................................................................................................................................432 Čekovna tužba..............................................................................................................................................................................432 Čekovni prigovori........................................................................................................................................................................433 Amortizacija čeka.........................................................................................................................................................................433 Prestanak čekovnih prava.............................................................................................................................................................433 SKLADIŠNICA .................................................................................................................................................................433 TOVARNILIST...................................................................................................................................................................433 KONOSMAN

...................................................................................................................................................................434

PRAVO NA NAKNADU ŠTETE Ispunjenje obaveze i posledice neispunjenja................................................................................................................................435 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................436 Oslobođenje dužnika od odgovornosti.........................................................................................................................................439 Ugovorno proširenje odgovornosti...............................................................................................................................................440 Ograničenje i isključenje odgovornosti........................................................................................................................................440 Obim naknade..............................................................................................................................................................................441 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................442 Krivica poverioca.........................................................................................................................................................................442 Odgovornost zbog propuštanja obaveštenja.................................................................................................................................443 Primena odredaba o prouzrokovanju štete...................................................................................................................................443 - 5q sudskom praksom..............................................................................................................'....................................................444

UGOVORNA KAZNA........................................................................................................................................444 Opšta pravila................................................................................................................................................................................444 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................445

12

Način određivanja........................................................................................................................................................................446 Akcesornost..................................................................................................................................................................................447 Poveriočeva prava........................................................................................................................................................................447 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................448 Smanjenje iznosa ugovorene kazne..............................................................................................................................................449 Ugovorna kazna i naknada štete...................................................................................................................................................450 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................450 Zakonom određena naknada i ugovorna kazna............................................................................................................................451 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................451

ZATEZNA KAMATA Kad se duguje...............................................................................................................................................................................452 Od koga dana pripada zatezna kamata u vezi izmakle koristi......................................................................................................454 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................455 Pravo na potpunu nadoknadu.......................................................................................................................................................457 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................457 Kamata na kamatu........................................................................................................................................................................462 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................463

POBIJANJE DUŽNIKOVIH PRAVNIH RADNJI Opšte pravilo................................................................................................................................................................................465 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................465 - primer tužbe radi pobijanja pravne radnje......................................................................................................................468 Ušlo vi pobijanja...........................................................................................................................................................................469 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................469 Isključenje pobijanja....................................................................................................................................................................472 Kako se vrši pobijanje..................................................................................................................................................................472 Dejstvo pobijanja..........................................................................................................................................................................473 Rok za podizanje tužbe................................................................................................................................................................473

PRAVO ZADRŽAVANJA Vršenje prava zadržavanja............................................................................................................................................................474 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................474 Izuzeci..........................................................................................................................................................................................476 Obaveza vraćanja stvari pre ispunjenja obaveze..........................................................................................................................477 Dejstvo prava zadržavanja............................................................................................................................................................477

POVERIOČEVA PRAVA U NEKIM POSEBNIM SLUČAJEVIMA Kad se obaveza sastoji u davanju stvari određenih po rodu.........................................................................................................478 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................478 Kad se obaveza sastoji u činjenju.................................................................................................................................................480 Kad se obaveza sastoji u nečinjenju.............................................................................................................................................480 Pravo zahtevati naknadu umesto dosuđenog................................................................................................................................481 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................482 Sudski penali................................................................................................................................................................................483

PRESTANAK OBAVEZA Opšte pravilo................................................................................................................................................................................484

KO MOŽE ISPUNITI I TROŠKOVI ISPUNJENJA Ispunjenje od strane dužnika ili trećeg lica..................................................................................................................................485 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................485 Izvršenje poslovno nesposobnog..................................................................................................................................................486 Troškovi ispunjenja......................................................................................................................................................................486

ISPUNJENJE SA SUBROGACIJOM Ispunjenje sa prelaskom prava na ispunioca (subrogacija)...........................................................................................................487 Zakonska subrogacija...................................................................................................................................................................487 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................488 Subrogacija u slučaju delimičnog ispunjenja...............................................................................................................................488 Dokazi i sredstva obezbeđenja....................................................................................................................................................488 Koliko se može zahtevati od dužnika...........................................................................................................................................488 Isključenje odgovornosti poverioca................................................................................................-.............................................489

KOME SE VRŠI ISPUNJENJE Ovlašćeno lice..............................................................................................................................................................................489 Ispunjenje poslovno nesposobnom poveriocu..............................................................................................................................490

13

PREDMET ISPUNJENJA Sadržina obaveze..........................................................................................................................................................................490 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................491 Zamena ispunjenja........................................................................................................................................................................492 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................492 Predaja radi prodaje......................................................................................................................................................................493 Delimično ispunjenje....................................................................................................................................................................493 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................493 Obaveza davanja stvari određenih po rodu..................................................................................................................................494

URAČUNAVANJE ISPUNJENJA Red uračunavanja.........................................................................................................................................................................495 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................495 Uračunavanje kamata i troškova.................................................................................................................................................496 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................496

VREME ISPUNJENJA Kad rok nije određen....................................................................................................................................................................497 Ispunjenje pre roka.......................................................................................................................................................................498 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................498 Pravo poverioca da zahteva ispunjenje pre roka...........................................................................................................................499 Kad je određivanje roka ostavljeno jednoj strani.........................................................................................................................499 Novčana obaveza..........................................................................................................................................................................500 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................500

MESTO ISPUNJENJA Opšta pravila................................................................................................................................................................................501 Mesto ispunjenja novčanih obaveza.............................................................................................................................................501

PRIZNANICA Pretpostavke u vezi sa priznanicom............................................................................................................................................502 Odbijanje izdavanja priznanice....................................................................................................................................................502 VRAĆANJE OBVEZNICE............................................................................................................................................503 DOCNJA DUŽNIKA........................................................................................................................................................503 Kad dužnik dolazi u docnju..........................................................................................................................................................504 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................505

DOCNJA POVERIOCA Kadpoverilac dolazi u docnju......................................................................................................................................................505 Dejstvo poveriočeve docnje.........................................................................................................................................................506 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................506

POLAGANJE I PRODAJA DUGOVANE STVARI Polaganje kod suda.......................................................................................................................................................................507 Kod kog suda se vrši polaganje....................................................................................................................................................508 Predaja na čuvanje drugom licu...................................................................................................................................................509 Uzimanje položene stvari natrag.................................................................................................................................................509 Dejstvo polaganja.........................................................................................................................................................................510 Troškovi polaganja.......................................................................................................................................................................511 Prodaja umesto polaganja stvari...................................................................................................................................................511 Predavanje stvari poveriocu.........................................................................................................................................................511 Prodaja radi pokrića troškova čuvanja........................................................................................................................................512

PREBIJANJE (KOMPENZACIJA) Opštiuslovi..................................................................................................................................................................................512 - kompenzacioni prigovor usvojen.......................................................................................................................................513 - kompenzacioni prigovor na osnovu pravosnažne presude...............................................................................................513 - kompenzacioni prigovor delimično usvojen a ostatak tužbenog zahteva osporen........................................................513 - kompenzacioni prigovor usvojen, protivtužbeni zahtev usvojen.....................................................................................514 - kompenzacioni prigovor odbijen, protivtužbeni zahtev odbijen, tužbeni zahtev usvojen............................................514 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................. 514 Izjava o prebijanju........................................................................................................................................................................516 - sa sudskom praksom..........................................................................................................'.......................................................517 Odsustvo uzajamnosti..................................................................................................................................................................517 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................518 Zastarelo potraživanje..................................................................................................................................................................518

14

Prebijanje sa ustupljenim potraživanjem......................................................................................................................................519 Slučajevi kad je prebijanje isključeno.........................................................................................................................................520 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................520 Zabrana na potraživanju druge strane...........................................................................................................................................521 Uračunavanje prebijanjem............................................................................................................................................................521

OTPUŠTANJE DUGA Sporazum......................................................................................................................................................................................522 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................522 Odricanje od sredstava obezbeđenja...........................................................................................................................................523 Otpuštanje dugajemcu.................................................................................................................................................................523 Opšte otpuštanje dugova..............................................................................................................................................................524

PRENOV (NOVACIJA)

. \ j |

Uslovi...........................................................................................................................................................................................524 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................525 Volja da se izvrši prenov..............................................................................................................................................................525 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................525 Dejstva prenova............................................................................................................................................................................526 Nedostatak ranije obaveze............................................................................................................................................................526 Dejstvo poništenja........................................................................................................................................................................526

j !

SJEDINJEN JE (KONFUZIJA)..........................................................................................................................527 NEMOGUĆNOST ISPUNJENJA

j i f !

Prestanak obaveze zbog nemogućnosti ispunjenja........................................................................................................................527 Kad su predmet obaveze stvari određene po rodu.........................................................................................................................528 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................529 Ustupanje prava prema trećem odgovornom za nemogućnost ispunjenja....................................................................................529

;

PROTEK VREMENA, OTKAZ i S

j

Rok u trajnom dugovinskom odnosu............................................................................................................................................529 Otkaz trajnog dugovinskog odnosa..............................................................................................................................................530 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................530

SMRT.....................................................................................................................................................................531 ZASTARELOST Opšte pravilo.................................................................................................................................................................................532 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................533 Kad zastarelost počinje teći..........................................................................................................................................................535 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................535 Nastupanje zastarelosti.................................................................................................................................................................537 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................537 Uračunavanje vremena prethodnika.............................................................................................................................................538 Zabrana promene roka zastarelosti...............................................................................................................................................538 Odricanje od zastarelosti..............................................................................................................................................................539 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................539 Pismeno priznanje i obezbeđenje zastarele obaveze.....................................................................................................................539 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................540 Dejstvo ispunjenja zastarele obaveze............................................................................................................................................541 Poverilac čije je potraživanje obezbeđeno....................................................................................................................................541 Sporedna potraživanja..................................................................................................................................................................542 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................543 Kad se primenjuju pravila o zastarelosti......................................................................................................................................543

VREME POTREBNO ZA ZASTARELOST

I

Opšti rok zastarelosti....................................................................................................................................................................544 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................545 Povremena potraživan) a...............................................................................................................................................................547 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................548 Zastarelost samog prava...............................................................................................................................................................549 Međusobna potraživanja iz ugovora o prometu roba i usluga......................................................................................................550 - sa sudskom praksom....................................................................................................................:...........................................550 Potraživanje zakupnine................................................................................................................................................................555 Potraživanje naknade štete...........................................................................................................................................................555 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................556

15

Potraživanje naknade štete prouzrokovane krivičnim delom.......................................................................................................562 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................562 Jednogodišnji rok zastarelosti......................................................................................................................................................564 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................564 Potraživanja utvrđena pred sudom ili drugim nadležnim organom.............................................................................................565 Rokovi zastarelosti kod ugovora o osiguranju.............................................................................................................................565 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................566

ZASTOJ ZASTAREVANJA Potraživanja između određenih lica.............................................................................................................................................566 Potraživanja određenih lica..........................................................................................................................................................567 sa sudskom praksom....................................................................................................................................................................567 Nesavladive prepreke...................................................................................................................................................................567 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................568 Uticaj uzroka zastarevanja............................................................................................................................................................569 Potraživanja prema poslovno nesposobnim licima i njihova potraživanja.................................................................................569 Potraživanja prema licu na odsluženju vojnog roka.....................................................................................................................570

PREKID ZASTAREVANJA Priznanje duga..............................................................................................................................................................................570 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................571 Podizanje tužbe............................................................................................................................................................................572 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................573 Odustanak, odbacivanje ili odbijanje tužbe..................................................................................................................................573 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................574 Odbacivanje tužbe zbog nenadležnosti.......................................................................................................................................574 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................574 Pozivanje dužnika........................................................................................................................................................................575 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................576 Rok zastarelosti u slučaju prekida................................................................................................................................................576 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................577 Zastarelostu slučaju prenova.......................................................................................................................................................577

NOVČANE OBAVEZE Načelo monetarnog nominalizma.................................................................................................................................................578 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................578 Valuta obaveze.............................................................................................................................................................................579 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................580 Klizna skala..................................................................................................................................................................................582 Plaćanje pre roka..........................................................................................................................................................................582

UGOVORNA KAMATA Stopa ugovorne kamate................................................................................................................................................................583 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................584 Kamata na kamatu........................................................................................................................................................................585 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................586 Kamata unenovčanim obavezama..............................................................................................................................................586

OBAVEZE SA VIŠE PREDMETA ALTERNATIVNE OBAVEZE Pravo izbora..................................................................................................................................................................................587 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................588 Neopozivost i dejstvo neizvršenog izbora....................................................................................................................................589 Trajanje prava izbora....................................................................................................................................................................589 Izbor poveren trećem licu.............................................................................................................................................................590 Ograničenje na preostali predmet.................................................................................................................................................590 Ograničenje u slučaju odgovornosti jedne strane.........................................................................................................................590

FAKULTATIVNE OBAVEZE I FAKULTATIVNA POTRAŽIVANJA FAKULTATIVNE OBAVEZE Ovlašćenje dužnika u fakultativnoj obavezi.................................................................................................................................591 Ovlašćenja poverioca u fakultativnoj obavezi..............................................................................................................................591

FAKULTATIVNA POTRAŽIVAN JA..................................................................................................................582 16

OBAVEZE SA VISE DUŽNIKA ILI POVERILACA DELJIVE OBAVEZE Deljive obaveze i potraživanja.......................................................................................................................................593 Pretpostavka solidarnosti...............................................................................................................................................593

SOLIDARNE OBAVEZE SOLIDARNOST DUŽNIKA

Sadržina solidarnosti dužnika.......................................................................................................................................................594 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................595 Prebijanje.....................................................................................................................................................................................597 Otpuštanje duga............................................................................................................................................................................598 Prenov..........................................................................................................................................................................................598 Poravnanje....................................................................................................................................................................................599 Sjedinjenje....................................................................................................................................................................................599 Docnja poverioca..........................................................................................................................................................................600 Docnja jednog dužnika i priznanje duga......................................................................................................................................600 Zastoj i prekid zastarevanja i odricanje od zastarelosti................................................................................................................601 Pravo ispunioca na naknadu........................................................................................................................................................601 Pravo na jednake delove i izuzetak.............................................................................................................................................602

SOLIDARNOST POVERILACA Solidarnost se ne pretpostavlja.....................................................................................................................................................602 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................602 Sadržina solidarnosti....................................................................................................................................................................603 Prebijanje......................................................................................................................................................................................604 Otpuštanje duga i prenov..............................................................................................................................................................604 Poravnanje....................................................................................................................................................................................605 Sjedinjenje....................................................................................................................................................................................605 Docnja..........................................................................................................................................................................................606 Priznanje duga..............................................................................................................................................................................606 Zastarelost....................................................................................................................................................................................606 Odnos između poverilaca posle ispunjenja..................................................................................................................................607

NEDELJIVE OBAVEZE....................................................................................................................................607 PROMENA POVERILACA ILI DUŽNIKA USTUPANJA POTRAŽIVANJA UGOVOROM (CESIJA) Koja se potraživanja mogu preneti ugovorom..............................................................................................................................608 - sa sudskom praksom...................................................................................................................................-.............................609 -primer ugovora o cesiji.......................................................................................................................................................611 Sporedna prava.............................................................................................................................................................................612 Obaveštavanje dužnika.................................................................................................................................................................612 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................613 Višestruko ustupanje....................................................................................................................................................................613

ODNOS PRIJEMNIKA I DUŽNIKA................................................................................................................614 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................614

ODNOS USTUPIOCA I PRIJEMNIKA Predaja isprava o dugu.................................................................................................................................................................615 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................616 Odgovornost za postojanje potraživanja.....................................................................................................................................616 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................617 Odgovornost za naplativost..........................................................................................................................................................618

POSEBNI SLUČAJEVI USTUPANJA POTRAŽIVANJA Ustupanje umesto ispunjenja ili radi naplaćivanja.......................................................................................................................618 Ustupanje radi obezbedenja..........................................................................................................................................................619

PROMENA DUŽNIKA PREUZIMANJE DUGA Ugovor o preuzimanju duga.........................................................................................................................................................619 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................620 Slučaj kad je dug obezbeđen hipotekom......................................................................................................................................621

17

DEJSTVO UGOVORA O PREUZIMANJU DUGA Promena dužnika.......................................................................................•................................................................................. - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................ Sporedna prava............................................................................................................................................................................ Prigovori......................................................................................................................................................................................

PRISTUPANJE DUGU Ugovor o pristupanja dugu..........................................................................................................................................................623 Pristupanje dugu u slučaju primanja neke imovinske celine.......................................................................................................624 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................624

PREUZIMANJE ISPUNJENJA.........................................................................................................................625 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................626

U G O V O R I UGOVOR O PRODAJI Pojam...........................................................................................................................................................................................627 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................628 Karakteristični slučajevi o prodaji - za promet u privredi............................................................................................................629 - primcr ugovora o prodaji..................................................................................................................................................631 - primcr zaključnicc.............................................................................................................................................................632 Naplata duga po osnovu ugovora o prodaji..................................................................................................................................633 - primer tužbe radi naplate duga........................................................................................................................................633 - predlog za izvršenje na osnovu izvršnog naslova.............................................................................................................634 - predlog za izvršenje na osnovu verodostojnc isprave......................................................................................................635 Izdavanje platnog naloga..............................................................................................................................................................636 - predlog tužbe sa predlogom za izdavanje platnog naloga................................................................................................637 Forma prodaje nepokretnosti........................................................................................................................................................637 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................638 - primer ugovora o kupoprodaji stana...............................................................................................................................641 Rizik.............................................................................................................................................................................................642 Prelaz rizika u slučaju kupčeve docnje........................................................................................................................................642

SASTOJCI UGOVORA O PRODAJI STVAR Opšte pravilo................................................................................................................................................................................643 Kad je stvar propala pre ugovora.................................................................................................................................................644 Prodaja tuđe stvari.......................................................................................................................................................................645 Prodaja spornog prava.................................................................................................................................................................645 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................■........................646

CENA Kad cena nije određena...............................................................................................................................................................646 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................648 Propisana cena.............................................................................................................................................................................649 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................649 Kad je ugovorena tekuća cena......................................................................................................................................................650 Kad je određivanje cene povereno trećem...................................................................................................................................650 Kad je određivanje cene ostavljeno jednom ugovaraču...............................................................................................................651

OBAVEZA PRODAVCA PREDAJA STVARI Vreme i mesto predaje..................................................................................................................................................................651 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................652 Predmet predaje............................................................................................................................................................................652 Kad je ugovorena predaja u toku izvesnog perioda vremena.......................................................................................................653 Kad datum predaje nije određen...................................................................................................................................................653 Kad mesto predaje nije određeno ugovorom................................................................................................................................654 Predaja prevoziocu.......................................................................................................................................................................654 Organizovanje prevoza.................................................................................................................................................................655 - primer tužbe radi naknade štete - zbog lošeg izbora vozara...........................................................................................655 Troškovi.......................................................................................................................................................................................657

18

ISTOVREMENO IZVRŠENJE PREDAJE STVARI I ISPLATE CENE Odlaganje predaje do isplate cene...............................................................................................................................................657 Odlaganje predaje u slučaju prevoza stvari.................................................................................................................................658 Sprečavanje izručenja otposlate stvari..........................................................................................................................................658

ODGOVORN OST ZA MATERIJALNE NEDOSTATKE O MATERIJALNIM NEDOSTACIMA UOPŠTE Materijalni nedostaci za koje prodavač odgovara........................................................................................................................659 Osnovne karakteristike u vezi prigovora na kvalitet....................................................................................................................660 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................661 Kad postoje materijalni nedostaci................................................................................................................................................663 Nedostaci za koje prodavač ne odgovara.....................................................................................................................................665 Pregled stvari i vidljivi nedostaci................................................................................................................................................665 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................666 Skriveni nedostaci........................................................................................................................................................................667 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................667 Rokovi u slučaju opravke, zamene i si.........................................................................................................................................669 Obaveštenje o nedostatku.............................................................................................................................................................670 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................671 Značaj činjenice daje prodavač znao nedostatak.........................................................................................................................672 Ugovorno ograničenje ili isključenje prodavčeve odgovornosti za materijalne nedostatke.......................................................673 Prinudna javna prodaja.................................................................................................................................................................673

PRAVA KUPCA Ispunjenje, sniženje cene, raskid ugovora, naknada štete............................................................................................................674 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................676 - primer tužbe za raskid ugovora zbog materijalnih nedostataka stvari.........................................................................677 Neispunjenje ugovora u razumnom roku....................................................................................................................................678 Kad kupac može raskinuti ugovor................................................................................................................................................678 Neispunjenje ugovora u naknadnom roku....................................................................................................................................679 Delimični nedostaci......................................................................................................................................................................679 Kad je prodavač dao kupcu veću količinu...................................................................................................................................680 Kad je određena jedna cena za više stvari....................................................................................................................................680 Gubljenje prava da se raskine ugovor zbog nedostatka...............................................................................................................681 Očuvanje ostalih prava.................................................................................................................................................................682 Dejstva raskida zbog nedostatka..................................................................................................................................................682 Sniženje cene................................................................................................................................................................................683 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................683 Postupno otkrivanje nedostataka.................................................................................................................................................683 Gubitak prava...............................................................................................................................................................................684 - sa sudskom praksom...................................................................................................................................'...............................684

GARANCIJA ZA ISPRAVNO FUNKCIONISANJE PRODATE STVARI Odgovornost prodavca i proizvođača...........................................................................................................................................685 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................. 687 - primer garantnog lista........................................................................................................................................................688 Traženje opravke ili zamene.........................................................................................................................................................689 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................689 Produženje garantnog roka...........................................................................................................................................................689 Raskidanje ugovora i sniženje cene..............................................................................................................................................690 Troškovi i rizik.............................................................................................................................................................................690 Odgovornost kooperanata.............................................................................................................................................................691 Gubitak prava...............................................................................................................................................................................691

ODGOVORNOST ZA PRAVNE NEDOSTATKE (ZAŠTITA OD EVIKCIJE) Pravni nedostaci...........................................................................................................................................................................692 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................693 Obaveštavanje prodavca...............................................................................................................................................................693 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................694 Sankcije pravnih nedostataka.......................................................................................................................................................694 - primer tužbe zbog pravnih nedostataka (evikcije)..........................................................................................................695 Kad kupac ne obavesti prodavca..................................................................................................................................................696 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................696 Kad je pravo trećeg očigledno osnovano......................................................................................................................................696

19

- sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................697 Ugovorno ograničenje ili isključenje prodavčeve odgovornosti.................................................................................................697 Ograničenja javnopravne prirode.................................................................................................................................................698 Gubitak prava...............................................................................................................................................................................698

OBAVEZE KUPCA ISPLATA CENE O ceniuopšte................................................................................................................................................................................699 Vreme i mesto isplate...................................................................................................................................................................699 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................700 Kamata u slučaju prodaje na kredit..............................................................................................................................................700 Isplata cene u slučaju uzastopnih isporuka..................................................................................................................................701

PREUZIMANJE STVARI......................................................................................................................................701 OBAVEZA ČUVANJA STVARI ZA RAČUN SAUGOVORAĆA Slučajevi obaveze čuvanja............................................................................................................................................................703 Kad kupac neće da primi stvar koja mu je upućena.....................................................................................................................704 Prava strane dužne da čuva stvar.................................................................................................................................................704

NAKNADA ŠTETE U SLUČAJU RASKIDA PRODAJE Opšte pravilo................................................................................................................................................................................706 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................706 Kad stvar ima tekuću cenu...........................................................................................................................................................706 Kad je izvršena prodaja ili kupovina radi pokrića........................................................................................................................707 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................708 Naknada ostale štete.....................................................................................................................................................................710

SLUČAJEVI PRODAJE SA NAROČITIM POGODBAMA PRODAJA SA PRAVOM PREČE KUPOVINE Pojam...........................................................................................................................................................................................711 Rokovi za vršenje prava i za isplatu cene....................................................................................................................................712 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................713 Mogućnost nasleđivanja i otuđenja..............................................................................................................................................713 U slučaju prinudne javne prodaje.................................................................................................................................................713 Trajanje prava preče kupovine.....................................................................................................................................................714 Kad je izvršen prenos svojine bez obaveštavanja prodavca.........................................................................................................714 - primer tužbe za poništaj ugovora u vezi prava preče kupovine......................................................................................715 Zakonsko pravo preče kupovine..................................................................................................................................................716

KUPOVINA NA PROBU Pojam...........................................................................................................................................................................................717 - primer ugovora o prodaji na probu................................................................................................:.................................718 Objektivna proba..........................................................................................................................................................................719 Rizik.............................................................................................................................................................................................719 Kupovina po pregledu odnosno sa rezervom probanja................................................................................................................719 PRODAJA PO UZORKU ILI MODELU..........................................................................................................................720 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................721

PRODAJA SA SPECIFIKACIJOM.....................................................................................................................721 PRODAJA SA ZADRŽAVANJEM PRAVA SVOJINE Uslovi...........................................................................................................................................................................722 Rizik............................................................................................................................................................................723 PRODAJA SA OBROČNIM OTPLATAMA CENE Pojam...........................................................................................................................................................................723 Forma ugovora.............................................................................................................................................................724 Bitni sastojci ugovora..................................................................................................................................................................724 - primer ugovora o potrošačkom kreditu...........................................................................................................................725 Pravo kupca da isplati cenu odjednom.........................................................................................................................................726 Raskidanje ugovora i zahtev potpune isplate cene.......................................................................................................................726 Sudsko produženje rokova otplate................................................................................................*..............................................727 Ništavost ugovorne kazne............................................................................................................................................................727 Raskid ugovora.............................................................................................................................................................................728 Primena pravila o prodaji sa obročnim otplatama cene................................................................................................................728 20

sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................729 primer ugovora o kreditu koji Poštanska štedionica daje povodom dodele potrošačkog kredita (prema jednom primeru Poštanske štedionice)............................................................................................................................729 Ništavost odredbi nepovoljnih za kupca......................................................................................................................................730 -

ŽIGOVI Osnov...........................................................................................................................................................................................730 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................. 732 - primer tužbe za zaštitu prava na žig.................................................................................................................................741

UGOVOR O RAZMENI

Pojam...........................................................................................................................................................................................742 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................743 - primer ugovora o razmeni pokretne stvari.......................................................................................................................744 - primer ugovora o razmeni nepokretnosti .........................................................................................................................745 - primer tužbe u vezi ugovora o razmeni pokretnih stvari................................................................................................745 Dejstva ugovora o razmeni...........................................................................................................................................................746

UGOVOR O PRODAJNOM NALOGU

Pojam...........................................................................................................................................................................................747 sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................747 - primer ugovora o prodajnom nalogu................................................................................................................................747 - primer tužbe u vezi ugovora o prodajnom nalogu...........................................................................................................749 Rizik za propast i oštećenje stvari...............................................................................................................................................749 Kad se smatra daje nalogoprimac kupio stvar............................................................................................................................750 -

UGOVOR O ZAJMU Pojam............................................................................................................................................................................................751 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................. 751 - primer ugovora o zajmu.....................................................................................................................................................754 - primer tužbe u vezi ugovora o zajmu................................................................................................................................754 Kamata.........................................................................................................................................................................................755

OBAVEZA ZAJMODAVCA Predaja obećanih stvari.................................................................................................................................................................756 Loše materijalne prilike zajmoprimca..........................................................................................................................................757 Šteta zbog nedostataka pozajmljenih stvari.................................................................................................................................757

OBAVEZE ZAJMOPRIMCA Rok vraćanja zajma......................................................................................................................................................................758 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................758 Izbor prilikom vraćanja zajma......................................................................................................................................................759 Odustajanje od ugovora................................................................................................................................................................760 Vraćanje zajma pre roka...............................................................................................................................................................760 NAMENSKI ZAJAM...........................................................................................................................................................761

UGOVOR O ZAKUPU Pojam............................................................................................................................................................................................762 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................763 - primer ugovora o zakupu poslovnog prostora.................................................................................................................767 - primer tužbe za predaju u državinu zakupljene stvari...................................................................................................768 - primer ugovora o zakupu osnovnog sredstva...................................................................................................................768 Primena posebnih propisa............................................................................................................................................................769 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................770

OBAVEZE ZAKUPODAVCA Predaja stvari................................................................................................................................................................................770 Primer tužbe za izvršenje ugovora o zakupu - predaju stvari.......................................................................................................771 Održavanje stvari..........................................................................................................................................................................771 Raskid ugovora i sniženje zakupnine zbog opravki.....................................................................................................................772 Izmene na zakupljenoj stvari........................................................................................................................................................773 Odgovornost za materijalne nedostatke........................................................................................................................................773 Nedostaci za koje zakupodavac ne odgovara...............................................................................................................................774

21

- 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................774 Proširenje odgovornosti za materijalne nedostatke......................................................................................................................774 Ugovorno isključenje ili ograničenje odgovornosti.......................................,.............................................................................775 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................775 Obaveštavanje zakupodavca o nedostacima i opasnostima.........................................................................................................776 Prava zakupca kad stvar ima neki nedostatak..............................................................................................................................777 Kad nedostatak nastane u toku zakupa i kad stvar nema ugovoreno ili uobičajeno svojstvo.....................................................778 Odgovornost zakupodavca za pravne nedostatke.........................................................................................................................778

OBAVEZE ZAKUPCA Upotreba stvari prema ugovoru....................................................................................................................................................779 Otkaz zbog upotrebe protivno ugovoru........................................................................................................................................780 Plaćanje zakupnine......................................................................................................................................................................780 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................781 Otkaz zbog neplaćanja zakupnine...............................................................................................................................................781 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................782 Vraćanje zakupljene stvari...........................................................................................................................................................782 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................783

PODZAKUP Kad se stvari mogu dati u podzakup............................................................................................................................................784 Kad zakupodavac može odbiti dozvolu.......................................................................................................................................785 Otkaz zbog nedozvoljenog podzakupa.........................................................................................................................................785 Neposredni zahtev zakupodavca.................................................................................................................................................786 Prestanak podzakupa po samom zakonu......................................................................................................................................786

OTUĐENJE ZAKUPLJENE STVARI Otuđenje posle predaje u zakup....................................................................................................................................................786 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................787 Pravo na zakupninu......................................................................................................................................................................787 Otuđenje zakupljene stvari pre predaje zakupcu..........................................................................................................................788 Otkaz ugovora zbog otuđenja stvari............................................................................................................................................788

PRESTANAK ZAKUPA Protek određenog vremena...........................................................................................................................................................789 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................789 Prećutno obnavljanje zakupa........................................................................................................................................................790 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................791 Otkaz............................................................................................................................................................................................791 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................792 Propast stvari usled više sile.........................................................................................................................................................794 Smrt..............................................................................................................................................................................................794

UGOVOR O LIZINGU - najmu stvari Osnovi ugovora............................................................................................................................................................................796 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................796

FINA NSIJSKI LIZING.......................................................................................................................................797 - 5a sudskom praksom..................................................................................................................................................................798 - primer ugovora o lizingu...................................................................................................................................................800 - primer predloga o oduzimanju predmeta lizinga ............................................................................................................801

UGOVOR O DELU Pojam...........................................................................................................................................................................................802 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................804 - primer ugovora o delu - sa materijalom naručioca.........................................................................................................805 - primer tužbe za izvršenje ugovora o delu.........................................................................................................................806 - primer ugovora o delu- sa materijalom poslenika - izvođača........................................................................................807 Odnos sa ugovorom o prodaji.....................................................................................................................................................808 Kvalitet poslenikovog materijala..................................................................................................................................................809

NADZOR...................................................................................................................................................................809

ZAKLJUČIVANJE UGOVORA NADMETANJEM Poziv na nadmetanje o ceni radova..............................................................................................................................................810 Poziv na nadmetanje za umetničko ili tehničko reŠenje nameravanih radova.............................................................................811 22

OBAVEZA POSLENIKA Nedostaci materijala.....................................................................................................................................................................811 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................812 Obaveza da izvrši delo.................................................................................................................................................................812 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................813 Raskidanje ugovora zbog odstupanja od ugovorenih uslova.......................................................................................................814 Raskidanje ugovora pre isteka roka.............................................................................................................................................814 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................815 Poveravanje izvršenja posla trećem.............................................................................................................................................816 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................816 Odgovornost za saradnike............................................................................................................................................................818 Neposredan zahtev saradnika poslenika od naručioca.................................................................................................................819 Predaja izrađene stvari naručiocu.................................................................................................................................................819 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................820

ODGOVORNOST ZA NEDOSTATKE Pregledanje izvršenog dela i obaveštavanje poslenika.................................................................................................................820 Skriveni nedostaci........................................................................................................................................................................821 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................822 Prestanak prava............................................................................................................................................................................822 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................823 Kad poslenik gubi pravo da se pozove na prethodne članove......................................................................................................823 Pravo zahtevati uklanjanje nedostataka........................................................................................................................................823 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................824 Raskidanje ugovora u posebnom slučaju....................................................................................................................................824 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................825 Pravo naručioca u slučaju drugih nedostataka izvršenog posla...................................................................................................825 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................826 Sniženje naknade.........................................................................................................................................................................827

OBAVEZE NARUČIOCA Obaveza da primi rad...................................................................................................................................................................827 Određivanje i isplata naknade......................................................................................................................................................828 Proračun sa izričitim jemstvom....................................................................................................................................................828

RIZIK Kad je poslenik dao materijal......................................................................................................................................................829 Kad je naručilac dao materijal......................................................................................................................................................830 Riziku slučaju predaje po delovima............................................................................................................................................830

PRAVO ZALOGE...............................................................................................................................................831 - sa sudskom praksom ...............................................................................................................................................■................................831

PRESTANAK UGOVORA Raskid ugovora voljom naručioca...............................................................................................................................................832 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................833

UGOVOR O GRAĐENJU Pojam............................................................................................................................................................................................834 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................837 - primer ugovora o građenju...............................................................................................................................................840 - primer ugovora o adaptaciji poslovnog prostora.............................................................................................................842 - primer predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave........................................................................................843 - primer tužbe zbog neizvršenja ugovora o građenju.........................................................................................................844 Građevina.....................................................................................................................................................................................844 Nadzor nad radovima i kontrola kvaliteta materijala...................................................................................................................845 Odstupanje od projekta.................................................................................................................................................................845 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................846 Hitni nepredviđeni radovi.............................................................................................................................................................846 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................847 Cena radova..................................................................................................................................................................................847 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................848 Izmena cene..................................................................................................................................................................................849 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................850 Odredbe o nepromenljivosti cena.................................................................................................................................................850

L

23

- sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................851 Raskid ugovora zbog povećane cene...........................................................................................................................................851 Pravo naručioca da traži sniženje ugovorene cene.......................................................................................................................852

UGOVOR O GRAĐENJU SA POSEBNOM ODREDBOM

852

ODGOVORNOST ZA NEDOSTATKE Primena pravila ugovora o delu...................................................................................................................................................853 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................853 Prelazak prava iz odgovornosti za nedostatke..............................................................................................................................854 Posebna prava nosioca stanarskog prava.....................................................................................................................................854 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................855

ODGOVORNOST IZVOĐAČA I PROJEKTANTA ZA SOLIDNOST GRAĐEVINE U čemu se sastoji.........................................................................................................................................................................855 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................856 Dužnost obaveštavanja i gubitak prava........................................................................................................................................856 Smanjenje i isključenje odgovornosti...........................................................................................................................................857 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................857 Regresi.........................................................................................................................................................................................858 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................858

UGOVOR O PREVOZU Pojam...........................................................................................................................................................................................859 A. PREVOZ ROBE ŽELEZNICOM..................................................................................................................................861 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................865 - primer tužbe - naknadu štete od železnice zbog nepostupanja po nalogu pošiljaoca...................................................866 -

B. PREVOZ ROBE U DRUMSKOM SAOBRAĆAJU.....................................................................................................867 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................869 - primer ugovora o drumskom prevozu robe......................................................................................................................870 - primer tužbe za naknadu štete od prevozio ca..................................................................................................................871 V. PREVOZ ROBE U REČNOM SAOBRAĆAJU...........................................................................................................871 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................872 - primer zakljuenice..............................................................................................................................................................875 - primer tužbe za naknadu štete prouzrokovane od brodara............................................................................................876 G. PREVOZ ROBE U VAZDUŠNOM SAOBRAĆAJU...................................................................................................876

ZAJEDNIČKE ODREDBE ZA SVE VRSTE PREVOZA Obaveze prevozioca u linijskom prevozu....................................................................................................................................877 Odustanak od ugovora..................................................................................................................................................................877 Visina naknade zaprevoz.............................................................................................................................................................878 Ograničenje primene odredbi ove glave.......................................................................................................................................878 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................879

UGOVOR O PREVOZU STVARI Predaja stvari................................................................................................................................................................................880 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................880 O čemu pošiljalac treba da obavesti prevozioca..........................................................................................................................880 Tovarni list...................................................................................................................................................................................881 Ugovor o prevozu i tovarni list.....................................................................................................................................................882 Potvrda o prijemu zaprevoz.........................................................................................................................................................883

ODNOS POŠILJAOCA I PREVOZIOCA Pakovanje.....................................................................................................................................................................................884 Naknada za prevoz i troškovi u vezi sa prevozom.......................................................................................................................885 Raspolaganje pošiljkom...............................................................................................................................................................885 Pravac prevoza.............................................................................................................................................................................886 Smetnje pri izvršenju prevoza......................................................................................................................................................886 Naknada u slučaju prekida prevoza..............................................................................................................................................887 Kad pošiljka ne može da bude predata.........................................................................................................................................888 Odgovornost prevozioca prema pošiljaocu..................................................................................................................................888

ODNOS PREVOZIOCA I PRIMAOCA Obaveštavanje primaoca o prispeću pošiljke...............................................................................................................................889 Predaja pošiljke kad je izdat duplikat tovarnog lista....................................................................................................................889 24

Pravo primaoca da zahteva predaju pošiljaka..............................................................................................................................890 Utvrđivanje istovetnosti i stanja pošiljke................................................,..................................................................................890 Obaveza primaoca da isplati naknadu za prevoz.........................................................................................................................891 ODGOVOR. PREVOZIOCA ZA GUBITAK, OŠTEĆENJE I ZADOCNJENJE POŠILJKE Gubitak ili oštećenje pošiljke......................................................................................................................................................892 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................894 Gubitak ili oštećenje pošiljke skupocenih stvari..........................................................................................................................895 Vraćanje plaćene naknade za prevoz...........................................................................................................................................895 Kad primalac preuzme pošiljku bez prigovora............................................................................................................................896 Odgovornost prevozioca za zadocnjenje......................................................................................................................................896 Odgovornost za pomoćnike..........................................................................................................................................................897

UČEŠĆE VIŠE PREVOZILACA U PREVOZU POŠILJKE Kad oni odgovaraju solidarno......................................................................................................................................................897 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................899 Podeljena odgovornost prevozilaca..............................................................................................................................................899

PRAVO ZALOGE Kad prevozilac ima pravo zaloge.................................................................................................................................................900 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................901 Sukob založnih prava...................................................................................................................................................................901

UGOVOR O PREVOZU LICA Opšta odredba..............................................................................................................................................................................902 - 5a sudskom praksom.................................................................................................................................................................902 Pravo putnika na određeno mesto.................................................................................................................................................903 Odgovornost prevozioca za zadocnjenje......................................................................................................................................903 Odgovornost prevozioca za sigurnost putnika.............................................................................................................................904 - 5« sudskom praksom.................................................................................................................................................................904 Odgovornost za prtljag predat na prevoz i za ostale stvari...........................................................................................................905

UGOVOR O LICENCI

Pojam...........................................................................................................................................................................................906 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................907 - primer ugovora o licenci.....................................................................................................................................................908 - primer licence za trgovačke marke..................................................................................................................................909 - primer tužbe u vezi ugovora o licenci................................................................................................................................910 Forma...........................................................................................................................................................................................911 Trajanje licence............................................................................................................................................................................911 Isključiva licenca.........................................................................................................................................................................911 Prostorno ograničenje prava iskorišćavanja.................................................................................................................................912

OBAVEZA DAVANJA LICENCE Predaja predmeta licence..............................................................................................................................................................912 Davanje uputstva i obaveštenja....................................................................................................................................................913 Obaveza garantovanja..................................................................................................................................................................913 Jemstvo.........................................................................................................................................................................................914 Obaveza davaoca isključive licence............................................................................................................................................914

OBAVEZE STICAOCA LICENCE Iskorišćavanje predmeta licence...................................................................................................................................................915 Korišćenje naknadnih usavršavanja............................................................................................................................................915 Čuvanje predmeta licence u tajnosti.............................................................................................................................................915 Kvalitet.........................................................................................................................................................................................916 Obeležavanje................................................................................................................................................................................916 Naknada........................................................................................................................................................................................917 Podnošenje izveštaja....................................................................................................................................................................917 Izmena ugovorene naknade..........................................................................................................................................................918

PODLICENCA Kad se može dati..........................................................................................................................................................................918 Kad davalac može odbiti dozvolu...............................................................................................................................................919 Otkaz zbog nedozvoljene podlicence...........................................................................................................................................919 Neposredan zahtev davaoca licence.............................................................................................................................................920 25

L

PRESTANAK UGOVORA Protek određenog vremena..........................................................................................................................................................920 Prećutno obnavljanje licence........................................................................................................................................................921 Otkaz............................................................................................................................................................................................921 Smrt, stečaj i redovna likvidacija................................................................................................................................................921

UGOVOR O OSTAVI Pojam...........................................................................................................................................................................................923 - 5« sudskom praksom............................................................................................................................................................924 - primer ugovora o ostavi.....................................................................................................................................................925 - primer tužbe za vraćanje stvari datih na ostavu..............................................................................................................926 Ostava tuđe stvari.........................................................................................................................................................................927

OBAVEZE OSTAVOPRIMCA Obaveze čuvanja i obaveštavanja.................................................................................................................................................927 Predaja stvari drugom na čuvanje...............................................................................................................................................928 Upotrebljavanje stvari..................................................................................................................................................................928 Upotrebljavanje i predaja stvari drugome....................................................................................................................................929 Vraćanje stvari.............................................................................................................................................................................929

PRAVA OSTAVOPRIMCA Naknada troškova i štete..............................................................................................................................................................930 Naknada.......................................................................................................................................................................................930 Vraćanje stvari u slučaju besplatne ostave...................................................................................................................................930

POSEBNI SLUČAJEVI OSTAVE Neprava ostava.............................................................................................................................................................................931 Ostava u nuždi..............................................................................................................................................................................931

UGOSTITELJSKA OSTAVA Ugostitelj kao ostavoprimac........................................................................................................................................................932 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................932 Obaveze ugostitelja da primi stvari na čuvanje............................................................................................................................933 Dužnost gosta da prijavi štetu......................................................................................................................................................933 Objave o isključenju odgovornosti...............................................................................................................................................933 Pravo zadržavanja........................................................................................................................................................................934 ......................................................................................................................................................................................................1 Proširenje primene odredaba o ugostiteljskoj ostavi....................................................................................................................934 ......................................................................................................................................................................................................*i

UGOVOR O USKLADIŠTENJU j1 Pojam............................................................................................................................................................................................935 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................936 - primer ugovora o uskladišteni u........................................................................................................'................................937 - primer isprave o čuvanju...................................................................................................................................................938 - primer tužbe za predaju uskladištene robe.......................................................................................................................938 Isključenje odgovornosti i neke obaveze skladištara...................................................................................................................939 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................940 Kad postoji dužnost osiguranja...................................................................................................................................................941 Ograničenje naknade štete............................................................................................................................................................941 - sa sudskom praksom.............................................................................................................................................................942 Mešanje zamenljivih stvari...........................................................................................................................................................942 Pregledanje robe i uzimanje uzoraka............................................................................................................................................943 Potraživanje skladištara i pravo zaloge........................................................................................................................................943 Podizanje robe i prodaja nepodignute robe..................................................................................................................................944 Nedostaci pri prijemu robe...........................................................................................................................................................945 - 5a sudskom praksom............................................................................................................................................................945 Primena pravila o ostavi...............................................................................................................................................................946

SKLADIŠNICA

Dužnost izdavanja skladišnice......................................................................................................................................................946 Sastojci i sadržina skladišnice.....................................................................................................................................................947 - primer skladišnice sa založnicom (varantom).................................................................................................................947 Skladišnica za delove robe...........................................................................................................................................................948 Prava imaoca skladišnice..............................................................................................................................................................949 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................949 Prenošenje priznanice i založnice.................................................................................................................................................950

26

Pravo imaoca priznanice..............................................................................................................................................................950 Prava imaoca založnice................................................................................................................................................................951 Protest zbog neisplate i prodaje robe............................................................................................................................................951 Zahtev isplate od prenosilaca založnice.......................................................................................................................................952

UGOVOR O NALOGU

Pojam............................................................................................................................................................................................953 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................954 - primer ugovora o nalogu...................................................................................................................................................954 - primcr tužbe za izvršene usluge po ugovoru u nalogu....................................................................................................955 Lica dužna da odgovore na ponudu naloga..................................................................................................................................955

OBAVEZE NALOGOPRIMCA Izvršenje naloga kako glasi.........................................................................................................................................................956 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................956 Odstupanje od naloga i uputstava.................................................................................................................................................956 Zamena.........................................................................................................................................................................................957 Polaganje računa..........................................................................................................................................................................957 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................958 Podnošenje izveštaja....................................................................................................................................................................958 Odgovornost za upotrebu nalogodavčevog novca........................................................................................................................958 Solidarna odgovornost nalogoprimaca.........................................................................................................................................959

OBAVEZE NALOGODAVCA Predujmljivanje novca..................................................................................................................................................................959 Naknada troškova i preuzimanje obaveza....................................................................................................................................960 Naknada štete...............................................................................................................................................................................960 Visina naknade.............................................................................................................................................................................960 Isplata naknade.............................................................................................................................................................................961 Pravo zaloge.................................................................................................................................................................................961 Solidarna odgovornost nalogodavaca...........................................................................................................................................962

PRESTANAK NALOGA Odustanak od ugovora..................................................................................................................................................................962 Otkaz............................................................................................................................................................................................963 Smrt, prestanak pravnog lica........................................................................................................................................................964 Stečaj, lišenje poslovne sposobnosti.............................................................................................................................................964 Čas prestanka naloga....................................................................................................................................................................965 Izuzeci..........................................................................................................................................................................................965

UGOVOR O KOMISIONU

Pojam............................................................................................................................................................:..............................966 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................967 - primer ugovora o komisionu..............................................................................................................................................969 - primer tužbe u vezi komisionog ugovora..........................................................................................................................970 - primena pravila o ugovoru o nalogu................................................................................................................................971 Zaključenje posla pod uslovima različitim od naloga..................................................................................................................971 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................972 Prodaja robe prezaduženom licu..................................................................................................................................................972 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................973 Kad sam komisionar kupuje robu komitenta ili mu prodaje svoju robu......................................................................................973 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................974

OBAVEZE KOMISIONARA Čuvanje i osiguranje.....................................................................................................................................................................974 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................975 Obaveštenje o stanju primljene robe...........................................................................................................................................976 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................977 Obaveštenje o promenama na robi...............................................................................................................................................977 Saopštavanje komitentu imena saugovorača................................................................................................................................978 Polaganje računa..........................................................................................................................................................................978 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................979 Delkredere....................................................................................................................................................................................980 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................980

27

OBAVEZA KOMITENTA Naknada (provizija)......................................................................................................................................................................981 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................982 Visina naknade.............................................................................................................................................................................983 Naknada troškova.........................................................................................................................................................................983 Predujmljivanje novca komisionaru.............................................................................................................................................984 Založno pravo..............................................................................................................................................................................984

ODNOSI SA TREĆIM LICIMA Komitentova prava na potraživanja iz posla sa trećim.................................................................................................................985 Ograničenje prava komisionarovih poverilaca.............................................................................................................................986 Stečaj komisionara.......................................................................................................................................................................986

UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU Pojam............................................................................................................................................................................................987 - sa sudskom praksom.................................................................................................................................................................988 - primer ugovora o trgovinskom zastupanju.....................................................................................................................989 - primer zaključnice u vezi sa ugovorom o trgovinskom zastupanju................................................................................990 - primer tužbe iz ugovora o trgovinskom zastupanju.........................................................................................................990 Forma...........................................................................................................................................................................................991 Zaključivanje ugovora u ime nalogodavca...................................................................................................................................991 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................992 Primanje ispunjenja......................................................................................................................................................................992 Izjave zastupniku za nalogodavca................................................................................................................................................993 Izjave u ime nalogodavca.............................................................................................................................................................993 Mere obezbeđenja........................................................................................................................................................................993

OBAVEZE ZASTUPNIKA Staranje o interesima nalogodavca...............................................................................................................................................994 Učestvovanje u zaključivanju poslova.........................................................................................................................................995 Čuvanje poslovnih tajni................................................................................................................................................................995 Vraćanje stvari datih na upotrebu.................................................................................................................................................996 Poseban slučaj odgovornosti.......................................................................................................................................................996

OBAVEZE NALOGODAVCA Materijal i dokumentacija.............................................................................................................................................................997 Dužnost obaveštavanj a.................................................................................................................................................................997 Naknada (provizija)......................................................................................................................................................................998 - sa sudskom praksom..................................................................................................................................................................998 Sticanje prava na naknadu............................................................................................................................................................999 Visina naknade............................................................................................................................................,..............................1000 Posebna naknada........................................................................................................................................................................1000 Troškovi......................................................................................................................................................................................1001 Založno pravo.............................................................................................................................................................................1001

PRESTANAK UGOVORA Raskidanje ugovora zaključenog na neodređeno vreme.............................................................................................................1002 Raskidanje ugovora bez otkaznog roka......................................................................................................................................1002 Prestanak ugovora zaključenog za određeno vreme...................................................................................................................1003

UGOVOR O POSREDOVANJU Pojam..........................................................................................................................................................................................1004 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1005 - primer ugovora o posredovanju.....................................................................................................................................1006 - primer naloga za posredovanje........................................................................................................................................1006 - primer tužbe iz ugovora o posredovanju.......................................................................................................................1007 Primena odredbi zakona o ugovoru o delu.................................................................................................................................1007 Primanje ispunjenja....................................................................................................................................................................1008 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1008 Opozivanje naloga za posredovanje...........................................................................................................................................1009 Odsustvo obaveze za nalogodavca da zaključi ugovor...............................................................'..............................................1009

OBAVEZE POSREDNIKA Obaveza tražiti priliku................................................................................................................................................................1010 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1010

28

Obaveza obaveštavanja..............................................................................................................................................................1011 Odgovornost posrednika............................................................................................................................................................1011 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1012 Posrednički dnevnik i list...........................................................................................................................................................1014 - primer posredničkog lista................................................................................................................................................1014

OBAVEZA NALOGODAVCA Naknada.....................................................................................................................................................................................1015 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1015 Kada posrednik stiče pravo pa naknadu.....................................................................................................................................1017 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1018 Naknada troškova.......................................................................................................................................................................1018 Posredovanje za obe strane.........................................................................................................................................................1019 Gubitak prava pa naknadu..........................................................................................................................................................1019

UGOVOR O OTPREMANJU (ŠPEDICIJA)

Pojam.........................................................................................................................................................................................1020 - 5a sudskom praksom...............................................................................................................................................................1021 - primer ugovora o špcdiciji...............................................................................................................................................1021 - primer naloga za otpremanje...........................................................................................................................................1022 - primer tužbe u vezi ugovora o špedieiji.........................................................................................................................1023 Odustajanje od ugovora..............................................................................................................................................................1024 Primena pravila o ugovoru o komisionu, odnosno trgovinskom zastupanju.............................................................................1024

OBAVEZE OTPREMNIKA Upozorenje na nedostatke naloga...............................................................................................................................................1025 Upozorenje na nedostatke pakovanja.........................................................................................................................................1025 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1026 Čuvanje interesa nalogodavca...................................................................................................................................................1026 - 5a sudskom praksom...............................................................................................................................................................1026 Postupanje po uputstvima nalogodavca......................................................................................................................................1027 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1028 Odgovornost otpremnika za druga lica......................................................................................................................................1028 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1029 Carinske radnje i plaćanje carine................................................................................................................................................1029 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1030 Kad otpremnik sam vrši prevoz ili druge poslove......................................................................................................................1030 Osiguranje pošiljke.....................................................................................................................................................................1031 Polaganje računa........................................................................................................................................................................1031

OBAVEZE NALOGODAVCA Isplata naknade...........................................................................................................................................................................1032 Kada otpremnik može zahtevati naknadu..................................................................................................................................1033 Troškovi i predujam...................................................................................................................................................................1033 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................1034 Kada je ugovoreno da naknadu plati primalac stvari.................................................................................................................1034 Opasne stvari i dragocenosti.......................................................................................................................................................1035

POSEBNI SLUČAJEVI OTPREMANJA Otprema sa fiksnom naknadom..................................................................................................................................................1035 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................1035 Zbirna otprema...........................................................................................................................................................................1036 Založno pravo otpremnika..........................................................................................................................................................1037 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................1037

UGOVOR O KONTROLI ROBE I USLUGA

Pojam..........................................................................................................................................................................................1038 - primer ugovora o kontroli robe......................................................................................................................................1039 - primer certifikata.............................................................................................................................................................1039 - primer tužbe u vezi ugovora o kontroli robe..................................................................................................................1040 Obim kontrole............................................................................................................................................................................1040 Ništavost pojedinih odredaba ugovora.......................................................................................................................................1041 Čuvanje robe odnosno uzorka....................................................................................................................................................1042 Obaveza obaveštavanja naručioca..............................................................................................................................................1042

29

Naknada.....................................................................................................................................................................................1043 Pravo zaloge...............................................................................................................................................................................1043 Poveravanje kontrole robe drugom vršiocu kontrole.................................................................................................................1044 Kontrola robe sa vršenjem pojedinih pravnih radnji..................................................................................................................1044 Kontrola robe sa garancijom.....................................................................................................................................................1045 Kontrola usluga i stvari koje nisu namenjene prometu..............................................................................................................1045 Raskid ugovora...........................................................................................................................................................................1046

UGOVOR O ORGANIZOVANJU PUTOVANJA

Pojam.........................................................................................................................................................................................1047 -primer ugovora o organizovanju putovanja...................................................................................................................1048 Izdavanje potvrde o putovanju...................................................................................................................................................1049 Odnos ugovora i potvrde o putovanju........................................................................................................................................1049 Pretpostavka tačnosti potvrde.....................................................................................................................................................1050

OBAVEZE ORGANIZATORA PUTOVANJA Zaštita prava i interesa putnika...................................................................................................................................................1050 Obaveza obaveštavanja..............................................................................................................................................................1050 Obaveza čuvanja tajne................................................................................................................................................................1051 Odgovornost za organizovanje putovanja..................................................................................................................................1051 Odgovornost organizatora putovanja kad sam vrši pojedine usluge.........................................................................................1052 Odgovornost organizatora putovanja kad je izvršenje pojedinih usluga poverio trećim licima...............................................1052 Sniženje cene.............................................................................................................................................................................1053 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1054 Isključenje i ograničenje odgovornosti organizatora putovanja................................................................................................1054

OBAVEZE PUTNIKA Plaćanje cene..............................................................................................................................................................................1054 Obaveza davanja podataka.........................................................................................................................................................1055 Ispunjavanje uslova predviđenih propisima...............................................................................................................................1055 Odgovornost putnika za pričinjenu štetu....................................................................................................................................1055

POSEBNA PRAVA I OBAVEZE UGOVORNIH STRANA Zamena putnika drugim licem....................................................................................................................................................1056 Povećanje ugovorene cene.........................................................................................................................................................1056 Pravo putnika da odustane od ugovora......................................................................................................................................1057 Pravo organizatora putovanja da odustane od ugovora..............................................................................................................1058 Izmena programa putovanja.......................................................................................................................................................1059

POSREDNIČKI UGOVOR O PUTOVANJU Pojam.........................................................................................................................................................................................1060 - primer posredničkog ugovora o posredovanju...............................................................................................................1060 Obaveza izdavanja potvrde........................................................................................................................................................1061 Postupanje po uputstvima putnika..............................................................................................................................................1061 Izbor trećih lica..........................................................................................................................................................................1062 Shodna primena odredaba ugovora o organizatoru putovanja...................................................................................................1062

UGOVOR O ANGAŽOVANJU UGOSTITELJSKIH KAPACITETA (UGOVOR O ALOTMANU)

Pojam..........................................................................................................................................................................................1063 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1063 - primer ugovora o alotmanu.............................................................................................................................................1064 - primer tužbe ugovora o organizovanom putovanju.......................................................................................................1065 Forma ugovora...........................................................................................................................................................................1066

OBAVEZE TURISTIČKE AGENCIJE Obaveze obaveštavanja..............................................................................................................................................................1066 Obaveza pridržavanja ugovorenih cena.....................................................................................................................................1067 Obaveza plaćanja ugostiteljskih usluga......................................................................................................................................1067 - sa sudskom praksom..........................................................................................,....................................................................1068 Obaveza izdavanja posebne pismene isprave................................................................................'............................................1069

OBAVEZE UGOSTITELJA Obaveze stavljanja na korišćenje ugovorenih smeštajnih kapaciteta........................................................................................1069 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................1070 30

Obaveze jednakog postupanja....................................................................................................................................................1070 Obaveza ugostitelja da ne menja cene usluga............................................................................................................................1070 Obaveza plaćanja provizije........................................................................................................................................................1071

PRAVO TURISTIČKE AGENCIJE DA ODUSTANE OD UGOVORA Pravo na odustanak od angažovanih smeštajnih kapaciteta.......................................................................................................1071 Obaveza turističke agencije da popuni angažovane kapacitete..................................................................................................1072

UGOVOR O OSIGURANJU IMOVINSKA OSIGURANJA I OSIGURANJE LICA Pojam.........................................................................................................................................................................................1073 sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1074 - primcr tužbe iz ugovo ra o osiguranju.............................................................................................................................1077 Osigurani slučaj..........................................................................................................................................................................1078 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1079 Isključenje nekih osiguranja.......................................................................................................................................................1080 Odstupanje od odredaba ove glave.............................................................................................................................................1081 -

ZAKLJUČENJE UGOVORA Kad je ugovor zaključen.............................................................................................................................................................1081 - primer ponude jednog osiguravača.................................................................................................................................1081 Polisa i lista pokrića...................................................................................................................................................................1082 - primer polise o dugoročnom osiguranju.........................................................................................................................1083 Osiguranje bez polise.................................................................................................................................................................1084 Zaključenje ugovora u ime drugog bez ovlašćenja....................................................................................................................1084 Osiguranje za tuđi račun ili za račun koga se tiče......................................................................................................................1085 Zastupnici osiguranja.................................................................................................................................................................1085

OBAVEZE OSIGURANIKA, ODNOSNO UGOVARAČA OSIGURANJA PRIJAVA OKOLNOSTI ZNAČAJNIH ZA OCENU RIZIKA Dužnost prijavljivanja................................................................................................................................................................1086 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1086 Namerna netačna prijava ili prećutkivanje.................................................................................................................................1087 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................... 1087 Nenamerna netačnost ili nepotpunost prijave.............................................................................................................................1088 Proširenje primene prethodnih članova......................................................................................................................................1089 Slučajevi u kojima se osiguravač ne može pozivati na netačnost prijave.................................................................................1089

PLAĆANJE PREMIJE Dužnost plaćanja i primanja premije..........................................................................................................................................1090 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1090 Posledice neisplate premije........................................................................................................................................................1090 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................... 1092

OBA VESTA VANJE OSIGURAVAČA O PROMENAMA RIZIKA Povećanje rizika..........................................................................................................................................................1093 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................... 1094 Kad se osigurani slučaj dogodi u međuvremenu........................................................................................................................1094 Smanjenje rizika.........................................................................................................................................................................1095 Obaveza obaveštavanja o nastupanju osiguranog slučaja..........................................................................................................1095 Ništavost odredaba o gubitku prava...........................................................................................................................................1096

OBAVEZE OSIGURAVAČA Isplata naknade ili ugovorene svote...........................................................................................................................................1097 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................ 1097 - primer tužbe za naknadit štete na motornom vozilu po osnovu dobrovoljnog kasko osiguranja.............................1099 Isključenje odgovornosti osiguravača u slučaju namere i prevare............................................................................................1100 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................ 1101 Prigovori osiguravača.................................................................................................................................................................1101 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................ 1102

TRAJANJE OSIGURANJA Početak dejstva osiguranja........................................................................................................................................................1102 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................ 1003 Uticaj stečaja na osiguranje.......................................................................................................................................................1103

31

OSIGURANJE IMOVINE Interes osiguranja.......................................................................................................................................................................1103 Svrha osiguranja imovine...........................................................................................................................................................1104 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1105 Sprečavanje osiguranog slučaja i spašavanje.............................................................................................................................1105 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1106 Prepuštanje oštećene osigurane stvari........................................................................................................................................1107 Propast stvari usled događaja koji nije predviđen u polisi.........................................................................................................1108

OGRANIČENJE OSIGURANIH RIZIKA Štete pokrivene osiguranjem......................................................................................................................................................1108 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1109 Šteta prouzrokovana nedostacima osigurane stvari...................................................................................................................1109 Štete prouzrokovane ratnim operacijama i pobunama...............................................................................................................1109 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1110 NADOSIGURANJE I UGOVOR SA VIŠE OSIGURAVAČA Nadosiguranje............................................................................................................................................................................1110 Naknadno smanjenje vrednosti..................................................................................................................................................1111 Višestruko i dvostruko osiguranje..............................................................................................................................................1111 - sudska praksa..........................................................................................................................................................................1112 Saosiguranje...............................................................................................................................................................................1113 PODOSIGURANJE........................................................................................................................................................1113 PRELAZ UGOVORA I ISPLATA NAKNADE IZ OSIGURANJA DRUGOME Prelaz ugovora na pribavioca osigurane stvari...........................................................................................................................1114 Dodeljivanje naknade nosiocima zaloge i drugih prava.............................................................................................................1114 PRELAZ OSIGURANIKOVIH PRAVA (SUBROGACIJA)...............................................................................1115 - sudska praksa..........................................................................................................................................................................1115 OSIGURANJE OD ODGOVORNOSTI ....................................................................................................................1118 Odgovornost osiguravača...........................................................................................................................................................1118 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1118 Sopstveno pravo oštećenika i direktna tužba.............................................................................................................................1120 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................1120 OSIGURANJE LICA Utvrđivanje osigurane svote......................................................................................................................................................1121 Polisa osiguranja života..............................................................................................................................................................1122 Netačna prijava starosti osiguranika...........................................................................................................................................1122 Posledica neplaćanja premije i smanjenje osigurane svote........................................................................................................1122 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................1123 Osiguranje trećeg lica.................................................................................................................................................................1123 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................1123 Osiguranje za slučaj smrti maloletnika i lica lišenih poslovne sposobnosti..............................................................................1124 Kumuliranje naknade i osigurane svote....................................................................................................................................1124

ISKLJUČENI RIZICI Samoubistvo osiguranika...........................................................................................................................................................1125 Namerno ubistvo osiguranika.....................................................................................................................................................1125 Namerno prouzrokovan)e nesrećnog slučaja.............................................................................................................................1126 Ratne operacije...........................................................................................................................................................................1126 Ugovorno isključenje rizika......................................................................................................................................................1127 PRAVA UGOVARAČA OSIGURANJA PRE NASTUPANJA OSIGURANOG SLUČAJA Otkup..........................................................................................................................................................................................1127 Predujam....................................................................................................................................................................................1128 Zalaganje polise..........................................................................................................................................................................1128 OSIGURANJE ŽIVOTA U KORIST TREĆEG LICA Određivanje korisnika................................................................................................................................................................1128 Podela koristi između više korisnika..........................................................................................................................................1129 Opozivanje odredbe o određivanju korisnika..............................................................................'..............................................1129 Sopstveno i neposredno pravo korisnika....................................................................................................................................1130 Poverilac ugovarača osiguranja i osiguranika............................................................................................................................1130 Ustupanje osigurane svote..........................................................................................................................................................1131 32

Kad određeni korisnik umre pre dospelosti................................................................................................................................1131 Osiguranje za slučaj smrti bez određenog korisnika..................................................................................................................1131 Savesna otplata osigurane svote neovlašćenom licu..................................................................................................................1132

UGOVOR O ZALOŽI

Pojam.........................................................................................................................................................................................1133 - primer ugovora o založi pokretne stvari.........................................................................................................................1134 Hipoteka.....................................................................................................................................................................................1134 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................... 1137 - primer založne izjave u vezi hipoteke.............................................................................................................................1138 -primer hipotekarne tužbe................................................................................................................................................1139 Sticanje založnog prava..............................................................................................................................................................1140 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1141 Sposobnost.................................................................................................................................................................................1141 Zaloga na stvari već založenoj drugome...................................................................................................................................1141 Zaloga za buduću ili uslovnu obavezu.......................................................................................................................................1141 Protezanje zaloge na druge obaveze zalogodavca......................................................................................................................1142 Zabranjene odredbe....................................................................................................................................................................1142 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1143

ZALAGANJE STVARI OBAVEZE ZALOGODAVCA.........................................................................................................................1144 OBAVEZE ZALOGOPRIMCA Čuvanje založene stvari..............................................................................................................................................................1144 Upotrebljavanje založene stvari.................................................................................................................................................1145 Plodovi založene stvari...............................................................................................................................................................1145 Oduzimanje založene stvari od zalogoprimca............................................................................................................................1145

PRAVA ZALOGOPRIMCA i [ 1

\ \ i

Kad založena stvar ima neki nedostatak.....................................................................................................................................1146 Prodaja založene stvari..............................................................................................................................................................1147 Prodaja stvari založene za potraživanje iz ugovora u privredi..................................................................................................1147 Prodaja založene stvari pre vremena i zbog kvarenja, gub. vrednosti i zamena.......................................................................1148 Prodaja založene stvari pre vremena na zahtev zalogodavca.....................................................................................................1148 Pravo prvenstvene naplate..........................................................................................................................................................1149 Redosled založnih prava.............................................................................................................................................................1149

PRESTANAK ZALOŽNOG PRAVA • I I

Prestanak založnog prava gubitkom državine............................................................................................................................1150 Prestanak založnog prava prestankom potraživanja...................................................................................................................1150 Zastarelost međusobnih potraživanja.........................................................................................................................................1151

j 1

ZALAGANJE POTRAŽIVANJA I DRUGIH PRAVA ZALAGANJE POTRAŽIVANJA

i ; i

Obaveštavanje dužnika i predaja isprave..................................................................................................................................1151 Davanje u zalogu potraživanja za hartije od vrednosti...............................................................................................................1152 Dužnost očuvanja potraživanja..................................................................................................................................................1153 Naplaćivanje i uračunavanje kamata..........................................................................................................................................1153 Naplaćivanje založenog potraživanja.........................................................................................................................................1153 Prigovori dužnika založenog potraživanja.................................................................................................................................1154

| i I

DAVANJE U ZALOGU DRUGIH PRAVA Način zalaganja...........................................................................................................................................................1154 PRIMENA ODREDABA O DAVANJU U ZALOGU STVARI.......................................................................1155

|

UGOVOR O JEMSTVU

i !

Pojam..........................................................................................................................................................................................1156 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................1156 - primer ugovora o jemstvu...............................................................................................................................................1159 - primer tužbe za obaveze iz ugovora o jemstvu...............................................................................................................1159 Forma....................................................................................................,....................................................................................1160 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1160

33

Sposobnost za jemčenje.............................................................................................................................................................1161 Jemčenje za poslovno nesposobnog...........................................................................................................................................1162 Predmet jemčenj a.......................................................................................................................................................................1162 Obimjemčeve odgovornosti......................................................................................................................................................1163 Prelaz poveriočevih prava na jemca (subrogacija).....................................................................................................................1163 - 5a sudskom praksom...............................................................................................................................................................1164

ODNOS POVERIOCA I JEMCA Oblici jemstva............................................................................................................................................................................1164 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1165 Solidarnost jemaca.....................................................................................................................................................................1165 Gubitak prava na rok.................................................................................................................................................................1165 Stečaj glavnog dužnika..............................................................................................................................................................1166 Slučaj smanjene odgovornosti dužnikovog naslednika.............................................................................................................1167 Jemčevi prigovori.......................................................................................................................................................................1167 Dužnost obaveštavanja jemca o dužnikovom propuštanju........................................................................................................1167 Oslobođenje jemca zbog poveriočevog odugovlačenja.............................................................................................................1168 Oslobođenje jemca zbog napuštanja garancije..........................................................................................................................1169

ODNOS JEMCA I DUŽNIKA Pravo zahtevati naknadu od dužnika..........................................................................................................................................1169 - 5a sudskom praksom...............................................................................................................................................................1170 Pravo jemca jednog solidarnog dužnika....................................................................................................................................1171 Pravo jemca na prethodno obezbeđenje.....................................................................................................................................1171 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1171 Gubitak prava na naknadu..........................................................................................................................................................1171 Pravo na vraćanje isplaćenog....................................................................................................................................................1172

REGRES ISPLATIOCA PREMA OSTALIM JEMCIMA 1173 ZASTARELOST................................................................................................................................................1173

UGOVOR O UPUĆIVANJU (ASIGNACIJA) Pojam ugovora...........................................................................................................................................................................1175 - primer asignacije..............................................................................................................................................................1175 - primer tužbe po osnovu ugovora o upućivanju (asignaciji)..........................................................................................1176

ODNOSI PRIMAOCA UPUTA I UPUĆENIKA Prihvatanje od strane upućenika.................................................................................................................................................1177 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1177 Prigovori upućenika...................................................................................................................................................................1178 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1178 Prenošenje uputa.........................................................................................................................................:..............................1179 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1180 Zastarelost..................................................................................................................................................................................1180

ODNOS PRIMAOCA UPUTA I UPUTIOCA Ako je primalac uputa poverilac uputioca..................................................................................................................................1180 Uput nije ispunjenje...................................................................................................................................................................1181 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1181 Dužnost primaoca uputa da obavesti uputioca...........................................................................................................................1182 Odustanak od prihvaćenog uputa...............................................................................................................................................1182 Opozivanje ovlašćenja datog primaocu uputa............................................................................................................................1182

ODNOS UPUTIOCA I UPUĆENIKA Ako je upućenik dužnik poverioca.............................................................................................................................................1183 Opozivanje ovlašćenja datog upućeniku....................................................................................................................................1183

SMRT I LIŠENJE POSLOVNE SPOSOBNOSTI..........................................................................................1184 UPUT U OBLIKU HARTIJE NA DONOSIOCA...........................................................................................1184 UPUT U OBLIKU HARTIJE PO NAREDBI.................................................................................................1185

BANKARSKI NOVČANI DEPOZITI NOVČANI DEPOZIT Pojam.........................................................................................................................................................................................1186 - 5a sudskom praksom................................................................................................................................................................1187 34

I Otvaranje računa........................................................................................................................................................................1187 Otklanjanje dugovnog salda......................................................................................................................................................1188 Vrste novčanih depozita............................................................................................................................................................1188 Stanje računa..............................................................................................................................................................................1189 Mesto uplata i isplata..................................................................................................................................................................1189 - sa sudskom praksom............................................................................................................................................................... 1189 Postojanje više računa...............................................................................................................................................................1190 Plaćanje kamate.........................................................................................................................................................................1190

ULOG NA ŠTEDNJU Štedna knjižica...........................................................................................................................................................................1191 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1191 Upis u knjižicu...........................................................................................................................................................................1191 Plaćanje kamate.........................................................................................................................................................................1191 Vrste uloga na štednju...............................................................................................................................................................1192

DEPONOVANJE HARTIJE OD VREDNOSTI Pojam.........................................................................................................................................................................................1193 Vršenje prava.............................................................................................................................................................................1194 Dužnosti banke...........................................................................................................................................................................1194 Vraćanje hartija od vr'ednosti.....................................................................................................................................................1195 Zahtevi trećih lica.......................................................................................................................................................................1195

BANKARSKI TEKUĆI RAČUN Pojam.........................................................................................................................................................................................1196 Forma ugovora...........................................................................................................................................................................1197 Sredstva na tekućem računu.......................................................................................................................................................1197 Prebijanje između salda više računa...........................................................................................................................................1198 Raspolaganje saldom.................................................................................................................................................................1198 Primena pravila ugovora o nalogu..............................................................................................................................................1199 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................1199 Trajanje računa...........................................................................................................................................................................1199 Provizija i naknada troškova......................................................................................................................................................1200 Dostavljanje izvoda....................................................................................................................................................................1200

UGOVOR O SEFU

Pojam..........................................................................................................................................................................................1202 Pristup sefu.................................................................................................................................................................................1202 Predmeti koji se ne smeju staviti u sef.......................................................................................................................................1202 Prava banke u slučaju neplaćanja...................................................................................................................,...........................1202

UGOVOR O KREDITU Pojam.........................................................................................................................................................................................1204 - sa sudskom praksom................................................................................................................................................................ 1204 - primer ugovora o kreditu.................................................................................................................................................1209 Forma i sadržina.........................................................................................................................................................................1210 Otkaz davaoca kredita................................................................................................................................................................1210 - primer tužbe u vezi ugovora o kreditu............................................................................................................................1211 Odustajanje od ugovora i vraćanje kredita pre roka...................................................................................................................1212

UGOVOR O KREDITU NA OSNOVU ZALOGE HARTIJE OD VREDNOSTI Pojam..........................................................................................................................................................................................1213 Lombardni krediti kao posledica zaloge hartija od vrednosti....................................................................................................1213 Forma i sadržaj...........................................................................................................................................................................1214 Kad banka može prodati založene hartije...................................................................................................................................1214

UGOVOR O AKREDITIVU Obaveza akreditivne banke i forma akreditiva...........................................................................................................................1215 sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1216 - primer otvaranja akreditiva............................................................................................................................................1216 - primer tužbe u vezi otvaranja akreditiva......................................................................................................................1217 -

35

Kada nastaje obaveza prema korisniku.....................................................................................................................................1217 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1218 Nezavisnost akreditiva od drugog pravnog posla.......................................................................................................................1219 Dokumentarni akreditiv..............................................................................................................................................................1219 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1220 Dužnost akreditivne banke.........................................................................................................................................................1220 - 5a sudskom praksom...............................................................................................................................................................1220 Vrste dokumentarnog akreditiva...............................................................................................................................................1221 Opozivi akreditiv........................................................................................................................................................................1222 Neopozivi akreditiv...................................................................................................................................................................1222 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1222 Dužnost banke u pogledu dokumenata......................................................................................................................................1222 Granice odgovornosti banke.......................................................................................................................................................1223 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1223 Prenosivost i deljivost akreditiva...............................................................................................................................................1224

BANKARSKA GARANCIJA Pojam.........................................................................................................................................................................................1225 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1225 - primer ugovora o izdavanju garancije............................................................................................................................1228 - primer garancije...............................................................................................................................................................1229 - primer tužbe iz bankarske garancije..............................................................................................................................1230 - primer predloga teksta bankarske garancije sa ino-organizaciojom..........................................................................1231 - primer ugovora o izdavanju devizne garancije..............................................................................................................1232 Izmirenje obaveze iz garancije u novcu.....................................................................................................................................1234 Potvrda garancije (supergarancija).............................................................................................................................................1235 Ustupanje prava iz garancije......................................................................................................................................................1235 Garancija "bez prigovora".........................................................................................................................................................1235 - 5a sudskom praksom..........................................................................................................................................................1236

PRIMENA ODREDABA O BANKARSKOM POSLOVANJU 1237

UGOVOR O PORAVNANJU Pojam.........................................................................................................................................................................................1238 primer ugovora o poravnanju..........................................................................................................................................1239 - primer tužbe radi izvršenja ugovora o poravnanju.......................................................................................................1240 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1240 U čemu se sastoje uzajamna popuštanja....................................................................................................................................1240 Sposobnost.................................................................................................................................................................................1241 Predmet......................................................................................................................................................................................1241 Primene odredbe o dvostranim ugovorima................................................................................................................................1242 Prekomerno oštećenje................................................................................................................................................................1242 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1242 Dejstvo poravnanja prema jemcima i zalogodavcima................................................................................................................1243 Poravnanje o poslu koji se može poništiti..................................................................................................................................1244 Ništa vost poravnanja.................................................................................................................................................................1244 - 5a sudskom praksom...............................................................................................................................................................1244 Ništa vost jedne odredbe poravnanja..........................................................................................................................................1245 -

ZAVRŠNI DEO

Primena ovog zakona ..............................................................1246

- sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1246 Primena običaja.........................................................................................................................................................................1246 - sa sudskom praksom...............................................................................................................................................................1247 (Opšte i posebne uzanse)...........................................................................................................................................................1248 (Uzansa21.ičlanllO7. ZOO)..................................................................................................................................................1248 Literatura................................................................................................................................................................................... 1248

36

UGOVORI U PRIVREDI OSNOVNA NAČELA U PRIVREDNIM POSTUPANJIMA Strane u obligacionim odnosima Ovo načelo je od velikog značaja za utvrđivanje ravnopravnosti svih učesnika u obligacionim odnosima. Suština ove odredbe ukazuje da se navedeno načelo odnosi kako na pravna lica, bez obzira kojoj kategoriji pripadaju (na primer, i građanska pravna lica), tako i na fizička liza, u odnosima koje po prirodi stvari mogu pravnim poslom regulisati, bilo da oni nastanu između samih pravnih lica, ili između pravnih lica i fizičkih lica, odnosno između samih fizičkih lica. Zakon o obligacionim odnosima je jedinstven i za pravna i za fizička lica, pri čemu je od značaja da se i specifični odnosi nekih pravnih subjekata regulišu istim zakonom, kao što su, na primer, obligacioni odnosi privrednih subjekata, bez ikakvih odstupanja u pogledu primene opštih načela zakona. Izvesna odstupanja utvrđena su u zakonu samo u pogledu specifičnih odnosa pojedinih subjekata, stoje i ukazano u pojedinim odredbama ovog zakona, kada se određeni subjekti - pravna lica, na primer, upućuju da u zasnivanju obligaeionih odnosa postupaju u skladu sa svojim opštim aktima, ili ako je pravno lice zaključilo ugovor ili preduzelo drugu pravnu radnju, koja je preduzeta suprotno opštem aktu tog pravnog lica, zakon propisuje da taj ugovor ili druga pravna radnja ostaju na snazi, osim ako je za to druga strana znala ili morala znati, ili ako je zakonom drukčije određeno. Bitno je da se naglasi da se pravila utvrđena u Zakonu o obligacionim odnosima jedinstveno primenjuju i za pravna i za fizička lica. Odstupanja od ovog pravila ne postoji, bar kada se radi o opštim načelima zakona i velikog broja odredaba zakona, osim ako se neki pravni odnos reguliše drukčije zbog predmeta poslovanja lica, kao što su, na primer, ugovori u privredi, ili se republičkim propisom neki pravni odnosi drukčije regulišu, u kom slučaju takođe postoji jedinstvo pravnih i fizičkih lica, ravnopravnih sa stanovišta svih načela zakona.

Autonomija volje Autonomija volje je jedno od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima, po kome su strane u obligacionim odnosima slobodne da svoje odnose urede po svojoj volji. S obzirom da su odredbe Zakona o obligacionim odnosima dispozitivnog karaktera, prema načelu autonomije volje strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji. Tako, ako su, na primer, strane ugovorom ili nekim drugim pravnim poslom regulisale neki pravni odnos na drugi način, različit od načina na koji je to učinjeno Zakonom o obligacionim odnosima, onda će eventualno nastali spor biti rešen u smislu ugovora, čak i ako stranke nisu is37

ključile primenu ovog zakona. To je akt njihove volje, jer na to ukazuje i samo načelo autonomije volje - "da svoje odnose urede po svojoj volji". Ograničenje volje stranaka odnosi se samo na one obligacione odnose koji su zasnovani protivno prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Ovo ograničenje, naročito kada je u pitanju obligacioni odnos zasnovan protivno prinudnim propisima, odnosi se pre svega na zasnivanju obligacionih odnosa koji su protivni ostalim načelima ovog zakona, kao što su: načelo savesnosti i poštenja; načelo korišćenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato; ili načelo jednake vrednosti davanja, s tim što je propisano da se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje toga načela povlači pravne posledice, itd. Međutim, i neki konkretni zakoni, koji regulišu obligacione odnose, koji zabranjuje uspostavljanje određenih odnosa zasnovani voljom stranaka, raspravljaju se sa stanovišta nastupanja pravnih posledica putem odredaba Zakona o obligacionim odnosima. Tako, na primer, Zakon o prometu nepokretnosti propisuje u kojoj formi se može zaključiti ugovor o prodaji nepokretnosti, pa ukoliko se ta propisana forma ne ispoštuje, takav ugovor je ništav, i ne proizvodi pravno dejstvo, ali zato se pravne posledice tako ništavih ugovora uređuju odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Sudska praksa Autonomija volje - ugovaranje kamatne stope i ništavost ugovora Za štetu koju banka pretrpi zbog ugovaranja kamatne stope koja nije u skladu sa poslovnom politikom banke, ne mole se banka pozivati na ništavnost ugovorne odredbe ugovora o kreditu koji je banka kao davalac kredita ugovorila Iz obrazloženja Parnične stranke su shodno načelu autonomije volje, ustanovljenom odredbom člana 10. Zakona o obligacionim odnosima, slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji. Predmetnu kamatnu stopu (ugovornu kamatu) predložila je i odobrila banka, a ne tuženi kao korisnik kredita. Ukoliko banka kao davalac kredita ugovori kamatnu stopu koja nije u skladu sa Poslovnom politikom banke, ne može se pozivati na ništavnost takve ugovorne odredbe. Stoga ni za štetu koju banka pretrpi zbog ugovaranja kamatne stope koja nije u skladu sa Poslovnom politikom banke, ne može biti odgovoran korisnik kredita, niti se banka može pozivati na ništavnost takve ugovorne odredbe. Tuženi se u konkretnom slučaju, shodno odredbi člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, pridržavao načela savesnosti i poštenja, budući da nije bio dužan da zna da lije odobrena kamatna stopa po zaključenom ugovoru o kreditu u skladu sa poslovnom politikom tužioca. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 241/06 od 13.07.2006. godine).

Ravnopravnost strana Načelo ravnopravnosti stranaka zasniva se, pre svega, na Ustavu, ali je i u Zakonu o obligacionim odnosima naglašeno kao deo osnovnih načela obligacionog prava. Naime, stranke u vezi primene obligacionog prava imaju ravnopravni položaj na celoj teritoriji Republike Srbije - na kojoj se primenjuje Zakon o obligacionim odnosima, tj. kako u mestu njihovog poslovanja, tako i u mestu ispunjenja obaveza zasnovanih na tom zakonu, pa ako postupaju suprotno tom pravilu vređaju navedeno načelo ravnopravnosti stranaka.. U vezi sa tako proklamovanim načelom, nedozvoljeno je da se propisima ili zakonom, odnosno na osnovu zakona propisuju ili zasnivaju odnosi subjekata u pravnim odnosima, stavljajući ih u neravnopravan položaj u odnosu na druge subjekte. Ovakva pozicija stranaka proizilazi iz društveno-ekonomskih odnosa u zemlji, i šire, kojima je nespojivo sticanje privilegija, odnosno sticanje koristi, protivno utvrđenim normama, na štetu drugih. Zbog toga, svaka radnja jednog subjekta protivna odredbama zakona, može se uspešno pobijati, a u nekim slučajevima, predviđeni zakonom to se podrazumeva, zbog čega pravne radnje učinjene protivno prinudnim propisima od svog postanka ne proizvode pravno dejstvo, pa samim tim nemaju ni sudsku zaštitu. Ovo načelo ima u vidu ravnopravnost stranaka kako u vreme zaključenja ugovora, tako i u toku ispunjenja ugovorenih prava i obaveza, sve do njihovog ispunjenja. Nijedna strana u ugovornom odnosu ne može biti u potčinjenom položaju prema drugoj strani, ili trpeti monopolski položaj neke strane, bilo kod zasnivanja obligacionog odnosa, ili zavisnosti od monopolskog položaja jedne strane na tržištu. Zbog toga je i u odredbama člana 14. ZOO propisano, da "u zasnivanju obligacionih odnosa strane ne mogu ustanovljavati prava i obaveze kojima se za bilo koga stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu". Neravnopravnost stranaka nastaje najčešće zbog monopolskog položaja neke privredne grupacije (naročito banaka), kada se putem, na primer, ugovornih kamata, iskorišćava nepovoljni položaj strane koja je zbog eko38

nomskih teškoća prinuđena da prihvati svaku vrstu ugovora, odnosno kamatnu stopu, makar ona bila i van kodeksa grupacije tih subjekata, što joj se sveti i dovodi do stečaja. Ravnopravnost stranaka mora da postoji i u vreme izvršenja ugovora, tj. da ijedna i druga ugovorna strana postupaju onako kako je ugovoreno. To obezbeđuju odredbe člana 122. ZOO, koje propisuju da u dvostranim ugovorima nijedna strana nije dužna da ispuni svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu. Ali, kod spekulativnih ugovora, koji očigledno jednu stranu dovode u neravnopravan položaj, davanjem čestih kratkoročnih kredita, odnosno zamenjivanjem ranijih ugovora novim ugovorima, odredbe tog člana se na drugi način reflektuju, jer one pogoduju strani koja daje kredite, tako što se strani koja se nalazi u teškom materijalno fmansijskom položaju nudi novi kredit, kapitališe ugovorna kamata, i tu drugu stranu dovodi u još teži položaj, koja računa da će i sa naknadno dobijenim kreditom sanirati svoje stanje. Naravno, navedeni slučajevi se rešavaju sudskim putem, primenom člana 141. ZOO, po kome je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri s onim stoje on drugoj dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti. Pri svemu tome treba imati u vidu i raniji Antimonopolski zakon, odnosno sada Zakon o zaštiti konkurencije, koji jasno razgraničava dozvoljene i nedozvoljene poslove u sistemu postojanja monopolskog položaja, odnosno dominantnog položaja i zaključivanje monopolističkih sporazuma, za koje se utvrđuje da postoji njihova zloupotreba ako na tržištu stvaraju odnose koji su usmereni na narušavanje konkurencije i izazivanje poremećaja na tržištu i koje omogućavaju materijalne koristi i druge pogodnosti zasnovani na neravnopravnim odnosima u poslovanju, a kojima se nanosi ili može naneti šteta drugom privrednom subjektu, odnosno potrošaču.

Načelo savesnosti i poštenja Poštenje i savesnost je osnovno načelo koga se stranke moraju pridržavati u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa. Zbog toga se stranke ne mogu pozivati na neku od odredaba Zakona o obligacionim odnosima, ako bi njena primena u određenom slučaju proizvela posledice protivne načelu savesnosti i poštenja. Savesnost i poštenje pretpostavlja da su se stranke ugovorom pridržavale pravila poslovnog morala i dobrih poslovnih običaja, koji su rezultat dugotrajne primene u praksi, u skladu sa propisima koji su se primenjivali, a samim tim i poslovnim moralom. Ovo utoliko pre što i neki drugi propisi, kao na primer Zakon o parničnom postupku (čl. 3. st. 3.) propisuju da sud neće uvažavati raspolaganje stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala. Prema sudskoj praksi, stranka koja postupa protivno načelu poštenja i savesnosti ne može dobiti sudsku zaštitu u ostvarivanju svojih zahteva iz takvih postupaka, niti iz sopstvenih nemoralnih postupaka može izvlačiti korist, pozivajući se u odnosima sa drugim licima na načelo poštenja i savesnosti i tvrdeći i za svoje postupke da su protivni tom načelu, da bi na osnovu toga, eventualno, postigla poništenje ugovora ili neke druge ugovorne odredbe. Sudska praksa smatra protivnim načelu savesnosti i poštenja i one ugovore, ili pojedine odredbe ugovora, ako su zaključene protivno važećim propisima kao stoje slučaj, na primer, sa ugovaranjem zatezne kamate koja je veća od propisane. Po pravilu, motiv zbog kojih se ugovor zaključuje ne utiče na njegovu punovažnost. Ali ako je motiv protivan načelu savesnosti i poštenja, poslovnom moralu u poslovanju ili pravilnoj primeni zakona, može da ima kao posledicu nevažnost pravnog posla, njegovu ništavost, pa i uskraćivanje sudske zaštite. Tako, na primer, ako su stranke zaključile ugovor radi zadovoljenja potreba potrošača, ali sa namerom da izigraju pozitivne propise, tako što bi ugovorile nesrazmerno visoke i nerealne kupoprodajne cene, u cilju prikazivanja u svojim poslovnim knjigama dohodak koji nije ostvaren, stoje u suprotnosti sa pozitivnim pravom, onda to može da ima kao posledicu nevažnost pravnog posla. U jednoj svojoj odluci (Gzz. 44/04 od 05. maja 2004. godine), Vrhovni sud Srbije je naglasio značaj načela savesnosti i poštenja, tako što je u vezi jednog spornog slučaja restitucije izneo svoj pravni stav, navodeći: „Prema članu 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora. Restitucija kao posledica ništavosti ugovora znači uspostavljanje onog stanja u imovini stranaka koje je bilo pre zaključenja ništavog ugovora, a vrši se po pravilima istovremenog ispunjenja iz člana 122. ZOO, izuzev u slučajevima propisanim članom 104. st. 2. i 3. ZOO. Članom 104. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da sud može odbiti u celini ili delimično zahtev nesavesne strane za vraćanje onog stoje drugoj strani dato, a može i odlučiti da druga strana ono stoje primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište ili boravište. Stavom 3. istog člana propisano je da će sud prilikom odlučivanja voditi računa o savesnosti 39

jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima. Osnovni princip ugovornog prava jeste načelo savesnosti i poštenja . Ta načela obavezuju strane ugovornice da se u međusobnim odnosima ponašaju savesno i pošteno.

Sudska praksa "Ukoliko je ugovorna kamata nerealna odnosno zelenaška, tada sudovi imaju ovlašćenja da tako ugovorenu kamatu umere i svedu na realne vrednosti, koje odgovaraju načelu savesnosti i poštenja u zaključenju obligacionih odnosa i načelu jednake vrednosti uzajamnih davanja" - prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Pzz. 29/00. (Napomena: slučaj se moje primeniti i na načelo jednake vrednosti davanja cl. 15. ZOO); Ako je ugovor zaključen protivno načelu savesnosti i poštenja i zabrani zloupotrebe prava, takav ugovor je ništav u smislu čl. 103. ZOO Iz obrazloženja Tuženi su među sobom zaključili ugovor o zajmu na 30.000,00 DEM, koji iznos je tuženi BB dao tuženom VV da bi taj novac ovaj uložio u izgradnju započetih stambenih objekata, a tuženi BB je tražio sredstvo obezbe-đenja, zbog čega mu je tuženi VV ponudio zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koja je bila vlasništvo tužioca. U vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji između tuženih, tuženi VV je znao da nije ovlašten da otuđi tužiočevu nepokretnost, pa je i zaključio ugovor o kupoprodaji, ali ne u cilju sticanja vlasništva na nepokretnosti, već kao sredstvo obezbeđenja zajma od 30.000,00 DEM. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je i po oceni Vrhovnog suda primenjeno materijalno pravo kada je utvrđeno da ugovor o kupoprodaji ne proizvodi pravno dejstvo u smislu čl. 103. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev i naloženo vraćanje ranijeg zemljišno knjižnog stanja. Ovom odredbom (stav 1.) propisano je daje ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. U konkretnom slučaju, do zaključenja ugovora o kupoprodaji između tuženih došlo je zloupotrebom punomoćja datog od strane tužioca tuženom VV, koji je zloupotrebivši tužiočevo poverenje i izdato punomoćje vršio otuđenje tužiočeve nepokretnosti u više navrata, ne u cilju u kome je puno-moćje izdato (radi realizacije ugovora o građenju zaključenog sa tužiocem), već za sopstvene potrebe. Ugovor je suprotan načelu savesnosti i poštenja (čl. 12. ZOO) i zaključenje zloupotrebom prava (čl. 13. ZOO)- moralu, zbog čega je i po oceni Vrhovnog suda ništav u smislu člana 103. ZOO. Neosnovano je stoga isticanje tuženog u reviziji o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer u konkretnom slučaju nije postavljen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti punomoćja koje je poslužilo kao osnov za zaključenje ugovora o kupoprodaji, već samo tužbeni zahtev za poništaj ugovora o kupoprodaji. Ovo, zbog toga što je u ovoj parnici kao prethodno pitanje utvrđena ništavost ugovora o zastupanju, zbog čega nije bilo nužno postavljati poseban zahtev za utvrđenje ništavosti tog ugovora. Kako je utvrđeno daje ugovor o punomoćju zaključen između tužioca i tuženog VV ništav, to je ništav i ugovor o kupoprodaji zaključen na osnovu njega. Pored toga ugovor o kupoprodaji ne odražava saglasnost volja ugovornih strana za otuđenje nepokretnosti, pošto je stvarna volja bila obezbeđenje potraživanja za zajam dat od strane tuženog BB tuženom W, a ne kupoprodaja. U zaključenju ovog ugovora tuženi VV zloupotrebio je ovlašćenje dato od strane tužioca, a tuženi BB nije bio savestanjerje želeo obezbeđenje svog potraživanja u odnosu na tuženog VV a ne kupoprodaju sporne nepokretnosti, zbog čega se u reviziji neosnovano poziva na svoju savesnost. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 645/06); Savesnost i poštenje u vezi upravljanja zajedničkom imovinom U redovnim prilikama, tj. dok bračna zajednica traje, smatra se da kada jedan bračni drug zaključuje ugovor o prodaji nepokretnosti ili preduzima neki drugi pravni posao u vezi nepokretnosti, čini to uz saglasnost drugog bračnog druga. Stoga, kada supruzi nisu razvedeni, ne može se uzeti da neuknjiženi bračni drug nije znao za prodaju, odnosno stavljanje tereta na zajedničku nepokretnost i nije se sa njom saglasio, samo zbog činjenice što nije učestvovao direktno u zaključenju ugovora Iz obrazloženja Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimičnor usvojili zahtev tužilje, nalazeći da u smislu člana 321. st.l. Zakona o braku i porodičnim odnosima, imovina koju su bračni drugovi stekli radom u toku trajanja braka jeste njihova zajednička imovina, a da se prema članu 322. st.2. istog zakona, ako je u zemljišne i druge javne knjige upisan kao vlasnik na zajedničkoj imovini samo jedan bračni drug smatraće se 40

J.

kao da je upis izvršen na oba bračna druga, te da se tužilja ima smatrati suvlasnikom predmetnog stana u V2 udela, bez obzira što ista nije bila upisana u zemljišne knjige kao suvlasnik. Kako tužilja kao suvlasnik predmetnog stana nije učestvovala u zaključenju sporazuma o založnom pravu na stanu, kao založni dužnik, niti je imala saznanja daje navedeni sporazum zaključen, nalaze daje navedeni sporazum zaključen između tuženih bez dejstva u V2 predmetnog stana, odnosno u onom delu u kom postoji suvlasništvo tužilje. Po nalazu Vrhovnog suda Srbije, nižeštepeni sudovi su prvenstveno pošli od pravila sadržanom u stavu 2. člana 322. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Međutim, zanemarili su primenu i drugih pravila koja su od važnosti za rešenje ovog slučaja. To su pravila iz stava 1. člana 325. Zakona o braku i porodičnim odnosima, prema kome bračni drugovi mogu ugovoriti da zajedničkom imovinom ili delom imovine upravlja ili raspolaže jedan od njih, kao i odredbe člana 12. Zakona o obligacionim odnosima u kojoj je proglašeno načelo poštenja i savesnosti. U brojnim ugovorima o prodaji nepokretnosti, ili pak o zaključenju pravnih poslova o teretima na nepokretnostima, kao ugovornici se pojavljuju lica koja se nalaze u braku, a retka je pojava da su oba bračna druga upisana u zemljišne knjige kao zajedničari ili pak suvlasnici. Iz toga bi proizilazilo da u ovim slučajevima neuknjiženi bračni drug može da napada ugovor zaključen bez njegove pismene saglasnosti. To bi imalo za posledi-cu da se pravni promet ukoči i da se ozbiljno dovede u pitanje načelo pravne sigurnosti. Ovo posebno sa razloga što se iza neuknjiženog bračnog druga može skrivati i onaj bračni drug koji je nepokretnost prodao ili pak opteretio, pa pošto se iz nekog razloga predomislio, sada kroz tužbu neuknjiženog bračnog druga i u savezu sa njim ispoljava svoje nezadovoljstvo ugovorom i nastoji da postigne cilj koji inače sam ne bi mogao da ostvari. Zbog toga je potrebno primeniti i pomenuta pravila iz stava 1. člana 325. Zakona o braku i porodičnim odnosima i člana 12. Zakona o obligacionim odnosima. Prema shvatanju Vrhovnog suda, kada se navedena pravila primenjuju u redovnim prilikama, tj. dok bračna zajednica traje, smatra se da kada jedan bračni drug zaključuje ugovor o prodaji nepokretnosti ili preduzima neki drugi pravni posao u vezi nepokretnosti, čini to uz saglasnost drugog bračnog druga. Ta saglasnost može biti data pismeno, a može biti izražena usmeno, te može biti data i prećutno. Stoga, kada supruzi nisu razvedeni, ne može se uzeti da neuknjiženi bračni drug nije znao za prodaju, odnosno stavljanje tereta na zajedničku nepokretnost i nije se sa njom saglasio, samo zbog činjenice što nije učestvovao direktno u zaključenju ugovora. Naime, prvostepeni sud je propustio da preciznije utvrdi da lije tužilja znala i prećutno odobrila ugovor, odnosno sporazum koji je zaključio njen suprug - tuženi u ovoj parnici. Ako se u redovnim prilikama, kao što je rečeno, pretpostavlja da jedan bračni drug preduzima pravne poslove u vezi zajedničke nepokretnosti uz saznanje i prećutnu saglasnost drugog bračnog druga, onda bi teret dokazivanja da su odnosi među supružnicima poremećeni ili pak da tužilja nije znala za stavljanje tereta, ležao na tužilji. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2981/05); Načelo poštenja i savesnosti kod zaključenja ugovora o posredovanju Visinu posredničke provizije stranke slobodno ugovaraju Prema obrazloženju Među strankama je nesporno daje tuženi posredovanjem tužioca zaključio ugovor o kupoprodaji određene robe i da se obavezao da tužiocu plati proviziju po stopi od 3% prema vrednosti zaključenog posla. Ugovorom o posredovanju, dakle, stranke su odredile visinu provizije kao naknadu za uslugu i na taj način one su izrazile volju da se za određeni uspešno obavljeni posrednički posao, plati provizija u određenom iznosu. Isto tako, među strankama nije sporno daje tužilac u svemu postupio po nalogu tuženog i daje tuženi kao prodavač zaključio ugovor na dan 8. IV______. o prodaji robe, što znači daje tužilac izvršio uslugu koja mu je bila naložena i time stupio upravni odnos sa tuženim za obračun i naplatu ugovorene naknade za izvršenu svoju uslugu. Iz tako utvrđenog činjeničnog stanja, s obzirom daje visina ugovorene provizije uobičajena u prometu, proizilazi da je prvostepeni sud pogrešio kad je po prigovoru tuženog umeravao visinu ugovorene naknade. Tuženi, naime, ne samo da ne dokazuje, već to i ne navodi, niti o tome ima podataka u spisima, daje tužilac prilikom ugovaranja visine provizije postupio protivno načelu poštenja i savesnosti i daje samo usled takvih njegovih postupaka došlo do ugovaranja provizije po stopi od 3 odsto. Prema tome, kad su stranke ugovorom o posredovanju izrazile svoju volju o visini nagrade za uslugu koja je bila predmet toga ugovora, onda nije bilo me-sta da se nagrada određuje u manjem iznosu od onog iznosa koji su stranke imale u vidu prilikom zaključivanja ugovora (prema odluci VPS, SI. 132/68);

41

Raskid ugovora o poklonu kao posledica povrede načela o savesnosti i poštenja Ako se poklonoprimac po zaključenju ugovora o poklonu nije poneo prema poklonodavcu na način koji bi njegovo ponašanje bilo kvalifikovano kao "velika ili gruba neblagodarnost", nema osnova za opoziv ugovora o poklonu Iz obrazloženja Majka stranaka, PP, podnelaje 04.03.1996. godine tužbu protiv tuženog radi raskida ugovora o poklonu, iz razloga nezahvalnosti i nepružanja neophodne pomoći od strane tuženog. Dana 08.03.1996. godine i 18.07.1996. godine sačinila je testamente kojima je, za slučaj svoje smrti, svu svoju pokretnu i nepokretnu imo vinu ostavila svojoj terci, ovde tužilji, zato što se o njoj starala, a istovremeno isključila tuženog, svog sina, kao | nužnog naslednika, smatrajući da se o nju zakonski i moralno ogrešio, jer ju je povremeno obilazio. Pored ova f! dva testamenta, sa tužiljomje sačinila i ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim je predmetni stan ostavila tuži- i 1 lji, koja je zauzvrat preuzela na sebe obavezu daje izdržava. Majka stranaka je umrla 04.10.1996. godine. "it Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada \\ su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se raskine navedeni ugovor o poklonu i za to dali razloge koje kao pravilne i potpune u svemu prihvata i Vrhovni sud, pa nisu osnovani revizijski navodi tuži lje o pogrešnoj primeni materijalnog prava. I Ugovor o poklonu nije regulisan pozitivnim propisima, pa se odredbe o opozivu tog ugovora (raskidu) nalaze i u pravnim pravilima imovinskog prava. Po paragrafu 567. Srpskog građanskog zakonika, propisano je da darodavac može opozvati poklon ako nakon uči njenog poklona tako osiromaši, da ne može živeti, kao i u slučaju kada poklono\ primao pokaže veliku neblagodarnost prema poklonodavcu, nanoseći štetu njegovom životu, telu, časti i narušavajući njegovu slobodu i imanje. Svaka neblagodarnost, moralna greška, poklonoprimca, prema poklonodavcu, ne predstavlja razlog za opoziv (raskid) ugovora o poklonu, već ta neblagodarnost treba da bude "velika " ili "gruba ". Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno odbili tužbeni zahtev tužilje, jer su u postupku utvrdili da se tuženi po zaključenju ugovora o poklonu nije poneo prema poklonodavcu na takav način, koji bi njegovo ponašanje u smislu navedenog paragrafa, bilo kvalifikovano kao "velika ili gruba neblagodarnost". Takvu pravilnu procenti izvršili su nižestepeni sudovi upoređujući ponašanje tuženog kao poklonoprimca prema određenom standardu i shvatanjima društvene sredine u kojima se stranke nalaze. Prema tome, za drugačije rešavanje ove pravne stvari nisu od značaja navodi revizije da se tuženi nije dovoljno brinuo i starao o majci koja je bila stara i bolesna i živela sama, te daje brigu i staranje prepustio tužilji, kao i navodi revizije da je majka stranaka, nakon zaključenja ugovora o poklonu, sa tužiljom zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju i sačinila dva testamenta u korist tužilje. Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da ove činjenice nisu dokaz o gruboj neblagodarnosti tuženog, već ukazuju, pre svega, na eventualno postojanje određenih porodičnih nesuglasica i neslaganja, koja nemaju karakter niti predstavljaju grubu neblagodarnost tuženog, kao poklonoprimca prema poklonodavcu. Sudovi pravilno nalaze da u konkretnom slučaju nema osnova za opoziv predmetnog ugovora o poklonu i pravilno zaključuju da ne postoji nijedna činjenica koja bi ukazala daje sada pokojna PP, majka parničnih stranaka, osiromašila učinjenim poklonom, što bi bio jedan od razloga za opoziv ugovora o poklonu. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2764/05).

Zabrana zloupotrebe prava Zakon o obligacionim odnosima propisuje načelo zabrane zloupotrebe prava, koje podrazumeva vršenje prava iz obligacionih odnosa "protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato". Ovo načelo upućuje na zaključak da stranke pri sklapanju obligacionih ugovora imaju u vidu da njihovi zahtevi, ako su protivni društvenom i pravnom uređenju države, neće uživati sudsku zaštitu. Drugim recima, zloupotreba prava podrazumeva sukob prava lica u pravnom odnosu, koji nastaje zbog toga stoje pravo jednog subjekta, saglasno pozitivnom pravu, suprotno cilju zbog koga je to pravo ustanovljeno - propisano, da bi se omelo pravo drugog subjekta, koje za posledicu ima nastanak štete tom subjektu. Sadržina ovog načela ima u vidu realizaciju određenog odnosa, koji je ugovorom regulisan zloupotrebom prava, što znači da stranka koja je zloupotrebila pravo neće moći da ostvari to pravo, odnosno da realizuje pravo utvrđeno takvim ugovorom. U sudskoj praksi zauzet je stav, u jednom konkretnom slučaju, da "ako su stranke zaključile ugovor o prodaji artikala sa kojima ne rade i svesno su obavile posao koji je van okvira privrednog poslovanja stranaka, pa su zaključenjem takvog ugovora postali učesnici u poslu koji ima isključivo spekulativni karakter, a ne zadovolja-

vanje objektivnih privrednih potreba stranaka, odnosno tržišta", takve odredbe ne proizvode pravno dejstvo. U primeru sudske prakse navodi se odluku suda koja tretira taj slučaj. 42

Pravne posledice zloupotrebe prava mogu se iskazati činjenicom da onaj ko je zloupotrebio pravo da je dužan da snosi određene posledice, a naročito da naknadi štetu koju je takvom zloupotrebom pričinio drugom (čl. 189. do 192. Zakona o obligacionim odnosima). Pored toga na oštećenom je pravo da u sudskom postupku dokazuje da zloupotrebom prava nije dužan da izvrši traženu činidbu.

Sudska praksa Postupanje protivno načelu savesnosti i poštenja ima spekulativni karakter Ako su ugovorne odredbe u suprotnosti sa interesima privrede uopšte, takve odredbe ne proizvode pravno dejstvo Prema obrazloženju Tužilac je u tužbi istakao daje sa tuženim zaključio ugovor o kupovini i prodaji, po kome je prodao tuženom rezervne autodelove. Postupajući po ugovornim odredbama, tužilac je tuženom isporučio robu i zatim ispostavio račun. Međutim, tuženi nije isplatio račun u ugovorenom roku, pa je tužilac podneo tužbu i predložio da sud obaveže tuženog na isplatu utuženog iznosa na ime kupovne cene za prodate i isporučene rezervne autodelove. Tuženi je osporio tužbeni zahtev, navodeći daje robu stavio tužiocu na raspolaganje i odbio njen prijem. Istakao je da ga zaključnica na koju se poziva tužilac ne obavezuje, postoje u njegovo ime potpisana od neovlašćenog lica. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Rešavajući nastalo sporno pitanje među strankama, da li zaključnica na koju se poziva tužilac obavezuje stranke, prvostepeni sud je pravilno postupio kad je našao da se toj zaključnici ne može pružiti sudska zaštita. Stranke se u svom poslovanju moraju pridržavati osnovnog načela privrednog prava, a to je načelo poštenja i savesnosti. U konkretnom slučaju stranke se nisu pridržavale pomenutog načela, pa se stoga tužiocu može pružiti sudska zaštita. Stranke su u načelu slobodne pri ugovaranju i regulisanju međusobnih odnosa i u principu se ugovori moraju izvršavati. Međutim, ukoliko je ugovor u celini, ili su pojedine njegove odredbe u suprotnosti sa prinudnim zakonskim propisima ili usvojenim načelima privrednog prava ili javnim poretkom i interesima privrede uopšte, kao i sa dobrim običajima u privredi, takav ugovor odnosno ugovorne odredbe ne mogu da proizvedu pravne posledice i ne mogu da uživaju sudsku zaštitu. V konkretnom slučaju tužilac je preduzeće za promet na veliko papirom, kancelarijskim i školskim priborom. Međutim, on se u prometu robe nije pridržavao svoje registrovane delatnosti, već je prodao tuženom veliku količinu autodelova, i to za veoma visok iznos. Tuženi takođe nije registrovan za ovu vrstu delatnosti, iako ima jedan pogon koji se bavi i prodajom autodelova. Osim toga, zaključnice koje su stranke potpisale nisu identične, odnosno prime-rak zaključnice koji je ostao kod tužioca nije identičan sa zaključnicom koja je ostala kod tuženog. Iz pomenute zaključnice i otpremnice koju je priložio tužilac, zaključuje se da su izmenjeni kataloški brojevi ugovorenih auto delova, odnosno da kataloški brojevi iz zaključnice i otpremnice nisu isti. Iz ove činjenice nesumnjivo proizilazi da se ovde radi o špekulaciji. Zato se ne može pružiti sudska zaštita ugovoru koji je zaključen povredom nastojanja za sređivanje tržišta i dobrih poslovnih običaja u privredi. Stranke su zaključile ugovor o kupovini i prodaji artikala sa kojima ne rade i svesno su obavile posao koji je van okvira normalnog privrednog poslovanja stranaka, pa su zaključenjem spornog ugovora postale učesnici u poslu koji ima isključivo spekulativni karakter, a ne zadovoljavanje objektivnih privrednih potreba tuženog odnosno tržišta. S obzirom da se radi o spekulativnom ugovoru, njemu se ne može pružiti sudska zaštita, pa je Vrhovni prvostepeni sud žalbu tužioca odbio i napadnutu presudu potvrdio (prema odluci VPS, SI 1482/72).

Zabrana stvaranja i iskorišćavanja prava monopolskog položaja Monopol podrazumeva isključenje konkurencije, ili onemogućavanje konkurencije. Monopol je vezan za tržište robe i kapitala, kada postoji samo jedno lice, obično pravno lice, ili više udruženih lica, koje kontroliše promet određene robe ili usluga, vezano za uslove koje to lice postavi. On se pojavljuje i kod ponude i kod potražnje određene robe ili usluga, sve sa ciljem da se spreči odgovarajuća konkurencija ili interesi potrošača. Članom 378. stav 5. Zakona o privrednim društvima propisano je da privredna društva ne mogu vršiti statusne promene suprotno zakonu kojim se uređuje zaštita konkurencije, što podrazume i uspostavljanje monopolskog položaja privrednih subjekata na tržištu, jer se zloupotrebom monopolskog, odnosno dominantnog položaja i zaključivanjem monopolističkih sporazuma narušava konkurencija i izazivaju poremećaji na jedinstvenom trži43

m

štu, kao i mere za njihovo sprečavanje i otklanjanje, stoje regulisano posebnim zakonom, tj. Zakonom o zaštiti konkurencije. Monopolski položaj na tržištu ima privredni subjekt koji u trgovini, odnosno proizvodnji određene robe ili u vršenju usluga na jedinstvenom tržištu nema konkurencije, dok dominantan položa j na tržištu ima privredni subjekt koji u trgovini, odnosno proizvodnji određene robe ili u vršenju usluga na jedinstvenom tržištu nema znatniju konkurenciju. I odredbe člana 232. Krivičnog zakona, pod naslovom "Zloupotreba monopolskog položaja", propisuju da odgovorno lice u preduzeću ili drugom subjektu privrednog poslovanja koje ima svojstvo pravnog lica ili preduzetnik, koji zloupotrebom monopolističkog dominantnog položaja na tržištu, ili zaključivanjem monopolistickog sporazuma izazove poremećaj na tržištu ili taj subjekt dovede u povlašćeni položaj u odnosu na druge, tako da ostvari imovinsku korist za taj subjekt ili za drugi subjekt ili nanese štetu drugim subjektima privrednog poslovanja, potrošačima ili korisnicima usluga, kazniće se zatvorom do tri godine.. Zakon o obligacionim odnosima je u članu 265. stav 2. propisao da "sud može na zahtev zainteresovane ugovorne strane poništiti i ugovornu odredbu o isključenju odgovornosti za običnu nepažnju, ako je takav sporazum proizašao iz monopolskog položaja dužnika ili uopšte iz neravnopravnog odnosa ugovornih strana". A u članu 486. istog zakona propisano je daje "odredba ugovora o ograničenju ili isključenju odgovornosti za nedostatke stvari ništava ako je nedostatak bio poznat prodavcu, a on o njemu nije obavestio kupca, kao i kad je prodavač nametnuo tu odredbu koristeći svoj poseban monopolski položaj". I član 576. stav 2. istog zakona propisuje daje odredba ugovora kojom se odgovornost za materijalne nedostatke zakupljene stvari ugovorom isključuje ili ograničava ništava, ako je zakupodavac znao za nedostatke i namerno propustio da o njima obavesti zakupca, ili ako je nedostatak takav da onemogućuje upotrebu zakupljene stvari, smatra se daje tu odredbu nametnuo koristeći svoj monopolski položaj. Naravno, mora se praviti razlika između "pravnog" i "faktičkog monopola". Prvi se ustanovljava nekim javnim propisom, kojim se određuje da neko privredno društvo obavlja poslove od posebnog interesa, kao što su, na primer, organizacije javnih preduzeća, za koje je Zakonom o privrednim društvima, članom 453, propisao da će svoja usklađivanja izvršiti u rokovima određenim stavom 1. tog člana. Drugi, pak, tip monopola je onaj nedozvoljeni, o kome je napred bilo reci.

Sudska praksa Ništavost ugovora zbog njegovog monopolskog karaktera Ugovor kojim se jednoj ugovornoj strani daje ekskluzivno pravo izgradnje i upravljanja, razvoja i komercijalnog korišćenja kablovsko distributivnog sistema za period od 15 godina na području prvotuiene opštine, suprotan je imperativnim odredbama Antimonopolskog zakona važećeg u vreme njegovog zaključenja, što ima za posledicu njegovu ništavost Iz obrazloženja Pravilno je prvostepeni sud utvrdio relevantne činjenice za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, pa je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe materijalnog prava, kada je našao daje ugovor zaključen između prvo i drugo tuženog ništav, odnosno da ne proizvodi pravno dejstvo, a ovo stoga što je suprotan imperativnim propisima. Prema čl. 2 st. 1 Antimonopolskog zakona, koji je bio na snazi u vreme zaključenja predmetnog ugovora, monopolski položaj na tržištu ima privredni subjekt koji u trgovini, proizvodnji određene robe ili vršenju usluga na jedinstvenom tržištu nema konkurenciju. Prema čl. 3 istog zakona, zloupotrebom monopolskog, odnosno dominantnog položaja na tržištu smatraju se radnje koje su usmerene na narušavanje konkurencije i izazivanje poremećaja na tržištu i koji omogućavaju materijalne koristi i druge pogodnosti zasnovane na neravnopravnim odnosima u poslovanju, a kojima se nanosi ili može naneti šteta drugom privrednom subjektu, odnosno potrošaču. U konkretnom slučaju ugovor o poslovno tehničkoj saradnji zaključen između ovde tuženih ima za posledicu monopolski položaj drugotuženog na području prvotuženog, kome je odredbom čl. 1, odnosno 6. predmetnog ugovora obezbeđeno ekskluzivno pravo izgradnje i upravljanja, razvoja i komercijalnog korišćenja kablovsko distributivnog sistema za period od 15 godina od dana zaključenja ovog ugovora. Zapravo, kako je suština ekskluzivnog prava isključenje drugih lica, time drugotuženi na području prvotuženog, u periodu važnosti navedenog ugovora, a istim je predviđena i mogućnost njegovog obnavljanja, nema konkurenciju, čime mu je omogućeno poslovanje bez rizika. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da se radi o ugovoru koji je zaključen suprotno prinudnim propisima, odredbama Antimonopolskog zakona, odnosno 'suprotno čl. 14. Zakona o obliz. gacionim odnosima, te daje saglasno čl. 103. Zakona o obligacionim odnosima isti ništav i stoga ne proizvodi pravno dejstvo. 44

Neosnovani su žalbeni navodi da se radi o ugovoru koji nije suprotan Antimonopolskom zakonu, jer to proizlazi iz čl. 4. st. 4. istog zakona. Prema navedenoj odredbi ne smatra se monopolističkim sporazumom sporazum o uslovima poslovanja, ako doprinosi unapređenju proizvodnje ili prometa robe, podstiče tehničko tehnološki razvoj ili ekonomski razvoj i ako je koristan za potrošače, pod uslovom da se privrednim subjektima ne nameću dodatna ograničenja u poslovanju koja nisu neophodna za postizanje tih ciljeva. Iz navedene odredbe proizlazi da je potrebno ispunjenje više uslova da se jedan sporazum ne bi smatrao monopolističkim sporazumom, a to znači ne samo da doprinosi i podstiče tehničko tehnološki razvoj, već i da je prednje korisno za potrošače. U konkretnom slučaju ne može se izvesti takav zaključak, jer u situaciji kada u odnosu na jednu uslugu na teritoriji prvotuženog, postoji samo jedan davalac usluge koji nema konkurenciju, to u svakom slučaju nepovoljno utiče na položaj potrošača, kako u pogledu kvaliteta pružene usluge, tako i u pogledu cene. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 5914/06 od 19.04.2007. godine); Monopolistički položaj preduzeća — povreda načela poštenja i savesnosti Protivno je načelu poštenja i savesnosti, koga se stranke moraju pridržavati u poslovima prometa robom, ponašanje preduzeća za distribuciju električne energije kad neprekidno kroz period od više meseci naplaćuje od potrošača ugovornu kaznu zbog stalnog prekoračavanja ugovorenog maksimuma potrošnje, a odbija da s njim zaključi novi ugovor o isporuci veće količine i snage električne energije saglasno njegovim potrebama, iako je u mogućnosti da to učini Prema obrazloženju Tužilac je tužbom tražio plaćanje penala za mesece februar-oktobar 1965. godine zbog prekoračenja ugovorene maksimalne snage električne energije u smislu ugovora o isporuci električne energije. Tuženi je osporio tužbeni zahtev tvrdeći da tužilac distributivno preduzeće traži naplatu penala na osnovu ugovora, koji prema ugovorenoj količini i snazi električne energije ne odgovara današnjim potrebama tuženog ni mogućnostima tužioca u pogledu isporuke električne energije. Istakao je da tužilac ima potrebnu količinu i snagu električne energije, jer je u stvari i isporučuje tuženom u većim količinama i snazi jačoj od ugovorene. Prema navodima tuženog, tužilac ne pristaje da zaključi nov ugovor na veću maksimalnu količinu i snagu električne energije zato što mu stari ugovor omogućava naplatu penala za količine i snagu koju tuženi utroši iznad ugovorenog maksimuma. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je uvažio žalbu tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Prvostepeni sud je udovoljio zahtevu tužioca na osnovu odredaba člana 10. ugovora između stranaka, prema kome je tuženi dužan platiti penale ako prekorači ugovorenu maksimalnu snagu od 300 KJV.nu snagu, ali tuženi tvrdi da je tužilac s obzirom na izmenjene ekonomske us love mogao i bio dužan zaključiti s tuženim nov ugovor kojim bi tuženom bilo dozvoljeno korišćenje veće maksimalne snage, tim više što je faktički i koristi, ali uz plaćanje penala. Prvostepeni sud je odbio prigovore tuženog, s obzirom da predmetni ugovori važe do opoziva, odnosno do zaključenja novog ugovara, a novi ugovor nije zaključen. Svoje stanovište prvostepeni sud je zasnovao i na presudi okružnog privrednog suda koja je bila potvrđena od strane višeg privrednog suda, kojom je odbijen zahtev današnjeg tuženog da se današnji tužilac obaveže da s njim zaključi ugovor o isporuci električne energije za 1965. godinu, za potrebe pogona veće vršne snage od ranije ugovorenih 300 KW. Ovakvo stanovište prvostepenog suda je po nahođenju drugostepenog suda pogrešno. Iz same tužbe i dokaza priloženih istoj (računa i pregleda obračunatih penala) vidi se da je tužilac stvarno isporučivao tuženom električnu energiju iznad ugovorene maksimalne snage, i to skoro neprekidno od meseca februara do oktobra 1966 (izuzev meseca jula). Iz toga proizilazi daje tužilac faktično bio u mogućnosti da isporučuje veće količine i veću snagu električne energije od ugovorenog maksimuma. Odbijajući da zaključi novi ugovor za 1965, tužilac je koristio svoj monopolistički položaj i klauzulu iz prethodnog ugovora o predviđenim penalima, iako se ta klauzula u danom slučaju ima smatrati daje u suprotnosti sa osnovnim načelom poštenja i savesnosti, koga se stranke moraju pridržavati u poslovnim odnosima. Svoje navode da je tuženi prekoračenjem maksimalne ugovorene potrošnje prouzrokovao restrikciju električne energije drugim potrošačima, tužilac nije ničim dokazao, kao ni to daje tuženom ograničavao prekomernu potrošnju do granice ugovorenog maksimuma. Naprotiv, tužilac je tolerisao tuženikovu stalnu potrošnju iznad ugovorenog maksimuma, ali zbog toga traži naplatu penala. To znači daje tužilac u stvari imao mogućnosti da isporučuje električnu energiju veće snage, ali to nije hteo da čini po propisanim cenama, nego po veštački povećanim cenama putem penala. Smatrajući ovakav odnos tužioca prema potrošačima kao protivan načelu poštenja i savesnosti, kad što je napred izloženo, to tužilac ne može zahtevati naplatu penala (prema presudi VPS, SI 926/66).

45

I Načelo jednake vrednosti davanja Ovo načelo je karakteristično po tome što se odnosi na dvostrane ugovore, kod kojih obe ugovorne strane daju jedna drugoj jednaku protivvrednost za korist koje iz takvog ugovora ostvaruju. To načelo izražava pravilo da kod svakog teretnog ugovora, prava i obaveze stranaka moraju biti uslovljeni i ekvivalentni. U protivnom, stav 2. člana 15. ZOO propisuje da "narušavanje tog načela povlači pravne posledice". Određivanje tih "posledica" određuje sam zakon, kroz zahtev oštećene strane za uspostavljanje određene ravnoteže među strankama, ili poništaj ugovora koji nije saglasan navedenom načelu. Član 139. ZOO to najbolje izražava kroz normu da ako je između obaveza ugovornih strana u dvostranom ugovoru postojala u vreme zaključenja ugovora očigledna nesrazmera, da oštećena strana može zahtevati poništenje ugovora ako za pravu vrednost tada nije znala niti je morala znati. Pojam "očigledna nesrazmera" predstavlja pretpostavku da su stranke zaključile ugovor koji nije u ravnoteži obeju ugovornih strana, koju dokazuje oštećena strana, o čemu raspravlja i odlučuje sud. Kriterijumi za utvrđenje nesrazmere mogu se naći u više odredaba ZOO, a u članu 141. ZOO je ono posebno izraženo kroz normu daje "ništav ugovor kojim neko koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je očigledno nesrazmerna sa onim stoje on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti". I član 133. ZOO daje osnovu da se raskine ili izmeni ugovor ako su posle zaključenja ugovora nastupile okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora. Na primer, ako stranke ugovore da se "cena ne može menjati ni pod kakvim uslovom", sudska praksa smatra da sud može dozvoliti njihovu izmenu zbog promenjenih okolnosti, odnosno smatra se da se voljom stranaka pravo na razliku u ceni može isključiti samo ukoliko ne prelazi okvire normalnog rizika u poslovnim odnosima. Narušavanje ugovorne ravnoteže nastaje i kod drugih ugovora sa naknadom, gde, na primer, svaki ugovorač odgovara za materijalne nedostatke svog ispunjenja (čl. 121. ZOO.). Na posredan način navedeno načelo se iskazuje i kroz odredbe o pravnim nedostacima (čl. 508. ZOO), zatim kod postojanja materijalnih nedostataka na stvari koja je bila predmet prodaje, a za koje odgovara prodavač (čl. čl. 478., čl. 479., čl. 488. i dr.). Sudska praksa polazi i od toga "da su protivne načelu poštenja i savesnosti ugovorne odredbe koje jednoj strani za učinjenu uslugu ili prodatu robu obezbeđuju nesrazmerno visoku naknadu". "Merilo visine naknade za učinjenu uslugu ne mogu biti nikakve druge vrednosti osim uloženog rada i uloženih sredstava". U sudskoj praksi zabeležen je i slučaj da je jedna banka dala preduzeću kredit i nametnula mu kamatu od 20% mesečno, ali je Vrhovni sud Srbije, rešavajući u revizijskom postupku i postupku po izjašnjenju Republičkog javnog tužioca (rešenje Prev. br. 675|98 od 16. 12. 1998. godine), utvrdio da su pobijanim presudama nižestepenih sudova povređena osnovna načela građanskog prava, i to načela jednake vrednosti davanja i savesnosti i poštenja. U obrazloženju pom. rešenja Vrhovnog suda, pored ostalog, stoji: "Realna kamata podrazumeva kamatu iznad stope rasta cena na malo, odnosno iznad stope zatezne kamate, ali u primerenom iznosu. Koji je to iznos sud će utvrditi pribavljanjem izveštaja od udruženja banaka, ili renomiranih poslovnih banaka, a zatim utvrditi koliko iznosi realna stopa ugovorne kamate. Samo prosečnoj realnoj ugovorenoj kamati sud će pružiti sudsku zaštitu. Ne može uživati sudsku zaštitu ona kamata koja tužiocu donosi nesrazmernu imovinsku korist, kako se to osnovano u reviziji i izjašnjenju Javnog tužilaštva ističe. Pri tome će se sud rukovoditi načelima savesnosti i poštenja, te načelima jednake vrednosti davanja iz čl. 12. i 15. ZOO".

Sudska praksa Povreda načela jednake vrednosti davanja — nagrada advokatu Ugovor stranaka o sporazumno ugovorenoj procentualnoj nagradi advokatu, za rad koji je i obavio u sudskom parničnom postupku, a koja je za parametar imala vrednost nepokretnosti (20%), koja je bila predmet spora, povređuje se načelo ekvivalentnosti -jednake vrednosti uzajamnih davanja Iz obrazloženja Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i činjenično-pravnog zaključka da je tužilja za tužene izvršila ugovorene poslove zastupanja u parničnom postupku pred Osnovnim sudom u H. N, dok joj nisu opozvali punomoćje, za koje joj oni nisu isplatili nagradu ugovorenu shodno odredbi člana 3. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata u procentualnom iznosu; drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, do-sudivši tužilji od svakog tuženog kao suvlasnika sa udelom od 1/3 delova navedene nepokretnosti — poslovnog prostora iz H. N, iznos od po 203.409,99 dinara, kao novčanu protivvrednost 17% od vrednosti te nepokretnosti, za koji objašnjava da predstavlja razliku između ugovorenih 20% nagrade i agencijske provizije za promet nepokretnosti od 3%. 46

Sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu. Ne samo zato što je primenio Tarifu o nagradama i naknadama troškova za rad advokata ("SI. list RCG", broj 18/2002 od 29.03.2002. godine), važeću u vreme donošenja drugostepenepresude, umesto da primeni Tarifu o nagradama i naknadi troškova za rad advokata ("SI. list SRCG broj 18 od 15.05.1991. godine), koja je važila u vreme nastanka ugovornog odnosa ovde parničnih stranaka i koja se primenjuje na ovaj odnos nastao u Republici Crnoj Gori, kojom je takođe, članom 3. stav 2. bila predviđena mogućnost procentualnog ugovaranja nagrade za rad advokata u vršenju advokature (bez limitiranja), već i stoga, što je navedenim ugovorom stranaka o sporazumno ugovorenoj procentualnoj nagradi advokatu - ovde tužilji, za rad koji je i obavila u navedenom sudskom parničnom postupku, a koja je za parametar imala vrednost predmetne nepokretnosti; povređeno načelo ekvivalentnosti -jednake vrednosti uzajamnih davanja iz odredbe člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, kao jednog od osnovnih opštih načela obligacionog prava, od koga učesnici polaze u zasnivanju dvostranih ugovornih odnosa. Obzirom da bi tužilja tako ugovorenom nagradom bila enormno nagrađena, Vrhovni sud smatra da ugovorena nagrada koja je tužilji dosuđena drugostepenom presudom, ne bi bila ekvivalent vrednosti njenih advokatskih usluga, pruženih u navedenom parničnom postupku, obzirom da nije izvršena i prodaja nepokretnosti. Zato odredba člana 15. ZOO derogira navedeni sporazum, ovde parničnih stranaka, o visini ugovorene nagrade, usled čega je, sa pravnog aspekta Vrhovnog suda, neosnovan ovako opredeljeni tužbeni zahtev tužilje, kao i njen eventualni tužbeni zahtev za isplatom nagrade u visini važeće AT RCG u vreme donošenja drugostepene presude, za solidarnom isplatom iznosa od 7.137,20 EURA. Stoga je Vrhovni sud preinačio drugostepenu presudu, potvrdivši prvostepenu presudu u tom odbij ajućem delu, u stavu drugom izreke; zato stoje stavom prvim izreke prvostepene presude tužilji dosuđen adekvatan novčani ekvivalent vrednosti njenih advokatskih usluga. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3044/05); Kumulativno pravo na kursnu razliku - primena načela ekvivalentnosti davanja Poveriocu na glavni dug ne pripada kumulativno pravo na kursnu razliku prema ugovorenoj valutnoj klauzuli i na zateznu kamatu po stopi iz Zakona o visini stope zatezne kamate, jer je to protivno načelu ekvivalentnosti davanja sadržanog u članu 15. Zakona o obligacionim odnosima Iz obrazloženja Po nalazu drugostepenog suda, osnovani su navodi žalbe tuženog da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava u delu koji se odnosi na kursne razlike na dinarsku protivvrednost EURa. Stranke su ugovorom o kreditu i ugovorom o izdavanju bankarske garancije predvidele i primenu valutne klauzule, stoje dozvoljeno. Međutim, tužilac je u ovom sporu pre svega tražio da se tuženi obaveže da mu isplati na glavni dug zateznu kamatu po stopi iz Zakona o visini stope zatezne kamate. Pošto stopa zatezne kamate određena zakonom sadrži u sebi rast cena na malo i fiksnu mesečnu stopu, koja sada iznosi 0,5% mesečno, a obračun se vrši množenjem fiksne mesečne stope sa iznosom glavnog duga uvećanog za mesečnu stopu rasta cena na malo primenom komforne metode, to znači da se kamata iz meseca u mesec računa na osnovicu uvećanu za ka matu iz prethodnog meseca, usled čega ona može višestruko preći iznos glavnog duga, narušava se jedno od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima sadržano u čl. 15 načelo ekvivalentnosti uzajamnih davanja ugovornih strana. Dalje, obračunom stope rasta cena na malo na iznos dinarskog duga obezbeđuje se očuvanje stvarne vrednosti glavnog duga, što se čini i primenom valutne klauzule, pa dosuđivanje zatezne kamate po stopi iz Zakona o visini stope zatezne kamate i kursne razlike na dinarsku protivvrednost EUR-a na dan isplate za isti period za koji se dosuđuje i zatezna kamata, predstavlja dvostruku valorizaciju, što je takođe protivno načelu ekvivalentnosti uzajamnih davanja na štetu tuženog kao dužnika. Zato ovaj sud nalazi da tužilac u smislu rečenih propisa nema pravo na isplatu kursne razlike, imajući pri tom u vidu da se pre svega opredelio za isplatu zatezne kamate po stopi iz Zakona o visini stope zatezne kamate. Da je tužilac tražio samo isplatu dinarske protivvrednosti navedene količine EURa na dan isplate, tužiocu bi pripala zatezna kamata po domicilnoj odnosno stopi Centralne evropske banke ili po ugovorenoj stopi od 7,5% godišnje na deo potraživanja po osnovu ugovora o kreditu. Stranke su ugovorom o kreditu predvidele da tužilac može naplaćivati na dospele obaveze zateznu kamatu po stopi iz Zakona o visini stope zatezne kamate, a ukoliko je ugovorena kamatna stopa viša od zakonske zatezne kamate tuženi je saglasan da tužilac vrši obračun i zahtev na naplatu po ugovorenoj kamatnoj stopi (čl. 9.). Dakle, ugovorom je predviđeno pravo tužioca da bira da li će u slučaju docnje tuženog tražiti od tuženog zateznu kamatu po ugovorenoj ili zakonskoj stopi zavisno od toga šta tužiocu više odgovara odnosno koja će stopa biti viša u periodu docnje. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. broj 1276/06 od 15.8.2006. godine);

47

"Ne postoji nesrazmera ugovorenih davanja u pogledu visine ugovorene kamate na bankarski kredit, kada je visina određena prosečnom visinom kamatnih stopa na tržištu novca. Kod nedozvoljenih kretanja kamatnih stopa, s pozivom na načelo jednakih davanja, sud bi mogao umeriti stopu ugovorene kamatu u smislu člana 15. ZOO, s tim stoje eventualna zloupotreba propisivanja zelenaških kamata sankcionisana i odredbom člana 141. ZOO" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 256/97); "Kada je tuženi bio dužan da izmiri dospelu obavezu, a ista je obezvređena usled inflacije, tada tužilac ima pravo na valorizaciju duga koja se vrši po stopama porasta cena na malo od nastanka obaveze do padanja u docnju. Od 3. 7.1993. godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o visini stope zatezne kamate, tužiocu pripada zatezna kamata na valorizovani iznos glavnog duga. Ovo zbog toga, što od toga dana zatezna kamata pokriva inflaciju, odnosno konzumira stopu rasta cena na malo" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 278/94); "Potraživanje stečajnog poverioca koji je upućen na parnicu, zbog visoke inflacije može biti valorizova-no. Radi se o osporenom potraživanju preko određenog iznosa, pa tužilac nije dužan da za svako povećanje tužbenog zahteva ponovo prijavljuje svoje potraživanje stečajnom veću. Naprotiv, o celini njegovog potraživanja, kako je tužilac i postavio tužbeni zahtev, što podrazumeva i valorizovanu vrednost, odlučiće se u parnici" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 157/93); "Dispozitivnost norme o ugovornoj kamati može se protezati samo dotle dok ne dođe u sukob sa osnovnim načelom građanskog prava jednake vrednosti uzajamnih davanja " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 295/99); "Dužnik koji delimično izvrši ugovornu obavezu u uslovima visoke inflacije, ne može tražiti raskid čitavog ugovora zbogpromenjenih okolnosti, ali ni poverilac ne može tražiti izvršenje ostatka obaveze ako prethodno ne valorizuje deo cene koji ne odgovara izvršenom delu obaveze" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1452/96).

Zabrane prouzrokovani a štete Ovo je takođe jedno od osnovnih načela obligacionog prava, koje propisuje daje svako dužan da se uzdržava od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta. Ovde se odmah uočava reč "svako", što upućuje na zaključak daje u pitanju jedno opšte načelo, koje se odnosi na sva lica kao potencijalne štetnike, i to ne u odnosu na već zaključene ugovore, već kao upozorenje svima da se uzdrže od postupanja koje može drugome pričiniti kakvu štetu. Pretpostavka nastanka štete, odnosno da može nastati šteta, nalazi se i u nekim odredbama zakona koje izričito predviđaju ponašanje lica, uz upozorenje da ako neko nešto čini što može prouzrokovati štetu, pa iako nije znao da to predstavlja opasnost za drugo lice, da on odgovara za štetu koja bi nastala zbog tog njegovog propusta. Tako je u članu 179. Zakona o obligacionim odnosima propisano da "ko stavi u promet neku stvar koju je proizveo, a koja zbog nekog nedostatka za koji on nije znao, predstavlja opasnost štete za lica ili stvari, odgovara za štetu koja bi nastala zbog nedostatka". Dakle, u ovom slučaju potvrđuje se navedeno načelo da se svakom licu zabranjuje da prouzrokuje štetu drugom, odnosno da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta, bez obzira da li je on znao da njegov postupak može drugom prouzrokovati štetu. Međutim, i druge odredbe poglavlja o prouzrokovan]u štete upućuju na primenu načela o dužnosti svakog da se uzdrži od postupka kojim se može drugima prouzrokovati šteta. U sudskoj praksi beleži se slučaj da "onaj ko pobira korist iz jednog posla snosi i rizik iz istog posla, pa preduzeće koje u vršenju svoje privredne delatnosti zagađuje vazduh, dužno je da naknadi štetu koja usled toga drugi pretrpe". U obrazloženju tog pravnog stava stoji "da postojanje građansko pravne odgovornosti tuženog za štetu koju je pretrpeo tužilac nije potrebno postojanje krivice tuženog. Iz toga proizilazi daje osnov tuženikove odgovornosti u tome što je svojom radnjom stvorio u vazduhu opasnost za imovinu tužioca, na kojoj je tužilac stvarno i pretrpeo štetu".

Dužnosti ispunjenja obaveza Osnovni element ovog načela je poštovanje ugovorene obaveze. Ugovor se zbog toga i zaključuje - da bi se ispunio onako kako su se stranke obavezale. Ali obaveze nastaju i iz drugih odnosa, vanugovornih, kao što su obaveze nastale iz delikta ili jednostrane izjave, koje takođe moraju biti ispunjene jer, u protivnom, strana koja je odgovorna za nastanak obaveze snosi posledice naknade štete ili nekog drugog činjenja ili nečinjenja. Posledice neispunjenja obaveze propisane su u članu 262. Zakona o obligacionim odnosima, po kome je poverilac u obligacionom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan daje is48

puni savesno kako ona glasi. Ako dužnik ne izvrši obavezu, ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo da zahteva naknadu štete koju je usled tog pretrpeo. Ostale odredbe u delu opštih pravila o pravu na naknadu štete (čl. 263. do čl. 269. ZOO) uređuju pitanja koja se odnose na oslobađanje dužnika od odgovornosti, zatim ugovorno proširenje odgovornosti i druga pitanja, što predstavlja osnov da se ispoštuje načelo dužnosti ispunjenja obaveza. Obaveza se može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona. Prvi osnov je vezan za načelo slobodnog ugovaranja, kojim se strani u obligacionom odnosu zajemčuje sloboda ugo varanja, odnosno preuzimanja obaveza, pa mu se samim tim ostavlja sloboda da svoju obavezu i ugasi, naravno ukoliko to nije protivno prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Drugi osnov - gašenje oba veze na osnovu zakona predstavlja oblik gašenja obaveza koji je uređen zakonom (zastarelost potraživanja, pre bijanje (kompenzacija), otpuštanje duga - "obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno | ispunjenje i dužnik se sa tim saglasi", i dr.). Obaveza se može ugasiti i na osnovu odluke suda ili drugog nadležnog organa, ali za to mora postojati osnov u zakonu.

Sudska praksa Dužnost ispunjenja obaveze po osnovu zajma Ako su ugovorne strane ugovorile da se isplata duga ima izvršiti po osnovu zajma, nije od značaja da li će dužnik ugovoreni dug platiti po osnovu zajma ili duga Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi BB su bili u prijateljskim i poslovnim odnosima od 1995. godine do kraja 1999. godine, i međusobno su poslovali i kao fizička lica i preko svojih firmi, pa je u tom \ periodu došlo do mešanja privatnog - ličnog kapitala sa sredstvima njihovih firmi. Dana 20.2.1998. godine, tu\ žilac i tuženi su zaključili ugovor o zajmu i overili ga kod suda na iznos od 50.000,00 DEM, sa rokom vraćanja | dana 1.4.1998. godine, i na taj način izvršile sravnjenje — presek svojih međusobnih potraživanja, odnosno du\ govanja tuženih. Dalje je utvrđeno da ovaj ugovor o zajmu nije zaključen uz prisustvo mane volje, odnosno ozbiljne pretnje prinude i zablude, i da tuženi pozajmljeni iznos , koji odgovara protivvrednosti od 25.461 EVRA, nisu vratili. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, nalazeći daje tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan, a protiv tužbeni zahtev tuženih - protivtužilaca neosnovan. Kako su se sudski overenim ugovorom o zajmu od 20.2.1998. godine prvo i drugotuženi obavezali da u ugovorenom roku vrate dogovoreni iznos (kao "preseka " svojih dugovanja tužiocu), a to nisu učinili, to su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava zaključili da tužiocu pripada iznos od 25.640 EVRA, i na tako dosuđeni iznos pravilno mu dosudili pripadajuću kamatu počev od 1.4.1998. godine, kao dana dospelo-sti do konačne isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti. Njihova obaveza isplate dugovanog deviznog iznosa, sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda, proizilazi iz člana 17. i čl. 562. ZOO, i to u dinarskoj protivvrednosti, na koju upućuje član 395. ZOO, tzv. valutne klauzule. Pravilno su takođe nižestepeni sudovi odbili protivtužbeni zahtev tuženih za utvrđene ništavosti tog istog ugovora o zajmu, jer ne postoje razlozi iz člana 111. ZOO za navodnu rušljivost tog ugovora. Navod revizije tuženih daje tužilac tražio da se oni obavežu da mu izvrše isplatu po osnovu duga, a da nižestepene presude obavezuju tužene da izvrše isplatu po osnovu ugovora o zajmu, nisu osnovani, jer je utvrđeno da je prilikom zaključenja navedenog ugovora o zajmu, došlo do preseka svih međusobnih potraživanja tužioca i tuženih i daje na taj način ugovoren iznos. Stoga je, uostalom, pravno irelevantno po kom pravnom osnovu su tuženi u obavezi da tužiocu isplate novčani iznos čije obaveze vraćanja su se svakako prihvatili, zaključenjem navedenog ugovora, u smislu čl. 17. ZOO. Pozivanje tuženog na nezakonito poslovanje stranaka i činjenicu da to poslovanje ne srne da ima sudsku zaštitu, ne oslobađa tuženog kao učesnika u obligacionom odnosu da svoju obavezu ispuni. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3092/05); Dužnost ispunjenja obaveza po osnovu ugovora o prodaji nepokretnosti U zasnivanju obligacionog odnosa i ostvarivanja prava i obaveza iz takvog odnosa, ugovorne strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi - protivtužilac je sa tužiocima - protivtuženim zaključio ugovor o prodaji nepokretnosti, dana 1.12.1999.godine, koji nije overen kod suda, a iz koga proizlazi daje tuženi kao komisionar, tužiocima prodao kat. parcelu br. vv KO GG u površini od 0.05.33 ha, sa vikend kućom i po49

moćnom zgradom, a daje kupoprodajna cena ove nepohretnosti 20.000,00 DEM, koju su kupci isplatili komisionaru kompenzacionom prodajom svojih nepokretnosti. Tuženi nije preneo svojinu na ovim nepokretnostima na kupce, niti je to mogao da učini, pošto ni sam nije stekao svojinu, jer je ugovor između njega i prethodnih vlasnika raskinut. Kako je od početka bila neizvesna mogućnost prenosa svojine na kupce - tužioce - protivtužene, tuženiprotivtužilac se davanjem pismene izjave (pred svedocima) od 3.6.1998. godine, obavezao da im preda u državinu i svojinu predmetnu nepokretnost najdalje do 31.12.1998. godine, a ako to ne učini, da im u istom roku isplati njihovu novčanu protivvrednost. Ništa od toga tuženi protivtužilac nije učinio. Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tuženi - protivlužilac u obavezi da tužiocima -protivtuženim isplati iznos od 20.000,00 DEM, u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom; obzirom da im u roku kojeg se sam prihvatio, nije predao predmetnu nepokretnost, u svojinu i državinu. Kako tuženi ni do danas nije izvršio svoju obavezu, on je shodno načelima savesnosti i poštenja, jednake vrednosti davanja i dužnosti ispunjenja obaveza u smislu članova 12, 15. i 17. Zoo, dužan da izvrši obavezu koje se prihvatio davanjem pismene izjave (pred svedocima), kako je to zaključeno nižestepenim presudama. Netačanje navod revizije tuženog da su sudovi pogrešno cenili pravnu prirodu pismene izjave, tretirajući je kao poravnanje. Naime, tuženi je davanjem pismene izjave (pred svedocima), na jasan i nesumnjiv način izrazio svoju nameru da u slučaju nemogućnosti izvršenja postojeće obligacije (predaje u državinu i svojinu predmetne nepokretnosti) istu zameni drugom — isplatom njene protivvrednosti. Stoga ta njegova izjava volje, u stvari, predstavlja kauzalnu pravnu radnju jedne strane obligacionog odnosa. Pri tom, on ni u jednom momentu ne osporava sadržinu date izjave, ni činjenicu da svoj deo obaveze nije izvršio; pa je shodno odredbi člana 17. u vezi člana 10. Zakona o obligacionim odnosima, dužan da svoj deo obaveze izvrši. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3096/05); Dužnost ispunjenja obaveza i naknada štete Lice koje se u VJ školovalo, odnosno dobijalo stipendiju za dalje školovanje, dužno je da naknadi štetu VJ ako ne ispuni obavezu ostanka u JA za vreme kako je ugovorom određeno Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je preko svog oca kao zakonskog zastupnika (jer je u to vreme bio maloletan), zaključio sa nadležnim organom SSNO - MO SRJ, Ugovor o školovanju u Srednjoj vojnoj školi, koju je pohađao u periodu od____do____godine. Nakon toga pohađao je Vojnu akademiju kopnene vojske od___do_____godine, po Ugovoru o tom školovanju koji je tuženi lično potpisao. Na službu u Vojsci Jugoslavije tuženi je stupio___godine, a služba mu je prestala na lični zahtev dana_____godine. U aktivnoj vojnoj službi pro veo je 1 godinu, 10 meseci i 12 dana. Veštačenjem su utvrđeni troškovi školovanja u iznosu od 1.073,067,40 di nara, na dan sačinjavanju nalaza i mišljenja 01. 09. 2004. godine. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom člana 69. i 70. Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ" br. 67/93, 24/94, 43/94), usvojili tužbeni zahtev tužilje, osnovano zaključivši daje tuženi obavezan na ispunjenje ugovorne obaveze proistekle iz navedenih Ugovora o školovanju, isplatom iznosa od 1.073.067,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02. 09. 2004. godine pa do isplate. Prema članu 70. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, tuženi je u obavezi prema tužiocu da naknadi troškove školovanja, jer mu je služba u Vojsci prestala po sopstvenom zahtevu, pre ispunjenja obaveze iz člana 69. istog Zakona. Tom zakonskom odredbom propisano je daje lice koje se školovalo na teret sredstava kojima raspolaže Vojska, dužno da po završenom školovanju stupi u službu u Vojsci i ostane u toj službi dvostruko vreme trajanja školovanja, odnosno stipendiranja. U postupku je nesporna činjenica daje tuženi stupio u službu u Vojsci. Međutim, u toj službi nije ostao dvostruko vreme trajanja školovanja, odnosno stipendiranja, već je iz iste istupio nakon 1 godine, 10 meseci i 12 dana. U reviziji se neosnovano ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, jer ugovor o školovanju u srednjoj vojnoj školi nije potpisao tuženi, već njegov otac, pa bi i obaveza koja proističe iz tog ugovora (preračunata u novčani iznos) eventualno mogla biti obaveza njegovog oca. Ugovor o školovanju zaključen je u vreme kada je tuženi bio maloletan, pa gaje u vršenju tog pravnog posla zastupao roditelj — njegov otac. Prema članu 15. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, potpuna poslovna sposobnost stiče se punoletstvom (sa navršenih 18 godina života), kao i zaključenjem braka. Kako je u momentu zaključenja navedenog ugovora tuženi bio maloletan, to gaje u vršenju tog pravnog posla zastupao roditelj - njegov otac, kao zakonski zastupnik. Obzirom daje tuženi pre početka ovog spora postao punoletan, to je on i nosilac materijalno -pravne obaveze proistekle iz navedenog ugovora. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3088/05); 50

Ponašanje u izvršavanju obaveza i ostvarivanju prava Načelo ponašanja u izvršavanju obaveza i ostvarivanju prava, u stvari, sadrže tri načela: prvo je "pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog domaćina"; drugo je pažnja "dobrog stručnjaka", i treće - dužnost "uzdržavanja od postupka kojim bi se otežalo izvršenje obaveze drugog učesnika". Pažnja dobrog privrednika podrazumeva pažnju pri poslovanju pravnih subjekata, da uredno i savesno ispunjavaju preuzete obaveze u oblasti privrednog poslovanja. Ona se odnosi na pravne subjekte koji se bave privrednom delatnošću, ali i kada posluju i sa građanskim licima - ako se sa njima obavljaju poslovne aktivnosti. Za ostvarenje ovog načela pretpostavka je da postoji dobra organizacija poslovanja, dobra tehnologija, dobra stručna radna snaga, međusobno poverenje i saradnja partnera u pravnom poslu. "Pažnja", pak, podrazumeva opreznost pri postupanju, koja je uobičajena u poslovnom prometu. U nekim slučajevima zahteva se "posebna pažnja", naročito kod ugovora o prevozu, što je, naravno, vezano za pravila struke, iz čega proizilazi princip "profesionalne odgovornosti". Pojam dobar privrednik, odnosno dobar domaćin susreće se kao norma u većini zakona, u kojima se posebno ističe taj pojam u izrazima, kao na primer: dobar prevozilac, dobar špediter itd., ali u većini slučajeva upotrebljava se termin "dobar privrednik", odnosno "dobar domaćin". Povreda ovog principa povlači odgovornost za štetu nanetu drugom licu. Stranka pri ispunjenju svojih obaveza mora da bude aktivna, vodeći računa o blagovremenosti ispunjenja preuzetih obaveza. Tako sudska praksa beleži slučaj, na primer, da "kada stranke ugovore da će dužnik svoju obavezu ispuniti kad mu banka odobri kredit, dužnik pada u docnju ako kredit nije isposlovao u jednom primerenom roku i u roku od osam dana po dobijanju kredita isplatio dug, jer su stranke dužne da pri ispunjavanju svojih obaveza postupaju sa pažnjom koja se u poslovnom prometu zahteva". "Pažnja dobrog domaćina" je pojam koji se odnosi na građane, koji obavljaju pravni promet, kao građanska pravna lica, preduzetnici. Za preduzetnika je članom 48. st. 1. Zakona o privrednim društvima propisano da je to fizičko lice koje je registrovano i koje radi sticanja dobiti u vidu zanimanja obavlja sve zakonom dozvoljene delatnosti, uključujući umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti. Dakle, sve stoje rečeno za pojam "pažnja dobrog privrednika" odnosi se i na pojam "pažnja dobrog domaćina", jer se odredbe stava 1. člana 18. odnose na oba pojma. "Pažnja dobro g stru čnjaka" se generalno odnosi na pravne subjekte koji se bave delatnostima sa posebnom, pojačanom pažnjom, s obzirom na pravila struke koja zahteva pažljivo postupanje. Odgovornost po navedenom osnovu najčešće se sreće kod ugovora o prevozu, ugovora o špediciji, ugovoru o građenju, odnosno ugovoru o delu i u drugim slučajevima, koja se uređuju odgovarajućim zakonskim odredbama. Pri tom se ne misli na postupanje određenog fizičkog lica, stručnjaka, radnika, već na pravno lice kao specijalizovane organizacije za obavljanje privredne delatnosti koje zahtevaju pažnji, odnosno posebnu pažnju pri izvršenju jednog određenog posla. Uzdržavan je od postupka kojim bi se otežalo izvršenje obaveze drugog učesnika znači da svaki učesnik u postupku postupa savesno, i uz uzajamnu toleranciju ispoštuje prava druge strane, bez obzira da li je ugovorom propisano određeno ponašanje. Cilj svakog ugovora je da se on ispoštuje, odnosno izvrši kako su stranke ugovorile, ali ako neki odnos nije regulisan ugovorom, stranke treba da nastoje da sa punom pažnjom dobrog privrednika, odnosno domaćina otklone određene propuste, ili teškoće na koje nailaze pri izvršenju ugovora, opet sve u cilju da se ne pričini šteta drugoj stranci. Zdrava i konstruktivna utakmica je dozvoljena i poželjna, ali se pri tome takmičari mogu koristiti samo onim sredstvima koja su u skladu sa zakonom i poslovnim moralom. Zakon o trgovini (,,S1. gl. RS", br. 101/05), u članu 22. daje definiciju pojma nelojalne konkurencije, tako što nelojalnu konkurenciju označava kao radnju koja je protivna dobrim poslovnim običajima i kojom se nanosi ili može naneti šteta drugom trgovcu, drugom pravnom licu i kupcu, odnosno potrošaču. Osim generalne klauzule, Zakon predviđa i neka posebna dela nelojalne utakmice navedena u članu 23. istog zakona, ali pod pretpostavkom da su ispunjeni uslovi iz generalne klauzule. Zakon predviđa u cilju zaštite prava i interesa drugih učesnika u prometu imovinsko pravnu zaštitu, koja se ostvaruje tužbom u parničnom postupku i kazneno pravnu zaštitu koja se ostvaruje u postupku propisanom Zakonom o trgovini ili u postupku predviđen propisima o prekršajima. Sama činjenica da je jedno pravno lice izvršilo delo nelojalne utakmice upućuje na to daje drugom pravnom licu, drugom takmičaru, naneta šteta koja se može manifestovati ne samo u gubljenju određenog posla već i u narušavanju reputacije što, dalje, znači da takmičar kome je naneta šteta, može od drugog takmičara koji je nelojalno postupao da traži naknadu štete u novčanom iznosu. Ako je delo nelojalne utakmice izvršeno od strane radnika pravnog lica, tada to pravno lice odgovara za štetu i u slučaju kada delo organima upravljanja tog pravnog lica nije bilo poznato, ali im je moralo biti poznato. 51

Sudska praksa Dobar privrednik, odnosno domaćin Tuženi kao tužiočev komisionar mora preduzeti sve radnje da u potpunosti obezbedi tufiočevo potraživanje prema inokupcu (dobar privrednik) Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su zauzeli stanovište da je tuženi objektivnim razlozima (uvođenjem međunarodnih sankcija) sprečen da isplati dug za tužiočevu robu izvezenu u Irak. Osim toga, sudovi nalaze i daje tuženi preduzeo sve potrebne radnje da kao dobar privrednik zaštiti interese svog nalogodavca, ovde tužioca. Takav zaključak se izvodi na osnovu dopisa Ambasade SRJ od 21.9.1999. godine, tuženikovog dopisa "J" AD B. od 2.7.2001. godine, dopisa "J" AD B. od 6.7.2001. godine i informacije Udruženja za industriju od 13.9.2001. godine. Saglasno tim ispravama, nižestepeni sudovi utvrđuju daje tuženipreduzeo sve radnje da zaštiti i obezbedi namire-nje tužiočevog potraživanja za prodatu robu inokupcu u Iraku. Zbog toga je odbijen tužiočev zahtev da mu tuženi isplati preostali neizmireni deo kupoprodajne cene u utuženom iznosu. Vrhovni sud nalazi da je, za sada, ovakva odluka nižestepenih sudova zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Navedeno stanovište se temelji na činjenici da izvedeni dokazi u prvostepenom postupku ne upućuju na osnovanost zaključka nižestepenih sudova daje tuženi preduzeo sve radnje da kao dobar privrednik zaštiti interese tužioca kao svog nalogodavca. Tuženi je kao tužiočev komisionar morao preduzeti sve radnje da u potpunosti obezbedi tužiočevo potraživanje prema inokupcu u Iraku. U tom cilju on je, između ostalog, morao preduzeti i neophodne parnične radnje radi utuženja spornog potraživanja. Osim toga, on je saglasno odredbi člana 780. stav 3. ZOO morao da po izvršenom poslu prenese tužiocu sva potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećem licu sa kojim je obavio posao u svoje ime a za njegov račun. Izvedeni dokazi ne upućuju da je tuženi postupio na opisani način. Sta više, tuženi tokom prvostepenog postupka nije pružio ni jedan dokaz da je posle 13.9.2001. godine preduzeo bilo kakvu aktivnost na planu zaštite i realizacije tužiočevog potraživanja. Kod takvog stanja stvari izostalo je i utvrđenje odlučnih činjenica za pravilnu primenu odredbe člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima." (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 275/05 od 18. marta 2006. godine); Odgovornost supružnika za obaveze jednog od njih Prenošenjem imovine na suprugu, dužnik ne može otežati izvršenje prava svog poverioea Imovina koja je predmet raspolaganja od strane dužnika u korist svoje supruge, njihova je zajednička imovina kao bračnih drugova, pa oni odgovaraju solidarno za dugove nastale u braku Prema obrazloženju Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sudskim poravnanjem, koje je zaključeno pred Opštinskim sudom u B, drugo tuženi je svoju imovinu preneo na suprugu, ovde tuži Iju. Iz navedene radnje tužilje i drugotuženog, a koja se odnosi na raspolaganje imovinom drugotuženog u korist tužilje nakon pravnosnažnosti presude kojom je drugotuženi obavezan da isplati prvotuženom određeni iznos, jasno proizilazi da tužilja i drugotuženi žele da osujete prava prvotuženog kao poverioea po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Privrednog suda u B. Samim tim je ova radnja preduzeta na štetu poverioea ovde prvotuženog, pa se ne može prihvatiti rezon Okružnog suda da je tužilja treće lice koje nije dužnik. Tužilja je dužnikova supruga i ne spada u krug trećih lica i bilo joj je poznato da dužnik, ovde drugotuženi, upravo takvim raspolaganjem nanosi štetu poveriocu, ovde prvotuženom. Takvom radnjom upravo se onemogućava poverilae da se na zakonit način namiri iz imovine dužnika, jer je upravo ova pravna radnja, preduzeta u cilju izigravanja poverioea ovde prvotuženog. Revizijom se osnovano ukazuje da su tuženi, u momentu donošenja presude i trajanja ove parnice, bili u braku, te da solidarno odgovaraju svojom zajedničkom i posebnom imovinom. Ovo iz razloga stoje imovina koja je predmet raspolaganja od strane drugotuženog u korist tužilje njihova zajednička imovina kao bračnih drugova, pa u takvoj situaciji tužilja i drugotuženi odgovaraju solidarno za dugove nastale u braku. To je u skladu sa članom 336. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji je važio u vreme preduzimanja spornog raspolaganja. Samim tim tužilja i prvotuženi odgovaraju za obaveze koje je drugotuženi imao prema prvotuženom kao poveriocu. Prvotuženom stoga pripada pravo izbora prema kome od solidarnih dužnika će ostvariti svoje potraživanje. U konkretnom slučaju solidarni dužnici su kako drugotuženi tako i tužilja kao bračni drugovi, koji se još uvek nalaze u braku i odgovaraju svojom zajedničkom imovinom stečenom u braku. Stoga su osnovani revizijski navodi prvotuženog da je materijalno pravo pogrešno primenjeno i da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva tužilje, kojim je tražila da se utvrdi daje izvršenje koje je određeno reše-njem prvostepenog suda nedopušteno. 52

r

Iz navedenih razloga je i preinačena drugostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužilje (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 359/07); (Iz ranije sudske prakse) Dobar privrednik mora da preduzme sve mere da sačuva proizvod Kad se sudi o naknadi štete zbog neizvršenja ugovora o proizvodnji i isporuci poljoprivrednih proizvoda, potrebno je utvrditi ne samo docnju na strani kupca, već i to da li je proizvođač postupio kao dobar privrednik i preduzeo sve mere da se proizvod sačuva od propadanja ili da se unovči na drugoj strani i na taj način šteta izbegne Prema obrazloženju Spor je zbog naknade štete usled neizvršenja ugovora o proizvodnji i isporuci poljoprivrednih proizvoda. U razrešenju odnosa među strankama, prema tome, treba poći od karaktera ugovora i prava i obaveza ugovornih stranaka koja proizlaze iz takvog ugovora, te docnju tuženog (kao otkupljivača poljoprivrednih proizvoda) ocenjivati u tom sve tlu, a i u svetlu opštih pravila koja se primenjuju pri otkupu poljoprivrednih proizvoda. U konkretnom slučaju nije bilo posebnih propisa o načinu i roku isporuke. To su stranke slobodno ugovorile, a prema tački 4. ugovora roba se predavala na zahtev kupca. Kod ugovora o proizvodnji i isporuci poljoprivrednih proizvoda, ugovarač proizvođač nije samo u obavezi sejanja određene poljoprivredne kulture. Ta se obaveza proteže i na proizvodnju i predaju proizvoda. Sve to skupa, počev od sejanja pa do proizvodnje i predaje proizvoda, predstavlja jedinstven proces rada i obaveza, te se o potpunom izvršenju obaveza proizvođača prema otkupljivaču (u konkretnom slučaju prema zadruzi) može govoriti tek po završetku poslednje etape predaje proizvoda tog jedinstvenog procesa. Naime, ako se želi govoriti o ispunjenju ugovora ove vrste na strani individualnog proizvođača, onda na njegovoj strani mora postojati potpuno izvršenje svih obaveza iz tog jedinstvenog procesa. Dok on skupa sve to ne ispuni, dok ne proizvede određeni proizvod i dok ga u smislu ugovora i uobičajenog pravila u pogledu načina i vremena otkupa stvarno ne ponudi dragoj ugovornoj strani, ne može se govoriti o potpunom izvršenju njegove obaveze. Tek kad ugovarač proizvođač preda ili pokuša da preda i učini dostupnim da predaje proizvedenu količinu robe po ugovoru drugoj ugovornoj strani, onda se može govoriti o potpunom izvršenju obaveze njegove i o neizvršenju obaveze druge strane, to jest o docnji. S obzirom na karakter pravnog posla, te međusobnih odnosa stranaka, o docnji kupca se može govoriti tek kada on otkaže prijem kvalitetno proizvedene robe i ponuđene mu za otkup na način i u vreme kako je ugovoreno, ili kako to biva kod određenih poljoprivrednih proizvoda. Činjenica je da tako tužilac nije postupio. Činjenica što je tužilac nosio mustru peršunovog korena i nudio otkup korena tuženoj zadruzi, još neobranog i nesakupljenog, još ne znači izvršenje njegove obaveze. Nema potpunog izvršenja obaveze na strani proizvođača ni onda ako otkupljivač odbija i odugovlači ovako učinjen prijem. Nezavisno od iznetog pravila, moguće je ipak dovesti proizvođača u zabludu oko načina i vremena otkupa, pa s tim u vezi i u situaciju da on pretrpi štetu. To je redovan slučaj kad otkupljivač vrši otkup, zna proizvod ali u odnosu na određenog proizvođača vrši radnje koje ga očigledno dovode u zabludu da ne proda proizvedenu robu. Ipak, i u takvom slučaju proizvođač mora da preduzme sve potrebne mere kao dobar privrednik da sačuva proizvod, to jest da preduzme i druge mere kako ne bi došlo do štete, ili da se ona u znatnoj meri umanji. Kod proizvodnje poljoprivrednih proizvoda poznato je šta u takvom slučaju treba da učini proizvođač. Opšte poznata je stvar, u prvom redu proizvod da se sačuva. Prema tome, tužilac kao proizvođač treba da preduzme mere da se koren sačuva. Prema navodu samog tužioca, a i ostalih dokaza, peršunov koren se mogao sačuvati ako bi se blagovremeno obrao i utrapio, a s druge strane šteta se mogla otkloniti i ako se on proda drugom kupcu. Međutim, tužilac nije postupio kao dobar privrednik. Osim razgovora i zahteva da preda koren tuženoj zadruzi, on ništa nije drugo preduzeo, a još manje daje preduzeo mere da sačuva proizvod. Kod takvog stanja stvari ne može se govoriti o isključivoj krivici tužene zadruge stoje do štete došlo. Krivicu snosi i sam tužilac. Ovo tim više stoje opšte poznato da poljoprivrednik koji ne može da plasira svoje proizvode u svojoj bližoj okolini preduzima mere da ih plasira i na drugom mestu (prema presudi Vrhovnog suda Jugoslavije, Gz 87/66); "Kada proizvođač proizvodi robu za tržište, što podrazumeva da stupa u obligacione odnose, njegova odgovornost je pojačana jer se mora ponašati sa pažnjom dobrog domaćina. Povećana odgovornost proizvođača proizilazi iz čl. 18. ZOO, a njegova odgovornost se ceni po odredbi čl. 158. ZOO" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 368/96). 53

Rešavanje sporova na miran način Svaki ugovor, ma kako savršeno sačinjen, može dovesti do spora ako je jedna od stranaka nesavesna, ili pogrešno shvata ono što je u ugovoru uneto. Zbog toga odredbe člana 19. Zakona o obligacionim odnosima upućuje ugovorne strane da ako nastane spor u pogledu izvršenja zaključenog ugovora, da taj spor prvo rese "usaglašavanj em, posredovanjem ili na drugi miran način". U praksi sudova je da se insistira da pre raspravljanja o tužbenom zahtevu, stranke upute da na miran način regulišu sporni odnos, što se u nekim slučajevima i uspeva. "Usaglašavanj e" podrazumeva razgovor stranaka o spornom odnosu, odnosno kako da taj odnos rese putem razgovora, van suda, pa makar u tim razgovorima pronašli i neke druge elemente koje će ugovor pojasniti ili izmeniti na zadovoljstvo obeju strana, te dovesti do stanja da se eventualni spor ili ne pokrene ili ako je započet da se resi na miran način. Ako stranke ne mogu ni kroz neposredne razgovore, na principu "usaglašavanj a" da rese nastali spor, odredbe člana 19. ZOO preporučuju da spor rese putem posrednika, dakle preko stručnjaka za oblast koji je predmet ugovora, ili vansudskim veštačenjem, po njihovom dogovoru, što ih, naravno neće obavezivati, ali će imati uticaja da dobar privrednik shvati šta je korisnije za njega, tj. ili da prihvati preporuke kako da se spor resi ili, ono što nije preporučljivo, da taj sporni odnos rešava sud. U članu 102. ZOO propisana je mogućnost vansudskog tumačenja ugovora, tako što stranke u ugovoru mogu predvideti da će, u slučaju nesaglasnosti u pogledu smisla i domašaja ugovornih odredbi, neko treći tumačiti ugovor. Naravno, takva odredba obavezuje stranke, što znači da se tužba ne može podneti sudu pre nego se zatraži i dobije tumačenje onoga koji je u ugovoru za to predviđen, osim ako to lice odbije, odnosno ne primi se da da traženo tumačenje. Odredbe člana 19. ZOO imaju u vidu njihovu primenu kako u toku izvršenja ugovora, tako i u toku započetog spora, odnosno čak i do pre donošenja sudske odluke. U svakom slučaju bitno je da preovlada volja stranaka da nastali spor rese, pre svega, mirnim putem - ako kod njih postoji dobra volja. Pored toga, od značaja je da se napomene da stranke, ipak, treba da kod ugovaranja pravilno regulišu odredbe ugovora zbog kojih ne bi trebalo da nastane spor među njima, vodeći računa o specifičnostima njihovog poslovanja i drugim elementima kojima se obezbeđuje sigurnost primene zaključenog ugovora. Zakon o obligacionim odnosima (čl. 1089. - 1098.) propisuje odredbe o poravnanju, koje strankama u sporu omogućuje da pomoću uzajamnog popuštanja prekinu spor, odnosno uklone neizvesnost i odrede svoja prava i obaveze, (više o tome u delu "Ugovor o poravnanju").

Dispozitivni karakter odredaba zakona Kod zasnivanja obligacionih odnosa, odnosno zaključenja ugovora iz tih odnosa, ili regulisanja drugih građansko-pravnih odnosa obligacionog karaktera, stranke, po pravilu, primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, zakon daje slobodu strankama da same urede svoje obligacione odnose. Zbog toga ovaj zakon ima dispozitivni karakter. To znači da stranke mogu da isključe primenu pojedinih odredaba ili sve odredbe zakona, i da određeno pitanje rese drukčije nego što su to pitanje regulisale odredbe navedenog zakona. Prema tome, ako su stranke ugovorom regulisale neko pravno pitanje na drugi način, onda će nadležni sud to pitanje resiti u smislu ugovora, pa i pod uslovom da stranke nisu isključile primenu Zakona o obligacionim odnosima. Ako stranke u ugovoru izričito ne isključe pojedine odredbe zakona, ili sve odredbe zakona, niti približno regulišu pojedina pitanja na način kako je to zakon regulisao, u slučaju spora sud sporno pitanje rešava prema smislu pojedinih odredaba ugovora i uporeduje ga sa odgovarajućim odredbama zakona, a u slučaju nejasnoce sudska praksa zauzima stav da "pri tumačenju ugovora, nesporazum i svaka nejasnost ide na štetu onog koji je ugovor sastavio". Međutim, član 20. ZOO propisuje strogost u primeni ovog zakona, koje su imperativne prirode, a koje stranke ne mogu ugovarati niti menjati. Na to ukazuju odredbe koje glase: "ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizilazi što drugo". To mogu biti slučajevi u vezi nastanka štete, ništavosti ugovora i drugih brojnih odnosa, kao što je, na primer, da "ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze" (čl. 270. st. 3. ZOO), zatim da odnosi između pravnih subjekata, koji su dužni da određena pitanja u ugovoru regulišu prema svojim opštim aktima i drugim pozitivnim propisima i dr. Ta podvojenost između dispozitivnog i prinudnog karaktera propisa u zavisnosti je, dakle, od toga da li stranke zaključenjem ugovora remete društvene interese ili interese drugih lica.

Primena dobrih poslovnih običaja Dobri poslovni običaji označavaju način poslovanja koji je uobičajen i usvojen u međusobnom poslovanju lica, naročito pravnih lica, a posebno međunarodnih - u prometu roba i usluga. Dobri poslovni običaji se, obično, kodifikuju, uglavnom u posebnim udruženjima privrednih asocijacija, tako što se utvrđuju, odnosno 54

"propisuju" pravila ponašanja u privrednom poslovanju određenih subjekata, a i posebno za grupacije koje su u stalnom poslovnom odnosu. To su, po pravilu, poslovni običaji koji dobijaju značaj u utvrđenoj formi kroz određene standarde. Ti standardi se utvrđuju ili između samih subjekata u poslovanju, ili preko određenih udruženja, odbora, koji se bave praćenjem i utvrđivanjem uslovljenih standarda. Dobri poslovni običaji mogu biti utvrđeni za jedan region, ili za jednu zemlju u celini, pa i šire za međunarodne poslovne odnose. Kršenjem tih standarda predstavlja osnov za pokretanje postupka kod organa kao što su: privredna komora, sud časti, trgovinski sud i si., pa samim tim i obavezivanjem onog koji je prekršio "dobro poslovne običaje" - kroz naknadu štete ili druge vidove sankcija. O primeni običaja, odnosno običajnog prava, govore odredbe člana 32. stav 2. ZOO, kada ugovorne stranke, kod već zaključenog ugovora, ne postignu saglasnost "o prethodnim pregovorima, utvrđenoj praksi i običajima". Ovlašćenje za primenu običaja propisana je u odredbama čl. 33, 34, 39. st. 2, 44. i dr. Odredbe člana 143. ZOO izričito propisuju "ništavost odredbe opštih uslova koje su protivne samom cilju ili dobrim poslovnim običajima, čak i ako su opšti uslovi koji ih sadrže odobreni od nadležnog organa". Zakon o standardizaciji uređuje donošenje i primenu standarda, tehničkih i drugih propisa; utvrđivanje usaglašenosti procesa, proizvoda i usluga sa tehničkim i drugim propisima, deklarisanje, označavanje i pakovanje proizvoda, kao i nadzor nad sprovođenjem tog zakona. Taj zakon određuje da se pod "standardom" podrazumeva dokument u kome se za opštu upotrebu utvrđuju pravila, smernice ili karakteristike za određene aktivnosti ili njihove rezultate, radi ostvarivanja optimalnog rada u određenoj oblasti. Naše standarde utvrđuje organizacija nadležna za poslove standardizacije. A odredbama člana 1107. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisana je "primena običaja", odnosno opštih ili posebnih uzansi, kojim se utvrđuje pretpostavka da su ugovorne strane saglasne da se sve ono što nije regulisano ugovorom ili kogentnim propisima, raspravi na osnovu opštih ili posebnih uzansi. Opšte uzanse za promet robom ("Službeni list SFRJ", br. 15/54) u suštini, jednim delom, predstavljaju pravila obligacionog prava, pa su kao takva u najvećoj meri preuzeta u Zakonu o obligacionim odnosima, ali kao pretpostavka da su ugovorne strane pristale na primenu uzansi. Zbog toga je članom 1107. stav 2. ZOO propisano da se odredbe opštih uzansi neće primenjivati posle stupanja na snagu ZOO, u pitanjima koja su njima regulisana. Naime, ako su opšte ili posebne uzanse ili drugi trgovinski poslovni običaji suprotni dispozitivnim normama ZOO, primenjivaće se odredbe ZOO, osim ako su stranke izričito ugovorile primenu uzansi, odnosno drugih trgovinskih poslovnih običaja, ali ne i kada su u pitanju kogentne norme. Sve to znaci da stranke mogu i dalje ugovarati primenu uzansi ili drugih trgovinskih poslovnih običaja, dakle kada nisu u pitanju pravila obligacionog prava, u kom slučaju će se prilikom rešavanja spora primeniti te uzanse, odnosno trgovinski poslovni običaji. To proizilazi i iz stava 2. člana 21. ZOO, prema kome se na obligacione odnose primenjuju uzanse, ako su učesnici u obligacionim odnosima ugovorili njihovu primenu ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu hteli. Iz navedenog, u vezi primene Opštih uzansi za promet robom, može se zaključiti: a) da se na obligacione odnose primenjuju uzanse ako su učesnici u obligacionim odnpsima ugovorili nji hovu primenu ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu hteli (čl. 21. st. 2. ZOO), b) a ako su opšte ili posebne uzanse suprotne dispozitivnim normama Zakona o obligacionim odnosima, pri menjuju se odredbe ovog zakona, osim ako su stranke izričito ugovorile primenu uzansi (čl. 1107. st. 3. ZOO). Kao posebne uzanse mogu se navesti: Posebne uzanse o građenju ("SI. list SFRJ", br. 18/77); Lučke uzanse ("Službeni list SFRJ", br. 2/51); Posebne uzanse za trgovinu krompirom ("Službeni list SFRJ", br. 29/78); Posebne uzanse za trgovinu pasuljem ("Službeni list SFRJ", br. 25/60); Posebne uzanse za trgovinu pirinčem ("Službeni list SFRJ", br. 25/60); Posebne uzanse za trgovinu povrćem ("Službeni list SFRJ", br. 25/60); Posebne uzanse za trgovinu pirinčanom arpom ("Službeni list SFRJ", br. 25/60); Posebne uzanse u ugostiteljstvu ("Službeni list SFRJ", br. 69/83 i 18/84); Posebne uzanse za promet blokova i ploča od kamena, mermera i granita ("Službeni list SFRJ", br. 9/67); Posebne uzanse za pojedine vrste i klase duvana ("Službeni list FNRJ", br. 38/56 i 19/57); Posebne uzanse za trgovinu žitaricama ("Službeni list SFRJ", br. 29/60); Posebne uzanse o prometu na malo ("Službeni list SFRJ", br. 12/78); Posebne uzanse za promet knjiga ("Službeni list SFRJ", br. 19/84).

Postupanje u skladu sa opštim aktima Pravna lica u zasnivanju obligacionog odnosa postupaju u skladu sa svojim opštim aktima, kako je to propisano odredbama člana 21. ZOO. Time je jasno stavljeno do znanja da se te odredbe, odnose samo na pravna lica, a ne i na fizička lica. Pojam pravnog lica predstavlja, po pravilu, jedan kolektivitet koji ima svoju organizaciju i imovinu, dakle, jedinstvo organizacije i imovine, sa pravom nosioca prava i obaveza u pravnom prometu, koje je priznato od postojećeg pravnog poretka. 55

Mnogi propisi, a posebno Zakona o privrednim društvima, u svojim odredbama propisuju obavezu pravnih lica da određena statusna, organizaciona, poslovna i druga pitanja regulišu svojim aktima. Načelo "postupanje u skladu sa opštim aktima", propisano odredbama stava člana 22. ZOO, ima u vidu da pravno lice pri zasnivanju obligacionih odnosa postupa u skladu sa svojim opštim aktima, odnosno svojim aktima, kako taj pojam definiše Zakon o privrednim društvima. Suprotno tome, pravno lice koje preduzme pravne radnje protivno svojim opštim aktima, dovodi sebe u položaj da se te pravne radnje ponište. O tome jasno govore odredbe člana 103. ZOO, koje propisuju da je "ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ništav....". Takav ugovor je, u stvari, rušljiv, jer je zakonom propisano da pravno lice može zasnovati obligacioni odnos samo ako je u skladu sa njegovim aktom (opštim aktom) kao prinudnim propisom. Međutim, ugovor ili neka pravna radnja preduzeta protivno opštem aktu, kako propisuju odredbe stava 2. člana 22. ZOO, može imati pravnu snagu samo ako je druga strana znala ili morala znati da je protivna strana postupala protivno svom opštem aktu, odnosno ako su obe strane bile nesavesne, ili ako je Zakonom o obligacionim odnosima drukčije određeno. Odredbe člana 112. ZOO propisuju da ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena, može tražiti da se ugovor poništi. To znači da poništenje ugovora ili neke njegove odredbe može tražiti pravno lice čiji je opšti akt zloupotrebi)en od, na primer, neovlašćenog lica ili organa, ili ako je pravno lice dovedeno u zabludu u pogledu mogućnosti i dozvoljenosti zaključenja nekog ugovora, koji ne bi bio zaključen daje pravno lice u momentu zaključenja ugovora tu činjenicu znalo.

Na koga se odnose ugovori u privredi Mada je u članu 25. ZOO propisano osnovno pravilo da se odredbe ovog zakona odnose na sve vrste ugovora, učinjen je izuzetak u odnosu na ugovore u privredi, ali samo ako za te ugovore nije što drugo posebno propisano. Odredbe navedenog člana, u stavu 2, objašnjavaju pojam ugovora u privredi, tako što utvrđuju da su "ugovori u privredi, u smislu ovog zakona, ugovori koje preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključuju među sobom u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima". Iz navedenog propisa proizilazi da su za postojanje ugovora u privredi potrebna dva uslova: prvi je, daje zaključen od subjekata koji obavljaju privrednu delatnost, a drugi, da se odnosi na delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima. Pod ugovorom u privredi podrazumevaju se i ugovori zaključeni sa subjektima koji po zakonu obavljaju vanprivrednu delatnost, ako je propisano da mogu obavljati i privrednu delatnost, a ugovor je zaključen u obavljanju dozvoljene privredne delatnosti ili u vezi sa tom delatnošću. Naime, kako pojam privredne delatnosti iz člana 25. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obuhvata delatnost kao predmet poslovanja, to upućuje na zaključak da se delatnost odnosi i na osnovnu i na sporednu. Zbog toga, organizacije i zajednice, koje obavljaju vanprivrednu delatnost kao glavnu, mogu da zaključuju ugovore u privredi pod uslovom'da je za njih predviđeno da mogu da obavljaju privrednu delatnost, kao i daje taj ugovor zaključen u obavljanju te privredne delatnosti ili u vezi sa tom delatnošću. Vrhovni sud Srbije, u svom pravnom shvatanju iz 1993. godine ide i dalje od navedenog, te zaključuje da je spor iz međusobnog privrednog odnosa pravnih lica u smislu člana 15. stav 1. tačka la. Zakona o sudovima, "spor koji je nastao iz međusobnog privrednog poslovanja ili u vezi sa tim poslovanjem, bez obzira da li su registrovana za obavljanje privredne delatnosti". To proizilazi i iz odredaba Zakona o privrednim društvima (član 5.), po kojima privredno društvo može obavljati sve dozvoljene delatnosti, što znači da društvo može da zaključuje ugovore i obavlja druge poslove prometa robe i usluga samo u okviru delatnosti upisanih u registar, dok je članom 10. istog zakona propisano koja su dejstva registracije (u vezi obavljanja delatnosti), odnosno dejstva registracije i objavljivanje u odnosu na treća lica.

ZAKLJUČIVANJE UGOVORA |

Kad je ugovor zaključen (cl. 26. ZOO)

$, pt či

Ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Iz ove norme proizilazi nekoliko važnih pitanja za njeno razumevanje. Pre svega, saglasnost se odnosi na volju stranaka da zaključe ugovor, a volja mora postojati ako stranka koja zaključuje ugovor zna da zaključenjem ugovora rešava jedan

I

56

svoj interes, koji za posledicu ima ono što želi da takvim ugovorom postigne. Kod njega mora da postoji i namera da hoće da sačini ugovor. On je, dakle, svestan da ulazi ujedan pravni posao koji zavisi i od volje druge strane, koja takođe ima svoj interes za zaključenje ugovora. Volja stranaka podrazumeva, dakle, svest, nameru i interes da se ugovor zaključi. Svi ti sastojci volje moraju biti u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja. Odredbe člana 26. ZOO imaju u vidu dvostrani pravni posao, jer govore o saglasnosti ugovornih strana. Znači, mora postojati volja učesnika u ugovoru, što pretpostavlja najmanje dve strane, a ako ugovor zaključuje više lica, onda saglasnost svih učesnika. Nije bitno da u uvodnom delu ugovora stranke izjavljuju da su saglasne da zaključe ugovor. Naprotiv, ta saglasnost volje se izražava u ćelom tekstu ugovora - pored bitnih sastojaka ugovora ugovaraju i svoje specifičnosti u odnosu na konkretan pravni posao koji regulišu ugovorom. Ništav je ugovor ako ne sadrži bitne sastojke ugovora. Bitni sastojci ugovora zavise od vrste pravnog posla koji stranke zaključuju. Bez tih sastojaka ugovor ne bi ni postojao. Pored bitnih sastojaka ugovora po prirodi posla, kao bitan sastojak smatra se i onaj uslov, rok ili koji drugi član ugovora od koje makar i jednu stranku čini zavisnim zaključenjem ugovora. Kod ugovora o prodaji bitni elementi ugovora o prodaji su predmet prodaje i cena. Kada je u pitanju cena, odnosno ako ugovorom nije određena cena, smatra se da ugovor nema pravno dejstvo. Međutim, u takvim uslovima, ako se u ugovoru o prodaji nalazi dovoljno podataka na osnovu kojih bi se cena mogla odrediti, onda se smatra daje taj bitni elemenat ugovora zastupljen. U drugom slučaju, kada ugovorom o prodaji robe između privrednih subjekata cena nije određena, kupac je dužan platiti cenu prema cenovniku prodavca važećem u vreme zaključenja ugovora, po kome on redovno naplaćuje takvu robu i ostalim kupcima. To proizilazi i iz člana 462. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima, po kome kad u ugovoru cena nije određena, kupac je dužan da plati cenu koju je prodavač redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove razumnu cenu, pri čemu se pod razumnom cenom smatra tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi, onda cena koju utvrđuje sud prema okolnostima slučaja. U jednom slučaju prvostepeni sud je iz priloženog cenovnika tužioca utvrdio da je u pitanju cena koju je tužilac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, te da tuženi neosnovano osporava zaračunatu cenu (prema odluci VPS, br. 5578/95). Dakle, kada ugovorom o prodaji robe između privrednih subjekata cena nije određena, kupac je dužan platiti cenu prema cenovniku prodavca važećem u vreme zaključenja ugovora, po kome on redovno naplaćuje takvu robu i ostalim kupcima. Cena može biti propisana i od nadležnog organa - u tom slučaju kupac plaća samo onu cenu koju je propisao taj organ. Ako je ugovorena tekuća cena, kupac plaća onu cenu koja je utvrđena na osnovu zvanične evidencije na tržištu mesta pfodavca. Predmet ugovora mora biti jasno preciziran, odnosno određen. Ako je u času zaključenja ugovora predmet u vezi koga je ugovor zaključen propao, ugovor o prodaji nema pravno dejstvo, a ako je stvar delimično propala, kupac može raskinuti ugovor ili ostati pri njemu uz srazmerno sniženje cene. U sudskoj praksi se beleži slučaj utvrđenje ništavosti ugovora zbog nemogućnosti određenja koje je vozilo bilo predmet ugovorne obaveze prodavca, u kom slučaju "kupac ima pravo na restituciju uplaćenog iznosa po sadašnjoj ceni sličnog vozila, zajedno sa zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene odluke" (prema odluci VSS, Prev. 649/98). Ugovor se smatra zaključenim, dakle, kada stranke saglasnom izjavom volje postignu dogovor o bitnim sastojcima ugovora. Taj ugovor se može zaključiti i pismeno i usmeno, osim ako zakon za određene odnose ne utvrđuje pismenu formu ugovora. Ugovor, za koji je propisana pismena forma obavezuje stranke na zaključenje ugovora u toj formi. U protivnom, takav ugovor je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo. No, o tome nalazimo rešenja u odredbama kod pojedinih vrsta ugovora, dakle u samom zakonu, u kojima ako nije propisana obavezna pismena forma, ugovor se može zaključiti i usmeno, naravno, pod uslovom da se može dokazati da je ugovor zaključen i da su tim ugovorom određeni bitni sastojci ugovora koji se odnose na predmet, cenu i drugo što karakteriše tu vrstu ugovora. Pismeni ugovor se može naknadno izmeniti, bilo pismenim dodatkom ili usmeno. Međutim, ako su stranke u pismenom ugovoru odredile da se ugovor može izmeniti samo u pismenom obliku, takav ugovor u pismenom obliku ne može se naknadno izmeniti u usmenom obliku.

Sudska praksa Ugovor kao saglasnost volja i pravo na povraćaj isporučenih publikacija Budući da ugovor o isporuci registra žiro računa ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo, jer nije bilo saglasnosti volja za zaključenje ugovora između parničnih stranaka povodom kupoprodaje publikacija, to tužilac - izdavač ne može da traži da mu tuženi vrati isporučene registre, niti nadoknadi cenu za isporučenu ro57

bu, tj. tuženi nije obavezan da se nepotrebno izlaže trošku i tužiocu vrati isporučene registre žiro računa, jer ugovor među parničnim strankama nije zaključen Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužbeni zahtev se odnosi na povraćaj publikacija za period od 1995. do 2001. godine. Pravosnažnom presudom Privrednog suda u N. S., odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu plati iznos od 39.000,00 dinara, i poništena je otpremnica - ugovor broj 519 od 16.11.1995. godine, s tim da se ima smatrati da nije ni zaključen i da ne proizvodi pravno dejstvo. Ova presuda potvrđena je presudom Višeg privrednog suda. Tuženi je odmah nakon potpisivanja navedenog ugovora otpremnice, vratio tužiocu publikacije. Kod činjenice da je pravosnažnom sudskom odlukom utvrđeno daje otpremnica - ugovor od 16.11.1995. godine ništava, te daje tuženi odmah nakon potpisivanja otpremnice ugovora vratio tužiocu publikacije, pravilan je zaključak nižeštepenih sudova da tužilac ne može da traži da mu tuženi vrati isporučene registre, niti nadoknadi cenu za isporučenu robu. Među parničnim strankama nije zaključen ugovor o isporuci registra žiro računa, te tužilac nema pravo na naplatu cene za isporučenu robu, a rizik za nevraćene registre žiro računa snosi tužilac, a ovo sa razloga što tuženi, budući da ugovor među parničnim strankama nije zaključen, nije bio u obavezi da se nepotrebno izlaže trošku i tužiocu vrati isporučene registre žiro računa. Stoga su svi navodi revizije koji se odnose na činjenicu da je u konkretnom slučaju među parničnim strankama zaključen ugovor o isporuci registra žiro računa, te da se tuženi neosnovano obogatio time što tužiocu nije vratio predmetne publikacije, neosnovani. Navodima revizije da tuženi tužiocu nije nikada vratio ni jedan primerak robe, osporava se utvrđeno činjenično stanje daje tuženi odmah po potpisivanju ugovora-otpremnice od 16.11.1995. godine, odmah vratao tužiocu publikacije, zbog čega se shodno članu 385. Zakona o parničnom postupku revizija ne može izjaviti. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 80/05 od 10.3.2005. godine); Saglasnost volje da se ugovor zaključi Privatna isprava ima dokaznu snagu ako je autentična - u originalu ili u overenoj fotokopiji, kojom se potvrđuje da je fotokopija istovetna sa izvornom ispravom, bez obzira što su na fotokopiranoj ispravi potpisi stranaka nesporni Iz obrazloženja Prema razlozima obrazloženja svojih presuda, nižestepeni sudovi su zaključili da su u konkretnom slučaju parnične stranke potpisivanjem priznanice od 6.07.1997. godine, sa svim elementima takvog ugovora, zaključile ugovor o zajmu, kojim je tuženi od tužioca primio na ime pozajmice iznos od 20.000 DEM, sa rokom vraćanja 20.07.1997. godine. Kako je utvrđeno da tuženi nije uopšte vratio taj iznos tužiocu, nižestepeni sudovi su našli daje tuženi zato kao zajmoprimac u obavezi vraćanja pozajmljenog deviznog iznosa (u dinarskoj protivvrednosti, sa domicilnom kamatom od dana padanja u docnju), primenom materijalno-pravnih odredbi ugovora o zajmu. Dnigostepeni sud je u obrazloženju svoje presude našao za irelevantnim to stoje navedena priznanica od 6.07.1997. godine, na bazi koje je prvostepeni sud ustvari izveo svoj činjenično-pravni zaključak, u fotokopiji - u kontekstu neosporenog tuženikovog potpisa na njoj, prenebregavši ono najvažnije - da sadržinu ove priznanice, koju su tuženi i svedok po priznanici W, sve vreme osporavali, tokom provedenog prvostepenog postupka i u ožalbenom postupku. Zapravo, notorna je nepouzdanost pismenog dokaza koji je u fotokopiji, što tuženi u reviziji osnovano ukazuje. Dokaznu snagu isprava, u konkretnom slučaju privatna, ima, ako je autentična: u originalu ili u overenoj fotokopiji, kojom se potvrđuje da je fotokopija istovetna sa izvornom ispravom, u postupku propisanom članovima 10-13. Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa ("SI. glasnik RS" br. 39/93). Prema tome, kako je stranka koja se poziva na privatnu ispravu za dokaz svojih navoda dužna da tu ispravu sama podnese u smislu odredbe člana 232. stav 1. ZPP; to će prvostepeni sud u ponovnom postupku naložiti tužiocu da podnese original navedene priznanice, da bi potom, o postojanju relevantne činjenice prijema navedenog deviznog iznosa od strane tuženog i zašto, odnosno po kom pravnom osnovu, zaključio primenom pravila o teretu dokazivanja i člana 223. ZPP u vezi člana 8. ZPP, ili je, pak, devizni iznos od tužioca primio svedok VV i to po drugom pravnom osnovu. Sledom toga će odlučiti o postavljenom tužbenom zahtevu tužioca po osnovu zajma i za tu svoju ponovnu odluku će dati jasne i argumentovane razloge, na način propisan članom 342. ZPP. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3112/05); Obaveza zaključenja ugovora Ako se radi o poslovnom prostoru, koji u smislu određenog zakona može. biti predmet prodaje, pravilnom primenom materijalnog prava, ispunjeni su uslovi da se zakupcu, kao zakupcu poslovnog prostora, taj prostor proda 58

Prema obrazloženju Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zakupac poslovnog prostora koji se nalazi u prizemlju ul. BB pov. 42 m2. Ugovor o zakupu zaključenje 23.3.1999. godine sa Javnim preduzećem "poslovni prostor S. V.", kao zakupodavcem. Predmetni lokal je u vlasništvu Republike Srbije, a nosilac prava korištenja je Opština S. V. u Beogradu. Tužilac je dana 1.8.2000. godine zahtevao od tužene da sa njim zaključi pismeni ugovor o prodaji poslovnog prostora, koji zahtevje odbijen. Sporni poslovni prostor ne nalazi se na spisku zadužbina koje su obnovile rad, niti na spisku zadužbina koje nisu obnovile rad. Utvrđena je kupovna cena ovog lokala u iznosu od 68.734 eura. Prema odredbama člana 3. stav 1. Zakona o prodaji određenih nepokretnosti u državnoj svojini, radi izmirenja obaveza Republike Srbije po osnovu devizne štednje građana i zajma za privredni razvoj u Republici Srbiji ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000), pravo na kupovinu poslovnog prostora, u smislu ovog zakona, ima pravno i fizičko lice koje u skladu sa zakonom koristi poslovni prostor po osnovu zakupa. Nije sporno da sporni poslovni prostor predstavlja sredstvo u svojini Republike Srbije u smislu člana 1. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, a čiji je korisnik opština S. V., koja preko svojih organa, u skladu sa Ustavom i zakonom, uređuje i obezbeđuje korištenje poslovnog prostora. Obzirom da se radi o poslovnom prostoru koji u smislu člana 2. navedenog zakona može biti predmet prodaje, pravilnom primenom materijalnog prava nižestepeni sudovi su našli da su ispunjeni uslovi da se tužiocu, kao zakupcu spornog poslovnog prostora, ovaj prostor proda. Kod takvog stanja stvari, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je sud obavezao tuženu da sa tužiocem zaključi pismeni ugovor o prodaji i da mu proda opisani poslovni prostor za kupovnu cenu od 68.734 eura, od čega 20% u gotovini i 80% u deviznim obveznicama. Za takvu odluku nižestepeni sudovi su dali valjane razloge koje prihvata i revizijski sud, tako se u reviziji tužene neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. U reviziji tužene ponavljaju se žalbeni razlozi po pitanju primene materijalnog prava i navodi daje nad "Beogradskom bankom " AD otvoren stečajni postupak. Detaljno obrazlaganje revizijske presude nije potrebno, jer se time ne bi postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3222/05);

Obavezno zaključenje i obavezna sadržina ugovora (čl. 27. ZOO) Iako je odredbama člana 20. Zakona o obligacionim odnosima propisano da strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je samim tim zakonom određeno, prema odredbama člana 27. ZOO navedeno načelo iz čl. 20. ZOO se na neki način koriguje na osnovu daljih odredaba tog člana, koje propisuju ograničenje - "ako iz pojedine odredbe ovog zakona ne proizilazi što drugo". Stav prvi člana 27. ZOO ima u vidu ugovore koji se između određenih lica po zakonu obavezno zaključuju, što znači da zainteresovano lice u tim slučajevima može tražiti od druge strane, koja je po zakonu obveznik ugovora, da prihvati zaključenje ugovora, u skladu sa smernicama koje prinudni propis za određeni odnos propisuje. U protivnom, zainteresovana strana može tražiti da sud uredi njihove odnose. U nekim prinudnim propisom određeno je da neka lica obavezno moraju da zaključe-ugovor, pod uslovima iz tog propisa. To su, na primer slučajevi iz oblasti obaveznog osiguranja, po Zakonu o osiguranju imovine i lica, u pogledu osiguranja putnika u javnom saobraćaju odposledica nesrećnog slučaja, zatim u pogledu osiguranja vlasnika, odnosno korisnika motornih i priključnih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. Zatim, kod ugovora u prevozu, na primer odredbe člana 655. stav 2. ZOO propisuju šta tovarni list treba da sadrži, odnosno koja pitanja se njime regulišu. Zatim kod ugovora o skladištenju, u delu koji reguliše pitanje sadržaja skladišnice, tačno navodeći šta ona treba da sadrži. U članu 973. ZOO propisano je čak i koje se odredbe u ugovoru o založi smatraju zabranjenim, pa se tako propisuje da su ništave odredbe ugovora o založi "da će založena stvar preći u svojinu poverioca ako njegovo potraživanje ne bude namireno o dospelosti". Član 27. ZOO ima u vidu ne samo jednu stranu ugovora kada propisuje da "zainteresovano lice može zahtevati da se takav ugovor bez odlaganja zaključi", već i druga lica koja ih na takvo činjenje zakon ovlašćuje. Zbog toga stav 2. člana 27. ZOO propisuje da su odredbe materijalnog prava, kojima se delimično ili u celini određuje sadržina ugovora, sastavni delovi tih ugovora, odnosno da upotpunjavaju ili stupaju na mesto ugovornih odredaba koje nisu u saglasnosti sa njima. Jer, kako propisuju odredbe člana 103. ZOO, ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, je ništav.

Sudska praksa Prerada autorskog dela Zakonska obaveza jednog lica da zaključi ugovor o preradi autorskog dela ne predviđa i pravo zainteresovanog lica da u parnici zahteva da presuda zameni takav ugovor. 59

Iz obrazloženja: "Upogledu zahteva tužilje da presuda zameni ugovor o preradi autorskog dela, prvostepeni sud nije imao u vidu odredbu člana 27. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Iz ove odredbe proizilazi da ako postoji zakonska obaveza jednog lica da zaključi ugovor, svako zainteresovano lice može od njega zahtevati da takav ugovor zaključi bez odlaganja. To znači, ako navedeno lice odbije zahtev zainteresovanog lica, jedina sankcija koju ovaj zakon (član 183) predviđa, u tom slučaju je obaveza ovog lica da naknadi štetu. Ona ne predviđa i pravo zainteresovanog lica da putem suda primora drugu stranu na zaključenje ugovora. Takvo pravo je predviđeno nekim posebnim propisima koji regulišu obavezno zaključenje određenih ugovora (na primer, zaključenje ugovora o korištenju stana), a iz interpretacije odredbi čl. 61. do 66. koje regulišu autorski ugovor se ne može tako zaključiti. Imajući u vidu rečeno, Vrhovni sud je, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje". (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Gž. 58/05 od 23. juna 2005. godine).

Izjava volje (čl. 28. ZOO) Zakon ističe bitno pravilo, a naime da se ugovor može izraziti u slobodnoj formi, recima - u pismenom ili usmenom ugovoru, ili "uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem, iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju". Akcenat je, dakle, na volji da se ugovor zaključi, a ta volja se izražava na taj način što se iz ponašanja stranaka pri zaključenju ugovora, nedvosmisleno iskazuje u formi iz koje se "sa sigurnošću može zaključiti". U jednoj sudskoj odluci se beleži stav da simulovani pravni posao nema pravno dejstvo ako stranke prividno zaključuju ugovor (na primer ugovor o poklonu), da bi njime prikrile postojanje stvarno zaključenog posla - prodaju (disimilovani posao). Međutim, s obzirom da su stranke u konkretnom slučaju stvarno želele da zaključe ugovor o prodaji, taj ugovor (desimulovani) je u važnosti, jer je on izraz stvarne volje stranaka, naravno ukoliko je taj ugovor uredno zaključen, odnosno ako se sa sigurnošću može zaključiti da on postoji i ako su oni stvarno želeli da zaključe takav ugovor. Prema odredbama člana 67. st. 1. ZOO "zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno". Zbog toga odredbe člana 28. st. 1. ZOO propisuju mogućnost zaključenja ugovora bilo kakvim dozvoljenim ponašanjem stranaka, ako iz takvog njihovog ponašanja proizilazi njihova volja za zaključenje određenog ugovora, odnosno iz koga se sa sigurnošću može zaključiti njegovo postojanje. Tako, na primer, na stočnoj pijaci kada se kupac i prodavač rukuju u vezi prodaje stoke, znak je daje ugovor zaključen onako kako su se usmeno dogovorili. Oni ne moraju da zaključe pismeni ugovor, osim što je prodavač obavezan da na kupca prenese propisanu ispravu (tzv. stočni "pasoš"). Kod javnih nadmetanja, pak, dizanjem ruke smatra se da je ponuda prihvaćena i daje ugovor zaključen. To su "uobičajeni znakovi" na koje upućuju odredbe člana 28. st. 1. ZOO. Konkludentne radnje, takođe mogu biti izraz volje da se zaključi ugovor, što znači da ponašanje prodavca, isticanjem određene robe sa cenom za tu robu, predstavlja ponašanje koje sa sigurnošću znači postojanje volje prodavca da tu robu proda, pa kupac i ne mora dalje da raspravlja ako istaknutu ponudu prihvati i za izloženu robu plati istaknutu cenu. U članu 39. stav 2. ZOO propisano je daje "ponuda prihvaćena i kad ponuđeni pošalje stvar ili plati cenu, kao i kad učini neku drugu radnju koja se, na osnovu ponude, prakse utvrđene između zainteresovanih strana ili običaja, može smatrati kao izjava o prihvatanju". U današnjim uslovima slobodne trgovine navedeni propis dolazi do izražaja, koji dopušta da se, na primer, i putem telefona ili na drugu način naručuje određena stvar i po prijemu iste, ili pre toga, plati utvrđena cenu, ali ako neko isporuči robu bez određenih dokaza daje naručena, odnosno da su stranke bile u ugovornom odnosu, ne znači daje primalac dužan daje plati pošiljaocu. Sve to upućuje na zaključak da se kod zaključenja bilo kakvog pravnog posla mora iskazati volja stranaka da određeni ugovor žele da zaključe, a u takvim uslovima sam zaključeni ugovor predstavlja njihovu volju, odnosno postojanje te volje da se ugovor zaključi. Drugi stav člana 28. ZOO ima u vidu slobodu ugovaranja, odnosno da se niko ne može prisiliti da zaključi pravni posao, osim ako je zakonom propisano da stranke moraju zaključiti ugovor na koji upućuje određeni zakon. U protivnom, ako je neko bio prinuđen da pod pretnjom ili bilo kakvom upotrebom sile zaključi određeni ugovor, takav ugovor je rušljiv, jer je prilikom njegovog zaključenju postojala mana u pogledu volje učesnika da zaključe takav ugovor.

Dozvola i odobrenje (čl. 29. ZOO) Mada se odredbama člana 29. ZOO konkretno ne označavaju "treća lica", odnosno ne vidi se o kojim se to licima radi, ipak reci upotrebljene "kada je za zaključenje ugovora potrebna saglasnost trećeg lica" i "ako zai konom nije propisano što drugo", upućuju da se radi o ugovorima sa posebnim uslovima , za koja se zakonom 60

određuju lica (treća lica) ovlašćena da u određenim odnosima davanjem saglasnosti štite neke interese od opštedruštvenog značaja, ili interese fizičkih lica koja nisu u mogućnosti da sama ostvaruju svoja prava. To nisu ugovori za koja se saglasnost traži kada su u pitanju ugovori pravnih lica koja se bave prometom roba i usluga, kako to, na primer, regulišu odredbe člana 55. ZOO, kojima je propisano da "kada je opštim aktom predviđeno i u registar upisano da njegov zastupnik može zaključiti određeni ugovor samo uz saglasnost nekog organa, da se ta saglasnost može dati prethodno, istovremeno ili naknadno...". To nisu ni ovlašćenja koja su propisana za rad upravnih organa, kada se za upravnu radnju traži saglasnost jednog ili više organa, da bi neki upravni akt dobio pravnu snagu. Svrha odredaba člana 29. ZOO je u tome da ako neko zaključuje ugovor iz obligacionog odnosa, a za zaključenje tog ugovor je potrebna saglasnost trećeg lica utvrđena opštim propisom, onda se ta saglasnost mora pribaviti pre zaključenja ugovora, ili posle njegovog zaključenja, ako bude naknadno odobren. To se Čini, po pravilu, u oblasti zaštite nekih imovinskih prava države ili društveno političkih zajednica, ili fizičkih lica koja nisu u mogućnosti da sama ostvaruju svoja prava, a ta su ovlašćenja uslovljena davanjem saglasnosti "trećeg lica". Tako, na primer, poslovno nesposobno lice ne može bez odobrenja svog zakonskog zastupnika da zaključi ugovor, jer ako ugovor zaključi bez takvog odobrenja, ugovor je rušljiv. Odredbe čl. 56. do 59. ZOO regulišu prava poslovno nesposobnih lica, kao i prava da se pod određenim uslovima zaključeni ugovor bez odobrenja zakonskog zastupnika može izmeniti, ili odustati od njega. Naravno, ZOO dozvoljava da ograničeno poslovno sposobno lice može bez odobrenja svog zakonskog zastupnika da zaključi samo one ugovore čije mu je zaključivanje zakonom dozvoljeno. Tako je članom 64. Porodičnog zakona propisano da dete koje nije navršilo 14. godina života (mlađi maloletnik), može preduzimati pravne poslove kojima pribavlja isključivo prava, pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja, a dete koje je navršilo 14. godina života (stariji maloletnik) da može preduzimati, pored pravnih poslova malog značaja, i sve ostale pravne poslove, ali uz prethodnu ili naknadnu saglasnost roditelja, dok je saglasnost organa starateljstva potrebna za pravne poslove kada stariji maloletnik želi da raspolaže nepokretnom imovinom i pokretnom imovinom velike vrednosti, koje roditelji mogu preduzimati samo uz prethodnu ili naknadnu saglasnost organa starateljstva, dok dete koje je navršilo 15. godinu života može da preduzima pravne poslove kojima upravlja i raspolaže svojom zaradom ili imovinom koju je stekao svojim radom. Stav 2. člana 29. ZOO ima u vidu formu koja je propisana za ugovore za čije se zaključenje daje. Ona ne može odstupati, odnosno biti drukčija od one forme koja je propisana za davanje dozvole, odnosno odobrenja. Zbog toga izrazi navedeni u navedenom stavu, kao što su "dozvola", odnosno "odobrenje" ukazuju da forma saglasnosti mora biti u skladu sa takvom sadržinom, prema tome da li se saglasnost daje pre zaključenja ugovora, u kom se slučaju radi o dozvoli, ili posle zaključenja ugovora u kom se slučaju radi o odobrenju.

Pregovori (čl. 30. ZOO) Pregovori podrazumevaju dogovaranje stranaka u vezi zaključenja jednog određenog ugovora. Pregovori mogu ulaziti u razne faze do zaključenja ugovora, jer stranke prvo daju svoje predloge ne samo o ceni i predmetu ugovora, već i o drugim modalitetima ugovora, kao što su rokovi, kvalitet i sve ono drugo što jedan ugovor čini valjanim sa stanovišta volje stranaka zbog čega i zaključuju ugovor. Pregovor, kao institut dogovaranja, ima fazu stavljanja predloga i protivpredloga, pa se može završiti ili dogovorom da se ugovor zaključi ili da se odbije zaključenje ugovora. U takvim uslovima, stranke su u mogućnosti da se upoznaju sa svim onim elementima iz kojih će saznati koja bi im prava i obaveze bili ako zaključe ugovor, zatim da saznaju jedni od drugih u vezi sigurnosti za izvršenje eventualno zaključenog ugovora, odnosno da se upoznaju da li su stranke ekonomski u moći da izvrši obaveze iz ugovora, te da li se mogu osloniti na propisana načela zakona, a posebno na načelo poštenja i savesnosti. U fazi dogovaranja stranke mogu postići određenu saglasnost u pogledu pojedinih elemenata ugovora, ali ih to, kao i sam čin dogovaranja, ne obavezuje na zaključenje ugovora. Naime, nema pravnih posledica ako stranke ne zaključe ugovor, ali su pregovori korisni da bi se o predlozima i protivpredlozima moglo razmišljati nakon neuspelog pregovora i kasnije, eventualno, ponovo pregovaralo. Ako pregovor ne da određeni rezultat, odnosno ako se stranke ne dogovore o zaključenju ugovora zbog nekih neslaganja, ili ne zaključe ugovor, svaka stranka snosi svoje troškove koje je imala u vezi pregovora. Međutim, ako jedna strana pregovara bez namere da zaključi ugovor sa drugom stranom, odgovara za štetu koju je druga strana imala u vezi tih pregovora. Odgovara za štetu i strana koja je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, ako odustane od te namere bez osnovanog razloga i time drugoj strani prouzrokuje štetu - on za tu štetu odgovara.

61

Pitanje naknade štete je faktičko pitanje. Ona zavisi od utvrđenja da stranka u pregovoru nije imala nameru da zaključi ugovor, ili ako je tu nameru i imala ali je od te namere odustala bez osnovanog razloga. Okolnosti u vezi tih pitanja utvrđuje sud, na osnovu dokaza savesne stranke. To naročito ako savesna stranka, verujući u dobre namere druge strane, preduzme neke pripremne radnje, i u vezi sa tim stvori određene troškove. Čak i kod formularnih ugovora (čl. 142. ZOO), koji propisuju opšte uslove jednog ugovorača, oni obavezuju drugog ugovorača samo ako je on taj ugovor potpisao. Međutim, s obzirom na dispozitivnost karaktera odredaba ZOO, stranke mogu pregovarati i eventualno za konkretan slučaj izmeniti opšte uslove, ili druge elemente ugovora, naročito ako se radi o ugovoru koji predviđa veći obim poslovanja stranaka, ili stranka koja ima tu vrstu ugovora ima poseban interes da u odnosu na drugu stranku izmeni svoje opšte uslove predviđene u formularnom ugovoru.

Vreme i mesto zaključenja ugovora (čl. 31. ZOO) Ponuda može biti učinjena na više načina - ponuda može biti dostavljena odsutnom licu, ona može biti dostavljena neposredno od strane ponudioca, zatim može biti ponuđena oglasom i na drugi način, kojim nedvosmisleno daje predlog za zaključenje ugovora, koji sadrži sve bitne sastojke ugovora, ali ugovor se smatra zaključenim onog časa kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu. Prihvatanjem ponude ne znači i daje ponudilac vezan za rok početka i trajanja obaveza ponudioca, dakle onog časa kada je ponudu primio, jer on u ponudi može označiti vreme od kada teku njegove obaveze, pa zaključenjem ugovora o prihvatanju ponude rokovi teku onako kako je to u ponudi navedeno. Ponudilac može u svojoj ponudi da označi vreme do kada primalac ponude mora da dostavi izjavu o prihvatanju ponude. Protekom tog roka prestaju obaveze ponudioca na zaključenje ugovora. Međutim, ako je izjava o prihvatanju ponude stigla ponudiocu postoje protekao rok za prihvatanje, a izjava je dostavljena blagovremeno, od značaja je činjenica da lij e ponudilac znao ili je mogao znati daje izjava otposlata blagovremeno, pa ako je znao ili morao znati - ugovor se smatra zaključenim. Ponudilac se može osloboditi obaveze prihvatanja ponude na takav način ako odmah po prijemu zadoenele izjave, a blagovremeno otposlate, odmah po prijemu izjave, a po isteku roka za prihvatanje ponude, obavesti ponuđenog da se zbog zadoenjenja ne smatra vezan svojom ponudom. Problem može nastati ako ponudilac u svojoj ponudi ne odredi rok u kome ponuđeni treba da se izjasni o ponudi. U tom slučaju, po običaju, rok za prihvatanje ponude može primereno trajati ali, čini se, ne duže od osam dana. Naravno, sve to zavisi od niza okolnosti, odnosno i od sadržine ponude, stoje faktičko pitanje, o čemu sud odlučuje na osnovu nalaza veštaka. Prema sudskoj praksi, u pogledu roka koji ističe u toku određenog dana, "izjava kupca data prodavcu proizvodi pravno dejstvo ako stigne adresatu poslednjeg dana u toku radnog vremena". U pogledu mesta zaključenja ugovora, smatra se da je ugovor zaključen u mestu u kome je ponudilac imao svoje sedište, odnosno prebivalište u trenutku kad je učinio ponudu. Ovo pitanje je od značaja jer se njime rešava pitanje nadležnosti suda, koja se određuje po mestu gde je ugovor zaključen, a po stavu 2. člana 31. ZOO, to mesto je mesto prebivališta ponudioca. Naravno, stranke, mogu u ugovoru staviti mesto zaključenja ugovora, ali nadležnost suda mogu ugovorom da odrede i po mestu sedišta ponuđenog, ili po nekom drugom mestu gde se, na primer, nalazi skladište ponudioca ili njegova poslovna jedinica.

Ponuda (čl. 32. ZOO) Ponuda je jednostrani pravni posao kojim ponudilac obaveštava određeno lice, ili lica, da želi da zaključi ugovor, pri čemu ponuda mora da sadrži sve bitne sastojke ugovora - da bi ugovor bio zaključen kako to propisuju i odredbe člana 26. ZOO. Ponuda, po pravilu, mora biti sastavljena u pismenoj formi, naročito ako se ugovor zaključuje sa strankom koja je u drugom mestu. Ponuda ima pravni značaj iako je učinjena slanjem cenovnika, tarifa, prospekata, oglašavanja u novinama, ali samo tada ako iz sadržine tih obaveštenja proizilazi daje to učinjeno kao ponuda za zaključenje ugovora i ako su u tim obaveštenjima navedeni svi bitni sastojci ugovora. Sudska praksa smatra da katalog ne predstavlja ponudu, ali ako je katalog tako sačinjen da se njime pozivaju lica na zaključenje ugovora pod uslovima koji su u tom katalogu navedeni, sa određenim rokom trajanja, onda i takav katalog predstavlja ponudu, koju ako je prihvati ponuđeni i ako o tome blagovremeno obavesti ponudioca, ugovor se smatra zaključenim. Odredbe stava 2. člana 32. ZOO izlaze iz okvira sadržine stava prvog tog člana, jer one govore o "postignutoj saglasnosti o bitnim sastojcima ugovora", koje nisu u vezi sa ponudom, s obzirom da odredbe člana 39. st. 1. ZOO propisuju daje "ponuda prihvaćena kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu". Ako se u stavu 2. člana 32. ZOO govori o "postignutoj saglasnosti", onda to pretpostavlja daje do ugovora došlo putem pregovora, o čemu je bilo reci u članu 30. ZOO. 62

1

Međutim, stav 2. pom. člana ima u vidu da kada su stranke postigle saglasnost o bitnim sastojcima ugovora, ali neka pitanja u vezi izvršenja ugovora, kao sporedne tačke, nisu resili samim ugovorom, već su ih ostavile da ih kasnije rese, da u tom slučaju mogu naknadno da postignu sporazum o tim tačkama, a u protivnom sud će po predlogu jedne od ugovornih strana da uredi taj njihov deo, "vodeći računa o prethodnim pregovorima , utvrđenoj praksi između ugovorača i običajima". Ponuda je u nekim slučajevima uslovljena rešenjima koja propisuje zakon. Naime, kod instituta preče kupovine, kako je to regulisano Zakonom o prometu nepokretnosti, prodavač je dužan (ako je suvlasnik nepokretnosti) da suvlasnički deo prethodno ponudi drugom suvlasniku, odnosno ostalim suvlasnicima. Ta ponuda treba da sadrži podatke o nepokretnosti, ceni i ostalim uslovima. Imalac prava preče kupovine dužan je da se u roku od 15 dana od dana prijema ponude pismenim putem izjasni o ponudi. U protivnom, odnosno ako suvlasnik na taj način nije postupio, drugi, odnosno ostali suvlasnici imaju pravo, prema redoslcdu iz zakona, da u određenom roku podnesu tužbu za poništaj ugovora o prodaji nepokretnosti i da se nepokretnost njemu, odnosno njima proda pod istim uslovima. Prema sudskoj praksi, suvlasnik nepokretnosti stiče pravo zaštite povređenog prava preče kupovine suvlasničkog dela, koji pripada drugom suvlasniku, tek od momenta kada je sa drugim licem zaključen punovažan ugovor o prodaji tog dela nepokretnosti. Prema tome, pismeno obaveštenje - ponuda suvlasnika drugom suvlasniku o nameravanoj prodaji nepokretnosti i uslovima prodaje, nema karakter ponude za zaključenje ugovora, da bi se ugovor mogao smatrati zaključenim samim prihvatanjem ponude.. Ako je u pitanju ponuda proizvoda i usluga korišćenjem elektronskih sredstava, odredbama čl. 27. i 28. Zakona o zaštiti potrošača (,,S1. gl. RS", br. 79/05) propisano je da ponuda proizvoda i usluga elektronskim sredstvima (elektronska pošta, elektronska trgovina, internet i dr.) mora da sadrži sve bitne elemente (vrstu i kvalitet proizvoda i usluga, uslove garancije, poreklo, način plaćanja, rok za isporuku, rok za izvršenje usluge, cenu, način rešavanja prigovora i dr.) koji su od značaja za odluku potrošača o kupovini ponuđenih proizvoda, odnosno korišćenje usluge. Prodavač proizvoda, odnosno davalac usluga koji je zaključio ugovor na osnovu elektronske ponude odgovara za sve materijalne nedostatke proizvoda, odnosno za ispravno funkcionisanja proizvoda prodatog uz garantni list u skladu sa zakonom, kao i za neizvršenu ili nekvalitetno izvršenu uslugu, a potrošač ima pravo prigovora u skladu sa čl. 34. i 35. ovog zakona. A ako se ponuda proizvoda i usluga vrši uz saglasnost potrošača, ponuda proizvoda i usluga potrošaču izvan poslovnih prostorija prodavca i davaoca usluga, putem kataloga, prezentacijom uzorka ili modela, pokazivanjem proizvoda radi obaveštavanja o njegovim svojstvima, ponudom proizvoda i usluga elektronskim sredstvima i na drugi način kojim se proizvod ili usluge nude na adresi potrošača, dozvoljena je samo ako postoji prethodna saglasnost potrošača.

Sudska praksa Fakturisanje niže cene od ugovorene (nova ponuda) Namerno i svesno jakturisanje kupoprodajne cene umanjene za rabat, (iako to ugovorom nije bilo predviđeno), je nova ponuda prodavca sa novom nižom cenom, i ne može se posle plaćanja od strane kupca tražiti razlika u ceni Iz obrazloženja Prema pravnom stanovištu ovoga suda, pogrešno je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev i za iznos od 39.392,00 dinara, koji je naknadno fakturisan tuženom na ime manje fakt urisane cene, u visini odobrenog rabata. Iako samim ugovorom predviđeni rabat umanjenje cene tuženom nije bilo predviđeno, samim fakturisan]'em cene isporučene robe umanjene za rabat po fakturama koje su ispostavljene po isporuci robe tužilac je zapravo učinio novu ponudu koja je u pogledu cene bila povoljnija niža u odnosu na prvobitno ugovorene, a za visinu odobrenog rabata. Takvu ponudu tuženi je prihvatio i dalju prodaju robe trećim licima vršio imajući u vidu navedenu cenu iz nove ponude tužioca, pa stoga nije bilo osnova da tužilac u toku daljeg odvijanja poslovnog odnosa navedeni iznos odobrenog umanjenja tuženom fakturiše posebnom fakturom, tražeći na istu i zateznu kamatu kao u tužbi. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 11994/05 od 19.12.2005. godine); Profaktura kao ponuda za kupovinu robe U situaciji kada postoje profakture i fakture koje su naknadno sačinjene i koje su po cenama različite od profaktura, nužno je utvrditi, imajući u vidu pravnu prirodu profakture kao ponude, da lije tuženi uplatio profakturom označeni iznos u roku važenja profakture ponude, pa ukoliko nije onda bi se dostava fakture tužioca smatrala zapravo novom ponudom sa promenjenom cenom, i u toj situaciji sud bi morao da utvrdi da li je među strankama postignuta saglasnost o tako promenjenoj ceni po fakturi 63

Iz obrazloženja Prema stanju u spisima, predmet tužbenog zahteva je tužiočevo potraživanje na ime neplaćenog dela cene za robu prodatu i isporučenu tuženom. Prvobitno opredeljen zahtev je 8.369,74 USD, a u toku postupka tužba je preinačena povećanjem zahteva na iznos od 17.952,31 USD. Osnov tužiočevog potraživanja je cena za isporučenu robu tuženom po fakturama koje je tuženi delimično platio, a osnov tuženikovog osporavanja navedenog potraživanja je isticanje da je po profakturama izmirio ukupno dugovanu cenu za primljenu robu. Prvostepeni sud je u toku postupka, radi utvrđivanja spornih činjenica, izveo veštačenje od strane veštaka finansijske struke pa je, imajući u vidu navedeni nalaz kao i nalog koji je tuženi dao banci (a koji je analizirao sudski veštak, navodeći daje isti dat za plaćanje po fakturama) utvrdio daje tuženi prihvatao iznos robe koji je naveden u fakturama i koji je znatno veći u odnosu na iznos po profakturi, te daje stoga dužan da tužiocu plati razliku između plaćenog iznosa od 187.554,18 dinara, koliko je po profakturi iznosila cena robe i iznosa koji je fakturom opredeljen kao cena preuzete robe. Prema stanovištu ovoga suda, prvostepena odluka doneta je na osnovu nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja shodno članu 355. Zakona o parničnom postupku. Naime, u situaciji kada očigledno postoje profakture koje je sam tužilac kao prodavač istakao i fakture koje su naknadno sačinjene i koje po količini robe i vrsti robe odgovaraju profakturama, ali po cenama su značajno različiti, onda je prvostepeni sud imajući u vidu pravnu prirodu profakture kao ponude bio dužan da, pre svega, utvrdi kada je tužilac tuženom dostavio profakturu kojom mu zapravo nudi da po označenoj ceni iz profakture kupi robu od tužioca i da lije bio ugovoren rok važenja navedene ponude, a ako isti nije bio ugovoren, da lije tužilac povukao ponudu ili je naknadno vremenski ograničio. Potom je od značaja da se utvrdi da lije tuženi uplatio profakturom označeni iznos u roku važenja profaktureponude, pa ukoliko nije onda bi se dostava fakture tužioca smatrala zapravo novom ponudom sa značajno promenjenom cenom, i u toj situaciji sud bi morao da utvrdi da lije među strankama postignuta saglasnost o tako promenjenoj ceni po fakturi, odnosno da lije tuženi prihvatio istu ili je možda davanjem naloga banci za plaćanje konkludentnom radnjom prihvatio istu. Pri tom je značajno izvršiti uvid i ocenu dokumentacije koja je bila prateća dokumentacija uz nalog tuženog dat banci za plaćanje tužiocu, te utvrditi da li je u prilogu navedene dokumentacije, odnosno naloga data profaktura ili faktura tužioca, od čega zavisi ocena da lije navedenim nalogom za plaćanje tuženi prihvatio novu fakturisanu cenu. Ukoliko profaktura nije plaćena u roku važnosti ponude, a nema dokaza o izričitoj ili konklu-dentnim radnjama prihvaćenoj novoj ponudi za cenu robe datoj fakturom tužioca, tužiocu pripada realna tržišna cena za isporučenu robu, što se takođe u navedenoj situaciji mora pouzdano utvrditi u toku prvostepenog postupka. (Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 2098/05 od 24.3.2005. godine); "Ponuda koja ne sadrži bitne sastojke ugovora (u konkretnom slučaju nominalno izraženu cenu) nije potpuna, pa nije ni podobna za pri hvatanje" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 316/94)

Opšta ponuda (čl. 33. ZOO) Opšta ili generalna ponuda je ponuda na osnovu koje se ugovor zaključuje po pristupanju. Ugovor po osnovu opšte ponude je zaključen kad jedno lice (neodređeno) prihvati opštu ponudu druge stranke za-zaključenje ugovora. Opšta ponuda mora da sadrži opšte uslove pod kojima ponudilac nudi zaključenje ugovora, bez obzira na formu ponude u kojoj su ti opšti uslovi dati. Kod ovih ugovora nema pregovora, što znači da ponuđeni može ili da prihvati uslove iz opšte ponude ili da odbije prihvat takve ponude. Opšta ponuda se može dopuniti po predlogu pristupioca ugovora, i to u odnosu na neka pitanja koja opštom ponudom nisu obuhvaćena, a od značaja su za celovitost regulisanja jednog ugovornog odnosa. Međutim, ponudilac ne mora da prihvati predlog za dopunu opštih uslova, u kom slučaju se smatra da ponuda nije prihvaćena, a samim tim i da ugovor nije zaključen. Opšti uslovi moraju biti poznati stranci koja pristupa, ako je ona pre zaključenja ugovora bila upoznata sa tim uslovima, odnosno ako su joj predati ili su bili objavljeni na propisan ili uobičajen način. Opšte uslove donose po pravilu veće organizacije, kao što su banke u vezi zaključenja ugovora o kreditu, zatim osiguravajuće organizacije, pa ih dalje nalazimo kod ugovora o prevozu, špediciji, skladištenju i dr. Objavljujući opšte uslove, te organizacije iskazuju svoj interes da u vezi svog predmeta poslovanja pokažu pod kojim uslovima posluju. Međutim, opšti uslovi mogu da se odnose na ceo predmet ugovora ili samo na pojedine bitne sastojke ugovora, a da se ostali delovi ugovora posebno dogovaraju, kao što bi bio slučaj u odnosu na količinu kupljene robe, vrednost ugovorenog kredita, relacija prevoza i t. d. U praksi stranka koja pristupa ugovoru, često, ne pročita opšte uslove koje je primila od ponudioca, pa kada u toku izvršenja ugovora uoči da neke odredbe opštih uslova ne bi prihvatila da ih je blagovremeno, pre potpisivanja ugovora, uočila, nastaje problem u tome što mora da snosi posledice svoje brzine ili neznanja. Ali u nekim slučajevima stranka se može pozvati na zabludu ili prevaru, već prema tome kako je došlo do prihvatanja opštih uslova, kada može da traži od suda da ugovor stranaka poništi zbog nedostatka volje u trenutku zaključenja takvog ugovora. Zbog toga u odredbama ovog člana stoji norma "ukoliko drukčije ne proizilazi iz okolnosti slučaja ili običaja". 64

Izlaganje robe (čl. 34. ZOO) Izlaganje robe sa označenjem cene predstavlja jednu vrstu opšte ponude, jer nije namenjena jednom određenom licu već neodređenom broju lica. Osnovni elementi za punovažnost ove ponude su daje roba izložena i daje na toj robi označena cena. To je jedna konkludentna radnja ponudioca, koja pokazuje njegovu volju da se samo pod izloženim uslovima, određena roba i cena, smatra kupljenom kada ponuđeni isplati cenu označenu na robi. U teoriji je sporno da li se roba iste vrste i kvaliteta, koja se ne nalazi u izlogu ili na određenom mestu sa označenjem cene, odnosi i na istu takvu robu koja se nalazi u rafovima prodavnice, ali bez naznačene cene. Naravno, da se to odnosi i na tu vrstu robe, jer prema pravilima prodaje robe ponudilac je, na primer, u izlogu izložio robu sa označenjem cene, u cilju da proda istu takvu robu koja se nalazi u rafovima radnje, navođenjem zainteresovanih lica da je pod istim uslovima kupe. Zbog toga on ne prodaje onu robu koja se nalazi u izlogu, već isti takvu robu koja se nalazi u radnji, a roba u izlogu sa označenom cenom samo predstavlja poziv ponudioca da takvu robu, pod određenim uslovima (cena) prodaje. Roba koja nije izložena u izlogu, a izložena je u radnji sa označenjem cene, takode predstavlja ponudu. U praksi se često događa da prodavač izloži određenu robu u izlogu, i da na toj robi stavi cenu, sa ogradom da se radi o uzorku i da nije za prodaju, u kom slučaju se takvo izlaganje robe ne smatra ponudom. Međutim, roba koja se nalazi, na primer, u izlogu radnje, a na njoj nije označena cena, ne smatra se ponudom, već poziv zainteresovanom kupcu na ponudu. Isto tako, roba koja se nalazi u radnji bez označenja cene na njoj ne smatra se ponudom u smislu odredaba ovog člana, već samo ponuda kao poziv da se zaključi ugovor o prodaji, a prodavač, koji je obavezan da izloženu robu prodaje, u mogućnosti je da kupcu proda određenu robu prema svom cenovniku, odnosno po onoj cenu koju obično naplaćuje.

Slanje kataloga i oglasa (cl. 35. ZOO) Odredba stava 1. člana 35. ZOO vrlo strogo propisuje normu da za navedene oblike obaveštavanja ne važi pravilo o ponudi, koja predstavljaju osnov za zaključenje ugovora, već samo obaveštenje o robi ili usluzi koje pošiljalac pozivom nudi u navedenim sredstvima. Katalozi, cenovnici, tarife i dr., znači ne predstavljaju ponudu jer njihova sadržina upućuje samo na to da se putem navedenih instrumenata poziva neodređeni broj lica na zaključenje ugovora, prezentacijom robe i usluga koje nudi pošiljalac poziva, pod uslovima koje on saopštava zainteresovanim licima tek prilikom zaključenja ugovora, sa bitnim sastojcima ugovora koji nisu navedeni u tim oblicima obaveštavanja, odnosno pod uslovima po kojima inače posluje. Međutim, s obzirom na dispozitivnost karaktera obligacionih odnosa, ako pošiljalac poziva u katalogu, cenovniku ili drugom obliku, odnosno u njihovom obaveštenju navede sve sastojke ugovora, takvi oblici obaveštenja predstavljaju ponudu, i kao takva čini osnov da se smatra daje ugovor zaključen kada ponuđeni ponudu prihvati. Opšte uzanse za promet robom propisivale su mogućnost da se slanje cenovnika, tarifa, prospekata, oglašavanje u novinama i slično, ne smatra ponudom, osim "ako suprotno ne proizilazi iz njihove sadržine", što znači da ako se u tim obaveštenjima navedu svi bitni sastojci ugovora, takvo obaveštenje znači da se radi o ponudi, koja ako se prihvati - da se smatra daje ugovor zaključen. Stav drugi člana 35. ZOO ima u vidu štetu koju pretrpi lice koje je prihvatilo uslove iz obaveštenja, odnosno poziva iz prospekta ili drugog oblika obaveštenja, obaveštavajući o tome pošiljaoca poziva - naručivanjem određene količine robe ili naručivanjem određene usluge koja se nudi, prihvatajući uslove iz takvih obaveštenja. Pošiljalac obaveštenja preko kataloga, cenovnika i dr. oblika obaveštenja, koji bez osnova odbije ponudioca na zaključenje ugovora, odgovara za štetu koju bi pretrpeo ponudilac. To će biti slučaj ako je ponudilac blagovremeno naručio robu, odnosno određenu uslugu od pošiljaoca poziva, a ovaj je bez osnovanog razloga odbije. Pojam "bez osnovanog razloga" predstavlja faktičko pitanje o čemu sud odlučuje putem veštaka, a jedan od razloga za naknadu štete bi mogao biti prihvaćen ako je pošiljalac poziva bez razloga odbio ponudioca, zbog čega je ponudilac pretrpeo štetu što nije zaključio ugovor sa drugim licem od koga je dobio ponudu za istu vrstu robe ili usluge, u istom periodu kada je pošiljalac objavio svoj cenovnik, tarifu, katalog ili drugo obaveštenje, ili oglas učinio putem štampe, letaka, radija, televizije ili na koji drugi način.

65

T Primer jednog javnog oglasa Preduzeće______________________. 11000 Beograd, ul.___________________, br. Oglašava JAVNI POZIV za prikupljanje ponuda za sanaciju krova_______________________ 1. Predmet javnog poziva: - isporuka i izvođenje radova na hidroizolaciji krova__________________________. Tehnička specifikacija radova i uputstvo ponuđača dati su u konkursnoj dokumentaciji. Konkursnu dokumentaciju zainteresovani mogu da preuzmu u pisarnici Preduzeća ___________________________________________________________________________ Sektor za pravne i opšte poslove, Beograd, ul._________________, svakog radnog dana od 09 do 15 časova. Naknada za preuzimanje konkursne dokumentacije iznosi___________dinara i uplaćuje se na račun br. _____________________________kod________________banke a.d., Beograd, svrha: "Otkup konkursne dokumenta cije za izvođenje radova na sanaciji krova___. Prilikom preuzimanja konkursne dokumentacije neophodno je priložiti kopiju dokaza o izvršenoj uplati. 2. Uslovi učešća u postupku: pravo učešća u postupku kao ponuđači imaju domaća i strana pravna i fizička lica koja ispunjavaju uslove za učešće prema konkursnoj dokumentaciji. Dokumenti koje ponuđač treba da priloži u ponudi kao dokaze o ispunjavanju uslova za učešće na ovom javnom konkursu, navedeni su u uputstvu ponuđačima koje je sastavni deo konkursne dokumentacije. 3. Dokaz o ispunjenosti uslova: a) ponuđač je obavezan uz ponudu dostaviti dokaze o ispunjenosti uslova za učešće u postupku u svemu shodno konkursnoj dokumentaciji; b) ispunjenosti uslova ponuđač dokazuje originalnim dokumentima ili overenim fotokopijama koje ne mogu biti starije od 6 meseci od dana objavljivanja ovog poziva; v) uz ponudu dostaviti: originalnu konkursnu garanciju poslovne banke (u iznosu _% ukupne vrednosti ponude, naplativu na prvi poziv, rok važnosti 90 dana od dana izdavanja); pismo o namerama banke za izdavanje garancije za povraćaj avansa; i pismo o namerama banke za izdavanje garancije za dobro izvršenje posla (u iznosu od _% ukupne vrednosti ponude, rok važnosti 6 meseci od dana potpisivanja ugovora) g) ponude uz koje ne budu priloženi dokazi kao i nepotpune i neblagovremene ponude neće se razmatrati. 4. Podnošenje i otvaranje ponuda : - ponude treba da budu u skladu sa zahtevima navedenim u konkursnoj dokumentaciji; - sva dokumentacija mora biti u skladu sa kvalitativnim normativima prema važećim propisima; - ponuda se daje na srpskom jeziku; - rok za dostavljanje ponuda je 8 dana od dana objavljivanja javnog poziva, tako da poslednjeg dana ro ka stigne naručiocu najkasnije do 15,00 časova; - rok važenja ponude je 30 dana od dana otvaranja ponude; - ponude se dostavljaju na adresu: Preduzeće__________________, ul.__________, br.______, u zapečaćenoj koverti, sa naznakom: "Ponuda za izvođenje radova na sanaciji krova________________________, ne otva raj - komisijski otvoriti": - ponuđači treba da na poleđini koverte obavezno napisu naziv i sedište firme. •

Kriterij um za izbor najbolje ponude je ekonomski najpovoljnija ponuda u svemu prema konkursnoj dokumentaciji. 6. Bliže informacije o raspisanom javnom oglasu mogu se dobiti putem telefona:_____________________• 5.

66

Deistvo ponude (cl. 36. ZOO) Ponudilac koji učini ponudu, čak i odsutnom licu, vezanje za prihvatanje ponude, osim ako ponudilac u svojoj ponudi ne navede da ga ponuda ne obavezuje, navođenjem reci koje na to upućuju, ili "ako to isključenje proizilazi iz okolnosti posla". Ponuda je, dakle, punovažna ako je ponuđeni ponudu primio i istu prihvatio blagovremenim dostavljanjem svoje izjave ponudiocu, osim ako je na određeni, jasan način ponudilac u dostavljenoj ponudi svoju obavezu da održi ponudu isključio, ili "ako to isključenje proizilazi iz okolnosti posla". Pojam "vezan ponudom" znači daje ponudilac vezan dostavljenom ponudom, onom sadržinom koju je u ponudi naveo (a ponuda mora da sadrži sve bitne sastojke ugovora - Čl. 32. ZOO), - a kao takva ima pravno dejstvo prema ponudiocu od momenta kada je ponuđeni ponudu primio do isteka roka koji je u toj ponudi naveden. U takvim uslovima ponuda je privaćena ako je ponuđeni blagovremeno, u ostavljen roku iz ponude, odgovorio ponudiocu da prihvata ponudu. Momenat zaključenja ugovora na osnovu takve ponude smatra se onaj kada je ponudilac primio prihvat ponuđenog, ali se taj rok ne računa prema danu kada je ponuđeni dostavio prihvat ponude, već momenat kada je ponudilac takav prihvat primio. Pojam "ako to isključenje proizilazi iz okolnosti posla" može se shvatiti tako da se odnosi na poslovni odnos koji su ponudilac i ponuđeni već imali, ili on traje do određenog roka, u kom slučaju ponudilac daje "novu" ponudu, često pozivajući se na prethodni ugovor kojim su stranke predvidele mogućnost zaključenja novog ugovora - ako okolnosti posla to zahtevaju. Naravno, stranke u takvim slučajevima naknadno ugovaraju detalje izvršenja zaključenog novog ugovora, vodeći računa o odredbama stava 2. člana 32. ZOO, kojima je propisano kako stranke regulišu sporedne tačke koje nisu obuhvaćene ponudom, odnosno ugovorom. Ponuda se može opozvati ako je ponuđeni primio opoziv pre prijema ponude ili istovremeno sa njom. Ovo pravilo važi za odsutne stranke. Ponudilac, koji ima razloga, opravdanih ili neopravdanih, da opozove svoju ponudu dostavljenu određenom licu, to mora da učini pre nego stoje ponuđeni ponudu primio, ili u momentu kada je istovremeno primio ponudu i opoziv te ponude, što znači da se opoziv mora dostaviti istim ili bržim sredstvima od onoga kojim je ponuda poslata. To pravilo važi i za ponuđenog, koji ako je ponudu prihvatio i dostavio ponudiocu, može od prihvata ponude odustati ako je opozove, na isti način kako to može da učini i ponudilac, o čemu govore i odredbe člana 39. stav 3. ZOO, jer se ugovor smatra zaključenim kada ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu.

Do kada ponuda obavezuje (čl. 37. ZOO) Određivanje roka je bitan elemenat ponude. Naime, ako ponudilac u ponudi ne navede rok do kada ponuđeni može da odgovori, takva ponuda se ne smatra ponudom, već poziv za zaključenje ugovora, pa takav poziv ne obavezuje ponudioca na zaključenje ugovora. Ranije uzanse za promet robom su propisivale da ako ponudilac nije odredio rok za prihvatanje ponude daje "vezan ponudom za vreme koje je, prema redovnom toku stvari, potrebno da ponuda stigne ponuđenom i da blagovremeno učinjena izjava ponuđenoga ponude stigne ponudiocu". Ponuda može imati pravnu snagu i ako u njoj nije naveden rok, ali samo ako se iz ponude može zaključiti da ima karakter sa neodređenim rokom trajanja, odnosno ako je ponudilac to u ponudi označio, s pravom opozivanja, ili to isključenje proizilazi iz okolnosti posla, o čemu je bilo reci u komentaru prethodnog člana. Stav drugi člana 37. ZOO ima u vidu pismo ili telegram koje se smatra ponudom, ali ako ponudilac u već poslatoj ponudi nije označio rok za prihvatanje ponude, on može pismom ili telegramom da ponuđenom pošalje naknadno rok za njeno prihvatanje. Međutim, iako se u odredbama navedenog stava propisuje da će taj rok početi da teče "od datuma označenog u pismu, odnosno od dana kad je telegram predat pošti", to pravilo se ne bi moglo primeniti na ponuđenog koji je pre prijema pisma ili telegrama obavestio, odnosno dao izjavu ponudiocu da ponudu prihvata. Zbog toga se mora smatrati da se pismo ili telegram moraju poslati istim ili bržim sredstvom od onoga kojim je poslata ponuda, u kom slučaju se primenjuje pravilo iz stava drugog ovog člana. U protivnom, postojala bi pravna nesigurnost ponuđenog koji je blagovremeno dao izjavu o prihvatu ponude jer, kako propisuju odredbe Člana 31. stav 1. ZOO, "ugovor je zaključen onog časa kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu". Sve to, dakle, ako je ponuda ranije dostavljena a u njoj nije određen rok za njeno prihvatanje. Ako pismo nije datirano, rok za prihvatanje ponude teče od dana kada je pismo predato pošti. Naravno, i u ovom slučaji stoji pravilo da to važi ako pismo sadrži sve elemente ponude, ali ne-i rok za njeno prihvatanje, kada takva ponuda, u odnosu na rok za njeno prihvatanje, ima karakter ponude. U tom slučaju rok za prihvatanje takve ponude teče od dana kada je pismo predato pošti. 67

Četvrti stav člana 37. ZOO ima u vidu ponudu koja se upućuje odsutnom licu, u kojoj nije određen rok za prihvatanje, ali zato ta norma utvrđuje pravilo, odnosno ponudioca vezuje za nekoliko uslova, a naime vezuje ponudioca: l)za vreme koja je potrebna da ponuda stigne ponuđenom, 2)da je on razmotri, 3) da o njoj odluči i 4)da odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu. U vezi prvog uslova može se zaključiti da se u rok za prihvatanje ponude računa "vreme koje je redovno potrebno da ponuda stigne ponuđenom". Reč "redovno" ceni se prema udaljenosti stranaka, odnosno poslovanju ustanove preko koje se šalje ponuda - da li preko redovne pošte, preko avionske pošte ili drugim načinom dostavljanja, a prema pravilima tih ustanova. Drugi uslov se odnosi na vreme koje je potrebno da ponuđeni razmotri ponudu, što znači da preispita svoje potrebe, odnosno potrebe tržišta, kako bi znao da li mu poslata ponuda odgovara ili ne. Treći uslov vezanje za drugi uslov, jer on zavisi od toga da li ponuđeni ima interesa za prihvatanje ponude, a četvrti da odgovor ponuđenog stigne ponudiocu. Ovaj posled-nji uslov je dosta neodređen, ali se prema praksi i običajima poslovanja računa da ponudilac ne može biti vezan svojom ponudom duže od primerenog roka, što u praksi iznosi osam dana. Svi navedeni uslovi su faktička pitanja, o čemu, u slučaju spora, odlučuje sud putem stručnih lica - veštaka. Ispunjenje navedenih uslova je od značaja radi utvrđivanja trenutka zaključenja ugovora, pa samim tim i da lije neka stranka pala u docnju, odnosno od kada, i da li neka od njih snosi posledice naknade štete zbog propuštanja protivno zakonu. Naravno, sve to ne odnosi se na "prisutna lica", jer za njih važi pravilo izloženo u odredbama člana 40. ZOO, po kome "ponuda učinjena prisutnom licu smatra se odbijenom ako nije prihvaćena bez odlaganja....".

Forma ponude (čl. 38. ZOO) Po pravilu, ponuda i prihvat ponude kod prisutnih lica, ne podležu nikakvoj formi, osim ako za neke slučajeve zakon nije drukčije odredio. Kod odsutnih lica ponuda ponudioca mora imati pismenu formu, u kojoj se navode svi bitni sastojci za zaključenje ugovora. Ponuđeni, kao odsutno lice, nema takvu obavezu, jer se u nekim slučajevima posle prijema ponude, ako je u stalnoj poslovnoj vezi s ponudiocem u pogledu određene robe, smatra daje prihvatio ponudu koja se odnosi na takvu robu, "ako je nije odmah ili u ostavljenom roku odbio" (čl. 42. st. 3. ZOO). Odredbe člana 38. imaju u vidu zakonsku obavezu za one ponude za koje zakon zahteva posebnu formu, što znači da samo ponuda data u posebnoj formi obavezuje ponudioca. To je slučaj kad se želi da zaključi, na primer, ugovor o prodaji nepokretnosti, ugovor o građenju, ugovor o skladištenju (skladišnica), ugovor o osiguranju, ugovor o kreditu i drugi ugovori za koje je zakonom određeno da se moraju zaključiti u pismenoj formi. Formu ugovora mogu ugovoriti i same stranke, odnosno sporazumeti se da posebna forma bude uslov punovažnosti njihovog ugovora. Stranke pristaju ili insistiraju na zaključenje ugovora u posebnoj formi uglavnom zbog dokazivanja daje određeni ugovor zaključen, ili im je potreban zbog ostvarivanja nekih drugih prava u odnosima sa trećim licima (naročito kod ugovora o kreditu).

Sudska praksa "Zakonom nije propisana pismena forma za zaključenje ugovora o sponzorstvu, te ovakva vrsta ugovora i kada je zaključena usmeno proizvodi pravno dejstvo" — (prema odluci VPS, Pž. 3924/2000).

Prihvatanje ponude (čl. 39. ZOO) Izjava o prihvatanju ponude je značajna za pravovaljanost ugovora, koji se smatra zaključenim onog časa kad ponudilac primi izjavu daje ponuđeni prihvatio njegovu ponudu. Prihvatanje ponude mora biti u svemu sa-glasna sa ponudom, bez njenog uslovljavanja bilo čime što bi menjalo njenu sadržinu. U protivnom, izjava po- j | nuđenog sa takvim uslovljavanjem ponude ne bi imala pravno dejstvo - smatralo bi se daje odbijena. Međutim, ako ponuđeni ne prihvati ponudu, a u izjavi navede druge uslove, pa takvu izjavu ponudilac prihvati, i počne sa ispunjenjem takvog ugovora, smatra daje time dopunjena ili izmenjena njegova ponuda, što predstavlja osnov da se smatra daje ugovor zaključen. Ako ponuđeni prijemom ponude, u određenom roku plati cenu za ponuđenu robu, ili pošalje stvar koju je ponudilac ponude naručio, može se smatrati daje ponuda ponudioca prihvaćena. Ponuda je prihvaćena i u slučaju ako ponuđeni nekom konkludentnom radnjom, manifestuje svoju saglasnost daje ponudu prihvatio. Tako, na primer, ponuđeni može odmah da uplati određenu cenu iz ponude i da od ponudioca zatraži da mu naručenu stvar isporuči, jer se prijemom uplaćene cene smatra daje ponuda prihvaćena, ili da kao ponuđeni isporuči određenu stvar ponudiocu. To jasno proizilazi iz odredaba člana 39. stav 2. ZOO, koje propisuju pravilo da je ponuda prihvaćena i kad ponuđeni "pošalje stvar ili plati cenu". 68

Smatra se daje ponuda prihvaćena i u slučaju kada između ponudioca i ponuđenog već postoji poslovni odnos, pa upit jednog od njih kada treba da isporuči određenu robu, dobijanjem saglasnosti od ponuđenog predstavlja njihovu volju daje ugovor zaključen. U pogledu pravovaljanosti prihvatanja ponude može se postupati i prema običajima, koje je praksa ustalila u poslovanju određenih subjekata. Ponuda se može opozvati, odnosno smatrati daje opozvana ako izjava o njenom opozivanju stigne ponuđenom pre ponude ili u u isto vreme kad i ponuda. Međutim, to isto pravilo važi i za ponuđenog koji je prihvatio ponudu - ako je opozvao izjavu o prihvatanju ponude pre nego je ponudilac tu izjavu primio ili ako je uz izjavu o prihvatanju ponude ponudilac primio i izjavu o opozivu izjave o prihvatanju ponude. Razlozi za opoziv ponude, odnosno opoziv izjave o prihvatanju ponude, su bez značaja, ako su ispunjeni napred navedeni uslovi - daje ponudilac primio izjavu o opozivanju pre izjave o prihvatanju ili istovremeno sa njom. Opoziv ponude, odnosno izjave o prihvatanju ponude, mora se učiniti nekim brzim sredstvom saopštenja, tj. da ta poruka stigne kod ponudioca pre nego što stigne izjava o prihvatanju ponude. Na primer, izjava o prihvatanju je poslata preporučenim pismom, a ponuđeni odmah po isporuci tog pisma telegramom, faksom ili na drugi brzi način obavesti ponudioca da odustaje od svoje izjave o prihvatanju ponude. U tom slučaju, opozivanje ponude, odnosno izjave o prihvatanju ponude ne proizvodi pravno dejstvo - daje ugovor zaključen.

Sudska praksa Prekoračenje granica ovlašćenja Kada zastupani prihvati ponudu za zaključenje ugovora, koji je zaključilo lice prekoračenjem svojih ovlašćenja, time odobrava zaključeni ugovor, a odobrenje ima povratno dejstvo Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je obavezao tuženog da plati tužiocu naknadu za autorsko delo sa pripadajućom kamatom, nalazeći da ugovor zaključen 15.6.1997. godine proizvodi pravno dejstvo. Kod utvrđene činjenice daje tužilac ugovor zaključio u prostorijama tuženog, te daje ugovor u ime druge ugovorne strane potpisao Z.L., koji se tužiocu predstavio kao direktor i prezentovao mu i svoju vizitkartu, a koji je sa tuženim 15.4.1997. godine i 26.6.1997. godine zaključio ugovor o privremenom vršenju poslova i to sa važnošću od 21.3. do 21.6.1997. godine i od 23.6. do 23.9.1997. godine, za poslove organizacije i ustrojstva Sektora za turizam u okviru tuženog, ekonomsko-komercijalni program i realizaciju poslovanja, neposredne poslove vezane za realizaciju ugostiteljskih iprevoznih kapaciteta za sezonu leto 1997. godine u zemlji i inostranstvu, daje (Z.L) primao platu koja je prema aktima tužene određena za direktora, a na radnom mestu bio poznat kao direktor sektora, daje ugovor od 15.6.1997. godine overen pečatom tuženog i zaveden u delovodni protokol tuženog, ne mogu se prihvatiti navodi tuženog daje ugovor potpisalo neovlašćeno lice i da zbog toga ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, već se može raditi samo o prekoračenju granica ovlašćenja. Međutim, s obzirom da je tužilac izvršio svoju obavezu iz spornog ugovora, odnosno izradio scenario i uradio interpretaciju radio reklama i tonskog dela video reklame, da je započeto iskorišćavanje ovog autorskog dela prikazivanjem na određenoj RTV, daje reklamna kampanja finansirana za potrebe tuženog, kao i daje tadašnji generalni direktor tuženog imao saznanja o naručenom poslu i nije se protivio izvršenju ugovora, niti je tužioca blagovremeno obavestio da ne odobrava ugovor, to je po nalaženju Vrhovnog suda, prvostepeni sud pravilno zaključio da je tuženi prihvatio ponudu za zaključenje ugovora u smislu člana 39. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i time odobrio zaključeni ugovor u smislu člana 87. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, po kome kada zastupnik prekorači granice ovlašćenja, zastupani je u obavezi samo ako naknadno odobri prekoračenje, i u skladu sa stavom 3. istog člana, odobrenje u tom slučaju ima povratno dejstvo. Imajući u vidu daje na ovaj način (prihvatanjem reklame, odnosno tužiočeve obaveze iz ugovora), tuženi odobrio osporeni ugovor, on proizvodi pravno dejstvo u smislu člana 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno stvara prava i obaveze za ugovorne strane. Tužiocu, koji je u celosti izvršio svoju ugovornu obavezu, a autorska naknada preuzeta ugovorom nije isplaćena, on osnovano od tuženog, kao druge strane, zahteva izvršenje ugovorne obaveze (isplatu ove naknade) i to sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa odredbom člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gž. 58/06 od 3. oktobra 2006. godine); Poziv na ponudu, ništavost ugovora i naknada štete zbog neprihvatanja ponude Stranka koja se odazvala javnom oglasu, a čija ponuda nije prihvaćena, ne može uspeti sa zahtevom za poništaj ugovora koji je pošiljalac oglasa zaključio sa trećim licem.

69

Iz obrazloženja: Među strankama je nesporno da je prvotuženi oglasio prikupljanje zatvorenih pismenih ponuda za iznajmljivanje pijačnog prostora, daje u oglasu odredio početnu cenupo kvadratnom metru, te da su, na osnovu oglasa i prikupljenih ponuda, ugovor o zakupu zaključili prvotuženi i drugotuženi. Stav 1. čl. 35. ZOO propisuje da oglašavanje putem sredstava javnog opštenja nema učinak ponude, već da samo ima dejstvo poziva upućenog trećim licima da ova učine ponudu (poziv na ponudu). Kako pošiljalac oglasa (prvotuženi) nije ni bio obavezan da prihvati bilo čiju, pa ni ponudu tužica, dakle, pošto je postojala sloboda izbora pošiljaoca oglasa sa kim će, po prijemu svih ponuda, stupiti u ugovorni odnos, to je i ugovor zaključen između tuženih punovažan. Zato je prvostepeni sud osnovano odbio zahtev zaponištaj ugovora o zakupu. Ali, ako tužilac ne može zahtevati da se ugovor poništi, njemu, kao osobi čija ponuda nije prihvaćena, prema st. 2. čl. 35. ZOO pripada pravo da u posebnoj parnici zahteva naknadu štete koju je eventualno pretrpeo, ako je prvotuženi bez osnovanog razloga tužiočevu ponudu odbio" (prema odluci VPS, Pž. 420/93); Ponuda data od neovlašćenog lica Pismena ponuda obavezuje stranku u čije je ime data, bez obzira što nije potpisana od strane ovlašće-nog lica. Ako ponudu da neovlašćeno lice, a ispunjeni su svi uslovi iz zakona, postoji neoboriva pravna pretpostavka da ponuda obavezuje. Prema obrazloženju Na osnovu utvrđenih činjenica u vezi sa sastavljanjem sporne zaključnice, prvostepeni sud je zaključio da predmetna zaključnica ne predstavlja valjano zaključen ugovor i da ne obavezuje tuženog. Naime, prvostepeni sud je pošao od toga da pomenuto lice nije bilo ovlašćeno od strane tuženog da za njegov račun zaključuje poslove, pa kako sporni posao nije bio ni naknadno odobren od tuženog, prvostepeni sud je našao da tužilac neosnovano traži naknadu štete na osnovu ugovora koji nije bio zaključen između stranaka. Drugostepeni sud nije mogao prihvatiti ovakvo stanovište prvostepenog suda. Drugostepeni sud smatra da u konkretnom slučaju sporna zaključnica predstavlja ponudu tuženog za zaključenje ugovora koju je tužilac prihvatio i da ona, iako nije potpisana od ovlašćenog lica, obavezuje tuženog. Na to ukazuju kako okolnosti koje su dovele do sastavljanja sporne zaključnice tako i činjenica daje tuženi posle sastavljanja sporne zaključnice uputio tužiocu ponudu za isporuku robe po proforma fakturi. Naime, pismena ponuda obavezuje stranku u čije je ime data, bez obzira što nije potpisana od strane ovlašćenog lica. Osnovni uslov da takva ponuda obavezuje stranku u čije je ime data jeste da druga stranka nije znala daje ponudu potpisalo neovlašćeno lice. Da bi ponuda obvezivala ponudioca iako je nije potpisalo ovlašćeno lice, potrebno je da je ponuda sačinjena na hartiji sa odštampanim ili utisnutim oznakama ponudioca, kojom se on u svom poslovanju služi Prema tome, kad ponudu da neovlašćeno lice, a ispunjeni su svi uslovi iz zakonske regulative, postoji neoboriva pravna pretpostavka da data ponuda obavezuje stranke u čije je ime data, te se u tom slučaju ne može dokazivati da je ponudu dalo neovlašćeno lice. Ovo je učinjeno zbog sigurnosti pravnog prometa. Stvar je unutrašnje organizacije i radne discipline kojim su licima pristupačni pečati memorandumi i ko ih koristi. Prema tome, ako su prema unutrašnjoj organizaciji tuženog pečat i memorandum pristupačni svima, štetne posledice takve organizacije ima da snosi sam tuženi, a ne druga stranka. Prema tome, kako je u konkretnom slučaju nesporno daje tužiocu prezentirana zaključnica sačinjena na hartiji sa utisnutim oznakama tuženog i snabdevena štambiljem tuženog, ima se smatrati da sporna zaključnica predstavlja ponudu za zaključenje ugovora, te je potrebno da prvostepeni sud u ponovnom postupku, imajući u vidu napred izloženo, meritorno odluči o postavljenom tužbenom zahtevu. Pri tome će voditi računa da tužilac mora da dokaže da bi prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima slučaja ostvario dobit koju traži daje tuženi svoju obavezu iz ugovora ispunio. Znači, izgubljena dobit mora biti dokazana, a pored toga tužilac mora dokazati daje u odnosu na tuženog postupio kao uredan i savestan privrednik. Izgubljena dobit se ne može priznati ako je tužilac tu dobit samo očekivao, već samo ako je sasvim izvesno da bi dobit prema redovnom toku stvari i ostvario daje tuženi svoju obavezu ispunio na vreme (prema odluci VPS, SI. 1935/72); "Ponuda koja ne sadrži bitne sastojke ugovora - Ponuda (konkurs) za zaključenje ugovora - član 32. ZOO (u konkretnom slučaju u vezi nominalno izražene cene) nije potpuna, pa nije ni podobna za prihvatanje " (prema odluci VSS, Prev. 316/94).

70

Primcr prihvata ponude (firma ponuđenog) (datum) (firma ponudioca) (mesto) U vezi obaveštenja datog u Vašem prospektu o prodaji________________________, po kome rok ponude traje do____________godine, ovim neopozivo naručujemo: 1.__________________________________________________________, po ceni od_____________dinara, 2.__________________________________________________________, po ceni od_____________dinara, itd. U K U P N O : ____________dinara. Navedenu robu dostavite na adresu______________________, uz dostavu fakture sa naznakom žiro raču na na koji bi izvršili uplatu. (MP) (potpis ovlašćenog lica)

Primcr obaveštenja o prijemu prihvata ponude (firma ponudioca) (datum) (firma naručioca) (mesto) Ovim Vas obaveštavamo da smo primili Vaš prihvat ponude od_______________godine, za zaključenje ugovora o prodaji. Otprema naručene robe biće izvršena odmah. Uz robu dostavljamo Vam i fakturu sa naznakom našeg žiro računa, s molbom da iznos iz fakture platite u označenom roku. (MP) (potpis ovlašćenog lica)

Prihvatanje neposredne ponude (čl. 40. ZOO) Ugovor se može zaključiti između prisutnog lica i ponudioca, odnosno između lica koja su u neposrednom kontaktu u vezi zaključenja kakvog ugovora. U takvim uslovima, ponuda učinjena prisutnom licu smatra se prihvaćenom ako ponuđeni prihvati ponudu ponudioca. Ako, pak, ponuđeni traži izmenu ponude, što bi se odnosilo, na primer, u pogledu roka, kvaliteta, cene, ili bilo kog drugog elementa ponude, smatra se da je ponuda odbijena. Naprotiv, ako ponuda sadrži i elemente u vezi kojih ponuđeni treba da o njima razmisli, pa se odmah ne prihvati ponuđena ponuda, već se ponuđenom ostavlja kakav rok za razmišljanje, smatra se daje ponuda predlog za pregovor, a tek kada se postigne saglasnost volje stranaka, odnosno kada ponuđeni prihvati možda izmenjenu ponudu, tek tada se smatra daje ponuda prihvaćena, odnosno daje ugovor zaključen. 71

Pojam "ako iz okolnosti proizilazi da ponuđenom pripada izvestan rok za razmišljanje", naveden u stavu prvom člana 40. ZOO nije dovoljno jasan, utoliko pre ako je ponudilac dosledan u pogledu roka za prihvatanje ponude, kao i drugih elemenata ponude, u kom slučaju ponuđeni se ne može pozivati da mu pripada "rok za razmišljanje". Ovo bi pravilo došlo do izražaja ako bi ponudilac u ponudi označio duži rok za prihvatanje ponude, pa u okviru tog intervala ponuđeni zadrži pravo za razmišljanje, o čemu, naravno, mora da obezbedi takav dokaz - da se sa tim saglasio ponudilac, najčešće ako se od ponuđenog, pre prihvatanja ponude, očekuje da izvrši neku radnju, na primer, da uplati kakav avans ili obezbedi kakvu garanciju. Ponuda se može učiniti i telefonom, teleprinterom ili neposrednom radio vezom, a smatra se da je prihvaćena ako je ponuđeni, odnosno ovlašćeno lice (ako je reč o pravnom licu) ponudu prihvatio, odnosno potvrdio, obaveštavajući ponudioca preporučenim pismom, faksom, po mogućnosti istoga dana kada je ponudu primio, a najkasnije sledećeg radnog dana. Prema sudskoj praksi, ako je ponudilac ponudu poslao ponuđenom putem navedenih sredstava iz stava drugog ovog člana, a ponuđeni krivicom pošte primi ponudu sa drugom sadržinom od one predate pošti, posledice snosi ponudilac - ako prilikom telegrafskog dostavljanja ponude nije zatražio od pošte sravnjenje sadržine svoje ponude, odnosno predloga i primljenog telegrama. Podnosilac ponude, u tom slučaju, ipak, može tražiti naknadu štete od poste - ako ponuđeni zbog pogrešne sadržine telegrama ne odgovori na ponudu ili takvu ponudu odbije.

Prihvatanje ponude s predlogom da se izmeni (čl. 41. ZOO) Već je ranije, u prethodnim komentarima, izneto daje ponuda prihvaćena kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu. Ako, pak, ponuđeni izjavi da prihvata ponudu, ali predlaži neka druga rešenja, smatra se daje ponudu odbio. Međutim, njegovi predloži za izmenu primljene ponude smatraju se kao protiv ponuda, odnosno protivpredlog učinjen ranijem ponudiocu. Ponudilac treba u razumnom roku da odgovori ponuđenom da li prihvata njegovu novu ponudu, odnosno predlog. On nije dužan da odgovori ponuđenom o novoj ponudi, odnosno predlogu ponuđenog, jer je pravilo da je ponuđeni ponudu odbio ako je tražio od ponudioca da je u nečemu izmeni ili dopuni. Sudska praksa smatra da ako su se stranke prethodno sporazumele o nekom pravnom poslu, a iz potvrde jedne stranke učinjene drugoj proizilazi nešto drugo od dogovorenog, stranka koja je primila potvrdu ne srne ćutati, već se u skladu s načelom poštenja i savesnosti mora ograditi. U protivnom, takva potvrda se može uzeti kao sadržaj koji je istinit - dakle, ako primalac potvrde ne reaguje.

Sudska praksa "Prema odredbi člana 41. Zakona o obligacionim odnosima, ako ponuđeni izjavi da prihvata ponudu i istovremeno predloži da se ona u nečemu izmeni ili dopuni, smatra se da je ponudu odbio i daje sa svoje strane učinio drugu ponudu svom ranijem ponudiocu " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 461/82).

Cutanje ponuđenog (čl. 42. ZOO) Cutanje se ne smatra prihvatanje ponude, ali ako je ponuđeni u stalnom poslovnom odnosu sa ponudiocem u pogledu određene robe, smatra se daje prihvatio ponudu koja se odnosi na takvu robu, iako nije odgovorio na primljenu ponudu, osim ako u razumnom roku, odnosno odmah ili u ostavljenom roku nije odbio ponudu. Naime, ako u takvom slučaju ponudilac pošalje određenu robu ponuđenom, a ovaj ne odbije prijem robe, smatra se da je ćutanjem ponudu prihvatio. Međutim, ako je ponuđeni obavesti pošiljaoca da robu ne prima, nije u obavezi prema pošiljaocu, odnosno smatra se da ponudu nije prihvatio, ali je dužan da primljenu robu zaštiti radi otklanjanja štete. Korisno je pomenuti raniju uzansu Opštih uzansi za promet robom, koja navodi primere prećutno zaključenog ugovora, kao što su: - kad jedna stranka u svoje ime i za svoj račun raspolaže robom koju je primila od druge stranke, smatra se daje zaključen ugovor o kupovini i prodaji , ako primalac nije znao daje roba poslata u drugu svrhu; - kad jedna stranka preda drugoj stranci dokumenta na osnovu kojih se može raspolagati robom, a druga stranka ta dokumenta primi, smatra se da je zaključen ugovor o kupovini i prodaji , ako primalac nije znao da su dokumenta predata u drugu svrhu; - kad kupac robu koja mu je predata "na ogled", "na probu", "na pogled", "po viđenju", ne vrati u roku koji je bio ugovoren za njegovu izjavu da li robu prima, smatra se da je zaključen ugovor o kupovini i prodajjj. 72

kad vozar ili špediter primi robu sa naznačenom adresom primaoca, smatra se da je zaključen ugovor o prevozu ili špediciji; - kad skladištar primi robu bez određenog naloga, smatra se na je zaključen ugovor o uskladištenju . Ćutanje u uslovima redovnog poslovanja stranaka ne znači i daje primalac robe dužan na izvršenje kakvih drugih obaveza u vezi sa tom robom, ako te obaveze ranije nisu postojale. Tako, na primer, neprigovaranje visini kamatne stope, unete jednostrano od strane prodavca u fakturi, samo po sebi ne znači daje kupac prihvatio proda včevu ponudu o visini kamatne stope unete u fakturu. U jednoj sudskoj odluci stoji i stav da to stoje prodavač ranije stavljao na fakturi klauzulu o plativosti u roku od tri dana, i što je kupac u tom roku plaćao, ne daje osnov za zaključak da je postignut sporazum o takvom poslovanju ubuduće. Pa i kod raskida ugovora, ćutanje od strane ponuđenog da se ranije zaključeni ugovor raskida, ne znači i daje takva ponuda ponudioca ćutanjem prihvaćena. Stav 4. člana 42. ZOO, koji se odnosi na ovu materiju, je dosta nejasan, ali s obzirom da počinje recima "isto tako", upućuje na zaključak da se i odredbe tog stava bave pitanjem prihvatanje ponude ćutanjem, ali u ovom slučaju delatnošću drugog lica, koje se ponudilo da izvršava naloge lica koje po uobičajenoj praksi posluje sa ponudiocem, o čemu ponudilac mora imati prethodno saznanje o tome daje njegov poslovni partner ovlastio drugo lice da u njegovo ime izvršava njegove naloge za obavljanje određenih poslova. Ista prava ima i lice u čiju poslovnu delatnost spada vršenje takvih naloga, dakle koje se bavi delatnošću obavljanja poslova u korist i za račun drugih lica, u kom slučaju to lice takođe mora imati posebno ovlašcenje od stranke, bilo za obavljanje određenih poslova ili više poslova koji su predmet poslovanja njegovog nalogodavca. Njihova funkcija je da budu u stalnoj poslovnoj vezi sa ponudiocem, te da sami ocenjuju da li će ili ne prihvatiti ponudu u korist svog vlastodavca, pa s obzirom da su oni u stalnoj poslovnoj vezi s ponudiocem u pogledu određenih roba, smatra se da je takvo lice prihvatilo ponudu koja se odnosi na određenu robu, te da u vezi sa tim odmah izvrši dobijeni nalog, ako ga nije odmah odbilo. Sve to, naravno, pretpostavlja da ta druga lica koja rade po nalogu ponuđenog, moraju imati stalni kontakt sa ponuđenim i u vezi primljenih ponuda izvršavati njegove naloge. Da li će ponudilac dostavljati svoje ponude ponuđenom, sa kojim ima stalnu poslovnu vezu, ili drugim licima koji rade po nalogu ponuđenog, pitanje je koje sporazumno rešavaju ponudilac i ponuđeni. Reci "ako ga nije odmah odbilo" upućuje više na to da se radi o licima koja rade po nalogu ponuđenog, koji su ovlašćeni da prihvataju ili odbiju ponudu, jer se u poslednjem stavu ovog člana za ta lica navode reci i "ponuda" i "nalog". Tako, ako lica koja vrše funkcije o kojima je bilo reci u prethodnom stavu ne odbiju ponudu, odnosno nalog, smatra se daje ugovor zaključen u trenutku kad je ponuda, odnosno nalog stigao ponuđenom. To se, naravno, ne odnosi na momenat prijema ponude, jer se pretpostavlja da ako ponuđeni, odnosno onaj ko za njega vrši njegove naloge, daje ćutanjem prihvatio ponudu, ali se u pogledu izvršenja momenta od kada važi ugovor smatra onaj trenutak kad je ponuda, odnosno nalog stigao ponuđenom. -

Zadocnelo prihvatanje i zadocnelo dostavljanje izjave o prihvatanju (cl. 43. ZOO) Odredbe člana 43. ZOO imaju u vidu dva slučaja kada ponuđeni zakasni sa dostavom izjave o prihvatanju ponude, pri čemu se prvi odnosi na stvarno zadocnjenje za davanje izjave, a drugi kada je ponuđeni blagovremeno dostavio izjavu o prihvatanju ponude, ali je ona kod ponudioca stigla posle roka datog u ponudi. Iz odredaba prvog stava navedenog člana proizilazi da ponuđeni koji je ponudu prihvatio sa zadocnjenjem, dao je novu ponudu ponudiocu, dakle protivponudu, u kom slučaju raniji ponudilac ne prihvatanjem, odnosno ćutanjem, izjavljuje volju da protivponudu ne prihvata, te da samim tim nije ni zaključen ugovor među njima, bilo po ponudi ili protivponudi. U praksi se može desiti da ponuđeni odmah odgovori, odnosno da izjavu da prihvata ponudu, ali da ta izjava stigne kod ponudioca po isteku roka koji je on odredio u svojoj ponudi. U tom slučaju izjava o prihvatanju ponude ima značaj pravovaljane izjave, ali samo ako je ponudilac "znao ili je mogao znati daje izjava otposlata blagovremeno". Takva izjava obavezuje ponudioca, ali je teret dokazivanja na ponuđenom - da je ponudilac znao ili morao znati daje izjava blagovremeno otposlata. To bi bio slučaj ako bi ponuđeni odmah po prijemu ponude nekim bržim i sigurnijim sredstvom od onoga kojim je poslata ponuda, obavestio ponudioca daje otposlao izjavu o prihvatanje ponude, koja bi stigla u roku navedenom u ponudi, u kom slučaju takvo obaveštenje i dostavljanje izjave o prihvatanju ponude obavezuju ponudioca prema uslovima ponude, što znači da se u tom slučaju smatra daje ugovor između njih zaključen. Prema Opštim uzansama za promet robom koje se, po pravili, ne primenjuju, za izneti slučaj važi pravilo da ako je ponudilac odredio rok za prihvatanje ponude izrazom "odmah", "bez odlaganja", "narednom poštom" ili sličnim izrazima, izjava o prihvatanju je blagovremena ako je predata neposredno ponudiocu ili pošti prvog narednog radnog dana po prijemu ponude. 73

Odredbe stava tri navedenog člana imaju u vidu da i u slučaju daje ponudilac znao ili morao znati daje ponuđeni blagovremeno prihvatio njegovu ponudu, da se ponuda ne smatra prihvaćenom ako ponudilac odmah, a najkasnije prvog idućeg dana po prijemu izjave, ili pre prijema izjave, a po isteku roka za prihvatanje ponude, obavesti ponuđenog da se zbog zadocnjenja ne smatra vezan svojom ponudom. To bi bio slučaj ako ponudilac pre prijema izjave nije dobio bilo kakvo obaveštenje od ponuđenog, a rok iz ponude je protekao, te činjenica da je ponudilac znao ili morao znati daje ponuđeni prihvatio ponudu, ne obavezuje ga ako odmah po prijemu izjave, ili narednog dana od njenog prijema, izvesti ponuđenog da se zbog zadocnjenja dostave izjave ne smatra obaveznim u vezi svoje ponude. Drugi je slučaj iznet u prethodnom stavu, da ba izjava ponuđenog primljena kod ponudioca sa zakašnjenjem, obavezivala ponudioca ako je ponuđeni nekim drugim bržim sredstvom, obavestio ponudioca daje dostavio izjavu o prihvatanju ponude, ako se iz tog obaveštenja može zaključiti daje ponuđeni prihvatio ponudu.

Nesposobnost jedne strane koja je nastupila pre njenog prihvatanja (čl. 44. ZOO) Iz norme „da ponuda ne gubi dejstvo ako je smrt ili nesposobnost jedne strane nastupila pre njenog prihvatanja, izuzev ako suprotnoproizilazi iz namere strana, običaja ili prirode posla", proizilazi samo jedan slučaj koji se rešava tom normom, a to je da ponuda ponudioca ne gubi dejstvo ako je smrt ili nesposobnost jedne strane nastupila pre njenog prihvatanja, što znači da ponuda važi ako je u ostavljenom roku prihvate sledbenici umrlog, odnosno nesposobnog lica, jedne ili druge stranke. Naime, ova sadržina se odnosi kako na ponuđenog tako i na ponudioca, jer ako je ponuđeni, na primer, umro pre nego što je prihvatio ponudu, a na tu ponudu niko od pravnih sledbenika ponuđenog nije blagovremeno prihvatio ponudu, smatra se da po proteku roka iz ponude ponuda nije prihvaćena, odnosno ne smatra se daje ugovor zaključen pod uslovima iz ponude. U slučaju ponudioca, ako nastupi njegova smrt ili nesposobnost za obavljanje poslova, njegova ponuda ima pravnu snagu ako, takođe, njegovi pravni sledbenici ili druga ranije ovlašćena lica, ne obaveste ponuđenog o nastalom slučaju kod ponudioca, što kod blagovremenog obaveštenja o toj činjenici dostavljena ponuda ili gubi pravni značaj (ako je ponuđeni obavešten da ponudilac više nije u mogućnosti - zbog smrti ili nesposobnosti, da izvrši obaveze iz dostavljene ponude), ili se ugovor smatra zaključenim ako izjava o prihvatanju ponude ne bude odbijena. Izraz "izuzev ako suprotno proizilazi iz namere strana, običaja ili prirode posla", upućuje na zaključak da ponuda u tim uslovima gubi dejstvo - "ako je smrt ili nesposobnost jedne strane nastupila pre njenog prihvatanja". "Namera strana" dolazi do izražaja ako su se stranke pre dostavljanja ponude dogovorile o toj činjenici, a naime da ponuda gubi dejstvo ako jedan od njih umre ili postane nesposoban, pre prihvatanja dostavljene ponude. Navedeni izraz ima u vidu i "običaj" i "prirodu posla", koji ukazuju da se činjenica smrti ili nesposobnosti jedne od strana, smatra kao dovoljan argument da ponuda gubi dejstvo, te da daiga strana ne može da insistira na utvrđenje daje ponuda prihvaćena, odnosno daje time ugovor zaključen prema uslovima iz ponude. Običaj, kao što je poznato, pretpostavlja pravilo koje je nastalo ponavljanjem jednog odnosa u jednom dužem periodu, u nekoj oblasti privrednog ili civilnog prava. Oni mogu biti poznati ugovornim stranama, a mogu biti i kodifikovani. "Priroda posla" podrazumeva da su stranke bile stalno u poslovnom odnosu, iz koga i kasnije proizilazi volja stranaka da na isti način posluju, naravno u vezi određene robe, kroz konkludentne radnje, odnosno volja da zaključe određeni ugovor, a u slučaju civilnog prava - ako je jedna strana za života imala nameru da zaključi ugovor u vezi neke stvari, ako je o toj stvari razgovarala sa ponudiocem i ako je iskazivala želju da zaključi ugovor u vezi te stvari, a u međuvremenu, do konkretizacije tog posla nije došlo usled smrti ponuđenog, odnosno njegove dalje sposobnosti da preduzima pravne radnje, - ponuda ne gubi učinak ako pravni sledbenici ponuđenog, odnosno nesposobnog lica, pod uslovima iz ranije ponude i u primerenom roku od smrti ponuđenog, zaključe ugovor koji bi inače zaključio ponuđeni.

Predugovor (čl. 45. ZOO) Predugovor je jedna vrsta ugovora, kojim se stranke obavezuju da će naknadno, po ispunjenju nekih uslova, zaključiti glavni ugovor u određenom roku, odnosno definitivni ugovor, u vezi već utvrđenog sadržaja u predugovoru. Iako predugovor sadrži sve elemente glavnog ugovora, koji potpisuju obe stranke, on može sadržavati samo obaveze jedne strane, koja se obavezuje da do određenog roka ispuni naki uslov, kako bi se stvorila mogućnost za zaključenje glavnog ugovora. Ako druga strana nema obavezu da po tom predugovoru nešto učini, već samo čeka da prva strana ispuni svoju obavezu, predugovor obavezuje ijednu i drugu stranu da zaključe glavni ugovor. To se zaključuje iz sadržine stava prvog ovog člana, koji propisuje da predugovorom stranke preuzimaju obavezu da kasnije zaključe drugi, glavni ugovor. Predugovor je dvostrani ugovor iako se po predugovoru može obavezati samo jedna strana da preduzme neku obavezu do određenog roka, kako bi se stvorili ušlo vi za zaključenje glavnog ugovora. Predugovor može obavezati obe stranke na preduzimanje kakvih obaveza radi zaključenja glavnog ugovora, kao na primer, pribavljanje nekih isprava potrebnih za punovažnost ugovora (protek roka kod prava preče kupovine, pribavljanje saglasnosti drugog suvlasnika, dokaz o bonitetu kupca, pribavljanje garancije banke i dr.), u kom slučaj i tek po obostranom ispunjenja tih obaveza, nastaje obaveza da se zaključi glavni ugovor, naravno u predviđenom roku'iz predugovora. Predugovor, dakle, kao što je rečeno, obavezuje stranke da u određenom roku izvrše neke obaveze, ali ako jedna od tih stranaka, bilo kod jednostranog ili dvostranog preuzimanja obaveza, izbegava da izvrši svoju obavezu, odnosno obavezu da zaključi glavni ugovor, druga savesna strana može da traži od suda da takvom li74

cu, sada dužniku, naloži da izvrši svoju obavezu iz predugovora, odnosno da zaključi glavni ugovor, ako predugovor sadrži sve bitne sastojke ugovora, ili da tom dužniku ostavi neki rok u kome će ovaj glavni ugovor zaključiti. Ako stranka nije u mogućnosti da izvrši obavezu iz predugovora, u zavisnosti od slučaja da lij e preduzela potrebne mere za ispunjenje preuzete obaveze ili ne, ili takvu obavezu ne može da izvrši zbog razloga koji nije u njegovoj moći (ne može raspolagati pravom koje je u suprotnosti sa prinudnim propisom, javnim poretkom ili pravilima morala), druga strana ima pravo na odustanak od predugovora, a u nekim slučajevima ima pravo i na naknadu štete, posebno i pravo na kaparu ako je ugovorena - da strana koja ne izvrši svoju obavezu, ili nije u mogućnosti daje izvrši, snosi obavezu plaćanja kapare pod uslovima kako je u predugovoru navedeno. Naravno, pod uslovom da savesna strana nije znala ili nije je morala znati da stoje smetnje na strani one strane koja se obavezala na ispunjenje neke obaveze radi zaključenja glavnog ugovora. Odredbe stavova 4. i 5. člana 45. ZOO imaju u vidu samo nalaganje suda drugoj strani, koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora, da u određenom roku zaključi glavni ugovor. Međutim, pitanje se postavlja kako postupiti ako se pretpostavi da druga strana neće ispoštovati obavezu - da u određenom roku zaključi glavni ugovor. U tom slučaju se jednom tužbom mora tražiti, u prvom delu petita tužbenog zahteva, da sud obaveže tuženog na obavezu zaključenja glavnog ugovora u određenom roku, a u drugom delu tog zahteva da se po proteku tog roka, ako ga tuženi ne ispoštuje, utvrđuje daje glavni ugovor zaključen, navođenjem sadržine bitnih sastojaka predugovora kao bitnih sastojaka glavnog ugovora. Međutim, sud može i odbiti tužbeni zahtev ako utvrdi da tuženi objektivno nije mogao da izvrši obavezu iz predugovora, a ona se odnosi na bitni sastojak ugovora, ili ako je tuženi u predugovoru preuzeo obavezu a nije mogao da raspolaže pravom za zaključenje predugovora - ako je u suprotnosti sa prinudnim propisom, javnim poretkom ili pravilima morala. U takvim uslovima druga strana, ako je savesna, odnosno nije znala za smetnje koje stoje na strani druge strane, može tražiti naknadu štete koju mora dokazati. Prema stavu 5. istog člana, zaključenje glavnog ugovora može se tražiti u roku od šest meseci po isteku roka predviđenog za njegovo zaključenje, a ako u predugovoru taj rok nije predviđen, onda se rok računa kad je "prema prirodi posla i okolnostima ugovor trebalo da bude zaključen". Imajući u vidu odredbe stava 4. pom. člana i njihovu povezanost sa sadržinom iz stava 5 istog člana, stoji pravo savesne strane, poverioca, da o zahtevu za zaključenje glavnog ugovora odlučuje sud. Raskid predugovora, po prirodi same stvari nastaje "ako su se okolnosti od njegovog zaključenja toliko izmenile da ne bi bio ni zaključen da su takve okolnosti postojale u to vreme". O pretpostavkama za raskid ugovora govori se u odredbama člana 133. ZOO, kao i u odredbama člana 74. ZOO, ali se one razlikuju od pretpostavki za "raskid" predugovora, koji i ne pominje taj izraz, već da "predugovor ne obavezuje", što se može smatrati i raskidom ugovora, ali između navedenih odredaba i stava 6. člana 45. postoji razlika u tome što se u ovom sluČaji radi o dva ugovora, odnosno o predugovoru i glavnom ugovoru, a za predugovor se vezuje izraz da "ne obavezuje", dok se u drugim pomenutim članovima govori o već zaključenim glavnim ugovorima, koji se takođe između sebe razlikuju u odnosu na mogućnosti za raskid ugovora.. Inače, zaključenjem glavnog ugovora prestaje važnost predugovora. Naime, predugovor i glavni ugovor su dva posebna i nezavisna ugovora, jer dok postoji predugovor ne postoji glavni ugovor, a kada se zaključi glavni ugovor ne postoji predugovor. Iz toga se zaključuje da predugovor nije sporedni ugovor, vezan za glavni ugovor, jer postoje samostalno, pa ako je zaključen glavni ugovor on prestaje, a može prestati i voljom savesne stranke koja nije htela tužbom da ostvaruje svoje pravo na zaključenje ugovora - ako druga strana ne izvrši obavezu zaključenja glavnog ugovora, ili ako se predugovor ne može realizovati zbog nedozvoljenosti raspolaganjem pravom koje je protivno prinudnom prepisu, ili, kao što se navodi u stavu 6. ovog člana, da predugovor ne obavezuje ako su se okolnosti od njegovog zaključenja promenile da ne bi bio zaključen da su takve okolnosti postojale u to vreme. Forma predugovora se vezuje za formu glavnog ugovora, ako je zakonom kao takva propisana. Činjenica je da je članom 67. ZOO propisano da "zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno". To, naravno, ne znači da ugovor nema neku formu, jer "nikakva forma" više ukazuje na to da forma mora da postoji, ali da njen oblik, njenu formu određuju stranke, naročito kod usmenih ugovora, dakle bilo kroz konkludentne radnje, bilo isticanjem cene i robe i si., što ne znači da stranke neki ugovor, za koji nije propisana zakonska forma, takav ugovor zaključe u pismenoj formi, i njenu punovažnost uslove takvim oblikom ugovora, naročito kod izmene ili dopune ugovora, što ih ubuduće obavezuje. Kod onih ugovora za koje je zakon propisao da se moraju zaključiti u određenoj formi, ta forma je bitan uslov za zaključenje ugovora. Tako na primer, za zaključenje ugovora o građenju, zatim za ugovora o kreditu, pa ugovora o doživotnom izdržavanju, zatim ugovoru o zajmu i drugim oblicima ugovaranja, zakon propisuje da mora biti zaključen u pismenoj formi, odnosno formi koja je propisana za određenu vrstu ugovora. Isti slučaj je i kod zaključenja ugovora o prodaji nepokretnosti, za koje zakon propisuje ne samo pismenu formu već i da takav ugovor mora biti overen kod suda. Postupanje suprotno toj strogosti forme, zaključeni ugovor u drugoj formi ne proizvodi pravno dejstvo. Zbog toga je stavom 2. člana 45. ZOO propisano da kakvu formu ima ugovor da takvu formu ima i predugovor, naravno ako je "propisana forma uslov punovažnosti ugovora".

Sudska praksa "Ako nema glavnog ugovora, nema ni konvalidacije Konvalidacija se odnosi na glavni ugovor, a ne na predugovor. " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6029/94). 75

Primer predugovora PREDUGOVOR O KUPOPRODAJI STANA zaključen dana_______________. godine u_________, između____________________, iz___________, ul. ____________________ br.____ , broj l.k. ____________, SUP ________(u daljem tekstu: budući prodavač) i _______________________, iz__________, ul._____________br.___, broj l.k.____________, SUP__________(u daljem tekstu: budući kupac). U cilju međusobnog obavezivanja i određivanja uslova pod kojima će stranke nakon pribavljanja sve potrebne dokumentacije (ev. prava preče kupovine) pristupiti zaključenju i overi kupoprodajnog ugovora, ugovorne strane su se saglasile da zaključe ovaj predugovor o kupoprodaji pod sledećim uslovima: Član 1. ________________________________prodaje, a________________kupuje nepokretnost -_____________(jednosoban - ?) stan u_______, u ulici__________________________broj_____, stan broj____, na____spratu, u ukupnoj po vršini od_____kv.m., na kat. parceli broj__________, ZKUL__, KO____. Član 2. Prodavač je isključivi vlasnik nepokretnosti iz člana 1. ovog ugovora, što dokazuje pravosnažnim rešenjem________________suda u Beogradu_____O. br.___________od_____________godine, zemljišno knjižnim rešenjem Dn. br._____, od__________godine. Član 3. Kupoprodajna cena ugovorena je u iznosu od_______________dinara. Član 4. Kupac i prodavač su se sporazumeli da kupac na ime kapare isplati prodavcu iznos od___________ dinara - danom overe potpisa ugovorača ovog predugovora kod suda. Ostatak do ugovorene kupoprodajne cene u iznosu od__________dinara, kupac će isplatiti prodavcu na dan primopredaje stana najkasnije do________godine, odnosno danom overe potpisa ugovarača ugovo ra kod suda o kupoprodaji predmetnog stana, najkasnije do_____godine po izvršenoj primopredaji stana. Član 5. Datumi ispunjenja rokova iz ovog predugovora smatraju se bitnim elementima ugovora i propuštanjem rokova iz člana 4. ovog predugovora isti se smatra raskinutim. Član 6. Ugovorne strane su saglasne da troškove za overu ovog predugovora, zatim za overu ugovora o kupoprodaji, kao i porez na promet (napomena: poreski obveznik je, inače, prodavač) i uknjižbu stana snosi kupac, a eventualni porez na kapitalnu dobit prodavač. Član 7. Budući prodavač pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću jemči đa je prodati stan njegovo isključivo vlasništvo, da nije opterećen nikakvim uknjiženim i neuknjiženim teretima, da nije pod zabranom raspolaganja, niti u bilo kakvom sporu, te da ne postoje smetnje da se izvrši prenos vlasništva i predaja predmetnog stana pravno i faktički u nesmetan posed budućeg kupca. Član 8. Ako kupac odustane od kupovine predmetne navedene nepokretnosti - stana, ili propusti neki od rokova iz člana 4. ovog predugovora, ili ne pristupi zaključenju i iveri ugovora o kupoprodaji kod suda, prodavač zadržava datu kaparu u iznosu koji je primio. Ako prodavač odustane od prodaje navedene nepokretnosti, odnosno ne postupi po obavezama, odnosno rokovima iz člana 4. ovog predugovora, te ne pristupi i zaključenju i overi ugovora o kupoprodaji kod suda, obavezan je da kupcu vrati dvostruki iznos isplaćene kapare. Član 9. Ukoliko iz objektivnih razloga, koji ne zavise od volje stranaka, ne dođe do sudske overe ugovora o kupoprodaji, smatraće se da ovaj predugovor nije ni stupio na snagu, te će isplaćena kapara biti vraćena kupcu. Član 10. U slučaju eventualnog spora nadležan je sud opšte nadležnosti u_____________.. Član 11. Ovaj predugovor sačinjen je u 4 istovetna primerka. Budući prodavač, 76

Budući kupac?

FORMA UGOVORA Neformalnost ugovora (čl. 67.ZOO) Sloboda forme prihvaćena je u našem zakonodavstvu. Njen princip je zasnovan na saglasnost volje stranaka, bez obzira o kojoj je formi ugovora reč, naravno, osim onih koje zakon određuje. Mnogi prospekti i propagandni spotovi prenose osnovne elemente - sastojke ugovora, te saglasnost volje druge strane, izražena na bilo koji način, pa i telefonom ili teleprinterom, može se smatrati daje prihvaćena ona forma ugovora koja je objavljena. Inače, formalni ugovori, pored ostalih uslova za punovažnost ugovora, zahtevaju i ispunjenje određene forme. Oni su zakonom određeni ili se mogu odrediti i voljom stranaka pri zaključenju ugovora. Ako stranke ne ispoštuju propisanu formu, ugovor nije pravno valjan. U stavu drugom ovog člana propisano je da ako zakon zahteva da ugovor bude zaključen u određenoj formi, onda to pravilo važi i za sve docnije izmene ili dopune takvog ugovora. Ima više oblasti u kojima se pravni odnosi uređuju formalnim ugovorima, čiju formu pa i sadržinu određuje zakon. To su, na primer, prenos svojine nepokretnosti putem pismenog ugovora, za koju je zakon odredio da moraju biti overeni kod suda, zatim ugovor o doživotnom izdržavanju, pa ugovor o građenju, zatim ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine prema Zakonu o privatizaciji (čl. 41. st. 2.), koji mora biti zaključen u pismenoj formi i čak overen kod suda, kao i mnogi drugi ugovori za koje pojedini zakoni propisuju određenu formu. Formalni ugovori mogu biti dvostrani ili jednostrani. Za navedene primere može se reći da su dvostrani, teretni, a kod formalnih ugovora gde se samo jedno lice obavezuje na izvršenje neke obaveze, a zakonom je za regulisanje tog odnosa propisano da se mora izraziti u pismenoj formi, su jednostrano formalni ugovori. Na primer, to može biti ugovor o jemstvu, gde se jemac obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini (čl. 997. ZOO). Ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ako je izjava o jemčenju učinio pismeno. Zatim to može biti bankarska garancija, kojom se obavezuje banka prema primaocu garancije (korisniku) da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu, ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji. Takva garancija mora biti izdata u pismenoj formi. Kad su se stranke saglasile da će ugovor imati određeni oblik, ili je to zakonom određeno, ne obavezuje ih ono što nije uneto u ugovor u propisanoj formi, osim ako se takav ugovor docnije dopuni o sporednim tačkama 0 kojima u takvom ugovori nije ništa rečeno, ukoliko to nije protivno cilju radi koga je forma propisana. Drugi ugovori, za koje ne važe pravila o formalnosti ugovora, nazivaju se neformalnim ugovorima, i oni se mogu izražavati bilo u usmenoj ili pismenoj formi, ili na drugi način, već kako stranke o tome odluče. Forma ugovora predstavlja način izražavanja volje stranaka u vezi nekog pravnog posla koji zaključuju. Stavom prvim ovog Člana izraženo je pravilo da ugovor ne podleže nikakvoj formi, što znači da stranke slobodno odlučuju da li će ugovor zaključiti u usmenoj formi, prostim dogovorom stranaka, koji sadrži sve elemente ugovora, ili u pismenoj formi, koji postaje punovažan kad ga stranke potpišu, osim ako je zakonom drukčije određeno, odnosno i overe svoje potpise kod suda, ako overu ugovora zahtevaju prinudni propisi, naravno, ako je to zakonom određeno. Usmene pogodbe stranaka, kao oblika zaključenja ugovora, nisu siguran instrument da će se takav ugovor sa sigurnošću izvršavati. Ako tu nema problema, stranke mogu punovažno da smanjuju ili olakšavaju obaveze jedna drugoj, ukoliko te obaveze nisu u suprotnosti sa osnovnim usmenim ugovorom, a ako je ugovor zaključen u pismenom obliku, a stranke nisu punovažnost ugovora uslovile ispunjenjem tog oblika, obavezuju ih ono što su i naknadno, čak i usmeno dogovorile, a što nije uneto u osnovni ugovor. Ako je ugovor sačinjen u pismenoj formi i ako su ga stranke potpisale, njegova sadržina obavezuje stranke od momenta potpisivanja. Stranke ne obavezuje ono što su propustile da unesu u ugovor, čak i ako su o nekim elementima ugovora pre potpisivanja ugovora razgovarale, jer se smatra da su bili samo predmet razgovora 1 dogovora. Zbog toga se stranke ne mogu u sporu pozivati na te pregovore, jer da su htele da predmet tih prego vora bude njihova volja u zaključenom ugovoru, one bi ih i regulisale potpisanim ugovorom. Naravno, kasnije se, a možda i posle potpisivanja ugovora, sačini kakav aneks ugovora koji te nove odnose reguliše i njime se utvrdi da su sastavni deo već potpisanog ugovora. Problem nastaje ako stranke na već potpisanom ugovoru, na njegovim marginama, napisu kakvu odredbu kojom se dopunjuje ugovor, a što stvara obaveze i prava za stran ke, u kom slučaju takve odredbe obavezuju stranke ako su u svim primercima ugovora navedene, i to u delu ugovora iznad potpisa stranaka. Pismena forma je zadovoljena i ako su stranke svoju volju izjavile razmenom pisama, ako su te volje saglasne i ako su ta pismena potpisana od ovlašćenih lica. U praksi se, zbog brzine prometa, često zaključuju usmeni ugovori, ali problemi nastaju kada se pojavi kakav problem u vezi izvršenja tako zaključenog ugovora. Onda se postojanje ugovora, odnosno njegova sadržina dokazuje putem svedoka ili neke dokumentacije, kao na primer dopisivanje stranaka. 77

Ugovor koji je zaključen u pismenoj formi može biti izmenjen i usmenom formom. I sudska praksa polazi od toga da nema smetnji da se ugovor zaključen u pismenoj formi naknadno izmeni usmeno. Ali ako su stranke po sporazumu sastavile ugovor u pismenoj formi i odredile da se ugovor može izmeniti samo u pismenoj formi, takav ugovor u pismenoj formi ne može se naknadno izmeniti u usmenoj formi. To pravilo važi i kod formalnih ugovora za koje zakon propisuje da mogu biti zaključeni samo u formi kako zakon određuje, odnosno da za te ugovore ista forma važi i kada su u pitanju docnije izmene ili dopune ugovora. I kod pismenih ugovora često nastaju nesporazumi, čak i u uvezi bitnih sastojaka ugovora, pa i motiva kojim su se stranke rukovodile pri zaključenju posla, pa ako je ugovor nejasan sud utvrđuje njihov motiv kojim su se rukovodile pri zaključenju ugovora. Ako se jedna stranka u sporu pozove da je greškom utvrđena viša cena od dogovorene, sud će utvrditi pravu volju stranaka u pogledu cene, koja je trebalo da bude uneta u ugovor. Ispitujući volju stranaka kod tako nastalog spora, sud utvrđuje i realnost cene koja bi bila primerena za određeni ugovorni odnos stranaka. Međutim, kod nejasnih ugovora sudovi polaze i od toga da pri tumačenju ugovora svaka nejasnost ide na štetu onog koji je ugovor sastavio.

Raskidanje formalnih ugovora (čl. 68. ZOO) Formalni ugovori mogu se raskinuti neformalnim sporazumom. Kao što je u komentaru prethodnog člana rečeno, formalni ugovori, pored ostalih uslova za punovažnost ugovora, zahtevaju i ispunjenje određene forme. Oni su zakonom određeni ili se određuju voljom stranaka pri zaključenju ugovora. Zbog toga, da bi jedan formalni ugovor mogao biti raskinut potrebno je da takav osnov postoji u samom zakonu koji propisuje određenu formu za njegovo zaključenje. Ipak, odredbe člana 68. ovog zakona propisuju mogućnost da se i formalni ugovor može raskinuti pod uslovima koji su navedeni u ovom članu. Odredbe navedenog člana odnose se samo na formalne ugovore čija je forma određena zakonom, jer se kod drugih formalnih ugovora, čiju formu samostalno određuju stranke, osnov za raskid tih ugovora nalazi u odredbama člana 69. stav 2. ZOO. Raskid formalnih ugovora neformalnim sporazumom nije dozvoljen u dva slučaja, i to: a) ako je za određeni slučaj zakonom predviđeno nešto što sprečava stranke da ugovor raskinu, a naime da se formalni ugovor ne može raskinuti do njegovog ispunjenja, i b) ako nije ispunjen cilj zbog koga je propisana forma za zaključenje formalnog ugovora. Ako navedena ograničenja nisu smetnja za raskid formalnih ugovora, oni se mogu raskinuti u pismenoj ili usmenoj formi. Raskid ugovora nastaje izjavom volja stranaka da ugovor raskinu. To se obično čini vansudskim putem, ali ako se stranke ne mogu sporazumeti o raskidu ugovora, a stekli su se neki osnovi za raskid ugovora, o raskidu ugovora odlučuje sud. Sud neće usvojiti zahtev stranke za raskid ugovora ako postoje smetnje, odnosno ako zakon koji propisuje određenu formu za zaključenje ugovora propisuje da se ugovor do njenog izvršenja ne može raskinuti, a u drugom slučaju sud utvrđuje da l i j e ostvaren cilj zbog koga je zaključen formalni ugovor, u kom slučaju sud usvaja ili odbija tužbeni zahtev. Kod drugih neformalnih ugovora uslovi za raskid ugovora su drugačiji od uslova koji se traže za raskid formalnih ugovora. Stranke mogu kod takvih ugovora predvideti uslove za raskid ugovora, ali se o tim uslovima mogu i kasnije dogovoriti, u vreme ispunjenja ugovora, s tim da takav njihov sporazum bude realizovan putem posebne forme, kao na primer, ako je ugovor zaključen u pismenoj formi, stranke mogu u ugovoru predvideti da će se ugovor raskinuti kada nastupe određene okolnosti koje otežavaju izvršenje zaključenog ugovora, i ako se o raskidu obaveste pismenim putem, poštom, ili na drugi način, ili usmeno, već kako su to pitanje u ugovoru regulisale, ili naknadnim sporazumom..

Ugovorena forma (čl. 69. ZOO) Odredbe člana 69. ZOO odnose se na one ugovore čiju formu određuju same stranke. Kada se u stavu prvom ovog člana kaže da se ugovorne strane mogu sporazumeti da posebna forma bude uslov punovažnosti njihovog ugovora, onda to znači da se one mogu sporazumeti i pre zaključenja ugovora, bilo kroz predugovor ili na drugi način, da će ugovor koji će zaključiti imati određenu formu, kao na primer da će određeni odnos ugovoriti u pismenoj formi, sa sadržinom koju će sami odrediti prilikom sastavljanja ugovora, ili će to biti neki formularni ugovor, sa opštim i posebnim uslovima, te da će samo takav ugovor biti punovažan. To, naravno, stranke mogu predvideti i u samom ugovoru koji zaključuju,.kako za taj ugovor tako, eventualno, i za druge ugovore, stoje čest slučaj u pravnom prometu roba i usluga. Međutim, bitno je daje sporazum o posebnoj formi, postignut pre zaključenja ugovora, unet u ugovor koji je zaključen u posebnoj formi jer, u protivnom, sporazum o posebnoj formi pre zaključenja ugovora ne proizvodi pravno dejstvo, pošto on ne sadrži 78

bitne sastojke koje mora imati jedan ugovor, a sporazum zaključen pre zaključenja ugovora sa posebnom formom, može se odnositi samo na "razgovor" stranaka u vezi zaključenja ugovora sa posebnom formom. Takav način sporazumevanja stvara utisak da se ugovora posebna forma kao bitna forma ugovora, ali kao njegova forma, ako se ne ispoštuje stvara za posledicu ništavost ugovora. Činjenica je da odredbe stava prvog ovog člana daju strankama određenu sigurnost, da ugovor zaključen u posebnoj formi, o kojoj su se stranke dogovorili, je uslov punovažnosti njihovog dogovora. To, naravno, ima svoje opravdanje jer su stranke sigurne da će im tako zaključeni ugovor u eventualnom sporu, ili u nekom drugom odnosu, poslužiti kao dokaz svih okolnosti koje su sporne, a naročito one koje se odnose na bitne sastojke ugovora, kao što su predmet, cena, rok i si. Kad su se stranke saglasile u pismenom ugovoru da se ugovor može raskinuti samo na osnovu njihove saglasnosti, i to u formi u kojoj je ugovor zaključen, onda se takav ugovor ne može raskinuti drukčije osim na način kako su se dogovorile. Takav ugovor se, međutim, može raskinuti na drugi način. Tako, na primer, ugovor se smatra daje raskinut ako jedna strana ne ispunjava svoje obaveze, zatim ako su se promenile okolnosti zbog materijalnih i pravnih nedostataka stvari koja je bila predmet prodaje. Za raskid ugovora zbog neispunjenja, Zakon o obligaeionim odnosima propisuje posebne uslove (ostavljanje naknadnog primerenog roka za ispunjenje obaveze, i t. d. i t. d.). Kod ugovora o prodaji, u slučaju odgovornosti za pravne nedostatke, potrebno je da se utvrdi da stvar koja je predmet ugovora ima ozbiljne nedostatke, daje taj nedostatak bio skriven i t.d. Dakle, stranke se mogu sporazumeti da se ugovor raskine i ako je ugovor zaključen u posebnoj formi, pa takav ugovor više nema pravnu snagu. Smatra se da on više ne postoji, ali ako se počelo sa izvršenjem ugovora, stranke se mogu sporazumeti kako da regulišu odnos između izvršenih i neizvršenih obaveza, u kom slučaju se dobija novi ugovor kojim se ta pitanja regulišu. Stranke, dakle, mogu postojeći ugovor, koji je zaključen u određenoj formi, u smislu stava prvog ovog člana ugovor raskinuti, dopuniti ili izmeniti, bez obzira da li je u tom ugovoru određeno da ta posebna forma ugovora čini ugovor pravovaljanim, ako su se one naknadno, odnosno kasnije u toku izvršenja tog ugovora sporazumeli da tako učine. Smisao stava prvog i drugog navedenog člana je u tome da se ostavlja sloboda strankama da i kod strogo formalnih ugovora mogu promeniti taj ugovor, ako se o tome sporazumeju, čak i neformalnim sporazumom, kao na primer ako bi se o toj okolnosti sporazumeli čak i usmeno, a o tome obezbede potreban dokaz, razmenom pisama ili na drugi način. Stav 3. istog člana ima u vidu zaključenje ugovora u "određenoj formi", dakle, ne u "posebnoj formi", kako to stoji u prvom stavu ovog člana, što ukazuje da se radi o neformalnom ugovoru, koji stranke zaključuju zbog toga, prvo, da bi sebi obezbedili sigurnost kao dokaz tako zaključenog ugovora (na primer, da posluži kao dokaz u nekom eventualnom sporu o nekom elementu iz sadržine ugovora, a ne o tome da je zaključen u određenoj formi, jer takvo utvrđenje ne bi bilo dozvoljeno, pošto ta činjenica o zaključenom ugovoru nije sporna), a drugo, da bi tako zaključenim ugovorom nešto drugo postigli (na primer, da se jedna stranka tim ugovorom predstavi trećem licu u cilju ostvarivanjem nekih prava, recimo u vezi dobijanja kredita ili zaključenja bilo kakvog drugog ugovora sa trećim licem, koji ne bi bio zaključen da nije postojao ugovor zaključen u smislu stava 3. pom. člana), u kom slučaju je ugovor zaključen kad je postignut sporazum o njegovoj sadržini, a ugovorači su se samim tim sporazumeli da takvom ugovoru daju predviđenu formu. Dakle, stranke se ne sporazumevaju samo o formi ugovora, da on bude u pismenoj formi, već da tako zaključeni ugovor ima i svoju sadržinu, jer samo takav ugovor može da proizvodi pravno dejstvo.

Sankcija nedostatka potrebne forme (čl. 70. ZOO) Odredbe člana 70. ZOO regulišu pitanje sankcija kod ugovora kojima nedostaje potrebna forma. One se odnose na ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi, dakle kako zakon propisuje tu obavezu, ili ako ugovorne strane koje su se sporazumele o propisanoj formi za određeni ugovor ispoštuju obavezu po njihovom sporazumu o sačinjavanju ugovora u propisanoj formi, ali ipak izostave u takvom ugovoru cilj propisa kojim je određena forma. Za takve ugovore odredbe ovog člana propisuju sankciju, tj. da su bez pravnog dejstva, odnosno da se kao takvi ne mogu smatrati punovažnim. Čak i u slučajevima kada se u ugovorima u propisanoj formi neodređeno, nejasno ili nepotpuno navode samo neki nebitni odnosi stranaka, a nije ispoštovan cilj tog propisa, odnosno sporazume, ugovor se smatra pravno nevaljalim, posebno ako se u propisima, odnosno sporazumu stranaka o zaključenju takvog ugovora, navodi ta obaveza koja je jasna i precizna. U nekim zakonima koji propisuju zaključenje ugovora u posebnoj formi nav.ode se posledice za slučaj propusta stranaka da regulišu određene obaveze, kao na primer kod ugovora o prometu nepokretnosti, a naime, daje ugovor ništav ako stranke isti nisu overile kod suda, zbog čega ugovor koji nije ispoštovao cilj zakona ne proizvodi pravno dejstvo. 79

Kod nekih zakona postoji obaveza da se određeni pravni odnos reguliše posebnim ugovorom, ali se ne navode posledice koje bi pratile takav ugovor, kao što je, na primer, ugovora o građenju koji propisuje pismenu forma, ali ne i posledice ako stranke takav ugovor ne zaključe Međutim, kod ovog drugog slučaja, s obzirom da su odredbe o građenju u zakonu jasno odredile prava i obaveze stranaka, pa ako je ugovor zaključen u propisanoj formi, a cilj propisa je jasan, takav ugovor proizvodi pravno dejstvo. U drugom slučaju, kod primene stava 2. ovog člana, ako su stranke zaključile ugovor protivni njihovom sporazumu o posebnoj formi ugovora, a ta forma nije ispoštovana, zakon smatra da takav ugovor nema pravno dejstvo. Može se staviti primedba na ovakvo rešenje, jer ako su se stranke sporazumele da će ugovor sastaviti u pismenoj formi, to je bio samo dogovor oko forme ugovora, odnosno razgovor u vezi posebne forme ugovora, ali ako su kasnije zaključile ugovor u nekoj drugoj neformalnoj formi, znači da su oni tim zaključenim ugovorom izmenili volju u pogledu posebne forme koja je bila predmet prethodnih razgovora i sporazuma. Posebno je pitanje kada stranke ugovorom odrede posebnu formu ugovora, ta forma je u tom slučaju bitni sastojak tog ugovora, pa nepridržavanje takvog ugovora od strane jednog ugovorača, takav ugovor se smatra bez pravnog dejstva, odnosno on je ništav. Ugovor, za koji je propisano da nema pravno dejstvo ako nije zaključen u formi u kojoj su se stranke sporazumele, kod rušljivosti takvog ugovora, stvara za posledicu zahtev za naknadu štete od strane koja se nije pridržavala ugovornih obaveza, pod uslovima koje propisuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na odgovornost za poništenje ugovora (član 115. ZOO).

Pretpostavka potpunosti isprave (čl. 71. ZOO) U naslovu odredaba ovog člana upotrebljena je reč "isprava". Ova reč može imati šire značenje, posebno kao dokazno sredstvo, bez obzira da li je isprava potpisana ili ne, ili se nalazi na nekom fizičkom predmetu. Međutim, iako taj naslov upućuje na zaključak da se radi o ispravi koja ima realan značaj, koja upućuje na sporazum, odnosno ugovor, odredbe ovog člana ipak imaju u vidu ispravu koja se odnosi na ugovor zaključen u posebnoj formi, bilo na osnovu zakona ili po volji stranaka, naglašavajući da u toj ispravi, odnosno takvom ugovoru važi samo ono što je u toj formi izraženo, dakle sa pretpostavkom daje takav ugovor potpuno ispravan, odnosno dopušten. Drugim recima, kada su se stranke saglasile da će ugovor biti sastavljen u posebnoj formi, a takvu formu zahteva i zakon za neke slučajeve, onda stranke ne obavezuje ono što nije uneto u ugovor sastavljen u toj formi. Od navedenog pravila se odstupa ako kod ugovora u posebnoj formi nisu regulisana neka sporedna pitanja, o kojima se stranke mogu dogovoriti i u drugoj formi, naime da takav ugovor dopune i usmenim ugovorom, ali samo ako te dopune ili izmene ugovora nisu u suprotnosti sa sadržinom posebnog ugovora, ili ako nisu protivni cilju zbog koga je forma propisana. Sudska praksa zauzima stav da i kod ugovora sa posebnom formom može doći do izmene nekog njegovog bitnog sastojka, ako je taj sastojak pogrešno označen, na primer, u pogledu cene, za koju se u toku izvršenja ugovora utvrdi da su nerealne prema cenama tržišta. U stvari, kod rešavanja ovakvog pitanja sud polazi od toga da se utvrdi kakva je bila volja stranaka pri zaključenju takvog ugovora, te da kod ispitivanja volje stranaka uzme u obzir i činjenice koje se odnose na eventualnu zabludu jedne od ugovornih strana, ili utvrdi daje stranka koja je sastavljala ugovor pogrešno unela cenu, koja odstupa od sporazuma stranaka prilikom zaključenja ugovora. Zbog toga se postavlja pitanje funkcije suda da odluči o bitnom sastojku ugovora, ako je u odredbama stava 2. i 3. člana 71. ZOO propisano da se kod ugovora zaključenih u posebnoj formi može raspravljati samo u vezi sporednih tačaka o kojima u formalnom ugovoru nije bilo reci, a nisu u suprotnosti sa njegovom sadržinom ili ako nisu protivne cilju zbog koga je forma propisana. To se odnosi i na slučaj kada stranke, i pored postojanja ugovora u posebnoj formi, zaključe usmeni ugovor, ali samo u pogledu smanjenja ili olakšavanja obaveza jedne ili obe stranke. Međutim, to ne sprečava sud da u vršenju svoje sudske funkcije - zaštite pravnog poretka, običaja i moralnih normi, odlučuje i o samom ugovoru zaključenog u posebnoj pismenoj formi, ako je on, na primer, zaključen usled bitne zablude jedne strane ili zbog greške koja je svesno uneta pri zaključenju ugovora, od strane stranke koja je sastavljala ugovor. Stav 3. pom. člana ima u vidu ugovor zaključen u propisanoj formi, ali sa stanovišta izmene ili dopune takvog ugovora, ako one imaju za cilj smanjuje ili olakšava obaveze jedne ili obe strane, u kom slučaju takav sporazum ima pravno dejstvo, ako je ta forma ugovora (u ovom slučaju usmena) dogovorena samo u interesu ugovornih strana.

Sastavljanje isprave (čl. 72. ZOO) O ispravi kao formi ugovora bilo je reci u komentaru prethodnog člana. Iz odredaba, pak, ovog člana vidi se da je isprava punovažna ako je potpišu sva lica koja se njom obavezuju. Ako bi se stav 2. člana 72. ZOO po80

sebno analizirao, proizilazi da ispravu može potpisati ijedno lice, u kom slučaju se radi o jednostranom ugovoru, mada celokupni sadržaj ovog člana upućuje na zaključak da su u pitanju dvostrani ugovori, odnosno isprave sa potpisima više lica. Da se isprava smatra ugovorom ukazuju sve odredbe ovog člana, jer se u svakoj od tih odredaba isprava tretira kao ugovor. Pa, ipak, reč j e o tekstu koji ima značenje ugovora, jer da bi tekst bio ugovor potrebno je da isprava sadrži potpise svih lica koja se njome obavezuju. Dakle, za punovažnost isprave, prema stavi prvom ovog člana, bitno je da tekst ima kakvu sadržinu koja obavezuje lica potpisana na njoj - da nešto učine, ali i da iz toga ostvare kakva prava. Sadržina pismena mora imati sve bitne elemente ugovora, inače ne bi predstavljala ugovor. Ako neki ugovorač ne zna da piše, onda on stavlja na pismenu svoj rukoznak, overen od dva svedoka, ili od suda ili drugog organa. U ovom slučaju ispravu sastavlja drugo lice (sudija, predstavnik organa uprave ili neko drugo lice), koje je dužno da ispravu pročita licu koje ne zna da piše. Iz odredbe stava drugog ovog člana proizilazi da svedoci, odnosno sud ili drugi organ overavaju samo činjenicu daje to lice koje ne zna da piše, stavilo svoj rukoznak na ispravi, ali time ne potvrđuju i da su tu ispravu tom licu pročitali. Ako to lice zna da pročita sastavljeno pismeno, ali ne zna da piše, po pravilu, postoje ispravu pročitalo, na toj ispravi stavlja svoj rukoznak, obično kažiprst desne ruke, prisutna lica potvrđuju daje lice pročitalo ispravu i daje na taj ispravi stavilo svoj rukoznak. Ako to lice ne zna ni da piše ni da pročita pismeno, prisutni svedoci (sud ili organ) potvrđuju i činjenicu daje isprava pročitana tom licu i da je to lice na toj ispravi stavilo svoj rukoznak. Odredbe člana 72. ZOO, osim drugog stava, ne zahtevaju da im ispravu sastavi drugo lice, sud ili organ. Oni to sami čine, a njihovi potpisi na ispravi dokaz su da su ispravu sastavili po svojoj volji. Takva isprava može biti potpisana od strane oba učesnika ugovaranja, tj. ugovora, na svim primercima isprave, ili je dovoljno i ako obe strane potpišu primerak isprave namenjen drugoj strani. Pismeno može biti napisano rukom ili nekim tehničkim sredstvom, pisaćom mašinom, teleprinterom, kompjuterom i si. Ako stranke nisu prisutne pri sastavljanju pismena, pismeno koje uputi jedna strana drugoj, na primer teleprinterom ili nekim drugim sredstvom, smatra se daje ta isprava punovažna ako je povratnim sredstvom potvrđena sadržina te isprave, a stranke ne mogu osporavati ispravu ako su je poslale, odnosno potvrdile svojim sredstvima navedene komunikacije. Iako se i poslednjem stavu pom. člana ne pominje faks kao sredstvo komunikacije putem koga stranke dolaze do sporazuma o nekom pravnom poslu, smatra se da je to sredstvo najsigurnije, jer jedna strana, po pravilu, faksa dostavlja na svom memorandumu na kome se nalazi pored oznake firme i potpis lica koje šalje takvu ispravu, te ukoliko i druga strana odgovori na isti način smatra se daje takva isprava merodavna kao instrument zaključenog pravnog posla. U teoriji se i priznanica ili potvrda koju daje prodavač kupcu smatra ispravom. Na toj ispravi je samo potpis prodavca ali ne i kupca. Iz sadržine te isprave očigledno proizilazi da su stranke bile u ugovornom odnosu, da su taj odnos regulisale i daje prodavač svoju obavezu opravdao izdavanjem priznanice, odnosno potvrde o izvršenom pravnom poslu. Međutim, Činjenica je da se takvi oblici komuniciranja dvaju lica razlikuju po suštini u odnosu na sadržinu odredaba člana 72. ZOO, jer odredbe ovog člana imaju u vidu sastavljene isprave radi obavezi vanj a lica koja takvu ispravu potpisuju, dok priznanica, odnosno potvrda prodavca o prodatoj robi ili izvršenoj usluzi ukazuju da se tom ispravom samo potvrđuje da su stranke bile u ugovornom odnosu i da su ga uspešno okončale, što se tim ispravama dokazuje.

Kad je izvršen ugovor kome nedostaje forma (čl. 73. ZOO) Odredbe člana 73. ZOO odnose se uglavnom na sve ugovore za čije se zaključenje zahteva pismena forma, osim za one ugovore "ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno ne proizilazi što drugo". Već je ranije navedeno da se pravi neka razlika između takvih ugovora, a naime, sa jedne strane ugovora čiju su formu ugovorile stranke, pa i ugovora za koje koje je formu propisao zakon, ali koji dozvoljava da se ugovor izmeni ako je to u interesu ugovornih strana, a sa druge strane ugovora čija forma se ne može menjati, jer je njenu strogost utvrdio zakon. U svakom slučaju, svi ti ugovori su po svojoj prirodi ništavi, osim ako ih stranke ne tolerišu i uredno izvršavaju, što jedino nije slučaj kod zakonske forme kada se štite javni interesi, zbog čega stranke moraju postupati kako je u njima određeno. Svi oblici ovih ugovora, iako su zaključeni u pismenoj formi, čija je forma obavezna, mogu se konvalidirati ako su ugovorne strane izvršile, u celini ili u pretežnom delu, obaveze koje iz njih nastaju. To neće biti slučaj samo, kako je već rečeno, za one ugovore za koje zakon propisuje da se moraju izvršavati onako kako je to zakon odredio. U protivnom, takvi ugovori su apsolutno ništavi. Kod onih drugih ugovora, za koje se takođe zahteva pismena forma, mogu se konvalidirati i ako to nije protivno cilju radi koga je forma propisana, ako su ugovorne strane ugovor izvršile, u celini ili u pretežnom delu, dakle obaveze koje iz takvog ugovora nastaju. 81

Primer tome su odredbe člana 4. Ugovora o prometu nepokretnosti (prema Zakonu o prometu nepokretnosti Republike Srbije), koji u stavu 1. propisuje da se "ugovori o prometu nepokretnosti zaključuju u pismenoj formi, a potpisi ugovorača overavaju od strane suda", a u stavu 2. istog člana, da ugovori koji nisu zaključeni na takav način ne proizvode pravno dejstvo. I ono što je ovde najvažnije, a što je u skladu sa sadržinom člana 73. ZOO, Zakon o prometu nepokretnosti u stavu 3. člana 4. propisuje da "sud može da prizna pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti iz stava 2. ovog člana, koji je zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovorača nisu overeni od strane suda, pod uslovom daje ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povreden prinudni propis". Ako su stranke na taj način postupile, smatra se da je ugovor konvalidiran, ali samo ako se takvim ugovorom, odnosno ponašanjem stranaka ne povređuje prinudni propis. Tako, ako strana koja ima pravo korišćenja određene nepokretnosti, kao raniji vlasnik, ne može zaključiti ugovor u bilo kojoj formi o otuđenju te nepokretnosti, pa ako ga i zaključi i stranke ispune, odnosno izvrše, takav ugovor se smatra ništavim. U pravnoj teoriji o ovom pitanju postoje oprečna mišljenja, jer jedni smatraju da se ne može zahtevati vraćanje onog stoje već dato radi izvršenja zakonom propisanog formalnog ugovor, ali neformalno zaključenog obligacionog ugovora, a drugi da je pri oceni konvalidacije ugovora zaključenog u propisanoj formi nužno utvrditi zbog čega je forma u određenom slučaju predviđena, odnosno šta se takvim ugovorom postiže. No, u svakom slučaju stranke ne mogu izvršavati onaj ugovor koji ima propisanu formu, odnosno opravdavati se već zaključenim ugovorom u propisanoj formi, ako se izvršavanje takvog ugovora protivi javnom interesu, običaju ili moralu. Odredbe člana 73. ZOO imaju u vidu ugovore za čije se zaključenje zahteva pismena forma, a takav ugovor nije zaključen u toj formi, već na drugi način, ali je izvršen u celini ili pretežnim delom. U ranijoj sudskoj praksi bio je zauzet pravni stav da "kada pravni posao nije valjan zbog nedostatka obavezne forme, tada se, kad je ugovor u celini realizovan, ne može samo zbog tog nedostatka tražiti i da se stvari vrate u pređašnje stanje". Sada, s obzirom na dosta preciznu odredbu člana 73. ZOO, može se zaključiti da se ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma, može uvek konvalidirati ako je takav ugovor izvršen u celini ili u pretežnom delu, ukoliko to nije protivno cilju radi koga je forma propisana, odnosno ako su se stranke sporazumele da se i ugovor koji nije zaključen u obaveznoj pismenoj formi izvrši, pa u tom smislu i postupe, izvršavajući ga u celini ili u pretežnom delu (na primer, ulaz u državinu i plaćanje pretežnog dela ugovorene cene), osim u slučajevima za koje zakon propisuje strogu pismenu formu ugovora, a naime da se ugovor zaključi u pismenom obliku kako to zakon određuje, te da se kao takav izvršava, odnosno i ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno ne proizilazi što drugo.

Sudska praksa Ugovor kome nedostaje forma Nedostatak forme ne predstavlja razlog za apsolutnu ništavost ugovora po članu 103. ZOO, jer je moguća konvalidacija ugovora po članu 73, u vezi člana 70. ZOO, ili po članu 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti, sve zavisno od cilja zbog koga je forma propisana Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojna AA zaključila je ugovor o otkupu stana sa preduze-ćem "GG" 4.5.1992. godine, i aneks ugovora o otkupu. Ugovor je zaključen u prostorijama nosioca prava raspolaganja, i tom prilikom tužilja AA nije potpisala ugovor kao kupac, već je to zbog nedostatka naočara učinio tuženi. Prilikom overe ugovora pred službenikom opštinskog suda, tužilja je u knjizi overa upisala svoje ime i prezime. Posle nekoliko meseci (3.9.1992. godine) između stranaka je zaključen ugovor o poklonu u pisanoj formi, i taj ugovor je overen pred Opštinskim sudom u Čačku pod brojem Ov. 5888/92. Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključuje da ima mesta konvalidaciji ugovora o otkupu u smislu člana 73. ZOO, pa odbija tužbeni zahtev radi poništaja ugovora o poklonu. Drugostepeni sud iz istog činjeničnog stanja zaključuje suprotno, smatrajući da zbog manjkavosti forme ugovora o otkupu, tužilja nije stekla pravo svojine po osnovu otkupa, pa je zato ništav i ugovor o poklonu jer tužilja nije mogla preneti više prava nego što ga ima. Na tako utvrđeno činjenično stanje nepravilno je primenjeno materijalno pravo od strane drugostepenog suda, kada je usvojen tužbeni zahtev tužilje radi utvrđenja ništavosti ugovora o poklonu zbog nedostatka forme, prethodno zaključenog ugovora o otkupu. Pored ugovorne sposobnosti, saglasnosti volja, predmeta i osnova, forma predstavlja uslov za punovažnost ugovora. ZOO u članu 72. stav 1. sadrži pravilo po kome je za punovažnost isprave nužno da ispravu o ugovoru potpišu sva lica koja se njom obavezuje. Ali nedostatak forme ne postavlja razlog za apsolutnu ništavost ugovora po članu 103. ZOO, jer je moguća konvalidacija ugovora po članu 73. u vezi člana 70. ZOO, ili po 82

članu 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti, sve zavisno od cilja zbog koga je forma propisana. Imajući u vidu mogućnost osnaženja ugovora kome nedostaje forma, kada je izvršen kao u ovom slučaju, i cilj ugovora o otkupu (tranzicija stanars kog prava upravo svojine), kao i imajući u vidu sve okolnosti slučaja ( da je postignuta saglasnost volja; daje ugovor sačinjen odnosno potpisan u prostorijama nosioca prava raspolaganja, koji ne osporava punovažnost ugovora; daje tužilja stavila svoj potpis u knjigu overa pred sudom; daje nosilac prava raspolaganja nije u parnici osporio punovažnost ugovora; i da se tužilja poziva na svoju nesavesnost), to drugostepeni sud nije mogao po službenoj dužnosti da pazi na ništavost prethodno zaključenog ugovora o otkupu kao prejudicijalnog pitanja u ovoj parnici. Osim toga ugovor o prodaji nije apsolutno ništav ako je prodata tuđa stvar, ili ako je prodato sporno pravo. Po članu 460. ZOO prodaja tuđe stvari obavezuje ugovarača, ali kupac koji nije znao ili nije mogao znati daje stvar tuđa može, ako se usled toga ne može ostvariti cilj ugovora, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete. Po članu 461. ZOO i sporno pravo može biti predmet ugovora o prodaji. I na ugovore o poklonu, odnosno prenosu prava svojine po ovom osnovu, supsidijarno se mogu primeniti citirane odredbe koje se odnose na ugovor o prodaji. Zato je neprihvatljivo stanovište drugostepenog suda da zbog mana u pogledu forme kod zaključenja ugovora o otkupu, u situaciji kada tužilja zna ili može da zna da vrši otkup stana u društvenoj svojini i kada ona svojim postupkom skrivi nedostatak u pogledu forme, da se na taj nedostatak pozove i da se zbog tog razloga proglasi ništavim docniji ugovor o poklonu. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 192/06);

ROK Računanje vremena (cl. 77. ZOO) Određivanje roka ima veliki značaj u pravnom prometu kod zaključenja ugovora, a naročito kod njihovog izvršenja. Rok je nekada veoma bitan elemenat ugovora, jer on određuje volju stranaka da li će ugovor uopšte biti zaključen, pa samim tim i kakve će posledice nastati ako se ugovoreni rok ne ispoštuje. Tako kod fiksnih poslova protek roka za isporuku određene robe, ili izvršenje nekog posla, smatra se raskinutim samim tim stoje nastala docnja, osim kod nekih ugovora ako poverilac odmah obavesti dužnika da ostaje i dalje pri ugovoru, nezavisno od toga stoje nastala docnja. Međutim, ako poverilac ostavi dužniku naknadni rok za ispunjenje obaveze, s tim da smatra ugovor raskinutim po proteku roka, mora dužnika ponovo da obavesti da raskida ugovor. Prema Opštim uzansama za promet robom, ako rok isporuke nije određen ugovorom, smatra se daje ugovorena promptna isporuka. Na taj način se obezbeđuje propust stranaka, ali se u nekim slučajevima, zbog prirode posla može zaključiti da taj rok može biti vremenski neograničen, ali ne u apsolutnom smislu. Tako, na primer, ako stranke duže vremena ne insistiraju na realizaciji zaključenog ugovora, smatra se daje ugovor raskinut. Ili, ako su stranke zaključile ugovor o kupoprodaji neke robe koja ima sezonski karakter, ćutanje za duže vreme, do dana isteka sezone, ima značaj odustanka od ugovora. U sudskoj praksi, u jednom slučaju, iznet je pravni stav daje naručilac radova ovlašćen da raskine ugovor o građenju ako izvođač nije bio u mogućnosti da izvrši radove za dve godine po proteku ugovorenog roka, pa i u slučaju ako stranke ugovore da održavanje roka ne može biti razlog za raskid ugovora. Ako stranke u ugovoru odrede rok izvršenja koje radnje, koja ima određeno značenje u odnosu na vreme kada počinje i kada se izvršava, onda odredbe ovog člana propisuju pravila za računanje rokova - kada je u pitanju rok određen u danima, zatim rok određen u nedeljama, mesecima ili godinama. U praksi se dešava da stranke ugovore "rok od petnaest dana", ili "pola meseca", što označava 15 dana, u kom se slučaju postupa kao i kod ugovora zaključenih u smislu odredaba stava 2. člana 77'.ZOO. Ako stranke u ugovoru navedu da će se rok računati od početka određenog meseca, onda se taj početak vezuje za prvi dan u mesecu. Ako je u pitanju izraz "sredina", ali vezano za određeni mesec, onda se smatra da je to petnaesti, a "kraj" meseca - poslednji dan u mesecu, ako što drugo ne proizilazi iz namere stranaka ili iz prirode ugovorenog odnosa. Kad se izvršenje ugovora ima izvršiti određenog dana, a taj danje nedelja ili državni praznik, ili subota kada je neko svojim opštim aktom odredio da se subota ne smatra radnim danom, kao poslednji dan roka računa se sledeći radni dan. U sudskoj praksi se beleži slučaj u vezi subote, odnosno dana koji je određen kao neradni, pa je tako zauzet pravni stav da "kad je poslednji dan roka pao na dan kad određeni sud nije radio, rok ističe protekom prvog narednog dana. Bez uticaja je zašto sud nije radio, kao stoje bez uticaja i da li su tog dana radili drugi sudovi i pošta. Bitno je daje zainteresovanoj stranci onemogućeno da toga preduzme određenu radnju kod određenog suda". Taj stav se, naravno, analogno primenjuje i na druga pravna lica, odnosno organizacije koje određenog dana, van dana nedelje i dana određenih praznika, ne rade.

83

Sudska praksa "Protek roka po bankarskoj garanciji računa se po odredbama Zakona o obligacionim odnosima, a ne po odredbama procesnog prava. Korisnik garancije pre isteka roka mora predati banci garantu zahtev za isplatu garancije, jer njena obaveza prestaje onog dana koji je označen kao dan do kada važi garancija" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 24/99).

Primena pravila o uslovu (čl. 78. ZOO) Odredbe člana 78. ZOO, u odnosu na prvi slučaj naveden u predhodnom delu,, imaju u vidu ugovore kod kojih su stranke ugovorile da počinju da teku od određenog vremena. Za te slučajeve važi pravilo o odložnom uslovu, ako stranke nisu što drugo ugovorile. Uslov predstavlja, kao stoje rečenu u delu o „uslovima i njihovom dejstvu", jednu buduću neizvesnost u pogledu okolnosti, koje ako nastupe ili ne nastupe u određenom periodu, stvaraju nastanak, ili prestanak nekog prava lica u ugovornom odnosu. To se odnosi i na rokove koji su određeni u vezi ispunjenja uslova iz ugovora koji ima odložni uslov, što znači kada se odložni uslov ispuni, toga dana počinje i da teče rok ispunjenja roka u celini ili za izvršenje neke određene radnje, koja je vezana nastankom odložnog uslova. Tako, na primer, kod ugovora o doživotnom izdržavanju stranke zaključuju ugovor pod odložnim uslovom, u kome se ne određuje tačan rok kada će davalac izdržavanja postati vlasnik stvari koje su bile predmet tog ugovora, ali taj rok nastaje, kako zakon određuje, danom smrti primaoca izdržavanja. U drugom slučaju, kada ugovor prestaje da važi po isteku određenog roka, shodno se primenjuju pravila o raskidnom uslovu. Raskidni uslov postoji, kao stoje ranije rečeno, kada prestaje neko postojeće pravo, nastupanjem ili nenastupanjem kakvog događaja, odnosno neizvesne činjenice. Raskidni uslov je vezan za sam ugovor koji je zaključen pod uslovom u toj meri da se ugovor smatra raskinutim za neka postojeća prava utvrđena u momentu zaključenja ugovora pod uslovom, koja nastankom neizvesne činjenice, prestaju da postoje Inače, rok koji je kao krajnji rok određen za izvršenje ugovora, ima uticaja na prestanak, odnosno raskid ugovora, naročito kada je u pitanju docnja nastupila krivicom dužnika. Ako rok nije određen u ugovoru, a nije u pitanju ugovor sa odložnim uslovom, dužnik je u docnji od prvog dana po prijemu poveriočeve opomene da ispuni svoju obavezu. Međutim, docnja ne nastupa po proteku ugovorenog roka, ako stranke sporazumno produže taj rok, ili ako poverilac dužniku ostavi naknadni rok za ispunjenje obaveze, docnja smatra ugovor raskinutim po proteku tog naknadnog roka, kada stranka ne mora dužnika ponovo da obaveštava da ugovor raskida. Inače, ako stranke ugovore da ugovor prestaje da važi po isteku ugovorenog roka, ugovor prestaje istekom tog roka, ali ako je dužnik počeo sa delimičnim ispunjenjem ugovora, onda se utvrđeni rok smatra produženim, s tim što poverilac ima pravo da naknadno odredi rok za ispunjenje svih obaveza iz ugovora, i da mu naglasi da će se smatrati da je ugovor prestao da važi. Ako mu, pak, to ne naglasi, za prestanak ugovora primenjuju se pravila o raskidnom uslovu.

KAPARA Vraćanje i uračunavanje kapare (čl. 79. ZOO) Kapara je sporedan ugovor i predstavlja obavezu akcesorne prirode. Njena sudbina zavisi od osnovnog pravnog posla. Kapara je vrednost izražena u novcu ili izvesna količina drugih zamenljivih stvari, koji pri zaključenju ugovora, najčešće pri zaključenju predugovora, jedna strana preda drugoj kao obezbeđenje da će zaključeni ugovor, odnosno predugovor biti ispoštovan. Naravno, i predugovor je ugovor, jer se njime preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi ugovor. Prema sadržini stava prvog člana 79. ZOO, kapara mora biti predata pri zaključenju ugovora, kao dokaz daje ugovor zaključen. Obećanje u ugovoru da će kapara biti plaćena nije ugovor koji obavezuje stranke, jer se smatra da ugovor i nije zaključen. Međutim, stranke mogu u ugovoru predvideti da će ugovor biti punovažan kada obavezujuća strana preda drugoj strani ugovorenu kaparu. Novčani iznos ili izvesna količina drugih zamenljivih stvari koji budu dati na ime kupovne cene ili za izvršenja neke usluge ili posla, posebno kod ugovora o građenju, nije kapara, već avans, makar stranke to davanje nazvali kaparom. Ni kaucija data pri zaključenju ugovora nije kapara, iako stranke mogu ugovoriti da predatu svotu po tom osnovu, gubi stranka koja ne izvrši ugovor. Kapara se, dakle, razlikuje od već dva navedena instituta i po samoj prirodi stvari i po načinu ostvarivanja prava nastala po tom osnovu. Inače, predaja kapare ne utiče na izvršenje samog ugovora, jer se zaključenjem jednog ugovora sa kaparom, smatra da su ugovorena dva pravna odnosa, od kojih se jedan odnosi na kaparu, kao ugovor o kapari, odnosno kao akcesorni ugovor, a drugi o izvršenju glavnog posla, koji ako se ne izvrši krivicom strane koja je dala kaparu, ili krivicom druge strane koja je primila kaparu, rešava sudbina same kapare, ali će se osnovni pravni posao okončati po osnovu izvršenja zaključenog ugovora, ili po osnovu koji je predviđen za prestanak, odnosno raskid ugovora. 84

Kad stranke izvrše ugovor, ono što je dato kao kapara mora se vratiti ili uračunati u ispunjenje obaveze. Ako se izvršenje ugovora ostvaruje u obrocima kako su se stranke dogovorile, kapara se vraća, odnosno obračunava sa izvršenjem poslednjeg obroka. Osnovni ugovor se mora izvršiti, osim ako se stranke nisu sporazumele da on prestaje ili da se raskida. Na to može insistirati bilo koja ugovorna strana koja smatra da se ugovor mora ispoštovati u vezi glavne stvari, a činjenica da je jedna strana koja je primila kaparu istu vratila drugoj strani, ili je druga strana vratila udvojenu kaparu, nema pravnog dejstva na sam osnovni ugovor. Prema sudskoj praksi, ako dođe do poništaja ugovora na osnovu koga je kapara data, strana koja je dala kaparu ima pravo na povraćaj kapare. I ako ugovor o kupoprodaji ne bude proizveo pravno dejstvo zbog nepostojanja zakonom propisane forme, onda se kapara vraća, ali bez ugovorene obaveze povraćaja u ugovorenom iznosu.

Sudska praksa "Ako ugovor o prometu nepokretnosti nije zaključen u pismenoj formi ni overen, dogovor o isplati određenog iznosa na ime cene ne može se smatrati kaparom " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 26571/97); "Kapara je sporedan ugovor i predstavlja obavezu akcesorne prirode, pa ako glavni ugovor nije zaključen ne proizvodi pravno dejstvo a kapara se ima vratiti, ali ne u dvostrukom već jednostrukom iznosu" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3264/91); Neovereni predugovor i kapara - "Novčani iznos predat u momentu zaključenja neoverenogpredugovora o prometu nepokretnosti nema karakter kapare " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 3990/01).

Neizvršenje ugovora (čl. 80. ZOO) Pre svega, iz stava prvog člana 80. ZOO, proizilazi pravo jedne strane da traži izvršenje ugovora ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je dala kaparu, ali samo ako je to još uvek moguće, ili da traži naknadu štete, u kom se slučaju kapara uračunava u naknadu štete, ili se vraća, ili se zadovoljava primljenom kaparom. To upućuje na zaključak da stranka koja je ostvarila pravo na naplatu kapare ne može tražiti istovremeno i ispunjenje ugovora i u isto vreme zadržati kaparu, ili tražiti naknadu štete. Ako stranke nisu ugovorile rok za odustanak od ugovora, onda se od ugovora može odustati samo po sporazumu stranaka, ili ako je u ugovoru takva mogućnost predviđena. U protivnom, ni jedna strane ne može odustati od ugovora. Pravo da zadrži kaparu ili da traži vraćanje udvojene kapare pripada strani koja nije odgovorna za neizvršenje osnovnog ugovora. Ako je, pak, za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je primila kaparu, druga strana ima pravo po svom izboru ili da traži izvršenje ugovora, ako je to još moguće, ili da traži naknadu štete i vraćanje kapare, ili da traži vraćanje udvojene kapare. Kada se ugovoru verna strana, koja je dala kaparu, opredelila za pravo da zahteva ispunjenje ugovora, ona je vezana za taj izbor i ne može tražiti povraćaj dvostruke kapare. Naime, ne može se birati između ispunjenja obaveze i ostavljanja kapare ili dvostrukog vraćanja. Ako je, pak, za neispunjenje odgovorna strana koja je primila kaparu, druga strana može umesto da traži ispunjenje ugovora ili naknadu štete, traži vraćanje dvostruke kapare. Strana koja je verna ugovoru može tražiti dvostruku kaparu ako je za neispunjenje ugovora odgovorna strana koja je primila kaparu, ali u tom slučaju nema pravo da traži ispunjenje ugovora ili naknadu štete. Ako se ugovorna strana opredeli za naknadu štete, u tom slučaju strana koja je odgovorna za neispunjenje ugovora dužna je da izvrši ugovor i da savesnoj strani naknadi svu štetu koja je ova pretrpela zbog neizvršenja ugovora. Visina naknade štete može biti i veća od ugovorene kapare, pa se savesna strana, logično, može opredeliti za taj vid naknade. Ako je kapara ugovorena u nesrazmernom iznosu u odnosu na vrednost ugovorenog posla, u slučaju neizvršenja ugovora, odnosno obaveze da plati kaparu, odnosno vrati dvostruku kaparu, strana koja nije bila verna ugovoru može tražiti od suda da se smanji preterano velika kapara. Inače, pojam "preterano velika kapara" je faktičko pitanje, zbog toga je u poslednjem stavu ovog člana propisano pravo nesavesnoj strani da od suda traži donošenje odluke o smanjenju nesrazmerno velike kapare. U slučaju vraćanja kapare u dvostrukom iznosu, sud je u načelu ovlašćen da umeri iznos ugovorene kapare koju treba da vrati strana koja nije bila verna ugovoru, ako nađe da bi plaćanje dvostrukog iznosa kapare bilo prekomerno. U jednom ranijem pravnom stavu suda, ukazuje se na to čime se sudovi rukovode prilikom odlučivanja o zahtevima za smanjenje preterano visoke kamare . Naime, polazi se od toga da ugovor o kapari čini pravni osnov po kome ugovorna stranka gubi, odnosno dobij a imovinsku vrednost (kaparu) ako ugovor ne bude izvršen. Posmatrajući sa tog stanovišta, usled imovinskog interesa da se ovakav gubitak izbegne, ugovor o kapari deluje kao pobuda poslovnih subjekata da se verno pridržavaju ugovora. Ovakav imovinski interes i pobuda pojavljuju se u meri koja zavisi od iznosa ugovorene kapare 85

i Ugovaranje i bezuslovna važnost kapare u velikom iznosu koji prelazi ovu meru ne služi ugovornoj disci plini i poštenju u prometu, utoliko pre što pogoduje pojavi interesa pojedinaca da u težnji za bogaćenjem, špekulišući sa teškoćama drugih, zaključuju ugovore ne u želji da budu izvršeni, nego upravo u očekivanju da ih ugo vorna stranka neće izvršiti. Osim toga, u unutrašnjem pravnom prometu u našoj zemlji razmenjuju se imovinska dobra stečena radom, i pravilo koje bi omogućavalo da jedna strana bude znatno oštećena, a druga tim načinom bez protivdavanja znatno obogaćena, skriva u sebi tendenciju ličnog bogaćenja na račun tuđega rada, što je u su protnosti sa načelima prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja. Na taj način pokazuje se, sa stanovišta načela obligacionog prava, neopravdano i nedopušteno gledište po kome bi ma koliko visok iznos kapare bezuslovno važio (i bio priznat) kao kapara. Naprotiv, odgovara načelima javnog poretka, saglasno institutu kapare, da sud ima u vidu nesrazmeru ugovorenog iznosa kapare i da, polazeći od dobrih običaja, okolnosti pojedinog slučaja i okolnosti koje su stranke prilikom ugovaranja posebno imale u vidu, kaparu ugovorenu u preterano vi sokom iznosu umeri na razumnu, prihvatljivu meru, da se ona ne svede na ugovornu kaznu. Ugovorna kazna, koja, kao i kapara, služi sigurnosti pravnog prometa i obezbeđuje ugovo rnu disciplinu, ako je preterano visoka, može se odlukom suda umereno smanjiti. Pravilo o takvom sudskom odlučivanju sadr žano je u odredbama ovog poglavlja o kapari, čiji osnov nalazimo i u odredbama člana 80. stav 4. ZOO. Pri tom, naravno, sud mora imati u vidu okolnosti pojedinog slučaja, a posebno mora uzeti u obzir eventualnu štetu koja je za poverioca nastupila usled neizvršenja. Iz već navedenih razloga, pokazuje se očevidno pravilnim gledište da se na ovaj način može smanjivati i presuđivati obaveza dužnika o kapari kada je ona ugovorena u preterano visokom iznosu.

Sudska praksa Forma ugovora o kapari - "Ako je kapara znak za zaključenje ugovora koji se zaključuje u pismenoj for mi, onda i sporazum o kapari mora imati takvu formu. Stranka koja je pri mila kaparu po takvom ugovoru može zadržati njen odnos ako je druga strana odgo vorna za neizvršenje ugovora. " -(prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1086/97). Primer tužbe radi isplate udvojene kapare OPŠTINSKI SUD U Tužilac:________________________________________, iz_____________, ul._____________, br. Tuženi:________________________________________, iz_____________, ul._____________, br. TUŽBA radi vraćanje udvojene kapare, vrednost spora: _____________dinara, u 2 primerka. Tužilac i tuženi su dana ____________godine zaključili pismeni predugovor o prodaji, kojim tuženi prodaje a tužilac kupuje jedan stan u _____________, ul.__________, br.______, površine ______m2, upisan u ZKUL________, KO________, za kupoprodajnu cenu u iznosu od ____________dinara. Tužilac je u trenutu zaključenja predmetnog predugovora dao tuženom _________dinara na ime kapare radi izvršenja ugovora o prodaji. U predugovoru je određeno da u slučaju neizvršenja navedenog predugovo ra, odgovorna strana koja je dala kaparu gubi pravo na vraćanje kapare, a ako je za neizvršenje predugovora odgovorna strana koja je primila kaparu, da je dužna da drugoj strani vrati udvojenu kaparu. DOKAZ: predmetni ugovor, overen kod Opštinskog suda u ______________, O. br.________/__ od__________godine. Po proteku roka iz predugovora, tužilac je pozvao tuženog da u vezi predmetne prodaje sačine ko načan ugovor o prodaji i da ga overe kod suda, ali je tuženi taj predlog odbio pravdajući se da ima neke druge obaveze u vezi tog stana, zbog čega nije u mogućnosti da postupi po predugovoru stranaka. Pri tom je tuženi predložio tužiocu da mu vrati primljenu kaparu, ali je tužilac to odbio, imajući u vidu da je u predugovoru ugovoreno da će za neizvršenje predugovora odgovorna strana koja je primila kaparu vra titi drugoj strani udvojenu kaparu. DOKAZ: priznanje tuženog i saslušanje stranaka. Kako tuženi nije izvršio svoju obavezu da sa tužiocem zaključi ugovor o prodaji u vezi predmetne stvari, odnosno kako je odustao od zaključenja tog ugovora, stekli su se uslovi iz predugovora da tuženi isplati udvojenu kaparu, koja iznosi __________dinara. 86

j I \\

Tužilac predlaže da po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese sledeću PRESUDU Obavezuje se tuženi _______________, iz___________, da tužiocu _____________, iz____________, isplati __________dinara na ime udvojene kapare, sa zateznom kamatom na taj iznos od _____________godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. ____________godine. u z 11 a c,

U slučaju delimičnog ispunjenja obaveze (čl. 81. ZOO) Delimično ispunjenje postoji kada strana koja je u obavezi ne ispuni svoju obavezu u celini, odnosno is puni je u manjem obimu od ugovorene. Ako dužnik svoju obavezu ispuni delimično, poverilae može da obim svoje obaveze smanji srazmerno delimičnom ispunjenju ispunjenja dužnika. Delimično ispunjenje se sreće naj češće kod ugovora o prodaji, ali se ono javlja i kod nekih drugih ugovora. I još nešto - ako dužnik delimično is puni svoju obavezu, ali je ona značajna samo za potpuno izvršenje njegove obaveze, poverilae može da traži raskid ugovora, ili da se neispunjeni deo obaveze naknadno izvrši. U ovom slučaju, kod primene ovog člana, navedeni institut je od značaja sa stanovišta kapare, odnosno kakva su prava poverioca ako dužnik delimično izvrši svoju obavezu. Pravilo iz tog člana upućuje na zaključak da poverilae ne može tražiti kaparu, ali ako je kaparu primio njegovo pravo je a) da traži ispunjenje ostatka oba veze i naknadu štete zbog zadoenjenja, ili b) može tražiti naknadu štete zbog nepotpunog ispunjenja, ali se u oba slučaja, kad ostvari pravo na naknadu štete, kapara uračunava u naknadu. U drugom slučaju, ako poverilae odbije delimično ispunjenje obaveze dužnika, i raskine ugovor, pa vrati ono stoje primio kao delimično ispunjenje, poverilae može birati između ostalih zahteva koji pripadaju jednoj strani kad je ugovor ostao neizvršen krivicom druge, kako je to propisano stavom drugim ovog člana. Te mo gućnosti su propisane odredbama čl. 262. do čl. 269. ZOO. U svakom slučaju, ako poverilae ostvari pravo na naknadu štete, primljena kapara se uračunava u naknadu. Ovde treba napomenuti i to da sud ispituje činjenicu da lije ispunjenje izvršeno delimično i da li to ispu njenje ima uticaja na utvrđeni rok isporuke, odnosno i da li ima uticaja na preuzete obaveze u odnosu na ćelu ugovorenu stvar, koja za poverioca ne bi bila od značaja ako je ne primi u ugovorenom roku u celini. Ako je u pitanju neznatna količina neispunjene obaveze, uzima se u obzir, ali ne po osnovu delimičnog ispunjenja. Dakle, određene okolnosti, te činjenice i okolnosti, sudovi raspravljaju kao faktičko pitanje.

-

-

-

ODUSTANICA Uloga odustanice (čl. 82. ZOO) Odustanica je pravo jedne strane, verna ugovoru, da ako je odustanica ugovorom predviđena, a druga strana je odustala od ugovora, da može tražiti od te druge strane, da mu isplati kakav iznos ili preda kakvu drugu stvar odredive po rodu, koja predstavlja imovinsku vrednost, kako je to u ugovoru predviđeno. Odustanica se, dakle, ugovora osnovnim ugovorom. Onaj koji je dao odustanicu ima pravo ili da otpočne, odnosno izvr ši obaveze iz osnovnog ugovora, ili da plati ugovorenu odustanicu. Ako strana verna ugovoru primi izjavu druge strane da će odustati od ugovora, ta strana ne može da zahteva izvršenje ugovora. To pravo, kao što je naglašeno, a naime da li će odustati od ugo vora i dati odustanicu, ili će izvršiti ugovor, pripada onome koje obećao odustanicu. Odustanica se mora dati istovremeno sa izjavom o odustajanju od ugovora. Ako strane nisu ugovorile rok do koga dana strana koja je dala odustanicu može odustati od ugovora, taj rok se računa sve dok ne protekne rok određen za ispunjenje njene obaveze. Međutim, mora se voditi računa o odredbama ZOO - kada dužnik dolazi u docnju, a to je jasno određeno u odredbama člana 324. stav 2. ZOO, po kojima "ako rok za ispunjenje nije odre đen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilae pozove da ispuni svoju obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze". U sudskoj praksi je zabeležen slučaj da se odustanicom smatra i odredba ugovora da će stranka koja otka že ugovor, drugoj strani platiti penale u iznosu od 20% od vrednosti robe koja je bila predmet ugovora. 87

Pravo na odustanicu prestaje momentom kada obećavalac odustanice počne sa izvršenjem ugovora, pa se u takvim uslovima ne može odustati od ugovora bez saglasnosti druge strane. U tom slučaju druga strana gubi pravo na odustanicu jer joj pripada samo pravo da zahteva da se ugovor izvrši. Ako strana, obećavalac odustanice, odustane od ugovora, ali to učini iz razloga što je odustanak učinio zbog krivice druge strane, u čiju je korist ugovorena odustanica, obećavalac odustanice nije u obavezi ni na plaćanje odustanice ni na izvršenje ugovora.

Sudska praksa Pravo odustajanja od ugovora Pravo odustajanja od ugovora prestaje kad strana u čiju je korist ugovorena odustanica počne ispunjavati svoje obaveze ili primati ispunjenje od druge strane Iz obrazloženja U toku prvostepenog postupka je utvrđeno daje između stranaka zaključen ugovor dana 11.2.2005 godine, po kome se tužilac obavezao da izradi biznis plan prema metodologiji prihvaćenoj u zemljama sa razvijenom tržišnom privredom (EU), u dva primerka štampana u koloru i da obezbedi usluge posredovanja u cilju dobija-nja kredita. Tužilac se obavezao da biznis plan izradi u roku od 20 dana od dana uplate prve rate i preuzimanja celokupne dokumentacije od naručioca. Cena izrade biznis plana je prema čl. 4. ugovora 120.000,00 dinara, s tim što je prvu ratu tuženi dužan da plati u roku od 5 dana od dana potpisivanja ugovora, a drugu ratu u iznosu od 60.000,00 dinara po završetku posla a pre preuzimanja projekta. Članom 9 ugovora je predviđeno da ugovorne strane mogu da se oslobode ugovorene obaveze davanjem odustanice drugoj strani i to najkasnije u roku od 5 dana od dana zaključenja ugovora, a iznos odustanice je 40.000,00 dinara. Tuženi je mogao da se oslobodi svoje obaveze davanjem odustanice do 17.2.2005 godine. Tuženi je platio iznos od 25.000,00 dinara 1.3.2005 godine, 15.3.2005 godine iznos od 20.000,00 dinara i 26.3.2005 godine iznos od 8.720,00 dinara. Na osnovu utvrđenih činjenica, pravilno prvostepeni sud zaključuje da iznos koji je tuženi platio da se ne odnosi na plaćanje iznosa na ime odustanice, već na plaćanje dela ugovorne rate. Pravo odustajanja od ugovora prestaje kad strana u čiju je korist ugovorena odustanica počne ispunjavati svoje obaveze ili primati ispunjenje od druge strane u smislu čl. 82 stav 5 Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 11798/05).

Kapara kao odustanica (čl. 83. ZOO) Kada stranke ugovore kaparu, onda strana koja daje ili prima kaparu ne može se osloboditi obaveze da time što će vratiti dvostruki iznos kapare, ili dopustiti da kapara propadne, da odustane od ugovora, jer odustanak od ugovora zavisi od druge savesne strane, koja odustanak može prihvatiti - zadržavajući kaparu, ali kod kapare pravilo je da savesna strana može tražiti ispunjenje ugovora, odnosno ne mora primiti dvostruki iznos kapare, ili zadržati iznos kapare prilikom zaključenja ugovora. Stav drugi člana 83. ZOO, uređuje taj odnos tako da ako odustane strana koja je dala kaparu - ona je gubi, a ako odustane strana koja je kaparu primila - ona je udvojeno vraća. Međutim, vraćanje kapare u tim slučajevima smatra se odustanicom, pa vraćanjem kapare, odnosno davanjem dvostruke kapare, ne znači da se od ugovora odustalo, jer se slučaj raspravlja po osnovu odustanice a ne po osnovu kapare. Dakle, ako se kod kapare ne može odustati od ugovora, kod odustanice se može odustati, jer je pravo obećavaoca odustanice ili da izvrši ugovor ili da da odustanicu, kao stoje rečeno u komentaru prethodnog člana. Ako se, pak, uz kaparu ugovori pravo da se može odustati od ugovora, onda se kapara smatra odustani com i svaka strana može odustati od ugovora. U sudskoj praksi je zabeležen slučaj, da kad stranke, pored davanja kapare, ugovore i pravo da modu odustati od ugovora, kapara ima karakter i odustanice, te je ona strana koja je kaparu primila, a odustala od ugovora, obavezna da drugoj strani plati iznos koji odgovara dvostrukom iznosu kapare. U takvom slučaju sud je, u načelu, ovlašćen da umeri iznos koji primalac kapare ima da vrati, ako nađe da bi plaćanje dvostrukog iznosa kapare bilo prekomerno.

ZASTUPANJE Mogućnost zastupanja (čl. 84. ZOO) Zastupnik je lice koje u granicama ovlašćenja, utvrđena zakonom ili opštem aktu pravnog lica, aktu nadležnog organa ili na izjavom volje zastupanog, preduzima određene pravne radnje u korist drugog lica, sa posledicom da pravni poslovi preduzeti od tih lica imaju pravno dejstvo prema onome u čiju je korist zastupanje izvršeno. 88

Iz navedene definicije može se zaključiti da odredbe stava 2. člana 84. ZOO, predviđa sledeće grupe zastupništva, i to: a) zastupnik po zakonu - zakonski zastupnik; b) zastupnik po opštem aktu pravnog lica - statutom ili osnivačkim aktom privrednog društva (preduzeća), od kojih se ovaj drugi akt često naziva "pravila"; v)zastupnik po aktu nadležnog organa - koje se odnosi na zastupanje organa društvene ili građanske organizacije, i g) zastupnik - po volji zastupanog. Zastupnik po zakonu je roditelj prema svojoj maloletnoj deci, a u smislu Porodičnog zakona, zatim to je staralac za poslovno nesposobna, odnosno ograničeno poslovno sposobna lica, takođe prema pom. zakonu, pa zakonsko zastupanje političkih organizacija, državnih organa i drugih organa, za koje je zakonom propisano to ovlašćenje, naravno u pogledu zaštite imovinskih prava tih subjekata, i drugi subjekti za koje je zakonom određeno ko će ih zastupati. Zastupnik po opštem aktu pravnog lica određuje se statutom ili pravilima pravnog lica. To se uglavnom odnosi na privredna društva (preduzeća), bilo kog oblika, s tim stoje Zakonom o privrednim društvima, na primer, propisano da društvo, po pravilu, zastupa direktor, ako tim zakonom nije što drugo određeno. Direktor je po samom navedenom zakonu i zakonski zastupnik društva, ali se njegova prava mogu statutom ili osnivačkim aktom društva ograničiti na zaključenje određenih ugovora ili na vršenje drugih pravnih radnji, a može se odrediti da direktor, odnosno lice ovlašćeno za zastupanje zaključuje ugovore i vrši druge pravne radnje samo uz saglasnost, na primer, upravnog odbora. Ovlašćenja zastupnika društva, pa samim tim i direktora, moraju se upisati u registar privrednih društava - saglasno statutu ili osnivačkom aktu. Zastupnik po aktu nadležnog organa se uglavnom odnosi na društvene i građanske organizacije. Društvene organizacije mogu biti razna udruženja, u užem smislu i udruženja kao posebni oblik društvenih organizacija - društveno političke organizacije, u širem smislu, dok građanske organizacije, kao pravna lica, ostvaruju cilj svog postojanja radi zaštite svoje određene (privatne) imovine, odnosno ostvarenja interesa članstva, korisnika te institucije, koji su se udružili na osnovu ustavom propisanih prava, a utvrđeni određenim zakonom. Kod privrednih društava, zakonski zastupnik je, po pravilu, direktor ili upravni odbor, ako osnivačkim aktom društva sa ograničenom odgovornošću nije određeno da neko drugo lice zastupa društvo. Prema članu 25. Zakona o privrednim društvima, zastupnik privrednog društva dužan je prema privrednom društvu da poštuje sva ograničenja ovlašćenja na zastupanje utvrđena osnivačkim aktom, ugovorom ortaka ili članova društva, statutom ili odlukom nadležnog organa društva. Kod ortačkog društva, kao privrednog društva, ovlašćenje za zastupanje ortačkog društva ima svaki ortak, ako osnivačkim aktom nije drukčije određeno. A ako su dva ili više ortaka ovlašćeni da zastupaju ortačko društvo, svaki od ortaka ovlašćenje da postupa samostalno, ako osnivačkim aktom nije drukčije određeno. Zastupnik po volji zastupanog podrazumeva zastupanje nekog lica radi ostvarivanje, odnosno zaštite nekih njegovih prava, koje nije u domenu davanja punomoćja, jer prava zastupnika proizilaze iz ugovora o zastupanju. Tako, na primer, kod ugovora o obaveznom ili kasko osiguranju vozila, osiguravajuća organizacija preuzima prava da oštećenog zastupa radi ostvarenja i svojih interesa, ili kod ugovora o ortakluku, po kome se može ugovoriti da jedan od ortaka zastupa ortačko društvo, odnosno vođenje poslova, ako ugovorom nisu odredili da svi vode ortačke poslove, u kom slučaju se, i pored toga, njihovim pravilima određuje ko zastupa društvo i koji je njegov, odnosno njihov obim ovlašćenja u tom zastupanju. Dakle, u ovom slučaji radi se o ugovornom punomoćju, po kome jedno lice ovlašćuje drugo lice da u njegovo ime i za njegov račun izvrši, odnosno obavi određene pravne radnje, uz naknadu ili besplatno.

Dejstvo zastupanja (cl. 85. ZOO) Dejstvo zastupanja ima u vidu zaključenje ugovora i vršenje drugih pravnih poslova od strane zastupnika - u ime zastupanog lica, u granicama ovlašćenja koje ima, odnosno koje je dobio zastupnik, a obaveze iz zaklju čenog ugovora koje preuzme zastupnik obavezuju neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu, a kod drugih pravnih poslova samo prema zastupanom licu. Stav prvi člana 85. ZOO, dakle, naglašava ugovor kao pravni posao, a stav drugi "ostale pravne poslove", pri čemu razlika postoji u tome što po pravom stavu ugovor obavezuje neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu, dok po drugom stavu pravno dejstvo, odnosno učinak se vezuje samo prema zastupanom. Osnovni pravni posao se iskazuje kroz ugovor, pa imajući u vidu da zakon propisuje i način postupanja, odnosno obavezivanj a i po drugim pravnim poslovima, treba naglasiti da se pravni poslovi odnose ne samo na ugovore već i na sve druge pravne poslove, tj na sve imovinsko pravne poslove koje preduzima zastupnik. Osnovni sadržaj ustanove zastupništva podrazumeva postojanje njegove sposobnosti da može uspešno da vrši funkciju zastupnika, odnosno da ima lična svojstva i sposobnosti potrebne za vršenje funkcije zastupnika, 89

da je za vršenje te funkcije dao pristanak, kao i da ima ovlašćenje zastupanog, o čemu je bilo reci u komentaru člana 84. ZOO. Zastupnik pri zaključenju kakvog ugovora ili preduzimanja kakvog drugog pravnog posla, nastupa u svoje ima, ali se u svim tim pravnim poslovima mora naglasiti da to lice, koje zaključuje ugovor ili preduzima određenu pravnu radnju, nastupa kao zastupnik, jer bi se u protivnom smatralo da je pravni odnos nastao između tog lica i drugog lica, a učinak tog pravnog odnosa ne bi stvarao obaveze za zastupanog. Zastupnik po samoj svojoj funkciji istupa u pravnom prometu u svoje ime ali za račun zastupanog. To se zaključuje i iz sadržine odredbe stava 3. člana 85. ZOO, u kojoj se naglašava da druga strana mora znati da se nalazi u pravnom odnosu sa zastupanim, a preko njegovog zastupnika. Zastupnik je, dakle, dužan da obavesti drugu stranu sa kojom stupa u ugovorni odnos da je on zastupnik određenog lica, a ako zastupnik pri zaključenju ugovora ne naglasi da je zastupnik, ugovor proizvodi pravno dejstvo za zastupanog, ali samo ako je druga strana iz ugovora ovo znala, ili je iz okolnosti mogla da zaključi da on istupa kao zastupnik. I ovde se ukazuje da se ovaj slučaj odnosi samo kod ugovora, a ne i kod drugih pravnih poslova, jer na to upućuje sadržina stava 3. člana 85. ZOO, koja naglašava samo "ugovor" koji proizvodi pravno dejstvo. Kod drugih pravnih poslova to nije potrebno naglašavati, jer se iz samog pravnog posla vidi da se radi o pravima i obavezama zastupanog, pa druga strana mora znati da zastupnik vrši određena prava zastupanja u korist zastupanog. Međutim, i ovde mora da se naglasi da dejstvo zastupanja kod ostalih pravnih poslova obavezuju samo zastupano lice, ali ne i drugu stranu, kakav je slučaj kod ugovora.

Prenošenje ovlašćenja (čl. 86. ZOO) Osnov za mogućnost zastupanja nalazimo u članu 84. ZOO, kojim je propisano da se ugovor, kao i drugi pravni posao može preduzeti i preko zastupnika, kao i da se ovlašćenje o zastupanju zasniva, pored ostalih oblika, i na izjavi volje zastupanog, dakle putem punomoćja. Odredbe člana 86. ZOO, po pravilu, ne dozvoljavaju prenošenje ovlašćenja zastupnika na druga lica. Zastupnik to može učiniti, odnosno preneti svoja ovlašćenja na drugog, samo ako mu je to zakonom ili ugovorom dozvoljeno. Tako, na primer, odredbama o zastupanju prema Zakonu o privrednim društvima, propisane su granice ovlašćenja lica koja zastupaju društvo, ali se drugim odredbama istog zakona propisuju i prava zastupnika da može u okviru svojih ovlašćenja, dati drugom licu pismeno punomoćje da zastupa društvo, koje može biti ograničeno na određenu vrstu poslova ili na određene poslove, s tim da ta ograničenja imaju dejstva prema trećem licu samo ako je ono za njih znalo ili moralo znati. Kod prokure, prema Zakonu o privrednim društvima, prokurista ima ovlašćenja za zaključivanje ugovora i vršenje pravnih poslova i radnji u vezi s delatnošću društva, ali on prema odredbama člana 27. istog zakona, ne može preneti prokuru na drugo lice. U drugom slučaju, prema Zakonu o advokaturi (čl. 21.) - "u pružanju pravne pomoći advokata može da zameni drugi advokat, ako zakonom nije drugačije određeno", što znači da mu može preneti sva svoja ovlašćenja, bilo zajedno ili više ročišta, ili do okončanja spora (ako se davalac zameničkog punomoćja nalazi u drugom mestu), osim ako zakonom nije drukčije određeno. Prema Zakonu o parničnom postupku, advokatski pripravnik može zamenjivati svog principala, advokata, i to samo pred sudom prvog stepena, pod uslovom da visina spora ne prelazi zakonom utvrđeni iznos, njegovog prava za zastupanje. U navedenim primerima vidi se kada zastupnik može preneti svoja ovlašćenja na drugo lice, bilo da je to ovlašćenje propisano zakonom, bilo daje to pravo određeno ugovorom. Izuzetno, prema stavu 2. člana 86. ZOO, zastupnik i bez prava na prenos svojih ovlašćenja, to može učiniti ako je sprečen okolnostima da posao lično obavi, a interesi zastupanog zahtevaju neodložno preduzimanje pravnog posla. Reč "izuzetno" stvara još jednu mogućnost prenošenja svojih ovlašćenja na drugog, ali ta mogućnost predviđa dva uslova, prvo, daje zastupnik objektivno sprečen da posao lično obavi, a drugo, daje neodložno preduzimanje pravnog posla, zbog čega je zastupnik prinuđen da ovlasti drugo lice da za njega obavi određeni posao.

Prekoračenje granica ovlašćenja (čl. 87. ZOO) Zastupnik može raditi samo u granicama dobijenih ovlašćenja. Ako u granicama tih ovlašćenja preduzme kakvu radnju u korist zastupanog, obaveze iz takve radnje obavezuje zastupanog. Međutim, ako zastupnik prekorači granice ovlašćenja, zastupani je u obavezi samo ukoliko odobri prekoračenje. I u prvom i u drugom slučaju važi ranije izneto pravilo, daje druga strana morala znati ili je mogla da zaključi iz okolnosti ugovora, odnosno drugog pravnog posla, da zastupnik vrši određene radnje u ime zastupanog. U protivnog, zaključeni ugovor ne obavezuje zastupanog, već zastupnika kao daje ugovor zaključio u svoje ime i za svoj račun. Kod prekoračenja granice ovlašćenja bitno je da l i j e drugo lice znalo za prekoračenje ovlašćenja, u kom slučaju ga zaključeni ugovor obavezuje, prihvatajući rizik zaključenog posla, dok zastupani ima pravo, ako sazna za tako zaključeni ugovor, da ne odobri to prekoračenje ili da se smatra kao daje dao takvo ovlašćenje zastupniku. U svakom slučaju, pravilo je da zastupnik ne srne da prekorači granice ovlašćenja, jer ga ugovor zaključen protivno datim ovlašćenjima obavezuje. 90

Ugovor koji je zaključio zastupnik u granicama ovlašćenja obavezuje zastupanog, u kom slučaju se ne traži njegovo odobrenje, ali ako je u pitanju ugovor koji je po vrsti stvari predmet ovlašćenja, on obavezuje zastupanog do granice tog ovlašćenja, ali ako se to ne može odvojiti, u tom slučaju zaključeni ugovor sa prekoračenjem ovlašćenja ne obavezuje zastupanog, osim ako ga zastupani naknadno ne odobri. Ako ga ne odobri smatra se daje odobrenje odbijeno, pa posledice tako zaključenog ugovora moraju rešavati zastupnik i drugo lice koje je subjekt tog ugovora, naravno ako to drugo lice nije znalo niti je moralo znati za to prekoračenje, odnosno da se ugovor ili drugi pravni posao preduzima u korist zastupanog, ali i u slučaju ako je znalo daje zastupnik prekoračio ovlašćenje i tada je u obavezi prema zastupniku a ne prema zastupanom. Odobrenje koje daje zastupani ima značaja u toliko što mu se od zastupnika ostavlja određeni rok u kome treba da se izjasni da li prihvata ugovor sa preko račenim ovlašćenjem, ali zastupanog taj rok ne obavezuje, pa se smatra da ako se zastupani do određenog roka nije izjasnio o predloženom odobrenju, da takvo odobrenje nije ni dao. U stavu drugom člana 87. ZOO navodi se "rok koji je redovno potreban da se ugovor takve vrste razmotri i oceni", što znači da se zastupanom mora dostaviti takav ugovor, posle čega teče taj rok - kako je propisano, ili kako je u traženom odobrenju navedeno. Inače, ako rok nije određen za traženo odobrenje od zastupanog, taj rok u smislu zakonskog rešenja, po pravilima poslovanja iznosi osam dana, ali može trajati i duže ako zaključeni ugovor predstavlja posebnu složenu vrstu ugovora, za koji je potrebno više vremena radi provere nekih okolnosti od kojih zavisi da li će i kada zastupani dati traženo odobrenje. Odredbe stava 3. pom. člana propisuju da ako je dato odobrenje za ugovor kojim je prekoračeno ovlašćenje, da taj ugovor ima povratno dejstvo, odnosno da se primenjuje od trenutka zaključenja ugovora, odnosno preduzimanja nekog drugog pravnog posla, osim ako strane ne odrede drukčije. U ovom slučaju pravo je zastupanog da se izjasni o roku od kada će se ugovor ili neki drugi pravni propis primenjivati, ali se po pravilu, u praksi, zastupani prilagođava roku koji su utvrdile ugovorne strane, odnosno zastupnik i druga ugovorna strana. U navedenim slučajevima druga strana je u težem položaju, posebno ako nije znala niti morala znati da zastupnik zastupa drugo lice, ili da zastupnik pri zaključenju ugovora prekoračuje granice ovlašćenja, a pri tom se ne dobije potrebno odobrenje od zastupanog. Zbog toga je stavom 4. člana 87. ZOO propisano pravo drugog lica, da ako nije znalo za prekoračenje ovlašćenja, da može odmah po saznanju za prekoračenje, ne čekajući da se zastupani o ugovoru izjasni, da on može zastupniku, dakle licu sa kojim je zaključilo takav ugovor, da izjavi da se ne smatra obaveznim po tom ugovoru. U tom slučaju drugo lice ima pravo na naknadu štete od lica sa koj i m je zaključilo ugovor bez ovlašćenja zastupanog - ako druga strana nije znala niti je morala znati da zastupnik nije imao ovlašćenje. Mada u stavu 5. člana 87. ZOO stoji pravilo da ako zastupani odbije odobrenje u vezi zaključenog ugovora po osnovu prekoračenja ovlašćenja, da su zastupnik i zastupani odgovorni za štetu koju je druga strana pretrpela, ako ova strana nije znala niti je morala znati za prekoračenje ovlašćenja, ipak to pravilo treba ceniti i sa stanovišta obaveze drugog lica da se pre zaključenja ugovora mora obavestiti o ovlašćenjima zastupnika, bilo time što će njegova ovlašćenja proveriti iz isprava koje ima za vršenje poslova zastupanja, ili preko registra privrednih subjekata, u kom slučaju podaci upisani u tim ispravama, odnosno navedenom registru stvaraju drugi osnov među strankama u odnosu na napred izneto propisano pravilo o solidarnoj odgovornosti zastupnika i drugog lica, jer je drugo lice u tom slučaju moralo znati za prekoračenje ovlašćenja. Samim tim, prema drugoj strani, koja je pretrpela štetu, stoje okolnosti o kojima je ona morala da vodi računa prilikom zaključenja ugovora, čime se umanjuju njeni izgledi za potpunu naknadu štete

Sudska praksa Prekoračenje ovlašćenja i odobrenje Kada zastupani prihvati ponudu za zaključenje ugovora, koji je zaključilo lice prekoračenjem svojih ovlašćenja, time odobrava zaključeni ugovor, a odobrenje ima povratno dejstvo Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je obavezao tuženog da plati tužiocu naknadu za autorsko delo sa pripadajućom kamatom, nalazeći da ugovor zaključen 15.6.1997. godine proizvodi pravno dejstvo. Kod utvrđene činjenice daje tužilac ugovor zaključio u prostorijama tuženog, te daje ugovor u ime druge ugovorne strane potpisao Z.L., koji se tužiocu predstavio kao direktor i prezentovao mu i svoju vizitkartu, a koji je sa tuženim 15.4.1997. godine i 26.6.1997. godine zaključio ugovor o privremenom vršenju poslova i to sa važnošću od 21.3. do 21.6.1997. godine i od 23.6. do 23.9.1997. godine, za poslove organizacije i ustrojstva Sektora za turizam u okviru tuženog, ekonomsko-komercijalni program i realizaciju poslovanja, neposredne poslove vezane za realizaciju ugostiteljskih iprevoznih kapaciteta za sezonu leto 1997. godine u zemlji i inostranstvu, daje (Z.L) primao platu koja je prema aktima tužene određena za direktora, a na radnom mestu bio poznat kao 91

direktor sektora, daje ugovor od 15.6.1997, godine overen pečatom tuženog i zaveden u delovodni protokol tuženog, ne mogu se prihvatiti navodi tuženog da je ugovor potpisalo neovlašteno lice i da zbog toga ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, već se može raditi samo o prekoračenju granica ovlaštenja. Međutim, s obzirom da je tužilac izvršio svoju obavezu i:: spornog ugovora, odnosno izradio scenario i uradio interpretaciju radio reklama i tonskog dela video reklame, daje započeto iskorištavanje ovog autorskog dela prikazivanjem na RTV "Pink", daje reklamna kampanja finansirana za potrebe tuženog, kao i daje tadašnji generalni direktor tuženog imao saznanja o naručenom poslu i nije se protivio izvršenju ugovora, niti je tužioca blagovremeno obavestio da ne odobrava ugovor, to je po nalaženju Vrhovnog suda, prvostepeni sud pravilno zaključio daje tuženi prihvatio ponudu za zaključenje ugovora u smislu člana 39. stav 2. Zakona o obliga-cionim odnosima i time odobrio zaključeni ugovor u smislu člana 87. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, po kome kada zastupnik prekorači granice ovlaštenja, zastupani je u obavezi samo ako naknadno odobri prekoračenje, i u skladu sa stavom 3. istog člana, odobrenje u tom slučaju ima povratno dejstvo. Imajuti u vidu daje na ovaj način (prihvatanjem reklame, odnosno tužiočeve obaveze iz ugovora), tuženi odobrio osporeni ugovor, zbog čega on proizvodi pravno dejstvo u smislu člana 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno stvara prava i obaveze za ugovorne strane. Tužiocu, koji je u celosti izvršio svoju ugovornu obavezu, autorska naknada preuzeta ugovorom nije isplaćena, zbog čega on osnovano od tuženog, kao druge strane, zahteva izvršenje ugovorne obaveze (isplatu ove naknade) i to sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa odredbom člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gž. 58/06 od 3. oktobra 2006. godine).

Zaključenje ugovora od strane neovlašeenog lica (cl. 88. ZOO) Neovlašćeno lice za zastupanje je lice koje se, prilikom zaključenja nekog ugovora ili preduzimanja nekih pravnih poslova, predstavi kao zastupnik nekog lica, iako takvo ovlašćenje nema, ali isto tako smatra se da je ugovor zaključen od neovlašćenog lica, kada je taj ugovor zaključen na osnovu ovlašćenja čije je važenje prestalo zbog isteka roka, ili opoziva ranije datog ovlašćenja. Ugovor koji je zaključilo lice kao zastupnik u ime i za račun drugog, a za tu pravnu radnju nije bilo ovlašćeno, ne obavezuje neovlašćeno zastupanog. Takav ugovor može da proizvodi pravno dejstvo samo ako ga neovlašćeno zastupani naknadno odobri, u kom se slučaju njegova valjanost primenjuje od trenutka njegovog odobrenja. Ugovor koji je zaključen bez ovlašćenja ima pravno dejstvo ako ga naknadno odobri neovlašćeno zastupani, i to na zahtev stranke sa kojom je ugovor zaključen. Inicijativu za raščišćavanje stanja nastalog zaključenjem takvog ugovora, kako se u jednoj sudskoj odluci navodi, mora doći od stranke koja je bila valjano zastupana. Prema tome, stranka koja je zaključila ugovor sa licem kao punomoćnikom u ime drugoga, ali bez njegovog ovlašćenja, mora da pozove neovlašćeno zastupano lice, da od njega zatraži da zaključeni ugovor naknadno odobri, ostavljajući mu potreban rok za takvo izjašnjenje. U tom slučaju, neovlašćeno zastupani može naknadno, u određenom roku, da da odobrenje na zaključeni ugovor, sa povratnim dejstvom ili nekim drugim rokom stupanja na snagu, odnosno izvršenja, ili ako to odobrenje ne da, ili se ne izjasni o predlogu u ostavljenom roku, smatra se da više nije vezan ugovorom, što znači da ima pravo na naknadu do tada učinjenih troškova ili naknadu štete, ali samo od licu koje se predstavilo kao zastupnik drugog bez njegovog ovlašćenja. No, u svakom slučaju, tako zaključeni ugovor smatra se kao da nije ni zaključen. Prema jednoj sudskoj odluci, stranka se ne može u svakom slučaju pozivati daje neovlašćeno zastupana, jer ako ona ne može osporiti punovažnost ugovora o prodaji, koji je zaključio njen trgovački putnik, bez obzira na ovlašćenja koje je imao, ako je pre toga ispunjavala svoje obaveze iz ranijeg ugovora koje je sklopio isti trgovački putnik sa istim preduzećem, pretpostavka je da zastupani odgovara za obaveze koje je stvorio trgovački putnik

Sudska praksa Zaključenje ugovora od strane neovlašćenog lica Neovlašćeno zastupanog ne veže ugovor koji je u njegovo ime zaključilo lice koje nije njegov zastupnik, odnosno punomoćnik, kada se to lice lažno predstavilo kao zastupnik, ili kada je druga strana bila u zabludi Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju utvrđeno je da Vlada nikada nije donela odluku da se proda sporna nepokretnost, niti postoji odluka da se da punomotje prvotuženom da zaključi sporni ugovor 6 otuđenju nepokretnosti sa drugotuženom. Suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je sporni ugovor nepostojeti pravni posao, u nedostatku saglasnosti volje vlasnika, što ugovor čini nevažetim pravnim poslom, a on neproiz92

vodi pravna dejstva od samog početka. Ovakvi pravni poslovi se ne mogu ni konvalidirati shodno Članu 107. Zakona o obligacionim odnosima, po kome ništav ugovor ne postaje punovažan kada zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. Isticanje u reviziji daje u konkretnom slučaju trebalo imati u vidu član 107. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje da, ako je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor je izvršen, ništavost se ne može isticati, je neosnovano. Ovde se radi o apsolutno ništavom ugovoru jer je zaključen protivno prinudnim propisima, pa takav ugovor ne može postati valjan kada zabrana ili kakav drugi uzrok ni štavosti naknadno nestane. Pozivanje revidenta na član 87. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, koji propisuje da ako zastupani odbije odobrenje, da su zastupnik i zastupani solidarno odgovorni za štetu koju je druga strana pretrpela, ako ona nije znala, niti je morala znati za prekoračenje ovlaštenja, nije prihvatljivo. U konkretnom slučaju se ne radi o prekoračenju ovlaštenja u granicama ovlaštenja, već nepostojanju ovlaštenja prvotuženog kao zakonskog zastupnika, a koje bi bilo zasnovano na zakonu, statutu ili drugom aktu nadležnog organa ili na izjavi volje zastupanog (punomotja). Tužioca ne veže ugovor koji je u njegovo ime zaključila osoba koja nije njegov zastupnik, odnosno punomotnik, pa i kada se ta osoba lažno predstavila kao zastupnik, ili kada je druga strana bila u zabludi. Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 393. ZPP, odlučio kao u izreci. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2642/05 o
tu publikaciju vratio tužiocu dana 3. 7. 2002. godine, jer je Vlada Republike Srbije na osnovu Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluga i o uslovima davanja na privremeno korištenje sredstava preduzeća, donela rešenje o preduzimanja mera u Deoničarskom društvu za proizvodnju kotrljajućih ležajeva i kardana, kojim se suspenduju svi organi u tom društvu, i kojim se za vršioca dužnosti direktora imenuje M. B. Rešenje je doneto dana 24. 7. 2001. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i činjeničnih i pravnih zaključaka koje je izveo iz tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu člana 17, člana 262. stav 1. i člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, održao na snazi rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u N. S. od 10.6.2003. godine, u delu u kojem je tuženi obavezan da plati tužiocu 34.800,00 dinara na ime glavnog duga sa zateznom kamatom od 1. 4. 2002. godine do isplate. Viši trgovinski sud se ne slaže sa izborom zakonskih odredaba, odnosno sa izborom materijalnog prava koje je primenio prvostepeni sud presuđujući sporni pravni odnos između parničnih stranaka. Iz činjeničnih navoda koje je u toku prvostepenog postupka iznosio tuženi, proizlazi daje on svoju odbranu zasnovao na pravnom institutu zaključenja ugovora od strane neovlašćenog lica, iako to decidno nije naveo. U toj situaciji prvostepeni sud je morao da primeni odredbe člana 88. Zakona o obligacionim odnosima. Tako je odredbom člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugoga bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri. Dakle, radi se o zastupništvu bez ovlašćenja, koje postoji kad zastupnik zaključi ugovor iako nikada nije imao ovlašćenja za to, ili ako je pri zaključenju ugovora svojstvo zastupnika prestalo da postoji licu koje je u ime zastupanog zaključilo ugovor. Zakonodavac ne ostavlja zastupanje bez ovlašćenja bez ikakvoga dejstva, jer ugovor koje je zaključilo lice koje nije zastupnik u ime zastupanog, potencijalno je ugovor zastupanog. Zastupani ima mogućnost, da ovakav ugovor, koji ga po pravilu ne obavezuje, naknadno odobri (stav 1. člana 88. Zakona o obligacionim odnosima). Odobrenje se daje zastupniku ili njegovom partneru sa kojim je zastupnik zaključio ugovor. Dok se ne da odobrenje od strane zastupanog, ugovor ,,lebdi", „visi" i nepunovažan je. Ali ovo stanje ne može trajati do u beskonačnost. Zastupani može odobriti ugovor zaključen od strane neovlašćenog lica, i to bilo izričito, bilo konkludentnom radnjom. U ovom sporu tuženi je vratio publikaciju koju mu je isporučio tužilac, što dalje znači da zastupani nije odobrio ovaj ugovor. Pošto predmetnog ugovora nema, onda nema ni obaveze tuženog da ispuni obavezu iz tog ugovora, a to je plaćanje naknade za isporučenu publikaciju u utuže-nom iznosu. Pitanje savesnosti tužioca, kao ugovarača neovlašćeno zastupanog, nije od značaja u parnici u kojoj tužilac kao isporučilac publikacije traži cenu za istu. Ovo stoga što se radi o tužbenom zahtevu za izvršenje ugovora koji nije ni nastao. Postoje činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, to je, kako je već prethodno navedeno, Viši trgovinski sud preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev i ukinuo rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave u obavezuju-ćem delu. (Presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 576/05 od 31. 1. 2005. godine); "Činjenica daje ugovor zaključen sa zastupnikom bez ovlašćenja snabdeven pečatom, nije od uticaja na njegovu punovažnost, ukoliko neovlašćeno zastupani odbije da takav ugovor ratifikuje" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 669/98); "Kod blagovremene notifikacije tuženog (odmah po dobijanju računa), da ne odobrava ugovor (otpremnicu) zaključen od neovlašćenog lica, tužilac kao nesavesni saugovorač zastupnika bez ovlašćenja ne može se dalje sa uspehom pozivati na okolnost daje ugovor snabdeven pečatom tuženog i daje eventualna zloupotreba pečata interna stvar tuženog - saugovorača koji je bio neovlašćeno zastupan " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 355/98); "Ako neovlašćeno zastupani ugovor ne odobri, smatra se kao da ugovor nije ni zaključen. Naime, ugovor koji je potpisalo neovlašćeno lice kada ga neovlašćeno zastupani ne odobri, smatra se kao da ne postoji. Kada tuženi ugovor nije odobrio, već je tužioca izričito obavestio daje ugovor potpisan od neovlašćenog lica, na prevaren način, i da ga on ne odobrava, onda je tužilac sve stoje činio posle toga činio po sopstvenoj volji, na sopstveni trošak i sopstveni rizik. Zapravo, kada ugovor ne postoji za takvo ponašanje tužioca, tuženi ne može da bude odgovora " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 429/00); "Ako neovlašćeno zastupano lice naknadno odobri ugovor koji je u njegovo ime zaključio drugi, ugovor važi, bez obzira koliko je vremena prošlo od zaključivanja do odobravanja ugovora" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1030/96).

94

PUNOMOCJE Davanje punomoćja (cl. 89. ZOO) Punomoćje je ovlašćenje - izjava kojom jedno lice (vlastodavac) ovlašćuje drugo lice (pravnim poslom) da ga zastupa, odnosno da svojom izjavom volje stvara pravne učinke za vlastodavca. Punomoćje može biti u raznom obimu ovlašćenja. Tako, ako je punomoćnik dobio ovlašćenje da zastupa vlastodavca u svim poslovima koji su predmet njegovog poslovanja, onda vlastodavac daje punomoćniku generalno punomoćje, a ako je punomoćnik ovlašćen da poslodavca zastupa samo u jednom određenom poslu, onda vlastodavac daje punomoćniku posebno ovlašćenje. Punomoćje može biti neograničeno ili ograničeno, zavisno od toga da li je vlastodavac punomoćnika ovlastio da pri obavljanju poslova po punomoćju postupa prema njegovim uputstvima. Punomoćnik je dužan da se i kod neograničenog i kod ograničenog punomoćja pridržava i sporazumeva sa svojim vlastodavcem o tome kako će u nekom poslu, ili svim poslovima u celini, postupati. Ako je punomoćje neograničeno, punomoćnik mora da postupa po svom najboljem znanju i savesti. Ako je, pak, punomoćje ograničeno, ono se mora navesti u punomoćju, kako drugu stranu ne bi doveo u zabludu o granicama datih ovlašćenja, ali se punomoćnik i u tom slučaju, ako je potrebno, mora konsultovati sa svojim vlastodavcem i od njega dobiti potrebna uputstva za zaključenje kakvog pravnog posla. Punomoćnik koji kod ograničenog punomoćja ne postupa na navedeni način čini zloupotrebu prava punomoćja, a ako prekorači ovlašćenja iz ograničenog punomoćja onda odgovara svom vlastodavcu, osim ako vlastodavac naknadno ne odobri takvo njegovo postupanje. U svakom slučaju, ugovor koji je zaključio punomoćnik obavezuje vlastodavca, osim ako druga strana nije znala niti morala znati da su ovlašćenja punomoćnika ograničena. Pravilo o postojanju i obima punomoćja, a naime da su oni nezavisni od pravnog odnosa na čijoj je osnovi punomoćje dato, upućuje na zaključak da je punomoćje koje daje vlastodavac jednostrani pravni posao, kojim on izražava svoju volju da ga jedno lice - punomoćnik zastupa, odnosno da za njegov račun preduzima pravne poslove. Davanjem ovlašćenja za zastupanje stvara se odnos između vlastodavca i punomoćnika, kao njihov interni odnos, a sadržina punomoćja kojim se punomoćnik ovlašćuje da izvrši odrešene radnje iz punomoćja, predstavljaju pravnu osnovu za obavezivanje vlastodavca prema trećim licima, sa kojim punomoćnik zaključuje ugovor, odnosno određeni pravni posao. Punomoćje može biti dato i ugovorom zaključenim između vlastodavca i punomoćnika, u kom slučaju se radi o dvostranom pravnom poslu. Navođenjem reci u članu 92. stav 1. ZOO da "vlastodavac može po svojoj volji suziti ili opozvati punomoćje, čak ako se ugovorom odrekao tog prava", upućuje na zaključak da se punomoćje može i ugovarati, sve u cilju isticanja i zaštite volje vlastodavca, koji ne moraju biti poznati trećim licima. Tako, na primer, vlastodavac može dati punomoćje punomoćniku za zastupanje u sporu kod suda, ne navodeći bilo kakva ograničenja u punomoćju dato advokatu, jer su Zakonom o parničnom postupku propisane radnje koje advokat može samostalno da vrši, ako mu u punomoćju nisu ograničena, ali ako je u ugovpru zaključenom između vlastodavca i punomoćnika predviđeno da punomoćnik neće preduzeti neku određenu radnju u tom postupku, kao na primer da neće prihvati povlačenje tužbe bez odricanja od tužbenog zahteva, a punomoćnik na sudu prihvati samo povlačenje tužbe, onda se ta nesaglasnost tiče samo vlastodavca i punomoćnika, te ako je zbog toga nastala kakva šteta za vlastodavca, punomoćnik je dužan daje naknadi, jer se nije pridržavao naloga iz ugovora datog od strane vlastodavca. Odredbe stava 3. člana 89. ZOO imaju u vidu da "punomoćnik može biti i pravno lice", ali po logici stvari one se odnose samo na ugovore i druge pravne poslove koji nastaju u pravnom prometu, a ne i kada se radi o zastupanju pred sudovima, imajući u vidu daje odredbama ZPP propisano da u parničnim stvarima punomoćnik može biti svako sposobno fizičko lice koje je potpuno poslovno sposobno, odnosno advokat, kome se za svako zastupanje određuje obim njihovih ovlašćenja u zastupanju stranke, osim ako samim zakonom nije propisano koja prava je ovlašćen da vrši advokat, ako mu nisu bliže određena ovlašćenja u punomoćju. To se, naravno, odnosi i na zastupanje u upravnom postupku. Međutim, u pravnom prometu, kod poslova prometa robom i usluga, kao i kod drugih poslova pravnog prometa (komision, prevoz, špedicija i dr.), pravno lice može biti ovlašćeno da bude punomoćnik drugom licu, po pravilu drugom pravnom licu, ali prema formulaciji stava 3. pom. člana, znači da pravno lice može biti može biti punomoćnik i fizičkom licu, ali samo u poslovima pravnog prometa. Za razliku od ugovornog punomoćstva postoji zakonsko, statutarno i sudsko zastupništvo. Državne i druge ustanove utvrđene zakonom zastupa u pogledu njihovih imovinskih prava i interesa u parničnom, izvršnom, krivičnom i drugim postupcima pred sudovima, kao i u upravnom, prekršajnom postupku, odgovarajuće javno pravobranilaštvo. Punomoćstvo u privrednim društvima određuje se statutom, odnosno ugovorom o osnivanju tih društava. Ako tim aktima nije određeno lice koje zastupa organizaciju udruženog rada, zastupa je njen inokosni izvršni organ. 95

Obim ovlašćenja za zaključenje ugovora u ime privrednog društva određuje se osnivačkim aktom, ugovorom ortaka ili članova društva, statutom ili odlukom nadležnog organa društva. Punomoćnik u parnici je najčešće advokat, ali tu funkciju može vršiti i drugo lice, kako to propisuju odredbe Zakona o parničnom postupku. Punomoćstvo može biti samo u granicama sa kojima raspolaže davalac punomoćja. Ovlašćenje može biti generalno i specijalno. Generalno punomoćje je ono koje se izdaje za zaključenje ugovora jedne ili više vista, za obavljanje svih ili određenih radnji. Specijalno punomoćje je ono koje se izdaje za zaključenje jednog ili više određenih ugovora, odnosno za obavljanje jednog određenog pravnog posla. Punomoćstvo može biti opozvano, a može prestati i otkazom. Isto tako punomoćstvo može prestati izvršenjem određenog posla za koje je dato punomoćstvo, kao i iz drugih razloga (prestanak privrednog društva i dr.).

Sudska praksa Naknadno odobrenje za ugovor zaključen od strane neovlašćenog lica ne mole se učiniti konkludentnom radnjom Punomoćje za zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnostije ovlašćenje za zastupanje koje vlastodavac daje punomoćniku u zakonom propisanoj formi: u pismenom obliku i uz overu potpisa vlastodavca kod suda, zato se naknadno odobrenje za ugovor zaključen od strane neovlašćenog lica ne može učiniti konkludentnom radnjom. Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u pismenom predugovoru od 3.12.1998. godine o kupoprodaji sporne nepokretnosti navedeno je da se ugovor zaključuje između tužilaca i tuženog. U ime tužilaca kao kupaca ovaj predugovor potpisao je sin tužilaca koji za zaključenje ovog predugovora nije imao punomoćje tužilaca. Tuženom je platio polovinu kupoprodajne cene, koja je predugovorom određena u iznosu od 32.000 DEM. Potpisi ugovarača nisu overeni pred sudom, a u ugovoru je konstatovano daje nepokretnost predata kupcima. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da ugovor od 3.12.1998. godine koji je u ime tužilaca, kao kupaca sporne nepokretnosti, zaključio njihov sin koji za to nije bio ovlašćen, ne proizvodi pravno dejstvo jer ga tužioci nisu naknadno odobrili, pa se u ovakvom slučaju smatra da ugovor nije ni zaključen u smislu člana 88. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Prema članu 89. stav 1. i članu 90. ZOO punomoćje je ovlašćenje za zastupanje koje vlastodavac pravnim poslom daje punomoćniku, a forma propisana zakonom za neki ugovor ili koji drugi pravni posao važi i za punomoćje za zaključenje tog ugovora, odnosno za preduzimanje tog posla. Za ugovor o kupoprodaji nepokretnosti članom 4. Zakona o prometu nepokretnosti propisana je pismena forma i overa potpisa ugovarača kod suda, pa i za punomoćje za preduzimanje ovakvog pravnog posla kupoprodaju nepokretnosti važi ista forma, kao us lov punovažnosti ovlašćenja za preduzimanje radnje zaključenja kupoprodajnog ugovora u ime vlastodavca. Tužioci nisu ovlastili potpisnika pobijanog ugovora od 3.12.1998. godine da u njihovo ime zaključi pobijani ugovor, niti su ovaj ugovor naknadno odobrili, iako su to mogli učiniti u smislu člana 88. stav 1. ZOO, davanjem odobrenja u obliku propisanom za ugovor za čije se zaključenje daje (član 29. stav 2. ZOO), što znači da se naknadno odobrenje za ugovor zaključen od strane neovlašćenog lica ne može učiniti konkludentnom radnjom, jer je propisana forma uslov punovažnosti i naknadnog odobrenja za zaključenje takvog ugovora " (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev 765/05 od 14. aprila 2005. godine).

Posebna forma punomoćja (čl. 90. ZOO) Već je ranije rečeno kako ovaj zakon za neke slučajeve propisuje obaveznost forme ugovora. Pravilo je da sklapanje ugovora ne podleže nikakvoj formi. Ako je punomoćje izdato usmeno, onda se pretpostavlja da se jedno lice, koje se predstavlja kao punomoćnik, ponaša tako da druga strana prema određenim okolnostima, zaključuje da je to lice usmenim punomoćjem ovlašćeno da zastupa vlastodavca. Prema tome, punomoćje za takve ugovore nema neku posebnu formu. Ali kod formalnih ugovora, pored ostalih uslova za punovažnost ugovora, zahteva se i ispunjenje određene forme. Oni su zakonom određeni ili se mogu odrediti i voljom stranaka pri zaključenju ugovora. Ako stranke ne ispoštuju propisanu formu, ugovor nije pravno valjan. Tako je propisano da ako zakon zahteva da ugovor bude zaključen u određenoj formi, onda to pravilo važi i za sve doenije izmene ili dopune takvog ugovora. Ako je za neki ugovor propisana forma propisana zakonom, na primer za ugovore o prometu nepokretnosti, onda ta forma mora biti ispoštovana i kod punomoćja. 96

Odredbe člana 90. ZOO se odnose, kao stoje rečeno, na obaveznost forme punomoćja, "odnosno za preduzimanje tog posla". Znači, u pitanju su samo formalni ugovori, a ne i drugi pravni poslovi, jer se reci "preduzimanje tog posla" odnose na poslove u vezi zaključenja kakvog formalnog ugovora. Međutim, smisao odredaba navedenog člana može se odnositi i na druge pravne poslove, odnosno punomoćja koja moraju biti u istoj formi kao i pravni posao za koji se traži posebna forma propisana zakonom. Tako, na primer, Zakon o parničnom postupku zahteva pismenu formu za punomoćja, mada se pod pismenom formom podrazumeva i ako se stranka na zapisniku kod suda izjasni o svom punomoćniku, odnosno o ovlašćenjima koja mu prenosi. I drugi zakoni, kao što je, na primer, Porodični zakon predviđa obaveznost forme za neke pravne poslove, naročito u oblasti starateljstva, u kom slučaju se za obavljanje takvih poslova mora imati i punomoć u formi koji taj zakon propisuje. Forma propisana za neki pravni posao, odnosno punomoćje koje se izdaje za taj pravni posao, nalazimo u slučajevima nekih poslova gde ne postoji neki neposredni pravni posao, već se radnje punomoćnika odnose na poslove, odnosno preduzimanje poslova u ime i za račun vlastodavca, ali ne i za samo zaključenje ugovora.

Sudska praksa "Za zaključenje punovažnog ugovora o poklonu nepokretnosti punomoćnik poklonodavca mora imati posebno punomoćje overeno kod suda" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije).

Obim ovlašćenja (čl. 91. ZOO) Već je u odredbama 84. ZOO rečeno da se ovlašćenje za zastupanje zasniva na zakonu, opštem aktu pravnog lica, aktu nadležnog organa ili na izjavi volje zastupanog, što se kod ovog poslednjeg iskazuje kroz punomoćje. Kao što se iz navedenog vidi, kod jedne vrste ovlašćenja već postoje propisane granice ovlašćenja za zastupanje, utvrđena, dakle, zakonom ili opštim aktom pravnog lica, dok se kod druge vrste ovlašćenja punomoćje zasniva na izjavljenoj volji zastupanog. Oba navedena slučaja ukazuju daje obim ovlašćenja određen, te da punomoćnik može preduzimati samo one pravne poslove koji se odnose na to određenje. Inače, punomoćje može biti opšte, generalno i specijalno. Opštim, odnosno generalnim punomoćjem ovlašćuje se jedno lice da u celini i potpuno zastupa određene pravne interese pravnog lica, i to samo za poslove koji su predmet redovnog poslovanja pravnog lica. Takvo lice može zastupati vlastodavca - pravno lice u neograničenom broju ugovora, odnosno drugih pravnih poslova, a to opšte ovlašćenje se može odnositi ili samo na zaključenje neograničenog broja ugovora, ili na samo neograničeni broj drugih pravnih poslova. U svakom slučaju, svi ti ugovori i pravni poslovi se moraju odnositi na poslove koje redovno obavlja pravno lice. I kod drugih pravnih poslova, kao na primer kod izdavanje punomoći za zastupanje pred sudovima, može se dati opšte, odnosno generalno punomoćje da punomoćnik zastupa stranku u svim sporovima koje ona vodi protivu drugih lica ili koji se vode prema tom licu. Specijalnim punomoćjem sužavaju se prava punomoćnika samo na zaključenje jednog ili više određenih ugovora, sa jednim ili više poslovnih partnera. Tako, na primer, može se dati punomoćje jednom licu da za račun njegovog vlastodavca zaključi jedan ili više ugovora u pogledu određene stvari, sirovine ili robe, u određenoj količini i u određenom vremenskom periodu. Pa i kod punomoćja za zastupanje pred sudovima, lice može dati punomoćniku da ga zastupa samo u jednom određenom predmetu. Punomoćnik može biti ovlašćen i za poslove koji se ne odnose na redovno poslovanje pravnog lica, kao na primer kod sporednih delatnosti koje pravno lice vrši, a koje nisu upisane u sudski registar. Te, a i neke druge poslove, čak ako se i ne odnose na poslove sporedne delatnosti pravnog lica, punomoćnik ih može preduzeti samo ako je posebno ovlašćen za njihovo preduzimanje. Mada je odredbama čana 54. stav 2. ZOO propisano da ugovor zaključen protivno stavu 1. istog člana nema pravno dejstvo, kao i da je odredbama člana 5. Zakona o privrednim društvima propisano da privredno društvo može obavljati sve dozvoljene delatnosti, mora se voditi računa daje članom 10. istog zakona propisano koja su dejstva registracije, odnosno da ako se objavljeni podaci razlikuju od registarskih podataka, da se za za privredno društvo kao tačan uzima podatak iz registra, „tako da ono u odnosima sa trećim licima ne može isticati podatke koji su objavljeni, ako su se treća lica pouzdala u podatke iz registra", što upućuje na zaključak da se i granice ovlašćenja punomoćnika određuju prema registrovanim poslovima privrednog društva. Prema tome, i ako punomoćnik u vršenju poslova po opštem punomoćju, zaključi kakav ugovor koji je van okvira delatnosti privrednog društva (preduzeća), takav ugovor obavezuje društvo, osim ako je druga strana znala ili morala znati za to prekoračenje, o čemu je bilo reci u komentarima prethodnih članova. Zakon, odnosno odredbe stava 4. člana 91. ZOO, su izričite kada punomoćnik ne može bez posebnog ovlašćenja za svaki pojedini slučaj preuzetu meničnu obavezu, zaključiti ugovor o jemstvu, o poravnanju, o iza97

branom sudu, kao ni odreći se nekog prava bez naknade. Radi se o pravnim poslovima koji su od izuzetnog značaja za vlastodavca, zbog čega se on takvom normom i zaštićuje. U ovom slučaju se za te poslove ne može izdati opšte, odnosno generalno ovlašćenje, već posebno, specijalno — za izvršenje samo jednog pravnog posla u vezi navedenih pravnih instituta. Na to upućuju i reci u toj normi "za svaki pojedini slučaj".

Sudska praksa Prekoračenje ovlašćenja iz punomoćja Ako punomoćje za prodaju nepokretnosti nije potpuno u pogledu visine cene po kojoj bi se nepokretnost mogla prodati, punomoćnik ne može bez saglasnosti vlastodavca da zaključi ugovor o prodaji, koji bi za prodavca bio nepovoljan Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su suvlasnici sa po 1/2 idealnih delova polovine dvojne kute koja se nalazi u mestu II kod JJ, u Republici Hrvatskoj, koji su dana 6.02.2002. godine potpisali i sudski ove-rili punomoćje prvo i drugotuženima, kao vlasnicima Agencije za promet nekretnina i samostalne privredne radnje agencije, ovlastivši ih za prodaju svog suvlasničkog dela te kuće, za koji su naveli da ima površinu oko 130 m2. S tim da im od isplaćene kupoprodajne cene pripadne 10% na ime agencijske provizije. Tuženi su postupivši po tom punomoćju, dana 16.12.2002. godine, zaključili kupoprodajni ugovor sa KK, kome su prodali navedenu kuću tužilaca za kupoprodajnu cenu od 15.000 EURA, zadržavši za sebe iznos od 1.500 EURA kao dogovorenu proviziju, dok su preostali iznos od ukupno 13.500 EURA, svakom po polovinu, isplatili tužiocima dana 3.03.2003. godine. Porez na promet ove nepokretnosti je rešenjem nadležnog organa Republike Hrvatske utvrđen, na osnovu koje je preračunata u evrima prema zvaničnom kursu, iznosila 32.667 EURA. Utvrđeno je, takođe, da su se parnične stranke prilikom potpisivanja navedenog punomoćja sporazumele da tuženi navedenu kuću prodaju za cenu od 500 DM po jednom m2, što za površinu od 130 m2 iznosi ukupno 65.000 DM, čemu odgovara iznos od 32.500 EURA. Nižestepeni sudovi su u kontekstu ostalih navedenih utvrđenih činjenica i činjenice da za prodaju po toj nižoj ceni nisu dobili saglasnost tužilaca; izveli sledeći pravni zaključak: da su tuženi, kao nalogoprimci, navedenom prodajom prekoračili granice naloga dobij enog od tužilaca, s tim što prvostepeni sud smatra daje reč o ugovoru o posredovanju, a drugostepeni sud o ugovoru o nalogu. Sledom čega su tuženi obavezani da tužiocima solidarno naknade štetu nastalu povredom takvog ugovora, isplatom novčanog iznosa razlike u kupoprodajnoj ceni koju su tuženi ostvarili i cene koju su tužioci bili spremni da prime po osnovu ugovora na čije su zaključenje ovlastili tužene, umanjenu za procenat zadržane provizije. Međutim, izloženi pravni zaključak se za sada ne može prihvatiti za ispravnim, jer je izostalo utvrđenje najhitnije činjenice za odluku o tužbenom zahtevu tužilaca: po kojoj ceni su tuženi bili ovlašćeni na prodaju suvlasničkih delova navedene nepokretnosti tužilaca. Kako u punomoćju od 6.02.2002. godine ta cena nije označena, onda bi trebalo utvrditi zašto stranke nisu na siguran i jasan način, pismenim putem, ugovorile najnižu cenu po kojoj tuženi mogu da prodaju navedenu nepokretnost tužilaca. Šta ih je u tome sprečilo, odnosno šta ih je motivisalo da to jasno i pouzdano ne ugovore. Zatim, da lije prodajna cena navedene nepokretnosti bila fiksno ugovorena ili po 1 m2. U slučaju da je po m2, onda treba na nesumnjiv način utvrditi tačnu površinu prodate nepokretnosti. Na tu okolnost tuženi su ponudili dokaz: elaborat o procenjenoj vrednosti nekretnine sačinjen od strane angažovanog sudskog veštaka građevinske struke, kojim dovode u sumnju jednostranu utvrđenu cenu samo na bazi poreske procene, na šta su ukazivali tokom provedenog prvostepenog i drugostepenog postupka, i na kraju i u reviziji. Osim toga, postoji i kupoprodajni ugovor zaključen sa KK, u kojem je kao kupoprodajna cena označen iznos od 15.000 EURA. Ovako suprotstavljene dokaze na istu relevantnu okolnost, prvostepeni sud je morao da ceni na način propisan članom 8. ZPP, što je propustio da učini donošenjem prvostepene presude. Stoga će u ponovnom postupku prvostepeni sud na nesumnjiv način razjasniti stvari na koje mu je ukazano ovim rešenjem, tako što će pouzdano utvrditi visinu stvarne tržišne cene navedene nepokretnosti, pravilnom i jasnom ocenom svih izvedenih dokaza u smislu člana 8. ZPP. Pri tome će naravno imati u vidu i stvarnu neto površinu navedene nepokretnosti, jer je i ona bitan elemenat za utvrđivanje njene kupoprodajne cene. Prilikom utvrđivanja ovih bitnih činjenica, ceniće i navode odgovora na tužbu, žalbene i revizijske navode. Dok će o predlogu za određivanje privremene mere odlučiti u skladu sa članovima 299. i 300. ZlP-a i stanjem nepokretnosti, čije se otuđenje zabranjuje predloženom privremenom merom. Ovo rešenje, o kome se odlučuje izrekom presude je takođe moralo biti obrazloženo na način propisan u članu 345. stav 1. -ranije važećeg ZPP. Nakon što pouzdano utvrdi ukazane bitne činjenice značajne za razrešenje ovog spornog pravnog odnosa parničnih stranaka, prvostepeni sud će biti u mogućnosti da proceni o kom pravnom poslu se u ovom slučaju radi. Da li o ugovoru o nalogu i konsekventno tome, da lije nalog izvršen onako kako glasi i prema uputstvima ili 98

je došlo do odstupanja od naloga i uputstava, a u tom slučaju zavisno sa kog razloga. Ili je pak reč o ugovoru o posredovanju. S tim u vezi, da li su dužnici tog obligacionog odnosa ispunili svoju ugovornu obavezu savesno i u svemu kako ona glasi ili nisu, da bi poverioci obligacionog odnosa u tom slučaju imali pravo na naknadu štete zbog povrede tog ugovora. Za tu svoju ponovnu odluku prvostepeni sud će dati jasne i argumentovane razloge na način propisan članom 338. stav 3. ranije važećeg ZPP. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3049/05); Nema prekoračenja ovlašćenja ako ovlašćenje koristi lice po mestu zaposlenja Komercijalisti su kao punomoćnici po zaposlenju ovlašćeni da zaključuju ugovore u ime i za račun preduzeca i o kupovini i o prodaji robe, što znači da njihovo ovlašćenje nije ograničeno samo na prodaju robe Prema obrazloženju Prama članu 202. Osnovnog zakona o preduzećima („SI. list SFRJ", br. 17/65 - ranije važeći zakon -prim. DV), ugovor ne obavezuje preduzeće ako je punomoćnik prekoračio granice ovlašćenja. Ali i takav ugovor obavezuje preduzeće ako druga strana nije znala niti je morala znati da je punomoćnik prekoračio granice ovlašćenja. Dakle, za pravilno rešenje ovoga spora bitno je utvrditi, pošto tuženi tvrdi daje njegov punomoćnik preko račio ovlašćenje, da lije tužilac znao ili morao znati daje komercijalista tuženog prekoračio granice ovlašćenja. Prema članu 205. pom. Zakona, punomoćnikom se smatra lice kome je u preduzeću povereno vršenje dužnosti iz kojih, po redovnom toku stvari, proističe i ovlašćenje za zaključivanje određenih ugovora ili vršenje drugih određenih poslova u granicama tih dužnosti. Nesporno je daje u konkretnom slučaju zaključnicu u ime tuženog potpisao komercijalista. Po samo svom položaju i zvanju komercijalista je ovlašćen da kupuje i prodaje robu. Tuženi tvrdi daje u ovom slučaju komercijalisti bilo ograničeno punomoćje samo na prodaju robe, a ne i na kupovinu. Stoga je u smislu citiranog člana 202. Osnovnog zakona o preduzećima bitno utvrditi da lije tužilac za to ograničenje znao ili morao znati. Prema pravilima materijalnog prava, ponuda obavezuje ponudioca, iako je nije potpisalo ovlašćeno lice, ako je ponuda sačinjena na hartiji sa štampanim ili utisnutim znakom ponudioca, kojom se on u svom poslovanju služi, ako je ponuda snabdevena pečatom i štambilj om ponudioca i potpisana na uobičajeni način, ako se ponuda odnosi na posao kojim se ponudilac redovno bavi i ne prelazi obim njegovog normalnog poslovanja i ako ponuđeni nije znao da je ponudu potpisalo neovlašćeno lice. U konkretnom slučaju sporna zaključnica je sačinjena na hartiji sa odštampanim oznakama ponudioca, kojom se on u svom poslovanju služi. Takođe je na zaključnici stavljen i pečat tuženog i ona je potpisana na uobičajen način. S obzirom da se u ovom slučaju radi o kupoprodajnom ugovoru očito je da se radi o poslu kojim se tuženi redovno bavi, jer je tuženi trgovinsko preduzeće za promet robe na veliko i malo. Prema tome, pro-izilazi da tužilac nije znao niti morao znati da je punomoćnik tuženog prekoračio granice ovlašćenja. U ostalom, tuženi i ne tvrdi daje to tužiocu bilo poznato, već samo ističe da mu je to moralo biti poznato. Prema svemu izloženom sporna činjenica na osnovu citiranih propisa obavezujeJuženog te je, prema tome, pomenutom zaključnicom sklopljen pravovaljan kupoprodajni ugovor sa određenim pravima i obavezama za obe stranke (prema odluci VPS, SI. 632/69);

Primer opšteg, odnosno generalnog punomoćj a (štambilj, broj, datum i mesto) PUNOMOĆJE Ovim se ovlašćuje_, komercijalni referent privrednog društva (pred uzeca) ______________u __________, ulica ______, broj _____, lična karta br.__________, da u ime i za račun ovog društva zaključuje ugovore sa poljoprivrednim zadrugama i dru gim privrednim organizacijama koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom o prodaji veštačkog đubriva i ugovore sa transportnim preduzećem o razvozu veštačkog đubriva sa stovarišta u ____________, ulica_____ , broj_______________, do odredišta kupaca. Ovo punomoćje važi do______________godine (ili do opoziva). Privredno društvo Direktor

99

Primer opšteg, odnosno generalnog punomoćja za zastupanie privrednog društva (preduzeća) pred sudom (štambilj, broj, datum i mesto) PUNOMOCJE

pravni referent privrednog , ulica________________________, broj ____________________, u svim privrednim sporovima, privrednim prestupima i poslovima registra, sa pravima i obavezama koja su po Zakonu o parničnom postupku propisana za advokata, osim za one radnje za koje se istim zakonom propisuje izričito ovlašćenje za vršenje određenih radnji (čl. 89. ZPP). Ovo punomoćje važi do_____________godine (ili do opoziva). , da zastupa ovo društvo kod Trgovinskog suda u Ovim se ovlašćuje društva (preduzeća)_____

_____________,

Privredno društvo Direktor, Primer specijalnog punomoćia za zaključenje jednog ili više određenih ugovora (štambilj, broj, datum i mesto)

PUNOMOCJE _____, komercijalni referent Privrednog društva (preduzeća) Ovim se ovlašćuje ________, broj , lična karta broj , da u račun ovog preduzeća zaključi ugovor sa Zemljoradničkom zadrugom „Polet", iz ________________________________________________________________________ ime i za ji 50.000 kilograma veštačkog đubriva, kvaliteta__________vrste_______________. __________________,

u__________, ulica

Privredno društvo (preduzeće)________________, o prodaDirektor,

Primer specijalnog punomoćia za zastupanje privrednog društva (preduzeća) pred sudom u određenoj parnici

PUNOMOCJE ____________, pravni referent privrednog društva (preduzeća) (štambilj, broj, datum i mesto) ____________, ulica_______________broj_______, da zastupa ovo Ovim se ovlašćuje __________________, u sporu po tužbi_____________________, iz društvo pred Trgovinskim sudom u _, protivu ovog društva radi ____________________, koji se vodi kod pomenutog suda pod Privredno društvo Direktor,

brojem P. Primer prenosa punomoćja - sa pravom prenosa na drugo lice (štambilj, broj, datum i mesto)

__________________, u količini od_____

Ovim se ovlašćuje ____ u ulica račun ovog društva zaključi ugovor sa U slučaju sprečenosti, punomoćnik može ovo punomoćje preneti na ______________________________________________________________________ ovog društva, iz_______________, ulica__________________broj_______, lična karta broj

PUNOMOCJE ____________, komercijalni referent privrednog društva _, broj_______, lična karta broj

100

_____________, da u ime i za __________________________, iz___________________, o prodaji , radnika

Privredno društvo Direktor,

Opozivanje i sužavanje punomoćja (čl. 92. ZOO) Odredbe člana 92. ZOO regulišu, uglavnom, odnos između vlastodavca i punomoćnika. Sužavanje punomoćja odnosi se na već dato punomoćje, kojim su utvrđene granice postupanja punomoćnika prema trećem licu, tako što vlastodavac novim punomoćjem zamenjuje staro, i u novom punomoćju određuje, odnosno sužava prava punomoćnika za preduzimanje kakve pravne radnje, ili ga ograničava na zaključenje samo određenog ugovora. Ako su ugovorne strane već u poslovnom odnosu na osnovu ranijeg punomoćja punomoćnika, punomoćnik, odnosno vlastodavac je dužan da obavesti drugu stranu o sužavanju ranije već datog punomoćja, uz navođenje sadržine tog novog punomoćja i navođenjem roka od kada se ono primenjuje. Opoziv punomoćja znači izjavu volje vlastodavca da se ukida pravno dejstvo učinjeno u određenom punomoćju. Za razliku od opoziva postoji i povlačenje punomoćja, ali se oni razlikuju u suštini delovanja, odnosno pravnih posledica koje mogu nastati. Opoziv okončava dejstvo datog punomoćja, s tim što se ponuda za zaključenje ugovora ili nekog drugog pravnog posla može opozvati do zaključenja ugovora, dok bi "povlačenje" punomoćja značilo sprečavanje da se izvrši neka pravna radnja. Za sužavanje ili opozivanja punomoćja nije potrebna posebna forma, jer se i kod formalnih ugovora to može učiniti usmenim saopštenjem punomoćniku, što ga obavezuje. Naravno, sve to mora biti i pismeno potvrđeno radi obezbeđenja dokaza daje predmetna radnja sužavanja, odnosno opozivanja punomoćja blagovremeno saopštena punomoćniku. Ukoliko punomoćnik ne prihvati suženje punomoćja i on ima pravo da otkaže punomoćje, s tim da započete radnje završi na najbolji način. U Zakonu o parničnom postupku propisana su pravila za slučaj otkazivanja punomoćja, po kojima stranka može u svako vreme opozvati punomoćje, a punomoćnik ga može u svako vreme otkazati, s tim da je posle otkaza punomoćja punomoćnik dužan da još mesec dana vrši radnje za lice koje mu je izdalo punomoćje, ali samo ako je potrebno da od njega otkloni kakvu štetu koja bi u to vreme mogla nastati. Ako bi se opozivanjem ili sužavanjem punomoćja povredio ugovor o nalogu, ili ugovor o delu, ili neki drugi ugovor, punomoćnik ima pravo na naknadu štete koju je pretrpeo takvim radnjama svog vlastodavca. U ovom slučaju radi se o šteti koju punomoćnik pretrpi svojim angažovanjem na izvršenju ovlašćenja iz punomoćja, a vlastodavac ga u toku tih izvršenja ograniči, odnosno suzi mu prava za preduzimanje određenih poslova iako ih je punomoćnik preduzeo, a posebno ako je vlastodavac opozvao punomoćje punomoćniku, koji je za sve vreme do opoziva obavljao određene radnje. Karakter te štete je faktičko pitanje i ono zavisi od niza okolnosti koje dovode do utvrđenja stvarne štete, čak i izgubljene dobiti.

Sudska praksa "Autorska moralna i imovinska prava pripadaju autoru od trenutka nastanka autorskog dela a ne licu koje je koristilo idejno rešenje za svoj proizvod" - (prema odluci VPS, Pž. 5704/2000).

Dejstvo prestanka i sužavanja punomoći prema trećim licima (čl. 93. ZOO) Ako je vlastodavac opozvao punomoćje ili gaje suzio, odnosno smanjio, takvo opozivanje ili sužavanja punomoćja nema dejstvo prema trećem licu koje je zaključilo ugovor sa punomoćnikom, ili obavilo drugi posao, a nije znalo niti je moralo znati daje punomoćje opozvano, odnosno suženo, što znači da pravne posledice tako zaključenog ugovora snosi vlastodavac, kao daje izvršenje tog posla obavljeno po njegovom nalogu.. Ako je, pak, treće lice znalo ili moralo znati daje punomoćniku opozvano punomoćje, ili da su mu sužena prava iz punomoćja, pa ipak zaključi ugovor sa punomoćnikom, snosi rizik za štetu koja može da nastane takvim njegovim ponašanjem, osim ako druga strana, odnosno vlastodavac punomoćnika naknadno ne odobri i tako zaključeni ugovor, odnosno drugi pravni posao. Smatra se da treće lice nije znalo daje punomoćje punomoćniku druge strane opozvano ili suženo ako ga o toj činjenici ne obavesti drugo lice - vlastodavac punomoćja, ili i sam punomoćnik, a ipak dođe do zaključenja ugovora ili obavljanja drugog pravnog posla po ranijem punomoćju. U odredbi člana 93. ZOO, a ni u drugim odredbama ZOO, nije propisano ko je obavezan da treće lice obavesti o nastaloj promeni u punomoćju, da li vlastodavac punomoćja ili punomoćnik, ali s obzirom da se kod opoziva punomoćja gase prava punomoćnika, čini se da ta obaveza leži na vlastodavcu, imajući u vidu okolnost daje punomoćnik o svim svojim započetim i završenim radnjama na osnovu punomoćja blagovremeno obaveštavao svog vlastodavca. Nešto je drukčija situacija ako je bilo u pitanju sužavanje punomoćja, jer je punomoćnik i sa tako suženim ovlašćenjima i dalje u poslovnom odnosu sa trećim licima, pa je očigledno u obavezi da ga obavesti o nastalim promenama u njegovom punomoćju. U protivnom, punomoćnik koji bi vlastodavca zastupao sa ranijim punomoćjem snosio bi sve posledice nastale štete za vlastodavca, umanjene za stepen odgovornosti trećeg lica ako je ono znalo ili moralo znati za tu promenu. 101

Odgovornost punomoćnika za naknadu štete nastaje, dakle, ako je on znao za opozivanje, odnosno za sužavanje punomoćja, a ipak je postupao po ranijem punomoćju. Međutim, ako punomoćnik nije znao niti je morao znati za opoziv, odnosno za sužavanje punomoćja, njegova odgovornost za eventualnu štetu ne bi postojala. I u prvom i u drugom slučaju pravne poslediee zaključenog ugovora ili nekog drugog pravnog posla ne bi imale značaja za treće lice, jer bi se ugovor ili neki drugi pravni posao morao izvršiti prema njemu osim, kao stoje rečeno, ako je znao ili je morao znati daje punomoćnik radio u uslovima kada mu je opozvano punomoćje ili kada je radio sa suženim punomoćjem u odnosu na ranije punomoćje. Iste poslediee nastaju i u slučajevima prestanka punomoćja. Naime, i tu važi pravilo da ugovor koji se zaključi na osnovu punomoćja čija je važnost prestala, obavezuje lice koju je to punomoćje dalo, ako druga strana nije znala niti je morala znati daje važnost punomoćja prestala. Ovde se ima u vidu punomoćje koje je ograničeno na određeno vreme, koje može biti iskazano kalendarski, na dane, nedelje, mesece ili godine. Punomoćje može biti ograničeno i za izvršenje jednog određenog posla. Protek roka, odnosno izvršenje određenog posla gasi pravnu snagu punomoćja, pa svaki ugovor ili obavljeni pravni posao posle isteka tog vremena, ne proizvodi pravno dejstvo prema vlastodavcu. Ovo zbog toga što je treće lice pri zaključenju ugovora ili drugog pravnog posla sa punomoćnikom moralo znati granice ovlašćenja tog punomoćnika i vreme dok traje taj ugovor, odnosno kada prestaje njegova pravna snaga. Ako u punomoćju nije naveden rok do kada važi punomoćje, odnosno ovlašćenja punomoćnika, onda zaključeni ugovor po proteku roka ovlašćenja, za koju su znali samo vlastodavac i punomoćnik, stvara takvo pravno dejstvo da se ugovor, odnosno drugi pravni posao mora izvršiti prema trećem licu, i to od strane vlastodavca punomoćja, osim ako je treće lice znalo ili moralo znati daje po proteku roka važnosti punomoćja zaključio ugovor ili drugi pravni posao sa punomoćnikom.

Drugi slučajevi prestanka punomoćja (čl. 94. ZOO) Odredbe člana 94. ZOO regulišu pitanje prestanka punomoćja, kako u odnosu na vlastodavca tako u odnosu na punomoćnika, sa pravnim posledicama koje nastaju tim prestankom. Prvi stav tog člana odnosi se na prestanak pravnog lica kao punomoćnika. Već smo ranije rekli da se pravno lice, po pravilu, javlja kao punomoćnik u poslovima prometa robom i usluga, kako se to može zaključiti iz odredbe člana 89. stav 3. ZOO. Pravno lice može prestati pod uslovima koji su propisani zakonom. Tako, na primer, odredbama člana 345.. Zakona o privrednim društvima akcionarsko društvo prestaje ako nastanu uslovi predviđeni u tom članu. Pravne poslediee brisanja pravnog lica iz registra stvara obavezu vlastodavcu da sva nerešena pitanja koja je preduzeo punomoćnik - pravno lice do njegovog prestanka, odnosno brisanja iz registra, sam preduzme ili ih poveri nekom drugom fizičkom ili pravnom licu. Pretpostavka je da je vlastodavac obavešten o okolnostima vezanim za prestanak privrednog društva (preduzeća), kada se otvori postupak stečaja i stečaj objavi u službenom glasilu, pa zbog toga ima dovoljno vremena da raspravi sva nerešena pitanja sa svojim dotadanjim punomoćnikom - pravnim licem. U drugom slučaju, tumačeći reci, u stavu prvom ovog člana, "ako zakonom nije drukčije određeno", može se zaključiti da se te odredbe odnose na pravna lica koja se spajaju sa drugim društvom ili se društvo punomoćnik podeli na dva ili više društva, kako je to propisano odredbama člana 400. Zakona o privrednim društvima, u kom slučaju takva promena oblika društva ne daje i pravo novom obliku društva da preuzme funkciju ranijeg punomoćnika, jer je punomoćje specijalna pravna radnje koja decidno određuje lice kao punomoćnika i njegova ovlašćenja za zastupanje, vlastodavca. Zbog toga, o tome da li će vlastodavac obnoviti punomoćje ili ne zavisi od njegove volje, odnosno procene da li bi ga novi pravni subjekt sa uspehom zastupao. Kada je u pitanju fizičko lice koje je bilo punomoćnik određenog vlastodavca, njegovom smrću nastaju pravne poslediee prestanka punomoćja, odnosno prestanka zastupanja vlastodavca, što za drugu ugovornu stranu nije od značaja, jer je punovažan pravni posao koji je punomoćnik preduzeo do dana svoje smrti, a što dalje obavezuje vlastodavca kao daje pravni posao sam zaključio. Treći stav navedenog člana ima u vidu smrt vlastodavca, odnosno smrt fizičkog lica koje je dalo punomoćje drugom licu. U svakom slučaju, punomoćje prestaje smrću poslodavca, ukoliko vlastodavac za života nije zaključio kakav ugovor sa punomoćnikom da punomoćje posle njegove smrti traje samo u vezi okončanja nekih određenih radnji, ali i u tom slučaju samo ako posle prekida nekog postupka, usled smrti vlastodavca, taj postupak bude nastavljen nalogom od strane oglašenih naslednika. Međutim, u sudskom sporu, u kome je vlastodavca zastupao advokat, smrću vlastodavca ne prestaju ovlašćenja advokata da i dalje vrši poslove zastupanja umrlog lica (vlastodavca). Tako je u članu 94. stav 2. ZPP propisano da ako je punomoćniku dato ovlašćenje da može vršiti sve radnje u postupku, a stranka, odnosno njen zakonski zastupnik umre, punomoćnik je ovlašćen da i dalje preduzima radnje u postupku, ali naslednik, odnosno novi zakonski zastupnik može opozvati punomoćje. To se, naravno, ne odnosi na fizička lica kao punomoćnike, koji nisu advokati, jer njima punomoćje prestaje uvek kada umre vlastodavac. 102

POSLOVNO PUNOMOĆJE Ko može dati punomoćjc (čl. 95. ZOO) Poslovno punomoćje, o kome je reč u stavu prvom ovog člana, ima u vidu punomoćje koje, u granicama zakona, može dati privredno društvo (preduzeće) ili neko drugo pravno lice, i njime ovlasti punomoćnika da zaključuje ugovore i obavlja poslove koji su uobičajeni u vršenju njihove poslovne delatnosti. Ove odredbe, koje se odnose na punomoćnike, ne odnose se samo na radnike društva, odnosno pravnog lica koje daje punomoćje, koje je vlastodavac, jer se u tim odredbama davanje punomoćja ne vezuje za lica koja su u radnom odnosu u tom pravnom licu. Prema tome, svako poslovno sposobno lice može biti punomoćnik privrednog društva, odnosno drugog pravnog lica, ali kako se ovlašćenja odnose samo na zaključenje ugovora i obavljanje drugih poslova koji su uobičajeni u vršenju njihove delatnosti, samim tim to punomoćje je dobilo naslov "poslovno punomoćje". Navedene reci: "koji su uobičajeni u vršenju njihove poslovne sposobnosti", ukazuju na neki način da se odnose, uglavnom, na poslove koje privredno društvo (preduzeće) ili drugo pravno lice vrše prema svojoj registrovanoj delatnosti, a za koje je punomoćnik ovlašćen da ih vrši bilo kroz opšte, odnosno generalno punomoćje, ili kroz specijalno punomoćje, ali se taj izraz prvenstveno može shvatiti samo kao neko uže ovlašćenje u vršenju glavnog ovlašćenja, nekog pravila ili običaja koji su dozvoljeni, odnosno kao neko sporedno ovlašćenje vezano za izvršenje glavnog posla - kao uobičajeno sporedno ovlašćenje koje je u skladu sa registrovanim delatnostima. Poslovni punomoćnik može biti i radnik preduzeća, odnosno pravnog lica, koji dobij a ovlašćenje od zakonskog zastupnika pravnog lica, na način predviđen opštim aktom, za zaključenje ugovora ili drugih pravnih poslova koji nisu u domenu vršenja njegovih poslova u pravnom licu. Tako, na primer, direktor ili upravni odbor, može u okviru ovlašćenja opštim aktom, odrediti nekog svog radnika da van okvira njegove delatnosti obavi određeni pravni posao. Ako je zaključenje ugovora ili nekog drugog pravnog posla u funkciji nekog radnika, prema sistematizaciji poslova i radnih zadataka privrednog društva, odnosno pravnog lica, ili se po prirodi poslova odnose na njegovu funkciju, onda je u pitanju punomoćje po zaposlenju, o čemu govore odredbe člana 98. ZOO. Ograničenje poslovnog punomoćnika u vršenju određenih pravnih poslova iz domena poslovne delatnosti privrednog društva (preduzeća), odnosno pravnog lica, propisana su decidno u stavu drugom ovog člana. Tako, ako je u pitanju opšte, odnosno generalno punomoćje, kojim se punomoćnik ovlašćuje za zaključenje svih vrsta ugovora ili drugih pravnih poslova koji se odnose na poslove delatnosti preduzeća, odnosno pravnog lica, poslovni punomoćnik ipak ne može zaključivati ugovore u vezi otuđenja ili opterećenja nepokretnosti, niti preuzeti menične obaveze ili obaveze jemstva, uzeti zajam i voditi spor, osim ako za svaki takav posao nije dobio posebno punomoćje. Ako punomoćnik i bez dobijene posebne saglasnosti preduzeća za zaključenje nekih od navedenih poslova u stavu drugom ovog člana, preduzme takve radnje, takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, jer je druga strana morala znati da za navedene poslove punomoćnik mora imati posebno ovlašćenje. Poslovno punomoćje može biti ograničeno za određenu vrstu poslova ili na određene poslove. U punomoćju poslovnog punomoćnika se ta ograničenja moraju navesti. Ako u punomoćju nisu navedena, ne misleći pri tom na poslove iz stava 2. ovog člana, a punomoćnik ipak preduzme, odnosno zaključi pravni posao za koji je njegovo punomoćje ograničeno, pravni posao obavezuje vlastodavca, osim ako je treće lice pri zaključenju tog posla znalo ili moralo znati za postojanje ograničenja. Ako zbog toga vlastodavac pretrpi kakvu štetu, taj svoj odnos raspravlja jedino sa punomoćnikom koji je znao da su mu u vezi zaključenja takvog pravnog posla, odnosno ugovora, ovlašćenja ograničena, o čemu je više bilo reci u komentaru o prekoračenju ovlašćenja punomoćnika.

Sudska praksa Poslovno punomoćje za zaključenje određenog ugovora Ako stranke ugovore da će ugovor potpisati određeno lice, ugovor ne može stupiti na snagu dok ga ne potpiše upravo to lice Prema obrazloženju Među strankama je sporno da li pismeno, na koje se poziva tužilac, predstavlja punovažan ugovor o kupovini i prodaji, i u vezi s tim da lije osnovan zahtev tužioca za naknadu štete koji je tužilac postavio zbog neispunjenja obaveze isporuke robe od strane tuženog, preuzetu po tom ugovoru. Naime, prema tom pismu za koga tužilac tvrdi da predstavlja punovažan ugovor, tuženi se obavezao da kao prodavač isporuči tužiocu kao kupcu sveže stone jabuke sorte „jonatan " cea 600 tona i sorte ,, crveni delišes " cea 30 tona, po ceni od 1,49 dinara za 1. kilogram bruto (neto, franco hladnjača). Pri tome su stranke u ovo pismeno imele da ugovor stupa na snagu na dan njegovog potpisivanja, s tim što su označile da ugovor za tužioca potpisuje komercijalni direktor, a za tuženog direktor i komercijalni rukovodilac. 103

Uvezi s tim među strankama nije bilo sporno da pomenuti ugovor nije potpisao direktor tuženog. Drugostepeni sud razmotrivši predmet spora, i ocenivši žalbene razloge tužioca, našao je da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je u vezi istaknutog spornog pitanja zauzeo stanovište da pomenuto pismeno ne predstavlja punovažan pismeni ugovor o kupovini i prodaji. Naime, kako se to vidi iz samog teksta pomenutog pismena, stranke su punovažnost pomenutog ugovora o kupovini i prodaji uslovile potpisivanjem ugovora od strane određenih predstavnika, budući da su u odredbe teksta ugovora unele i odredbu da ugovor stupa na snagu na dan njegovog potpisiivanja. Pri tome su u tekstu naznačila da ugovor ispred njih potpisuju napredpomenuta lica. Kod takvog stanja stvari, kada je za punovažnost pomenutog ugovora bilo propisano da isti mora biti potpisan od strane određenih lica, drugostepeni sud je našao da nepotpisivanj e pismena o ugovoru od strane ma i jednog od predviđenog potpisnika (u ovom slučaju direktora tuženog), ima za posledicu da se pomenuti ugovor ne može smatrati zaključenim. Ovo sa razloga što su stranke samim tekstom ugovora predvidele da ga za svaku od ugovornih strana potpisuju tačno određena lica, kao i da će ugovor stupiti na snagu, dakle, postati punovažan, tek na dan njegovog potpisivanja. S toga, kako pismeno o ugovoru nije bilo potpisano od strane jednog ugovorom predviđenog potpisnika, to takav ugovor ne može biti punovažan, kada u spornom slučaju nisu ostvareni svi uslovi koje su stranke bile propisale za njegovu punovažnost. Sledstveno ovome, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je, nalazeći da ovakav ugovor među strankama ne proizvodi pravno dejstvo, odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete pretrpljene zbog povrede ovog ugovora (prema odluci VPS, SL 24/72); Upis ograničenja punomoćnika u registar je bez značaja za punovažnost ugovora Ugovor koji zaključi punomoćnik po zaposlenju u okviru svoje delatnosti obavezuje stranku i u slučaju kada mu je punomoć ograničena, i to ograničenje upisano u registar privrednih organizacija, jer druga stranka nije dužna da proverava da li je punomoćniku po zaposlenju ograničena punomoć Prema obrazloženju Upis u registar ograničenja ovlašćenja nema i ne može imati onaj značaj koji mu tuženi pripisuje. Upis u registar ograničenja ovlašćenja u svakom slučaju obavezuje ono lice i člana radne organizacije kome je ovlašćenje ograničeno. Stoji činjenica daje tačkom 5. člana 186. Osnovnog zakona o preduzećima (raniji zakon -prim. - DV) predviđeno da se u registar upisuju i imena lica za potpisivanje firme, kao i granice njihovih ovlašćenja. Međutim, ova odredba upućuje na upis onih lica, sem direktora, koja inače ne bi bila ovlašćena po me-stu zaposlenja, a kojima se daju šira ovlašćenja kako za raspolaganje sredstvima preduzeća, tako i za širi deo poslovanja, a ne za redovno poslovanje po mestu zaposlenja. Nemoguće je i zamisliti da bi u registar preduzeća morala biti upisana sva ovlašćenja i obim istih svakog lica, koje je inače samim faktom da muje povereno određeno radno mesto i istodobno ovlašćenje na vršenje određenih poslova koji spadaju tom radnom mestu. Ovo jasno proizilazi iz člana 205. pom. zakona, gde je predviđeno, bez obzira na upis u registar, da se punomoćnikom smatra i lice kome je u preduzeću povereno vršenje dužnosti iz kojih po redovnom toku stvari proističe i ovlašćenje za zaključivanje određenih ugovora ili vršenje drugih određenih poslova u granicama tih dužnosti radnog mesta. Komercijalista u predstavništvu, po samom mestu zaposlenja, ovlašćenje da vrši sve poslove predstavništva, koji imaju značaj i koji spadaju u komercijalne poslove. Kod takve činjenice tužiočevi predstavnici nisu mogli znati daje tuženi ograničio svoga komercijalistu na vršenje poslova samo iz njegove osnovne delatnosti a ne i poslova iz njegove sporedne delatnosti. Naziv tuženog preduzeća i njegovog predstavništva nisu upućivali tužioca, odnosno njegove predstavnike da posumnjaju u ovlašćenja predstavnika tuženog, a ne bi bili dužni da u svakom slučaju vrše još i uvid u registar privrednih organizacija. Nametanje takve obaveze strankama, da pri zaključenju svakog posla vrše uvid u registar privrednih organizacija, ne bi se moglo prihvatiti, jer bi to, u krajnjoj liniji, sputavalo same stranke, i sprečavalo brz saobraćaj u poslovnim odnosima, a time štetio i usporavao čitav javni saobraćaj. Prema tome, a s obzirom na sve ostale okolnosti ovoga slučaja, ugovor koga je zaključio u ime tuženog njegov predstavnik kao punomoćnik po zaposlenju, a koji je prekoračio dobij eno ovlašćenje, obavezuje tuženog, jer tužilac po prirodi stvari a i faktički nije znao niti je mogao znati da je predstavnik tuženog ograničen u svojim ovlašćenjima na zaključivanje samo onih poslova koji proizilaze iz njegove osnovne delatnosti (prema odluci VPS, SI. 98/69).

Poslovno punomoćje imaoca radnje (cl. 96. ZOO) Imalac radnje (preduzetnik) može, shodno odredbama čl. 51. Zakona o privrednim društvima, kao i privredno društvo ili drugo pravno lice da da drugom licu poslovno punomoćje, koje može imati isto pravno dejstvo u pogledu obima ovlašćenja, ograničenja i isključenja vršenja nekih poslova, kao stoje to regulisano odredbama člana 95. ZOO. 104

Osobenost ovog člana je na ukazivanju da poslovno punomoćje ne prestaje smrću imaoca radnje, kao i onda ako bi on bio lišen poslovne sposobnosti. Imalac radnje je fizičko lice, ili više fizičkih lica koja osnivaju ortačku radnju. Radnja može prestati sa radom na više načina. Jedan od tih načina vezanje za smrt imaoca radnje ili gubitak poslovne sposobnosti. Prema članu 28. Zakonu o privatnim preduzetnicima, ako imalac radnje umre, ili trajno izgubi poslovnu sposobnost osnivača radnje (pa i kad osnivač radnje bude osuđen pravosnažnom presudom na kaznu zatvora duže od šest meseci), članovi porodičnog domaćinstva mogu preuzeti radnju i nastaviti rad sami ili preko poslovođe, a u slučaju da više članova porodičnog domaćinstva želi da nastavi vođenje radnje, radnja nastavlja sa radom kao ortačka radnja. Ako li, pak, članovi porodičnog domaćinstva ne nastave rad pod uslovima kako je to napred navedeno, nadležna opštinska jedinica, u kojoj je izvršen upis radnje, donosi rešenje o prestanku radnje.

OVLASĆENJA TRGOVINSKOG PUTNIKA (čl. 97. ZOO) Trgovinski putnik je lice koje kao punomoćnik privrednog društva (preduzeća) ili drugog pravnog lica koje se bavi privrednom delatnošću, posećuje druga pravna lica i nudi im, odnosno daje ponudu svog vlastodavca, da na osnovu prospekta ili uzorka kakve robe, koju proizvodi ili prodaje njegov vlastodavac, ova lica tu robu naruče ili kupe, ili prihvate neku uslugu njegovog vlastodavca. Obim ovlašćenja trgovinskog putnika utvrđena je odredbama ovog člana, ali vlastodavac može ovlastiti trgovinskog putnika da obavlja i druge radnje koje imaju karakter ovlašćenja koje može trgovinski putnik da obavlja. On može, po pravilu, da obavlja samo one poslove i da prodaje robu koji su navedeni u punomoćju koje mu je privredno društvo (preduzeće) dalo. Odredbama člana 97. ZOO nije određeno koja privredna društva imaju pravo da angažuju trgovinskog putnika i u kakvom je pravnom odnosu trgovinski putnik prema privrednom društvu (preduzeću). S obzirom na sadržinu ovog člana, trgovinski putnik može da preduzima pravne poslove i da zaključuje ugovore za svako društvo, bilo daje ono malo ili veliko. Bitno je daje u pitanju privredno društvo (preduzeće), odnosno pravno lice koje se bavi privrednom delatnošću, stoje dovoljan razlog da to društvo, odnosno pravno lice može da angažuje trgovinskog putnika. Pravni odnos trgovinskog putnika može biti regulisan zaključenjem ugovora o radu na određeno ili neodređeno vreme ili, što je čest slučaj, zaključenjem ugovora o delu. U svakom slučaju, njihov odnos se reguliše ugovorom, kojim se predviđaju uzajamna prava i obaveza obeju strana. Trgovinski putnik mora imati punomoćje iz koga se može zaključiti koje poslove može da obavlja kao trgovinski putnik. To mogu biti poslovi, kao što je rečeno, nuđenje i prodaja robe i usluga u korist vlastodavca, ali ako se iz ugovora to ne može zaključiti, trgovinski putnik ima ovlašćenje samo da prikuplja porudžbine, a ako i pored toga zaključi kakav ugovor sa trećim licem, ugovor ima pravnu snagu ako ga naknadno odobri vlastodavac. Pravila institutu trgovinskog putnika ograničavaju ovoga da u isto vreme radi za više preduzeća kao trgovinski putnik. To bi bila nedozvoljena konkurencija, zbog čega se ugovorom mora regulisati klauzulom o konkurenciji. Međutim, to se može otkloniti samo odobrenjem vlastodavca, koje treba takođe da bude verifikovano. Ako trgovinski putnik nije ovlašćen da prodaje robu, odnosno zaključuje ugovore o prodaji robe za svog vlastodavca, onda je on jedino ovlašćen da čini samo ponude trećim licima pokazujući uzorke, odnosno prospekte robe koju proizvodi, odnosno usluge koje vrši njegov vlastodavac (na prim.. poslove špedicije i si.). Takve ponude imaju pravno dejstvo da se ugovor smatra zaključenim ako je ponuda prihvaćena. Međutim, i ta ponuda se može ograničiti samo na pokazivanje uzorka ili prospekta robe vlastodavca punomoćja, ali ako i pored toga trgovinski putnik zaključi ugovor sa trećim licem, a ne odnosi se na predmet i uslove iz ponude, smatra se daje ugovor zaključen tek ako ga vlastodavac naknadno odobri. Ovo zbog toga što treće lice, pri prijemu ponude, mora znati obim ovlašćenja trgovinskog putnika, pa može snositi posledice neprihvatanja izjave o ponudi, ako to iz punomoćja trgovinskog putnika ne proizilazi. Trgovinski putnik koji je ovlašćen da prodaje robu svog vlastodavca nije ovlašćen i da naplati cenu, kao da izvrši prodaju na kredit. Trgovinski putnik ne može naplatiti cene ne samo zbog toga što mu to pravo ograničava vlastodavac, već i zbog toga što pozitivni propisi zabranjuju prodaju robe na taj način, imajući u vidu da se platni promet vrši preko određene fmansijske organizacije, odnosno poslovne banke. Nešto je drugi slučaj kod ugovora o prodaji na kredit, jer se prodaja pod tim uslovom može obaviti samo ako trgovinski putnik ima za to posebno odobrenje od svog vlastodavca. U protivnom, zaključeni ugovor o prodaji robe na kredit ne bi proizvodio pravno dejstvo, jer je treće lice moglo da se upozna sa tom činjenicom pregledom punomoćja trgovinskog putnika. Trgovinski putnik je, bez obzira na sadržinu punomoćja, ovlašćen da za vlastodavca prima reklamacije zbog nedostatka robe i ostale izjave u vezi sa izvršenjem ugovora zaključenim njegovim posredstvom, i takve reklamacije, odnosno izjave imaju pravno dejstvo kao da su neposredno upućene, odnosno saopštene njegovom 105

vlastodavcu. U vezi sa tim treba naglasiti da treća lica koja su kupila određenu robu, odnosno primila uslugu vlastodavca, mogu da reklamiraju nedostatak robe i da daju izjave u vezi sa izvršenjem ugovora preko trgovinskog zastupnika samo ako je trgovinski zastupnik u tom poslu bio posrednik. Inače, ovlašćenja trgovinskog putnika mogu biti ograničena na određeni rok, kao i na vrstu i količinu robe koju mogu da ugovaraju, ili da samo primaju porudžbine bez prava na zaključenje ugovora. Naravno, sva ta ograničenja moraju se uneti u punomoćje, kako bi sve strane u određenom pravnom poslu bile sigurne da postupaju u skladu sa voljom vlastodavca.

Sudska praksa Svojstvo punomoćnika se mora proveriti Blanko zaključnica snabdevena pečatom preduzeča ni po svojoj formi ni po svojoj sadržini ne predstavljaju punomoćje Prema obrazloženju Prvostepeni sud je, ceneći punovažnost zaključnica, pošao od činjenice da je pomenuto lice prilikom zaključenja ugovora raspolagalo blanko zaključnicom snabdevenom pečatom tuženog, pa je iz te činjenice izveo zaključak da tuženi nije znao, niti mogao znati daje to lice prekoračilo granice ovlašćenja. Međutim, prvostepeni sud ispušta iz vida da blanko zaključnica, snabdevena pečatom (u predmetnom slučaju) tuženikovog stovari-šta, ne predstavlja uopšte legitimaciju punomoćnika, drugim recima, da takva zaključnica, ni po svojoj formi ni po sadržini ne predstavlja punomoćje. Iz toga dalje proizilazi zaključak da se pomenuto lice prilikom potpisivanja zaključnice nije legitimisalo kao punomoćnik tuženog, i već s obzirom na to ne može se postaviti, kao pravno relevantno, pitanje da lije tužilac znao ili nije znao kolika su ovlašćenja pomenutog lica, odnosno da li su njegova ovlašćenja bila ograničena ili nisu. Sledstveno tome prvostepeni sud je pogrešio kada se upustio u razmatranje navedenog pitanja, te u vezi s time našao da zaključnica obavezuje tuženog. S obzirom na činjenicu da se pomenuto lice prilikom zaključivanja ugovora nije legitimisalo kao punomoćnik tuženog, za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva je pravno relevantno pitanje: da li je pomenuto lice u predmetnom pravnom poslu delao kao punomoćnik tuženog, pa makar i bez formalnog punomoć]'a, ili nije de-lao, te u koliko nije delao, da lije tuženi u ostavljenom roku odobrio ugovor koji je pomenuto lice potpisalo. U toku postupka dokazano je da je pomenuto lice u predmetnom pravnom postupku delao kao punomoćnik tuženog. S druge strane, u postupku nije dokazano ni to daje tuženi dao saglasnost u pogledu ugovora, šta više stoji činjenica daje tuženi odbio prijem robe koju mu je tužilac isporučio po zaključnici. S obzirom da ovo lice nije bilo punomoćnik tuženog prilikom zaključenja ugovora, da tuženi nije naknadno odobrio ugovor, on nije proizveo pravno dejstvo (prema odluci VPS, SI. 2252/67); Davanje trsovačkos pečata trgovinskom putniku dovoljan je osnov da on može da zaključuje ugovore Akt o postavljenju ne predstavlja prema trećim savesnim licima punomoćje za obavljanje tačno određenih poslova Prema obrazloženju U postupku je nesumnjivo utvrđeno i to daje tuženi, prilikom prijema pomenutog lica u radni odnos, ovome predao svoj trgovački pečat, i daje to lice, za sve vreme trajanja radnog odnosa, raspolagalo sa njegovim trgovačkim pečatom. Tuženi u žalbi nije osporio tu činjenicu, niti je objasnio kako je došlo do toga da tuženik prilikom prijema tog lica u radni odnos preda ne samo formulare na kojima je već bio utisnut pečat, već mu, prilikom upućivanja na tržište, predaje svoj trgovački pečat. Kao radna organizacija koja se bavi prometom robe, tuženi je znao i morao znati da trgovački putnik, u pravom smislu reci, ne raspolaže pečatom svoje radne organizacije, niti je trgovačkom putniku za obavljanje poslova prema prirodi njegovog radnog mesta, potreban pečat radne organizacije, u čije ime i za čiji račun obavlja poslove trgovačkog putnika. Tačno je to, kako je to istakao tuženi u žalbi, da ta okolnost uzeta za sebe, ne predstavlja još ovlašćenje za sklapanje svih mogućih pravnih poslova, ali ta okolnost uzeta u vezi sa napred navedenim okolnostima, a to je da je pomenuto lice u jednom dužem vremenskom periodu raspolagalo sa trgovačkim pečatom tuženog, da mu je prilikom prijema u radni odnos i predaji trgovačkog pečata saopšteno od strane ovlašćenog predstavnika tuženog da za račun tuženog obavlja ne samo poslove prodaje robe već da zaključuje ugovore i o kupovini robe, daje ovo lice u dužem vremenskom periodu kupovalo robu i u ime i za račun tuženog, i daje tuženi sve te ugovore ispunio, daje direktor tuženog bio obavešten i o spornom ugovoru i daje bez prigovora preuzeo korake za ispunjenje ugovora zaključenog sa kupcem one robe, koja je bila predmet ugovora zaključenim sa tužiocem kao prodavcem - nesumnjivo ukazuje, da navodi žalbe kojima se osporava punovažnost ugovora zaključenog sa tužiocem, nisu osnovani. 106

Pozivanje tuženog u žalbi na propise kojima se reguliše pitanje prekoračenja ovlašćenja, pitanje punomoenika po zaposlenju i zaključivanje ugovora od strane neovlaštenog lica, ne mogu se prihvatiti, ne samo s toga što u postupku ničim nije dokazano, niti je to u toku postupka isticano, daje tužilac znao ili morao znati daje pomenuto lice zaključenjem ugovora sa tužiocem prekoračilo granice ovlašćenja. U vezi s tim, i kad se uzme da je pomenuto lice primljeno u radni odnos u svojstvu trgovačkog putnika, tuženi je tom licu poverio i obavljanje takvih dužnosti iz kojih, po redovnom toku stvari, proističe i ovlašćenje za zaključivanje ugovora o kupovini robe (prema odluci VPS, SI, 1293/72).

OVLAŠĆENJA LICA KOJA OBAVLJAJU ODREĐENE POSLOVE (čl. 98. ZOO) Mada odredbe ovog člana, koje se odnose na ovlašćenja lica koja obavljaju određene poslove, ne nazivaju taj institut "punomoćje po zaposlenju", ipak ovaj naziv pravilnije određuje sadržinu ovog instituta, pa ćemo ga mi u daljem tekstu tako i navoditi. Te odredbe se ne odnose samo na privredne subjekte, već na sve one organizacije koje se bave privrednom delatnošću, koje u sastavu svog organizacionog oblika imaju i takve poslove, tzv. isturene poslove, u vezi kojih pojedini radnici stupaju u pravni odnos sa drugim licima. Tako, na primer, i šalterski službenici opštinske uprave, koji overavaju određene isprave, su u pravnom odnosu sa strankama, od kojih i naplaćuju određene iznose novca na ime izvršenih usluga. Međutim, odredbama ovog člana više se htelo da ukaže na slučajeve, odnosno poslove koje obavljaju pravni subjekti u određenim oblastima privrednog poslovanja. U tom smislu se u komentaru odredaba ovog člana daju dalja objašnjenja. Naime, za razliku od punomoćja koje direktor može dati drugom licu radi zaključenja ugovora jedne ili više vrste ili jednog ili više određenih ugovora, ili nekog drugog pravnog posla, po kome privredno društvo (preduzeće), odnosno drugo pravno lice koje se bavi privrednom delatnošću (u daljem tekstu: pravno lice), može zastupati i lice koje nije zaposleno u tim pravnom licu, punomoćje po zaposlenju ima lice kome je u tom pravnom licu povereno vršenje poslova iz kojih, po redovnom toku stvari, proističe i ovlašćenje za zaključivanje određenih ugovora ili vršenje drugih određenih poslova, u granicama poslova koji su mu određeni opštim aktom. Punomoćje po zaposlenju proizilazi, dakle, iz same funkcije koju vrši određeni radnik pravnog lica, koji vršeći određene redovne poslove stupa u poslovne odnose sa drugim licima. Ovlašćenja za zaključivanje određenih ugovora ili vršenje drugih određenih poslova, u stvari, proizilaze iz opštih akata pravnog lica. Naime, svako pravno lice na koje se primenjuju odredbe Zakona o radu, mora opštim aktom da odredi poslove radnika u okviru radnog mesta na kome on radi, iz čega proizilaze i određene nadležnosti radnika. Razumljivo je da veći broj zaposlenih lica radi na konkretnim poslovima u pravnom licu, i da ti radnici ne stupaju u pravni odnos s drugim licima, ali jedan manji broj radnika, radi zadovoljenja potreba pravnog lica, stupa u poslovne odnose sa drugim licima. Neka ovlašćenja, kao što je napred bilo reci, daje isključivo direktor pravnog lica, prenoseći ih putem punomoćja na druga lica. Međutim, za neka radna mesta, za koja je propisano opštim aktom da se na njima obavljaju i poslovi u vezi kojih pravno lice stupa u poslovne odnose sa drugim licima, ovlašćenja lica koja se nalaze na tim radnim mestima proizilaze iz takvih akata. Zbog toga ne bi imalo značaja ograničenje ovlašćenja koje bi direktor odredio za radnike koji su po opštem aktu, tj. po redovnom toku stvari ovlašćeni da stupaju u određene poslovne odnose sa drugim licima. Ograničenje ovlašćenja po ovom osnovu može se izvršiti samo na osnovu opšteg akta. Opštim aktom se izričito ne utvrđuju radna mesta u vezi kojih lica raspoređena na njima samim tim stiču punomoćje po zapošljenju. Naprotiv, iz opisa poslova radnog mesta proističu ovlašćenja radnika za zaključenje određenih ugovora, odnosno pravnih poslova. Punomoćnik može zaključivati ugovore ili vršiti druge određene poslove samo u granicama poverenih mu dužnosti iz opšteg akta, iz kojih, po redovnom toku stvari, proističu i njegova ovlašćenja. Iz prirode poslova koja ta lica obavljaju, druga lica treba da ocene da lije punomoćnik ovlašćen da zaključuje pojedine ugovore ili da vrši određene poslove. Ugovor zaključen preko punomoćnika po zapošljenju obavezuje pravno lice, osim ako je treće lice znalo ili je moralo znati da su prava punomoćnika ograničena, ili ako je znalo da je punomoćnik prekoračio granice svojih ovlašćenja. Sudska praksa je u vezi nekih slučajeva punomoćja po zaposlenju iskazala svoj stav. Tako, na primer, smatra se da kada se jedno lice po unutrašnjim pravilnicima smatra kao punomoćnik po zaposlenju, iz njegovog ovlašćenja da zaključuje određene kupoprodajne ugovore, proističe i njegovo ovlašćenje da reguliše i pojedina pitanja nastalih u vezi tih ugovora, te tako šef stovarišta koji je ovlašćen da zaključuje ugovore o prodaji, samim tim je ovlašćen i da odobrava odlaganje isplate kupovne cene. Mada je u ovom članu (čl. 98. ZOO) navedeno da se kao punomoćnici po zaposlenju navode prodavci u prodavnicama, zatim lica koja obavljaju određene usluge u ugostiteljstvu, pa lica na poslovima šalterske službe u pošti, u banci i slično, to "slično" se može odnositi i na poslove koje obavlja, na primer, komercijalni rukovo107

dilac pravnog lica, ili rukovodilac poslovne jedinice pravnog lica, pa i neki drugi radnici koji po prirodi posla imaju ovlašćenje utvrđena opštim aktom pravnog lica. Tako, na primer, prema sudskoj praksi, komercijalni direktor pravnog lica ovlašćenje da u ime preduzeća zaključuje ugovore u vezi poslova koji po redovnom toku stvari spadaju u vršenje njegove funkcije. Isto tako, rukovodilac gradilišta mora da vodi brigu o pravilnom obavljanju poslova na gradilištu, a iz vršenja takve dužnosti, po redovnom toku stvari, proističe i ovlašćenje za zaključivanje određenih ugovora ili vršenja drugih određenih poslova u granicama te dužnosti.

Sudska praksa Ovlašćenje lica koje obavlja određene poslove Ugovor koji potpiše komercijalista obavezuje preduzeće prema trećem licu, jer se komercijalista smatra punomoćnikom po zaposlenju Prema obrazloženju Rešavajući sporno pitanje da lije zaključnica, na koju se poziva tuženi, a po kojoj je tužilac kupio od tuženog robu, punovažna i da lije ugovoreno gotovinsko plaćanje, ili je ugovorena zamena robe, prvostepeni sud je na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da su stranke ugovorile da se neće izvršiti međusobno gotovinsko plaćanje kupovne cene robe, nego da će se plaćanje izvršiti preboj em međusobnih potraživanja Prvostepeni sud je ta-kođe utvrdio da je potpisnik sporne zaključnice u ime tužioca bio ovlašćen na zaključivanje svih vrsta poslova koji se odnose na kupovinu i prodaju robe, koja je predmet poslovanja tužioca. Do ovakvog zaključka prvostepeni sud je došao jer je našao daje lice koje je potpisalo spornu zaključnicu u ime tužioca, bio tužiočev punomoćnik po zaposlenju, kao samostalni komercijalista bez ograničenja. Pošto je tuženi stavio tužiocu robu na raspolaganje, prvostepeni sud je našao daje tužbeni zahtev osno van. Drugostepeni sud j e prihvatio takvo stanovište prvostepenog suda. Ne stoji razlog istaknut u žalbi tužioca da pomenut komercijalista kod tužioca, nije bio ovlašćen da zaključuje ugovore i da stoga taj ugovor nije punovažan. Pitanja ovlašćenja - punomoći za zaključivanje određenih ugovora regulisanoje normom po kojoj se punomoćnikom smatra lice, kojem je stranka poverila obavljanje takve dužnosti, iz kojih po redovnom toku stvari proističe i ovlašćenje za zaključivanje određenih ugovora ili vršenje drugih određenih poslova u granicama tih dužnosti. Punomoć po zaposlenju ima određeno lice već po osnovu same činjenice što vrši određene dužnosti u preduzeću, iz kojih po redovnom toku stvari proističe i ovlašćenje za zaključivanje ugovora ili vršenje drugih poslova u granicama tih dužnosti. Ugovori, koje takvo lice zaključi, obavezuje preduzeće i ono ne može da se opravda time da lice, koje je u ime preduzeća zaključilo ugovor nije bilo ovlašćeno od strane direktora za zaključivanje ugovora. Komercijalisti u preduzečima smatraju se punomoćnicima po zaposlenju. Kako je nesporno daje pomenuto lice bilo komercijalista kod tužioca to ugovor koji je on potpisao obavezuje tužioca prema svakom trećem licu koje je bilo u dobroj veri, s obzirom daje sporni ugovor zaključen u vezi sa poslovima koji su obuhvaćeni delatnošću tužioca. Tužiočeva privremena odluka, pod uslovom daje bila na snazi u momentu potpisivanja zaključnice nema dejstva prema trećem licu, jer je to interni akt preduzeća, te je tuženi, s obzirom na prirodu dužnosti koju je obavljao, potpisnik zaključnice, s pravom verovao daje to lice punomoćnik po zaposlenju, te mu tužilac ne može staviti prigovor da to lice nije bilo ovlašćeno da potpisuje ugovore u njegovo ime. Posebno je pitanje između tužioca i njegovog radnika -potpisnika sporne zaključnice, ukoliko je potpisivanjem ove zaključnice oštetio tužioca kupujući robu lošeg kvaliteta i po višoj ceni nego što je tržišna, a to pitanje nije odlučno za rešenje ovog spornog odnosa među strankama (prema odluci VPS, SI. 1806/70); Ovlašćenje za zaključenje određenos usovora lica po zaposlenju Iz poslova koje obavlja finansijski direktor proističe njegovo ovlašćenje kao punomoćnika po zaposlenju da zaključi ugovor o osiguranju Prema obrazloženju Sporno je bilo među strankama da li je predmetnom polisom između stranaka zaključen punovažan ugovor o osiguranju, budući da tuženi ovu polisu smatra ponudom koju je, kako on tvrdi, tužilac prihvatio tek po nastupanju osigurane opasnosti od požara. Drugostepeni sud, razmotrivši predmet spora i ocenivši žalbene navode tuženog, našao je da je prvostepeni sud u prvostepenom postupku utvrdio sve činjenice koje su odlučne za rešenje istaknutog spornog pitanja, te daje na takvo utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kad je našao da su stranke potpisivanjem pomenute polise punovažno zaključile ugovor o osiguranju od opasnosti požara. Nije bilo sporno daje spornu polisu pored ovlašćenog predstavnika tuženog potpisao i predstavnik tužioca, i to njegov finansij108

ski direktor, koji je ovu činjenicu, u ostalom, i posvedočio u svom iskazu kao svedok, kome je prvostepeni sud poklonio veru. Kod takvog stanja stvari nije odlučno to što polisu nije potpisao generalni direktor tužioca. Ova okolnost bi eventualno mogla biti od uticaja da su to stranke ugovorom izričito predvidele. Međutim, tuženi to ne tvrdi, niti je to polisom predviđeno, pa je pomenuto lice bilo ovlašćeno da potpiše spornu polisu budući da, pored ostalog, ovlašćenje za zaključenje ugovora ovakve vrste proističe i po redovnom toku stvari iz poslova koje ovo lice obavlja u vršenju poverene mu dužnosti. Konačno, ni okolnost što tužilac prilikom zaključenja spornog ugovora o osiguranju nije platio tuženom premiju, ne može uticati na punovažnost toga ugovora, a shodno tome na postojanje obaveze tuženog kao osiguravača da tužiocu kao osiguraniku naknadi štetu po osnovu osiguranja. Naime, prema važnijim odredbama iz opštih pravila za osiguranje imovine, koje su odštampane na poleđini sporne polise i koje, prema tome, čine sastavni deo ugovora o osiguranju, obaveza osiguravača počinje, ukoliko stranke drukčije ne ugovore, u 24 časa dana koji je u polisi označen kao početak trajanja osiguranja, ako je do tada plaćena premija, inače u 24 časa dana kada premija bude plaćena, osim ako nije drugačije ugovoreno. U spornom slučaju stranke su ugovorile da će tužilac platiti ugovorenu premiju virmanom, po prijemu fakture. Prema tome, ako su stranke ugovorile ovakav način plaćanja premije, okolnost što tužilac do nastupanja osigurane opasnosti požara nije platio premiju ne čini samim tim nepunovažnom obavezu tuženog da naknadi štetu tužiocu, kad tuženi do tog momenta nije ispostavio fakturu po kojoj je tužilac trebalo da plati obračunatu premiju (prema odluci VPS, SI. 712/72); Ovlašćeno lice u vezi poslova koje obavlja Ugovor o kupoprodaji obavezuje stranku ako je zaključen u njenim poslovnim prostorijama i ako je pored potpisa stavljen pečat Prema obrazloženju Među strankama je bilo sporno samo to da lije ugovor o kupovini i prodaji robe, na koji se poziva tužilac, punovažno zaključen, a naime, da lije radnik tuženog koji je potpisao ugovor bio ovlašćen za kupovinu robe. Iz zaključnice, čija sadržina inače nije sporna, vudi se daje zaključnica potpisana od akvizitera tužioca i samostalnog referenta uvoza tuženog, i da su pored svih potpisa stavili pečate tužioca i tuženog. Ugovor o kupoprodaji i prodaji robe, dakle, zaključenje među strankama uredno, i stoga je prvostepeni sud pravilno postupio kada je našao da je tuženi dužan da u ispunjenju uredno zaključenog ugovora isplati tužiocu kupovnu cenu za robu koju mu je tužilac u ispunjenju ugovora stavio na raspolaganje. Drugostepeni sud nije prihvatio navode žalbe, kojima se pobija stanovište prvostepenog suda, zauzeto po spornom pitanju punovažnosti zaključenog ugovora. Tačnoje, kako se to u žalbi ističe, daje za punovažno zaključenje ugovora potrebno da je lice, koje zaključuje ugovor u ime i za račun svog vlastodavca, ovlašćeno za stupanje u pravni i poslovni odnos sa trećim licima. U konkretnom slučaju izvesnoje daje tuženikov radnik bio ovlašćen za zaključenje ugovora. Naime, pomenuti akviziter tužioca došao je u poslovne prostorije tuženog i ponudio je tuženom određenu robu na prodaju. Njegovu ponudu je prihvatio radnik tuženog, koji kao samostalni referent za izvoz, obavlja poslove kod tuženog na radnom mestu koje, prema opisu radnih mesta po sistematizaciji tuženog, ima poverljiv karakter. Po prihvatanju ponude pomenuti radnik tuženog je u ime tuženog potpisao zaključnicu i pored svog potpisa stavio je i pečat tuženog. Drugostepeni sud smatra da tako postignut sporazum o kupovini robe predstavlja punovažno zaključen ugovor koji obavezuje tuženog i, dosledno tome, daje tuženi dužan, kao što je to našao i prvostepeni sud, da za robu koju mu je tužilac isporučio u ispunjenju zaključenog ugovora isplati ugovorenu cenu. Tuženi je znao i morao znati da njegov pomenuti radnik raspolaže njegovim pečatom i da predstavnik tužioca nije morao tražiti posebno ovlašćenje za zaključenje ugovora, postoje ugovor zaključen u poslovnim prostorijama koje su u sastavu jedne proizvodne jedinice tuženog, koja se bavi proizvodnjom artikala koji su poverljive prirode. S toga drugostepeni sud nije prihvatio navode žalbe daje prvostepeni sud pogrešio što nije prekinuo postupak do okončanja krivičnog postupka koji se vodi protiv potpisnika ugovora, pošto pitanje eventualne podele provizije i postojanja krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja ili ovlaščenja od strane potpisnika u ime tuženog, ne može, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, imati uticaja na pitanje punovažnosti ugovora čije se ispunjenje traži, utoliko pre stoje tužilac ispunio svoju ugovornu obavezu (prema odluci VPS, SI. 2986/71); Ugovor zaključen na memorandumu i sa pečatom obavezuje Kada je jedno lice ovlašćeno da zaključuje ugovore o prodaji, pravna je pretpostavka daje to lice ovlašćeno i za zaključenje ugovora o kupovini, osim ako suprotno ne proizilazi iz punomoći 109

Prema obrazloženju Razmatrajući sporna pitanja, prvostepeni sud je našao daje pomenuti radnik tuženog prekoračio granice ovlašćenjajerje bio ovlašten samo da prodaje robu, a ne i da kupuje, što je tužilac mogao da zna s obzirom da je blanko zaključnica bila snabdevena pečatom tuženog sa nazivom ,,prodavač". Dosledno ovome, prvostepeni sud je našao da ugovor koji je sklopljen u vidu zaključnice ne obavezuje tuženog, te da nije dužan tužiocu isplatiti vrednost robe koja je isporučena. Ovako stanovište prvostepenog suda drugostepeni sud nije prihvatio kao pravilno. Tužilac je za dokaz svojih navoda podneo originalnu spornu zaključnicu iz koje se vidi daje ugovor zaključen na memorandumu tuženog i da se na istoj nalazi pečat tuženog. Sem toga iz ispratnice se vidi daje isto lice koje je potpisalo zaključnicu primilo robu, koju je tužilac prema spornom ugovoru imao da isporuči tuženom. Kod takvog stanja stvari, jasno proizilazi da je tužilac bio u dobroj veri da je lice koje je potpisalo zaključnicu imalo ovlaštenje da zaključuje ugovore u ime tuženog. Irelevantno je što je lice, koje je u ime tuženog potpisalo zaključnicu prethodno precrtalo reč „prodavač", kod koje je bio stavljen pečat tuženog, iz razloga što sam pečat ugovorne strane, stavljen na ugovoru sam za sebe nema značaj ovlaštenja potpisnika ugovora za zaključivanje toga ugovora. Zaključnica je sačinjena na hartiji sa odštampanim, tj. utisnutim oznakama tuženog, kojim se on u svom poslovanju služi, dakle, izjava data na takvoj poslovnoj hartiji, sa utisnutim pečatom, bez obzira na mesto gdeje stavljen pečat, obavezuje tuženog, te dosledno tome njegova tvrdnja daje lice koje je zaključilo u njegovo ime ugovor, prekoračilo ovlaštenje, jer je bilo ovlašteno da zaključuje samo ugovore kao prodavač, nema osnova, jer pravna je pretpostavka da lice koje je ovlašteno da istupa u ime tuženog kao prodavač, mora biti ovlašteno da istupa i kao kupac, ukoliko to nije na izričit način izraženo. Međutim, čak i daje lice koje je zaključilo ugovor u ime tuženog prekoračilo svoja ovlaštenja, ugovor bi obavezivao tuženog, s obzirom na činjenicu da je ugovor zaključen na memorandumu tuženog, daje na memorandumu stavljen pečat tuženog, daje isti potpisan na uobičajen način, a ovo sve zbog toga, što tužilac, imajuti sve to u vidu, nije mogao znati daje izjavu potpisalo lice koje je prekoračilo do bijena ovlaštenja (prema odluci VPS, SI. 246/70). "Šef poslovnice se može smatrati punomoćnikom po zaposlenju ovlaštenim da sklapa bez posebne punomoti ugovore iz delokruga rada poslovnice kojom rukovodi" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 503/98); "Ugovor koji potpiše komercijalista obavezuje preduzeće prema tretem licu, jer se komercijalista smatra punomoćnikom po zaposlenju"'- (prema odluci biv. Vrh. priv. suda, SI. 1806/70).

TUMAČENJE UGOVORA Tumačenje spornih odredaba (cl. 99. ZOO) Odredbe ugovora moraju biti jasne kako se ne bi stvarali problemi pri njihovom ispunjenju. Prema tome, ako su odredbe ugovora jasne primenjuju se onako kako glase. Ako je neka odredba ugovora nejasna, odnosno ako je tu odredbu učinio neki upotrebljeni izraz koji ne odgovara volji jedne strane, mora se tumačiti u skladu sa voljom stranaka koja je postojala u trenutku zaključenja ugovora. Kod nas ne postoje posebna pravila koja bi se odnosila na tumačenje ugovora, ili nekih odredaba iz već zaključenog ugovora. Ali se tumačenje može izvršiti na osnovu nekih kriterijumima koje je sudska praksa iznela ili, pak, na osnovu analize prethodnih pregovora, zatim poslovne prakse u do tada uspostavljenih međusobnih odnosa, koji se primenjuju na određenu vrstu ugovora. Tu su, naravno, i pravila ovog zakona koja u nedostatku pravilno ugovorene norme, upućuju stranke kako da rese nastali spor, odnosno kako da tumače neku odredbu iz nekog njihovog već zaključenog ugovora. Stranke koje su u dugogodišnjoj poslovnoj saradnji moraju kod tumačenja neke odredbe ugovora, odnosno nekog izraza u toj odredbi, znati namere suprotne strane, pa samim tim i njihovu volju pri zaključenju ugovora. U pravnoj nauci ima shvatanja daje kod tumačenja ugovora, odnosno neke njene odredbe, bitno utvrđenje staje stranka želela pri zaključenju takve norme, a ne kako je ona napisana. Kod slučajeva gde postoji obostrana volja za pravilnim tumačenjem nejasne odredbe, odnosno izraza, smatra se da je odredba greškom napisana, naravno, ako ne postoji velika razlika između sadržine napisane norme i te tzv. greške, na primer nastale pri kucanju ugovora. Ali ako takva volja ne postoji i kod druge strane, koja može izjaviti da nije znala niti je morala znati daje želja druge strane bila drukčija, a upotrebljeni izraz se ne može drukčije shvatiti, onda se odredba ugovora, odnosno taj sporni izraz mora tumačiti onako kako je napisan.

110

Stav drugi ovog člana upućuju stranke da zajednički istražuju nameru ugovorača kod spornog upotrebljenog izraza, prema načelima obligacionog prava utvrđenih Zakonom o obligacionim odnosima. Ta načela su poznata kao pravila koja imaju suštinski značaj za pravilno uređenje odnosa stranaka iz obligacionog prava. Odredbe ovog člana ne govore o nejasnoj odredbi, već o spornoj odredbi u kojoj je upotrebljen neki izraz koji se može različito tumačiti. Zbog toga je u prvom delu rečenice stava drugog ovog člana naglašeno da se tumačenje neke odredbe odnosi samo u vezi nekog upotrebljenog izraza, te da je za pravilno shvatanje tog izraza potrebno takvo tumačenje koje bi odgovaralo volji stranaka pri zaključenju ugovora, uz primenu načela obligacionog prava.

Sudska praksa Tumačenje ugovora i nevažeći ugovori Ako je jasan smisao onog stoje ugovorom rečeno, nema potrebe za njegovim tumačenjem, a ukoliko to nije slučaj i ako se stranke spore o smislu ugovora, pravnu prirodu pravnog posla sud treba da utvrdi prema sadržini i cilju koje su stranke ugovorom želele postići, a ne po nazivu pravnog posla Iz obrazloženja Sporni ugovor, iako nosi naziv ugovor o koncesiji, po svojoj sadržini i predmetu ugovora, kao i svojstvu ugovarača, ne predstavlja ugovor o koncesiji u smislu Zakona o koncesiji ("Službeni glasnik RS" br.20/97, 22/97 i 25/97), važećeg u vreme zaključenja istog. Koncesija u smislu navedenog zakona je pravo korišćenja prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi, koja domaćem odnosno stranom licu ustupa nadležni državni organ pod posebno propisanim uslovima uz odgovarajuću naknadu. Kako se u ovom slučaju ne radi o pravu korišćenja prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi, niti je jedan od ugovorača nadležni državni organ, to se ne može govoriti daje među strankama zaključen ugovor o koncesiji u smislu navedenog zakona. Sledstveno tome, pravilan je zaključak drugostepenog suda da u takvoj situaciji sporni ugovor treba tumačiti saglasno odredbi čl. 99. Zakona o obligacionim odnosima. U ovom slučaju, tužilac je po spornom ugovoru preuzeo sva prava i obaveze koje je prvotuženi imao u momentu njegovog zaključenja, istovremeno stičući sva prava i obaveze vezane za upravljanje njegovom imovinom, bez prava otuđenja u periodu važenja ugovora, s tim da mu pripada dobit koja se ostvaruje u poslovanju fudbalskog kluba i da mu pripadaju nove investicije koje se u tom periodu ostvaruju. Bez obzira što je sporni ugovor raskinut pre ugovorenog roka, a raskinut je na zahtev tužioca, tužiocu ne pripada pravo na naknadu onog što je uložio u finansiranje kluba i izmirivanje obaveza prema društvenoj zajednici i trećim licima za vreme trajanja ugovora, pa se neosnovano u reviziji tužilac poziva da mu to pravo pripada u skladu sa odredbom čl.132. st. 4. ZOO, koji se odnosi na dejstvo raskida ugovora i koji pripisuje da svaka strana duguje drugoj naknadu zbog koristi koja je u međuvremenu imala od onoga stoje dužna vratiti. Navedena zakonska odredba ne odnosi se na restituciju onog što je jedna ugovorna strana kod delimičnog izvršenja ugovora dala drugoj ugovornoj strani, što je predviđeno odredbom čl.132. st.2. ZOO, već na posebnu naknadu koristi koja je druga ugovorna strana imala od toga stoje dužna vratiti. Radi se o posebnoj vrsti naknade koja u ovom sporu nije ni utvr-đivana, već je veštačenjem utvrđivan iznos potraživanja tužioca koji se odnosi na izmirivanje finansijskih obaveza prvotuženog, a koje je tužilac isplatio po aneksu ugovora i iznosa koje je tužilac imao u finansiranju fudbalskog kluba u periodu važenja ugovora (čl.132. st.2. ZOO). Međutim, prema stavu revizijskog suda tužiocu ne pripada pravo na traženu naknadu ni po jednom od navedenih osnova, jer kod činjenice daje ugovor raskinut od strane tužioca a ne sporazumom ugovorača, a da prvotuženi pre raskida nije onemogućavao tužioca da ostvaruje pretpostavljenu dobit, koju je zaključenjem spornog ugovora očekivao od upravljanja i korišćenja imovinom prvotuženog, obavezivanjem prvotuženog na isplatu tražene naknade bi predstavljalo povredu osnovnih načela obligacionog prava, savesnosti i poštenja i zabrane zloupotrebe prava sadržanih u odredbama čl. 12. i 13. Zakona o obligacionim odnosima. Pored navedenog, sudeći po sporazumu tužioca i prvotuženog predviđenog spornim ugovorom, da će ugovarači u roku od 15 dana sačiniti aneks ugovora o određenim pitanjima u koje ne spada i pitanje prava tužioca na povraćaj uloženih finansijskih sredstava u finansiranje kluba i izmirivanje dospelih finansijskih obaveza prvotuženog prema društvenoj zajednici i trećim licima, to prvotuženi nije bio dužan da spornim aneksom preuzima takve obaveze. U protivnom, postavlja se pitanje smisla i cilja zaključenja osnovnog ugovora i u čemu se sastoji pravni interes prvotuženog na njegovo zaključenje. U tom slučaju radilo bi.se o dobročinom pravnom poslu, po kome bi tužilac imao pravo da koristi svu imovinu prvotuženog i vodi fudbalski klub u ugovorenom periodu, a da za to nema prema prvotuženom nikakve obaveze davanja, što u svakom slučaju nije bio cilj i svrha zaključenja spornog ugovora između njih kao ugovarača. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 341/07); 111

Tumačenje volje ugovornih strana Predmet tumačenja kod ugovora su izjave volje ugovornih strana, a ne pravne posledice koje su ugovorne strane htele da proizvedu Iz obrazloženja U konkretnom slučaju strane se spore o smislu i pravnoj prirodi ugovora, pa između učesnika ne postoji saglasnost o sadržini zaključenog ugovora. Stvar je suda da uz pomoć tumačenja utvrdi da li shvatanje svih učesnika odgovara stvarnom sadržaju ugovora. Objekt tumačenja kod ugovora su izjave volje stranaka, a ne volje koje stoje iza izjava. Koje su pravne posledice učesnici hteli da proizvedu, može da bude predmet dokazivanja, ali ne i predmet tumačenja. Najvažnija odredba o tumačenju koji sadrži Zakon o obligacionim odnosima svakako je čl. 99. koji u sebi sadrži generalni stav kako treba vršiti tumačenje ugovora. Najpreje utvrđeno da se ugovor tumači onako kako glasi (st. 1. čl. 99.), tj. ako je jasan nesumnjiv smisao onoga što je u ugovoru rečeno, nema potrebe za tumačenjem. Ako bi se vršilo tumačenje jasnih ugovornih odredbi bio bi povređen osnovni princip ugovornog prava o autonomiji volje i strankama bi se tumačenjem podmetalo ono što one nisu želele. U stavu 2. čl. 99., prihvaćen je subjektivno objektivni kriterijum tumačenja ugovora. Tako je rečeno da pri tumačenju spornih odredaba ne treba se držati doslovnog značaja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovorača (subjektivni kriterijum) i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim tim zakonom (objektivni kriterijum). Iako se od zajedničke volje polazi kao primarnog kriterijuma tumačenja, zajednička volja stranaka ne može biti apsolutni kriterijum prilikom tumačenja ugovora. U slučaju da se dođe pri tumačenju do dve solucije na osnovu zajedničke volje stranaka, uzeće se ono tumačenje kao adekvatnije koje je u skladu sa društvenim interesima izraženim kroz načela obligacionog prava utvrđenih u tom zakonu. To su slede-ća načela: autonomija volje u okviru privrednih propisa, javnog poretka i dobrih običaja (čl. 10.); ravnopravnost strana u obligacionom odnosu (čl. 11.); načelo savesnosti i poštenja (čil2); zabrana zloupotrebe prava (čl.13.); zabrana stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja (čl.14.); načelo ekvivalencije uzajamnih pre-stacija stranaka (čl.15.); zabrana prouzrokovan)'a štete (čl.16); odgovarajuća pažnja koja se u pravnom prometu zahteva u izvršenju obaveza i ostvarivanju prava (čl. 18); poštovanje dobrih poslovnih običaja (čl.21.). Kod tumačenja pojedinih ugovora uzimaju se u obzir i konkretne okolnosti i prateće okolnosti. Značaj pojedinih rečenica, pojedinih reci može se tek onda shvatiti ako se one dovedu u vezi sa drugim delovima ugovora. Svakako treba uzeti u obzir okolnosti koje su bile prisutne u pregovorima oko zaključenja ugovora. Takođeje bitno i ponašanje stranaka posle zaključenja ugovora. Najzad, veoma je bitan i cilj ugovora. Nejasna mesta u ugovoru treba tako tumačiti da se ostvari cilj ugovora koga su stranke imale pri njegovom zaključenju. Ovo pravilo je naročito korisno kod ugovora kojima se stvara zajednica interesa. Kod tumačenja uvek se mora poći od toga da stranka u jednom ugovoru, pravnom poslu ostvaruje jedan određeni cilj. Prema tome, i tumačenje mora biti u funkciji tog smisla koji proizilazi iz cilja ugovora. Najzad, u određenim slučajevima u obzir se uzimaju i posebni poslovni odnosi i navike strana ugovornica. Ako dve strane ugovornice stoje po pravilu u posebnim odnosima zasnovanim na poverenju, čak i kad u pojedinim njihovim ugovorima na izgled postoje praznine, smatra se da su one do sada u svojim poslovima stvorile odgovarajuće navike i običaje, za koje se pretpostavlja da su preuzele u novim ugovorima iako u njima nije ništa izričito rečeno. Razlozi za tako individualno tumačenje mogu da proizađu iz samim pregovora stranaka, iz odnosa stranaka i td. Prednjem treba dodati da je pravilo da volja mora biti izražena da bi bila punovažna. Međutim, ona može biti izražena i takvim recima koje objektivno znače nešto drugo od onoga što je izjavilac stvarno hteo. Važiče ono što je izjavilac hteo kada postoji razilaženje između njegove volje i izjave, ako je suprotna stranka saznala za pravu volju izjavioca, iako se objektivno vrednost izjave drukčije shvata. Dakle, kod izjava volje koje su upućene drugoj stranci u cilju prihvatanja, prednost ima ono značenje sa kojim su oba učesnika saglasna u odnosu na značenje koje se objektivno iz njihove izjave može dobiti. Usvajanjem ovakvog pravila nipošto ne znači daje izjava po tčinjena volji. Važi uvek,, izjava", a ne unutrašnja ,,volja", ako nije došlo do izražaja u volji. Ali, izjava važi u značenju koje ona za učesnike ima. Ako ovi njoj pridaju isto značenje, onda je ono merodavno, a u drugim slučajevima ono koje izjavilac mora da prihvati, s obzirom na mogućnost shvatanja protivnika i koje mu se uračunava. Kada je u ranije donetoj drugostepenoj odluci naloženo prvostepenom sudu da se utvrdi stvarna volja i domašaj zaključenih ugovora tužioca i drugotuženog, onda se mislilo upravo na ono stoje i rečeno. Zato je u ranije donetoj drugostepenoj odluci i ukazano da se relevantne odredbe o tumačenju ugovora nalaze u Zakonu o obligacionim odnosima od čl. 99. do čl. 102. 112

Prvostepeni sud nije postupio po nalogu iz pomenute drugostepene odluke na opisani način, te je i dalje izostalo pouzdano i sigurno utvrđenje zajedničke namere ugovorača prilikom zaključenja predmetnih ugovora, pa samim tim za sada se ne može ispitati pravilnost primene materijalnog prava u domenu ocene prigovora za-s tare I os ti, jer ona zavisi od pravne kvalifikacije pravnog posla o kome se ovde radi. Prema tome, po oceni drugostepenog suda bilo je nužno prvostepenu odluku ukinuti a na osnovu ovlaštenja iz čl. 373. Zakona o parničnom postupku, s tam što će prvostepeni sud u ponovnom postupku postupiti po nalogu iz ove drugostepene odluke, koji je u osnovi identičan nalogu koji je dat u prethodnoj odluci ovog suda donetoj u ovom predmetu. Treba utvrditi stvarnu volju ugovorača, pravilno pravno kvalifikovati predmetni pravni posao tužioca i drugotuženog, a potom pravilno oceniti prigovor zastarelosti potraživanja. To podrazu-meva da je potrebno pored ostalog saslušati i potpisnike predmetnih ugovora, po potrebi izvesti i druge dokaze da bi se utvrdila stvarna volja ugovorača. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 6351/05 od 28. novembra 2005.).

Nejasne odredbe u posebnim slučajevima (čl. 100. ZOO) Za razliku od norme koja u prethodnom članu propisuje pravilo o tome kako će strane tumačiti neku spornu odredbu u ugovoru, naročito u pogledu "značenja upotrebljenih izraza", odredbe člana 100. ZOO imaju u vidu nejasnost odredbe u celini, zbog čega se ne može ni odrediti karakter ugovora, odnosno o kakvom se ugovoru radi. Zbog toga odredbe ovog člana upućuju prvenstveno na one ugovore koje je ponudilac sastavio prema unapred odštampanom sadržaju ili kad je ugovor bio na drugi način pripremljen i predložen od jedne ugovorne strane. Takvi ugovori, ponekad, mogu biti nejasni, ne samo u pogledu neke odredbe iz ugovora, već u celini, kada se sa sigurnošću ne može zaključiti kojoj vrsti ugovora pripada nejasna odredba, kao stoje, na primer, ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, koji pored poslovne saradnje reguliše i odnos kredita, lizinga, prodaje i dr. Rešavajući određeni sporni slučaj, sud mora prema karakteru konkretnog spornog pravnog odnosa da oceni o kojoj se vrsti ugovora radi, da li je on primaran ili ne u tom tzv. mešovitom ugovoru, i da ga kvalifikuje kao podoban da o njemu i odluči. U nekim slučajevima, posebno u formularnim ugovorima, ima dosta nejasnoće u vezi sadržine neke norme, jer su to ugovori o pristupanju, odnosno pristanku, pa stranka pristupajući takvom ugovoru, ne obrati pažnju daje sastavni deo tog ugovora, na primer, i deo koji predstavlja opšte uslove ponudioca. Tako, na primer, jedna banka, kod ugovora o oročenoj dinarskoj štednji, koji je sama sastavila, propisuje odredbu da ukoliko deponent ne podigne obračunatu i pripisanu kamatu odmah po isteku ugovorenog roka, da iznos obračunate kamate postaje uplata koja se dalje oročava pod istim uslovima pod kojim je ugovor zaključen u vezi uloga. Po tumačenju banke, ako deponent nije podigao kamatu odmah po isteku ugovorenog oročenog roka ne može podići obračunatu kamatu, jer ona postaje uplata koja se oročava za drugi period oročenja. Očigledno je da takva norma nije bila volja deponenta, niti se iz te norme može zaključiti to što banka tvrdi, a nije ni logično dato rešenje u tom ugovoru, koje je i nejasno, jer deponent može po proteku ugovorenog oročenog roka da bilo kada naplati glavni ulog i obračunatu kamatu do oročenog roka, odnosno da sa danom oročenja naplati i ulog i kamatu koji se odnose do tog datuma, bez obzira kada će to učiniti. Kod ugovora o oročenju deviznih sredstava ista banka ima druge kriterij ume jer, po isteku roka oročenja, stranci ostavlja rok od 10 dana u kome može podići obračunatu kamatu, a po proteku tog roka je ne može podići jer je pripisuje ulogu. Pri ovome, treba imati u vidu analognu primenu odredaba člana 143. ZOO, po kojima su ništave odredbe opštih uslova koje su protivne samom cilju zaključenog ugovora ili dobrim poslovnim običajima, čak i ako su opšti uslovi koji ih sadrže odobreni od nadležnog organa. Pored toga, prema stavu drugom istog člana, sud može odbiti primenu pojedinih odredbi uopštih uslova, na osnovu kojih ona gubi pravo iz ugovora ili gubi rokove, ili koje su inače nepravične ili preterano stroge prema njoj. U jednom slučaju sud je rešavao jedan sporni odnos koji se tiče određenog odnosa stranaka, odnosno da li je on ugovoren ili ne, ili kako ga treba shvatiti, navodeći, pored ostalog, da "kod utvrđenog činjeničnog stanja, nezavisno od prigovora tuženog daje pomenutu polisu potpisalo lice koje na to nije ovlašćeno, okolnost stoje u toj polisi bilo označeno da premija za period osiguranja od tri meseca iznosi 40% godišnje premije, još uvek ne znači da su stranke tako i ugovorile. Naime, polazeći od stanovišta da nesporazum i svaka eventualna nejasnost ide na štetu onoga koji je ugovor sastavio, sud je našao daje tužilac kao sastavljač pomenute polise morao da vodi računa o tome da pomenutim privremenim pokrićem ovakav obračun premije među strankama nije bio ugovoren. Stoga je tužilac dužan da snosi posledice nevažnosti takve odredbe koja je u suprotnosti, između ostalog, i sa odredbama ugovora kojim su stranke predmetno osiguranje zaključile".

113

Sudska praksa "Ponudilacje dužan da u svakom konkretnom slučaju određeno i jasno predoči potpisniku pismena da li potpisuje ugovor ili otpremninu, u suprotnom pismeno će se tumačiti u korist suprotne strane " - (prema odluci PVS, Pž. 510/2001).

Dopunsko pravilo (čl. 101. ZOO) I ovaj član reguliše pitanja tumačenja nejasne odredbe kao i prethodna dva člana, sa istog stanovišta, ali vezana za dva oblika odnosa stranaka, i to prvi koji se odnosi na ugovore bez naknade, i drugi koji se odnosi na teretne ugovore. Odredbe ovog člana imaju u vidu, pre svega, nejasne odredbe, odnosno kako će se te odredbe tumačiti u ugovorima koji su napred navedeni. To je učinjeno iz razloga što se kod ugovora bez naknade uvek pojavljuje kao dužnik jedno lice, koje preuzimajući obaveze ulazi u lakše ili teške situacije kada izvršava takav ugovor, pa se smatra da ako je neka odredba u tom ugovoru nejasna, da njeno tumačenje ide u smislu koji je manje težak za njega. Tako, na primer, ako se dužnik obavezao da će neka plaćanja izvršiti do određenog roka, sa nejasnim opredeljenjem u pogledu visine rata koje će periodično plaćati, onda će sud, ako se stranke ne dogovore, odrediti obavezu koja ne opterećuje previše dužnika, imajući u vidu kada i pod kakvim uslovima dužnik stiče sredstva za izvršenje svojih obaveza, naročito ako sredstva stiče u sezonskom periodu kada najviše ostvaruje svoje prihode. Naravno, dužnik se ne može osloboditi obaveze plaćanja. Njemu se samo čini pogodnost da sa manje teškoća izvrši preuzetu obavezu, ali ako su odredbe u takvom ugovoru dovoljno jasne i precizne, obaveze se moraju izvršiti onako kako glase. Kod druge vrste ugovora, tj. kod teretnih, u kojima i jedna i druga strana imaju prava i obaveze, odredbe ovog člana ukazuju samo na to da se pri izvršenju ugovora vodi računa o načelu jednake vrednosti davanja. O tome je bilo dosta reci u komentaru člana 15. ZOO. I u ovom slučaju misli se na one teretne ugovore u kojima su neke odredbe ugovora nejasne, pa da ih treba tumačiti tako da se ostvari navedeno načelo iz zakona.

Sudska praksa Kupac robe se ne može obavezati da kupljenu robu plati prodavcu odmah posle naplate od krajnjeg kupca Motiv kojim su se stranke rukovodile pri zaključenju posla ne utiče na sam posao i na prava i obaveze stranaka, ali kad je ugovor nejasan treba da sud utvrdi motiv Prema obrazloženju Nesporno je među strankama da je prema zaključnici od 13. septembra 1971. godine tužilac prodao tuženom robu označenu u toj zaključnici i da se tuženi obavezao da kupljenu robu plati tužiocu odmah posle uplate krajnjeg kupca. Takođe nije bilo sporno da je tuženi u smislu te zaključnice robu odmah dalje prodao svome kupcu i daje zatim tom svom kupcu dostavio račun od 6. oktobra 1971. godine. Preduzeće koje je robu kupilo od tuženog tu robu nije isplatilo ni posle utuženja, a u međuvremenu je nad tim preduzećem otvoren stečajni postupak i tuženi je svoju tražbinu prijavio stečajnom veću nadležnog suda. Sporno je bilo među strankama da li tužilac može zahtevati isplatu cene posle proteka određenog roka, bez obzira što roba tuženom nije plaćena od krajnjeg kupca. Rešavajući to sporno pitanje prvostepeni sud je posle ocene provedenih dokaza, stao na stanovište da su stranke sklapanjem pomenutog ugovora citiranog sadržaja u vezi sa načinom plaćanja, morale biti svesne da preuzimaju određeni rizik. Pri tom je imao u vidu daje tuženi, u svemu postupio u skladu sa zaključnicom i da je preduzeo sve da naplati cenu od svog kupca, ne pretpostavljajući da će kupac pasti pod stečaj. Kako tuženi nije uspeo da realizuje naplatu ugovorene cene za prodatu robu daljem kupcu, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ne može zahtevati naplatu te robe od tuženog, bez obzira što je proteklo više od godinu dana od isporuke robe. Zato je tužiočev tužbeni zahtev odbio, platni nalog ukinuo i tužioca obavezao da tuženom naknadi troškove postupka. Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda da su stranke ugovaranjem odredbe o plaćanju, onako kako je stilizovana u zaključnici, preuzele na sebe određeni rizik, jer bi to u stvari značilo odgađanje plaćanja na neodređeno vreme. Takvim tumačenjem, ugovorna odredba o plaćanju izgubila bi smisao i svrhu, a tužilac bi bio, nezavisno od činjenice što je krajnji kupac u konkretnom slučaju u stečaju, doveden u takvu situaciju da se nikad ne naplati za isporučenu robu. Po stanovištu drugostepenog suda, tužilac svojim pravom da ostvari cenu za robu koju je isporučio tuženom nije vezan naplatom od krajnjeg kupca, ako bi preuzeo bilo kakav rizik u slučaju daje naplata krajnje neizvesna. 114

Pre svega, ugovorna klauzula o plaćanju, onako kako su je stranke odredile, u načelu znači da se plaćanje ima izvršiti u razumnom roku, ukoliko ne bi bili u pitanju neki drugi poslovi koji iza toga stoje. S obzirom da se u konkretnom slučaju radi o jednoj neuobičajenoj klauzuli o plaćanju, koju kupoprodajni ugovori po pravilu ne sadrže tako stilizovanu, ukazuje se kao neophodno da se ispita i utvrdi šta je bila suština i pozadina celog ovog posla i staje zapravo podstaklo stranke da se opredele na ugovaranje ovakvog načina plaćanja. Pri tom drugostepeni sud stoji na stanovištu, saglasno pravilima obligacionog prava, da motiv kojim su se stranke rukovodile pri zaključenju posla ne utiče na sam posao, odnosno na prava i obaveze stranaka, tim pre ako su ona decidirano određena. Međutim, u konkretnom slučaju, s obzirom na nejasnost i neodređenost pomenute klauzule, izlazi, da je potrebno utvrditi taj motiv i da će to utvrđivanje doprineti da se razjasni značaj i smisao ugovora u celini, a koje pitanje čini suštinu odnosa između stranaka. S obzirom na iznete primedbe, prvostepeni sud će u nastavku postupka izvesti dalje dokaze, naročito dokaze saslušanja stranaka, a posebno da li se ovde radi o ugovoru o kupoprodaji ili o komisionoj prodaji, kada bi se stav prvostepenog suda jedino mogao prihvatiti kao pravilan, a u suprotnom tužba bi bila neosnovana (prema odluci VPS, SI. 1394/73).

Vansudsko tumačenje ugovora (čl. 102. ZOO) Za odredbe ovog člana vezano je pravilo, odnosno načelo iz člana 19. ZOO, po kome će "strane u obligacionom odnosu nastojati da sporove rešavaju usaglašavanjem, posredovanjem, ili na drugi miran način". Ovo načelo je konkretizovano odredbama člana 102. ZOO, kojim se ugovorne strane upućuju na to kako će vansudskim putem resiti slučaj nesaglasnosti u pogledu smisla i domašaja ugovornih odredbi. Pre svega, ugovorne strane treba u samom ugovoru da navedu mogućnost rešavanja nastalog spora u pogledu tumačenja eventualno nejasnih odredaba, odnosno da predvide da će tumačenje ugovora dati neko treće lice. U praksi se često dešava da ugovorne strane predvide u ugovoru da će one same pokušati da rese nastali spor, ali ih to ne obavezuje da spor ne pokrenu kod suda. Međutim, kod ugovora u kome je predviđeno da će nejasne odredbe, odnosno nejasan ugovor tumačiti neko treće lice, onda ih ta odredba obavezuje da se prvo obrate tom trećem licu, u kom slučaju ne mogu da pokrenu spor pred sudom, sve dok to treće lice ne da svoje tumačenje sporne stvari, ili odbije da da traženo tumačenje. Ali ako stranke u ugovoru predvide da ih obraćanje trećem licu ne obavezuje da pre toga pokrenu spor kod nadležnog suda, onda se mogu sami sporazumeti, odnosno raspravljati o tome da li će prvo tražiti tumačenje ugovora od strane trećeg lica ili, ako se o tome ne dogovore, da će spor izneti pred sudom. Pitanje pojma "neko treći", ili "treće lice" nije objašnjeno u odredbama ovog člana. Prema tome, to može biti ili neko fizičko lice ili neko pravno lice. Kod fizičkih lica, logično bi se smatralo da to mogu biti pojedini eksperte kojima je posao o kome treba da se izjasne tumačenjem osnovno zanimanje. To bi, na primer, mogli biti neki profesori fakulteta, koji su prema oblasti u koji spada predmet ugovor koji je sporan, eksperti za tu oblast. Kod pravnih lica to bi mogle biti neke specijalističke ustanove (medicinske, poljoprivredne j dr.), ali i neke arbitraže koje ne bi meritorno odlučile o glavnoj stvari, već bi se samo izjasnile o tome šta oni misle o spornoj stvari, odnosno kako tu stvar tumače, opet sa gledišta njihove prakse, običajnog prava ili poslovnog morala. U praksi je bio slučaj da su stranke ugovorile da će pre eventualno pokrenutog spora kod arbitraže, ne navodeći o kojoj je arbitraži reč, sami pokušati da rese nastali spor. Naravno, pošto je bio u pitanju spor između domaćeg i stranog lica, pretpostavka je bila da će eventualni spor resiti Spoljnotrgo vinska arbitraža, ali kada je istaknut prigovor da su se stranke dogovorile da će eventualni spor prethodno pokušati da same rese, odluka navedene arbitraže je bila da se strankama ostavlja jedan primereni rok u kome treba da pokušaju da same rese nastali spor, a ako se o tome ne dogovore, navedena arbitraža je prihvatila nadležnost da sama, a po predlogu tužioca, resi sporni slučaj.

NEVAŽNOST UGOVORA Zakon o obligacionim odnosima ne daje definiciju nevažnosti ugovora. To se može zaključiti samo iz pojedinih odredaba tog zakona, u kojima se utvrđuju određeni uslovi za punovažnost ugovora, pa nedostatak nekog od bitnog elementa ugovora određuje daje takav ugovor pravno nevaljan i da ne proizvodi pravno dejstvo. Tako, na primer, član 26. ZOO propisuje da je ugovor zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim elementima ugovora. Ako u zaključenom ugovoru nema jednog od bitnih elemenata ugovora, kao na primer saglasnost volja da se ugovor zaključi, takav ugovor je rušljiv, ili kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav. Tako i prema članu 51. ZOO, "svaka ugovorna obaveza mora imati 115

dopušten osnov". Ako tog osnova nema, odnosno ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, takav ugovor je ništav, jer ako osnov ne postoji - ugovor je ništav. Kod ugovora u privredi, odnosno uopšte kada su u pitanju ovlašćenja pravnog lica, ugovor je ništav ako je ugovor zaključen van okvira pravne sposobnosti tog pravnog lica (čl. 54. ZOO). Međutim, Zakon o privrednim društvima ovaj nedostatak malo ublažuje u svojim odredbama člana 10, propisujući pravilo o savesnosti trećeg lica prilikom zaključenja ugovora, a naime da li je to lice znalo, ili prema okolnostima slučaja moglo znati za registrovane podatke o privrednom društvu. I kod ugovora koji nisu zaključeni u propisanoj formi, propisano je da nemaju pravno dejstvo, osim ako iz ugovora , odnosno iz cilja propisa kojim je određena propisana forma ne proizilazi što drugo (čl. 70. ZOO). Prema tome, iz iznetog se može zaključiti da su nevažeći oni ugovori koji su protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, što ugovor čini ništavim (čl. 103. ZOO), ili ako je prilikom zaključenja ugovora "bila mana u pogledu volje strana" (čl. 111. ZOO). U vezi ništavosti i rušljivosti ugovora detaljno su navedeni uslovi kada njihova nevažnost ne proizvodi pravno dejstvo, o čemu se govori u delu o ništavim i rušljivim ugovorima.

NIŠTAVI UGOVORI Ništavost (čl. 103. ZOO) Pojam ništavog ugovora defmisan je u članu 103. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbama ovog člana, ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju, ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice. Navedena definicija se može dopuniti i sadržinom odredbe člana 47. istog zakona, po kojoj je ugovor ništav kad je predmet obaveza nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv. Odredivost predmeta ocenjuje se sa stanovišta sadržine podataka u ugovoru koje mogu odrediti same stranke ili treće lice - a ako treće lice neće ili ne može da odredi predmet obaveze, ugovor je ništav (član 50. ZOO). Isto tako, ugovor je ništav ako osnov ne postoji ili je nedopušten (član 52. ZOO). Dalje se može navesti ništavost, odnosno ugovor bez dejstva, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor, a drugi ugovarač je to znao ili morao znati (član 53. ZOO). Na kraju, ništav je ugovor u kome je postavljen odložni ili raskidni uslov protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Ugovor zaključen pod nemogućim odložnim uslovom je ništav, a nemoguć raskidni uslov smatra se nepostojećim (član 75. ZOO). Već je napred rečeno da ugovori ne mogu biti protivni prinudnim propisima kojima se na drukčiji način regulišu pojedini odnosi u privredno-pravnom prometu, ili se njihov promet ograničava ili zabranjuje. Takvi ugovori su ništavi i ne proizvode pravno dejstvo. Tako, na primer, bio bi ništav ugovor o prodaji robe koja je isporučena bez atesta o ispravnosti predviđenog prinudnim propisom, a bez koga se ne može koristiti. Ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako ona može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen. Ali će ugovor ostati na snazi čak i ako je ništava odredba bila odlučujuća pobuda u slučaju kad je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje (član 105.). Ništav ugovor postoji faktički, ali ne proizvodi pravno dejstvo. Zbog toga se konstitutivnom tužbom može tražiti poništaj ugovora koji je ništav sa razloga koji su napred navedeni, a ako i nije tražen poništaj takvog ugovora, taj ugovor, ili njegove pojedine odredbe koje su ništave, ne mogu se primeniti jer ne proizvode pravno dejstvo. Gore izložena pravila su opšti uslovi na osnovu kojih se odlučuje u konkretnim slučajevima.

Sudska praksa Utvrđenje ništavosti i poništaj ugovora Ako se tužbenim zahtevom traži utvrđenje ništavosti, sud ispituje samo postojanje razloga za apsolutnu ništavost ugovora. Razlozi relativne ništavosti utvrđuju se samo po zahtevu stranke za poništaj ugovora, i to samo razlozi na koje stranka ukazuje i za koje je teret dokazivanja na podnosioca zahteva Iz obrazloženja U odluci Višeg trgovinskog suda od 14. 5. 2003. godine, ukazana je potreba razlikovanja apsolutno ništavih ugovora i relativno ništavih, odnosno rušljivih ugovora. Razlozi apsolutne ništavosti predviđeni su odredbama člana 116

103. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojima je ugovor ništav ako je protivan javnom poretku, prinudnim propisima ili dobrim običajima, ukoliko ove povrede prava ne upućuju na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo. Relativno ništavi - rušljivi ugovor je ugovor koji je zaključila strana ograničeno poslovne sposobnosti ili kada je pri njenom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kada je to Zakonom o obligacionim odnosima ili posebnim propisima određeno, sve shodno čl. 111. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga, ako se radi o apsolutno ništavom ugovoru, utvrđuje se njegova ništavost. Ako je, međutim, ugovor rušljiv jer je zaključen pod manama volje, on se poništava, stoje izričito propisano odredbama člana 112. Zakona o obligacionim odnosima. 0 apsolutnoj ništavosti ugovora sud vodi računa po službenoj dužnosti a poništenje ugovora iz razloga relativne ništavosti može se izvršiti samo po zahtevu stranaka. U konkretnom slučaju tuženi protivtužilac traži po zahtevu iz protivtužbe da se utvrdi ništavost navedenog ugovora, a kao razloge za utvrđenje ništavosti navodi razloge rušljivosti ugovora. Na navedeno ukazuje i prethodna drugostepena odluka. Shodno iznetom, ako se zahtevom traži utvrđenje ništavosti (kako je to tražio tuženi po protivtužbi), sud ispituje samo postojanje razloga za apsolutnu ništavost ugovora. Razlozi relativne ništavosti utvrđuju se samo po zahtevu stranke za poništaj ugovora, i to samo razlozi na koje stranka sama ukazuje i za koje je teret dokazivanja na samom podnosiocu zahteva. Imajući u vidu zahtev po protivtužbi i navedene razloge, sud mora pre svega, pozvati tuženog - protivtužioca da se izjasni da li traži utvrđenje ništavosti ili poništaj spornih ugovora i time opredeli zahtev po protivtužbi. Na potrebu navedenog ukazao je i Viši trgovinski sud u svojoj odluci Pž. 3282/03 i ponovo se ukazuje u ovoj odluci. Pored navedenog, za odluku o osnovanosti tužiočevog zahteva za izvršenje ugovorne obaveze, odnosno obavezivanje tuženog na plaćanje, neophodno je da sud kao prethodno pitanje utvrdi da li je navedeni ugovor ništav, odnosno delimično ništav, o čemu je sud dužan da vodi računa po službenoj dužnosti. Na potrebe utvrđivanja ekvivalentnosti međusobnih davanja, i s obzirom na eventualnu delimičnu ništavost ugovora za iznos premije koji ne odgovara traženoj ekvivalentnosti ukazano je u odluci Pž. 3287/2003. Pošto ispita da li se radi o apsolutno ništavom odnosno delimično ništavom ugovoru, a pod uslovom da tuženi, iz razloga mana volje, traži poništaj dela ugovora koji nije apsolutno ništav, sud će utvrđivati ispunjenost navedenih us lova za poništaj ugovora u delu u kojem isti nije apsolutno ništav. Postojanje mana volje u toj situaciji dužan je da dokaže tuženi koji tvrdi da su navedene mane volje postojale. Sud pri tom mora imati u vidu da se mana volje mora odnositi na bitne elemente zaključenog ugovora u konkretnom slučaju, samo ukoliko se zabluda kao mana volje odnosi na bitne elemente ugovora o osiguranju, navedene mane volje mogu dovesti do poništaja istog ugovora. Motivi, razlozi za zaključenje ugovora nisu bitni elementi istog i zablude u odnosu na navedeno ne dovode do relativne ništavosti ugovora. Ukoliko ne dođe do poništaja ugovora, neophodno je da sud oceni i da lije ugovor zaključen pod odložnim uslovom koji izvesno nije nastupio i koja je ugovorna strana skrivila neispunjenje uslova, s obzirom na to da od ovih odlučnih činjenica zavisi i posledica ispunjenja, odnosno neispunjenja uslova saglasno sa čl. 74. st. 4. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga, neophodno je da sud utvrdi da li su i u kom delu ugovori o osiguranju apsolutno ništavi. Potom je neophodno da se, ukoliko stranka traži poništaj ugovora, u pogledu ugovora, odnosno dela ugovora za koje nađe da nisu apsolutno ništavi, utvrdi da li su ispunjeni razlozi relativne ništavosti. (Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 7400/04 od 13.10. 2004. godine); Ništavost ugovorne odredbe ugovora o kreditu Za štetu koju banka pretrpi zbog ugovaranja kamatne stope koja nije u skladu sa Poslovnom politikom banke ne može se banka pozivati na ništavnost ugovorne odredbe ugovora o kreditu koji je banka kao davalac kredita ugovorila Iz obrazloženja Parnične stranke su shodno načelu autonomije volje, ustanovljenom odredbom člana 10. Zakona o obligacionim odnosima, slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji. Predmetnu kamatnu stopu predložila je i odobrila banka, a ne tuženi kao korisnik kredita. Ukoliko banka kao davalac kredita ugovori kamatnu stopu koja nije u skladu sa Poslovnom politikom banke, ne može se pozivati na ništavnost takve ugovorne odredbe. Stoga ni za štetu koju banka pretrpi zbog ugovaranja kamatne stope koja nije u skladu sa Poslovnom politikom banke, ne može biti odgovoran korisnik kredita, niti se banka može pozivati na ništavnost takve ugovorne odredbe. Tuženi se u konkretnom slučaju, shodno odredbi člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, pridržavao načela savesnosti i poštenja, budući da nije bio dužan da zna da lije odobrena kamatna stopa po zaključenom ugovoru o kreditu u skladu sa poslovnom politikom tužioca. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 241/06 od 13.07.2006. godine); 111

Ništavost ugovora zbog nepoštovanja Antimonopolskog zakona Ugovor kojim se jednoj ugovornoj strani daje ekskluzivno pravo izgradnje i upravljanja, razvoja i komercijalnog korišćenja kablovsko distributivnog sistema za period od 15 godina na području prvotužene opštine, suprotan je imperativnim odredbama Antimonopolskog zakona važećeg u vreme njegovog zaključenja, što ima za posledicu njegovu ništavost Iz obrazloženja Pravilno je prvostepeni sud utvrdio relevantne činjenice za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, pa je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe materijalnog prava kada je našao daje ugovor zaključen između prvo i drugo tuženog ništav, odnosno da ne proizvodi pravno dejstvo, a ovo stoga stoje suprotan imperativnim propisima. Za svoju odluku dao je razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud i na koje se i žalioci upućuju. Prema čl. 2 st. 1 Antimonopolskog zakona, koji je bio na snazi u vreme zaključenja predmetnog ugovora, monopolski položaj na tržištu ima privredni subjekt koji u trgovini, proizvodnji određene robe ili vršenju usluga na jedinstvenom tržištu nema konkurenciju. Prema čl. 3 istog zakona zloupotrebom monopolskog, odnosno dominantnog položaja na tržištu smatraju se radnje koje su usmerene na narušavanje konkurencije i izazivanje poremećaja na tržištu i koji omogućavaju materijalne koristi i druge pogodnosti zasnovane na neravnopravnim odnosima u poslovanju, a kojima se nanosi ili može naneti šteta drugom privrednom subjektu, odnosno potrošaču. U st. 2 ovog člana predviđeno je koje se radnje naročito smatraju radnjama zloupotrebe monopolskog, odnosno dominantnog položaja na tržištu. U konkretnom slučaju ugovor o poslovno tehničkoj saradnji zaključen između ovde tuženih ima za posle dicu monopolski položaj drugotuženog na području prvotuženog, kome je odredbom čl. 1, odnosno 6 predmet nog ugovora obezbeđeno ekskluzivno pravo izgradnje i upravljanja, razvoja i komercijalnog korišćenja kablov sko distributivnog sistema za period od 15 godina od dana zaključenja ovog ugovora. Zapravo, kako je suština . ekskluzivnog prava isključenje drugih lica, time drugotuženi na području prvotuženog, u periodu važnosti navedenog ugovora, a istim je predviđena i mogućnost njegovog obnavljanja, nema konkurenciju, čime mu je ornogućeno poslovanje bez rizika. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da se radi o ugovoru koji je zaključen suprotno prinudnim propisima, odredbama Antimonopolskog zakona, odnosno suprotno čl. 14. Zakona o obligacionim odnosima, te daje saglasno čl. 103. Zakona o obligacionim odnosima isti ništav i stoga ne proiz vodi pravno dejstvo. ' Neosnovani su žalbeni navodi da se radi o ugovoru koji nije suprotan Antimonopolskom zakonu, jer to proizlazi iz čl. 4. st. 4. istog zakona. Prema navedenoj odredbi ne smatra se monopolističkim sporazumom sporazum o uslovima poslovanja, ako doprinosi unapređenju proizvodnje ili prometa robe, podstiče tehničko tehnološki razvoj ili ekonomski razvoj i ako je koristan za potrošače, pod uslovom da se privrednim subjektima ne nameću dodatna ograničenja u poslovanju koja nisu neophodna za postizanje tih ciljeva. Iz navedene odredbe proizlazi da je potrebno ispunjenje više us lova da se jedan sporazum ne bi smatrao monopolističkim sporazumom, a to znači ne samo da doprinosi i podstiče tehničko tehnološki razvoj, već i da je prednje korisno za potrošače. U konkretnom slučaju ne može se izvesti takav zaključak, jer u situaciji kada u odnosu na jednu uslugu na teritoriji prvotuženog, postoji samo jedan davalac usluge koji nema konkurenciju, to u svakom slučaju nepovoljno utiče na položaj potrošača, kako u pogledu kvaliteta pružene usluge, tako i u pogledu cene. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 5914/06 od 19.04.2007. godine). NAPOMENA: Antimonopolski zakon ("Službeni list SRJ", broj 29/96) prestao je da važi danom stupanja na snagu Zakona o zaštiti konkurencije ("Službeni glasnik RS", br.79/05 od 16.09). Novi zakon defmiše akt kojim se sprečava, ograničava ili narušava konkurencija, pa samim tim zamenjuje pojam „monopolski položaj", utoliko pre što starim zakonom nije uređeno povezivanje privrednih subjekata kao način ovladavanja tržištem, niti obaveznu kontrolu stvaranja povezivanja na tržištu, niti je sadržavao jasne kriterijume utvrđivanja dominantnog položaja na tržištu. Ovi izneti nedostaci su prevaziđeni odgovarajućim rešenjima u novom zakonu, kako se to navodi u obrazloženju za donošenje novog zakona, pa je tako za akta kojima se sprečava, ograničava ili narušava konkurencija propisano da su to akta koja za cilj ili posledicu imaju ili mogu imati bitno sprečavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije na relevantnom tržištu, ako su izraženi u nekim sporazumima, ugovorima, pojedinim odredbama ugovora, izričitih ili prećutnih dogovora, usaglašene prakse, odluka udruženja učesnika na tržištu. Prema tom pojmu, takvi sporazumi su zabranjeni i ništavi , naročito sporazumi kojima se: 1) neposredno ili posredno utvrđuju kupovne ili prodajne cene ili drugi uslovi trgovine; 2) ograničava ili kontroliše proizvodnja, tržište, tehnički razvoj ili investicije; 3) dele tržišta ili izvori nabavke; 118

j I \

primenjuju nejednaki uslovi poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu i time uče snike na tržištu dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente; 5) uslovljava zaključenje sporazuma prihvatanj em dodatnih obaveza koje, s obzirom na svoju prirodu i tr govačke običaje i praksu, nisu u vezi sa predmetom sporazuma. Inače, zabrana zloupotrebe dominantnog položaja na relevantnom tržištu je zabranjena. Zakon o zaštiti konkurencije propisuje da se zloupotrebom dominantnog položaja na relevantnom tržištu robe i/ili usluga smatraju radnje kojima se ograničava, sprečava ili narušava konkurencija, a naročito radnje kojima se: 1) neposredno ili posredno nameću nepravedne kupovne ili prodajne cene ili drugi nepravedni uslovi po slovanja; 2) ograničava proizvodnja, tržište ili tehnički razvoj, na štetu potrošača; 3) primenjuju nejednaki uslovi poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu, čime se do vode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente; 4) uslovljava zaključenje ugovora time da druga strana prihvati dodatne obaveze koje, po svojoj prirodi ili prema trgovačkim običajima, nisu u vezi sa predmetom ugovora. 4)

Ništavost ugovora zaključenog po sprovedenom postupku javne nabavke i povrede tog postupka Ništavost ugovora koji je zaključen nakon sprovedenog postupka javne nabavke, a sa aspekta povrede odredbi o načinu i postupku dodele, mora se ceniti u skladu sa osnovnim načelima Zakona o javnim nabavkama. Povrede postupka kojima se ne ugrožavaju osnovni principi ovog zakona neće imati za posledicu ništavost ugovora, jer to proizlazi iz ciljnog tumačenja zakona, koji treba da obezbedi ekonomičnost i efikasnost upotrebe javnih sredstava, konkurenciju među ponuđačima, transparentan postupak i jednakost ponuđača, ali i iz čl. 103. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj odredbi je ugovor ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju Iz obrazloženja Na osnovu izvedenih dokaza, prvostepeni sud je zaključio da u postupku javne nabavke nije bilo povreda koje bi imale za posledicu ništavost međusobno zaključenog ugovora između prvo i drugotuženog. Prema stanovištu prvostepenog suda nisu postojali uslovi za razmatranje ponude tužioca u smislu njenog vrednovanja prema kriterijumima i bodovima predviđenim u javnom pozivu, jer tužilac uz ponudu nije dostavio odgovarajuću dokumentaciju, iz čega je zaključio daje nj egova ponuda bila nepotpuna. Naveo je da iz odredbi Zakona o planiranju i izgradnji proizlazi daje izvođač radova dužan da odredi odgovornog izvođača radova na gradilištu, a da ovo lice može biti samo lice sa visokom stručnom spremom odgovarajuće struke, odnosno smera i licencom za izvođenje radova, te da navedeno proizlazi iz odredbi čl. 117 st. 2 i 118 st. 1 tač. 2 Zakona o planiranju i izgradnji. Takođe je zaključio daje izbor najpovoljnije ponude izvršen u skladu sa us i'ovima iz javnog poziva, kojim je predviđeno da će se izbor izvršiti na osnovu ekonomski najpovoljnije ponude, te daje vrednovanje kompletnih ponuda izvršeno u skladu sa navedenim kriterijumima i brojem bodova koji su uz određeni kriterijum predviđeni, iz čega je proizašlo daje drugotuženi vrednovan sa najviše bodova i to 90,73. Zaključio je daje izbor izvršen od strane ovlašćenog lica prvotuženog, imajući u vidu daje direktor odgovoran za zakonitost rada i obavljanje delatnosti vrtića čijim radom rukovodi, a prema odredbama Statuta prvotuženog. Iz činjenice da pr-votuženi nije poštovao rok od 3 dana za dostavljanje zapisnika od 20.04.2004. godine prvostepeni sud je zaključio da se ne radi o povredi postupka koja je rezultirala povredom nekog prava tužioca, a iz činjenice dajeprvo-tuženi nastavio sa aktivnostima bez odluke Uprave za javne nabavke koja ovu odluku nije mogla doneti bez predloga Komisije za zaštitu prava ponuđača, koja nije u tom periodu radila, zaključio je da se ne radi o povredama čije bi posledice mogao da snosi prvotuženi, imajući u vidu interese korisnika usluga prvotuženog. Iz svega navedenog zaključio je da ugovor nije ništav ni u smislu odredbi iz čl. 145 Zakona o javnim nabavkama, kao ni u smislu odredbi Zakona o obligacionim odnosima. Prema stanovištu ovog suda prvostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da ugovor zaključen između prvo i drugotuženog nije ništav, jer ne postoje razlozi ništavosti iz Zakona o javnim nabavkama, odnosno da nema povrede prinudnih propisa, javnog poretka ili dobrih poslovnih običaja, a za svoju odluku dao je razloge koje prihvata i ovaj sud. Suština Zakona o javnim nabavkama je da kada se radi o nabavci dobara i usluga i izvođenju radova u slučajevima kada je naručilac tih nabavki državni organ, organizacija, ustanova ili drugo pravno lice određeno zakonom, a radi se o korisnicima budžeta, potrebno je obezbediti ekonomičnost i efikasnost upotrebe javnih sredstava, konkurenciju među ponuđačima, sprovesti postupak transparentno i obezbediti jednakost ponuđača, te onemogućiti bilo kakvu diskriminaciju ponuđača, odnosno privilegovanje određenih ponuđača, sve u cilju racionalnog korišćenja javnih sredstava. 119

Stoga se ništavost ugovora koji je zaključen nakon sprovedenog postupka javne nabavke, a sa aspekta povrede odredbi o načinu i postupku dodele, mora ceniti u skladu sa ovim osnovnim načelima na kojima je zakon zasnovan. Prema stanovištu ovog suda, određeni propusti u postupku u vezi dodele javne nabavke kojima se ne ugrožavaju osnovni principi, ni prema odredbi čl. 145 st. 1 tač. 1 Zakona o javnim nabavkama, neće imati za posledicu ništavost tako zaključenog ugovora. Prednje sledi i iz odredbe čl. 103 Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj je ugovor koji je protivan prinudnim propisima javnom poretku ili dobrim običajima ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju. Stoga se i odredbe o načinu i postupku dodele javnih nabavki, njihovo poštovanje, pa i eventualna odstupanja od ovih odredbi moraju ciljno tumačiti, u skladu sa opštim načelima o efikasnosti i ekonomičnosti javnih sredstava, o transparentnosti postupka, o jednakosti i konkurenciji ponuđača i zabrani diskriminacije, odnosno privilegovanja određenih ponuđača. I, prema stanovištu ovog suda, propuštanje prvotuženog da zapisnik komisije od 20.04.2004. godine dostavi u roku od 3 dana, nije postupanje koje bi imalo za posledicu daje ugovor zaključen na osnovu ovog postupka ništav. Takođe ni činjenica da je prvotuženi nastavio sa aktivnostima u vezi sa dodelom javne nabavke, uprkos tome što takvu odluku nije donela Uprava za javne nabavke, ne može imati za posledicu ništavost zaključenog ugovora, jer odsustvo ove odluke proizlazi iz činjenice da takvog predloga od strane Komisije za zaštitu prava ponuđača nije bilo, a takvog predloga nije bilo jer ga nije moglo biti imajući u vidu da komisija u tom periodu nije radila. Kada postoji objektivna nemogućnost za prime-nu određene zakonske norme, onda se može smatrati kao da iste i nema, jer nisu stvoreni uslovi za njenu prime-nu, a suprotno rezonovanje vodilo bi tome da se po ovom zakonu uopšte ne može postupati, a da pravna lica iz čl. 1. Zakona o javnim nabavkama, u periodu kada zakon jeste na snazi, suštinski u skladu sa njim ne bi mogli sprovoditi postupke, jer svi organi koji su ovim zakonom ne postoje predviđeni. Očigledno je da prednje nije bilo cilj zakonodavca, te da korisnici ovog zakona ne mogu trpeti štetne posledice zbog činjenice da svi organi koji su propisani ovim zakonom nisu konstituisani i nisu počeli sa obavljanjem svojih poslova i ovlašćenja. (Iz re-šenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 13697/05 od 28.09.2006.godine); Utvrđivanje ništavosti ugovora u parnici po tužbi radi njegovog raskida U parnici po tužbi radi raskida ugovora, ili radi ispunjenja ugovornih obaveza, sud je uvek ovlašćen da po službenoj dužnosti pazi na ništavost tog ugovora, ali utvrđenje ništavosti tada predstavlja deo obrazloženja odluke o postavljenom tužbenom zahtevu i ne unosi se u izreku presude. Iz obrazloženja Osnovano se žalbom tuženog ukazuje daje stavom izreke pod I prvostepeni sud prekoračio postavljeni tužbeni zahtev, jer je u stavu I izreke presude odlučio o nečemu što nije bilo obuhvaćeno postavljenim tužbenim zahtevom. Tužilac je postavio tužbeni zahtev za raskid ugovora i njegovih aneksa i naknadu štete, u okviru odlučivanja o ovako postavljenom zahtevu prvostepeni sud je bio ovlašćen da u smislu člana 109. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima po službenoj dužnosti pazi na ništavost tog ugovora i njegovih aneksa, u kom smislu je pitanje punovažnosti odnosno ništavosti ugovora i aneksa bilo prethodno pitanje za odlučivanje o postavljenom tužbenom i protivtužbenom zahtevu. Stoga je utvrđenje ništavosti Ugovora i aneksa, kao i razlozi o tome moglo predstavljati samo deo obrazloženja odluke o postavljenom tužbenom i protivtužbenom zahtevu, ali nije bilo me-sta unošenju takve odluke u izreku presude, s obzirom da u pogledu toga nije bio istaknut tužbeni zahtev. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3068/06 od 18.9.2006. godine); Naknada štete zbog raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala Kada ugovorom o prodaji društvenog kapitala nije ustanovljena obaveza kupca da za slučaj raskida isplati ugovorenu naknadu štete, on se ne može obavezati na ispunjenje takve obaveze neposrednom primenom uslova propisanih odredbom člana 37. Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 15.4.2003. godine održana je aukcija radi prodaje 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije saobraćajnog preduzeća "J.P." iz P. Tuženi je proglašen pobednikom aukcije i subjekt privatizacije mu je prodat za cenu od 126 miliona dinara. Nakon toga je 18.4.2003. godine između parničnih stranaka zaključen ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, koji je overen kod suda. Ugovorom j e predviđeno da tuženi isplati kupoprodajnu cenu u šest jednakih godišnjih rada, s tim što prva rata, umanjena za iznos uplaćenog depozita, dospeva za plaćanje u roku od osam dana od izvršene aukcije. Tuženi nije izvršio plaćanje u predviđenom roku. Kod takvog činjeničnog stanja nižeštepeni sudovi su stali na stanovište daje tuženi, zbog toga što nije izvršio plaćanje u predviđenom roku, izgubio svojstvo kupca, pa je u obavezi da tužiocu, na ime štete koja je na120

stala za subjekt privatizacije i za tužioca plati novčani iznos u visini od 30% od prodajne cene, a to je 37.800.000,00 dinara. Svoje odluke nižestepeni sudovi su zasnovali na odredbama čl. 37. Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom ("Službeni glasnik RS", br. 45/01, 45/02 i 19/03). Odredbama čl. 37. navedene Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom predviđeno je da ako proglašeni kupac ili učesnik koji je istakao drugu najvišu ponudu ne potpiše zapisnik ili ne izvrši plaćanje u predviđenom roku, gubi svojstvo kupca, pravo da učestvuje u budućim aukcijama koje se organizuju za taj subjekt privatizacije, kao i pravo na vraćanje depozita. Lice koje je izgubilo svojstvo kupca uplaćuje, na ime štete koja je nastala za subjekt privatizacije i za Agenciju, novčani iznos u visini od 30% od prodajne cene na račun Agencije. Međutim, odlukom Ustavnog suda Republike Srbije I U. br. 371/2003 od 6.5.2004. godine utvrđeno je da odredbe čl. 37. navedene Uredbe nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U takvoj situaciji, po nalaženju ovog suda, bez obzira stoje navedena odluka Ustavnog suda objavljena u "Službenom glasniku RS", br. 59/04 od 29.5.2004. godine, znači posle donošenja pobijane drugostepene presude, i bez obzira što je odredbama čl. 51. st. 1. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka ("Službeni glasnik RS", br. 32/91) predviđeno da kad Ustavni sud utvrdi da zakon, statut autonomne pokrajine, drugi propis ili opšti akt nije u saglasnosti s Ustavom, taj zakon, statut autonomne pokrajine, drugi propis ili opšti akti prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku RS", sporni pravni odnos između stranaka se ne može resiti pr imenom čl. 37. navedene Uredbe. U prilog tome govore odredbe čl. 57. navedenog Zakona, kojim je predviđeno da svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravno snažnim pojedinačnim aktom donetim na osnovu zakona ili drugog propisa i opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta, s tim što se predlog za izmenu konačnog ili pravnosnažnogpojedinačnog akta može podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije". U konkretnom slučaju, odluka Ustavnog suda objavljena je u "Službenom glasniku RS" dana 29.5.2004. godine, a tuženi je reviziju protiv pravno snažne drugostepene presude podneo sudu 8.7.2004. godine, što znači u označenom zakonskom roku, pa se revizija može izjednačiti sa predlogom za izmenu pravnosnažne drugostepene presude, pošto joj je cilj isti, a to je uklanjanje iz pravnog prometa neustavnog propisa i sprečavanje nastupanja negativnih posledica primene takvog propisa. U prilog ovakvog shvatanja Vrhovnog suda govore i odredbe čl. 56. st. 3. navedenog Zakona, kojim je predviđeno da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto obustaviće se, kao i odredbe čl. 58, kojim je predviđeno da ako se utvrdi da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice nastale usled primene opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom ili zakonom, Ustavni sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete ili na drugi način, što sve ima za cilj da se onemogući dalje dejstvo neustavnih propisa i blagovremeno spreči nastupanje negativnih posledica primene takvih propisa i u situacijama kad su odnosi pravnosnažno rešeni pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda o nesaglasnosti primenjenih propisa sa Ustavom. " (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 2785/04 od 15. septembra 2005. godine); Nevažeći ugovori - ako se nepokretnosti u državnoj i društvenoj svojini ne otuđe po tržišnim uslovima Nepokretnosti u državnoj i društvenoj svojini mogu se otuđiti samo po tržišnim uslovima, u skladu sa zakonom - na osnovu prosečne cene prodaje stanova, koja se postiže u slobodnom prometu u vreme zaključenja ugovora o prodaji stana, koji odgovaraju stanu koji se prodaje i nalaze se na lokaciji na kojoj se nalazi i stan koji se prodaje, ili u njegovoj bližoj okolini. Iz obrazloženja Predmet tužbenog zahteva tužioca je poništaj ugovora o prometu nepokretnosti označen kao ugovor o kupoprodaji stana u VV, zaključen između tuženih, a iz razloga što je ugovorena kupoprodajna cena u nesrazmeri sa tržišnom cenom nepokretnosti koja je predmet ugovora. Na osnovu utvrđenih činjenica, sudovi su zauzeli stav da su ispunjeni uslovi propisani članom 13. Zakona o prometu nepokretnosti, jer ugovorena kupoprodajna cena je u nesrazmeri sa tržišnom cenom nepokretnosti koja je predmet ugovora, pa su tužbeni zahtev tužioca usvojili i sporni ugovor poništili. Prema odredbama Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS",br. 42/98), nepokretnosti iz državne i društvene svojine mogu se otuđiti samo po tržišnim uslovima, u skladu sa zakonom (član 12.). Ugovor na osnovu koga pravno lice otuđuje nepokretnost iz državne ili društvene svojine, odnosno pribavlja nepokret-nost u državnu ili društvenu svojinu, poništiće se ukoliko je ugovorena cena u nesrazmeri sa prometnom vredno-šću nepokretnosti u vreme zaključenja ugovora, na štetu državne, odnosno društvene svojine. 121

Prometnom vrednošću nepokretnosti smatra se cena odgovarajuće nepokretnosti koja se postiže u slobodnom prometu u vreme zaključenja ugovora, u mestu gde se ta nepokretnost nalazi ili u njenoj bližoj okolini (član 13.). Otuđenje nepokretnosti iz državne i društvene svojine vrši se javnim nadmetanjem ili prikupljanjem pismenih ponuda. Otuđenje nepokretnosti vrši se neposrednom pogodbom samo kad se otuđenje nije moglo postići javnim nadmetanjem, odnosno kad je putem pribavljanja pismenih ponuda ostalo bezuspešno, ako posebnim zakonom nije drukčije određeno. Ugovor o otuđenju nepokretnosti iz državne i društvene svojine zaključen protivno odredbama ovog člana ništav je (član 14.). Otuđenje nepokretnosti prodajom na osnovu usmenog javnog nadmetanja učesnika, koji ispunjavaju uslo-ve određene za učešće u javnom nadmetanju, obavlja se sastavljanjem usmenih ponuda koje ne mogu biti manje od određene početne cene nepokretnosti koja se prodaje, a najpovoljnijim ponuđačem smatra lice koje je u javnom nadmetanju ponudilo najveći iznos. Otuđenje nepokretnosti iz društvene svojine stavljanjem pismenih ponuda vrši se javnim otvaranjem dostavljenih kovertiranih ponuda fizičkih i pravnih lica koja ispunjavaju ostale određene us love (uplate depozita, dostavljanje pismene ponude u za to određenom roku) i javno utvrđuje koja je od stavljenih pismenih ponuda najpovoljnija. Samo ukoliko se otuđenje nepokretnosti nije moglo postići putem javnog nadmetanja, odnosno kada je putem stavljanja pismenih ponuda ostalo bezuspešno, otuđenje se može izvršiti neposrednom pogodbom. Prema utvrđenim činjenicama, tužena "AA"je 2.3.2000. godine donela odluku o prodaji spornog stana iz društvene svojine po tržišnoj vrednosti predmetne nepokretnosti na teritoriji VV. Krajem marta tužena Kompanija je raspisala licitaciju sa početnom cenom, na kojoj je učesnik bio tuženi BB. Polazeći od ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su propustili da utvrde da lije prodaja spornog stana sprovedena u skladu sa odredbom člana 14. Zakona o prometu nepokretnosti, odnosno da li je javna prodaja sporne nepokretnosti radi otuđenja iz društvene svojine sprovedena zakonito i da li se stoga tuženi BB može smatrati učesnikom javnog nadmetanja i licem koje je dalo najpovoljniju ponudu. Tržišna vrednost predmetnog stana je utvrđena tako što je uzeta vrednost novosagrađenog stana u VV i od te cene oduzeta amortizacija i drugi faktori koji utiču na formiranje tržišne vrednosti stana. Prema odredbi člana 13. stav 2. navedenog Zakona prometnom vrednošću nepokretnosti, smatraće se cena odgovarajuće nepokretnosti koja se postiže u slobodnom prometu u vreme zaključenja ugovora, u mestu gde se ta nepokretnost nalazi ili u njenoj bližoj okolini. Radi pravilne primene navedene zakonske odrede trebalo je utvrditi prometnu vrednost spornog stana na osnovu prosečne cene koja se postiže u slobodnom prometu u vreme zaključenja spornog ugovora stanova koji odgovaraju spornom stanu i nalaze se na lokaciji na kojoj se nalazi i sporni stan ili u njegovoj bližoj okolini. (Prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 324/07); Poništaj ugovora Ugovor na osnovu koga pravno lice otuđuje nepokretnost iz državne ili društvene svojine, odnosno pribavlja nepokretnosti u državnu ili društvenu svojinu, poništiće se ukoliko je ugovorena cena u nesrazmeri sa prometnom vrednošću nepokretnosti u vreme zaključenja ugovora, na štetu državne, odnosno društvene svojine Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 24.08.2001. godine, pred Opštinskim sudom u Kovinu overen je ugovor o kupoprodaji zaključen između prvotuženog, kao prodavca i drugotuženog kao kupca, koji ima za predmet poslovni prostor koji se sastoji od magacinskog i kancelarijskog prostora u ukupnoj površini od 118,88m , a nalazi se u GG. Ovaj poslovni prostor prvotuženi je prodao drugotuženom neposrednom pogodbom, nakon bezuspešnog javnog oglasa za prikupljanje ponuda, za kupoprodajnu cenu od 70.000 DEM, po tržišnom kursu na dan zaključenja ugovora i uz obavezu drugotuženog, kao kupca, da snosi sve troškove kupoprodaje, uključujući i porez na promet. Saglasno toj obavezi, drugotuženi je 28.08.2001. godine podneo poresku prijavu za utvrđivanje poreza Republičkoj upravi javnih prihoda, Područnoj jedinici u Kovinu, koja je rešenjem br. 4134/1823 od 16.11.2001. godine utvrdila porez na prenos apsolutnih prava i porez na neprijavljene prihode, po osnovu zaključenog ugovora, u ukupnom iznosu od 135.808,51 dinar, obračunatom prema poreskoj osnovici (tržišnoj vrednosti) u iznosu od 2.716.170,24 dinara. Na navedeno rešenje nije bilo žalbe, a drugotuženi je utvrđeni iznos poreza platio. Veštačenjem obavljenim u toku prvostepenog postupka, utvrđeno je da između ugovorene i tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti aktuelne na dan zaključenja ugovora, nije postojala nesrazmera. Prema članu 13. stav 1. navedenog zakona, ugovor na osnovu koga pravno lice otuđuje nepokretnost iz državne ili društvene svojine, odnosno pribavlja nepokretnosti u državnu ili društvenu svojinu, poništiće se ukoliko je ugovorena cena u nesrazmeri sa prometnom vrednošću nepokretnosti u vreme zaključenja ugovora, na štetu državne, odnosno društvene svojine. U stavu drugom, istog člana, regulisano je da se prometnom vrednošću nepokretnosti iz stava 1. smatra cena odgovarajuće nepokretnosti koja se postiže u slobodnom prometu u vreme zaključenja ugovora, u mestu gde se ta nepokretnost nalazi ili u njenoj bližoj okolini. 122

Za ovu vrstu spora merodavna je prometna vrednost koja se utvrđuje na način i pod uslovima predviđenim u članu 13. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti. Obzirom na rezultate veštačenja obavljenog u skladu sa citiranom zakonskom odredbom, nižestepene presude su pravilne i zakonite, pa se u reviziji neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava insistiranjem da kao tržišnu vrednost treba prihvatiti onu vrednost koja je utvrđena kao poreska osnovica u postupku utvrđenja poreza na prenos apsolutnih prava. Utvrđenjem relevantnih činjenica za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva veštačenjem, ne dira se u punovažnost rešenja o utvrđivanju poreza, pa su stoga neosnovani i revizijski navodi da to rešenje, budući daje konačno i pravno snažno, kao javna isprava iz člana 230. ZPP ne može biti predmet ispitivanja u ovoj parnici, jer ono to nije ni bilo. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2830/05); Ništavost ugovora - u vezi primene Zakona o održavanju stambenih zsrada Ako je u skladu sa zakonom sproveden postupak nadgradnje stambene zgrade, ugovor o nadgradnji se ne može smatrati ništavim ako su povređena prava jednog od vlasnika stambene zgrade Iz obrazloženja Članom 18. stav 1. Zakona o održavanju stambenih grada ("Službeni glasnik RS" br. 44/95, 46/98, 1/2001, 101/2005) propisano je da skupština zgrade saglasnošću vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade, kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade, može doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova odnosno krovne konstrukcije kojom se saglasno propisima o planiranju i uređenju prostora i zgrade i objekata može izgraditi odnosno adaptirati stan. Skupština zgrade može odlučiti da radove iz stava 1. ovog člana izvodi neko od vlasnika stanova odnosno drugih posebnih delova u zgradi, odnosno neko od članova njihovog porodičnog domaćinstva, ili treće lice ako utvrdi da vlasnici stanova, odnosno drugih posebnih delova zgrade ili članovi njihovih porodičnih domaćinstava nisu za to zainteresovani, kako je propisano članom 18. stav 2. istog zakona. Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da skupština zgrade saglasnošću vlasnika stanova, odnosno posebnih delova zgrade, kojima pripada više od jedne polovine površine stanova, može doneti odluku o adaptaciji zajedničke prostorije i njenom pretvaranju u stan. U predmetnom slučaju utvrđeno je daje odluka skupštine zgrade o sanaciji krovne konstrukcije, na način kako je to predviđeno osporenim ugovorom, doneta saglasnošću vlasnika stanova kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova. Prethodni ugovor koji su tužioci zaključili za nadgradnju u delu prohodne terase je pravnosnažnom odlukom suda poništen, a tužioci svoju zainteresovanost nisu pokazali u postupku donošenja odluka i zaključenja spornih ugovora, jer se nisu javili na oglas koji je stambena zgrada raspisala radi prikupljanja ponuda. S obzirom daje ugovor između prvotužene stambene zgrade i drugotužene agencije zaključen posle sprovedenog postupka predviđenog članom 18. Zakona o održavanju stambenih zgrada, te da isti nije protivan prinudnim propisima da bi bio ništav, to su neosnovani navodi tužilaca u reviziji daje sporni ugovor zaključen suprotno proceduri predviđenoj Zakonom o održavanju stambenih zgrada. Nasuprot navodima revizije, u konkretnom slučaju se imaju primeniti odredbe Zakona o održavanju stambenih zgrada, kao posebnog zakona kojim je regulisan postupak i us lovi za nadziđivanje, odnosno adaptaciju krovne površine, a ne Zakon o prometu nepokretnosti. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 316/07); Ništavost ugovora u vezi upravljanja stambenom zgradom Zaključivanjem ugovora sa jednim stanarom stambene zgrade, na osnovu prethodno donete punovažne odluke svoje skupštine, Stambena zgrada gubi pravo da sa drugim stanarom zaključi novi ugovor vezan za isti tavanski prostor Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA je vlasnik stana br. 16. u zgradi u ul. "BB", gde i stanu je, dok je tužena VV član porodičnog domaćinstva svog oca, koji je vlasnik stana br. 6 u istoj zgradi. Tužena u tom stanu živi sa suprugom i dvoje dece, a na toj adresi je prijavljena kod SUP-a Beograd od 1993. godine. Da na 28.02.1997. godine održana je skupština stambene zgrade u kojoj žive parnične stranke, na kojoj je bila pri sutna većina članova skupštine i na toj sednicije saglasnošću većine etažnih vlasnika stanova doneta odluka da se VV, kao investitoru, ustupi na korišćenje deo zajedničnog tavanskog prostora, prostorija zgrade veličine oko 90m", koja se nalazi iznad stana br.____, radi pretvaranja u stambeni prostor, pri čemu je VV već imala prethod no pribavljenu saglasnost 12 od ukupno 18 etažnih vlasnika stanova. Nakon toga skupština zgrade je na istoj sednici, takođe saglasnošću većine etažnih vlasnika, donela odluku da se taj isti tavanski prostor ustupi i tužio cu radi pretvaranja u stan. Pre donošenja ove odluke, skupština zgrade nije prethodno poništila ranije donetu odluku u korist tužene. 123

Na osnovu donetih odluka tužena je sa stambenom zgradom zaključila ugovor o održavanju i sanaciji de-la krovne konstrukcije i krovnog pokrivača i pretvaranju dela zajedničkih prostorija zgrade na tavanu u stambeni prostor dana 03.03.1997. godine, dok je tužilac zaključio ugovor o uređivanju međusobnih odnosa sa stambenom zgradom dana 11.06.1997. godine. Potpisi ugovornih strana na oba ugovora su overena kod suda i u oba slučaja je u ime stambene zgrade ugovor potpisao predsednik skupštine zgrade GG. Kod takvog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi našli da tužbeni zahtev nije osnovan, a da je protivtužbeni zahtev osnovan. Naime, odluka skupštine zgrade da se tavanski prostor dodeli tuženoj doneta je u skladu sa odredbama člana 17. i 18. Zakona o održavanju stambenih zgrada, jer je pri odlučivanju bilo prisutno više od polovine članova skupštine, a saglasnost je pribavljena od vlasnika stanova kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova. Ugovor zaključen između tužene i stambene zgrade takođeje u skladu sa odredbom člana 18. stav 3. istog zakona. Zato su to punovažni pravni poslovi, pa je neosnovan tužbeni zahtev da se oni oglase ništavim. Prema članu 20. Zakona o održavanju stambenih zgrada, lice koje smatra da mu je odlukom skupštine zgrade povređeno neko pravo ili pravni interes na zakonu zasnovan, može tu odluku pobijati pred nadležnim sudom. Takvo pravo ima i tužilac. Međutim, donošenjem osporene odluke u korist tužene, nije povređeno pravo tužioca, niti pravni interes na zakonu zasnovan. Prema članu 18. stav 2. navedenog zakona, vlasnik stana i član porodičnog domaćinstva vlasnika stana imaju jednak položaj u pogledu mogućnosti sticanja prava na adaptaciju tavanskog prostora u stan. Data im je prednost samo u odnosu na treća lica, ali su među sobom oni ravnopravni. Zato su neosnovani revizijski navodi da tužilac ima prednost kao vlasnik stana. Osporavanjem činjenice da je tužena član porodičnog domaćinstva svog oca, koji je takođe vlasnik stana u istoj zgradi, osporava se utvrđeno činjenično stanje, stoje, saglasno članu 385. stav 3. ZPP, u revizijskom postupku nedozvoljeno. Kako je skupština zgrade prvo tuženoj VV dala saglasnost, to nakon toga nije mogla doneti punovažnu odluku da identičnu saglasnost da i tužiocu, a da prethodno ne poništi svoju ranije donetu odluku. Svojim pravom iz člana 18. stav 1. i 2. Zakona o održavanju stambenih zgrada, skupština zgrade je punovažno raspolagala u korist tužene, pa je stoga njena druga odluka u korist tužioca bez pravne važnosti. Isto važi i za ugovore. Zaključivanjem ugovora sa W, na osnovu prethodno donete punovažne odluke svoje skupštine, Stambena zgrada je izgubila pravo da sa tužiocem zaključi novi ugovor vezan za isti tavanski prostor. Stoga je taj kasniji ugovor ništav pravni posao saglasno članu 103. ZOO, budući da niko ne može punovažno raspolagati pravom koje mu više ne pripada, niti preneti na drugog više prava nego što sam ima. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3223/05); Vraćanje kapare po ništavom predugovoru Kod isplate izvršene po ništavom predugovoru (ugovoru), koji nije mogao da proizvede pravno dejstvo ni kao predugovor, ni kao glavni ugovor o kupoprodaji, obaveza vraćanja kapare zasniva se na odredbama člana 210. ZOO Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 21.6.2002. godine zaključile predugovor o kupoprodaji stana u Beogradu, vlasništvo tužene. Tim predugovorom ugovorena je i kapara koju je tužilac (kupac) predao tuženoj (prodavcu), po budućem kupoprodajnom ugovoru u ugovorenoj visini. Ugovarači potpise na predugovoru nisu overili kod suda. Dana 25.6.2002. godine tužena je sa VV zaključila predugovor o kupoprodaji predmetnog stana kojim je ugovorena odustanica i čiji je iznos predala VV. I ovaj predugovor nije overen pred sudom. Stranke nisu zaključile ugovor o kupoprodaji predmetnog stana. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su sudovi primenili materijalno pravo — član 45, 103, 210. i 214. ZOO, i član 4. Zakona o prometu nepokretnosti, kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca kao osnovan, a odbili protivtužbeni zahtev tužene za naknadu štete kao neosnovan. Stoga su nižestepeni sudovi, polazeći od citiranih odredbi i utvrđene činjenice da predugovor koji su stranke zaključile nije overen od strane suda, a nije zaključen ni glavni ugovor o kupoprodaji, što znači da nisu u celosti izvršene obaveze iz predugovora, pravilno zaključili da nisu ispunjeni uslovi za njegovu punovažnost, zbog čega isti ne proizvodi pravno dejstvo u celosti, što znači ni njegove odredbe o kapari. Izvršena isplata utu-ženog iznosa od strane tužioca tuženoj se ne može smatrati kaparom. Kapara predstavlja akcesorno potraživanje koje pretpostavlja postojanje punovažnog ugovora o kupoprodaji, što ovde nije slučaj, jer je predugovor koji su stranke zaključile ništav u smislu člana 103. ZOO. Kako je isplata izvršena po ništavom predugovoru (ugovoru), koji nije mogao da proizvede pravno dejstvo ni kao predugovor, ni kao glavni ugovor o kupoprodaji, to se obaveza tužene da vrati primljeni iznos kapare zasniva na odredbama člana 210. ZOO. Zato su tuženoj pri-menom odredbe člana 395. ZOO, sudovi pravilno naložili isplatu primljenog dčviznog iznosa i kamate po kamatnoj stopi koju utvrđuje Evropska centralna banka na depozite po viđenju u dinarskoj protivvrednosti počev od 10.10.2002. godine, kao dana podnošenja tužbe, od kada je tužilac kamatu tražio, pa do isplate. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 671/06); 124

Utvrđivanje ništavosti ugovora Od utvrđenja činjenice da lije zemljište koje je bilo predmet razmene razmenjeno sa zemljištem koje je posedovalo status poljoprivrednog zemljišta ili status neizgrađenog građevinskog zemljišta u državnoj svojini, zavisi pravilna primena materijalnog zakona, odnosno zaključka da lije određeni ugovor ništav ili punovažan Iz obrazloženja Tužilac je u tužbi i u žalbi na prvostepenu presudu istakao odlučne činjenice za presuđenje. Tužilac je naveo da katastarska parcela br. 287/1 KO NS III nije u režimu poljoprivrednog zemljišta, jer prema Generalnom planu grada NS, pomenuta parcela se nalazi u prostoru za turističko- sportsko — rekreativne površine, te prema Zakonu o planiranju u izgradnji ("Službeni list RS" br.47/03), ima status ostalog neizgrađenog građevinskog zemljišta u državnoj svojini. Međutim, niti prvostepeni sud ceni ove tužbene navode tužioca, niti drugostepeni sud ceni iste žalbene navode tužioca. Izostala su i upoređivanja vremenskog perioda donošenja Zakona o planiranju i izgradnji i donošenja Generalnog urbanističkog plana za grad N S, u odnosu na datum zaključenja spornog ugovora i datog izdavanja posedovnog lista. Bez utvrđenja ovih činjenica i izvođenja pravilnog Činjeničnog zaključka, da li je parcela br. 287/1 KO NS III imala status ostalog neizgrađenog građevinskog zemljišta u državnoj svojini, ili je u momentu zaključenja spornog ugovora imala status poljoprivrednog zemljišta, nije moglo da se sa sigurnošću ispita da lije sporni ugovor ništav ili punovažan. Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca, jer su stali na stanovište da je ugovor o zameni poljoprivrednog zemljišta od 14.8.2003. godine zaključen saglasno Zakonu o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine ("SI. glasnik RS" br. 49/92 i 54/96. Da bi ovakvo zauzeto pravno stanovište bilo pravilno, prethodno je bilo potrebno da nižestepeni sudovi daju razloge da lije zemljište koje je tužilac razmenio sa zemljištem tuženog posedovalo status poljoprivrednog zemljišta ili status neizgrađenog građevinskog zemljišta u državnoj svojini. Od ove činjenice zavisi pravilna primena materijalnog zakona. Ako se radi o poljoprivrednom zemljištu u državnoj, odnosno društvenoj svojini, tada bi se mogao primeniti Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljišnu u druge oblike svojine. Ako se radi o neizgrađenom građevinskom zemljištu tada bi se mogao primeniti član 7. stav 3. Zakona o građevinskom zemljištu ("Službeni glasnik RS" br. 4/95 i 16/97), koji predviđa da se: "ne može vršiti promet neizgrađenog građevinskog zemljišta u području obuhvaćenom odlukom o pripremanju prostornog odnosno urbanističkog plana sa planom parcelizacije, dok se taj plan ne donese, najduže za dve godine od dana stupanja na snagu te odluke". Osim ovog zakona mogla bi doći u obzir i primena Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije ("SI. glasnik RS" br. 53/95...32/97) i to odredbe člana 6, 8. stav 1, 8-a stav 1. i 24. stav 1. U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti propuste ukazane revizijskim rešenjem. To podrazumeva raspravljanje o odlučnoj činjenici od koje zavisi pravilno presuđenje ovog spora. Radi se o tome da lije zemljište koje je tužilac zamenio sa poljoprivrednim zemljištem tuženog u momentu zaključenja ugovora imalo status poljoprivrednog zemljišta u društvenoj, odnosno državnoj svojini, ili je u tom trenutku imalo status neizgrađenog građevinskog zemljišta u državnoj svojini. Od pravilnog utvrđenja ove činjenice zavisi i pravilna primena materijalnog zakona u konkretnom sporu. Od primene odnosnog materijalnog zakona dalje zavisi da lije sporni ugovor ništav ili punovažan. Od pravnog zaključka da li je predmetni ugovor ništav ili punovažan na kraju zavisi odluka o tužbenom zahtevu tužioca. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3120/05); Ništavost ugovora o otkupu stana Momentom zaključenja ugovora o otkupu stana, prestao je da važi ugovor o korišćenju stana, pa davalac stana na korišćenje više nema objektivnih mogućnosti tužbom da traži da se utvrdi da je prestao da važi ugovor o korišćenju stana Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Kod činjenice daje tuženi ugovorom o otkupu stana od 5.6.1992. godine, u skladu sa članom 6. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS" br. 2/90), postao vlasnik spornog stana, a daje momentom zaključenja tog ugovora, prestao da važi ugovor o korišćenju stana, to tužilac više nema objektivnih mogućnosti da tužbom traži da se utvrdi da je prestao da važi ugovor o korišćenju stana, a s ledom toga daje otpao i pravni osnov tuženog da sporni stan u svojstvu nosioca stanarskog prava otkupi. Tu mogućnost tužilac nije koristio do momenta otkupa, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova, da se naknadnim podnošenjem tužbe ne može dirati u stečeno pravo svojine tužioca nad predmetnim stanom. Osporeni ugovor o sticanju svojine na stanu zaključenje u skladu sa tada važećim propisima, pa nije protivan prinudnim propisima, niti postoji neki drugi raz125

log zbog čega bi ovaj ugovor bio proglašen ništavim, (nije zaključen protivno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima), pa su nižestepeni sudovi pravilno zaključili daje tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Isticanje revidenta da su u trenutku zaključenja ugovora o sticanju svojine na predmetnom stanu, postojali razlozi za otkaz ugovora o korištenju stana, pa daje samim tim osporeni ugovor suprotan prinudnim propisima ništav nisu osnovani. Naime, otkaz ugovora o korištenju stana, u smislu člana 27. stav 1. Zakona o stambenim odnosima, daje davalac stana na korištenje, tužbom redovnom sudu. Iz spisa predmeta proizilazi da tužilac takvu tužbu nije podnosio. Samim tim ugovor o otkupu predmetnog stana u momentu zaključenja nije bio u suprotnosti sa prinudnim propisima, jer je tužilac bio nosilac stanarskog prava, koji je uz saglasnost davaoca stana na korištenje stan otkupio. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3131/05); Vraćanje kapare po predugovoru ako nedostaje forma (i čl. 210. i 214.) Ako predugovor nije zaključen u formi koja važi za glavni ugovor u smislu člana 45. stav 2. ZOO, u vezi člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti, prema kojem je overa potpisa ugovarača na pismenom ugovoru o prometu nepokretnosti uslov punovažnosti ugovora, prodavač koji je primio kaparu dužan je da istu vrati kupcu Iz obrazloženja U pravno snažno okončanom postupku utvrđeno je daje 28.9.1993. godine potpisan predugovor o kupovini stana između tužioca, kao kupca stana, i tuženog, kao prodavca stana, a da potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda. Tužilac je na ime kapare isplatio tuženom iznos od 7.000 DM. Do zaključenja kupoprodajnog ugovora nije došlo, a tuženi je po proteku 6 meseci od zaključenja predugovora, s obzirom da nije uspeo da stupi u kontakt sa tužiocem, sporni stan prodao drugom licu i zadržao iznos primljen na ime kapare. Imajuti u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos primljen na ime kapare. Naime, između stranaka je zaključen predugovor u smislu člana 45. Zakona o obligacionim odnosima, kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor. U konkretnom slučaju, predugovor nije zaključen u formi koja važi za glavni ugovor u smislu člana 45. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti, prema kojem je overa potpisa ugovarača na pismenom ugovoru o prometu nepokretnosti uslov punovažnosti ugovora. Kako predugovor zbog nedostatka forme ne proizvodi pravno dejstvo, to se primljeni iznos od 7.000 DM, preračunat u euro, nalazi bez osnova u imovini tuženog, pa je tuženi pravilno i na osnovu odredbe člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima obavezan na povrataj primljenog iznosa na ime kapare, jer prelaz imovine tužioca u imovinu tuženog nema svoj osnov u punovažnom pravnom poslu ili u zakonu. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 905/06); Zajednička bračna tekovina, pravo svojine i ništavost usovora Ugovor o prodaji stana nije ništav ako ga proda jedan od bračnih drugova, uz saglasnost drugog bračnog druga Iz obrazloženja Stan na koji se odnosi tužbeni zahtev tužilaca predstavljao je zajedničku imovinu bračnih drugova sada pok. DD i pok. DD, sa kojom je uz saglasnost sadpok. DD, raspolagao njen suprug zaključivši ugovor o kupoprodaji ovog stana sa sada pok. PP, kao kupcem. S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ovog ugovora. Ovakvo raspolaganje jednog od supružnika zajedničkom imovinom u skladu je sa odredbama člana 324. i člana 325. tada važeteg Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije, koji ustanovljavaju režim upravljanja i raspolaganja zajedničkom imovinom bračnih drugova, propisujuti, između ostalog, da tom imovinom raspolažu zajednički sporazumno, kao i da mogu ugovoriti da upravljanje i raspolaganje tom imovinom vrši jedan od njih. Upravo takva vrsta sporazuma je postojala između sada pok. bračnih drugova koji u braku nisu imali dece, te je sada pok. DD, kako su to utvrdili sudovi, predmetni stan prodao bratu, a uz saglasnost supruge. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2741/05); Ništavost usovora, kod zakupa poslovnog prostora, koji je u svojini države Ugovor o zakupu poslovnog prostora, koji je u svojini države, zaključen bez saglasnosti Direkcije za imovinu Srbije, protivan je prinudnom propisu, i kao takav je apsolutno ništav i ne proizvodi pravno dejstvo Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je nosilac prava korištenja poslovnog prostora VV, koji predstavlja državnu svojinu. Prvotuženi, kao zakupodavac i drugotuženi, kao zakupac, zaključili su ugovor o za126

kupu navedenog prostora dana 5.9.2001. godine, na period od 5 godina, uz obavezu plaćanja zakupnine u iznosu od 1 dinar po 1 m2 prostora mesečno. Zaključenju ovog ugovora prethodilo je donošenje zaključaka Izvršnog odbora tužioca od 25.8.1998. i 29.8.2001. godine, kojim je usvojen zahtev drugotuženog da mu se izda u zakup ovaj poslovni prostor po povlaštenoj ceni. Nije sporno da prilikom zaključenja spornog ugovora nije pribavljena saglasnost Direkcije za svojinu Republike Srbije. Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio postavljeni tužbeni zahtev i utvrdio daje ništav ugovor o zakupu poslovnih prostorija, zaključen između prvo i drugotuženog. Odredbom člana 8. stav 3. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, propisana je obaveza pribavljanja saglasnosti Direkcije za imovinu Republike Srbije, prilikom davanja na korištenje, odnosno u zakup nepokretnosti koje koriste organi teritorijalnih jedinica. Kako je u konkretnom slučaju ugovor o zakupu zaključen bez prethodno pribavljene saglasnosti Republičke direkcije, znači daje zaključen protivno prinudnom propisu, i kao takav je apsolutno ništav i ne proizvodi pravno dejstvo, u smislu člana 103. stav 1. ZOO. U takvim slučajevima sud i po službenoj dužnosti vodi računa o dozvoljeno-sti raspolaganja stranaka i neće pružiti zaštitu ugovoru koji je u suprotnosti sa prinudnim propisima. Stoga nisu od uticaja navodi revizije tuženog daje Izvršni odbor Opštine Kikinda, bio ovlašten da izda u zakup poslovni prostor, neposrednom pogodbom pod uslovima i na način određen njegovom odlukom, jer to pravo Opštini niko i ne osporava. Međutim, da bi to raspolaganje bilo dozvoljeno, neophodno je bilo pribaviti saglasnost Direkcije za imovinu Republike Srbije, što u konkretnom slučaju nije učinjeno; pa to za posledicu ima utvrđenje ništavosti spornog ugovora; na šta decidirano uputuje član 8. stav 8. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije. U tom smislu su irelevantni revizijski navodi tuženog: da su svi ugovori koje je zaključila Opština Kikinda zaključeni takođe bez saglasnosti navedene Direkcije i daje u konkretnom slučaju reč o poslovnoj prostoriji nacionalizovanoj njegovom pravnom prethodniku. Obzirom da je donošenjem drugostepene presude pravilno primenjeno materijalno pravo, a sasvim je druga stvar pitanje pravičnosti koje nije predmet revizijskog razmatranja. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3081/05); Ništavost usled nedostatka osnova - "Ako sud utvrdi da kauza, odnosno osnov za zaključenje ugovora ne postoji, ili je pak nedopušten, tada je ugovor ništav saglasno odredbi člana 52. ZOO" (prema odluci VSS, Gzz. 15/2000); Ništavost ugovora usled neostvarivanja njegove svrhe - "Neostvarivanje svrhe zbog kojih su ugovori zaključeni je poslovni rizik koji preuzimaju ugovorne strane, te neostvarivanje tog interesa ne čini zaključeni ugovor ništavim -prema odredbi čl. 103. ZOO " (prema odluci VSS, Prev. 426/99); Ništavost garancije koja ne proizvodi pravno dejstvo - "Važenje garancije znači ročnost garancije, pa garancije istekle važnosti (u tom smislu nevažeće garancije) nisu ništave garancije. Sledom toga, garant ne može tražiti utvrđivanje ništavosti garancije koja ne proizvodi pravno dejstvo " (prema odluci VSS, Prev. 735/98); Punovažnost ugovora - "Ugovor o kreditu koji za predmete zaključi direktor, a u vreme zaključenja ugovora nije više u radnom odnosu u predmetu, nije punovažan (ništavan je), jer prestankom radnog odnosa direktor više nije njen zakonski zastupnik" (prema odluci VPS, Pž. 1159/94); Otkup društvenih stanova - "Nema uslova za poništaj ugovora o otkupu društvenog stana zbog očigledne nesrazmere uzajamnih davanja, ako ova nesrazmera nije postojala u vreme zaključenja ugovora" (prema odluci VPS, Pž. 1162/94); Ugovor o konverziji potraživanja - "Ugovor o konverziji potraživanja, na ime cene za izvedene radove na adaptaciji i rekonstrukciji stambene zgrade, po osnovu svojine na istoj stambenoj zgradi, nije zakonit osnov za stica-nje prava svojine na toj zgradi koja je bila u društvenom vlasništvu, odnosno nije osnov za otuđenje nepokretnosti iz društvene svojine " (prema odluci VSS, Prev. 620/00); Ništavost ugovora i odluka Ustavnog suda - "Ugovor koji predstavlja slobodno izraženu volju stranaka radi ostvarenja dozvoljenog cilja, ne može biti ništav samo zbog toga stoje odlukom Ustavnog suda utvrđeno da opšti akti na osnovu kojih je ugovor zaključen, nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom" (prema odluci VPS, Pž. 2954/2000); Apsolutna ništavost ugovora - "Apsolutno je ništav ugovor koji je zaključilo potpuno poslovno nesposobno lice i ako tom licu formalnim rešenjem poslovna sposobnost nije oduzeta (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 3548/98); "Kad je ugovor zaključen protivno zakonskom propisu, onda se smatra nezakonitim, kao takav je apsolutno ništav i ne proizvodi pravno dejstvo. Presudom se samo konstatuje ništavost takvog ugovora, tj. presuda samo konstatuje postojeće pravno stanje. U takvim slučajevima i sud po službenoj dužnosti vodi računa o do127

zvoljenosti raspolaganja stranaka i neće pružiti zaštitu ugovoru koji je u suprotnosti sa prinudnim propisima" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 86/78); "Ništavi su pravni poslovi kupoprodaje nepokretnosti koje su konfiskovane i od dana konfiskacije se nalaze pod društvenim upravljanjem, iako konfiskacija nije sprovedena u zemljišnim knjigama. Okolnost da su naslednici uknjižili pravo svojine u zemljišnim knjigama i prodaji nepokretnost koja je konfiskovana, bez pravnog je značaja, pa stoga nije osnovano ni pozivanje kupca na sigurnost u promet i poverenje u zemljišne knjige " (prema odluci biv. Vrhovnog suda Jugoslavije, Gz. 62/72); "Ugovor po kome građani, zemljoradnici i građansko-pravna lica stavljaju u promet seme i sadni materijal ništav je i kao takav ne uživa sudsku zaštitu " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 74/84); "U postupku je utvrđeno daje ugovor o prodaji zaključen između stranaka 1972. godine simulovan pravni posao i da isti, ustvari, predstavlja ugovor o poklonu, jer je to bila prava volja stranaka. Postoje simulovani pravni posao ništav, to se, u smislu pravnih pravila građanskog prava, pravo na isticanje ništavosti ne gasi se protekom vremena" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1948/81); "Ne može se tražiti ispunjenje ugovora, ako on nije zaključen u pismenoj formi koja je uslov njegove važnosti" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 466/97); "Prisustvo namere ugovorača da ugovor o prometu nepokretnosti imenuju ugovorom o ortačkoj izgradnji i da tako izbegnu obaveze prema društvenoj zajednici, ne predstavlja razlog apsolutne ništavosti zaključenog pravnog posla. Ugovor o prometu nepokretnosti stvara samo obligacione odnose za strane ugovornice, a svojina se stiče tek upisom u javnu knjigu, shodno pravnim pravilima građanskog prava i čl. 33. Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima. Do takvog upisa, međutim, ne može doći pre izvršenja zakonskih obaveza ugovornika prema društveno-političkoj zajednici u vidu plaćanja poreza na promet nepokretnosti" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1775/84); "Ako ništava odredba ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ništava se odredba može zameniti odredbom koja proizilazi iz saglasne volje stranaka, odnosno iz onoga što bi stranke ugovorile da su znale daje odredba ništava" (prema odluci biv. Saveznog suda, Gzs. 62/75); "Kad je pravni posao nevažeći, onda je jedna od posledica pravnog posla i restitucija. Ako je pravni posao izvršen, a obe ugovorne strane su bile nesavesne, svaka ugovorna strana ima pravo da traži povraćaj datog, jer je to sankcija nevažećeg pravnog posla" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 744/80); "Neosnovan je zahtev za naknadu štete povodom preduzete ugovorene obaveze koja je u protivnosti sa prinudnim propisima " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2243/82); "Za zaključenje punovažnog ugovora o poklonu nepokretnosti punomoćnik poklonodavca mora imati posebno punomoćje overeno kod suda" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije); "Ne može se tražiti ispunjenje ugovora ako on nije zaključen u pismenoj formi koja je uslov njegove punovažnosti" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, 6928/97); "Ugovor koji predstavlja slobodno izraženu volju stranaka radi ostvarenja dozvoljenog cilja ne može biti ništav samo zbog toga stoje odlukom Ustavnog suda utvrđeno da opšti akti na osnovu kojih je ugovor zaključen nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom " - (prema odluci PVS, Pž. 2954/2000).

Posledice ništavosti (čl. 104. ZOO) O posledicama ništavosti u smislu ovog člana preovlađuje stav da sud u svakom konkretnom slučaju odlučuje koju će od propisanih sankcija primeniti. U slučaju restitucije ugovorna strana dužna je da drugoj strani vrati ono stoje primila po osnovu ništavosti ugovora ili, ako više nije u posedu te stvari, vraća odgovarajuću naknadu u novcu, prema momentu donošenja sudske odluke, sa zateznom kamatom od tog momenta do momenta vraćanja, a ako se stranke, a posebno prodavač, protive vraćanju onoga što su po osnovu ništavosti ugovora primile, sud će o tome odlučiti pod uslovima iz stava prvog ovog člana. U slučaju ništavih ugovora koji su po svojoj sadržini ili cilju protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud odbija, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog stoje drugoj strani dala, a drugo, sud može odlučiti da druga strana što je primila po osnovu zabranjenog ugovora, preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište ili boravište. Korisno je napomenuti kako se postupa, odnosno kako se odražavaju posledice ništavosti ugovora na prava i obaveze stranaka iz ništavog ugovora sa stanovišta sudske prakse. U jednom slučaju zauzet je pravni stav da "ako tužilac povuče tužbu, a nijedan od nadležnih organa nije istakao zahtev za oduzimanje predmeta zabranje128

nog ugovora, sud ne može dalje postupati po službenoj dužnosti, ali će o povlačenju tužbe obavestiti ovlašćeni organ, nezavisno od okolnosti da lije taj organ učestvovao u postupku". U drugom slučaju sudovi zauzimaju pravni stav: "1. U sporu povodom ništavosti ugovora, bilo daje predmet spora zahtev za restituciju, zahtev za izvršenje ugovora ili pobijanje njegove punovažnosti, sud može po službenoj dužnosti primeniti odredbe člana 104. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima o oduzimanju predmeta ništavog ugovora u korist opštine, ako oceni da su za to ispunjeni zakonom propisani uslovi. 2. Predmet ništavog ugovora može se oduzeti samo u delu, odnosno obimu u kome je izvršen. Ova mera može se odrediti kako prema tuženom u parnici tako i prema tužiocu u pogledu predmeta koji je on na ime izvr šenja ništavog ugovora primio, s tim što se uslovi za oduzimanje cene za svaku ugovornu stranu prema savesnosti i drugim okolnostima slučaja. 3. Imovinska sankcija oduzimanja predmeta ništavog ugovora može se odrediti kad za to postoje zakonski uslovi, a naročito - ako se samo na taj način mogu otkloniti štetne posledice ugovora kojima se narušava dru štveni interes, ako je to potrebno radi suzbijanja masovnih društveno negativnih pojava, predmet krivičnog dela, kao i u drugim sličnim slučajevima". U slučajevima koji su navedeni kao osnov za utvrđivanje ništavosti ugovora, zaključak je da se takvi ugovori smatraju ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo. Presudom suda se samo konstatuje ništavost takvog ugovora, tj. presuda konstatuje samo postojeće pravno stanje. U takvim slučajevima sud po službenoj dužnosti vodi računa o dozvoljenosti raspolaganja stranaka i neće pružiti zaštitu ugovoru koji je u suprotnosti sa prinudnim propisima. Pri svemu tome vodi se računa o ništavosti ugovora u celini ili u nekim njegovim delovima. Zbog toga, ako ništavost odredaba ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ništava odredba se može zameniti odredbom koja proizilazi iz saglasne volje stranaka, odnosno iz onoga što bi stranke ugovorile da su znale daje odredba ništava. Kada su u pitanju posledice ništavosti ugovora, ako je on protivan prinudnom propisu, primer nalazimo i u odredbama Člana 11. Zakona o privrednim društvima, kojima je propisano daje "registracija osnivanja privrednog društva ništava u slučajevima propisanim ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata", pa su tako u istom članu navedeni uslovi koji ako se ne ispune da je registracija ništava, i da kao takva proizvodi posledice, od kojih su zaštićeni samo pravni poslovi, tako registrovanog društva, sa savesnim trećim licima. U tom slučaju, utvrđenjem ništavosti registracije privrednog društva, akcionari postaju solidarno odgovorni za namirenje potraživanja poverilaca društva. Dakle, iz navedenog se može zaključiti daje privredno društvo registrovano aktom o osnivanju privrednog društva, ali daje u toku njegovog rada utvrđeno daje učinjen kakav bitan propust u ispunjenju propisanih uslova za osnivanje preduzeća, te daje takvo društvo izvesno vreme poslovalo sa trećim licima, koji sada po ništavosti registracije imaju pravo na naknadu potraživanja, odnosno štete. A članom 12. istog zakona propisano je da osnivači i druga lica za obaveze preuzete u vezi sa osnivanjem privrednog društva, odgovaraju solidarno celokupnom svojom imovinom. Pored toga, istim zakonom je regulisano da ako osnivači, pri osnivanju privrednog društva, nisu uložili svoje ugovorne uloge u imovinu društva, u skladu sa pomenutim zakonom, osnivačkim aktom, ugovorom ili drugim aktom društva, ili daju netačne podatke o ulogu, odgovaraju društvu za prouzrokovanu štetu, s tim da se izvršenje obaveza tih lica prema privrednom društvu, u vezi sa ulogom u imovinu društva, primenjuju odredbe Zakona o privrednim društvima i Zakona o obligacionim odnosima. I neke druge odredbe Zakona o privrednom društvu propisuju obavezu utvrđivanja ništavosti ugovora koji su protivni prinudnim propisima, a posledice ništavosti takvih ugovora rešavaju se u skladu sa tim zakonom, kao i odredbama o ništavosti ugovora po Zakonu o obligacionim odnosima (odredbe čl. 103. - 110.). Na primer, iz odredaba člana 105. ovog zakona (ZOO) vidi se da će ugovor ostati na snazi ako je neka odredba ugovora bila ništava , pod uslovom ako ta ništavost ne utiče na odlučujuću pobudu zbog koje je ugovor sačinjen. Tako je u odredbama člana 76. stav 2. Zakona o privrednim društvima, propisano je daje ništava odredba osnivačkog akta ili ugovora ortaka društva , kojim se ortak unapred odriče ovlašćenja za zastupanje, ali ne i celog ugovora.

Sudska praksa Restitucija nije dopuštena ako je zakupacu međuvremenu postao vlasnik predmeta zakupa Restitucija nije dopuštena kada zakupac do okončanja spora za utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu postane vlasnik predmeta zakupa. Iz obrazloženja: "Nižestepenim presudama, a po tužbi opštine kao osnivača prvotuženog, utvrđeno je prema tuženima da je ništav ugovor o zakupu zaključen 22.10.1998. godine, između pravnog prethodnika prvotuženog javnog preduzeća i drugotuženog preduzeća, te je obavezan drugotuženi da se iseli iz poslovnog prostora koji je predmet 129

ugovora o zakupu i ispražnjen od lica i stvari preda prvotuženom javnom preduzeću. Utvrđeno činjenično stanje na kome su zasnovane nižestepene presude je, da su pravni prethodnik prvotuženog javnog preduzeća i drugotu-ženo preduzeće zaključili ugovor o zakupu 22.10.1998. godine na određeno vreme u trajanju od četiri godine, počev od 01.10.1998. godine do 31.12.2002. godine. Predmet zakupa je poslovni prostor uz magacinski. Ugovor o zakupu zaključenje suprotno članu 8. stav 3. Zakona o sredstvima u svojini RS, budući da prilikom njegovog zaključenja nije dobijena saglasnost od Republičke direkcije za imovinu RS, a nisu ispoštovane ni odredbe člana 4. Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti kojima je predviđena obaveza nadležnog organa da odmah po saznanju o stupanju u posed nepokretnosti suprotno odredbama ovog zakona preduzme mere kojima će se to sprečiti. Pa kako je ugovor zaključen suprotno odredbi člana 8. stav 3. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije isti je ništav, a zakonska posledica ništavosti ugovora jeste daje svaka strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvoga ugovora, pa je drugotuženo preduzeće u obavezi da se iseli iz tog prostora i isti ispražnjen od lica i stvari preda prvotuženom javnom preduzeću. Republički javni tužilac nije prihvatio ovakvo stanovište sudova u delu koji se odnosi na obavezu drugotuženog da se iseli iz ovog prostora, pri činjenici daje u toku ovog postupka vođen drugi parnični postupak pred nadležnim opštinskim sudom koji je okončan pravnosnažnom presudom od 21.05.2002. godine, kojom je utvrđeno pravo vlasništva drugotuženog na predmetnom poslovnom prostoru koji je i predmet ugovora o zakupu, te da stoga nema osnova za iseljenjem drugotuženog iz navedenog prostora. S obzirom na sadržinu odredaba člana 104. i člana 122. Zakona o obligacionim odnosima, Republički javni tužilac nalazi da se u konkretnom slučaju cilj restitucije ne može ostvariti obzirom daje u međuvremenu došlo do promene pravne situacije u kojoj je drugotuženi postao perfektnim vlasnikom. Prema utvrđenom činjeničnom stanju i navedenom materijalnom pravu, Vrhovni sud je u celini prihvatio kao osnovane navode iz zahteva za zaštitu zakonitosti. Naime, kako je do zaključenja glavne rasprave u ovoj parnici za utvrđenje apsolutne ništavosti ugovora o zakupu uz restituciju, a stoje bilo dana 13.01.2003. godine, drugotuženo preduzeće po osnovu presude opštinskog suda od 21.05.2002. godine snabdevene klauzulom pravnosnažnosti od 21.06.2002. godine i klauzulom izvrsnosti od 08.07.2002. godine steklo pravo svojine na spornom prostoru koji i koristi, to je ovakvim nastalim novim svojinsko-pravnim stanjem u odnosu na predmetni prostor otpao osnov obaveze drugotuženog preduzeća da se iz spornog prostora iseli, jer ga sada koristi kao vlasnik po osnovu pomenute pravnosnažne i izvršne presude. Nižestepeni sudovi prilikom donošenja odluke pogrešenom primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 12. Zakona o obligacionim odnosima (načelo savesnosti i poštenja) ocenjuju ovu činjenicu irelevantnom za drugačije presuđenie, što po stanovištu Vrhovnog suda nije. Ova činjenica upravo ima drugačiji značaj , ona je odlučna za ocenu osnovanosti zahteva tužioca za iseljenjem drugotuženog preduzeća iz predmetnog prostora. Pošto je drugotuženi pre zaključenja glavne rasprave u ovoj parnici stekao pravo svojine na spornom prostoru po osnovu pomenute pravnosnažne i izvršne sudske odluke, cilj restitucije se ne može ostvariti, pa drugotuženi i nije u obavezi da se iz predmetnog prostora iseli. Zato je Vrhovni sud preinačio nižestepene presude u delu koji se odnosi na iseljenje, tako stoje odbio kao neosnovan zahtev tužilačke opštine da se drugotuženo preduzeće iseli iz predmetnog poslovnog prostora sa magacinom i ispražnjen od lica i stvari preda u posed prvotuženom javnom preduzeću primenom člana 408. u vezi člana 395. stav 1, ZPP. " (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 44/04 od 05. maja 2004. godine); Posledice ništavosti Sud može uskratiti sudsku zaštitu nesavesnoj strani odbijanjem njenog zahteva za vraćanje onog stoje drugoj strani dala u izvršenju nedozvoljenog ugovora, a i odlučiti da se predmet takvog ugovora preda opštini. Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su međusobno poslovale tokom 1992. i 1993. godine, tako stoje tužilac određenu robu nabavljao i davao tuženom, a ovaj je prodavao i dobij eni novac, uz određenu naknadu, predavao tužiocu. Iz takvog odnosa stranaka nastala je obaveza tuženog prema tužiocu za određenu količinu šećera, kukuruza, stočnog brašna i ulja. odnosio robe koja je tada uglavnom bila deficitarna pa tržištu. Utvrđujući da nijedna od stranaka nema ovlašćenje za ovakvu vrstu trgovine, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava, osnovano zaključili da trgovina kojom su se parnične stranke bavile radi dalje prodaje, ima elemenata krivičnog dela, odnosno daje takva vrsta trgovine zabranjena, zbog čega je ugovor koji je postojao među strankama ništav, jer su obe stranke nesavesne, te daje tuženi navedenu količinu robe koju nije platio niti vratio tužiocu, kao predmet nedozvoljene trgovine, u obavezi-da preda opštini pa čijoj teritoriji ima prebivalište. Naime, ukoliko je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadižini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima,, sud može odbiti, u celini 'li delimično. zahtev nesavesne strane za vraćal i

nje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište (član 104. stav 2. 300). Tužilac nije proizvođač ove robe, koja je u spornom periodu bila deficitarna na tržištu i čiji je promet bio ograničen, niti je koja od parničnih stranaka imala registrovanu radnju za njenu prodaju, što ukazuje da su parnične stranke izvršavajući zaključen ugovor postupale protivno prinudnim propisima, odnosno nezakonito. Kako su obe ugovorne strane nesavesne, pravilna primena materijalnog prava, odnosno navedene zakonske odredbe zahtevala je da se zahtev tužioca odbije, uz obavezu tuženog da predmet ugovorne obaveze iz ništavog pravnog posla preda opštini, kako je to pravilno utvrđeno i pobijanom presudom. Navodima revizije da sud nije pravilno utvrdio visinu obaveze tuženog iz pomenutog ugovornog odnosa stranaka, u suštini se osporava utvrđeno činjenično stanje, suprotno odredbi člana 385. stav 3. ZPP, koja propisuje da se iz ovih razloga revizija ne može izjaviti. Na osnovu člana 393. ZPP, odlučeno je kao u izreci." (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1673/04 od 16.09. 2004. godine); Povraćaj datog na osnovu ništavog ugovora Za odlučivanje o zahtevu za povraćaj datog na osnovu ništavog ugovora, odlučna činjenica je savesnost ugovornih strana. Savesnost treba ceniti u odnosu na vrstu ugovora čija je ništavost utvrđena (potpuno ili delimično), kao i u odnosu na pažnju ugovornih strana koja je potrebna kod zaključenja i izvršenja tog ugovora. Iz obrazloženja Prvostepeni sud je ceneći izvedene dokaze utvrdio da su Ugovori o osiguranju, odnosno polise osiguranja od 07.05.2002. godine, delimično ništavi u delu koji se odnosi na osiguranje jednog parnog kotla, ali je odbio zahtev tužioca za restituciju, koja je predviđena članom 104 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, kao posle-dica ništavosti, jer je našao daje tužilac prilikom zaključenja Ugovora o osiguranju postupao nesavesno shodno članu 104 stav 2 istog Zakona. Odredbom člana 104 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, predviđeno je, kao pravilo, daje kod utvrđenja ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onoga stoje ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Stavom 2 istog člana predviđen je izuzetak od ovog pravila, kojim je propisano da sud može odbiti, u celini ili delimično, predlog nesavesne strane za vraćanje onog stoje drugoj strani dala, s tim što će, shodno stavu 3 istog člana, prilikom odlučivanja voditi računa o savesnosti ijedne i druge ugovorne strane, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je cenio savesnost tužioca, ali nije cenio i savesnost tuženog. Ocenom savesnosti tuženog ne može se smatrati navod prvostepenog suda daje tuženi bio strana verna ugovoru koja je likvidirala štete, jer se ista odnosi na postupanje tuženog u odnosu na onaj deo ugovora koji je punovažan, a ne u odnosu na deo ugovora za koji je utvrđeno daje ništav (u kom delu je odluka prvostepenog suda pravno-snažna), u odnosu na koji se zahtev za povraćaj datog odnosi, pa u odnosu na koji se ima ceniti i savesnost ugovornih strana. Prema stanovištu ovog suda, prilikom ocene savesnosti obe ugovorne strane, a posebno tuženog kao osiguravača, treba imati u vidu vrstu zaključenog ugovora čiji je deo ništav, te činjenicu daje tuženi lice koje poslove osiguranja obavlja kao redovnu delatnost, za koju je specijalizovan i stručan, a prema Zakonu i uslovima samog ugovora ima ovlašćenje, ali i obavezu da izvrši pregled stvari koja je predmet osiguranja, utvrdi nedostatke i nakon toga odredi visinu premije. Shodno tome, a imajući u vidu činjenicu daje za deo ugovora utvrđena ništavost, jer je osigurani slučaj nastupio pre zaključenja ugovora, potrebno je ceniti savesnost tuženog upravo u odnosu na taj deo ugovora, a prema odredbama čl. 908, 909 i 911 Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 1322/06 od 5.10.2006. godine); Posledice ugovora koji je protivan prinudnim propisima Zaključeni ugovor, koji za predmet ima vozilo pribavljeno krivičnim delom krađe, protivan je prinudnim propisima, pa je kao takav ništav, a prodavač obavezan da naplaćenu cenu vozila preda opštini, po osnovu zabranjenog ugovora. Iz obrazloženja U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno daje tužilac, kao kupac, sa tuženim, kao prodavcem, zaključio usmeni ugovor o kupoprodaji putničkog vozila marke "VV", u oktobru 1990. godine. Tužilac je bio upoznat daje ovo vozilo pribavljeno krivičnim delom krađe, i za isto je tuženom isplatio prilikom preuzimanja 131

iznos od 33.000 DEM. Na osnovu lažnih isprava, tužilac je registrovao navedeno vozilo, koje mu je od strane SUP-a Novi Pazar oduzeto u decembru iste godine. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kraljevu, tuženi je povodom ove kupoprodaje oglašen krivim za izvršenje produženog krivičnog dela falsifikovanje isprave i tužilac za krivično delo falsifikovanje isprave, za koja su im izrečene uslovne osude. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev, kojim je tužilac tražio da mu tuženi na ime duga i sticanja bez osnova isplati iznos kupoprodajne cene, te obavezali tuženog da ovaj iznos preda opštini u kojoj ima prijavljeno prebivalište. Kod utvrđenog stanja, da je tužilac znao, i prema okolnostima slučaja mogao da zna, da kupuje vozilo pribavljeno krivičnim delom krađe, obzirom da u dokumentaciji za vozilo nije bilo upisano njegovo ime, daje kontakt brava bila demontirana sa prilagođenim ključem, njemu kao mehaničaru trebalo je da da ukaže na koji je način pribavljeno predmetno vozilo, a kako je isto proizvedeno 1989. godine, i prema ceni koju je isplatio za ovaj tip vozila, mogao je da zna daje isto pribavljeno na nelegalan način, zbog čega je pravilna ocena nižeste-penih sudova da su prilikom zaključenja ugovora obe stranke bile nesavesne. Kako je zaključeni ugovor, koji za predmet ima vozilo pribavljeno krivičnim delom krađe, protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, ništav u smislu odredbe čl. 103. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, a u provedenom postupku su pravilno utvrđene sve činjenice od značaja za ocenu savesnosti ugovornih strana, odnosno tužioca i tuženog, pravilna je i na zakonu zasnovana odluka nižestepenih sudova da je tuženi u smislu odredbe čl. 104. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima u obavezi da primljeni iznos, po osnovu zabranjenog ugovora, preda opštini na čijoj teritoriji ima prebivalište. Neosnovano se u reviziji ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, odbijajući tužbeni zahtev. Obe ugovorne strane su nesavesne, jer su znale da zaključuju zabranjeni ugovor, zbog čega moraju biti jednako izloženi sankciji ništavosti. S obzirom daje vozilo, pribavljeno ovim ugovorom, već oduzeto od tužioca, kao sticaoca, to iziskuje i da tuženi bude lišen koristi koju je stekao takvim ugovorom u korist opštine. Sud ima ovlašćenje da ovakvu odluku donese i bez zahteva opštine, po službenoj dužnosti. Drugačiji ishod parnice ne bi odgovarao moralnim shvatanjima, niti bi bio pravedan, suprotno revizijskim navodima, jer predmet ugovora zaključenog između tužioca i tuženog predstavlja predmet krivičnog dela krađe, sa čime je tužilac bio upoznat, a što su nižestepeni sudovi tokom postupka pravilno i utvrdili. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3154/05); Naknada za restituciju - "U slučaju ništavosti ugovora zbog nemogućnosti određenja koje je vozilo bilo predmet ugovorne obaveze prodavca, kupac ima pravo na restituciju uplaćenog iznosa po sadašnjoj ceni sličnog vozila, zajedno sa zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene odluke" (iz odluke VSS, Prev. 649/98); "Pravne posledice koje nastaju za ugovarače povodom zaključenja ništavog pravnog posla nisu istovetne sa posledicama u slučaju utvrđenja ništavosti upisa statusne promene u javnoj knjizi (sudskom registru privrednih subjekata), niti se pravne posledice ništavosti pravnog posla mogu proširiti na ništavost upisa pripajanja do momenta utvrđivanja ništavosti" (is odluke Vrhovnog suda Srbije, Prev. 95/98 (1-99); "Presuda o poništavanju ugovora deluje unazad, pa je pribavilac dužan da vrati sve što je primio po osnovu tog ugovora, odnosno da vlasniku naknadi vrednost postignutih koristi" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 396/95); "Za štetu nastalu isključivo zbog iznenadnog naletanja divlje životinje (srne) na motorno vozilo u pokretu odgovora lovačko društvo koje upravlja lovištem u reonu javnog puta na kome je došlo do štete, po principu objektivne odgovornosti za opasnu stvar" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3393/92); "Kada je predmet spora povraćaj novčanog iznosa koji je ( prema utvrđenom odnosno nespornom činjeničnom stanju ) dat na ime ugovorene naknade da bi se tuženikova kći udala za tužiočevog sina, radi se o zahtevu za povraćaj iznosa datom u izvršenju zabranjenom - ništavnog ugovora između nesavesnih stranaka. Zato će sud primenom člana 104. stav 2. ZOO. odbiti tužbeni zahtev tužioca i po službenoj dužnosti odlučiti da tuženik zahtevani novčani iznos preda opštini na čijoj teritoriji ima prebivalište odnosno boravište" - ( prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 506/89).

Delimična ništavost (čl. 105. ZOO) Svrha ovog člana je da se jedan ugovor, čija je neka odredba ništave prirode, zadrži na snazi, ako ta ništava odredba ne uslovljava valjanost celog ugovora. Radi se, dakle, o odredbama koje ne dovode u pitanje sadržinu celog ugovora, ako se i bez takve odredbe ugovor može izvršiti, ali ako je neka ništava odredba bitna za izvršenje i ostalih odredaba ugovora, onda se ceo ugovor smatra ništavim. Odredbe ugovora koje čine u celini ugovor ništavim, odnose se uglavnom ha nedostatak nekog bitnog sastojka ugovora, zatim na sposobnost lica koje zaključuje ugovor, postojanje cilja ili motiva za zaključenje ugovora i drugo stoje zakonom propisano za valjanost jednog ugovora, uključujući tu i dopuštenost ugovaranja po osnovu prinudnih propisa. 132

Ništavost neke odredbe sa stanovišta uslova ugovora, ako se odnosi na nastanak ili prestanak koji zavisi od neizvesne činjenice, kao stoje primer kod ugovor o zakupu, a naime da se u zakup može dati i neka stvar koja se očekuje da će biti u državini zakupodavca, ali se kasnije pokazalo daje to neizvesna i neostvariva okolnost, u kom slučaju ta okolnost predstavlja osnov za utvrđenje ništavosti ugovora. Alo ako je ta neizvesna činjenica stvar koja nije bitna za glavnu stvar zakupa, koji je u toku, u tom slučaju ugovor može opstati u odnosu na glavnu stvar, dok se u odnosu na stvar koja predstavlja nebitnu okolnost, samo takva odredba smatra ništavom. Isto se može tvrditi u odnosu na ništavost neke odredbe u ugovoru i ako pobuda, odnosno motiv zbog kojeg je ugovor zaključen nije odlučujući. Članom 53. ZOO propisano je da pobuda iz kojih je ugovor zaključen ne utiče na njegovu punovažnost. Ali, kako propisuju odredbe stava 2. istog člana, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovorača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovorač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva. Prema tome, za svaki ugovor je bitno da postoji motiv stranaka zbog kojih zaključuju ugovor, ali ako u odnosu na neku odredbu pobuda nije tako bitna, ništavost takve odredbe ugovora ne povlače ništavost i samog ugovora. Odredbe stava 2. člana 105. ZOO, koje propisuju da će ugovor ostati na snazi čak i ako je ništava odredba bila uslov ili odlučujuća pobuda ugovora u slučaju kad je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje, treba shvatiti tako se tom odredbom ugovor ostavlja na snazi, i pored postojanja navedenih povreda pravila za zaključenje ugovora. Naravno, u tom slučaju izvršio bi se samo ugovor bez onih odredaba koje takav ugovor čine manjkavim, odnosno koje su ništave.

Sudska praksa Delimična ništavost ugovora Ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe i ako ona nije bila ni uslov ugovora, ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su u Agenciji "VV" zaključile ugovor o zajmu 1.10.1996. godine, po kome je tužilja kao zajmodavac dala tuženom kao zajmoprimcu iznos od 20.000 DM sa rokom vraćanja od 5 meseci. Tom prilikom ugovorena je i kamata od 10% na pozajmljeni iznos na mesečnom nivou, tako da je u ugovor o zajmu unet zbirni iznos glavnice od 20.000 DM i kamate za 5 meseci u ukupnom iznosu od 10.000 DM, te je kao ukupan iznos zajma unet iznos od 30.000 DM. Tuženi je preuzeo obavezu da zajam vrati u ratama do 1.3.1997. godine. Nesporno je među strankama daje tuženi od tužilje faktički primio iznos od 20.000 DM, od čega je odmah 2.000 DM dao Agenciji "VV" na ime provizije. Pozajmljena devizna sredstva tuženi je tužilji samo delimično vratio i to 2.000 DM po priznanici od 8.11.1996. godine, koji je iznos tužilja primila u prostorijama navedene Agencije, kao i iznos od 3.000 DM koji je tužilja primila na ruke od brata tuženog GG februara, odnosno marta meseca 1997. godine. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tuženi nije isplatio tužilji ostatak pozajmljenog iznosa od 15.000 DM, te su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužilji isplati po tom osnovu iznos od 7.692 eura, shodno odredbi čl.557. ZOO, sa domicilnom kamatom od dana pada u docnju počev od 1.3.1997. godine, sa kojim danom je bio u obavezi da vrati u ceiosti pozajmljeni iznos. Isticanje u reviziji tuženog da je predmet ugovora o zajmu zelenaški i kao takav nedozvoljen, pošto sadrži ugovorenu kamatu od 50% koja se između fizičkih lica ne može ugovoriti, je bez uticaja na pravilnost odluke u ovoj pravnoj stvari. Ovo sa razloga stoje tužilja svojim tužbenim zahtevom tražila isplatu samo glavnice odnosno dela pozajmljenog iznosa koji tuženi nije vratio, a predmet spora nije bila isplata ugovorene kamate. Prema odredbi čl.105. ZOO ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe i ako ona nije bila ni uslov ugovora, ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen. U ovom slučaju ništavost odredbe predmetnog ugovora o kamati ne povlači ništavost i ugovora u pogledu pozajmljenog iznosa - glavnice, te tužilja ima pravo da traži izvršenje tog ugovora prema tuženom u pogledu povraća-j a pozajmljenog iznosa -glavnice u celosti. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Prev 84/07); "Validnost naloga zavisi od toga u čijoj je nadležnosti njegovo izvršenje. Ako ne spada u delokrug poslova stranke, onda nalog nije moguć, što ima za posledicu ništavnost izjave, u smislu člana 105. stav 1. ZOO" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 135/96).

133

Konverzija (čl. 106. ZOO) Konverzija ima u vidu pretvaranje jednog ništavog ugovora u drugu vrstu ugovora, ako taj ništavi ugovor, ili neke njegove ništave odredbe, sadrže za taj drugi ugovor potrebne uslove koji ga čine pravno valjanim. Konverzija ne predstavlja sačinjavanje drugog ugovora. Naprotiv, jedan ugovor, koji je bio pravno manjkav kao jedan oblik ugovora, koji je ništav, pravno je punovažan za drugi oblik, ako njegove odredbe to dopuštaju, odnosno ako su stranke želele i takav ugovor. U stvari, ništav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo prvobitnog cilja zbog čega je zaključen takav ugovor, ali ako taj isti ugovor proizvodi drugo pravno dejstvo iz istog cilja zbog čega su stranke zaključile ugovor, može se smatrati daje taj ugovor konvertovan, tj. pretvoren u ugovor sa istim ciljem ali drugim pravnim posledicama. Stranke zaključenjem ugovora žele da ostvare neki svoj cilj, ali se ponekad desi da zaključe ugovor koji sadrži cilj ali ne i pravne osnove za punovažnost takvog ugovora, koji je, dakle, nedozvoljen, i zbog toga ništav, ali oni pri zaključenju takvog ugovora nisu bile svesni tih činjenica, pa zaključeni ugovor koji u odnosu na drugi oblik ima pravno dejstvo, odnosno njegovom primenom nastupaju ugovorene posledica, predstavlja njihovu želju da se kroz taj drugi oblik ugovora ostvare te posledice, odnosno da se cilj iz takvog ugovora ostvari kroz taj drugi oblik. Svrha konverzije je da se očuva jedan već zaključeni ugovor, odnosno da se kroz korišćenje odredaba tog ugovora ostvare druge pravne posledice, koje nisu protivne interesima stranaka. To se, naravno, ne odnosi na one ugovore koji su zaključeni protivno prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Reci upotrebljene u ovom članu "ništav ugovor" nema značenje kod apsolutno ništavih ugovora (čl. 103. st. 1. ZOO), već se odnose na one ništave ugovore čija je svrha ostvarljiva zbog sadržine nekih odredaba koje kod ništavog ugovora nisu bile ni uslov ni odlučujuća pobuda zbog kojih je ugovor zaključen. Primer za konverziju, koji se najčešće koristi radi objašnjenja njegovog značenja, je menica koja nema sve potrebne elemente za punovažnost tog papira, da se naziva i koristi kao menica, već služi kao neka vrsta priznanice, čija se prava ostvaruju po tom osnovu a ne po osnovu menice. Može se uzeti i primer ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, prema članu 182. Zakonu o nasleđivanju RS. Tako, pošto predak može ugovorom svojim potomcima da ustupi i raspodeli svoju imovinu, takav ugovor je punovažan samo ako su se ustupanjem i raspodelom saglasili svi ustupiočevi potomci koji će po zakonu biti pozvani da ga naslede. Ako neki potomak nije dao saglasnost za ustupanje i raspodelu imovine, može je dati naknadno, ali ugovor je punovažan i ako potomak koji nije dao saglasnost. U tom slučaju, prema odredbama člana 187. istog zakona, delovi imovine koji su ustupljeni ostalim naslednicima smatraju se kao poklon, pa se spor među pozvanim naslednicima rešava po osnovu uračunavanja poklona - član 66. zakona. U fmansijskom smislu konverzija takođe predstavlja promenu uslova zbog kojih je zaključen, pa tako ako neko, ko je u posedu hartija od vrednosti, konverziju koristi da bi hartiju od vrednosti pretvorio u neku drugu vrednost, kao stoje na primer pretvaranje te hartije u akcijski kapital, dobijanjem akcija u protivvrednosti te hartije menja ugovorene uslove. Ova konverzija nema isto značenje kao i značenje koje konverziji daju odredbe člana 106. ovog zakona, jer odredbe vrednosnog papira ne moraju ispunjavati uslove iz pom. člana, ali suštinski radi se o promeni uslova zbog kojih je ugovor o sticanju vrednosnog papira zaključen, pri čemu su uslovi i iz vrednosnog papira i iz akcijskih papira pravno valjani.

Sudska praksa "Konverzija ugovora sprečava restituciju zbog ništavnosti ugovora " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1613/94); "Radnik koji nije tražio prinudno izvršenje pravnosnažne presude o vraćanju na rad, ima pravo na naknadu štete za izostalu zaradu do isteka roka od šest meseci u kome je mogao tražiti to izvršenje "- (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 863/97); "Kad nepunovažan ugovor o privremenom ili povremenom vršenju poslova ispunjava uslove za punovažnost ugovora o delu, onda će među strankama važiti drugi ugovor ako postoje uslovi za konverziju" — (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1341/93).

Naknadni nastanak uzroka ništavosti (čl. 107. ZOO) Odredbe ovog člana nemaju u vidu one ništave ugovore koji su apsolutno ništavi (protivni prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima), već one druge ugovore koji naknadno postanu ništavi, zbog neke zabrane ili kog drugog uzroka koji naknadno nastane. Takvi ugovori pravno i ne postoje, ali je činjenica da faktički postoje. Oni su i u vreme njihovog zaključenja imale pravnu snagu ali su je kasnije izgubile zbog, kako je rečeno, naknadno nastupanja kakve zabrane ili nekog uzroka ništavosti, jer iako su zaključeni voljom stranaka, dovoljno je da u toku izvršenja ugovora nestane 134

neki od bitnih sastojaka ugovora, samim tim takav ugovor je ništavam. Na primer, u toku izvršenja ugovora prestala je sposobnost ugovaranja, ili stvar koja je bila predmet ugovora više ne postoji, ili nastupe okolnosti u vezi prestanka cilja zbog koga su stranke zaključile ugovor i dr. Odredbe ovog člana nemaju nameru da tako zaključeni ugovor, koji je u početku bio pravno valjan, a kasnije su se izmenile okolnosti u vezi njegove pravne valjanosti, da taj ugovor više ne postoji ni faktički, jer bi se u vezi odnosa koji su stranke imale za cilj zaključenja ugovora morale ponovo da zaključe novi ugovor, bez onih elemenata koji su raniji ugovor činili usled nastupanja neke naknadne zabrane ili nastanka uzroka koje su ga učinile ništavim. Takav ugovor se može dopuniti, odnosno izmeniti u odredbama koje ga čine ništavim zbog nastupanja naknadnih okolnosti o kojima je reč u stavu prvom ovog člana. Ako, pak, to ne učine ugovor ne postaje punovažan i ne proizvodi pravna dejstva. Međutim, odredbe stava 2. ovog člana dopuštaju mogućnost da se ništavost ne ističe kod onih ugovora gde je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor je izvršen. Za postojanje ovog pravila bitno je, prvo, daje zabrana koja ugovor čini ništavim manjeg značaja, i drugo, ono što je i najbitnije, daje takav ugovor već izvršen. Pri tom se vodi računa daje cilj zabrane bio od manjeg značaja samo u odnosu na stranke koje su ugovor zaključile, odnosno koji se na njih odnosi. Naravno, i u ovom slučaju, navedena mogućnost neće postojati ako se radi o ugovorima koji su apsolutno ništavi. U praksi se može desiti da Ustavni sud poništi ili ukine koji propis koji je služio kao pravna osnova za zaključenje ugovora na osnovu koga su izvršene odredbe, na primer isplate, ali povraćaj izvrćenih isplata ne nastaje samim poništajem ili ukidanjem propisa, već prvo sud mora da utvrdi da li je ugovor na osnovu na koga je isplata izvršena važeći, ništav ili rušljiv pravni posao u smislu odredaba ZOO, pa zavisno od toga da odluči o obavezi vraćanja izvršenih uplata, s obzirom na odredbe o vraćanju kada su u pitanju apsolutno ništavi ili relativno ništavi ugovori.

Sudska praksa Ništavost ugovora zbog zabrane manjeg značaja Bitan elemenat sporazuma o određivanju naknade za eksproprisanu nepokretnost je njegova pismena forma, tako da greške u proceduri koje prethode njegovom zaključenju, bez obzira na imperativni karakter odredbi, ne čine sporazum apsolutno ništavim, jer se radi o povredi manjeg značaja Iz obrazloženja Obzirom na utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev, dajući pri tom razloge koje u svemu prihvata i revizijski sud. Odredba člana 63. Zakona o eksproprijaciji, važećeg u vreme zaključenja sporazuma, reguliše postupak određivanja naknade pred organom uprave i obavezujućegje karaktera, jer predviđa proceduru zaključenja sporazuma propisujući obaveze organa pred kojim se vodi postupak da zakaže i održi raspravu, korisnika eksproprijacije da podnese pismenu ponudu o visini naknade, organa da bez odlaganja dostavi primerakponude ranijem sopstveniku, da od upravnih i drugih organa i organizacija pribavi obaveštenje o činjenicama koje mogu biti od značaja za sporazumno određivanje naknade. Međutim, povreda postupka koji prethodi sporazumnom određivanju naknade, ne čini sama po sebi sporazum apsolutno ništavim u smislu člana 103. ZOO, jer je sporazum zaključen u pismenom obliku i isti je izvršen. Bitan elemenat sporazuma je njegova pismena forma, tako da greške u proceduri koje prethode njegovom zaključenju, bez obzira na imperativni karakter odredbi, ne čine sporazum apsolutno ništavim, jer se radi o povredi manjeg značaja. Ovo posebno imajući u vidu daje sporazum između stranaka izvršen, pri čemu tužioci nisu prinuđeni na preuzimanje iznosa novčane naknade iz sudskog depozita, već su to svojevoljno učinili, bez obzira na razloge zbog kojih je to učinjeno. Stoga na osnovu člana 107. stav 2. ZOO tužioci ne mogu isticati ništavost sporazuma po osnovu činjenice da u postupku koji je prethodio zaključivanju tog sporazuma nije data pismena, već usmena ponuda naknade. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova i o nepostojanju zablude tužilaca, niti prevare u radnjama ovlašćenih lica u postupku određivanja pravične naknade, jer su tužiocima predočene činjenice o visini naknade koja se u to vreme isplaćivala, a nije postojala obaveza organa uprave da tužioce obaveštavaju o predstojećim izmenama Zakona, imajući u vidu daje Opštinski organ Uprave sporazum morao postići u roku od 2 meseca od dana pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, jer bi se u protivnom naknadna određivala sudskim putem. Stoga su navodi revizije u ovom delu neosnovani. Neosnovan je i navod revizije da je predmetno poravnanje ništavo iz razloga što je zaključeno bez prisustva krajnjeg korisnika, te da ponudu ne može davati predstavnik organa Uprave Opštine Rakovica, jer je njegova uloga posrednička, kao ni Javni pravobranilac Opštine, kao lice koje se stara o zakonitosti zaključenog 135

poravnanja. Prema odredbi člana 8. stav 2. Zakona o eksproprijaciji u gradovima i naseljima gradskog karaktera eksproprijacija se vrši u korist Opštine, a za potrebe društveno-pravnog lica iz stava 1. ovog člana, kao krajnjeg korisnika. Prema članu 11. stav 4. naknadu za eksproprisanu nepokretnost plaća korisnik eksproprijacije. Opštinu, kao korisnika eksproprijacije, zastupao je javni pravobranilac te zaključenju sporazuma nije bilo nužno prisustvo krajnjeg korisnika koji je polaganjem novca u sudski depozit predmetni sporazum konvalidirao. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2913/05).

Odgovornost lica za ništavost ugovora (čl. 108. ZOO) O ništavosti ugovora bilo je reci u prethodnim članovima ovog zakona. U ovom slučaju odredbe člana 108. ZOO imaju u vidu ništavost ugovora za čiju je ništavost odgovoran jedan od ugovorača, pa u vezi sa tim i pravo drugog ugovorača da traži naknadu štete koju trpi zbog ništavosti ugovora. Ugovorač koji je kriv zbog ništavosti ugovora je nesavesna stranka u tom ugovoru, koja pri zaključenju ugovora ima za cilj da prevarom, dovođenjem u zabludu ili pretnjom druge ugovorne strane ostvari za sebe kakvu korist, ili nanese kakvu štetu drugom ugovoraču, koju ne bi imao, odnosno da šteta ne bi nastala daje savesno postupao. Pored toga, navedena odredba ovog člana ima u vidu da drugi ugovorač, tj. savesna strana nije znala, niti je prema stanju stvari, morala znati za okolnosti koje zaključeni ugovor čine ništavim. Njegova savesnost stvara osnov za naknadu štete od nesavesnog ugovorača. Ali ako je on znao, ili je morao znati za nesavesnost svog saugovorača, pa i pored toga zaključi ugovor koji je ništav, ili su oba ugovorača nesavesna, u tom slučaju se isključuje pravo na naknadu štete. Savesna strana koja ostvaruje pravo na naknadu štete, ostvaruje je po odredbama o naknadi štete, koju mora dokazati. Šteta se sastoji ako je savesna strana samim neizvršenjem ništavog ugovora pretrpela stvarnu štetu, na primer ako joj propadnu neka sredstva koja je uložila prilikom zaključenja ugovora, a ugovor nije mogao biti realizovan jer je utvrđena njegova ništavost. Pored toga on ima pravo i na očekivanu dobit, ako je ugovor u tom smislu zaključio, kao i štetu koja je nastala na njegovoj imovini za vreme utvrđenja daje zaključeni ugovor ništav. No, o tome će biti više reci u delu koji se odnosi na naknadu štete.

Isticanje ništavosti (cl. 109. ZOO) Na ništavost zaključenog ugovora se može pozivati svako zainteresovano lice, ali i sud pazi po službenoj dužnosti da li je ugovor ništav, naročito ako je u pitanju ugovor koji je apsolutno ništav (ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima), bez obzira da li je neka strana ukazala na prirodu ništavosti takvog ugovora. Zainteresovano liceje, pre svega, drugi ugovorač koji je savestan, i koji isticanjem prigovora ništavosti želi da zaštiti svoje interese i da, eventualno, ostvari pravo na naknadu štete prema ugovornoj strani koja je bila nesavesna. Druga zainteresovana lica mogu biti i ona lica čija su prava povređena zaključenjem ugovora koji je ništav. Tako, na primer, ako dve ugovorne strane zaključe ugovor o građenju na državnoj imovini, a treće lice ima pravo korišćenja te imovine, možda po osnovu ranije svojine ili iz drugih razloga, to lice ima pravo da se pozove na ništavost ugovora, u kome su obe strane nesavesne, jer su morale znati da se na državnoj imovini ne može graditi ako nemaju za to stečeno pravo kao raniji vlasnici te imovine. Pored navedenih lica koja mogu biti zainteresovana za utvrđenje ništavosti ugovora, su i javni pravobranilac, javni tužilac i druga lica koja štite društvenu, odnosno državnu imovinu. Kada sud utvrdi daje ugovor ništav, onda se odluka suda smatra deklaratornom, što znači da se istom samo utvrđuje nepostojanje jednog prava, odnosno pravnog odnosa, koje su stranke zasnovale zaključenjem takvog ugovora.

Sudska praksa Pravni interes suvlasnika poslužnog dobra zaponištaj ugovora - "Suvlasnikposlužnog dobra može podići tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora kojim je bez njegove saglasnosti zasnovana stvarna službenost ugovorom zaključenim između drugog suvlasnika poslužnog dobra i vlasnika povlasnog dobra, jer kao suvlasnik koji je povređen u svom pravu predstavlja zainteresovano lice u smislu člana 109. ZOO" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 161/02).

Neograničeno isticanje ništavosti (član 110. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se uglavnom na apsolutno ništave ugovore, kod kojih se pravo na isticanje ništavosti ne gasi. Sadržina navedene norme, izrazom "ne gasi se" želi da ukaže da vreme za preduzimanje istica136

nje ništavosti nije vezano za neki rok, u kom bi se slučaju rok vezivao za zastarelost. Na taj način pravi se razlika između ova dva pojma, jer pojam "ne gasi se" daje pravo svakom zainteresovanom licu, da u bilo koje vreme traži, odnosno istakne prigovor ništavosti ugovora, dok se, na primer, kod prava zahtevanja poništenja rušljivih ugovora utvrđuje rok zastarelosti (član 117. ZOO). Pored toga i sam naslov ovog člana ukazuje na već izneto, a naime da se normom tog člana utvrđuje neograničeno vreme za isticanje ništavosti. Kod apsolutno ništavih ugovora niko se ne može odreći prava na odricanje od postavljanja zahteva da se jedan takav ugovor poništi, odnosno utvrdi njegova ništavost, ako je za to ovlašćen, odnosno ako se po zakonu smatra daje zadužen za odbranu prava od njene zloupotrebe.

RUŠLJIVI UGOVORI Kad je ugovor rušljiv (cl. 111. ZOO) Za punovažno zaključenje ugovora, kao stoje poznato, potrebno je da su stranke izjavile volju da zaključe ugovor, da ta izjava volje stranaka budu učinjene bez ičijeg pritiska, u stvari slobodno i ozbiljno. Prema odredbama člana 28. Zakona o obligacionim odnosima, volja za zaključenje ugovora može se izjaviti recima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem, iz čega se sa sigurnošću može zaključiti njeno postojanje. Podršku ovim odredbama daju odredbe člana 60. istog zakona, po kojima ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane, tako daje ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi. Strah se smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi daje ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica. Na taj način pretnja se izražava kako u fizičkoj prinudi, tako i u psihičkoj prinudi. Kod analize pitanja da li je pretnja bila nedopuštena, sudska praksa prihvata sledeće uslove: a) pretnja mora odlučujuće da utiče na izjavu volje i između nje i izjavljene volje mora da postoji kauzalna veza; b) pretnja (fizička ili psihička prinuda) mora ozbiljno da utiče na izjavu volje - ona mora da izazove opravdan strah, da ozbiljnom opasnošću ugrožava život, telo ili drugo značajno dobro, pri čemu se posebno ocenjuje ličnost stranke prema kome je upućena pretnja; v) pretnja treba da bude nedopuštena, a ona je nedopuštena ako se protivi pravnim i moralnim normama, bez obzira da lij e nedozvoljeno samo sredstvo kojim se pretnja vrši ili je nedozvoljen cilj koji se pomoću pretnje postiže. Bitna zabluda je jedan od uslova za poništaj ugovora. Ona znači pogrešnu predstavu o onome što stranke zaključuju, odnosno o nekom bitnom elementu ugovora. Zabluda je bitna, kako to propisuju odredbe člana 61. Zakona o obligacionim odnosima, ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lica sa kojim se zaključuje ugovor - ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Za bitnu zabludu karakteristično je to da jedna ugovorna strana ne nastoji da se u svesti druge strane, koja se smatra oštećenom, stvori određena pogrešna predstava o bitnim elementima ugovora, jer bi se u protivnom radilo o prevari, već ako i sama - ta prva strana nema u svesti da ono što ugovara ima takve nedostatke, zbog kojih takav ugovor druga strana nikada ne bi zaključila. Bitna zabluda može biti izražena na više načina, i to: a) kroz zabludu koja se odnosi na bitna svojstva predmeta; b) kroz zabludu koja se odnosi na lica sa kojima se zaključuje ugovor; v) kroz zabludu u pogledu odlučnih okolnosti; g) kroz zabludu o bitnim svojstvima i odgovornosti za skrivene mane. Suština zablude koja se odnosi na bitna svojstva predmeta svodi se na dokazivanje da su svojstva robe koja se kupuje od odlučnog značaja za zaključenje ugovora, odnosno ona je bitna samo ako se dokaže daje ugovorna strana koja kupuje imala pogrešnu predstavu o materiji od koje je stvar sačinjena. Međutim, i subjektivni kriterijum je od značaja za ocenu ovog pitanja, naročito pitanje staje to stoje opredelilo kupca da zaključi takav ugovor, odnosno da li bi on takav ugovor zaključio, imajući u vidu cilj takvog ugovaranja, tj. da li su stranke imale u vidu sve okolnosti koje bi ih opredelile da zaključe takav ugovor. Raspravljajući o tom pitanju otkrila bi se prava namera stranaka, a ona je od značaja za utvrđenje da li se radi o bitnoj zabludi ili ne. Zabluda koja se odnosi na lice sa kojim se zaključuje ugovor predstavlja pogrešnu predstavu o licu sa kojim se ugovor zaključuje. U pitanju su slučajevi koji se odnose na lična svojstva druge strane, posebno kod nekih ugovornih odnosa, kao što su, na primer, predstave o licu da će je uspešno zastupati u nekoj pravnoj stvari, iako se to lice tom oblasću nikada nije bavilo, ili kod ugovora o delu da će izvođač radova izraditi neki umetnički predmet, a on nije akademski i praktično afirmisan za izradu takvog dela.

137

Zabluda u pogledu odlučnih okolnosti vezuje se za okolnosti koje se dešavaju u prometu koji je uobičajen, ali je stranka u zabludi u vezi tih okolnosti, naročito ako se radi o bitnim svojstvima robe koja se kupuje ili 0 zabludi lica sa kojim se zaključuje ugovor, za koje da ih je kupac znao ne bi zaključio ugovor. Zabluda o bitnim svojstvima i odgovornosti za skrivene mane stvari koja je predmet prodaje, odnosi se na odgovornost za materijalne nedostatke stvari, kao što su: a) ako stvar nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet; b) ako stvar nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodaveu, ili mu je morala biti poznata; v) ako stvar nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene, odnosno propisane. U vezi odgovornosti za skrivene mane od odlučnog značaja za utvrđenje ove odgovornosti je zaštita kupca koji je u zabludi o svojstvu stvari koju kupuje jer, kako to propisuju odredbe člana 482. Zakona o obligacionim odnosima, kad se posle prijema stvari od strane kupca pokaže da stvar ima neki nedostatak koji se nije mogao otkriti uobičajenim pregledom prilikom preuzimanja stvari (skriveni nedostatak), kupac je dužan, pod pretnjom gubitka prava, da o tom nedostatku obavesti prodavca bez odlaganja -kada je u pitanju ugovor u privredi. Rušljivi su i ugovori bez naknade ako je zabluda bila odlučna za preuzimanje obaveze. Tako, u vezi primene člana 62. Zakona o obligacionim odnosima, sudska praksa beleži stav da u sporu za poništenje ugovora bez naknade, ugovorna strana koja je zaključila ugovor bez prijema naknade za svoje davanje, treba da dokaže postojanje bitne zablude o pobudi koja je bila odlučna za preuzimanje obaveze. Ova vrsta zablude, tj. zabluda o pobudi predstavlja bitnu zabludu samo onda ako je ta zabluda bila od odlučnog značaja za preuzimanje obaveze, tj. da nešto da bez naknade, a u zabludi je da mu je taj kome nešto daje bez naknade učinio neko dobro koje je od većeg značaja. I prevara je jedan vid mane volje, ali se poništaj ugovora po ovom osnovu može tražiti i onda kada zabluda nije bitna (član 65. ZOO). Naravno, ni prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama. Ovi ugovori su obično fiktivni, kao na primer, da se trećim licima prikaže da su zaključile ugovor sa određenim ciljem koji on stvarno ne postoji, a u stvari ga nisu zaključili. Odredbe čl. 65. st. 2. ZOO imaju u vidu zaključenje prividnog ugovora (simulovani ugovor), ali i važnost takvog ugovora kao desimulovanog ugovora - ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. Tako na primer, stranke zaključuju ugovor o konsignaciji, a njegova sadržina upućuje na zaključak da su stranke zaključile ugovor o posredovanju ili trgovinskom zastupanju. Ugovor je rušljiv i ako je protivan zakonu ili je to posebnim propisima određeno. Svaki zakon ne mora biti prinudan propis. Veći broj zakona uređuje neke odnose koji nemaju prinudni karakter, i kao takvi su dispozitivne prirode. Ali zakoni koji imaju prinudni karakter, koji propisuju da se neki odnos mora resiti samo na način 1 pod uslovima koje oni propisuju, jer se njima štiti pravni poredak društva, ima uticaja na utvrđenje da li je neki ugovor rušljiv ili ne, odnosno smatra se da ako su ti ugovori zaključeni protivno tim propisima, dakle, ako je nji hovo zaključenje zabranjeno, oni ne proizvode pravno dejstvo i kao takvi su ništavi. Takvih prinudnih propisa ima u nekim građanskim, krivičnim, upravnim pa i drugim prinudnim propisima. Neki od tih propisa propisuju sankcije ako je ugovor zaključen pod uslovima koji su protivni prinudnim propisima, a neki zabranu ugovaranja, sa posledicama koje proizilaze iz poništenja takvih rušljivih ugovora.

Sudska praksa Kad je ugovor rušljiv Nepostojeći ugovor se po svojim posledicama i pravnom dejstvu izjednačava sa apsolutno ništavim ugovorom. Ugovor je rušljiv i kad je bilo mana u pogledu volje strana da zaključe ugovor. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, većina stanara (sa pretežnim stambenim udelom) Stambene zgrade u ul. VV, u Beogradu, dana 13.7.1999. godine dala je saglasnost u pismenom obliku prvotuženom (vlasniku stana br. 20), da može pripojiti svom stanu deo zajedničkog hodnika u površini od 3,2m2. Na osnovu ove saglasno-sti između tuženih je zaključen ugovor o ustupanju dela zajedničkog hodnika i overen od strane Drugog opštin-skog suda u Beogradu. Ugovor su potpisali za Skupštinu stanara, odnosno njenogpredsednika GG i prvotuženi. Ugovor od strane neovlaštenog lica Skupština stanara nije naknadno odobrila. Po zaključenju ugovora prvotuženi je od nadležnog organa opštine pribavio odobrenje za gradnju, pa je deo zajedničkog hodnika u površini od 3,20m2 pripojio svom stanu. Na sednici Skupštine stanara od 30.3.2003. godine donetaje odluka o povraćaju u pređašnje stanje i uklanjanju pregradnih zidova. Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenj eno materijalno pravo kada je utvrđeno daje sporni ugovor ništav. 138

Overeni ugovor potpisalo je neovlašteno lice i taj ugovor obavezuje neovlašteno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri (član 88. stav 1. ZOO). To odobrenje u smislu člana 29. stav 2. ZOO mora biti dato u obliku propisanom za ugovore za čije se zaključenje daje. S obzirom daje u smislu člana 18. stav 3. Zakona o održavanju stambenih zgrada, nužan uslov za punovažnost ugovora, osim pismene forme, i overa u sudu, to je i odobrenje moralo biti dato u istoj zakonom propisanoj formi. U ovom slučaju, ne samo da takvo odobrenje nije dato, nego je i skupština stanara stambene zgrade donela odluku o povraćaju u predaš nje stanje u toku spora, čime je negirano i eventualno postojanje usmenog odobrenja ugovora. Neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da sudovi nisu mogli utvrditi postojanje ništavosti ugovora, vetje tužilac kao trete lice mogao tražiti samo poništenje ugovora zbog mana volje, jer kršenje pravila o zastupanju i punomotju predstavlja razlog za poništaj, a ne i za apsolutnu ništavost ugovora. Ovi navodi su neosnovani, jer je u smislu člana 111. ZOO ugovor rušljiv ako gaje zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno. U konkretnom slučaju ugovor nije zaključila ograničeno poslovno sposobna strana, vetje ugovor zaključen od strane neovlaštenog lica, pa zastupani - Skupština zgrade ovaj ugovor nije naknadno odobrila u propisanom obliku. Ovde se ne radi o manama u pogledu volje (zabluda, prevara, prinuda), niti razlogu koji je propisan posebnim zakonom (Zakonom o održavanju stambenih zgrada). Zbog nepostojanja odobrenja ima se smatrati daje ugovor zaključen bez jedne ugovorne strane (što je bitan uslov za nastanak dvostranog ugovora) i da saglasnost volja nije ni postignuta zbog čega ugovor nije ni nastao. Nepostojeći ugovor se po svojim posledicama i pravnom dejstvu izjednačava sa apsolutno ništavim ugovorom. Inače, ispravno je stanovište istaknuto u reviziji (suprotno stanovištu drugostepenog suda) da je za zaključenje ugovora nužna saglasnost stanara (vlasnika) sa većinskim svojinskim udelom u smislu člana 18. i 21. Zakona i da za punovažnost ugovora kao prethodni uslov nije nužna odluka Skupštine zgrade kojoj prisustvuje više od polovine vlasnika doneta na posebnoj sednici. Međutim, iako takva saglasnost vlasnika postoji, ima se smatrati da ugovor nije nastao, jer druga ugovorna strana (Skupština zgrade) nije na propisani način odobrila zaključenje ugovora od neovlaštenog lica. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, REV. 1293\06); "Ugovorna strana, koja je zaključila ugovor u zabludi o okolnostima koje su prema običajima ili prema namerama stranaka bile odlučne za zaključenje ugovora, može tražiti poništaj zbog bitne zablude. Ako je druga ugovorna strana izazvala zabludu, ili je zabludu održavala, onda strana koja je zaključila ugovor u zabludi ima pravo da zahteva i naknadu štete od druge ugovorne strane " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1300/79); "Zabluda o motivu da se učini raspolaganje svojom imovinom bez naknade, prouzrokuje nevažnostpravnog posla na osnovu koga je ovo raspolaganje svršeno " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1476/78); "U situaciji kada je kupac stana bio prinuđen da sa prodavcem stana zaključi dopunski ugovor, da bi što pre došao do svog stana, ne može se smatrati da je kupac uslove dopunskog ugovora slobodno prihvatio u pogledu konačne cene stana i da o tome postoji njegova slobodno izražena volja. Takav ugovor je rušljiv i može se pobijati" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2508/82); Ugovor koji zaključi lice koje je potpuno lišeno poslovne sposobnosti ne proizvodi pravno dejstvo i isti se ne može osnažiti ni naknadnim odobrenjem zastupnika " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 838/83).

Poništenje ugovora (čl. 112. ZOO) Prema stavu prvom ovog člana proizilazi daje rušlj ivo st jednog ugovora već ustanovljena, te da ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena može tražiti da se ugovor poništi. Ustanovljenje rušljivosti postiže se tužbom za utvrđenje daje određeni ugovor rušljiv, ali se istom tužbom može tražiti i da se tako rušljiv ugovor poništi. Stav ovog člana ne polazi od toga daje rušljivost jednog ugovora ustanovljena nekom pretpostavkom, odnosno da neko već treba da traži ustanovljenje rušljivosti ugovora, jer po samoj sadržini te odredbe, gramatičkim tumačenje, proizilazi da već postoji odluka o ustanovljenju rušljivosti, tj. daje za određeni ugovor već ustanovljena rušljivost. Relativno ništavi ugovori proizvode pravne posledice i obavezuju ugovorne strane sve dok se konstitutivnom odlukom suda ne ponište. Zbog toga se relativno ništavi ugovori ne mogu pobijati prigovorom istaknutim u parnici, odnosno sve dotle dok se konstitutivnom odlukom suda ne utvrdi i ne poništi ništavi ugovor. Ustanovljene rušljivosti može, dakle, postojati kao poseban tužbeni zahtev. Tek kada se on usvoji, onda se smatra daje rušljivost ustanovljena, koja dalje predstavlja osnov da se novim tužbenim zahtevom traži da se taj ugovor poništi. Da se ne bi pokretao novi postupak, kojim bi se tražilo utvrđenje da se predmetni ugovor poništava, stavom drugim ovog člana propisano je da druga strana, saugovorač, može da traži od strane u čijem je 139

interesu rušljivost ustanovljena, da zastane sa zahtevom da se takav ugovor i poništi, pri čemu ovaj propis određuje da taj rok za izjašnjavanje strane u čijem je interesu ustanovljena rušljivost ne bude kraći od 30 dana. Taj rok je prekluzivan, jer ako se u tom roku ne izjasni strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena, smatra se daje ugovor poništen, u kom slučaju se drugim pravnim sredstvom, postupkom kod suda, ne mora ni utvrđivati - da je taj ugovor poništen. Pozvana strana u čijem je interes rušljivost ustanovljena treba da se izjasni o predlogu druge strane u roku od 30 dana, o tome da li on i pored toga što je ustanovljena rušljivost ugovora, ostaje pri ugovoru ili ne, pa ako se u tom roku ne izjasni ili odbije predlog, odnosno da ne ostaje pri ugovoru, smatraće se daje ugovor poništen. Utvrđenje rušljivosti jednog ugovora ne znači i da ugovorne strane ne mogu da postupaju po takvom ugovoru. Radi se o ugovorima koji su relativno ništavi, koji zavise od volje ugovornih strana, koji nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Oni mogu da već ustanovljenu rušljivost otklone dopunama i izmenama takvog ugovora, zbog čega se i pretpostavlja daje zakonom određeno dogovaranje stranaka, pri čemu je stranci u čijem je interesu ustanovljena ništavost, ostavljen rok, na poziv druge strane, da se izjasni o tome da li ostaje pri ugovoru ili ne, jer bi se u protivnom smatralo kao da je ugovor poništen. Pri svemu ovome treba dodati daje odredbama člana 115. ZOO propisano daje ugovarač na čijoj je strani uzrok rušljivosti, odgovoran svom saugovoraču za štetu koju trpi zbog poništenja ugovora, ako ovaj nije znao niti morao znati za postojanje uzroka rušljivosti ugovora. O postojanju uzroka za rušljivost ugovora ima više reci u komentaru za član 111. ZOO. Primer tužbe za utvrđenje nevažnosti - rušljivosti ugovora OPŠTINSKI SUD U Tužilac:_______________________________________, iz____________, ul.______________, br._______, Tuženi:_______________________________________, iz____________, ul.______________, br._______. TUŽBA radi utvrđenja nevažnosti - rušljivosti ugovora, vrednost spora_______________dinara, u 2 primerka. Tužilac je_____________godine usmenim ugovorom o kupoprodaji kupio od tuženog jednu kravu, za cenu od_____________dinara, koju je preuzeo i isplatio tuženom istoga dana. Tužilac je pre zaključe nja ugovora objasnio tuženom da želi da kupi kravu mlekulju, koja dnevno daje najmanje______litara mleka, sorte____________, a tuženi ga je pred svedocima uveravao da je krava te sorte i da daje i veću količi nu mleka od one koju je tužilac označio. DOKAZ: svedoci:__________________________i saslušanje stranaka. Kako kupljena krava nije davala određenu količinu mleka, odnosno mnogo manje nego što je tuže ni pri prodaji tvrdio, tužilac je pozvao veterinara___________da utvrdi da li kupljena krava odgovara uslovima pod kojim je kupljena. Ovaj stručnjak ne samo da je utvrdio da ta krava ne može da da više od ___litara mleka, već je utvrdio i da ona ne pripada sorti krava koju je tužilac prilikom kupovine tražio. DOKAZ: veštačenje veterinara______________, iz___________, ul.__________, br.______. S obzirom na opisano stanje stvari, tuženi je očigledno prevarom i dovođenjem tužioca u zabludu, ovome prodao stvar koju nije želeo da kupi, utoliko pre što je tuženi znao da tužilac kupuje kravu sorte ___________, koja bi dnevno davala onu količinu mleka koju je tužilac označio pri kupovini, stoje svi raz lozi da je navedeni ugovor rušljiv, zbog čega tužilac predlaže da shodno odredbama člana 112. Zakona o obligacionim odnosima sud, po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima, donese sledeću PRESUDU Utvrđuje se da je ugovor o kupoprodaji jedne krave, zaključen_____________godine, između tužioca _______________________, kao kupca i tuženog_______________, kao prodavca, bez pravne važnosti, pa se tuženi obavezuje da tužiocu vrati kupoprodajnu cenu u iznosu od_____________dinara, a tužilac da istovremeno vrati tuženom kupljenu kravu, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove spora, takođe u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. _______________godine.

140

Tužilac,

Posledica poništenja (čl. 113. ZOO) Razlika između sadržine odredaba člana 104. ZOO, koje se odnose na posledice ništavosti ugovora kao apsolutno ništavih ugovora, i sadržine posledice poništenja rušljivog ugovora iz člana 113. ZOO, kao relativno ništavih ugovora, skoro i da ne postoji. I kod posledica ništavosti ugovora iz člana 104. ZOO i kod posledica poništenja u smislu člana 113. ZOO, zajedničko je to da odredbe i jednog i drugog člana propisuju pravilo vraćanja primljenog, a ako to nije moguće, ili "ako se priroda onog stoje ispunjeno protivi vraćanju, daje se odgovaraju ća naknada u novcu", pa i to da se naknada u novcu daje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Na taj način, ijedan i drugi član kod ništavosti, odnosno poništenja ugovora imaju u vidu da se uspostavi stanje koje je postojalo u vreme zaključenja ugovora. Pored toga i jedan i drugi član ne regulišu neposredno pitanje naknade štete, ali se u posebnim odredbama, i to kod ništavih ugovora u članu 108. ZOO, a kod poništenja ugovora u članu 115. ZOO, propisuju ista pravila da savesna strana, dakle savesna strana koja nije kriva za ništavost, odnosno poništenje ugovora, ima pravo na naknadu štete, osim ako druga strana nije znala niti morala znati za postojanje za ništavost ugovora, odnosno poništenje ugovora. Između njih postoji razlike kod pozivanja na vreme isticanja ništavosti, jer se kod apsolutno ništavih ugovora to pravo uopšte ne gasi (čl. 110. ZOO), dok se kod relativno ništavih ugovora pravo na zahtevanje poništenja rušljivog ugovora gasi istekom određenog roka (čl. 117. ZOO). Međutim, i kod jedne i kod druge ništavosti postiže se određeni cilj, a naime da se u slučaju utvrđenja ništavosti ugovora smatra da su oni ništavi od trenutka njihovog zaključenja. Postoji razlika i kod utvrđivanja sadržine ništavosti i rušljivosti ugovora u pogledu uslova za utvrđenje njihove ništavosti, odnosno poništenja, jer se ništavost utvrđuje za slučajeve ako je ugovor zaključen protivno prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, pa se u određenim slučajevima utvrđuje pored vraćanje onog stoje drugoj strani dato i mogućnost da sud odluči da druga strana ono stoje primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini, kao i pravo savesne strane na naknadu štete, dok takva mogućnost nije propisana za poništenje rušljivih ugovora, jer se rušljivost odnosi samo na one ugovore koje je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mane u pogledu volje strane, u kom slučaju se vrši samo vraćanje onog stoje dato i ostvaruje pravo na naknadu štete. Postoje i neke druge razlike, kao na primer, kod rušljivih ugovora koji se odnose na vraćanje i naknadu u slučaju poništenja ugovora ograničeno poslovno sposobnog lica (čl. 114. ZOO), kada drugi saugovorač može tražiti vraćanje samo onog dela ispunjenja ugovora koji se nalazi u imovini ograničeno poslovno sposobnog lica, ili je upotrebljeno u njegovu korist, kao i onog što je namerno uništeno ili otuđeno, dok takva mogućnost ne postoji kod apsolutno ništavih ugovora.

Vraćanje i naknada u slučaju poništenja ugovora ograničeno poslovno sposobnog lica (čl. 114. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se na slučajeve poništenja ugovora u kome je jedno lice ograničeno poslovno sposobno. U stvari, one regulišu pravo drugog saugovorača da od ograničeno poslovno sposobnog lica traže, u slučaju poništenja ugovora, vraćanje samo onog dela ispunjenja koji se nalazi u imovini ograničenog poslovno sposobnog lica, ili ono stoje upotrebljeno u korist tog lica, kao i ono stoje namerno uništeno ili otuđeno. Ovde je vredno zapaziti razlike koje postoje za slučaj zaključenja rušljivog ugovora od poslovno sposobnog lica i ograničeno poslovno sposobnog lica u pogledu vraćanja datog. U prvom slučaju poslovno sposobno lice na osnovu rušljivog ugovora, koji je poništen, vraća sve ono stoje bilo ispunjeno, dok ograničeno poslovno sposobno lice vraća samo onaj deo ispunjenja koji se nalazi u imovini tog lica, pa i ono stoje primio a upotrebio je u svoju korist, kao i ono što je namerno uništio ili otuđio. Dakle, u ovom drugom slučaju, savestan ugovorač ne može tražiti sve ono što je ograničeno poslovno sposobno lice primilo u momentu zaključenja, ili kasnije, na osnovu rušljivog ugovora već, kako je navedeno, samo ono što se u momentu poništenja ugovora može vratiti od ograničeno poslovno sposobnog lica. Pri tom treba dodati i daje odredbama člana 116. Zakona o obligacionim odnosima propisana obaveza ograničeno poslovno sposobnog lica za štetu nastalu poništenjem ugovora, ali samo ako je lukavstvom uverilo svog saugovorača daje poslovno sposobno. U pitanju je bitna zabluda kod savesnog saugovorača u odnosu na lice sa kojim zaključuje ugovor (čl. 61. ZOO), jer daje savesna strana znala daje lice sa kojim zaključuje ugovor ograničeno poslovno sposobno, ona ne bi takav ugovor zaključila. 141

Odgovornost za poništenje ugovora (čl. 115. ZOO) Odredbe ovog člana ukazuju na odgovornost ugovorača na čijoj je strani uzrok odgovornosti. On odgovara svom saugovoraču za štetu koju ovaj trpi zbog poništenja ugovora, uz uslov da nije znao niti morao znati za postojanje uzroka rušljivosti ugovora. Da li je neka ugovorna strana kod rušljivih ugovora odgovorna za rušljivost ugovor, od značaja je pitanje utvrđenja da li je pri zaključenju ugovora bilo mane u pogledu volje strana, odnosno koja je to strana koja je protivno svojoj volji zaključila određeni ugovor, bilo putem pretnje, straha, bitne zablude, prevare ili nesporazuma stranaka. Zbog toga se odredbe ovog člana moraju povezati i sa odredbama člana 61. ZOO, po kojima i strana koja je bila u bitnoj zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupila s pažnjom koja se u prometu zahteva. Jer, i strana koja je zaključila ugovor protivno svojoj volji, iz razloga koju su napred navedeni, dakle savesna strana ima pravo na naknadu štete od druge strane, "bez obzira na to što strana koja je u zabludi nije kriva za svoju zabludu". Prema tome, za štetu koju zbog poništenja ugovora ima jedan ugovorač, na čijoj strani uzrok rušljivosti ugovora ne leži, već na drugom saugovoraču, ipak i drugi saugovorač ima pravo na naknadu štete kod poništenja takvog ugovora, ukoliko je bila u zabludi o činjenicama koje jedan ugovor smatra rušljivim. Međutim, da bi i drugi saugovorač mogao da traži naknadu štete, bitno je utvrđenje da li je bio u bitnoj zabludi u odnosu na lice sa kojim zaključuje ugovor ili u vezi okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a to drugo lice, koje je bilo u zabludi, ne bi inače zaključilo ugovor takve sadržine. Zbog toga bi se, u eventualnom sporu, postavilo pitanje ko je kriv za uzrok ništavosti ugovor, a ta okolnost bi bila od značaja za utvrđenje koja od ugovornih strana treba da naknadi štetu, odnosno u kom obimu -prema principu podeljene odgovornosti.

Odgovornost ograničeno poslovno sposobnog lica (čl. 116. ZOO) Dok se u odredbama prethodnog člana raspravlja pitanje naknade štete sa stanovišta odgovornosti potpuno poslovno sposobnih lica, u odredbama člana 116. ZOO to pitanje se raspravlja sa stanovišta odgovornosti ograničeno poslovno sposobnog lica za štetu nastalu poništenjem ugovora, ali samo pod uslovom ako je to lice lukavstvom uverilo svog saugovorača daje poslovno sposobno za zaključenje takvog ugovora. Uslov za ostvarenje prava na naknadu štete prema ograničeno poslovnom licu je i taj daje drugi ugovorač bio savestan, odnosno da nije znao daje lice sa kojim zaključuje ugovor ograničeno poslovno lice. Drugi uslov je daje ograničeno poslovno lice svojim lukavstvom uverilo svog saugovorača daje poslovno sposobno, naročito svojim ponašanjem u svetlim trenucima, kada savesna strana ne može da zaključi da zaključuje ugovor sa ograničeno poslovnim lice. Inače, u ovom slučaju radi se o licima za koje je sud doneo odluku da su delimično poslovno sposobni, a ne o bilo kom drugom licu prema kome bi se mogla doneti takva odluka, jer sve dok se ne donese odluka suda o proglašavanju nekog lica za ograničeno poslovno lice, to lice može zaključivati ugovore kao poslovno sposobno lice, u kom slučaju ako zaključi ugovor sa drugim licem, dovodeći ga u zabludu u pogledu volje da zaključi takav ugovor, pa prevarom ostvari svoju nameru (čl. 65. ZOO), to predstavlja osnov da savesno lice traži naknadu štete od tog lica. Međutim, u sudskoj praksi preovladava stav da će sud, pozivom na odredbu člana 56. ZOO, po zahtevu naslednika ugovorne strane, utvrditi daje ništav ugovor ako ustanovi da su u vreme zaključenja ugovora postojale činjenice i pravne pretpostavke za potpuno oduzimanje poslovne sposobnosti ugovorača, iako postupak za oduzimanje poslovne sposobnosti nije bio pokrenut do smrti ugovorne strane. U slučaju, pak, koji rešavaju odredbe člana 116. ZOO, ima se u vidu ograničeno poslovno lice, zbog čega se na ta dva slučaja mora biti obazriv kod utvrđivanja rušljivosti ugovora zaključenih od takvih lica.

Prestanak prava (čl. 117. ZOO) Odredbe ovog člana predviđaju prekluzivne rokove u pogledu prava zahtevanja poništenja rušljivog ugovora, koji za posledicu imaju prestanak prava ugovorne strane da unutar propisanog roka - u stavu prvom, u roku od jedne godine, a u stavu drugom u roku od tri godine, zahteva poništenje rušljivog ugovora. Stav prvi ovog člana propisuje rok za prestanak prava zahtevanja rušljivog ugovora, koji iznosi godinu dana od dana za saznanje razloga rušljivosti, odnosno prestanka prinude. Ovaj rok, kao i rok iz stava 2. ovog člana, stvaraju mogućnost da se u međuvremenu saugovorači eventualno dogovore o izvršenju rušljivog ugovo142

ra, u kom slučaju saugovorač strane u čiju korist nije ustanovljena rušljivost, može tražiti (prema odredbama čl. 112. ZOO) da se u određenom roku, ali ne kraćem od 30 dana, druga strana izjasni da li ostaje pri ugovoru ili ne, jer se u protivnom ugovor smatra poništenim. Naravno, sve se to može preduzeti i po proteku prekluzivnog roka, jer protekom prekluzivnog roka iako se gubi pravo na poništenje, zaključeni ugovor ostaje na snazi, s obzirom da je u pitanju relativno ništav ugovor. Zbog toga, kao stoje ranije naglašeno, relativno ništavi ugovori proizvode pravna dejstva i obavezuju ugovorne strane sve dok se konstitutivnom odlukom suda ne ponište. Radi jasnoće treba naglasiti i to da se relativno rušljiv ugovor može poništiti samo na osnovu zahteva zainteresovane strane, te da sud na tu vrstu rušljivih ugovora ne pazi po službenoj dužnosti, jer se takvim ugovorima povređuju samo pojedinačna prava, a ne i povrede sa stanovišta protivnog prinudnom propisu, javnog poretka ili dobrog običaja.

Sudska praksa Rok za poništenje rušljivog ugovora izjave o kompenzaciji Pozivanje na rušljivost kao razlog za poništenje ugovora je vremenom ograničeno, pa kako je tužilac propustio rok iz čl. 117. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima da zahteva poništaj rušljivog ugovora - izjave o kompenzaciji, to je svako njegovo pozivanje na zaključenje ugovora u bitnoj zabludi, odnosno usled prevar-nih radnji tuženog postalo bespredmetno a nakon isteka roka od godinu dana od dana saznanja za razlog rušljivosti. Iz obrazloženja Prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 135.461,66 USD sa domicilnom kamatom počev od 26.9.2001. godine do isplate. Iz spisa predmeta proizlazi daje tužilac u stečajnom postupku koji se sprovodi nad tuženom bankom prijavio utuženo potraživanje, da mu je isto osporeno, te daje radi utvrđenja istog upućen na parnicu, a radi čega je i podneo tužbu u ovome sporu. Tužilac je u tužbi kao osnov utuženog potraživanja naveo da se radi o zahtevu za vraćanje onog dela imovine tužioca koji je bez valjanog pravnog osnova prešao u imovinu tuženog. Prema činjeničnom stanju koje je do zaključenja glavne rasprave utvrdio prvostepeni sud, tužilac je bio komitent tužene banke. Na računu koji je vodio kod ove banke imao je utužena devizna sredstva. Tokom 2000. i 2001. godine više puta je tuženoj banci, odnosno njenom pravnom prethodniku davao naloge za prenos navedenih sredstava, po kojim nalozima ista nije postupala. Na osnovu predloga pravnog prethodnika tuženog, navedena devizna sredstva tužioca upotrebljena su za izmirenje dospelih obaveza koje je prema banci imala Kompanija ,,Generalexport" iz Beograda, na taj način što su tužilac, Kompanija ,,Generalexport" i pravni prethodnik tuženog dana 25.9.2001. godine potpisali trojni ugovor - Izjavu o kompenzaciji putem međusobnih obaveza i potraživanja. Iz činjenice da je navedena trojna kompenzacija sprovedena, te da su tužiočeva sredstva upotrebljena za podmirenje bančinih potraživanja po osnovu obaveza po izdatom akreditivu L/C 762, a koji je akredi-tav otvoren po osnovu naloga, prvostepeni sud je zaključio da se na opisani način tužiočevo potraživanje prema tuženom ugasilo. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je izveo pravilan činjenični i materijalnopravni zaključak da tužilac prema tuženom nema potraživanje čije utvrđenje traži ovom tužbom. Neosnovani su žalbeni navodi o tome da izjava o kompenzaciji od 25.9.2001. godine nije mogla predstavljati valjani pravni osnov za gašenje tužiočevih potraživanja prema tuženom, jer je ista zbog mana volje ništava. Naime, tužiočeva teza isticana tokom trajanja prvostepenog postupka, a koja se ponavlja i u žalbenim navodima, je daje tuženi tužioca doveo u bitnu zabludu o tome da ima potraživanje prema Kompaniji ,,O", koje nije imao, na koji način je kod njega izazvao zabludu u nameri, da ga navede na zaključenje ugovora potpisivanje trojne izjave o kompenzaciji, što bi predstavljalo razlog za poništaj navedenog trojnog ugovora. Činjenica je međutim da tužilac nije ishodovao poništaj navedene izjave o kompenzaciji, niti pre podnošenja ove tužbe, a od prvobitno postavljenog tužbenog zahteva za utvrđenje njene ništavosti odustao je i tokom trajanja ove parnice. Iz navedenog proizlazi, dakle, daje navedena izjava o kompenzaciji i dalje na snazi, te daje sada pozivanje tužioca na primenu odredaba čl. 60, 61. i 65. Zakona o obligacionim odnosima, potpuno pravno irelevantno. Ovo stoga stoje tužilac propustio rok iz čl. 117. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima da zahteva poništaj rušljivog ugovora, te je svako njegovo pozivanje na zaključenje ugovora u bitnoj zabludi, odnosno usled prevar-nih radnji tuženog postalo bespredmetno, a nakon isteka roka od godinu dana od dana saznanja za presudu V P.2471/2000 i Pž.4701/ 2001, na koje se žalilac poziva u žalbi. Dakle, iz navedenog proizlazi daje tužilac propustio da zahteva poništaj navodno rušljivog pravnog posla, radi čega svi njegovi žalbeni navodi koji ukazuju na ovu rušljivost neće ni boti predmet razmatranja od strane drugostepenog suda. 143

Kako iz svega navedenog proizlazi, dakle, da je tužiočevo devizno potraživanje koje je nesporno imao prema tuženom na osnovu njegove izjave, upotrebljeno za plaćanje obaveza trećeg lica, to proizlazi da su neosnovani žalbeni navodi o tome da je u konkretnom slučaju deo imovine tužioca prešao u deo imovine tuženog bez valjanog pravnog osnova. Naprotiv, pravni osnov za navedeni prelazak predstavlja tužiočeva izjava od 25.9.2001. godine, koja je i dalje na snazi (jer tužilac nije blagovremeno ishodovao poništaj iste sa pozivom na mane prilikom njenog davanja). Iz svega napred navedenog proizlazi da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za utvrđenje postojanja tužiočevogpotraživanja po osnovu odredbe čl. 210. Zakona o obligacionim odnosima, radi čega je prvostepeni sud u svemu pravilno odlučio kada je odbio postavljeni tužbeni zahtev. (Presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 1172/05 od 4.4.2005. godine).

DVOSTRANI UGOVORI Dvostrani ugovor je onaj ugovor u kome učestvuju dva lica koja stvaraju uzajamne obaveze, kao izraz saglasnost njihovih volja da nastupajući odnos, koji je od obostranog interesa, regulišu tako da obezbede pravnu sigurnost njegovog ispunjenja. Za dvostrane ugovore je karakteristično da oni istovremeno regulišu prava i obaveze dvaju lica koja takav ugovor zaključuju, pod uslovom da postoji njihova saglasnost volja, daje predmet obaveze moguć i dopušten, određen i odredi v, daje ugovorna obaveza dopuštena, odnosno da nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, da postoji njihova sposobnost za zaključenje ugovora (kod pravnih lica - u okviru njihove pravne sposobnosti) i da postoji njihova saglasnost za zaključenje takvog ugovora, kao i da zaključenje takvog ugovora nije izvršeno pretnjom, da ta lica nisu u zabludi u pogledu na bitna svojstva predmeta i lice sa kojim se zaključuje ugovor, te da su ispunjeni i drugi uslovi propisani odredbama Zakona o obligacionim odnosima koji nisu dispozitivne prirode. Zakon o obligacionim odnosima posebno reguliše pravne odnose dvostranih ugovora u oblasti: odgovornosti za materijalne i pravne nedostatke ispunjenja; prigovora neispunjenja ugovora; raskidanja ugovora zbog neispunjenja; raskidanja ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti; prekomernog oštećenja; zelenaških ugovora; opštih uslova formularnih ugovora; ustupanja ugovora. Inače, za punovažnost dvostranog ugovora nije potrebno da na oba primerka ugovora postoje potpisi oba ugovorača, već je dovoljno da svaka strana ugovornica potpiše primerak isprave namenjene drugoj strani.

ODGOVORNOST ZA MATERIJALNE I PRAVNE NEDOSTATKE ISPUNJENJA (čl. 121. ZOO) Teretni ugovori, prema svojoj pravnoj prirodi, imaju poseban značaj, a samim tim i pravna dejstva koja utiču da svaki ugovorač odgovara za sve svoje obaveze preuzete ugovorom, a posebno za materijalne, odnosno fizičke nedostatke svog ispunjenja, o čemu je reč u odredbama ovog člana. Odgovornost za materijalne nedostatke svog ispunjenja pretpostavlja odgovornost strane koja prenosi drugoj strani neke stvari, odnosno dobra, za koja ugovorom garantuje da nema nedostatke, odnosno svojstva koja nisu ugovorom opisana, a u pravnom prometu uobičajena. Ova odgovornost ima i širi značaj u odnosu na drugu stranu, kojoj se garantuje da se stvar, odnosno dobro može koristiti sa sigurnošću za vreme koje takva stvar može opstati. Zaštita druge strane obezbeđuje se i za pravne nedostatke ispunjenja, kao i za druga prava i zahteva trećih lica kojima bi prava drugog lica bila isključena ili sužena. Ta zaštita, nazvana zaštita od evikcije, utemeljena je u ovom članu, ali se njena primena vidi i kod konkretnih ugovora sa naknadom, kao što su, na primer, kod zamene ispunjenja (čl. 308. ZOO), zatim posebno kod odredaba o odgovornosti za pravne nedostatke (zaštita od evikcije - čl. 508. do čl. 515. ZOO), kao i kod odgovornosti zakupodavca za pravne nedostatke (čl. 580. ZOO). Evikcija, prema rečenom, predstavlja uznemiravanje drugog lica, pribavioca, stvari ili nekog drugog dobra, u mirnom korišćenju na osnovu nekog prava koje je ustupiocu bilo priznato pre nego je određenu stvar, odnosno dobro preneo na drugo lice. Uznemiravanj e dolazi, uglavnom, od trećih lica, ali ponekad i od strane samog prenosioca. Tako, na primer, uznemiravanje može doći u vezi ometanja u korišćenju prava na pribavljenoj stvari, ograničavajući pravo pribaviocu u celini ili delimično, za koje pribavilac nije znao u momentu zaključenja ugovora. Kod evikcije je od značaja, odnosno postoji onda ako je prenosilac prilikom prenosa određenog prava na pribavioca znao da neovlašćeno raspolaže nekim već ustanovljenim pravom trećeg lica. Drugim recima, evikcija, odnosno zaštita od evikcije postoji uvek ako je na prodatoj stvari, odnosno dobru, postojalo neko tuđe svojin144

sko, založno pravo ili pravo službenosti. Evikcijom se ne smatra uznemiravanje od trećih lica ako ta lica prema ustupiocu prava imaju kakav drugi odnos, na primer dugo vinski odnos. Pravilo je da ako je stvar, odnosno dobro koje je prenosilac preneo na drugo lice bila sa nekim opterećenjem ili bez ikakvog opterećenja, daje drugo lice zaključenjem ugovora o prenosu nekog prava, odnosno stvari ili dobra, prema trećim licima u istom položaju kao i sam prenosilac, što znači ako je prenosiočevo pravo bilo ograničeno, da to ograničenje postoji i kod pribavioca. U slučaju spora, pribavilac prava štiti svoja prava u obimu koji mu je preneo prenosilac, ali njega u tome štiti prenosilac dokazujući daje pravo trećih lica bilo isključeno ili suženo. U slučaju da prenosilac ne može da zaštiti pribavioca na prenetom dobru, dužan je da mu naknadi štetu. Evikcija postoji u nekoliko različitih oblika. Naime, ako pribavilac kupi od prenosioca stvar na kojoj on nije vlasnik, dakle ako je prenosilac prodao tuđu stvar, pribavilac ima pravo da traži povraćaj datog za tu stvar i da od prenosioca ostvari štetu koju je pretrpeo takvim prenosom. Kod službenosti - ako je prenosilac prodao svoju nepokretnost, koja je bila opterećena pravom trećeg na prolaz preko te nepokretnosti, a o toj okolnosti nije obavešten pribavilac, postoji jedan vid prikrivanja činjenica za koje da ih je pribavilac znao ne bi zaključio ugovor, i tu se pribavilac ne može ničim zaštititi jer pravo trećeg lica ostvareno prema prenosiocu ostaje i prema pribaviocu, pa ovaj ima pravo i na raskid ugovora i na naknadu štete koju je zbog tog posla pretrpeo. U slučaju zaloge, takođe postoji evikcija, jer ako je prenosilac određenu stvar, koja je bila predmet prenosa na drugo lice, ranije stavljena u zalogu, prenosilac se od te obaveze ne može osloboditi osim ako svog poverioca ne izmiri i predmet oslobodi zaloge. U protivnom, pribavilac i u ovom slučaju ima pravo na povraćaj datog prenosiocu, kao i pravo na naknadu štete. Pribavilac može biti uznemiravan na više načina. Jedan od tih je tužba trećeg lica, koje traži da se utvrdi daje on vlasnik stvari koja se nalazi kod pribavioca, i da mu se povrati njegova stvar od pribavioca jer je drži bez pravnog osnova. Pitanje utvrđenja savesnosti kod evikcije je značajna stvar za zaštitu pribavioca od prava i zahteva trećih lica. Tako, nesavesni prenosilac ne utiče na njegovu obavezu zaštite pribavioca, jer je on dužan da ga uvek štiti od trećih lica, te da u slučaju neuspeha u tome pribaviocu vrati ono stoje od njega primio i da mu naknadi štetu. Pribavilac je savestan ako nije znao niti je morao znati daje prenosilac nevlasnik, odnosno da mu je pravo prenosa ograničeno, odnosno suženo. Međutim, ukoliko bi pribavilac bio nesavestan, on nema pravo na zaštitu, ali ima pravo na povraćaj datog.

PRIGOVOR NEISPUNJENJA UGOVORA Pravila istovremenog ispunjenja (čl. 122. ZOO) Pravilo istovetnog ispunjenja nastaje na osnovu dvostrano zaključenog ugovora, po kome ijedna i druga strana imaju određene obaveze radi ispunjenja ugovora. One su dužne da ispune svoje obaveze, ali ako jedna od ugovornih strana ne ispuni dospelu ugovornu obavezu, druga ugovorna strana nije dužna da'ispuni svoju obavezu, osim ako ugovorom ili zakonom nije što drugo ugovoreno. Obaveza mora da se izvrši onako kako glasi, kako u pogledu sadržine preuzete obaveze, tako i prema vremenu i mestu izvršenja. Ako strana koja je u obavezi ne izvrši ugovorenu obavezu, ili je izvrši nepotpuno ili delimično, druga strana ne može biti pasivna u ponašanju obavezujuće strane, zbog čega je prigovorom mora upozoriti na ispunjenja obaveze, jer time štiti svoja prava koja po zaključenom ugovoru ima. Zakašnjenjem u ispunjenju obaveze, ugovorna strana pada u docnju, pa druga strana nije dužna da ispuni svoju obavezu. U zavisnosti od obaveze, druga strana može putem suda tražiti da dužna strana ispuni svoju obavezu, ali ako tuženi istakne prigovor da strana koja traži ispunjenje obaveze nije izvršila svoju obavezu, sud može naložiti toj strani da ispuni svoju obavezu kad i druga strana ispuni svoju. Da bi strana ostvarila pravo na istovremeno ispunjenje, potrebno je da strana koja traži ispunjenje nije prva koja treba da izvrši obavezu. Potom dolazi drugi uslov, a naime daje strana koja prva ima pravo da zahteva ispunjenje obaveze, da je drugu stranu upozorila na obavezu ispunjenja, ukazujući joj na obavezu iz ugovora i eventualnu štetu koja može nastati neizvršenjem te obaveze o roku i na način određen u ugovoru. U tom slučaju, zahtev se može ostvariti kod suda, nalogom da obavezujuća strana izvrši svoju obavezu. Ali ako strana koja je tražila izvršenje obaveze druge strane takođe nije izvršila svoju obavezu istovremeno sa izvršenjem druge - tužene strane, dakle onda kada pada i rok izvršenja tužene strane, u tom slučaju sud donosi odluku daje obavezujuća strana dužna da ispuni svoju obavezu kada svoju obavezu ispuni i strana koja je tražila ispunjenje. Navedeno pitanje sa stanovišta suštine i značenja odluke suda donete povodom uloženog prigovora neispunjenog ugovora lepo je objasnio dr. Borivoje Starović u napisu "Prigovor neizvršenog ugovora", pa ga kao takvog, pored ostalog, navodimo: "Ulaganjem prigovora neizvršenog ugovora jedna strana ističe svoj zahtev na 145

izvršenje ugovorne obaveze prema protivnoj strani, izjašnjavajući se time da traži istovremeno izvršenje ugovornih obaveza. Drugoj strani stoji na raspolaganje bilo da prizna osnovanost zahteva iz prigovora i time nužnost jednovremenog ispunjenja, bilo da negira to pravo u osnovi, tvrdeći daje sa svoje strane izvršila ugovor, ili pak da ospori pravo protivne strane na istovremeno izvršenje. Prvi slučaj bi nesumnjivo vodio donošenju presude kojom se određuje istovremeno izvršenje; isto tako i drugi slučaj, ukoliko prigovor bude osnovan, jer stranka koja tuži ne osporava dužnost istovremenog izvršenja, nego postojanje subjektivnog prava druge strane. Ukoliko to ne dokaže (na primjer, daje već udovoljila svojoj obavezi), imala bi se doneti presuda kojom se nalaže jednovremeno izvršenje obaveza, pošto dolazi do primene pravilo da obligacije treba da se izvrše istovremeno. Međutim, u zadnjem slučaju ova stranka ne negira u osnovi postojanje subjektivnog prava protivne stranke, nego samo njegovu dospelost, tvrdeći da isto dospeva u kasnijem momentu. Ukoliko ova stranka ne uspe da dokaže svoje pravo na ranije izvršenje, onda stoji pravilo istovremenog izvršenja. Zato njen stav ne bi povlačio dobijanje tužbenog zahtjeva, jer ona ne negira postojanje vlastite obaveze i spremnost daje izvrši, a sa druge strane nema razloga koji bi sprečili donošenje presude sa odredbom da se obligacije imaju izvršiti istovremeno. Prethodni slučajevi sadrže u sebi pretpostavku daje stranka koja zahteva izvršenje spremna sa svoje strane da udovolji obavezi koja za nju proističe iz ugovora. Postavlja se pitanje šta će biti u slučaju ako se ona izričito izjasni da nije voljna da izvrši obavezu koju duguje drugoj strani, tj. da nije spremna na to bez obzira na ishod parničnog postupka. Takva izjava ove stranke ograničava njen tužbeni zahtjev na traženje, da joj se sudskom presudom prizna postojanje subjektivnog prava koje ona nema, tj. pravo da može ostvariti svoj zahtjev nasuprot druge strane, nezavisno od zahteva te strane protivu nje. Ostane li pri ovome zahtevu, onda se njenom utuženju ne može udovoljiti i, ukoliko je uložen prigovor neizvršenog ugovora, zahtjev tužbe se ima odbiti. Situacija je jednaka i u slučaju ako je prigovorom postavljen zahtjev, tj. tada se prigovor neizvršenog ugovora odbija kao neosnovan". Prema sudskoj praksi, pravilo iz člana 122. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje se u svim slučajevima kad postoje istovremene uzajamne obaveze po istom osnovu, uključujući i uzajamnu restituciju iz čl. 104. st. 1. navedenog zakona, kao i odredbe o sticanju bez osnova (čl. 210-219. ZOO).

Sudska praksa Pravno shvatanje VSS od 12.10.1981. - ,, Odredba čl. 122. ZOO ne isključuje primenu odredbe čl. 2. ZPP, tj. ne može se odlučivati o pravu protivne strane ako ona nije istakla protivtužbeni zahtev ili prigovor prebijanja. Ukoliko je ona istakla samo prigovor da nije dužna da ispuni obavezu, dok druga strana ne ispuni prema njoj svoju obavezu, ta okolnost uzima se u obzir pri utvrđivanju roka za ispunjenje obaveze po tužbenom zahtevu u smislu čl. 122. st. 2. ZOO"; "Ako je izvršenje obaveze dužnika uslovljeno prethodnim ispunjenjem određene radnje poverioca onda se i u toj situaciji obaveza dužnika može izvršiti samo uz primenu pravila o istovremenom ispunjenju" (iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Prev. 110/99).

Kad ispunjenje obaveze jedne strane postane neizvesno (cl. 123. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu pravo ugovorne strane koja po ugovoru treba prva da izvrši svoju obavezu, da se tome suprostavi, odnosno da ne izvrši svoju obavezu, ako su se kod druge ugovorne strane pogoršale materijalne prilike u toj meri daje neizvesno da li će ona moći da ispuni svoju obavezu, ili ako ta neizvesnost proizilazi iz drugih ozbiljnih razloga. Neizvesnost, odnosno nesigurnost da će druga ugovorna strana moći da izvrši svoju obavezu ne vezuje se samo na činjenicu da je ta neizvesnost, odnosno pogoršanje materijalnih prilika druge strane nastalo posle zaključenja ugovora, već i na momenat zaključenja ugovora, kada su i u tom periodu materijalne prilike druge strane u istoj meri bile teške, a njen saugovorač to nije znao niti je morao znati. Da bi došlo do primene odredaba ovog člana mora se imati u vidu sledeće: prvo, da strana koja prva treba da izvrši ugovor zastane sa izvršenjem svoje obaveze ako sazna da su za drugu stranu nastale teške materijalne prilike, koja kasnije izvršava svoju obavezu; drugo, da su se materijalne prilike druge strane stvarno pogoršale u toj meri daje neizvesno da će ona izvršiti svoju obavezu; treće, da to važi i kad su materijalne prilike druge strane bile teške još pre zaključenja ugovora, a da njen saugovorač to nije znao niti je morao znati. Da bi stranka koja je zapala u teške materijalne prilike dokazala da će i pored toga ispuniti svoje obaveze, mora drugoj strani dati potrebno obezbeđenje, da će svoje obaveze ispuniti prema drugoj strani. To obezbeđenje mora biti sigurno, ostvarivo, a sastojalo bi se, na primer pribavljanjem kakve garancije od neke banke ili nekog dobro stojećeg pravnog lica, ili davanjem kakvog jemstva s obzirom na vrednost svoje nepokretne imovine, ili 146

zalogu, odnosno hipoteku, pa i dobijanjem kredita od strane koja prva treba da izvrši obavezu, ako je ona ubeđena da će druga strana u određenom roku prevazići svoje materijalne teškoće, ili dobije garanciju po osnovu zaloge - ako druga strana ima imovinu iz koje se može naplatiti u slučaju da druga strana i posle toga nije u mogućnosti da izvrši svoju obavezu. Na kraju, ako strana koja se obavezala da prva ispuni svoju obavezu ne dobije traženo obezbeđenje u primerenom roku, ili je ponuđeno nedovoljno ili nesigurno za izvršenje obaveze druge strane, strana koja se obavezala da prva ispuni obavezu ima pravo da raskine ugovor. Do raskida ugovora može doći ako je strana koja se prva obavezala da ispuni svoju obavezu tražila od druge strane da joj se obezbeđenje pruži u primerenom roku. Ali to nije uslov jer, analognom primenom odredbe člana 127. ZOO, "poverilac može raskinuti ugovor bez ostavljanja dužniku naknadnog roka za ispunjenje, ako iz dužnikovog držanja proizilazi da on svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku", a to proizilazi i iz sadržine stava 3. člana 123. ZOO, u kome je upotrebljen izraz "može zahtevati".

RASKIDANJE UGOVORA ZBOG NEISPUNJENJA Prava jedne strane kad druga strana ne ispuni svoju obavezu (cl. 124. ZOO) Raskid ugovora Stranke koje zaključe ugovor mogu sporazumno taj ugovor raskinuti bilo da su ugovor počele da izvršavaju ili ne. To proizilazi iz autonomne volje stranaka. Ali, jednostranom izjavom volje ugovor se ne može raskinuti, osim ako je to pravo priznato ugovorom jednoj ili obema stranama. Sporazumnim raskidom ugovora smatra se da su stranke dogovorile jedan novi odnos kojim predviđaju prestanak prava i obaveza iz ugovora koji je raskinut, odnosno da odustaju od ranije zaključenog ugovora. Da li se takav sporazum može nazvati ugovorom o raskidu ranijeg ugovora, zavisi od toga da li su stranke predvidele ostvarenje nekih prava i obaveza koji se mogu realizovati, a da raskidom ugovora ni jedna strana ne bude oštećena. Ali i takav sporazum obavezuje, jer stvara određena prava i obaveze za obe stranke, ili samo za jednu od njih, u zavisnosti od stepena izvršenja ranijeg ugovora. Raskidom ugovora saglasnošću stranaka izražava se volja i jedne i druge ugovorne strane da više ne žele izvršenje takvog ugovora, odnosno da ne žele takvim ugovorom da ostvare one rezultate koje su očekivale ranije zaključenim ugovora. Dvostrani ugovor koji može da se raskine može biti neispunjen ili delimično ispunjen. Ako je ugovor potpuno neispunjen, ne nastaju bilo kakve posledice za stranke. One mogu da zaključe novi ugovor u vezi istog predmeta ugovora, ali pod drugim uslovima, koji odgovaraju i jednoj i drugoj strani. Ako je delimično ispunjen, stranke mogu ugovoriti, pod novim uslovima, izvršenje neizvršenog dela ugovora pod drugim okolnostima. Odredbe ovog člana imaju u vidu da se dvostrani ugovor može raskinuti kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, da druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili raskinuti ugovor prostom izjavom volje, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu. Međutim, stranke su ograničene pravom na raskid ugovora, pod uslovima koji su propisani odredbama ovog zakona (čl. 125. do 132.). Već je ranije rečeno da su dvostrani ugovori teretni ugovori, tj. ugovori koji i za jednu i za drugu stranu stvaraju obaveze međusobnog ispunjenja utvrđenih prava i obaveza. Kod takvih ugovora raskid ugovora zbog neispunjenja podrazumeva prestanak ugovora jednostranim raskidanjem ugovora zbog krivice druge strane, koja preuzete obaveze nije ispunila, niti namerava da ih ispuni. Uslov za raskid ugovora po ovom osnovu je da jedna ugovorna strana nije izvršila svoje obaveze iz ugovora, i da se to neizvršenje pripisuje isključivo krivici te strane. Pravo na raskid takvog ugovora pripada onoj strani koja je izvršila ili uredno izvršava svoje obaveze iz ugovora, ili ako je spremna da ugovorne obaveze izvrši ako ne bi postojala bojazan da druga strana neće ispuniti svoje obaveze. Zbog toga se možemo vratiti na sadržinu odredaba iz člana 122. ZOO, po kojima ako u dvostranim ugovorima jedna ugovorna strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, da druga strana nije dužna da ispuni svoju obavezu, te da to, pod određenim uslovima, može da predstavlja osnov za raskid ugovora. Pri tom su od značaja i odredbe člana 123. ZOO, po kojima u određenim uslovima jedna strana može raskinuti ugovor sa drugom stranom, o čemu je bilo reci u komentaru tih odredaba. Odredbe ovog člana imaju u vidu da strana prema kojoj nisu izvršene obaveze druge strane, ima pravo da traži, pre svega - ako ugovorom nije što drugo predviđeno, ispunjenje obaveze, tj. da stranku natera putem suda, ili dogovorom van suda, da izvrši svoje obaveze kako je to ugovorom predviđeno. Ako ugovorom nije predviđeno što drugo, raskid ugovora se može tražiti pod uslovima predviđenim u članovima od 125. do 131. ovog zakona, imajući u vidu da se dalje odredbe poglavlja o raskidu ugovora zbog neispunjenja odnose na dejstvo raskida ugovora. 147

Stranke koje zaključe ugovor mogu sporazumno taj ugovor raskinuti bilo da su ugovor počele da izvršavaju ili ne. To proizilazi iz autonomije volje stranaka. Jednostranom izjavom volje ugovor se ne može raskinuti, osim, ako je to pravo priznato jednoj ili obema strankama ugovorom. Pravni posao koji između sebe zaključe pravni subjekti u pravnom prometu, mogu pobijati zaključeni ugovor zbog oštećenja preko polovine. Da bi uspeo u parnici sa zahtevom sa pobijanjem jednog pravnog posla s toga što se obavezao da plati za ugovorenu robu dva puta više nego što ona vredi, ili daje robu prodao ispod polovine svoje vrednosti, taj subjekt mora pored te objektivne činjenice dokazati i takve činjenice na strani saugovorača koje su u suprotnosti sa osnovnim načelom u prometu robe — načelom poštenja i savesnosti. Raskid ugovora o kupovini i prodaji prodavač ne može tražiti samo zato što mu kupac nije platio ugovorenu cenu, bez obzira da li se radi o pokretnim ili nepokretnim stvarima. Prodavač može tužbom ostvarivati naplatu ugovorene cene. Stranke mogu suprotno ugovoriti, i, ako stranke ugovore da će se ugovor smatrati raskinutim nastupanjem te činjenice, ne mora se tražiti da se ugovor raskine sudskim putem. Stranke u načelu mogu zahtevati ispunjenje ugovora a izuzetno, pod određenim uslovima, ako je dužnik u docnji, poverilac može raskinuti ugovor. Poverilac može birati da li će u slučaju docnje dužnika tražiti ispunjenje ugovora i naknadu štete zbog zadocnjenja ili odustati od ugovora i tražiti naknadu štete zbog neispunjenja ugovora. Od svog izbora poverilac ne može odustati. Ali, poverilac može odustati od ugovora samo ako je dužniku ostavio naknadni primereni rok za ispunjenje njegove obaveze, a dužnik svoju obavezu ne ispuni ni u naknadnom roku. Ostavljanje naknadnog roka nije potrebno ako je dužnik saopštio poveriocu da ugovor neće ispuniti. Ostavljanje naknadnog roka nije potrebno ni kod fiksnog posla, jer se samim protekom roka, ugovor smatra raskinutim, osim ako poverilac po proteku roka bez odlaganja obavesti dužnika da ugovor održava na snazi. Ugovor se može raskinuti kad nastupe promenjene okolnosti, kada stranka A kojoj bi usled izvanrednih događaja ispunjenje obaveze postalo preterano otežano ili bi joj nanelo preterano velike gubitke, može tražiti da se ugovor izmeni ili raskine. Kad jedna stranka traži izmenu ugovora zbog promenjenih okolnosti druga stranka može odustati od ugovora, i obratno. Postoji još jedan specifičan način raskida ugovora, a to je kada jedna stranka kroz duže vreme ne traži ispunjenje ugovora ili naknadu štete zbog neispunjenja, tada druga stranka, može s pravom zaključiti, daje ćutanjem ugovor raskinut, ali samo ako postoje i druge okolnosti na osnovu kojih se ćutanju može pripisati značenje odustanka od ugovora.

Sudska praksa Ispunjenje obaveze u određenom roku i raskid ugovora U situaciji kada ispunjenje obaveze u određenom roku nije bitan sastojak ugovora, d podneta je tužba sa zahtevom za raskid ugovora i povraćaj datog, ima se smatrati da je podnošenjem tužbe, tuženom ostavljen primeren naknadni rok za ispunjenje obaveze, pa ako tuženi ni u takvom roku nije ispunio svoju obavezu, proizilazi da su se stekli uslovi za raskid ugovora. Iz obrazloženja Tačni su navodi žalioca da u situaciji kada ispunjenje o roku nije bitan sastojak ugovora, kao stoje ovde slučaj, dužnik zadržava pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, a poverilac koji želi raskinuti ugovor mora ostaviti dužniku primeren naknadni rok za ispunjenje, a sve saglasno čl. 126. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, u situaciji kada je tužba podneta aprila 2003. godine sa zahtevom za raskid ugovora i povraćaj datog, ima se smatrati daje i podnošenjem tužbe, tuženom kao dužniku obaveze izgradnje i predaje prostora na upotrebu, ostavljen primereni rok. Da tuženi ni u takvom roku nije ispunio svoju obavezu u potpunosti, proizilazi iz činjenice koja je nesporna, da do zaključenja glavne rasprave prostor nije izgradio u potpunosti i tužioca pozvao na primopredaju izgrađenog poslovnog prostora na upotrebu. Neosnovani su žalbeni navodi da se ispitivanje uslova za raskid ugovora i povraćaj datog ima ceniti prema stepenu izvršenosti ugovorne obaveze od strane tuženog, na osnovu činjenice daje tuženi u pretežnom delu obavezu izvršio. Obaveza tuženog prema čl. 6. Ugovora je bila da izgradi poslovni prostor i da ga preda na upotrebu. Takva obaveza nije deljiva i ne može se izvršiti u pretežnom delu, jer ili je objekat izgrađen i spreman za upotrebu, čime je obaveza u potpunosti izvršena ili nije izgrađen u potpunosti i nije spreman za upotrebu, čime obaveza nije izvršena, pa je za poverioca takve obaveze irelevantno u kojoj je fazi izgrađenosti objekat, kada među strankama nije ugovorena predaja odnosno gradnja u pojedinim fazama. Prema čl. 131. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor se jedino ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze. Međutim, kada se obaveza sastoji u izgradnji poslovnog prostora i njegovoj predaji na upotrebu, 30 % nezavršenosti objekta se ne može ni u kom slučaju smatrati neznatnim delom obaveze, zbog čega bi tužilac kao poverilac izgubio pravo na raskid. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 6404/05 od 4. novembra 2005.); 148

Pravo na raskid ugovora Tužilac koji sam nije ispunio svoju ugovornu obavezu, nema prava na raskid zbog neispunjenja tuženog i na naknadu štete prouzrokovane raskidom ugovora. Iz obrazloženja Prema odredbi člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, pravo na raskid ugovora ima ona strana koja je ispunila svoju obavezu, a prema članu 132. st. 1. i 2. i članu 262. istog zakona, u slučaju kada je krivicom jedne ugovorene strane raskinut ugovor, tada druga ugovorna strana ima pravo na povraćaj datog i na naknadu štete. Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac nije ispunio svoju obavezu prama tuženom, jer je ostao dug tužioca iz 2002. godine za isporučenu robu u iznosu od 3.641,27 dinara, to je u smislu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima tuženi taj koji bi imao pravo na raskid Ugovora, a tužilac koji nije izvršio svoju ugovorenu obavezu nema ni pravo raskida ugovora ni pravo na naknadu štete, jer sam nije ispunjavao ugovorene obaveze. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 10697/05 od 19.12.2005. godine); Pravo na raskid ugovora o zakupu pre isteka ugovornog roka Zakupac ne može jednostranom izjavom volje raskinuti ugovor o zakupu, ako nije dokazao da zakupac ne ispunjava svoje ugovorom preuzete obaveze iz zaključenog ugovora. Iz obrazloženja Prema činjeničnom stanju koje je prvostepeni sud do zaključenja glavne rasprave pravilno utvrdio, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu pismeno zaključenog ugovora o zakupu poslovnih prostorija od 18.02.1994. godine, kojim ugovorom je pravni prethodnik tužioca kao zakupodavac, tuženom kao zakupcu, izdao u zakup poslovne prostorije bliže specificirane u prvom stavu ovog obrazloženja. Navedeni ugovor bio je zaključen kao ugovor o zakupu na određeno vreme, pri čemu je rok njegovog trajanja produžen aneksom od 27.9.1995. godine, a potom i aneksom br. 4, koji se kod tužioca vodi pod br. 197 i koji je zaključen dana 17.4.2002. godine, a kojim je rok važenja navedenog ugovora produžen do 01.3.2009. godine. Kako je među parničnim strankama bilo nesporno da tuženi uredno ispunjava svoje ugovorom preuzete obaveze u vidu plaćanja zakupnine, kao i troškova korišćenja stvari, među koje spadaju troškovi telefonskog računa, naknade za električnu energiju, vodu i drugih komunalija, prvostepeni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni us lovi za raskid navedenog ugovora o zakupu pre isteka roka na koji je zaključen, a na osnovu proste izjave zakupodavca u smislu odredbe čl. 124. Zakona o obligacionim odnosima. Kako su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o zakupu koji je bio zaključen u posebnoj pismenoj formi, to između njih važi samo ono stoje u toj formi izraženo, a shodno odredbi čl. 71. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. Među njima bi mogle biti punovažne i neke usmene pogodbe, kojih nema u pisanom tekstu ugovora, samo ukoliko se istima smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili obe strane, a kako je to propisano u stavu 3. gore navedenog člana. Kako tužilac tvrdi daje zaključenjem Aneksa br. 4, Osnovni ugovor o zakupu izmenjen na taj način što su za tuženog ustanovljene i određene obaveze da izvede radove na uređenju prilaza, te na sređivanju fasade i zameni stolarije na poslovnom prostoru koji koristi, bliže pobrojane u odluci Upravnog odbora tužioca br. 134/1, to je očigledno da ova vrsta obaveza ne spada u odredbe ugovora kojima bi se nekoj od ugovornih strana mogla olakšati odnosno smanjiti već postojeća obaveza. Naprotiv, ovim odredbama bi se obaveze tuženog povećale odnosno otežale, radi čega je za zasnivanje navedenih obaveza bila potrebna ista forma kakva je i forma u kojoj je ugovor zaključen. Tužilac međutim, sve do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, a to ne čini ni u žalbi, nije dokazao da su parnične stranke zaključile novi ugovor o zakupu ili, pak, tako izmenile postojeći ugovor, gde bi pravo tuženog da zakupljeni poslovni prostor koristi do 2009. godine bilo uslovljeno njegovom obavezom da izvrši određene radove na istom. Iz navedenog proizlazi da tužilac nije dokazao daje Aneks br. 4 uz Osnovni ugovor o zakupu bio zaključen pod uslovom, a u smislu odredbe čl. 74. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenog dalje sledi da prava tuženog iz Aneksa br. 4 nisu prestala usled nenastupanja ugovorenog uslova. Dakle, kako iz svega navedenog proizlazi da se parnične stranke nalaze u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o zakupu zaključenog na određeno vreme, a kako navedeni ugovor nije prestao shodno čl. 595. Zakona o obligacionim odnosima, a nisu postojali uslovi ni za njegov prestanak po osnovu otkaza iz čl. 597. st. 1. istog zakona, to proizlazi da je prvostepeni sud u svemu pravilno odlučio kada je odbio tužiočev zahtev da se tuženi iseli iz navedenog poslovnog prostora. Naime, tuženi se u navedenom poslovnom prostoru nalazi po osnovu punovažnog ugovora o zakupu koji proizvodi svoje pravno dejstvo, dakle po tom osnovu, a tužilac nema valjani pravni osnov da zahteva da se tuženi iz istih iseli pre isteka roka na koji je ugovor zaključen. 149

Neosnovani su žalbeni navodi koji ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava, odnosno da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za raskid navedenog ugovora prostom izjavom, a u smislu odredbe čl. 124. Zakona o obligacionim odnosima. Kako tužilac nije dokazao daje između parničnih stranaka uopšte ugovorena na strani tuženog obaveza da izvede neke radove na zakupljenom poslovnom prostoru, to samim tim ne postoje ni uslovi za raskid ugovora o zakupu, zbog toga što tuženi ove navodne obaveze ne izvršava. Kako, dakle, tužilac nije dokazao da tuženi ne ispunjava svoje ugovorom preuzete obaveze iz dvostrano obaveznog ugovora, to proizlazi da se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi na osnovu kojih bi tužilac mogao zaključeni ugovor raskinuti prostom izjavom (u smislu odredbe čl. 124. i 126. Zakona o obligacionim odnosima). Pozivanje žalioca na primenu čl. 125. istog Zakona, u konkretnom slučaju je potpuno pravno irelevantno, jer se ne radi o ugovoru u kojem su rokovi ispunjenja obaveza bitan elemenat ugovora, te samim tim isti ne može ni prestati po sili zakona, a usled neispunjenja ugovorenih obaveza u roku koji je ugovoren kao bitan elemenat ugovora. Žaliocu se posebno ukazuje na to daje on kao zakupodavac u smislu odredbe čl. 570. Zakona o obligacionim odnosima, imao i ima obavezu održavanja stvari date u zakup. Činjenica daje tokom dugogodišnjeg trajanja ugovora o zakupu došlo do promene svojstava zakupljene stvari, mogao je dati za pravo zakupodavcu da raskine zaključeni ugovor ili pak da zahteva sniženje zakupnine, sve ovo shodno članovima 578. st. 2. i 3. i čl. 579. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih odredaba nikako ne bi mogla proizlaziti obaveza tuženog kao zakup-ca da pored plaćanja zakupnine ima i obavezu investiranja u zakupljeni poslovni prostor, a u domenu koji spada u održavanju stvari date u zakup. (Presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 1737/05 od 15.4.2005. godine); Raskidanje ugovora zbog neispunjenja Skupština društva kapitala može pokrenuti postupak pred nadležnim sudom protiv odluke organa preduzeča koju smatra nezakonitom. Ako skupština društva kapitala na zahtev upravnog ili nadzornog odbora, odnosno članova i akcionara koji imaju ili predstavljaju najmanje desetinu osnovnog kapitala ili statutom određeni manji deo, kao i poverioca preduzeća čija potraživanja iznose najmanje desetinu osnovnog kapitala, ne pokrene postupak u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, navedeni subjekti mogu sami pokrenu postupak za poništaj nezakonite odluke pred nadležnim sudom. Iz obrazloženja Na utvrđeno činjenično stanje, pravilnom primenom materijalnog prava, odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan. Odredbom člana 79. Zakona o preduzećima ("Službeni list SRJ" br. 29/96, 29/97, 59/98 i 74/99), važećeg u vreme donete odluke 22.12.1999. godine, čiji se poništaj traži u ovom postupku, propisano je da skupština društva kapitala može pokrenuti postupak pred nadležnim sudom protiv odluke organa preduzeća koju smatra nezakonitom. Stav 2. ove odredbe propisuje da postupak iz stava 1. člana mogu pokrenuti upravni i nadzorni odbor, članovi i akcionari koji imaju ili predstavljaju najmanje desetinu osnovnog kapitala ili statutom određeni manji deo, kao i poverioci preduzeća čija potraživanja iznose najmanje desetinu osnovnog kapitala, ako skupština na njihov zahtev ne pokrene postupak u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva. Podvodeći utvrđene činjenice da tužioci ne predstavljaju akcionare koji imaju ili predstavljaju najmanje desetinu osnovanog kapitala i da se pre podnošenja tužbe nisu obratili sa zahtevom skupštini društva radi pokretanja postupka pred nadležnim sudom protiv odluke za koju smatraju daje nezakonita, pravilno su nižestepe-ni sudovi zaključili da tužioci nisu aktivno legitimisani da traže poništaj odluke skupštine. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova daje Skupština tuženog legitimisana za pokretanje postupka za poništaj nezakonite odluke, a da se akcionari sa određenim procentom kapitala, koji iznosi najmanje desetinu osnovnog kapitala najpre obraćaju Skupštini sa zahtevom za pokretanje postupka, pa tek ukoliko Skupština ne pokrene postupak u roku od 30 dana odpodnetog zahteva akcionari su na osnovu navedene zakonske odredbe čl. 72. st. 2. Zakona o preduzećima legitimisani da u svojstvu tužilaca pokrenu postupak za poništaj nezakonite odluke pred nadležnim sudom. Kako se tužioci pre pokrenutog sudskog postupka nisu obratili Skupštini sa takvim zahtevom, tužbeni zahtev za poništaj donete odluke je neosnovan. Zbog neosnovanosti tužbenog zahteva za poništaj odluke pravnog prethodnika tuženog, na osnovu koje je zaključen ugovor o prenosu nepokretnosti, pravilno je odbijen kao neosnovan i tužbeni zahtev za raskid ugovora zaključen između tuženih. Iz izloženog, neosnovan je razlog revizije daje o tužbenom zahtevu odlučeno pogrešnom primenom materijalnog prava. Navodi revizije daje odluka čiji se poništaj traži nezakonita, nisu od uticaja na pravilnost pobijane presude. Ovo stoga što su osnovano nižestepeni sudovi zaključili da nisu ispunjeni zakonom propisani razlozi da bi se ispitala zakonitost odluke organa upravljanja tuženog, a zbog okolnosti da. tužioci-akcionari nemaju i ne predstavljaju najmanje desetinu osnovnog kapitala i da se pre pokretanja postupka nisu obratili sa zahtevom Skupštini društva kapitala koja je ovlašćena da pokrene postupak pred nadležnim sudom protiv odluke organa preduzeća koju smatra nezakonitom. Tužioci takvo ovlašćenje imaju samo ako na njihov zahtev nije pokrenut postupak u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva skupštini. (Prama presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 97/07); 150

Raskidanje ugovora zbog neispunjenja Ako jedna ugovorna strana ne ispuni svoju obavezu iz ugovora, druga strana ima pravo da zahteva ispunjenje obaveze ili raskinuti ugovor. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su 9.8.1996. godine zaključili ugovor o kupoprodaji prostora za lokal u GG. Tuženi se kao prodavač obavezao da navedeni lokal po sistemu "ključ u ruke" završi u roku od 2 godine od dana zaključenja ugovora, a tužilja je kao kupac odmah isplatila tuženom kupoprodajnu cenu u iznosu od 180.000,00 dinara. Tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu u ugovorenom roku, niti u naknadnim rokovima, s obzirom da mu se tužilja više puta obraćala, ostavljajući mu nove rokove za ispunjenje obaveze, a i pre podnošenja tužbe u ovom sporu tuženi se nije mogao izjasniti kada će svoju obavezu preuzetu ugovorom ispuniti prema tužilji. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su, na osnovu odredbi člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, usvojili tužbeni zahtev, raskinuli navedeni ugovor i obavezali tuženog da tužilji izvrši povraćaj kupoprodajne cene. Za ovu odluku dati su razlozi koje kao pravilne i potpune u svemu prihvata i Vrhovni sud, pa nisu osnovani navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Revizijski navodi da su vođeni sudski sporovi između stranaka po tužbama tužilje protiv tuženog, radi naknade štete nastale usled zadocnjenja tuženog u izvršavanju svoje ugovorne obaveze, te daje na taj način tužilja zapravo bila saglasna da tuženi svoju obavezu izvrši docnije, nisu od značaja za drugačije rešavanje ove pravne stvari, jer je odredbom člana 124. ZOO propisano da tužilja ima pravo na naknadu štete, jer se u konkretnom slučaju radi o dvostranom ugovoru kao i da tuženi nije ispunio svoju obavezu. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2909/05); Pravne posledice neizvršenja ugovora Ako prodavač ne preda kupcu prodati stan, kupac može osnovano zahtevati odprodavca da mu naknadi štetu koja se sastoji u razlici cenapo kojoj je stan kupio i tržišne cene u vreme raskida ugovora. Prema obrazloženju Nije bilo sporno među strankama da je tuženi po ugovoru prodao tužiocu dvosoban stan i garsonjeru u novogradnji i daje tužilac po tom ugovoru i aneksu tuženom isplatio za te stanove____________din. Takođe nije bilo sporno da je tuženi po tom ugovoru isporučio tuženom dvosoban stan, a da mu ni do zaključenja glavne rasprave nije isporučio garsonjeru, čija ugovorna cena po ugovoru i aneksu iznosi_____________dinara. Tužilac je tužbom tražio da mu tuženi plati tržišnu vrednost ugovorene garsonjere, pošto nije u mogućnosti da mu je is poruči. Tuženi je tokom parnice vratio tužiocu kupoprodajnu cenu garsonjere u iznosu od_____________dinara, tako daje ostalo sporno pitanje plaćanja štete u vidu razlike u ceni između cene garsonjere koja je ugovorena i današnje tržišne cene te garsonjere. Prema pravilima obligacionog prava, stranka koja ne izvrši ugovornu obavezu dužna je naknaditi drugoj stranci štetu koju je pretrpela zbog neizvršenja ugovora od strane druge stranke. Saglasno tome, prvostepeni sud j e pravilno našao daje tužilac pretrpeo štetu zbog toga što mu tuženi nije isporučio ugovorenu garsonjeru koju je tužilac po ugovoru platio tuženom. Ta šteta koju je tužilac pretrpeo u vidu razlike u ceni, prema nalazu veštaka, iznos______dinara. Osim toga, tužilac je krivicom tuženog pretrpeo štetu u iznosu od________dinara, ko ji je iznos tužilac platio u sporu koji su on i tuženi vodili protiv pomenute stambene zadruge po pitanju vlasni štva sporne garsonjere, tako da je prvostepeni sud pravilno utvrdio daje tužilac zbog toga što tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu u pogledu isporuke garsonjere pretrpeo štetu u ukupnom iznosu od____________dinara, koju je štetu sa sporednim potraživanjima tuženi i dužan naknaditi tužiocu, jer nema osnova po kome bi se on mogao osloboditi te obaveze. Žalbeni navod tuženog da prvostepeni sud nije cenio iz kojih razloga nije isporučio tužiocu garsonjeru, da lije on za to kriv i da lije odgovoran za štetu koju tužilac traži nije osnovan. Prvostepeni sud je izvedenim dokazima pravilno utvrdio da tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu, jer tužiocu nije po ugovoru prodatu garsonjeru isporučio, pa daje tuženi samim tim kriv za neizvršenje ugovorne obaveze i odgovoran za naknadu štete tužiocu. To što stambena zadruga nije isporučila tuženom garsonjeru i što tuženi sa toga razloga nju nije isporučio tužiocu, ne može biti razlog zbog koga tuženi ne bi trebalo da plati tužiocu pretrpljenu štetu, jer ugovorom između tužioca i tuženog o kupoprodaji garsonjere nije uslovljeno da će tuženi isporučiti tužiocu garsonjeru ako mu je isporuči stambena zadruga. Ugovorom, i aneksom uz taj ugovor, između tužioca i tuženog, precizirano je bez ikakvih uslova i ograničenja da tuženi prodaje tužiocu garsonjeru za fiksno ugovorenu cenu, s rokom predaje garsonjere tužiocu do kraja_____. godine. Kako tuženi tu svoju obavezu nije izvršio, to je zbog toga dužan da tužiocu naknadi pretrpljenu štetu u visini spornog iznosa sa kamatama (prema odluci VPS, SI. 577/71). 151

Raskid ugovora zbog neispunjenja - "Kada dužnik ne isplati cenu za kupljenu robu, poverilac ako nije šta drugo određeno, može raskinuti ugovor prostom izjavom i zahtevati vraćanje robe" (prema odluci VSS, Prev. 112/94); Raskidanje ugovora o razmeni zbog neispunjenja - "I kod ugovora o razmeni robe, ako jedna strana (tuženi) nije izvršila svoju obavezu, a znala je daje neće izvršiti, dok je druga strana (tužilac) svoju obavezu iz ugovora izvršila, ispunjeni su uslovi za raskid ugovora u smislu člana 124. i 127. ZOO, pa poverilac (tužilac) ima pravo da traži povraćaj onog što je dao u izvršenju spornog ugovora " (prema odluci VSS, Prev. 68/94); Raskid ugovora zbog neispunjenja - "Dužnik nema pravo na raskid ugovora po kome mu je isplaćena cena za robu koju nije isporučio poveriocu, zbog poverilačke docnje ili drugih razloga " (prema odluci VSS, Prev. 127/94); "Ako je izvršenje obaveze dužnika uslovljeno prethodnim ispunjenjem određene radnje poverioca onda se i u toj situaciji obaveza dužnika može izvršiti samo uz primenu pravila o istovremenom ispunjenju (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 110/99); "Predmet lizinga predstavlja tačno utvrđenu nezamenjivu stvar koja se istekom roka vraća sa umanjenom vrednošću usled amortizacije. Prevashodni cilj korisnika lizinga je da stvar ekonomski iskorišćava, a ne da na njoj stekne svojinu. Pored ugovorne klauzule o opciji kupoprodaje koja podrazumeva potpuno izvršenje obaveze korisnika lizinga, kada je dogovorena i kaznena klauzula po kojoj u slučaju docnje korisnika sa plaćanjem makar jedne rate, tada davalac lizinga stiče pravo na raskid ugovora i povraćaj predmeta lizinga u slučaju ispunjena uslova iz kaznene klauzule" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 116/97); "Kada je primalac franšizinga ugovorom prihvatio sasvim određene obaveze (isplata, zarada preuzetih radnika i dr.) pa takvu obavezu ne ispuni, stekli su se uslovi za raskid ugovora pre isteka ugovorenog roka trajanja " (iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Prev. 306/96); "Kada tuženi nije izvršio svoju obavezu iz ugovora o lizingu da kao zakupac plati dospele rate za preuzeta sredstva (šlepere), a mogućnost raskida iz ovih razloga je predviđena ugovorom, tada su ispunjeni uslovi za raskid ugovora o lizingu saglasno propisu iz člana 124. ZOO" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 227/94); "Podizvođač radova ima pravo da od glavnog izvođača radova po zaključenom ugovoru traži isplatu cene, ako tim ugovorom isplata nije uslovljena naplatom od investitora" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 173/94); "Prodavač je dužan da isporuči kupcu plaćenu robu: na ovu obavezu je bez uticaja činjenica da je za vreme docnje prodavca utvrđena i odobrena veća cena predmetne robe " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 179/94); "Ako ugovorač ne isporuči robu svojom krivicom u ugovorenom roku, onda druga ugovorna strana ima pravo da traži naplatu ugovorne kazne i pored toga stoje ostala pri ugovoru, a može da traži i raskid ugovora i plaćanje ugovorne kazne(prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Gž. 211/73); "Onaj ko nametne uslove ugovora u pogledu načina plaćanja cene, odgovara za neizvršenje obaveze prodavca i kad njeno izvršenje zavisi od solventnosti trećeg" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5112/94).

t f:f

152

Primer tužbe za raskid ugovora zbog neispunjenja

TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: ________________________________________________, iz TUŽENI: iz TUŽ BA za raskid ugovora i naknadu štete, vrednost spora ______________dinara. Tužilac i tuženi su _____________godine zaključili ugovor o građenju u vezi nadziđivanja stambenog objekta u _____________, u ulici _______________, br. _____. DOKAZ: ugovor od ________________godine. Po članu 3. pom. ugovora, vrednost radova po sistemu "ključ u ruke" iznosi _____________dinara. Po članu 4. istog ugovora, na cenu ne utiču viškovi i manjkovi radova, veća ili manja površina sta nova, kao ni nepredviđeni radovi, već samo naknadni radovi koji se priznaju tuženom kao izvođaču radova. Rok završetka radova ugovoren je za 120 radnih dana od uvođenja tuženog u posao. Tuženi je uve den u posao _____________godine, što znači da je sve radove trebalo da izvede do _________________godine. Tuženi od svih ugovorenih radova do navedenog roka nije izvršio ni 50%. Dokaz: građevinski dnevnik. Zbog nepridržavanja obaveza tuženog, stranke su više puta aneksima ugovora produžavale rok za vršetka radova koje je trebalo da izvrši tuženi, s obzirom da je tužilac izvršavao svoje obaveze plaćanja, kako je ugovorom o građenu predviđeno, pa i više od toga, jer je tuženom isplatio celokupni ugovoreni iz nos za radove koji su predviđeni predmetnim ugovorom. Međutim, tuženi i pored toga, ni posle naknad nog roka, nije izvršio svoje obaveze. DOKAZ: aneks ugovora od _______________godine i uplate tužioca od _____________godine. Tuženi je samovoljno napustio gradilište dana ________________godine, odnevši sav materijal sa gra dilišta, i svoje radnike rasporedio na druga svoja gradilišta. DOKAZ: nesporno i građevinski dnevnik. Tužilac je izvršio obezbeđenje dokaza - prema stanju napuštenog gradilišta od strane tuženog na dan _____________godine, tako što je utvrđenje tog stanja obezbedio putem suda u ______________, u postup ku obezbeđenja dokaza, putem veštaka koje je sud sam odredio, i utvrdio stanje izvedenih radova na gra dilištu tužioca, kao i stanje radova koji još nisu izvedeni prema ugovoru stranaka od ___________godine. DOKAZ: spisi suda u ______________, sa nalazom veštaka. Tužilac nalazi da je tuženi svojim neposlovnim odnosom prema tužiocu, a u vezi predmetnog ugo vora o građenju, doveo do stanja da je odgovoran tužiocu za nastalu štetu i raskid ugovora. Naime, tužilac je odmah po zaključenju postupka o obezbeđenju dokaza, preostale neizvršene gra đevinske radove poverio drugom izvođaču, za vrednost od _____________dinara, koliko iznosi vrednost neizvedenih radova od strane tuženog. DOKAZ: ugovor o građenju zaključen sa drugim izvođačem od ____________godine. Za vreme izvođenja radova od strane tuženog pričinjena je šteta drugim stanarima u zgradi u kojoj je tuženi vršio nadziđivanje, pa je tako po nalazu veštaka u postupku obezbeđenja dokaza utvrđeno da je tuženi prouzrokovao štetu svojim nesavesnim radom u sledećim stanovima, i to: _______________________________________________________________________________________________ , tako da ukupna šteta po tom osnovu iznosi ______________dinara, koju je štetu tužilac otklonio preko dru gog izvođača i kome je za tu štetu istome isplatio ukupan iznos od ___________dinara. DOKAZ: ugovor sa drugim izvođačem radova i isplate koje mu je tužilac izvršio po osnovu otklanja štete u navedenim stanovima. 153

Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da sud po izvedenim dokazima i sprovedenom postupku, donese sledeću P RES UDU I. Raskida se ugovor o građenju - dogradnji zgrade u _________________, ul. ____________br._______, zaključen između tužioca ________________i tuženog ________________, od______________godine. II. Obavezuje se tuženi da tužiocu isplati na ime više uplaćenog iznosa za izgradnju - dogradnju zgrade iz stava prvog izreke ovog predloga, u odnosu na radove koje je izveo do napuštanja gradilišta tu žioca, iznos od ______________dinara, sa zateznom kamatom od dana napuštanja gradilišta do dana ustu panja preostalih neizvedenih radova drugom izvođaču radova. III. Obavezuje se tuženi da tužiocu isplati na ime naknade štete pričinjene stanovima u zgradi iz stava prvog izreke ovog predloga, a koju je tužilac isplatio drugom izvođaču radova, u ukupnom iznosu od dinara, sa zateznom kamatom od dana napuštanja gradilišta tuženog do dana isplate tužiocu. IV. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka, - sve (II, III i IV) u roku od 8 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Za tužioca - direktor, Primer tužbe radi ispunjenja obaveze i naknade štete OPŠTINSKI SUD U Tužilac: _____________________________________, iz____________________, ul. ______________, br. Tuženi: _____________________________________, iz____________________, ul. ______________, br. TUŽ BA radi ispunjenja obaveze i naknade štete vrednost spora: ___________dinara, u 2 primerka. Tužilac je dana ___________ godine kupio od tuženog jedan putnički automobil marke _______(bliže karakteristike tog automobila), za prodajnu cenu od ________________dinara. U ugovoru je naznačeno da tužilac kupuje predmetni putnički automobil radi obavljanja delatnosti taksiranja, pa je i utvrđen rok isporuke za _______________godine. DOKAZ: ugovor o prodaji od ____________godine. Tuženi nije ispunio svoju obavezu o roku, pravdajući se da od svog dobavljača još nije dobio naru čenu količinu automobila, pa i automobil marke koji je tužilac kupio, ali obećava da će svoju obavezu da izvrši najkasnije za dva do tri meseca. DOKAZ: pismo tuženog od ____________godine. Tužilac je više puta urgirao kod tuženog, upozoravajući ga na obavezu koju je preuzeo i na šte tu koju tužilac trpi zbog neobavljanja delatnosti taksiranja, ali je tuženi ostao pri svom statvu iz navede nog pisma. Prema izveštaju taksi organizacije kojoj tužilac pripada, prosečna zarada taksiste u gradu stranaka iznosi dnevno oko __________dinara. DOKAZ: izveštaj taksi organizacije _____________, od___________godine. Imajući u vidu izneto, a saglasno odredbama člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese sledeću P R ES UDU Obavezuje se tuženi _______________, iz_____________, da tužiocu _______________, iz _________________________________, isporuči - preda putnički automobil marke ____________, (bliže karakteristike tog automobila), i naknadi mu štetu u iznosu od po _________dinara za svaki dan počev od ______________godine do predaje tog auto mobila, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. ____________________godine.

154

Tu ž i l a c ,

-

Kad je ispunjenje o roku bitni sastojak ugovora (čl. 125. ZOO) Fiksni posao Ugovor je zaključen kada postoji saglasna izjava volja stranaka o bitnim sastojcima ugovora. Koji su to bitni sastojci ugovora zavisi od vrste pravnog posla, a i od volje stranaka. O bitnim sastojcima ugovora po prirodi posla stranke se moraju sporazumeti, u protivnom nema ugovora. Rok, po pravilu, nije bitan sastojak ugovora. Stranke ne moraju u ugovoru uneti odredbu u kom roku je dužnik dužan da ispuni svoju ugovornu obavezu, takav ugovor bi bio pravnovaljan. Ali, svaka stranka može činiti zaključenje nekog ugovora zavisnim i od nekog uslova, roka ili neke druge odredbe ugovora. Takav ugovor se smatra fiksnim ugovorni, što znači daje fiksni ugovor onaj ugovor kod koga je rok ispunjenja bitan uslov, tako da se ugovor smatra raskinutim protekom roka, bez obzira na odgovornost za docnju. Protekom roka za ispunjenje kod ugovora u kojima rok nije bitan uslov , ugovor se ne raskida, i stranka može svoju obavezu ispuniti u docnji, i poverilac ne može odbiti da primi ispunjenje samo zato stoje protekao rok. Poverilac, ako je dužnik u docnji, može odustati od ugovora samo ako je dužniku ostavio primeran rok za ispunjenje njegove obaveze, a dužnik ne ispuni svoju obavezu ni u tako ostavljenom naknadnom roku. Obratno, kod fiksnog posla, ako dužnik svoju obavezu ne ispuni o roku, samim protekom roka ugovor je raskinut, a poverilac može tražiti ispunjenje ugovora samo ako je po isteku roka bez odlaganja obavestio dužnika da ugovor održava na snazi. Dužnik nema tog ovlašćenja, on ne može ugovor održati, ako poverilac to neće. Poverilac u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete, bilo daje ugovor održan na snazi, bilo daje raskinut. Da bi ugovor imao karakter fiksnog posla potrebno je da budu ispunjena dva uslova: daje tačno određen rok ispunjenja i da se protekom toga roka ugovor smatra raskinutim. Volja stranaka da rok postave kao bitan uslov, od koga zavisi postojanje ugovora, mora biti jasno izražena, tako da ne postoji nikakva sumnja da su strane opstanak ugovora uslovile time da dužnik svoju obavezu ispuni o roku. Ali, nekada se iz konkretnih okolnosti posla može zaključiti da ugovor ima značaj fiksnog ugovora. Potrebno je, u tim slučajevima, da se s obzirom na prirodu posla, vrstu robe, njenu konkretnu namenu, kao i druge okolnosti, može sa sigurnošću zaključiti da po isteku određenog roka ispunjenje ugovora za poverioca nema svrhe. Prema odredbama stava 1. ovog člana, kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu. Međutim, poverilac može da održi ugovor na snazi, ako po isteku roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora. To očekivanje osigurava poveriocu mogućnost da i drugim sredstvima obezbedi ostvarenje svojih prava iz takvog ugovora. Ali njegovo je pravo, da kad je zahtevao ispunjenje pa ga nije dobio u razumnom roku, da može da izjavi da raskida ugovor. To je suština odredbe člana 125. ZOO. U stvari, odredbe ovog člana određuju da se rok smatra bitnim uslovom ugovora, i to ne samo kada se ugovor mora ispuniti u određenom roku, odnosno određenom vremenu, već i u slučaju kad je ispunjenje ugovora u određenom roku bitan sastojak ugovora po prirodi posla. Kod primene istog pojma (raskid ugovora kad je ispunjenje o roku bitni sastojak ugovora), postoje dva slučaja mogućnosti raskida ugovora. Prvi se odnosi na raskid ugovora činjenicom neispunjenja obaveze u ugovorenom roku, jer su stranke tako ugovorile, a drugi se odnosi, takođe na slučaj raskida ugovora, kojim je predviđeno ispunjenje u određenom roku, u kome se ne naglašava da će se ugovor smatrati raskinutim ako se ne ispoštuje određeni rok, već to proizilazi iz činjenice vezanu za prirodu posla, koji upućuje na zaključak da protekom ugovorenog roka ugovorna strana više nije zainteresovana za izvršenje takvog ugovora. Međutim, u drugom slučaju nepoštovanje roka ispunjenja, utvrđeni rok, koji ne predviđa za posledicu raskid ugovora, smatra se bitnim sastojkom ugovora samo ako se iz svih okolnosti može zaključiti daje izvršenje o roku "po prirodi posla" bitan sastojak ugovora. I kod prvog i kod drugog navedenog slučaja, ispunjenje obaveze u određenom roku je bitan sastojak ugovora, jer je takvim ugovorom utvrđena saglasnost volja ugovornih strana, odnosno da ako se utvrđeni rok ispunjenja ne ispuni, ugovor se raskida po samom zakonu. U prvom slučaju se u ugovoru naglašava činjenica raskida ugovora u slučaju nepoštovanja roka ispunjenja, a u drugom slučaju, iako takve odredbe u ugovoru nema, osim roka da se obaveza izvrši u određeno vreme, strana koja nema više interesa za izvršenje takvog ugovora, treba blagovremeno, tj. odmah po isteku ugovorenog roka, da obavesti drugu stranu da se ugovor smatra raskinutim. To bi bio slučaj, na primer, ako neko naruči kod slikara umetnika izradu neke slike, sa određenim motivima, sa rokom završetka i njene isporuke naručiocu do određenog roka, jer će ta slika naručiocu poslužiti radi predaje trećem licu zbog nekog događaja koji se proslavlja, protekom tog roka naručena slika nema više interesa za naručioca jer je naručilac ne može uručiti određenog dana onome kome taj dan predstavlja kakav značajan događaj. Stav prvi ovog člana propisuje da kad ispunjenje u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, a dužnik ne ispuni svoju obavezu u tom roku, ugovor se smatra raskinutim po samom zakonu. Međutim, prema stavu drugom istog člana, poveriocu je ostavljena mogućnost da takav ugovor održi na snazi, ako po isteku roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora. 155

U ovom drugom slučaju poverilac treba dužniku da ostavi naknadni rok za ispunjenje ugovora, pa ukoliko dužnik ni u tom roku ne ispuni svoju obavezu, poverilac je dužan da ga obavesti da raskida ugovor (stav 3.). Razlika o raskidu ugovora prema odredbama stava prvog ovog člana, i odredaba stavova 2. i 3. istog člana je u tome što se kod prvog slučaja ugovor smatra raskinutim po samom zakonu, dakle nije potrebno da poverilac o toj činjenici obaveštava dužnika na bilo koji način, dok se kod drugog slučaja traži da poverilac obavesti dužnika da raskida ugovor. To se može zaključiti i iz sadržine člana 130 ZOO.

Sudska praksa Posledice prijema izvršenja obaveze dužnika posle ugovorenog roka Ako i po proteku roka plaćanja koji je ugovoren kao bitni element dužnik plaća a poverilac prima uplate, ugovor ne prestaje po samom zakonu, jer je takvim postupanjem jasno manifestovana volja obe stranke da se isti održi na snazi. Iz obrazloženja Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je shodno navedenom članu 4. ugovora rok za ispunjenje obaveze plaćanja naknade za ustupljeno potraživanje bio bitni element ugovora. U slučaju da se do isteka roka koji je bitni element ugovora ne ispuni obaveza koja je ugovorena, sam ugovor se smatra raskinut po sili zakona u smislu člana 125. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbama istog člana, stav 2, međutim, predviđeno je da poverilac može održati ugovor na snazi ako po isteku roka koji predstavlja bitni element ugovora bez odlaganja obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora. Prema utvrđenom činjeničnom stanju nakon isteka roka za plaćanje prve rate, tužilac je 21.07.2005. godine do 10.11.2005. godine, vršio uplate naknade tuženom, a tuženi je navedene naknade primao, pri čemu je i sam tuženi nesporno nakon 18.07.2005. godine dao na realizaciju jednu menicu radi naplate potraživanja prema tužiocu. Stoga, navedenim ponašanjem tuženi je konkludentnim radnjama jasno manifestovao volju da se ugovor održi na snazi. U smislu citirane odredbe člana 125. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, koju prvostepeni sud primenjuje na utvrđeno činjenično stanje, sud je pravilno utvrdio da ugovor nije raskinut po sili zakona samim protekom roka koji je bio predviđen za ispunjenje prve rate. Kako je međutim nesporno među strankama da je tuženi dopisom od 12.12.2005. godine izjavio da ugovor raskida, a tužilac je svojim dopisom navedeni raskid prihvatio, to je pravilna odluka prvostepenog suda kojim je u prvom stavu odluke tužbeni zahtev usvojio i utvrdio da je raskinut ugovor o ustupanju potraživanja i Aneks istog ugovora i to saglasnom izjavom volja ugovornih strana. (Izpresude Višeg trgovinskog suda Pž. 7994/06 od 07.12.2006. godine); Ispunjenje ugovorenog posla o roku Iz okolnosti posla može se zaključiti da li ugovor ima značaj fiksnog posla. Prema obrazloženju Drugostepeni sud nalazi da se u konkretnom slučaju radi o fiksnom poslu, jer iz okolnosti posla jasno se može zaključiti da ugovor o kome je reč ima značaj fiksnog posla. Naime, stranke su ugovorile štampanje i isporuku revije ,,8 mart", koja je vezana za proslavu praznika 8 marta i namenjena je ženama kao poklon za taj praznik. Shodno tome, s obzirom na prirodu posla, vrstu robe, njenu konkretnu namenu, kao i druge okolnosti može se sa sigurnošću zaključiti da po isteku određenog roka ispunjenje ugovora za tuženog nema svrhe. U konkretnom slučaju, a kako to tuženi ističe u svom prigovoru naplatni nalog, ugovoreni posao je bio vezan za proslavu praznika 8. mart, te posle isteka ove proslave prestao je i interes tuženog za sporne revije. Tužilac je revije isporučio 5. i 6. marta, dakle, izvršio je isporuku u fiksnom roku tj. u roku kada je tuženi prema prirodi posla bio zainteresovan za isporuku revija, što i sam tuženi priznaje u prigovoru u kome ističe daje i 6. marta urgirao kod tužioca za blagovremenu isporuku revije. Tuženi je ovih datuma primio reviju bez ikakvih prigovora, pa je posle prijema istim revijama raspolagao na taj način stoje revije otpremio svojim kupcima. Kod takvog stanja stvari jasno je daje tužilac, izvršivši isporuku robe (revija) 5. i 6. marta, održao rok isporuke, te se shodno tome razlozi žalbe da je tužilac zakasnio sa isporukom ukazuju kao neosnovani. Tvrdnja tuženog izneta u žalbi da je tužilac bio dužan da blagovremeno, tj. do 8. marta revije isporuči kupcima po njegovim dispozicijama nije osnovana. Naime, spornim ugovorom tužilac nije preuzeo obavezu da do tog roka revije isporuči krajnjim kupcima po dispozicijama tuženog, nego je preuzeo samo obavezu da do tog roka (8. marta) revije isporuči tuženom, kao što je to i učinjeno, dok je tuženi nakon izvršenog prijema vršio dalje otpremanje revija svojim kupcima.

156

Isto tako nije osnovan ni razlog žalbe da su se stranke usmeno sporazumele da tuženi preuzme revije, ali da, ukoliko krajnji kupci vrate revije zbog neblagovremene isporuke, da tužilac umanji svoju fakturu za vrednost vraćenih revija. Naime, ovakva tvrdnja tuženog nije ničim dokazana. Naprotiv svedok koji je zaključio navedeni sporazum kao predstavnik tuženog izjavio je daje on rekao da će staviti na teret vraćene revije tužiocu, međutim, da predstavnik tužioca na to nije odgovorio, niti je tom prilikom zaključen ma kakav usmeni sporazum. Shodno tome, pravilno je prvostepeni sud utvrdio ocenom svih provedenih dokaza da tužilac nije preuzeo nikakvu obavezu za slučaj da krajnji kupci vrate tuženom revije, zbog neblagovremene isporuke (prema odluci VPS, SI. 194/71); Poverilac koji je dužniku u docnji, mada mu je ovaj već bio saopštio da neće ispuniti obavezu, ipak ostavio naknadni rok za ispunjenje, ne može odbiti da primi isporuku koju mu dužnik ponudi unutar ostavljenog naknadnog roka. U odnosu na dužnika ovakvo ostavljanje naknadnog roka ima dejstva samo ako dužnik nije zbog toga zapao u nepovoljniji položaj. Propust obaveštenja dužnika o nameravanoj kupovini radi pokrića nema za posledicu nevaljanost izvršene kupovine radi pokrića, već samo utiče na visinu naknade štete. Prema obrazloženju Kad je tuženi izjavio da neće dalje ispunjavati ugovor, tužilac je stekao pravo da odustane od ugovora i da traži od tuženoga naknadu štete zbog neispunjenja, a da mu ne ostavi naknadni rok. Tužilac mu je taj rok ipak ostavio, iako nije morao. Time je tužilac sebi vezao rake. Morao bi, naime, primiti isporuku u tome roku da mu je to tuženi ponudio. U odnosu, pak, na tuženoga, imalo je to ostavljanje naknadnog roka pravnog dejstva samo ako tuženi nije usled toga zapao u nepovoljniji položaj. Prosto rečeno, sud ne bi dopustio poveriocu da nepotrebnim ostavljanjem naknadnog roka špekuliše na račun tuženoga. Kada je, naime, cena robe u porastu, tada se, stoje duži naknadni rok, sve više povećava šteta (razlika u cenama), čiju naknadu poverilac traži. Takvo špekulisanje bilo bi protivno načelu poštenja i savesnosti, koga se stranke moraju pridržavati u prometu robom. U konkretnom slučaju drugostepeni sud nije stekao uverenje daje tužilac ostavio tuženome naknadni rok zato da bi špekulisao na njegov račun. Dokaz za to je činjenica što tužilac nije sačekao da naknadni rokproteče pa da tek posle toga počne kupovati robu radi pokrića. Ostavljeni naknadni rok je isticao 31. januara, a tužilac se počeo pokrivati već 9. januara i završio kupovinu 24. januara. Cena je bila u porastu, tako daje tužilac, u stvari, otklonio od tuženoga veću štetu kad nije sačekao da naknadni rok proteče bez uspeha, pa da se tek onda pokrije. Učinivši obratno, pokrivši se za račun tuženoga znatno pre bezuspešnog isteka naknadnog roka, tužilac je ustvari štitio i tuženikove interese, i nije povredio odredbe materijalnog prava. Naprotiv, postupao je u duhu propisanih pravila, pa se stoga za te kupovine ima uzeti da su izvršene u primerenom roku. Kao dalji razlog odbijanja tužbenog zahteva, navedeno je u pobijanoj presudi daje tužilac propustio da notificira tuženome da. će izvršiti kupovinu radi pokrića. Iz spisa se ne vidi daje o tome raspravljano. Međutim, čak i daje tako, taj i takav tužiočev propust ne bi imao za posledicu da se ugovori o kupovini od 9. do 24. januara ne smatraju valjanima. Takav, kupčev propust može uticati samo na visinu štete, a ne na valjanost ugovora. Pretpostavlja se, naime, da bi prodavač, primivši od kupca obavest da će izvršiti kupovinu radi pokrića, uputio kupca da kupovinu zaključi pod što povoljnijim uslovima za njega (prodavca). U konkretnom slučaju, međutim, nije tuženi prodavač takvu tvrdnju u parnici ni postavio (prema rešenju VPS, SI 873/60); Raskid po sili zakona - "Kada je rok za ispunjenje obaveze bitan sastojak ugovora, pa dužnik u tom roku ne ispuni obavezu, ugovor se raskida po sili zakona. S toga poverilac u tom slučaju nema pravo da zahteva ispunjenje obaveze, već samo povraćaj datog" (prema odluci VPS, Pž. 19438/98); Raskidanje ugovora zbog neispunjenja kada je ispunjenje o roku bitan sastojak ugovora - "Odredbe čl. 125. st. 1 ZOO odnose se na fiksni ugovor, gde neispunjenjem ugovora o roku nastupa raskid ugovora po samom zakonu. Kako je ugovor prestao da postoji samom Činjenicom neispunjenja obaveze (isplata kupoprodajne cene), to nije potrebno dati naknadni rok. Odredbe st. 2. i 3. člana 125. ZOO, koje govore o razumnom roku, predstavljaju mogućnost poverioca da održi ugovor na snazi" (prema odluci VSS, Prev. 404/97); Ispunjenje o roku i raskid ugovora - "I kod ugovora, kod kojih ispunjenje u određenom roku predstavlja bitan sastojak, po proteku roka za ispunjenje, poverilac može održati na snazi ugovor ako obavesti dužnika da zahteva ispunjenje obaveze (prema odluci VSS, Prev. 297/94) "; "Kad je sporazumom stranaka ugovoren fiksni rok, tada ispunjenje ugovora-u roku ima značenje bitnog sastojka ugovora, s toga se neispunjenjem ugovorene obaveze u roku ima smatrati daje ugovor raskinut po samom zakonu " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 580/87); 157

"Kada ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora ("važi opcija do"), a dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 605/95); "I kod ugovora, kod kojih ispunjenje u određenom roku predstavlja bitan sastojak, po proteku roka za ispunjenje poverilac može održati na snazi ugovor ako obavesti dužnika da zahteva ispunjenje obaveze " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 297/94); "Raskidom ugovora stranke se oslobađaju svojih ugovornih obaveza, ali ako je jedva strana izvršila ugovor ima pravo da joj se vrati ovo stoje dala " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 539/95).

Kad ispunjenje o roku nije bitni sastojak ugovora (cl. 126. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu da ako rok ispunjenja nije bitan sastojak ugovora (dakle, rok postoji ali bez klauzule da se smatra raskinutim ako se rok ne ispoštuje), da se smatra da ugovor nije raskinut ako dužnik ne ispuni svoju obavezu do određenog roka, jer je raskid moguć samo ako je dužnik zadržao pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, a poverilac zahteva ćelo ispunjenje. U ovom slučaju su od značaja dve okolnosti. Kod proteka roka u navedenom slučaju, dužniku je ostavljeno da i po isteku roka ispuni svoju obavezu, samo ako poverilac zahteva ispunjenje dužnikovih obaveza. Poveriocu je ostavljeno da bira da li će kod takvog ugovora kod koga ispunjenje o roku nije bitan sastojak ugovora, tražiti od dužnika da ispuni svoju obavezu, ako je to dužnik zahtevao, odnosno zadržao pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, ili će poverilac iskoristiti pravo iz stava 2. ovog člana, tj. da iskaže volju da raskine ugovor, ali pod uslovom da dužniku ostavi primereni naknadni rok za ispunjenje. U prvom slučaju, kada je dužnik zadržao pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, poverilac to mora prihvatiti, ali će se koristiti i svojim pravom da dužniku ostavi primereni rok za ispunjenje ćele obaveze, pa ako se taj rok ne ispoštuje sa ispunjenjem ćele obaveze, smatra se daje ugovor raskinut. Međutim, ako dužnik nije zadržao pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, poverilac može, odmah po isteku ugovorenog roka, da dužniku ostavi primereni rok za ispunjenje, uz upozorenje da će se neispunjenjem obaveze i po tom naknadnom roku smatrati daje ugovor raskinut. Naknadni rok se smatra onaj rok koji je u objektivnim prilikama dovoljan dug da dužnik može da izvrši svoju obavezu. To je faktičko pitanje i ono se ocenjuje sa stanovišta normalnih uslova poslovanja i načina izvršenje obaveza. Ako poverilac kod ostvarenja prava iz stava 2. ovog člana ne navede rok za ispunjenje, onda je dužnik dužan da svoju obavezu izvrši i jednom objektivno primerenom roku. Izjava poverioca o izboru prava iz stavova 1. i 2. ovog člana, kojim će se koristiti zbog docnje dužnika je konačna. U nekim slučajevima poverilac nije dužan da dužniku ostavlja naknadni rok za ispunjenje obaveze, ako je predmet ugovora pokvarljiva roba, jer bi se u tom slučaju ostavljanje naknadnog, primerenog roka protivilo prirodi posla, čime se ugovoru, odnosno roku predviđenom u tom ugovoru daje karakter bitnog sastojka ugovora. U svakom slučaju, ako dužnik ne ispuni svoju obavezu, pod uslovima iz st. 1. i 2. ovog člana, odnosno svoju obavezu ne ispuni u naknadnom roku, nastupaju iste posledice kao i u slučaju kad je rok bitni sastojak ugovora, kako to regulišu odredbe člana 125. ZOO. Kod ugovora kod kojih ispunjenje o roku nije bitan sastojak ugovora, poverilac je dužan da i u slučaju iz stava 1. i u slučaju iz stava 2. ovog člana, kada dužnik nije ispunio svoju obavezu ispunjenja, ovoga obavezno obavesti daje raskinuo ugovor. To obaveštenje se mora saopštiti dužniku bez odlaganja, odnosno odmah kada su nastupile okolnosti zbog kojih je poverilac stekao pravo na raskid ugovora, kako je to propisano odredbama člana 130. ZOO.

Sudska praksa Početak roka zastarelosti kod usovora o srađenju U sporovima u kojima je tužbeni zahtev naručioca radova da izvođač izvrši svoje ugovorne obaveze, rok zastarelosti počinje da teče prvog narednog dana od dana docnje izvođača u izvršenju svojih ugovornih obaveza. U situaciji kada fiksni rok nije ugovoren, jer je tužilac u više navrata pomerao rok do kada tuženi treba da izvrši sve ugovorne obaveze i preda objekat tužiocu na upotrebu, to je tuženi pao u docnju sa izvršenjem ugovora prvog narednog dana posle dana isteka zadnjeg roka za izvršenje ugovorenih obaveza. Iz obrazloženja Iz spisa predmeta proizlazi da su nižeštepeni sudovi odbili tužbeni zahtev, našavši da je potraživanje tužioca zastarelo u smislu člana 374. ZOO. Naime, po mišljenju nižestepenih sudova tuženi je pao u docnju sa ispu158

njenjem ugovorne obaveze dana 31.3.1986. godine. Od padanja u docnju pa do podnošenja tužbe proteklo je više od 3 godine. Kako se radi o prometu usluga, odnosno ugovoru za izvršenje usluge, to je saglasno članu 374, po mišljenju nižestepenih sudova, zastarni rok od tri godine počeo 31.8.1986. godine i trajao do 31.8.1989. godine. Viši trgovinski sud, razlozima koje je istakao prvostepeni sud, dodaje i to daje tužilac kao naručilac posla, izgubio pravo na ostvarivanje potraživanja sudskim putem saglasno članu 616. st. 1. ZOO. Vrhovni sud je mišljenja da se osnovano revizijom ukazuje da su nižestepeni sudovi učinili bitnu povredu u provedenom parničnom postupku, jer su zaključili da je potraživanje tužioca zastarelo, iako takav zaključak ne proizilazi iz izvedenih dokaza. Naime, stoji činjenica da su pravni prethodnici parničnih stranaka zaključili ugovor o delu dana 18.3.1983. godine, po kom ugovoru je tuženi kao izvođač radova preuzeo obavezu izrade, isporuke i montaže cevne pošte za laboratorijske uzorke i administrativne pošiljke sa pravima i obavezama kao izvođača striktno definisanim ovim ugovorom, sa rokom početka radova odmah, a rokom završetka radova do 20.9.1983. godine. Tužilac je kao naručilac radova bio u obavezi da tuženom, kao izvođaču radova, isplati predračunsku cenu od tadašnjih 6.494.076,00 dinara, s tim što bi se konačna cena formirala pri konačnom obračunu, po osnovu jediničnih cena iz ponude i količine izvedenih radova. Kako je tuženi istakao prigovor zastarelosti, to je za ocenu istog najhitnije bilo utvrditi kog dana je tuženi pao u docnju sa izvršenjem obaveze, odnosno kada je počeo da teče trogodišnji zastarni rok iz člana 374.300. Činjenica je daje članom 6. zaključenog ugovora dogovoreno da će izvođač sa radovima početi odmah i iste završiti u roku od 6 meseci, odnosno do 20.9.1983. godine. Pored ove ugovorne odredbe, mora se imati u vidu i odredba člana 27. kojom su se stranke sporazumele da će se nakon završetka radova izvršiti interni pregled istih i prijem od strane naručioca, a ako interni pregled i prijem izvedenih radova između naručioca i izvođača se ne izvrši do tehničkog pregleda i prijema celog objekta, da će se taj interni pregled izvršiti istovremeno sa tehničkim pregledom i prijemom celog objekta. Zašto su bitne citirane ugovorne odredbe? Bitne su zbog toga što iz spisa predmeta nesumnjivo proizilazi daje interni pregled objekta izvršen 19.12.1985. godine, a da tehnički prijem objekta nije izvršen. Ovom tužbom tužilac traži da se izvrše ugovoreni radovi, dakle, traži se izvršenje ugovora. Nižestepeni sudovi pravilno zaključuju daje tuženi pao u docnju sa izvršenjem ugovora. Međutim, Vrhovni sud je mišljenja da, fiksni rok nije ugovoren, jer je tužilac u više navrata pomerao rok do kada tuženi treba da izvrši sve ugovorene obaveze i preda objekat tužiocu na upotrebu. Prvi ugovoreni rok bio je 20.9.1983. godine. Potom sledi novi rok. To je 31.3.1986. godine, do kog roka je tuženi trebalo da izvede sve ugovorene radove. Pogrešno nižestepeni sudovi zaključuju da ovaj rok nije i dalje produžavan. Naprotiv, iz dopisa tužioca, kao poverioca, vidi se da je poverilac ostavio tuženom još jedan rok za izvršenje svih ugovorenih radova, te daje krajnji rok za izvršenje istih bio 30.11.1986. godine. U situaciji kada fiksni rok nije ugovoren, primeniuiu se odredbe člana 126. ZOO. Prema odredbama ovog člana kad ispunjenje obaveze u određenom roku nije bitan sastojak ugovora, dužnik zadržava pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, a poverilac da zahteva njeno ispunjenje. Ali, ako poverilac želi raskinuti ugovor mora ostaviti dužniku primeren naknadni rok za ispunjenje. Ako dužnik ne ispuni obavezu u naknadnom roku, nastupaju iste posledice kao i u slučaju kad je rok bitni sastojak ugovora. Ovaj zadnji stav člana 126. ZOO upućuje na primenu člana 125. ZOO, kojim se reguliše nastanak pravnih posledica za slučaj da se steknu us lovi za raskid ugovora kad je rok bitan sastojak ugovora. Iako prvi stav odredbe člana 125. ZOO ima konstitutivni značaj, jer neizvršenjem ugovora u fiksnom roku ugovor se raskida po samom zakonu, poveriocuje ipak data mogućnost da održi ugovor tame što će zahtevati od dužnika da u naknadno ostavljenom roku, ili rokovima ispuni ugovor. Neispunjenjem obaveza u naknadno ostavljenom roku, i to razumnom, poveriocu je dato pravo da može da izjavi da raskida ugovor. Dakle, sve zakonske odredbe, do davanja izjave poverioca da raskida ugovor, su u korist poverioca. Kada tu izjavu da, poverilac više nema mogućnost izbora i ne može više zahtevati izvršenje ugovora, već druga prava koja zakon predviđa. U ovom slučaju poverilac je pravo na produženje rokova zadržao, pa kako je zadnji rok za izvršenje ugovorenih obaveza bio 30.11.1986. godine, te kako do isteka tog roka tuženi nije izvršio ugovorene obaveze, to je tuženi pao u docnju narednog dana tj. 1.12.1986. godine, od kada je počeo da teče zastarni rok u kome je tužilac mogao tražiti ispunjenje ugovorene obaveze. Saglasno ovakvom stavu, a koji stav ima svoj pravni osnov u odredbama člana 125. i 126. ZOO, Vrhovni sud nalazi da zastarni rok od 3 godine iz člana 374. 300 nije protekao, te daje takav zaključak nižestepenih sudova protivan dokazima koji su izvedeni u toku prvostepenog postupka. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 98/04 od 18.11.2004. godine).

Raskidanje ugovora bez ostavljanja naknadnog roka (čl. 127. ZOO) Sadržina ovog člana odnosi se na sve ugovore u kojima je određen rok ispunjenja obaveze od strane dužnika, pa čak i na one ugovore iz člana 125. stav 1. ZOO, po kome se smatra daje ugovor raskinut po zakonu -ako ispunjenje obaveze u određenom roku predstavljaju bitan sastojak ugovora. Naime, ako poverilac i pre do159

spelosti roka izvršenja obaveze utvrdi da iz dužnikovog držanja proizilazi da on svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku, može raskinuti ugovor i bez ostavljanja dužniku naknadnog roka za ispunjenje. Ovo je naročito važno za ugovore u kojima je predviđeno istovremeno ispunjenje obaveza ugovornih strana, kad i po odredbama člana 122. ZOO, u kojima je propisano da "u dvostranim ugovorima nijedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni, ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu". "Dužnikovo držanje" se može ocenjivati prema raznim okolnostima u kojima on posluje, odnosno daje ili nije solventan da ispuni svoju obavezu, ili daje prema njemu otvoren predstečajni postupak, da mu je račun blokiran, te da li ima prevelike obaveze prema svojim dobavljačima, i uopšte - kada iz poslovnih kontakata ugovornih strana poverilac stekne utisak da dužnik svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku. U takvim uslovima poverilac je dužan da i pre isteka ugovorenog roka, posebno ako su dospele i njegove obaveze prema dužniku, da ovoga pismeno obavesti da raskida ugovor, navodeći razloge za raskid ugovora po osnovu dužnikovog držanja, koje mu ne obezbeđuje sigurnost ostvarenja ugovora u celini, kakva je bila volja stranaka prilikom zaključenja ugovora. Naravno, dužnik se može protiviti takvom ponašanju poverioca i tražiti da se u sudskom postupku utvrdi nepostojanost uslova za raskid ugovora. Ako sud prihvati takav zahtev dužnika, odnosno utvrdi daje poverilac bio u zabludi u pogledu mogućnosti dužnika da u utvrđenom roku neće moći da izvrši svoju obavezu, onda se poverilac može koristiti pravima o prigovoru neispunjenja ugovora (čl. 122. i 123. ZOO), kao i pravima utvrđenim odredbama o raskidu ugovora o neispunjenju (čl. 124. do čl. 131. ZOO), čekajući dospelost roka u kome je dužnik obavezan da izvrši svoju obavezu.

Sudska praksa Raskid ugovora zbog neispunjenja bez ostavljanja naknadnog roka za ispunjenje Ako je iz ponašanja dužnika očigledno da neće ispuniti obavezu, ili zbog prirode obaveze poverilac nema pravni interes za ispunjenje obaveze posle roka, ugovor se može raskinuti i bez ostavljanja naknadnog primerenog roka za ispunjenje obaveze. Iz obrazloženja Kako je navedeni ugovor zaključen radi isporuke publikacija iz 1999. godine, a do trenutka zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom tužilac nesporno nije predao tuženom navedene publikacije, to je iz samog ponašanja tužioca očigledno da on svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadno ostavljenom primerenom roku, uz posebno ukazivanje da tuženi više i nema interesa za izvršenje navedene obaveze od strane tužioca, jer se radi o publikaciji koja je vezana za određenu kalendarsku godinu, koja je davno istekla te stoga ni sam tuženi nema pravnog interesa za dobijanje navedene publikacije. Pri činjenici daje ugovor zaključen za 1999. godine i daje ugovorom predviđeno pretplatno plaćanje ce-ne, a da do dana zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom nijedna od ugovornih strana nije izvršila svoje ugovorne obaveze i naprotiv tuženi više i nema nikakav pravni interes da se izvrši obaveza koja je zbog svoje prirode izgubila svaki značaj za tuženog, to je navedeni ugovor postupanjem stranaka iskazanim kroz kon-kludentne radnje raskinut, pa stoga i nije osnovano potraživanje tužioca na ime neizmirene cene. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 14543/05 od 1.3.2006. godine); Odustanak od ugovora kada dužnik padne u docnju Kada dužnik padne u docnju stvar je poverioca da li će prihvatiti naknadnu isporuku ili će odustati od ugovora. Prema obrazloženju Sporno je bilo među strankama da lije tužilac mogao, kada mu je tuženi nudio isporuku predmetne robe, nakon pada u docnju, da odbije prijem robe, i da li ugovorena klauzula ,,ekskluziv" u konkretnom slučaju može imati sudsku zaštitu. Razmatrajući sporna pitanja, prvostepeni sud je našao daje tuženi kao prodavač ostao veran ugovoru, jer daje naknadno nudio isporuku robe tužiocu te je, shodno tome, kao i činjenici daje klauzula ,,ekskluziv" ništavna po našim pozitivno pravnim propisima, odbio tužbeni zahtev. Ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda drugostepeni sud nije mogao prihvatiti. Drugostepeni sud, suprotno pravnom shvatanju prvostepenog suda, nalazi d,a u konkretnom slučaju tuže ni nije bio veran odredbama ugovora. Naime, tuženi je izričito svojim pismom od 11. marta_______. godine saopštio tužiocu da neće ispuniti svoju ugovornu obavezu. Prema tome, tužilac je bio ovlašćen da i bez davanja naknadnog roka odustane od ugovora i traži naknadu štete. Istina nakon isteka roka za izvršenje ugovora došlo je 160

do sastanka među strankama na kome se raspravljalo o isporuci preostale količine robe, ali do sporazuma među strankama nije došlo. Dos leđno izloženom, pogrešan je stav prvostepenog suda daje tužilac prekršio ugovornu obavezu kada je odbio da primi naknadno ponuđenu isporuku robe, sa razloga što kada dužnik padne u docnju stvar je poverioca da li će tražiti ili prihvatiti naknadnu isporuku robe, ili će odustati od ugovora. Tužilac je odustao od ugovora, te se naknadno nuđenje isporuke od strane tuženog, samo može smatrati kao ponuda za zaključenje novoga ugovora, a nikako ispunjenje ugovora u pitanju. Isto tako ni stav prvostepenog suda daje ugovorna klauzula „ekskluziv" ništavna ne može se prihvatiti. Naime, članom 52. Osnovnog zakona o prometu robom (raniji zakon - prim. DV), zabranjeno je međusobno sporazumevanje privrednih organizacija radi postizanja monopolskog položaja na tržištu. Pod zabranjenim sporazumevanjem u smislu ovih propisa, smatraju se dogovori: o podeli tržišta, o cenama na tržištu, ograničavanju obima proizvodnje ili korišćenje kapaciteta, a sve pod uslovima da se istim dogovorima postiže ili može postići monopolski položaj jedne radne organizacije u odnosu na druge privredne organizacije ili potrošača. Prema tome, monopol je, u stvari, na određen način povreda dobrih poslovnih običaja i poslovnog morala, te je cilj gore navedenih propisa zaštita privrede u celini, tj. zaštita normalnog odvijanja poslova na tržištu, odnosno dejstva tržišnog mehanizma, u čemu je uključena i zaštita potrošača. Dosledno izloženom, u konkretnom slučaju, ne može biti govora da bi klauzulom o ekskluzivnoj prodaji određenog artikla, odnosno vrste tog artikla, tužilac mogao postići monopolski položaj u odnosu na druge radne organizacije, jer tuženi i nije jedini proizvođač predmetne robe, te su druge radne organizacije mogle nabavljati istu tu vrstu robe i od drugih proizvođača, i svoje proizvode plasirati na tržište, lojalno konkurišući tužiocu. Polazeći od pogrešnog pravnog stanovišta, prvostepeni sud je propustio da utvrdi činjenice važne zapresuđenje u ovoj pravnoj stvari. Naime, tužilac traži utuženi iznos na ime naknade štete. Prvostepeni sud je propustio da utvrdi da li je tužilac zbog neispunjenja ugovora pretrpeo štetu i u kojoj visini (prema odluci VPS, SI. 1172/71).

Raskidanje ugovora pre isteka roka (cl. 128. ZOO) Za razliku od odredaba prethodnog člana, po kome poverilac može raskinuti ugovor i bez ostavljanja dužniku naknadnog roka za ispunjenje - ako iz dužnikovog držanja proizilazi da on neće ispuniti svoju obavezu ni u naknadnom roku, odredbe člana 128. ZOO imaju u vidu pretpostavku, koju na osnovu svih relevantnih okolnosti izvodi poverilac, da ako druga strana očigledno neće ispuniti svoju obavezu iz ugovora, da može raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete. I u ovom slučaju radi se o mogućnosti raskida ugovora pre isteka roka za ispunjenje obaveza, ako je očigledno da druga strana neće ispuniti svoju obavezu iz ugovora. Ta činjenica "očigledno" utvrđuje se prema svim okolnostima koje su od uticaja za zaključenje da jedna strana neće ispuniti svoju obavezu iz ugovora, ne samo do ugovorenog roka, već i kasnije - ako bi se toj strani ostavio neki primereni rok za ispunjenje obaveze. Tako, ako je ugovor zaključen pod određenim uslovima i ako strana koja treba da ispuni taj uslov to izbegava ili nije u mogućnosti da ga ispuni, druga strana može tražiti raskid ugovora. U građevinarstvu, na primer, u jednom slučaju kod ugovora o građenju, stranke su ugovorile da će izvođač radova izvesti sve ugovorene radove u određenom roku, ali kako je izvođač u međuvremenu zaključio nove ugovore sa drugim investitorima i njima posvetio više pažnje u izvršenju preuzetih obaveza, očigledno je bilo da izvođač radova, s obzirom na svoju tehniku i broju radnika kojima je raspolagao, ne bi bio u mogućnosti da izvrši obaveze prema naručiocu u ugovorenom roku, pa postoje stalno odlagao izvršenje svoje obaveze ispunjenja, naručilac je imao pravo da raskine ugovor i da traži naknadu štete. Naime, iako je u ugovoru stranaka i stajalo da ne održavanje roka, bilo sa koje strane, ne može biti razlog za raskid ugovora, to ne znači da bi izvođač zbog toga mogao ispunjenje svoje obaveze da odlaže u nedogled, pošto bi to bilo protivno ne samo načelu poštenja i savesnosti, već i načelu sigurnosti pravnih poslova na tržištu.

Raskidanje ugovora sa uzastopnim obavezama (cl. 129. ZOO) Iz odredaba ovog člana može se zaključiti da kada nisu u pitanju deljive obaveze - kada ni jedna od njih nije kvalifikovana kao posebna celina, pravila iz stava prvog ovog člana odnose se, odnosno primenjuju na obaveze u pogledu svih obročnih davanja, pa i onih već ispunjenih obaveza. Uslov za raskid ugovora nalazi se u recima "ako je iz datih okolnosti očigledno da ni one neće biti ispunjene". Naime, kod postojanja obaveza iz ugovora o uzastopnim ispunjenjima, ročnih ispunjenja, kad jedna strana, dužnik, ne ispuni jednu obavezu, druga strana može u razumnom roku raskinuti ugovor u pogledu svih budućih obaveza ali, kao stoje naglašeno, samo ako postoji ozbiljna pretpostavka koja upućuje na zaključak da dužnik očigledno neće ispuniti svoje svoje buduće obaveze, obaveze koje dospevaju u određenim rokovima. 161

Bitan uslov za raskid ugovora po ovom osnovu je da su stranke ugovorile da će jedna od njih izvršavati svoje obaveze sukcesivno, u tačno određenim vremenskim rokovima, dakle u ratama ili obrocima. Ako u tako ugovorom utvrđenim uslovima dužnik ne ispuni jednu obavezu, bilo prvu ili koju drugu dospelu obavezu, a iz određenih okolnosti očigledno proizilazi da neće biti biti u mogućnosti da ih izvrši, bilo iz subjektivnih ili objektivnih razloga, poverilac može (relativno pravo), u razumnom roku, raskinuti ugovor u pogledu svih budućih obaveza. Za razliku od obaveze koja nije deljiva, kod koje svi obroci predstavljaju celinu, gde je interes poverioca da se obaveza u tom obliku i izvrši u celini, gde zakašnjenje u izvršenju i jednog obroka čini poverioca nezainteresovanim za izvršenje ostalih obroka, i kada, pošto je ugovor raskinuo, vraća ono što je po tom osnovu primio (stav drugi ovog člana - "ako njihovo ispunjenje bez izostalih ispunjenja nema interesa za nju"), kod uzastopnih obaveza, koje ne predstavljaju celinu, primljeno izvršenje se ne vraća ako ono predstavlja potraživanje poverioca po osnovu datog. Iz navedenog se zaključuje, prvo, (kod primene stava prvog ovog člana) da dužnik blagovremeno nije ispunio svoju dospelu obavezu po osnovu ispunjenja uzastopnih obaveza, drugo, da se radi o ostalim uzastopnim obavezama čije ispunjenje ne želi primiti i treće, da postoje okolnosti koje očigledno upućuju na zaključak da i preostale obaveze neće biti ispunjene, a u slučaju primene stava drugog ovog člana, da poverilac može raskinuti ugovor ne samo u pogledu budućih obaveza, nego i u pogledu već ispunjenih obaveza, ako njihovo ispunjenje bez izostalih ispunjenja nema interesa za nju. Razlika je očigledna, jer kod drugog slučaja svi obroci predstavljaju jednu celinu, pri čemu ne ispunjenje jednog obroka čini nedostatak ćele stvari, kao bitnog sastojka ugovora. U slučaju daje poverilac primio neku od dospelih obaveza, a raskinuo je ugovor iz razloga koji mu za to daju pravo, primljeno ispunjenje zadržava samo u obimu svojih ispunjenih obaveza, a u suprotnom vraća primljeno po osnovu neosnovanog obogaćenja, s tim što ima pravo da zbog dužnikove docnje od ovoga naplati štetu koja je nastala iz te dužnikove docnje. Kod nedeljivih obaveza, odnosno nedeljivih uzastopnih obaveza, kada se ugovor raskida i u pogledu budućih obaveza, ako njihovo ispunjenje predstavlja celinu, te zbog toga poverilac nije više zainteresovan za predmet ugovora, primljeno se, po pravilu vraća, uz naknadu troškova poveriocu koji su nastali zbog docnje dužnika. U svakom slučaju, za pravilnu primenu odredaba ovog člana je da se ugovor može raskinuti samo u slučajevima, prvo, "ako je iz datih okolnosti očigledno da ni one (buduće obaveze) neće biti ispunjenje" i, drugo, "ako njihovo ispunjenje bez izostalih ispunjenja nema interesa za nju" (drugu stranu). Kod navedenih slučajeva dužnik može održati ugovor na snazi ako poveriocu da odgovarajuće obezbeđenje - da će preostale udele izvršavati u određenim, možda novim rokovima, ako to poverilac prihvati. To obezbeđenje se odnosi na davanje garancije od strane trećeg solventnog lica, banke, davanja hipoteke i slično, naravno, i u ovom slučaju, ako to poverilac prihvati, odnosno ako je to obezbeđenje stvarna garancija da će dužnik ispuniti svoju obavezu uzastopnih ispunjenja.

Sudska praksa Raskidanje ugovora zbog neispunjenja (neka sporna pitanja u primeni materijalnog prava u odlukama privrednih (trgovinskih) sudova - čl. 124. do 129. - informacija): Rešavajući sporove nastale povodom neispunjenja ugovornih obaveza iz dvostranih ugovora, privredni sudovi često u izrekama svojih presuda kojim usvajaju tužbeni zahtev, navode da se određeni ugovor raskida i da se obavezuje tužena strana da vrati ono stoje od tužioca primila. Najčešće, rečje o ugovoru o kupoprodaji, gde je kupac primio robu a nije platio cenu, ili o obrnutoj situaciji, gde je kupac avansno platio cenu a prodavač mu nije isporučio robu. Viši privredni sud u žalbenom postupku uglavnom ne obraća pažnju na takvu izreku presude u kojoj je uneta formulacija, - da se ugovor raskida. Članom 124. ZOO izričito je propisano, da kada jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može raskinuti ugovor prostom izjavom. To znači da se u slučaju raskidanja ugovora zbog neispunjenja, ugovor raskida prostom izjavom a ne sudskom odlukom. Nema potrebe da sudska presuda u izreci sadrži konstataciju da je ugovor raskinut. Tada bi u tom delu presuda bila utvrđujuća (deklarativna). Međutim, u ovom slučaju unošenje takve konstatacije u izreku presude nije pravilno ako se uzmu u obzir i odredbe člana 187. ZPP,jerje kod tužbe za utvrđenje, neophodno da tužilac za to ima poseban pravni interes (tužbeni zahtev kojim se traži da sud utvrdi daje ugovor raskinut). Takav pravni interes u opisanoj situaciji obično ne postoji, jer se suština spora sastoji u tome što tužilac traži da mu tuženi vrati robu ili mu vrati novac koji je primio na ime kupoprodajne cene (član 132. ZOO), što je predmet dela tužbe odnosno tužbenog zahteva za osudu na činidbu. Pitanje raskidanja ugovora, odnosno da li su ispunjeni zakonski uslovi za raskidanje ugovora prostom izjavom, je deo činjeničnog pravnog sklopa od koje zavisi odluka o zahtevu za osudu na činidbu i ceni se prema odredbama iz člana 162

124. - 132. ZOO o čemu bi sud trebalo precizno da se izjasni u obrazloženju presude. Prema tome, u izreci presude mora biti sadržana samo odluka po zahtevu za vraćanje robe odnosno novca (naknada štete) i u slučaju usvajanja tužbenog zahteva presuda je uvek kondemnatorna. Sve što je napred rečeno za raskidanje ugovora zbog neispunjenja prostom izjavom u skladu sa članom 124. ZOO važi i slučajevima iz člana 125. ZOO (kad je ispunjenje o roku bitan sastojak ugovora), člana 126 (kad ispunjenje o roku nije bitni sastojak ugovora), člana 127 (raskidanje ugovora bez ostavljanja naknadnog roka), člana 128 (raskidanje ugovora pre isteka roka) i člana 129. ZOO (raskidanje ugovora sa uzastopnim obavezama) - (prema Informaciji br. 2. Odeljenja sudske prakse Višeg privrednog suda u Beogradu).

Dužnost obaveštavanja (cl. 130. ZOO) Prema odredbi ovog člana proizilazi daje poverilac, zbog neispunjenja dužnikove obaveze, kad raskida ugovor, dužan uvek to da saopšti dužniku bez odlaganja. To se ima shvatiti tako da poverilac pismenim ili na drugi ugovoreni način saopštava dužniku da raskida ugovor zbog neizvršenja njegove obaveze, a ne da će raskinuti ugovor, ali da to mora učiniti odmah, bez odlaganja, tj. u momentu nastanka uslova za raskid ugovora. Pri tom se postavlja pitanje da li se to saopštenje odnosi na sve oblike raskida ugovora ili samo na neke, ako je u nekim članovima to izričito navedeno. Odgovor je da se ovo pravilo ne primenjuje kod onih ugovora za koje je zakon propisao da prestaju samim nastupanjem određenih okolnosti, koji su ništavi, odnosno koji su zaključeni protivno prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. U tim slučajevima, pošto se radi o apsolutno ništavim ugovorima, ne postoji bilo čija obaveza obaveštavanja jedne ili obe ugovorne strane da je ugovor ništav i da ne proizvodi bilo kakvo dejstvo, jer je ugovor poništen po samom zakonu. I u članu 125. stav 1, kod ispunjenja o roku bitnog sastojka ugovora, ugovor se raskida po samom zakonu kad dužnik ne ispuni obavezu u određenom roku. U tom slučaju poverilac nije dužan da o toj činjenici obaveštava dužnika, osim ako želi da ugovor održi na snazi, kako je to propisano odredbama stava 2. istog člana. Kod ostalih slučajeva, kada su u pitanju relativno ništavi ugovori, obaveza obaveštavanja o raskidu ugovora uvek postoji, jer druga strana mora znati o postojanju te činjenice, kako bi, eventualno, iskoristio kakvo pravo koje mu zakon omogućava da nastavi sa izvršenjem obaveza. Tako, na primer, u odredbama člana 126. ZOO propisano je da dužnik zadržava pravo da i posle isteka ugovora ispuni svoju obavezu, sa čime se poverilac može saglasiti, ali ako na to pristane mora dužniku ostaviti primereni rok za ispunjenje. I u drugim slučajevima, kao što je to slučaj kod ostalih odredaba ugovora zbog neispunjenja (čl. 125. st. 2. do cl. 129. ZOO), dužnik se mora obavestiti o nastupilom događaju zbog koga se ugovor može raskinuti, kako bi mu se stavilo do znanja da je pao u docnju i da će zbog toga nastupiti pravne posledice naknade eventualne štete, vraćanje onog stoje dato i dr.

Kad se ugovor ne može raskinuti (čl. 131. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se na one ugovore čije neznatno ispunjenje preostale obaveze ne ugrožava interese druge strane, koja je primila delimično ispunjenje, zbog čega se ugovor pod tim uslovima ne može raskinuti. Pojam neispunjenja neznatnog dela obaveze može se tumačiti tako da se odnosi samo na one ugovore koji su u pretežnom delu izvršeni, a preostali deo nije od značaja za funkcionisanje stvari koja je bila predmet ugovora. U pitanju je, dakle, ugovor koji je delimično izvršen, ali u pretežnom delu, gde funkcionalnost tog izvršenja ne dovodi u pitanje ostvarenja cilja zbog koga je ugovor zaključen. U nekim slučajevima se neispunjenje preostalog, manjeg dela obaveze, ne smatra neznatnim delom - ako predstavlja ozbiljnu i nepremostivu smetnju za pravilno funkcionisanje glavne stvari, u kom slučaju i ako je u pitanju mali deo, ugovor se može raskinuti i dužniku vratiti do tada ispunjeni deo obaveze. Naime, neisporučeni deo ne može se smatrati neznatnim delom ako se zbog tog malog dela ne može uspostaviti funkcionalnost glavne stvari koja je bila predmet ugovora. U tom slučaju bi se radilo o delimičnom ispunjenja ugovora, za koji postoje pravila o rešavanju odnosa stranaka iz takvog ugovora. Neznatna obaveza se ne odnosi na sporednu obavezu iz ugovora, već na obavezu koja je nedeljiva sa glavnom stvari, jer se reci "neznatni deo" vezuju za glavnu stvar. Kada bi se taj izraz drukčije tumačio onda bi ugovor stranaka imao više predmeta, od kojih bi svaki predstavljao posebnu celinu, pa bi se ugovor u tom smislu i izvršavao. U svakom slučaju, ako nastane spor, sud bi morao da utvrđuje bitnost neispunjenja neznatnog dela obaveze, odnosno da utvrdi da li je taj tzv. neznatni deo od suštinskog značaja za funkcionisanje stvari koja je u pretežnom delu izvršena, pa ako utvrdi da se o tome radi, dužnika će obavezati, već prema postavljenom tužbenom zahtevu, da ispuni i tu svoju obavezu, a drugu stranu, eventualno, da uputi na traženje naknade štete ako bi zbog neispunjenja takve obaveze dužnika za tu stranu nastala šteta. 163

Ako dužnik ne ispuni svoju obavezu ispunjenja u odnosu na neisporučeni tzv. neznatni deo, a utvrđeno je da taj deo predstavlja bitni sastojak glavne stvari koja je bila predmet ugovora, druga strana može raskinuti ugovor, s tim što se pretpostavlja daje o svim tim okolnostima dužnik ranije bio upoznat.

Sudska praksa "Delimično neispunjenje ugovorne obaveze može biti razlog za raskid ugovora, kada druga strana usled toga ne ostvaruje iz ugovora onu korist koja u takvoj situaciji normalno sleduje, čime se u suštini osujećuje cilj ugovora " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 552/95).

Dejstvo raskida (čl. 132. ZOO) Ovim članom je postavljeno nekoliko pravila kojih se stranke moraj pridržavati ako dođe do raskida ugovora. Prvo pravilo se odnosi na one dvostrane ugovore koje stranke raskidaju svojom voljom, tj. voljom koja je postojala i u vreme njihovog zaključenja - da se ugovor zaključi kad su ugovorne strane saglasne o bitnim sastojcima ugovora, ako postoji osnov za njegovo zaključenje, kao i drugi uslovi propisani zakonom. Ali kada ti elementi po zaključenju ugovora otpadnu, naročito ako otpadne osnov za zaključenje ugovora, otpada i svrha postojanja zaključenog ugovora, pa samim tim prestaju prava i obaveze iz tog ugovora, jer ako osnov ne postoji ne postoji ni ugovor. Pravilo je da stranke koje su saglasno raskinule ugovor nisu oslobođenje od obaveze naknade štete. Njihova volja za raskid ugovora proizvodi pravno dejstvo raskida ugovora, ali oni nisu ravnopravni u pogledu preostalih obaveza koje se iskazuju kroz oblik naknade štete za neizvršenje tih obaveza. Kod raskida ugovora svaka strana je subjektivno i materijalno odgovorna za preuzete obaveze u onom obimu koji nije izvršila, a trebalo je da ih izvrši, pri čemu jedna od tih stranaka ima više prava, odnosno obaveza, pa to postaje osnov za naknadu štete, o čemu ukazuje stav prvi ovog člana. Naime, ukoliko ugovorne strane raskinu ugovor on ih oslobađa njihovih obaveza, tj. izvršenja konkretnih radnji iz ugovora, ali ih ne oslobađa obaveze naknade štete. Naknada štete ima za svrhu da strana koja je više odgovorna za raskid ugovora naknadi štetu poveriocu u obimu koji poverioca dovodi u stanje u kome bi se on nalazio da je ugovor u potpunosti izvršen. Raskidom ugovora saglasnošću obeju ugovornih strana ne gubi se, dakle, i pravo na naknadu štete. Naravno, stranke se mogu dogovoriti i da kod ovog oblika prestanka ugovora, odustanu od obaveze naknade štete, jer one mogu svoje odnose uređivati na način koji njima odgovara. U slučaju da je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, osim ako nije bilo obostranog davanja, u kom slučaju uzajamna davanja se vraćaju po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora. Pri tom se misli na odredbe koje regulišu nemogućnost ispunjenja kod dvostranih ugovora (čl. 137. i 138. ZOO), zatim na odredbe o prekomernom oštećenju (čl. 139. ZOO), kao i na odredbe o zelenaškim ugovorima (čl. 141. ZOO), mada se neka rešenja nalaze i kod opštih uslova formularnih ugovora i ustupanja ugovora. Stav 4. člana 132. ZOO ima u vidu naknadu za korist koju je u međuvremenu imala ona strana koja dugu je. Obim tog vraćanja zavisi od dužine vremena u kome je dužnik koristio dugovanu stvar, pa ako se radi o nov čanom iznosu, strana koja vraća novac dužna je pored dugovanog iznosa novca platiti i zateznu kamatu od dana ] kada je primila isplatu, kako to regulišu odredbe stava 5. istog člana. U drugim slučajevima vraćanja onog što se duguje, podrazumeva pored vraćanja glavne stvari i vraćanje koristi koje su od korišćenja te stvari ostvarene, kao na primer kod korišćenja zakupljene stvari vraća se pored zakupljene stvari i vrednost koja je ostvarena nje nim korišćenjem ili, ako se koristi voćnjak onda se pored vraćanja voćnjaka u državinu naknađuje i korist koju je dužnik ostvario u određenom periodu, odnosno od dana kada je nastupila docnja do dana vraćanja stvari.

Sudska praksa Neizvršenje ugovora o školovanju na vojnoj akademiji Prekid školovanja na Vojnoj akademiji na lični zahtev, smatra se odbijanjem nastavka školovanja, i time konstituiše obaveza naknade troškova nastalih školovanjem na Vojnoj gimnaziji. Iz obrazloženja: ,,Prvotuženi je završio Vojnu gimnaziju u predviđenom roku, a nakon toga upisao Vojnotehničku akademiju i nastavio školovanje. O nastavku školovanja na VTA zaključenje drugi ugovor između Generalštaba VJ i prvotuženog, kojim je regulisano na istovetan način kao i prethodnim ugovorom daje obaveza Vojske Jugoslavije da tuženom obezbedi besplatno školovanje, a propisana je obaveza prvotuženog da u slučaju prekida školo164

vanja na lični zahtev ili odbijanja da stupi u profesionalnu vojnu službu po završetku školovanja ili ako ne provede onoliko vremena koliko je propisano Zakonom o VJ, naknadi troškove školovanja tužiocu. Prvotuženi je pismenom molbom od 23.7.1999. godine zatražio prekid školovanja na VTA navodeći da nije zadovoljan uslovima studiranja, te je u vezi toga doneta Naredba načelnika VTA VJ od 27.7.1999. godine, kojom je prvotuženi otpušten sa školovanja kao student prve godine po svojoj molbi. Na bazi tako utvrđenog činjeničnog stanja nižeš tepeni sudovi izvode zaključak daje ugovor o školovanju prvotuženog u Vojnoj gimnaziji u celosti izvršen, jer su obe ugovorne strane izvršile svoje ugovorne obaveze. Kako je prvotuženi završio Vojnu gimnaziju i nakon toga upisao VTA i nastavio školovanje, nisu ispunjeni uslo-vi za primenu čl.3. ugovora zaključenog među strankama o školovanju prvotuženog u Vojnoj gimnaziji po kojoj bi on bio u obavezi da tužiocu naknadi troškove školovanja u njoj. Ovakvo pravno stanovište nižestepenih sudova se ne može prihvatiti. Iako je po završetku Vojne gimnazije prvotuženi upisao Vojno tehničku akademiju i u vezi tog školovanja zaključio novi ugovor o školovanju na toj akademiji, radi se o jedinstvenom osnovu i obavezi prvotuženog da završi kompletno školovanje, pored Vojne gimnazije i Vojnu akademiju i stupi u profesionalnu vojnu službu i u njoj ostane onoliko vremena koliko je propisano Zakonom o Vojsci Jugoslavije. Upis na Vojnu akademiju posle završene Vojne gimnazije, a nakon toga prekid školovanja na lični zahtev, smatra se odbijanjem daljeg nastavljanja školovanja a samim tim i nastaje obaveza da se plate troškovi školovanja u Vojnoj gimnaziji zbog neizvršenja ugovora. Podnošenje molbe od strane prvotuženog za prekid školovanja na VTA predstavlja u stvari njegov zahtev da se ugovor o njegovom daljem školovanju raskine, stoje i prihvaćeno od strane tužioca donošenjem Naredbe od 27.7.1999. godine kojom se prvotuženi otpušta sa školovanja na VTA. Sledstveno tome, u smislu čl. 132. st. 2. ZOO kod raskida ugovora ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono stoje dala. U ovom slučaju tužilac ima pravo da traži naknadu troškova školovanja od prvotuženog u Vojnoj gimnaziji, od tuženih kao solidarnih dužnika, po prvom ugovoru koji se odnosi na školovanje prvotuženog u Vojnoj gimnaziji." (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2929/06 od 8.2.2007. godine); Raskid ugovora i vraćanje kupoprodajne cene kada je plaćanje izvršeno u obveznicama stare devizne štednje Kada je kupoprodajna cena plaćena u obveznicama stare devizne štednje, kupac iz ugovora o prodaji društvenog kapitala ima pravo da traži samo povraćaj datih obveznica stare devizne štednje ukoliko je zahtev za restituciju osnovan Iz obrazloženja Iz stanja u spisimaproizilazi da su tužilac-protivtuženi (u daljem tekstu tužilac) i tuženi dana 03.07.2003. godine zaključili Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije koji je overen kod opštinskog suda u B. 03.07.2003. godine. Tužilac tužbom traži raskid navedenog Ugovora, po kome je tuženi kupio društveni kapital za kupoprodajnu cenu koja je uplaćena nakon zaključenja Ugovora nedospelim obveznicama stare devizne štednje. Kako tuženi nije ispunio obavezu investiranja, ni obaveze po osnovu rada, a nije obezbedio ni kontinuitet poslovanja u osnovnoj delatnosti koju je subjekt privatizacije obavljao na dan aukcije, tužilac je nakon više opomena obavestio tuženog da raskida Ugovor. Tužbenim zahtevom tužilac je tražio da se utvrdi daje Ugovor raskinut i da će odluka suda biti osnov za brisanje upisa promene strukture kapitala i vlasništva u registarskom ulošku. Tuženi je u odgovoru na tužbu postavio protivtužbeni zahtev za povraćaj kupoprodajne cene u iznosu od 5.011.000,00 dinara sa kamatom od dana podnošenja protivtužbe, navodeći da ni sam ne želi da ostavi na snazi ugovor o prodaji društvenog kapitala, jer za to nema ni materijalni ni pravni interes, daje od aprila 2004. onemogućen da upravlja subjektom privatizacije, obzirom da mu je to pravo oduzeto od grupe radnika koji su proglasili vanredno stanje. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a odbio protivtužbeni zahtev nalazeći da iz stanja u spisima proizilazi daje raskinut Ugovor o privatizaciji, za šta su se stekli zakonom predviđeni us lovi, kao i da tuženi nema pravo na povraćaj zahtevanog novčanog iznosa od 5.011.000,00 dinara sa kamatom, jer takvo pravo tuženog ne proizilazi iz zaključenog Ugovora i važećih propisa. Odredbom čl. 132. st. 2. ZOO, na koju se tuženi poziva, regulisano je da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično ima pravo da joj se vrati ono stoje dala. Tuženi ni u žalbi ne osporava daje kupoprodajnu cenu namirio u celini u obveznicama stare devizne štednje i da ima pravo na vračanje onoga što je dao. Međutim, tuženi protivtužbenim zahtevom ne potražuje date obveznice stare devizne štednje, zbog čega je pravilan zaključak prvostepenog suda da iz utvrđenog ne proizilazi pravo tužioca ria povraćaj utuženog novčanog iznosa, jer ugovorena cena nije plaćena u novcu. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 10605/05 od 12.1.2006. godine); 165

Dejstvo raskida ugovora Raskidom ugovora, strana koja je primila novac po osnovu tog ugovora, obavezna jeda pored njegovog vraćanja, plati i zateznu kamatu od dana primanja isplate nezavisno od krivice stranaka za raskid ugovora. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja, kao kupac i tuženi, kao prodavač, dana 29.07.1994. godi ne zaključili su ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora u______, na_____, za ukupnu kupoprodajnu cenu od 50.825,00 dinara, i to tako da tužilja odmah na dan zaključenja ugovora isplati 15.250,00 dinara, a ostatak do 50% od ugovorene cene do 18.02.1994. godine, a preostalih 50% najkasnije do dva meseca pre završetka objekta. Kasnijim aneksima osnovnog ugovora, stranke su sporazumno utvrđivale više cene za ovaj lokal i koliko je dotadašnjim uplatama tužilja kupila kvadratnih metara ovog lokala. Na ime otplate kupoprodajne cene, tužilja je tuženom uplatila ukupno 112.340,80 dinara. Dana 15.11.1999. godine tuženi je tužilji dostavio pismo kojom je obavestio daje ugovor jednostrano raskinut, pošto nije ispunila obavezu plaćanja po ovom ugovoru, te daje potrebno da mu dostavi broj žiro računa na koji će joj vratiti uplaćena sredstva na ime kupoprodajne cene. Ocenom izvedenih dokaza, sud je utvrdio daje prava volja ugovornih strana prilikom zaključenja navedenog ugovora bila da predmetni lokal bude na uglu poslovne zgrade i da ima tri staklena zida, i to tako da zid prema pasažu bude stakleni i da kasnije izmene u projektu i izvođenju lokala mogu uslediti samo kao ispunjenje želje tužilje kao kupca. Ovakvo rešenje je postojalo u idejnom projektu objekta. Međutim, u glavnom projektu, a i kasnije, došlo je do izmene pasažnog zida, kao staklenog i na njegovo mestoje postavljen pun zid od opeke, a u martu 1998. godine tuženi izgrađuje još tri lokala u pasažnom prolazu, čime je predmetni lokal izgubio svoju prethodnu poziciju i time svoju namensku i tržišnu vrednost. Doziđivanjem ovih lokala bitno je narušena suština lokala koji je predmet kupoprodaje, te kada je na licu mesta, krajem 1998. godine, videla daje izgradnjom novih lokala popunjen pasaž na koji je predmetni lokal trebalo da gleda, tužilja je prestala sa uplatama obroka kupoprodajne cene i po prijemu pisma tuženog, pokrenula je ovaj parnični postupak. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, donoseći odluku kao u izreci prvostepene presude, kojom je ugovor o kupoprodaji raskinut krivicom tuženog, a tuženi obavezan na povraćaj kupoprodajne cene sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada je tužilja vršila isplatu tuženom pojedinih obroka, pa do isplate, što je u skladu sa odredbama člana 132. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, s obzirom da je ugovor raskinut, strana koja je primila novac po osnovu tog ugovora, obavezna je da pored njegovog vraćanja, plati i zateznu kamatu od dana primanja isplate, nezavisno od krivice stranaka za raskid ugovora. Krivica je bitna za odluku o zahtevu tužilje za naknadu štete, o čemu će prvostepeni sud naknadno odlučivati, a prema utvrđenom činjeničnom stanju, do raskida ugovora je došlo krivicom tuženog koji je bez saglasnosti tužilje, nakon prezentiranja idejnog projekta, vršio izmene u glavnom projektu, a zatim i nadalje doziđivanjem novih lokala i to bez saglasnosti tužilje. Tim promenama znatno je umanjena namenska i tržišna vrednost lokala koji je bio predmet pomenutog kupoprodajnog ugovora, zbog čega je tužilja prestala sa daljom otplatom kupoprodajne cene. Takođe je pravilan zaključak nižestepenih sudova da činjenica što tužilja nije dostavila žiro račun tuženom, ne znači da je ista odbila da primi novac, te da je time pala u poverilačku docnju u smislu člana 325. ZOO, a tuženi se mogao osloboditi svoje obaveze i uplatom u sudski depozit. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2860/05); Raskidanje ugovora zbog neispunjenja Raskidom ugovora stranaka, koja je izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono stoje dala. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su zaključile pismeni overeni ugovor o prodaji nepokretno-sti 4.2.2003. godine Ov. br. 2659/2003, po osnovu koga je tužilja, kupac, kupila od tuženog, prodavca, nepo-kretnosti bliže označene članom 1. ugovora. Članom 2. ugovoreno plaćanje kupoprodajne cene je obročno, u dva anuiteta, prvi deo u iznosu od 8.500 eura odmah, pri zaključenju ugovora, a drugi deo 9.000 eura do 30.6.2003. godine. Istim članom ugovora ugovorne strane su se saglasile da ukoliko dođe do neisplate drugog anuiteta prodajne cene, odnosno do neisplate ukupne prodajne cene, da će se ugovor smatrati raskinutim, čime prodavač stiče pravo na povraćaj vlasništva na nepokretnosti iz člana 1. ugovora, dok kupac stiče pravo na povraćaj isplaćenog dela kupoprodajne cene umanjenog za 10% na ime štete koju je pretrpeo prodavač. Isto tako je utvrđeno daje tužilja 22.4.2003. godine putem advokata uputila tuženom pismo kojim ga obaveštava da neće moći isplatiti preostali deo kupoprodajne cene, da se ugovor smatra raskinutim i da traži povraćaj datog novca. Tako je, a prema zaključenom ugovoru 30.6.2003. godine, nastupio raskidni uslov. 166

Kako tuženi nije postupio u skladu sa navedenom odredbom člana 2. ugovora o prodaji nepokretnosti, to je tuži Ij a u tužbi podnetoj sudu 21.11.2003. godine postavila zahtev da se utvrdi daje ugovor raskinut i tuženi prodavač obavezan da tužilji, kao kupcu, vrati prvi deo datog iznosa na ime kupoprodajne cene umanjen za 10% na ime štete kojujepretrpeo tuženi prodavač, stoje 7.650 eura u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom. Polazeći od ovih činjenica nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su tuženog obavezali da tužilji vrati sporni iznos umanjen za ugovorenih 10% na ime prvog dela isplate kupoprodajne cene. Naime, strane u obligacionom odnosu dužne su da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje, a obaveza se može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona (član 17. ZOO). U konkretnom slučaju stranke su se članom 2. ugovora o prodaji nepokretnosti saglasile se da će se ugovor smatrati raskinutim ukoliko dođe do neisplate drugog anuiteta kupoprodajne cene, odnosno do neisplate ukupne kupoprodajne cene. U konkretnom slučaju, tužilja nije isplatila drugi anuitet kupoprodajne cene, što znači daje pravilan zaključak nižestepenih sudova daje ugovor o prodaji nepokretnosti kojeg su stranke zaključile 4.2.2003. godine, raskinut. Raskidom ugovora stranaka, koja je izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono stoje dala (član 132. ZOO), pa kako su se stranke navedenom odredbom člana 2. ugovora, sporazumele da raskidom ugovora prodavač stiče pravo na povraćaj vlasništva na nepokretnosti, a kupac stiče pravo na povraćaj isplaćenog dela kupoprodajne cene, umanjenog za 10% na ime štete kojujepretrpeo prodavač, to su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje i obavezali tuženog da joj isplati dinarsku protivvrednost 7.650 eura sa kamatom. Navodi revizije o razlozima zbog kojih je tužilja pre nastupanja raskidnog uslova obavestila tuženog da neće moći isplatiti drugu ratu, daje tuženi dobij eni novac potrošio odmah na drugu prodaju i da nema para da tužilji vrati, bez uticaja je na odlučivanje o obavezi tuženog u pogledu vraćanja datog nakon raskida ugovora, pa s toga i tvrdnja da su nižestepeni sudovi sa ovih razloga pogrešno primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev usvojili. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1033/06); Raskid ugovora i naknada štete - "Samo po sebi, činjenica što je ugovor raskinut po tužbi tužioca i tuženi obavezan na povraćaj uplaćenih iznosa, ne znači daje tuženi obavezan da tužiocu naknadi i štetu. Za pravo tužioca da od tuženog, pored povraćaj a uplaćenih iznosa sa kamatom traži i naknadu štete, odlučno je da lije do raskida ugovora došlo isključivom krivicom tuženog, odnosno da lije do štete došlo bez krivice tužioca " (prema odluci VSS, Prev. 73/01); Raskid ugovora zbog neispunjenja. Dejstvo raskida. Kamata na avans - "Kod raskida ugovora, poverilac (tužilac) koji je delimično izvršio svoju obavezu, ima pravo da traži povraćaj onog što je dao. Kada je tuženi (dužnik) iznos novca, uplaćen na ime avansa, koristio od dana uplate pa do dana povraćaj a, to je prema odredbi člana 132. st. 5. ZOO dužan platiti zateznu kamatu na taj iznos od datuma uplate do datuma vraćanja celokup-nog iznosa " (prema odluci Saveznog suda, Gzs. 33/98); "1 kod ugovora o razmeni robe, ako jedna strana (tuženi) nije izvršila svoju obavezu, a znala je daje neće izvršiti, dok je druga strana (tužilac) svoju obavezu iz ugovora izvršila, ispunjeni su uslovi za raskid ugovora u smislu člana 124. i 127. ZOO, pa poverilac (tužilac) ima pravo da traži povraćaj onog stoje dao u izvršenju spornog ugovora " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. broj 68/94; "Kada je do raskida ugovora došlo skrivljenim neizvršenjem od strane dužnika (tuženog), poverilac (tužilac) ima pravo da traži od protivne strane ono stoje dao u izvršenju sopstvene obaveze. Dejstvo raskida iz članci 132. st. 2. ZOO ne može se dovoditi u vezu sa podeljenom odgovornošću iz člana 192. ZOO. Dejstvo raskida na već izvršenu obavezu poverioca (isporuku robe) ne može značiti podeljeno snošenje posledica raskida ugovora koji je skrivio tuženi (neisplatom kupoprodajne cene za isporučenu robu) " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 698/97); "Kada između ugovornih strana dođe do raskida ugovora o kupovini motornog vozila, prodavač ima pravo da od kupca zahteva naknadu za korišćenje tog vozila u visini koristi koju je ovaj u međuvremenu imao od ovog vozila, a ne u visini koja se plaća za iznajmljivanje vozila kod organizacija koje se bave iznajmljivanjem kao privrednom delatnošću" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Gž. 212/81); "Onaj ko nametne uslove ugovora u pogledu načina plaćanja cene, odgovara za neizvršenje obaveze prodavca i kad njeno izvršenje zavisi od solventnosti trećeg" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5112/94); "U slučaju raskida ugovora pod nekim od uslova predviđenim u članu 125 - 129 ZOO, strana koja vraća novac dužna je da plati zateznu kamatu od dana kad je novac primila, bez obzira na to koja je strana kriva za raskid ugovora " —( (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 691/90).

167

RASKIDANJE ILI IZMENA UGOVORA ZBOG PROMENJENIH OKOLNOSTI Pretpostavke za raskidanje (čl. 133. ZOO) Zaključenju ugovora stranke pristupaju imajući u vidu određene okolnosti, kao i njihove normalne, uobičajene promene u vremenu od zaključenja do ispunjenja ugovora, pod kojima ispunjenje ugovora obe stranke treba da dovede do željenog ekonomskog efekta. Međutim, ponekad u vremenskom razmaku između zaključenja i ispunjenja ugovora mogu nastati izvanredni događaji, koji otežavaju ispunjenje jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, odnosno nastupe veoma krupne promene onih okolnosti koje su stranke imale u vidu, a koje su od bitnog uticaja na ispunjenje ugovora i ostvarenja njegove svrhe, a i u jednom i u drugom slučaju u toj meri daje očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih stranaka, i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi, koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora, može se zahtevati da se ugovor raskine. Strana koja smatra da su nastupile okolnosti koje dozvoljavaju izmenu ugovora može tražiti raskid ili izmenu ugovora. S obzirom da se ugovor zaključuje da bi bio ispunjen, prvenstveno bi trebalo da strane izmene ugovorne odredbe čije je ispunjenje oteženo. Osnov za to nalazimo u odredbama člana 133. stav 4. ZOO, koje propisuju da se ugovor neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene. Promena odgovarajućih uslova, sa stanovišta pravične izmene, imala bi uticaja ako bi nastupili određeni događaji posle zaključenja ugovora, koji se odnose na odredbe o ceni, količini predmeta, visini drugih obaveza, vremenu, mestu, načinu ispunjenja ugovora. Pravična izmena podrazumeva izmenu ugovora prema okolnostima koje postoje u vreme traženja izmena, dakle, daje ugovor u to vreme zaključen da bi bile uzete sve te okolnosti kao osnov za zaključenje ugovora, koji nastaje kao rezultat dejstva velikog broja faktora koji utiču da se neki odnosi brže ili lakše menjaju u sveri ekonomskih instrumenata. Izmena ili raskid ugovora može se tražiti samo ako su kumulativno ispunjena dva uslova: 1. da se radi o izvanrednom događaju koji se u momentu zaključenja ugovora nije mogao predvideti i 2. da je usled toga za jednu stranku ispunjenje ugovora preterano otežano ili bi joj nanelo preterano veliki gubitak. Izvanredan događaj mora biti i neotklonjiv, a njegove posledice neizbežne, i mora nastati posle zaključenja ugovora, a pre isteka roka određenog za ispunjenje. To je jasno propisano odredbama stava 3. člana 133. ZOO. Ranija sudska praksa u nekim slučajevima zauzima blaži stav dozvoljenosti primene navedenog pravila, čak i ako izmena okolnosti nastane posle isteka roka određenog za ispunjenje ugovora - "ako je ugovorna strana pala u docnju bez svoje krivice". Osnovno načelo ugovornog prava, tj. jednakost ugovornih stranaka prilikom zaključenja i ispunjenja ugovora, zahteva da se vodi računa o promenjenim okolnostima kod svih ugovora. Stranke zaključujući ugovore imaju u vidu jedan određen rizik, ali ako taj rizik pređe normalne granice, ako znatno remeti ekvivalenciju prestacije, onda ima mesta reviziji ugovora radi postizanja jednakosti ugovornih stranaka. Trebalo bi imati u vidu da se izmene ili raskid ugovora mogu tražiti izuzetno, a stranka koja tvrdi da su nastupile izmenjene okolnosti mora to i dokazati. Predmet izmene mogu biti one ugovorne odredbe koje su zahvaćene izmenjenim okolnostima. Kod primene ovog instituta treba poći i od subjektivnog kriterijuma, tj. ceni se da li su stranke s obzirom na njihove dužnosti i profesionalno ponašanje i poznavanje društvenih, ekonomskih i tržišnih odnosa, zakonitosti i kretanja, tendencije razvoja i promena u tim odnosima, morali znati za mogućnost nastupanja izvesnih događaja i bile dužne da ih uzmu u obzir i rizikuju sa njihovim posledicama. Zbog toga je u stavu 2. ovog člana propisano da se raskid ugovora ne može zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati. Na primer, ako bi se izmenili uslovi na tržištu žive stoke, pa tako zbog suše, odnosno nedostatka hrane za tov stoke, padne cena određene vrste stoke, i to vidno, recimo za 30%, smatra se da pad cena te stoke za navedeni procenat prelazi normalan poslovni rizik u smislu odredaba člana 133. ovog zakona (ZOO), a koji stranke prilikom zaključenja ugovora sigurno nisu imale u vidu. Sledstveno tome ta pojava se mora smatrati kao izvanredan događaj zbog koga bi isporučilac stoke mogao tražiti izmenu ili raskid ugovora, jer je na tržištu nastao veliki pad cena stoke koja je ugovorena za isporuku, odnosno prodaju. Sve je to od značaja, jer imajući u vidu načelo pravičnosti, kao i interese obeju stranaka u smislu pomenutog člana ZOO, rizik navedenog pada određene stoke, na primer svinja, odnosno štete koju je tovilac pretrpeo treba da snose obe stranke i to u određenoj srazmeri (na primer: 30 : 70). Sem toga, ako bi kupac odustao od ugovora zbog traženja povećanja cene, doveo bi prodavca u težak položaj u pogledu plasmana svinja, tim više što bi svinje, po prirodi stvari, svakim danom do pronalaženja drugih kupaca od strane prodavca dobijale u težini, a notorno je da prema zahtevima tržišta dobijanjem u težini kvalitet svinja opada. Međutim, zaključujući 168

ugovor o prodaji određene vrste stoke, čija je cena po samoj prirodi stvari podložna kolebanju, kupac je preuzeo određeni rizik, tj. pristao je na mogućnost eventualnog gubitka, pa je stoga dužan da snosi jedan deo štete. U takvom slučaju, visina štete koju bi prodavač osnovano mogao da potražuje, utvrdio bi sud veštačenjem i na osnovu odredaba člana 225. Zakona o parnionom postupku, imajući u vidu sve okolnosti od kojih zavisi pravilna odluka. U sudskoj praksi zabeleženo je nekoliko interesantnih slučajeva povodom primene ovog instituta. Tako u jednoj odluci privrednog suda stoji da se prilikom zaključenja ugovora mora računati sa određenim oscilacijama cena. Naime, strana koja zahteva promenu ugovora zbog promenjenih okolnosti, prilikom zaključenja ugovora, morala je voditi računa sa određenim oscilacijama cena na tržištu, imajući u vidu odnose u privredi u zemlji, kao i drugim zemljama, sa stanovišta tokova svoje privredne delatnosti, što znači daje prilikom zaključenja ugovora morala voditi računa i sa određenim rizikom. Zbog toga se izmene ili raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti mogu tražiti samo izuzetno. Prema Opštim uzansama za promet robom, koje su i sada aktuelne, kao izvanredni događaji zbog kojih se može tražiti izmena ili raskid ugovora, smatraju se naročito - prirodni događaj, kao što su suša, poplava, zemljotres; - upravne mere, kao što su zabrana ili ograničenje uvoza ili izvoza i druga ograničenja prometa robom, promena sistema cena, promena tarifa i propisanih cena, promena standarda; - ekonomske pojave, kao stoje izuzetno nagli i veliki pad ili skok cena. Naravno, navedeni primeri nisu jedini i isključivi kao merilo utvrđivanje izvanrednog događaja. To mogu biti i drugi događaji ako se mogu uklopiti u norme odredaba čl. 133. ZOO.

Sudska praksa Nastupanje promenjenih okolnosti posle isteka roka za ispunjenje obaveze Izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti ne može se tražiti iako postoje takve okolnosti ako su nastupile pošto je već istekao rok za ispunjenje obaveze. Prema obrazloženju Naime, tačanje navod tuženog da su stranke bile ugovorile da tuženom kao prodavcu pripada pravo povišenja ugovorene cene u skladu sa fakturom svoga dobavljača. Međutim, po stanovištu drugostepenog suda izmena ugovora zbog izmenjenih okolnosti ne može se tražiti iako postoje takve okolnosti, koje jednoj strani daju pravo na izmenu ugovora, ako su promenjene okolnosti nastupile pošto je već istekao rok za ispunjenje obaveze preuzete tim ugovorom. Sledstveno tome, tuženi kao prodavač mogao je tražiti izmenu ugovorene cene, u ovom slučaju daje ova okolnost nastupila do kraja meseca aprila_______. godine, kada je isticao rok ispunjenja njegove obaveze. Prema tome, kako je povećanje cene ugovorenoj robi odobreno tek 17. maja________. godine pomenutom saglasnošću Saveznog zavoda za cene, sa važnošću od 19. maja_________. godine dakle, po proteku roka u kome je tuženi trebalo da izvrši svoju obavezu i da isporuči ugovorenu robu, onda tuženi, i po oceni drugostepenog suda, neosnovano je protivtužbom tražio da se utvrdi da usled izmenjenih okolnosti cena ugovorene robe iznosi više nego stoje ugovoreno između stranaka. U vezi s tim, po oceni drugostepenog suda, nije osnovan ni žalbeni navod tuženog da su izmenjene okolnosti nastupile mnogo ranije nego stoje to konstatovano pomenutom saglasnošću Saveznog zavoda za cene, budući da svaka promena u cenama na tržištu ne predstavlja izvanredan i nepredvidiv događaj zbog koga bi se mogla tražiti izmena ili raskid ugovora. Po stanovištu drugostepenog suda, da bi promena cene predstavljala izvanredan i nepredvidiv događaj, koji bi opravdavao traženje izmene ugovora, potrebno je da je u pitanju takva promena cene koja ima za posledicu promenu u sistemu propisanih cena i koje su usledile na osnovu akta nadležnog organa. Kod takvog stanja stvari prvostepeni sud je pravilno postupio kada je našao da su promenjene okolnosti zbog kojih bi tuženi imao pravo da zahteva izmenu ugovora nastupile tek datom saglasnošću Saveznog zavoda za cene, te daje ovakva promena u cenama bez uticaja na rešenje nastalog spora među strankama, kada je ta promena nastupila po isteku roka za ispunjenje obaveza tuženog iz pomenutog ugovora o kupovini i prodaji (prema odluci VPS, SI 2989/71). Traženje naplate veće cene od ugovorene Prilikom zaključenja ugovora mora se voditi računa sa određenim oscilacijama cena. Prema obrazloženju Tužilac je tužbom tražio da se tuženi osudi da mu plati cenu za isporučenu mu robu po računima koje je priložio uz tužbu. Tuženi je, osporavajući delimično tužbeni zahtev, naveo da se sporni iznos odnosi na povećanje cene iznad cena koje su bile predviđene zaključnicom između stranaka. Tužilac je, naprotiv, smatrao daje 169

osnovano zaračunao više cene od ugovorenih, jer je cene morao povećati us led povećanja cene uglju, električne energije i čelika, kao osnovnih sirovina za proizvodnju okovaka, koje je tužilac isporučio tuženom. Dakle, među strankama nije bilo sporno daje tužilac povećao cene za isporučenu robu; - bio je sporan osnov tužbenog zahteva, tj. da li tužilac ima pravo da traži od tuženog naplatu veće cene od one koja je ugovorena. Rešavajući to sporno pitanje, prvostepeni sud je na osnovu ocene izvedenih dokaza našao da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za izmenu ugovora u pogledu cena, u smislu pravila obligacionog prava, pošto navodno poskupljenje navedenog materijala ne predstavlja izvanredan događaj zbog koje bi se mogle tražiti izmene ugovora u pogledu povišenja cene. Stoga je prvostepeni sud našao da tužbeni zahtev za osporeni deo nije osnovan. Drugostepeni sud je našao daje stanovište prvostepenog suda, na kome je zasnovan pobijeni deo presude, pravilno. Stranke su svoje poslovne odnose regulisale određenom zaključnicom kao i specifikacijom. Prema ugovorenoj klauzuli iz člana 5. pomenute zaključnice, stranke su se saglasile da za sve što nije predviđeno zaključnicom, važe odredbe važećeg materijalnog prava. Nije bilo sporno daje tužilac utuženim računima ustvari tražio povećanje cene za isporučenu robu Iz dokaza koje je proveo prvostepeni sud jasno proizilazi da se u konkretnom slučaju nisu stekle potrebne pretpostavke da bi se opravdano mogla tražiti izmena ugovora i povećanje cena. Tužilac je prilikom zaključenja ugovora morao računati sa određenim oscilacijama cena na tržištu, kako je pravilno našao i prvostepeni sud, dakle, morao je računati sa određenim rizikom. Pri tom nije osnovan žalbeni razlog daje do povećanja cene došlo kao posledica promene sistema usled akata nadležnog organa za cene, koji se ima smatrati kao izvanredan događaj. Pre svega, tužilac nije pružio nikakav dokaz o tome da je ishodovao odobrenje nadležnog organa za povećanje cene svojih proizvoda zbog povećanja cene pomenutih osnovnih sirovina. Aktom na koji se poziva tužilac dozvoljeno je povećanje uglja rudnicima, a tim aktom nije dozvoljeno povećanje cene tužiocu. Prema tome, tužilac svoju pravnu situaciju u pogledu cena uglja ne može podvesti pod individualni pravni akt kojim se konkretno reguliše sistem cena uglja, tim pre što sa gledišta proizvodnje uglja za tužioca predstavlja osnovnu sirovinu, dok u odnosu na rudnike on čini finalni proizvod sa kojim istupa na tržište (prema odluci VPS, SI. 1344/72). Izvanredan događaj se mora dokazati Izmena ili raskid ugovora zbogpromenjenih okolnosti može se tražiti samo izuzetno. Prema obrazloženju Nije sporna činjenica daje tuženi po ugovoru bio u obavezi da tužiocu u oktobru ili novembru________. go dine isporuči ugovorenu robu, i da je tuženi dva meseca pre isporuke tražio izmenu odnosno povećanje cene. Predlog za izmenu ugovora tuženi je obrazložio nastalim poremećaj em na tržištu, koji je doveo do naglog skoka cene. Dakle, tuženi se pozvao na promenu u cenama kao na izvanredan događaj u smislu zakona.. Pošto je od bio isporuku robe po ugovorenoj ceni i u naknadnom roku, podneo je i drugu ponudu tužiocu u pogledu cene. Tužilac je unapred obavestio tuženog da će tražiti naknadu štete u slučaju neispunjenja ugovora u naknadnom roku, kao i da namerava kupiti robu od drugog prodavca i tražiti razliku u ceni, stoje tužilac i učinio i kupio ro bu na drugoj strani i tako izvršio kupovinu radi pokrića. Prvostepeni sud je zaključio da tužilac u načelu osnovano traži od tuženog razliku između ugovorene cene i cene koju je ponudio tuženi. Nije sporno da je tužilac, pošto tuženi nije ispunio ugovor, robu kupio na drugoj strani po većoj ceni. Zahtev tuženog za povećanje cene, koje je nastalo zbog promenjenih okolnosti u stvari predstavlja njegov predlog za izmenu ugovora u tom pogledu. Iz smisla odredaba materijalnog prava,, proizilazi da se izmena ili raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti može tražiti samo izuzetno. Naime, potrebno je dokazati da se radi o događaju koji je izvanredan u tolikoj meri daje njegovim nastajanjem zaista preterano otežano ispunjenje ugovora. Pre svega prvostepeni sud nije utvrđivao da li su uopšte nastupile promenjene okolnosti i ako jesu u kom obimu. Za ovako utvrđenje prvostepeni sud je morao najpre ispitati kolika je bila cena sporne robe na međuna rodnom tržištu u momentu zaključenja ugovora, a zatim koja je cena važila na tom tržištu u oktobru, novembru i decembru______. godine, kada je trebalo da usledi isporuka. Ovo tim pre stoje tuženi u toku postupka pružio po datke o stanju na međunarodnom tržištu. Na ovaj način bi se dalje utvrdilo da lije skok cena bio preterano veli ki i da lije baš onoliki kolikim ga je prikazao tuženi. Ukoliko bi prvostepeni sud utvrđivanjem činjenica na napred izneti način našao da su promenjene okolnosti zaista i nastupile, morao je u tom slučaju imati u vidu da pri ovakvoj kupovini kupac mora postupati sa pažnjom koja se zahteva u robnom prometu i voditi računa o interesi ma prodavca, naravno ne na svoju štetu. I član 85. Jednoobraznog zakona o međunarodnoj prodaji telesnih po kretnih stvari ukazuje na to da ova kupovina mora biti razumna, iz čega proizilazi da bi stranke trebalo da sno se rizik zajednički. 170

Stranke su zaključile ugovor aprila______. godine, a isporuku ugovorile ujesen iste godine, što znači da su obe stranke morale biti svesne da je mogućnost oscilacije cene neobično velika, pa sledstveno tome, kod razrešavanja spornog odnosa treba voditi računa o interesima obeju stranaka,s obzirom da su svesno ušle u određeni rizik. Iz svega izloženog sledi da prvostepeni sud kod odlučivanja o šteti koja pripada tužiocu, treba da vodi računa o navedenim okolnostima pri oceni pitanja da li u ovom slučaju dolaze u obzir pravila o izmeni ugovorenih odnosa usled promenjenih okolnosti. Prvostepeni sudjepogrešio kada je spornu stvar resio ne upuštajući se u ispitivanje bitnih činjenica koje mogu da utiču na rešenje ove stvari, već je uzeo samo cenupo kojoj je tužilac mogao da kupi robu radi pokrića (prema odluci VPS, SI. 715/70). Izbor novog direktora nema uticaja na promenu ugovora zbog promenjenih okolnosti Izbor novog direktora, statutarnog zastupnika, umesto ranijeg, izvršen od strane Upravnog odbora, ima konstitutivni karakter i proizvodi dejstvo bez obzira što još nije izvršena promena upisa u odgovarajući registar. Uugovor zaključen od ranijeg prethodnika, koji se napada i zbog izmena cena na svetskom tržištu, nema značaja na promenu ugovora zbog promenjenih okolnosti, posebno ako je stranka u obavezi bila u docnju. Iz obrazloženja Neosnovani su žalbeni navodi da ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, jer ga je potpisalo lice koje je u trenutku zaključivanja i potpisivanja bilo od strane Upravnog odbora postavljeno za direktora tuženog, ali još uvek nije bilo upisano u sudski registar (upis u registar usledio je po potpisivanju ugovora), jer prema zauzetom stanovištu sudske prakse samo prvi upis ima konstitutivni karakter dok svi drugi upisi koji se kasnije izvrše imaju samo deklaratorni karakter, a promene nastupaju onda kada su donete odluke o istima. Stoga od trenutka postavljenja odlukom nadležnih organa Upravnog odbora za direktora, imenovano liceje direktor pravnog lica, a njegov upis u sudski registar je od značaja jer ima deklaratorni karakter. Iz navedenih razloga kako je ugovor potpisao upravo direktor tuženog koji je u vreme potpisivanja ugovora bio izabran od strane Upravnog odbora, a time i ovlašćen za potpisivan]e navedenog ugovora, to ugovor proizvodi pravno dejstvo, a svi žalbeni navodi u tom smislu su neosnovani. Činjenica da upis u sudski registar ima značaja za obaveštenje trećih lica o tome ko je zakonski zastupnik pravnog lica i za ocenu savesnosti trećih lica koja posluju sa istim licem, ne znači da navedeni upis ima konstitutivni karakter i daje s toga svaki pravni posao koji je zaključen pre upisa i potpisan od strane zakonskog zastupnika nepunovažan. S toga, kako izbor direktora tuženog od strane Upravnog odbora ima konstitutivni karakter, a ugovor je potpisan posle navedenog izbora, to je ugovor potpisan od ovlašćenog lica i isti proizvodi dejstvo stvarajući obaveze za tuženog. Bez uticaja na postojanje tuženikove obaveze isporuke ugovorene količine žice je činjenica i žalbeni navod daje na svetskom tržištu došlo do promene cene navedenog artikla, jer je ugovorom preuzeta obaveza da se po cenama koje su važile u vreme zaključenja ugovora na svetskom tržištu i koje su izričito u ugovor unete, tužiocu od strane tuženog isporuči kupljena količina žice i tužilac je u vreme važenja navedenih cena i izvršio uplatu tuženom, pa se s toga tuženi ne može pozivati na promenu cena na svetskom tržištu radi oslobođenja od navedene obaveze. Pored iznetog, tuženi je u docnji, pa s toga kao ugovorna strana koja je u docnji i ne može isticati promenjene okolnosti i tražiti izmenu ugovora zbog okolnosti koje su se promenile, a koje su nastupile po njenom padanju u docnju. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 10131/06 od 20.12.2006. godine); Promenjene okolnosti zbog promene cena materijala u toku gradnje Ima mesta primeni pravila o izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti kada je ugovorom o kupovini stana u izgradnji ugovorena i uplaćena fiksna cena, bez obzira na to što u samom ugovoru stoji odredba da se ta cena ne može ni po kojem osnovu menjati. Prema obrazloženju Presudom okružnog suda odbijen je tužbeni zahtev građevinskog preduzeća koje je tražilo da se tuženik obaveže da mu isplati utuženi iznos na ime razlike u ceni za prodati stan po ugovoru i stvarnih troškova, zbog promene cene materijala i drugih troškova. Rešavajući po žalbi tužioca, Vrhovni sud je presudu okružnog suda ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje. Tužilačko preduzeće u tužbi i u ovoj parnici je istaklo daje na dan 26. februara 1973. godine sa tuženim zaključilo ugovor o kupoprodaji dvoiposobnog stana, koji treba da izgradi za tuženog za cenu od 208.110 dinara, računajući 3.000 dinara po jednom kvadratnom metru u fiksnom iznosu, s tim da stan bude predat na dan 31. avgusta 1974. godine, ali da je usled neredovnog snabdevanja tržišta osnovnim građevinskim materijalom (gvožđem, cementom, instalacionim i drugim materijalom) došlo do porasta cene gradnje. Cena po jednom kva171

dratnom metru je porasla na 4.360 dinara, tako da se pojavila razlika u ceni gradnje za 94.343,20 dinara. Ovo i zbog porasta transportnih troškova, velikog skoka cena građevinskog materijala, cena usluga kooperanata i slično. U dokaz svojih navoda, tužilačko preduzeće je dalo svoju analizu cena gradnje, koja nije bila predmet preispitivanja od strane veštaka. Ne upuštajući se u ispitivanje putem veštačenja i drugih dokaznih sredstava činjenica koje ističe tužilačko preduzeće i koje ono smatra izvanrednim događajima koji predstavljaju osnovu za primenu pomenute klauzule, okružni sud je bez utvrđivanja ovih odlučnih činjenica pobijanom presudom u celini odbio tužbeni zahtev, nalazeći da se u konkretnom slučaju radi o fiksno utvrđenoj ceni za kupovinu stana i da je tuženi, sa svoje strane prema ceni gradnje po 3.000 dinara za 1 m2' ispunio svoju ugovornu obavezu i da za eventualno nastupale pro-mene nije kriv. Međutim, kada se radi o primeni načela o izmeni ugovora zbogpromenjenih okolnosti („rebus sic stanti-bus "), kao jednom od pravnih pravila obligacionog prava, bilo je potrebno da okružni sud u toku glavne rasprave utvrdi odlučne činjenice, zatraži od stranaka da podnesu dokaze, da se dopune nepotpuni navodi stranaka o važnim činjenicama, da se iznesu i dopune dokazna sredstva koja se odnose na navode stranaka, i uopšte da se pruže sva razjašnjenja potrebna da bi se utvrdilo činjenično stanje važno za odluku. Stoji činjenica daje u zaključenom ugovoru stranaka, u članu 3. ugovorena cena od 3.000 dinara za je dan metar gradnje u fiksnom iznosu. Međutim, zahtev za izmenu i raskid ugovora zbog izmenjenih okolnosti ko je su napred iznete kao osnova klauzule ,, rebus sic stantibus", može biti u načelu osnovan, čak i u slučaju kada su stranke izričito ugovorile da se ugovorom predviđena cena ne može menjati ni po kom osnovu. Ovo u slučaju, ako je posle zaključenja ugovora došlo do takvih razlika u cenama, koje ne samo da prelaze okvire normalnog rizika u poslovanju odnosne privredne grane, već znatno premašuje onaj povećani rizik, koji su stranke nesumnjivo primile na sebe, kada su se ugovorom odrekle prava na izmenu ugovorene cene zbog promenj enih okolno\ sti (prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Gž 12/76); Raskid zbog promen/enih okolnosti - "Promenjene okolnosti nastale po isteku roka za ispunjenje ugovorne obaveze nisu pravno valjan osnovza raskid ugovora" (prema odluci VPS, Pž. 9163/98); Pravo isticanja - "Ugovorne stranke se mogu pozivati na promenjene okolnosti samo u periodu od zaključenja do dospelosti ugovorom preuzete obaveze, a ne i u slučaju promenj enih okolnosti nastalih po ispunjenju ugovornih obaveza " (prema odluci VSS, Prev. 81/99); "Ako zakupnina opadne ispod nivoa koji obezbeđuje održavanje iznajmljenog prostora, svrha ugovora 0 zakupu se više ne može ostvariti, pa zakupodavac može tražiti raskid ugovora" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 959/94); "Kada ekonomski jača ugovorna strana (prodavač ) pripremi tekst ugovora, nema uslova za raskid zbog promenjenih okolnosti (inflacija i disparitet između zvaničnog i tržišnog kursa dinara, jer su se te pojave mogle predvideti i kroz ugovaranje indeksne klauzule savladati" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4250/97); "Ne postoji pravo na raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti (član 133. ZOO), ako su stranke ugovornice ekvivalentnost međusobnih davanja obezbedile indeksnom klauzulom, po kojoj se novčana obaveza izražena u dinarima izvršava prema zvaničnom paritetu dinara prema nemačkoj marki" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1810/98).

Dužnost obaveštavanja (čl. 134. ZOO) Strana koja je ovlašćena da zbog promenjenih okolnosti zahteva izmenu ili raskid ugovora, dužna je da svoj zahtev saopšti drugoj strani čim je doznala da su nastupile takve okolnosti. Međutim, propuštanjem te dužnosti ne znači za nju gubitak prava da izmenu ili raskid ugovora zahteva i ostvari i kasnije. Strana koja se poziva na nastupile promenjene okolnosti može zahtev za izmenu ili raskid ugovora staviti 1 u sporu u kome se od nje zahteva ispunjenje ugovora. Propuštanjem obaveštenja druge strane o nastalim pro menj enim okolnostima stvara odgovornost te strane za štetu (stvarnu ili i za izgubljenu dobit - koje mora doka zati) koju je druga strana pretrpela zbog toga što joj zahtev nije bio na vreme saopšten. Dužnost obaveštavanja je veoma važna okolnost, jer obaveštavanje druge strane o nastupanju određenih okolnosti može biti od uticaja na ispunjenje ugovora. Ako druga strana bude blagovremeno obaveštena, kao što je ovde slučaj o nastupanju promenjenih okolnosti, zavisi ostvarenje prava i obaveze druge strane, a u protivnom biće joj onemogućeno da preduzme mere koje smatra za korisnim radi zaštite svojih interesa. Baš zbog toga, ako druga strana ne bude blagovremeno obaveštena o nastupilim okolnostima u vezi promenjenih okolnosti, može pretrpeti štetu koju je dužna da naknadi strana koja je odgovorna zbog neobaveštavanja. 172

|

Okolnosti od značaja za odluku suda (cl. 135. ZOO) Mada se odredbe ovog člana posredno (u ovom slučaju) odnose i na ponašanje stranaka prilikom zaključenja ugovora, koje moraju voditi računa o svim navedenim pravilima, uključujući opšta načela i druga pravila iz obligacionog prava, ipak se one neposredno odnose na sud, koji je dužan da pri rešavanju spora stranaka vodi računa da li su se stranke prilikom zaključenja ugovora pridržavale navedenih pravila. U odredbama ovog člana navode se reci "pošteni promet", i to kao osnovno načelo u poslovnom prometu roba i usluga, pri odlučivanju o primeni ostalih pravila navedenih u ovom članu. Pošteni promet podrazumeva primenu načela savesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO, što znači da se stranke pri zaključenju ugovora moraju pridržavati i drugih pravila koja se odnose na cilj ugovora, o normalnom riziku kod ugovora odnosne vrste, o opštem interesu, kao i interesima obeju strana, na koje upućuju odredbe ovog člana. Pri rešavanju određenog spora koji se odnosi na raskid ugovora ili njegovu izmenu, sud vodi računa o interesima obeju strana, bez obzira ko je od njih podneo tužbu. Ovo zbog toga što u nekim slučajevima kada jedna strana želi da zaštiti svoja prava zahtevom za raskid ugovora ili njegovu izmenu, polazi pre svega od svojih interesa, koji mogu biti u većoj meri izraženi, na štetu druge - tužene strane, pa sud rešavajući spor njihov odnos dovodi do pravilne primene načela "poštenog prometa", štiteći na taj način i interese druge, tužene strane. O cilju ugovora bilo je dovoljno reci u komentaru članova koji se odnose na osnov za zaključenje ugovora. Osnov je jedan od bitnih uslova za nastanak ugovora, jer ako osnov ne postoji, odnosno cilj zbog koga se ugovor zaključuje, obaveza je bez dejstva. Pa i ako stranke ne vrše promet radi zadovoljavanja potreba, na primer, potrošača, već da izigraju pozitivne propise, i tada ne postoji osnov za zaključenje ugovora, pa i takav ugovor ne uživa sudsku zaštitu. U vezi "normalnog rizika kod ugovora odnosne vrste", a u vezi promenjenih okolnosti, o kome sud vodi računa kada raspravlja o raskidu ugovora, odnosno njegovoj izmeni, kod dvostranih ugovora postoji pravilo, kad su predmet stvari određene po rodu, da rizik za propast ili oštećenje stvari usled slučaja snosi poverilac koji je u docnji, ako su mu stvari koje su mu ponuđene bile izdvojene, ili ako je propala ćela masa iz koje je trebalo da se ponuđene stvari izdvoje (generični slučaj propasti stvar). Preuzimanje robe predstavlja obavezu za kupca, pa ako je u ugovorenom roku ne preuzme stvara sebi posledice, jer bi u tom slučaju morao da naknadi štetu koju isporučilac trpi zbog njegovog zakašnjenja. Naravno, kupac će tu štetu da naknadi ako je odgovoran za docnju. Kod poverioca, prodavca, postoji rizik kada je on u docnji, jer je on dužan da stvari čuva, ako se one nalaze kod njega, te daje on odgovoran ako dođe do propasti ili oštećenja robe njegovom krivicom ili nepažnjom. O riziku bi se moglo dosta govoriti u vezi kupoprodajnog ugovora, kada rizik ili oštećenje robe prelazi na kupca u trenutku kada je primio isporuku robe, kao i u trenutku kada je pao u docnju u pogledu prijema isporuke, zatim o riziku za robu predatu vozaru, špediteru, skladištaru, pa o riziku o transportnim klauzulama (koje se cene prema značenju tih klauzula), kao i o riziku, odnosno obavezi prodavca kad je roba po izvršenoj isporuci ostala kod njega, odnosno ako je roba ostala kod prodavca postoje rizik za propast ili oštećenje prešao na kupca (kada je prodavač dužan da na trošak kupca robu čuva i sa njom postupa pažnjom koja se u poslovnom prometu zahteva), kako je to i u Opštim uzansama za promet propisano. Zaštita opštih interesa, o kome sud vodi računa kada odlučuje o raskidu ugovora, odnosno o njegovoj primeni, nema u vidu zaštitu javnih interesa koji se odnose na prinudne propise i javni poredak, već na slučajeve kada zakon propisuje da sud o nekom odnosu odluči prema prilikama koje su izmenjene u odnosu na ranije stanje, kao što bi bio slučaj kod ugovora o doživotnom izdržavanju, zatim kod slučajeva izdržavanja, ili kod naknade štete određene u obrocima ili, kako je propisano u odredbama člana 196. ZOO - da "sud može na zahtev oštećenika za ubuduće povećati rentu, a može je na račun štetnika smanjiti ili ukinuti, ako se znatnije promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke".

Sudska praksa Poravnanje o iznosu pravične naknade, koje ima snagu izvršnog naslova, ne može se menjati zbog promenjenih okolnosti Sporazum zaključen prema odredbama Zakona o eksproprijaciji između ranijeg sopstvenika i korisnika eksproprijacije, u stvari je poravnanje o iznosu naknade koja ima snagu izvršnog naslova. Takvo poravnanje ne može se raskinuti ili menjati zbog promenjenih okolnosti, a može se pobijati samo zbog prevare, prinude ili zablude. Prema obrazloženju Prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i izmenio sporazum o određivanju visine pravične naknade za eksproprisane nepokretnosti zaključen između tužioca kao ranijeg sopstvenika i tuženika kao ko173

risnika eksproprijacije i tuženik je obvezan da tužiocu na ime pravične naknade, pored isplaćenog iznosa po sporazumu, plati još 258.771 dinar sa 7,5% kamate. Presudom je tužiocu produžen ugovoreni rok za iseljenje za godinu dana. Drugostepeni sud je preinačio presudu prvostepenog suda, tako stoje odbio tužbeni zahtev tužioca, jer po oceni drugostepenog suda nisu ispunjeni uslovi za izmenu zaključenog sporazuma između stranaka u smislu odredaba člana 133. Zakona o obligacionim odnosima. Odlučujući o reviziji Vrhovni sud Srbije je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu. Nije sporno da su tužilac i tuženi zaključili sporazum o pravičnoj naknadi za eksproprisane nepokretnosti tužioca u korist tuženog, pred nadležnim organom uprave skupštine opištne. Takođe, nije sporno da je tuženik isplatio na ime naknade za eksproprisane nepokretnosti tužiocu 220.000 dinara i daje ustupio tužiocu na trajno korišćenje građevinsku parcelu radi podizanja porodične stambene zgrade. Tužilac se obavezao da se iseli iz eksproprisane stambene zgrade i istu slobodnu od lica i stvari preda tuženiku do 31. decembra 1980. godine, a tu svoju obavezu nije izvršio. Tužilac tužbom traži reviziju navedenog sporazuma, jer navodno nije bio u mogućnosti da za dobijeni iznos pravične naknade kupi potreban građevinski materijal za podizanje porodične stambene zgrade i zbog toga nije izgradnju iste izvršio do 31. decembra 1980. godine, jer je građevinski materijal u međuvremenu poskupio zavise od 100%. Po shvatanju Vrhovnog suda Srbije, sporazum zaključen u smislu odredaba Zakona o eksproprijaciji između ranijeg sopstvenika i korisnika eksproprijacije pred nadležnim organom uprave skupštine opštine je, u stvari, poravnanje o iznosu pravične naknade koje ima snagu izvršnog naslova. Stoga se ovakvo poravnanje ne može raskinuti ili menjati zbog promenjenih okolnosti u smislu odredbe člana 133. Zakona o obligacionim odnosima. Takvo poravnanje može se pobijati samo zbog prevare, prinude ili zablude. S obzirom na izloženo, okružni sud je preinačio presudu opštinskog suda i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev 723/82);

Odricanje od poziva na promenjene okolnosti (čl. 136. ZOO) Pravilo iz ovog člana proizilazi iz odredaba člana 10. ZOO, po kojima su strane ugovornice slobodne da svoje odnose urede po svojoj volji, pa i iz pravila člana 20. ZOO, po kome strane mogu svoj obligacioni odnos drukčije da odrede, nego što je Zakonom o obligacionim odnosima određeno. Zbog toga je u članu 136. ZOO propisano da su stranke slobodne prilikom zaključenja ugovora da unapred predvide, (prilikom zaključenja ugovora), da se odriču nekih odredaba ugovora ako pri izvršenju tog ugovora nastanu promenjene okolnosti koje otežavaju položaj jedne od ugovornih strana, pa bi takav ugovor, ako bi se primenio bez pozivanja na okolnosti koje su nastale u toku njegovog izvršenja, bio protivan načelu savesnosti i poštenja. Iz navedenih odredaba ovog člana proizilazi da se strane u ugovoru unapred mogu odreći "pozivanja (samo) na određene promenjene okolnosti". To znači da one mogu ugovoriti unapred odricanje od nekih odredaba ugovora, ako u toku izvršenja nastupe određene okolnosti koje ugovor, primenom tih odredaba, otežavaju ispunjenje jedne strane. Reč "unapred" odnosi se na trenutak zaključenja ugovora, što znači da se strane ne mogu odreći pozivanja na određene promenjene okolnosti u toku izvršenja ugovora, zaključenjem novog ugovora, jer bi u tom slučaju došlo do prestanka ugovora ili do takve izmene ranije zaključenog ugovora koje bi taj ugovor činile novim ugovorom. Odredbe člana 133. ZOO propisuju i mogućnost da se može "ugovor pravično izmeniti", pod uslovima koji su propisani u stavu 4. pom. člana. Mada odredbe tog člana ne propisuju, odnosno ne daju primere koje su to okolnosti koje otežavaju ispunjavaju obaveze jedne strane, u komentaru člana 133. ovog zakona naveli smo te okolnosti, odnosno događaje, koji se odnose naročito na: prirodni događaj, kao što su: suša, poplava, zemljotres; zatim upravne mere, kao što su: zabrana ili ograničenje uvoza ili izvoza, promena sistema cena, promena standarda; kao i ekonomske pojave - izuzetni nagli i veliki pad ili skok cena. Imajući u vidu odredbe člana 133. ZOO, po kojima se utvrđuju pretpostavke za raskidanje ugovora zbog promenjenih okolnosti, a koje imaju za cilj da održe ranije zaključeni ugovor, ali da se isti izmeni samo u pogledu onih okolnosti koje taj ugovor u novim okolnostima čini nepravičnim za jednu ugovornu stranu, koja nije odgovorna za nastupanje tih okolnosti, odredbe člana 136. ZOO daju mogućnost ugovornim stranama da se kod izvršenja već zaključenog ugovora odreknu primene neke odredbe koje otežavaju izvršenje ugovora baš zbog nastanka nekih okolnosti o kojima stranke prilikom zaključenja ugovora nisu znale niti su morale znati da će nastupiti u toku izvršenja ugovora. U pitanju su, dakle, neke odredbe, koje su od uticaja za izvršenje ugovora, a koje bi se morale drukčije primeniti prema novim okolnostima koje su nastale u toku izvršenja ugovora, jer bi njihovo izvršenje dovelo do nejednakog položaja strana sa stanovišta načela o savesnosti i poštenja. Imajući u vidu sadržinu odredaba člana 136. ZOO, a sa stanovišta napred'iznetog, jasno je da se stranke ne mogu unapred odreći pozivanja na promenjene okolnosti koje mogu nastati u toku izvršenja ugovora, jer, kao stoje naglašeno, stranke nisu želele zaključenje takvog ugovora koji bi ga nepravedno održao na snazi, protivno načelu savesnosti i poštenja, dakle na štetu jedne ugovorne strane. 174

NEMOGUĆNOST ISPUNJENJA Nemogućnost ispunjenja za koju ne odgovara ni jedna strana (cl. 137. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravilo kada nastanu okolnosti zbog kojih jedna ugovorna strana nije u mogućnosti da izvrši ugovorom preuzete obaveze, u celini, ili nastane slučaj delimične nemogućnosti ispunjenja, za koje i u prvom i u drugom slučaju nije odgovorna nijedna ni druga strana. U pitanju su, dakle, dvostrani ugovori, kod kojih je naknadno, posle zaključenja ugovora, nastala nemogućnost ispunjenja ugovora u celini ili delimično. To su osnovne karakteristike kod ugovora kod kojih je nastupila nemogućnost ispunjenja, uz uslov da za to neispunjenje nije odgovorna nijedna strana. To će biti slučaj ako predmet ugovora fizički propadne ili se ošteti do te mere da ne može ostvariti funkciju zbog koje je ugovor zaključen. Zatim, to može biti slučaj više sile, kao što su poplave, suša ili zemljotres, koji ako nastanu u vezi ugovorene isporuke, na primer, određene žitarice na području u kome je viša sila prouzrokovala totalnu štetu, od kojih se očekivala određena količina prinosa, gase se obaveze i jedne i druge ugovorne strane, pa ako je druga strana nešto ispunila od svoje obaveze, na primer, dala avans za nabavku semena i za druge potrebe, njoj se to mora vratiti po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova. Strana koja je pretrpela štetu iz navedenih primera ima tu pogodnost što se njena obaveza u pogledu ispunjenja ugovora gasi, odnosno što se oslobađa obaveze da ugovorenu obavezu ispuni, ali snosi rizik propasti očekivanog prinosa, a pored toga dužna je da ako je nešto primila od druge strane radi ispunjenja ugovora, da to vrati u celini. Druga strana u ugovoru, kod nastanka nemogućnosti ispunjenja za koju ne odgovara nijedna strana, dužna je da trpi posledice takvog neispunjenja, odnosno da ne očekuje izvršenje ugovora, jer se i njena obaveza nastankom takvog događaja gasi. Ako je druga strana nešto ispunila u vezi zaključenog ugovora, ona ima pravo da joj se to vrati po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova (član 210. ZOO). U slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja zbog događaja za koji nije odgovorna nijedna ni druga strana, druga strana može raskinuti ugovor ako delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama. Međutim, ako druga strana ne raskine ugovor, u tom slučaju ugovor ostaje na snazi uz redukciju obaveze strane koja je u obavezi, u kom slučaju strana u obavezi može tražiti srazmerno smanjenje svoje obaveze. Ako se strane o tome ne sporazumeju, logično je da druga strana raskine ugovor, i da svoj odnos u vezi tog raskida resi po pravilima o raskidu ugovora za koje nije odgovorna jedna strana.

Sudska praksa Nemogućnost ispunjenja uslovljeno zakonskom zabranom Zakonom o regulisanju javnog duga Savezne republike Jugoslavije, po osnovu devizne štednje građana, propisano je da se danom stupanja na snagu ovog zakona obustavljaju sudski postupci za naplatu devizne štednje obuhvaćene ovim zakonom, uključujući i izvršne postupke, pa i naplata devizne štednje kod Dafimen banke. Iz obrazloženja Rešenjem Prvog opšfinskog suda u Beogradu P. br. 2959/04 od 16.12.2004. godine, obustavljen je postupak u predmetu po tužbi tužioca V. V, radi utvrđenja i isplate protiv tužene Narodne banke Srbije. Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. br. 3557/05 od 30.03.2005. godine, odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje. Protiv navedenog rešenja Okružnog suda u Beogradu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju i svih zakonom predviđenih razloga. Vrhovni sud je ispitao pobijano rešenje u smislu odredbe cl. 386. u vezi odredbe čl. 400. ZPP, i našao da revizija nije osnovana. Odredbom čl. 36. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne republike Jugoslavije, po osnovu devizne štednje građana ("SI. list SRJ" br. 36/02), propisano je da se danom stupanja na snagu ovog zakona obustavljaju sudski postupci za naplatu devizne štednje obuhvaćene ovim zakonom, uključujući i izvršne postupke. Kako iz sadržine tužbenog zahteva proizlazi da tužilac potražuje naplatu devizne štednje položene kod Dafiment banke, to je postupak u ovoj parnici morao biti obustavljen, jer je citirana zakonska odredba imperativne prirode, pa su nižestepeni sudovi izveli pravilan činjenični i pravni zaključak, pravilnom primenom odredbe čl. 36. navedenog Zakona. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2977/05); 175

Nemogućnost ispunjenja obaveze Ako kupac, kao jedna od strana u dvostranom ugovoru, u celosti ispunio obavezu — isplatu kupoprodajne cene, pa pri nemogućnosti da prodavač ispuni svoju obavezu i preda vozilo kupcu, kupac ima pravo da zahteva vraćanje po pravilima o vraćanju stečenom bez osnova. Iz obrazloženja Osnovanost tužbenog zahteva, kojim tužilac traži povraćaj uplaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene za vozilo koje tuženi nije predao tužiocu, proizilazi iz odredbe člana 137. i člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbi člana 137. kada je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna nijedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova. Pri utvrđenim činjenicama, daje tužilac ispunio ugovornu obavezu - isplatu ugovorene kupoprodajne cene, a da je predaja vozila koje je predmet ugovora, kao obaveza tuženog, nemoguća zbog događaja za koji nije odgovorna nijedna ni druga strana, tuženi je dužan po pravilima propisanim članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, da tužiocu izvrši povraćaj uplaćene kupoprodajne cene, kao deo imovine koji je prešao u imovinu tuženog po osnovu zaključenog ugovora, a koji se nije ostvario. Imajući u vidu navedene zakonske odredbe na odnos između stranaka, nije od uticaja okolnost na koju ukazuje tuženi, da je iznos kupoprodajne cene uplatio proizvođaču vozila_______. Ovo stoga što je tužilac, kao jedna od strana u dvostranom ugovoru u celosti ispunio obavezu - isplatu kupoprodajne cene, pa pri nemogućnosti da tuženi ispuni svoju obavezu i preda vozilo tužiocu, tužilac ima pravo da zahteva vraćanje po pravilima 0 vraćanju stečenom bez osnova. Po istim pravilima tuženi je mogao da zahteva vračanje iznosa koji je uplatio proizvođaču na ime cene vozila čija predaja nije izvršena tuženom. Međutim, za odnos stranaka nije od uticaja odnos tuženog i proizvođača vozila, jer obaveza vraćanja postoji i kada se nešto primi, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao u smislu stava 2. člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Neosnovano tuženi ističe da nije u obavezi da vrati iznos koji predstavlja cenu uporednog vozila, u odnosu na vozilo koje je predmet ugovora zaključenog između stranaka, s obzirom daje tužilac izvršio uplatu cene za vozilo koje je predmet ugovora, pa tako uplaćeni iznos i predstavlja deo imovine tužioca koji je prešao u imovinu tuženog. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1340/05); Nemogućnost ispunjenja obaveze Nije dovoljno samo uopšteno pozivanje suda na određene okolnosti, već je potrebno utvrditi uzročnu vezu između takvih okolnosti i konkretne nemogućnosti ispunjenja obaveze. Iz obrazloženja Prema stanju u spisima, tužilac i tuženi su nesporno bili u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o zajed ničkom finansiranj u i izgradnji stambeno-poslovnog objekta opredeljenog u ugovoru. Predmet tužbenog zahteva je tužiočevo potraživanje na ime neizmirenih novčanih dugovanja tuženog, i to po osnovu odredaba označenog ugovora. Dakle, tužilac je postavio tužbeni zahtev za plaćanje opredeljene sume koju mu tuženi nije isplatio u j skladu sa odredbama zaključenog ugovora. Tuženi je protivtužbom zahtevao da se raskine ugovor, zaključen između parničnih stranaka, zbog nemogućnosti ispunjenja ugovora, usled nedobijanja odobrenja nadležnog državnog organa za izgradnju predmetnog objekta. Među strankama nije sporno da tuženi nije započeo bilo kakve radove na izgradnji tog objekta, kao 1 da nije pribavljeno odobrenje za izgradnju objekta. Među parničnim strankama je sporno da lije obaveza pla ćanja sporne naknade uslovljena izgradnjom objekta, da li je izgradnju objekta bilo moguće izvršiti, da li je obaveza tuženog prestala zbog nemogućnosti ispunjenja, odnosno da li nedobijanje odobrenja nadležnog držav nog organa predstavlja višu silu koja u potpunosti onemogućava izgradnju predmetnog objekta. Prvostepeni sud je, imajući u vidu daje nemogućnost dobij anja potrebnih dozvola i odobrenja ovlašćenih državnih organa za izgradnju objekta predstavljalo budući objektivno neizvesni događaj koji tužilac i tuženi u trenutku zaključenja ugovora nisu mogli predvideti i koji nije zavisio od njihove volje, odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tuženi ima pravni osnov za utvrđenje raskida navedenog ugovora utvrdio da je ugovor raskinut, sa obrazloženjem da tužilačka strana u konkretnom slučaju ne može zahtevati isplatu u tužbi označenog iznosa, jer sama u dvostrano obavezujućem ugovoru nije ispunila svoju obavezu, odnosno jer nije ustupila predmetnu nepokretnost, niti je pribavila potrebne dozvole i odobrenja za izgradnju objekta. Prema stanovištu ovog suda, činjenično stanje odlučno za razrešenje predmetnog spora nije potpuno utvrđeno. Za rešavanje navedenog spornog pitanja - da lije u konkretnom slučaju reč o objektivnoj nemogućnosti ispunjenja iz čl. 137. i 354. ZOO, kao razlog za prestanak obaveze zbog nemogućnosti ispunjenja ili je pak u pitanju subjektivna nemogućnost ispunjenja, što nije razlog za prestanak tuženikove obaveze, od značaja je bilo 176

utvrditi u postupku da li postoji mogućnost izvršenja navedenog ugovora, odnosno da li je moguća izgradnja predmetnog objekta. Ovo stoga što se u priloženim pismenim ispravama govori o mogućnostima izgradnje i uređenja prostora na katastarskim parcelama čiji je vlasnik tužilac, pod uslovima utvrđenim članom 71. stav 1. Zakona o uređenju prostora i naselja, kojim je propisano da se urbanistička dozvola može izdati na osnovu urbanističkog projekta, koji se izrađuju u skladu sa generalnim planom naselja C, imajući u vidu daje tužilac pod-neo zahtev za izradu urbanističkog projekta, odnosno pokrenuo postupak za izradu navedenog projekta. Pored toga, tuženi nije prezentirao konkretne pismene dokaze o eventualnom odbijanju odobrenja nadležnog državnog organa za izgradnju predmetnog objekta, tj. da usled objektivnih okolnosti nije odgovoran za neizvršenje ugovora. Umesto konkretnog dokaza u smislu kvalifikacije oslobađajućih okolnosti, tuženi je ponudio uopštene navode o nemogućnosti ispunjenja ugovora i te uopštene navode nije dokumentovao. Naime, po mišljenju ovog suda nije dovoljno samo uopšteno pozivanje na određene okolnosti, već je potrebno dokazati uzročnu vezu između takvih okolnosti i konkretne nemogućnosti ispunjenja obaveze. Potrebno je dakle, dokazati daje tuženi preduzeo sve stoje u njegovoj moći, pa da ipak nije mogao ispuniti svoju obavezu, saglasno sa načelom poštenja, savesnosti i profesionalnoj odgovornosti. Kako u postupku pred prvostepenim sudom nisu utvrđene relevantne činjenice za rešavanje ovog spora, pa stoga u obrazloženju iste odluke nisu dati razlozi o istim relevantnim činjenicama, što sve čini da je pobijana presuda doneta uz apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. Zakona o parničnom postupku, ista se shodno članu 369. Zakona o parničnom postupku ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku prvostepeni sud će radi otklanjanja navedenih nepravilnosti po potrebi preko odgovarajućeg veštaka utvrditi sve navedene odlučne činjenice, pa će dajući razloge za iste, doneti odluku o osnovanosti potraživanja. (Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 5494/04 od 6. 12. 2004. godine); Pravo kupca na povraćaj cene od prodavca nakon raskida ugovora zbog nemogućnosti ispunjenja "Ukoliko je tuženik prodavač u nemogućnosti zbog događaja za koji nije odgovorna nijedna ni druga strana da isporuči kupljeno vozilo, to ne znači da se može osloboditi kako obaveze da isporuči uplaćeno vozilo, tako i obaveze da refundira vrednost uplaćenog vozila " (prema odluci VSS, Prev. 484/99); Nemogućnost ispunjenja obaveza - "Ako je do nemogućnosti ispunjenja naturalne obaveze došlo krivicom dužnika, on odgovara za delimičnu ili potpunu nemogućnost ispunjenja obaveze. Tužilac ima pravo da od dužnika traži naknadu štete jer se obaveza u naturalnom obliku pretvorila u obavezu naknade štete" (prema odluci VSS, Prev. 102/94); Nemogućnost ispunjenja za koje ne odgovara ni jedna strana (isporuka automobila) - "Za prestanak obaveze zbog nemogućnosti ispunjenja obaveze jedne strane u dvostranim ugovorima, nije bitno da li se radi o nezamenljivoj, odnosno individualno određenoj stvari. Bitno je daje ispunjenje obaveze iz zaključenog ugovora postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna nijedna strana " (prema odluci VSS, Prev. 385/95); Nemogućnost ispunjenja od strane prodavca - "Kad proizvođač automobila marke "golf domaće proizvodnje, kako je to zaključeno u ugovoru, više ne postoji na teritoriji SRJ, a prodavač nije u mogućnosti da to vozilo domaće proizvodnje nabavi u SRJ, već bi bio upućen na uvoz, ispunjeni su us lovi zaprimenu člana 137. ZOO u vezi sa članom 47. ZOO, budući daje do nemogućnosti ispunjenja došlo pre isteka ugovorenog roka, a posle zaključenog ugovora, ali za tu nemogućnost ne odgovara nijedna ugovorna strana " (prema odluci VSS, Prev. 479/95); Nemogućnost ispunjenja obaveze za koju ne odgovara ni jedna strana - "Kadje roba otpremljena u ugovorenom roku, ali nije stigla na mesto isporuke zbog ratne situacije na tom području, tada tuženi po zaključenom ugovoru o tranzitu, ne može da odgovara za neispunjenje obaveze i naknadu štete, zbog događaja za koji nije odgovorna nijedna ni druga strana " (prema odluci VSS, Prev. 118/94); Nemogućnost plaćanja novčane obaveze - "Sama činjenica nemogućnosti plaćanja novčane obaveze zbog teške materijalne situacije ne predstavlja osnovni razlog zbog kojeg tuženi - dužnik može raskinuti ugovor sa klauzulom daje raskid moguć samo saglasnošću obeju ugovornih strana " (prema odluci VPS, Pž. 8504/98); "Kada tuženi nije izvršio svoju obavezu, da radove izvede znatno pre uvođenja sankcija OUN 31. 5.1992. godine, onda ce u docnji ne može pozivati na nemogućnost izvršenja obaveze zbog više sile usled sankcija" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 106/94).

Nemogućnost ispunjenja za koju odgovara druga strana (čl. 138. ZOO) Sadržina stava prvog ovog člana mogli bi se raščlaniti na sledeće elemente: a) u dvostranom ugovoru jedna strana (dužnik) ne ispunjava svoje obaveze prema drugoj strani koja je savesna; b) to neispunjenje postaje ne177

moguće zbog događaja za koji je odgovoran dužnik; v) obaveza poverioca iz takvog dvostranog ugovora se gasi; g) poverilac zadržava svoje potraživanje prema drugoj strani, umanjeno za onoliko koliko je mogao imati koristi od oslobođenja sopstvene obaveze. Dvostrani ugovor, kao što je ranije rečeno, je onaj ugovor u kome učestvuju dva lica koja stvaraju uzajamne obaveze, kao izraz saglasnost njihovih volja da nastupajući odnos, koji je od obostranog interesa, regulišu tako da obezbede pravnu sigurnost njegovog ispunjenja. Kod ovog oblika ugovora postoje obostrane obaveze stranaka. Ijedna i druga su dužne da ih savesno izvršavaju. Ako jedna strana, svojom krivicom, učini taj ugovor nemogućim u pogledu ispunjenja svoje obaveze, obaveze druge, savesne strane, se gase, što znači da ona nije u obavezi da izvrši svoje obaveze iz ugovora, od trenutka kada je nastupio događaj čije ispunjenje je nemoguće zbog događaja za koji dužnik odgovara. Nemogućnost ispunjenja može nastupiti ako je predmet ugovora - stvar uništena ili oštećena u tolikoj meri da ne može ostvariti svrhu zbog koje postoji, a poverilac nije zainteresovan da takvu stvar primi, pa makar ona bila i popravljena. Odredbe ovog člana propisuju pravilo o nemogućnosti ispunjenja za koju odgovara druga strana po osnovu trajne nemogućnosti, jer je dovoljno da je ispunjenje postalo nemoguće, pa da ta okolnost opredeli karakter nemogućnosti ispunjenja obaveze, jer se nemogućnost ispunjenja može pojaviti i u obliku delimične nemogućnosti, kada dužnik ostane u obavezi u delu u kome je moguće da izvrši ugovor, ali ako tako nije ugovoreno stvar je poverioca da li bi prihvatio i takvo ispunjenje. Ne ulazeći u to o kakvoj se stvari radi u vezi koje je nastupila okolnost nemogućnost ispunjenja, odnosno da li se radi o stvari koja je određena po rodu - ako stvar po rodu ne propada, a uzme se iz mase jedne celine, i u tom slučaju dovoljno je da dužnik u određenom roku iz ugovora nije u mogućnosti da izvrši obavezu - tačno specificiranu po svim njenim svojstvima i osobenostima, jer norme ovog člana glase tako da se gasi obaveza druge strane - poverioca, koji zadržava svoje potraživanje prema drugoj strani. Strana koja je odgovorna zbog nemogućnosti ispunjenja, odgovorna je prema drugoj strani - poveriocu da mu njegovo potraživanje ispuni kroz drugi oblik ispunjenja, primenjujući načelo ekvivalentnosti jednake vrednosti uzajamnih davanja. Ako se druga strana, poverilac, ne bi mogao ni po tom osnovu zadovoljiti, njemu ostaje pravo na naknadu štete. Zbog toga, iako se obaveza druge strane po zaključenom ugovoru ugasila, ona se ugasila samo u vezi ugovora u vezi koga dužnik nije mogao da ispuni svoju obavezu, ali je time stvoren novi osnov da poverilac traži od dužnika ekvivalentno postupanje, odnosno drugu činidbu, koja se smanjuje za onoliko koliko je dužnik mogao imati koristi od oslobađanja od sopstvene obaveze. Koji su to troškovi faktičko je pitanje, ali u svakom slučaju to su troškovi koje bi on imao daje postupao po obavezi iz ranije zaključenog ugovora, ali to i ne znači da ispunjenjem druge obaveze ti troškovi ne bi postojali, od kojih se on ne bi mogao osloboditi. Kod primene odredaba ovog člana, kada se obaveze druge strane gase, odgovorna strana zbog nemogućnosti ispunjenja, dužna je da drugoj strani ustupi sva prava koja bi imala prema trećim licima u vezi sa predmetom svoje obaveze, čije je ispunjenje postalo nemoguće. To bi bio slučaj ako bi predmet izvršenja bio osiguran, prava iz tog osiguranja pripala bi drugoj strani. Ili, ako je propala stvar koje je bila predmet ugovora, a tu stvar dužniku učini neupotrebljivom, treće lice - dužnik je obavezan da sva svoja prava koja ima prema tom trećem licu prenese na poverioca. Pri tom treba imati u vidu i odredbe člana 356. ZOO, po kojima se dužnik određene stvari koji je oslobođen svoje obaveze usled nemogućnosti ispunjenja, dužan da poveriocu ustupi pravo koje bi dužnik imao prema trećem licu zbog nastale nemogućnosti.

Sudska praksa Raskid ugovora o kreditu - zajmu Kada stranke duže vremena ne insistiraju na realizaciji dela nerealizovanog ugovora, smatra se daje ugovor raskinut. Prema obrazloženju Iz spisa ovog spora, kao i iz ugovora, proizilazi da su i ugovor o kreditu i ugovor o dugoročnoj saradnji bili kompleksno povezani i da je bilo potrebno da se realizuju u određenom vremenskom periodu. Iz odredaba ugovora o kreditu, a posebno na njihove termine, vidi se daje tuženi upravo ovaj kredit tražio od tužioca u cilju finansiranja svoje proširene reprodukcije. Iz toga bi proizilazilo daje tuženom u momentu zaključenja ugovora bio osnovni motiv da izvrši povišenje i proširenje svoje reprodukcije, daje u tom cilju i primio prvu transu, ali da u kasnijem periodu niti je insistirao niti je tražio da se izvrše ugovorne obaveze preuzete tim ugovorom. Tim ugovorom je, između ostalog, predviđeno da se pojedine transe isplaćuju do 31. marta one godine u kojoj su transe trebale biti isplaćene. Kako tuženi nije preduzeo nijednu radnju na koju je bio ovlašćen tim ugovorom sve do podnošenja protivtužbe, koja je usledila tri godine nakon zaključenja ugovora, može se sa sigurnošću utvrditi da njemu nije bilo 178

u interesu da se ugovor u tom delu izvršava. Kako ni tužilac u tom vremenu nije odobravao navedene transe, iz čega jasno proizilazi da su stranke upravo ovaj ugovor, bez obzira na odredbe ugovora o dugoročnoj saradnji, prećutno raskinule. Ovde treba dodati: da tužilac nije banka niti mu je delatnost bankarsko poslovanje, pa prema tome, i ovaj ugovor o kreditu, ne bi se mogao uzeti kao konsesualan ugovor između stranaka, iz koga bi tuženi mogao da realizuje u potpunosti svoja prava po ovom ugovoru. Ovaj ugovor o kreditu ima značaj zafama, pa bi tuženi, i da nije došlo do raskida, mogao eventualno da traži samo naknadu štete ukoliko je istu pretrpeo usled toga što mu obećani kredit nije dat. Međutim, ovde je osnovano to:da stranke nisu kroz duži period vremena insistirale na realizaciji dela nerealizovanog ugovora, te da je njihovim ponašanjem u svakom slučaju taj ugovor, kao stoje već rečeno, raskinut. Da je ovaj ugovor prećutno raskinut protekom dužeg perioda proizilazi na kraju i iz ugovorne klauzule kojom su regulisani međusobni odnosi da stranke za slučaj da kreditor - tužilac - ne bi sredstva kredita uplaćivao u iznosima i rokovima kako je to ugovoreno. Prema toj odredbi, ukoliko kreditor sredstva ne bi uplaćivao u iznosima i rokovima kako je to predviđeno, tuženi kao kreditoprimac mogao je da preduzme mere za zaštitu svojih prava i interesa po ugovoru o poslovnoj saradnji. Činjenica je da tuženi nije preduzimao nikakve zaštitne mere u pogledu svojih interesa, niti je tražio od tužioca izvršenje njegovih ugovornih obaveza, koje je ovaj preuzeo ugovorom o dugoročnoj poslovnoj saradnji. Naprotiv, i ove obaveze su se ispunjavale u minimalnim, a u poslednjoj godini, u simboličnim količinama. Kod takvog stanja stvari, jasno je da su stranke, što se tiče ugovora o kreditu, prećutno svojim ponašanjem raskinule, pa tuženi ne može sada putem protivtužbe ostvarivati iz istoga svoja prava, jer su ista ugrožena. Iz svega iznetog jasno proizilazi da se odnosi stranaka po tužbi i protivtužbi moraju ocenjivati samo kroz ugovor o kreditu, a ne i kroz ugovor u dugoročnoj poslovnoj saradnji, jer ovaj ugovor u odnosu na tuženog je imao sasvim drugi značaj, nego ugovor o kreditu. Ovaj ugovor o saradnji za tuženog je imao značaj sopstvene proizvodnje i obezbeđenja tržišta za proizvodnju, ali čak ni na ovom ugovoru nije insistirao (prema odluci VPS, SI 3089/70).

PREKOMERNO OŠTEĆENJE Očigledna nesrazmera uzajamnih davanja (čl. 139. ZOO) U zasnivanju dvostranih ugovora stranke polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. ZOO), a zakonom se određuje u kojim se slučajevima kršenje tog načela stvaraju pravne posledice. Pravni poslovi zaključeni protivno navedenom načelu mogu se onemogućiti raskidom ili izmenom ugovora, već prema tome o kom se pravnom poslu radi. Pravni poslovi kod kojih očigledno postoji nesrazmera davanja postoje uvek kad uzajamna davanja stranaka u dvostranom ugovoru - ako nisu u ekvivalentnom odnosu. Pravne posledice iz odnosa koji se ne zasniva na ekvivalentnosti davanja, ostvaruju se samo ako ta neekvivalentnost prelazi određene granice. To je faktičko pitanje o kome sud odlučuje u slučajevima kao što su, na primer, oštećenja preko polovine, ili nekog drugog procenta znatnije vrednosti, a koja upućuju na nesrazmere davanja. U svakom slučaju, za utvrđenje očigledne nesrazmere uzajamnih davanja, bitno je daje ta očigledna nesrazmera postojala samo u vreme zaključenja ugovora, a ne i ako ta nesrazmera nastane u toku izvršenja ugovora, u kom slučaju postoje drugi uslovi za raskid ili izmenu ugovora. Prekomerno oštećenje zbog očigledne nesrazmere uzajamnih davanja može biti subjektivnog ili objektivnog karaktera. Kod subjektivnog kriterijuma postoji nesrazmera u uzajamnim davanjima stranaka i, ono stoje posebno bitno, daje ta nesrazmera nastala zbog nedostatka volje, odnosno mane volje (kod pretnje, bitne zablude, prevare i drugih slučajeva kada je pri zaključenju ugovora bila mana u pogledu volje strana), što takav ugovor čini rušljivim, zbog čega i odredbe stava prvog ovog člana upotrebljavaju reci "poništenje ugovora". Kod objektivnog kriterijuma bitno je samo daje nastali slučaj objektivne prirode, odnosno samo da postoji nesrazmera u vrednostima uzajamnih davanja, dakle ne i mana volje. Odredbe člana 139. ZOO zasnivaju se na subjektivnom kriterijumu, jer stav prvi kao jedan od bitnih elemenata za utvrđenje očigledne nesrazmere, propisujući pravo oštećene strane da može tražiti poništenje ugovora, taj kriterijum objašnjava recima "ako za pravu vrednost tada nije znala niti je morala znati". Rok za poništenje ugovora zbog prekomernog oštećenja propisan je u stavu 2. člana 139. ZOO, i on iznosi godinu dana, odnosno pravo da se zahteva poništenje ugovora prestaje istekom jedne godine od njegovog zaključenja. U ovom slučaju ne važi pravilo propisano u odredbama člana 117. ZOO, da se rok od jedne godine raČuna "od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude". Ovo zbog toga stoje u članu 139. stav 2. ZOO izričito propisan apsolutni rok prekluzije, što znači da se posle proteka roka od jedne godine dana od zaključenja ugovora ne može zahtevati poništenje ugovora. 179

Odricanje unapred, pri zaključenju ugovora, od prava na zahtevanje poništenja ugovora zbog očigledne nesrazmere uzajamnih davanja, nema pravnog dejstva. To pravilo važi, dakle, samo ako je odricanje unapred dato, odnosno pri zaključenju ugovora. Strana koja je prihvatila uslove ponudioca, a oni su u vreme zaključenja ugovora bili nesrazmeri ekvivalentnosti davanja, i to u znatnijoj meri, a druga strane zaključujući takav ugovor nije znala za pravu vrednost ugovorene stvari, ili drugog pravnog odnosa, niti je morala to znati, nije u obavezi da takav ugovor izvrši, a posledice poništenja takvog ugovora rešavaju se po pravilima o posledicama poništenja, kako to regulišu odredbe člana 113. ZOO. Ugovor koji predviđa očiglednu nesrazmeru davanja stranaka može se održati na snazi - ako druga strana dopuni obavezu do prave vrednosti. Stranke to mogu učiniti u toku izvršenja samog ugovora, ili na osnovu odluke suda. U svakom slučaju mora se voditi računa da se to pravo može ostvariti samo u vreme dok ugovor nije poništen, odnosno da se to pravo može ostvariti u roku od jedne godine od njegovog zaključenja, vodeći računa i o vremenu kada je utvrđeno da postoji očigledna nesrazmera u obavezama stranaka. I na kraju, odredbe stava 5. ovog člana propisuju da se zbog nesrazmere uzajamnih davanja ne primenjuje pravilo da se može tražiti poništenje ugovora koji se odnose na ugovore na sreću, javne prodaje, kao ni onda kad je za stvar data viša cena iz osobite naklonosti. Ovo odstupanje je zakon učinio svakako zbog prirode navedenih ugovora, kod kojih postoje propisana pravila koja nudi jedna strana, gde o ekvivalentnosti ne može biti reci, jer su dati uslovi takvi kakvi su unapred određeni, o kojima je druga strana mogla da se upozna i da sazna kakve posledice nastaju iz takvih ugovora. I kod javne prodaje, koje sprovodi sud u izvršnom postupku, unapred se zna koje je uslove sud odredio za prodaju određene stvari, odnosno određeni objekat, imajući u vidu da se u tom postupku na objektivan način (i putem veštaka) raspravlja i utvrđuje cena za prodaju određene stvari, pa tako utvrđena cena ne može biti kvalifikovana kao nesrazmerna. Kod trećeg slučaja, kada se poništenje ugovora ne može tražiti zbog nesrazmere, iz razloga navedenih u prvom stavu člana 139. ZOO, razlog za tu zabranu nalazimo u postojanju svesti i namere kod drugog ugovorača da kupuje neku stvar, nezavisno od visine utvrđene, odnosno ponuđene cene, jer je za tu stvar ima posebnu naklonost, pa samim tim stupanjem u takav ugovorni odnos svesno snosi rizik, bez obzira na objektivnu vrednost te stvari. Sudska praksa "Za poništaj ugovora zbog prekomernog oštećenja potrebno je daje tužilac u vreme zaključenja ugovora znao, odnosno mogao znati za eventualnu nesrazmeru u vrednosti davanja. Tužba za poništaj ugovora po ovom osnovu može se podneti u roku od jedne godine od zaključenja ugovora" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 130/95). Primer tužbe za poništenje ugovora zbog očigledne nesrazmere davanja OPŠTINSKI SUD U Tužilac:__________________________________, iz__________________, ul.______ , br. Tuženi:__________________________________, iz__________________, ul.__________, br. TUŽBA radi poništaja ugovora (čl. 139. ZOO), vrednost spora: _____________________ , u 2 primerka. Ugovorom o prodaji od__________godine, tužilac i tuženi su zaključili ugovor o prodaji jednog pla ca u____________, površine 10 ari, na kat. parceli br._______, ZKUL_______, KO______________, za cenu od 10.000,00 dinara, koji mu je iznos tuženi isplatio prilikom overe ugovora kod suda. DOKAZ: ugovor stranaka, overen kod Opštinskog suda u______, O. br.____, od_______godine. Ovaj ugovor je tužilac zaključio nakon dva dana po povratku sa lečenja u_______, pa kako je bio bez novčanih sredstava, a nije znao koliko iznosi cena predmetne parcele koja se nalazi u centru mesta u kome stranke žive, prihvatio je ponudu tuženog i navedenu parcelu mu prodao za navedeni iznos. Tužilac je naknadno saznao da cena parcela na mestu gde se nalazi i tužiočeva parcela iznosi daleko više, skoro tri puta više od cene koja je navedena u predmetnom ugovoru, te da je cena koju je tuženi isplatio tužiocu u vreme zaključenja ugovora za ovu parcelu u očiglednoj nesrazmeri sa pravom cenom, tj. prometnom cenom koja važi za mesto na kome se ta parcela nalazi. DOKAZ: procena organa Uprave prihoda od_________godine. 180

Kako je tužilac očigledno oštećen zaključenjem navedenog ugovora, a imajući u vidu da je u to vre-me prodaje obaveza kupca, ovde tuženog u velikoj, očiglednoj nesrazmeri sa pravom vrcdnosti predmetne parcele, to tužilac u smislu člana 139. Zakona o obligacionim odnosima predlaže da sud, po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima, donese sledeću PRESUDU PONIŠTAVA SE ugovor kojim je tužilac________________, iz___________, dana___________godine, prodao tuženom__________________, iz___________, a ovaj kupio od tužioca plac u______________, povr šine 10 ari, na kat. parceli br._______, ZKUL_______, KO______________, za cenu od 10.000 dinara, pa je tuženi dužan da vrati - preda tužiocu navedenu nepokretnost, a da tužilac vrati tuženom primljeni iznos kupoprodajne cene od 10.000,00 dinara, kao i da mu naknadi troškove spora, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. __________________godine.

Tužilac

ZELENASKI UGOVOR (čl. 141. ZOO) Pod zelenaškim ugovorom podrazumeva se onaj ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim stoje on drugom dao ili učinio, ili se obavezao da da ili da učini. Zelenaški ugovori su ništavi, pa se na njih primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima o posledicama ništavosti i o delimičnoj ništavosti ugovora. Zelenaški ugovori se najčešće javljaju u oblasti kredita, najčešće kod bankarskih kredita, kada banka zaključujući ugovor o kreditu uslovljava drugu stranu da sa njom istovremeno zaključi i ugovor o depozitu, ili ugovor o otkupu njenih akcija, pri čemu ostvaruje znatna sredstva na koja malo plaća drugoj strani (kod ugovora o depozita malu stopu kamate, a kod prodaje akcija malu iznos dividende), ali zato ta sredstva dalje plasira i ponovo ostvaruje kamatu. Naime, u praksi nekih banaka dešavaju se slučajevi da se sredstva depozita transformišu u akcije, a ta sredstva nisu mala, koja se dalje plasiraju u vidu kredita po sličnoj regularnoj kamati kao i korisniku kredita, pa kada se uzme u obzir prosečno trajanje korišćenja tih sredstava, onda prosečna godišnja ugovorena kamatna stopa daje iznos kamate koji bi pripala korisniku kredita - da je on ta sredstva dao drugom po osnovu, obično, kratkoročnog kredita. Ugovori o depozitu i njihovo transformisanje u akcijski kapital su problem svoje vrste, koji im daje karakter skrivanja prave namere davaoca kredita. Davalac kredita na taj način uslovljava odobravanje i korišćenje određenog kredita - preuzimanjem obaveza korisnika kredita da iz dobijenih kreditnih sredstava učestvuje u dokapitalizaciji banke davaoca kredita, koja se sredstva do prve naredne emisije banke koriste kao depozit korisnika kredita. Ugovori o oročenom depozitu se zatim pretvaraju bez volje korisnika kredita u ugovore o otkupu akcija. Po tom sistemu davalac kredita je umanjio preduzeću ugovorenu svotu po kreditu, a samim tim vršio kapitalizaciju svoje banke, koristeći sredstva korisnika kredita. Navedeno ukazuje na postojanje očigledne nesrazmere između iznosa odobrenog kredita i depozita, odnosno "upisanih akcija", koji je oduzet preduzeću po tom osnovu od odobrenog kredita. Za dokazivanje postojanja zelenaških ugovora i prava na ostvarivanje odštetnog zahteva, bitno je ispunjenje objektivnih i subjektivnih elemenata, koji ukazuju na postojanje zelenaškog ugovora. Objektivni elementi sadržani su u nesrazmeri onoga stoje kreditor od odobrenog kredita stvarno dao korisniku kredita u odnosu na ona sredstva koja je zadržao po osnovu depozitnih ugovora, odnosno otkupu akcija koje je emitovao - radi dokapitalizacije svoje fmansijske organizacije. Ta nesrazmera se, dakle, vidi u enormno znatnoj većoj stopi ugovorne kamate u odnosu na onu ugovornu kamatu koju priznaje tržište kapitala. Ta nesrazmera se dokazuje podacima drugih banaka, koje takođe odobravaju kredite, koje pri zaključenju ugovora o kreditu, posebno kod kratkoročnog kredita, vode računa da učešće u dokapitalizaciji banke iznosi trpeljivo stanje za korisnika kredita. Subjektivni kriterijumi su vezani za utvrđivanje veze između objektivnih kriterijuma i stanja nužde, teškog materijalnog stanja korisnika kredita, zbog kojih je ovaj prinuđen da trpi stanje nametnutih mu spekulativnih kamata. Naime, korisnik kredita u početnoj fazi saradnje sa bankom u vezi kratkoročnog kredita još nije svestan gde će ga odvesti kasnija saradnja, kada ne bude u mogućnosti da na vreme vrati i onako malo dobijene iznose kredita, u stvari - da će upasti u mrežu spekulativnih kamata, koje ga mogu dovesti do stečaja. 181

Ovo zbog toga što korisnik kredita ulazi u kreditni odnos pretežno zbog toga što mu je sopstveni obrtni fond kapitala ispražnjen, zbog čega je prinuđen da traži druge izvore svog kreditiranja, da bi mogao normalno da posluje. Kod takvog stanja stvari, korisnik nije u mogućnosti da kreditira banku otkupom njenih akcija, ili ulaganjem kroz ugovore o depozitu. On je u očajnom stanju, te izlaz traži u daljoj zavisnosti od davaoca kredita, koja će ga dovesti do stečaja. Subjektivni elementi za ostvarivanje prava na odštetni zahtev se moraju dokazati. To su, na primer, blokada računa korisnika kredita, njegovo dalje zaduživanje kroz desetine i stotine novih ugovora i aneksa tih ugovora, koji dovode do zelenaških kamata, otvaranje postupka stečaja, kao i donošenje sanacionog programa radi izlaska iz krize. Pri tom se sve to mora staviti u vezu sa namerom, svesnom ili nesvesnom, davaoca kredita da takvo stanje korisnika kredita iskoristi za sticanje zelenaške kamate. Jedan slučaj iz sudske prakse najbolje to dokazuje, a naime, da je jedna banka dala preduzeću kredit i nametnula mu kamatu od 20% mesečno, ali da je Vrhovni sud Srbije, rešavajući u revizijskom postupku (rešenje Prev. br. 675/98), utvrdio da su pobijanim presudama nižestepenih sudova povređena osnovna načela građanskog prava, i to načela jednake vrednosti davanja i savesnosti i poštenja. U obrazloženju rešenja Vrhovnog suda, pored ostalog, stoji: "Realna kamata podrazumeva kamatu iznad stope rasta cena na malo, odnosno iznad stope zatezne kamate, ali u primerenom iznosu. Koji je to iznos sud će utvrditi pribavljanjem izveštaja od udruženja banaka, ili renomiranih poslovnih banaka, a zatim utvrditi koliko iznosi realna stopa ugovorne kamate. Samo prosečnoj realnoj ugovorenoj kamati sud će pružiti sudsku zaštitu. Ne može uživati sudsku zaštitu ona kamata koja tužiocu donosi nesrazmernu imovinsku korist, kako se to osnovano u reviziji i izjašnjenju Javnog tužilaštva ističe. Pri tome će se sud rukovoditi načelima savesnosti i poštenja, te načelima jednake vrednosti davanja iz čl. 12. i 15. ZOO". U pravnom shvatanju Višeg privrednog suda u Beogradu, utvrđenom na sednici Odeljenja za privredne sporove od 18. 11. 1998. godine, zauzet je stav da se "umeravanje kamatne stope vrši putem upoređivanja ugovorne stope sa stopom utvrđenom kodeksom banaka, ugovornim kamatnim stopama na tržištu novca, odnosno sagledavanjem stepena rizika plasiranih kreditnih sredstava, rokova, povraćaja kredita i sličnih kriterijuma koji opredeljuju tržišnu cenu kapitala". Dosadašnja praksa privrednih sudova je beležila i slučajeve kada je depozit preduzeća uvek pratio kredite, ali se pri tom nije dolazilo do zaključka da se uslovljavanje ugovora o kreditu sa ugovorom o depozitu smanjuje suma dobijenog kredita, te da sredstvima depozita banka ostvaruje svoju dokapitalizaciju, a da deponent osiromašuje za iznos odobrenog a nedobijenog kredita. Sudovi ne beže od zaključka daje depozit skoro uvek pratio kredite, ali sudovi nisu vršili dalje analize štetnosti, odnosno zavisnosti takvih ugovora, jer zašto bi neko ugovarao depozit ako su mu sredstva kredita u celini potrebna za određene namene. Smisao odredaba čl. 1035. Zakona o obligacionim odnosima, koji se odnose na definiciju ugovora o novčanom depozitu je taj da ugovor o depozitu, po pravilu, zaključuje deponent koji ima novčana sredstva da ih plasira u sredstva banke, da bi ostvario određenu kamatu u smislu čl. 1042. istog zakona. Naravno, zakon ne zabranjuje da se depozit uplati i delom sredstava odobrenog kredita, ali ako se radi o više ugovora i aneksa tih ugovora, ako oni iznose na desetine i desetine, onda je namera i korist davaoca kredita nesumnjivo špekulantska. Ovo utoliko pre što je kod banaka uobičajeno da se na depozite plaća mnogo niža kamata od realnih, a posebno da te kamate nema kada se ugovori o depozitu transformišu u akcijski kapital banke. Zbog toga, oštećeno lice može osnovano da traži u smislu čl. 141. Zakona o obligacionim odnosima da se opisani ugovori o kreditima, kao i aneksi ugovora po njima, utvrde ništavim, kao zelenaški, posebno i u odnosu na prinudno zaključene ugovore o depozitu, odnosno kupljenim akcijama - nezakonitim korišćenjem tih sredstava od strane nesavesne banke, te da se obešteti u smislu odredaba čl. 104. i 105. pom. zakona.

Sudska praksa Pravni stavovi Višeg privrednog suda u Beogradu, od 18. 11. 1998. godine, u vezi postavljenih pitanja na savetovanju privrednih sudova, banaka i drugih subjekata 29. -30. 1998. godine: Da li ugovorne kamate mogu biti zelenaške? Odredbom člana 399. st. 4. ZOO zabranjeno je ugovaranje veće kamatne stope od dozvoljene stope kamata. Međutim, najviša stopa ugovorene kamate između pravnih lica nije propisana, jer nije donet poseban zakon kojim se saglasno odredbi člana 399. st. 2. ZOO to pitanje uređuje. Stoga su sudovi ovlašteni da saglasno odredbi člana 15. ZOO vrše umeravanje ugovorene kamate. Umeravanje kamatne stope se vrši putem upoređivanja ugovorne stope sa stopama utvrđenim kodeksom banaka, ugovorenim kamatnim stopama na tržištu novi-ca, odnosno sagledavanjem stepena rizika plasiranih kreditnih sredstava, rokova, povraćaja kredita i sličnih kriterijuma koji opredeljuju tržišnu cenu kapitala. 182

Da li se ugovorne kamate mogu umeravati i na koji način? Ugovorne kamate mogu se umeravati ukoliko se radi o kamatama koje odstupaju od ; osnovnog načela iz obligacionih odnosa, odnosno načela jednake vrednosti davanja. Kao merilo za umeravanje kamate može služiti kodeks banaka, prosečna kamata na tržištu novca itd. Nije zdenaški ugovor ako banka postupa po zakonu Ugovor o kratkoročnom kreditu zaključen između banke kao davaoca kredita i pravnog lica kao korisnika kredita, kojim je ugovoreno pravo banke da na iznos odobrenog kredita naplati: kamatu, naknadu za poslove obrade i realizacije zahteva za odobrenje kredita, produženje roka otplate, kontrolu koriščenja kredita, porez na promet, revalorizaciju u skladu sa aktima poslovne politike banke, nije zelenaški ugovor. Isto pravo banka ostvaruje na osnovu odredbi iz čl. 20, 21, 22. i 24. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, te čl. 1065. i čl. 1066. ZOO. Iz obrazloženja Prema stanju u spisima, predmet tužbenog zahteva banke u stečaju je da sud utvrdi njegovo potraživanje prema tuženom u utuženom iznosu, a na ime obračunate kamate, te pratećih troškova, a po osnovu zaključenih ugovora o kratkoročnom kreditu. Prvostepeni sud je tužbeni zahtev usvojio. Žalbeni navod tuženog da se u konkretnom slučaju radi o zelenaškim ugovorima iz čl. 141 300, jer je istima predviđena obaveza tuženog da plaća revalorizacije, provizije, troškove obrade i kontrole kredita, neosnovan je. Naime, Zakonom o bankama i drugim finansijskim organizacijama (važio u vreme zaključivanja ugovora), uređeno je osnivanje, organizovanje, poslovanje i način upravljanja istima, odnosno svrha postojanja i poslovanja banaka kao finansijskih organizacija. Čl. 20. ovog zakona propisano je da banka obavlja delatnost radi ostvarivanja dobiti. Čl. 21. i 22. ovog zakona propisano je kojim se poslovima banka može baviti, a čl. 24. da se aktima poslovne politike banke utvrđuju bliži uslovi i način obavljanja poslova iz čl. 21. i 22. ovog zakona. Saglasno navedenim, te ostalim odredbama Zakona o bankama, kao i važećim odredbama Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu bankarsko poslovanje, a posebno odredbama iz čl. 1065. i čil 066, sledi da odredba iz čl. 2. predmetnih ugovora zaključenim među parničnim strankama nije suprotna prinudnim propisima. Ugovoreno plaćanje revalorizacije iznosa datog na ime kredita, zapravo je metodologija kojom se održava tržišna vrednost novčanih sredstava koje je banka, ovde tužilac, dala korisniku, ovde tuženom, na ime kredita. Ugovaranje plaćanja kamate proizlazi iz odredbe čl. 1065. ZOO i predstavlja ostvarivanje dobiti banke, ovde tužioca, saglasno odredbi iz čl. 20. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Ugovoreno plaćanje ostalih naknada iz čl. 2. predmetnih Ugovora je pokrivanje troškova poslovanja banke. Da bi ugovor bio ništav saglasno odredbi iz čl. 141. st. 1. ZOO potrebno je da pored teškog materijalnog položaja nekog lica, to lice bude nedovoljno iskusno, lakomisleno ili zavisno u odnosu prema licu koje koristi njegovu situaciju radi ostvarivanja koristi ugovaranjem uzajamnih davanja u očiglednoj nesrazmeri. Međutim, u konkretnoj situaciji, to ne može biti slučaj, s obzirom daje tuženi pravno lice i kao takav ne može se legitimi-sati kao nedovoljno iskusan ili lakomislen u odnosu prema tužiocu. Težak materijalni položaj tuženog mogao je biti samo motiv tuženog za zaključenje ugovora o kratkoročnom kreditu sa tužiocem, jer je na taj način mogao sebi da obezbedi u datom trenutku neophodna novčana sredstva, a ovaj motiv ne utiče na punovažnost zaključenih ugovora. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 10482/05 od 10.3.2006. godine); Zelenaški ugovor kao vrsta nemoralnog pravnog posla Ugovor o zajmu je nepunovažan i ne proizvodi pravno dejstvo u smislu člana 557. stav 1. ZOO, ako je zajam dat iz zelenaških pobuda. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile i sudski overile dva (predmetna) ugovora o zajmu: prvi dana 11.10.1994. godine na iznos od 24.650 DM, sudski overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i drugi dana 21.12.1994. godine na iznos od 7.250 DM, overen pred istim sudom, oba u istom ugovornom svojstvu: tužilje kao zajmoprimca a tužene kao zajmodavca i oba sa istim ugovorenim rokom vraćanja od tri meseca od dana prijema zajma, u mesečnim ratama bliže opisanim navedenim ugovorima i sa ugovorenom zateznom kamatom od 2% dnevno. Na zaključenje navedenih ugovora o zajmu sa tuženom, koja je inače tada bila vlasnik Agencije "GG", koja se bavila plasiranjem novca, tužilja se odlučila na nagovor vanbračnog supruga koji je tada bio u teškoj materijalnoj situaciji i bio mu neophodan novac. Iako je prvi ugovor o zajmu zaključen na iznos pozajmice od 24.650 DM, tužilja je od tužene ustvari primila samo iznos od 15.000 DM, od kojeg joj je vratila 4.250 DM; ostavši joj dužna još 10.750 DM. Drugi ugovor o zajmu je za predmet imao iznos od 7.250 DM, ali ga tužilja kao zajmoprimac nije uopšte primila, odnosno tužena joj ga kao zajmodavac nije predala, jer je taj iznos predstavljao obračunatu kamatu za dugovani deo glavnice po prvom ugovoru. 183

Na bazi izloženog utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su izveli pravilan činjenično-pravni zaključak, da je prvi ugovor o zajmu (sudski overen dana 11:10.1994. godine) delimično ništav za obračunatu zelenašku kamatu na stvarno isplaćeni iznos zajma od 15.000 DM, kao razliku do ugovorenog zajma od 24.650 DM, u smislu člana 105. Zakona o obligacionim odnosima. Sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda, stoga stoje u tom delu, u pogledu ugovorene kamate, reč o zelenaškoj kamati i zelenaškom ugovoru u smislu Člana 141. stav 2. u vezi stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao naročite vrste nemoralnog pravnog posla, zbog očigled ne nesrazmere ugovorene koristi tužene za sebe, sa onim iznosom koji je dala. Odnosno za iznos preko stvarno predatog iznosa od 15.000 DM, u kom delu je taj ugovor o zajmu nepunovažan i ne proizvodi pravno dejstvo u smislu člana 557. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužilja u međuvremenu vratila tuženoj 4.250 j DM, preostao joj je zajam od još 10.750 DM, za koji iznos navedeni ugovor o zajmu proizvodi pravno dejstvo. \ Zatim su nižestepeni sudovi u kontekstu utvrđene činjenice, faktički neisplaćene pozajmice od 7.250 DM, i toga šta ona zapravo predstavlja (obračunatu kamatu na neisplaćene obaveze po prvom ugovoru); pravilno zaključili daje drugi ugovor o zajmu (sudski overen 21.12.1994. godine) fiktivan ugovor u smislu člana 66. stav 1. ZOO i stoga ništav, odnosno da ne proizvodi pravno

dejstvo.

i Revident neosnovano smatra daje drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo zauzevši prav\ no stanovište o apsolutnoj ništavosti drugog predmetnog ugovora o zajmu, koji zato ne proizvodi pravno dejl

stvo. Stoga što i sa pravnog aspekta Vrhovnog suda predmetni ugovor spada u grupu nevažećih, odnosno apso~ lutno ništavih pravnih poslova jer je fiktivan u smislu člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa za to kao takav prividan ugovor, u smislu te zakonske odredbe, nema dejstva među ugovornim stranama. Obzirom da taj ugovor o zajmu nije stvarno zaključen, već je samo stvorena prividnost njegovog postojanja, jer tužena nije predala određeni iznos novca na koji se tim ugovorom obavezala, da bi to bio stvarno zaključeni pravni po sao iz člana 557. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 939/06) I Zelenaški ugovor u vidu nesrazmerne visine kamate Ugovaranje nesrazmerne visine kamate na pozajmljena novčana sredstva, predstavlja vid zelenaškog ugovora, ako je davalac kredita koristio stanje nužde ili teško materijalno stanje drugog Iz obrazloženja U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno daje tuženi od tužioca, u novembru mesecu 1996. godine, pozajmio iznos od 10.000 DM, sa 3,3% dnevne kamate. Tuženi je smatrao da će novac vratiti za tri do četiri dana, pa da ugovorena kamata neće predstavljati veliki iznos. Međutim, zbog problema u poslovanju, tuženi je navedeni dug vratio u decembru 1996. godine u ukupnom iznosu od 32.500 DM, i to 10.000 DM kao glavni dug a 22.500 DM na ime kamate. Tuženi je navedeni iznos tužiocu vratio u dva navrata, ali prilikom isplate novca osim stranaka nikog nije bilo u prostorijama firme tuženog. Tužilac je prilikom vraćanja novca odbio da sačini bilo kakvu priznanicu. Tužilac smatra da tuženi treba da mu isplati još 30.000 DM jer kamata nije dobro obračunata. Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo. Zakonom o obligacionim odnosima, članom 141. stav 1. i 2, propisano je daje ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao, ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti. Parnične stranke zaključile su teretni ugovor. Postoji očigledna nesrazmera između onoga što tužilac dobij a i onoga što ugovorom daje, a tuženi je pristao na ovu nesrazmeru uzajamnog davanja u stanju nužde zbog lošeg poslovanja firme, lakomisleno verujući da će zajam vratiti za tri do četiri dana. Ovakav ugovor je protivan pravnom poretku, načelu savesnosti i poštenja, načelu jednake vrednosti uzajamnog davanja, kao i dobrih poslovnih običaja, te je kao takav ništav, obzirom da se na zelenaške ugovore shodno primenjuju odredbe zakona o posledicama ništavosti ugovora. Stoga zahtev tužioca za isplatu duga iz ništavog ugovora kao nesavesne stranke je pravilno odbijen. Zakonom o obligacionim odnosima, članom 399. stavom 1. i 4, propisano je da stopa ugovorene kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju, a ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene primeniće se najveća dozvoljena stopa kamate. Tuženi je primenom najveće dozvoljene stope kamate isplatio tužiocu celokupan dug, što tužbeni zahtev čini neosnovanim.

i

(Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 87/06) Mana volje — "Ne može se osnovano zahtevatiponištaj ugovora koji nije ni zaključen" (prema odluci VPS, Pž. 4646/2000); Poništaj ugovora zbog prevare - "Kada je ugovor o kupoprodaji objekta zaključen na osnovu pisma o namerama (ili drugih dogovora između stranaka), a ugovor je samo deo aktivnosti stranaka vezanih za preuzimanje preduzeća, i tuženi posle zaključenja ugovora nepreduzme nijednu radnju u cilju realizacije pisma o namerama, tada ima mesta poništaju ugovora zbog prevare na osnovu člana 65. ZOO" (prema odluci VSS, Prev. 16/94); 184

Zaključenje ugovora od neovlašćenih lica - "Ugovor o zajedničkim ulaganjima sredstava i rada nije punovažan i ne proizvodi pravno dejstvo ako je sačinjen od lica koje nisu po normativnim aktima privrednog subjekta ovlašteni za zaključivanje ugovora. U takvom slučaju smatra se da ugovor ne postoji jer nema saglasnosti volja za njegovo zaključenje " (prema odluci VPS, Pž. 12363/97); Zaključenje ugovora od neovlaščenog lica - "Činjenica daje ugovor zaključen sa zastupnikom bez ovlaštenja snabdeven pečatom, nije od uticaja na njegovu punovažnost, ukoliko neovlašteno zastupani odbije da takav ugovor ratifikuje " (prema odluci VSS, Prev. 669/98); Zaključenje ugovora od strane neovlašćenog lica - "Kod blagovremene notifikacije tuženog (odmah po dobij anju računa), da ne odobrava ugovor (otpremnicu) zaključen od neovlaštenog lica, tužilac kao nesavesni saugo-vorač zastupnika bez ovlaštenja, ne može se dalje sa uspehom pozivati na okolnost daje ugovor snabdeven pečatom tuženog i daje eventualna zloupotreba pečata interna stvar tuženog - saugovorača koji je bio neovlašteno zastupani" (prema odluci VSS, Prev. 355/98); Ugovor zaključen sa neovlašćenim licem - "Ugovor o kupovini publikacije zaključen sa neovlaštenim licem, koju je kupac odmah vratio prodavcu, ne proizvodi pravno dejstvo, jer nesavesni prodavač ne može uživati sudsku zaštitu " (prema odluci VPS, Pž. 30/2000); "Za pravilnu kvalifikaciju zelenaškog ugovora potrebno je daje tuženi ugovorom o kreditu koristio stanje nužde tužioca, teško materijalno stanje, nedovoljno iskustvo i lakomislenost, pa je za sebe ugovorio korist koja je u očiglednoj nesrazmeri što je on drugom dao. Kada je ugovor o kreditu zaključen pod uslovom da se glavnica valorizuje sa porastom cena na malo i obezbedi od inflatornih kretanja, tada nije u pitanju zelenaški ugovor" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 535/95); "Ne postoji pravo na raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti (član 133. ZOO), ako su stranke ugovornice ekvivalentnost međusobnih davanja obezbedile indeksnom klauzulom, po kojoj se novčana obaveza izražena u dinarima izvršava prema zvaničnom paritetu dinara prema nemačkoj marki" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1810/98); Smanjivanje duga iz zelenaškog ugovora - "Do smanjivanja obaveze iz zelenaškog ugovora može doti samo na zahtev oštetenog" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6928/97); Zelenaški ugovor - "Ako iz činjeničnog osnova tužbenog zahteva proizilazi da određeni ugovor opteretuju zelenaška svojstva, sud je dužan da ga oceni i sa stanovišta razloga ništavosti" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 5019/02).

Primcr tužbe kod rušljivih - zclcnaških ugovora sa prcdlogom za donošenje privremene mere TRGOVINSKI SUD U__________________ TUŽILAC:_______________________________________, iz_________________________ TUŽENIK:_________________________________________banka, iz___________________________. TUŽBA sa predlogom za izdavanje privremene mere u 2 primerka sa____priloga. Tužilac i tuženi su od___________. godine do___________. godine zaključili više namenskih ugovora o kratkoročnom kreditu, ugovora o depozitu i ugovora o kupovini akcija. I.

1. Prvim ugovorom o kratkoročnom kreditu od________________. godine, tuženi se kao davalac kre dita obavezao da tužiocu kao korisniku kredita stavi na raspolaganje sredstva "za ostale namene" u izno su od_____dinara, sa rokom vraćanja od______dana i kamatom od_____% mesečno. Istim ugovorom tuženi je sebi ugovorio pravo da u roku važenja ugovora revalorizuje glavnicu kredita u skladu sa stopom rasta cena na malo. Tužilac je tim ugovorom obavezan i da na iznos obračunate kamate plati porez na promet. Tužilac je istovremeno, odnosno____________godine sa tuženim, po njegovom zahtevu, zaključio i Ugovor o depozitu, kojim se obavezao da deo sredstava dobijenih po gore navedenom Ugovoru o kratko ročnom kreditu, u iznosu od________dinara, stavi na depozit kod tuženog na period od_________godine, sa kamatom od_____% mesečno, sve radi kupovine nove emisije akcija tuženog. 185

Po izvršenoj emisiji akcija, tužilac i tuženi su_____________godine zaključili i Ugovor o kupovini ak cija, na iznos od_____________dinara. DOKAZ: - ugovor o kratkoročnom kreditu od_____________godine, - ugovor o depozitu od____________godine, - ugovor o kupovini akcija od_____________godine. 2. Odmah po zaključenju Ugovora o kratkoročnom kreditu od____________godine i Ugovora o de pozitu od___________godine, tužilac je na ime ugovorne kamate, obračunate na ceo iznos odobrenog kre dita, uplatio tuženom iznos od_____________dinara. DOKAZ: virmanski nalog br._______od__________godine, na iznos od__________dinara. II. 1. Kako tužilac nije mogao o roku da vrati tuženom kratkoročni kredit po Ugovoru od__________ godine, tužilac i tuženi su zaključili drugi Ugovor o kreditu___________godine, kojim je produžen rok vraćanja kredita po prvom Ugovoru, na još_______dana. 2. Istovremeno je tužilac sa tuženim zaključio i drugi Ugovor o depozitu, kojim se obavezao da sredstva u iznosu od____________dinara stavi u depozit kod tuženog, na period od_________________, sa kamatom od_____% mesečno, a sve radi kupovine nove emisije akcija tuženog. 3. Po izvršenoj emisiji akcija, tužilac i tuženi su zaključili i drugi ugovor o kupovini akcija, dana godine, na iznos od______________dinara. DOKAZ: drugi ugovor o kratkoročnom kreditu od___________godine, - drugi ugovor o depozitu od___________godine, - drugi ugovor o kupovini akcija od___________godine. 4. Odmah po zaključenju drugog Ugovora o kratkoročnom kreditu od____________godine i drugog Ugovora o depozitu od_____________godine, tužilac je na ime ugovorne kamate, obračunatog na ceo iz nos odobrenog kredita (po drugom ugovoru) kojim je faktički samo produžen rok otplate kredita, a sred stva nisu puštena u tečaj, uplatio tuženom iznos od_____________dinara. DOKAZ: virmanski nalog br._____od__________godine, na iznos od___________dinara. III. Tokom vremenskog perioda od________________. godine, tužilac i tuženi su svakih mescc dana, po isteku roka vraćanja kredita iz prethodnog ugovora o kreditu, zaključivali novi ugovor o kreditu - radi obnavljanja kreditnog odnosa isključivo sa ciljem produženja roka vraćanja kredita. Pri tom je tužilac tuženom unapred isplaćivao određene iznose na ime obračunate kamate, i to: 1. po ugovoru o kreditu od_________________godine, iznos od_____________dinara, 2. po ugovoru o kreditu od_________________godine, iznos od_____________dinara, 3. itd. itd. itd..... Takođe, svaki put je tužilac stavljao određeni iznos sredstava u depozit kod tuženog, i to: 1. po ugovoru o depozitu od________________godine, iznos od_____________dinara, 2. po ugovoru o depozitu od________________godine, iznos od_____________dinara, 3. itd. itd. itd...... I u ovim slučajevima, po izvršenim emisijama akcija, tužilac i tuženi su zaključivali ugovore o kupovini akcija, i to: 1. po ugovoru o kupovini akcija od_______________godine, na iznos od____________dinara, 2. po ugovoru o kupovini akcija od_______________godine, na iznos od____________dinara, 3. itd. itd. itd..... DOKAZ: gore navedeni ugovori o kreditu i ugovori o depozitu, kao i ugovori o kupovini akcija. Odmah po zaključenju navedenih ugovora o kreditu i ugovora o depozitu, tužilac je od sredstava dobijenog kredita i ugovora o depozitu, plaćao tuženom na ime ugovorne kamate, obračunate na ceo iznos uveća nog kratkoročnog kredita, odnosno odbijeno je tužiocu po tom osnovu iznos od___________dinara. DOKAZ: virmanski nalozi: - od__________godine, na iznos od____________dinara, - od___________godine, na iznos od____________dinara, - od___________itd. itd. itd___ IV. Imajući u vidu izneto, može se zaključiti da su tužiocu samo jednom odobrena i puštena u tečaj sredstva, po prvom Ugovoru od____________________. godine, umanjena za kamate i uplatu akcija, a da 186

su svi drugi ugovori produžavani i uvck od osnova glavnice i depozita uvećanih i rastom stopa cena na malo, a zatim odbijani iznosi obračunatih kamata po ugovorima o kratkoročnom kredit i ugovorima o depozitu, kao i iznosi za uplatu akcija, tako da je tužilac od dobijenog kratkoročnog kredita mogao da ko risti samo ______% odobrenog kredita. Prema tome, tužilac kao korisnik kredita nikada nije svojom vo ljom raspolagao iznosom od __________dinara, odnosno od _______% dobijenog kredita. Iz navedenog proizilazi da je ugovorena mesečna kamata od ______% za godinu dana dostigla procenat od _____%, jer je odredbama člana 4. Ugovora o kratkoročnom kreditu predviđeno da se "obračunata dospela kamata iz jednog meseca, zajedno sa glavnicom, uzima u obračun kamate narednog meseca". V. Napred izneti uslovi dobijanja kredita, odnosno njegovo enormno povećanje, ukazuje da prilikom zaključenja gore navedenih ugovora, nema u suštini izraženu volju ugovorača tužioca kao korisnika kre dita, jer su uslovi kreditiranja - ugovorna kamata, ugovori o depozitu i ugovoru o otkupu akcija iznuđeni. Odredbama člana 399. st. 2. ZOO propisano je da se "u pogledu najviše ugovorne kamatne stope između drugih lica primenjuju odredbe posebnog zakona". Zakon o kome cit. odredbe govore još nije donet. Zbog toga je Savezni sud na zajedničkoj sednici republičkih vrhovnih sudova od 20. i 31. 10. 1984. godine doneo načelni stav br. 4/84, koji do danas nije promenjen, a koji glasi: " Dok se posebnim zako nom ne reguliše visina stope ugovorne kamate između subjekata iz člana 399. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, neće se pružiti sudska zaštita kamati ugovorenoj preko visine stope zatezne kamate propi sane za novčane obaveze proizašle iz ugovora u privredi, uvećane najviše za 8%". Citirajući navedeni načelni stav Saveznog suda, tužilac ističe da je tuženi, prinuđujući tužioca da svakog meseca obnavlja dospeli a nevraćeni kredit, u vezi čega je uvećavao ugovornu kamatu do enormnih iznosa, zaključenjem novih mesečnih ugovora uvećanjem glavnice i kamate, kao i ugovora o depozitu i kamata u vezi istih, kao i otkupom akcija, doveo te ugovore u status zelenaških ugovora, koji prema od redbama člana 141. ZOO te ugovore tako i tretira, propisujući da su takvi ugovori ništavi. Tužilac je u vreme zaključenja predmetnih ugovora bio u stanju nužde, odnosno teškom materijal nom stanju, pa samim tim bio prinuđen da zaključi te ugovore, ne verujući da će ga tuženi staviti u svoju zavisnost u tolikoj meri da ga dovede do stanja blokade žiro računa, a samim tim i do postupka prinud nog poravnanja. Zbog toga se na konkretan slučaj po ovoj tužbi moraju primeniti odredbe čl. 141. ZOO. Tuženi je odstupio od Kodeksa bankarskih organizacija, koji u odredbama o kamatama i naknada ma određuje sledeće: "Kamatne stope na kredite banke će utvrđivati aktima poslovne politike kao realno pozitivne, polazeći od principa da prosečna ponderisana aktivna kamatna stopa iznosi najviše 1, 5% poe na mesečno iznad stope rasta cena na malo". Tuženi se tog pravila očigledno nije pridržavao, te svojom poslovnom politikom prema tužiocu ovoga doveo do predstečajnog stanja. Visoke ugovorne kamate, depoziti, otkup akcija, zaključeni protivno volji korisnika kredita, su protni su osnovnim načelima građanskog prava "jednake vrednosti i davanja" (čl. 15. ZOO) i "savesnosti i poštenja" (čl. 12. ZOO). Zbog toga tužilac traži da se u odnosu na ugovornu kamatu - po ugovorima o kratkoročnom kredi tu odredbe o ugovornoj kamati, odnosno ugovorna kamata smanji na pravičan procenat, kako u odnosu na pojedinačne mesečne ugovore, tako i na poslednji ugovor, odnosno sve ugovore u celini, zbog čega se u smislu čl. 141. st. 4. ZOO predlaže da se odredbe o kamati u svim ugovorima stranaka smatraju ništavim za procenat, odnosno iznos koji nije u skladu sa bankarskim poslovanjem, odnosno da se smanji obaveza tužioca na pravičan iznos kamate, koji bi bio realizovan u roku od pet godina od dana zaključenja poslednjeg mesečnog ugovora. Isto tako, tužilac traži da se utvrdi ništavost ugovora o depozitu i plaćanja kamate po tom osnovu, kao i ugovori o otkupu akcija tuženog, te da se tužiocu sredstva po tim osnovima vrate. Sa iznetih razloga tužilac predlaže da sud donese sledeću

-

-

-

-

PRESUDU 1. NIŠTAVE SU odredbe ugovorne kamate, po ugovorima stranaka od: _______________________kao neumerene - preplaćene prema dozvoljenosti ugovaranja u privredi, u vezi ugovorene kamate, te da je tu ženi dužan vratiti tužiocu po osnovu više naplaćenih ugovornih kamata iznos od ________________dinara. 2. NIŠTAVI SU ugovori o depozitu, zaključeni između stranaka od: ______________________, pa se tu ženi obavezuje da tužiocu vrati iznose naplaćene po tim ugovorima i obračunate i naplaćene kamate po istima, u ukupnom iznosu od ________________dinara. 3. NIŠTAVI SU ugovori o upisu i otkupu akcija tuženog: ____________________, pa se tuženi obavezu je da tužiocu isplati iznose naplaćene od njega po tom osnovu, u ukupnom iznosu od _dinara. 187

Obavezuje se tuženi da vrati tužiocu sve nerealizovane instrumente obezbeđenja i plaćanja, pri mljene po osnovu ugovora o kratkoročnom kreditu, odnosno kreditima, i to:__________________________. 5. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka. - za sve, pod 1, 2, 3, 4. i 5. u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja. 4.

Predlog za donoš enje privremene mere S obzirom da se radi o ništavim ugovorima, odnosno zelenaškim ugovorima, odnosno o ništavim odredbama ugovora o kamatama o kratkoročnom kreditu, koji ne proizvode pravno dejstvo, postoji objektivna opasnost da tuženi zloupotrebi primljene instrumente obezbeđenja i plaćanja po svim ugovorima o kreditu, navedenim u ovoj tužbi. Zbog neosnovanog plaćanja multiplikovanih iznosa ugovorne kamate, po svim kreditima iz ove tužbe, tužilac je došao u tešku materijalnu situaciju, što je prouzrokovalo njegovu insolventnost i otvaranje predstečajnog postupka na osnovu rešenja Privrednog suda u________, St. br._____od____________godine, što ako bi tuženi realizovao primljene instrumente obezbeđenja i plaćanja, da bi se objektivno moglo očekivati da predstečajni postupak preraste u postupak stečaja, pa kako su se stekli uslovi iz čl. 249. i čl. 252. Zakona o izvršnom postupku, predlaže se da sud donese REŠENJE Radi obezbeđenja potraživanja tužioca prema tuženom, ODREĐUJE SE PRIVREMENA MERA zabranom korišćenja primljenih instrumenata obezbeđenja i plaćanja, i to:______________________. Ova privremena mera određuje se do pravosnažnosti okončanja parnice po gore navedenoj tužbi. Izvršenje ove privremene mere sprovešće Privredni sud u__________. Za tužioca - direktor,

OPŠTI USLOVI FORMULARNIII UGOVORA Obaveznost (cl. 142. ZOO) Formularni ugovori su ugovori po pristupanju, odnosno pristanku. Takav ugovor je zaključen kada jedna stranka prihvati generalnu ponudu - opšte uslove ponudioca. Oni se označavaju kao formularni zbog toga stoje na njima unapred pripremljen tekst ponudioca u formi ugovora, kojim su unapred određeni uslovi ugovora, što ostavlja ponuđenom da ga prihvati ili ne prihvati. Razgovori o promeni formulamog ugovora mogu biti samo ako na to pristane ponudilac. U tom slučaju, u takvom ugovoru se dodaju i odredbe koje posebno ugovore ponudilac i ponuđeni. Formularni ugovori mogu biti athezioni i tipski — standardni. Athezioni ugovor su jednoobrazni ugovori. Oni uslovljavaju ponuđenog da prihvati sve uslove iz takvog ugovora, dok tipski ugovo'r ima istu funkciju, ali ponudilac dopušta mogućnost odstupanja od predloženih uslova, vodeći računa o prilikama u određenom periodu prometa i drugim uslovima iz svog programa poslovanja. Formularni ugovori su korisni u pravnom prometu između privrednih subjekata, a i u drugim slučajevima koji se često pojavljuju, jer obezbeđuje brzinu prometa. Stranke znaju sadržinu takvih ugovora jer im je formularni ugovor dostupan pre njegovog zaključenja, pa se mogu upoznati sa njegovom sadržinom. Oni mogu biti i sastavni deo nekog ugovora, ili su separat uz takav ugovor, ali u svakom slučaju mora se potvrditi volja ponuđenog daje upoznat sa opštim uslovima ugovora. Opšti uslovi formularnih ugovora, ako su naglašeni u tom ugovoru, primenjuju se saglasno odredbama člana 142. ZOO, dok se pitanja o ništavosti nekih odredaba opštih uslova uređuju odredbama člana 143. istog zakona. Odredbe tog člana štite ugovorača koji je prihvatio opšte uslove, ako su odredbe opštih uslova protivne samom cilju zaključenog ugovora ili dobrim poslovnim običajima, čak i ako su opšti uslovi koji ih sadrže odobreni od nadležnog organa, u kom slučaju se takve odredbe smatraju ništavim. Opšti uslovi moraju biti objavljeni na uobičajeni način, a to pretpostavlja da su ti uslovi uneti u sam formularni ugovor, odnosno da su odštampani sa samim tekstom osnovnog ugovora, ili ako se ugovor poziva na opšte uslove koji su posebno odštampani, koji se pri zaključenju ugovora predaju drugoj strani - da ih ima kao sastavni deo osnovnog ugovora, zatim i u slučajevima kako to propisuju odredbe stava 3. ovog člana, a naime da opšti uslovi obavezuju ugovornu stranu ako su joj bili poznati ili morali biti poznati u Času zaključenja ugovora, kod činjenice da odredbe stava 2. istog člana propisuju da se opšti uslovi moraju objaviti na uobičajeni način. U ovom poslednjem slučaju, teret dokazivanja postojanja činjenice da su opšti uslovi objavljeni na uobičajeni način, kao i da su oni zbog toga bili poznati ili su morali biti poznati drugoj strani, leži na ponudiocu. 188

U slučaju, odnosno da li će se na konkretan odnos primeniti opšti uslovi ili posebne pogodbe, nije u pitanju osnovni ugovor, već odredbe tog ugovora koje su voljom stranaka izmenjene, dok su opšti uslovi ostali neizmenjeni, pa se na sporni odnos imaju primeniti posebne pogodbe, a ovo zbog toga što se opšti uslovi smatraju samo kao deo glavne pogodbe, koje dopunjuju osnovni ugovor. Prema odredbama člana 35. ZOO, slanje kataloga, cenovnika, tarifa i drugih obaveštenja, kao i oglasi učinjeni putem štampe, letaka, radija, televizije ili na koji drugi način, ne predstavljaju ponudu za zaključenje ugovora, nego samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima.

Sudska praksa Nejasna odredba unapred odštampanog ugovora - "Ponudilacje dužan da u svakom konkretnom slučaju određeno i jasno predoči potpisniku pismena da li potpisuje ugovor ili otpremnicu, u suprotnom pismeno će se tumačiti u korist suprotne strane " (prema odluci VPS, Pž. 510/2001).

Ništavost nekih odredaba opštih uslova (čl. 143. ZOO) Utvrđivanje ništavosti nekih odredaba opštih uslova ima za cilj da zaštiti stranu iz ugovora koja je potpisujući ugovor prihvatila opšte uslove ponudioca, za koje sud utvrdi da su neke odredbe tih uslova ništave. Iz ovoga sledi da sud ne interveniše u vezi samih opštih uslova pre nego je ugovor zaključen, već posle toga ako su neke odredbe tih opštih uslova protivne samom cilju zaključenog ugovora ili dobrim poslovnim običajima, čak i ako su opšti uslovi koji ih sadrže odobreni od nadležnog organa. Odredbe stava 1. ovog člana ukazuju, pre svega, na onu zaštitu koja se odnosi na cilj zaključenog ugovora, što znači da strana koja zaključuje ugovor sa opštim uslovima mora da zna našta se obavezuje, odnosno zašto stvara obavezu iz ugovora koji zaključuje. Naime, ako su opšti uslovi tako formulisani da iz pojedinih njegovih odredaba druga strana ne može u prvi mah da zaključi njihove sadržine, a ona je želela da zaključi ugovor prema uslovima kako ih je ona shvatila, odredbe takvih opštih uslova su predmet ispitivanja suda, pa ako sud zaključi da su protivne cilju zbog kojih je jedna strana prihvatila pojedine odredbe opštih uslova, donosi odluku o utvrđivanju ništavosti tih odredaba, koje za posledicu imaju njihovu nevažnost, a samim tim i njihovu nepostojanost. Poslovni običaji, kao što je poznato, primenjuju se često u poslovanju subjekata prometa i usluga. Zbog toga oni imaju veliki značaj ako se postupa mimo tih običaja, naročito ako se u opštim uslovima regulišu neke odredbe koje su suprotne tim običajima. Dobri poslovni običaji se nalaze u svim sverama obligacionih odnosa, bez obzira da li se odnose na pravna ili fizička lica. Njih ima kod raznih ugovora, koji iako predviđaju osnove norme za njihovo izvršenje, ne mogu se okončati ako to izvršenje nije zasnovano i na običaju kao stoje, na primer, kod ugovora o građenju, pakovanja proizvoda, naročito u vezi proizvodnje i isporuku pojedinih vrsta predmeta i t. d. Pojedine odredbe opštih uslova mogu biti poništene i ako su opšti uslovi odobreni od nadležnih organa. Nadležni organi obično postupaju tako što za neke oblasti obligacionih odnosa, zbog opšteg interesa, vrše kontrolu opštih uslova, odnosno ocenjuju i daju saglasnost tim opštim uslovima, ukoliko su saglasni sa opštim i pojedinačnim interesima, kao stoje na primer ugovor o osiguranju ili neki drugi odnos. Stav drugi ovog člana daje zaštitu drugoj strani - ako je neke odredbe opštih uslova lišavaju da stavi određene prigovore, odnosno prigovore na osnovu kojih bi ona izgubila to pravo ili gubila rokove, ili koje su inače nepravične ili preterano stroge prema njoj. U ovom slučaju ne radi se o sadržini opštih uslova ugovora koja se odnosi na regulisanje odnosa u vezi ispunjenja osnovnog ugovora, već na one odredbe iz opštih uslova koje lišavaju stranku da stavi bilo kakve prigovore u vezi ispunjenja ugovora, pa i eventualno odricanje od rokova u kojima bi mogla da zaštiti svoja prava. Tako, na primer, prodavač stvari ne može u opštim uslovima da isključi pravo kupca da stavi prigovor na kvalitet kupljene stvari, bilo u trenutku preuzimanja stvari ili kasnije u zakonu propisanom roku, ako utvrdi da kupljena stvar ima mane za koje da ih je primetio u trenutku kupovine ne bi zaključio ugovor, posebno ako su u pitanju skrivene mane. Isto tako u opštim uslovima se ne mogu odrediti drugi rokovi zastarelosti od onog vremena koje je određeno zakonom, niti se opštim uslovima može odrediti da zastarelost neće teći za neko vreme, kako to propisuju odredbe člana 364 ZOO.

USTUPANJE UGOVORA Uslovi ustupanja (čl. 145. ZOO) Iz sadržine odredaba ovog Člana može se zaključiti da se pod ustupanjem ugovora podrazumeva ustupanje ugovora jedne strane nekom trećem licu, i to svih svojih prava iz tog ugovora sa drugom stranom, ako ova druga 189

strana na to pristane. Suština ovog prenosa sastoji se u tome da jedno lice iz dvostranog ugovora (ustupilac) prenosi sva svoja prava iz tog ugovora na treće lice (primalac, odnosno prijemnik), ako ovo lice na to pristane, čime postaje nosilac svih prava i obaveza u odnosu na drugu stranu, ako se druga strana sa tim prenosom saglasi. S obzirom da se radi o dvostranom ugovoru, prenosilac može biti ili jedna ili druga strana iz takvog ugovora, pri čemu treće lice preuzima sva prava i obaveze prenosioca i na taj način postaje novi subjekt sa već postojećim pravima i obavezama jednog od ugovorača od koga je preuzeo ugovor. Razlika između cesije, pa i preuzimanje duga, i ustupanja ugovora je u tome što se kod ustupanja ugovora uvek radi o dvostranom teretnom ugovoru, po kome obe strane imaju i prava i obaveze, uz uslov ako druga strana prihvati prenos ugovora, a i treće strane u odnosu na prenosioca, što kod cesije nije slučaj, jer kod cesije poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim licem preneti svoja potraživanja koja ima prema drugom licu, a da se drugo lice (dužnik) tome ne može protiviti, jer kod preuzimanja duga preuzimalac duga stupa na mesto predašnjeg dužnika, a ovaj se oslobađa obaveze, naravno uz pravo na stavljanje prigovora od druge strane ako je preuzimalac duga bio prezadužen, a o toj okolnosti druga strana nije znala niti je morala znati, u kom slučaju za ispunjenje plaćanja duga u obavezi je i prenosilac duga. Ustupanje ugovora, odnosno pravne posledice ustupanja ugovora, kod ispunjenja gore navedenih uslova, nastaje, odnosno smatra se da je ugovor ustupljen u času kada je druga strana pristala na ustupanje, a ako je druga strana dala svoj pristanak unapred, u času kada je obaveštena o ustupanju. Ovaj drugi slučaj se odnosi samo na dvostrane teretne ugovore koji su već zaključeni, što znači da se čas preuzimanja ugovora može odrediti odmah posle zaključenja ugovora ili u nekom drugom periodu izvršenja ugovora, ali ne i posle izvršenja ugovora. To dalje znači, da preuzimalac ugovora preuzima samo ona prava i obaveze ustupioca koja još nisu izvršena, što znači ako je ustupilac ranije već izvršio neka prava i obaveze prema drugoj strani, pri čemu se taj deo ne odnosi na prenos ugovora, već samo na onaj deo koji nije izvršen. Pristanak na ustupanje ugovora je punovažan samo ako je dat u formi u zakonu propisanoj za ustupljeni ugovor. U pitanju su ugovori koji su zaključeni u propisanoj formi kako, za neke od njih, propisuje zakon. Za neke ugovore zakon propisuje obavezu zaključenja ugovora u određenoj formi, s obzirom na predmet ugovora. Odredbe stava 3. ovog člana odnose se samo na te ugovore, što se zaključuje iz reci "samo ako je dat u formi u zakonu propisanoj za ustupljeni ugovor". Prema tome, nije u pitanju samo ustupanje ugovora, već i predmet iz tog ugovora, za koji se traži forma koju je propisao zakon, pa samim tim i kod ustupanja ugovora traži se ista takva forma jer, u protivnom, ugovor o ustupanju ugovora ne bi bio punovažan. Sporedna prava o kojima je reč u stavu četvrtom ovog člana odnose se na ona prava koja su u vezi sa preuzimanjem duga, a kako je naglašeno da će se na ta sporedna prava kod ustupanja ugovora shodno primeniti odredbe koje se odnose na sporedna prava kod ugovora o preuzimanju duga (čl. 449. ZOO), to proizilazi da sporedna prava koja su dotle postojala kod ustupioca ostaju i dalje u korist preuzimaoca, ali sigurno ne u odnosu na jemstvo, kao i zaloge koja su dala treća lica, jer u ovom slučaju, kod ustupanja ugovora nema više strana od prenosioca, trećeg lica (prijemnika, i drugog lica iz teretnog ugovora), dok odredbe o preuzimanju duga pretpostavljaju i postojanje drugih lica, jemca ili zalogodavca, koji u institutu preuzimanja duga imaju svoju funkciju -davanja pristanka da odgovaraju i za novog dužnika. Jedno od sporednih prava je i pravo na naplatu kamate, ali ako stranke kod ustupanja ugovora nisu što drugo ugovorile, preuzimalac, treće lice, ne odgovara za nenaplaćene kamate koje su dospele do preuzimanja. To njegovo pravo vezano je za obavezu - dug koju je preuzeo prema drugoj strani, u kom se slučaju kamata kao sporedno pravo vezuje samo u odnosu na dug, ako stranke, kod ustupanja ugovora nisu što drugo ugovorile.

Sudska praksa Promena ugovorne strane ustupanjem ugovora Ustupanjem ugovora po ugovoru između dužnika kao ustupioca i trećeg lica kao primaoca, dolazi do zamene dužnika ugovorne strane u ugovoru, a sve druge obaveze ostaju nepromenjene. Iz obrazloženja Prema stanju u spisima, drugotuženi je prodavao sporne nepokretnosti putem prikupljanja javnih ponuda. Kako je lice koje je imalo prema zapisniku najpovoljniju ponudu, E. V. Odustao od ugovora, to je drugotuženi kao prodavač ugovor zaključio sa prvotuženim u svojstvu kupca ,,M. P" iz K., kao drugim najpovoljnijim ponuđačem, imajući u vidu daje najpovoljniji ponuđač sam odustao od ugovora. Posle zaključenja navedenog ugovora po delimično isplaćenoj ceni od strane kupca, dolazi do zaključenja ugovora o ustupanju ugovora o prodaji nepokretnosti između kupca navedene nepokretnosti i trećetuženog Preduzeće ,,D" DOO D, koje je inače u postupku prodaje putem pismenih ponuda bilo ponuđač, ali ponuđač čija je ponuda rangirana kao osma po povoljnosti. 190

Tužilac je tražio da se utvrdi ništavost ugovora o ustupanju kao i zaključenog ugovora o prodaji spornih nepokretnosti i obaveže drugotuženi da sa tužiocem zaključi ugovor, s obzirom da je tužilac bio četvrti najpovoljniji ponuđač, odnosno znatno ispod trećetuženog koji je po osnovu ugovora o ustupanju ugovora stupio na mesto kupca. Uz tužbu je predložena i privremena mera kojom će se trećetuženom naložiti da oslobodi nepokretnosti od svojih stvari skladištenih na istoj, kao i da se zabrani izvođenje građevinskih radova prvo i drugotuženom i da se zabrani otuđenje i opterećenje navedenih nepokretnosti, a u zemljišnim knjigama izvrši zabeležba ovog spora. U konkretnoj situaciji međutim, iako je došlo zaključenjem ugovora o ustupanju ugovora o prodaji nepokretnosti zaključenog između drugotuženog kao prodavca, prvotuženog kao kupca i trećetuženog kao lica koje je stupilo umesto prvotuženog kupca u navedeni ugovor, tužilac nije dokazao verovatnost svog potraživanja, jer prema stanju u spisima drugotuženi i prvotuženi su u skladu sa uslovima iz poziva za javnu ponudu prikupljanjem pismenih ponuda i zapisnika zaključili ugovor o prodaji, imajući u vidu da je povoljniji ponuđač od prvotuženog odustao od svoje ponude. Time je postupak izbora najpovoljnijeg ponuđača okončan. Činjenica daje u daljem toku realizacije navedenog ugovora, odnosno u toku ispunjenja ugovornih obaveza, po delimičnom ispunjenju plaćanjem dela cene prodavcu od strane kupca sa kojim je ugovor i zaključen, došlo do zaključenja ugovora kojim kupac ustupa svoje mesto trećem licu nije od uticaja na valjanost navedenog ugovora. Ustupanje ugovora je dozvoljeno u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima, pa je stoga i prvotuženi kao kupac mogao u toku realizacije ugovora odnosno ispunjenja ugovornih obaveza ustupiti navedeni ugovor trećem licu bez ikakvih ograničenja u pogledu samog lica. Time dolazi do promene dužnika i navedeno lice stupa u ugovor umesto kupca, a u pogledu preostalog dela neispunjene obaveze. To je evidentno i iz odredaba samog ugovora o ustupanju. Kako je i prodavač prihvatio promenu dužnika izvršenu na navedeni način, a ispunjeni su i svi drugi uslovi za promenu ugovorne strane, to tako postupanje strana nije suprotnu Zakonu o obligacionim odnosima, pa je stoga pravilna ocena prvostepenog suda da tužilac nije učinio verovatnim osnovanost svog zahteva za poništaj navedenog ugovora. Novi kupac zaključenjem ugovora o ustupanju stupio je na mesto ranijeg kupca u samom ugovoru, a ugovorni uslovi plaćanja, shodno izričitim odredbama ugovora o ustupanju, a suprotno žalbenim navodima, nisu promenjeni. Upravo iz tog razloga samom prodavcu ni na koji način neće biti promenjen položaj navedenim ustupanjem ugovora novom kupcu, već će naprotiv, kako se samo promenio kupac ali ne i ugovorne obaveze, on po navedenom ugovoru ostvariti sve što su njegova prava i obaveze kupaca u punom iznosu i pod istim uslovima kao što je i prvobitno ugovoreno. Novi kupac samo je stupio na mesto prvobitnog kupca, ne menjajući uopšte uslove prodaje niti rokove otplate cene. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 8972/06 od 1.12.2006. godine);

Odgovornost ustupioca (čl. 146. ZOO) Odredbama ovog člana regulišu se pitanja odnosa ustupioca prema prijemniku (trećem licu) i drugoj strani koja je prihvatila ustupanje ugovora. Kada je u pitanju prijemnik, odnosno treće lice, već je rečeno da on "postaje nosilac svih njenih (ustupiočevih) prava i obaveza iz tog ugovora", što znači da ih preuzima u celini i da se zbog toga gase prava i obaveze ustupioca prema drugoj strani. Međutim, ustupilac odgovara prijemniku za punovažnost ustupljenog ugovora, što znači da mu garantuje daje zaključeni ugovor pravno valjan i da su njegova prava i obaveze takvi kako ih je ustupanjem ugovora preneo. To, u stvari, znači da on garantuje daje dvostrani ugovor zaključen po svim uslovima koji se zahtevaju za pravno valjani ugovor kojim se stvaraju prava i obaveze za obe ugovorne strane, posebno u pogledu predmeta ugovora, zatim cene i drugih elemenata koji takav ugovor čine pravno valjanim, te da će takav ugovor proizvesti one posledice koje su bile cilj i volja prenosioca prilikom zaključenja takvog ugovora. Pored toga, ustupilac garantuje prijemniku da će ga štititi od evikeije i od eventualne štete koja bi mogla nastati ako bi se za taj ugovor utvrdilo da ne proizvodi pravno dejstvo. Takva obaveza proizilazi iz odredbe stava 1. ovog člana, jer garancija za punovažnost ustupljenog ugovora podrazumeva i navedene oblike zaštite. Ustupilac je dužan da pri zaključenju ugovora sa trećim licem o ustupanju ugovora, ovome preda sve isprave, kao što je ugovor zaključen sa drugom stranom, i eventualno i sve druge isprave koje je kao garanciju prenosilac dobio od druge strane. Kod takvog pravnog odnosa ustupioca i prijemnika, odredbama stava 2. ovog člana propisano je da ustupilac ne jemči prijemniku da će druga strana ispuniti svoje obaveze iz ustupljenog ugovora, osim ako se na to naročito obavezao. Ustupilac se može ugovorom o ustupanja ugovora obavezati da će na određeni način garantovati trećem licu da će druga strana izvršiti svoje obaveze iz ugovora. To bi on učinio onda ako prijemnik traži garanciju i u tom domenu, ali ako se u ugovoru o ustupanju ugovora o tome ništa ne kaže, prijemnik je ostavljen sam sebi da sve svoje odnose sam reguliše sa drugom stranom. 191

Ustupilac ne garantuje ni drugoj strani da će prijemnik, odnosno treće lice koje je preuzelo prava i obaveze prenosioca, ispuniti obaveze iz ugovora, osim ako se na to naročito obavezao. S obzirom daje ustupanje ugovora punovažno samo ako se sa ustupanjem saglasi druga strana, logično je da će druga strana tražiti i takvu garanciju, ali ako je ne predvide prenosilac će se smatrati oslobođenim te obaveze. Ovo nameće pitanje o tome da li prenosilac i drugo lice zaključuju ugovor o ustupanju ugovora, pa s obzirom da se od drugog lica traži saglasnost za ustupanje ugovora, ovaj je može ušlo viti i time što će u pismenoj izjavi o prihvatanju ustupanja ugovora navesti daje saglasan sa prenosom, ali da taj prenos uslovljava odgovornošću prenosioca da će prijemnik ispuniti obaveze iz ugovora. Tek kada druga strana dobije odgovor prenosioca da prihvata traženu garanciju, od tog trenutka smatra se da je druga strana pristala na ustupanje.

Prigovori (čl. 147. ZOO) Prigovori o kojima je reč u ovom članu odnose se samo na institut ustupanja ugovora. Po odredbama ovog člana, prigovore kod ustupanja ugovora može istaći samo druga strana, i to samo prijemniku, odnosno trećem licu koje je preuzelo prava i obaveze po osnovu ustupanja ugovora. Prigovori koje može istaći druga strana mogu se odnositi na sam ugovor, posle prenosa, odnosno ustupanja ugovora, kada su u vezi izvršenja ugovora u odnosu samo druga strana i prijemnik, tj. treće lice, odnosno kao da su oni neposredno zaključili ugovor. To znači, da jedan drugom mogu isticati prigovor, na primer, zastarelosti potraživanja (čl. 360. ZOO), zatim prigovor kompenzacije (čl. 336. ZOO), prigovor ništavosti ugovora (čl. 103, čl. 110. ZOO), prigovor otpuštanja duga u celini ili u nekom delu (čl. 344. ZOO), ili u odnosu na neka sporedna prava i si. Druga strana ne može isticati prigovore iz ustupljenog ugovora ustupiocu, osim ako davanje saglasnosti o ustupanju ugovora nije ušlo vio kakvom posebnom obavezom ustupioca, na primer u pogledu izvršenja neke činidbe koja bi dovela do bržeg i sigurnijeg ostvarenja njegovih prava i obaveza iz daljeg odnosa sa trećim licem, prijemnikom, pa i onda kada bi drugo lice zahtevalo od ustupioca jemstvo da će treće lice izvršiti ugovor. Mada odredbe ovog člana isključuju pravo prigovora drugog lica u odnosu na prenosioca, one nisu obavezujuće za stranke, s obzirom da su one slobodne da svoje obligacione odnose urede onako kako se dogovore (dispozitivni karakter odredaba zakona - čl. 20. ZOO).

STVARANJE OBAVEZA ZA UGOVORAČE Dejstva ugovora među ugovoračima i njihovim pravnim sledbenicima (čl. 148. ZOO) Stav prvi ovog člana ima u vidu samo uspostavljeni odnos između ugovornih strana, koji za sebe i ugovaraju prava i obaveze iz nekog pravnog odnosa. Iz takvog odnosa, stranke ostvaruju određena prava i obaveze, ne dirajući u prava drugih lica. Naravno, kao ugovorne strane smatraju se i lica koja učestvuju pri zaključenju ugovora, ili nekog drugog pravnog odnosa, i lica koja imaju ovlašćenja punomoćnika ili zakonskog zastupnika. Ista prava i obaveze imaju i univerzalni naslednici kao pravni sledbenici lica koje je zaključilo ugovor. Međutim, iz reci "izuzev ako je što drugo ugovoreno ili što drugo proizilazi iz prirode samog ugovora", može se zaključiti da se ugovorom mogu isključiti univerzalni naslednici, ako je priroda ugovora takva da se može smatrati punovažnim samo za vreme dok su ugovorne strane žive, naročito ako se radi o ličnim pravima i obavezama, koje moraju lično izvršiti, odnosno ostvariti sami ugovorači, kao što je, na primer, izrada nekog predmeta ručnim radom, s obzirom na svojstva ugovorača koji je preuzeo obavezu izrade određene stvari. Pored toga, to pravo se neće ostvariti i ako je nekim pravnim poslom pravni prethodnik svoja prava iz ugovora zaveštao drugim licima, a ne njegovim pravnim sledbenicima. Mada je u naslovu poglavlja za ovaj odnos naznačeno da se regulišu pitanja dejstva ugovora među ugovoračima i njihovim pravnim sledbenicima, sadržina člana 148. ZOO ima u vidu i treća lica koji nisu univerzalni pravni sledbenici ugovornih strana. Za ta lica odredbe pomenutog člana prave razliku u odnosu na univerzalne naslednike, jer se na treća lica mogu prenositi samo prava a ne i obaveze prenosioca, dok se kod univerzalnih naslednika prenose i prava i obaveze. Zbog toga je u odredbama stava 3. ovog člana propisano da se može ustanoviti pravo iz ugovora u korist trećeg lica. Pod trećim licem ove odredbe nemaju u vidu isključivo lica koja ulaze u krug nasleđivanja posle univerzalnih naslednika, kao ni singularne pravne sledbenika, odnosno singularne sukcesore, legatare i dr., pa ni slučajeve ustanovljenja prava u korist trećih lica posle smrti ugovorača, već sva ona lica za koja ugovorač smatra da se mogu koristiti njegovim pravima iz određenog ugovora. U pitanju su, dakle, prava, a ne i obaveze, koje treće lice može, ali i ne mora, da prihvati, kao što ne moraju da prihvate ni prava i obaveze univerzalni sledbeni192

ci ugovorača. Ta prava u korist trećih lica se mogu ostvarivati posle smrti pravnog prethodnika, već prema tome kako ih je ustanovio. Na ovo upućuje i naslov za član 148. ZOO, koji ukazuje da se odredbama tog člana regulišu samo ona pitanja koja se odnose na pravne sledbenike. Odredbama poglavlja "ugovora u korist trećeg lica" (cl. 149. do čl. 153. ZOO), regulisana su određena prava i obaveze kod ugovora u korist trećih lica, ali odredbe tih članova imaju značaj samo za one odnose koje uspostavlja obećavalac i treće lice, koja iz određenog ugovora ostvaruje prava i obaveze u svoju korist, a i prema drugoj strani.

Sudska praksa Opoziv ugovora o poklonu Podnošenje krivične prijave, iniciranje prekršajnih postupaka i obraćanje mirovnom veću od strane poklonodavca, samo po sebi ne znači postojanje "grube neblagodarnosti" zbog kojih se može raskinuti (opozvati) ugovor o poklonu. Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između stranaka je zaključen ugovor o poklonu, po kome se tužilac obavezao da tuženom (svom sinu) pokloni nepokretnost bliže opisanu u ugovoru. Stranke žive u zajednici. Tuženi nije fizički napadao niti maltretirao svoga oca (poklonodavca), niti ga verbalno vređao, niti na bilo koji način svojim činjenjem ili nečinjenjem pokazao grubu neblagodarnost prema njemu. Sukobi između ugovornih strana potiču zbog ponašanja supruge tužioca prema tuženom. Tužilac je uživalac redovne penzije i od svoje de-ce nije tražio izdržavanje. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev radi raskida (opoziva) ugovora o poklonu zbog grube neblagodarnosti i osiromašenja. Naime, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za opoziv poklona iz paragrafa 567. Srpskog građanskog zakonika, u slučaju da: darodavac docnije tako osiromaši da ni živeti ne može; i b) ako obdareni veliku neblagodarnost spram darodavca pokaže, nanoseći uvredu njegovom životu, telu, časti i narušavajući njegovu slobodu i imanje. Darodavac nije toliko osiromašio daje ugrožena njegova egzistencija, zato stoje uživalac penzije. Tuženi (obdareni) nije nanosio tužiocu ni verbalne ni realne uvrede niti je na drugi način kažnjivim delima pokazao grubu neblagodarnost u odnosu na telesni integritet, slobodu ili imovinu tužioca. Sam tužilac je prilikom saslušanja parničnih stranaka na zapisniku od 4.2.1999. godine, izjavio da on i tuženi "nisu imali problema" i daje "nastalo zlo" kada je u kuću došla njegova druga žena. Podnošenje krivične prijave, iniciranje prekršajnih postupaka ili postupka pred mirovnim većem radi pokušaja mirenja ne znači postojanje grube neblagodarnosti, pogotovu ako se ima u vidu da su ti postupci bili (po predlagača) neuspešni. Zato su neosnovani revizijski navodi kojima se ističe da samo obraćanje nadležnim organima ukazuje na tešku poremećenost odnosa ugovornika i ispunjenje uslova za raskid (opoziv) ugovora o poklonu. Takođe su neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da zbog loših odnosa između tuženog i maćehe (supruge tužioca) postoje razlozi za raskid ugovora, zato stoje supruga tužioca u odnosu na ugovor treće lice i prema njoj ugovor u smislu člana 148. ZOO ne proizvodi dejstva, pa poremećaj odnosa između tuženog i maćehe (sudovi su utvrdili da je ona uzročnik sukoba) ne predstavljaju valjan zakonski razlog za opoziv ugovora o poklonu." (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 537/05 od 7. jula 2005. godine); Ugovor o priključenju na telefonsku mrežu Zahtev da se obezbedi nesmetano korišćenje telefonskih priključaka sadrži u sebi i zahtev za priključenje kao prvu radnju sadržanu u obavezi nesmetanog korišćenja priključaka. Iz obrazloženja Iz stanja u spisima proizlazi da su tužilac i tuženi zaključili dana 23. 08. 2002. godine dva ugovora o priključenju na telefonsku mrežu, kojima je tuženi preuzeo obavezu da tužiocu priključi 150 telefonskih linija. Tuženi je sredinom septembra iste godine priključio telefonske linije, a tužilac je izvršio plaćanje u skladu sa ugovorom. Tuženi je krajem septembra isključio telefonske priključke tužiocu. Tužilac je zbog navedenog predložio da se obaveže tuženi da tužiocu priključi i omogući nesmetano korišćenje 150 telefonskih linija do prestanka važenja Ugovora. Nasuprot žalbenim navodima, pravilno je prvostepeni sud zaključio da zahtev da se obezbedi nesmetano korišćenje telefonskih priključaka sadrži u sebi i zahtev za priključenje kao prvu radnju sadržanu u obavezi obezbeđenja nesmetanog korišćenja priključaka. Tužbe ne moraju da glase isto, pa se može postaviti pitanje da 193

li je predmet spora isti. Odgovor daju shvatanja o elementima koji su merodavni za određivanje individualnosti tužbenog zahteva. Zahtev se sastoji od činjenica (životnog događaja) i pravne posledice koju tužilac iz nje izvodi. Priključenje kao nova pojedinost je samo dopuna životnog događaja, a tužbeni zahtev ostaje isti. Tužilac istu posledicu izvodi iz istog događaja. Pri tome se na činjenično stanje u prvoj i drugoj verziji primenjuje ista materijalno pravna odredba. Razlozi racionalnosti i celishodnosti nalažu da se ne vode dve parnice po istom zahtevu zbog čega je žalba odbijena, a pobijano rešenje potvrđeno. (Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 4770/04 od 5. 11. 2004. godine); "Ugovorni odnos između dva lica ne proteže se na ugovorni odnos jednog od njih i trećeg lica " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5470/94).

UGOVOR U KORIST TREĆEG LICA Neposredno pravo trećeg (čl. 149. ZOO) Ugovor u korist trećeg lica je takav ugovor po kome jedna ugovorna strana zaključuje ugovor sa drugom stranom (dužnikom) da neko svoje potraživanje ugovori u korist trećeg lica, koje stiče sopstveno i neposredno pravo prema drugoj strani. Tim ugovorom mogu se ugovoriti i neki drugi odnosi, uglavnom između ugovorača i trećeg lica, ili nastati odnosi između dužnika i trećeg lica koji proizilaze iz okolnosti posla, ali i između ugovorača i dužnika. Međutim, ugovorom se ne mogu preneti na treće lice i neke obaveze koje ima ugovorač sa dužnikom. Treće lice, u čiju korist ugovorač zaključuje ugovor sa drugovom stranom (dužnikom), ne učestvuje pri zaključenju tog ugovora, odnosno ničim ne potvrđuje daje saglasan sa onim tekstom ugovora koji su ugovorili i potpisali ugovorač i dužnik. Po zaključenju ugovora, kada treće lice izjavi da prihvata zaključeni ugovor između ugovorača i dužnika, on preuzima prava prema dužniku za ona potraživanja koja mu je ugovorač preneo i neposredno ih ostvaruje prema dužniku. Zaključenjem ugovora u korist trećeg lica, ugovorač se ne oslobađa prava da u odnosima između dužnika i trećeg lica i dalje bude subjekt u vezi odnosa između tih lica, jer prema stavu drugom ovog člana on ima pravo da zahteva od dužnika da prema trećem licu izvrši sve ono što je ugovoreno u korist tog lica. U ovom slučaju ugovorač ne postaje poverilac prema dužniku, već samo lice koje, u vezi predmeta potraživanja prenetog na treće lice, ovome pomaže da ostvari prava iz ugovora o prenosu, dok on i dalje ostaje stranka sa pravima i obavezama prema dužniku iz osnovnog posla - za sve obaveze i preostali deo prava koji nije prenet na treće lice. Nasuprot tome, drugo lice (dužnik) nema pravo da od ugovorača zahteva da izvrši neke obaveze, osim sporedne koje su vezane za preneto mu potraživanje, jer se obaveze ne ugovaraju kod ugovora u korist trećeg lica. To što je ugovoraču ostavljeno pravo da može da zahteva da dužnik prema trećem licu izvrši sve ono što je ugovoreno u korist tog lica, predstavlja sporedno pravo, jer ta prava neposredno ostvaruje treće lice prema dužniku, uz eventualnu pomoć ugovorača, koji u slučaju spora ima svojstvo stranke. Ugovor u korist trećeg lica ima pravni značaj samo u pogledu potraživanja koja ima ugovorač prema drugom licu - dužniku. Zbog toga i naslov ovog poglavlja glasi "ugovor u korist trećeg lica", pa imajući to u vidu, ugovorač ostaje i dalje u obavezi u odnosu na obaveze i neka prava iz osnovnog ugovor sa dužnikom. Tako, na primer, ako ugovorač zaključi ugovor sa drugim licem da mu ovo proda neke stvari, pa u tom ugovoru za jedan deo tih stvari ugovori potraživanje u korist trećeg lica, tj. da druga strana taj deo neposredno isporuči trećem licu, onda ugovorač i dalje ostaje sa svojom obavezom plaćanja svih kupljenih stvari, pa i one stvari koja je namenjena trećem licu. Pa i kod ugovora o osiguranja života u korist trećeg lica nalazimo primer za ovaj institut, naveden u članu 957. ZOO, po kome "osiguravač osiguranja života može u ugovoru, kao i nekim docnijim pravnim poslom, pa i testamentom, odrediti lice kome će pripasti prava iz ugovora". U daljim odredbama poglavlja o "ugovoru u korist trećeg lica" detaljno se regulišu odnosi između ugovorača, odnosno prenosioca prava i trećeg lica, po kojima se pod određenim uslovima može opozvati ili izmeniti ono što je bilo predmet prenosa potraživanja u korist trećeg lica i drugo stoje od značaja da se ovaj institut ostvari.

Opozivanje koristi za trećeg (čl. 150. ZOO) Odredbe ovog ugovora jasno ukazuju na odnos između ugovorača i onog što je on kao svoje potraživanje od drugog lica preneo na treće lice, u tom smislu da ugovorač može uvek opozvati ili izmeniti koristi koje je preneo na treće lice, naravno ako to učini dok se treće lice ne izjasni o prihvatanju onog stoje ugovoreno u njegovu korist. Izjašnjenje trećeg lica o prihvatanju onog stoje u njegovu korist ugovoreno ima značaja ako je to izjašnjenje dao ili ugovoraču ili drugom licu (dužniku), a za to vreme ugovorač nije opozvao ili izmenio ugovor u korist trećeg lica. Prema tome, izjašnjenjem trećeg lica o prihvatanju onog što je ugovoreno u njegovu korist, ima 194

pravno dejstvo u odnosu i na ugovorača i drugo lice (dužnika), u kom slučaju ugovorač više ne može menjati ili opozvati ono pravo koje je ugovoreno u korist trećeg lica, a dužnik je u vezi tog prava isključivo u obavezi prema trećem licu. U stavu 2. ovog člana propisano je pravilo da ako se pravo ugovoreno u korist trećeg lica može izvršiti samo posle smrti ugovorača, ugovorač može za života, pa i svojim testamentom, opozvati korist ugovorenu za treće lice, osim ako iz samog ugovora ili iz nekih okolnosti ne proizilazi što drugo. Nasuprot odredbama navedenih u članu 957. ZOO, po kome "osiguravač osiguranja života može u ugovoru, kao i nekim docnijim pravnim poslom, pa i testamentom, odrediti lice kome će pripasti prava iz ugovora", odredbama stava 2. ovog člana ugovorač može do svoje smrti, za života, opozvati korist ugovorenu za trećeg, pa ako je tu korist i svojim testamentom odredio, dužnik, koji je o toj okolnosti obavešten, nije više u obavezi da izvrši pravo koje je ranije ugovoreno u korist trećeg lica. Postavlja se pitanje da li odredbe stava 2. ovog člana imaju dejstvo ako se treće lice izjasnilo, prema stavu prvom ovog člana, da prihvata ono što je ugovoreno u njegovu korist. Odgovor na to pitanje može biti u tom smislu da ugovorač posle izjašnjenja trećeg lica o prihvatanju onog što je ugovoreno u njegovu korist, ne može više opozvati ili menjati ono pravo koje je preneo na treće lice. Međutim, to je moguće samo ako je u ugovoru sa dužnikom ugovoreno da će ovaj izvršiti svoje obaveze u korist trećeg lica samo u slučaju onih prava koja se ostvaruju posle smrti ugovorača. Zbog toga ugovorač može sve do svoje smrti izmeniti ili opozvati ono što je ugovorio u korist trećeg lica, ali samo pod uslovom ako je tu mogućnost ugovorio sa dužnikom, bez obzira da li se sa onim što je ugovoreno u korist trećeg lica ovaj toga prihvatio ili ne.

Prigovor dužnika prema trećem (čl. 151. ZOO) Dužniku ne prestaju sva prava u vezi ugovora koje je zaključio sa ugovoračem u vezi prenosa ugovorene koristi za treće lice. Jasno je da odredbe ovog člana nemaju u vidu ona prava koja ugovorač nije preneo na treće lice, jer se prava i obaveze tih stranaka ne menjaju dok se ugovor ne izvrši onako kako su se za preostali deo prava i obaveza dogovorile. Međutim, odredbama ovog člana predviđena je mogućnost da dužnik neposredno sa trećim licem, na koga su preneta određena prava, raspravlja o nizu okolnosti koja su vezane za ostvarenje prava trećeg lica, odnosno izvršenje obaveze dužnika prema trećem licu. Ovo zbog toga što su oni u odnosu dužnika i poverioca, pri čemu svaki takav odnos podrazumeva i pravo tih stranaka na isticanje određenih prigovora u odnosu na prava koje je treće lice steklo prenosom od strane ugovorača. To su, inače, prigovori dužnika koje bi on mogao da ističe i u odnosu na ugovorača, da ugovorač određena prava nije preneo na treće lice. Ti prigovori se odnose, na primer, na prigovor kompenzacije, zatim na prigovor isticanja zastarelosti potraživanja i druge prigovore iz obligacionih odnosa koji se odnose na pravo dužnika da ističe određene prigovore u vezi izvršenja dvostranih ugovora.

Odbijanje trećeg (čl. 152. ZOO) Treće lice, u čiju je korist preneto izvesno potraživanje ugovorača, može odbiti korist koja je ugovorena za njega. U tom slučaju smatra se da nije uspostavljen ugovorni odnos između dužnika i trećeg lica, te treće lice ne može ni ostvarivati kakva prava iz ugovora koji su zaključili ugovorač i dužnik. U stvari, takav ugovor ne obavezuje dužnika da trećem licu izvrši bilo kakvu obavezu, jer korisnik tog prava - treće lice, ne prihvatajući ponuđeno pravo, ne stiče bilo kakva prava, da bi bio u nekom pravnom odnosu prema dužniku. Treće lice koje je prihvatilo ono što su ugovorač i dužnik ugovorili u njegovu korist, ne može više odustati od prihvaćenog, ili izmeniti prihvaćeno. On, doduše, ima samo pravo potraživanja koje je preneto na njega, ali se ne isključuje mogućnost da to pravo izgubi na osnovu nekih prigovora dužnika. Ako treće lice ne prihvati korist koja je ugovorena za njega, smatra se daje odbio prihvatanje koristi koja proizilazi iz ugovora ugovorača i dužnika. U tom slučaju predviđena korist pripada ugovoraču, s tim što dužnik nema pravo da se protivi ugovoru koji je zaključio sa ugovoračem o prenosu određenog prava u korist trećeg lica, jer taj ugovor nema pravno dejstvo ni prema jednoj od tih strana. Neprihvatanje koristi koja je ugovorena za treće lice ne znači i da se to treće lice odreklo od tog prava, jer da bi pojam odricanja imao svoju svrhu potrebno je da postoji neko već utvrđeno pravo trećeg lica, od koga se on može odreći nastupanjem kakvog događaja. I u drugom slučaju, ako je ugovoreno da će dužnik izvršiti ono našta se obavezao u korist trećeg lica tek posle smrti ugovorača, a ugovorač je za života opozvao ono što je ugovorio u korist trećeg lica, korist koja je ugovorena za treće lice pripada ugovoraču. U tom slučaju ugovorač i dužnik su ponovo u istom odnosu kakav je bio prilikom zaključenja ugovora u korist trećeg lica. 195

Obećanje radnje trećeg lica (cl. 153. ZOO) Iako u odredbama ovog člana nije upotrebljen izraz da se obećanje daje drugom na osnovu ugovora, ipak iz sadržine tog člana proizilazi da se jedna strana može drugoj strani obavezati (ugovorom) da će treće lice nešto učiniti ili propustiti da učini za tu drugu stranu. Tako data obaveza, naravno, ne obavezuje treće lice da će je izvršiti, odnosno učiniti ili propustiti da učini nešto za drugog, sve dok to treće lice ne da saglasnost da će u tom smislu postupiti. Zbog toga, ako bi strana kojoj je to obećanje dato pretrpela kakvu štetu zbog odbijanja trećeg lica da će prihvatiti obavezu koju mu je nametnuo obećavalac, obećavalac je dužan daje naknadi toj strani. To proizilazi i iz same odredbe stava 1. ovog člana u kojoj je propisano da "obećavalac odgovara za štetu koju bi drugi pretrpeo zbog toga što treći neće da se obaveže ili da izvrši ili propusti određenu radnju". Ugovorom se, dakle, obećavalac obavezuje drugom licu da će mu neko treće lice izvršiti neka činjenja ili propuštanja. Dejstvo takvog ugovora zavisi od trećeg lica, u kom ga slučaju preuzeta obaveza obavezuje sa posledicama neizvršenja. On se može obavezati da prihvata manju obavezu od one koju od njega zahteva obećavalac, ali u tom slučaju takva obaveza ne stvara dejstvo u smislu odredaba ovog člana, jer nije u saglasnosti sa ugovorom koji je obećavalac zaključio sa licem u čiju bi korist izvršio traženu obavezu. Ako se, pak, drugo lice složi i sa manjom obavezom, sa kojom je saglasan i obećavalac, onda tako dato obećanje obavezuje treće lice. Ugovor o obećanju radnje trećeg lica obavezuje treće lice tek kada ono da saglasnost da prihvata ugovor obećavaoca i drugog lica, koji su se dogovorili o vrsti, obimu i odgovornosti za izvršenje takvog ugovora od strane trećeg lica. U protivnom, kao što je rečeno, treće lice nema nikakve obaveze iz ugovora koji su drugi na njegov teret zaključili. U svakom slučaju, prethodna radnja za pravno dejstvo ugovora, odnosno obećanja radnje trećeg lica, počinje od zaključenja ugovora između obećavaoca i drugog lica, odnosno lica u čiju bi korist treće lice trebalo da izvrši neku radnju. Ako treće lice taj ugovor ne prihvati, obećavalac odgovara za štetu koju bi drugo lice pretrpelo - zbog toga što treće lice neće da se obaveže da izvrši ili propusti određenu radnju. Obim i visina štete se u tom slučaju utvrđuju prema kriterijumima za naknadu štete prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Na kraju, obećavalac neće odgovarati ako je drugom obećao da će se samo zauzeti kod trećeg da se ovaj obaveže da nešto učini ili propusti, a u tome ne uspe i pored sveg potrebnog zalaganja. Tako, na primer, obećavalac koji drugom licu proda neku parcelu, ali nepogodnu za ulaz u istu, osim sa parcele trećeg lica, neće odgovarati za valjanost ugovora o prodaji ako se u tom ugovoru obavezao da će samo nastojati kod trećeg lica da mu ovaj omogući pravo službenosti prolaza, bilo pešačkog ili kolskog.

Sudska praksa Obećanje radnje trećes lica Tuženi se ne može osloboditi svoje ugovorne obaveze plaćanja naknade, bez obzira što je u zaključenom ugovoru predviđeno da će se plaćanje izvršiti kreditom od strane trećeg lica, jer obećanje učinjeno drugom da će treći nešto učiniti ili propustiti, trećeg ne obavezuje, a obećavalac odgovara za štetu koju bi drugi pretrpeo zbog toga što treći neće da se obaveže ili da izvrši ili propusti određenu radnju. Iz obrazloženja Kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o delu iz člana 600. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je kao poslenik svoju ugovornu obavezu opremanja nameštajem poslovnog prostora tuženog u potpunosti izvršio u skladu sa ugovorom i odredbom člana 607. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, ali mu tuženi, kao naručilac radova, za ovaj posao nije platio naknadu u ugovorenoj visini, već samo iznos od 480.000,00 dinara. Stoga su nižestepeni sudovi pravilnom primenom odredaba člana 17. st. 1, čl. 262. st. 1, čl. 124. čl. 600. i 623. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, obavezali tuženog da tužiocu isplati dugovani iznos od 3.000.000,00 dinara, i to sa zakonskom zateznom kamatom, kako je opredeljeno u rešenju o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, a na osnovu odredbe člana 277. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tome su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da se tuženi ne može osloboditi svoje ugovorne obaveze plaćanja naknade, bez obzira stoje u odredbi člana 4. zaključenih ugovora predviđeno da će se plaćanje izvršiti kreditom od strane Fonda za razvoj Republike Srbije. Odredbom čl. 153. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da obećanje učinjeno drugom da će treći nešto učiniti ili propustiti, trećeg ne obavezuje, a obećavalac odgovara, za štetu koju bi drugi pretrpeo zbog toga što treći neće da se obaveže ili da izvrši ili propusti određenu radnju. Jezičko tumačenje odredbe člana 4. ugovora je apsolutno jasno. Ova odredba upućuje da se obaveza tuženog, u skladu sa citiranom zakonskom odredbom, mora ispuniti radnjom trećeg lica. Iz izjave o rekapitulaciji se vidi da je ta radnja trebala da 196

predstavlja donaciju Fonda za razvoj Republike Srbije. Međutim, treće lice nije izvršilo svoju radnju, budući da je tužilac kredit primljen od strane Fonda za razvoj Republike Srbije u iznosu od 3.000.000,00 dinara vratio. Stoga tuženi u skladu sa citiranom zakonskom odredbom, kao ugovorna strana u ovom ugovornom odnosu, odgovara za štetu koja je za tužioca nastala neplaćanjem naknade za obavljeni posao u utuženom iznosu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 171/05 od 7.7.2005. godine); Obećanje radnje trećeg lica - "Obećanje učinjeno drugom da će treći nešto učiniti ili propustiti, trećeg ne obavezuje, a obećavalac odgovara za štetu koju bi drugi pretrpeo zbog toga što treći neće da se obaveže ili da izvrši ili propusti određenu radnju" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6310/97).

PROUZROKOVANJE ŠTETE Osnovi odgovornosti (čl. 154. ZOO) U stavu prvom ovog člana dato je opšte pravilo o prouzrokovan]u štete kao izvora obligacije - da ko drugome prouzrokuje štetu da je dužan da je naknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Ovo pravilo obuhvata štetu koju neko svojim radnjama ili propuštanjem prouzrokuje drugom, na njegovoj imovini ili ličnosti, odnosno svim oblicima prava koja pripadaju oštećenom. U pitanju su štetne, protivpravne radnje kojima se prouzrokuje šteta bilo uništenjem ili oštećenjem neke stvari drugom, bilo nanošenjem telesnih povreda drugom, koji nije u mogućnosti da zbog umanjenja životne aktivnosti ostvaruje prihode kakve je ranije ostvarivao, a pored toga imao je i troškove oko lečenja. U drugom slučaju šteta može nastati i gubitkom člana porodice, hranioca, a i zbog pretrpljenog bola od strane članova uže porodice za člana porodice koji je izgubio život, a i u drugim slučajevima predviđenim zakonom. Za štetu može biti odgovorno i lice čija maloletna deca prouzrokuju štetu drugom, o kojima se on, inače, stara. Postoji i oblik naknade štete koji potiče od opasane stvari, o kojima štetnik treba da se stara i da ih upotrebljava i čuva sa znatno većom brižljivošću nego druge stvari. Postoji ugovorna i vanugovoma odgovornost za naknadu štete. Vanugovorna odgovornost nastaje radnjama, činjenjem ili propuštanjem, koja nije u vezi sa neispunjenjem neke ugovorne obaveze, već potiče radnjom štetnika kao pravnom činjenicom koja stvara obligacioni odnos između njega i oštećenog (vozač obori na pešačkom prelazu pešaka i teško ga telesno povredi i si.). Ugovorna odgovornost postoji ako se nekom štetnom radnjom menja već postojeći odnos između dva ili više lica zasnovan na njihovom ugovoru.. Razlika između vanugovorne i ugovorne štete je očigledna, jer i jedna i druga stvaraju obaveze naknade od lica koje je odgovorno za nastanak štete. Postoji i treći oblik odgovornosti za štetu, a to je šteta nastala po osnovu krivičnog delikta, koja se nadoknađuje po pravilima o deliktnoj odgovornosti. Šteta koja potiče od opasne stvari zasniva se na utvrđenju da l i j e neka stvar opasna, odnosno da li ta stvar može zbog svog svojstva, postojanja i mesta na kome se nalazi pričiniti štetu drugome, jer jedna stvar može u jednom trenutku predstavljati bezopasnu stvar, kao na primer kada se automobil nalazi na parkiralištu i kada njegov motor ne radi, a da taj isti auto bude opasna stvar prilikom njegovog kretanja, kada može prouzrokovati štetu drugom. Odredbe stava 2. ovog člana propisuju i pravilo da se odgovara za štetu i ako šteta nastane od stvari ili delatnosti od koje potiče povećana opasnost za okolinu. U tom slučaju bez značaja je okolnost da l i j e ta šteta nastala krivicom onoga kome je stvar pripadala ili je šteta nastala njegovom delatnošću. Stavom trećim ovog člana propisano je pravilo da se za štetu, bez obzira na krivicu, odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom. Na primer, kao poseban slučaj odgovornosti može se navesti odgovornost usled terorističkih akata, javnih demonstracija ili manifestacija, za koje Zakon o obligacionim odnosima, u odredbama čl. 180. do 184. propisuje određenu odgovornost ako je šteta nastala u navedenim uslovima, kao i odgovornost u mnogim drugim oblastima predviđeni zakonom.. Dakle, jedno od osnovnih prava obligacionih odnosa je da je dužnik, koji ne ispuni svoju obavezu ili je neuredno ispuni, dužan da poveriocu naknadi štetu koja mu je time naneta. U tom slučaju radi se o takozvanoj ugovornoj šteti koja može nastati za poverioca kada dužnik ne ispuni ili neuredno ispuni svoju obavezu. Nonne obligacionog prava odnose se i ugovornu i vanugovornu štetu. Štetnik se može osloboditi obaveze da naknadi štetu ako dokaže da je do štete došlo iz uzroka za koje on nije odgovoran. Kod ugovora u privredi, po pravilu, naknada štete se skoro uvek sastoji u novčanom iznosu, pogotovo kod naknade izgubljene dobiti. Visinu štete je dužan da dokaže oštećenik. Štetnik je u obavezi da naknadi samo onu štetu koja se normalno mogla očekivati kao posledica štetnikovog protivpravnog ponašanja, a ne i štetu koja je posledica izuzetnih okolnosti koju štetnik nije mogao predvideti. 197

Kao stoje ranije rečeno, šteta obuhvata prostu (stvarnu) štetu i izgubljenu dobit, štetnik je dužan da oštećeniku naknadi prostu (stvarnu) štetu i izgubljenu dobit, jer u prometu robom zahtev za naknadu štete obuhvata pored stvarne štete i izgubljenu dobit, bez obzira na stepen krivice, dakle, i onda kada šteta nije učinjena namerno ili iz krajnje nepažnje. Izgubljena dobit se ne može priznati ako je dobit samo očekivana, već samo kada je bilo izvesno da će dobit biti ostvarena, a oštećeni to mora dokazati. Kada postoji podeljena odgovornost štetnik je dužan da naknadi samo prostu (stvarnu) štetu, i to ne u punoj visini, jer nije on jedino odgovoran što je šteta nastala. Pri oceni odgovornosti za naknadu štete uzima se u obzir i posebna pažnja koju stranci, odgovornoj za štetu, nalažu pravila struke. Profesionalna odgovornost se najčešće sreće kod ugovora o špediciji, komisiona, ugovora sa vozarem, kap i kod ugovora o delu i građevinarstvu. Pravo je oštećenika da od štetnika zahteva da mu naknadi štetu. Oštećenik se ne može prisiliti da ostvaruje to svoje pravo. Međutim, pre nego što šteta nastane stranke ne mogu pri zaključivanju ugovora isključiti ili ograničiti odgovornost jedne od ugovornih stranaka za štetu koja će eventualno nastati. Takva odredba uneta u ugovor ne bi proizvela pravno dejstvo i na zahtev oštećenika štetnik bi bio dužan da štetu naknadi ako su za to uslovi ispunjeni.

Sudska praksa Povreda na radu i naknada štete Povredom na radu smatra se i povreda zadobijena pri dolasku na posao, a poslodavac, osim po osnovu Zakona o radnim odnosima, za nadoknadu materijalne i nematerijalne štete, koja je posledica te povrede, može odgovarati i po osnovu opštih pravila o naknadi štete iz Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja Pravilno je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo kada je našao da u smislu članova 154 stav 1, 155, 158 Zakona o obligacionim odnosima, te člana 106 stav 5 Zakona o radnim odnosima, u konkretnom slučaju postoji obaveza tuženog da tužiocu nadoknadi pričinjenu kako materijalnu tako i nematerijalnu štetu, odnosno da tuženi jeste pasivno legitimisan u pogledu nadoknade potraživanja čije se utvrđenje traži. Neosnovani su žalbeni navodi kojima se pobija pravilnost primenjenog materijalnog prava, odnosno utvrđenog osnova odgovornosti tuženog, te kojima se ukazuje na navodni doprinos tužilje nastaloj šteti. Pre svega, u prvostepenom postupku pouzdano je utvrđeno da ispred zgrade tužene banke nije bio u potpunosti očišćen sneg i led, te da se tužilja okliznula na metalnoj rešetki koja se nalazi ispred samog ulaza u banku i to u okviru vremena koje se računa u radno vreme, jer se okliznula prilikom dolaska na posao u 7,20 časova ujutru. Stoga osnov tuženikove odgovornosti za nadoknadu štete tužilji proizlazi pre svega iz opštih odredaba o odgovornosti za naknadu štete po osnovu krivice, a koja bi proizlazila iz činjenice da tuženi, preko svojih zaposlenih, nije obezbedio da se ulaz u banku adekvatno očisti, što se može okarakterisati kao nepažnja tuženog. Osnov odgovornosti tuženog leži i u činjenici da se u konkretnom slučaju radi o povredi koja je nastala u vezi sa radom, a koju je tužilja kao zaposleni radnik pretrpela prilikom dolaska na posao, us led čega postoji odgovornost poslodavca da ovakvu štetu nadoknadi. Stoga su neosnovani navodi o navodnom doprinosu tužilje nastaloj šteti. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž 5772/06 od 30.01.2007. godine); Oduzimanje predmeta prekršaja i naknada štete Ne može se smatrati neopravdano kažnjenim licem kome zbog vođenja postupka pripada pravo na naknadu štete, niti pravo na naknadu štete pripada licu koje je oglašeno odgovornim za vreme dok su novčana sredstva kao mera obezbeđenja zadržana na računu organa koji je vodio postupak. Iz obrazloženja Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete na ime kamate na vraćena novčana sredstva od dana oduzimanja 3.6.1999. godine do vraćanja tog iznosa 1.7.2001. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dana vraćanja pa do isplate. Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Naime, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je rešenjem Saveznog ministarstva zafinansije - Saveznog deviznog inspektorata od 20.6.2001. godine oglašena odgovornom za učinjeni prekršaj i izrečena joj je novčana kazna delimičnog oduzimanja predmeta prekršaja, privremeno oduzetih novčanih sredstava, zbog čega tužilja nema pravo na naknadu štete shodno čl. 154. i 155. ZOO, koju trpi usled obezvređivanja iznosa koji je po tom rešenju vraćen tužilji. 198

Naime, tužiljaje oglašena odgovornom za učinjeni prekršaj uz izricanje novčane kazne, pa se shodno Zakonu o prekršajima, kojima se povređuju savezni propisi, ne može smatrati neopravdano kažnjenim licem kome zbog vođenja postupka pripada pravo na naknadu štete, niti pravo na naknadu štete pripada licu koje je oglašeno odgovornim za vreme dok su novčana sredstva kao mera obezbeđenja zadržana na računu tuženog. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3131/05); Osnovi odgovornosti Ne postoji pravni osnov odgovornosti za naknadu štete zbog nemogućnosti gajenja stoke, ako se obje-kat u kome se gaji stoka nalazi u gradskom području, na kome je zabranjeno držanje stoke. Iz obrazloženja Po nalazu Vrhovnog suda Srbije, neosnovano tužilac u svojoj reviziji navodi da su tuženi odgovorni za naknadu štete tužiocu zbog nemogućnosti tužioca da koristi sporne objekte (zbog gajenja stoke). Nije sporno da je tužiočevom pravnom prethodniku eksproprisan kompleks imovine 1985. i 1988. godine, a u okviru koje imovine se nalazi i kp. broj aa u MZV BB KO VV, koja nije eksproprisana, već je ostala u svojini tužioca, kao i objekti na istoj koji se sada nalaze u naselju Gradskog karaktera. Ne postoji pravni osnov odgovornosti, jer tužiocu od strane tuženih ni jednim pravnim aktom nije oduzeto pravo svojine na spornim objektima, niti ograničeno pravo svojine i pravo koriščenja na navedenoj parceli. Kako predmetni objekti nisu eksproprisani, a nije eksproprisana ni parcela na kojoj se nalaze ti objekti, već su i objekti i parcela ostali i dalje u svojini najpre pravnog prethodnika tužioca, a potom i samog tužioca, neosnovano tužilac smatra da ima pravo na naknadu zbog nemogućnosti korišćenja predmetnih objekata za gajenje stoke. Nije osnovan navod u reviziji da su tuženi odgovorni za nastalu štetu jer su znali da izgradnjom naselja dela grada, ti objekti više neće moći da se koriste ni na koji način, osim kuće. U smislu Zakona o građevinskom zemljištu ("Službeni glasnik SR Srbije" broj 20/79 i 38/84), gradsko građevinsko zemljište može se odrediti u postojećim gradovima i naseljima gradskog karaktera i u naseljenim mestima koja se proglase gradom ili naseljem gradskog karaktera i drugim područjima predviđenim za stambenu i drugu kompleksnu izgradnju ako je to zemljište već izgrađeno ili ako je obuhvaćeno odgovarajućim urbanističkim planom prema kome će se izgradnja u celini ili većim delom izvršiti. Zemljište u građevinskom području na kome postoji pravo svojine, sopstvenici mogu koristiti u skladu sa namenom zemljišta u određenom području, pod uslovima određenim zakonom i propisima donetim na osnovu zakona. U pogledu eksproprijacije građevinskog zemljišta na kome postoji pravo svojine, primenjuju se propisi o eksproprijaciji. Namena zemljišta je stambena izgradnja, a ne za stočarsku delat-nost. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2810/05); Nužna odbrana isključuje odgovornost za štetu Iz obrazloženja: ,,Nižestepeni sudovi su nesumnjivo utvrdili daje tuženi prouzrokovao štetu u nužnoj odbrani, braneći se od istovremenog protivpravnog napada tužioca, koji gaje udario upredelu lica. U njegovoj radnji nema prekoračenja, jer je uzvraćanje bilo adekvatno, budući daje tužioca samo odgurnuo, a okolnost daje on pri tom pao na žičanu ogradu i zadobio lake telesne povrede, stvar je ambijenta koga tuženi, kao napadnuti, nije birao" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 1797/02); Zdravstvena ustanova odgovara za štetne posledice operativnog lečenja, ako pacijentu nije predočila sve mo gućne posledice operativnog zahvata na koji je, inače, pristao i

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiljaje na dan 17. aprila 1987. godine primljena na Kliniku za maksilofacijalnu hirurgiju tuženog zbog urođene paralize desnog ličnog živca, a operacija je izvedena 21. aprila 1987. godine, nakon čega je konstatovano da postoperativni tok protiče uredno. Pri pregledu 5. maja i 20. oktobra 1987. godine konstatovano je daje nastupila posledica u vidu perzistiranj a dvoslike pri pogledu nadole i horizontalno, kao i da je potrebna konsultacija oftalmologa. Tužiljaje na dan 24. juna 1988. godine operisana na očnoj klinici Kliničkog centra zbog napred navedenih deformacija vida. Tužiljaje primljena na tu kliniku 27. decembra 1988. godine radi operacije razrokosti, ali je otpuštena sa zaključkom da se otpušta u istom stanju, a da se hirurška intervencija odlaže. Prema nalazu i mišljenju Sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta, kod tužilja su, kao posledica operacije, nastale razrokost i pojava viđenja duplih slika - diplopije kao trajno stanje, zbog čega je došlo do umanjenja vidne sposobnosti tužilje za 20%, a opšte životne sposobnosti za 50%, što se ogleda u stalnom viđenju duplih slika i u tome što određene poslove, za koje je potreban dobar vid, ne može 199

obavljati. Kod tužilje je, kao posledica operacije, došlo i do naruženja jer je pre operacije hod nje, zbog urođene paralize facijalisa, krivljenje usta, bilo izraženo samo pri pokretima usta, dok se posle operacije ono ispolja-va kako pri mimici lica, tako i kada je lice u miru. Prilikom kirurških intervencija tužiljaje osećala bolove jače do srednjeg intenziteta, koji su se postepeno gubili, a koji su sastavni deo ovakvih intervencija. Prema nalazu istog odbora, zasnovanom na medicinskoj dokumentaciji, operacija nad tužiljom, izvršena na klinici tuženog, urađena je na način kako zahteva savremena operativna tehnika iz plastične hirurgije, tj. u skladu sa savremenim principima hirurške korekcije koja se radi kod paralize facijalisa (paraliza ličnog živca). Postojeće posledice operacije kod tužilje, prema nalazu veštaka su jedna od mogućih, iako izuzetno retkih, operativnih komplikacija. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili daje šteta koju tužilja trpi posledica mogućih komplikacija pri kirurškoj intervenciji, i predstavlja rizik koji je tužilja preuzela, prećutno prihvata-jući operaciju, pa zbog toga tuženi ne može ni snositi posledicu, niti je odgovoran za štetu nastalu za tužilju. Ovakvo stanovište nižestepenih sudova se, po shvatanju Vrhovnog suda, za sada ne može prihvatiti. Naime, zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nije utvrđeno u potpunosti. Pre svega, zaključak suda daje tužilja ,,prećutno prihvatajući operaciju" preuzela i rizik da nastupe posledice, koje su u konkretnom slučaju nastupile, proizvoljan su zaključak suda, jer u toku prvostepenog postupka nije utvrđivana činjenica da lije, i u kom obimu, tužilji predočena mogućnost komplikacija i da lije ona preuzela rizik njihovog eventualnog nastupanja, pogotovo posledica koje šupo nju nastupile. Pored ostalih obaveza zdravstvenih radnika, koje im nalažu pravila medicinske nauke, stoji i dužnost obaveštavanja pacijenta radi njegove lične sigurnosti i samoodređenja u odnosu na sopstveno telo. U zavisnosti od ovog obaveštavanja je i pristanak pacijenta na određenu intervenciju koji je punovažan samo ukoliko pacijent zna suštinu, značaj i domašaj onoga sa čime se saglašava, tj. ukoliko je u situaciji da uzme u obzir razloge i za i protiv i da donese razumnu odluku koja se tiče njegovog lečenja. Naravno da obaveštenje pacijenta ne pod-razumeva iznošenje tehničkih detalja, ali u svakom slučaju treba da bude pogodno da pacijent stekne osnovna saznanja o onome šta će se sa njim događati ako na intervenciju ne pristane, kao i da mu bude razjašnjena de-lotvornost predloženog zahvata, tj. prognoza o stanju zdravlja posle njega. To, pre svega podrazumeva ukazivanje na mogući neuspeh zahvata i kad se on obavi kako treba, što znači da obaveštenje mora da obuhvati sve činjenice koje su bitne za pacijentovu odluku. Mera potpunosti obaveštenjaje u obrnutoj srazmeri sa hitnošću medicinskog zahvata, tj. što je planirani zahvat hitniji i nužniji, to su zahtevi za obaveštenjem manji. Ako zahvat nije hitan, obaveštenje bi trebalo da bude detaljnije. U konkretnom slučaju, tužilja se podvrgla intervenciji u domenu plastične hirurgije, rukovođena najverovatnije estetskim razlozima, što znači da se nije radilo o hitnom zahvatu, već o zahvatu koji, najčešće, nema ni terapijsku vrednost. Ovakav zaključak, donekle potvrđuje i navod tužilje da ju je tuženi upozorio na rizik, kao i mogućnost neuspeha operacije kojoj se izlaže, i da se ona sa tim upozorenjem u potpunosti složila i svesno prihvatila rizik, ali uobičajeni, jer joj tuženi, prema njenim navodima nijednog trenutka nije spomenuo mogućnost „ovako katastrofalnog ishoda". Zbog svega izloženog, potrebno je u ponovnom postupku pouzdano utvrditi da lije tuženi tužilju upozorio, prema načelima nauke i obaveze obaveštavanja, na mogućnost ovakve posledice, koja je nastupila i da lije tužilja, pristankom na operativni zahvat preuzela rizik i ovakve posledice. Prihvatanje na uobičajeni rizik operativnog zahvata ne znači i prihvatanje mogućih posledica koje, u svakom slučaju, i ne pravdaju preduzimanje zahvata i svakako bi imala bitnog uticaja na odluku tužilje, kao pacijenta, da mu se podvrgne ili ne. U ponovnom postupku opštinski sud će pozvati i saslušati oftalmologa koji je izvršio operaciju tužilje nakon intervencije tuženog, radi razjašnjenja anamneze i nalaza konstatovanih u istoriji bolesti Očne klinike povodom operacije od 24. juna 1988. godine, tj. razjašnjenja opisanog uzroka koji je doveo do pojave oboljenja zbog koga je nad tužiljom izvršena kirurška intervencija 24. juna 1988. godine. Ukoliko je potrebno, nakon iskaza ovoga svedoka, opštinski sud će zatražiti dopunski nalaz i mišljenje Sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta, koji je obavio veštačenje u ovoj parnici. Pošto pouzdano razjasni sve relevantne činjenice, opštinski sud će pravilnom primenom materijalnog prava, doneti novu odluku. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2714/92); Šteta i izvršenje sa zakašnjenjem Ukoliko nema krivice jedne od ugovornih stranaka za neblagovremeno izvršenje njene obaveze, nema ni njene odgovornosti za štetu prouzrokovanu drugoj strani izvršenjem u docnji. Iz obrazloženja Pravilna je odluka prvostepenog suda u pogledu dela tužbenog zahteva kojim je tražena naknada štete prouzrokovana neblagovremenim izvršenjem obaveze predaje zemljišta tužiocu. Ugovorna strana ima obavezu da drugoj strani naknadi štetu samo ako je njenom krivicom došlo do zakašnjenja pri izvršenju ugovorne obaveze u smislu člana 154. ZOO. 200

U konkretnoj situaciji, prema nalaženju prvostepenog suda, koje prihvata i ovaj sud, nije se radilo o skrivljenom zakašnjenju ispunjenja tuženikove obaveze prema tužiocu, jer je do navedenog zakašnjenja došlo zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa na navedenom zemljištu, a što su obe ugovorne strane znale pri zaključenju ugovora. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 12104/05 od 29.12.2005. godine); Naknada štete zbog neutvrdivani a uzroka smrti Zdravstvena ustanova koja propusti da obaveznom obdukcijom utvrdi uzrok smrti pacijenta preminulog u zdravstvenoj ustanovi odgovara za štetu zbog nezakonitog i nepravilnog rada, jer bliski srodnici imaju pravo da saznaju uzrok njegove smrti i pravo da neizvesnost u pogledu ovih okolnosti ne traje neuobičajeno dugo. Iz obrazloženja: "Sada pokojni D. K. rođen 1962. godine primljen je na kirurško odeljenje tuženog zbog stomačnih tegoba i potom 27.6.2001. godine operisan, ali je 3.7.2001. godine tokom lečenja (reoperacije), preminuo. Sahranjen je bez potvrde o smrti, a izveštaj o smrti tuženi je sastavio naknadno 11.9.2001. godine, s tim stoje u međuvremenu 24.7.2001. godine tuženi dodelio porodici pokojnog D.K. 10.000,00 dinara. Osim toga, iz izveštaj a Zavoda za sudsku medicinu u... od 28.9.2004. godineproizilazi da se sa sudskomedicinskog stanovišta neposredni uzrok njegove smrti sa sigurnošću ne može utvrditi jer obdukcija nije izvršena. Imajući u vidu sve navedene okolnosti, Vrhovni sud nalazi da se zbog propusta tuženog u postupku utvrđivanja uzroka smrti sada pokojnog D.K. obzirom da obdukcija, iako obavezna nije izvršena, i daje izveštaj o njegovoj smrti koja se dogodila 3.7.2001. godine sastavljen tek 11.9.2001. godine, za sada se ne može pouzdano van svake razumne sumnje, zaključiti ni da lije tokom njegovog lečenja postupano prema standardnim pravilima medicinske struke, jer od ovih okolnosti zavisi odluka o isključenju odgovornosti tuženog za naknadu ove štete tužiocima. Iako su tužilje kao bliski srodnici sada pokojnog D.K. mogle zahtevati obdukciju radi utvrđivanja uzroka njegove smrti, to ne isključuje obavezu tuženog da uzrok smrti pacijenta preminulog u ovoj zdravstvenoj ustanovi utvrđuje obaveznom obdukcijom, budući utvrđivanja smrti pacijenta propisan zakonom izostao i daje izveštaj o smrti sada pokojnog D.K. sačinjen naknadno. Zato i ovakav protivpravni postupak tuženog, ako je učinjen, može biti dovoljan za zasnivanje odgovornosti tuženog za naknadu štete u smislu člana 170. i 171. ZOO bez obzira da lije smrt pacijenta uzrokovana lekarskom greškom ili ne, budući da tužilje kao bliski srodnici umrlog lica imaju pravo da saznaju uzrok njegove smrti, a neizvesnost u pogledu ovih okolnosti ne srne trajati neuobičajeno dugo ". (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1000/06 od 14. septembra 2006. godine); Odgovornost za štetu koja potiče od opasne stvari Kad odgovornost za štetu potiče od opasne stvari, uvek je odgovoran njen vlasnik, odnosno držalac, osim ako dokaže da je šteta nastala isključivo ponašanjem oštećenog, koje vlasnik odnosno držalac opasne stvari nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći. Prema obrazloženju Prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev da se tuženi građanin i osiguravajući zavod obavežu da tužiocu iz osnova naknade štete pretrpljene u saobraćajnom udesu solidarno isplate utuženi iznos. Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Sudovi su odbili tužbeni zahtev jer su našli daje za nastalu štetu isključivo kriv samo oštećeni tužilac, jer se vozač automobila kojim je ozleđen tužilac, u svemu pridržavao saobraćajnih propisa, a tužilac je prelazio kolovoz na mestu na kome nema obeleženog pešačkogprelaza, ponašajući se krajnje neoprezno. Ovakvo stanovište sudova nije prihvatljivo. Osnovno pravilo bezbednosti saobraćaja na putevima (sadržano u članu 12. stav 1. Osnovnog zakona o bezbednosti saobraćaja na javnim putevima važećeg u vreme kritičnog događaja), jeste da je vozač dužan da način upravljanja vozilom prilagodi okolnostima saobraćaja i da upravlja vozilom tako da njime stalno i potpuno vlada i daje u stanju da preduzme svaku meru potrebnu da izbegne opasnost koju pod datim uslovima može predvideti. U konkretnom slučaju stoji zaključak daje vozač spornu posledicu sudar mogao predvideti. Nije sporno daje vozač automobila koji je na kolovozu došao u kontakt sa oštećenim, već sa udaljenosti od 400 do 500 metara video kako, uz već zaustavljeni autobus, pristaje još jedan iza njega, na onoj saobraćajnoj traci kojom se i tuženi vozač kretao, te daje između ta dva autobusa jedna žena, prelazila kolovoz s desne na suprotnu stranu, u smeru njegove vožnje pre nailaska oštećene, a utvrđeno je da su autobusi na tom mestu bili zaustavljeni radi primanja i iskrcavanja putnika, da na tom mestu prolazi put kroz naselje i daje tu u blizini i raskrsnica. 201

Iz tih okolnosti proizlazi da je postojala mogućnost (na koju upućuje iskustvo svakog prosečnog vozača) da se ispred ili između navedenih autobusa iznenada pojave putnici koji će prelaziti na suprotnu stranu puta, te da se time stvara opasna situacija u kojoj bi moglo doći do saobraćajne nesreće. Kod takve saobraćajne situacije vozač je bio dužan, da u smislu člana 34. citiranog zakona, preduzme svaku meru potrebnu da izbegne opasnost, a to znači, da vožnju blagovremeno svede na takvu brzinu koja mu omogućuje da svoje vozilo zaustavi ispred predvidljive iznenadne pojave pešaka između navedena dva autobusa, odnosno ispred onog koji je bio prvi zaustavljen. Očigledno je da bi vozač, daje tako postupao, mogao izbe-ći sudar ili bar da bi mogao uslediti sudar sa blažim posledicama. Pri tome nije odlučno da lije oštećena postupala protivno navedenim pravilima ili pravilima postupanja razumnog i pažljivog čoveka, jer bi, kraj navedenog ponašanja vozača, to moglo biti relevantno samo u odnosu na pitanje eventualne podele odgovornosti, a ne na isključenje vozačeve odgovornosti (odnosno odgovornosti lica koja za njega odgovaraju) u celini. Kad odgovornost za štetu potiče od opasne stvari, uvekje odgovoran njen vlasnik odnosno držaiac, osim kad dokaže da je šteta nastala, pored ostalog, isključivo ponašanjem oštećenog, koje on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći. Pretpostavka odgovornosti je u spornom odnosu na tuženima i oni je se mogu osloboditi tek ako dokažu da postoji navedeni (ili neki drugi) razlog oslobođenju. Kod tog dokazivanja mora se poći ne samo od toga kako se ponašalo oštećeno lice, već i od toga da li se onaj koji je rukovao (upravljao) opasnom stvari pridržavao odgovarajućih pravila, pa se nakon toga, a polazeći od pretpostavke odgovornosti vlasnika, odnosno korisnika opasne stvari, utvrđuje da lije i ukoliko osnovna njegova pravna odbrana o tome daje šteta isključivo ili delimično nastala us led ponašanja oštećenog (prema presudi Saveznog suda, Gzs 14/74). Eksproprijacija i naknada štete - "Raniji vlasnik ne može ostvarivati pravo na naknadu štete zbog neisplaćivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, od korisnika eksproprijacije " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 4161/01); "Prodavač ima pravo na naknadu štete od kupca, u slučaju kada mu kupac dostavi pismenu izjavu da predmetna roba za njega služi kao reprodukcioni materijal, pa prodavač iz kupoprodajne cene isključi porez na promet, nakon čega nadležni organ uprave obaveže prodavca na plaćanje tog poreza na promet, jer promet predmetne robe nije oslobođen od poreza " (iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Prev. 31/00); "Ako je šteta nastala usled delovanja više uslova, uzročan je onaj us lov koji je tipičan za nastanak štete " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1479/94); "Služba platnog prometa je organ koji izvršava naplate po rešenjima suda u postupku i u skladu sa datim uputstvima. Nepravilnosti u toku izvršenja moraju se otkloniti u skladu sa članom 47. Zakona o izvršnom postupku. Od Službe platnog prometa ne može se tužbom tražiti naknada štete, jer je ona samo izvršni organ nadležnog suda i dok postupa u skladu sa zakonom i uputstvima koja su joj data " (iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Prev. 260/95);

Šteta (cl. 155. ZOO) Jedno od osnovnih prava obligacionih odnosa je daje dužnik, koji ne ispuni svoju obavezu ili je neuredno ispuni, dužan da poveriocu naknadi štetu koja mu je time naneta. U tom slučaju radi se o takozvanoj ugovornoj šteti koja može nastati za poverioca kada dužnik ne ispuni ili neuredno ispuni svoju obavezu. Norme obligacionog prava primenjuju i ugovornu i vanugovornu štetu. Štetnik se može osloboditi obaveze da naknadi štetu ako dokaže daje do štete došlo iz uzroka za koje on nije odgovoran. U privrednom pravu naknada štete se skoro uvek sastoji u novčanom iznosu, pogotovo kod naknade izgubljene dobiti. Visinu štete je dužan da dokaže oštećenik. Štetnik je u obavezi da naknadi samo onu štetu koja se normalno mogla očekivati kao posledica štetnikovog protivpravnog ponašanja, a ne i štetu koja je posledica izuzetnih okolnosti koju štetnik nije mogao predvideti. Šteta obuhvata prostu (stvarnu) štetu i izgubljenu dobit, štetnik je dužan da oštećeniku naknadi prostu (stvarnu) štetu i izgubljenu dobit, jer u prometu robom zahtev za naknadu štete obuhvata pored stvarne štete i izgubljenu dobit, bez obzira na stepen krivice, dakle, i onda kada šteta nije učinjena namerno ili iz krajnje nepažnje. Izgubljena dobit se ne može priznati ako je dobit samo očekivana, već samo kada je bilo izvesno da će dobit biti ostvarena, a oštećeni to mora dokazati. Kada postoji podeljena odgovornost štetnik je dužan da naknadi samo prostu (stvarnu) štetu, i to ne u punoj visini, jer nije on jedino odgovoran stoje šteta nastala. Podeljenoj odgovornosti, između štetnika i oštećenika pa, prema tome, i delimičnoj naknadi ima mesta onda kada se šteta pojavljuje kao rezultat postupka i štetnika i oštećenika. Pri oceni odgovornosti za naknadu štete uzima se u obzir i posebna pažnja koju stranci, odgovornoj za štetu, nalažu pravila struke. Profesionalna odgovornost se najčešće sreće kod ugovora o špediciji, komisiona, ugovora sa vozarem, kao i kod ugovora o delu i građevinarstvu. 202

Pravo je oštećenika da od štetnika zahteva da mu naknadi štetu. Oštećenik se ne može prisiliti da ostvaruje to svoje pravo. Međutim, pre nego što šteta nastane stranke ne mogu pri zaključivanju ugovora isključiti ili ograničiti odgovornost jedne od ugovornih stranaka za štetu koja će eventualno nastati. Takva odredba uneta u ugovor ne bi proizvela pravno dejstvo i na zahtev oštećenika štetnik bi bio dužan da štetu naknadi ako su za to uslovi ispunjeni. Šteta je, u stvari, umanjenje nečije imovine, u celosti ili delimično (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Šteta je i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha i drugih povreda nematerijalne prirode (nematerijalna šteta). U stvari, staje šteta po osnovu nečije odgovornosti, propisuju odredbe ovog člana. Kod materijalne štete u pitanju je šteta na stvarima, imovini ili imovinskim pravima oštećenog, dakle povreda materijalnog dobra nekog lica. Materijalna šteta može nastati i u vidu izgubljene zarade zbog potpunog ili delimične nesposobnosti za rad. Ta odgovornost se prostire i na slučajeve telesne povrede i narušavanja zdravlja, radnu sposobnost potpuno ili delimično smanjenu, ako povređeni zbog toga trpi štetu u vidu izgubljene ili smanjene zarade. Sudovi ovo tumače tako da osnov za ostvarenje prava na naknadu ovog oblika materijalne štete postoji samo ako se utvrdi da povređeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje zaradu koju je ostvarivao do povrede, odnosno zaradu koju bi ostvarivao daje zdrav i da mu nije smanjena radna sposobnost. Naknada prouzrokovane imovinske štete vrši se na dva načina: uspostavljanjem ranijeg stanja i naknadom u novcu. Uspostavljanje ranijeg stanja predstavlja naknadu u naturi - štetnik odnosno odgovorno lice dužno je da uspostavi ranije stanje - stanje koje je bilo pre nego stoje šteta nastala. Ako to nije moguće, naknada se vrši isplatom odgovarajućeg iznosa novca oštećenom. Ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno liceje dužno da za ostatak štete da naknadu u novcu. To će biti, na primer, ako je od dana nastale štete i za vreme opravke izvesne stvari, u koju se uspostavlja ranije stanje, oštećeni izgubio ugovorenu naknadu u novcu za, na primer, prevoz robe. Kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra, da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti, da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete. Sud će dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, pa i ako postoji mogućnost da se o trošku štetnika uspostavi ranije stanje. U tom slučaju iznos novčane naknade zavisiće i od toga koliko će prema obračunu izneti troškovi radi uspostavljanja ranijeg stanja. Ako je izvesna stvar oduzeta od sopstvenika na nedozvoljen način, ali je njeno vraćanje sopstveniku postalo nemoguće usled više sile, štetnik odnosno lice koje odgovara za drugoga, dužno je dati naknadu u novcu. Za određivanje visine novčane naknade imovinske štete od značaja su visina štete i stepen krivice štetnika, a u izvesnim slučajevima, kada se za to steknu određene okolnosti i imovinsko stanje oštećenika i štetnika. Za određivanje visine štete značajno je da li oštećenik ima pravo samo na naknadu stvarne, proste štete (pretrpljeni gubitak) ili i na naknadu izgubljene dobiti. Stvarna (prosta) šteta, kao stoje napred navedeno, predstavlja svako umanjenje nečije imovine. Veličina stvarne, proste štete (pretrpljenog gubitka) određuje se prema prometnoj vrednosti stvari, ukoliko zakon ne određuje nešto drago. Pri oceni visine izgubljene dobiti uzima se u obzir dobitak, koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom stanju stvari i prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. O veličini štete sud može zatražiti mišljenje veštaka i pošto ga dobije sam o tome odluči. Kad se veličina štete ne može tačno da utvrdi, sud će je utvrditi pravično prema svim okolnostima slučaja (čl. 224. ZPP - "ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi, ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će o ovome odlučiti po slobodnoj oceni"). Međutim, ako je šteta prouzrokovana umišljaj no, krivičnim delom, veličina stvarne, proste štete (pretrpljenog gubitka), određuje se prema vrednosti koju je stvar imala lično za oštećenika. Inače, u našem pravu i sudskoj praksi, važi pravilo da štetnik, koji je prouzrokovao štetu iz zle namere ili krajnje nepažnje, odgovara za potpunu štetu i za pretrpljeni gubitak (stvarnu štetu) i izmaklu dobit. Odgovornost štetnika za štetu prouzrokovanu iz zle namere ne može se isključiti zaključenjem ugovora o osiguranju, a može se isključiti odgovornost za štetu prouzrokovanu običnom nepažnjom. Visine naknade štete koja je prouzrokovana omaškom, koja se može svakome desiti, može se odrediti prema veličini pretrpljenog gubitka, ne vodeći računa o izmakloj koristi. Ako je štetnik prouzrokovao štetu radeći nešto radi koristi oštećenika, sud može odrediti manju naknadu, vodeći računa o brižljivosti, koju štetnik pokazuje u sopstvenim stvarima.

203

Ako je odgovorno lice slabog imovnog stanja, te bi ga isplata potpune naknade dovela u oskudicu, sud može, vodeći računa o imovnom stanju oštećenikovom, osuditi odgovorno lice da isplati manju naknadu nego što iznosi šteta. Međutim, kad je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom, pri određivanju visine naknade ne vodi se računa o okolnostima koje bi, inače, mogle uticati na sniženje naknade. Ako je šteta nastala i usled krivice samog oštećenika, odnosno ako je i on doprineo da šteta nastane ili da bude veća, no što bi inače bila, u takvim slučajevima Zakono o obligacionim odnosima propisuje pravilo o srazmernoj (podeljenoj) odgovornosti štetnika i oštećenog za prouzrokovanu štetu. Već je rečeno o pravnoj prirodi neimovinske (ili moralne) štete, odnosno u kojim slučajevima ona nastaje. Ta vrsta štete predstavlja neimo vinsku štetu jer ne podrazumeva umanjenje nečije imovine i sprečavanje njenog povećanja. Međutim, ima slučajeva kada šteta u izloženom smislu ne predstavlja nematerijalnu već materijalnu štetu, iako ta šteta ima oblik nematerijalne štete. To je slučaj samo ako se radi o povredi časti i širenja neistinitih navoda, kada povreda časti i rasprostiranje neistinitih činjenica za oštećenika predstavlja, odnosno nastaje imovinska šteta. To će biti kada štetnik izvesnom licu prouzrokuje imovinsku štetu iznošenjem ili prenošenjem neistinitih činjenica o prošlosti, o znanju (stručnosti) ili sposobnosti tog lica, ili o njegovoj solventnosti u izvršavanju svojih obaveza ili o čemu drugom, iako zna ili bi morao znati, da su iznete činjenice neistinite. Tako, na primer, zbog iznošenja neistinitih činjenica, ako jedno privredno društvo (preduzeće) izgubi poslove koji su mu predstojali, ono ima pravo na naknadu materijalne štete, ili ako je zbog neistinitih činjenica došlo do neosnovanog predloga poverilaca za otvaranje stečajnog postupka i dr. Oštećenik u ovakvom slučaju ima pravo na naknadu imovinske štete, proste štete, pa i izgubljenu dobit, ako su se za to stvorili ušlo vi - ako su povreda časti ili iznošenje neistinitih činjenica učinjeni namerno ili iz kraj nj e nepažnj e.

Sudska praksa Izgubljena dobit Izgubljena dobit ne predstavlja samo optimističko predviđanje dobitka koji bi mogao da bude ostvaren, već i dobit koja prema realnim okolnostima može da nastane, te korist koju bi tužilac ostvario, za slučaj da nije bilo štetne radnje tuženog. Iz obrazloženja Prema stanju u spisima, tuženi je u dnevnom listu ,,E" dana 17. 4. 2003. godine objavio tekst o grupi ,,M", posebno o njihovoj vokalnoj solistkinji J. R, a uoči početka turneje ove grupe po Srbiji. U tekstu je navedeno daje vokalna solistkinja J. R. napustila muzički sastav grupe ,,M". Takođe iz spisa proizlazi daje tužilac sa TIR ,,M" iz Beograda zaključio ugovor o ustupanju prava organizacije koncerta navedene muzičke grupe u P. u vremenu od 19. 3. do 26. 3. 2003. godine, ali je zbog uvedenog vanrednog stanja u Srbiji u to vreme održavanje koncerta odloženo za 19. 4. 2003. godine. Tužilac je koncert organizovao u zakupljenom objektu, a u sklopu istog nalazio se restoran. Prema navodima tužbe, usled navedenog članka interesovanje za koncert je znatno opalo, pa kako je tužilac očekivalo maksimalan broj posetilaca za oko 2.000 lica, a na koncertu je prisustvovalo samo 102 gledaoca, uz cenu karte od 400,00 dinara, došlo je do nastanka štete za tužioca u ukupnom iznosu od 759.200,00 dinara. Uz štetu, koja je nastala usled manje prodaje pića i sokova, od očekivane količine, a u zakupljenom ugostiteljskom objektu, tužilac je, prema navodima tužbe, pretrpeo štetu od još 120.000,00 dinara, odnosno ukupno iznos od 879.200,00 dinara. Imajući u vidu navedeno činjenično stanje, a posebno daje od strane tuženog, i to dnevnog lista ,,E" objavljeno daje u S. ,,M" bilo ozbiljnih personalnih problema, jer je vokalna solistkinja J. R. nestala u nepoznatom pravcu, stoje objavljeno 17. 4. 2003. godine, te daje navedena muzička grupa gostovala u P, u vreme vanrednog stanja zavedenog u Srbiji, po oceni Višeg trgovinskog suda, pravilno je odlučio prvostepeni sud kada je tužbeni zahtev za naknadu štete odbio. Prema članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže daje šteta nastala bez njegove krivice. Odredba člana 155. istog Zakona predviđa daje šteta umanjenje nečije imovine, kada se radi o običnoj šteti, kao i sprečavanje njihovog povećanja, kada je u pitanju izmakla korist. Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, kao i utvrđene činjenice, proizlazi da tužilac ničim nije dokazao postojanje uzročne veze između informacije objavljene u listu čiji je izdavač tuženi, a od 17. 4. 2003. godine, te činjenice da koncert grupe ,,M" održan u P. 19. 4. 2003. godine, nije dovoljno posećen, zbog čega je tužilac pretrpeo štetu, imajući u vidu daje očekivao veću dobit od one koja je stvarno ostvarena. Izgubljena dobit, naime, ne predstavlja samo optimističko predviđanje dobitka koji bi mogao da bude ostvaren, već i dobit koja prema realnim okolnostima može da nastane, te korist koju bi tužilac ostvario, za slučaj da nije bilo štetne radnje tuženog. 204

Ne upuštajući se u to koje je reklamne mere preduzeo tužilac u cilju povećanja zainteresovanosti za koncert muzičke grupe ,,M", te kolika je bila cena ulaznica za ovaj koncert, nesumnjivo daje isti održan u aprilu 2003. godine, u vreme trajanja vanrednog stanja u Srbiji, morala imati uticaja na posećenost koncerta, te ostvarenu dobit. Ako se pri tom imaju u vidu navodi tuženog da je tekst objavljen na osnovu pisanja dnevnih listova u Hrvatskoj, te informacija koje su novinari ovih listova posedovali, pravilno je odlučio prvostepeni sud kada je tužbeni zahtev odbio, nalazeći da ne postoji uzročna veza između pisanja u dnevnom listu koji izdaje tuženi i dobitka koji je očekivao tužilac, a prilikom organizovanja koncerta navedene muzičke grupe. (Presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 8370/04 od 1. 12. 2004. godine); Obećanje braka, kao činjenica, ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo u pogledu samog braka, što ne znači da se ne može tražiti naknada štete pričinjene tim obećanjem Obećanje braka može doći u obzir kao razlog odgovornosti za štetu pričinjenu drugom u njegovoj ličnosti ili imovini kad to obećanje deluje kao obmana i prevara ili predstavlja ponašanje protivno dobrim običajima. Prema obrazloženju Tužilja D. N. iz B., u pismenom podnesku svoje tužbe i tokom raspravljanja pred prvostepenim kao i pred drugostepenim sudom, navodi daje, kaopolno neporočna devojka, po sporazumu sa tuženim došla u stan tuženoga i sa njim polno opštila. Tvrdi daje ovako postupila zato stoje tuženi njoj obećavao da će sa njom zaključiti brak i uverioje tako daje ona sa sigurnošću očekivala zaključenje braka. Međutim, tuženi je ovo obećanje iz-neverio posle provedene noći u njegovom stanu, on je nju izvukao iz kreveta i odstranio iz stana. Tužilja postavlja tužbeni zahtev da joj tuženi naknadi neimovinsku štetu pričinjenu ovakvim njegovim postupkom. Prvostepeni sud je tužbu odbio. U obrazloženju svoje presude prvostepeni sud se ograničava samo na pitanje da li postoji pravni osnov tužbenog zahteva i nalazi da takav pravni osnov ne postoji. Postoje ovako odlučio o pravnom osnovu tužbenog zahteva, prvostepeni sud nije ni utvrđivao da li postoji šteta, u kojoj vrsti i u kojoj veličini. Odlučujući razlog prvostepene presude jeste mišljenje da obećanje braka ne proizvodi nikakvu posledicu u građanskopravnom pogledu. Ovo mišljenje nije dovoljno da posluži kao razlog za presuđenje stvari. Zbog toga presuda ima bitnih nedostataka, zbog kojih se i ne može ispitati pravilnost njene izreke, što predstavlja povredu odredaba parničnog postupka. Obećanje braka, kao činjenica, zaista ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo u pogledu samoga braka. Onaj ko brak obećava nije dužan da to obećanje i ispuni. Međutim, iz toga još ne proizilazi zaključak da obećanje braka, kao činjenica koja se dogodi pod određenim uslovima, nema baš nikakvo pravno dejstvo, pa ni pravno dejstvo u pravcu naknade štete pričinjene takvim obećanjem u određenim uslovima u kojima je dato. Činjenično stanje od koga zavisi postojanje prava da se traži naknada štete mora da odgovara određenim pravilima imovinskog prava koja se primenjuju u sporu o naknadi štete. Pod štetom se razume uštrb gubitak pričinjen nekome u njegovoj imovini, njegovim pravima ili njegovoj ličnosti. Ko drugome pričini štetu svojom krivicom, dužan je da štetu naknadi. Relevantni uzrok štete jeste radnja ili propuštanj e protivno pravu ili protivno dobrim običajima. Krivica za štetu postoji kad je učinilac bio svestan da je prema okolnostima mogao biti svestan da će kao posledica njegove radnje, odnosno propuštanja nastupiti šteta za drugoga. To su pravna pravila koja se tiču osnova odgovornosti za štetu pričinjenu krivicom. Nema pravnog pravila i ne može se kao pravilo postaviti da šteta ne može biti pričinjena obećanjem braka i da prema tome za štetu ne odgovara onaj koji je štetu, ako postoji, pričinio obećanjem braka, nezavisno od uslova i okolnosti pod kojima je obećanje učinjeno. Prema tome, da bi se u ovoj stvari moglo suditi o postojanju pravnog osnova odgovornosti za štetu pričinjenu krivicom, mora se raspraviti i utvrditi da li je zaista dato obećanje braka, pod kojim okolnostima je to obećanje dato, da lije to obećanje delovalo kao obmana i prevara, i, ukratko, da li to obećanje u vezi sa drugim okolnostima i uslovima pod kojima je učinjeno predstavlja ono što spada u kategoriju radnje protivne dobrim običajima. Ukoliko to jeste, može doći u obzir relevantni uzrok štete i kao razlog odgovornosti za štetu. Odvojeno je pitanje da lije zaista za tužioca nastala šteta, u tom vidu i u kojoj visini i da li, prema tome, na strani tuženoga postoji obaveza da postojeću štetu naknadi. O pitanju postojanja štete Savezni vrhovni sud ne odlučuje, jer o tome nije odlučio drugostepeni kao ni prvostepeni sud. Iz ovih razloga je jasno da je prvostepeni sud svojom presudom učinio povredu odredaba parničnog postupka (prema rešenju Saveznog vrhovnog suda, Rev 459/60); Naknada štete. Izmakla korist (izgubljena dobit) - 'Pri oceni visine izmakle koristi (izgubljene dobiti) uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima. Visina izmakle koristi određuje se na osnovu novčane vrednosti dobitka koji bi oštećeno pravno lice osnovano ostvarilo prema svom uobičajenom načinu poslovanja da nije bilo štetne radnje ili propuštanje tuženog" (prema odluci VSS, Prev. 554/97); 205

Naknada štete. Izmakla korist (izgubljena dobit) - "Izmakla korist (izgubljena dobit) mora se vezati za delatnost koju u redovnom toku stvari poverilac (tužilac) obavlja, odnosno za onu vrstu i obim poslovanja koje se po redovnom toku stvari moglo očekivati. Sud je dužan da oceni da lije ostvarivanje dobiti u dužem periodu bilo moguće i pod kojim uslovima " (prema odluci VSS, Prev. 403/97); Naknada štete. Izgubljena dobit - "Kada se poverilac bavi trgovinom, onda ne može tražiti izgubljenu dobit primenom bankarskih tablica za obrt kapitala, jer to nije njegova delatnost, već se njegova izgubljena dobit može sastojati u trgovačkoj marži ili drugoj dobiti iz prometa robe " (prema odluci VSS, Prev. 198/99); Visini trgovačke mar-že_ - "Trgovačka organizacija ima pravo na izgubljenu dobit u visini trgovačke marže koju bi ostvarila u redovnom toku stvari. Osnovanost takvog zahteva ne može se zasnivati na pretpostavljenoj mogućnosti ostvarenja te dobiti, već na realnim podacima iskazanim u poslovanju oštećene trgovačke organizacije" (prema odluci VSS, Prev. 486/98); Izgubljena dobit. Ispunjenje obaveze i posledice neispunjenja - "Kada je tuženi u docnji u pogledu isporuke tužiocu ugovorene količine robe, tada tužilac ima pravo da od tuženog potražuje ispunjenje ugovora i naknadu štete koju je zbog toga pretrpeo. Međutim, materijalnu štetu zbog izgubljene dobiti tuženi mora konkretno da dokaže po osnovu i visini" (prema odluci VSS, Prev. 63/98) Primer tužbe u sporu fizičkih lica za naknadu štete OPŠTINSKI SUD Tužilac: _________________________________________________, iz_____________, ul. ___________, br. Tuženi: Preduzeće _______________________________________, iz_____________, ul. __________, br._ TUŽ BA radi naknade štete, vrednost spora ______dinara, u 2 primerka. Tužilac stanuje u svojoj kući u ____________u__________. Uz kuću ima baštu i u njoj 26 košnica pče la. Pčelarenje za tužioca predstavlja dopunsko zanimanje, kojim se on bavi posle redovnog rada na rad nom mestu. Pošto se u blizini njegove kuće i pčelinjaka nalazi šuma , tuženo preduzeće je svojim avio nom, tipa za poljoprivredu, organizovalo povremeno zaprašivanje šume i parkova u ovom mestu. Na dan ranije, pre zaprašivanja, pismenom objavom na zgradi opštine obaveštavalo je vlasnike košnica pčela da preduzmu mere da ne dođe do uginuća njihovih pčela usled zaprašivanja hemijskim sredstvima, koja predstavljaju otrov za insekte. Međutim, tuženo preduzeće je na dan ranije, tj. ____________godine, posle podne, svojim avionom zaprašivalo šumu i parkove u mestu u kome se nalaze tužiočeve pčele, iako nije na uobičajeni način, dan ranije, obavestilo vlasnike pčela pa i tužioca o zaprašivanju. Usled takvog rada tu ženog, došlo je do potpunog uništenja tužiočevih pčela, tako da su košnice ostale prazne. Dokaz: a) uviđaj na licu mesta sa veštačenjem, b) izveštaj Uprave za poljo privredu SO __________br._____od__________godine, v)saslušanje stranaka. Radnjom tuženog preduzeća, zaprašivanjem šume i parkova u ___________, svojim avionom za potre be poljoprivrede bez prethodnog objavljivanja licima koja gaje pčele, prouzrokovana je tužiocu šteta u iznosu od ___________dinara računajući svaku košnicu po ______dinara. Dokaz: Veštačenje radi utvrđivanja visine prouzrokovane štete. Tuženo preduzeće na ponudu tužioca nije pristalo na sporazumnu naknadu štete. Stoga, podnoseći ovu tužbu, tužilac predlaže da sud po provedenom postupku i izvedenim dokazima donese PRESUDU: Obavezuje se tuženo Preduzeće _____________, iz___________, da tužiocu _______________, iz _________________________________________, da na ime naknade štete plati iznos od ________dinara sa zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, kao i da mu naknadi parnične troškove, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. _____________________godine.

206

Tu ž i l a c ,

Primer tužbe u sporu pravnih lica za naknadu štete TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: _______________________________________________, iz TUŽENI: 1. _______________________________________________, iz 2. , iz TUŽ BA radi naknade štete u 3 primerka, vrednost spora: __________din. I. Prvotuzeni ____________je kupio od tužioca za jednu inostranu firmu veću količinu sladoleda, tačnije________kartonskih kutija, u vrednosti od ______________dinara. U narudžbenici od ________go dine odredio je prevozioca, drugotuženog, označujući vozilo oznakom ________________________. DOKAZ: narudžbenica br. _______________od______________. godine. Prvotuzeni je __________. godine preuzeo kupljenu robu na skladištu tužioca u ___________, preko vo zača drugotuženog __________, koji je potpisao prijem navedene količine kartonskih kutija, sa temperaturom od - 18 stepeni. DOKAZ: nalog za prodaju _____________od______________. godine U carinskoj ispravi na CI Terminal _______, od ______. godine prvotuzeni se pojavljuje kao "pošiljalac-izvoznik", određujući kao primaoca pom. inostranu firmu. Carinske formalnosti obavio je ________, iz Za zemlju i mesto odredišta u navedenoj carinskoj ispravi označen je __________,_______. DOKAZ: carinska isprava od ______________. godine. Greškom vozača drugotuženog, u toku puta do odredišta, koji nije pratio temperaturu u hladnjaci u kojoj se nalazio predmetni sladoled, došlo je do potpunog razmrzavanja sladoleda, zbog čega je adresat u________odbio prijem te robe, pošto je prethodno izvršena ekspertiza Trgovačke proizvodne komore u _______________, br. ________od_____________. godine. DOKAZ: -izveštaj ekspertize br. _______od______________. godine. -izjava vozača _______________, sastavljena u _________________. godine. Neupotrebljiva roba u količini od ______kartonskih kutija vraćena je tužiocu preko ___________________________________, po primaocu prvotuženog _________, dana ________. godine, uz usluge "recarinjenja sladoleda". DOKAZ: - carinska isprava o povraćaju robe od ____________. godine, - račun špeditera ____________, br. _______od____________. g. Na osnovu zapisnika Ministarstva poljoprivrede RS, Veterinarske inspekcije u _________, br. ________ od________. godine, usmenim rešenjem, naloženo je uništenje celokupne količine sladoleda od ________kgr. , pa je tužilac postupajući po tom nalogu istu i uništio na deponiji _________u_______dana ________. godine. DOKAZ: -zapisnik Veterinarske inspekcije RS __________od__________. godine, - zapisnik tužioca br. ______________od____________. godine. - potvrda rukovodioca deponije br. _______od____________. godine. II. U k onkretnom slučaju prvotuzeni __________je i kupac navedene količine sladoleda i otpremnik te robe za inostranog primaoca. On je ugovorio prevoz kupljene robe od tužioca, odredio je prevoznika koji je svojim vozilom preuzeo robu u stanju koje se moralo održavati do časa predaje te robe primaocu. Pre ma pravilima Zakona o obligacionim odnosima, koja važe za otpremnički posao, otpremnik odgovara za štete nastale pri preuzimanju i čuvanju robe, pri izboru vozara i uopšte ako ne bude postupao kao savestan i uredan privrednik. Polazeći od navedenih pravila ZOO, kao i od činjenice da je oštećenje pošiljke - sladoleda nastupilo u toku prevoza od otpremnog mesta tužioca do uputnog mesta primaoca, mora se uzeti da prvotuzeni kao otpremnik pri izboru vozara nije postupao sa pažnjom dobrog privrednika, budući da je prevoz sladole da poverio drugotuženom koji nesumnjivo nije specijalizovano preduzeće za obavljanje usluga prevoza

-

207

robe hladnjačama u inostranom prometu, ili ako je i registrovano za takvu delatnost da nije imalo odgovarajuću hladnjaču koja bi primljenu robu održavala u ispravnom stanju do časa predaje primaocu, a nije imala ni savesnog i kvalifikovanog vozača koji je mogao kvalitetno da izvrši poverenu mu funkciju. Drugotuženi, kao vozar, je odgovoran za nastalu štetu, bez obzira da li je došlo do kvara na termokingu, jer njegov vozač nije pratio temperaturu u hladnjači, pa nije ni mogao usput da traži intervenciju radi otklanjanja eventualnog kvara. Ovo utoliko pre što navedeni vozač u svojoj izjavi od____________. go dine, datoj u_______, nije ni tvrdio da je termoking u kvaru, već samo to da je "za vreme puta od _______________granice do_______temperatura u hladnjači bila od -5 do -7 °C, a da je "pri otvaranju mašine temperatura bila -4C, iako je temperatura u hladnjači za sve vreme trebalo da bude -18 °C, kolika je bila i temperatura sladoleda u času preuzimanja kod tužioca. Prema stanovištu tužioca, drugotuženi je kao preduzeće koje je verovatno registrovano da obavlja poslove prevoza hladnjačom u inostranom prometu, bio dužan da pri određivanju hladnjače za prevoz sladoleda obrati naročitu pažnju da je hladnjača sa kojom se vrši prevoz sladoleda na ćelom prevoznom putu ispravna, odnosno da održava onu temperaturu koja obezbeđuje ispravnost sladoleda do časa predaje primaocu. U vezi izloženog, tužilac je pretrpeo štetu na ime prodate robe u iznosu od______________dinara, zatim_________dinara na ime troškova vraćanja neispravne pošiljke, pa___dinara na ime tro škova prevoza robe i povratka, te troškova špeditera u iznosu od___________dinara, kao i__________dinara na ime uništenja robe, odnosno ukupno____________dinara. Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da Sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese sledeću PRESUDU Obavezuju se prvotuženi ______________________________, iz _________ i drugotuženi _________________, iz_______, da tužiocu_________________, iz_________, solidarno plate štetu u iznosu od _________________dinara, sa zateznom kamatom od__________. godine do isplate, kao i da mu solidarno nakna de troškove postupka, sve u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja. Za tužioca,

Zahtev da se ukloni opasnost štete (čl. 156. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu pravo na zaštitu lica od stvari koje predstavljaju opasnost od koje preti nastanak znatnije štete njemu ili neodređenom broju lica. U stvari, svako ima pravo da traži uklanjanje izvora opasnosti od koje preti znatnija šteta. Izvor opasnosti predstavlja svaka stvar koja prouzrokuje štetne efekte od kojih može nastati šteta zajedno ili više lica, zbog čega se i omogućava korišćenje prava- licu ili licima da zahtevaju da se ukloni nastali izvor opasnosti. Da bi se ostvarilo ovo pravo mora postojati izvor opasnosti i lice koje je stvorilo taj izvor, odnosno opasnost, kao i okolnost da to stanje preti da će naneti znatniju štetu drugima. Oni imaju pravo da se neposredno obrate licu koje je odgovorno za stvoreni izvor opasnosti i da od njega zatraže da taj izvor ukloni, a u protivnom mogu tražiti sudsku ili zaštitu upravnog organa, određene inspekcije, radi uklanjanja određenog izvora opasnosti od koga preti znatnija šteta. U ovom slučaju odredbe ovog člana odnose se na širu zaštitu od naknade štete, kao što su zaštita čovekove okoline, zatim zaštita od štetnih materija koje ispuštaju objekti privrednih društava (preduzeća) pri obavljanju svojih delatnosti, pa i od od buke, zagađivanja vazduha i vode i drugog štetnog što proizilazi iz delatnosti tih društava. Odredbe ovog člana daju aktivnu legitimaciju svakom licu koje smatra daje njegov život ugrožen postojanjem izvora opasnosti od koje mu preti znatnija šteta, njemu i drugim licima. U današnjim uslovima obično se određene intervencije čine preko nadležnih inspekcijskih organa, ali i neposrednim obraćanjem sudu traženjem uklanjanja izvora opasnosti koja preti nastanku štete. Šteta može nastati obavljanjem opšte korisne delatnosti, za koju je dobijena dozvola nadležnog organa, u kom slučaju se može zahtevati samo naknada štete koja prelazi normalne granice, ali ne i uklanjanje izvora opasnosti, ili preduzimanje odgovarajućih mera za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja. Odredbe stava 3. člana 156. ZOO navode reci: "naknada štete koja prelazi normalne granice", ali-se iz sadržine te odredbe jedva može utvrditi u kojim okolnostima može doći do primene tog pravila, pošto je razvoj industrije stvorio takve mehanizme, odnosno tehnologiju koja više brine o tome šta će se i koliko čega proizvesti, a manje o zaštiti životne sredine. Doduše, i Zakon o privrednim društvima propisuje da privredno društvo može da obavlja delat208

J,

nost koja ispunjava uslove u pogledu zaštite i unapređenja životne sredine, kako je i propisano članom 6. stav 1. tog zakona, a naime da „privredno društvo može da obavlja delatnost u prostoru koji ispunjava uslove u pogledu tehničke opremljenosti, zaštite na radu i zaštite i unapređivanja životne sredine...". Zbog toga postoje i propisane mere kojima se kontroliše rad zagađivača životne sredine, kojima se deluje u pravcu suzbijanja opasnosti nastanka štete, pri čemu se kod težih slučajeva primenjuje i mera zabrane rada ili zatvaranja pojedinih izvora opasnosti, kao što se ponekad dešava da se zagadi voda za piće usled otpuštanja otrovnih materija od strane neke industrije. U uslovima koji su napred navedeni, odnosno kada postoje razlozi da se opravda šteta koja može nastati u obavljanju opšte korisne delatnosti, predviđena su dva slučaja koja proizilaze iz primene odredaba st. 3. i 4. člana 156. ZOO, a naime da se u prvom slučaju može dosuditi samo šteta "koja prelazi normalne granice", a stoje faktičko pitanje, koje se može utvrditi samo putem eksperata stručnih za oblast koja je predmet ispitivanja nastanka štete, dok se u drugom slučaju, pored navedene zaštite, zahteva preduzimanje društveno opravdanih mera za sprečavanje nastupanja štete ili za njeno smanjenje. U jednom slučaju sud je zauzeo pravni stav da onaj ko pobira korist iz jednog posla snosi i rizik iz istog posla, pa organizacija koja u vršenju svoje privredne delatnosti zagađuje vazduh, dužna je da naknadi štetu koju usled toga drugi pretrpe. Sud je pošao od toga da za postojanje građansko-pravne odgovornosti tuženog za štetu koju je pretrpeo tužilac, nije potrebno postojanje krivice tuženog. Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi daje osnov tuženikove odgovornosti u tome što je svojom radnjom stvorio u vazduhu opasnost za imovinu tužioca, na kojoj je tužilac stvarno i pretrpeo štetu, pri čemu tuženi sa svoje strane, s obzirom daje voćnjak zasadio pre nego stoje bila određena tuženikova lokacija deponije pepela, kao i s obzirom da se o voćnjaku starao sa pažnjom dobrog privrednika (domaćina), nije niukoliko odgovoran za pretrpljenu štetu. Ali, čini se, osnovno je pravilo, proizašlo iz sudske prakse, da se odgovornost za štetu u navedenim primerima procenjuje sa stanovišta ko je pre stekao pravo na određenu lokaciju i koje je delatnosti obavljao i od njih sticao koristi, pa se polazeći od te činjenice i određuje pravo na naknadu štete, ili se ona isključuje, ali se ne može nekome određivati da ako trpi štetu, na primer od gasova iz fabrike, da taj treba svoju proizvodnju da izmeni i proizvodi druga dobra na koje ti gasovi ne bi štetno delovali.

Sudska praksa Uznemiravanje ili opasnost štete Nije opravdan zahtev vlasnika postojeće stambene zgrade za naknadu materijalne štete u visini tržišne vrednosti te zgrade zbog štetnih imisija usled blizine postrojenja tuženog, bez obzira na intenzitet tih imisija, ukoliko se one mogu otkloniti ili sprečiti odgovarajućim merama na nivo koji ne prelazi normalne granice. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da su tužioci supružnici i žive u stambenoj porodičnoj zgradi koja je sagrađena 1971. godine. Pored porodične zgrade, a iznad placa na visini od 4 metra prolazi transportna traka tuženog koja je postavljena 1977. godine za potrebe transporta sirovina. Transportna traka je u pogonu od 06 do 24 časa. Usled rada transportne trake nastaje prekomerna buka suprotno Pravilniku tuženog o dozvoljenom nivou buke, koju tužioci trpe dugi niz godina, a koja nepovoljno utiče na zdravlje čoveka i to u vidu organskih promena. Tužioci su u ovom sporu tražili između ostalog i naknadu materijalne štete u visini spornog objekta radi preseljenja zbog delatnosti tuženog, u uslovima stanovanja koji im narušava zdravlje. Nije opravdan zahtev vlasnika postojeće stambene zgrade za naknadu materijalne štete u visini tržišne vrednosti te zgrade zbog štetnih imisija usled blizine postrojenja tuženog, bez obzira na intenzitet tih imisija, ukoliko se one mogu otkloniti ili sprečiti odgovarajućim merama na nivo koji ne prelazi normalne granice. Kada se radi o postrojenju uz dozvolu nadležnih organa, kao stoje u konkretnom slučaju, može se tražiti samo naknada štete i to one štete koja premašuje uobičajene granice (prekomerna šteta), što znači da se jedan deo štete mora trpeti i on se ne naknađuje. U tom slučaju dolazi do primene člana 5. Zakona o osnovama svojinsko-prav-nih odnosa i člana 156. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, koji se međusobno dopunjuju. U pogledu sprečavanja prekomerne buke i vibracija koje prouzrokuje transportna traka u radu, u spisima se nalazi pismeni nalaz i mišljenje veštaka, diplomiranog elektro inženjera, koji je predložio mere sanacije u cilju dovođenja buke na dozvoljeni nivo zvučnom izolacijom transportne trake u ovom delu koji predstavlja izvor buke. Tužioci su prvobitno u postupak stavili i takav zahtev za činidbu, ali su preciziranim podneskom, povukli tužbu u tom delu zahteva i ostali samo kod zahteva za naknadu materijalne štete zbog nemogućnosti korišćenja predmetne kuće u visini njene tržišne vrednosti. Time su tužioci propustili da ostvare pravnu zaštitu koja im pripada u smislu člana 156. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi člana 5. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. 209

Pozivanje revidenta na primenu člana 185. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje isplatu oštećeniku odgovarajuće svote novca na ime naknade štete kad uspostavljanja ranijeg stanja nije moguće, ili kada sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, nije osnovano. Ovo zbog toga što tužioci nisu tražili naknadu materijalne štete po osnovu oštećenja porodične stambene zgrade koje bi bilo prouzrokovano postojanjem ili radom transportne trake tuženog, niti su predlagali dokaze na te okolnosti, već su isključivo zahtevali novčanu naknadu u visini vrednosti spornog objekta radi preseljenja zbog delatnosti tuženog, u uslovima stanovanja koje im narušava zdravlje. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2269/05 od 24. avgusta 2006. godine); Odgovornost za štetu nastalu od akumulacione brane kao opasne stvari - "Brana i akumulaciono jezero predstavljaju opasnu stvar, a obavljanje delatnosti na ovim objektima predstavljaju opasne delatnosti, pa se odgovornost za štetu ima ceniti po principu objektivne odgovornosti. Ali imalac opasne stvari i vršilac opasne delatnosti se mogu osloboditi odgovornosti, ako dokažu da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazi van stvari i čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći ni otkloniti" (prema odluci VPS, Pž. 2040/94); Šteta od imisije - "Proizvodnja svinja u većem obimu na farmi svinja, predstavlja delatnost od koje potiču povećana opasnost za okolinu, pa za nastalu štetu odgovara imalac farme i nosilac ove delatnosti, bez obzira na krivicu " (prema odluci VPS, Pž 2555/2000); "Organizacija odgovorna za održavanje zgrada i institucija u njima je držalac izvora opasnosti u smislu odredbi člana 156. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima , pa je u smislu tih odredbi dužna da na zahtev tih lica kome preti prouzrokovan) e štete (zainteresovano lice ) izvrši radove potrebne radi sprečavanja nastanka štete nezavisno od razloga neispravnog funkcionisanja instalacija" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1185-94); "Tužilac ima pravo na naknadu štete u smislu člana 156. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima koju je pretrpeo ili trpi na usevima na svom poljoprivrednom zemljištu usled hlada od susedne šume tuženog. Pri tome nema uticaja činjenica daje tužiočevo zemljište dobilo nižu klasu i da zbog toga plaća manji porez" (prema odluci VSS, Rev. 491/87).

Zahtev da se prestane sa povredom prava ličnosti (čl. 157. ZOO) Odredbama ovog člana posebno se naglašava zaštita prava lica da putem suda ili drugog nadležnog organa naredi prestanak radnje kojom se povređuje integritet ljudske ličnosti, ličnog i porodičnog života i drugih prava njegove ličnosti. To pravo je dato svakom licu prema kome se vrši bilo koja povreda koja se navodi u prvom stavu ovog člana. Povreda prava ličnosti odnosi se, po pravilu, na radnje koje su počele da ugrožavaju prava ličnosti ili su izvršene ali postoji tendencija da se nastave u istom ili drugom obliku vređanja prava ličnosti. Prava ličnosti koja se štite od povrede odnose se na integritet ljudske ličnosti, na povredu časti, na iznošenje ili prenošenje neistinitih navoda o prošlosti, o znanju, o sposobnosti lica kome se umanjuje ili omalovažava ta sposobnost, ili slično u nečemu drugom, a lice koje takvu povredu čini zna ili bi morao znati da su neistiniti, o čemu govore odredbe člana 198. stav l.ZOO. Povreda integriteta ljudske ličnosti podrazumeva povredu onog stanja ličnosti koja se tiču njegovih zakonom zagarantovanih prava - nepovredivosti mirnog življenja, bez uznemiravanja, i šire - prava koja se izvode iz tog osnovnog prava, kao što su, na primer, pravo čestitosti jedne ličnosti, zatim pravo časnosti, nevinosti i dr. Povreda ličnog i porodičnog prava podrazumeva zaštitu prava vezana za ličnost građana kao ljudske individue. Sva ta prava su šire regulisana konvencijama o zaštiti ljudskih prava, i na osnovu njih našim pozitivnim propisima Odredbe stava 2. ovog člana imaju u vidu naredbu suda ili drugog nadležnog organa, da nekom licu koje vrši povredu prava ličnosti naredi da prestanu radnje koje vrši prema drugom licu. Ta pretnja suda ili drugog nadležnog organa ne znače i kažnjavanje lica koje vrši delo povredu prava ličnosti. Odredbe ovog stava su više uopštene, dok se konkretizacija plaćanja novčane svote za povredu prava ličnosti utvrđuju drugim odredbama Zakona o obligacionim odnosima. To su, na primer, odredbe člana 200. ZOO, koje propisuju da će sud dosuditi pravičnu novčanu naknadu za slučaj ako utvrdi daje neko nekome povredio prava u pogledu povrede ugleda, časti, slobode ili druga prava ličnosti. Prava ličnosti imaju širi spektar sa stanovišta povrede prava ličnosti, jer ona mogu biti izražena i kroz druge oblike, ukoliko se lice prema kome se čini povreda oseća ugroženim u pogledu njegovog integriteta, na bilo koji način, pod uslovom da onaj koji čini tu povredu zna ili mora znati da se njegovim radnjama ugrožavaju prava druge ličnosti.

210

U pitanju su neimovinska prava koja ako budu ugrožena stvaraju osnov za ostvarivanje materijalnih prava. To je posebno naglašeno u odredbama stava 2. ovog člana, jer se njima preti plaćanjem izvesne novčane svote u korist lica čija su prava ličnosti povređena. Navođenjem reci, pored suda, i "drugi nadležni organ", odredbe ovog člana imaju u vidu organe uprave koji postupaju prema svojim ovlašćenjima utvrđenim zakonom, a odnose se na zaštitu određenih prava ličnosti.

ODGOVORNOST PO OSNOVU KRIVICE Postojanje krivice (čl. 158. ZOO) Malo reci u ovoj odredbi, a ipak mnogo razmišljanja o njenoj sadržini. Pre svega, ova odredba ne pravi razliku između vanugovorne (deliktne) i ugovorne odgovornosti za naknadu štete. U pitanju je jedinstvena odgovornost, koja obuhvata slučajeve prouzrokovan]a štete drugom licu, nekom radnjom ili propuštanjem, kao i slučajeve povrede neke ugovorene obaveze, a u oba slučaja radi se o prouzrokovanju štete. Vanugovorna odgovornost podrazumeva obavezu da se nekom drugome naknadi šteta iz postupka koji ne predstavlja povredu neke ranije ugovorene obaveze. Zbog toga se ona naziva deliktna odgovornost. Ugovorna odgovornost se naziva obaveza dužnika da poveriocu iz ugovora naknadi štetu, koju mu je prouzrokovao neizvršenjem neke ugovorne obaveze ili neke druge obaveze koje između njih postoje. Pojam krivice, o kome se govori u ovom članu, podrazumeva razne stepene krivice, koji nisu uvek iste težine. Šteta može biti umišljaj na, odnosno namerna, i nehatna, koja podrazumeva grubu nepažnju, nemarnost i običan nehat. Šteta je učinjena namerno kada je štetnik bio svestan nedozvoljene posledice svoje radnje ili propuštanja i hteo da šteta (posledica) nastane. Isto tako smatra se daje šteta učinjena namerno i kada je štetnik bio svestan da usled njegove radnje ili propuštanja može da nastupi nedozvoljena posledica (šteta), pa je pristao na njeno nastupanje. Kada je, pak, štetnik na neki način predvideo posledice svog postupka, pa je hteo da one nastanu, a nije znao daje njegovo takvo ponašanje zabranjeno, obično zakonom, onda on ne odgovara za namerno prouzrokovanu štetu, već za štetu prouzrokovanu iz nehata, što podrazumeva nepažnju, nemarnost. Na primer, ako neko nekome ošteti tuđu stvar, smatrajući daje to njegova stvar, on odgovara za štetu iz nehata, nepažnje, dakle, ne po osnovu namerno prouzrokovane štete. Naravno, postoji gruba nepažnja i obična nepažnja, ali i prvi i drugi slučaj predstavljaju vid nepažnje, što podrazumeva određeni stepen krivice, pa samim tim i osnov odgovornosti za nastalu štetu. Odredbe ovog člana, kao opšte pravilo za naknadu štete, ima veliki značaj kod konkretnih oblika nastanka ugovorne ili vanugovorne štete, o čemu će se govoriti u komentarima narednih članova. Odgovornost po osnovu krivice pretpostavlja utvrđivanje uzročne veze radnje učinioca i prouzrokovane štete. Uzročna veza predstavlja odnos između radnje i štete, zbog toga se štetnikova radnja kvalifikuje kao uzrok prema posledici. Ta veza se nekada lako utvrđuje (na primer, nekoje nekoga kamenom udario po glavi i naneo mu teške povrede), ali u većini slučajeva utvrđivanje te veze skopčano je sa puno teškoća, zbog čega se isputuje veliki broj okolnosti koje bi dovele do utvrđivanja uzročne veze između učinjene nedozvoljene radnje ili propuštanja, a samim tim i do nastanka štete. Posledice skrivljenog, subjektivnog ponašanja nekog lica (objektivna odgovornost) je naknada štete. Međutim, pravilo iz člana 154. ZOO, utvrđuje odgovornost lica za naknadu štete samo ako je to lice prouzrokovalo štetu, a nije dokazalo daje šteta nastala bez njegove krivice. Štetnik se, dakle smatra prouzrokovačem štete, ali se on može osloboditi odgovornosti za tu štetu ako dokaže daje nije učinio svojom krivicom (na primer, šteta je prouzrokovana u nužnoj odbrani, zatim ako je šteta prouzrokovana sa pristankom oštećenog, pa slučaj nastanka štete u vršenju službene dužnosti, bez prekoračenja datog ovlašćenja, i dr.). Teret dokazivanja krivice štetnika pada na oštećenom licu, a na štetniku da do štete nije došlo njegovom krivicom. Objektivna odgovornost se obično naziva i odgovornost bez krivice, dakle neko odgovara za nastanak štete koju je prouzrokovao nekom svojom radnjom ili nečinjenjem, a sve to mu se ne mora pripisati u krivicu, pri činjenici da se osnov nalazi u nastaloj šteti, uzročnoj vezi između štete i radnje štetnika, ili njegove opasne stvari. Navedeni primeri sudske prakse najbolje prikazuju ovaj institut.

211

Sudska praksa Odgovornost po osnovu krivice "Po pravilu o pretpostavljenoj krivici (čl. 154. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima), pretpostavlja se samo najblaži stepen krivice učinioca štete (obična nepažnja). Teži stepen krivice (gruba nepažnja i namera) pretpostavlja se samo ako je takva pretpostavka zakonskim pravilom izričito utvrđena, ili ako iz smisla odnosnog zakonskog pravila to nedvosmisleno proizilazi. Izvan tih slučajeva stepen krivice dokazuje se prema opštim pravilima parničnog postupka" (Zaključak XIV Zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 25. i 26. marta 1980); "Krivica kao uslov odgovornosti za naknadu štete je subjektivna kategorija, pa se kod utvrđivanja stepena krivice moraju uzeti u obzir subjektivne osobine štetnika, pored objektivnih okolnosti slučaja koji se rešava " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 109/71); "Krajnja nepažnja, kao uslov odgovornosti radnika za štetu pričinjenu radnoj organizaciji je faktičko pitanje i procenjuje se prema okolnostima događaja pod kojima je šteta nastala" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 34/70); "Shodno čl. 12. st. 3 Zakona o parničnom postupku, osuđujuča krivična presuda predstavlja apsolutan dokaz o građansko-pravnoj odgovornosti osuđenog lica, pa je stoga osuđeni, u skladu sa čl. 154. Zakona o obligacionim odnosima, dužan da naknadi štetu pričinjenu izvršenim krivičnim delom, za koje je osuđen. Visina ove štete utvrđuje se veštačenjem u postupku pred sudom " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 453/85); "Poslovođa je uvek dužan da opravda primljenu robu i odgovara za manjak u prodavnici kojom je zadužen, osim ako dokaže daje manjak nastao bez njegove krivice. Teret dokazivanja je uvek na poslovođi, koji mora da dokaže daje njegovo poslovanje bilo u skladu sa poslovanjem koje se zahteva od pažljivog privrednika" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1329/79); "Kad nastane šteta na društvenoj imovini, odgovorno liceje ono kome je imovina bila poverena,- ono je dužno da dokaže da je poslovalo kao savestan i dobar privrednik i da je poverenom imovinom brižljivo upravljalo i posao organizovalo po propisima i pravilima. Samo ako to dokaže, tj. da u njegovom postupanju nema ni namere da šteta nastane, ni krajnje nepažnje, može biti oslobođeno odgovornosti za naknadu štete " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 4557/76); "Visina manjka u prodavnici mora se utvrditi odgovarajućim dokazima, u koje spada i veštačenje, a postojanje knjigovodstvenog manjka, ili postojanje izjave o priznanju nastalog manjka, nije dovoljno za zaključak o odgovornosti za naknadu štete, jer visina štete mora biti na nesumnjiv način utvrđena, kao i uzročna veza između nepravilnog rada poslovođe i nastanka štete " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 497/81); "Kad odgovorni radnik radne organizacije učini propust i svoju radnu organizaciju ne obavesti o ceni kupljene robe, koja istu proda trećem licu, a prethodno u prodajnu cenu ne ukalkuliše i porez na promet koji je uplatila u korist nadležne društveno-političke zajednice, onda takvo propuštanje odgovornog radnika predstavlja krajnju nepažnju i on je zbog toga dužan da svojoj radnoj organizaciji naknadi nastalu štetu " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1335/77); "Ako vozilo koje se nalazilo na popravci bude uništeno usled požara u radionici, izvođač radova iz ugovora o delu dužan je da naknadi svu nastalu štetu vlasniku motornog vozila, ako nije postupao po pravilima struke i ako nije preduzeo sve potrebne mere obezbeđenja da ne dođe do požara i uništenja vozila " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 263/84); "Vozač motornog vozila može biti odgovoran za naknadu štete ne samo ako je njegovom krivicom došlo do kontakta sa povređenim licem, već i ako je svetio na njegovom automobilu zaslepilo pešaka, koji je usled toga pao i povredio se " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 4503/76); "Kad saobraćajni milicionar upravlja službenim vozilom bez uključenog rotacionog svetla, a kreće se levom stranom ulice i pored pune linije, onda je on isključivo kriv za nastalu saobraćajnu nezgodu i štetu koja je nastala kao posledica te nezgode" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 400/86); "Krivica jednog imaoca motornog vozila ne isključuje odgovornost ostalih učesnika u lančanom sudaru za štetu koja je pričinjena njegovom vozilu, ako su i druga učinioci nepravilnom vožnjom skrivili saobraćajnu nezgodu " (Savezni sud, Gzs. 2/82); "Prisustvo veće količine alkohola od nedozvoljene u krvi vozača još uvek ne predstavlja osnov za obavezu takvog vozača da naknadi štetu koja je prouzrokovana njegovom vožnjom pri takvom stepenu alkoholisanosti, i 212

to sve dotle dok se ne dokaže daje upravo alkoholisanost vozača bila u neposrednoj uzročnoj vezi sa nastankom štetnog događaja, odnosno daje takva alkoholisanost vozača predstavljala neposredan uzrok nastanku štete, shodno čl. 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima. Tu okolnost, pak, treba da dokaže lice koje je upravljalo vozilom i prouzrokovalo štetu. U tom pravcu sud koji vodi postupak dužan je da u smislu čl. 291. ZPP ukaže tuženom na njegovo pravo da predlaže dokaze kojima pobija navode i dokaze tužioca " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 523/85); "Dužnost je izvođača radova da, između ostalog, blagovremeno preduzima mere za sigurnost investicionog objekta i da o nedostacima u tehničkoj dokumentaciji blagovremeno upozna investitora, a ukoliko investitor ne otkloni nedostatke, koji ugrožavaju sigurnost objekta i susedne objekte, treba da odustane od daljeg izvođenja radova i preduzme mere za uklanjanje nedostataka " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 752/76); "Od radnika se ne može očekivati, nita zahtevati takav stepen koncentracije u toku višečasovnog rada, da u nedostatku zaštitnih uređaja izbegne lično povređivanje, pa se njegovo povređivanje na mašini, koja je bez zaštitnih uređaja, ne može njemu pripisati u krivicu, ukoliko se ne radi o takvom ponašanju, koje odstupa od uobičajenog ponašanja radnika na istim poslovima i pod istim uslovima" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 121/76); "Kad je oštećeni prouzrokovao opasnost, koja je dovela do stanja nužde, u kome je pričinjena šteta, ne može zahtevati naknadu pričinjene štete od učinioca štetnog dela " (Savezni sud, Gzz. 21/78); "Oslobođenje od optužbe za krivično delo ne oslobađa štetnika od građansko-pravne odgovornosti za naknadu štete u smislu člana 158. Zakona o obligacionim odnosima, već se odgovarajućim dokazima u parničnom postupku mogu utvrđivati okolnosti pod kojima je šteta nastala i stepen krivice štetnika" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2099/85); "Rešenje sudije za prekršaje, kojim se utvrđuje odgovornost za prekršaj u saobraćaju, ne može se, shodno čl. 12. st. 3. ZPP, smatrati dokazom o krivici kažnjenog lica, jer se ova zakonska odredba odnosi samo na utvrđenu krivičnu odgovornost lica osuđenogpravosnažnom krivičnom presudom " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2316/76).

Primer tužbe radi naknade štete OPŠTINSKI SUD Tužioci: ___________________iz___________i maloletni _____________i_____________, oboje iz ______________, ul._____________, br. _____, koje zastupa advokat _______________, iz___________, ul. ___________, br. _____, Tuženi: ____________iz____________, sada na izdržavanju kazne u KPD-u __________. TUŽ BA Radi naknade štete, vrednost spora __________dinara, u 2 primerka. Tuženik je _____________________2003. godine, u kući tužilaca, na dan njihove krsne slave, bez ika kvog povoda, pucnjem iz pištolja ubio pok. ___________________, biv. iz ___________, muža tužilje __________i oca tužilaca _______________. Za učinjeno krivično delo ubistva tuženi je osuđen na kaznu zatvora od ___________godina i sada se nalazi na izdržavanju kazne u KP domu u ___________. Tuženici su sa svojim od štetnim zahtevom upućeni na parnicu. Dokaz: spisi tog suda K. br. _____________, sa pravosnažnom presudom od ________________ godine, pod istim b rojem. Lišenjem života pok. ___________, tuženik je njegovu decu, maloletnog _________od 8 godina i maloletnu _______od 6 godina ostavio bez roditelja i hranioca, a bračnu ženu - tužilju ___________bez hranioca i bračnog druga. Pošto domaćinstvo pok. _________ima samo oko _____ha obradive zemlje, pok. _____________________________________________ je, da bi obezbedio izdržavanje porodice, u toku sezone poljoprivrednih radova, mimo dohotka sa svoje zemlje, ostvarivao i dohodak svojim radom kod drugih domaćinstava, pri oranju, sejanju, kosidbi, žetvi, vršidbi i dr. Osim toga, on je bio vičan i u zidarskim poslovima, pa je radio i kao građevinski radnik, tako da je zarađivao iz pomenutog dopunskog rada najmanje _______dinara mesečno. Usled smrti pok. __________tužioci su pretrpeli težak psihički bol. Imali su troškove oko sahrane, po priloženim računima, u iznosu od ________dinara. Domaćinstvo je njegovom smrću izgubilo izdržavanje, jer su izostali prihodi od njegovog rada na imanju i od dopunskog rada od najmanje ______________dinara mesečno. 213

Dokaz: svedoci:___________________________________, svi iz računi troškova oko sahrane i to: •_____________, kao i saslušanje stranaka. Tuženici traže da im tuženik naknadi štetu za pretrpljen bol, za troškove sahrane i za izgubljeno izdržavanje. Za pretrpljeni bol tužioci traže da im tuženik plati po________dinara, za troškove sahrane __________________________________________________ dinara i za izgubljeno izdržavanje - računajući svakome po_________dinara mesečno. Podnoseći ovu tužbu, tužioci predlažu da sud, posle provedenog postupka i izvedenih dokaza, donese PRESUDU: Obavezuje se tuženi______________da tužiocima plati, to:__,________i_______na ime na knade štete zbog ubistva supruga, odnosno oca, pok.______________, i to: a) za pretrpljene psihičke bolove svakom iznos od po________dinara, b) na ime izgubljenog izdržavanja svakom iznos od po___________dinara mesečno, računajući od _______________godine, c) na ime troškova sahrane iznos od________dinara, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Tuženik je dužan da plati tužiocima__________dinara na ime naknade parničnih troškova u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. _____________________godine.

Za tužioce,

Neodgovorna lica (čl. 159. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu ličnost učinioca. Naime, da bi neko odgovarao za štetu koju je prouzrokovao drugom, treba da bude u stanju da odgovara za svoje postupke, tj. daje svesna svojih postupaka. Za utvrđivanje činjenice da li je neko lice duševno bolesno ili zaostalog umnog razvoja, ili kojih drugih razloga koji upućuju na zaključak da jedno lice nije sposobno za rasuđivanje, a samim tim da iz tih razloga nije odgovorno za štetu koju drugome prouzrokuje, nužno je utvrđenje uračunljivosti tog lica, odnosno koja ga sva njegova svojstva kao čoveka čini psihički nezdravom, nesvesnim čovekom. Odredbe stava prvog ovog člana utvrđuju, dakle, pravilo da lica sa navedenim psihičkim nedostacima ne mogu odgovarati za štetu koju nanesu drugom licu, jer se odgovornost za štetu vezuje samo za ona lica koja su svesna onoga što čine, odnosno čiji su postupci rezultat njihove svesti. Odredbe ovog stava imaju u vidu i lica koja nisu sposobna za rasuđivanje, koja su zaostalog duševnog razvoja, a ono je posledica prilika koje nisu dozvolile da se to lice normalno duševno razvija. Stav drugi se odnosi na slučaj nastanka štete od lica koja su u stanju prolazne nesposobnosti za rasuđivanje. To podrazumeva povremeno narušavanje svesti lica, koje se javlja u relativno kratkim rokovima, dakle povremeno, koja obično nastaje kod alkoholisanih lica u većem obimu, kod lica zavisnih od droge, koja nisu svesna svojih radnji i nastalih posledica, i dr. Međutim, ova lica su odgovorna za nastalu štetu koju drugom prouzrokuju, osim ako dokažu da nisu svojom krivicom dospele u to stanje. To bi bio slučaj kod teško obolelih lica, na primer bolesti koje ih povremeno stavlja u stanje neuračunljivosti, dakle stanje u koje se oboleli nije stavio po svojoj volji, već je bolest prouzrokovala to stanje. Veštak utvrđuje da li je kod učinioca odgovorne za nedozvoljene radnje, usled kojih je nastala šteta, bilo takvo njegovo duševno stanje daje moglo negativno da utiče na njegovu svest, odnosno shvatanje značaja dela i upravljanje postupcima. Stav treći ovog člana ima u vidu lice iz stava prvog i drugog ovog člana, ako je takvo lice prouzrokovalo štetu tuđom krivicom, u kom slučaju odgovara lice koje ga je u to stanje dovelo. Naravno, tu se ne mogu isključiti od odgovornosti i lica iz stava drugog ovog člana, a naime da solidarno odgovara sa licem koje gaje navelo da učini štetnu radnju, ako se iz okolnosti slučaja znalo da se obolelo lice stavilo u takvo stanje sa namerom da učini kakvu štetu, po nagovoru drugog. Zbog toga, činjenica da lice prolazne nesposobnosti u momentu izvršenja štete nije bilo svesno njegovog značaja, ne oslobađa ga odgovornosti za štetu koju je pričinio, kao i ono lice koje gaje na takav postupak navelo. Odgovornost maloletnika (čl. 160. ZOO) I maloletnici odgovaraju za štetu koju prouzrokuju drugom. Oni nisu neposredno odgovorni za štetu jedino ako štetu učine do navršene sedme godine. To isto važi i za maloletnike od navršene sedme do navršene četrnaeste godine, osim ako se dokaže daje maloletnik u tim godinama, pri prouzrokovan] u štete bio sposoban za 214

rasuđivanje. O toj okolnosti se, naravno, mora izjasniti veštak, psihijatar, ako do spora dođe, ali u svakom slučaju roditelji se ne mogu osloboditi odgovornosti za štetu koju je njihovo dete tog uzrasta pričinilo drugom. Odgovornost maloletnika sa navršenih četrnaest godina se ne dovodi u pitanje, jer se njihova odgovornost određuje prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu, dakle uvek su odgovorni kao i sva druga lica koja štetu pričine drugom licu (krivicom ili po osnovu vanugovorne odgovornosti, na primer lice koje posle četrnaeste godine može samostalno da vrši neke pravne radnje, a posebno ako je sa određenim brojem godina mogao i da zasnuje radni odnos), ali sa njima mogu solidarno odgovarati i njihovi roditelji. Kod svih ovih maloletnika, iz stava prvog do trećeg ovog člana, za njihove postupke odgovaraju i njihovi roditelji, odnosno staraoci. Za maloletnu decu do sedam godina pretpostavka je da nisu sposobna za rasuđivanje, pa samim tim da nisu bila ni svesna svojih radnji iz kojih su za drugog nastale štetne posledice, odnosno šteta, u kom slučaju odgovaraju njihovi roditelji, osim ako dokažu daje šteta nastala bez krivice te dece. To pravilo važi i za decu stariju od navršene sedme do četrnaeste godine. U svakom slučaju, za njihove postupke odgovaraju njihovi roditelji odnosno staraoci, ali se pred sudom kao tuženi mogu pojaviti deca starija preko sedam godina, naravno pored roditelja, odnosno staraoca, ako su pri prouzrokovan]u štete bila sposobna za rasuđivanje, što nije slučaj kod maloletnika do navršene sedme godine života. Dakle, za maloletna lica pred sudom se pojavljuje roditelj, odnosno staralac, koji je zakonski zastupnik maloletnika koji je pričinio štetu, s tim što se kod maloletne dece preko sedam godina starosti navodi njihova legitimacija, njihovo ime, kao jednog od nosioca parnično sposobnog lica, odgovornog za štetu, a ako je utvrđeno da ta lica, odnosno određeno lice nije svojom krivicom dospelo u stanje nesposobnosti za rasuđivanje, pojavljuje se kao tuženi samo njegov roditelj, odnosno staralac. Prema materijalnom pravu, roditelj, odnosno staralac odgovara za štetu koju bi maloletno lice do sedam godina života prouzrokovalo drugom. Za maloletno lice do navršene 14 godina života koje bi prouzrokovalo štetu drugom, takođe odgovara roditelj, odnosno staralac tog lica, ali sa njima odgovara i to maloletno lice - solidarno, ako je sposobno za rasuđivanje. Sposobnost za rasuđivanje se mora dokazati, jer se ne pretpostavlja. Međutim, za štetu koju učini maloletno lice sa navršenih četrnaest godina života odgovara ono lično, a roditelj, odnosno staralac - ako su propustili da dete pravilno vaspitaju ili nad njima vode uredan nadzor. Rekapitulirajući navedeno može se zaključiti sledeće: Maloletna lica do sedam godina života po samoj svojoj prirodi nesposobna su za rasuđivanje, jer se suprotno ne može dokazati. Zbog toga su roditelji, odnosno staraoci tih lica odgovorni za prouzrokovanu štetu. Oni se ne mogu osloboditi te odgovornosti dokazujući da su pravilno vršili nadzor nad tom decom, te da do njih nema odgovornosti za štetu koju bi ta deca pričinila drugom. Prema sudskoj praksi, dete do sedam godina starosti ne odgovara za štetu, koju učini drugom licu, već za ovu štetu solidarno odgovaraju njegovi roditelji, što znači da oštećeno lice može tužiti oba roditelja ili samo jedno od njih. Maloletno lice od navršene sedme do četrnaeste godine odgovara lično, odnosno solidarno sa svojim roditeljima. Za odgovornost roditelja dovoljna je i obična nepažnja u propuštanju nadzora nad postupcima svoga deteta, čak i u slučaju da to dete važi kao dobro vaspitano. Maloletna lica koja su navršila četrnaest godina odgovaraju samostalno, imajući u vidu njihov pravni položaj prema Porodičnom zakonu, u kome je propisano da maloletna deca starija od četrnaest godina mogu samostalno da zaključuju pravne poslove manjeg značaja, kao i da dete koje je navršilo 15 godina života može samostalno da zasnuje radni odnos i raspolaže svojim ličnim dohotkom i imovinom koju je steklo svojim radom, ali se time ne isključuje i odgovornost njihovih roditelja, odnosno staralaca ako se dokaže da su zanemarili staranje o vaspitanju deteta, odnosno ukoliko su zanemarili potreban nadzor, ili imali propust u staranju i vaspitanju deteta koje je drugom pričinilo štetu. Ovo se pravda činjenicom ako su roditelji propustili dužni i potrebni nadzor u određenom momentu, u vreme kada je dete u određenim okolnostima nastupalo bez tog nadzora, taklo daje moglo izvršiti radnju i njome prouzrokovati štetu drugom.

Nužna odbrana, stanje nužde, otklanjanje štete od drugog (čl. 161. ZOO) Odredbe ovog Člana navode tri slučaja kada se radnjama štetnika nanosi drugom šteta, a da ipak nastalu štetu ne pripisuju odgovornosti štetnika koji bi bio dužan daje otkloni, odnosno naknadi. To su slučajevi kada šteta nastane zbog: a) nužne odbrane, zatim b) stanje nužde i v) otklanjanje štete od drugog, kako su i klasifici rani ovi slučajevi u naslovu ovog člana. a) Kao nužna odbrana, u širem smislu značenja tog pojma, smatra se isključenje odgovornosti nekog lica za štetu koju je pričinilo drugom, a to isključenje se vezuje za odbijanje od sebe nekog napada, štičeći svoja prava. Odbrana od napada vrši se u onom trenutku kada je napad započet. Ona, dakle, mora biti istodobna sa započetim napadom. To stanje odbrane traje za sve vreme dok traje i napad. Na primer, lopov pokuša da izvrši krađu, ali ga u tome odbijanjem napada spreči lice koje brani tu imovinu, pa čak i ako lopov i izvrši krađu i počne 215

da beži, lice koje se brani je u stanju nužne odbrane time što lopova sprečava da napusti mesto izvršenja i krađe. Kod nužne odbrane je bitno daje napad bio proti vpravan, a on je proti vpravan kad napadač pokuša ili izvrši nedozvoljenu određenu radnju. Nužna odbrana je dopuštena i protiv napadača koji je duševno bolestan ili zaostalog umnog razvoja. I ono što je bitno, napad mora biti stvaran, odnosno kada je napad u istini postojao, a ne kad je on postojao samo u svesti lica koje se brani. Stav prvi ima u vidu i prekoračenje nužne odbrane, koja nastaje ako je odbrana prekoračena kad odbijanje napada koji nije bio neophodan, jer svako odbijanje napada ne predstavlja nužnu odbranu. Pitanje da li je nužna odbrana bila neophodna ili ne, faktičko je pitanje, i njega ispituje sud u sporu. Pravilo je, u stvari, da prekorače: nje nužne odbrane postoji kad su jačina, silina, žestina i sredstva odbrane, odnosno njihova upotreba, bili nesraj zmerni sredstvima i jačini napada. Tako, na primer, prekoračenje granice nužne odbrane postoji ako neko puca * na kradljivca koji je pokušao da iz dvorišta odnese neku stvar (građevinski materijal i si.). j Dakle, u prvom slučaju, kada postoji stvarna nužna odbrana, onaj ko je štetu prouzrokovao napadaču nije j dužan daje naknadi, a u drugom slučaju, kod prekoračenja nužne odbrane, postoji odgovornost učinioca za naknadu štete, jer nije bio u nužnoj odbrani, s obzirom da na sebe nije trpeo ozbiljan napad, a daje svoju imovinu mogao da zaštiti na drugi dozvoljeni način. b) Stanje nužde je pojam koji pretpostavlja da se neko lice, fizičko ili pravno, odnosno njihova određena prava nalaze u opasnosti, a da se ta opasnost ne može drukčije otkloniti nego samo putem povrede ličnosti koja ta prava dovodi u pitanje, ili prava nekog trećeg lica. U stvari, suština ovog pojma sastoji se u tome da neko ko je u stanju nužde čini štetu na tuđoj stvari da bi otklonio opasnost od sebe ili od drugog. Stanje nužde isključuje odgovornost lica za naknadu štete, ali svako otklanjanje opasnosti povredom ličnosti prava trećih lica ne isklju čuje uvek odgovornost za naknadu štete. Da bi se opravdalo stanje nužde, potrebno je da bude ispunjeno više uslova. To su, pre svega: opasnost mora biti istodobna, zatim opasnost ne srne biti izazvana od lica koje se nala; zi u stanju nužde i opasnost treba da bude stvarna, a ne pretpostavljena. Inače, odbijanje opasnosti ima za cilj zaštitu nekog lica ili neke imovine, zbog čega neko vrši delo štete u stanju nužde, da bi ih zaštitio. Stanje nužde postoji i onda kada se opasnost nije mogla otkloniti na drugi način. Pored toga šteta, odnosno povreda koja se čini u stanju nužde ne srne biti jednaka ili veća od otklonjene štete. Međutim, i utvrđivanje odgovornosti kod tih slučajeva je faktičko pitanja, koje za svaki slučaj posebno utvrđuje sud u eventualnom sporu. Stav drugi ovog člana ima u vidu da oštećeni ipak ima pravo na naknadu štete, ali samo od lica koje je krivo za nastanak opasnosti štete ili od lica od kojih je šteta otklonjena, ali ne više od koristi koje je imalo od toga. Drugim recima, za postojanje uslova za naknadu štete po ovom osnovu potrebno je utvrđenje postojanja krivice onoga ko je štetu prouzrokovao u stanju nužde, ili opet sa stanovišta krivice - od lica u čiju je korist otklanjanje štete učinjeno. Ako se naknada štete traži od lica od kojih je šteta otklonjena, onda se njena visina određuje prema koristi koje je to lice imalo od toga, ali ne više od toga. Da bi se ostvarili navedeni uslovi, potrebno je utvrđenje daje lice koje je štetu pričinilo krivo za nastanak štete trećem licu, a ta krivica bi se manifestovala radnjama lica u stanju nužde daje samo izazvalo pretpostavljenu opasnost štete. Ako njegova krivica ne postoji zbog nastale štete u stanju nužde, onda nema ni njegove građanske odgovornosti za štetu koju je pretrpelo treće lice. v) Treći slučaj se odnosi na lice koje je pretrpelo štetu otklanjajući od drugog opasnost štete. U ovom slučaju postoje elementi koji obezbeđuju lice koje je štiteći drugog, odnosno njegovu imovinu, pretrpelo kakvu štetu, dakle ne iz razloga u gore navedenim tačkama pod a) i b), već samo onda ako je štetu pretrpeo otklanjajući opasnost štete za drugog. Za ovaj slučaj karakteristične su odredbe člana 220. ZOO, kod ustanove poslovodstva bez naloga, u vršenju tuđeg posla, ako predstoji kakva šteta koju je dužan da bez naloga otkloni lice koje vrši te poslove.

Dozvoljena samopomoć (čl. 162. ZOO) Definicija "dozvoljene samopomoći" data je u stavu drugom ovog člana, naglašavajući da ona podrazumeva pravo svakog lica da otkloni povredu prava kad neposredno preti opasnost, ako je takva zaštita nužna i ako način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u kojima nastaje opasnost. Dozvoljena samopomoć, u stvari, znači zaštita subjektivnih prava, sopstvenim sredstvima, bez pomoći drugih ili uz njihovu pomoć, dakle prava za koje osnovano smatra da mu pripadaju. Iz toga sledi zaključak da li-

|

ce koje na taj način štiti svoja prava, odnosno svoju imovinu, samovlasno ostvaruje svoja prava zaštite, iako je za zaštitu njegovih prava ovlašćen drugi organ. Odredbe stava prvog ovog člana navode reci "dozvoljena samopomoć", što je od značaja za utvrđivanje odgovornosti za naknadu štete po osnovu samopomoći, jer ako neko ostvaruje zaštitu svojih prava nedopuštenim sredstvima, bez poziva nadležnog organa da mu ta prava zaštiti, u tom slučaju štetnik je dužan da štetu na216

knadi. Ako su prava štetnika ugrožena, a on nije u mogućnosti da se obrati nadležnom organu za pomoć, bilo zbog iznenadnog napada na njegova prava, odnosno imovinu, ili iz nekih drugih razloga koji ga objektivno sprečavaju da takvu pomoć zatraži, na primer nadležni organ nije došao na vreme, tj. u momentu kada je imovina štetnika ugrožena, napadnuta), on je ovlašćen da sam zaštiti svoja prava, makar i preduzetim radnjama za tu zaštitu pričinio štetu onome ko mu napada ta prava. U ranijim propisima Opšteg građanskog zakonika, bile su predviđene odredbe sa ograničenim slučajevima po kojima se moglo braniti pravo posednika, između ostalog, ako bi sudska pomoć stigla "posve kasno", u kom slučaju bi bez odgovornosti mogao da odbije napad "s primerenom silom". U odredbama ovog člana ZOO prava ugroženog lica se štite pravom na "dozvoljenu samopomoć" uvek kad mu preti neposredna opasnost, i ako je takva zaštita nužna. Znači, ona se ne ograničava na pojedine slučajeve, jer se može primeniti uvek ako su ispunjeni uslovi iz stava 2. ovog člana. U praksi se često zloupotrebljava ovo pravo, zbog čega se i ne može dokazati daje samopomoć bila dozvoljena. U krivičnom pravu, odnosno Krivičnom zakonu postoji odredba kojom se zabranjuje samovlasno ostvarivanje prava za koje neko smatra da mu pripada. Naravno, ovo treba tumačiti tako da lice koje samovlasno ostvaruje pravo nije ugroženo u svom pravu da ga ne može ostvariti putem suda ili nekog drugog organa. Naime, samo ako je neko doveden u stanje nužde da otkloni povredu prava kad mu neposredno predstoji opasnost da će mu prava biti ugrožena, on može to pravo da ostvaruje po osnovu samopomoći, odnosno sam ili sa nekim drugim licem, pod uslovima koji su napred navedeni.

Pristanak oštećenika (čl. 163. ZOO) Odredbama ovog člana propisano je pravilo da ono lice koje drugome dozvoli da preduzme neku radnju, a iz te radnje za to lice nastane kakva šteta, da štetnik ne odgovara za nastalu štetu. Naravno, lice koje dozvoli drugom preduzimanje određene radnje treba da bude svesno činjenice da iz ovlašćenja koja je dao drugom licu da izvrši određenu radnju, da za njega može nastati šteta, ali i ne mora znati, ako se iz prirode ovlašćenja može zaključiti da bi takvom radnjom šteta mogla nastati. Uslov za nastanak slučaja iz stava prvog ovog člana je, pored ostalog, da se dozvola za preduzimanje neke radnje odnosi samo na one radnje koje zakonom nisu zabranjene. U protivnom, došlo bi do primene odredaba stava 2. ovog člana, koje propisuju pravilo daje ništava izjava oštećenika da mu se učini neka šteta radnjom koja je zakonom zabranjena. Analizirajući odredbe ovog člana može se zaključiti da stav prvi nema u vidu pristanak oštećenika da mu se učini šteta, jer on dajući ovlašćenje drugom licu da za njega učini kakvu radnju, sigurno očekuje neku korist od izvršenja te radnje, a ne nastanak neke štete koja mu može umanjiti vrednost imovine. Naprotiv, iz stava drugog ovog člana proizilazi kao da oštećenik želi da mu se pričini šteta dajući ovlašćenje drugom da za njega "učini štetnu radnju", što ne bi bilo saglasno odredbama prethodnog stava, odnosno sadržini instituta "pristanak oštećenika". Pored toga, i sam naslov ovog člana "pristanak oštećenika" kao da ukazuje da oštećeni pristaje da mu se pričini šteta dozvoljavajući drugom da preduzme neke radnje za njega. Međutim, iz odredbe stava prvog to ne proizilazi, jer oštećenik, kao stoje već rečeno, ne želi nastupanje neke štete za njega, već ostvarenje kakve koristi iz dozvole koje je dao drugom da za njega izvrši kakvu radnju. Inače, lice koje za drugoga preduzima kakve radnje mora biti savestan i poslovno sposoban za obavljanje radnje koja mu je poverena. Ne poverava se njemu da preduzme neke radnje za drugog da bi pričinio štetu, već da izvrši kakvu pozitivnu, dozvoljenu delatnost, od koje mogu i jedan i drugi imati određenu korist. Davanje ovlašćenja drugom da preduzme neke radnje moraju biti konkretno određene, te ukoliko ih učinilac striktno sprovede, uz svu svoju stručnost ili umeće, otklanja od sebe odgovornost za eventualno nastalu štetu iz tako preduzete radnje. Pri tom se može ukazati na odredbe člana 192. ZOO, koje govore o podeljenoj odgovornosti, iz kojih analognom primenom proizilazi da se odgovornost za štetu može podeliti između onoga ko je dao nalog da se izvrši neka dozvoljena radnja i onoga ko je tu radnju preduzeo, ali je u izvršenju iste prouzrokovao štetu svojom krivicom ili nepažnjom.

Sudska praksa Šteta nastala iz zabranjenog posla Lice koje drugome dozvoli da preduzme neku radnju, a iz te radnje za to lice nastane kakva šteta, nema pravo na naknadu štete. Iz obrazloženja Zakonom o obligacionim odnosima članom 163. stavom 1. je propisano je da ko na svoju štetu dozvoli drugome preduzimanje neke radnje, ne može od njega zahtevati naknadu štete prouzrokovane tom radnjom. Po 217

ovoj odredbi ko na svoju štetu dozvoli drugome preuzimanje neke radnje, kao što su tužioci dozvolili tuženima da njihovim kolima švercuju cigareta, odnosno izvršenju krivičnog dela, ne mogu tražiti da se tuženi obavežu na naknadu štete, jer je ona nastala iz zabranjenog posla. Navodima revizije ne dovodi se u sumnju zakonitost pobijane drugostepene odluke, jer tužilac AA i njegov sin tužilac BB žive u zajedničkom domaćinstvu, odnosno imaju zajednicu života i rada. Tužilac AAje kupio vozilo za koje je u momentu kupovine znao da ne može da upravlja njime jer nema vozačku dozvolu, pa ga je dao svom sinu da ga koristi za potrebe porodičnog domaćinstva i to na neograničeno koriščenje. Upravo je tužilac BB neograničeno koristio vozilo i za nedozvoljene potrebe - šverc cigareta, u kom švercu je to vozilo i oduzeto od strane države kao sredstva izvršenja krivičnog dela. Stoga tužilac AA ne može tražiti da se tuženi obaveže da mu štetu nadoknadi. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1359/06); Pristanak oštećenika na preduzimanje radnje iz koje moje nastati šteta Ko na svoju štetu dozvoli drugome preduzimanje neke radnje, ne može od njega zahtevati naknadu štete prouzrokovane tom radnjom. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 04.09.2000. godine, za vreme dok je u Sali Doma kulture u Babušnici bila u toku promocija koalicije SPS-JUL, pred izbore, na pijaci delio propagandni materijal CE-SID-a i DOS-a. Kada je tužilac čuo da su trojicu njegovih drugova, koji su propagandni materijal delili u centru Babušnice priveli u policijsku stanicu, došao je do centra mesta i pitao dežurnog policajca šta treba da uradi i da lije dovoljno da pocepa plakat SPS-a, sa zida apoteke, da bi i on bio odveden u policijsku stanicu. Tužilac je pocepao plakat i došao do dežurnog policajca, pred njim ga izgužvao i bacio mu plakat pred noge, rekavši da ga vodi, nakon čega su zajedno otišli do policijske stanice, gde ga je policajac predao nadležnim inspektorima. Tužilac je u policijskoj stanici zadržan sat i po vremena, pa je zatim, nakon davanja pismene izjave, zajedno sa njegovim drugovima pušten. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova daje tužbeni zahtev neosnovan. Tužilac nije nezakonitim radnjama tužene pretrpeo štetu, jer prilikom privođenja, a ni za vreme zadržavanja u policijskoj stanici, protiv njega nisu bila primenjena neadekvatna sredstva prinudne, nije ispitivan, foto-grafisan i podvrgnut daktiloskopiji, nego zadržan jedan ipo sat, za koje vreme je dao pismenu izjavu o događaju, a zatim pušten. Stoga nema pravo na naknadu štetu iz člana 16. stav 6. Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je bio u to vreme na snazi, a prema kome pravo na naknadu štete ima lice koje je zadržano više od dva časa. Nižestepeni sudovi su pravilno cenili ponašanje tužioca, koji je zahtevao od policajca da ga privede u policijsku stanicu da bi se tako solidarisao sa već tamo privedenim drugovima i zaključili da tužilac nema pravo na naknadu štete na osnovu člana 163. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome ko na svoju štetu dozvoli drugom preduzimanje neke radnje, ne može od njega zahtevati naknadu štete prouzrokovane tom radnjom. Iz iznetih razloga pravilan je zaključak da okolnosti slučaja ne opravdavaju dosuđivanje traženih vidova nematerijalne štete na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 851/06); Pristanak oštećenos - 'Ako naručilac, uprkos upozorenju poslenika, insistira da se smeša koncentrata pripremi drugačije od uobičajene srazmere komponenata, prihvata rizik eventualne štete, pa od proizvođača ne može ostvariti naknadu "(prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 5310/02).

ODGOVORNOST ZA DRUGOG Duševno bolesni i zaostali u umnom razvoju (cl. 164. ZOO) Kod odgovornosti za naknadu štete, po pravilu, svako odgovara za štetu koju je prouzrokovao svojim radnjama. Međutim, od ovog pravila ima odstupanja, kada za štetu koju je prouzrokovalo jedno lice odgovara drugo lice. Ovo poglavlje zakona govori o tim drugim slučajevima - odgovornosti za drugog. U stavu prvom navode se slučajevi kada lice koje je prouzrokovalo štetu uopšte ne odgovara oštećenom. Štetnik ne odgovara ni po osnovu krivice ni po osnovu objektivne odgovornosti, ako je on prouzrokovao štetu kao duševno bolesno lice ili lice zaostalog umnog razvoja, ili kojeg drugog razloga zbog koga nije sposobno za rasuđivanje. Odredbe ovog stava odnose se jedinstveno na sva lica koja su duševno bolesna ili su zaostalog umnog razvoja, a i druga lica koja nisu sposobna za rasuđivanje, dakle bez obzira na njihovu starost ili neke druge osobenosti koje karakterišu ta lica (uslove u kojima žive, načinu postupanja prema njima, smeštaju u kući ili bolnici i si.). Odredbe ovog člana nemaju u vidu maloletna lica, različitih godina uzrasta, koja za pričinjenu šte218

tu ne odgovaraju ili odgovaraju pod određenim uslovima, kako je to propisano odredbama koja se odnose na odgovornost maloletnika (čl. 160. ZOO), već se odnose na sva lica, svih uzrasta, ako su nesposobna iz razloga koji su navedeni u stavu prvom ovog člana. Međutim, ako su navedena lica oslobođena odgovornosti za naknadu štete, nisu oslobođena lica koji su na osnovu zakona ili odluke nadležnog organa, ili ugovorom, dužna da vode nadzor nad njima. Da bi za lice iz stava prvog ovog člana neko mogao biti odgovoran, moraju biti ispunjeni određeni uslovi. Kod opštih uslova jasno je da se oni svode na postojanje štete, zatim daje štetu pričinilo neko drugo lice, kao i da postoji uzročna veza između radnje, odnosno propuštanja i nastale štete, ali kod postojanja posebnih uslova, za slučajeve iz prvog stava ovog člana, ne može se utvrđivati krivica lica koje je pričinilo štetu, jer se ona pretpostavlja pa je mora dokazivati oštećeni. Mada se odgovornost za drugog odnosi na više slučajeva, o kojima je reč u odredbama narednih članova, članom 164. ZOO, obuhvaćeni su slučajevi odgovornosti za štetu samo onih lica koja su navedena u stavu prvom ovog člana, dakle lica koja su štetu pričinila usled duševne bolesti, ili zaostalog umnog razvoja, kao i druga lica koja nisu sposobna za rasuđivanje. Za ta lica, odnosno za štetu koju oni pričine drugom licu, odgovara u svakom slučaju "onaj koji je na osnovu zakona, ili odluke nadležnog organa, ili ugovora, dužan da vodi nadzor nad njim". Roditelji su dužni po zakonu da se staraju o svojoj deci, čak i posle punoletstva deteta, ako ono usled duševne bolesti, zaostalog duševnog razvoja, ili telesnih mana, ili drugih razloga nije sposobno da se samo stara o svojoj ličnosti, pravima i interesima, kako to propisuju odredbe Porodičnog zakona. Za postupke te dece, odnosno i za slučaj kada ona pričine drugom štetu, odgovaraju roditelji. To isto pravilo važi i za slučaj usvojene dece, zatim dece smeštene u organizovani porodični smeštaj, kao i dece nad kojim je određeno starateljstvo. Ali, kod ovog poslednjeg, staratelj stvo se proširuje, pored staranja o maloletnicima, i nad licima lišene poslovne sposobnosti, kao i za druge posebne slučajeve, kako je to propisano odredbama pomenutog zakona. Odgovornost lica koja su odgovorna za štetu koju pričine duševno bolesna ili zaostala lica, proizilazi iz zakona, o čemu je bilo reci, zatim iz ugovora, kao što bi, na primer, bio ugovor o doživotnom izdržavanju ili ugovor o poveravanju dece na staranje u određenim ustanovama, porodicama, i drugim slučajevima utvrđenim pomenutim zakonom, kao i na osnovu odluke nadležnog organa - kada je u pitanju određivanje starateljstva nad licima lišene poslovne sposobnosti i si. Odredbe stava drugog ovog člana imaju u vidu oslobođenje od odgovornosti lice koje je na osnovu zakona, ili odluke nadležnog organa, ili ugovora, dužno da vodi nadzor nad njim, ako dokaže da je vršio nadzor na koji je obavezan, ili da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora. To je faktičko pitanje, jer se znaju pravila o vođenju nadzora nad licima koja su duševno bolesna ili su zaostalog umnog razvoja, propisana ili u Porodičnom zakonu, ili u pravilima ustanove koja se stara o takvim licima, pa i u onim pravilima koja su utvrđena posebnim ugovorom ili odlukom nadležnog upravnog organa, koja se odnose na vođenje nadzora nad takvim licima, a što stvara osnov za odgovornost lica koje se ne pridržavaju tih pravila. U svakom slučaju, ako se šteta ne može ostvariti od lica koje je bilo dužno da vodi nadzor nad licem koje je pričinilo štetu, sud može, kad to pravičnost zahteva, a naročito s obzirom na materijalno stanje štetnika i oštećenika, osuditi štetnika da naknadi štetu, potpuno ili delimično, kako to propisuju odredbe člana 169. ZOO.

Odgovornost roditelja (čl. 165. ZOO) Odredbama ovog člana propisana su pravila o odgovornosti roditelja za štetu koju prouzrokuje drugom njihovo dete do navršene sedme godine, ali i maloletno dete koje je navršilo sedam godina. Za razliku od odredaba člana 160. ZOO, u kojima se odgovornost deteta za štetu koju prouzrokuje isključuje po osnovu krivice, u odredbama člana 165. ZOO se izričito propisuje odgovornost roditelja za štetu koju prouzrokuje drugom licu dete do navršene sedme godine, bez obzira da li je štetna radnja učinjena po osnovu subjektivne ili objektivne odgovornosti. Dakle, u odredbama ovog člana (čl. 165. ZOO) govori se samo o odgovornosti roditelja - on odgovara za štetu koju njegovo maloletno dete do sedam godina života pričini drugom, bez obzira na svoju krivicu, jer se ona pretpostavlja. Naime, u ovom slučaju se ne ispituje da li je roditelj maloletnog deteta kriv za štetu koju je pričinilo njegovo dete, jer se njegova odgovornost svodi samo na to da li je sa svoje strane obavljao potreban brižljiv nadzor nad svojim detetom. U tom slučaju, dovoljno je utvrđenje daje maloletno dete do sedam godina starosti drugome pričinilo štetu, te da nastane osnov za odgovornosti roditelja tog deteta da štetu nadoknadi. Roditelj se može osloboditi odgovornosti za štetu, prema odredbama stava drugog ovog člana, odnosno njegova odgovornost se može isključiti ako se utvrdi daje maloletno dete pričinilo štetu u uslovima za koje ne bi odgovaralo ni drugo, punoletno lice, ako se dokaže daje šteta nastala bez njegove krivice (čl. 154. ZOO), kao što bi bio slučaj više sile, zatim nastanka štete krivicom oštećenog ili nekog drugog lica. 219

Da bi roditelj odgovarao za štetu koju pričini njegovo maloletno dete do sedam godina života, potrebno je da bude ispunjeno više uslova. Pre svega, dete treba da živi kod svojih roditelja, a ako roditelji žive odvojeno onda za štetu odgovara roditelj kome je dete povereno na čuvanje i vaspitavanje. Pravilo iz stava prvog ovog člana ograničeno je stavom trećim istog člana, po kojima roditelj ne odgovara ako je maloletno dete pričinilo štetu u vreme dok je bilo povereno drugom licu i ako je to lice odgovorno za štetu. Ovo podrazumeva slučajeve kada organ starateljstva može oduzeti dete od roditelja i poveriti ga drugom licu ili organizaciji na čuvanje i vaspitavanje (u smislu Porodičnog zakona), zatim kada roditelji privremeno povere dete na čuvanje i vaspitavanje trećem licu, ako interesi deteta to zahtevaju, kako to regulišu odredbe pom. zakona. U jednom slučaju sud je išao i dalje od napred navedenog, i zaključio daje za štetu koju drugom pričini dete odgovoran deda, kod koga dete stalno boravi bez obzira što ima majku, koja je preudata i bez obzira što mu nije rešenjem starateljskog organa povereno na čuvanje i izdržavanje. U slučaju spora, a u vezi štete koju je prouzrokovalo maloletno dete do sedam godina života, može biti tužen samo roditelj tog deteta, odnosno lice koje je preuzelo nadzor nad tim detetom. Ovo zbog toga stoje odredbama člana 160. stav 1. ZOO propisano da maloletnik do navršene sedme godine ne odgovara za štetu koju prouzrokuje. Tuženi roditelj se može braniti dokazivanjem daje šteta koju je prouzrokovalo njegovo maloletno dete nastala bez krivice deteta (čl. 154. ZOO), zatim daje šteta nastala pristankom oštećenika (čl. 163. ZOO), kao i navođenjem drugih osnova koje isključuju krivicu štetnika. Stav 4. ovog člana može se shvatiti da se odnosi samo na maloletno dete koje je navršilo sedam godina, odnosno ako je štetu prouzrokovao u vreme kada je imalo punih sedam godina, ali ne i više, jer se taj zaključak može izvesti iz formulacije člana 160. stav 2. ZOO, u kome se navode reci "maloletnik od navršene sedme do navršene četrnaeste godine". Prema tome, kako se u stavu 4. ovog člana ne govori o maloletnim licima "do navršene četrnaeste godine", proizilazi da taj stav reguliše pitanje odgovornosti samo onih lica koja su navršila sedam godina, a sposobna su za rasuđivanje Ovaj stav bi se drukčije tumačio daje u njemu bila ugrađena i reč "iznad" sedam godina, kada bi se moglo shvatiti da se to odnosi na maloletnu decu do navršene četrnaeste godine koja su sposobna za rasuđivanje. Odgovornost roditelja po osnovu štete koju je pričinilo njegovo dete "koje je navršilo sedam godina", prema stavu 4. ovog člana, može biti isključena ako roditelj dokaže daje šteta nastala bez njegove krivice. Ovaj pojam "bez njegove krivice" ne odnosi se na dete već na roditelje, koji svoju "krivicu" dokazuju sa stanovišta da su dete pravilno vaspitavali i pravilno vodili nadzor nad njim. Čini se, da se kod ovog slučaja maloletne dece koje su navršile sedam godina života pretpostavlja da su ona sposobna za rasuđivanje, te da i ona, pored roditelja, odgovaraju za štetu koju su pričinila drugom, osim ako ne dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice. To se može zaključiti i iz odredaba člana 160. stav 1. ZOO, koji propisuje pravilo da maloletno lice starosti između sedme i četrnaeste godine ne odgovara za štetu, osim ako se dokaže daje pri prouzrokovan]u štete bio sposoban za rasuđivanje. Drugim recima, on odgovara za štetu ako se dokaže da je u momentu prouzrokovan]a štete bio sposoban za rasuđivanje.

Sudska praksa Odgovornost roditelja za štetu koju pričini njihovo maloletno dete Za štetu koju pričini maloletno lice do navršene 14 godine, odgovaraju njegovi roditelji, a maloletno lice sa roditeljima odgovara ako je bio sposoban za rasuđivanje. U svakom slučaju, roditelji odgovaraju za štetu koje prouzrokuje drugom njihovo maloletno dete, koje je navršilo sedam godine. Iz obrazloženja Opštinski sud u K. Doneoje dana 12.jula 2004. godine, pod broj P. 2366/01, presudu kojom je obavezao tužene da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete solidarno plate, i to za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 250.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 120.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 110.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12 jula 2004. godine pa do isplate. Obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka solidarno plate iznos od 181.950,00 dinara. Drugostepeni sud je potvrdio ovu presudu. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, posle košarkaške utakmice, dana 3.6.1992. godine, nakon kraćeg koškanja između dve grupe dečaka, maloletni sin tuženih GG udario je tužioca, sa udaljenosti od oko lm, rolnom papira trgovačke kase u levo oko. Sin tuženih rođenje______. Godine. Na osnovu nalaza i mišljenja lekara veštaka, utvrđeno je da je tužilac tom. prilikom zadobio kontuzionu povredu leve očne jabučice, sa prisustvom krvi u prednjoj očnoj komori i rupturom mrežnjače koja je lokalizovana u žutoj mrlji. Oštećenje vida levog oka usled zadobijene teške telesne povrede iznosi 50%. Kao posledica navedene teške telesne povrede, kod tužioca postoji umanjenje životne aktivnosti u visini od 20%. Usled udarca 220

u levo oko tužilac je trpeo fizičke bolove jakog intenziteta 24 časa, a posle tog perioda trpeoje bolove srednjeg intenziteta. Tužilac je pretrpeo primarni strah jakog intenziteta u trajanju od 2 časa, a potom sekundarni strah koji je trajao 24 časa, takođe jakog intenziteta, zbog smetnji vida i medicinskih intervencija. Tužilac je rođen ____. Godine. Kod takvog stanja stvari, pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 165. stav 4. ZOO, nižestepeni sudovi su našli da postoji odgovornost tuženih, kao roditelja, za štetu koju je tužiocu prouzrokovalo njihovo malo letno dete. Odgovornost tuženih je po osnovu krivice, a to znači subjektivna. Njihova krivica sastoji se u ne vršenju odgovarajućeg nadzora nad postupcima svog deteta. Tuženi su dužni da dokažu da nema njihove krivice, a ne obrnuto. Nasuprot navodima tuženih u reviziji, maloletni GG nije nužni suparničar u ovom sporu, obzirom da u vreme štetne radnje nije imao navršenih četrnaest godina života. Prema odredbama člana 160. stav 2. ZOO, maloletnik od navršene sedme do navršene četrnaeste godine ne odgovara za štetu, osim ako se dokaže da je pri prouzrokovanju štete bio sposoban za rasuđivanje. Tuženi nisu dokazali daje malodobni GG deliktno sposoban da odgovara za štetu koju je prouzrokovao. Tuženi nisu dokazali daje njihovo maloletno dete sa nepunih četrnaest godina u momentu preduzimanj a štetne radnje imalo dovoljno razvijenu svest i volju da bi shvatilo značaj te radnje i njene posledice. Stoga nisu oborili postavljenu pretpostavku daje maloletni GG neodgovoran za predmetnu štetu i nastupele štetne posledice. Visina novčane naknade nematerijalne štete pravilno je dosuđena na temelju člana 200. ZOO. Sud je prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada. Za utvrđenu odgovornost roditelja bez značaja je okolnost što protiv maloletnog GG nije vođen krivični postupak. Opštinsko javno tužilaštvo nije postupalo po podnetoj krivičnoj prijavi zbog krivičnog dela teške tele-sne povrede na štetu tužioca, jer maloletni GG u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršio četrnaest godina starosti, pa se u smislu člana 72. KZJprotiv maloletnika nije mogao voditi krivični postupak, niti mu se mogla izricati krivična sankcija. S toga neosnovano tuženi u svojoj reviziji nalaze da maloletni GG nije prouzrokovao predmetnu štetu. Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1419/05) Iz ranije sudske prakse Odgovornost roditelja za štetu koju pričini dete postoji i onda kada su roditelji propustili dužni i potrebni nadzor u vreme prouzrokovan/a štete, iako nisu zanemarili odgoj deteta. Prema obrazloženju Po članu 6. Osnovnog zakona o braku (tada važećeg), roditelji su dužni starati se o izdržavanju i vaspita-nju svoje dece, a prema čl. 1. i 6. Osnovnog zakona o odnosima roditelja i dece (tada važećeg), roditelji imaju dužnost da se staraju o ličnosti, pravima i interesima svoje maloletne dece. Iz ovih zakonskih propisa proizilazi daje dužnost roditelja da vode nadzor nad postupcima svoje dece, da paze kuda se deca kreću i šta rade i uop-šte da se staraju da ponašanje dece bude u skladu sa normama pravilnog društvenog ponašanja. Propuštanje takvog nadzora i nadgledanja, nepreduzimanje mera za sprečavanje štetnih postupaka dece, predstavlja povredu njihove dužnosti staranja, iz čega za njih nastaje obaveza da naknade štetu koju je dete prouzrokovalo u pomanjkanju roditeljskog nadzora. U našem društvu pokazuje se kao potrebno da se odgovornost roditelja shvati tako, da ona postoji ne samo onda kad postoji zanemarivanje obaveze staranja i vaspitanja uopšte (takozvana vaspitna zapuštenost), već i kada roditelji propuste dužnu pažnju staranja i nadzora nad decom u konkretnim prilikama, mada je, inače, reč o deci koja se ne mogu tretirati kao vaspitno zapuštena. Samo se tako može pravilno regulisati odnos koji proizilazi iz štetnih postupaka nedorasle dece. Sužavati odgovornost roditelja značilo bi dovoditi treća lica u situaciju da ne dobiju obeštećenje za štetu prouzrokovanu postupcima maloletnih lica o kojima roditelji nisu pokazali onu meru staranja koja je nužna i normalna da bi se izbegle takve štete, a to ne bi bilo ni društveno opravdano. Pogrešna primena materijalnog prava u pobijanim presudama sastoji se, dakle, u tome što se zasnivaju na pravnom shvatanju da obaveza roditelja na naknadu štete koju prouzrokuju njihova deca, postoji samo onda ako su oni uopšte zanemarili odgoj deteta, ako je ono u odgoju zapušteno. To se gledište ne može prihvatiti, jer ono dovodi do toga da roditelji nikad ne bi odgovarali za štetu koju prouzrokuje dete koje je, uopšte uzevši, odgojeno na uobičajeni način. Naprotiv, po pravnom shvatanju pravila imovinskog prava, treba uzeti da odgovornost roditelja postoji i onda kad su oni propustili dužni i potreban nadzor u datom momentu, u vreme kad je dete u određenim okolnostima postupalo bez tog nadzora, tako daje moglo izvršiti radnju i njom prouzrokovati štetu (prema presudi Vrhovnog suda Jugoslavije, Gz 70/66); 221

Odgovornost roditelja - "Otac maloletnog deteta je sa majkom deteta građansko pravno solidarno odgovoran za štetu koju dete prouzrokuje za vreme dok je bilo pod nadzorom majke, ako se štetni postupci deteta mogu pripisati opštem zanemarivanju dužnog nadzora i staranja roditelja o detetu " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5637/94); "Roditelji maloletnog deteta, uzrasta preko 7 godina, solidarno su odgovorni za štetu koju njihovo maloletno dete pričini drugom krađom zlatnog nakita, jer se u skladu sa cl. 168. Zakona o obligacionim odnosima postupci maloletnog deteta imaju smatrati kao posledica njegovog lošeg vaspitanja, a takvo vaspitanje može se osnovano pripisati u krivicu njegovih roditelja, utoliko pre što su znali za nedozvoljeno ponašanje svog vaspitno zapuštenog deteta, koje su posle bekstva iz prihvatilišta, gdeje bilo smešteno, primili u svoj stan" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 849/84); "Roditelji maloletnog lica, koje je navršilo 7 godina života, odgovaraju za štetu koju maloletno lice prouzrokuje drugima. Krivica roditelja se pretpostavlja i oni su solidarno odgovorni za naknadu štete ako malolet-nik sa njima živi, a bili bi oslobođeni odgovornosti samo ako bi dokazali daje seta nastala bez njihove krivice" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 442/82); "Roditelji maloletnog deteta, uzrasta 7 godina, odgovorni su za štetu koju je prouzrokovalo njihovo dete, osim ako dokažu daje šteta nastala bez njihove krivice. Oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete od roditelja čije je maloletno dete prouzrokovalo štetu, ako dokaže daje šteta prouzrokovana zbog lošeg vaspitanja deteta " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 56/83); "U svojoj presudi ovaj sud se složio sa stavom nižestepenih sudova da otac odgovara za naknadu štete koju je njegov maloletni sin naneo u tuči tužiocu, pošto on /otac/ nije preduzeo sve što bi trebalo da spreči tuču, nego je istu samo posmatrao " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 261/72); "Ako je usled propusta roditelja da vode nadzor nad svojim detetom uzrasta 6 godina došlo do toga, da se ono igra pored autoputa i da ga pretrčava, pa u takvoj situaciji dete bude povređeno na kolovozu krivicom vozača motornog vozila, onda su i roditelji odgovorni za štetu koja nastane usled povrede deteta i to srazmerno njihovom doprinosu za ovaj udes, zbog propusta nadzora nad detetom " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 4280/72); "Činjenica da su maloletnici zajednički izvršili krivično delo oduzimanja motornog vozila predstavlja osnov za solidarnu odgovornost tuženih roditelja. Naime, kad više lica zajednički pričine štetu, njihova odgovornost je solidarna, a tuženi odgovaraju za protivpravne radnje svoje dece pod istim uslovima. Pri tom je bez značaja činjenica koji od maloletnikaje neposredno svojom radnjom oštetio vozilo, jer oni zajednički snose rizik za sve štetne posledice koje su proistekle u vezi sa bespravnim oduzimanjem vozila " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2441/75); "Osnovna škola koja propusti da organizuje potreban nadzor, odgovorna je za štetu koju učini učenik za vreme odmora " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 169/71); "Škola je dužna u vreme nastave da vodi nadzor nad svojim maloletnim učenikom (srednja škola — čas fiskulture koji je vodio nastavnik, koji je zamenjivao odsutnog stalnog nastavnika), te odgovara za štetu koju ovaj u to vreme prouzrokuje, ako nije u stanju da dokaže da nastanak štete nije mogla sprečiti, ili da do nje nema krivice " (Savezni sud, Gž. 41/74); "Nema krivice škole za štetu koju pretrpi učenik za vreme ekskurzije, ako posle skrenute pažnje i izričite zabrane nastavnikapreduzme radnje koje su mu bile zabranjene" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1297/82); "Škola nije obavezna da osigura nastavnike od napada učenika, pa nije ni odgovorna za naknadu štete koju nastavniku učenik nanese fizičkim napadom na stepeništu škole " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 205/72); "Vaspitno-popravni dom nije odgovoran za štetu koju su počinili maloletnici trećim licima pobegavši iz doma, ako bekstvo maloletnika iz doma ne bi bilo posledica kakve nezakonite ili nepravilne radnje nekog od radnika doma" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 168/70); "Sama činjenica što su maloletnici preuzeti u vaspitno-popravni dom radi sprovođenja vaspitnih mera ne oslobađa njihove roditelje odgovornosti za štetu koju su maloletnici pričinili pobegavši iz doma, ako su njihove štetne radnje posledica lošeg vaspitanja od strane roditelja " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 107/71); "Tužena uprava dečijih letovališta i odmarališta preuzimanjem maloletnog tužioca od roditelja radi letovanja na moru obavezala se da vodi nadzor o njegovom ponašanju, kao i brigu o njegovom zdravlju, pa je odgovorna za štetu do koje je došlo u toku trajanja smene u kojoj se nalazio maloletni tužilac uzrasta 8 godina, usled njegovog pada kroz prozor sobe i teškog telesnog povređivanja " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 301/82); "Tuženi, kao lice koje samostalno obavlja delatnost ličnim radom, odgovara za štetu koju njegov radnik prouzrokuje trećim licima u radu ili u vezi sa radom, osim ako se dokaže daje radnik u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo " (Vrhovni sud Srbije, Rev, 617/85); 222

"Kad zanatlija kao nosilac izvesnog posla lično, ili u njegovom odsustvu lice koje je on ovlastio da vrši taj posao, prihvate da neka treća osoba učestvuje u obavljanju tog posla, makar se ta osoba sama ponudila da radi i to u nekom svom posebnom interesu, pa dođe do nesreće na poslu, a nisu bile preduzete mere zaštite na radu koje propisi nalažu i koje bi, da su preduzete, mogle sprečiti da do štetnog događaja dođe, zanatlija-nosi-lac posla odgovoran je za nastalu štetu " (Vrhovni sud, Gž. 44/76); "Držalac ugostiteljskog objekta odgovara za štetu koju alkoholisani gost pričini trećim licima u objektu, ukoliko ne preduzme mere da spreči nastupanje štete " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2219/82); "Ugostitelj je odgovoran za štetu nastalu nestankom stvari iz garderobe, ako gostima nije stavio do znanja da garderoba ne radi, već im je omogućio korišćenje garderobe ne postavljajući čuvara, čime je preuzeo rizik za čuvanje ostavljenih stvari prisutnih gostiju " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 112/77). Primer tužbe radi naknade štete - odgovornost roditelja OPŠTINSKI SUD Tužilac:____________________________________, iz_________________, ul.______________, br. Tuženi:____________________________________, iz_________________, ul.______________, br. TUŽBA Radi naknade štete - odgovornost roditelja, vrednost spora_________dinara, u 2 primerka. Tužilac je____________2003. godine kupio za svog maloletnog sina bicikl, marke_________, za cenu od __________ dinara. Posle nekoliko dana od kupovine, susedov, odnosno tuženikom sin, maloletni ______________, star 9 godina, sačekao je na ulici tužiočevog sina, oteo mu bicikl i bacio ga ispod jednog kami ona koji je tom prilikom prolazio ulicom, tako da je bicikl u celosti uništen. DOKAZ: a) račun br._____od_______godine o kupovini bicikla, b) svedok - vozač kamiona___________, iz________, ul.____________, br._____, kao i svedoci:_______________________. A po potrebi saslušanje stranaka. Pošto je tuženik odgovoran za štetu koju je pričinio tužiocu njegov maloletni sin, to zasnivajući tužbeni zahtev na odredbama člana 165. st. 1. i 4. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac podnosi ovu tužbu i predlaže, da sud, pošto izvede predložene dokaze, donese PRESUDU: Obavezuje se tuženi___________________, iz__________, da tužiocu______________, iz___________, plati na ime naknade štete iznos od_________dinara, sa kamatom na taj iznos od dana kupovine bicikle do isplate, kao i da mu naknadi parnične troškove, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. _______________godine.

Tužilac,

Solidarna odgovornost (cl. 166. ZOO) Iz odredaba ovog člana vidi se ono što je u komentarima prethodnih članova navedeno, a naime da kada roditelj odgovara za štetu da tada sa njim solidarno odgovara i njegovo dete koje je pričinilo štetu. U svakom slučaju, to se ne odnosi na maloletno dete do navršene sedme godine života, jer kako je u članu 160. stav 1. ZOO propisano, maloletno dete do sedam godina ne odgovara za štetu koju prouzrokuje, pa samim tim ne može biti ni solidarno odgovorno sa svojim roditeljem koji odgovara za štetu koju je pričinilo njegovo dete u navedenom periodu starosti. Solidarna odgovornost se odnosi samo na one slučajeve kada može i maloletno dete da odgovara za štetu koju je drugom pričinilo, a to su ona maloletna deca od navršene sedme do navršene četrnaeste godine (čl. 166. stav 2. i čl. 165. stav 4. ZOO), koja su u momentu prouzrokovan)a štete bila sposobna za rasuđivanje. Naravno, 223

to se ne odnosi na lica u navedenim godinama starosti koja su bila duševno bolesna ili zaostalog umnog razvoja, ili iz kojih drugih razloga nisu sposobna za rasuđivanje. Solidarna odgovornost roditelja i maloletnog deteta koje je pričinilo štetu može se upodobiti odredbama o solidarnoj odgovornosti više lica za istu štetu, prema odredbama člana 206. ZOO. Solidarna odgovornost kao imovinsko- pravna kategorija podrazumeva pravo poverioca da po svom izboru zahteva ispunjenje obaveze od bilo kog solidarnog dužnika. Mada je odredbama ovog člana propisana solidarna odgovornost roditelja i maloletnog deteta, oštećeni može podneti zahtev samo prema roditelju, a može taj zahtev proširiti i na štetnika - maloletno dete, ako je to dete starije od sedam godina i ako je sposobno za rasuđivanje, pri čemu nije bitno da li to dete raspolaže kakvom imovinom ili ne, iz koje bi se nastala Šteta mogla nadoknaditi. Ovo sve pod pretpostavkom da nije dokazano daje šteta nastala bez krivice maloletnog deteta. Dakle, ukoliko se oštećeni odluči da traži naknadu štete samo prema maloletnom detetu sposobnom za rasuđivanje, onda on mora dokazati krivicu tog deteta, a ako naknadu traži od roditelja, moraju se ispoštovati pravila o postojanju opštih i posebnih uslova, o kojima je napred bilo reci. Ako, pak, oštećeni traži naknadu štete i od roditelja maloletnog deteta i od maloletnog učinioca štete sposobnog za rasuđivanje, stiču se svi uslovi za utvrđivanje odgovornosti, tj, mora se po svim osnovima ta odgovornost utvrđivati, posebno prema roditeljima a posebno prema maloletnom učiniocu štete. Zahtev za naknadu štete se podnosi protivu oba roditelja, osim ako dete živi kod jednog roditelja, u kom slučaju se on pojavljuje kao stranka. Ili ako se dete na osnovu ugovora ili odluke nadležnog organa nalazi kod nekog drugog lica koje se o maloletnom detetu stara, vaspitava ga i o njemu se brine, solidarna odgovornost postoji između tog drugog lica i maloletnog lica, pri čemu se oštećeni takođe može opredeliti da li će naknadu štete tražiti od oba navedena subjekta ili samo od jednog. Mada je u odredbama člana 160. stav 3. ZOO propisano da maloletnik sa navršenih četrnaest godina odgovara prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu, ne znači da se u nekim slučajevima ne mogu pojaviti kao solidarno odgovorni i njegovi roditelji, posebno ako se utvrdi da roditelji nisu pravilno vaspitavali to dete do punoletstva, jer ako se u tom periodu (do punoletstva) ispoljilo negativno i asocijalno ponašanje tog deteta, roditelji su bili dužni, odnosno nametala se potreba njihove pojačane budnosti i nadzora nad kretanjem i uopšte ponašanja deteta, u kom slučaju mogu solidarno odgovarati i roditelji maloletnog štetnika. To proizilazi iz činjenice da ako je zakonom propisana dužnost roditelja da se staraju o deci, da ih vaspitavaju i vrše nadzor, da zbog propuštanja ovih dužnosti odgovaraju za štetu, ako šteta nastane krivicom maloletnog deteta, čak i starijeg od četrnaest godina.

Sudska praksa Solidarni dužnici Ukoliko je delimičnom presudom jedan od solidarnih dužnika pravosnažno obavezan na plaćanje, u presudi koja se odnosi na drugooznačeno tuženog se mora pri obavezivanju naglasiti njegova solidarnost sa prvotuženim po navedenoj delimičnojpresudi. Iz obrazloženja Potrebno je ukazati da ukoliko sud nađe daje tužbeni zahtev osnovan, u samoj izreci presude mora obavezati tuženog „ T. I. " Iz B. Da kao solidarni dužnik sa Fabrikom „ V",. Za obavezu po presudi na osnovu izostanka Trgovinskog suda u N. Od 15.04.1997. godine, tužiocu isplati opredeljeni iznos, jer samo takva izreka presude u konkretnoj situaciji predstavlja pravilno naznaku solidarne odgovornosti tuženog za obaveze sa Fabrikom ,, V" i sprečava sticanje više izvršnih isprava kojima se sam tužilac može višestruko naplatiti po istom iznosu. (Izrešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. Br. 12797/05 od 24.1.2006. godine).

Odgovornost drugog lica za malolctnika (cl. 167. ZOO) Odredbe ovog člana ne predviđaju odgovornosti roditelja maloletnog deteta koje je pričinilo štetu, već odgovornost drugih lica koja vrše nadzor nad tom decom po osnovu starateljstva, škole ili smeštaja u druge ustanove. Ta lica odgovaraju po istim pravilima kao i ona lica za koje je u članu 164. ZOO propisano da odgovaraju za štetu koju pričine lica usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja, odnosno koja su odgovorna za brigu o tim licima, osim - u ovom slučaju - ako dokažu da su nadzor vršili na način na koji su obavezani, ili da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora. Odgovornost lica iz stava prvog ovog Člana odnosi se na vreme nadzora koji se vrši nad maloletnikom, odnosno vreme kada je šteta nastala, a u to vreme je nad njim vršen propisan, odnosno obavezni nadzor. U protivnom, ako je šteta nastala pre dolaska maloletnog lica u opisanu ustanovu, odnosno pre određivanja staratelj224

stva, za štetu ne bi oni odgovarali, već roditelj ili neko drugo lice koje je u to vreme nad maloletnim licem vršilo određeni nadzor. Oslobođenje od odgovornost škole ili druge ustanove koja se stara o maloletnicima podobnim da odgovaraju za štetu koju pričine svojim radnjama, zasniva se na činjenici daje škola, odnosno druga ustanova u vršenju nadzora preduzela sve odgovarajuće mere i pokazali dužnu pažnju tako da do njih nema krivice, iako se šteta dogodila. Prema tome, ako je, na primer, štetu prouzrokovao maloletnik koji je smešten u kakav dom, za štetu odgovara dom u kome je maloletnik smešten kao štićenik. Ako je maloletno lice pre stavljanja pod nadzorom staratelja, odnosno škole ili druge ustanove, bilo zapušteno od roditelja, asocijalno vaspitano, odnosno ako su roditelji propustili da dete pravilno vaspitavaju i nad njime vode nadzor, a dete prouzrokuje štetu u vreme kada nad njim vrše nadzor staratelj, odnosno škola ili druga ustanova, koji nisu bilo u mogućnosti da za kratko vreme otklone sve negativne osobenosti maloletnog lica, a to lice u to vreme pričini drugom kakvu štetu, za štetu odgovaraju roditelji pod uslovima iz odredaba člana 168. ZOO, o čemu će biti reci. U svakom slučaju, ako za štetu odgovara i maloletnik, dakle onaj od sedme do navršene četrnaeste godine, sposoban za rasuđivanje, odgovornost je solidarna, što znači istovremeno mogu odgovarati i maloletno lice koje je pričinilo štetu i staralac, odnosno škola ili ustanova u kojoj je maloletnik smešten, pod uslovima koji su navedeni u komentaru člana 166. ZOO.

Sudska praksa Odgovornost drugog lica za štetu koju pričini maloletnik dok je pod nadzorom Za štetu koju drugom prouzrokuje maloletnik, dok je pod nadzorom staratelja, škole ili druge ustanove, odgovara staratelj, škola, odnosno druga ustanova, osim ako oni dokažu da su nadzor vršili na način na koji su obavezni, ili ako bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u prvostepenom postupku, maloletna deca tuženih DĐ i DD, kao i ŽŽ i ZZ igrajući se 11.03.2000. godine u_____, zapalili su vatru koja je izazvala požar u kome je izgoreo koš i po kretne stvari u njemu vlasništvo tužilaca. Predmet ovog spora je tužbeni zahtev tužilaca kojim traže naknadu štete od roditelja maloletne dece i njihovih deda GG i EE. Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev samo prema roditeljima maloletne dece i samo njih obavezali da naknade štetu tužiocima. Međutim, tužbeni zahtev tužilaca prema GG i EE odbili su da solidarno sa roditeljima naknade štetu, sa razloga nedostatka pasivne legitimacije, jer su roditelji odgovorni za naknadu štete koju pričine njihova deca. Međutim, po nalaženju Vrhovnog suda, zaključak nižestepenih sudova u pogledu odgovornosti tuženih GG i EE, za sada, ne može se prihvatiti kao pravilan, jer je propušteno da se ispitaju, odnosno cene sve odlučne činjenice od kojih zavisi pravilna primena materijalnog prava. Prema odredbi člana 165. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, roditelji odgovaraju za štetu koju prouzrokuje drugom njihovo dete do navršene 7 godine bez obzira na svoju krivicu. Oni odgovaraju za štetu koju prouzrokuje drugom njihovo maloletno dete koje je navršilo 7 godina, osim ako dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice (stav 4.). Prema stavu 3. navedenog člana roditelji ne odgovaraju ako je šteta nastala dok je dete bilo povereno drugom licu i ako je to lice odgovorno za štetu. Odredbom člana 167. Zakona o obligacionim odnosima, propisana je odgovornost drugog lica za maloletnike. Tako za štetu koju drugom prouzrokuje maloletnik dok je pod nadzorom staratelja, škole ili druge ustanove odgovara staratelj, škola, odnosno druga ustanova, osim ako dokažu da su nadzor vršili na način na koji su obavezni, ili ako bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora. Odredbom člana 168. navedenog Zakona propisana je posebna odgovornost roditelja u slučaju kada dužnost nadzora nad maloletnim licem ne leži na roditeljima već na nekom drugom licu. Stoga je, polazeći od ovih zakonskih odredbi, pravilna primena materijalnog prava nalagala da se ispitaju okolnosti koja lica su u kritičnom periodu vršila brigu o vaspitanju nad maloletnom decom. Da li su to roditelji, koji prema navodima revizije žive i rade na privremenom radu u Nemačkoj, ili su dede, inače nosioci domaćinstava GG i EE preuzeli staranje o maloletnoj deci, jer ukoliko su preuzeli brigu o staranju maloletne dece, odgovaraju ako se štetan postupak deteta može pripisati opštem zanemarivanju dužnog nadzora i vaspitanja baš od njih. Oni kao roditelji odgovaraju za štetne po si edice propuštenog vaspitanja i nadzora nad maloletnom decom koja su im poverena, ako su zanemarili povereno im staranje. Kako su nižestepeni sudovi pri odlučivanju o osnovanosti tužbenog zahteva prema tuženima GG i EE propustili da u smislu napreci iznetog cene navedene okolnosti, to su pobijane odluke u odnosu na GG i EE morale 225

biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. (Prema refenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1510\05); "SR Srbija odgovara za štetu koju pričini trećim licima maloletnik, koji se na osnovu odluke suda u vaspitno-popravnom domu, koji je ona osnovala, nalazio i vrlo kratko vreme za koje nije mogao bita prevaspitan, ali pod uslovom daje ovu štetu pričinio pobegavši iz doma zbog neodgovornosti radnika doma" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2249/73).

Posebna odgovornost roditelja (čl. 168. ZOO) Odredbe prethodnog člana su u dosta uzajamnoj vezi sa odredbama ovog člana (čl. 168. ZOO), jer odredbe člana 167. ZOO upućuju na utvrđivanju odgovornosti drugih lica za nastalu štetu od strane maloletnog lica, odnosno odgovornosti staratelja, škola i drugih ustanova, dok odredbe člana 168. ZOO čine određeni izuzetak u slučaju kada je maloletno dete pod nadzorom navedenih ustanova, ali i pored toga, ako su ispunjeni propisani uslovi, za naknadu štete odgovorni su roditelji maloletnog deteta. Već je bilo reci o tome u čemu se sastoji obaveza roditelja da se staraju o vaspitanju i čuvanju maloletne dece. Neki roditelji tu svoju obavezu ili dovoljno ne shvataju kao ozbiljnu ili svoju maloletnu decu svojim poročnim postupcima upućuju na asocijalno ponašanje u društvu, pa i tolerišu neke njihove postupke koji su protivni moralu društva u kome žive. Zbog takvog načina vaspitavanja, odnosno nebrige prema maloletnoj deci, zloupotrebe vršenja roditeljskog prava ili grubog zanemarivanja vršenja roditeljskih dužnosti, često se preduzimaju mere čak i lišavanja roditelja roditeljskog prava, zbog čega nadležni organ preduzima mere da se takvo dete uputi u kakvu školu ili ustanovu, ili mu se odredi starateljstvo. Naravno, funkciju upućivanja takve dece u navedene oblike nadzora nad decom vrši sud, bilo zbog nekog izvršenog krivičnog dela ili lišavanja roditeljskog prava zbog zloupotrebe vršenja roditeljskog prava. U takvim uslovima, maloletno dete u nekom vremenskom periodu zadržava u sebi ranije stečene navike (na primer, navođenje deteta na vršenje krivičnih dela, prinuđivanje da prosi, da vrši druge nemoralne poslove), što ga čini podložnim da nekom svojom radnjom drugome pričini kakvu štetu. Prema odredbama stava 1. ovog člana, ako takvo maloletno dete, dakle dete koje je sa lošim navikama došlo u određenu školu ili kakvu drugu ustanovu, ili je nad njim određeno staratelj stvo, pričini drugome štetu, za štetu ne odgovara ustanova ili staralac, već roditelji maloletnog deteta, naravno, pod uslovom, ako je "šteta nastala usled lošeg vaspitanja maloletnika, rđavih primera ili poročnih navika koje su mu roditelji dali, ili se inače šteta može upisati u krivicu roditeljima", kako to regulišu odredbe pomenutog stava. Oštećeno lice ima pravo da zahteva naknadu štete ili od ustanove u kojoj se maloletno dete nalazi pod nadzorom, ili od staraoca - ako se maloletno dete nalazi kod njega, ali može tražiti i od roditelja takvog maloletnog deteta, dakle deteta sa još prisutnim poročnim navikama, koje su ga i navele da pričini određenu štetu. Naravno, to ne znači da postoji solidarna odgovornost navedenih subjekata koji bi mogli biti odgovorni za naknadu štete, već izbor zavisi od samog štetnika, pri čemu solidarna odgovornost može postojati samo između maloletnog deteta koje je pričinilo štetu, sa jedne strane, i određene škole ili druge ustanove, odnosno staraoca, sa druge strane, ili između maloletnog deteta i njegovih roditelja. Ako je štetu oštećenom isplatila ustanova, odnosno staralac, jer je šteta pričinjena za vreme dok se maloletno lice nalazilo pod njihovim nadzorom, lice na kome leži dužnost nadzora ima pravo da traže od roditelja da mu naknadi isplaćeni iznos, ako je ono isplatilo naknadu oštećenom. Naravno, to u slučaju ako se utvrdi daje maloletno dete usled ranije loših navika, primljenih od roditelja, prouzrokovalo štetu. To stanje ne može trajati u nedogled, već samo za jedan period od dana kada je takvo maloletno dete primljeno u školu ili drugu ustanovu, ili je pod starateljstvom, jer se pretpostavlja da će te institucije u jednom periodu otkloniti sve loše navike koje je dete donelo sa sobom.

Odgovornost po osnovu pravičnosti (čl. 169. ZOO) Iz samog naslova ovog člana, kao i njegove sadržine, vidi se da se radi o institutu pravičnosti, koji odstupa od pravila koja utvrđuju norme zakona. Pravičnost, kao pojam u nauci predstavlja nekakav sukob sa pranim normama koje rešavanju jedan odnos, i ona se primenjuje samo onda ako na to upućuje pravo, koje ne da ne zna kako da resi određeni odnos, već smatra da se tom odnosu da drugi značaj koji bi zadovoljavao ukupnost pravnih normi koje se odnose na taj odnos, ali sa stanovišta zadovoljenja interesa onoga ko nešto trpi, a za to on nije odgovoran. Ovo posebno ako pravne norme koje rešavaju jedan odnos nisu dovoljno razvijene, odnosno nema ih dovoljno da daju rešenje za svaki odnos. U konkretnom slučaju se pravičnost može tumačiti i na način koji odgovara ovom članu, a naime kao da je pravično, odnosno opravdano da onaj koje pretrpeo štetu treba od nekoga da bude obeštećen, a taj koje štetu 226

pričinio, za koga bi odgovarao i njegov roditelj ili ustanova koja o njemu vodi nadzor, nije odgovoran za tu štetu, posebno ako se dokaže da to lice koje vodi nadzor nad maloletnikom ili drugim licem iz člana 164. ZOO u određenim uslovima nije odgovoran za štetu, jer je preduzeo sve propisane mere nadzora nad njim, koje ga oslobađaju odgovornosti. U takvim uslovima propisuje se pravilo, odnosno daje ovlašćenje sudu, da se oštećeni obešteti za štetu koju mu je štetnik prouzrokovao, iako se niko na koga se ukazuje da bi trebalo da tu štetu nadoknadi ne oseća odgovornim, štiteći sebe od odgovornosti, stavljanjem prigovora daje preduzeo sve potrebne mere nadzora nad štetnikom. Doduše, stav prvi ovog člana propisuje dva uslova kada se ova pravičnost može primeniti, a naime, prvi da štetu koju je prouzrokovalo lice za nju nije odgovorno (maloletno dete do sedam godina starosti, ili druga maloletna deca do četrnaest godina starosti ako nisu bila sposobna za rasuđivanje, kao i lica duševno bolesna ili zaostalog umnog razvoja) i drugi, da se naknada ne može dobiti od lica koje koje je bilo dužno da vodi nadzor nad njim. U ovom slučaju se ne daje objašnjenje izraza "a naknada se ne može dobiti", odnosno ne vidi se da li to znači daje lice koje je dužno da vodi nadzor nad onim koje prouzrokovao štetu, a to lice nije odgovorno za nju, nema mogućnosti da naknadi materijalnu štetu, jer im ekonomske prilike to ne dozvoljavaju (siromaštvo, blokiran račun škole, odnosno druge ustanove i si.), ili se te odgovornosti oslobađa samom činjenicom daje neodgovoran po osnovu da je preduzeo sve potrebne mere nadzora nad štetnikom. No, u svakom slučaju to bi trebalo tumačiti da se to odnosi na ono lice koje je vršilo nadzor nad štetnikom i koje je sa sebe otklonilo odgovornost za naknadu štete, ali s obzirom da se o štetniku ipak on stara, pravično je da on snosi obavezu na naknadu štete, imajući u vidu materijalno stanje štetnika i oštećenog, u kom slučaju sud dosuđuje naknadu štete oštećenom potpuno ili delimično. To, naravno, ne znači da se ta naknada štete naplaćuje iz imovine štetnika, već se naplaćuje od onoga ko je bio dužan da vodi nadzor nad njim, a ako štetnik ima svoju imovinu nema razloga da onaj ko je isplatio štetu ne može daje naplati od imovine štetnika. Pored toga, zapaža se da se stav prvi ovog člana odnosi na sva lica koja nisu odgovorna za štetu, dakle kako na maloletna lica tako i na ona koja su duševno bolesna ili su zaostalog umnog razvoja, dok se stav 2. ovog člana odnosi na odgovornost roditelja štetnika, odnosno da ako je štetu prouzrokovao maloletnik sposoban za rasuđivanje, a nije u mogućnosti daje naknadi, da sud može, kad to pravičnost zahteva, da obaveže roditelje da naknade štetu, potpuno ili delimično, iako za nju nisu krivi, vodeći računa o tome da li njihovo materijalno stanje, kao i materijalno stanje štetnika, to dozvoljava.

ODGOVORNOST PREDUZEĆA I DRUGIH PRAVNIH LICA PREMA TREĆIM Odgovornost prcduzeća (čl. 170. ZOO) U ovom slučaju radi se o odgovornosti za štetne radnje drugoga, tj. o obavezi preduzeća kao subjekta u određenom odnosu da naknadi štetu koju prouzrokuje drugi subjekat - radnik, s kojim preduzeće stoji u određenom radno-pravnom odnosu. Naime, s obzirom da su radnici u preduzeću odgovorni za svoj rad, preduzeće kao pravno lice u kome oni rade odgovorno je svojom celokupnom imovinom ostalim pravnim subjektima. Otuda, zbog posebnog odnosa između radnika koji je pričinio štetu i preduzeća, nastaje odgovornost za preduzeće za radnje radnika koji je prouzrokovao štetu trećem licu. Preduzeće se na taj način ne javlja kao subjekt odnosa iz koga su nastale određene posledice prema trećem licu, već kao subjekt preko koga se usklađuje odnos koji je svojim radnjama, dakle u radu ili u vezi sa radom, narušio radnik na štetu trećeg lica. U stvari, ovaj institut odgovornosti za postupke drugih, deli radnje radnika iz kojih je nastala šteta i odgovornost preduzeća preko koje se šteta nadoknađuje. Radnik ne naknađuje štetu trećem licu iako je svojim radnjama u radu ili u vezi sa radom istu prouzrokovao (osim ako je štetu prouzrokovao namerno), već drugo lice -preduzeće koje odgovara za postupke svojih radnika po osnovu rizika, odnosno objektivne odgovornosti za svoje radnike. Ovo i u onim slučajevima kada preduzeće preduzme sve potrebno da njeni radnici pravilno obave određeni posao, odnosno zadatak, ali se ono zbog toga i tada ne može osloboditi odgovornosti prema trećem licu za štetu koja je određenom licu pričinjena, osim ako preduzeće dokaže daje radnik u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo. Kada je u pitanju primena odredaba ovog člana, u pogledu odštetne odgovornosti propisano je da odgovara preduzeće u kome je radnik radio u trenutku prouzrokovanja štete, što znači da je za odgovornost preduzeća dovoljno samo to stoje prouzrokovana šteta trećem licu. Ovo se povezuje i sa okolnostima da su nužan pratilac privrednog razvoja i sa njim povezane štete koje pretrpe treća lica. Rizik, dakle, ne snose treća lica već preduzeće u kojoj je radnik radio kada je šteta prouzrokovana trećem licu, što znači da se uzročna veza između štetne radnje radnika ne vezuje za samog radnika, odnosno za njegova postupanja, već za preduzeće kao nosioca određene delatnosti i nastale štete. 227

Radnik, kao što je naglašeno, ne odgovara trećem licu već preduzeću u kome je radnik radio u trenutku prouzrokovan]a Štete. Na taj način on je zaštićen od uznemiravanja od strane trećeg lica koje je pretrpelo štetu. Treće lice može zahtevati naknadu štete i od preduzeća i od radnika koji je štetu prouzrokovao, ili samo od radnika - ako je radnik štetu prouzrokovao namerno. U ovom slučaju radnik je prema trećem licu u nešto povoljnijem položaju nego kada odgovara za štetu koju pričini svom preduzeću, jer se prema trećem licu mora dokazati namera radnika u vezi pričinjene štete, dok se u drugom slučaju, tj. kada štetu prouzrokuje preduzeće traži namera ili krajnja nepažnja radnika. Ipak, preduzeće koje je trećem licu naknadilo štetu, koju je radnik u radu ili u vezi sa radom prouzrokovao, ima pravo da od radnika naknadi isplaćeni iznos, bez obzira da li je radnik prouzrokovao štetu namerno ili iz krajnje nepažnje. Dakle, kada štetu zahteva treće lice procenjuje se da l i j e radnik štetu prouzrokovao namerno ili ne, što je od uticaja kod podnošenja tužbe, a kada preduzeće zahteva od radnika naknadu isplaćenog iznosa utvrđuje se da li je štetu prouzrokovao namerno ili iz krajnje nepažnje. Ovo je i razumljivo jer radnik, po pravilu, uvek odgovara za štetu prouzrokovanu preduzeću ako ju je prouzrokovao namerno ili iz krajnje nepažnje, a trećem licu je ostavljeno da svoj zahtev za obeštećenjem vezuje za objektivnu odgovornost preduzeća, a u odnosu na radnika samo ako je radnik štetu prouzrokovao namerno. Odgovornost za štetne radnje drugog ima određene prednosti za treća lica. Naime, treće lice dolazi u dodir sa radnicima preduzeća čiji identitet nije u mogućnosti da utvrdi. Tako, na primer, ako jedan posao rade radnici vodovoda i kanalizacije, ali jedan od njih nepravilnim radom pričini štetu, treće lice bi bilo stavljeno u položaj da istražuje koji je radnik pričinio štetu. Pri tome bi nastale teškoće ako bi treće lice bilo pogrešno obavešteno o učiniocu štete, odnosno o subjektu koji je pričinio ličnu grešku. Pri rešavanju ovog pitanja zakon je pošao od toga da treće lice dolazi u dodir sa radnicima kao sa predstavnicima preduzeća sa kojim on zaključuje ugovor, a izvršenje tog ugovora zavisi od velikog broja njemu nepoznatih radnika, čija imena on ne zna niti mora da zna. Zbog toga, ako se pođe od rešenja u zakonu, treće lice upravlja tužbu prema preduzeću, ne vodeći računa o greškama pojedinih radnika tog preduzeća, čije su protivpravne radnje dovele do stanja da budu povređena njegova prava. Činjenica je da je radnik odgovoran za štetu koju svojom radnjom pričini svom preduzeću ili trećem licu. Ali ako preduzeće može da utvrdi učinioca povrede i njegovu ličnu grešku - odgovornost, onda je taj postupak daleko efikasniji i racionalniji i za treće lice i preduzeće da dovede stvar do pravog stanja. Pretpostavke za odgovornost preduzeća za štetu koju radnik u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu su: (1) da postoji šteta, (2) da je šteta učinjena od strane preduzeća, (3) da je štetu prouzrokovao radnik preduzeća, (4) daje šteta prouzrokovana u radu ili u vezi sa radom, (5) da je šteta prouzrokovana fizičkom ili pravnom licu - trećem licu. Odredbe člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima govore o šteti uopšte, što podrazumeva i imovinsku i neimo vinsku štetu. U ovom slučaju od značaja je da treće lice dokaže samo daje šteta nastala i da je štetu prouzrokovalo određeno preduzeće. Ono se oslobađa od tereta dokazivanja krivice jer se ona pretpostavlja. Međutim, s obzirom daje preduzeću dopušteno da dokazuje daje njen radnik "postupao onako kako je trebalo", postoji relativna pretpostavka o tome daje preduzeće pričinilo štetu, odnosno da postoji njegova odgovornost da štetu naknadi, što znači da preduzeće može biti i oslobođeno odgovornosti za naknadu štete i pored činjenice postojanja štete koju je trećem licu pričinio njen radnik u radu ili u vezi sa radom. Drugi uslov za ovaj vid odgovornosti je da je štetu učinilo određeno preduzeće, čiji su radnici obavljali rad za treće lice. Odredbama ovog člana ne objašnjava se pojam radnika, zbog čega se za ovo pitanje mora tražiti rešenje u propisima o radnim odnosima. U svakom slučaju, pod pojmom "radnik" podrazumeva se lice koje je u skladu sa Zakonom o radu zasnovalo radni odnos sa preduzećem. Znači, da bi preduzeće bilo odgovorno za naknadu štete trećem licu potrebno je daje radnik koji je štetu prouzrokovao bio u radnom odnosu kod tog preduzeća. Naravno, kao radnici smatraju se i lica koja su zasnovala radni odnos na određeno vreme, zatim lica koja vrše poslove i radne zadatke van prostorija preduzeća, ali ne i lica koja u preduzeću rade na poslovima, odnosno radnim zadacima koji su po svojoj prirodi privremeni ili povremeni. Odgovornost za naknadu štete vezana je za poslove, odnosno radne zadatke koje radnik obavlja u preduzeću, pri čemu njegova činjenja, odnosno nečinjenja mogu prouzrokovati štetu trećem licu. Ako šteta nije pričinjena u uzročnoj vezi sa radom na poslovima, odnosno radnim zadacima za koje je radnik zadužen, ne može se govoriti o odgovornosti preduzeća, već o građanskoj odgovornosti, pri čemu se krivica radnika ocenjuje šire, bez vezivanja za nameru. U pitanju je, dakle, štetna radnja koja nastaje u radu radnika u trenutku kada je obavljao poverene mu poslove, odnosno radne zadatke. Pojam "u vezi sa radom" se može tumačiti tako da se odnosi na sve radnje koje je radnik učinio za vršenje poslova odnosno radnih zadataka, ako su učinjene u toku izvršenja poslova odnosno zadataka i fizički s njim neposredno povezane, pa makar i ne bile neophodne ni logično vezane za izvršenje poslova odnosno zadataka. Prema jednoj sudskoj odluci, pojam "u vezi sa radom" je po samom jezičkom sklopu i značenju upotrebljenih re228

či u tome sklopu veoma elastična kategorija, čiji se smisao ne može iznaći ako se tumačenje ograniči na sam taj pojam, ako se ta kategorija posmatra sama za sebe. Treba imati u vidu, pre svega, normu propisa u celini, a zatim i smisao i duh zakona. Tu se reguliše odgovornost za štetu učinjenu delatnošću preduzeća trećem licu. Dati način rešenja rezultat je potrebe savremenih okolnosti u materijalnoj proizvodnji i s tim u vezi zaštita trećih lica od povećane opasnosti za njihova dobra, a s druge strane i zaštita radnika od posledica koje može radom u datim okolnostima prouzrokovati. Uz to, kod tumačenja tog pojma, treba imati u vidu i način kako je regulisan odnos radnika prema preduzeću u kome radi i kada je ono obeštetilo oštećenog. Ono se može regresirati prema radniku ako je štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom. Znači, preduzeće odgovara za tretiranu štetu i dužna je direktno da je podmiri oštećenom, bez obzira da li je radnik radio sa potrebnom pažnjom ili bez nje, pa čak i kad je pri tome i namerno delovao. Šteta može biti učinjena i licu koje nije strana ugovornica, odnosno i licu koje nije učesnik u nekom pravnom odnosu sa preduzećem. Pored toga, za štetu koju radnik učini u radu ili u vezi sa radom, preduzeće odgovara ne samo trećim licima van preduzeća već i drugim radnicima istog preduzeća, pa i onda ako se oni nalaze na radu. Znači, pojam trećih lica vezanje uvek za subjekte kojima se od strane radnika nanese šteta, bez obzira da li je u pitanju fizičko ili pravno lice, odnosno da li je fizičko lice radnik tog preduzeća ili ne, ili je u pitanju drugo lice kome je naneta šteta. Preduzeće ne odgovara za štetu ako dokaže daje radnik u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo. "Onako kako je trebalo" procenjuje se sa stanovišta opštih normi, koje su opšte priznate, koje se u praksi primenjuju, ili kako većina subjekata postupa, a zasnovani su na teoretskoj podlozi, iskustvu i drugim normativima, a ne samo na normama koje je utvrdilo. Odgovornost preduzeća za postupke svojih radnika, a samim tim i za štetni događaj, objektivna je odgovornost. Međutim, ako je preduzeće za određene poslove u vezi kojih je nastao štetni događaj odabrala stručne radnike, ako je pravilno vršilo nadzor nad njihovim radom i davalo potrebna uputstva, a radnici su na uobičajeni način izvršavali svoje zadatke, odnosno poslove, u tom slučaju ne postoji ni nehat u bilo kom obliku. Zbog toga je Zakon o obligacionim odnosima u citiranoj odredbi ovog člana, u odnosu na raniji propis, dodao reci „osim ako dokaže daje radnik u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo". U članu 574. Opšteg imovinskog zakonika stoji: "Kad ko postavi slugu ili radnika da vrši za njega kakav posao ili radnju, treba da ga pazi i nadgleda onako kao što bi svaki dobar domaćin činio. Zanemari li to, odgovaraće za svaku štetu koju bi taj najmljenik pri naručenoj mu radnji, kome trećem učinio. Te se odgovornosti oslobađa tek onda kad je jasno da bi se šteta, pored sve pomenute pažnje, dogodila bila". S obzirom na izraz u stavu prvom ovog člana "osim ako dokaže", jasno proizilazi da teret dokazivanja leži na preduzeću. Znači, treće lice podnoseći tužbu za naknadu štete polazi od objektivne odgovornosti preduzeća, a preduzeće je dužno da pruži ubedljive dokaze daje radnik "postupao onako kako je trebalo". Treće lice može tražiti da mu štetu naknadi neposredno radnik ako je ovaj štetu prouzrokovao namerno. U ovom slučaju mora se dokazati dolus - namera, a culpa lata - krajnja nepažnja nije dovoljna, jer ona ne objašnjava namerno prouzrokovan]e štete. Krajnja nepažnja ima uticaja samo onda kada preduzeće dokazuje odgovornost radnika za štetu koju je prouzrokovao tom preduzeću. Prema tome, treće lice mora dokazati, ako već podnosi tužbu protivu radnika, daje radnik u vršenju svoje funkcije rada postupao protivno utvrđenim pravilima ponašanja za određene faze ili ceo postupak, pri čemu su njegova svest i volja imali za cilj nastupanje određene štetne posledice za treće lice, odnosno za preduzeće. Stav 3. ovog člana govori o tome da se ne dira u pravila o odgovornosti za štetu koja potiče od opasne stvari ili opasne delatnosti. Prema tome, ako je radnik preduzeća u radu ili u vezi sa radom prouzrokovao štetu trećem licu opasnom stvari, neće doći do primene stava 1. ovog člana, jer u tom slučaju preduzeće odgovara po odredbama o odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti, a odgovornost može izbeći samo ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći niti otkloniti, ili ako dokaže daje šteta nastala isključivo radnjom trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (član 177. ).

Sudska praksa Odgovornost preduzeća za puteve u vezi održavanja puteva Preduzeća za puteve dužna su da održavaju puteve u stanju da se na njima može obavljati bezbedan saobraćaj, i to na način i pod uslovima koji su određeni pozitivnim propisima. Prema obrazloženju Drugostepeni sud, razmotrivši predmet spora i ocenivši žalbene razloge tužioca, nalazi da je prvostepeni sud u provedenom postupku utvrdio sve činjenice koje su odlučne za pravilno rešenje istaknutog spornog pitanja, te daje na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, kada je našao da tuženi ni229

je odgovoran za nastupanje sporne štete, i kada je, dosledno tome, odbio regresni zahtev tužioca. Naime, tačan je žalbeni navod tužioca daje tuženi kao preduzeće za puteve, u čiju nadležnost spada održavanje pomenute deonice puta na kojoj se dogodila šteta, dužan da održava put u takvom stanju da se na njemu može odvijati bez-bedan saobraćaj. Međutim, ovu svoju obavezu tuženi kao preduzeće za puteve vrši na način i pod uslovima, koji su određeni zakonom i drugim propisima o javnim putevima i saobraćaju. Prema Zakonu o održavanje javnih puteva, u nadležnost preduzeća za održavanje puteva spada, pored ostalog, i posipanje kolovoza u krivinama i većim nagibima usled poledice. U konkretnom slučaju, mesto udesa nalazilo se na pomenutom jadranskom putu, na izlazu iz blage krivine, s tim što je sam put bio vlažan i delimič-no zaleđen. Kod takvog stanja stvari, imajući u vidu zakonske uslove pod kojima tuženi obavlja svoju dužnost kao preduzeće za puteve, drugostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije postojala obaveza tuženog na posipanje i ovog dela zaleđenog puta na kome se dogodila saobraćajna nezgoda, budući da se mesto nezgode nije nalazilo u krivini i pod većim nagibom, već na izlasku iz blage krivine. Stoga, kako je obaveza tuženog u pogledu održavanja puta tačno zakonom određena, a posipanje zaleđene deonice puta na mestu udesa zakonom ne predviđa kao obavezno, to se žalbeni navod tužioca daje sporna šteta nastupila kao posledica propusta tuženog u preduzimanju određenih merapri održavanju puta pokazuje kao neosnovan. Konačno, i kada bi se prihvatio kao tačan navod tužioca da zaleđena deonica na mestu nesreće nije bila obeležena odgovarajućim saobraćajnim znacima, ne može se uzeti da bi tuženi bio odgovoran za nastalu štetu, budući da ovakva obaveza, s obzirom na mesto na kome se dogodila šteta, ne proizilazi iz odredbi pomenutog zakona o javnim putevima. (SI. 2360/71); Uslovi za oslobođenje od odgovornosti Preduzeće može biti oslobođena odgovornosti po osnovu krivice za štetu ako se utvrdi daje šteta nastala usled ponašanja trećih lica, a to ponašanje predstavlja višu silu. Prema obrazloženju Ne može se prihvatiti kao pravilno stanovište drugostepenog suda o podeljenoj odgovornosti za štetu koja je pričinjena tužiocu, to jest da u konkretnoj stvari stoje pravni razlozi za smanjenje odgovornosti štetnika za štetu u odnosu štetnik oštećeni. Drugostepeni sud uzima osnovanim prigovor tuženoga za nesreću tužioca u čijem rezultatu je nastala šteta i, suprotno prvostepenom sudu, nalazi da pored odgovornosti tuženog preduzeća postoji i odgovornost lica koja su na protivpravan način prisvojila eksplozivne naboje iz magacina tuženika i omogućila da naboji dođu do ruku lica koja nisu bila svesna opasnosti kojoj se izlažu baratajući nabojima. Pri-hvatajući stav o podeljenoj odgovornosti za štetu između tuženog preduzeća i trećih lica, koja nisu učesnici u parnici, sud u suštini smanjuje odgovornost tuženog u srazmeri za jednu trećinu visine utvrđene štete, pa tužiocu dosuđuje samo dve trećine štete. Tuženo preduzeće štetnik mogla bi pod određenim uslovima i kad odgovara za štetu po osnovi krivice, solidarno odgovarati sa trećim za štetu, ukoliko je šteta nastala činjenjem ili propuštanjem više njih trećih. U konkretnoj stvari šteta je nastala krivicom štetnika, pa ukoliko su štetu počinila i treća lica, štetnik u odnosu na njih može postaviti regresni zahtev u posebnoj parnici ili ih umešati u parnicu koja je u toku, ali ne može se u odnosu na oštećenog pozivati na odgovornost trećih. Zbog postupaka trećih, štetnik bi se mogao osloboditi od odgovornosti za štetu ako ponašanje trećih u odnosu na štetnika predstavlja višu silu i time isključuje njegove odgovornost za štetu. Kad je našao da u presuđenju o pravu naknade štete, u odnosu štetnik prema oštećenom, treća lica koja nisu učesnici spora, dele odgovornost za štetu sa štetnikom, drugostepeni sud je povredom materijalnog prava odlučio o stvari. Pravilnom primenom materijalnog prava otklanja se suđenje o podeljenoj odgovornosti za štetu tuženika i trećih lica i sudi da tužiocu za štetu, čiju je visinu pravilno utvrdio drugostepeni sud, odgovara u ukupno utvrđenom iznosu tuženo preduzeće. Pravo je tuženog da, ukoliko postoje uslovi za odgovornost trećih, za nastalu štetu prema njima postavi zahtev za srazmerno plaćanje štete - obeštećenje (prema presudi Vrhovnog suda Jugoslavije, Rev 220/66); "Propisivanjem odgovornosti pošte za slučaj gubitka ili potpunog oštećenja preporučene pošiljke najviše do desetostrukog iznosa plaćene poštarine za prenos pismonosne pošiljke (član 90. st. 2 u vezi čl. 89. st. 1. tač. 1. Zakona o PTT uslugama, nije isključena i njena odgovornost po čl. 170. ZOO za dokazanu štetu preko tog iznosa" (iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Prev. 455/97); "Kad radnik na radu ili povodom rada nanese trećem licu telesnu povredu, iz koje proistekne šteta, onda je radna organizacija kod koje je radnik na raduj odgovorna za nastalu štetu u obimu u kome je odgovoran njen radnik" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 89/79); 230

"Činjenica što je radnik tužene radne organizacije oslobođen od krivične odgovornosti, nije odlučna za njenu građansko-pravnu odgovornost za nastalu štetu, ako je štetna posledica očigledno usledila postupkom odnosno propuštanjem u radu odgovornog radnika tužene radne organizacije, koja odgovara za štetu prouzrokovanu njegovim propustima " (Vrhovni sud Srbije. Gž. 921/73); "Radna organizacija, čiji su radnici prouzrokovati požar u cilju prikrivanja manjka pričinjenog u njihovom poslovanju, obavezna je da vlasniku poslovne prostorije naknadi štetu koju je pretrpeo usled požara " (Građansko odeljenje Vrhovno! suda Srbije, 20. novembra 1975. godine); "Za odgovornost radnika i njegove radne organizacije za štetu koju ovaj radnik prouzrokuje krivičnim delom fondovima zajednice socijalnog osiguranja nije dovoljno stoje ovaj radnik u krivičnom postupku oglašen krivim i kažnjen, već treba u parničnom postupku utvrditi daje ova šteta pričinjena namerno ili krajnjom nepažnjom" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1389/73); "Radna organizacija za održavanje puteva odgovorna je za štetu oštećenom u slučaju kad je do štete došlo usled propusta radne organizacije da put pospe solju ili nekim drugim sredstvima, kako bi sprečila stvaranje leda na putu i na taj način put učinila bezbednim za saobraćaj" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 222/84); "Radna organizacija za održavanje puteva zadužena je za neposredan nadzor o stanju na putu i dužna je da o nepodobnosti puta - ulice obavesti nadležni SIZ za puteve. Ako usled neispravnosti puta odnosno ulice nastane šteta, odgovorna je oštećenom licu u smislu čl. 47. st. 3. Zakona o putevima " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 145/82); "Kada preduzeće koje je ovlašćeno da izvodi električne instalacije nije propisno izgradilo niskonaponsku mrežu, tj. nije ugradilo uzemljenje - katodne odvodnike koji bi višak elektriciteta usled atmosferskog pražnjenja proveli u zemlju, pa usled toga dođe do toga, da elektricitet izazvan udarom groma u niskonaponskoj mreži umesto da ode u zemlju električnim vodom, ode u kuću i tamo usled jonizacije vazduha prouzrokuje smrt, onda je za štetu odgovorno preduzeće koje je izgradilo ovakvu instalaciju. Na odgovornost tuženog preduzeća je bez uticaja činjenica što poginuli, kao vlasnik stana, nije tražio da se ugrade katodni odvodnici, jer tuženo preduzeće nije smelo bez ovih odvodnika da izgradi električnu instalaciju, već je moralo da mu predoči opasnost od toga i da radove mora da izvede po propisima " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 5213/71); "Tuženi, kao komunalna organizacija udruženog rada koja se bavi isporukom vode kao delatnošću od opšteg društvenog interesa, neće odgovarati tužiocu, kao potrošaču vode, za nastalu štetu zbog neuredne isporuke, samo u slučaju ako dokaže da se ponašao kao dobar privrednik, te iz opravdanih razloga u smislu člana 184. Zakona o obligacionim odnosima nije mogao uredno da vrši isporuku vode tužiocu" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2372/83); "Razvodna električna mreža predstavlja osnovno sredstvo preduzeća za distribuciju električne energije. Propust u postavljanju odgovarajućeg obezbeđenja od pražnjenja atmosferskog elektriciteta na električnoj mreži predstavlja propust u preduzimanju nužnih zaštitnih mera i zbog toga je preduzeće odgovorno za štetu koja nastane kao posledica tog propusta " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1433/73); "Za odgovornost rudnika uglja za naknadu štete za oštećene susedne zgrade nije dovoljno daje ovo oštećenje prouzrokovano dejstvom eksploziva upotrebljenog radi obavljanja jamskih radova, već je od uticaja da li su ove zgrade podignute pre ili posle otvaranja rudnika na zemljištu u granicama eksploatacionog polja i da lije vlasnik imao odobrenje za izgradnju ovih zgrada sa potrebnim stručnim mišljenjem, s obzirom na rudarske podzemne radove uz upotrebu eksploziva " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 7 84/70); "Rudnici odgovaraju za štetu vlasnicima bunara prouzrokovanu nestankom vode zbog svojih podzemnih rudarskih radova " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3602/73); "Zelezničko-transportno preduzeće odgovorno je za štetu koju građanin pretrpi usled povrede od lokomotive prilikom prelaska preko železničke pruge, iako je taj prolaz bio označen kao službeni prolaz, ako nisu preduzete i druge mere da se građanima onemogući kretanje na tom mestu" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 16/70); "Odredba člana 170. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje se u slučaju kad je trećem licu štetu prouzrokovalo, na radu ili u vezi sa radom, lice u radnom odnosu. Lice u građansko - pravnom odnosu sa preduzećem, može odgovarati za štetu usled opasne stvari i kao njen imalac. " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4620/95).

231

Primer tužbe radi naknade štete od preduzeća OPSTINSKI SUD Tužilac: Tuženi:

>1

TUŽBA

radi naknade štete, vrednost spora ________dinara, u 2 primerka.

Tužilac je vlasnik jednog televizora marke za iznos od dinara. Dokaz: faktura radnje

u

_, br. _, br.

_, ul. , ul.

Z

, kupljen u radnji

br.

dana

. godine.

od

godine, pri uobičajenoj upotrebi televizor je prestao sa radom. Stoga se tužilac Na dan sutradan, oko 9 časova, telefonom obratio tuženom kao ovlašćenom servisu za popravku televizora nave dene marke, i zamolio da pošalje jednog mehaničara servisa radi opravke televizora. Tužena radnja je poslala svoga mehaničara ______________radi pregleda i opravke televizora. Mehaničar _________je povr šno pregledao televizor i rekao, da treba da se prenese u radnju, da bi se tamo detaljno pregledao i usta novili uzroci gubljenja slike na ekranu. Dodao je, da se ovde ne radi o pregorelom otporniku, već o dru gom težem kvaru, te da je radi opravke potrebno više vremena. Pošto je pomenuti mehaničar došao kod tužioca kolima svog servisa, je hteo da ponese televizor iz stana tužioca i unese ga u svoja kola marke _______. Iako mu je tužilac nudio pomoć, da zajedno iznesu televizor i postave ga na zadnja sedišta u koli ma, mehaničar _________je to odbio, budući samouveren da će on televizor sam bezbedno preneti. Među tim, pred unošenje televizora u kola, mehaničar _________je ispustio televizor iz ruku i televizor je pao na trotoar ulice, ispred tužiočevog stana i sav se razbio, tako da se više ne može upotrebljavati niti opraviti. Dokaz: a) svedoci

, oboje iz

, br.

b) veštačenje, v) saslušanje stranaka. Nepažnjom radnika tuženog _______________, tužiocu je pričinjena stvarnu štetu u iznosu od _____________dinara, koliko vredi uništeni televizor. Pošto je mehaničar ________štetu prouzrokovao tužiocu na radu za tuženo preduzece, ono je u smislu člana 170. Zakona o obligaeionim odnosima odgovorno za prouzrokovanu štetu tužiocu. Iako se tužilac obratio tuženom preduzeću da mu štetu naknadi, ono nije na to pristalo. Stoga tužilac, podnoseći ovu tužbu predlaže da sud, po sprovedenom postupku i izvedenim dokazi ma donese PRESUDU: Obavezuje se tuženo preduzece ________ tužiocu kamatom od dana na ime naknade štezateznom podnošenja tužbe te za uništeni telev izor, isplati iznos od _______ dinara sada do dana isplate, kao i da mu naknadi parničnih troškova, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. godine.

Tužilac,

232

Primer tužbe radi naknade štete od preduzeća i radnika OPSTINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće za ____________________________iz__________________, ul. ______________, br. TUŽENI: l)Preduzeće ______________________________iz__________________, ul. ______________, br. 2)____________________, radnika Preduzeća ____________________(adresa označena kao pod 2). T UŽ BA radi naknade štete od preduzeća i zaposlenog radnika vrednost spora: ___________dinara. Tužilac je u posedu kat. parcela __________________, KO____________. U sklopu radova po izdatoj građevinskoj dozvoli, tužilac je izvršio ograđivanje svih navedenih par cela armiranim betonskim stubovima, dimenzije __________sm. , visine _____ m, u ukupnoj količini od _________komada, ugrađeni na rastojanju od ________m, povezani ogradom od pocinkovane žičane mreže, dužine ______m, a širine _______m. Na toj ogradi izgrađena je i postavljena metalna dvokrilna kapija, dimenzije ________________, kao i jedan montažni objekat, dimenzije _________x__________. Taj objekat je od pocinkovanog lima sa metal nom konstrukcijom. DOKAZ: _________________________. Prvotuženi je dana ______________godine, angažovan od preduzeća _________________, svojim bage rom, kojim je upravljao drugotuzeni, bez ikakvog pravnog osnova, nasilnim putem, i protiv protivljenja radnika tužioca, srušio celokupnu ogradu tužioca i oštetio ogradu i montažni objekat. DOKAZ: _____________________. Tužilac je istoga dana podneo zahtev istom sudu radi obezbeđenja dokaza, što je sud i prihvatio i dana ____________godine izašao na lice mesta i sa veštakom utvrdio obim i visinu štete. DOKAZ: spisi toga suda br. _________. Prema odredbama čl. 154. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, ko drugom prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je, ukoliko ne dokaže da svojim postupanjem nije doprineo toj šteti. Pored toga, prema odredbama čl. 170. st. 1. ZOO, za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuju trećem licu, odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo, a po sta.vu 2. istog člana, oš tećeni ima pravo zahtevati naknadu štete i neposredno od radnika ako je štetu prouzrokovao namerno. U konkretnom slučaju prvotuženi je angažovan od preduzeća ___________________da mu navedenim ba gerom obavi neke poslove u krugu tog preduzeća. Međutim, radnici tog preduzeća su dali nalog drugotuženom, da sa bagerom kojim je upravljao dođe na plac tužioca i da izvrši štetnu radnju koja je napred opisana.

-

DOKAZ: a)narudžbina preduzeća _______________za upotrebu bagera, b)nalog preduzeća ______________da bager izvrši rad po narudžbenici, v)izveštaj drugotuženog da je iz vršio rad koji su mu predložili radnici preduzeća ________g)naplata prvotuženog od preduzeća ______za izvršeni rad, odnosno za rad kojim je pričinjena predmetna šteta. Kako su se stekli svi uslovi za naknadu štete koju su pričinili tuženi, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku o izvođenju svih dokaza, donese sledeću PRESUDU Obavezuju se tuženi; 1) _________________i 2)__________________, da tužiocu ______________, na ime naknade štete isplate iznos od ____________dinara, sa zakonskom kamatom od _____________godine do is plate, kao i troškove postupka, sve u toku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Tuži l ac, 233

Odgovornost drugih lica (čl. 171. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se na one poslodavce koje Zakon o privrednim društvima naziva preduzetnicima, a i Zakon o privatnim preduzetnicima ih naziva privatnim preduzetnicima, pa se pod pojmom poslodavac može podrazumeti i neka organizacija, udruženje, fond, zadužbina, razne ustanove, za koje je sve karakteristično da imaju svoju tzv. pravnu sposobnost, i da kao takvi vrše određenu, upisanu, registrovanu delatnost. U svakom slučaju, odredbe stava 1. ovog člana imaju u vidu pretežno preduzetnike, koji se smatraju poslodavcima u smislu Zakona o privatnim preduzetnicima, sa pravom da zapošljavaju radnike radi obavljanje registrovanih delatnosti, ali se analogno u vezi njihove odgovornosti na njih vezuju i druga pravna lica koja nisu preduzeća ili uprava.. I u ovom slučaju, odgovornost poslodavca, za štetu koju zaposleni kod njega u radu ili u vezi sa radom pričini trećem licu, zasniva se na činjenici daje štetu prouzrokovao njegov radnik, u radu ili u vezi sa radom u trenutku prouzrokovan)a štete, od koje se može osloboditi samo ako dokaže da je u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo. Ova odgovornost poslodavca spada u materiju odgovornosti za drugog, utoliko pre što se slučaj odgovornosti poslodavca za štetu koju njegov radnik pričini drugom licu, na identičan način reguliše kao u odredbama prethodnog člana, koje se odnose na odgovornost preduzeća. Poslodavcu se ne može pripisati u krivicu kvalitet, odnosno stručnost radnika koje on zapošljava, jer se njegova odgovornost zasniva na činjenici da je njegovo preduzetništvo, odnosno radnja (radionica, kancelarija, biro, servis, agencija i td., što se uklapa u pojam "radnja"), odgovorno kao pravni subjekt za štetu koju ono pričini trećem licu, radnjama radnika koji u njemu rade. Zbog toga, sve što je rečeno u prethodnom članu o odgovornosti preduzeća za štetu koju njegov radnik u radu ili u vezi sa radom pričini trećem licu, to se isto analogno primenjuje i na poslodavce koji ne osnivaju preduzeća već radnje u smislu Zakona o privatnim preduzetnicima. Poslodavac koji je štetu naknadio ima pravo da zahteva naknadu štete od radnika koji je u radnom odnosu kod njega, ili nekom drugom pravnom odnosu (ugovor o delu i si.), samo ako je radnik štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom. Međutim, ako je do štete došlo ne samo krivicom radnika već i krivicom poslodavca, oni regulišu svoj odnos na principu podeljene odgovornosti, pri čemu je za treće lice, kome je šteta pričinjena, to bez značaja. U vezi navedenog u prethodnom stavu, postoji razlika u pogledu regresnog zahteva, jer po odredbama člana 170. ZOO ne propisuje se ovlašćenje poslodavcu, koji je štetu isplatio trećem licu, da od radnika traži naknadu plaćenog iznosa, jer je za sada to pitanje regulisano odredbama člana 16 3.Zakona o radu, po kojima zaposleni koji u radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao štetu trećem licu, a koju je naknadio poslodavac, dužan je da poslodavcu naknadi iznos isplaćene štete. Pravo da poslodavac, odnosno "lice", kako ga naziva stav 2. člana 171. ZOO, traži naplata plaćenog iznosa za štetu koju je radnik na radu ili u vezi sa radom pričinio trećem licu, zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete. Međutim, poslodavac se ovom odredbom ne može služiti u nedogled, jer bi se taj rok smatrao relativnim, dok bi apsolutni rok bio onaj koji propisuju odredbe o zastarelosti potraživanja zbog naknade štete. Međutim, s obzirom na odredbe člana 209. ZOO, po kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete i po osnovu sticanja bez osnova, odnosno da svoj zahtev može da ostvari u opštem zastarnom roku, prema odredbama člana 371. ZOO, rok poslodavca u kome on može da ostvari pravo na povraćaj isplaćene naknade štete, zavisi od vremena kada je oštećeni ostvario svoje pravo na naknadu štete. Ako pored navedene odgovornosti postoji i odgovornost poslodavca za naknadu štete po osnovu opasne stvari, onda se radi o objektivnoj odgovornosti kod koje nije potrebno postojanje krivice poslodavca, kao vlasnika ili korisnika te stvari. U tom slučaju se poslodavac ne može osloboditi odgovornosti prigovorom daje pri korišćenju, odnosno upotrebe stvari obratio potrebnu pažnju. On se te odgovornosti može osloboditi samo ako je šteta od opasne stvari nastala usled više sile, radnjom trećeg lica ili usled ponašanja oštećenog.

Sudska praksa "Država SFRJ odgovara za štetu koju pretrpi lice koje je propustom regrutne komisij e pogrešno oglašeno sposobnim i kao takvo upućeno na odsluženje vojnog roka, mada je ono u to vreme bilo nesposobno za vojnu službu, pa je zbog toga došlo do pogoršanja njegovog zdravlja i nesposobnosti za rad" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3329/73); "Federacija ne odgovara za štetu koju su prouzrokovali pripadnici JNA, kad štetni događaj nije bio u vezi sa obavljanjem njihove službe " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 39/84); "Država SFRJ nije odgovorna za štetu koju prouzrokuje vojno lice građanima ili pravnim licima za vreme izlaska van kruga kasarne sa dozvolom za izlazak, ako ovaj izlazak nije u vezi sa vršenjem službe "(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 39/84 i 448/84). 234

Odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ (cl. 172. ZOO) Odredbama ovog člana reguliše se odgovornost pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Ne radi se, dakle, o odgovornosti radnika u pravnom licu, već o organima u tom pravnom licu, koji u vezi vršenja određenih funkcija, ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, stvaraju odgovornost organu, pravnom licu, da naknadi štetu trećem licu. Pre svega, bitno je napomenuti da je jedan od osnovnih uslova za utvrđivanje odgovornosti pravnog lica prema trećem to daje šteta učinjena od organa u vršenju ili u vezi sa vršenjem njegovih funkcija. Vršenje poslova podrazumeva vršenje radnih zadataka koje organ obavlja u pravnom licu, pri čemu njegova činjenja, odnosno nečinjenja mogu prouzrokovati štetu trećem licu. Ako šteta nije pričinjena u uzročnoj vezi sa radom na tim poslovima, odnosno radnim zadacima za koje je radnik zadužen, ne može se govoriti o odgovornosti pravnog lica, već o građanskoj odgovornosti, pri čemu se krivica radnika ocenjuje šire, bez vezivanja za nameru. Pojam "u vezi sa vršenjem svojih funkcija" može se tumačiti tako da se odnosi na sve funkcije koje je radnik učinio za vršenje poslova odnosno radnih zadataka, ako su učinjene u toku izvršenja poslova, odnosno zadataka i fizički s njim neposredno povezane, pa makar i ne bile neophodne ni logično vezane za izvršenje određenih poslova, odnosno zadataka. Pojam "u vezi sa funkcijom" je po samom jezičkom sklopu i značenju upotrebljenih reci u tome sklopu veoma elastična kategorija, čiji se smisao ne može iznaći ako se tumačenje ograniči na sam taj pojam, ako se ta kategorija posmatra sama za sebe. Treba imati u vidu, pre svega, normu propisa u celini, a zatim i smisao i duh zakona. Takvo rešenje rezultat je potrebe savremenih okolnosti u kojima pravno lice radi, a s tim u vezi obezbeđuje se zaštita trećih lica od opasnosti za njihova dobra, a s druge strane i zaštita radnika u organu, odnosno od posledica koje se mogu radom u datim okolnostima prouzrokovati. Uz to, kod tumačenja tog pojma, treba imati u vidu i način kako je regulisan odnos radnika prema pravnom licu, odnosno njegovom organu u kome radi i kada je ono obeštetilo oštećenog. Obavljajući funkcije pravnog lica, sa stanovišta napred iznetog stava, njihovi organi mogu prouzrokovati štete drugim fizičkim ili pravnim licima, u kom slučaju odgovornost za tu štetu snosi samo pravno lice. Pravno lice može, odnosno ima pravo na naknadu isplaćene štete trećem licu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom. Uočava se da se u stavu prvom ovog člana govori o organu pravnog lica koji prouzrokuje štetu trećem licu, dakle o jednoj skupini ljudi koja čini taj organ (odeljenje, odsek, upravni odbor, skupština i si.), a da u stavu drugom istog člana stoji mogućnost pravnog lica da štetu naknadi samo od lica koju je tu štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom. Zbog toga se postavlja pitanje da li prema pravnom licu može odgovarati njegov organ kao celina, dakle organ koji je nekom svojom odlukom pričinio štetu drugom. Takvu mogućnost ne propisuju odredbe ovog člana. Naime, lice prema kome se može ostvariti pravo na refundaciju isplaćene štete je fizičko lice na radu kod organa koje je pričinilo štetu, jer na to upućuje ne samo izraz "lice" već i reći "koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom", a one se odnose isključivo na fizičko lice, tj. službenika, radnika organa koji je pričinio štetu. Da bi se utvrdila nečija odgovornost za štetu koja je naneta drugom, organ je dužan da u skladu sa svojim opštim aktom sprovede odgovarajući postupak i utvrdi pravo stanje stvari, odnosno lice koje je štetu pričinilo. Pri tom je od značaja da se utvrdi da lije to lice štetu pričinilo namerno ili krajnjom nepažnjom, jer u protivnom to lice ne bi bilo odgovorno. Inače, sam naslov Odseka 4, koji se odnosi na "Odgovornost preduzeća i drugih pravnih lica prema trećem", upućuje na zaključak da se odredbe ovog člana ne odnose na organe preduzeća, već na "druga pravna lica", dakle sva ona pravna lica koja ne spadaju u domen preduzeća. U pogledu zastarelosti potraživanja pravnog lica od lica organa koje je prouzrokovalo štetu drugom, propisano je isto pravilo kao i kod prethodnog člana, a naime da to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete. U odgovoru na jedno pitanje, o tome da li postoji odgovornost države za rad njenih organa, ako je upravni organ štetu (izmaklu dobit zbog neostvarenog obrta kapitala) pričinio običnom nepažnjom, Viši trgovinski sud je odgovorio (Bilten 3/2005.) daje odgovornost države, kao pravnog lica, za štetu koju prouzrokuje neki njen organ uređena članom 172. stav 1. ZOO i ona postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili vezi sa vršenjem funkcija, koje tom organu pripadaju. Oblik vinosti u vidu namere ili krajnje nepažnje iz stava 2. čl. 172. ZOO od uticaja je samo na pravo pravnog lica (pa i države) da se regresira za iznos isplaćene naknade od lica koje je štetu neposredno skrivilo. Ova odredba ne može se primeniti pri oceni da li uopšte postoji ili ne postoji odgovornost države za rad njenih organa, već se ista utvrđuje primenom čl. 25. Ustava Republike Srbije. Navedenim članom propisano je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom nanese službeno lice ili državni organ ili organizacija koja vrši javna ovlašćenja. Odgovornost države će postojati ako je nastala šteta posledica takvog rada njenih organa, koji se može smatrati 235

prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Odgovornost će postojati i kada je nastala šteta posledica neblagovremenog vršenja poverenih funkcija ili nevršenja istih onda kada je postojala obaveza da se vrše. U tom smislu, oblik vinosti fizičkog lica zaposlenog u državnom organu, a koje je neposredno obavljalo konkretne poslove, je faktičko pitanje, a odgovornost države za nastalu štetu u vršenju njemu poverenih ovlašćenja može postojati i kada je to lice postupalo sa običnom nepažnjom. Navedeno se naravno mora ceniti u svakom konkretnom slučaju. I u jednom drugom slučaju, Viši trgovinski sud je navedeno pitanje objasnio sa stanovišta da li postoji odgovornost države za rad njenih organa, ako je upravni organ štetu (izmaklu dobit zbog neostvarenog obrta kapitala) pričinio običnom nepažnjom? - smatrajući pogrešnim tvrđenje daje neophodno da tužilac dokaže da mu je upravni organ štetu pričinio namerno ili krajnjom nepažnjom. Međutim, treba praviti razliku između normi propisanih u članu 158. i 172. ZOO, imajući u vidu daje članom 158. ZOO propisano da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom, što podrazumeva i običnu nepažnju, dok odredbe člana 172. ZOO daju rešenje, imajući u vidu odgovornost organa i radnika tog organa koji je pričinio štetu. Naime, odredbom člana 158. ZOO propisano je kada se smatra da postoji krivica onog lica koje je štetu neposredno prouzrokovalo. Ova odredba nalazi se u odseku broj 2 odeljka broj 2 Zakona o obligacionim odnosima, koji uređuje prouzrokovan]e štete, dakle, u delu kojim je uređena odgovornost za nastalu štetu po osnovu krivice lica koje je štetu prouzrokovalo. Stoga se navedena odredba ne može primeniti prilikom utvrđivanja postojanja odgovornosti države za rad njenih organa, jer se radi o drugom vidu odgovornosti, koji je uređen u odseku 4 odeljka broj 2 i odnosi se na odgovornost pravnih lica prema oštećenom. Odgovornost države, kao pravnog lica, za štetu koju prouzrokuje neki njen organ uređena je članom 172. stav 1. ZOO i ona postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija, koje tom organu pripadaju. Oblik vinosti u vidu namere ili krajnje nepažnje iz stava 2. čl. 172. ZOO od uticaja je samo na pravo pravnog lica (pa i države) da se regresira za iznos isplaćene naknade od lica koje je štetu neposredno skrivilo. Ova odredba ne može se primeniti pri oceni da li uopšte postoji ili ne postoji odgovornost države za rad njenih organa, već se ista utvrđuje primenom čl. 25. Ustava Republike Srbije. Navedenim članom propisano je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom nanese službeno lice ili državni organ ili organizacija koja vrši javna ovlašćenja. Odgovornost države će postojati ako je nastala šteta posledica takvog rada njenih organa, koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Odgovornost će postojati i kada je nastala šteta posledica neblagovremenog vršenja poverenih funkcija ili nevršenja istih onda kada je postojala obaveza da se vrše. U tom smislu, oblik vinosti fizičkog lica zaposlenog u državnom organu, a koje je neposredno obavljalo konkretne poslove, je faktičko pitanje, a odgovornost države za nastalu štetu u vršenju njemu poverenih ovlašćenja može postojati i kada je to lice postupalo sa običnom nepažnjom. Navedeno se naravno mora ceniti u svakom konkretnom slučaju.

Sudska praksa Odgovornost Republike Srbije za naknadu štete prouzrokovane trećem licu od strane pripadnika policije upotrebom službenog pištolja van rada (čl. 172. ZOO) Za štetu koju je trećem licu prouzrokovao pripadnik policije upotrebom službenog pištolja van rada odgovara Republika Srbija kao imalac opasne stvari (Pravno shvatanje utvrđeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 27 maja 2002 godine); Odgovornost za štetu zbog nepravilnog i nezakonitog rada državnih organa Nema odgovornosti državnog organa za eventualnu štetu koju prevoznik pretrpi zbog neostvarene dobiti ako je posao obavljao nelegalno. Iz obrazloženja Nižestepeni sudovi zaključili su daje tužilac pretrpeo navedenu štetu zbog nezakonitog oduzimanja predmetnog kamiona i zadržavanja istog u navedenom periodu, te kako je tužena odgovorna za istu, s pozivom na odredbu čil 72. u vezi čl.189. st.l. ZOO, usvojen je tužbeni zahtev u celosti. Ovakvo stanovište nižestepenih sudova se ne može kao pravilno prihvatiti, te se osnovano u reviziji tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Naime, kod nespornih činjenica da je predmetni kamion oduzet od vozača BB, koga je angažovao tužilac radi prevoza bitumena, i koji je tom prilikom učinio navedeni carinski prekršaj i krivično delo falsijikovanja isprave, predstavljajući da vrši prevoz samo bitumena, iako je istvoremeno vršio i prevoz dizel goriva u većoj količini, izbegavajući da plati carinske i druge uvozne dažbine za dizel gorivo, to ne stoji odgovornost tužene za eventualnu štetu koju bi tužilac mogao da pretrpi oduzimanjem tog vozila radi vođenja tih postupaka protiv vozača vozila. 236

Odgovornost vozača je utvrđena kako u carinskom prekršajnom postupku tako i u krivičnom postupku, a u krivičnom postupku nije izrečena mera bezbednosti oduzimanja predmetnog kamiona samo zbog činjenice što predmetni kamion i roba nisu bili svojina vozača već svojina trećeg lica. Sve navedene činjenice i okolnosti ukazuju na to da ne postoji nezakonitost u radu organa tužene, pa samim tim i ne postoji odgovornost tužene u smislu čil72. ZOO. Pored navedenog, ukoliko bi se i pošlo od pretpostavke daje bilo nepravilnosti u radu organa tuženog pri oduzimanju predmetnog vozila tužioca, njegov zahtev za naknadu štete u smislu čil89. st.l. ZOO bio bi osnovan samo ako bi on dokazao da bi po redovnom toku stvari ostvario prihode od obavljanja prevozničke delatno-sti u visini utuženog iznosa. Međutim, kako tužilac nije imao dozvolu za obavljanje prevozničke delatnosti u navedenom periodu, to se samim tim i nije moglo očekivati da bi po tom osnovu ostvario bilo kakav prihod. Privremeno rešenje od 25.1.2002. godine je samo utvrđenje da on kao prevoznik ispunjava uslove za otpočinjanje i obavljanje javnog vanlinijskog prevoza stvari, ali je on taj prevoz mogao otpočeti samo na osnovu trajnog reše-nja Ministarstva saobraćaja i telekomunikacije, koje u međuvremenu nije dobio. Kod takvog stanja stvari, bez značaja je činjenica stoje tužilac pre toga obavljao tu delatnost, jerje ista bila nelegalna, a iz nelegalnih radnji se ne može izvlačiti korist koja bi uživala pravnu, odnosno sudsku zaštitu. Neprihvatljivi su razlozi nižestepenih sudova da tužilac nije mogao da pribavi trajno rešenje za obavljanje prevozničke delatnosti zbog krivice radnika tuženog koji su mu bez zakonskog osnova oduzeli vozilo i spreči-li ga da to vozilo koristi, jer tužilac nije priložio nikakve dokaze daje u određenom roku postupio po nalogu iz privremenog rešenja i daje njegov zahtev za dobij anje trajnog rešenja za obavljanje ove delatnosti zbog toga odbijen. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Prev. 107/07); Odgovornost za štetu zbog nepravilnog i nezakonitog rada državnog organa Pravilna primena odredbe čl. 172. ZOO podrazumeva da pravno lice odgovara samo za štetu koju je njen organ prouzrokovao trećem licu nedozvoljenim ili protivzakonitim vršenjem svojih funkcija, a ne i ako je postupao u okviru svojih zakonskih ovlašćenja. Iz obrazloženja Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pravnosnažna presuda, tužiljaje kao vlasnik putničkog vozila marke "aa"____, reg. oznaka_____, specijalnim punomoć)'em overenim u sudu, ovlastila BB i VV da ovim vozilom mogu upravljati, otuđiti ga i preduzimati sve pravne radnje u odnosu na vozilo. GG, kao serviser je angažovan od strane BB i VV da preveze vozilo iz DD u DD radi popravke, stoje i učinio, međutim, na carinskom prelazu EE, nije prijavio uvoz vozila. Postoje dovezao vozilo u Republiku Srbiju, izvršio je prepravke, tako što je postojećoj karoseriji "___" promenio oblik u "___". Međutim 21.9.1995. godine, prilikom kontrole vozila na ZZ putu u Novom Sadu, isto mu je oduzeto od strane pripadnika MUP-a RS, zbog nesaglasnosti boje i oblika vozila sa podacima u saobraćajnoj dozvoli koja je glasila na ime tužilje. Protiv GG je pokrenut i prekršajni postupak (pred Saveznom upravom carina) koji je okončan donošenjem odluke kojom je oglašen odgovornim za carinski prekršaj (neprijavljivanje robe pri uvozu) iz čil89. st.l. tač.3. u vezi čil98. st.l. Carinskog zakona, kažnjen novčanom kaznom, a izrečena je i zaštitna mera oduzimanja motornog vozila, kao predmeta izvršenja prekršaja. Po pravnosnažnosti ovog rešenja, Savezna uprava carina je 13.6.1997. godine prodala vozilo na javnoj licitaciji, i tužba GG u upravnom sporu pred Saveznim sudom je odbijena kao neosnovana (19.11.1997. godine). Pravilno je pravnosnažnom presudom primenjeno materijalno pravo kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, kada je odbijen zahtev tužilje za naknadu štete zbog oduzimanja vozila. Prema čil72. st.l. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, pravilna primena navedene zakonske odredbe podrazumeva da pravno lice odgovara samo za štetu koju je njen organ prouzrokovao trećem licu nedozvoljenim ili protivzakonitim vršenjem svojih funkcija. U konkretnom slučaju, vozilo čiji je tužilja vlasnik, oduzeto je od GG, u čijoj je državini bilo, a koji je u zakonitom (prekršajnom) postupku oglašen odgovornim za carinski prekršaj iz čil89. st.l. tač.3. u vezi čil98. st.l. Carinskog zakona, a pravno snažnim rešenjem izrečena je i zaštitna mera trajnog oduzimanja vozila. Pri tom, odredbom čl.200. i 203. st.l. Carinskog zakona, koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja u prekršajnom postupku ("Službeni list SRJ" br.45/92...28/96), roba koja je predmet izvršenja iz čil 89. st.l. tač.l. do 4. ovog Zakona, oduzeće se i ako nije svojina učinioca prekršaja, zbog čega su bez uticaja navodi revizije da protiv tužilje (kao vlasnika vozila) nije vođen prekršajni ili bilo kakav drugi postupak. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 366/07);

237

Odgovornost za štetu zbog nepravilnog i bezakonitog rada državnog organa Odbijanjem zahteva tužilaca za promenu namene stambenog u poslovni prostor ne predstavlja prouzrokovanje štete u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Iz obrazloženja Zaključenjem ugovora o kupoprodaji sa prethodnim vlasnikom VV, tužioci su bili u uverenju da kupuju poslovni prostor, a saznanje da je predmet ugovora suvlasnički deo stambenog prostora, tužioci su imali prilikom podnetog zahteva za uknjižbu, na osnovu koga su upisani kao suvlasnici idealnog dela neporketnosti -stambene zgrade. Zahtev tužilaca za promenu namene kupljenog prostora iz stambenog u poslovni je odlukom organa tuženog Grada Novog Sada odbijen, zbog okolnosti daje ranijem vlasniku nepokretnosti izdato falsifi-kovano odobrenje za upotrebu. Na utvrđeno činjenično stanje pravilnom primenom materijalnog prava odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan. Tužioci u ovom postupku traže naknadu štete u visini uloženih sredstava radi privođenja nameni stambenog u poslovni prostor i izmaklu korist u visini očekivane dobiti od delatnosti koju bi obavljali u poslovnom prostoru da im je odobren zahtev za promenu namene prostora iz stambenog u poslovni. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tuženi Republika Srbija i Autonomna Pokrajina Vojvodina nisu u materijalno pravnom odnosu iz koga tužioci traže naknadu nastale štete, zbog čega ovi tuženi nisu pasivno legitimisani. Odredbom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Odbijanjem zahteva tužilaca za promenu namene stambenog u poslovni prostor ne predstavlja prouzrokovan/e štete u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, kada bi pravno lice odgovaralo za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu na osnovu navedene zakonske odredbe. Tužioci ne mogu zahtevati naknadu štete koja je nastala iz njihove radnje - započete adaptacije poslovnog u stambeni prostor pre donete odluke o zahtevu tužilaca da se dozvoli promena namene. Iz izloženog neosnovan je razlog revizije daje o tužbenom zahtevu odlučeno pogrešnom primenom materijalnog prava. Navodi revizije daje njihov zahtev za promenu namene stambenog u poslovni prostor odbijen zbog okolnost da je falsifikovano odobrenje za upotrebu stambenog objekta i daje u izdavanju falsifikovanog odobrenja učestvovao i radnik tuženog Grada Novog Sada, nisu od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude. Za pravilnost odluke u ovom postupku odlučna je činjenica što je organ tuženog Grada Novog Sada odbio zahtev tužilaca za promenu namene stambenog u poslovni prostor, a razlozi zbog kojih je odbijen taj zahtev ne predstavlja nezakonit rad organa kada bi postojala obaveza tuženog da tužiocima naknadi štetu. Započetom adaptacijom stambenog u poslovni prostor pre dobijanja odluke nadležnog organa u upravnom postupku kojom bi se odobrila promena namene, tužioci su pristali na eventualno nastalu štetu, a za naknadu štetu nastale iz takve radnje ne postoji odgovornost tuženih .(Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 305/07); Pravo na naknadu štete usled ranjavanja lica u sastavu jedinica MUP-a RSK Ako je lice ranjeno kao pripadnik RSK, ta činjenica isključuje odgovornost Državne zajednice RS i SCG (odnosi se i na čl. 173. i 174). Iz obrazloženja Iz utvrđenog činjeničnog stanja, a ceneći odlučnu činjenicu daje tužilac ranjen 13.10.1992. godine kao pripadnik MUP-a Republike Srpske Krajine, prvostepeni sud je izveo pravilan zaključak da tužena državna zajednica Srbija i Crne Gora nije u materijalno-pravnom odnosu sa tužiocem i da ne postoji objektivna odgovornost tužene da tužiocu naknadi štetu. Odlučujući o žalbi tužioca okružni sud je na utvrđeno činjenično stanje pogrešnom primenom materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev. U revizijskom postupku, Vrhovni sud je usvojio revizuju tužene i preinačio presuda drugostepenog suda. Prema članu 218. stav 2. Zakona o službi u oružanim snagama ("Službeni list SFRJ", br. 7/85, sa izmena-ma i dopunama), država SRJ odgovara za štetu koju su pretrpeli pripadnici JNA, Teritorijalne odbrane i dobrovoljci uključeni u jedinice JNA, bez obzira na sadašnje državljanstvo, ako su učestvovali u oružanim sukobima ili drugim vojnim aktivnostima sa povećanom opasnošću, preduzetim u cilju zaštita Ustava i Zakona u 1991. godini do 19.5.1992. godine. Od donošenja Odluke Predsedništva SRJ o preimenovanju i transformaciji JNA u Vojsku Jugoslavije, od 20.5.1992. godine, vojska Jugoslavije je povukla sve svoje jedinice sa prostora bivših Jugoslovenskih republika u SRJ. Posle 20.5.1992. godine tužena nije pasivno legitimisana u ovom sporu i ne po238

stoji objektivna odgovornost tužene na osnovu odredbe člana 173. i čl. 174. ZOO da naknadi tužiocu nematerijalnu štetu nastalu ranjavanjem tužioca 13.10.1992. godine, kao pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine. Tužilac je kao pripadnik Teritorijalne odbrane, a u sastavu bivše JNA, nakon njenog povlačenja u Saveznu Republiku Jugoslaviju, ostao na području Hrvatske i nastavio sa borbenim aktivnostima kao pripadnik MUP-a Republike Srpske Krajine do dana ranjavanja 13.10.1992. godine. Kako je tužilac u momentu ranjavanja bio pripadnik MUP-a RSK, to posledice ranjavanja nisu u vezi sa vršenjem službe u JNA, zbog čega tužena nije odgovorna za naknadu štete po pravilima o objektivnoj odgovornosti u smislu navedenih odredbi ZOO. Vrhovni sud je, ceneći kao odlučnu činjenicu daje tužilac pretrpeo štetu nakon povlačenja JNA sa područja bivše Republike Hrvatske posle donete Odluke od 20.5.1992. godine kao pripadnik MUP-a RSK, preinačio pobijanu presudu tako stoje na osnovu čl. 407. stav 1. ZPP, odbio žalbu kao neosnovanu i prvostepenu presudu potvrdio. Odlučujući o reviziji, ovaj sud je cenio da su BB i druge vojne starešine upućivane na rad na određeno vreme u MUP Republike Srpske Krajine, ali nalazi da ova okolnost nije od značaja za odnos između tužioca i tužene. Pravo na naknadu štete usled ranjavanja, a po osnovu činjenice da su određene starešine tuženog upućivane na rad a na zahtev MUP-a Republike Srpske Krajine, mogla bi da ostvare samo ta lica, pod uslovom da šteta postoji, i to po osnovu ugovora koji je zaključen između upućenih starešina i tuženog. Po osnovu te činjenice tužilac ne može da ostvari pravo na naknadu štete, već samo po osnovu činjenica usled kojih bi postojala odgovornost tužene na osnovu odredbe člana 172. i čl. 173. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, kako je tužilac ranjen 13.10.1992. godine kao pripadnik MUP-a Republike Srpske Krajine, to okolnost ranjavanja tužioca u sastavu jedinica MUP-a Republike Srpske Krajine isključuje objektivnu odgovornost tužene u smislu člana 173. i čl. 174. ZOO. ((Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 52/07); Pravo lica kome je prouzrokovana šteta usled terorističkih akata (odnosi se i na čl. 376. i 377.) Pravo lica kome je prouzrokovana šteta usled terorističkih akata, kao i pravo regresa države, mogu se realizovati samo u okviru određenih rokova, čijim protekom nastupa zastarelost tih prava. Rokovi određeni članom 3 77. ZOO odnose se na štetnika, koji za štetu odgovara po osnovu krivice, a u slučaju odgovornosti za drugog, kada država odgovara u smislu odredbe člana 172. ZOO, rokovi zastarelosti računaju se prema opštem propisu iz člana 376. ZOO. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 30.05.1998. godine naoružani pripadnici OVK zapalili su kuću i uništili pokretne stvari tužioca, a on i njegova porodica morali su da napuste selo BB. Posle izvršenog uviđaja 06.10.1998. godine, kome je tužilac prisustvovao, radnici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije -SUP Peć, podneli su Okružnom javnom tužiocu u Peći krivičnu prijavu protiv nepoznatog učinioca krivičnog dela terorizma iz člana 125. KZJ, učinjenog na štetu tužioca. Tužba za naknadu materijalne i nematerijalne štete u ovoj pravnoj stvari podneta je 08.09.2004. godine. Tužena je istakla prigovor zastarelosti potraživanja. Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo, i to odredba člana 376. st.l. i st.2. . Zakona o obligacionim odnosima . Za štetu nastalu iz delikta Zakon o obligacionim odnosima u stavu 1. pomenutog člana, najpre, predviđa trogodišnji subjektivni rok zastarelosti za potraživanja naknade prouzrokovane štete, vezujući taj rok za dve okolnosti: za saznanje oštećenog za štetu i za lice (štetnika) koje je štetu prouzrokovalo. Trogodišnji rok zastarelosti počinje da teče od momenta saznanja oštećenog za obe okolnosti. U cilju što bolje zaštite prava oštećenog lica, u stavu 2. člana 376. ZOO, predviđen je objektivan (apsolutni) rok za zastarelost potraživanja naknade štete iz delikta. Ovaj rok počinje da teče, bez obzira na saznanje oštećenog za štetu i za štetnika, računajući od momenta kada je šteta prouzrokovana. Taj rok zastarelosti navršava se kad protekne rok od 5 godina od dana kada je šteta nastala. U konkretnom slučaju, tužilac je štetu pretrpeo 30.05.1998. godine, za nju je saznao na dan izvršenog uviđaja od strane MUP-a Republike Srbije, Sekretarijata unutrašnjih poslova u Peći 06.10.1998. godine, a tužbu za naknadu štete podneo je tek 08.09.2004. godine, po proteku kako subjektivnog, tako i objektivnog roka. Neosnovano je ukazivanje podnosioca revizije daje, u ovoj pravnoj stvari, trebalo primeniti član 180. Zakona o obligacionim odnosima, kao i član 377. istog zakona. Tačnoje daje članom 180. ZOO regulisana odgovornost države, usled terorističkih akata, čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Međutim, pravo lica kome je prouzrokovana šteta usled terorističkih akata, kao i pravo regresa države, mogu se realizovati samo u okviru određenih rokova, čijim protekom nastupa zastarelost tih prava. S obzirom da za zastarelost prava na naknadu štete od države nije predviđen neki poseban rok zastarelosti, ono zastareva u okviru redovnih rokova u kojima zastareva potraživanje naknade štete. Ovo proizilazi iz okolnosti da država odgovara za drugog, koji štetu može prouzrokovati i krivičnim delom, ali duži rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima ne može se primeniti prema odgovornom licu, koje nije izvršilo krivično delo, nego samo 239

prema učiniocu takvog dela. S toga, privilegovani rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete iz citirane zakonske odredbe teku samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta uzrokovana, a ne i prema pravnom licu koje za štetu odgovara umesto njega. Dakle, rokovi određeni članom 377. ZOO, odnose se na štetnika, koji za štetu odgovara po osnovu krivice, a u slučaju odgovornosti za drugog, kao u ovoj parnici, (tužena odgovara u smislu odredbe člana 172. ZOO), rokovi zastarelosti računaju se prema opštem propisu iz člana 3 76. ZOO. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1453/06); Odgovornost pravnog lica za rad njegovog organa Pogrešno pravno stanovište članova stambene komisije nastalo kao rezultat tumačenja propisa, samo za sebe ne znači nepravilan rad tog organa. Iz obrazloženja Nalazeći daje nepravilnim postupanjem organa tuženog tužiocu prouzrokovana stvarna šteta u visini plaćene zakupnine u periodu od 15.12.1992. do 21.06.2001. godine, kao i izostankom naknada po pravilniku tuženog za lica bez stana, nižestepeni sudovi su obavezali tuženu na naknadu štete tužiocu sa kamatom, primenom čil54. stav 1. i 172. Zakona o obligacionim odnosima. Vrhovni sud Srbije nalazi da su nižestepene odluke zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je i činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Odredbama čil 72. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Radi se o pravnom osnovu naknade štete koji može nastati kao posledica nezakonitog ili nepravilnog rada u obavljanju službe ili delatnosti. Nezakonit rad se manifestuje kao postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu ili propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni ili kao radnja protivna običajima i pravilima norme. Kao nepravilan rad mogu se označiti radnje koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe, odnosno delatnosti, a kojima je trećem licu pričinjena šteta. Odgovornost za naknadu štete u ovoj pravnoj stvari, nižestepeni sudovi zasnivaju na nepravilnom radu stambene komisije tuženog, pri čemu nepravilnosti nisu konkretizovane, već proizilaze iz opšte formulacije daje tužilac materijalno oštećen u periodu trajanja postupka dodele stana, iako je njegov zahtev za dodelu stana bio osnovan. Međutim, okolnost daje odluka o dodeli stana na korišćenje dva puta ukidana i vraćana na ponovni postupak, ne podrazumeva automatski postojanje nepravilnog rada organa tuženog. Stambena komisija je postupala kao nadležni organ u propisanoj proceduri, u kojoj je tužilac koristio propisana pravna sredstva i ostvario svoje pravo. Na izneti način, nepravilnost i nezakonitost odluka stambene komisije je ispitivana i ispravljena u postupku po pravnim lekovima. Pogrešno pravno stanovište članova stambene komisije nastalo kao rezultat tumačenja propisa, samo za sebe ne znači nepravilan rad organa tuženog. Osim toga, pravo na stan se stiče konačnom odlukom nadležnog organa o dodeli stana, zbog čega je bilo neophodno raspraviti i da lije tužiocu mogla nastati šteta pre donošenja konačne odluke, dok za period nakon donošenja konačne odluke, nije raspravljeno pitanje postojanja uzročno-posledične veze i odgovornosti tuženog za ponašanje trećeg lica koje je bez pravnog osnova zadržavalo posed stana. Revizijom se osnovano ukazuje da se šteta u vidu plaćene zakupnine i šteta po pravilniku tuženoga međusobno isključuju, jer obeštećenje tužioca za iznos plaćene zakupnine isključuje pravo tužioca da realizuje naknadu po pravilniku tuženog, propisanu za lica bez stana sa uvećanim troškovima zbog nerešenog stambenog pitanja. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3204/05) Odgovornost pravnog lica ako je postupak protivu učinioca obustavljen Činjenica da je upravni postupak protiv tužioca obustavljen, nije osnov za odgovornost tuženog u smislu čl. 172. ZOO, ukoliko su organi tuženog, odnosno tržišni inspektor u postupku sektorske kontrole poslovanja tuženog, postupili u okviru zakonom utvrđenih ovlašćenja. Iz obrazloženja Odgovornost tužene za prouzrokovanu štetu nižestepeni sudovi su zasnovali na odredbama člana 172. ZOO, po kome pravno lice odgovara za štetu koji njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Dakle, da bi se dosudila novčana naknada materijalne štete u smislu člana 189. ZOO, potrebno je daje šteta nastala kao posledica protivpravnosti, odnosno nezakonitog ili nepravilnog rada organa tuženog, u konkretnom slučaju tržišnog inspektora Ministarstva trgovine u postupku inspekcijske kontrole poslovanja benzinske pumpe koja posluje u sastavu tuženog preduzeća. U ovom postupku, tržišni inspektor je 01.06.2000. godine doneo rešenje o oduzimanju određene količine motornog benzina MB-95, zatečene u rezer240

voaru br. 28306, pozivajući se na odredbe člana 45. stav 1. tačka 2. Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenja usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru („Službeni glasnik RS", br. 39/96 ... 46/98), koji propisuje da će tržišni inspektor rešenjem oduzeti robu namenjenu prometu u slučaju kada se promet robe obavlja od strane lica koji u vreme kontrole ne poseduje dokumentaciju o nabavci propisane sadržine. Posle obavljenog veštačenja, pokrenuti upravni postupak je zaključkom od 06.04.2001. godine obustavljen, a privremeno oduzet i zapečaćen motorni benzine vraćen tužiocu. Činjenica daje upravni postupak protiv tužioca obustavljen nije osnov za odgovornost tužene u smislu navedene zakonske odredbe, ukoliko su organi tuženog, odnosno tržišni inspektor u postupku sektorske kontrole poslovanja tuženog, postupili u okviru zakonom utvrđenih ovlašće-nja. Te činjenice u dosadašnjem postupku nisu utvrđene, a relevantne su za ocenu postojanja nezakonitog ili nepravilnog rada organa tuženog, kao osnova za naknadu štete koje tužilac traži u ovoj parnici, (prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1244/06); Umanjenje životne aktivnosti i pretrpljeni strah, kao poseban vid nematerijalne štete Umanjenje životne aktivnosti i pretrpljeni strah, ako njegova jačina i trajanje to opravdava, predstavljaju posebne vidove nematerijalne štete za koju se dosuđuje pravična naknada, nezavisno od nematerijalne štete koja se dosuđuje za povredu ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u martu mesecu 2003. godine, posle ubistva predsednika tadašnje Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića, u sredstvima javnog informisanja, i to na naslovnim stranama više dnevnih listova, među kojima su "Večernje novosti", "Glas javnosti", kao i u informativnim emisijama na televi ziji, objavljena je fotografija tužioca sa njegove vozačke dozvole izdate od strane MUP-a RS u_______. godine, uz obaveštenje MUP-a daje to fotografija osobe koja je značajno umešana u ubistvo predsednika Vlade RS, te se apelu-je na građane da ukoliko imaju bilo kakvu informaciju o osobi sa fotografije, to jave najbližoj stanici milicije. Nakon određenih provera i utvrđivanja od strane MUP-a da je napravljena greška u vezi objavljivanja fotografije tužioca, nije odmah objavljen demanti u sredstvima javnog informisanja da je osoba sa objavljene fotografije značajno umešana u ubistvo premijera, već je to učinjeno tek nakon nekoliko dana. Za to vreme tužilac je trpeo strah visokog intenziteta i to egzistencijalni strah, a bio je izložen psihološkom pritisku koji je ostavio posledice na njegovo psihičko zdravlje. Posle istražnog postupka oboleoje od posttraumatskog stresnog poremećaja, psihičke bolesti nastale kao posledica pretrpljenog straha i psihološkog pritiska. Zbog posttraumatskog stresnog poremećaja kod tužioca je došlo do umanjenja opšte-životne aktivnosti 15% koji se ogleda u postojanju depresivne anhedonije. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, koje se prema čl.385. stav 3. ZPP revizijom ne može pobijati, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužiocu u vezi nastalog događaja pripada pravo naknade nematerijalne štete, kako za pretrpljeni strah, tako i za duševne bolove zbog umanjenja opšte-životne aktivnosti i povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti. Ta šteta po tužioca je nastala nepravilnim radom organa tužene u vezi sa vršenjem svojih funkcija, pa je tužena odgovorna da tu štetu tužiocu i naknadi, shodno odredbi čl.172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Visina utvrđenih naknada od strane drugostepenog suda, za pojedine vidove nematerijalne štete je adekvatna procentu umanjenja opšte-životne aktivnosti tužioca, intenzitetu i dužini pretrpljenog straha, kao i pretrpljenih duševnih bolova tužioca zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti povodom navedenog događaja, i odmerenaje u svemu shodno odredbi čl.200. ZOO, pa je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je prvostepenu presudu preinačio i tužiocu na ime nematerijalne štete za pretrpljeni strah dosudio iznos od 100.000,00 dinara, za umanjenje opšte-životne aktivnosti 150.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti iznos od 600.000,00 dinara. Tužena u reviziji ističe da ne osporava da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti, ali smatra da je dosuđivanjem pravične naknade tužiocu po tom osnovu isti obeštećen za sve psihičke patnje koje je tom prilikom pretrpeo, uključujući i naknadu štete za pretrpljeni strah i smanjenu životnu aktivnost, pa samim tim nema pravo i na posebnu novčanu naknadu po tom osnovu. Međutim, ovakvi revi-zijski navodi se ne mogu prihvatiti kao osnovani, jer u smislu čl.200. stav 1. ZOO, umanjenje životne aktivnosti i pretrpljeni strah, ako njegova jačina i trajanje to opravdava, predstavljaju posebne vidove nematerijalne štete za koju se dosuđuje pravična naknada, nezavisno od nematerijalne štete koja se dosuđuje za povredu ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1265/06); Odgovornost pravnog lica za štetu (odnosi se i na čl. 200.) Država nije odgovorna za štetu nanetu trećem licu, ako je njen nadležni argan postupao u skladu sa pozitivnim propisima. Lice koje se kreće i boravi na graničnom pojasu, dužno je da se pridržava odredaba međunarodnih ugovora koji regulišu režim na granici. 241

Iz obrazloženja Utvrđeno je daje tužilac 21.07.2000. godine ilegalno prešao državnu granicu iz Makedonije u Srbiju, čime je učinio prekršaj iz člana 71. st.l. tač.l. Zakona o prelaženju državne granice i kretanje u graničnom pojasu, zbog čega je oglašen odgovornim, i rešenjem Opštinskog sudije za prekršaje u Trgovištu Up.br.213 i 214/2000 od 21.07.2000. godine kažnjen opomenom. Nakon toga, tužilac 29.08.2000. godine opet ilegalno prelazi državnu granicu iz Makedonije u Srbiju, van graničnogprelaza, sa stokom, 4 krave i 20 ovaca, na ispašu na mesto "DD", kada mu pripadnici Vojske Srbije i Crne Gore, po navedenom postojećem naređenju, oduzimaju stoku iprosleđujuje u klanicu Niš. Tužilac tužbom podnetom sudu 22.10.2003. godine traži, između ostalog, i naknadu u visini tržišne vrednosti oduzete stoke i plodova za period 4 godine (2000.-2004.). Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka visina tražene naknade za 4 steone krave i 20 komada ovaca, sa pripadajućim plodovima za 4 godine iznosi 1.306.800,00 dinara. Pobijanim presudama nižestepeni sudovi zaključuju daje tužbeni zahtev tužioca osnovan. Međutim, Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na ovaj slučaj pogrešno primenili materijalno pravo. Naime, prema čl.8. Zakona o prelaženju državne granice i kretanju u graničnom pojasu, državna granica može se prelaziti samo na graničnom prelazu, a prema članu 40. lice koje se kreće i boravi na graničnom pojasu dužno je da se pridržava odredaba međunarodnih ugovora koji regulišu režim na granici, dok prema odredbi člana 48. granične vojne jedinice obezbeđuju državnu granicu i vrše kontrolu kretanja i boravka lica u graničnom pojasu i graničnih prelaza, radi sprečavanja neovlašćenog prelaženja državne granice i povreda granične linije, a ovlašćeni su da određuju prekršaje i za te prekršaje propisuju kazne. S toga, obzirom daje na mestu tzv. "DD" bilo strogo zabranjeno kretanje stoke zbog bolesti slinavke i šapa i postojanja naredbe da se od ilegalnogprelaznika državne granice iz Makedonije u Srbiju stoka oduzme, za-pleni i preda pozadinskoj bazi - klanicu u Nišu, to je u konkretnom slučaju postojao osnov za oduzimanje stoke tužiocu od strane pogranične jedinice Vojske SCG prilikom ilegalnog prelaza tužioca državne granice van graničnog prelaza sa stokom, 4 krave i 20 ovaca, 29.08.2000. godine, pa kako isti nije otpao, to tužena saglasno odredbama člana 210.-219. ZOO nije u obavezi da tužiocu naknadi vrednost oduzete stoke sa pripadajućim plodovima. Isto tako, ne postoji ni odgovornost tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer u postupanju pripadnika vojske nema nezakonitosti. Naprotiv, oni su vršili svoju osnovnu zakonsku dužnost -sprečavanje neovlašćenog prelaženja državne granice i povrede granične linije i poštovali naredbu nadležne komande o sprečavanju ulaska u SRJ stoke, zbog postojanja epidemije slinavke i šapa u Republici Makedoniji. Sa tih razloga, nižestepene presude su preinačene i tužbeni zahtev tužioca odbijen, jer po stanovištu Vrhovnog suda tužena spornu stoku nije oduzela bez pravnog osnova, niti u radu organa tužene postoji nezakonit i nepravilan rad u obavljanju službe, kako to pogrešno zaključuju nižestepeni sudovi. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1238/06); Odgovara pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje Privremeni objekat se može koristiti na osnovu privremene dozvole nadležnog upravnog organa dok njeno dejstvo traje, te se nakon toga objekat mora ukloniti. Iz obrazloženja Tokom postupka utvrđeno je da je rešenjem Odseka za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove Opštine B. od 28.6.1990. godine, tužiocu odobreno postavljanje privremenog poslovnog objekta na vre-me od 5 godina, a po isteku ovog roka rešenjem Izvršnog odbora SO B. odobreno je produženje prava korišće-nja javne površine na lokaciji BB, na kojoj je tužilac izgradio privremeni objekat, duplo veće površine od odobrene, radi obavljanja uslužne trgovinske delatnosti. Rešenjem Izvršnog odbora SO B. od 27.3.1998. godine, ko-rišćenje predmetne javne površine tužiocu je produženo za period od 5 godina, a do dana 27.3.2003. godine. Rešenjem Odeljenja za urbanizam, komunalno-stambene, imovinske pravne poslove Opštinske uprave Opštine B. od 15.4.2003. godine, tužiocu je naređeno da izvrši uklanjanje predmetnog objekta, s obzirom daje isti privremenog karaktera, pri čemu je u međuvremenu došlo do izmene plana postavljanja privremenih objekata na javnim površinama Opštine B. Napred označeno Odeljenje Opštine B. je dana 28.5.2003. godine donelo zaključak o dozvoli izvršenja, kojim je utvrđeno daje rešenje od 15.4.2003. godine postalo izvršno 18.5.2003. godine te da se predmetnim zaključkom dozvoljava njegovo izvršenje o trošku izvršenika. Tužilac nije postupio po napred navedenom zaključku, te je istom od strane Opštine B. upućeno obaveštenje da će se dana 29.3.2004. godine sprovesti izvršenje napred navedenog rešenja, te je uklanjanje predmetnog objekta prinudno sprovedeno označenog datuma. Kako je tokom postupka utvrđeno da tužena nije nezakonito postupala time stoje uklonjen predmetni privremeni objekat, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete nastale rušenjem objekta. 242

Ji

Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, obzirom daje tužilac podneo zahtev za legalizaciju predmetnog objekta. Naime, predmetni objekat je uklonjen 29.3.2004. godine, na osnovu rešenja o uklanjanju objekta od 15.4.2003. godine, s obzirom daje isti privremenog karaktera, koje rešenje je postalo izvršno 18.5.2003. godine. Privremeni objekat se može koristiti na osnovu privremene dozvole nadležnog upravnog organa dok njeno dejstvo traje, te se nakon toga objekat mora ukloniti, usled čega su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da se u konkretnom slučaju ne radi o nezakonito provedenom postupku organa tužene, te tužilac ne može ostvariti prava na naknadu eventualne štete nastale rušenjem takvog objekta. Ovo stoga, stoje odredbama čl. 172. st. 1. ZOO propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Dakle, odgovornost za nastalu štetu snosi samo pravno lice čiji je organ štetu prouzrokovao, a šteta na koju se tužilac poziva nije posledica protivpravne radnje, odnosno nezakonit rada organa tužene u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da bi tuženi bio u obavezi daje nadoknadi. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu materijalne štete. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2927/05); Posebni slučajevi odgovornosti Ako je krivičnom presudom, tuženom (kod kojeg je nađen devizni iznos stečen na nezakoniti način), oduzeta imovinska korist pribavljena učinjenim krivičnim delom, oštećeni može povraćaj oduzetih sredstava tražiti od učinilaca krivičnog dela. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravni sukcesor Austrijskog osiguravajućeg društva iz Beča prvobitnog tužioca, kod koga je bilo osigurano putničko vozilo, čiji je vozač navodno skrivio saobraćajnu nezgodu - sudar sa putničkim vozilom drugotuženog, na osnovu lažnog zapisnika o uviđaju koju je sačinio prvotuženi, tada milicionar. Drugotuženi je od pravnog prethodnika tužioca naplatio naknadu navodne štete na svom putničkom vozilu na osnovu tog lažnog zapisnika o uviđaju prvotuženog, u iznosu od 270.000 austrijskih šilinga. Radnici nadležnog MUP-a Srbije su u predkrivičnom postupku oduzeli od drugotuženog dana 23.02.2003. godine kod njega nađenih 180.500 AS (ATS) i predali ga u depozit postupajućeg Okružnog suda u Požar evcu, koji gaje tokom krivičnog postupka uplatio kod Osnovne banke Požarevac, na ime depozita za okrivljene do konačne odluke suda. Pravosnažnom presudom Okružnog suda u Požar evcu K. 28/93 od 7.09.1993. godine, ovde prvo i drugotuženi su oglašeni krivim za izvršenje krivičnog dela primanja i davanja mita i osuđeni na vremenske kazne. Tom krivičnom presudom je drugotuženom (kod kojeg je nađen taj devizni iznos), na osnovu članova 84. i 85. KZ SRJ i člana 505. ZKP, oduzeta imovinska korist pribavljena učinjenim krivičnim delom u iznosu od 180.500 austrijskih šilinga; a ovde tužilac je upućen na parnicu za ostvarenje svog imovin-sko-pravnog zahteva koji je istakao tokom tog krivičnog postupka. Navedena presuda je potvrđena presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. 645/94 od 20.09.1994. godine, koju je tužilac preko zastupnika odnosno njegovog za-menika primio dana 4.05.1995. godine. Tužbu je u ovoj parnici podneo najpre samo protiv prvo i drugo tuženih fizičkih lica dana 12.05.1995. godine, nakon čega je obavestio Okružni sud u P. da je protiv osuđenih lica pokrenuo ovu parnicu; da bi kasnije subjektivno proširio tužbu i na trećetuženu dana 11.03.1999. godine. Na bazi izloženog utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je izveo pravilan materijalno-pravni zaključak da se za sada nisu stekli uslovi za obavezu trećetužene Republike Srbije u povraćaju deviznih sredstava od 180.500 ATS, kao oduzete imovinske koristi pribavljene krivičnim delom, obzirom da tada važeći KZ SRJ (važeći u vreme donošenja pravosnažne krivične presude), u svom članu 86. stav 2. propisuje uslove i rokove pod kojima oštećeni može zatražiti namirenje svog imovinsko-pravnog zahteva, koji je prijavio u krivičnom postupku, kada je u pogledu njega upućen na parnicu. Neosnovan je tužiočev revizijski navod daje u kontekstu svog pravnog stanovišta, o tome da za sada nisu ispunjeni zakonski uslovi za traženu obavezu od strane trećetužene, drugostepeni sud je onda trebalo da njegovu tužbu odbaci kao preuranjenu, a ne da meritorno odlučuje, jer bi moglo da dođe do procesne situacije tzv. presuđene stvari. Ovo stoga, što se o dospelosti neke činidbe meritorno odlučuje i to samo ako je ona dospela do zaključenja glavne rasprave, u smislu člana 331. stav 1. važećeg ZPP. Dok bi eventualno pitanje prigovora presuđene stvari koje je u ovom sporu irelevantno, bilo predmet ocene u tom drugom parničnom postupku, ali podrazumeva identitet činjeničnog osnova i pravnog osnova, pored identiteta parničnih stranaka. Netačno je revidentovo tvrđenje da je pravosnažnom presudom Okružnog suda u P. K. 28/93 od 7.09.1993. godine, utvrđen njegov imovinsko-pravni zahtev u iznosu od predmetnih 180.500 ATS, jer je u smislu svojih ovlašćenja iz člana 505. ZKP, a na osnovu članova 84. i 85. KZ SRJ, krivični sud tom osuđujućom presudom izrekao meru oduzimanja imovinske koristi pribavljene učinjenim krivičnim delom, u tom iznosu. Zato se ova specifična krivično-pravna mera koja se može izreći osuđujućom krivičnom presudom u smislu člana 505. ZKP, kao u ovom slučaju; ne može upodobiti utvrđenju tužiočevog imovinsko-pravnog zahteva u odgovarajućem parničnom postupku, kao što to revident zagovara. 243

Takođe je neprihvatljivo i tužiočevo revizijski stanovište da je njegova tužba podneta u ovoj parnici, ustvari njegovo traženje namirenja iz iznosa oduzete devizne vrednosti, stoga što su za takvo obraćanje propisani određeni (kumulativni) uslovi i rokovi, neposrednim i specifičnim zakonskim osnovom iz već citiranog člana 86. stav 2. KZ SRJ, koje sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda ova tužba ne ispunjava. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3047/05); Odgovornost pravnog lica za šteta nastalu radom njegovog organa U sporu sudske kontrole zakonitosti upravnog akta, sud je ovlašćen da ispituje zakonitost (ali ne i celishodnost) upravnog akta, a sadržina te sudske kontrole obuhvata ispitivanje akta sa formalno-pravne —procesne i sa materijalno-pravne strane, zbog čega da bi ona mogla imati materijalno-pravne konsekvence na ostvarenje prava na naknadu štete, pravni osnov, odnosno zakonitost rada organa uprave mora se ceniti sa pravnog aspekta nepostojanja, odnosno postojanja krivice organa u vršenju ovlašćena po određenom zakonu. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je proizvođač proizvoda od mesa za koju delatnost je registrovan. Organ tužene - tržišni inspektor Ministarstva trgovine Republike Srbije je dana 13.02.1998. godine, nakon izvršene kontrole tužiočevog poslovanja, doneo rešenje o vraćanju i usklađivanju proizvođačke i prodajne cene prerađevina od mesa sa cenama iz cenovnika Komisije za određivanje privrednih subjekata koji imaju monopolski položaj na tržištu; shodno odredbama Uredbe o merama za sprečavanje i otklanjanje poremećaja na tržištu izazvanih zloupotrebom monopolskog položaja ("SI. glasnik RS", br. 8/95 i 8/97). Ovo rešenje je potvrđeno dana 22.04.1998. godine od strane drugostepenog organa tužene - Ministarstva trgovine. Tužilac je potom pokrenuo upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije, ishodujući presudu U. broj 2252/98 od 4.11.1998. godine, kojom je poništeno navedeno rešenje Ministarstva trgovine Republike Srbije, jer u navedenom upravnom postupku nije u prethodnom postupku utvrđeno da li tužilac spada u krug lica koja predstavljaju privredne subjekte sa monopolskim položajem na tržištu, u kom slučaju se oni o tome i obaveštavaju. Zbog navedenog snižavanja cena svojih proizvoda i nemogućnosti njihovog povećanja u periodu od 13.02.1998. godine (donošenja navedenog prvostepenog rešenja organa uprave) do 31.07.2000. godine, kada je citirana Uredba ukinuta, tužilac je izgubio dobit u iznosu utvrđenom nalazom i mišljenjem sudskog veštaka finansijske struke od ukupno 2.342.212,48 dinara na dan 31.07.2000. godine (na ime glavnog duga i obračunate kapitalizirane zakonske zatezne kamate) u visini neostvarenog povećanja cena proizvoda od 10,12%. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zauzeli pravno stanovište daje tužena u obavezi da tužiocu naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljene koristi u visini neostvarenog povećanja cena njegovih proizvoda; zbog nezakonitog postupanja organa tužene-državnog organa, u navedenom upravnom postupku. Međutim, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Naime, prema članu 25. Ustava Republike Srbije, svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom nanese državni organ ili organizacija koja vrši javna ovla-šćenja ili službeno lice. Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice, pa i država, odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Stoga se postupanje organa za čiji rad odgovara država, zakonitost i pravilnost njegovog rada, ocenjuje prema propisanim pravilima postupka za rad tog organa i okolnostima konkretnog slučaja. Tužiocu je naređeno vraćanje i usklađivanje cena tužiočevih proizvoda rešenjem prvostepenog organa uprave tužene koje je doneto dana 13.02.1998. godine, na osnovu člana 42. stav 1. tačka 8. Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru ("Službeni glasnik RS", broj 39 od 19.09.1996. godine, sa izmenama i dopunama u broju 20/97 od 14.05.1997. godine); kojim je bilo predviđeno da će inspektor izreći meru otklanjanja protivpravnog stanja privremenom zabranom obavljanja delatnosti pravnom licu, fizičkom licu odnosno preduzetniku, zatvaranjem prostorije u kojoj se obavlja delatnost ili na drugi odgovarajući način, u taksativno nabrojanim slučajevima. Prema tome, kako država odgovara za nepravilan i nezakonit rad svojih organa po osnovu krivice tog organa, čijim je nepravilnim i nezakonitim radom prouzrokovana šteta trećim licima u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; to su nižestepeni sudovi propustili da zakonitost rada organa tužene ocene sa tog aspekta, odnosno aspekta odredbi citiranog Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru, koji je bio na snazi u vreme donošenja prvostepenog rešenja organa uprave tužene, prema čijoj odredbi člana 42. stav 1. tačka 8. je inspektor imao- pravo i dužnost da u postupku kontrole i vršenja nadzora izriče odgovarajuću meru u taksativno nabrojanim slučajevima, od kojih je pod tač-kom 4. naznačen slučaj kada se roba prodaje ili pružaju usluge po cenama višim od propisanih, odnosno utvrđenih kalkulacijom ili cenovnikom. 244

Sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda je pri tom neprihvatljiv tretman pravnog dejstva navedene pravosnažne presude Vrhovnog suda Srbije donete u upravnom sporu U. broj 2252/98 od 4.11.1998. godine, koji joj pridaju nižestepeni sudovi u oceni zakonitosti rada organa uprave tužene u tom upravnom postupku, tretirajući tu sudsku odluku kojom je uvažena tužba tužioca i poništeno drugostepeno rešenje, kao dokaz o nezakonitosti rada organa uprave tužene, u konkretnoj situaciji. Međutim, iz sadržine ove sudske odluke proizlazi da je Vrhovni sud u toj kontroli zakonitosti rada organa uprave tužene našao da u navedenom upravnom postupku ima procesnih grešaka, sa kog razloga je i uvažio tužbu tužioca. Naime, u ovakvom sporu sudske kontrole zakonitosti upravnog akta, sud je ovlašćen da ispituje zakonitost (ali ne i celishodnost) upravnog akta, a sadržina te sudske kontrole obuhvata ispitivanje akta sa forma Ino-pravne -procesne i sa materijalno-pravne strane. Ali naznačena sudska odluka nije presuda tzv. "pune jurisdikcije", jer njom Vrhovni sud nije resio upravnu stvar tužioca meritorno, odnosno nije resio o postojanju ili nepostojanju prava tužioca, ili o njegovom interesu; da bi ona mogla imati materijalno-pravne konsekvence na ostvarenje prava tužioca (na naknadu štete) u ovom sporu. Stoga će prvostepeni sud u ponovnom postupku radi pravilne primene materijalnog prava utvrditi činjenice na koje mu je ukazano u ovom rešenju. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3094/05); Odgovornost pravnog lica za štetu, ako je njegov organ postupao u skladu sa postojećim propisom Upravni organ, koji je pre donošenja odluke Ustavnog suda o poništaju propisa koji je primenjivan, radio u skladu sa postojećim propisom, nije odgovoran za naknadu štete po osnovu nezakonitosti rada organa uprave. Iz obrazloženja U postupku pred prvostepenim sudom, utvrđeno je daje rešenjem MUP-a RS-SUP P. od 16.5.2000. godine, naloženo "AA", čiji je vlasnik tužilac, da u roku od 30 dana primi u radni odnos na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom jednog vozača instruktora. Ovo sa razloga stoje navedeni "AA" imao samo jednog vozača instruktora u stalnom radnom odnosu, a prema Pravilniku o uslovima za rad "AA " ("Službeni glasnik SRS" br. 2/83 od 22. 1. 1983. godine), takav "AA mora da ima bar dva vozača instruktora u stalnom radnom odnosu, da bi se obezbedila obuka kandidata za vozače i polaganje vozačkih ispita, u skladu sa propisima o sprovođenju vozačkih ispita. Rešenjem istog organa od 6. 9. 2000. godine, privremeno je zabranjen rad navedenom "AA ", dok ne zasnuje radni odnos na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom sa još jednim instruktorom, s pozivom na odredbu člana 93. stav 3. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kojim je propisano da će ako "AA" u određenom roku ne ispuni propisane uslove, odnosno ne otkloni utvrđene nedostatke, organ Unutrašnjih poslova, privremeno zabraniti njegov rad, dok ne ispuni propisane uslove, odnosno ne otkloni nedostatke. Izjavljenu žalbu na navedeno rešenje o privremenoj zabrani rada "AA", Ministarstvo unutrašnjih poslova, RS-Resor javne bezbednosti — Uprava saobraćajne policije u Beogradu, je svojim rešenjem od 2. 11. 2000. godine odbilo kao neosnovan, s pozivom na odredbu člana 12. Pravilnika o načinu polaganja vozačkog ispita ("Službeni glasnik RS" br. 2/83), kojim je predviđeno da član ispitne komisije iz redova vozača instruktora, mora biti u radnom odnosu sa punim radnim vremenom u "AA". Protiv navedenog rešenja postojala je mogućnost pokretanja upravnog spora pred Vrhovnim sudom Srbije, ali takav spor nije pokrenut. Odlukom Ustavnog suda RS od 13. 2. 2003. godine, utvrđeno je da odredba člana 12. stav 2. Pravilnika o načinu polaganja vozačkog ispita ("Službeni glasnik RS" br. 2/83) nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, pa je s tim u vezi MUP RS, Resor javne bezbednosti, Uprava saobraćajne policije u Beogradu, po zahtevu navedenog "AA", donela rešenje 8. 4. 2003. godine, kojim je izmenjeno ranije rešenje od 2. 11. 2000. godine i poništeno rešenje 6. 9. 2000. godine, o privremenoj zabrani rada "AA", te je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno zaključio da postupanje organa tuženika prilikom donošenja rešenja o privremenoj zabrani rada "AA" vlasništvo tužioca, nije bilo nezakonito i nesavesno, pa je pravilno primenio materijalno pravo, kada je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete odbio kao neosnovan, s pozivom na odredbu člana 56. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka ("Službeni glasnik RS" br. 32/91 i 67/93). Naime, odredbom člana 56. stav 1. navedenog zakona, propisano je da zakoni i drugi propisi i opšti akt za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom ili zakonom, ne mogu se primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke ustavnog suda, ako do tada nisu pravnosnažno re-šeni, dok je u stavu drugom predviđeno da propisi i drugi opšti akti doneti za izvršenje zakona i drugih propisa, za koje se odlukom ustavnog suda utvrdi da nisu u saglasnosti sa ustavom i zakonom, neće se primenjivati od dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako iz odluke proizlazi da su ti propisi i drugi opšti akti nesaglasni u ustavu i zakonu.

L

245

Stoji činjenica daje odlukom Ustavnog suda Srbije od 13. 2. 2003. godine utvrđeno da odredba člana 12. stav 2. Pravilnika o načinu polaganja vozačkog ispita ("Službeni glasnik RS" br. 22/83), nije u saglasnosti sa ustavom i zakonom, na osnovu koga je inače zabranjen rad "AA", vozača tužioca rešenjem od 6. 9. 2000. godine i koje je bilo osnov za donošenje konačnog rešenja tuženika 2. 11. 2000. godine, ali navedena rešenja su doneta pre donošenja odluke Ustavnog suda. Sledstveno tome, prilikom donošenja tih rešenja ovlašćena službena lica tuženika su postupala u skladu sa odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i Pravilnika o načinu polaganja vozačkog ispita, te nema mesta odgovornosti tužene za eventualnu štetu koju je tužilac pretrpeo zbog privremene zabrane rada "AA", u smislu člana 172. stav 1. ZOO. Prouzrokovani e štete ima za posledicu odgovornost za tu štetu pod uslovima i na način propisan zakonom. U smislu člana 154. stav 1. ZOO, predviđeno je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da istu naknadi, ukoliko ne dokaže daje šteta nastala bez njegove krivice. Štetna radnja sastoji se u činjenju koje je protivzakonito, a u ovom slučaju ne postoji protivzakonitost u radu organa tuženog. Bez značaja je pozivanje u reviziji tužioca na odredbe člana 57. i 58. Zakona o postupku pred ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, jer je organ tuženog na osnovu zahteva tužioca rešenjem broj 224 -112/00 od 8. 4. 2003. godine izmenio svoje rešenje od 2. 11. 2000. godine i poništio rešenje doneto 6. 9. 2000. godine oprivremenoj zabrani rada tužiočevom "AA". (Premapresudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2797/05); Naknada nematerijalne štete zbog neosnovanos zadržavanja u ustanovi za izdržavanje kazne Postoji odgovornost za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog zadržavanja u ustanovi za izdržavanje kazne nakon nastupanja apsolutne zastarelosti izvršenja krivične sankcije i kada je zadržavanje posledica greške u tumačenju propisa a ne samo posledica nepravilnog ili nezakonitog rada organa. Iz obrazloženja: "Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za naknadu štete zbog neosnovanog boravka na izdržavanju kazne od 13.04.2004. do .21.09.2004. godine, nalazeći daje boravak tužioca u zatvoru nakon nastupanja apsolutne zastarelosti izvršenja krivične sankcije posledica pogrešnog tumačenja propisa, da se ne radi o nepravil-

|

§ nom ni nezakonitom radu organa i da tužena nije odgovorna za naknadu štete u smislu čl. 172. stav 1. Zakona o j obligacionim odnosima. i R e v i z i j o m s e o s n o v a n o u k a z u j e n a p o g r e š n u p r i m e n u m a t e r i j a l n o g p r a v a . N i ž e s t e p e n i s u d o v i p r a v i l n oJ z a k l j u č u j u d a j e n e o p r a v d a n b o r a v a k t u ž i o c a u k a z n e n o - p o p r a v n o m d o m u p o s l e d i c a p o g r e š n o g t u m a č e n j a p r o p i s| a . O r g a n ko ji p o stu p a u o kviru zako n skih o vla šćen ja n e o d g o va ra zb o g p o g rešn o g tu m a čen ja za ko n ske n o rm e. P o g rešn u p ra vjj n u o cen u p rvo step en o g krivičn o g su d a o tklo n io je viši su d u p o stu p ku p o p ra vn o m le ku u za ko n o m p ro p isan o j p ro ce§ d u r i . M e đ u t i m , n i ž e s t e p e n i s u d o v i s u p r o p u s t i l i d a o c e n e p o s t o j a n j e o d g o v o r n o s t i t u ž e n e z a n a k n a d u š t e t e p| o k r i v i č n i m p r o p i s im a , k o j i r e g u l i š u p r a v i l a o n a k n a d i š t e t e l i c i m a n e o s n o v a n o l i š e n i m s l o b o d e . | Odredbama čl. 560. stav 1. tač. 3. Zakonika o krivičnom postupku ("SI list SRJ", br. 70/01 sa izmenama i j dopunama), važećim u vreme prouzrokovanja štete, je bilo propisano da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je us led greške ili nezakonitog rada organa neosnovano lišeno slobode ili je zadržano duže u pritvoru ili u ustanovi za izdržavanje kazne ili mere. Citiranim propisom regulisanje najširi obim odgovornosti za štetu prouzrokovanu neosnovanim držanjem lica u pritvoru ili na izdržavanju krivične sankcije, bez obzira da li je prouzrokovana nezakonitim postupanjem ili samo greškom nekog organa. Istovremeno pravo na slobodu i bezbednost ličnosti je zagarantovano članom 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Zakon o ratifikaciji "Službeni list SCG"Međunarodni ugovori 9/03). U ovom slučaju nije sporno da je tužilac pogrešno zadržan u Kazneno popravnom domu nakon 13.4.2004. godine, kao dana nastupanja apsolutne zastarelosti izvršenja kazne zatvora i da zakonski osnov za lišenje slobode u navedenom periodu nije postojao, iz čega prema citiranim odredbama proizilazi odgovornost tuženog za naknadu prouzrokovane štete tužiocu." (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 475/06 od 01. marta 2007. godine); Odgovornost za štetu državnog organa do objavljivanja odluke Ustavnog suda Propis ili opšti akt za koji je Ustavni sud utvrdio da nije suglasan sa Ustavom ili drugim zakonom, prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije", te do tog momenta nema nepravilnog postupanja (pa ni osnova odgovornosti za štetu) državnih organa, koji su primenjivali taj propis ili opšti akt.

Iz obrazloženja Prema činjeničnom stanju, pravilno i u potpunosti utvrđenom od strane prvostepenog suda, u periodu važenja Uredbe o prometu proizvoda pod posebnim uslovima, organi tužene su od tužioca naplatili porez. Navedena Uredba proglašena je neustavnom Odlukom Ustavnog suda dana 25.10.2000. godine. Tužilac je organima 246

tužene podneo zahtev za vraćanje naplaćenih sredstava 25.12.2000. godine, te je od strane organa tužene tužiocu izvršen povraćaj sredstava i to glavnog duga u iznosu od 187.145,44 dinara po osnovu rešenja od 17.07.2001. godine i obračunate kamate (shodno članu 108 Zakona o porezu na dobit preduzeća) iznos od 2.392,28 dinara po rešenju od 19.11.2001. godine. Dalje je prvostepeni sud utvrdio da obračunata pretpostavljena šteta u vidu obračunate zatezne kamate u periodu od dana podnošenja zahteva za povraćaj 25.12.2000. godine pa do dana vraćanja poslednjeg iznosa glavnog duga 20.07.2001. godine, može da iznosi 57.921,78 dinara. Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da u smislu člana 25 tada važećeg Ustava Republike Srbije, te člana 172 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, tuženi jeste pasivno legitimisan da tužiocu nadoknadi štetu koja mu je prouzrokovana time što mu organi tužene nisu odmah po prijemu zahteva za povraćaj naplaćenog poreza (koji je bio naplaćen po osnovu Uredbe koja je od strane Ustavnog suda proglašena neustavnom) izvršili vraćanje svih sredstava. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4522/06 od 07.12.2006. godine); Uslovi za naknadu štete od strane države U sporovima za naknadu štete u kojima je RS tužena po osnovu odgovornosti za rad njenih organa, tužilac mora dokazati da je šteta posledica prouzrokovana nepravilnim vršenjem (ili nevršenjem) javnih ovlašćenja, koja taj organ ima, kao i daje njena visina neposredno prouzrokovana štetnom radnjom. Iz obrazloženja Osnovano se žalbom tužene ukazuje da prvostepeni sud nije postupio po nalozima drugostepenog suda iz već navedenog rešenja, odnosno nije utvrdio i obrazložio u čemu se ogleda osnov odgovornosti tužene, odnosno koja su to postupanja organa tuženog koja se mogu smatrati prekoračenjem, nepravilnim vršenjem ili povredom vršenja funkcija koje navedeni organ inače ima. Prvostepenom sudnje već prilikom donošenja rešenja Pž. 1771/2005 navedeno da sama činjenica stoje prvostepeno poresko rešenje poništeno u drugostepenom postupku i što je došlo do delimičnog vraćanja sredstava tužiocu, nije sama po sebi dovoljna, da bi se izvukao zaključak o postojanju odgovornosti tužene za eventualnu štetu koju je tužilac pretrpeo. Da bi se ocenilo ima li uopšte ili ne odgovornosti Republike Srbije za rad njenih organa, osim od člana 172. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, mora se pre svega poći i od člana 25. Ustava Republike Srbije. Navedenim članom propisano je da svako ima prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu je nezakonitim ili nepravilnim radom nanelo službeno lice ili državni organ ili organizacija koja vrši javna ovlašćenja. Stoga će odgovornost države postojati ako je nastala šteta posledica takvog rada njenog organa, koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom, neblagovremenom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Dakle, u konkretnom slučaju prvostepeni sud je bio dužan da pouzdano utvrdi, odnosno tužilac je bio dužan da dokaže koje se to radnje prvostepenog poreskog organa mogu smatrati nezakonitim ili nepravilnim radom. Ovaj sud kao drugostepeni, delimično prihvata tezu izraženu u prvostepenoj presudi da bi svakako postojala odgovornost tužene za onu štetu nastalu od strane tužioca koja se može pripisati neblagovremenom vraćanju dela neosnovano naplaćenog poreza. Međutim, za procenu da li je uopšte te štete bilo i koliko ona iznosi, šteta bi se morala specificirati tako što bi se precizno uzeo samo onaj deo neosnovano naplaćenog poreza koji nije blagovremeno vraćen, pa bi se ista imala ceniti samo u periodu od isteka roka od 15 dana od dana donošenja rešenja o povraćaju neosnovano naplaćenih sredstava pa do dana vraćanja. Dakle, samo iznos koji je vraćen u docnji i samo za period postojanja docnje u vraćanju eventualno bi postojala odgovornost tužene za neblagovremeno vršenje poverenih ovlašćenja od strane njenih organa, pri čemu bi se visina tako pretrpljene štete morala precizno opredeliti i izračunati, odnosno specificirati samo kao ona šteta koja je moguća posledica već navedenog. Dakle, navedena šteta se nikako ne može iskazati kao ukupan smanjeni prihod za ćelu poslovnu godinu, a kako je to učinio prvostepeni sud. U tom smislu osnovani su žalbeni navodi kojima se ukazuje da se u konkretnom slučaju moraju primeniti pravila adekvatne uzročnosti, odnosno mora utvrditi da je dosuđeni iznos štete moguća posledica upravo onih činjenica koje predstavljaju prouzrokovan)'e štete i da je ista adekvatna nastaloj šteti. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 1275/06 od 01.06.2006. godine); Pogrešno pravno stanovište nastalo kao rezultat tumačenja zakona ne predstavlja nepravilan rad organa Iz obrazloženja: ,, U predmetnom sporu tužilac je zahtevao da mu tuženi naknadi štetu u visini zakupnina koju je plaćao za korišćenje stana u periodu za koji nalazi daje nezakonitim radom tuženog bio onemogućen da ovaj stan koristi. Prema odredbi člana 123. Ustava SRJ svako ima pravo na naknadu štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom pričini službeno lice ili državni organ ili organizacija koja vrši javna ovlašćenja u skladu sa zako247

nom. Štetu je dužna da nadoknadi Država. Na osnovu pomenutog ustavnog načela sledi zaključak daje za postojanje ove odgovornosti potrebno postojanje sledećih kumulativnih uslova: nezakonit ili nepravilan rad lica ili organa koji vrši službu, odnosno delatnost, pričinjena šteta građanima ili pravnim licima, daje šteta pričinjena u vezi sa vršenjem službe ili drugom delatnošću državnog organa odnosno organizacije koja vrši javna obave-štenja. Prema tome, za postojanje odgovornosti za prouzrokovanu ovu štetu je pretpostavka alternativno, a ne kumulativno postojanje nezakonitog ili nepravilnog rada u obavljanju službe ili delatnosti. Zakonskim propisima nije bliže određeno šta predstavlja nezakonit i nepravilan rad. Brižljivom analizom svih okolnosti i štetnog događaja, radnje postupajućeg organa i njihovog radnika u pobijanoj presudi pravilno se utvrđuje da ne postoji odgovornost tuženog za štetu u pitanju. I po oceni Vrhovnog suda ne smatra se nezakonitim radom činjenica stoje nadležni organ tuženog pogrešno protumačio odredbu člana 5. Zakona o stanovanju. Naime, navedeni stambeni organ tuženog postupajući po predlogu za iseljenje tužioca zaključio je da tužilac nema pravni osnov za korišćenje stana. Za tako svoje stanovište dao je obrazloženje daje tužiocu bio prestao radni odnos kod davaoca stana a rešenje kojim mu je do-deljen stan kao službeni bilo je ograničeno vremenom do kada je imalo pravno dejstvo. U upravnom sporu Vrhovni sud je izrazio stav da nema osnova stanovište organa tuženog da se radi o korišćenju stana bez pravnog osnova, te da se u konkretnom slučaju valjanost pravnog osnova za korišćenje stana ima raspraviti u postupku pred sudom u građanskoj parnici. Obzirom na izloženo sledi da drugačije pravno stanovište organa tuženog u odnosu na pravno stanovište instanciono višeg organa ne može se smatrati nezakonitim radom, Ovo tim pre kada se ima u vidu daje u upravnom sporu akt o iseljenju tužioca poništen zbog nenadležnosti organa uprave da procenjuje pravnu valjanost osnova korišćenja stana. Konkretno, akt o iseljenju je poništen jer po oceni Vrhovnog suda u upravnom sporu stambeni organ je nadležan samo za iseljenje lica koje stan koristi bez ikakvog pravnog osnova, a pitanje manjkavost pravnog osnova po kome je stan korišćen spada u nadležnost suda u građanskom postupku. Nepravilnim radom smatra se postupanje suprotno opštim pravnim načelima i pravilima struke. U ovom slučaju, postupajući u okviru svoje nadležnosti organ tuženog zaključio je da tužilac navedeni stan koristi bez pravnog osnova. Pogrešno zauzet pravni stav u obavljanju službene dužnosti u ovom slučaju ne čini rad ovog organa nepravilnim". (Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 751/99 od 10. novembra 1999. godine); "Neblagovremeno dostavljanje rešenja o izvršenju organu nadležnom za sprovođenje izvršenja može biti razlog za naknadu štete usled zadocnjenja ali ne i razlog za naknadu štete usled neizvršenja pravnosnažne presude " - (prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5334/96); Odgovornost za štetu zbog nepravilnog i nezakonitog rada državnog organa Zakonitost i pravilnost rada suda ocenjuje se prema propisanim pravilima postupka za rad organa i okolnostima slučaja. Iz obrazloženja Predmet ovog je spora zahtev tužioca AA da mu tužena Republika Srbija - Četvrti opštinski sud u Beogradu, naknadi štetu zbog nepravilnog i nezakonitog rada Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, kao izvršnog, nesprovođenj'em prinudnog izvršenja u razumnom roku u doba hiper inflacije. Nije sporno da prema odredbi člana 25. Ustava Republike Srbije svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom nanese službeno lice ili državni organ ili organizacija koja vrši javna ovlašćenja u skladu sa zakonom. I Zakon o obligacionim odnosima u članu 172. st. 1. propisuje odgovornost pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Znači, tužena Republika Srbija odgovorna je za štetu nanesenu stranci u izvršnom postupku nepravilnim i nezakonitim radom suda. Međutim, zakonitost i pravilnost rada suda ocenjuje se prema propisanim pravilima postupka za rad organa i okolnostima slučaja. Tako nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni, a nepravilan rad službenog lica ili organa je činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koja šteti pravu ili interesima trećeg lica. Polazeći od prednjeg i utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su i po stanovištu Vrhovnog suda osnovano zaključili da tužena Republika Srbija nije u obavezi da tužiocu naknadi utuženu štetu, jer i po oceni Vrhovnog suda nema nepravilnog i nezakonitog rada Četvrtog opštinskog suda u predmetu I.br.3427/90, pošto je sud postupao na uobičajeni zakonom propisan način u ovom izvršnom predmetu. Zato je, pravilno i po shvatanju Vrhovnog suda odbijen tužbeni zahtev tužioca, pa nije osnovano isticanje tužioca u reviziji o pogrešnoj primeni materijalnog prava. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 125/07); 248

i

"Ne dovodi svako nepravilno postupanje državnog organa u okviru njegovih zakonskih ovlaštenja do prava na naknadu štete. Organ koji postupa u okviru zakonskog ovlašćenja ne može biti odgovoran za pogrešno pravno tumačenje zakonske norme. Otuda primena neodgovarajuće zakonske norme nije povreda dužnosti sama po sebi u vršenju funkcije državnog organa " (iz odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 169/98); "Opština odgovara za štetu koju je njen organ (inspekcija) prouzrokovala trećem licu u vršenju svojih funkcija, privremenim oduzimanjem i daljom prodajom robe pre okončanja postupka za privredni prestup koji je završen odustankom javnog tužioca od optužnogpredloga i odbijanjem optužbe" (iz odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 522/95); "Za štetu koju pričini zaštićena divljač odgovara organizacija koja gazduje lovištem na kome ta divljač živi, pod uslovom daje oštećeni preduzeo sve mere sprečavanja štete od divljači, koje je po osnovu zakona prema vrsti divljači i drugim okolnostima bio dužan preduzeta, bez obzira da lije šteta pričinjena u vreme kada nije bio lovostaj" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 279/80); "Za štetu koju pričine divlje svinje, kao lovostajem zaštićena divljač, u smislu čl. 66. u vezi čl. 10. st. 4. Zakona o lovstvu odgovara organizacija koja gazduje lovištem u kome ta divljač stalno živi, odnosno opština do predaje lovišta organizaciji na gazdovanje, pod uslovom daje oštećeni preduzeo propisane mere za sprečavanje šteta od divljači. Smatra se da divljač stalno živi u lovištu u kome je šteta pričinjena ako se suprotno ne dokaže, pa je bez značaja da lije šteta pričinjena za vreme zabrane lova ili ne " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 187/79); "Korisnici odnosno vlasnici zemljišta u lovištu i okolini zemljišta kod upotrebe kemijskih sredstava za zaštitu poljoprivrednih i šumskih kultura, dužni su da u roku od 10 dana pre upotrebe ovih sredstava obaveste organizaciju koja gazduje lovištem o mestu, vremenu, vrsti i načinu korišćenja hemijskih sredstava, a način upotrebe mora biti najmanje opasan za divljač. Ako tako ne postupe, odgovaraju za štetu koja nastane trovanjem divljači" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 573/73); "Učeniku povređenom pri velbanju na spravama na času fizičkog vaspitanja pripada naknada štete od škole, bez obzira što do povrede nije došlo krivicom nastavnika koji je vodio čas " (Vrhovni sud Jugoslavije, Gz. 94/73); "Učesnik sportske igre, kome drugi igrač pri igri nanese telesnu povredu, nema pravo na naknadu štete nastale telesnom povredom, izuzev ako mu je povreda nanesena namerno ili grubim kršenjem pravila sportske igre. Za štetu nastalu telesnom povredom odgovara učesnik sportske igre koji je namerno ili grubim kršenjem pravila sportske igre naneo telesnu povredu. Solidarno sa njim za štetu odgovara i njegov sportski klub (organizacija), ako u pripremi i u toku igre nije preduzeo odgovarajuće mere da se igra odvija u sportskom duhu i u skladu sa pravilima igre " (Zaključak Savetovanja građanskih i građansko-privrednih ode ljenja Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 15. i 16. maja 1985. godine); "Protivpravno postupa opština koja pre pravosnažnosti rešenja o nacionalizaciji poruši zgradu koja je bila predmet nacionalizacije, ako rešenje o nacionalizaciji bude kasije poništeno. U takvom slučaju opština odgovara vlasniku zgrade za naknadu štete pričinjene tim rušenjem " (Vrhovni sud Jugoslavije, Gz. U/70); "Kad su organi tužene opštine bez postojanja pravnog osnova izvršili rušenje objekta, koji je bio u građanskoj svojini i imao status trajnog karaktera, onda postoji pravni osnov za obavezivanje tužene opštine na naknadu štete koju su sopstvenici pretrpeli protivpravnom radnjom organa tužene " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1776/84); "U naselju gradskog karaktera nije mogućno obezbediti da zgade sa svake strane imaju otvoren vidik, pa niko nije dužan da obezbedi da vlasnik jedne zgrade ima otvoren vidik preko susedne građevinske parcele i posle izgradnje kuće na njoj. Stoga se, po tom osnovu, ne može ni ostvariti naknada štete. Ali, ako je do zatvaranja vidika došlo zbog nezakonito ili nepravilno izdate lokacije za gradnju kuće koja je zatvorila vidik, pa je zbog toga umanjena vrednost ranije sagrađene kuće, ima mesta dosuđivanju naknade štete na teret organa čiji je radnik izdao takvu lokaciju " (Savezni sud, Gzs. 61/76); "Kada je konačnim rešenjem upravnog organa naloženo uklanjanje objekta i materijala nakon rušenja objekta, za koji je izdata privremena lokacija na građevinskom zemljištu do njegovog privođenja nameni prema urbanističkom planu, onda društveno-politička zajednica nije odgovorna za štetu zbog rušenja objekta, kad to rušenje nije učinio vlasnik, ako takvim rušenjem nije došlo do veće štete nego da je sam vlasnik rušio obje-kat" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 514/85); "Opština na čijoj se teritoriji izgrađuje javni put dužna je da, pored ostalog, vodi nadzor da lije izvođač radova preduzeo mere za sigurnost radnika i onda kada su radovi izvođeni na osnovu odluke o zavođenju mesnog samodoprinosa u radnoj snazi i odgovara za štetu koju radnik kao učesnik samodoprinosa pretrpi zbog povrede na radu " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2902/77); 249

"Društveno-politička zajednica (opština) po načelu uzročnosti odgovara za naknadu štete milicionaru povređenom u vršenju službe od lica koje se protivilo uredovanju i milicionara udarilo kamenom u glavu i na-nelo mu telesnu povreduZ (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 167/73); "Ako sud poništi ugovor o doživotnom izdržavanju zato što sudija prilikom overe ugovora nije upozorio ugovorače na posledice ugovora, oštećenik osnovano može zahtevati naknadu štete od društveno-političke zajednice, pri čemu postojanje odgovornosti nije uslovljeno namerom ni grubom nepažnjom sudije, već jedino neprimenjivanjem ili pogrešnim primenjivanjem određenih propisa, osim ako je reč o pogrešnom tumačenju zakona. Postojanje namere ili grube nepažnje pravno je relevantno u regresnoj parnici društveno-političke zajednice protiv sudije " (Savezni sud, Gz. 39/74); "Ako bivši vlasnik proda nacionalizovanu stambenu zgradu kao svoju, uverivši kupca uverenjem nadležnog organa uprave da zgrada nije nacionalizovana, pa se kasnije utvrdi daje ugovor o kupovini i prodaji ove zgade bez pravnog dejstva zbog toga stoje zgrada bila nacionalizovana, onda kupac može tražiti naknadu štete od društveno-političke zajednice čiji je organ izdao navedeno uverenje samo u slučaju da od prodavca, odnosno njegovih naslednika, nema iz čega da se naplati data kupovna cena i da postoji krivica organa za izdato uverenje " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 4490/73); "Odgovornost zdravstvene organizacije je subjektivne, a ne objektivne prirode, i ona odgovara za štetu prouzrokovanu pacijentu ako njeni lekari i drugo medicinsko osoblje nisu postupali u skladu sa pravilima medi; cinske nauke i sa odgovarajućom pažnjom, pa iz takvog ponašanja proistekne šteta. Građansko-pravna odgovornost zdravstvene organizacije postoji samo ako se dokaže da u datim okolnostima lekari i zdravstveno osoblje medicinske ustanove nisu postupali onako kako je trebalo " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1659/84); "Zdravstvena ustanova, koja vrši medicinsku intervenciju, može odgovarati samo za one posledice intervencije koje nastanu usled nestručnog, nepažljivog i nepropisnog rada njenih radnika, dakle, za posledice koje se mogu pripisati u krivicu lekarima i drugom medicinskom osoblju zbog postupanja koje nije bilo u skladu sa pravilima medicinske struke (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2066/80); ,, Ako pravila medicinske nauke odnosno struke dopuštaju određeni i složeniji metod lečenja, uz upotrebu savremene komplikovane opreme, uprkos mogućeg rizika u vidu štetnih posledica po zdravlje pacijenta zbog ta kvog načina lečenja, i ako je takav način lečenja u izvesnim slučajevima opšte prihvatljiv u medicini, onda za iz! uzetno nastupanje štetnih posledica zdravstvena organizacija u kojoj je lečenje vršeno ne može odgovarati po osnovu objektivne odgovornosti, tj. na osnovu samogprouzrokovanja štete. Sve ovo pod uslovom da je pacijent, odnosno njegov staralac upozoren na moguće štetne posledice i daje pristao na tu vrstu lečenja " (Savezni sud, Gzs. 62/77); "Kad je utvrđeno daje kirurška intervencija bila nužna i daje izvedena po svim pravilima medicinske nauke, onda zdravstvena organizacija, u kojoj je izvršena hirurška intervencija, nije u obavezi da oštećenom isplata naknadu štetu, kojujepretrpeo kao posledicu ove intervencije" (Vrhovni sud Srbije-, Rev. 1832/85); Odgovornost za štetu od opasne stvari ( čl. 172. u vezi čl. 174.) - "Imalac opasne stvari ne oslobađa se objektivne odgovornosti ako učini propust u kontroli nad tom stvari, pa dođe do njene neovlašćene upotrebe " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 344/02); Naknada štete koju prouzrokuje sud - "Šteta koju prouzrokuje sud otklanja se tužbom prema državi a ne prema jedinici lokalne samouprave" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 5507/01).

250

Primer tužbe radi naknade štete zbog uništenja useva OPSTINSKI SUD Tužilac: _____________________________________, iz_____________________, ul. __________________, br. ____. Tuženi: Direkcija za upravljanje šumama ul.________________________, br. ______.

___________, Lovačko gazdinstvo

___________u __________,

TUŽ BA radi naknade štete, vrednost spora: __________dinara, u 2 primerka. Tužilac je kao uzoran voćar, u jesen _______ godine, na mestu zvanom ___________________, u _________________, zasadio površinu od 2.00 ha raznim voćkama, i to: ______________________________________. Ove voćke su u 200_. godine su dale prvi rod. Zemljište sa zasađenim voćem je ograđeno pletenom žicom, visine ____m, a voćke su zaštićene premazom hemijskih sredstava, neprijatnog mirisa za divljač. Dokaz: a) uviđaj na licu mesta, b) svedoci: ___________________________________, svi iz sela ___________, v) saslušanje stra naka. Međutim, krajem januara _______godine, kada je napadao jači sneg, gladna divljač, uglavnom srne i zečevi iz lovišta tuženog gazdinstva, ušla je u voćnjak tužioca preskakanjem preko ograde, a mestimično kroz izrovani otvor ispod žice, i pored navedenog obezbedenja izgrizli su koru stabala na oko 280 raznih voćaka, što će imati za posledicu potpuno osušenje voćaka. Pričinjena šteta prema izvršenom veštačenju u postupku obezbedenja dokaza iznosi _________dinara. Dokaz: a) zapisnik o uviđaju suda na licu mesta, sa nalazom veštaka b) svedoci napred navedeni, v)saslušanje stranaka.

________________. godine,

Tuženo gazdinstvo gazduje lovištem, što je nesporno, a nalazi se u blizini ____________i mesta, na ko me se šteta dogodila. Ono je u smislu člana 54. Zakona o lovstvu odgovorno za pričinjenu štetu tužiocu. Tužilac želi da obnovi voćnjak novim zasadima, ali je za njihovu sadnju potrebno _____________dina ra, što je specificirano u posebnom prilogu tužioca, a šteta koja je procenjena za period od _________ do____________godine iznosi ______________dinara, s obzirom da za to vreme tužilac neće moći da ostvari bilo kakav prihod, imajući u vidu da se on pretežno bavi voćarstvom i da od prodaje voća stiče dohodak. Dokaz: veštačenje. Podnoseći blagovremeno tužbu, a u smislu člana 54. Zakona o lovstvu, tužilac predlaže da sud, po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese P R E S U DU Obavezuje se tužena Direkcija za upravljanje šumama __________, Lovačko gazdinstvo ____________________iz____________, da tužiocu __________________, iz_____________, na ime naknade štete plati, i to: za podizanje i negu novih zasada na površini od 2.00 ha. iznos od _____________dinara, i za izgubljenu dobit roda voćaka __________________, na toj površini, za period od ____________do_____________godine, u iznosu od _____________dinara, u ukupnom iznosu od _______________dinara, sa zakonskom kamatom od ____________________do isplate, kao i troškove postupka, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

_________________godine.

Tu ž i l a c ,

251

ODGOVORNOST ZA ŠTETU OD OPASNE STVARI ILI OPASNE DELATNOSTI Pretpostavka uzročnosti ( cl. 173. ZOO) Prema pravnoj teoriji, opasne su one pokretne ili nepokretne stvari kod kojih položaj, upotreba, unutrašnje osobinejli samo postojanje, stvaraju povećanu opasnost za okolinu, pa moraju biti nadgledane i upotrebljavane s većom pažnjom. Zakon o obligacionim odnosima nije dao definiciju opasne stvari i opasne delatnosti, ali je u svojim odredbama (cl. 154. st. 2) iskazao normu da se za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu, dok je u posebnim odredbama od odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti (čl. 173—177) regulisao pravila o pretpostavkama uzročnosti, o odgovornom licu za štetu, predaji stvari trećem licu i oslobođenje od odgovornosti. Odgovornost za naknadu štete po osnovu krivice i odgovornost za drugog, kao što je u prethodnim komentarima određenih članova rečeno, nastaje ako su ispunjeni uslovi: daje šteta pričinjena; daje ona pričinjena nedopuštenom radnjom, odnosno protivpravnom radnom; zatim da se izvršena radnja, odnosno propuštanje može pripisati krivici štetnika, bez obzira da li je šteta prouzrokovana putem neke stvari ili ne, dok se kod odgovornosti za drugog odgovornost lica koje treba da naknadi štetu, prouzrokovanu od drugog, pretpostavlja, kao i da postoji uzročna veza između radnje štetnika i nastale štete. Međutim, kod osnova od odgovornosti za naknadu štete od opasne stvari, odnosno opasnom delatnošću, smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Postoje razna shvatanja o odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti. Naime, ranije je bilo prihvaćeno shvatanje da se odgovornost za štetu po navedenim osnovima vezuje isključivo za krivicu onoga ko je štetu pričinio opasnom stvari ili delatnošću neposredno. U novom pravu, nastalom razvojem industrije, odnosno tehnike u celini, ustanovljena je u obligacionom pravu pored subjektivne odgovornost (ako je neko štetu prouzrokovao svojom krivicom) i objektivna odgovornost, kada se za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti odgovara ne samo onda ako je ona prouzrokovana od opasne stvari ili opasne delatnosti koji su u neposrednoj funkciji štetnika, već i onda ako je šteta nastala od opasne stvari, čiji položaj ili osobine, ili samo njihovo postojanje predstavlja povećanu opasnost za okolinu, za koje je nužno da budu nadgledane ili upotrebljavane sa povećanom pažnjom. Za utvrđivanje odgovornosti od opasne stvari ili opasne delatnosti bitno je ispunjenje da se dokaže postojanje štete, zatim daje šteta prouzrokovana štetnikovom radnjom i da postoji uzročna veza između nastale štete i opasne stvari, kao posledica funkcionisanja opasne stvari, odnosno čak i njenog postojanja kao opasne stvari, u čijem nastajanju je opasna stvar materijalno učestvovala. Pri tom nije od značaja za oštećenog da li je šteta nastala krivicom štetnika, odnosno njegove stvari, već je dovoljno utvrđenje da vlasnik ima koristi od aktivnosti opasne stvari, a oštećeni nije u mogućnosti da spreči nastanak štete od upotrebe te stvari. Na primer, korićenjem železnice, aviona, autobusa i si., šteta može nastati usled korišćenja tih stvari, koje su po-samom njihovom svojstvu i načinu upotrebe u mogućnosti da otkazu, te da nastane kakav udes koji će prouzrokovati štetu putnicima, pa šteta nastala iz takvog događaja smatra se da je nastala od opasne stvari, čak i ako upravljač tih opasnih stvari savesno upravlja, ali šteta nastane zbog nekog kvara na takvoj stvari. Definicija štete, kako ju je odredio ovaj član, u vezi opasne stvari, odnosno opasne delatnosti, daje mogućnost sudovima da procenjuju da lij e neka šteta nastala od opasne stvari, odnosno da lije šteta nastala u vezi opasne stvari ili opasne delatnosti koja je bila uzrok štete, ili je šteta nastala iz drugih razloga koje nisu u vezi sa nekom opasnom stvari ili opasnom delatnošću. Sudska praksa Objektivna odgovornost "Vlasnik opasne stvari odgovara po pravilima o objektivnoj odgovornosti, ali je njegova odgovornost za štetu prouzrokovanu opasnom stvari isključena ako je šteta nastala dejstvom više sile, krivicom trećeg lica ili isključivom krivicom oštećenog (Vrhovni sud Srbije, Rev. 961/80); "Shodno pravnim pravilima građanskog prava, za štetu je odgovorno lice koje je tu štetu prouzrokovalo svojom krivicom, a nezavisno od krivice za štetu je odgovoran i imalac opasne stvari, odnosno vršilac opasne delatnosti, ako je šteta prouzrokovana opasnom stvari, odnosno vršenjem opasne delatnosti, osim slučajeva koji isključuju njegovu odgovornost" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1389/78);

252

"Kad odgovornost za štetu potiče od opasne stvari, uvekje odgovoran j njen vlasnik odnosno držalac, osim ako dokaže daje šteta nastala, uz ostalo, isključivo ponašanjem oštećenog, koje vlasnik odnosno držalac opasne stvari nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći" (Savezni sud, Gz. 14/74); "Ako neka opasna stvar za vreme mirovanja njenog mehanizma nije opasna, pa je svojim postupanjem /nehotičnim/ potencijalni oštećeni stavi u pogon, šteta proizašla iz njenog delovanja prouzrokovana je njenim opasnim svojstvom, a posebno je pitanje da li se vlasnik odnosno korisnik opasne stvari može ekskulpirati od odgovornosti, ili može istaći prigovor podeljene odgovornosti" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 367/72); "Automobil u pokretu predstavlja opasnu stvar i njegov vlasnik odnosno korisnik odgovorni su za štete koje upotrebom automobila budu prouzrokovane trećim licima. Tu odgovornost isključuje samo dejstvo više sile, krivica trećeg lica ili isključiva krivica oštećenog" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 278/77); "Vlasnik automobila odgovara za štetu koju prouzrokuje upotrebom automobila. Međutim, ako je automobil protivpravno oduzet od vlasnika, vlasnik neće odgovarati samo ako dokaže da je preduzeo odgovarajuće mere radi zaštite automobila od domašaja trećih lica " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3610/76); "Za motor vozila, koji je ispao iz oštećenog vozila i ostao da leži neidentifikovan i neobeležen podobnim znakom na kolovozu, ne može se reći da ne predstavlja opasnu stvar za ostale učesnike u saobraćaju. Činjenica da se motor u momentu sudara fizički odvojio od vozila, ne znači da više ne predstavlja sastavni deo vozila. Motor i dalje pripada vozilu iz koga je ispao i vlasnik toga vozila, koji je oglašen krivim za saobraćajnu nezgodu, odnosno osiguravač, odgovaraju za štetu koja je nastala upotrebom vozila kao opasne stvari, pa i motora u konkretnom slučaju " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1680/76); "Kada je zaprežno vozilo priključeno registrovanom traktoru i kreće se po javnom putu, onda se šteta prouzrokovana upotrebom tog vozila kao priključnog, u odnosu na druge učesnike u saobraćaju, smatra štetom od priključenog vozila " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1908/82); "Ako su traktor i vršalica u procesu rada spojeni tako, da rad jednog na vršidbi nije moguć bez rada drugog, onda traktor i vršalica čine jedinstvenu opasnu stvar u odnosu na treća lica, pa je stoga odgovornost sop-stvenika ovih, inače posebnih stvari, za štetu pričinjenu trećim licima za vreme procesa rada, solidarna " (Vr-hovni sud Srbije, Gž. 2806/75); "Treće lice, koje pretrpi štetu u sudaru više motornih vozila, može tražiti naknadu bilo od svakog vlasnika motornog vozila pojedinačno, bilo od svih vlasnika solidarno, po osnovu objektivne odgovornosti, bez obzira na njihovu krivicu za štetni događaj, ukoliko ne postoje okolnosti koje isključuju objektivnu odgovornost" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 502/81 i Gzz. 288/80); "Za utvrđivanje prava na naknadu štete porodici poginulog, čija je smrt nastupila usled toga stoje ispao iz voza u pokretu, bez značaja je da lije. tuženo železničko transportno preduzeće krivo za udes, već je od značaja samo da li postoje uslovi za isključenje objektivne odgovornosti tuženog" (Savezni sud, Gzs. 64/75); "Nižestepeni sudovi su zaključili da tužena železničko transportna organizacija nije odgovorna za nastanak štete, do koje je došlo prevrtanjem voza, jer je prevrtanje voza prouzrokovano klizanjem terena. Ukazujući na odredbu čl. 177. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj se imalac opasne stvari oslobađa od odgovornosti za štetu ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti, Vrhovni sud je ukazao da u konkretnom slučaju nije raščišćeno da li se dugotrajno erozivno dejstvo reke u nožici padine moglo primetiti i predvideti i da lije tužena železnička transportna organizacija u vezi sa erozivnim dejstvom reke bila obavezna da dejstvo erozije i stabilnost nožice padine i potpornog zida stalno ili povremeno kontroliše i preduzima odgovarajuće aktivnosti za saniranje uočenih posledica dejstva erozije i sprečavanja nastanka štete " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 437/85); "Železničko transportno preduzeće, kao imalac opasne stvari, odgovara za štetu koju u vozilu pretrpi putnik usled povrede zadobijene od nepoznatog lica ubacivanjem kamena kroz prozor vagona dok se voz kretao na otvorenoj pruzi samo u slučaju ako postoji krivica njegovih radnika stoje do ovoga došlo, a ne kao imalac opasne stvari" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 983/73); "Za štetu prouzrokovanu neispravnim liftom, kao opasnom stvari, odgovorna su društveno-pravna lica koja su nosioci prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja stanovima u društvenoj svojini, odnosno organizacija na koju su društveno-pravna lica prenela ta prava i etažni vlasnici" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1065/85); "Dobavljač plinskih boca odgovara za štetu koju korisnik pretrpi usled upotrebe plina, ako nije snabdeo korisnika posebnim uputstvima za rukovanje odnosnim bocama i nije ga na odgovarajući način obučio da se njima koristi" (Savezni sud, Gž. 14/82);

253

"Država odgovara po objektivnom principu za štetu koja nastane usled eksplozije topovske granate, koja je ostala na mestu gde su izvođene vojne vežbe " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 26/70); "Ako je saobraćajni udes prouzrokovan krivicom trećeg lica, oštećeni nema pravo da traži naknadu štete od osiguravajućeg zavoda kod koga je osigurano vozilo kojim je šteta prouzrokovana, jer krivica trećeg lica isključuje odgovornost vlasnika opasne stvari, pa samim tim i odgovornost osiguravajućeg zavoda, koji kao osiguravač odgovara samo u granicama i obimu u kome je odgovoran njegov osiguranik" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 66/72); "Ako je imalac lišen državine stvari na protivpravan način, za štetu koja od te stvari potiče ne odgovara on, već onaj koji mu je oduzeo državinu. To važi i za opasne i druge stvari, kad je šteta nastala propustom u njihovom održavanju u bezbednom stanju od strane lica koje je dužno da stvar u takvom stanju održava " (Savezni sud, Gzs. 47/77); "Delatnost u okolnostima sa povećanom opasnošću po svojoj prirodi i načinu obavljanja predstavlja povećanu mogućnost nastanka štete ps život i zdravlje ljudi ili drugih dobara. Za štetu nastalupri obavljanju takve delatnosti odgovara se bez obzira na krivicu " (Savezni sud, Gzs. 27/76); "Ako je šteta posledica delatnosti, koja po svojoj prirodi i načinu obavljanja predstavlja povećanu mogućnost nastanka štete za život i zdravlje ljudi ili drugih dobara, onda se za tako nastalu štetu odgovara bez obzira na krivicu " (Savezni sud, Gzs. 42/76); "Investitor je dužan da preduzme sve potrebne mere radi otklanjanja štete koja bi mogla da nastane za okolinu u vezi sa izgradnjom, postojanjem ili upotrebom investicionog objekta, ili sa delatnošću koja će se na tom objektu vršiti. Ova odgovornost je objektivne prirode. Za nastalu štetu u toku gradnje solidarno odgovara sa investitorom i izvođač radova, shodno njegovim obavezama u pogledu uslova i načina rada " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1482/77); "Prema svojoj sadržini, delatnost civilne zaštite obuhvata niz mera zaštite i spašavanja od ratnih opasnosti i razaranja, tako da se po svojoj težini ovakve vežbe odvijaju pod okolnostima sa rizikom od opasnosti nastupanja eventualne štete. Ukoliko usled takvog rizika nastupi šteta za učesnike, koji su obavezni u smislu čl. 150. Zakona o opštenarodnoj odbrani da učestvuju u izvođenju organizovanih vezbi, a prema čl. 151. st. 2. istog zakona civilna zaštita se organizuje kao jedinstveni sistem u opštini odnosno gradu, onda organizator, shodno čl. 174. u vezi čl. 173. Zakona o obligacionim odnosima, snosi posledice takvog rizika " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 401/85); "Padobranska delatnost predstavlja delatnost sa povećanom opasnošću, pa organizacija koja se bavi tom delatnošću odgovara po principu objektivne odgovornosti za naknadu štete koju pretrpi radnik u vršenju radne obaveze u padobranstvu" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 212/70); "Sportsko-rekreacioni centar, kao organizacija koja vrši usluge građanima u obavljanju sportsko-rekreativne aktivnosti klizanja na ledu, ne odgovara po pravilima o objektivnoj odgovornosti, jer se klizanje na ledu ne smatra opasnom delatnosti" (Sednica Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 23. i 25. aprila 1984. godine); "Kad je tužilja, kao putniku šinobusu, ne obraćajući pažnju na činjenicu daje šinobus u pokretu, van železničke stanice otvorila vrata šinobusa i izgubivši ravnotežu ispala iz vagona, železnička transportna organizacija je oslobođena odgovornosti za štetu koju je tužilja u ovakvom slučaju pretrpela ispadanje iz šinobusa " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 461/85); "Kada je šteta nastala od opasne stvari, odnosno opasne delatnosti, uzročnost se pretpostavlja ali se ta pretpostavka može obarati protivdokazima " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4206/94); Grom i šteta na radu - "Da bi prirodni događaj, kao viša sila, isključivao odgovornost poslodavca za štetu nastalu na radu ili u vezi sa radom, mora biti nepredvidiv, izuzetan, neočekivan i neotklonjiv. Udar groma jeste prirodni događaj, ali nije viša sila, ako je mogao biti izbegnut prekidom rada dok traje nevreme" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 246/01); Odgovornost za štetu zbog nepravilnog i nezakonitog rada državnih organa (odnosi se i na čl. 174,177. st.2. i 200.) Propust državnog organa, nepreduzimanjem mera radi očuvanja života i zdravlja poverenih mu ljudi, s obzirom daje mogao predvideti posledicu koja je nastupila, a preduzimanjem odgovarajućih mera mogao ju je sprečiti, nema mesta isključenju njegove odgovornosti za naknadu štete. Iz obrazloženja Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili odgovornost tužene, u smislu člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći daje samoubistvo pokojnog PP rezultat njegovog reagovanja na ratne okolnosti (stanje povećane opasnosti i straha za sopstveni život i telo zbog suočavanja sa posledicama ratnih dejstava), kada mu je, propustom nadležnih starešina, dozvoljeno da pod dejstvom alkohola, naoružan, bude na borbenom zadatku - straži. 254

Propust tužene, nepreduzimanje mera radi očuvanja života i zdravlja poverenih ljudi, u konkretnom slučaju ogleda se u činjenici da su pretpostavljene starešine imale saznanje o konzumiranju alkohola u jedinici i to nisu sprečili, a potom su dozvolili da pokojni PP, pod dejstvom alkohola ostane naoružan i čak ostavljen na straži, gdeje i došlo do štetnog događaja. S obzirom daje tužena mogla predvideti posledicu koja je nastupila, te ju je mogla, preduzimanjem odgovarajućih mera sprečiti, to pravilno nižestepeni sudovi nalaze da nema me-sta isključenju odgovornosti tužene primenom člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Tužioci imaju pravo na pravičnu naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica - sina (član 200. stav 1. ZOO), čiju je visinu drugostepeni sud pravilno utvrdio. Tužioci su živeli u zajedničkom domaćinstvu sa sada pokojnim PP, koji im je sinjedinac i koji je poginuo u dvadeset devetoj godini života. Zbog bliskog srodstva i jake emocionalne vezanosti sa njim, kao i okolnosti pod kojima je izgubio život, tužioci su trpeli i nesumnjivo trpe i danas velike duševne bolove, koji opravdavaju dosuđivanje pravične novčane naknade u smislu člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Iznos od po 400.000,00 dinara na ime naknade ovog vida nematerijalne štete tužiocima i po nalaženju Vrhovnog suda je adekvatno odmeren uz ispravnu primenu člana 200. stav 2. ZOO, a u smislu člana 223. ZPP. Dosuđena naknada nematerijalne štete, određena je prema značaju povređenog dobra i cilja kome naknada služi, uz pravilnu ocenu svih okolnosti značajnih za odluku o visini naknade nematerijalne štete. Navedene iznose opravdava i jačina i karakter duševnih bolova zbog pogibije sina. Pravična naknada nematerijalne štete kao oblik otklanjanja štetnih posledica sastoji se u isplati sume novca kao satisfakcije za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenih uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće, a za patnje i bolove koje su tužioci trpeli i koje nesumnjivo trpe i danas. Pri tom, pravična novčana naknada ne srne biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, a ne srne pogodovati ni težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (komercijalizacija ličnih dobara i podsticanje lukrativnih motiva). Tužiocima su, pravilnom primenom odredaba člana 189. stav 1. i 2. i člana 193. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dosuđeni materijalni troškovi koje su imali zbog smrti sina, a koji se odnose na troškove sahrane, podušja, nabavku crnine i podizanja nadgrobnog spomenika, pri čemu su uzeti u obzir uobičajeni troškovi i po prosečnim cenama u sredini u kojoj je pokojni PP živeo i sahranjen, u vreme donošenja sudske odluke (člana 189. stav 2. i 193. stav 1. ZOO). Pri tom, ovako dobijen iznos materijalnih troškova, pravilno je umanjen za deo za koji su tužioci već obeštećeni od strane tužene. Ispitujući dozvoljenost revizije tužilaca na osnovu člana 382. stav 2. i člana 389. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud Srbije ja našao da revizija tužilaca nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Vrednost predmeta spora revizijom pobijanog dela pravnosnažne presude, u odnosu na tužioce pojedinačno ne prelazi 300.000,00 dinara (po 92.559,00 dinara). (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 156/07); Odgovornost za štetu od opasne delatnosti — naknada nematerijalne štete (odnosi se i na 174.) Odredbe programa restruktuiranja društvenih preduzeća primenjuju se na sve poverioce čija su potraživanja dospela pre odpočinjanja postupka restruktuiranja a nisu naplaćena, kao i na sve poverioce čija su potraživanja dospela u toku postupka, zaključno da danom njegovog okončanja. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog radio kao _____ uređaja u periodu od 1.4.1981. godine, a 5. avgusta 1992. godine je raspoređen na posao radnika obezbeđenja. Zbog uslova rada, tu žilac je oboleo od profesionalnog oboljenja -______, zbog koje je došlo do potpunog gubitka radne sposobnosti, pa je tužiocu rešenjem Republičkog fonda PIOZ Filijala___________utvrđeno pravo na invalidsku penziju počevši od 31.7.2003. godine. Nalazom i mišljenjem veštaka utvrđeno je daje tužiocu životna aktivnost umanjena za 80%, a utvrđenje i intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha. U postupku restruktuiranja tuženog, koji je započet odlukom Agencije za privatizaciju od 27.6.2003. godine i okončan zaključenjem ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala tuženog putem javnog tendera dana 5. septembra 2004. godine, između Agencije za privatizaciju kao prodavca i "W" kao kupca, tužilac je prijavio potraživanje nematerijalne štete po osnovu profesionalnog oboljenja u iznosu od 350.000,00 dinara. Usvojenim programom restruktuiranja predviđeno je da se sva prijavljena potraživanja otpisuju u iznosu od 72,7%, a da se namiruju i u preostalom delu osnovanog zahteva. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen deo tužbenog zahteva tužioca preko iznosa naknade nematerijalne štete dosuđenih prvostepenom presudom. Naime, kako je tužilac oboleo od profesionalnog oboljenja, tuženi je u obavezi da mu naknadi nastalu nematerijalnu štetu u smislu čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima i člana 96. Zakona o radu. Visina 255

pravične naknade koja tužiocu pripada po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti, pretrpljenog straha i fizičkih bolova, pravilno je utvrđena, u skladu sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, i to za pretrpljeni duševni bol 640.000,00 dinara a za pretrpljeni strah i fizički bol po 80.000,00 dinara. Prema članu 23a. Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", br. 38/01), Program restruktuiranja do-net u skladu sa ovim zakonom ima snagu izvršne isprave i smatra se ugovorom kojim se utvrđuje visina i način izmirivani a potraživanja poveri laća koja su u njemu utvrđena. Stavom drugim je predviđeno da ako se po donošenju programa restruktuiranja protiv subjekta privatizacije, odnosno kupca kapitala, pokrene postupak pred nadležnim organom, nadležni organ je dužan da u slučaju kad je potraživanje osnovano, obaveže subjekat privatizacije, odnosno kupca kapitala, na isplatu potraživanja na način predviđen programom restruktuiranja. S obzirom na citirani član 23a. Zakona o privatizaciji, kao i na odredbu člana 20. istog zakona i člana 19. Uredbe o postupku i načinu restruktuiranja preduzeća i drugih pravnih lica ("Službeni glasnik RS", br. 1/02), odredbe programa restruktuiranja primenjuju se na sve poverioce čija su potraživanja dospela pre odpočinjanja postupka restruktuiranja a nisu naplaćena, kao i na sve poverioce čija su potraživanja dospela u toku postupka, zaključno da danom njegovog okončanja. Kako je tužiočevo potraživanje prijavljeno u postupku restruktuiranja, njegov tužbeni zahtev pravilno j e odbijen preko 27,3% visine njegovog opravdanog potraživanja, a revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2946/05); Šteta nastala u vezi opasne stvari (odnosi se i na 177. st. 4.) Štetu koju je trećem licu prouzrokovao pripadnik policije, upotrebom službenog pištolja van rada, solidarno odgovara i Republika Srbija kao imalac takve stvari. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi GG je za vreme dok je bio pripadnik rezervnog sastava Mi nistarstva unutrašnjih poslova, SUP-a u____, službenim pištoljem TT M,57, u vremenu dok nije bio na radu, iz ne hata lišio života sada pokojnog PP, za staje osuđen za krivično delo iz nehata iz člana 49. KZ RS. Pravilan je zaključak daje tužbeni zahtev osnovan i da su tuženi Republika Srbija i GG dužni da tužiocima solidarno naknade materijalnu i nematerijalnu štetu zbog smrti bliskog lica. Neosnovani su revizijski navodi da tužena nije odgovorna za štetu, koju su zbog smrti bliskog lica pretrpeli tužioci, jer za štetu koju je trećem licu prouzrokovao pripadnik policije, upotrebom službenog pištolja van rada, odgovara Republika Srbija, kao imalac takve stvari, a na osnovu člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Pravilan je zaključak daje tuženi GG u vreme kritičnog događaja bio pripadnik rezervnog sastava MUP-a, pa je odnos između tužene i tuženog GG odnos između imaoca opasne stvari i lica koje je u njegovoj službi u smislu člana 170. Zakona o obligacionim odnosima. Osnov odgovornosti imaoca opasne stvari, u ovom slučaju RS, sastoji se u tome što ima neposrednu korist od te stvari, pa se on po tome razlikuje od ovlašćenog držaoca, koji po nekom osnovu stvar drži i tom prilikom opasnu stvar koristi za svoj račun, dok lice u službi imaoca stvari stvar drži po osnovu radnog ili drugog pravnog osnova, upotrebljava i čuva u interesu imaoca, što u stvari znači da neposrednu korist od same opasne stvari ima njen imalac. Stoga je pravilan zaključak da su tužena Republika Srbija i tuženi GG solidarno odgovorni za nematerijalnu i materijalnu štetu koju su pretrpeli tužioci zbog smrti bliskog lica, s tim što tužena odgovara kao imalac opasne stvari, a tuženi po osnovu krivice, s obzirom da je štetu prouzrokovao neovlašćenom upotrebom službenog pištolja van rada. Pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 193. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obaveza-ni su tuženi da solidarno tužiocima naknade štetu u utvrđenoj visini troškova sahrane i davanja podušja, te podizanja nadgrobnog spomenika. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1304/06); Odgovornost za štetu od opasne delatnosti Za utvrđivanje prava na naknadu štete potrebno je utvrditi vreme nastanka štete, pa samim tim i da li postoji odgovornost lica za nastalu štetu. Iz obrazloženja Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da psihičko oboljenje tužioca D.D. nije uzrokovano učešćem u ratnim operacijama na dubrovačkom ratištu, već strukturom njegove ličnosti. S tim u vezi utvrđuje se i daje njegovo oboljenje nastalo pre stupanja na odsluženju vojnog roka. Na temelju tih činjenica nižestepeni sudovi nalaze da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za zasnivanje odgovornosti tužene na temelju odredbe čl. 173. i 174. ZOO. Stoga je i zahtev tužilaca u celosti odbijen kao neosnovan. 256

Međutim, Vrhovni sud nalazi da dati razlozi o odlučnim činjenicama protivurečene sami sebi. Odluka o odbijanju tužbenog zahteva se temelji na tvrdnji daje tužilac D.D. psihički oboleo pre odlaska na odsluženje vojnog roka. S tim u vezi, prihvata se i mišljenje veštakapo kome uzrok njegovog oboljenja nije boravak na ratištu, već struktura njegove ličnosti. Međutim, ovakve tvrdnje su same sebi protivurečne, budući da se na odsluženje vojnog roka upućuju regruti koji su po oceni regrutne komisije zasnovanoj na prethodno izvršenim lekar-skim i drugim pregledima sposobni za vojnu službu. Osim toga, izneto stanovište je u suprotnosti sa činjenicom da je tužilac rešenjem Ministarstva za socijalna pitanja Republike Srbije br. 580-02-02773/2002-07 od 11.11.2002. godine proglašen za ratnog vojnog invalida VIII grupe od 40% invaliditeta. U ponovljenom postupku otkloniče se propusti na koje je ukazano ovim rešenjem. S tim u vezi, a u cilju pravilnog presuđenja spornog odnosa, odrediće se i novo veštačenje od strane specijalizovane uslove za neuropsihijatrijske bolesti. Veštačenjem će se utvrditi objektivnost date dijagnoze zdravstvenog stanja tužioca VV pre upućivanja na odsluženje vojnog roka. U tom cilju veštaci će oceniti i validnost lekarskog mišljenja na osnovu koga je tužilac upućen na odsluženje vojnog roka, kao i nalaza i mišljenja lekarske komisije po kome je tužiocu priznato svojstvo ratnog vojnog invalida. Saglasno tako dopunjenom činjeničnom stanju odlučiće se i o osnovanosti tužbenog zahteva. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 30/06); Šteta nastala u vezi sa opasnom stvar, odnosno opasne delatnosti Distributer električne energije ne odgovara za štetu ako je ona nastala iza mesta priključenja u vlasništvu potrošača, ali odgovara za štetu ako ne isključi električnu energiju iz objekta koji nije obezbeđen. Iz obrazloženja Prema utvrđenim činjenicama, dana 30.6.2001. godine izbio je požar na tavanskom prostoru zgrade GG, čiji su suvlasnici DD i DD. Požar je prouzrokovan kratkim spojem na električnim instalacijama i neispravnim osiguračima. Stanje bio priključen na instalaciju tužene. Kao posledica požara obuhvaćen je i stan i poslovni prostor tužilaca koji je izgoreo i na kojima je nastala materijalna šteta, i to za tužioca AA u iznosu od 485.020,00 dinara a za tužioca BB u iznosu od 831.433,00 dinara, prema nalazu veštaka od 25.4.2005. godine. Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužena obavezana da tužiocima nadoknadi štetu. Odredbom čl. 173. ZOO je propisano da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno od delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Prema čl. 174. ZOO za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Iz utvrđenih činjenica proizilazi daje štetu tužiocima prouzrokovala električna energija u neispravnim instalacijama. Distribucija električne energije je po svojoj fizičkoj i pravnoj prirodi opasna delatnost. Kako je tužena distributer električne energije, ona odgovara za štetu koju su pretrpeli tužioci na osnovu odredbe čl. 173. i 174. ZOO, jer je u vezi sa distribucijom električne energije šteta i prouzrokovana. Neosnovano u reviziji tužena ističe da nije odgovorna za štetu koju su pretrpeli tužioci, jer je čl. 2. st. 6. Zakona o elektroprivredi, koji je bio na snazi u vreme spornog događaja i čl. 19. st. 1. Opštih uslova za isporuku električne energije, propisano da su elektroenergetski objekti potrošača objekti koji se nalaze iza mesta priključenja na elektroenergetsku mrežu, odnosno mesto predaje električne energije je mesto gde se graniče objekti isporučioca i potrošača, te daje čl. 3. st. 3. navedenih Opštih uslova propisano da su elektroenergetski objekti iza mesta priključenja u vlasništvu potrošača, što pretpostavlja i odgovornost vlasnika -potrošača za nastalu štetu. Međutim, navedene odredbe se ne mogu primeniti na konkretan slučaj, jer tužena odgovara za štetu koju su pretrpeli tužioci po osnovu objektivne odgovornosti i ne može se osloboditi te odgovornosti, jer do štete nije došlo krivicom tužilaca kao oštećenih, već propustima tužene što to po prijavi vlasnika spornog poslovnog prostora u kome je izbio požar, nije izvršila isključenje tog prostora sa mreže. Tužena se ne može eskulpirati od štete ako je bila dužna da isključi električnu energiju iz objekta koji nije bio obezbeđen, koji više godina nije kori-šćen i u kojem instalacije nisu ispravne, o čemu je tužena bila obaveštena. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3206/05); Pretpostavka uzročnosti u vezi štete nastale u vezi sa opasnom delatnost Između ponašanja vojnog lica i izvršenja samoubistva, odnosno njegove delatnosti u periodu vojne intervencije NATO, postoji uzročna veza samoubistvo tog lica, uslovljeno je vršenjem zadataka u vezi sa izvršenjem vojne službe u periodu vojne intervencije NA TO. Iz obrazloženja U provedenom postupku utvrđeno je daje PP, rođen_____.1952. godine, suprug tužilje AA i otac ostalih tu žilaca BB, VV i mah MM, dana 07.06.1999. godine, obavljao poslove "obezbeđenja objekta", koji posao je na257

pustio, otišao kući, suprugu napao bušilicom, a nakon toga pred njom i decom, iz službenog pištolja izvršio samoubistvo. Naime, PPje bio pripadnik rezervnog sastava policije OUP_____,-rezervni policajac od 1999. godine. On je sa prekidima od početka bombardovanja, 1999. godine bio stalno angažovan. Međutim, poslednja tri meseca bio je nervozan izmenjenog ponašanja, pa se zato obraćao neuropsijihatru doktoru DD. Lečen je pod dijagnozom anksioznodepresivni sindrom sa suicidnim, idejama strah i depresivno ispoljavanje sa samoubilačkim idejama. Prema nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra dr DĐ, sada pok. PP izvršio je samoubistvo zbog dugotrajnih stresnih situacija (ratno stanje) koji su prouzrokovati depresiju, kao bolest, pomešanu sa strahom koja bolest je sa takvim stanjem trebala biti lečena u bolnici zbog opasnosti od suicida koji je i izvršio. Takvo ponašanje sada pok. PP bilo je vidljivo, ali nije preduzeto adekvatno lečenje u bolnici, niti mu je pak oduzeto službeno oružje, vlasništvo tužene Republike, kojim je bio zadužen. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilna je ocena prvostepenog suda da su tuženi Državna zajednica Srbija i Crna Gora i Republika Srbija solidarno odgovorni da tužiocima naknade štetu. Naime, i Državna zajednica Srbija i Crna Gora odgovorna je za naknadu štete, kako pripadnicima Vojske Jugoslavije, tako i policiji, kao i članovima porodicama poginulih i ranjenih pripadnika oružanih snaga u periodu ratnog stanja - vojne intervencije NATO od 24.03.1999. godine do 26.06.1999. godine. Odgovornost tuženih za štetu zasniva se na objektivnoj odgovornosti prema odredbama čl 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima koji uređuju odgovornost za štetu nastalu u obavljanju opasne delatnosti, odnosno kao i odgovornost imaoca opasne stvari. A između ponašanja pok. PP i izvršenja samoubistva i njegove delatnosti u periodu vojne intervencije NATO postoji uzročna veza samoubistvo PP uslovljenoje vršenjem zadataka u vezi sa izvršenjem vojne službe u periodu vojne intervencije NATO. Zato je, pravilan zaključak prvostepenog suda daje i tužena Državna zajednica Srbija i Crna Gora obavezna da solidarno sa tuženom Republikom Srbijom tužiocima naknadi štetu, pa navodi žalbe tužene Državne zajednice i revizije tužene Republike Srbije da nisu odgovorni za štetu koju su tužioci pretrpeli, nisu osnovani. Nisu osnovani ni navodi revizije tužene Republike Srbije da su nižestepeni sudovi određujući visinu nematerijalne štete koju tužioci trpe zbog smrti supruga, odnosno oca pogrešno primenili materijalno pravo. Naime, tužiocima, obzirom na sve okolnosti ovog slučaja imajući u vidu i okolnosti u vreme donošenja prvostepene presude o naknadi ove štete, pripada pravična naknada za duševne bolove koje su pretrpeli i trpe u smislu čl. 200. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima, a sve okolnosti ovog slučaja uzimajući u obzir i okolnosti u vreme prvostepenog presuđenja opravdavaju dosuđivanje pravične naknade u iznosima od po 300.000,00 dinara svakom tužiocu kao novčane satisfakcije za nematerijalnu štetu za duševne bolove koje trpe i trpeće zbog smrti supruga, odnosno oca. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3032/05).

Ko odgovara za štetu (čl. 174. ZOO) I odredbe ovog člana mogu se smatrati kao definicija o tome ko je odgovoran za štetu nastalu od opasne stvari, odnosno za štetu nastalu od opasne delatnosti. Kada je u pitanju šteta od opasne stvari, odgovornost za štetu nastale od te stvari pada na njenom imaocu. Imalac se smatra vlasnik stvari sve dok je stvar u njegovoj svojini. On neće odgovarati po osnovu štete od opasne stvari ako je stvar predao drugom na korišćenje, a taj drugi je upotrebom te stvari prouzrokovao štetu trećem licu. Taj slučaj je regulisan članom 176. ZOO, po kome bi vlasnik stvari, koju je dao drugom na upotrebu, odgovara Štetniku samo ako je stvar imala neke skrivene mane ili skrivena svojstva, na koje mu vlasnik nije skrenuo pažnju. Ako tih nedostataka nije bilo, za štetu odgovara lice koje je po nekom osnovu dobilo stvar u državinu, na korišćenje, i to isto, odnosno u istoj meri kao daje opasna stvar pričinila štetu dok je bila u državini njegovog stvarnog imaoca. Imalac opasne stvari ne odgovara za štetu od te stvari ako mu j e ona od nekog oduzeta na protivpravan način. U stvari, on u tom slučaju neće odgovarati za štetu samo ako nije odgovoran u vezi oduzete mu stvari na protivpravan način. To upućuje na zaključak daje imalac opasne stvari dužan da brižljivo čuva stvar, daje obezbeđuje od njenog protivpravnog oduzimanja preduzimanjem radnji koje tu stvar štiti od takve opasnosti. Međutim, on će biti odgovoran za štetu po ovom osnovu ako je, na primer, svoje vozilo ostavio sa upaljenim motorom, ako ga nije zaključao ili obezbedio sigurnosnim sredstvima kočenja da vozilo ne krene usled neke inercije na padini nekog puta, zatim ako vozilo ne obezbedi sigurnosnom bravom, kao i u drugim slučajevima koji su navedeni u delu o sudskoj praksi. Prema sudskoj praksi "Vlasnik automobila odgovara za štetu koju prouzrokuje upotrebom automobila. Međutim, ako je automobil protivpravno oduzet od vlasnika, vlasnik neće odgovarati samo ako dokaže daje preduzeo odgovarajuće mere radi zaštite automobila od domašaja trećih lica" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3610/76). Za pitanje odgovornosti za štetu od opasne stvari nije bitno kakav je odnos imaoca stvari prema samoj stvari, odnosno da li je on vlasnik ili držalac po nekom osnovu, već odnos onoga koji je koristio tu stvar, ili vr258

šio nadzor nad tom stvari, i nastale štete, pri čemu je od značaja pitanje da l i j e imalac stvari, pri predaji drugom na korišćenje, bio u nekom dozvoljenom pravnom odnosu ili je imaocu stvar oduzeta protivpravnom radnjom, a da za to oduzimanje nema odgovornosti imaoca stvari. Vredno je napomenuti i navedene karakteristične slučajeve za objašnjenje instituta odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti, koje je sudska praksa zabeležila. U odgovoru na jedno pitanje - (činjenično stanje: zaposleni je prilikom dolaska na posao pretrpeo teške telesne povrede u udesu izazvanom motornim vozilom u pokretu. Vozač motornog vozila, koji je izazvao udes i naneo povrede zaposlenom, pravosnažnom presudom oglašen je krivim i kažnjen po zakonu. Zaposleni je podneo tužbu za naknadu štete protiv poslodavca i vozača motornog vozila i zahtevao solidarnu naknadu štete), da li se u ovom slučaju za naknadu štete može obavezati poslodavac po pravilima o objektivnoj odgovornosti, ili će se u smislu člana 178. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, primeni pravila o odgovornosti po osnovu krivice, te za naknadu pričinjene štete obavezati isključivo vozač motornog vozila, čija krivica je i dokazana, Viši trgovinski sud je odgovorio (Bilten 3/2005.) da za štetu koju zaposleni kod poslodavca pretrpi pri dolasku na posao u udesu izazvanom motornim vozilom u pokretu postoji solidarna odgovornost oba tužena. Tuženi, vozač motornog vozila kojim je u udesu povređen tužilac, odgovara za štetu po osnovu krivice. Krivica u smislu člana 158. Zakona o obligacionim odnosima postoji kad je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom. Članom 154. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže daje šteta nastala bez njegove krivice. Otuda je odgovornost tuženog vozača za nastalu štetu tužiocu zasnovana na odredbama člana 154. st. 1. i člana 158. Zakona o obligacionim odnosima. Ukoliko je poslodavac kao tuženi u sporu za naknadu štete vlasnik vozila u čijem udesu je povređen tužilac, za štetu odgovara kao vlasnik vozila opasne stvari u smislu člana 174. Zakona o obligacionim odnosima. Njegova odgovornost prema tužiocu kao trećem licu je solidarna, ukoliko je u udesu učestvovalo više motornih vozila, a najmanje dva motorna vozila. Tužilac je kao oštećeni ovlašćen da štetu traži od oba tužena i to tuženog vozača po osnovu krivice i lica koje je štetu prouzrokovalo, a protiv tuženog vlasnika motornog vozila kao vlasnika opasne stvari. Njihova odgovornost prema tužiocu je solidarna. To podrazumeva da on štetu može da traži bilo od koga od tuženih ili da mu je tuženi solidarno nadoknade. Krivica iz člana 178. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, tiče se krivice više imaoca motornih vozila kao opasne stvari, jer to proizilazi iz stava 2. i 3. ove zakonske odredbe. Ne odnosi se na krivicu i razgraničenje krivice tuženog vozača, čijom krivicom je prouzrokovan udes i došlo do štete za tužioca i tuženog vlasnika motornog vozila kao opasne stvari.

Sudska praksa Odgovornost drjaoca za štetu od opasne stvari Imaocem stvari koji odgovara za štetu od opasne stvari smatra se i lice koje po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju ima tu stvar u neposrednoj državini i njome se koristi istupajući prema trećim licima kao njen sopstvenik. Iz obrazloženja: Prema cl. 173. i 174. ZOO, šteta nastala u vezi sa opasnom stvari smatra se da potiče od te stvari, a za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac. Pri tom, imalac nije samo vlasnik opasne stvari, već i lice koje drži stvar, ima je u vlasti, služi se sa njom i koristi je za svoj račun, tj. lice pod čijim je nadzorom opasna stvar. Najčešće imalac jeste vlasnik stvari, ali to ne mora isključivo i da bude. Kod utvrđenog činjeničnog stanja da se traktor vodio na ime C.S., tetke tuženog V.R. (koja je bila stara i koju je on dvorio, odnosno, imao sa njom zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju, kako sam navodi), a sve vreme on bio u državini traktora i u odnosu prema trećim licima istupao kao onaj čiji je traktor (međusobni sporazum zaključen 09.09.1996. godine sa B.P. povodom naknade ostale štete nastale u pomenutom udesu), drugotuženi nesumnjivo jeste imalac traktora u smislu citiranih zakonskih odredbi, a to isto odnosi se i na prikolicu koja se takođe vodila na ime C.S., kojom je ostvaren kontakt sa teretnim vozilom tužioca u pomenutom udesu, a koja je tom prilikom bila priključena na traktor i činila sa njim funkcionalnu celinu i jedinstvenog učesnika u saobraćaju. Stoga su neosnovani navodi revidenta o pogrešnoj oceni prigovora nedostatka njegove pasivne legitimacije, jer on odgovara za nastalu štetu po osnovu objektivne odgovornosti saglasno citiranim zakonskim odredbama. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1633/05 od 5, jula 2006. godine); Odgovornost za štetu nastalu upotrebom traktora kao opasne stvari Vlasnik traktora, kao opasne stvari, objektivno odgovara za prouzrokovanu štetu drugom licu, iako njime nije upravljao, već njegov radnik, pa i ako je radnik traktor koristio bez znanja vlasnika. 259

Iz obrazloženja U prvostepenom postupku utvrđeno je da u vreme saobraćajne nezgode tuženi i njegovi članovi porodice nisu bili kod kuće, a tuženi je poverio svedoku ĐĐ da u njegovom odsustvu čuva domaćinstvo, s tim da koristi samo jednu prostoriju u kojoj bi boravio. Međutim, ĐĐje neovlašćeno i protivpravno isterao traktor iz garaže i bez ključa stavio u pogon, te na putu izazvao navedenu saobraćajnu nezgodu, u kojoj je nastala predmetna šteta. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog utvrđenja, prvostepeni sud je zaključio da tuženi nije odgovoran za nastalu štetu i primenom člana 175. Zakona o obligacionim odnosima, odbio tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan. Drugostepeni sud prihvatajući ove razloge, nalazi da se tuženi ponašao kao dobar domaćin, jer je izvadio ključ iz brave traktora, pa se njegova savesnost ne može dovesti u sumnju, a time i njegova odgovornost u smislu člana 174. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Izraženo pravno stanovište sudova u pogledu primene propisa relevantnih za ocenu neosnovanosti zahte-va tužilaca, za sada se ne može prihvatiti. Iz spisa predmeta proizilazi daje svedok ĐĐ više puta menjao iskaz pred sudom u pogledu činjenice da li je bio ključ u bravi ili da lije bio akumulator na traktoru, pa drugostepeni sud nalazi daje najverodostojniji iskaz navedenog svedoka koji je dao u istražnom postupku u svojstvu okrivljenog na zapisniku od 17. maja 1993. godine, u krivičnom predmetu K. 154/93-95, u delu izjave: da bi isterao traktor od koga nisam imao ključeve uzeo sam šrafciger i paljenje traktora sam izvršio spajanjem pomoću šrafcigera, alternatora i mase traktorom otišao do komšije". U tom pogledu se, po nalazu Vrhovnog suda, zanemaruju identični iskazi svedoka ĐĐ na zapisnicima sa glavne rasprave od 20.maja 1996. godine i 2.jula 2004. godine, iz kojih proizilazi daje svedok u to vreme bio zaposlen kod tuženog i da je povremeno vozio navedeni traktor, kad je to bilo potrebno, a tome se tuženi nikada nije protivio. Suprotne izjave svedoka u delu iskaza u krivičnom predmetu i u ovoj parnici, u pogledu načina pokretanja traktora iz garaže tuženog ne mogu dovesti do činjeničnog i pravnog zaključka o verodostojnosti iskaza datog u krivičnom predmetu. Takvo shvatanje iz pobijane presude očigledno je rezultiralo iz jedne sasvim pogrešne opservacije. Ono zamagljuje i zanemaruje osnovni smisao i suštinu prava odbrane okrivljenog u krivičnom postupku, po kome okrivljeni nije dužan ni da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja, a ukoliko to i učini može izneti iskaz koji po njegovoj oceni olakšava njegov položaj okrivljenog, obzirom na to zašto se okrivljuje i koje osnovne sumnje stoje protiv njega. Pravno shvatanje sudova daje svedok ĐĐ protivpravno oduzeo i upotrebio traktor tuženog, nema uporište u do sada utvrđenom činjeničnom stanju. Naime, u vreme štetnog događaja i nastale štete svedok ĐĐje kod tuženog bio zaposlen i u konkretnom slučaju povereno mu čuvanje objekata i stvari domaćinstva tuženog. Pa i ukoliko nije bio ovlašćen da se traktorom služi, već samo da čuva kao i ostalu imovinu, ne bi se radilo o protivpravnom držaocu (detendoru), odnosno o protivpravnom oduzimanju opasne stvari od imaoca (član 175). Naime, ne radi se o nameri protivpravnog prisvajanja navedene stvari, već samo da se njome posluži kao kod njega zaposlena osoba, pa ukoliko i nije bila ovlašćena da se tom stvari služi. Istina, radi se o povredi dužnosti čuvanja domaćinstva tuženog, ali se ne radi o protivpravnosti oduzimanja opasne stvari od njenog vlasnika koja bi isključila njegovu odgovornost. U takvoj situaciji, vlasnik bi objektivno odgovarao za prouzrokovanu štetu oštećenom, iako konkretno traktor štetniku nije bio poveren, niti je upravljanje njime, spadalo u njegov deo poslova, odnosno dužnosti koje je preuzeo od vlasnika. Imajući rečeno u vidu, Vrhovni sud je, u smislu člana 395. stav 2. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio na ponovno suđenje. U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti rečene nedostatke, na taj način što će ispitati sve Činjenice i okolnosti važne za ocenu navoda iz žalbe i revizije, kao i primedbe ovog suda, kako bi tek onda odlučio o predmetu spora, (prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3031/05); Odgovornost za štetu od opasne stvari upotrebom delatnosti na javnoj površini Opština koja je dala odobrenje imaocima opasne stvari za vršenje delatnosti na javnoj površini, ne može odgovarati za štetu, ako je svoju odluku o odobrenju zasnovala na važećem propisu. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a imaocem stvari smatra se pored sopstvenika stvari i lice kome je ta stvar data na privremeno korišćenje. Prema obrazloženju U postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je, daje na dan 11.5.2000. godine, dok je tužilac prolazio preko DD, na njega je otpozadi udario automobilčić kojim je upravljalo nepoznato dete, krećući se po trgu, us led čega je tužilac pao i zadobio tešku telesnu povredu u vidu preloma gornjeg okrajka leve butne kosti. U vezi zadobijene povrede, tužilac je trpeo fizičke bolove i strah određenog intenziteta, a nakon završenog lečenja kod njega je došlo do umanjenja životne aktivnosti u određenom procentu i do naruženosti, pa je po tom osnovu tražio naknadu nematerijalne štete. Pored toga tuženi je tražio i naknadu materijalne štete za negu i pomoć od strane trećeg lica i troškove lečenja. 260

Dalje, utvrđeno je daje Odeljenje za urbanizam, građevinarstvo i stambeno-komunalne delatnosti prvotužene opštine K, rešenjem od 3.4.2000. godine, odobrilo drugotuženom zauzeće javne površine na navedenom trgu od 15.3. do 15.11.2000 godine, sa pravom korištenja 6 automobilčića, pod uslovom da se ne ometa normalan prolaz pešaka, da se ne ometa rad drugim licima koja imaju odobrenje izdato od strane tog organa za privređivanje zabave putem zabavnih automobilčića, a određena je i startna pozicija na automobilčiću. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da postoji odgovornost prvotužene (opštine) za materijalnu i nematerijalnu štetu koju je tužilac pretrpeo usled povređivanja na navedenom trgu, i da ta odgovornost proizilazi iz odgovornosti za stanje na javnim površinama, kao i zauzeće istih po njenom odobrenju, shodno Odluci o komunalnom uređenju. Ovakvo pravno stanovište nižestepenih sudova se, po oceni Vrhovnog suda, ne može kao pravilno prihvatiti. Na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno je primenj eno materijalno pravo, kada su nižestepeni sudovi obavezali prvo tuženu da tužiocu naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu nastalu njegovim povređivanjem. Zabrana prouzrokovani a štete je jedno od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima. Kršenje tog načela, a to znači preduzimanje postupka kojim se drugom može prouzrokovati šteta, dovodi do zasnivanja obligacionog odnosa iz koga za jednu stranu proizilazi pravo da zahteva naknadu štete, a za drugu stranu proizilazi obaveza da tu štetu naknadi. Odredbom člana 154. istog zakona, predviđeno je postojanje odgovarajućih posebnih us lova za koje je vezano postojanje odgovarajućih vidova odgovornosti za prouzrokovanu štetu. U ovom slučaju šteta je nastala od opasne stvari, jer su automobilčići koji su korišćeni na navedenom trgu, gdeje tužilac povređen, u pokretu predstavljali opasnu stvar. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a imaocem stvari smatra se pored sopstvenika stvari i lice kome je ta stvar data na privremeno korišćenje, shodno odredbi člana 174. i 176. st.l. ZOO. Korišćenje navedenih automobilčića na javnom trgu, gde se kreću pešaci, predstavlja opasnu delatnost, pa za tu štetu postoji odgovornost i lica koja se tom delatnošću bave. U ovom slučaju prvotužena se nije bavila tom delatnošću, niti je bila sopstvenik ili korisnik automobilčića, već su tu delatnost obavljali drugo, treće i četvrtotuženi uz odobrenje prvotužene. Prvotužena je ostalim tuženicima odobrenje dala u skladu sa Odlukom o komunalnom uređenju ("Službeni list Opštine Kraljevo broj 10/98), kojom je reguli-sano zauzeće javnih površina, a preko komunalne inspekcije, u skladu sa tom odlukom, vršila je kontrolu zauzeća tih površina i utvrdila da se iste koriste na dozvoljeni način, odnosno u skladu sa datim odobrenjem. Kod takvog stanja stvari ne postoji odgovornost prvotužene po principu objektivne odgovornosti, odnosno njene odgovornost za stanje na javnim površinama, jer je do štetnog događaja došlo na delu privremeno zauzete javne površine od strane ostalih tuženika u skladu sa važećom Odlukom o komunalnom uređenju, a koju je prvotužena bila ovlašćena da donese u smislu člana 113. Ustava Republike Srbije i člana 2. i 3. Zakona o komunalnoj delatnosti ("Službeni glasnik SRS" br. 16/97 i 42/98 od 18. 11. 1998. godine); Osiguravao je odgovoran za naknadu štete u granicama svote osiguranja, a imalac opasne stvari do potpune štete Oštećeni ima pravo da zahteva ispunjenje štete i od osiguravajuće organizacije kod koje je motorno vozilo bilo osigurano, samo do limita, a od vlasnika po principu objektivne odgovornosti do potpune štete Iz obrazloženja Predmet spora u ovoj parnici, po tužbi tužioca od 6.7.1991. godine, je naknada štete. Naime, tužilac je bio radnik tuženog i kritičnom prilikom je radio na terenu u ĐĐ. Do saobraćajne nesreće je došlo_______. godine, i u toj saobraćajnoj nezgodi tužilac je zadobio teške telesne povrede. Tom prilikom trpeo je fizičke bolove i strah dužeg vremenskog trajanja i intenziteta. Nesreća je prouzrokovana sa vozilom koja je u vlasništvu tuženog. Po stanovištu nižestepenih sudova, za ovu štetu odgovara osiguravač tuženog. Prema nalaženju nižestepenih sudova, tužilac ne može ponovo tražiti neposredno od štetnika da mu ovu štetu plati, jer je u celosti izmi-rena od osiguravača tuženog, o čemu je postignut sporazum. Izloženo stanovište nižestepenih sudova je pogrešno, a razlozi dati na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja u suprotnosti su sa izvedenim dokazima, čime je učinjena bitna povreda iz odredbe člana 354. stav 2. tač-ka 14. ZPP. U postupku nisu pravilno i potpuno utvrđene sve odlučne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava. Naime, nižestepeni sudovi staju na stanovište da je postignut posebni sporazum tužioca i tuženog i umešača, stoje u suprotnosti sa stanjem u spisima, jer veštačenje koje je obavljeno, a koje je osnov za ove tvrdnje, ukazuje da nije postojao nikakav sporazum oko isplate visine štete. Odredbom člana 940. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u slučaju osiguranja od odgovornosti, osiguravač odgovara za štetu nastala osiguranim slučajem samo ako treće oštećeno lice zahteva njenu naknadu. Osiguravač snosi, u granicama svote osiguranja, troškove spora o osiguranikovoj odgovornosti, a istim zakonom, članom 941, propisano je da u slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati 261

neposredno od osiguravača naknadu štete koje je pretrpelo, događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze.. Oštećeno lice ima od dana kada se dogodio osigurani slučaj, sopstveno pravo na naknadu iz osiguranja, te je svaka docnija promena u pravima osiguranika prema osiguravaču bez uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu. Članom 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima propisano je, da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Stoga je, tuženi po principu objektivne odgovornosti odgovoran, pa tužilac ima pravo od vlasnika da potražuje štetu. Stoga, kako oštećeni ima pravo da zahteva ispunjenje štete i od osiguravajuće organizacije kod koje je motorno vozilo bilo osigurano, samo do limita, a od vlasnika po principu objektivne odgovornosti do potpune štete, to su nižestepeni sudovi propustili da utvrde da lije tužiocu u potpunosti isplaćena naknada štete ili ima pravo na razliku do potpune štete i od tuženog. Iz svih navedenih razloga stekli su se uslovi da se ukinu obe nižestepene presude i da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi se prikupile pouzdane činjenice za zakonito presuđenje. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1552/05); "Treće lice, koje pretrpi štetu u sudaru više motornih vozila, može tražiti naknadu bilo od svakog vlasnika motornog vozila pojedinačno, bilo od svih vlasnika solidarno, po osnovu objektivne odgovornosti, bez obzira na njihovu krivicu za štetni događaj, ukoliko ne postoje okolnosti koje isključuju objektivnu odgovornost" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 502/81 i Gzz. 288/80); "Za utvrđivanje prava na naknadu štete porodici poginulog, čija je smrt nastupila usled toga što je ispao iz voza u pokretu, bez značaja je da lije. tuženo železničko transportno preduzeće krivo za udes, već je od značaja samo da li postoje uslovi za isključenje objektivne odgovornosti tuženog" (Savezni sud, Gzs. 64/75); "Za motor vozila, koji je ispao iz oštećenog vozila i ostao da leži neidentifikovan i neobeležen podobnim znakom na kolovozu, ne može se reći da ne predstavlja opasnu stvar za ostale učesnike u saobraćaju. Činjenica da se motor u momentu sudara fizički odvojio od vozila, ne znači da više ne predstavlja sastavni deo vozila. Motor i dalje pripada vozilu iz koga je ispao i vlasnik toga vozila, koji je oglašen krivim za saobraćajnu nezgodu, odnosno osiguravač, odgovaraju za štetu koja je nastala upotrebom vozila kao opasne stvari, pa i motora u konkretnom slučaju " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1680/76); "Njiva nije opasna stvar pa za štetu od vatre na njivi ne odgovara imalac njive, po pravilima objektivne odgovornosti, već lice koje je vatru zapalilo " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3849/95); "Šteta usled ujeda psa je šteta od opasne stvari za koju odgovara njen imalac" — (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2978/95); "Lice koje protivno pravno zasnuje državinu na nepokretnosti u kojoj postoje vodovodne instalacije pa se voda izlije, odgovara vlasniku za štetu po pravilima o objektivnoj odgovornosti" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3256/96); "Pas koji otkine lanac i nema zaštićenu njušku predstavlja opasnost za ljude koji se kreću pored njegovog dvorišta odnosno u njegovoj blizini pa takav pas predstavlja opasnu stvar i za slučaj nastanka štete odgovara njegov vlasnik" - (prema presudi Okružnog suda u Beogradu Gž.. 5849/91 i odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2984/91); "Vlasnik opasne stvari odgovara po pravilima o objektivnoj odgovornosti, ali je njegova odgovornost za štetu prouzrokovanu opasnom stvari isključena ako je šteta nastala dejstvom više sile, krivicom trećeg lica ili isključivom krivicom oštećenog" (prema odluci VSS, Rev. 961/80); "Za štetu usled smrti pacijentkinje nad kojom je, uz njen pristanak, lekar odgovarajuće specijalnosti izvršio abortus, odgovara isključivo štetnik, pa nema uslova zapodelu odgovornosti" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1048/98).

262

Primer tužbe radi naknade štete od opasne stvari OP STI NSKI S UD Tužilac: _______________________________________________, iz__________, ul. ______________, br. _ Tuženi: Rudarsko preduzeće ____________________________, iz___________, ul. ______________, br. TUŽBA radi naknade štete, vrednost spora: ________dinara, u 2 primerka. Tužilac je u ______. godini u __________, na svom imanju u mestu zv. _______________, katastarski list 458, KO __________, sagradio kuću od 3 odeljenja sa ambarom i drugim sporednim prostorijama. Svi ti objekti sagrađeni su od čvrstog materijala i danas predstavljaju vrednost od _____________dinara. Dokaz: a) uviđaj na licu mesta sa veštačenjem; b) katastarski list br. _____KO___________. Vršeći rudarske radove za rudu ____________, tuženi je u _________. godini vršio iskopavanja u nepo srednoj blizini kuće i navedenih objekata tužioca. Radovima na iskopavanju tuženi je ušao duboko u ze mlju ispod predmetnog građevinskog objekta tužioca. Međutim, usled obavljenih podzemnih radova do šlo je do sleganja zemljišta, na kome se kuća i ostali objekti tužioca nalaze, i to u toj meri da je kuća tuži oca napukla. Naime, u vertikalnoj liniji: pojavile su se pukotine na zidovima, betonski temelj je isprskao na više mesta, zbog čega postoji opasnost da se usled daljeg sleganja zemljišta sruši kuća tužioca i ostali objekti oko kuće, koji su takođe oštećeni. Dokaz: uviđaj na licu mesta sa veštačenjem, preko inženjera geologa i građevine. Rudarskim radovima tuženog prouzrokovana je tužiocu šteta, jer on bez opasnosti po svoj život i život svoje porodice ne može više da stanuje u predmetnoj kući, niti da koristi za određenu namenu ostale objekte. Dokaz: kao napred navedeni. Tužilac je pismom predložio tuženom da on o svom trošku izmesti sve objekte tužioca na obližnje zemljište tužioca. Međutim, tuženi taj predlog nije prihvatilo, ističući, da do prskanja kuće i ostalih obje kata nije došlo usled izvođenja rudarskih radova nego usled nesolidnosti gradnje objekta.

-

Dokaz: a) pismo tužioca od _____________godine, b) odgovor tuženog basena ________________godine. Pošto je usled izvršenja rudarskih radova tužiocu prouzrokovana šteta, tužilac traži stvarnu štetu prema proceni veštaka, koja po tužiocu iznosi ______________dinara, koliko je potrebno da on u svojoj reži ji, na svome obližnjem zemljištu, sagradi onakve objekte koji odgovaraju oštećenim objektima, jer se oš tećeni objekti ne mogu više popraviti. Dokaz: Veštačenje vrednosti izgradnje objekta preko odgovarajućih stručnjaka.

Podnoseći

ovu tužbu, tužilac predlaže, da sud, posle provedenog postupka i izvedenih dokaza donese PRESUDU: Obavezuje se tuženo Rudarsko preduzeće ______________________, iz __________, da tužiocu _ ______________, iz______________, isplati na ime naknade štete iznos od _____________dinara, sa zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. .

__________godine.

Tu ž i l a c ,

263

Protivpravno oduzimanje opasne stvari od imaoca (čl. 175. ZOO) Protivpravno oduzimanje opasne stvari od imaoca podrazumeva lišavanje sopstvenika državine stvari na protivpravan način, pa za štetu koja od te stvari potiče ne odgovara imalac, već onaj koji mu je oduzeo državinu stvari. Ovo pravilo je uslovljeno time da imalac stvari nije za to odgovoran ako je držanje te stvari obezbedio na način koji je uobičajen u čuvanju stvari da bi se zaštitile od lica koja su sklona da čine nedozvoljene radnje. Protivpravno oduzimanje opasne stvari od imaoca nastaje obično krađom stvari, ali ako je imalac dovoljno ne zaštiti, u tom slučaju za nastalu štetu odgovoran je i on po osnovu opasne stvari. Na primer, u parnici za naknadu štete prouzrokovane opasnom stvari - eksplozivom, vlasnik eksploziva (po pravilu pravno lice - preduzeće) ne može s uspehom isticati podeljenu odgovornost i lica koja su mu protivpravno prisvojila opasnu stvar -eksploziv, koji je on čuvao u magacinu svog poslovnog prostora. Zbog toga, ako je neko obio magacin preduzeća, koji nije bio dovoljno zaštićen, i izvršio krađu neke količine eksploziva, obično kod rudarskih preduzeća patrona za miniranje, te isti eksploziv ostavio na nekom javnom mestu koje je dostupno drugim licima, a kasnije je to pronašlo neko dete i aktiviralo eksplozivnu napravu od koje je pretrpelo štetu, odgovornost preduzeća, imaoca eksploziva, po osnovu opasne stvari se ne isključuje, jer nije u dovoljnoj meri čuvalo eksplozivni materijal i na taj način olakšao izvršiocu krađe da na lak način oduzme eksploziv, do koga je zatim došlo maloletno dete i ne znajući o čemu se radi aktiviranjem nekog mehanizma izazvalo eksploziju od koga je povređeno. To se pravda činjenicom da ako bi imalac stvari preduzeo sve sigurnosne mere da ne dođe do krađe eksploziva, da maloletno dete ne bi pronašlo eksplozivnu napravu, za koju nije moralo da zna da se radi o opasnoj stvari, i ne bi nastalo njegovo povređivanje, odnosno šteta U navedenom primeru, daje izvršilac krađe eksploziva otkriven, za štetu bi, pored krivične odgovornosti, odgovarao i on kao i vlasnik opasne stvari, a na oštećenom bi bilo pravo da li bi naknadu štete tražio po osnovu solidarne odgovornosti učinilaca štete ili bi se opredelio samo na jednog od njih. Ukoliko i ne bi bio otkriven počinilac krađe u svakom slučaju za nastalu štetu od opasne stvari odgovaralo bi preduzeće kao imalac opasne stvari.

Sudska praksa Odgovornost za štetu od opasne stvari koju pričini radnik Vlasnik opasne stvari odgovara za štetu koju njegov radnik prouzrokuje upotrebom te stvari, iako mu ona nije bila poverena, niti je upravljanje njome spadalo u njegov deo poslova, odnosno dužnosti koje je preuzeo od vlasnika. Iz obrazloženja: Pravno shvatanje sudova da je svedok G. protivpravno oduzeo i upotrebio traktor tuženog nema uporište u do sada utvrđenom činjeničnom stanju. Naime, u vreme štetnog događaja i nastale štete svedok G. je kod tuženog bio zaposlen u vulkanizerskoj radnji i u konkretnom slučaju povereno mu je čuvanje objekata i stvari domaćinstva tuženog. Pa i ukoliko nije bio ovlašćen da se traktorom služi, već samo da ga čuva kao i ostalu imovinu ne bi se radilo o protivpravnom držaocu (detentoru), odnosno o protivpravnom oduzimanju opasne stvari od imaoca (član 175. ZOO). Naime, ne radi se o nameri protivpravnogprisvajanja navedene stvari, već samo da se njome posluži kao kod njega zaposlena osoba, pa ukoliko i nije bila ovlašćena da se tom stvari služi. Istina radi se o povredi dužnosti čuvanja domaćinstva tuženog ali se ne radi o protivpravnosti oduzimanja opasne stvari od njenog vlasnika koja bi isključila njegovu odgovornost. U takvoj situaciji vlasnik bi objektivno njime odgovarao za prouzrokovanu štetu oštećenom iako konkretno traktor štetniku nije bio poveren, niti je upravljanje spadalo u njegov deo poslova odnosno dužnosti koje je preuzeo od vlasnika. Imajući rečeno u vidu, Vrhovni sud je, u smislu člana 395. stav 2. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio na ponovno suđenje. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Reve. 3031/05 od 13. aprila 2006. godine).

Predala stvari trećem licu (čl. 176. ZOO) Za štetu od opasne stvari, koju je imalac poverio drugom licu da se njome služi, za štetu od te stvari odgovara to drugo lice, dakle lice kome je po bilo kom pravno dozvoljenom poslu poverena ta stvar da je ima, odnosno koristi. U ovom slučaju odgovornost imaoca stvari se ne isključuje samo ako je šteta proizašla iz neke skrivene mane ili skrivenog svojstva stvari, na koje imalac stvari nije ukazao licu kome je stvar predao da se njome služi. Ako je štetu pričinilo lice kome je imalac opasne stvari poverio da se njome služi, a šteta je nastala od opasne stvari koja je imala neku skrivenu manu ili skrivena svojstva stvari, pa je tu štetu isplatilo lice kome je ta stvar bila poverena, ono ima pravo da zahteva od imaoca stvari celokupni iznos isplaćene štete. 264

Pod istim uslovima odgovara i lice kome je imalac stvari poverio stvar daje nadgleda, koje je, inače, "dužno daje nadgleda", kako je to propisano u stavu prvom ovog člana. Primer tome je pravo naručioca građevinskih radova da vrši stručni nadzor nad radovima izvođača, zbog čega on može da taj nadzor poveri drugom, stručnom licu, koji je odgovoran za sve poslove u vezi izgradnje objekta, pa i za štetu koja može nastati od opasne stvari prilikom izvođenja tih radova. Naime, kada se imaočeva opasna stvar u vreme nastanka štetnog događaja nalazila kod drugog lica, kome je tu stvar poverio imalac stvari, tada je kauzalno odgovorno to lice, a ne imalac opasne stvari, osim onog uslova koji je napred pomenut (skrivene mane ili skrivena svojstva stvari). U ovom slučaju ne radi se o licima koja po osnovu radne dužnosti koriste opasne stvari imaoca stvari (preduzeća, na primer), je oni kao ostručena lica koja rade sa tim opasnim stvarima nisu kauzalno odgovorna lica, već je odgovoran imalac stvari, čija se odgovornost utvrđuje po osnovu objektivne odgovornosti imaoca stvari, koji je kauzalno odgovoran za nastalu štetu. U sudskoj praksi zauzeto je stanovište da nosilac prava raspolaganja teretnim automobilom, kojim je pričinjena šteta za vreme dok je teretni automobil uzet za potrebe vojske, ne odgovara nosilac stvari za nastalu štetu od upotrebe ovog teretnog automobila, već korisnik istog - država. Prema stavu 3. ovog člana, koji je u vezi sa stavom 2. istog člana, ako je šteta nastala kao posledice neke skrivene mane ili skrivenog svojstva stvari, na koje imalac stvari nije ukazao, proizilazi da odgovorno lice, dakle ono kome je imalac poverio stvar i koji je iz navedenih razloga pričinio štetu drugom, ima pravo da od imaoca stvari zahteva ceo iznos isplaćene štete oštećenom. Međutim, imalac stvari bi kauzalno odgovarao za nastalu štetu samo ako je znao da postoje skrivene mane ili skrivena svojstva stvari, a nije ih saopštio, odnosno skrenuo pažnju na njih licu kome je poverio stvar. Prema tome, ako je skrivena mana, odnosno skriveni nedostatak i postojao, a o njoj nije znao imalac stvari, imalac stvari ne bi bio odgovoran za štetu koju bi takvom stvari pričinilo lice kome je stvar sa takvim nedostacima poverena. U takvim uslovima, odgovorno lice koje je isplatilo naknadu oštećeniku ne bi imalo pravo da od imaoca stvari zahteva naknadu isplaćene štete. Na kraju, odredbe stava 4. ovog člana regulišu odgovornost imaoca opasne stvari da naknadi štetu drugome ako je šteta nastala od opasne stvari koju je imalac stvari poverio licu koje nije sposobno ili nije ovlašceno da njome rukuje. Naime, kada je imalac opasne stvari istu dao drugom na upotrebu, a to lice nije sposobno, odnosno nije ovlašceno da njome rukuje, onda je kauzalno odgovoran za štetu imalac stvari, a ne onaj koji je tu stvar koristio, pa ukoliko bi došlo do spora radi naknade štete odgovornim licem se smatra imalac stvari, a ne i sam štetnik. Tako, na primer, ako je imalac stvari poverio svoj automobil licu za koje znao da nema vozačku dozvolu, odgovaraće za štetu koje je pričinilo to lice drugom, dok bi lice koje je pričinilo štetu, a nije imalo dozvolu za vožnju, odgovaralo po propisima o krivičnoj odgovornosti.

Oslobođenje od odgovornosti (čl. 177. ZOO) Već smo u prethodnim komentarima naveli pravila o odgovornosti za štetu od opasne stvari, a naime da se kod ove ustanove ne postavlja pitanje krivice imaoca stvari za nastali štetni događaj, već (da se jedino traži da oštećeni dokaže daje šteta nastala i da opredeli visinu štete. Međutim, u tim pravilima propisana su i neka oslobođenja imaoca stvari za štetu koja je u vezi s opasnom stvari pričinjena šteta, a to su oni slučajevi: a) ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (čl. 173. ZOO); b) ako imalac stvari dokaže da nije odgovoran za štetu jer mu je na protivpravan način oduzeta opasna stvar (čl. 175. ZOO); v) ako ako imalac stvari dokaže daje drugome dao na upotrebu opasnu stvar za koju nije znao da postoje skrivene mane ili skrivena svojstva stvari. Međutim, odredbe člana 177. ZOO regulišu pitanje oslobođenje lica od odgovornosti za štetu od opasne stvari sa drugog stanovišta, i to: a) ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazi van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti; b) ako dokaže daje šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti; v) ako dokaže da je oštećenik delimično doprineo nastanku štete, u kom slučaju se delimično oslobađa odgovornosti; i g) ako dokaže daje nastanku štete delimično doprinelo treće lice, u kom slučaju imalac stvari solidarno odgovara sa tim trećim licem, a naknadu štete snosi srazmerno težini svoje krivice. Prvi slučaj oslobađanja imaoca stvari u vezi štete nastale od opasne stvari odnosi se na "neki uzrok koji se nalazi van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti". Ova norma, propisana u stavu prvom ovog člana, ima u vidu da se uzrok koji se nalazi van stvari odnosi na višu silu ili slučaj, koji mogu nastati mimo volje imaoca stvari. Za višu silu ne postoji precizna definicija, jer se ona može odnositi na razne događaje, od kojih neki mogu biti predviđeni zakonom a drugi ugovorom, kada stranke, zbog prirode stvari u prometu roba ili usluga predvi-

L

265

daju neke događaje koji mogu da nastanu prilikom izvršenja ugovora, a na koje oni ne mogu da utiču (na primer, zabrana uvoza ili izvoza neke robe, kvar većeg obima na sredstvima za proizvodnju, nastao iz uzroka koji potiče od spoljnih uslova i si.), Viša sila, po pravilu, obuhvata prirodne događaje, kao što su: zemljotres, požar, poplava i slično, ali sve više u novije vreme obuhvata i događaje kao što su: rat, štrajk, neprijateljstva koja sprečavaju promet roba i usluga. Da bi se neki događaj mogao da kvalifikuje kao slučaj više sile, potrebno je da događaj bude nepredvidljiv i neotklonjiv, kao i da se nije mogao izbeći ili otkloniti. Kao događaj koji se može upodobiti slučaju više sile, ali to nije, može biti neki događaj ili neka pojava, nastao iz spoljnih razloga, na koji imalac opasne stvari ne može da utiče, odnosno da ga spreči svojom snagom i svojim znanjem, dakle ako nastupi mimo njegove volje i snage da ne može sprečiti nastanak štete, a koji događaj on objektivno nije mogao da predvidi, ali se mogao predvideti i preduzeti mere da se on spreči - a da do toga nije došlo zbog iznenadnog nastanka takvog događaja (na primer, neko lice berući voće padne sa grane i teže se povredi, a u obavezi je da izvrši neku radnju prema drugom licu u ugovorenom roku, koju, naravno, ne može da izvrši bez odlaganja roka izvršenja zbog slučaja koji je nastao). Pored navedenih slučajeva oslobođenja od odgovornosti za štetu nastalu od opasne stvari, imalac stvari se može osloboditi odgovornosti da naknadi štetu ako je šteta nastala isključivom radnjom oštećenog ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. Teret dokazivanja odgovornosti navedenih lica za nastalu štete pada na imaoca stvari. I prvi i drugi slučaj nastanka štete od opasne stvari, dakle, kad oštećeni ili treće lice pričini štetu drugom, imaju iste karakteristike, osim što stav prvi ovog člana propisuje nastanak štete od "uzroka koji se nalazio van stvari, a čije dejstvo nije mogao da predvidi, ni izbeći ili otkloniti", dok drugi stav , koji se odnosi na treće lice, predviđa slučaj "koji on (vlasnik stvari) nije mogao da predvidi i čije posledice nije mogao da izbegne ili otkloni". U svakom slučaju, odredbe stavova 1. i 2. ovog člana propisuju oslobođenje od odgovornosti vlasnika opasne stvari, ako šteta nastane iz jednog ili drugog razloga koji su navedeni u tim odredbama, dok se odgovornost imaoca stvari za štetu koja je nastala isključivom radnjom oštećenika, ne povezuje samo sa poveravanjem tom licu opasne stvari, već i ako oštećeni svojim nedozvoljenim radnjama pričini sebi štetu od opasne stvari imaoca (na primer, prelazi ulicu na mestu koje nije dozvoljeno za prelaz i tom prilikom na njega naleti nečije vozilo i povredi ga). Stav 3. ovog člana se odnosi na odgovornost imaoca stvari, ali samo za njegovu delimičnu odgovornost, koja se vezuje za radnje oštećenog koji je delimično doprineo nastanku štete. U pitanju je podeljena odgovornost između imaoca opasne stvari i oštećenog, koji su delimično krivi za nastalu štetu, pa se s obzirom na njihovu krivicu u prouzrokovan]u štete i određuje obim naknade koju svaki od njih treba da plati. Propis o podeljenoj odgovornosti iz člana 192. ZOO, koji se odnosi na delimičnu odgovornost oštećenog i njegovu obavezu da trpi smanjenje naknade štete, srazmerno njegovom doprinosu za štetu, odnosno da sud u nekim slučajevima utvrđuje tu srazmeru, pa samim tim i visinu naknade štete prema stepenu svoje odgovornosti, analogno se mogu primeniti i na slučaj koji reguliše stav 3. člana 177. ZOO, dok se slučaj iz stava 4. ovog člana, koji se odnosi ne treće lice, mogu upodobiti slučajevima koje rešavaju odredbe članova 206. i 208. ZOO. Na kraju, u vezi sadržine i značenja odredbe stava 5. ovog člana, treba ukazati da treće lice, o kome je reč u stavu 3. ovog člana, nije lice koje je u nekom pravnom odnosu sa imaocem stvari, odnosno nije lice kome imalac stvari poverava svoju stvar tom licu, već se radi o licu koje je van nekog pravnog odnosa sa davaocem stvari pretrpeo kakvu Štetu, koje davalac stvari ne mora da poznaje, ali je to lice slučajno, odnosno svojom krivicom doprinelo da pretrpi štetu od opasne stvari (na primer, ako treće lice svojom nepažnjom prelazi ulicu na nedozvoljenom mestu, a imalac opasne stvari - automobila, mu u takvim uslovima pričini štetu). Zbog toga je u odredbama stava 5. ovog člana i propisano da se trećim licem ne smatra lice "kojim se imalac poslužio pri upotrebu stvari", ustvari koga je angažovao u vezi te stvari (na primer, da mu pomogne u obavljanju nekog posla, pri čemu je stvar imaoca imala uticaja na obavljanje tog posla).

Sudska praksa Objektivna odgovornost za štetu Imalac opasne stvari oslobađa se od odgovornosti ako dokaže daje šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su angažovali tužioca da obavlja poslove čišćenja kukuruza upotrebom poljoprivredne mašine - komušaljke. Ova mašina, čiji su imaoci tuženi, sastoji se od horizontalno postavljenih valjaka, čijim se okretanjem čisti kukuruz i zaštitne metalne mreže ispod koje se ne srne stavljati ruka, jer u suprotnom, dok mašina radi postoji opasnost od povređivanja radnika. 266

Pre početka rada, tužilac je od strane ostalih radnika bio upozoren da se ne srne stavljati ruka ispod metalne mreže dok je mašina u pogonu, a dan pre tužiočevog povređivanja, tuženi BB je stavio ruku ispod mreže i ubacio kukuruz, pa je mašina povukla njegov prst, ali je on tada izbegao povredu. Tužilac je 15.09.1999. godine povređen, upravo tako što je stavio ruku ispod zaštitne mreže, pa su dva valjka mašine naglo uvukla tužiočevu šaku. Kada su čuli zapomaganje, ostali radnici su prišli tužiocu, a jedan od njih je isključio mašinu. Ceo događaj trajao je oko jedan minut, ali je brzina obrtaja valjaka bila veoma velika, pa tužiočeve povrede ne bi bile manje i da je mašina bila odmah zaustavljena. Pretrpeo je telesne povrede u vidu nagnječenja četvrtog i petog prsta desne šake, zbog čega je tužiocu izvršena amputacija ta dva prsta. Us led povređivanja tužilac je trpeo fizičke bolove i strah i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti. Vrhovni sud Srbije nalazi daje, prema ovako utvrđenom činjeničnom stanja, pravilna ocena drugostepenog suda da tuženi kao imaoci opasnih stvari nisu odgovorni za štetu koja je prouzrokovana tužiocu. Prema odredbi člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, imalac opasne stvari oslobađa se od odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. U konkretnom slučaju, isključivi uzrok štete je nepravilno rukovanje mašinom od strane tužioca, koji je stavljanjem ruke ispod zaštitne mreže mašine kod valjka prouzrokovao svoje povređivanje. Tuženi, pri tom, nisu mogli izbeći niti otkloniti štetne posledice, jer su prethodno upozorili tužioca o načinu rada na mašini, a utvrđeno je da bi povrede koje je tužilac pretrpeo nastale i daje mašina ranije bila isključena i zaustavljena. Svi radnici su bili upoznati sa načinom rada mašine sa jednostavnim mehanizmom, koja je inače u uobičajenoj upotrebi u seoskim zemljoradničkim domaćinstvima, pa je u skladu sa tim tužilac trebalo da rukuje mašinom sa potrebnom pažnjom. Kako konkretno postoje uslovi da se tuženi u smislu odredbe Člana 177. stav 2. ZOO oslobode odgovornosti za štetu koja je nastala isključivo tužiočevom radnjom, drugostepeni sud je preinačenjem i odbijanjem tužbenog zahteva pravilno primenio materijalno pravo. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 12/07); Oslobođenje od odgovornosti ili podeljena odgovornost čl. 192. ZOO) Za potpuno ili delimično isključenje odgovornosti poslodavca, potrebno je pouzdano utvrditi da lije u periodu pre povređivanja radnik bolovao od bolesti u vezi koje, pored ostalog, traži naknadu štete, i da lije i u kojoj meri (procentu) u odnosu na pad sa objekta, to oboljenje doprinelo nastanku ili razvoju njegove sadašnje bolesti. Iz obrazloženja Prema stanju u spisima, tužilac je povređen na radu pri padu na mokrim stepenicama upravne zgrade tužene kao poslodavca, od koje zahteva naknadu pretrpljene nematerijalne štete. U prijavi povrede na radu konstatovanaje samo povreda kolena leve noge, a kao mogući uzrok pada raniji bolovi u leđima. Veštačenjem specijaliste ortopeda utvrđeno je daje ova povreda po svojoj prirodi laka telesna povreda. Veštačenjem specijaliste neuropsihijatra utvrđeno je daje, nezavisno od povrede kolena, kao posledica pada kod tužioca došlo do povrede diskusa petog lumbalnog i prvog sakralnog pršljena sa kompresijom išijadičnog živca sa leve strane, koja se tretira kao teška telesna povreda bez mogućnosti izlečenja i kod njega izaziva bol u lumbalnom delu kičme, koji se širi duž leve noge, a dovela je do trajnog umanjenja tužiočeve životne aktivnosti. Na osnovu iskaza svedoka VV, i tužioca kao stranke, prvostepeni sud je utvrdio da se u periodu koji je prethodio povređivanju tužilac nije lečio od navedenih povreda, tj. oboljenja noge ili kičme. Međutim, iz sadržine doznaka o bolovanju tužioca u periodu 05.06.-04.07.2001.godine, izdatih od lekara Medicinskog centra_____, / označene šifre bolesti (M 54.4), proizilazi da je tužilac bolovao od lumbo-išialgije, koja prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti predstavlja bol u slabinskom delu kičme i sedalnom živcu. Kod ovakvog stanja dokaza u sprovedenom postupku bilo je nužno, a nije raspravljano, od kakvog je značaja u lancu uzročnosti navedeno prethodno oboljenje, zbog kojeg je tužilac bio na bolovanju pre povređivanja, za nastanak i razvoj bolesti diskus hernije, kao teškog oštećenja kičme, utvrđene veštačenjem neuropsihijatra. Utvrđenje i ocena navedenih okolnosti je bilo neophodno, budući da osnov odgovornosti tužene za štetu može biti samo ona povreda ili oštećenje zdravlja tužioca koji su u uzroČno-posledičnoj vezi sa njegovim radom kod tužene, tj. radnjama ili propustima tužene i njenih organa, odnosno rizikom delatnosti ili svojstvima stvari tužene. Ako je oboljenje kičme (diskus hernija), koje je dovelo do trajnog umanjenja životne aktivnosti tužioca nastalo isključivo zbog tužiočevog pada na stepenicama upravne zgrade tužene (iako povreda nije odmah konsta-tovana), tj. ako je pad bio dovoljan i tipičan uslovza nastanak sadašnjeg tužiočevog oboljenja kičme, onda ne bi bilo osnova ni za delimično isključenje odgovornosti tužene. Isto bi važilo i ako ranije oboljenje (lumbo išialgi-ja) samo po sebi nije dovoljno za nastanak diskus hernije i ako bez povrede pri padu kao dodatnog uslova ne bi došlo do ove posledice.

267

Za pravilnu ocenu istaknutog prigovora podcijene odgovornosti, tj. postojanja razloga za potpuno ili delimično isključenje odgovornosti tužene u smislu čil77, odnosno čl.192. Zakona o obligacionim odnosima, bilo je potrebno pouzdano utvrditi da li je u periodu pre povređivanja tužilac bolovao od lumbo išialgije, kako to proizilazi iz priloženih doznaka o bolovanju, i da lije i u kojoj meri (procentu) u odnosu napad na stepenicama to oboljenje doprinelo nastanku ili razvoju njegove sadašnje bolesti diskus hernije. Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu pravilno i potpuno utvrđene odlučne činjenice za ocenu osnova i obima odgovornosti tužene, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute. U nastavku postupka, prvostepeni sud će utvrditi činjenice i raspraviti sporna pitanja na koja je ukazano ovim rešenjem, pa novu odluku o tužbenom zahtevu doneti pravilnom primenom materijalnog prava. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2980/05); Oslobođenje od odgovornosti Ne postoji odgovornost organizatora fudbalske igre po principu objektivne odgovornosti (član 173. ZOO), obzirom dafudbal, kao sportska igra, nije opasna delatnost, ako su u toku utakmice preduzete sve odgovarajuće mere da se igra odvija u sportskom duhu i u skladu sa pravilima igre. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 27.5.2001. godine igranaje_______utakmica u_____između "BB" iz i "DD". U sastavu tima tuženog bio je i tužilac u statusu igrača amatera, bez ugovora i redovnih mesečnih primanja. Tužilac je rođen_____. godine. U to vreme bio je redovan učenik_______. Organizator utakmice bio je "BB". U toku ove utakmice došlo je do povrede tužioca kada je tužilac imao vazdušni duel - kontakt telima sa igračem iz protivničkog tima. Tom prilikom tužilac je prebačen na levu stranu, gdeje došlo do uvrtanja leve no ge u gležnju. Prebačen je u bolnicu u_____,gde je konstatovan prelom levog gležnja i postavljena je longeta, a potom je tužilac prebačen na Hirurško odeljenje_______, gdeje operisan. Iz bolnice je otpušten_____. godine. Kao posledica zadobijene teške telesne povrede, kod tužioca je nastupilo umanjenje životne aktivnosti od 15%. Utvrđeno je daje obim potkolenice leve noge manji za 1,5 centimetar u odnosu na desnu, a na koži postoji ožiljak dužine 10 centimetara a širine 1,5 centimetar, kao posledica operacije. Prisutan je otok levog zgloba, a viljuška zgloba je proširene za tri milimetra, a zglobna hrskavica je oštećena. Tuženi 2001. godine nije osigurao svoje igrače od posledica nesrećnog slučaja. Utvrđeno je da nije postojala zakonska obaveza tuženog da osigura svoje igrače od posledica nesrećnog slučaja. Tuženi nije osigurao tužioca od ovih posledica. Igrač organizatora utakmice nije namerno udario tužioca, obojica igrača su se ponašala u duhu sportske igre. Prilikom kontakta telima poštovana su pravila igre, i nije postojala namera ovog igrača da povredi tužioca. Tužilac u ovoj pravnoj stvari zahteva naknadu štete od tuženog zbog napred opisanog štetnog događaja, nalazeći daje tuženi odgovoran, jer nije osigurao svoje igrače od posledica nesrećnog slučaja. Prema odredbama člana 154. stav 1. ZOO, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže daje šteta nastala bez njegove krivice. Članom 158. ZOO propisano je da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom. Da bi postojala građanska deliktna odgovornost (subjektivna odgovornost) tuženog za predmetnu štetu, potrebno je da postoji šteta za tužioca, daje ta šteta nastala nedopuštenom (protivpravnom) radnjom učinioca štete, da postoji uzročna veza između protivpravne radnje i štete, i da se ta radnja i nastala šteta mogu pripisati u krivicu štetnika. Imajući u vidu napred izloženo, pravilan je pravni zaključak sudova nižeg stepena, da između povređivanja tužioca, kao igrača, i radnji tuženog, kao njegovog kluba, ne postoji uzročno posledična veza na osnovu koje bi postojala odgovornost tuženog po osnovu krivice za nastali događaj. Nijedna radnja tuženog nije dovela do povređivanja tužioca. Isto tako, nižestepeni sudovi su pravilno našli da ne postoji odgovornost tuženog po principu objektivne odgovornosti (član 173. ZOO), obzirom dafudbal, kao sportska igra, nije opasna delatnost, a u toku kritične utakmice preduzete su sve odgovarajuće mere da se igra odvija u sportskom duhu i u skladu sa pravilima igre. Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1350/05); Odgovornost imaoca opasne stvari - "Lice koje živi u domaćinstvu imaoca opasne stvari, upodobljava se licu kome je imalac poverio opasnu stvar daje koristi" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 5434/01).

268

ODGOVORNOST U SLUČAJU UDESA IZAZVANOG MOTORNIM VOZILOM U POKRETU (čl. 178. ZOO) Odredbe ovog Člana imaju u vidu odgovornost imaoca vozila ako vozilom dok je u pokretu prouzrokuje udes, odnosno vozilom prouzrokuje štetu isključivo svojom krivicom. Primećuje se daje motorno vozilo kvalifikovano kao opasna stvar, zatim da se motornim vozilom usled izazvanog udesa prouzrokuje šteta drugom, ali da se odgovornost za štetu zasniva na krivici, i to isključivo krivicom jednog ili oba imaoca, te da se na njegovu, odnosno njihovu odgovornost primenjuju pravila o odgovornosti po osnovu krivice. To bi bili osnovni elementi ovog instituta. Navedeno ukazuje da se odgovornost imaoca motornog vozila zasniva na subjektivnoj a ne objektivnoj, kauzalnoj odgovornosti, dakle po odredbama o odgovornosti po osnovu krivice (čl. 158. do 163. ZOO). Ovo zbog toga što se odredbe stavova 1. do 3. ovoga člana odnose na imaoce motornih vozila kada svojim vozilima u pokretu izazovu udes, odnosno kada se dva ili više vozila sudare i pričine štetu, pri čemu nastaje odnos samo između njih, jer je šteta nastala jednom od njih ili i jednom i drugom, pa taj odnos moraju resiti po pravilima o odgovornosti po osnovu krivice "krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom" (član 158. ZOO). Kao što se vidi, ovde se nastala šteta ne raspravlja sa stanovišta o objektivnoj odgovornosti, osim za slučaj iz stava 4. ovog člana, kada imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno za štetu koju pretrpe treća lica od opasne stvari, odnosno motornog vozila. Odgovornost upotrebom motornog vozila može nastati krivicom jednog od imaoca vozila ili i jednog i drugog, u kom slučaju se ta odgovornost odnosi ne samo na štetu koju pretrpi jedan ili oba imaoca vozila, kao ličnosti, već i na vozilima kojima su oni upravljali. Pojam "nezgoda" može imati više značenja, jer on pre svega pretpostavlja nezgodu između dva vozila, koja su se sudarila, od kojih mogu biti odgovorna oba imaoca vozila, ili samo jedan od njih, ali i onda ako su dva vozila svojim kretanjem na putu, i bez sudara, izazvala nezgodu nekom od njih, ili trećem licu. Tako, na primer, ako se jedno vozilo nepravilno kreće putem, a drugo vozilo, koje dolazi iz suprotnog pravca, mora da izbegne sudar i skrene u stranu, pa tako sebi, vozilu ili trećem licu pričini štetu, nastaje odgovornost po osnovu krivice vlasnika vozila koje se nepropisno kretalo putem. U tom slučaju odgovornost između vlasnika vozila se raspravlja po pravilima o odgovornosti po osnovu krivice, odnosno subjektivne odgovornosti, a odgovornost prema trećem licu po osnovu objektivne odgovornosti, i to solidarno, pri čemu kasnije solidarni dužnik koji nije kriv ostvaruje pravo na refundaciju od strane koja je kriva za štetu, ako je štetu isplatilo trećem licu. Iz odredaba ovog člana može se zaključiti da za štetu izazvanu motornim vozilom može da odgovara samo jedan od imaoca vozila, na koji slučaj upućuju odredbe stava prvog ovog člana, koji propisuju pravilo o odgovornosti jednog imaoca ako je prouzrokovao štetu isključivo svojom krivicom. U tom slučaju imalac koji je pričinio štetu mora naknaditi drugom celokupnu štetu po pravilima o odgovornosti po osnovu krivice. Udes može nastati i obostranom krivicom imalaca motornih vozila, u kom slučaju svaki imalac odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli, srazmerno stepenu svoje krivice. Naravno i taj se slučaj raspravlja sa stanovišta odgovornosti po osnovu krivice, jer je taj odnos nastao između samih učesnika u udesu, a obim njihove odgovornosti procenjuje se sa stanovišta "srazmerno stepenu svoje (njihove) krivice". Ako je udes nastao, a nema krivice ni jednog od njih za taj udes, onda prema odredbama stava 3. ovog člana imaoci odgovaraju na ravne delove, osim ako "razlozi pravičnosti ne zahtevaju što drugo". O pravičnosti je bilo reci u komentaru člana 169. ZOO, koji se može analogno primeniti i na ovaj slučaj, ali se u slučaju spora mogu primeniti i pravila iz člana 191, koja se odnose na sniženje naknade. Odredbe stava 4. ovog člana regulišu odgovornost imalaca motornih vozila ako neko od njihovih vozila, ili oba vozila, pričine štetu trećem licu. Njihova odgovornost se zasniva na objektivnoj, kauzalnoj odgovornosti. Naime, njihova krivica nije osnov odgovornosti, pa oštećeni uopšte ne mora dokazivati krivicu imaoca motornog vozila da bi ostvario pravo na naknadu štete. Zbog toga se odgovorno lice ne može osloboditi odgovornosti dokazivanjem da do njega nema krivice ako se šteta dogodila od njegove opasne stvari, motornog vozila. On se može samo osloboditi odgovornosti ako dokaže daje šteta nastala iz razloga da njegova opasna stvar nije bila uzrok štete, odnosno ako dokaže daje za štetu odgovorno lice kome je imalac stvari dao stvar da se njome služi, ili ako dokaže daje šteta nastala isključivo radnjom oštećenog i dr., dakle iz onih razloga koji su navedeni u odredbama članova 174. do 177. ZOO. Odredbe ovog člana ne regulišu pitanje odgovornosti vlasnika motornog vozila, ako je njegovo vozilo ukradeno i krivično-pravni izvršilac pričinio štetu trećem licu, odnosno da li vlasnik motornog vozila odgovara za štetu koju njegovo vozilo pričini trećem licu, koje mu je neko protivpravno oduzeo i sa njim izvršio štetu.

269

Odgovor na to pitanje treba potražiti u drugim odredbama ovog zakona i sudskoj praksi, kao i u slučaju koji će se ovde opisati. Naime, jedan vlasnik automobila, ostavio je svoje vozilo u svom dvorištu, i dugo vremena ga nije koristio jer je bio na radu u inostranstvu. U međuvremenu je neko lice ušlo u njegovo dvorište i iz istog ukralo to vozilo. Vozeći ga tako protivpravno, i to još u alkoholisanom stanju, prouzrokovao je štetu trećem licu, za koju je krivično odgovarao, ali je u parničnom postupku, oštećeni ostvario pravo na naknadu štete od vlasnika vozila, koga je zastupalo neko nedovoljno stručno lice. Na osnovu postojećih propisa, čini se, mogla se izbeći odgovornost vlasnika automobila, jer je članom 154. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se za štetu od stvari, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu. Ali ko odgovara ako je automobil koji predstavlja povećanu opasnost, ukraden iz dvorišta vlasnika tog automobila? U članu 158. istog zakona propisano je da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom. U ovom slučaju neko bi tvrdio daje vlasnik bio nepažljiv kada je svoje putničko vozilo ostavio u svom dvorištu. To je delimično tačno, ali ako je dvorište deo stana, odnosno zgrade, onda se takvo dvorište tretira kao celina sa stambenim objektom, koja je po zakonu zaštićena. Običaj je kod našeg naroda da se ne zaključavaju ne samo dvorišne kapije (koje se mogu i preskočiti), već se ne zaključavaju ni vrata od stambene zgrade. Prema tome, takvom licu se ne može staviti na teret nesavesnost, zbog koje bi on odgovarao - zbog toga što je svoju „opasnu" stvar pasivno držao u svom dvorištu. Postavlja se i pitanje da l i j e ostavljeni ključ u automobilu okolnost koja bi upućivala na nesavesnost vlasnika vozila? Ne, jer kradljivac može već poznatim metodama staviti motor u pogon, kidajući i spajajući kablove za pokret vozila, utoliko pre što kradljivac vozila nije ni znao da se u vozilu nalaze ključevi automobila. U jednoj krivičnoj odluci Vrhovnog suda Srbije (Kžm. 150/70) stoj i: "Kada je protivpravno prisvajanje materijala uskladištenog na otvorenom placu, obezbeđenom pomoću čvrste žičane ograde, izvršeno putem isecanja žicane ograde klještima i pravljenja otvora kroz koji su pokretne stvari sa tog placa i izvučene, u radnjama izvršioca se stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela teške krađe...., izvršenog provaljivanjem. Ovo bez obzira na to da li je izvršilac do tih stvari mogao doći i bez provaljivanja te ograde". Član 175. ovog zakona (ZOO) propisuje da „ako je imaocu oduzeta opasna stvar na protivpravan način, za štetu koja od nje potiče ne odgovara on, nego onaj koji mu je oduzeo opasnu stvar, ako imalac nije za to odgovoran. Detaljno se o oslobađanju od odgovornosti govori u odredbama člana 177. istog zakona, u kome se, pored ostalog, navodi: „(1) Imalac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti. (2) Imalac stvari oslobađa se odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti". Po navedenim odredbama Zakona o obligacionim odnosima moglo bi se osloboditi odgovornosti lice čijim je automobilom pričinjena šteta drugom, ako mu je vozilo ukradeno i ako je vozač ukradenog vozila pričinio štetu drugom. U sudska praksa zabeležena je odluka suda, čija sentenca glasi: „Vlasnik motornog vozila odgovara za štetu koju je prilikom vožnje prouzrokovalo treće lice, ako je vozač vožnju izvršio uz znanje i odobrenje vlasnika vozila Vlasnik motornog vozila ne odgovara za štetu koju pričini treće lice, koje je protivpravno oduzelo vozilo i sa njim izvršilo štetu". Prema obrazloženju te odluke, pooštrena odgovornosti vlasnika motornog vozila, isključuje se samo ako je šteta prouzrokovana višom silom, krivicom oštećenika, krivicom trećeg lica ili krivicom nekog drugog vozača, koje je protivpravno oduzelo vozilo i sa njim izvršilo štetu. Odluku sa istom sadržinom doneo je i Vrhovni sud Srbije (Rev. 961/80), u kojoj, pored ostalog, stoji: "Vlasnik opasne stvari odgovara po propisima o objektivnoj odgovornosti, ali je njegova odgovornost za štetu prouzrokovano opasnom stvari isključena ako je šteta nastala dejstvom više sile, krivicom trećeg lica ili isključivo krivicom trećeg lica". I ranija odluka Vrhovnog suda Srbije (Gž. 278/77) glasi još preciznije: "Automobil u pokretu predstavlja opasnu stvar i njegov vlasnik, odnosno korisnik odgovorni su za štete koju upotrebom automobila budu prouzrokovane trećim licima. Tu odgovornost isključuje samo dejstvo više sile, krivica trećeg lica ili isključiva krivica oštećenog". Imajući sve to u vidu, očigledno je da vlasnik ukradenog vozila, ne odgovara za štetu koju je neko njegovim ukradenim vozilom prouzrokovao štetu trećem licu. Prema tome, u parničnom postupku moglo se dokazati da vlasnik vozila ne bi odgovarao za štetu koju je pričinilo lice koje je na protivpravan način, krađom vozila, pričinilo štetu trećem licu.. Ako bi činjenično stanje bilo takvo kakvo je navedeno, vlasnik automobila koje je pričinilo štetu vožnjom drugog lica, kradljivca, mogao bi da ostvari pravo na naknadu prema onom licu kome je dao ovlašćenje da ga 270

zastupa dok je on bio odsutan iz svog mesta stanovanja, ako to lice nije postupalo u skladu sa pravilima o savesnom zastupanju stranke pred sudom. Naravno, on bi naknadu štete mogao da traži i o lica koje je štetu prouzrokovao ali, čini se, to liceje bez ikakve imovine. U navedenom slučaju i na sudu je bila dužnost da pozove tuženog - vlasnika automobila i da ga upozori na nesavesno zastupanje njegovog punomoćnika, odnosno da mu na neki način skrene pažnju da angažuje nekog drugog, savesnijeg, odnosno stručnijeg punomoćnika. A ako je dosadašnji punomoćnik stvarno loše postupao u zastupanju, ne preduzimajući pravne radnje koje mu omogućava Zakon o parničnom postupku, njegova odgovornost je očigledna.

Sudska praksa Odgovornost vlasnika vozila za štetu koju pričini drugo lice Vlasnik motornog vozila odgovara za štetu koju je prilikom vožnje prouzrokovalo treće lice, ako je vozač vožnju izvršio uz znanje i odobrenje vlasnika vozila. Vlasnik motornog vozila ne odgovara za štetu koju pričini treće lice, koje je protivpravno oduzelo vozilo i sa njim izvršilo štetu. Prema obrazloženju Sporno je bilo među strankama da lije kamion tuženog u momentu kada se desilo oštećenje mosta vozio radnik tuženog ili drugo lice; da lije, ukoliko je vozilo drugo lice, to lice protivpravno uzelo kamion sa prikolicom, te shodno tome da li tuženi odgovara za štetu i visina same štete. Razmatrajući sporna pitanja drugostepeni sud je u svemu prihvatio stanovište i razloge prvostepenog su da. U ovoj pravnoj stvari irelevantno j e za presuđenje da lije u momentu kada je došlo de oštećenja mosta ka mion tuženog vozio radnik tuženog ili neko drugo lice koje nije sa tuženim u radnom odnosu, jer je prvostepeni sud pravilno utvrdio da kamion u momentu kada se desilo oštećenje mosta nije bio ukraden, niti protivpravno oduzet. Naime, po pravilima obligacionog prava, vlasnik motornog vozila odgovara za štetu koja je prouzrokoj vana prilikom vožnje, čak i kada je vozač vožnju izvršio na svoju ruku i bez odobrenja ili znanja vlasnika. Radi i se o pooštrenoj odgovornosti vlasnika motornog: vozila, koja se isključuje samo ako je šteta prouzrokovana vi\ šom silom, krivicom oštećenika, krivicom trećeg lica ili krivicom nekog drugog vozača, koje je protivpravno oduzelo vozilo i sa njim izvršilo štetu. U konkretnom slučaju i da je prilikom oštećenja mosta tuženikov kamion vozilo lice koje nije sa njim u radnom odnosu, tuženi ne bi mogao isključiti svoju odgovornost, jer iz iskaza svedo-ka ne proizilazi daje to lice protivpravno izvršilo vožnju, nego, naprotiv, daje izvršio vožnju sa njegovim znanjem i pristankom. Dosledno izloženom, drugostepeni sud nije prihvatio razlog žalbe tuženog da nema njegove odgovornosti za prouzrokovanu štetu. Naprotiv, on je odgovoran za svu štetu kao organ upravljanja i korišćenja koju je prouzrokovalo vozilo prilikom vožnje (prema odluci VPS, SI. 2502/70); Podele udela u šteti za koju su oštećenom solidarno odgovorni tuženi Pitanje podele udela u šteti za koju su oštećenom solidarno odgovorni tuženi, po regresnom zahtevu jednog od njih koji je isplatio štetu u celosti, mora se resiti analizom uzroka štete, od čega će zavisiti i proce-nat, odnosno udeo koji će pasti na svakog od njih. Iz obrazloženja Prema stanju u spisima, predmet tužbenog zahteva je tužiočevo regresno potraživanje naplate iznosa koji je kao solidarni dužnik sa tuženim, isplatio poveriocu štetu u postupku prinudne naplate. Pravosnažnom presudom Opštinskog suda uN. od 07.09.1998. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u U. od 07.06.1999. godine, utvrđeno je daje krivac za navedenu saobraćajnu nezgodu vozač tuženikovog vozila A. B. Pravosnažnom presudom Opštinskog suda iz U. od 12.09.2002. godine tužilac i tuženi su obavezani da radniku tužioca T. N. naknade materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu navedenom saobraćajnom nezgodom. Tužilac i tuženi su solidarni dužnici po navedenoj presudi, a nesporno je da je tužilac ukupno po osnovu prinudnog izvršenja navedene presude isplatio u celini iznos duga u visini od 401.157,70 dinara. Po isplati navedenog iznosa poveriocu oštećenom radniku, tužilac kao jedan od solidarnih dužnika u ovom postupku traži regresnu naknadu istog od tuženog, zasnivajući svoj zahtev na krivici vozača vozila tuženog za prouzrokovanu saobraćajnu nezgodu. Nalazeći da su tužilac i tuženi obavezani kao solidarni dužnici prema povređenom radniku tužioca, i da tužilac po osnovu odgovornosti na osnovu člana 96. Zakona o radnim odnosima, a tuženi po osnovu odgovornosti po osnovu vlasništva na opasnoj stvari i po osnovu odgovornosti za svog radnika, prvostepeni sud je stao na stanovište da nije moguće utvrditi koliki su udeli solidarnih dužnika, odnosno tužioca i tuženog u nastupeloj šteti, pa je stoga doneta pobijana odluka kojom se ista deli na jednake delove među solidarnim dužnicima. 271

Prvostepeni sud, međutim, nije utvrdio sve relevantne činjenice, niti je dao razloge za činjenice na osnovu kojih je doneo zaključak da se u konkretnom slučaju ne mogu utvrditi udeli tužioca i tuženog kao solidarnih dužnika u šteti na čiju su naknadu obavezani. Da bi utvrdio koliki su udeli kojeg od solidarnih dužnika prema povređenom licu u saobraćajnoj nezgodi, prvostepeni sud je morao utvrditi i konstatovati koji su osnovi njihove odgovornosti, jer je tužilac obavezan da kao solidarni dužnik naknadi štetu svom radniku po osnovu odgovornosti za povrede radnika na radu, stoje oblik objektivne odgovornosti radi zaštite samog povređenog radnika. Tuženikov osnov odgovornosti je vlasništvo nad vozilom kojim je prouzrokovana saobraćajna nezgoda, takođe kao vid objektivne odgovornosti i odgovornost za svog radnika, koji je po krivičnoj presudi isključivi krivac za prouzrokovanu saobraćajnu nesreću, kao vid odgovornosti za drugoga. Zakonom uspostavljena odgovornost tužioca i tuženog i njihova solidarnost prema oštećenom su u cilju obezbeđenja oštećenog lica, odnosno poboljšanja njegovog položaja u pogledu mogućnosti naplate naknade štete. Pitanje podele njihovih udela u navedenoj šteti, za koju su oštećenom solidarno odgovorni po regresnom zahtevu jednog od njih koji je isplatio štetu u celosti, mora se međutim resiti analizom uzroka štete od čega će zavisiti i procenat, odnosno udeo koji će pasti na svakog od njih. To ne znači da se po regresnom zahtevu ne može utvrditi da je samo jedan od njih dužnik ukupnog iznosa štete, ukoliko na to ukazuju okolnosti slučaja, jer njihova solidarnost je samo u odnosu na oštećenog i radi poboljšanja njegovog položaja, a međusobni odnosi mogu se resiti po principu odgovornosti za prouzrokovanu saobraćajnu nezgodu u kojoj je šteta nastala, odnosno primenom člana 178.ZOO. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 4585/05 od 23. juna 2005.); Osiguranje od odgovornosti lica, imaoca motornog vozila, čijom je upotrebom pričinjena šteta Pravo na naknadu štete nemaju vlasnik odnosno korisnik, suvlasnik i drugi imalac motornih vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta, bez obzira da lije upravljao vozilom u momentu nastanka štete. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila dana 23.10.2003. godine na području SO GG u selu VV, učestvovala su vozila marke "Skanija" i putničko vozilo marke "Mercedes" kojim je upravljao sada pok. PP, suprug tužilje. Do saobraćajne nezgode došlo je propustom vozača PP. Putničko vozilo marke "Mercedes" bilo je osigurano kod tuženog, a saputnik u vozilu bila je tužilja koja je tom prilikom zadobila mnogobrojne teške telesne povrede. Predmetno vozilo kupljeno je od strane PP dana 8.10.1996. godine, a za vreme trajanja bračne zajednice između tužilje i njenog sada pok. supruga. U polisi o osiguranju putničkog vozila marke "Mercedes" kao osiguranik ugovor je zaključio PP. Na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo i odbili tužbeni zahtev tužilje. Prema odredbi cl. 85. st.l. tač.l. Zakona o osiguranju imovine i lica, pravo na naknadu štete nemaju vlasnik odnosno korisnik, suvlasnik i drugi imalac motornih vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta, bez obzira da lije upravljao vozilom u momentu nastanka štete. U konkretnom slučaju automobil marke "Mercedes" stečen je na osnovu pravnog posla - ugovora o kupoprodaji vozila, u kome je kao kupac označen suprug tužilje, sada pok. PP, i koji je kao osiguranik zaključio ugovor o osiguranju predmetnog vozila sa tuženim. Predmetno vozilo predstavlja zajedničku imovinu tužilje i njenog pok. supruga u smislu čl.321. ZBPO. Odredbama čil 3. Zakona o osnovama svoj insko pravnih odnosa propisano je da više lica ima pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini (idealni deo). Suvlasništvo u smislu čl. 85. Zakona o osiguranju imovine i lica treba tumačiti šire kada se radi o zajedničkoj imovini bračnih drugova, jer tu nastaje kasnije susvojina kada se izvrši deoba zajedničke imovine. Zbog toga je pravilna ocena nižestepenih sudova daje tužilja suvlasnik na kolima, na kojima kao zajedničkoj imovini ima određeni suvlasnički udeo koji nije opredeljen. Shodno tome, tužilja nema pravo na naknadu štete u smislu čl.85. st.l. Zakona o osiguranju imovine i lica. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1355/06); Solidarna odgovornost za štetu koju pretrpe treća lica u slučaju udesa motornim vozilom Vlasnik vozila, kao imalac opasne stvari, ne oslobađa se od odgovornosti na osnovu činjenice daje vozilo bilo osigurano kod osiguravajuće organizacije. Njihova o.baveza je solidarna, pa je pravo oštećenog da izvrši izbor da li će tužiti oba dužnika ili samo jednog od njih. Iz obrazloženja Po nalazu Vrhovnog suda Srbije, pravilno je stanovište nižestepenih sudova o solidarnoj odgovornosti tuženih za štetu koju je tužilac pretrpeo. Odgovornost tuženog "VV" kao imaoca teretnog vozila, čiji je radnik skrivio saobraćajni udes, zasniva se na odredbama čl. 170. i 174. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a odgovornost tuženog "BB" proizlazi iz ugovora o obaveznom osiguranju motornih vozila u smislu odredbe čla272

na 941. ZOO i odredbe člana 90. Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica koji je važio u vreme štetnog događaja. Odgovornost tuženih je solidarna pa tužilac, kome pripada pravo na naknadu nematerijalne štete po osnovu člana 200. stav 1. ZOO, ima ovlaštenja da naknadu zahteva od oba dužnika. Revizijski navod, daje tužena osiguravajuća organizacija u obavezi da tužiocu isplati celokupnu štetu, zato što je u konkretnom slučaju šteta pokrivena sumom osiguranja, nije od značaja. Odredba Člana 178. stav 4. ZOO, na ko ju se poziva revident, propisuje solidarnu odgovornost imalaca motornih vozila prema trećim oštećenim licima. I u ovom slučaju, oni odgovaraju po pravilima o objektivnoj odgovornosti, a tuženi vlasnik vozila, kao imalac opasne stvari, ne oslobađa se od odgovornosti na osnovu činjenice daje vozilo bilo osigurano kod tužene osiguravajuće or\ ganizacije. Oštećeni je, prema članu 414. ZOO, ovlašćen da odštetni zahtev istekne prema osiguravajućoj organiza\ čiji, ali to ne znači da nema pravo da zahtev istakne i prema imaocu opasne stvari. Njihova obaveza je solidarna, pa i je pravo oštećenog da izvrši izbor da li će tužiti oba dužnika ili samo jednog od njih. \ Revizijski navod, da tužena osiguravajuća organizacija odgovara do visine osigurane sume, a tuženi j "W" kao vlasnik vozila (opasne stvari) preko tog iznosa, ne utiče na odgovornost tuženog imaoca opasne stvari. Pošto je u konkretnom slučaju, šteta na dan štetnog događaja bila pokrivana sumom osiguranja, tuženi po različitim osnovima solidarno odgovaraju za celokupnu štetu. Kada šteta na bi bila pokrivena sumom osiguranja, odnosno, kada bi njen obim bio veći, tuženi imalac opasne stvari bi solidarno odgovarao sa osiguravajućom organizacijom do visine osigurane sume, a preko toga bi njegova odgovornost bila samostalna. Zbog toga obim štete u odnosu na sumu osiguranja nije od uticaja na odgovornost tuženog imaoca opasne stvari, kako se to u njegovoj reviziji neosnovano ističe. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 933/06); Šteta prouzrokovane upotrebom nepoznatog motornog vozila Za naknadu materijalne štete, koje je pričinilo nepoznato vozilo, nije predviđena naknada materijalne štete iz sredstava Garantnog fonda. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su pretrpeli nematerijalnu štetu, a tužilac BB i materijalnu štetu u saobraćajnoj nezgodi koja se desila krivicom vozača nepoznatog putničkog vozila, uz doprinos tužioca BB od 10%, s obzirom daje i sam učinio prekršaj saobraćajnih propisa, jer je u naseljenom mestu vozio nedozvoljenom brzinom. Utvrđujući sve okolnosti koje su od značaja za utvrđivanje visine štete koju su tužioci kritičnom prilikom pretrpeli, nižestepeni sudovi su delimično usvojili zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete, a u potpunosti odbili zahtev tužioca BB za naknadu materijalne štete. Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani. Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da neosnovanost zahteva prema tuženom za naknadu materijalne štete, koje je pričinilo nepoznato vozilo proizilazi iz člana 99. i člana 105. Zakona o osiguranju imovine i lica, koji je važio u spornom periodu. Prema odredbama člana 99. stav 1. Garantni fond čine sredstva koja se obrazuju doprinosom organizacije za osiguranje radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica i ta sredstva, između ostalog, koriste se za naknadu štete, zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja, prouzrokovane upotrebom nepoznatog motornog vozila (član 92. stav 2. tačka 2.). Odredbom člana 105. istog Zakona predviđeno je da se šteta zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja, prouzrokovane upotrebom nepoznatog motornog vozila, naknađuje do iznosa na koji je tim Zakonom ograničena obaveza organizacije za osiguranje za štetu prouzrokovanu upotrebom putničkih vozila. Citiranim odredbama Zakona, kada je u pitanju nepoznato vozilo, nije predviđena naknada materijalne štete iz sredstava Garantnog fonda. Ostalim navodima revizije, a pre svega navodima da je saobraćajni udeo prouzrokovalo vozilo sa registarskim oznakama Republike Hrvatske, osporava se utvrđeno činjenično stanje iz kojih razloga se s obzirom na odredbe člana 385. stav 3. ZPP-a, revizija ne može izjaviti. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 77/06); Utvrđivanje odgovornosti svih učesnika u saobraćajnom udesu Krivica jednog imaoca motornog vozila ne isključuje odgovornost ostalih učesnika u lančanom sudaru za štetu koja je pričinjena njegovom vozilu, ako su i drugi učinioci nepravilnom vožnjom skrivili saobraćajni udes. Prema obrazloženju Tužilac je tražio da se tuženi obavežu da mu solidarno naknade iznos od 7.370 dinara, koliko iznosi šteta na njegovom vozilu oštećenom u sudaru u kome su učestvovala i vozila osigurana kod tuženih. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za pomenuti iznos. Drugostepeni sud je odbio tužiočevu žalbu. Tužiočevu reviziju je odbio Vrhovni sud Srbije kao neosnovanu. Savezni javni tužilac j e podigao zahtev za zaštitu zakonitosti protiv sve tri presude u delu kojim je tužbeni zahtev odbijen i odlučeno o troškovima postupka, i predložio je da se pobijane presude ukinu i predmet vrati na ponovno prvostepeno suđenje. 273

Zahtevje osnovan. U postupku koji je prethodio donošenju pobijanih presuda utvrđeno je daje do oštećenja tužiočevog vozila došlo u lančanom sudaru, u kome je vozač vozila osiguranog kod drugotuženog na raskrsnici zaustavio ili usporio svoje vozilo, pa je na njega naletelo vozilo osigurano kod prvotuženog, a na to vozilo je naletelo tužiočevo vozilo. Vozači sva tri vozila prekršajno su kažnjeni. Prvostepeni sud je stao na stanovište daje u takvim okolnostima tužilac isključivo kriv za štetu koju je pretrpeo jer, daje držao potrebno rastojanje od vozila iza koga se kretao, ne bi udario u to vozilo ipretrpeo štetu. Naime, prema nalazu veštaka tužiočevo vozilo se kretalo brzinom od 30—40 kilometara na sat, a rastojanje od vozila ispred njega bilo je svega 5 metara umesto 14—20 metra koliki je zaustavni put odnosnog vozila pri pomenutoj brzini kretanja. Stanovište daje tužilac isključivi krivac za štetu koju je pretrpeo, prvostepeni sud zasniva na odredbi člana 82. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja, koji je važio u vreme štetnog događaja, a prema kojoj je vozač dužan držati potreban razmak kad se kreće iza drugog vozila. I drugostepeni sud, odbijajući tužiočevu žalbu, poziva se na istu odredbu pomenutog zakona, potkrepljujući svoj stav i zaključkom da se tužilac „ne može pozivati na propuste osiguranika tuženih, jer da nije bilo propusta na njegovoj strani u pogledu dovoljnog i bezbednog odstojanja, do oštećenja njegovog vozila ne bi došlo ". Odbijajući tužiočevu reviziju sud tog pravnog leka prihvatio je izložena stanovišta koja se zahtevom osnovano pobijaju. Naime, prema pravnim pravilima odštetnog prava, koja su se primenjivala u vreme štetnog događaja, pitanje naknade štete nastale učesnicima u udesu izazvanom upotrebom motornog vozila ima se razrešiti prime-nom opštih pravila o odgovornosti na osnovu krivice. Ovo znači da kad je samo jedan od učesnika, isključivo svojom krivicom, prouzrokovao udes, on ostalim učesnicima imaocima motornog vozila odgovara za štetu koju su u udesu pretrpeli, a svoju štetu sam snosi. Ako su, pak, svi učesnici, ili više njih, štetu prouzrokovati svojom krivicom (nepravilnom vožnjom), svaki od njih odgovara za celokupnu štetu, srazmerno stepenu svoje krivice. Dakle, krivica jednog imaoca motornog vozila ne isključuje odgovornost ostalih učesnika za štetu koja je pričinjena njegovom vozilu, ako su i drugi učesnici nepravilnom vožnjom skrivili saobraćajni udes. U tom slučaju rečje o koliziji odgovornosti gde nema podele na štetnike i oštećene, već svaki od učesnika ima obe uloge, pa je i dužnik i poverilac za nastalu štetu, tako što u odgovornosti za ukupnu štetu učestvuje srazmerno stepenu svoje krivice. Zato se ne može prihvatiti stanovište iz pobijanih presuda da ponašanje ostalih učesnika u saobraćaju u kritičnom momentu nije od uticaja na pravilno razrešenje spornog odnosa, stoje dovelo do toga da prvostepeni sud propusti da u postupku utvrdi okolnosti od odlučujućeg značaja za primenu pravnog pravila odštetnog prava, po kome se ovaj spor ima razrešiti, to jest, da utvrdi da li za sporni udes ima krivice i ostalih učesnika, te da li ima osnova za odgovornost tuženih. Ovo znači da je prvostepeni sud valjalo da se pozabavi ponašanjem vozača druga dva vozila s gledišta odredaba članova 37. i 63. u kritično vreme važećeg Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja, timpre stoje veštak ukazivao na njihovo ponašanje i elemente od značaja za utvrđenje da li su takvim ponašanjem povredena propisana pravila o menjanju brzine kretanja vozila, odnosno o zaustavljanju vozila. Zbog svega izloženog, ovaj sud nalazi da je podnosilac zahteva u pravu kad ukazuje da su pobijane presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava što je prouzrokovalo i nepotpuno činjenično utvrđenje, pa je stoga zahtev uvažen i predmet vraćen na ponovno suđenje u granicama ukidanja, (prema presudi Saveznog suda Gzs 2/82); Za oslobođenje od odgovornosti za štetu potrebno je da se nesreća ne samo nije mogla sprečiti u datim okol nostima, već da se nije mogla ni predvideti Imalac motornog vozila odgovara za štetu koja nastane delovanjem vozila kao opasne stvari. On može biti oslobođen te odgovornosti ako je šteta nastala usledponašanja oštećenog koje se nije moglo predvideti niti šteta sprečiti odnosno otkloniti. Prema obrazloženju Vrhovni sud Jugoslavije smatra daje zaključak nižih sudova daje tužilac za svoju štetu isključivo kriv nepravilan, i daje usledio zbog pogrešne primene pravila o objektivnoj odgovornosti. Vlasnici kao i drugi imaoci motornih vozila odgovaraju za štetu od takvog vozila po načelu kauzaliteta, bez obzira na krivicu. Imalac motornog vozila nije dužan da naknadi štetu koja je nastala u vezi sa motornim vozilom iz uzroka koji je izvan motornog vozila, a nije se mogao predvideti ni otkloniti. Kod primene načela objektivne odgovornosti leži teret dokazivanja o isključivoj krivici oštećenog, odnosno u uzroku nesreće koji se nije mogao predvideti ni otkloniti, na imaocu motornog vozila. 274

Drugostepeni isto kao i prvostepeni sud utvrđuju, na osnovu mišljenja sudskih veštaka, daje šofer prilagodio brzinu vožnje uslovima klizave ulice, da je preduzeo potrebno kočenje, no nije u datim uslovima mogao da zaustavi vozilo blagovremeno i tako otkloni štetne posledice, postoje tužilac iznenada stupio na kolovoz i počeo prelaziti ulicu van prelaza za pešake. Na osnovu toga drugostepeni kao i prvostepeni sud sudi daje za nesreću isključivo kriv oštećeni, a da na strani šofera nema nikakvog propusta ni nepravilnosti u vožnji, te daje po tom osnovu tuženi oslobođen odgovornosti za štetu od njegovog motornog vozila. Ovakvo suđenje predstavlja pogrešnu primenu materijalnog prava. Pravno je pravilo da imalac motornog vozila odgovara bez obzira na krivicu za štetu koja je nastala delovanjem njegovog motornog vozila, kao opasne stvari. Imalac motornog vozila oslobađa se odgovornosti ako je za štetu isključivo kriv oštećeni. Oštećeni snosi deo štete ako je on delimično svojom krivicom doprineo da nastane šteta. Faktičko i pravno je pitanje, kad postoji isključiva krivica oštećenog koja je osnov oslobođenja odgovornosti imaoca motornog vozila. Pravnom pravilu o odgovornosti, bez obzira na krivicu (kasko objektivne odgovornosti), odgovara pravni stav da se imalac oslobađa potpuno odgovornosti ako je šteta nastala us led ponašanja oštećenog, no tako da su to ponašanje i šteta od motornog vozila uslovljeni tim ponašanjem nisu mogli predvideti ni sprečiti, odnosno otkloniti. To je činjenična pretpostavka za primenu pravila o oslobođenju od odgovornosti imaoca motornog vozila zbog isključive krivice oštećenog. Drugostepeni, kao i prvostepeni sud utvrđuju da u datim okolnostima iznenađeni vozač nije mogao da otkloni odnosno spreči nesreću i štetu, a po pravilnoj primeni materijalnog prava za oslobođenje od odgovornosti potrebno je da se nesreća ne samo nije mogla sprečiti u datim okolnostima, već da se nije mogla ni predvideti. O tome da li se nesreća mogla predvideti ne sudi drugostepeni kao ni prvostepeni sud. Prema rezultatu rasprave nije izvesno da se to nije moglo predvideti. Naprotiv taj rezultat ukazuje na mogućnost suprotnog zaključka (prema presudi Vrhovnog suda Jugoslavije, Gz 93/66); "Vozač motornog vozila može biti odgovoran za naknadu štete ne samo ako je njegovom krivicom došlo do kontakta sa povređenim licem, već i ako je svetio na njegovom automobilu zaslepilo pešaka, koji je usled toga pao i povredio se " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 4503/76); "Kad saobraćajni milicionar upravlja službenim vozilom bez uključenog rotacionog svetla, a kreće se levom stranom ulice i pored pune linije, onda je on isključivo kriv za nastalu saobraćajnu nezgodu i štetu koja je nastala kao posledica te nezgode " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 400/86); "Krivica jednog imaoca motornog vozila ne isključuje odgovornost ostalih učesnika u lančanom sudaru za štetu koja je pričinjena njegovom vozilu, ako su i druga učinioci nepravilnom vožnjom skrivili saobraćajnu nezgodu " (Savezni sud, Gzs. 2/82); "Prisustvo veće količine alkohola od nedozvoljene u krvi vozača još uvek ne predstavlja osnov za obavezu takvog vozača da naknadi štetu koja je prouzrokovana njegovom vožnjom pri takvom stepenu alkoholisano-sti, i to sve dotle dok se ne dokaže daje upravo alkoholisanost vozača bila u neposrednoj 'uzročnoj vezi sa nastankom štetnog događaja, odnosno daje takva alkoholisanost vozača predstavljala neposredan uzrok nastanku štete, shodno čl. 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima. Tu okolnost, pak, treba da dokaže lice koje je upravljalo vozilom i prouzrokovalo štetu. U tom pravcu sud koji vodi postupak dužan je da u smislu čl. 291. ZPP ukaže tuženom na njegovo pravo da predlaže dokaze kojima pobija navode i dokaze tužioca " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 523/85); "Rešenje sudije za prekršaje, kojim se utvrđuje odgovornost za prekršaj u saobraćaju, ne može se, shodno čl. 12. st. 3. ZPP, smatrati dokazom o krivici kažnjenog lica, jer se ova zakonska odredba odnosi samo na utvrđenu krivičnu odgovornost lica osuđenog pravosnažnom krivičnom presudom" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2316/76).

275

Primer tužbe radi naknade štete zbog udesa izazvanog motornim vozilom OPSTINSKI SUD Radi naknade štete, vrednost spora ____________dinara, u 2 primerka. Tužilac: ________________________________, iz_______________________, ul. ______________, br. Tuženi: ________________________________, iz_______________________, ul. _______________, br. TUŽ BA Radi naknade štete, vrednost spora 25.000.— dinara, u 2 primerka. Tužilac je ________________2003 godine, oko 11 časova išao glavnom ulicom _____________prema centru grada. Kada je prolazio ispred zgrade broj _______, odnosno kada je na tom mestu prelazio ulicu na pešačkom prelazu, tuženi ga je nepropisnom vožnjom automobilom marke _________, reg. br. ___________, na sredini pešačkog prelaza udario, od čega je tužilac pretrpeo sledeće povrede: ___________________________. Tužilac je zbog zadobijenih teških povreda prebačen drugim automobilom u bolnicu i tamo ostao na lečenju ____dana. Na kućnom lečenju i previjanju ostao je _____dana. Sada je oporavljen, ali prema mi šljenju lekara, hirurga, neće moći da stoji duže vreme i da u takvom stanju obavlja svoj redovni posao. Radna sposobnost mu je umanjena za _____%. Zbog ovog događaja tuženik je osuđen za krivično delo pro tiv bezbednosti javnog saobraćaja na kaznu zatvora u trajanju od _(meseci, godina). Dokaz: a) spisi Opštinskog suda u ______________, K. br. ________, sa zapisnikom o izvršenom uviđaju na licu mesta i presudom pomenutog suda, b) svedoci: ____________________________________________________________ v) saslušanje stranaka. Povredom koju je tuženik naneo tužiocu, pričinio mu je štetu. On je pretrpeo jake bolove u vreme povrede i kasnije u toku lečenja; izgubio je zaradu za _dana bolovanja u iznosu od __________________dina ra, a njegova zarada u preduzeću _________________, iz__, će ubuduće biti umanjena usled smanjenja njegove radne sposobnosti za n ajmanje _______dinara mesečno. Dokaz: a) izveštaj lekarske komisije br. _____od________godine, b) izveštaj preduzeća _______________od____________godine i eventualno veštačenje putem veštaka medicinske i finansijske struke. Podnoseći ovu tužbu, tužilac predlaže da sud, po sprovedenom postupku i izvedenim predloženim dokazima, a primenom odredaba člana 189. i drugih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, donese sledeću PRESUDU: I. Tuženi ________je dužan da tužiocu plati na ime naknade štete: a) za pretrpljene bo love iznos od __________dinara, b) na ime izgubljene zarade za vreme lečenja ukupno __________dinara, i c) na ime naknade za izgubljenu zaradu ubuduće u paušalnom iznosu od po __________dinara mesečno, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. II. — Tuženi je dužan da plati tužiocu _______dinara na ime naknade parničnih troškova u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. ____________________godine.

276

Tu ž i l a c ,

ODGOVORNOST PROIZVOĐAČA SA NEDOSTATKOM (čl. 179. ZOO) Odredbe ovog člana ne regulišu pitanje odgovornosti za materijalne nedostatke stvari, koja su regulisana odredbama člana 478. do člana 487. ZOO, već pitanja koja se odnose na proizvedenu robu sa nedostatkom, za koji proizvođač nije znao, a predstavlja opasnost štete za lica ili stvari, te u vezi sa tim odgovornost za štetu koja bi nastala zbog tog nedostatka. Iz sadržine stava 1. ovog člana jasno proizilazi da nije u pitanju felerična roba za koju je proizvođač znao i zbog toga smanjio cenu te robe, niti roba koja je proizvedena bez nedostatka a kojoj nedostaje samo upotreba za tu stvar, već je u pitanju proizvedena stvar koja ima određene nedostatka, za koju nije znao ni onaj ko je tu stvar proizveo, pa kao takva predstavlja opasnost štete za lica i stvari. Ako je stvar ispravna u svim njenim svojstvima, nedostatak uputstva je smetnja da se takva stvar stavi u promet, ali suština odgovornosti je u vezi same stvari koja ima neki nedostatak, za koji ni sam proizvođač nije znao, a pri upotrebi, i pored postojanja uputstva za njenu primenu, taj nedostatak može predstavljati opasnost štete za lica i stvari. Stvar sa nedostatkom, za koji nije znao ni onaj koje tu stvar stavio u promet, a predstavlja opasnost štete za lica i stvari, može biti proizvedena pri serijskoj proizvodnji stvari, kada može nastati slučaj da u jedna od tih stvari nije ugrađen neki elemenat koji bi tu stvar činio ispravnom, pa usled toga, pri upotrebi, i pored postojanja potrebnog uputstva za njenu upotrebu, nastane šteta za lica ili stvari. Tako, na primer, kod serijske proizvodnje manjih kultivatora može se desiti da neki šraf ne bude dovoljno pritegnut i da zbog toga kod upotrebe tog kultivatora dođe do oštećenja samog kultivatora. Ne bi se moglo reći da bi šteta mogla nastati i od predmeta koji predstavlja konstrukcijsku grešku, jer je logično da se pre puštanja u promet takve stvari prvo izvrši probno ispitivanje, pa ako se pokaže daje proizvod bez nedostataka koji bi mogao da pričini štetu, da se takav proizvod pusti u promet. Međutim, ako se tako ne postupi, već se stvar odmah po konstrukcijskoj proizvodnji stavi u promet, može se desiti da ta stvar ima neki nedostatak, koji proizvođač, odnosno konstruktor nije uočio, pa njenom upotrebom nastane šteta za lica ili stvari, pa lice koje je takvu stvar stavilo u promet može odgovarati za štetu koja bi nastala zbog tog nedostatka. Industrijski razvoj proizvodnje, i u vezi sa tim primena tehnologije koja je znana samo stručnim licima, izaziva pojavu da od potrošača ne zavisi ocena da l ij e neka stvar proizvedena bez opasnosti kada je bude primenjivao, već od verovanja daje, s obzirom na ime proizvođača, kupio stvar koja pri njenoj upotrebi neće proizvesti kakvu štetu za lica i stvari. Međutim, često šteta može nastati od stvari koja služi za ishranu (posebno, proizvodnja hrane za bebe), koja može usled nekih nedostataka da proizvede posledice koje su opasne za život kupaca, a proizvođač je bio u uverenju da je proizveo ispravnu stvar, ali da i pored toga u jednom delu tehnološkog procesa bude unet kakav štetni materijal, koji može izazvati trovanje lica koje su tu stvar koristila (slučaj neispravnih konzervi, zatim davanje deci i drugima kolača koja u sebi sadrže opasne bakterije, i t. d.). Postoji slučaj i u industriji proizvodnje automobila, kada se kasnijom upotrebom određene serije proizvedenih automobila i puštena u promet, utvrde takvi nedostaci zbog kojih može da nastane ili je nastala kakva šteta, zbog čega je proizvođač prinuđen da sva vozila te serije povuče iz upotrebe i licima koje su ih posedovala naknadi štetu, ili im o svom trošku taj nedostatak otkloni. Za utvrđivanje odgovornosti za naknadu štete od stvari sa nedostatkom, a koji predstavlja opasnost za lica ili stvari, odgovara lice koje je takvu stvar stavilo u promet, odnosno koju je proizvelo, i to po osnovu objektivne, kauzalne odgovornosti, bez obzira na njegovu krivicu. Proizvođač takve stvari, puštajući je u promet, mora biti svestan činjenice rizika koja ta stvar, usled njene upotrebe, može proizvesti kakvu štetu zbog njenih svojstava ili greške, za koju on nije znao, pa je zbog toga i propisana njegova odgovornost za štetu koja bi nastala zbog tog nedostatka. Odgovornost proizvođača takve stvari ne prelazi, odnosno nije solidarna i sa odgovornošću prodavca, jer se u ovom slučaju radi o vanugovornoj odgovornosti proizvođača prema licu koje je zbog korišćenja njegove stvari sa nedostatkom, o kojoj nije ni sam proizvođač znao, pretrpelo kakvu štetu. To se potvrđuje sadržinom same norme stava 1. ovog člana, u kojoj je naglašeno da za štetu odgovara lice koje je proizvelo takvu stvar. Inače, proizvođač takve stvari odgovara neposredno licu koje je stvar sa nedostatkom kupilo, kao i licu koje je tu stvar dobilo na upotrebu od kupca stvari. Odredbama ovog člana nije propisano na koji način proizvođač takve stvari naknađuje štetu licu koje je koristilo stvar sa nedostatkom, od koga je nastala šteta. To može biti naknada stvarne štete, otklanjanje uzroka zbog koga je šteta nastala, naravno ako je to moguće zamenom druge stvari, ali i opredeljenje kupca da traži samo stvarnu štetu, kao i štetu koja je za njega nastala zbog neupotrebe te stvari. Pitanje koje se reguliše odredbama ovog člana ne odnosi se na slučajeve kada neko i pored dobijenih uputstava kupljenu stvar koristi na pogrešan način, te takvim svojim radnjama pričini Štetu sebi ili samoj stvari, ili ako je kupac znao za nedostatke kupljene stvari, već samo ako je kupljena stvar proizvedena sa kakvim nedostatkom, za koju ni proizvođač nije znao, pa je usled toga nastala šteta za lice i stvar. 277

Na kraju, odredbama stava 2. ovog člana propisana je odgovornost proizvođača i za opasna svojstva stvari, ako nije preduzeo sve što je potrebno da štetu, koju je mogao predvideti, spreči putem upozorenja, bezbedne ambalaže ili drugom odgovarajućom merom. Ovaj slučaj se može primetiti u vezi farmaceutskih proizvoda, u vezi kojih proizvođač mora da u uputstvu za upotrebu navede sve ono što bi potrošaču ukazalo na štetnost upotrebe takve stvari. To upozorenje se mora odnositi na samu stvar koja ima nedostatke ne samo u odnosu na lice koje je koristi, već i na stvari prema kojima se primenjuje. Tako, na primer, ako hemijska industrija proizvede neki preparat za korišćenje samo za neke vrste voćaka, a u uputstvu to ne označi, već kupac taj preparat koristi za sve voćke, može nastati šteta na voćkama koje taj preparat ne podnose, odnosno koji je za njih štetan, zbog čega mogu biti uništene velike površine nasada određenih vrsta voćaka, pa samim tim i da korisnik tog preparata pretrpi znatnu štetu u odnosu na same voćke, a i prihod koji je od njih očekivao. Ako je u pitanju ambalaža, ona mora biti tako napravljena da sa sigurnošću štiti robu i da tako upakovana roba bude podobna za prevoz i dostavu do krajnjeg kupca, sa sigurnošću da neće proizvesti bilo kakvu štetu, ali ako i pored toga dođe do štete proizvođač se ne može osloboditi odgovornosti za pričinjenu štetu iz razloga upotrebljene ambalaže, za koju bi on tvrdio daje bila podobna da spreči štetu. Odredbe ovog člana dopunjuju se odredbama Zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom (,,S1. glasnik RS", br. 101/05), kojim se definiše pojam proizvođača stvari sa nedostatkom, bez obzira da li je u pitanju stvar sa nekim nedostatkom koji predstavlja opasnost štete za lica i stvari, ili stvar ima opasna svojstva, ili je u pitanju garancija za ispravno funkcionisanje prodate stvari (čl. 501. ZOO), pa se tako, pored toga što je opštom odredbom člana 179, tj. ovog člana, propisano daje „proizvođač lice koje proizvodi gotove proizvode, sirovine i sastavne delove", u članu 2. stav 2. tog zakona propisano da se „proizvođačem smatra i lice koje se predstavlja kao proizvođač stavljanjem svog imena, zaštitnog znaka ili drugog obeležavajućeg znaka na proizvod i lice koje uvozi proizvod namenjen prodaji". Dakle, proizvođač je: a) lice koje proizvodi gotove proizvode, sirovine i sastavne delove, ali i b) lice koje se predstavlja kao proizvođač takvih proizvoda: stavljanjem svog imena,zaštitnog znaka ili drugog obeležavajućeg znaka na proizvod, i v) lice koje uvozi proizvod namenjen prodaji. Međutim, ako proizvod ne sadrži podatke o proizvođaču, prodavač ima položaj proizvođača, koji zbog toga može biti stranka u sporu, osim ako u razumnom roku ne obavesti oštećenog o licu koje je proizvođač, odnosno o licu od koga je nabavio proizvod. Prodavač odgovara i u slučaju ako uvozni proizvod ne sadrži podatke o uvozniku, i ako se zna ko je inostrani proizvođač. Na taj način određenje subjekt koji odgovara za materijalne nedostatke stvari bez obzira da li je u pitanju opasna stvar ili se radi o nedostatku proizvoda koja ne obezbeduje sigurnost koja se s pravom očekuje s obzirom na sve okolnosti.

Sudska praksa Zamena vozila oštećenog u saobraćajnoj nezgodi Kad tužilac traži da mu proizvođač zameni vozilo oštećeno u saobraćajnoj nezgodi do koje je došlo usled fabričke greške na unutrašnjoj gumi, ne može se osnovanost tužbenog zahteva ceniti samo primenom člana 501. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, već se ima uzeti u obzir i odredba člana 179. stav 1. tog zakona, prema kojoj proizvođač po osnovu objektivne odgovornosti odgovara za štetu nastalu zbog nedostatka stvari, koji predstavlja opasnost štete za lica i stvari. Pri tome, nema značaja koje neispravnu gumu proizveo, kad je proizvođač vozila tu gumu ugradio u vozilo i vozilo stavio u promet u svetlu navedenih propisa ima se ceniti da li se uspostavljanje stanja koje je bilo pre nego stoje šteta nastala može postići opravkom oštećenog vozila, ili je to moguće postići samo zamenom celog vozila. Prema obrazloženju Prihvatajući utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je našao da se ne radi o funkcionalnom nedostatku koji može voditi zameni stvari u smislu člana 501. ZOO, već da se radi o skrivenoj mani na gumi, te skrivena mana u ovom slučaju može voditi zameni ne kupljene stvari, već njenog dela, zbog kojeg se kupljena stvar ne može koristiti, s obzirom da garancija za vozilo po nalaženju suda ne isključuje primenu odredbe člana 478. ZOO o odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari. Pravilan je stav nižestepenih sudova da je prama odredbi člana 501. Zakona o obligacionim odnosima osnovno pravo kupca da po osnovu garantnog lista od prodavca odnosno proizvođača, zahteva opravku stvari, 278

pa tek, ukoliko stvar u razumnom roku nije opravljena, može zahtevati da mu se umesto nje preda stvar kojafunkcioniše ispravno. Međutim, kupac ne gubi pravo na zamenu stvari samo zbog toga što prethodno nije zahtevao opravku. Bitno je da li se neispravnost može otkloniti opravkom tako da stvar u potpunosti ispravno funkcioniše. U ovom slučaju, međutim, valja imati u vidu i odredbu člana 179. stav 1. ZOO, prema kojoj proizvođač po osnovu objektivne odgovornosti odgovara za štetu nastali zbog nedostatka stvari koji predstavlja opasnost štete za lica i stvari. Takvu opasnost zbog neispravnosti unutrašnje gume nesumnjivo je predstavljao sporni automobil, a tuženi se u smislu navedenog propisa u odnosu na kupca smatra proizvođačem automobila nezavisno od toga koje neispravnu gumu proizveo, jer je on tu gumu ugradio u automobil i automobil stavio u promet. Prema odredbama člana 185. ZOO, tužilac kao oštećeno lice ima pravo da zahteva uspostavljanje stanja koje je bilo pre nego stoje šteta nastala, a što u ovom slučaju podrazumeva i zamenu automobila, ako se opravkom ne bi mogla otkloniti sva oštećenja nastala u saobraćajnoj nezgodi, tako da se održi njegova nesmanjena upotrebna i tržišna vrednost. Prema odredbi člana 185. stav 3. Zakona o parničnom postupku, sud nije vezan za pravni osnov tužbenog zahteva. Stoga nema značaja da li tužilac svoj zahtev zasniva na članu 501. ili članu 179. ZOO. Bitno je da se on zasniva na istim činjenicama, a sud je dužan daprimeni odgovarajuću normu materijalnog prava. Kako je prvostepeni sud u svojoj presudi doneo odluku primenjujući samo osnov odgovornosti proizvođača iz člana 501. ZOO, a drugostepeni sud je ovakav stav prihvatio, pri čemu nisu uzete u obzir i odredbe člana 179. ZOO, osnovano se u zahtevu Saveznog javnog tužioca ukazuje da su pobijane presude donesene pogrešnom primenom navedenih odredaba citiranog saveznog zakona (prema rešenju Saveznog suda, Gzs 44/85); Odgovornost proizvođača tekova za štetu nastalu upotrebom leka Proizvođač lekova odgovara za štetu od lekova kao kada stvar ima nedostatke, kada lek ne pruža sigurnost koja se od leka može osnovano očekivati ili kada od lekapreti opasnost od štete. Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tokom 1999. godine oboleo od multipleskleroze i lečio se u Gradskoj bolnici u N. Tokom marta meseca 2005. godine saznao je da u P. postoji lice koje proizvodi lek za navedenu bolest. U martu mesecu 2005. godine tužilac se upoznao i pregovarao sa sadpok. D.Ć. o kupovini leka. Prema pismenom sporazumu od 11.3.2005. godine, dogovor je postignut između pok. D.Ć. i tužioca, koji su oni potpisali kao ugovarači. Sad pok. D.Ć. koji je tada bio direktor tuženog preduzeća "Af'je lek sam proizvodio. U ovom pravnom poslu nije učestvovao tuženi, koji ovaj lek nije proizvodio niti stavljao u promet, obzirom daje sadpok. D.Ć. to lično radio kao fizičko lice, jer je bio i sam zainteresovan za navedeni lek zbog unuke koja je rođena sa tom bolešću. Proizvodnja lekova, prema članu 62. Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima ("Službeni glasnik RS" br. 84/2004, 85/2005) obuhvata postupak ili pojedine delove postupka farmaceutskotehnološkog oblikovanja gotovog leka, proizvodnju supstanci, tehnološku obradu, pakovanje, kontrolu kvaliteta, skladištenje i distribuciju lekova. Proizvodnju leka može obavljati samo pravno lice koje ima dozvolu za proizvodnju leka izdatu od nadležnog ministarstva. Agencija uz prethodnu saglasnost ministra nadležnog za poslove zdravlja, utvrđuje listu stručnjaka za oblast lekova i medicinskih sredstava, radi procene lekova i medicinskih sredstava, odnosno ispitivanje kvaliteta bezbednosti i efikasnosti lekova i medicinskih sredstava (član 15. navedenog Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima). Prometom lekova, prema istom zakonu, shodno članu 71. mogu se baviti samo pravna lica koja imaju dozvolu izdatu od nadležnog ministarstva i koja ispunjavaju uslove propisane ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona. Promet lekova podleže kontroli kvaliteta. Tuženi se prema utvrđenom činjeničnom stanju nije bavio proizvodnjom i prometom sporne supstance kao leka, što isključuje osnov odgovornosti iz člana 179. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima za štetu od lekova kao stvari sa nedostatkom. Proizvođač lekova odgovara za štetu od lekova kao kada stvar ima nedostatke, kada lek ne pruža sigurnost koja se od leka može osnovano očekivati ili kada od leka preti opasnost od štete. Stoga navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. Tužilac je ugovor o prodaji sporne supstance zaključio sa sadpok. D.Ć. kao fizičkim licem, pa ova prodaja nije u vezi sa poslovanjem tuženog preduzeća, zbog čega tuženi ne odgovara za negativno dejstvo sporne supstance kao proizvođačem lekova i nije u obavezi da tužiocu naknadi štetu koju je njenom upotrebom pretrpeo." (Izpresude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 351/07 od 21. februara 2007. godine).

279

POSEBNI SLUČAJEVI ODGOVORNOSTI Odgovornost usled terorističkih akata, javnih demonstracija ili manifestacija (čl. 180. ZOO) Odgovornost usled terorističkih napada, javnih demonstracija ili manifestacija svrstana je u posebnom delu slučajeva odgovornosti. To je nova kategorija odgovornosti za štetu, nastala potrebom dešavanja u novijem vremenu. Ona se odnosi na slučajeve nastanka štete, odnosno smrću ili telesne povrede ili oštećenja, odnosno uništenja imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija. Odredbe ovog člana, u prvom delu, naglašavaju daje odgovornost za štetu nastala usled akata nasilja ili terora. Oni po samom nazivu ukazuju da se radi o delatnosti koje su opasne i koje kao takve mogu prouzrokovati smrt, telesnu povredu ili oštećenje, odnosno uništenje imovine fizičkog lica. Do štete kako je navedeno u prethodnom stavu, može doći i prilikom javnih demonstracija i manifestacija. Ove dve kategorije, nasilje ili teror, kao i javne demonstracije i manifestacije, nisu u tesnoj vezi jedna sa drugom, jer se teror i nasilje provode kroz drsko i bezobzirno ponašanje, ugrožavanje spokojstva građana, izazivanjem tuče ili remećenjem javnog reda, bez obzira da li se to vrši za vreme demonstracija ili manifestacija ili, što je najčešći slučaj, sa ciljem da se upotrebom sile ili ozbiljne pretnje neko prinudi da nešto učini, ili da trpi, što bi kao posledicu stvorilo smrt, telesnu povredu ili oštećenje imovine fizičkog lica, dakle prema kome se vrši teror ili nasilje, pa i uništavanje imovine tog lica. Manifestacije mogu biti mirne, uz odobrenje nadležnog organa uprave, ali se mogu pretvoriti i u demonstracije, koje predstavljaju kakav protest protivu određene društvene pojave. No, u odredbama ovog člana predviđena je odgovornost države čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. One propisuju odgovornost samo države, a ne i lica koja bi bila odgovorna po pravilima o odgovornosti za štetu, dakle ako se i znaju akteri koji su pričinili štetu. U svakom slučaju za štetu koja nastane smrću, telesne povrede ili oštećenja, odnosno uništenja imovine nekog fizičkog lica, odgovara država. Zbog toga što odredbe ovog člana ne propisuju supsidijarnu ili podeljenu odgovornost sa licem, ili grupom lica koja je štetu prouzrokovala, odgovornost države za štetne radnje tih lica, ima određene prednosti za lica kojima je naneta šteta. Naime, lice kome je šteta pričinjena iz razloga koji su navedeni u odredbama stava 1. ovog člana, koja bez svoje volje dolazi u dodir sa izgrednicima koji su skloni da vrše nasilje ili teror nad drugima, ako bi ostvarivalo pravo na naknadu štete prouzrokovane od strane tih lica, bilo bi stavljeno u položaj da istražuje koji mu je nasilnik, odnosno lice koje vrši teror nad njim, pričinilo štetu. Pri tome bi nastale teškoće ako bi oštećeno lice bilo pogrešno obavešteno o učiniocu štete. Zbog toga, pri rešavanju ovog pitanja zakon polazi od činjenice daje oštećeno lice, bez svoje volje, došlo u kontakt sa licem koje vrši nasilje ili teror, te da to oštećeno lice nije dužno da istražuje ko mu je štetu pričinio. Prema tome, ako se pođe od rešenja u zakonu, oštećeno lice upravlja tužbu prema državi, ne vodeći računa o propustima koje su imali njegovi organi koji su bili dužni da ga zaštite. Činjenica je daje država odgovorna za štetu koju pretrpi lice od nasilnika ili lica koje vrše teror nad njim. Ali, ako se pretpostavi da država preko svojih ovlašćenih organa može da utvrdi počinioce, odnosno organizatore, učesnike, podstrekače i pomagače u aktima nasilja i terora, ili javnih demonstracija i manifestacija, onda je taj postupak daleko efikasniji i racionalniji za lice kome je pričinjena šteta iz akata lica koja su mu protivpravnim radnjama prouzrokovali štetu, kao i za samu državu da se obešteti od pričinjenih štetnih radnji. Pretpostavke za odgovornost države za štetu koju pretrpi lice iz radnji onog ko vrši nasilje ili teror su: (1) da postoji šteta, (2) daje šteta učinjena od strane lica koje vrši nasilje ili lica koje vrši teror, (3) daje štetu prouzrokovao fizičkom licu, (4) ili daje šteta pričinjena prilikom javnih demonstracija ili manifestacija, bez obzira da li putem nasilja ili terora. Pravo na naknadu štete nemaju organizatori, učesnici, podstrekači i pomagači u aktima nasilja ili terora. Utvrđenje tih okolnosti vrše organi krivičnog gonjenja, ali se te okolnosti mogu utvrđivati i u parnici ako bi postojao prigovor države, odnosno njegovog ovlašćenog organa daje tužilac jedan od aktera koji je proti vpravnim radnjama prouzrokovao štetu drugom licu. U slučaju zahteva za naknadu štete prouzrokovane zbog učešća u demonstracijama ili manifestacijama, odgovornost države se isključuje ako su demonstracije, odnosno manifestacije bile usmerene na podrivanje ustavnog uređenja. Učešće u demonstracijama i manifestacijama u takvim uslovima podrazumeva aktivno učestvovanje u protestu, odnosno manifestaciji oštećenog lica, a ne i ako bi oštećeni te delatnosti posmatrao sa strane, kao posmatrač uli bi tu samo prolazilo. Inače, oslobođenje države na naknadu štete odnosi se samo na one demonstracije i manifestacije koje su usmerene na podrivanje ustavnog uređenja, ali ne i na one koje nemaju takav karakter, kao što bi bile na primer demonstracije, odnosno pritisak na vlasti da uvede neke mere radi sprečavanja neke društvene pojave koje mogu imati štetne posledice za građane, ili manifestacije u kojima se izražava 280

zadovoljstvo u vezi nekog događaja koji je od interesa za afirmaciju neke korisne delatnosti (na primer, doček sportista koji su postigli zavidni rezultat u nekom takmičenju, bilo u zemlji ili inostranstvu. Na kraju, pitanje zastarelosti potraživanja naknade štete vezano je za rokove propisane za zastarelost potraživanja koje se odnosi na naknade štete, odnosno odredbe člana 376. ZOO.

Sudska praksa Dopuštena delatnost državnih organa u ratnom stanju i pravo na naknadu štete Država nije odgovorna za štetu pravnim i fizičkim licima u uslovima ratnog stanja i vanrednih okolnosti ako je prouzrokovana dopuštenom delatnošću njenih organa. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tužena na ime naknade materijalne i nematerijalne štete isplati sume bliže označene u izreci. Protiv ove presude tužioci su izjavili žalbu sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje (direktnu reviziju) zbog pogrešne primene materijalnog prava. Tužena je saglasna da o ovom pravnom leku odlučuje Vrhovni sud Srbije. Zbog zauzimanja stava o spornom pravnom pitanju i potrebe ujednačavanja sudske prakse, Vrhovni sud je smatrao daje ovaj pravni lek dopušten, pa je na osnovu člana 392. ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 125/04) ispitao pobijanu presudu u granicama razloga zbog kojih se pobija, pa je našao daje direktna revizija neosnovana. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 7.5.1999. godine us led NATO bombardovanja srušena je kuća tužilaca u M. Tom prilikom poginuo je D.A., suprug i otac tužilaca. Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud smatra da tužena nije odgovorna za štetu po osnovu objektivne odgovornosti u smislu člana 173. i 174. ZOO, zato što se štetne posledice koje pretrpe fizička lica u uslovima ratnog stanja upodobljavaju višoj sili koja se nije mogla predvideti i sprečiti ili otkloniti, zbog čega se država oslobađa odgovornosti. Osim toga, prvostepeni sud smatra da država ne odgovara po članu 180. stav 1. ZOO (akti terorizma), zato što se ta odredba odnosi na mirnodopske prilike, a ne i na period neposredne ratne opasnosti ili rata. Vrhovni sud prihvata stanovište prvostepenog suda o nepostojanju uslova za odgovornost države po pravilima o objektivnoj odgovornosti. Naime, bez odluke Saveta bezbednosti 24.3.1999. godine započelo je bombardovanje Jugoslavije od strane 17 zemalja NATO pakta. Tog dana je Savezna Vlada proglasila ratno stanje. Da bi država bila odgovorna za posledice ratnog stanja ta odgovornost mora biti izričito propisana u zakonu. U ovom slučaju u pozitivnom pravu ne postoji posebna zakonska ili podzakonska odredba po kojoj bi država bila dužna da naknadi štetu pojedincima i pravnim licima kada je prouzrokovana uslovima ratnog stanja (osim vojnim licima). Odbrana zemlje nije protivpravna delatnost, ma koliko bila opasna, pa se ne može smatrati uzrokom štete. Država nije odgovorna za štetu nastalu dopuštenom delatnošću organa u vanrednim okolnostima, kao što su velike prirodne nesreće, ekološke katastrofe, masovne saobraćajne nesreće, oružane pobune, građanski ili međudržavni ratovi, terorizam i nasilje bez postojanja posebne odredbe. S obzirom da se ne radi o pravno priznatoj šteti, to država ne podleže imovinskoj odgovornosti jer je šteta nastala dopuštenom delatnošću njenih organa. Pravičnost i solidarnost sa žrtvama zahtevaju donošenje posebnih propisa po kojima će država u takvim situacijama odgovarati bez obzira na grešku (koji u času presuđenja nisu doneti). Neposredni uzrok, a i adekvatni uzrok štete je NATO bombardovanje, pa je materijalna a i nematerijalna šteta posledica tog akta. Zato su neosnovani navodi u direktnoj reviziji u kojima se ističe daje tužena takođe odgovorna za štetu jer je artiljerijske jedinice razmestila u civilno područje. Pošto se radi o ratu i odbrani zemlje sud nije ovlašćen da procenjuje celishodnost postupanja vojnih organa u tim uslovima, kao ni celishodnost donošenja akta o proglašenju ratnog stanja (nadležnost šefa države i Vlade po Ustavu). Iz napred iznetih razloga, a na osnovu člana 393. ZPP odlučeno je kao u izreci. "(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1/06 od 12. marta 2006. godine); Objektivna odgovornost za štetu usled terorističkih akata Kod utvrđenja postojanja terorizma (kao organizovane akcije nasilja motivisane političkim ciljevima, upravljenim protiv državnog uređenja i bezbednosti države), država odgovara za štetu nastalu smrću fizičkog lica. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojnog PP i još jedno lice, dana 12.08.2000. godine u blizini benzinske pumpe, gde su otišli radi nabavke goriva, kidnapovala su dva pripadnika paravojne terorističke organizacije, tzv. OVPMB: GG i DD, odveli ih u selo DD, gde su ih lišili života. 281

Polazeći od izloženog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo za- i ključivši daje tužena država odgovorna i u obavezi da tužiocima naknadi, u smislu člana 180. Zakona o obliga-cionim odnosima, nematerijalnu i materijalnu štetu, nastalu zbog smrti njihovog oca, supruga i sina, usled akata terora i nasilja na njenoj teritoriji. Ispravno odmerivši visinu novčane naknade za nematerijalnu štetu, na ime pretrpljenih duševnih bolova u dosuđenim iznosima od po 350.000,00 dinara, prema svim relevantnim kri-terijumima iz člana 200. u vezi člana 201. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe pravilno odmerivši i naknadu pretrpljene materijalne štete u utvrđenoj visini naknade koja pripada supruzi i roditeljima koji su se tim troškovima izložili, u smislu člana 193. stav 1. u vezi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Tužena svojom revizijom neosnovano napada pravno stanovište nižestepenih sudova o njenoj odgovornosti u smislu člana 180. ZOO, kojim je propisan posebni slučaj odgovornosti države za štetu nastalu usled akata nasilja i terora; ističući da je smrt PP posledica izvršenja krivičnog dela ubistva, zbog čega su saizvršioci ovog krivičnog dela ti koji su po osnovu krivice odgovorni za naknadu nastale štete. Stoga stoje ovo ubistvo u kontekstu vremena i okolnosti pod kojima se dogodilo, posledica terorističkog akta pripadnika terorističke organizacije, koja je tada delovala na prostorima navedenih opština na jugu Srbije, iz političkih motiva i ciljeva upravljenih protiv državnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije. Sledstveno tome i u tom kontekstu, irelevantan je revizijski navod tužene da nije utvrđeno da lije kidnapovanje i lišenje života PP bilo sračunato na rušenje Ustavnog poretka Republike Srbije, kod utvrđenja postojanja ostalih atributa terorizma (kao organizovane akcije nasilja motivisane političkim ciljevima, upravljenim protiv državnog uređenja i bezbednosti države) u konkretnom slučaju. Preostalim navodima svoje revizije o nepouzdanosti činjeničnog zaključka o smrti PP kao posledice terorističkog akta izvedenog po njoj na bazi izveštaja SUP-a V, tužena zapravo napada utvrđeno činjenično stanje kao nepotpuno i pogrešno utvrđeno. Međutim, sa tog razloga se revizija ne može izjaviti u smislu člana 398. stav 2. ZPP. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 386/07); Odgovornost države (posebnu odgovornost), zbog akta nasilja i terora Ako je zbog akta nasilja, u vreme NATO agresije, došlo do oštećenja imovine fizičkog lica, tužena država je pravilno obavezana na naknadu štetu koja se ogleda u vrednosti pokretnih stvari koje su izgorele u požaru i na naknadu nematerijalne štete. Iz obrazloženja. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 27.3.1999. godine, za vreme proglašenog ratnog stanja (sukobi na Kosovu), oko 21,30 časova nepoznato lice bacilo je dve eksplozivne naprave u dvorište tužioca GG koje su eksplodirale, i tom prilikom su članovi porodice pretrpeli veoma intenzivan strah (bez telesnih povreda), osim tuži-Ije EE, kojoj je umanjena životna aktivnost. Učinioci napada nisu pronađeni. Pre bacanja eksplozivnih naprava tužiocu je od strane nepoznatog lica prećeno telefonom sa nalogom da se iseli. Posle navedenog akta tužioci su se iselili iz porodične kuće. Prilikom eksplozije nastupila je materijalna šteta od 40.620,00 dinara na vozilu tužioca GG. Dana 28.4.1999. godine, oko 23,50 časova, izbio je požar u zgradi u kojoj su se nalazili stanovi porodice 114 i KK. Požar je prouzrokovan na taj način stoje nepoznato lice ubacilo tzv. "molotovljev koktel". U požaru su uništeni stanovi i pekara. Ukupna vrednost pokretnih stvari tužioca GG koja su izgorela u požaru na dan veštačenja (30.9.2003. godine) iznosila je 996.009,75 dinara. Učinioci ovog akta nasilja takođe nikada nisu pronađeni. Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev radi naknade materijalne i nematerijalne štete tužiocima (licima albanske nacionalnosti) delimično usvojen. U konkretnom slučaju stekli su se us lovi za odgovornost države (posebnu odgovornost), zbog akta nasilja i terora iz člana 180. ZOO, i svih razloga koji su bliže obrazloženi u nižestepenim presudama. Naime, zbog akta nasilja došlo je do oštećenja imovine fizičkog lica albanske nacionalnosti i tužena je pravilno obavezana na naknadu štetu koja se ogleda u vrednosti pokretnih stvari koje su izgorele u požaru. Takođe je tužena pravilno obavezana i na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha (bez obzira što strah nije posledica pretrpljene teške telesne povrede), i duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti tuži-Ije EE. U konkretnom slučaju intenzivan i dugotrajan strah (bliže obrazložen u prvostepenoj presudi na osnovu veštačenja) može se upodobiti teškoj telesnoj povredi, a imajući u vidu intenzitet i trajanje straha i sve okolnosti slučaja, tužiocima je pravilno na osnovu člana 200. ZOO odmerene naknada za ovaj vid nematerijalne štete. Neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da sud nije razjasnio da lije bacanje eksplozivnih naprava i "molotovljevog koktela" rezultat neraščišćenih ličnih odnosa tužilaca sa trećim licem (što bi predstavljalo običan kriminal), ili postupak nepoznatih predstavlja akt terora i nasilja. U ovoj parnici prvostepeni sud je poverovao iskazu tužilaca daje bacanje eksplozivnih naprava usledilo posle anonimnih telefonskih pretnji da se isele. Imajući u vidu tu činjenicu i okolnost da su tužioci lica albanskih nacionalnosti i da se događaji odi282

gravaju u vreme NATO agresije, pravilno je stanovište prvostepenog suda da se radi o aktu nasilja i terora i da država odgovarajućim merama te akte nije sprečila, zbog čega je odgovorna za štetu. Osim toga, ako tužena (zastupnik) smatra daje šteta rezultat neraščišćenih imovinskih (ličnih) odnosa između tužilaca i trećih lica, u prisustvu svih navedenih i utvrđenih okolnosti, teret dokazivanja te tvrdnje ležao je na tuženoj, a ne na tužiocima. Takođe su neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da država nije odgovorna zato što šteta nije nastala usled radnji i opasnih sredstava organa tužene države. Teza revidenta je suprotna sadržini člana 180. ZOO o odgovornosti tužene. Po toj posebnoj odredbi država odgovara ako ne preduzima mere radi sprečavanja akta nasilja i terora, a ne odgovara po objektivnoj odgovornosti zbog opasne stvari ili opasnih delatnosti. Visina materijalne štete utvrđena je na osnovu veštačenja, a nematerijalne štete po osnovu svih okolnosti slučaja slobodnom ocenom (po prethodno obavljenom veštačenju intenziteta i trajanja straha), pa su neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da visina materijalne štete i nematerijalne štete nije utvrđena u skladu sa zakonom, odnosno sudskom praksom. Visina naknade nematerijalne štete j e pravilno odmerena jer je prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu ovog vida nematerijalne štete i njenoj visini, vođeno računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada (da predstavlja satisfakciju), ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, pa su neosnovani revizijski navodi u pogledu odmerene visine naknade. Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2937/05).

Odgovornost organizatora okupljanja većeg broja ljudi (čl. 181. ZOO) Za razliku od odredaba prethodnog člana, koja obuhvata kako štetu nastalu smrću, telesnom povrednom i oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica iz razloga koji su navedeni u tom članu, odredbe ovog člana obuhvataju samo onu štetu koja se odnosi na nastalu smrt i telesne povrede, dakle ne i za štetu koja je nastala na imovini fizičkog lica. I u ovom slučaju odgovornost za štetu pada na organizatora okupljanja većeg broja lica, koji zbog nepreduzimanja potrebnih, sigurnosnih mera dovodi ta lica u položaj da zbog nekih prilika koje u tim uslovima nastanu, kao stoje gibanje masa, opšti nered ili nešto slično, pretrpe kakvu štetu, odnosno štetu nastalu smrću ili telesnom povredom. Sadržina odredbe ovog člana ukazuje da bi za postojanje uslova za naknadu štete po osnovu iz odredaba tog člana bili: a) da se radi o okupljanju većeg broja ljudi; b) da se to okupljanje vrši od strane određenog organizatora okupljanja, odnosno daje taj organizator poznat; v) da je okupljanje izvršeno u otvorenom ili zatvorenom prostoru; g) daje neko lice pretrpelo štetu usled izvanrednih okolnosti koje u takvim prilikama mogu nastati. Činjenica je da svako okupljanje većeg broja ljudi stvara određene okolnosti usled kojih može doći do štete, a te okolnosti nastaju zbog nekontrolisanog kretanja tog velikog broja ljudi, odnosno zbog propuštanja organizatora okupljanja da se stvore sigurnosni ušlo vi da do tih okolnosti ne dođe. Te okolnosti dolaze naročito do izražaja na stadionima na kojima se održavaju sportska takmičenja, ili se održavaju neke muzičke priredbe, svečanosti, naročito prilikom nekih opasnih ekscesa, paljenjem sedišta, izazivanjem tuče, nedozvoljeno ulaženje na mesto određeno za održavanje priredbe, i si., kada može doći do talasanja mase, odnosno gibanja mase, pa samim tim i do opšteg nereda, koji mogu stvoriti uslove za nastanak štete. Ali šteta pod istim okolnostima može nastati i u zatvorenoj prostoriji u kojoj je izvršeno okupljanje velikog broja ljudi, kada zbog, na primer, davanja nekog znaka koji predstavlja opasnost za ljude nastane metež i nered koji mogu dovesti do velikih i katastrofalnih posledica za ljude i imovinu. Pravo na naknadu štete prouzrokovane iz gore navedenih uslova imaju samo ona lica koja su učestvovala na takvoj priredbi, odnosno koja su posmatrala priredbu, a ne i na ona lica koja su izvodila priredbu, jer ukoliko bi i oni pretrpeli kakvu štetu iz navedenih okolnosti naknadu štete bi mogli da ostvare po drugom osnovu, a naime po osnovu pretpostavljene krivice u odnosu na organizatora priredbe koji nije preduzeo mere da ih zaštiti od nastanka štetnih posledica. U svakom slučaju, za štetu nastalu smrću ili telesnom povredom, a povodom izvanrednih okolnosti koje u takvim prilikama nastanu, odgovara organizator okupljanja. Organizator okupljanja mora biti poznat, a to je po pravilo, ako je u pitanju sportsko takmičenje, organizacija koja je preduzela organizaciju okupljanja velikog broja ljudi zbog izvođenja kakvog sportskog takmičenja, na primer u fudbalu, atletici i drugim vidovima sportskog takmičenja. Za lica oštećena u uslovima održavanja takvih priredbi je bez značaja da lij e organizator izvršio sva potrebna obezbedenja da do nereda i stvaranja štete u vezi sa njim ne dođe, jer doyoljna je činjenica da takav skup nije bio zabranjen i da je postojao organizator koji se brinuo o sigurnosti lica koja su bila posmatrači kakvog sportskog događaja. 283

Za štetu nastala u takvim uslovima uvek odgovara organizator okupljanja velikog broja ljudi, po osnovu objektivne odgovornosti, koja nastaje iz povećane opasnosti nastale zbog okupljanja velikog broja ljudi, bez obzira da l ij e posmatrač imao kupljenu kartu za posmatranje te priredbe ili je nije imao. Dovoljno je utvrđenje da je oštećeno lice, zbog nastalih navedenih okolnosti pretrpelo štetu, a od koga, ili iz kojih je uzroka ta šteta nastala, za oštećeno lice nije od značaja. Organizator okupljanja većeg broja ljudi može biti oslobođen odgovornosti za naknadu štete samo ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka čije dejstvo nije mogao da spreči, ili izbeći ili otkloniti, analogno odredbama člana 177. ZOO. To bi bio slučaj ako bi se dva ili više lica potukla na samom stadionu ijedno drugom naneli kakvu štetu, znači kada bi se znalo ko je štetu prouzrokovao a ne postoje uslovi da je šteta prouzrokovana usled okolnosti koje mogu nastati, na primer, zbog opšteg nereda na stadionu, tj. kada se ne zna ko kome nanosi štetu u takvim uslovima. Organizator bi bio oslobođen odgovornosti za naknadu štete i u slučaju ako bi lice koje učestvuje na priredbi kao posmatrač sam doprineo sebi štetu, svojim neodgovornim radnjama, kao na primer ako bi zapalio neku stvar i od tako zapaljene stvari pretrpeo štetu, dok bi druga lica koja bi iz istog uzroka pretrpela štetu imala pravo na naknadu štete od organizatora okupljanja većeg broja ljudi.

Odgovornost zbog uskraćivanja neophodne pomoći (cl. 182. ZOO) Uskraćivanje nužne pomoći podrazumeva neopravdano odbijanje nekog lica da pruži pomoć licu kome su očigledno ugroženi život ili zdravlje, a pri tom nije u opasnosti po sebe da takvu pomoć pruži, pri čemu je za definiciju ovog instituta od značaja činjenica daje to lice bilo u mogućnosti da predvidi nastanak opasnosti koja bi ugrozila život nekog lica. U ovom slučaju se, dakle, ne radi o odgovornosti lica koje je moglo da pruži pomoć licu koje je bilo u stanju koje mu je ugrožavalo život ili zdravlje, odnosno kome su te vrednosti bile očigledno ugrožene, ako to nije bilo u vezi okolnosti slučaja koje je on morao da predvidi. To lice ne učestvuje u stvaranju uslova za nastanak štete koja bi drugom licu ugrozilo život ili zdravlje, već svojim nečinjenjem, u uslovima kada je štetu prema okolnostima slučaja morao predvideti, odbije pomoć bez opasnosti za sebe. Iz tih razloga on odgovara za nastalu štetu po principu objektivne odgovornosti, jer on lično nije učestvovao u nastanku štete, ali je svojim nečinjenjem, u određenim okolnostima slučaja, uskratio pomoć licu kome su očigledno bili ugroženi i zdravlje i život. Pri tom nije od značaja daje šteta nastala i daje od te štete doveden u pitanju život i zdravlje lica kome je trebalo pružiti pomoć. Bitno je da licu čiji su život i zdravlje očigledno ugroženi nije pružena odgovarajuća pomoć od lica koje je moglo daje pruži, pri postojanju okolnostima slučaja daje morao da predvidi nastanak štetnog događaja. On bi se oslobodio te odgovornosti ako bi dokazao da iz nekih objektivnih razloga ne bi bio u stanju da pruži pomoć ugroženom licu, kao što bi, na primer, bio slučaj uskraćivanje pomoći nekome ko se nalazi u zapaljenoj kući, a lice koje bi trebalo da pruži pomoć nije u mogućnosti da ga iz te kuće iznese, odnosno izvede, zbog toga stoje sva kuća u plamenu, jer ako bi ušao u tako zapaljenu kuću da bi izazvao opasnost po svoj život. Pri tom je od značaja činjenica da se ta odgovornost za štetu vezuje za slučaj mogućnosti predviđanja nastanka štete, što bi u konkretnom slučaju značilo da bi njegova odgovornost bila vezana samo ako bi on video da štetu može izazvati lice koje je u opasnosti a u tome je ne spreči, odnosno ako nije bio u mogućnosti daje spreči da dođe do te opasnosti, njegova odgovornost i ne bi postojala. Odredbe ovog člana ne bi se mogle odnositi na već nastale štete, osim ako je šteta nastala a u pitanju je pružanje pomoći licu čiji su život i zdravlje očigledno ugroženi tim štetnim događajem, pa bi se šteta morala procenjivati sa stanovišta da bi lice koje treba da pruži pomoć takvom licu, moralo predvideti nastanak štetnih posledica za lice koje je oštećeno ako mu se uskrati potrebna pomoć. Tako, na primer, vozač automobila koji naiđe na saobraćajni udes, i vidi da se neko lice iz tog štetnog događaja nalazi u stanju kojim su mu očigledno ugroženi i život i zdravlje, dužno je da zaustavi svoje vozilo i oštećenom licu pruži adekvatnu pomoć, odnosno preveze ga da medicinske ustanove u kojoj se ta pomoć može ostvariti. Na kraju, odredbe stava 2. ovog člana propisuju mogućnost da lice koje je odgovorno po odredbama stava 1. ovog Člana, može biti oslobođeno obaveze da naknadi štetu, ako to pravičnost zahteva. Šta znači reč "pravičnost", u ovom slučaju odredbe ovog stava ne daju objašnjenje, ali se može pretpostaviti da životni uslovi i nastali slučajevi iz tih uslova daju rešenja koja sud vezuje za neke okolnosti koje ne da opravdavaju učinioca za povredu obaveze uskraćivanja pomoći, jer odgovornost tog lica nije sporna sa stanoyišta primene odredaba stava 1. ovog člana, već za druge okolnosti, kao što bi bile, na primer, postojanje želje da odgovorno lice pruži pomoć, ali da iz nekih njegovih životnih razloga, psihičkog stanja, nije mogao da otkloni opasnost nastanka štete za ugroženo lice. 284

Odgovornost u vezi sa obavezom zaključenja ugovora (čl. 183. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu odgovornost lica koje je po zakonu obavezno da zaključi neki ugovor, pa ako ga ne zaključi na izričit zahtev zainteresovanog lica, daje dužan da tom licu naknadi štetu. Rešenje ovog slučaja daju odredbe člana 27. ZOO, koje propisuju da ako je neko po zakonu obavezan da zaključi kakav ugovor, da zainteresovano lice može zahtevati da se takav ugovor mora bezuslovno zaključiti. Već je u komentaru člana 27. ZOO navedeno da je u nekim prinudnim propisom određeno da neka lica obavezno moraju da zaključe ugovor, pod uslovima iz tog propisa. To su, na primer slučajevi iz oblasti obaveznog osiguranja, po Zakonu o osiguranju imovine i lica, u pogledu osiguranja putnika u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja, zatim u pogledu osiguranja vlasnika, odnosno korisnika motornih i priključnih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. Zatim, kod ugovora u prevozu, na primer, odredbe člana 655. stav 2. ZOO propisuju šta tovarni list treba da sadrži, odnosno koja pitanja se njime regulišu. Zatim kod ugovora o skladištenju, u delu koji reguliše pitanje sadržaja skladišnice, tačno navodeći šta ona treba da sadrži, kao i kod drugih slučajeva kod kojih zakon izričito propisuje obavezno zaključenje ugovora između stranaka koje ulaze u neki građansko pravni odnos. Imajući to u vidu, tj obavezu nekog lica da zaključi kakav ugovor na koji ga obavezuje zakon, odredbe ovog člana (čl. 183. ZOO) predviđaju prisilu na zaključenje takvog ugovora, uz pretnju da će ako lice koje je obavezano da takav ugovor ne zaključi, da će na zahtev zainteresovane strane ovome naknaditi štetu. Na taj način odredbe ovog člana štite zainteresovano lice, da zbog nepostupanja štetnika po izričitoj zakonskoj obavezi, ovome naknadi štetu koju je pretrpeo zbog propuštanja štetnika, odnosno njegovog nepostupanja da zaključi ugovor. Ta šteta može biti velikih razmera, naročito u oblasti osiguranja stvari i lica od štetnih događaja koji su obuhvaćeni zaštitnom delatnošću osiguravajućih organizacija. Pretpostavka za ostvarivanje prava na naknadu štete nastaje onda ako je zainteresovano lice bez odlaganja zahtevalo da se zaključi ugovor, a druga strana to nije učinila, pa je kasnije nastala šteta na strani zainteresovanog lica. Kod primera osiguranja, odnosno ako osiguravajuća organizacija na zahtev zainteresovanog lica ne zaključi odgovarajući ugovor o osiguranju, koji je zakonom propisan, osiguravajuća organizacija je dužna da drugoj strani naknadi štetu koju je ova pretrpela usled toga što roba nije bila uopšte osigurana ili osiguranje nije bilo izvršeno kako treba. Ako u ugovoru o osiguranju nisu određeni bliži uslovi osiguranja, i u tom slučaju stranka na koju pada obaveza da zaključi osiguranje mora robu osigurati od određenih rizika, pa propuštanje takve radnje takođe predstavlja osnov za naknadu štete.

Odgovornost u vezi sa vršenjem poslova od opšteg interesa (čl. 184. ZOO) U ovom slučaju predviđena je odgovornost preduzeća i drugih pravnih lica koja vrše komunalne i druge slične delatnosti od opšteg interesa, ako bez opravdanog razloga obustave ili neuredno vrše svoju uslugu. Primećuje se da odredbe ovog člana imaju u vidu preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalne i druge slične delatnosti od opšteg interesa. Ta preduzeća mogu biti javna preduzeća koja osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave, radi vršenja delatnosti od opšteg interesa, ali vršenje delatnosti od opšteg interesa mogu obavljati i drugi oblici preduzeća, odnosno društava utvrđeni Zakonom o privrednim društvima, odnosno delovi tih društava, kao i preduzetnici. Opšti interes se utvrđuje zakonom, odnosno aktom nadležnog organa, u zavisnosti od značaja vršenja delatnosti koje imaju taj značaj. Opšti interes podrazumeva zadovoljavanje osnovnih potreba društva, kao stoje, na primer, opšti interes za istraživanje rudnog ili drugog prirodnog bogatstva, zatim on postoji i ako se, na primer, grade određeni objekti koji su od društvenog interesa, kao što je eksproprijacija zemljišta radi izgradnje objekata vodoprivrede, zdravstva, izgradnja železničkih pruga, javnih puteva, mostova, aerodroma, kanala, centrala za proizvodnju električne energije, zatim izgradnju postrojenja za prenos i razvođenje energije, pa izgradnja fabrika, radio i televizijske mreže i drugo, sve u cilju zadovoljenja opštih potreba građana. Odredbe ovog člana nemaju u vidu sve napred navedene delatnosti zbog kojih se ostvaruje opšti interes, već samo one delatnosti preduzeća koje imaju karakter opšteg interesa za zadovoljavanje potreba u oblasti komunalnih i njima sličnih delatnosti, kao što su komunalna preduzeća zadužena za pružanje niza usluga građanima u pogledu održavanja ulica, zgrada, vodovoda, struje, građevinskog zemljišta, pekarske industrije i slično. U takvim uslovima, kada ta preduzeća obustave ili neuredno obavljaju usluge zbog kojih su osnovani, u obavezi su da naknade štetu onima kojima takve usluge, po prirodi stvari, pružaju. Ta preduzeća, odnosno druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa, odgovaraju po osnovu objektivne odgovornosti, dakle bez obzira na krivicu, a mogu se osloboditi odgovornosti samo ako dokažu da navedene delatnosti od opšteg interesa nisu mogli da obavljaju, odnosno da su obustavu ili neredovno vršenje njihovih usluga u vezi sa višom silom ili uslovima na koje oni nisu mogli uticati, odnosno unapred ih predvideti. 285

U jednoj svojoj odluci {Rev. 1616/2005 od 6. aprila 2006. godine), Vrhovni sud Srbije je u vezi primene člana 184. ZOO, zauzeo sledeći pravni stav: „Prema članu 184. ZOO preduzeće i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obusta ve ili neredovno vrše svoju uslugu". Izvorni delokrug opštine kao jedinice lokalne samouprave odnosi se u smislu člana 18. stav 1. tačka 4. Zakona o lokalnoj samoupravi ("Službeni glasnik RS", br. 9/2002, 33/2004, 135/2004), na obavezu opštine koja je odgovorna da preko svojih organa između ostalog, uredi i obezbedi obavljanje i razvoj komunalnih delatnosti (među kojima je i održavanje čistoće u gradovima i naseljima i održavanje deponija), kao i organizacione, materijalne i druge uslove za njihovo obavljanje. Radi izvršenja ovih poslova skupština opštine u smislu člana 30. stav 1. tačka 7. navedenog Zakona o lokalnoj samoupravi osniva službe, komunalna javna preduzeća, ustanove i organizacije utvrđene Statutom opštine i vrši nadzor nad njihovim radom. Opština, u smislu člana 2. u vezi člana 3. stav 3, 4. stav 1. tačka 5. i 8. i člana 5. stav 1. tačka 5. i 8. Zakona o komunalnim delatnostima ("Službeni glasnik RS", br. 16/97, 42/98), uređuje i obezbeđuje uslove obavljanja komunalnih delatnosti i njihovog razvoja, a komunalnu delatnosti obavlja javno komunalno odnosno drugo preduzeće zavisno od prirode komunalne delatnost i konkretnih uslova i potreba u opštini u skladu sa zakonom i propisima donetim na osnovu zakona. Komunalne delatnosti, u smislu ovog zakona, su delatnosti proizvodnje i isporuke komunalnih proizvoda i pružanje komunalnih usluga koji su nezamenljiv uslov života i rada građana i drugih subjekata na određenom području, kao stoje između ostalog, održavanje čistoće u gradovima i naseljima u opštini i održavanje deponija. Održavanje čistoće je sakupljanje smeća i drugih prirodnih i veštačkih otpadaka iz stambenih, poslovnih i drugih objekata, osim industrijskog otpada i opasnih materija, njihovo odvoženje i odlaganje, uklanjanje otpada iz posuda za otpatke na javnim mestima, kao i smeća i drugog otpada sa ulica i javnih površina, čišćenje i pranje ulica, trgova, parkirališta i drugih javnih površina. Održavanje deponija je opremanje deponija za bezbedno odlaganje, obradu, neutralisanje i uništavanje komunalnog otpada i otpada opasnih materija u gradovima i naseljima kao i selekcija i prerada sekundarnih sirovina iz otpada na deponij ama. Opština obezbeđuje organizovano i trajno obavljanje i razvoj komunalnih delatnosti, ostvaruje nadzor i kontrolu u obavljanju komunalne delatnosti i za obavljanje komunalne delatnosti osniva javna komunalna preduzeća ili njihovo obavljanje poverava drugom preduzeću odnosno preduzetniku (član 8. stav 1. Zakona o komunalnim delatnostima). Pojedine poslove iz okvira svoje delatnosti javno komunalno preduzeće može poveriti drugom preduzeću ili preduzetniku pod uslovima iz člana 10. ovog zakona. Radi obezbeđenja uslova za redovno održavanje i korišćenje komunalnih objekata, komunalno preduzeće ima pravo da preduzima potrebne mere i odgovara za štetu koja nastane izvođenjem radova u smislu člana 20. istog zakona, a nadzor nad zakonitošću rada javnih komunalnih preduzeća i drugih preduzeća koja obavljaju komunalne delatnosti vrši opštinska uprava. Poslove inspekcijskog nadzora vrši opštinski komunalni inspektor (član 25). Ukoliko, postupak nadzora nije sproveden na zakonit i propisan način, a posledica propuštanja je šteta koju zbog toga trpi treće lice, za štetu je po oceni Vrhovnog suda, odgovoran i organ koji je propustio da po pravu nadzora spreči njeno nastajanje".

Sudska praksa Povreda učenika pri vejbanju na spravama Učeniku povređenom pri vežbanju na spravama, na času fizičkog, pripada naknada štete od škole bez obzira što do povrede nije došlo krivicom nastavnika koji je vodio čas. Prema obrazloženju Nižestepeni sudovi su utvrdili da se maloletna tužiteljica, kao učenica VII razreda tužene osnovne škole, povredila na časufiskulture, preskačući ,,jarca" i daje nastavnica fiskulture pravilno izvodila vežbe, te da stoga do telesne povrede tužiteljice nije došlo po osnovu krivice nastavnice kao radnika tužene škole. Po mišljenju izraženom u zahtevu za zaštitu zakonitosti, nije bilo osnova da se tužena obaveže da naknadi ,| štetu tužiteljici po načelu objektivne odgovornosti, jer fiskulturni objekat (,,jarac") ne predstavlja opasnu stvar. Ovaj sud smatra da se ne može usvojiti mišljenje zahteva za zaštitu zakonitosti, da u slučaju kad je utvrđeno da na strani radnika tužene škole nema nikakve krivice koja bi bila u uzročnoj vezi sa povredom tužiteljice, treba njen tužbeni zahtev odbiti, pošto škola, u konkretnom slučaju, ne odgovara po principu objektivne odgovornosti, kako to smatraju nižestepeni sudovi. 286

Po mišljenju ovog suda, pravilno je stanovište prvostepenog suda da i tužena stranka, u slučaju kad je šteta prouzrokovana opasnom stvari ili opasnom delatnošću, odnosno u okolnostima sa povećanom opasnošću, odgovara učeniku koji joj je poveren na učenje i vaspitanje, za prouzrokovanu štetu po principu objektivne odgovornosti stoje u skladu sa pravnim pravilima imovinskog prava i našom sudskom praksom. Fiskulturna delatnost, kao društvena potreba, reguliše se kao obaveza propisana zakonom za učenike osnovnih i srednjih škola. Zato je sasvim opravdano da rizik iz takve delatnosti snosi škola koja takvu delatnost organizuje i obavlja. Treba naglasiti da takav rizik nije neograničen, pošto se škola u smislu pravnih pravila o objektivnoj odgovornosti može osloboditi plaćanja naknade štete, ako je do štete došlo isključivom krivicom samog oštećenog ili trećeg lica ili dejstvom više sile. U ovom slučaju tih okolnosti nije bilo (prema presudi Vrhovnog suda Jugoslavije, Gz 94/73); "Za štetu od rezervnog točka, koji nije bio propisno postavljen, odgovara vlasnik autobusa" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2915/97); Odgovornost grada za štetu od pasa lutalica (i 200. i 223) "Za štetu koju pričini pas lutalica na teritoriji gradske zajednice odgovara grad po osnovu odgovornosti u vezi sa vršenjem poslova od opšteg interesa " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 168701); Naknada štete za pretrpljeni strah i telesna povreda "Pravična novčana naknada nematerijalne štete za pretrpljeni strah može se dosuditi iako oštećeni u saobraćajnom udesu nije pretrpeo telesne povrede " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 4283/01).

NAKNADA MATERIJALNE ŠTETE Uspostavljanje ranijeg stanja i naknada u novcu (cl. 185. ZOO) Osnovno pravilo kod naknade materijalne štete je da odgovorno lice prvenstveno uspostavi stanje koje je bilo pre nego stoje šteta nastala. To znači da će štetnik svojim sredstvima ili radom, ili na drugi način, oštećenu stvar dovesti u stanje u kakvom je bila pre nego stoje šteta nastala, čime potvrđuje daje uspostavio ranije stanje na stvari. On može oštećenu stvar da da drugom daje popravi, uz novčanu naknadu za popravku te stvari, ili tu stvar da zameni drugom stvari, istog kvaliteta, odnosno vrednosti, u kom slučaju oštećeni ne može da odbije prijem takve stvari, pod uslovom daje ta stvar dovedena u stanje u kome je bila pre oštećenja. Tom materijalnom restitucijom se u većini slučajeva otklanja šteta, ali se njome ne dovodi oštećena stvar u funkciji koju je imala u vreme pre oštećenja, jer opravka stvari dovodi do umanjenja njene vrednosti kako po funkcionalnosti tako i po vrednosti. To bi bio slučaj, na primer, kod oštećenja automobila kada, i ako se izvrši opravka, taj automobil ima manju vrednost od one koju je imao pre oštećenja. Zbog toga se, obično, kod isplate štete po osnovu osiguranja, isplaćuje pored naknade štete za izvršenu opravku i naknada zbog umanjene vrednosti oštećenog automobila, To je onaj deo koji se nije mogao otkloniti popravkom oštećenog automobila, ma kako on bio stručno popravljen. Zbog toga je sudska praksa zauzela stav da vlasniku oštećene stvari, pored naknade troškova za izvršene opravke, pripada i razlika u ceni, odnosno u prometnoj vrednosti te stvari, ukoliko je oštećena stvar posle izvršene opravke manje vrednosti nego pre oštećenja. To je, naravno, u skladu sa odredbama stava 2. ovog člana, po kome "ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne otklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno da za ostatak štete dati naknadu u novcu". Materijalna restitucija kroz oblik kupovine nove stvari kao zamena za uništenu stvar čini određenu nepravdu prema štetniku, jer se takvom restitucijom ne ostvaruje pravilo jednake vrednosti davanja. Međutim, oštećeni se ne može obavezati, na zahtev oštećenog, da ovome kupi novu stvar, osim ako se ne sporazumeju da deo vrednosti nove stvari do vrednosti stvari koja je oštećena padne na teret oštećenog, o čemu, u slučaju spora, odlučuje sud saglasno odredbama stava drugog ovog člana. Ako se oštećena stvar ne može popraviti jer bi za njenu popravku, na primer, bila potrebna devizna sredstva za zamenu nekog dela bez koga oštećena stvar ne bi mogla da funkcioniše, a oštećeni nema devizna sredstva da taj deo kupi u inostranstvu, dolazi do pravne nemogućnosti izvršenja naknade štete po pravilima iz stava 1. ovog člana. Ili ako je stvar toliko oštećena da se uopšte ne može popraviti, i u tom slučaju postoji nemogućnost izvršenja navedenog pravila, pa se Štetnik obavezuje da štetu naknadi isplatom vrednost oštećene stvari, dakle one vrednosti koju je oštećena stvar imala u momentu oštećenja. Odredbe stava 3. ovog člana predviđaju ovlašćenje suda da u nekim slučajevima, kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud nađe da nije nužno da to učini štetnik, odredi, odnosno naloži štetniku da oštećenom isplati odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete. Ovo ovlašćenje suda nije vezano za zahtev oš287

r tećenog, već za pravilo da ako bi popravka oštećene stvari stajala više od vrednosti oštećene stvari, odnosno obaveze koju bi štetnik imao ako bi tu stvar dao na popravku, da sud u tom slučaju sam određuje obavezu štetnika da štetu naknadi isključivo u novcu. Odredbe stava 4. ovog člana daju pravo oštećenom da od suda traži obavezivanje štetnika plaćanja štete u novčanom iznosu, ali sud takav zahtev, po pravilu, usvaja samo onda ako nađe da taj vid naknade štete opravdava uspostavljanje ranijeg stanja. Ako je štetu otklonio sam oštećeni, on može da traži isplatu iznosa u visini učinjenih izdataka, pod uslovom da su učinjeni izdaci realni. Visina naknade određuje se prema prometnoj vrednosti stvari, tj. prema tome koliko je potrebno da se takva stvar, u stanju pre oštećenja, pribavi na tržištu.

Sudska praksa Naknada materijalne štete prema cenama u vreme donošenja sudske odluke Ukoliko naturalna restitucija nije moguća, oštećeni ima pravo na naknadu štete u novčanom iznosu, ali prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, kada se ostvaruje odštetni zahtev. Iz obrazloženja: „Podnetom tužbom tužilac je tražio da mu tuženi isplati 720.000,00 dinara, kao protivvrednost nekadašnjih 24.000 DM, koji iznos je organ tuženog, Carinarnica P., u rešenju od 13.10.1998. godine, utvrdio kao vrednost 40.000 kg rafinisanog šećera. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, utvrđujući da tuženi nije vratio robu tužiocu, nižestepeni sudovi su polazeći od sadržine odredbi člana 210. i člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, usvojili tužbeni zahtev tuženog. Navedeni zaključak sudova se zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Roba, koju su organi tuženog oduzeli tužiocu, nisu novčana sredstva stranog porekla, odnosno devizni iznos, već određena količina šećera, koju je tuženi zbog nedostatka određene dokumentacije (poreklo robe), morao vratiti u inostranstvo. Organi tuženog su prema napred pomenutom rešenju bili u obavezi da tužiocu stave na raspolaganje oduzetu količinu šećera, radi vraćanja u inostranstvo. Neizvršenjem te svoje obaveze, organi tuženog su tužiocu pričinili štetu koju su dužni nadoknaditi u svemu prema pravilima iz člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koji određuje da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon određuje šta drugo. Radi pravilne primene navedene zakonske odredbe i zakonite odluke o zahtevu tužioca, trebalo je utvrditi vrednost robe koja nije vraćena tužiocu prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, čime bi se na najadekvatniji način uspostavilo stanje stvari kako je postojalo pre nastanka štete (član 185. ZOO). Naturalnom restitucijom obezbeđuje se u najvećoj mogućoj meri puno obeštećenje, međutim, ukoliko ona nije moguća, oštećeni, odnosno tužilac u ovoj parnici ima pravo na naknadu štete u novčanom iznosu, ali prema cenama u momentu presuđenja, kada se ostvaruje odštetni zahtev, čime se otklanja mogućnost neadekvatnog obeštećenja oštećenog lica, ali i mogućnost obogaćenja oštećenog lica na teret odgovornog lica. Iz navedenih razloga, ukinute su obe nižestepene presude, a prvostepeni sud će u skladu sa datimprimedbama utvrditi činjenice na koje je napred ukazano, radi pravilne primene navedenih zakonskih odredbi i zakonite odluke u ovoj parnici". (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2621/04 od 4. novembra 2004. godine); Naknada štete zbog povrede prava pronalazača Pravo na naknadu štete zbog povrede pronalazačkih prava nije uslovljeno bonitetom poslodavca i njegovim pozitivnim poslovanjem u periodu iskorišćavanja nečijeg pronalaska, odnosno tehničkog unapređenja, već ostvarenjem dobiti stečene koriščenjem određene inovacije srazmerno doprinosu inovacije u povećanju dobiti. Iz obrazloženja: "Korišćenje pronalaska iz radnog odnosa, što se odnosi na tehničko unapređenje, ne može početi pre regulisanja pitanja naknade, odnosno pre pravosnažnosti odluke nadležnog suda u smislu člana 107. Zakona o patentima. Kriterijumi za utvrđivanje visine naknade i način i vreme plaćanja naknade određuje se opštim aktom, ugovorom kojim se uređuje radno pravni odnos između poslodavca i zaposlenog ili posebnim ugovorom koji poslodavac i pronalazač zaključe povodom konkretnog pronalaska. U slučaju spora o visini, načinu i vremenu plaćanja naknade odlučuje sud za zahtev pronalazača ili poslodavca, uzimajući u obzir doprinos tog pronalaska povećanjem dobiti odnosno stvaranju ušteda u preduzeću. 288

Parnične stranke nisu zahtevale sudsku zaštitu pre regulisanja pitanja naknade, pa je iskorištavanje tehničkog unapređenja tužilaca protivno odredbama člana 107. Zakona o patentima povređeno pravo tužilaca kao autora ovog tehničkog unapređenja stvorenog u radnom odnosu. Kad je u pitanju pronalazak iz radnog odnosa, zaštita prava pronalazača ostvaruje se u rokovima propisanim članom 87. Zakona o patentima, a kad je u pitanju tehničko unapređenje ovo pravo pronalazač može ostvariti u roku od pet godina od početka primenjivanja. Tužioci su tužbu za priznavanje prava pronalazača i naknadu štete zbog iskorištavanja njihovog pronalaska bez ugovora i bez plaćanja naknade protivno odredbama člana 107. navedenog Zakona o patentima, podne-li 3.7.2002. godine, navodeti daje njihov pronalazak primenjivan od 24.9.1997. godine u Fabrici u B... a u Fabrici u B... od 18.11.1997. godine do 29.1.1999. godine. Zato je autorsko pravna zaštita tužilaca povodom ovih tehničkih unapređenja trajala od 24.9.1997. godine do 24.9.2002. godine, što znači da je posle 24.9.2002. godine upotreba njihovog tehničkog unapređenja bila potpuno slobodna. Međutim, tužba je podneta 3.7.2002. godine ne samo za utvrđivanje povrede prava, već i za naknadu štete zbog povrede prava tužilaca, jer je njihovo tehničko unapređenje korišteno bez ugovora iplatanja naknade, protivno članu 107. Zakona o patentima, pa bi potraživanje naknade štete zbog svake pojedinačne povrede njihovih pronalazačkih prava, u okviru roka od pet godina koliko traje autorsko pravna zaštita, bilo zastarelo sve do 2.7.1999. godine, ali ne i posle toga, obzirom da potraživanje naknade štete zastareva za tri godine (član 376. ZOO). Visinu naknade štete sud određuje saglasno odredbama člana 185. ZOO, imajući u vidu okolnosti iz člana 99. Zakona o patentima i visinu ove naknade koju bi tužioci ostvarili prema opštem aktu tuženog da su sa tuženim zaključili ugovor o iskorištavanju tehničkog unapređenja. U slučaju da sud utvrdi da stranci pripada pravo na novčani iznos, ali da visina iznosa može biti utvrđena samo sa nesrazmernim teškotama, sud je ovlašten da visinu novčanog iznosa odredi i po slobodnoj oceni u smislu člana 224. ZPP. Zato se način na koji je prvostepeni sud utvrdio visinu naknade ove štete samo za jednu godinu na osnovu ostvarenih pozitivnih rezultata u 2000. godini, u fabrici u kojoj je tehničko unapređenje primenjivano, ne može prihvatiti, buduti da pravo na naknadu štete zbog povrede pronalazačkih prava nije uslovljeno bonitetom poslodavca i njegovim pozitivnim poslovanjem u periodu iskorištavanja nečijeg pronalaska, odnosno tehničkog unapređenja, već ostvarenjem dobiti zbog korištenja određene inovacije srazmerno doprinosu inovacije u povetanju dobiti, a ne na osnovu dobiti koju je celokupnim poslovanjem ostvario poslodavac." (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gž. 89/06); Neizvršenje ugovorne obaveze i naknada štete Prilikom odmeravanja visine naknade materijalne štete, u smislu čl. 189. ZOO, naknada se određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, pri čemu na utvrđeni iznos štete oštećenom pripada zakonska zatezna kamata od dana presuđenja. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile dugogodišnji poslovni partneri po osnovu samoupravnog sporazuma o udruživanju rada i sredstava, zajedničkoj proizvodnji i istupanju na tržištu, od 14.5.1983. godine, a posebnim ugovorima regulisali su detaljnije svoje obaveze i prava. Na osnovu nalaza i mišljenja i dopunskog nalaza i mišljenja veštaka, utvrđeno je da je iz ovog poslovnog odnosa tuženi tužiocu isplatio manje na ime ostvarene dobiti iznos od 357.448,72 dinara, što predstavlja revalorizovan iznos duga na dan 24.1.1994. godine. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su utvrdili sadržinu ugovornih obaveza stranaka i na osnovu čl. 262, 277. i 278. Zakona o obligacionim odnosima, obavezali tuženog da tužiocu isplati po osnovu ostvarene dobiti iz zajedničkog poslovanja iznos od 357.448,72 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24.1.1994. godine do isplate. Za svoj pravni stav o osnovanosti tužbenog zahteva, nižestepeni sudovi su dali detaljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud. Međutim, prilikom utvrđivanja visine tužiočevog potraživanja, nižestepeni sudovi su odluku done li na osnovu pogrešne primene materijalnog prava. U konkretnom slučaju radi se o zahtevu za naknadu štete koju je tužilac pretrpeo zbog neizvršavanja ugovornih obaveza od strane tuženog, čiju visinu je tužilac opredelio prema dopunskom nalazu i mišljenju sudskog veštaka i to u iznosu od 357.448,72 dinara, koji predstavlja revalorizovan iznos duga na dan 24.1.1994. godine. Naknada materijalne štete se utvrđuje u skladu sa odredbama člana 185, 189. i 190. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbi čl. 185. st. 3. navedenog zakona, kad uspostavljanje ranijeg stanja nije mogute, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud te odrediti da ono isplati ošteteniku odgovara-jutu svotu novca na ime naknade štete. Prema odredbi čl. 189. st. 2. navedenog zakona, visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo. Odredbom čl. 190. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovan]'a štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. 289

r Saglasno citiranim zakonskim odredbama, postoje utvrđena odgovornost tuženog za štetu koju je tužilac pretrpeo iz predmetnog poslovnog odnosa, sud je bio dužan da visinu štete utvrdi prema cenama u vreme presuđenja, a ne da visinu štete utvrđuje kao revalorizovan iznos duga na dan 24.1.1994. godine. Na tako utvrđeni iznos štete tužilac ima pravo na zateznu kamatu od dana presuđenja, jer se samo na taj način oštećenikova materijalna situacija može dovesti u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja od strane štetnika. Ovo sa razloga što ukoliko bi se štetnik obavezao da plati zateznu kamatu od prouzrokovan)a štete, a na visinu štete utvrđenu prema cenama na dan presuđenja, došlo bi do dvostruke revalorizacije novčanog potraživanja, na koji način bi oštećeni dobio veću vrednost nego što predstavlja manjak u njegovoj imovini, što bi bilo suprotno odredbi člana 190. Zakona o obligacionim odnosima. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 62/05 od 7.4.2005. godine).

Kad dospeva obaveza naknade (cl. 186. ZOO) Odredba ovog člana je nešto složenija po sadržini nego što bi to moglo na prvi pogled da izgleda. Naime, činjenica je daje njome regulisano pravo oštećenog da naknadu štete traži od štetnika od trenutka nastanka štete, a obaveza štetnika da njegova obaveza za naknadu te štete dospeva tog trenutka. Međutim, kod primene ove odredbe može nastati problem u vezi sa oblikom štete i njenom visinom, jer iako je dospela obaveza naknade štete utvrđena sa trenutkom nastanka štete, pojedini oblici štete uslovljavaju drugi termin naknade štete, kao što bi bio slučaj kod nematerijalne štete, čiju visinu, za određene slučajeve, određuje sud prema danu donošenja sudske odluke. Time se, naravno, ne dira u pravo dospelosti obaveze za naknadu štete, koje je utvrđeno ovim članom. Kod naturalne restitucije pravilo je daje odgovorno lice dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego stoje šteta nastala. Uspostavljanje tog stanja u većini slučajeva vezano je za protek nekog vremena. Ali kako se kod ove štete pojavljuje i dodatni oblik, odnosno da se pored obične štete dosuđuje i naknada za umanjenu vrednost stvari, pa i izmakla korist, te da sud prema odredbama člana 189. stav 2. ZOO propisuje pravilo da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev kad zakon određuje što drugo, pitanje se postavlja sa kod stanovišta je nužno posmatrati vreme dospelosti nastale obaveze naknade štete. Ovo utoliko pre što se u vezi naknade štete odluka donosi tek kada se utvrdi odgovornost štetnika za naknadu štete i kada se utvrdi visina te štete, pa taj protek vremena od trenutka nastanka štete ima uticaja i na utvrđivanje drugih oblika štete, kao što bi bila izgubljena dobit i slično. Pored navedenog, štetne posledice od nastale Štete, kod nekih šteta, mogu se pojaviti i kasnije, pa obaveza naknade te štete dospeva u drugom vremenskom periodu, a ne u trenutku nastanka štete, o čemu će biti reci u komentarima narednih članova. Obaveza naknade štete, dakle, smatra se dospelom od trenutka nastanka štete Tim trenutkom j e štetnik u obavezi da naknadi štetu, što, bez sumnje, važi za njegovu obavezu naknade materijalne štete. Kao što se može reći da se obaveza naknade smatra dospelom od trenutka nastanka štete, dakle da tim trenutkom nastaje štetnikova reparacijska obaveza, to se ne može tvrditi, bar ne doslovno, za nematerijalnu štetu. Zbog same svoje prirode nematerijalna se šteta uopšte ne može reparirati ni prilikom štetnog događaja, pa ni kasnije nematerijalna šteta ostaje, samo se njeni učinci mogu smanjiti odgovarajućim oblikom sankcije, obično novčanom naknadom kao satisfakcijom. Obim takve satisfakcije, kao novčane obaveze u smislu člana 394. ZOO, može biti poznat tek onda kada je obaveza izražena u novcu, a to nikada ne može da bude već prilikom nastanka same štete. Pravična novčana naknada za nematerijalnu štetu prilikom prouzrokovani a štete zato još ne predstavlja novčanu obavezu kao glavnicu (član 277. ZOO), izraženu brojem novčanih jedinica. Taj broj novčanih jedinica je, naime, određen (imenom: pravična novčana naknada) tek presudom. Zato tek tim trenutkom počinje da teku određene obaveze, ne i ranije, pa ni kasnije, na primer od pravosnažnosti presude. Određivanje novčane naknade se obavlja prema prilikama u vreme zaključivanja glavne rasprave, odnosno prema okolnostima u vreme presuđenja. Stoga tek od presude prvostepenog suda teku sve obaveze, jer su u tom trenutku ispunjeni svi uslovi za tu posledicu dužnikove docnje, dakle dospelost potraživanja naknade je nastupilo kad je šteta nastala, a određivanje naknade je dalo naknadi za nematerijalnu štetu značaj novčane obaveze u smislu člana 394. ZOO (broj novčanih jedinica na koji glasi obaveza). Svrha gledanja na navedeni problem ima značaja u toliko da se u što većoj meri isključi uticaj inflacije na realnu vrednost poveriočevog potraživanja, a ne da omogući poveriocu da realno dobij a više nego što je bila realna vrednost njegovog potraživanja prilikom dospeća. Za poverioca oštećenog nije svejedno u kom vremenu će mu biti određena i plaćena pravedna novčana naknada ubrzo nakon štetnog događaja, odnosno nakon ustanovljenja štetnih posledica, što mu daje mogućnost da novčano opredeli svoju štetu, ili tek nakon proteka dužeg vremena, imajući u vidu na sadašnje trajanje sudskih postupaka. To vreme čekanja oštećenog na određivanje i plaćanje naknade u suštini predstavlja produženje njegovog štetnog stanja, stanja čekanja na novčanu satisfakciju. 290

Sudska p raksa Naknada štete u većem iznosu - kada je ranija presuda ukinuta Tužilac mole, s pozivom na odredbu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, povećati tužbeni zahtev i kad je ranija prvostepena presuda, protiv koje se on nije žalio, ukinuta u dosuđujućem delu po žalbi tuženog, odnosno tužiocu se u nastavku postupka može dosuditi naknada štete u većem iznosu od prvobitno dosuđenog, samo ako je povećanje cena nastupilo posle zaključenja prethodnog glavnog pretresa. Prema obrazloženju Prema odredbi člana 186. ZOO, obaveza naknade (materijalne) štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete. Propisujući da obaveza na naknadu štete dospeva trenutkom nastanka štete, ZOO je odredio isti momenat za dospelost i nastanak obaveze na naknadu štete. Trenutak prouzrokovan]a štete nije, međutim, i momenat koji treba uzeti u obzir prilikom odmeravanja naknade štete, jer se „visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo« (član 189. stav 2. ZOO). Do donošenja sudske odluke dakle trenutka odlučnog za odmeravanje visine naknade oštećeni (tužilac) je, u principu, ovlašćen uskladiti odštetni zahtev s relevantnim promenama (povećanjem cijena) koje nastupe nakon momenta prouzrokovan] a štete, i to preinačujući tužbu povećanjem tužbenog zahteva (član 91. stav 1. ZPP). Nema spora da se usklađivanje odštetnog zahteva u toku parnice do donošenja prvostepene presude vrši preinačenjem tužbe, i ovakva preinačen)'a, naročito u vremenima značajnijeg kolebanja cena, nisu retke u sudskoj praksi. Sporno je, međutim, pitanje mogućnosti povećanja tužbenog zahteva u situaciji kada prvostepeni sud donosi presudu na ponovnom suđenju poslije ukidanja svoje ranije presude, povodom žalbe tuženoga. Oštećeni (tužilac) može, naime, doći u priliku da zahteva veći iznos naknade zbog porasta cena i nakon stoje povodom žalbe tuženoga ukinuta prvostepena presuda kojom je tužbeni zahtev usvojen u celosti ili delomično. Ovde se, u pogledu tužbenog zahteva o kojem se ponovno raspravlja, primenjuje procesno pravilo o zabrani ,,reformatio inpeius" a u pogledu nepobijanog dijela presude pravilo o pravosnažnosti. Prema odredbi člana 3 74. ZPP, drugostepeni sud ne može preinačiti presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona podnela žalbu. Zakon ovu zabranu predviđa izričito samo za slučaj u kojem se prvostepena presuda preinaćuje, a ovo pravilo treba da važi i prilikom ponovnog suđenja nakon ukidanja prvostepene presude. To ima za posledicu nemogućnost preinačenja tužbe povećanjem tužbenog zahteva zbogpromene (povećanja cijene), koja je nastupila još u toku ranijeg postupka pred prvostepenim sudom, jer je činjenični kompleks na kojem je zasnovana do suđujuća presuda obuhvaćen dispozitivom dakle, i pravilom zabrane »reformatio inpeius«. Zahtev zasnovan na promenama do kojih je došlo posle donošenja ranije presude prvostepenog suda, nije obuhvaćen pravilom zabrane ,,reformatio inpeius", pa je tužilac na osnovu ovlaščenja iz materijalno-pravne odredbe člana 189. stav 2. ZOO ovlašten zbog takvih promena preinačiti tužbu povećanjem tužbenog zahteva sve do donošenja sudske odluke. Činjenični kompleks pa kojem je zasnovana odbijajuća presuda obuhvaćen je u celosti pravosnažnošću dispozitiva i stoga se na istom kompleksu ne može više graditi sadržajno isti tužbeni zahtev. Pravosnažnost, dakle, je vezana na činjenično stanje u trenutku zaključenja glavne rasprave. Prema tome, mogućnost preinačenj a tužbe povećanjem tužbenog zahtjeva na naknadu štete zavisila bi o tome da lije relativna činjenica (povećanje cijena) nastala do zaključenja glavne rasprave u ranijem postupku ili nakon toga. U prvom slučaju, a iz razloga što relevantna činjenica ulazi u činjenični kompleks na kojem je zasnovana presuda u odbijajućem delu, tužilac ne bi mogao povećati tužbeni zahtjev jer se radi o istom životnom događaju u vezi s kojim je već pravosnažno presuđeno. Pri tome nije od značaja da li je tužitelj znao za takvu činjenicu pre trenutka do kada ju je mogao istaknuti u ranijem postupku. Ako on za tu činjenicu nije znao, ili je znao ali je našao odnosno stekao mogućnost da upotrijebi nove dokaze na osnovu kojih je za njega mogla biti donesena povoljnija odluka, da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku, pravno stanje stvoreno pra-vosnažnom presudom u odbijajućem delu može biti izmenjeno samo povodom predloga za ponavljanje postupka (član 421. točka 9. ZPP). Tužilac, dakle, ne bi mogao u toku nove glavne rasprave povećati tužbeni zahtev s pozivom na stanje koje nije iznio u toku ranijeg postupka, a prema kojoj je materi)alno-pravno stanje u vreme završetka ranijeg raspravljanja bilo drukčije nego što je sud utvrdio. U dragom slučaju, ako je činjenica (poskupljenje) nastalo nakon trenutka do kojeg je tužilac mogao iznositi nove činjenice u ranijem postupku, onda ne postoji pravosnažno presuđena stvar. Dosledno tome, tužilac bi mogao preinačiti tužbu povećanjem tužbenog zahteva, ako je relevantna činjenica nastupila nakon zaključenja glavne rasprave i donošenja ranije presude, jer se tada ne bi radilo o istom životnom događaju u vezi s kojim je već pravosnažno presuđeno. Iz navedenih razloga zajednička sednica prihvatila je načelni stav označen u izreci. (Načelni stav br. 8/83 XII zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih sudova i Vrhovnog vojnog suda - 14.10.1883.g.). 291

Naknada u slučaju propasti stvari oduzete na nedozvoljen način (cl. 187. ZOO) Ovim članom postavljeno je pravilo da i u slučaju propasti stvari usled više sile, ako je ona oduzeta od imaoca na nedozvoljen način, odgovorno liceje dužno da naknadi štetu u novcu. Ovo pravilo je ustanovljeno radi toga da odgovorno lice koje je drugom oduzelo stvar na nedozvoljen način, štetu naknadi u novcu čak i u slučaju propasti stvari usled više sile. Elementi koji određuju obeležje ove odgovornosti mogu se svesti na sledeće: a) da je stvar imaocu oduzeta na nedozvoljen način; b) daje ta stvar propala usled više sile; i v) da je odgovorno lice dužno da štetu nadoknadi u novcu. Ova obaveza odgovornog lica vezuje se pre svega kao sankcija za učinjeno delo oduzimanje stvari od imaoca na nedozvoljeni način, a kako to lice nije u mogućnosti da oduzetu stvar vrati, jer je ona uništena usled više sile, njegova odgovornost se vezuje za odredbe člana 185. stav 3. ZOO, po kojima ako uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, sud će odrediti da štetnik oštećenom plati odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete. Inače, u drugim uslovima, ako imalac preda stvar drugom licu, po nekom pravnom osnovu, a ta stvar propadne iz nekog uzroka koji se nalazio van stvari, obično zbog više sile, to lice se oslobađa odgovornosti da imaocu stvari naknadi štetu, o čemu je bilo reci u komentaru za član 177. stav 1. ZOO.

Sudska praksa "Kada se tužilac bavi trgovinom onda ne može izgubljenu dobit tražiti primenom bankarskih tablica za obrt kapitala jer to nije njegova delatnost, već se njegova izgubljena dobit može sastojati u izgubljenoj trgovačkoj marži ili drugoj dobiti iz prometa robe" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev 198/99).

Naknada u obliku novčane rente (cl. 188. ZOO) Novčana renta podrazumeva vrstu naknade novčane štete koja se ugovara ili dosuđuje povremeno, radi plaćanja u određenim rokovima pojedinih dospelih obroka obaveze po osnovu iz naknade štete, ali se može dosuditi i u jednoj ukupnoj svoti, u celini, s obzirom na posledice koje nastaju iz prouzrokovane štete. U svakom slučaju radi se o novčanoj renti, a ne o nekoj drugoj vrsti rente, koja je vezana za slučaj smrti, telesne povrede oštećenja zdravlja nekog lica, našta upućuje i naslov za primenu odredaba ovog člana. Stav prvi ovog člana ima u vidu određivanje novčane rente za slučaj smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, koja se određuje doživotno ili za određeno vreme. Dosuđena novčana renta treba da pokrije štetu koju trpi oštećeno lice zbog nemogućnosti da ostvari one prihode koje je ostvarivao pre nastale štete. Naknada u obliku rente dosuđuju se u zavisnosti od prirode štete, i ona traje sve dok postoji razlika između onog stanja koje je postojalo u vreme nastanka štete i stanja koje još uvek traje kao stanje štete, tj. sve dok se posledice nastanka štete u potpunosti ne saniraju. Ako se dosuđuje doživotno plaćanje mesečne novčane rente, onda se ima u vidu daje u pitanju lice koje je proglašeno trajno potpuno nesposobno za rad, ili se radi o licu koje je delimično nesposobno za rad, ali nije u mogućnosti da dalje doprinosi i da se dalje usavršava i napreduje, te da stiče dohodak koji bi njemu i onima koje je on izdržavao bio dovoljan za normalan život. Kod postojanja takvih slučaja ne dovodi se u pitanje trajanje plaćanje novčane rente, ali ako se novčana renta dosuđuje usled smrti dotadašnjeg davaoca izdržavanja izdržavanom licu, onda se vreme plaćanja novane rente vezuje za vreme koliko bi dugo trajalo izdržavanje lica kojima je dosuđena renta, daje davalac izdržavanja bio živ. Na primer, u vezi načina utvrđivanja naknade štete zbog gubitka radne sposobnosti, sudovi zauzimaju stav da se u slučaju gubitka odnosno smanjenja radne osposobljenosti lica koje je bilo u radnom odnosu, pri ostvarivanju prava na naknadu štete, upoređuju primanja oštećenog radnika sa primanjima drugih radnika, koji imaju iste kvalifikacije kao i oštećeni i rade na istom ili sličnom radnom mestu za vremenski period u kome je trajalo bolovanje oštećenog, ili ako je neko lice usled pretrpljene povrede prevedeno u invalidsku penziju, onda se naknada štete utvrđuje upoređivanjem invalidske penzije i ličnog dohotka koje bi oštećeni ostvarivao da je još uvek na radu i dosuđuje mu se razlika u vidu novčane rente, a za upoređenje služi lični dohodak koji ostvaruje radnik koji radi na istom takvom mestu na kome je radio i povređeni. U postupku pred sudom pismenim ispravama ili veštačenjem utvrđuje se visina nastale štete, pa tako, pri utvrđivanju odgovarajućih činjenica značajnih za odluku o naknadi štete koju pretrpi samostalni zanatlija, sud vodi računa o redovnom načinu privređivanja oštećenog koje je imao do povrede i koje bi po redovnom toku stvari imao i posle povređivanja. Ako je kod oštećenog smanjena radna sposobnost 100%, povređeni bi imao pravo na pun iznos zarade, a to bi bio onaj prihod, koji se dobij a radom na njegovom radnom mestu, pošto se odbiju svi doprinosi zajednici i materijalni troškovi. Pri tome se vodi računa o zaradi u prošlosti i o zaradi u perspektivi, s obzirom na godine života povređenog i njegovu dalju sposobnost za privređivanje. 292

Pa i radniku koji bi radio u radnji samostalnog zanatlije, pripada pravo na naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti u vidu rente, čija bi se visina utvrdila na osnovu nalaza veštaka, prema prosečnim primanjima VKV radnika istih kvalifikacija, koje je imao i oštećeni. U sudskoj praksi zabeležen je slučaj domaćice koja je izgubila trajno radnu sposobnost zbog pretrpljene štete, zbog čega ima pravo na naknadu štete zbog bitno smanjene ili potpune nemogućnosti da svojim radom u domaćinstvu ovo unapređuje. Visina naknade dosuđuje se u vidu rente ali može i u globalnom iznosu primenom člana 224. ZPP, uzevši u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, a naročito broj članova porodice, vrstu i obim poslova koje je stvarno obavljala, imajući u vidu da zbog prirode telesnog oštećenja više neće moći da obavlja neke delatnosti koje je ranije obavljala. U ovom slučaju, kada je u pitanju delimično umanjena radne sposobnosti domaćice zbog koje neće moći u budućnosti da obavlja samo određene poslove domaćinstva, veštačenjem se utvrđuje obim tih poslova i visina naknade koja za takve poslove treba da bude isplaćena trećem licu, koje bez tih nedostataka obavlja poslove koje sada oštećena ne može da obavlja, pa se oštećenoj dosuđuje naknada štete u vidu mesečne rente. Odredbe stava 3. propisuju pravo poverioca da od štetnika zahteva potrebno obezbeđenje, ali je ono uslovljeno rezonom suda da li okolnosti slučaja opravdavaju takvo traženje. Imajući u vidu sadržinu stava 2. istog člana, da se novčana renta, po pravilu, dosuđuje plaćanjem mesečno unapred u mesečnom iznosu, logično je shvatiti da se obezbeđenje iz stava 3. ovog člana ne odnosi na novčanu rentu dosuđenu u celini. Obezbeđenje o kome je reč ima u vidu sve vrste obezbeđenja na osnovu kojih oštećeni može, u slučaju da štetnik nije uredan u isplati mesečne rente, da naplati dosuđenu rentu bar za neki period ili u onom iznosu koji je približan vremenu za koje se pretpostavlja da će se u tom periodu dovoljno osposobiti. Zbog toga renta može biti u obliku deponovanog novca kod suda, ili deponovanih dragocenosti veće vrednosti, pa i vrednosnih papira, a može se obezbediti i kroz upis zaloge na nekoj stvari, nepokretnosti, upisom u zemljišnim knjigama. Stav 4. ovog člana propisuje pravilo da ako dužnik ne pruži obezbeđenje koje sud odredi, poverilac ima pravo da zahteva da mu se umesto rente isplati jedna ukupna svota, čija se visini određuje prema visini rente i verovatnom trajanju poveriočevog života, uz odbitak odgovarajućih kamata. To znači, kao što je napred navedeno, da se kod tako nastalog slučaja uzima u obzir životni vek jednog muškarca, odnosno žene, koji iznosi do 70 godina, i vrši kapitalizacija iznosa rente, koja se ne dobij a prostim množenjem, već primenom računa koji podrazumeva odbitak kamata koje štetnik gubi, time što odjednom isplaćuje iznos na koji je obavezan isplatom mesečnih udela. Taj obračun vrši veštak aktuar, koji prvo utvrđuje vrednost mesečnih davanja, a zatim, ne sabiranjem mesečnih udela, utvrđuje celokupni iznos davanja, lišavajući štetnika raspolaganja kamatom koju je mogao da koristi ako bi plaćao samo mesečne udele. Na kraju, kod svih gore navedenih razloga, vredno je pomenuti sadržinu odredbe stava 5. ovog člana, a naime da poverilac može iz ozbiljnih razloga, a i u drugim slučajevima, zahtevati od suda da mu štetnik odmah ili docnije umesto rente isplati jednu ukupnu svotu. To se može desiti ako oštećeni ima veće potrebe za kupovinu skupih lekova, zatim za odlazak na lečenje u specijalističkim ustanovama, te ako ima veće potrebe za školovanje svoje dece ili pomaganje drugih kojima je njegova pomoć i ranije koristila, i t. d. Naravno, sve su to faktička pitanja, a sud ih procenjuje sa stanovišta realnosti, odnosno opravdanosti, pa i mogućnosti samog štetnika.

OBIM NAKNADE MATERIJALNE ŠTETE Obična šteta i izmakla korist (čl. 189. ZOO) Za određivanje visine štete od značaja je da li oštećenik ima pravo samo na naknadu obične (stvarne) štete ili i na naknadu izmakle (izgubljene) koristi. Obična šteta predstavlja svako umanjenje nečije imovine, tj. one imovine koju je oštećeni imao u momentu nastanka štete. Izmakla korist predstavlja samo onu korist za koju je izvesno da bije oštećeni, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima slučaja, ostvario da štetnik nije pričinio štetu, odnosno daje svoju obavezu naknade štete izvršio o roku i kako treba. Štetnik je dužan da oštećenom naknadi ijednu i drugu vrste štete, u zavisnosti od toga da li bi oštećena stvar, ili neka druga okolnost koja oštećenom umanjuje oštećeno dobro, od koje je ostvarivao koristi, doprinosila stvaranju koristi, odnosno dobiti, odnosno ako bi tu korist ostvario da šteta nije bila pričinjena. Obična šteta može biti materijalna i nematerijalna, a izmakla korist samo materijalna. Materijalna šteta nastaje umanjenjem vrednosti stvari, ili njeno potpuno uništenje, zatim kvar učinjen nekome na imovini, odnosno smanjenje funkcionalnosti stvari, ili nemogućnosti korišćenja stvari od koje je ostvarivao prihod, što kao posledicu stvara nemogućnost oštećenog da normalno koristi stvar, kao i da ostvaruje korist koja se po prirodi stvari može očekivati od nje. 293

Nematerijalna šteta (neimovinska šteta) predstavlja povredu ličnih prava ili interesa oštećenog lica, koji nemaju uticaja na njegovoj imovini. Ona se materijalizuje kroz pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove, zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, Časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah. Visina naknade štete zavisi od niza okolnosti. Po pravilu, ona se određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Cena stvari koja je bila predmet štete može biti utvrđena cenovnikom preduzeća koje vrši promet takvih stvari, ali se može utvrditi i veštačenjem, a ako to nije moguće onda se cena određuje u smislu odredaba člana 224. Zakona o parničnom postupku (ZPP), po kojima ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili zamenljive stvari, ili se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, u tom slučaju sud odlučuje po slobodnoj oceni. Ako sud odlučuje o visini štete po slobodnoj oceni, on se prvo mora kretati u granicama tužbenog zahteva, što znači da ne može da dosudi veći iznos štete od onog koji je tražen tužbom, ali kad utvrđuje štetu on se mora rukovoditi nekim znanjem, uz pomoć veštaka koji će mu pružiti podatke relevantne za donošenje odluke po slobodnoj oceni suda. U sudskoj praksi zabeleženi su neki slučajevi koji upućuju sudove kako bi trebalo postupati prilikom utvrđivanja štete. Tako, na primer, visina pričinjene štete na oštećenom automobilu utvrđuje se na osnovu nabavne cene novog automobila, umanjena za iznos amortizacije, rabaćenja, odnosno vrednosti osiguranog motornog vozila u vreme utvrđenja štete, umanjenu za vrednost ostatka oštećenog automobila, Nabavna cena motornog vozila utvrđuje se na osnovu fakture za kupljeno vozilo, a ako je u pitanju inostrano vozilo nabavna cena je ona koja predstavlja prodajnu cenu takvog automobila na našem tržištu, s tim da ako je vozilo nabavljeno stranim sredstvima plaćanja da se tada vrši preračunavanje deviza po domaćem kursu na dan donošenja sudske odluke. Ako bi se radilo o prouzrokovan)u totalne štete na motornom vozilu, a njegovom vlasniku je delimično isplaćena naknada, onda pri ostvarivanju prava na naknadu materijalne štete po ovom osnovu utvrđuje se prvo ukupna visina štete prema cenama u vreme presuđenja, a zatim se od tog iznosa umanjuje procenat za koji je on delimično obeštećen, pa mu se dosuđuje naknada u visini za koju je totalna šteta ostala nepokrivena. Za utvrđivanje izmakle koristi data su uputstva navedena u stavu trećem ovog člana, po kojima se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Tako, na primer, taksista kome je oštećeno vozilo krivicom drugog, zbog čega nije u mogućnosti da ostvaruje prihode koje je ranije redovno ostvarivao, ima pravo pored naknade štete za uništeno ili oštećeno vozilo i pravo na izgubljenu zaradu, i to od dana kada mu je Šteta pričinjena do dana presuđenja, a na osnovu podataka koje je on prikazivao nadležnim organima o ostvarenim prihodima u poslednjem periodu, do nastanka štete. Ili, na primer, ako je u pitanju naknada štete zbog nemogućnosti korišćenja zemljišta kao poljoprivrednog, koja se sastoji u sprečavanju imaoca zemljišta da to zemljište koristi, ovome bi pripala naknada štete za izgubljenu korist u visini zakupnine, jer poljoprivredno zemljište, kao specifično sredstvo za poljoprivrednu proizvodnju, učestvuje na strani materijalnih troškova te proizvodnje, koji se ekonomski iskazuju u visini zakupnine, a ne u visini čistog prihoda, jer čist prihod po odbitku troškova rada i materijala ne predstavlja u celini ekonomsku cenu zemljišta sa kojim ona učestvuje u materijalnim troškovima poljoprivredne proizvodnje. Na kraju, odredbe stava 4. ovog člana propisuju pravilo da kad je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem, sud može odrediti visinu naknade prema vrednosti koju je stvar imala za oštećenika. Utvrđivanje visine štete po ovom osnovu je delikatno, ali s obzirom na način kojim je šteta pričinjena, sud se prilikom donošenja odluke rukovodi objašnjenjem oštećenog o tome zašto smatra da oštećena stvar za njega predstavlja posebnu vrednost, pri čemu mora da vodi računa da oštećeni dosuđenim iznosom ne poveća svoju imovinu u nesrazmeri sa pričinjenom štetom i time dovede u pitanje egzistenciju štetnika i lica koje on izdržava. Dakle, to mora biti umerena vrednost, koja može biti i veća od one za koju je kupljena, ali samo ako je u pitanju stvar koja predstavlja unikat ili koja za oštećeno lice predstavlja posebnu vrednost (uspomena, poklon, ime autora i si.). Pri tom bi bilo korisno posmatrati ovu stvar analogno rešenju koje daju odredbe člana 201. stav 2. ZOO. Na pitanje da li tužilac ima pravo da zahteva izmaklu dobit u vidu naknade zakupnine, a s obzirom daje tuženi bio u docnji sa predajom objekta, a ne u docnji sa isplatom novčanog potraživanja ili da ima bilo kakvu pravnu zaštitu, VTS je dao odgovor da naknada štete u vidu izmakle koristi (izmakle dobiti) nastale zbog povrede ugovornog roka o predaji objekta, može se ostvariti u slučaju postojanja uslova propisanih odredbom člana 266. stav 1. i 2. ZOO. Saglasno navedenoj odredbi ZOO, ostvarenjem prava na naknadu izmakle koristi uslovljeno je postojanjem činjenica koje su bile poznate, ili morale biti poznate dužniku na osnovu kojih je u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguću posledicu povrede ugovora i nastanka takve štete. Pored toga, postojanje takvih činjenica je u vreme zaključenja ugovora moralo nedvosmisleno upućivati da će u slučaju dužničke docnje poverilac lišiti se mogućnosti ostvarenja dobiti koju bi u redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima svakako ostvario. Prema tome, izgubljena dobit mora se vezati za delatnost koju u redovnom 294

toku stvari tužilac obavlja, odnosno za onu vrstu i obim poslovanja koja se po redovnom toku stvari mogla očekivati. Na ovo upućuje odredba člana 189. tačka 3. ZOO, po kojoj je propisano da pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Visina izgubljene dobiti mora se vezati za delatnost koju u redovnom toku stvari tužilac obavlja, odnosno za onu vrstu i obim poslovanja koja se po redovnom toku stvari mogla očekivati . Naknada štete u vidu izgubljene dobiti ne može se zasnivati na pretpostavljenoj mogućnosti ostvarenja te dobiti, već samo daje ta dobit izvesna i da postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle dobiti koristi i ako očekivana izmakla korist ne bi bila suprotna važećim propisima i dobrim poslovnim običajima (Iz Biltena sudske prakse trgovinskih sudova 3/2007.).

Sudska praksa Izmakla korist ako se dobitak osnovano mogao očekivati Pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Iz obrazloženja Predmet tužbe je zahtev za naknadu materijalne štete u vidu izmakle koristi. Koristi koju tužilac nije mogao da ostvari u utuženom periodu od tri godine zbog bespravnog, od strane tužene, oduzimanja radne mašine. Izričita zakonska norma iz člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima nalaže da se visina štete utvrđuje prema cenama važećim u vreme donošenja sudske odluke. Nižestepeni sudovi su visinu štete utvrdili prema ce-nama na dan davanja mišljenja veštaka. Prvostepena presuda donetaje šest meseci po utvrđivanju visine štete. Pogrešna primena zakonske norme rezultirana je pogrešno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem, jer visina štete nije utvrđena po cenama važećim na dan presuđenja, niti u razumnom tolerantnom roku približnom danu presuđenj;a. U ponovljenom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenice na koje je ukazano revizijskim rešenjem, a koje su bitne za presuđenje. To podrazumeva obavezu prvostepenog suda da u ponovljenom postupku utvrdi ko liko je tužiočeva radna mašina bila angažovana u Srbiji od 1991. godine pa do dana bespravnog oduzimanja, te koju je neto dobit tužilac ostvario radnom mašinom u Srbiji do dana bespravnog oduzimanja mašine. U tom smislu treba utvrditi i da li je tužiočeva radna mašina bila angažovana počev od dana vraćanja tj. 6.11.1998. godine, a ako jeste na kojim poslovima, koliko i koji novčani iznos je tužilac neto ostvario radom mašine u peri odu od 6.11.1998. godine pa do dana kada ta činjenica bude utvrđivana u prvostepenom postupku. Teret doka zivanja ovih činjenica je na tužiocu i prvostepeni su će pozivnim rešenjem pozvati tužioca da pruži dokaze na ove relevantne dokaze bitne za odlučivanje o njegovom tužbenom zahtevu. Posebno će se utvrditi koliku bi neto dobit u vidu izmakle koristi tužilac ostvario na osnovu ugovora broj 1/95 od 14.9.1995. godine, s tim što će se kod ovog ugovora utvrditi i ko gaje zaključio. Da li tužilac kao fizičko lice ili kao osnivač i vlasnik "EE". Ova činjenica može biti od uticaja pri utvrđivanju visine poreske obaveze, jer su veštaci poresku obavezu utvrđivali kao obavezu preduzeća, dok se u sporu kao tužilac pojavljuje fizičko lice kao vlasnik predmetne radne mašine. Isto tako će se utvrditi da li bi tužilac na konkursu Opštine_____krajem 1996. godine bio izabran za najboljeg po nuđača radova na telefonskoj mreži u toj opštini, i u tom svetlu i ostalih izvedenih dokaza, treba utvrditi moguću izmaklu korist pretrpljenu kao materijalnu štetu, na u ovom mogućem radnom angažovanju tužiočeve mašine. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 434/06); Utvrđivanje naknada štete za porušene objekte Naknada štete za porušene objekte oštećenog utvrđuje se u vreme veštačenja, koje je prethodilo sudskoj odluci, a po cenama u vreme donošenja sudske odluke, u visini potrebnoj da bi se objekti oštećenog doveli u stanje pre oštećenja. Iz obrazloženja Prema činjeničnom stanju koje je prvostepeni sud utvrdio pravilnom ocenom svih izvedenih dokaza, i na osnovu rezultata celokupnog postupka, dana 21.06.2000. godine došlo je do eksplozije municije i drugih eksplozivnih sredstava u magacinu Vojske Jugoslavije, koji je bio smešten u objektima živinarske farme u selu GG. Us led eksplozije, a zbog dejstva vazdušnog udarnog talasa i sa fizičkog osciliranja zemljišta, nastupila su oštećenja na dve porodične stambene zgrade i pomoćnom ekonomskom objektu tužioca, a koji su izgrađeni na katastarskoj parceli broj vv KO VV. Prema nalazu i mišljenju veštaka od 22.04.2005. godine, za otklanjanje štete na objektima tužioca i dovođenje istih u stanje pre oštećenja potreban je iznos od 617.424,68 dinara, prema cenama na dan veštačenja. 295

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili daje tužena odgovorna za štetu koju je pretrpeo tužilac na svojoj imovini po principu objektivne odgovornosti, u smislu člana 173. i 174. ZOO, pa su obavezali tuženog da tužiocu naknadi štetu u visini potrebnoj da bi se objekti tužioca doveli u stanje pre oštećenja, a po cenama u vreme donošenja sudske odluke, odnosno u vreme veštačenja koje je prethodilo sudskoj odluci, sve saglasno odredbi člana 189.stav 2. ZOO. Stoga je neosnovan navod revizije da visina štete nije utvrđena u vreme donošenja sudske odluke, što podrazumeva i kraći vremenski period od dana utvrđenja štete do dana donošenja prvostepene presude, jer je u konkretnom slučaju veštačenje kojim je utvrđena visina štete obavljeno 22.04.2005. godine, a prvostepena presuda je doneta nepuna dva meseca posle toga, odnosno 2O.juna 2005. godine. Navedenim dopunskim nalazom veštaka, izlaskom na lice mesta, utvrđeno je da stambeni i pomoćni objekat tužioca nije pretrpeo novu naknadnu štetu od dana prethodnog veštačenja, te je sanacija objekta ista po predlogu iz osnovnog nalaza od 13.11.2003. godine, samo što je pri utvrđivanju cena za svaku poziciju uzet normativ vremena za izradu pozicije utroška materijala prema cenama na tržištu, transporta ishrane radnika u toku dana, sve na dan dopunskog veštačenja. U pogledu pozicija nalazi se ne razlikuju, samo stoje u dopunskom nalazu veštaka predračun izvršen pojedinačno za svaki objekat, a zatim je u rekapitulaciji dat zbirni iznos. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3137/05); Utvrđivanje zatezne kamate kod ugovora o zakupu Sud je dužan da naloži veštaku da utvrdi visinu predmeta zakupnine za svaki mesec posebno i da na svaki utvrđeni iznos obračuna zakonsku zateznu kamatu, počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa, pa sve do dana veštačenja, koje treba da se poklopi sa vremenom presuđenja. Iz obrazloženja Vrhovni sud ocenjuje da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili daje tuženi dužan da tužiocu isplati na knadu u visini zakupnine za predmetne mašine, koje je u spornom periodu isključivo koristio, i ako mu je bilo poznato daje tužilac suvlasnik u 1/2 dela, stoje utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom. Takođe j e pravil no finansijskim veštačenjem komparacijom korišćenja istih ili sličnih mašina kod_______preduzeća, utvrđena visi na zakupnine za predmetne mašine Međutim, metodologija obračuna te zakupnine nije pravilno izvršena, pa je dosuđeni iznos doveden u pitanje. Naime, finansijsko veštačenje je obavljeno 31. oktobra 2001. godine, a prvo stepena presuda je doneta 18. januara 2005. godine, te je na dosuđeni iznos zakonska zatezna kamata dosuđena počev od utvrđenog veštačenja, znači suprotno odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Po grešno je veštak na dan veštačenja utvrdio visinu zakupnine i potom za prethodni period od 49 meseci tako utvr đeni iznos samo pomnožio sa 49. Prvostepeni sud je bio dužan da naloži veštaku da utvrdi visinu zakupnine predmetnih mašina za svaki mesec posebno, počev od______. godine pa do______. godine, i da na svaki utvrđeni iznos obračuna zakonsku za teznu kamatu počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa, pa sve do dana veštačenja koje treba da se po klopi sa vremenom presuđenja. Tek kod takvog utvrđenja zakupnine, veštak će biti u mogućnosti da izvrši denominacije dinara, da 24. januara 1994. godine svede dotadašnji račun na nove dinare i da u skladu sa proteklom inflacijom u datom periodu i porastom cena na tržištu, pravilno utvrdi koliko iznosi zakupnina za predmetne mašine u spornom periodu. U nastavku postupka prvostepeni sud će odrediti novo veštačenje kojim će utvrditi realnu zakupninu, koja tužiocu pripada zbog nekorišćenja predmetnih mašina u spornom periodu sa korišćenjem metodologije kao što je napred navedena. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1450/05); Način utvrđivanja visine izmakle koristi zbog nerealizovanos obrta kapitala Nerealizovani obrt kapitala i po tom osnovu izgubljeni profit može se svrstati u pravni osnov pričinjene štete i dosuditi samo u slučaju kada knjigovodstveni podaci o obrtu kapitala ostvareni u imovini oštećenog to i stvarno potvrđuju, a ne i u situaciji kada se takav gubitak može samo iskustveno pretpostaviti. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je pretrpeo štetu u protivvrednosti 258 kg. sirove kafe, što iznosi 964,20 USD. Ova šteta je prouzrokovana dugim stajanjem kafe koja je vraćena tužiocu u postupku izvršenja. Osim toga, tužiocu je pričinjena šteta i kroz učinjene troškove prevoza te kafe u iznosu od 64,50 USD, smanjenog kvaliteta u iznosu od 1.523,52 USD i umanjenog obrta kapitala od 44.243,20 USD. Navedene činjenice su utvrđene na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, zbog čega je tužbeni zahtev usvojen u iznosu od 46.795,42 USD. 296

Stanovišta nižestepenih sudova su daje nalazom i mišljenjem veštaka potvrđeno postojanje štete pričinjene tužiocu u navedenom iznosu. Ona se iskazuje kroz aproksimativno umanjenu količinu u odnosu na vraćenu kafu tužiocu, kao posledicu kala, smanjeni kvalitet vraćene kafe od 2% i nerealizovanog obrta kapitala od 4puta godišnje i neostvarenog profita po jednom obrtu od 8%. Nesporno je da su navedene stavke u nalazu i mišljenju veštaka matematički tačne. Međutim, to ne znači da one mogu predstavljati i relevantan dokaz o visini pričinjene štete tužiocu. Dosuđena šteta je iskazana kroz izmaklu dobit i stvarnu štetu pričinjenu isporukom manje količine u odnosu na dugovanu kafu. Stoga se postojanje štete mora verifikovati dokazima koji nesumnjivo potvrđuju prouzrokovano umanjenje u imovini tužioca. U konkretnom slučaju to nije učinjeno, jer se nalaz veštaka zasniva na pretpostavljenim iskustvenim saznanjima o procentu kala, umanjenju kvaliteta i godišnjeg obrta kapitala. Ti pokazatelji su naučno verifikovani podaci, ali uprkos tome oni ne mogu predstavljati i validne dokaze o visini štete pričinjene tužiocu. Ovo iz razloga što se nerealizovani obrt kapitala i po tom osnovu izgubljeni profit može svrstati u pravni osnov pričinjene štete tužiocu samo u slučaju da je kroz njegove finansijske izveštaje i knjigovodstvenu dokumentaciju iskazan ostvareni godišnji obrt kapitala adekvatan utvrđenom obimu nalazom i mišljenjem sudskog veštaka. U protivnom, ako knjigovodstvena dokumentacija i godišnji obračun tužioca to ne potvrđuju, nema mesta za dosudu štete po tom osnovu, bez obzira što opšti ekonomski pokazatelji potvrđuju da prosečni godišnji obrt kapitala u toj delatnosti iznosi četiri puta uz ostvareni profit u jednom obrtu od 8%. Ovo iz razloga što shodno odredbi čl. 189. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima izmakla korist mora predstavljati dobit koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari u imovini oštećenog. Stoga se ona može dosuditi samo u slučaju kada knjigovodstveni podaci o obrtu kapitala ostvareni kod tužioca to i stvarno potvrđuju, a ne i u situaciji kada se takav gubitak može samo iskustveno pretpostaviti. I stvarna šteta mora predstavljati realan gubitak u imovini oštećenog. To je izričito propisano odredbom čl. 155. Zakona o obligacionim odnosima. Ona može nastati kao posledica deliktne radnje, ili ne izvršenja preuzetih ugovornih obaveza (čl. 158. i čl. 262. st. 2. ZOO). Stoga se i gubitak u odnosu na isporučenu količinu kafe tužiocu mora kvantitativno, realno iskazati kao posledica skrivljene radnje tužene. U konkretnom slučaju tužilac ničim nije okazao daje takav gubitak i stvarno nastao. Naprotiv, nesporno je daje tužiocu u celosti isporučena kafa u količini određenoj pravo snažnom presudom Opštinskog suda u B. To je učinjeno u postupku izvršenja za koji nema dokaza daje tužilac na bilo koji način prigovorio kvantitetu i kvalitetu isporučene mu kafe. Tužilac je bio upriliči da u tom postupku zahteva predaju one količine, vrste i kvaliteta kafe koja je izvršnom ispravom određena. Ako to u postupku izvršenja nije učinio, pa nastali propusti po tom osnovu ne mogu se konvalidirati tužbom za naknadu štete, čije se postojanje dokazuje samo iskustvenim saznanjima o gubitku kvaliteta i kvantiteta kafe. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 515/04 od 31.3.2005. godine); Kriterijum za određivanje visine naknade materijalne štete Visina naknade materijalne štete se određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, a zakonska zatezna kamata na naknadu štete dosuđene prema cenama u vreme presuđenja teče od dana donošenja prvostepene presude. Iz obrazloženja Imajući u vidi utvrđene činjenice, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tužilac zbog odbijanja tužene da mu vrati oduzeto motorno vozilo i zbog njegovog korišćenja u dugom vremenskom periodu, ima pravo na naknadu štete, stoje u skladu sa odredbama člana 185. Zakona o obligacionim odnosima. Iz tog razloga nisu osnovani navodi revizije tužene da tužilac ima pravo samo da zahteva povraćaj stvari koja se nalazi kod tužene. Međutim, osnovano se u reviziji tužene ističe da visina materijalne štete koja je dosuđena tužiocu nije pravilno utvrđena. Ovo iz razloga što je odluka o usvajanju tužbenog zahteva zasnovana na nalazu i mišljenju veštaka koji je nepotpun i nejasan. Prema odredbama člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, visina naknade materijalne štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Za pravilnu primenu navedene zakonske odredbe trebalo ie utvrditi vrednost predmetnog vozila u vreme donošenja sudske odluke, a prema stanju vozila u vreme njegovog oduzimanja i nastale amortizacije do tada. U nalazu i mišljenju veštaka je utvrđeno da novo nabavna vrednost predmetnog autobusa na dan veštačenja iznosi 12.176.200,00 dinara, a da vrednost autobusa na dan oduzimanja 26. marta 1999. godine iznosi 2.992.288,00 dinara, koji iznos je dobij en kao razlika između novo nabavne vrednosti autobusa u vreme veštačenja i vremenske amortizacije od 26. marta 1991. godine, kao dana prve registracije, do 26. aprila 1999. godine, kao dana oduzimanja vozila, koja amortizacija iznosi 9.252.912,00 dinara. Nije jasno kako je veštak na osnovu navedene razlike utvrdio kolika je bila vrednost motornog vozila na dan oduzimanja 26. marta 1999. godine, kada prema tom datumu nije utvrđena novonabavna vrednost vozila, a u skladu sa tim i vrednost amortizacije nastale do oduzimanja vozila. 297

Utvrđenje vrednosti oduzetog vozila prema cenama u vreme donošenja sudske odluke je od značaja i za odluku o zahtevu za isplatu zakonske zatezne kamate, jer zakonska zatezna kamata na naknadu materijalne štete dosuđene prema cenama u vreme presuđenja teče od dana donošenja prvostepene presude kojom je visina naknade određena. Iz navedenih razloga osnovano se u reviziji tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava kada je tužiocu dosuđena zakonska zatezna kamata od dana oduzimanja vozila 26. aprila 1999. godine do isplate. Na osnovu navedenog, primenom člana 394. stav 1. u vezi sa članom 354. stav 2. tačka 14. te primenom člana 395. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija tužene je usvojena i nižestepene presude ukinute, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje." (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3551/04 od 6..jula 2005. godine); Vreme utvrđivanja visine naknade štete Pogrešna je primena odredbe član 189. ZOO u slučaju kada je visina naknade štete utvrđena godinu dana pre donošenja prvostepene presude, jer se njena visina utvrđuje u vreme donošenja ili neposredno pre donošenja presude. Iz obrazloženja Osnovano se revizijom tuženik ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo odredbu člana 189. stav 2. ZOO, jer visina naknade štete nije određena u vreme donošenja ili neposredno pre donošenja prvostepene presude, već na osnovu nalaza i mišljenja veštaka od 30.04.2003. godine. Kada se radi o šteti prouzrokovanoj neblagovremenim izvršenjem pravnosnažne sudske odluke, a radi utvrđivanja visine štete, mora se utvrditi koji je iznos dužnik dugovao poveriocu po pravnosnažnoj odluci na dan njene izvrsnosti, koliki je dug dužnika prema poveriocu na dan isplate, a koliki je iznos isplaćen, a potom koja je visina naknade štete u vreme donošenja sudske odluke, pri čemu se valutna klauzula može uzeti kao valorimetar za utvrđivanje visine naknade štete, imajući u vidu daje u konkretnom slučaju iz osnovnog pravnog posla garancija tužioca glasila na dolarski iznos, te se samo ta valuta može koristi kao valorimetar. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 400/05 i Spzz. 68/05 od 06.09.2006.); Uskraćena zakupnina kao izmakla dobit Štetu u vidu izmakle dobiti u visini zakupnine za prostor koji je angažovan za držanje čuvanje robe, osnovano može tražiti samo lice koje se bavi skladištenjem tuđe robe, dokazujući da je prema redovnom toku stvari u tom periodu mogao očekivati da će taj prostor biti dat na korišćenje u zakup, uz naknadu. Iz obrazloženja Sama činjenica da su navedeni elementi za montažne kuće, koje su primljene od tuženog, bile skladištem kod tužioca u njegovom poslovnom prostoru, prema stanovištu ovog suda ne dokazuju daje tužilac imao štetu u vidu izmakle dobiti u visini zakupnine koju bi za navedeni poslovni prostor tužilac mogao ostvariti daje isti da\ vao u zakup trećim licima. y;| Da bi tužilac dokazao osnovanost svog zahteva po označenom osnovu, morao je pružiti dokaze da se bavi skladištenjem tuđe robe, odnosno daje to njegova delatnost, kao i daje u navedenom periodu prema redovnom toku stvari mogao očekivati da će navedeni poslovni prostor biti izdat u zakup, što znači daje imao zaključen ugovor za angažovanje navedenog poslovnog prostora koji nije mogao ispuniti, jer je isti bio zauzet radi skladištenja predmetnih montažnih vikend kućica, ili je zaključenje ovakvog ugovora bilo izvesno, pa je to i dovelo do propuštanja uvećanja imovine tužioca za visinu navedene izgubljene zakupnine, koja bi se shodno iznetom mogla očekivati prema redovnom toku stvari, a čije je ostvarenje sprečeno neblagovremenim izvršenjem obaveze predaje kompletnih kućica od strane tuženog. Naprotiv, u toku prvostepenog postupka tužilac nije pružio ovakve dokaze, pa se samo obračunavanje angažovane površine skladišnog prostora tužioca za čuvanje navedenih kućica po cenama po kojima se skladišni prostor daje u zakup ne može, prema stanovištu ovoga suda, smatrati dokazanom izgubljenom dobiti po osnovu i visini, jer tuženi nije pružio dokaze da bi po redovnom toku stvari i u okviru delatnosti taj poslovni prostor upravo doneo za njega navedeni prihod. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 12301/05 od 9.1.2006. godine); Naknada izmakle koristi zbos povrede usovorne obaveze Ostvarivanje prava na naknadu izmakle koristi uslovljeno je postojanjem činjenica na osnovu kojih se utvrđuje daje tužilac neispunjavanjem ugovornih obaveza pretrpeo štetu za koju bi bio odgovoran tuženi, p*1 čemu je prihod od delatnosti koji je tužilac ostvarivao pokazatelj za dobit koju bi mogao osnovano očekivati po redovnom toku stvari.

298

Iz obrazloženja U ovom sporu, tužilac traži naknadu štete u vidu izmakle koristi zbog nekorištenja vozila u svrhu delatno-sti u periodu od 21.01.1999. godine do 10.4.2001. godine, pozivajući se i na ugovor o prevozu robe zaključen sa firmom ,,M" od 15.11.1999. godine. Pri oceni izmakle koristi, prema odredbi člana 189. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima, uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Zakon o obligacionim odnosima ne sadrži posebno odredbu o načinu utvrđivanja visine štete po tom osnovu. Stoga se u svakom konkretnom slučaju utvrđuje koja je to dobit prema redovnom toku stvari. Tužilac je sudu prezentirao ugovor o prevozu zaključen sa firmom 15.11.1999. godine, a za usluge u drumskom saobraćaju je registrovan u 2002. godini. Ugovorom nije određena cena usluge, već je ugovoreno da će prevozilac svaku turu prevoza fakturisati naručiocu a ovaj će plaćati na devizni račun prevozioca, a način obavljanja prevoza, destinacija, količina roba kao i svi ostali uslovi biće sadržani u svakom pojedinačnom nalogu naručioca. Stoga je neophodno da sud utvrdi da lije tužilac trpeo posledice zbog povrede tog ugovora. Ovo zbog toga što je pravo tužioca da traži izmaklu korist uslovljeno i postojanjem činjenica na osnovu kojih se utvrđuje da je tužilac neispunjavanjem ugovornih obaveza prema naručiocu prevoza pretrpeo štetu u vidu izmakle koristi za koju bi bio odgovoran tuženi. Osim toga, visina izmakle koristi se ne može utvrđivati na osnovu podataka o radu istih vozila od nekih drugih organizacija čija je delatnost transport robe, a ne može se ni utvrđivati na način kako je veštak obračunao na osnovu prosečne tarife prevoza. Sud mora imati u vidu prihod od te delatnosti koji je tužilac ostvarivao u periodu koji je prethodno nekorišćenju vozila, što je pokazatelj za dobit koju bi tužilac mogao osnovano očekivati po redovnom toku stvari, a daje vozilo koristio u spornom periodu. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 521/04 od 12.05.2005. godine); Izmakla korist zbog povrede ugovora Poveriocu treba priznati pravo na naknadu za izmaklu korist zbog povrede ugovora ako su ispunjeni određeni uslovi, a to je: daje šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle koristi i ako očekivana izmakla korist ne bi bila suprotna važećim propisima i dobrim poslovnim običajima. Pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi poverilac će imati samo ako je prema onome što se u životu redovno dešava ili prema posebnim okolnostima slučaja izvesno da bi on tu korist ostvario daje ugovor bio uredno ispunjen. Pri tome nije dovoljno neko optimističko predviđanje dobitka i nije dovoljno da je poverilac planirao dobitak iz prekršenog ugovora. Dobitak za koji se po subjektivnim procenama i željama poverioca pretpostavljalo da će nastupiti, ne uzima se u obzir prilikom odmeravanja naknade štete. Traži se daje u pitanju dobitak koji bi svakako nastao daje ugovor bio uredno ispunjen. Potrebno je dakle da postoji razumna verovatnoća u pogledu ostvarenja koristi, uzimajući u obzir situaciju na tržištu, vrstu ugovora u pitanju i ko su ugovorne strane. Iz obrazloženja: Prilikom usvajanja tužbenog zahteva, sud je u pogledu visine tužiočevog potraživanja imao u vidu nalaz i mišljenje veštaka od 07.02.2001. godine, te je dosudio kamatu na iznos od 771.120,00 dinara počev od 08.02.2001. godine. Prema članu 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, visina naknade štete određuje se prema cena-ma u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo. Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da prvostepeni sud nije mogao odluku da donese u pogledu visine tužiočevog potraživanja na osnovu nalaza i mišljenja veštaka koji je rađen 07.02.2001. godine, već je u smislu citirane zakonske odredbe trebalo da utvrdi kolika je visina izgubljene dobiti na dan donošenja sudske odluke, te je u tom delu osnovan revizijski navod tuženog daje materijalno pravo pogrešno primenj eno. Odredbama člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da će se pri oceni visine izmakle koristi uzeti u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Poveriocu treba priznati pravo na naknadu za izmaklu korist zbog povrede ugovora ako su ispunjeni određeni uslovi, a to je daje šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle koristi i ako očekivana izmakla korist ne bi bila suprotna važećim propisima i dobrim poslovnim običajima. Pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi poverilac će imati samo ako je prema onome što se u životu redovno dešava ili prema posebnim okolnostima slučaja izvesno da bi on tu korist ostvario da je ugovor bio 299

uredno ispunjen. Pri tome nije dovoljno neko optimističko predviđanje dobitka i nije dovoljno da je poverilac planirao dobitak iz prekršenog ugovora. Dobitak za koji se po subjektivnim procenama i željama poverioca pretpostavljalo da će nastupiti ne uzima se u obzir prilikom odmeravanja naknade štete. Traži se daje u pitanju dobitak koji bi svakako nastao daje ugovor bio uredno ispunjen. Potrebno je, dakle, da postoji razumna verovatnoća u pogledu ostvarenja koristi, uzimajući u obzir situaciju na tržištu, vrstu ugovora u pitanju i ko su ugovorne strane. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije Prev. 32/06 od 22.02.2006. godine); Zatezna kamata na iznos naknade izmakle koristi Kod izmakle dobiti oštećeni ima prava na zateznu kamatu na opredeljeni iznos po osnovu izmakle dobiti od dana kada je isti na ime štete opredeljeno tražio tužbenim zahtevom ukoliko je visina štete opredeljena u navedenom trenutku, odnosno od dana veštačenja tj. presuđenja ukoliko je visina štete shodno članu 189. st. 2. 300 opredeljena prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Iz obrazloženja Prema stanju u spisima predmet spora je bilo tužiočevo potraživanje da se po raskidu ugovora o lizingu za 5 kamiona koje je predao tuženom na korišćenje vrate navedeni kamioni, plati zakupnina i nadoknadi šteta kao i troškovi. Delimičnom presudom P. broj 202/93 od 25.10.1993. godine Privrednog suda u B. odlučeno je o delu zahteva za povraćaj kamiona tako što je obavezan tuženi da (pošto je konstatovan raskid ugovora o lizingu) tužiocu vrati navedene predmete lizinga. U nastavku postupka predmet zahteva je ostalo samo tužiočevo novčano potraživanje koje se sastojalo od neisplaćenih zakupnina, zatim naknade štete prouzrokovane raskidom ugovora zbog neizvršenja i naknade troškova sa kamatama. Pravilno je prema nalaženju ovoga suda prvostepeni sud našao daje usled konstatacije daje 26.09.1991. godine raskinut Ugovor o zakupu odnosno lizingu zaključen 19.12.1990. godine između stranaka a i po kom osnovu je tuženi držao kamione kao predmete lizinga, a stoje sve konstatovano u delimičnoj presudi koja je postala pravnosnažna, po osnovu zakupnine koju tuženi uopšte nije plaćao (što je i bilo razlog za raskid ugovora od strane tužioca) tužiocu dospela samo prva rata zakupnine u iznosu od 122.600 DEM. Stoga pravilno je prvostepeni sud na ime dugovane zakupnine obavezao tuženog da navedeni iznos od 122.600 DEM tužiocu plati. Pogrešno je, međutim, prvostepeni sud dosudio kamatu od dana kada je tuženi trebao da izvrši plaćanje navedene rate šestomesečne zakupnine jer je zakupnina povremeno novčano davanje na koje shodno odredbama člana 279. st. 3.300 kamata teče od dana utuženja. Stoga na označeni iznos dugovan po osnovu zakupnine tužilac ima prava na kamatu samo od dana utuženja 12.01.1993. godine pa je u tom smislu i preinačena odluka prvostepenog suda odbijanjem zahteva za zateznu kamatu za period pre podnošenja tužbe. Pravilno je takođe prema nalaženju ovoga suda prvostepeni sud preostale rate neizmirene zakupnine, a koje su dospevale posle raskida ugovora zbog neispunjenja, učinjenog od strane tužioca, dosudio na ime izmakle koristi tužiocu, jer tužilac je po zaključenju navedenog ugovora osnovano mogao očekivati da će ostvariti navedeni prihod po osnovu zakupnine odnosno lizing naknade, pa je stoga i opravdano njegovo očekivanje navedenog iznosa kao svog prihoda odnosno neostvarenjem istog za tužioca je nastala šteta po osnovu izmakle dobiti. Kako shodno članu 189. ZOO oštećeni ima pravo na naknadu obične štete i naknadu u vidu izmakle koristi, to je pravilno prvostepeni sud iznose koje bi daje ugovor ostao na snazi tuženi bio dužan da plati na ime kori-šćenja navedenih kamiona kao zakupninu tužiocu dosudio na ime izmakle koristi posebno imajući u vidu da je tuženi sve vreme, pa i po raskidu Ugovora 26.09.1991. godine držao kamione tužioca i time mu naneo štetu u vidu izmakle dobiti neplaćajući zakupninu, i onemogućavajući ga da navedenim kamionima raspolaže na drugi način. Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete. Kod izmakle dobiti oštećeni ima prava na zateznu kamatu na opredeljeni iznos po osnovu izmakle dobiti od dana kada je isti na ime štete opredeljeno tražio tužbenim zahtevom ukoliko je visina štete opredeljena u navedenom trenutku, odnosno od dana veštačenja tj. presuđenja ukoliko je visina štete shodno članu 189. st. 2. ZOO opredeljena prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Kako je zahtevom tužioca visina štete na izmakle dobiti u visini rata zakupnine koje su dospevale do dana podnošenja tužbe u trenutku podnošenja iste, i na isti načinje i veštačenje vršeno radi utvrđivanja visine štete u pogledu izmakle koristi po navedenom osnovu to oštećeni tužilac ima prava na zakonsku zateznu kamatu shodno članu 277.300 na izmaklu korist u visini ugovorene zakupnine koje su dospele do podnošenja tužbe sa kamatom od dana podnošenja tužbe a za rate koje su dospele kasnije u toku postupka od dana kada je po navedenom osnovu dospevala obaveza naknade štete po osnovu izmakle dobiti, tj. od dana kada je tuženi bio dužan da izmiri iste. Iz navedenih razloga u pogledu dosuđenih zateznih kamata osnovana je žalba tuženog pa je u postupku po žalbi prvostepena odluka preinačena tako stoje za iznos rate koja se dosuđuje po osnovu zakupnine dosuđena kamata od dana podnošenja tužbe a za druge iznose u visini zakupnine a po osnovu izmakle koristi do dana podnošenja tužbe zatezna kamata priznata od dana podnošenja tužbe a za one rate koje bi dospevale u toku spora zatezna kamata priznata od opredeljenog datuma po zahtevu odnosno od trenutka kada je tužilac osnovano mogao očekivati navedeni iznos. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 7787/05 od 20. oktobra 2005.); 300

1

Izgubljena dobit i obim naknade Obim naknade štete u vidu izgubljene dobiti ne može se zasnivati na pretpostavljenoj mogućnosti ostvarenja te dobiti, već na realnim podacima iskazanim u poslovanju oštećenog u prethodnom periodu. Iz obrazloženja U postupku je utvrđeno da je po rešenju tuženog od 11.5.1994. godine I. od 17.5.1994. godine, po osnovu poreza, i doprinosa tužiocu, bez osnova naplaćeno 14.980,57 dinara. Pravosnažnom presudom Privrednog suda u Z, od 3.11.2000. godine, tuženi je obavezan da vrati tužiocu 14.980,57 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.5.1994. godine. Presuda je izvršena 3.7.2001. godine i tužiocu je isplaćen glavni dug sa kamatom od 159.656,89 dinara i troškovima spora od 12.388,00 dinara u ukupnom iznosu od 172.044,89 dinara. Tužilac u ovom sporu traži štetu u vidu izgubljene dobiti, po osnovu više naplaćenog iznosa od 14.980,57 dinara. Nižestepeni sudovi su stanovišta da je tuženi Republika Srbija odgovorna za štetu po osnovu izgubljene dobiti po čl. 189. Zakona o obligacionim odnosima. Prema razlozima nižestepenih sudova oduzimanjem navedenog iznosa, tužilac je u periodu od 19.5.1994. godine do 3.7.2001. godine, poslujući bez tih sredstava, ostvario manji promet i bruto poslovni dobitak. Na osnovu nalaza veštaka utvrđeno je daje tuženi u obavezi da isplati po tom osnovu 1.162.195,20 dinara, uz umanjenje isplaćene kamate po osnovu ranije pravosnažne presude. Vrhovni sud nalazi da su osnovani navodi revizije tuženog da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava i odredbi čl. 189. st. 3. ZOO. Po navedenoj odredbi zakona, pri oceni izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštan] em. Zakon o obligacionim odnosima ne sadrži posebno odredbu o načinu utvrđivanja visine štete po tom osnovu. Stoga se u svakom konkretnom slučaju utvrđuje koja je to dobit prema redovnom toku stvari. Stvarni pokazatelj za tu štetu je dobit koju je tužilac ostvario u periodu koji je prethodio oduzimanju navedenog iznosa. Tužilac je trgovačko preduzeće i ima pravo na izgubljenu dobit u visini trgovačke marže, a obim naknade takve štete ne može se zasnivati na pretpostavljenoj mogućnosti ostvarenja te dobiti, već na realnim podacima iskazanim u poslovanju oštećenog trgovačkog preduzeća u prethodnom periodu. Tužilac nije dokazao činjenice o ostvarenom prometu, odnosno marži u prethodnom periodu, kada bi se moglo zaključiti da se radi o redovnom toku stvari, po kome bi tužilac mogao ostvariti maržu i iz ovog iznosa koji je oduzet. Iz utvrđenih činjenica u postupku ne proizilazi zaključak nižestepenih sudova daje tužilac pretrpeo štetu po ovom osnovu. Odluke su zasnovane na nalazu veštaka koji se zasniva na pretpostavljenim mogućnostima u ostvarenju te štete. Sa iznetog, preinačene su nižestepene presude i odbijen tužbeni zahtev tužioca primenom odredbe čl. 395. st. 1. ZPP. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 194/04 od 25.11.2004. godine); "Kada se poverilac bavi trgovinom onda ne može izgubljenu dobit tražiti primenom bankarskih tablica za obrt kapitala jer to nije njegova delatnost, već se njegova izgubljena dobit može sastojati u trgovačkoj marži ili drugoj dobiti iz prometa robe " (iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Prev. 198/99); "Trgovačka organizacija ima pravo na izgubljenu dobit u visini trgovačke marže koju bi ostvarila u redovnom toku stvari. Osnovanost takvog zahteva ne može se zasnivati na pretpostavljenoj mogućnosti ostvarenja te dobiti, već na realnim podacima iskazanim u poslovanju oštećene trgovačke organizacije" (iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Prev. 486/98); "Razlika u ceni ne mole predstavljati jedini kriterijum za utvrđivanje visine izmakle dobiti. Ona je samo jedan od elemenata koji se ceni u sklopu svih posebnih okolnosti od značaja za utvrđivanje visine tog vida štete" (iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Prev. 642/98); "Pri oceni visine izmakle koristi (izgubljene dobiti) uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Visina izmakle koristi određuje se na osnovu novčane vrednosti dobitka koji bi oštećeno pravno lice osnovano ostvarilo prema svom uobičajenom načinu poslovanja da nije bilo štetne radnje ili propuštanja tuženog" (iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Prev. 554/97); "Izmakla korist (izgubljena dobit) mora se vezati za delatnost koju u redovnom toku stvari poverilac (tužilac) obavlja, odnosno za onu vrstu i obim poslovanja koje se po redovnom toku stvari moglo očekivati. Sud je dužan da oceni da lije ostvarivanje dobiti u dužem periodu bilo moguće i pod kojim uslovima" (iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Prev. 403/97 (1 98); "Okupljanje bliskih srodnika pokojnika radi sahrane je običaj koji opravdava dosuđivanje naknade štete za učinjene izdatke u vezi sa putom, crninom, vencima, čituljom i boravkom" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1674/94). 301

Potpuna naknada (čl. 190. ZOO) O potpunoj naknadi štete bilo je reci, na neki način, i u komentaru prethodnog člana. Analizirajući odredbe ovog člana treba ukazati na činjenicu da se njene odredbe odnose samo na dosuđene naknade za pričinjenu štetu samo sa gledišta, odnosno okolnosti koje su za oštećenog nastupile posle prouzrokovan]a štete, odnosno da dosuđeni iznos štete bude adekvatan onom stanju u kome bi se oštećenikova materijalna situacija nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Okolnosti koje bi bile od značaja, odnosno koje bi imale uticaja da se postupi na način kako to propisuju odredbe ovog člana, mogle bi biti one koje zbog štetnikove radnje oštećenog dovode u položaj ne samo da trpi umanjenje vrednosti svoje imovine, već i da je zbog pričinjene mu štete pogoršan njegov materijalni položaj u celini, koji ima uticaja na njegovo dalje življenje, obavljanje poslova koji su mu donosili koristi i pogoršanje položaja članova njegove porodice ako ih je izdržavao. Imajući to u vidu, sud uzimajući u obzir navedene okolnosti, dakle one koje su nastupile posle prouzrokovanja štete, može doneti odluku da se mimo stvarno utvrđene štete utvrdi i stanje oštećenog i dosudi mu naknadu i za onaj oblik štete koju on trpi zbog izmenjenog načina života, koji je pogoršan posle prouzrokovan]a štete, odnosno da mu dosudi naknadu štete koja bi sanirala takvo stanje i oštećenog dovela do stanja u kome bi se nalazio da nije bilo štetne radnje učinjene od strane štetnika. Kod utvrđivanja potpune naknade od značaja je i utvrđenje koje bi aktivnosti oštećenog izostale ubuduće da nije došlo do prouzrokovan]a štete. Dakle, sanirano stanje, prema odredbama ovog člana, moralo bi voditi računa i o tome kakve su bile namere oštećenog ako bi se time obezbedili uslovi za njegov bolji život u budućno sti, zbog čega bi bio osnovan zahtev za dosudu jednokratne naknade, koja bi u sebi obuhvatala i ono stanje o kome imaju u vidu odredbe ovog člana. Tako, na primer, ako je oštećeni planirao ekonomsko osamostaljivanje, odnosno zbrinjavanje svoje porodice izdvajanjem iz zajednice svojih roditelja, zašta bi mu bila potrebna sredstva koja bi ostvario da nije pretrpeo štetu, sud pri donošenju odluke vodi računa i o tim, a i drugim okolnostima koje oštećenom daju satisfakciju u svakom pogledu, a posebno u vidu materijalnog obezbeđenja za ostvarenje planiranih ciljeva. Ili, ako je oštećeni planirao školovanje, odnosno sticanje više kvalifikacije, pa i pribavljanje određenih sredstava rada, koje bi sa preostalom radnom sposobnošću mogao da koristi i da ostvaruje dopunske prihode, a obim dosuđene štete ne bi bio dovoljan za pokriće onih potreba koje se odnose i na navedene planirane aktivnosti, imajući u vidu i godine života oštećenog, sud bi morao da vodi računa o svim tim okolnostima, zbog čega bi naknada štete odjednom morala da obuhvati i to stanje, odnosno potrebe oštećenog sa stanovišta sadržine odredbe ovoga člana. Nažalost, iako takvih slučajeva ima, sudska praksa nije zabeležila adekvatan slučaj, koji bi u potpunosti bio zaštićen sadržinom odredbe ovog člana.

Sudska praksa Utvrđivanje visine naknade štete za povredu imovinskih prava autora Visina naknade imovinske štete zbog neovlašćenog korišćenja autorskog dela, po pravilu se utvrđuje veštačenjem, a ne po slobodnoj oceni suda. Iz obrazloženja: "Prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete zbog ekonomskog iskorišćavanja autorskog dela, određujući visinu naknade po slobodnom uverenju, primenom člana 223. ZPP, ceneći okolnosti konkretnog slučaja. Pri tome je prvostepeni sud pošao od činjenice da među strankama nije bio zaključen ugovor o korišćenju autorskog dela, odnosno ugovorena naknada za korišćenje autorskog dela i da ne postoje zvanični parametri na osnovu kojih bi se utvrdila visina naknade. Izraženo pravno shvatanje prvostepenog suda je pogrešno. S obzirom na specifičnost predmeta autorskopravne zaštite i radnji koje predstavljaju povredu autorskog prava, metode kojima se izračunava novčani iznos na ime naknade imovinske štete su raznovrsne. U praksi se prilikom veštačenja primenjuju tri takve metode: diferencijalna, metoda analogije sa naknadom za ustupanje prava i metoda protivpravne dobiti. Međutim, najčešće se za utvrđenje visine štete koristi kombinovan metod analogije sa diferencijalnom metodom. Naime, za osnovicu se uzima iznos uobičajene naknade koja bi prema konkretnim okolnostima slučaja bilo ugovorena. Ona se uvećava za iznos koji predstavlja razliku između materijalnog položaja u kojem bi oštećeni bio daje taj iznos primio na ime ugovorene naknade za ustupanje prava, i materijalnog položaja u kome se nalazi kada iznos prima, na ime naknade štete nastale povredom prava. Isto tako izračunavanje visine naknade, može se vršiti primenom Pravilnika strukovnog udruženja UL.UP UDSa, iz 1983. godine, po kome se za osnovicu uzima naknada utvrđena tim pravilnikom, pri čemu se primenju-je kolektivni faktor važeći u vreme veštačenja. 302

Zakon o autorskom i srodnim pravima ("Službeni list SRJ" br. 23/98), koji seprimenjuje u konkretnom slučaju, ne sadrži odredbe o paušalnom određivanju naknade. Tek u novoj regulativi Zakon o autorskom i srodnim pravima ("Službeni list Srbije i Crne Gore" broj 2/61 od 24. decembra 2004. godine), poznaje odredbu koja pruža mogućnost višestruke naknade koju nosilac autorskog prava može da zahteva umesto naknade štete (član 178). Kako prvostepeni sud nije vodio računa o tome i nije primenio važeći zakon u vreme nastanka materijal-nopravnog odnosa stranaka, Vrhovni sud je ukinuo pobijanu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje". (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Gž. 58/05 od 23.juna 2005. godine); Određivanje naknade troškova sahrane i drugih troškova u vezi sahrane Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu troškova sahrane, sud vodi računa o tome da li su učinjeni troškovi u skladu sa mesnim običajima i dužnim pijetetom prema umrlom, te da lije visina tih troškova u granicama prosečnih troškova sahrane u mestu sahranjivanja. Iz obrazloženja Tužioci AA i BB su roditelji, a tužilja VV je sestra sada pok.DD, koji je poginuo 10.3.1999. godine u borbenim dejstvima. Tužioci su pretrpeli materijalnu štetu, koja obuhvata troškove za pripremu hrane i pića na dan sahrane, za davanje podušja - 40 dana, 6 meseci i godinu dana, nabavke odeće žalosti (crnine) uređenje grobnog mesta i podizanja nadgrobnog spomenika. Nižestepeni sudovi su visinu štete utvrdili na osnovu nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke ĐD od 24.8.2003. godine u ukupnom iznosu od 490.137,50 dinara. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu troškova sahrane, sud vodi računa o tome da li su učinjeni troškovi u skladu sa mesnim običajima i dužnim pijetetom prema umrlom, te da lije visina tih troškova u granicama prosečnih troškova sahrane u mestu sahranjivanja. Pravilan je zaključak da tužioci u smislu čl.193. st.l. ZOO imaju pravo na naknadu troškova za hranu i piće na dan sahrane, uređenja grobnog mesta, podizanja nadgrobnog spomenika, odeće žalosti (crnine) i podušja - 40 dana, 6 meseci i godinu dana, te daje to u skladu sa mesnim običajima i dužnim pijetetom prema tuženom, ali nisu pravilno odredili visinu naknade štete. Nižestepeni sudovi su visinu materijalne štete odredili na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, koji je dao svoju procenu o iznosu materijalnih troškova, a nije ih izračunao na osnovu priloženih računa i nije se precizno izjasnio koliko iznose prosečni troškovi sahrane u mestu sahranjivanja. S toga će prvostepeni sud radi potpunog utvrđenja činjeničnog stanja ispitati visinu troškova koje su stvarno snosili tužioci i visinu prosečnih troškova sahrane u mestu sahranjivanja, te dosuditi naknadu prime-nom odredbe o potpunoj naknadi iz čl.190. ZOO, a u visini koju će odrediti primenom čl.189. st.2. ZOO. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1414/05); Utvrđivanje visine štete "Visinupričinjene štete treba utvrditi na osnovu vrednosti osiguranog motornog vozila u vreme utvrđenja štete, umanjenu za vrednost ostatka oštećenog automobila, pri čemu tu vrednost predstavlja nabavna cena novog vozila, umanjena za iznos rabaćenja. Kad je u pitanju vozilo inostrane proizvodnje, koje se može nabaviti za dinarska sredstva plaćanja kod domaćih radnih organizacija koje se bave uvozom i prodajom ovakvih vozila, onda nabavnu cenu predstavlja prodajna cena takvog vozila, a ako se ovakva vozila mogu nabaviti samo za strana sredstva plaćanja kod radnih organizacija koje se bave uvozom i prodajom vozila, onda cenu predstavlja novčani iznos prema valuti zemlje proizvođača, preračunatoj po jedinstvenom kursu u dinaru, ali uvećanu za troškove transporta, carine, poreza i drugih davanja. Kada se radi o šteti pričinjenoj na vozilu, čija je proizvodnja prestala još 1956. godine, onda kao osnov za utvrđivanje štete treba da služi vrednost novog vozila istog proizvođača, koje odgovara ili je slično tipu oštećenog vozila " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1844/73); Potpuna naknada Naknadu razlike između pretrpljene štete i dela Oštećeni može od učinioca štete zahtevati samo naknadu razlike između pretrpljene štete i dela štete koja je pokrivena ostvarenim, odnosno mogućim pravima iz socijalnog osiguranja. Prema obrazloženju Prvostepenom presudom delimično je usvojen zahtev tužbe i tuženi osiguravajući zavod obavezan da tužiocu isplati određeni iznos na ime naknade štete pretrpljene u saobraćajnom udesu. Drugostepeni sud je usvojio žalbu tužioca i povećao iznos obaveze. 303

Pravosnažno je odbijen u celini zahtev tužioca za pretrpljeni strah i plaćanje rente, kao i za naknadu regresa za godišnji odmor, a delimičnoje odbijen zahtev za pretrpljene bolove. Protiv tih presuda blagovremeno je izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti, savezni javni tužilac, zbog povrede zakona odbijanjem zahteva za naknadu mesečne rente u visini razlike invalidske penzije i mogućeg ličnog dohotka, kao i u pogledu naknade za regres za godišnji odmor. Zahtev za zaštitu zakonitosti je usvojen. Prema pravilima obligacionog prava, šteta je svaki gubitak učinjen nekom u njegovoj imovini, pravima i njegovoj ličnosti, a oštećenom je dužan naknaditi štetu onaj koji ju je prouzrokovao, ako su se za njegovu odgovornost stekli zakonom predviđeni uslovi (odgovornost po krivici), odnosno ako ne postoje uslovi da se oslobodi od odgovornosti (objektivna odgovornost). Ako je šteta nastala upotrebom motornog vozila, oštećeni njenu naknadu može zahtevati direktno od osiguravajućeg zavoda kod koga je sopstvenik, odnosno korisnik motornog vozila bio osiguran od odgovornosti. Prema tome, ako je tužilac odista usled povreda zadobijenih u saobraćajnom udesu pretrpeo spornu štetu, tuženi bi mu je morao nadoknaditi. Okolnost da tužilac u kritično vreme (tj. u vreme za koje traži rentu) nije bio u radnom odnosu« kod tuženog, nema nikakvog značaja u odnosu na pravni zaključak o neosnovanosti prava tužioca na naknadu spornih vidova štete. Baš obrnuto, sporna šteta i potiče otuda što je tužilac postao nesposoban za rad usled posledica povreda dobijenih u saobraćajnom udesu i što je usled te nesposobnosti penzionisan, čime mu je rad kod tuženog po samom zakonu morao prestati. Naime, da tužilac nije kritične zgode povređen, on bi po redovnom toku stvari bio i dalje na radu kod tuženog i ostvarivao lični dohodak koji bi, opet po redovnom toku stvari, bio veći od pune penzije koja ne iznosi 100% ličnog dohotka već 85% penzijskog osnova. Iz izloženog proizlazi da ni okolnost stoje tužilac dobio pun iznos penzije nema uticaja na presuđivanje prava tužioca na naknadu štete, kao ni na presuđivanje postojanja sporne štete. Oštećeni ne može od učinioca štete zahtevati naknadu štete u delu kojim je obeštećen pravima iz socijalnog osiguranja, ali može zahtevati naknadu razlike između pretrpljene štete i dela ove koji je pokriven ostvarenim, odnosno mogućim pravima iz socijalnog osiguranja. Napredje rečeno da u ovom slučaju ta razlika postoji i u čemu se sastoji. Najzad, sama okolnost što tužilac nije koristio pravo upotrebe pravnog leka protiv rešenja o penzionisa-nju i što do penzionisanja nije došlo na predlog radne zajednice tuženog, ne daju osnova da se zaključi da je sporni deo zahteva tužioca za naknadu štete neosnovan. Naime, postupak za ostvarivanje prava iz invalidskog osiguranja pokreće se, ako se osigurani slučaj desi za trajanja radnog odnosa, po službenoj dužnosti i osiguraniku se priznaju određena prava i bez njegovog zahteva. Neodlučno je, dakle, ko je dao predlog za pokretanje postupka koji je doveo do razvrstavanja tužioca u treću kategoriju invalidnosti i do toga da mu je priznato pravo na invalidsku penziju usled čega mu je rad kod tuženog prestao po samom zakonu, (prema presudi Saveznog suda, Gzs 31/74); "Porez na promet se može zahtevati kao deo naknade potpune inflatorne štete samo u slučaju kada je oštećeni obavezu po tom osnovu i stvarno platio " (iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Prev. 114/99); "Štetnik je obavezan da oštećenom naknadi štetu, čijem je nastanku doprineo svojom krivicom. Materijalna šteta se naknađuje uspostavljanjem pređašnjeg stanja ili isplatom novčane naknade radi otklanjanja štenih posledica. Visina naknade se određuje prema cenama u vreme donošenja presude, osim ako zakonom nije drugačije određeno " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1202/81); "Ako je neko lice pretrpelo materijalnu štetu u visini učinjenih izdataka za popravku oštećene stvari, onda ono može potraživati naknadu štete od odgovornog lica samo u visini izdataka koje je imalo za popravku, a ne i u visini koja bi bila utvrđena prema momentu presuđeni a " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2083/81); "Kad je oštećeni sam otklonio štetu prouzrokovanu na stvari, onda ima pravo na naknadu od štetnika samo za izdatke koje je isplatio za otklanjanje oštećenja. Ako šteta nije otklonjena, oštećeni ima pravo na naknadu štete u visini vrednosti uništene stvari u vreme presuđenja, odnosno u visini troškova za otklanjaše oštećenja " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3/74); "Visina štete u smislu čl. 182. st. 2 Zakona o obligacionim odnosima određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Vreme donošenja sudske odluke podrazumeva kraći vremenski period od dana utvrđivanja štete (veštačenja), do dana donošenja prvostepene presude" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1142/84); "Oštećeni ima pravo na zamenu oštećenog vozila novim, ako izvršenom opravkom oštećenja ne mogu biti u potpunosti otklonjena " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2190/80); 304

"Kad nastane totalno oštećenje vozila, visina štete utvrđuje se na osnovu vrednosti vozila u vreme utvrđenja, umanjena za vrednost ostatka oštećenog vozila, pri čemu tu vrednost predstavlja nabavna cena novog vozila, umanjena za iznos amortizacije i vrednost ostatka" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3570/76); "Kada je prouzrokovana totalna šteta na motornom vozilu, a njegovom vlasniku delimično isplaćena naknada, onda pri ostvarenju prava na naknadu materijalne štete po ovom osnovu treba utvrditi ukupnu visinu štete prema cenama u vreme presuđenja i od tog iznosa umanjiti procenat za koji je on delimično obeštećen i dosuditi mu naknadu u visini za koju je totalna šteta ostala nepokrivena " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 8362/84); "Visina štete na vozilu utvrđuje se tako što se od visine cene novog vozila odbije amortizacija i vrednost ostalih delova koji su upotrebljivi" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 489/85); "U skladu sa čl. 185. Zakona o obligacionim odnosima, oštećenom pripada pravo na puni iznos troškova potrebnih da se na vozilu uspostavi stanje koje je bilo pre nastale štete. Ako se opravka može izvršiti samo kupovinom dela, za koji se mora platiti porez na promet, onda oštećenom pripada pravo i na naknadu ovog iznosa " (Savezni sud, Gzs. 6/86); "Ako kupac motornog vozila, koji je zbog nedostataka uočenih u garantnom roku ostvario pravo na naknadu, štete kroz zamenu delova ili isporuku novog vozila ili isplatu u novcu, a prodajom tog vozila pre otklanjanja reklamiranih nedostataka ostvario nižu kupoprodajnu cenu zbog tih nedostataka, onda ima samo pravo na naknadu štete od proizvođača u visini razlike manje postignute cene" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 33/84); "Kad oštećeni i osiguravajuća organizacija zaključe vansudsko poravnanje, pri čemu se oštećeni odrekne svakog daljeg potraživanja naknade za pretrpljenu štetu prema osiguravaču ili osiguraniku, onda oštećeni po tom osnovu ne može tražiti naknadu štete, osim ako se radi o novoj šteti, koja je proizašla iz istog štetnog događaja " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3162/77); "Naknada štete, nastale rušenjem zgrade u kojoj je vlasnik stanovao, određuje se obavezivanjem odgovornog lica da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je nastala šteta i to kako u odnosu na materijalnu, tako i u odnosu na stambenu situaciju oštećenog (/čl. 185. st. 1. u vezi čl. 190. Zakona o obligacionim odnosima). Ako je to nemoguće, ili ako oštećeni zahteva novčanu naknadu, visina te naknade utvrđuje se i s obzirom na okolnost daje oštećeni stanovao u srušenoj zgradi (čl. 185. st. 4, čl. 189. st. 2. i čl. 190. Zakona o obligacionim odnosima)" (Zaključak XII Zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 23. maja 1979. godine); "U sporu po tužbi fizičkih lica protiv pravnog lica za naknadu štete koja se sastoji u sprečavanju povećanja imovine tužilaca zbog nemogućnosti korišćenja nacionalizovanog neizgrađenog građevinskog zemljišta kao poljoprivrednog, korisniku tog zemljišta pripada pravo na naknadu štete za izgubljenu korist u visini zakupnine, a ne i u visini čistog prihoda. Poljoprivredno zemljište, kao specifično sredstvo za poljoprivrednu proizvodnju, učestvuje na strani materijalnih troškova te proizvodnje, koji se ekonomski iskazuju u visini zakupnine, dok čist prihod po odbitku troškova rada i materijala ne predstavlja u celini ekonomsku cenu zemljišta sa kojom ona učestvuje u materijalnim troškovima poljoprivredne proizvodnje" (Vrhovni sud Srbije. Gž. 159/82); "Kada se radi o budućoj šteti, naknada se može dosuditi i pre dospelosti, ali samo ako buduća šteta predstavlja nastavak štete koju oštećeni već trpi u vreme dosuđenja naknade. U protivnom, šteta bi se smatrala nedospelom " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2390/77); "Za štetu zbog smrti lica koje je, kao pripadnik teritorijalne odbrane, učestvovao u oružanim akcijama posle 17. Avgusta 1990. godine, odgovara SRJ" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2325/95); "Propusti u sudskom postupku ne mogu biti razlog da se inflatorna šteta prevali na sud, odnosno državu" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3593/96).

Sniženje naknade (čl. 191.ZOO) Snižavanje naknade štete vezano je za materijalno stanje oštećenika, kao i za okolnosti u vezi načina prouzrokovanja štete, a naime da li je štetnik štetu prouzrokovao namerno ili iz krajnje nepažnje, kao i da li je on slabog imovnog stanja koga bi isplata prave štete dovela u oskudicu. Imajući u vidu izneto, sud je prilikom donošenja odluke o odgovornosti štetnika za naknadu štete, radi sniženja naknade, odnosno njeno umanjenje, dužan prvo da utvrdi da štetnik nije pričinio štetu namerno ili iz krajnje nepažnje, jer u protivnom ne bi postojali uslovi za umanjenje štete, kao i daje materijalno stanje štetnika takvo da ako bi bio dužan da isplati pravu štetu, da bi se njegov materijalni položaj pogoršao, odnosno da bi ga isplata prave štete dovela u oskudicu.

305

Pored toga, sud kod sniženja naknade ne može ići tako daleko da dovede u pitanje oštećenikovo potraživanje, ako bi, na primer, i on bio siromašnog stanja. Sud bi morao da vodi računa da to smanjenje zadovoljava stanje ijedne i druge stranke, odnosno da se kod dosuđivanja snižene naknade rukovodi pravilima o pravičnosti. Reci "sud može" upućuje na zaključak da sud, po slobodnom sudijskom uverenju, donosi odluku o sniženju naknade, ali ga odredbe ovog člana ne obavezuju da on i kod postojanja okolnosti koje opravdavaju donošenje odluke o sniženju naknade, takvu odluku i donese. Ovo zbog toga što se određeni slučaj posmatra i sa stanovišta celokupnog ponašanja štetnika, počev od trenutka nastanka štete do dana presuđenja. Zbog toga, kada sud usvoji zahtev štetnika za smanjenje naknade, ili po predlogu oštećenog takav zahtev odbije, on je dužan da u obrazloženju svoje odluke navede konkretno i jasno one okolnosti koje su ga rukovodile da donese odluku kakvu je doneo, i da ukaže na osnovu ovlašćenja koja ima u ovom članu, staje to bilo stoje predstavljalo povod za takvu odluku suda, a naročito ako usvoji zahtev za umanjenje, kada bi taj izuzetak objasnio u odnosu na osnovno pravilo o utvrđivanju visine štete. Drugi stav ovog člana ima u vidu štetnika koji je štetu pričinio radeći nešto za oštećenog. Dakle, u ovom slučaju se očigledno vidi da se stav prvi odnosi na štetnika koji nije ni u kakvoj vezi sa oštećenim, koga ne mora ni da poznaje, a koji je oštećenom pričinio štetu slučajno, odnosno nenamerno, pa ni krajnjom nepažnjom, dok se stav drugi odnosi na štetnika koji je bio u nekoj vezi sa oštećenim, kome je nešto činio, iz kojeg je činjenja, odnosno nečinjenja pričinio štetu oštećenom, takođe nenamerno i iz krajnje nepažnje. To može biti slučaj ako je jedno lice angažovalo drugo lice da mu nešto učini u bašti ili u stanu, a to lice radeći taj posao ošteti, na primer televizor ili neku drugu vrednu stvar (ošteti ili uništi voćku), mada je pažljivo, odnosno brižljivo postupao pri obavljanju datog mu posla. I u ovom drugom slučaju ostavljeno je sudu na ocenu da li će ili ne sniziti naknadu štetniku za pričinjenu štetu, pri čemu je od bitnog značaja utvrđenje da li je štetnik pri radu, kada je oštetio određenu stvar, postupao brižljivo, koju bi brižljivost iskazivao i kada bi radio u sopstvenim poslovima. To bi se, naravno, mogao nazvati "slučaj", ali se i za slučaj odgovara u pogledu pričinjene štete drugom, s tim što ona može biti umanjena imajući u vidu način, uslove i druge okolnosti koje su od značaja za umanjenje naknade, a saglasno odredbama stava 2. ovog člana.

Sudska praksa Sniženje naknade "Shodno pravnim pravilima građanskog prava, odgovorno lice slabog imovnog stanja može biti obavezano da plati manju naknadu nego što iznosi šteta, ako šteta nije prouzrokovana ni namerno, ni krajnjom nepažnjom. Međutim, imovinsko stanje štetnika ne utiče na njegovu odgovornost" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1403/78); "Sud je dužan da, ukoliko šteta nije učinjena namerno ili krajnjom nepažnjom, prilikom odmeravanja visine naknade neimovinske štete uzme u obzir materijalne prilike parničnih stranaka, ako je štetnik slabog imovnog stanja, pa bi ga isplata potpune naknade dovela u oskudicu " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 4300/75); "Imovinsko stanje štetnika nema značaja za odluku o visini obaveze za naknadu štete, ako je šteta prouzrokovana krivičnim delom sa umišljaj em " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 336/81); "Imovinsko stanje onoga koji drugome odgovara za prouzrokovanu nematerijalnu štetu uzima se u obzir kao socijalna kategorija samo u slučaju kada bi ovaj zbog plaćanja naknade štete došao u takvu oskudicu, da bi time bio ugrožen njegov socijalni položaj, odnosno njegova socijalna stabilnost. Zato se imovinsko stanje takvog lica, koje odgovara za štetu, ne uzima u obzir pri odmeravanju naknade za nematerijalnu štetu" (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete od 15. i 16. oktobra 1986. godine); Kada je šteta posledica radnji koje su kažnjive i kao krivično delo Kada je šteta posledica radnji koje su kažnjive i kao krivično delo, čiji je elemenat namera ili krajnja nepažnja, zbog koje je štetnik oglašen krivim, ne može se primeniti član 191. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u smislu obavezivanja štetnika da štetu naknadi u manjem iznosu od stvarne štete, bez obzira na njegovo imovno stanje. Prema obrazloženju: Na pravilnu primenu materijalnog prava nisu od uticaja ni žalbeni navodi daje tuženik siromašnog imovinskog stanja i da se nalazi na izdržavanju kazne. Shodno članu 154. stav 1. ZOO, onaj ko dragome nanosi štetu obavezan je da istu naknadi, ukoliko ne dokaže daje šteta prouzrokovana bez'njegove krivice. Mogućnost da sud štetnika obaveže da plati manji iznos od stvarne štete, predviđena članom 191. stav 1. ZOO, ne zavisi samo od njegovog imovnog stanja, nego je isto tako neophodno da šteta ne bude prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom, (prema odluci VSS, Gž 385/82). 306

Podeljena odgovornost (cl. 192. ZOO) Podeljena odgovornost predstavlja vid umanjenja naknade štete koja je već utvrđena u vidu potpune naknade, ako se dokaže da je i oštećeni doprineo da ona nastane ili da bude veća nego što bi inače bila. Kada se raspravlja o odgovornosti za štetu uvek se misli na štetnika koji je svojim radnjama, činjenjem ili nečinjenjem, pričinio kakvu štetu drugom licu. Međutim, u nekim slučajevima i oštećeni može nekim svojim postupkom ili propuštanjem da doprinese da šteta nastane, ili bude veća nego što bi inače bila, ili svojim radnjama doprinese da se još više pogorša položaj štetnika. U tom slučaju štetnik nije dužan da štetu naknadi u punoj vrednosti, jer nije jedino on odgovoran za nastanak štete za koju odgovara. Zbog toga postoji podeljena odgovornost, koja se u pogledu obima odgovornosti svakoga od njih procenjuje sa stanovišta doprinosa da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila. To znači da se ona ne deli pola na pola, već prema doprinosu svakog od njih posebno. S toga, u uslovima podeljene odgovornosti, visina naknade štete koju dužnik snosi umanjuje se srazmerno odgovornosti oštećenog. Oštećeni može doprineti da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila iz razloga koji bi se, na primer, odnosili na povredu načela savesti i poštenja, odnosno ako bi oštećeni zanemarivao svoje obaveze u odnosu na sprečavanje nastanka štete, a u slučaju nastanka štete ako bi se pasivno odnosio u odnosu na oštećenu stvar i ne bi preduzeo potrebne mere za dalje umanjenje vrednosti tako oštećene stvari. Sudska praksa je zabeležila neke karakteristične slučajeve koji su nastali u vezi primene instituta podeljene odgovornosti, pa se tako može ukazati na neke od njih. Tako, na primer, "za nastanak štete usled povrede pešaka putničkim automobilom, dok se mimoilazio sa drugim vozilom, kriv je i pešak koji se protivno propisima kretao svojom desnom stranom"; zatim, "neprilagođena vožnja motornog vozila uslovima puta i nepravilno kretanje pešaka van pešačkog prelaza predstavljaju doprinos nastanku štete oba učesnika u saobraćaju.", ili, "lice koje zna daje vozač u alkoholisanom stanju i pristane na vožnju pod tim okolnostima snosi deo odgovornosti za nastalu štetu koja za njega proistekne iz takve vožnje, jer se svesno izložilo riziku nastanka štete", ili, "ako je radna organizacija propustila da sprovede sve zaštitne mere pri radu, nije samo ona odgovorna, ukoliko i radnik nije obezbedio određena zaštitna sredstva, ako je imao potrebnu stručnu spremu za radno mesto na kame je bio i ako je taj njegov propust doprineo prouzrokovanju štete". Stav drugi ovog člana propisuje pravilo da ako je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja. To znači da okolnosti slučaja mogu uputiti na zaključak da odgovornost štetnika može biti veća ili manja od štete koja bi se mogla pripisati oštećenom, daje svojim radnjama doprineo da šteta nastane, ili da bude veća nego stoje inače bila. To znači da se oštećeni ne može osloboditi odgovornosti za svoj deo štete, pa makar bio i manji od dela koji se pripisuje u krivicu oštećenog,

Sudska praksa Pravila za utvrđivanje visine novčane naknade za nematerijalnu štetu kod obostrane krivice Prilikom odmeravanja visine pravične novčane naknade po svim vidovima nematerijalne štete, sud se rukovodi činjenicom da ova naknada nije cilj, već sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, te da naknada ne srne pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom, kao i da ista ne pogoduje lukrativnim motivima ili komercijalizaciji ličnih dobara. Iz obrazloženja Imajući u vidu sve okolnosti koje su utvrdili nižestepeni sudovi, i Vrhovni sud Srbije nalazi da za ovu štetu postoji obostrana krivica, i to kako vozača - osiguranika tuženog, tako i maloletnih tužilaca. Stepen krivice osiguranika tuženog, zbog učinjenih propusta u upravljanju motornim vozilom (prekoračenje brzine, kao i nepoštovanje saobraćajnih znakova, posebno saobraćajnog znaka "deca na putu"), je i po oceni Vrhovnog suda 70%, pa je tuženi u smislu čl.178. stav 2., a u vezi čil 89. i 192. Zakona o obligacionim odnosima, u obavezi da tužiocima naknadi štetu, srazmerno krivici svog osiguranika kao imaoca vozila. Tužioci, mal. AA i mal. VV su zbog povređivanja trpeli fizičke bolove, a trpe i duševne bolove zbog naruženosti i umanjenja životne aktivnosti, koji opravdavaju dosuđivanje pravične novčane naknade u smislu č1.200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ocenjujući sve okolnosti ovog slučaja, u smislu čl.200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi čl.223. ZPP, pobijanom presudom je tužiocu AA, pravilno dosuđena novčana naknada od 560.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti od 55%, 210.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 112.000,00 dinara za duševne bolove zbog težeg oblika naruženosti srednjeg stepena, a tužiocu VV - 250.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od 25%, 140.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 56.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog blažeg oblika naruženosti lakog stepena, koji iznosi su dobijeni umanjenjem pravičnog iznosa naknade nematerijalne štete po svim vidovima za oba tužioca, upravo za doprinos tužilaca za nastanak štetnog događaja (od 30%). 307

Dosuđeni iznosi su, po nalaženju Vrhovnog suda, adekvatno i pravilno odmereni uz pravilnu ocenu svih okolnosti značajnih za odluku o visini naknade nematerijalne štete. Dosuđene iznose opravdava jačina i dužina trajanja fizičkih bolova, kao i duševnih bolova zbog naruženosti i umanjenja životne aktivnosti, ali i uzrast maloletnih tužilaca, kako u momentu povređivanja, tako i u momentu presuđen)'a. Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenih uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće, a za patnje i bolove koje su trpeli, te koje nesumnjivo trpe i danas. Pri tom, duševni bolje subjektivni, individualni fenomen i on zavisi od psihološke strukture ličnosti, zbog čega je naknada u konkretnom slučaju individualna i zavisi od intenziteta i trajanja duševnog bola i drugih okolnosti slučaja. Duševni bol je nemerljiv, a novčana naknada nije u uspostavljanju ekvivalencije (kao kod materijalne i naturalne štete). Po nalaženju Vrhovnog suda, prilikom odmeravanja visine pravične novčane naknade po svim vidovima štete za oba tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je pravilno cenio da ova naknada nije cilj, već sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, te da naknada ne srne pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom, kao i da ista ne pogoduje lukrativnim motivima ili korner cijalizacij i ličnih dobara (čl.200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1364/05); Podeljena odgovornost Postoji podeljena odgovornost oštećenih ako su znali i pristali da se u uslovima noćne vožnje voze na neosvetljenoj zaprezi. Iz obrazloženja: "Revizijom tuženih se osnovano ukazuje daje drugostepeni sud odlučujući o obimu i visini štete koju su tužioci pretrpeli pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužiocima pripada potpuna naknada štete. Prema članu 192. Zakona o obligacionim odnosima oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Tužioci su se prema navedenim okolnostima vozili na neosvetljenoj zaprezi, pa je bilo nužno utvrditi da li su za ovaj nedostatak znali ili ne, jer od ovih okolnosti zavisi zaključak o njihovom doprinosu nastanku štete, budući da bi imali pravo na srazmerno smanjenu naknadu ako su ovo znali i pristali da se neosvetljeno zaprežno vozilo uključi u saobraćaj, u smislu Člana 192. ZOO. Kako se drugostepeni sud o ovim okolnostima iz člana 192. 300, ne izjašnjava, a prvostepeni sud ih nije ni utvrdio ni cenio, Vrhovni sud je na osnovu člana 395. stav 2. ZPP, u vezi člana 166. ZPP, odlučio kao u izreci. U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti rečene nedostatke u izloženom smislu, upotpuniti činjenično stanje i odlučujući o zahtevu tužioca doneti zakonitu i pravilnu odluku. ". (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1848/04 od juna 2004); Kada krivica do štete postoji i na jednoj i na drugoj strani I na jednoj i na drugoj strani postoji krivica za saobraćajnu nezgodu u kojoj je tužilac povređen, jer tužilac nije sa odgovarajućom pažnjom prelazio prugu, a tuženi je po Zakonu o železnici bio dužan da osigura bezbedan i nesmetan saobraćaj na putnom prelazu". "Tužilac je kriv za saobraćajnu nezgodu, j er j e odgovarajućom povećanom pažnjom mogao daje izbegne. Međutim, u direktnoj uzročnoj vezi sa saobraćajnom nezgodom je i činjenica da sa puta nije bio obezbeđen odgovarajući vidik niz železničku prugu u skladu sa propisima o železnici, koji bi učesnicima u saobraćaju omogućavao da blagovremeno uoče nailazak voza i da se zaustave pre prelaza na dovoljnom rastojanju, što je od posebnog značaja za zaprežna vozila. Ako se u spornom slučaju vidik otvarao tek na dva metra od šina, zaprežno vozilo moralo je da se zaustavlja pre toga rastojanja, da bi konji bili na dovoljnoj udaljenosti od voza, stoje moglo uticati na učesnike u saobraćaju, da oslanjajući se na zvuk nailazećeg voza prelaze železničku prugu bez vizuelne provere. Daje tužilac, dok je prilazio pružnom prelazu, imao otvoren vidik, tako daje sa odgovarajućeg rastojanja mogao da uoči nailazak voza, očito je da bi u tom slučaju zaustavio zaprežno vozilo i sačekao prolazak voza. Prema tome, očito je da i na jednoj i na drugoj strani postoji krivica za saobraćajnu nezgodu u kojoj je tužilac povređen, jer tužilac nije sa odgovarajućom pažnjom prelazio prugu, a tuženi je po Zakonu o železnici bio dužan da osigura bezbedan i nesmetan saobraćaj na putnom prelazu " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 535/77); Podeljena odgovornost "Primeni pravila o podeljenoj odgovornosti ima mesta samo ako je i oštećeni svojim ponašanjem doprineo nastanku štete. Ako oštećenikovog doprinosa u nastanku štete nema, onda je odgovorno lice dužno da naknadi celokupnu štetu " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 81/80); 308

_1

"Za pravilnu primenu materijalnog prava u sporu radi naknade štete od značaja je ponašanje oštećenog, radi eventualne primene pravila o podeljenoj odgovornosti, jer u prisustvu doprinosa oštećenog u nastanku štetnih posledica, štetnik ne bi bio dužan da naknadi celokupnu štetu, već samo deo štete koji se može pripisati njegovoj nedozvoljenoj radnji, odnosno njegovoj krivici" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 336/81); "Iako je sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravosnažnu presudu kojom je tuženi oglašen krivim, u parničnom postupku mogu se utvrđivati činjenice u pogledu okolnosti nastanka štete, koji uslovljavaju stepen krivice, radi eventualne primene pravnog pravila o podeljenoj odgovornosti" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 911/78); "Prigovor o podeljenoj odgovornosti za štetu tužioca i tuženika može se istaći bez obzira stoje tuženi prouzrokovao štetu tužiocu umišljaj em i bio zbog toga i krivično osuđen " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 237/72); "Ne može se presudom u pogledu visine naknade štete usvojiti u celosti tužbeni zahtev ako je tužilac tvrdio da je šteta prouzrokovana isključivo krivicom štetnika, a sud utvrdi podeljenu odgovornost obeju parničnih stranaka, bez obzira što visina pričinjene štete odgovara visini tužbenog zahteva. U ovakvom slučaju oštećeniku pripada deo naknade sete, koji je srazmeran delu odgovornosti štetnika tuženika " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3138/74); "Kad je za nastalu štetu, pored štetnika, odgovoran i oštećeni, sud, u nedostatku dokaza, odlučuje po slobodnoj oceni o stepenu odgovornosti svakog od njih " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 21/70); "Sud je ovlašćen da o doprinosu u nastanku štetnih posledica samostalno odlučuje u skladu sa čl. 223. ZPP, a nalaz i mišljenje veštaka koristi samo radi utvrđenja ili razjašnjenja onih činjenica, za koje je pogrebno stručno znanje, kojim sud ne raspolaže " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3174/77); "Za primenu odredbe čl. 192. Zakona o obligacionim odnosima o podeljenoj odgovornosti za naknadu štete bitno je i ponašanje oštećenog u slučaju kad su dva lica jedno drugome prouzrokovala štetu krivičnim delom učestvovanjem u tuči. To znači, da i u tom slučaju treba utvrđivati da lije i u kojoj meri svako od tih lica doprinelo da šteta nastane, ili da ona bude veća nego što bi inače bila šteta koja je nastala, jer niko ne može tražiti naknadu onog dela štete, koju je sam svojim ponašanjem sebi prouzrokovao " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1521/86); "Kad je šteta prouzrokovana dejstvom opasne stvari, postoji pretpostavljena krivica odnosno ogdovornost njenog vlasnika, ali je sud dužan da povodom prigovora vlasnika opasne stvari o doprinosu oštećenog u nastanku štete ispituje i ponašanje oštećenog, pri čemu je ovlašćen, u smislu čl. 223. ZPP, da o podeljenoj odgovornosti i srazmernom smanjenju naknade štete odlučuje po slobodnom uverenju " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2058/76); "Iako su tuženi prouzrokovali tužiocu telesne povrede, odnosno štetu umišljaj em i bili zbog toga krivično osuđeni, ovaj sud smatra daje drugostepeni sud pravilno primenio pravna pravila o naknadi štete kada je uvažio prigovor tuženih o podeljenoj odgovornosti za štetu tuženih i tužioca " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 237/72); "Neprilagođena vožnja motornog vozila i neobazrivo kretanje pešaka na kolovozu predstavljaju propuste oba učesnika u saobraćaju, zbog čega pri odlučivanju o naknadi nastale štete ima mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1577/80); "Bez obzira na postojanje utvrđene krivične odgovornosti vozača motornog vozila, sud je dužan u parnici da utvrđuje i ponašanje pešaka, kao učesnika u saobraćaju, i ukoliko utvrdi da postoje i njegovi propusti, koji su doprineli nastanku saobraćajne nezgode, primeniće pravno pravilo građanskog prava o srazmernom smanjenju naknade štete zbog podeljene odgovornosti, u kom slučaju je štetnik dužan da naknadi samo deo štete, srazmeran svom doprinosu u nastanku štetnih posledica " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3079/76); "Propuštajući da smanji brzinu kretanja i da zvučnim signalima upozori na opasnost tuženog, koji je zaprežnim kolima izašao na magistralni put, stoje morao učiniti, jer je mogao predvideti da će tuženi tako postupiti, tužilac je doprineo nastanku štete, pa stoga postoje uslovi za primenu čl. 192. Zakona o obligacionim odnosima o podeljenoj odgovornosti" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 226/85); "I kad ima slobodan ulaz na raskrsnici, na kojoj je saobraćaj regulisan uređajima za davanje svetlosnih saobraćajnih znakova, vozač je dužan da upotrebom zvučnog signala upozori pešaka koji se nalazi na pešačkom prelazu. Ako propusti to da učini, onda postoji podeljena odgovornost oba učesnika u saobraćaju za štetu koja nastane usled njihovog kontakta " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 45/82); "Vlasnik i korisnik motornog vozila, a solidarno sa njima i osiguravač, odgovaraju oštećenom licu srazmerno doprinosu vlasnika odnosno korisnika u nastanku štetnih posledica i nisu dužni da naknade deo štete čijem je nastanku doprineo i oštećeni svojom krivicom " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 911/78); "Kad putnik zna daje vozač u alkoholisanom stanju i pristane na vožnju, onda u slučaju nastanka štete do koje je došlo krivicom alkoholisanog lica postoji podeljena odgovornost vozača i oštećenog putnika, jer se ima uzeti da je putnik prihvatanjem vožnje svesno preuzeo rizik mogućeg nastanka štetnih posledica " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2746/77); 309

"/ maloletno lice može biti delimično odgovorno za štetu koju pretrpi u motornom vozilu kojim je upravljalo lice u alkoholisanom stanju, ako je videlo u kakvom stanju ovo lice vozi i pristalo da bude u kolima, a dovoljno je psihički razvijeno da shvati prirodu, značaj i posledice svojih postupaka " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1338/74); "Kad na zaprežnom vozilu u noćnoj vožnji nedostaju svetlosni uređaji, onda takav propust učesnika u saobraćaju može biti od značaja kod utvrđivanja odgovornosti za naknadu štete koja nastane iz kontakta zaprežnog i motornog vozila, pa bi imalo mesta primeni pravnog pravila građanskog prava o podeljenoj odgovornosti" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3809/76); "Kad putnik uđe u autobus preduzeća koje vrši javni prevoz, iako u njemu nema slobodnog mesta, a vozač krene vozilo pre nego što se zatvore vrata, usled čega putnik ispadne i zadobije povrede, onda postoji podeljena odgovornost i putnika, i saobraćajnog preduzeća, za nastalu štetu " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 988/76); "Imalac vunovlačare, kao opasne stvari, ne može se u potpunosti osloboditi odgovornosti za štetu prouzrokovanu upotrebom opasne stvari, kad je opasnu stvar držao i koristio na prostoru pristupačnom licima kojima je vršio usluge, ako nije proverio da li su se sva prisutna lica udaljila na bezbedno rastojanje na osnovu njegovog upozorenja da će vunovlačaru pustiti u rad, pa je i on odgovoran za štetu u smislu čl. 177. st. 3. u vezi čl. 158. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega ima mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti štetnika, kao imaoca opasne stvari, i oštećenog" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1708/85); "Ne može se smatrati da naručilac ne uživa sudsku zaštitu za štetu od nedostataka na izgrađenom građevinskom objektu zbog toga što nije imao projekat i odobrenje za gradnju, kad je došlo do rušenja objekta zbog nekvalitetno izvedenih radova od strane poslenika i njegovih saradnika, već ima mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 82/79); "Lice koje je izvršenjem krivičnog dela nedozvoljenog prekida trudnoće prouzrokovalo smrt bremenite žene, odgovara za štetu članovima njene uže porodice. Međutim, ako je bremenita žena pristala da se nad njom izvrši nedozvoljen prekid trudnoće, onda ima mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 464/85); "Postoji podeljena odgovornost lica koje je izvršilo samoubistvo i lica koje gaje na samoubistvo navelo u pogledu štete koju usled toga pretrpe roditelji samoubice " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 90/71); "Kad i poginuli svojim ponašanjem doprinese nastanku štete, onda republička zajednica zdravstvenog osiguranja radnika, u smislu člana 165. Osnovnog zakona o organizaciji i finansiranju socijalnog osiguranja, ima pravo na naknadu dela štete od prouzrokovača, srazmerno umanjenju prema utvrđenom stepenu krivice njenog osiguranika" (Vrhovni sud Srbije. Gž. 4194/73); "Ima mesta primeni odredbe Zakona o obligacionim odnosima o podeljenoj odgovornosti kad je kupac, kao nestručno lice, sa radnicima prodavca učestvovao u demontiranju kupljene cisterne, iako na to nije bio ovlašćen, niti je to bila njegova obaveza, kao kupca, jer je time omogućio da šteta nastane i doprineo da ona bude i veća nego što bi inače bila " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 85/85); "Kad je šteta prouzrokovana krivicom vozača dva motorna vozila, ne može se isticati prigovor podeljene odgovornosti. Ovaj prigovor može isticati samo štetnik onda kada je i oštećeni svojim ponašanjem doprineo nastanku štete" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2932/77); "Nema podeljene odgovornosti za naknadu štete između oštećene i železničkog transportnog preduzeća, ako je oštećena pretrpela štetu usled zadobijene povrede pri pokušaju da uđe u vagon voza koji je već krenuo na pravilan znak otpravnika voza, već je oštećena isključivo kriva za ovakvu štetu " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3130/73); "Nema podeljene odgovornosti u slučaju kad vozač mopeda povredi lice koje se kreće trotoarom, jer je trotoar ulice namenjen isključivo za kretanje pešaka, a ne i motornih vozila " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 442/82); "I onda kada je pre prouzrokovan;a štete oštećeni svojim postupkom dao povoda štetniku da izvrši protivpravnu radnju, nije mogućno smanjiti odgovornost štetnika za prouzrokovanu štetu, ako postoji vremenska odvojenost između provocirajućeg postupka i prouzrokovan/a štete" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 133/70); "Neće se smatrati da je oštećeni svojim ponašanjem doprineo povećanju štete, odnosno da je sprečio njeno umanjenje samo zbog toga što je odbio da se podvrgne određenim medicinskim zahtevima, ukoliko se ne radi o lečenju kome bi se svaki čovekpo redovnom toku stvari podvrgao bez rizika od štetnih posledica samog lečenja " (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovni sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete od 15. i 16. oktobra 1986. godine); "Odredbe o podeljenoj odgovornosti pri reparaciji vanugovorne štete, shodno se primenjuju i u sporovima o naknadi ugovorne štete" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6415/94). 310

POSEBNO O NAKNADI MATERIJALNE ŠTETE U SLUČAJU SMRTI, TELESNE POVREDE I OŠTEĆENJA ZDRAVLJA Izgubljena zarada i troškovi lečenja i sahrane (cl. 193. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravila o naknadi štete samo u vezi izgubljene zarade i troškova lečenja i sahrane. U pitanju je materijalna šteta koja nastaje smrću nekog lica. Smrt nekog lica može da bude posledica radnje štetnika, bez obzira da li je smrt tog lica prouzrokovana telesnom povredom ili na drugi način. Smrt usled zadobijenih povreda ne mora odmah nastati, ali i u slučaju smrti, bez prethodnog lečenja, i smrti koja je kasnije nastala usled zadobijenih povreda, propisana je obaveza štetnika da naknadi štetu oštećenom do njegove smrti, a posle njegove smrti njegovoj porodici. Smrt nekog lica može nastati kao posledica izvršenja krivičnog dela, zatim kao posledica nekog saobraćajnog udesa, ili teškim povredama na poslu sa posledicama koje su dovele do smrti radnika, kao i u drugim slučajevima koje prouzrokuju smrt ili povrede sa smrtnim posledicama. Smrt nekog lica stvara određene troškove porodici tog lica. Ti troškovi mogu nastati zbog materijalnih izdataka za sahranu tog lica, kao što su: troškovi prenosa nastradalog lica od mesta nesreće do mesta sahrane; troškovi za kupovinu sanduka za sahranu; troškovi opreme, kao što su pokrov i drugo stoje uobičajeno za upokojenje nastradalog; troškovi za krst ili neko drugo obeležje umesto krsta; kao i materijalni troškovi u vezi obezbeđenja (kupovine) grobnog mesta i troškovi održavanje groba. Zatim to mogu biti troškovi koje ima rodbina nastradalog, kao stoje nabavka crnine potrebne za sahranu, ali i troškovi za podizanje spomenika, pod uslovom da je spomenik podignut i da ti troškovi ne prelaze visinu uobičajenih troškova za podizanje spomenika u mestu gde je nastradali sahranjen. Ako je nastradali bio socijalno osiguran, njegova porodica ostvaruje pravo na troškove u obimu koji su određeni propisima nadležnog zavoda za osiguranje, a s obzirom da troškovi koje priznaje zavod za osiguranje nisu dovoljni i da ne obuhvataju stvarne izdatke za troškove koje je porodica nastradalog imala u vezi njegove sahrane, porodica nastradalog ostvaruje razliku do stvarnih troškova od štetnika. U svakom slučaju, ta prava se ne mogu kumulirati, već se mogu utvrditi samo u iznosu koji imaju dozvoljeni osnov za naknadu štete, pa tako ako je troškove o kojima je napred bilo reci snosila, na primer sindikalna ili neka druga organizacija, ili ustanova, moraju biti uzeti u obzir pri ostvarivanju prava na naknadu tih troškova od štetnika. U vezi sahrane nastradalog priznaju se još neki troškovi, kao što su, na primer, troškovi verskog obreda izvršeni samo na dan sahrane, a ne i kasnije za pomene i slično, a priznaju se u nekim slučajevima i troškovi u vezi posmrtnica, venaca od strane porodice i oni troškovi koji su uobičajeni u sredini u kojoj je nastradali sahranjen. Stav drugi ovog člana ima u vidu troškove lečenja nastradalog od časa povrede do časa smrti, dakle kako troškove lečenja od zadobijenih povreda, tako i druge potrebne troškove u vezi sa lečenjem, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad. Troškovi lečenja obuhvataju sve oblike lečenja, bilo u bolnici ili nekoj drugoj zdravstvenoj organizaciji ili ustanovi (uključujući banjsko ili sanatorijsko lečenje), ali samo ako ih je nastradali zaista i platio, za razliku od neosiguranog nastradalog lica kome pripadaju svi troškovi izazvani njegovim lećenjem, ali u granicama troškova koji su standardni za veći broj zdravstvenih institucija. Zatim, lečenja obuhvataju i one izdatke koje je nastradali imao u vezi kupljenih lekova radi svog izlečenja. Nastradali u toku lečenja ima pravo i na izgubljenu zaradu ako je bio u radnom odnosu, ili ako je samostalno obavljao neku delatnost pravo na naknadu koju je ostvarivao dok je obavljao delatnost, a Čija se visina utvrđuje na osnovu prijavljenih podataka o radu i uplaćenih sredsU.' a na ime doprinosa za socijalno osiguranje. U pitanju je "zarada" o kojoj je reč u odredbama stava 2. ovog člana, pa se taj pojam može koristiti samo prema svom značenju. Sudska praksa Materijalna šteta Troškovi lečenja i sahrane "Troškove nastale povodom lečenja umrlog dužno je da naknadi odgovorno lice, prema cenama u vreme kada su ovi troškovi učinjeni" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1403/82); "Pod uobičajenim troškovima sahrane, u skladu sa čl. 193. Zakona o obligacionim odnosima, smatraju se i izdaci povodom posluženja jela i pića na dan sahrane na groblju i u kući umrlog, u razumnoj meri. U naknadu uobičajenih troškova sahrane spadaju i troškovi podizanja nadgrobnog spomenika, ako je podignut, i to prema prosečnim izdacima i mesnim prilikama gde je podignut. U te troškove računaju se i izdaci za postavljanje opsega, označavanje podataka na spomeniku o umrlom i postavljanju njegove slike na spomenik. 311

Oštećeni nema pravo na naknadu za podizanje nadgrobnog spomenika koji već postoji na porodičnoj grobnici, kao ni za postojeći opseg oko grobnice, jer takvi izdaci nisu učinjeni povodom smrti umrlog bliskog srodnika " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 7.84/85); "Polaganje porodičnog venca poginulom predstavlja izraz pijeteta njegove porodice, pa stoga porodica ima pravo na naknadu tih troškova u skladu sa čl. 194. ZOO" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 784/85); "Troškovi podušja posle sahrane poginulog (osmodnevni, četrdesetodnevni, polugodišnji i godišnji pomen) ne spadaju u troškove sahrane poginulog u smislu čl. 193. Zakona o obligacionim odnosima, pa stoga porodica poginulog nema pravo na potraživanje naknade ovih troškova od odgovornog lica " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1440/85); "U naknadu materijalne štete uračunavaju se iznosi koje je organizacija uduženog rada isplatila članovima porodice svog poginulog radnika na ime stipendije i pomoći, osim ako samoupravnim opštim aktom te organizacije nije propisano da se neće uračunavati u naknadu štete" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 240/77);

Utvrđivanje visine naknade štete "Kad kod radnika nastupi umanjenje radne sposobnosti, onda je nužno utvrditi da li je promena radnog mesta nastala zbog posledica pretrpljene povrede, a pri tom koliki dohodak radnik ostvaruje na novom radnom mestu i da li postoji razlika između tog dohotka i dohotka koji bi ostvarivao na radnom mestu na kome je radio pre povrede, jer od toga zavisi da li povređeni radnik trpi materijalnu štetu zbog smanjene radne sposobnosti" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2537/74); "Kad radnik pretrpi povredu, usled koje mu je smanjena radna sposobnost, zbog čega je premešten na drugo radno mesto, onda pri ostvarivanju zahteva za naknadu štete po ovom osnovu mora biti utvrđeno koje poslove obavlja posle povrede i koliki lični dohodak ostvaruje, kao i da lije taj lični dohodak manji od ličnog dohotka koji bi ostvarivao da mu profesionalna radna sposobnost nije umanjena. Jedino u takvom slučaju povređeni ima pravo na. naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 551/77); "U slučaju gubitka, odnosno smanjenja radne sposobnosti, pri osiguravanju prava na nakradu štete primanja povređenog radnika treba uporediti sa primanjima drugih radnika, koji imaju iste kvalifikacije kao i povređeni radnik i rade na istom ili sličnom radnom mestu, ali samo za vremenski period u kome je trajalo bolovanje, a ne posmatrati primanja koja je povređeni ostvarivao u celoj tekućoj godini, računajući pri tom i vreme povrede i vreme posle zaključenog bolovanja " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 69/78); "Kad se potražuje naknada štete zbog smanjene radne sposobnosti, onda treba utvrditi kretanje ličnog dohotka radnika koji radi na radnom mestu na kome je radio povređeni, i ličnog dohotka povređenog, koji on ostvaruje na novom radnom mestu, na koje je premešten zbog medicinskih zahteva njegove radne sposobnosti. Samo negativna razlika u dohotku odnosno zaradi davala bi osnov za naknadu štete " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3082/77); "Da bi se pouzdano utvrdio gubitak tužioca u ličnom dohotku, treba uporediti zaradu tužioca u periodu pre povređivanja sa zaradom drugih radnika u istom periodu i na istim poslovima, da bi se ocenilo da lije tužilac ostvarivao iste rezultate rada, od kojih zavisi lični dohodak. Ukoliko je oštećeni pre povređivanja ostvarivao približno iste rezultate rada, može se pretpostaviti da bi takve rezultate ostvarivao i ubuduće, pa bi se kretanje ličnih dohodaka drugih radnika u kasnijem periodu mogao uzeti kao merilo za lični dohodak koji bi i tužilac ostvarivao" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1338/78); "Nekvalifikovanom radniku, kod koga je nastupilo umanjenje radne sposobnosti, pripada pravo na naknadu štete zbog gubitka u zaradi ili dohotku, ali se mora utvrditi kakve posledice u tom pogledu povređeni trpi. Nužno je uvek utvrditi mogućnost takvog radnika da u granicama preostale radne sposobnosti obavlja poslove i mogućnosti obezbeđenj a tih poslova" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1553/79); "Ako povređeni u trenutku zadobijanja povrede nije bio u radnom odnosu, a imao je kvalifikacije i doba života koji mu omogućavaju zasnivanje radnog odnosa, onda on usled trajnog gubitka radne sposobnosti trpi materijalnu štetu, jer više nije u mogućnosti da stiče ni minimum novčanih sredstava, potrebnih za obezbeđenje egzistencije. U takvom slučaju povredenom pripada pravo na naknadu štete u visini prosečnog ličnog dohotka, koji bi mogao da ostvari sa svojim kvalifikacijama daje u radnom odnosu " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3489/73); "Kad lice koje se bavi samostalnom zanatskom delatnošću pretrpi povredu, zbog koje je nesposobno za rad, ono ima pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade. Tu štetu predstavlja onaj prihod koji se dobija njegovim radom u njegovoj radionici, pošto se odbiju svi doprinosi zajednici i materijalni troškovi, pri čemu se vodi računa o zaradi u prošlosti i o zaradi u perspektivi" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 4609/73); 312

"Činjenica da oštećenih, kao ugostiteljski radnik, u godini kada je povr eden nije dobio dozvolu za otvaranje samostalne ugostiteljske radnje, nije od bitnog uticaja na pravo oštećenika na naknadu štete zbog izgubljene zarade za vreme potpune ili delimične nesposobnosti za rad, ako se moglo pretpostaviti da bi oštećenik, da nije bio povređen, u tom periodu mogao iz ugostiteljske delatnosti ostvarivati stalne prihode, od kojih bi se izdržavao, prema svojim kvalifikacijama i radnom iskustvu, kao što je činio u godini pre povređivanja, kada je imao i svoju samostalnu ugostiteljsku radnju " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 513/85); "Ako se neko lice, pored osnovnog zanimanja, bavi i dopunskim radom, kojim ostvaruje prihode, onda u slučaju nesposobnosti za rad zbog pretrpljene povrede ima pravo i na naknadu štete zbog izmakle dobiti, koju bi ostvarilo dopunskim radom. Visina tako pretrpljene štete utvrđuje se prema dobitku koji bi se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3138/74); "I individualnom poljoprivrednom proizvođaču pripada pravo na naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti. U slučaju postavljenog zahteva za naknadu štete, nužno je utvrditi uslove privređivanja poljoprivrednika na njegovom imanju, koji se razlikuju od uslova privređivanja u poljoprivredi društvenog sektora. U takvom slučaju treba utvrditi veličinu i strukturu poseda oštećenika, zatim sastav njegovog domaćinstva, vrstu poljoprivrednih poslova kojima se bavi i način na koji te poslove obavlja, kao i da lije oštećeni poljoprivrednik u mogućnosti da korišćenjem poljoprivrednih mašina istovremenom organizacijom rada u potpunosti ili delimično otkloni posledice umanjenja radne sposobnosti, bez obzira što lično nije sposoban za obavljanje teških poslova u poljoprivredi" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2099/84); "Za rad na poljoprivrednom imanju nemaju značaja dani nedelje i državnih praznika u pogledu onih poslova koji se po svojoj prirodi obavljaju svakodnevno, jer zemljoradnik ne privređuje samo radom na obradi zemljišta, već i svim tekućim poslovima koji se obavljaju u poljoprivrednom domaćinstvu svakog dana. Zbog toga se postojanje štete utvrđuje prema poslovima koje je povređeni propustio da obavi u periodu nesposobnosti za rad" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 48/77); "Za utvrđivanje postojanja visine materijalne štete, koju oštećeni zemljoradnik trpi zbog invaliditeta, kao posledice štetnog događaja, nije odlučno da li sa poljoprivrednog imanja uz pomoć članova domaćinstva ostvaruje iste prihode, već je bitno utvrditi da oštećeni svojim radom nije mogao realizovati prihode. Tuđa pomoć, makar dolazila i od člana uže zajednice, nema uticaja na postojanje štete u smanjenom prihodu" (Savezni sud, Gzz. 13/76); "Kad je radna sposobnost domaćice umanjena, po kom osnovu ona ostvaruje pravo na naknadu štete, veštačenjem treba utvrditi da li ona može da obavlja poslove domaćinstva, makar i uz povećane napore, ali bez ugrožavanja svog zdravlja. U takvom slučaju pripadalo bi joj pravo na naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti u visini troškova koje je imala za plaćanje angažovane radne snage, nezavisno od činjenice da lije angažovala tuđu radnu snagu, ili je na štetu svog zdravlja sama obavljala poslove domaćinstva " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 727/82); "Naknada štete povređenom licu, koje je usled posledica pretrpljene povrede prevedeno u invalidsku penziju, utvrđuje se u vidu novčane razlike između invalidske penzije koju prima i ličnog dohotka koji bi ostvarivalo da je još uvek u radnom odnosu. Za upoređenje ovih prihoda služi lični dohodak koji ostvaruje radnik koji radi na istom ili sličnom radnom mestu na kome je radio povređeni, pod us lovom da su pre ovog slučaja ostvarivali iste ili slične dohotke ".. U naknadu štete zbog izgubljene ili smanjene radne sposobnosti ne uračunava se i invalidnina, jer ona predstavlja kategoriju invalidskog osiguranja, na koju povređeni stače pravo u slučaju nastanka telesnog oštećenja. Invalidnina se uzima u obzir samo prilikom odlučivanja o naknadi zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, jer je to vid neimovinske štete, koji ima iste posledice koje sadrži i telesno oštećenje" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 92/74); "Usled privremene nesposobnosti za rad povređeno lice može pretrpeti i običnu štetu, i štetu zbog izmakle koristi. Izmaklu korist treba utvrditi na osnovu stvarne namere i mogućnosti oštećenika da stiče korist svojim radom i ozbiljnosti, sigurnosti i izvesnosti ostvarenja takvog očekivanja " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 98/81); "U slučaju naknade štete zbog izmakle dobiti, oštećeni ima pravo na naknadu ukoliko je ova šteta nastala, a njena visina utvrđuje se na taj način što se uzima u obzir dobit koja se mogla osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, koja je izmakla usled štetnikove radnje odnosno propuštanja " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 4082/73); 313

"Visina štete zbog umanjene zarade za vreme lečenja i bolovanja utvrđuje se prema stvarnom gubitku u zaradi oštećenog lica, a ne prema visini zarade u vreme presuđen/a " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1255/84); "Ako povredeni u momentu zaključenja vansudskog poravnanja sa osiguravajućom organizacijom prema svom saznanju i stepenu izlečenja nije mogao da sagleda sve posledice pretrpljene povrede, onda on i posle toga može u sporu tražiti naknadu štete, koja je u svom konačnom obliku nastala posle zaključenog poravnanja" (Vrhovni sud Srbije. Gž. 107/76); Naknada materijalne i nematerijalne štete Ako poštanski službenik primi pošiljku, a prethodne je ne pregleda u smislu propisa PTT, stoji odgovornost organa pošte za štetu koja nastane kod primaoca od pisma u kome je bila eksplozivna naprava. Prema obrazloženju U toku prvostepenog postupka utvrđeno je da se dana 06.05.1995. godine dogodila nesreća u L, prouzrokovana eksplozijom pisma- bombe, u kojoj nesreći je poginula PP, supruga tužioca prvog reda i majka tužilaca drugog i trećeg reda, kći tužilaca četvrtog i petog reda, dok su u istoj nezgodi teške telesne povrede zadobili tužilac drugog i tužilac šestog reda. Pismo bomba predato je na pošti tuženog u N. S., upućeno je na adresu AA, odnosno na teritoriju iz van teritorije tadašnje SRJ. Radnik tuženog nije izvršio proveru predmetne pošiljke pisma-bombe, već je isto poslato od strane tuženog na adresu tužioca prvog reda, iz čije eksplozije je proistekla šteta čija se naknada tužbom traži. Kod ovako utvrđenih činjenica, pravilno su nižestepeni sudovi delimično usvojili tužbeni zahtev tužilaca, jer odgovornost tuženog za nastalu štetu proizilaži iz odredbe člana 170. stav 1. ZOO, pri čemu je visina naknade nematerijalne štete po svim vidovima utvrđena u iznosima koji predstavljaju pravične novčane naknade iz odredbe člana 200. ZOO, jer odgovaraju okolnostima konkretnog slučaja i svrsi naknade, a obaveza tuženog na isplatu materijalne štete i naknadu štete koju tužioci trpe gubitkom izdržavanja proističe iz odredaba člana 193. i 194. ZOO. Neosnovan je navod revizije tuženog da je prilikom prijema predmetne pošiljke, koja je predata kao obično pismo, postupljeno u svemu po propisima koji regulišu PTT saobraćaj u unutrašnjem poštanskom saobraćaju, kako je u to vreme tretiran saobraćaj sa Republikom Srpskom Krajinom, te da se radi o terorističkom aktu za koji, shodno odredbi člana 180. ZOO, odgovara država. Predmetna pošiljka je upućena na teritoriju van teritorije SRJ definisane ustavom. Ista se upućuje na teritoriju gdeje vladala neposredna ratna opasnost. Pošiljalac, fizičko lice, na šalteru tuženog predaje pošiljku u ime pravnog lica, na neuobičajeni način, bez evidencije o predaji pošiljke, koja nije standardnih dimenzija i težine za običnu pošiljku-pismo, pa je saglasno članu 35. Opštih uslova za pružanje PTT usluga radnik tuženog imao mogućnost kontrole slanja navedene pošiljke, odnosno da od pošiljaoca traži da stavi na uvid sadržaj pošiljke. Na navedeno upućuju i odredbe Pravilnika tuženog o vršenju usluga u poštanskom saobraćaju, koji u članu 22. stav 2. propisuje da sve pošiljke za inostranstvo kao i pošiljke koje treba podneti na carinski pregled, radnik pošte prima otvorene radi uvida u sadržaj u prisustvu pošiljaoca i obavljanja devizne kontrole u smislu člana 21. označenog Pravilnika. S tim u .vezi je i odredba člana 19. stav 2. istog Pravilnika prema kojoj pismonosnu pošiljku, koju treba podneti na carinski pregled pošta prima samo kao knjiženu pošiljku, te stav 4. navedenog Pravilnika koja propisuje da ukoliko pošiljalac donese pošiljku u zatvorenom kovertu, dužan je daje sam otvori i sadržaj pošiljke stavi na uvid, a potom pošiljku upakuje u novi omot koji zatvara radnik pošte u prisustvu pošiljaoca. U konkretnom slučaju ne radi se o aktu terorizma, pod kojim pojmom se podrazumeva nasilje koje stoji u direktnoj vezi sa politikom i političkim idejama teroriste ili terorističke grupe, pri čemu je neselektivnost u izboru žrtava jedna od bitnih osobina terorizma. Iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizilazi daje eksplozivna pošiljka bila namenjena AA i eventualno članovima njegove porodice, te se ne može govoriti o neselektivnom izboru žrtava, a nema dokaza koji bi govorili u prilog političkoj pozadini celog slučaja. Kako ostalim navodima revizije nije dovedena u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, obzirom da ne stoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 393.ZPP, revizija tuženog odbijena je kao neosnovana i odlučeno je kao u izreci. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 74/06).

Pravo lica koje je poginulo lice izdržavao (cl. 194. ZOO) Materijalna šteta obuhvata i one oblike štete koje proizilaze iz obaveze na izdržavanje lica koje je poginuli izdržavao i redovno pomagao, kao i ona lica koja po zakonu imaju pravo da z'ahtevaju izdržavanje poginulog. Ova naknada se ostvaruje naplatom kroz novčanu rentu, čiji se iznos odmerava prema okolnostima slučaja, a najviše do visine onoga što bi oštećeni dobijali od poginulog daje ostao u životu. 314

Pravo na izdržavanje po osnovu iz ovog člana počinje danom prestanka ovog izdržavanja usled smrti lica koje je bilo u obavezi da daje izdržavanje, imajući u vidu odredbe člana 186. ZOO, po kojima se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete, a sud određuje vreme za koje će štetnik plaćati rentu. To vreme ne može biti duže od vremena za koje se pretpostavlja da bi poginuli živeo, da nije bilo nasilne smrti. Prema ranijim propisima, koja su imala uticaja na stvaranje novog prava i sudske prakse u vezi ovog pravnog instituta, korisno je ukazati na te propise, a naime daje § 1327. AGZ propisivao pravilo da "ako se od telesne povrede dogodi smrt, moraju se namiriti ne samo svi troškovi, već se i u životu zaostalim licima o čijem se izdržavanju imao ubijeni starati po zakonu ima naknaditi ono što su tim izgubili", dok su §§ 820. i 821. SGZ predviđali - "da ako bi ko drugoga ranio, osakatio ili povredu tela naneo, taj plaća trošak sav za lečenje i lekove, pa i zaslugu koju zbog toga povređeni gubi i koje će se ubuduće lišiti, kao i za pretrpljene bolove, ako povređeni to traži. Ako bi od rane i smrt sledovala, pa bi sirote ostale, žene i deca, onda se osobito naplata čini i za to". Prema Zakonu o radu, "ako bi radnik na radu, odnosno zaposleni, pretrpeo povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom" (član 164.). Isto pravilo važilo je i u ranijem propisima o radnim odnosima. Reci navedene u pomenutoj odredbi "u skladu sa zakonom" uglavnom upućuju na primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredaba zakona koja priznaju prava licima koje je poginuli izdržavao i redovno pomagao, kao što su propisi o penzijskom i invalidskom osiguranju iz oblasti socijalnog staranja. Međutim, osnov za izdržavanje pojedinih lica nalazimo i u ranijem propisima o braku i sadašnjem Porodičnom zakonu. Na osnovu ovlašćenja iz tih propisa sudska praksa je zauzimala stavove koji su odgovarali vremenu kada su nastajali ti slučajevi, odnosno osnovi za nastanak štete licima koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao. Tako je sudska praksa, na osnovu pomenutih propisa, trasirala put za iznalaženje najcelishodnijih rešenja koja su zadovoljavala potrebe vremena u kome su odluke donošene, pa tako postoji odluka suda da kad radnik izgubi život u nesreći na poslu, njegovoj porodici koju je izdržavao, pripada pravo na naknadu štete, koja se izračunava prema novčanoj sumi koju je poginuli mogao i bio dužan da unese u zajednicu, u zavisnosti od potrebe izdržavanih lica, srazmerno njegovim mogućnostima. Ili, "maloletnom detetu poginulog radnika pripada naknada štete zbog izgubljenog izdržavanja, ali se uvek mora utvrditi koliki bi dohodak poginuli mogao da ostvari daje u životu i koliko bi od tog svog dohotka morao i mogao da izdvoji za izdržavanje maloletnog deteta u skladu sa članom 47. Zakona o odnosima roditelja i dece" (prestao da važi 01.01.1981 .g. — prim. DV). Osnovno pravilo koje proizilazi iz stava 1. ovog člana odnosi se na lica koja imaju pravo na izdržavanje ili redovno pomaganje, koje je poginuli činio do svoje smrti, ali i lica koja po zakonu imaju pravo da zahtevaju izdržavanje od poginulog. Izdržavanje se odnosi na bračnog druga, ako nije zaposlen i ne ostvaruje prihode iz nekog drugog osnova, zatim na decu (bračnu, vanbračnu, usvojenu) i roditelje i, eventualno, na bliske srodnike za koje je zakon propisao obavezu izdržavanja. Izdržavanje se odnosi i na lica koje je umrli izdržavao po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, koja posle njegove smrti prelazi na bračnog druga, ako pristane, i potomke poginulog koji su pozvani na nasleđe, ako pristanu. Sva pitanja vezana za izdržavanje i pomaganje su veoma kompleksna i faktička, jer se prava na izdržavanje ne odnose samo na napred navedena lica, već i druga, u drugim okolnostima koji su postojali ili nastali posle smrti poginulog. Zbog toga se rešenje svih slučajeva koja se ostvaruju po osnovu izdržavanja i pomaganja moraju pronaći u odgovarajućim propisima, među kojima su Porodični zakon, zatim Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa Zakon o nasleđivanju i drugi propisi. Za primenu odredaba stava 2. ovog člana, od značaja je utvrđivanje visine novčane rente, čiji se iznos odmerava svakome od onih koja su bila izdržavana ili pomagana, prema okolnosti slučaja, a koji ne može biti veći od onoga što bi oštećenik dobijao od poginulog daje ostao u životu. Ta visina ne može biti jednaka za sva izdržavana lica, o čemu pri donošenju odluke sud vodi računa o nizu okolnosti koje su vezane za to pitanje u odnosu na svako od tih lica posebno. Prilikom odlučivanja o licima koja imaju pravo na naknadu štete po osnovu izdržavanja ili pomaganja, sud utvrđuje i visinu naknade koju bi svako od njih imao daje umrli ostao u životu. I tu se sreću razni oblici koji imaju uticaja na priznavanje ili nepriznavanje prava na izdržavanje, o čemu navedeni primeri sudske prakse ukazuju na sve te oblike šteta, kao i visinu koja se za svaki konkretan slučaj posebno utvrđuje. Utvrđivanjem novčane rente utvrđuje se naknada prema periodu od donošenja sudske odluke i dalje, sve dok ne nastane slučaj novih okolnosti koje iziskuju promenu odluke o visini utvrđene novčane rente, kao što bi bili porast troškova života, smanjenje kupovne moći izdržavanog zbog inflacije, odnosno pogoršanje životnih uslova izdržavanog lica u celini, bez njegove krivice.

315

Sudska praksa Odricanje roditelja u odnosu na decu Odricanje roditelja od zahteva za naknadu štete po osnovu izgubljenog izdržavanja u odnosu na decu, ne proizvodi pravno dejstvo. Iz obrazloženja Nižestepeni sudovi nalaze da nakon zaključenog vansudskog poravnanja, u vezi sa štetnim događajem od 12.05.1997. godine, koje je realizovano i na osnovu koga se tužilja odrekla svog daljeg potraživanja naknade prema tuženom kao osiguravaču, ne može tražiti naknadu u većem iznosu od one koja je isplaćena navedenim poravnanjem. Ove razloge sudovi zasnivaju na odredbama člana 1089, člana 1093. stav 1. i člana 1094. Zakona o obligacionim odnosima. U pogledu eventualnog tužbenog zahteva odluka nižih sudova zasnovana je na odredbi člana 1098. ZOO, kao izuzetku od pravila sadržanog u članu 105. istog zakona o značaju ništavosti pojedinih odredaba ugovora na opstanak celog ugovora o vansudskom poravnanju. Izloženo stanovište nižestepenih sudova u pogledu propisa relevantnih za ocenu neosnovanosti zahteva tužilje AAje pravilno. Svrha poravnanja je da se u pogledu nekog spornog odnosa odrede na nesporan način međusobna prava i obaveze stranaka. Nakon sklapanja poravnanja, sva prava i obaveze stranaka regulišu se u skladu sa ugovorom o poravnanju. Prema sadržaju konkretnog vansudskog poravnanja, tužilja je koristila svoje dispozitivno pravo na naknadu štete, po kome je dopušteno zaključenje poravnanja, a stranke su njime slobodno uredile svoje odnose, pa tužilja ne može podnositi dalje zahteva u vezi sa istim štetnim događajem. Međutim, pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo odbivši tužbeni zahtev tužilaca BB i VV. Zahtev za naknadu štete navedenih tužilaca proističe iz zakonske obaveze izdržavanja dece, regulisane tada važećim Zakonom o braku i porodičnim odnosima. Zaključenim poravnanjem nije obuhvaćena naknada štete zbog izgubljenog izdržanja dece, niti se tužilja AA u ime maloletne tužilje VV, mogla bez saglasnosti Centra za socijalni rad odreći takvog prava, jer bi to bilo suprotno odredbi člana 36, 121. i 298. Zakona o braku i porodičnim odnosima, obzirom na zakonsku obavezu izdržavanja roditelja, koji smatra imovinom deteta kojom je raspolagano suprotno njegovim interesima. Tužilac BB koji je u vreme potpisivanja izjave o namirenju bio punoletan ovlastio je tužilju AA da u njegovo ime vodi pregovore sa tuženim u vezi naknade štete, ali se tužilja nije mogla, bez posebnog ovlašćenja, u njegovo ime odreći prava na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja. Obzirom da navedeno odricanje tužilje AA od zahteva za naknadu štete po osnovu izgubljenog izdržavanja u odnosu na decu, ovde tužioce BB i VV, ne proizvodi pravno dejstvo, to su u ovom delu nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega nisu utvrđene relevantne činjenice za odlučivanje o postavljenom tužbenom zahtevu navedenih tužilaca. U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi iznose izdržavanja koje bi poginuli bio dužan i mogao obezbediti izdržavanim licima u skladu sa odredbama porodičnog zakonodavstva, imajući u vidu da tužioci BB ili VV imaju pravo na naknadu štete u skladu sa članom 194. ZOO, u vidu razlike između ostvarene porodične penzije i novčanog iznosa koji bi poginuli, daje u životu bio u mogućnosti i bio dužan da im daje. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3210/05); Pravo lica koje je posinulo lice izdržavalo Pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja, odnosno pomaganja, ima i lice koje je poginuli izdržavao i redovno pomagao, bez obzira da li je postojala zakonska obaveza izdržavanja ili zakonsko pravo zahtevati izdržavanje od poginulog. Za štetu koja je u vreme odlučivanja o tužbenom zahtevu već nastala, naknada nema oblik rente, već jedinstvene sume, te se rentom ne može smatrati naknada za proteklo vreme. Iz obrazloženja Vrhovni sud Srbije je našao daje revizija tužilje osnovana. Predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari je naknada štete koju je tužilja pretrpela i trpi zbog izgubljenog izdržavanja od strane pokojnog supruga, koji je poginuo na radu dana 04.07.1995. godine u GG, gdeje upućen od strane tuženog, tako što je sa petog sprata pao u neobezbeđeni otvor višespratne građevine, za šta odgovornost snosi tuženi koji nije preduzeo sve mere zaštite na radu. Tužilja je na dan pogibije supruga imala 34 godine i 5 meseci, a svoj životni vekje opredelila na 75 godina, te je tražila da se tuženi obaveže na isplatu iznosa od 451.316,13 dinara na ime kapitalizirane rente zbog izgubljenog izdržavanja za budućih 40 godina i 7 meseci. 316

Prvostepeni sud je utvrdio da tužilja nema nikakvog prihoda, da nije primalac ni penzije ni invalidnine, ni bilo kakvih drugih primanja po osnovu socijalnog osiguranja, daje nezaposlena i da se nalazi na evidenciji nezaposlenih od 10.05.1993. godine, ali je obzirom daje tužilja u vreme smrti svog supruga imala 35 godina i bila sposobna za privređivanje, zaključio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 188. ZOO, a prvenstveno uslovi iz člana 287. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije, te je odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilja nije povređena u svom pravu na izdržavanje, te nema pravo na naknadu štete radi izgubljenog izdržavanja. Okružni sud u N. prihvata stanovište prvostepenog suda, uz obrazloženje da zahtev tužilje, kao supruge poginulog, za naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti supruga može biti osnovan samo ako je supruga ispunjavala uslove za izdržavanje predviđene odredbom člana 287.stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije. Po nalazu Vrhovnog suda Srbije, pogrešno je pozivanje drugostepenog suda na odredbu člana 287.stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije, jer se navedenom odredbom reguliše pravo na izdržavanje razvedenog bračnog druga, što ovde nije slučaj. Prema odredbi člana 194. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na koji se drugostepeni sud i poziva, pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja, odnosno pomaganja ima i lice koje je poginuli izdržavao i redovno pomagao, bez obzira da li je postojala zakonska obaveza izdržavanja ili zakonsko pravo zahtevati izdržavanje od poginulog. Pravo na naknadu štete imaju i ona lica koje je poginuli davalac faktički izdržavao, odnosno materijalno pomagao, iako na to nije bio po zakonu obavezan. Za nastanak prava na naknadu štete nije neophodna povreda subjektivnog prava, već je dovoljna i povreda legitimnog interesa, podrazumevajući pod tim interes koji je u skladu sa pravom i moralom. Izdržavanje koje nije posledica zakonske obaveze ne protivi se pravu i moralu. Zbog pogrešno zauzetog pravnog stanovišta, prvostepeni sud je propustio da utvrdi šta predstavlja iznos od 451.316,13 dinara, koji je u referatu tužbe definisan kao kapitalizirana renta zbog izgubljenog izdržavanja. Renta je pojmiva samo kao naknada buduće trajne štete, koja će se realizovati tek po donošenju presude. Za štetu koja je u vreme odlučivanja o tužbenom zahtevu već nastala, naknada nema oblik rente, već jedinstvene sume, te se rentom ne može smatrati naknada za proteklo vreme. Naknada za izgubljeno izdržavanje ima odštetni, a ne alimentacioni karakter, zbog čega se dosuđuje prema stvarnoj veličini pretrpljene štete. Ovo pravilo važi i za odmeravanje naknade u slučaju smrti faktičkog davaoca, na kome nije bila zakonska obaveza izdržavanja. Kad dosuđuje rentu, koja je naknada za buduće izgubljeno izdržavanje, ista se utvrđuje u jednakim iznosima u visini izgubljenog izdržavanja u vreme presuđenja. Kapitaliziranje rente je pretvaranje rente u jedinstvenu sumu naknade, pri čemu se ovako dobijeni vid budućih nedospelih obroka u našem pravu umanjuje za iznos među-kamata. Kapitaliziranje se obavezno vrši ako stranke to sporazumno traže, ili na zahtev oštećenog, ako postoje ozbiljni razlozi pod kojima treba podrazumevati samo razloge vezane za potrebe oštećenog, uslov da okolnosti ne čine unapred verovatnim, da bi kapitalizirana renta za kratko vreme bila nepromišljeno i neracionalno potrošena. Zbog pogrešno pravnog shvatanja nižestepenih sudova, da tužilja nema pravo na novčanu naknadu za izgubljeno izdržavanje, prvostepeni sud je propustio da utvrdi da lije u kom iznosu tužilja faktički primala izdržavanje, koji iznos predstavlja dospelu štetu koja nema oblik rente, već jedinstvene sume da li tužilja u kom iznosu i za koji period ima pravo na rentu, da li su ispunjeni uslovi da kapitaliziranje rente, a što sve zavisi od konkretnih činjenica i odnosa u zajedničkom domaćinstvu koje su ostvarivali tužilja i njen pokojni suprug. Tek po utvrđivanju svih relevantnih činjenica, ceneći primedbe istaknute u ovom rešenju, prvostepeni sud će meritorno odlučiti o postavljenom tužbenom zahtevu. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 350/06) Izgubljeno izdržavanje "Lica koja su izgubila izdržavanje zbog smrti lica koje ih je izdržavalo, imaju pravo na naknadu štete u skladu sa čl. 194. Zakona o obligacionim odnosima, u vidu razlike između ostvarene porodične penzije i novčanog iznosa koji bi poginuli, daje u životu, bio u mogućnosti i bio dužan da im daje. Pri utvrđivanju naknade štete koju neko trpi zbog izgubljenog izdržavanja, ne može se poći od zaključka da bi celokupan dohodak, koji je poginuli ostvarivao, bio deljen na jednake delove između poginulog lica i lica koja je on bio dužan da izdržava. U takvom slučaju uvek se mora utvrditi šta bi poginuli, daje u životu, bio dužan i mogao da obezbedi na ime izdržavanja tih lica u skladu sa odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima. Tek upoređujući te iznose, koji bi odgovarali stvarnim mogućnostima poginulog, sa ostvarenom porodičnom penzijom lica koja je on izdržavao, može se izvesti zaključak da li i u kojoj visini izdržavana lica trpe štetu zbog izgubljenog izdržavanja, odnosno u kom obimu je takva šteta pokrivena ostvarenom porodičnom penzijom. U postupku pred sudom može se utvrđivati i da li je poginuli za života ostvarivao, odnosno daje ostao u životu, da li. bi mogao ostvarivati i druge prihode, sem prihoda iz radnog odnosa, kojima bi pokrivao potrebe 317

lica koje je izdržavao, odnosno koje je bio dužan da izdržava, kao i način trošenja tih prihoda na članove domaćinstva i samog poginulog" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1047/85); "Pravo na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja pripada licima koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao, kao i licima koja su po zakonu imala pravo zahtevati izdržavanje od poginulog u smislu čl. 287. i čl. 302. Zakona o braku i porodičnim odnosima" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1234/82); "Naknada štete zbog izgubljenog izdržavanja pripada licima koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao i ako su ta lica imala pravo na izdržavanje od strane poginulog. Naknada se dosuđuje u rentnom obliku i ona ne može biti veća od iznosa koje bi poginuli, daje ostao u životu, bio dužan da im daje " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1052/78); "Zahtev supruge za naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti supruga može biti osnovan samo ako je supruga ispunjavala us love za izdržavanje od svog bračnog druga u skladu sa čl. 44. Zakona o braku, jer naknadu štete može da traži samo ono lice, koje je povređeno u svom pravu. Ako supruga nije bila izdržavano lice, niti bi imala pravo na izdržavanje od bračnog druga u skladu sa čl. 44. Zakona o braku, onda se ne bi ni moglo uzeti daje povređena u svom pravu, te stoga nema pravo na naknadu štete po ovom osnovu" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3185/77); "Ako ima više lica koja šupo zakonu u istorednoj obavezi izdržavanja, pa jedno od njih pogine, onda lice koje smrću ovoga gubi deo izdržavanja ima pravo na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja od odgovornog lica samo do visine srazmernog dela obaveze poginulog lica " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 4353/74); "U slučaju potraživanja naknade štete u skladu sa čl. 194. Zakona o obligacionim odnosima, u postupku koji raspravlja o zahtevu za naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja mora se u prvom redu utvrditi šta bi poginuli, daje ostao u životu, mogao da ostvari radom i šta bi od ostvarenih prihoda bio u mogućnosti i bio dužan da izdvoji za potrebe izdržavanja lica koja traže naknadu štete po ovom osnovu. Kriterijum za takav zaključak bile bi i odredbe porodičnog zakonodavstva, koje propisuju obavezu izdržavanja roditelja i neobezbeđene braće i sestara. Pri tome se ni u kom slučaju ne bi moglo poći od zaključka da bi poginuli samo jednu polovinu svog ličnog dohotka mogao da zadrži za sopstveno izdržavanje, a da bi drugu polovinu davao trećim licima prema kojima ima obavezu izdržavanja " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 739/84); "Pravilan je zaključak okružnog suda da maloletni tužilac trpi i materijalnu štetu usled smrti svoje majke. Bez obzira na to što poginula nije bila u radnom odnosu i nije ostvarivala prihode, od kojih bijedan deo morala da izdvoji za potrebe izdržavanja maloletnog tužioca, ona je u smislu čl. 42. i 43. Zakona o braku i čl. 8. Zakona o odnosima roditelja i dece bila u obavezi da srazmerno svojim mogućnostima doprinosi izdržavanju porodice, kojoj je pripadao maloletni tužilac, kao i da se stara o njegovom životu i zdravlju, da ga izdržava i vaspitava, školuje i obrazuje i da se brine o njegovoj ishrani, higijeni i uopšte o obezbeđenju svih tekućih životnih potreba. Njenom smrću maloletni tužilac je sve to izgubio, što znači da trpi štetu, a ovakav vid štete može se samo deli-mično reparirati novčanom naknadom, pomoću koje se može angažovati neko lice koje bi se staralo o čuvanju, vaspitavanju i odgoju maloletnog tužioca " (/Vrhovni sud Srbije, Gž. 178/76); "Lice koje je poginuli izdržavao, odnosno lice koje je imalo pravo na izdržavanje od poginulog, ima pravo da od odgovornog lica traži naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja. U takvom slučaju sud mora utvrditi iznose izdržavanja koje bi poginuli bio dužan i mogao obezbediti izdržavanom licu u skladu sa odredbama porodičnog zakonodavstva, daje u životu, i tu naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja odgovorno liceje dužno da plaća " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 236/83); "Kad je supruga, kao izdržavano lice, posle smrti svog supruga ostvarila porodičnu penziju u većem iznosu od novčanog iznosa koji bi joj poginuli suprug davao na ime izdržavanja daje u životu, onda su troškovi njenog izdržavanja pokriveni i ona nema pravo da od odgovornog lica potražuje naknadu štete po osnovu izgubljenog izdržavanja " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 722/85); "Presuda kojom je štetnik obavezan da na ime naknade štete plaća rentu bračnom drugu poginulog lica može biti izmenjena i dosuđena naknada ukinuta, ako se znatnije promene okolnosti koje su postojale u vreme do suđenja naknade, tj. ako se utvrdi daje bračnom drugu utvrđena porodična penzij a kojom je u potpunosti pokrivena šteta koju je trpeo gubitkom izdržavanja od svog bračnog druga " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1500/80); "Stipendija koju prima dete poginulog radnika ne uzima se u obzir prilikom dosuđivanja naknade štete zbog izgubljenog izdržavanja, jer to nije pravo koje se izvodi iz činjenice smrti roditelja, a u određenim slučajevima stipendija se i vraća " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 884/74). 318

Naknada u slučaju telesne povrede ili narušenja zdravlja (cl. 195. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu naknadu za slučaj telesne povrede ili narušenog zdravlja oštećenog lica, za vreme dok se to lice lečilo i imalo druge troškove u vezi tog lečenja, uključujući i vreme za koje nije ostvarivalo zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. Troškovi lečenja i drugi posebni troškovi, odnosno njihova visina, zavisi od težine nanetih povreda i oštećenja zdravlja. Ti troškovi se mogu pripisati štetniku ako su učinjeni u uslovima standardnih medicinskih ustanova, a ne i ako proizilaze iz lečenja u ekskluzivnim zdravstvenim ustanovama, koje su dostupne imućnim ljudima i posebnim vrstama službenika. Isto pravilo se primenjuje i u pogledu nabavke potrebnih lekova za lečenje. Smatra se da su standardne zdravstvene ustanove one u kojima se lece osigurana lica po osnovu iz radnog ili nekog drugog njemu sličnog odnosa, čije troškove priznaje određeni zavod za zdravstveno osiguranje. To isto odnosi se i na lekove koje putem prepisanih recepata odobrava zavod, ali oštećeni ima pravo i na vrednost onih potrebnih lekova koje zavod ne odobrava, a nužni su za lešenje oštećenog lica. Naravno, to ne mogu biti preskupi lekovi, odnosno lekovi koji se uobičajeno ne koriste kod terapija koje primenjuju standardne zdravstvene ustanove. U pogledu izgubljene zarade, oštećenom se visina utvrđuje prema tome da l i j e u radnim odnosu ili delatnost obavlja samostalnim zanimanjem, u obliku zanata, proizvodnje ili trgovine, ili od poljoprivrede. Naknada štete se, po pravilu, pokriva lečenjem u zdravstvenim ustanovama, po osnovu socijalnog osiguranja. Sve ono što u toku lešenja oštećeni ne može da obezbedi preko zdravstvene organizacije, ili nije u mogućnosti da pribavi potrebne lekove za svoje lečenje, pa iste pribavi od svojih sredstava, taj vid štete, kao materijalna šteta, priznaje se oštećenom i nju je dužan da naknadi štetnik. Lica koja uopšte nisu osigurana, a pretrpela su štetu od drugog, imaju pravo na naknadu svih troškova koje je to lice imalo za svoje lečenje i druge potrebne troškove s tim u vezi, jer za njega ti troškovi predstavljaju materijalnu štetu. Sudovi imaju različite kriterijume prilikom dosuđivanja naknade štete zbog telesne povrede ili narušenja zdravlja, naravno krečući se u granicama postavljenog tužbenog zahteva. Tako se oštećenom, na primer, priznaju troškovi za prevoz od stana do zdravstvene ustanove, ako mu taj prevoz nije obezbeđen od zdravstvene ustanove, zatim naknada za pojačanu ishranu koja nije uslovljena time da je ona oštećenom neophodna, već je dovoljno daje korisna i da pospešuje ozdravljenje. Ako je oštećeni socijalno osigurano lice, njemu se ne mogu priznati troškovi za tuđu negu i pomoć, ako ta pomoć nije uslovljena propisanim pravilima od strane zdravstvenog osiguranja. U svakom slučaju, sud kod određivanje, odnosno priznavanje troškova oštećenom za lečenje i druge potrebne troškove s tim u vezi, mora imati u vidu one kriterijume koje primenjuju ustanova zdravstvenog osiguranja, koje su verifikovane od strane nadležnih organa društva. Sve preko toga pada na teret oštećenog i on ih ne može ostvariti naplatom od štetnika. Odredbe stava 2. ovog člana imaju u vidu više oblika štete, za koje je određeno da ih mora nadoknaditi štetnik. Pod izgubljenom zaradom podrazumeva se onaj novčani iznos ili druga korist koju oštećeni nije mogao da ostvari iz radnog odnosa ili samostalnog zanimanja za vreme lečenja. To bi bio slučaj, na primer, ako bi radnik za vreme lečenja dobij ao manji iznos od onog koga bi on mogao da ostvari daje radio na svom radnom mestu. Tada radniku pripada razlika između primljene zarade i onog dela zarade koji nije ostvario dok je bio na lečenju. Kod samostalnih zanatlija, odnosno privatnih preduzetnika to pravo se ostvaruje na isti način. Naime, kod raspravljanja zahteva za naknadu štete po osnovu potpune ili delimične nesposobnosti za rad, sud vodi računa o svim okolnostima koje mogu imati uticaja na priznanje naknade štete, odnosno njenu visinu, rukovodeći se pre svega kriterijuma koji su utvrđeni propisima zdravstvenog osiguranja. Naravno, u svemu tome sudu mora da pruži stručnu pomoć veštak, ili zdravstvena ustanova dostavljanjem potrebnih podataka koji mogu poslužiti radi opredeljenja kod donošenja odluke. Svi navedeni oblici naknade štete po osnovima iz stava 2. ovog člana predstavljaju samo naknadu stvarne, obične štete, a ne i naknadu za izgubljene dobiti, o čemu će kasnije biti reci. Propisujući u stavu drugom ovog člana da se naknada određuje u obliku novčane rente, zakonodavac je svakako imao u vidu one slučajeve kada je oštećeni postao stvarno nesposoban za bilo kakav rad, ili za one slučajeve kada je delimično postao nesposoban za rad, a ne može da ostvaruje zaradu u onoj visini koju je ostvarivao dok je bio sposoban za rad pre nesreće. Lica koja ostvare pravo na invalidsku penziju zbog nesposobnosti za rad, u svakom slučaju primanju manji iznos od onog koji bi primali da su bili na radu. Tu razlikuje dužan da kroz mesečnu rentu nadoknađuje ošte ćeni, ali i onu štetu koju je oštećeni imao zbog umanjene zarade pre nego što je ostvario pravo na invalidsku penziju, odnosno pre nego je počeo da prima tu vrstu penzije. Međutim, to se ne može reći za naknadu troškova u smislu stava 1. ovog člana, jer se oni dosuđuju u obimu, odnosno visini u kojoj su izraženi, jednokratno, čak i onda kada oštećeni kasnije do završetka lečenja ima potrebe za novim troškovima lečenja i drugih potrebnih troškova s tim u vezi, kada ih zbog prirode samih troškova ostvaruje u jednokratnoj naplati. 319

Sudska praksa Novčana renta kao vid nematerijalne štete Može se dosuditi i naknada nematerijalne štete za umanjenje životnih aktivnosti i u obliku novčane rente, ako sve okolnosti slučaja to opravdavaju. Iz obrazloženja Kod utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi smatraju da nema osnova u pozitivnom pravu, odnosno ZOO da se tužiocu dosudi naknada za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti u vidu mesečne rente. Drugostepeni sud citira i zaključak zajedničke sednice svih sudova sa Savetovanja u Ljubljani od 15. i 16.10.1986. godine, i uvažava razloge prvostepenog suda, dopunjujući ih tumačenjem člana 188. ZOO, smatrajući da se renta može dosuditi samo za materijalnu štetu. Osim toga drugostepeni sud smatra da se i po svojoj prirodi nematerijalna šteta ne može dosuđivati u vidu rente. Izložena stanovišta po shvatanju Vrhovnog suda nisu pravilna. Renta kao oblik sukcesivne naknade štete u budućnosti izričito je normirana u članu 188. ZOO, koji sadrži pravilo da u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja naknada se određuje, po pravilu u obliku novčane rente doživotno ili za određeno vreme. Naknada materijalne štete u obliku novčane rente konkretizovana je u članu 195. stav 2. ZOO, po kome "ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mu mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu". Naknadu nematerijalne štete u obliku novčane rente ZOO u odeljku koji se bavi naknadom nematerijalne štete izričito ne predviđa, propisujući u članu 200. stav 1. da će sud dosuditi za nematerijalnu štetu "pravičnu novčanu naknadu". Međutim, po stanovištu Vrhovnog suda izloženo zakonsko uređenje ne znači isključenje mogućnosti dosuđivanja naknade nematerijalne štete u vidu mesečne rente doživotno ili za određeno vreme. Zakon o obligacionim odnosima u odeljku koji reguliše naknadu nematerijalne štete takvu mogućnost izričito ne zabranjuje. Osim toga, za dosudu naknade u obliku rente ukazuje i poreklo naknade štete zbog umanjenja životne aktivnosti, suština i trajanje bolova za ovaj vid štete i sam institut pravičnosti. Naime, naknada neimovinske štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti vodi svoje poreklo od telesnog oštećenja kao instituta regulisanog u socijalnom osiguranju po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju. Telesno oštećenje se definiše kao gubitak ili oštećenje organa ili dela tela zbog koga je umanjena životna aktivnost, bez obzira da li je nastupila invalidnost. Ako je telesno oštećenje rezultat povrede na radu i ako je procenat oštećenja iznad 30%, oštećeni ima pravo na naknadu za telesno oštećenje koja se isplaćuje u mesečnom iznosu. Dakle, pravila socijalnog osiguranja omogućuju naknadu u vidu mesečnih obroka za ubuduće, što predstavlja i suštinu rente. Sa druge strane umanjenje životnih aktivnosti, kao rezultat telesne povrede ili oštećenja zdravlja, najčešće traje do kraja života. Manifestuje se u pojačanim naporima koje oštećeni ulaže u vršenju svakodnevnih radnji i poslova, obavljanja fizioloških funkcija, bavljenju određenim pozivom u procesu rada ili van procesa rada, sportom ili navikama, ili vršenju drugih aktivnosti kojima se zadovoljavaju potrebe i interes, a koje nisu obuhvaćene naknadom koja se priznaje kao rezultat smanjene radne sposobnosti. Odlučna okolnost za utvrđivanje pravične novčane naknade za ovaj vid štete je ne samo jačina duševnih bolova već dužina i trajanje tih bolova (najčešće doživotno), pri čemu se kao relevantan razlog uzima težina telesne povrede, procenat umanjenja opšte životne aktivnosti i njene manifestacije. Pomoćne okolnosti za određivanje pravične naknade su starost i pol oštećenog, porodično stanje, postojanje neugodnosti zbog posledica povrede ili oštećenja zdravlja koje nisu u sferi fizičkih bolova, postojanje štetnih posledica u intimnoj sferi, ograničenja na planu sporta društvenih aktivnosti, i kao u ovom slučaju postojanje duševnih bolova zbog prekinutog školovanja i ostvarenja bolje profesionalne budućnosti. Prema tome, trajnost duševnih bolova koja zavisi od svih okolnosti slučaja u određenim situacijama opravdava dosuđivanje naknade u obliku novčane rente. I na kraju, sam institut pravičnosti, kao pravna i moralna kategorija, odnosno standard menja se vremenom i zavisi od kulturnih shvatanja, filozofskih ili religijskih shvatanja, običaja i drugih kulturnih činilaca. Imajući u vidu pojačane težnje na socijalizaciji prava, širenju polja primene i zaštite ljudskih prava, a naročito načelo obeštećenja žrtve, Vrhovni sud smatra da se izuzetno zbog ovog sadržaja pravde, može dosuditi i naknada nematerijalne štete za umanjenje životnih aktivnosti i u obliku novčane rente, ako sve okolnosti slučaja to opravdavaju. Tumačenje prvostepenog suda (koje je prihvatio drugostepeni sud), u pogledu zaključka br. 3, sa Savetovanja građanskih i građansko-pravnih odeljenja od 15.16.10.1986. godine nije pravilno. Citirani zaključak, imajući u vidu njegovo obrazloženje, reguliše odnos sadašnje nematerijalne štete i one koja će po redovnom toku nastati u budućnosti (član 203. ZOO). Taj zaključak se ni u sentenci, a ni u obrazloženju ne izjašnjava o mogućnosti ili nemogućnosti dosude naknade nematerijalne štete u obliku rente. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, 770/06); 320

Naknada štete u slučaju telesne povrede i narušenog zdravlja Ukoliko povređeni u vreme zadobijene telesne povrede nije još počeo da privređuje, može ostvariti pravo na naknadu štete zbog gubitka zarade u budućnosti zbog smanjene radne sposobnosti prouzrokovane tele-snom povredom. Ne može se prihvatiti stav da povređenom ne pripada pravo na naknadu štete za izgubljenu zaradu samo zbog činjenice što u vreme povređivanja nije bio u radnom odnosu. Iz obrazloženja Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, jer se naknada materijalne štete zbog smanjenja radne sposobnosti ne dosuđuje na osnovu postojanja procenta umanjenja radne sposobnosti, kao posledice povređivanja, već na bazi postojanja stvarne štete izražene u negativnoj razlici u zaradi koju je povređeni primao pre povrede i koju ostvaruje posle povređivanja. Tužilac u vreme povređivanja nije bio u radnom odnosu, a već prima, pored invalidnine, i prosečnu mesečnu zaradu zaposlenih u RS, pa ne postoji stvarna šteta izražena u napred navedenoj negativnoj razlici. Takođe ne postoji ni šteta u neostvarenoj razlici između sadašnjih primanja i primanja koje bi tužilac ostvario kao elektroinženjer, s obzirom da tužilac fakultet nije završio, niti je radio kao inženjer, te nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 195. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Vrhovnog suda ovakav zaključak nižestepenih sudova se za sada ne može kao pravilan prihvatiti. Naime, nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili odredbu člana 195 ZOO, kojom je predviđeno daje odgovorno lice dužno da naknadi štetu licu kome je zbog telesne povrede ili narušenja zdravlja radna sposobnost potpuno ili delimično smanjena, ako povređeni zbog toga trpi štetu u vidu izgubljene ili smanjene zarade. Gubitak radne sposobnosti predstavlja u imovinsko pravnom smislu štetu, ukoliko usled toga povređeni ne može da ostvaruje zaradu, koju bi, inače, po redovnom toku stvari ostvarivao ili mogao da ostvari svojim radom. Takođe i lice čija je mogućnost napredovanja uništena ili smanjena, ima pravo na naknadu štete od odgovornog lica, ako usled ovih posledica trpi određenu štetu. Ukoliko oštećeni u vreme zadobijene telesne povrede nije još počeo da privređuje, može ostvariti pravo na naknadu štete zbog gubitka zarade u budućnosti zbog smanjene radne sposobnosti prouzrokovane telesnom povredom, u vreme kada bi prema normalnom toku stvari i svim okolnostima, mogao otpočeti da stiče tu zaradu. To dalje znači, da se ne može prihvatiti stav nižestepenih sudova da tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete za izgubljenu zaradu samo zbog činjenice što u vreme povređivanja nije bio u radnom odnosu. Takođe je neprihvatljiv i stav nižestepenih sudova da time stoje tužilac ostvario pravo na ličnu invalidninu i što mu je priznato pravo na mesečna novčana primanja u visini prosečne zarade zaposlenih u RS, shodno Uredbi o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17.08.1990. godine, ne postoji stvarna štete izražena u negativnoj razlici u zaradi koju je imao pre povrede i koju ostvaruje posle povređivanja. Ovo sa razloga što u postupku nije utvrđeno da li bi tužilac sa svojom kvalifikacijom, da nije došlo do njegovog povređivanja i umanjenja njegove radne sposobnosti, po normalnom toku stvari zasnovao radni odnos i koliko bi iznosila njegova zarada, te da li bi se u tom slučaju pojavila negativna razlika između sadašnjih primanja koja ostvaruje i te zarade koju bi ostvarivao. Tužilac je inače isticao da bi, da nije bilo ranjavanja zasnovao radni odnos u nekoj od radnih organizacija u Z. i ostvarivao prosečnu mesečnu zaradu elektrotehničara. Pored navedenog, i licu čija je mogućnost napredovanja uništena ili smanjena, pripada pravo na naknadu štete od odgovornog lica, ako usled ovih posledica trpi štetu. U tom smislu, nižestepeni sudovi su propustili da utvrde da li bi tužilac po normalnom toku stvari, da nije došlo do njegovog povređivanja, a ceneći sve okolnosti ovog slučaja, završio elektrotehnički fakultet i u međuvremenu zasnovao radni odnos kao elektroinženjer, te da li zbog toga ima pravo na naknadu štete. Stoji činjenica da tužilac taj fakultet još nije završio, ali je izostalo utvrđivanje da li bi tužilac taj fakultet završio u određenom roku da do povređivanja nije došlo, odnosno da li je zbog posledica povređivanja i zbog njegove umanjene radno profesionalne sposobnosti takvo napredovanje isključeno ili otežano i produženo na određeno vreme i do kada, ili da fakultet ne bi završio i da do njegovog povređivanja nije došlo. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2840/05); Naknada štete zbog izgubljene zarade "U skladu sa čl. 195. Zakona o obligacionim odnosima odgovorno lice dužno je da naknadi štetu licu kome je zbog telesne povrede i narušenja zdravlja radna sposobnost potpuno ili delimično smanjena, ako povređeni zbog toga trpi štetu u vidu izgubljene ili smanjene zarade. Ovu zakonsku odredbu, kao i pravno pravilo građanskog prava koje je primenjeno u vreme nastanka štetnog događaja, treba tumačiti tako, da osnov za ostvarenje prava na naknadu ovog oblika materijalne štete po321

stoji samo ako se utvrdi da povređeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje zaradu koju je ostvarivao do povrede, odnosno zaradu koju bi ostvarivao daje zdrav i da mu nije smanjena radna sposobnost, a ne s obzirom na utvrđeni stepen smanjene radne sposobnosti. Za pravo na ostvarivanje naknade štete po ovom osnovu nema značaja činjenica što su troškovi života uvećani" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1799/85);

Izgubljena zarada zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad a) Uslovi postojanja i oblici štete "Gubitak radne sposobnosti predstavlja u imovinsko pravnom smislu štetu, ukoliko usled toga povređeni ne može da ostvaruje dohodak koji bi, inače, po redovnom toku ostvarivao ili mogao ostvariti svojim radom " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 879/77); "Naknada štete zbog smanjene radne sposobnosti ne dosuđuje se na bazi utvrđenog postojanja procenta umanjenja radne sposobnosti, kao posledice povređivanja, već na bazi postojanja stvarne štete, izražene u negativnoj razlici u dohotku koji je povređeni primao pre povrede i koji ostvaruje posle povređivanja" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2079/77); "Lice čija je profesionalna radna sposobnost umanjena, ili su mu mogućnosti daljeg razvijanja u struci i napredovanja uništene ili smanjene, ima pravo na naknadu štete od odgovornog lica, ako usled ovih posledica trpi štetu " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 288/82); "Ako je usled smanjene radne sposobnosti oštećenom otežano ili onemogućeno napredovanje, što ima za posledicu i gubitak očekivanog povećanja ličnog dohotka, onda je i ta činjenica od uticaja na visinu naknade štete zbog smanjene radne sposobnosti, ako bi bili ispunjeni svi ostali uslovi za njegovo napredovanje, koje je sprečeno samo zbog smanjenja radne sposobnosti" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1971/75); „Kad radnik za vreme lečenja i bolovanja prima manji iznos ličnog dohotka od iznosa koji bi primao da je bio na radu, onda on trpi materijalnu štetu, za koju mu pripada novčana naknada u visini razlike između iznosa koji je ostvario dok je bio na lečenju i bolovanju, i iznosa koji bi ostvario da do povrede nije došlo" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 89/79); "Smanjenje ili gubitak radne sposobnosti predstavlja materijalnu štetu, koja se manifestuje u vidu nemogućnosti povređenog da ostvaruje prihode koje je ostvarivao do povređivanja, ili zbog gubitka u imovini usled plaćanja angažovane radne snage za obavljanje poslova, koje je pre povrede obavljao, a zbog posledica povrede to više ne može činiti" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3082/72); "Štetu zbog smanjene radne sposobnosti predstavlja gubitak u ličnom dohotku ili zaradi, koji su povređenom licu izostali zbog povrede, tj. za vreme lečenja i bolovanja, ili zbog manje ostvarenog ličnog dohotka posle povratka na posao, ukoliko zbog posledica povrede povređeni radnik više ne može da ostvari dohodak na istom radnom mestu koji je ostvarivao do povrede, ili ukoliko ostvaruje niži lični dohodak na novom radnom mestu, na koje je premešten zbog medicinskih zahteva preostale radne sposobnosti" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1765/76); "Oštećeni ima pravo na naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti ako je usled zadobijenih povreda postao stalno nesposoban za rad, ili mu je radna sposobnost trajno umanjena, usled čega ne može da ostvaruje dohodak odnosno imovinsku korist, koju bi, inače, po redovnom toku stvari mogao radom da ostvari da nije povređen " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1143/81); "U slučaju nanete telesne povrede ili narušenja zdravlja, oštećenom u skladu sa članom 195. Zakona o obligacionim odnosima pripada pravo na naknadu stvarno pretrpljene, a ne i pretpostavljene i neizvesne štete " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 26/84); "Kad postoji umanjenje radne sposobnosti, šteta se može pojaviti i u obliku izmakle koristi. Izmakla korist se manifestuje u nemogućnosti povećanja imovine oštećenika. To je, ustvari, korist koju je oštećenih objektivno mogao realizovati da nije bilo štetne radnje, dakle verovatni nastanak koristi s obzirom na redovan tok stvari, ili s obzirom na posebne okolnosti, što se utvrđuje na osnovu stvarne namere oštećenika da stiče koristi svojim radom " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 98/81); "Povređenom licu, koje u vreme nastanka štete nije bilo u radnom odnosu, moglo bi se priznati pravo na naknadu izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad za vreme. lečenja od zadobijenih povreda ukoliko se osnovano i realno moglo očekivati da će upravo u tom periodu stupiti u radni odnos i sticati dohodak, odnosno ukoliko bi se utvrdilo daje i van radnog odnosa ostvarivalo određenu zaradu, koju bi nesumnjivo ostvarivalo i u spornom periodu da nije bilo povređivanja i lečenja" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1116/85); 322

"Kad radnik bude preveden u invalidsku penziju zbog smanjene radne sposobnosti usled zadobijene povrede, onda on trpi štetu koja se izražava u vidu razlike između invalidske penzije koju prima i ličnog dohotka koji bi ostvarivao da još uvek radi. Međutim, za odluku o visini naknade štete od značaja je da li su na penzionisanje radnika uticali eventualno i druga faktori, ili samo posledice zadobijene povrede, od čega zavisi stepen odgovornosti za nastalu štetu odgovornog lica " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3434/76); "I penzionisani radnik može tražiti naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti, pod uslovom da je kao uživalac penzije ostvarivao prihode dopunskim radom, a zbog lečenja i bolovanja prouzrokovanih povredom nije bio u mogućnosti da te prihode ostvaruje" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3009/76); "Povređeno lice, koje je u saobraćajnoj nesreći izgubilo radnu sposobnost, ima pravo na naknadu štete koja se ogleda u izgubljenom ličnom dohotku koji bi ostvarivalo u redovnom, ali i u produženom radnom vremenu, ako je oštećenik pred štetni događaj redovno prekovremeno radio i ako je to u njegovoj organizaciji udruženog rada bila opšta praksa u to vreme " (Savezni sud, Gzs. 39/75); "Kada je povredeni radnik pre povrede radio u svojoj radnoj organizaciji u sve tri smene, a posle povređivanja nije u mogućnosti da na isti način radi, onda on trpi štetu zbog izostale naknade za noćni rad, pa je odgovorno lice dužno da mu istu naknadi" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 506/78); "Kad je tužilac pre povređivanja radio u produženom radnom vremenu i obavljao noćni rad, a radnik koji ga je zamenjivao za vreme lečenja i bolovanja je takođe zarađivao po oba ova osnova, verovatno je da bi i tužilac, da nije bio povređen radio s produženim radnim vremenom i obavljao i noćni rad, zbog čega je izostankom ovakvog rada pretrpeo štetu, na čiju naknadu ima pravo od odgovornog lica " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1693/81); "Kad učenik u privredi pretrpi povredu u nesreći na poslu za vreme obavljanja obavezne prakse u radnoj organizaciji, on se u pogledu prava na obeštećenje ima poistovetiti sa radnikom koji je udružio rad u radnoj organizaciji, pa mu pripada pravo na naknadu svih vidova materijalne i nematerijalne štete" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2016/76); "Oštećeni koji u vreme telesne povrede (odnosno prvostepenog presuđenja) još nije počeo da privređuje, može ostvariti pravo na naknadu štete zbog gubitka dohotka u budućnosti zbog smanjene radne sposobnosti prouzrokovane telesnom povredom, po pravilu, tek u vreme kad bi, prema ličnim i drugim okolnostima slučaja, mogao otpočeti sa sticanjem dohotka. Tok zastarelosti u datom slučaju ne počinje pre nego što nastupi to vreme" (Pravni stav savetovanja sudi-ja Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Jugoslavije i predstavnika građanskih odeljenja republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova od 12. i 13. februara 1970); "Povređenom licu, koje je u vreme nastanka štete bilo maloletno, može se dosuditi naknada štete zbog umanjene radne sposobnosti tek kad dostigne uzrast potreban za zasnivanje radnog odnosa, odnosno za privređivanje " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1952/84); "Pravo na naknadu štete za izdatke povodom tuđe nege i pomoći pripada samo oštećenom, ako je on u životu, a ne i trećim licima koja su povređenom pružala negu i pomoć " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 818/85); "Povređeno lice ima pravo na naknadu za tuđu pomoć ako mu je ista zbog posledica pretrpljene povrede nužna. Ako mu je za vreme lečenja i bolovanja takvu pomoć pružao član njegovog domaćinstva, pripada mu pravo na naknadu samo ako je zbog pružanja te pomoći član domaćinstva gubio u zaradi na drugom mestu" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1418/76); "Povređenom licu, kome je usled posledica povrede nužna stalna stručna nega i tuđa pomoć, koju može da obezbedi samo angažovanjem lica koje ima odgovarajuće kvalifikacije, pripada pravo da od štetnika traži naknadu za ovaj izdatak, jer je to vid materijalne štete. Ovu naknadu sud dosuđuje u mesečnom rentnom iznosu" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3489/73); "Oštećeni, kao član porodične zajednice, ima pravo da od štetnika traži naknadu štete za troškove nege povređenog člana porodične zajednice u visini umanjenja zarade drugog člana zajednice, ako je do ovog umanjenja došlo usled pružanja nege oštećeniku" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2210/80); "Visina dosuđene naknade štete za tuđu pomoć može se izmeniti na zahtev oštećenika samo za ubuduće" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1093/81); "Armijski dodatak, koji pripada aktivnom vojnom licu za posebne us love pod kojima se vrši vojna služba, predstavlja vid izgubljenog ličnog dohotka i ulazi u pojam štete " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1730/81); "Primanja po osnovu zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja uračunavaju se u odgovarajuće vidove naknade štete, tako da se šteta koju trpi osigurano lice sastoji u razlici između ukupne štete i onoga što oštećeni prima po jednom ili više navedenih osnova. 323

Štetu iz prethodnog stava oštećenom je dužno naknaditi lice koje je prema pravilima odštetnog prava odgovorno za naknadu štete" (Načelni stav XIV Zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 25. i 26. marta 1980. godine); "Pravo na naknadu materijalne štete zbog smanjene radne sposobnosti pripada samo povređenom licu. Ovo pravo ne mogu ostvarivati njegovi naslednici, osim ako je između povređenog i odgovornog lica naknada bila određena pismenim sporazumom, ili utvrđena pravosnažnom presudom. Samo u tom slučaju pravo na naknadu može sepreneti na naslednikepovređenog" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 910/82); b) Nepostojanje uslova za

naknadu štete

"Pravo na naknadu štete zbog smanjene profesionalne radne sposobnosti nema lice kod koga smanjena radna sposobnost ne utiče na visinu dohotka odnosno zarade koju ostvaruje svojim radom " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 6192/72); "Ako radnik i posle umanjenja radne sposobnosti u određenom procentu obavlja iste poslove uz povećane napore i ostvaruje isti dohodak, kao što gaje ostvarivao do privređivanja, ne postoji osnov za naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 121/76); "Maloletnom licu, koje još nije steklo uslove za zasnivanje radnog odnosa ili za privređivanje, ne može se dosuditi naknada štete zbog smanjene radne sposobnosti sve dok ne stekne uslove za zasnivanje radnog odnosa ili za privređivanje. Sama činjenica postojanja smanjene radne sposobnosti još uvek ne predstavlja osnov za ostvarenje prava na naknadu štete, jer ovaj vid štete može nastati samo kod lica koja su prema svom uzrastu sposobna za privređivanje " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 5376/73); "Umanjenje profesionalne radne sposobnosti od 10%, po pravilu, nema za posledicu gubitak prihoda povređenog radnika, jer se kroz pojačane napore mogu postići isti rezultati rada, kao da uopšte nije ni došlo do ovako lakog stepena umanjenja radne sposobnosti, pa pošto povređeni dobij a naknadu za povećane napore kroz umanjenje životne aktivnosti, ne pripada mu i pravo na naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2613/81); "Oštećenom licu, koje je za vreme odsluženja vojnog roka u JNA bilo povređeno i lečeno, ne pripada pravo na naknadu štete zbog izgubljene zarade za vreme lečenja i bolovanja, jer nije bilo u radnom odnosu, već na odsluženju redovnog vojnog roka, pa stoga nije ni mogao ostvarivati zaradu" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 676/82); Kapitalizirana renta "Kapitalizirana renta se dobija tako što se mesečna renta množi brojem meseci verovatnog trajanja života oštećenika i od tog iznosa odbiju diskontne kamate. Da bi se utvrdila visina kapitalizirane rente potrebno je stručno znanje kojim sud ne raspolaže, pa stoga izračunavanje visine štete u takvom slučaju treba poveriti veštaku auktoru" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 1017/02). Primer tužbe radi naknade štete zbog telesne povrede i narušenog zdravlja OPŠTINSKI SUD Tužioci :1. 2. Tuženi: 1. 2.

, iz

iz

, ul.

, br.

,iz

, ul.

, br.

, ul. (Zavod za osiguranje imovine TU ŽBA

, br. i lica),

, ul.

,

, br.

Radi naknade štete, vrednost 150 dinara, u 3 primerka. Tužilac se dana _____________2003. godine, svojini automobilom marke ___________, reg br. kretao seoskim putem iz pravca ___________ka centru sela ____________. Kada se našao na raskrsnici toga puta sa drugim seoskim putem, na kojima nisu postojali saobraćajni znakovi, na mestu zv. ____________, tu žilac je skrenuo u desno, u ulicu _______________, prilagođavajući brzinu vožnje svog automobila uslovima pri skretanju vozila. Tuženi se kretao svojim automobilom marke _____________, reg. br. _________, u suprot324

nom pravcu od mesta skretanja tužioca, sa namerom da tim putem nastavi dalje, ali kada je bio na 15 metara od mesta skretanja tužioca, a pošto je tužilac već skrenuo u desno i dalje vozio svojom desnom stranom, tuženi je iznenada skrenuo na levu stranu kolovoza, da bi izbegao udar u jednog biciklistu koji se kretao istom stranom u istom pravcu u kome se kretao i tuženi, tuženi je ćelom svojom prednjom stra ne vozila udario u vozilo tužioca, oštetivši ga u znatnoj meri, a pored toga teško je povređen tužilac, vozač automobila ____________i njegovu suprugu _______________. Tužilac ___________je pretrpeo tešku povredu na desnom kolenu, po grudima i b radi, a tužilja ___________je zadobila više rasekotina po rukama i levom ramenu, a od udara joj je naprsla i jetra. Blagodareći hitnoj hirurškoj lekarskoj intervenciji, jer su hitno prevezeni u ___________, spašeni su životi tužioca ___________i tužilje __________, ali su kod njih ostale i traj ne posledice. Dokaz: 1) izveštaj SUPa _________________u____________, br. _________, od___________godine, 2) izveštaj veštaka saobraćajne struke ______________________, od___________godine, 3) izveštaj ___________hirurške klinike u _____________________od____________godine, 4) svedoka: _______________________________, kao i saslušanje stranaka. Usled sudara koji je nepravilnom, odnosno nepropisnom vožnjom izazvao tuž eni_____________, nanete su teške telesne povrede tužiocu __________i tužilji __________. Tužilac __________je tom prilikom pretrpeo sledeće povrede: ________________________________. Zbog toga je njegova radna sposobnost umanjena trajno za ___%. Tužilji __________je usled naprsnuća jetre bio doveden u pitanje život i da nije bilo hitne operacije jetre, nastupila bi smrt. No, i pored operacije, pretila je, a i sada još uvek preti opasnost od ci roze jetre. I njena radna sposobnost je za sada umanjena za ____%. Tužilac __________i tužilja ___________su zbog nastalog slučaja pretrpeli strah najvećeg intenziteta, koji je dugo trajao, izazvao poremećaj u lošem snu i duševnom uznemirenju. Usled pretrpljenih povreda, tužioci su izgubili u estetskom pogledu, naruženost lica i pojedinih delova tela. Dokaz: izveštaj ___________hirurške klinike od ______________godine. Automobil tuženog ___________je osiguran kod drugotuženog po osnovu obaveznog osiguranja za štetu prema trećim licima. Automobil tužioca ____________su bila osigurana u pogledu kaska osiguranja kod istog Zavoda. Između tužioca i tuženog zavoda postignut je sporazum u pogledu naknade štete nane-te kolima tužioca, te se u ovoj tužbi takva naknada štete ne traži. Međutim, tuženi zavod, pored tuženog ___________, koji u odnosu na tužioce odgovara neposredno za pričinjenu štetu, takođe odgovara za pričinjenu štetu tužiocima po osnovu obaveznog osiguranja za štetu trećim licima. Tužioci postavljaju svoj zahtev za naknadu materijalne štete: za pretrpljene bolove, pretrpljeni strah, umanjenja estetskog izgleda, kao i štete za smanjenu opštu radnu sposobnost. Oni će ubuduće sa mnogo većim naporima moći da obavljaju svoje radne dužnosti. Istina, tužilac _______;______se i posle po vrede nalazi na istoj dužnosti, ali usled zadobijenog telesnog oštećenja nije više sposoban za terenski rad i njegova životna aktivnost je znatno smanjena. Tužilja ___________, pošto je njena radna sposobnost smanje na za ____%, takođe će svoje dužnosti ubuduće obavljati sa povećanim naporima, a i njena životna aktiv nost je smanjena. Podnoseći ovu tužbu tužioci predlažu da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima do nese sledeću PRESUDU: Obavezuje se tuženi ______________________i________________________(Zavod za osiguranje imovine i lica ____________u____________) da na ime naknade štete solidarno plate tužiocima a) na ime pretrpljenih bolova: tužiocu __________________dinara, a tužilji ___________________dinara, b) na ime pretrpljenog straha: tužiocu _________________i___________svakom po _____________dinara, v) na ime umanjenja estetskog izgleda tužiocu ________i________svakom po _______dinara, g) na ime telesnog oštećenja (oštećenja zdravlja) u jednostrukom iznosu tužiocu ___________________ iznos od _______________dinara, i tužilji _______________iznos od ________dinara, d) na ime izgubljene zarade iznos od, i to: tužiocu __________________dinara, a tužilji __________ kao i da im naknade parnične troškove, sve u toku o

d 15 dana pod pretnjom izvršenja.

________godine.

Tužioci: 325 dinara, sa kamatom od dana nastanka štete do dana isplate,

Izmena dosuđene naknade (čl. 196. ZOO) Renta kao oblik naknade štete zbog smanjenja radne sposobnosti, a i drugih slučajeva navedenih u odredbama člana 195. stav 2. ZOO, dosuđuje se uvek prema stanju stvari u času presuđenja. Ona se određuje kao da će trajno postojati u istom stanju, ali kako se okolnosti u vezi dosuđene rente menjaju na štetu ili u korist oštećenog, a povodom slučaja telesne povrede ili daljeg narušenja zdravlja oštećenog, oštećeni ili štetnik može pod uslovima izmenjenih okolnosti putem tužbe tražiti izmenu dosuđene rente. Uslov za izmenu dosuđene naknade, odnosno već pravosnažno dosuđene novčane rente, nastaje onda ako se znatnije promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke. Odredbe ovog člana odnose se i na slučajeve kada je rentu ostvarilo samo oštećeno lice i kada su isu ostvarila lica koje je poginuli izdržavao. U svakom slučaju, već dosuđena renta se može izmeniti ako je ranija odluka suda o izdržavanju, odnosno dosuđenoj renti postala pravosnažna, a kasnije su se znatnije promenile okolnosti koje su bile od uticaja prilikom donošenja ranije odluke. Pri tom se imaju u vidu okolnosti kao što su promena materijalnih prilika primaoca rente, a koje nastaju usled ekonomskih promena u društvu, naročito u vezi povećanja ili smanjenja onih prihoda koje bi oštećeni ostvarivao da je bio na radu, zatim ako bi se poboljšalo ili pogoršalo zdravstveno stanje oštećenog, odnosno lica koje prima izdržavanje, a njegovi troškovi života bi bili pogoršani i odnosu na vreme donošenja sudske odluke. Izmena odluke o dosuđenoj naknadi ima u vidu okolnosti koje se odnose na stanje oštećenog, odnosno drugih lica koja primaju naknadu u obliku rente. Naime, pogoršanje ili poboljšanje prilika štetnika nije u vezi sa okolnostima koje imaju uticaja na određivanje naknade štete za navedena lica, jer šteta predstavlja štetno stanje onoga kome je ona i pričinjena, dakle u onom obimu i visini koja zadovoljava njegove potrebe, koje bi bile iste ili približno iste kao da ih je ostvarivao oštećeni da nije bio povređen, odnosno usmrćen. Zbog toga se uslov za izmenu rente vezuje za stanje oštećenog, odnosno za okolnost da l i j e zbog pogoršanja zdravstvenog stanja oštećenog došlo do povećanih troškova u vezi njegovog zdravstvenog stanja i njegovog stanja življenja uopšte. Ukoliko bi, pak, došlo do poboljšanja njegovog zdravstvenog stanja i on mogao čak da obavlja neke delatnosti, i u tom slučaju je nastupila okolnost zbog koje štetnik može tražiti umanjenje već dosuđene rente. U praksi se ovi slučajevi rešavaju i tako da kasnije promene u pogledu radne sposobnosti i mogućnosti zarade, imaju uticaja na visinu naknade štete, pa ako oštećeni sasvim ozdravi ili mu se radna sposobnost popravi ili povrati, štetnik može tražiti da se oslobodi, sasvim odnosno delimično od daljeg plaćanja rente. Isto tako i oštećeni može tražiti povišenje naknade ako mu se radna sposobnost u vezi s povredom još više smanji, ili se pokaže, a u vezi nanesene povrede, potreba daljeg lečenja, a te okolnosti nisu bile ranije prisutne kada je sud određivao naknadu.

Sudska praksa Oblici dosuđivanja naknade štete i uslovi za izmenu odluke "Kadpovredenom licu zbog smanjene radne sposobnosti bude dosuđena naknada štete u vidu rente, onda se ona određuje sve dok ne nastupe razlozi koji opravdavaju izmenu ili ukidanje ovakve obaveze odgovornog lica " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1186/77); "Kad sud dosuđuje naknadu štete povređenom radniku u vidu rente, dužan je da vodi računa i o njegovom životnom dobu, pri čemu mora imati u vidu i odredbe Zakona o radnim odnosima o uslovima za prestanak radnog odnosa radnika po sili zakona, kad navrši određeni staž osiguranja i napuni određeni broj godina života " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1235/78); "Naknada štete za sukcesivni gubitak dohotka u budućnosti određuje se u obliku mesečne rente. Izuzetno, oštećeni ima pravo zahtevati isplatu naknade štete odjednom, ako se time obezbeđuju uslovi za njegov bolji život u budućnosti, zatim ako oštećeni od lica odgovornog za štetu ne može dobiti zadovoljavajuće obezbeđenje svog potraživanja, ili ako postoje drugi opravdani razlozi. Ako se lice odgovorno za štetu ne protivi zahtevu za određivanje jednokratne naknade, sud ne može odbiti taj zahtev " (Pravni stav savetovanja sudija Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Jugoslavije i sudija građanskih odeljenja republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 12. i 13. februara 1970. godine); "Naknada štete zbog smanjene radne sposobnosti se, po pravilu, dosuđuje' u vidu mesečne rente, a u paušalnom iznosu dosuđuje se samo u slučaju kada za to postoje naročito opravdani razlozi, ili kada obe stranke saglasno predlože da se naknada štete dosudi u jednokratnom iznosu " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1765/76); 326

"Za dosuđivanje naknade štete u kapitaliziranom iznosu bilo bi osnova ako bi naknada bila iskorištena za pribavljanje određenih sredstava rada, koja bi oštećeni sa preostalom radnom sposobnošću mogao da koristi i da ostvaruje dopunske prihode, uz prihode koje ostvaruje po osnovu socijalnog osiguranja. Opravdan razlog za ovakav način dosuđivanja naknade štete bila bi i osnovana pretpostavka da štetnik zbog promene u imovinskom stažu kasnije neće moći da isplaćuje naknadu u vidu renge " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 4302/76); "Kapitaliziranje novčane rente zbog smanjene radne sposobnosti vrši se po pravilima za koja je potrebno stručno znanje, kojim sud ne raspolaže, pa stoga izračunavanje visine štete u ovakvom slučaju treba poveriti veštaku aktuaru (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2560/76); "Šteta usled umanjenja radne sposobnosti nastupa kroz duži vremenski period i traje do kraja radnog ve-ka oštećenog. Visina te štete podložna je promenama, pa se zbog toga može tražiti izmena presude kojom je utvrđena obaveza štetnika da oštećenom naknadi štetu plaćanjem u mesečnom rentnom iznosu " (Vrhovni sud Srbije. Gž. 1203/76); "Ako je došlo do značajnih promena okolnosti pod kojima je dosuđena novčana renta zbog smanjene radne sposobnosti, kao oblika materijalne štete, može se tražiti izmena odluke o dosuđenoj renti, ali samo za ubuduće, pošto bi povećanje rente za proteklo vreme bilo protivno prirodi ovog oblika naknade štete " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1752/84); "Ako se traži povećanje ranije dosuđene rente, mora se utvrditi da li su i u kojoj meri pogoršane posledi-ce ranijih povreda, a u vezi sa tim i radna sposobnost oštećenog, kao i da li je otežano podmirenje životnih potreba oštećenog time što su troškovi života osetnije povećani, odnosno što je povećana cena životnih namirnica i drugih životnih potreba, što je sve skupa dovelo do znatnijeg pogoršanja materijalnih us lova oštećenog. Bilo da je nastao jedan, ili drugi slučaj, oštećeni bi stekao pravo da zahteva izmenu ranije odluke o visini mesečne rente " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 5335/72); "Kad stepen umanjenja radne sposobnosti oštećenika nije povećan u odnosu na vreme nastanka povrede i njenih posledica u vidu ograničenja radne sposobnosti, a oštećenik ne trpi materijalnu štetu u vidu ostvarenja manjih prihoda na poljoprivrednom imanju, onda ne postoje uslovi iz čl. 196. Zakona o obligacionim odnosima za izmenu dosuđene naknade štete povećanjem ranije dosuđene rente " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1232/85); "Organizacija udruženog rada ne može se osloboditi svoje obaveze davanja naknade štete za smanjenu radnu sposobnost samostalnom zemljoradniku time što mu je ponudila svojstvo radnika na radnom mestu čuvara u ovoj organizaciji. Oštećeni je, kao i svaki građanin, slobodan u izboru zanimanja i zaposlenja. On se opredelio za bavljenje zemljoradnjom na svom individualnom posedu i zbog toga nije dužan da prihvati posao koji mu nudi organizacija koja je odgovorna za štetu koju on trpi da bi se ona oslobodila obaveze naknade ove štete čl. 184. Ustava SR Srbije " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 291/74).

Neprenosivost prava (čl. 197. ZOO) Već utvrđena prava na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica ili usled povrede tela ili oštećenja zdravlja ne mogu se preneti drugom licu. Od ovog pravila se može odstupiti samo onda ako je iznos naknade novčane rente određen pismenim sporazumom stranaka, pre donošenja sudske odluke, ili pravosnažnom sudskom odlukom je određeno da se dosuđena materijalna šteta u navedenom obliku može preneti na druga lica. Pravo na naknadu materijalne štete u vidu novčane rente je neprenosivo, dakle, samo ako već postoji sudska odluka o dosuđenoj renti, ali ako je sudskom odlukom kojom se određuje novčana renta dozvoljeno da se može preneti, onda kao i kod sporazuma stranaka, može se taj prenos izvršiti. Tako, na primer, u sudskoj odluci, na predlog stranaka, može biti dosuđeni iznos novčane rente, i pravo stranaka navedeno u izreci te odluke da se ona može preneti ako stranke na to kasnije pristanu i taj odnos regulišu sporazumno, dakle zbog nekih promenjenih okolnosti koje mogu kasnije nastati. Mada je u odredbama stava 2. ovog člana propisana ijedna i druga mogućnost prenosa prava na naknadu štete u vidu novčane rente, one nisu u zavisnosti jedna od druge, što znači da stranke mogu ugovoriti novčanu rentu za materijalnu štetu vansudskim putem kao i pravo prenosa te rente na drugo lice, jer je njihovo dispozitivno pravo da o tome odlučuju, ali to mogu da učine i sporazumom pred sudom, dakle dok sud još nije doneo odluku o dosudi prava na naknadu štete u vidu novčane rente. Ako stranke nisu pitanje tog prenosa regulisale sporazumom, onda kod već donete pravosnažne odluke suda o dospelim iznosima naknade novčane rente, koja ne predviđa mogućnost prenosa te rente, pravo na naknadu štete u vidu novčane rente, za navedene slučajeve, ne može se preneti na druga lica. 327

Navedeni zaključak proizilazi iz decidno jasno utvrđenog pravila da se pravo na naknadu štete, iz razloga koji su u stavu prvom ovog člana navedeni, ne može preneti drugom licu. Drugi stav istog člana ima u vidu mogućnost prenosa novčane rente na drugo lice, ali samo ako je iznos naknade određen pismenim sporazumom strana, u kom slučaju bez obzira da li su u tom sporazumu predvideli mogućnost prenosa utvrđenog iznosa novčane rente na drugo lice, one mogu, opet pismenim sporazumom, odrediti promenu već utvrđenog stanja, odnosno da se novčana renta može preneti na drugo lice. Naravno, pismeni sporazum podrazumeva saglasnost obeju strana učesnica tog sporazuma, što znači da ako je novčana renta utvrđena pismenim sporazumom strana, a jedna od njih ne pristane na prenos tog prava na drugo lice, ostaje onako kako su stranke osnovnim sporazumom to utvrdile. U drugom slučaju, kada se u stavu drugom ovog člana propisuje mogućnost prenosa novčane rente "ako je iznos naknade određen .... pravosnažnom sudskom odlukom", to predstavlja osnov da se novom sudskom odlukom dospeli iznos naknade štete prenese na drugog. Ako je iznos naknade štete određen ranijom presudom, ali u njoj nije predviđena mogućnost promene prava na naknadu štete u vidu novčane rente na drugog, onda se ne može novom presudom, odnosno izmenom ranije presude da sud odluči o promeni navedenog prava na drugo lice. Ako bi se drukčije mislilo, onda stav prvi ovog člana ne bi bio potreban. Pored toga, iz sadržaja stava 1. ovog člana vidi se da se ne može prenositi ona dosuđena renta koja se odnosi na rentu koju je uživalo lice po osnovu smrti bliskog lica ili sam oštećeni po osnovu povrede tela ili oštećenja zdravlja, što podrazumeva dva slučaja, prvi koji se odnosi na dosuđenu rentu bliskom srodniku usled smrti nastradalog i drugi, koji se odnosi na samog oštećenog, a u vezi dosuđene mu rente zbog povrede tela ili oštećenja zdravlja. Zašto je tako regulisano navedeno pitanje može se naći u prirodi, odnosno značaju dosuđene rente za navedene slučajeve. Naime, dosuđenom rentom se obezbeđuje lice kome je to pravo priznato s obzirom na okolnosti koje su postojale pre smrti ili povrede oštećenog, a čija se materijalna stanja bitno menjaju posle nastanka tog slučaja, time što ne mogu da ostvaruju ona prava, ili imaju one uslove života koje su imali dok je poginuli, odnosno štećeni mogao da privređuje, odnosno ostvaruje prihod. Doduše to ne stoji u samoj normi ovog člana, ali se može pretpostaviti postojanje navedenih razloga da se jednom dosuđena materijalna renta ne može prenositi na drugo lice. Pitanje neprenosivosti prava na naknadu materijalne štete u obliku novčane rente dovodi se u vezu sa nasleđivanjem, ali imajući u vidu odredbe člana 188. stav 1. ZOO, da se u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja naknada određuje, po pravili, u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme, još više potvrđuje izneti komentar na član 197. ZOO ta naknada materijalne štete ne može se prenositi ni putem nasleđivanja, jer se ona vezuju za samu ličnost koja je ostvarila pravo na rentu, na primer zbog izgubljenog izdržavanja ili zbog gubitka zarade koju oštećeni gubi nastalom štetom, pa je novčana renta dosuđena daje uživa do kraja svog života ili za određeno vreme, tj. dok se stanje oštećenog ne poboljša ili ako se izleći pa nastavi sa ranijim radom.

Sudska praksa "Naknada materijalne štete je naslediva ako zakonom nije drugačije određeno. Umanjena radna sposobnost spada u kategoriju materijalne štete ali se može javiti u više vidova, pa mora biti bliže određena" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5893/95).

POSEBNO O NAKNADI MATERIJALNE ŠTETE U SLUČAJU POVREDE ČASTI I ŠIRENJA NEISTINITIH NAVODA (čl. 198. ZOO) U vezi imovinske štete naglašeno je da ona predstavlja povredu imovinskih prava oštećenog, a da neimovinska štete, koja se naziva i moralna šteta, predstavlja povredu neimovinskih (ličnih) prava oštećenog. Odredbe ovog člana imaju u vidu naknadu materijalne štete kao specifičnog oblika naknade materijalne štete, koja se odnosi samo u slučaju povrede časti i širenja neistinitih navoda, čija je sadržinu naglašena i u naslovu samog člana. Povreda o kojoj je reč odnosi se na povredu časti, kao i na iznošenje ili prenošenje neistinitih navoda u vezi ličnog života lica koje je povređeno zbog razloga koji su navedeni u stavu prvom ovog člana. Povreda časti podrazumeva povredu moralnih vrednosti jedne ličnosti sa stanovišta življenja u jednoj društvenoj sredini. To je lično dobro jednog lica, koje se ne može narušiti iznošenjem ili prenošenjem neistinitih navoda o prošlosti tog lica, o njegovom znanju, o njegovoj sposobnosti ili nečeg drugog, posebno ako lice koje to iznosi ili prenosi zna ili je moralo znati da to što iznosi ili prenosi nije istinito.

328

Odredbe stava 1. ovog člana štite lica kojima se nanosi šteta na način kako je to izloženo u prethodnom Člana, a materijalizuje se samo ako je usled navedenih povreda postao objekt zbog koje je šteta nastala. Tako, na primer ako neko za drugoga iznosi neistine u pogledu znanja tog lica, koje radi na nekom poslu, pa usled iznošenja tih neistina taj izgubi posao, oštećeno lice ima pravo da zahteva materijalnu štetu, koja bi se procenjivala sa stanovišta onog što je izgubio da je i dalje radio na određenom poslu. To može biti slučaj i ako je neko na konkursu za zasnivanje radnog odnosa ocenjen kao potencijalni kandidat za prijem na rad, a neko konkursnoj komisiji tendenciozno, bez pravih razloga, lažno, prenese daje to lice bolesno, ili daje to lice nemoralno, da uzima narkotična sredstva i slično, što bi imalo negativnu ocenu za prijem u radni odnos, pa konkursna komisija, imajući to u vidu, odbije molbu oštećenog lica. U tim slučajevima oklevetano lice ima pravo da traži materijalnu naknadu štete koju trpi zbog posledica neistinitog iznošenja stvari u vezi njegove ličnosti, i to od lica koje je znalo da iznosi neistinu o toi ličnosti. Povreda časti nekog lica ne mora uvek da ima za posledicu materijalnu štetu. Šteta može biti i neimovinska, moralna šteta, koja ne mora da ima karakter materijalne štete, ali ona se ipak može utvrditi kao obaveza novčanog davanja radi satisfakcije lica kome je prouzrokovana takva šteta. Sudska praksa beleži slučajeve dosuđivanje novčanog zadovoljenja za moralnu štetu. Tako, na primer, ako neko povredi čast ženskog lica, tako što je na prevaran način obljubi ili joj učini što drugo koje povređuje njenu čast, imajući u vidu posledice koje su joj stvorene u sredini u kojoj živi, ima pravo na novčano zadovoljenje za moralnu štetu. Novčano zadovoljenje može se dosuditi i u slučaju širenja kleveta ili uopšte iznošenja ili prenošenja neistinitih navoda o nekoj ličnosti, koje mogu imati za posledicu povredu ugleda te ličnosti kod onih koji ga poznaju, i to lice ima pravo na novčano zadovoljenje, ali i prava koja proizilaze iz odredaba člana 199. ZOO. Kod slučaja umanjenja poslovnog ugleda iznošenjem neistinitih činjenica, očigledno se prouzrokuje materijalna šteta koja se nadoknađuje u novcu. Zbog toga, da bi sud utvrdio pravo stanje stvari, on mora da se upusti u raspravljanje pitanja da li je štetnik, na primer, u nekom članku, koji je objavljen u određenom listu, stvarno izneo neistine i netačne podatke o poslovanju oštećenog, tj. da li su ispunjeni uslovi za ostvarivanje prava oštećenog za naknadu štete. U praksi je teško opredeliti visinu štete koju bi neko lice pretrpelo usled umanjenja poslovnog ugleda na tržištu, pošto na poslovni rezultat, na primer privrednog društva, utiče veliki broj faktora koji se ne mogu sa sigurnošću razgraničiti. Međutim, mora se voditi računa da ako su objavljeni neistiniti i netačni podaci o oštećenom društvu, a naime da je to društvo u svom radu vređalo zakonske propise koji se odnose na pravilno i zakonito poslovanje društva, to je svakako moralo da umanji poslovni ugled društva, stoje nepovoljno uticalo na rezultat njegovog privrednog poslovanja. S obzirom na navedeno, a naime daje teško utvrditi kakav je uticaj mogao imati na poslovni uspeh društva inkriminisani članak, opravdano je da sud u smislu člana 224. Zakona o parničnom postupku utvrdi visinu štete koju je preduzeće pretrpelo, po slobodnoj oceni svih raspoloživih podataka. Pri odmeravanju visine naknade štete vodi se računa da li se privredno društvo bavi takvom delatnošću daje za to dništvo, odnosno njegovo poslovanje, naročito osetljivo pitanje iznošenja neistinitih i netačnih podataka o njegovom poslovanju, te i da umanjenje poslovnog ugleda iznošenjem neistinitih činjenica sama po sebi prouzrokuje nematerijalnu štetu koja se u načelu nadoknađuje u novcu. Stav 2. ovog člana ima u vidu neodgovornost za prouzrokovanu štetu, ako je neko učinio, odnosno preneo neistinito saopštenje o drugome, a nije znao daje ono neistinito, a preneo gaje ako je za to imao ozbiljne razloge, on ili onaj kome prenosi to neistinito saopštenje. Primera radi, ako neko za nekog majstora koji popravlja televizore, pronosi vesti daje taj majstor nestručan, jer je navodno i njemu nestručno popravio televizor, a u stvari to tvrđenje može biti njegova zabluda o kvalitetima tog majstora, može se zaključiti daje to saopštenje učinio iz ozbiljnih razloga, kako, navodno, i druga lica ne bi imala istu takvu neprijatnost ako bi mu isti majstor loše popravio televizor. U tom slučaju, bez obzira na to što bi majstor zbog tih glasova ostvarivao manje prihode, ne bi imao pravo na materijalnu nadoknadu štete, makar ona bila i utvrđena, ako se dokaže da onaj ko je o njemu nešto neistinito iznosio imao ozbiljne razloge da to saopštenje učini drugom. To je, u stvari, faktičko pitanje, o kome sud odlučuje na osnovu raznih okolnosti slučaja, ali to ne isključuje pravo oštećenog da se izneta neistina objavi ili kroz demanti ili kroz sudsku odluku koja to nalaže.

Sudska praksa Zaključci Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine 1. "Pod nematerijalnom štetom u smislu Zakona o obligacionim odnosima p.odrazumevaju se fizički bol, psihički bol i strah. Stoga se oštećenom novčana naknada na ime nematerijalne štete može dosuditi samo kad se povreda manifestovala u jednom od navedenih vidova te štete i pod uslovom da jačina i trajanje bolova i straha i druge okolnosti to opravdavaju, da bi se kod oštećenog uspostavila narušena psihička ravnoteža " 329

2. "Zahtev za pravičnu novčanu naknadu mora biti određen za svaki vid nematerijalne štete pojedinačno i kad je šteta proistekla iz istog životnog događaja. Ako tužbeni zahtev za naknadu više vidova nematerijalne štete nije jasno opredeljen, sud će postupiti po odredbama čl. 109. Zakona o parničnom postupku. I kad oštećeni ostane pri zahtevu za jedan novčani iznos za nematerijalnu štetu u celini, sud će po takvoj tužbi postupati i odlučiti o tužbenom zahtevu, ako na osnovu činjeničnih navoda oštećenog može sam da razluči pojedine vidove nematerijalne štete. U tom slučaju pravičnu naknadu sud će odrediti za svaki pojedini vid nematerijalne štete, u okviru postavljenog tužbenog zahteva u celini. Ako oštećeni istakne odvojene zahteve za pojedine vidove nematerijalne štete, ali ih ne označi u skladu sa zakonom, ili pogrešno opredeli njihovu sadržinu, a taj nedostatak u postupku prethodnog ispitivanja tužbe ne bude otklonjen, sud će na osnovu činjeničnih navoda oštećenog sam razlučiti pojedine vidove nematerijalne štete u skladu sa zakonom i o njima odlučiti" "Naknada za nematerijalnu štetu u načelu se dosuđuje za svaki vid nematerijalne štete posebno, a u izuzetno, teškim slučajevima, kad se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću, tako da ih je nemoguće razlučiti, može se dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu " (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine); "Novčana naknada za pojedine vidove nematerijalne štete ima za cilj da se oštećenom pruži odgovarajuća satisfakcija prema značaju povređenog dobra i težini povrede i o njoj sud odlučuje po slobodnom uverenju u smislu čl. 223. ZPP " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 45/79); "Utvrđivanje novčane naknade (satisfakcije) za neimovinsku štetu predstavlja primenu materijalnog prava " (Načelni stav Zajedničke sedmice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda, od 23. maja 1979. godine).

NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE Objavljivanje presude ili isprave (čl. 199. ZOO) Ako je radnja štetnika povredila prava ličnosti jedne osobe, bez obzira da li ona ima karakter materijalne ili nematerijalne štete, sud može narediti štetniku da na svoj trošak, objavljivanjem presude, odnosno ispravke, povuče izjavu kojom je povreda učinjena, ili učini što drugo po nalogu suda što se pokazuje nužnim, sve u cilju da se ostvari svrha koja se postiže naknadom. Dakle u navedenim uslovima, kada je povređeno pravo ličnosti oštećenog, bilo uvredom ili klevetom, odnosno izjavom omalovažavanja, recima pred drugim licima, ili preko štampe, radija, televizije ili kakvog drugog sredstva koje je dostupno građanima, oštećeni može da traži od suda da mu dosudi pored naknade imovinske štete, ako je ona takvim radnjama štetnika pričinjena, i naknadu neimovinske štete, koja bi bila izražena u novčanom iznosu radi zadovoljenja moralne štete. Ako, pak, oštećenom nije pričinjena materijalna šteta iz razloga koji su prouzrokovali povredu prava ličnosti, pored objavljivanja presude, odnosno ispravke ili u vezi izjave kojom je povreda učinjena, sud može obavezati štetnika i na novčanu naknadu neimo vinske štete, ako nađe da novčana naknada u vezi nastalog slučaja povrede prava ličnosti predstavlja dovoljnu satisfakciju oštećenom, vodeći pri tom računa o krivici, odnosno težini nanete štete, stoje saglasno odredbama člana 200. ZOO. U sudskoj praksi su najčešće beleženi oni slučajevi koji su se odnosili na povredu prava ličnosti primenom Zakona o javnom informisanju. Prema Zakonu o javnom informisanju (član 79.), svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija, čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju. Odgovorni urednik (prema članu 90. istog zakona) je dužan da presudu kojom je izrečena obaveza naknade štete objavi bez ikakvog komentara i bez odlaganja, a najkasnije u drugom narednom broju dnevne štampe, odnosno u drugoj narednoj dnevnoj emisiji od pravnosnažnosti presude. Ako odgovorni urednik ne bi postupio u skladu sa odredbom iz prethodnog stava, sud nadležan za donošenje rešenja o izvršenju presude, na predlog tužioca, izrekao bi odgovornom uredniku novčanu kaznu, po odredbama zakona kojim se uređuje izvršni postupak, i doneo rešenje o izvršenju odluke o toj novčanoj kazni. I prema Zakonu o autorskom i drugim srodnim pravima propisana je zaštita autora (član 177.), u tom smislu da tužbom može da zahteva naknadu imovinske štete i objavljivanje presude o trošku tuženog. Pravo na tužbu autor ostvaruje po osnovu naknade neimo vinske štete zbog povrede njegovih moralnih prava. 330

Sudska praksa Povreda prava ličnosti — nematerijalna šteta — objavljivanje presude U slučaju povrede prava na privatni život, lice čije je pravo povređeno može tužbom protiv odgovornog urednika javnog glasila zahtevati, pored ostalih prava utvrđenih u zakonu, i naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i objavljivanje presude. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u javnom glasilu "W" br. 2 od 7.5.2003. godine, na strani 12. i 13. u rubrici "DD", objavljenje članak "DD", u kome je opisan susret tužilje i EE. Novinar glasila "VV" dogovorio je intervju sa tužiljom ali je nije obavestio da će biti prisutan EE sa kojim tužilja ima maloletno dete. U spornom tekstu je navedeno da se tužilja čim je videla ko sedi za stolom okrenula i otišla, a potom je objavljen razgovor sa EE, u kome je on naveo da mu je tužilja nakon njihovog razlaza slala neke kriminalce na vrata da mu prete, da ga je jednom prilikom prijavila policiji zbog uznemiravanja, a sve to pošto je tražio da viđa zajedničko dete, da nije želeo da igra kako njena majka svira, da tužilja bez majke ne radi ništa, da se uverio da ljudi iz ŽZ, postoje tužilja odatle, žive u matrijarhatu i da kod njih muškarac ne igra gotovo nikakvu ulogu, ali da on ne odustaje da se bori za svoje dete i pored njenih priča i zloupotreba. Zatim je naveo daje tužilja kada je doneta odluka o tome da ima pravo da viđa dete, otišla i od nekog lekara dobila uverenje daje dete krhkog zdravlja i da ne srne da se izvodi iz kuće i pored dogovora da mu je dopuštala da dete viđa samo ponedeljkom, ali se ni tada nije pojavljivala, da bi na kraju izmislila priču o tome kako nije sigurna daje on uopšte otac deteta. U spornom tekstu dalje je navedeno da verzija koju bi tužilja novinarima dala nije dobijena, iako je tu priliku tužilja imala. Pored ovog teksta, objavljene su i fotografije, snimljene iz daljine, na kojima se vidi više osoba, a između ostalog, što nije sporno, i sama tužilja, kako dolazi na splav i sa njega odlazi. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak prvostepenog suda da informacija koja se odnosi na maloletno dete tužilje, a u vezi sa osporavanjem očinstva, predstavlja informaciju iz privatnog života tužilje koja se na osnovu odredbe čl. 43. u vezi sa čl. 41. Zakona o javnom informisanju nije smela objaviti bez pristanka tužilje. Tuženi nije imao saglasnost tužilje za objavljivanje, pa je tužilja na osnovu čl. 46. st. 1. tač. 3. i 4. istog propisa ovla-šćena da traži naknadu nematerijalne štete koju je time pretrpela, kao i objavljivanje presude. Imajući u vidu sve okolnosti slučaja posebno činjenicu da su ove informacije iznošene i ranije u drugim glasilima, po oceni drugostepenog suda, pravilno je prvostepeni sud primenom čl. 223. ZPP, odmerio visinu nematerijalne štete koja tužilji pripada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti u iznosu od 100.000,00 dinara, dok je preko ove visine zahtev tužilje neosnovan. Pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i kada je odbio tužbeni zahtev tužilje za naknadu buduće nematerijalne štete, jer sud prilikom odmeravanja visine ove štete ima u vidu duševne bolove koje tužilja trpi i koje će trpeti ubuduće, te za iste dosuđuje jedan iznos naknade. Neosnovano se žalbom tuženog osporava činjenično stanje utvrđeno ožalbenom presudom. U provedenom postupku prvostepeni sud je pročitao sve materijalne dokaze, vodeći računa kako o navodima parničnih stranaka tako i o sadržini materijalnih dokaza, te navodeći sve relevantne činjenice koje ova dokazna sredstva čine podobnim. Stoga je ožalbena presuda doneta pravilnom ocenom izvedenih dokaza, shodno čl. 8. Zakona o parničnom postupku, a pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja žalbenim razlozima nije dovedena u sumnju jer su u provedenom postupku utvrđene sve odlučne činjenice za donošenje odluke u ovoj parnici. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Gž. 71/05); Povreda prava ličnosti Povrede prava ličnosti mogu biti osnov materijalne satisfakcije u vidu objavljivanja presude ili ispravke, odnosno povlačenja izjave kojom je povreda učinjena, ali ne mogu biti i osnov naturalne restitucije materijalnopravnog karaktera u smislu objektivnog popravljanja štete naturalnom restitucijom. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da tužioci dugi niz godina bespravno koriste za stanovanje nepokretnosti na lokaciji "Stari aerodrom". U pojedine objekte su se bespravno uselili, a neke izgradili bez administrativnih dozvola, i nepokretnosti koriste bez saglasnosti titulara prava svojine, odnosno korišćenja, tuženih Republike Srbije i Državne zajednice SCG. U toku 2002. godine na lokaciji "Stari aerodrom" započeti su pripremni radovi za izgradnju objekata. Veći broj lica je raseljen, a tužioci odbijaju da dobrovoljno postupe po odlukama nadležnih upravnih organa, odnosno inspektora Odeljenja za rad i komunalne stambene poslove Opštine "NB", od 1.11.2001. godine, na osnovu kojih je donet zaključak o dozvoli izvršenja od 5.11.2001. godine. Organ uprave nije sproveo prinudno izvršenje rešenja o rušenju objekata na navedenoj lokaciji. 331

U ovom sporu tužioci su tražili da im tuženi solidarno obezbede i dodele odgovarajuće stanove za njih i članove njihovih domaćinstava, kao vid naknade štete koju supretrpeli usled povrede prava ličnosti i socijalnih prava. Nižestepeni sudovi su zaključili daje tužbeni zahtev tužilaca neosnovan. Prema razlozima sudova zakoniti titulari prava na nepokretnostima imaju pravo pred nadležnim organom tražiti oslobođenje bespravno zauzete nepokretnosti, pa je obaveza nadležnog organa da po takvom zahtevu postupi. Time nisu povređena prava ličnosti tužilaca, niti se s pozivom na odredbu člana 199. Zakona o obligacionim odnosima može zahtevati rešenje stambenog pitanja stoje u domenu imovinsko-pravnog odnosa materijalno-pravnog karaktera. Pravilno je izraženo pravno stanovište u pogledu primene relevantnog propisa za ocenu neosnovanosti zahteva tužilaca. Isticanje u reviziji da se prinudnim iseljenjem tužilaca povređuje pravo njihove ličnosti i da se u smislu člana 199. Zakona o obligacionim odnosima svrha naknade štete može ostvariti dođe lom i ustupanjem odgovarajućeg stambenog prostora tužiocima, nije osnovano. Navedenom odredbom je propisano da u slučaju povrede prava ličnosti sud može narediti, na trošak štetnika, objavljivanje presude, odnosno ispravke i narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena i što drugo čime se može ostvariti svrha koja se postiže naknadom. Odrednica "što drugo" podrazumeva preduzimanje drugih određenih radnji kojima se može, prema postojećim okolnostima slučaja i prirodi same štetne radnje, ostvariti ona svrha koja se inače postiže satisfakcijom, kao stoje na primer javno izvinjenje ili pokajanje štetnika zbog učinjene povrede oštećenikovog prava ličnosti i slično. Ukazivanje revidenta da se član 199. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje i u onim slučajevima gde nesumnjivo povređenom licu pripada kako naknada materijalne štete tako i naknada nematerijalne štete, nema značaja u konkretnom slučaju. Ovde se ne radi o uspostavi pređašnjih stanja u smislu propisa člana 185. Zakona o obligacionim odnosima, kada je u pitanju materijalna šteta zbog uništenja ili oštećenja tuđe stvari jer se u tom slučaju radi o objektivnom popravljanju štete putem naturalne restitucije. Međutim, u smislu člana 199. Zakona o obligacionim odnosima satisfakcija znači subjektivno zadovoljstvo, kojom se ispravlja, briše povreda prava ličnosti oštećenog i dolazi do onog stanja koje je postojalo pre učinjene povrede, što se postiže objavljivanjem presude, odnosno ispravke, ili naređenja da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena, odnosno uspostavom onog stanja u kome se oštećeni nalazio pre povrede s obzirom na svoj društveni položaj. Suprotno shvatanje revidenta o primeni člana 199. Zakona o obligacionim odnosima, očigledno je rezultiralo iz jedne sasvim površne i pogrešne opservacije. Ono zanemaruje i zamagljuje osnovni smisao i suštinu navedene zakonske odredbe po kojoj povrede prava ličnosti mogu biti predmet, objekat popravljanja materijalne satisfakcije u vidu objavljivanja presude ili ispravke, odnosno povlačenja izjave kojom je povreda učinjena, ali ne mogu biti i predmet naturalne restitucije materijalnopravnog karaktera u smislu objektivnog popravljanja štete putem naturalne restitucije. Ovakav sadržaj naznačene norme u nacionalnom propisu ne može se u konkretnom slučaju dovoditi u vezu sa Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima na koji se revident poziva u delu o pravu na smeštaj usled iseljenja, stoje očigledno različito od zahteva koji su tužioci i postavili zasnivajući ga na odredbi člana 199. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2524/05 od 24. av-gusta 2006. godine); Nemogućnost ispunjenja i naknada štete (u vezi čl. 154.) "Poremećaj na tržištu ne oslobađa tuženog odgovornosti za štetu, jer je u vreme ugovora mogao i morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu u okviru njegove delatnosti tada bile poznate ili morale biti poznate" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 2375/01).

Novčana naknada (čl. 200. ZOO) Neimovinska šteta (moralna) predstavlja povredu neimovinskih (ličnih) prava oštećenog. Za neimovinsku štetu se kaže da se ona sastoji u povredi moralne imovine. Pod moralnom imovinom podrazumevaju se sva lična dobra, koja pripadaju jednom licu, a to su: telesni integritet, zdravlje, sloboda, čast, estetski izgled, i dr. Ova dobra predstavljaju, u stvari, objekt neimo vinske štete. Naknada za neimo vinsku (moralnu) štetu dosuđuje sud u novcu, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Kod izlaganja naknade za imovinsku štetu rečeno je daje odgovorno lice u prvom redu dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre no stoje šteta nastala. Ako uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja potpuno štetu, odgovorno liceje dužno da za ostatak štete da naknadu u novcu. Ako, pak, uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajući iznos novca na ime naknade štete. Naknadu u novcu sud uvek dosuđuje oštećeniku kad on to zahteva. 332

Međutim, kada se radi o naknadi nematerijalne štete, ne može se govoriti o uspostavljanju pređašnjeg stanja (naturalnoj restituciji), niti o ekvivalentnoj novčanoj naknadi. Istina, može se donošenjem i objavljivanjem osuđujuće krivične presude protiv štetnika zbog krivičnog dela uvrede i klevete (povrede časti, ugleda i dr. ) otkloniti prouzrokovana neimovinska šteta oštećenom, uvređenom i oklevetanom. No, ne postoje drage mogućnosti za obeštećenje oštećenog, osim novčane naknade, koja se kao i kod imovinske štete uzima kao sredstvo za obeštećenje lica, kome je prouzrokovana neimo vinska (moralna) šteta. Kod imovinske štete novčanom naknadom se pokriva pretrpljena prosta šteta, pa i izmakla dobit. Kod neimovinske štete dosuđuje se izvesna novčana naknada oštećenom za pretrpljenu štetu kad sud nađe daje takva novčana naknada opravdana težinom krivice štetnika ili težinom nanesene štete. U stvari, novčanom naknadom za neimo vinsku štetu ide se na otklanjanje onog subjektivnog poremećaja izazvanog u ličnosti oštećenika (bol, strah, tuga, patnja, povređena čast, lično dostojanstvo i dr.). Polazeći od toga da neimo vinska šteta predstavlja povredu neimo vinskih (ličnih) dobara oštećenog (telesni integritet, zdravlje, sloboda, čast, estetski izgled i dr. ), a koja se povreda ne izražava neposredno u povredi imovinskih prava oštećenog (u obliku stvarne, proste štete i izgubljene dobiti), u pravnoj teoriji i sudskoj praksi je ukazano na izvesne vidove, oblike neimo vinske (moralne) štete. Ti vidovi, odnosno oblici ne mogu se smatrati isključivim, jer se u određenim situacijama mogu iskazati i drugi vidovi, odnosno oblici neimovinske štete, zbog kojih se priznaje sudska zaštita. Međutim, ako neki oblici sete i imaju neka obeležja slična nematerijalnoj šteti, kao stoje na primer povreda časti i širenje neistinitih navoda, takva šteta se smatra materijalnom štetom u smislu odredaba člana 198. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, odredbama tog člana propisano je da ko drugom povredi čast, kao i ko iznosi ili prenosi neistinite navode o prošlosti, o znanju, o sposobnosti drugog lica, ili o čemu drugom, a zna ili bi morao znati da su neistiniti, i time mu prouzrokuju materijalnu štetu, dužan je daje nadoknadi. Primeri za to navedeni su u delu o materijalnoj šteti. Odredbe člana 200. ZOO imaju u vidu više oblika nematerijalne štete kao posledice povrede tela ili smrti bliskog srodnika, za koje se dosuđuje novčana naknada. To su: a) za pretrpljene fizičke bolove; b) za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, v) za naruženost; g) za povredu ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti; d) zbog smrti bliskog lica i đ) za strah. U jednoj presudi (Rev. 41/07 od 14. marta 2007. godine), Vrhovni sud Srbije je objasnio pojam pravične novčane naknade za nematerijalnu štetu, čija sentenca glasi: „Dosuđivanje pravične novčane naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog pritvora metodom obračuna štete po jednom danu provedenom u pritvoru nije primereno ideji moralne satisfakcije", a njeno obrazloženje glasi: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je 21.4.2003. godine lišen slobode od strane MUP-a RS, zbog postojanja osnovane sumnje da bi svojim daljim boravkom na slobodi ugrozio bezbednost drugih građana Republike, a rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u P. od 23.4.2003. godine određen mu je pritvor zbog osnovane sumnje daje učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja i krivično delo falsifikovanja službene isprave. Pritvor je ukinut rešenjem Okružnog suda u P. od 15.8.2003. godine, a istraga je obustavljena 26.7.2005. godine zbog odustanka Okružnog javnog tužioca od krivičnog gonjenja. Tužilac je u pritvoru proveo 117 dana. U vreme pritvaranja tužilac je u dnevnim listovima okarakterisan kao jedan od organizatora kriminalne grupe koja se bavi krađom i preprodajom nafte (objavljena mu je fotografija). Bio je izložen torturi u cilju iznude priznanja i boravio je u veoma lošim pritvorskim uslovima (sa više lica, vlažnom prostoru i visokom dnevnom temperaturom u prostorijama). Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužiocu dosuđena naknada nematerijalne štete na osnovu člana 200. ZOO. Poseban osnov odgovornosti tužene nije osporen u toku postupka (član 245. ranijeg ZKP i 172. ZOO). Međutim, osnovano se u reviziji ističe daje naknada nematerijalne štete previsoko odmerena i da je u suprotnosti sa pravilom iz člana 200. ZOO. Naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (zadovoljenje) kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj (psihičkoj) sferi oštećenog. Ona nije cena bola koji se trpi i ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti umesto ličnih dobara. Tužilac je protiv svoje volje žrtva postupka koji se pokazao neosnovanim. Takav postupak, a naročito loši pritvorski uslovi i policijska tortura u cilju iznude priznanja (povređena je Konvencija o zabrani torture), poremetili su mir i njegovu psihičku ravnotežu, povredili čast, ugled i dostojanstvo što sve uzrokuje intenzivne i dugotrajne duševne bolove. Novcem kao opštim merilom vrednosti oštećenom se omogu333

čuje da pribavi sebi izvesnu prijatnost, radost, uživanje ili neko zadovoljstvo u najširem smislu reci, tako da se u njegov psihički život unese jedan pozitivan i aktivan elemenat nasuprot bolu koji trpi. Ta novčana svota u cilju obeštećenja zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja. Za ove vidove štete među najrelevantnije faktore spada vreme boravka u pritvoru; uslovi boravka i humanost zatvorskih uslova; ponašanje stražara i zatvorskog osoblja; nanošenje verbalnih i realnih uvreda i torture; nedostatak radnog angažovanja; ali to nisu jedine okolnosti koje se moraju uzeti u obzir. Na visinu naknade za ovaj vid nematerijalne štete utiču i vrsta krivičnog dela koje je bilo predmet istrage, natpisi u štampi, radio televiziji i opšte interesovanje javnosti o suđenju, korišćenje sredstava rehabilitacije i činjenica da li je oštećeni zahtevao objavljivanje presude na osnovu saopštenja posle neopravdanog pritvora; životno doba lica koje je neosnovano lišeno slobode i njegovo porodično stanje; zanimanje, društvena aktivnost, raniji neporočni život, ranija neosuđivanost; smanjeni izgledi za napredovanje u službi; ograničenja u obavljanju političkih i društvenih funkcija; omalovažavanje i neprihvatanje u mestu prebivališta i radnoj sredini i druge okolnosti. U konkretnom slučaju sudovi su pravilno vrednovali dužinu trajanja neosnovanog pritvora, policijsku torturu i loše zatvorske uslove, porodičnost tužioca, negativne natpise u štampi i činjenicu da je posredno zbog olakšanja svog položaja i izlaska iz pritvora raskinuo radni odnos po svojoj volji. Međutim, u ovom slučaju za ocenu visine pravične naknade postoje razlozi koji utiču na njeno smanjenje. Naime, kao što je istaknuto, broj provedenih dana u neosnovanom pritvoru je veoma važna okolnost ali ne i jedina. U ovom slučaju dosuđena visina (1.170.000,00 dinara) ukazuje daje prvostepeni sud vršio "tarifiranje" naknade neimovinske štete po jednom danu računajući svaki dan iznosom od 10.000,00 dinara. Takav način obračuna i dosuđivanja neimovinske štete (u ovom slučaju zbog neosnovanog pritvora) nije primeren ideji moralne satisfakcije zbog mnoštva razloga koji mogu uticati na smanjenje ili povećanje naknade. Sudovi nisu cenili činjenicu da tužilac nije koristio u cilju obeštećenja institut rehabilitacije iz člana 546. ranije važećeg ZKP, po kome će se na zahtev oštećenog lica u slučaju neopravdane osude i neosnovanog lišenja slobode ako je slučaj prikazan u sredstvima javnog informisanja, pa je time došlo do povrede ugleda tog lica objaviti u novinama ili drugom javnom sredstvu informisanja, saopštenje o odluci iz koje proizilazi neosnovanost lišenja slobode. Sa druge strane nižestepeni sudovi nisu dali pravi značaj činjenici da tužilac inače čovek srednjih godina nije u sredstvima javnog informisanja, a ni u zahtevu za sprovođenje istrage prikazan kao glavni organizator grupe koja je navodno švercovala i preprodavala naftu, niti je zauzimao u ranijem preduzeću rukovodeće mesto (bio je savetnik u personalnoj službi). Istaknute činjenice i pravna priroda naknade neimovinske štete (moralna satisfakcija), okolnost da ona nema kazneni karakter, da zavisi od ekonomskog stanja društva (države) u kome se dosuđuje i da početni postupak državnih organa sprovođenje istrage i pritvaranje nije bio nezakonit (postojala je osnovana sumnja), sve zajedno predstavljaju okolnosti zbog kojih Vrhovni sud smatra da pravična novčana naknada za ovaj jedinstveni vid štete treba da iznosi 800.000,00 dinara. Iz svih istaknutih razloga dosuđivanje naknade u visini koja je tražena (prvostepeni sud je zahtev usvojio u celini) bilo bi u suprotnosti sa značajem povređenih dobara i cilju kome ta naknada služi, a pogodovalo bi težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO), zbog čega je tužbeni zahtev delimično odbijen kao neosnovan". I drugi slučaj. „Naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (zadovoljenje) kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj (psihičkoj) sferi oštećenog. Ona nije cena bola koji se trpi i ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti umesto ličnih dobara. Tužilac je protiv svoje volje žrtva postupka koji se pokazao neosnovanim. Takav postupak, a naročito loši pritvorski uslovi i policijska tortura u cilju iznude priznanja (povredena je Konvencija o zabrani torture), poremetili su mir i njegovu psihičku ravnotežu, povredili čast, ugled i dostojanstvo što sve uzrokuje intenzivne i dugotrajne duševne bolove. Novcem kao opštim merilom vrednosti oštećenom se omogućuje da pribavi sebi izvesnu prijatnost, radost, uživanje ili neko zadovoljstvo u najširem smislu reci, tako da se u njegov psihički život unese jedan pozitivan i aktivan elemenat nasuprot bolu koji trpi. Ta novčana svota u cilju obeštećenja zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja. Za ove vidove štete među najrelevantnije faktore spada vreme boravka u pritvoru; uslovi boravka i humanost zatvorskih uslova; ponašanje stražara i zatvorskog osoblja; nanošenje verbalnih i realnih uvreda i torture; nedostatak radnog angažovanja; ali to nisu jedine okolnosti koje se moraju uzeti u obzir. Na visinu naknade za ovaj vid nematerijalne štete utiču i vrsta krivičnog dela koje je bilo predmet istrage, natpisi u štampi, radio televiziji i opšte interesovanje javnosti o suđenju, korišćenje sredstava rehabilitacije i činjenica da l i j e oštećeni zahtevao objavljivanje presude na osnovu saopštenja posle neopravdanog pritvora; životno doba lica koje je neosnovano lišeno slobode i njegovo porodično stanje; zanimanje, društvena aktivnost, raniji neporočni život, ranija neosuđivanost; smanjeni izgledi za napredovanje u službi; ograničenja u obavljanju političkih i društvenih funkcija; omalovažavanje i neprihvatanje u mestu prebivališta i radnoj sredini i druge okolnosti. 334

U konkretnom slučaju sudovi su pravilno vrednovali dužinu trajanja neosnovanog pritvora, policijsku torturu i loše zatvorske uslove, porodičnost tužioca, negativne natpise u štampi i činjenicu da je posredno zbog olakšanja svog položaja i izlaska iz pritvora raskinuo radni odnos po svojoj volji. Međutim, u ovom slučaju za ocenu visine pravične naknade postoje razlozi koji utiču na njeno smanjenje. Naime, kao što je istaknuto broj provedenih dana u neosnovanom pritvoru je veoma važna okolnost ali ne i jedina. U ovom slučaju dosuđena visina (1.170.000,00 dinara) ukazuje daje prvostepeni sud vršio "tarifiranje" naknade neimovinske štete po jednom danu računajući svaki dan iznosom od 10.000,00 dinara. Takav način obračuna i dosuđivanja neimovinske štete (u ovom slučaju zbog neosnovanog pritvora) nije primeren ideji moralne satisfakcije zbog mnoštva razloga koji mogu uticati na smanjenje ili povećanje naknade. Sudovi nisu cenili činjenicu da tužilac nije koristio u cilju obeštećenja institut rehabilitacije iz člana 546. ranije važećeg ZKP po kome će se na zahtev oštećenog lica u slučaju neopravdane osude i neosnovanog lišenja slobode ako je slučaj prikazan u sredstvima javnog informisanja, pa je time došlo do povrede ugleda tog lica objaviti u novinama ili drugom javnom sredstvu informisanja, saopštenje o odluci iz koje proizilazi neosnovanost lišenja slobode. Sa druge strane nižestepeni sudovi nisu dali pravi značaj činjenici da tužilac inače čovek srednjih godina nije u sredstvima javnog informisanja, a ni u zahtevu za sprovođenje istrage prikazan kao glavni organizator grupe koja je navodno švercovala i preprodavala naftu niti je zauzimao u ranijem preduzeću rukovodeće mesto (bio je savetnik u personalnoj službi). Istaknute činjenice i pravna priroda naknade neimovinske štete (moralna satisfakcija), okolnost da ona nema kazneni karakter, da zavisi od ekonomskog stanja društva (države) u kome se dosuđuje i da početni postupak državnih organa sprovođenje istrage i pritvaranje nije bio nezakonit (postojala je osnovana sumnja), sve zajedno predstavljaju okolnosti zbog kojih Vrhovni sud smatra da pravična novčana naknada za ovaj jedinstveni vid štete treba da iznosi 800.000,00 dinara. Iz svih istaknutih razloga dosuđivanje naknade u visini koja je tražena (prvostepeni sud je zahtev usvojio u celini) bilo bi u suprotnosti sa značajem povređenih dobara i cilju kome ta naknada služi a pogodovalo bi težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO), zbog čega je tužbeni zahtev delimično odbijen kao neosnovan."

A. NAKNADA ZA PRETRPLJENE FIZIČKE BOLOVE Naknada za pretrpljene fizičke bolove dosuđuje se samo povređenom licu, a ne i njegovim srodnicima. Visina naknade zavisi od težine telesnog oštećenja, imajući u vidu i eventualno duže lečenje, koje obuhvata i nove hirurške zahteve i određene oblike rehabilitacije. Fizički bol se procenjuje sa stanovišta njegovog intenziteta i vremena trajanja, od čega zavisi i visina novčane naknade koja se dosuđuje. Pri tom se ceni i subjektivni momenat, jer se on različito manifestuje kod ljudi koji trpe fizičke bolove. U jednoj odluci suda zauzet je pravni stav da kod određivanja visine naknade za fizičke bolove treba uzeti u obzir i subjektivni momenat, "jer intenzitet i dužina trajanja bolova , koji se pored težine povrede uzimaju u obzir kod određivanja visine naknade za pretrpljene bolove, često zavisi i od subjektivnih momenata, s obzirom da kod nekih lica povrede normalno brže nestaju, a kod drugih je normalno da zarašćenje duže traje, te i bolovi duže traju". Bolovi su po svom intenzitetu klasifikovani kao slabi, srednji, jaki ili naročito jaki, naravno sve to sa stanovišta težine štete na organizam, odnosno zdravlje oštećenog. Inače, sud određuje visinu po slobodnoj oceni, saglasno odredbama člana 224. Zakona o parničnom postupku, naravno uz prethodno pribavljeno mišljenje lekara veštaka. U protivnom, slobodno sudijske uverenje ne bi imalo značaja, jer sud nije stručan za oceni stepena fizičkih bolova, ali se sud, uz korišćenje nalaza veštaka, mora kretati u granicama koje sudska praksa upućuje za određene slučajeve. Da bi oštećeno lice ostvarilo pravo na naknadu za pretrpljene fizičke bolove, potrebno je i utvrđene o kojoj se vrsti intenziteta bolova radi. Tako je u jednoj odluci Vrhovni sud Srbije zauzeo pravni stav, koji se i dalje evidentira u sudskoj praksi, a naime da se "naknada štete za pretrpljene fizičke bolove, po pravilu, ne dosuđuje ako je u pitanju laka telesna povreda, jer je pretpostavka da takva povreda nema za posledicu fizičke bolove koji su jakog intenziteta i dužeg trajanja. Međutim, izuzetno, ako bi povreda okvalifikovana kao laka telesna povreda, imala za posledicu fizičke bolove srednjeg intenziteta i dužeg trajanja, naknada štete u takvom slučaju bila bi opravdana".

335

Sudska praksa Novčana naknada za pretrpljene fizičke bolove Naknada štete i za pretrpljene fizičke bolove - u slučaju lake telesne povrede Oštećeni izuzetno ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove zbog lake povrede, ako su ti bolovi bili jačeg ili srednjeg intenziteta i ako su duže trajali. Prema obrazloženju Prvostepeni sud je utvrdio da su tuženici tužiocu naneli lake telesne povrede i daje zbog nanetih povreda lečen u bolnici 10 dana. Tuženici su za izvršeno krivično delo lake telesne povrede pravnosnažnom presudom osuđeni na kaznu zatvora u trajanju od po dva meseca. Utvrđeno je da su fizički bolovi koje je tužilac trpeo us led nanete lake telesne povrede bili srednjeg intenziteta i da su trajali od 10 do 12 dana. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio, a drugostepeni sud je to prihvatio, da tužilac ima pravo na naknadu neimovinske štete za ovako pretrpljene fizičke bolove, pa su tuženici solidarno obavezani da tužiocu plate na ime naknade ovog vida neimovinske štete 3.000 dinara. Povodom revizije tuženika Vrhovni sud je zaključio da oštećeni, po pravilu, nema pravo na naknadu neimovinske štete za pretrpljene fizičke bolove koji su posledica nanete lake telesne povrede. Međutim, oštećeni izuzetno ima pravo na naknadu neimovinske štete za pretrpljene bolove usled nanete lake telesne povrede, ako su oni bili jakog ili srednjeg intenziteta i ako su duže trajali, kao stoje slučaj sa tužiocem. Zbog toga je revizija tuženika odbijena kao neosnovana (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 627/82); "Fizički bolovi, koje usled povrede pretrpi neko lice, predstavljaju vid nematerijalne štete, za koju povređenom pripada pravo na novčanu naknadu. Visina te naknade zavisi od intenziteta bolova i vremena njihovog trajanja i treba da predstavlja satisfakciju trpljenjima kojima je povr edeni bio izložen" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1024/77); "Naknada nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, koji su posledica nanete lake telesne povrede, može se dosuditi oštećenom samo izuzetno ako su. pretrpljeni fizički bolovi bili jakog ili srednjeg intenziteta, i ako su duže trajali" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 627/82); "Povređenom licu, koje je trpelo fizičke bolove, pripada pravo na naknadu ovog vida neimovinske štete, a njena visina zavisi od intenziteta i vremena trajanja tih bolova, što se utvrđuje veštačenjem. Dosuđeni iznos treba da predstavlja pravičnu naknadu prema težini trpljenja, kako bi se na taj način povređenom pružila odgovarajuća satisfakcija " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3046/73); "Nelagodnost u toku lečenja (na primer, kraća nesvestica, hospitalizacija, vezanost za krevet, vrste imobilizacija i fiksacija, rengensko snimanje, operacije, infuzije, transfuzije, injekcije, previjanje rana i odstranjivanje šavova, upotreba invalidskih kolica, bolovanje, posećivanje ambulante, fizioterapija Ud.), koje trpi oštećeni, razmatraju se u okviru naknade za fizičke bolove. Da li i pod kojim uslovima može pojedina od navedenih nelagodnosti prerasti u kakav druga samostalni vid nematerijalne štete (na primer, duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti) treba ocenjivati uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja" (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine).

B. NAKNADA ZA PRETRPLJENE DUŠEVNE BOLOVE ZBOG SMANJENJA ILI GUBITKA OPŠTE ŽIVOTNE AKTIVNOSTI Naknada za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja ili gubitka opšte životne aktivnosti predstavlja vid neimovinske štete koja nastaje onda kada usled telesne povrede kod povređenog nastupi nemogućnost, ili smanjena mogućnost funkcionisanja organa u celini, ili jednog njegovog dela, što dovodi do toga da povređe-ni ne može vršiti uopšte, ili može vršiti ograničeno i uz pojačane napore i tegobe, opšte životne funkcije i aktivnosti, kao što su kretanje, vršenje svakodnevnih radnji u životu, obavljanje fizioloških funkcija, ili zadovoljenje drugih opštih ili uobičajenih životnih potreba. U suštini, dakle, smanjenje opšte životne aktivnosti manifestu]e se kao fizički i psihički bol, ili kao obe ove vrste bola ujedno, ili zbog ulaganja napora da bi vršio pokrete i obavljao radnje u zadovoljavanju običnih, redovnih i svakodnevnih životnih potreba i interesa kako je to u sažetom smislu naveo sud u jednoj odluci. U pogledu povećanih napora u sudskoj praksi zauzet je pravni stav da povećani napori u radu koji su uslovljeni oštećenjem organizma i koji su, usled toga, potrebni u cilju postizanja izvesnog radnog uspeha i u re336

zultatu, izvesnog ličnog dohotka, ne predstavljaju imovinsku štetu. Naknada za povećane napore ne ulazi u okvir naknade štete za umanjenje radne sposobnosti, jer je ova, kako je pomenuto, po svojoj prirodi imovinska šteta. Povećani napori usled oštećenja organizma pojavljuju se pak, kao neimovinska šteta i kao takva ulazi u okvir umanjenja tzv. opšte životne sposobnosti, pa se i naknada za povećane napore kvalifikuje kao naknada za neimovinsku štetu. To vredi i u slučaju kad je potrebno ulaganje povećanih napora u radu kojim se stiče lični dohodak, (odnosno u radu koji ima privredni značaj). To znači da naknada za umanjenje tzv. opšte životne sposobnosti kao vid neimovinske štete, obuhvata ne samo naknadu za ono što oštećeni trpi usled oslabljenja organizma i njegovih funkcija prilikom zadovoljavanja svojih neposrednih životnih potreba već i uopšte, u neprivrednom radu, kao i naknadu za povećanje napora u radu kojim se stiče i dohodak. Zbog toga, prilikom odmeravanja novčane naknade za ovaj vid neimo vinske štete, sudovi vode računa o tegobama koje oštećeni trpi, i to kako u svakodnevnom životu, tako / za vreme rada, pa u skladu sa takvim naporima, odnosno trpljenjem, odmeravaju i novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja ili gubitka opšte životne aktivnosti. Kod utvrđivanja visine ovog oblika naknade štete uzima se u obzir, pored procenta umanjenja životne aktivnosti, utvrđen od strane lekara veštaka, i uzrast, odnosno starost oštećenog lica, zatim poslove koje je oštećeni obavljao do povređivanja, kao i drugi elementi koji imaju značaja za utvrđivanje da naknada štete bude manja ili veća od one koja bi zavisila samo od stepena povrede oštećenog lica.

Sudska praksa Povreda slobode - nematerijalna šteta za pretrpljene duševne bolove Protivpravno zadržavanje u pritvoru predstavlja osnov za dosuđenje pravične novčane naknade, kao satisfakcija za pretrpljene duševne bolove i uspostavljanje narušene psihičke ravnoteže. Prema obrazloženju Kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova daje tužena odgovorna za štetu zbog nezakonitog rada njenih organa, prema čl. 172. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, tužilac je prinudno doveden i zadržan u službenim prostorijama - lišen slobode u periodu od 25.03.2003. godine do 18.04.2003. godine. Zadržavanje je određeno na osnovu Naredbe vd. predsednika Republike o posebnim merama koje se primenjuju za vreme vanrednog stanja od 12.03.2003. godine. Međutim, odlukom Ustavnog suda Republike Srbije U. br. 93/2003 od 08.07.2004. godine utvrđeno je da su neke odredbe Naredbe o posebnim merama, koje su se primenjivale za vreme vanrednog stanja bile u nesaglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, kao i čl. 14. i 15. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama. U delu koji se odnosi na dužinu zadržavanja ("do 30 dana"), proglašena je neustavnom i nezakonitom. Prema čl. 229. st. 1. Zakonika o krivičnom postupku ("SI list SRJ" br. 70/2001, sa izmenama, "SI. glasnik RS" br. 58/2004 sa izmenama), organ unutrašnjih poslova može izuzetno zadržati neko lice radi prikupljanja obaveštenja ili saslušavanja najduže 48 sati od časa lišenja slobode, odnosno odazivanja na poziv. Članom 2. i 3. Zakona o unutrašnjim poslovima ("SI. glasnik RS" br. 25/2000, 8/2001), propisano je da se unutrašnji poslovi obavljaju na način kojim se svakom čoveku i građaninu obezbeđuje jednaka zaštita i ostvarivanje njegovim Ustavom utvrđenih sloboda i prava, kao i da se u obavljanju tih poslova mogu primenjivati samo mere prinude koje su predviđene zakonom i kojima se sa najmanje štetnih posledica za građane i druge organizacije postiže izvršenje tih poslova. U ovom slučaju, zadržavanje tužioca trajalo je duže od 48 časova. Protiv njega nije pokrenut krivični postupak, nije podignut zahtev za sprovođenje istrage ili optužnica. Takvo zadržavanje tužioca bilo je protivpravno, zbog čega je trpeo duševne bolove, pa sa osnovom potražuje naknadu nematerijalne štete, prema čl. 560. Zakonika o krivičnom postupku. Nisu osnovani revizijski navodi daje dosuđeni iznos nematerijalne štete prenisko odmeren. Imajući u vidu sve okolnosti ovog slučaja, a posebno dužinu i način ograničenja slobode, kao i nastale posledice, Vrhovni sud nalazi da dosuđeni iznos predstavlja pravičnu novčanu naknadu - satisfakciju tužiocu, kojom će se uspostaviti njegova narušena psihička ravnoteža, prema čl. 200. Zakona o obligacionim odnosima. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1532/06). Povreda prava ličnosti -visina pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove Osim dužine vremena provedenog u pritvoru i ostalih okolnosti koje opredeljuju visinu naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog pritvaranja, sud voditi računa i o uslovima pod kojima je oštećeni držan u pritvoru. 337

Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je neosnovano bio u pritvoru u periodu od 06.04.1999. do 04.06.1999. godine. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u C. od 08.04.2003. godine, na osnovu člana 354. stav 1. tačka 1. ZKP, prema tužiocu, kao optuženom, odbijena je optužba daje izvršio krivično delo teške krađe iz člana 166. stav 1. tačka 6. KZRS. Kod takvog stanja stvari, tužilac, na osnovu odredaba člana 560. stav 1. tačka 1, ZKP, ima pravo na naknadu štete. U konkretnom slučaju, to je naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, saglasno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, kako su to pravilno našli i nižestepeni sudovi. Međutim, visina pravične novčane naknade, po oceni ovog suda, nije odmerena u skladu sa odredbama člana 200. stav 2. ZOO (prvostepeni sud je dosudio 850.000,00 dinara, a drugostepeni 300.000,00 dinara). Citiranom zakonskom odredbom predviđeno je da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u pritvoru Okružnog suda u______, i to za vreme NATO bombardovanja. Ove okolnosti, (vreme i mesto boravka u pritvoru), same po sebi, dodatno su uticale na duševne bolove koje je tužilac trpeo, jer mu je lična bezbednost bila posebno ugrožena, a on bez ikakvih uslova da sam poboljša svoj nepovoljan položaj, dok su mu mogućnosti kretanja i boravka na svežem vazduhu, kao i mogućnost opštenja sa porodicom, koja je živela na Kosovu i Metohiji, bile ograničene i daleko ispod mere uobičajene za pritvorske uslove, što je utvrđeno u prvostepenom postupku, pa zato i one moraju biti posebno cenjene, osim dužine vremena provedenog u pritvoru i ostalih okolnosti koje su imali u vidu nižestepeni sudovi. Stoga Vrhovni sud nalazi da pravična novčana naknada za pretrpljene duševne bolove tužioca, prema merilima i kriterijumima važećim u vreme donošenja prvostepene presude, treba da iznosi 500.000,00 dinara, kao adekvatna satisfakcija tim bolovima, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude, pa do isplate. U tom smislu, Vrhovni sud je, zbog pogrešne primene materijalnog prava iz člana 200. stav 2. ZOO, na osnovu člana 407. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3007/05); Uticaj naknade za pretrpljene duševne bolove na naknadu u vezi telesnos oštećenja Pri utvrđivanju visine pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sud će uzeti u obzir i naknadu za telesno oštećenje na koju oštećeni ima pravo po propisima o invalidskom osiguranju, pa će na osnovu svih okolnosti slučaja i slobodnoj oceni utvrditi u kojoj meri naknada za telesno oštećenje utiče na visinu novčane naknade za ovaj vid nematerijalne štete. Visina naknade utvrđuje se na isti način i u slučaju kad sud pravičnu naknadu zbog umanjenja životne aktivnosti dosuđuje u obliku novčane rente. Pravo oštećenog na naknadu za telesno oštećenje uzima se u obzir i kad oštećeni odbija da pokrene postupak kod nadležnog organa radi ostvarivanja naknade po tom osnovu. U tom slučaju sud će kao prethodno pitanje sam utvrđivati pravo oštećenog na naknadu za telesno oštećenje, ako iz prirode i stepena telesnog oštećenja proizlazi da bi oštećeni po propisima o invalidskom osiguranju mogao ostvariti tu naknadu. Iz obrazloženja Zakon o obligacionim odnosima, koji oštećenom daje pravo na pravičnu novčanu naknadu zbog umanjenja životne aktivnosti (član 200. stav 1), propisuje da će prilikom odlučivanja o toj naknadi i njenoj visini sud ,, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njom ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom " (član 200. stav 2). Pravična naknada se dosuđuje kad sud ,,nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njegovo trajanje to opravdava (stav 200. stav 1). Nesumnjivo je da sintagma ,,okolnosti slučaja" obuhvata širi krug relevantnog činjeničnog stanja nego što je jačina i trajanje duševnih bolova i drugih nelagodnosti zbog umanjenja životnih aktivnosti. Zato i pod pretpostavkom da se negativne posledice umanjenja životne aktivnosti izraze u trajanju i intenzitetu duševnih bolova i drugih nelagodnosti oštećenoga, ostaje da se odredi pravična naknada i s obzirom na druge ,,okolnosti slučaja". Okolnosti slučaja, pak, najčešće nalažu da se dosudi pravična naknada i oštećenome koji prima naknadu za telesno oštećenje po propisima o invalidskom osiguranju. Kada bi se pravična novčana naknada smanjivala za iznos koji prima oštećeni po osnovu invalidskog osiguranja, mlađim osobama, koje dugo primaju tu naknadu, gotovo da se ne bi ni mogla dosuditi pravična novčana naknada nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti. U tom slučaju oštećeni koji uživa invalidsku zaštitu, bio bi u nepovoljnijem položaju od onoga koji nema pravo na tu zaštitu, jer bi se morao zadovoljiti sa 338

obročnom mesečnom naknadom za telesno oštećenje one svote novca koja se socijalno neosiguranom licu isplaćuje odjednom, ili bi pravična naknada za umanjenje životne aktivnosti bila svedena na simboličan iznos. Iz ovih razloga se ne može odbijati iznos naknade za tjelesno oštećenje od sume koja bi se dosudila na ime pravične naknade onom licu koje nije socijalno osigurano. Naknada za telesno oštećenje, prema tome može se samo uzeti u obzir, prema okolnostima slučaja, pri određivanju visine pravične naknade (član 223. Zakona o parničnom postupku), bez obzira da ili se ta naknada određuje u jednom iznosu ili u obliku novčane rente (obroćno) načelni stav br. 3'/85 XXVIII zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda, 6. i 7. novembra 1985. godine. "Lice koje je pretrpelo duševne bolove zbog povrede časti i ugleda ima pravo na pravičnu naknadu nematerijalne štete, bez obzira da lije lice koje je svojim ponašanjem prouzrokovalo povredu časti i ugleda osuđeno krivičnom presudom. Za pravo na naknadu nematerijalne štete po ovom osnovu bez značaja je stoje lice koj e j e prouzrokovalo povredu časti i ugleda oglašeno krivim i osuđeno pravosnažnom krivičnom presudom, jer je povređeno lice tr-pelo duševne bolove do pravosnažnosti krivične presude, koji su posle toga bili samo ublaženi, a krivičnopravna i građanskopravna zaštita zbog povrede časti i ugleda se ne isključuju " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 89/78); "Neosnovanim lišenjem slobode tužiocu je nanet duševni bol zbog povrede slobode kretanja, a javnim objavljivanjem toga događaja nanet mu je duševni bol zbog povrede ugleda. Objavljivanjem u sredstvima javnog informisanja o pokretanju krivičnog postupka protiv tužioca za beščasteće krivično delo narušen je ugled tužioca kao radnog čoveka i došlo je do povrede njegove časti, koja pretpostavlja trpljenje jakih duševnih bolova u dužem vremenskom trajanju. Pri tome se kod dosuđivanja pravične novčane naknade ima uzeti u obzir okolnost da je tužilac propustio da u krivičnom postupku traži javno objavljivanje daje neosnovano lišen slobode" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2794/81); "Duševni bolovi zbog povrede slobode kretanja i duševni bolovi zbog povreda ugleda ličnosti predstavljaju posebne vidove nematerijalne štete, jer se radi o povredama različitih prava čoveka " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2194/81); "Duševni bolovi zbog neopravdane osude odnosno neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete, koja obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog, proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode. Za ovu štetu dosuđuje se jedan iznos naknade, pri čijem odmeravanju sud uzima u obzir sve okolnosti slučaja (ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, odnosno sredini prema njemu posle osude, odnosno lišenja slobode, težina i priroda krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, vreme trajanja lišenja slobode i sve druge okolnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje psihičkih bolova) " (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suca o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine); "Umanjenje životne aktivnosti je vid nematerijalne štete, koji nastaje kad us led telesne povrede kod povređenog nastupi nemogućnost ili smanjena mogućnost funkcionisanja organa u celini, ili jednim delom, usled čega povredeni ne može vršiti uopšte, ili može vršiti samo ograničeno i uz pojačane napore i tegobe, opšte životne funkcije i aktivnosti. Ona se manifestuje u fizičkom ili psihičkom bolu, ili kao obe vrste bola ujedno, zbog smanjenja funkcionalnosti i aktivnosti organizma, ili zbog ulaganja napora, da bi se vršilo pokretanje organizma i obavljanje radnji u zadovoljavanju običnih, redovnih i svakodnevnih životnih potreba " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2414/77); "Naknada nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih patnji zbog povrede časti i ugleda u vezi sa neopravdanim optuženjem pripada samo neposredno oštećenom licu, a ne i članovima njegove uže porodice " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 716/83); "Umanjenje životne aktivnosti predstavlja vid nematerijalne štete, koji se manifestuje delom u fizičkim bolovima trajnog karaktera i u povećanim naporima u obavljanju životne aktivnosti, a delom i u duševnom bolu zbog ograničenja koje oštećeno lice trpi u vezi sa životnim aktivnostima, kojima bi se bavilo da nije povređeno. Novčana naknada za taj vid štete dosuđuje se nezavisno od činjenice da li smanjenje životne aktivnosti ima za posledicu i materijalnu štetu, koja se posebno ispituje" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 727/82); "Umanjenje životne aktivnosti, kao poseban osnov za naknadu štete zbog duševnih bolova, obuhvata sva ograničenja u životnim aktivnostima oštećenog, koje je ostvarivao ili bi po redovnom toku stvari u budućnosti izvesno ostvarivao. Pod ograničenjem se podrazumeva i vršenje aktivnosti uz povećane napore, ili pod posebnim uslovima. Ovaj vid štete je po pravilu trajnog karaktera, ali novčana naknada se može dosuditi i kad je umanjenje životne aktivnosti privremeno, ako je jačeg intenziteta i dužeg trajanja, ili ako to posebne okolnosti opravdavaju " (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. go'dine); 339

"Prilikom odmeravanja novčane satisfakcije zbog umanjenja opšte životne sposobnosti uzimaju se u obzir sve okolnosti koje su od značaja za veličinu patnji, tegoba, pojačanih napora i drugih psihičkih bolova kojima je povređeni, zbog oštećenja tela odnosno zdravlja, opterećen u njegovim konkretnim uslovima života i rada, a takođe i dužina ljudskog veka, odnosno dužina trajanja psihičkih bolova" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 101/73); "Pri utvrđivanju visine pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sud će uzeti u obzir i naknadu za telesno oštećenje, na koju oštećeni ima pravo po propisima o invalidskom osiguranju, pa će na osnovu svih okolnosti slučaja po slobodnoj oceni utvrditi u kojoj meri naknada za telesno oštećenje utiče na visinu novčane naknade za ovaj vid nematerijalne štete. Visina naknade utvrđuje se na isti način i u slučaju kad sud pravičnu naknadu zbog umanjenja životne aktivnosti dosuđuje u obliku novčane rente " (Načelni stav XXVIII Zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrovnog vojnog suda, od 6. i 7. novembra 1985.); "Naknada štete životne zbog smanjene aktivnosti dosuđuje se u novčanom iznosu i ona predstavlja satisfakciju trpljenjima koja su kod povređenog nastala. Visina te naknade zavisi od stepena umanjenja životne aktivnosti i oblika u kome se manifestuje, pri čemu se uzima u obzir i životno doba oštećenog. Tu naknadu sud dosuđuje po slobodnom uverenju na osnovu čl. 223. ZPP" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 988/80); "Naknada nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti i drugih njenih trajnih oblika dosuđuje se u jednokratnom novčanom iznosu, ali može, na zahtev oštećenog, biti dosuđena i u obliku novčane rente, ako takav oblik naknade prema okolnostima datog slučaja predstavlja odgovarajuću satisfakciju" (Načelni stav XVII Zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda, od 7. i 8. maja 1981. godine); "Naknada štete za privremeno smanjenu životnu aktivnost može se u izuzetnim slučajevima dosuditi pod uslovom daje ovo smanjenje vrlo visokog stepena i da postoji mogućnost otklanjanja istog posle izvesnog vremena samo hirurškom intervencijom. Ovakva naknada štete može se dosuditi sako u mesečnim rentnim iznosima" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1344/73); "I kad je pravosnažnom presudom dosuđena naknada štete zbos smanjene životne aktivnosti, takva presuda može biti izmenjena, ako se u međuvremenu pogorša zdravstveno stanje povređenog zbog povećanja procenta smanjene životne aktivnosti, kao posledice pretrpljene povrede, jer se u takvom slučaju radi o novoj šteti" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 502/76); "Umanjenje životne aktivnosti od 3,33% je neznatno, pa stoga ne daje pravo licu sa takvim umanjenjem životne aktivnosti na naknadu za ovaj vid neimovinske štete " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 5713/72); "Veštačenjem koje je određeno radi utvrđivanja umanjenja životne aktivnosti moraju se utvrditi sve posledice kojima se ograničava i otežava normalna aktivnost organizma, a nije dovoljno utvrditi samo procenat umanjenja životne aktivnosti. Iznos pravične naknade zavisi od prirode i težine svih trpljenja vezanih za ovaj vid štete " (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine);

V. NAKNADA ZA NARUŽENOST Naknada za naruženost predstavlja takođe vid nematerijalne štete. Naruženost se ogleda u tzv. nagrđenosti oštećenog lica, koja se izražava u potpunom ili delimičnom gubitku nekog ekstremiteta, estetskog izgleda ili naruženja nekog dela tela, ali se naknada štete zbog naruženosti dosuđuje zbog duševnog bola koje takvo lice trpi. U jednoj odluci suda stoji, što je i suština pojma naruženosti, da naknada štete za unakaženje obuhvata upravo naknadu za psihičko trpljenje što ga nagrđenje spoljnjeg izgleda tela , odnosno telesnih funkcija i organa izaziva kod povređenog, s obzirom na utisak što ga nagrđenje ostavlja u sredini u kojoj povređeni živi i gde se kreće. Dakle, mere nagrđenja ne utvrđuju se prema stepenu telesne povrede, odnosno stepenu nagrđenja, već prema tome kako se nagrđenje ocenjuje u sredini u kojoj živi oštećeni i kako on to preživljava.

Sudska praksa Promena frizure, a što je posledica farbanja kose u frizerskom salonu ne predstavlja estetsku promenu koja bi kvalifikovala kao naruženost Subjektivna predstava oštećenog lica o sopstvenom izgledu ne mole nastalu promenu učiniti objektivnom kategorijom kakvu predstavlja naruženost, kao zaštićeno dobro u smislu čl. 200. ZOO.

340

Prema obrazloženju Tužilja se u reviziji neosnovano poziva na pogrešnu primenu materijalnog prava. Kod tužilje nije došlo do naruženosti kao posledice agresivnog kemijskog tretmana kojem je bila izložena. To stoje tužilja svoju dugu kosu ošišala na kratko se ne bi moglo smatrati pravno priznatim oblikom štete iz čl. 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ne samo da kod tužilje nije došlo do trajne naruženosti, već, kao što su to nižestepeni sudovi pravilno utvrdili, ni do privremene naruženosti, a svakako ne onog stepena koji bi opravdao dosuđivanje naknade po osnovu pretrpljenih duševnih bolova. Promena frizure, a što je posledica farbanja kose u frizerskom salonu tužene (a i to privremeno), ne predstavlja takvu promenu estetskog izgleda koja bi se mogla kvalifikovati kao naruženost. Subjektivna predstava oštećenog lica o sopstvenom izgledu ne može nastalu promenu učiniti objektivnom kategorijom kakvu predstavlja naruženost, kao zaštićeno dobro u smislu čl. 200. ZOO. Pravilno je postupio drugostepeni sud kada je zahtev za naknadu štete zbog pretrpljenog straha odbio zbog zastarelosti. Kod utvrđene činjenice daje tužilja strah doživela sutradan po izvršenom tretmanu, odnosno 29.11.1997. godine kada je kosa počela masovno da joj opada, a tužbeni zahtev po ovom osnovu postavila tek podneskom od 08.10.2001. godine, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je potraživanje naknade štete po ovom osnovu zastarelo u smislu čl. 376. stav 1. ZOO (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2005/06). Naruženost i smanjenje životne aktivnosti Pri odmeravanju naknade za smanjenu opštu životnu aktivnost mora se voditi računa da su u pitanju posledice koje oštećeni sukcesivno trpi tokom života, lišavajući se pojedinih zadovoljstava i ulažući povećane napore pri obavljanju redovnih životnih aktivnosti. Stoga tu naknadu treba odrediti tako što će se odmeriti koliko bi iznosila mesečno, pa onda izračunati ukupan iznos prema životnom dobu oštećenog, uz normalnu pretpostavku da će oštećeni živeti prosečan ljudski vek. I kad odlučuje o visini naknade štete po slobodnoj oceni, sud je dužan da utvrdi i iznese sve okolnosti koje su od uticaja na određivanje visine naknade. Prema obrazloženju Prvostepeni sud je tužiocu koji je kao četrnaestogodišnjak pretrpeo teške telesne povrede sa trajnim posledicama, zastaje prema nalazu suda, delimično odgovoran tuženi, odmerio naknadu za umanjenu opštu životnu sposobnost i za naruženost, primenom odredbe člana 212. ZPP. Drugostepeni sud je odbio tužiočevu žalbu i tu presudu potvrdio. Savezni sud je usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti u delu kojim se presude pobijaju u pogledu odbijanja tužiočevog zahteva preko iznosa dosuđenih po pomenutim osnovima. Ovlašćenje suda da visinu naknade, kada se ona ne može egzaktno utvrditi, ili može samo uz nesrazmerne teškoće, kako to propisuje član 212, ZPP, utvrdi po slobodnoj oceni, predstavlja izuzetak od procesnog načela materijalne istine, a ne daje pravo sudu da neobrazloženo arbitrira. Ovo pogotovu kad je u pitanju naknada zbog smanjene opšte životne aktivnosti, to jest zbog štete koju sukcesivno trpi oštećeni tokom života, lišavajući se pojedinih zadovoljstava i ulažući dnevno povećane napore pri svojim životnim aktivnostima. Visina takve štete, kao naknada za nju, mora se razumno odmeriti korišćenjem svih prikupljenih dokaza i primenom pravila logičnog mišljenja i životnog iskustva. To praktično znači da se takva naknada može sa dosta preciznosti odrediti, ako se odmeri koliko bi iznosila mesečno, pa se onda izračuna koliko treba da iznosi ukupno prema životnom dobu oštećenog, uz normalnu pretpostavku da će oštećeni živeti prosečan ljudski vek. Samo tako, ova jednom dosuđena naknada, može da ostvari svoju svrhu da makar delom olakša trpljenje kome je oštećeni izložen trajno tokom celog svog življenja od povrede pa dalje, a što se po normalnom toku stvari ne može očekivati da traje dugo, kad je povr edena osoba u zrelom životnom dobu i kad je to sasvim mlada osoba, kao što je to u ovom slučaju. Sve napred izloženo važi i kad je u pitanju odmeravanje naknade za naruženost, jer i tu je u pitanju trajno trpljenje koje oštećenog prati kroz život i koje se makar delom i posredno pokušava olakšati ovom naknadom (presuda Saveznog suda, Gzs 43/76). G. NAKNADA ZA POVREDU UGLEDA, ČASTI, SLOBODE ILI PRAVA LIČNOSTI Naknada za povredu ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti dosuđuje se za slučaj ako se recima, usmeno ili pismeno, nekom grimasom ili nekim gestom omalovaži neko lice u toj meri da to činjenje za to lice predstavlja ne samo uvredu ili klevetu u smislu omalovažavanja tog lica, već i duševni bol zbog povrede ugleda i časti. Povreda ugleda i časti može se izvršiti putem štampe, radija, televizije ili na drugi način, ako je, na primer, nešto neistinito, uvredljivo izneto u neposrednom kontaktu između štetnika i oštećenog, bilo daje razgovor vođen samo između njih ili je razgovor moglo da čuju i druga lica Oštećeni mora da dokaže da je zbog protiv341

pravnog ponašanja štetnika pretrpeo duševni bol, a samim tim i moralnu štetu, zbog koje ima pravo na novčanu naknadu u smislu Člana 200. ZOO, nezavisno od toga što će oštećeni dobiti satisfakciju na sudu radi kažnjavanja štetnika i eventualno objavljivanja presude, odnosno ispravke u smislu odredaba člana 199. ZOO. U vezi naknade za povredu ugleda i časti, nanetu u javnom glasilu . Vrhovni sud Srbije je u jednoj svoj odluci (1477/05) o tom pitanju izrazio svoj pravni stav, navodeći, pored ostalog i to da ,,u medijskom pravu, a u sukobu između slobode izdržavanja i osnovnih prava ličnosti (čast i ugled), u načelu važi pravilo da su vrednosni sudovi slobodni, ali da činjenični nisu. Činjenični iskazi su podložni proverljivosti, i u prezentiranju činjenica novinar nema potpunu slobodu, već mora postupati sa novinarskom pažnjom, koja podrazumeva napor da se utvrdi istinitost činjenica. U konkretnom slučaju sporni citirani činjenični iskaz se mogao proveriti (da tužilac nije u TV emisiji izrekao tu činjeničnu tvrdnju), što novinar nije učinio. Vrednosni sud u novinskom tekstu je, između ostalog, obrazovan i tom imputacijom, očigledno radi pojačavanja utiska koji treba da proizvode, i zbog toga je tužiocu povređena čast (svest koju svako ima o sebi). Sa druge strane negativan vrednosni sud nije upućen samo javnosti, već mu je bio cilj povreda i omalovažavanje ličnosti, jer ima elemente podsticanja nasilja, što oslikava govor mržnje koji je nedopušten, bez obzira na učinjeno (zločine u demokratskom društvu sankcioniše sud). Takvo tretiranje tužioca ukazuje i da je vrednosni sud uvredljiv preko razumne mere i da on u kombinaciji sa neistinitim činjeničnim iskazom uzrokuje povredu časti i ugleda tužioca, zbog čega su autor teksta, glavni urednih i izdavač novina odgovorni za nematerijalnu štetu po članu 200. ZOO". U svojoj drugoj odluci o istom pitanju, Vrhovni sud Srbije se u svojoj odluci Rev. 28/05), izjasnio decidni, posebno u pogledu potrebe veštačenja za ovu vrstu povrede, pa je, pored ostalog naveo:" Kod slučaju povrede ugleda i časti, ima se u vidu da se čast defmiše kao subjektivna kategorija i kao mišljenje koje čovek ima o sebi kao pripadnik određene društvene sredine ili društvene grupe, čije vrednosti je prihvatio, a da ugled predstavlja mišljenje koje ima sredina i javno mnjenje o ličnosti i koji je objektivna kategorija. Novčana naknada nematerijalne štete pripada licu koje je zbog povrede osećaja časti i društvenog ugleda pretrpelo psihičke bolove određenog intenziteta i trajanja. Prema tome, novčanom naknadnom se ne pruža obeštećenje za povredu ličnog dobra, već za sekundarne posledice u vidu duševnih patnji koje su povredom izazvane. Tako povreda navedenih ličnih dobara spada u pravno relevantnu štetu. Istovremeno, ne može se govoriti o postojanju nematerijalne štete na strani oštećenog samo iz činjenice daje tuženi osuđen pravnosnažnom krivičnom presudom, zbog davanja lažnog iskaza na štetu oštešenog. U svakom konkretnom slučaju je potrebno utvrditi da lij e oštećeni doživeo duševne patnje zbog povrede osećaja časti i ugleda. Prema tome, postojanje uzročne veze između duševnih patnji oštećenog i radnji kojima su izazvane duševne patnje oštećenog je uslov za postojanje odgovornosti za naknadu štete . Međutim, ovaj vid štete ne treba mešati sa nematerijalnom štetom za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, koja obuhvata kako umanjenje fizičke, tako i umanjenje psihičke životne aktivnosti, u kom smislu je pogrešio sprovoditi veštačenje od strane neuropsihijatra, na okolnost psihičkih smetnji koje su se pojavile kod tužioca . Znači, osnov odgovornosti tuženog u konkretnom slučaju eventualno može postojati samo zbog povrede časti i ugleda tužioca, a ne i po drugim osnovima koje obuhvata odredba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Zato prilikom odlučivanja o ovakvom tužbenom zahtevu ne treba u okviru dokaznog postupka nalagati veštačenje, nego, ukoliko sud nađe da postoji uzročna veza između štete i štetne radnje, sud treba da se izjasni o visini nematerijalne štete u svakom konkretnom slučaju".

Sudska praksa Naknada štete za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti Pravo na naknadu štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda pripada samo licu čiji su čast i ugledpovređeni a ne i njegovim srodnicima. Iz obrazloženja: Tužbeni zahtevje naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda. Prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je ožalbenom presudom dosudio naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i suprugu tužilje P. i ćerki tužilje P. Čast je skup čovekovih vrlina i predstavlja subjektivnu kategoriju koja podrazumeva mišljenje koje pojedinac ima o sebi. Pojam ugleda defmiše se kao mišljenje koje ima uža ili šira sredina o jednoj ličnosti i predstavlja objektivnu kategoriju. Ova dobra su lična dobra, vezana su i odnose se samo i isključivo na jedno lice. Zakon o obligacionim odnosima ne poznaje i ne priznaje naknadu štete srodnicima oštećenog lica koje je pretrpelo duševne bolove zbog povrede časti i ugleda. Zbog toga je ovaj sud preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na tužbeni zahtev tužilaca bračnog druga i ćerke tužilje P., tako stoje odbio kao neosnovane njihove tužbene zahteve da se tuženi obavežu da im solidarno naknade štetu za povredu časti i ugleda, jer objavljivanjem sporne fotografije nije povređeno lično dobro tužilaca bračnog druga i ćerke tužilje P., već samo tužilje P. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Beograd, Gž. 74/06);. 342

Pravo na novčanu naknadu zbog povrede ugleda i časti Pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete zbog povrelde ugleda i časti javnim objavljivanjem neistinite informacije pripada samo neposredno oštećenom licu a ne i članovima njegove uže porodice. Iz obrazloženja: "Tužilac je zbog neistinite informacije u dnevnom listu tuženog preduzeća, čiji je autor tužena novinar, u vezi njegovog rada sudije za prekršaje, i s tim u vezi prestanka funkcije-razrešenja, trpeo duševne bolove zbog povrede časti i društvenog ugleda, koji opravdavaju dosuđivanje pravične naknade nematerijalne štete u smislu odredbe člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Polazeći od utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su zaključili daje tuženo pravno lice koje je osnivač javnog glasila i tužena kao novinar, u solidarnoj obavezi da tužiocu naknade nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, u skladu sa op-štim pravilima o odgovornosti za štetu. Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da članovima uže porodice tužioca, supruzi i deci, ne pripada naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti u vezi sa javnim objavljivanjem neistinite informacije, jer takva naknada nematerijalne štete pripada samo neposrednom oštećenom licu". (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 884/2004 od 26. maja 2004. godine); Novčana naknada zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti "Kad je oštećeni zbog povrede prava ličnosti (ugleda, časti, slobode i drugih prava ličnosti) trpeo duševne bolove, sud mu, pored sankcija iz. čl. 199. Zakona o obligacionim odnosima, može dosuditi i pravičnu naknadu kad zbog okolnosti slučaja samo te dve sankcije zajedao daju oštećenom punu satisfakciju u skladu sa ciljem kome naknada nematerijalne štete služi" (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine); "U slučaju povrede ljudskog dostojanstva, časti i ugleda, oštećenom pripada pravo na satisfakciju, koja se može sastojati u zahtevu oštećenog za objavljivanje presude na trošak štetnika, kad je presudom utvrđena krivica lica kojejepovredilo tuđu ličnost, zatim u zahtevu za ispravku u štampi i u naredbi štetniku da povuče izjavu kojom je povreda učinjena, kao i u zahtevu oštećenog da mu štetnik isplati pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od toga da lije oštećeni pretrpeo i materijalnu štetu. Pri odlučivanju o takvom zahtevu, sud će voditi računa o intenzitetu napada na povređeno dobro, načinu i sredstvu kojim je to učinjeno, sredini u kojoj oštećeni živi, njegovoj ukupnoj ličnosti i ponašanju, posledicama koje su usled toga nastale, kao i o proteku vremena od kada je povreda učinjena " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 93/82); O visini naknada nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti izjašnjava se sud a ne veštaci Prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu zbog povrede ugleda i časti, u dokaznom postupku se ne nalaže veštačenje nego, ukoliko sud nađe da postoji uzročna veza između štete i štetne radnje, sud se izjašnjava i 0 visini nematerijalne štete u svakom konkretnom slučaju. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Opštinskog suda u Pančevu broj K. 889/97 od 4. juna 1998. godine, obustavljen je krivični postupak protiv tužioca W, zbog odustanka OJT Pančevo od podnete optužnice, zbog krivičnog dela krađe iz člana 165. stav 1. KZ RS, kao saizvršioca u smislu člana 22. KZ SRJ u pokušaju, u vezi člana 19. KZ SRJ, a u vezi događaja 14. juna 1996. godine oko 14 časova. Tuženi je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Pančevu broj K. 406/01 od 24. decembra 2002. godine oglašen krivim stoje dana 5. maja 1998. godine izvršio krivično delo davanja lažnog iskaza na štetu tužioca, tako što je u svojstvu svedoka u krivičnom postupku u predmetu broj K. 889/97 dao lažni iskaz kojim se tužilac teretio za događaj 14. juna 1996. godine. Utvrđeno je daje tužilac zbog događaja od 14. juna 1996. godine imao problema u porodici 1u okruženju, da su se kod njega javile psihičke smetnje, zbog kojih se lečio. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete tužiocu, dok je drugostepeni sud, usvajajući žalbu tuženog, preinačio usvajajući deo prvostepene presude i tužbeni zahtev u celini odbio kao neosnovan. Osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti ističe daje drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da tužilac nije pretrpeo nematerijalnu štetu zbog davanja lažnog iskaza od strane tuženog, jer je protiv tužioca krivični postupak obustavljen. 343

Pravilno su nižeštepeni sudovi pošli od odredbe člana 200. tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima, koja propisuje, između ostalog, pravo oštećenog da mu se dosudi pravična novčana naknada, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu, u slučaju povrede ugleda i časti. Pri tome se ima u vidu da se čast definiše kao subjektivna kategorija i kao mišljenje koje čovek ima o sebi kao pripadnik određene društvene sredine ili društvene grupe, čije vrednosti je prihvatio, a da ugled predstavlja mišljenje koje ima sredina i javno mnjenje o ličnosti i koji je objektivna kategorija. Novčana naknada nematerijalne štete pripada licu koje je zbog povrede osećaja časti i društvenog ugleda pretrpelo psihičke bolove određenog intenziteta i trajanja. Prema tome, novčanom naknadnom se ne pruža obeštećenje za povredu ličnog dobra, već za sekundarne posledice u vidu duševnih patnji koje su povredom izazvane. Tako povreda navedenih ličnih dobara spada upravno relevantnu štetu. Polazeći od izloženog, pogrešio je drugostepeni sud kada je našao da nema osnova za naknadu nematerijalne štete tužiocu, zbog činjenice daje krivični postupak protiv njega obustavljen. Istovremeno, ne može se govoriti o postojanju nematerijalne štete na strani tužioca samo iz činjenice da je tuženi osuđen pravnosnažnom krivičnom presudom, zbog davanja lažnog iskaza na štetu tužioca. U svakom konkretnom slučaju je potrebno utvrditi da lije oštećeni doživeo duševne patnje zbog povrede osećaja časti i ugleda. Prema tome, postojanje uzročne veze između duševnih patnji oštećenog i radnji kojima su izazvane duševne patnje oštećenog je uslov za postojanje odgovornosti za naknadu štete. Međutim, ovaj vid štete ne treba mešati sa nematerijalnom štetom za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, koja obuhvata kako umanjenje fizičke, tako i umanjenje psihičke životne aktivnosti, u kom smislu je pogrešio prvostepeni sud kada je sproveo veštačenje od strane neuropsihijatra na okolnost psihičkih smetnji koje su se pojavile kod tužioca. Znači, osnov odgovornosti tuženog u konkretnom slučaju eventualno može postojati samo zbog povrede časti i ugleda tužioca, a ne i po drugim osnovima koje obuhvata odredba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Zato prilikom odlučivanja o ovakvom tužbenom zahtevu ne treba u okviru dokaznog postupka nalagati veštačenje, nego, ukoliko sud nađe da postoji uzročna veza između štete i štetne radnje, sud treba da se izjasni o visini nematerijalne štete u svakom konkretnom slučaju. Kako je zahtev za zaštitu zakonitosti podignut samo protiv drugostepene presude, a sud je ograničen samo na ispitivanje povreda koje javni tužilac ističe u svom zahtevu, Vrhovni sud se ograničio samo na ispitivanje drugostepene presude u ovoj parnici, a drugostepeni sud će u ponovnom postupku postupiti u skladu sa mišljenjem Vrhovnog suda, prilikom ponovnog odlučivanja o žalbi protiv prvostepene presude. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 28/05); Novčana naknada za povredu časti i ugleda naneta u javnom glasilu Činjenični iskazi su podložni proverljivosti, i u prezentiranju činjenica novinar nema potpunu slobodu, već mora postupati sa novinarskom pažnjom, koja podrazumeva napor da se utvrdi istinitost činjenica. U protivnom, ako je vrednosni sud uvredljiv i ako on u kombinaciji sa neistinitim činjeničnim iskazom uzrokuje povredu časti i ugleda tužioca, postoji odgovornost autora teksta, glavni urednih i izdavača novina za nematerijalnu štetu. Iz obrazloženja Iz utvrđenog činjeničnog stanja utvrđuje se dajeprvotuženi izdavač nedeljnika "BB", a u vreme objavlji vanja teksta glavni i odgovorni urednik nedeljnika "BB" bio je drugotuženi. U toku prvostepenog postupka izvr šenje uvid u video zapise TV Beograda - emisije, koju je uređivao, vodio ili za koju je tužilac radio priloge, pa je utvrđeno da ni u jednoj od emisija tužilac nije pominjao "_______" niti "______". Posle objavljivanja spornih tek stova tužilac i njegova porodica počeli su da dobijaju anonimne pozive i ispisane poruke u kojima je tužilac na zivan fašistom, stoje kod njega uzrokovalo intenzivne duševne bolove. Po nalazu Vrhovnog suda Srbije, na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo, kada je utvrđeno postojanje građansko pravne odgovornosti tuženih za nastalu štetu po osnovu krivice (član 154. stav 1. ZOO), i kada su tuženi solidarno obavezani na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove, zbog povrede časti i ugleda iz člana 200. ZOO. U konkretnom slučaju kao osnov odgovornosti tuženih nisu primenjene odredbe sada važećeg Zakona u javnom informisanju, jer se štetni događaj dogodio u 2001. godini, kada su prestale da važe odredbe Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine. Takođe na rešenje konkretnog odnosa nije primenjena ni Evropska konvencija o osnovnim ljudskim pravima i slobodama, imajući u vidu daje njena ratifikacija izvršena 2003. godine (posle štetnog događaja). U medijskom pravu, a u sukobu između slobode izdržavanja i osnovnih prava ličnosti (čast i ugled), u načelu važi pravilo da su vrednosni sudovi slobodni, ali da činjenični nisu. Činjenični iskazi su podložni proverljivosti, i u prezentiranju činjenica novinar nema potpunu slobodu, već mora postupati sa novinarskom pažnjom, koja podrazumeva napor da se utvrdi istinitost činjenica. U konkretnom slučaju napred citirani činjenični iskaz se mogao proveriti (da tužilac nije u TV emisiji izrekao tu činjeničnu tvrdnju), što novinar nije učinio. Vredno344

sni sud u novinskom tekstu je, između ostalog, obrazovan i tom imputacijom, očigledno radi pojačavanja utiska koji treba da proizvode, i zbog toga je tužiocu povređena čast (svest koju svako ima o sebi). Sa druge strane negativan vrednosni sud nije upućen samo javnosti, već mu je bio cilj povreda i omalovažavanje ličnosti, jer ima elemente podsticanja nasilja (streljanie bez suda), što oslikava govor mržnje koji je nedopušten, bez obzira na učinjeno (zločine u demokratskom društvu sankcioniše sud). Takvo tretiranje tužioca ukazuje i daje vrednosni sud uvredljiv preko razumne mere i da on u kombinaciji sa neistinitim činjeničnim iskazom uzrokuje povredu časti i ugleda tužioca, zbog čega su autor teksta, glavni urednih i izdavač novina odgovorni za nematerijalnu štetu po članu 200. ZOO. Međutim određivanje visine naknade nematerijalne štete od strane drugostepenog suda nije pravilno, jer nisu dovoljno cenjene sve okolnosti slučaja (Vrhovni sud smatra da je naknada previsoko određena). Naime, članak u nedeljniku (kolumna) predstavlja kombinaciju činjeničnih i vrednosnih sudova koji se međusobno prepliću i kritika je saopštena ne samo javnosti već i novinaru (novinarima), kao pripadniku javne i društvene delatnosti koji zbog prirode posla mora biti izložen kritici i javnom procenjivanju. Kolumna pretpostavlja aktuel-nost i opštost pitanja i određeni umereni stupanj preterivanja i provokacije, slobodan izraz i kritičnost. Status tužioca i izložene karakteristike članka, drugostepeni sud nije cenio u dovoljnoj meri. Sa druge strane pravična naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (moralno zadovoljenje), koja se izražava u novcu kojim će se ublažiti, a ne u potpunosti reparirati duševni bol; ona ne predstavlja novčanu kaznu, a ni sredstvo za popravljanje porodičnog budžeta. Osim toga, prilikom odmeravanja visine mora se imati u vidu vreme prvostepenog presuđenja i tadašnje društveno ekonomske prilike, kao i međusobni odnos drugih vidova nematerijalne štete u pogledu odmeravanja visine naknade (2003. godina). Dosuđivanje naknade u iznosu višem od 100.000,00 dinara bilo bi u suprotnosti sa članom 200. stav 2. ZOO (značaju povređenog dobra, cilju kome naknada služi i težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom). (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1477/05); Posledice nematerijalne štete proistekle iz neosnovanog lišenja slobode. Duševni bolovi zbog povrede časti, ugleda, slobode i drugih prava ličnosti, predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neosnovanog lišenja slobode. Iz obrazloženja Tokom postupka je utvrđeno daje tužilac lišen slobode i zadržan u pritvoru u periodu od 25.3.2003. godine do 12.4.2003. godine, na osnovu rešenja o zadržavanju MUP-a od 25.3.2003. godine, na osnovu tačke 2. st. 1. Naredbe o posebnim merama koje se primenjuju za vreme vanrednog stanja od 12.3.2003. godine, kojom je predviđeno da zadržavanje može trajati najduže 30 dana. Protiv tužioca nije podneta krivična prijava za delo za koje se goni po službenoj dužnosti, niti se vodi krivični postupak za bilo koje krivično delo. Tužilac je zadržan u pritvoru 18 dana, zbog sumnje da pripada grupi koja vrši krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala, kao i ubistva premijera, zbog čega je njegova porodica trpela neprijatnosti. Tužilac živi u maloj sredini u kojoj se svi znaju, nasilno je odvojen od supruge i malog deteta, nije mu bilo dozvoljeno da se javi porodici, koja prvih par dana nije znala šta se sa njim događa. Za vreme informativnog razgovora optuživan je od strane inspektora tužene daje kao policajac na Kosovu počinio zločine zbog čega mupreti suđenje u Hagu. Najpreje smešten u Okružni zatvor u Beogradu, a potom u vojni zatvor, gdeje bio smešten sa licima koja su počinila razna krivična dela. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužena u obavezi da naknadi nematerijalnu štetu tužiocu na osnovu odredbe čl. 172. st. 1. ZOO, jer je odlukom Ustavnog suda RS br. I U. 93/03 od 8. jula 2004. godine ("Službeni glasnik RS",br. 83/04 od 23.7.2004. godine) tačka 2. stav 1. Naredbe na osnovu koje je tužilac zadržan u pritvoru, proglašena neustavnom i nezakonitom. Međutim, osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu visine dosuđenog iznosa nematerijalne štete. Naime, duševni bolovi zbog povrede časti, ugleda, slobode i drugih prava ličnosti, predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neosnovanog lišenja slobode. Naknada nematerijalne štete u smislu čl. 200. st. 1. ZOO ima za cilj materijalnu satisfakciju zbog povrede napred navedenih prava ličnosti, a za ovaj vid štete dosuđuje se jedan iznos naknade, pri čijem odmeravanju sud uzima u obzir sve okolnosti slučaja, subjektivne i objektivne prirode, kao što su dužina trajanja lišenja slobode, težina i priroda krivičnog dela, ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj životnoj i radnoj sredini, odnos te sredine prema njemu posle lišenja slobode, i druge činjenice koje utiču na prirodu, težinu i trajanje psihičkih bolova izazvanih lišenjem slobode.

345

Imajući u vidu sve okolnosti koje su u napred navedenom smislu nižestepeni sudovi utvrdili, a posebno tužiočeve aktivnosti na poslovima i radnim zadacima pre pritvaranja, i s tim u vezi razloge pritvaranja, a sve u kontekstu povrede časti i ugleda koje je tužilac ranije uživao u svojoj životnoj i radnoj sredini, kao i činjenicu da je i dalje zaposlen u MUP-u RS, pravilno je prvostepeni sud primenio odredbu čl. 200. st. 2. ZOO, kada je prilikom odmeravanja visine novčane naknade tužiocu vodio računa i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Stoga je i po oceni Vrhovnog suda, pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preko dosuđenih 126.000,00 dinara na ime pravične novčane naknade nematerijalne štete tužbeni zahtev odbio kao previsoko postavljen. Kako je visina nematerijalne štete utvrđena prema okolnostima u vreme donošenja prvostepene presude, tužiocu pripada pravo na zateznu kamatu na dosuđeni iznos naknade štete u smislu čl. 277. st. 1. ZOO u vezi čl. 1. Zakona o visini stope zatezne kamate, od dana presuđenja pa do isplate. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2926/05); Pravo na naknadu nematerijalne štete članovima porodice lica lišenog slobode Pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda i pretrpljenog straha, zbog lišenja slobode, pripada samo neposredno oštećenom licu, a ne i članovima njegove uže porodice Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, supruga tužilje AA, a oca tužilja BB, MM1, MM i W, PP, pripadnici MUP-a Republike Srbije, lišili su slobode i pritvorili 14.03.2003. godine u akciji "Sablja". Tužilje supretrpele strah i bile uznemirene dolaskom i prisustvom policije prilikom i nakon hapšenja njihovog supruga, odnosno oca, zbog čijeg su dovođenja u vezu sa organizovanim kriminalom doživele moralni osudu okoline i šire javnosti. Iz utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su izveli pravilan zaključak da tužbeni zahtev tužilja radi naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti i za pretrpljeni strah nije osnovan. Prema članu 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda i časti, slobode i prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu. Odredbom člana 545.stav 1. tačka 1. Zakona o krivičnom postupku propisano je pravo na naknadu štete licu koje je bilo u pritvoru, a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka ili je postupak obustavljen pravno snažnim rešenjem ili je pravno snažnom presudom oslobođen od optužbe i optužba odbijena. Predmet spora je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda i pretrpljenog straha tužilja, zbog lišenja slobode njihovog supruga odnosno oca, pa kako ovo pravo pripada samo neposredno oštećenom licu, a ne i članovima njegove uže porodice, jer se radi o jedinstvenom vidu štete vezanom za ličnost oštećenog, neosnovani su revizijski navodi da nematerijalna šteta koje su tužilje pretrpele ima samostalan osnov i da tužiljama pripada pravo na naknadu. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 394/07); Naknada štete zbog nezakonitog lišenja slobode Kod određivanja pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog nezakonitog lišenja slobode potrebno je osim perioda provedenog u pritvoru ceniti i dužinu trajanja krivičnog postupka okončanog u korist pritvorenog lica. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u P, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete za pretrpljene psihičke bolove za vreme trajanja pritvora od 18.5.1995. godine do 18.8.1995. godine, i vreme trajanja krivičnog postupka, isplati 750.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 8.10.2004. godine do isplate, dok je višak tužbenog zahteva kao neosnovan odbijen. Presudom drugostepenog suda, prvostepena presuda je u usvajajućem delu potvrđena. Revizija tuženog nije osnovana. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem istražnog sudije prvostepenog suda br. Ki. 75/95 od 20.5.1995. godine protiv tužioca je pokrenut istražni postupak i određen mu je pritvor. Rešenjem istog suda br. K. 482/02 od 11.10.2002. godine protiv tužioca je obustavljen krivični postupak usled odus tanka Javnog tužioca od daljeg krivičnog gonjenja. Tužilac je neosnovano proveo u pritvoru 90 dana i konačan ishod krivičnog postupka čekao je 7 godina, 1 mesec i 23 dana. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilna je ocena nižestepenih sudova da tužilac ima pravo na naknadu štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode na osnovu odredbe čl. 560. st. 1. tač. 1. Zakona o krivičnom postupku, a tuženi revizijom i ne osporava osnov odgovornosti. 346

Navod revizije tuženog kojim se osporava visina dosuđenog iznosa nije osnovan. Visinu novčane naknade za neimovinsku štetu utvrđuje sud u smislu odredbe čl. 200. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima i čl. 223. Zakona o parničnom postupku, ocenom značaja povređenog dobra i cilja naknade, pazeći pri tome da se naknadom ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, polazeći kod utvrđivanja kriterijuma koji utiču na visinu ove naknade od načela pravičnosti, primerenosti i solidarnosti. Imajući u vidu činjenice utvrđene u postupku, posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, po oceni Vrhovnog suda Srbije pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužiocu na ime nematerijalne štete koju je pretrpeo dosudili iznos od 750.000,00 dinara. Sa izloženog, Vrhovni sud Srbije je odlučio kao u izreci na osnovu odredbe čl. 393. ZPP. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2030/06 od 29.11.2006. godine);

D. NAKNADA ŠTETE ZBOG SMRTI BLISKOG LICA Naknada štete zbog smrti bliskog lica , odnosno štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica, je jedan od oblika naknade nematerijalne štete. Pravo na ovu naknadu imaju bračni drug poginulog, njegova deca, njegovi roditelji, kao i braća i sestre poginulog ako je između njih i umrlog postojala trajna zajednica života. Ova vrsta naknade se dosuđuje za njihove duševne bolove zbog smrti njihovog srodnika, i ona mora biti pravična, prema svim okolnostima slučaja koji su od uticaja za dosuđivanje te vrste novčane naknade. Ova naknada se dosuđuje u visini koja predstavlja satisfakciju za pretrpljene bolove, odnosno za bolove zbog gubitka bliskog srodnika, ali zbog toga ona mora biti pravična naknada, dakle prema bliskosti srodstva i intenzitetu duševnog bola koji oštećeni trpi. To je i razlog da visina dosuđene naknade zbog smrti bliskog lica ne mora biti dosuđena u jednakoj visini. Kada je u pitanju roditelj koji ostvaruje ovo pravo, onda je od značaja okolnost da lije roditelj sam, da li ima još dece i da lije poginuli bio nosilac aktivnosti u kući roditelja, odnosno u zaradi od koje su zavisili roditelji i ostali srodnici. U jednoj presudi stoji pravno stanovište suda, da kad je utvrđeno daje poginuli bio jedini sin oštećenog i jedino dete koje s njim živi, a oštećeni je stariji Čovek i uz to bolestan, da živi od vrlo skromne penzije, a daje poginuli bio veoma pažljiv prema oštećenom, a kao mlad bio je vredan i solidan u svom radu i pokazivao uspehe, te da se otac sa razlogom opravdano nadao da će mu poginuli u daljem životu biti oslonac kako u materijalnom pogledu tako i u moralnom, smrću sina oštećeni je ne samo izgubio nadu da će ga sin u poznim godinama materijalno pomagati, što se moglo očekivati, već je izgubio i zadovoljstvo da vidi sina kao izgrađenog radnika i čoveka, a u svojim poznim godinama ostao je usamljen, prepušten sam sebi, zbog čega se iz svih tih okolnosti moralo zaključiti daje sinovljevom smrću nastao kod oštećenog psihički bol naročito velikog intenziteta. Kada naknadu štete po ovom osnovu ostvaruju deca, nije od značaja njihova starost jer njihov duševni bol postoji uvek, čak i kod deteta koje je tek rođeno, dakle posle smrti roditelja, jer se duševne patnje deteta ne procenjuju samo u trenutku kada dete sazna za smrt svog roditelja, već i kasnije zbog, na primer, gubitka nege, staranja, kao i za normalnu podršku koju roditelj pruža detetu dok ono ne odraste. Čak i vanbračni drug poginulog u određenim okolnostima ima pravo na naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti svog vanbračnog druga, naročito ako su oni dugi niz godina živeli zajedno, u slobodnoj zajednici, koji su se uzajamno pomagali i pazili, posebno ako su izrodili decu. Za ostale srodnike (braća i sestre), važi pravilo za ostvarivanje prava na naknadu štete ako je između njih i nastradalog postojala trajna zajednica života.

Sudska praksa Novčana naknada zbog smrti bliskog lica "Pravo na naknadu štete zbog duševnih patnji prouzrokovanih smrću bliskog srodnika pripada bračnom drugu, deci i roditeljima poginulog. Životno doba dece nema značaja za ostvarivanje njihovog prava na naknadu ovog vida nematerijalne štete, jer se duševne patnje koje trpe ne mogu procenjivati prema trenutku kad su saznali za smrt roditelja " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1052/78); "U slučaju smrti jednog ili oba roditelja, maloletnom detetu pripada pravo na naknadu neimovinske štete zbog duševnih bolova, pri čemu je uzrast deteta za ostvarenje ovog prava neodlučan. . Prilikom određivanja visine naknade neimovinske štete uzimaju se u obzir i duševni bolovi koji će dete trpeti u toku razvoja. Naknada za ovaj vid nematerijalne štete pripada i detetu rođenom posle smrti roditelja " (Načelni stav VII Zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda, od 15. decembra 1977.); 347

"Pravična novčana naknada za duševne bolove deteta zbog smrti roditelja predstavlja naknadu kako za bol izazvan samim saznanjem za smrt, tako i za sve kasnije bolove koje dete trpi zbog gubitka roditelja ljubavi, nege i pažnje koju bi mu roditelj pružao, a pripada i detetu koje zbog uzrasta nije moglo da oseti bol zbog same smrti roditelja, jer je u pitanju naknada za jedinstveni vid nematerijalne štete" (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine); "Braća i sestre poginulog imaju pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova za poginulim licima samo ako je između njih i poginulog postojala trajna zajednica života " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2256/81).

Đ. NAKNADA ŠTETE ZA PRETRPLJENI STRAH Naknada štete za pretrpljeni strah se priznaje, po pravilu, samo ako je strah bio naročito intenzivan, a posledice izazvane njime su trajne prirode. S obzirom da zakonom nije opredeljeno staje to strah sa stanovišta građanskopravne odgovornosti zbog gubitka bliskog srodnika, sudovi obično polaze od toga da li je strah relativno kratko trajao, zatim da li je bio blažeg oblika, ili je on predstavljao duži psihički poremećaj. Strah je očigledno stanje izazvano usled nastanka nekog događaja, koji je u nekoj vezi sa osobom koja taj strah trpi, koji zbog toga stvara posledicu takvog psihičkog stanja kod te osobe da se ono nepovoljno odražava na njegove životne funkcije. Novčana naknada za pretrpljeni strah predstavlja neku vrstu životnog zadovoljstva, kojim se odstranjuje ili ublažava strah nanet smrću bliske osobe, odnosno neka vrsta satisfakcije, kao sredstvo koje će imati uticaja da se strah ublaži ili otkloni. U navedenim primerima sudske prakse može se detaljnije videti koji se uslovi uzimaju u obzir prilikom određivanja naknade zbog straha izazvanog smrću bliske osobe. Na kraju, kada je u pitanju primena stava 2. ovog člana, može se reći da su odredbama tog stava propisana pravila pri oceni pitanja odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, pri čemu sud vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. U vezi primene navedenih uslova može kao izuzetno korisno poslužiti mišljenje profesora dr. Obrena Stankovića, koji u svojoj knjizi "Novčana naknada neimovinske štete", piše: "Mi nismo u stanju da izmenimo činjenicu daje žrtvi u jednom trenutku prouzrokovan duševan ili fizički bol i da učinimo kao da ona taj bol nije trpela. Ali mi možemo nešto drugo. Mi možemo žrtvi omogućiti da sebi pribavi izvesnu prijatnost, izvesnu radost, izvesno uživanje, neko zadovoljstvo u najširem smislu reci i da se tako u njen psihički život unese jedan pozitivan i aktivan elemenat nasuprot bolu koji je pretrpela odnosno trpi. To može biti neko čulno, intelektualno ili duhovno uživanje, što će zavisiti od ukusa i dispozicija žrtve i od vrste bola koji trpi. Sama žrtva će najbolje znati da oceni kakvo će zadovoljstvo najuspešnije neutralisati bol koji trpi. Mi prema tome dosuđujemo naknadu za neimovinsku štetu ne zato što novac predstavlja njenu cenu, već zato što želimo da omogućimo oštećeniku da njenim posredstvom pribavi sebi neko zadovoljstvo i da na taj način što je moguće potpunije uspostavimo onu psihičku i emocionalnu ravnotežu koja je postojala pre štetnikove radnje".

Sudska praksa Primarni i sekundarni strah Strah mora biti intenzivan i trajan, da odgovara stanju duševnog poremećaja, traume, određenog duševnog potresa ili šoka usled štetnog događaja (primaran strah), ali i zbog osnovane brige da li će nastupiti smrtna ili kakva druga teška posledica same povrede (sekundarni strah). Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od jačine strujnog udara zadobio teške telesne povrede, opekotine drugog i trećeg stepena, ali nije trpeo primaran strah, jer je od siline električnog udara izgubio svest, već je trpeo sekundarni strah jačeg intenziteta u trajanju od 75 dana, zatim sekundarni strah srednjeg intenziteta u trajanju od 90 dana i lakog intenziteta u trajanju od 150 dana, a on se odnosi i na strah zbog brojnih medicinskih zahvata, kao i od mogućih štetnih posledica zbog zadobijenih povreda. Strah je ostavio trajne negativne posledice na psihu tužioca, što se ogleda u promeni njegovih karakternih osobina, u smanjenju životnog žara i volje za rad, u neprijatnom sećanju na predmetni događaj, u pojavi povremenih nesanica i noćnih mora i depresivnom raspoloženju. Vrhovni sud nalazi da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo (odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima) kada su odlučili o visini pravične novčane naknade za pretrpljeni strah tužioca. 348

Prema odredbi člana 200. ZOO, strah mora biti intenzivan i trajan, da odgovara stanju duševnog poremećaja, traume, određenog duševnog potresa ili šoka us led štetnog događaja (primaran strah), ali i zbog osnovane brige da li će nastupiti smrtna ili kakva druga teška posledica same povrede (sekundarni strah). Naknada nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha može se dosuditi kada je oštećeni trpeo strah, bez obzira da li je strah ostavio trajnije posledice ili ne, pri čemu se kod odmeravanja visine štete posebno ceni dužina trajanja straha i njegov intenzitet. U konkretnom slučaju tužilac nije trpeo primaran strah, pa imajući u vidu intenzitet i dužinu pretrpljenog straha, Vrhovni sud nalazi daje iznos od 200.000,00 dinara adekvatna novčana naknada i odgovara okolnostima slučaja i svrsi radi koje se dosuđuje, a da preko ove visine tužbeni zahtev nije osnovan. Iz tih razloga Vrhovni sud je uvažio reviziju prvotuženog u ovom delu. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1541/05); Novčana naknada za pretrpljeni strah 'Posmatrano sa medicinskog aspekta, strah predstavlja psihički poremećaj ličnosti čoveka, koji može imati lakši ili teži oblik. To može, pre svega, biti strah za život, koji nastaje u trenucima kada se neko lice nađe suočeno sa smrću, ali strah može prouzrokovati i depresije, neurotična stanja, traumatske šokove ili trajniji psihički poremećaj sa mogućnošću prouzrokovan]a i težih posledica. Takav strah predstavlja povredu zdravstvenog i telesnog integriteta čoveka, dakle vid nematerijalne štete, za koji u smislu čl. 200. Zakona o obligacionim odnosima licu koje je pretrpelo takve povrede telesnog integriteta pripada pravo na naknadu štete u vidu dosuđenja pravične novčane naknade čija visina zavisi od intenziteta i vremena trajanja straha " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 409/85); "Pravična novčana naknada može se dosuditi za strah koji je bio intenzivan i dužeg trajanja. Ako je intezivni strah kratko trajao, naknada se može dosuditi ako je u dužem vremenskom periodu narušena psihička ravnoteža oštećenog" (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda, o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine); "Osnovan i intenzivan strah roditelja za sudbinu svog deteta nije pravno priznata nematerijalna šteta (član 200. stav 1, Zakona o obligacionim odnosima) " Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine); 'Procenat umanjenja opšte životne aktivnosti kod višestrukih telesnih povreda ne može se utvrđivati prostim mehaničkim sabiranjem i ne predstavlja jedino merilo relevantno za određivanje naknade neimovinske štete " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2449/97); "Lice prema kome je odbijena optužba zbog odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja nema pravo na naknadu štete zbog povrede ugleda " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4528/96); E. OSTALI OB

LICI NAKNADE NEMATERIJALNE ŠTETE

Sudska praksa Naknada štete zbog podnošenja predstavke nadležnom državnom organu Podnošenjem predstavke nadležnom organu Republike, protivu odgovornog lica koji navodno postupao protivno svojim službenim dužnostima, ne predstavlja osnov za naknadu štete odgovornog lica za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti i dostojanstva. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u RJUP Srbije na funkciji načelnika Odeljenja___u GG. Tuženi BB radio je u istom organu kao referent poreza na imovinu fizičkih i pravnih lica, sve do januara 1999. godine, kada je inicirao sporazumni raskid radnog odnosa u tom državnom organu, a nakon sukoba nastalog između njega i tužioca u obavljanju službenih poslova. Tužena VVje takođe bila radnik istog organa, da bi 11.1.1999. godine bila suspendovana sa svog radnog mesta, a radni odnos joj je prestao na osnovu otkaza 30.5.1999. godine. Za vreme trajanja radnog odnosa tuženi su se više puta obraćali tužiocu usmenim putem, ukazujući mu na neke njegove postupke u radu koje su smatrali nepravilnim. Oni su anketnom odboru Skupštine AP Vojvodine za borbu protiv korupcije i kriminala, podneli predstavku pod naslovom nepravilnosti u radu načelnika RUJP GG, kojom se kritiku/e rad tužioca kao službenog lica. Povodom navedene predstavke, anketni odbor Skupštine AP Vojvodine održao je javnu sednieu kojoj su prisustvovali tuženi, kojom prilikom je tuženi BB izjavio da ostaje kod svih navoda iz predstavke, a o njima nije posebno govorio, dok je tužena VV samo prisustvovala, a nije aktivno učestvovala u sednici. Poslovnikom skupštine regulisanje rad odbora i javnost postupanja, pa su po tom osnovu sednici prisustvovali novinari. Tuženi nisu obaveštav ali javnost i medije o na349

vedenoj sednici skupštine, a sredstvima javnog informisanja nisu dostavili materijal upućen anketnom odboru skupštine, niti su o svojoj predstavci i primedbama govorili ljudima iz bliže i šire okoline. Povodom navedene predstavke, tužilac je podneo privatnu tužbu protiv tuženih zbog krivičnog dela klevete, međutim oni su u tom postupku oslobođeni optužbe. Na ovako utvrđeno činjenično stanje, koje se u smislu člana 385. stav 3. revizijom ne može pobijati, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca odbili kao neosnovan. Članom 48. Ustava RS, priznato je i zaštićeno pravo građanina, da javno kritikuje rad državnih i drugih organa i organizacija i funkcionera, da im podnosi predstavke, peticije i predloge i da na njih dobij a odgovor ako ga traži. On ne može biti pozvan na odgovornost, niti trpeti druge štetne posledice za stavove iznete u javnoj kritici ili u podnetoj predstavci, peticiji ili predlogu, osim ako je time učinio krivično delo. U predstavci podne-toj Skupštini APV, tuženi su kritikovali tužiočev rad kao službenog lica, pa je pravilno nalaženje nižestepenih sudova da su tuženi podnetom prestavkom raspolagali svojim pravom iz navedenog člana 48. Ustava RS i da zbog toga ne mogu trpeti štetne posledice, ni biti odgovornosti za duševne bolove koje je tužilac zbog toga trpeo. Stoga nije od značaja na drugačije presuđenje u ovoj pravnoj stvari činjenica da li su tuženi predstavku sačinili nakon prestanka radnog odnosa, kako se to u reviziji tužioca neosnovano ističe. Tuženi sadržinu predstavke nisu prenosili, niti su na drugi način povredili tužiočev ugled i čast u javnosti, pa je stoga ukazivanje na motiv podnošenja predstavke nebitan. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 806/06); "Lice koje podnese krivičnu prijavu nadležnom organu protiv nekog lica zbog osnovane sumnje da mu je protivpravno prisvojio određene stvari, ne može samo zbog toga odgovarati za neimovinsku štetu pričinjenu osumnjičenom zbog omalovažavanja ličnosti" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 321/72); Nematerijalna šteta — objavljivanjem privatnog razgovora u javnom glasilu Sud na zahtev oštećenog lica može da dosudi novčanu naknadu samo u slučaju kada oceni daje takva novčana naknada opravdana, s obzirom na težinu nanesene štete, tj. ako utvrdi naročito težak stepen povrede ličnog integriteta oštećenog i stepen krivice štetnika. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotužilac AAje bio predsednik, a drugotužilac BB član organiza cionog odbora festivala____muzike, koji je 2000. godine prvi put održan u GG, pod pokroviteljstvom SO GG, i na kojem je pobedila pesma autora DD u interpretaciji ĐĐ, čiji je menadžer tuženi VV. Između tužilaca, kao or ganizatora festivala, i tuženog došlo je do nesporazuma oko isplate novčane nagrade za pobedničku pesmu. Ho norar je iznosio 50.000,00 dinara. Dana____.2000. godine u nedeljnom listu "____" na strani _ , objavljenje tekst autora EE pod naslovom "Zašto je ljut menadžer ĐĐ-Nagradili pa porekli". U tom tekstu su posle konstatacije da je festival krunisan aferom, zato što pobedniku nije isplaćena novčana nagrada, navedeni su i komentari tuženog u vezi tog događaja. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, koje se revizijom ne može pobijati (član 385. stav 3. saveznog ZPP), pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbene zahteve tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, časti, ugleda, integriteta, i dostojanstva tužilaca, kao neosnovane. I po oceni Vrhovnog suda Srbije, sud na zahtev oštećenog lica može da dosudi novčanu naknadu samo u slučaju kada oceni da je takva novčana naknada opravdana, s obzirom na težinu nanesene štete, tj. ako utvrdi naročito težak stepen povrede ličnog integriteta oštećenog i stepen krivice štetnika. Tada tako dosuđena novčana naknada ima karakter satisfakcije koja se dosuđuje oštećenom za povredu njegovih nematerijalnih dobara vezanih za moralno -psihičku stranu i integritet ličnosti oštećenog. I Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno ocenili da tužioci nisu pružili dokaze da su u privatnoj ili profesionalnoj sferi povređena njihova dobra vezana za njihovu moralnu i psihičku stranu ličnosti, tj. da su nastupile takve posledice koje su, u smislu člana 200. stav 1. ZOO, prouzrokovale duševne bolove značajnijeg intenziteta, što bi dovelo do povrede prava (njihovih) ličnosti, ugleda, časti, dostojanstva i integriteta. Osim toga, prvotužilac, kao predsednik festivala i drugotužilac, kao član organizacionog odbora, su na navedenim funkcijama, kako pravilno nalaze sudovi, bili izloženi javnosti i pažnji medija, što podrazumeva da su samim tim preuzeli rizik objavljivanja tekstova u medijima, koji će na različite načine interpretirati, tj. prezentovati njihovo postupanje u poslovima vezanim za te funkcije. Tužioci su i dalje, narednih godina učestvovali u organizaciji istog festivala. Prvotužilac je i posle 2000. godine vršio funkciju predsednika organizacionog odbora festivala. To sve ukazuje da spornim tekstom njihov profesionalni i privatni status nije narušen u sredini gde žive i rade. Kako je u provedenom postupku utvrđeno da su privatni razgovori, koje su vodili tuženi i autor teksta-novinar, javno objavljeni u spornom tekstu u navedenom listu bez odobrenja tuženog, i Vrhovni sud nalazi da nema pravnog osnova za odgovornost tuženog zbog objavljene sadržine teksta koji je postao dostupan javnosti, pa 350

samim tim i prijateljima, rođacima i poznanicima tužilaca, koji su ih (nakon objavljivanja) pozivali radi objašnjenja o njegovoj istinitosti. Tužioci nisu dokazali daje us led objavljivanja spornog teksta došlo do teže povrede njihovih dobara krivicom tuženog, jer tuženi, kako je utvrđeno, nije doveo do toga da tekst sa sadržinom razgovora koje je vodio sa autorom teksta (što spada u privatnu sferu pojedinaca, pa makar taj razgovor bio vođen sa novinarem), postane javan čin, koji ima značaj javne poruke sa negativnom konotacijom za tužioce u smislu narušavanja njihovog integriteta, povrede njihove časti, ugleda i dostojanstva, tj. povrede prava ličnosti tužilaca. Na to ukazuje i sadržina tuženikovog reagovanja u sledećem broju istog lista od 27.11.2000. godine. Stoga su suprotni navodi revizije neosnovani. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2993/05); Naknada nematerijalne štete zbog nesprovođenja propisanog postupka Ako državni organ ne sprovede propisani postupak utvrđivanja krivice zbog smrti nekog lica, roditelji tog lica imaju pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, u skladu sa Konvencijom protiv torture UN. Iz obrazloženja Prema utvrđenim činjenicama, sin tužilaca, soda pok. VV, preminuo je dana 12.2.1995. godine, što je konstatovao lekar hitne pomoći, koji je izašao na lice mesta i istovremeno, letimičnim pregledom ustanovio da je pokojnik imao povredu u predelu levog uha, otvoreni prelom butne kosti desne strane, a obzirom na položaj leve noge daje mogući prelom i na toj nozi. Obdukciju je izvršio DD i u zapisniku naveo zaključak da je smrt VV nasilna, prouzrokovana padom na tvrdu podlogu zbog čega su nastupili prelomi i razaranja mozga što je uslovilo momentalnu smrt. Stalni sudski veštaci - specijalisti za sudsku medicinu ĐD i EE su, na zahtev tužilaca, proučili pomenuti obdukcioni zapisnik DD i zaključili da nije urađen po principima sudsko-medicinske nauke i prakse, da je površan, štur, nepotpun i kontradiktoran, posebno u delu nalaza i zaključka o uzroku smrti, nakon čega je obducent uputio dopis Okružnom javnom tužilaštvu u Š, u kome je, između ostalog, naveo da on sam nije specijalista sudske medicine, veća patalogije i da u cilju otklanjanja eventualnih grešaka saglasan je da se izvrši ekshumacija i ekspertiza lesa pok. VV, i to od strane sudsko medicinskih stručnjaka iz ustanova u Beogradu, radi što tačnijeg utvrđivanja uzroka smrti. Ekshumacija i ekspertiza lesa nije izvršena, već je Okružni sud u S. rešenjem Kv. 138/96 od 29.8.1996. godine našao da nema mesta sprovođenju istrage protiv okrivljenih. Žalba protiv togrešenja odbijena je kao neosnovana i prvostepeno rešenje potvrđeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije od 20.10.1996. godine. Tužioci su ponovo pokušali da pokrenu postupak podnošenjem neposredne optužnice protiv istih okrivljenih, koja je odbačena kao nedozvoljena rešenjem Okružnog suda u Š. od 10.2.1997. godine, a žalba protiv tog rešenja odbijena je kao neosnovana rešenjem Vrhovnog suda Srbije od 18.3.1997. godine. Kako su na opisani način tužioci iscrpeli pravna sredstva pred domaćim sudovima, podneli su dana 22.7.1998. godine, pojedinačnu predstavku Komitetu protiv torture UN, u kojoj su naveli da su organi SRJ, odnosno RS, u konkretnom slučaju prekršili više obavezujućih odredaba iz Konvencije protiv torture, naročito odredbe čl. 12. i čl. 13. pomenute Konvencije, te da su sve radnje preduzete u cilju rasvetljavanja kritičnog događaja - okolnosti pod kojima je njihov sin preminuo potekle od njih samih, a ne od strane nadležnih državnih organa, koji šupo zakonu bili dužni da čitav incident detaljno istraže. Dana 30.4.1999. godine, Komitet protiv torture UN doneo je odluku o procesnoj prihvatljivosti predstavke, a dana 11.5.2001. godine i konačnu odluku u meritumu, kojom u celosti prihvata osnovanost predstavke ovde tužilaca i konstatuje da su organi SRJ propustili da sveobuhvatno, blagovremeno i nepristrasno istraže osnovane tvrdnje o policijskoj brutalnosti, kao o mogućem uzroku smrti VV, čime je SRJ, kao država potpisnica Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, prekršila svoje obaveze predviđene čl. 12.-13. Konvencije, u odnosu na čl. 2. i čl. 16. Konvencije. Komitet je stao na stanovište da utvrđivanje krivice lica koja su navodno počinila akt torture ili policijske brutalnosti ne potpada pod njegov mandat, zbog čega se u konkretnom slučaju nije izjasnio o pitanju postojanja torture, odnosno zlostavljanja, dok je u odnosu na povredu čl. 14. našao, da zbog nesprovođenja odgovarajuće istrage, nije bilo moguće odrediti da lije bilo povređeno pravo oštećenih, ovde tužilaca, na naknadu štete. Istom odlukom Komitet je pozvao državu potpisnicu da, ovde tužiocima, obezbedi delotvoran pravni lek za pretrpljene povrede, sprovede efikasnu i sveobuhvatnu istragu kojom će rasvetliti sve okolnosti vezane za kritični događaj i da u roku od 90 dana o svim preduzetim koracima u tom pravcu obavesti Komitet. Na osnovu utvrđenih činjenica, pravilno su obavezane tužena Republika Srbija i tužena Državna zajednica Srbija i Crna Gora, da tužiocima solidarno nadoknade nematerijalnu štetu zbog povrede prava ličnosti. Navodi u reviziji tužene državne zajednice nisu osnovani, jer tužioci imaju pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, koja povreda je u uzročnoj vezi sa nesprovođenjem sveobuhvatne, blagovremene i nepristrasne istrage, kojom bi se rasvetlile sve relevantne okolnosti u vezi smrti sina tužilaca, nakon koje, bi, po potrebi, mogli biti pokrenuti i odgovarajući postupci protiv lica za koje bi se eventualno utvrdilo da su odgovorna. 351

Nesprovođenje istrage na opisani način predstavlja propust u radu državnih organa i to nadležnog suda, javnog tužilaštva i policije Republike Srbije, za čije propuste u radu odgovara Republika Srbija, pa je Republika Srbija i obavezana da tužiocima nadoknadi nastalu nematerijalnu štetu. Isti navedeni državni organi RS su u spornom periodu bili pod jurisdikcijom SRJ, zbog čega je ona bila dužna da se stara da nadležni organi neodlo-žno izvrše nepristrasnu istragu, svaki put kad postoje opravdani razlozi da se posumnja daje akt torture izvršen na nekoj teritoriji pod njenom jurisdikcijom, shodno čl. 12. citirane Konvencije, što je propustila da učini i pre saznanja, kao i nakon saznanja za konkretan događaj. Kako je odlukom Komiteta protiv torture UN utvrđeno, daje SRJ povredila više odredaba iz Konvencije protiv torture, a odredbom čl. 63. Ustavne povelje su sva prava i obaveze SRJ prešle na Srbiju i Crnu Goru, u skladu sa Ustavnom poveljom, te kako se državna zajednica Srbija i Crna Gora obavezala da će ispunjavati sve obaveze koje proizilaze iz međunarodnih ugovora u kojima je državna zajednica strana ugovornica, kao i da su međunarodni ugovori, koji su potvrđeni i objavljeni, sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka i kao takvi pravno obavezujući, to stoji i odgovornost državne zajednice da tužiocima, solidarno sa Republikom Srbijom, naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede prava ličnosti. Tužiocima je pravilno, na osnovu odredbe čl. 200. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, dosuđena naknada nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, jer tužioci kao roditelji pokojnog W trpe intenzivne duševne bolove zbog nemogućnosti da preko nadležnih državnih organa utvrde uzrok smrti svog sina. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 66/06); Novčana naknada nematerijalne štete u slučaju povrede učenika Škola je dužna u vreme nastave da vodi nadzor nad svojim maloletnim učenikom, pa stoga odgovara za štetu učeniku povređenom i na času fizičkog vaspitanja. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na kome su zasnovane nižestepene presude, dana 2.9.2000. godine, u tuženoj Osnovnoj Školi "VV", za vreme trajanja časa fizičkog vaspitanja koji je umesto nastavnika fizičkog vaspitanja, koji je bio na bolovanju, držao profesor______, koja je učenike, među kojima je bila i tužilja, odvela na seosko igralište. Tom prilikom ponete su dve lopte, dečacima je profesor koja je držala čas, rekla da igraju fud-bal, a devojčicama da same izaberu šta će raditi. Profesor nije dao nikakvo upozorenje šta se ne srne raditi. Tužilja se odlučila za vežbe na pokretnoj metalnoj stativi za mali fudbal. Uhvatila se za stativu pala sa stative, kojom prilikom joj je i stativa pala na glavu i nanela teške telesne povrede, prelom potiljačne kosti. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su i po stanovištu Vrhovnog suda osnovano zaključili daje tužena Osnovna škola odgovorna za štetu koju je tužilja pretrpela po principu objektivne odgovornosti. Škola je dužna u vreme nastave da vodi nadzor nad svojim maloletnim učenikom, pa stoga odgovara za štetu učeniku povređenom i na času fizičkog vaspitanja. A tužena nije dokazala daje i tužilja svojim ponašanjem doprinela nastanku štete, jer ona prema uzrastu (12 godina) nije bila sposobna da bez upozorenja od strane nastavnika, proce-ni opasnost od eventualne štete, odnosno daje šteta u konkretnom slučaju nastala isključivom radnjom tužilje ili trećeg lica, koje tužena nije mogla predvideti i čije posledice nije mogla izbeći ili otkloniti. Tužilja mal. DD se povredila na času fizičkog vaspitanja, pa je s toga bez značaja da lije tuženi imalac stvari kojom se tužilja povredila. Tužena revizijom ne napada posebno visinu dosuđene naknade štete tužilji. Vrhovni sud nalazi, s obzirom na sve okolnosti slučaja prirodu povrede koju je tužilja zadobila, intenzitet i vreme trajanja fizičkih bolova i straha, posledice u kojima se manifestuje umanjenje životne aktivnosti, životno doba, da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom odredbe člana 200. ZOO, i člana 223. ZPP, odmerili visinu novčane naknade tužilji kao satisfakciju za ove vidove nematerijalne štete, jer ista prema težini trpljenja predstavlja pravičnu novčanu naknadu, obzirom na značaj povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi. Isto tako, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili u kom stepenuje tužilja obeštećena dobijanjem 18.9.2001. godine iznosa od 11.968,00 dinara, od ZOIL-a Dunav-a, na ime ovih vidova štete i za utvrđeni procenat 4,78% utvrđenu naknadu umanjili. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2908/05); Zastarelost Kada je usled profesionalne bolesti došlo do oštećenja zdravlja i umanjenja životne aktivnosti, početak roka zastarelosti ne vezuje se za momenat konstatacije štete već završetak lečenja. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 1979. do 1999. godine na radnom mestu sekača motoriste. Radni odnos mu je prestao po sili zakona zbog gubitka radne sposobnosti i ispunjenja uslova za invalidsku penziju (rešenje I. 18839 od 5.9.2001. godine). Invalidnost je nastupila kao posledica profesionalnog oboljenja. Usled posledica profesionalnog oboljenja kod tužioca postoji umanjenje opšteživotne aktivnosti od 25%. Započeto lečenje od 1987. godine nije završeno i bolest je trajna. 352

Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud je smatrao daje prigovor zastarelosti potraživanja iz člana 376. ZOO neosnovan jer lečenje tužioca nije završeno i šteta postoji kontinuirano pa i u vreme presuđenja. Drugostepeni sud smatra da je potraživanje tužioca zastarelo pa zato tužbeni zahtev odbija kao neosnovan. Naime, on smatra da se saznanje za štetu koja je vezana za lečenje, ne vezuje za okončanje tečenja već za vreme kada je oštećenom saopšteno daje oboljenje izazvano povredom ostalo trajno. S obzirom da profesionalno oboljenje potiče iz 1987. godine kada je prvi put utvrđeno, a imajući u vidu daje tužba podneta 7.11.2003. godine, to zbog proteka subjektivnog roka od tri godine, odnosno objektivnog roka od pet godina iz člana 376. stav 1. ZOO, tužbeni zahtev nije osnovan zbog zastarelosti. Osnovano se u reviziji ukazuje daje na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenj eno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Naime, rok zastarelosti počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze (sutradan) ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. ZOO). Šteta se smatra dospelom od trenutka nastanka štete (član 186. ZOO). Potraživanje naknade deliktne štete po članu 376. ZOO zastareva za tri godine od dana kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok), a u svakom slučaju potraživanje zastareva za pet godina od dana kada je šteta nastala (objektivni rok). Iz citiranog pravila proizlazi daje za početak toka zastarevanja deliktne štete relevantno saznanje oštečenika za štetu i za lice (štetnika) koje je štetu prouzrokovalo. Pod štetom se podrazumeva i obim štete. U slučaju kada je nastala šteta ali se njen obim još ne zna (procenat i manifestacije umanjenja životne aktivnosti koje se pogoršavaju vremenom) obim štete se ne može utvrditi i upodobiti, početnom momentu nastanka štete, već završetku lečenjajer se tek tada može utvrditi stepen telesnog oštećenja i manifestacije umanjenja životne aktivnosti. Imajući u vidu da lečenje kod tužioca nije završeno i daje stepen umanjenja životne aktivnosti rastao negativno od momenta povređivanja pa za ubuduće, to je neprihvatljiv zaključak drugo stepenog suda da se mome-nat saznanja obima štete vezuje za vreme kada je oštećenom saopšteno daje oboljenje izazvano povredom postalo trajno. Osim toga, osnovano se u reviziji ukazuje da se momenat saznanja za obim štete ne može vezati za prvo saopštenje, već za činjenicu kada je doneto rešenje o invalidnosti posle koga su tužiocu priznata prava iz socijalnog osiguranja (pravo na invalidsku penziju). Dakle, imajući u vidu da lečenje tužioca nije okončano i da se umanjenje životne aktivnosti zbog posledica profesionalnog oboljenja pogoršava, kao i imajući u vidu činjenicu da između utvrđenja invalidnosti i momenta podnošenja tužbe nije protekao rok od tri godine to se prigovor zastarelosti potraživanja pokazuje neosnovanim. Profesionalna bolest na radu izjednačava se po posledicama povredi ili šteti na radu. Zato je poslodavac dužan da naknadi štetu tužiocu po opštim pravilima po osnovu člana 106. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01). Istu odredbu sadržao je i raniji Zakon o radnim odnosima. Oštećeni tužilac trpi duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, pa mu pripada pravična naknada za ovaj vid nematerijalne štete po osnovu člana 200. ZOO. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 11257/06 od 6. aprila 2006. godine); Delimično isplaćena naknada nematerijalne štete Uračunavanje delimično isplaćene naknade nematerijalne štete kod dosuđivanja potpune naknade ove štete oštećeni ne može ostvariti više nego što iznosi šteta kojujepretrpeo. Iz obrazloženja Kada je oštećenom delimično isplaćena naknada nematerijalne štete, onda pri ostvarenju prava na naknadu potpune štete po ovom osnovu, treba utvrditi visinu naknade za svaki vid štete prema kriterijumima u vreme presuđenja i od tog iznosa odbiti srazmerni deo isplaćene štete u procentu za koji je oštećeni delimično obe-štećen, a naknadu dosuditi u visini za koju je potpuna šteta ostala nepokrivena. Primena načela naknade nematerijalne štete ne dopušta revalorizaciju isplaćenih iznosa i odbijanja tako dobijenog iznosa od naknade utvrđene u vreme presuđenja. Visina invalidnina koju oštećeni prima po osnovu telesnog oštećenja se nikada ne kapitalizira, niti se kapitalizirani iznos odbija od sume koja se dosuđuje za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, već se samo uzima u obzir pri utvrđenju visine pravične naknade. Iz obrazloženja: Prema utvrđenju suda tužilac je kao pripadnik JNA pri ranjavanju 1991. godine zadobio tešku telesnu povredu. Tuženi je u postupku obeštećenja van spora tužiocu isplatio 1992. godine na ime naknade nematerijalne štete novčane iznose koji su iskazani u tadašnjim dinarima. Postoje tuženi isplatio tužiocu određene novčane iznose na ime naknade štete u daljem postupku sud je izvršio revalorizaciju isplaćenih iznosa od vremena isplate do presuđenja prema rastu cena na malo po stopi 353

koju je objavio nadležni Zavod za statistiku. Takođeje izvršio kapitaliziranje iznosa koje je tužilac primio i koje će primiti do kraja života po osnovu vojne invalidnine i tako utvrđene iznose odbio od naknade štete utvrđene prema merilima i kriterijumima na dan presuđeni a u procentu za koji je našao daje ranijom isplatom tužilac obeštećen te je dosudio razliku ovih iznosa. Prednje pravno stanovište suda ne može se prihvatiti kao pravilno. Utvrđivanje novčane naknade za nematerijalnu štetu predstavlja primenu materijalnog prava. Novčana naknada za pojedine vidove nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima ima za cilj da se oštećenom pruži odgovarajuća satisfakcija prema značaju povređenog dobra i težini povrede i o njoj sud odlučuje po slobodnom uverenju u smislu člana 233. ZPP, a prema merilima i okolnostima u vreme presu-đenja. Međutim, oštećeni ne može ostvariti više no što iznosi šteta kojujepretrpeo. Načelo odštetnog prava da naknada štete ne može biti veća od iznosa štete nalaže da se sve isplate u vezi sa odštetnim događajem uračunaju u naknadu. Stoga, ako i u svrhe te isplate proizlazi daje isplatom smanjena šteta treba je odbiti od naknade. Kako je tuženi isplaćenim iznosima naknade nematerijalne štete hteo da smanji obim naknade štete za koju on odgovara, to se ovi iznosi uračunavaju u naknadu za odgovarajući oblik štete, tako da se šteta koju tužilac trpi sastoji u razlici između ukupne štete i onoga što je primio na ime njene naknade. Kada je u pitanju naknada nematerijalne štete primena načela njene naknade ne dopušta revalorizaciju isplaćenih iznosa i odbijanja tako dobij enog iznosa od naknade utvrđene u vreme presuđenja, a zašta nema osnova ni u zakonu. Naprotiv, ako je isplaćena naknada štete u jednom delu, određuje se visina neplaćenog dela primenom procenta plaćenog na celo-kupnu visinu štete utvrđene na dan presuđenja. Zato plaćenu naknadu treba uzeti u obzir u srazmernom delu vrednosti, plaćeni iznos se uračunava procentualno s obzirom na potpunu naknadu čija se visina utvrđuje prema okolnostima u vreme presuđenja. Stoga, kada je utvrđeno daje tužiocu za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, za fizičke bo love i za strah tuženi isplatio određene novčane iznose, tada je valjalo utvrditi ukupnu visinu za svaki vid ove štete prema merilima i kriterijumima u vreme isplate, te zaključiti kojim je procentom isplaćenom naknadom za svaki vid štete ova šteta pokrivena. Zatim je valjalo po svim osnovima utvrditi ukupnu visinu štete prema merili ma i kriterijumima u vreme presuđenja, i od tog iznosa umanjiti procenat za koji je tužilac obeštećen za ove vi dove štete, i dosuditi mu naknadu u visini za koju je ova šteta ostala nepokrivena, ako razlika postoji. Pri utvrđi vanju visine pravične novčane naknade za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti sud će uzeti u obzir i naknadu za telesno oštećenje na koju tužilac ima pravo po propisima o invalidskom osiguranju, pa će na osno vu svih okolnosti slučaja po slobodnoj oceni utvrditi u kojoj meri naknada za telesno oštećenje utiče na visinu novčane naknade za ovaj vid nematerijalne štete. Sledi da se visina invalidnine koju neko lice prima po osnovu telesnog oštećenja nikada ne kapitalizira niti se kapitalizirani iznos odbija od sume koji se po tom osnovu dosuj đuje " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2223/98); "Naknada za nematerijalnu štetu se može priznati samo za onu nematerijalnu štetu koju kao takvu priznaje zakon, a ne za bilo koju nematerijalnu štetu. Pod nematerijalnom štetom u smislu Zakona o obligacionim odnosima podrazumevaju se fizički bol, psihički bol i strah, i ista šteta se vezuje (po prirodi.stvari) za fizičko lice. Povreda dobrog poslovnog ugleda tužioca sama po sebi ne može dovesti do novčane naknade na ime nematerijalne štete, zato što se posledice te povrede ne manifestuju u jednom od pravno priznatih vidova nematerijalne štete. Iz povrede poslovne reputacije pravnog lica može proisteći samo imovinska šteta u smislu poljuljanog ugleda koji treba povratiti odgovarajućim sredstvima građanskopravne zaštite" (iz odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 127/97). "Nematerijalna šteta zbog prekida školovanja ogleda se u nemogućnosti oštećenog da sudeluje u jednom vidu životne aktivnosti i po redovnom toku stvari dostupne mladim ljudima, i uskraćenom zadovoljstvu, koje završeno školovanje i veća znanja redovito pružaju čoveku. Zato tu vrstu štete i naknadu za nju treba imati u vidu pri odmeravanju naknade za smanjenu životnu aktivnost, čiji je to sastavni deo, i ne može se posebno izdvajati" (Savezni sud, Gzz. 57/76); "Prekinuto školovanje, pored osnova za naknadu materijalne štete, može se uzeti u obzir i kao osnov za naknadu štete zbog duševnih bolova u sklopu naknade zbog umanjenja životne aktivnosti, ali ne predstavlja poseban vid nematerijalne štete" (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine/); "Okolnost da oštećeni prima invalidninu, po pravilu ne isključuje pravo oštećenog na naknadu zbog smanjene životne aktivnosti" (Savezni sud, Gzs. 65/77) "Visina invalidnine koju neko lice prima po osnovu telesnog oštećenja uzima se u obzir prilikom dosuđenja naknade nematerijalne štete zbog smanjene životne aktivnosti. Međutim, ona se nikada ne kapitalizira, niti se kapitalizirani iznos odbija od sume koji se po tom osnovu dosuđuje " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1533/79); 354

"Novčana naknada za telesno oštećenje (invalidnina) uzima se u obzir samo kod odmeravanja naknade za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti (član 200. i 203. Zakona o obligacionim odnosima), bez obzira na to da lije ta naknada priznata u jednokratnom iznosu, ili u obliku mesečne rente" (Zaključak Saveto-vanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine); "Lice kome su, bez njegovog znanja prenete stvari u drugu hotelsku sobu da bi u prethodnu bio smešten drugi gost, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za doživljeno poniženje" - (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1421/97); Neistinita informacija i naknada štete "Lice pogođeno neistinitom informacijom ima pravo na naknadu nematerijalne štete prema osnivaču i glavnom uredniku lista" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 113/03).

Lica koja imaju pravo na novčanu naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta (čl. 201. ZOO) Odredbama ovog člana jasno je određen krug lica koja imaju pravo na novčanu naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta oštećenog. U pogledu ostvarivanja navedenog prava u odnosu na određena lica napravljena je razlika tako što se odredbe stava stava 1. i 2. ovog člana odnose na naknadu u slučaju smrti nekog lica, a odredbe stava 3. u odnosu na naknadu u slučaju naročito teškog invaliditeta nekog lica, s tim što je u odnosu na vanbračnog druga, za slučaj smrti ili naročito teškog invaliditeta propisano posebno pravilo koje se odnosi na uslove u kojima se ono može steći. U prvom slučaju, tj. u slučaju smrti nekog lica, određenje krug lica, koja bez obzira na to da li je između njih i umrlog postojala zajednica života, imaju pravo na pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove. To su: bračni drug, deca i roditelji. Navođenjem reci "pravične naknade" ima se u vidu uput sudu da kod odlučivanja o ovoj naknadi ne određuje novčanu naknadu u istoj visini svakome od navedenih srodnika, jer iako ti srodnici imaju prema umrlom određena osećanja, ljubav, poštovanje, ipak neka od tih lica mogu imati veća osećanja u zavisnosti od toga da li su neprestano do smrti tog lica živela u zajednici sa njim, te da li su i kako jedno prema drugom uskladili navike zajedničkog života, odnosno tesno bili vezani i u dobru i u zlu". Naravno, kada su u pitanju roditelji umrlog ta povezanost, odnosno povećana osećajnost i ljubav dolazi iz prirodnog odnosa roditelja i dece. Iako ovaj zakon ne govori o tome, pravo na novčanu naknadu ne bi imali oni bliski srodnici, navedeni u stavu 1. ovog člana, pa i oni navedeni u odredbama ostalih stavova ovog člana, ako su sa umrlim bili duži period vremena u lošim porodičnim odnosima, ako su se zbog neslaganja, njihovom krivicom, odvojili od umrlog za života, ako su bili čak i u jednoj zajednici ali su njihovi odnosi bili toliko poremećeni da se njihov rodbinski odnos ne bi mogao koristiti kod ostvarivanja ovog prava. No, i u takvim slučajevima sud mora utvrditi da li je i kod tih lica i koliko postojao duševni bol za umrlim, te da u zavisnosti od toga utvrdi njihova prava i visinu na ovu vrstu naknade. Drugi krug lica, takođe bliski srodnici umrlog, su njegovi braća i sestre. Da bi oni mogli da ostvare pravo na naknadu zbog smrti svog bliskog srodnika, uslov je daje između njih i umrlog postojala trajna zajednica života, a da se novčana naknada određuje zbog njihovih duševnih bolova. Ovo je i prirodno jer smrt srodnika, brata ili sestre, uvek podrazumeva određeni stepen duševnog bola. On zavisi od toga koliko su bili bliski u tim odnosima, naročito odnos sestara, pa i odnos sestara prema bratu, i obrnuto, bez obzira na njihove godine života Trajna zajednica života podrazumeva trajno življenje u jednoj porodici tih srodnika, naročito ako su bili upućeni jedno na drugo toliko da nisu mogli ni da zamisle da mogu živeti odvojeno, posebno i ako se umrli do života ponašao prema svom bratu ili sestri sa posebnom pažnjom da ih u svakom slučaju pomogne i obezbedi sigurno življenje. Duševni bol brata ili sestre za umrlim bratom ili sestrom može biti velikog intenziteta. Drugi oblik naknade štete odnosi se na slučaj naročito teškog invaliditeta lica, zbog koga se njegovim bliskim srodnicima, bračnom drugu, deci i roditeljima, može dosuditi novčana naknada za njihove duševne bolove. U pitanju je visok stepen invaliditeta, kvalifikovan kao naročito težak stepen, koji ga čini nesposobnim za rad u potpunosti, a ne i ako je invaliditet kvalifikovan kao težak, a ne i kao "naročito težak", sa stanovišta medicinskih stručnjaka, naročito ako je u mogućnosti da vrši neke funkcije, pa i radne, koje ga održavaju u životu. U ovom slučaju, kod naročito teškog invaliditeta lica, postoji duševni bol ne samo kod bliskih srodnika, koji imaju pravo na tu naknadu, već posebno i kod onog ko zbog zadobijenih povreda, odnosno umanjenja životne aktivnosti, ostvaruje navedeno pravo ne samo po odredbama ovog člana već i po odredbama člana 200. ZOO, nezavisno od stepena invaliditeta. Naknadu za slučaj smrti, ili za slučaj naročito teškog invaliditeta nekog lica ima i vanbračni drug nastradalog, ako je između njega i umrlog, odnosno povređenog postojala trajna zajednica života. Ranije, sve do donošenja Zakona o obligacionim odnosima, to pravo nije priznavano vanbračnom drugu, čak i ako su dugi niz godina živeli u zajednici, ponašajući se jedan prema drugom kao bračni drugovi. 355

Odredbe stava 4. ovog člana definitivno rešavaju ovaj slučaj, jer su potrebe društvenih odnosa to nalagale, imajući u vidu da veliki broj lica živi u vanbračnim zajednicama, ne priznajući značaj formi zaključenja braka, pa s obzirom na te okolnosti, a posebno da između njih postoji dugotrajna veza zajedničkog života, da su jedno prema drugom iskazivali sve osobenosti koje su karakteristične i za bračne odnose, da su izrodili decu, da su se pomagali i pazili, iskazivali međusobnu ljubav, a posebno prema svojoj deci, izjednačeni su sa drugim srodnicima u pogledu prava na ostvarivanje novčane naknade za njihove duševne bolove, i to za slučaj smrti ili za slučaj naročito teškog invaliditeta lica sa kojima je postojao zajednički vanbračni život.

Sudska praksa Objektivna odgovornost — uslovi za isključenje odgovornosti Za utvrđivanje prava na naknadu štete porodici poginulog, čija je smrt nastupila usled toga stoje ispao iz voza u pokretu, bez značaja je da lije tuženo železničko transportno preduzeće krivo za udes, već samo da li postoje uslovi za isključenje objektivne odgovornosti tuženog. Prema obrazloženju Okružni sud presudom je odbio tužbeni zahtev da se tuženi Željezničko transportno preduzeće i Zavod za osiguranje i reosiguranje, kao umešač na strani tuženog, obavežu da tužiocima isplate na ime naknade štete i za pretrpljene psihičke bolove za izgubljenim sinom, odnosno suprugom i ocem, kao i na ime izgubljenog izdržavanja utuženi iznos. Vrhovni sud je presudom odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Savezni sud je usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti. U postupku je utvrđeno daje GM, putnik u vozu na relaciji Leskovac—Beograd, ispao iz vagona kod Osipaonicej daje na mestu ostao mrtav usled zadobijenih povreda pri padu. Tužiocima/ka, supruga i deca poginulog, podneli su tužbu protiv tuženog Železničkog transportnog preduzeća i predložili da sud obaveže tuženog da im naknadi štetu (imovinsku i (neimovinsku) koju su pretrpeli usled smrti GM. Savezni sud nalazi da za pravilno rešenje spornog pravnog odnosa nastalog među strankama, pre svega, treba utvrditi da li se odgovornost tuženog u ovom slučaju ima zasnivati na osnovu krivice ili na osnovu objektivne odgovornosti. Rešenje ovog pitanja zavisi od toga da lije voz u pokretu opasna stvar ili ne. Opasna stvar je ona koja svojim položajem, svojstvom, delatnošću, kao i samim postojanjem stvara povišenu opasnost po okolinu. Dovoljno je da jedna stvar ima samo jednu od pomenutih osobina da bi se smatrala opasnom stvari. Na osnovu izloženog, očigledno proizlazi da je voz u pokretu opasna stvar, iz čega sledi zaključak da tuženi odgovara za štetu pričinjenu trećim licima na osnovu objektivne odgovornosti, dakle, tuženi je dužan da naknadi štetu koju od voza, kao opasne stvari, pretrpi neko treće lice. Tuženi ne bi odgovarao za štetu jedino ako dokaže daje do štete došlo usled više sile, krivicom trećeg lica, ili samog oštećenog. Prema tome, u konkretnom slučaju uopšte nije trebalo utvrđivati da Uje do štete došlo krivicom tuženog, već da li su se stekli uslovi koji isključuju odgovornost tuženog za štetu pričinjenu opasnom stvari. Obzirom da usled pogrešnog pravnog shvatanja prvostepeni sud nije utvrđivao da li postoje uslovi za isključenje odgovornosti tuženog, Savezni sud Je ukinuo obe presude i predmet vratio prvostepenom sudu da utvrdi (ukoliko to tuženi tvrdi i pruža za to dokaze) da li su se stekli uslovi za isključenje odgovornosti tuženog, kao i visinu štete (ukoliko nađe daje tužbeni zahtev osnovan), koja je prema navodima žalbe protiv prvostepene presude ostala sporna (prema odluci Saveznog suda, Gzs 64/75); Utvrđivanje naknade nematerijalne štete u slučaju naročito teškog invaliditeta Teški invaliditet predstavlja visok stepen invaliditeta, kvalifikovan kao naročito težak stepen, koji oštećeno lice čini nesposobnim za rad u potpunosti. Iz obrazloženja Obzirom na utvrđeno činjenično stanje, da kod tužioca AA postoji trajno umanjenje životne aktivnosti u težem stepenu, koje se ogleda u tome da će on sve aktivnosti koje su vezane za duže stajanje, hodanje, čučanje ili bilo kakva teža fizička opterećenja, ograničeno i vrlo tegobno obavljati sa ulaganjem posebnih napora i trpljenjem značajno izraženih subjektivnih tegoba koje će se tada pojavljivati, da će biti lišen zadovoljstva da se bavi sportom, kao i daje u periodu povređivanja i sledeće dve godine njegova opšta životna aktivnost bila umanjena u veoma teškom stepenu, dok nije uspostavio samostalan hod, zatim, obzirom da mu je estetski izgled na-ružen u veoma teškom stepenu i ogleda se u brojnim ožiljcima kože na trbuhu, levoj butini, stopalima, iskrivljenosti grudno-slabinskog dela kičme, spuštenosti desnog ramena, iskrivljenosti desne potkolenice, deformitetu oba stopala sa vidnim hramanjem pri hodu, koje sve povrede su trajne prirode, a što je sve izazvalo psihičke patnje, odnosno duševne bolove jakog stepena i pojavu kompleksa niže vrednosti, te najzad imajući u vidu inten356

zitel i dužinu trajanja fizičkih bolova i straha, koji su detaljno opisani u obrazloženju prvostepene presude, činjenicu daje tužilac u vremepovređivanja imao 23 godine, te dajepretrpeo više operacija, Vrhovni sud nalazi da tužiocu AA pripada pravična novčana naknada nematerijalne štete i to: za duševne bolove zbog smanjene životne aktivnosti u iznosu od 800.000,00 dinara, za fizičke bolove u iznosu od 500.000,00 dinara, za strah u iznosu od 400.000,00 dinara i za duševne bolove zbog naruženosti u iznosu od 600.000,00 dinara, sve prema merilima i kriterijuma važećim u vreme donošenja prvostepene presude. Ove iznose Vrhovni sud je odmerio u skladu sa odredbama čl. 200. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi čl. 223. ZPP. Navedeni iznosi bi, po mišljenju ovog suda, predstavljali pravičnu novčanu naknadu i adekvatnu satisfakciju za tegobe koje je pretrpeo i trpi i dalje tužilac A A usled zadobijenih povreda. Nalazeći da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo, povodom zahteva tužioca AA za naknadu nematerijalne štete, Vrhovni sud je primenom čl. 395. st. 2. ZPP, preinačio drugostepenu presudu u stavu prvom izreke, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke i tužbeni zahtev ovog tužioca delimično odbijen, kao neosnovan, tako što je, pored iznosa označenih u stavu prvom izreke prvostepene presude, alineja 1, 2, 3 i 4, odnosno 5, dosudio i iznose navedene u izreci ove presude, dok je u preostalom delu primenom čl. 393. ZPP, reviziju ovog tužioca odbio, kao neosnovanu. Prema čl. 201. st. 3. ZOO, u slučaju naročito teškog invaliditeta nekog lica, sud može dosuditi njegovom bračnom drugu, deci i roditeljima pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove. Imajući u vidu težinu povreda koje je zadobio tužilac AA, i težinu zaostalih posledica po njegovo zdravlje i fizički izgled, odnosno stepen njegovog invaliditeta, Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno od-merili visinu pravične novčane naknade koja pripada njegovim roditeljima, tužiocima BB i VV, za duševne bolove koje trpe zbog takvog stanja svoga sina. Ovako odmerena naknada u skladu je sa utvrđenom jačinom i trajanjem tih bolova, sa merilima i kriterijumima u vreme donošenja prvostepene presude i uslovima koje predviđaju odredbe čl. 200. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima. Jasno je da ova naknada ne može da otkloni duševne bolove roditelja koje oni trpe i koje će trpeti i u buduće, ali to i nije cilj te naknade. Njena svrha je da tužiocima omogući da pribave sebi određena materijalna dobra, koja bi im pomogla da lakše savladaju te svoje duševne bolove, pa tako posmatrano, a imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, dosuđena naknada se pokazuje pravičnom i adekvatnom. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2968/05); "Roditeljima pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za trpljenje duševnih patnji zbog teškog invaliditeta njihovog deteta " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 199/83); "Novčana naknada nematerijalne štete nije cilj već sredstvo kojim oštećeni, zadovoljavanjem potreba koje ne bi mogao podmiriti, olakšava sebi život i, čineći ga podnošljivijim, ublažava duševni bol koji podnosi. Nematerijalna šteta i naknada te štete se doživljavaju, ali tako stoje šteta neprijatan a naknada prijatan doživljaj. " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4518/94); "Zajednica života kao uslov prava na naknadu štete za duševne bolove zbog smrti brata, odnosno sestre postoji i kad je, zbog mentalne retardiranosti, morao biti smešten u ustanovu za zbrinjavanje " - (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 465/97).

Satisfakcija u posebnim slučajevima (čl. 202. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu lice koje je pretrpelo duševne bolove zbog: a) prevare; b) prinude; v) zloupotrebe nekog odnosa podređenosti ili zavisnosti navedeno na kažnjivu obljubi ili kažnjivu bludnu radnju, kao i g) lice prema kome je izvršeno neko krivično delo protiv dostojanstva ličnosti i morala. Svi navedeni oblici vezani su za kažnjivu radnju, tj. za kažnjivu radnju koja je propisana krivičnim zakonodavstvom, te samo kao takva uživa građansko pravnu zaštitu u smislu odredaba ovog člana, pa samim tim i sticanje prava na pravičnu novčanu naknadu. Primećuje se daje u odredbama ovog člana upotrebljen izraz "na kažnjivu obljubu ili kažnjivu bludnu radnju", pa i izraz "neko drugo krivično delo". Oba ona imaju u vidu elemente krivičnog dela koje je u vezi sa radnjama štetnika da nekom licu, iz razloga navedenih u odredbama ovog člana, nanese duševne bolove, jer se preduzimaju protiv volje oštećenog lica prevarom, prinudom, zloupotrebom nekog odnosa podređenosti ili zavisnosti. Navođenje na kažnjivu obljubu, odnosno kažnjivu bludnu radnju predstavlja radnju učinjenu prema oštećenom licu koje nije bilo dobrovoljno pristalo na tu radnju, već je bilo prinuđeno da je trpi, bilo zbog prevare, prinude ili zloupotrebom odnosa podređenosti ili zavisnosti. Kažnjiva obljuba se odnosi uglavnom na delo silovanja, dok se kažnjiva bludna radnja odnosi na navođenje vršenja bludnih radnji prema maloletnom licu ili duševno zaostalom licu. Kod silovanja, duševni bol postoji zbog povrede ličnosti lica prema kome je to silovanje izvršeno, ali i zbog stida koji takva osoba trpi u sredini u kojoj živi, pa je duševni bol utoliko veći, a samim tim i novčana naknada za taj oblik štete mora biti pravično dosuđen. 357

Kod slučaja obljube, takođe postoji duševni bol osobe prema kojoj je obljuba učinjena, iako je takvo lice i dobrovoljno pristalo da se nad njim, a ne samo prevarom, ili na koji drugi način izvrši delo obljube. U pitanju je, dakle, lice koje nije sposobno za zrelo rasuđivanje o posledicama koje mogu nastati iz nedozvoljenih radnji štetnika. Delo se, po pravilu, kasnije otkriva, a okolina u kojoj to lice živi menja svoj odnos prema njemu, bilo ismejavanjem, vređanjem ili ga na drugi način omalovažava. Zbog toga duševni bol oštećenog lica dobij a u značaju, koje kod njega stvara štetne posledice psihičkog karaktera, zbog čega se i dosuđuje pravična novčana naknada, kao satisfakcija za pretrpljeni duševni bol i otklanjanje nastalih štetnih posledica. Kod slučaja prevare najtipičniji primer je onaj ako je neko lice, muškarac, obmanuo drugo lice, žensko lice, da će zaključiti sa njom brak, doveo je u svoju kuću, sa njom vanbračno živeo kratko vreme, a zatim je oterao. Ovaj vid prevare se izražava u nameri štetnika da prevarnom radnjom, obećanjem braka, žensko lice navede na obljubu, bez namere da brak zaključi sa tim licem. U jednoj odluci suda stoji, da ako je tuženi tužilju obmanuo da će sa njom zaključiti brak, doveo je u svoju kuću, sa njom vanbračno živeo i potom je iz svoje kuće oterao, da tužilja ima pravo na naknadu neimovinske štete, koja joj je na taj način pričinjena. Prema tome, pravo na novčanu naknadu, i prema ranijim pravnim pravilima imovinskog prava, ima ženska osoba koja je prevarom, pretnjom ili zloupotrebom nekog odnosa podređenosti ili zavisnosti navedena na vanbračnu obljubu, kao i ženska osoba prema kojoj je izvršeno krivično delo protiv dostojanstva ličnosti i morala. Ali novčana naknada ne pripada uvek ženskom licu ako je ono, kao punoletno lice, dobrovoljno pristalo na vanbračnu zajednicu. Tako, u jednoj presudi suda stoji: "Tužilja je u očekivanju da ce doći do zaključenja braka stupila u vanbračnu zajednicu sa tuženim dobrovoljno, i u tom momentu bila punoletna, te nema pravo na naknadu štete što nije došlo do zaključenja braka. Naime, punoletna osoba mora da pretpostavi da vanbračni odnos ne dovodi uvek do zaključenja braka, a kada voljno stupa u takav odnos nema pravo ni na kakvu naknadu štete koja bi poticala iz samih intimnih odnosa do kojih dolazi stupanjem u vanbračnu zajednicu, jer je na takvu štetu, ukoliko zaista postoji, pristala". Kao krivična dela protiv dostojanstva ličnosti i morala mogu se navesti: silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba i protivpravni blud sa maloletnim licem, bludne radnje, zavođenje, protivpravni blud, podvođenje i omogućavanje vršenja bluda, posredovanje u vršenju prostitucije i drugo što je krivičnim zakonom propisano kao kažnjiva radnja kojom se vređa dostojanstvo ličnosti i morala nekog lica. Zloupotreba nekog odnosa potčinjenosti ili zavisnosti, i u vezi sa tim činjenje krivičnog dela protiv dostojanstva ličnosti i morala, najčešće se javlja u organizacijama, odnosno ustanovama u vezi sa zapošljavanje ženskog lica, koje primorano da ostvaruje dohodak, mora da prihvati protivpravan odnos njoj nadređenog lica. To se može desiti i u drugim sredinama, u školama prema nekim učenicama koje imaju slabe rezultate, ili u nekim zavodima gde postoji odnos nadređenosti muškarca nad ženskim licem. No, to delo se ne odnosi samo na maloletna lica, već na sva ženska lica, dakle i punoletna, koja su u nekom podređenom i zavisnom odnosu prema licu koje je sklono da čini takve nedozvoljene radnje. I na kraju, navedeni slučajevi se mogu desiti i ako je oštećeni muško lice, prema kome se čini obljuba, naročito zloupotrebom nekog odnosa potčinjenosti i zavisnosti takođe od muškog lica, tzv. slučajevi pedofilije, koji su se u poslednje vreme naročito pojavili u nekim verskim objektima. Sudska praksa Satisfakcija u posebnim slučajevima "Pravo na naknadu neimovinske štete ne može se odreći ženska osoba koja je lažnim obećanjem braka ili drugim prevarnim načinom navedena na izvanbračni polni odnos, poznat u sredini u kojoj ona živi i koja je zatim napuštena. Kad je ženska osoba lažnim obećanjem braka, lukavstvom ili uopšte na prevaran i nepošten način navedena na stupanje u izvanbračni polni odnos, onda se ne može govoriti o njenoj krivci, pa stoga ni o podeljenoj odgovornosti. U takvom slučaju odgovornost isključivo tereti muškarca" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 40/70); "Prema pravnim pravilima imovinskog prava, pravo na novčanu naknadu neimovinske štete ima ženska osoba koja je prevarom, pretnjom ili zloupotrebom nekog odnosa podređenosti ili zavisnosti navedena na vanbračnu obljubu, kao i ženska osoba prema kojoj je izvršeno krivično delo protiv dostojanstva ličnosti i morala. Prevara se ogleda u nameri štetnika da obećanjem braka žensko lice navede na obljubu, bez namere da brak zaključi, tj. u unapred stvorenoj odluci da se brak ne zaključi. Međutim, ukoliko ženska osoba podnese zahtev za ovakav vid štete nakon raskida višemesečne vanbračne zajednice sa muškarcem, kome takvo ponašanje pripisuje u krivicu, onda takav zahtev nema pravnog osnova, ukoliko se u parničnom postupku utvrdi daje oštećena u takav odnos stupila dobrovoljno. U suprotnom, ako bi muškarac bio u obavezi da uvek naknadi štetu kada posle vanbračne zajednice nije došlo do zaključenja braka, time bi se vršio pritisak na slobodu odlučivanja za stupanje u brak, stoje suprotno načelu slobode volje pri zaključenju braka. 358

Prema tome, da bi ženska os»ba imala pravo na naknadu i posle vanbračne zajednice, potrebno je daje zajednica nastala usled zablude, prevare ili pretnje, izazvane od strane muškarca" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1638/76); "Kada je tužilja u vreme obećanja braka i zasnivanja vanbračne zajednice bila maloletna, a do zasnivanja ove zajednice nije došlo usled prevare, prinude ili pretnje, ona nema pravo na naknadu nematerijalne štete" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1063/79); "Duševni bol i strah ženskog lica, nad kojim je pokušano silovanje, predstavljaju dva posebna osnova za naknadu štete " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 392/70); "Tužilja je u očekivanju da će doći do zaključenja braka stupala u vanbračnu zajednicu sa tuženim dobrovoljno i u tom momentu bila punoletna, te nema pravo na naknadu štete što nije došlo do zaključenja braka. Naime, punoletna osoba mora da pretpostavi da vanbračni odnos ne dovodi uvek do zaključenja braka, pa kada voljno stupa u takav odnos, nema pravo ni na kakvu naknadu štete, koja bi poticala iz samih intimnih odnosa do kojih dolazi stupanjem u vanbračnu zajednicu, jer je na takvu štetu, ukoliko zaista postoji, sama pristala " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1760/74); "Visina novčane naknade neimovinske štete utvrđuje se po slobodnoj oceni u smislu čl. 212. Zakona o parničnom postupku. Pri tome je sud dužan uzeti u obzir i ceniti relevantne okolnosti konkretnog slučaja i u obrazloženju presude navesti koje je okolnosti i u kom pravcu uzeo za podlogu svoje odluke " (Pravni stav Savetovanja sudija Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Jugoslavije i sudija predstavnika građanskih odeljenja republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova, od 12. i 13. februara 1970); "Životna dob oštećenika različito utiče na visinu naknade pojedinih vrsta nematerijalne štete. Tako za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti i smrti roditelja mlađim osobama po pravilu treba odrediti veću naknadu" (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine); "Pomoć koju oštećenik (odnosno njegova rodbina) dobije od sindikalne organizacije u organizaciji udruženog rada, kod koje je u radnom odnosu, ne odbija se od utvrđene naknade. Jedino će se iznos koji je organizacija udruženog rada isplatila iz fonda solidarnosti, kao pomoć u vezi s nesrećom na radu svog radnika, uračunati u naknadu nematerijalne štete kad taj fond nije oformljen iz novčanih priloga radnika te organizacije, ili iz sredstava predviđenih za zajedničku potrošnju " (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16 oktobra 1986. godine); "Osnovani i intenzivni strah roditelja za sudbinu svog deteta nije pravno priznata nematerijalna šteta (čl. 200. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima) Zaključak Savetovanja građanskih i građansko-privrednih odeljenja Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda, od 14. i 15. septembra 1983.

Naknada buduće štete (čl. 203. ZOO) Buduća nematerijalna šteta, za koju se na zahtev oštećenog lica može dosuditi određena naknada, ima u vidu stanje oštećenog u momentu dosuđenja osnovne naknade, za postojeće stanje štete, koje ukazuje da će izvesno trajati i u budućnosti. Prema tome, da bi mogao da ostvari pravo na naknadu i za buduću nematerijalnu štetu, potrebno je ispunjenje sledećih uslova: daje šteta prouzrokovana činjenjem ili nečinjenjem štetnika, daje iz takve radnje štetnika nastala šteta za oštećenog, daje oštećeni dokazao postojeću štetu i daje sud za tu vrstu štete (za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povreda ugleda, časti) odredio neimovinsku štetu u određenom jednokratnom iznosu, kao i da je po redovnom toku stvari izvesno da će ta šteta trajati i u budućnosti, čija se visina naknade pripisuje dosuđenom iznosu za već utvrđenu postojeću štetu. Odredbe ovog člana nemaju u vidu nematerijalnu štetu koja će tek nastati u budućnosti, odnosno nemaju u vidu pretpostavku da će se ta šteta dogoditi kasnije, tj. nastati u budućnosti, već onu štetu, koja zbog stanja u vreme presuđenja ukazuje da će ta utvrđena šteta, po redovnom toku stvari, trajati permanentno, odnosno do nekog vremena kada se osnovano može očekivati da ona prestane usled izlečenja. Pri tom se, dakle, ne misli na neizvesnu štetu, odnosno eventualnu štetu, jer odredbe ovog člana ukazuju samo na onaj vid štete koji postoji u trenutku presuđenja, ali koja će izvesno trajati i u budućnosti. Radi se, dakle, o kontinuiranoj šteti, šteti koja je već nastala i traje neprekidno, posebno ako je u pitanju naruženje ošteće359

nog lica koje on ne može da otkloni sa svog tela, koje je predmet posmatranja od drugih lica, a izaziva sažaljenje ili podrugljivost nekih, što očigledno utiče i na trajanje duševnih bolova. Dakle, nije u pitanju ni buduća nematerijalna šteta, odnosno šteta koja bi se kasnije ispoljila, a koja bi kao takva nanosila duševni bol oštećenom licu, jer kod tih slučajeva se uvek može novim tužbenim zahtevom tražiti novčana naknada prema stanju u kome se ta šteta izražava, odnosno stanju duševnog bola zbog koga oštećeni trpi određene posledice. Ovo posebno zbog toga što ta šteta nije postojala u vreme dosuđenja postojeće štete, već je nastala kasnije, kao uzrok ranije štete, a sudu prilikom dosuđenja osnovne štete nije moglo biti dokazano da će ta šteta trajati i u budućnosti. Iz same formulacije odredaba ovog člana vidi se daje u pitanju naknada nematerijalne štete, jer se i novčana naknada za postojeću štetu tretira kao nematerijalna šteta, za vidove štete predviđene u odredbama člana 200. ZOO, pa navođenje reci u članu 203. ZOO "i za buduću nematerijalnu štetu", ukazuju da se ima u vidu nematerijalna šteta koju oštećeni dobij a za postojeću štetu. Ovo i zbog toga što nije u pitanju naknada u obliku novčane rente, kako to propisuju odredbe člana 188. ZOO, već nematerijalna šteta koja se isplaćuje jednokratno u smislu odredaba člana 200. ZOO.

Sudska praksa "Nematerijalna šteta, koja se u određenom obliku trajno ili trajnije ispoljava, predstavlja jednu štetu, pa sud određuje jedan iznos naknade, uzimajući u obzir trajanje te štete do donošenja presude i njeno trajanje u budućnosti. Naknadu za buduću nematerijalnu štetu sud može dosuditi u smislu člana 203. Zakona o obligacionim odnosima, kad se odgovarajuće štetne posledice u psihi oštećenog još nisu ispoljile, ako je izvesno da će te posledice nastati i u budućnosti" (Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine); "Znatnije izmenjene okolnosti utiču na mogućnost izmene visine rente dosuđene na ime naknade nematerijalne štete jednako kao i na mogućnost izmene visine rente dosuđene na ime naknade materijalne štete" (/Zaključak Savetovanja predstavnika Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda o problemima nematerijalne štete, od 15. i 16. oktobra 1986. godine).

Nasleđivanje i ustupanje potraživanja naknade nematerijalne štete (čl. 204. ZOO) Odredbe ovog člana propisuje pravilo da pravo na naknadu nematerijalne štete prelazi na naslednike samo ako je potraživanje oštećenog priznato pravosnažnom sudskom odlukom ili pismenim sporazumom. Za razliku od odredaba člana 197. ZOO, po kojima se materijalna šteta dosuđena u rentnom iznosu, a zbog povrede tela ili narušenja zdravlja, koja se ne može prenositi na drugo lice, odredbe člana 204. ZOO imaju u vidu nematerijalnu štetu čije potraživanje može preći na naslednike oštećenog. Dakle, prvi slučaj ima u vidu "druga lica", a odredbe člana 204. ZOO imaju u vidu naslednike. Pored toga prva se odnosi na materijalnu štetu, dok se druga odnosi na nematerijalnu štetu. Zatim, po prvoj se ne može prenositi pravo na naknadu štete, dok se po drugoj može prenositi potraživanje naknade nematerijalne štete, i na kraju, po prvoj, radi se o šteti u obliku novčane rente koja se ne može preneti drugom licu, a po drugoj o dozvoljenosti prelaska potraživanja nematerijalne štete na naslednika. Iako se radi o skoro istom institutu, stečenih prava na naknadu štete iz razloga zbog kojih je štetnik dužan da naknadi štetu oštećenom, ipak, imajući u vidu da se po odredbama člana 197. ZOO određuje naknada štete u obliku novčane rente, i to bliskim srodnicima usled smrti bliskog lica, koji ostvaruju pravo na naknadu štete u obliku novčane rente, odredbe člana 204. ZOO, za slučaj smrti oštećenog koji je za života ostvario naknadu nematerijalne štete, propisuju pravilo da ostvareno potraživanje, dakle ono koje je ostvario oštećeni za života, a koje je utvrđeno pravosnažnom presudom ili pismenim sporazumom prelazi na njegove naslednike. Imajući u vidu izneto, odredbe člana 204. ZOO treba tako shvatiti daje oštećeni još za života ostvario neko pravo nematerijalne štete, koje je utvrđeno pravosnažnom sudskom odlukom ili pismenim sporazumom štetnika i oštećenog, a koje posle njegove smrti nasleđuju njegovi naslednici, kao i svaku drugu imovinu koja je ostala posle smrti ostavioca. Imajući u vidu da se ovaj oblik nematerijalne štete dosuđuje jednokratno, može nastati situacija daje oštećeni još za života ostvario naplatu tog potraživanja, u kom slučaju ne dolazi u obzir primena odredaba člana 204. ZOO, jer se ta sredstva tretiraju kao njegova zaostavština, za koju neko i ne mora da zna po kom osnovu je on stekao. Odredbe člana 204. ZOO imaju vidu tek utvrđeno potraživanje oštećenog ove nematerijalne štete, koja još nije naplaćena, ali je odluka suda pravosnažna, koja sa klauzulom izvrsnosti može biti naplaćena prinudnim putem. U takvim uslovima, kada oštećeni usled smrti nije mogao da naplati pravosnažno dosuđeni mu iznos, ili ka360

da nije naplatio nematerijalnu štetu utvrđenu pismenim sporazumom oštećenog i štetnika, njegova prava po tom osnovu prelaze na njegove naslednike. Pri tom je od značaja da li je odluka suda pravosnažna ili ne, jer ako postupak u vezi zahteva za ostvarivanje tog nematerijalnog prava još traje, odnosno nije okončan pravosnažnom presudom dok je oštećeni bio živ, naslednici ne mogu ostvarivati prava iz tako neokončanom postupka, osim ako je odluka bila doneta još za života oštećenog a on usled smrti nije dočekao da se odluka proglasi pravosnažnom, zbog žalbe koja je bila u postupku. Ovo zbog toga što se pravosnažnost odluke suda ceni po danu kada je sud doneo odluku, a ne po danu kada je drugostepeni sud odlučio po žalbi jedne ili druge strane. Drugi stav člana 204. ZOO ima u vidu ostvareno pravo oštećenog iz oblika nastanka nematerijalne štete, koji kao i u stavu 1. istog člana propisuje pravilo da oštećeni, koji je pravosnažnom odlukom suda ili pismenim poravnanjem ostvario potraživanje naknade nematerijalne štete, da to svoje pravo, dakle, za života može da nekome ustupi drugom, zatim da tim dosuđenim potraživanjem prebije neko svoje dugovanje sa drugim licem, a može biti i predmet izvršenja od strane nekog poverioca oštećenog. U svakom slučaju, a s obzirom daje u pitanju nematerijalna šteta koja se dosuđuje jednokratno, oštećeni može iznosom koji je naplatio po osnovu ostvarivanja prava na nematerijalnu štetu da njim raspolaže kao i sa svakom svojom drugom imovinom, logikom stvari da čim dođe u posed novčane naknade za nematerijalnu štetu da ima pravo da sa njom raspolaže po svom nahođenju. To što su u stavu 2. ovog člana navedeni neki osnovi na koje se može upotrebiti ostvareno pravo po osnovu potraživanja naknade nematerijalne štete, ima značaja samo dok to potraživanje oštećeni nije naplatio, iako je doneta pravosnažna odluka suda ili je zaključen pismeni sporazum sa štetnikom.

Sudska praksa Pravo naslednika po osnovu moralnih prava autora Pravo na naknadu neimovinske štete zbog povrede autorskih moralnih prava, prestaje smrću titulara autorskog prava, pa naslednici umrlog mogu ostvarivati ovu naknadu samo pod uslovima iz člana 204. Zakona o obligacionim odnosima (samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom). Iz obrazloženja: "Tužilja je nasledila svu zaostavštinu pok. supruga, među kojom i autorsko pravo i sva potraživanja po osnovu autorskih prava književnih dela ostavioca navedenih u dopisu Matice Srpske. U pogledu naknade neimovinske štete prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da su tuženi iskoristili predmetno autorsko delo na način kojim se povređuju moralna autorska prava, jer su povredili integritet dela njegovim korišćenj em javnim saopštavanjem u nepotpunoj formi, u smislu člana 52, u vezi člana 17. Zakona o autorskom i srodnim pravima. Ovakav zaključak prvostepenog suda je neprihvatljiv. Naknada neimovinske štete predstavlja lično pravo, koje prestaje smrću titulara autorskog prava, pa naslednici umrlog mogu ostvarivati ovu naknadu samo ako je pravnosnažno dosuđena ili utvrđena ugovorom sa štetnikom u pismenoj formi (član 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Naime, prema sistematici zakona o autorom i srodnim pravima, u okviru naslova "prenos nasleđivanja ", smeštena su dva člana. Prvi je član 52. koji glasi: stav 1. "naslednici autora mogu vršiti ovlašćenja koja se tiču moralnih prava autora, nositi prava na objavljivanje neobjavljenog dela ako je autor to zabranio i prava na izmenu dela", stav 2. "zaštitu moralnih prava autora koja se tiču paterniteta, integriteta dela i zabrane nedostojnog iskorišćavanja dela mogu, osim naslednika, vršiti udruženja autora, kao i institucije iz oblasti nauka i umet-nosti". Drugi član je 53. koji glasi: "imovinska prava autora se nasleđuju". Jezičkim tumačenjem iz sadržaja ove norme, saznajemo da naslednici autora mogu vršiti ovlašćenja koja se tiču moralnih prava autora, a ne i nasleđivati ta prava. Kada govori o prenosu nasleđivanjem, zakonodavac to vezuje za imovinska prava autora koja se nasleđuju. Izrična norma o tome je član 53. Zakona. Budući da pozitivno-pravni propisi daju opšte okvire za rešavanje navedene dileme, rešenje nalazimo u eksplicitnom izražavanju sadržine norme koji koristi Zakon o obligacionim odnosima (na koju upućuje Zakon o autorskom i srodnim pravima), i to u članu 204, gde Zakon govori o "nasleđivanju i ustupanju"potraživanja naknade nematerijalne štete. Iz interpretacije ove norme proizilazi da se ne radi o nasleđivanju i ustupanju "prava na naknadu nematerijalne štete" nego o potraživanju naknade nematerijalne štete. Dakle, jasno proizilazi da se u principu bezuslovno ne može ni nasleđivati niti singularnom sukcesijom na druge prenositi "samo pravo na naknadu nematerijalne štete", jer je to pravo strogo lično pravo (intitu persone), dok je potraživanje naknada nematerijalne štete izuzetno nasledivo samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom. To znači da se radi o egzistentnom a još nerealizovanom novčanom potraživanju koje prelazi na naslednike, kao imovinskopravno potraživanje, bez prelaženja samo prava na naknadu nematerijalne štete. 361

Namera zakonodavca je da se zaštite moralna prava autora (a ne nas lede) i posle njegove smrti, zato to ovlaštenje prenosi na naslednike autora, ali i proširuje krug subjekata, tako da osim naslednika, mogu ga vršiti udruženja autora, kao institucije iz oblasti nauke i umetnosti. Daje tako proizilazi iz odredaba člana 101. Zakona, koje predviđaju da po isteku roka trajanja imovinskih prava autora, o zaštiti moralnih prava autora staraju se udruženja autora, institucije iz oblasti nauke i umetnosti, a pored tih subjekata, svako lice ima pravo da štiti paternitet i integritet dela, kao i da se suprotstavi svakom obliku nedostojnog iskorišćavanja autorskog dela. Kao što se vidi, u cilju svestranije zaštite zakon uvodi tzv. akcije popularis i daje mogućnost svakom fizičkom i pravnom licu da štiti autorska moralna prava, pravo paterniteta i integriteta dela i da se suprostavi svakom obliku nedostojnog iskorišćavanj a dela. U pogledu rečenog, tužilji kao nasledniku koautora, u konkretnom slučaju ne pripada pravo na naknadu neimovinske štete".(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Gž. 58/05 od 23.juna 2005. godine); Pravo naslednika na naknadu štete koju je pretrpeo autor zbog povrede autorskih moralnih prava Pravo na naknadu štete zbog povrede autorskih moralnih prava, naslednici autora mogu ostvariti samo ako su ispunjeni uslovi iz člana 204. Zakona o obligacionim odnosima. Prema obrazloženju: Tužioci su tražili naknadu štete zbog povrede autorskog prava, ali u toku postupka nisu naveli niti je prvostepeni sud razjasnio, da li traže naknadu štete samo zbog povrede autorskih imovinskih prava ili i naknadu zbog povrede autorskih moralnih prava, u čemu se ta šteta sastoji i koliko ona iznosi. Prednje činjenice su od bitnog značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari. Jer, ako su povređena autorska moralna prava o kojima je reč u članu 28. Zakona o autorskom pravu, onda se radi o naknadi nematerijalne štete, koja se određuje po slobodnoj oceni soda u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, mada vršenje autorskog prava posle smrti autora prelaze na njegove naslednike i mada naslednici imaju pravo da koristeći sredstva krivičnopravne i građanskopravne zaštite štite autora i njegovo delo, oni naknadu moralne štete koju je pretrpeo autor mogu ostvariti jedino u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava. Kako je odredbom člana 204. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno da potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednike samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom, to samo pod tim uslovima naslednici autora mogu ostvariti pravo na naknadu štete koju je pretrpeo autor zbog povrede autorskih moralnih prava. S druge strane, ako su povređena autorska imovinska prava, koja u smislu člana 2 7. Zakona o autorskom pravu sačinjavaju prava autora na iskorišćavanje dela, odnosno prava autora da iskorišćavanje dela od strane drugog lica dobije naknadu, onda se radi o naknadi materijalne štete koja se u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima javlja u vidu obične štete ili izmakle koristi i koja putem veštaka i drugih dokaza mora biti nesumnjivo utvrđena (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Gž 1444/84); 'Potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednike samo ako je utvrđeno pravosnažnom odlukom suda ili pismenim sporazumom " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 204/81); "Naknada materijalne štete je naslediva ako zakonom nije drugačije određeno. Umanjena radna sposobnost spada u kategoriju materijalne štete ali se može javiti u više vidova, pa mora biti bliže određena. Smrt stranke koja ima punomoćnika utiče da postupak ne bude prekinut, ali ne utiče na ishod spora u pogledu primene materijalnog prava o nenasledivosti prava na naknadu nematerijalne štete"' - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5893/95).

Podeljena odgovornost i sniženje naknade (cl. 205. ZOO) Komentar u vezi ovog člana dat je kod obrade pitanja koja se odnose na odredbe o podeljenoj odgovornosti i sniženju naknade koja važe i za materijalnu štetu koja se odnosi na podeljenu odgovornost i sniženje naknade. Snižene naknade materijalne štete regulisana je članom 191. ZOO, a podeljena odgovornost, takođe u vezi materijalne štete, članom 192. ZOO. Pri tom treba imati u vidu da se u konkretnom slučaju odredbe člana 204. ZOO odnose se na nematerijalnu štetu, dakle onaj iznos koji se ostvaruje naplatom u jednokratnom iznosu. Razlika ne postoji u pogledu načina na koji se rešava pitanje sniženja naknade i podeljene odgovornosti. U svakom slučaju, kao i kod sniženja naknade materijalne štete sud mora da vodi računa i kod priznavanja nematerijalne štete štetniku, o materijalnom stanju oštećenika, te da odgovorno lice osudi da isplati manju naknadu štete nego što iznosi šteta, ako ona nije prouzrokovana ni namerno ni krajnjom nepažnjom, a odgovorno liceje slabog imovnog stanja, te da bi ga isplata potpune naknade dovela u oskudicu. Pri tom sud mora da vodi računa i da li je štetnik štetu prouzrokovao radeći nešto u korist oštećenog, kada sud vodi računa i o brižljivosti koju štetnik pokazuje u sopstvenim poslovima. 362

Pravilo o podeljenoj odgovornosti kod nematerijalne štete ima u vidu i odgovornost oštećenog koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, u kom slučaju sud svojom odlukom srazmerno smanjuje naknadu nematerijalne štete. U svakom slučaju, bitno je naglasiti da se pravila o sniženju naknade i o podeljenoj odgovornosti moraju primeniti u toku postupka kojim se traži naknada za nematerijalnu štetu, što znači da će odluka suda raspraviti sva ta pitanja i njome, ako postoje uslovi za to, sniziti potraživanje oštećenog do iznosa koja zadovoljavaju pravila iz čl. 191. i 192. ZOO. Prema tome, pravosnažna odluka o kojoj se govori u odredbama o nematerijalnoj šteti mora mora biti jasna u tom smislu daje sud prilikom donošenje odluke imao u vidu sve okolnosti koje imaju uticaja na sniženje naknade ili na podeljenu odgovornost. Jednom već doneta pravosnažna odluka ostaje neizmenjena u pogledu činjeničnog stanja koje se ubuduće ne može menjati, osim u slučajevima koje predviđaju odredbe Zakona o parničnom postupku.

Sudska praksa Odsovornost za prouzrokovanie saobraćajne nezsode Veća brzina od propisane kojom se kretalo putničko vozilo tužioca ne isključuje odgovornost tuženog čija je krivica relevantna u smislu prouzrokovan/a saobraćajne nezgode. Iz obrazloženja: Ukazivanje u reviziji da je do saobraćajne nezgode došlo isključivom krivicom vozača putničkog vozila koji je vozio prekomernom brzinom nije osnovano. Ono zanemaruje i zamagljuje osnovni smisao i suštinu povrede člana 50. stav 4. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja rut putevima, koja predstavlja izričnu normu, kojom je propisano daje vozač dužan da propusti sva vozila koja se kreću putem na koji ulazi, kao p-uf sa prvenstvom prolaza. Veća brzina od propisane kojom se kretalo putničko vozilo tužioca ne isključuje odgovornost tuženog čija je krivica relevantna u smislu prouzrokovan]a saobraćajne nezgode. Propusti vozača putničkog vozila u smislu prekoračenja brzine kretanja mogu se smatrati samo njegovim učešćem u vlastitoj šteti (bilo njegovim doprinosom da šteta uopšte nastane, bilo da bude veća nego što bi inače bila) čime se samo smanjuje istovremeno dužnost štetnikove naknade potpuno integralne štete čija je krivica relevantna u smislu prouzrokovan] a saobraćajne nezgode. U pogledu rečenog, valjalo je preinačiti obe presude nižeš tepenih sudova u pogledu visine dosuđene naknade štete, srazmerno doprinosu oštećenog u odnosu na ukupan obim štete utvrđene na dan veštačenja. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2129/04 od 26. januara 2006. godine); Podeljena odsovornost u postupku naknade štete Pitanje podele udela u šteti za koju su oštećenom solidarno odgovorni tuženi, po regresnom zahtevu jednog od njih koji je isplatio štetu u celosti, mora se resiti analizom uzroka štete od čega će zavisiti i proeenat odnosno udeo koji će pasti na svakog od njih. Iz obrazloženja Prema stanju u spisima predmet tužbenog zahteva je tužiočevo regresno potraživanje naplate iznosa koji je kao solidarni dužniksa tuženim, isplatio poveriocu u postupku prinudne naplate. Dana 26.06.1992. godine na magistralnom putu B. N. V. dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj su učestvovali T. N. sa putničkim vozilom registarskog broja TU 134 879 vlasništvo tužioca i A. B. sa teretnim vozilom registarskog broja VA 111171 vlasništvo tuženog. Pravosnažnom presudom Opštinskog suda iz N. V. K. broj 28/98 od 07.09.1998. godine koja je potvrđena presudom Okružnog suda u U. Gž broj 481/98 od 07.06.1999. godine utvrđeno daje krivac za navedenu saobraćajnu nezgodu vozač tuženikovog vozila A. B. Pravosnažnom presudom Opštinskog suda iz U. P. broj 733/99 od 12.09.2002. godine tužilac i tuženi su obavezani da radniku tužioca T. N. naknade materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu navedenom saobraćajnom nezgodom. Tužilac i tuženi su solidarni dužnici po navedenoj presudi a nesporno je da je tužilac ukupno po osnovu prinudnog izvršenja navedene presude isplatio u celini iznos duga u visini od 401.157,70 dinara. Po isplati navedenog iznosa poveriocu oštećenom radniku, tužilac kao jedan od solidarnih dužnika u ovom postupku traži regresnu naknadu istog od tuženog zasnivajući svoj zahtev na krivici vozača vozila tuženog za prouzrokovanu saobraćajnu nezgodu. Nalazeći da su tužilac i tuženi obavezani kao solidarni dužnici prema povređenom radniku tužioca i da tužilac po osnovu odgovornosti na osnovu člana 96. Zakona o radnim odnosima a tuženi po osnovu odgovornosti po osnovu vlasništva na opasnoj stvari i po osnovu odgovornosti za svog radnika prvostepeni sud je stao na stanovište da nije moguće utvrditi koliki su udeli solidarnih dužnika odnosno tužioca i tuženog u nastupeloj šteti pa je stoga doneta pobijana odluka kojom se ista deli na jednake delove među solidarnim dužnicima. 363

Prvostepeni sud, međutim, nije utvrdio sve relevantne činjenice, niti je dao razloge za činjenice na osnovu kojih je doneo zaključak da se u konkretnom slučaju ne mogu utvrditi udeli tužioca i tuženog kao solidarnih dužnika u šteti na čiju su naknadu obavezani. Da bi utvrdio koliki su udeli kojeg od solidarnih dužnika prema povređenom licu u saobraćajnoj nezgodi, prvostepeni sud je morao utvrditi i konstatovati koji su osnovi njihove odgovornosti jer tužilac je obavezan kao solidarni dužnik na naknadu štete svom radniku po osnovu odgovornosti za povrede radnika na radu, stoje oblik objektivne odgovornosti radi zaštite samog povređenog radnika. Tuženikov osnov odgovornosti je vlasništvo nad vozilom kojim je prouzrokovana saobraćajna nezgoda kao takođe vid objektivne odgovornosti i odgovornost za svog radnika koji je po krivičnoj presudi isključivi krivac za prouzrokovanu saobraćajnu nesreću kao vid odgovornosti za drugoga. Zakonom uspostavljena odgovornost tužioca i tuženog i njihova solidarnost prema oštećenom su u cilju obezbeđenja oštećenog lica, odnosno poboljšanja njegovog položaja u pogledu mogućnosti naplate naknade štete. Pitanje podele njihovih udela u navedenoj šteti za koju su oštećenom solidarno odgovorni po regresnom zahtevu jednog od njih koji je isplatio štetu u celosti mora se međutim resiti analizom uzroka štete od čega će zavisiti i procenat odnosno udeo koji će pasti na svakog od njih. To ne znači da se po regresnom zahtevu ne može utvrditi daje samo jedan od njih dužnik ukupnog iznosa štete ukoliko na to ukazuju okolnosti slučaja jer njihova solidarnost je samo u odnosu na oštećenog i radi poboljšanja njegovog položaja a međusobni odnosi mogu se resiti po principu odgovornosti za prouzrokovanu saobraćajnu nezgodu u kojoj je šteta nastala, odnosno primenom člana 178.300. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 4585/05).

ODGOVORNOST VIŠE LICA ZA ISTU ŠTETU Solidarna odgovornost (cl. 206. ZOO) Formulacija ovog člana ima opšti karakter, tj. i kada se šteta, iz razloga koji su napred navedeni, odnosi na štetu pričinjenu samom licu, kao fizičkom subjektu, tako i ako je šteta pričinjena nekoj njegovoj imovini. To se isto odnosi i na solidarnu odgovornost propisanu za štetu pričinjenu od strane naručioca i izvođača radova, prema odredbama člana 207. ZOO, jer se ti članovi nalaze u posebnom odseku koji se odnose na solidarnu odgovornost pričinjenu od strane više lica, bez obzira na objekt kome se čini šteta. Odredbe ovog člana propisuju pravilo da ako je više lica zajedno prouzrokovalo štetu, da za prouzrokovanu štetu svi odgovaraju solidarno. Isti stepen odgovornosti imaju i podstrekač i pomagač, kao i onaj koji je pomagao da se odgovorna lica ne otkriju, tj. odgovaraju solidarno sa licima koja su zajedno prouzrokovala štetu. Drugi oblik solidarne odgovornosti odnosi se na lica koja su je prouzrokovala radeći nezavisno jedno od drugog, ako se ne mogu utvrditi njihovi udeli u prouzrokovanoj šteti. Solidarno odgovaraju dva ili više određenih lica postoji kad je nesumnjivo utvrđeno da su oni, koji su na neki način međusobno povezani, a ne može se utvrditi koji je od njih štetu prouzrokovao, pričinili drugom štetu. Suština solidarne odgovornosti, u vezi pričinjene štete, sastoji se u tome da jedan odgovara za sve, a svi za jednog. To pravilo je zastupljeno i u odredbama ovog člana, a odstupanje od tog pravila postoji samo ako se kod više učinilaca štete utvrdi udeo svakog od njih u pričinjenoj šteti (stav 3. Ovog člana) i ako se može utvrditi, kod štete prouzrokovane od dva ili više određenih lica koja su na neki način međusobno povezana (stav 4. ovog člana), kada za štetu odgovara lice koje je štetu pričinilo. Kod primene pravila o solidarnoj odgovornosti bitno je utvrđenje ko je od više izvršilaca štete istu pričinio, a ako se to ne može utvrditi onda oni solidarno odgovaraju. Solidarna odgovornost je jedna vrsta imovinske odgovornosti, kod koje poverilac, u ovom slučaju oštećeni, ima pravo da po svom izboru traži ispunjenje obaveze naknade štete od svakog solidarnog štetnika. Na solidarnog štetnika, koji je isplatio celokupni iznos štete, ili veći deo štete od one za koju je on odgovoran, prelaze prava potraživanja prema ostalim štetnicima, za koje je utvrđeno da su solidarno odgovorni za nastanak štete, pa on može od svakoga od njih da zatraži povraćaj dela koji otpada na svakog od njih. Odredbe stava 2. ovog člana imaju u vidu podstrekača, pomagača i onog koji je pomogao da se odgovorna lica ne otkriju. Oni se i sa stanovišta građanskopravne odgovornosti smatraju saučesnici u izvršenju određene štete. Podstrekač je lice koje navodi drugo lice na izvršenje kakve štete. On ne učestvuje u pričinjavanju štete, on je kreator događaja koja ima za cilj da se šteta pričini, te nagovara drugo lice daje ono učini. Tako, na primer, podstrekač je ono lice koje drugom licu kaže da istuče neko lice i da mu nanese povrede, ili da mu kaže da to lice ubije, ili da mu putem nekih opasnih stvari ošteti kakvu imovinu. Za takve naloge se obično ugovara, odnosno određuje neka naknada. Pomagač je oblik saučesništva koji podrazumeva pomaganje drugom lica da izvrši štetu, na primer kroz davanje saveta, uputstava, stavljanjem nekih sredstava na raspolaganje da se šteta pričini, i. t. d., pa i unapred obećano prikrivanje izvršenja štete, tragova nastalih izvršenjem štete ili prikrivanje sredstava na osnovu kojih je šteta pričinjena. 364

Treći oblik solidarne odgovornosti odnosi se na ona lica koja su pomagala da se odgovorna lica ne otkriju. Dakle, on nije u pravom smislu pomagač, kako je to u prethodnom stavu navedeno, već se njegove radnje svode samo na to da zna koje izvršilac štete ali da pomaže da se odgovorna lica ne otkriju. Tako, na primer, ovo liceje solidarni obveznik za nastalu štetu ako je neka lica, za koje zna da su drugom pričinila štetu, smestio kod sebe u stan ili na neko drugo mesto, kako ta lica, učinioci štete, ne bi bili otkriveni. Iz primera sudske prakse koji su niže navedeni (mada se odnose na period pre donošenja Zakona o obligacionim odnosima, i to pretežno odlukama biv. Vrhovnog suda Jugoslavije), mogu se još više upoznati različiti oblici nastanka štete od strane više lica, njihovih saučesnika i pomagača, koji su se u praksi sudova pokazala kao velika pomoć u njihovom radu da postupaju u smislu intencije odredaba člana 206. ZOO.

Sudska praksa Naknadu štete uzrokovane radnjama više lica ili organa U slučaju zahteva za solidarno obavezivanje na naknadu štete uzrokovane radnjama više lica ili organa, koje su međusobno povezane, o osnovu njihove odgovornosti se ne može odlučivati delimično i utvrditi međupresudom osnov odgovornosti samo za jednog od solidarnih dužnika, a zastati sa postupkom u pogledu odlučivanja o odgovornosti ostalih. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Izvršni odbor SO P. je zaključkom od 16.4.2002. godine odredio između ostalih i k.p. br. 5091 i k.p. br. 5092 u KO P. za odlaganje građevinskog šuta. Međutim, građevinski šut je odlagan i na drugim mestima koja za to nisu bila predviđena, pa i na k.p. 4884 KO P., u suvlasništvu tužilja, sve do samog asfalta puta, P. V. G. zbog čega vlasnici nisu mogli da dođu do svojih parcela. Sekretar opštine je za to dao nalog v.d. direktoru drugotuženog JP za čišćenje šuta i ostalih otpadnih materija sa prostora koji nisu predviđeni za deponiju. Za ove poslove drugotuženo JP je angažovalo SR M... iz L. Postupajući po ovom nalogu izvršeno je ravnanje terena od strane radnika SR M... i tom prilikom porušeni su kuća, ograda, bunar i oštećeni zasadi voća na parceli tužilja. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili daje tužena opština odgovorna za štetu koju su pretrpele tužilje izvršenjem ugovora o delu kao naručilac posla, da ova šteta proističe iz radnje lica koja su taj posao obavila koji je u funkcionalnoj vezi sa poslom koji je tim licima poveren. Pored naručioca posla, po oceni nižestepenih sudova, solidarno su odgovorni i poslenik i lica koja su umesto poslenika taj posao obavila, u smislu člana 600, 610. i 749. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Zato su međupresudom u smislu člana 330. ZPP odlučili o osnovu odgovornosti tužene opštine za naknadu ove štete tužiljama. Revizijom tužene opštine se osnovano ukazuje da je u postupku pred prvostepenim sudom učinjena bitna povreda iz člana 354. stav 1. u vezi člana 330. ZPP koju drugostepeni sud nije sankcionisao, iako je na nju ukazano žalbom i daje zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Prema članu 330. ZPP ako je tuženi osporio i osnov i iznos tužbenog zahteva a u pogledu osnova je stvar sazrela za donošenje odluke, sud može iz razloga celishodnosti da donese prvo presudu samo o osnovu tužbenog zahteva (međupresuda). Do pravosnažnosti međuprsude sud će zastati sa raspravljanjem o iznosu tužbenog zahteva. Tužilje u ovoj parnici zahtevaju naknadu štete od tuženih kao solidarnih obveznika navodeći da su im tuženi zajedno prouzrokovali štetu i daje solidarna odgovornost tuženih zasnovana na odgovornosti naručioca i izvođača radova za štetu nastalu u vezi sa izvođenjem radova (član 207. ZOO), a nižestepeni sudovi su međupresudom odlučuli samo o osnovu odgovornosti tužene opštine kao da se radi o samostalnoj, a ne o solidarnoj odgovornosti za štetu koju tužilje zahtevaju od tuženih. Po oceni Vrhovnog suda, u slučaju zahteva za solidarno obavezivanje na naknadu štete uzrokovane radnjama više lica, koje su međusobno povezane, o osnovu njihove odgovornosti se ne može odlučivati delimično i utvrditi međupresudom osnov odgovornosti samo za jednog od solidarnih dužnika, a zastati sa postupkom u pogledu odlučivanja o odgovornosti ostalih saizvršilaca. Osim toga, nižestepeni sudovi su zbog pogrešne primene materijalnog prava propustili da utvrde sve bitne činjenice u pogledu osnova odgovornosti tužene opštine (i ostalih tuženih) za naknadu ove štete tužiljama. Pravo na imovinu kao jedno od zajamčenih konstitucionalnih prava određeno je po svojoj sadržini pravom vlasnika da svoju stvar drži, daje koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom. Zato je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica u smislu člana 3. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Pravo svojine vlasnik ostvaruje u skladu sa namenom i prirodom stvari, a na stvari na kojoj postoji pravo svojine se, u smislu člana 8. ovog zakona, može oduzeti ili ograničiti u skladu sa ustavom i zakonom. Zaštita prava svojine ostvaruje se tužbama za povraćaj individualno određene stvari, za prestanak uznemiravanja, restituciju vraćanjem upređašnje stanje i za naknadu štete po opštim propisima o naknadi štete. 365

Prema članu 25. Ustava Republike Srbije svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom nanese službeno lice ili državni organ ili organizacija koja vrši javna ovlaštenja u skladu sa zakonom. Postupanje organa za čiji rad odgovaraju po odredbama člana 172. 300, zakonitost i pravilnost njihovog rada ocenjuje se prema propisanim pravilima postupka za rad organa i okolnostima slučaja. Ukoliko je šteta višestruko uzrokovana radnjama više lice ili organa za njih odgovaraju pravna ili fizička lica koja su štetu uzrokovala, a ukoliko nema prekida uzročnosti za celokupnu štetu odgovara i štetnik koji je štetu početno uzrokovao. Zato je obaveza na naknadu ovakve štete solidarna, a nedozvoljena radnja koja je preovlađujući uzrok štete ne srne biti uzrokovana spoljnim činjenicama, radnjom trećeg lica ili samog oštećenog. Nezakonitim radom službenog lica ili organa po stanovištu Vrhovnog suda, smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Nepravilan rad službenog lica ili organa je činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koja šteti pravu ili interesima trećeg lica. Kako su nižestepeni sudovi osnov odgovornosti tužene opštine zasnovali na odredbama člana 207. ZOO kao daje opština naručilac posla iako je odgovornost opštine utvrđena radi obezbeđenja i organizovanja trajnog obavljanja i razvoja komunalnih delatnosti i ostvarivanja nadzora i kontrole u obavljanju komunalnih delatnosti i propustili da osnov odgovornosti prvotužene, kao osnivača drugotuženog javnog komunalnog preduze-ća kome su povereni poslovi iz izvornog delokruga prvotužene opštine, ocene i prema navedenim propisima, a o osnovu odgovornosti tuženih za naknadu ove štete resili donošenjem međupresude kojom su odlučili o osnovu odgovornosti samo za jednog od solidarnih dužnika, Vrhovni sud je na osnovu člana 394. stav 1. i 395. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 1616/2005 od 6. aprila 2006. godine); "Solidarno su osuđeni na naknadu štete više lica, koja su, svaki za sebe, ali istovremeno gađali flašama publiku, pa je parče od jedne takve flaše, neutvrđeno od koje, ozledilo oko oštećenika" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 1309/62); "Pošto su tuženici zajedno sa ostalim nepoznatim štetnicima, svoju stoku neovlašćeno puštali na ispašu u livade tužilaca i time zajedno pričinili štetu tužiocima, oni prema pravnim pravilima imovinskog prava solidarno odgovaraju za naknadu pričinjene štete tužiocima " (Vrhovni sud Srbije Gz 136/67); "Ako se radi o solidarnoj odgovornosti za naknadu pričinjene štete tuženi je odgovoran za štetu, koja otpada na sve oštetioce (učinioce štete) bez obzira što svi oni nisu obuhvaćeni u sporu kao tužena strana " (presuda Vrhovnog suda Srbije, odeljenja u N. Sadu, Gž. 1198/64); "Svi učesnici u tuči zajednički odgovaraju oštećenome, kome je neko od učesnika u tuči kamenom razbio glavu a ne zna se koje to učinio "(Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 577/63; "Učestvovanje u tuči ima sadržajno obeležje jedinstva u protivpr ovnom delanju učesnika, pa za štetu po činjenu takvim delanjem odgovaraju solidarno svi učesnici bez obzira, stoje samo jedan od njih naneo tešku telesnu povredu" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 3908/62); 1 "Više lica odgovaraju za naknadu štete, koju su prouzrokovali zajedničkim protivpravnim delovanjem. Takva odgovornost postoji i u slučaju kad je telesnu povredu pričinio jedan od učesnika, ali su i drugi svojim jednokratnim činjenjem doprineli da ta šteta nastane" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 2645); "Pravilno je pravno shvatanje sudova, da solidarno odgovaraju oba preduzeća za naknadu štete tužilji kod činjenice da je jedno preduzeće svojim prevoznim sredstvima prevozilo bager, kojim je seta pričinjena, a radnici drugog preduzeća su isti utovarili i na putu se starali o bageru " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 762/64); "Lice, koje je podstrekavalo druge da izvrše krivično delo teške telesne povrede iz čl. 141. KZ, zbog kojeg dela su ta lica i osuđena na kaznu, dok je u istom krivičnom postupku ovaj podstrekač proglašen krivim samo zbog učešća u tuči (čl. 143 KZ), odgovorno je za naknadu štete pričinjene oštećenom teškim povredama tela solidarno sa izvršiocima dela iz čl. 141. KZ., iako ono samo nije oštećenome pričinilo nikakve povrede " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 2049/64); "Za naknadu izdatka Zavoda za socijalno osiguranje oko zdravstvene zaštite povređenog osiguranika, so lidarno su odgovorni privredna organizacija i njen radnik, koji je pravosnažnom presudom proglašen krivim za nanesenu povredu" (presuda Vrhovnog suda Jugoslavije, Rev. 957/64); "Uparnici za naknadu štete, nastale usled izvršenog krivičnog dela od strane više lica, pa jedan od tuženih bude osuđen na naknadu štete, tuženik ne može pobijati takvu presudu nalazeći da su i drugi tuženici solidarno odgovorni jer to pravo pripada samo tužiocu, a tuženik može svoje pravo da ostvaruje regresnom tužbom prema ostalim tuženicima " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 1731/64); 366

1

"Ako je jedan od tuženika protivpravno prisvojio novac preduzeća u kome je bio zaposlen, pa je od tog novca kupovao robu i istu predavao radi prodaje ili čuvanja drugim tuženicima, onda će svaki od tuženika prikrivača odgovarati za naknadu štete preduzeću solidarno sa prvim tuženikom, ali ne za ceo iznos štete, već samo za iznos, koji odgovara vrednosti robe, koju je on prodao ili prikrio " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 1644/64); Saizvršioci krivičnog dela i naknade štete "Saizvršioci krivičnih dela su solidarno odgovorni za prouzrokovanu štetu, bez obzira na konkretne radnje, koje su u izvršenju krivičnog, dela preduzimali" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4459/Z97).

Solidarna odgovornost naručioca i izvođača radova (čl. 207. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se na solidarnu odgovornost naručioca i izvođača radova na nepokretnosti, ako trećem licu nanesu štetu u vezi sa izvođenjem tih radova. Kod primene odredaba ovog člana, sudovi uvek paze daje izvođač radova uvek odgovoran po osnovu krivice, bez obzira da l i j e on vršio građevinske radove saglasno tehničkim pravilima građenja, ili je gradio protivno tim pravilima. Bitno je postojanje njegove krivice kao stručnjaka da je on bio svestan ili je morao da bude svestan da usled gradnje može doći do oštećenja bilo nekih lica ili njihove imovine. U protivnom, ako bi njegova krivica postojala samo u slučaju da nije postupio po tehničkim pravilima građenja, a ne bi bio kriv i odgovoran za naknadu štete kada bi izvodio radove po tehničkim pravilima građenja, dakle savremenim građenjem, onda bi oštećeni morao sam da snosi štetu u vezi sa izvođenjem tih radova. To bi se, naravno, protivilo načelu člana 16. ZOO, koje propisuje pravilo daje svako dužan da se uzdrži od postupaka kojim se može drugom prouzrokovati šteta, pa bi se i odgovornost izvođača dovela u pitanje. Kad je izvođač radova kriv i odgovoran za naknadu štete, onda je kriv i solidarno s njim odgovoran je za naknadu štete i naručilac radova. Načelo savesnosti i poštenja u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, nalaže da naručilac i izvođač radova prilikom sklapanja ugovora o građenju, predvide sredstva za sprečavanje ili za naknadu štete koja nastaje, odnosno može nastati iz delatnosti izvođača radova. U svakom slučaju, naručilac odgovara za naknadu štete trećem licu koja nastane izvođenjem radova od strane izvođača radova, solidarno sa izvođačem radova i po osnovu izbora izvođača. Prema izloženom, a saglasno sadržini odredaba ovog člana, koji reguliše solidarnu odgovornost naručioca i izvođača radova na nepokretnosti, za štetu koja nastane trećem licu prilikom izvođenja radova, za svaku štetu koja se prilikom izvođenja radova pričini trećim licima solidarno su odgovorni izvođač radova i naručilac. S obzirom da treća lica nisu dužna da snose rizik koji nastaje zbog izvođenja radova u građevinarstvu, nije od uticaja okolnost da l i j e šteta nastala kao posledica krivice, već jedino da je u uzročnoj vezi sa izvođenjem radova i da je u vezi sa tim nastala šteta isključiva posledica neke radnje, odnosno propusta za koje oštećeni nije odgovoran. Stoga u sporu za naknadu štete koja je nastala tokom izvođenja radova u građevinarstvu nije od uticaja da li je oštećeni tražio naknadu od oba solidarna dužnika ili samo od jednog, i koje od njih konačno odgovoran, pošto je to njihova stvar koju oni imaju da rasprave prilikom konačnog obračuna, odnosno i pre toga ako su se tako sporazumeli.

Sudska praksa "Okolnost da projektom izgradnje ili rekonstrukcije puta nije bila predviđena odgovarajuća mera zaštite susedne nepokretnosti ne oslobađa izvođača da solidarno sa naručiocem naknadi vlasniku nepokretnosti pričinjenu štetu " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 137/90).

Regres isplatioca (cl. 208. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu tri slučaja. Prvi se odnosi na pravo solidarnog dužnika koji je isplatio poveriocu više nego što iznosi njegov udeo, drugi na utvrđivanje udela između solidarnih dužnika, i treći, na nemogućnost utvrđivanja udela dužnika. Pravilo iz stava 1. ovog člana propisuje pravilo da u slučaju kad je solidarnost ustanovljena u interesu određenog dužnika, da on može tražiti naknadu od drugih dužnika, isplatu onog dela koji je on više platio nego što iznosi njegov udeo u šteti. Ne može solidarni dužnik, koji je isplatio celokupnu štetu oštećenom tražiti od drugih solidarnih dužnika naplatu celokupnog iznosa koji je od njega naplaćen, jer solidarna odgovornost ne bi postojala da nije bilo udela svih lica koja su učestvovala u pričinjavanju štete. S obzirom daje teško utvrditi udeo svakog solidarnog dužnika u nastanku štete, njihovi odnosi se, po pravilu, raspravljaju po principu podeljene odgovornosti. Ali i tada, podela se vrši s obzirom na težinu krivice sva367

kog od njih posebno i posledice koje su iz njihovih radnji proizašle. Ta srazmera odgovornosti solidarnih dužnika utvrđuje se, dakle, sa stanovišta subjektivne odgovornosti, odnosno da li je i kod od njih bio neposredni izvršilac nastanka štete, ili je bio saučesnik ili pomagač, te da lije postupao sa namerom ili iz grube ili obične nepažnje. Ako se na taj način utvrđuje njihova objektivna odgovornost, čini se, da ne bi trebalo da bude teško da se utvrdi udeo svakoga od njih na naknadu štete, sa stanovišta njihove pojedinačne odgovornosti. U određenim slučajevima odgovornost solidarnih dužnika se procenjuje sa stanovišta objektivne odgovornosti, ali sa stanovišta koliko je svako od solidarnih dužnika doprineo da visina štete bude u određenoj visini. Neka pravila o tome postoje, na primer, u odredbama člana 178. ZOO, u kojima je utvrđeno pravilo da ako postoji obostrana krivica, u slučaju odgovornosti za udes motornim vozilom, da svaki imalac vozila odgovara za ukupnu štetu, koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice. To i nije teško utvrditi, s obzirom da se te okolnosti utvrđuju od strane sudskog veštaka, ili posebnog eksperta za pitanja utvrđivanja obima i visine nastale štete. Međutim, u odredbama stava 4. istog člana propisano je pravilo da za štetu koju pretrpe treća lica, da imaoci motornih vozila prema njemu odgovaraju solidarno. I u ovom slučaju ne bi trebalo da predstavlja teškoću u utvrđivanja ukupne visine nastale štete za treće lice, jer bi se po istim pravilima, stručnim nalazom, utvrđivala. Za treće lice, nije od značaja koliki je udeo svakoga od pričinioca štete, jer će štetu naplatiti ili od jednog od njih, ili od oba imaoca motornih vozila. Ako štetu isplati samo jedno od tih štetnika, on ima pravo da prema utvrđenom procentu odgovornosti za nastalu štetu trećem licu, traži od drugog solidarnog dužnika da mu ovaj isplati deo štete koji otpada na njega. Ako bi kod utvrđivanje udela između solidarnih dužnika postojala i subjektivna i objektivna odgovornost, pravilno bi bilo da se prvo raspravi pitanje subjektivne odgovornosti (stav 2. člana 208. ZOO), a nakon toga i onaj drugi vid odgovornosti, pri čemu bi imale uticaja i odredbe o oslobađanju od odgovornosti (član 177. ZOO), kao kriterijumi koju mogu pomoći da se utvrdi pravo stanje odgovornosti Ako je, pak nemoguće da se utvrde udeli dužnika, na svakog od njih pada jednak deo, osim ako pravičnost zahteva da se u konkretnom slučaju drukčije odluči. S obzirom da o tom pitanju ne postoje posebne odredbe u ovom zakonu, odnosno odredbe koje bi odredile kriterijume za procenu pravičnosti zahteva, nije na odmet analogno primeniti odredbe o odgovornosti po osnovu pravičnosti iz člana 169. ZOO, koje imaju u vidu materijalno stanje solidarnog dužnika i stepen njegove odgovornosti za naknadu štete prema odredbama člana 177. ZOO.

PRAVO OŠTEĆENIKA POSLE ZASTARELOSTI PRAVA DA ZAHTEVA NAGRADU (či. 209. ZOO) Pitanje zastarelosti potraživanja u vezi naknade štete regulisano je odredbama o zastarelosti potraživanja po članu 376. ZOO. Tim odredbama utvrđeno je pravilo da potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala. Odredbama člana 209. ovog zakona učinjen je izuzetak kada je u pitanju pravo ostećenika da posle zastarelosti prava zahteva naknadu štete, u tom smislu da se produženje roka zastarelosti produžuje, odnosno određuje prema opštem roku zastarelosti, po kom osnovu zastareva i pravo u vezi slučaja sticanja bez osnova, a taj rok po članu 371. ovog zakona iznosi deset godina. Uslov za sticanje tog prava, odnosno da poverilac može da traži naknadu štete u opštem zastarnom roku zasniva se na sadržini odredaba člana 210. ZOO, a naime, da ako je oštećeni iz bilo kojih razloga propustio da u roku iz člana 376. ZOO naplati svoje potraživanje od dužnika, da on može posle gubitka tog prava (naplata u roku od tri, odnosno pet godina) da traži da mu dužnik "ustupi sve ono stoje dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta". Pri analiziranju ovog posebnog roka zastarelosti mora se poći od činjenice da dužnik u propisanom roku zastarelosti nije ustupio sve ono što je dobio radnjom kojom je prouzrokovao štetu, a to može biti "kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu", kako to regulišu odredbe člana 210. ZOO. "Radnja", o kojoj je reč u članu 209. ZOO, ima u vidu nedopuštenu radnju koju je izvršio dužnik prema poveriocu, što predstavlja osnov da ono što je po tom osnovu stekao ustupi poveriocu. Tako, na primer, ako su neka sredstva unapred uplaćena na ime premije osiguranja, a ugovor o osiguranju nije zaključen, osiguravajuća organizacija drži bez osnova uplaćena sredstva, pa rok zastarelosti za povraćaj tih sredstava iznosi 10 godina, saglasno odredbama čl. 210. i čl. 371, a u vezi sa članom 209. ZOO. Međutim, ako je poverilac dva puta naplatio svoje potraživanje na osnovu dve pravosnažne sudske odluke, nema pravo da po osnovu sticanja bez osnova zahteva povraćaj jednog naplaćenog iznosa, jer se ne radi o sticanju bez osnova, pošto je naplata izvršena po osnovu pravosnažne i izvršne sudske odluke, pa nema ni uslova za primenu člana 209. ZOO. Dakle, kod ovog vida naplate štete, odnosno određivanje dužeg roka za njenu 368

naplatu, a u vezi nedozvoljene radnje koju je učinio dužnik, osnovno je pravilo da li taj prelaz ima, odnosno nema pravni osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu. Ako bi, pak neko svoj dug platio dobrovoljno, ali mu je isti iznos naplaćen i prinudnim putem, u tom slučaju postoji osnov za vraćanje onog iznosa koji je poveriocu plaćen dobrovoljno, stoje saglasno i odredbama člana 212. ZOO.

Sudska praksa "Kada je zastareo nominalni iznos potraživanja na ime povraćaj a neopravdanog avansa za građevinske radove, tada je zastareo i zahtev za naknadu štete u smislu odredbe člana 278. st. 2. ZOO. Kada zastari pravo na naknadu štete nastale povredom ugovorne obaveze iz člana 3 76. st. 3. ZOO, poverilac u smislu člana 209. ZOO ne može uopšte zahtevati ovu štetu u opštem zastarnom roku po pravilima koja važe za stieanje bez osno va, pozivanjem na to da je otpao osnov. Međutim, oštećenik može posle nastupanja zastarelosti zahteva za naknadu štete, tražiti od odgovornog lica po pravilima koja važe za stieanje bez osnova da mu ustupi samo ono što je ovaj dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta i taj zahtev (a ne naknada štete) zastareva u opštem zastarnom roku od 10 godina " (prema odluci VSS, Prev. 126/00); "Kada zastari pravo za naknadu štete (tri godine), poverilac u smislu čl. 209. ZOO ne može zahtevati ovu štetu u opštem zastarnom roku (10 godina). Oštećenik može posle nastupanja zastarelosti zahteva za naknadu štete, tražiti od odgovornog lica po pravilima koja važe za stieanje bez osnova, da mu ustupi samo ono što je dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta i ovaj zahtev (a ne naknada štete) zastareva u opštem zastarnom roku od 10 godina " (prema odluci VPS, Pž. 3565/95).

STICANJE BEZ OSNOVA Opšte pravilo (čl. 210. ZOO) Stieanje bez osnova, ili neosnovano obogaćenje, postoji onda kad je neki deo imovine jednog lica na bilo koji način prešao u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema osnova u nekom pravnom poslu ili u zakonu. U tom slučaju sticalac je dužan da taj deo imovine vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje kad se nešto primi s obzirom na osnov koji nije ostvaren ili koji je kasnije otpao. Ovo opšte pravilo ugrađeno je u odredbama člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, Stieanje bez osnova nastaje u uslovima kada se poveća imovina jednog lica, bilo kroz povećanje imovine obogaćenog lica, ili smanjenju njegovog dugovanja ako onaj koji plaća, osiromašeni, plaća dug obogaćenog, smatrajući da plaća svoj dug, ili je obogaćeni, nekom radnjom osiromašenog, učinio sebi uštedu nekih svojih potreba. Naravno, stieanje bez osnova se karakteriše i smanjenjem imovine na strani osiromašenog lica, koje je u zabludi ili neznanju kada vrši činidbu. Ono stoje karakteristično kod sticanja bez osnova je to da se činidba vrši bez postojanja pravne osnove, na nepravičan način, a ne protivpravan, što znači da prvom daje zaštitu zahtevanja zbog neopravdanog sticanja, a drugom pravo na povraćaj i naknadu štete. Osnov su pravne činjenice po kojima imovina prelazi sa jednog na drugo lice. U članu 210. ZOO to su neki pravni poslovi (ugovori) ili zakon, odnosno testament, presuda, odluka upravnog organa i dr. Ako ne postoji valjan pravni osnov, učinjeno stieanje je neopravdano, što predstavlja obavezu vraćanja, odnosno naknade vrednosti. Postoji nekoliko pravila vraćanja. U jednom slučaju, ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo da zahteva vraćanje, osim ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu (član 211. ZOO). U drugom slučaju, koje isti dug platio dva puta, pa makar jednom i po osnovu izvršne isprave, ima pravo da traži vraćanje po opštim pravilima o sticanju bez osnova (član 212. ZOO). Kod obima vraćanja onog stoje stečeno bez osnova, odredbama člana 214. ZOO propisano je da se mora platiti zatezna kamata i to, ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja tužbe. O svemu navedenom postoje izraženi pravni stavovi sudova, veoma značajni za primenu u praksi. U jednoj odluci Vrhovnog suda Srbije (Prev. 16/90), čija sentenca glasi: "Neopravdano obogaćenje se može manifestovati ne samo u povećanju imovine, već i u njenoj neopravdanoj uštedi na teret druge strane", a u obrazloženju te odluke je navedeno: "Po oceni spisa predmeta i navoda u reviziji i odgovora na reviziju, Vrhovni sud Srbije nalazi da privredni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo, zbog čega ni činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno. Naime, ovaj sud prihvata zaključak privrednih sudova daje tužilac propustio zakonski rok za protest meni369

ca, te daje zbog toga izgubio određena menična prava, ali ne prihvata zaključak da ne postoje uslovi za ostvarivanje zahteva po osnovu neopravdanog obogaćenja, tvrđenjem da neopravdano obogaćenje postoji samo onda ako postoji uvećanje imovine na jednoj strani, a na drugoj umanjenje imovine, uz uslov da je obogaćenje bez osnova i daje nastalo na zakonit način. Ovo zbog toga jer ako se iz spisa predmeta vidi daje RO "X" predmetne menice primila u eskont od drugotuženog ne po osnovu dužničko-poverilačkog odnosa u smislu Zakona o obezbeđenju plaćanja između korisnika društvenih sredstava, već prodajom, ako je na menicama stajalo da je vrednost primljena u robu, što privredni sudovi nisu cenili, onda se o zakonitosti načina sticanja takvih menica mora raspraviti po njihovoj pravoj sadržini, što bi verovatno i dovelo do drugačijeg činjeničnog stanja, a samim tim i do stvaranja uslova za pravilnu primenu odredaba čl. 85. stav 1. Zakona o menici. Vrhovni sud Srbije nalazi da ukoliko je RO "X" zaista indosirao, eskontovao tužiocu menice koje je primio od drugotuženog u eskont, a ne po osnovu dužničko-poverilačkog odnosa, da se osnovano postavlja pitanje neopravdanog obogaćenja tuženog, koje se može manifestovati ne samo u povećanju imovine, već i u njenoj (neopravdanoj) uštedi na teret tužioca. Naime, u situaciji kada su menice korišćene kao predmet eskonta, a ne kao sredstvo obezbeđenja plaćanja, ima elemenata neopravdanog obogaćenja, jer bi RO "X" na taj način eskontovanjem tužiocu menica koje je sam primio u eskont, neopravdano prevalio svoj ekonomski gubitak na tužioca, kao imaoca menica. Suština ovakvog posla ukazuje na elemente neopravdanog obogaćenja u smislu čl. 85. Zakona o menici, ali teret tog dokazivanja je na tužiocu, kao imaocu menica, što znači daje njegova dužnost da dokaže postojanje navedenih relevantnih okolnosti". U vezi odredbe iz stava 2. ovog člana, može se reći da izraz "osnov koji se nije ostvario" podrazumeva neostvarenje nekog cilja zbog koga je ugovor zaključen, a u vezi tog ugovora je nešto dato, zbog čega prestaje osnov takvog ugovora, pa se predata stvar ima vratiti, jer pravni osnov više ne postoji. Na primer, kod davanja određene sume novca radi kupovine kakvih stvari za mladence, ako se cilj ne ostvari zbog koga je to plaćanje izvršeno, odnosno ako se ne zaključi brak, što je i bio cilj davanja, mora se vratiti ono što je dato, jer pravni odnos tog davanja više ne postoji. Izraz "koji je kasnije otpao" podrazumeva prestanak nekog ugovora iz razloga koji su obe stranke prihvatile, ili je ugovor bez pravne važnosti jer je ništav, pa neka davanja po osnovu tako zaključenog ugovora, ili delimično izvršenje, odnosno izvršenje samo od jedne ugovorne strane, predstavlja osnov za vraćanje onog što je dato, jer je prestao osnov zbog čega je ugovor zaključen. Kod objašnjenja pojma "sticanje bez osnova" nužno je ukazati i na sledeće. Naime, šta biva ako se stečena stvar bez osnova ne može vratiti, pod pretpostavkom da je uništena, prodata ili ju je sticalac potrošio, pa u vezi sa tim i pitanje i kakve su posledice iz takvog stanje ako je to stanje proizašlo iz radnje savesnog ili nesavestnog sticaoca. U tom slučaju, ako je stvar uništena, prodata ili oštećena u toj meri da vlasnik nema više interesa daje primi, vrši se procena protivvrednosti takve stvari prema tržišnoj vrednosti u vreme kada je postavljen zahtev za vraćanje te stvari. To pravilo bi važilo za savesnog sticaoca. Međutim, ako bi se to odnosilo na nesavesnog sticaoca, onda se procena vrši prema danu kada je nesavesno lice steklo predmetnu stvar. Naravno, u vezi pitanjem propasti stvari stečene bez osnova pojavljuju se i drugi problemi, koji ako nastanu traže adekvatno rešenje (na primer, stvar je prodata ispod vrednosti, sticalac na toj stvari je pretrpeo štetu za koju nije odgovoran, neko treće liceje uništilo tu stvar, nekome je sticalac poklonio tu stvar, i si.). To su sve faktička pitanja koja se rešavaju sa stanovišta savesnosti sticaoca, a o kojima sud odlučuje prema prirodi same stvari i nastalih odnosa, uz uključenje i onih elemenata koji utiču da se pronađe najbolje rešenje za vračanje stvari stečene bez osnova. U praksi sudova pojavljuje se jedan problem kod primene instituta sticanje bez osnova, onda kada taj institut izjednačavaju sa institutom „version in rem", ne peimenjujući ga u onom smislu kakva mu je sadržina, ne znajući ni njegovo značenje Izraz „version in rem" (u grubom prevodu: „upotreba stvari kao svoje, ne znajući da je ta stvar tuđa"), potiče iz rimskog prava, koje nije poznavalo institut sticanje bez osnova, odnosno neosnovano obogaćenje, niti kao plaćanje nedugo vanog, već samo vraćanje stvari - ako bi se dokazalo da onaj koji je drži daje drži u zabludi kao svoju. Pa ako bi vlasnik dokazao daje to njegova stvar (čak ne stečena ni po osnovu ugovora, zakona ili nekog delikta), onda se stvar samo vraćala, i niko ništa drugome ne bi dugovao. Verzijski osnov - version in rem (ili verzio in rem), prema teoriji, postoji: a) kada neko koristi tuđu stvar u svoju korist, ne znajući da je vlasnik stvari drugo lice , odnosno da stvar koristi bez znanja vlasnika te stvari , da stvar koristi u svoje ime i za svoj račun, kao i da pravi vlasnik ne obavesti da se njegova stvar nalazi kod drugog; b) ili kada vlasnik stvari svoju stvar koristi u tuđu korist, ne znajući daje to njegova stvar. Taj pravni institut faktički postoji kao obligacioni pojam, ali ne i formalno pravno -jer ga ne reguliše ni jedan pozitivni propis. U praksi nekih sudova rešava se sa stanovišta sticanja bez osnova, odnosno neosnovanog obogaćenja (iako između ova dva pojma postoje razlike), zatim sa stanovišta poslovodstva bez naloga, ili vršenja tuđih poslova protiv zabrane, pa čak i kao naknada štete (nepostojanje više te stvari, zatim kao kamata, neka 370

naknada i si.). Oni ne prave razliku sa institutom „version in rem", pa tako nastaje stanje da se problem resi vraćanjem stvari u smislu člana 210. stav 1. ZOO, ili nekog drugog, ne dokazujući da lij e postojao neki osnov za to - daje deo imovine , jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu". Kod sticanja bez osnova stvar se mora posmatrati drukčije. Naime, analizirajući sadržinu člana 210. stav 1. ZOO, vidi se da on upućuje na sledeća tri bitna elementa: a) daje neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, b) da taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu i v) kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostva rio ili kasnije otpao. Prva dva elementa idu kumulativno. Postavlja se pitanje - staje u njima slično, odnosno šta ih razlikuje. Kod sticanja bez osnova, polazi se od toga da postoji pravni osnov za vraćanje stvari (naravno ako nije nastupila zastarelost potraživanja), ali se taj osnov mora dokazati, odnosno daje neki deo imovine j ednog lica prešao, na bilo koji način, u imovinu nekog drugog lica. Dakle, nečija imovina je „prešla" kod drugog lica, a da je kasnije taj osnov prestao da postoji, odnosno daje otpao. Ako se osnov neosnovanog sticanja dokaže, mogu se primeniti i druge odredbe ZOO - da osim vraćanja stvari onaj kome pripada stvar ima i druga prava, kako je to propisano u odredbama člana 214. ZOO („moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to ako je sticalac nesavestan - od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva). Kod verzijskog osnova to ne bi bilo moguće, jer kako se zaključuje iz raznih teorija i zakonodavstava, ne radi se o sticanju bez osnova, odnosno neosnovanom sticanju ili, pak, o neopravdanom obogaćenju, već o sticanju po osnovu svojine - koji se ostvaruje svojinskom tužbom.. Taj institut (version in rem) se zbog toga ne može vezivati za odredbe o sticanju bez osnova, jer kod sticanja bez osnova (član 210. ZOO), i naslov tog odeljka, a i sadržina tog člana upućuju na zaključak da onaj čija je stvar zna da je njegova „imovina prešla na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica a taj prelaz nema svoj osnov" (ali u određenom periodu i ne mora to da zna), te da to predstavlja osnov da se ta imovina (stvar) vrati onome kome pripada. Kod instituta version im rem to ne postoji - korisnik stvari ne zna da je stvar koju koristi na bilo koji način svojina nekog drugog, ili da je ta stvar prešla u njegovu imovinu po nekom nedozvoljenom pravnom osnovu, dok ga onaj čija je stvar ne pozove da mu stvar vrati i dokaže da je to njegova stvar. Ali tada će se sporiti oko svojine - čija je to stvar? Ako je osnov bio dopušten (između prodavca i trećeg lica), makar i po osnovu zablude, „onaj čija je stvar" može istu tražiti od prodavca naknadu štete, osim ako ne dokaže da je nedozvoljeni osnov po kome je ta stvar prešla kod onoga koje drži, a taj koji je drži o tome je znao ili morao znati, kada može tražiti poništaj ugovora sa trećim licem i vraćanjem stvari sa pravima koja mu pripadaju po članovima 210. i 221. ZOO. Razlika pravila o vršenju tuđih poslova u smislu odredaba člana 221. ZOO i pravila version in rem je u tome što kod ovog drugog instituta - onaj ko koristi tuđu stvar nema svesti o tome da to nije njegova stvar, od nosno nema svesti da radi u tuđem interesu , dok kod vršenje poslova bez naloga , u smislu pom. člana, postoji pravni osnov da onaj koji bez naloga „onoga čiji je posao" nastavi započeti posao „ukoliko mu je to razumno moguće", - zna da koristi tuđu stvar , dok onaj čiji je posao" (na pr. vlasnik) „ne bude mogao preuzeti brigu o njemu". Dakle, u ovom drugom slučaju on je svestan da koristi tuđu stvar, ali da nema nalog onoga čija je stvar. U praksi, ako i ne bi postojali svi uslovi za primenu odredaba člana 210. ZOO, ali se utvrdi da sporna stvar pripada onome koji je drži, a ne više onome kome je pripadala, ipak je slučaj rešavan po osnovu sticanja bez osnova, uz primenu odredaba člana 214. ZOO („moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to ako je sticalac nesavestan - od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva). Na primer, jedno lice proda jednu stvar drugom licu, uz overu ogovora o prodaji, ali prodavač tu istu stvar kasnije proda trećem licu, i tom prilikom ugovor o prodaji takođe bude overen kod suda, stvar ostaje u državini trećeg lica, koji ne zna da ta stvar prodata drugom licu. On se, dakle, ponaša kao pravi vlasnik, savestan držalac, ne znajući daje na toj stvari vlasnik drugo lice, odnosno lice koje je stvar ranije kupilo. Takav bi se slučaj mogao resiti između onoga čija je stvar i prodavca stvari, u kom slučaju bi osnov vio - naknada štete. I poslovodstvu bez naloga ne odgovara institutu verzijskog osnova, niti je vezan za verzijski odnos (version in rem), pošto ovaj slučaj nije regulisan zakonom o nezvanom vršenju tuđih poslova, a njegova karakteristika (version in rem) je - da onaj ko upotrebljava određenu imovinu u svoju ili tuđu korist, nema u svesti da obavlja tuđi posao, misleći da je to njegova stvar, odnosno da se ne radi u tuđem interesu, i da nema šta da vraća onome čija je stvar, dok ovaj ne dokaže daje vlasnik strani i da ima svojinu na toj stvari. Imajući to u vidu, odnosno postojeće razlike navedenih pravnih instituta, čini se da se institut „version in rem" može koristiti samo po osnovu svojinske tužbe, i ništa više, jer pretpostavka tog instituta upućuje na zaključak da raniji držalac stvari nije bio u znanju, odnosno svesti da drži i koristi tuđu stvar - bio je savestan držalac - ne sumnjajući da koristi tuđu stvar, niti postoji neki osnov po kome on tu stvar drži bez osnova, naravno sve dok mu onaj čija je stvar ne dokaže validnim dokazom da je to deo njegove imovine i da je onaj drži bez osnova, a da je onaj koji je držao bio u pravnoj zabludi. 371

Zbog toga se postavljaju pitanja : koje bi obaveze kod verzijskog odnosa imao korisnik stvari, koji smatra da koristi svoju stvar, odnosno da li bi „onaj čiji je posao" (pravi vlasnik), mogao da traži, pored vraćanja stvari, i: a) naknadu u vidu zakupa, za vreme koje bi bilo dozvoljeno odredbama o zastarelosti potraživanja (u visini uobičajene zakupnine), b) zatim da li bi imao pravo na naknadu štete zbog toga što svoju stvar nije koristio ako je od te stvari mogao da očekuje kakve plodove, v) te da li bi mogao da ostvari i pravo na naknadu po osnovu sticanja bez osnova, odnosno neopravdanog obogaćenja. Ranija sudska praksa , dok su primenjivana pravna pravila predratnog prava, posebno u nekim delovima države, polazila je od stanovišta da su za rešenje ovog pitanja od značaja pravila po. kome, u slučaju kada neko tuđu stvar bez poslovodstva „na korist drugoga" upotrebi u proizvodnji i za proizvodnju, onda samo na osnovu te činjenice i iz tog činjeničnog stanja nastaje pravo vlasnika da traži i naknadu vrednosti dobijenih plodova u neto iznosu prema tržišnim cenama, kao da je to vrednost koja njemu pripada kao vlasniku stvari, i samo na osnovu toga fakta što je on vlasnik i što je njegova stvar bez poslovodstva u korist drugoga upotrebljena. Po tom pravilu, dakle, potraživanje vrednosti plodova spadalo bi, navodno, u kategoriju verzijskih zahteva (obligatio ex versione in rem), koja se razlikuje od potraživanja naknade prouzrokovane štete, ali činjenica je da to ne proizilazi iz propisa na koje se sudska praksa poziva. Radi razjašnjenja pojma, odnosno pravnog instituta „version im rem", ranije zakonske regulative, kao pravna pravila predratnog građanskog prava, različito su i nepotpuno rešavale ovaj problem. Neregulisanost tog pitanja je očigledna. a) Opšti imovinski zakon , u delu ,,o nezvanom vršenju tuđih poslova", u članu 593. propisuje: „Ko učini kakav trošak za nešto što je neko drugi svakako, po zakonu, bio dužan učiniti, on može iskati da mu taj drugi trošak namiri" - ove odredbe se, ipak, odnose na onaj drugi odnos kada vlasnik učini kakav posao, odnosno tro šak za drugog, kada i jedan i drugi znaju ko je obavezu trebalo da učini, što znači da u navedenom članu nema prave norme koja bi propisivala odnos onoga ko tuđu stvar koristi, bez svesti daje to tuđa stvar -. b) Građanski zakonik za Kraljevinu Srbiju , u paragrafu 630. propisuje: „Koji bi za drugoga trošak onakav učinio, koji bi ovaj po zakonu učiniti morao, onaj ima takođe prava naknadu iskati" - i ovaj slučaj upućuje na vr šenje poslova bez naloga, gde postoji saznanje o obavezi i onoga koji plaća i onoga koji je trebalo da plati, dakle onaj koji je trebalo da plati svoju obavezu znao je o tome, ali je njegovu obavezu izvršilo drugo lice -. v) I Opšti austrijski građanski zakonik, u odredbama o „upotrebljavanju tuđe stvari na korist drugoga, u odredbama paragrafa 1041. propisuje: „Ako je bez delovodstva kakva stvar na tuđu korist upotrebljena, onda je vlasnik može u prirodi natrag zahtevati ili, ako se ovo ne može više učiniti, tražiti vrednost, koju je ona imala u vreme kad je bila upotrebljena, ma daje korist od te upotrebe docnije osujećena" - i iz ove odredbe proizilazi da onaj ko koristi tuđu stvar, smatra da koristi tuđu stvar, našta upućuju reci „na tuđu korist upotrebljena", pa vlasnik može tražiti tu stvar, ali ništa više od toga, dakle ne propisuju obavezu naknade za korišćenje stvari po tom institutu - po bilo kom osnovu. Dovoljno je da se takva stvar vrati i da niko ništa od drugoga ne potražuje, osim onoga koji je stvar imao u posedu i istu obogatio većom vrednošću, nadgradnjom na stvari). Imajući u vidu navedeno, kada se ovo pitanje „vraćanja" stvari raspravlja u svetlu nepostojanja propisa, odnosno kada bi se samostalno raspravljalo pitanje prava i obaveza po institutu „version'im rem", pojavljuju se sledeći odnosi: 1. Onaj čija je stvar, imao bi pravo da traži svoju stvar po osnovu svojine; 2. dosadašnji korisnik bi bio dužan da vrati stvar koju je koristio kao svoju, osim ako nije ostvario pravo svojine po osnovu zastarelosti prava potraživanja, s obzirom na sticanje svojine po pravu održaja, ili ako je vrednost stvari nije uvećana, kada bi se taj odnos posebno rešavao; 3. ako se raspravlja predmetno pitanje po osnovu sticanja bez osnova, onda se taj institut ne može koristi ti. Ovo zbog toga što korisnik stvari nije tu stvar stekao bez osnova, s obzirom na pretpostavku daje on koristio tu stvar kao svoju, kada u njegovoj svesti uopšte nije postojalo znanje o tome da ta stvar nije njegova. Odredbe člana 210. ZOO imaju u vidu prelazak imovine jednog lica u imovinu nekog drugog lica, pod uslovom da „taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu" (što treba da dokaže), a kod instituta „version im rem" nema sticanja po osnovu nekog pravnog posla, a najmanje po zakonu, jer je držalac te stvari u svesti daje to njegova stvar, odnosno daje nije stekao po nekom nedozvoljenom pravnom osnovu, te da ne nastaje slučaj da kada se u vezi osnova - „saznanje" o držanju stvari utvrdi, da nastaje osnov sticanja bez osnova, odnosno neo snovanog obogaćenja. Osnov u ovom slučaju ne bi postojao kada dosadašnji vlasnik stvar drži kao svoju, tj. kao svoju svojinu, koji se tom stvari legitimiše kao vlasnik, koju može daje stavi u promet, daje otuđi i si. Kod takvih okolnosti, dakle, ne postoji pravni osnov protivpravnog držanja i korišćenja neke stvari po nedozvoljenom pravnom osnovu. Kao što je poznato, svojina se stiče po zakonu, na osnovu pravnog posla, na pr. ugovorom ili sudskom odlukom i drugim osnovima propisani zakonom. Zbog toga, kada korisnik stvari ne oseća kao da tu stvar koristi po osnovu vršenja poslova drugog, a onaj čija je stvar dokaže da je to njegova stvar, odnosno daje prešla kod drugoga bez osnova, svoj zahtev ostvaruje samo u odnosu na njegovu stvar, ali ako se 372

imovina držaoca takve stvari povećala njenom upotrebom ili sredstvima onoga koji je drži kao svoju, ako je to činio u sklopu ostale svoje imovine, te daje imao određene troškove održavanja te stvari, zatim plaćanja određene poreze i druge troškove, stvar se mora razrešiti na način da onaj čija je stvar dobije samo onu stvar, odnosno deo, koji je ranije njemu pripadao. Zbog toga se kod ovog instituta „version in rem", mora isključiti vraćanje stvari po osnovu sticanja bez osnova, odnosno neopravdanog obogaćenja ili poslovodstva bez naloga, osim po osnovu prava svojine, bez prava naknada vrednosti koju je ta stvar stvorila -jer ako osnov ne postoji ne postoji obaveza; 4. Kod ovog pitanja imaju se u vidu pravni razlog i pravno sredstvo obeštećenja, koji se mogu javiti u obliku dva konkurentna pravna osnova i pravna zahteva: Jedan osnov je u tome što je tuđa stvar bez poslovodstva upotrebljena u korist drugoga od momenta „utvrđenja" - da ona pripada drugom, i iz toga osnova izvire zahtev da se vlasniku vrati stvar, odnosno plati vrednost koju je stvar imala u vreme upotrebe (verzijski zahtev - ako stvar više ne postoji ili nije moguće izdvojiti je iz celine stvari koja pripada korisniku), a drugi osnov je u tome što je pričinjena šteta, ukoliko postoje uslovi koji su za potraživanje naknade štete potrebni, primenjujući i odredbe o zastarelosti potraživanja. Naknadu gubitka u imovini zbog umanjenja vrednosti stvari ovog iznosa zakupnine, vlasnik ne bi moga da traži po pravilima koja se primenjuju na potraživanje naknade štete. Šta opravdava dotadanjeg korisnika stvari da odbije predlog „onoga čiji je posao" da ovome naknadi bilo zakupninu, bilo naknadu štete ili naknadu zbog sticanja bez osnova? Navedeni slučajevi bi najbolje mogli biti objašnjeni sa stanovišta individualnog proizvođača - zemljoradnika Naime, on ekonomski posluje tako što unovčuje proizvode, od postignutog dohotka podmiruje društvene obaveze, izdvaja sredstva za život i sredstva za reprodukciju. Na ovom sektoru privrede proizvodni odnosi se razvijaju kroz razne oblike saradnje individualnih proizvođača sa privrednim organizacijama i bankama, kroz oblike daljeg razvijanja proizvodnje na bazi sredstava za proizvodnju. Gledište da vlasnik zemljišta samo zato što je vlasnik, bez obzira na odnose u proizvodnji i bez obzira na neposrednog proizvođača, može potraživati vrednost plodova koji potiču sa njegovog zemljišta, čini se, nije ekonomski realno. Plodovi koji se ubiru sa zemljišta nastaju u procesu proizvodnje, pa su, kao druga ekonomska dobra, proizvodi rada. Zemljište u procesu proizvodnje učestvuje na strani materijalnih troškova proizvodnje, gde se ekonomski oblik svojine zemljišta izražava uračunavanjem rente, zemljarine ili zakupnine. Sve što u vrednosti dobijanog proizvoda prelazi ovaj ekonomski udeo zemljišta, jeste vrednost ostalih materijalnih troškova proizvodnje, vrednost uloženog rada i višak rada. Činjenica, pak, daje lice kroz više ekonomskih godina držalo zemljište drugoga, da gaje kao tuđe bez poslovodstva upotrebio u proizvodnji, sabirao i unovčio plodove - ta činjenica sama za sebe nije dovoljan razlog za postojanje obaveze korisnika te imovine da vlasniku naknadi vrednost čistog prihoda koji je ostvaren prodajom plodova sa tog zemljišta Prema tome, ekonomski je nerealno da se prihod priznaje kao stvar vlasnika zemljišta („onoga čiji je posao"), ma i u slučaju kad je ono bez poslovodstva na korist drugog upotrebljeno, i ekonomski je neprihvatljiv zahtev da se vrednost ovog prihoda naknadi vlasniku po verzijskom osnovu. Zanemarivanje ove ekonomske suštine u pravnoj praksi vodilo bi tendenciji da se svojinsko pravo poljoprivrednog zemljišta pretvori u uslov ličnog obogaćenja iskorišćavanjem drugoga, prisvajanjem tuđeg rada. Takva tendencija bi bila principijelno suprotna načelima obligacionog prava. Jer ako raniji vlasnik nije vodio računa o svojoj stvari, a slučajno je saznao da se ona nalazi kod drugog, bio bi nesavestan, jer plodovi, kamata i druga šteta, po odredbama člana 214. ZOO, se ne vraćaju ako je sticalac nesavestan - do dana sticanja. Ovo utoliko pre jer kada se radi o vraćanja onog stoje stečeno bez osnova - da se vraćaju i plodovi, onda se ima u vidu vraćanje samo onih plodova koje je sticalac prava bez osnova ostvario bez svog rada, a ne i plodova koje je takav sticalac ostvario svojim radom, bez obzira da lije bio savestan ili nesavestan sticalac onoga što je stekao bez osnova. Imajući to u vidu, naša sudska praksa dozvoljava da dužnik zadrži plodove koji su rezultat njegovog rada, a ako je i plodove svog rada dao vlasniku stvari, odnosno ako mu ih je vlasnik oduzeo, ima pravo da od njega zahteva da mu se naknadi ono stoje rezultat njegovog rada. Sve to odnosi se i na slučaj ostalih obaveza korisnika stvari (zakupnine, naknade štete, kamate i dr.), pri čemu bi dominantan i jedini osnov kod instituta version in rem bio samo vraćanje stvari koja je bila u posedu dotadanjeg korisnika. Navedene druge obaveze bile bi u funkciji tek pošto se utvrdi pravo pravog vlasnika stvari, posle čega bi, eventualno, ako bi se raniji „vlasnik" protivio vraćanju, nastupile posledice u vezi zahteva za naknadu navedenih vidova naknade, odnosno štete.

Sudska praksa Kupovina privremenog objekta ne moje predstavljati osnov za naknadu štete Privremeni objekt ne može biti predmet svojine koja se upisuje u javne knjige, pa kupovina takvog objekta ne može predstavljati osnov za naknadu štete. 373

Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiljaje sporni lokal, za koji traži naknadu, kupila po ugovoru o kupoprodaji, sačinjenom u pismenoj formi, na kome potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda, od sada pokojnog PP u 1977. godini. Izgradnja ovog lokala je PP odobrena rešenjem SO SV1965. godine, kao strogo privremeno rešenje i to od gvozdenih portala u staklu koji se na zahtev tog organa moraju demontirati bez naknade. Sa ovom činjenicom tužiljaje bila upoznata. Tužiljaje kao zakupac sa tuženim PTTsaobraćaja Srbija kao zakupodavcem, koji je ujedno i nosilac prava korišćenja i raspolaganja ovom nepokretnošću, zaključila ugovor o zakupu lokala na određeno vreme 1981. godine. Pravosnažnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 22.12.1988. godine održanje na snazi nalog o otkazu navedenog ugovora, koji je taj sud izdao dana 27.2.1987. godine i kojim je tužilji naloženo da lokal isprazni i preda ga RO PTT saobraćaja "Beograd". Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je i po oceni Vrhovnog suda, odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da joj tuženi isplati navedene iznose bliže označene u izreci prvostepene presude, pošto nije vlasnik lokala, a pravosnažnom presudom je obavezana da se iz lokala iseli i preda ga tuženima. Nije osnovano isticanje tužilje u reviziji o pogrešnoj primeni materijalnog prava a naime, da je tužilja stekla pravo svojine na ovom lokalu po osnovu ugovora o kupoprodaji sa sada pokojnim PP i na osnovu poravnanja zaključenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu dana 5.6.2002. godine sa GG, pravnim sledbenikom PP. Ovo, zbog toga stoje u postupku pouzdano utvrđeno da sada pokojni PP nije bio vlasnik lokala koji je ugovorom o kupoprodaji preneo u svojinu tužilji, već je dobio kao zakupac ovog prostora pravo na izgradnju lokala po privremenoj građevinskoj dozvoli i to od gvozdenih portala u staklu koji se na zahtev nadležnog organa morao demontirati bez naknade. Zbog toga se, i po oceni ovoga suda, kako su to pravilno zaključili nižeste-peni sudovi, navedeni lokal ne može smatrati objektom u smislu odredaba tada važećeg Zakona o izgradnji investicionih objekata ("Službeni glasnik SRS", br. 41/62), zbog čega PP na lokalu nije mogao steći pravo svojine. Tako izgrađeni lokal predstavlja samo skup građevinskog materijala, a sada pokojni PP je mogao imati samo pravo svojine na građevinskom materijalu od koga je lokal izgrađen, a ne i samom lokalu. Kako on nije bio vlasnik lokala, to nije mogao ni na tužilju navedenim ugovorom preneti više prava nego stoje sam imao. Naime, svojina je najšire i najpotpunije pravo na stvari. Zbog toga je čl. 3. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa određeno da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, njome se koristi i njom raspolaže u granicama određenim zakonom, a svi ostali su dužni da se uzdržavaju od povrede njegovog prava. Od ovakvog karaktera svojine proizilazi da se radi o trajnom pravu. Ono nastaje na način određen zakonom i postoji sve dok ne prestane na način određen zakonom. Trajnost ovog prava naročito dolazi do izražaja kod nepokretnosti jer se prava na njima upisuju u javne knjige. S obzirom na izloženo, privremeni objekat ne može biti predmet svojine koja se upisuje u javne knjige. On se može koristi na osnovu privremene dozvole nadležnog upravnog organa dok njeno dejstvo traje, stoje konkretan slučaj. Korišćenje takvog objekta ne spada u korpus svojinskih ovlašće-nja. Sa prestankom korišćenja privremenog objekta, privremeni objekat se mora ukloniti kao pokretna stvar. Privremeni objekat je samo prividno nepokretna stvar, jer njegova privremenost ukazuje da će posle određenog vremena biti pokrenut s mesta kako bi se vratio njenoj pravnoj prirodi. Stoga su neosnovani tužiljini navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer je ugovor o prometu navedenog lokala izvršen u celosti i njegovu pravnu valjanost je priznao pravni sledbenik prodavca GG. Kako nisu ispunjeni uslovi iz odredaba čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, to je pravilno odbijen tužbeni zahtev. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 990/06); Sticanje bez osnova zloupotrebom ovlaščenja Ovlašćenje dato drugom licu da potražuje dug od dužnika, ne znači i ovlašćenje da primi novac u ime i za račun vlastodavca, jer potraživanje duga ne znači i prijem noca. Iz obrazloženja Na osnovu utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da se tuženi isplatom iznosa od 24000 DM VV, kao ovlašćenom licu tužilje, oslobodio svoje obaveze prema tužilji, te da stoga tužilja neosnovano od tuženog sa pozivom na odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima potražuje utuženi iznos. Osnovano se u reviziji tužilje ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su njen tužbeni zahtev odbili u celosti. Naime, iako su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili sadržinu ovlašćenja kojim je tužilja ovlastila VV, vlasnika Agencije "_", da u ime tužilje i za njen račun potražuje dug od dužnika GG, pogrešno su zaključili da iz ovako datog ovlašćenja proizilazi i ovlašćenje VV da primi novac u ime i za račun tužilje od GG. Potraživanje duga ne znači i prijem novca, kako to pogrešno tumače nižestepeni sudovi. Time stoje GG isplatio iznos od 24.000 DEM VV, ne proizilazi daje oslobođen obaveze prema tužilji, jer je on sa VV imao posebne odnose koji su potpuno nezavisni od odnosa parničnih stranaka, s obzirom na to daje sa VV zaključio ugovor o zajmu, po kojem je tuženi dužnik iznosa od 24.000 nemačkih maraka. Činjenica da lije VV prekoračio ovlašćenje iz pismenog i overenog ovlašćenja koje mu je dala tužilja, takođe nema značaja na odnos parničnih stranaka. 374

Sudovi utvrđuju daje VV pokazao ovlaštenje tuženom. Prema tome, tuženi je bio dužan da postupa samo u skladu sa tim ovlaštenjem i da novac preda lično tužilji na ruke jer je od nje novac i primio, a pomenutim ovlaštenjem tužilja nije ovlastila W da novac u njeno ime primi. Prema tome, kako tuženi i nadalje tužilji duguje iznos od 24.000 DEM, što iznosi 12.271 EUR (prema kursu NBJ obračun 1 DEM je 1.95583 EUR), to je tuženi dužan da navedeni iznos isplati tužilji u dinarskoj protivvrednosti prema odredbi člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Na osnovu odredbe člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, na pripadajuti iznos tužilji pripada i domicilna kamata u dinarskoj protivvrednosti u skladu sa njenim postavljenim zahtevom, od dana utuženja 16. aprila 1996. godine pa do isplate. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2983/05); Nesavesni sticalac Tužena, kao direktor i osnivač preduzeća, koje je kao nelikvidno prestalo da postoji usled stečaja, snosi odgovornost za štetu koju je tužilac pretrpeo, time stoje cenu vozila uplatio a vozilo nije dobio. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaključio kupoprodajni ugovor za vozilo marke "_____"za cenu od 543.506,65 dinara, sa rokom isporuke 6.08.2001. godine. Prodavač je bilo preduzete, čiji je osnivač i lice ovlašteno za zastupanje tužena, a tužilac kao kupac isplatio je cenu po predračunu na memorandumu preduzeta tužene "W". Preduzete tužene prestalo je da postoji po otvorenom i istog dana zaključenom postupku stečaja 26.09.2002. godine, zbog nelikvidnosti. U postupku stečaja tužena je izjavila da njeno preduzete nema ni pokretne ni nepokretne imovine, pa tužilac nije ni prijavio potraživanje u stečajnom postupku. Znači, tužilac je uplatio cenu vozila, vozilo nije dobio u posed pa je, po nalazu nižestepenih sudova, prodavač odgovoran za neispunjenje ugovora, odnosno u obavezi je da vrati primljeni novac sa kamatom od dana padanja u docnju do isplate. Nižestepeni sudovi su, po nalazu Vrhovnog suda Srbije, pravilnom primenom materijalnog prava, zaklju čili da u smislu člana 54. tačka 3. Zakona opreduzetima (,,Sl. list SCG", br. 29/96........i 36/02 — čl. 54.: „Osni vači, članovi i akcionari... odgovaraju za obavezepreduzeta celokupnom svojom imovinom, ...tač. 3: ako su su protno propisima postupali sa imovinom preduzeta kao daje u pitanju njihova imovina), tužena tužiocu duguje celokupni utuženi iznos, jer je sa imovinom preduzeta postupala kao da se radi o njenoj ličnoj imovini, jer je raspolagala sredstvima mimo namene za koja su primljena. Tužena kao direktor i osnivač preduzeta, koje je kao nelikvidno prestalo da postoji usled stečaja, snosi odgovornost za štetu koju je tužilac pretrpeo, time što je cenu vozila uplatio a vozilo nije dobio. Tužena je pre stečaja znala za potraživanje tužioca i imala uvid u knji govodstveno stanje, pa se radi o nesavesnom postupanju tužene u ispunjenju preuzete obaveze, zbog čega snosi odgovornost za neispunjenje obaveze. Primenom člana 210. stav 2. ZOO i 214. ZOO sudovi su odlučili o zahtevu tužbe, dosuđujući zateznu kamatu od dana sticanja do isplate, jer se radi o nesavesnom sticaocu. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3199/05); Raskid izvršenog ugovora i povraća/ više uplaćenos avansa Kada je ugovorna strana koja je primila avans, izvršila svoju nenovčanu obavezu isporuke izrađene stvari, a naknada je izmirena iz uplaćenog avansa, druga strana ima pravo da traži povraćaj neopravdanog avansa (neutrošenog predujma), jer ne postoji pravni osnov njegovog držanja, bez obaveze da vansudski raskine ugovor. Ovo zato što u navedenoj situaciji ni ne postoji razlog za raskid ugovora (zbog neispunjenja), jer su obe strane ugovorne obaveze ispunile u potpunosti. Iz obrazloženja Među parničnim strankama nije bilo sporno daje tuženi po navedenim ugovorima izvršio svoju obavezu i daje izvršio štampanje knjiga koje su ugovorima navedeni, u tiražu koji je ugovoren, i dajefakturisanje cene za izvršenu uslugu izvršio prema ceni koja Je ugovorima predviđena. Nije bilo sporno ni daje tužilac po navedenim ugovorima tuženom predao materijal, za čiju vrednost je izvršena kompenzacija kako je to ugovorima i predviđeno, a preostali deo naknade za izvršeni posao tužilac nije platao nakon izvršenog ugovora jer je isti „pokriven" iz uplatenog avansa. Stoga tužbom traži razliku između iznosa koji je na ime avansa uplaten umanjen za naknadu za izvršeni rad tuženog, odnosno traži deo avansa koji nije opravdan. Osnovan je zahtev tužioca u smislu član 210. Zakona o obligacionim odnosima, zajedno sa kamatom od dana podnošenja tužbe u smislu član 214. istog zakona, jer ne postoji pravni osnov po kome tuženi drži navedena sredstva. Sredstva koja je tužilac tuženom nesporno uplatio dana 09.05.2002. godine su sredstva koja su služila za namirenje obaveza tužioca na ime naknade za izvršenu uslugu štampanja od strane tuženog po navedenim ugovorima, pa kako su ugovori u potpunosti izvršeni tako što je tuženi izvršio uslugu štampanja za ugovorene naslove u ugovorenom tiražu i po ugovorenoj ceni, sledi da nakon potpunog izvršenja ovih ugovora preostali iznos novčanih sredstava drži bez osnova. 375

Stoga nisu osnovani navodi tuženog, koji je isticao u prvostepenom postupku da tužilac nije vansudski raskinuo ugovor, jer u konkretnom slučaju nema neizvršenja obaveze od strane bilo koje ugovorne strane, da bi se ugovor raskidao, a nema osnova ni za, kako to tuženi izjavljuje, spremnost tuženog da izvrši ugovor na zahtev tužioca, u situaciji kada je ugovorna obaveza od strane tuženog u potpunosti već izvršena. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 1136/06 od 28.9.2006. godine); Tuženi koji je kod banke raspojasao novcem koji nikada nije uplaćen na njegov račun i doveo svoj račun u minusni saldo, neosnovano se obogatio umanjenjem tujiočeve imovine odnosno sredstava Vlasnik tekućeg računa, koji je raspolaganjem sredstvima sa svog tekućeg računa napravio minusni saldo, obogatio se bez osnova za visinu navedenog minusnog salda na račun banke kod koje je tekući račun otvoren i dužan je da vrati isti iznos, sa zateznom kamatom od dana kada je postao nesavestan. Iz obrazloženja Među strankama nije bilo sporno daje tuženi raspolagao iznosom od 73.750,00 dinara, odnosno da je po njegovom nalogu tužilac preneo navedeni iznos označenim korisnicima tuženog, ali je bilo sporno da lije radnik tužioca izvršio proveru uplate na račun tuženog po prezentovanom virmanu pre nego stoje odobrio navedeno raspolaganje tuženog ili to nije učinio, već je raspolaganje dozvolio samo na osnovu pokazanog virmana. Nije sporno, takođe, da je nakon 45 dana od dana izvršenog raspolaganja od strane tuženog, tužilac tuženog obavestio da navedeni iznos po virmanu nikada nije uplaćen na njegov račun, te daje zbog tih razloga račun tuženog u minusu. Pravilno je u navedenoj situaciji prvostepeni sud našao daje tuženi raspolaganjem novcem koji nikada nije uplaćen na njegov račun i dovodeći svoj račun u minusni saldo doveo do svog neosnovanog obogaćenja umanjenjem tužiočeve imovine odnosno sredstava. Stoga pravilna je odluka suda po kome se tuženi obavezuje da tužiocu vrati navedena sredstva u visini svog minusnog salda od 72.571,33 dinara jer je istima raspolagao iako na računu kod tužioca nije imao pokriće za takvo postupanje, jer isti nije uplaćen. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 11893/05 od 19.12.2005. godine); Neosnovano obogaćenje kao izvor obligacije Neosnovano obogaćenje kao izvor obligacije se bitno razlikuje od nepravednog ili nepravičnog bogaćenja, kao moralne kategorije. Iz obrazloženja Za postojanje svakog ugovora, pa i ugovora o prometu roba i usluga, relevantno je da su ugovorne strane postigle saglasnost o bitnim sastojcima istog, nakon čega ugovor za ugovorne strane stvara prava i obaveze. Za postojanje neosnovanog obogaćenja, odnosno sticanje bez osnova, uslovi su da postoji osiromašenje na strani jednog lica, odnosno umanjenje njegove imovine, da postoji obogaćenje, odnosno uvećanje imovine na strani drugog lica, zatim da između tog osiromašenja i obogaćenja postoji međusobna uslovljenost, korelacija i da za istu ne postoji pravni osnov. Pri tome, neosnovano obogaćenje kao izvor obligacije se bitno razlikuje od nepravednog i nepravičnog bogaćenja, kao moralne kategorije. Naime, pravo u određenim slučajevima takvo bogaćenje toleriše, a tipičan primerje kada zbog zastarelosti potraživanja poverilac ne može zahtevati ispunjenje obaveze, što ima za posledicu da se imovina dužnika uvećala za ono stoje bio predmet poveriočeve obaveze, a nije se umanjila za ono što je dužnik kao ekvivalent bio dužan ispuniti prema poveriocu. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. br. 7567/05 od 09.01.2006. godine); Pravno neosnovano obogaćenje korisnika bankarske garancije Korisnik bankarske garancije se pravno neosnovano obogatio njenom realizacijom ukoliko pravni posao povodom koga je izdata bankarska garancija nije punovažan. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je svom komintentu izdao garanciju radi obezbeđenja naplate carine, drugih uvoznih dažbina i kamata, saglasno odredbama Uredbe o delovima naplate carinskih i drugih uvoznih dažbina. Izdata garancija važila je za period od 12.1.1999. do 31.12.1999. godine. Izdatom carinskom garancijom tužilac kao garant se obavezao da će platiti carinu za robu ocarinjenu u vreme važenja garancije ako to u propisanom roku ne učini carinski obveznik. Tuženi je svoje potraživanje prema carinskom obvezniku ,,SDT" iz S, na osnovu izvršenih rešenja Carinarnice S, naplatio iz predmetne garancije u iznosu od 941.720,96 dinara dana 7.12.1999. godine. Rešenjem Uprave carina Carinarnice S, od 29.12.2003. godine, obustavljen je postupak naplate carina i drugih uvoznih dažbina u odnosu na ,,SDT" iz S, za robu u prevozu iz carinskog dokumenta JCI J3 br. 648 od 15.1.1997. godine CI X, a koja je bila predmet prekršajnog postupka okončanogpravnosnažnim rešenjem od 12.5.1998. godine. 376

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da nema pravnog osnova za naplatu carine po JCIJ3 br. 648 u iznosu od 680.736,72 dinara, tako da tuženi bez pravnog osnova drži ovaj iznos koji je naplatio po garanciji, pa je u smislu članova 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima dužan da isti iznos vrati tužiocu. Stoga je i odbio prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca. Prvostepeni sud je stao na pravno stanovište daje carinska garancija akcesorna bankarska garancija, vezano za obaveze nalogodavca prema korisniku garancije i da važi samo ukoliko je ta obaveza punovažna (član 1083. Zakona o obligacionim odnosima). Stoga, tužilac kao davalac garancije može istaći protiv poveriočevog zahteva sve prigovore glavnog dužnika shodnom primenom člana 1009. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi se obogatio bez pravnog osnova u odnosu na tužioca. Tuženi je realizovao tužiočevu garanciju koju je tužilac izdao svom komitentu (nalogodavcu) u korist tuženog i stekao utuženi iznos. Pravni osnov sticanja utuženog iznosa realizacijom bankarske garancije bilo je prekršajno carinsko rešenje prema komitentu tužioca kao carinskog obveznika. Postupak naplate carine i ostalih dažbina je obustavljen zbog povrede carinskog prekršajnog postupka od strane prvostepenog carinskog organa koji je neosnovano utvrdio carinsku obavezu komitenta tužioca i koji je neosnovano naplatio iznos utvrđene carinske obaveze putem realizacije garancije izdate od tužioca. Kako carinska obaveza tužiočevog komitenta nije bila punovažna (nije bitno da lije nepunovažnost postojala od samo početka ili je nastala kasnije na temelju rešenja o obustavi carinskog postupka), to nije postojala (ili je kasnije otpala) obaveza tužioca kao izdavaoca garancije prema tuženom kao korisniku garancije. Radi se o klasičnom primeru sticanja bez osnova predviđenim u odredbi člana 210. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima. Sledi da stoji obaveza tuženog da tužiocu vrati ono što je od njega primio po pravnom osnovu koji je kasnije otpao. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 50/05 od 1.9.2005. godine); Zloupotreba akceptnog naloga i sticanje bez osnova Akceptni nalog mora da proizlazi iz konkretnog ugovornog odnosa između stranaka i ne može da se prenosi na treća lica koja nisu bila u ugovornom odnosu sa izdavaocem akceptnog naloga. Iz obrazloženja Žalbeni navodi ne dovode u sumnju pravilnost prvostepene presude, u žalbi tuženi ističe svoj pravni stav o tome daje pogrešio prvostepeni sud kad je usvojio tužbeni zahtev i kada je smatrao da tuženi treba da vrati ono što drži bez osnova. Priložene zaključnice ugovori, o prometu obveznica zaključeni su između ovde tuženog i Preduzeća ,,K" iz B. Po navedenim ugovorima nije utvrđena obaveza ovde tužilaca, niti se tužioci javljaju kao stranka u ovom pravnom poslu. Akceptni nalog može se koristiti samo kao jedan od instrumenata bez gotovinskog plaćanja u smislu čl. 16. i 19. Zakona o platnom prometu, što znači da se može koristiti za plaćanje u roku dospeća, a ne može da bude izdat kao garancija za dobro izvršenje posla, odnosno radi naknade štete zbog neizvršenja ugovornih obaveza. Akceptni nalog mora da proizlazi iz konkretnog ugovornog odnosa između stranaka i ne može da se prenosi na treća lica koja nisu bila u ugovornom odnosu sa izdavaocem akceptnog naloga. U konkretnom slučaju, tuženi akceptne naloge daje za obezbeđenje nekog svog potraživanja prema trećem licu preduzeću ,,K". Tužilac je zloupotrebio prirodu akceptnog naloga, jer ih je predao drugom na realizaciju za obavezu prema trećem licu. Prema tome, shodno čl. 210 st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada neki deo imovine jednog lica pređe na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, taj prenos nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalacje dužan da ga vrati, a ako to nije moguće da naknadi vrednost postignute koristi. Članom 214. Zakona o obligacionim odnosima određeno je da kada se vraća ono stoje stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. S obzirom na prethodno utvrđeno stanje, drugostepeni sud je prihvatio razloge prvostepene odluke, i smatrajući tuženog kao nesavesnog dosudio kamatu od dana sticanja. Između stranaka nisu bili sporni datumi prenos a sredstava, a u spisima o tome postoje dokazi. (Presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 1349/04 od 12. 11. 2004. godine); Vraćanje primljenog zbog osnova koji se nije ostvario "Ko primi neku vrednost po osnovu koji se ne ostvari, dužan je da primljeno vrati". Iz obrazloženja: Tužena je od tužioca primila određenu svotu novca zbog putovanja u Ameriku radi uspostavljanja zajednice života sa tužiocem. Pošto se ovaj osnov nije ostvario, tužena je u obavezi da tužiocu vrati primljenu svotu na osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1419/96); 311

Refundacija troškova pregleda magnetnom rezonancom - čl 210. ZOO Kada je zbog sumnje na moždani udar neodložno i hitno izvršiti pregled magnetnom rezonancom, tada osigurano lice ima pravo na pregled mimo liste čekanja, Republički zavod za zdravstveno osiguranje je dužan da povrati troškove pregleda, te tužilja ima pravo na refundaciju ovih troškova ako ih je sama snosila. Iz obrazloženja: Iz potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je odlučio prvostepeni sud kada je usvojio tužbeni zahtev, a na osnovu čl. 18, 70, 71 i 72 tada važećeg Zakona o zdravstvenom osiguranju (SI. glasnik RS br. 18/92). Ovim odredbama predviđeno je: da se obaveznim zdravstvenim osiguranjem obezbeđuje zdravstvena zaštita za lekarske preglede i druge vrste medicinske pomoći u cilju utvrđivanja zdravstvenog stanja, da se pri ostvarivanju zdravstvene zaštite osiguranim licima obezbeđuje korišćenje svih vidova te zaštite, uz primenu savremenih medicinskih metoda i sredstava, da osigurano lice ostvaruje zdravstvenu zaštitu u zdravstvenoj ustanovi i kod drugog nosioca zdravstvene službe koji imaju sedište na području filijale Zavoda za zdravstveno osiguranje i da u određivanju načina korišćenja zdravstvene zaštite i ocenjivanju medicinske opravdanosti ostvarivanja pojedinih vidova zdravstvene zaštite učestvuju stručno-medicinski organi. Kako je kod tužilje kao paci-jentkinje od strane lekarske komisije utvrđena potreba za CT i MR pregledom mozga, zbog sumnje na moždani udar, a stoje zahtevalo hitnu dijagnostiku i lečenje, nesumnjivo je pregled magnetnom rezonancom bio neophodan u smislu ostvarivanja prava iz zdravstvene za štite, koju tužilja uživa kao osigurano lice Zavoda za zdravstveno osiguranje, a Zavod je obavezan da pokrije troškove pregleda. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio obavezu isplate tužilji navedenog iznosa troškova snimanja magnetnom rezonancom solidarno od strane oba tužena, ali drugostepeni sud nalazi daje reč o drugom pravnom osnovu od onog koji se navodi u obrazloženju pobijane presude. Osnov za plaćanje troškova se ne nalazi u naknadi neke štete koju je pretrpela tužilja, već u sticanju bez osnova na strani tuženih, te je reč o primeni čl. 210 i 214 300, zbog postojanja prelaska dela imovine tužilje u imovinu tuženih bez pravnog osnova u nekom pravnom poslu ili zakonu, te su oni dužni kao sticaoci da vrate tu imovinu, zajedno sa plaćanjem zakonske kamate od dana sticanja. Neosnovani su navodi iz žalbi oba tužena u kojima se ističe daje u skladu sa čl. 9a Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja, tužena zahtevala da mimo liste čekanja izvrši pregled, te je i potpisala izjavu kojom prihvata da sama snosi troškove pregleda. Drugostepeni sud nalazi daje od strane lekarske komisije, kako to stoji u spisima predmeta, postojala saglasnost za preglede mozga metodama CT i MR, te da je nakon CT pregleda od lekara specijaliste u Institutu za plućne bolesti zatražen pregled MR radi bliže diferencijacije bolesti, a što je uslov za uspešno lečenje i spada u korpus prava tužilje na zdravstvenu zaštitu. Neophodnost hitnog ostvarivanja navedenog prava je nesumnjivo zbog prirode bolesti tužilje i čekanje od nekoliko meseci na pregled radi precizne analize i diferencijacije bolesti bi ugrozilo još više zdravlje tužilje i nema mesta da se primeni navedena odredba Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja, niti izjava naformularu o ličnom snošenju troškova ima važnost, jer tužilja zbog situacije u kojoj se nalazila nije imala mogućnost izbora. Prema navedenom, tuženi Zavod je bio dužan da snosi troškove pregleda tužilji, te je solidarno sa tuženim Institutom kao pružaocem zdravstvenih usluga, u smislu navedenih odredaba Zakona o zdravstvenom osiguranju i ZOO, odgovoran za sticanje bez osnova. (Presuda Okružnog suda u N. Sa-du, Gž. 1400/06 od 10.5.2007.); "Lice koje izvrši isplatu u zabludi, smatrajući daje obavezno na njeno izvršenje, ima pravo da traži povraćaj isplaćenog iznosa, jer se u ovom slučaju radi o sticanju bez osnova " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 607/82); "Kada je ukinuta pravosnažna odluka na osnovu koje je izvršeno plaćanje, sticalacje dužan da vrati primljeni iznos, bez obzira što još nije završena ponovljena parnica u kojoj je prethodno bila donesena pravosnažna odluka" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 303/82); "Dužnik koji dva puta plati isti dug, jednom dobrovoljno, a drugi put putem prinudnog izvršenja pravosnažne sudske odluke, može zahtevati povraćaj prvog iznosa po osnovu neopravdanog obogaćenja poverioca " (Vrhovni sud Jugoslavije, Gz. 46/70); "Odredbom čl. 4. Zakona o zakupu poslovnih zgrada i prostorija propisano je da se zakup poslovnih zgrada i prostorija zasniva ugovorom između zakupodavca i zakupca. Shodno čl. 11. ovog zakona, ugovor se zaključuje u pismenoj formi, a ako nije zaključen u pismenom obliku, on ne proizvodi pravno dejstvo. Ako između stranaka nije zaključen ugovor o zakupu u pismenoj formi, a zakupodavac potražuje od korisnika naknadu za korišćenje poslovne prostorije, sud je dužan da raspravlja i po takvom tužbenom zahtevu. Pri tom, sud nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva koji je tužilac označio u tužbi, pa će potraživanje tužioca tretirati kao tužbeni zahtev iz sticanja bez osnova" (Pravno shvatanje Vrhovnog suda Srbije od 18. oktobra 1979. godine); 378

"Kad se poslovna prostorija koristi bez ugovora o zakupu, onda njen vlasnik ima pravo na naknadu izmakle koristi od lica koje je koristilo, a ista se računa prema visini zakupnine koja bi bila ostvarena izdavanjem poslovne prostorije u zakup " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3982/76); "Kad tuženi koristi tuđe zemljište bespravno, dužan je da vlasniku zemljišta isplati naknadu po osnovu sticanja bez osnova, ali se ona ne može dosuditi u visini čistog prihoda koji je tuženi ostvario svojim radom, već samo u iznosu kojim bi tuženi, kao korisnik ove nepokretnosti, u odsustvu valjanog pravnog osnova za državinu trebalo da plaća kao zakupac po osnovu zakupa. Visina te naknade određuje se u skladu sa odlukom skupštine opštine, koja se donosi za svaku ekonomsku godinu, a ukoliko takva odluka nije doneta, onda se visina zakupnine utvrđuje prema mesnim prilikama " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 120/82); "Posle poništaja ugovora o kupoprodaji zgrade, zaključenog protivno prinudnim propisima, prodavač ima pravo da od kupca zahteva naknadu po osnovu sticanja bez osnova u visini ekonomske stanarine za period korišćenja zgrade od pravosnažnosti presude kojom je poništen predmet ugovor, do predaje zgrade, odnosno iseljenja iz iste, ako je prodavač pre toga deponovao iznos primljene kupoprodajne cene" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 23/78); "Neosnovano obogaćenje tuđim radom postoji kada je neko lice imalo materijalne koristi od rada drugog lica. Materijalne koristi od tuđeg rada mogu biti uvećanje ili očuvanje nepokretne ili pokrete imovine, ostvarenje određenih prihoda, prinosa ili druge koristi" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 289/76); "Kad se radi o sticanju u vanbračnoj zajednici, za odluku o tužbenom zahtevu za utvrđenje prava svojine nužno je utvrditi, pre svega, koju je vrednost u vidu nepokretne i pokretne imovine steklo domaćinstvo za vreme trajanja vanbračne zajednice, zatim koliki je bio doprinos radom svakog od učesnika u sticanju, očuvanju i poboljšanju postojeće imovine, koliki je u tom sticanju doprinos materijalne baze i koliko su iznosili redovni troškovi koji predstavljaju izdatke za vođenje vanbračne zajednice, pri čemu treba imati u vidu sve ono stoje dato za članove zajednice koje su sticaoci izdržavali, pomagali, školovali i vaspitavali" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 371/84); "U slučaju obaveza na povraćaj novčane sume zadržane bez osnova, obavezno lice bilo bi dužno da eventualno plati kamatu na taj iznos, a ne i razliku za koliko je opala realna vrednost ove novčane mase zbog uticaja inflacije" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 26/81); "Kada radnik dobrovoljno naknadi štetu koja je proistekla iz utvrđenog manjka, i to učini pre nego stoje ispitano da lije štetu pričinio namerno ili iz krajnje nepažnje, onda se radna organizacija ne može obavezati da radniku vrati iznos kojim je pokrio manjak" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 13/70); "Stranka nema pravo na kamatu za više uplaćeni porez na promet nepokretnosti ako je naplata poreza vršena u granicama ovlašćenja i na zakonom propisani način " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 218/77); "Ako radnik izvrši posao za organizaciju udruženog rada na osnovu ugovora o delu zaključenog između njih, organizacija udruženog rada mora radniku isplatiti naknadu za taj rad, i pored toga što predmet ugovora o delu predstavlja posao koji se svakodnevno obavlja kod te organizacije, zbog čega ne bi bilo zakonskih uslova za zaključenje ugovora o delu, i što ugovor o delu nije zaključen u pismenoj formi. Ova se naknada ima isplatiti po osnovu neosnovanog obogaćenja, a ne po osnovu ugovora o delu, pa se po tome osnovu i visina naknade ima utvrditi" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 212/76); "Od momenta prelaska elektroenergetske mreže u društveno sredstvo, učesnici izgradnje nemaju pravo da po osnovu sticanja bez osnova traže naknadu od elektro-distributivne radne organizacije ili novih pretplatnika korisnika " (Sednica Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 9. juna 1982. godine); "Pitanje vraćanja nepravilno primljenih penzijskih obroka, stoje kao poseban vid sticanja bez osnova regulisano republičkim propisima o penzijskom osiguranju, ima se po tim propisima raspravljati, a ne po odredbama Zakona o obligacionim odnosima, koje regulišu sticanje bez osnova " (Savezni sud, Gz. 21/80); "Odnos između sopstvenika stana ili kuće i nosioca stanarskog prava uređen je članom 40. Zakona o stambenim odnosima, kojim je propisano kada i pod kojim uslovima može da se vrši investiciono odnosno tekuće održavanje i na čiji teret ti troškovi padaju, tako da se na ovaj odnos ne primešuju pravila o sticanju bez osnova" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1210/84; Oduzimanje deviznog novca na carini (u vezi čl. 214.) "Kadpostupak Saveznog deviznog inspektorata o privremenom oduzimanju deviznog novca na carini nije opravdan, Država SRJ (Savezna uprava carina)devizni novac drži bez pravnog osnova, pa se zahtev tužioca za povraćaj tog novca zasniva na odredbama člana 210. ZOO. Tužena država je dužna da tužiocu na navedeni iznos plati kamatu, od monienta kada je oduzet devizni novac" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 5159/01); Ugovaranje vradžbina "Ugovaranje vradžbina je ništavo zbog odsustva pravnog osnova, pa se primljeni iznos mora vratiti" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 5113/02); 379

Resresiranje poreza na promet "Kupac koji pribavi stvar bez plaćanja poreza na promet, davanjem izjave da će je koristiti za reprodukcionu potrošnju, dužan je da prodavcu regresira ono stoje ovaj za njega platio po nalogu organa nadležnog za kontrolu primene fiskalnih propisa" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 1653/02); Početak zastarnos roka potraživanja iz neosnovanog obo2aćenia "Rok za zastarelost zahteva za povraćaj stečenog bez osnova teče od vremena kada je imovina neosnovano obogaćenog uvećana " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 1571/02). Primer tužbe zbog sticanja bez osnova OPŠTINSKI SUD U Tužilac:______________________________________, iz_________________, ul.______'_______, br.______, Tuženi:______________________________________, iz________________, ul._____________, br.______. TUŽBA za isplatu po osnovu stečene bez osnova i predaju u državinu, vrednost spora__________dinara, u 2 primerka. Tužilac i tuženi su dana___________godine u____________, zaključili ugovor o zakupu poslovnog prostora, po kome je tuženi dao tužiocu u zakup, za vreme od_______godina, poslovni prostor površine _______kv.m., za cenu zakupa u iznosu kako je u tom ugovoru navedeno. DOKAZ: ugovor o zakupu od___________godine. Po isteku zakupa tuženi i pored više opomena tužioca nije ovome vratio zakupljeni prostor i isti dalje koristi bez osnova. DOKAZ: pismo tužioca tuženom od____________godine i saslušanje stranaka.. Kako tuženi predmetni prostor koristi bez ugovora o zakupu i bez volje tužioca da mu vreme zakupa produži još na neko vreme, tužilac ima pravo na naknadu izmakle koristi od tuženog po osnovu sticanja bez osnova, koja se računa prema visini zakupnine koja bi bila ostvarena izdavanjem poslovne prostorije u zakup prema mesnim prilikama, a ona u mestu stranaka, odnosno za isti ili sličan takav poslovni prostor iznosi__________dinara mesečno, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese sledeću PRESUDU I. Obavezuje se tuženi ________________, iz ______________, da tužiocu ________________, iz _______________, isplati iznos od po_______________dinara mesečno, na ime korišćenja bez pravnog osnova tužiočevog poslovnog prostora u______________, u ulici_____________, br.____, površine________m2, za vreme od_____________godine do vraćanja tog poslovnog prostora tužiocu. II. Obavezuje se tuženi da tužiocu vrati preda u državinu poslovni prostor naveden u prethodnoj tački, slobodan od lica i stvari, kao i da mu naknadi troškove spora, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. __________________godina.

Tužilac,

PRAVILA VRAĆANJA Kad se ne može tražiti vraćanje (cl. 211. ZOO) Ova zakonska norma ima više elemenata koji joj daju značaj sa gledišta nastanka više odnosa u vezi plaćanja onog što se nije moralo platiti. Pre svega, stoji pravilo da ako je neko izvršio isplatu nekog iznosa, a znao je da nije dužan da taj iznos isplati, nema pravo da traži vraćanje plaćenog. Mada naredna rečenica ukazuje na izuzetak od navedenog pravila, a naime da se povraćaj plaćenog može tražiti ako je platac zadržao pravo da zahteva vraćanje, postoje neke protivurečnosti koje su nespojive sa logikom i pravnim normama iz ovog zakona, jer je nelogično da neko nešto plaća a da zna da nije dužan to da plati! 380

To bi možda moglo da bude lice koje ipak zna zašto nešto plaća što ne mora da plati, kao na primer ako bi isplatu izvršio na račun neke humanitarne organizacije, a znao je da to plaćanje vrši za humanitarne svrhe, ili ako nekome nešto poklanja, plaćanjem novčanih sredstava, a zna da nije dužan da to plati. Imajući u vidu takve slučajeve, jedino se u tim situacijama može shvatiti odredba prve rečenice ovog člana, ali u tom slučaju ne bi mogle stajati reci "znajući da nije dužan platiti", jer on navedenim primerom plaćanja ipak zna zašta vrši plaćanje, a mora da zna i to da u takvim uslovima nema pravo da traži povraćaj plaćenog. Naravno, odredbe ovog člana, a naročito prvi deo rečenice, se ne upušta u razloge zbog kojih je neko nešto isplatio drugom, iako je znao da to što je platio nije bio dužan da plati. Ovde se akcenat stavlja na reci "znajući da nije dužan platiti", pa bez one ograde "izuzev", jasno proizilazi da on više ne može da traži povraćaj tako isplaćenog iznosa, iako bi se taj drugi primljenom isplatom na neki način obogatio. Drugi deo rečenice ovog člana ima u vidu jasno označenu radnju, da neko nešto plaća iako nije dužan to da plati, ali je plaćanjem zadržao pravo da od onoga kome je izvršio plaćanje zahteva vraćanje datog. To može biti po dogovoru, ako, na primer, neko nešto plati drugom u cilju saniranja njegovog teškog materijalnog i fmansijskog stanja, pri čemu se obezbeđuje da će tražiti vraćanje datog, bilo određivanjem kakvog roka ili bez toga, opisno, na primer, kada bude u mogućnosti i t. d. To je neka vrsta pozajmice, ali ne mora da ima elemente ugovora o zajmu, jer odredbe ovog člana na to ne ukazuju, a naime daje druga strana, koja je primila novac, prihvatila da isti vrati u određenom roku. Prema tome, ako je neko primio neku isplatu, a obavešten je od lica koje je tu isplatu izvršilo, da zadržava pravo vraćanja, on može sa blagodarnošću da primi taj iznos, ili da ga odmah vrati onome koji je izvršio takvo plaćanje. Na kraju, stoji i slučaj daje neko nešto isplatio a nije bio dužan da plati, a to je učinio "da bi izbegao prinudu". Dakle, obaveza ne postoji, ali postoji prinuda, izražena kroz pretnju, prevaru, zabludu ili drugi oblik nezakonitog sticanja sredstava, dakle kada je postojala mana u pogledu volje, o čemu lice koje plaća zna da ne mora da plati, a ipak plaća samo da bi izbegao prinudu koja bi mogla da mu stvori određene teškoće. U tom slučaju lice koje plaća pod tim okolnostima i ne mora drugoga da obaveštava da zadržava pravo da zahteva vraćanje, jer po sili propisa on može doći do sredstava koje je pod prinudom morao da plati.

Sudska praksa Više plaćeni avans Ako dužnik avansno uplati veći iznos od ugovorene visine avansa, ne dolazi do neosnovanog obogaćenja druge ugovorne strane primaoca, ako se po konačnom obračunu utvrdi da dug za taj iznos postoji. Iz obrazloženja Pravilno takođe nalazi prvostepeni sud da nije osnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio vraćanje više plaćenog iznosa po ugovoru, jer je i samim ugovorom predviđeno da će se konačni obračun izvršiti po okončanju radova, a što sve ukazuje da se zapravo radi o određenim privremenim avansnim uplatama, a da će se konačna visina duga utvrditi na kraju obavljenih radova na navedenoj lokaciji. Pri tom iako je tužilac platio više od onoga što je kao njegova obaveza, s obzirom na ugovorom predviđenu površinu objekata za izgradnju, on ne može tražiti povraćaj navedenog iznosa po osnovu stečenog bez osnova, jer je izgradnjom veće površine objekata od ugovorom predviđenih zapravo nastao osnov za takvu njegovu uplatu. Činjenica da u trenutku uplate taj osnov nije postojao, ne daje tužiocu pravo i mogućnost da traži povraćaj tog iznosa ni po osnovu stečenog bez osnova, jer je on sam platio navedeni iznos znajući da isti ne duguje u tom trenutku s obzirom na ugovorne odredbe (član 211. ZOO). (Izpresude Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 12104/05 od 29.12.2005. godine);

Dvostruka isplata duga (čl. 212. ZOO) Ovom normom rešava se slučaj kada neko dug plati dva puta, naglašavajući kao primer "pa makar jednom i po osnovu izvršne isprave", da on ima pravo da traži vraćanje po opštim pravilima o sticanju bez osnova. Ova norma se može različito shvatiti i tumačiti, naročito zbog reci "vraćanja po opštim pravilima o sticanju bez osnova". Ovo zbog toga što se jedno plaćanje, odnosno ono koje se odnosi "po osnovu izvršne isprave" ne može naplatiti po odredbama ovog člana, jer kod sticanja bez osnova osnovna karakteristika tog instituta je daje nešto naplaćeno, odnosno dato a "nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu". Međutim, ako je dug naplaćen po osnovu izvršne isprave, tada postoji osnov u izvršnoj ispravi i samom Zakonu o izvršnom postupku, pa to može biti smetnja ako se taj iznos traži u smislu člana 212. ZOO. Onaj iznos koji je plaćen na osnovu dugovanja, a koji nije istican prigovorom u toku postupka, može biti predmet zahteva za vraćanje, ako je isti iznos naplaćen i po osnovu izvršne isprave. Međutim, i za ovu isplatu se može reći daje plaćena po nekom osnovu, odnosno po osnovu duga, pa se i za taj iznos može tvrditi da ima osnov za plaćanje, na primer, u nekom ugovoru, zbog čega se ne mogu primeniti odredbe o sticanju bez osnova. 381

Rešenje bi se ipak moglo naći u onom drugom slučaju, tj. u slučaju ako je naplata tražena i po osnovu izvršne isprave, jer je odredbama Zakona o izvršnom postupku propisano da pošto je izvršenje već sprovedeno, dužnik može podneti predlog za protiv izvršenje, zahtevajući da mu poverilac vrati ono stoje izvršenjem dobio, "ako je u toku izvršnog postupka izmirio poverioČevo potraživanje". Ako je predlog osnovan, sud sprovodi propisani postupak i na osnovu pravosnažnog rešenja, kojim se usvaja predlog za protiv izvršenje, na predlog dužnika, rešenjem određuje protiv izvršenje. I u navedenom slučaju, lice koje traži povraćaj jednog od dva plaćena iznosa imaće teškoće ako prvo plaćanje nije izvršeno u toku prinudne naplate u izvršnom postupku, već je to učinio ranije, na primer pre pokretanja postupka ili u toku trajanja parničnog postupka, a nije stavilo prigovor daje utuženi dug već otplaćen, pa mu je dug naplaćen i po osnovu izvršne isprave. Ovo zbog toga što se može smatrati da je i kod tog plaćanja postojao osnov za plaćanje, te se na takav slučaj ne mogu primeniti odredbe o sticanju bez osnova. Jedino rešenje bi moglo biti u primeni odredaba članova 10. i 12. Zakona o obligacionim odnosima, koji upućuju na "dobre običaje" i "savesnost i poštenje", gde bi uz pomoć normi o moralu, odnosno pažnje dobrog privrednika ili dobrog domaćina, slučaj mogao dobiti takav karakter da se jedna od uplata ne vezuje za osnov plaćanja, već na pravilo iz člana 211. ZOO, a naime da je nešto plaćeno što još nije bio dužan da plati, a pošto je platio da se smatra daje zadržao pravo na vraćanje plaćenog.

Sudska praksa Sticanje bez osnova dvostrukim naplaćivanjem Sticanjem bez osnova dvostrukim isplaćivanjem duga postoji samo pod uslovom daje dva puta plaćen identičan dug i to u visini u kojoj je on dva puta plaćen. Iz obrazloženja U konkretnom slučaju, doneto rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave Trgovinskog suda u B. od 16.03.2005. godine, u obavezujućem delu je postalo pravnosnažno, i ono predstavlja izvršnu ispravu na osnovu koje je i sprovedeno izvršenje, u pomenutom izvršnom predmetu. S druge strane, kada je u pitanju institut dvostruke isplate duga, kao posebnog vida sticanja bez osnova (član 212. i 214. Zakona o obligacionim odnosima), treba poći od toga da ko isti dug plati dva puta, pa makar jednom i po osnovu izvršne isprave, ima pravo tražiti vraćanje po opštim pravilima o sticanju bez osnova, ali pod uslovom da se radi o istom, identičnom dugu, i to u obimu u kojem je on dva puta izmiren. Ali, to ne znači daje u parnici po zahtevu za vraćanje dvostruko isplaćenog duga dozvoljeno preispitavanje zakonitosti i pravilnosti pravnosnažne sudske odluke, izvršne isprave na osnovu koje je sprovedeno prinudno izvršenje, jer bi to suštinski predstavljalo odlučivanje o zahtevu u kome je pravnosnažno presuđeno. U konkretnom slučaju, tužilac i ne tvrdi daje dva puta platio iznos od 59.200,00 dinara, kamatu u iznosu od 27.077,29 dinara i troškove izvršenja u iznosu od 13.572,61 dinara, već da je samo dva puta plaćeno 69.110,96 dinara. Prema tome, pravilna primena materijalnog prava je iziskivala da se i u konkretnom slučaju, kao i u bilo kom drugom slučaju iste vrste, primeni pravilo o dvostrukoj isplati duga kao poseban vid sticanja bez osnova (član 212. i 214. Zakona o obligacionim odnosima), ali kako isto glasi. Dakle, potrebno je da se radi o istom, identičnom dugu i to u obimu u kome je on dva puta izmiren. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 10679/06 od 27.12.2006. godine); Dvostruka isplata duša kao poseban vid sticanja bez osnova Ko dva puta plati, ispuni isti dug, pa makar jednom i po osnovu izvršne isprave, ima pravo tražiti vraćanje po opštim pravilima o stečenom bez osnova, pod uslovom da se radi o istom, identičnom dugu, i to u obimu u kome je on dva puta izmiren. Ali, to ne znači daje u parnici po zahtevu za vraćanje dvostruko isplaćenog duga, dozvoljeno preispitivanje zakonitosti i pravilnosti pravnosnažne sudske odluke, izvršne isprave na osnovu koje je sprovedeno prinudno izvršenje, jer bi to suštinski predstavljalo odlučivanje o zahtevu o kome je pravnosnažno presuđeno. Iz obrazloženja Prema odredbi član 212. Zakona o obligacionim odnosima, ko je isti dug platio dva puta, pa makar jednom i po osnovu izvršne isprave ima pravo tražiti vraćanje po opštim pravilima o sticanju bez osnova. Opšte pravilo sadržano je u član 210. istog zakona prema kome se ima vratiti ono što je bez pravnog osnova prešlo u imovinu drugog lica, a ako to nije moguće, ima se naknaditi vrednost postignutih koristi. Dakle, da bi lice koje se neosnovano obogatilo, tako što mu je isti dug dva puta plaćen, odnosno dva puta ispunjen, imalo obavezu vraćanja ili naknade postignutih koristi, relevantno je da se radi o istom, identičnom dugu. Ako je isti dug dva puta ispunjen u potpunosti, postoji obaveza vraćanja iznosa koji je po drugi put plaćen, a ako je obaveza jed382

nom ispunjena delimično, a jednom, i to po izvršnoj ispravi, je ispunjena u potpunosti, postoji obaveza vraćanja samo onog dela obaveze koji je dvostruko ispunjen. Na osnovu utvrđenih činjenica može se zaključiti daje isti dug dvostruko ispunjen u delu koji se odnosi na glavno potraživanje iz istog poslovnog odnosa, au iznosu postignutih koristi za vrednost isporučene robe od 45.600,00 dinara i 92.700,00 dinara, kao i za iznos parničnih troškova od 5.000,00 dinara. Pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbe član 212. Zakona o obligacionim odnosima, sledi da su se stekli us lovi za obavezivanje tuženog na povraćaj onoga što je primljeno na ime ponovne isplate već ispunjenog duga, u iznosu koji predstavlja zbir navedena tri iznosa, odnosno 143.300,00 dinara, sa kamatom od dana kada je isti dug po drugi put plaćen. U tom delu pobijana presuda je potvrđena, jer je zasnovana na pravilnoj primeni član 212. i član 214. Zakona o obligacionim odnosima, jer tuženi koji je prinudnim putem, svojim predlogom za izvršenje tražio izvršenje i onog dela obaveze koji mu je već dobrovoljno ispunjen, nije savestan, odnosno nesavestan je od momenta kada je drugu uplatu u postupku prinudnog izvršenja primio. Iz navedenih razloga je odlučeno kao u izreci ove presude u stavu I, na osnovu član 375. Zakona o parničnom postupku. Pogrešno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tuženog obavezao na isplatu iznosa od 1.152.637,98 dinara sa sporednostima, a ova odluka je zasnovana na pogrešnom zaključku prvostepenog suda da se u tom delu radi o dvostrukoj isplati duga. Tuženi navedeni iznos ne drži bez pravnog osnova. Osnov po kome su novčana sredstva u iznosu od 1.152.637,98 dinara prešla iz imovine tužioca u imovinu tuženog, sa računa tužioca na račun tuženog, je pravnosnažna i izvršna presuda, kao i rešenje o izvršenju, koje je na osnovu ove presude doneto, ako je je i samo pravnosnažno. Taj iznos obuhvata troškove izvršenja, za koje tužilac nije ni tvrdio, niti dokazao da ih je ranije platio, zatim sadrži iznos obračunate kamate na iznos dosuđenih parničnih troškova, za koje tužilac niti tvrdi, niti dokazuje da ih je ranije platio, kao i iznos kamate obračunate na glavni dug koja je plaćena prvi i jedini put u postupku prinudnog izvršenja po navedenoj pravnosnažnoj sudskoj presudi. Plaćanje, odnosno ispunjenje izvršeno od strane tužioca isporukom robe po poravnanju, i ispunjenje duga u odnosu na novčani iznos koji je naplaćen u postupku prinudnog izvršenja, identičan je samo u delu koji se odnosi na glavni dug i to u onoj vrednosti koliko iznosi naknada za isporučenu robu, koja je međusobno zaključenim poravnanjem i zapisnikom kao nesporna među strankama utvrđena. Usvajanje zahteva za naknadu vrednosti robe, a ne njeno vraćanje, kako je predviđeno član 210. Zakona o obligacionim odnosima, opravdava činjenica da je i tuženi u postupku prinudnog izvršenja, obavezu koja je presudom dosuđena kao nenovčana, sproveo isplatom novčanog iznosa sa računa tužioca. Prema stanovištu ovog suda nije dozvoljeno preispitivanje pravnosnažne sudske odluke u parnici po zahtevu za povraćaj datog zbog dvostruke isplate duga, koja je jednom izvršena prinudnim putem po toj presudi. Očigledno je stav tužioca u ovoj parnici da su se izvršenjem obaveze po poravnanju, sem u neznatnom delu, stekli uslovi za dejstvo i ostalih odredbi poravnanja (koje po svojoj suštini predstavlja popuštanje stranaka kojim prekidaju spor), a kojima je bilo predviđeno da će ovde tuženi otpustiti dug na ime kamate, kao i za iznos na koji se ispostavlja knjižno zaduženje od strane tužioca, te da će povući tužbu. Za ovakvo preispitivanje, uslovi u ovoj parnici ne postoje, jer bi to suštinski zaista predstavljalo odlučivanje o onome o čemu je već pravnosnažno presuđeno. Činjenice od kojih je zavisila odluka suda o osnovanosti zahteva tuženog, tužilac je mogao iznositi samo do zaključenja glavne rasprave u toj parnici, a zakonitost i pravilnost te odluke mogla se ispitivati samo u postupku po redovnim i vanrednim pravnim sredstvima, izjavljenim protiv te presude. Razloge koji sprečavaju izvršenje obaveze utvrđene pravnosnažnom presudom, pa i razlog da je ista makar delimično prestala ispunjenjem, tužilac je, u svojstvu izvršnog dužnika, mogao isticati u postupku prinudnog izvršenja. U ovoj parnici tužilac ne može osnovano isticati zahteve zasnovane na tvrdnjama daje ta odluka nezakonita i nepravilna, već jedino na osnovu član 210. i 211. Zakona o obligacionim odnosima može osnovano tražiti vraćanje onoga što je dvostruko izmireno. Svako drugačije postupanje i odlučivanje bi bilo protivno načelu pravne sigurnosti, na kojem se temelji pravilo da se ne može odlučivati o zahtevu o kome je već presuđeno. Načelo pravne sigurnosti nalaže da se ne mogu doneti dve suprotne odluke o istom zahtevu i da stoga niko ne može imati pravni interes da se o presuđenom ponovo sudi i donese ista odluka. U ovom sporu, tužilac koji je delimično ispunio obavezu po poravnanju, a zatim je za tu istu obavezu doneta pravnosnažna presuda koja je i prinudno sprovedena, osnovano može potraživati onaj deo duga koji je dobrovoljno isplatio, po poravnanju i koji mu je i prinudno naplaćen na osnovu izvršne isprave. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 753/06 od 5.10.2006. godine).

Izvršenje neke prirodne obaveze, ili neke moralne ili društvene dužnosti (cl. 213. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu prirodne obaveze, koje se mogu prevesti kao prirodne obligacije, kao i moralne i društvene dužnosti. U pitanju je kod sva tri navedena vida da li ako one i postoje kao obaveze, odnosno dužnosti postoji i obaveza plaćanja, odnosno čak i naplate preko suda. 383

r Prirodne obaveze ne podrazumevaju isplatu nečega što se ne duguje, one postoje, ali se ne mogu naplatiti bez volje dužnika. To su obaveze koje se u nekom pravnom poslu podrazumevaju, ali se ne moraju i ugovarati niti izvršavati. Ne moraju se ugovarati zbog prirode samog pravnog odnosa jer se smatra da one postoje, kao na primer, dug koji zbog nekih okolnosti dužnik nema odgovornosti i ne može se utužiti. Kao primer prirodne obaveze može se navesti dug čiji je rok potraživanja zastareo, što znači da onaj koji nešto duguje po nekom osnovu, a protekao je rok naplate tog duga sa stanovišta zastarelosti potraživanja, nije obavezan da taj dug plati, a sa druge strane poverilac ne može sa uspehom da naplati svoje potraživanje ako bi tu isplatu zahtevao čak i putem suda. Međutim, ako je dužnik, znajući ili ne znajući dug isplatio, odnosno kasnije je saznao da nije morao da ga plati zbog proteka roka zastarelosti, ne bi imao pravo da traži ono što je platio. To je suština odredbe ovog člana, koja se odnosi na nešto što je dato ili učinjeno na ime izvršenja neke prirodne obaveze, a ne može se povraćaj tražiti, jer je plaćeno nešto stoje bila obaveza dužnika. Drugi slučaj se može odnositi na nepostojanje forme kod nekih ugovora, za koje je zakonom ta forma izričito propisana, u kom slučaju pravni posao ne bi proizvodio pravno dejstvo. Naime, ako je ugovor o prodaji neke nepokretnosti zaključen u usmenoj formi, kupac ili prodavač, svejedno, ne bi mogao da traži zaključenje pismenog ugovora, odnosno izvršenje usmeno zaključenog ugovora, jer odredbe Zakona o prometu nepokretnosti, na primer, takve ugovore smatra nepostojećim. Ovaj primer se odnosi na prirodnu obavezu jer reČi "učinjeno na ime izvršenja neke obaveze" podrazumevaju i zaključenje ugovora koji ne proizvodi pravno dejstvo. U jednoj odluci Vrhovnog suda stoji da "ugovorna strana koja je dala kaparu gubi pravo da zahteva vraćanje, ako je odgovorna za izvršenje ugovora". Prema tome, ako je u tim uslovima strana koja je primila kaparu istu vratila ugovornoj strani koja je kriva za neizvršenje ugovora, a nije morala, ne može tražiti povraćaj vraćenog. Moralne ili društvene dužnosti, o kojima je reč u ovom članu, imaju svoj osnov u nekom pravilu, aktu, kojim se propisuju neke obaveze za funkcionisanje institucije koja ima moralni ili društveni karakter, ali te obaveze nemaju zakonsku sankciju, a naime da onaj koje saglasan sa tim pravilima da je i dužan da nešto učini, odnosno izvrši, ali ako i pored toga učini ono što nije bio dužan, imajući u vidu pre svega građansku dužnost, on ne može tražiti vraćanje datog, odnosno učinjenog, jer je poštovanje prava moralna i društvena dužnost, pa se zbog toga i vezuju za opšta načela Zakona o obligacionim odnosima. Na primer, ako neka društvena ili nevladina organizacije uputi apel građanima da nešto plate u cilju rešavanja kakvog humanitarnog slučaja, ta obaveza nije zakonska obaveza pa je građani ne moraju ni izvršiti, ali ako je izvrše, odnosno ako plate ono stoje od njih neobavezno traženo, ne postoji način da ono stoje dato ili učinjeno bude vraćeno davaocu.

Obim vraćanja (čl. 214. ZOO) Odredbe ovog člana stavljaju akcenat na vraćanje onog stoje stečeno bez osnova. Već je rečeno, da sticanje bez osnova, ili neosnovano obogaćenje, postoji onda kad je neki deo imovine jednog lica na bilo koji način prešao u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema osnova u nekom pravnom poslu ili u zakonu. U tom slučaju sticalac je dužan da taj deo imovine vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi. Sticanje bez osnova nastaje u uslovima kada se poveća imovina jednog lica, bilo kroz povećanje imovine obogaćenog lica, ili smanjenju njegovog dugovanja ako onaj koji plaća, osiromašeni,.plaća dug obogaćenog, smatrajući da plaća svoj dug, ili je obogaćeni, nekom radnjom osiromašenog, učinio sebi uštedu nekih svojih potreba. Naravno, sticanje bez osnova se karakteriše i smanjenjem imovine na strani osiromašenog lica, koje je u zabludi ili neznanju kada vrši činidbu. Ono što je karakteristično kod sticanja bez osnova je to da se činidba vrši bez postojanja pravne osnove, na nepravičan način, a ne protivpravan, što znači da prvom daje zaštitu zahtevanja zbog neopravdanog sticanja, a drugom pravo na povraćaj i naknadu štete. Za ono što je stečeno bez osnova, važi pravilo navedeno u ovom članu, da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, da se moraju vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, koja teče od dana podnošenja zahteva, a ako je sticalac nesavestan od dana sticanja. Korišćenje tuđe stvari bez osnova ima za posledicu neosnovano obogaćenje, pa ono i predstavlja osnov da se moraju vratiti plodovi i platiti zatezna kamata. U jednoj drugoj odluci, koja je vezana za primenu odredaba čl. 214. ZOO, Viši privredni sud u Beogradu je kroz sentencu:"Kada se tužbom zahteva vraćanje stečenog bez osnova, tada je sud obavezan da utvrdi i savesnost sticaoca, jer savesni sticalac je obavezan na plaćanje kamate od podnetog zahteva suprotne strane, a nesavestan od dana sticanja" (Pž. 3832/87), izrazio sledeći pravni stav: "Prvostepenu presuđuje valjalo ukinuti u delu odluke o kamati i troškovima. Ovo sa razloga što tužilac u postupku, posebno i u žalbi, ističe da traži kamatu na osnovu odredbe člana 214. ZOO od dana izvršene pretplate plaćanja pa do dana isplate, jer smatra daje tuženi u ovoj stvari, u vezi sa povraćajem predmetnog iznosa, bio nesavestan. Prvostepeni sud, zbog pogrešno zauzetog pravnog stanovišta, nije ispitivao okolnost u odnosu na savesnost, odnosno nesavesnost tuženog kod povraćaj a predmetnog iznosa. S obzirom na to, a i na okolnost koju tužilac ističe da je plaćanje za primljenu robu izvršeno menicom na osnovu prijemnice i da je tuženi kasnije ispostavio fakturu na manji iznos od izvršene uplate, kao i da se iz spisa ne vidi da li je tužilac pozivao tuženog da 384

mu povrati preplaćeni iznos, potrebno je da prvostepeni sud u ponovnom postupku po izvođenju potrebnih dokaza, ceni savesnost odnosno nesavesnost tuženog u vezi sa povraćaj em preplaćenog iznosa, pa da tek potom odluči o osnovanosti kamate". Kad sa povodom vraćanja onog što je stečeno bez osnova vraćaju i plodovi, onda se ima u vidu vraćanje samo onih plodova koje je sticalac prava bez osnova ostvario bez svog rada, a ne i plodova koje je takav sticalac ostvario svojim radom, bez obzira da li je bio savestan ili nesavestan sticalac onoga što je stekao bez osnova. Imajući to u vidu, naša sudska praksa dozvoljava da dužnik zadrži plodove koji su rezultat njegovog rada, a ako je i plodove svog rada dao vlasniku stvari, odnosno ako mu ih je vlasnik oduzeo, ima pravo da od njega zahteva da mu se naknadi ono stoje rezultat njegovog rada. U pogledu plaćanja zatezne kamate, odredbe ovog člana imaju u vidu pravila koja se odnose na savesnog, odnosno nesavesnog sticaoca stvari bez osnova. Savesni sticalac je, po pravilu, ono lice koje nije znalo ili nije moralo znati daje stvar koju koristi, odnosno korist koje od te stvari dobija, stečena bez pravnog osnova. Postojanje savesnosti kod sticaoca bez osnova ima značaja u pogledu vraćanja onoga stoje stekao bez osnova, utoliko da vraća samo ono što se u određenom trenutku kod njega nalazi. Prema tome, i plodovi koje je koristio do dana kada je saznao daje nesavestan, nije dužan da vrati vlasniku stvari. To stanje savesnosti, u odnosu na obavezu vraćanja, postoji samo do trenutka dok nije doznao daje nesavestan. U pogledu plaćanja zatezne kamate, odredbe ovog člana imaju takođe u vidu savesnog, odnosno nesavesnog sticaoca stvari bez osnova, pa onaj koji je savestan, odnosno u uverenju je daje savestan, plaća zateznu kamatu od dana podnošenja zahteva, odnosno tužbe, a nesavestan, dakle onaj koji je znao da koristi stvar bez osnova, ima obavezu na plaćanje zatezne kamate od dana kada je kao sticalac stvari bez osnova bio nesavestan. Pitanje se postavlja šta biva ako je stvar stečena bez osnova upropašćena ili je otuđena. U tom slučaju se vrši procena te stvari prema objektivnoj vrednosti koju ona trenutno ima na tržištu, pa se s obzirom na utvrđenu vrednost, a imajući u vidu savesnost odnosno nesavesnost sticaoca, određuje iznos zatezne kamate koji se mora platiti, odnosno vreme od kada se ona mora platiti.

Sudska praksa Nesavesnost ugovornih strana i pravo na kamatu u slučaju vraćanja stečenog bez osnova Ukoliko su obe stranke nesavesne u slučaju vraćanja stečenog bez osnova, tužilac ima pravo na kamatu od momenta podnošenja zahteva, a ne od dana sticanja. Iz obrazloženja Odredbi čl. 210 st. 1. ZOO propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoju osnovu u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignute koristi. Prema stavu drugom navedene zakonske odredbe propisano je da obaveza vraćanja, odnosno naknada vrednosti nastaje i kad se nešto primi, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Tuženi je koristio tužiočeva sredstva ostvarena prodajom njegove robe na teritoriji SRJ za isplatu kupoprodajne cene za predmetni poslovni prostor i koji nije tužiocu predao na korišćenje, pa stoga u konkretnom slučaju bez pravnog osnova drži tužiočeva sredstva u visini kupoprodajne cene od 40.000,00 DEM i u obavezi je da ista vrati. Stoga nije od značaja da lije u pitanju simulovani ili disimulovani posao, već je od značaja činjenica da je tuženi dobijena sredstva od prodaje robe u visini od 40.000,00 DEM koristio za kupovinu spornog poslovnog prostora, a da isti nije preneo na korišćenje tužiocu, niti mu je sredstva u toj visini vratio. Takođe su neosnovani i navodi da se ima primeniti rok zastarelosti iz čl. 374 ZOO, jer se u ovom slučaju primenjuje opšti rok zastarelosti iz čl. 371 ZOO, budući da se radi o sticanju bez pravnog osnova. Odredbama čl. 214 ZOO propisano je da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. Imajući u vidu da su oba ugovornika bili nesavesni, s obzirom da su ušli u ugovorni odnos koji nije bio dozvoljen sa stanovišta važećih propisa, to u konkretnom slučaju tužilac ima pravo da zahteva kamatu od dana podnošenja zahteva, odnosno ovde od dana podnošenja tužbe, a to je 22.7.2003. godine. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 16/06 od 14.2.2006. godine).

Naknada troškova (čl. 215. ZOO) Kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, savesni sticalac bez osnova ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova. Već je rečeno daje savesni sticalac, po pravilu, ono lice koje nije znalo ili nije moralo znati daje stvar koju koristi, odnosno korist koje od te stvari dobija, stečena bez pravnog osnova. To savesno lice, dakle, ima pravo na one izdatke koje je imao u vezi čuvanje stvari bez osnova (da se ne oštete ili da ne propadnu), što je faktičko pitanje u pogledu visine nužnih i korisnih troškova, jer oni zavise od niza okolnosti, počev od prirode same stvari, pa do njene veličine, vrednosti i osetljivosti. 385

Nesavesni sticalac nema pravo na naknadu nužnih troškova, a ako je vrednost stvari uvećana, onda on ima pravo samo na onaj iznos koji predstavlja uvećanje vrednosti u trenutku vraćanja stvari vlasniku. Nužni troškovi se odnose na potrebne i korisne troškove, da bi stvar sačuvala svoju osnovnu vrednost, odnosno da ne propadne, da se ne ošteti. Značenje pojma korisnih troškova dato je u nekim odredbama ranijih pravila imovinskog prava. Tako je u članu 824. ranijeg Opšteg imovinskog zakonika propisano da su potrebni troškovi oni "koji se čine da se stvar sačuva od propada ili od zamašna kvara i štete, čemu izbegla ne bi", u članu 825. istog zakonika daje "koristan svaki trošak kojim se stvari podigne vrijednost, ili joj se dohoci umnože". „Dobru razliku" u vezi troškova koje je učinilo savesno, odnosno nesavesno lice, daje i pravilo iz § 204. biv. Srpskog građanskog zakonika, koje glasi: "Pri vraćanju i naknadi razlika između savesnog i besavesnog držaoca ili pritežaoca onaj tj. pošteno misleći, vraća stvar, pa više ništa; za ono, što je upotrebljavao, uživao, trošio ili potrošio stvar, nije dužan odgovarati, jer njemu pripadaju svi plodovi već sabrani, i sve druge uživane koristi za vreme svoga pritežavanja; šta više njemu pripada i naknada za trošak poradi obdržavanja i veće plodorodnosti učinjeni, u koliko je s tim cena iste stvari porasla. Preko toga takovi ima pravo i onu cenu, koju je za stvar dao, natrag zahtevati. Ovoga svega prizrenja besavesni pritežalac lišava se, no i onu korist, koju bi prvi pritežalac imati mogao, popuniti mora, po običnoj proceni veštaka ".

Kad se može zadržati primljeno (cl. 216. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravilo zabrane vraćanja neosnovano plaćenih iznosa na ime naknade štete zbog povrede tela, narušenja zdravlja ili smrti, ukoliko je isplata izvršena savesnom pribaviocu. Zapaža se, pre svega, da se navedena zabrana odnosi samo na tri oblika štete, i to u vezi povrede tela, narušenja zdravlja ili smrti. Ostali slučajevi su isključeni iz ove zabrane, što znači da se u tim drugim slučajevima neosnovano plaćeni iznosi moraju vratiti. U navedena tri slučaja, radi se o zahtevima iz sticanja bez osnova, po kojima se, prema pravilima o sticanju bez osnova stiče pravo na povraćaj, ali se takvim zahtevima ne udovoljava. Razlog za to je u zabrani koja proističe iz samog ovo člana, koji je verovatno imao u vidu ekonomsko stanje lica koja su zadobila povredu tela, narušila zdravlje usled nastale štete, ili je nastala smrt, pa sve te okolnosti mogu upućivati na zaključak da ta lica, ili bliski srodnici trpe i u drugim domenima svog življenja, te da bi bila nepravda da ako je neko ko se oseća odgovornim platio nešto šta nije bio dužan da plati, a odnosi se na navedene slučajeve iz ovog člana, da oštećeni to moraju da vrate. Izraz "neosnovano plaćeni iznos" znači da odgovorno lice, u vezi tri gore navedena slučaja, nije bilo dužno ni po kakvom osnovu da izvrši plaćanje iznosa na ime naknade štete za te slučajeve, ali ako je platilo, a znao je ili je morao znati da ne mora da plati, nema pravo na povraćaj plaćenih iznosa na ime naknade štete za navedene slučajeve. Povraćaj se ne dozvoljava u slučaju ako je do neosnovano plaćenih iznosa za navedene oblike šteta došlo samo ako je njen pribavilac bio savestan, odnosno ako za nastalu štetu nema odgovornosti do njega i ako je mogao da očekuje takvu isplatu s obzirom na svoj materijalni položaj, o čemu je isplatilac upoznat, ili je mogao da se upozna. Naprotiv, neosnovana isplata nesavesnom primaocu, dakle onom ko je kriv za nastalu štetu, pa ako je istu prouzrokovao i svojom grubom nepažnjom, bio bi u obavezi da vrati primljeno. Neosnovano plaćanje i nemogućnost traženja vraćanja, kako je regulisano odredbama ovog člana, nije ni u kakvoj vezi sa onim plaćanjima koja su nastaju iz obaveza naknade materijalne i nematerijalne štete, koja su ostvarena u vezi povrede tela, narušenja zdravlja ili smrti. Ono stoje neko platio oštećenom za one oblike štete iz ovog člana, pre nego je doneta odluka suda o visini plaćanja naknade, sigurno je da bi bila uzeta u obzir prilikom donošenja odluke. Ali ako je oštećeni već ostvario prava po navedenim osnovima i po njima naplatio dosuđeni iznos, svako naredno plaćanje bi predstavljalo neosnovano plaćanje, koje pribavilac tog plaćanja ne mora da vrati ako je bio savestan, odnosno nije bio kriv za štetu u vezi koje je ostvario naknadu.

Upotreba stvari u tuđu korist (čl. 217. ZOO) Pravila ovog člana se odnose na korišćenje svoje ili tuđe stvari na korist trećeg lica, a za upotrebu te stvari nema uslova za primenu pravila o poslovodstvu bez naloga. Pojam upotrebe svoje stvari na korist trećeg lica podrazumeva neku vrstu zablude onog ko svoju stvar koristi za treće lice, misleći da tu stvar koristi za svoje potrebe. Tako, na primer, ako lice svojim benzinom koji je imao u svojoj kanti napuni rezervoar drugog lica, misleći daje benzin sipao u rezervoar svog vozila, smatra se daje svoju stvar upotrebio u tuđu korist. Tuđa stvar takođe može biti predmet upotrebe u korist trećeg lica onda kada je drugo lice ima u posedu, a svojim nesavesnim postupanjem predaje stvar trećem licu daje upotrebi, čime obogaćuje imovinu tog lica, bez 386

znanja ili ovlašćenja lica kome ta stvar pripada. Stvar koja je upotrebljena može prestati da postoji, a to se može zaključiti iz izraza "upotrebio", dakle ona više ne postoji kao materijalna stvar, kao što je to slučaj i kod "upotrebe svoje stvari na korist trećeg lica", ali se iz nekih drugih slučajeva može i suprotno zaključiti, odnosno da se stvar može i vratiti, što proizilazi i iz reci u ovom članu "treći je dužan vratiti stvar...". Upotreba stvari u tuđu korist najčešće se javlja kod slučajeva izgradnje stambenih ili poslovnih objekata, na primer, kada jedno lice preda trećem licu neki građevinski materijal koji je kod njega skladištilo drugo lice, bez znanja ovog lica, na primer šljunak, pesak, kreč, cement, daske i si.. Ili, ako jedno lice da na upotrebu trećem licu mešalicu za beton koja je svojina drugog lica, i u tom slučaju postoji upotreba tuđe stvari na korist trećeg lica, koju je ovaj dužan da vrati. S obzirom da se u ovom članu, odnosno članu 217. ZOO naglašavaju pravila o poslovodstvu bez naloga, za slučaj upotrebe stvari u tuđu korist, ukazuje se daje u odredbama člana 220. ZOO data definicija ovog pojma, a naime, daje poslovodstvo bez naloga, kako se i iz sadržine ovog izraza može zaključiti, vršenje tuđih poslova, pravnih ili materijalnih, bez naloga ili ovlašćenja, ali za račun onoga čiji su poslovi, a radi zaštite njegovih interesa. To pravilo je dopunjeno isticanjem da se vršenju tuđeg posla može nezvano pristupiti samo ako posao ne trpi odlaganje, te da bi predstojala šteta ili očigledna korist, zbog čega se to nezvano vršenje poslova bez naloga smatra opravdanim. Odredbe člana 217. ZOO naglašavaju da ako neko svoju ili tuđu stvar upotrebi na korist trećeg lica, a nema uslova za primenu pravila o poslovodstvu bez naloga, treći je dužan da vrati stvar, odnosno, ako to nije moguće, da naknadi njenu vrednost. Reci u ovom članu "treći je dužan da vrati stvar, odnosno ako to nije mogućno, da naknadi njenu vrednost", imaju značaja sa stanovišta obeštećenja lica čija je stvar upotrebljena na korist trećeg lica, a upotrebljena je bez naloga za vršenje tuđih poslova. Povodom ovog pojma postavlja se pitanje kroz koje oblike se može vratiti stvar, odnosno ako ona više ne postoji, kako se treće lice može obeštetiti. Za to postoje, po pravilu, dva načina, a naime ili da treće lice traži da mu se stvar koja nije oštećena vrati, ili ako ta stvar više ne postoji ili nije u upotrebnoj vrednosti kakvu je ranije imala, da po istom osnovu traži naknadu vrednosti postignutih koristi, uključujući i vrednost same stvari, s tim što bi kod vraćanja stvari osnov trebalo da bude drugi, a naime zahtev za naknadu štete. Međutim, sudska praksa prihvata da se obeštećenje može tražiti ili po osnovu sticanja bez osnova ili po osnovu naknade štete, ali kod ovog drugog opasnost je u tome što se može istaći prigovor zastarelosti potraživanja. Međutim, u ovom slučaju oštećeni se može koristiti pravilima iz člana 209. ZOO, po kojima se naknada štete može ostvariti u opštem zastarnom roku od deset godina, ako je šteta nastala u vezi sticanja bez osnova.

Izdatak za drugog (čl. 218. ZOO) U vezi odredaba ovog člana može se odmah postaviti pitanje da l i j e onaj koji je za drugog učinio kakav izdatak ili nešto drugo, što je ovaj po zakonu bio dužan da učini, znao daje izvršio takvu činidbu, pa je na taj način hteo da olakša položaj dužnika, ili je bio u zabludi kao da plaća neku svoju obavezu. Odredbe ovog člana nemaju to u vidu, pa se rešavanje takvih slučajeva zasnivaju, uglavnom, na zabludi onoga koji je platio nešto zastaje drugo lice bilo u obavezi. Zabluda, u ovom slučaju, znači daje neko izvršio neku činidbu ili kakav izdatak u uverenju da ispunjava svoju obavezu, koja postoji, ali da on ne zna da se ta obaveza odnosi na drugo lice i da je to drugo lice bilo dužno po zakonu daje isplati. Tako, na primer, ako se u jednoj velikoj zgradi nalaze stanari sa istim prezimenom, ali drugim imenom, a nekom od njih je drugo lice ubacilo u poštansko sanduče rešenje po kome treba neko drugi, dakle drugo lice sa istim prezimenom, to da plati, pa tu isplati izvrši lice sa istim prezimenom koje je rešenje primilo, iako se na njega ta obaveza ne odnosi, misleći da je to njegova obaveza, nastaje slučaj izdatka učinjenog za drugog, zbog čega je ovaj drugi u obavezi da vrati isplaćenu naknadu licu koje je tu isplatu za njega učinilo. U nekim slučajevima ne mora da postoji zabluda da bi neko za drugog izvršio kakav izdatak ili što drugo, zašta nije obavezan, a u smislu odredaba ovog člana. To bi, na primer, mogao biti slučaj prinude ili ozbiljne pretnje da neko nešto izvrši, odnosno plati za drugog, za koga inače postoji zakonska obaveza takvog plaćanja, odnosno činjenja, pa taj neko to i izvrši. Odredbe ovog člana predviđaju obavezu onoga za koga je neko drugi nešto platio, da naknadi to stoje neki drugi za njega platio, imajući pri tom u vidu daje to inače bila njegova zakonska obaveza. Naravno, ako je neko platio za drugog što ovaj po zakonu ne bi bio dužan da plati, ne postoji njegova dužnost da plati ono što je za njega plaćeno. Kada su ispunjeni uslovi, odnosno pretpostavke za vraćanje u smislu odredaba ovog člana, onda lice koje je isplatu izvršilo, zbog čega mu je i umanjena imovina, ima pravo da traži povraćaj, odnosno naknadu za izdatak koji je za drugog platio. Naravno, zahtev za povraćaj se ne može podneti protivu lica koje je isplatu, ili kakvu činidbu primilo, imajući u vidu daje obaveza nastala na osnovu zakona i daje ona dospela za izvršenje. 387

Upotrebljavanje tuđe stvari u svoju korist (cl. 219. ZOO) Iz naslova ovog člana vidi se daje u pitanje "upotrebljavanje" a ne "upotreba" tuđe stvari. To su dva različita pojma sa različitim značenjem, jer se kod upotrebe stvari radi o takvom korišćenju stvari da stvar prestaje da postoji ili je u pitanju stvar koja se više ne može koristiti, dok se kod "upotrebljavan)a" tuđe stvari podrazumeva upotreba stvari koja zadržava sva svoja tehnička ili druga svojstva, i koja se kao takva mogu vratiti vlasniku te stvari. Kod upotrebe stvari, kao što je rečeno, stvar može prestati da postoji, u kom slučaju se zahtev za naknadu može postaviti po osnovu naknade njene vrednosti, a ako stvar nije prestala da postoji i ako je u funkciji koju je ranije imala, može se tražiti vraćanje te stvari, a ako to nije moguće, traži se naknade njene vrednosti. Kod upotrebljavan]a tuđe stvari drugog lica u svoju korist, imalac prava na toj stvari može zahtevati naknadu štete, ali ako nje nema, onda može tražiti, pored vraćanja stvari, i naknadu koristi koju je drugo lice imalo od njene upotrebe. Na primer, ako je zakupodavac nekome dao svoj stan ili neki drugi prostor u zakup, pa mu zakupac stvar ne vrati po isteku određenog vremena za zakup, a dalje nastavi da koristi zakupljeni prostor, zakupodavac ima pravo da traži ne samo povraćaj državine te stvari, već i naknadu koju je zakupac ostvario, odnosno mogao da ostvari, i to po cenama koje se postižu za zakup u kraju u kome se nalazi zakupljeni prostor. Pored toga, naknada može biti izražena i u koristi koju bi zakupodavac mogao imati daje tim stanom raspolagao po isteku zakupnog roka, ako je na primer imao ponudu ili zaključeni ugovor sa nekim drugim licem koji bi taj objekat takođe koristi po osnovu zakupa, a po većoj ceni. U jednoj pravnoj stvari, biv. Vrhovni sud Jugoslavije zauzeo je pravni stav da pri neosnovanom korišćenju tuđe stvari kao reprodukcionog sredstva restitucije, obuhvata pored vraćanja stvari i naknadu za njeno korišćenje, što upućuje na zaključak da se zahtev može postaviti i po osnovu sticanja bez osnova i po osnovu naknade štete. To pravilo, čini se, našlo je svoje mesto u sudskoj praksi.

Sudska praksa Aktivna legitimacija po tužbi za naknadu usled neovlašćenog korišćenja prostora po prestanku zakupa Zakupodavac nije samo po osnovu činjenice zaključenja ugovora o zakupu nepokretnosti aktivno legitimisan, te i da traži naknadu za neovlašćeno korišćenje stvari u periodu od raskida ugovora o zakupu do iseljenja zakupca, već mora dokazati daje on i vlasnik ili nosilac prava korišcenja te nepokretnosti. Iz obrazloženja Kako je predmet tužiočevog zahteva iznos na ime naknade za korišćenje poslovnog prostora u periodu posle prestanka ugovora o zakupu, sve do iseljenja tuženog iz istog u postupku prinudnog izvršenja sudske odluke, to se ne radi se o zahtevu za naplatu zakupnine, jer je zakupodavni odnos prestao raskidom ugovora o zakupu, već o naplati naknade za neovlašćeno korišćenje tuđe stvari. Iz navedenih razloga, po prestanku ugovora o zakupu aktivno legitimisan za naplatu navedene zakupnine nije zakupodavac, jer je raskidom navedenog ugovora izgubio i aktivnu legitimaciju da po osnovu obligacionog odnosa traži naplatu naknade za korišćenje stvari od tuženog, već je aktivno legitimisan za naplatu naknade za neosnovano korišćenje stvari ono lice koje je vlasnik navedene stvari ili nosilac prava korišcenja iste. Stoga prvostepeni sud je imajući u vidu istaknuti prigovor aktivne legitimacije, kao i nalog Višeg trgovinskog suda iz odluke Pž. br. 4671/03 od 03.07.2003. godine, pre svega morao resiti pitanje aktivne legitimacije tužioca, tako što će utvrditi da lije u ovom periodu, za koji se traži naplata naknade za neosnovano korišćenje od tuženog, on bio nosilac prava korišcenja spornog poslovnog prostora. Pogrešno je stanovište prvostepenog suda da je pitanje aktivne legitimacije rešeno prethodno donetom delimičnom presudom kojom je rešeno pitanje iseljenja tuženog iz navedenog poslovnog prostora, jer je navedena delimična presuda doneta i tuženi obavezan na iseljenje iz spornog poslovnog prostora po osnovu prestanka ugovora o zakupu koji je i bio osnov njegovog početka korišcenja navedenog poslovnog prostora, pa je stoga za regulisanje pravnih posledica raskida ugovora, a što obuhvata i obavezu vraćanja zakupljene stvari, aktivno legitimisan zakupodavac po osnovu navedenog obligacionog odnosa ugovora o zakupu, a to je u konkretnom slučaju nesporno tužilac. Stoga po osnovu ugovora o zakupu, koji je raskinut, tužilac jeste aktivno legitimisan da traži vraćanje zakupljene stvari i to je i rešeno delimičnom pravnosnažnom presudom. To, međutim, ne znači da je tužilac automatski aktivno legitimisan za naplatu naknade po osnovu neovlašćenog tuženikovog korišcenja stvari, jer je prema odredbama člana 219 Zakona o obligacionim odnosima aktivno legitimisan za naplatu te naknade samo lice koje je vlasnik stvari, odnosno nosilac prava korišcenja, jer je neovlašćenim korišćenjem upravo on onemogućen u ostvarenju tog svog prava. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 8848/06 od 20.12.2006. godine); 388

Upotrebljavanje tuđe stvari u svoju korist U slučaju upotrebe tuđe stvari bez pravnog osnova, lice koje istu koristi dužno je naknaditi koristi i to licu koje je imalo pravo upotrebe navedene stvari, jer je neovlašćenim korišćenjem tuženog upravo njemu uskraćena mogućnost korišćenja svog prava na istoj stvari. To lice ne mora biti vlasnik te stvari, ono može biti, naprimer, njen zakupac ili korisnik po nekom drugom pravnom osnovu. Iz obrazloženja Ocenom priloženih pisanih dokaza, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu na osnovu ugovora o poslovno tehničkoj saradnji od 05.03.2003. godine, prema kome se tužilac obavezao da kao nosilac prava korišćenja na katastarskoj parceli broj 1445/1K. N., u površini od 26.518 m2 ustupi na korišćenje tuženom za postavljanje pijačnih tezgi, a tuženi se obavezao da će poslovni prostor koristiti samo za upravljanje i obavljanje svoje delatnosti i da će izdavati u zakup tezge zakupcima radi prodaje robe koja se prodaje na robnim pijacama. Prema članu 6. Ugovora tuženi naplaćuje sve pijačne takse i od ukupno naplaćenih svih vrsta taksi 36% pripada tužiocu. Presudom Trgovinskog suda u N. P broj 1837/04 od 28.04.2005. godine, potvrđenom presudom Višeg trgovinskog suda, navedeni ugovor je raskinut počev od 01.12.2004. godine, a to znači pre perioda na koji se odnosi predmetna zakupnina. Dakle, u konkretnom slučaju otpao je pravni osnov za naplatu zakupnine za period nakon 01.12.2004. godine, jer se zakupnina koja je predmet ovog spora odnosi na mart mesec 2005. godine, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud. Tuženi je nesporno nastavio da koristi navedeni prostor i nakon raskida ugovora i dužan j e platiti za to naknadu imaocu stvari, odnosno licu koji je nosilac prava koja se na taj način povređuju. Prema odredbi člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, kada je neko upotrebio tuđu stvar u svoju korist, imalac može zahtevati nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. Znači, u slučaju upotrebe tuđe stvari bez pravnog osnova, lice koje istu koristi, a to je u konkretnom slučaju tuženi, dužno je naknaditi koristi i to licu koje je imalo pravo upotrebe navedene stvari, jer je neovlašćenim korišćenjem tuženog upravo njemu uskraćena mogućnost korišćenja svog prava na istoj stvari. To lice ne mora biti vlasnik te stvari, ono može biti na primer njen zakupac ili korisnik po nekom drugom pravnom osnovu. Kako prema stanju u spisima, tužilac nije dokazao da je pravno ovlašćeni nosilac prava korišćenja prostora koji je nesporno koristio tuženi bez pravnog osnova u smislu citiranog člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, već je, naprotiv, pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u N. P od 11.07.2003. godine odbijen njegov zahtev, kojim je tražio utvrđenje prava korišćenja na navedenoj nepokretnosti, to je suprotno žalbenim navodima, pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu za korišćenje predmetnog prostora od strane tuženog nakon raskida Ugovora.(Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 12078/05 od 23.12.2005. godine); Korist od neosnovanog korišćenja prostora Ako lice koje je neovlašćeno koristilo poslovni prostor, isti nije izdavalo u zakup, i sticalo dobit, ne znači da nije dužno nosiocu prava naknaditi korist koju je ostvarilo time što je samo koristilo prostor za obavljanje svoje delatnosti. Iz obrazloženja Pogrešno je stanovište prvostepenog suda da bi samo u situaciji da je tuženi izdavao u zakup navedeni objekat tužiočevo potraživanje po označenom osnovu bilo opravdano, jer u situaciji u kojoj tuženi nije navedeni objekat izdavao i time nije imao posebni prihod od toga, ali je isti koristio i u njemu sam obavljao privrednu delatnost, tuženi mogao imati koristi od navedenog korišćenja, pa je potrebno utvrditi visinu navedene koristi kroz prosečnu tržišnu vrednost cenu koju bi sam tuženi morao da plati u spornom periodu za zakup sličnog prostora, jer je takvo plaćanje korišćenjem prostora tužioca izostalo, pa se stoga i tuženi u označenoj visini neopravdano obogatio upotrebljavajući tuđu stvar u svoju korist. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 7258/05 od 14.12.2005.godine); Naknada za korišćenje tuđe stvari U slučaju ništavosti ugovora o zakupu, nema osnova za tužiočevu naplatu zakupnine, ali je sud morao pri nespornoj situaciji da tuženi koristi zemljište na kome je tužilac nosilac prava korišćenja, te da stoga ima prava naknade od tuženog za neovlašćeno korišćenje njegovog zemljišta, utvrditi visinu naknade na koju bi tužilac po ovom osnovu imao pravo i bez obzira na označeni pravni osnov u tužbi kao zakupnine. 389

Iz obrazloženja Prema stanju u spisima, predmet tužbenog zahtevaje neplaćena zakupnina za zemljište koje tuženi koristi po osnovu ugovora o zakupu zaključenog sa tužiocem i utvrđenje daje navedeni ugovor raskinut. Prvostepeni sud je odlučujući po tako opredeljenom tužbenom zahtevu našao daje ugovor o zakupu za ključen između tužioca i tuženog ništav, jer tužilac kao zakupodavac nije imao saglasnost Republičke direkcije za imovinu, shodno obavezi iz Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, pri zaključivanju navedenog Ugovora niti je istu naknadno pribavio. Kako je tuženi postavio na navedenom zemljištu ugostiteljski objekat na osnovu odobrenja Opštine B. i Opštini plaća naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta, a ugovor o zakupu zaključen sa tužiocem je ništav zbog nepostojanja saglasnosti Republičke direkcije, predviđene Zakonom o sred stvima u svojini republike, to je sud tužbeni zahtev za naplatu zakupnine odbio kao neosnovan a zahtev za utvr đenje raskida ugovora odbacio nalazeći da nema pravnog interesa tužilac za tako utvrđujuću

tužbu.

i Prema stanovištu ovoga suda pogrešno je stanovište prvostepenog suda zauzeto u obrazloženju navedene presude, a to je prouzrokovalo nepotpuno utvrđenje činjeničnog stanja i pogrešnu primenu materijalnog prava. Nesporno je među strankama daje vlasnik navedenog zemljišta, koje je po ugovoru o zakupu između tuži\ oca i tuženog, tužilac dao tuženom u zakup Republika Srbija, a da je kao nosilac prava korišćenja istog u zej mljišnim knjigama uveden tužilac, odnosno daje Republika Srbija kao titular prava svojine svoje pravo korišćenja prenela na tužioca i to unela u zemljišne knjige. Sporno je, međutim, da lije raspolažući pravom korišćenja u okviru zakonskih normi, tužilac pravilno po stupio pri davanju u zakup navedenog zemljišta tuženom i da lije navedeni ugovor punovažan, od čega zavisi i tužiočevo pravo na naplatu zakupnine. Nesporno je inače da tuženi zakupninu tužiocu nije plaćao u ugovorenom iznosu. i Kako je odredbama člana 5. Zakona o sredstvima u svojini republike predviđeno da i zakup predstavlja \ vid raspolaganja nepokretnostima u državnoj svojini, a članom 8. st. 2. istog Zakona je predviđeno da o davai nju na korišćenje, odnosno u zakup nepokretnosti odlučuju organi Vlade Republike Srbije, to je shodno stavu 3. istoga člana 8, tužilac bio dužan da za davanje na korišćenje odnosno u zakup tuženom pribavi saglasnost Re publičke direkcije za imovinu Republike Srbije. Prema izričitim odredbama člana 8. st. 8. istog Zakona, ugovor zaključen suprotno odredbama navedenog člana je ništav, pa je stoga pravilna ocena prvostepenog suda daje u situaciji u kojoj je nesporno tužilac kao nosilac prava korišćenja navedenog zemljišta istim raspolagao, dajući i ga u zakup tuženom bez prethodno pribavljene saglasnosti Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije, što ugovor čini ništavim, po samom zakonu. Stoga po osnovu ugovora o zakupu tužilac nema prava na naplatu zakupnine, kako to pravilno konstatuje prvostepeni sud u svojoj odluci. Ništavost ugovora o zakupu, međutim, prema stanovištu ovoga suda, utiče na donošenje odbijajuće odluke u pogledu dela tužbenog zahteva da se utvrdi daje raskinut ugovor, a ne o odbača-ju iste zbog nedostatka pravnog interesa. U navedenoj situaciji, međutim, iako zbog ništavosti ugovora o zakupu nema osnova za tužiočevu naplatu zakupnine, s obzirom da sud nije vezan pravnim osnovom koji stranka označi u tužbi, sud je morao pri nespornoj situaciji da tuženi koristi zemljište na kome je tužilac nosilac prava korišćenja, te da stoga ima prava naknade od tuženog za njegovo neovlašćeno korišćenje njegovog zemljišta, utvrditi visinu naknade na koju bi tužilac po ovom osnovu imao pravo, i bez obzira na označeni pravni osnov u tužbi kao zakupninu, obavezati tuženog na izmirenje navedene naknade za korišćenje tuđeg zemljišta bez pravnog osnova. Sud je sve navedene činjenice o ništavosti ugovora i osnovu naplate zakupnine pravilno utvrdio, ali je propustio da odluči o osnovanosti tužbenog zahteva za novčano obavezivanje tuženog, vezujući se isključivo za zakupninu kao osnov tužiočevogpotraživanja, iako prema odredbama 187/4 ZPP sud navedenim pravnim osnovom nije vezan. U ponovnom postupku prvostepeni sud će pre svega pravilno označiti tužioca, imajući u vidu promenu naziva tužioca o kojoj on sam dostavlja dokaze, a zatim će prema prosečnim tržišnim cenama realizovanim na tržištu, za sporni period utvrditi visinu naknade za korišćenje tuđe stvari, u konkretnom slučaju zemljišta na kome tužilac ima pravo korišćenja pa će, imajući u vidu da nije vezan tužiočevim pravnim osnovom zahteva, kao zakupnine, odlučiti ponovo o osnovanosti zahteva za isplatu označenog iznosa iz tužbe. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 8211/05 od 20. oktobra 2005.);

i

Upotreba tuđe stvari Pod upotrebom tuđe stvari u smislu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima podrazumeva se takvo korišćenje stvari pri kome se ona pretvara u nešto drugo ili prestaje da postoji. Korist ostvarenu takvom upotrebom stvari dužan je da naknadi imaocu stvari i savestan sticalac. Korišćenje tuđe stvari u smislu člana 38. stav 2. Zakona o osnovnim svojinsnopravnim odnosima podrazumeva upotrebu pri kojoj identitet stvari ostaje očuvan uz moguće smanjenje vrednosti zbog upotrebe. Savesni držalac, odnosno sticalac nije dužan da plati naknadu za takvo korišćenje stvari sve dok je bio savestan. 390

Prema obrazloženju U sudskoj praksi formirano i pre stupanja na snagu Zakona o obligacionim odnosima (ovaj zakon je stupio na snagu 1. oktobra 1978. godine, a naročito poslije stupanja na snagu, vlasniku stvari je dosuđivana naknada za neovlašteno korištenje njegovom stvari od strane trećeg lica, pa i kada je korisnik stvari ovu držao kao savestan posednik (naknada je po pravilu dosuđivana u visini uobičajene zakupnine). Pobornici ovog stava su se oslanjali na odredbu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima (ovaj član glasi: ,, Kada je neko tuđu stvar upotrijebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe". Nedoumicu je izazivala odredba člana 38. stav 2. Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima, koji je stupio na snagu 1. septembra 1980. godine (ova odredba glasi: ,, Savjesni posednik nije dužan platiti naknadu za korištenje stvari niti odgovara za pogoršanje i porast stvari što su nastali za vreme njegovog savjesnog posedovanja "). Pojavila su se mišljenja da je ova odredba u koliziji sa članom 219. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno daje njom derogirana (izmenjena) odredba člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, te da bi trebalo, u nedostatku prelaznih odredaba, zadržati raniju praksu, kada su se činjenične pretpostavke za razrešenje spora ostvarile pre stupanja na snagu Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima. Raspravljajući o ovoj dilemi na savetovanjuje zauzet stav kao u sentenci iz ovih razloga: Odredbu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima treba posmatrati povezano sa odredbom člana 217. istog zakona (član 217. glasi: ,,Ako je neko svoju ili tuđu stvar upotrebio u korist treteg, a nema us lova za primenu pravila o poslovodstvu bez naloga, treći je dužan vratiti stvar, odnosno ako to nije moguće, naknaditi njenu vrijednost"). Razlika je samo u tome da lije do upotrebe tuđe stvari došlo radnjom samog vlasnika stvari ili nekog trećeg, ili radnjom lica koje upotrebljava stvar u svoju korist. Polazeći od navedenog, mora se zaključiti da član 219. Zakona o obligacionim odnosima dolazi do primjene kada je neko u svoju korist upotrebio tuđu stvar, tako daje upotrebom prestala postojati (primjer: ugradnja tuđeg materijala u vlastitu zgradu, sejanje njive tuđim semenom i si). U takvom slučaju obogaćeni duguje naknadu u visini koristi koju je imao od upotrebe, jer nije u mogućnosti da vrati stvar. Primenom ove odredbe može biti obavezan i savestan posednik na naknadu koristi koju je imao upotrebom same stvari (ne njenim iskorištavanjem). Ovakav stav ne protivreči odredbi člana 38. stav 2. Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima, jer je i savestan posednik dužan da vlasniku vrati njegovu stvar, a ako to ne može da učini zato što ju je u svoju korist upotrebio, tako da je prestala da postoji ili se transformisala u drugu stvar, duguje naknadu u visini koristi koju je imao od takve upotrebe. Odredba da savestan posednik ne odgovara za pogoršanje i propasti stvari ne znači i da može bez obaveze naknade iskoristiti samu bit stvari njenom upotrebom u vlastitu korist. Po-menutu odredbu treba shvatiti tako da savestan posednik ne odgovara za pogoršanje ili propast stvari do koga dođe tokom njenog redovnog iskorišćavanja - upotrebe, pri kojoj identitet stvari ostaje očuvan uz moguće smanjenje vrijednosti usljed upotrebe. (Pravni stav sudova Savetovanje građanskih i građanskoprivrednih odeljenja Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda,. 13. i 14. 06. 1984. godine - zaključak br. 1).

POSLOVODSTVO BEZ NALOGA Opšte pravilo (čl. 220. ZOO) Stavom prvim ovog člana data je definicija poslovodstva bez naloga, ili kako se još drukčije naziva ovaj pravni institut vršenje tuđih poslova. Ta definicija, ukratko, svodi se na to da neko može da obavlja tuđe poslove, pravne ili materijalne, a da za to nema ni nalog ni ovlašćenje onoga u čiju korist to radi, sa namerom da zaštiti njegove interese. Poslovi o kojima je reč mogu biti manje vrednosti, ali ponekad i velike. Tako, na primer, kao poslovi manje vrednosti, a u vezi poslovodstva bez naloga, mogu biti oni koji se obavljaju za suseda koji je, recimo, na putu, a odnose se na neka sitnija plaćanja ili činjenja, kao isplata neke dospele obaveze u vezi plaćanja neke poreze, stanarine i slično, ili prijem nekih pošiljki, koje ako ne bi bile primljene bile bi vraćene pošiljaocu, i td. Oni drugi poslovi, koji su od većeg značaja i vrednosti odnose se, obično, na angažovanje lica da dok je onaj, čiji su poslovi komšija, na putu, u slučaju kakvog nevremena zaštiti, na primer, onu imovinu koja bi bila oštećena ako se prema njoj ne bi preduzele potrebne i nužne mere da se sačuva od propasti. Na primer, za vreme oluje bude odnet krov onoga čiji su ti poslovi, pa drugo lice, iako nema nalog ili ovlašćenje komšije, sam ili uz angažovanjem i drugih lica, na primer po ugovoru o delu, otkloni štetu koja je mogla nastati ako bi kiša prodrla u stan onoga u čiju se korist ti poslovi vrše, te upropastila nameštaj i druge vredne stvari. Ili, ako je u pitanju sa391

obraćajni udes, pa oštećeni bude odveden u bolnicu, drugo lice može bez naloga ili ovlašćenja oštećenog, da zaštiti imovinu ovoga, tako što bi preduzeo mere da se vozilo i stvari oštećenog dopreme do nekog sigurnog mesta i na taj način zaštite od propadanja ili krađe. Koje su karakteristike ovog pravnog instituta? To su, po pravilu, sledeće pretpostavke: a) da neko vrši tuđe poslove a da za to nema ovlašćenje, odnosno nalog lica u čiju korist i interese vrši te poslove; b) da se ti poslovi vrše u svoje ime ali za tuđ račun, dakle ne vrše se lični poslovi već poslovi za drugog, i to bez naloga; v) da se vršenje poslova bez naloga čini samo onda ka da je nužno da se zaštite interesi onoga u čiju se korist vrše; g) da lice kome se vrše poslovi bez naloga nije u znanju da se ti poslovi vrše od drugog radi zaštite njegove imovine; d) da ono što se čini bez naloga ima pozitivno dejstvo, tj. kao da se ti poslovi vrše za sebe; đ) zatim, da su poslovi koji se vrše bez naloga pravne ili materijalne prirode, ali uvek u korist lica čije se te vrednosti štite. Naravno, postoje i druge karakteristike koje proističu iz ovih navedenih, o čemu će biti dalje reci. Mešanje u tuđe poslove, po pravilu je nedopušteno, jer se vređaju lične slobode i prava onoga ko ih poseduje, a koji su zagarantovani najvišim pravnim aktima. Međutim, odstupanje od tog pravila postoji samo onda ako se to što predstavlja zaštićeno pravo nekoga dovede u opasnost, suprotno od nedopustivosti mešanja, kada drugo lice može i treba bez naloga imaoca prava da preduzme potrebne radnje, odnosno ako su ugrožena navedena prava imaoca, da ih zaštiti. Pravna dejstva radnji lica koje nezvano vrši tuđe poslove zasnivaju se na pravilima da to što se preduzima mora da bude hitno i korisno za onoga u čiju se korist vrše te radnje. Tako, na primer, izveštaj meteorološke službe da se očekuje nalet nekog snažnog vetra, ne znači i hitnost da se na zgradi komšije, odnosno na krovu odsutnog komšije, preduzmu mere koje bi, inače, trebalo u normalnim prilikama da preduzme sam imalac stvari. Korisnost izvršenja posla bez naloga ogleda se u vrednosti spašene imovine imaoca stvari, pod uslovom daje to što je preduzeto za zaštitu njegove imovine bilo neodložno, a samim tim i korisno. Lice koje vrši poslove bez naloga i ne mora da poznaje lice kome čini poslove bez naloga, ako je to nužno radi spašavanja nečije imovine, odnosno onoga koji nije prisutan i ne zna za opasnosti koja postoje i radnje koje drugi vrši radi zaštite njegove imovine. To može biti i sused koji se tek doselio, ili lice kome se pruža pomoć, povređenom ili njegovoj imovini, bez obzira na kom mestu nastane slučaj zbog koga se može preduzeti radnja bez naloga. Bitno je da se ispoštuju ona pravila koja propisuju odredbe ovog člana, a naime da neko može da obavi tuđe poslove, pravne ili materijalne, a da za to nema ni nalog ni ovlašćenje onoga u čiju korist to radi, sa namerom da zaštiti njegove interese. Ako su ispoštovana pravila iz ovog člana, lice koje je je vršilo, odnosno izvršilo poslove u korist drugog, bez njegovog naloga, ako su ti poslovi bili nužni i korisni, i ako je onaj ko ih je vršio imao kakve troškove ili je zaslužan za zaštitu imovine tog drugog, ima pravo na naknadu troškova koje je on imao, a koje bi u određenoj situaciji, normalno, svaki načinio. Logično je da angažovanje lica koje je postupalo bez naloga, a čijim delovanjima je zaštićena velika vrednost odsutnog vlasnika, treba da dobije određenu nagradu za izvršeni posao. Zbog toga je odredbama člana 223. ZOO propisano pravilo da licu koje je izvršilo poslove bez naloga pripada i primerena naknada, za trud, ako je otklonio štetu od lica čiji je posao, odnosno za čiji je račun postupao, ili je takvim svojim radnjama pribavio kakvu korist.

Sudska praksa Poslovodstvo bez naloga i troškovi održavanja zgrade Tužilac kao investitor izgradnje poslovnog objekta može zahtevati kao nezvani vršilac tuđih poslova nadoknadu troškova koji se odnose na koriščenje i održavanje celokupne poslovne zgrade, učinjenih za vlasnika delova zgrade. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku proizlazi da je tužilac bio investitor izgradnje poslovnog objekta ukupne korisne površine 6.852,53 m2 u ulici B. K. A. 8690. Tužilac je preduzeće ,, V" DOO B, ugovorom br. 5/3 od 13.1.1997. godine prodao kancelarijski prostor na drugom spratu zgrade ukupne površine od 183,21 m2 sa pripadajućim komunikacijama i sanitarnim čvorom. Predmetni prostor Preduzeća ,, V" prodalo je i predalo u posed tuženom dana 11.9.1998. godine. Ugovorom o kupoprodaji poslovnog prostora između tužioca i Preduzeća ,, V" predviđeno je da će pitanje troškova investicionog održavanja na nivou ce-log objekta biti regulisano posebnim ugovorom između svih korisnika i vlasnika. Od strane ostalih korisnika poslovnog prostora dana 22.4.1998. godine konstituisanje savet zgrade koji je doneo i usvojio poslovnik o radu, kojim je između ostalog regulisano šta obuhvataju zajednički troškovi zgrade poslovnog centra kao celine. Tuženi nije pristupio zaključenju ugovora i kao jedini korisnik zgrade ne učestvuje u zajedničkim troškovima održavanja zgrade. 392

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac nema pravo da naplaćuje troškove investicionog održavanja koji tereti ceo poslovni prostor srazmerno i od tuženog. Prema stanovištu prvostepenog suda tužilac nema pravni osnov za naplatu naknade, jer sa tuženim nije zaključio ugovor, a tužilac nije preduzeće sa javno pravnim ovlašćenjem koje bi moglo da nametne vlasnicima posebnih delova zgrade zaključenje takve vrste ugovora. Drugostepeni sud nalazi daje zaključak prvostepenog suda pogrešan, te da u ovoj pravnoj stvari nije bilo mesta odbijanju tužbenog zahteva. Pri tom sud prihvata stanovište prvostepenog suda da tužilac nije javno preduzeće iz koga bi crpeo svoja ovlašćenja da od tuženog naplaćuje troškove korišćenja i održavanja zgrade. Međutim, kako u konkretnom slučaju tužilac ne potražuje od tuženog takvu vrstu troškova, koje inače sam tuženi plaća neposredno javnim preduzećima, nadležnim za vršenje komunalnih i sličnih poslova, već o troškovima koji se odnose na korišćenje i održavanje celokupne poslovne zgrade, a koji se odnose na obezbeđenje zgrade, klimatizaciju poslovnog prostora, potrošnju zajedničke električne energije, uređenje enterijera i drugo, preinačena je prvostepena presuda i obavezan tuženi da isplati tužiocu utuženo potraživanje. Drugostepeni sud je zauzeo stanovište da se u konkretnom slučaju radi o poslovodstvu bez naloga u smislu odredbe člana 220. Zakona o obligacionim odnosima, pa po tom osnovu tužilac ima pravo na naknadu po članu 223. istog zakona. Vrhovni sud je našao da zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog tužioca nije osnovan. U konkretnom slučaju postoje određeni zajednički troškovi zgrade kao celine koji se moraju plaćati kako ne bi došlo do obustavljanja isporuke usluga koja se pod tim troškovima podrazumevaju. Sem toga tužilac potražuje srazmerni deo troškova u iznosu čija je pravilno visina utvrđena putem veštaka. Tuženi nije platio srazmeran deo tih troškova, već je to učinio tužilac kako ne bi došlo do obustavljanja isporuke datih usluga. Stoga je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo obavezujući tuženog da tužiocu plati dosuđeni iznos primenom odredbe člana 220. shodno odredbi člana 223. Zakona o obligacionim odnosima. Prema navedenoj odredbi člana 220. Zakona o obligacionim odnosima poslovodstvo bez naloga je vršenje tuđih poslova, pravnih ili materijalnih, bez naloga ili ovlašćenja ali, za račun onoga čiji su poslovi, radi zaštite njegovih interesa. U stavu drugom navedene odredbe propisano je da u vršenju tuđeg posla može se nezvano postupiti samo ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji šteti ili propuštanje očigledne koristi. Pravilnim tumačenjem navedene odredbe iz člana 220. Zakona o obligacionim odnosima i po prirodi stvari troškovi održavanja zgrade ulaze u poslove koji ne trpe odlaganje, što je opšte pravilo i prvi uslov kod nezvanog vršenja tuđih poslova. Posledica takve prirode ovih troškova, u slučaju da ne budu plaćeni, davaoci određenih usluga obustaviće njihovo dalje vršenje, odnosno za ove usluge će sa ovog razloga biti uskraćeni svi vlasnici posebnih delova zgrada. Da su troškovi bili nužni ukazuje i činjenica daje konstituisan Savet zgrade koji je doneo svoj Poslovnik o radu Saveta kojim je regulisano šta obuhva-taju zajednički troškovi zgrade poslovnog centra kao celine. Kako se radi o zajedničkoj svojini po članu 18. Zakona o osnovama svojinskih odnosa, ukazivanje tuženog da su neki troškovi nepotrebni, nije od značaja jer se radi o zajedničkim troškovima, koje je tuženi dužan da snosi srazmerno površini poslovnog prostora. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Pzz. 47/04 od 13.4.2005. godine).

OBAVEZE I PRAVA POSLOVOĐE BEZ NALOGA Obaveze poslovođe bez naloga (cl. 221. ZOO) O poslovodstvu bez naloga, odnosno nezvanom vršenju tuših poslova dosta je rečeno u komentaru prethodnog člana, koji reguliše opšta pravila ovog pravnog instituta. Odredbe ovog člana imaju za cilj da regulišu odnos, odnosno obaveze poslovođe bez naloga prema poslu koji vrši za račun "čiji je posao" i prema samom onom "čiji je posao", što će reći prema onom ko je korisnik stvari na kojoj se vrši posao od strane poslovođe bez naloga. Pre svega, obaveza poslovođe bez naloga je da o započetom poslu, odnosno i o svom postupku koji je možda i završio, što hitnije obavesti onoga čiji je posao. To obaveštenje ima za cilj da onaj "čiji je posao" od mah dođe i, ako je potrebno, da sam nastavi započeti posao u cilju daljeg nastajanja štete i preduzimanja potrebnih mera da se šteta u potpunosti sanira. Pored toga, on se na taj način obaveštava o nastalom slučaju, zatim o tome da li je poslovođa bez naloga morao da preduzme radnje, odnosno izvrši posao, te da li su ti poslovi bili neophodni, nužni i od interesa, odnosno da l ij e nastali slučaj mogao da čeka povratak onoga "čiji je posao". Poslovođa bez naloga je dužan da pored pozivanja lica čiji je posao, ovoga ne samo obavesti o tome šta se desilo zbog čega je on morao da nezvano za njega izvrši određene radnje radi sprečavanja nastanka štete, već da ga obavesti i staje preduzeo da taj posao obavi. I ne samo to, poslovođa bez naloga je dužan da nastavi započeti posao ukoliko mu je to razumno moguće, odnosno ukoliko mu to mogućnosti a i druge okolnosti to dozvoljavaju, dok onaj čiji je posao ne bude mogao da preuzme brigu o započetom poslu. 393

U pogledu vremena u kome poslovođa bez naloga treba da obavesti lice u čiju korist radi, treba imati u vidu da se to obaveštenje mora učiniti bez odlaganja, odnosno odmah, čim mu mogućnosti posla to dozvole. Ako poslovođa bez naloga ne može odmah da pronađe lice u čiju korist radi, dužan je da o nastalom slučaju, a i drugim okolnostima, odmah obavesti nadležni organ uprave. Primećuje se da se nezvano vršenje tuđeg posla odnosi na "posao", ne naglašavajući o tome o kakvom se to poslu radi, odnosno da li je posao koji se odnosi na sprečavanje nastanka Štete, ili na neke druge poslove, "pravne ili materijalne" kako ih naziva član 221. ZOO. U svakom slučaju, ti poslovi se obično odnose na sprečavanje nastanka neke štete, ali se mogu odnositi i na izlaganje kakvim troškovima koje poslovođa bez naloga ima u cilju rešavanja nekih pitanja koja se odnose na obavezu onoga "čiji je posao". Naravno, poslovođa bez naloga je dužan da po svršenom poslu položi račun i ustupi onome čiji je posao sve stoje pribavio vršeći njegov posao. To podrazumeva samo one poslove koje je obavio poslovođa bez naloga dok je onaj čiji je posao bio odsutan, ali ne i poslove koje kasnije ugovore poslovođa i onaj čiji je posao, jer su to dva različita obligaciona odnosa, sa različitim pravnim posledicama. Iz činjenice daje poslovođa bez naloga obavio kakav posao za onoga čiji je posao, nastaje obligacioni odnos sa licem čiji je posao, jer je ovaj dužan da poslovođi bez naloga plati sve troškove i korisne izdatke koje je imao za obavljeni posao, a naknadi i štetu poslovođi ako ju je pretrpeo pri obavljanju posla bez naloga. Pored toga, poslovođi bez naloga pripada i naknada za trud ako je otklonio nastanak štete licu čija je stvar, ili mu je tim poslom pribavio kakvu korist koja odgovara namerama i potrebama lica čija je stvar. Ako, pak, lice čija je stvar insistira da mu poslovođa bez naloga završi započeti posao, a ovaj na to pristane, nastaje obligacioni odnos po osnovu ugovora o delu. Poslovođa bez naloga, koji je već preduzeo izvršenje poslova bez naloga, ima sve obaveze nalogoprimca, odnosno da postupa sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, ostajući u granicama onoga što je nužno uraditi da bi se posao preduzet bez naloga sa uspehom završio, odnosno obezbedio od dalje nastajanja štete, te da pri obavljanju tog posla ima u vidu da pazi na interese onoga čiji je posao i njima se rukovodi, analognom primenom odredaba člana 751. stav 1. ZOO, koje se odnose na obaveze nalogoprimca.

Dužna pažnja i odgovornost (čl. 222. ZOO) Stav prvi ovog člana ima u vidu obavezu poslovođe bez naknade da se prilikom izvođenja poslova rukovodi stvarnim ili verovatnim namerama i potrebama onoga čiji je posao. To praktično znači da je poslovođa bez naloga dužan da postupa onako kako bi u konkretnom slučaju postupao onaj čiji je posao. U stvari, on bi trebalo da zna kako bi u određenoj situaciji, gde se vrši posao bez naloga, postupao onaj čiji je posao, odnosno da pretpostavi njegove namere i potrebe i da u tom smislu postupa. Kako bi on to mogao da pretpostavi, pitanje je na koje se ne može dati precizan odgovor, jer su u pitanju subjektivna shvatanja, a i okolnosti, pa i znanje onoga ko vrši posao bez naloga. Ako poslovođa bez naknade nije stručan da obavi kakav nužan posao, koji sprečava nastanak ili dalje širenje štete, ili nije stručan u dovoljnoj meri da zaštiti interese lica čija je stvar, a prihvati se poslovodstva bez naloga, on je dužan da angažuje stručno lice ili organizaciju koja bi učinila to što bi bila verovatna namera i potreba onoga čiji je posao. Poslovođa bez naloga može postupati samo u granicama da se zaštite interesi onog čija je stvar, a ne i da nakon toga vrši poslove koje bi inače mogao da obavi onaj čiji je posao. Naime, čim je poslovođa bez naloga zaštitio onoga čija je stvar, u toj meri daje otklonjena opasnost od nastanka dalje štete, poslovođa bez naloga je dužan da prestane sa daljim radom, jer se poslovodstvo bez naloga odnosi samo dok se ne zaštite interesi onoga čiji su poslovi, što se može zaključiti iz odredaba stava 1. člana 220. ZOO. Ako bi, pak, došlo do dogovora između onoga čija je stvar i poslovođe bez naloga, da ovaj nastavi započeti posao, onda nastaje drugi odnos među njima, odnosno po osnovu ugovora o delu. Poslovođa bez naloga dužan je da postupa sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina. Pojam dobar privrednik, odnosno dobar domaćin podrazumeva dobro postupanje kao da vrši svoje poslove, vodeći računa o svim pravilima, odnosno načelima Zakona o obligacionim odnosima. Povreda ovog principa povlači odgovornost poslovođe bez naloga, zbog čega ga sud može, s obzirom na okolnosti u kojima se neko nezvano prihvatio tuđeg posla, osloboditi odgovornosti za nepažnju ili mu njegovu odgovornost smanjiti. Navedeno u prethodnom stavu odnosi se na poslovođu po nalogu koji je poslovno sposoban. Ali ako kao poslovođa po nalogu postupa poslovno nesposobno lice, u tom slučaju važe pravila o njegovoj ugovornoj i vanugovornoj odgovornosti. Ugovorna odgovornost bi se zasnivala na pravilima iz članova 262. do 269. ZOO, dok bi se vanugovorna odgovornost zasnivala na pravilima iz članova 154. do 163. ZOO. Ipak treba naglasiti da se odgovornost poslovođe bez naloga zasniva na vanugovomoj odgovornosti, jer njegova odgovornost nastaje iz poslova koje je sam, na svoju ruku preduzeo, u interesu onoga čija stvar, pa se u.vezi tih izvršenih poslova i raspravlja o odgovornosti poslovođe bez naloga, dakle za poslove za koje nije postojao ugovor sa onim čiji su poslovi, dok se ugovorna odgovornost raspravlja ako je za dovršetak poslova bio dogovor između tih subjekata u vezi dovršenja započetih poslova. 394

Prava poslovođe bez naloga (cl. 223. ZOO) Odredbe ovog člana određuju prava poslovođe bez naloga da ga onaj čiji je posao vršio a) oslobodi svih obaveza koje je zbog toga posla uzeo na sebe, kao što bi, na primer, bila dalja nabavka potrebnog materijala za saniranje štete, kao i preuzimanje obaveza prema drugim radnicima koje je poslovođa bez naloga angažovao po ugovoru o delu, b) da preuzme sve obaveze koje je zaključio u njegovo ime, kao na primer, ako je zaključio kakav ugovor sa nekim licem da čuva neke stvari lica čiji je posao (garažirao vozilo tog lica, uskladištio neke stvari kod skla dištara i td.), v) da mu naknadi sve nužne i korisne izdatke, koji podrazumevaju troškove i izdatke koje bi i sam poslovođa bez naloga imao daje sve to činio za svoju stvar, što podrazumeva i troškove koje je poslovođa bez naloga imao prema radnicima koje je ovaj imao do dolaska lica čija je stvar, g) da mu naknadi pretrpljenu štetu, čak i ako očekivani rezultat nije postignut, ako je postupao u svemu kako je trebalo, kao i d) da mu dodeli primerenu nagradu za trud, ako je otklonio štetu od lica čiji je posao, ili ako mu je pribavio korist koja odgovara u svemu njegovim namerama i potrebama. Visina nagrade za trud se određuje prema koristi koju je poslovođa bez naknade ostvario za račun onoga čiji su poslovi, a dodela nagrade se pravda načelom da se nikome ne treba dozvoliti da prisvaja rezultate tuđeg rada. Gore navedena prava uslovljena su izvršenjem obaveza koje je imao poslovođa bez naknada, a naime da je postupao u svemu kako treba i radio ono što su okolnosti zahtevale, odnosno ako je na najbrži način obavestio "lice čiji je posao", odnosno ono lice čija su prava ili imovina bili ugroženi, zatim ako je taj posao počeo da radi i tim radom obezbedio prava ili imovinu lica čiji je posao da se dalje ne dovode u opasnost ili da im se ne pričinjava dalja šteta, sve dok lice čiji je posao ne preuzme te poslove da ih sam ili preko drugoga obavlja. Sve to, naravno, i ako je poslovođa bez naloga podneo uredan izveštaj o svom radu, odnosno o tome staje sve predstavljalo opasnost, kakva je šteta nastala i staje on sve učinio da to stanje sanira, podnoseći mu račun za sve izdatke koje je u vezi tog posla imao, kako u vidu troškova, nužnih i korisnih izdataka, te na kraju ustupio sve ono stoje pribavio radi zaštite imovine lica čiji je posao. Pri tom, za ostvarivanje gore navedenih prava bitno je utvrđenje daje poslovođa bez naloga postupao kao dobar privrednik, odnosno kao dobar domaćin, kao i da se pri izvršenju posla rukovodio stvarnim ili verovatnim namerama i potreba onoga čiji je posao. Sve gore navedene okolnosti koje dovode do stanja da poslodavac bez naloga ostvari prava iz ovog člana (čl. 223.), proizilaze iz odredaba čl. 220. do čl. 222. ZOO.

Vršenje tuđih poslova u nameri da se drugom pomogne (čl. 224. ZOO) Za razliku od poslovodstva bez naloga, koje ima kao glavno obeležje da se neko, u odsustvu onoga čija je stvar, angažuje radi sprečavanja nastanka štete, odredbe ovog člana imaju u vidu angažovanje nekoga da drugome pomogne, a nisu ispunjeni uslovi za poslovodstvo bez naknade. Osnovno pravilo ovog instituta je da neko zaista želi drugome nešto da pomogne, a da ta pomoć ima neku korist za tog drugog. Ako bi, pak, taj što čini drugom pomoć to činio da bi od toga on imao koristi, onda se ne radi o pomaganju u smislu odredaba ovog člana, a ne radi se ni o poslovodstvu bez naloga, pa to lice ne bi imalo pravo da zahteva čak ni troškove koje je imao u vezi tog tzv. pomaganja. Namera da se drugom pomogne mora da ima za cilj da se drugome pomogne, ali ona mora biti i objektivna i zaista potrebna. Objektivna će biti onda ako je stvarna, nezavisna od onoga kako se ona odražava u svesti onih koji će je procenjivati, a potrebna je samo ako onaj ko čini poslove pomaganja smatra da će njegove poslove kao korisne odobriti onaj kome se čini pomaganje. Tako, na primer, ako neko isprska svoj voćnjak radi uništenja štetočina, ali to isto učini i u susednom voćnjaku, bez znanja vlasnika tog voćnjaka, mogu se desiti dve situacije, a to je daje prskanje voćnjaka koristilo voćnjaku suseda, a u drugom slučaju da nije koristilo jer je sused već jednom, neposredno pre toga, oprskao svoj voćnjak, pa bi ponovno prskanje moglo da prouzrokuje štetu, ili ako je, na primer, onaj koji pomaže upotrebio isti sastav tekućine za prskanje voća, kako za svoje voćke, tako i za voćke suseda, a njihove se voćke razlikuju u pogledu vrste hemijskih sredstava koje se primenjuju, može doći do oštećenja susedovog voćnjaka, od koga on može imati samo štetu. Ovo utoliko pre stoje lice kome se vrši pomaganje možda imalo svoj "kalendar" prskanja i posebnu vrstu sredstava za prskanje, zbog čega se dovodi u pitanje da li su nastali uslovi iz ovog člana, odnosno da l i j e onaj kome je pomagano na izloženi način u obavezi da snosi i neke druge troškove od onih koje je imao, ili će imati, upotrebom svojih sredstava. Dakle, bez obzira što je onaj koji je pomagao imao dobru nameru da drugome pomogne, mora se voditi računa da se pomoć zasniva na nekim objektivnim kriterijumima i procenama, utoliko pre što ne postoji pretpo395

stavka o mogućnosti nastanka neke štete na imovini onoga kome se pomaže, već samo procena onoga koji pomaže da se njegovim radnjama doprinosi nekoj koristi koju bi drugi imao od radnji koje je učinio. Lice koje je savesno postupalo, znajući da će njegove radnje odobriti drugi kome je pomagao, pa to pomaganje učini, upotrebom svoga rada i svojih sredstava, ima pravo na naknadu učinjenih troškova, ali najviše do visine koristi koju je drugi, kome je pomagano, ostvario. Ako bi se tome protivilo lice kome je pomagano, uz sagledavanje svih okolnosti koje su napred navedene, lice koje je pomagalo ima pravo na naknadu štete, a ako je njegov zahtev veći od visine koristi koji je drugi njegovim radnjama postigao, onda zahtev može postaviti po osnovu sticanja bez osnova, odnosno neosnovanog obogaćenja, i to samo za onaj deo koji prelazi visinu koristi koju je drugi imao.

Odnošenje dodatka (cl. 225. ZOO) Ova odredba ukazuje na pravo poslovođe bez naloga da može da odnose stvari kojima je povećao tuđu imovinu, a za koje mu se učinjeni izdaci ne nadoknađuju. S obzirom da su u prvom delu norme ovog člana upotrebljene reci "svaki poslovođa bez naloga", može se shvatiti da se navedeno pravo ne odnosi i na lice koje je obavilo tuđe poslove u nameri da mu pomogne. Međutim, to se ne može shvatiti u apsolutnom smislu, već samo onda ako se izdatak koji je učinjen za račun drugog ne može odvojiti bez oštećenja stvari kojoj su dodate. Tako, na primer, lice koje je drugome pomoglo u prskanju njegovog voćnjaka, a to nije bilo nužno, ne može tražiti da mu se naknadi vrednost materijala koji je upotrebio na prskanju voća, ali ako je u voćnjaku suseda imao kakve svoje stvari, radi obavljanje poslova prskanja (burad, tekućina u njima i si.) ima pravo da ih odnese sa imovine lica kome je izvršio pomaganje. No, u ovoj odredbi se govori samo o pravu poslovođe bez naloga da može odneti svoje stvari kojima je povećao tuđu imovinu, tj. lica u čiju je korist radio, ali samo u slučaju i tada ako mu se učinjeni izdaci ne nadoknađuju. Tako, na primer, da bi sanirao štetu koja je nastala na imovini "čiji su poslovi", odnosno sprečio dalje nastajanje štete, može se desiti daje poslovođa bez naloga nabavio, odnosno kupio neki građevinski materijal, od koga je jedan deo upotrebljen a drugi još nije, pa u takvoj situaciji, ako mu lice čiji su poslovi ne prizna učinjeno, kao povećanje vrednosti njegove imovine, poslovođa bez naloga ima pravo da sa objekta koji je u pitanju odnese sve one stvari koje se mogu odneti a da se ne narušava celina ugrađenog, odnosno da se ne oštećuje stvar kojoj je taj materijal dodat. Naravno, poslovođa bez naloga koji ne može odneti stvari kojima je povećao tuđu imovinu, bilo iz razloga što se te stvari ne mogu odvojiti od celine stvari koja je sanirana, bilo zbog toga da mu to kao izdatak ne priznaje lice u čiju je korist povećana imovina, pa i zbog toga ako to lice smatra da mu izdacima, odnosno stvari ma, na primer kupljenim materijalom od strane poslovođe bez naloga, nije povećana vrednost imovine, poslovođa bez naloga ima pravo da putem suda traži naknadu štete po osnovu sticanja bez osnova, odnosno zbog neopravdanog obogaćenja, jer je činjenica da se ovaj osnov primenjuje i u slučajevima kada je umanjena imovina onoga stoje nešto korisno učinio za drugog, pa makar da taj drugi i ne priznaje povećanje, odnosno obogaćenje svoje imovine stvorene radom poslovođe bez naloga. Ima shvatanja da se troškovi mogu ostvariti tužbom po osnovu naknade štete, a izdaci po osnovu sticanja bez naknade, ali preovladava stav da se obe stvari mogu ostvariti kroz sticanje bez osnova, utoliko pre što je u pitanju vanugovorni odnos, koji se može raspraviti samo sa stanovišta svih odredaba koje se odnose na institut poslovodstva bez naloga, a osnovno pitanje u sporu povodom takvog odnosa da li je radom poslovođe bez naloga povećana imovina lica u čiju su korist poslovi obavljeni, odnosno da l i j e savesni poslovođa bez naloga osiromašen u svojoj imovini, izdacima koje je imao ili radom koji je mogao da upotrebi za druge poslove, utvrđuje sud dokazima koje obezbeđuju obe stranke. Međutim, najčešći slučajevi u praksi su oni kada dolazi do sporazuma između poslovođe bez naloga i lica čija je stvar, kada mu ovaj drugi, čak i iz pažnje i zahvalnosti, priznaje sve troškove i izdatke koje je poslovođa imao, pa i one koje se ne mogu odvojiti bez oštećenja stvari, pa ih može zadržati i za te stvari isplati poslovođi bez naknade njihovu pravu vrednost.

VRŠENJE TUĐIH POSLOVA PROTIV ZABRANE (čl. 226. ZOO) Odredbe ovog člana spadaju u materiju nezvanog vršenja tuđih poslova. Mada je upotrebljena reč "zabrana", ona može imati i drukčije značenje, naročito ako je neko vršio neke poslove po ugovoru sa drugim licem, u kome je tačno određen obim i vrsta poslova, kao i vreme završetka tih poslova, pa ipak nastavi sa radom smatrajući da takav rad odgovara interesima druge strane, odnosno daje taj drugi imao baš takve namere i potrebe koje je kroz nastavak gradnje ili nekog drugog posla poslovođa ostvario. 396

Naravno, suština odredaba je u zabrani vršenja tuđih poslova i posledicama koje mogu nastati u vezu vršenja tako zabranjenih poslova. No, pre svega treba da se ukaže na to šta znaće i reci "a za zabranu je znao ili morao znati". Jasno je da ako je reč o zabrani sa kojom je lično upoznato lice koje se prihvatilo poslove, pa ako mu je i na drugi način ta zabrana saopštena, odnosno bila dostupna, a prihvatio se da radi na poslu za koji posto ji zabrana, daje time postupao protivno odredbama ovog člana Naime, ako je to lice i pored zabrane nastavilo sa vršenjem kakvog posla za koji postoji zabrana lica čija je stvar, on radi na svoj rizik, što znači da mu onaj na čijoj stvari radi ne mora priznati prava koja pripadaju poslovođi bez naloga, ali ga može naterati i da mu naknadi štetu, pa čak da ga natera i da stvar na kojoj je radio protivu zabrane dovede do stanja u kome se ta stvar nalazila pre nego što je to lice na njoj obavilo određene poslove. Međutim, i kod takvog stanja stvari može doći do naknadnog odobrenja onoga u čiju je korist posao obavljen. Tada može doći do zaključenja ugovora između onoga ko je i pored zabrane izvršio tuđi posao i lica u čiju je korist taj posao obavljen, u kom slučaju oni međusobno regulišu svaja prava i obaveze, a naročito obaveze lica čija je stvar, koji se obavezuje da drugom naknadi troškove i izdatke koje je imao u vezi tog posla, kao i po osnovu svog rada, a posebno ako je angažovao i druga lica da mu pomognu u tom radu. Taj posao ima karakter punomoćstva, ako je onaj čija je stvar potvrdio izvršeno, zbog čega je u obavezi da punomoćniku, odnosno onom koje izvršio poslove protivno zabrani naknadi troškove i izdatke koje je ovaj imao u vezi tog rada, pa i da mu da odgovarajuću nagradu za taj rad. Međutim, ako je poslovođa taj posao izvršio preko trećeg lica, u tom slučaju se odnos između onoga čija je stvar i poslovođe rešava kroz pravila ugovora o delu, smatrajući daje poslovođa zaključio ugovor o delu sa drugim radnicima u svoje ime a za račun lica čija je stvar. Naravno, sve ovo pod uslovom daje lice čija je stvar dalo odobrenje da poslovođa može da zaključi takav ugovor. U protivnom, lice koje je postupalo protivno zabrani za izvršenje nekog posla, sam snosi posledice svog rada i rada radnika koje je angažovao, jer postojanje zabrane da se neki posao izvrši znači i postojanje posledica na štetu onoga koji je i pored te zabrane izvršio posao, što znači da u vezi tog posla ne može da ostvari ni troškove, ni izdatke koje je imao u vezi tog posla, pa ni da ostvari pravo na nagradu, ili da nekome drugome, ko je za njegov račun to radio, naknadi vrednost uloženog rada. Drugi je slučaj ako je zabrana postojala u vezi nekog posla koji je bio protivan zakonu ili moralu, a naročito ako je neko zabranio da drugi ispuni neki njegovu zakonsku obavezu koja ne trpi odlaganje, u kom slučaju se postupa po opštim pravilima o poslovodstvu bez naloga. Tako, na primer, ako neko zabrani dolazak lekara u kući čija je stvar, a član porodice je u teškom i kritičnom zdravstvenom stanju, drugo lice, sused, može pozvati hitnu pomoć ili drugu pomoć nekog lica da tu bolesnu osobu smeste u bolnicu ili neku drugu ustanovu. Dakle, zabrana je postojala ali je posao i pored toga učinjen, jer je zabrana bila protivna zakonu i moralu, pa je onaj čija je stvar dužan da naknadi sve stoje predviđeno po pravilima o poslovodstvu bez naloga.

Sudska praksa "Poverilac dospelog potraživanja kod koga se nalazi neka dužnikova stvar ima pravo zadržaja stvari dok mu ne bude isplaćeno potraživanje, ali ovakvo pravo nema onaj poverilac kome je stvar predata na čuvanje ili poslugu"-(prema presudi Višeg privrednog suda, Pž. 3240/94).

NEPRAVO POSLOVODSTVO (čl. 227. ZOO) Za razliku od poslovodstva bez naloga, koje uvek ima za cilj da poslovođa nezvano vršeći posao to čini u interesu za drugog, tj. za lice čija je stvar, i da to čini u interesu tog lica, kod nepravog poslovodstva cilj je da onaj koji vrši tuđi posao to čini u nameri da sebi postigne korist Tuđi posao je onaj posao u koji se umešao poslovođa, a ne pripada njemu, odnosno nekom njegovom dobru, bez obzira da li zna ili ne zna kome to dobro pripada, a cilj mu je da sa tog dobra ostvari korist isključivo za sebe. Vršeći tuđe poslove poslovođa ne obaveštava lice čija je stvar, niti sa tim licem zaključuje bilo kakav pravni odnos, osim što postoji dužnost poslovođe da licu čija je stvar položi račun kao poslovođa bez naloga, te da mu preda sve koristi koje je iz tog posla ostvario. Poslovođa iz tog posla može biti sprečen od imaoca stvari da obavi posao, u kom slučaju se ne raspravlja o koristi koju bi ostvario poslovođa, osim što bi imalac stvari svoju imovinu mogao da zaštiti pokretanjem odgovarajućeg postupka državinskom tužbom zbog uznemiravanja u sporu zbog smetanja državine, ali kako odredbe ovog člana imaju u vidu daje poslovođa počeo da obavlja tuđi posao u nameri da sebi zadrži postignute koristi, iako zna daje posao tuđ, nastaje pravni problem druge prirode, a naime, kao stoje rečeno poslovođa je dužan da prestane sa poslom i da licu čija je stvar položi račun o onome što je sve uradio, kao i da licu čija je stvar preda sve postignute koristi ostvarene iz tog posla. 397

Onaj čiji je posao može zahtevati, pored postignute koristi koje je ostvarilo lice koje je obavilo tuđi posao, i vraćanje stvari u pređašnje stanje, kao i naknadu štete. U slučaju da poslovođa ne postupi na način kako to propisuje odredbe ovog člana, imalac stvari može zadržati u pritežanju stvari poslovođe koje se nalaze na njegovom dobru, odnosno stvari (čl. 286. ZOO), a da svoja prava u vezi potraživanja postignute koristi, vraćanje stvari u pređašnje stanje i naknadu štete ostvari u sudskom postupku, po osnovu sticanja bez osnova i naknade štete.

ODOBRENJE (cl. 228. ZOO) Vršenje poslova bez naloga može proizvesti razne posledice, a jedna od njih je i ako lice čija je stvar naknadno odobri to što je poslovođa uradio u korist ili na njegovoj stvari, te da ih prihvati kao da ih je sam izvršio. Odobrenje u smislu odredaba ovog člana odnosi se kako na poslove koje je poslovođa izvršio bez naloga, tako i na poslove koje je izvršilo lice koje je obavilo tuđe poslove protiv zabrane. Zbog toga, ako dođe do naknadnog odobrenja onog što je izvršeno, može nastati uspostavljanje odnosa na osnovu ugovora, kojim će stranke regulisati sva ona pitanja koje se odnose na ono što je izvršeno i u vezi sa tim prenošenje postignute koristi onome čija stvar, kao i regulisanje pitanja u vezi sa priznavanjem troškova i potrebnih izdataka učinjenih u vezi rada poslovođe, bez obzira, čak, i da nije postignuta kakva korist za račun onoga čija je stvar. No, ugovor može regulisati i samo neka od pitanja koja nisu sporna među stranama, što znači da se ostala mogu resiti putem suda. To bi, eventualno, bila pitanja oko naknade štete i preteranih izdataka koje prevazilaze potrebe da se jedna stvar zaštiti, ili nekih drugih odnosa u vezi izdataka koje bi, na primer, imao poslovođa poveravanjem poslova drugim licima. Međutim, odredbe ovog člana upućuju da se sva pitanja nastala u vezi vršenja poslova bez naloga rasprave sa stanovišta poslovođe bez naloga kao nalogoprimcem, koji je od početka radio po nalogu lica čiji je posao. Kao što je napred rečeno, poslovođa bez naloga, koji je već preduzeo izvršenje poslova bez naloga, ima sva prava i sve obaveze nalogoprimca, odnosno da postupa sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, ostajući u granicama onoga što je nužno uraditi da bi se posao preduzet bez naloga sa uspehom završio, odnosno obezbedio od daljeg nastajanja štete, te da pri obavljanju tog posla ima u vidu, odnosno da pazi na interese onoga čiji je posao i njima se rukovodi, analognom primenom odredaba čl. 749. do čl. 770. ZOO, koje se odnose na prava i obaveze nalogoprimca, ali i na prava i obaveze nalogodavca.

JEDNOSTRANA IZJAVA VOLJE JAVNO OBEĆANJE NAGRADE Kad obavezuje (čl. 229. ZOO) Javno obećanje nagrade je jednostrana izjava volje obećavaoca, koji će ispuniti obećanje onome ko izvrši određenu radnju, postigne neki uspeh. Ta jednostrana izjava volje predstavlja vanugovorni odnos, ali je ona izvor obligacionog odnosa, zbog čega se ovaj institut podvodi pod jednostrani obavezni pravni posao. Obećavalac se tretira kao dužnik, jer je javno dao jednu izjavu koja ga obavezuje, a pored toga njegova obaveza podrazumeva i da to što je javno obećao ispuni. Dakle, njegova prva obaveza nastaje od trenutka kada se javno objavi njegova obaveza obećanja nagrade, a druga kada je postignut cilj zbog čega je ta javna objava učinjena. Ovaj institut se često primenjuje u praksi nekih privredno subjekata, koji putem oglašavanja svojih delatnosti unose u to i igru, odnosno nagradno takmičenje, kojim obećavaju da će nagraditi ono lice koje pod uslovima iz tog takmičenja da pravilan odgovor na postavljeno pitanje, odnosno radnju koju treba da izvrši. Javno obećanje nagrade je punovažno ako je obećanje učinjeno u javnim sredstvima, bilo da se radi o novinama ili drugim javnim sredstvima informisanja, kao što su televizija, radio i si. Ta obaveza ima dejstvo od dana objavljivanja, a sadržina te objave mora imati određenu radnju, odnosno davanje odgovora na postavljeno pitanje. Pri tom je od značaja da u toj javnoj objavi bude naveden određeni rok za takmičenje, a ako ne bude naveden rok, svako ko želi da učestvuje u tom takmičenju može da traži da sud odredi odgovarajući rok. Nagrada mora biti jasno precizirana u smislu njenog oblika, odnosno vrednosti. Ovaj elemenat ne mora da sadrži samo materijalnu vrednost nagrade, jer može biti izražen i kroz druge oblike, kao što su dodela nekih priznanja i si. Javno obećanje ne predstavlja ponudu iz člana 32. Zakona o obligacionim odnosima, jer se ta ponuda tretira kao predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu, u cilju zaključenja ugovora, dok se ponuda u vezi javno obećane nagrade odnosi na neodređeni broj lica. Naravno, postoje i druge razlike između ova dva instituta, ali je bitno naglasiti da se kod javnog obećanja nagrade suština svodi na to da se radi o jednostrano izjavljenoj volji, koja obavezuje obećavaoca nagrade, odnosno stvara mu obavezu da ono što je javno obećao kao nagradu ispuni u određenom roku licu koje je ispunilo uslove iz javnog oglasa. U jednom slučaju pravila javno obećane nagrade mogu imati sledeću sadržinu: 398

Primer pravila nagradne igre (naziv - firma organizatora nagradne igre) Pravila nagradne igre Nagradnu igru organizuje ______________________; 2. Igra traje od ______________do______________godine, a organizuje se u cilju zabave i radi upozna vanja sa proizvodnim programom organizatora; 3. Igra se sastoji u tome da svakog dana iz javnog glasila ____________________, čitalac iseče deo slike i sve delove pošalje sa talonom koji se objavljuje ______________godine; 4. Izvlačenje nagrada, objavljenih u javnom glasilu _________________________, obaviće se javno, dana _______________godine, u _________________, u ul. _____________br. _____, u prisustvu komisije; 5. Nagrade su u uslugama, robi ili novcu, kako je objavljeno u javnom glasili; 6. Učesnici moraju do _______godine da pošalju sve delove slike i talon, u koji upisuju podatke o sebi; 7. Rezultati izvlačenja objaviće se u ___________________, najkasnije osam dana od dana izvlačenja; 8. Nagrade, premije i super-premije dobitnici mogu da prihvate onako kako su naznačene na spisku nagrada i javno objavljene u ________________. Za njih ne mogu da traže protivvrednost u drugoj robi, uslugama i novcu, osim ako organizator nije u mogućnosti da preda stvar koju je obećao, u kom slučaju učesnik koji je dobio nagradu može tražiti alternativno izvršenje obaveze. 9. Rok za preuzimanje nagrada je _______dana od dana završetka nagradne igre: 10. U ovoj nagradnoj igri mogu da učestvuju svi građani Jugoslavije, osim radnika preduzeća - orga nizatora ove nagradne igre i članova njihovih porodica. 11. Slanjem kompleta zadataka, svaki učesnik u igri saglasan je sa ovim pravilima; 12. Ova Pravila se objavljuju javno u javnom glasilu __________________, najmanje tri dana pre počet ka nagradne igre. U slučaju da neko od učesnika ispoštuje navedena pravila nagradne igre i bude "izvučen" kao do bitnik, a organizator, odnosno obećavalac nagrade, ne ispuni svoju obavezu da nagrađenom licu preda pripadajuću nagradu, oštećeni ima pravo da podnese tužbu nadležnom sudu radi ostvarenja svojih prava po osnovu navedenog instituta - javno obećane nagrade. 1.

Primer tužbe radi ispunjenja javno obećane nagrade OPŠTINSKI SUD U TUŽILAC: TUŽENI: TUŽBA radi ispunjenja javno obećane nagrade Tuženi je u dnevnom (nedeljnom listu, časopisu i si. ) listu ______od__________go dine objavio nagradnu igru i pravila te igre, koja traje od ___________do__________godine "u cilju zabave i reklamiranja proizvoda iz svog programa proizvodnje". DOKAZ: objava nagradne igre, Pravila nagradne igre. Tužilac je bio učesnik u toj nagradnoj igri i ispunio sve postavljene zadatke. Nagrade po toj nagradnoj igri, kao i premija i super premija, izvučeni su

_____________godine.

DOKAZ: nesporno. Tužilac je tom prilikom dobio _________________, što je i objavljeno u istom listu ___________godine. DOKAZ: list ______________________od___________________godine. Kako je u Pravilima nagr adne igre predviđena mogućnost alternativnog ispunjenja obaveze, ako organizator igre nije u mogućnosti da preda stvar koja je Pravilima predviđena, to je tužilac tražio ispu njenje u novčanom iznosu, ali organizator to nije prihvatio. 399

Tužilac je više puta intervenisao kod tuženog da izvrši obavezu predaje stvari, tj. _____________, ali mu je stalno obećavano da se strpi, tj. da pričeka dok se neki problemi ne rese, a da neće biti problema oko isporuke - predaje navedene stvari. Kako je od završetka nagradne igre prošlo dosta vremena, a tuženi i pored više opomena nije izvršio svoju obavezu, to saglasno odredbama člana 229. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac predlaže da sud po provedenom postupku donese PRESUDU Usvaja se tužbeni zahtev tužioca, pa se tuženi ______________________ obavezuje da tužiocu ____________________________________________, po osnovu javno obećanje nagrade, preda u svojinu , ili ako tu stvar nije u mogućnosti da preda tužiocu, da tužiocu isplati dinara, sa zateznom kamatom od______________godine do isplate, u roku od 15 (8) dana od dana prije ma pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od_______________dinara, u roku i pod uslovima iz prethodnog stava. __________________godine.

T

v

•i

u z 11 a c,

Opozivanje obećanja (čl. 230. ZOO) Obećanje nagrade dato javnim oglasom može biti opozvano, ali u sredstvima u kojima je javno obećanje učinjeno, i to na način kako je učinjeno i sa oglašavanjem, kao i ličnim saopštenjem. Pod ličnim saopštenjem se podrazumeva ono saopštenje koje je učinjeno pismenim putem na adresu učesnika igre, preporukom kao dokaz da j e opozvana nagradna igra. Da bi bio ispunjen uslov za opozivanje obećanja, nužno je da u vezi predmetne igre još ništa nije učinjeno u pogledu tražene radnje, odnosno onog ko je trebalo da učestvuje u toj igri. Ali ako je onaj koji je izvršio radnju, odnosno postupio u svemu prema pravilima nagradne igre, a nije znao niti je morao znati daje obećanje nagrade opozvano, ima pravo da zahteva obećanu nagradu od organizatora. U ovakvom slučaju problem bi sigurno nastao ako bi više lica, učesnika nagradne igre, koji su do opoziva ispunili sve uslove te igre, zahtevali, usled opoziva obećanja, nagradu koja im je obećana, bez obzira da lije organizator učinio sve da se igra može organizovano sprovesti. Organizator bi, u tom slučaju, bio prinuđen da nagradnu igru ipak dodeli, odnosno, kako je to propisano u odredbama stava 2. člana 231. ZOO, tj. da "svakom pripadne jednak deo nagrade, ukoliko pravičnost ne zahteva drukčiju podelu", jer bi u protivnom, da tako nije regulisano, bio dužan da svima koji su ispunili uslove nagrađene igre do njenog opoziva, preda, odnosno isplati predmet nagradne igre, što bi ga dovelo i do stečaja (ako je u pitanju velika vrednost predmeta nagradne igre). Ako učesnik nagradne igre nije prijavio svoje učešće jer je saznao da je ta igra opozvana, dakle bio je obavešten o toj činjenici pre nego što je dostavio organizatoru igre sve ono što se od njega tražilo kao uslov za učestvovanje u toj igri, a on je do tada imao određene izdatke, kao na primer kupovinu časopisa, odnosno novina ili nekih drugih predmeta u kojima je nagradna igra objavljena (na primer, kafe, iako mu ona nije bila potrebna, traženjem dostave omota u kome je bila kafa), učesnik, odnosno potencijalni učesnik igre ima pravo da od organizatora igre traži naknadu svih troškova, odnosno izdataka koje je u vezi sa tim imao. Pored toga bitno je da se obećanje nagrade ne može opozvati ako je oglasom određen rok za izvršenje radnje, odnosno za obaveštenje o postignutom rezultatu ili ostvarenju određene situacije. Dakle, opoziv obećanja nagrade se može učiniti samo do isteka određenog roka za takmičenje, kada takmičar više nije mogao da zna daje opoziv obećanja izvršen, a već je izvršio objavljenu traženu radnju, koju je blagovremeno, do isteka roka za takmičenje, saopštio obećavaocu. Ovaj opoziv obećanja nagrade nije protivan ugovornom poslu, jer ako je taj posao jednostran, onda onaj koji je taj posao ponudio ima pravo da ga i opozove, što nije slučaj kod dvostranih ugovora. Kod tako jednostranog pravnog posla, odnosno njegovog opoziva, postoji obaveza ponudioca da onoga koji je već učestvovao u javnom takmičenju i izvršio određene radnje iz javnog oglasa, ne može oštetiti. Ko ima pravo na nagradu (čl. 231. ZOO) Pravo na nagradu ima onaj ko prvi izvrši radnju za koju je nagrada obećana, a ako je više lica izvršilo obavezu istovremeno, svakom od njih pripada jednak deo nagrade, osim ako pravičnost ne zahteva drugačiju podelu. Zbog toga, ako je, na primer, obećan jedan stan kao nagrada, a više lica je izvršilo obavezu istovremeno, 400

ne bi se moglo svakome od njih predati po jedan stan, već bi se primenilo pravilo iz čl. 231. st. 2. ZOO, tj. da se taj stan podeli na principu pravičnosti. Međutim, u praksi je uobičajeno da se nagrada dodeljuje izvlačenjem koverte u kojoj je označen odgovor i takmičar, pa se retko može dogoditi da više lica dele jednu nagradu. Naravno, sve to zavisi od uslova koji su predviđeni i objavljeni u vezi javno obećanja nagrade. Kod javno obećanje nagrade, iako je slično "igri na sreću", razlika ipak postoji, jer odredbe o javnom obećanju nagrade imaju u vidu predaje nagrade onome ko izvrši radnju navedenu u obećanju, a igra na sreću znači posebnu vrstu ugovora, kojim se jedna strana obavezuje da isplati određeni dobitak svakom onom donosiocu koji bude imao broj utvrđen izvlačenjem. Tako, na primer, kupovinom srećke, kupovinom i predajom listića igre "Loto", zaključuje se ugovor i on predstavlja ispravu daje ugovor zaključen, kao i daje cena za srećku, odnosno listića "Loto" plaćena. Kod javno obećane nagrade obaveza obećavaoca ne nastaje na osnovu prodaje nekog vrednosnog papira, koji kao takav postaje kada se za njega plati određena cena, već činjenicom davanja obećanja u trenutku kada je ono učinjeno javnim oglasom, što kao jednostrana izjava predstavlja izvor obligacije. Već je ranije bilo reci da objavljivanje javnog oglasa obećane nagrade predstavlja jednostranu izjavu volje, pa da samim tim ima karakter vanugovornog odnosa, te da je kao takav izvor obligacionog odnosa, zbog čega se ovaj institut podvodi pod jednostrani obligacioni pravni posao, ali čim učesnik u nagradnoj igri sa obećanjem nagrade bude proglašen za dobitnika jedne od nagrada, nastaje dvostrani pravni posao, po kome obećava-lac ima obavezu da preda nagradu licu koje ju je dobilo, a lice koje je tu nagradu dobilo postaje poverilac, sa pravom da od dužnika traži da ispuni svoju obavezu.

Slučaj konkursa (cl. 232. ZOO) Obećavalac nagrade - javno obećane nagrade, obavezno objavljuje obećanje nagrade javnim oglasom (konkursom), dakle u nekom javnom sredstvu informisanja, kojim obećava javnu nagradu ako neko u određenom roku izvrši neku radnju, odnosno uslov iz javnog oglasa, i ako blagovremeno dostavi obećavaocu nagrade tražene podatke o postavljenoj radnji, odnosno uslovu da će dobiti obećanu nagradu. O samom raspisivanju konkursa kao i o dodeljivanju nagrade, u obimu, koje vrste i koje vrednosti, odlučuje organizator konkursa. Organizator konkursa može biti jedno lice, odnosno jedan pravni subjekt koji u svojim registrovanim delatnostima ima i delatnost organizovanja igre na sreću, odnosno javnog obećanja nagrade. Organizator konkursa ima pravo da ovlasti jedno ili više lica koje će sprovesti postupak od raspisivanja konkursa do završetka, odnosno predaje nagrade licima koje su ih dobiju u toj igri. Lica koje odredi organizator konkursa za obavljanje radnji u vezi konkursa su, po pravilu, punomoćnici organizatora po osnovu poslovnog punomoćja, ili po nekom drugom osnovu, ali u svakom slučaju za obaveze tih lica odgovara organizator. Obećavalac po pravilu u javnom oglasu označava koje nagrade dodeljuje, a u pravilima te nagradne igre utvrđuje osnovne elemente takmičenja, odnosno uslove za to takmičenje. Ako su uslovi konkursa jasno određeni, odnosno ako su zasnovana na pravilima igre za javno obećanje nagrade, svako ima pravo da zahteva poništenje odluke o dodeljivanju nagrade ako nagrada nije dodeljena saglasno tim uslovima. Ovo pravilo je propisano radi zaštite onih učesnika igre koji su postupili u svemu prema uslovima iz konkursa, i koji su, po prirodi stvari, odnosno iskazanim rezultatima izvlačenja nagrade, utvrdili da su oni dobitnici nagrade a ne onaj kome je nagrada dodeljena. Već je rečeno da se konkurs javno objavljuje, što znači preko javnih sredstava informacija. Ako je, pak, poziv na učestvovanje u nagradnoj igri učinjen putem dostave kakvih pisama, odnosno poziva licima da učestvuju u nagradnoj igri, takva pravna radnja ne proizvodi pravno dejstvo, pa svaki onaj koji ima pravni interes može tražiti da se ponište sve radnje već sprovedene nagradne igre. Pojam "javno objavljivanje" obećanje nagrade podrazumeva objavljivanje, odnosno obaveštavanje šire javnosti o nameravanom organizovanju nagradne igre sa javnim obećanjem nagrade. To može biti lokalnog karaktera, na primer za jednu opštinu, ili šire za ceo region, odnosno ćelo područje države. U praksi ima slučajeva da se pravila igre organizuju putem pisama, odnosno neposredne dostave pravila igre potencijalnim učesnicima, fizičkim licima, upućenim poštom na njihove adrese stanovanja. Pri tom se pravila igre objavljuju na unutrašnjoj strani koverte kojom se šalje poziv za učestvovanje u nagradnoj igri, što predstavlja jedan vid skrivanja pravih namera organizatora, što može predstavljati vid prevare ili zablude, da lica koja učestvuju u nagradnoj igri dostave sve traženo od njih, a da sami nisu upoznati sa pravilima igre, utoliko pre što se koverta, po pravilu, odmah baca u "koš". Pored toga, u takvim pravilima ima dosta nejasnoća, odnosno protivurečnosti u odnosu na ono što je navedeno u pozivu za učestvovanje u nagradnoj igri. Tako, na primer, ako organizator igre navede u pozivu daje primalac tog poziva dobitnik nagrade, a negde "u nekom uglu" je navedeno daje on samo potencijalni dobitnik, onda se radi o prevari ili zabludi, zbog čega se može tražiti poništaj takvog jednostranog pravnog postupanja, odnosno jednostranog pravnog akta po osnovu rušljivosti. 401

Ako je u pitanju nagrada u vezi raspisanog konkursa za neke radove, odnosno projekte u vezi izgradnje kakvog objekta, ili bilo kojih drugih razloga, a imaju svoju vrednost pri primeni, odredbama stava 3. ovog člana propisano je da svojinu na delu nagrađenom na konkursu pripada organizatoru konkursa, ali samo ako je to navedeno u uslovima oglasa konkursa. Organizator konkursa može otkupiti i druge radove, koji nisu usvojeni na konkursu, ali samo ako se u vezi tog otkupa saglase obe strane, organizator i autor dela.

Prestanak obaveze (čl. 233. ZOO) Odredbama ovog člana određena je prekluzivnost vremena u kome se može ostvariti pravo na prijem izvučene, odnosno dodeljene nagrade. To vreme vezano je za pravila o nagradnoj igri, odnosno za rok preuzimanja nagrade propisan u tim pravilima, i račina se od dana kada je nagrada izvučena, odnosno dodeljena. To može da bude, na primer, rok od dva meseca, ili nešto duži rok od toga, već prema tome kako je to propisano pravilima igre. Naravno, ovaj rok se vezuje za saznanje koje je učinjeno učesniku nagradne igre, objavljeno u konkursu, o čemu on treba da brine, da rok za prijem, odnosno traženje nagrade iznosi određeni broj dana ili meseci od dana završetka konkursa. S obzirom daje učesnik konkursa obavešten o tome u samom oglasu konkursa, odnosno koga dana će biti izvlačenje nagrada, on je u obavezi da svoj zahtev podnese u roku propisan pravilima igre, računajući od dana kada je ta igra završena. Zbog toga su u odredbama ovog člana propisana dva uslova u vezi vremena u kome se može ostvariti pravo za prijem dobijene nagrade. Prvi se odnosi na to ako je rok za prijem nagrade određen u oglasu, u kom slučaju je lice koje je postiglo uspeh, vezano za onaj rok koji je u tom oglasu naveden. Drugi se odnosi na to da ako u oglasu nije naveden rok u kome se može podići dodeljena nagrada, onda se rok za preuzimanje nagrade računa istekom jedne godine od oglasa.

HARTIJE OD VREDNOSTI Pojam (čl. 234. ZOO) Prema odredbama ovog člana, hartija od vrednosti je pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu. Prema tome, hartija od vrednosti uvek sadrži izvesno imovinsko pravo, koje se može ostvariti samo putem raspolaganja tom hartijom. Hartija od vrednosti može glasiti na donosioca, na ime ili po naredbi. Hartije od vrednosti za imaoca te hartije predstavlja stvarnopravni odnos prema samoj hartiji, dakle da ima pravo na hartiji kao stvari, tzv. imovinsko pravo, i da iz hartije od vrednosti proizilazi tražbeno pravo koje je u hartiji označeno, tzv. pravo iz hartije. Hartije od vrednosti mogu biti menica, ček, obveznica narodnog zajma, trgovačka uputnica, kreditno pismo, tovarni list, konosman, akcije i si. Sve ove hartije sadrže u sebi tražbeno (obligaciono) pravo, izraženo u novcu ili nekoj činidbi. Hartijama od vrednosti ne smatraju se novčanice, poštanske, taksene i druge marke, zatim isprave koje služe kao dokaz nekog potraživanja (zaključnice, priznanice), niti tzv. obični legitimacioni papiri kojima se vrši legitimisanje radi ostvarivanja nekog prava. Bitni sastojci hartije od vrednosti utvrđeni su članom 235. ZOO, a posebnim zakonom za pojedine hartije od vrednosti mogu biti određeni i drugi bitni sastojci. Ako isprava ne sadrži propisane bitne stojke hartije od vrednosti, ne važi kao hartija od vrednosti. Zbog toga je u navedenom članu propisano da hartija od vrednosti mora sadržavati navedene bitne sastojke jer, u protivnom, ne bi važila kao hartija od vrednosti. Odredbe ovog zakona (čl. 1047.) ne odnose se na Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih fmsnsijskih instrumenata ("Službeni glasnik RS", br.46/06), kojim se uređujutajuslovi i postupak izdavanja hartija od vrednosti; 2) trgovina hartijama od vrednosti na organizovanom tržištu hartija od vrednosti (u daljem tekstu: organizovano tržište); 3) organizacija, struktura i način funkcionisanja organizovanog tržišta u Republici Srbiji (u daljem tekstu: Republika); 4) pojam i delatnost organizatora tržišta; 5) osnivanje i delatnost učesnika na organizovanom tržištu; 6) organizacija i nadležnosti Komisije za hartije od vrednosti (u daljem tekstu: Komisija); 7) organizacija i nadležnosti Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti (u daljem tekstu: Centralni registar). Sve ovo, koje se odnose na hartije od vrednosti, primenjuju se i na druge fmansijske instrumente, ukoliko ovim zakonom nije drukčije određeno. Navedeni zakon se primenjuje na sledeće finansijske instrumente: 1) hartije od vrednosti; 2) standardizovane fmansijske derivate (u daljem tekstu: fmansijski derivati); 3) druge fmansijske instrumenate kojima se trguje u skladu sa pravilima poslovanja organizatora tržišta, na koja saglasnost daje Komisija. 402

Međutim, taj zakon se ne primenjuje na: 1) polise osiguranja osiguravajućih društava; 2) hartije od vrednosti koje se izdaju povodom prometa robe i usluga, kao što su menica, ček, pismeni uput (asignacija), konosman, tovarni list, skladišnica i druge hartije od vrednosti čiji su izdavanje i promet ure đeni posebnim zakonom; 3) druge isprave o dugu, novčanom depozitu ili štednji koje nemaju svojstva hartije od vrednosti u skla du sa ovim zakonom; 4) izvedene i druge fmansijske instrumente koji nisu standardizovani i koji kao fmansijski instrumenti nisu utvrđeni u skladu sa ovim zakonom; 5) udele u ortačkom, komanditnom i društvu sa ograničenom odgovornošću, investicione jedinice otvo renih investicionih fondova i doborovoljnih penzijskih fondova; 6) dužničke hartije od vrednosti čiji je izdavalac Republika i Narodna banka Srbije, osim kad je ovim ili drugim zakonom drukčije određeno. Izdavaocic hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, koji se izdaju u skladu sa pom. Zakonom o tržištu hartija od vrednosti...., mogu biti: 1) pravna lica sa sedištem na teritoriji Republike (u daljem tekstu: domaća pravna lica); 2) Republika, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, pravna lica korisnici budžetskih sred stava i organizacije obaveznog socijalnog osiguranja, u skladu sa zakonom; 3) Narodna banka Srbije; 4) pravna lica sa sedištem na teritoriji država članica OECD i EU i na teritoriji susednih država sa čijim institucijama nadležnim za kontrolu tržišta hartija od vrednosti Komisija ima zaključen ugovor kojim se uređuje saradnja nadležnih organa za kontrolu tržišta, u skladu sa ovim zakonom. Prava kod hartije od vrednosti Prema Zakonu o obligacionim odnosima, potraživanje iz hartije od vrednosti vezano je za samu hartiju i pripada njenom zakonitom imaocu. Ako hartija od vrednosti glasi na donosioca, njen donosilac se smatra zakonskim imaocem hartije od vrednosti. Ako, pak, glasi na ime ili po naredbi, lice na koje hartija od vrednosti glasi, odnosno lice na koje je uredno preneta, smatra se zakonitim imaocem hartije od vrednosti. Kao stoje napred naglašeno, postoje dve vrste prava kod hartije od vrednosti: pravo na samoj hartiji i pravo koje proističe iz te hartije. Pravo na samoj hartiji je uglavnom stvarno pravo, kao pravo svojine. Imalac ovog prava može raspolagati hartijom od vrednosti, tj. može daje proda, pokloni ili na dragi način otuđi. Prava koja proističu iz hartije od vrednosti su raznovrsna: u njoj su sadržana samo ona prava koja su važećim propisima izričito predviđena za pojedine vrste isprava; pravo na hartiju od vrednosti može steći neko lice samo ako je hartija istinita i sačinjena u zakonom propisanoj formi (član 235. ZOO); prava iz hartije od vrednosti mogu se prenositi na druga lica; pravo da od dužnika zahteva ispunjenje činidbe iz hartije ima imalac isprave, ili lice ovlašćeno od imaoca isprave; imalac isprave ima pravo da svoje potraživanje ostvaruje i prinudnim putem, a dužnik da prema imaocu isprave ističe prigovore za koje smatra da su osnovani; prava iz hartije od vrednosti prestaju realizacijom hartije, protekom roka, uništenjem. Formalnost hartiie Hartija od vrednosti je pismena isprava. Ona mora sadržavati bitne sastojke utvrđene zakonom, bez kojih ona gubi značaj hartije od vrednosti. Zbog toga hartija po naredbi spada u formalno pravne poslove. Forma mora biti zastupljena i u vezi radnji koje se moraju izvršiti, odnosno koje moraju biti izvršene u propisanoj formi, naročito kod izdavanja, prenosa i dr. Amortizacija hartiie Ako je hartija od vrednosti izgubljena može se amortizovati samo ako glasi na ime ili po naredbi, osim ako zakonom za neke hartije od vrednosti nije drukčije određeno. Ostvarivanje prava iz izgubljene hartije sprovodi se u vanparničnom postupku. Naime, onaj kome je nestala hartija od vrednosti može tražiti amortizaciju te hartije kod vanpamičnog suda radi omogućavanja da ostvari prava iz izgubljene hartije od vrednosti, a i radi stavljanja do znanja svima da lice koje je neovlašćeno došlo u posed te hartije ne može ostvarivati prava iz nje. U slučaju uništenja, krađe hartije od vrednosti, takođe nastaje amortizacija hartije od vrednosti, pa se u sudskom vanparničnom postupku takva hartija proglašava nevažećom. Ako se hartija od vrednosti ne amortizuje u sudskom postupku, imalac gubi pravo iz te hartije. 403

Zakon o tržištu hartija od vrednosti Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih fmansijskih instrumenata (,,S1. gl. RS", br. 47/06), prema sadržini svog naslova upućuje na zaključak da se ovaj zakon isključivo bavi a) tržištem hartija od vrednosti i b) drugim fmansijskim instrumentima. Predmet uređenja ovog zakona su: 1) uslovi i postupak izdavanja hartija od vrednosti; 2) trgovina hartijama od vrednosti na organizovanom tržištu hartija od vrednosti; 3) organizacija, struktura i način funkcionisanja organizovanog tržišta u Republici Srbiji; 4) pojam i delatnost organizatora tržišta; 5) osnivanje i delatnost učesnika na organizovanom tržištu; 6)organizacija i nadležnost Komisije za hartije od vrednosti; 7) organizacija i nadležnost Komisije za hartije od vrednosti. Ovaj zakon se ne primenjuje na: 1) polise osiguranja osiguravajućih društava; 2) hartije od vrednosti koje se izdaju povodom prometa robe i usluga, kao što su menica, ček, pismeni uput (asignacija), konosman, tovarni list, skladišnica i druge hartije od vrednosti čiji su izdavanje i promet uređeni posebnim zakonom; 3) druge isprave o dugu, novčanom depozitu ili štednji koje nemaju svojstva hartije od vrednosti u skladu sa ovim zakonom; 4) izvedene i druge fmansijske instrumente koji nisu standardizovani i koji kao finansijski instrumenti nisu utvrđeni u skladu sa ovim zakonom; 5) udele u ortačkom, komanditnom i društvu sa ograničenom odgovornošću, investicione jedinice otvorenih investicionih fondova i dobrovoljnih penzijskih fondova; 6) dužničke hartije od vrednosti čiji je izdavalac Republika Srbije i Narodna banka Srbije, osim kad je ovim ili drugim zakonom drukčije određeno. Hartiie od vrednosti, prema ovom zakonu ostvaruju svoj cilj na organizovanom tržištu (organizovano tržište podrazumeva tržište hartija od vrednosti i drugih fmansijskih instrumenata koje je dostupno javnosti i na kome se po unapred propisanim pravilima trguje hartijama od vrednosti i drugim fmansijskim instrumentima, a koje organizuje organizator tržišta i nad kojim nadzor vrši Komisija). Izdavaoci hartija od vrednosti i drugih fmansijskih instrumenata, u smislu ovog zakona su: 1) pravna lica sa sedištem na teritoriji Republike Srbije (domaća pravna lica); 2) Republika, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, pravna lica korisnici budžetskih sredstava i organizacije obaveznog socijalnog osiguranja; 3) Narodna banka Srbije; 4) pravna lica sa sedištem na teritoriji članica OECD i EU, i na teritoriji susednih država sa čijim institucijama nadležnim za kontrolu tržišta hartija od vrednosti Komisija za hartije od vrednosti ima zaključen ugovor kojim se uređuje saradnja nadležnih organa za kontrolu tržišta, odnosno hartija od vrednosti stranih pravnih lica. Osnovne vrste hartija od vrednosti po ovom zakonu. Promet javne prodaje na organizovanom tržištu mogu biti sledeće hartije od vrednosti: 1) akcije - hartije od vrednosti koje glase na deo osnovnog kapitala akcionarskog društva; 2) dužničke hartije od vrednosti (su obveznice i druge hartije od vrednosti koje imaocu daju pravo na isplatu glavnice, kamate, kao i drugih prava); 3) varanti (varant, ili založnica, je deo skladišnice, koji vlasnik skladištene robe može dobiti kredit - zalaganjem robe) - hartije od vrednosti koje imaocu daju pravo na kupovinu, odnosno prodaju hartija od vrednosti i drugih fmansijskih instrumenata, određenog dana, odnosno u određenom periodu, po unapred određenoj ili odredivoj ceni; 4) depozitne potvrde - hartije od vrednosti koje izdaju banke koje poseduju inostrane akcije ili obveznice deponovane kod banke u inostranstvu, a koje predstavljaju domaći ekvivalent inostranih akcija ili obveznica, odnosno sadrže istovetna prava i obaveze, kao i inostrane hartije od vrednosti na koje se odnose. Predmet javne ponude na organizovanom tfžištu mogu biti i druge hartije od vrednosti, odnosno finansijski instrumenti koji se utvrđuju u skladu sa ovim zakonom i Komisijom za hartije od vrednosti. Ovaj zakon je karakterističan po tome, odnosno razlikuje ga od drugih hartija od vrednosti (menica, ček, kono sman i dr.) po tome što se hartije od vrednosti, pobrojane u prethodnom stavu, odnosno članu 21. istog zakona, izdaju, prenose i evidentiraju u obliku elektronskih zapisa u informacionom sistemu Centralnog registra. Kao prenosivi elektronski dokumenti, hartijama od vrednosti se trguje na fmansijskom tržištu, iz kojih za zakonite imaoce proizilaze prava i obaveze u skladu sa ovim zakonom i odlukom izdavaoca o izdavanju hartija od vrednosti. Pored toga razlikuje se i po tome što se primena tog zakona prostire, pored hartija od vrednosti i na a) fmansijske instrumente, kao što su: standardizovani finansijski derivati i b) druge fmansijske instrumente, kojima se trguje u skladu sa pravilima poslovanja organizatora tržišta, na koje saglasnost daje Komisija za hartije od vrednosti. Postoji primarna i sekundarna prodaja hartija od vrednosti . Primarna podrazumeva prvu ponudu za prodaju hartija od vrednosti, koju vrši izdavalac tih hartija. Sekundarna javna ponuda hartija od vrednosti je svaka druga javna ponuda, odnosno trgovina hartijama od vrednosti na organizovanom tržištu koju vrši njen imalac. A javna ponuda hartija od vrednosti je javni poziv upućen neodređenom broju nepoznatih lica da izvrše upis i uplatu hartija od vrednosti u postupku primarne javne ponude ili da kupe hartije od vrednosti u sekundarnoj javnoj ponudi. Kako je napred navedeno, sekundarna ponuda hartija od vrednosti, odnosno trgovina hartijama od vred nosti obavlja se na organizovanom tržištu . Na tom tržištu mogu trgovati samo članovi brokersko-dilerska društva i ovlašćene banke, a druga lica jedino posredstvom tržišta. 404

Prema zakonskoj normi, trgovina na organizovanom tržištu podrazumeva iavnu ponudu hartija od vrednosti i povezivanje ponude i potražnje hartija od vrednosti i drugih fmansijskih instrumenata. Trgovina hartijama od vrednosti obavlja se isključivo na organizovanom tržištu u Republici Srbiji, koje obuhvata berzansko i vanberzanskog tržišta. Ostale norme Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih flnansijskih instrumenata odnose se više na regulisanju navedenih pitanja, odnosno na ostvarivanja predmeta uređivanja ove materije.

Bitni sastojci (cl. 235. ZOO) Već je rečeno da se pod hartijama od vrednosti smatraju određena pismena isprava, koja u sebi sadrži jednu vrstu građanskog prava, koja je u vezi sa pismenom ispravom, jer bez postojanja isprave ne postoji ni pravo koje bi u njoj bilo sadržano. Ta tesna povezanost pismene isprave i prava mora imati i određenu formu, odnosno da bi se jedna hartija (pismena isprava) smatrala hartijom od vrednosti u smislu zakona, mora da sadrži i potrebne sastojke koji joj daju tu vrednost. S obzirom da ima više vrsti hartija od vrednosti, svaka od njih mora imati označenje vrste hartije, na primer: "ček", "menica", "konosman" i si. To je značajno i zbog toga da bi učesnici u sastavljanju i potpisivanju hartije znali šta potpisuju i kakve posledice proizilaze iz takve isprave. Firma, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište izdavaoca hartije bitni su elementi hartije od vrednosti, jer se iz njih saznaje koje izdavalac hartije od vrednosti, koja mu je adresa. Ako je izdavalac hartije od vrednosti navodi se adresa te firme, jer je ona pravni subjekt koji iz određene hartije od vrednosti ostvaruje i ima određena prava i obaveze. Kod fizičkih lica razumljivo je da njihova adresa glasi prema mestu prebivališta, a ne prema mestu boravišta. Hartija od vrednosti mora imati i označenu firmu, odnosno naziv ili ime lica koje, po čijoj naredbi hartija od vrednosti glasi, ili označenje da hartija glasi na donosioca. Ako hartija od vrednosti nema označenu firmu, odnosno naziv ili ime lica, onda na njoj mora biti naznačeno da ona glasi na donosioca, ali i kao takva mora sadržavati one podatke koji se odnose na lice koje treba da izvrši obavezu, odnosno njenu firmu, odnosno naziv ili ime lica koje treba obavezu da izvrši. Bez tačno označene obaveze izdavaoca, koja proizilazi iz hartije od vrednosti, hartija ne bi imala značenje hartije od vrednosti, jer ovaj elemenat ukazuje na bezuslovan uput trasatu da remitentu, kao korisniku hartije od vrednosti, izvrši određenu obavezu, navedenu u hartiji od vrednosti. Mesto i datum izdavanja hartije od vrednosti je isto tako bitan elemenat hartije od vrednosti, jer se prema tim podacima vezuju ne samo početak i završetak radnje navedene u hartiji od vrednosti, koje mogu stvoriti posledice u slučaju prekoračenja, već i primenu zakona zemlje u kojoj se ostvaruje radnja iz tog papira. Kod onih hartija od vrednosti, koji se izdaju u seriji, pored datuma i mesta, navode se i serijski broj hartije od vrednosti. Na kraju, hartija od vrednosti mora sadržavati i potpis izdavaoca hartije od vrednosti, odnosno faksimil potpisa, tj. kako se on inače potpisuje, ako se taj elemenat odnosi na izdavaoce hartije od vrednosti koje se izdaju u seriji. Prema sadržini tačke 6. stava 1. ovog člana, može se zaključiti daje kod hartije od vrednosti obaveza njegovog izdavaoca da njegov potpis sadrži njegovo ime i prezime, dok se kod hartija od vrednosti koje se izdaju u seriji može navesti ili ime i prezime izdavaoca, a ako tako nije učinjeno, onda mora obavezno imati njegov faksimil, tj. onako kako se u poslovnom prometu potpisuje. Stav 2. ovog člana ukazuje da posebnim zakonom, za pojedine hartije od vrednosti, mogu biti određeni i drugi bitni sastojci. Tako, na primer, Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju navode bitne elemente tovarnog lista kao hartije od vrednosti. On sadrži elemente koje propisuju odredbe člana 235. ZOO, ali sadrži i neke druge koji su karakteristični za tovarni list kao hartije od vrednosti, kao što su: broj kola, žig otpravne stanice, prevozne i druge troškove i drugo. Hartije od vrednosti, prema Zakonu o tržištu hartija od vrednosti i drugih fmansijskih instrumenata imaju i neke druge bitne sastojke (čl. 15.) u odnosu na bitne sastojke koje su propisane odredbama ovog člana (čl. 235. ZOO), prema specifičnosti funkcije koja im se daje - kada je u pitanju njihova distribucija i trgovina na organizovanom tržištu. Međutim, odredbe ovog člana su od opšteg značaja za sve hartije od vrednosti, kako je to određeno stavom 2. istog člana, što znači da i hartije od vrednosti prema Zakonu o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata moraju sadržavati sastojke koje propisuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima, uz dodatak onih sastojaka koji su vezani za vršenje njihove distribucije i trgovine na organizovanom tržištu. Hartija od vrednosti koja ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka navedenih u odredbama ovog člana, ili u nekom posebnom zakonskom propisu, ne važi kao hartija od vrednosti. Ako te sastojke hartija ne sadrži, ona se može upotrebiti kao isprava, dokaz iz nekog obligaciono pravnog odnosa. To isto, stavom 4. ovog člana, propisano je i u odnosu na hartije od vrednosti izdate u seriji, što znači ako i te vrste hartije od vrednosti ne sadrži bilo koji bitan sastojak koji je čini hartijom od vrednosti, nema pravno dejstvo. 405

Na koga hartija od vrednosti može glasiti (cl. 236. ZOO) Hartija od vrednosti može glasiti: a) na donosioca; b) na ime ili v) po naredbi. Hartija na ime je takva hartija od vrednosti kod koje je korisnik izričito naveden po imenu. Navođenjem imena u hartiji od vrednosti, po pravilu, isključuje se pravo prenosa hartije od vrednosti. Kao imalac prava kod hartije na ime pojavljuje se jedno lice, ali u nekim slučajevima i više lica tačno označenih. Izdavanje hartije na ime vrši se davanjem pismene izjave izdavaoca hartije, koju on mora da potpiše, uz naznaku imena korisnika i unese klauzule prezentacije, jer bi se u protivnom takva hartija smatrala ispravom u građanskopravnom smislu. Hartija na ime se, po pravilu, ne može prenositi, naročito ako je to zakonom zabranjeno ili u hartiji označeno. Prenošenje se, kad to nije zabranjeno, vrši putem cesije ustupanja potraživanja koje je označeno u hartiji. Posebnim zakonom može biti određeno da se pravo iz hartije od vrednosti na ime može prenositi i indosamentom. Prenos prava iz hartije od vrednosti na ime vrši se ubeležavanjem na samoj hartiji, potpisivanjem prenosioca i upisom prenosa u registar hartija od vrednosti, ako se takav registar vodi kod izdavaoca. Pod hartijom po naredbi podrazumeva se takva hartija od vrednosti kod koje se kao imalac prava pojavljuje jedno lice, izričito navedeno u samoj ispravi, uz mogućnost, da svojom naredbom odredi neko treće lice kao korisnika isprave. Hartije po naredbi mogu imati svojstvo „po naredbi" po samom zakonu, što oslobađa izdavaoca obaveze da u ispravu unese odgovarajuću klauzulu. To je slučaj sa menicom, čekom ili postojećim trgovačkim običajima. U ostalim hartijama od vrednosti koje su hartije po naredbi mora se u ispravi uneti klauzula „po naredbi". Hartije po naredbi su takve hartije od vrednosti koje služe za korišćenje, prenošenje i koje se lako prenose indosiranjem. Pravo iz hartije od vrednosti po naredbi prenosi se indosamentom, tako što raniji imalac hartije određuje drugog korisnika ispisivanjem njegovog imena na poleđini hartije. Lice koje prenosi hartiju je indosant a lice na koga se hartija prenosi je indosatar, dok se samo prenošenje hartije naziva indosiranje, a izjava o prenosu indosament. Indosamenata ima različitih. Oni mogu biti: puni, blanko i na donosioca. Puni indosament sadrži izjavu o prenosu i firmu, odnosno naziv ili ime lica na koje se pravo iz hartije od vrednosti prenosi (indosatar) i potpis prenosioca (indosant), a može da sadrži i druge podatke (mesto, datum i dr. ). Blanko indosament sadrži samo potpis indosanta. Ako se prenos hartije vrši na donosioca umesto imena indosatara, stavlja se reč „donosiocu". Takav indosament se tretira kao blanko indosament. Indosament ne može biti delimičan jer bi kao takav bio ništav. Hartija od vrednosti može se preneti i kao prenos punomoćja, odnosno kao prenos za zalogu (podizanje tužbe, pravo zaloge na hartiji po naredbi i si.). Kod prenosa punomoćja na hartiji se stavlja klauzula „vrednost u punomoćju", a kod prenosa za zalogu "vrednost za zalogu" ili slično. Izdavalac i indosant mogu zabraniti prenos hartija od vrednosti po naredbi indosamentom. Ta zabrana mora biti izražena na samoj hartiji izrazom „ne po naredbi", ili stavljanjem slične klauzule koja ima isto značenje. U tom slučaju pravo iz hartije od vrednosti može se preneti samo cesijom. Prenosom hartije od vrednosti po naredbi novi imalac hartije stiče sva prava koja su pripadala ranijem imaocu. On stiče sva prava prema dužniku, ali je pravo koje je dobio tim prenosom nezavisno od prava ranijeg imaoca prava indosanta i njegovih ranijih prethodnika.

Nastanak obaveze (čl. 237. ZOO) Hartija od vrednosti, kao što je ranije rečeno, predstavlja veći broj međusobnih prava i obaveza. Dok se ne ostvare uslovi da jedna hartija od vrednosti ima taj značaj, postoje neke radnje koje Zakon o obligacionim odnosima naziva: pregovori, ponuda, predugovor i slično. Za samu hartiju od vrednosti to nije od značaja, odnosno ne mora se znati iz kog odnosa je ta hartija nastala. Međutim, ako su ispunjeni svi uslovi iz hartije od vrednosti, odnosno ako ona sadrži sve sastojke koje propisuju odredbe člana 235. ZOO, u tom slučaju regulisana su prava i obaveze lica iz hartije od vrednosti. To i jeste odlika hartije od vrednosti, odnosno da se ispunjenje izvesne forme, propisane u pomenutom članu, smatra daje postignut cilj izdavanja hartije od vrednosti. Prema tome, za punovažnost hartije od vrednosti potrebno je da su ispunjeni svi uslovi propisani kao forma i sadržina isprave, koja kao takva dobij a ne samo naziv "hartija od vrednosti", već ona proizvodi određena prava i obaveze za potpisnike hartije od vrednosti, a ne kao bilo koja hartija koja ima značaj samo obligaciono pravni karakter. 406

Obaveza iz hartije od vrednosti nastaje u trenutku kada izdavalac hartije od vrednosti istu preda korisniku, kako to propisuje odredba ovog člana. Nije bitno daje hartija od vrednosti sastavljena po pravilima koja regulišu njenu sadržinu, a da ona nije predata onome ko treba da je koristi. Pravilo je da se poveriocem po hartiji od vrednosti smatra lice koje je u posedu hartije od vrednosti, a koje je na toj hartiji izričito kao takvo označeno kao poverilac, a to može biti remitent, ili kod prenosa hartije od vrednosti, ime indosatara, naravno, osim ako se ta hartija prenosi na blanko hartiji od vrednosti u pogledu poslednjeg prenosioca te hartije na drugo lice, kada se poveriocem smatra svako lice koje poseduje takvu hartiju. Sadržina ovog člana je donekle u protivurečnosti sa pojmom hartije od vrednosti, jer prema odredbama člana 235. ZOO, ako je hartija sastavljena sa svim sastojcima koje taj član propisuje, ili neki drugi zakon koji se odnosi na hartije od vrednosti, u tom slučaju postoji hartija od vrednosti, te obaveza iz hartije od vrednosti nastaje samim činom sastavljanja i ona od dana potpisivanja i stavljanja datuma na njoj proizvodi obaveze koje su u toj hartiji od vrednosti navedene. Ako se takva hartija od vrednosti sastavi, ali se preda poveriocu nešto kasnije od datuma sastavljanja, onda se dovodi u pitanje značaj datuma sastavljanja hartije od vrednosti, što bi bilo protivrečno značaju ustanove hartije od vrednosti. Međutim, neki teoretičari smatraju da se ova nedoslednost može tumačiti tako da obaveza izdavaoca vrednosnog papira nastaje u trenutku kada je on pismenu ispravu sastavio i potpisao, čime je na sebe preuzeo konkretne obaveze iz tog vrednosnog papira, dok će prava remitenta ili lica sa pravom donosioca nastati tek kada tu hartiju primi, dakle danom prijema, čime se stvara obligaciono pravni odnos između izdavaoca i primaoca takvog papira.

Posebni uslovi za izdavanje hartija od vrednosti u seriji (cl. 238. ZOO) U članu 235. ZOO je u tri slučaja pomenuto „izdavaoca hartije od vrednosti u seriji", a naime da se kod izdavanja hartija od vrednosti vodi računa da ako se izdaju hartije od vrednosti sa serijskom oznakom, da se serijski brojevi moraju označiti, jer, u protivnom, te hartije nemaju pravno dejstvo. Hartije od vrednosti sa serijskim brojevima podrazumevaju obeležavanje svake hartije od vrednosti odgovarajućim narednim serijskim brojem, od broja koji je ubeležen na prethodnom vrednosnom papiru. Na taj način se postiže strogost vrednosnog papira da se prati i zna gde se on nalazi, kako se i kome prenosi, pa se s obzirom na njegovu brojnost postiže i pravna disciplina praćenja postojanja takvih vrednosnih papira. Vrednosni papir sa serijskim brojem ima isti značaj kao i svaki drugi vrednosni papir. On je obeležen serijskim brojem jer se odnosi na istu vrstu vrednosnog papira i iz istog je odnosa prema vrsti vrednosnog papira, a i prema pravima i obavezama koje nastaju iz tih papira kao celine. U ovom članu je naglašeno da se posebnim zakonom određuju i drugi uslovi za izdavanje vrednosnih papira u seriji. To znači da svaki vrednosni papir mora sadržavati one sastojke koji su propisani odredbama člana 235. ZOO, kao i sastojke navedene u posebnim zakonim, ako se odnose na vrednosne papire kojima se određuju i drugi sastojci, koje u vezi svog poslovanja koriste pojedini pravni subjekti, odnosno koji imaju pravo izdavanja vrednosnih papira s obzirom na delatnost koju vrše. Ali ako je u pitanju hartija od vrednosti koja se izdaje u seriji, sa serijskim brojevima, onda se posebnim zakonom određuju i drugi uslovi za izdavanje hartija od vrednosti u seriji, što znači da i te hartije od vrednosti moraju imati sve sastojke iz člana 235. ZOO, ali pored njih i druge, ako se posebnim zakonom traži unošenje i nekih drugih elemenata kod hartija od vrednosti u seriji.

OSTVARIVANJE PRAVA Kome pripada pravo od hartija od vrednosti (cl. 239. ZOO) S obzirom na značenje hartije od vrednosti, a naime daje ona određena pismena isprava i da je u takvoj ispravi konsumirano građansko pravo vezano za takvu ispravu, odnosno da ona samo kao takva predstavlja hartiju od vrednosti, može se zaključiti da bez postojanja njene pismene forme i sadržine koju mora da ima, ne može biti hartija od vrednosti već obična priznanica ili kakav drugi dokaz o postojanju nekog imovinskog prava. Zbog toga razlikujemo hartiju od vrednosti od obične hartije kojom se može ostvariti neki imovinski zahtev, pa imajući u vidu značenje hartije od vrednosti može se reći da ta hartija u sebi sadrži posebno pravo u njoj sadržano, što je i razlikuje od obične hartije sa imovinskim zahtevom. Posebna karakteristika hartije od vrednosti je i u tome što imalac takve hartije obezbeđuje svoje potraživanje prema svakom ko je označen kao dužnik, dakle i prema njegovim prethodnicima. Dužnik ne proverava materijalno stanje poverioca, naime dovoljno je da imalac hartije od vrednosti podnese tu hartiju dužniku kada i nastaje obaveza ovoga da izvrši nalog iz takve isprave. 407

Zbog toga se u stavu prvom ovog člana naglašava "potraživanje iz hartije", a ono pripada onome ko je njen zakonski imalac. Hartija od vrednosti je karakteristična baš u tome što njen zakonski imalac može biti svako lice koje takvu hartiju stekne čak i putem prenosa, sa jednog poverioca na drugog, naročito ako glasi na donosioca ili po naredbi. Sa tom osobinom hartija od vrednosti se koristi u različitim oblicima poslovanja, a posebno u platnom i robnom prometu. Kao takva ima značaj, na primer u oblasti kredita, ili drugih sredstava obezbeđenja potraživanja, a posebno u nekim oblastima poslovanja, u obliku prenosivog tovarnog lista, konosmana, skladišnice i drugo. Zakonski imalac hartije od vrednosti je ono lice koje poseduje hartiju od vrednosti stečenu na zakoniti način, dakle ko takvu hartiju ima, odnosno na koga hartija od vrednosti glasi ili onaj na koga je ta hartija preneta, ko je ima u posedu a može je naplatiti kao donosilac, ili lice označeno u samoj hartiji. Hartija na ime je, kao što je ranije rečeno, takva hartija od vrednosti kod koje je korisnik izričito naveden po imenu. Navođenjem imena u hartiji od vrednosti, po pravilu, isključuje se pravo prenosa hartije od vrednosti. Kao imalac prava kod hartije na ime pojavljuje se jedno lice, ali u nekim slučajevima i više lica tačno označenih. Izdavanje hartije na ime vrši se davanjem pismene izjave izdavaoca hartije, koju on mora da potpiše, uz naznaku imena korisnika i unese klauzule prezentacije, jer bi se u protivnom takva hartija smatrala ispravom u građanskopravnom smislu. Hartija na ime se po pravilu ne može prenositi, naročito ako je to zakonom zabranjeno ili u hartiji označeno. Prenošenje se, kad to nije zabranjeno, vrši putem cesije ustupanja potraživanja koje je označeno u hartiji. Posebnim zakonom može biti određeno da se pravo iz hartije od vrednosti na ime može prenositi i indosamentom. Prenos prava iz hartije od vrednosti na ime vrši se ubeležavanjem na samoj hartiji, potpisivanjem prenosioca i upisom prenosa u registar hartija od vrednosti, ako se takav registar vodi kod izdavaoca. Hartija od vrednosti koja glasi na donosioca je ona hartija u kojoj ime korisnika hartije nije, po pravilu, navedeno. Iz takvog karaktera hartije od vrednosti, dužnik po toj hartiji ima obavezu da označenu radnju izvrši svakom onom ko poseduje takvu hartiju od vrednosti, a njegovo pravo je daje zadrži i da se na taj način obezbedi od nekih kasnijih zahteva poverilaca.

Ko može tražiti ispunjenje (čl. 240. ZOO) Imalac hartije od vrednosti ima pravo da realizuje, odnosno daje naplati od dužnika koji je u toj hartiji naveden, i to u roku koji je propisan za naplatu takve hartije od vrednosti. Ako se rok za naplatu iz hartije od vrednosti ne ispoštuje, imalac takve hartije gubi pravo iz te hartije jer, kao stoje rečeno, hartija od vrednosti ima osnovno obeležje daje u njoj inkorporirano pravo na hartiji, kao stvarno pravo, koje se može prenositi i njime sticati kakva stvarna prava. Dakle, ako se rok za ispunjenje hartije od vrednosti prekorači, onda takva hartija postaje dokument o običnom obligaciono pravnom zahtevu, koji se dalje ne može prenositi na drugog, niti se iz tog papira mogu ostvarivati neka druga prava osim onih koja su navedena u toj ispravi, i to samo od strane onoga ko ima pravo na takvo potraživanje. Zakonski imalac koji može tražiti ispunjenje iz hartije od vrednosti, uz njeno podnošenje dužniku, je ono lice koje je u posedu takve hartije, bez obzira na to na koji je zakonit način tu hartiju stekao. Inače, nezakonita je ona hartija od vrednosti ako je potpis dužnika na njoj lažan, i ako je izdavanje određene hartije od vrednosti protivno prinudnim propisima. Međutim, lažnost potpisa jednog dužnika ne utiče na vrednost ostalih potpisa. U hartiji od vrednosti, kao stoje rečeno, mogu učestvovati poverioci i dužnici. Međutim, s obzirom na neke okolnosti koje sprečavaju lično učešće poverioca u transakciji u vezi prava koja ima iz hartije od vrednosti, dešava se da on sam ne potpisuje, odnosno ne preuzima prava i obaveze iz hartije od vrednosti, već ovlašćuje drugo lice koje će za njega obaviti sve potrebne poslove. Takvo ovlašćenje lica koje će za poverioca, vlastodavca, izdati hartiju od vrednosti, učiniti ih dužnicima po takvoj hartiji, ili koji će za njegov račun naplatiti iznos iz hartije od vrednosti, odnosno pravo iz hartije na drugo lice, nazivaju se punomoćnici poverioca ili dužnika.

PRENOS HARTIJA OD VREDNOSTI Prenos prava iz hartija od vrednosti (čl. 241. ZOO) Jedna od glavnih karakteristika hartije od vrednosti je njena prenosivost. Prenosivost ove hartije nije uslovljeno bilo kakvom činidbom lica koje postaje imalac hartije od vrednosti, pa se osnov prenosa i ne navodi u hartiji od vrednosti kada se prenosi na drugo lice. Obično se na hartiji od vrednosti navode reci "po naredbi", što znači da se njen prenos ne ograničava, ali ako hartija glasi na ime ili su na njoj navedene reci "ne po naredbi", onda se isključuje pravo prenosa takve hartije na drugo lice. 408

Kad u hartiji od vrednosti nema oznake da se ne može prenositi, kad ne glasi na ime, svaki prenos hartije od vrednosti znači ustupanje prava koja ta hartija sadrži, pa imalac takve hartije je može prenositi na druga lica, po bilo kom stvarno pravnom odnosu, iz koga on stiče neka prava, kao što su pravo iz kredita, pravo na prenosivi tovarni list, pravo iz konosmana itd. Prenos hartije od vrednosti znači prenos svih prava koja je imao raniji njen držalac, odnosno poverilac, ali pored toga ima i jedno veće pravo od ranijeg držaoca, koje se sastoji u tome da ima veći broj dužnika od kojih može da naplati hartiju od vrednosti, uključujući i samog prenosioca hartije. Inače, hartija od vrednosti se može prenositi bezbroj puta, ali samo do dana kada dospeva njena naplata. Odredbe ovog člana imaju u vidu da se pravo iz hartije od vrednosti prenosi njenom predajom "donosiocu". U tom slučaju taj prenos ne podrazumeva navođenje imena onoga kome se hartija od vrednosti prenosi, jer takvo navođenje nema pravnu važnost za lice koje se smatra donosiocem, imajući u vidu da sama hartija od vrednosti sadrži ime onoga ili po čijoj naredbi treba da se plati. Inače, lice kome je hartija od vrednosti preneta bez navođenja njegovog imena, a koji je tu hartiju stekao na zakoniti način, ima pravo sve do dospelosti za naplatu te isprave da istu prenosi na drugo lice, a može mu je, takođe, predati neposredno, bez navođenja imena kome tu hartiju predaje.

Prenos prava iz hartije na ime (cl. 242. ZOO) Hartija na ime se po pravilu ne može prenositi, naročito ako je to zakonom zabranjeno ili u hartiji označeno. Prenošenje se, kad to nije zabranjeno, a u pitanju je hartija od vrednosti na ime, vrši putem cesije ustupanja potraživanja koje je označeno u hartiji. Posebnim zakonom može biti određeno da se pravo iz hartije od vrednosti na ime može prenositi i indosamentom. Prenos prava iz hartije od vrednosti na ime vrši se ubeležavanjem na samoj hartiji, potpisivanjem prenosioca i upisom prenosa u registar hartija od vrednosti, ako se takav registar vodi kod izdavaoca. Ovaj prenos, dakle, ne podrazumeva samo predaju vrednosnog papira drugom licu daje koristi kao donosilac pri naplati sa obeležjima hartije od vrednosti, jer se po tom osnovu ne može preneti na drugo lice, već se to može učiniti putem cesije, s tim da se na samoj hartiji od vrednosti potpiše dotadašnji poverilac, i upiše novi poverilac, jer je u pitanju posebna vrsta hartije od vrednosti, koja glasi na ime, koja se prenosi na drugog putem cesije, Inače, cesija je ustupanje tražbine, tj. prelaz tražbine sa određenog poverioca na drugo određeno lice. Kod ustupanja potraživanja iz hartije od vrednosti koja glasi na ime, poverilac može na treće lice preneti svoje potraživanje. Izuzetak od ovog pravila, a naime da se indosamentom može preneti i hartija od vrednosti, važi izuzetak koji je propisan u stavu 2. ovog člana, po kome se posebnim zakonom može propisati da se pravo iz hartije od vrednosti na ime može prenositi i indosamentom. To bi, na primer bili Zakon o menici, Zakon o čeku, pa i Zakon o privrednim društvima. Kod Zakona o menici i Zakona o čeku propisuju se pravila o indosiranju, ali se po njima ne može vršiti indosiranje samo onih akcija koji imaju klauzulu "ne po naredbi", ili drugi izrazi koji znače to isto. Akcije koje glase na ime sa navedenim izrazom ne mogu se indosirati, već se mogu prenositi samo u obliku i sa dejstvom običnog ustupanja (cesije). Ustupanje potraživanja podrazumeva promenu poverioca, odnosno prelazak potraživanja od jednog , dosadašnjeg poverioca - cedenta, na neko drugo lice - cesionara. Na taj način to drugo lice postaje novi poverilac, a dužnik - cesus ostaje isti. Drugim recima, to znači da dosadašnji poverilac (cedent) ima neki dug prema drugom licu (cesionar), pa sa njim dogovara da mu taj dug isplati treće lice (cesus), koji je dužnik cedenta, odnosno da drugom licu prenese svoje potraživanje od svog dužnika - cesusa, na njega - cesionara. Za prenos potraživanja nije potreban pristanak dužnika, ali ustupilac mora obavestiti dužnika o izvršenom ustupanju. Ako je dužnik izvršio obavezu poveriocu pre obaveštenja o ustupanju, ispunjenje dužnika je punovažno i oslobađa dužnika obaveze. Međutim, ako je dužnik znao za ustupanje, pa je i pored toga ispunjenje izvršio prema poveriocu cedentu, njegova obaveza ostaje prema prijemniku - cesionaru. Odnos ustupioca i prijemnika reguliše se tako stoje ustupilac dužan predati prijemniku obveznicu ili drugu ispravu o dugu, kao i druge dokaze o ustupljenom potraživanju i sporednim pravima. Ustupilac odgovara za naplativost ustupljenog potraživanja ako je to bilo ugovoreno, ali samo do visine onoga stoje primio od prijemnika, kao i za naplativost kamata, troškova oko ustupanja i troškova postupka protiv dužnika (član 443. stav 1. ZOO).

Prenos prava iz hartije po naredbi (cl. 243. ZOO) Za razliku od hartije od vrednosti na ime, koja se ne može prenositi indosamentom, osim ako je to posebnim zakonom propisano, pravo iz hartije po naredbi prenosi se indosamentom. Izraz hartija po naredbi znači da je u hartiji od vrednosti označen korisnik, dakle, u samoj ispravi, koji nije ograničen pravom prenosa, već je može uvek preneti na drugo lice posebnom „naredbom", odnosno izjavom na poleđini same isprave, kojom prenosilac isprave, koji se naziva „indosant", prenosi prava iz hartije na novog imaoca hartije, koji se naziva „indosatar". 409

Neke hartije od vrednosti po naredbi i ne moraju imati oznaku "po naredbi", jer to proizilazi i iz samog zakona koji reguliše materiju hartija od vrednosti, kao što su Zakon o menici ili Zakon o čeku, pa i Zakon o privrednim društvima. Međutim, za neke vrste hartija od vrednosti, da bi se mogle indosirati moraju imati posebnu oznaku, o čemu će biti reci u komentaru narednog člana. Prilikom prenosa hartije od vrednosti putem indosamenta mora se voditi računa da se prenos upiše na deki poleđine hartije koji nije na strani talona (ako ga ima) te hartije. Ukoliko je bilo više prenosa putem indosamenta, odnosno ako na određenom delu poleđine hartije od vrednosti po naredbi nema više mesta za nove prenose, onda se indosament može uzeti na "alonžu", koji čini produžetak hartije od vrednosti. Inače, hartija od vrednosti po naredbi može izgubiti svojstvo prenosa putem indosamenta, ako neki od poverilaca na samoj hartiji stavi znak "ne po naredbi", u kom slučaju takva hartija od vrednosti se može prenositi samo cesijom.

Vrsta indosamenta (cl. 244. ZOO) Odredbama ovog člana je propisano koje vrste indosamenata postoje po formi i sadržini. Po formi se razlikuju indosamenti, i to: puni indosament, blanko indosament i rekta indosament, a po sadržini: svojinski, punomoćnički i založni. Puni indosament se naziva tako zato stoje ispunjen uslovima koje predviđa zakon. Za punovažnost prenosa hartije od vrednosti traži se upis izjava o prenosu i firmu, odnosno naziv ili ime lica na koje se pravo iz hartije od vrednosti prenosi (indosatar), a može da sadrži i druge podatke, kao što su mesto, datum i drugo. Datum kod prenosa bi bio poželjan zbog toga da bi se po njemu mogla ceniti sposobnost za menično obvezivanje prenositelja, odnosno indosanta (nesposobnost za menično obvezivanje, kao što bi bio slučaj prenosa od maloletnog lica koje nema saglasnost svog zakonskog staraoca, ili preduzeće u stečaju, a prenosi hartiju od vrednosti kao da se ne nalazi u stečaju, i si.). Blanko, ili kako ga nekad nazivaju "beli prenos", naziva se onaj prenos koji se popunjava samo imenom prenosioca, indosanta. Posledice ovakvog prenosa mogu biti da poverilac takve hartije od vrednosti može biti svako lice u čijim se rukama nalazi takva hartija. Blanko indosament može imati neku preimućnost u odnosu na puni indosament, jer se kod punog prenosa, ako se prenosi u svojinu, mora na hartiji od vrednosti da se potpiše ime prenosioca, dok sopstvenik po blanko prenosu indosiranje može obaviti ne samo punim ili blanko prenosom kao indosatar, odnosno kao dužnik po punom prenosu, već ga može obaviti i prostom predajom hartije od vrednosti iz ruke u ruku, ne potpisujući se na hartiji od vrednosti. Međutim, ako se prenos vrši na donosioca ne navodi se njegovo ime, ali se zato mora staviti reč "donosiocu". U tom slučaju se hartija od vrednost može bezbroj puta prenositi iz ruke u ruku, a da se kod svakog takvog prenosa ne upisuje ponovo reč "donosiocu". Zbog toga je u stavu 5. ovog člana propisano da indosament na donosioca važi kao blanko indosament. Odredba o ništavosti delimičnog indosamenta doneta je kao posledica propisanog pravila daje hartija od vrednosti prenosiva po naredbi, jer hartija od vrednosti mora da sadrži ime onoga kome ili po čijoj naredbi treba da se plati. Ako indosament ne sadrži sve one elemente koje ga Čine punovažnim, o čemu je napred bilo reci, takav indosament je ništav. Tako, na primer, ništav je indosament, odnosno kao da nije ni obavljen, kojim se prenosi pravo samo na jedan deo svote iz hartije od vrednosti.

Prenos punomoćja i prenos za zalogu (čl. 245. ZOO) Ako je poverilac sprečen da sam obavio sve radnje koje mu daje propis o hartiji od vrednosti, odnosno prava koja proističu iz tog instituta, on može da angažuje jedno lice van hartije od vrednosti, kojim ga ovlašćuje kao svog punomoćnika da za njegov račun vrši sva prava koja proističu iz hartije od vrednosti. U punomoćju kojim prenosi prava u vezi hartije od vrednosti, vlastodavac navodi naročito sledeće: ime punomoćnika, zatim ime onoga u čije ime i za čiji račun treba da sprovede određene radnje u vezi hartije od vrednosti, pa radnje koje će izvršiti punomoćnik, odnosno granice punomoćja ako nije advokat, a posebno oznaku "vrednost za naplatu", odnosno vrednost u punomoćju, tj. u kojim granicama se punomoćnik može kretati i, na kraju, potpis vlastodavca, odnosno lica koje daje hartiju od vrednosti u punomoćstvo. Ispunjavajući navedene uslove, vlastodavac i dalje ostaje menični poverilac i sopstvenik, a punomoćnik sve radnje obavlja u ime i za račun vlastodavca. Punomoćnik ima sva prava po hartiji od vrednosti, kao što bi ih imao i sam vlastodavac daje nastupao sam, bez punomoćnika. Punomoćnik jedino ne može da prenosi hartiju od vrednosti u svojinu, odnosno pravo na hartiju, koje je stvarno pravo, niti može da koristi pravo na zalogu, za razliku od prava iz hartije od vrednosti kada može podneti hartiju na akcept, na isplatu, ako ta vrsta hartije od 410

vrednosti to propisuje, zatim kada može da primi isplatu duga po toj hartiji, da podnosi tužbe i vrši druge radnje koje su vezane za prava iz hartije. Onaj koji prenosi hartiju od vrednosti u zalogu je zalogodavac iz hartije od vrednosti i kao takav on može preneti sva svoja poverilačka prava na zalogoprimca po osnovu hartije od vrednosti. Prenos zaloge predstavlja prenos svih poverilačkih prava na zalogoprimca po hartiji od vrednosti, koji pomoću takvog prenosa ovaj može naplatiti svoje potraživanje koje ima prema zalogoprimcu, i to od svih potpisnika dužnika u vezi hartije od vrednosti. U vezi sa tim, odredbe ovog člana imaju u vidu da poslove kod hartija od vrednosti, a koje se odnose kao prenos za zalogu imaju značaj da u vezi ustupljenih poverilačkih prava iz ovog osnova, zalogoprimac može da traži naplatu duga van hartije od vrednosti koji ima prema zalogodavcu, dakle ne samo od zalogodavca, svog dužnika, već od svakog potpisnika na hartiji od vrednosti, koja mu se ustupa. Za punovažnost indosamenta kojim se zalaže hartija od vrednosti potrebno je da ustupilac hartije od vrednosti na poleđini iste upiše oznaku "vrednost za zalogu", ili slično, kao na primer, "vrednost za obezbeđenje". Pogodnosti založnog indosamenta je u tome što zalogoprimac, odnosno poverilac stiče pravo za naplatu duga od svih potpisnika na hartiji od vrednosti, pa i od svog zalogodavca.

Dejstvo prenosa prava (čl. 246. ZOO) Hartija od vrednosti je po svom nastanku namenjena prometu. Da bi se, prema tome, hartija od vrednosti, kao sredstvo kredita ili zamene novca, mogla pustiti u promet, mora imati svojstvo da može prelaziti iz ruke u ruku i na taj način smanjivati upotrebu novca u cilju njegovog posedovanja. Ukoliko se jedna hartija od vrednosti više puta prenosi, utoliko dobij a u značaju kao sigurnost da će biti naplaćen iznos novca naveden u hartiji od vrednosti, samim tim što ima veći broj dužnika od kojih se dug može naplatiti. Prema tome, svaki prenos hartije od vrednosti putem indosamenta, znači ustupanje prava koja ta hartija ima za poverioca, odnosno drugom licu kao poveriocu, jer svaki novi poverilac hartije od vrednosti po indosamentu, ima sva prava koja je imao raniji poverilac. On ima još i prednost u tome što mu i njegov ustupilac harti je od vrednosti stoji kao obveznik za isplatu duga po toj hartiji, pored već postojećih dužnika. Ako se hartija od vrednosti na ime prenosi putem cesije ili indosamenta (ako je to kod ovog drugog zakonom dozvoljeno), taj prenos nema dejstvo prema izdavaocu dok on ne bude pismenim putem obavešten, odnosno dok taj prenos ne bude ubeležen u registar hartija od vrednosti na ime, ako se taj registar vodi kod izdavaoca. Odredba stava 2. ovog člana ima tu svrhu da se hartija od vrednosti na ime, preneta putem cesije ili indosamentom, ne može smatrati kao hartija od vrednosti koja i dalje ima dejstvo prema izdavaocu hartije od vrednosti, kako ne bi sticalac te hartije putem cesije izdavaoca hartije smatrao kao poverioca i prema njemu ispunio obavezu iz hartije od vrednosti, jer to mora da učini samo prema novom poveriocu, cesionaru, odnosno indosataru ako je prenos hartije od vrednosti na ime izvršen putem indosamenta. Prema odredbama stava 3. ovog člana, cedent, odnosno inodosant, koji se smatraju dužnicima prema prenosiocima prava iz navedenih odnosa, ne odgovara za neispunjenje obaveze od strane izdavaoca, osim ako u vezi tog odnosa postoji neka drukčija zakonska odredba, ili ako postoji suprotna odredba upisana na samoj hartiji od vrednosti. Odgovornost za neispunjenje obaveze od strane izdavaoca, koju po pravilu ne snose cedent, odnosno indosant, nastaje samo ako je na vrednosnom papiru navedeno "sa obavezom" ili nekom drugom sadržinom koja isto znači, što objašnjavaju reci navedene u stavu 3. ovog člana: "ili ako postoji suprotna odredba upisana na samoj hartiji od vrednosti", dok se reci "osim u slučaju drukčije zakonske odredbe", odnose na slučajeve kod izdavanja menica, kod koje izdavalac odgovara da će menica biti akceptovana i plaćena, kada se ne može osloboditi od odgovornosti za isplatu menice, bez obzira da li je akcept prihvaćen ili ne.

Sudska praksa Pravo na dividendu i prodaja akcija na berzi Pravo na dividendu pripada onom akcionaru koji poseduje akcije društva na dan donošenja Odluke o isplati dividende. Akcionar koji je otuđio akcije pre dana donošenja ove odluke nema pravo na dividendu, bez obzira što je odlukom o isplati dividendi obuhvaćen i period kada je on bio vlasnik akcija. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 8277/05 od 16.11.2006. godine).

Dejstvo prenosa punomoćja i prenosa za zalogu (čl. 247. ZOO) O dejstvu prenosa punomoćja i prenosa za zalogu već je bilo reci u komentaru na član 245. ZOO. Ovde se može dodati to da odredbe ovog člana (247.) imaju u vidu da imalac hartije od vrednosti, koja je na njega preneta kao "prenos punomoćja" ili "prenos za zalogu", primajući hartiju od vrednosti sa takvim oznakama može da 411

vrši sva prava koja iz te hartije od vrednosti proističu, što znači da dužnici po takvoj hartiji od vrednosti mogu isticati punomoćniku samo one prigovore koji bi se inače mogli staviti njegovom vlastodavcu, kao što bi bio slučaj prebijanje duga za dug i si. Inače, takva hartija od vrednosti se može preneti na drugog samo kao prenos punomoćja. Naime, kad indosament sadrži napomenu "kao punomoćje", ili ma kakvu drugu napomenu koja znači nalog, imalac menice može vršiti sva prava koja iz nje proističu, ali hartiju od vrednosti može indosirati samo kao prenos punomoćja. Ako nastane takav slučaj, obveznici po hartiji od vrednosti mogu isticati prema imaocu menice samo one prigovore koji se mogu istaći prema indosantu, dakle samo prema onome koje takav prenos izvršio. Indosant se, po pravilu, pojavljuje onda kada su na njega preneta prava poverioca, pa njegov dalji prenos drugom licu, indosataru, čini ga dužnikom prema ovome. Ako je taj prenos učinjen prenosom kao "prenos punomoćja" ili "prenos za zalogu", onda imalac hartije od vrednosti ima sva prava koja iz te hartije od vrednosti proističu, ali ako je dalje prenosi ta hartija se može preneti na drugog kao prenos punomoćja, dakle ne može se dalje prenositi u svojinu, već dobij a karakter hartije kao dokaz o izvesnom potraživanju, u obimu koji je u toj hartiji navedeno, što znači da ustupilac ne jemči novom poveriocu prava kao prenosilac hartije od vrednosti, već mu takvim prenosom stvara samo pogodnost da može da ostvari onu tražbinu koja je navedena u toj hartiji.

Dokazivanje zakonitosti prenosa (čl. 248. ZOO) Pravilo je da se poveriocem hartije od vrednosti smatra ono lice koje na tom papiru kao takvo označeno. Tako na vrednosnom papiru kao poverioca imamo remitenta ili indosatara. Remitent je lice koje je primilo vrednosni papir od svog dužnika (na primer, u vezi kupljene robe) i on može naplatiti iznos iz vrednosnog papira (kraj njegovog imena obično se stavlja oznaka "po naredbi", što znači da će vrednost iz vrednosnog papira biti plaćen ne samo remitentu već i svakom drugom koga remitent označi kao poverioca indosiranjem vrednosnog papira). Vrednost iz vrednosnog papira može naplatiti i indosatar, tj. lice koje je kroz prenos vrednosnog papira postalo poslednji imalac tog papira. Svaki poslednji imalac vrednosnog papira, na koga je papir prenet indosamentom, smatra se indosatarom. Prema tome, bez obzira koliko bilo takvih indosamenata, poslednji imalac vrednosnog papira je indosatar, i samo on može naplatiti iznos iz tog papira. Odredbe ovog člana govore samo o pravima indosatara koji može od bilo koga potpisnika hartije od vrednosti da naplati svoje potraživanje. Međutim, hartija od vrednosti, ako nije indosirana, ima svoje poverioce u licima koja su vrednosni papir primila od izdavaoca menice, koja može imati žirante kao jemce da će suma iz vrednosnog papira biti plaćena, kao i trasat, koji prima vrednosni papir i postaje dužnik po tom papiru (trasat koji želi da primi vrednosni papir potpisuje se na tom papiru i kraj svog potpisa, po pravilu, stavlja oznaku "primam" ili "priznajem", što nije neophodno jer samim prijemom, odnosno njegovim potpisom on ima svojstvo trasata). Navedeno pravilo se shodno primenjuje i na poslednjeg cesionara, a naime, ustupanjem potraživanja iz hartije od vrednosti, poslednji imalac hartije od vrednosti na ime, odnosno prenosilac takve hartije, ili hartije od vrednosti po punomoćju, postaje cedent, a drugo lice na koga se prenose prava iz takve hartije od vrednosti je cesionar. U tom slučaju cesionar ima pravo da mu dug iz vrednosnog papira plati treće lice, tj. cesus.

Zabrana prenosa (cl. 249. ZOO) Odlika indosamenta je u tome što po indosamentu indosant ne prenosi na novog poverioca, indosatara, sa mo prava koje je on imao po hartiji od vrednosti, već mu prenosi i sva prava koja je imao po toj hartiji od vred nosti. Iindosatar ima pravo da traži naplatu duga iz hartije od vrednosti od svih dužnika po toj hartiji, pa i od i onoga koji mu je takvu hartiju preneo. Pored toga, svaki dužnik po hartiji od vrednosti dužan je da indosataru plati dug iz hartije od vrednosti, kao da je neposredno sa njim ugovorio taj odnos, a osobenost tog prava je i u tome što dužnik nema pravo da indosataru istakne prigovore o nekom svom potraživanju koje ima prema rani jem indosataru, odnosno ranijem poveriocu. Kad izdavalac hartije od vrednosti, ili indosatar ne želi da se hartija od vrednosti dalje prenosi u vidu prenosa kao hartije od vrednosti, indosiranjem, onda se na hartiji od vrednosti navodi izraz "ne po naredbi", čime se izražava volja imaoca hartije od vrednosti da se prenos te hartije ne može dalje vršiti. Ako se tako postupi, onda se hartija od vrednosti ne može više prenositi putem indosamenta, već u vidu sa posledicama cesije, kao obligaciono pravnog odnosa. To znači da se prenosom putem cesije ustupaju poveriocu samo ona prava koja je imao i raniji poverilac, indosatar, a ne sva prava koja su vezana za hartiju od vrednosti. U tom slučaju, prema novom poveriocu se mogu isticati svi oni prigovori koji se mogu istaći prema onome koje njemu ustupio prava iz hartije od vrednosti. Po pravilima o cesiji, cedent, tj. ustupilac ne jemči imaocu takve hartije, tj. novom poveriocu, cesionaru, za akcept i naplatu hartije od vrednosti, kao dužnik po pravom in412

dosamentu iz hartije od vrednosti, već mu obezbeđuje da ostvari tražbinu i to samo do onog iznosa koji je od cesionara dobio. Cesionar će biti odgovoran samo onda ako prijemnik prava, cesionar, dokaže da se od dužnika nije mogao po cesiji naplatiti. Prenos indosamentom mogu zabraniti izdavalac i indosant, i to izdavalac upisom na hartiji od vrednosti izraza "ne po naredbi", a indosant koji takva izraz navede, ako ima interesa da se hartija od vrednosti dalje ne prenosi indosamentom. Stav 4. ovog člana ima u vidu izdavaoca hartije od vrednosti na ime, koji ne može na toj hartiji da zabrani svako prenošenje, jer se ovo "svako prenošenje" može odnositi na pravo imaoca takve hartije na ime daje prenose putem cesije. Naime, kao što je poznato, odnosno navedeno i u odredbama člana 242. ZOO, hartija od vrednosti na ime ne može se prenositi putem indosamenta, osim ako je to dozvoljeno zakonom, kao što su, na primer, Zakon o menici, Zakon o čeku, Zakon o privrednim društvima (čl. 195. i čl. 196.), koji takav prenos ne zabranjuju.

PROMENA KOD HARTIJA OD VREDNOSTI Promene koje vrši izdavalac (čl. 250. ZOO) Hartija od vrednosti na donosioca je ona hartija od vrednosti koja ne mora da sadrži ime onoga na koga se prenosi, jer se svaki imalac takve hartije smatra kao njenim korisnikom. One mogu biti označene i recima "platiti donosiocu", u kom slučaju se radi o izričitom nalogu. Neke hartije od vrednosti na donosioca imaju svojstvo hartije od vrednosti po samom zakonu, kao što je na primer Zakon o čeku. Po tom zakonu ček je vrednosna isprava bez navođenja imena lica kome se svota u njemu mora isplatiti. Hartija od vrednosti na ime su one hartije koje isključuju ili ograničavaju lica da ih dalje prenose, odnosno da one dalje ne mogu cirkulisati, od jednog lica do drugog lica i t. d. To bi bio slučaj ako bi se radilo o kakvom opštem zajmu koji sprovodi država, kada se na svakoj hartiji od vrednosti upisuje ime onoga na koga glasi, što podrazumeva da je na drugoga ne može prenositi indosiranjem. Naprotiv, kod nekih drugih vrsta hartija od vrednosti na ime, može se pod određenim uslovima dozvoliti njihova promena u hartiju na donosioca ili po naredbi. Hartiju od vrednosti na donosioca ili po naredbi može izdavalac, na zahtev i o trošku imaoca hartije, promeniti u hartiju na ime. Izdavalac hartije od vrednosti je lice koje, izdajući hartiju od vrednosti, upućuje svog poverioca, remitenta, na drugo lice, trasata, da mu ovaj primi takvu hartiju. Prijemom takve hartije od vrednosti, trasat se na takvoj hartiji potpisuje i time postaje dužnik remitentu. Imajući sve to u vidu, izdavalac hartije, prilikom izdavanja upisuje ime lica kome se iznos iz hartije od vrednosti ima isplatiti. Ako hartija od vrednosti glasi na donosioca ili po naredbi, ona se može pretvoriti u hartiju od vrednosti na ime, ali samo ako postoji sporazum između izdavaoca hartije i imaoca takve hartije od vrednosti, u kom slučaju, s obzirom da takvu promenu zahteva imalac hartije on i snosi troškove promene, ali konačnu odluku o toj promeni donosi izdavalac hartije od vrednosti ili po naredbi. Izdavalac u ovom slučaju ne mora značiti onaj ko je prvi bio izdavalac hartije od vrednosti, već onaj kod koga se ta hartija nalazi, odnosno ko ima pravo daje dalje indosira, prenosi, koji na hartiji od vrednosti unosi ime onoga na koga se hartija prenosi, ili se na hartiji to označava rečina "ne po naredbi". Pravo na hartiju od vrednosti na ime prema odredbama člana 242. ZOO prenosi se samo cesijom, osim ako je posebnim zakonom određena mogućnost da se pravo iz hartije od vrednosti na ime može prenositi i indosamentom. Dakle, kako kod ovog slučaja još nije nastupila mogućnost prenosa putem indosamenta, izdavalac hartije od vrednosti na ime, ako želi daje naslovi na remitenta, odnosno na onoga na koga se vuče takva hartija od vrednosti, naznačuje njegovo ime. Ako promena ovakve hartije nije izričito zabranjena, izdavalac hartije od vrednosti može, na zahtev i o trošku imaoca hartije, da istu promeni u hartiju na donosioca ili po naredbi, što znači da se takva hartija od vrednosti može prenositi "iz ruke u ruku", iz čega proizilazi pravo jednog od njih, tj. onog koji se legitimiše kao donosilac hartije po vrednosti da naplati vrednost po toj hartiji, dok se izraz "po naredbi" može odnositi na dozvolu da se takva hartija od vrednosti može prenositi indosamentom.

Promene koje vrši imalac pri prenosu (čl. 251. ZOO) U ovom slučaju odredbe ovog člana regulišu pitanje prava indosanta da može hartiju od vrednosti da prenese na donosioca putem indosamenta. Jasno je da se hartija od vrednosti prenosi indosamentom, odnosno da se prenosi sa jednog na drugo lice, ako na hartiji od vrednosti ne postoji kakva zabrana u vezi prenosa. Svaki prenos hartije od vrednosti znači ustupanje prava koja ta hartija sadrži za poverioca, ali ako remitent, tj. onaj koji ima pravo na hartiju od vrednosti, ne želi da ona i dalje cirkuliše u pravnom prometu sa imenom onoga na koga se indosamentom prenosi, ili na bilo koje drugo ime, on može hartiju od vrednosti, dakle onu koja se prenosi "po naredbi", istu preneti na donosioca. 413

Prenos na donosioca može biti i sa oznakom "plativo donosiocu", ali ta oznaka i ne mora da postoji, već onaj ko je ima u posedu samim tim je i donosilac, te kao takav može i da je naplati. Neke hartije od vrednosti, kao stoje ček, imaju po samom zakonu ovlašćenje za donosioca daje naplati ako je podnese na isplatu. Hartija od vrednosti na ime može se preneti cediranjem ako zakonom nije propisano da se može preneti na donosioca ili po naredbi. Ako je u hartiji od vrednosti izričito naznačeno da se ona ne može menjati u drugu vrstu hartije, onda se svaki prenos takve hartije od vrednosti provodi putem cesije, tako što imalac takve hartije, cedent, ili indosant (ako je dalje ne želi prenositi indosamentom, navodeći reci "ne po njegovoj naredbi") vrši cediranjem samo na određeno lice. Već je ranije rečeno da cediranje znači ustupanje potraživanja po pravilima građanskog prava. Ustupilac potraživanja ne jemči novom poveriocu, cesionaru, onako kako prenosilac hartije od vrednosti čini putem indosamenta, već mu omogućava da ostvari tražbinu od cesusa, koji je dužnik cedentu, tj. prenosiocu hartije od vrednosti.. Pored toga, prenosom hartije od vrednosti putem cesije omogućava se prenos i manjeg iznosa od onog iznosa koji je naveden u hartiji od vrednosti. Jednom reci, hartija od vrednosti postaje običan papir na osnovu koga cesionar može naplatiti svoje potraživanje koje proističe iz duga prenosioca hartije prema njemu. Hartija od vrednosti na donosioca može se indosamentom preneti i na određeno lice, naravno ako indosant nije promenu izričito zabranio, kao stoje napred navedeno izrazom "ne po njegovoj naredbi".

Sjedinjavanje i deljenje hartija od vrednosti (čl. 252. ZOO) Hartije od vrednosti može emitovati privredno društvo, preduzeće, banka, država, autonomna pokrajina, banke i druga pravna lica. Po pravilu, emitovanje hartija od vrednosti od strane označenih pravnih lica, izdaju se u seriji. Hartije od vrednosti izdate u seriji mogu se, na zahtev i o trošku imaoca, sjediniti u jednu ili više hartija od vrednosti. To je čest slučaj kod vrednosnih papira koje izdaje država ili neka druga društveno politička zajednica, kao stoje republika, autonomna pokrajina, grad, opština. Stav prvi ovog člana ima u vidu hartije od vrednosti izdate u seriji, koje se mogu sjediniti u jednu ili više hartija od vrednosti. Dakle, mogu se sjediniti samo one hartije koje su izdate u seriji. Stav drugi ovog člana takođe ima u vidu hartije od vrednosti izdate u seriji, koje se mogu podeliti na više hartija od vrednosti manjeg iznosa, ali ne ispod iznosa najnižeg apoena hartije izdate u određenoj seriji. Akcije koje izdaje privredno društvo, s obzirom na brojnost imalaca, jer ih može posedovati i svaki radnik, stvara potrebu spajanja više akcija u jednu akcija, kako bi tako spojene akcije imale svoju vrednost u odnosu na broj glasova potreban za donošenje odluka u organu preduzeća, bez povreda principa ravnopravnosti^ akcionara. Međutim, akcije, kao hartije od vrednosti, koje izdaje privredno društvo ne moraju se izdavati u seriji, jer se za njih vodi posebna evidencija, ali i za te hartije od vrednosti važi pravilo da se mogu spajati ili deliti, o čemu postoji propis u članu 214. Zakona o privrednim društvima. Hartije od vrednosti se mogu i deliti, ali u tom slučaju minimalna vrednost novih hartija od vrednosti ne može biti manja od nominalne vrednosti vrednosnog papira određene serije. Tako, na primer, ako je najniži iznos apoena iz hartije od vrednosti izdate u seriji, na primer 10.000,00 dinara, a određena hartija od vrednosti izdata u seriji glasi na 50.000, dinara, onda se ta hartija od vrednosti može podeliti na pet hartija od vrednosti izdate u seriji, ili se mogu podeliti i na manji broj takvih vrednosnih papira, ali nikako i na više od pet takvih hartija. Podela vrednosnog papira na više delova znači samo deo jedne hartije od vrednosti izdate u seriji, čiji skup čini hartiju od vrednosti koja je podeljena na više delova. Sjedinjavanjem vrednosnih papira izdatih u seriji znači stvaranje jedne ili više hartije od vrednosti, koja u sebi ima konsumirana sva prava iz svake od hartija koje su je učinile jedinstvenom.

ISPUNJENJE OBAVEZE IZ HARTIJE OD VREDNOSTI Prestanak obaveze (čl. 253. ZOO) Hartija od vrednosti, kao stoje i ranije navedeno, izdaje se, pa onaj koji je izdaje obavezuje se da će o roku isplatiti dug iz hartije od vrednosti. Prema tome, čim nastupi rok za ispunjenje, odnosno isplatu iznosa iz hartije od vrednosti, imalac prava hartije od vrednosti podnosi je izdavaocu na isplatu, odnosno traži ispunjenje obaveze iz te hartije. Ili, ako izdavalac hartije od vrednosti, radi isplate duga, trasira tu hartiju tako što će kao trasant izdati nalog nekom trećem licu, trasatu, daje potpiše, odobri, te ovaj to i učini, po tom odobrenju trasata imalac hartije u čiju korist je vučena hartija od vrednosti postaje remitent, odnosno ono lice koje može tu hartiju da naplati od 414

onoga ko je istu odobrio (trasat), ili od lica ko je hartiju od vrednosti izdalo, ako se remitent nije mogao da naplati od njega, u kom slučaju, ispunjenjem obaveze od strane izdavaoca hartije od vrednosti prestaje ispunjenje obaveze, te ta hartija nema više svojstvo hartije od vrednosti. Radi jasnoće, potrebno je navesti da je trasat prijemom vrednosnog papira da ga odobri, postao dužnik, akceptant. On je stavljanjem oznake "primam" ili "priznajem" primio na sebe obavezu da o roku označenom u hartiji od vrednosti, plati dug po toj hartiji. Prijem hartije na izloženi način znači izjavu trasata da se obavezuje da o roku plati dug iz te hartije. Onaj ko je u posedu hartije od vrednosti, remitent, on je poverilac i kao takav ima pravo daje naplati od trasata, dužnika, čim ona dospe za ispunjenje. On može u roku do ispunjenja daje prenese na drugo lice, odnosno daje indosira, pa je postupak gašenja obaveze iz hartije od vrednosti takav da poslednji imalac hartije od vrednost, indosant, može istu da naplati od svakog potpisnika na toj hartiji. Potraživanje hartije od vrednosti prestaje i onda kada ona pripadne izdavaocu, ukoliko posebnim zakonom nije drukčije određeno. To će biti slučaj kada se neko lice obaveže da će ono samo, u određenom roku, isplatiti sumu označenu na hartiji od vrednosti, čime postaje izdavalac sopstvene hartije od vrednosti. S obzirom da na takvoj hartiji ispisuje, odnosno svojim potpisom potvrđuje da će o roku platiti dug iz hartije od vrednosti, stavljajući svoj potpis na takvoj hartiji primio je na sebe obavezu da o roku plati menični dug svakom onom koje njen savesni pritežalac. Isplatom duga po takvoj hartiji prestaje potraživanje iz te hartije Stav 2. ovog člana ima u vidu i slučaj kada se hartija od vrednosti, preneta više puta od jednog do drugog lica, putem indosamenata, ponovo nađe u rukama, odnosno kada na kraju pripadne samom izdavaocu takve hartije od vrednosti, u kom slučaju potraživanje iz te hartije od vrednosti prestaje da postoji. U vezi stava 3. ovog člana treba ukazati da dužnik kome se podnosi na ispunjenje obaveze iz hartije od vrednosti, naročito kod ispunjenja obaveza prema donosiocu, proverava o kakvoj se hartiji od vrednosti radi, tj. da li o punom ili blanko prenosu. Ako se radi o punom prenosu, dužnik kome je hartija od vrednosti podneta na ispunjenje treba da se uveri legitimisanjem podnosioca hartije od vrednosti, da lij e to lice, remitent, savestan držalac te hartije od vrednosti, tj. da li je po redovnom toku stvari drži, odnosno da li je uredno primio od poslednjeg indosatara. Kod blanko prenosa, zakonski pritežalac smatra se svaki imalac hartije od vrednosti, ali ako je savesni izdavalac hartije od vrednosti u saznanju daje ovo lice drži iz neke nedozvoljene, krivično pravne radnje, savesni držalac oslobađa se obaveze ispunjenja takvom donosiocu. Potvrda o ispunjenju obaveze iz hartije od vrednosti unosi se na samoj hartiji od vrednosti, čime ona gubi značaj hartije od vrednosti, ali se takva potvrda može izdati i na posebnoj potvrdi, iz koje se vidi daje određenog dana izvršeno ispunjenje po takvoj hartiji.

Zabrana ispunjenja (čl. 254. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu odnos donosioca hartije od vrednosti i izdavaoca hartije od vrednosti, i to samo u vezi slučaja ako je izdavalac hartije od vrednosti znao ili je morao znati da donosilac nije zakoniti sticalac hartije. Ovo se može shvatiti tako da je donosilac hartije od vrednosti bio u ubeđenju da je on zakoniti imalac hartije, a da to ipak nije, te daje kao takav, tj. kao poverilac tražio ispunjenje iz hartije. Naravno, donosilac može i pokušati da naplati iznos iz hartije od vrednosti, iako zna da je on nezakoniti sticalac te hartije, ali ako je izdavalac hartije od vrednosti znao ili morao znati za tu okolnost, dužan je da odbije ispunjenje, pa čak i onda ako je donosilac hartije bio savestan. U svakom slučaju, na izdavaocu hartije od vrednosti leži obaveza da utvrdi da li je donosilac hartije od vrednosti zakoniti imalac te hartije, te ako je znao, ili je morao znati ( s obzirom na praćenje cirkulacije te hartije) da donosilac nije zakonit imalac hartije, nije dužan da izvrši ispunjenje. Ovo zbog toga što bi po nekom drugom, eventualnom, pravu mogao da se regresira, pa ako je znao ili morao znati da donosilac nije zakonit imalac hartije, odgovara za štetu koja može iz toga nastati. To pravilo dolazi do izražaja posebno kod punomoćnika izdavaoca hartije, koji ima samo neka prava iz hartije od vrednosti, kao što su: da hartiju podnese na akcept, zatim da može daje podnese na isplatu, te da primi isplatu duga u ime i za račun svog vlastodavca, kao i da podiže razne proteste ili tužbe, u korist svog vlastodavca, ali, s obzirom da ne može, odnosno da nema pravo da kao punomoćnik indosamentom prenosi hartiju od vrednosti, može se dogoditi da je punomoćnik izvršio radnje u vezi hartije od vrednosti, koje mu se ne mogu priznati kao zakonite, usled čega izdavalac hartije nije dužan da izvrši ispunjenje po takvoj hartiji. U pitanju je hartija od vrednosti koja zbog svoje strogosti i sigurnosti može dosta dugo da cirkuliše u pravnom prometu. Ali ona u jednom periodu cirkulacije može odstupiti od pravila koja važe za hartiju od vrednosti, te postati lažna, na primer ako je na toj hartiji potpis jednog od poverilaca, odnosno dužnika lažan, odnosno falsifikovan. Takvu hartiju izdavalac hartije od vrednosti može da odbije, odnosno može odbiti njeno ispunjenje, ali ta hartija ne gubi svoja svojstva kao hartija od vrednosti, jer falsifikovanost jednog dužnika ne utiče na vrednost ostalih potpisa na toj hartiji. 415

Prema stavu 2. ovog člana postoji izričita zabrana izdavaocu hartije od vrednosti da punovažno ispuni svoju obavezu iz te hartije, ako je ta zabrana došla od strane nadležnog organa, dakle iz nekih razloga sumnje organa daje ta hartija predmet, na primer, neke istrage, ali ta zabrana postoji i u slučaju kad je izdavalac hartije od vrednosti znao ili morao znati daje pokrenut postupak za amortizaciju ili poništenje hartije od vrednosti. Prema tome, sve dok izdavalac hartije od vrednosti ne proveri da li je postupak amortizacije u toku, odnosno dok on nije okončan, postoji njegova obaveza da punovažno ne ispuni svoju obavezu iz hartije od vrednosti, iako mu je neko ko je u posedu takve hartije podneo na isplatu.

Isplata kamate ili drugih prinosa po isplati glavnice (čl. 255. ZOO) Kao što se iz sadržine ove odredbe vidi, kamata je sporedno potraživanje po hartiji od vrednosti jer, kako se u ovom članu navodi, pravo na kamatu i druge prinose sa iste, može se tražiti, odnosno podneti na isplatu "posle isplate glavnice". Navođenjem izraza "kupone kamata", odredbe ovog člana imaju u vidu ugovornu kamatu, tj. onu kamatu koja se javlja kao naknada za korišćenje novca, odnosno stvari, i ona je rezultat volje obeju ugovornih strana. Dužnik koji isplaćuje glavnicu imaocu hartije od vrednosti dužan je da plati kamatu ako su istu ugovorili i uneli u kupone kamata. Ako hartija od vrednosti ništa ne sadrži u pogledu obaveze plaćanja i kamate, dužnik nije dužan da plati kamatu, jer se ona plaća samo ako je ugovorena za vreme od izdavanja hartije od vrednosti do dana ispunjenja, odnosno plaćanja. Hartija od vrednosti ne predviđa plaćanje zatezne kamate, jer se ona plaća samo ako hartija od vrednosti nije plaćena o roku po stopama koje određuje Zakon o visini stope zatezne kamate. To je i logično, jer se zatezna kamata određuje samo ako je neko u docnji u pogledu roka plaćanja, a to je pitanje primene već pomenutog zakona. Stopa ugovorne kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju, a najviše ugovorne kamatne stope između pravnih lica određuju se prema odredbama posebnog zakona koji, na žalost, još nije donet. Ako su stranke ugovorile ugovornu kamatu, ali nisu odredile njenu stopu ni vreme dospelosti, visina stope ugovorne kamate između fizičkih lica iznosi koliko iznosi visina stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju, dok između drugih pravnih lica važi kamatna stopa koju banka ili druga bankarska organizacija plaća, odnosno ugovora za takvu ili sličnu vrstu posla i dospeva po isteku godine. Stranke ne mogu ugovarati veće stope ugovorne kamate ni u hartijama od vrednosti, jer ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene, primenjuje se najveća dozvoljena stopa kamate (čl. 399. ZOO). S obzirom daje kamata sporedno potraživanje, odnosno pošto se kod hartija od vrednosti naplati prvo glavnica, zahtev za isplatu kamate zavisi od toga da li je potraživanje kamate zastarelo ili nije. Dakle, ne dovodi se u pitanje isplata glavnice, jer se ona mora isplatiti, odnosno naplatiti prema danu dospelosti za njeno ispunjenje, već se dovodi u pitanje kamata, ako je ugovorena, odnosno da li je dužnik dužan da plati i kamatu ako je njeno potraživanje zastarelo. Ovo se pitanje raspravlja po pravilima o zastarelosti potraživanja, kako je propisano u odredbama čl. 360. do 393. ZOO, a u vezi zastarelosti sporednih potraživanja primenjuju se odredbe člana 369. ZOO, po kojima kad zastari glavno potraživanje, zastarela su i sporedna potraživanja, kao što su potraživanja kamata, plodova, troškova, ugovorne kazne.

Sudska praksa Pravo na kamatu i^ dužničkopoverilačkog odnosa Poveriocu iz dužničkopoverilačkog odnosa pripada pravo na zateznu kamatu sve do dospelosti, odnosno naplate menice, pa i kada je menica indosirana. Prema obrazloženju Po nalazu Vrhovnog suda Srbije, nije povređeno materijalno pravo jer, i prema zauzetom pravnom stavu, odredbama člana 13. Zakona o menici indosamentom :se prenose sva prava koja proističu iz menice, što znači da indosatar po osnovu menice može u momentu njene dospelosti naplatiti od trasanta, odnosno dužnika iz duižničkopoverilačkog odnosa po osnovu koga je menica izdata, samo iznos na koji je menica izdata. Prema tome, u slučaju indosiranja menice pre njene dospelosti, kamate će pripadati indosataru samo ako su sadržane u meničnoj svoti. Ako je menicom obezbeđen samo glavni dug iz dužnićkopoverilačkog odnosa, kamata pripada poveriocu iz tog odnosa sve do dospelosti, odnosno naplate menice, jer je on indosiranjem menice preneo na indosatara samo glavno potraživanje, te indosatar nema pravni osnov da od dužnika zahteva kamatu van meničnih prava. Pri tome se naglašava da poverilac iz dužničkopoverilačkog odnosa, pored indosiranja menice izdate samo na iznos glavnog duga, može po odredbama Zakona o obligacionim odnosima posebnim pravnim poslom preneti na indosatara i potraživanje kamata. U tom slučaju, pravo na kamate pripadaće novom imaocu menice, ali ne po osnovu menice, već po posebnom pravnom poslu o prenosu tog potraživanja (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Prev 173/85). 416

Prigovori na zahtev za ispunjenje obaveze (čl. 256. ZOO) U postupku za ispunjenje obaveze iz hartije od vrednosti mogu se istaći prigovori, koji su u stavu prvom ovog člana decidno navedeni. Te prigovore može istaći samo izdavalac hartije od vrednosti, odnosno poverilac koji od dužnika zahteva ispunjenje određene obaveze, ako se tiču izdavanja same hartije od vrednosti, kao stoje: a) falsifikat, zatim b) prigovore koji proizilaze iz sadržaja hartije, kao što su: rokovi ili uslovi, v) prigovore koje ima prema samom imaocu hartije, kao što su: kompenzacija, nedostatak zakonom propisanog postupka za sticanje hartije od vrednosti i odsustvo ovlašćenja. Stavljanje određenih prigovora ne utiče na brzinu cirkulacije same hartije od vrednosti, ni na njenu pravnu sigurnost. Pored toga, odluke po navedenim prigovorima donose se po hitnom postupku, te se zbog toga ne odugovlači naplata, odnosno ispunjenje određene obaveze iz hartije od vrednosti. Stavom 4. ovog člana propisano je da se posebnim zakonom mogu odrediti i druge vrste prigovora kod pojedinih vrsta hartija od vrednosti. To, naravno, znači da i te druge prigovore, po tom posebnom zakonu može istaći ne samo izdavalac hartije od vrednosti, već i drugi učesnici iz te hartije od vrednosti, kao što su, na primer, prigovori koje može isticati svaki prema svakom, zatim prigovori koje može isticati samo pojedini dužnik protiv svakog imaoca hartije od vrednosti (na primer, menice), pa prigovori koje može isticati svaki dužnik prema imaocu hartije, kao i prigovore koje može isticati samo jedan dužnik iz hartije od vrednosti prema jednom izdavaocu hartije od vrednosti. Falsifikat podrazumeva, pre svega, stavljanje lažnog potpisa od dužnika na hartiji od vrednosti. Falsifikatom se smatra i pravljenjem lažne, neistinite hartije od vrednosti, a to može biti i lice koje prepravlja sastojke hartije od vrednosti, ili što drugo stoje od značaja da hartija ima onu vrednost koju joj daje zakon, Prigovori koji proizilaze iz sadržaja hartije odnose se na samu sadržinu hartije od vrednosti, koji imaju uticaja na izvršenje obaveza u pogledu rokova i uslova, koji još nisu dospeli. Druga vrsta prigovora odnosi se na one prigovore koji se odnose prema samom imaocu hartije od vrednosti, kao što su kompenzacija pravo prebijanja u vezi kog odnosa odredbe ovog člana ne predviđaju zabranu stavljanja prigovora od strane dužnika, ako dužnik ima prema poveriocu svoje potraživanje, sa onim što ovaj potražuje od njega, što znači da dužnik može staviti prigovore kompenzacije ako su oba potraživanja dospela, a glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće. Prigovor se može odnositi i u vezi nedostatak zakonom propisanog postupka za sticanje hartije od vrednosti, odnosno odsustvo ovlašćenja, što bi se odnosilo na radnje punomoćnika poverioca koje nisu u skladu sa pravima koje punomoćnik ima iz hartije od vrednosti daje ne može prenositi u svojinu, odnosno dalje indosirati, jer su njegova prava ograničena. Odredbe stava 2. ovog člana odnose se na nedostatke pravnog posla nastalog prenošenjem hartije od vrednosti od strane izdavaoca ustupiocu hartije od vrednosti, na osnovu koga je prenos između njih izvršen. Ako je primalac hartije od vrednosti tu hartiju preneo na drugo lice, izdavalac hartije ne može takav prigovor istaći i prema potonjem imaocu. Naime, pravni posao može imati nedostatke ako je imalac hartije od vrednosti, u toku njenog trajanja, preinači u nekom bitnom sastojku, koji se ne odnose na potpise na hartiji od vrednosti. Odredbe stava 3. ovog člana odnose se na one slučajeve ako bi imalac hartije od vrednosti, primajući hartiju od svog prethodnika, znao ili morao znati da mu ovaj predaje hartiju od vrednosti da bi izbegao prigovor koji izdavalac ima prema njemu, u kom slučaju izdavalac može istaći prigovor i prema imaocu hartije. Drugim rečina, ako je imalac hartije od vrednosti, primajući je od svog prethodnika, znao ili morao znati da mu ovaj predaje vrednosni papir da bi izbegao prigovor koji izdavalac ima prema njemu, izdavalac može istaći prigovor i prema novom imaocu hartije. To bi bio slučaj, na primer, ako bi donosilac hartije znao ili morao znati daje izdavalac do njega došao nezakonitim putem, pa takav papir prenese primaocu hartije od vrednosti, a ovaj je za to znao ili morao znati, u kom slučaju se prigovori mogu podneti i prema imaocu hartije i prema njegovom prethodniku. Odbijanjem ispunjenja obaveze daje osnov imaocu hartije od vrednosti da svoja prava ostvari putem menične tužbe, odnosno predloga za izvršenje. Nadležnost se određuje prema opštoj mesnoj nadležnosti, ali i prema mestu plaćanja. U vezi roka za žalbu, kod hartija od vrednosti propisan je rok od osam dana od dana dostavljanja prepisa odluke suda. Rok za prigovor iznosi tri dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno tužbe. Rok za odgovor na prigovor iznosi takođe tri dana, ali je i sud vezan rokom od tri dana, koji je dužan da o predlogu za izvršenja odluči u istom roku.

Sudska praksa Pravo prigovora potpisnika menice ako je s imaocem menice u neposrednom ugovornom odnosu U meničnom sporu, kad je imalac menice u položaju neposredne ugovorne strane s potpisnikom menice, od koga zahteva naplatu, menični dužnik ovlašćen je na sve prigovore koji se zasnivaju na ličnim odnosima između imaoca menice i dužnika, uključiv i prigovor prebijanja. 417

Prema obrazloženju Uslov za prebijanje potraživanja su dospelost i istovrsnost potraživanja (novac ili druge zamenljive stvari istog roda i kakvoće), a ne i poreklo iz istog pravnog osnova Na izdate menične platne naloge po dvema menicama, prvotužena, kao glavni menični dužnik i izdavalac menica, i drugotuženi, kao žirant po tim menicama, isticali su prigovore vezane za odnos :sa meničnim poveriocem poricali postojanje ikakvog duga prema tužiocu, a zatim isticali da tužilac ima određene novčane obaveze prema tuženoj, pa da to treba staviti u preboj. Na te okolnosti saslušavani su i svedoci i stranke, ali su sudovi usvojili tužbeni zahtev u celini, jer su našli da postojanje menica ničim nije osporeno, a da prigovor o tužiočevom dugu nema karakter kompenzacionog prigovora, jer tražbine stranaka ne proističu iz istog pravnog osnova. Savezni sud je usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti. Prema odredbi člana 16. Zakona o menici, lica protiv kojih je stavljen zahtev da ispune svoje obaveze iz menice ne mogu prema njenom imaocu isticati prigovore koji se osnivaju na njihovim ličnim odnosima sa trasantom ili sa kojim ranijim imaocem menice, osim ako je tadašnji imalac menice prilikom njenog sticanja sve-sno postupio na štetu dužnika. Dakle, u načelu, prigovori protiv zahteva imaoca menice nisu dopušteni i utoliko je menična obaveza apstraktna obaveza, obaveza kod koje je neodlučan razlog (osnov) njenog nastanka. Međutim, to pravilo ne vredi ukoliko se imalac menice nalazi u položaju neposredne ugovorne stranke s potpisnikom menice od koga zahteva naplatu, kao ni u slučaju svesnog postupanja imaoca na štetu dužnika pri sticanju prava iz menice. O drugom izuzetku citirano pravilo govori izričito, dok prvi proizlazi iz isključenja prigovora meničnog obveznika samo prema onom imaocu koji nije s njim u neposrednom odnosu ugovorne stranke. U konkretnom slučaju, sporne menice nisu ni puštene u opticaj i na njima se nalaze samo potpisi lica koja su u neposrednom ugovornom odnosu. Stoga ovde nisu isključeni prigovori koji proističu iz osnovnog posla između stranaka, uključiv i prigovore prebijanja. Iz izloženog proizlazi da je pobijanom presudom povređen materijalni zakon, tj. odredbe člana 16. Zakona o menici, te je zahtev za zaštitu zakonitosti utoliko osnovan. Stanovište prvostepene presude je nejasno. U toj se presudi prvo isključuje pravo na prigovore, zatim se svi prigovori i celokupni odnos stranaka ispituje i ocenjuje, da bi se, na kraju, zaključilo da su činjenični navodi svedoka i stranaka o spornom odnosu neodlučni. Ta presuda, dakle, ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka označenu u tački 11. stav 2. člana 343. ZPP. Ni stav prvostepene presude o uslovima za prebijanje uzajamnih tražbina nije u skladu sa materijalnim pravom. U slovi prebijanja su dospelost i istovrsnost potraživanja (novac ili druge zamenljive stvari istog roda i kakvoće), a ne i poreklo i iz istog pravnog osnova (prema presudi Saveznog suda, Gzs 41/76).

LEGITIMACIONI PAPIRI I ZNACI Legitimacioni papiri (cl. 257. ZOO) Legitimacioni papiri su, pre svega, železničke karte, pozorišne i druge ulaznice, bonovi, kao i druge isprave slične hartijama od vrednosti po sadržaju, ako sadrže određenu obavezu za njihovog izdavaoca, a u kojima nije označen poverilac, niti iz njih ili okolnosti u kojima su izdate proizilazi da se mogu ustupiti drugome. Tako, na primer, železničke karte ili pozorišne i druge ulaznice na kojima nije označeno ime, može ih koristiti, odnosno privesti svrsi njihovoj upotrebi, vožnjom, ili gledanjem pozorišne ili neke druge predstave, svako ko je u posedu takvog papira. Osnovna karakteristika legitimacionog papira je da se iz određenog papira vidi određena obaveza lica koja ga je izdala, zatim da na tom papiru nije označeno ime poverioca, što pretpostavlja da se kao takve mogu prenositi na druga lica donosioce. Kao "druge slične isprave" mogu se navesti i štedna knjižica, založnica, potvrda o depozitu, pa u nekim slučajevima i polisa osiguranja. Ovi papiri, po pravilu, glase na ime, ali kao takvi nemaju sve osobine hartije od vrednosti, jer predajući je drugom, dužniku, mora i da se legitimiše, odnosno pruži dokaz da je to legitimacioni papir iz koga samo on može ostvarivati prava iz takvog papira. Zbog te osobenosti ti papiri se nazivaju i nepotpunim hartijama na donosioca, što podrazumeva nepotpunost vrednosnog papira,, ali donosilac takvog papira, uz dokaz da se odnosi na njega, dokazuje da ima svoje poverilačko pravo, kao što je to slučaj kod hartija od vred nosti. 418

Kao i kod hartije od vrednosti, dužnik kome je podnet legitimacioni papir dužan je da ga izvrši, bez upuštanja u to po kom osnovu je to lice postalo vlasnik tog papira. Naravno, ako dužnik zna ili je morao znati da je imalac legitimacionog papira došao na nedozvoljen, odnosno na zakonu protivan način, može odbiti izvršenje po takvom papiru. Kao legitimacioni papiri ne smatraju se novac u opticaju, poštanske, sudske ili administrativne marke, i drugi slični papiri, jer se oni tretiraju kao sredstva plaćanja.

Legitimacioni znaci (čl. 258. ZOO) Legitimacioni znak je znak za potvrđivanje neke činjenice, kojim se putem neke hartije ili nekim znakom označava predmet izvršenja koji poverilac može na osnovu kakve obligacije da zahteva od dužnika. Dužnik je dužan da po legitimacionom znaku, koji može biti u formi papira ili nekog metala, ispuni obavezu donosioca tog znaka. Tako na primer, ustanova koja priređuje kakvu priredbu, za svoje posetioce ima garderobu, u koju oni ostavljaju svoje stvari (kaput, mantil, kišobran i dr.), pa svojim posetiocima prilikom prijema tih stvari predaje legitimacioni znak, neku vrstu potvrde, na kojoj je naveden broj mesta u garderobi gde je ta stvar stavljena. Naravno, na toj hartiji, odnosno znaku može se staviti i naziv stvari koja je data na čuvanje. Legitimacioni znak se može dati i u obliku metala, na kome su upisani znakovi radi opredeljenja mesta na kome se primljena stvar nalazi. Legitimacioni znak ne sadrži ime poverioca, zbog čega se taj znak može prenositi na drugo lice običnim prenosom, predajom iz ruke u ruku. Ukoliko bi dužnik, garderober posumnjao u lice koje poseduje legitimni znak, on nije obavezan da izvrši prestaciju. Ukoliko imalac legitimacionog znaka izgubi znak, ne postoji smetnja da se nastalo stanje resi sporazumno ako dokaže svoje pravo na određeno potraživanje, ali ako imalac znaka ne može da ostvari svoje pravo iz dobijenog legitimacionog znaka, odnosno ako dužnik ne može da izvrši prestaciju u vezi tog znaka, onda poverilac ima pravo na naknadu štete koju može da ostvari i putem suda, dokazujući svoje pravo na osnovu legitimacionog znaka. U stavu 3. ovog člana naglašeno je, odnosno iz njega se može izvući zaključak da poverilac može da traži ispunjenje i kada je izgubio legitimacioni znak, zbog čega mora da dokazuje svojstvo poverioca, jer za njega ne važi pravna pretpostavka da je on pravi poverilac u odnosu sa dužnikom, ili daje ovlašćen da zahteva ispunjenje određene obaveze. Zbog toga može doći do spora, u kome poverilac mora da dokazuje svoja prava poverioca. Razlika između legitimacionog papira i legitimacionog znaka ogleda se u tome što se na legitimacionom papiru navodi neka činidba, kao pravo dužnika, dok se to ne navodi u legitimacionom znaku, jer on ima sasvim drugo značenje, a naime da dužnik privremeno primi kakvu stvar od poverioca i u vezi toga preda mu kakav znak, na osnovu koga poverilac kasnije može da preuzme predatu stvar. Legitimacioni znaci, dakle, služe radi prepoznavanja stvari, u vezi kojih je na osnovu tih znakova uspostavljen obligacioni odnos između dužnika i poverioca, po kome je dužnik u obavezi da izvrši traženu prestaciju, a da poverilac za tu uslugu plati određeni iznos naknade (koji se u nekim slučajevima i ne određuje jer je ta obaveza sadržana u vrednost osnovne stvari zbog čega je i nastala obaveza u vezi legitimacionog znaka).

Zamena oštećene hartije od vrednosti (cl. 259. ZOO) Zamena oštećene hartije od vrednosti može se učiniti pod sledećim uslovima: a) da hartija od vrednosti nije podobna za promet, i b) da se njena istinitost i vrednost mogu tačno utvrditi. Pravo na zamenu oštećene hartije od vrednosti ima imalac tako oštećene hartije. Međutim, kao stoje rečeno, uslov je da ta hartija nije podobna za promet, odnosno daje tako oštećena, pohabana, da bi u njenom daljem prenosu predstavljala teškoću za lica koja je predaju, odnosno primaju, pa samim tim i da se onemogući potpuno uništenje takve hartije od vrednosti. Iz oštećene hartije od vrednosti koja se zamenjuje moraju se dobro videti svi sastojci te hartije, što znači da se mogu tačno utvrditi. U protivnom, hartija od vrednosti se može samo amortizovati, po postupku koji je propisan za amortizaciju hartija od vrednosti. Zamena oštećene hartije od vrednosti sprovodi se u vanparničnom postupku kod nadležnog suda, bilo u mestu izdavaoca hartije ili u mestu ispunjenja. Predlog potiče od imaoca hartije od vrednosti koji sudu podnosi novu hartiju od vrednosti, sa oznakama koje se nalaze na već postojećoj oštećenoj hartiji, a koje sud utvrđuje i potvrđuje sadržinu nove isprave, koja je u svemu saglasna i po formi i po sadržini ranijoj oštećenoj hartiji od vrednosti. 419

Po izvršenom potvrđivanju zamene oštećene hartije od vrednosti, sud originalni primerak nove zamenjen hartije od vrednosti predaje imaocu hartije od vrednosti, ali mu vraća i oštećenu hartiju koja na sebi dobija oznaku daje poništena, odnosno zamenjena za novu hartiju od vrednosti. Navođenje reci "s tim da vrati oštećenu hartiju i naknadi troškove" odnose se na obavezu imaoca hartije od vrednosti, koji je dobio novu hartiju od vrednosti, sa potvrdom suda o toj zameni, da staru hartiju vrati ranijem izdavaocu hartije, tj. poslednjem prenosiocu te hartije. Naravno, troškove sudskog postupka snosi imalac hartije koji je tražio da se oštećena hartija zameni novom hartijom.

Amortizacija hartije od vrednosti (čl. 260. ZOO) Pod amortizacijom hartije od vrednosti podrazumeva se sudsko poništenje ranije hartije od vrednosti ako je ta hartija izgubljena ili toliko oštećena da se iz tako oštećene hartije ne mogu istinito utvrditi osnovni sastojci hartije od vrednosti i imena lica potpisana na njoj, kao i donošenje odluke vanparničnog suda kojom se izgubljena hartija od vrednosti proglašava kao nestala, a samim tim i da je bez pravnog dejstva, na primer, ako bije neko pronašao i hteo da upotrebi, ali i donošenje odluke kojom se ranija hartija od vrednosti zamenjuje novom hartijom, čiji se sastojci nalaze u odluci suda, sve u cilju da se na osnovu takve odluke ostvare prava i obaveze iz hartije od vrednosti. Odredbe ovog člana odnose se na amortizaciju onih hartija od vrednosti koje glase na ime ili po naredbi, ali s obzirom na reci "ukoliko posebnim zakonom nije drukčije određeno", može se amortizacija odnositi i na druge vrste hartija od vrednosti, kao što je, na primer menica, ček ili drugu hartiju od vrednosti, prema tome kako je to zakonom propisano za te vrste hartija od vrednosti. Koristeći se pravilima o amortizaciji menice po Zakonu o menici, mogu se ista analogno primeniti i na amortizaciju svih vrsta hartija od vrednosti, osim ako zakonom nije što drugo propisano. Tako, onaj kome je nestala hartija od vrednosti može nadležnom sudu po mestu plaćanja predložiti daje amortizuje. U predlogu se mora izneti glavna sadržina nestale hartije od vrednosti i učiniti verovatnim da je predlagač tu hartiju imao, ili da mu na osnovu ove pripada neko pravo. Ako sud nađe da su podneti podaci dovoljni, izdaće oglas, u kome će izložiti glavnu sadržinu nestale hartije od vrednosti, s pozivom daje onaj kod koga se nalazi pokaže sudu u roku od 60 dana, jer će je inače sud, po proteku ovog roka, oglasiti za poništenu. Ovaj oglas objavljuje se jedanput u službenom glasilu. Ako je dan plaćanja već dospeo, rok za pokazivanje teče od dana oglasa, a ako dan plaćanja dolazi tek docnije, onda od proteka ovog dana. Ako hartiji od vrednosti po viđenju ili na određeno vreme po viđenju rok za podnošenje nije protekao, onda rok za pokazivanje nestale hartije teče od poslednjeg dana roka određenog za podnošenje na viđenje. O ovom oglasu sud će izvestiti predlagača i sva u toj hartiji imenovana lica. Predlagač amortizacije mora, da bi održao regres protiv trasanta ne akceptirane hartije od vrednosti, kao i protiv trasata koji je zabranio podnošenje hartije od vrednosti na akeeptiranje, u toku roka određenog za podizanje protesta zbog neakceptiranja ili neisplate i u mestu za to određenom, podići protest, podnoseći glavnu sadržinu nestale hartije od vrednosti. Protest zamenjuje podnošenje hartije od vrednosti na akeeptiranje ili na isplatu i podizanje odnosnih protesta. Naknada troškova za taj protest ne može se tražiti. Na osnovu sudske odluke kojom se naređuje postupak za amortizaciju, predlagač može, ako drukčije nije ugovorio, posle dospelosti nestale hartije od vrednosti, tražiti da akceptant, a u određenom slučaju i trasat, položi svotu navedenu u hartiji od vrednosti nadležnom organu. Takvom traženju nema mesta ako onaj od koga se traži polaganje svote iz hartije od vrednosti dokaže da predlagač nije imao pravo da traži amortizaciju. Ako se hartija od vrednosti u toku roka, određenog u oglasu, ne podnese, onda sud oglašava nestalu hartiju za amortizovanu i o tome izveštava akceptanta, odnosno trasata neakceptirane menice, ili trasata koji je zabranio podnošenje hartije od vrednosti na akeeptiranje, stavljajući mu do znanja da se svota iz hartija od vrednosti može isplatiti predlagaču amortizacije. Sud će o amortizovanju hartije od vrednosti izvestiti predlagača kao i sva imenovana lica u toj hartiji od vrednosti. Na osnovu odluke o amortizaciji predlagač može protiv akceptanta, a u slučaju određenom u zakonu i protiv trasata, ostvariti svoja prava iz hartije od vrednosti, kao da ima neamortizovanu menicu. Ali dužnici iz hartije od vrednosti neće biti obavezni da izvrše isplatu ako dokažu daje predlagač bespravno dobio odluku o amortizaciji. Ako se u roku koji je oglasom određen pojavi onaj kod koga se nalazi hartija od vrednosti za koju je amortizacija tražena, sud će, postoje hartija od vrednosti pokazana predlagaču i pošto sasluša zainteresovana lica, obustaviti dalji postupak.

420

Zastarelost potraživanja iz hartije od vrednosti (cl. 261. ZOO) Ovaj član propisuje pravilo da za zastarelost potraživanja hartije od vrednosti važe pravila o zastarelosti, ako posebnim zakonom nije drukčije određeno. To upućuje na zaključak da za hartije od vrednosti, za koje nije posebno u odredbama o zastarelosti potraživanja po Zakonu obligacionim odnosima propisan posebni rok zastarelosti, važi opšti zastarni rok od deset godina. Prema tome, ako za neku hartiju od vrednosti u zakonu nije propisan poseban rok zastarelosti, potraživanja iz takve hartije zastarevaju za deset godina u smislu odredaba člana 371. ZOO. Međutim, u Zakonu o menici i čeku postoje pravila o zastarelosti, po kojima svi menično pravni zahtevi zastarevaju za tri godine, računajući od dospelosti. Kod Zakona o čeku rok zastarelosti iznosi šest meseci kada je u pitanju regresni zahtev imaoca čeka protivu trasanta, od proteka roka za podnošenje na isplatu, a kada je regresni zahtev indosanata jednih protivu drugih i protiv trasanta, ti zahtevi zastarevaju takođe za šest meseci ali od dana kada je indosant iskupio ček ili od dana kada je protiv njega postupljeno kod suda. U Zakonu o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju potraživanje iz ugovora o prevozu zastarevaju, i to:l) potraživanje zbog više, odnosno manje naplaćene prevoznine, naknade za sporedne usluge, dodatka na prevozninu ili drugih troškova za jednu godinu; 2) potraživanje zbog smrti, telesne povrede i oštećenja zdravlja putnika za tri godine; 3) ostala potraživanja za jednu godinu, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. U zakonu o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, potraživanje iz ugovora o prevozu stvari zastarevaju za jednu godinu, a potraživanja nastala zbog smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja prouzrokovanih udesom ili nezgodom zastarevaju za tri godine. Dakle, opšti zastarni rok iznosi deset godina, osim ako posebnim zakonom za pojedine slučajeve nije propisan kraći rok.

MENICA KAO HARTIJA OD VREDNOSTI I PLAĆANJE PO MENICI Zakon o menici („Službeni list FNRJ", br. 104/46, „SI. list SFRJ", br. 16/65 i 54/70 i ,,S1. list SRJ", br. 46/96) ne daje definiciju menice, ali se iz odredaba članova 234.- 261. Zakona o obligacionim odnosima (koje se odnose na hartije od vrednosti), kao i odredaba Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih fmansijskih instrumenata („Sl.gl. RS", br. 47/06 - primenjuje se od 11.12.2006. godine), može izvesti definicija , tako da se menica defmiše kao pismena isprava, izdata u propisanoj formi, kojom jedno lice izdaje nalog drugom licu da u određeno vreme (na određeni dan, na određeno vreme od dana izdanja, po viđenju i na određeno vreme po viđenju) i na određenom mestu, isplati određena suma novca licu koje je u toj pismenoj ispravi navedeno, ili po njegovoj naredbi, obavezujući se i samo daje isplati, ako to ne učini lice kome je nalog upućen. Menica, kao kreditni i platni instrument, ima veću efikasnost od drugih oblika plaćanja. Njome se na siguran i brži način naplaćuju potraživanja poverilaca, jer je menica sredstvo obezbeđenja plaćanja, pa ako dužnik o roku ne isplati dugujući iznos, poverilac ima pravo da po skraćenom postupku naplati svoje potraživanje iz menice. Pored toga, menica daje veću sigurnost da poverioci, u vezi svog poslovanja, lakše dobiju kredit kod banke, po osnovu sigurnog obavezivanja, odnosno obezbeđenja vraćanja kredita. Ta pogodnost se može postići i u vezi poslovnih odnosa sa drugim partnerima, kojima menica služi kao garancija obezbeđenja plaćanja. Prema formi, koju zakon propisuje, postoje dve osnovne vrste menica, i to: trasirana (tzv. vučena) menica, i sopstvena menica, koja sadrži sve elemente kao i trasirana menica, osim ime onoga koji treba da plati (trasat) i označenje mesta i dana izdanja menice. Razlika navedenih formi menica je u sledećem: Kod trasirane menice, izdavalac menice (trasant) daje nalog drugom licu (trasatu -po pravilu svom dužniku), da menicu plati trećem licu (remitentu - po pravilu poveriocu). A kod sopstvene menice obavezuje se samo njen izdavalac (trasant), tj. da će on menicu platiti označ enom licu (remitentu). Ako trasant označi kao trasata sebe, onda postoji tzv. sopstvena trasirana menica , u kojoj su trasant i trasat jedno lice. Menice koriste, uglavnom, pravna lica, prema posebnom sporazumu o dužničko-poverilačkim odnosima, ali to mogu da čine i fizička lica, jedni s drugim, ili i pravna lica sa fizičkim licima.

A. TRASIRANA MENICA Primer trasirane (vučene) menice, koja se ovde prikazuje, označava bitne menične sastojke, bez kojih menica u smislu Zakona o menici, ne bi bila menica. Iz sadržine ove menice može se pretpostaviti da je DP ,,Izgradnja" kupilo neku robu, ili uzelo zajam od DP „Dunav", i označilo kao svog dužnika DP „Konic-armatura", koji će menicu prvo da akceptira i da određenog dana isplati menični iznos DP „Dunav". Već je rečeno, da pr421

ivredna društva, odnosno preduzeća, u svom poslovanju koriste menice kao sredstvo vo plaćanja, zasnivajući sve to na posebnom sporazumu o dužničko-poverilačkom odnosu: Ukoliko bi menica bila popunjena protivno sporazumu stranaka, takvu menicu može da osporava dužnik, stavljanjem odgovarajućih prigovora u vezi pravne valjanosti menice. PEnVBJfiMKA CPBMJA E 3A OBV

o o

"O

Privrednog društva "DUNAV", doo., Beograd, Ilićeva

......... MEHMUV

8 ** ,BJ v>w-":"; ■ ■ ; . . ' . - - " ; ^ - ' . - ' - -a

*

*

2

■

' =

*

es C

■

* ■

■a ■

t ■

■ ■

g

■

'

■ •■

■ ■-

■ .

■

. ■

■ ■

■ : ■

■

■ — >-

o>

^SiU'CCT '1PMMIbEHA

......... !4 C T A Đ Š 4 T E H VC TP AV M V.................. H M 3 B F L U T.......... AJ TPACAHT

^ ,o...SPD.lKoiiica-armatura",doo. a. ^Becjgrad, Senjačka4 CEPMjA

AA62O3682

g...

nrSAT-AI-bE

(potpis

PI) "Izgradnja", doo„ Beograd, Urpseva 3.0 (p čat) odgovornog lica)

Značenje delova menice U ovom primeru vidi se daje PD „Izgradnja" izdavalac menice (trasant), koji je kupio neku robu, ili uzeo zajam od PD „Dunav" (remitentA, i daje vrednost te robe, odnosno zajma 100.000,00 dinara, a daje kao trasat (platac), po sporazumu za trasantom, označen PD „Konica - armatura", koji treba meničnu sumu da isplati 01.12.20____godine PD „Dunav". Prvi datum, u ovom slučaju 17.juni 20___. ", označava dan izdavanja menice. Drugi datum, u ovom slučaju 01. decembar 20___.", označava dospeće, dakle toga dana će se platiti menični iz nos, a ako je menica po viđenju, onda se isplaćuje odmah čim bude predstavljena dužniku po menici - na isplatu. Reci „po naredbi" znače ime onoga kome će se menični iznos isplatiti (što znači da ima pravo i da je indosamentom dalje prenosi), a ako pored tih reci stoji „mojoj" ili „našoj sopstvenoj", u tom slučaju trasant je istovremeno i remitent, dakle lice kome će trasat isplatiti menični iznos. Taj se odnos naziva „trasirana menica po sopstvenoj naredbi". U tom slučaju trasant pokazuje takvu menicu trasatu i od njega traži da menicu akceptira. Čim trasat akceptira menicu, indosant ima pravo daje dalje prenosi svom poveriocu, koji će u vreme dospelosti -istu naplatiti od akceptanta. Ako na tom delu stoje reci „ne po naredbi", u tom slučaju postoji menični odnos samo između trasanta i trasata, što znači da se ne može prenositi na druga lica indosamentom. Međutim, ako se i takva menica prenosi, onda se taj prenos može izvršiti cesijom, ili nekog drugog pravnog posla, dakle u obliku -običnog ustupljenj a. Reč „prvu" označava daje to prvi primerak menice. Inače, menica, sa tim izrazom dopušta mogućnost da se izda u dva ili više primeraka, pa bi se tako na drugoj menici napisalo „platite za ovu drugu" (ili treću i td.). To se čini zbog toga da bi cirkulacija menice bila brža, odnosno da bi se brže indosirala, a ko prvi od imalaca -menice (remitent) protestuje menicu i istu naplati, smatra se daje obaveza ostalih dužnika po menici prestala. Ali ako se na menici napiše reč Jedinoj", onda sem ove menice ne postoji druga. Reci „i stavite istu u račun" , znače daje trasant dužan da obavesti trasata da je na njega vukao menicu, pre nego što je menicu akceptirao, a iste reci samo sa recima „bez izveštaia", znače da trasat već zna za ovu me nicu, te da ne treba posebno da bude obavešten o obavezi akceptiranja. „Stavite istu u račun" znači staviti u ra čun trasatu, koji će menični iznos da isplati, a ako stoji „stavite istu u račun......" (neki dužnik trasata), onda se od tog dužnika traži protest i naplata. Kao mesto plaćanja, koje je navedeno ispod meničnog tekta, s leve strane, navodi se mesto gde se menica ima naplatiti, a to se određuje sporazumom između trasanta i trasata, kao akceptanta menice. Ako mesto plaćanja nije uneto, onda se kao mesto plaćanja uzima mesto prebivališta trasata. Ako je trasant u menici upisao kao mesto plaćanja drugo mesto od mesta prebivališta trasata, u tom slučaju trasat, pri akceptiranju, navodi lice u -označemom mestu koje će menični iznos isplatiti. Ali, to isto može da učini i ako je mesto plaćanja određeno u mestu prebivališta trasata, koji ako označi drugo lice kao izvršiloca obaveze plaćanja, tada se radi o domiciliranoj menici. 422

U trasiranoj menici plativoj po viđenju ili na određeno vreme po viđenju, trasant može odrediti da svota u njoj nosi kamatu. U svakoj drugoj menici to pravilo nema značaja, čak i daje naznačeno to o kamatama, pa se -smatra da takva odredba o kamati nije ni napisana. Kamata se označuje u gornjem desnom uglu menice, pored cifarskog označenja duga, dodajući mu, na primer, ,,sa 8% kamate", a te reci se upisuju i u slovnom delu iznosa menice, pa se tako pored glavnog iznosa, kako je označeno u navedenom primeru navode i reci, na primer, „sa 8% kamate" (u pitanju je samo ugovorna kamata). Kamata, u tom slučaju, teče, po pravilu, od dana izdanja menice, ali to može biti naređeno i drukčije. Ako se kamata ne označi u menici, smatra se kao da kamata nije ni predviđena. Kod reci „po naredbi", trasat plaća menični iznos remitentu, ili licu na koje je indosirao menicu. Ako bi stajalo „ne po naredbi", u tom slučaju menica se izvršava tako kako piše na njoj, a navedeni izraz ima za cilj da -se ona ne može dalje prenositi, odnosno može ali ne kao menica već, na primer, putem cesije ili nekog drugog pravnog posla. Trasirana menica može pored bitnih sastojaka da sadrži i nebitne sastojke, kao, na primer, da se ne popuni rubrika „vrednost primljena", ili da se pored ostalih sastojaka, u rubrici „plaćanje" navede banka kod koje će se plaćanje izvršiti. Naravno, to ne znači da će banka isplatiti menični iznos imaocu menice čim je pokaže, već znači da će dužnik dati nalog banci da isplatiti menični iznos imaocu menice.. Banka je u ovom slučaju domicilijant, neka vrsta posrednika, koja po nalogu dužnika, iz njegovih deponovanih sredstava, isplaćuje menični iznos licu koje traži naplatu. Osobenosti trasirane menice a) Akceptiranje menice - Kod trasirane menice, izdavalac menice (trasant) može da naredi da se ona podnese na akceptiranje trasatu, određujući ili neodređujući za to rok. Do akceptiranja menice dolazi, naročito kod pravnih lica, na osnovu prethodnog sporazuma između poverioca i dužnika, u vezi njihovog poslovanja, -koje može biti dugoročno, po kome kupac (trasat) vuče menicu na svoje ime, prema vrednosti zaduženja, a poverilac (trasant - izdavalac menice) označuje lice kome će trasat isplatiti menični iznos. Ako poverilac - indosant u menici označi svoju firmu kao „remitenta", tj. da se njegovoj firmi plati menični iznos, u tom slučaju se u delu menice, tj. posle reci „po naredbi", stavljaju reci "platite po mojoj sopstvenoj naredbi". Ako trasant ima -svog poverioca, onda se u tom delu navodi firma na čiju će adresu trasat isplatiti menični iznos. Trasat se označuje kao dužnik. On vuče menicu na sebe, pa je može odmah akceptirati, ili se datum akceptiranja određuje nekim datumom, kada imalac menice istu podnosi na akceptiranje dužniku. To se sve uređuje sporazumom između pravnih lica u vezi njihovog dužničko-poverilačkog odnosa. Društveno pravna lica, odnosno pravna lica u prometu, mogu se pismenim sporazumom, odnosno ugovorom, dogovoriti o realizaciji njihovog dužničko-poverilačkog odnosa, odnosno plaćanja. To znači da se plaćanje može izvršiti na osnovu faktore (bez izdavanja menice), ali i na osnovu fakture i menice, odnosno menica, koje kupac, dužnik, za preuzetu rovu, odnosno izvršene usluge, predaje svom poveriocu, jednu ili više menica, koje ovaj može da realizuje naplatom određenih iznosa kako je u takvom sporazumu navedeno. Dakle, taj sporazum može da bude za jedan određeni poslovni odnos, ili više - za duži period - ako se stranke nalaze u stalnom poslovnom odnosu. U tom slučaju poverilac vuče menice na kupca, za vrednost prodate robe, ili izvršene usluge, a popunjava ih i realizuje na način kako je u konkretnom sporazumu među njima dogovoreno. Sporazumom se može predvideti da poverilac, odnosno izdavalac menice vuče menicu na kupca, s tim da ima pravo da u menici sebe označi kao remitenta, odnosno naplatioca menice, ili neko drugo lice koje je njegov (poveriočev) poverilac. Dakle, kod takvog stanja, poverilac (trasant) može sam da dostavi menicu na akceptiranje dužniku, ili da je i bez toga prenese drugom licu, tj. svom poveriocu, koji će je akceptirati prema dogovoru utvrđenom u sporazumu poverioca i dužnika. Tako, na primer, i na samoj menici se može napisati ko je remitent, ali i to da se takva -menica ne može podneti na akceptiranje do određenog datuma. Ako tog datuma trasat (dužnik) ne akceptira takvu menicu, držalac menice može istu da protestuje zbog neakceptiranja, a dalji postupak nastavi prema izdavaocu menice, odnosno prethodnom dužniku (ako je više puta indosirana). Po ustaljenoj praksi, često se u sporazumu poverioca i dužnika o regulisanju njihovog poslovnog odnosa -u vezi plaćanja obaveze za izvršeni pravni promet (kupovina, usluga), u sporazumu navodi daje dužnik dao -jednu ili više blanko menica, koje će u određenom roku takvu menicu, odnosno menice, popuniti i sam zatražiti akceptiranje (ukoliko to nije učinjeno u momentu predaje blanko menice), ili je preneti nekom drugom licu indosiranjem. Popunjavanje takve menice vrši se isključivo prema sadržaju sporazuma dužnika i poverioca, ili posebnog naloga dužnika prilikom predaje blanko menica. Ali ako fizičko lice postaje dužnik povlačenjem menice na svoje ime kao trasat, on mora odmah da akceptira menicu, kako bi se znalo da će dug platiti određenog dana. Ako menicu nije akceptirao, nastaje odnos samo između izdavaoca menice i tog dužnika, pa pošto dospe dan naplate menice i pošto dužnik (eventualno) 423

odbije isplatu meničnog iznosa, izdavalac menice mora u vreme dospelosti menice istu da protestuje i da dalje vodi postupak naplate kroz meničnu tužbu, koja je u prilogu kao primer navedena. Dužnik koji nije vukao menicu na svoje ime, označujući sebe kao trasata, pa samim tim nije ni akceptirao istu, nije menični dužnik, te -poverilac može ostvarivati svoje potraživanje prema njemu iz osnovnog posla. Akcept se, po pravilu, piše na samoj menici i izražava se rečju „priznajem", „primljena", „prihvaćena", ili upisuje reč odgovarajućeg značenja, i taj akcept potpisuje trasat. Na datom primeru akceptant je označen sa strane, u horizontalnom delu, a dužnik, to isto lice označeno je u delu gde je označen trasat - kao dužnik. Trasat -može da ograniči svoj dug, tako što će pored reci „priznajem" staviti iznos za koji odgovara da će ga platiti. Potpisom na menici da priznaje menični iznos, trasat se nadalje tretira kao akceptant, odnosno postaje glavni dužnik, bez obzira da li će se menica dalje prenositi ili ne. Ako označeni trasat na menici odbije da menicu akceptira, nastaje postupak protesta, što se utvrđuje protestom kod suda - zbog neakceptiranja. Imalac trasirane menice, kao i onaj koji je samo drži, može je sve do dospelosti podneti na akceptiranje -trasatu u mestu njegovog prebivališta. Međutim, menica trasirana na određeno vreme po viđenju, mora se podneti na akceptiranje u roku od jedne godine od dana izdanja, ali trasat može ovaj rok da skrati ili produži. Trasat može da zabrani da se menica podnese na akceptiranje, ali to ne može da učini kad je u pitanju trasirana menica plativa kod trećeg lica (kao što je to naznačeno u gore navedenom primeru menice), ili se njegovo prebivalište nalazi u mestu različitom od mesta u kome trasant (izdavalac menice) prebiva, ili kad je u pitanju trasirana menica na određeno vreme po viđenju. Trasat (dužnik) može narediti da se trasirana menica ne podnese na akceptiranje pre određenog vremena, recima: „Neće se akceptirati do______20___. godine" Tada se ispod reda u kome se upisuje reč „bez" ili „sa", na vodi ime - firma remitenta. Dok se izdata menica ne akceptira, trasant odgovara svom poveriocu označenom na menici. Trasant odgovara remitentu, svom poveriocu, i kada trasat akceptira menicu. Njegova odgovornost je solidarna sa svim dužnicima označenih na menici, tj. i sa indosantima. b) Indosiranje menice - Menica se prenosi sa jednog na drugo lice - indosamentom Kad remitent prenosi menicu on je prvi indosant, znači on je prenosilac menici drugom licu (po pravilu to drugo liceje poverilac remitenta). Lice na koga se prenosi menica naziva se indosatar, i tada je on jedini poverilac, naravno dok je i on ne prenese drugom licu. Indosiranje - prenos menice se vrši tako što imalac menice (indosatar) stavlja na poleđini menice (supr otno od talona - talon je onaj koji označava seriju menice) reci: „Umesto meni, platite po naredbi ________________________________________________________________________________________________ (navodi se lice na koje se menica prenosi, sa punim nazivom firme, a ispod toga se stavlja datum prenosa i -mesto, sa leve strane, a sa desne potpis prenosioca, sa nazivom firme, adrese i stavljenim pečatom. Na isti način se dalje upisuju novi prenosi, jedan ispod drugog. Prenos može biti „puni prenos" (tačno se označuje lice na koje se vrši prenos), dakle nastaje novi indosatar. Prenos na „donosioca" vrši se tako što se na poleđini menice stavljaju reci: „Umesto meni platite donosiocu". Ispod toga se navodi datum prenosa, a desno od toga naziv - firma koja prenosi menicu, sa adresom, potpisom i pečatom. Izdavalac menice i svaki prenosilac menice (indosant) može zabraniti dalji prenos menice, posle čega se menica dalje ne može prenositi kao menica, To je tzv. rekta indosament, na kojoj se (na poleđini) upisuje sve isto kao kod punog prenosa, s tim što se dodaju i reci „bez naredbe", što znači da primalac menice (indosatar) više ne može prenositi indosamentom takvu menicu, ali je može preneti putem cesije, kada menica gubi svojstvo menice i prelazi u oblik cesije (kada držalac menice ugovorom sa trećim licem prenosi na ovoga svoje potraživanje iz menice), ili nekog drugog pravnog posla. Prokura - prenos nastaje tada kada indosatar na poleđeni menice napiše reci kojim ovlašćuje novog indosatara da primljenu menicu u ime nekog drugog lica (najčešće banke) prenosi putem punomoćja. To je tzv. „prenos punomoćja". Zbog toga se na poleđini menice stavljaju reci: „kao punomoćje" Blanko-prokura prenos nastaje kada se na poleđini menice ne stavi ime onoga na koga se menica prenosi, ali ostali podaci moraju biti upisani (kao na primer: „za naplatu", pa dalje tekst ostaje prazan, a ispod toga se upisuje samo prenosilac sa svim svojim podacima. Postoji i indosament za zalogu . Za razliku od drugih indosamenata, gde se na poleđini stavlja izraz ,,vrednost za naplatu", kod ove vrste menica stavljaju se reci „vrednost za zalogu". Daje se, dakle, menica za zalogu, što znači da se imalac, umesto da se naplati po osnovu duga ili robe, naplaćuje po osnovu menice, koja je jedna vrsta založne isprave. Ovaj prenos može biti i blanko, s tim što se upisuje, pored podataka prenosioca i reci „vrednost za zalogu". Aval predstavlja menično jemstvo. Jemac može da jemči za bilo kog dužnika iz menice. Upisom reci „Kao jemac za" upisuje se dalje naziv firme za koju se to jemstvo daje. Taj upis se obično čini na prvoj strani 424

menice, ispod reci trasata i upisa svoje firme. Jemstvo se može upisati i na drugoj strani, ispod naziva - firme za koju se jemči. Avalista odgovara za onoga za koga jemči. Kad isplati menicu, avalista stiče pravo naplate protiv onoga za koga je jemčio, ali i protiv onih koji su ovome po menici odgovorni, i ta se naplata naziva „pravo na -regres". Prema članu 17. Zakona o menici, kad indosament sadrži napomenu „vrednost za naplatu", „za inkaso" (plaćanje u gotovu), „kao punomoćje", ili ma kakvu drugu napomenu kao nalog, imalac menice može vršiti sva prava koja iz nje proističu, ali takvu menicu može indosirati samo kao prenos punomoćja. Prenosom punomoćja, imalac menice ovlašćuje novog indosatara da menični iznos naplati za njegov račun. A prema članu 18. istog zakona, kad indosament sadrži napomenu „vrednost za obezbeđenje", „vrednost za zalogu", ili ma kakvu drugu napomenu pod kojim se razume zalaganje, imalac menice može vršiti sva prava koja iz nje proističu, ali i u tom slučaju menicu može indosirati samo kao prenos punomoćja. Kod ove vrste zaloge, indosatar stiče založno pravo na menici, i u tom svojstvu ima pravo da naplati menični iznos od dužnika. Alonž je dodatak menici, koji služi za dalji upis prenosa putem indosamenta. To je papir veličine menice, koji se prilepljuje za ispunjenu menicu, i na njemu se dalje vrši upisi indosiranja. v) Naznaka vremena dospelosti i plaćanje - Menica se može izdati a) po viđenju; b) na određeno vreme po viđenju; v) na određeno vreme od dana izdavanja i g) na određeni dan. I plaćanje se vrši po navedenim vremenima. Tako, menica po viđenju plativa je čim se podnese, a ona se mora podneti u roku od jedne godine od dana izdanja. Menica na određeno vreme po viđenju izračunava se prema danu akceptiranja menice. Menica na određeno vreme od dana izdanja , dospeva odgovarajućeg dana u onom mesecu kada ima da se izvrši isplata, odnosno ako nema tog dana onda menica dospeva poslednjeg dana istog meseca. Menica izdata na određeni dan, po pravilu, plativa je prema kalendaru koji važi u mestu izdanja, što znači da se time određuje i mesto plaćanja, tj. mesto izdanja menice. Menični dužnik isplaćuje menični iznos u celosti i tada mu se vraća menica, kao dokaz isplate menice. Ako dužnik plati deo meničnog iznosa, naplatilac duga je dužan da za taj deo dužniku izda priznanicu, a menicu zadržava, i to unosi u menicu, a ostatak naplaćuje od ostalih dužnika, pa i od izdavaoca menice. Protestom menice imalac menice - poverilac obezbeđuje dokaz daje izvršio potrebne radnje radi naplate svog potraživanja, pa na osnovu protesne isprave, ako ne ne plati dug od glavnog dužnika, traži naplatu meničnog duga od ostalih meničnih dužnika. g) Protest menice Ako menični dužnik dobrovoljno, pa i posle pismene opomene, ne isplati menični dug o roku plaćanja, imalac menice preduzima mere za njenu naplatu. A to su, po pravilu: a)protest, b) podnošenje menične tužbe sa predlogom za izdavanje meničnog platnog naloga, v) naplata u izvršnom postupku. Menica se može protestovati: a)zbog neakceptiranja menice; b) zbog delimičnog neakceptiranja (nedatiranja) menice, i v) zbog neisplate menice. Neakceptiranje menice, kao stoje navedeno, može biti potpuno ili delimično. Potpuno odbijanje postoji -onda kada trasat odbije da akceptira menicu, a nepotpuno kada trasat na oročenu menicu ne stavi datum kada je akceptirao menicu. U prvom slučaju protest se podiže radi regresne naplate od ostalih meničnih dužnika, a u drugom, kada -trasat ne stavi datum pod kojim je akceptirao menicu, u kom slučaju protest se podiže zbog dejstva protesta, jer od dana podizanja protesta počinje da teče rok za dospelost menice. Članom 43. Zakona o menici propisano je da se zbog neakceptiranja menice protest mora podići u rokovima određenim za podnošenje na akceptiranje. U trasiranoj menici trasant može narediti da se menica podnese na akceptiranje, u kojoj može da označi, ali ne mora, rok za akceptiranje menice. Menica koja je trasirana na određeno vreme po viđenju može se podneti u roku od jedne godine od dana izdanja, ali trasant može ovaj rok da skrati ili produži. Protest zbog neisplate menice plative na određeni dan ili na određeno vreme od dana izdanja ili viđenja, mora se podići jednog od dva radna dana koji dolaze odmah za danom plaćanja menice. Protest se podiže kod suda koji je mesno nadležan za lice protiv koga se podiže protest. Inače, protest je sudska isprava, u kojoj sud potvrđuje da je preduzeo određene pravne radnje, te kakav je rezultat tog protesta bio, - da li je menični dužnik položio menični iznos, da li je odbio isplatu, da li je isplatio jedan deo meničnog -duga i si. Kada se podigne protest od strane imaoca menice, protestni - sudski organ, podnosi menicu onome protiv koga se protest traži i poziva ga da izvrši zahtevanu činidbu, tj. da menični iznos isplati. Protest, koji provodi sudski organ, mora da sadrži podatke propisane u članu 71. Zakona o menici. Ako protest ne uspe, odnosno ako dužnik ne isplati dugujući iznos po menici, sve se to ubeležava u protestnu ispra425

vu, koja se predaje poveriocu (čl. 75. Zakona o menici: „Isprava o protestu mora se bez odlaganja predati imaocu menice ili licu koje je u njegovo ime podnelo menicu na protest"), da bi mogao da preduzme druge propisane menične radnje, tj. da naplatu zatraži od ostalih dužnika, naravno, po istom sistemu protesta, ili da podnese meničnu tužbu. Primer protesnog podneska - Protesni podnesak imalac menice dostavlja nadležnom opštinskom sudu, sa molbom da protestuje menicu, a on bi mogao da se sačini na sledeći način:

Podnesak imaoca menice za protest zbog neisplate menice Opštinski sudu________________ PREDMET: protest menice Privredno društvo______________________AA__________, iz______________, ulica___________, br.___, dostavlja sudu i pokazuje, dana ___________godine, u____________časova, menicu sledeće sadržine: ,,U_________________,____________godine, Din.________________ ______________godine (datum dospeća), platite za ovu prvu menicu po naredbi DP______AA_______doo., iz__________, ul._________, br._____, iznos od Dinara Vrednost primljena u robi (ili ,,u gotovini") i stavite istu u račun bez izveštaja Trasatu PD_____BB________doo. _________________(mesto), ul.____________, br.______. Trasant PD______VV_______,__________(mesto) Ulica__________, br.______ (MP) ________________(potpis) A ako je menica indosirana na drugo lice, to lice traži da se menica protestuje. U tom slučaju na poleđini menice stoji napisano. Umesto nama platite po naredbi DP______AA_______,_________, ul._______, br.____. _________________godine ____________(mesto) DP AA_____,__________,____________, _________________________(potpis)

Podnosilac podneska predlaže Sudu da izvrši protest predmetne menice, imajući u vidu da je dole potpisani dana _________ godine opomenuo meničnog dužnika _______________ da svoju meničnu obavezu izvrši, ali da je ovaj to odbio da učini. Potpis imaoca menice, tražioca protesta i MP Na protestu koji sastavlja sudija, ili ovlašćeni službenik suda, stoji daje sudija pozvao meničnog dužnika _____________da menični iznos isplati, ali daje ovaj nije isplatio (ili je isplatio - u celosti ili delimično). Na sličan način postupa se i kada se vrši protest zbog delimičnog ili potpunog odbijanja akceptiranja menice. d) Upis, odnosno izveštaj o odbijanju akceptiranja ili odbijanju isplate menice Ako dužnik (trasat kao akceptant, ili svi oni koji su trasirali menicu, akceptirali, indosirali ili avalirali) ne akceptira ili ne isplati menični iznos, podnosi se sudu zahtev za protest menice, i od lica prema kome je upravljen protest može se tražiti, pored iznosa za koji menica nije akceptirana ili isplaćena, i kamatu ako je u menici bila određena, kao i zateznu kamatu po Zakonu o visini stope zatezne kamate, i troškove protesta i druge troškove koje je imalac menice imao u vezi pokušaja naplate meničnog iznosa. Istovremeno, u roku od 4 radna dana posle dana protesta, i posle dana podnošenja menice, imalac o toj činjenici obaveštava svog indosanta i trasata, Ako ima više prenosilaca, svaki indosant, posle primljenog -izveštaja, dužan je da obavesti u roku od dva dana svog prethodnika, a ovaj svog, sve do poslednjeg prenosioca. 426

Izveštaj podnosi - dostavlja imalac menice meničnom dužniku, sa sadržajem u kome stoji daje kao imalac menice prema njemu preduzeo mere radi naplate. U tom pismenu treba da stoji daje menicu protestovao kod opštinskog suda (određenog dana), i da njegov (akceptantov) dug iznosi određeni iznos naznačen u menici, koji potiče iz njihovog dužničko-poverilačkog odnosa, na primer za kupljenu robu. Dalje, treba da ga upozori da navedeni dug isplati, jer je na toj menici on akceptant, a ako to ne učini da će protivu njega podneti tužbu radi naplate svog potraživanja. Ovo pismeno se, naravno, dostavlja preporučenom poštom, ili kakvim drugim sigurnim sredstvom dostavljanja. Ako tako ne postupi, prema odredbama člana 44. Zakona o menici, odnosno ako ne da -izveštaj u rokovima propisanim navedenim članom, ne gubi zbog toga svoja menična prava, ali odgovara za štetu koja nastane usled njegovog propuštanja, a ta odgovornost se kreće do visine menične svote.

CPBMJA

o

,. « _,

'A (Vi i ./;■ ■■ .■.«.:■■-...«.;.:.:.«•::

5 5

:

^:^>.!-;;^;^:

:J

---:"

.. :«. K:V

E s

C f:; fJ V. J A

AA 620 3 682

v

■::

4»

O a.

C5

đ) Blanko akceptirana menica - Već je ranije rečeno, da trasant i trasat, na osnovu posebnog pismenog sporazuma, uređuju svoje dužničko-poverilačke odnose, u kome, pored ostalog, ugovaraju da trasat, na primer, za kupljenu robu, ili dobij eni zajam, potpisuje blanko menicu, kojom ovlašćuje trasanta daje popuni na način i u vreme kako su to regulisali sporazumom. Takvu menicu zadržava poverilac do dana dospelosti plaćanja duga, pa ako dug ne bude plaćen u ugovorenom roku, poverilac popunjava potpisanu blanko menicu, u kojoj se kao trasat navodi dužnik, koji može odmah, ili kasnije - prema sporazumu, da akceptira takvu menicu, potpisujući sebe i kao trasata (dužnika) i kao priznavaoca svoga duga po menici. Ovako bi izgledala blanko - akcept menica, koju dužnik predaje poveriocu. U vreme dospelosti potraživanja poverioca, u ovom slučaju trasanta, ovaj popunjava blanko menicu, tako što, pored ostalih sadržaja trasirane menice, upisuje iznos glavnog duga (sa kamatom, ako je ugovorena), tačno označujući te podatke prema sporazumu, zatim se navodi mesto izdavanja menice, a to je mesto trasanta, a kao -dan kada je menica izdata uzima se ono vreme kako je to sporazumom utvrđeno, na primer, dan izdavanja fakture, ili dan prijema robe i si. Datum dospeća plaćanja meničnog iznosa navodi se takođe prema sporazumu trasanta, kao prodavca, i trasata, kao kupca. Ako je taj rok protekao, imalac menice ne gubi pravo da na menici stavi dan kada se dospelost utvrđuje, i da takvu menicu podnese sudu na protest. Kao mesto plaćanja označava se ono mesto koje je navedeno u posebnom sporazumu trasanta i trasata. U našem slučaju, menica bi se popunila na način i sa sadržinom kako je to navedeno u gornjem primeru popunjene trasirane menice. e) U pravnom prometu može biti više vrsta trasiranih menica: a) trasirana sopstvena menica - trasant sebe označava kao trasata. Takva menica se može dalje prenositi, odnosno indosirati, s tim što je prvi dužnik izdavalac menice, odnosno indosant. b) blanko menica — kad trasant ne popuni sve menične elemente prilikom izdavanja, v) cirkularna menica — banka akceptira menicu na jednu određenu sumu, a remitent pomoću nje vrši plaćanja, tj. prenosi je na drugo lice, g) domicilirana menica — trasant određuje da se menica isplati u nekom drugom mestu, a ne u mestu -trasata, d) garantna menica — banka kreditira svog komitenta putem tekućeg računa, đ) komisiona (trata) menica — trasant izdaje menicu u svoje ime a za račun svog komitenta, ali trasant -odgovara trasatu ako komitent ne dostavi potrebno pokriće za isplatu, e) kreditna menica — zajmotražilac predaje kreditoru akceptiranu menicu. ž) rekta menica -je menica koja se ne može prenositi (na menici stoji: „ne po naredbi"). Postoje i druge vrste menica: obročne menice, povratne (regresne) menice, prejudicirane menice i dr. 427

B. SOPSTVENA MENICA Sopstvena menica je takva menica kod koje se njen izdavalac obavezuje da će on, u vreme dospelosti m-enice, isplatiti meničnu svotu remitentu, odnosno licu koje remitent odredi. Sopstvena menica sadrži: -označenje daje menica, uneto u sam slog isprave - menice, na jeziku na kome je ona sastavljena; - bezuslovno obećanje da će se određena svota novca platiti; - označenje dospelosti; - mesto gde se plaćanje treba da izvrši; - ime onoga kome se ili po čijoj se naredbi mora platiti; - označenje dana i mesta gde je sopstvena menica izdata; - potpis onoga koji menicu izdaje (izdavalac). Ako u menici ne bi bio neki od pobrojanih sastojaka menice, isprava ne bi vredela kao sopstvena menica. Izuzetak čine sledeći slučajevi: a) sopstvena menica, u kojoj nije označena dospelost, smatra se kao menica po viđenju; b) sopstvena menica, ako nije naročito određeno mesto plaćanja, a ujedno i mesto izdavaočevog -potraživanja, važi ono mesto koje je naznačeno kao mesto izdanja menice i c) sopstvena menica, u kojoj nije naznačeno mesto izdanja smatra se daje izdata u mestu koje je označeno pored izdavaočevog imena.

PEny5JiMKA

CPBMJA

v Beogradu, 17. juna 01. decemb ra 2008.

nnA-nm--. :
prvu

100.000,0 0

Dinara stohiljada BPEJ'-HOCT HPUMJ'bEHA ...

v\ C'

TPACATv- nama- DP ..Izgradnja... d,P,o, Beograd, Senjačka 4

d.o.o. 30

DP "I/.i>radnia", Uroševa

TPACAHT Beogr.f d;

CEPUJA

AA6203682

Dole navedeni primer je čista sopstvena menica . Takvu menicu izdavalac, kao indosatar, može da indosira na drugo lice, ali se u praksi ovakve menice retko susreću. U sopstvenoj trasiranoj menici trasant i trasat su, takođe, jedno lice. Izdavalac sopstvene menice odgovara onako kako odgovara akceptant trasirane menice. I ovakve se menice u praši retko sreću. Ah ako se ista akceptira, akceptant je glavni dužnik. Ona bi mogla da se popuni na način kako se dole prikazuje.

PEnyBJiHKA CPEMJA

Beogradu, 17.Juna © 01 .decembra 2008.

CEPUJA

AA6203 682

g.

Privrc dno«

3 ?6 § 5 %:^!Ci npnMr}.>Ei-(A

pivu

100.000,0 0

društv a

11 robi (ili u gotovini)

"DUN TRASANT

(pečat) (potpis

U ovom slučaju pretrpostavlja se daje trasant - izdavalac menice prodao neku robu odgovornog PD "Dunav", Irca) koji će akceptirati menicu ili dati nekom svog dužniku da menicu akceptira, radi isplate određenog iznosa izdavaocu menice. Inače, na sopstvenu menicu primenjuju se propisi Zakona o menici koji se- odnose na trasiranu menicu (o indosamentu, o dospelosti, o plaćanju, o regresu zbog neisplate, o intervenciji, o prepisima, o preinačenju menice, o protestu, o zastarelosti, o neopravdanom obogaćenju, pravo zaloge i pridržaja, o amortizaciji, o sukobu zakona, opšta naređenja i dr.).

A

o.o., Ilićcva 8 Dinara stohiljada PD "K,onica-arniatura", d.o.o. Beograd, Senjačka 4

V ", d.

428

s>< o r ■& -

'"lfiAT-.AH.ie

TRASAT

, »■ „. irv - ,■-.■.

Primer menične tužbe sud u Tužilac:____________________________________, iz________________, ul._______________, br.______, Tuženi: 1.___________________________________, iz_________________, ul._______________, br.______. 2.___________________________________ 3.___________________________________i td. MENIČNA TUŽBA SA PREDLOGOM ZA IZDAVANJE PLATNOG NALOGA Radi duga - isplate Vrednost:_________ U 3 primerka, sa tri priloga Na osnovu menice izdate u_____________, dana____________godine, tuženi kao akceptant i (ostala lica - dužnici po menici), obavezni su da plate tužiocu utuženi iznos, odnosno iznos od Din._________, sa pripadajućim troškovima od dana izdanja menice, tj. od_______________godine. Tuženi nije (nisu) isplatio menicu o roku, zbog čega je tužilac istu protestovao, o čemu je obavestio dužnika, odnosno tuženog (tužene). DOKAZ: protest u fotokopiji. Tužilac je imao troškove u vezi protesta menice i drugih radnji koje su prethodile protestu, kao i troškove u vezi ove tužbe u ukupnom iznosu od______________dinara, što je specificirano u posebnom prilogu priloženom uz ovu tužbu. Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da Sud izda sledeći MENIČNI PLATNI NALOG Na osnovu tužbe i uz tužbu priložene menice, meničnog protesta i troškovnika, obavezuje (ju) se tu ženi da plati (solidarno plate) menični iznos od_______________dinara, sa_____% redovne kamate (ako je ova kamata ugovorena) do dana podnošenja tužbe, a od dana podnošenja isplate zakonsku zateznu ka matu do isplate, kao i__________dinara na ime troškova, sve u roku od tri dana od dana prijema rešenja suda o izdavanju ovog meničnog platnog naloga, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Tuženi ima (imaju) pravo prigovora sudu, u roku od tri dana od dana prijema rešenja suda kojim usvaja - izdaje ovaj menični platni nalog. Neblagovremene prigovore sud će odbaciti. ____________________(datum),

i mesto___________ (podnošenja menične tužbe) u z 11 a c,

Na osnovu tako podnete tužbe, sud donosi posebno rešenie kojim usvaja predloženi menični platni nalog (što podrazumeva glavni dug i utužene troškove), kao i troškove u vezi donošenja ovakvog rešenja (sudska taksa i dr.), navodeći da se protiv takvog meničnog platnog naloga mogu podneti prigovori, u roku od 3 dana od dana prijema tog rešenja. Ukoliko tuženi ne stavi prigovore u propisanom roku, menični platni nalog postaje pravosnažan, te sud na rešenju o izdavanju - usvajanju meničnog platnog naloga stavlja klauzulu pravosnažnosti i klauzulu izvrsnosti, posle čega tužilac traži izvršenje u posebnom postupku. Prigovori koje može da ističe menični dužnik odnose se na to da menica nema koji bitni menični sastojak; daje menica amortizovana, daje neispravna (pocepana, probušena, precrtana i si.); daje amortizovana (nestala menica - čl. 90. Zakona o menici); da na menici nema njegovog potpisa; da mu je potpis falsifikovan; i dr., što pomenuti zakon propisuje kao pravo prigovora. U vezi stavljenih prigovora, postupak se po takvoj tužbi nastavlja kao sa redovnom tužbom u smislu čl. 459. ZPP, ali se na taj postupak primenjuju pravila o meničnoj tužbi. Inače, prigovori izjavljeni od strane jednog meničnog dužnika (tuženog), nema dejstvo u korist ostalih tuženih koji nisu podneli prigovor. Ovo zbog toga što menični dužnici, iako su solidarni dužnici, nisu jedinstveni -suparničari u smislu odredaba čl. 199. ZPP. 429

Sudska praksa Rok zastarelosti potraživanja avaliste prema slavnom meničnom dužniku (čl. 78. Zakona o menici) Rok zastarelosti potraživanja avaliste koji je po osnovu avala isplatio dug po menici, prema glavnom meničnom dužniku je 3 godine od izvršene isplate. Iz obrazloženja Pravilno je prvostepeni sud cenio istaknuti prigovor zastarelosti kada je našao da isti nije osnovan. Prema izričitim odredbama člana 78. Zakona o menici rok zastarelosti potraživanja avaliste prema glavno meničnom dužniku je tri godine. Navedeni rok prema citiranom članu teče od dospeća a ne kako to pogrešno navodi tuženi od zaključenja ugovora o avalu. Stoga tek dospećem menice i plaćanjem duga po menici dospeva obaveza tuženog po osnovu ugovora o avaliranju, i to obaveza da tužiocu kao avalisti vrati iznos koji je on platio po osnovu menice korisniku iste. Iz iznetih razloga tek plaćanjem iznosa iz menice, odnosno plaćanjem po osnovu avala dospelaje obavez-a tuženog, pa stoga tek od tada je tužilac i mogao tražiti da mu tuženi po osnovu zaključenog ugovora o avalu naknadi plaćeno a to znači daje tek tada u smislu člana 361.ZOO počeo da teče trogodišnji rok zastarelosti njegovogpotraživanja. (Izrešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 13944/05 od 9.2.2006. godine); Pravo prisovora potpisnika menice ako je s imaocem menice u neposrednom usovomom odnosu U meničnom sporu, kad je imalac menice u položaju neposredne ugovorne strane s potpisnikom menice, od koga zahteva naplatu, menični dužnik ovlašćen je na sve prigovore koji se zasnivaju na ličnim odnosima između imaoca menice i dužnika, uključiv i prigovor prebijanja. Prema obrazloženju Uslov za prebijanje potraživanja su dospelost i istovrsnost potraživanja (novac ili druge zamenljive stvari istog roda i kakvoće), a ne i poreklo iz istog pravnog osnova Na izdate menične platne naloge po dvema menicama, prvotužena, kao glavni menični dužnik i izdavalac menica, i drugotuženi, kao žirantpo tim menicama, isticali su prigovore vezane za odnos :sa meničnim poveriocem poricali postojanje ikakvog duga prema tužiocu, a zatim isticali da tužilac ima određene novčane obaveze prema tuženoj, pa da to treba staviti u preboj. Na te okolnosti saslušavani su i svedoci i stranke, ali su sudovi usvojili tužbeni zahtev u celini, jer su našli da postojanje menica ničim nije osporeno, a da prigovor o tužiočevom dugu nema karakter kompenzacionog prigovorajer tražbine stranaka ne proističu iz istog pravnog osnova. Savezni sud je usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti. Prema odredbi člana 16. Zakona o menici, lica protiv kojih je stavljen zahtev da ispune svoje obaveze iz menice ne mogu prema njenom imaocu isticati prigovore koji se osnivaju na njihovim ličnim odnosima sa trasantom ili sa kojim ranijim imaocem menice, osim ako je tadašnji imalac menice prilikom njenog sticanja sve-sno postupio na štetu dužnika. Dakle, u načelu, prigovori protiv zahteva imaoca menice nisu dopušteni i utoliko je menična obaveza apstraktna obaveza, obaveza kod koje je neodlučan razlog (osnov) njenog nastanka. Međutim, to pravilo ne vredi ukoliko se imalac menice nalazi u položaju neposredne ugovorne stranke s potpisnikom menice od koga zahteva naplatu, kao ni u slučaju svesnog postupanja imaoca na štetu dužnika pri sticanju prava iz menice. O drugom izuzetku citirano pravilo govori izričito, dok prvi proizlazi iz isključenja prigovora meničnog obveznika samo prema onom imaocu koji nije s njim u neposrednom odnosu ugovorne stranke. U konkretnom slučaju, sporne menice nisu ni puštene u opticaj i na njima se nalaze samo potpisi lica koja su u neposrednom ugovornom odnosu. Stoga ovde nisu isključeni prigovori koji proističu iz osnovnog posla između stranaka, uključiv i prigovore prebijanja. Iz izloženog proizlazi da je pobijanom presudom povređen materijalni zakon, tj. odredbe člana 16. Zakona o menici, te je zahtev za zaštitu zakonitosti utoliko osnovan. Stanovište prvostepene presude je nejasno. U toj se presudi prvo isključuje pravo na prigovore, zatim se svi prigovori i celokupni odnos stranaka ispituje i ocenjuje, da bi se, na kraju, zaključilo da su činjenični navodi svedoka i stranaka o spornom odnosu neodlučni. Ta presuda, dakle, ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka označenu u tački 11. stav 2. člana 343. ZPP. Ni stav prvostepene presude o uslovima za prebijanje uzajamnih tražbina nije u skladu sa materijalnim pravom. Uslovi prebijanja su dospelost i istovrsnost potraživanja (novac ili druge zamenljive stvari istog roda i kakvoće), a ne i poreklo i iz istog pravnog osnova (prema presudi Saveznog suda, Gzs 41/76). 430

OSTALE VRSTE HARTIJA OD VREDNOSTI ČEK KAO HARTIJA OD VREDNOSTI Ček je regulisan Zakonom o čeku („Službeni list FNRJ", br. 104/46, ,,S1. list SFRJ", br. 12/65 i 50/71, 52/73 i ,,S1. list SRJ", br. 46/96). On ne daje definiciju čeka, ali se iz odredaba tog zakona i članova 234. 261. Zakona o obligacionim odnosima (koje se odnose na hartije od vrednosti), može zaključiti daje ček pismeni nalog, plativ po viđenju, kojim njegov imalac, odnosno izdavalac daje nalog svom dužniku (po pravilu banci, ili nekoj drugoj fmansijskoj organizaciji) da njemu, ili drugom licu, isplati određenu sumu novca, koju je izdavalac čeka ranije deponovao kod takve ustanove. To, praktično znači, da imalac čeka, u momentu njegovog izdavanja, mora imati, za iznos kojim se realizuje ček, pokriće kod banke, kao neku vrstu depozita, iz koga banka isplaćuje naložene isplate. U stvari, ček je pismena isprava nalog u kojoj njen izdavalac (trasant) nalaže određenom licu (trasatu) da korisniku čeka (remitentu) isplati :određenu svotu novca iz pokrića koje izdavalac ima kod trasata (banke). Uloga čeka u današnjim uslovima prometa je velika jer predstavlja sredstvo plaćanja, pa otuda ima dosta -sličnosti sa menicom. Ček zamenjuje gotov novac, brže cirkuliše kao novac, a sprečava nagomilavanje gotovog novca. Cek ima naročito veliku ulogu u međunarodnom platnom prometu. Vrste čeka Prema načinu određivanja korisnika čeka razlikuju se sledeće vrste čekova: a) ček na ime (u korist tačno određenog lica), b) ček na donosioca (»platite donosiocu«), c) sopstveni trasirani ček (trasant i trasat su isto lice), d) ček trasiran po sopstvenoj naredbi (trasant i remitent su isto lice) r e) ček po naredbi (isplata čeka se vrši i po naredbi korisnika, što znači da korisnik može ček preneti na dr ugo lice), f) rekta-ček (zabranjen je prenos čeka — „ne po naredbi"). Prema nameni upotrebi čeka razlikujemo sledeće vrste čeka: a) gotovinski ček (nalog trasatu da isplati remitentu ili po njegovoj naredbi određenu sumu u gotovom novcu), b) prenosni ček (trasant izdaje nalog trasatu banci da sa njegovog računa prenese određenu sumu novca na račun remitenta. ili po njegovoj naredbi), c) obračunski ček (na čeku se stavlja „samo za obračun"), d) barirani ček (ima istu funkciju kao i obračunski ček. Postoji barirani ček sa opštim precrtajem, što zna či da takav ček njegov imalac može da naplati preko bilo koje banke kao posrednika i barirani ček sa posebnim precrtajem, što znači da se ček može naplatiti samo preko banke koja je označena između paralelnih crta). Posebna vrsta čeka je budžetski ček. Prema mestu izdanja i mestu isplate Čeka razlikujemo: a) mesni ček, b) međumesni ček i c) inostrani ček. Cirkularni ček je ček koji je vučen na banku trasata, pa se može naplatiti kod nje i njenih filijala. Postoji još: putnički ček, certificirani ček, limitirani ček, nelimitirani ček. Sličnost i razlike menice i čeka Ček i menica imaju dosta sličnosti, odnosno zajedničkih svojstava.. Na to ukazuju i odredbe člana 23. Zakona o čeku, po kojima se na ček, shodno njegovoj prirodi, primenjuju određeni propisi Zakona o menici.. Međutim, postoje bitne razlike između ovih hartija od vrednosti, jer dok je ček isključivo platni instrument, menica je kreditni instrument. Razlika postoji i u vezi njihove prirode kao platnog odnosno kreditnog instrumenta, jer kod čeka u momentu njegovog izdavanja mora da postoji pokriće na osnovu koga se i vrši isplata čekovne svote, a kod menice kao kreditnog instrumenta to nije slučaj. Razlika postoji i u tome što kod čeka nije potreban akcept, dok se: trasirana menica uvek podnosi trasatu na akceptiranje. Pored toga ček: može da glasi na ime, po naredbi i na donosioca, a menica samo na ime i po naredbi. Ček je, dakle, „sposobnije" sredstvo plaćanja jer se lakše prenosi. v

Čekovni elementi Bitni čekovni elementi su: - označenje daje ček, napisano u samom slogu isprave ili, ako je ova isprava izdana na stranom jeziku, iz raz koji na tom jeziku odgovara pojmu čeka, - bezuslovni uput da se plati određena svota novca iz trasantovog pokrića, 431

- ime onoga koji treba da plati (trasat), - mesto gde treba platiti, - označenje dana i mesta izdanja čeka, - potpis onoga koji je ček izdao (trasant). Prema Zakonu o čeku, ček se može trasirati samo na banku, a ako je plativ van zemlje može se prema zakonu mesta plaćanja trasirati i na druga lica. Ako na čeku ne bi bilo ma kojeg od gore navedenih bitnih sastojaka, ne vredi kao ček, osim ako nije naročito određeno - kao mesto plaćanja važi ono mesto koje je označeno pored trasatovog imena; kao mesto izdanja smatra se mesto koje je označeno pored trasatovog imena, a određivanje kamate u čeku smatra se kao da -nije napisano. Nebitni čekovni elementi odnose se na fakultativna lica i fakultativne klauzule. Naime, s obzirom da ček može da glasi i na donosioca, ime remitenta ne predstavlja bitan sastojak čeka, dok se kod fakultativne klauzule pojavljuju odredbe o moneti u kojoj će ček biti isplaćen, zatim odredbe o prezentaciji, o izveštaju, klauzula „po naredbi", „bez troškova" i si. Nedozvoljene klauzule kod čeka Za razliku od menice, kod čeka nasu dopuštene sledeće klauzule: a) klauzula o oslobođenju izdavaoca -čeka od odgovornosti za isplatu čeka; b) klauzula o akceptu; c) klauzula o domiciliranju čeka; klauzula o -kamati; d) klauzula o dospelosti. Čekovne radnje Čekovne radnje se odnose na: a) izdavanje čeka - važe ista pravila kao i kod menice, ali postoje i razlike. Naime, kod čeka lice koje iz daje ček ima kod banke na koju vuče ček depozit u novcu, što znači da trasant mora uvek imati pokriće kod ba nke, što kod menice nije slučaj. Zatim, ček se ne izdaje blanko, odnosno u trenutku izdavanja mora biti popunj en svim bitnim sastojcima, što kod menice ne mora biti slučaj, itd.; b) umnožavanje Čeka - dolazi samo izuzetno kod onih čekova koji su izdati u našoj zemlji a plativi su u inostranstvu; c) prenos čeka - ne mogu se prenositi čekovi na kojima je stavljena klauzula „ne po naredbi" ni čekovi na donosioca, dok su ostali prenosni, a rekta čekovi samo putem cesije. Prema članu 7. Zakona o čeku, ček na do nosioca se može pretvoriti u ček na ime ili u ček po naredbi odgovarajućim punim indosamentom. Ako se tako ne postupi, prema stavu 5. člana 8. istog zakona, ko god, osim trasata, stavi na poleđini čeka izdatog na donosioca svoj potpis, ne ispisujući odredbu o indosamentu, odgovara kao trasantov avalist, a ček ovim ne gubi svojstvo čeka na donosioca; d) prezentacija čeka - prezentacija čeka se vrši samo jednom i to na isplatu. Ček se prezentira trasatu prema mestu plaćanja; e) isplata čeka - isplatu čeka vrši banka (trasat); f) opoziv čeka - prema članu 15. Zakona o čeku, opozivanje čeka dejstvuje: 1) kad protekne rok koji je određen za podnošenje radi isplate i 2) ako trasant neposredno pošalje ček koji glasi na ime ili „po naredbi" trasatu, sa naređenjem da ga izmiri licu označenom u čeku, a opozivanje stigne trasatu pre nego stoje to naređe nje izvršeno; g) protest kod čeka — isti je kao i kod menice, s tim što kod čeka ne postoji protest zbog neakceptiranja, kao ni protest zbog nedatiranja akcepta; h) notifikacija kod čeka - kao i kod menice, osim zbog neakceptiranja; i) regres kod čeka - u slučaju neisplate čeka. Čekovna tužba U odnosu na čekovnu tužbu primenjuju se ista pravila kao i kod menične tužbe. Ona se može podneti ne -samo protiv regresnih dužnika već i protiv trasanta. Prema članu 22. Zakona o čeku, „umesto da podigne regresnu tužbu, imalac čeka,, ako nije drukčije ugovoreno, može uz povraćaj čeka ostvariti u redovnoj parnici protiv trasanta ili svoga neposrednog indosanta tražbinu proisteklu iz pravnog odnosa koji je bio osnov izdavanja ili prenosa čeka". To je tužba iz osnovnog odnosa, ali ona ima karakter građanskopravne tužbe. Isti karakter ima i tužba zbog neosnovanog obogaćenja, slično kao kod menice.

432

Čekovni prigovori Čekovni prigovori po prirodi mogu biti objektivni i subjektivni. Objektivni su oni koji se odnose na: nedostatke nekog od bitnih sastojaka čeka, nedostatak pasivne čekovne sposobnosti, daje potpis dužnika falsifikovan, daje ček isplaćen, daje nastupila zastarelost čekovnog potraživanja i si. Subjektivni prigovori se odnose na krađu čeka, kompenzaciju, zatim na konfuziju poverioca i dužnika, daje osnovni posao raskinut i si. Amortizacija čeka U odnosu na amortizaciju čeka primenjuju se ista pravila kao i kod menice, sa izuzetkom propisa o akceptantu (čl. 23. tač. 14. Zakona o čeku). Prestanak čekovnih prava Čekovna prava prestaju kao i kod menice. Izuzetak postoji kod zastarelosti jer su rokovi zastarelosti kod čeka kraći nego kod menice. Tako, prema članu 21. Zakona o čeku, regresrni zahtevi imaoca čeka protiv indosanta i protiv trasanta zastarevaju za šest meseei od proteka roka za podnošenje na isplatu, dok regresni zahtev indosanata jednih protiv drugih i protiv trasanta zastarevaju za šest meseei od dana kada je indosant iskupio ček ili od dana kad je protiv njega kod suda postupljeno (ovaj drugi slučaj je isti kao kod menice - član 78. stav 3. Zakona o menici). SKLADIŠNICA I skladišnica je hartija od vrednosti. Njene karakteristike se vide u sledećem: Skladišnica je isprava kojom skladištar potvrđuje daje od ostavodavca (deponenta) primio na čuvanje određenu robu, označenu u toj ispravi. Skladišnica se sastoji iz priznanice i založnice (varanta). Priznanica i založnica sadrže sledeće podatke: naziv, odnosno ime i zanimanje ostavodavca, njegovo sedište, odnosno prebivalište, naziv i sedište skladištara, datum i broj skladišnice, mesto gde se skladište nalazi, vrstu, prirodu i količinu robe, navod o tome do koga iznosa je roba osigurana, kao i ostale podatke potrebne za raspoznavanje robe i određivanje njene vrednosti. Skladištenjem robe može se baviti samo privredno društvo, odnosno preduzeće koja je za tu delatnost registrovano kod nadležnog organa, pa otud samo takva organizacija može izdavati skladišnicu. Skladišnica se izdaje na zahtev ostavodavca. On može tražiti da mu se izda jedna skladišnica koja će obuhvatiti celokupnu uskladištenu robu, ili više skladišnica, prema tome na koliko je delova podeljena određena roba, a može zahteva da mu skladištar izda skladišnicu samo za jedan deo zamenljive robe koju je ostavio kod njega. Priznanica i založnica mogu se prenositi indosamentom, zajedno ili odvojeno. U stvari, ako skladišnica -predstavlja jedinstvenu ispravu ona se prenosi stavljanjem izjave o prenosu na poleđini te isprav« Pri tom, s obzirom da se oba dela (i priznanica i varant) prenose na isto lice, ne vrši se odvajanje tih delova, a ako se izjava -stavlja na poleđini priznanice, samim tim prenosi se i varant. Skladišnica se može prenositi i u delovima . Prenos priznanice te založnice (varanta) daje prijemniku pravo da zahteva da mu se preda roba samo ako isplati imaocu založnice, ili položi skladištaru za imaoca založnice, iznos koji treba da mu bude isplaćen na dan dospelosti potraživanja. Priznanica ima i takvo dejstvo da njen imalac bez založnice može zahtevati da se uskladištena roba proda ako postignutom cenom može isplatiti iznos na koji ima pravo imalac založnice. Ako se prenosi založnica (varant) bez priznanice, imalac založnici ima pravo zaloga na robi. Založnica se može prenositi. Pri prvom prenosu na založnici se ubeležava naziv, odnosno ime i zanimanje poverioca, njegovo poslovno sedište, odnosno prebivalište, iznos njegovog potraživanja, računajući i kamate, i datum dospevanja, pri čemu je prvi prijemnik dužan da stanje prenosa prijavi skladištaru koji, pak, taj prenos prepisuje u svoj registar i na samoj založnici zabeležava daje prenos izvršen. Samo na osnovu tako obavljenih radnji može se vršiti -dalji prenos indosamentom. TOVARNI LIST O tovarnom listu kao hartiji od vrednosti kazano je više u delu ove knjige o prevozu. Međutim, kada je u pitanju ova vrsta hartije od vrednosti, zbog česte upotrebe i specifičnog odnosa koji nastaje između prevozioca i korisnika prevoza, bilo je potrebno da se još nešto istakne o njegovom značaju - kao hartije od vrednosti. Tovarni list je, dakle, takva isprava kojom prevozilac potvrđuje daje primio na prevoz određenu robu i da se obavezao da tu robu preveze do mesta opredeljenja, kao i da tu robu preda primaocu. Tovarni list treba da sadrži: ime i adresu pošiljaoca, vrstu, sadržaj i količinu pošiljke, kao i vrednost dragocenosti i drugih skupocenih stvari, mesto opredeljenja, iznas naknade za prevoz, odnosno zabelešku da je naknada plaćena unapred, odredbu o svoti kojom je pošiljka opterećena, mesto i dan izdavanja tovarnog lista. 433

Postoje dve vrste tovarnog lista - prenosivi i neprenosivi tovarni list . Tovarni list je, po pravilu, neprenosiv, a to njegovo svojstvo se zasniva na međunarodnoj konvenciji. Kod nas postoji prenosivi tovarni list u oblasti železničkog saobraćaja. Izdavalac ove vrste tovarnog lista je železnička organizacija - ako postigne sporazum sa pošiljaocem. U tom slučaju tovarni list može da glasi po naredbi ili na donosioca. Prenosivi tovarni list postoji i u drumskom transportu, ali je on sličan železničkom prenosivom tovarnom listu. Isti slučaj je i kod vazduhoplovnog tovarnog lista. Tovarni list potpisuju oba ugovarača. On može da glasi „po naredbi" ili na donosioca. U Zakonu o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju propisano je da pošiljalac i prevozilac mogu sporazumno odrediti da prevozilac izda tovarni list po naredbi ili na donosioca (prenosivi tovarni list). Na primerku tovarnog lista koji se predaje pošiljaocu mora biti izričito naznačeno daje to prenosivi tovarni list, a na primerku koji prati stvar - daje izdat prenosivi tovarni list. Prenosivi tovarni list potpisuju prevozilac i pošiljalac ili lica koja oni ovlaste. Ako je izvršen prepis prenosivog tovarnog lista - na svakom primerku prepisa to mora biti vidljivo označeno i ti prepisi moraju sadržati upozorenje da se na osnovu njih ne može raspolagati sa stvari. Uslovi ugovora o prevozu i tarifa obavezuju imaoca prenosivog tovarnog lista koji nije pošiljalac samo ako su sadržani u prenosivom tovarnom listu ili se na njih u tovarnom listu izričito poziva. Prenosivi tovarni list po naredbi prenosi se indosamentom, a prenosivi tovarni list na donosioca - predajom. Na oblik i pravno dejstvo indosamenta shodno se primenjuju propisi o menici, osim odredaba koje se odnose na regres. Ako u prenosivom tovarnom listu po naredbi nije naznačen primalac stvari, takav tovarni list prenosi se -naredbom pošiljaoca. Uslovi ugovora o prevozu i opšti uslovi prevozioca obavezuju imaoca prenosivog tovarnog lista koji nije pošiljalac samo ako su sadržani u prenosivom tovarnom listu ili se na njih u tovarnom listu izričito poziva. Pošiljalac i prevozilac mogu zahtevati da se za njihove potrebe sačini prepis prenosivog tovarnog lista KONOSMAN Konosman (ili teretnica) je takva isprava kojom prevozilac - brodar potvrđuje da je primio na brod teret naznačen u njemu, radi prevoza morem i predaje njenom zakonitom imaocu, uz uslove koje on sadrži. Konosman, dakle, služi kao dokaz da je brodar primio određeni teret na prevoz (teret označen u njemu); on potvrđuje daje zaključen ugovor o pomorskom prevozu; utvrđuje i pravni odnos primaoca tereta. Konosman može da glasi na ime, po naredbi ili na donosioca. Konosman je hartija od vrednosti koja služi i kao dokaz o tome daje zaključen ugovor o prevozu robe pomorskim putem. Naime, iz same hartije vidi se daje zaključen ugovor o prevozu, što je i bio razlog da se ta -hartija od vrednosti izda. Pored toga, konosman predstavlja prezentaeionu hartiju od vrednosti, postoje primalac robe mora predati brodaru da bi na osnovu nje primio robu. Konosmanom se mogu konstituisati izvesna prava na robi označenoj u njemu, kao što su pravo svojine ili pravo zaloge na robi. Konosman se izdaje na odštampanom formularu koji mora sadržati bitne sastojke određene propisima. Konosman izdaje, po pravilu brodar, ali u praksi to obično čine brodske agencije ili zapovednik broda. Konosman se izdaje ako to zahteva krcatelj. On se može izdati u više primeraka, ali se u tom slučaju na svakom primerku označava broj izdatog primerka, odnosno redni broj. Elementi konosmana su: a) firma, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište brodara koji izdaje teretnicu; b) ime, odnosno druge podatke o identitetu broda; v) firma, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište krcatelj a; g) firma, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište primaoca ili oznaka „po naredbi" ili „na donosioca"; d) luka, odnosno pristanište odredišta ili vreme kada će se, odnosno mesto gde će se takva luka, odnosno pristanište odrediti; đ) količina tereta prema broju komada, težina, zapremina ili druga jedinica mere, prema vrsti tereta; e) vrsta tereta i oznaka koje se na njemu nalaze; ž) stanje tereta ili omota prema spoljnom izgledu; z) odredbe o vozaru; i) mesto i dan ukrcaja tereta i izdavanja teretnice. Postoji više vrsta konosmana. Osnovni je konosman „ukrcano" - izdaje se kada je roba primljena na prevoz i ukrcana na brod. Konosman „primljeno za ukrcaj" - označava slučaj kada je roba predata na ukrcaj, što znači daje roba predata brodaru ali još nije ukrcana. Čist konosman je onaj konosman u kome brodar nije uneo svoje rezerve u pogledu stanja ukrcane robe, a „nečist" ako sadrži određene rezerve, naročito u vezi sa pakovanjem robe i si. „Direktni" konosman podrazumeva meso viti prevoz (učešće raznih prevoznika) ili sukcesivni -prevoz (učešće više brodarskih preduzeća). „Grupni« konosman" - po istom konosmanu špediter predaje istom brodaru robu na prevoz za račun više komitenata. 434

Konosman se u savremenom pomorskom prevozu razvio do takvog značaja da predstavlja jednu od -najvažnijih hartija od vrednosti. Njime se dokazuje postojanje i sadržina ugovora o prevozu, koji zaključuju brodar i krcatelj. Naime, on predstavlja i dokaz daje brodar primio robu od krcatelja, tačno određenu u konosmanu, što ima značaja prilikom rešavanja o odgovornosti brodara za oštećenu ili izgubljenu robu i si. Konosman se može prenositi i u tome ima značajnu ulogu, jer prenosom konosmana prenosi se i pravo raspolaganja robom koja je naznačena u konosmanu. Pored toga, imalac konosmana može isti prezentirati banci i time dokazati daje ispunio neku obavezu iz određenog ugovora u robnom prometu, što mu daje pravo na naplatu akreditiva. Konosman služi kao dokazno sredstvo, naročito u odnosima između brodara i krcatelja i odnosima brodara i primaoca robe. Krcatelj dokazuje konosmanom daje brodar primio određenu robu na prevoz, a primalac prijem robe prema navodima u konosmanu. Konosman kao dokaz može koristiti i brodar u odnosu na stanje koje je uneto u konosman, ako je konosman potpisan od krcatelja. Konosman se može izdati i kod prevoza robe u unutrašnjoj plovidbi. Takvu mogućnost propisuje Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi. Određene razlike postoje u odnosu na konosman u pomorskoj plovidbi. U unutrašnjoj plovidbi konosman se izdaje na izričit zahtev krcatelja, a ako ne zahteva — i brodar i krcatelj imaju pravo da traže izdavanje tovarnog lista. Pored toga, konosman u unutrašnjoj plovidbi može biti izdat samo u jednom primerku, što nije slučaj kod pomorskog. Konosman u unutrašnjoj plovidbi mora glasiti na ime jer u protivnom gubi značaj hartije od vrednosti. Kod ugovora o pomorskom prevozu mogu se izdati i druge isprave u vezi sa prevozom robe, ali te hartije nemaju značaj konosmana, već predstavljaju obične građanskopravne isprave, U krug tih isprava spadaju: - deklaracija robe (izdaje je krcatelj kao neku vrstu predugovora u vezi sa uslovima koje je brodar propis ao za prevoz određene robe); - nalog za ukrcaj (zapovednik broda obaveštava krcatelja daje brod spreman za ukrcaj robe); - potvrda o prijemu robe (izdaje je određeni brodski oficir daje roba ukrcana na brod, na osnovu čega se najčešće izdaje konosman „ukrcano"); - izveštaj o ekspediciji (izdaje je brodar u slučajevima kada nije izdat konosman kao potvrda o prijemu robe na prevoz i da je izdat nalog zapovedniku broda da robu preda određenom licu u mestu prevoza); - nalog za izdavanje robe (isprava se izdaje ako je izdat jedan konosman, a roba treba da se preda raznim primaocima).

PRAVO NA NAKNADU ŠTETE Ispunjenje obaveze i posledice neispunjenja (cl. 262. ZOO) Stav prvi ovog člana propisuje pravilo daje poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a daje dužnik dužan daje ispuni savesno u svemu kako ona glasi. Uz to, treba naglasiti i drugo pravilo iz odredaba ovog stava, a naime daje dužnik dužan ispuniti svoju obavezu "savesno u svemu kako ona glasi". Ovo poslednje znači daje dužnik dužan da ispuni svoju obavezu u celini, onako kako je to ugovorom određeno, dakle bez ikakvih manjkavosti. Prema odredbama člana 324. ZOO, dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje. Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Napred izneta pravila upućuju na to da ukoliko dužnik ne postupi na navedeni način, odnosno ukoliko poveriocu ne ispuni obavezu koju je preuzeo, pa i ako zadocni sa njenim ispunjenjem, da će poveriocu pored glavne obaveze naknaditi i štetu koju je usled toga pretrpeo. To proizilazi iz odredbe stava 2. ovog člana, koji predviđa pravo na naknadu štete i kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem. U pitanju su, dakle, dva slučaja kada poverilac može može tražiti naknadu štete, prvi kada dužnik ne ispuni obavezu, a drugi kada zadocni sa njenim ispunjenjem. Navođenjem u stavu 2. ovog člana da će dužnik usled neispunjenja obaveze ili zadocnjenjem sa njenim ispunjenjem, naknaditi štetu koju je usled toga pretrpeo, ne znači da poverilac ne može tražiti i izvršenje glavne obaveze. To su dva posebna odnosa, od kojih je prvi onaj koji se odnosi na glavno ispunjenje obaveze, a drugi na pravo poverioca da od dužnik traži i naknadu štete zbog neurednog ispunjenja obaveze. Isto tako, dužnik ne može odustati od ugovora i na taj način naknaditi štetu poveriocu, jer je njegova osnovna dužnost da ispuni svoju ugovornu obavezu, a ako to ne učini, ili učini sa zadocnjenjem, poverilac ima pravo da traži ispunjenje ugovora u pogledu neizvršene činidbe, a istovremeno i tražiti naknadu štete ako je zbog propusta dužnika pretrpeo. Pored toga, poverilac ima pravo na naknadu štete nastale neispunjenjem ugovora, bez obzira da lije to predviđeno ugovorom. 435

Treba napomenuti daje dužnik u docnji kad uopšte ne ispuni obaveze iz ugovora i kada svoju obavezu is puni posle isteka roka određenom za ispunjenje. U prvom slučaju poverilac ima pravo na izvršenje obaveze od strane dužnika, kao i naknadu štete, a u drugom slučaju samo naknadu štete - zbog zadocnjenja ispunjenja oba veze, naravno ako tu štetu poverilac « Dužnik odgovara za naknadu štete i kada mu je poverilac dao naknadni rok za ispunjenje. Zbog toga, čak ako bi poverilac bio u docnji u pogledu izvršenja svojih obaveza prema dužniku, i zbog neurednog ispunjenja od strane dužnika ovome dao naknadni rok za ispunjenje, okolnost da je kupac zbog docnje poverioca pristao na produženja roka isporuke, ne isključuje odgovornost prodavca za naknadu štete nastale u produženom roku. Naknadu štete dokazuje poverilac. Zahtevom za naknadu štete on traži da se uspostavi stanje koje je postojalo pre nego što je šteta nastala. Zbog toga, na primer, ako bi stranka verna ugovoru bila onemogućena da uredno posluje zbog neispunjenja ugovora od strane druge strane, postoji osnov da poverilac zahteva naknadu štete zbog izmakle koristi, odnosno dobiti. Dužnik odgovara i za delimičnu ili potpunu nemogućnost ispunjenja ako tu nemogućnost i nije skrivio, i to u slučaju ako je ta nemogućnost nastupila posle pada dužnika u docnju. To je objektivna odgovornost koje se dužnik ne može osloboditi, jer nemogućnost ispunjenja može nastati i pre isteka roka za ispunjenje obaveze a i posle tog roka, pa za slučaj daje ta nemogućnost nastupila posle pada dužnika u docnju, ne može se osloboditi odgovornosti da poveriocu naknadi štetu, koju ovaj mora da dokaže. Prema stavu 5. ovog člana, dužnik se oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da bi stvar, koja je predmet obaveze, slučajno propala i daje on svoju obavezu na vreme ispunio, ali se ne može osloboditi obaveze da poveriocu ispuni obavezu iz ugovora bilo zamenom stvari ili odgovarajućom naknadom, ako je primio ispunjenje poverioca. Dužnik nije obavezan da poveriocu naknadi štetu ako dokaže da je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja došlo iz razloga zbog koga on ne može da odgovara. U narednim članovima navedena su pravila kada se dužnik oslobađa od odgovornosti za štetu, kao i o ograničenju i isključenju odgovornosti, sa posledicama koje iz tih nastaju. U jednoj pravnoj stvari, koja se odnosi na primenu odredaba ovog člana, Viši trgovinski sud navodi da Zakon o obligacionim odnosima imperativno propisuje da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, poveriocu pored glavnice duguje i zateznu kamatu po stopi određenoj saveznim zakonom (član 277 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima). Prema odredbi čl. 278 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima, poverilac ima pravo na zateznu kamatu, bez obzira na to da l i j e pretrpeo kakvu Štetu zbog dužnikove docnje. Radi se o pretpostavljenoj šteti koju poverilac ne mora dokazivati. Stoga, iz citirane zakonske odredbe proizlazi da zatezna kamata ostvaruje funkciju naknade štete. Zadocnjenje u ispunjenju novčane obaveze predstavlja jedan vid neurednog ispunjenja ugovorne obaveze, a time se stiče i pravni osnov za naknadu štete poverioca prema dužniku (član 262 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima). Dužnik novčane obaveze koji zadocni za njenim ispunjenjem, ne može se osloboditi obaveze da poveriocu isplati zakonsku zateznu kamatu, pozivajući se na odredbu čl. 262 st. 5 i 263 Zakona o obligacionim odnosima, jer on po samom zakonu duguje poveriocu zateznu kamatu prema stopi propisanoj zakonom, ukoliko svoju novčanu obavezu izmiri u docnji. Poverilac novčanog potraživanja mora biti maksimalno zaštićen zakonom. Ta zaštita se mora ostvarivati kroz optimalnu visinu stope zatezne kamate, kao i kroz zaštitu osnovnog načela obligacionog prava jednake vrednosti uzajamnih davanja. Međutim, usled docnje dužnika u isplati novčane obaveze, šteta po poverioca može biti veća od iznosa zatezne kamate. U takvom slučaju, shodno odredbi čl. 278 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima, poverilac ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete. Međutim, poverilac mora u svakom konkretnom slučaju i da dokaže da je tu štetu pretrpeo usled zadocnjenja dužnika. Što se tiče zatezne kamate, poverilac ne mora da dokazuje daje pretrpeo bilo kakvu štetu. Dovoljno je samo da se utvrdi docnja dužnika novčane obaveze, pa da se ipso facto stekne pravo na zateznu kamatu.

Sudska praksa Docnja u ispunjenju nenovčane obaveze Zbog docnje prodavca u isporuci automobila kupac nema pravo na isplatu zakonske kamate na uplaćeni novčani iznos, već na stvarnu štetu i izgubljenu dobit prema uslovima iz čl. 262. i 266. ZOO Iz obrazloženja: "Predmet tužbenog zahteva je naknada štete zbog docnje u isporuci automobila u vidu zakonske kamate na uplaćena sredstva. Takav tužbeni zahtev je usvojen prvostepenom presudom koja je potvrđena presudom Okružnog suda. Protiv navedenih presuda Republički javni tužilac podigao je zahtev za zaštitu zakonitosti. 436

dokaže.

Vrhovni sud je našao daje zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca osnovan. Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su 15.09.1991. godine zaključile ugovor o kupoprodaji, po kome se tuženi kao prodavač obavezao da će tužiocu kao kupcu predati u svojinu putnički automobil "Jugo koral" u roku od 90 dana, a tužilac se obavezao da će odmah uplatiti na ime kupoprodajne cene tadašnjih 157.600,00 dinara. Cena je garantovana na dan isporuke automobila. Tužilac je ugovorenu obavezu ispunio u celosti plaćanjem cene a tuženi svoju obavezu sa zakašnjenjem, jer je vozilo isporučio tek 14.07.1995. godine umesto u ugovorenom roku 16.12.1991. godine. Tako je došlo do kašnjenja u isporuci automobila od 3,5 godine. Nižestepeni sudovi su smatrali daje tuženi tužiocu zakašnjenjem u isporuci automobila prouzrokovao štetu u visini zakonske zatezne kamate na unapred uplaćenu cenu za period zakašnjenja. Stoga su nižestepenim presudama obavezali tuženog da tužiocu plati taj iznos sa kamatom od docnje do isplate. Prema odredbi člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. Prema odredbi člana 263. ZOO dužnik se oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno daje zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koji nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći. Pod pretpostavkama iz citiranih odredaba Zakona o obligacionim odnosima tužilac bi imao pravo na naknadu štete zbog zakašnjenja u isporuci automobila, ukoliko se nisu stekli uslovi za oslobađanje dužnika od odgovornosti u smislu člana 263. ZOO. Međutim, u konkretnom slučaju je sporno koja i kakva naknada štete pripada tužiocu. Naime, prema članu 277. stav 1. ZOO dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje pored glavnice i kamatu. U konkretnom slučaju dužnik koji je kasnio sa ispunjenjem svoje obaveze je tuženi. Obaveza tuženog nije glasila na isplatu novčane obaveze. Naprotiv, obaveza tuženog je glasila na isporuku automobila robe. Znači, tužioče-vo pravo na naknadu štete ne može biti povezano sa visinom zakonske kamate na novčani iznos koji je uplatio, već na stvarnu štetu i izgubljenu dobit prema uslovima iz člana 262. i člana 266. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca usvojen. " (Izvršenja Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 73/04 od 6. oktobra 2004. godine); Posledice neispunjenja obaveze Kada je dužnikova povreda takve prirode da je ispunjenje njegove prvobitne ugovorne obaveze na činidbu potpuno nemogućno, u tom slučaju umesto primarne obaveze u potpunosti je zamenjuje sekundarna obaveza naknade štete. Iz obrazloženja: Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi se ne može sa uspehom pozvati na član 263. Zakona o obligacionim odnosima, po kome se dužnik oslobađa odgovornosti i za štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da zakasni sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći. Nesumnjivo je da je još u vreme zaključenja ugovora tužena Direkcija, čiji je osnivač Skupština opštine, morala i mogla znati za urbanističke uslove i mogućnost pribavljanja upotrebne dozvole za izdavanje javne površine odnosno montažno demontažnog objekta, ali je sve vreme spornog perioda održavala u uverenju tužioca u pozitivan ishod i realizaciju zaključenog ugovora. Tužena nikada nije ispunila ugovornu obavezu prema tužiocu, niti je to sada moguće. Prema članu 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koji se odnosi na konkretan slučaj, kada dužnik ne ispuni obavezu i zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. U smislu citiranog propisa, treba razumeti, kada je dužnikova povreda takve prirode daje ispunjenje njegove prvobitne obaveze potpuno nemogućno, u tom slučaju umesto primarne obaveze u potpunosti je zamenjuje i dalje u prvobitnom obligacionom odnosu sekundarna obaveza naknade štete. Tužilac po tom osnovu zahteva naknadu štete u vidu izmakle koristi kao dobitak koji je mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima). (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2316/05 od 20. aprila 2006, godine); Usovorna šteta Da bi se dužnik obavezao da poveriocu naknadi štetu, poverilac je dužan da dokaže da je pretrpeo štetu, te daje šteta pretrpljena zbog neispunjenja ugovorne obaveze od strane dužnika. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu u toku 1990. i početkom 1991. godine, a na osnovu ugovora od 28. 7. 1986. godine, čiji je predmet obavljanje stručnih i administrativnih poslova tuženog za potrebe tužioca, na način i pod uslovima predviđenim ugovorom. Tuženi je dostavio

tužiocu akceptni nalog sa danom izdavanja 22. 04. 1991. godine, rokom dospeća od 23. 05. 1991. godine, koji je potpisan od strane direktora tuženog R.M., koji je podneo ostavku na tu funkciju 18. 4. 1991. godine. Akceptni nalog je izdat na iznos od 1.834.662,40 tadašnjih dinara. Iznos naveden u akceptnom nalogu odgovara iznosu od 687.356,19 novih dinara na dan 31. 12. 1997. godine. U toku postupka, a pri izvođenju dokaza veštačenjem, tužilac i tuženi nisu bili u mogućnosti da veštacima dostave potrebnu finansijsku dokumentaciju iz koje bi se moglo proveriti koje usluge i u kojem obimu je tuženi pružao tužiocu, odnosno kolika je visina naknade koja bi pripadala tuženom u skladu sa odredbama ugovora, da bi se nakon toga, uzevši u obzir isplate učinjene od strane tužioca avansno moglo zaključiti da lije i u kojem obimu preostalo potraživanje jedne od parničnih stranaka. Odredbom člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašten da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi. U stavu 2. ove zakonske odredbe propisano je da kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. Saglasno sa citiranom zakonskom odredbom, da bi se dužnik obavezao da poveriocu naknadi štetu, poverilac je dužan da dokaže da je pretrpeo štetu, te daje šteta pretrpljena zbog neispunjenja ugovorne obaveze od strane dužnika. U konkretnom slučaju tužilac - protivtuženi nije dokazao da je pretrpeo štetu iz ugovornog odnosa sa tuženim - protivtužiocem, a shodno čl. 219. i 221a. ZPP, teret dokazivanja ove činjenice je na tužiocu. Stoga su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 687.356,19 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Za svoj pravni stav nižestepeni sudovi su dali razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 321/04 od 9. 9. 2004. godine); Naknada štete zbog neispunjenja ugovora Mogućnost odustanka od zaključenog ugovora može se ugovoriti, ali to pravo prestaje kada se počne sa ispunjenjem ugovora. Iz obrazloženja Analizirajući međusobne odnose stranaka drugostepeni sud je našao da ne stoji razlog istaknut u žalbi tuženog da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Treba, pre svega, istaći da ne stoji razlog istaknut u žalbi tuženog, daje ugovor među strankama raskinut. Pravila materijalnog prava predviđaju mogućnost za raskid ugovora - izmene ugovornih odredbi, kao i mogućnost odustanka od ugovora. Međutim, da bi stranke mogle zahtevati izmenu ili raskid ugovora, potrebno je da su ispunjeni određeni uslovi -da su se okolnosti u trenutku ispunjenja ugovora toliko izmenile u odnosu na okolnosti u trenutku zaključenja ugovora, daje ispunjenje obaveze za jednu stranku postalo preterano otežano, ili da bi joj to nanelo preterano velike gubitke. Tuženi u svojim pismima upućenim tužiocu ne navodi razloge kojim bi svoj zahtev za raskid ugovora opravdao. Prema tome, pomenuti dopisi ne mogu se smatrati kao zahtev za raskid ugovora i ćutanje tužioca, pa neodgovaranje na te dopise nema značaj pristanka na raskid ugovora. Pored toga, nisu ispunjeni ni uslovi za odustanak od ugovora. Naime, mogućnost odustanka od zaključenog ugovora se mora ugovoriti. U konkretnom slučaju ovakva mogućnost nije ugovorena, a i da jeste, to pravo prestaje, kada ugovorna stranka počne sa ispunjenjem svojih ugovornih obaveza. Navod tuženog, istaknut u toku spora, daje bio ovlašćen na raskid ugovora zato što mu tužilac nije isplatio delimične isporuke robe je neprihvatljiv, jer se u takvom slučaju tuženi mogao koristiti pravom da od tuženog tražiti obezbeđenje da će uredno plaćati dalje isporučene količine robe, da bi mogao da odbije dalje ispunjenje svojih ugovornih obaveza. Prema tome, na tuženom je bila prethodna obaveza da traži prethodno obezbeđenje, ako je osnovano sumnjao da će mu tužilac uredno plaćati robu, pa tek u slučaju ako tužilac ne pruži u primerenom roku traženo obezbeđenje, da odustane od ugovora. Iz svih ovih razloga proizilazi da ugovor između stranaka nije prestao da važi, te da je tuženi dužan da naknadi tužiocu štetu prouzrokovanu neispunjenjem ugovorom preuzetih obaveza (prema odluci VPS, SI. 482/71); Blagajnički zapis. Pravo kupca blagajničkog zapisa da zahteva ispunjenje ugovora i štetu i pored toga što mu prodavač nije predao blagajničke zapise "Ukoliko prodavač nije predao kupcu blagajničke zapise, a kupac je platio cenu po zaključnici, tužilac kao kupac iz ugovora o kupoprodaji kratkoročnih hartija od vrednosti ima pravo na ispunjenje ugovora i štetu po članu 262. ZOO, zbog toga što neizvršenje tuženikove obaveze iz zaključnice da tužiocu preda hartije od vrednosti ne oslobađa tuženog kao prodavca kratkoročnih hartija od vrednosti od obaveze da u preostalom delu izvrši ugovor po utuženoj zaključnici" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 452/98); 438

Naknada štete. Ispunjenje obaveze i posledice neispunjenja - "Kada je tuženi u docnji u pogledu isporuke tužiocu ugovorene količine robe, tada tužilac ima pravo da od tuženog potražuje ispunjenje ugovora i naknadu štete koju je zbog toga pretrpeo. Međutim, materijalnu štetu zbog izgubljene dobiti tuženi mora konkretno da dokaže po osnovu i visini" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 63/98 (2-98); Ispunjenje obaveze i posledice neispunjenja - "Zahtev za ispunjenje ugovora sa zahtevom za naknadu štete za neispunjenje ugovora se međusobno isključuje, tako da je jedan od njih bespredmetan. Ukoliko je tužilac strana ugovornica verna zaključenom sporazumu, tada može i zahtevati ispunjenje obaveze tuženog" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 768/96); Ispunjenje obaveze kod plaćanja pretplate za usluge publikac ije - "Kada se radi o obavezi tuženog na plaćanje pretplatne cene naručenih usluga publikovanja, tada nema mesta primeni pravila istovremenog ispunjenja iz člana 122. ZOO, jer ce radi o obavezi tuženog da plati pretplatnu cenu u ugovorenom roku " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 690/96); Nemogućnost ispunjenja obaveze - "Ako je do nemogućnosti ispunjenja naturalne obaveze došlo krivicom dužnika, on odgovara za delimičnu ili potpunu nemogućnost ispunjenja obaveze. Tužilac ima pravo da od dužnika traži naknadu štete jer se obaveza u naturalnom obliku pretvorila u obavezu naknade štete " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 102/94); Ispunjenje obaveze - "Poverilac je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, isporuku kupljene robe koja je zamenljiva stvar, i ako tuženi ovom robom ne raspolaže " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 87/9); Zahtev za ispunjenje obaveze - "Deponent koji nije tražio povlačenje novčanog iznosa iz depozita banke kojoj je novac poverio na štednju, ne može ostvariti pravo na naknadu štete za izostalu kamatu koju bi ostvario kod druge banke daje novac poverio njoj" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1531/94).

Oslobođenje dužnika od odgovornosti (cl. 263. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se na slučajeve oslobađanja dužnika od odgovornosti za štetu koja je nastala posle zaključenja ugovora, dakle u periodu od zaključenja ugovora do roka njegovog ispunjenja. Da bi dužnik mogao biti oslobođen od odgovornosti u smislu odredaba ovog člana, potrebno je da postoje sledeće okolnosti: a) da dužnik nije ispunio svoju obavezu, odnosno daje zakasnio sa ispunjenjem obaveze, b) daje to neispunjenje obaveze, odnosno zakašnjenje nastalo posle zaključenja ugovora, v) da dužnik nije mogao da spreči, otkloni ili izbegne okolnosti koje su dovele do toga da nije bio u mogućnosti da izvrši svoju obavezu, g) daje dužnik u obavezi da dokaže da nije mogao da izvrši svoju obavezu, odnosno daje zakasnio sa ispunjenjem svoje obaveze. Iz navedenog se može zaključiti da se odredbe ovog člana ne odnose na nemogućnosti ispunjenja obaveze nastale posle isteka roka za ispunjenje. Naprotiv, u ovom slučaju se radi o neizvršenju obaveze nastale iz okolnosti koje su dovele do toga da dužnik nije bio u mogućnosti da izvrši svoju obavezu posle zaključenja ugovora. Koji bi to razlozi, odnosno koje okolnosti bi sprečile ispunjenje obaveze od strane dužnika, da bi ovaj mogao biti oslobođen od odgovornosti? To je sigurno slučaj više sile, dakle okolnosti koje ne zavise od volje dužnika, koje su takve prirode da dužnik i pored potrebne pažnje ne bi mogao, odnosno nije mogao da spreči, otkloni ili izbegne te okolnosti koje su dovele do toga da nije bio u mogućnosti da izvrši svoju obavezu. Po pravilu, nemogućnost ispunjenja obaveze vezuje se za višu silu, usled koje dužnik nije bio u mogućnosti da izvrši svoju obavezu. Viša sila, koja je dovela do nemogućnosti ispunjenja obaveze od strane dužnika, predstavlja osnov za oslobođenje od odgovornosti za neizvršenje obaveze. Osobine više sile su nepredvidljivost, neotklonjivost i nesavladljivost, na koje dužnik nije mogao da utiče da ne nastanu, odnosno da nije mogao ili nije imao snage da ih spreči ili da ih izbegne. Viša sila, po pravilu, obuhvata prirodne događaje, kao što su: zemljotres, požar, poplava i slično, ali sve više u novije vreme obuhvata i događaje kao što su: rat, štrajk, neprijateljstva koja sprečavaju promet roba i usluga. Da bi se neki događaj mogao da kvalifikuje kao slučaj više sile, potrebno je da događaj bude nepredvidljiv i neotklonjiv, kao i da se nije mogao izbeći ili otkloniti. Kao događaj koji se može upodobiti slučaju više sile, ali to nije, može biti neki događaj ili neka pojava, nastao iz spoljnih razloga, na koji imalac opasne stvari ne može da utiče, odnosno da ga spreči svojom snagom i svojim znanjem, dakle ako nastupi mimo njegove volje i snage da ne može sprečiti nastanak štete, a koji događaj on objektivno nije mogao da predvidi. 439

Dokazivanje okolnosti koje su sprečile dužnika da izvrši svoju obavezu u ugovorenom roku leži na samom dužniku. On je dužan da dokaže da nije ispunio svoju obavezu iako je postupao kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin, a naime daje savesno i brižljivo, a da je i pored toga nastupila okolnost da ne bude u mogućnosti da izvrši svoju obavezu prema poveriocu. S obzirom da se u ovom slučaju radi o pretpostavljenoj krivici dužnika, on je dužan i da dokaže da njegovom krivicom ili nepažnjom nije nastala šteta, jer na to upućuju reci iz ovog člana "dužnik se oslobađa za štetu ako dokaže....". Pri ispunjenju svoje obaveze dužnik je dužan da se aktivno ponaša, a ne da dopusti da se stvari razvijaju same od sebe. Tako, na primer, ako stranka, dužnik treba da isporuči neku stvar do određenog roka poveriocu, a iz nekih zvaničnih izveštaja ima podatke da može doći do nevremena koje može prouzrokovati štetu, dužnik je dužan da preduzme sve mere kako bi obezbedio da ta stvar ne bude uništena ili oštećena. Ili, na primer (ako nije u pitanju viša sila), prema sudskoj praksi, kada stranke ugovore da će dužnik svoju obavezu ispuniti kad mu banka odobri kredit, dužnik pada u docnju ako kredit nije isposlovao u jednom primerenom roku i u roku od osam dana po dobijanju kredita isplatio dug, jer su stranke dužne da pri ispunjavanju svojih obaveza postupaju sa pažnjom koja se u poslovnom prometu zahteva. U ovom slučaju dužnik se ne može pozivati na okolnosti koje su dovele do toga da svoju obavezu izvrši, odnosno ne može biti oslobođen odgovornosti za štetu koju je njegovim radnjama, odnosno nečinjenjem prouzrokovao poveriocu.

Ugovorno proširenje odgovornosti (čl. 264. ZOO) Stranke mogu, s obzirom na dispozitivni karakter ovog zakona, da svoje odnose urede drugačije nego što je to ovim zakonom određeno, pa samim tim mogu i da ugovorom prošire odgovornost dužnika i na slučaj za koji on inače ne odgovara. Naravno, takvo ugovaranje, prema stavu drugom ovog člana, ne bi imale uticaja na odgovornost dužnika "ako bi to bilo u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja". Tako, na primer, u ugovoru se ne može navesti da se dužnik oslobađa odgovornosti za bilo koji slučaj ako nastane i stvori nemogućnost ispunjenja obaveze. To ne bi bilo u skladu sa navedenim načelom savesnosti i poštenja, jer je poštenje i savesnost osnovno načelo koga se stranke moraju pridržavati u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa. Zbog toga se stranke ne mogu pozivati na neku od odredaba Zakona o obligacionim odnosima, ako bi njena primena u određenom slučaju proizvela posledice protivne načelu savesnosti i poštenja. Savesnost i poštenje pretpostavlja da su se stranke ugovorom pridržavale pravila poslovnog morala i dobrih poslovnih običaja, koji su rezultat dugotrajne primene u praksi, u skladu sa propisima koji su se primenjivali, a samim tim i poslovnim moralom. Stranke mogu ugovoriti da dužnik neće odgovarati za slučaj, odnosno događaj koji se može upodobiti slučaju više sile, ali to nije, pa ako nastane neki događaj ili neka pojava, nastao iz spoljnih razloga, na koji imalac opasne stvari ne može da utiče, odnosno da ga spreči svojom snagom i svojim znanjem, dakle ako nastupi mimo njegove volje i snage da ne može sprečiti nastanak štete, a koji događaj on objektivno nije mogao da predvidi, takva odredba ne bi proizvodila pravno dejstvo, jer bi bila protivna načelu savesnosti i poštenja. Ugovaranje takvih obaveza, za koje dužnik inače ne bi odgovarao, čini se u slučajevima kada se na dužnika čini kakva prinuda da po svaku cenu izvrši neku obavezu, ili sam dužnik pristaje na takvu obavezu pretpostavljajući da neće nastupiti okolnosti koje bi ga sprečile u ispunjenju obaveze, iako se zna, ili mora znati, da on tu obavezu kod nastupanja određenih okolnosti ne mogao da izvrši. Zbog toga je stavom drugim ovog člana zaštićen dužnik, jer se njegova odgovornost ceni i sa stanovišta načela savesnosti i poštenja.

Ograničenje i isključenje odgovornosti (čl. 265. ZOO) Ugovorom se ne može unapred isključiti odgovornost dužnika ako je ta odgovornost zasnovana na nameri ili krajnjoj nepažnji dužnika. Kojim svojim postupkom ili propuštanjem dužnika nastaje njegova odgovornost, faktičko je pitanje, jer se mora utvrditi da li u radnjama dužnika postoji namera ili krajnja nepažnja zbog čega je došlo do njegove odgovornosti. Međutim, bitno je, a to i propisuju odredbe stava 1. ovog člana, da se ugovorom ne može isključiti odgovornost dužnika za slučaj njegove namere ili krajnje nepažnje pri izvršenju ugovorene obaveze. Dužnik će uvek biti odgovoran ako njegova odgovornost proističe iz njegovog postupanja koje nije u saglasnosti sa načelom savesnosti i poštenja, odnosno kada nije postupao sa posebnom pažnjom koja mu nalažu pravila zasnovana na prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, odnosno kada je postupao sa namerom, odnosno grubom nepažnjom da ne dođe do ispunjenja obaveze na način kako je to ugovorom utvrđeno. Namera je psihički odnos stranke, dužnika, prema radnji, obavezi koju treba da izvrši. On je svestan da zbog njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti šteta za drugog, poverioca, pa takvim svojim odnosom prema obavezu dopušta da nastane njegova odgovornost prema drugom. Dakle, namera se odražava u svesti dužnika - on ima jasnu predstavu da njegove radnje dovedu do odgovornosti za neispunjenje ugovorene obaveze. 440

Nepažnja je stepen krivice dužnika ako se ne ponaša onako kako bi trebalo da se ponaša dobar domaćin ili dobar privrednik, pa šteta nastane, ali dužnik i u tim uslovima odgovara jer je u pogledu svoje odgovornosti postupao sa nepažnjom. Nepažnja može biti gruba, odnosno gruba ili obična. Gruba nepažnja postoji u slučaju kad dužnik predviđa da njegovo činjenje ili nečinjenje može prouzrokovati štetu, ali veruje da štetu može da spreči. On je, dakle, bio svestan da takvim svojim postupanjem može nastati šteta, ali daje olako držao da do nje neće doći, odnosno da će štetu eventualno da otkloni. Obična nepažnja je blaži vid krajnje nepažnje. To je jedna vrsta nemara, kad dužnik nije svestan mogućnosti nastupanja odgovornosti prema drugom, a mogao je bio je dužan da shvati da će i takvo njegovo ponašanje, odnosno nemar, njemu stvoriti odgovornost prema drugom, poveriocu. Međutim, sve što je napred rečeno u pogledu primene stava 1. ovog člana odnosi se samo na slučajeve da stranke ne mogu unapred ugovorom isključiti odgovornost dužnika, ako ona proističe iz namere ili krajnje nepažnje. Ako i pored ove zabrane, stranke ugovore takvu mogućnost, odredbe koje se odnose na takvo isključenje odgovornosti ne proizvode pravno dejstvo, jer se smatraju kao i da ne postoje. Odredbe stava 2. ovog člana imaju u vidu da stranke ne mogu da ugovore i isključenje odgovornosti i za običnu nepažnju, odnosno ako je i ugovore, sud može na zahtev ugovorne strane poništiti i takvu ugovornu odredbu, ali samo u slučaju ako je takav sporazum proizašao iz monopolskog položaja dužnika ili uopšte iz neravnopravnog odnosa ugovornih strana. Dakle, ovaj drugi slučaj se vezuje za ugovore kojim neko, koristeći se stanjem jedinog proizvođača ili vršioca usluga, monopolskim položajem na tržištu, ili stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe takvu pogodnost da ugovorom isključuje svoju odgovornost za slučaj neizvršenja ugovora ili njegovog delimičnog izvršenja. Stav 3. ovog člana ima u vidu pravilo da stranke mogu ugovoriti najviši iznos naknade štete iz njihovog pravnog odnosa, ali se i tu čini ograničenje u tom smislu da tako određeni iznos nije u očiglednoj nesrazmeri sa štetom, i ako za određeni slučaj nije što drugo zakonom određeno. Ako se radi o slučaju ograničenja visine naknade, poverilac ima pravo na potpunu naknadu, ako je nemogućnost ispunjenja obaveze prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom dužnika. To znači da poverilac u takvom slučaju ima pravo na izvršenje ugovora u pogledu glavne stvari, kao i pravo na naknadu štete i kamatu za zakasnilo ispunjenje novčane obaveze, ako je zadocnelo ispunjenje, ili neispunjenje uopšte, posledica ponašanja dužnika, odnosno ako je prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom dužnika.

Obim naknade (čl. 266. ZOO) Iako odredbe stava 1. ovog člana ne daju objašnjenje šta se podrazumeva pod običnom štetom, ipak se može na osnovu i drugih odredaba ovog zakona defmisati tako da se ona sastoji u umanjenju imovine poverioca, tj. one imovine koju je poverilac imao u momentu nastanka štete, dakle onoga stoje on očekivao iz ugovorenog posla na dan ugovorenog roka ispunjenja. Ako je u pitanju izmakla korist, odredbe istog stava ukazuju na to da ona pripada poveriocu ako je dužnik neispunjenjem svoje obaveze, ili delimičnim ispunjenjem, onemogućio poverioca da ostvari korist (dobit), koju bi prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima slučaja ostvario daje dužnik svoju obavezu ispunio kako treba. To proizilazi iz sadržine stava prvog ovog člana, u kome se naglašava, kako za običnu štetu tako i za izmaklu korist, da poverilac ima pravo na naknadu štete, koje je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate. Ipak, navedena odredba ovog člana, na neki način, upućuje traženje odgovora u odredbama člana 265. ZOO, po kojima ako je šteta učinjena namerno ili krajnjom nepažnjom, dužnik je dužan da naknadi ne samo običnu štetu već i izgubljenu dobit, odnosno celokupnu štetu, a ako je šteta pričinjena običnom nepažnjom dužnik je u obavezi da naknadi samo običnu štetu. To se tako može tumačiti, ali se pri tom mora voditi računa da se i za običnu štetu i za izgubljenu korist traži ispunjenje istih elemenata, a naime daje dužnik u vreme zaključenja bio svestan svoje odgovornosti te da bi njegovim lošim postupanjem mogao predvideti moguće posledice povrede ugovora. U odnosu na obim naknade štete koju je dužnik prouzrokovao namerno ili iz grube nepažnje, stoji posebno pravilo navedeno u odredbama stava 2. ovog člana, po kojima "u slučaju prevare ili namernog neispunjenja, kao i zbog neispunjenja zbog krajnje nepažnje, poverilac ima pravo da zahteva od dužnika naknadu celokupne štete, koja je nastala zbog povrede ugovora, bez obzira što dužnik nije znao za posebne okolnosti zbog kojih su one nastale". Odredbe ovog člana ne predviđaju primenu navedenog pravila različito, tj. prema subjektima, učesnicima u pravnom poslu, mada je logično očekivati da će pravna lica koja ostvaruju dobit uvek biti više u mogućnosti 441

da dokažu pravo na izgubljenu korist i njenu visinu. Sudska praksa beleži pravni stav da se pod izgubljenom dobiti smatra ona dobit (korist) za koju je izvesno da bije naručilac, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima slučaja ostvario, daje dužnik ispunio svoju obavezu kako treba. Izgubljena dobit se ne može priznati ako je poverilac samo očekivao tu dobit. Osnovni uslov za ostvarenje ovog prava je ako je poverilac s pravom očekivao korist, a nije je ostvario zbog radnji koje je dužnik učinio protivno ugovoru. U tom smislu zauzet je i pravni stav suda daje poverilac dužan da dokaže izvesnost, a ne samo mogućnost dobiti, koju je ostvario daje dužnik svoju obavezu ispunio na vreme - da bi mogao zahtevati od dužnika naknadu izgubljene dobiti. Ako je za neispunjenje obaveze ili zadocnjenje ispunjenja obaveze odgovoran i poverilac, poverilac ne bi imao pravo na izgubljenu korist, jer je u pitanju i njegova odgovornost, pa kod postojanja podeljene odgovornosti dužnik je u obavezi da naknadi samo običnu štetu, u srazmeri sa delom svoje odgovornosti. Stav 4. ovog člana ima u vidu korist koju bi poverilac mogao da ostvari u vezi nastale štete, odnosno ako je u vezi iste pravne stvari ostvario kakav dobitak, u kom slučaju se vrši neka vrsta prebijanja nastale štete i koristi koju je ostvario poverilac, jer bi u protivnom, ako bi poverilac ostvario i pravo na naknadu štete i neku korist, odnosno dobit u vezi te iste stvari, došlo bi do neosnovanog obogaćenja poverioca, zbog čega se strankama, odnosno sudu, daje mogućnost da se prilikom određivanja visine naknade vodi računa o njenoj visini, odnosno razumnom smanjenju visine naknade štete. Ovo pravilo treba shvatiti tako da poverilac ne ostvaruje neku korist u vezi same štete koju mu je pričinio dužnik, već korist koja nastaje kao prirodni efekat uzroka koji je nastao iz određene povrede, a naime povodom nastale štete. Na primer, ako bi se naknada odnosila na štetu koju je radnik pretrpeo na poslu, a u vezi iste povrede radnik dobije određenu pomoć od svoje sindikalne organizacije, čime je pokriven deo štete, šteta se umanjuje u razumnoj meri. Ovo utoliko pre stoje odredbama stava 5. ovog člana propisano da se odredbe ovog člana primenjuju i na neispunjenje obaveze koje nisu nastale iz ugovora.

Sudska praksa Izmakla korist zbog povrede ugovorne obaveze - "Poverilac osnovano može ostvarivati naknadu štete u vidu izgubljene dobiti samo u slučaju dokaznog postojanja činjenica na osnovu kojih je još u vreme zaključenja ugovora dužnik morao predvideti takvu štetu kao moguću posledicu povrede ugovora " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 394/00).

Krivica poverioca (čl. 267. ZOO) Prema ovoj odredbi, nije defmisana krivica poverioca, već je samo naglašeno da za nastalu štetu ili njenu veličinu, ili za otezanje dužnikovog položaja odgovara i poverilac ako ima krivice do njega. Prema Opštim uzansama za promet robom, poverilac može biti odgovoran kad neosnovano odbije prijem ispunjenja obaveze dužnika, ili kad ne preduzme radnje koje je dužan preduzeti da bi dužnik mogao ispuniti svoju obavezu. Međutim, u ovom slučaju nema odgovornosti poverioca iako nije preduzeo potrebne radnje da bi dužnik mogao ispuniti svoju obavezu, ako dužnik nije u stanju da tu obavezu ispuni o roku. Imajući u vidu da se odredbe ovog člana odnose na dvostrane, teretne ugovore, logično je da su ugovorom obe strane preuzele određena prava i obaveze, radi izvršenja ugovora. U takvim uslovima, poverilac preuzima odgovornost u visini stepena njegove krivice, pa se u slučaju štete koju pričini dužnik ista umanjuje srazmerno stepenu te njihove odgovornosti. Već je rečeno da postoji odgovornost poverioca koji primi ispunjenje obaveze od strane dužnika. To bi bio slučaj kada bi, na primer, poverilac odbio prijem konkretnog, ponuđenog izvršenja obaveze, a dužnik je spreman da u skladu sa ugovorom izvrši svoju obavezu. Poverilac mora da izvrši sve radnje koje je, prema ugovoru i prirodi posla, dužan da izvrši, da bi dužniku omogućio izvršenje isporuke, kao i da primi isporuku. Međutim, poverilac nije odgovoran za nastalu štetu ako je izvršio sve svoje obaveze prema dužniku, tj. ako je preduzeo sve potrebne radnje da bi dužnik mogao da izvrši svoju obavezu. Poverilac ne bi odgovarao ni u tom slučaju ako i nije preduzeo sve potrebne mere radi prijema izvršenja dužnikove obaveze, ako se uverio da dužnik nije u mogućnosti da svoju obavezu ispuni o roku. Delimična odgovornost poverioca postoji ako je spreman da primi ispunjenje obaveze dužnika, ali nije u mogućnosti, odnosno ne nudi ispunjenje svoje obaveze dužniku. Delimična odgovornost postoji i u tom slučaju ako dužnik za neko kraće vreme zakasni sa ispunjenjem svoje obaveze, ali nakon kraćeg vremena po isteku roka za ispunjenje ponudi poveriocu ispunjenje kako je to ugovorom dogovoreno, a.poverilac odbije prijem takvog ispunjenja od strane dužnika. Delimična odgovornost poverioca postoji i ako ovaj svojim radnjama oteža dužnikov položaj za izvršenje obaveze. To je propisano i u osnovnim načelima ovog zakona, gde je u članu 18. stav 3. ZOO rečeno daje stra442

na u obligacionom odnosu dužna da se u ostvarivanju svog prava uzdrži od postupka kojim bi se otežalo izvršenje obaveze drugog učesnika. To može biti slučaj, na primer, kod ugovora o građenju, kada se poverilac obavezao da određenog dana preda izvođaču prostor na kome će ovaj izvoditi radove, pa tu obavezu ne izvrši u određenom roku, a izvođač je dopremio sav potreban građevinski materijal i mehanizaciju radi otpočinjanja radova, odgovornost za neizvršenje o roku ne pada na izvođača već i na investitora. Izraz da se naknada smanjuje srazmerno, treba shvatiti tako da u nastanku štete učestvuje i poverilac i dužnik, pa zavisno od toga koje su radnje stranke predvidele za izvršenje ugovora, zavisi i utvrđenje koja je od njih koju radnju izvršio, a koju nije, a bio je dužan da je izvrši, te kolika je i čija odgovornost svakog od njih što je došlo do štete. Poverilac može biti odgovoran za štetu i ako je svoje radnje izvršenja ugovora preneo na drugo lice. To je poseban odnos između poverioca i tog drugog lica, koji se reguliše njihovim posebnim ugovorom. Tako, na primer, kod ugovora o građenju, a na osnovu Posebnih uzansi o građenju, investitor ima pravo da odredi nadzorni organ, lice koji će kontrolisati rad izvođača radova. Ako bi i došlo do kakve štete u vezi izvršenja ugovora o građenju, istu bi morali da rasprave investitor i izvođač radova, sa stanovišta odgovornosti obeju strana, kada bi se utvrdilo koji je obim odgovornosti jednog a koji drugog lica.

Odgovornost zbog propuštanja obaveštenja (čl. 268. ZOO) S obzirom da ugovor stranaka ne mora da sadrži tačno određene radnje koje doprinose da se ugovor izvrši, jer one zavise od toga gde se izvršenje ugovora može ispuniti, ko preuzima robu i po kojim uslovima (prevoz i si.), zatim da l i j e u ispunjenju ugovora učestvovao i poverilac nekim svojim materijalom, i t. d, mora se poći i od činjenice da ugovorne strane sarađuju u izvršenju ugovora, naravno ako to priroda stvari zahteva, te da se dogovaraju o eventualno nastalim smetnjama koje otežavaju izvršenje ugovora, a samim tim se dovodi u pitanje i rok kada se mora ispuniti obaveza. Zbog toga je u odredbama ovog člana propisana obaveza ugovorne strane "koja je dužna da obavesti drugu stranu o činjenicama koje su od uticaja na njihov međusobni odnos", čak i ako u tom smislu taj element nije unet u ugovor strana. Činjenica je daje to faktičko pitanje i da ono zavisi od prirode stvari, odnosno posla koji su stranke ugovorile. Međutim, ako je, na primer, lice koje izvodi određene poslove zatražilo od poverioca dopunske naloge ili objašnjenja, stoje slučaj kod složenijih poslova u metalnoj industriji ili građevinarstvu, naručilac, odnosno poverilac je dužan da dužnika, izvođača radova blagovremeno obavesti o traženim podacima. Izraz naveden u ovom članu "ugovorna strana koja je dužna da obavesti drugu stranu", ne znači i daje ta ugovorna strana takvu obavezu preuzela po samom ugovoru, jer ona proizilazi iz prirode posla koji je ugovoren sa dužnikom. Naravno, dužnik, izvođač radova ne može biti pasivan u izvršenju svoje obaveze prema poveriocu, jer da bi od sebe otklonio eventualnu štetu on mora sa poveriocem da sarađuje, i da za sve nejasne radnje zatraži od poverioca dopunska obaveštenja i pomoć. Ako dužnik ne postupi u tom smislu, odnosno ako se poveriocu ne obrati za "činjenice koje su od uticaja na njihov međusobni odnos", jer smatra da može i bez pomoći poverioca da izvrši obavezu iz ugovora, onda poverilac nije odgovoran za štetu koju pretrpi druga strana zbog toga što nije bila blagovremeno obaveštena. Ta obaveza bi postojala samo ako bi druga strana tražila od poverioca potrebne podatke za izvršenje ugovora, pa ako poverilac to ne učini odgovara i on za štetu koju pretrpi dužnik "zbog toga što nije bila blagovremeno obaveštena". Pri svemu tome treba imati u vidu i primenu osnovnih načela za ovakve slučajeve, kao što su odredbe o načelu savesnosti i poštenja (čl. 12. ZOO), zatim odredbe o zabrani prouzrokovan]a štete (čl. 16. ZOO), pa odredbe o ponašanju i izvršavanju obaveza i ostvarivanju prava (Čl. 18. ZOO), kao i odredbe o primeni dobrih poslovnih običaja (čl. 21. ZOO).

Primena odredaba o prouzrokovan ju štete (čl. 269. ZOO) Iz odredaba ovog člana može se zaključiti da mnoga pitanja iz ugovorne odgovornosti nisu dobila svoje mesto u ovom zakonu, ali s obzirom da je ta izostala regulativa dosta bliska regulativi koja se odnosi na pitanja iz oblasti vanugovorne odgovornosti, propisano je da se na pitanja naknade štete, koja nisu regulisana odredbama koja se odnose na ugovornu odgovornost, shodno primenjuju odredbe ovog zakona o naknadi vanugovorne štete. Kod ugovorne odgovornosti jedna strana ima pravo da traži naknadu štete od druge ugovorne strane, ako ova ne ispuni ugovorenu obavezu do ugovorenog roka, ili zadocni sa njenim ispunjenjem, pa čak i kada ispunjenje o roku nije saobrazno zaključenom ugovoru. Kod vanugovorne odgovornosti postoji obaveza da se naknadi šteta drugom kome je ista pričinjena radnjama koje ne predstavljaju povredu neke ugovorene obaveze. 443

Da se ne bi nabrajali svi slučajevi koji se analogno mogu primeniti u smislu odredaba ovog člana (čl. 269. ZOO), dovoljno je reći da se vanugovorna odgovornost u vezi naknade štete reguliše u odredbama čl. 185. do čl. 209. ZOO, odnosno i u odredbama propisanim u delu "opšta načela", po osnovu krivice, po osnovu odgovornosti za drugog, odgovornosti od opasne stvari i drugim odredbama koje se odnose na utvrđivanje odgovornosti, navedenih u čl. 154. do čl. 185. ZOO, kao i po odredbama iz čl. 210. do čl. 261. ZOO. Naravno, razlike postoje i u vezi pretpostavki o odgovornosti, odnosno da li je u pitanju subjektivna pretpostavka, a i objektivna odgovornost, obe kod vanugovorne odgovornosti, dok se kod ugovorne odgovornosti pojavljuje samo element subjektivnog odnosa štetnika prema poveriocu, dakle njegova krivica za štetu koju je prouzrokovao po osnovu ugovora. Zatim teret dokazivanja je drukčiji kod vanugovorne odgovornosti u odnosu na dokazivanje krivice kod ugovorne odgovornosti. U stvari, ima niz drugačijih rešenja u odredbama koje regulišu vanugovornu odgovornost u odnosu na ugovornu odgovornost, ali te razlike se prevazilaze shodnom primenom odredaba ovog zakona koje se odnose na naknadu vanugovorne štete. U stvari, odredbe ovog člana treba razumeti u tom smislu da se one odnose na shodnu primenu propisa koje se odnose na naknadu štete, jer su u ovom članu navedene reci "na naknadu ove štete", ali to ne znači da se šteta može raspravljati bez utvrđivanja odgovornosti za njen nastanak, pa je sa tog stanovišta napred i ukazano koje odredbe ovog zakona mogu pomoći da se shodno primene i na druge slučajeve naknade ugovorne štete, koje nisu predviđeni u odredbama čl. 262. do čl. 268. ZOO.

Sudska praksa "Odredbe o podeljenoj odgovornosti pri reparaciji vanugovorne štete, shodno se primenjuju i u sporovima o naknadi ugovorne štete " — (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6415/94).

UGOVORNA KAZNA Opšta pravila (čl. 270. ZOO) Svrha ugovorne kazne je pojačanje ugovora i učvršćenje ugovorne discipline i ona je najčešće sredstvo obezbeđenja u robnom prometu. Subjekti privrednog prava najčešće ugovaraju kaznu u novčanom obliku. Ugovorna kazna se može ugovoriti za neispunjenje ili neuredno ispunjenje, a kada to nije precizno određeno smatra se da je ugovorena zbog neurednog ispunjenja. Ako je ugovor o glavnoj obavezi ništav, odredba o ugovornoj kazni ne proizvodi pravno dejstvo, bez obzira da li je odredba o ugovornoj kazni uneta u osnovni ugovor ili je zasebno ugovorena. Forma nije propisana, osim ako je propisana za ugovor o glavnoj obavezi. Ugovorna kazna ima karakter naknade pretpostavljene štete koju je stranka verna ugovoru pretrpela, zato što dužnik nije ispunio ili je neuredno ispunio svoju ugovornu obavezu. Ugovorna kazna se ne može ugovoriti za slučaj da dužnik ne ispuni o roku svoju novčanu obavezu. Stranka ima pravo samo na onu vrstu ugovorne kazne koju je ugovorila - ne može tražiti ugovornu kaznu zbog neurednog ispunjenja ugovora, ako je ugovorena zbog neispunjenja i obratno. Zahtev za ugovornu kaznu zbog neispunjenja ne može se kumulirati sa zahtevom za ispunjenje ugovora. Poverilac može izvršiti izbor od koga više ne može odustati, osim ako je ispunjenje postalo nemoguće. Dužnik se ne može osloboditi ispunjenja plaćanjem ugovorne kazne. Obratno, kad je kazna ugovorena zbog neurednog ispunjenja, poverilac može zahtevati i ispunjenje obaveze i ugovornu kaznu. Međutim, da bi poverilac mogao ostvarivati pravo na ugovornu kaznu, dužan je da pri prijemu zadocnelog ispunjenja bez odlaganja saopšti dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu. Poverilac to svoje pravo može zadržati od momenta kada dužnik padne u docnju. Da li je poverilac blagovremeno saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu, faktičko je pitanje. Sud se po službenoj dužnosti neće upuštati u ocenu pitanja da li je poverilac blagovremeno zadržao pravo na ugovornu kaznu. Stranke po svom nahođenju mogu ugovoriti visinu ugovorne kazne kao i način na koji će se obračunavati, ako nije ugovorena u određenom iznosu. Na zahtev stranke sud može smanjiti visinu ugovorne kazne. Poverilac ima pravo na ugovornu kaznu bez obzira da li je pretrpeo štetu ili nije. Pored ugovorne kazne poverilac može zahtevati da mu dužnik naknadi štetu ako je šteta veća od visine ugovorne kazne, ali ne može zahtevati u punom iznosu i ugovornu kaznu i naknadu štete, osim ako je suprotno ugovoreno. Dužnik nije dužan da plaća ugovornu kaznu ako je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja došlo iz uzroka za koje nije odgovoran - teret dokazivanja leži na dužniku. Na dosuđenu ugovornu kaznu teče procesna kamata i ne može se tražiti kamata na ugovornu kaznu od momenta kada je dužnik zapao u docnju sa ispunjenjem obaveze. 444

U jednoj raspravi o ovom pitanju, tj.da li je dozvoljeno plaćanje ugovorne kamate na iznos dospelog, a neplaćenog glavnog duga, koji je uglavičen sa obračunatom ugovorenom kamatom, Viši trgovinski sud je dao odgovor ( Bilten 3/2006), da u situaciji kada glavni dug nije plaćen, a ugovorena kamata je pripisana glavnom dugu, nije dozvoljeno dalje plaćanje ugovorene kamate na iznos uglavičene ugovorene kamate, već samo dalja kamata na iznos glavnog duga, ali ne od dospelosti do isplate već od prvog narednog dana nakon perioda uglavičenja do konačne isplate. Navedeno iz razloga jer bi pri suprotnom stanovištu došlo do obračuna kamate na kamatu, stoje protivno odredbama člana 400. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 279. stav 1. istog Zakona. Izuzetak je predviđen odredbom člana 400. tač. 3, gde je propisano da se navedeno pravilo ne odnosi na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija.

Sudska praksa Ugovaranje ugovorne kazne za nevršenje sopstvenog prava Ništava je odredba ugovora kojom se ugovorna kazna ugovara zbog nevršenja poveriočevog prava da zahteva od svog dužnika ispunjenje nenovčane obaveze, jer nevršenje prava, odnosno neopravdano odbijanje prijema obaveze ima za posledicu poverilačku docnju. Iz obrazloženja Prema činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda parnične stranke su bile u ugovornom odnosu po ugovoru o nabavci mazuta od 09.12.2000. godine. Ugovor ima prirodu ugovora o razmeni roba po kome je obaveza tužioca bila isporuka robe, mazuta, u količini od 3.000 tona, a obaveza tuženog je bila da srazmerno isporučenoj količini mazuta stavi tužiocu na raspolaganje drugu vrstu robe, i to cementa u količini i po ugovorenom paritetu: 6 tona đakiranog cementa za jednu tonu mazuta, franko tuženi. Pored navedenog tuženi se obavezao da blagovremeno telefaksom obavesti tužioca ako nije u stanju da primi ugovorene količine mazuta, u slučaju punih rezervoara, prekida proizvodnje zbog remonta, kvara ili više sile, pri čemu nijedna strana neće tražiti odštetne zahteve. Prema odredbama ugovora dobavljač je u obavezi da za isporučeni mazut dostavi fakture na osnovu kojih će se sprovesti kompenzacija, a za dostavljene količine mazuta je merodavna količina po carinskoj deklaraciji. Stranke su zaključile aneks ugovora 12.12.2000. godine, kojim je utvrđeno da ukoliko tuženi prema osnovanom ugovoru od 09.12.2000. godine ne preuzme 3.000 tona mazuta do 15.04.2001. godine, daje dužan da plati ugovornu kaznu u iznosu od 6.900.000,00 dinara sa kamatom do dana isplate. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da ne postoji obaveza tuženog na isplatu ugovorne kazne u konkretnom slučaju i to iz sledećih razloga: Ugovorna kazna predstavlja institut kojim je unapred određen iznos štete koji se ima nadoknaditi ukoliko ugovorna obaveza ne bude ispunjena ili ne bude uredno ispunjena, pa zapravo predstavlja posebno poveriočevo pravo u određenim slučajevima. Stranke u ugovoru se mogu sporazumeti da dužnik plati poveriocu određen novčani iznos ili pribavi neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem, kako je to predviđeno član 270. Zakona o obligacionim odnosima. Ova kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze, a saglasno član 272. istog zakona sporazumom o ugovornoj kazni deli pravnu sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje odnosi. Iz napred navedenog sledi da poverilac u čiju je korist ugovorna kazna sporazumom stranaka ugovorena, ima pravo zahtevati njenu isplatu u zavisnosti da lije ista ugovorena za neispunjenje ili za neuredno ispunjenje, u svakom slučaju od dužnika nenovčane obaveze. Ugovor saglasno članu 148. Zakona o obligacionim odnosima stvara prava i o obaveze za ugovorne strane. Kod dvostrano teretnih ugovora, kakav je i ugovor o razmeni zaključen između ovde stranaka, prava i obaveze stranaka su uzajamna i međusobna. Pravu, potraživanju jedne ugovorne strane odgovara obaveza druge ugovorne strane. U konkretnom slučaju po međusobno zaključenom ugovoru o razmeni obavezi tužioca na isporuku mazuta odgovara pravo tuženog da zahteva ispunjenje obaveze od strane tužioca, dakle da zahteva predaju, odnosno isporuku mazuta. Obavezi tuženog da preda cement u odgovarajućoj količini i po ugovorenom paritetu odgovara pravu tužioca da zahteva isporuku cementa, odnosno potraživanje isporuke cementa. Iz navedenog sledi da u odnosu na isporuku mazuta tuženi uopšte nema svojstvo dužnika nenovčane obaveze, što je prvi preduslov za punovažnost sporazuma o ugovornoj kazni, koji je u konkretnom slučaju unet u aneks međusobno zaključenog ugovora, a čija je priroda akcesorna. Sasvim druge je prirode odbijanje prijema ispunjenja obaveze ugovorne strane čija je to obaveza, a u konkretnom slučaju bi to značilo odbijanje prijema mazuta kao izvršenja obaveze od strane tužioca. Odbijanje prijema ispunjenja obaveze svog dužnika ne predstavlja neispunjenje sopstvene nenovčane obaveze, već prema član 325. Zakona o obligacionim odnosima poverilac dolazi u docnju ako bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spreči. Stoga u navedenoj situaciji ni kod činjenice daje tuženi neosno445

vano odbio da primi ispunjenje obaveze od strane tužioca isporukom mazuta, to ne bi imalo za posledicu obavezu isplate ugovorne kazne, jer je takva odredba nepunovažna i ništava, jer budući daje suprotna imperativnom propisu koji nalaže da se može ugovorna kazna ugovoriti samo za neispunjenje, ili neuredno ispunjenje obaveze nenovčane prirode, a ne iza neispunjenje i nevršenje sopstvenog prava, odnosno potraživanja. Posledice poverilačke docnje predviđene su u član 326. Zakona o obligacionim odnosima, pa dolaskom poverioca u docnju prestaje docnja dužnika, a na poverioca prelazi rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari. Od dana poveriočeve docnje prestaje teći kamata, a poverilac u docnji dužanje naknaditi dužniku štetu nastalu us led docnje za KOJU odgovora, kao i za troškove daljeg čuvanja stvari. Ovo sve pod us lovom daje šteta nastala i da su troškovi čuvanja učinjeni. Iz navedene odredbe ni u jednom slučaju ne bi proizlazila obaveza na isplatu ugovorne kazne, koja se za nevršenje prava odnosno potraživanja tuženog u odnosu na isporuke mazuta nije ni mogla ugovoriti, odnosno ugovorena na prednji način ne može ni proizvoditi pravno dejstvo, zbog svoje ništavosti jer je suprotna prinudnom propisu. Sledi da je prvostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev za isplatu ugovorne kazne, jer uslovi sa-glasno član 2 70. Zakona o obligacionim odnosima zaista nisu ispunjeni. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4046/06 od 14.02.2007. godine); Zabrana ugovaranja za novčane obaveze - "Klauzula o dvostrukom uvećanju iznosa kupoprodajne cene za slučaj prekoračenja roka plaćanja publikacije u pretplati nema pravnu prirodu ugovorne kazne zbog zadocnjenja u ispunjenju novčane obaveze, pa iz tog razloga ne proizvodi pravno dejstvo i ne uživa sudsku zaštitu " (prema odluci VSS, Prev. 341/98); Ništavost odredbe o ugovornoj kazni - "Ugovorna kazna predstavlja unapred određeni iznos štete, koja se ima naknaditi u slučaju da ugovorena obaveza ne bude nikako, ili ne bude uredno ispunjena, bez obzira da li je i kada šteta nastala za stranku koja je ostala verna ugovoru. Dužnik se može osloboditi ugovorne kazne ako je neispunjenje ili neuredno ispunjenje nastalo iz uzroka za koji on nije odgovoran" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Gž. 1306/77); Ugovorna kazna - " Propis člana 270. st. 3. ZOO, kojim je isključena mogućnost da se ugovara za novča ne obaveze ugovorna kazna, predstavlja propis kogentne prirode, čiju volju stranke ne mogu isključiti. Zaka šnjenje sa ispunjenjem novčane obaveze sankcionisanoje zateznom kamatom (čl. 270. ZOO). Ugovorne klauzu1 le o plaćanju uvećanog iznosa cene zbog docnje ništave su i ne proizvode pravno dejstvo u slučaju kada se radi oplaćanju novčanih obavezi" (prema odluci VSS, Prev. 49/98); Ugovorna kazna i poništaj akceptnog naloga - "Kada izvođač radova (tužilac) nije bio u docnji sa predajom radova, onda je osnovan njegov zahtev za poništaj akceptnog naloga koji je naručilac (tuženi) realizovao neosnovano, budući da su penali predviđeni za slučaj zadocnjenja u isplati obaveze " (prema odluci VSS, Prev. 56/95).

Način određivanja (čl. 271. ZOO) Odredbe ovog člana nisu odredile visinu ugovorne kazne, već je to ostavljeno da njenu visinu odrede same ugovorne strane, ali u nekim slučajevima visina ugovorne kazne zbog neurednog ispunjenja ne može biti veća od vrednosti ugovorene obaveze, jer bi u tom slučaju došlo do povrede osnovnih načela ovog zakona. Sudovi prihvataju ovakvo stanovište, zauzimajući pravni stav da osporavanje prava na ugovornu kaznu u postupku pred sudom u osnovi sadrži u sebi traženje da se ugovorna kazna smanji kao preterano visoka. Prema tome, kada neko traži isplatu ugovorne kazne, a ona je preterano visoka, ne znači da je tužbeni zahtev samo zbog toga neosnovan. Naprotiv, sud vodeći računa o svim elementima pravičnosti određuje, odnosno smanjuje preterano visoku ugovornu kaznu, prilagođavajući je uslovima pravičnosti sa stanovišta osnovnih načela ovog zakona. Pravo suda da smanji iznos ugovorne kazne propisan je i odredbom člana 274. ZOO, "ako nađe daje ona nesrazmerno visoka, s obzirom na vrednost i značaj predmeta obaveze. Prema sadržini stava 1. ovog člana, ugovorne strane mogu visinu kazne da odrede: a) u jednom ukupnom iznosu, b) u procentu, v) za svaki dan zadocnjenja ili g) na bilo koji drugi način. Bitno je da se ispoštuju pravila o sticanju prava na ugovornu kaznu i da je ugovorena u formi propisanoj za ugovor iz koga je nastala obaveza na čije se ispunjenje odnosi. Ako je ugovorna kazna predviđena "za svaki dan zadocnjenja", obično stranke ugovaraju da ukupan iznos ugovorne kazne ne može preći određeni procenat od ugovorenog posla. Ukoliko stranke to ne bi predvidele, sud bi mogao, na zahtev dužnika, a u skladu sa odredbama člana 274. ZOO, da izmeni iznos ugovorne kazne, odnosno daje pretvori ujedan iznos koji će predstavljati pravičan odnos prema visini predmetne obaveze. Vrsta ugovorne kazne se određuje samim ugovorom bilo zbog neispunjenja ili zbog neurednog ispunjenja, a ako se iz ugovora ne može utvrditi o kojoj je vrsti reč, smatra se daje reč o ugovornoj kazni zbog neurednog ispunjenja. Prema sudskoj praksi, kazna ugovorena zbog nepridržavanja ugovorenih obaveza ima karakter 446

kazne ugovorene zbog neurednog ispunjenja, a isto značenje ima i klauzula u ugovoru da će poverilac kaznu naplatiti i u slučaju da dužnik robu ne isporuči o roku. Stav 2. ovog člana ima u vidu zaključenje posebnog ugovora o visini ugovorne kazne, koji mora imati istu formu kao i osnovni ugovor. Ova norma se, naravno, neće primeniti ako su stranke u samom osnovnom ugovoru predvidele ugovornu kaznu, s obzirom da stranke obično jednim članom osnovnog ugovora regulišu i taj pravni slučaj.

Akcesornost (čl. 272. ZOO) Potrebno je još jednom naglasiti da se ugovorna kazna određuje samo za slučajeve neispunjenja obaveze ili ako dužnik zadocni sa njenim ispunjenjem, a da se ona određuje u jednom određenom novčanom iznosu ili u nekoj drugoj materijalnoj koristi. Međutim, ugovorna kazna je sporedna obaveza, koju, odnosno čiju visinu stranke mogu odrediti posebnim sporazumom, u ugovornoj formi propisanoj za ugovor iz koga je nastala obaveza, ili iz samog osnovnog ugovora ako je u njemu određena, pa se kao takva vezuje za sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje dogovor odnosi. Sporedna obaveza se uvek vezuje za izvršenje nekog već postojećeg ugovora. Kao takav on ima sporedni značaj, ali on samim postojanjem omogućuje uredno i potpuno ispunjenje obaveze iz osnovnog ugovora. Takav je slučaj i kod ugovorne kazne, za koju se u stavu 1. ovog člana propisuje da deli pravnu sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje on odnosi. Sporedna obaveza, u ovom slučaju ugovorna kazna, ne mora biti iste vrste, niti mora imati isti predmet kao osnovni ugovor. Akcesornost dolazi do izražaja i kroz druge oblike obaveza, kao što su, na primer, sporedna prava navedena u članu 437. ZOO. Tako je odredbama tog člana propisano da sa potraživanjem prelaze na prijemnika i sporedna prava, kao što su: pravo prvenstvene naplate, hipoteka, zaloga, prava iz ugovora sa jemcem, prava na kamatu, ugovornu kaznu i si. Dužnik se oslobađa ugovorne kazne kad je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja došlo zbog uzroka za koji on nije odgovoran. Dakle, kada neispunjenje ili neuredno ispunjenje nastane zbog uzroka za koji dužnik ne odgovara, ugovorna kazna gubi svoju svrhu, jer strana u obavezi nije mogla da ispuni ugovor iz uzroka za koji nije odgovorna. U ovom slučaju dužnik se oslobađa i naknade štete, jer on za nju nije odgovoran (slučaj više sile, odgovornost poverioca za štetu i dr.). Pri tom, treba imati u vidu i sadržinu člana 263. ZOO, po kome se dužnik oslobađa odgovornosti ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno daje zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora, koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći. U navedenim slučajevima, ako je do neispunjenja ili zadocnjenja došlo iz uzroka za koji dužnik ne odgovara, sporazum o ugovornoj kazni gubi pravno dejstvo.

Poveriočeva prava (čl. 273. ZOO) Ako je ugovorom predviđena ugovorna kazna, ona može biti ugovorena ili za slučaj neispunjenja obaveze ili za slučaj zadocnjenja sa ispunjenjem. Neispunjenje obaveze podrazumeva ispunjenje obaveza iz ugovora onako kako je ugovoreno. Ako ugovor nije ispunjen, poverilac može tražiti ispunjenje ugovora, ali ne i ugovornu kaznu. Ako, pak, zbog neizvršenja ugovora poverilac traži ugovornu kaznu, onda gubi pravo da traži ispunjenje obaveze. Ovo je pravilo određeno zbog toga jer kad poverilac traži ispunjenja ugovora i dužnik svoju obavezu izvrši, poverioeu bi prestalo pravo na ugovornu kaznu, a mogao bi zbog zakašnjenja da traži pored već izvršene mu činidbe i naknadu štete, izgubljenu korist ili zateznu kamatu. To isto pravilo važi i ako bi poverilac tražio ugovornu kaznu, čime bi ostvario određenu satisfakciju zbog neizvršenja ugovora, ali ne bi mogao da traži i ispunjenje ugovora, osim naknadu štete ili izgubljenu korist. Ako dužnik ne bi izvršio obavezu iz ugovora u određenom roku, već kasnije, kada je već pao u docnju, u tom slučaju poverilac ne bi imao pravo na ugovornu kaznu zbog neispunjenja ugovora, već pravo na druge naknade, kao što je šteta, izgubljena korist ili kamata. Nešto je drugi slučaj kod neurednog ispunjenja obaveza, o čemu će biti dalje biti reci. Kod slučaja neispunjenja obaveza, poverilac ima pravo na opredeljenje, odnosno da li će od dužnika da traži ispunjenje ugovora ili ugovornu kaznu. Ako se poverilac jednom izjasni o jednom od ta dva svoja prava, onda on, po pravilu, kasnije ne može da izmeni svoju prvobitnu odluku. Izjašnjenje poverioca mora biti blagovremeno, tj. odmah kada dužnik padne u docnju. U vezi s tim sudska praksa se više puta izjasnila, a naime daje neuredno ono izjašnjenje kojim se dužniku preti da će tražiti ispunjenje obaveze i ugovornu kaznu, u kom bi se slučaju smatralo kao da nije ni tražena ugovorna kazna, već samo poziv na izvršenje ugovora, ili ako poverilac pre dospelosti obaveze obavesti dužnika o dupliranju zahteva ako o roku ne izvrši svoju ugovornu obavezu. No, 447

ako je to u učinio pre dospelosti obaveze dužnika, poverilae može svoj izbor da opredeli i o tome obavesti dužnika - odmah kada je dužnik zapao u docnju, što znači da traži ili ispunjenje ugovora ili ugovornu kaznu. To bi bio pravi izbor između dva navedena prava. I još nešto. Za ostvarivanje prava po ovom osnovu bitno je daje obaveštenje usledilo posle trenutka kada je dužnik pao u docnju, bez obzira što dužnik još svoju obavezu nije izvršio. U vezi sa navedenim, u praksi se često postavlja pitanje da li kod neizvršenja ugovora, kojim je regulisano pravo poverioca na ugovornu kaznu u slučaju neispunjenja ugovora, i u vezi sa tim postavljen tužbeni zahtev za naplatu ugovorne kazne, mora da se ispoštuje pravilo o tome da se dužniku ostavi primereni rok za izvršenje obaveze. Sudska praksa ima stav da kada je ugovorena kazna zbog neispunjenja ugovora, poverilae koji se opredelio za naplatu ugovorne kazne i u tom pravcu postavio tužbeni zahtev, nije dužan da prethodno svom dužniku ostavi naknadni rok za ispunjenje njegove obaveze. Kada je u pitanju slučaj neurednog ispunjenja, poverilae ima pravo, ako je kazna ugovorena, da zahteva i ispunjenje obaveze i ugovornu kaznu. Pri tom treba shvatiti da neuredno ispunjenje podrazumeva i kada se dužnik ne pridržava ugovorenih rokova i kada se dužnik ne pridržava ostalih odredaba ugovora. Za razliku od slučaja kada je ugovorna kazna ugovorena i ugovor je ostao neispunjen, kada poverilae ne može da ostvari i pravo na ispunjenje i pravo na ugovornu kaznu, kod neurednog ispunjenja je to dozvoljeno, dakle može se tražiti ugovorna kazna uz istovremeni zahtev za ispunjenje ugovora. U svakom slučaju, pravo je poverioca da li će uz zahtev za ispunjenje ugovora tražiti i naplatu ugovorne kazne ili će se jednog od navedenih prava odreći, posebno ako mu je dužnik u međuvremeno ispunio obavezu po ugovoru. Stav 3. ovog člana ima u vidu slučaj da kada je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja, da dužnik nema pravo da isplati ugovornu kaznu i odustane od ugovora, osim ako je to bila namera ugovorača kad su kaznu ugovorili. Prema tome, ako je dužnik i isplatio ugovornu kaznu poveriocu, ovaj ima pravo da traži i ispunjenje ugovora, naravno ako je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja ugovora. Ako bi poverilae odustao od ugovora, u tom slučaju on gubi pravo na ugovornu kaznu, jer gašenjem osnovne obaveze gasi se i sporedna obaveza. Poslednji stav ovog člana propisuje pravilo da poverilae ne može zahtevati ugovornu kaznu zbog zadocnjenja ako je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu. To pravilo je ugrađeno u ovaj član zbog sigurnosti pravnog prometa, jer dužnik posle ispunjenja obaveze mora da zna da li ima još kakvu obavezu prema poveriocu, odnosno da li je ispunjenjem glavne obaveze prestala i njegova sporedna obaveza - isplata ugovorne kazne. I još nešto u vezi primene odredaba ovog člana. U stavu petom su upotrebljene reci "bez odlaganja saopštio", pa njihovo tumačenje za ocenu sticanja prava na ugovornu kaznu je od velikog značaja. Naime, reci "bez odlaganja" bi morale značiti razumno vreme u kome poverilae može da se izjasni o tome da može zahtevati ugovornu kaznu zbog zadoenjenja, ako je primio ispunjenje obaveze. Taj rok nije određen zakonom, ali sudska praksa je zauzela stanovište da se izjava poverioca o zadržavanju prava na ugovornu kaznu zbog neurednog ispunjenja ne smatra blagovremenom ako je učinjena osmi dan po prijemu isporuke. Prema tome, poverilae mora odmah, istoga dana, a najkasnije sutradan od nastupanja zadoenjenja da na siguran način, pismeno, preporučenom pošiljkom ili na drugi siguran način (telegraf, faks i si.) obavesti dužnika da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu.

Sudska praksa Pravo na ugovornu kaznu zbog neispunjenja obaveze Kada su stranke ugovorile pravo tužioca na isplatu ugovorne kazne u slučaju neispunjenja, tužilac može zahtevati ili ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu, jer je primanjem ispunjenja svrha ugovorne kazne, kao unapred ugovorene naknade štete za neispunjenje obaveze, izgubila značaj. Prema obrazloženju Nije sporno da su stranke čl. 8. Ugovora ugovorile pravo tužioca na isplatu ugovorne kazne, kako u slučaju neispunjenja tako i u slučaju zadoenjenja. Zakonskom odredbom čl. 273. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je: ,,kadje kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze, poverilae može zahtevati ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu. On gubi pravo da zahteva ispunjenje obaveza ako je zatražio isplatu ugovorne kazne ". Odredbe st. 1. i 2. čl. 273. su potpuno jasne. One u slučaju neispunjenja obaveze propisuju pravo poverioca u sporu tužioca samo na zahtev za ispunjenje ili zahtev na ugovornu kaznu. Nije propisano pravo na kumu-laciju zahteva ispunjenjem ugovora i isplatom ugovorne kazne. Tužilac tužbom traži ijedno i drugo. U konkretnoj situaciji, pravo na oba zahteva mu ne pripada. Tužilac jeste ugovorio pravo na ugovornu kaznu i za slučaj neispunjenja. Međutim, tužilac se tužbom opredelio da traži ispunjenje ugovora i o tom delu zahteva je pravnosnažno presuđeno prvostepenom presudom zbog izostanka. U konkretnoj ugovornoj situaciji, kad se tužilac opredelio da traži ispunjenje ugovora i ugovornu kaznu obračunao za period pre padanja u docnju, mora se primeniti stav 1. i 2. čl. 273. Zakona o obligacionim odnosima, koje zakonske odredbe isključuju pravo na u tuženu ugovornu kaznu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 395/05 od 16.11.2005. godine); 448

Blagovremenost zadržavanja prava na ugovornu kaznu Stranka verna ugovoru ne može zahtevati ugovornu kaznu zbog docnje dužnika ako je samo pretila da će to svoje pravo ostvariti. Prema obrazloženju Među strankama je bilo sporno da li su pravovaljano zaključile sporazum, prema kome je predviđena ugovorna kazna za neuredno ispunjenje osnovne ugovorne obaveze i ukoliko takva obaveza stoji, da lije tužilac blagovremeno zadržao pravo na ugovornu kaznu. Rešavajući ovaj spor prvostepeni sud se nije upustio u značaj i karakter sporazuma stranaka koji je konstatovan zapisnikom od 28. jula 1970. godine, već je pošao od pretpostavke daje ugovorna kazna bila ugovorena, ali da tužilac, kao stranka verna ugovora, nije zadržao pravo na naplatu ugovorne kazne. Polazeći od ovoga pravila, prvostepeni sud je zauzeo stav da se ugovorna kazna, za slučaj neurednog ispunjenja, ne može zahtevati ako nije bez odlaganja od strane stranke verne ugovoru zadržano pravo na ostvarivanje toga prava. To i takvo stanovište prvostepenog suda je pravilno. Takođe je pravilan stav prvostepenog suda da stranka verna ugovoru ne može tražiti ugovornu kaznu u slučaju docnje dužnika, ako je samo pretila da će to svoje pravo ostvariti. Polazeći od svojih stanovišta drugostepeni sud u tome smislu i tumači sadržinu telegrama koji je tužilac uputio tuženom. Naime, prvostepeni sud smatra da sadržina toga telegrama upućuje na to daje tužilac samo zapretio ugovornom kaznom, ukoliko tuženi ne pristupi izvršenju svoje ugovorne obaveze. Ceneći sadržinu pomenutog telegrama drugostepeni sud nije mogao da prihvati zaključak prvostepenog suda koji je on izveo iz ove sadržine, a na osnovu čega je zauzeo stanovište da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Tačno je to, da zahtev da će se ugovorna kazna tražiti, mora biti jasan i da se mora na nesumnjiv način saopštiti protivnoj stranci. Kad se analizira sadržina pomenutog tužiočevog telegrama može se jasno zaključiti daje tužilac upravo od početka docnje na jasan način saopštio da će tražiti ugovornu kaznu stipulisanu pomenutim zapisnikom. U prvoj rečenici toga telegrama tužilac insistira na neodložnom transportu, ali u dragoj rečenici jasno stavlja do znanja da će tražiti ugovornu kaznu. Sadržina te rečenice glasi: od dana prestanka transporta sledi faktura prema zapisniku od 28. jula 1970. godine. Dakle, za vreme do 13. avgusta 1970. godine od prestanka transporta sledi faktura. Gledajući sadržinu pomenutog zapisnika, faktura bi mogla da sledi samo u pogledu ugovorne kazne, jer druga novčana potraživanja prema tom zapisniku ne postoje. Upravo to ukazuje daje tužilac najkasnije 13. avgusta 1970. godine na jasan i nedvosmislen način rekao da će izdati fakturu i tražiti ugovornu kaznu. Prema tome, zaključak prvostepenog suda koji je izveden iz sadržine telegrama ne stoji, pa kako je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj oceni navedenog telegrama, kao dokaza, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu, s tim da prvostepeni sud u nastavku postupka oceni karakter pomenutog zapisnika, i obaveze preuzete tim zapisnikom, kao i da utvrdi odgovornost stranaka zbog docnje u transportu. Znači, trebalo bi imati u vidu činjenicu koju navodi tuženi da se transport nije mogao izvršiti bez veznih elemenata koje je, po odredbama pomenutog zapisnika, trebalo da obezbedi tužilac (prema odluci VPS, SI. 153/72); Ugovorna kazna - "Kad je ugovorna kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze, poverilac može zahtevati ili ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu, s tim da poverilac ne može zahtevati ugovornu kaznu zbog zadocnjenja ako je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 4070/01).

Smanjenje iznosa ugovorene kazne (cl. 274. ZOO) Kao što je već rečeno, a imajući u vidu odredbe člana 270. ovog zakona, stranke mogu po svojoj volji ugovoriti visinu ugovorne kazne, što znači da nije određen limit, ali i kod ovog prava postoje pravila koja ograničavaju njenu visinu ako je ona nesrazmerno visoka. To propisuju odredbe ovog člana (čl. 274. ZOO), naglašavajući da će sud na zahtev dužnika smanjiti iznos ugovorne kazne ako nađe daje ona nesrazmerno visoka s obzirom na vrednost i značaj predmeta obaveze. Prema iznetom, o smanjenju iznosa ugovorne kazne rešava sud, ako se stranke same ne dogovore. Iz toga proizilazi i činjenica da su stranke već ugovorile ugovornu kaznu, čija visina, nakon nastanka uslova za njeno plaćanje, izgleda previsoka za dužnika. Zahtev za smanjenje ugovorne kazne, logično, postavlja dužnik. On je dužan da dokaže daje ugovorena kazna nesrazmerno visoka s obzirom na vrednost i značaj predmeta obaveze. U stvari, to je faktičko pitanje o kome sud odlučuje na osnovu onih elemenata koji dozvoljavaju smanjenje ugovorne kazne, a to su nesrazmera te kazne prema vrednosti i značaju predmeta obaveze. Ako predlog dužnika ne postoji, a pred sudom se raspravlja drugi odnos u vezi neispunjenja ili delimičnog ispunjenja obaveze dužnika, sud se po službenoj dužnosti ne može upustiti i u raspravljanja pitanja nesrazmerno visoke ugovorne kazne. 449

Za smanjenje ugovorne kazne, ako postoji predlog dužnika i o istom raspravlja sud, nije potrebna saglasnost poverioca. Razloge koje iznese dužnik ne obavezuju sud, jer sud i pored ispitivanja razloga dužnika za smanjenje ugovorne kazne, iz drugih činjenica, može zaključiti daje ugovorna kazna previsoko ugovorena. U stvari, dovoljno je da dužnik iznese daje kazna visoka, čak i bez određenog predloga dužnika da se ona smanji, pa da sud ispitujući relevantne činjenice donese odluku o osnovanosti prigovora, odnosno zahteva dužnika. Prema sudskoj praksi, prigovor daje ugovorna kazna preterano visoka sadrži u sebi i predlog dužnika da se ugovorna kazna umeri. Ako dužnik u postupku kod suda i ne postavi izričit zahtev, odnosno ne iznese da bi naplata ugovorne kazne ugrozila njegov ekonomski i finansijski položaj, takođe predstavlja predlog dužnika da se ugovorna kazna umeri. Ipak, dužnik treba da opredeli, odnosno iznese predlog o tome koliko bi ugovorna kazna mogla da iznese s obzirom na vrednost ugovorenog posla i značaj predmeta obaveze, ali taj predlog, kao što je navedeno, ne obavezuje sud. To pravilo važi i ako poverilac smanji zahtev za naplatu ugovorne kazne u odnosu na ugovoreni iznos, pa čak i da u tom slučaju dalje izvrši smanjenje ugovorne kazne koja bi bila umerena, s obzirom na navedene elemente koji uslovljavaju da ugovorna kazna bude veća ili manja od ugovorene. U praksi ima slučajeva da dužnik uopšte osporava obavezu plaćanja ugovorne kazne. Raspravljajući to pitanje sa stanovišta osnovanosti zahteva dužnika, a primenom odredaba koje se odnose na osnov sticanja prava na ugovornu kaznu, sud može odbiti takav zahtev, ili ga usvojiti, ali ako zahtev nije osnovan sud može predlog dužnika shvatiti i kao predlog za smanjenje ugovorne kazne. U sudskoj praksi se beleži slučaj daje ugovorna kazna prvenstveno naknada koja se od redovne naknade razlikuje u tome što su stranke odredile unapred njen iznos, umesto da iznos naknade odredi sud pošto poverilac dokaže daje pretrpeo štetu zbog povrede obaveze od strane dužnika. Kada nastupi slučaj za koji je kazna ugovorena, poverilac ne mora dokazivati ni da je pretrpeo štetu, ni kolika je ta šteta. Poverilac ima pravo na ugovornu kaznu i kad nije pretrpeo nikakvu štetu. Klauzula o ugovornoj kazni oslobađa poverioca svih teškoća koje bi inače trebalo da savlada ako bi morao dokazivati daje dužnikovim propuštanjem oštećen i kolika je šteta koja mu je naneta. Naravno, pod opravdanim okolnostima preterano visoka ugovorna kazna može da se ublaži i tom prilikom treba uzeti u obzir sve okolnosti datog slučaja.

Ugovorna kazna i naknada štete (čl. 275. ZOO) Prema sadržini odredaba ovog člana, poverilac ne može zahtevati i ugovornu kaznu i naknadu štete. Ovo zbog toga stoje ugovorna kazna jedan vid naknade štete, odnosno zbog toga što ima značaj pretpostavljene štete, zbog neispunjenja ili neurednog ispunjenja ugovora. U slučaju spora, ako se steknu uslovi za ugovornu kaznu ili naknadu štete, poverilac može tražiti samo jedno od ta dva osnova. Stranke bi u tom smislu trebalo da ugovaraju ugovornu kaznu, odnosno njenu visinu, ili pravo na naknadu štete. U slučaju spora, poverilac može da bira da li će tražiti naplatu ugovorene kazne ili naknadu štete. Ako poverilac postavi zahtev za naplatu ugovorne kazne, kod postojanja i uslova za naknadu štete, on nije dužan da sudu pruža dokaze o osnovanosti svog zahteva, jer je ona pretpostavljena šteta o kojoj sud ne raspravlja, osim o njenoj visini, tj. da lije nesrazmerno visoka s obzirom na vrednost i značaj predmeta obaveze. Poverilac može tražiti i ugovornu kaznu i naknadu štete, ali ako je šteta veća od iznosa ugovorene kazne, on ima pravo da zahteva razliku do potpune naknade štete. Ako šteta prelazi iznos ugovorene kazne, poverilac može da zahteva pored ugovorne kazne i iznos štete koji prelazi visinu ugovorne kazne. Tako, na primer, ako ugovorna kazna iznosi 1.000 dinara, a šteta je utvrđena na iznos od 1.200 dinara, poverilac može dobiti ugovornu kaznu i razliku između ugovorne kazne i utvrđene visine naknade štete, tj. ukupno 1.200 dinara. Pri tom se dosuđuje ugovorna kazna uvećana za navedenu razliku u odnosu na visinu naknade štete. To praktično znači, da iznos ugovorne kazne i iznos utvrđene visine naknade štete ne može preći ukupan iznos utvrđene visine štete.

Sudska praksa Za postojanje prava na naknadu štete nije potrebno da se to pravo predvidi ugovorom U slučaju da se investitor nije koristio svojim pravom da zahteva ugovornu kaznu, ne znači da nema pravo na naknadu štete. Prema obrazloženju Među strankama je bilo sporno da lije tuženi dužan da tužiocu naknadi štetu, pri čemu je tužilac smatrao da je šteta nastala kao posledica ne pridržavanja roka od strane tuženog u izvođenju radova na izgradnji dalekovoda i zbog nestručno izgrađenog projekta i loše izvedenih radova, dok je tuženi smatrao da je do havarije došlo usled više sile - nevreme većih razmera, pa da stoga nije odgovoran za nastalu štetu, a sa druge strane s obzirom na činjenicu da tužilac nije u skladu sa ugovorom o građenju tražio ugovornu kaznu zbog zadocnjenja da nema pravo na naknadu štete. 450

Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog, uvažio žalbu tužioca i uvažio tužbeni zahtev u celini. Pravo investitora na naknadu pretrpljene štete zbog docnje izvođača radova po ugovora o građenju nezavisno je od činjenice što se investitor nije koristio pravom na ugovornu kaznu, ukoliko je ista predviđena njihovim međusobnim ugovorom. Osnovanost zahteva za naknadu štete zavisi od činjenice da li su ispunjeni svi potrebni uslovi, predviđeni pravilima obligacionog prava za naknadu štete, pa to pravo ne može povezivati sa korištenjem prava na ugovornu kaznu, koja svoj osnov ima u samom ugovoru. Za postojanje prava na naknadu štete nije potrebno da se to pravo predvidi ugovorom. S toga tužilac u konkretnom slučaju, u načelu, ima pravo na naknadu štete od dana kada je tuženi bio dužan da završi ugovorene radove, posebno i s obzirom na činjenicu da se tužilac od tog momenta snabdevao električnom energijom putem vlastitog agregata. Sa druge strane, u odnosu na odgovornost stranaka za nastalu štetu, drugostepeni sud ističe daje do neblagovremenog izvršenja radova od strane tuženog došlo isključivo krivicom tuženog, a do havarije je došlo usled nestručnog projektovanja i izvođenja radova od strane tuženog, a ne usled više sile. Pri tome istovremeno bi trebalo imati u vidu činjenicu daje tuženi specijalizovano preduzeće za obavljanje ugovorenih radova, koje je dužno da stručno i savesno izvršava povereni posao, pa tužilac ne može biti odgovoran za nedostatke i propuste koje je učinio tuženi u svom radu. Eventualno postojanje propusta tužioca ne oslobađa tuženog obaveze da blagovremeno i stručno izvede ugovorene radove, niti utiče na stepen njegove odgovornosti. Podeljenoj odgovornosti bi bilo mesta u slučaju da tuženi krivicom tužioca (neblagovremena isplata ugovorenih radova, zadocnjenje u predaji trase za rad i slično) nije bio u stanju da izvršava svoju ugovornu obavezu. Međutim, u konkretnom slučaju takvih propusta tužioca nije bilo. Kod takvog stanja stvari prema stanovištu drugostepenog suda, tuženi je dužna da tužiocu nadoknadi celokupnu štetu (prema odluci VPS, SI. 2 72/72).

Zakonom odre đena naknada i ugovorna kazna čl. (276. ZOO) Kao što se iz odredaba ovog Člana vidi, zakonom se za neke slučajeve neispunjenja ili zadocnjenja obaveze određuje visina naknade pod nazivom "penal", "ugovorna kazna", "naknade" ili pod drugim nazivom. U tim slučajevima stranke ne treba same da ugovore kaznu za slučaj neispunjenja ili neurednog ispunjenja ugovora, jer ako su je i ugovorile, pod bilo kojim nazivom koji se može protumačiti kao ugovorna kazna, može se tražiti ispunjenje one naknade, i u onoj visini, kako je to propisano određenim zakonom. Pravilo iz ovog člana ima u vidu, dakle, pravilo zabrane kumulacije ugovorne kazne koju su stranke ugovorom predvidele i visinu naknade koju određuje zakon za slučaj neispunjenja obaveze ili za slučaj zadocnjenja sa ispunjenjem. Ako stranka koja zahteva naplatu ugovorne kazne traži i naplatu, na primer, penala, s obzirom daje za konkretan slučaj zakonom predviđena visina naknade, ali pod drugim nazivom, njen zahtev će biti neosnovan u odnosu na traženje naplate ugovorne kazne, ali osnovan u pogledu zahteva visine naknade koju određuje zakon, makar se ona zvala i ugovorna kazna, ako je njena visina zakonom određena. Izraz "penali" se sve manje koristi u pravnom prometu ili poslovanju nekih organizacija koje ostvaruju dohodak. Najčešće ih je bilo, a i ima ih, u propisima o bankarskom poslovanju ili poslovanju sa obaveznom tarifom. Razlika u tretmanu navedenih oblika naknade zbog neispunjenja obaveze ili za slučaj zadocnjenja sa ispunjenjem, predviđeni zakonom, praktično i ne postoji u odnosu na ugovornu kaznu koja je takođe predviđena za slučaj neispunjenja obaveze ili za slučaj zadocnjenja sa ispunjenjem koje su stranke ugovorile, jer se pod izrazima koje navodi ovaj član, a u vezi određivanja naknade, nalazi i ugovorna kazna, osim u tome što je kod zakona ili neke obavezne tarife već utvrđena ta naknada i njena visina, pa stranke ne mogu postavljati druge uslove niti tražiti onu ugovornu kaznu koju su same ugovorom predvidele. Ipak, suštinska razlika navedenih oblika naknade je u tome što se ugovorna kazna predviđa voljom stranaka, dok penale i njemu slične izraze, pa i ugovornu kaznu, ako se njena visina određuje zakonom ili nekim drugom obaveznom tarifom, određuje zakon ili neki podzakonski propis, a u nekim slučajevima i trgovački običaj. Ako je zakonom i određena visina naknade u slučaju propisanih penala, dužnik ima pravo da traži oslobođenje od plaćanja penala ako dokaže daje neispunjenje obaveze ili za slučaj zadocnjenja došlo kao posledica okolnosti koje isključuju njegovu odgovornost. Mada se u članu 294. ovog zakona, u naslovu navode reci "sudski penali", odredbe tog člana ne treba vezivati sa odredbama iz člana 276. ZOO, jer "penali" po ovom članu imaju karakter ugovorne kazne, dok "penali" po odredbama člana 294. imaju sasvim drugi karakter.

Sudska praksa Penali se određuju zakonskim propisima Svi obligacioni ugovori mogu se pojačavati klauzulom o ugovornoj kazni, ali se ona ne može ugovoriti za neispunjenje novčane obaveze (v. čl. 270). 451

Prema obrazloženju Analizirajući međusobne odnose stranaka, uspostavljene ugovorom o garanciji, drugostepeni sud je našao da su osnovane žalbe tuženih. Pravilno, je, naime, prvostepeni sud utvrdio da su tuženi solidarno odgovorni za obaveze bivšeg preduze-ća, jer prema odredbi člana 238. stav 4. Osnovnog zakona o preduzećima, za izvršavanje obaveze preduzeća koje se deli, prema banci i drugim poveriocima solidarno odgovaraju preduzeća nastala podelom. Solidarna obaveza preduzeća nastalih podelom za izvršavanje obaveza preduzeća koje se deli prema banci i poveriocima ne može se isključiti eventualnim ugovorima, kojima preduzeća nastala podelom regulišu svoje imovinske pravne odnose. Zato su razlozi izneti u žalbi prvotuženog - da nije solidarno obavezan sa drugotuženim - neosnovani. Takođe su neosnovani navodi izneti u žalbama tuženih da ne postoji obaveza plaćanja u deviznim sredstvima, jer iz samog ugovora proizilazi da tužilac garantuje za isplatu deviznog duga, te je, prema tome, i obaveza glavnih dužnika da dug plate u devizama. Ne stoji, takođe, navod da postojanje garancije od strane druge banke, koja isključuje odgovornost drugotuženog, jer je tužilac, kao poverilac, ovlašćen da naplatu svoga potraživanja traži kako odjemca tako i od glavnog dužnika. Međutim, osnovani su navodi izneti u žalbi tuženih da je pogrešio prvostepeni sud dosuđujući tužiocu penale po stopi od 30%. Naime, ugovorom o garanciji tuženi kao korisnik garancije obavezao se da plati penale u visini od 30% od neizvršenih obaveza prema inostranom kreditoru. Ovakva ugovorna klauzula ne može uživati sudsku zaštitu. Tužilac, naime za sve blagovremeno plaćene iznose od strane tuženog ima pravo na kamate, ali ne i na penale na neizvršene obaveze. Penali se, naime, određuju zakonskim propisima, te je, ovde reč o ugovornoj kazni. Odredbe o ugovornoj kazni u ugovoru služe pojačanju glavnog ugovora, za slučaj neispunjenja glavne ugovorne obaveze, odnosno neurednog ispunjenja. Načelno se svi obligacioni ugovori mogu pojačavati klauzulom o ugovornoj kazni, ali se ona ipak ne može ugovoriti za neispunjenje, ili za neuredno ispunjene novčane obaveze, zato što se za neispunjenje, ili za neuredno ispunjenje ovih obaveza plaća zatezna kamata. S obzirom da su zatezne kamate zakonskim propisima maksimirane, ugovaranjem plaćanja ugovorne kazne za novčana potraživanja izigrali bi se propisi o najvišoj kamatnoj stopi, koje se mogu naplatiti. S obzirom na ovakav stav drugostepenog suda, tužiocu ne pripadaju iznosi po osnovu uračunatih penala. Zato je potrebno da se u nastavku postupka tužilac izjasni o visini svojih potraživanja bez iznosa zaračunatih na osnovu ugovorenih penala, odnosno ugovorne kazne, pa da se u kontrakdiktornom postupku, po potrebi i putem veštačenja, utvrdi stvarna obaveza tuženih bez zaračunatih penala (prema odluci VPS, SI. 1908/72); "Lice koje je pravosnainom presudom oslobođeno krivične odgovornosti nije izloženo posebnim odredbama o zastarevanju zahteva za naknadu štete iz člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, pa se zastarelost ocenjuje prema opštim propisima iz člana 376. toga zakona, pri čemu isticanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku dovodi do prekida zastarevanja " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2895/96).

ZATEZNA KAMATA Kad se duguje (čl. 277. ZOO) Kamata je naknada za korišćenje tuđih sredstava. Kamate koje se određuju zakonom su zakonske kamate. Ako dužnik ne plati dug na vreme, a zakonom je određeno plaćanje kamate u slučaju docnje, takve kamate se nazivaju zatezne kamate ili moratorne kamate. Zatezne kamate se plaćaju samo na novčana potraživanja. Prema odredbama ovog člana, dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. Prema Zakonu o visini stope zatezne kamate ("SI. 1. SRJ", br. 9/01, koji važi od 03. 03. 2001. godine), članom 2. tog zakona propisano je da se stopa mesečne kamate sastoji od: a) mesečne stope rasta cene na malo i b) fiksne stope od 0, 5% mesečno. Obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši se tako da se fiksna stopa od 0, 5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po mesečnoj stopi rasta cene na malo, primenom konformne metode. Konformna metoda je način obračuna kamate koja se primenjuje za period kraći od godinu dana, odnosno za period kraći od perioda za koji je određena stopa propisana. Ona podrazumeva da se obračun kamate vrši za svaki mesec po utvrđenim mesečnim ili dnevnim konformnim stopama ili koeficijentima. Utvrđeni mesečni iznosi kamate dodaju se glavnom dugu, što služi kao osnova za obračun kamate narednog meseca. Iznos dobij en ovom metodom, po pravilu, niži je za period od godinu dana od metoda obračuna po interesnom računu od 100, a posle tog perioda iznosi obračunate kamate su isti. 452

Konformna metoda ima u vidu, dakle, mesečne i dnevne konformne stope, pa obračunati iznos kamate po toj metodi logično se pripisuje glavnici, a zatim ta glavnica ima dalju osnovu kod sledećeg mesečnog ili dnevnog obračuna, jer se samo na taj način ne gubi vrednost sume koja se potražuje u određenom periodu. Naime, ako se obračun kamate vrši svakog dana ili meseca, logično je da se dobijena kamata pripiše glavnici za obračun kamate u sledećem periodu obračuna. Ako bi se tako obračun vršio za godinu dana (što kod konformne metode nije slučaj) ipak bi se na kraju godine dana dobila kamata koja odgovara procentnom računu od 100. Za mesec za koji nije poznata stopa rasta cena na malo, primenjuje se poslednja objavljena mesečna stopa rasta cena na malo. Za mesec za koji je stopa cena rasta cena na malo jednaka nuli, ili je negativna, mesečna stopa zatezne kamate jednaka je fiksnoj stopi od 0, 5% mesečno. Pomenuti zakon se ne primenjuje na dužničko-poverilačke odnose za koje je visina stope zatezne kamate utvrđena drugim saveznim zakonom. Prema odredbama ovog člana (277. ZOO), "dužnik koji zakasni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom". Zakašnjenje se računa od dana kada dužnik padne u docnju, odnosno kako je propisano u Zakonu o visini stope zatezne kamate, "dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze plaća zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate". To pitanje nije sporno, jer se stranke mogu dogovoriti da docnja teče od nekog dana koje one odrede, posle čega, dakle po proteku tog dogovorenog roka, zatezna kamata teče do dana isplate po stopi utvrđenoj navedenim zakonom. Dospelost za naplatu zatezne kamate nije vezana za visinu zatezne kamate. Ona se određuje, kao stoje rečeno, saveznim zakonom. Dakle, pitanje kamate u vezi sa rokom dospelosti za njenu naplatu - vezane za novčane obaveze, regulisano je zakonom dovoljno jasno. Stavom drugim ovog člana propisano je da ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, da tako ugovorena kamata teče i posle dužnikove docnje. Za razliku od zatezne kamate, koja predstavlja vid kaznene kamate za slučaj docnje u ispunjenju ugovorene obaveze, i koja se računa od dana docnje, ugovorna kamata se smatra naknadom za korišćenje tuđih sredstava koja se uređuje ugovorom za vreme do isteka ugovora, ili za kraće vreme. Razlike između ove dve vrste kamata su velike, a zajedničko im je to što se one plaćaju za korišćenje tuđih novčanih sredstava - kod ugovorene kamate kamata teče od dana kada se stranke dogovore do ispunjenja ugovorne obaveze, a kod zatezne kamate od dana docnje do dana isplate. Kod ugovorne, kao i kod zatezne kamate, naknada se odnosi na korišćenje tuđeg novca, ako je u pitanju novčana obaveza, ali se ona može odrediti i kod nenovčanih obaveza, uglavnom kod zamenljivih stvari, tj. stvari po rodu. Odredbama člana 399. Zakona obligacionim odnosima propisana su pravila u pogledu visine stope ugovorne kamate, posebno kada su u pitanju fizička lica, a posebno kada su u pitanju pravna lica. Fizička lica mogu i da ne ugovore ugovornu kamatu. U tom slučaju nemaju pravo na ugovornu kamatu. Ali ako ugovore kamatu, stopa ugovorne kamate između njih ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju. To pravilo važi i u slučaju ako su fizička lica ugovorile ugovornu kamatu, ali nisu odredile njenu stopu ni vreme dospevanja, što znači da imaju pravo na naplatu kamatne stope u visini koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju. Kod pravnih lica važe ista pravila, odnosno mogu ali ne moraju da ugovore ugovornu kamatu. Ako je ugovore, u pogledu najviše ugovorne stope primenjuju se odredbe posebnog zakona. Kako taj zakon do danas još nije donet, primenjuju se pravila kao kad su pravna lica ugovorile ugovornu kamatu ali nisu odredili njenu stopu ni vreme dospevanja, u kom slučaju važi kamatna stopa koju banka ili druga bankarska organizacija plaća, odnosno ugovara za takvu ili sličnu vrstu posla i dospeva po isteku godine, ako za određeni slučaj nije određeno što drugo. Imajući navedeno u vidu, a naime, ako je u pitanju novčana obaveza proizašla iz nekog ugovora, a stopa ugovorne kamate je utvrđena u iznosu većem od stope koja se utvrđuje zakonom za zateznu kamatu, poverilae ima pravo na ugovornu kamatu čija je visina utvrđena ugovorom i ona će teći dalje sve dok dužnik ne izvrši obavezu iz ugovora, naravno ako je ta kamata ugovorena do dana ispunjenja obaveze, a ako je ugovorena za kraće vreme, za to vreme ima pravo na ugovorenu kamatu po stopi koju je ugovorio. Međutim, istekom roka za ugovorenu kamatu, poverilae ima pravo na zakonsku kamatu od dana isteka ugovorenog roka do dana ispunjenja obaveze. a) Pravila vezana za naknadu nenovčane štete - kada šteta nije otklonjena U Zakonu o obligacionim odnosima, kada je reč o zateznim kamatama kod naknade nenovčane štete, gotovo ništa nije propisano o njenoj dospelosti. Ni pravna pravila imovinskog prava nisu davala određena konkretna rešenja o tome kada nastaje obaveza odgovornog lica na plaćanje zatezne kamate. Ona su, u stvari, polazila od toga da obaveza plaćanja nastaje stavljanjem dužnika u docnju, a stavljanje u docnju povezano je sa voljom poverioca da zahteva ispunjenje obaveze pozivanjem na plaćanje (opomenom) ili podnošenjem tužbe. 453

Zbog toga je ovo pitanje više puta razmatrano od sudskih institucija i pravnih teoretičara kod primene instituta zatezne kamate u uslovima visoke stope inflacije. Naime, bilo je mišljenja da zatezna kamata na novčano potraživanje naknade štete teče od narednog dana od dana kada je oštećeni pozvao dužnika da naknadi štetu, odnosno od narednog dana od dana kada je podneo tužbu kojom ostvaruje zahtev za naknadu štete. Kasnije je bilo shvatanje da zatezna kamata na nenovčane štete teče od dana donošenja prvostepene odluke kojom je određena i visina naknade štete, ukoliko oštećeni ne traži da se visina naknade odredi prema cenama koje su važile nekog drugog dana pre donošenja presude, u kom slučaju bi zatezna kamata tekla od tog dana. Posle toga, zauzet je pravni stav da zatezne kamate na novčano potraživanje o naknadi nenovčane štete teku od trenutka štete. Nakon toga, zauzet je pravni stav koji je i danas u primeni, a naime da zatezna kamata na naknadu nenovčane materijalne štete, dosuđena u novcu prema cenama u vreme presuđenja, teče od dana donošenja prvostepene presude kojom je visina naknade određena. Ovo pitanje rešavaju odredbe člana 185. Zakona o obligacionim odnosima, koje imaju u vidu štetu koja je nastala na stvarima, oštećenjem ili propašću i obavezu odgovornog lica da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, odnosno ako to nije moguće - da štetu naknadi u novcu. Dakle, potraživanje oštećenog za oštećenu ili uništenu stvar ne predstavlja novčanu štetu, jer je osnovno pravilo navedenog člana da se uspostavi ranije stanje. Sud može dosuditi oštećenom i naknadu u novcu, ako on to izričito traži, ali će ga od takvog zahteva uvek odbiti "ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (stav 4. člana 185. ZOO). Raspravljajući o šteti, odnosno obavezi odgovornog lica da uspostavi ranije stanje na oštećenoj stvari, ako to lice do donošenja sudske odluke ne naknadi štetu, sud visinu naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke (član 189. st. 2. ZOO). Dosuđujući naknadu štete prema cenama u vreme donošenja sudske odluke uspostavlja se pređašnje stanje, jer dosuđenim iznosom oštećeni može da popravi oštećenu stvar ili da kupi novu stvar. On tu ničim nije prikraćen, osim štete koju trpi zbog nekorišćenja stvari, koju može ostvariti dokazivanjem. Naravno, i u ovom slučaju, obračun zatezne kamate zbog docnje u isplati novčanog iznosa za pričinjenu štetu, vršio bi se po pravilima iz Zakona o visini stope zatezne kamate, što znači da bi se visina stope zatezne kamate obračunavala po elementima : "stope rasta cene na malo" i "fiksne stope od 1, 2% mesečno" (za period važenje ranijeg zakona). Oštećeni ne može da izvlači korist na račun odgovornog lica. Članom 190. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da će sud, uzimajući u obzir okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovan]a štete, dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Zbog toga se ne može tražiti kamata na dosuđeni iznos štete od dana kada je šteta nastala, a ni od dana opomene, odnosno podnošenja tužbe, jer bi se u tom slučaju naknada dvostruko valorizovala - i kroz cenu oštećene stvari u vreme donošenja sudske odluke i putem kamate od dana nastanka štete, u kome bi slučaju, ako bi spor trajao, na primer, duže od godinu dana, sama kamata premašila iznos dosuđene naknade štete. b) Pravila vezana za zateznu kamatu kada je šteta otklonjena Nešto je drugačija situacija ako je oštećeni sam popravio stvar, ili kupio novu stvar, ili je bio u mogućnosti da o svom trošku otkloni štetu, s obzirom i na njegovu obavezu da doprinese da šteta ne bude veća, a odgovorno lice mu nije nadoknadilo novčani iznos štete. U takvoj situaciji, kada oštećeni sam otkloni štetu, naravno pre sudske odluke, šteta i dalje postoji, ali je ona sada izražena u novčanom obliku - izdatku koji je oštećeni imao za popravljenu ili novokupljenu stvar. Ona ne predstavlja više naturalnu, već novčanu štetu, pa se na takve slučajeve imaju primeniti odredbe člana 394. Zakona o obligacionim odnosima, po kojima kad obaveza ima predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi. Imajući u vidu takve slučajeve - kada je u pitanju zatezna kamata, imaju se primeniti odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, mora se utvrditi vreme kada je oštećeni otklonio štetu. Na taj način, isplatom novčane štete otklonile bi se posledice štete, a zatezna kamata bi predstavljala iznos štete zbog nekorišćenja novca od dana docnje do dana isplate. Zbog toga sudovi primenjuju pravni stav da ako je oštećeni sam otklonio štetu pre donošenja sudske odluke, da zatezna kamata teče od dana kada je šteta otklonjena, odnosno kada su učinjeni troškovi radi otklanjanja štete. Od koga dana pripada zatezna kamata u vezi izmakle koristi U jednoj raspravi o ovom pitanju (Bilten 3/2006), - ako je tužilac novom tužbom tražio naknadu izmakle koristi - od kog momenta ima pravo na zateznu kamatu, kada je iznos izmakle koristi utvrđen od strane veštaka koga je poverilac angažovao pre pokretanja parnice za naknadu izmakle koristi, a tuženi, u ostavljenom roku od 30 dana nije dao odgovor na tužbu, odnosno da li tužiocu pripada zatezna kamata od dana kada je iznos koristi utvrđen od strane veštaka ili od dana podnošenja tužbe sudu, Viši trgovinski sud je dao odgovor da se zatezna kamata kao institut obligacionog prava u Zakonu o obligacionim odnosima javlja u tri situacije: 454

U smislu člana 277. 300, dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom; 2. U smislu člana 132. stav 5. navedenog Zakona (dejstva raskida ugovora zbog neispunjenja) predviđeno je daje strana koja vraća novac, dužna platiti zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila; 3. Prema članu 214. navedenog Zakona, kada se vraća ono stoje stečeno bez osnova moraju se vratiti plo dovi i platiti zatezna kamata i to ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. Iz navedenog sledi da zatezna kamata nije isključivo vezana za institut docnje dužnika u ispunjenju novčane obaveze, već i za institut sticanja bez osnova, kao i raskida ugovora jednostranom izjavom poverioea zbog neispunjenja od strane dužnika. U svakom od ova tri slučaja, zatezna kamata ima kazneni i preventivni karakter, odnosno ima i funkciju uspostavljanja ekvivalentnosti uzajamnih davanja, kao i uspostavljanja ravnopravnog odnosa stranaka u obligacionom odnosu. Za slučaj docnje dužnika u ispunjenju novčane obaveze zatezna kamata ima za cilj da stimuliše dužnika da svoju novčanu obavezu što pre izvrši. U slučaju jednostranog raskida ugovora zbog neispunjenja zatezna kamata se plaća od dana kada je iznos novčanih sredstava primila ugovorna strana koja je raskid skrivila, koja dakle nije u docnji, pa ova kamata ima funkciju sankcije u odnosu na nesavesnu ugovornu stranu i funkciju uspostavljanja ekvivalentnosti, posebno u odnosu na poverioea koji je bio onemogućen da određen vremenski period od kada je uplatu po ugovoru izvršio do dana povraćaja sredstava na osnovu raskida ugovora, novčana sredstva koristi. Kada je u pitanju sticanje bez osnova, zatezna kamata pre svega ima funkciju uspostavljanja ekvivalentnosti između neosnovano osiromašenog i neosnovano obogaćenog, a kada je neosnovano obogaćeni nesavestan onda dobija i karakter sankcije, jer u tom slučaju se zatezna kamata prema odredbi zakona duguje od dana kada mu se imovina određenim novčanim iznosom neosnovano uvećala, odnosno od dana sticanja. Kada je u pitanju prouzrokovan] e štete kao izvor obligacije, potrebno je napomenuti daje šteta umanjenje nečije imovine, obična šteta i sprečavanje njenog povećanja, izmakla korist kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha. Kada je u pitanju naknada materijalne štete odgovorno liceje pre svega dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego stoje šteta nastala. Međutim, kada uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće ili kada ono nije nužno prema oceni suda, onda se isplaćuje oštećeniku odgovarajuća svota novca na ime naknade štete, iz čega sledi da naknada ne mora uvek biti novčana. Kada je naknada Štete novčana, potrebno je naglasiti daje ona, po pravilu, ekvivalentna nastaloj šteti, odnosno da obim naknade odgovara obimu nastale štete. Međutim, navedeno nije bez izuzetka, pa prema članu 189. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, kada je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem, sud može odrediti visinu naknade prema vrednosti koju je stvar imala za oštećenika, iz čega sledi da visina naknade može biti i veća nego što je visina same štete. Prema članu 191. istog Zakona, pod određenim uslovima sud može dosuditi i manju naknadu od nastale štete. No, bez obzira na to, visinu naknadu određuje sud prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev kad zakon naređuje nešto drugo, a prema članu 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenog sledi da je dužnik iz ovog obligacionog odnosa, štetnik, odnosno odgovorno lice, dužno isplatiti naknadu, i to novčanu, u visini koju sud utvrdi prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, pa kamata na navedeni iznos može teći od dana presuđenja, jer dužnik naknade ne može biti u docnji sa isplatom pre utvrđenja njene visine. U konkretnom slučaju, a pod uslovom da su se stekli uslovi za donošenje presude zbog propuštanja, zateznu kamatu na iznos izmakle koristi utvrđenu od strane veštaka treba dosuditi od dana presuđenja, a ne od dana veštačenja odnosno od dana podnošenja tužbe. Sa ovim u vezi, treba naglasiti da nedoumicu ne treba da stvara ni član 186. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete. Dospelost obaveze znači pravo poverioea da zahteva ispunjenje te obaveze ( pa se i rok zastarelosti računa od saznanja oštećenog za štetu i učinioca prema čl. 376 st. 1 300), a docnja dužnika znači daje propustio da u roku koji je ugovoren ili po pozivu poverioea ispuni svoju obavezu. Kod deliktne štete nema ugovaranja roka, a poziv poverioea ne može biti relevantan dok sud svojom odlukom ne utvrdi visinu naknade. Stoga član 186. 300 znači da poverilac iz obligacionog odnosa prouzrokovan] a štete od trenutka nastanka štete može zahtevati da se šteta naknadi, bilo uspostavljanjem stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, bilo isplatom novčane naknade, ukoliko to nije moguće ili ukoliko sud oceni da to nije nužno. 1.

Sudska praksa Zatezna kamata na iznos dosuđene naknade štete Zatezna kamata na novčano potraživanje naknade štete teče od dana donošenja prvostepene presude kojom je visina naknade određena. 455

Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu dva ugovora parničnih stranaka, tuženi je imao pravo da uz naknadu tužiocu preko TV spotova reklamira svoje proizvode, bezalkoholna pića, kao zvanična pića FRJ, koristeći njene oznake. Tuženi je i mimo ugovornog perioda, bez saglasnosti tužioca i bez plaćanja naknade, reklamirao svoje proizvode kao zvanično piće FRJ, tokom ukupno 80 dana, zaključno sa 10.12.1999. godine. Ova činjenica utvrđena je na osnovu podataka koje je pribavila stručna i specijalizovana organizacija za praćenje reklamnog oglašavanja na televiziji, na osnovu dokumentacije RTS, kao i na osnovu dopisa tuženog od 21.12.1999. godine, u kome direktor tuženog potvrđuje tužiocu da su spotovi emitovani do 10.12.1999. godine. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova daje emitovanje špota bez saglasnosti tužioca, uz korišćenje oznake i naziva FRJ bilo za račun i u korist tuženog kao proizvođača, a na štetu tužioca, koji je ostao uskraćen za adekvatnu naknadu za korišćenje imena i oznake FRJ, koju je inače po ugovorima ostvario. Pri tome, drugostepeni sud pravilno zaključuje da nijedna TV stanica reklamne spotove ne emituje samoinicijativno i bez znanja proizvođača reklamiranog proizvoda, niti je moguće da treća lica naručuju i finansiraju emitovanje tih spotova, bez znanja proizvođača tuženog. Stoga su nižestepeni sudovi pravilnom primenom člana 154,155,158,189. st. 3, čl. 190. i 219. Zakona o obligacionim odnosima usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 1.440.000,00 dinara, koji iznos bi tužilac naplatio daje za period protivpravnog emitovanja spotova bio zaključen ugovor sa tuženim, kakav je inače bio zaključen za jedan period. Međutim, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su tuženog obavezali da navedeni iznos isplati sa zakonskom zateznom kamatom od 10.12.1999. godine. Zatezna kamata na dosuđeni iznos novčane naknade štete, u smislu člana 277. st. 1. i čl. 186. u vezi člana 189. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima, počinje teći od dana kada je sud utvrdio visinu štete. U konkretnom slučaju '. to je od dana kada je doneta prvostepena presuda, pa kako revizijski sud shodno članu 386. Zakona o parničnom postupku po službenoj dužnosti pazi na pravilnu primenu materijalnog prava, to su nižestepene presude u delu kojim je odlučeno o isplati zakonske zatezne kamate preinačene i tuženi obavezan da tužiocu na iznos glavnog duga isplati zakonsku zateznu kamatu od 27.10.2003. godine, kao dana donošenja prvostepene presude. Neosnovani su navodi revizije da se iz pobijanih presuda ne može zaključiti što se tužiocu dosuđuje naknada štete, odnosno da li se naknada štete dosuđuje zato što su spotovi emitovani van ugovorenih termina ili zbog zloupotrebe naziva oznaka FSJ. Ovo sa razloga što je u nižestepenim presudama jasno navedeno da se utuženi iznos tužiocu dosuđuje u smislu člana 189. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima na ime naknade štete u vidu izmakle koristi, koji iznos bi tužilac naplatio da je za period protivpravnog emitovanja spotova bio zaključen ugovor sa tuženim, kakav je bio zaključen u ranijem periodu". (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 293/04 od 11.11.2004. godine); Odricanje prava na zateznu kamatu - "Ako je prinudnim propisom za slučaj docnje predviđeno plaćanje zatezne kamate, tada su ništave odredbe kojima su stranke unapred ugovorile da u slučaju docnje kamata na novčano potraživanje neće teći. Zatezna kamata u novčanom iznosu ne može se tražiti zbog docnje u isporuci robe, već samo docnje u ispunjenju novčane obaveze " (prema odluci VPS, Pž. br. 3177/2000); Kamata na devizna potraživanja - "Kamata na devizna potraživanja može se dosuditi samo do visine do) micilne stope koja se plaća za sredstva deponovana na štednju u zemlji strane valute, koja je predmet tužbenog | zahteva " (prema odluci VSS, Prev. 108/99); ] \ Samo do zakonom utvrđene visine - "Ako su ugovorne strane ugovorom predvidele zateznu kamatu po stopi od 20% mesečno, takva klauzula ne uživa sudsku zaštitu. Dužnik je i pored ovako ugovorene klauzule oba-

\

i vezan u docnj i plaćati poveriocu zakonsku zateznu kamatu " (prema odluci VPS, Pž. 7047/98); Konformna metoda — "Nema povrede generalnog pravila o zabrani anatocizma (kamata na kamatu) u slučaju kada je obračun zatezne kamate izvršen primenom konformne metode na način propisan odredbom čl. 1. f st. 3. Zakona o visini stope zatezne kamate" (prema odluci VSS, Prev. 230/98); Zatezna kamata i nenovčana obaveza -"Kao što na osnovu člana 270. st. 3. ZOO ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze, tako se na nenovčana sredstva ne može ni priznavati kamata u smislu odredbe člana 277. st. 1. ZOO, koji propisuje da zateznu kamatu duguje dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze " (prema odluci VSS, Prev. 382/00);

§ f \ \

Zatezna kamata kada nije plaćen slavni du2 — " Neisplaćene dospele zatezne kamate ne mogu da se samostalno utuže, sve dok ne prestane glavno novčano potraživanje iz kojeg proizilaze, s obzirom na akcesornost zatezne kamate " (prema odluci VSS, Prev. 345/00); Ništavost ugovaranja više stope zatezne kamate od propisane - "Odredbe o zateznoj kamati po čl. 277. st. 1. ZOO su imperativne prirode, te stranke ne mogu za slučaj docnje ugovoriti veću stopu zatezne kamate od 456

propisane stope u Zakonu o visini stope zatezne kamate. Prema tome, odredbe u ugovoru stranaka kojima je ugovorena viša stopa zatezne kamate od propisane, su protivne zakonu i ništave, te zbog toga te odredbe ne proizvode pravno dejstvo" (prema odluci VSS, Prev. 443/98); Zatezna kamata na davanja koja se obračunavaju svakog meseca - "Poveriocu na dospela povremena obračunata potraživanja, kao što su naknada za utrošenu toplotu i električnu energiju, upotrebu telefona i si, zatezna kamata pripada prema odredbi čl. 277. ZOO, a ne čl. 279. st. 3. ZOO" (prema odluci VSS, Prev. 70/99); Zatezna kamata kod zakupnine - "Zatezna kamata na zakupninu može se dosuditi tek od podnošenja tužbe" (prema odluci VPS, Pž. 9502/92); Ugovaranje zatezne kamate - "Ugovaranje zatezne kamate nije dopušteno, jer je visina stope zatezne kamate određena prinudnim propisima. Ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, onda ugovorena kamata teče posle dužnikove docnje" (prema odluci VSS, Prev. 33/94); Zatezna kamata na troškove parničnog postupka - "Sud će na predlog poverioca rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos određenih troškova po propisanoj stopi, od dana donošenja izvršne isprave do naplate, bez obzira na određeni rok činidbe u izvršnom naslovu za glavni dug, kamatu i troškove (član 20a. st. 2. ZlP-a) " -pravno shvatanje VPS iz 1995. godine; „Zatezna kamata na nove dinare može da teče najranije od dana pretvaranja starih dinara u nove dinare, a to je od 24. januara 1994. godine pa nadalje. Otuda tužilac kome je šteta dosuđena u novim dinarima nema pravo na kamatu od nastanka štete, odnosno i za period kada su važili stari dinari" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 89/96); "Kamata na iznos pravične novčane naknade nematerijalne štete, dosuđuje se od dana donošenja prvostepene presude" - (prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 79/97).

Pravo na potpunu nadoknadu (čl. 278. ZOO) Pravilo propisano u stavu prvom ovog člana ukazuje da poverilac ima pravo na zateznu kamatu, bez obzira da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje. To ima svoj razlog u činjenici da plaćanjem zatezne kamate dužnik naknađuje samo onu štetu koju poverilac trpi zbog nemogućnosti korišćenja novčanih sredstava i dalje sticanje dohotka njegovim učešćem u pravnom prometu, dok šteta, kao poseban pravni institut, predstavlja nezavisnu kategoriju naknade štete koju poverilac ostvaruje zbog umanjenja njegove imovine docnjom dužnika. Zbog toga naplaćena zatezna kamata ne sadrži u sebi i vrednosti koje se odnose na štetu, s obzirom da su te dve kategorije nezavisne jedna od druge i da svaka ima svoje mesto u pravu poverioca da ne trpi bilo kakvu štetu. Ovo zbog toga stoje zatezna kamata naknada za korišćenje određene količine stvari, glavnice, dok se šteta odnosi na naknadu za umanjenje nečije imovine i sprečavanje njenog povećanja, bar kada je u pitanju ugovorna odgovornost. Odredbe stava prvog ovog člana, dakle, govore o dve vrste šteta, koje su nezavisne jedna od druge s obzirom na njihov pravni karakter, odnosno njihovo značenje. Zatezna kamata se određuje na osnovu Zakona o visini stope zatezne kamate. Njena visina je određena parametrima koji odgovaraju današnjem stepenu razvoja našeg društva. Naknade štete koja predstavlja umanjenje nečije imovine zbog docnje dužnika, utvrđuje se u svim njenim oblicima ako za to postoji osnov na strani poverioca, kao prosta ili potpuna šteta, uključujući vrednost umanjenje imovine, izgubljenu korist i dr. Kao što je rečeno, zatezna kamata nadoknađuje samo onaj iznos kojim bi poverilac ostvario obrtom sredstava, da su mu na vreme isplaćena. Međutim, pored zatezne kamate koja nastaje zbog docnje dužnika, za poverioca nastaje i druga šteta koju je dužnik u obavezi daje naknadi, jer je i ona posledica docnje dužnika. U takvim uslovima, a s obzirom da poverilac ima pravo da ostvari i jednu i drugu štetu, odnosno zateznu kamatu i štetu, ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete. Odredbu stava 2, ovog člana treba shvatiti tako da ako bi zbog eventualne inflacije opala vrednost ne samo novca već u vezi sa tim i vrednost zatezne kamate na koje poverilac ima pravo, u kom slučaju on dalje trpi štetu po tom osnovu, on ima pravo da zahteva razliku između tako umanjenje zatezne kamate do potpune naknade štete.

Sudska praksa Zadocnjenje u izvršenju i potpuna naknada štete Zadocnjenje u izvršenju predstavlja vid neurednog izvršenja ugovorne obaveze, pa poverilac ima prava na potpunu naknadu štete 457

Iz obrazloženja Zakon o obligacionim odnosima imperativno propisuje da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, poveriocu pored glavnice duguje i zateznu kamatu po stopi određenoj saveznim zakonom (član 277 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima). Prema odredbi čl. 278 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima, poverilac ima pravo na zateznu kamatu, bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje. Radi se o pretpostavljenoj šteti koju poverilac ne mora dokazivati. Stoga, iz citirane zakonske odredbe proizlazi da zatezna kamata ostvaruje funkciju naknade štete. Zadocnjenje u ispunjenju novčane obaveze predstavlja jedan vid neurednog ispunjenja ugovorne obaveze, a time se stiče i pravni osnov za naknadu štete poverioca prema dužniku (član 262 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima). Dužnik novčane obaveze koji zadocni za njenim ispunjenjem, ne može se osloboditi obaveze da poveriocu isplati zakonsku zateznu kamatu, pozivajući se na odredbu čl. 262 st. 5 i 263 Zakona o obligacionim odnosima, jer on po samom zakonu duguje poveriocu zateznu kamatu prema stopi propisanoj zakonom, ukoliko svoju novčanu obavezu izmiri u docnji. Poverilac novčanog potraživanja mora biti maksimalno zaštićen zakonom. Ta zaštita se mora ostvarivati kroz optimalnu visinu stope zatezne kamate, kao i kroz zaštitu osnovnog načela obligacionog prava jednake vrednosti uzajamnih davanja. Međutim, usled docnje dužnika u isplati novčane obaveze, šteta po poverioca može biti veća od iznosa zatezne kamate. U takvom slučaju, shodno odredbi čl. 278 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima, poverilac ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete. Međutim, poverilac mora u svakom konkretnom slučaju i da dokaže daje tu štetu pretrpeo usled zadocnjenja dužnika. Što se tiče zatezne kamate, poverilac ne mora da dokazuje daje pretrpeo bilo kakvu štetu. Dovoljno je samo da se utvrdi docnja dužnika novčane obaveze, pa da se ipsofacto stekne pravo na zateznu kamatu. U konkretnom slučaju, a prema sadržini osnovnog nalaza i mišljenja sudskog veštaka od 10.10.2005. godine, računi koji su predmet tužbenog zahteva jesu plaćeni u docnji zaključno sa 01.11.2000. godine. Zbog toga, tužilac optira zahtev za potpunu naknadu štete, u smislu odredbe čl. 278 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima. On to vezuje za posebne dinarske stimulacije koje su citiranim odlukama uvedene, ali, u tom slučaju on mora da dokaže daje tu štetu pretrpeo usled zadocnjenja dužnika i daje ona veća od iznosa zatezne kamate. Ovo pogotovo što se stimulacija za devize prodate na jedinstvenom deviznom tržištu pominje u tački 5.5. tek u dugoročnom Ugovoru o isporuci prirodnog gasa od 17.01.2002. godine, koji se ne može retroaktivno primenjivati, a ne i u Ugovoru o isporuci prirodnog gasa od 05.11.1999. godine. Valja napomenuti da u slučaju zadocnjenja dužnika u ispunjenju novčane obaveze, poverilac pored prava na potpunu naknadu štete iz čl. 278 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima, poseduje i pravo na valorizaciju svog potraživanja prema visini stope rasta cena na malo za period od dospeća potraživanja pa do njegove isplate. Poverilac može da se opredeli za jednu od ova dva prava. U konkretnom slučaju, poverilac se opredelio zapravo iz čl. 278 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima. Nema sumnje da iznos dinarske stimulacije predstavlja trošak nabavke prirodnog gasa koji nastaje pri kupovini posle uvođenja posebne dinarske stimulacije i da bi tuženi bio dužan to da plati, pod pretpostavkom da tužilac dokaže daje sam imao taj trošak i da ga je platio, ali to nije dokazano tokom prvostepenog postupka, niti prvostepena presuda sadrži razloge o tome. Najzad, prvostepeni sud treba da pođe od toga kada je odluka o isplati posebne dinarske stimulacije za devize koji se prodaju na jedinstvenom deviznom tržištu na koje se tužilac poziva stupila na snagu. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 3569/06 od 29.12.2006. godine); Uspostavljanje ekvivalentnosti davanja i šteta Dosuđenjem revalorizovanog iznosa glavnog duga i uspostavljanjem ekvivalentnosti davanja, presuđuje se po osnovu izvršenja ugovorne obaveze i po osnovu bogaćenja bez osnova, ali ne i po osnovu štete koju je jedna ugovorna strana pretrpela zbog neizvršenja ugovorne obaveze druge ugovorne strane Iz obrazloženja Imajući u vidu navedeno i dosadašnji tok međusobnog odnosa stranaka, više ne postoji obaveza tuženog, odnosno njegovih sledbenika prema tužiocu, odnosno špediteru po osnovu ugovora o špediciji i izvršenim uslugama špedicije, jer je novacijom izvršenom kroz ugovor o kreditu promenjen pravni osnov dugovanja korisnika špediterskih usluga, te je time prestalo svako njegovo dugovanje po prethodnom osnovu. Po osnovu ugovora o kratkoročnom kreditu pravosnažno je presuđeno u pogledu ispunjenja ugovornih, obaveza i u pogledu povraćaj a stečenog bez osnova kroz dosuđen valorizovani iznos glavnog duga i navedene odluke su prinudno izvršene. Shodno iznetom, prema nalaženju ovoga suda, nije presuđeno tužiocu po osnovu štete prouzrokovane neblagovremenim ispunjenjem ugovornih obaveza iz ugovora o kratkoročnom kreditu, jer bez obzira stoje onpod458

neo tužbu po osnovu štete, nevezan pravnim osnovom tužioca, sud je dosuđujući mu navedeni valorizovani iznos zapravo dosudio i pravosnažno presudio po osnovu stečenog bez osnova, odnosno neosnovanog obogaćenja. Iz iznetih razloga tužilac može da potražuje štetu iz ugovora o kratkoročnom kreditu, a iz razloga neblagovremenog ispunjenja ugovornih obaveza. Pri tom važno je ukazati da se radi o mogućnosti naknade štete zbog neblagovremenog izvršenja ugovora o kratkoročnom kreditu, a ne zbog neblagovremenog plaćanja špediter skih usluga, jer je ugovorom o kratkoročnom kreditu došlo do promene pravnog osnova tužiočevog dugovanja tužiocu, pa se na prethodni osnov ne može više pozivati niti se iz njega može tražiti šteta. Imajući u vidu da se radi o periodu izuzetno visoke inflacije, koja je na dnevnom nivou čak potpuno obezvređivala dugovane iznose, to je shodno dosadašnjem stavu sudske prakse za navedeni period štetu u pogledu visine moguće opredeliti preko cene robe i usluga, a u cilju potpune naknade štete na osnovu člana 278. ZOO, odnosno u cilju dovođenja poverioca u materijalni položaj u kome je bio pre nastanka iste. Da bi se u konkretnom slučaju na navedenim principima utvrdila šteta, odnosno postojanje i visina iste, potrebno je u toku postupka utvrditi realnu vrednost dugovanog iznosa po osnovu ugovora o kreditu na dan dospeća obaveze vraćanja kredita (iako se u suštini navedeni ugovorni odnos mora smatrati ugovorom o zajmu, jer tužilac nije banka koja može davati kredit niti zaključivati druge bankarske poslove). Navedena vrednost može se utvrditi preko cene neke robe na tržištu u tom trenutku, odnosno u trenutku dospeća vraćanja kredita (npr. cene novog automobila određene marke i to domaćeg proizvođača ili drugog prevoznog sredstva), koje je u vezi sa obavljanjem delatnosti tužioca, odnosno poverioca, utvrđujući time zapravo koju je količinu navedene robe on mogao kupiti u trenutku dospeća obaveze iz ugovora o kreditu daje tuženi istu blagovremeno izmirio. Potom je u daljem toku postupka utvrđivanja visine štete neophodno utvrditi istim principom preko vrednosti odnosno cene iste robe na dan kada je prinudnim izvršenjem po presudi P. broj 4092/92 i P. broj 4605/93 izvršeno prinudno izvršenje, kojoj količini navedene robe je odgovarao prinudno naplaćeni iznos, te za tu količinu umanjiti količinu robe utvrđenu na dan dospeća obaveze i kroz razliku zapravo utvrditi za koju količinu robe je tužilac oštećen neblagovremenim postupanjem tuženog, pa potom preko vrednosti prosečne tržišne vrednosti navedene robe na dan veštačenja utvrditi i visinu prouzrokovane štete tužiocu. Navedeno se odnosi na stvarnu štetu. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 5914/05 od 26.8.2005. godine); Naknada štete u visini cene rasta na malo i u većem iznosu od rasta cena na malo, kod docnje 'Prema odredbi člana 278. st. 2. ZOO, ako je šteta kojujepoverilac novčanog potraživanja pretrpeo zbog dužnikove docnje veća od iznosa koji je dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete. Sama docnja dužnika u plaćanju novčane obaveze predstavlja njegovu krivicu i osnov odgovornosti za naknadu štete, tako da poverilac ne mora dokazivati krivicu dužnika za štetu koju je pretrpeo. Ta šteta koju poverilac novčanog potraživanja trpi može se sastojati u razlici između zatezne kamate i visine stope rasta cena na malo za vreme docnje, a prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, a može se sastojati i u vidu gubitka na drugim dobrima ili stvarima. Kada se šteta izračunava na bazi razlike između zatezne kamate i rasta cena na malo za vreme docnje, tada se visina štete izračunava egzaktno na osnovu nalaza i mišljenja veštaka. Kada poverilac traži naknadu štete koja bi bila veća od iznosa utvrđenog prema rastu cena na malo za vreme docnje, tada bi on imao obavezu da dokaže tu visinu štete, odnosno da dokaže daje zbog docnje tuženog u plaćanju novčane obaveze pretrpeo veću štetu od iznosa utvrđenog na osnovu rasta cena na malo za vreme docnje. Kada se radi o poveriocu novčanog potraživanja cene za isporučenu robu, tada bi u smislu odredbe člana 278. st. 2. ZOO, a prema pravilima o naknadi štete, poverilac, pored cene za isporučenu robu imao pravo da od dužnika novčanog potraživanja potražuje i štetu koju bi mogao obračunati prema prosečnom rastu cena na malo za vreme docnje za robu koja je bila predmet kupoprodaje i koju je poverilac isporučio dužniku, jer bi to bila konkretna šteta za prodavca. Prodavač kao poverilac, dakle, u takvoj situaciji ne bi morao da dokazuje da je pretrpeo štetu na drugim dobrima, već je dovoljno daje do štete, odnosno razlike u ceni došlo na robi koju je isporučio kupcu " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 67/95); Naknada štete i porast cena na malo za februar 1994. sodine "Kod izračunavanja visine naknade štete u smislu odredbe člana 278. st. 2. ZOO, kao merilo uzima se razlika između propisane zatezne kamate i rasta cena na malo za period docnje u plaćanju novčane obaveze. Na taj način poverilac novčanog potraživanja se realno obeštećuje, jer se njegovo novčano potraživanje zajedno sa revalorizacijom realno ne umanjuje zbog inflatornog kretanja. Međutim, na izneti način ne može se izračunavati ni prema opštim propisima o šteti, ne može se dosuđivati šteta za mesec februar 1994. godine, jer je od početka primene novog ekonomskog programa, tj. od 24.01.1994. godine, a posebno do kraja marta 1994 godine, došlo do stabilizacije cena, odnosno u tom periodu nije došlo do rasta cena na malo. to je bio razlog zbog kojeg je u Zakonu o visini stope zatezne kamate ("Službeni list SRJ", br. 32/93 i 24/94), za period od 24.01.1994. godine do dana kada savezna organizacija nadležna za 459

poslove statistike objavi mesečni koeficijent rasta cena na malo za mart mesec 1994. godine, zatezna kamata propisana po stopi od 15% godišnje, za razliku od prethodnog perioda za koji je članom 1. navedenog Zakona utvrđena visina stope zatezne kamate u visini rasta cena na malo, uvećana za fiksnu stopu od 1,2% mesečno" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 190/95); Rast cena na malo i naknada štete (građevinski radovi) "Za vreme docnje u plaćanju novčane obaveze poverilac ima pravo na naknadu štete obračunatu prema razlici između indeksa rasta cena na malo za vreme docnje, umanjeno za naplaćenu kamatu, a tu štetu poverilac u takvoj situaciji može obračunati i prema rastu cena na malo za vreme docnje u plaćanju. Kad se radi o zadocnjenju u plaćanju cene za izvršene građevinske usluge tada bi tužilac tu štetu mogao obračunati i prema rastu cena na malo za radove koje je izvodio od dana dospelosti za plaćanje do dana plaćanja, odnosno do dana donošenja prvostepene presude. Tužilac tu štetu ne bi mogao obračunati samo prema indeksu rasta jednog od materijala koji je korišćen u izvođenju spornih radova (naprim. cementa), već prema indeksu rasta cene radova koje je izvodio, uključujući cene materijala i cene radne snage" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 244/95); Pravo na naknadu štete. Metodologija obračuna "Pravo na drugu štetu u smislu člana 278. st. 2. ZOO preko visine stope zatezne kamate kod poznate sadašnje vrednosti svih izvedenih radova, ne može se vezivati za cenu korpe izabranih repromaterijala upotreblje-nih kod izvođenja vrsta radova koje su u konkretnom slučaju po vrednosti najveće, pošto se propisana metodologija obračuna mora vezati za konkretnu štetu proizašlu iz dužničko-poverilačkog odnosa " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 438/98 i Pzz. 31/98); Naknada "inflatorne štete" "Docnja tuženog dužnika u uslovima visoke inflacije dovodi do obezvređivanja novčanog potraživanja i time do štete na strani poverioca. Šteta iz člana 278. stav 2. ZOO prouzrokuje se docnjom, a ne inflacijom. Inflacija je objektivna okolnost u kojoj je dužnik zadocnio, a ne zbog koje je zadocnio. Ako zatezna kamata kao vid pretpostavljene štete ne pokriva gubitak poverioca u supstanci novca do kojeg je došlo us led inflacije, onda poverilac ima pravo da svoje potraživanje opredeli kroz zahtev za naknadu štete po članu 278. stav 2. ZOO. Ovako dosuđena naknada štete će dovesti tužioca u onakvu situaciju u kojoj bi se nalazio daje tuženi dug izmirio u roku stoje i cilj integralne naknade štete u smislu člana 190. ZOO" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 15/99); Potpuna naknada štete zbog inflatornog obezvređivanja dosuđenog potraživanja po ranijoj pravosnažnoj presudi - "Poverilac zbog inflatornog obezvređivanja dosuđenog potraživanja po ranijoj pravosnažnoj presudi, pošto se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, nema pravo na drugu štetu osim primenom člana 1. Zakona o visini stope zatezne kamate. Ukoliko ima druge štete, poverilac mora konkretno i daje dokaže" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 579/98); Naknada štete. Pravo na naknadu u visini sadašnje cene robe iz osnovnog pravnog posla - "Poverilac ima pravo da zbog docnje dužnika u ispunjenju novčane obaveze ostvari štetu koja prelazi stopu zatezne kamate do visine adekvatne sadašnjoj ceni robe iz osnovnog pravnog posla " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 344/98); Ugovorna šteta. Krivica za raskid ugovora kao osnov za dosuđen je "Ugovorna šteta se može dosuditi samo u slučaju postojanja tuženikove krivice za raskid ugovora. U protivnom, tužilac ima pravo samo na povraćaj datog po pravilima stečenog bez osnova, u visini revalorizacije svog potraživanja, a ne i na štetu u visini sadašnje vrednosti stvari" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 736/98); Zatezna kamata. Pravo na potpunu naknadu. Vezivanje za kurs strane valute "Šteta na koju poverilac novčanog potraživanja ima pravo u smislu odredbe člana 278. st. 2. ZOO predstavlja poseban osnov, za koju parnične strane nisu ugovorile plaćanje u stranoj valuti ili zlatu, pa se zbog toga ispunjenje novčane obaveze iz tog osnova uopšte ne može vezivati za kurs strane valute. Poverilac ima pravo na naknadu potpune štete, merene i vrednošću roba i usluga, ali ne i preko toga " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 80/98); Naknada štete i valorizacija - Kada je tužilac tražio revalorizaciju duga u visini rasta cena na malo a kasnije i naknadu štete po osnovu cena robe u momentu presuđenja, tada se ne dupliraju odštetni zahtevi, s obzirom da tužilac kao oštećenik traži samo razliku do potpune naknade štete putem cene vrednosti robe preko iznosa dosuđenog u ranijem postupku metodom revalorizacije" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 671/97); Naknada inflatorne štete. Vrednost robe u vreme presuđenja - "Inflatornu štetu, kao štetu zbog docnje koju ne pokriva zatezna kamata, tužilac najkonkretnije može izraziti preko sadašnje vrednosti robe u pitanju, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, u skladu sa odredbama člana 189. st. 2. ZOO. Međutim, ovakvu štetu koja se sastoji u gubitku vrednosti određene stvari koju tužilac kao poverilac nije mogao usled docnje dužnika da pribavi, tužilac mora i dokazati navođenjem konkretnog ugovora o kupoprodaji određene robe u periodu docnje tuženog" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 255/97); 460

Naknada štete - "Kada nije plaćena cena za preuzetu robu, tužilac ima pravo na naplatu njene protivvrednosti po cenama na dan veštačenja, jer je predmet tužbenog zahteva nominalni iznos vrednosti isporučene robe i šteta zbog zadocnjenja u plaćanju cene"(odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev 10/96); Naknada štete i realna vrednost robe - Kada je tužilac izvršio tuženom isporuku određene robe, a tuženi bio u docnji u pogledu plaćanja cene za tu robu, to tužilac osnovano, prema odredbi člana 278. st. 2. ZOO, od tuženog može potraživati štetu koja prelazi visinu stope zatezne kamate, a koja šteta se obračunava na osnovu realne cene te robe u vreme kada je tuženi izvršio isplatu. Šteta koju tužilac trpi zbog docnje tuženog u plaćanju cene za navedenu robu najkonkretnije se može izraziti u visini razlike u ceni robe na dan dospeća za plaćanje iste u odnosu na dan kada je ta roba plaćena " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 133/95); Naknada štete zbog docnje i cesija - "Poverilac ustupljenog potraživanja ne može svoje pravo za naknadu štete u smislu odredbe člana 278. st. 2. ZOO zasnivati na činjenicama na kojima bi tu štetu mogao zasnivati ustupilac potraživanja, koji je isporučio dužniku spornu robu, jer prema odredbi člana 440. st. 1. ZOO prijemnik ima prema dužniku ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja. Posle ustupanja potraživanja, odnosno za vreme docnje dužnika u plaćanju ustupljenog potraživanja prijemniku, poverilac ne može imati ista prava kao ustupilac, jer su ta prava nastala posle ustupanja" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 67/95); Naknada štete zbog docnje i paritet u stranoj valuti - "Tužilac ima pravo, zbog nesrazmere između visine obračunate kamate i inflacije za vreme korišćenja pozajmice, da potražuje od tuženog razliku koja prelazi iznos plaćenih kamata do iznosa koji se dobije kada se glavni dug - nominalni iznos valorizuje sa stopom rasta cena na malo prema statističkim podacima. Pravo na naknadu štete po iznetom osnovu uz upoređivanja pariteta kursa dinara u odnosu na stranu valutu u vreme povraćaja pozajmice, ne može biti osnov za odgovornost tužioca po tom osnovu, odnosno ne može biti pravdana pravilima o odgovornosti za štetu" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 154/95); Naknada štete zbog docnje. Zahtev za isplatu deviznog iznosa - "Zakon o deviznom poslovanju je poseban savezni propis koji uređuje devizno poslovanje i plaćanje i naplaćivanje u devizama i koji, s obzirom na svoj imperativni karakter i prirodu materije koju reguliše, zahteva strogu primenu. Zakon reguliše sva plaćanja i naplaćivanja u devizama, pa i u slučaju kada se radi o plaćanju po osnovu naknade pričinjene štete. Odredbe zakona koje se odnose na plaćanje i naplaćivanje u devizama po osnovu naknade pričinjene štete odnose se samo u slučaju kada organizacija osiguranja isplaćuje štete stranim licima, a nijednom drugom odredbom ovog zakona nije dopušteno da se neka druga šteta isplaćuje u stranoj valuti" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 35/94); Naknada štete - naturalna obaveza - "Isplata duga za kupljenu robu sa docnjom, ne daje pravo poverio-cu da novčanu obavezu pretvori u naturalnu, već pravo na naknadu štete u smislu člana 278. st. 2. ZOO" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 396/95); Naknada štete i protivvrednost robe - "Tužbeni zahtev je dovoljno opredeljen ako tužilac na ime pretrpljene štete zbog docnje tuženog u isplati duga, traži protivvrednost (dinarsku) određene količine robe. Takav zahtevje svakako postavljen zbog inflacije koja je u tom momentu bila velika, ali to nije predstavljalo smetnju za odlučivanje o takvom zahtevu, kao opredeljenom " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 209/94); Naknada štete i vezivanja iznosa za stranu valutu - "Šteta na koju poverilac novčanog potraživanja ima pravo u smislu odredbe člana 278. st. 2. ZOO predstavlja poseban osnov, odnosno izvor obligacije, za koji parnične stranke nisu ugovorile plaćanje u stranoj valuti ili zlatu, pa se zbog toga ispunjenje novčane obaveze iz tog osnova ne može vezivati za kurs strane valute. Dakle, ukoliko je za vreme docnje tuženog u plaćanju novčane obaveze došlo do štete za tužioca koja prelazi iznos zateznih kamata, tada bi poverilac imao pravo na razliku do potpune naknade štete. Ta razlika se ne može ostvarivati vezivanjem domaće za inostranu valutu, jer bi to bilo u suprotnosti sa članom 395. ZOO " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 293/94 (2-95); Naknada štete Republičkom fondu za penziisko i invalidsko osiguranje i vezivanje za stranu valutu "Po odredbi člana 278. st. 2. ZOO, tužilac Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje ima pravo na naknadu štete koju je pretrpeo zbog dužnikove docnje ako je ova štete veća od iznosa zatezne kamate, do potpune naknade štete. Tužilac ne može svoju štetu i njen obračun vezivati za kurs strane valute, jer je isplatu porodičnih penzija svom osiguraniku vršio u domaćoj valuti" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 18/95 (2-95); Naknada štete zbog neisplate duga po pravnosnažnoj presudi - "Tužilac ima pravo da traži naknadu štete po članu 278. st. 2. ZOO zbog neisplate duga po pravosnažnoj presudi, nezavisno od toga da lije tražio prinudno izvršenje i naplatu glavnog duga sa kamatom. Radi se o novčanom potraživanju, pa tužilac može tražiti razliku između zakonske zatezne kamate i indeksa rasta cena na malo za period docnje sve do 3.7.1993. godine kada je stupio na snagu Zakon o visini stope zatezne kamate, koji je u kamatnu stopu ugradio indeks rasta cena na malo i od tada tužilac gubi pravo na tu razliku " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 394/94); Valorizacija i naknada štete za period od 24.1.1994.do kraja marta 1994. godine "Pravo tužioca na naknadu štete u visini valorizacije dugujućeg iznosa za februar mesec 1994. godine ne može se pravdati pravilima 461

Zakona o obligacionim odnosima koji se odnose na prouzrokovan]e štete i odgovornost za štetu, jer je od 24.1.1994. godine, posebno do kraja marta 1994. godine došlo do stabilizacije cena, što se odrazilo i na stopu zatezne kamate" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 97/95); Naknada štete u uslovima inflacije kod zakašnjenja u isplati duša - "Prema odredbi člana 278. stav 2. ZOO, tužilac ima pravo na naknadu štete zbog docnje tuženog u plaćanju novčane obaveze, i to u iznosu koji prelazi visinu stope zatezne kamate dosuđene za vreme docnje, do potpune naknade štete, koju tužilac može opredeliti prema cenama robe koju je isporučio u vreme dospelosti za plaćanje cene i u odnosu na vreme plaćanja" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 360/94); Potpuna naknada štete i prebijanje - "Kada ie prebijanje vršeno u 1993. godini u uslovima enormne inflacije, a suprotno odredbi člana 337. ZOO, jer je zbog proteka vremena došlo do narušenog načela jednake vrednosti davanja, onda tužilac ima pravo na naknadu štete po članu 278. st. 2. ZOO" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 405/00); Valorimetar za utvrđivanje visine naknade štete - "Za pravilno utvrđenje obima naknade materijalne štete, nastale usled docnje dužnika u ispunjenju novčane obaveze, nužno je utvrditi povodom koje robe ili usluge je uspostavljen poverilački odnos, pa onda tu robu ili uslugu koristiti kao valorimetar za utvrđivanje visine naknade štete" (Odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 199/00 i Pzz. 18/00); Zastarelost zahteva za naknadu štete i sticanje bez osnova - "Kada je zastareo nominalni iznos potraživanja na ime povraćaj a neopravdanog avansa za građevinske radove, tada je zastareo i zahtev za naknadu štete u smislu odredbe člana 2 78. st. 2. ZOO. Kada zastari pravo na naknadu štete nastale povredom ugovorne obaveze iz člana 376. st. 3. ZOO, poverilac u smislu člana 209. ZOO ne može uopšte zahtevati ovu štetu u opštem zastarnom roku po pravilima koja važe za sticanje bez osnova, pozivanjem na to daje otpao osnov. Međutim, oštećenik može posle nastupanja zastarelosti zahteva za naknadu štete, tražiti od odgovornog lica po pravilima koja važe za sticanje bez osnova da mu ustupi samo ono stoje ovaj dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta i taj zahtev (a ne naknada štete) zastareva u opštem zastarnom roku od 10 godina " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 126/00); "Poverilac ima pravo na naknadu štete u smislu odredbe člana 278. stav 2. ZOO za vreme docnje dužnika i kad je ta docnja tekla za vreme trajanja parničnog postupka radi naplate novčanog potraživanja. " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, P. Rev 9/94); "Ako dosuđeni nominalni iznos naknade zajedno sa kamatom ne dostiže štetu koju oštećeni trpi, njemu pripada i razlika do pune naknade štete " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1996/95); "Poverilac može zahtevati naknadu štete od dužnika ako dokaže da šteta koju je pretrpeo prelazi iznos obračunate zatezne kamate " - (Prema odluci PVS, Pž. 7463/2000).

Kamata na kamatu (cl. 279. ZOO) Stav 1. ovog člana ima u vidu zabranu obračuna kamate na kamatu (anatocizam), kako u vezi zatezne kamate tako i u vezi ugovorene kamate, osim ako je zakonom drukčije određeno. Odstupanje od navedenog pravila učinjeno je u odredbama člana 400. stav 3. ZOO, kojima je propisano da se pravila o zabrani anatocizma ne odnosi na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija. Pitanje dospelosti za naplatu zatezne kamate je veoma značajno sa stanovišta sudske prakse i prakse ugovornih subjekata. Ovo utoliko pre što postoje različiti oblici naknada u vezi kojih se dosuđuje zatezna kamata sa stanovišta vremena dospelosti. Pre svega, to su, prvo, pitanja kamate vezane za novčane obaveze, drugo, zatezne kamate na nenovčane materijalne štete, treće, zatezne kamate na pravičnu novčanu kamatu nematerijalne štete. Za sve njih se postavlja pitanje od kada dospevaju naplate tih zateznih kamata, imajući u vidu, pre svega, razne oblike šteta. Povodom nekih spornih pitanja koja su se javila u primeni čl. 279. ZOO, Savezni sud, vrhovni sudovi republika i Vrhovni vojni sud na zajedničkoj sednici održanoj dana 4. i 5. novembra 1987. godine zauzeli su načelni stav koji glasi: 1. "Pravo na procesnu zateznu kamatu iz čl. 279. Zakona o obligacionim odnosima može da se ostvaruje samo u sporu za isplatu dospele ugovorne i zatezne kamate, s tim da zahtev za procesnu kamatu od dana utuživanja dospele kamate može da se istakne sve do zaključenja glavne rasprave. Poverilac koji je propustio da u tom sporu istakne zahtev za procesnu kamatu ne može tu kamatu da ostvaruje u posebnom sporu. 2. Procesna zatezna kamata na iznos neisplaćene dospele zatezne kamate ne može da se traži sve dok ne prestane glavno novčano potraživanje iz kojeg proizilazi, pa i kada je obračunata i utužena u apsolutnom iznosu uz glavni zahtev". 462

Prema ovom stavu, kada je reč o ugovornoj kamati, karakter ugovorne kamate omogućava njenu samostalnost u odnosu na glavno novčano potraživanje na koje se odnosi, zbog Čega može da bude utužena samostalno i nezavisno od toga da li je glavno novčano potraživanje plaćeno ili ne. Međutim, zatezna kamata nastaje kao posledica docnje u ispunjenju određene novčane obaveze i teče sve do ispunjenja iste, zbog čega je, dok glavni dug ne bude plaćen, nedeljiva od njega i zajedno predstavljaju celinu. Akcesornost zatezne kamate, kao sporedno potraživanje u odnosu na glavno novčano potraživanje dok isto postoji, naročito proizilazi iz odredaba čl. 369. u vezi sa čl. 295. ZOO. Ista dospeva i zastareva jedno vremeno sa glavnim novčanim potraživanjem, zbog čega zatezna kamata ne može da se tretira kao povremeno novčano davanje nezavisno od glavnog duga. Zbog ovoga, sve dok glavno novčano potraživanje ne bude izmireno, zatezna kamata ne može da se obračunava u apsolutnom iznosu za određeni vremenski period i da se posebno utuži. Isto ne može da se učini ni u parnici za isplatu glavnog novčanog potraživanja, a sa ciljem da se ostvari pravo na procesnu zateznu kamatu. Ovo iz razloga kaznenog karaktera procesne zatezne kamate, jer utužena zatezna kamata za određeni period, zajedno sa glavnim dugom na koji se odnosi nije samostalno izazvala vođenje spora, već kao sporno potraživanje, čime nije izložila tužioca posebnim parničnim troškovima. Tek po izmirenju glavnog novčanog potraživanja, ukoliko nije plaćena i zatezna kamata, ista se osamostaljuje, obračunava se u apsolutnom iznosu i kao za glavno potraživanje, radi njene isplate, moći će kod suda da se povede spor i ostvari procesna zatezna kamata. Stav 3. ovog člana ima drugu sadržinu u odnosu na stav 2. istog člana, u pogledu dana kada počinje da teče zatezna kamata na povremena dospela novčana davanje, jer kod povremenih davanja zatezna kamata teče od dana podnošenja zahteva za njihovu isplatu, pa se samim tim ne može tražiti i naplata zatezne kamate za druga dospela povremena novčana davanja, dok se kod štete utvrđene u jednom iznosu, zabrana naplaćivanja kamate na kamatu odnosi na dospele a neisplaćene zatezne i ugovorne kamate, a to isto odnosi se i na povremena novčana davanja, za koja je stavom 3. ovog člana propisano da zatezna kamata teče od dana kad je sudu podnet zahtev za njegovu isplatu.

Sudska praksa Kamata na kamatu - kamata se ne obračunava na kapitalizirani iznos Na iznos neisplaćene kamate, kod povremenih novčanih davanja (zakup), zatezna kamata se ne može obračunavati u kapitaliziranom iznosu, već od dana kada je sudu podnet zahtev za njenu isplatu. Iz obrazloženja Veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke, utvrđena je visina dugovanja tuženog na ime zakupnine za period od 1.03.1999. zaključno sa 31.12.2002. godine od ukupno 6.283.009,41 dinara, s tim što taj iznos pored glavnog duga neisplaćene mesečne zakupnine, sadrži i kapitalizirani iznos obračunate zakonske zatezne kamate, računate na svaki pojedinačni mesečni iznos od njegovog dospeća do dana veštačenja 24.07.2004. godine. Istim nalazom i mišljenjem sudskog veštaka utvrđena je i visina duga za isplaćenu zaradu navedenom fizičkom licu u navedenom utvrđenom vremenskom intervalu, u iznosu od ukupno 78.967,11 dinara, kojim je sadržan kako iznos glavnog duga, tako i iznos obračunate kapitalizirane zakonske zatezne kamate za svaki pojedinačni mesečni iznos, od dana njegovog dospeća pa do dana veštačenja 24.07.2004. godine. Na bazi utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilja osnovano zahteva od drugotuženog ispunjenje njegove ugovorne obaveze, isplate zakupnine i refundacije zarade navedenom fizičkom licu, na koje se obavezao navedenim ugovorom o zakupu i sporazumom o regulisanju isplate zarade, kao i to da je zadocnjenjem u ispunjenju tih novčanih obaveza, drugotuženi kao dužnik, shodno članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dužan da pored glavnice plati i zakonsku zateznu kamatu. Tretirajući kao dan padanja u docnju rok određen za ispunjenje pojedinačne mesečne obaveze, zapravo shodno članu 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, osnovano drugotuženi u svojoj reviziji ukazuje da je dospevanjem novčanih iznosa, koji u sebi uz glavni dug sadrže uglavničenu u kapitaliziranom iznosu obračunatu zateznu kamatu, pogrešno primenjeno materijalno pravo, i to Član 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da na povremena dospela novčana davanja (u šta spadaju predmetne novčane obaveze), zatezna kamata teče od dana podnošenja tužbe, odnosno od dana kada je sudu podnesen zahtev za njihovu isplatu. Stoga će prvostepeni sud u ponovnom postupku, dopunskim angažovanjem istog sudskog veštaka, pouzdano utvrditi visinu zatezne kamate na dospela novčana davanja, počev od dana podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, da bi na taj način pouzdano utvrdio visinu dugovanih novčanih iznosa po oba pravna osnova: ugovora o zakupu i sporazuma o regulisanju isplate zarade, nakon čega će odlučiti o osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva tužilje. . (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 311/05); 463

Povremena mesečna davanja i obračun kamate na neplaćeni dug Kod povremenih ugovorenih davanja, na dugovanja se može obračunati zatezna zakonska kamata samo od datuma utuzenja. Prema obrazloženju Iz utvrđenog činjeničnog stanja se vidi daje tužiocu dosuđena zakupnina za neizmirene mesečne obroke u periodu od 1.6.2003. do 20.5.2004. godine. Po tom osnovu tuženi je obavezan da plati tužiocu ukupno 1.512.389,12 dinara. Dosuđeni iznos obuhvata cenu zakupa valorizovanu stopom rasta cena na malo i obračunatu kamatu od dospeća svake pojedinačne rate do 20.3.2005. godine. Navedeni dug je utvrđen na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka od 20.3.2005. godine. Saglasno tom nalazu tužilac je izvršio preinačenje tužbenog zahteva postavivši isti na iznos od 1.512.389,12 dinara. Na temelju tih činjenica usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati 1.512.389,12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.3.2005. godine. Međutim, ovakva odluka nižestepenih sudova je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. To jeposledica pogrešneprimene odredbe člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga što se tužbom traži uplata neizmirenih mesečnih obroka cene zakupa. Kod činjenice da je plaćanje zakupnine ugovoreno kroz isplatu mesečnih obroka proizilazi da je predmet ovog potraživanja naplata povremenih novčanih davanja. Zato se shodno citiranoj odredbi na utuženi iznos tih dugovanja mogla obračunati zatezna zakonska kamata samo od datuma utuzenja. U konkretnom slučaju nije tako postupi)'eno, već je tuženikovo dugovanje uvećano i za iznos zatezne kamate obračunate za period pre utuzenja. Osim toga, zbog pogrešne primene materijalnog prava dosuđeni iznos je zbirno opredeljen. Zato se ne može utvrditi nominalni iznos dospele zakupnine do utuzenja i nakon toga, kao i pojedinačni iznosi obračunate kamate na ta dugovanja (prema odluci VSS, Rev. 1403/06); Procesna kamata od dana podnošenja tužbe Na dospelu i neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu ne teče zatezna namata, Poverilac ima pravo da zahteva, na obračunatu a neisplaćenu kamatu, procesnu kamatu od dana podnošenja tužbe. Prema obrazloženju \ Nesporno je da tuženi svoje novčane obaveze nije ispunio o raku i da je tužilac izvršio obračun kamata koje je tuženi dužan da plati tužiocu. Sporno je da lije na tako obračunate kamate tuženi dužan da plaća kamate, i ako jeste, od kada i po kojoj stopi. Zatezna kamata predstavlja u suštini naknadu pretrpljene štete koju je dužnik naneo poveriocu time što nije o roku ispunio svoju novčanu obavezu zasnovanu na ugovoru ili na nekom dragom pravnom poslu. S obzirom da kamata predstavlja pretpostavljenu štetu, poverilac ne može osnovano zahtevati da mu dužnik plaća kamatu na neobračunatu a neisplaćenu kamatu, jer se ne radi o novčanoj obavezi iz ugovora ili drugog pravnog posla. U biti takvo zaračunavanje kamate na kamatu bilo bi dvostruko plaćanje kamate i to bi bilo protivno op-štim principima našeg pravnog poretka. Poverilac, ovde tužilac, mogao je zaračunati kamate odmah po zadoc-nelom ispunjenju obaveze od strane dužnika i tako obračunate kamate zasebno utužiti, a ne može sada tražiti kamate na kamate od izvršenog obračuna do isplate. Međutim, kada poverilac, ovde tužilac obračuna kamate zbog neblagovremene isplate računa od strane dužnika i zatim podnese tužbu, a tuženi tako obračunate kamate ne plati, iako je u obavezi, tada tužilac može osnovano zahtevati kamate na tako obračunate kamate od dana podnošenja tužbe, odnosno ima pravo na takozvane procesne kamate. U protivnom, dužnik bi bio u povoljnijem položaju jer bi se koristio tuđim sredstvima, i ne bi bio dužan da na njih plaća kamate. U privrednom pravu primenjuje se pravilo da ko se koristi tuđim sredstvima dužan je da na njih plaća kamatu, osim ako je suprotno ugovoreno. Prema tome, tužilac nema pravo da zahteva kamatu na obračunatu kamatu od momenta obračuna, već samo od dana podnošenja tužbe. Sto se tiče kamatne stope dužnik je dužan da kamatu na obračunatu kamatu plača po stopi koja je uobičajena u slučajevima kada dužnik sa isplatom duga zapadne u docnju (prema presudi Saveznog suda, Gzs 48/74); Visina stope procesne kamate - "U slučaju docnje dužnika u isplati obračunate zatezne kamate (postoje glavnica plaćena) poveriocu pripada i procesna kamata od dana podnošenja tužbe. Procesnu kamatu poverilac može zahtevati samo u visini stope zakonske zatezne kamate" (prema odluci VPS, Pž. 1393/94); Zatezna kamata - procesna kamata - "Ako je banka za dati kredit ugovorila višu stopu ugovorne kamate od zakonske, ona na glavni dug teče u istoj visini i u docnji. Ali, poveriocu na obračunatu zakonsku kamatu koja je postala glavno potraživanje, pripada zatezna procesna kamata samo po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate" (prema odluci VPS, Pž. br. 1436/2000); Pravo tužioca na kamatu kada nije plaćen slavni dug - "Neisplaćene dospele zatezne kamate ne mogu da se samostalno utuže sve dok ne prestane glavno novčano potraživanje iz kojeg proizilaze, s obzirom na akcesornost zatezne kamate" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 345/00). 464

POBIJANJE DUZNIKOVIH PRAVNIH RADNJI Opšte pravilo (čl. 280. ZOO) Pravilo iz ovog člana ima u vidu, pre svega, negativno ponašanje dužnika prema poveriocu, koje se sastoji u tome ako preduzme neke radnje s trećim licima na štetu poverioca, pa zbog toga nije u mogućnosti da ispuni obaveze prema njemu. Takvo ponašanje dužnika kvalifikuje se kao zlonamerno, koje ima za cilj da smanji svoju imovinu, a poverioca dovede u stanje da od njega ne može da naplati svoje potraživanje. Zbog toga je stavom 1. ovog člana propisano pravilo da svaki poverilac, čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na njegovu štetu. Činjenica daje poverilac prilikom zaključenja ugovora mogao da predvidi, odnosno ugovori sa dužnikom pravo na naplatu, naknadu štete, zatim ugovornu kaznu, kaparu, ugovorno jemstvo i si., obezbeđuje poverioca da u slučaju zloupotrebe obaveza dužnika iz ugovora, preduzme mere pobijanja dužnikovih pravnih radnji, kao i osiguranje drugih prava koja proizilaze iz odredaba koje se odnose na pravo zadržavanja (čl. 286. do 289. ZOO), pa i neka druga prava propisana u odeljku o poveriočevim pravima u nekim posebnim slučajevima (čl. 290. do 294. ZOO). Pobijanje dužnikovih pravnih radnji vrši se u uslovima kada dužnik umanjuje svoju imovinu, iako zna da takvim umanjenjem imovine dovodi svog poverioca u položaj da se ovaj ne može naplatiti od njegove preostale imovine. Pored nedozvoljenog otuđenja svoje imovine, dužnik može oštetiti svog poverioca i ako je svoje potraživanje preneo putem cesije, zatim se odrekao nekog prava iako na to nije prinuđen, zatim preuzimanjem novih obaveza koje očigledno neće biti u mogućnosti da izvrši, ili propuštanjem nekih radnji, kao što su žalba, prigovor i si. Navođenje u odredbama stava 2. ovog člana da se smatra da je "pravna radnja preduzeta na štetu poverioca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjen poveriočevog potraživanja", ne znači da se zloupotreba obaveze na štetu poverioca, da ovome onemogući naplatu svog potraživanja, sastoji u time što bi, na primer, deo ili svu imovinu otuđio pre nego bi poverilac preduzeo pravne radnje za naplatu svog duga, već bi se ta zloupotreba odnosila i ako bi se dužnik pasivno odnosio prema svojim pravima naplate svojih potraživanja od svojih dužnika, što bi takođe dovelo do pogoršanja imovinskog stanja dužnika da isplati obavezu svom poveriocu. To se potvrđuje stavom 3. ovog člana, kojim je propisano da se pod pravnom radnjom podrazumeva i propuštanje zbog koga je dužnik izgubio kakvo materijalno pravo ili kojim je za njega nastala kakva materijalna obaveza. To propuštanje treba shvatiti tako da dužnik izgubi navedena prava koje je mogao da ostvari, ili je zbog njegovog propuštanja nastala kakva šteta na njegovoj imovini, što bi bilo od uticaja na prava poverioca da se naplati iz dužnikove imovine. Uslovi pobijanja navedeni su u odredbama člana 281. ZOO, uz zaključak da se pobijanje svih radnji dužnika odnose na svaku materijalno pravnu radnju dužnika koja je preduzeta na štetu poverioca, odnosno koji prema dužniku ima dospelo potraživanje a ne može ga naplatiti zbog radnji koje je na štetu poverioca preduzeo njegov dužnik. Pobijanje dužnikovih pravnih radnji, odnosno donošenjem odgovarajuće odluka o tome, ima za cilj da se sva zainteresovana lica obaveste da su određena dužnikova pravna dela sa trećim licima bez dejstva u odnosu na njegovog poverioca. To pobijanje se ostvaruje paulijanskom tužbom, o čemu će biti reci u komentaru na sledeći član.

Sudska praksa Pobijanje dužnikovih pravnih radnji Poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverioca. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravno snažnom i izvršnom presudom obavezani su tuženi "VĐ" i DD da tužiocu AA na ime duga solidarno predaju čamove daske bliže opisane u izreci, ili isplate 63.987,60 DEM, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu, kao i iznos od 32.480,00 dinara na ime troškova parničnog postupka. Tužilac je podneo predlog za dozvolu prinudnog izvršenja i sud je doneo rešenje o izvršenju, kojim je odredio predloženo izvršenje i troškove poverioca odmerio od 43.600,00 dinara. U predmetu izvršenja, sud je doneo zaključak kojim se konstatuje da dužnik VĐ. ne poseduje u svojini nepokretnosti podobne za popis i prodaju radi naplate novčanog potraživanja poverioca AA. Potom je prvostepeni sud utvrdio daje DD, kao poklonodavac, ugovorom o poklonu, overenim kod suda 14.4.2003. godine (nakon donošenja izvršne isprave, presude P. 308/02 od 8.4.2003. godine), poklonio svom sinu BB, ovde tuženom, kuću i parcele u KO GG, opisane u izreci prvostepene presude. 465

Tužilac u ovoj pravnoj stvari zahteva da se utvrdi daje u odnosu na tužioca bez pravnog dejstva navedeni ugovor o poklonu i to u meri ukoliko je potrebno da tužilac naplati svoje potraživanje prema dužniku VĐ, utvrđeno pravno snažnom i izvršnom sudskom odlukom. Tužba je podneta sudu 3.3.2005. godine. Pravilnom prime-nom materijalnog prava iz člana 280. stav 2, 281. stav 3, 283. stav 2, 284 i 285. ZOO, sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio, te obavezao tuženog da dozvoli i trpi da se tužilac namiri u svom potraživanju prema dužniku prodajom nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o poklonu overenim kod suda 14.4.2003. godine. Za takvu odluku nižestepeni sudovi su dali valjane razloge koje prihvata i revizijski sud, tako da se u reviziji tuženog neosnovano ukazuje na pogrešnu materijalnog prava. Prema odredbama člana 398. stav 2. ZPP, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, tako da nisu mogli biti predmet ocene revizijskog suda ostali navodi revizije koji se svode na ocenu izvedenih dokaza i na osporavanje pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 968/06); Paulijanska tužba Paulijanskom tužbom je dozvoljeno pobijati procesno pravnu radnju koja je dovela do izvršne sudske presude, ako je ta radnja mogla dovesti do osujećenja namirenja izvršne tražbine poverioca prema dužniku. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud tužbu odbacuje sa razloga što prvostepena presuda P. br. 1857/04 od 15.3.2004. godine u smislu člana 334. stav 2. Zakona o parničnom postupku proizvodi pravno dejstvo samo prema strankama u tom sporu. Kako tužilja nije stranka u tom sporu i presuda u odnosu na nju stoga ne proizvodi pravno dejstvo, a otuda nema ni pravni interes za utuženje. Pri tom ističe da tužilja tužbom zapravo pokušava da promeni redo-sled namirenja iz suvlasničkog dela nepokretnosti prvotuženog kao dužnika, protivno članu 11. Zakona o izvršnom postupku. Obzirom da se tužbom traži postupanje prvostepenog suda u izvršnom predmetu I. br. 22/04, koji nije stranka u predmetu izvršenja, tužba je i sa tog razloga po oceni prvostepenog suda nedozvoljena. Drugostepeni sud odbija žalbu tužilje i potvrđuje pomenuto prvostepeno rešenje, prihvatajući razloge za odbacivanje date u obrazloženju prvostepenog rešenja i ukazivanjem da se u smislu člana 280. Zakona o obligacionim odnosima tužbom može tražiti pobijanje pravnih radnji tuženika, ali ne i prvostepene presude ko)a se ne može smatrati i pravnom radnjom dužnika. Revident u revizijskim razlozima osnovano osporava razloge nižestepenih sudova na kojima je odlučeno odbacivanjem tužbe kao nedozvoljenim. Suprotno razlozima nižestepenih sudova, revizijski sud smatra da je izraženo pravno rezonovanje nižestepenih sudova pogrešno. Bez uporišta u materijalno-pravnim i procesnim normama. Nije sporno da pomenuta presuda proizvodi pravno dejstvo između stranaka u sporu, a to su u ovom sporu sva tri tužena. Međutim, ona posredno može proizvoditi pravno dejstvo i prema tužilji. Proizvodi ga ukoliko se pomenutom presudom kao izvršnom ispravom ugrožava namirenje tužilje na potraživanju iz suvlasničkog dela nepokretnosti prvotuženog, iz koje nepokretnosti se namiruju i drugo i trečetuženi kao poverioci sada zajedničkog dužnika tužilje i drugo i trećetuženog u ovom sporu. Na osnovu presude, kao izvršne isprave po samom zakonu, ex lege se pomera redosled namirenja. Drugo i trečetuženi se po redosledu namirenja u smislu člana 163. stav 1. tačka 3. ranije važećeg saveznog Zakona o izvršnom postupku i u smislu člana 140. stav 1. tačka 2. sada važećeg Zakona o izvršnom postupku namiruju kao poverioci sa redosledom namirenja pre tužiljinog namirenja. Usled toga, tužilja ima pravo na tužbu sa tako opredeljenim tužbenim zahtevom. Pravo na takvo opredeljenje tužbenog zahteva izvire iz materijalno-pravnih normi. Iz njenog prava na pobijanje dužnikovih pravnih radnji propisanog čl. 280, 285. Zakona o obligacionim odnosima. To podrazumeva daje tužba dozvoljena jer se u suštini pobijaju pravne radnje dužnika koje su dovele ili bi mogle dovesti do donošenja presude na štetu tužilje kao poverioca. Sudska presuda, kao izvršna isprava, može biti rezultirana i nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, koje u suštini imaju i neki drugi sakriveni cilj, poput čestog cilja u parnicama usmerenim na onemogućavanje ili osujećenj e izvršenja na stvarima dužnika na kojima treća lica polažu svoj inska prava. To podrazumeva daje tužba procesno dozvoljena a da se o njenoj osnovanosti mora odlučivati primenom tereta dokazivanja i po provedenom postupku po tužbi. Nižestepeni sudovi su na osnovu pogrešno izraženog pravnog stava odlučili odbacivanjem tužbe, propuštajući zbog toga da utvrde u meritumu bitne činjenice za odlučivanje o tužbenom zahtevu. Pobijanje pravnih radnji dužnika u smislu pomenutih odredbi iz Zakona o obligacionim odnosima, podrazumeva, pre svega, utvrđenje da li namirenjem potraživanja iz izvršne isprave pomenute presude ugrožava namirenje tužiljine izvršne tražbine i suvlasničkog dela nepokretnosti dužnika. To je prva pretpostavka za dalje odlučivanje o tužbenom zahtevu u smislu člana 280. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Teret dokazivanja je na tužilji. Ukoliko se utvrdi da se iz predmetne nepokretnosti po namirenju prioritetnih poverilaca i Zakona o izvršnom postupku, a to su u ovom sporu drugo i trečetuženi, tužilja ne može da se 466

namiri delimično ili u celosti; treba zatim utvrđivati činjenice vezane za donošenje izvršne isprave koja je ugrozila tužiljino namirenje. Te činjenice bi zapravo predstavljale pobijanje pravnih radnji tužiljina dužnika u sporu prvotuženog preduzetih na štetu tužilje kao poverioca, U tom cilju treba pribaviti spis P. br. 1857/04, izvršiti uvid u isti i na osnovu njega a po potrebi i drugih dokaza utvrditi da lije tužiljin dužnik u predmetu preduzimao procesne i faktičke radnje (ako je na primer sporazumni razvod braka) koje su mogle dovesti do donošenja pomenute presude kao izvršne isprave na štetu tužilje kao poverioca. Pri tom će se posebno ceniti kako i na koji načinje tuženi u tom sporu kao otac dece pristao i obavezao se da im plati desetogodišnje izdržavanje unazad te pripada li to izdržavanje deci, ili pak nekom drugom. U tom smislu treba posmatrati us love pobijanja i ceniti ih u vezi sa članom 281. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Pasivnu legitimaciju tuženih prvostepeni sud će utvrđivati u smislu člana 283. stav 2. 300. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1421/06 od 28juna 2006. godine); Pobijanje dujnikovih pravnih radnji ako je poveriočevo potraživanje dospelo Svaki poverilac, čije je potraživanje je dospelo za isplatu, bez obzira kada je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika, koja je preduzeta na njegovu štetu. Teretno raspolaganje može se pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili je mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima. Iz obrazloženja Presudom Opštinskog suda u B - P. 721/03 od 19.5.2004. godine, poništen je kupoprodajni ugovor zaključen između tuženog BB kao prodavca i tužene VV kao kupca, overen u Opštinskom sudu u B Ov. br. 1030/03 od 24.7.2003. godine, do namirenja potraživanja tužilje prema tuženom BB u iznosu od 12.000 DEM, a prema poravnanju tužilje i prvotuženog od 07.12.2001. godine. Tuženi BB se obavezao da tužilji na ime njenog svojinskog udela u zgradama, ozida objekat određene veličine na njenoj trećini parcele broj 6 i da joj taj objekat preda najkasnije do 1.1.2003. godine, a ukoliko ovu svoju obavezu ne izvrši u ugovorenom roku, obavezao se da joj do 1.2.2003. godine isplati 12.000 DEM u dinarskoj protivvrednosti. Tuženi BB nije ispunio nijednu od ovih obaveza, pa je tužilja podnela predlog za izvršenje u predmetu I. broj 259/03, u kome je doneto rešenje o izvršenju 2.10.2003. godine, kojim je određeno izvršenje radi naplate tužilj''inogpotraživanja iz poravnanja od 07.12.2001. godine, prodajom 1/2 parcele 1571. Nakon podnetog predloga za dozvolu izvršenja, tuženi BB je ugovorom Ov. broj 1030/03 od 24.7.2003. godine prodao drugotuženoj površinu od 0.95,00 hektara od svoje polovine parcele 1571. Ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio daje tuženi BB znao da će zaključenjem ovog ugovora pričiniti štetu tužilji, odnosno osujetiti naplatu njenog dospelog potraživanja, kao i da je punomoćnik tužene VV, koji je u njeno ime i za njen račun kupio spornu zemlju, mogao znati da se ovom kupoprodajom šteti tužilji, jer ga je na to upozorila sama tužilja. Takođeje utvrđeno da tuženi nema dovoljno sredstava za ispunjenje tužilj inog potraživanja, kao da ni vrednost 1/2 parcele 1571 nije dovoljan za namirenje ovog potraživanja. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud Srbije nalazi da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava kada su usvojili zahtev tužilje, kao u izreci prvostepene presude, dajući za to razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud. Pobijanje dužnikovih pravnih radnji regulisano je odredbom člana 280. do 285. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbi člana 280. ovog Zakona svaki poverilac čije je potraživanje je dospelo za isplatu, bez obzira kada je nastalo, može pobij ati pravnu radnju svog dužnika, koja je preduzeta na njegovu štetu. Smatra se da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. Prema odredbi člana 281. stav 1. istog Zakona, teretno raspolaganje može se pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili je mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju korist je pravna radnja preduzeta, to bilo poznato ili moglo biti poznato. U postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je daje tuženi Ž. znao da će zaključenjem spornog ugovora pričiniti štetu tužilji, odnosno da će je osujetiti u naplati njenog potraživanja koje je dospelo 1.2.2003. godine, i daje tuženoj VV to moglo biti poznato, s obzirom daje njen punomoćnik preko koga je zaključila navedeni ugovor, na te Činjenice upozoren. Neosnovani su navodi revizije da je protekao rok za podnošenje ove vrste tužbe iz člana 285. stav 1. ZOO, s obzirom daje raspolaganje koje se pobija učinjeno zaključenjem i overom kupoprodajnog ugovora 24.7.2003. godine, a tužba u ovoj parnici je podneta 5.12.2003. godine. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 326/06); Pobijanje dužnikovih pravnih radnji - "Ako dužnik izvrši svoju transformaciju u holding ili osnuje nova preduzeća i na njih prenese svoju imovinu i time onemogući poverioca da se u postupku izvršenja namiri iz njegove imovine, ispunjeni su uslovi za poništaj pravne radnje prenosa imovine na nova preduzeća " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 52/00); 467

Izigravanje poverilaca. Odgovornost osnivača za obaveze likvidiranog preduzeća - "Kad se posle sprovedenog skraćenog postupka likvidacije nad insolventnim dužnikom jave poverioci za čije potraživanje su znali njegovi osnivači, tada osnivači odgovaraju kao solidarni dužnici za sve obaveze likvidiranog preduzeća" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 753/98); Pobijanje pravnih radnji, odluka o organizovanju preduzeća u holding "Prema odredbi člana 280. Zakona o obligacionim odnosima smatra se da je pravna radnja preduzeta na štetu poverioca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. Pod pravnom radnjom u smislu ovog propisa, podrazumeva se svaki postupak usled kojeg se dužnikova imovina smanjuje, čime se izgledi poverioca za namirenje pogoršavaju ili formalno pravno otežavaju. Predmet pobijanja može biti svaka pravna radnja kojom je namirenje poverioca osuđeno ili otežano, odnosno kojom je poverilac došao u teži položaj kod namirenja svoje tražbine, pa i odluka statusne prirode" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 111/97); "Pravne radnje lica odgovornog za naknadu štete kojima ovaj umanjuje svoju imovinu, oštećeni, kao poverilac, može paulijanskom tužbom uspešno pobijati pod us lovom daje obaveza odgovornog lica da štetu naknadi i visina te obaveze utvrđena pravnosnažnom i izvršnom presudom najkasnije do okončanja postupka pred prvostepenim sudom u parnici u kojoj se pravne radnje pobijaju " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4654/96). Primer tužbe radi pobijanja pravne radnje OPŠTINSKI SUD U Tužilac: __________________________________, iz____________________, ul. _________________, br. Tuženi: 1) ________________________________, iz____________________, ul. _________________, br. 2)_______________________________, iz____________________, ul. __________________, br. TUŽBA radi pobijanja pravne radnje, vrednost spora: _________dinara, u 2 primerka. Pravosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u _______________, P. br. / , od __________godine, prvotuženi je obavezan da tužiocu isplati iznos od 100.000,00 dinara sa zateznom kamatom od ________godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove spora u iznosu od ____________dinara. DOKAZ: presuda Opštinskog suda u sa klauzulom izvrsnosti.

____________, P. br. ________/__ od _______godine,

Tužilac je radi naplate navedenog potraživanja podneo zahtev za izvršenje istom sudu, ali je rešenjem suda I. br. __________/__ od __________godine, konstatovana nemaština dužnika, pa je postupak izvr šenja prema dužniku, ovde prvotuženom obustavljen. DOKAZ: rešenje Opštinskog suda u ___________, I. br. I od_________godine. Da bi izbegao izvršenje tužiočevog potraživanja, a pre nego je tužilac podneo zahtev za izvršenje, prvotuženi je pre kratkog vremena poklonio svom rođaku, bratu od tetke, _________________, iz__________, jedinu vrednu imovinsku stvar koju je imao, i to stan u kome i sada stanuje, u ______________, ulica 2 ______________, br. _____, površine ________m na_____spratu, ranije upisane kod tog suda u ZKUL br. ________, KO_______, i taj poklon - navedeni stan preneo upisom kod istog suda na drugotuženog, koji se sada vodi kod istog suda u ZKUL br. _________, KO __________. DOKAZ: izvod iz ZKUL br. ___________, od_____________godine. Prema izneto, očigledno je da su prvo i drugotuženi zaključili navedeni ugovor o poklonu da bi oš tetili tužioca, odnosno onemogućili mu da naplati svoje potraživanje koje ima prema prvotuženom, jer je i drugotuženi znao da mu je poklon učinjen iz tih razloga, uz pretpostavku iz člana 281. stav 2. ZOO, da je poklon učinjen srodniku, za koga se pretpostavlja da mu je bilo poznato da njegov rođak, poklonodavac, preduzetim raspolaganjem nanosi štete tužiocu. DOKAZ: saslušanje stranaka. Sa iznetih razlo ga, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese sledeću 468

PRESUDU Prvotuženi________________, iz_________, i drugotuženi____, iz______________, du žni su da dozvole tužiocu ______, iz ________, da svoje potraživanje u iznosu od 100.000,00 dinara prema prvotuženom, po izvršnoj presudu Opštinskog suda u_______________, P. br. ____________/__ od___________godine, naplati iz nepokretnosti -__________stana, upisanog na ime drugotuženog u ZKUL br.__________, KO_________, kao i da mu naknade parnične troškove, sve u roku od 15 da na pod pretnjom izvršenja. __________________godine.

Tužilac, Uslovi pobijanja (čl. 281. ZOO) Pobijanje dužnikovih pravnih radnji podrazumeva ispunjenje više uslova: 1) daje dužnik preduzimanjem pravnih radnji sa trećim licem sebe prezadužio, iako je znao da ima obaveze prema poveriocu za isplatu određenog duga, zbog čega se poverilac ne može naplatiti od njegove imovine, i 2) daje treće lice sa kojim je dužnik bio u pravnom odnosu bilo svesno dužnikovih radnji. Tužbom se mogu napadati sve dužnikove pravne radnje kojima se smanjuje njegova imovina. To je tzv. paulijanska tužba, koju može podići kod suda samo poverilac. Stavovi 2. i 3. ovog člana navode koja lica dužnika su morala znati da dužnik preduzima raspolaganje na štetu poverioca, zbog čega ako su u pritežanju imovine dužnika koju je on na njih preneo, čini se pretpostavka da su ta lica bila nesavesna, odnosno da im je bilo poznato daje dužnik preduzeo radnje na štetu poverioca. Kao treća lica koja su bila nesavesna, odnosno za koje se pretpostavlja da im je bilo poznato da dužnik preduzima raspolaganje kojim nanosi štetu poveriocu navode se: dužnikov suprug, ili srodnik po krvi u pravoj liniji, ili u pobočnoj liniji do četvrtog stepena. Isto tako, kod besplatnih raspolaganja dužnika, i sa njima izjednačenih pravnih radnji, pretpostavka je da je dužnik preduzeo raspolaganje kojim nanosi štetu poveriocu, pa kod pobijanja tih radnji ne zahteva se da je trećem licu bilo poznato ili moglo biti poznato. Stav 4. ovog člana propisuje da se i odricanje od nasledstva smatra besplatnim raspolaganjem. Kod slučajeva raspolaganja kojim se nanosi šteta poveriocu, a u odnosu na lica koja su navedena u stavovima 2. i 3. ovog člana, nije potrebno dokazivati da su oni nesavesni, odnosno da su znali ili morali znati da dužnik ne može da raspolaže pravima koja im je preneo. Naime, dovoljno je da se utvrdi da su navedena lica primila od dužnika određenu imovinu, odnosno neko pravo, pa da bude ispunjena pretpostavka da se protivu njih može podneti tužba za pobijanje dužnikovih pravih radnji. Ako je u pitanju pobijanje pravnih radnji učinjenih pre otvaranja stečajnog postupka, onda se pobijanje vrši u skladu sa Zakonom o stečajnom postupku, koji propisuje da poverilac, kao i stečajni, upravnik, u ime stečajnog dužnika, imaju pravo pobijanja pravnih radnji koje je dužnik učinio u poslednjoj godini pre dana otvaranja stečajnog postupka. Poverilac i stečajni dužnik mogu pobijati pravne radnje dužnika kojima se pojedini poverioci stavljaju u povoljniji položaj u odnosu na treća lica kojima je dužnik učinio pogodovanje, naplate preko reda, a ta treća lica su znala ili morala znati za nepovoljno ekonomsko-fmansijsko stanje dužnika, ili ako je dužnik preduzeo pravne radnje kojima se bez naknade ili uz neznatnu naknadu raspolagalo imovinom dužnika. Pretpostavka daje treće lice znalo ili moralo znati za ekonomsko-fmansijsko stanje dužnika, dokazuje se činjenicom daje treće lice svoje potraživanje naplatilo iako nije dospelo za naplatu i ako je pravna radnja koja je predmet pobijanja učinjena neposredno pre dana otvaranja stečajnog postupka, a naročito za vreme trajanja prethodnog postupka, odnosno postupka prinudnog poravnanja koji je prethodio stečajnom postupku. Naravno, pobijati se mogu i pravne radnje za koje već postoji izvršna isprava, ili koje su izvršene u postupku prinudnog izvršenja, naravno ako su se stekli uslovi za pobijanje u smislu odredaba ovog člana ili odredaba Zakona o stečajnom postupku. U tom slučaju, ako zahtev za pobijanje pravnih radnji bude usvojen, prestaje dejstvo izvršne isprave prema poveriocima. Sudska praksa Pobijanje dužnikovih pravnih radnji Pravno dejstvo pobijanja dužnikovih pravnih radnji odnosi se samo prema poveriocu u odnosu na onaj deo u kome je preduzeta pravna radnja u korist dužnika izgubila pravno dejstvo prema poveriocu, a u meri potrebnoj za ispunjenje njegovog potraživanja. 469

Iz obrazloženja :| Nakon saznanja da se iza smrti majke neće voditi ostavinski postupak, obzirom daje ugovorom o doživotI nom izdržavanju izvršen prenos prava vlasništva na stanu na ime GG, tužilac je putem angažovanog punomoćnika poslao istom opomenu pred utuženje dana 23.5.2000. godine, zahtevajući da mu u roku od 8 dana isplati iznos od 37.500 DM, koliko mu pripada po izričitoj želji pok. majke stranaka. Otac tuženih je ugovorom o poklonu, overenim kod suda 11.7.2000. godine, poklonio tuženima sve svoje nepokretnosti označene u izreci prvostepene presude. Ne znajući za učinjeno darovanje, tužilac je dana 13.7.2000. godine podneo tužbu sudu protiv GG, a radi isplate duga. Pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u N.S.u broj. 4096/2000 od 20.3.2001. godine, obavezan je tuženi GG da tužiocu AA isplati iznos i od 37.500 DEM u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa domicilnom kamatom zemlje valute u dinarskoj protivvrednsti na dan isplate, počev od 22.7.1999. godine do isplate i troškove parničnog postupka u iznosu od 41.000,00 dinara. U toku pripremanja za pokretanje izvršnog postupka radi namirenja potraživanja po navedenoj sudskoj odluci, tužilac je saznao daje GG svu svoju nepokretnu imovinu poklonio tuženima. Utvrđeno je daje GG u toku trajanja navedene parnice uplatio u sudski depozit 24.11.2000. godine iznos od 225.000,00 dinara u korist tužioca. Rešenjem suda od 10.2.2003. godine usvojen je predlog tužioca, koji je predat sudu 22.1.2003. godine, da mu se iz sudskog depozita isplati 225.000,00 dinara. Na osnovu pismenog nalaza i mišljenja veštaka odgovarajuće struke od 23.1.2004. godine, prvostepenom presudom je utvrđeno daje na iznos glavnog duga od 37.500 DEM obračunata i pripisana domicilna kamata počev od 22.7.1999. godine u iznosu od 3.034,83 DEM. Dužnik je delimično izvršio otplatu svog duga uplatom u sudski depozit navedenog dinarskog iznosa, čija je protivvrednost na dan deponovanja iznosila 7.287,99 DEM, tako daje preostali dug 33.246,84 DEM, što preračunato u važeću stranu valutu iznosi 16.998,84 eura. Na osnovu navedenih činjenica, pravilan je pravni zaključak nižestepenih sudova da tužilac osnovano zahteva da sud utvrdi da je predmetni ugovor o poklonu navedenih nepokretnosti bez pravnog dejstva prema tužiocu, koliko je potrebno za ispunjenje tužiočevog potraživanja u visini utvrđenoj u pravnosnažnoj i izvršnoj sudskoj odluci označenoj u izreci prvostepene presude. Pravilno je primenjeno materijalno pravo iz člana 280. stav 1. i stav 2, član 281. stav 3, član 283. st. Li 2, član 284. i član 285. ZOO, kada je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen u delu odluke o utvrđenoj visini tužiočevog dospelog potraživanja glavnice. Za takvu odluku nižestepeni sudovi su dali valjane razloge koje prihvata i revizijski sud, tako da se u reviziji tuženih neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Nisu osnovani navodi u reviziji daje izreka prvostepene presude nerazumljiva, jer je određeno do kog iznosa navedena pravna radnja gubi dejstvo prema tužiocu. Revizijski navodi da je sud imao da utvrdi koji deo ugovora o poklonu je bez pravnog dejstva prema tužiocu ne stoje. Pravno dejstvo pobijanja dužnikovih pravnih radnji odnosi se samo prema poveriocu u odnosu na onaj deo u kome je preduzeta pravna radnja u korist dužnika izgubila pravno dejstvo prema poveriocu, a u meri potrebnoj za ispunjenje njegovog potraživanja. Pobijanom presudom utvrđeno je da predmetno punovažno pobijanje proizvodi dejstvo od momenta pobijanja pa u buduće. U postupku odlučivanja o predlogu za izvršenje na nepokretnostima i u toku sprovođenja tog izvršenja, sud će utvrditi do kog iznosa se prodajom nepokretnosti tužilac može namiriti. Po pravnosnažnosti rešenja o izvršenju i rešenja o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti, sud će odrediti način i uslove prodaje, a šta je stvarna vrednost tih nekretnina opredeliće se datim ponudama za njihovu kupovinu na ročištu za prodaju nepokretnosti. Neosnovano tuženi u svojoj reviziji navode da dužnik GG (njihov otac) nije insolventan. Prema odredbama člana 283. stav 4. ZOO, tuženi može izbeći pobijanje ako ispuni dužnikovu obavezu. U ovom slučaju, insolventnost dužnika je evidentna, jer isti do današnjih dana nije izmirio svoje dugovanje. Nasuprot navodima u reviziji, savesnost tuženih nije od uticaja, jer su isti sporne nekretnine stekli besterenim raspolaganjem koje je izvršeno nakon dospelosti tužiočevog potraživanja, budući daje kuću njihove majke prodao otac tuženih još 1999. godine. Stoga je irelevantna okolnost da su nekretnine poklonjene pre pokretanja parnice u kojoj je tužiocu dosuđen sporni iznos. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2940/05) Početak roka za pobijanje ugovora o prenosu nepokretnosti Ugovor o prenosu nepokretnosti postaje podoban za uknjižbu sa danom izvršene sudske overe potpisa ugovornih strana, pa od tog datuma počinje da teče i zakonom propisani rok za njegovo pobijanje. Iz obrazloženja: 'Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotuženi je drugotuženoj, koja mu je bračni drug, prema ugovoru o poklonu koji je overen pred Opštinskim sudom u NS. dana 24.12.1991. godine, poklonio trosoban stan površine 89,65 m" Na osnovu tog ugovora drugotužena se uknjižila kao vlasnik stana 18.11.1997. godine. U toku 1997. godine tužilac je pozajmio prvotuženom određena novčana sredstva, o čemu su njih dvojica zaključili pismeni ugovor o zajmu 24.12.1998. godine, prema kojem se prvotuženi obavezao da tužiocu vrati pozajmljeni iznos u tri rate koje dospevaju tokom 1999. godine. Kao garancija da će prvotuženi vratiti dug tužiocu označene

470

su umetničke slike u vlasništvu prvotuženog. Dana 17.7.2001. godine tuženi su sa trećim licima zaključili sporazum o regulisanju njihovog duga prema tim trećim licima, tako što im je prvotuženi preneo u svojinu svoje umetničke slike. Utvrđeno je da prvotuženi duguje određene novčane iznose i drugim licima, u vezi s čim se vodi više parnica protiv njega. Najzad, utvrđeno je da 1/6 vrednosti stana koji je prvotuženi poklonio drugotuženoj, odgovara visini duga prvotuženog prema tužiocu. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su našli da su se stekli uslovi za primenu odredaba čl. 280-285. Zakona o obligacionim odnosima za pobijanje ugovora o poklonu stana zaključenog između tuženih radi namirenja poveriočevog potraživanja, jer prvotuženi nema drugih sredstava za ispunjenje tog potraživanja. Povodom prigovora tuženih daje tužba u ovoj parnici podneta po proteku roka iz čl. 285. Zakona 0 obligacionim odnosima, nižestepeni sudovi su stali na stanovište da rok za podnošenje tužbe ne teče od dana zaključenja ugovora o poklonu, već od dana kada se drugotužena uknjižila kao vlasnik stana, te daje u odnosu na taj datum tužba blagovremena. Vrhovni sud nalazi da stanovište nižestepenih sudova nije pravilno. Odredbama čl. 285. ZOO, predviđeno je da se tužba za pobijanje može podneti u roku od jedne godine za raspolaganje iz čl. 281. st. 1, a za ostale slučajeve u roku od tri godine. Rok iz prethodnog stava računa se od dana kada je preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno od dana kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju. U konkretnom slučaju, pravna radnja koja se pobija jeste ugovor o poklonu koji je zaključen 24.12.1991. godine. Radi se o besplatnom raspolaganju, tako da rok za podnošenje tužbe za pobijanje iznosi tri godine od dana zaključenja tog ugovora. Pošto je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 18.11.1999. godine, to je očigledno daje zakonom predviđeni rok za podnošenje tužbe istekao. Pogrešno je shvatanje nižestepenih sudova da se rok za podnošenje tužbe treba računati od uknji-žbe drugotužene kao vlasnika stana, a ne od dana zaključenja ugovora, pošto je pravna radnja koja se pobija ugovor o poklonu, a on se, u skladu sa odredbama čl. 4. Zakona o prometu nepokretnosti, smatra zaključenim kad su potpisi ugovornih strana overeni pred sudom, a ne kad je, na osnovu takvog ugovora izvršen prenos prava svojine u zemljišnim knjigama." (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 2526/04 od 15. septembra 2005. godine) Pobijanje pravnih radnji protiv presude Sudska presuda, kao izvršna isprava, može biti rezultirana i nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, koje u suštini imaju i neki drugi sakriveni cilj, poput cilja na onemogućavanje ili osujećenje izvršenja na stvarima dužnika na kojima treća lica polažu svojinska prava. Prema obrazloženju Nije sporno da presuda Opštinskog suda u NS. proizvodi pravno dejstvo između stranaka u sporu, a to su u ovom sporu sva tri tužena. Međutim, ona posredno može proizvoditi pravno dejstvo i prema tužilji. Proizvodi ga ukoliko, sa pomenutom presudom kao izvršnom ispravom, što ugrožava namirenje tužilje na potraživanju iz suvlasničkog dela nepokretnosti prvotuženog, iz koje nepokretnosti se namiruju i drugo i treće tuženi kao poverioci, sada zajedničkog dužnika tužilje i drugo i trećetuženog u ovom sporu. Na osnovu presude kao izvršne isprave po samom zakonu ex lege se pomera redosled namirenja. Drugo i treće tuženi se po redosledu namirenja, u smislu člana 163. stav 1. tačka 3. ranije važećeg saveznog Zakona o izvršnom postupku, i u smislu člana 140. stav 1. tačka 2. sada važećeg Zakona o izvršnom postupku, namiruju kao poverioci sa redosledom namirenja pre tužiIjina namirenja. Usled toga, tužilja ima pravo na tužbu sa tako opredeljenim tužbenim zahtevom. Pravo na takvo opredeljenje tužbenog zahteva izvire iz materijalno pravnih normi - iz njenog prava na pobijanje dužnikovih pravnih radnji propisanog člana 280-285. Zakona o obligacionim odnosima. To podrazumeva daje tužba dozvoljena jer se u suštini pobijaju pravne radnje dužnika koje su dovele ili bi mogle dovesti do donošenja presude Opštinskog suda u N.S. na štetu tužilje kao poverioea. Sudska presuda kao izvršna isprava može biti rezultirana i nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, koje u suštini imaju 1 neki drugi sakriveni cilj, poput čestog cilja u parnicama usmerenim na onemogućavanje ili osujećenje izvrše nja na stvarima dužnika na kojima treća lica polažu svojinska prava. To podrazumeva daje tužba procesno do zvoljena a da se o njenoj osnovanosti mora odlučivati primenom tereta dokazivanja i po provedenom postupku po tužbi. Nižestepeni sudovi su na osnovu pogrešno izraženog pravnog stava odlučili odbacivanjem tužbe, propuštajući zbog toga da utvrde u meritumu bitne činjenice za odlučivanje o tužbenom zahtevu. Pobijanje pravnih radnji dužnika u smislu pomenutih odredbi iz Zakona o obligacionim odnosima, podrazumeva pre svega utvrđenje da li namirenj em potraživanja iz izvršne isprave pomenute presude Opštinskog suda u N.S. ugrožava namirenje tužiljine izvršne tražbine i suvlasničkog dela nepokretnosti dužnika. To je prva pretpostavka za dalje odlučivanje o tužbenom zahevu u smislu člana 280. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Teret dokazivanja je na tužilji. Ukoliko se utvrdi da se iz predmetne nepokretnosti po namirenj u prioritetnih poverioea i Zakona o izvršnom postupku, a to su u ovom sporu drugo i trećetuženi, tužilja ne može da se 471

namiri delimično ili u celosti, treba zatim utvrđivati činjenice vezane za donošenje izvršne isprave koja je ugrozila tužiljino namirenje. Te činjenice bi zapravo predstavljale pobijanje pravnih radnji tužiljina dužnika u sporu prvotuženog preduzetih na štetu tužilje kao poverioca. U tom cilju treba pribaviti spis Opštinskog suda u N.S. P. br. 1857/04, izvršiti uvid u isti i na osnovu njega, a po potrebi i drugih dokaza, utvrditi da lije tužiljin dužnik J. u predmetu preduzimao procesne i faktičke radnje (ako je na primer sporazumni razvod braka), koje su mogle dovesti do donošenja pomenute presude kao izvršne isprave na štetu tužilje kao poverioca. Pri tom će se posebno ceniti kako i na koji načinje tuženi u tom sporu kao otac dece pristao i obavezao se da im plati desetogodišnje izdržavanje unazad, te pripada li to izdržavanje deci, ili pak nekom drugom. U tom smislu treba posmatrati us love pobijanja i ceniti ih u vezi sa članom 281. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Pasivnu legitimaciju tuženih prvostepeni sud će utvrđivati u smislu člana 283. stav 2. ZOO. Nakon što utvrdi revizijski rešenjem ukazane bitne činjenice za meritorno odlučivanje u tužbenom zah-tevu a po potrebi i druge važne činjenice za to odlučivanje, prvostepeni sud će ponovo odlučiti o tužbenom zah-tevu i troškovima spora (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1421/06)

Isključenje pobijanja (cl. 282. ZOO) Pravna radnja koja se odnosi na besplatno raspolaganje imovinom dužnika, može se pobijati jer se smatra daje dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima, pa se za pobijanje tih radnji ne zahteva daje trećem licu to bilo poznato ili moglo biti poznato, kako to propisuju odredbe člana 281. stav 3. ZOO. Odredbe ovog stava imaju u vidu darove koji nisu uobičajeni, naročito ako se prenose trećim licima za koja ne važe pravila o raspolaganju ako su znala ili morala znati da se preduzetim raspolaganjem nanosi šteta poveriocu, kao i ako se neuobičajeni darovi prenose srodnicima dužnika, označeni u stavu 2. istog člana. Međutim, odredbe člana 282. ZOO imaju u vidu isključenje pobijanja onih pravnih radnji koje se odnose na uobičajene prigodne darove, nagradne darove, kao i darove učinjene iz zahvalnosti, srazmerni materijalnim mogućnostima dužnika. Uobičajenim darovima smatraju oni darovi koji ne predstavljaju takvu vrednost da dovode u pitanje imovinu dužnika iz koje se poverilac može naplatiti, a s obzirom da se radi o darovima manje vrednosti, dužnik ne mora biti svestan činjenice da tim darom umanjuje svoju imovinu da bi poverioca oštetio, pa kako svest o toj činjenici ne postoji kod dužnika, ne postoje ni uslovi da poverilac pobija takvu pravnu radnju, utoliko pre što i sam poklonoprimac nije svestan te činjenice. Mada se u odredbama ovog člana ne navode i drugi slučajevi kada se može isključiti pobijanje, ne znači da i oni ne mogu predstavljati smetnju da se pravne radnje dužnika ne mogu pobijati. Tako, ne mogu se pobijati propuštanja dužnika koja se odnose na sticanje nekog prava (na primer, odbije da mu bude učinjen kakav poklon), ili prava raspolaganja koja se odnose na vršenje neke zakonske obaveze (na primer, obaveza izdržavanja), ili poklon koji je učinio u humanitarne svrhe. Naravno, poklon učinjen iz zahvalnosti za nešto stoje dužniku učinjeno, kao i u slučaju davanja poklona u humanitarne svrhe, koji nisu srazmerni materijalnim mogućnostima dužnika, ne uživaju zaštitu da se takvi poslovi ne mogu pobijati tužbom, utoliko pre ako dužnik to davanja čini u cilju da se oštete prava poverioca.

Kako se vrši pobijanje (čl. 283. ZOO) Pobijanje dužnikovih pravnih radnji vrši se u postupku pred sudom, bilo podnošenjem tužbe ili prigovorom. Poverilac tužbu podnosi samo protivu trećeg lica, što znači da dužnik nije stranka u sporu. Ako poverilac zapleni stvar koju je dužnik želeo da preda trećem licu, onda poverilac, ako treće lice podnese kondemnatornu tužbu (zahtev kojim se traži osuda tuženog, u ovom slučaju poverioca na neko davanje, činjenje, odnosno vraćanje zaplenjene stvari), ima pravo prigovora, koji ima dejstvo ako njegov prigovor sud usvoji, što znači da se iz tako zaplenjene stvari poverilac može naplatiti u visini svog potraživanja.. Tužba ima za cilj da se pravni posao oglasi daje bez pravnog dejstva pravna radnja koju je dužnik učinio na štetu svog poverioca, a kao posledica toga je da se pruži satisfakcija poveriocu da namiri svoje potraživanje od dužnika. Donošenjem sudske odluke kojom se usvaja tužbeni zahtev, predmet tužbenog zahteva se vraća dužniku iz koje se poverilac naplaćuje u delu koliko iznosi njegovo potraživanje. Ako poverilac uspe u sporu i naplati svoje potraživanje od dužnika, treće, oštećeno lice ima pravo na naknadu od dužnika preostalog dela predmetne stvari iz koje se poverilac naplatio. Tuženi u takvom sporu je nesavesno lice, dakle ono lice koje je znalo ili moralo znati da dužnik preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocu. Zbog toga, ako tužilac uspe u sporu, tuženi se smatra nepoštenim držaocem te stvari, čime se satisfakcija tužioca još više povećava. 472

Drugi stav ovog člana predviđa slučaj pobijanja pravnih radnji prema trećem licu, koje je korist pribavilo od dužnika, ako je znao ili morao znati da se u vezi te koristi ta pravna radnja mogla pobijati Tužba se može podneti i protivu lica kome je treće lice teretnim poslom dalo na raspolaganje korist koja se pobija, ali samo ako je pribavilac znao da se pribavljanje njegovih prethodnika moglo pobijati, a ako je tu korist otuđio poslom bez naknade. Dakle, uslov za podnošenje ove tužbe je daje dužnik nekim poslom preneo drugom licu, uz naknadu ili bez naknade, neku korist, a taj pribavilac je znao da korist iz tog posla pribavlja a da se ona pobija od poverioca, te ako i on prenese nekom drugom tu korist sa naknadom a znao je daje pribavio korist iz pravnog posla koji se pobija, pa čak i korist otuđio poslom bez naknade, tužba se podnosi prema držaocu te koristi. Tako, na primer, ako je dužnik teretnim pravnim poslom otuđio jednu svoju nepokretnost drugom licu, a ovaj je znao da se taj posao mogao pobijati, postoji nesavesnost ovog drugog lica, te poverilac može tužbu podneti protivu njega. A ako i ovo lice prenese drugom licu istu korist, a pribavilac je takođe znao da se taj posao može pobijati, pa i ako za to nije znao a do koristi je došao prijemom koristi bez naknade, postoji osnov da tužilac ostvari pravo prema onom nesavesnom licu koje je držalac te koristi. Naravno, ako dužnik ispuni svoju obavezu prema poveriocu, tuženi, dakle treće lice, može izbeći pobijanje.

Deistvo pobijanja (cl. 284. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu da se tužbeni zahtev tužioca ne odnosi na pravne radnje zaključenja ugovora između dužnika i trećeg lica, jer tako zaključeni ugovor i dalje ostaje na snazi između tih lica, pa i u uslovima ako sud usvoji tužbeni zahtev tužioca koji se, nače, odnosi na treće lice, već samo na ona prava koja stiče tužilac prema trećem licu, a naime da pravne radnje zaključenog ugovora između tužioca i trećeg lica, odnosno odluka suda o usvajanju tužbenog zahteva, ima dejstvo samo prema tužiocu, odnosno poveriocu u onom delu koliko iznosi visina dužnikove neispunjene obaveze prema njemu. Usvajanjem tužbenog zahteva prema trećem licu znači daje ovo lice dužno da stvar koja je bila predmet pobijanja preda tužiocu, odnosno poveriocu, kako bi se poverilac iz te stvari mogao naplatiti, a u slučaju daje preuzeta stvar veće vrednosti od vrednosti potraživanja poverioca, ostatak se vraća dužniku, koji dalje raspravlja svoj odnos sa trećim licem u vezi ranije zaključenog ugovora, tj. visine onog dela koji je poverilac naplatio. U ovom delu treba ukazati i na činjenicu da iako poverilac i treće lice nisu bili u bilo kakvom pravnom odnosu prema stvari koja je predmet tužbenog zahteva, smatra se da tužilac svojom tužbom vrši radnje koje bi pripadale dužniku, pa se zbog toga i pretpostavlja daje poverilac tužbu podneo i ime i za račun dužnika. Poverilac to pravo stiče jer je dužnik pravnu radnju učinio u korist trećeg lica, sa namerom da ošteti poverioca, pa samim tim kod njega i ne postoji interes da vodi bilo kakav spor u korist poverioca prema trećem licu kome je, na primer, prodao. U slučaju spora, treće lice može pozvati dužnika da se umeša u spor na njegovoj strani, kako bi se zaštitili interesi tog trećeg lica. Ako dužnik odbije mešanje, a treće lice izgubi spor, ovo lice ima pravo da svoj odštetni odnos raspravi sa dužnikom bilo van suda ili sudskim putem, a u smislu ugovora koji su oni zaključili, koji ne gubi pravnu snagu donošenjem presude u korist poverioca.

Rok za podizanje tužbe (cl. 285. ZOO) Rok u kome se može podići tužba zbog pobijanja dužnikovih pravnih radnji, iznosi jednu godinu dana za one slučajeve kada je dužnik teretno raspolagao u vreme kada je znao ili morao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu, sa kojim je ili u čiju je korist pravnu radnju preduzeo, to bilo poznato ili moglo biti poznato. Za ostale slučajeve taj rok iznosi tri godine. U pitanju su prekluzivni rokovi, određeni zakonom, u ovom slučaju odredbama stava 1. ovog člana, koji znače da posle isteka vremena navedenog u tom stavu prestaje da postoji pravo poverioca prema trećem licu. Stranke ne mogu menjati te rokove, zbog čega se ti rokovi nazivaju i zakonski rokovi. Prekluzija ne znači isto što i zastarelost, jer ako je nastupila prekluzija tužba se može podneti ali će biti odbačena ne zbog zastarelosti potraživanja već zbog proteka roka navedenog u stavu prvom ovog člana, dok zastarelost prava potraživanja znači gubitak prava samo u odnosu na podnošenje tužbe, kada pravo postoji ali se ne može ostvariti jer je protekao rok u kome se tužba mogla podneti. Kod prekluzije u vezi pobijanja pravnih radnji dužnika sud pazi po službenoj dužnosti, dok se kod zastarelosti o tome odlučuje samo ako dužnik stavi prigovor zastarelosti. Pravila o zastarelosti ne primenjuju se u slučajevima kad su u zakonu određeni rokovi u kojima treba da se podigne tužba ili da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava, kako je to propisano odredbama člana 370. ZOO. To praktično znači, da ako je rok zastarelosti potraživanja propisan - u kome je neko mogao da zahteva ispunjenje određene obaveze, a kraći je od roka predviđenog zakonom u kome se može podneti tužba, pod pretnjom gubitka prava, primenjuje se rok propisan zakonom. Rok za ostvarivanje prava iz stava 1. ovog člana računa se od dana kada je preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno od dana kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju. 473

PRAVO ZADRŽAVANJA Vršenje prava zadržavanja (cl. 286. ZOO) Pravo poverioca, u čijim rukama se nalazi stvar dužnika, da zadrži tu stvar dok mu ne bude isplaćeno potraživanje, predstavlja vid obezbeđenja poverioca prema dužniku čiju je stvar zadržao. Pravo zadržavanja, ili retencija, je sporedno pravo, a uslov njenog nastanka je neka dospela obaveza dužnika prema poveriocu. Pravo zadržavanja podrazumeva privremeno zadržavanje, dok dužnik ne izvrši svoju obavezu ili dok poveriocu ne pruži kao dokaz odgovarajuće obezbeđenje. Po pravilu, predmet retencije su stvari, novac i druge vrednosti materijalne prirode. Stav 2. ovog člana ima u vidu privremeno zadržavanje kod dvostranih ugovora, ako se u toku izvršenja ugovora, pokaže daje druga strana u tako teškoj materijalnoj i fmansijskoj situaciji daje bez izgleda da dužnik neće moći da izvrši svoju obavezu, u kom slučaju poverilac zadržava ispunjenje sopstvene činidbe. Analizirajući odredbe ovog člana uočava se daje postojanje prava zadržavanja potrebno ispunjenje sledećih uslova: a) da je potraživanje poverioca dospelo, odnosno daje nastupio rok u kome je dužnik trebalo da izvrši svoju obavezu a nije je izvršio; b) daje predmet zadržavanja u pritežanju poverioca; v) daje zadržani predmet došao u pritežanje poverioca putem nekog dozvoljenog pravnog sredstva. Da potraživanje dugovanog treba da bude dospelo za naplatu, vidi se i iz sadržaja stava 1. ovog člana, u kome se navode reci "poverilac dospelog potraživanje". Dospelost potraživanja znači nastupanja roka u kome je dužnik trebalo da izvrši svoju ugovornu obavezu, ili obavezu utvrđenu zakonom. Ako rok za izvršenje obaveze nije predviđen u ugovoru, odnosno zakonu, onda potraživanje poverioca nastaje danom kada je zaključen ugovor, odnosno prema okolnostima koje proizilaze iz samog ugovora. Po pravilu poverilac poziva dužnika da izvrši svoju obavezu koja je dospela. To je i momenat kada dužnik može pravnom radnjom da poveriocu omogući da neku stvar poverioca zadrži. Poverilac ne može doći u posed stvari na način koji je protivan volji dužnika, jer bi u protivnom takva radnja poverioca predstavljala protivpravno prisvajanje tuđe stvari. Čak ako bi poverilac dobio stvar dužnika od trećeg lica koje je do te stvari došlo na protivpravan način, i u tom slučaju poverilac ne može držati dužnikovu stvar protivno njegovoj volji. Koji bi to bili slučajevi kada poverilac nije na protivpravan način, odnosno protivu volje dužnika došao u pritežanju dužnikove stvari? To ne bi mogle biti stvari date poveriocu na čuvanje ili poslugu, jer je to izričito predviđeno stavom 1. člana 287. ZOO, ali mogu biti bili poslovi, na primer, kod ugovora o prevozu kada je korisnik dužan da odmah po izvršenom prevozu plati određenu naknadu, a on to ne učini, u kom slučaju poverilac ima pravo da zadrži stvar dok mu dužnik ne isplati potrebnu naknadu. To može biti i slučaj kada jedno lice da drugom licu neku stvar na popravku, a prilikom preuzimanja stvari ne isplati vrednost izvršene usluge, a mogu biti i drugi slučajevi kada poverilac na dozvoljeni način dođe u posed dužnikove stvari, osim onih navedenih u članu 287. ZOO, kao što su poslovi uskladišten]a, pružanja turističkih usluga i drugo. Najzad predmet zadržavanja može biti predmet srazmeran vrednosti potraživanja poverioca, mada odredbe narednog člana ne određuju srazmeru između vrednosti dugovanog i vrednosti zadržane stvari, osim slučajeva koji su navedeni u narednom članu.

Sudska praksa Pravo retencije i odgovornost za nastalu štetu na zadržavanim stvarima Naručilac posla ne odgovara za štetu koju trpi poslenik zbog nekorišćenja zadržane mu opreme za rad od strane naručioca do vremena povraćaja avansa datog mu po osnovu ugovora koji je raskinut njegovom krivicom. Iz obrazloženja: ,,Protivtužilac ugovorene radove nije započeo u ugovorenom roku. Pravdao je to nedovoljnim postojanjem opreme za otpočinjanje radova. Pripremne radove protivtužilac počinje aprila 2002. godine. Izvođenje radova eskarenje počinje dana 9.5.2002. godine. Sa radovima prestaje 21.5.2002. godine. Protivtuženi je pozivao protivtužioca da nastavi izvođenje radova, ili pak da radove izvrši bar u visini uplaćenog mu avansa. Protivtužilac je od primljenog avansa kupovao opremu koju je delimično koristio kod protivtuženog. Protivtužilac nije imao nijednog zaposlenog radnika. Na radovima kod protivtuženog angažovao je radnike koje nije plaćao pa su angažovani radnici napustili radove započete kod protivtuženog. Dopisom, od 25.6.2001. godine protivtuženi poziva protivtužioca da u roku od tri dana nastavi sa radom, završi započeti posao i ako to ne uradi obave-štava ga da raskida ugovor sa pravom da pokrene postupak za naknadu štete i povraćaj uplaćenog avansa koji nije pokriven izvedenim radovima. 474

Protivtužilac se izjašnjava na pomenuti dopis protivtuženog i obaveštava protivtuženog dopisom od 2.7.2002. godine, da ne pristaje da nastavi započete radove i da traži da mu protivtuženi omogući da preuzme opremu koja se nalazi u poslovnim prostorijama tuženog. Protivtužilac je insolventan i nesposoban za plaćanje počev od 15.5.2002. godine. Cena izvedenih započetih radova kod protivuženog iznosi 596.148,00 dinara. Avans nije pokriven izvršenim radovima u visini od 798.852,00 dinara. Protivtuženom su ustupljena potraživanja prema protivtužiocu u iznosu od 47.488,32 dinara i 6.427,30 dinara. Opremu sa kojom je protivtužilac započeo izvođenje radova kod protivtuženog, protivtuženi je zadržao i ona se nalazi u njegovom posedu. To je oprema koja se traži protivtužbenim zahtevom. O protivtužbenom zahtevuje odlučeno pravilnom primenom materijalnog prava. Protivtuženi je zadržao stvari protivtužioca dok mu se ne plati njegovo utuženo i dosuđeno potraživanje prema protivtuženom. To pravo zasnovano je na odredbi člana 286. stav 1. ZOO. Pravo zadržavanja je pravo poverioca da privremeno zadrži dužnikovu stvar sve dok dužnik sa svoje strane ne namiri potraživanje titulara prava zadržavanja. Stvari koje je protivtuženi zadržao su stvari kojima je protivtužilac trebao da izvrši ugovornu obavezu za koju mu je protivtuženi isplatio avans koji je protivtužilac neosnovano zadržao preko visine cene izvedenih ugovorenih radova. Dakle, postoji materijalni koneksitet veza između potraživanja avansno plaćenog za radove koji su trebali biti izvršeni putem zadržanih stvari. Stoga pravo zadržavanja postoji uvek kada se u istom licu nađu obaveza na povraćaj stvari protivniku i potraživanje prema ovome, čak i u situacijama kada ne postoji veza između tražbine i stvari. Otuda protivtuženi ima pravo da zadrži stvar sve dok mu protivtužilac ne plati utuženo i dosuđeno potraživanje. Retencija je sredstvo zakonske samozaštite prava i dozvoljene samopomoći. Izuzetak propisom člana 287. stav 1. ZOO na koji se u revizijskim razlozima poziva revident ne može se primeniti na materijalno pravni odnos stranaka upravo sa iznetih razloga. Ovo su razlozi sa kojih se ne može prihvatiti ni drugi revizijski razlog koji se tiče prava protivtužioca na utuženu štetu nastalu nemogućnošću korišćenja zadržanih stvari koje se protivtužbom traži. Protivtuženi je stvari protivtužioca zadržao i za to zadržavanje ima uporište u čl. 286. ZOO. Zadržavanje se smatra dozvoljenom samopomoći. Kada neko postupa u slučaju dozvoljene samopomoći i njome prouzrokuje štetu licu koje je izazvalo potrebu samopomoći, nije dužan daje nadoknadi, što je jasno propisano članom 162. stav 1. 300. Izneto upućuje i na to da su neprihvatljivi revizijski razlozi u delu u kome se ističe daje protivtuženi postupao protivno članu 13.300 zloupotrebom prava." (Presuda Vrhovnog suda Srbije Prev. br. 406/05 od 23. novembra 2005. godine); Kaucija kao zaloga stvari — pojačanje ugovora Kaucija po svojoj pravnoj prirodi i svrsi isto je što i zaloga stvari i ugovorna strana u čiju korist je deponovana nema pravo da kauciju zadrži u celini već samo da iz nje namiri svoje potraživanje. Prema obrazloženju Prema svojoj pravnoj prirodi i kaucija služi kao sredstvo za pojačanje ugovora. Ona, sjedne strane, služi kao sredstvo za discipliniranje obavezne stranke da će izvršiti ugovor, a s druge strane ona služi i kao osiguranje od eventualne štete u korist druge stranke. Kaucija je po svojoj pravnoj prirodi i svrsi isto što i zaloga, s tom razlikom što je predmet zaloge stvar, a kaucija gotov novac ili papiri od vrednosti, ali i u jednom i u drugom slučaju zalogoprimac i onaj koji je primio kauciju ima pravo da se namiri iz založene stvari, odnosno od položene kaucije, već prema prirodi pravnog odnosa, ali ni u jednom slučaju zalogoprimac nema pravo da zadrži u svojinu založenu stvar, niti onaj koji je primio kauciju ima pravo da zadrži ćelu kauciju, koja prelazi njegov zahtev, bilo daje reč o naknadi štete ili o nekom drugom zahtevu. Dragim recima, onaj koji je primio kauciju, može da zadrži samo onaj iznos koji odgovara njegovom zahtevu koji ima prema licu koje je dalo kauciju. U konkretnom slučaju stranke su u tom smislu i ugovorile pravo tuženog u odnosu na obustavljenu kauciju da ostane kod njega kao obezbeđenje za dovršenje radova. Iz toga proizlazi da tuženi ima pravo, bez daljeg pristanka tužioca, iz obustavljene kaucije da naknadi trećim prevoznicima eventualnu razliku između ugovorene cene prevoza sa tužiocem i plaćene ovim trećim prevoznicima, ili da eventualno naknadi i neku dragu štetu, koju je tuženi pretrpeo ili trpi krivicom tužioca. Ako tuženi trećim prevoznicima nije platio veću naknadu za prevoz, niti bude imao neku drugu štetu, dužan je da vrati ćelu obustavljenu kauciju tužiocu. I u slučaju da plaćenom većom naknadom trećim prevoznicima ili dragom štetom nije apsorbovan ceo iznos obustavljene kaucije, tuženi je dužan da preostali iznos isplati tužiocu« (prema presudi Vrhovnog suda Jugoslavije, Gz 78/66). Primena Posebnih uzansi u ugostiteljstvu u vezi obezbeđenja potraživanja Davalac ugostiteljskih usluga u cilju obezbeđenja svog potraživanja ima pravo da zadrži stvari koje je u objekat uneo korisnik usluga, bez obzira da lije korisnik i vlasnik tih stvari. 475

Prema obrazloženju Tužilac je naveo daje uz ugovorenu zakupninu izdao u zakup jednom propagandnom birou niz stvari Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Nije bilo među strankama sporno da je tuženi protiv pomenutog propagandnog biroa podneo tužbu radi naplate svoga potraživanja na ime korištenja ugostiteljskih usluga članova ekipe za vreme snimanja filma i da je presudom prvostepenog suda uvažen tužbeni zahtev. Isto tako, među strankama nije bilo sporno da je pomenuti propagandni biro uzeo od tužioca i zakup sporne stvari, uz obavezu tužioca da za njihovo korištenje plaća ugovoreni iznos na ime zakupa. Sporne stvari koristili su članovi ekipe koja je na terenu snimala film. Pa kako su članovi te ekipe za vreme snimanja filma koristili ugostiteljske usluge tuženog, i zbog činjenice da tuženi za svoje potraživanje za pružene usluge nije izmi-ren, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud primenom propisa uzanse broj 57. Posebnih uzansi u ugostiteljstvu pravilno našao daje tuženi kao davalac usluga u cilju obezbeđenja svog potraživanja, imao pravo da zadrži stvari koje je pomenuta ekipa, kao ko korisnik usluga, unela u ugostiteljski objekt tuženog. Iz izloženog, prema stanovištu drugostepenog suda proizilazi da je korisnik usluga bila ekipa koja je na terenu snimala film. S obzirom na tu okolnost, kao i na činjenicu da su članovi te ekipe pored ostalih uneli u ugostiteljski objekt i sporne stvari, drugostepeni sud je našao daje tuženi, u smislu pomenutog propisa, imao pravo da zadrži i sporne stvari radi obezbeđenja naplate svog potraživanja za pružene ugostiteljske usluge. Pri tom je bez uticaja i značaja da li su stvari koje je tuženi zadržao vlasništvo korisnika ugostiteljskih usluga ili trećih lica, zato što je, prema navedenom propisu, bitno da je stvari koje je davalac usluga zadržao korisnik ugostiteljskih usluga uneo u ugostiteljski objekt. Prema tome, ne može se prihvatiti navod tužioca da tuženi nije imao pravo da zadrži sporne stvari radi obezbeđenja svoga potraživanja, zbog toga što su sporne stvari njegovo vlasništvo. Stoga je drugostepeni sud zauzeo stanovište da je prvostepeni sud primenom uzanse 57. Posebnih uzansi za ugostiteljstvo pravilno našao daje tužbeni zahtev neosnovan. U pogledu potraživanja tužioca za naknadu štete, drugostepeni sud je zauzeo stanovište da je prvostepeni sud pravilno našao daje istaknuti prigovor tuženog o nedostatku pasivne legitimacije osnovan, pošto se tuženi ne nalazi u ugovornom odnosu sa tužiocem u vezi zakupa spornih stvari. Prema tome, ukoliko je za tužioca nastala šteta usled toga stoje tuženi u cilju obezbeđenja svog potraživanja od korisnika ugostiteljskih usluga zadržao sporne stvari, tužilac svoje potraživanje po tom osnovu može ostvariti od pomenutog propagandnog biroa, sa kojim se nalazi u ugovornom odnosu u vezi zakupa spornih stvari, (prema presudi VPS, SI. 658/72).

Izuzeci (čl. 287. ZOO) Odredbama ovog člana izvršeno je ograničavanje prava poverioca da zadržava stvar dužnika, do koje je poverilac došao na nedozvoljeni način, protivno volji dužnika, kao i u slučaju ako je poverilac bio u pritežanju dužnikove stvari koju mu je ovaj dao na čuvanje ili poslugu. U navedenim slučajevima dužnik ima osnovano pravo da od poverioca zahteva da mu se stvari izašle iz njegove državine, protivno njegovoj volji, ili stvari koje je dužnik predao poveriocu na čuvanje ili poslugu, moraju vratiti. Ako je poverilac u posedu stvari koje ne može zadržati u smislu odredaba o pravu zadržavanja, a on to ipak učini, čini protivpravnu radnju i u krivičnom i u građanskom smislu. Kao posledica protivpravnog zadržavanja može nastati pravo na strani dužnika da od poverioca traži ne samo povraćaj stvari, već i naknadu štete, prostu ili potpunu. U stavu 2. ovog člana izričito je navedeno da poverilac ne može zadržati ni druge stvari dužnika, koje nisu izašle iz državine dužnika protivno njegovoj volji, a odnose se na punomoćje dobij eno od dužnika, bilo da se radi o specijalnom ili generalnom punomoćju, ako dužnik više ne želi da mu poverilac u vezi tog pravnog posla, davanja punomoćja, vrši poslove za koje je punomoćje izdato. Isto tako poverilac ne može zadržati stvari dobijene od dužnika koje se odnose dužnikove isprave, legitimacije, prepisku i ostale slične stvari, ali i druge stvari koje se ne mogu izložiti prodaji. Dužnik ima pravo da u slučaju ne vraćanja punomoćja isto opozove, na taj način što će povratak punomoćja tražiti tužbom za činidbu, ili će putem zvaničnog oglasa upozoriti dužnikove poverioce da ne ulaze u obaveze u vezi sa zloupotrebom korišćenja punomoćja. Ako se postupak vodi kod suda, i sud utvrdi povredu prava, odnosno pravnog odnosa na štetu dužnika, obavezuje poverioca, tuženog da činidbu, tj. da tužiocu, dužniku vrati traženo punomoćje. Naravno, ukoliko je poverilac u međuvremenu od zahteva povraćaj a punomoćja do dana vraćanja izvršio neku radnju u korist ili na štetu dužnika, stvar je drugog postupka kada se može tražiti poništaj radnji koje je punomoćnik preduzeo i naknadu štete u vezi sa tim. Stvari koje se navode u stavu 2. ovog člana, po pravilu, nemaju imovinski karakter, kao na primer lična karta, legitimacija dužnika, pa ona ne može ni biti predmet zadržavanja, utoliko pre što je zakonom propisano pravo njenog korišćenja. U pogledu ostalih stvari poverilac se njima ne može koristiti, odnosno ne može ih otu476

điti jer one glase na ime dužnika, osim ako se ne odnose na hartije od vrednosti na donosioca, čiju upotrebu dužnik može sprečiti i upozorenjem lica koja treba da izvrše radnje iz takve hartije. Stvari koje se ne mogu izložiti prodaji su stvari sa kojima ni sam dužnik ne može tako raspolagati, odnosno da neku stvar proda a njegova prodaja nije dozvoljena. Odredbe stava 2. ovog člana ne navode koje su to stvari koje se ne mogu prodati, ali se to može zaključiti samo ako je nekim zakonskim propisom to pravo ograničeno i u pogledu prava koja na toj stvari ima dužnik.

Obaveza vraćanja stvari pre ispunjenja obaveze (cl. 288. ZOO) Pravo poverioca da zadrži stvar dužnika radi naplate nekog svog potraživanja, može da traje samo do vremena kada mu dužnik isplati dug, ili, u vezi ove odredbe, kada dužnik poveriocu pruži odgovarajuće obezbeđenje njegovog potraživanja. Ako dužnik poveriocu pruži odgovarajuće obezbeđenje njegovog potraživanja, poverilac je dužan da dužniku vrati stvar koju drži po osnovu prava zadržavanja. Inače, sam pojam "odgovarajuće obezbeđenje" može se shvatiti tako da se ono odnosi na vrednost stvari koju je poverilac zadržao, a ne na vrednost koja se odnosi na visinu potraživanja poverioca. Zbog toga se odgovarajuće obezbeđenje može odnositi na vrednost neke druge stvari koju dužnik daje u zamenu za stvar koja je bila predmet zadržavanja. Na taj način poverilac, voljom dužnika, postaje držalac stvari koja za poverioca predstavlja protivvrednost stvari koju je zadržao po osnovu prava zadržavanja. Time se samo menja stvar koja je predmet zadržavanja, pa na strani poverioca u pogledu te stvari ostaju ona prava koja je imao prema ranije zadržanoj svari. Razlozi zbog kojih dužnik daje odgovarajuće obezbeđenje za stvar koju mu je poverilac zadržao, mogu se odnositi na potrebe dužnika da zadržanu stvar koristi radi ostvarivanja kakvog prihoda, dohotka. Tako, ako se po dozvoljenom pravnom odnosu kod poverioca nalazi stvar dužnika koja je zadržana po pravu poverioca na zadržavanje, na primer kombajn, koji u vreme žetve dužniku predstavlja neophodno sredstvo za ubiranje letine, dužnik može dati, opet, na primer, neku drugu stvar, kao što bi bio traktor ili neko drugo sredstvo koje predstavlja vrednost iz koje se, po pravu zaloge, može naplatiti poverilac. Kao odgovarajuće obezbeđenje može se smatrati i vrednosni papir, po kome dužnik može ostvariti neka prava danom dospelosti prava iz takve hartije, zatim osiguranje. Može to biti i novac ako se da u depozit kao obezbeđenje naplate poveriočevog potraživanja. Ako bi se postupilo na način kako to propisuju odredbe ovog člana, odnosno ako poverilac vrati dužniku zadržanu stvar, a za uzvrat dobije neko odgovarajuće obezbeđenje, onda prestaje pravo zadržavanja u odnosu raniju stvar, a nastaje pravo zadržavanja u odnosu na primljeno obezbeđenje, koji su istog pravnog značaja.

Pejstvo prava zadržavanja (čl. 289. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu ostvarivanje prava poverioca na zadržanoj stvari u skladu sa propisima koji se odnose na pravo založnog poverioca. Pre svega, da bi poverilac mogao da ostvari pravo po tom osnovu, potrebno je da budu ispunjena dva uslova, a to je: prvo, da poverilac pre nego što pristupi ostvarenju naplate, o toj svojoj nameri obavesti dužnika i drugo, da naplatu svog potraživanja naplati u postupku i na način kako to može da učini založni poverilac. Obaveza obaveštavanja dužnika o tome da će se od zadržane stvari poverilac naplatiti pokretanjem postupka za naplatu, kao što to čini založni poverilac, ima za svrhu da dužnika obavesti o toj okolnosti, kako bi dužnik i pre pokretanja tog postupka mogao da izmiri svoju obavezu prema poveriocu, a samim tim ostvari pravo na vraćanje stvari koja je bila predmet zadržavanja. Stvar je poverioca kada će pokrenuti postupak prodaje stvari koja je zadržana, jer poverilac to pravo stiče samom činjenicom daje njegovo pravo za naplatu duga dospelo, a dospelost potraživanja znači nastupanje roka u kome je dužnik trebalo da izvrši svoju ugovornu obavezu, ili obavezu utvrđenu zakonom. Poverilac nema interesa da stvar koja mu je predata po osnovu prava zadržavanja drži u nedogled, ili za neko drugo vreme, zbog čega ima pravo da zadržanu stvar naplati po postupku koji je određen za postupak po pravu založnog poverioca. Radi ostvarenja naplate po postupku koji se odnosi na naplatu po osnovu po kome može naplatu izvršiti založni poverilac, ukazuje se na odredbe iz Zakona o izvršnom postupku koje se odnose na postupak u vezi prodaje stvari koje su bile predmet zaloge. To znači, da se prodaja, na predlog poverioca, oglašava rešenjem suda, a način prodaje može biti putem nadmetanja ili neposrednom pogodbom, ako je cena određena po postupku za njeno određivanje, naravno u zavisnosti od vrednosti stvari koja se prodaje ili neuspele prve, odnosno druge prodaje. 477

Ako bi troškovi prodaje stvari bili enormno veliki u odnosu na samu stvar koja se prodaje javnom prodajom, sud može dozvoliti da sam dužnik proda stvar koja je predmet zadržavanja, naravno po ceni koja je prethodno utvrđena od strane stručnog lica. Ako je prodajna cena ostvarena, namiruje se poverilac prema vrednosti svog potraživanja, a pokrivaju se i sudski troškovi izvršnog postupka i drugi troškovi, dok se višak prodajne cene, koja ostaje po namirenju poverioca i naknadi sudskih i drugih troškova, predaje se dužniku, ako za to nema smetnje.

POVERIOĆEVA PRAVA U NEKIM POSEBNIM SLUČAJEVIMA Kad se obaveza sastoji u davanju stvari određenih po rodu (čl. 290. ZOO) Sam naslov ovog poglavlja ukazuje da postoje neki posebni slučajevi poveriočevih prava u odnosu na ispunjenje obaveze i posledice neispunjenja, propisanih u članu 262. ZOO, koja se ostvaruju na drukčiji način, Da bi objasnili razliku između sadržine navedenog člana i ovih "posebnih slučajeva", potrebno je ukazati da oni po članu 262. ZOO predviđaju uobičajeni postupak kada je poverilac u obligacionom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a da je dužnik dužan daje ispuni savesno i u svemu kako ona glasi. Naime, po odredbama tog i narednih članova iz tog poglavlja, poverilac ima pravo da, kao posledica dužnikove docnje, zahteva ispunjenje ugovora ili da odustane od ugovora, u kom slučaju ima pravo i na naknadu štete, bez obzira da lije dužnik za neispunjenje, odnosno docnju odgovoran ili ne. Ta prava poverilac ostvaruje kod suda a sud, ako je zahtev poverioca osnovan, donosi odluku kojom obavezuje dužnika na određeno davanje, činjenje ili nečinjenje. Međutim, odredbe člana 290. ZOO, koje se odnose na poveriočeva prava u nekim posebnim slučajevima, konkretni]e kada se obaveza sastoji u davanju stvari određenih po rodu, imaju svoju specifičnost u tome da kada se obaveza dužnika sastoji u davanju stvari određenih po rodu (određene po vrsti i broju, jedinici mere, na primer: 100 cigala veličine ...., zatim 100 litara benzina oktana ...., 100 kilograma pšenice kvaliteta ..., i t. d.), a dužnik je u docnji, poverilac, postoje prethodno o svom zahtevu za ispunjenje obavestio dužnika, ima pravo da od dužnika zahteva naknadu cene i naknadu štete, ili da zahteva vrednost dugovanih stvari i naknadu štete. To praktično znači da poverilac ima pravo da kupi istu takvu robu od drugog lica, koje se označava kao kupovina radi pokrića, u kom slučaju poverilac stiče pravo na razliku u ceni, naknadu troškova kupovine, kao i naknadu štete ako je pretrpeo. Kao što je naglašeno, da bi poverilac ostvario pravo na razliku u ceni, on mora prethodno da o nameravanoj kupovini obavesti dužnika, i to na siguran način, i da ukoliko dužnik ne postupi po primljenom obaveštenju, odnosno ne izvrši svoju ugovornu obavezu, kupi od drugog stvar određenu po rodu u količini i kvalitetu koji odgovaraju dužnikovoj obavezi, s tim da tu kupovinu izvrši što pre, tj. u nekom kraćem roku. Kod kupovine radi pokrića poverilac mora da vodi računa da postupa sa pažnjom dobrog privrednika, što znači da mora da štiti interese dužnika tako što će kupiti stvar pod najpovoljnijim uslovima. Ovo podrazumeva kupovinu i po većoj ceni ako je cena na tržištu veća od ugovorene sa dužnikom, a može kupiti i kvalitetniju stvar određenu po rodu ako na tržištu više nema takve stvari koja odgovara obavezi dužnika iz ugovora (na primer, ako je kupac kupio od prodavca automobil određene vrste, ali prodavač više ne prodaje automobile takve vrste, jer ih nema na lageru, poverilac ima pravo da takav automobil, ili sličan njenu, kupi od drugog prodavca, nezavisno od činjenice daje cena tog automobila veća od ugovorene sa dužnikom). U tom slučaju poverilac ima pravo na razliku u ceni, odnosno pravo na povraćaj uplaćene cene i razliku u ceni, kao i naknadu štete ako je istu pretrpeo zbog neizvršenja obaveze od strane dužnika. Naravno, dužnik ne može tražiti raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, jer ako promenjene okolnosti nastanu po isteku roka za ispunjenje ugovorne obaveze, ne postoji pravni osnov za prestanak njegove obaveze.

Sudska praksa Alternativna obaveza dužnika po zakonu i pravo izbora poverioca Nakon što dužnik nenovčane obaveze predaje stvari određenih po rodu, dođe u docnju, njegova obaveza po samom zakonu postaje alternativna, pa dužnik duguje ili naknadu cene stvari koje je poverilac pribavio na drugoj strani ili vrednost dugovanih stvari. U svakom slučaju pravo izbora je, saglasno članu 290. ZOO, na poveriocu, na kome je i obaveza da o svom izboru prethodno obavesti dužnika. Iz obrazloženja Prema stanju u spisima, među parničnim strankama je zaključen ugovor koji je kod tužioca zaveden pod brojem 788 dana 07.04.2003. godine, a kod tuženog pod brojem 479 dana 18.04. iste godine. Navedeni ugovor zapravo predstavlja ugovor o razmeni roba, po kome je predmet obaveze tužioca bila isporuka brašna T500 i predsmeše, odnosno mlinskih proizvoda, a predmet obaveze tuženog isporuka merkantilne pšenice JUS kvaliteta roda 2003. godine. 478

Članom 1. ugovora ugovorena je razmena mlinskih proizvoda u protivvrednosti od 875.000 kg merkantil-ne pšenice, a u članu 3. su ugovoreni pariteti, tako da se za 100 kg merkantilne pšenice isporučuje 58 kg brašna T500 ili 120 kg predsmeše, odnosno stočnog brašna. Iz prednjeg sledi daje obaveza na strani tužioca bila alternativna, te da se tužilac mogao osloboditi svoje obaveze bilo isporukom brašna, bilo isporukom predsmeše, odnosno stočnog brašna, a u količinama koje su prema paritetu ugovorene. Predmet obaveze tuženog je bila isporuka merkantilne pšenice. Rok za izvršenje obaveze tuženog je bio 31.07.2003. godine i to franko istovareno silosi tužioca. Članom 5. međusobno zaključenog ugovora predviđeno je da se za slučaj da tuženi ne ispuni svoju obavezu na način i u roku koji je utvrđen članom 2., a članom 2. je utvrđen rok najkasnije do 31.07.2003. godine, tužilac ovlašćuje da na teret tuženog kupi nevraćenu količinu merkantilne pšenice JUS kvaliteta i to po cenama koje budu bile na tržištu na Produktnoj berzi u N. S. na dan kupovine. Navedena odredba suštinski predstavlja sporazum stranaka u smislu člana 290. Zakona o obligacionim odnosima, kojim su regulisana posebna poveriočeva prava u nekim posebnim slučajevima, odnosno u ovom slučaju kada se obaveza dužnika sastoji u davanju stvari određenih po rodu, kakvu prirodu ima obaveza na strani tuženog, koji je bio dužan isporučiti merkantilnu pšenicu odgovarajućeg kvaliteta. Prema odredbi člana 290. Zakona o obligacionim odnosima kada se obaveza sastoji u davanju stvari određenih po rodu, a dužnik dođe u docnju, poverilac, pošto je prethodno o tome obavestio dužnika, može po svom izboru nabaviti stvari istog roda i zahtevati od dužnika naknadu cene i naknadu štete, ili zahtevati vrednost dugovanih stvari i naknadu štete. Iz navedene odredbe proizlazi daje obaveza dužnika koji nije ispunio obavezu isporuke stvari određenih po rodu, po samom zakonu alternativna, pa je on u obavezi ili da naknadi cenu robe koja je nabavljena od strane poverioca i naknadi eventualnu štetu, ili da naknadi vrednost dugovanih stvari i naknadi eventualnu štetu. Prema navedenoj odredbi pravo izbora je na poveriocu, s tim da zakonodavac uslovljava poverioca na preduzi-manje određenih radnju u cilju korišćenja ovog njegovog prava, a to je da prethodno o tome obavesti dužnika. U smislu člana 5. međusobno zaključenog ugovora isključena je obaveza poverioca da o svom izboru obavesti dužnika, imajući u vidu daje izbor učinjen već samom odredbom ugovora, tako što poverilac, odnosno ovde tužilac, ima pravo da pribavi stvari na drugoj strani i da potražuje naknadu cene nabavljenih stvari i to po ceni koja važi na Produktnoj berzi u N. S., na dan kupovine. Pored navedenog, poverilac je u konkretnom slučaju, prema odredbi ugovora, bio oslobođen i obaveze da o tome prethodno obavesti tuženog koji ima svojstvo dužnika ove obaveze, jer se može smatrati daje ovo obaveštenje već samim ugovorom učinjeno. Ovakvo ugovaranje je dozvoljeno i prednje činjenice je prvostepeni sud morao imati u vidu. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 3090/06 od 28.12.2006. godine); Dospelost potraživanja za isplatu novčane vrednosti generičkih stvari Potraživanje poverioca za isplatu novčane vrednosti dugovanih stvari dospeva danom podnošenja tužbe. Iz obrazloženja Saglasno sa članom 399. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorne strane mogu se ugovorom sporazumeti da u slučaju zadocnjenja dužnika sa isplatom novčane obaveze plati i kamatu u visini određenoj ugovorom. Ugovorne strane ne mogu ugovoriti isplatu zakonske zatezne kamate u slučaju neblagovremenog izvršenja novčane obaveze od strane dužnika, jer je ista predviđena članom 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju parnične stranke su ugovorile plaćanje zakonske zatezne kamate u slučaju zadocnjenja u ispunjenju nenovčane obaveze, mada se shodno citiranoj zakonskoj odredbi zakonska zatezna kamata ne može ugovarati za slučaj zadocnjenja u ispunjenju nenovčanih obaveza. Odredbom člana 402. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da odredbe ovog zakona o ugovornoj kamati shodno važe i za ostale obaveze koje imaju za predmet stvari određene po rodu. Međutim, parnične stranke nisu predmetnim ugovorima predvidele da se u slučaju neblagovremenog ispunjenja ugovorne obaveze plaća i kamata u određenoj visini, već su ugovorile isplatu zakonske zatezne kamate, što shodno članu 399. Zakona o obligacionim odnosima nije moguće. Odredbom člana 290. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad se obaveza sastoji u davanju stvari određenih po rodu, a dužnik dođe u docnju, poverilac, pošto je prethodno o tome obavestio dužnika, može po svom izboru nabaviti stvar istoga roda i zahtevati od dužnika naknadu cene i naknadu štete, ili zahtevati vrednost dugovanih stvari i naknadu štete. U skladu sa citiranom zakonskom odredbom, tužilac je danom podnošenja tužbe sudu obavestio tuženog da umesto stvari određenih po rodu traži isplatu njihove cene. Stoga je tog datuma nenovčano potraživan]e tužioca postalo novčano, a tuženi je od tog datuma pao u docnju sa ispunjenjem svoje novčane obaveze, te tužiocu samo od tog datuma, prema članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pripada pravo na isplatu zakonske zatezne kamate. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Pzz. 27/04 od 30. 9. 2004. godine). 479

Kad se obaveza sastoji u činjenju (cl. 291. ZOO) I odredbe ovog člana upućuju na zaključak da se poveriocu, kod ispunjenja uslova iz te odredbe, ostavlja mogućnost da sam izvrši obavezu koju je trebalo da izvrši dužnik. Naime, ako se obaveza dužnika sastoji u nekom činjenju, to podrazumeva preduzimanje odgovarajuće činjenja iz obligacionog odnosa, po kome se dužnik obavezao da za račun poverioca učini kakvu stvar, kao na primer u smislu ugovora o delu, o građenju, o punomoćstvu i nekim drugim slučajevima u kojima je predmet neka obaveza dužnika da nešto učini za poverioca. Kod postojanja takvog ugovora, a dužnik određenu obavezu nije na vreme izvršio, poverilac može, pošto o tome prethodno obavesti dužnika, da sam o trošku dužnika uradi ono što je dužnik bio dužan da uradi, a od dužnika da zahteva i naknadu štete zbog zadocnjenja, kao i naknadu druge štete zbog takvog načina ispunjenja. Karakteristike ovog prava poverioca je isto kao što je pravo predviđeno u prethodnom članu, osim što se razlikuju po predmetu obligacije, jer se prvo odnosi na davanje stvari određenih po rodu, a drugo na činidbu određene radnje, kod kojih je zajedničko da dužnik nije ispunio ugovor u propisanom roku, kao i to da njegove propuste može preduzeti sam poverilac, ali na račun dužnika, uz pravo na naknadu štete ukoliko dokaže daje imao štetu zbog dužnikove docnje i postupanja po ovlašćenjima iz odredaba člana 290, odnosno člana 291. ZOO. I u slučaju primene odredaba člana 291. ZOO, poverilac mora da postupa kao dobar domaćin, odnosno dobar privrednik, tj. mora u najvećoj meri da štiti interese dužnika i da pod najpovoljnijim uslovima izvrši činjenje koje je bilo predmet obaveze dužnika. Ova dužnost poverioca, naravno, ne može da ide na njegovu štetu, odnosno da zanemari svoje interese, a i dužnik mora da vodi računa o svojim interesima ali samo od trenutka kada poverilac počne sa ostvarivanjem svog prava iz ovog člana.

Kad se obaveza sastoji u nečinjenju (cl. 292. ZOO) U ovom slučaju, za razliku od prethodna dva navedena (u odredbama čl. 291. i čl. 292. ZOO), kad se obaveza dužnika sastoji u nečinjenju, poverilac ima pravo na naknadu štete, samim tim što je dužnik postupio protivno svojoj obavezi. Nečinjenje je negativna obligacija, ali se i ona zaključuje kao ugovor u određenoj formi. Njome se dužnik obavezuje na kakvo uzdržavanje od određenog činjenja, kao što bi, na primer, bio slučaj da svoj objekat neće graditi na delu placa na kome se nalazi objekat poverioca, ili bar ne u njegovoj neposrednoj blizini, ili da neće izvršiti pregrađivanje kakvog kanala koji bi mogao da ugrozi poveriočevu imovinu ako bi ta pregrada izazvala prodor vode na imovini poverioca. Prema stavu 2. ovog člana, ako je dužnik nešto sagradio protivno obavezi, poverilac može zahtevati da se to ukloni o trošku dužnika i da mu dužnik naknadi određenu štetu. Poverilac ne može sam da izvrši radnju uklanjanja onog što je dužnik protivno ugovoru o nečinjenju sagradio, već se mora obratiti sudu kondemnatornom tužbom, da bi sud svojom odlukom obavezao dužnika na određeno činjenje, odnosno uklanjanje sagrađenog protivno obavezi stranaka. Pravosnažna presuda je podobna za izvršenje i njome se uspostavlja ranije stanje, tj. ono stanje koje je postojalo u vreme zaključenja ugovora o nečinjenju. Stav 3. ovog člana propisuje ovlašćenje sudu da odluči da se ne ruši ono stoje sagrađeno, već da se poveriocu naknadi šteta u novcu, ako sud nađe da je to očigledno korisnije, uzimajući u obzir društveni interes i opravdani interes poverioca. Odredba ovakve sadržine se može odnositi samo na one slučajeve za koje nije potrebno prethodno odobrenje nadležnog upravnog organa, a koji su to slučajevi faktičko je pitanje. U ovom stavu se navodi reč "građenje", pa se to mora povezati sa ovlašćenjima koja imaju upravni organi, pa i upravni sud, u pogledu uklanjanja ili upodobljavanja izgrađenog objekta uslovima prema kojima bi takav objekat mogao biti izgrađen. U jednoj odluci Vrhovnog suda Srbije, u upravnoj stvari, sud je odlučio da kada su pojedini radovi izvedeni protivno datom odobrenju, po shvatanju suda nužno je, kao prethodno pitanje u smislu odredaba Zakona o opštem upravnom postupka raspraviti da li se svako takvo odstupanje pojedinačno može naknadno otkloniti i objekat usaglasiti izdatom odobrenju ili uputiti tužioca da u posebnom postupku izdejstvuje izmenu datog odobrenja za izgradnju u smislu navedenih radova. Tumačeći odredbe stava 3. ovog člana, sa napred iznetog stanovišta, sud opšte nadležnosti bi trebalo da zastane sa rešavanjem o tužbi tužioca za nečinjenje, sve dok upravni organ ne odluči o tome da li je izgrađeni objekat izgrađen u skladu sa dozvolom o građenju. Ali ako je dužnik izgradio neki objekat sa odobrenjem nadležnog upravnog organa, a pre izgradnje tog objekta je bio u obligaciono pravnom odnosu sa poveriocem da takav objekat neće graditi, onda bi sud mogao da odluči u smislu odredaba navedenog stava, a naime da, ako je to očigledno korisno, uzimajući u obzir društveni interes i interes poverioca, da odluči da se izgrađeni objekat ne ruši, već da se poveriocu naknadi šteta. Ako ti uslovi ne bi bili ispunjeni, i pored postojanja uredne dozvole za građenje, sud bi morao da odluči u duhu ugovora stranaka kojim se dužnik obavezao da predmetni objekat neće graditi, te da naloži njegovo uklanjanje, ali sa stanovišta primene ugovora stranaka i sudske odluke o tome da se mora ispoštovati volja stranaka iz tog ugovora. 480

Pravo zahtevati naknadu umesto dosuđenog (cl. 293. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu postojanje pravosnažne sudske odluke kojom je sud naložio dužniku da ispuni svoju obavezu iz ugovora prema poveriocu. Odlukom suda određuje se rok u kome je dužnik u obavezi da izvrši radnju navedenu u presudi. Po proteku te radnje, poverilac stiče pravo da opomene dužnika da izvrši svoju obavezu po predmetnoj presudi, ostavljajući mu za to ispunjenje primereni rok. U toj pismenoj opomeni, koja mora na siguran način biti saopštena dužniku, poverilac izjavljuje i to da ako dužnik u tom roku ne izvrši obavezu po sudskoj odluci, da po isteku tog roka neće primiti ispunjenje, nego će tražiti naknadu štete zbog neispunjenja. I u ovom slučaju postupak se pokreće kondemnatornom tužbom, kojom se traži od suda da se tuženi, dužnik obaveže na određenu činidbu, odnosno ispunjenje ugovora. Ukoliko sud donese pravosnažnu odluku kojom nalaže dužniku, tuženom da ispuni svoju obavezu u roku koji mu je sud odredio, a poverilac ispuni svoju obavezu pozivanjem dužnika da u naknadnom primerenom roku izvrši obavezu iz odluke suda, pa tuženi, dužnik to ne učini, poverilac ima pravo da u izvršnom postupku traži ispunjenje obaveze dužnika. Primereni rok zavisi od konkretnih okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, odnosno on predstavlja faktičko pitanje, jer se pri oceni tog pitanja vodi računa o uslovima tržišta, udaljenosti poverioca i dužnika, od prevoza, a i od drugih okolnosti od kojih zavisi pravično određivanje roka, od kog roka počinje da teče obaveza dužnika na ponašanje u pogledu izvršenja obaveze iz sudske odluke, odnosno od naknadnog roka koji mu je ostavio poverilac. Određivanje roka u navedenom smislu je bez značaja ako je dužnik na jasan način stavio do znanja poveriocu da neće izvršiti svoju obavezu. Odredbe stava prvog ovog člana daju mogućnost poveriocu i da ne traži prinudno izvršenje sudske odluke, ako je postupio u svemu kako je u tom stavu propisano, da dužnika obavesti da neće primiti ispunjenje, nego da će tražiti štetu zbog neispunjenja. To znači, da takvo obaveštenje poverioca sprečava dužnika da po isteku ostavljenog mu roka za izvršenje obaveze, ne može samovoljno da izvrši obavezu, jer je poverilac stekao pravo da ne traži ispunjenje obaveze dužnika, pa ako dužnik i pored toga svoju obavezu izvrši, poverilac mu je može vratiti ili ga obavestiti da mu primljeno ispunjenja stavlja na raspolaganje. Da poverilac ima pravo na naknadu štete proizilazi i iz stava 2. ovog člana, po kome po isteku naknadnog roka, poverilac može zahtevati samo naknadu štete zbog neispunjenja. Naknada štete zbog neispunjenja, dakle zbog povrede sudske odluke, odnosno ugovora stranaka, prema sudskoj praksi, podrazumeva pravo poverioca da od dužnika traži naknadu stvarne štete i izgubljenu korist (dobit). Pod izgubljenom dobiti može se shvatiti samo ona dobit za koju je izvesno da bije poverilac prema redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima slučaja, ostvario daje dužnik svoju obavezu ispunio kako treba. To znači daje naknada štete, koju povredom ugovora prouzrokuje dužnik, ravna pretrpljenom gubitku i izmakloj dobiti poverioca, s tim što naknada ne može biti veća od pretrpljenog gubitka i izmakle koristi koje je dužnik morao predvideti u vreme zaključenja ugovora kao moguće posledice povrede ugovora, s obzirom na činjenice koje su joj tada bile poznate, odnosno morale biti poznate. U jednoj svojoj odluci (Prev. 31/05), Vrhovni sud Srbije je na pitanje da li poverilac koji želi da ostvari pravo na naknadu štete zbog radnje u izvršenju obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom, uvek mora da ostaviti naknadni i primereni rok dužniku za njeno ispunjenje, dao odgovor da poverilac obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom može ostvariti pravo na naknadu štete samo u slučaju kumulativnog ispunjenja tri uslova. To su: 1. postojanje poveriočevog poziva dužniku da obavezu ispuni u naknadno primenjenom roku; 2. data izjava dužniku od strane poverioca da po isteku naknadno ostavljenog roka neće primiti ispunjenje i 3. da dužnik i u naknadnom roku nije izvršio svoju obavezu. U protivnom poveriocu potraživanja utvrđenog pravnosnažnom odlukom ostaje na raspolaganju samo mogućnost da u postupku prinudnog izvršenja izvrši namirenje svog potraživanja. Prema tome, poverilac slobodno odlučuje na koji način će zaštititi svoje pravo. On to može učiniti tako što će se opredeliti da u postupku izvršenja prinudno namiri svoje potraživanje, ili postupajući na način propisan odredbom člana 293. stav 1. ZOO. Ako se opredeli za zaštitu prava realizuje u skladu sa odredbom člana 293. stav 1. poverilac po isteku primerenog roka može zahtevati samo isplatu štete zbog neispunjenja. To ima za posledicu da po isteku naknadnog roka nastupa nemogućnost podnošenja predloga za izvršenje na osnovu prvobitne izvršne isprave. Ovo iz razloga što izvršeni izbor za naknadu štete po isteku primerenog roka vodi transformaciji prvobitne u novu obavezu. Stoga poverilac koji želi da ostvari pravo na naknadu štete zbog docnje u izvr šenju obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom uvek mora ostaviti naknadni i primereni rok dužniku za njeno izvršenje. To je nužno učiniti da bi dužnik blagovremeno sagledao i pravne posledice neizvršenja obaveze u naknadnom roku. Izvršeni izbor je definitivan tek po isteku ostavljenog primerenog roka. Sve do tog vremena poverilac može promeniti svoju odluku i umesto tužbe za naknadu štete podneti predlog za prinudno izvršenje obaveze iz pravnosnažne odluke. I obrnuto, po izvršenom prinudnom namirenju, u izvršnom postupku, poverilac gubi pravo na naknadu potpune štete zbog docnje u njenom dobrovoljnom ispunjenju u okviru paricionog roka. Inače, samo pravo izbora je moguće realizovati sve do isteka zakonom propisanog roka zastarelosti izvršenja obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom. 481

Sudska praksa Neblagovremeno izvršenje obaveze utvrđene pravnosnažnom sudskom odlukom Pravo tužioca zasnovano na neblagovremenom izvršenju novčane obaveze utvrđene pravnosnažnom presudom, mora se raspraviti u skladu sa odredbom člana 293. ZOO, a neprimenom člana 278. st. 2. ZOO. Iz obrazloženja Tužbeni zahtev se zasniva na neblagovremenom izvršenju tuženikove obaveze utvrđene pravnosnažnom sudskom odlukom. Iz tog razloga se i tužiočeva prava proistekla po ovom osnovu ne mogu raspraviti primenom zakonske odredbe kojom se utvrđuje pravo na potpunu naknadu štete zbog neblagovremenog izvršenja ugovora. Neizvršenje obaveze u roku određenom pravnosnažnom presudom ne može se izjednačiti sa neblagovremenim ispunjenjem ugovorne obaveze. Naprotiv, to su pravno posmatrano apsolutno različite situacije. Iz tog razloga su odredbe glave III Zakona o obligacionim odnosima podeljene u dva odeljka. U prvi odeljak su svrstane odredbe o poveriočevim pravima i njihovim obavezama proisteklim iz njihovog međusobnog ugovornog odnosa, a u odeljku dva odredbe o poveriočevim pravima u nekim posebnim slučajevima. U okviru odredaba o poveriočevim pravima u nekim posebnim slučajevima, nalaze se i odredbe čl. 293. i 294. ZOO. Njima su određena prava poverioca u slučaju neblagovremenog izvršenja obaveza (novčanih i nenovčanih) određenih pravnosnažnom odlukom. Stoga se i pravo tužioca zasnovano na neblagovremenom izvršenju novčane obaveze utvrđene pravnosnažnom presudom mora raspraviti u skladu sa odredbom člana 293. ZOO, a ne primenom člana 278. stav 2. ZOO, kako to Viši trgovinski sud pogrešno zaključuje. Odredbom člana 293. stav 1. ZOO propisano je da poverilac u tom slučaju može pozvati dužnika da u naknadnom primerenom roku ispuni svoju obavezu i izjavi da po isteku tog roka neće primiti ispunjenje, nego će tražiti naknadu štete zbog neispunjenja (iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 31/05); Ostavljanje primerenos roka dužniku Poverilac koji želi da ostvari pravo na naknadu štete zbog radnje u izvršenju obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom, uvek mora ostaviti naknadni iprimereni rok dužniku za njeno izvršenje. Iz obrazloženja: Poverilac obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom može ostvariti pravo na naknadu štete samo u slučaju kumulativnog ispunjenja tri uslova. To su: 1. postojanje poveriočevog poziva dužniku da obavezu ispuni u naknadno primenjenom roku; 2. data izjava dužniku od strane poverioca da po isteku naknadno ostavljenog roka neće primiti ispunjenje i 3. da dužnik i u naknadnom roku nije izvršio svoju obavezu. U protivnom poveriocu potraživanja utvrđenog pravnosnažnom odlukom ostaje na raspolaganju samo mogućnost da u postupku prinudnog izvršenja izvrši namirenje svog potraživanja. Prema tome, poverilac slobodno odlučuje na koji način će zaštititi svoje pravo. On to može učiniti tako što će se opredeliti da u postupku izvršenja prinudno namiri svoje potraživanje, ili postupajući na način propisan odredbom člana 293. stav 1. Ako se opredeli za zaštitu prava realizuje u skladu sa odredbom člana 293. stav 1. poverilac po isteku primerenog roka može zahtevati samo isplatu štete zbog neispunjenja. To ima za po-sledicu da po isteku naknadnog roka nastupa nemogućnost podnošenja predloga za izvršenje na osnovu prvobitne izvršne isprave. Ovo iz razloga što izvršeni izbor za naknadu štete po isteku primerenog roka vodi transformaciji prvobitne u novu obavezu. Stoga poverilac koji želi da ostvari pravo na naknadu štete zbog docnje u izvršenju obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom uvek mora ostaviti naknadni i primereni rok dužniku za njeno izvršenje. To je nužno učiniti da bi dužnik blagovremeno sagledao i pravne posledice neizvršenja obaveze u naknadnom roku. Izvršeni izbor je definitivan tek po isteku ostavljenog primerenog roka. Sve do tog vremena poverilac može promeniti svoju odluku i umesto tužbe za naknadu štete podneti predlog za prinudno izvršenje obaveze iz pravnosnažne odluke. I obrnuto, po izvršenom prinudnom namirenju, u izvršnom postupku poverilac gubi pravo na naknadu potpune štete zbog docnje u njenom dobrovoljnom ispunjenju u okviru paricionog roka. Inače, samo pravo izbora je moguće realizovati sve do isteka zakonom propisanog roka zastarelosti izvršenja obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 31/0); Raskid ugovora zbog proteka dužeg perioda od zaključenja ugovora Ako stranke zaključe ugovor o kupoprodaji sezonskog poljoprivrednog proizvoda - ćutanje za duže vre-me ima značaj odustanka od ugovora. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno postupio kad je odbio tužiočev zahtev za naknadu štete iz pomenutogposla sa tuženim. Iz činjeničnog ustanovljenja pobijane presude proizilazi da uskraćivanjem dispozicije za isporuku robe tužilac nije određivao kome se roba ima isporučiti, pa je takvim svojim postupanjem doveo do toga daje ugovor 482

ostao neizvršen. Takvo stanovište prvostepenog suda ne može se prihvatiti. Nije, naime, osnovano zaključiti da tužilac, zbog toga što se u pogledu pravca nije striktno izjasnio, da nije u principu dao dispoziciju za isporuku. Pomenutim ugovorom u pogledu načina isporuke ugovoreno je: kamionom ili vagonom po izboru kupca u dispoziciji koju kupac daje prodavcu na pet dana pre početka isporuke. Međutim, nije sporno da je tužilac bio zainteresovan da obezbedi ugovorene količine luka, jer ih je već bio prodao; daje zbog toga pristao da sam nabavi ambalažu i da angažuje svoja finansijska sredstva; daje slao svoje ljude na teren tuženog radi uvida u kvalitet robe, iako na to nije bio obavezan, da je za sve vreme korespondirao sa tuženim u vezi sa isporukom robe. Konačno, tužilac je insistirao na isporuci luka, što nedvosmisleno proizilazi iz pisma, kojim je tuženom ostavio naknadni rok. Drugostepeni sud, međutim, nalazi da i pored toga tužiočev zahtev za naknadu štete nije osnovan. Predmet ugovora je kupoprodaja crnog luka, koji spada u poljoprivredne proizvode. Prema tome, u konkretnom slučaju radi se o ugovoru koji po prirodi proizvoda koji mu je predmet mora biti izvršen u ekonomskoj godini, u kojoj je zaključen, a najkasnije do naredne žetve. Međutim, tužilac je duže vreme ćutao ne određujući svoj zahtev. Naime, rok za isporuku robe protekao je 15. oktobra_______. godine, a tužilac u proteklom periodu, kad je podneta tužba, što znači ni po proteku dve sledeče ekonomske godine, nije tražio ni izvršenje ugovora ni naknadu štete zbog neizvršenja ugovora. Kad kupac za duže vreme ne traži izvršenje ugovora ni naknadu štete, prodavač sa pravom može zaključiti da je kupac ćutanjem odustao od ugovora, ako pri tom postoje i druge okolnosti na osnovu kojih se kupčevom ćutanju može pripisati značenje odustanka od ugovora. Ovo posebno važi kada su predmet ugovora sezonski poljoprivredni proizvodi, koji zbog svoje prirode protekom određenog vremena gube od svojeg kvaliteta i mogućnosti da se dobro plasiraju posle dužeg stajanja. Prema tome, kako su stranke bile u odnosu kupoprodaje crnog luka, kao sezonskog poljoprivrednog proizvoda, ima se smatrati da tu-žiočevo ćutanje za duže vreme, što uostalom nije sporno, ima značenje odustanka od ugovora. Zato je tužilac podnošenjem tužbe nakon isteka roka od dve godine od zaključenja ugovora propustio da ostvari svoja prava koja su mu stajala na raspolaganju kao kupcu, jer se ima uzeti daje usled proteka vremena odustao od ugovora (prema odluci VPS, SI 323/73).

Sudski penali (čl. 294. ZOO) Sudski penali su jedna vrsta novčane kazne koju određuje sud ako dužnik ne izvrši o roku svoju nenovča-nu obavezu utvrđenu pravosnažnom odlukom. Ona se izriče na traženje poverioca. Sudske penale karakterišu sledeći elementi: a) daje u pitanju nenovčana obaveza, b) da nenovčanu obavezu nije izvršio dužnik, v) daje nenovčana obaveza utvrđena pravosnažnom odlukom, g) da je izricanje sudskih penala tražio poverilac, d) daje sud odredio dužniku naknadni primereni rok u kome treba da izvrši obavezu, đ) da će dužnik, ako ne izvrši svoju obavezu u ostavljenom mu roku biti dužan da isplati poveriocu izvesnu svotu novca za svaki dan zadocnjenja ili za koju drugu jedinicu vremena, počev od isteka tog roka. Sudske penale određuje sud na predlog poverioca. Sudski penali se nazivaju "sudski" jer ih određuje isključivo sud. Oni predstavljaju jedan vid učvršćenja ugovorne discipline, tj. jednu vrstu prinude da se dužnik primora da izvrši nenovčanu obavezu na onaj način kako je to utvrđeno u pravosnažnoj sudskoj odluci, ali i kao naknada štete čiju visinu ne treba dokazivati. Određivanje sudskih penala pretpostavlja postojanje krivice dužnika, koja proizilazi iz činjenice da dužnik ne želi da izvrši pravosnažnu sudsku odluku. On se može osloboditi ove odgovornosti ako dokaže daje neispunjenje, odnosno neuredno ispunjenje ugovorne obaveze nastalo iz razloga za koji on nije kriv. Po pravilu, ako zakonom nije drukčije određeno, dužniku se ne može izreći kazna - sudski penali ako su stranke ugovorom predvidele ugovornu kaznu, što znači da će sud odbiti predlog poverioca da mu se odrede sudski penali ako je u ugovoru predviđena ugovorna kazna. Visina sudskih penala nije određena nekim posebnim propisom. Odredbe ovog člana ovlašćuju sud da sudske penale odredi za svaki dan zakašnjenja sa izvršenjem obaveze utvrđene pravosnažnom sudskom odlukom, ili za koju drugu jedinicu vremena, kao na primer za svakih pet dana zakašnjenja i slično. Pri određivanju visine sudskih penala sud vodi računa da se ti penali ne pretvore u neki vid rente, koju bi dužnik plaćao sve dok ne izvrši utvrđenu obavezu. Ona mora biti realna i u srazmeri sa vrednosti predmeta objekta neizvršenja. Tako, na primer, ako je sudskom odlukom određeno da će dužnik izgraditi poveriocu jedan objekat, a dužnik to ne učini u određenom roku, zbog čega je sud obavezao dužnika da svakog dana plaća poveriocu određeni novčani iznos na ime sudskih penala, ta obaveza ne može trajati u nedogled, jer bi se ti penali pretvorili u neku vrstu rente, zbog čega bi sud mogao, na predlog dužnika, da donese odluku o prestanku daljeg 483

plaćanja, ako iz okolnosti slučaja proizilazi da ne postoji loša namera na strani dužnika, već njegove druge objektivne teškoće, pri postojanju uslova da poverilac sam izvrši obavezu na račun dužnika. Određivanjem sudskih penala ne gasi se i obaveza dužnika da izvri radnju koja mu je naložena od strane suda. Zbog toga je u stavu 2. ovog člana propisano da kad dužnik naknadno ispuni obavezu, kod već utvrđene obaveze po osnovu sudskih penala, sud može smanjiti određenu svotu, odnosno s obzirom na izraz u stavu prvom ovog člana "za svaki dan zadocnjenja", proizilazi da će obaveza dužnika prestati onoga dana kada dokaže daje postupio po sudskoj odluci u vezi izvršenja svoje nenovčane obaveze.

PRESTANAK OBAVEZA Opšte pravilo (čl. 295. ZOO) Obaveza se smatra ispunjenom kad dužnik ispuni svoju obavezu, odnosno kad poverilac ostvari svoje potraživanje. Samim tim obaveza više ne postoji jer je ostvaren cilj zbog koga je obligacija stvorena, pa se samim tim obligacija i ugasila. Odredbama ovog člana postavljeno je opšte pravilo o prestanku obaveza, odnosno osnovno pravilo o prestanku obaveza, s obzirom na različitost situacija zbog kojih se obaveza može ugasiti, jer se obligacija može ugasiti i ako nije obaveza ispunjena, ako nastanu takve okolnosti koje ne mogu dovesti do izvršenja obaveze. U odredbama o prestanku obaveza ne govori se o prestanku ugovora već o prestanku obligacionih obaveza, jer ugovor može prestati a da se obaveze iz takvog ugovora ne izvrše, kao što su slučajevi nemogućnost neispunjenja ugovora, zatim raskid, otkaz ugovora, istek vremena na koji je zaključen, smrt, a i u nekim drugim slučajevima. Ali, u odredbama ovog člana govori se o gašenju obligacionih obaveza koji nastaju iz zaključenog ugovora ili vanugovornog odnosa, što znači da prestanak obligacija nastaje i iz drugih razloga vezanih za prestanak ugovora. Jedni razlozi za prestanak ugovora odnose se na potpuno ispunjenje ugovora, a drugi na nepotpuno ispunjenje, kao što su nemogućnost ispunjenja, raskid ili otkaz ugovora. No, ovde ćemo se pozabaviti prestankom obligacionih obaveza, bez obzira po kom osnovu nastali. Bitno je da postoji obligacioni odnos koji pretpostavlja postojanje kakve obaveze, neko činjenje ili nečinjenje. Obavezu, po pravilu izvršava onaj ko ju je preuzeo, odnosno lice koje je takvu obavezu steklo iz nekog odnosa koji ne mora da bude samo ugovorni odnos. Prestanak obaveze je unapred predviđen. Za svaku obavezu koja prestaje mora da postoji neki rok vezan za neku okolnost koja uslovljava da se obaveza ispuni. Ona ne može trajati neodređeno, a na to upućuje i sadržina odredbe stava 1. ovog člana, navodeći reci "obaveza prestaje kad se ispuni....". Veći deo obligacija ima za cilj da se u što kraćem mogućem roku izvrši obaveza, jer obaveza nije sama sebi cilj, već posledica onoga što su stranke želele da ostvare izvršenjem određene obligacije. Obaveze iz obligaciono pravnog odnosa mogu prestati kada dužnik izvrši svoju obavezu na način kako je to predviđeno ugovorom ili nekim drugim odnosom iz vanugovornog slučaja. To izvršenje mora biti savesno, tj. onako kako ono glasi, a u skladu sa osnovnim načelima obligacionog prava. Obaveza prestaje i "u drugim zakonom određenim slučajevima". To mogu biti slučajevi prebijanja uzajamnih potraživanja, zatim kada poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje, pa slučaj kada se poverilac i dužnik saglase da postojeću obavezu zamene novom, ako nova obaveza ima različit predmet ili različit pravni osnov, pa slučaj kad dođe do sjedinjenja obaveza, odnosno kada jedno isto lice postane poverilac i dužnik, zatim kad dužnik iz opravdanih razloga nije u mogućnosti da ispuni svoju obavezu. U slučajeve prestanka obaveze mogu se navesti i slučajevi kada trajni dugo vinski odnos, sa određenim rokom trajanja, prestane istekom određenog roka, ili slučaj otkaza trajnog dugo vinskog odnosa, ako vreme trajanja tog odnosa nije određeno, a na kraju i kada nastupi smrt dužnika ili poverioca, sa stanovišta njihovih ličnih osobina ili lične sposobnosti dužnika. Drugi stav ovog člana odnosi se na prestanak sporednih obaveza, jer se prestankom glavne obaveze gase se i sporedne obaveze, odnosno sporedna prava, kao što su jemstvo, zaloga i druga sporedna prava. Već je naglašeno da se odredbe ovog člana odnose na prestanak glavne obaveze, tj. one obaveze koja je bila glavni predmet obligacije. Sporedna prava se i ne mogu posebno ugovarati, jer su ona vezana za ispunjenje glavne obaveze, pa samim tim gašenjem glavne obaveze gase se i sporedna prava. U stavu drugom posebno su naglašena kao sporedna prava jemstvo i zaloga, ali postoje i druga sporedna prava kao što su kamate, troškovi, i još neki drugi oblici koji su uslovljeni kakvim posebnim okolnostima kojima zakon daje određenu pravnu snagu. Naravno, u nekim slučajevima, već nastala obaveza sporednog prava može se ostvarivati i posle prestanka glavne obaveze, ako to iz prirode stvari proizilazi, ili zakonom utvrđenog slučaja, kao što bi bio slučaj naplate zatezne kamata kod već izvršene glavne obaveze, ako nije sa izvršenjem te obaveze izvršeno i to sporeno pravo. 484

KO MOŽE ISPUNITI I TROŠKOVI ISPUNJENJA Ispunjenje od strane dužnika ili trećeg lica (cl. 296. ZOO) Po prirodi stvari obavezu treba da izvrši dužnik, ali njegovu obavezu, pod određenim uslovima može da izvrši i treće lice. Poverilac ne može da odbije opravdano ispunjenje od strane trećeg lica, jer će u protivnom pasti u docnju, iz koje će proisteći određene posledice na njegovu štetu. Dužnik je, po pravilu, dužan da sam ispuni svoju obavezu. Smatra se daje sam izvršio svoju obavezu ako je to učinio i preko ovlašćenog punomoćnika, koji tu obavezu izvršava u ime i za račun dužnika. Neke obaveze koje imaju karakter lične obligaeije moraju se ispuniti samo od strane dužnika, njegovim radnjama, činjenjem ili nečinjenjem. Pod ispunjenjem obaveze podrazumeva se ispunjenje obaveze od strane dužnika, na način kako ona glasi kao predmet izvršenja njegove obaveze. To pravilo se ne može menjati, ali će biti ispoštovano ako dužnikovu obavezu izvrši i treće lice pod određenim uslovima. U stavu drugom ovog člana propisano je pravilo da je poverilac dužan primiti ispunjenje od svakog lica koje ima pravni interes da obaveza bude ispunjena, čak i kada se dužnik protivi tom ispunjenju. Protivljenje dužnika za treće lice nema značaja ako treće lice ima pravni interes da ono izvrši dužnikovu obavezu. Treće lice ima pravni interes onda ako mu je ugroženo neko pravo zbog neblagovremenog izvršenja dužnikove obaveze, dakle, pravo ili neki drugi pravni interes, koji je predviđen propisima, ili njegovim odnosom sa dužnikom. Isplatom od strane trećeg lica sprečava se buduća povreda prava tog lica, jer stvara mogućnost trećem licu da ostvari neko drugo svoje pravo, u odnosu na pravo koje je predmet ispunjenja. Zbog toga, ako se dužnik i protivi tom ispunjenju, poverilac ne može odbiti ispunjenje od strane trećeg lica, ako ono dokazuje postojanje svog pravnog interesa da ispuni obavezu dužnika. Tako, na primer, s obzirom daje obaveza plaćanja poreze na promet nepokretnosti obaveza prodavca, a prodavač posle zaključenog ugovora ne želi da plati tu poresku obavezu, kupac može da ispuni njegovu obavezu i isplati dugo vani iznos prodavca, ostvarujući na taj način svoj pravni interes, koje mu obezbeđuje pravo da izvrši uknjižbu prava svojine na svoje ime. Naravno, u tom slučaju treće lice ima pravo da se naplati od dužnika sporazumom ili putem tužbe, primenom odredaba ovog člana (čl. 296. st. 2. ZOO). To se najbolje vidi i iz sadržine odredbe stava 4. člana 283. ZOO, po kojoj "tuženi (treće lice) može izbeći pobijanje ako ispuni dužnikovu obavezu". Isplatu duga može da izvrši treće lice ako je dužnik saglasan sa tim, osim ako prema ugovoru ili prirodi same obaveze ovu treba da ispuni dužnik lično. U tom slučaju, ako postoji osnov da treće lice ispuni dužnikovu obavezu (saglasnost dužnika), poverilac može ali ne mora da prihvati ispunjenje. On će prihvatiti ispunjenje od strane trećeg lica ako o tome postoji sporazum između njega i dužnika. Poverilac ne mora da prihvati obavezu ispunjenja od strane trećeg lica, ako je obaveza lične prirode, odnosno ako su stranke u ugovoru predvidele da će dužnik sam izvršiti svoju obavezu (zbog prirode same ugovorene obaveze), kao stoje, na primer, da će dužnik sam popraviti neku stvar poveriocu, zatim sam izraditi naručenu umetničku sliku, odnosno izvršiti neki posao za koji je poverilac zainteresovan da ga lično izvrši dužnik. Poverilac može primiti ispunjenje dužnikove obaveze i ako se ovaj sa tim ne složi, ako poverilac u tome pronađe svoj interes. Ako se dužnik i protivio da njegovu obavezu izvrši treće lice, poverilac i bez obaveštenja dužnika može primiti ispunjenje od trećeg lica, vodeći računa daje ovo lice poslovno sposobno. Zašto bi treće lice, protivno volji dužnika, ovome ispunilo obavezu, pitanje je koje nalazi odgovor u odnosima koji postoje između dužnika i trećeg lica. Tako, na primer, to može biti neka vrsta poklona, ili vraćanja nekog duga, ili izražavanje određenog stepena poštovanja prema dužniku, i t. d. Izuzetak od navedenog može postojati ako su se dužnik i poverilac sporazumeli da dužnik svoju obavezu lično izvrši. U tom slučaju poverilac ne može prihvatiti ispunjenje od trećeg lica. Ponuda dužnika da sam izvrši svoju obavezu mora biti ozbiljna i stvarna, dokazana nekim radnjama koje opravdavaju tu ponudu. Naravno, stvar je poverioca da li će tu ponudu prihvatiti, a ako je prihvati poverilac treba da ostavi neki primereni rok dužniku da svoju obavezu izvrši lično. Protekom tog vremena, poverilac može primiti ispunjenje od trećeg lica, bez obzira na protivljenje dužnika.

Sudska praksa "Dužnost je ugovorne strane da izvrši svoju obavezu plaćanja hotelskih usluga koje je koristila gostujuća folklorna grupa iz inostranstva ako je takav sporazum između ugovornih strana postojao. To što su ove troškove trebali nadoknaditi sponzori irelevantno je za tužioca - davaoca usluga jer su oni u odnosu na ugovornu obavezu treća lica"- (prema odluci VPS, Pž. 11521/97). 485

Izvršenje poslovno nesposobnog (cl. 297. ZOO) Poslovno nesposobno lice je ono lice koje ne može stvarati prava i obaveze u pravnom prometu. To su, pre svega lica mlađa od 14 godina života i oni se tretiraju kao mlađi maloletnici. Oni ne mogu zaključivati bilo kakve ugovore, a ako ih zaključe ti ugovori su ništavi i kao takvi ne proizvode pravno dejstvo. Delimično ograničenu poslovnu sposobnost imaju lica starija od 14 godine života do napunjenih 18 godina života. Lice koje je navršilo 14 godina života može samo da zaključuje pravne poslove, ali je za punovažnost tih poslova, izuzev poslova manjeg značaja, potrebno odobrenje njegovog roditelja, odnosno organa starateljstva za pravne poslove u vezi izdržavanja deteta, vaspitavanja i obrazovanja. Oni, dakle, mogu samostalno da zaključe pravni posao iz koga mogu da ostvare kakvu imovinsku korist, ali samo po odobrenju roditelja, odnosno staraoca.. Lica starija od 15 godina mogu samostalno zasnivati radni odnos i slobodno raspolagati delom sredstvima koja ostvare iz takvog odnosa. I dušeno bolesna i zaostala lica u umnom razvoju ne mogu samostalno zaključivati pravne poslove. O tome je bilo dosta reci u vezi dela odredaba iz ovog zakona koji se odnosi na odgovornost maloletnih lica i duševno bolesna i zaostala lica. Inače, potpuno sposobno lice smatra se ono lice koje je napunilo 18 godina života. Zakonska je pretpostavka da su lica starija od 18 godina života potpuno poslovno sposobna. Na starateljstvo nad licem lišenim poslovne sposobnosti primenjuju se shodno odredbe o starateljstvu nad maloletnicima. Odredbe ovog člana imaju u vidu ispunjenje dospele obaveze od strane dužnika koji je poslovno nesposobno. To su, po pravilu, one obaveze koje koje su stvorili maloletnici u vezi sticanja kakve imovine, ili lica duševno bolesna ili lica zaostala u umnom razvoju. Zaštitu interesa poslovno nesposobnih lica vrše roditelji ili staraoci, zbog čega je njima i priznato pravo da osporavaju ispunjenje obaveze tih lica. Naravno, odredbe stava 1. ovog člana priznaju ispunjenje obaveze poslovno nesposobnog lica ako se ona mogu pravovaljano ispuniti, odnosno ako je ta obaveza nesporna i ako je dospeo rok za njeno ispunjenje. Izvršeno ispunjenje obaveze poslovno nesposobnih lica može se osporavati od strane zakonskih zastupnika ili staralaca, ako je to lice isplatilo zastareli dug ili dug koji potiče iz igre ili opklade. Naime, smatra se daje poslovno nesposobno lice bilo u mogućnosti da istakne prigovor zastarelosti, ali ga nije istaklo zbog svoje nesposobnosti, odnosno nedostatka znanja daje takve prigovore moglo istaći, te se na taj način oslobodi obaveze prema poveriocu, utoliko pre što bi zahtev za ispunjenje zbog proteka vremena mogao stvoriti sumnju da li je obaveza dužnika osnovana ili ne. Nešto je drukčiji slučaj sa obavezom stvorenom iz kakve igre, kocke ili opklade, koje se obaveze mogu osporavati, a ako su isplaćene i vratiti dužniku, s obzirom na činjenicu da poslovno nesposobna lica nisu bila u svesti da im neka igra, kocka ili opklada može doneti kakvu korist. U navedenim slučajevima, ako je obaveza izvršena od strane poslovno nesposobnog lica, roditelj ili staralac imaju pravo da traže povraćaj datog od strane poslovno nesposobnog lica, bez obzira da li je poverilac pravilno postupao u navedenim slučajevima.

Troškovi ispunjenja (čl. 298. ZOO) Troškove, po pravilu, snosi dužnik. Oni se odnose, prema odredbama ovog člana, na ispunjenje obaveza, ali se mogu i šire posmatrati, uključujući i period od nastanka obaveze do njenog ispunjenja. Troškovi mogu nastati u vezi isporuke robe, u vezi prevoza, čuvanja, odnosno skladištenja robe, zatim troškovi mogu nastati i u vezi plaćanja raznih taksi, uvoznih dažbina, carina i slično. Međutim, troškove može snositi i poverilac ako su stranke tako ugovorile. Tako, na primer, kod kupoprodaje nepokretnosti, troškove prenosa, uključujući i troškove u vezi plaćanja poreze na promet nepokretnosti, snosi prodavač, ali se najčešće u takvim ugovorima navodi da te troškove snosi druga strana, tj. kupac. Nezavisno od propisane obaveze dužnika da on snosi troškove ispunjenja, odredbe ovog člana propisuju da troškove može snositi i poverilac ako ih je on prouzrokovao. Tako, na primer, ako je poverilac u docnji zbog neosnovanog odbijanja prijema ispunjenja obaveze od strane dužnika, ili ako ne preduzme radnje koje je dužan da preduzme da bi dužnik mogao da ispuni svoju obavezu, troškove ispunjenja snosi poverilac. O dejstvu poveriočeve docnje, a u vezi troškova ispunjenja, govore i odredbe člana 326. ZOO, u kojima je navedeno da "dolaskom poverioca u docnju prestaje docnja dužnika, i na poveridca prelazi rizik slučajne propasti stvari". Kao posledica poveriočeve docnje prestaje da teče kamata od dana njegove docnje, a dužan je i da naknadi dužniku štetu nastale usled docnje za koju odgovara, kao i troškove oko daljeg čuvanja stvari. 486

ISPUNJENJE SA SUBROGACIJOM Ispunjenje sa prelaskom prava na ispunioca (subrogacija) (cl. 299. ZOO) Već je rečeno u članu 296. ZOO da treća lica mogu ispuniti obavezu dužnika, pod uslovima navedenim u odredbama tog člana. U vezi sa tim, odredbe člana 299. ZOO propisuju prava trećeg lica ako ono izvrši obavezu dužnika, odnosno da ono može u slučaju ispunjenja obaveze dužnika da ugovori sa poveriocem, pre ispunjenja ili prilikom ispunjenja, da ispunjeno potraživanje pređe na njega sa svima ili samo sa nekim sporednim pravima. Ovde je potrebno naglasiti da treće lice ispunjenjem obaveze dužnika preuzima na sebe ispunjenje svih ugovorenih obaveza dužnika, ili samo nekih - po dogovoru sa dužnikom, te da sva prava iz takvog izvršenja, ili samo neka sporedna prava, prelaze na treće lice. Subrogacija, u vezi isplate obaveze dužnika od strane trećeg lica, nastaje kada treće lice izvrši obavezu dužnika i u vezi takvog ispunjenja prestane potraživanje poverioca, odnosno kada se obaveza dužnika prema poveriocu ugasi, obaveza dužnika ostaje i dalje, ali ne prema poveriocu sa kojim je bio u kakvom obligacionom odnosu, već sa trećim licem koji je obavezu izvršilo. Taj oblik isplate naziva se, inače, "isplata sa subrogacijom". Za nastanak obaveze dužnika po osnovu subrogacije potrebno je da budu ispunjeni uslovi iz člana 296. ZOO, a to su slučajevi: a) kad treće lice ima pravni interes da ono izvrši obavezu, u kom slučaju je poverilac dužan da od njega primi ispunjenje, zatim b) ako treće lice izvrši dužnikovu obavezu po njegovoj saglasnosti, kao i v) kada poverilac, bez znanja dužnika primi ispunjenje od trećeg lica, s tim da u vezi ispunjenja tih uslova poverilac prihvati da sa trećim licem zaključi ugovor, kojim bi predvideli da ispunjeno potraživanje od strane trećeg lica pređe na njega, sa svim ili samo nekim pravima. Ugovor o kome je reč u stavu 1. ovog člana mora biti zaključen pre ispunjenja ili prilikom ispunjenja, jer u protivnom ne bi obavezivao dužnika. Naravno, poveriočeva prava mogu preći na ispunioca obaveze i na osnovu ugovora između dužnika i ispunioca, zaključenog pre ispunjenja. U ovom slučaju poveriočeva prava se sastoje u ispunjenje svoje obaveze kada primi ispunjenje od strane dužnika, odnosno trećeg lica. Ako treće lice uredno ispuni obavezu dužnika, nema razloga da poverilac bude oštećen u nekom svom pravu povodom izvršenja svojih obaveza (isplata i si.), jer on to ima pravni osnov - zbog postojanja ugovora zaključenog između dužnika i trećeg lica, ispunioca. Međutim, ispunjenjem obaveze od strane trećeg lica, sva prava poverioca prelaze na njega ako bi, na primer, poverilac imao kakvo potraživanje u vezi predmetnog ispunjenja, ili kakve garancije koje bi on imao u vezi ispunjenja svoje obaveze. Na taj način, ispunjenjem obaveze od strane trećeg lica, ovo lice stupa u sva prava koja je poverilac imao u momentu ispunjenja obaveze. Na kraju, treba napomenuti da odredbe članova 299. do 304. ZOO govore o personalnoj subrogaciji, jer se radi o zameni lica poverioca (raniji poverilac predaje sva prava poverioca trećem licu), a suprotno toj ustanovi postoji realna subrogacija koja podrazumeva davanje, odnosno primanje nečega drugog od dužnika, umesto onog što se duguje (čl. 308. ZOO).

Zakonska subrogacija (čl. 300. ZOO) U ovom slučaju subrogacija nastaje mimo volje poverioca - ako treće lice ispuni obavezu dužnika zbog toga što ima pravni interes po samom zakonu, pa ako ispuni obavezu dužnika, u tom slučaju, u času ispunjenja, poveriočeva potraživanja (koja je imao prema dužniku) prelaze na njega. Za ispunjenje uslova iz zakonske subrogacije bitno je navesti da ona nastaje bez saglasnosti poverioca, odnosno mimo volje poverioca, ako je zakonom propisano da treće lice, zbog nekog opšteg interesa, ima i svoj pravni interes da izvrši obavezu dužnika, te da na njega pređu prava poverioca koja je imao prema dužniku. Do subrogacije na osnovu zakona može doći u slučajevima, kao stoje rečeno, ako treće lice ispunjava obavezu dužnika koje ima pravni interes da se obaveza dužnika ugasi. Po pravilu, do zakonske subrogacije dolazi u slučaju kad treće lice, inače vlasnik založene stvari, isplati dug dužnika i na taj način dođe u posed svoje stvari. U tom slučaju sva prava zalogoprimca prelaze na treće lice, koje svoj odnos iz tog posla dalje raspravlja samo sa dužnikom. Drugi slučaj kada ispunjenje obaveze može da izvrši treće lice odnosi se na slučajeve zbog kojih se može podići tzv. paulijanska tužba, a u vezi pobijanja dužnikovih pravnih dela kojima se umanjuje imovina trećeg lica. U tom sporu, kao što je ranije rečeno, tužilac je treće lice a tuženi poverilac, od koga se traži da obavezu dužnika izvrši njemu, trećem licu. To bi bili slučajevi, na primer, koji se odnose na otuđenje stvari, cesije potraživanja, odricanje od prava, preuzimanjem novih obaveza i t. d., koji su u sferi pravnih interesa trećeg lica. I u ovom slučaju, ispunjenjem obaveze poverioca od strane trećeg lica, ovo lice stupa u sva prava poverioca. To podrazumeva prelaz na treće lice, pre svega, pravo potraživanja koje je poverilac imao prema dužniku, kao i sva druga prava koje je poverilac imao pre ispunjenja prema dužniku. 487

Sudska praksa "Kad je tužilac, kao suosnivačpreduzeća u inostranstvu sa tuženim, isplatio deo gubitaka i troškove likvidacije tog preduzeća i za tuženog u deviznom iznosu, onda je ispunio obavezu tuženog, pa na njega prelazi po samom zakonu potraživanje preduzeća u inostranstvu prema tuženom po osnovu zakonske subrogacije i to u deviznom iznosu" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 273/94).

Subrogacija u slučaju delimičnog ispunjenja (čl. 301. ZOO) Odredbe ovog člana, kao što se vidi, odnose se na subrogaciju u slučaju delimičnog ispunjenja. Pravne posledice nastanka takve subrogacije stvaraju poseban odnos između trećeg lica i poverioca, i to samo u pogledu delimičnog prenosa prava poverioca prema trećem licu, jer na treće lice prelaze potraživanja prema dužniku samo u onom obimu koji je on ispunio prema poveriocu. Ukoliko treće lice izvrši delimično ispunjenje, njegovo potraživanje od dužnika ne može biti veće od izvršenog ispunjenja, odnosno može tražiti od dužnika samo onoliko koliko je isplatio, odnosno ispunio njegovu obavezu poveriocu. Ali ako treće lice delimično ispuni obavezu, u slučaju kakve garancije u vezi predmeta ispunjenja, on bi imao pravo na deo koji je on preuzeo, ali samo ako za ispunjenje ostatka obaveze nisu potrebna radi obezbeđenja preostalog dela dužnikove obaveze. Kod postojanja takvog stanja, treće lice kao ispunilac dela obaveze i poverilac mogu se sporazumeti da svaki od njih postojeća obezbeđenja koristi srazmerno svojim pravima prema glavnom dužniku. Ali, poverilac i treće lice mogu ugovoriti i da će treće lice imati pravo prvenstvene naplate od dužnika. U tesnoj vezi sa iznetim je i činjenica da se delimičnim ispunjenjem obaveze pretpostavlja odnos kao da poverilac doprinosi da se prava poverioca prema dužniku podele, tako što će deo potraživanja prema dužniku imati poverilac a deo treće lice, te da svako od njih, srazmerno pravima koja koristi, ima pravni odnos potraživanja od glavnog dužnika. Na to ukazuje i analogna primena odredaba člana 436. ZOO, koje propisuju pravilo da poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim licem preneti na ovoga svoje potraživanje, izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugog. Naravno, odredbe ovog člana ukazuju kao i odredbe člana 296. ZOO, da takav ugovor ne može zaključiti poverilac sa trećim licem ako su on i dužnik ugovorili da poverilac neće moći da prenese svoja prava potraživanja na drugog, ili da ih neće moći preneti bez dužnikovog pristanka.

Dokazi i sredstva obezbeđenja (cl. 302. ZOO) Ako dođe do ispunjenja od strane trećeg lica, a u pitanju je prenos sa subrogacijom, poverilac je dužan da ispuniocu obaveze preda sredstva kojima se potraživanje dokazuje ili obezbeđuje. Na taj način treće lice, ispunilac obaveze, dokazuje daje izvršio ispunjenje obaveze ili obezbeđenje isplaćene tražbine, ako je postojalo. Kod zaloge ta obaveza bi postojala samo ako bi zalogoprimac pristao na ispunjenje od strane trećeg lica. U protivnom, njegovo je pravo da založenu stvar drži i čuva za račun dužnika. Predaja dokaza o postojanju potraživanja poverioca prema dužniku je od značaja za treće lice koje kao ispunilac obaveze stiče prava da ih umesto poverioca on sam koristi u odnosu na dužnika, s obzirom da ispunjenjem obaveze sva prava poverioca prelaze na treće lice. Dokazi o postojanju potraživanja poverioca prema dužniku mogu biti oni koji se odnose na predaju ugovora zaključenog između poverioca i dužnika, kao i predaju eventualne prepiske između njih, a u vezi predmeta ugovora i izvršenja njihovih uzajamnih prava i obaveza, ali to mogu biti i dužnikovi vrednosni papiri, na primer kakve obveznice, ako su kao obezbeđenje ispunjenja predati poveriocu prilikom zaključenja ugovora. Ako su u pitanju neka sporedna prava koja je poverilac stekao pri zaključenju ugovora, poverilac predaje trećem licu i sve one isprave i dokaze kojima se dokazuju ta prava, kao što bi na primer bile isprave u vezi zemljišno-knjižnog prava koja se odnose na zalogu, zatim dokaze u vezi ugovorene kamate ili ugovorne kazne, ako one nisu određene u samom ugovoru već u nekom drugom dokumentu.

Koliko se može zahtevati od dužnika (čl. 303. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu potpuno i delimično ispunjenje obaveze i u vezi sa tim prava trećeg lica prema dužniku, ako je njegovu obavezu izvršio, što znači ako je treće lice ispunilo obavezu dužnika u celosti, prema dužniku ima sva prava koja su ispunjenjem preneta na njega, odnosno ako je treće lice delimično ispunilo obavezu dužnika, prava trećeg lica prema dužniku ne mogu biti veća od onih koja su na njega preneta delimičnim ispunjenjem obaveze. 488

Dužnik i treće lice, na koga su subrogacijom preneta prava poverioca koje je ovaj imao prema dužniku, mogu i drukčije da urede pitanje njihovog međusobnog odnosa u vezi obaveze dužnika prema trećem subrogiranom licu. Ta mogućnost postoji jer je pravo stranaka, u ovom slučaju dužnika i novog poverioca, da mogu, s obzirom na načelo dispozicije stranaka, da svoj obligacioni odnos urede drukčije nego stoje odredbama ovog člana propisano, što znači da mogu predvideti novi rok ispunjenja ili smanjenje obaveze dužnika, odnosno da reguliši i sva druga pitanja iz prava potraživanja trećeg lica na način koji njima odgovara, a posebno trećem licu. Međutim, ako je u pitanju subrogacija na osnovu zakona, čini se da se i u tom slučaju može postupati na isti način kao i kod svake subrogacije, jer treće lice kao novi poverilac prema dužniku može samostalno raspolagati svojim pravima preuzetim od ranijeg poverioca, pa samim tim može i na drukčiji način da uredi svoj odnos sa dužnikom, posebno ako je treće lice imalo interes da dužniku pomogne u ispunjenju obaveze iz razloga koji njemu pogoduju.

Isključenje odgovornosti poverioca (cl. 304. ZOO) Za subrogaciju ove vrste važi pravilo da poverilac kome je treće lice izvršilo ispunjenje, ne odgovara za postojanje i naplativost potraživanja u vreme ispunjenja. Ovo zbog toga što poverilac predaje trećem licu svoje potraživanje prema dužniku u stanju u kome ono postoji u vreme ispunjenja dužnikove obaveze, dakle ono što dužnik duguje poveriocu. Odredbe ovog člana isključuju odgovornost poverioca ako je treće lice isplatilo nešto što dužnik ne treba da ispuni, odnosno ako to potraživanje više ne postoji, a treće lice gaje isplatilo. Pored toga, poverilac ne odgovara za naplativost potraživanja koje je subrogacijom prešlo na treće lice, odnosno ako treće lice ne može da ostvari svoja prava naplativosti od dužnika. U nekim drugim oblastima, kao stoje na primer cesija koja je izvršena u vidu ugovora s naknadom, kada ustupilac odgovara za postojanje potraživanja u času kada je izvršeno ustupanje, u ovom slučaju, tj. kod ove vrste subrogacije, poverilac ne odgovara trećem licu za potraživanja koja su ispunjenjem prešla na treće lice, odnosno da li ih on može naplatiti od dužnika ili ne, bilo što to potraživanje više ne postoji ili je ono nenaplativo od dužnika. Međutim, stav 2 ovog člana daje pravo trećem licu da povrati od poverioca ono što mu je dao na ime ispunjenja obaveze dužnika, i to po osnovu sticanja bez osnova, jer ako potraživanje poverioca nije bilo validno u odnosu na dužnika, a treće lice mu je i pored toga izvršilo ispunjenje, očigledno je da postoji neosnovano obogaćenje na strani poverioca, jer je treće lice za izvršeno ispunjenje ostalo osiromašeno u svojoj imovini, dok se poverilac neosnovano obogatio na njegov račun. Treće lice, koje je zaključilo ugovor sa poveriocem, pre ispunjenja ili prilikom ispunjenja, da ispunjeno potraživanje pređe na njega, ima pravo da u slučaju postojanja nemogućnosti naplate potraživanja od dužnika, iz razloga navedenih u stavu prvom ovog člana, podnese tužbu sudu i traži od poverioca vraćanje onog stoje dao na ime tako ne validne obaveze dužnika ili, pak, može sa poveriocem, saglasno načelu dispozicije stranaka, zaključiti poseban ugovor o regulisanju tog potraživanja, odnosno vraćanja datog po osnovu sticanja bez osnova ili bilo kog drugog osnova. U svakom slučaju, poverilac se ne može osloboditi odgovornosti za vraćanje onog što je stekao bez osnova.

KOME SE VRŠI ISPUNJENJE Ovlašćeno lice (čl. 305. ZOO) Odredbama ovog člana reguliše se pitanje ko mora primiti ispunjenje, pa se tako propisuje da ispunjenje mora biti izvršeno: a) poveriocu, b) licu određenom zakonom, v) licu određeno sudskom odlukom, g) licu određeno ugovorom između poverioca i dužnika, ili d) licu određeno od samog poverioca. Osnovno pravilo je da se ispunjenje mora izvršiti poveriocu, jer je pravni odnos, odnosno obaveza nastala između njega i dužnika, pod uslovom da je poverilac poslovno sposobno lice. Pored toga, pravilo je da dužnik svoju obavezu mora izvršiti s pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina. Ako bi postupio protivno tom pravili, poverilac može tražiti ispunjenje onako kako je ugovorom određeno, a eventualno i naknadu štete. Poverilac ne može tražiti od dužnika da ispuni obavezu iz ugovora, ako sam nije ispunio svoju obavezu, ili nije spreman da ispuni svoju obavezu, osim ako je ugovorom predviđeno da i pre ispunjenja svoje obaveze može tražiti da dužnik ispuni svoju obavezu. 489

Ispunjenje se može izvršiti i licu određeno po zakonu, kao što bi, na primer, bio zakonski zastupnik, staralac, ili stečajni upravnik - ako je otvoren postupak stečaja nad pravnim licem. Prema tome, ako je poverilac maloletno lice, koje ne može u pravnom prometu da stvara prava i obaveze, ili je u pitanju lice duševno bolesno ili zaostalo u umnom razvoju, takvim licima s« ne može izvršiti ispunjenje, već njegovom zakonskom zastupniku, a kod stečaja, s obzirom da stečajni dužnik ne može sam da vrši poslove u vezi okončanja stečaja, ispunjenje obaveza prema stečajnom dužniku prima stečajni upravnik. Ispunjenje može primiti i lice određeno sudskom odlukom, a to je, po pravilu, sudski organ koji sprovodi izvršenje. On je ovlašćen, da u vezi pokrenutog izvršnog postupka i određivanja rešenja o izvršenju prinudnim putem, da preuzme stvar koja je predmet izvršenja i da je preda licu koje je taj postupak pokrenulo. Poverilac i dužnik, odnosno stranke mogu osnovnim ugovorom, ili posebnim ugovorom, da odrede lice koje će primiti ispunjenje. To može biti lice koje ima ili nema pravni interes da primi ispunjenje, ali se najčešće kao takvo određuje lice koje ima neko potraživanje od stranke u čije ime prima ispunjenje. Poverilac može odrediti neko lice koje u njegovo ime i za njegov račun prima ispunjenje, a to je, po pravilu, punomoćnik sa specijalnim punomoćjem za izvršenje samo te radnje, odnosno radnje koja je predmet ispunjenja. Ako je ispunjenje izvršeno trećem licu bez pravnog osnova, ne smatra se daje ispunjenje izvršeno punovažno ako ga poverilac naknadno ne odobri. Ovaj slučaj može nastati ako je poverilac doveden u zabludu u pogledu lica kome može ispuniti izvršenje, ali i onda ako punomoćnik za prijem ispunjenja nema precizno ovlašćenje za prijem ispunjenja obaveze koja je predmet ugovora. Zbog toga, ako je ispunjenje izvršeno protivno pravilima iz ovog člana, dužnik i dalje ostaje u obavezi prema poveriocu. Naravno, u praksi je čest slučaj da poverilac naknadno odobri ispunjenje izvršeno trećem licu, pa se ispunjenje smatra punovažnim ako gaje poverilac naknadno odobrio. Takvo odobrenje nije potrebno ako je ispunjenje bez pravnog osnova izvršeno trećem licu, a utvrdi se daje predmet izvršenja u posedu poverioca, posebno ako taj predmet očigledno koristi poverilac.

Ispunjenje poslovno nesposobnom poveriocu (čl. 306. ZOO) Poslovno nesposobno lice, po pravilu, ne može samostalno da zasniva prava i obaveze u pravnom prometu, osim u slučajevima kada to vrši preko svog zakonskog zastupnika i staraoca, pa i u slučaju stečaja, jer je raniji subjekt prava i obaveza prestao da postoji, a njegov zastupnik je stečajni upravnik koji ispunjenje prima umesto pravnog lica koje je prestalo da postoji. Odredbe stava 1. ovog člana imaju u vidu ispunjenje koje je neposredno izvršeno poslovno nesposobnom licu. U tom slučaju ocenjuje se kao punovažno ispunjenje samo ono koje je bilo korisno za poverioca, o čemu zaključak donosi lice koje, inače, vrši poslove u ime i za račun poslovno nesposobnog poverioca. Kao korisno ispunjenje smatra se ono koje nije uslovljeno bilo kakvim činjenjem, odnosno stvaranjem kakvih obaveza od strane poslovno nesposobnog lica. Ono mora biti čisto, potpuno i saglasno ugovoru iz koga je nastala obaveza za dužnika. Samo ispunjenje pod tim uslovima smatra se punovažno i kao takvo oslobađa dužnika dalje obaveze izvršeno prema poslovno nesposobnom poveriocu. Ako je obaveza dužnika prema poslovno nesposobnom licu dospela i ako je ispunjena prema njemu u vreme kada je poslovno nesposobno lice još uvek imalo to svojstvo, sticanjem svojstva pundletnog lica, to lice može odobriti ispunjenje koje je primilo u vreme svoje poslovne nesposobnosti. Iz same norme se zaključuje daje dužnik svoju obavezu izvršio u vreme dok je poslovno nesposobno lice imalo to svojstvo, ali da bi njegova obaveza, odnosno ispunjenje pilo punovažno, potrebno je daje to ispunjenje odobrio poverilac koji je, posle izvršenog ispunjenja, postao punoletno lice. Ukoliko poverilac po sticanju punoletstva oceni daje ispunjenje dužnika bilo manjkavo, protivno obavezi o ispunjenju, odnosno da nije bilo od koristi za poverioca, punoletno lice - poverilac ima pravo da pobija takvo ispunjenje i da traži ono ispunjenje koje proizilazi iz obaveze dužnika. Kod postojanja tih razloga, dužnik se ne smatra oslobođenim obaveze prema poveriocu ispunjenjem koje je učinio, a koje nije odobrio poverilac po sticanju punoletstva.

PREDMET ISPUNJENJA Sadržina obaveze (čl. 307. ZOO) Ispunjenje se sastoji u činjenju, odnosno nečinjenju onoga što čini sadržinu obaveze. To znači da ispunjenje predstavlja ispunjenje predmet obaveze, zbog čega poverilac može da zahteva od dužnika samo ono što je predmet obaveze, a dužnik se ne može osloboditi takve svoje obaveze. Dužnik ne može ispuniti svoju obavezu nečim drugim, niti poverilac može zahtevati nešto drugo. Navedeno pravilo je osnov ispunjenja predmeta obaveze. Zbog toga, ako dužnik učini kakvo ispunjenje koje ne odgovara predmetu obaveze, pa i ako je poverilac to izvršenje primio, ne smatra se da se dužnik oslobodio svoje obaveze ispunjenja, jer poverilac može uvek da traži samo ono ispunjenje kako stvarno glasi obaveza 490

dužnika. Poverilac može vratiti stvar koju je primio, ako ona nije obaveza dužnika, odnosno može pozvati dužnika da takvu svoju stvar preuzme, u kom slučaju dužnik i dalje stoji u obavezi prema poveriocu za ono ispunjenje što čini njegovu stvarnu obavezu. Poverilac nije dužan da primi ni delimično ispunjenje, posebno ako to ispunjenje nije u funkciji predmeta obaveze kao celine. To se, po pravilu, odnosi na nenovčane obaveze. Međutim, ako je u pitanju novčana obaveza, poverilac ne može odbiti delimično ispunjenje, utoliko pre što će poverilac prema preostalom delu neispunjene obaveze ostvarivati prava koja proizilaze iz docnje dužnika Ako obaveza dužnika nije precizno određena u pogledu kvaliteta ili nekih drugih elemenata obaveze koji bi tačno opredeljivali predmet obaveze, na dužniku je obaveza daje tako ispuni da se njome može ostvariti ispunjenje koje odgovara sadržini predmeta obaveze. Pri tumačenju obaveze dužnika nesporazum i svaka nejasnost ide ne štetu onoga koji je prihvatio da se obaveza dužnika ne može drukčije shvatiti nego onako kako je on istu ispunio, a da pri tom nisu povređena načela savesnosti i poštenja, kao i druga osnovna načela ovog zakona. Ako se i pored navedenog ne može sa sigurnošću utvrditi kvalitet predmeta obaveze, praksa prihvata rešenje da se primene pravila propisanih ili uobičajenih standarda, u stvari da taj kvalitet bude srednje vrednost u odnosu na druge, slične predmete. Naravno, s obzirom na dispozitivni karakter odredaba ovog zakona (čl. 20. ZOO), poverilac i dužnik mogu posebnim sporazumom da otklone postojeće nejasnoće u pogledu kvaliteta predmeta, pa čak predvideti i drugi predmet ispunjenja, koji odgovara vrednosti dužnikove obaveze.

Sudska praksa Bezgotovinska plaćanja kao oblik plaćanja preko računa Činjenica daje na računima prodavca navedeno „plaćanje bezgotovinsko", znači daje između ugovornih strana ugovoreno tzv. robno plaćanje, iz razloga što je bezgotovinsko plaćanje jedan od oblika plaćanja preko računa i što kupac nije predložio dokaze na okolnosti da je promenjena njegova obaveza iz novčane obaveze u obavezu isporuke robe. Iz obrazloženja Prema činjeničnom stanju koje je prvostepeni sud utvrdio do zaključenja glavne rasprave, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o kupoprodaji, po kome je tužilac tuženom isporučivao opremu i rezervne delove, kao i po osnovu ugovora o delu, po kome je tužilac tuženom vrši usluge popravke ventila, pumpi i slično, sa ugradnjom delova. Za isporučenu robu i pružene usluge, tužilac je tuženom uredno ispostavio račune na kojima je naveo da se isti imaju platiti bezgotovinski, a od ispostavljenih faktura tuženi tužiocu nije isplatio iznos od 122.936,68 dinara, pri čemu je dospelost pojedinih iznosa među parničnim strankama bila nesporna. Među parničnim strankama je tokom prvostepenog postupka bilo nesporno postojanje i visina obaveze tuženog prema tužiocu u utuženom iznosu, a bilo je sporno da lije između istih ugovoren drugoj ačiji način izmirenja utužene obaveze, odnosno da tuženi istu ima izmiriti predajom neke robe a ne uplatom na račun tužiocu. Gore navedenu spornu činjenicu, prvostepeni sud je pravilno raspravio, kada je našao da izraz „bezgotovinsko plaćanje" koji je naveden u ispostavljenim računima, podrazumeva plaćanje sa računa na račun, odnosno kada je zaključio da tuženi nije dokazao daje između parnični stranaka ugovoreno da tuženi svoje obaveze prema tužiocu ima izmiriti predajom robe. Neosnovan je žalbeni navod da prvostepeni sud nije utvrdio pravu volju ugovornih strana prilikom zaključenja ugovora, odnosno poslovnog odnosa u kome su bili, odnosno da činjenica daje na tužiočevim računima navedeno „plaćanje bezgotovinsko" znači daje između istih ugovoreno tzv. robno plaćanje. Ovo pre svega zato što je bezgotovinsko plaćanje jedan od oblika plaćanja preko računa, a kako je to propisano članovima od 15 do 20. Zakona o platnom prometu. Osim toga, tuženi ne tvrdi i ne dokazuje da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o razmeni iz čl. 552. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, ugovoreni način izmirenja tuženikove obaveze mogao bi biti u robi jedino da su parnične stranke izričito ugovorile vrstu robe kao i paritet, odnosno srazmeru ili pak količinu robe koju tuženi ima isporučiti tužiocu za ono stoje od njega primio. Kako tuženi do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom u sporu male vrednosti nije dokazao daje između parničnih stranaka bilo ugovoreno da tuženi svoju obavezu ima izmiriti predajom određene vrste i količine robe, to proizlazi da ovakav način ispunjenja obaveze i nije ugovoren, a to dalje znači daje sadržina predmeta tuženikove obaveze da sa svog računa prenese novčana sredstva na tu-žiočev račun i na navedeni način izmiri svoje obaveze u smislu odredbe čl. 307. Zakona o obligacionim odnosima. (Presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 1975/05 od 11.5.2005. godine); "Dužnik može izvršiti svoju obavezu i polaganjem stvari u sudski depozit, ali se ne može smatrati da je svoju obavezu izvršio ako je umesto dosuđenih USA dolara u sudski depozit predao ček koji glasi na iračke dinare " - (prema odluci VPS, Pž. 4638/2000). 491

Zamena ispunjenja (čl. 308. ZOO) Za razliku od personalne subrogacije, o kojoj se govori u odredbama članova 294. do 304. ovog zakona, koje imaju u vidu zamenu poverioca u odnosu na dužnika, odredbama ovog člana (308.) reguliše se pitanje realne subrogacije, a ona nastaje ako se poverilac i dužnik sporazumeju da poverilac primi nešto drugo umesto onoga što mu se duguje. Stav 2. ovog člana čini dopunu prvog stava, utoliko što dajući nešto drugo umesto dugovanog dužnik odgovara poveriocu "isto kao prodavač" za materijalne i pravne nedostatke stvari date u zamenu umesto onog što je dugovano. Ovde se primećuje da se koristi izraz "prodavač", ali se to može shvatiti samo sa stanovišta analogije rešavanja jednog odnosa kada poverilac i dužnik menjaju raniju obavezu dužnika, što znači da se i dalje ostaje pri opštim pravilima o ispunjenju, koje ima u vidu prava i obaveze nastale iz ugovorne i vanugovorne odgovornosti. U vezi odgovornosti za pravne i materijalne nedostatke stvari, zauzeta su u praksi pravni stavovi o odnosu u vezi kupljene stvari koji ima materijalne nedostatke, a oni bi se mogli svesti na sledeće: a) kad stvar ima nedostatak, kupac je dužan da prvo traži od prodavea da nedostatak ukloni ili preda stvar bez nedostatka (ispunjenje ugovora); b) ukoliko prodavač ne ispuni ugovor u razumnom roku, kupac može tražiti da sud obaveže prodavea da ukloni nedostatak opravkom stvari, odnosno zamenom delova, ili da preda drugu stvar bez nedostataka; v) kupac može tražiti ispunjenje ugovora jedino predajom druge stvari bez nedostatka, samo ako se nedostatak može ukloniti ili je njegovo uklanjanje ekonomski neopravdano; g) kad kupac traži da mu prodavač preda stvar bez nedostatka, a uklanjanje nedostatka je moguće i ekonomski opravdano, sud će obavezati prodavea da nedostatak ukloni ili preda drugu stvar bez nedostataka; d) ako prodavač ne ispuni ugovor u razumnom roku, kupac može umesto ispunjenja ugovora zahtevati sniženje cene, a može izjaviti i da raskida ugovor, pošto prethodno ostavi prodavcu naknadni primeran rok za ispunjenje ugovora; đ) u slučaju prijema druge stvari zbog nedostataka, kupac nije dužan da plati naknadu za umereno korišćenje stvari sa nedostatkom; e) kad je i pored uklanjanja nedostatka umanjena vrednost stvari, kupac ima pravo da traži sniženje ugovorene cene. S obzirom na izneto, a naime da poverilac i dužnik zaključuju sporazum o promeni predmeta obaveze dužnika u odnosu na ono što je ranije dugovao, postavlja se pitanje da li je novim sporazumom prestao raniji osnov dužnikove obaveze, odnosno da li tim sporazumom stranke zaključuju poseban, teretan ugovor, po kome dužnik ima drukčiju obavezu ispunjenja, ali samo u odnosu na onaj predmet ispunjenja koji je tim sporazumom zamenjen. Činjenica je da se zaključenjem sporazuma o zameni ispunjenja stvara jedan novi odnos između poverioca i dužnika, ali kao stoje napred navedeno on se odnosi samo na zamenu predmeta ispunjenja, ne dirajući u ostale obaveze dužnika, kao stoje rok ispunjenja, vrednost predmeta ispunjenja, mesto ispunjenja i si. Imajući u vidu navedeno, može se zaključiti da se radi o stvaranju jednog novog odnosa između poverioca i dužnika, jer zaključeni sporazum menja osnovni element obaveze, tj. predmet ispunjenja, pa samim tim nastaje ugovor posebne vrste, teretni ugovor, koji gasi raniju obavezu dužnika. S obzirom na tu činjenicu, a naime ako su poverilac i dužnik zaključili sporazum o zameni ispunjenja, a daje ranija obaveza ispunjenja dužnika prestala, u slučaju ako poverilac i dobije drugu stvar umesto ranije, ali bude uznemiravan u mirnoj državini onog što je zamenom dobio na osnovu nekog prava koje je nastalo pre poveriočevog sticanja te stvari, o čemu on prilikom zaključenja sporazuma sa dužnikom nije bio upoznat (evikcija), poverilac ima pravo da traži ispunjenje prvobitnog potraživanja i naknadu štete. Kod takvog stanja stvari jemac ne odgovara za raniju dužnikovu obavezu, ako je jemčeva obaveza postojala u odnosu na raniju obavezu dužnika, s obzirom da je zamenom ispunjenja prestala njegova obaveza jemstva. Inače, sporazum u smislu odredaba stava 1. ovog člana ne predstavlja novaciju ugovora, mada su po prirodi zbog promena obaveza predmeta ispunjenja slični, jer se i kod sporazuma i kod novacije menja stvar koja se duguje, ali ako je u pitanju novacija onda se poverilac može zaštiti samo evikcijom, tj. pozivanjem dužnika da ga zaštiti od uznemiravanja, ali ne i da nastane slučaj kakav je naveden u stavu 3. ovog člana, a naime, da poverilac umesto zahteva po osnovu odgovornosti dužnika za materijalne ili pravne nedostatke može zahtevati od dužnika da mu ispuni prvobitno potraživanje i naknadi štetu.

Sudska praksa "Iako je predmet kupoprodaje određeni lokal, od pravila iz člana 308. stav 1. i 348. ZOO koja se primenjuju na pravnu situaciju nemogućnosti predaje određenog stana kao predmeta kupoprodaje, čini se izuzetak u korist lica koje je kupilo stan ili poslovni prostor od lica koje je odgovorno za nemogućnost predaje, a inače gradi stanove za tržište, odnosno koje se u okviru svoje delatnosti bavi prodajom stanova za tržište " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 9/98). 492

Predaja radi prodaje (čl. 309. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu pitanje ispunjenja obaveze dužnika na drukčiji način u odnosu na ispunjenje iz prethodnog člana, a naime, dužnik može radi ispunjenja svoje obaveze da preda poveriocu neku svoju stvar daje ovaj proda i da od naplaćenog iznosa naplati svoje potraživanje, a da ostatak vrati dužniku. Na taj način, poverilac se pojavljuje u ulozi punomoćnika dužnika, jer ne stiče pravom raspolaganje u svoje ime i za svoj račun, već to čini u korist dužnika, da bi se od naplaćenog iznosa naplatio i time ugasio obavezu dužnika. Stvar predata na takav način poveriocu, radi njene prodaje, ne stvara za posledicu prestanak obaveze dužnika, niti poverilac snosi rizik propasti stvari, s obzirom da se on ne smatra vlasnikom te stvari. Razlika između zamene ispunjenja po članu 308. i člana 309. ovog zakona je u tome što se kod zamene ispunjenja gasi prvobitno poveriočevo potraživanje, prijemom druge stvari u zamenu, dok se kod predaje stvari radi prodaje poveriočevo potraživanje ne gasi i on ne snosi rizik za propast stvari primljene radi prodaje, jer kao stoje rečeno, on u ovom slučaju postupa samo kao punomoćnik dužnika, prema kome ima obavezu da mu vrati samo ono što je naplatio preko vrednosti primljene, odnosno prodate stvari, dok ostalo zadržava za sebe i time gasi obavezu dužnika. Ukoliko poverilac proda dužnikovu stvar i od te prodaje se namiri, prestaje obaveza dužnika, s tim daje poverilac dužan da dužniku vrati onaj iznos koji je naplatio preko iznosa vrednosti svog potraživanja. Ako poverilac proda stvar dužnika ali se od te prodaje samo delimično namirio, poverilac zadržava naplaćeni iznos od prodate stvari, a za razliku i dalje duži dužnika po ranijoj obavezi. Naravno, ako poverilac uopšte ne bude u mogućnosti da primljenu stvar od dužnika proda, dužan je daje vrati dužniku i da od njega zahteva ispunjenje postojeće obaveze.

Delimično ispunjenje (čl. 310. ZOO) Pravilo je da dužnik izvrši svoju obavezu odjednom i to u roku predviđenom za ispunjenjem. Ako dužnik iz nekih svojih razloga, koji nisu od značaja za poverioca, želi da delimično ispuni obavezu, onda se postupa po pravilu iz stava 1. ovog člana, a naime, poverilac nije dužan da primi delimično ispunjenje, osim ako priroda obaveze drukčije ne nalaže. Ovaj drugi deo rečenice može se odnositi samo na one obaveze dužnika koje se ne mogu odvojiti od celine obaveze, ako svi delovi čine jednu celinu, odnosno koje ne mogu da funkcionišu bez ostatka neizvršene obaveze, ili pak ako po prirodi stvari poveriocu ne odgovara da mu se ispuni samo jedan deo obaveze kao, na primer, da mu se preda zgrada bez prozora i vrata, iako je ugovorom predviđeno da se poveriocu preda zgrada sposobna za stanovanje. Postoje drugi slučajevi kada takvo ispunjenje poverilac može ali ne mora da prihvati, ako se čini u roku u kome obaveza dužnika još nije dospela, ili predmet ispunjenja je deljiv tako da se pojedini delovi mogu koristiti nezavisno jedno od drugog, tj. ispunjenog i neispunjenog dela obaveze. U tim slučajevima procenjuje se priroda obaveze dužnika, te ukoliko je bilo opravdano da poverilac primi delimično ispunjenje, a ipak ga ne primi, može u pojedinim slučajevima predstavljati poverilačku docnju, zbog koje poverilac može da trpi štetne posledice. Tako, na primer, ako na mestu koje je odredio poverilac treba da se montira neki uređaj većeg obima, od čega zavisi montaža i drugih delova na tom uređaju, a poverilac odbije prijem tog dela, te time onemogući ili oteža rad dužniku na izvršenju i drugog, preostalog dela obaveze, u roku koji još nije dospeo za ispunjenje, poverilac može pasti u položaj poverilačke docnje. Delimično ispunjenje obaveze, ako je ono moguće i prihvatljivo od poverioca, podrazumeva ispunjenje u okviru roka ispunjenja ćele obaveze, što znači ako je dužnik sa ispunjenjem preostalog dela obaveze u docnji, nastaju posledice neispunjenja, pa poverilac ima pravo da, po svom izboru, traži ispunjenje ugovora u celini i naknadu štete zbog zadocnjenja, ili da odustane od ugovora i traži naknadu štete zbog neispunjenja ugovora. Ako je u pitanju ispunjenje novčane obaveze, pa dužnik ispuni samo deo te obaveze, poverilac je dužan da takvo ispunjenje primi, ali ga može i odbiti ako "ima poseban interes da ga odbije". Isplata dela novčane obaveze mora biti izvršena u roku određenom za ispunjenje obaveze u celini, s tim da se ostatak obaveze isplati do isteka roka ispunjenja. U protivnom, dužnik za neisplaćeni deo obaveze pada u docnju, pa poverilac može tražiti izvršenje obaveze u celini i naknadu štete, koja podrazumeva i kaznenu kamatu, kao i drugu štetu ako je poverilac dokaže. Poverilac bi zbog nepotpunog ispunjenja obaveze mogao i da odustane od ugovora i dužniku vrati primljeno, ali po logici stvari to niko ne bi učinio, osim ako ima poseban interes da odbije primljeno.

Sudska praksa Delimično izvršenje ugovora ne daje osnov za raskid ugovora Prodavač ne može tražiti raskid ugovora usled toga što kupac nije isplatio ugovorenu cenu, osim ako je suprotno ugovoreno. 493

Prema obrazloženju Tuženi je osporio tužbeni zahtev, istakavši, između ostalog, daje tužioca više puta pozivao na ispunjenje ugovorne obaveze u pogledu plaćanja ugovorne cene, što tužilac nije učinio, pa je zato raskinuo ugovor i putem oglasa prodao predmetne prostorije drugom preduzeću. Drugostepeni sud je uvažio žalbu tuženog. Tuženi je u žalbi naveo daje raskinuo ugovor sa tužiocem i pomenute pro storije prodao drugom preduzeću,zato što tužilac nije ispunio svoju obavezu u pogledu plaćanja kupoprodajne cene i što nije pristao na povećanje ugovorne kupoprodajne cene. Međutim, takvo stanovište tuženog drugostepeni sud nije mogao prihvatiti. Ugovor se ne može raskinuti po sporazumu stranaka, a jednostranom izjavom jedne od stranaka može se raskinuti samo ako je tako ugovoreno. U članu 7. ugovora, na koji se stranke pozivaju, predviđeno je da ugovorne stranke mogu tražiti izmenu ili raskid ugovora zbog nastanka izvanrednih događaja. Stranke i ne tvrde daje nastupio neki izvanredan događaj koji bi uticao na raskid ugovora, a tužilac ne pristaje na raskid ugovora. Osim toga, ugovorom nije predviđeno da se ugovor može raskinuti ako tužilac ne plati kupoprodajnu ce-nu. Po ugovoru, tužilac ima da plati tuženom ugovorenu cenu i to 30% u roku od 8 dana po njegovom potpisivanju, što je tužilac i učinio, sa malim zakašnjenjem, jer je platio tuženom na ime cene iznos od 20.000. dinara, koji je tuženi zadržao, a ostatak ugovorene kupoprodajne cene tužilac ima da plati u roku od 20 dana po predaji poslovnih prostorija. Zbog toga je tuženi mogao tražiti od tužioca ili ostatak kupoprodajne cene u gotovu, ili garanciju banke da će mu ostatak kupoprodajne cene biti isplaćen u ugovorenom roku, ili je posebnom tužbom mogao kod nadležnog suda tražiti da tužilac plati ostatak kupoprodajne cene, a ne da traži raskid ugovora. Raskid ugovora tuženi ne može tražiti naročito zbog toga što je primio delimično ispunjenje ugovora od strane tužioca, pa je zato tuženi mogao postupiti u pogledu naplate ostatka kupoprodajne cene samo napomenuti način, s tim da i on izvrši svoju obavezu prema tužiocu kako je to ugovorom predvieđno. Pri tom valja napomenuti da tužilac više ne može postavljati pitanje uračunavanja cene pomenute mašine u cenu poslovnih prostorija, ako se pokaže daje (tužilac) mašinu prodao, kako tuženi u žalbi navodi. S druge strane, ako se pokaže da tužilac nije prodao mašinu i da ona stoji tuženom na raspolaganju, ovaj ne može isticati da mu je tužilac mašinu prodao na kredit i da njenu cenu ne može zaračunavati u kupoprodanju cenu poslovnih prostorija, budući da tuženi ničim nije dokazao da je postignut sporazum između njega i tužioca da mu tužilac isporuči mašinu na kredit (prema odluci VPS, SI. 201/73).

Obaveza davanja stvari određenih po rodu (cl. 311. ZOO) Kad je predmet ispunjenja određen samo po rodu, dužnik je dužan dati stvari srednje kakvoće. Stvari po rodu su one koje se mogu označiti po vrsti, meri i težini, pa i po broju. Na primer, šećer je individualno određena stvar koji je jedinstven u svojoj vrsti. Ali, s obzirom da šećer može da ima razne oblike, koji se mogu posebno obeležiti, kao na primer, šećer u kocki, zatim žuti šećer, pa kristal šećer i si., on je kao takav određuje po rodu, jer se izdvaja iz grupe koja gaje činila individualno određenom stvari. U navedenom primeru nije svaki šećer istog kvaliteta, jer neki mogu biti proizvod od šećerne trske, a drugi od šećerne repe, a i tehnologija proizvodnje šećera može biti različita, od kojih je neki čistiji, sitniji i td, pa kod ispunjenja obaveze tako određene stvari po rodu, dužnik može radi ispunjenja svoje obaveze dati, na primer, šećer srednje kakvoće. To se može utvrditi atestom koju je svaki proizvođač za takve proizvode daje uz proizvod koju prodaje. Ukoliko dužnik nije u mogućnosti da poveriocu isporuči stvari određene samo po rodu, niti može dati stvar srednje kakvoće, dužnik može svoju obavezu izvršiti kupovinom od drugog iste takve stvari, ili stvari srednje kakvoće i time izvršiti obavezu ispunjenja prema poveriocu. Poverilac nema pravo da ispituje poreklo stvari ako stvar koja mu je predata odgovara po rodu, ili srednje kakvoće, saglasno ugovoru stranaka. Pored toga bitno je daje dužnik svoju obavezu prema poveriocu izvršio blagovremeno, odnosno u roku koji je određen ugovorom. Naravno, da i kod ovog prethodnog mogu postojati izuzeci, jer ako je ugovorena stvar određenog porekla, određena po rodu, poverilac nije dužan da primi ispunjenje, jer nije ispunjen uslov da stvar potiče sa određenog područja i da ima priznato poreklo. Naime, kad je predmet ugovora stvar određenog porekla, kao na primer, vino sa župskog područja, dužnik ne može isporučiti istu vrstu vina iz drugog područja, kao što bi na primer, bilo smederevsko područje, bez obzira da l ij e isporučeno vino iz drugog područja boljeg kvaliteta i jačine od ugovorene obaveze isporuke samo sa određenog područja. Dužnik mora znati i kakva mu je obaveza u pogledu namene stvari koja se isporučuje poveriocu, jer ako je u ugovoru stranaka označeno da kupac kupuje stvar radi dalje proizvodnje, na primer semensku robu, ne može mu prodavač isporučiti proizvod koji daje ta semenska roba. 494

URAČUNAVANJE ISPUNJENJA Red uračunavanja (cl. 312. ZOO) Osnovno pravilo je da dužnik, ako ima više srodnih obaveza, sve obaveze ispuni u roku, prema njihovoj dospelosti za isplatu. Odredbe ovog člana regulišu pitanje rasporeda isplata u slučaju postojanja više obaveza, kada dužnik delimičnim isplatama nije namirio sve obaveze. Primena odredaba ovog člana dolazi u obzir ako dužnik, kod postojanja više istorodnih obaveza, pri ispunjenju ne označi koje obaveze ispunjava. Ranije je postojalo pravilo da taj raspored vrši poverilac ako mu se dužnik ne usprotivi odmah po saznanju. Pravila za ispunjenje rasporeda obaveza dužnika u smislu ovog člana polaze od toga da ako o tome ne postoji sporazum poverioca i dužnika, uračunavanje se vrši onim redom koji odredi dužnik, ali najkasnije prilikom ispunjenja. U protivnom, kada dužnik nije odredio u vezi kojih obaveza vrši ispunjenje, odnosno ako o tome nema sporazum sa poveriocem, ili to nije učinio najkasnije prilikom ispunjenja, uračunavanje dospele obaveze se namiruju onim redom kako je koja dospela za isplatu. U svakom slučaju, za raspored ispunjenja istorodnih obaveza bitna je volja dužnika, te je poverilac dužan da postupa po njegovim nalozima, ali samo, odnosno najkasnije do ispunjenja, ili u nekom drugom roku ako o tome postoji poseban sporazum poverioca i dužnika. U protivnom, kao stoje rečeno, prema odredbama stava 2. ovog člana obaveze se namiruju redom kako je koja dospela za ispunjenje. Odredbe stava 1. i 2. ovog člana mogu biti nejasne ako se one shvate tako da je dužnik, koji ispunjava obaveze pre isteka roka njihove dospelosti u obavezi da kod svakog ispunjenja naznači na koju se obavezu ispunjenje odnosi. Naprotiv, imajući u vidu značenje pojma ispunjenja, sve uplate pre isteka roka ispunjenja, ako dužnik nije odredio za koju obavezu čini ispunjenje, mogu se rasporediti kako odredi poverilac, ali prilikom isteka roka ispunjenja, ako dužnik napravi svoju specifikaciju rasporeda ispunjenja, ona je merodavna volja dužnika, te je poverilac dužan da po njoj i postupi. Ako to ne odgovara poveriocu zbog neizvesnosti svog poslovanja, može pozvati dužnika i zatražiti da se ovaj izjasni o tome na koju se obavezu ispunjenje odnosi, odnosno da mu ukaže kako je on izvršio raspored ispunjenja. Tek prekoračenjem tog roka, odnosno ako se dužnik nije izjasnio koju obavezu izmiruje određenim ispunjenjem, i ako ne postoji sporazum poverioca i dužnika o rasporedu ispunjenja, uračunavanje se vrši tako kako je određeno odredbama stava 2. ovog člana, a naime ispunjenja se namiruju onim redom koja je dospela za ispunjenje. Kod razmatranja ovog pitanja mora se voditi računa da se radi o delimičnom ispunjenju koje nije dovoljno da se ispune sve obaveze dužnika prema poveriocu, pa poveriocu ne treba dozvoliti da sredstvima ispunjenja dužnikovih obaveza raspolaže kako to njemu odgovora, odnosno da i ako nije istekao rok ispunjenja sam vrši uračunavanje onim redom koji njemu najviše odgovara. Stav 3. ovog Člana propisuje pravilo, odnosno određuje objektivne kriterijume da ako je više obaveza istovremeno dospelo, prvo se namiruju one obaveze koje su najmanje obezbeđene, a kad su sve podjednako obezbeđene da se prvo namiruju one koje su dužniku na najvećem teretu. Koja je obaveza dužnika na najvećem teretu je faktičko pitanje, ali o tome ne može da odluči samo poverilac, već o toj činjenici mora da bude upoznat saznanjem od dužnika. Ako su sve obaveze dužnika jednake, naročito u pogledu težine njihovog ispunjenja, namiruju se redom kako su nastale, a ako su istovremeno nastale, ono stoje dato na ime ispunjenja raspoređuje se na sve obaveze srazmerno njihovim iznosima. Naravno, pri svemu napred iznetom treba ukazati da se ispunjenje obaveza, u smislu odredaba ovog člana, po pravilu, odnose se na novčane obaveze.

Sudska praksa Pravila o uračunavanju ispunjenja i prekid zastarelosti Davanje otplate se mora jasno i nedvosmisleno odnositi na određeni dug da bi imalo karakter priznanja duga koji prekida zastarelost, pa samo otplata izvršena na osnovu pravila iz člana 312. Zakona o obligacionim odnosima o uračunavanju ispunjenja, po kome se namiruje obaveza određena sporazumom poverioca i dužnika ili određena izjavom dužnika učinjenom najdocnije prilikom ispunjenja, može imati ovakvo svojstvo. Iz obrazloženja Pri tome, kada se radi o delimičnom plaćanju, odnosno davanju otplate, da bi ono imalo karakter priznanja duga, pa i posledicu da se prekida zastarelost, mora se jasno i nedvosmisleno odnositi na određeni dug, po određenom privremenom obračunu, jer to jasno proizlazi iz člana 387. Zakona o obligacionim odnosima. Od ovoga treba razlikovati tzv. pretplatu i pravila o uračunavanju ispunjenja, u smislu člana 312. Zakona o obliga495

cionim odnosima, koji se u konkretnom slučaju, a u odnosu na otplate koje imaju prirodu priznanja duga, ne mogu primeniti u celini. Navedena pravila predviđena su za slučaj kada dužnik više istorodnih obaveza prema poveriocu, uplati novčani iznos koji nije dovoljan za isplatu svih obaveza u celini. Samo pravilo o primeni sporazuma stranaka, poverioca i dužnika, te pravilo o izjavi dužnika datoj najdocnije prilikom ispunjenja kojom određuje koja se obaveza namiruje, mogu se primeniti u odnosu na institut priznanja duga izvršenog od strane dužnika koji je od uticaja na zastarelost, odnosno na prekid zastarelosti. Ovo zato što imperativne zakonske norme regulišu ne samo vreme potrebno za zastarelost, već i radnje poverioca (podizanje tužbe i si.) i radnje dužnika (priznanje duga), zbog kojih nastupa prekid, a rok zastarelosti iznova počinje teći, koje moraju biti izričite i kod kojih je volja stranke nedvosmisleno u tom pravcu izražena. Ostala pravila o uračunavanju ispunjenja iz člana 312. tačka 2, 3. i 4. ZOO iz navedenih razloga se ne mogu primeniti, ali mogu predstavljati ispunjenje zastarele obaveze kao naturalne obligacije. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 2904/06 od 28.12.2006. godine)

Uračunavanje kamata i troškova (čl. 313. ZOO) Pravilo koje propisuju odredbe ovog člana odnose se na ispunjenje svih obaveza koje u vezi nekog odnosa ima dužnik prema poveriocu, ali ako se izvršeno ispunjenje ne odnosi, odnosno ne obuhvata i sporedne obaveze, uračunavanje ispunjenja se vrši tako što se prvo otplaćuju troškovi, zatim kamate, i na kraju glavnica. Za razliku od prethodnog člana, kojim se određuje red uračunavanja više istorodnih obaveza, odredbe ovog člana imaju u vidu uračunavanje kamata i troškova kao prioritetne u odnosu na glavnu obavezu, a ako postoji više obaveza koje istovremeno dospevaju, ili u različitim rokovima, svejedno, uračunavanje troškova i kamata se vrši prema svakoj obavezi posebno. U praksi ima pogrešnih rešenja u tom smislu da se sve obaveze obračunaju kao jedinstvena obaveza, i da se od tako utvrđene obaveze prvo naplaćuju, odnosno uračunavaju troškovi, pa zatim kamate, i na kraju evidentira preostali iznos kao deo ispunjenja glavne obaveze. Naravno, sudska praksa takva rešenja ne prihvata, jer se kod uračunavanja troškova i kamata mora poći od svake obaveze posebno, pa makar koliko ih ukupno bilo. Dužnik može da o roku ispunjenja plati glavni dug, ali ako postoji njegova obaveza i u pogledu plaćanja troškova i kamata, poverilac ima pravo da prvo, od plaćenog glavnog duga, naplati troškove, pa zatim kamatu i na kraju da ostatak evidentira kao ispunjenje dela glavnog duga, koji u tom slučaju ne predstavlja ispunjenje celokupnog duga, zbog čega dužnik može, u slučaju docnje, da stvori obavezu naknade štete, pa i plaćanje kamate i druge troškove za deo neisplaćenog duga. Rešenje dato u odredbama ovog člana polazi od toga da je poverilac u vezi pravnog posla sa dužnikom, odnosno dužnikove obaveze, imao kakve troškove (na primer, u vezi čuvanja dužnikovih stvari, isplate vozarine, troškova pribavljanja i legalizovanja uverenja o poreklu robe i dr.), te da treba prvo njih da naplati, a kada je u pitanju naplata kamate ima se u vidu da se naplatom kamate umanjuje ona kamata koja bi se kasnije naplatila, posle dospelosti ispunjenja obaveze dužnika, te se na taj način pogoduje obavezama dužnika, odnosno vodi se računa da se ne oteža izvršenje njegovih obaveza.

Sudska praksa Kompenzacija i prestanak zatezne kamate kao sporednos potraživanja Pravo na kamatu ne može prestati zbog toga stoje glavni dug plaćen i ugašen prebijanjem, te u slučaju da novčana obaveza prestane ispunjenjem, ne gasi se pravo na zateznu kamatu koja je nastala od dospelosti novčanog potraživanja do prestanka novčanog potraživanja, i ona se može obračunati kao samostalno potraživanje, koje se može posebno utužiti. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o kupoprodaji, a tuženi je svoju obavezu prema tužiocu ispunio u docnji, i to putem višestruke kompenzacije dana 24.5.1999. godine. U momentu kada je prestala novčana obaveza tuženog, dospelaje zakonska zatezna kamata u visini od 417.879,13 dinara, a potraživanje dela ovako obračunate zatezne kamate je prestalo izvršenom kompenzacijom. Kompenzacija je izvršena u visini od 338.568,00 dinara, kojim putem je izmiren glavni dug u iznosu od 185.073,06 dinara sa dospelom zakonskom zateznom kamatom u iznosu od 153.494,94 dinara, tako da preostali neisplaćeni dug na ime dela obračunate zakonske zatezne kamate iznosi 264.384,19 dinara. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova daje sa prestankom glavne obaveze prestala da teče i zakonska zatezna kamata i to za ubuduće, ali da ona koja je nastala od dospelosti novčanog potraživanja pa do prestanka novčanog potraživanja, nije se ugasila, već je postalo samostalno potraživanje, koje se može posebno utužiti. 496

Neosnovani su navodi revizije da tužilac nema pravo na isplatu kamate, jer je dug izmiren u docnji putem kompenzacije. Odredbe čl. 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima, kao i ostale odredbe iz odeljka III Odsek 1, regulišu prestanak obaveza kompenzacijom, koja je pored ispunjenja, jedan od načina prestanka obaveze. Iz ovih zakonskih odredaba proizlazi da se može, pod određenim uslovima, prebiti i potraživanje na ime kamate, ali iz člana 336. i 337. i ostalih odredaba koje regulišu kompenzaciju, ne proizlazi obaveza pripisivanja kamate glavnom dugu, niti se prilikom prebijanja moraju prebiti sva dospela potraživanja. Ovi propisi regulišu tzv. jednostranu kompenzaciju, jer nastaje tek kada jedna strana izjavi drugoj da vrši prebijanje, što znači daje ta strana i ovlaštena da opredeli koje potraživanje i u kojem iznosu stavlja u preboj. To se posebno odnosi na ugovornu kompenzaciju, kojom prilikom se strane dogovaraju koja će konkretna potraživanja staviti u preboj. Samim tim, ako neće, poverilac ne mora da zateznu kamatu stavlja u preboj. Odredba člana 313. Zakona o obligacionim odnosima govori o uračunavanju kamata i troškova i predviđa da ako dužnik pored glavnice duguje kamatu i troškove, uračunavanja se vrše tako što se prvo otplaćuju troškovi, zatim kamate i najzad glavnica. Ovaj propis pogoduje povehocu, jer znači da kada dužnik plati izvesnu svotu novca, poverilac može da razduži dužnika ovim redom, ali i ne mora. Ovo zbog toga što ovaj propis ima dispozitivni karakter u smislu člana 20. Zakona o obligacionim odnosima, jer poverilac i dužnik pitanje uračunavanja kamate i troškova mogu urediti drukčije. Do neposredne primene člana 313. Zakona o obligacionim odnosima dolazi se samo kod naplate po izvršnoj odluci suda. Ovaj propis ne govori o prestanku obaveze i gubljenju prava, te poverilac u slučaju prebijanja glavnog potraživanja ne može izgubiti pravo na kamatu samo zato što je nije obračunao i pripisao je glavnom dugu. Osim toga, poverilac ne može nešto da izgubi po ovom članu zakona, kada je taj propis donet u korist poverioca. Jedina posledica nevršenja prava po Zakonu o obligacionim odnosima jeste nastanak zastarelosti. Odredbom člana 295. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se prestankom glavne obaveze gase jemstvo, zaloga i druga sporedna prava. Ova druga sporedna prava mogu biti npr. kapara, odustani-ca, ugovorna kazna, kaucija. Kamata se uopšte ne pominje. Kamata jeste po načinu nastanka sporedno potraživanje, jer bez postojanja glavnog duga nema ni kamate. Međutim, kod zatezne kamate, kao sporednog potraživanja, karakteristično je da ona nastaje kad dužnik padne u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze i praktično se uvećava do ispunjenja obaveze, tj. dok se ne plati glavni dug. Za razliku od npr. jemstva i zaloge, koji se gase prestankom glavne obaveze, zatezna kamata u slučaju prestanka glavne obaveze prestaje samo teći, gasi se za ubuduće, ali ona koja je nastala ne može se ugasiti, ne može da nestane, već postaje samostalno potraživanje i može se posebno utužiti. Iz navedenog propisa ne proizlazi da se prestankom glavne obaveze gasi i kamata. Odredbe o zateznim kamatama svrstane su u Zakonu o obligacionim odnosima u odsek 1. Glave III, koji reguliše pravo na naknadu štete u slučaju neispunjenja obaveza, tako da joj i zakon daje tretman jedne vrste štete, makar i pretpostavljene. To proizlazi iz člana 278. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, pored prava na kamatu, poverilac ima pravo i na potpunu naknadu štete, pa ovo pravo poverioca, nastalo kao posledica sankcije zbog neizvršenja ili neurednog izvršenja obaveze od strane dužnika, ne može prestati samo zato što poverilac prilikom prebijanja potraživanja nije obračunao zateznu kamatu i istu pripisao glavnom dugu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 141/04 od 11.11.2004. godine).

VREME ISPUNJENJA Kad rok nije određen (čl. 314. ZOO) Pravilo je da ako je rok ispunjenja određen ugovorom, ili kakvim drugim osnovom vanugovorna obaveza, dužnik je dužan da svoju obavezu izvrši u tom roku. Protekom tog roka, odnosno ako u tom roku dužnik ne izvrši svoju obavezu, pada u docnju sa svim posledicama koje iz te docnje proizilaze. Odredbe ovog člana imaju u vidu samo slučaj kada rok nije određen zbog prirode obaveze, odnosno svrhe posla i ostalih okolnosti koje ne zahtevaju izvestan rok za ispunjenje, ali to ne znači da rok ispunjenja obaveze ima neizvesno vreme kada se ona mora ispuniti. U pitanju su poslovi za koje se pri preuzimanju obaveze ne može sa sigurnošću odrediti vreme ispunjenja, kao na primer, sporazum o berbi nekog voća, čije izvršenje zavisi od vremenskih i drugih uslova, u kom slučaju priroda obaveze podrazumeva uslove vezane za vreme i sazrevanje određenog voća, kada se kao rok ispunjenja podrazumeva stvaranje uslova da se ugovoreni posao obavi u određenom vremenu, odnosno vremenu sazrevanja voća i vremenu berbe. Zbog toga, ako dužnik i pored nastalih uslova za ispunjenje obaveze tu obavezu ne izvrši u vremenu koje se po prirodi obaveze mogla izvršiti, kada je to bilo moguće, poverilac može da zahteva ispunjenje obaveze. 497

Za neke obaveze rok ispunjenja može biti određen zakonom, kao što je, na primer, slučaj iz člana 188. stav 2. ZOO, u kome se propisuje da se novčana renta na ime naknade štete plaća mesečno unapred, ako sud ne odredi što drugo. Protekom tog roka, poverilac ima pravo da traži ispunjenje odmah čim je taj rok protekao. Reci "poverilac može zahtevati odmah ispunjenje obaveze" podrazumevaju da je poverilac na odgovarajući način upozorio dužnika na ispunjenje obaveze, odnosno da ga je na taj način pozvao da izvrši dospelu obavezu, i da mu je ostavio razuman rok u kome dužnik može uz veći napor i savesnost da izvrši svoju obavezu po primljenom zahtevu poverioca. U protivnom, poverilac može svoje pravo da ostvari putem suda, kada ne mora tražiti ispunjenje ugovorne obaveze dužnika, već naknadu štete i sporedne obaveze, kao što su troškovi, kamata, ugovorna kazna. Međutim, ako je dužnik izvršio svoju obavezu, bilo kada je priroda stvari to dozvolila, bilo po upozorenju poverioca da odmah ispuni obaveze, poverilac je dužan da odmah primi ispunjenje. Naravno, on to neće učiniti ako ispunjenje ne odgovara pravoj ugovornoj obavezi dužnika.

Ispunjenje pre roka (cl. 315. ZOO) U slučaju iz stava 1. ovog člana, dužnik ima pravo da svoju obavezu ispuni pre ugovorenog roka za ispunjenje obaveze, ako je rok ugovoren isključivo u njegovom interesu. Da bi dužnik mogao svoju obavezu da izvrši pre roka, potrebno je, dakle, da bude ispunjen uslov iz ugovora, a naime da je ta mogućnost predviđena ugovorom, kao i da blagovremeno obavesti poverioca o svojoj nameri, pri čemu će paziti da to ne bude u nevreme. To istovremeno znači i da u pogledu prevremenog ispunjenja obaveze mora postojati mogućnost propisana ugovorom, a i mogućnost prijema ispunjenja od strane poverioca. Naime, dužnik ne može da izvrši svoju obavezu "u nevreme", tj. onda kada to njemu odgovara, a da ne misli o tome da li to odgovara i poveriocu. Ovo zbog toga što momenat ispunjenja obaveze pre roka, koji je izabrao dužnik, može predstavljati određene teškoće za poverioca i stvoriti mu nepotrebne troškove oko neplanirane isporuke obaveze dužnika. Zbog toga je dužnik koji ima nameru da svoju obavezu izvrši pre roka, dužan prethodno da o tome na siguran način obavesti poverioca, tražeći od njega saglasnost da to može učiniti. Ako poveriocu iz objektivnih razloga ne odgovara prijem obaveze pre roka, i pored obaveštenja dužnika da to može učiniti, poverilac ne mora da primi ispunjenje. Na te okolnosti će poverilac ukazati dužniku, a ako dužnik i pored toga izvrši svoju obavezu pre vremena, poverilac ima pravo da od dužnika traži naknadu troškova koje je imao u vezi tako izvršenog ispunjenja. Ako, pak, u ugovoru nije predviđena mogućnost ispunjenja pre roka - isključivo u interesu dužnika ili iz nekih drugih razloga, dužnik može da ponudi ispunjenje pre roka, ali poverilac može odbiti ispunjenje, a može ga i primiti i zadržati pravo na naknadu štete, ako o tome bez odlaganja obavesti dužnika. Ako poverilac primi takvo ispunjenje pre roka, onda može postojati i podeljena odgovornost za štetu koju je pretrpeo prijemom ispunjenja pre roka, i pored toga što je o tome obavestio dužnika i zadržao pravo na naknadu štete, jer poverilac, prema stavu 2. ovog člana ne mora da primi takvo ispunjenje pre roka, zbog čega je i on odgovoran za nastalu štetu, jer je morao da razmišlja o svim okolnostima, odnosno posledicama koje mogu nastati prijemom ispunjenja pre roka, kod nepostojanja takve njegove obaveze.

Sudska praksa Plaćanje obaveze pre roka Plaćanje cene izražene kao dinarska protivvrednost deviznog duga, pre isteka ugovorenog roka za plaćanje, pa i pre isporuke robe koja se sukcesivno isporučuje, u nslovima očekivane devalvacije dinara, predstavlja plaćanje izvršeno u nevreme, te je osnov potraživanja naknade štete u visini razlike između dinarske protivvrednosti dolarske cene po kursu koji je važio na dan plaćanja i po kursu koji je važio na dan dospeća, odnosno po proteku roka od 8 dana od nastanka dužničko-poverilačkog odnosa, a to je dan preuzimanja robe robe. Iz obrazloženja Po nalaženju suda, potrebno je imati u vidu da prema izjavi svedoka postoje i privremeni obračuni koji su isplaćeni pre roka. Uvezi sa tim potrebno je imati u vidu odredbu člana 315. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj dužnik u čijem je interesu rok ugovoren, ima pravo ispuni ti obavezu i pre tog roka, ali je o tome dužan obavestiti poverioca i paziti da to ne bude u nevreme. U uslovima kada se «čekala» zvanična devalvacija, ne može se smatrati da je plaćanje, izvršeno 18.10.2000. godine za isporuku koja nije ni bila izvršena i koja je tek trebalo da se izvrši u periodu od 01. do 15. novembra iste godine, plaćanje koje nije bilo u nevreme. Prema stavu 2. ovog člana, ukoliko poverilac nije odbio ispunjenje, već ga je primio i o tome bez odlaganja obavestio dužnika, mogu se steći uslovi za potraživanje na ime naknade štete u visini razlike između dinarske protivvrednosti dolarske cene po kursu koji je važio na dan plaćanja i na dan kada je potraživanje po tom privremenom obračunu dospelo za plaćanje prema odredbama ugovora, po proteku roka od 8 dana od dana nastanka dužničko poverilačkog odnosa. (Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 2904/06 od 28.12.2006. godine) 498

Pravo poverioca da zahteva ispunjenje pre roka (čl. 316. ZOO) Za razliku od odredaba prethodnog člana, koje predviđaju mogućnost ispunjenje obaveze pre roka, odnosno kad postoji sporazum stranaka da se obaveza ispuni pre roka i obaveza poverioca da takvo ispunjenje primi, odredbe ovog člana imaju u vidu pravo poverioca da zahteva ispunjenje obveze pre roka, ako se ispune sledeći uslovi: a) ako dužnik nije dao poveriocu obećano obezbeđenje, ili b) ako na zahtev poverioca nije dopunio obezbeđenje smanjeno bez njegove krivice, kao i v) kad je rok ugovoren isključivo u njegovom, poveriočevom interesu. Prvi uslov se odnosi na činjenicu daje ugovorom predviđeno da će za izvršenje obaveze iz ugovora dužnik dati određeno obezbeđenje, pa ako dužnik tu svoju obavezu ne izvrši, poverilac stiče pravo da traži od dužnika da svoju obavezu izvrši pre roka za dospelost te obaveze. Kao sredstva obezbeđenja može biti garancija banke ili jemstva trećih lica koja će garantovati da će dužnik izvršiti svoju obavezu o roku, a ako je ne izvrši da će je jemac, odnosno jemci izvršiti na račun dužnika. Obezbeđenje se može odnositi i na predaju nekih stvari na čuvanje, čijom se vrednošću obezbeđuje poveriočevo potraživanje. Te stvari mogu biti čuvane kod poverioca ili trećeg lica, ili biti uskladištena u korist poverioca. Ako dužnik ne obezbedi ugovoreno obećano obezbeđenje, poverilac može tražiti ispunjenje obaveze dužnika pre isteka ugovorenog roka za njeno ispunjenje. Ispunjenje pre roka se može tražiti i pre isteka ugovorenog roka ako na zahtev poverioca nije dopunio obezbeđenje smanjeno bez njegove, poveriočeve krivice. Tako, na primer, ako je dužnik u ugovoru preuzeo obavezu po osnovu obezbeđenja da će u svojim skladištima čuvati neku stvar određenog kvaliteta i količine, koja odgovara vrednosti ili zadovoljava sigurnost poverioca, te da je neće otuđiti dok ne izvrši obavezu prema poveriocu, pa ipak to učini, odnosno umanji količinu, odnosno vrednost čuvane stvari (na primer, pšenicu određenog kvaliteta, ili drugu kulturu, a u nekim slučajevima i čuvanje određenih derivata u korist ispunjenja svoje obaveze, i si.), a ne dopuni tu umanjenu stvar odgovarajućom količinom koja je predmet obezbeđenja poveriočevog potraživanja, i pored upozorenja poverioca da to umanjenje dopuni, poverilac ima pravo da traži ispunjenje pre roka. To pravo poverioca postoji i kada je ugovorom predviđeno daje rok ispunjenja ugovora ugovoren isključivo u interesu poverioca. To je, u stvari, rok koji se odnosi na izvršenje obaveze dužnika, a rok je ugovoren isključivo u interesu poverioca, kao što bi, na primer, bio slučaj daje ugovorom predviđeno da će dužnik izvršiti svoju obavezu čim mu poverilac stvori uslove za ispunjenje obaveze, odnosno čim obezbedi određeno skladište za prijem stvari koja je predmet obaveze dužnika, a dužnik i pored obaveštenja poverioca daje ovaj obezbedio potreban prostor za prijem stvari ne izvrši svoju obavezu ispunjenja, i pored toga što ga je o navedenim okolnostima blagovremeno obavestio poverilac, u kom slučaju poverilac ima pravo da traži ispunjenje obaveze pre roka isteklog za njeno ispunjenje.

Kad je određivanje roka ostavljeno jednoj strani (čl. 317. ZOO) Odredbe ovog člana mogu se shvatiti tako da poverilac ili dužnik, već prema tome kako su se oni sporazumeli za ispunjenje obaveze, može zahtevati od suda da odredi primereni rok za ispunjenje obaveze, ako ovlašćenik ne odredi rok ni posle opomene. U stvari, ugovorom ili po drugom osnovu, kada nije tačno određen rok ispunjenja, dužnik i poverilac mogu se sporazumeti da će jedan od njih biti ovlašćenik koji će taj rok odrediti, a ako ga on i pored opomene druge strane ne odredi, druga strana ima pravo da od suda zahteva da odredi primereni rok za ispunjenje. Prema tome, osnovni elementi određivanja roka ostavljeno jednoj strani, mogu se po redosledu sprovođenja postupka postaviti tako da, prvo, stranke, dužnik i poverilac, ne određuju rok ispunjenja, već sporazumno utvrđuju da će taj rok odrediti jedan od njih, po pravilu kada nastanu uslovi za ispunjenje, drugo, da stranka koja je ovlašćenik nije odredila rok za ispunjenje, pa ni posle opomene druge strane, i treće da druga strana može tražiti od suda da odredi primeren rok za ispunjenje. Dakle, sud ne odlučuje o ispunjenju obaveze jedne od stranaka, već samo određuje rok u kome dužnik treba da ispuni svoju obavezu. Ovde upotrebljenu reč "ovlašćenik" treba shvatiti tako da jedno lice ima određeno ponašanje, sa pravima i obavezama koje ne stvaraju sankcije ako ih ne ostvari. On može biti pasivan u ostvarivanju nekih prava ili obaveza, odnosno ne mora ih činiti ako su ona nekim aktom utvrđena, a može biti i aktivan ako vrši neko činjenje za koje je ovlašćen. To nije punomoćje, već ovlašćenje ostavljeno tom licu da samo odluči da li će ga vršiti ili ne. Zbog toga, ako su se poverilac i dužnik sporazumeli da jedan od njih odredi rok za ispunjenje obaveze, pravo je ovlašćenika da to i učini, ali zato odredbe ovog člana određuju pravo drugoj strani da se obrati sudu koji bi 0toj okolnosti doneo odluku, odnosno odredio primereni rok u kome dužnik treba da izvrši svoju obavezu. Pri ovome treba dodati, naročito kod ugovornih obaveza, da u izvršenju ugovora obe stranke imaju prava 1obaveze, odnosno mogu biti dužnik i poverilac, ili samo poverilac. 499

Novčana obaveza (cl. 318. ZOO) Novčane obaveze se izvršavaju plaćanjem posredstvom banke ili neke druge fmansijske organizacije kod koje se vodi račun poverioca. To pravilo važi za sva fizička ili pravna lica koja imaju račun kod banke, pri čemu se pod fizičkim licem označava lice koje obavlja delatnost radi sticanja dobiti, a pod pravnim licem podrazumeva privredno društvo (preduzeće), javna institucija i drugi oblik organizovanja, čije je osnivanje registravao nadležni organ. Odredbe ovog člana imaju u vidu tri oblika ispunjenja novčanih obaveza: a) preko banke ili druge organizacije (fmansijske) kod koje se vodi račun poverioca; b) preko pošte i v) plaćanje čekovnom uplatnicom na određeni račun. U vezi plaćanja koje se vrši preko banke ili neke druge fmansijske organizacije (Poštanska štedionica, štedionica, štedno-kreditna organizacija i štedno-kreditna zadruga), pravila stava 1. ovog člana određuju, ukoliko ugovorne strane nisu drukčije odredile, daje dug izmiren kada banci, odnosno organizaciji kod koje se vodi račun, stigne novčana doznaka u korist poverioca, ili nalog dužnikove banke, odnosno organizacije da odobri računu poverioca iznos označen u nalogu. Bitno je da poveriočeva banka, odnosno organizacija primi ispravan nalog dužnika. Eventualne greške poveriočeve banke nemaju uticaja na izvršeno plaćanje, jer je to stvar odnosa banke i poverioca. Suprotno tome, greške dužnikove banke padaju na njegov teret. Dužnik plaća svoju obavezu na onaj račun koji je dobio od poverioca, a ako račun nije označen poverilac plaća na onaj račun koji mu je poznat, a ako mu i taj račun nije poznat treba da pozove poverioca i da od njega zatraži broj računa na koji treba da isplati svoju obavezu. Ako je dužnik postupio na izloženi način on je savesno postupao i ne odgovara za eventualnu docnju u vezi isplate svoje obaveze, jer je tu docnju pričinio poverilac svojom nepažnjom. Ako poverilac ima više računa koje je označio u fakturi, ili na drugi način (u ugovoru), dužnik je dužan da na jedan od više računa isplati svoju obavezu. Mada je u stavu 1. ovog člana propisano da se smatra daje dug izmiren kada banci ili drugoj organizaciji stigne novčana doznaka u korist poverioca, ima slučajeva daje istoga dana plaćen dug i podneta tužba radi naplate dospelog duga. U tom slučaju spor se vodi samo oko troškova postupka, jer je nesporno daje dug isplaćen. Prema sudskoj praksi, smatra se daje dug plaćen ako je tužba podneta istoga dana kada je banka poverioca primila doznaku u korist poverioca. U tom slučaju troškovi padaju na teret tužioca. Mada je u stavu 1. ovog člana propisano daje dug izmiren onoga dana kada banci poverioca stigne novčana doznaka dužnika, nejasno je da li se taj dan smatra kao dan plaćanja u odnosu na poverioca, ili čas u tome danu kada je doznaka evidentirana u knjigama banke, odnosno isplaćeni iznos prenet na račun poverioca, pa ipak praksa sudova smatra daje dug ugašen protekom onoga dana kada je plaćanje izvršeno, naravno u zavisnosti da li je poverilac o toj isplati obavešten onoga dana kada je isplata evidentirana kod njegove banke, ili sutradan, protekom onoga dana kada je plaćanje evidentirano i kada je o tome obavešten poverilac. Ako je ugovorom predviđeno plaćanje preko pošte, onda se pretpostavlja da su se stranke saglasile daje uplatom dužnog iznosa pošti, dužnik izmirio svoju obavezu prema poveriocu. Ako ugovorom nije tako predviđeno, smatra se daje dug izmiren kad poverilac primi novčanu doznaku. Prema tome, u prvom slučaju dovoljno je da se uplatom dužnog iznosa pošti smatra daje dužnikova obaveza ugašena, a u drugom slučaju, dug dužnika postoji sve do dana kada poverilac primi novčanu doznaku od pošte. Naravno, pretpostavka je i da je poverilac svakog radnog dana uredno obaveštavan od pošte o izvršenim mu uplatama, odnosno da se o činjenici da li je doznaka stigla kod pošte u kojoj ima svoj račun, i sam starao, imajući u vidu osnovno načelo da se ne oteža izvršenje obaveze dužnika. Ako je, pak posebnim propisom ili ugovorom predviđeno plaćanje čekovnom uplatnicom na određeni račun, pretpostavlja se da su se strane saglasile daje isplata izvršena onda kada dužnik uplati dužni iznos čekovnom uplatnicom u korist označenog računa. Plaćanje po ovom osnovu može se vršiti ili banci, odnosno drugoj finansijskoj organizaciji ili pošti, ali se u ovom slučaju smatra onaj dan uplate kada je dužnik uplatio dužni iznos, a ne dan kada je iznos po toj uplati izvršen u smislu rešenja koja su navedena u stavovima 1. i 2. ovog člana.

Sudska praksa "Na odnos između domaćeg preduzeća (tužioca) i inodobavljača u pogledu pladanj a novčane obaveze, ne primenjuje se odredba iz člana 318. ZOO, već odredbe Zakona o deviznom poslovanju kojim je regulisano plaćanje u inostranstvu preko ovlaščene banke" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 49/98); "Kada je dužnik (tuženi) dao nalog da se po zaključenom ugovoru određeni iznos plati poveriocu (tužiocu), ali banci kod koje se vodi račun tužioca nije stigla novčana doznaka u korist tužioca ili virman dužnikove banke da odobri računu poverioca iznos označen u nalogu, tada dug nije izmiren" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 246/97); "Naplata duga izvršena posredstvom banke, ili druge organizacije kod koje se vodi račun poverioca može se dokazivati samo izvodom organizacije preko koje je izvršeno plaćanje, a ne i analitičkom karticom dužnika" (prema odluci VPS, Pž. 1300/99). 500

MESTO ISPUNJENJA Opsta pravila (čl. 319. ZOO) Pod mestom ispunjenja, pre svega, podrazumeva se mesto određeno pravnim poslom poverioca i dužnika ili zakonom, pa je dužnik dužan da ispuni obavezu kako je tim instrumentima određeno. Po pravilu mesto ispunjenja se određuje sporazumom stranaka, a ako ono nije određeno ugovorom, podrazumeva se rešenje koje je dato u stavovima 2. i 3. ovog člana, dok se pod zakonom određenim mestom ispunjenja mogu prihvatiti rešenja iz odredaba čl. 471. i čl. 472. ZOO, koji se odnose na mesto predaje stvari, ako mesto predaje nije određeno ugovorom. Ako mesto ispunjenja nije određeno, a ne može se odrediti ni po svrsi posla, prirodi obaveze ili ostalim okolnostima, ispunjenje obaveze vrši se u mestu u kome je dužnik u vreme nastanka obaveze imao svoje sedište, odnosno prebivalište, a u nedostatku prebivališta, svoje boravište. Iz ove norme jasno proizilazi da u nedostatku onih elemenata koji bi upućivali dužnika na ispunjenje svoje obaveze prema svrsi posla (na primer, adaptacija nekog tačno određenog objekta podrazumeva i mesto gde se taj objekat nalazi), zatim prirodi obaveze (na primer, doziđivanje jednog dela na određenom objektu, takođe podrazumeva mesto gde se taj posao obavlja), ili "ostalim okolnostima" (kao na primer, izvršenje obaveze u vezi pokretne stvari, kada bi se mesto ispunjenja određivalo prema prodajnom mestu dužnika i si.). Dakle, kod primene stava 2. ovog člana, dužnik može ispuniti obavezu ispunjenje obaveze u mestu u kome je dužnik u vreme nastanka obaveze imao svoje sedište, odnosno prebivalište, a u nedostatku prebivališta, svoje boravište ako mesto ispunjenja: a) nije određeno ugovorom, b) kada se ne može odrediti ni po svrsi posla, v) kada se to ne može utvrditi ni po prirodi posla, g) ili ni kada se to ne može utvrditi ni prema ostalim okolnostima obaveze. Stav 3. ovog člana ima u vidu ispunjenje obaveze ako poverilac, koji je pravno lice, kome se vrši ispunjenje, ima više poslovnih jedinica, u raznim mestima i na raznim lokacijama, a ugovorom stranaka nije određeno mesto ispunjenja, u tom slučaju kao mesto ispunjenja smatra se sedište jedinice koja treba da izvrši radnje neophodne za ispunjenje obaveze, ako su poveriocu pri zaključenju ugovora bile poznate ili morale biti poznate. Ovu odredbu treba shvatiti tako da dužnik treba da izvrši svoju obavezu prema mestu poslovne jedinice poverioca, koja po prirodi stvari izvršenja obaveze može biti opredeljeno mesto kao mesto ispunjenja. Tako, na primer, ako pravno lice iz poljoprivredne delatnosti ima više poslovnih jedinica, silosa, u raznim mestima, od kojih svaka ima opredeljenu delatnost prema generičnoj vrsti proizvoda, a dužnik ima obavezu da isporuči određenu količinu neke stvari koja se odnosi na određenu vrstu, onda je mesto ispunjenja trebalo biti poznato dužniku, pa se ono kao takvo smatra i mestom ispunjenja.

Mesto ispunjenja novčanih obaveza (čl. 320. ZOO) Za razliku od pravila iz prethodnog člana, kada se se mesto ispunjenja može odrediti prema dogovoru stranaka, bilo u mestu dužnika ili poverioca, odredbe ovog člana imaju u vidu ispunjenje novčane obaveze prema mestu u kome poverilac ima sedište, odnosno prebivalište, a u nedostatku prebivališta, boravište. Navedeno pravilo iz stava 1. ovog člana, kada su u pitanju pravna i fizička lica koja obavljaju pravni promet, i koja moraju imati svoj račun kod određene poslovne banke ili neke druge fmansijske organizacije (Poštanska štedionica, štedionica, štedno-kreditna organizacija i štedno-kreditna zadruga), već postoji u propisima o platnom prometu, tako da se ispunjenja novčanih obaveza ne mogu drukčije ne vršiti nego kako je tim propisom određeno. Kao stoje navedeno, ispunjenje novčanih obaveza, po pravilu, ispunjava se prema sedištu poverioca, odnosno prebivalištu, a u nedostatku prebivališta, boravišta, ali se to pravilo odnosi samo na ona lica koja nisu dužna da otvaraju poslovni račun kod banke ili neke druge finansijske organizacije, a kada je u pitanju ispunjenje novčane obaveze pravnog ili fizičko lice koje se bavi poslovima pravnog prometa, ono se vezuje za račun poverioca koji se vodi kod određene poslovne banke ili druge finansijske organizacije. Navedeno u prethodnom stavu zasniva se na odredbama stava 2. ovog člana, kojim je propisano da ako se plaćanje vrši virmanom, da se novčana obaveza ispunjava u sedištu organizacije kod koje se vode poveriočeva novčana sredstva. Navedenu reč "virmanom" treba shvatiti kao nalog za plaćanje, koji može biti u pismenoj formi, a u usmenoj ako to poverilac odredi ugovorom o otvaranju i vođenju računa. U svakom slučaju, poverilac mora imati svoj broj račun na koji se vrši uplata (ili isplata), a mora da sadrži i druge podatke kao što su: podaci o izdavaocu i primaocu naloga i njihovim banaka, podatke o iznosu, kao i druge propisane podatke. Naravno, virmansko plaćanje se odnosi na bezgotovinsko plaćanje, tj. preknjižavanjem sa sa računa dužnika u korist računa poverioca, dakle bez upotrebe gotovog novca. Uslov za ispunjenje pravila iz stava 1. ovog člana je da su stranke ugovorile mesto ispunjenja i da se to mesto nalazi u sedištu ili prebivalištu poverioca, Ali ako se od vremena zaključenja ugovora do dana ispunjenja 501

promeni mesto prebivališta, odnosno boravišta poverioca, poverilac je dužan da o toj okolnosti blagovremeno obavesti dužnika, koji tu promenu mora da prihvati, uz upozorenje poveriocu da će ovaj biti dužan da mu naknadi troškove koji bi mogli nastati usled takve promene, odnosno ispunjenja. Isto tako, ako se promeni broj računa pravnog ili fizičkog lica, koji se bave pravnim prometom, ili ugasi stari račun na koji je dužnik trebalo da izvrši ispunjenje, a otvore novi kod neke druge banke ili druge finansijske organizacije, o toj okolnosti dužnik mora biti blagovremeno obavešten, a u protivnom nastaju posledice na štetu poverioca koje se pripisuju njegovoj docnji.

PRIZNANICA Pretpostavke u vezi sa priznanicom (čl. 321. ZOO) Priznanica je pismena potvrda, izjava jednog lica, u ovom slučaju poverioca, kojim potvrđuje da mu je drugo lice, dužnik, ispunilo obavezu koja je bila premet dužnikove obaveze iz nekog imovinsko-pravnog odnosa. Priznanica treba da sadrži oznaku da se radi o priznanici, odnosno potvrdi, zatim ime dužnika koji vrši ispunjenje, njegovu adresu, te koji je predmet ispunjenja, koja je količina i kvalitet ispunjene obaveze, kao i o tome da li je obaveza dužnika izdavanjem takve priznanice izvršena u celini ili delimično, a na kraju i potpis izdavaoca priznanice, njegovo mesto prebivališta, odnosno boravišta, kao i datum i mesto kada je priznanica sastavljena. Ako dužnik izvrši delimično obavezu prema poveriocu, i u tom slučaju on ima pravo da od poverioca traži izdavanje priznanice, s tim što poverilac u toj ispravi navodi koje je i koliko delimično ispunjenje primio, kao i ostale podatke o izvršenom delimičnom ispunjenju (količina, kvalitet i dr.), uz navođenje i ostalih podataka koji priznanicu čine valjanom. Pravilo iz stava 2. ovog člana retko se može desiti u praksi, jer kada dužnik ispuni novčanu obavezu isplatom preko banke ili pošte, on dobija priznanicu banke, odnosno pošte, tj. drugi primerak uplate kao dokaz daje izvršio uplatu u korist nekog lica, odnosno svog poverioca, te nema razloga da i pored toga od poverioca traži da mu ovaj izda priznanicu o uplati. U praksi se dešava da poverilac i dužnik sravnjuju svoje dužničko-poverilačko stanje, dostavom jedno drugom knjigovodstvene dokumentacije, a neka i dostavom putem dopisa, kojim se druga strana obaveštava o izvršenim uplatama, odnosno isplatama obeju strana. Međutim, nema smetnji da poverilac i pored toga što dužnik poseduje priznanicu banke, odnosno pošte o izvršenoj isplati, da mu poverilac izda i posebnu priznanicu o toj uplati, ako dužnik za to ima opravdan razlog, kao što bi, na primer, bio slučaj dokazivanja trećim licima daje svoju obavezu ispunio prema poveriocu, očekujući da će od toga imati kakvu korist (da mu banka odobri kredit, da sa drugim licima zaključi ugovor i si.). Priznanica, po pravilu, sadrži podatke o tome daje glavnica isplaćena, odnosno daje glavni dug tom isplatom ugašen, ali poverilac mora prilikom izdavanja priznanice da vodi računa da li je isplatom glavnice regulisan dug i u pogledu sporednih obaveza koje dužnik ima prema poveriocu, pa ako to nije uneo u priznanicu koju je predao dužniku, smatra se da su isplaćene i kamate i sudski i drugi troškovi, ako ih je bilo. U tom slučaju poverilac nema pravo da od dužnika, naknadno, posebnim zahtevom traži od njega sporedne neizvršene obaveze. Stav 4. ovog člana treba shvatiti tako da ako dužnik i ima priznanicu o nekoj od navedenih obaveza povremenih davanja, plaćenoj docnije u odnosu na ranije dospele obaveze, te da se smatra kao daje isplatio i ona koja su ranije dospela, ne znači i oslobođenje od obaveze plaćanja ranije neisplaćenih računa, posebno ako nije nastupila zastarelost za njihovo plaćanje, jer bi u protivnom postojao razlog za njihovu naplatu po osnovu neopravdanog obogaćenja (sticanja bez osnova). Ovo utoliko pre što se u odredbi stava 4. ovog člana navode reci "pretpostavlja se", što znači da ta pretpostavka može biti oboriva ako poverilac dokaže da dužnik nije isplatio ranije dospele obaveze.

Odbijanje izdavanja priznanice (čl. 322. ZOO) Ako poverilac ne želi da dužniku prilikom ispunjenja obaveze izda priznanicu, dužnik može predati stvar koja je predmet ispunjenja sudu, koji prijemom te stvari dužniku izdaje potrebno rešenje, koje u svemu zamenjuje priznanicu koju bi inače dobio od poverioca. Naravno, ako se radi o većem obimu stvari, sud će na predlog dužnika stvar predati na čuvanje trećem licu, odnosno organizaciji koja se bavi skladištenjem robe, a ako se radi o stvari veće posebne vrednosti, kao što su zlato i si., sud može te stvari da preda na čuvanje, u depozit, banci, o čemu banka izdaje potvrdu o prijemu takve stvari. Pri tome se mogu analogno primeniti odredbe člana 327. ZOO, koje se odnose na "polaganje kod suda". Predaja predmeta svoje obaveze sudu ne znači i da se dužnik oslobodio svih svojih obaveza prema poveriocu. Naprotiv, on treba da dokaže sudu u vanparničnom postupku da ima obavezu prema poveriocu, zatim da 502

poverilac ne želi da primi ispunjenje njegove obaveze, odnosno da ne želi da mu primi ispunjenje i izda priznanicu, kao potvrdu o tom prijemu. Na strani poverioca mogu postojati opravdani razlozi da dužniku ne primi ispunjenje i u vezi sa tim izda mu traženu priznanicu, posebno ako dužnik nije izvršio svoju obavezu na način kako je to ugovorom predviđeno, ili ako je izvršio delimično ispunjenje koje nije od koristi za poverioca jer bez celine ugovorene stvari ne može da koristi poveriocu. S obzirom da sud u vanparničnom postupku ispituje osnovanost zahteva dužnika, može doneti odluku i o odbijanju prijema predmeta ispunjenja, ako utvrdi da su razlozi za odbijanje izdavanja priznanice od strane poverioca osnovani.

VRAĆANJE OBVEZNICE (čl. 323. ZOO) Obveznica u smislu ovog člana je jedna vrsta izjave kojom dužnik izjavljuje i priznaje da poveriocu nešto duguje, odnosno da duguje ono što je u toj obveznici navedeno. Vraćanjem obveznice dužniku pretpostavlja se daje obaveza potpuno ispunjena, ali to ne mora i da znači, jer samo vraćanje izjave pretpostavlja prestanak duga, koja je pretpostavka oboriva, jer se suština obaveze dužnika, odnosno prestanak njegove obaveze dokazuje stvarnim izvršenjem obaveze. Vraćanjem obveznice samo se, dakle, pretpostavlja daje dug ugašen, zbog čega i ne predstavlja dokaz o izvršenju obaveze, ali i ta pretpostavka može biti istinita, ako je dužnik stvarno izvršio svoju obavezu koja je u toj obveznici navedena. Stav 3. ovog člana ima u vidu nemogućnost poverioca da dužniku vrati ranije datu obveznicu, a ne njegovo protivljenje vraćanju obveznice. Ta nemogućnost može značiti da predmetna obveznica nije više u njegovom posedu iz razloga koji su vezani za neko njegovo dokazivanje, garanciju, jemstvo i si. u vezi posla koji obavlja. U tom slučaju, ako je dužnik izvršio svoju obavezu po obveznici, a poverilac ne može da mu vrati obveznicu, dužnik ima pravo da zahteva da mu poverilac izda javno overenu ispravu daje obaveza prestala. Ako poverilac da dužniku javno overenu izjavu on tom izjavom potvrđuje i daje dug ugašen i daje isprava o dugu, odnosno obveznica izgubila važnost. Bitna je sadržina u tako javno overenoj ispravi, jer odredbe stava 2. ovog člana imaju u vidu da isprava poverioca sadrži izjavu daje obaveza prestala. Inače, javno overena isprava je ona isprava koju je potvrdio sud ili drugi organ koji vrši fuakciju overe, ali se ta overa odnosi samo na potvrdu daje određeno lice svojim potpisom potpisalo sadržinu te isprave. Prema tome, s obzirom na sadržinu javno overene isprave daje obaveza prestala, to više ne znači da se radi o pretpostavci, već o ispravi koja ima snagu dokaza o ispunjenju obaveze, za razliku kada se obveznica vraća dužniku, koja prema odredbama stava 3. ovog člana stvara pretpostavku da je obaveza potpuno ispunjena. Dužnik ne može naterati poverioca da mu vrati izjavu, ili da mu izda javno overenu ispravu, ali zato dužnik to svoje pravo može da ostvari kod suda tužbom za utvrđenje daje svoju obavezu ispunio. Stav 4. ovog člana propisuje pravilo da dužnik koji je ispunio svoju obavezu samo delimično, da ima pravo da zahteva da se to ispunjenje zabeleži na obveznici. U tom slučaju dužnik nema pravo na vraćanje obveznice, već samo to da se na toj obveznici zabeleži delimično ispunjenje obaveze. Vraćanje obveznice, po pravilu, vrši se onda kada je dužnik izvršio svoju obavezu, što znači da se izvršenjem obaveze istovremeno daje, odnosno čini davanje kakve stvari, a od poverioca prima obveznica, kao pretpostavka da je tuženi izvršio svoju obavezu. Ako poverilac odbije da vrati obveznicu, dužnik može položiti kod suda predmet svoje obaveze, kako je to propisano odredbama člana 322. ZOO, i tužbom tražiti da se utvrdi daje svoju obavezu ispunio. Ako je, pak isprava o dugu po osnovu menice ili čeka, ili druge hartije od vrednosti, postupa se po propisima o amortizaciji tih isprava.

DOCNJA DUŽNIKA Pod docnjom se podrazumeva, po pravilu, zadoenjenje dužnika u izvršenju obaveze koja je dospela iz ugovornog ili nekog drugog obligacionog odnosa (vanugovornog), kao i odbijanje poverioca da primi uredno izvršenje ponuđene mu obaveze od strane dužnika, Izvršenje ugovora ili druge obligacione obaveze je, po pravilu, vezano za određeni vremenski period, te od blagovremenog izvršenja zavisi ostvarenje svrhe ugovorene, odnosno vanugovrne obaveze i interesa strana koji iz njih nastaju. Odstupanje od ugovorenog roka, odnosno obligacione obaveze predstavlja takvu povredu ugovorne ili obligacione obaveze koja za stranu verna tim osnovima može imati teške posledice, pa čak može sprečiti ostvarenje cilja koji je trebalo da se postigne određenim izvršenjem. Zbog toga, povreda odredaba o vremenu izvršenja obaveze povlači za sobom sankcije za onu stranu koja je u docnji, tj. onu koja je te odredbe povredila. 503

Docnja može biti dužnička ili poverilačka, zavisno od toga da li stranke kasne sa izvršenjem obaveza ili ostvarenjem prava. Pošto su ugovori u prometu dvostrani, teretni ugovori, to svaka strana može pasti bilo u dužničku, bilo u poverilačku docnju. Sankcije za slučaj docnje, bilo da se radi o dužničkoj, bilo o poverilačkoj docnji, uglavnom su iste, izuzev što u slučaju poverilačke docnje sankcije ne idu tako daleko da pogađaju postojanje ugovora. Docnja je postavljena objektivno, tj. za njeno nastupanje nema značaja da li je strana koja je u docnji za to kriva ili ne. Međutim, zavisno od odgovornosti za docnju, različite su posledice koje u takvom slučaju nastupaju.

Kad dužnik dolazi u docnju (cl. 324. ZOO) Za nastupanje docnje dužnika pretpostavka je da dužnik nije izvršio svoju obavezu u roku određenom za ispunjenje. Rok za izvršenje obaveze, po pravilu, određenje ugovorom, kao bitni element ugovora, a kod vanugovorne odgovornosti kako je određeno obligacijom. Inače, docnja ne nastupa samo po proteku ugovorenog, odnosno dospelog roka, već i kada stranke za ispunjenje obaveze odrede neki drugi, kasniji rok. Na taj način se produžuje rok ispunjenja obaveze, a samim tim se i otklanjaju posledice docnje, odnosno sprečava njihovo nastupanje. Vreme ispunjenja obaveze može biti određeno ili neodređeno, a ako nije određeno primenjuje se pravilo iz člana 314. ZOO, po kome poverilac može odmah zahtevati ispunjenje obaveze, odnosno onda kada se ostvari svrha posla, priroda obaveze i ostale okolnosti koje zahtevaju izvestan rok za ispunjenje, dok dužnik može zahtevati od poverioca da odmah primi ispunjenje. U narednim odredbama pom. člana navedena su neka odstupanja od uobičajenih pravila. Međutim, odredbe člana 324. ZOO imaju u vidu rok ispunjenja, dok se odredbe o vremenu ispunjenja odnose na ispunjenje u određenom roku, bilo ugovornom ili nekom drugom obligacijom. Ispunjenje obaveze o roku, ako je on određen, vezano je za taj rok, zbog čega nije potrebno da o tome posebno obaveštava dužnika. Dužnik je u docnji već sledećeg dana od dana kada je nastupio rok za ispunjenje obaveze. Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Iz navedenog proizilazi da dužnik pada u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok nije određen tek kada primi opomenu poverioca, odnosno kada ga ovaj pozove na ispunjenje obaveze. Zahtev za ispunjenje se ne mora postaviti ako je rok određen za ispunjenje, ali ako rok nije određen, zahtev može biti neformalan, tj. pismen ili usmen - utvrđen vansudskim ili sudskim putem. On ne obavezuje ako je dužnik blagovremeno stavio prigovor o nepostojanju uslova za ispunjenje obaveze. U tom slučaju primena pravila o docnji se odlaže, dok se ne utvrdi osnovanost dužnikovog prigovora. Ako je dužnikov prigovor neosnovan, posledice neispunjenja o roku nastaju od dana kada je po pravilima o docnji ona nastala, od kada počinju da nastaju i druge posledice, kao što su sporedne obaveze, ugovorna kazna, kamata, troškovi. Zahtev poverioca mora biti saglasan sa obavezom koju ima dužnik prema njemu. Ako njegov zahtev nije saglasan u navedenom smislu, odnosno kada traži drugačije ispunjenje obaveze, docnja dužnika ne postoji. Ako se radi o fiksnom roku, tj. roku za određeni dan ispunjenja obaveze, docnja ne nastupa istekom tog dana ako je dan za ispunjenje obaveze od značaja za poverioca, tj. ako je ugovoreno da mu se samo toga dana izvrši obaveza. U tom slučaju obaveza dužnika prestaje, jer se smatra daje nepostupanjem dužnika po ugovoru ugovor raskinut, zbog čega poverilac ima pravo na naknadu štete. Dužnikova docnja prestaje i kada povenocu ponudi ispunjenje, a ovaj je ne primi. Dužnik ne pada u docnju i ako za njegov račun njegovu obavezu izvrši treće lice, kao stoje, na primer, jemac, ili neko drugi ko ima pravni interes da se obaveza dužnika ugasi, a da ne nastane docnja dužnika koja može stvoriti druge obaveze za dužnika. Već je ranije rečeno, da dužnik odgovara za neizvršenje obaveze i ako iz subjektivnih razloga nije bio u mogućnosti da izvrši svoju obavezu prema poveriocu. On odgovara i u uslovima eventualne nemogućnosti ispunjenja svoje obaveze koja je nastupila za vreme trajanja njegove obaveze. Dužnik se, dakle, ne oslobađa obaveze naknade štete poveriocu i u slučajevima kada je do docnje došlo njegovom subjektivnom krivicom. U slučaju nastupanja docnje dužnika, poverilac ima pravo da traži prinudno izvršenje obaveze, zatim nije u obavezi da izvrši svoju obavezu prema dužniku, dok dužnik ne izvrši svoju obavezu, a može dužniku ostaviti i primereni rok za ispunjenje obaveze, koji ako ga dužnik ne ispoštuje poverilac može odustati od ugovora i tražiti naknadu štete. Dužnik koji je u zadocnjenju sa plaćanjem novčane obaveze dužan je da plaća zateznu, kaznenu kamatu za sve vreme trajanja docnje, pa i u slučaju kada je pao u docnju iz uzroka za koji nije odgovoran. Dužnik zbog zadocnjenja u ispunjenju novčane obaveze odgovara poveriocu i za naknadu štete koju je poverilac pretrpeo zbog docnje dužnika. Docnja dužnika u nekim slučajevima daje pravo poveriocu da sam izvrši radnju dužnika ili da zaključi ugovor sa trećim licem. To će biti slučaj kada poverilac zbog docnje dužnika odustane od ugovora. 504

Sudska praksa Raskid ugovora zbog docnje dužnika Ako poverilac ostavi dužniku naknadni rok za ispunjenje obaveze, s tim da smatra ugovor raskinutim po proteku roka, ne mora dužnika ponovo obaveštavati da raskida ugovor. Prema obrazloženju Tužilac je tužbom tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati utuženi iznos, jer je tuženi jedan deo robe primio, a po posebnom sporazumu sa njim preostali deo robe uskladištio je u svoj magacin, pošto tuženi nije imao magacinski prostor za prijem te robe. Tuženi je osporio tužbeni zahtev jer je tužilac bio u docnji sa isporukom predmetne robe koju nije hteo da primi, imajući u vidu dajepre isteka roka isporuke robe ostavio tužiocu naknadni rok za isporuku, koji je bezuspešno protekao, zbog čega je raskinuo ugovor sa tužiocem. Po nalazu drugostepenog suda, stranke su ugovorile daje tužilac dužan da tuženom isporuči robu u roku od 45 dana od dana potpisivanja ugovora. Ugovor je zaključen na dan 9. septembra_______. godine, pa je s toga poslednji dan isporuke bio 24. oktobar iste godine. Nesporno je da tužilac nije isporučio svu ugovorenu količinu robe. Postoje tužilac sa ispunjenjem svoje ugovorne obaveze zapao u docnju, tuženi je ostavio tužiocu naknadni rok od pet dana za isporuku preostale količine robe po pomenutom ugovoru, i obavestio tužioca da posle prote-ka toga roka odustaje od ugovora. Dakle, tuženi se, koristeći se svojim pravom - zbog docnje tužioca, opredelio za raskid ugovora, i tužiocu ostavio naknadni rok za ispunjenje njegove obaveze. Svojim pismom tuženi je dao tužiocu naknadni rok i obavestio ga da po proteku roka odustaje od ugovora. Kada se poverilac zbog docnje dužnika opredeli za raskid ugovora uz ostavljanje naknadnog roka za isporuku, i kada ostavljajući naknadni rok izričito naglasi da po proteku roka raskida ugovor, tada nije više dužan da naknadno obaveštava dužnika da raskida ugovor. Takvo saopštenje nije dužan da učini ni posle bezuspe-šnog proteka naknadnog roka. U konkretnom slučaju tuženi je pored pisma u kome se izričito izjasnio da raskida ugovor ako rok bezuspešno protekne, uputio tužiocu još jedno pismo u kome ponavlja da raskida ugovor. S obzirom daje to tuženi već učinio u prvom pismu, ne može se uzeti daje tuženi izgubio svoje pravo da raskine ugovor samo zbog toga stoje uputio još jedno pismo tužiocu, u kome je ponovio da raskida ugovor. Prvostepeni sud zbog pogrešno zauzetog pravnog stanovišta da tuženi nije mogao raskinuti ugovor, jer je svoje drugo pismo uputio tužiocu unutar ostavljenog roka u prvom pismu, nije cenio ostale navode stranaka. S toga je drugostepeni sud uvažio žalbu tuženog, ukinuo napadnutu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje (prema odluci VPS, SI. 1815/70).

DOCNJA POVERIOCA Kad poverilac dolazi u docnju (čl. 325. ZOO) Poverilac je u docnju kad neosnovano odbije prijem ispunjenja obaveze od strane dužnika, ili svojim ponašanjem spreči dužnika da izvrši obavezu, odnosno kad ne preduzme radnje koje je dužan da preduzme da bi dužnik mogao da ispuni svoju obavezu. Da bi nastupila docnja poverioca potrebno je da je ovaj odbio prijem konkretnog, ponuđenog izvršenja obaveze, tj. kad je dužnik preduzeo sve mere da izvrši svoju obavezu, a poverilac i pored toga odbije prijem ispunjenja. Poverilac neće biti odgovoran za neispunjenje obaveze dužnika o roku ako dokaže da u vreme ponude ispunjenja dužnik nije bio u mogućnosti da svoju obavezu izvrši. Iz toga proizilazi pravilo da samo nagoveštaj dužnika da će ispuniti svoju obavezu o roku, ne znači daje istekom tog roka prestala njegova docnja u odnosu na ispunjenju obaveze prema poveriocu. Poverilac može pasti u docnju i ako ne preduzme sve potrebne radnje predviđene ugovorom koje omogućavaju uredno izvršenje obaveze od strane dužnika. Tako, na primer, ako poverilac ne obezbedi potreban prevoz stvari koje su predmet izvršenja dužnika, ili u vezi prevoza robe ne da potrebnu dispoziciju za mesto i lice koje će primiti ispunjenje, poverilac pada u docnju. Da bi poverilac pao u docnju iz razloga koji su navedeni, uslov je daje dužnik bio u stanju da izvrši svoju obavezu, ali daje u tome sprečen propuštanjem poverioca. Poverilac pada u docnju i ako pre ispunjenja obaveze dužnika ovoga obavesti da neće primiti ispunjenje. U tom slučaju dužnik ima pravo na naknadu štete za sve ono stoje uradio kao predmet obaveze, a nije u mogućnosti da stvar koja je predmet obaveze proda drugom licu, niti je može sam koristiti. Poverilac pada u docnju i ako je ugovoreno istovremenost uzajamnih obaveza, odnosno ako poverilac primi ispunjenje obaveze dužnika a svoju obavezu prema dužniku ne ispuni. Poverilac koji je u docnji zbog uzroka za koji je odgovoran, dužan je da dužniku naknadi štetu koja mu je pričinjena zadocnjenjem. Njegova docnja utiče na odgovornost za oštećenje ili propast stvari. Međutim, odgo505

vornost po tom osnovu se može isključiti s obzirom na obavezu dužnika da stvar do prijema od strane poverioca čuva, a ako je preda drugom na čuvanje, ima pravo na naknadu štete od poverioca, odnosno troškova i druge sporedna prava koja nastanu iz tog odnosa. Poverilac mora biti aktivan pri prijemu ispunjenja obaveze dužnika, što znači da blagovremeno obezbedi mesto za prijem ispunjenja, te da to ispunjenje i primi. Njegovo prisustvo, odnosno njegova aktivnost neće biti potrebna jedino ako dužnik svoju obavezu izvršava uplatom određenog iznosa banci ili nekoj drugoj fmansijskoj organizaciji. Dužnik ima pravo, odnosno može da prihvati docnju poverioca, ako gaje ovaj o tome obavestio ili odbio prijem urednog ispunjenja. On može, kao i poverilac, da poveriocu ostavi naknadni rok za prijem ispunjenja, pa ako poverilac ni u tom roku ne primi ispunjenje, dužnik ima pravo da odustane od ugovora i da traži naknadu štete, naravno ako za to ima interesa. U slučaju da poverilac odbije prijem ispunjenja, dužnik ima i pravo da određenu stvar koja je bila predmet ispunjenja, preda na čuvanje sudu ili trećem licu ili je uskladišti na račun poverioca.

Dejstvo poveriočeve docnje (cl. 326. ZOO) Za dužnika je veoma značajno da poverilac o roku primi njegovo ispunjenje, jer dolaskom poverioca u docnju prestaje docnja dužnika. Ovo zbog toga što se oslobađa svoje obaveze, ali i što od sebe otklanja rizik propasti stvari. Prema jednoj odluci suda, s obzirom da na poveriocu leži teret prijema, neispunjenjem toga tereta ima određene posledice, koje su upravljene na to da dužnika oslobodi određenih obaveza i rizika vezanih za ispunjenje i da mu daju izvesna nova prava. Pravne posledice poveriočeve docnje nastaju samom činjenicom da poverilac nije izvršio svoju obavezu prema dužniku, naravno ako je ne izvrši u roku koji proizilazi iz obligacije. Padanjem u docnju na poverioca prelazi rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari. Dužnik ne odgovara za propast stvari ako je postupao sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina. U slučaju docnje poverioca, za koju je on odgovoran, ne dovodi se u pitanje pravo dužnika da stvar preda na čuvanje sudu ili trećem licu, odnosno na skladištenje, čime se oslobađa obaveze od rizika propasti ili oštećenja stvari, a stiče pravo na naknadu troškova koje je u vezi sa tim imao. U slučaju odbijanja prijema obaveze, dužnik može poveriocu da ostavi primereni naknadni rok za prijem ispunjenja, pa ako poverilac ne postupi u tom roku dužnik može, odnosno ima pravo da stvar preda sudu ili trećem licu na čuvanje, naravno o trošku poverioca. U tom slučaju sporno neispunjenje prijema od strane poverioca mora se raspraviti pred sudom, koji će u parničnom postupku oceniti, odnosno utvrditi da li je poverilac sa osnovom ili bez nje odbio ispunjenje prijema od strane dužnika. Odluka suda o tom pitanju, ako prihvati tužbeni zahtev dužnika, tužioca, bila bi osnov za naknadu štete koju dužnik mora da dokaže. Za naknadu štete u smislu odredaba stava 3. ovog člana, bitno je ispunjenje uslova da za docnju poverilac odgovara samo ako je odgovoran za neispunjenje prijema dužnikove obaveze. Naime, poverilac neće snositi posledice zbog odbijanja ispunjenja ako dužnik postupa protivno ugovoru, te umesto predmeta ugovora preda kao ispunjenje neku drugu stvar, zatim ako je u vreme ispunjenja obaveze dužnik pokušao da izvrši delimično ispunjenje svoje obaveze, ili iz drugih razloga za koje poverilac ne odgovara za štetu. Dužnik nije u obavezi da plaća kamate za vreme docnje poverioca. On se te obaveze oslobađa u svakom slučaju ako je za neispunjenje svoje obaveze odgovoran poverilac. To je i logično, jer kamata predstavlja naknadu štete zbog nekorišćenja sredstava koje nije dobio od dužnika u određenom roku, a ako je poverilac odgovoran zbog neispunjenja obaveze dužnika, on ne može ni računati na štetu za koju je sam odgovoran. S u d s ka p r a ks a Sticanje prava na zateznu kamatu u postupku protiv izvršenja Poverilac iz postupka protivizvršenja stiče pravo da u posebnoj parnici zahteva isplatu zatezne kamate na neosnovano naplaćeni mu iznos od datuma kada je sudu podneo predlog za protivizvršenje, a ne od dana kada mu je dostavljena odluka o ukidanju izvršnog naslova po kome je izvršenje sprovedeno. Iz obrazloženja: "Tužilac je rešenje Vrhovnog suda Srbije, kojim je ukinuta pravnosnažna presuda Privrednog suda u Nišu, na osnovu koje je sa žiro računa tužioca tuženom skinut iznos dosuđen tom presudom. Odredbom člana 55. stav 1. tačka 1. Zakona o izvršnom postupku propisano je da pošto je izvršenje već sprovedeno, dužnik može sudu podneti predlog za protiv izvršenje, zahtevajući da mu poverilac vrati ono stoje izvršenjem dobio, ako je izvršna isprava pravnosnažno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage. Saglasno citiranoj zakonskoj odredbi, danom dostavljanja rešenja Vrhovnog suda Srbije od 4.11.1998. godine, kojim je ukinuta pravnosnažna presuda Privrednog suda u Nišu od 10.7.1997. godine, stekli su se uslovi 506

da tužilac podnese sudu prediog za protiv izvršenje, za povraćaj iznosa od 2.076.363,33 dinara, koji je prebačen na žiro račun tuženog na ime glavnog duga i kamate u izvršnom postupku. Međutim, tužilac nije predlog za protiv izvršenje podneo sudu odmah po dostavljanju rešenja Vrhovnog suda Srbije od 4.11.1998. godine, već je postupak protiv izvršenja pokrenuo tek 2000. godine i u postupku protiv izvršenja, koji je trajao od 24.11.2000. do 29.11.2000. godine, sa žiro računa tuženog skinut je iznos od 2.076.363,66 dinara. Odredbom člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a u stavu 2. ove zakonske odredbe propisano je da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Postupak protiv izvršenja nije postupak koji se obavezno sprovodi, već njegovo pokretanje zavisi od volje poverioca. Stoga u skladu sa citiranom odredbom Zakona o obligacionim odnosima dužnik u postupku protiv izvršenja dolazi u docnju kada poverilac podnese predlog sudu za protiv izvršenje. Od tog datuma poverilac ima pravo na isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga, koji je predmet protiv izvršenja, pa do datuma okončanja postupka protiv izvršenja. U pravnom prometu posledice vršenja pravnih radnji snosi lice koje ih preduzima. Međutim, i posledice nevršenja pravnih radnji snosi lice koje je moglo da ih preduzme, a nije ih preduzelo. Nevršenje prava može ponekad dovesti i do gubitka tog prava. Takav je slučaj npr. kod zastarelosti potraživanja, gde je pravna posledica nevršenja prava u određenom roku gubitak prava poverioca da naplati svoje potraživanje u sudskom postupku, ukoliko dužnik istakne prigovor zastarelosti potraživanja. Dužnik snosi posledice dužničke docnje, a poverilac poverilačke docnje. Odredbom člana 325. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da poverilac dolazi u docnju ako bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spreči. Pravna posledica poveriočeve docnje, shodno odredbi člana 326. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima je da od dana poveriočeve docnje prestaje teći kamata. Tužilac je postao poverilac u odnosu na tuženog danom dobijanja rešenja Vrhovnog suda Srbije od 4.11.1998. godine, odnosno 21.1.1999. godine. Međutim, predlog za protiv izvršenje podneo je tek 2000. godine, tako daje svojim ponašanjem sprečio tuženog kao dužnika da ispuni svoju obavezu, odnosno svojom krivicom u periodu od 21.1.1999. godine do podnošenja predloga za protiv izvršenje nije koristio novčana sredstva koja su mu skinuta sa žiro računa u izvršnom postupku. Od momenta podnošenja predloga sudu za protiv izvršenje tuženi je postao nesavestan držalac tužiočevog novca, koji mujeprenet na žiro račun na osnovu pravnosnažne presude Privrednog suda u Nišu, te mu i u smislu člana 326. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima kamata na iznos glavnog duga pripada tek od momenta podnošenja predloga sudu za protiv izvršenje." (rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 170/2004); "Pravne posledice poverilačke docnje sastoje se u tome što na poverioca prelazi rizik slučajne propasti i oštećenja stvari, a prestaje i eventualna docnja dužnika i što je poverilac obavezan da naknadi štetu nastalu usled svoje docnje dužniku. Kod ugovora o prodaji, kada je kupac u poverilačkoj docnji za preuzimanje stvari, prodavač ima pravo na raskid ugovora ali samo u slučaju da kupac nije isplatio cenu i da prodavač posumnja da će je isplatiti" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 417/95).

POLAGANJE I PRODAJA DUGOVANE STVARI Polaganje kod suda (čl. 327. ZOO) Osnovni oblik pravilnog ispunjenja obaveze je ispunjenje obaveze kako je ugovorom, odnosno određenom obligacijom predviđeno. Međutim, u praksi nije uvek tako, pa se zbog povrede navedenog pravila traži zaštita od suda, koji po propisima o vanparničnom postupku ostvaruje funkciju zaštite prava jedne od stranaka, prijemom dugovane stvari na čuvanje. Dugovana stvar se ne može uvek predati na čuvanje. Da bi poverilac, dužnik mogao da preda dugovanu stvar na čuvanje potrebno je ispunjenje sledećih uslova: a) da je poverilac u docnji, b) daje poverilac nepoznat, v) daje neizvesno koje poverilac i gde se nalazi, g) kad je poverilac poslovno nesposoban a nema zastupnika. Poverilac je u docnji, kako je propisano u prethodnom članu, ako bez osnovnog razloga odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spreči. Poverilac je u docnji i onda kad je spreman da primi ispunjenje dužnikove istovremene obaveze, ali ne nudi ispunjenje svoje dospele obaveze. 507

Drugi slučaj može nastati ako je poverilac nepoznat, na primer usled smrti poverioca nije raspravljena njegova zaostavština, pa se ne zna koje primio obavezu, odnosno pravo prijema ispunjenja od dužnika. To može biti jedan od naslednika, ili mogu biti svi, ali kako dužnik ne srne da čeka ispunjenje svoje obaveze dok se ta okolnost ne utvrdi, on ima pravo da dugovanu stvar preda sudu, čime sa sebe skida odgovornost za oštećenje i propast stvari, a samim tim potvrđuje daje njegova obaveza ispunjenja prestala, te da ne mogu nastati posledice za neispunjenje zbog docnje. Poverilac može biti nepoznat i ako je promenio svoje prebivalište ili boravište, odnosno promenu sedišta ako je poverilac pravno lice, ili je pravno lice, poverilac, prestalo da postoji usled stečaja i si. Isto tako, dužnik može da preda sudu dugovanu stvar ako je neizvesno ko je poverilac i gde se on nalazi. To bi bio slučaj ako ima više solidarnih poverilaca, kada je poverilac po ugovoru svoje pravo na prijem ispunjenja preneo na više lica da bi se oslobodio neke svoje obaveze prema njima, a dužnik nije obavešten kome od solidarnih dužnika može predati dugovanu stvar. Na kraju, dužnik može predati dugovanu stvar sudu ako je poverilac poslovno nesposoban, a nema zastupnika. Kao stoje ranije objašnjeno, poslovno nesposobno liceje lice koje usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja, ili kojih drugih razloga nije sposobno za rasuđivanje. Poslovno nesposobno liceje i maloletnik do navršene osamnaeste godine života, pri čemu se pravi razlika u vezi potpune i nepotpune poslovne sposobnosti, u kom slučaju neka nepotpuno poslovna lica mogu pod određenim uslovima preduzimati ograničene pravne poslove, ili i više od toga, ako je u pitanju stariji maloletnik zasnovao radni odnos, i td., o čemu je u delu ovog zakona o odgovornosti po osnovu krivice dato više objašnjenja. Pravo polaganja kod suda imaju i treća lica, koja su zainteresovana da obaveza bude ispunjena, kao stoje slučaj - pravilo navedeno u članu 280. ZOO, da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za naplatu, dakle ako je i treće lice poverilac u odnosu na dugovanu stvar, i bez obzira kada je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverioca. Stav 3. ovog člana propisuje obavezu dužnika da je dužan obavestiti poverioca o izvršenom polaganju kod suda, ako zna za poverioca i za njegovo boravište.

Kod kog suda se vrši polaganje (cl. 328. ZOO) Kao što se iz sadržine odredaba ovog člana vidi, polaganje stvari se vrši kod stvarno nadležnog suda u mestu ispunjenja, osim ako razlozi ekonomičnosti ili priroda posla zahtevaju da se polaganje izvrši u mestu gde se stvar nalazi. Stvarno nadležan sud za polaganje stvari je opštinski sud, kao vanparnični sud, a mesno nadležan je onaj opštinski sud gde se po obligaciji ima izvršiti ispunjenje. Tako, na primer, ako dužnik koji polaže predmet kod suda ima prebivalište, odnosno boravište u Novom Sadu, a ispunjenje treba da se izvrši u Jagodini, za postupanje u ovoj stvari, odnosno prijem predmeta koji se polaže sudu, nadležan je Opštinski sud u Jagodini. Svako polaganje stvari sudu predstavlja polaganje u depozit suda, s tim što se različito postupa ako su u pitanju neke stvari, kao što su: novac, hartije od vrednosti i druge isprave koje se mogu unovčiti, zatim plemeniti metal, dragocenosti i drugi predmeti izrađeni od plemenitih metala, koje sud polaže na poseban račun kod Narodne banke (za novac i stranu valutu obavezno, a za druge od navedenih stvari može ih zadržati u svoj sef, a ako za to ne postoje uslovi i te stvari predaje ovlašćenoj banci), dok se kod drugih stvari,"koje su predmet pravnog prometa većeg fizičkog obima, te stvari primaju u depozit i sud određuje način njihovog čuvanja, odnosno predaje na čuvanje javnom skladištu ili drugoj organizaciji koja se bavi čuvanjem stvari, a fizičkom licu samo ako u mestu gde se predmet nalazi nema pravnog lica koje obavlja delatnost uskladišten)a. Mada je stavom 1. ovog člana propisano da se polaganje vrši kod stvarno nadležnog suda po mestu ispunjenja, ne pominjući prijem stvari u depozit, kako je to učinjeno u stavu 2. ovog člana, ipak i prvi i drugi stav se odnose na prijem stvari u depozit, s tim što se prvim stavom određuje osnovno pravilo o ispunjenju, odnosno da se polaganje stvari vrši sudu po mestu ispunjenja, a drugim stavom da je i svaki drugi sud nadležan da primi stvar u depozit, s tim što se kod ovog drugog slučaja određuje obaveza dužnika da da naknadu poveriocu ako je ovaj polaganjem kod drugog suda pretrpeo štetu. U predlogu sudu dužnik, kao predlagač, navodi razloge zbog kojih predaje stvar sudu, zatim daje opis te stvari i označuje njenu vrednosti, a navodi i lice u čiju korist se ona predaje, pa i uslove pod kojima će stvar predati sudu. Uz predlog sudu, dužnik prilaže i potrebne dokaza koji potvrđuju njegove navode u prijavi da nije bio u mogućnosti da svoju obavezu ispuni prema poveriocu. Ako sud oceni da predlog dužnika nije osnovan, odnosno da ne ispunjava uslove za prijem stvari u depozit, ili ako dužnik u određenom roku ne predujmi troškove čuvanja, sud donosi rešenje kojim predlog dužnika, u ovom slučaju poverioca, odbacuje kao neosnovan. Ako sud, po ispitivanju priloženih dokaza, utvrdi daje predlog osnovan, tek tada donosi rešenje o prijemu predmeta, odnosno novca u sudski depozit, i određuje način čuvanja. S obzirom daje predaja stvari sudu učinjena zbog odbijanja poverioca da primi ispunjenje dužnikove obaveze, ili postoje drugi razlozi navedeni u prethodnom članu - kada dužnik može da izvrši ispunjenje predaje stvari sudu, sud poziva lice u čiju je korist izvršeno deponovanje, da u određenom roku primi predmet iz depozita, naravno, ako ispuni uslove za predaju. 508

Predaja na čuvanje drugom licu (cl. 329. ZOO) Odredbe ovog člana ukazuju da sud može neke stvari predate na čuvanje da zadrži u svoj depozit, ali ako sud nema uslova za to, a nisu u pitanju novac ili plemeniti metali, dužnik može zahtevati od suda da odredi lice kome će predati stvar daje čuva o trošku i za račun poverioca. Iz navedenog jasno proizilazi da dužnik prilikom pokretanja postupka za predaju stvari u sudski depozit ne mora imati predmetnu stvar pri sebi, već ako se ne može čuvati kod suda, on stiče pravo da zahteva od suda da odredi neko lice kome će predati stvar o trošku i za račun poverioca. S obzirom da funkcija suda nije samo u tome da određuje lice koje će čuvati stvar, već i da putem određenih dokaza koje će dobiti od dužnika, sada predlagača, proveri osnovanost zahteva za predaju stvari, proizilazi da dužnik mora predati trećem licu stvari u onom opisnom stanju kako je to naveo u predlogu sudu za pokretanje postupka. Naravno, treće lice će potvrditi prijem stvari, ali pre toga sud sam proverava predmet čuvanja, tako što će izvršiti popis i procenu stvari i o tome sastaviti zapisnik u potrebnom broju primeraka, od kojih se jedan predaje skladištaru, drugi predlagaču, a treći poveriocu ako se zna za njega i njegovo boravište. Već je rečeno u komentaru prethodnog člana, da predmet depozita koji je novac ili strana valuta, moraju biti predati Narodnoj banci, koje će sud položiti na posebne račune ako se u depozit primaju i domaća i strana valuta Takva ista obaveza postoji i u pogledu prijema u depozit plemenitih metala, stvari izrađene od plemenitih metala i druge dragocenosti, kao i hartije od vrednosti, ali se te stvari kod banke čuvaju u sefovima, odnosno trezoru banke. Drugi predmeti koji se ne mogu čuvati u sudskom depozitu, sud po provedenom postupku, ako ne odbaci predlog dužnika, odnosno predlagača, rešenjem određuje način čuvanja takvih stvari. Po pravilu, sud na predlog predlagača određuje da se predmeti predati u sudski depozit daju na čuvanje javnom skladištu ili drugom pravnom licu koje se bavi čuvanjem stvari, a fizičkom licu samo ako u mestu gde se predmet, odnosno predmeti nalaze nema pravnog lica koje obavlja delatnost uskladišten]a. Rešenjem o o određivanju lica koje će čuvati stvar, sud nalaže dužniku, predlagaču da u depozit suda položi potreban predujam za podmirenje troškova čuvanja i rukovanje takvim predmetima. Ta obaveza predlagača proizilazi iz odredbe stava 2. ovog člana. Naravno, ukoliko je predaja stvari bila osnovana, predlagač ima pravo na naknadu tih troškova od poverioca koji primi stvar iz depozita, a ako se poverilac ne oglasi do određenog vremena, odnosno ako se ne zna za njega i za njegovo boravište, to pravo može ostvariti povraćaj em stvari predate u depozit suda. U stvari, prema odredbama Zakona o vanparničnom postupku, ako lice u čiju korist je predmet predat na čuvanje, izjavi da ne želi da ga primi, sud o tome obaveštava predlagača i od njega zahteva da se o toj činjenici izjasni. Ako, pak, poverilac primi obaveštenje suda o tome da treba da preuzne stvar datu na čuvanje, a ovaj se o tome ne izjasni u određenom roku, sud rešenjem poziva dužnika, odnosno predlagača da preuzme predmet. Ako se poverilac ne pojavi, odnosno ako se ne zna kome licu treba da se predaju stvari predate na čuvanje, odnosno ako se ne zna za poverioca i za njegovo boravište, isti sud provodi postupak pozivajući zainteresovana lica da se izjasne o predmetnoj stvari, pa ako taj postupak ne uspe, sud upućuje na parnicu samo zainteresovana lica koja se nisu nisu dogovorila o tome kome pripada deponovana stvar, a ako se parnični postupak ne pokrene, sud poziva dužnika, odnosno predlagača da preuzme deponovanu stvar.

Uzimanje položene stvari natrag (čl. 330. ZOO) Prema odredbama ovog člana propisana su dva slučaja kada dužnik u vezi predate stvari na čuvanje može, odnosno ne može uzeti natrag položenu stvar. Pravo da dužnik uzme natrag položenu stvar proizilazi iz odnosa koji je on ostvario predajom stvari na čuvanje, a naime daje svojom voljom tu predaju učinio, zbog čega može i odustati od podnetog predloga i zatražiti da mu sud vrati položenu stvar na čuvanje. Iz navedenog proizilazi da pravo dužnika, odnosno predlagača uzimanja natrag položene stvari nastaje kada je dužnik, odnosno predlagač već predao predmetnu stvar na čuvanje, a nisu se stekli uslovi kada on tu stvar ne može natrag da primi. Logično je, da dužnik može uvek da odustane od svog predloga dok stvar nije faktički predao na čuvanje sudu, odnosno dok sud još nije doneo odluku da stvar preuzima u depozit na čuvanje, što znači i dok poverilac još nije pozvan da preuzme stvar datu na čuvanje. Ako je sud primio stvar na čuvanje u depozit i o tome obavestio poverioca koji ima pravo da tu stvar preuzme, dužnik, odnosno predlagač koji želi da uzme natrag položenu stvar, dužan je da o toj činjenici obavesti poverioca. Ako je poverilac u međuvremenu izjavio da preuzima položenu stvar u depozit suda, prestaje pravo dužnika, odnosno predlagača da može uzeti natrag položenu stvar. Dužnik, odnosno predlagač ne može da uzme natrag položenu stvar i ako je ranije dao izjavu sudu da se odriče prava na uzimanje natrag položene stvari, što znači i da se pored njegove volje da preuzme natrag datu 509

stvar na čuvanje, mora prethodno provesti odgovarajući postupak za predaju stvari poveriocu, u kom slučaju poverilac može prihvatiti preuzimanje stvari, a ako to odbije ili se ne izjasni o predlogu suda da u određenom roku preuzme stvar, tek tada na poziv suda dužnik, odnosno predlagao ima pravo da preuzme natrag položenu stvar. Isto tako, dužnik, odnosno predlagač ne može uzeti natrag položenu stvar i kada bude utvrđeno pravosnažnom odlukom da polaganje ispunjava uslove urednog ispunjenja, što znači da se prvo mora provesti postupak koji nastaje posle utvrđenja osnovanosti predloga za predaju stvari u depozit suda, a naime, da sud, prvo, pozove poverioca da preuzme položenu stvar, a zatim da ako se ne zna kome licu treba da se preda stvar (pravo solidarnih poverilaca), da sud zakaže ročište na koje će pozvati predlagača i sva zainteresovana lica radi sporazumevanja kome licu pripada deponovani predmet. Ako taj postupak ne uspe, odnosno ako se na poziv suda ne odazovu zainteresovana lica radi sporazumevanja kome licu pripada deponovana stvar, ili se odazovu i budu upućena na parnicu ako se o toj činjenici ne mogu složiti, a parnicu ne pokrenu u određenom roku, dužnik, odnosno predlagač ima pravo da uzme natrag položenu stvar. O sudskom depozitu, a posebno o uzimanju položeme stvari natrag, videti odredbe Zakona o vanparničnom postupku („Sl.gl.RS", br. 46/95 i 18/05).

Dejstvo polaganja (cl. 331. ZOO) Dejstvo polaganja dugovane stvari ima uticaja na dužnika, odnosno njegova prava i obaveze u vezi polaganja stvari kod suda, ali i na poverioca, s obzirom da se i njegovim činjenjem ili nečinjenjem stvara jedan odnos kojim se rešava pitanje obaveze ispunjenja od strane dužnika. Pravne posledice polaganja stvari u odnosu na dužnika, mogu se, pre svega, odnositi na prestanak obaveze dužnika prema poveriocu, ali samo prividno, jer je on i dalje u obavezi prema poveriocu sve dok poverilac ne primi stvar iz depozita suda, odnosno dok se depozitni odnos ne raspravi po pravilima koja se primenjuju za prijem stvari u depozit. Oslobađanje obaveze odnosi se na docnju dužnika, ali ako se i posle okončanja postupka kod suda pojavi poverilac, on ima pravo na stvari koje mu pripadaju po osnovu obaveze koje dužnik ima prema njemu, ali u tom slučaju se može govoriti o poverilačkoj docnji, u vezi koje je poverilac dužan da naknadi štetu dužniku, koja se sastoji uglavnom u troškovima u vezi predaje stvari na čuvanje i čuvanja posle preuzimanja stvari iz sudskog depozita. Dužnik će se, dakle, potpuno osloboditi obaveze ispunjenja kada stvar preda poveriocu, ali ako je pravilno postupao u vezi poziva poverioca da blagovremeno primi ispunjenje, ili je dužnik u roku za ispunjenje predao stvar u depozit suda, on i dalje stoji u obavezi prema poveriocu, ali isključuje svoju odgovornost u pogledu posledica koje nastaju ako bi bio u docnji. Dužnik koji je predao dugovanu stvar kod suda za poverioca, ali po isteku roka za ispunjenje, oslobađa se obaveze kada je izvršio polaganje kod suda, što znači ako je bio u docnju, njegova docnja prestaje polaganjem stvari kod suda. Sve to, naravno, pod uslovom daje sud prihvatio predlog dužnika, odnosno predlagača da se stvar primi u sudski depozit. Predajom stvari u sudski depozit, odnosno po donošenju rešenju suda i predaje stvari trećem licu na čuvanje, prestaje rizik dužnika za propast ili oštećenje stvari koja je predmet predaje, pa samim tim taj rizik prelazi na poverioca. Od dana kada se smatra da je dužnik stvar predao sudu u depozit, prestaju obaveze dužnika na plaćanje kamata. Međutim, ako dužnik uzme natrag položenu stvar, smatra se kao da nije bilo polaganja, pa njegovi sadužnici i jemci ostaju u obavezi. Smatra se da je dužnik uzeo natrag položenu stvar ako lice u čiju je korist pri mljen predmet u sudski depozit, poverilac, ne podigne predmetnu stvar u određenom roku, ili ako zainteresovane strane u ostavljenom im roku od strane suda ne pokrenu parnični postupak. U tim slučajevima sud svojim rešenjem obustavlja postupak i poziva dužnika, odnosno predlagača da preuzme predmet depozita. U tom slučaju dužnik je i dalje u obavezi da izvrši ispunjenje obaveze čim to od njega zahteva poverilac, ali u tom slučaju nije u docnji dužnik već poverilac, koji je dužan da naknadi eventualnu štetu i troškove koje je dužnik imao u vezi čuvanja predmeta. Pravne posledice dejstva polaganja nastaju i u odnosu na poverioca, o čemu je napred bilo reci, ali rezimirano one bi se odnosile na to da on ima pravo da podigne deponovanu stvar čim o tome bude obavešten od dužnika, predlagača ili samog suda koji je doneo rešenje o prijemu stvari u depozit. Negativna posledica za poverioca je ona koja se odnosi na rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari ako on nastane posle predaje stvari na čuvanje. S obzirom daje stavom 1. ovog člana propisano da se polaganjem stvari dužnik oslobađa obaveze u času kada je izvršio polaganje, proizilazi daje od tog časa poverilac stekao sva prava vlasništva na stvari, zbog čega je napred i rečeno da rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari prelaze na poverioca od dana kada je dužnik stvari predao sudu u depozit. 510

Troškovi polaganja (cl. 332. ZOO) Pravilo je da troškove polaganja stvari u depozit kod suda snosi predlagač, odnosno dužnik. Te troškove određuje vanparnični sud rešenjem kojim je ocenjeno da su ispunjeni uslovi za prijem predmeta u depozit. Mada je odredbama ovog člana propisano da troškove polaganja snosi poverilac "ukoliko prelaze troškove ispunjenja koje je dužan snositi dužnik", postavlja se pitanje u kojoj fazi postupka kod suda poverilac snosi te troškove, posebno ako odbije prijem predmeta datih u sudski depozit, ili ne podigne predmet predaje u određenom roku, ili sud zainteresovana lica uputi na parnicu ako se nisu sporazumeli ko od njih ima pravo na preuzimanje predmeta. Po prirodi stvari proizilazi da taj odnos, odnosno ako poverilac ne primi stvar predatu sudu u depozit, troškove snosi dužnik, odnosno predlagač, a on će ih nadoknaditi od poverioca ako se ovaj naknadno pojavi sa zahtevom za ispunjenje, tj. onda ako je dužnik uzeo natrag položenu stvar. Ali, ako poverilac prihvati obaveštenje dužnika o predaji stvari u sudski depozit, i po pozivu suda želi da primi stvar predatu u depozit, rešenjem suda kojim se određuje izdavanje stvari utvrđuju se troškovi koji su nastali u vezi sa Čuvanjem i rukovanjem stvarima, i koje dužan da ih naknadi. Tom odlukom sud primenjuje pravilo iz ovog člana, a naime da troškove polaganja snosi poverilac ukoliko prelaze troškove ispunjenja koje je dužan da snosi dužnik. Troškovi koji u smislu ovog člana padaju na teret poverioca, odnose se na one troškove koje je dužnik, odnosno predlagač imao u vezi predaje stvari u sudski depozit, po rešenju suda na čuvanje kod trećeg lica. To podrazumeva da dužnik snosi troškove samo u onoj visini koji bi postojali daje predaja dužnikove stvari izvršena neposredno poveriocu pre eventualne predaje stvari sudu u depozit. Ovo zbog toga što se pretpostavlja daje dužnik bio savestan u ispunjenju svoje obaveze kada je ispunjenje svoje obaveze preduzeo pozivajući poverioca da primi ispunjenje, ali da gaje u tome sprečio poverilac, zbog čega dužnik mora snositi samo one troškove do predaje stvari u depozit kod suda. Sve ostale troškove, posle toga, do prijema stvari iz depozita, po pravilu padaju na poverioca koji je bio u poverilačkoj docnji, činjenicom da nije primio ispunjenje obaveze dužnika kada mu je ovaj to ponudio.

Prodaja umesto polaganja stvari (cl. 333. ZOO) Osnovno pravilo iz odredaba ovog člana ukazuje na pravo dužnika da proda stvar koja je dospela za ispunjenje, ako njegov poverilac ne želi da primi ispunjenje. Da bi dužnik mogao da ostvari to pravo, odnosno da bi mogao da proda stvar na javnoj prodaji u mestu određenom za ispunjenje, ili nekom drugom mestu ako je to u interesu poverioca, potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi: a) da je obaveza dospela za ispunjenje, ali da poverilac ne želi da primi ispunjenje, b) da je stvar nepodesna za čuvanje, v) da su za održavanje stvari potrebni troškovi nesrazmerni sa njenom vrednošću. Navedeni uslovi bitni su samo u slučaja navedenih u stavu 1. ovog člana. Naime, u pitanju su stvari koje nisu novac, hartije od vrednosti ili dragocenosti, niti su stvari koje mogu duže vreme da se čuvaju a da se njihova supstanca i količina ne promene. Stav 1. ovog člana naglašava da dužnik može prodati stvar nepodesnu za čuvanje, što znači da prvenstveno ima u vidu stvari koje su lako kvarljive, odnosno stvari čije je trajnost upotrebe ograničena ili je namenjena potrošnji u tačno određeno vreme. Zbog toga, ako su u pitanju te okolnosti, dužnik je obavezan da izvrši prodaju takvih stvari, kako bi otklonio štetu koja bi mogla nastati njihovim zadržavanjem. Uslov da se stvari mogu prodati je i ako za njihovo održavanje nastaju troškovi koji su nesrazmerni sa vrednošću stvari koje treba prodati, kao što bi bio slučaj sa čuvanjem neke stoke, odnosno tov stoke, živine i slično, što bi za njihov opstanak iziskivalo nesrazmerne troškove za dužnika - zbog poskupljenja hrane, pad njihove cene na tržištu i t. d., što je za dužnika rizik da će ostvariti onu cenu koju je ugovorio. Prodaja stvari se ima izvršiti u mestu ispunjenja, a ako je korisnije za poverioca prodaja se može izvršiti i u drugom mestu. Sve to ukazuje da dužnik mora da vodi računa o zaštiti interesa poverioca.

Predavanje stvari poveriocu (čl. 334. ZOO) Predaja stvari poveriocu vrši se pod uslovima koje je u svom predlogu sudu postavio dužnik, odnosno predlagač. Ti uslovi ne mogu biti drukčiji od onih koji su ugovorom predviđeni, ali.s obzirom na prirodu stvari to mogu biti uslovi prilagođeni u vremenu predaje stvari na čuvanje a u interesu poverioca. Zbog toga, kada je dužnik predao stvari na čuvanje u sudski depozit on se oslobađa obaveze preuzete ugovorom, ako položena stvar odgovara toj obavezi. 511

Ako uslovi koje je dužnik postavio u predlogu sudu za prijem stvari bitno odstupaju od ugovornih obaveza, poverilac iako je voljan da preuzme stvari iz sudskog depozita, može da odbije prijem stvari, u kom slučaju se to sporno pitanje raspravlja u eventualnom sudskom sporu, u kome će se utvrditi da lije odbijanje prijema bilo osnovano ili ne. Od utvrđenja te činjenice zavisi i utvrđenje da l i j e u docnji poverilac ili dužnik, što će jednome od njih stvoriti troškove, odnosno dati pravo na naknadu štete. Predaja poveriocu položene stvari vrši se na osnovu rešenja suda, kojim se određuje izdavanje predmeta iz depozita. U tom rešenju sud navodi pored imena lica koje je ovlašćeno da preuzme predmet iz depozita i druge elemente bitne za preuzimanje predmeta, kao što su način, rok i uslovi za preuzimanje, kao i upozorenje na posledice ako predmet ne bude preuzet o roku. Pri tom u obrazloženju svoje odluke sud navodi i ostalo stoje bitno za prepoznavanje predmeta, a naročito uslove koje je dužnik postavio prilikom predaje predmeta u depozit. Inače, treće lice koje je bilo određeno za čuvanje predmeta dužno je da preda predmet onom licu koje je sud označio u svom rešenju kao primaoca, na način kako je to u rešenju suda određeno.

Prodaja radi pokrića troškova čuvanja (cl. 335. ZOO) Mada je sud prilikom donošenja rešenja o osnovanosti predloga dužnika za prijem stvari u depozit, odredio i obavezu dužnika, odnosno predlagača da u određenom roku predujmi troškove čuvanja, ipak troškovi čuvanja mogu biti veći od predujmljenog iznosa, što zavisi od vremena čuvanja i rukovanja tim predmetima, kao i drugih okolnosti koje utiču na određivanje visine čuvanja predmeta. Iz sadržine odredbe stava 1. ovog člana može se zaključiti da sud prilikom donošenja rešenja o izdavanju predmeta iz depozita, mora imati izveštaj čuvara o visini njegovih troškova. Ako su ti troškovi veći od predujmljenog iznosa, sud u rešenju određuje obavezu doplate razlike, pri čemu određuje i ko je obavezan da ih nadoknadi. Ako se ne postupi po nalogu suda u pogledu naknade troškova čuvaru, sud na traženje čuvara, naređuje da se stvar proda i odredi način prodaje. Prodaja stvari vrši se pod nadzorom suda, na osnovu raspisane javne prodaje, koju sprovodi sudski organ uz pomoć Čuvara stvari, koji je dužan da stvar preda kupcu ako je prodaja izvršena po pravilima izvršnog postupka. Od iznosa koji je dobijen prodajom stvari odbijaju se troškovi prodaje i troškovi čuvanja, a ostatak se polaže kod suda za poverioca. To je drugi oblik depozita, pa s obzirom da se u depozit stavlja novčani iznos, sa njim se postupa kao i kod predaje novca u depozit, što znači daje sud dužan da ta sredstva položi na svoj račun kod Narodne banke. Na osnovu rešenja suda Narodna banka isplaćuje primljeni depozit koga sud odredi kao primaoca, a to je poverilac.

PREBIJANJE (KOMPENZACIJA) Opšti uslovi (čl. 336. ZOO) Prebijanje, odnosno kompenzacija, može biti: a) ugovorna, kada su se stranke u vezi izvršenja uzajamnih prava i obaveza iz ranijeg ugovora dogovorili novim ugovorom da svoje obaveze i prava regulišu prebijanjem, b) zakonsko prebijanje, koje nastaje po samom zakonu, za koje su zakonom propisani uslovi za njeno izvršenje, v) sudsko prebijanje, koje nastaje na osnovu odluke suda i g) jednostrano prebijanje, koje nastaje kada jedna od ugovornih strana obavesti drugu stranu da vrši prebijanje sa nekim svojim potraživanjem koje ima prema toj strani. Prema odredbama ovog članu, dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela. Obaveza može prestati na razne načine. Kad dužnik postane poverilac svome poveriocu, tada se može izvršiti preboj onog što on potražuje od njega, ako oba potraživanja imaju za predmet novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela. Kompenzacijom prestaju oba potraživanja, ako su jednaka, a ako nisu jednaka manje prestaje, a veće se smanjuje do iznosa manjeg potraživanja. Izvršeno plaćanje putem kompenzacije ima za posledicu gašenje duga, bez obzira što je plaćanje na ovaj način suprotno sa ugovorenim načinom plaćanja. Tražbine moraju biti uzajamne, jednorodne i dospele. Više se ne postavlja uslov da tražbine budu likvidne. Naprotiv, sud je dužan da utvrdi da l ij e potraživanje, istaknuto u preboj u parnici, osnovano, a izreka presude mora da sadrži i odluku o postojanju, odnosno nepostojanju potraživanja istaknutog u preboj (čl 342 stav 3. Zakona o parničnom postupku) i odluka o tome postaje pravosnažna (član 346. st. 3. ZPP). Dovoljno je da se steknu dve uzajamne tražbine da bi prestale prebojem i izjava volje, prema tome, nema konstitutivan nego deklarativan značaj. Prestanak tražbine nastaje od trenutka kada su se dve uzajamne tražbine stekle i stale nasuprot jedna drugoj. Poverilac čija je tražbina ranije nastala ima pravo na kamate od dospelosti do kompenzacije. 512

U parnici, kompenzacioni prigovor može se istaći u visini tužbenog zahteva ili u manjoj, ali nikako u većoj visini. Ukoliko tražbina prvobitnog tuženog prelazi visinu utužene tražbine, može se istaći kompenzacioni prigovor u visini tužbenog zahteva, a za iznos koji prelazi tužbeni zahtev može se podići protivtužba. Ako tužilac povuče tužbu, ne može se raspravljati o kompenzacionom prigovoru, već se može podići posebna tužba. Kompenzacioni prigovor može se istaći do zaključenja glavne rasprave, dok se u žalbi kompenzacioni prigovor ne može istaći (član 359. stav 3. Zakona o parničnom postupku). U izvršnom postupku se ne može vršiti preboj tražbina ukoliko potraživanje stavljeno u preboj nije sudski utvrđeno pravo snažnom i izvršnom odlukom. Dug se može prebiti sa zastarelim potraživanjem samo ako ono još nije bilo zastarelo u času kada su se stekli uslovi za prebijanje. Ako su uslovi za prebijanje nastali pošto je jedno od potraživanja zastarelo, prebijanje ne nastaje ako je dužnik zastarelog potraživanja istakao prigovor zastarelosti (član 339. Zakona o obligacionim odnosima). I kod novčanih obaveza, u određenim slučajevima ne može se izvršiti kompenzacija. To bi bio slučaj, na primer, ako bi korisnik kredita primio od banke, ili neke druge fmansijske organizacije, kredit koji u određenom roku nije vratio, a banka je utužila svoje potraživanje. Naime, korisnik kredita ne bi mogao, u sporu po tužbi banke, da istakne kompenzacioni prigovor u vezi svog novčanog potraživanja iz odnosa poslovne saradnje sa bankom, jer iako se radi o novčanom zahtevu i u jednom i u drugom slučaju, ove tražbine se ne mogu prebijati po svojoj prirodi, jer se dug vraća i tražbina gasi, a kod kredita, odnosno zajma tražbina tek nastaje, pa te tražbine nisu jednorodne i kao takve se ne mogu kompenzovati, odnosno prebijati. Primeri prigovora u sudskom postupku, koji se daju u prilogu, mogu da posluže ili kod formulisanja izreke presude ili kod isticanja prigovora prebijanja, odnosno kompenzacije. Kompenzacioni prigovor usvojen U redovnom postupku tužilac je postavio tužbeni zahtev za 10.000,00 dinara. Tuženi je stavio kompenzacioni prigovor za svoje potraživanje do visine utužene svote. Izreka presude bi mogla da glasi: "Kompenzacioni prigovor se usvaja. Utvrđuje se da tuženi duguje tužiocu 10.000,00 dinara. Utvrđuje se da tužilac duguje tuženom 10.000,00 dinara. Tražbine parničnih stranaka su međusobno prebijene". (U obrazloženju presude potrebno je izvesti računicu o troškovima. Ukoliko jedna od parničnih stranaka ima više troškova, u tom slučaju se u izreci stranci dosuđuje ta razlika). Kompenzacioni prigovor na osnovu pravosnažne presude U redovnom postupku tužilac je postavio tužbeni zahtev za 10.000,00 dinara. Tuženi je stavio kom penzacioni prigovor na osnovu pravosnažne presude Privrednog suda__________, za iznos od 10.000,00. Iz reka presude bi mogla da glasi: "Utvrđuje se da tuženi duguje tužiocu 10.000,00 dinara sa zakonskom kamatom, računajući od __________godine do isplate. Utvrđuje se da potraživanje tuženog protiv tužioca u iznosu od 10.000,00. dinara sa zateznom ka matom, računajući od________godine do isplate, koji iznos je tuženom dosuđen pravosnažnom presudom Privrednog suda u___________, br. P.________/__ od________godine, koji još postoji. Tražbine parničnih stranaka su međusobno prebijene" (ili se dosuđuju na drugi, pravičan način). Kompenzacioni prigovor delimično usvojen a ostatak tužbenog zahteva osporen U redovnom postupku tužilac je ostavio tužbeni zahtev za 10.000 dinara. Tuženi je stavio kompenzacioni prigovor do visine od 4.000,00 dinara, a razliku od 6.000,00 dinara je osporio. Izreka presude bi mogla da glasi: "Kompenzacioni prigovor se usvaja. Utvrđuje se da tuženi duguje tužiocu 10.000,00 dinara. Utvrđuje ae da tužilac duguje tuženom 4.000,00 dinara. Tražbine parničnih stranaka su prebijene do visine od 4.000,00 dinara. Obavezuje se tuženi da isplati : tužiocu 6.000,00 dinara sa zakonskom kamatom računajući od __________godine do isplate, i______dinara na ime troškova parničnog postupka, sve to u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja". 513

Kompenzacioni prigovor usvojen, protivtužbeni zahtev usvojen U redovnom postupku tužilac je postavio tužbeni zahtev za 10.000,00 dinara. Tuženi je stavio kompenzacioni prigovor do visine utužen» svote i protivtužbeni zahtev za iznos od 2.000,00 dinara. Izreka presude bi mogla da glasi: "Kompenzacioni prigovor se usvaja. Utvrđuje se da tuženi duguje tužiocu 10.000,00 dinara sa zakonskom kamatom, računajući od _________godine do isplate. Utvrđuje se da tužilac duguje tuženom 10.000,00 dinara sa zateznom kamatom, računajući od_____ godine do isplate. Tražbine parničnih stranaka su međusobno prebijene. Obavezuje se tužilac da isplati tuženom iznos od 2.000,00 dinara sa zateznom kamatom, računajući od_______godine do isplate i_________dinara na ime troškova parničnog postupka, i__________dinara na ime troškova postupka, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja". KompenzacioBJ prigovor odbijen, protivtužbeni zahtev odbijen, tužbeni zahtev usvojen U redovnom postupku tužilac je postavio tužbeni zahtev za 10.000,00 dinara. Tuženi je stavio kompenzacioni prigovor do visine utužene svote i postavio protivtužbeni zahtev za iznos od 2.000,0# dinara. Izreka presude bi mogla da glasi: "Obavezuje se tuženi da isplati tužiocu 1.000,00 dinara sa zateznom kamatom, računajući od _____________godine do isplate i______dinara na ime troškova postupka, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Kompenzacioni prigovor se odbija. Protivtttžbeni zahtev se odbija". Iz sudske prakse Devizno i dinarska potraživanje Korisnik deviznog kredita ne može bez suglasnosti kreditora kredit otplatiti u dinarskim sredstvima, niti se može izvršiti kompenzacija tražbine devizama sa protivtražbinom u dinarima Prema obrazloženju Među strankama je bilo sporno da li je osnovan tuženikov prigovor preboja, odnosno da li su postojeće tražbine stranaka - devizna tužiočeva i dinarska tuženikova - podesne za prebijanje. Raspravljajući to sporno pitanje, prvostepeni sud je našao da nema mesta prebijanju i da tuženi svoje dinarsko protivpotraživanje može da ostvari u drugoj parnici. Zato je pobijanom presudom održao na snazi pobijani platni nalog. Drugostepeni sud se složio sa stanovištem prvostepenog suda. Nije sporno da tužiočeva sporna tražbina potiče iz ugovora kojim je iz sredstava svog kreditnog fonda u devizama, odobrio tuženom devizni kredit da bi tuženi otkupio tehničku i tehnološku dokumentaciju u cilju proizvodnje određenih stvari i da bi kupio alate za proizvodnju tih stvari. Tim ugovorom je predviđeno ne samo da se kredit kroz ugovorene anuitete vrati u devizama, već i da se kamata plaća u devizama. Dakle, radi se o ugovorima koji se zaključuju na osnovu pozitivnih propisa o deviznom poslovanju. Iz toga proističe da se obaveza dužnika iz ugovora o deviznim kreditima ima izvršiti onako kako je predviđeno u tim ugovorima, a to znači da se obaveza u devizama ne može platiti (ni prebijanjem) dinarskim sredstvima bez saglasnosti kreditora. Ovakvu saglasnost banka kao davalac deviznog kredita može dati samo kad oceni daje to u njenom poslovnom interesu. U protivnom, kad bi se sporna tužiočeva tražbina u devizama i tuženikova dinarska protivtražbina mogle prebijati onako kao stoje to slučaj sa dinarskim tražbinama i protivtražbinama, proizišlo bi daje kreditor ustvari transformi-sao svoju deviznu tražbinu u dinarsku, odnosno daje kreditor sredstva odobrena deviznim kreditom prodao uz plaćanje odgovarajuće dinarske protivuvrednosti, što kreditora, ako je to u njegovom poslovnom interesu, inače ne sprečava da to učini. Međutim, upravo to u konkretnom slučaju nedostaje, jer se kreditor ni u kom slučaju ne slaže da mu tuženi obavezu iz deviznog kredita vrati u dinarskim sredstvima (prema odluci VPS, SI. 535/73); Robno i novčano potraživanje se ne mogitkempenzirati Nisu ispunjeni uslovi za kompenzaciju utužene tražbine sa tražbinom tuženog ako tužilac traži povraćaj robe, a tuženi plaćanje novčane naknade 514

Prema obrazloženju Tužilac je tužbom tražio da mu tuženi vrati određeni broj komada gramofona ili da mu plati njihovu protivvrednost, navodeći da ih je dao na čuvanje tuženom, a daje tuženi počev od 1. IX_______. godine samovlasno zadržao gramofone. U toku spora tužilac je preinačio tužbeni zahtev, tako da traži samo povraćaj predmetnih gramofona. Tuženi nije osporio da se tužiočevi gramofoni nalaze kod njega, ali je naveo da ih je primio na uskladišten]'e, s tim da mu tužilac za svaki dan uskladišten] a plaća 100,00 dinara, te je iznos od 12.200,00 dinara, koliko iznosi naknada za uskladišten]e predmetnih gramofona istakao u kompenzaciju sa utuženim potraživanjem tužioca. Pri nespornoj činjenici da su predmetni gramofoni vlasništvo tužioca, i da se ovi gramofoni nalaze uskladišteni kod tuženog, tužilac osnovano traži od tuženog da mu gramofone vrati, te je prvostepeni sud pravilno odlučio kad je tuženog obavezao da gramofone tužiocu vrati. Pravilno je prvostepeni sud našao da nisu ispunjeni uslovi za kompenzaciju utužene tražbine sa tražbinom tuženog na ime naknade za uskladišten)e gramofona, jer se ne radi o jednorodnoj tražbini, pošto tužilac traži povraćaj robe a tuženi plaćanje novčane naknade, te je prvostepeni sud pravilno odlučio kad je kompenza-cioni prigovor odbio (prema odluci VPS, Pž. 3489/73); Kompenzacija dospelih potraživanja - "Sporazum o plaćanju kompenzacijom pretpostavlja da u vreme dospeća plaćanja duga postoji i protivpotraživanje tuženog prema tužiocu (prema odluci VPS, Pž. br. 3848/2000); Nemogućnost prebijanja - "Izjava o kompenzaciji data po isteku roka zastare los ti potraživanja stavljenog u preboj, ne može dospeti do gašenja potraživanja sa kojim se prebijanje traži" (prema odluci VPS, Pž 9545/98); Nedozvoljenost preboj a - "Stanovi nisu zamenljivi, već individualno određene stvari. Zato se obaveza predaje stana ne može ugasiti kompenzacijom sa potraživanjem koje glasi na novac, ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće " (prema odluci VSS, Prev. 694/98); Kada se ne radi o istorodnim potraživanjima - "Kada tužilac zahteva isporuku robe, a tuženi stavi kompenzacioni prigovor u novčanom iznosu, tada se ne radi o istorodnim potraživanjima, pa takva kompenzacija nije dozvoljena, niti se može izvršiti" (prema odluci VPS, Pž 8727/98); Gašenje obaveze - "Prebijanje nastaje kada jedna strana izjavi drugoj da vrši prebijanje. Posle izjave o prebijanju smatra se da je prebijanje nastalo onog časa kada su se za to stekli uslovi. Činjenica da kompenzacija nije sprovedena u poslovnoj dokumentaciji i da nije dat nalog službi za obračun i plaćanje za sprovođenje kompenzacije, nije od uticaja na prestanak obaveza stavljenih u preboj" (prema odluci VSS, Prev. 583/98); ' Ugovorna kompenzacija - "Za razliku od zakonske i sudske, za ugovornu kompenzaciju nije potrebno da su potraživanja istorodna i dospela" (prema odluci VPS, Pž. 1973/2001); Obaveza dužnika ne prestaje potpisima učesnika - "Obaveza dužnika ne prestaje samim potpisima koji su overeni pečatima učesnika u ugovornoj kompenzaciji, već je neophodno da dužnik dokaže daje njegova obaveza prema poveriocu na taj način stvarno izmirena" (prema odluci VSS, Prev. 634/00); Prebijanje potraživanja. Kamata - "Kada se vrši prebijanje potraživanja, kamata na deo zahteva koji je stavljen u preboj od dana dospelosti do susreta tražbine, mora se obračunati uz primenu propisa o uračunavanju kamate i troškova saglasno odredbi člana 313. ZOO. Ovo stoga što poverilac ne može posebno tražiti ni zateznu ni procesnu kamatu na deo tražbine koja se ugasila preboj em" (prema odluci VPS, Pž. 11987/97); Prebijanje potraživanja - kamata - "Prema odredbi člana 337. st. 2. ZOO, posle izjave o prebijanju smatra se da je prebijanje nastalo onog časa kada su se stekli uslovi za to, odnosno kada su se međusobna potraživanja parničnih stranaka koja su podobna za prebijanje srela. Od dana nastanka protiv potraživanja tuženog prema tužiocu (protivtuženog), tužilac nema pravo na zatezne kamate na utvrđeno potraživanje, jer se ima smatrati da je prebijanje nastalo onog dana kada su se srela međusobna potraživanja stranaka" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 16/96 (2 - 98); Prebijanje potraživanja - unošenje u presudu - "Odluka kojom se utvrđuje visina međusobnih potraživanja koja se stavljaju u preboj, mora biti uneta u izreku presude" (prema odluci VPS, Pž. 11466/97); Kompenzacija. Značaj knjigovodstveno-računovodstvenih radnji nakon izvršenog prebijanja - "Kompenzacija nastaje po samom zakonu nakon što jedna strana izjavi drugoj strani da vrši prebijanje, pa okolnost da kompenzacija nije obostrano potpisana, odnosno da kompenzacija nije bila sprovedena u poslovnoj dokumentaciji, nema značaja ni zaključak o gašenju obaveza " (prema odluci VSS, Prev. 465/98); Prestanak obaveze. Plaćanje kompenzacijom - "Unošenje u račun kojim je tužilac fakturisao cenu za isporučenu robu tuženom, da će se plaćanje izvršiti kompenzacijom, znači da u vreme dospeća plaćanja postoji i 515

protiv potraživanje tuženog prema tužiocu, te da će na taj način biti izvršeno prebijanje dospelih novčanih potraživanja i prestanak obligacija stranaka" (prema VSS, Prev. 440/99); Kompenzacija ako drugo potraživanje nije dospelo - "Kompenzacija istorodnih potraživanja može se vršiti između ugovornih strana u sudskom postupku samo ako su oba međusobna potraživanja dospela. Pozivanje dužnika na klauzulu da će se plaćanje izvršiti putem kompenzacije, a potraživanje druge strane još nije dospelo do zaključenja glavne rasprave, ne proizvodi pravno dejstvo" (prema odluci VPS, Pž. 3806/2000).

Izjava o prebijanju (čl. 337. ZOO) Već je napred rečeno daje uslov za prebijanje postojanje uzajamnih tražbina, da je jednorodna, dospela i likvidna To su ušlo vi za zakonsko prebijanje, a ona su i najčešća u praksi. U nekim slučajevima i ako su ispunjeni napred navedeni uslovi, prebijanje se ne može izvršiti, ako se odnose na stvari koje se ne mogu zapleniti, a ne mogu se ni prenositi, ili je u pitanju potraživanje po osnovu zakonske obaveze izdržavanja. Odredbe ovog člana određuju pravilo o tome kada nastaje prebijanje, odnosno koji je to osnovni uslov da bi nastalo prebijanje. Prema stavu 1. ovog člana da bi se stekli uslovi za prebijanje potrebno je da jedna strana izjavi drugoj da vrši prebijanje. Izjava takve vrste mora postojati kod svih oblika prebijanja, tj. i kod ugovornog prebijanja i kod zakonskog i kod sudskog i jednostranog prebijanja. Kod ugovornog prebijanja ispunjeni su uslovi iz stava 1. ovog člana činjenicom da su stranke zaključujući novi ugovor ugovorile i prebijanje svojih uzajamnih potraživanja i dugovanja. Na taj način one su, izražavajući svoju volju da putem ugovornog prebijanja regulišu svoje međusobne odnose, ostvarile osnovni cilj ovog pravnog instituta. Ugovorno prebijanje se ne mora pridržavati svih uslova koji su, inače, predviđeni za ostale oblike prebijanja (sudsko, jednostrano, zakonsko), jer uslov jednorodnosti nije bitan da oni izvrše prebijanje, s obzirom da svoje obaveze slobodno pretvaraju u novčani oblik, ili na drugi način, kao na primer, razmenom stvari različitih po nameni, odnosno upotrebi. Kod zakonskog prebijanje nužno je da pored propisanih uslova za prebijanje postoji naglašen uslov da je prebijanje izvršeno čim su se susrela dva potraživanja, koja ispunjavaju ostale uslove za prebijanje. Stranke ne moraju voditi bilo kakav postupak da bi se koja od stranaka oslobodila obaveze plaćanja, odnosno činjenja. Dovoljno je da su stranke svesne činjenice da jedna drugoj duguju određene stvari, pa da nijedna od njih ne pokreće bilo kakav postupak za utvrđivanje tog stanja. Ukoliko bi i postojala kakva razlika u korist jedne strane, činjenica daje ta strana tražila samo tu razliku, dovoljno upućuje da su stranke izvršile prebijanje nespornog dela. U svakom slučaju mora postojati izjava jedne strane, dužnika upućena drugoj da svoju obavezu prebija sa potraživanjem koje ima prema drugoj strani, pod uslovom da su ispunjeni uslovi za prebijanje. Kod jednostranog prebijanja moraju postojati tražbine i jedne i druge strane, a prebijanje se smatra izvršenim ako su u pitanju stvari određene po rodu, obično novac, ili ako su zamenljive stvari, kao na primer, pšenica prve klase određene vrste za istu takvu stvar i istu količinu, ali ono što je najhitnije u vezi primene odredbe stava 1. ovog člana je da je jedna strana pismeno, odnosno na siguran način, obavestila drugu stranu da je uslov za prebijanje određenih potraživanje ispunjen, te da se smatra slobodnim od obaveze koju ima prema drugoj strani, a samim tim oslobađa obaveze i drugu stranu prema njoj. Kod sudskog prebijanja od značaja je postojanje parnice između dva lica, po kojoj jedno lice traži od suda da drugu stranu obaveže na ispunjenje svoje obaveze, a druga strana istakne prigovor prebijanja ili proti vtužbu za svoje potraživanje prema tužiocu. U ovom slučaju prebijanje nije nastalo samim podnošenjem prigovora ili protivtužbe, već odlukom suda ako utvrdi da su ispunjeni uslovi za prebijanje njihovih uzajamnih potraživanja. Zbog toga se stav 2. ovog člana ne može shvatiti tako da se davanjem izjave o prebijanju smatra kao daje prebijanje izvršeno. Naprotiv, odredbe ovog člana imaju u vidu davanje izjave, odnosno prigovora o prebijanju, koji je samo uslov da sud o tom pri govoru tek treba da odluči na osnovu svih dokaza koje stranke u vezi sa tim podnesu. U sudskom postupku prigovor se ne može istaći po donošenju prvostepene odluke, odnosno u žalbi, jer bi on vodio ukidanju prvostepene presude ne zato što tužbeni zahtev tužioca nije osnovan, već što i tuženi ima isto takvo potraživanje prema tužiocu. Zbog toga je u odredbama člana 359. stav 5. Zakona o parničnom postupku propisano da prigovor radi prebijanja, koji nije iznet pred prvostepenim sudom, ne može se iznositi u žalbi. Protivtužba kao prigovor prebijanja može postojati samo u vezi onih iznosa, odnosno stvari koje su jednake po vrednosti, odnosno istim karakteristikama stvari koje i proti vtužilac potražuje, ali kada sud raspravlja o protivtužbi on raspravlja o ukupnom tužbenom zahtevu protivtužioca, koji može biti veći ili manji od tužbenog zahteva, pa prebija potraživanja stranaka samo do onog iznosa koji je dospeo i likvidan, dok o ostalom zahtevu po protivtužbi, ili samoj tužbi, odnosno o razlici potraživanja ili dugovanja, odlučuje u posebnom delu izreke iste presude. 516

Sudska praksa Preboj međusobnih potraživanja i njihovo gašenje Preboj međusobnih potraživanja i njihovo gašenje u iznosu manjeg potraživanja vrši se sa danom susreta istih, a ne sa danom davanja kompenzacione izjave. Stoga prinudno poravnanje koje je zaključeno posle preboja ne utiče na ugašena potraživanja. Iz obrazloženja Tužilac je visinu svog duga prema tuženom po tako utvrđenom potraživanju osporavao iz razloga zaključenog prinudnog poravnanja između njega i njegovih poverilaca (a samim tim, prema njegovim navodima i tuženog), koje je predvidelo ispunjenje duga u procentu od 60%, pa stoga smatra daje i navedeni iznos trebalo umanjiti za 40% jer je za isplatu istog tužilac oslobođen duga zaključenjem prinudnog poravnanja. Osnovano, međutim, prvostepeni sud smatra da zaključenje navedenog prinudnog poravnanja nije od uticaja na međusobna potraživanja u konkretnoj situaciji, s obzirom da je protiv potraživanje tuženog nastalo u iznosu koji je prema obligacionom odnosu utvrđen, a potom je po davanju kompenzacione izjave u smislu člana 337. Zakona o obligacionim odnosima, došlo do kompenzacije međusobnih potraživanja parničnih stranaka, jer su bili ispunjeni uslovi u pogledu postojanja istorodnih međusobnih i dospelih potraživanja. Kako se po davanju kompenzacione izjave kompenzacija ne vrši trenutkom kada je izjava data, već kada su se istorodna međusobna i dospela potraživanja stranaka srela, to je pravilno prvostepeni sud našao da su se susretom međusobnih potraživanja utvrđenih na navedeni način, potraživanja do iznosa nižeg od njih, ugasila u vreme susreta i preboja, tj. u trenutku dospelosti kasnije dospelog potraživanja, pa kako je to bilo pre zaključenja navedenog prinudnog poravnanja na koja se tužilac poziva, to zaključenje istog i nije od uticaja.jer u vreme zaključenja poravnanja ta potraživanja zbog preboja i gašenja više nisu ni postojala. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 7353/06 od 28.11.2006. godine); Prebijanje. Gašenje obaveze- "Prebijanje nastaje kada jedna strana izjavi drugoj da vrši prebijanje. Posle izjave o prebijanju smatra se da je prebijanje nastalo onog časa kada su se za to stekli uslovi. Činjenica da kompenzacija nije sprovedena u poslovnoj dokumentaciji i da nije dat nalog službi za obračun i plaćanje za sprovođenje kompenzacije nije od uticaja na prestanak obaveza stavljenih u preboj" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 583/98); Ugovorna kompenzacija - "Obaveza dužnika ne prestaje samim potpisima koji su overeni pečatima svih učesnika u ugovornoj kompenzaciji, već je neophodno da dužnik dokaže daje njegova obaveza prema poveriocu na taj način stvarno izmirena " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 634/00).

Odsustvo uzajamnosti (cl. 338. ZOO) Uzajamnost potraživanja je uslov čije je postojanje nužno kod kompenzacije. To podrazumeva istovremenog postojanja potraživanja i na strani poverioca i na strani dužnika. Uzajamnost potraživanje podrazumeva i da se dospela potraživanja odnose samo na poverioca i dužnika, a ne i ako neko od njih, na primer, poverilac, duguje trećem licu, a to lice duguje poveriocu, pa se traži prebijanje potraživanja dužnika i tog trećeg lica. Na to ukazuju i odredbe ovog člana, s tim što se pravilo nemogućeg prebijanja odnosi na dugovanje koje poverilac ima prema svom jemcu, odnosno da se u vezi tog dugovanja ne može izvršiti prebijanje između dužnika i poveriočevog jemca. U stvari, jemac poverioca ne može da kompenzira svoju tražbinu prema poveriocu za tražbinu koju poverilac ima prema dužniku, da bi na taj način ostvario prestanak dužnikove obaveze prema poveriocu. Stav 2. ovog člana čini izuzetak kada dopušta prebijanje dužnikove obaveze prema poveriocu, ako se prebijanje izvrši između dužnika i obaveze koje poverilac ima prema svom jemcu. Na taj način gasi se obaveza dužnika, odnosno njegovo potraživanje prema poveriocu, ali se gasi i obaveza poverioca ako njegov jemac izvršio prebijanje sa dužnikovim potraživanjem od poverioca. Dakle, u ovom slučaju iako postoji uzajamnost potraživanja dužnika i poverioca, dopušta se mogućnost da dužnik može prebiti svoj dug sa potraživanjem poverioca, koji ima prema solidarnom poveriocu, u ovom slučaju sa jemcem, do visine solidarnog potraživanja koje pripada tom poveriocu. Na taj način jemac kompenzira svoj dug prema poveriocu, za dug koji poverilac ima prema dužniku, pa samim tim prestaje obaveza jemstva prema poveriocu za iznos duga koji je kompenzirao jemac sa dužnikom. Stav 3. ovog člana ima u vidu pravilo prema kome lice koje je dalo neku svoju stvar u zalogu, za dug koji je kod zalogoprimca stvorilo treće lice, da zalogodavac ima pravo da zahteva od poverioca, zalogoprimca, da mu vrati založenu stvar kad se ispune uslovi za prestanak te obaveze prebijanjem, kao i kada poverilac propusti svojom krivicom da izvrši prebijanje. Dakle, u ovom slučaju ne traži se kompenzacija sa zajmoprimcem, kome je stvar predata u zalogu, već vraćanje date stvari u zalogu ako je zajmoprimac izvršio prebijanje svog potraživanja sa drugim licem, ili je propustio svojom krivicom da izvrši prebijanje. 517

Založena stvar je, dakle, služila kao neka vrsta osiguranja poveriocu prema trećem licu, da će svoju obavezu izvršiti tom licu, odnosno da će oni svoja uzajamna potraživanja prebiti, posle čega prestaje osnov zbog čega je jedno lice dalo svoju stvar poveriocu u zalogu, pa samim tim nastaje njegovo prava da mu poverilac tu stvar vrati. Na to upućuju i odredbe člana 987. ZOO, koje propisuju pravilo da "kad prestane potraživanje čije je ispunjenje bilo obezbeđeno zalogom, poverilac je dužan vratiti založenu stvar zalogodavcu".

Sudska praksa Promena predmeta obaveza Poveriočevim prijemom drugog promenjenog predmeta od prvobitno ugovorenog predmeta obaveze, na ime ispunjenja iste, obaveza dužnika se gasi Iz obrazloženja Po nalazu vi[eg suda, potrebno je da rešavajući sporno pitanje postojanja duga tuženog prema tužiocu, a po osnovu cene za isporučeni kvasac, prvostepeni sud utvrdi da lije u okviru navedenog odnosa primaoca uputa i upućenika, u kome je shodno iznetom tuženi postao poverilac, a tužilac dužnik, došlo do sporazuma stranaka o promeni predmeta izvršenja, tako što te se dug delimično platiti, a delimično će tužilac isporučiti robu - kvasac tuženom, primaocu uputa, odnosno licima koje je on označio. Ukoliko je do takvog sporazuma stranaka došlo i u situaciji u kojoj je sam tužilac isporučio navedeni kvasac označenim licima, potrebno je da prvostepeni sud ceni da li je na označeni način izvršenjem obaveze sa promenjenim predmetom izvršenja, odnosno prijemom drugog predmeta izvršenja od prvobitno ugovorenog došlo do gašenja obaveze tužioca po osnovu asignacije prema tuženom, odnosno primaocu uputa. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 13702/05 od 15.3.2006.).

Zastarelo potraživanje (čl. 339. ZOO) Odredbe ovog člana proizilaze iz pravila o zastarelosti potraživanja, po kome zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao da zahteva ispunjenje obaveze kada se, ako nastupi, gubi pravo na naplatu. I još nešto u vezi opšteg pravila o zastarelosti potraživanja, a naime da zastarelost počinje teći prvog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Institut zastarelosti potraživanja primenjuje se i kod slučajeva prebijanja potraživanja, što znači da se dug ne može prebiti sa zastarelim potraživanjem, odnosno ako se prebijanje traži posle isteka roka zastarelosti. Kod prebijanja potraživanja uvek se polazi sa stanovišta izraženog u članu 337. ZOO, a naime, da prebijanje ne nastaje čim se steknu uslovi za prebijanje, već kad jedna strana izjavi drugoj da vrši prebijanje. I kod zakonske kompenzacije, koja nastaje po sili zakona, dakte nezavisno od volje stranaka, kompenzacija "ne nastaje čim se steknu uslovi za to", već onda kada su se stekli uslovi za kompenzaciju, odnosno u trenutku kada su ispunjeni uslovi za to. Odredbe stava 2. ovog člana imaju u vidu jedan izuzetak od navedenog pravila nemogućnosti prebijanja zbog proteka vremena zastarelosti, a naime, ako su uslovi za prebijanje već ispunjeni, ali je potraživanje zastarelo, a tuženi je istakao prigovor prebijanja kome se tužilac nije protivio, prebijanje se smatra osnovanim, pa i onda ako je tužilac sa svoje strane istakao prigovor zastarelosti tuženikovog potraživanja. Naime, prebijanje će se izvršiti ako su se njihova potraživanja ranije ugasila, tj. kada su bila dospela a bili su ispunjeni i drugi uslovi za prebijanje, ili suprotno od toga, ako je jedno potraživanje zastarelo, prebijanje ne nastaje ako je dužnik zastarelog potraživanje i istakao prigovor zastarelosti, a to njegovo potraživanje nije bilo dospelo za prebijanje, odnosno nije se ranije "susrelo" sa tužiočevim potraživanjem (nisu se stekli uslovi za prebijanje), kada bi bile ugašene obe tražbine. Ti slučajevi obično nastaju kod sudske kompenzacije, kada sud ne ispituje postojanje uslova za prebijanje potraživanja, ako za to nije stavljen prigovor zastarelosti jednog potraživanje. Tek ako takav prigovor stavi tuženi, ističući svoje potraživanje u preboj sa potraživanjem tužioca, a tužilac se tome protivi zbog zastarelosti potraživanja tuženog, sud se upušta u raspravljanje prvo pitanja da li je potraživanje tuženog zastarelo ili ne (sa stanovišta da li su se njihova uzajamna traženja ranije ugasila), pa ako utvrdi daje zastarelo (odnosno da se ranije potraživanje tuženog nije ugasilo sa potraživanjem tužioca), postupa u smislu stava 2. ovog člana, odnosno ne dozvoljava prebijanje uzajamnih potraživanja, već ispituje osnovanost tražbine tužioca i o tom zahtevu odlučuje, a prigovor tuženog, ako je njegovo potraživanje zastarelo, odbija. Pri svemu tome od značaja je utvrđenje činjenice da li je potraživanje jedne strane zastarelo pre nego su se "susrela" uzajamna potraživanja obe strane, jer ako jedno od njih nije zastarelo u momentu sticanja uslova za preboj, prebijanje se može tražiti i u sudskom postupku, čak ako je jedna strana istakla prigovor zastarelosti. 1° zbog toga što se smatra da su uzajamna potraživanja ugašena onog trenutka kada su se "susrela" kao dospela potraživanja, uz ispunjenje ostalih uslova potrebnih za prebijanje uzajamnih potraživanja. 518

Na to upućuje i sadržina stava 2. ovog člana, kada propisuje da "ako su uslovi za prebijanje nastali pošto je jedno od potraživanja zastarelo", što znači da se dug može prebiti sa zastarelim potraživanjem, ali samo ako još nije bilo zastarelo u času kada su se stekli uslovi za prebijanje. U jednoj raspravi o ovom pitanju (Bilten 3/2006), Viši trgovinski sud je dao odgovor da nije bitno da l ij e potraživanje zastarelo u momentu davanja izjave o kompenzaciji, odnosno isticanja kompenzacionog prigovora ili kompenzacione protivtužbe, ako ono nije zastarelo u trenutku susreta sa protiv potraživanjem suprotne strane, navodeći dalje daje sudska kompenzacija situacija u kojoj će sud po kompenzacionom grigovoru ili kompenzacionoj protivtužbi, istaknutoj u toku postupka, izvršiti u toku parnice preboj međusobnih potraživanja ako su ispunjeni uslovi iz člana 336. Zakona o obligacionim odnosima, tj. ako se radi o istorodnim, međusobnim i dospelim potraživanjima, bez obzira na osnov iz koga potraživanja potiču. Odredbom člana 339. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se dug može prebiti i sa zastarelim potraživanjem, samo ako ono nije bilo zastarelo kada su se stekli uslovi za prebijanje. Izjava o kompenzaciji u principu biće uvek data pošto su se stekli uslovi za prebijanje protiv potraživanja su se srela i ugasila. Stoga nije bitno da li je potraživanje zastarelo u momentu davanja izjave o kompenzaciji odnosno isticanja kompenzacionog prigovora ili kompenzacione protivtužbe, ako ono nije zastarelo u trenutku susreta sa protiv potraživanjem suprotne strane. U vezi jednog pitanja koje se odnosilo na prebijanje zastarelog potraživanja, Viši trgovinski sud je dao odgovor da ukoliko je u trenutku sticanja uslova za preboj potraživanje po kompenzacionom prigovoru ili kompenzacionoj protivtužbi zastarelo, do prebijanja neće doći ako je dužnik zastarelog potraživanja istakao prigovor zastarelosti. Naime, dug se može prebiti i sa zastarelim potraživanjem, samo ako ono nije bilo zastarelo kada su se stekli uslovi za prebijanje. Nije bitno da lije potraživanje zastarelo u momentu davanja izjave o kompenzaciji, odnosno isticanja kompenzacionog prigovora ili kompenzacione protivtužbe, ako ono nije zastarelo u trenutku susreta sa protiv potraživanjem suprotne strane. Sudska kompenzacija je situacija u kojoj će sud po kompenzacionom grigovoru ili kompenzacionoj protivtužbi istaknutoj u toku postupka, izvršiti u toku parnice preboj međusobnih potraživanja ako su ispunjeni uslovi iz člana 336. Zakona o obligacionim odnosima, tj. ako se radi o istorodnim, međusobnim i dospelim potraživanjima, bez obzira na osnov iz koga potraživanja potiču. Odredbom člana 339. Zakona o obligacionim odnosima propisuju da se dug može prebiti i sa zastarelim potraživanjem, samo ako ono nije bilo zastarelo kada su se stekli uslovi za prebijanje. Izjava o kompenzaciji u principu biće uvek data pošto su se stekli uslovi za prebijanje - protiv potraživanja su se srela i ugasila. Stoga nije bitno da l i j e potraživanje zastarelo u momentu davanja izjave o kompenzaciji, odnosno isticanja kompenzacionog prigovora ili kompenzacione protivtužbe, ako ono nije zastarelo u trenutku susreta sa protiv potraživanjem suprotne strane. Ukoliko je u trenutku sticanja uslova za preboj potraživanje po kompenzacionom prigovoru ili kompenzacionoj protivtužbi zastarelo, do prebijanja neće doći ako je dužnik zastarelog potraživanja istakao prigovor zastarelosti.

Prebijanje sa ustupljenim potraživanjem (cl. 340. ZOO) Odredbe ovog člana uglavnom imaju, pre svega, u vidu ustupanje potraživanja kod slučaja cesije, kada se menja poverilac prenošenjem svog potraživanja na drugo lice, i kada primalac tog prenosa postaje novi poverilac prema dužniku ranijeg poverioca. U stvari, ustupanje potraživanja podrazumeva promenu poverioca, odnosno prelazak potraživanja od jednog, dosadašnjeg poverioca - cedenta, na neko drugo lice - cesionara. Na taj način to drugo lice postaje novi poverilac, a dužnik - cesus ostaje isti. Drugim recima, to znači da dosadašnji poverilac (cedent) ima neki dug prema drugom licu (cesionar), pa sa njim dogovara da mu taj dug isplati treće lice (cesus), koji je dužnik cedenta, odnosno da drugom licu prenese svoje potraživanje od svog dužnika - cesusa, na njega - cesionara. U uslovima takvog prenosa, prema odredbama stava 1. ovog Člana, dužnik ustupljenog potraživanja (cedent) može prebiti prijemniku (cesionaru) ona svoja potraživanja koja je do obaveštenja o ustupanju mogao prebiti ustupiocu. U tom slučaju, prijemnik ima prema dužniku ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja, kako je to, inače, i propisano odredbama člana 440. stav 1. ZOO. Međutim, odredbe stava 1. ovog člana zahtevaju da se o tom prebijanju, odnosno prenosu, između cedenta, ranijeg poverioca i cesionara, novog poverioca, obavesti o tome i cesus, odnosno dužnik, pri čemu novi poverilac stiče samo ona prava prema dužniku koja je raniji poverilac do ustupljenog potraživanja imao prema dužniku. Stav 2. ovog člana ide i dalje od rešenja koja daje prethodni stav, kada dužnik ustupljenog potraživanja, prihvati da prebije i ona potraživanja od ustupioca (cedenta), a čiji rok za ispunjenje nije bio dospeo u času kada je obavešten o ustupanju, ali samo ako taj rok pada pre roka za ispunjenje ustupljenog potraživanja ili u isto vre519

me. Dakle, do ovog ispunjenja može doći samo ako na to pristane dužnik, odnosno da li će dužnik takvo prebijanje prihvatili ili ne, a ne zavisi od volje ustupioca, odnosno novog poverioca ustupljenog potraživanja. Međutim, ako je dužnik bez rezerve izjavio primaocu (cesionaru) da pristaje na ispunjenje, ne može više prebiti nikakvo svoje potraživanje od ustupioca. To znači, da ako je dužnik imao neko svoje potraživanje prema ustupiocu potraživanja, a bez rezerve je izjavio primaocu da pristaje na ispunjenje, dužnik više ne može da svoje potraživanje prebije sa potraživanjem koje ima novi poverilac prema njemu. Pravne posledice ustupljenog potraživanja su takve da dužnik prema novom poveriocu ima sva prava prigovora koja je imao prema ranijem poveriocu, odnosno ustupiocu potraživanja, što podrazumeva prigovor zastarelosti potraživanja, prigovor prebijanja, ako i dužnik ima svoja potraživanja prema novom poveriocu, pa i sa onim koje je imao prema svom ranijem poveriocu (cedentu), i druge dozvoljene prigovore. Odredbe stava 4. ovog člana imaju u vidu da ukoliko bi u javnoj knjizi ustupljeno potraživanje bilo upisano, da dužnik može izvršiti prebijanje prijemniku (cesionaru) samo ako je njegovo potraživanje upisano kod ustupljenog potraživanja, ili ako je prijemnik izvešten prilikom ustupanja o postojanju tog potraživanja. To znači da ustupanje upisano u javnoj knjizi treba da sadrži i potraživanje dužnika prema novom poveriocu, ako ono postoji i ako su ispunjeni uslovi za prebijanje, da bi dužnik mogao da ostvari svoje potraživanje koje je imao prema ustupiocu potraživanja, odnosno da ga prebije sa potraživanjem koje je ustupljeno novom poveriocu. Isto značenje te posledice ima i ako je prijemnik (cesionar) izvešten o postojanju potraživanja dužnika. U prvom slučaju, kada je u pitanju upis u javnu knjigu, podrazumevaju se slučajevi koji se odnose na zemljišno knjižni upis, ili neke druge javne knjige kod kojih upis znači da sve ono stoje u javnoj knjizi upisano da ono stvarno i postoji.

Slučajevi kad je prebijanje isključeno (čl. 341. ZOO) U odredbama ovog člana decidno su navedeni slučajevi kada se prebijanje ne može izvršiti, odnosno kad je ono isključeno. Nemogućnost prebijanja u napred navedenim slučajevima posledica je u samoj prirodi stvari, ili ako na to upućuje svrha radi koje su potraživanja nastala, a naime da se obaveze ispune radi ostvarenja nekog ustanovljenog prava, a ne samo radi gašenja uzajamnih obaveza. Ukoliko dužnik ima neka prava potraživanja prema drugoj strani, a u korist te strane su ustanovljena prava navedena u ovom članu, dužnik prema tom drugom licu ne može isticati zahtev za prebijanjem u vezi svojih potraživanja. U stvari, on može istaći takav zahtev, ali poverilac, odnosno druga strana se tome može osnovano protiviti ako se pozove na odredbe iz ovog člana. To proizilazi iz činjenice da se u nekim od navedenih slučajeva radi o sumnjivim potraživanjima dužnika, kao stoje na primer, slučaj naveden u tački 2, ovog člana, jer bi se morale ispitivati okolnosti u vezi osnova sticanja prava dužnika, tj. da li ih je stekao nekim protivpravnim radnjama, odnosno da li ih je dužnik uzeo na čuvanje ili pozajmicu, a nije ih vratio, ili ih je bespravno uzeo ili bespravno zadržao. Ali ne mogu se kompenzirati ni potraživanje po osnovu naknade štete, "ako je potraživanje nastalo namernim prouzrokovan]'em štete", ili ako se ono odnosi na potraživanje naknade štete pričinjene oštećenjem zdravlja ili prouzrokovan)'em smrti, koji su slučajevi navedeni u tačkama 3. i 4. ovog člana. Sud, dakle, ne može dati zaštiti licu, štetniku - oštećenom koji je namerno prouzrokovao štetu, odnosno ne može mu priznati pravo prebijanja sa potraživanjem koje prema njemu ima oštećeno lice, zbog čega štetnik mora ispuniti svoju obavezu bez prava prebijanja. Na kraju, prebijanje se ne može izvršiti i ako obaveza dužnika potiče iz zakonske obaveze izdržavanja. I u ovom slučaju dužnik mora da izvrši zakonsku obavezu izdržavanja, a da eventualno neko svoje potraživanje koje ima prema primaocu zakonskog izdržavanja, ostvari u posebnom postupku, a ne ga da prebija sa potraživanjem koje ima prema primaocu izdržavanja.

Sudska praksa Nemogućnost prebijanja potraživanja nematerijalne štete w

Štetnik, koji je pravnosnažnom krivičnom presudom osuđen za krivično delo klevete, ne može u postupku po tužbi oštećenog za naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, tražiti " a potraživanje oštećenog prestane prebijanjem. Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je u prostorijama preduzeća kao direktor na zboru radniku o tužiocu iznosila neistine u pogledu njegovog duševnog i zdravstvenog stanja i ponašanja na ranijem radnom mestu, tako stoje rekla daje tužilac pretio svom direktoru, daje vadio pištolj, da se lečio na neuropsihij atriji i daje znala kakav je bio u prethodnoj firmi ne bi ga primila u preduzeće. Zbog krivičnog dela klevete učinjenog na opisani način, tužena je pravnosnažnom presudom oglašena odgovornom i izrečena joj je kazna. 520

Zbog navedenih neistinitih navoda o njemu, tužilac je u preduzeću trpeo podsmehe i dobacivanja, emocionalno je bio napet, nervozan i neraspoložen, što se odrazilo na njegov privatni i porodični život. Otišao je na bolovanje, a onda je prešao u drugo preduzeće. Trpeo je psihičke patnje visokog intenziteta 5 do 7 dana posle zbora radnih ljudi i srednjeg intenziteta 5 do 6 nedelja, koje nisu ostavile posledice na njegov psihički život, što je utvrđeno veštačenjem. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio daje tužena u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti u dosuđenom iznosu. Naime, ugled i čast pripadaju grupi bitnih činilaca čovekove ličnosti i njihova zaštita je, pored toga, što je zagarantovana Ustavom, zaštićena i normama građanskog prava. Tako se naknadom nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, prema okolnostima slučaja obeštećuju sekundarne posledice povrede u vidu duševnih patnji, koje su povredom tih ličnih dobara izazvane (član 200. stav 1. ZOO). Imajući u vidu sve okolnosti koje su utvrdili nižestepeni sudovi i Vrhovni sud nalazi daje tužilac zbog neistinitih navoda o njemu, koje je na zboru radnika u preduzeću iznosila tužena, pretrpeo duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, koji opravdavaju dosuđivanje pravične naknade u smislu odredbe člana 200. stav 1. ZOO. Navode revizije kojima tužena ukazuje daje zbog toga stoje i ona zbog tužiočevih reci pretrpela povredu ugleda i časti, potraživanje tužioca moralo biti prebijeno, Vrhovni sud to pitanje nije razmatrao, budući da je tužena zbog ponašanja kojim je prouzrokovala povredu ugleda i časti tužioca, osuđena krivičnom presudom za krivično delo klevete. Kako kod pravnosnažno utvrđenog krivičnog dela klevete ima namere da se iznošenjem ili prenošenjem neistine o drugome, škodi njegovoj časti i ugledu, a prebijanjem, prema odredbi člana 341. stav 3. ZOO, ne može prestati potraživanje nastalo namernim prouzrokovan] em štete, prebijanje je isključeno." (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3353/2003 od 14. januara 2004. godine)

Zabrana na potraživanju druge strane (cl. 342. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu postojanje zabrane raspolaganja određenom stvari i u vezi sa tim nemogućnost dužnika da u vezi te stvari vrši prebijanje sa nekim potraživanjem koje ima prema drugom licu, ako je njegovo potraživanje dospelo tek postoje neko treći stavio zabranu na poveriočevo potraživanje prema njemu. Ta nemogućnost, odnosno zabrana odnosi se na dužnika, koji je istovremeno i poverilac prema drugoj strani, da vrši prebijanje ako je njegovo potraživanje dospelo tek pošto je neko treći stavio zabranu na poveriočevo potraživanje prema njemu. Tako, na primer ako dužnik ima neko potraživanje prema nekom licu, koje je istovremeno njegov dužnik, a njegovo potraživanje je dospelo za prebijanje tek posto je neko treće lice stavilo zabranu na poveriočevo potraživanje prema njemu, dužnik ne može izvršiti prebijanje sa potraživanjem koje poverilac ima prema njemu Drugim recima, jedno potraživanje (dužnikovo) je dospelo, ali tek kada je na poveriočevom potraživanju prema dužniku stavljena kakva zabrana, u kom slučaju dužnik ne može da vrši prebijanje sa poveriočevim potraživanjem j er je na tom potraživanju stavlj ena neka zabrana prema nj emu. Zabrana se, dakle, mora odnositi na poveričevo potraživanje koje ovaj ima prema dužniku, a dužnik je stekao pravo na prebijanje kada mu je dospelo potraživanje prema poveriocu, ali ga ne može ostvariti jer je na poveriočevom potraživanju prema njemu, dužniku, stavljena kakva zabrana. Ako bi, pak, treće lice stavilo zabranu na poveriočevom potraživanju prema dužniku dok dužnikovo potraživanje nije dospelo, ne bi bili ispunjeni islovi za prebijanje jer se samo dospela potraživanja mogu prebijati. Inače, zabrana se može odnositi kod određivanja privremenih mera, kada bi se dužniku zabranilo da raspolaže pokretnim stvarima, zatim da otuđi ili optereti svoje nepokretnosti ili stvarna prava koja su na nepokretnosti uknjižena, zatim zabrana da isplati dužniku potraživanje ili da mu preda stvar, a u vezi sa tim i zabrana dužniku da primi stvari, da naplati potraživanje i da njima raspolaže i t. d.

Uračunavanje prebijanjem (čl. 343. ZOO) Odredbe ovog člana upućuju na pravila koja važe za uračunavanje ispunjenja, tj. da se kod postojanja više obaveza, prebijanje vrši po pravilima koja su izneta u odredbama članova 312. i 313. ovog zakona. Naime, da se podsetimo, pravila za ispunjenje rasporeda obaveza dužnika u smislu člana 312. ZOO polaze od toga da ako o tome ne postoji sporazum poverioca i dužnika, uračunavanje se vrši onim redom koji odredi dužnik, ali najkasnije prilikom ispunjenja. U protivnom, kada dužnik nije odredio u vezi kojih obaveza vrši ispunjenje, odnosno ako o tome nema sporazum sa poveriocem, ili to nije učinio najkasnije prilikom ispunjenja, uračunavanje dospele obaveze se namiruju onim redom kako je koja dospela za isplatu. 521

Navedena pravila odnose se analogno i kad između dva lica postoji više obaveza koje mogu prestati prebijanjem, tj. prebijanje se vrši onim redom koji odredi dužnik najkasnije prilikom ispunjenja, a kad nema dužnikove izjave o uračunavanju, obaveze se izmiruju onim redom kako je koja dospela za ispunjenje. No, o tome je bilo više reci u komentaru člana 312. ZOO. Za razliku od iznetog pravila koja se odnose na red uračunavanja više istorodnih obaveza, kada je u pitanju uračunavanje kamata i troškova, ako dužnik pored glavnice duguje i kamate i troškove, uračunavanje se vrši tako što se prvo otplaćuju troškovi, zatim kamate i najzad glavnica. Dužnik može da o roku ispunjenja plati glavni dug, ali ako postoji njegova obaveza i u pogledu plaćanja troškova i kamata, poverilac ima pravo da prvo, od plaćenog glavnog duga, naplati troškove, pa zatim kamatu i na kraju da ostatak evidentira kao ispunjenje dela glavnog duga, koji u tom slučaju ne predstavlja ispunjenje celokupnog duga, zbog čega može, u slučaju docnje, da stvori obavezu naknade štete, pa i plaćanje kamate i druge troškove za deo neisplaćenog duga. Ista ova pravila odnose se i na uračunavanje prebijanja kamata i troškova.

OTPUŠTANJE DUGA Sporazum (čl. 344. ZOO) Otpuštanje duga, ili oproštaj duga, je odricanje poverioca od svog potraživanja prema dužniku. To je, ustvari, ugovor između poverioca i dužnika, po kome se poverilac odriče svog potraživanja, a dužnik to prihvata. Mogućnost ugovaranja otpuštanja dug regulišu odredbe ovog člana, po kojima "obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dužnik se sa tim saglasi". Dejstvo otpuštanja duga nastaje samo ako su se obe strane sporazumele o otpuštanju duga, pri čemu za punovažnost tog sporazuma nije potrebno da bude zaključen u formi u kojoj je zaključen posao iz koga je obaveza nastala. Otpust duga podrazumeva sporazum o prestanku obaveze dužnika, bilo celog duga ili dela duga. Cesto se u praksi nalaze slučajevi da se stranke sporazumeju da će poverilac oprostiti dug koji se odnosi na obračunate kamate ako dužnik u određenom roku isplati glavni dug. Razlog otpuštanja duga može biti i pomoć dužniku da izađe iz novčane krize. Pri tom poverilac s osnovom računa na buduću poslovnu saradnju sa svojim dužnikom. Jemstvo, kao akcesorno pravo, prati pravnu sudbinu glavnog dugovanja. Zbog toga, kad se otpušta glavni dug glavnom dužniku, jemac se oslobađa svoje obaveze. Kad ima više jemaca, pa poverilac oslobodi jednog od njih, ostali ostaju u obavezi, ali se njihova obaveza smanjuje za deo koji otpada na oslobođenog jemca (član 346. ZOO). Opšte otpuštanje dugova, u uslovima kada istovremeno postoji više samostalnih potraživanja, podrazumeva gašenje svih poveriočevih potraživanja prema dužniku, osim onih za koje poverilac nije znao da postoje u času kada je otpuštanje izvršeno. Kolektivno otpuštanje duga je karakteristično u postupku prinudnog poravnanja, kada se svi poverioci odriču jednog dela potraživanja, izraženog u jedinstvenom procentu od vrednosti njihovog potraživanja. Kod solidarnih dužnika, otpuštanje duga izvršeno sporazumno sa jednim solidarnim dužnikom oslobađa obaveze i ostale dužnike. Ali, ako je otpuštanje duga imalo za svrhu da oslobodi obaveze samo dužnika s kojim je izvršeno, solidarna obaveza se smanjuje za deo koji prema međusobnim odnosima dužnika pada na njega, a ostali dužnici odgovaraju za ostatak obaveze (član 416. ZOO). Sudska praksa beleži slučaj, da ako se poverilac sporazumeo sa dužnikom da će "odustati od tužbe" čim mu dužnik podmiri glavno potraživanje, smatra se daje otpustio dug koji se sastoji od zateznih, procesnih kamata i parničnih troškova. Pravo na otpust duga postoji i tada kada je na osnovu dogovora stranaka, uz primenu određene stope zatezne kamate, utvrđen iznos duga zbog docnje, a taj dug ima karakter teretnog ugovora.

Sudska praksa Zaključenje ugovora o otpisivanju duša putem konkludentne radnje Pod konkludentnom radnjom kojom se manifestuje volja za prihvatanje usmenog sporazuma o smanjenju - otpuštanju duga, može se smatrati poveriočevo ponašanje manifestovano fakturisanjem cene usluga u smanjenom iznosu u odnosu na prethodno određenu cenu ugovorom zaključenim u pismenoj formi. Iz obrazloženja: Vrhovni sud ukazuje da se nesumnjivo mora utvrditi da li su parnične stranke naknadnim usmenim sporazumom izmenile pismenim ugovorom ustanovljenu obavezu tuženog o visini naknade za pružene mu usluge od strane tužioca. Takav sporazum može proizvoditi pravno dejstvo po dva osnova. To je slučaj kada se usmenim sporazumom smanjuje ili olakšava pismenim ugovorom ustanovljena obaveza jedne ugovorne strane. U tom slučaju, a na temelju odredbe člana 67. stav 4. ZOO punovažne su i docnije usmenim sporazumom učinjene izmene ugovora. 522

Usmeni sporazum može predstavljati osnov za oslobađanje dužnika od pismenim ugovorom ustanovljene obaveze i u slučaju propisanim odredbom čl. 344. ZOO. To je slučaj prestanka obaveze otpuštanjem duga. Saglasno toj odredbi, obaveza prestaje i kada poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dužnik se sa time saglasi. Izjava o otpuštanju duga može se dati izričito ili posredno preduzimanjem određenih konkludentnih radnji. Na isti način se može dati i izjava dužnika o saglasnosti sa učinjenim otpustom duga. Pod konkludentnom radnjom može se smatrati i određeno ponašanje koje nesumnjivo ukazuje da poverilac želi da svom dužniku u celosti ili delimično oprosti dui;;: odnosno ponašanje dužnika kojim on manifestuje volju da tako učinjeni otpust duga prihvati. Takvo ponašanje može predstavljati i bezuslovno fakturisanje cene usluga u smanjenom iznosu u odnosu na pismenim ugovorom ustanovljenu obavezu, odnosno dužnikovo prihva-tanje da tako istavljene fakture u celosti plati. Stoga se u cilju pravilnog presuđenja ovog spora mora utvrditi da lije tužilac i u kom periodu fakturisao tuženom umanjenu cenu usluga u odnosu na iznos koji mu je po ugovoru pripadao. To podrazumeva obavezu suda da na temelju takvog ponašanja tužioca utvrdi da lije time posredno izražena i njegova volja da tuženom delimično oprosti dug. Postojanje te činjenice ceniće se na osnovu datuma od kada tužilac zahteva isplatu pune cene i sadržine istavljenih faktura, te dužine vremenskog perioda u kome su tuženom fakturisane umanjene cene usluga, kao i tužiočevog ponašanja u drugim sudskim postupcima pokrenutim u cilju namirenja dospele zatezne kamate zbog tuženikove docnje u isplati fakturisane mu naknade. Na isti način, oce-niće se i ponašanje tuženog povodom izmirenja fakturisanih usluga, s tim što se u tom kontekstu mora ceniti i da li se i od kada tuženi protivio naknadnom tužiočevom zahtevu za isplatu neizmirene razlike između fakturisane i ugovorene cene usluga. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 296/05 od 15. marta 2006. godine).

Odricanje od sredstava obezbeđenja (čl. 345. ZOO) Jedno od sredstava obezbedenja je i davanje neke stvari u zalogu ili i drugih sredstava obezbedenja, na primer jemstva ili druga moguća sredstva osiguranja. Da bi objasnili odricanje od sredstava obezbedenja u vezi vraćanja zaloge, potrebno je ukratko ukazati na sam institut zaloge, odnosno založnog prava. Založnim pravom na pokretnoj i nepokretnoj stvari mogu se obezbediti buduća potraživanja samo iz istog pravnog odnosa. Kada se založnim pravom obezbeđuju tražbine koje mogu nastati zbog odobrenog kredita, preuzetog poslovodstva, jemstva ili naknade štete, onda se u ispravi na osnovu koje se vrši upis navodi najveći iznos koji kredit može dostići. S obzirom da se dužnikova obaveza često osigurava zalogom, kao i drugim sredstvima obezbedenja radi ispunjenja obaveze, kod oprosta duga kojima je bilo obezbedenje ispunjenja obaveze ili nekog drugog sredstva kojima je bilo obezbeđeno ispunjenje obaveze, ne znači i da se poverilac odrekao od prava da traži njeno ispunjenje. Vraćanjem dužniku založenu stvar, ili neko drugo sredstvo obezbedenja, kao na primer da poverilac koristi dužnikove njive za svoje potrebe ili podelu prinosa, poverilac ne oslobađa dužnika osnovne obaveze i sporednih prava, u vezi kojih je nastala dužnikova obaveza. Dužnik se samo pogoduje time da mu se stvar koja je bila predmet osiguranja obaveze vraća, inače on ostaje i dalje u obavezi prema poveriocu za dug koji prema njemu ima. Iz kojih razloga poverilac vraća založenu stvar ili dužnika oslobađa od drugih sredstava obezbedenja, stvar je volje, odnosno odluke poverioca, koji to vraćanje, odnosno oslobođenje može da učini ali i ne mora. Inače, kada se dužniku vrati založena stvar ili oslobodi nekog drugog sredstva obezbedenja, dužnik ostaje i dalje u obavezi prema poveriocu za glavni dug i eventualno sporedne obaveze, ali je od značaja činjenica daje ništava svaka odredba ugovora kojom se u trenutku zaključenja ugovora o založi na nepokretnoj stvari (hipoteka) ili na pokretnoj stvari (ručna zaloga), ili davanje kakvog drugog obezbedenja, predviđa da će založena stvar, odnosno drugo sredstvo obezbedenja preći u svojinu poverioca, ako njegovo potraživanje ne bude namireno u momentu dospelosti.

Otpuštanje duga jemcu (čl. 346. ZOO) Odredbe stava 1. ovom člana imaju u vidu otpuštanje duga jemcu, ali od strane poverioca, u kom slučaju obaveza dužnika prema poveriocu i dalje ostaje. Naprotiv, ako poverilac oprosti dug dužniku, samim tim jemac se oslobađa obaveze jemstva. Navedeno pravilo ne ulazi u razloge zbog čega je poverilac otpustio dug jemcu ili dužniku, u kom slučaju prestaje i obaveza-jemstva. Razlozi mogu biti različiti, ali u svakom slučaju kod otpuštanja duga, bilo jemcu ili dužniku, poverilac ima neki svoj interes. To može biti neka vrsta poklona, ili zbog nekog rada na zajedničkom poslu, ili iz prijateljskih pobuda, komšijskih odnosa i si. Poverilac može otpustiti dug dužniku, uz uslov da ovaj za to otpuštanje učini neku drugu radnju, odnosno preuzme neku drugu obavezu prema poveriocu. U tom slučaju nastaje otpuštanje duga ali nastaje neki drugi odnos između poverioca i dužnika, pri čemu se u svakom slučaju jemac oslobađa obaveze jemstva u odnosu na raniju obavezu, a ne nastaje mu obaveza jemstva u vezi novog dogovora između poverioca i dužnika. 523

Stav 2. ovog člana ima u vidu postojanje više jemaca u vezi nekog duga dužnika, od kojih neke od njih poverilac može da oslobodi obaveze jemstva po osnovu otpuštanja duga, ali pri tom nastaju razne posledice takvog oslobođenja od jemstva. Naime, ako su svi jemci jemčili za istu obavezu dužnika, u istom iznosu ili za istu stvar, pa poverilac oslobodi od jemstva jednog od njih, jemstvo prestaje i prema ostalim jemcima, iako tako, možda, nije želeo poverilac. Ako se, pak, dato jemstvo više jemaca odnosi na jedan ukupan iznos, ili na neku stvar određene vrednosti, pa poverilac otpusti dug jednom jemcu do određenog iznosa, odnosno vrednosti stvari, obaveza ostalih jemaca smanjuje se za deo koji je otpušten jednom jemcu, tako da njihova obaveza jemstva ostaje prema preostalom iznosu odnosno vrednosti stvari, dok obaveza glavnog dužnika ostaje neizmenjena u odnosu na ceo dug.

Opšte otpuštanje dugova (cl. 347. ZOO) Otpuštanje duga može se odnositi kako na delimično ili potpuno otpuštanje duga, od kojih bi se delimično otpuštanje moglo da odnosi samo na jedan deo obaveze dužnika ili otpuštanje onog dela koji je prinudnim putem određen u postupku prinudnog poravnanja, tako i na sva novčana potraživanja koje poverilac ima prema dužniku, osim za one za koje nije znao da postoje u času kada je otpuštanje izvršeno. Odredbe ovog člana imaju u vidu novčane, a ne druge obaveze, mada bi se to pravilo moglo odnositi i na druge obaveze kojima je predmet neko činjenje ili nečinjenje što, naravno, zavisi od poverioca. U ovom slučaju u pitanju je više novčanih obaveza dužnika prema poveriocu, pa ako poverilac želi dužniku da otpusti sve dugove po osnovu novčanih obaveza, on mora izričito da naglasi o kojim se dužnikovim novčanim obavezama radi, te da se u vezi tih obaveza, njihovim nabrajanje, izjasni da dužnika oslobađa tih obaveza, odnosno da se takvim otpuštanjem dugova gase sve novčane obaveze dužnika prema poveriocu. Izuzetak je učinjen u pogledu neke novčane obaveze za koju poverilac u momentu otpuštanja ostalih novčanih obaveza, nije znao da postoji i neka druga novčana obaveza, koju on nije pomenuo pri otpuštanju dugova po drugim, izričito navedenim novčanim obavezama. Ukoliko takva obaveza postoji, a nije pomenuta u izjavi poverioca daje otpušta, dužnik je i dalje za taj dug u obavezi prema poveriocu. Već je pomenuto otpuštanje duga po osnovu prinudnog poravnanja, kada se poverilac odriče jednog dela svog potraživanja prema dužniku, što predstavlja delimični otpust duga. S obzirom daje poverilac na to, na neki način, prinuđen i voljom ostalih poverilaca da dužniku otpuste jedan deo duga, to otpuštanje ima značaj prinudnog otpuštanja duga, čije su granice određene Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Ako, pak, poverilac u postupku prinudnog poravnanja nije prijavio sva svoja potraživanja prema dužniku iz postupka prinudnog poravnanja, i to potraživanje deli sudbinu onih u vezi kojih je zaključeno prinudno poravnanje., jer zaključeno prinudno poravnanje ima pravno dejstvo čak i prema poveriocima koji nisu učestvovali u postupku.

PRENOV (NOVACIJA) Uslovi (čh 348. ZOO) Prenov, odnosno novacija predstavlja jednu vrstu ugovora između dotadašnjeg poverioca i dužnika koji umesto postojeće obaveze stvaraju novu obavezu, dok stara obligacija prestaje da postoji. Dakle, umesto stare obligacije, odnosno njenim prestankom, poverilac i dužnik stvaraju novu obligaciju. Karakteristike ovog pravnog instituta su u tome: a) što stara obaveza prestaje da postoji, b) što se postojeća obaveza zamenjuje novom, g) što nova obaveza ima različiti predmet ili različiti pravni osnov. Iz navedenih karakteristika proizilazi da nova obaveza, odnosno ugovor dovodi do prestanka obaveze po ranijem ugovoru, menja se njen pravni sadržaj, a nastaje nova obaveza koja ima drugi predmet ili različiti pravni osnov. Novacija, dakle, ne dovodi samo do prestanka stare obaveze, već i do stvaranja nove, ali sa drugim predmetom ili drugim pravnim osnovom. Prenov, odnosno novacija može biti sa izmenjenim ili postojećim strankama. Bitno je da se stara obligacija gasi stvaranjem nove obligacije. Kada se taj proces vrši između istih stranaka - u pitanju je obična novacija, ali ako se vrši između drugih lica, a u vezi gašenja stare obligacije ranijih stranaka i stvara nova obaveza umesto stare, onda je to kvalifikatorna promena, po latinskom nazivu "novatio qualificata". Prema odredbama stava 2. ovog člana, ne smatra se prenovom ako se novim sporazumom poverioca i dužnika menjaju ili dodaju odredbe o roku, o mestu, ili o načinu ispunjenja, ili o kojoj drugoj sporednoj odredbi, kao i izdavanje nove isprave o dugu. 524

Za prenov je bitno je daje izmenjen predmet ranijeg ugovora ili pravni osnov, što ne znači da se ostali elementi ranijeg ugovora ne mogu ponoviti, ili, pak, na njih ukazati u novom sporazumu. Bitna je volja stranaka da zaključenjem novog ugovora ugase stari ugovor, ali se time ne gube i prava koja jedna od stranaka ima u odnosu na pravo prigovora, koja je mogla da ističe u vezi ranijeg ugovora, osim ako se noveliranim ugovorom nije odrekla tog prava. Prenov ne mora da znači potpuni prekid sa ranijim ugovorom, čak i kada je u pitanju predmet ugovora ili pravni osnov. To i jeste svrha da se izvrši prenov ranijeg ugovora, odnosno da se u vezi ranijeg predmeta ugovora odredi drugi predmet, ili da se umesto ranijeg pravnog osnova navede drugi pravni osnov. Tako, na primer, ako je raniji predmet ugovora bio, na primer, izdavanje u zakup određenog poljoprivrednog zemljišta, novim ugovorom se može ugasiti ta obaveza, a umesto nje predvideti davanje u napolicu tog istog zemljišta, sa procentom koji odgovara doprinosu koji će odgovarati uslovima obrade tog zemljišta, dok se kod promene pravnog osnova novim sporazumom može promeniti ranija obaveza koja se odnosila, na primer, na korišćenje neke stvari bez naknade, a novim sporazumom taj isti odnos pretvoriti u zakupni odnos. Gašenjem ranijeg sporazuma gasi se i docnja dužnika ili poverioca, kao i sve sporedne obaveze koje su vezane za taj raniji sporazum, na primer, zaloga, hipoteka i druge sporedne obaveze, kao što su kamata, ugovorna kazna, izgubljena korist, ali se novim sporazumom mogu uneti u novi sporazum, s tim što o svim tim obavezama mora postojati volja stranaka i lica koja učestvuju u novom sporazumu po osnovu obezbeđenja ispunjenja. Dakle novacija nije promena postojećeg ugovora, mada se i on može menjati voljom stranaka, ali tom promenom ne nastaje prenov, odnosno novacija. Ako se te promene odnose i na pramenu predmeta ugovora, čak i kada se zaključi novi sporazum u vezi te promene, ali se zadržava, odnosno ostaje na snazi i raniji ugovor, ne može se govoriti o novaciji, već o postojanju dva ugovora, koja su po pravnoj prirodi nezavisni jedan od drugog. Zbog toga se i u stavu 4. ovog člana propisuje pravilo da se i izdavanje menice ili čeka zbog neke ranije obaveze ne smatra prenovom, osim ako je to ugovoreno. Dakle, izdavanjem menica, odnosno čeka u vezi neke ranije obaveze zamenjuje se raniji ugovor, pod uslovima koji važe za prenov.

Sudska praksa "Prenov predstavlja način gašenja obligacije. Zato se namera dužnika i poverioca da izvrše noviranje obligacije mora nesumnjivo iskazati. U protivnom, u slučaju sumnje smatra se da ugovorne stranke nisu ugasile staru, već zasnovale novu obligaciju " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 606/98); "Zamena obaveze iz ranijeg ugovora obavezom iz novog ugovora koji ima različit predmet i pravni osnov, predstavlja ispunjenje obaveze iz ranijeg ugovora" - (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5296/95).

Volja da se izvrši prenov (čl. 349. ZOO) Osnovni uslov za nastanak prenova je da postoji volja stranaka da izraze nameru da ugase postojeću obligaciju, odnosno da stvore novu obligaciju. Zbog toga je u odredbama ovog člana navedeno pravilo da se prenov ne pretpostavlja, već se on mora izričito izraziti zaključenjem novog ugovora i ugasiti stari. Ako to nije izričito navedeno, odnosno iskazano, smatra se da stara obaveza i dalje postoji Izražavanje volje stranaka da sačine novi ugovor, odnosno da izvrše prenov ugovora, ne traži posebnu formu, ali ako to nije navedeno u pismenoj formi, onda se iz novog ugovora to mora zaključiti. U protivnom, kao stoje rečeno, postojala bi dva ugovora, od kojih se onaj drugi ne bi smatrao prenovom. U slučaju spora, a ako stranke nisu izjavile da se gasi obaveza po ranijem ugovoru, polazi se od toga da li je predmet ugovora ili osnov isti kao kod ranijeg ugovora, jer ako je predmet novog ugovora ili osnov isti, po pravilu ne mogu postojati dva istovetna ugovora, osim ako se iz tih ugovora ne zaključuje što drugo, a naime da se ugovori odnose na iste predmete, ili osnov, ali su stranke želele da i u vezi tih ugovora postoje posebna prava i obaveze, bez obzira što su istovetni. Ako stranke to nisu imale u vidu, onda to moraju dokazati, pa se jedan ugovor gasi, a drugi se ne smatra prinovom već se izvršava onako kako je to tim ugovorom predviđeno. Zbog toga se u odredbama ovog člana navodi potreba postojanja namere stranaka, odnosno postojanje njihove volje da se obaveze po ranijem ugovoru ugase, odnosno da se novim ugovorom stvore nove obaveze.

Sudska praksa Novacija ugovora - "Nije izvršena novacija ugovora u slučaju kada ugovorači iz ugovora o doživotnom izdržavanju kasnije, u pogledu iste imovine, zaključen punovažan ugovor o poklonu, ciko ugovorne strane nisu na nesumnjiv način izrazile volju da izvrše novaciju ranije zaključenog ugovora i ako nastave da se ponašaju kao da i dalje važi raniji ugovor o doživotnom izdržavanju" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 2694/02). 525

Dejstva prenova (čl. 350. ZOO) Dejstva prenova su jasno opredeljena odredbama ovog člana. Pre svega, ugovorom o prenovu ranija obaveza prestaje, a nova nastaje. Gašenjem ranijeg sporazuma gasi se ne samo docnja dužnika ili poverioca, već i sve sporedne obaveze koje su vezane za taj raniji sporazum, kao na primer, kamata, ugovorna kazna, izgubljena korist, troškovi, pa i zaloga i jemstvo, ali se novim sporazumom te sporedne obaveze mogu uneti u novi sporazum, s tim što o svim tim obavezama mora postojati volja stranaka i lica koja učestvuju u novom sporazumu po osnovu obezbeđenja ispunjenja. Zaloga i jemstva koji su važili za raniji ugovor prestaju zaključenjem ugovora o prenovu, jer se gašenjem obaveza po ranijem ugovoru, logično, gase i sredstva obezbeđenja, kao što su jemstvo i zaloga i druge sporedne obaveze. Međutim, stranke u ugovoru o prenovu mogu ponovo da ugovore obezbeđenje ispunjenja putem jemstva ili zaloge, ali to više ne zavisi od njih već od jemaca, odnosno zalogodavaca, ako pristanu da i u ugovoru o prenovu imaju iste ili slične obaveze prema dužniku. U slučaju postojanja više solidarnih dužnika ili poverilaca, ugovorom o prenovu gase se njihova prava i obaveze po ranijem ugovoru, ali ugovor o prenovu postoji i tada ako je taj ugovor zaključilo samo jedno lice iz grupe solidarnih dužnika, odnosno poverilaca, ako je takav sporazum dogovoren, pri čemu se ima u vidu rešenje koje daje član 428. ZOO, da se prenovom između jednog dužnika i poverioca smanjuje solidarna obaveza za onoliko koliko iznosi deo tog potraživanja poverioca. I odredbe člana 417. ZOO propisuju pravila da se prenovom, koji je poverilac izvršio sa jednim solidarnim dužnikom, oslobađaju obaveze i ostali dužnici. Ali ako su poverilac i dužnik prenov ograničili na deo obaveze koji dolazi na ovoga, obaveza ostalih ne prestaje, nego se samo smanjuje za taj deo, što znači da se raniji ugovor ne gasi u odnosu na preostali deo solidarnih obveznika.

Nedostatak ranije obaveze (čl. 351. ZOO) Prenov se ne može izvršiti ako je ranija obaveza bila ništava ili već ugašena. Ništava obaveza je ona koja je ugovorena protivno prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, - ako neko povređeno pravilo ne upućuje na neku drugu sankciju, kako to propisuju odredbe Člana 103. stav 1. ZOO. Pravne posledice ništavosti su one koje propisuju odredbe člana 104. ZOO. Zbog toga, ako ništav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo samim tim smatra se da ugovor sa ništavim odredbama i ne postoji. Zbog toga, ako je ranija obaveza bila ništava - prenov je bez dejstva, što znači da nema pravnu snagu i da ne uživa sudsku zaštitu. Na to upućuju i reci iz stava 1. ovog člana, a naime da je "prenov bez dejstva", što znači da ako takav (ništavi) ugovor i postoji, pa se na osnovu njega čini prenov ugovora, takav ugovor o prenovi ne proizvodi pravno dejstvo, jer ako je raniji ugovor ništav smatra se da nije ni postojao, pa se ne može ni zaključiti ugovor o prenovu, jer prema sebi nema pravovaljani ugovor koji se gasi zaključenjem ugovora o prenovu. Isto tako, ako je ranija obaveza već ugašena, ne može se zaključiti ugovor o prenovu, jer je za ugovor o prenovu bitno postojanje ranijeg ugovora koji gubi pravnu snagu samim zaključenjem ugovora o prenovu. U stvari, ugovor o prenovu nastaje gašenjem ranijeg ugovora, pa ako je raniji ugovor već ugašen njegovim ispunjenjem, ne može se zaključiti ugovor o prenovu jer za to nije ispunjen uslov - da se novim ugovorom gasi raniji ugovor. Ako bi se zaključio ugovor o prenovu, a raniji ugovor je već bio ugašen, onda novi ugovor, nazvan kao ugovor o prenovu, ima snagu samo kao uobičajeni ugovor sa određenim pravima i obavezama stranaka, koji je nezavisan od ranije već ugašenog ugovora, makar novi ugovor sadržavao u sebi neke sporedne elemente ranijeg ugovora, iako ima različit predmet ili različit pravni osnov. Stav 2. ovog člana ima u vidu pravilo, da ako je ranija obaveza bila samo rušljiva, odnosno relativno ništava (ako bijedna strana, dužnik, iz ugovora bila savesna), prenov je punovažan ako je dužnik znao za nedostatak ranije obaveze, odnosno ako je i pored tog saznanja želeo da izvrši novaciju. Prenov izvršen u ovom smislu ne može se pobijati ni od zainteresovanih strana, jer je odredbama ovog stava već regulisano pitanje opstanka ugovora o prenovi, što znači da ni sud ne može konstitutivnom odlukom o poništaju ranijeg ugovora menjati volju stranaka ako je ranija obaveza bila samo rušljiva a dužnik je znao za nedostatak ranije obaveze, što znači da je u tim uslovima prenov punovažan - ako je dužnik znao za nedostatak ranije obaveze.

Dejstvo poništenja (čl. 352. ZOO) Ugovor o prenovu se može poništiti iz razloga zbog kojih se svaki ugovor može poništiti. Taj ugovor je samostalan, nastao iz volje stranaka da zaključe novi a ugase raniji ugovor, uz uslov da je u tom novom ugovoru predmet ugovora različit ili različit pravni osnov. Ugovor o prenovu može biti ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na drugu sankciju, ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo, kako je to propisano odredbama člana 103. stav 1. ZOO. Takav ugovor faktički postoji ali ne proizvodi pravno dejstvo. Poništaj ugovora o prenovu može se tražiti iz razloga koji važe i za poništaj bilo kog drugog ništavog ugovora. 526

Odredbe ovog člana imaju u vidu daje raniji ugovor prestao da postoji, iako nije imao elemente ništavosti, a daje novi ugovor - ugovor o prenovu zasnovan protivno prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. U tom slučaju, kad je ugovor o prenovu poništen, smatra se da nije ni bilo prenova i da ranija obaveza nije ni prestala da postoji. U prethodnom članu predviđeno je da je prenov bez dejstva ako je ranija obaveza bila ništava ili već ugašena, dok odredbe ovog člana imaju u vidu daje prenovom zaključen novi ugovor sa pravima i obavezama koji su protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, u kom slučaju ako je ugovor o prenovu poništen da se smatra da nije bilo ni prenove, te da ranije obaveze, iz ranijeg ugovora, nisu ni prestale da postoje.

SJEDINJENJE (KONFUZIJA) (čL 353. ZOO) Sjedinjenje (konfuzija) nastaje kada se spoje svojstva poverioca i dužnika po jednom pravnom poslu, obligaciji, u jednom licu. U tom slučaju jedno lice samo sebi postaje i poverilac i dužnik, cime prestaje, odnosno gasi se obligaeija. Konfuzija može da nastane kada obaveza dužnika pređe na poverioca, odnosno kada njegov dug pređe na poverioca, ali može nastati i tada ako potraživanje poverioca pređe na dužnika. Na taj način prestao je obligacioni odnos između ta dva lica, a treća lica time ne mogu biti oštećena, jer konfuzijom prestaje i jemstvo i zaloga, a i druga sporedna potraživanja koja su ta lica imala jedna prema drugoj. Konfuzija nastaje i kod solidarnih obaveza ili potraživanja, kada, na primer, obavezu jednog solidarnog dužnika preuzme poverilac, u kom slučaju se obaveza prema tom licu gasi, a samim tim i obligacioni odnos između poverioca i tog dužnika prestaje da postoji za deo obaveze koji se odnosi na tog solidarnog dužnika, dok ostali solidarni dužnici ostaju i dalje u obavezi prema poverioeu, umanjene za deo obaveze solidarnog dužnika kome je oproštena obaveza. Kod nasleđivanja, na primer, kada jedno lice, inače dužnik, nasledi poveriočevu imovinu, njegova obaveza se gasi, ali ako ima više poverilaca njegov dug se unosi u nas leđnu masu, pa time njegova obaveza prema poverioeu može prestati za onaj deo koji odgovara nasleđenom delu, što znači da se njegova obaveza ne gasi prema ostalim naslednicima, već dobij a drugi oblik - ako svoj dug prema poverioeu, odnosno ostaviocu ne može da pokrije nasleđenim delom. Prema odredbama člana 74. Zakona o nasleđivanju, nasledniku se u njegov deo uračunava ono stoje dugovao ostaviocu. Konfuzija nastaje i kod pripajanja ili spajanja privrednih društava (preduzeća), u kom slučaju se ranije međusobne obaveze i prava gase. Naime, jedno preduzeće može biti veliki dužnik drugog preduzeća, ali kada se dužnik pripoji tom preduzeću, ili se spoji sa njim, sve njegove obaveze prestaju, jer ih je preuzeo poverilac, odnosno ono preduzeće kome se dužnik pripojio ili sa njim spojio. Kod hartija od vrednosti je karakteristično to što kada hartija glasi na donosioca ili po naredbi, posle više prenosa putem indosamenata ponovo dođe u ruke izdavaoca te hartije, njena važnost može prestati, samim tim što prema sebi ne može isticati zahtev za naplatu, ali može je dalje prenositi. I u tom shičaju se gasi obligaeija u odnosu na njega, jer je hartija od vrednosti izdata zbog nekog duga, a vraćanjem hartije, odnosno njenim preuzimanjem putem indosamenta, prestaje njegov dug, jer je on dug otplatio time što je oslobodio obaveze svog dužnika koji mu je tu hartiju preneo. No, kao stoje rečeno on tu hartiju može dalje prenositi. Kod zemljišno knjižnog upisa, konfuzija nastaje kada se obligaeija ugasi sticanje prava dužnika iz tog upisa, ali dejstvo gašenja obligacije nastaje tek pošto se u zemljišnim knjiga izvrši brisanje obligacije.

NEMOGUĆNOST ISPUNJENJA Prestanak obaveze zbog nemogućnosti ispunjenja (cl. 354. ZOO) Obaveza prestaje kad ispunjenje dužnikove obaveze postane nemoguće. Ovo pravilo važi u slučaju postojanja objektivne nemogućnosti ispunjenja obaveze, što znači kada posledica uzroka nemogućnosti ispunjenja ukazuje da za to neispunjenje dužnik ne odgovara. Iz toga se može zaključiti daje nemogućnost ispunjenja nastala posle zaključenja ugovora, jer, u protivnom, ako je ta nemogućnost postojala u vreme zaključenja ugovora taj ugovor pravno ne bi ni postojao. Nemogućnost ispunjenja obaveze nastaje onda kada se u toku izvršenja ugovora utvrdi da su nastupile neke okolnosti koje objektivno sprečavaju dužnika da izvrši svoju obavezu. Tako, objektivna nemogućnost ispunjenja obaveze nastaje ako stvar koja je predmet ugovora bude uništena bez krivice dužnika, odnosno ako za propast te stvari on nije odgovoran. To bi se odnosilo samo na onaj predmet obaveze koja ima individualne karakteristike, čiju zamenu ne može nadomestiti neki drugi predmet. Ali ako je predmet određen po rodu, na primer automobil, obligaeija ne prestaje jer je dužnik, prodavač u obavezi da poverioeu preda neki drugi automobil istog ili sličnog tipa. 527

Objektivna nemogućnost ispunjenja nastaje i ako se lice koje se obavezalo da lično izradi kakvu stvar poveriocu kao, na primer, umetničku sliku, ali u tome bude sprečen zbog bolesti koja je dovela do paralize ruke, očigledno je da to lice neće moći da izvrši ugovorenu obavezu, pa obligacija u vezi te obaveze prirodno prestaje. Nemogućnost ispunjenja obaveze može nastati i ako je nekim zakonom, u toku trajanja roka ispunjenja dužnikove obaveze, uvedena zabrana prometa neke robe kao, na primer, uvoz nekog predmeta koji je bio predmet obaveze dužnika prema poveriocu. U tom slučaju nastaje zakonski slučaj nemogućnosti ispunjenja obaveze, pa se dužnik oslobađa ugovorne obaveze, a samim tim i prestaje obligacija u celini. Nemogućnost ispunjenja mora da ima trajni karakter, tj. da se obaveza ne može ispuniti sve do dana isteka roka za ispunjenje. Delimično ispunjenje u tim uslovima nema značaja za opstanak obligacije, posebno ako za to poverilac nije zainteresovan. Dužnik treba da dokaže okolnosti koje isključuju njegovu odgovornost. To bi, po pravilu, bile one okolnosti koje bi opravdale dužnika zbog kojih on više nije u mogućnosti da izvrši svoju obavezu, odnosno da on ni pod kojim uslovima nije odgovoran zbog neizvršenja obaveze, odnosno činidbe na koju se ugovorom obavezao. Kad je reč o subjektivnoj nemogućnosti za ispunjenje obaveze, obaveza ispunjenja dužnika i dalje stoji, ako je nemogućnost ispunjenja nastala iz uzroka koji je on skrivio, pa i slučaju obične nepažnje. Ako neispunjenje obaveze nastane zbog krivice dužnika, a nije u mogućnosti da predajom nekog drugog istorodnog predmeta ispuni svoju obavezu, on je odgovoran poveriocu za naknadu štete koju ovaj trpi zbog neispunjenja obaveze dužnika. Postojanje krivice dužnika se uvek pretpostavlja, pa ukoliko ima razloga da se te krivice oslobodi, on je dužan da dokaže da slučaj koji se desio i doveo do nemogućnosti ispunjenja, nije u uzročnoj vezi sa njegovim postupanjem. Međutim, postojanje slučaja ne oslobađa uvek odgovornosti dužnika za ispunjenje, jer se slučaj može pretpostaviti, a on ne bi nastao da je dužnik preduzeo sve mere da do njega ne dođe, ali ako je dužnik u docnji, i u tom slučaju se ne može osloboditi obaveze naknade štete, makar propast predmeta nastao i usled više sile, jer daje blagovremeno, tj. o roku ispunio svoju obavezu takva šteta, možda, ne bi ni nastala.

Kad su predmet obaveze stvari određene po rodu (cl. 355. ZOO) Već je rečeno u komentaru prethodnog člana, da kada je predmet stvar određen po rodu, da obaveza dužnika ne prestaje. Stvari određene po rodu su one koje se mogu označiti po vrsti, broju, meri i težini, pa ako se i potroše ili propadnu one se mogu nadomestiti drugim stvarima iste vrste, broja i drugog što ove stvari defmiše kao stvari određene po rodu. Za razliku od stvari označeni po rodu, stvari označene po individualnim svojstvima, koju druga stvar nema, ispunjenje, odnosno nemogućnost ispunjenja ima različite posledice. Tako, na primer, ako je neko kupio određenog konja, tačno označenog kog konja, onda dolazi do nemogućnosti ispunjenja ako taj konj, dok je u pritežanju dužnika, pretrpi neko oštećenje kao, na primer, slomi nogu, za poverioca takav konj više nije od značaja, pa je dužnik u obavezi da poveriocu naknadi štetu zbog tog neispunjenja obaveze po obligaciji. Ali ako je poverilac, na primer mesar, kupio bilo kog konja od dužnika, pa taj konj pretrpi kakvo oštećenje, dužnik je u obavezi da poveriocu preda nekog drugog konja, sličnog po vrsti, meri i težini. Ovaj drugi slučaj, kada je u pitanju obaveza stvari određena po rodu, ne prekida obavezu dužnika, odnosno njegova obaveza ne prestaje "čak i kad sve što dužnik ima od takvih stvari propadne usled okolnosti za koje on ne odgovara". To znači daje dužnik uvek odgovoran poveriocu za ispunjenje obaveze ako je u pitanju stvar određena po rodu, pa makar mu sve stvari koje ima po tom rodu propale, jer dužnik mora, odnosno ima mogućnosti da poveriocu preda neki drugi predmet iste takve stvari. Stvar po rodu može biti i ako se ta stvar nalazi u određenoj masi tih stvari, a može se izdvojiti i postati celina obaveze koju dužnik ima prema poveriocu. Ali, ako propadne ćela ta masa, obaveza prestaje po osnovu nemogućnosti ispunjenja. U ovom slučaju obaveza prestaje ako se utvrdi da do neispunjenja obaveze nije došlo krivicom dužnika, pa se ovaj oslobađa obaveze ispunjenja po zaključenom ugovoru. Ako je u pitanju solidarna obaveza, a do nemogućnosti ispunjenja je došlo iz razloga za koje solidarni dužnici ne odgovaraju, njihova obaveza se smatra ugašenom, ali oni ostaju i dalje u obavezi, čak i ako im je propala celokupna količina stvari koju su oni dugovali poveriocu. Ali kada je nemogućnost ispunjenja obaveze nastala krivicom samo jednog od ukupnog broja solidarnih dužnika, oni ostaju i dalje u obavezi prema poveriocu za ćelu količinu stvari, jer poverilac može da traži ispunjenje obaveze od bilo kod sposobnog solidarnog dužnika, a njihovo je pravo da traže od solidarnog dužnika koji nije ispunio svoj deo obaveze, da im naknadi štetu, koja je nastala ispunjenjem obaveze i tog dužnika. Tako, na primer, ako je poverilac od više lica, dužnika kupilo 100 ovaca, ali njihova obaveza nije bila podeljena u pogledu broja koji će svaki od njih da isporuči, bar kada je u pitanju poverilac za koga ta činjenica nije od značaja, pa jedan od tih dužnika nije u mogućnosti da ispuni svoj deo obaveze, zbog propasti stvari nastale bez njegove krivice, ostali solidarni dužnici su dužni da poveriocu ispune obavezu koju se prema njemu preuzeli. O obavezi jednog solidarnog dužnika koji nije bio u mogućnosti da ispuni svoj deo obaveze, mogu da raspravljaju samo solidarni dužnici, pa ako utvrde daje propast stvari kod tog dužnika nastala usled okolnosti za koje on ne odgovara, njegova obaveza prema ostalim solidarnim dužnicima ne prestaje. 528

Sudska praksa "Kada je u pitanju ispunjenje obaveze koja za predmet ima stvari određene po rodu (generične stvari) dužnik se ne može osloboditi ove obaveze zbog nemogućnosti ispunjenja usled okolnosti za koje on ne odgovara " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 121/94).

Ustupanje prava prema trećem odgovornom za nemogućnost ispunjenja (cl. 356. ZOO) Prema odredbama ovog člana, dužnik koji je usled nemogućnosti ispunjenja svoje obaveze oslobođen svoje obaveze, dužan je da poveriocu ustupi pravo koje bi imao prema trećem licu zbog nastale nemogućnosti. Ako ne bi postojala odredba ovog člana, a u slučaju oslobođenja dužnika svoje obaveze prema poveriocu, poverilac bi bio oštećen, samim tim što bi rizik propasti stvari kod dužnika pao na njemu, ali ovaj član ima u vidu zaštitu poverioca s pravom da mu dužnik ustupi prava koje je ovaj imao prema trećem licu zbog nastale nemogućnosti ispunjenja. To ustupanje bi bilo u skladu i sa odredbama načela o savesnosti i poštenja, jer ako je dužnik imao neku korist a oslobođenje svoje obaveze prema poveriocu, onda bi on nešto stekao bez osnova, što bi obogatilo njegovu imovinu, a osiromašilo imovinu njegovog poverioca. Posebno, ako je poverilac ispunio svoju obavezu prema dužniku, na primer, ako bi mu do nemogućnosti ispunjenja dužnika ovome nešto isplatio. Ako je u teretnom ugovoru dužnik preuzeo obavezu da osigura predmet obaveze, pa u tom smislu izvrši potrebno osiguranje, a u toku izvršenja bez njegove krivice bude uništen predmet ugovora, dužnik je oslobođen obaveze usled nemogućnosti ispunjenja, ali ako je stekao neko pravo prema osiguravajućoj organizaciji i od nje naplatio štetu po osnovu osiguranja te stvari, dužan je da naplaćeni iznos po tom osnovu preda poveriocu. Drugi slučaj bi bio ako je dužnik radi izvršenja obaveze prema poveriocu zaključio ugovor sa trećim licem, na primer o isporuci nekog važnog dela koji bi dužnik ugradio u predmet ugovora, pa to treće lice svoju obavezu ne ispuni o roku i padne u docnju prema dužniku, dužnik koji bi prema trećem licu ostvario pravo na naknadu štete, kamatu, ugovornu kaznu, izgubljenu korist, bio bi dužan da naplaćeni iznos po tom osnovu preda poveriocu, jer ga na to upućuju odredbe ovog člana iz reci "dužan je ustupiti poveriocu pravo koje bi imao prema trećem licu zbog nastale nemogućnosti".

PROTEK VREMENA, OTKAZ Rok u trajnom dugovinskom odnosu (cl. 357. ZOO) Trajni dugovonski odnos sa određenim rokom trajanja podrazumeva takvu obligaciju čiji je rok trajanja duži, neprekidan - dok obaveza ne bude izvršena. Zbog toga je u prvom delu ovog člana navedeno da dugovinski odnos prestaje "kad rok istekne". Tim dugovinskim odnosom nije predviđeno vreme kada će taj odnos prestati jer, kao stoje naglašeno, on traje sve dok obaveza ne bude u celosti ispunjena. Ako je u pitanju trajni dugo vinski odnos, onda po prirodi stvari dugo vinski odnos traje dok se ne izvrši ugovorena obligacija. Zbog toga, s obzirom na karakter tog odnosa, a naime da traje dok se obaveza ne izvrši, taj odnos se ne može otkazati, jer on prestaje samim istekom roka na koji je ugovoren taj odnos. Pravne posledice otkazivanja dugovinskog odnosa su, pre svega, prekid obligacionog odnosa, zatim regulisanje dužničko poverilačkog odnosa nastalog prekidom tog odnosa i vraćanjem onoga što je bilo predmet dugovinskog odnosa. Trajni dugovinski odnos sa određenim rokom trajanja može nastati ugovorom, kao stoje, na primer, ugovor o zakupu, ako on duže traje, dok se ne ostvari svrha zbog koje je takav ugovor zaključen.. Otkaz ugovora o zakupu sa određenim rokom trajanja može se dati pre isteka roka ako se zakupljeni predmet koristi protivno ugovoru (izdaje se u podzakup ili se adaptira većom investicijom iako to ugovorom nije predviđeno). Ali, ako se zakupljeni predmet koristi u skladu sa ugovorom, otkaz se ne može dati pre isteka ugovorenog roka. Trajni dugovinski odnos sa određenim rokom trajanja može nastati i kod drugih obligacionih ugovora kod kojih je uspostavljen kakav dugovinski odnos, kojim nastaju prava i obaveze u vezi korišćenja stvari, koje nemaju samo obeležja zakupa, već i druge oblike korišćenja stvari, sa određenim ili neodređenim rokom trajanja, kao što je ugovor o uskladišten]u, ugovor o zajmu, i dr. Trajni dugovinski odnos može biti zasnovan na zakonu, odnosno odlukom suda kao stoje slučaj plaćanje alimentacije, ili izdržavanje nekog lica (na primer, za vreme školovanja). Kod takvih slučajeva, protekom određenog vremena, odnosno nastupanjem određenih okolnosti može prestati obaveza nastala iz trajnog dugovinskog odnosa. Prestanak odnosa iz navedenih slučajeva nastaje sporazumom stranaka ili odlukom suda. 529

Istekom roka iz ugovora o dugonskom odnosu sa određenim rokom trajanja, stranke mogu taj dugovinski odnos produžiti na neodređeno vreme, ako ne bude blagovremeno otkazan. U tom slučaju, tako produženi dugovinski odnos u vezi njegovog trajanja dobij a karakter ugovora sa neodređenim vremenom trajanja, o čemu se govori u narednom članu ovog zakona.

Otkaz trajnog dugovinskog odnosa (cl. 358. ZOO) Za razliku od odredaba prethodnog člana koji propisuje pravilo o prestanku dugovinskog odnosa sa određenim rokom trajanja, odredbe ovog člana (358.) propisuje pravila o prestanku dugovinskog odnosa ako trajanje dugovinskog odnosa nije određeno. Razlika je u tome što se prvi slučaj odnosi na dugovinski odnos koji traje dok se ne ostvari svrha zbog koje je ugovor zaključen, odnosno dok takvom ugovoru ne istekne rok trajanja, dok se drugi odnosi na dugo vinske odnose zaključene na neodređeno vreme, koji prestaje otkazom u svako doba, ali ne u nevreme. Dakle, uslov za prestanak trajnog dugovinskog odnosa sa neodređenim rokom trajanja, može nastati: a) ako vreme trajanja dugovinskog odnosa nije određeno, b) svaka strana može takav ugovor da prekine otkazom, v) otkaz mora biti dostavljen drugoj strani, g) otkaz se može dati u svako doba, ali ne u nevremen, d) dugovinski odnos prestaje kad istekne otkazni rok (dakle, ne i vreme isteka trajanja dugovinskog odnosa), e) dugovinski odnos, kod neodređenog vremena trajanja ugovora, može prestati i danom dostavljana otka za, ako je tako ugovorom određeno. Navedena pravila se odnose, po pravilu, samo kod dugo vinskih odnosa sa neodređenim rokom trajanja. Neodređeni rok trajanja dugovinskog odnosa podrazumeva korišćenje stvari iz dugovinskog odnosa sve dok jedna od ugovornih strana taj odnos ne otkaže. Trajni dugovinski odnos sa neodređenim rokom trajanja može prestati jednostranom izjavom volje jedne od ugovornih strana. U tom slučaju ugovor se prekida otkazom, odnosno istekom otkaznog roka. Razlog za otkaz ne mora biti naveden u obaveštenju o otkazu, osim ako u ugovoru nije navedeno da se otkaz može dati u određenim slučajevima, kao na primer ako se stvar koristi protivno ugovoru, ako se ona daje na korišćenje drugom licu bez saglasnosti druge strane i si. Međutim, u svakom slučaju, ako je ugovor zaključen na neodređeno vreme, otkaz se može dati sa otkaznim rokom koji je naveden u ugovoru, ili ako tog roka nema, u primerenom roku, u svako doba, ali ne u nevreme. Tako, na primer, ako je zaključen ugovor o zakupu na neodređeno vreme, sa otkaznim rokom od šest meseci, otkaz se može dati u svako doba, ali ne u nevreme (na primer otkaz ugovora o korišćenju stana u zimskom periodu i si., vezano za vremenske nepogode). U tom slučaju, zakupni odnos ne prestaje davanjem otkaza, već istekom otkaznog roka određenog ugovorom. Otkaz se, po pravilu, dostavlja pismenim putem, ali se može izvršiti i kojom drugom činidbom kojom se na jasan i nedvosmislen način otkazuje takav ugovor. Otkaz ugovora proizvodi dejstvo istekom otkaznog roka, i od tog dana prekida se obligacija. Otkazni rok se obično predviđa ugovorom, bez obzira na koje se vreme obligacioni odnos odnosi, tj. da li na kratkotrajni, sukcesivni ili trajni dugovinski odnos. Ako je ugovorom predviđen rok trajanja dugovinskog odnosa, on prestaje kada istekne otkazni rok određen ugovorom. Dugovinski odnos prestaje kad istekne otkazni rok, dakle ne kad istekne vreme trajanja dugovinskog odnosa. U protivnom ne ostvaruje se svrha otkaznog roka, a naime da se stranke pripreme da jedna drugoj izvrše sva ispunjenja, a korisnik stvari da ima dovoljno vremena da pronađe neko drugo rešenje za svoje potrebe zbog kojih je imao uspostavljen dugovinski odnos. Međutim, ako i jednoj i drugoj ugovornoj strani odgovara prestanak dugovinskog odnosa dostavljanjem dokaza, dugovinski odnos se prekida danom dostavljanja otkaza. Poverilac koji je drugoj strani dao otkaz ugovora o nekom dugo vinskom odnosu, za koji nije određen rok trajanja, ima pravo po stupanja na snagu otkaza, da od dužnika zahteva ono što je dospelo pre nego što je obaveza prestala protekom roka ili otkazom. Dospelost se odnosi na neizvršene obaveze dužnika, a ne i na one koristi koje je dužnik obezbedio zaključenjem ugovora. Tako, na primer, ako je ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta zaključen na neodređeno vreme, da bi dužnik na njemu posejao kakvu letinu, otkaz se može dati ali sa otkaznim rokom koji pokriva vreme ubiranja plodova letine, koji pripadaju dužniku a ne poveriocu.

Sudska praksa Trajni dugovinski odnos i otkazni rok Ako su ugovorne strane utvrdile otkazni rok, trajni dugovinski odnos proizvodi dejstva sve dok ne istek-ne otkazni rok. 530

Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su 11.2.1998. godine zaključili ugovor o servisira-nju opreme za finalnu doradu koje če se vršiti u prostorijama tuženog. Tužilac, serviser, obavezao se da će svakog meseca vršiti preventivno održavanje opreme, po dogovoru sa tuženim u trajanju od 12 časova. Tuženi, naručilac se obavezao da tužiocu plati ugovorenu cenu u roku od pet dana po ispostavljanju računa, a najkasnije do 5. og u mesecu. Rok trajanja ugovora je od 1.2.1998. godine do otkaza. Otkazni rok ugovora je 90 dana, a otkaz se daje u pismenom obliku. Stranke su aneksom od 28.11.2001. godine izmenile odredbe ugovora koje utvrđuju vrednost bodova za mesečno održavanje i uslove održavanja, a u ostalom su odredbe ugovora ostale na snazi. Izvršni odbor Skupštine grada B, je na sednici od 26.3.2001. godine, donela odluku da se sve nabavke robe, opreme i vršenja usluga u javnim komunalnim preduzećima koja je osnovao grad B, vrše prikupljanjem pismenih ponuda na osnovu javnog oglasa, a izbor najpovoljnijeg ponuđača vrši komisija koju formira izvršni odbor od članova iz preduzeća i izvršnog odbora. Postupajući po toj odluci, tuženi je 2.7.2001. godine objavio oglas za redovno servisiranje klima uređaja i mašina za sečenje papira, na koji se tužilac nije javio. Dopisom od 31.7.2001. godine tuženi je obavestio tužioca da raskida ugovor i aneks zbog nemogućnosti ispunjenja i promenjenih okolnosti, a bez primene otkaznog roka. Sve račune primljene nakon toga tuženi je vratio tužiocu sa napomenom da je ugovor raskinut. Novi ugovor za pružanj e usluga servisiranja sa rokom trajanja na neodređeno vreme, tuženi je zaključio sa Preduzeće ,,B" dana 22.7.2001. godine. Tužilac je podneo tužbu sa zahtevom da mu tuženi plati utuženi iznos na ime ispunjenja obaveze i za period otkaznog roka od 90 dana. Nižestepeni sudovi su stanovišta daje otkazom ugovora sa 31.7.2001. godine ugovor raskinut i daje sa tim datumom prestala svaka obaveza tuženog prema tužiocu. Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, odbijajući tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 1.717.200,00 dinara, pogrešno primenili materijalno pravo kada suprimenili odredbe Zakona o obligacionim odnosima na koje su se pozvali (član 134.137. i 132. st. 1. ZOO), i kada nisu primenili odredbe zakona kojima je regulisa-no kada se i pod kojim uslovima ugovor može raskinuti. Prema odredbi člana 354. Zakona o obligacionim odnosima obaveza prestaje kada njeno ispunjenje postane nemoguće us led okolnosti zbog kojih dužnik ne odgovara. Odluka izvršnog odbora Skupštine grada B, je okolnost zbog koje je ispunjenje obaveza tuženog iz ugovora postalo nemoguće, pa je zbog toga on otkazao ugovor bez poštovanja otkaznog roka. Između tužioca i tuženog je postojao trajni dugovinski odnos, čije vreme trajanja nije određeno i svaka stranka gaje mogla prekinuti otkazom. Otkazani dugovinski odnos prestaje kada istekne otkazni rok određen ugovorom. Poverilac ima pravo da zahteva od dužnika ono stoje dospelo pre nego stoje obaveza prestala protekom roka ili otkazom (član 358 ZOO). Stranke su ugovorom predvidele otkaz ugovora sa otkaznim rokom od 90 dana, međutim, tuženi je uručio tužiocu pismeni otkaz bez mogućnosti ostavljanja otkaznog roka. Vrhovni sud nalazi da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova daje u Odluci izvršnog odbora Skupštine od 26.3.2001. godine, tuženi imao osnov za nepoštovanje ugovorne odredbe o otkaznom roku i oslobađanje od svih obaveza prema tužiocu, sa danom dostavljanja pismenog otkaza. Imperativni propis-Skupštine grada B, o načinu na koji će se ubuduće vršiti izbor ponuđača, i o postupku zaključenja ugovora, obavezuje tuženog. On je zbog toga u propisanom postupku i zaključio ugovor sa drugim serviserom. Međutim, tuženi obavezuje i zakon i ugovor u pogledu dejstva otkaza trajnog dugovinskog odnosa čije trajanje nije određeno. Saglasno sa citiranom odredbom člana 358. st. 4. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac ima pravo na isplatu svih dospelih obaveza i za period otkaznog roka od 90 dana, jer dugovinski odnos između stranaka nije prestao danom uručenja pismenog otkaza tužiocu već protekom otkaznog roka. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 245/04 od 16.2.2005. godine).

SMRT (čl. 359. ZOO) Smrt dužnika ili poverioca, po pravilu ne izaziva prestanak obligacije, jer prava i obaveze umrlog lica prelaze na njihove naslednike. Ovo zbog toga što se obligacioni odnos ne posmatra sa stanovišta ličnih odnosa dužnika i poverioca, već njihov imovinski ili drugi odnos koji prelazi na njihove naslednike, ako se prime nasleđa. Tako je, na primer, u Zakonu o nasleđivanju propisano da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine, dok naslednik koji se odrekao nasleđa ne odgovara za ostaviočeve dugove. U slučaju, pak, kod tzv. ličnih obligacija, koje su zasnovane na ličnim, posebnim pravima i obavezama dužnika ili poverioca, koji se tiču samo njih, kao što bi bio prestanak punomoćja smrću punomoćnika, ali ne u slučaju smrti vlastodavca koji može biti dužnik ili poverilac, sve dok se o datom punomoćju, ako je u pitanju advokat, ne izjasne određeni naslednici, ili to može biti slučaj kad umre zakonski izdržavalac, ili lice koje je ostvarilo pravo na rentu po osnovu pretrpljene štete, ili kad umre davalac ili primalac stipendije i dr., prestaje obaveza. 533

T Smrt jedne od strana ugovornica može izazvati prestanak obligacije i ako su se ugovorne strane zaključenjem ugovora sporazumele da će ugovor između njih trajati dok jedna od stranaka ne umre. Obligaeija u tom slučaju prestaje, ali ako je jedna od njih izvršila davanje, a usled smrti nije dočekala ispunjenje obaveze od druge strane, naslednici umrlog lica bi imala pravo da traže vraćanje datog, ali ne i izvršenje ugovorne obaveze. Naravno, ako umrlo lice nije ništa dalo radi ispunjenja svoje obaveze, na primer obavezu plaćanja, a druga strana je ispunila svoju obavezu koja nije realizovana, obligaeija prestaje ako su se ugovorne strane još za života tako sporazumele, a naime da će smrću jedne strane prestati obligaeija. U tom slučaju, druga strana zadržava stvar koja je bila predmet njegovog ispunjenja i sa tom stvari raspolaže po svom nahođenju. Naravno, za slučaj da sporazumom stranaka nije ugovoreno da će obligaeija prestati smrću jednoga od njih, pravno dejstvo smrti jedne od ugovornih strana važi ako između stranaka postoji neka trajna obligaeija, kada su naslednici dužnika da isplate, odnosno izvrše samo ono što je dospelo za dužnikovog života, a on ih nije izmirio. Tako, na primer, ako je dužnik do svoje smrti bio u obavezi da vrši kakva plaćanja po osnovu izdržavanja, obaveza njegovih naslednika je da izvrše sva davanja koja su dospela do smrti dužnika.

ZASTARELOST Opšte pravilo (cl. 360. ZOO) Pravilo koje proizilazi iz odredaba ovog člana je da ako protekne rok zastarelosti, prestaje pravo da se zahteva ispunjenje obaveze. Ali to ne znači da zastarelošću prestaje tražbeno pravo poverioca, da ga on gubi, naprotiv - nastupanjem zastarelosti on samo gubi pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Međutim, obligaeija ostaje, ona se pretvara u prirodnu obligaciju, ali se usled protivljenja dužnika ne može realizovati. Dakle, poverilac svoje tražbeno pravo može da ostvari ako dužnik prihvati da ispuni svoju obavezu i posle isteka roka zastarelosti, a u slučaju spora - ako ne stavi prigovor zastarelosti, sud rešava o spornoj stvari kao da zastarelost potraživanja ne postoji. Pravilo je i da ako dužnik ispuni svoju obavezu posle nastupanja zastarelosti, nema pravo da traži da mu se vrati ono stoje dao. Zastarelost nastupa kada protekne poslednji dan zakonom određenog vremena u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Zastarelošću se, u stvari, gubi pravo na sudsku zaštitu posle isteka zakonom određenog vremena ako se tome protivi dužnik, ali ga ne gubi ako se dužnik po nastanku zastarelosti odrekao prigovora zastarelosti, odnosno ako je priznao da dug postoji. Vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje utvrđuje se prema ugovornoj obavezi. Poverilac može da zahteva ispunjenje obaveze kada utvrdi daje mogao da traži ispunjenje obaveze. Međutim odredbe stava 2. ovog člana ukazuju da zastarelost nastupa ne onda kada je poverilac utvrdio da je mogao da traži ispunjenje, već onda kada protekne zakonom određeno vreme, u kome je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje. Ako je zahtev nastao iz vanugovornog odnosa, onda se to vreme vezuje za momenat saznanja za štetu, odnosno od momenta kada je oštećeni mogao da zahteva ispunjenje obaveze, ali i u tom slučaju zastarelost se određuje prema zakonu. Saznanje za štetu je pravna činjenica koja ima poseban značaj. U pitanju je ne samo vreme nastanka pravnog odnosa već i samo utvrđenje štete, odnosno njene visine. Svi ti elementi skupa predstavljaju saznanje o šteti. Ali dok je vreme nastanka štete skoro uvek poznato, visina štete zavisi od njenog utvrđenja, odnosno niza okolnosti koje uslovljavaju to utvrđenje. Ona se, po pravilu, ne može odmah utvrditi. Odgovorno liceje dužno, pre svega, da samo uspostavi stanje koje je bilo pre nego stoje šteta nastala. Tek ako ono ne otkloni štetu oštećeni može da oštećenu stvar preda trećem licu na popravku, odnosno ako se stvar ne može popraviti da kupi drugu stvar, u kom slučaju ima pravo na naknadu štete u novcu. Odmah se ne može utvrditi ni visina štete kod nekih prava, kao što su prava iz penzijskog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja, jer uvek mora da se provede određeni postupak kako bi se utvrdila visina štete. Međutim, vremensko utvrđenje visina štete ne može biti prepušteno volji oštećenog. I ovde je u pitanju vreme ali ne kao pravna činjenica, već kao izraz mogućnosti da se utvrdi visina štete. Ako bi se oštećenom dozvolilo da u zastarnom roku može da poveri trećem licu stvar na popravku, a ovaj tu stvar ne popravi u primerenom roku, pa protekne rok zastarelosti, ili organ osiguranja donese rešenje o naknadi, odnosno penziji posle dužeg vremena, kada bi inače protekli svi zastarni rokovi, onda institut zastarelosti gubi svaki smisao. Zbog toga je značajno da poverilac preduzme potrebne radnje radi ostvarivanja prava koja mu pripadaju ispunjenjem obaveze od strane dužnika, odnosno da u primerenom roku sazna o obimu i visini potraživanja i istu zahteva u zakonu utvrđenom roku o zastarelosti, odnosno od časa kada je njegovo potraživanje dospelo ili od časa kada je saznao za obim i visinu štete, odnosno svog potraživanja. Inače, kada zastari glavno potraživanje, onda su zastarela i sporedna potraživanja, kao što su potraživanja kamata, plodova, troškova, ugovorne kazne. Radi se, u stvari, o sporednim potraživanjima koja dele sudbinu glavne stvari. 532

O zastarelosti potraživanja se ne sudi po službenoj dužnosti, već samo po isticanju prigovoru. Prigovor zastarelosti se može istaći u postupku po žalbi. Pravila o zastarelosti se ne primenjuju u slučajevima kada su u zakonu određeni rokovi u kojima treba da se podigne tužba, ili da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava. Dužnik ne može da se odrekne zastarelosti dok zastarelost nije nastupila, ali priznanje duga znači odricanje od zastarelosti. Opšti rok zastarelosti je deset godina, a posebni rokovi zastarelosti određeni su odredbama čl. 372. do 380. Zakona o obligacionim odnosima.

Sudska praksa Pristupanje dušu i rok zastarelosti Zaključivanje ugovora o pristupanju dugu između poverioca i trećeg lica nije od uticaja na rok zastarelosti potraživanja poverioca prema dužniku iz obligacionog odnosa. Iz obrazloženja Neosnovani su žalbeni navodi daje zaključenjem ugovora o pristupanju dugu između tužioca i trećeg lica ,, T" iz S., kojim se ovaj obavezuje tužiocu da će ispuniti njegovo potraživanje od tuženog, došlo do prekida zastarelosti priznanjem duga od strane tuženog. Naime, kako treće lice samo pristupa dugu onakav kakav je, to njegovo pristupanje nema nikakvog uticaja na tok zastarelosti koji kontinuirano teče od prvog dana roka prema tuženom, tj. dužniku iz obligacionog odnosa bez zastoja i prekida. Dakle, zaključenje ugovora o pristupu dugu nema dejstvo na rok zastarelosti, pa će stoga isti nastupiti po isteku zakonom propisanog roka za konkretni poslovni odnos, bez obzira stoje u međuvremenu zaključen ugovor o pristupu dugu. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 7121/05 od 9.2.2005. godine); Prekid zastarelosti "Za prekid zastarevanja nije dovoljan samo poziv poverioca upućen dužniku pismeno ili usmeno da obavezu ispuni, već je potrebno da poverilac preduzme odgovarajuću radnju protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, radi utvrđenja obezbeđenja ili ostvarenja svog potraživanja " (prema odluci VPS, Pž. 1232/97); "Boravak dužnika u inostranstvu na adresi koja je poznata poveriocu, ne može se smatrati nesavladivom preprekom zbog koje poveriocu nije bilo moguće da sudskim putem zahteva ispunjenje dužnikove obaveze, da bi se uzelo da za to vreme zastarevanje ne teče " (prema odluci VPS, Rev. 306/78); "Kada je direktor tuženog u toku zastarnog roka obećao tužiocu isporuku poručene robe, takva izjava prekida zastarelost, pa rok zastarelosti počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne uračunava se u zakonom određeni rok za zastarelost" (prema odluci VPS, Pž. 5680/2000); "Posle prekida zastarelosti zastarevanje počinje teći iznova, te se ranije vreme toka zastarelosti ne uzima u obzir. Samo kod zastoja zastarelosti prestankom zastoja, zastarelost nastavlja da teče uz uračunavanje vremena toka zastarelosti pre zastoja" (prema odluci VPS, Pž. 6911/2000); "Kada se radi o potraživanju isplaćene stipendije, zastarelost počinje teći od dospelosti potraživanja, a to je momenat kada j e primalac stipendije trebalo da po završenom školovanju stupi na rad kod davaoca stipendije " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1850/81); "Kad advokat potražuje od svog klijenta naknadu neisplaćenog honorara za zastupanje, onda zastarelost potraživanja nastupa počev od prvog dana od kada je prestala pravna mogućnost da on, kao advokat po izda-tom punomoćju u tom predmetu, preduzima pravne radnje " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 173/77); "Prigovor zastarelosti potraživanja je prigovor materijalne prirode, od koga zavisi osnovanost tužbenog zahteva, pa su sudovi dužni da presudom odluče o tužbenom zahtevu tužioca, uzimajući u obzir i istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja " (Vrhovni sud Srbije. Gzz. 28/82); "Prigovor zastarelosti potraživanja ne može se isticati u reviziji, jer je za utvrđenje osnovanosti ovog prigovora nužno utvrđivati činjenice vezane za nastanak tužiočevih prava, kao i činjenice koje vode zastari ili prekidu zastarevanja, a u smislu čl. 385. ZPP revizija se može izjaviti samo zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a ne i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2126/79);

533

Drugi slučajevi zastarelosti Zastarelost potraživanja iz ugovora o trajnoj poslovnoj saradnji - "Potraživanja iz ugovora o trajnoj poslovnoj saradnji i kooperantskim odnosima zastarevaju u opštem roku zastarelosti" (prema odluci VSS, Prev. 121/00); Zastarelost zahteva za povraćaj avansa - "Potraživanje poverioca za povraćaj datog avansa nakon raskida ugovora, predstavlja zahtev iz pravo neosnovanog obogaćenja i zastareva u opštem roku zastarelosti" (prema odluci VSS, Prev. 104/00); Početak zastarnog roka - "Zastarni rok za potraživanja čiji rok ispunjenja nije bitan sastojak ugovora, ne teče od isteka osnovnog roka za ispunjenje, već od isteka razumnog roka, koji je od strane poverioca naknadno određen za ispunjenje dospele obaveze dužnika. Prekid zastarelosti ne nastupa samo podnošenjem tužbe, već i preduzimanjem drugih procesnih radnji koje imaju za cilj utvrđivanje, obezbeđenje ili ostvarenje potraživanja. U te radnje spadaju i obaveštavanje o parnici dostavljeno u smislu odredbe čl. 211. ZPP, kao i poziv na mešanje" (prema odluci VSS, Prev. 400/98); Rok zastarelosti u vezi rešenja o izvršenju - "Potraživanje utvrđeno pravosnažnim rešenjem o izvršenju zastareva u roku od 10 godina " (prema odluci VSS, Prev. 393/98); Zastarelost plaćanja carine - "Obveznik plaćanja carine je primalac, odnosno vlasnik robe. Ako je špediter platio carinu ima pravo da se za istu regresira od vlasnika robe. Zastarelost potraživanja špeditera za naplatu ovog iznosa od vlasnika robe, računa se od dana kada je špediter ovu obavezu prema carini izmirio, jer je tek tada stekao pravo da zahteva naplatu ovog potraživanja" (prema odluci VPS, Pž. 7459/98); Potraživanje iz osnova prometa robe - "Potraživanje iz osnova prometa robe i usluga između pravnih lica zastarevaju za tri godine. Potraživanje po osnovu neplaćene cene robe iz kupoprodajnog ugovora koji je na snazi, ne zastareva u zastarnom roku od 10 godina, jer se ne radi o neosnovanom obogaćenju, već o plaćanju duga iz osnova kupoprodaje, gdeje rok zastarelosti utvrđen članom 374. Zakona o obligacionim odnosima, i iznosi tri godine" (prema odluci VPS, Pž. 11240/98); Zastarelost - početak roka zastarelosti - "Za ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja iz ugovora o osiguranju, odlučna je činjenica kada je potraživanje nastalo, jer od tog vremena teče i zastarni rok takvog potraživanja" (prema odluci VSS, Prev. 227/98); Odricanje od zastarelosti - "Izjava zamenika generalnog direktora preduzeća o odricanju od zastarelosti proizvodi pravno dejstvo, ukoliko je data u domenu obavljanju poslova po ovlašćenju generalnog direktora " (prema odluci VSS, Prev. 279/00); Priznanje zastarelog duga - "Svako priznanje duga učinjeno u trenutku kada je zastarelost već nastupila, znači odricanje od zastarelosti, te povraćaj priznatog i isplaćenog duga ne može se natrag tražiti" (prema odluci VPS, Pž. 7335/2000); Zastarelost potraživanja - ugovor o građenju - "Potraživanja iz osnova ugovora o građenju između privrednih subjekata -pravnih lica zastarevaju u zastarnom roku od tri godine. Zastarelost potraživanja počinje da teče od ispostavljanja konačnog obračuna uprimerenom roku. Zastareli rok od deset godina odnosi se na ovakva potraživanja samo ako su utvrđena pravosnažno sudskom odlukom" (prema odluci VPS, Pž. 4091/97); Zastarelost potraživanja. Protokol o sravnjenju poslovnih knjiga - "Potraživanje po protokolu o sravnjenju međusobnih potraživanja zastareva za tri godine, kao potraživanje iz ugovora o prometu roba i usluga " (prema odluci VSS, Prev. 574/97); Zastarelost potraživanja ako nije predviđen rok isporuke - "Ako stranke nisu ugovorom predvidele rok isporuke kupljene robe, tužilac može zahtevati ispunjenje obaveze odmah nakon što je izvršio svoju obavezu. Ako tako ne učini po proteku roka od tri godine, potraživanje je zastarelo ukoliko se radi o odnosima između pravnih lica određenih članom 374. ZOO" (prema odluci VPS, Pž. 3059/2000); Zastarelost potraživanja utvrđenog pravosnažnom sudskom odlukom koje je naplaćeno u postupku pri nudnog izvršenja - "Rok zastarelosti potraživanja za naknadu štete us led obezvređenosti iznosa dosuđenog pra vosnažnom sudskom odlukom, koje je naplaćeno u postupku sudskog izvršenja, počinje da teče od trenutka izvrj šenja te odluke i iznosi tri, odnosno pet godina, kako to predviđa član 3 76. ZOO, a ne deset godina kako to propisuje član 379. ZOO" (prema odluci VSS, Prev. 144/00 i Pzz. 13/00); Zastarelost potraživanja i povlačenje tužbe - "Međusobno potraživanje pravnih lica iz poslovnih odnosa prometa robe i usluga zastarevaju u zastarnom roku od tri godine. 534

j j

Podneta tužba koja je zbog nedolaska stranaka primenom člana 499. st. 2. ZPP povučena ne prekida zastarelost, jer se smatra da povučena tužba nije bila ni podneta ". (prema odluci VPS, Pž. 594/95); Zastarelost potraživanja ako roba nije u celini isporučena - "Kod ugovora o kupoprodaji i kad je kupac unapred platio ugovorenu cenu, a prodavač nije u celini isporučio robu, rok zastarelosti potraživanja teče po članu 374. ZOO" (prema odluci VSS, Prev. 295/94);

Kad zastarelost počinje teći (čl. 361. ZOO) Pravo zahtevanja ispunjenja obaveza, kod instituta zastarelosti, izraženo je kroz pravilo da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo zahtevati ispunjenje obaveze, odnosno od dana dospelosti neispunjenog potraživanja, uz izuzetak "ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano". Ovaj izuzetak odnosi se, uglavnom, na odredbe po kojima rok zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete počinje teći od dana kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Stav prvi ovog člana odnosi se na obligacione odnose koji predviđaju ispunjenje kakve obaveze, dakle neko činjenje, odnosno davanje. Poveriočeva prava u tom slučaju počinju ne sa danom kada je dužnik izvršio svoju obavezu, već sa danom kada je dužnik pao u docnju, odnosno kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Tako, na primer, ako je ugovorom predviđeno da će dužnik svoju obavezu ispuniti do kraja tekuće godine, a on tu obavezu izvrši naredne godine u maju mesecu, poveriočevo pravo nastaje od prvog januara, tj. po isteku godine kada je dospela obaveza dužnika, od kada se i računa počinjanje roka zastarelosti. Navođenje reci "ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano", shvataju se tako da su ti slučajevi već utvrđeni u ovom zakonu, ali s obzirom da u tom izrazu nije navedeno da se to odnosi samo na ovaj zakon, proizilazi da se odredbe stava 1. ovog člana odnose i na druge zakone koji propisuju zastarelost, odnosno kada počinje da teče zastarelost iz odnosa koji regulišu ti zakoni. Tako, na primer, prema članu 40. Zakona o porezu na promet, "pravo na utvrđivanje i naplatu poreza na promet, kamate, troškova prinudne naplate i novčanih kazni izrečenih po odredbama ovog zakona zastareva za pet godina po isteku godine u kojoj je trebalo izvršiti utvrđivanje , odnosno naplatu poreza, kamate, troškova prinudne naplate i novčanih kazni". Drugi stav ovog člana odnosi se na dužnikove obaveze koje proizilaze iz njegovog nečinjenja. ili nekog trpljenja, a naime da u tim slučajevima zastarelost počinje da teče "prvog dana posle dana kad je dužnik postupio protivno obavezi". Smisao ovoga je daje dužnik imao obavezu da nešto ne učini, odnosno da nešto trpi, pa ako postupi protivno toj obavezi, zastarelost počinje da teče ne od dana kada je bio dužan da postupi u tom smislu, već od dana kada je prekršio tu svoju obavezu. Nečinjenje predstavlja od uzdržavanja od nekog činjenja i ima značaj ako je to nečinjenje ugovorom utvrđeno. Tako, na primer, dužnik se obavezao da na svojoj parceli neće vršiti rasade nekog drveća koje bi, odnosno čiji bi hlad smetao usevima drugog lica. Ako, dužnik i pored ugovorenog odnosa nečinjenja prekrši tu svoju obavezu, drugo lice ima pravo na zaštitu svojih prava, ali ne od dana kada je ugovor u tom smislu sačinjen, već od dana kada je dužnik prekršio ugovornu obavezu, od koga dana i teče rok zastarelosti za obezbeđenje, odnosno ostvarenje prava poverioca. Ako je u pitanju kakvo trpljenje, koje je ustanovljeno bilo ugovorom ili sudskom odlukom, kao stoje, na primer, pravo službenosti prolaza preko imovine, kao poslužnog dobra, onda lice preko čije je imovine konstituisano to pravo mora trpeti obavezu da drugo lice prolazi preko poslužnog dobra dužnika. U jednoj raspravi o ovom pitanju (Bilten 3/2006), tj. od kada počinje da teče rok zastarelosti potraživanja obračunate kamate koja je utužena kao samostalno potraživanje za period docnje po plaćenim računima, Viši trgovinski sud je dao odgovor da zastarelost u smislu člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, počinje da teče prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano. Kamata je sporedno potraživanje za novčane obaveze plaćene u docnji. Visina duga po osnovu obračunate kamate za račune plaćene u docnji utvrđuje se u momentu isplate glavnog duga u celosti. Poverilac može da zahteva isplatu obračunate kamate za period docnje prvog narednog dana kada mu je isplaćena glavnica i od tog momenta teče rok zastarelosti.

Sudska praksa Obračun kursnih razlika i zastarelost Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, a ne od dana kada je isto zahtevao, pa potraživanje koje tužilac kvalijikuje kao potraživanje kursne razlike, a zapravo se radi o potraživanju cene za isporučeni prirodni gas, čija se visina određuje u dolarima, a isplata vrši u dinarima po kursu važećem na dan isplate, zastareva u roku od 3 godine, počev od prvog dana posle proteku ugovorenog roka od 8 dana od dana nastanka dužničko poverilačkog odnosa. 535

Iz obrazloženja Pre svega, u smislu član 361. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, na koju se odredbu i prvostepeni sud u obrazloženju svoje presude poziva, ali je nedosleđno primenjuje, relevantna činjenica nije kada je tužilac tražio ispunjenje obaveze, a u konkretnom slučaju to je tražio računom br. 48074 sa dospelošću koju je sam označio 30.12.2000. godine, već je relevantno kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Nezavisno od toga kako poverilac ovaj račun naziva, obračunom, konačnim obračunom i slično, kao i kako naziva ranije ispostavljene račune, kao privremene obračune, kao akontacije, avanse, ovde se u suštini radi o zahtevu za isplatu cene, odnosno dela cene za isporučeni gas, čija se cena prema odredbama ugovora utvrđuje u deviznoj valuti, dolarima, a plaćanje se vrši u dinarima i to prema zvaničnom kursu koji važi na dan isplate. Zato je za pravilnu ocenu prigovora zastarelosti potrebno utvrditi relevantne činjenice po svakom od pojedinačnih, tzv. privremenih obračuna. Potrebno je utvrditi za svaki privremeni obračun za koji se period isporuka gasa odnosi, od čega zavisi datum nastanka dužničko poverilačkog odnosa, pa i datum dospeća, imajući u vidu daje među strankama ugovoreno daje rok za plaćanje 8 dana od dana nastanka dužničko poverilačkog odnosa. Prvog dana posle navedenog dana počinje teći rok zastarelosti u smislu član 361. Zakona o obligacionim odnosima, za potraživanje koje nije plaćeno. No to nije od uticaja da li je u međuvremenu došlo do promene kursa, već da li se dinarski iznos u periodu kada je poverilac mogao tražiti ispunjenje, broj novčanih jedinaca dinara menjao ili nije. U protivnom promena kursa bi suštinski predstavljala izmenu imperativnih normi zakona koji se tiču rokova zastarelosti, sve suprotno član 364. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 797/06 od 26.10.2006. godine); Rok zastarelosti potraživanja avaliste prema slavnom meničnom dužniku (čl. 78. Zakona o menici) Rok zastarelosti potraživanja avaliste koji je po osnovu avala isplatio dug po menici, prema glavnom meničnom dužniku je 3 godine od izvršene isplate. Iz obrazloženja Pravilno je prvostepeni sud cenio istaknuti prigovor zastarelosti kada je našao da isti nije osnovan. Prema izričitim odredbama člana 78. Zakona o menici rok zastarelosti potraživanja avaliste prema glavno meničnom dužniku je tri godine. Navedeni rok prema citiranom članu teče od dospeća a ne kako to pogrešno navodi tuženi od zaključenja ugovora o ovalu. Stoga tek dospećem menice i plaćanjem duga po menici dospeva obaveza tuženog po osnovu ugovora o avaliranju, i to obaveza da tužiocu kao avalisti vrati iznos koji je on platio po osnovu menice korisniku iste. Iz iznetih razloga tek plaćanjem iznosa iz menice, odnosno plaćanjem po osnovu avala dospelaje obaveza tuženog, pa stoga tek od tada je tužilac i mogao tražiti da mu tuženi po osnovu zaključenog ugovora o avalu naknadi plaćeno a to znači daje tek tada u smislu člana 361. ZOO počeo da teče trogodišnji rok zastarelosti njegovog potraživanja. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 13944/05 od 9.2.2006. godine); Početak roka zastarelosti potraživanja iz ugovora o kreditu Rok zastarelosti po osnovu zahteva korisnika kredita da mu se kredit pusti u tečaj, odnosno da banka izvrši svoju ugovornu obavezu, počinje da teče od prvog narednog dana kada je korisnik kredita mogao da traži izvršenje navedene obaveze, a to znači od prvog narednog dana od dana koji je ugovorom o kreditu označen kao datum kada je kredit trebalo da se realizuje, tj. novac pusti u tečaj od strane banke. Iz obrazloženja Prema stanju u spisima, tužilac se tuženom obratio sa zahtevom za dobijanje kredita za kupovinu stana. Dobijanje navedenog kredita uslovljeno je od strane tuženog zaključenjem ugovora o depozitu dinarskih sredstava koja predstavljaju protivvrednost deviznog iznosa prodatog banci na rok na koji se zaključuje i ugovor o kreditu. Nije sporno među strankama da je tužilac prodao označene iznose deviza banci, da je dobijena sredstva po ugovoru o depozitu deponovao kod tužene banke radi dobijanja stambenog kredita. Nije sporno ni daje zaključen ugovor o stambenom kreditu, po kome je rok uplate kredita virmanskim putem na račun prodavca stana, a prema nalogu korisnika kredita za tuženog iznosio 12 meseci. Nesporno je, takođe, da u navedenom periodu tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu, odnosno nije isplatio iznos datog kredita. Ugovor o kreditu zaključen je 6.8.1990. godine, pa kako je tužba prema stanju u spisima podneta 4.8.2001. godine, to je prvostepeni sud našao daje osnovan tuženikov prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja, jer je tužba podneta po proteku opšteg roka zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stanovištu ovoga suda pogrešna je ocena osnovanosti prigovora zastarelosti izvršena od strane prvostepenog suda. Ugovor o kreditu među strankama je zaključen 6.8.1990. godine i po istom tuženi je imao rok od 12 meseci da izvrši svoju ugovornu obavezu. Stoga, do 6.8.1991. godine tuženi nije bio u docnji sa izvršenjem svoje obaveze jer je ugovoreni rok od 12 meseci za izvršenje iste, pa je stoga potraživanje tužioca dospe-lo tek po isteku navedenog roka. Kako je shodno iznetom potraživanje tužioca prema tuženom dospelo 6.8.1991. 536

godine, odnosno po proteku ugovorenog roka za puštanje kredita u tečaj, a tužba je podne ta 4.8.2001. godine to je tužba podneta pre proteka roka zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima u trajanju od 10 godina, koji se primenjuje u ovom spornom odnosu, kao opšti rok. Stoga, iz navedenih razloga nije osnovan tuženikov prigovor zastarelosti u pogledu potraživanja tužioca. (Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 1664/05 od 16.3.2005. godine); "Zastarni rok za potraživanja čiji rok ispunjenja nije bitan sastojak ugovora ne teče od isteka osnovnog roka za ispunjenje, već od isteka razumnog roka koji je od strane poverioca naknadno određen za ispunjenje dospele obaveze dužnika " (Odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 400/98 (4 - 99); "Za ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja iz ugovora o osiguranju odlučna je činjenica kada je to potraživanje nastalo, jer od tog vremena teče i zastarni rok takvog potraživanja " (Odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 227/98); Zastarelost potraživanja za utrošenu vodu - "Rokovi zastarelosti potraživanja su imperativne prirode i ne mogu se menjati voljom stranaka. Zastarelost potraživanja počinje teći prvog dana po proteku roka u kome je dužnik bio obavezan da izvrši ugovorenu obavezi i ovaj dan se u vremenu poklapa sa danom padanja dužnika u docnju. Kod utvrđenja zastarelosti potraživanja nije dovoljno samo utvrditi vreme izvršene usluge (isporuka vode), već vreme padanja u docnju dužnika za izmirenje duga " (prema odluci VPS, Pž. 331/98).

Nastupanje zastarelosti (cl. 362. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu "poslednji dan", odnosno dan kada zastarelost istekne, - kada istekne taj poslednji dan u kome je poverilac mogao da podnese tužbu za ostvarivanje svog prava potraživanja. U stvari, poslednji dan zakonom određenog vremena je onaj dan koji se određuje prema vremenu u kome je poverilac mogao da zahteva ispunjenje obaveze. Opštim pravilom o računanju vremena, kako je formulisan u odredbama člana 77. stav 1. ZOO, "rok određen u danima počinje teći prvog dana posle događaja od koga se rok računa, a završava se istekom poslednjeg dana roka". Mada odredbe navedenog člana imaju u vidu "dan", a ostale odredbe imaju u vidu rok određen u nedeljama, mesecima ili godinama, ipak se i ti rokovi vezuju za dan od koga se polazi kada se zahteva kakvo ispunjenje, odnosno utvrđuje početka roka zastarelosti, jer se u stavu 2. istog člana propisuje da se obaveza završava onog dana koji se po imenu i broju poklapa sa nastankom dana događaja, od koga rok počinje da teče. Dakle, i u tim slučajevima se zna od koga se dana računa rok zastarelosti, jer se propisuje da se kao poslednji dan računa onaj dan kada se obaveza završava, a ako taj rok pada u dan kada je zakonom određeno da se ne radi, kao poslednji rok računa se sledeći radni dan. Imajući u vidu da se prethodnim članom reguliše početak računanja roka zastarelosti, kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje, odredbe ovog člana (362.) imaju u vidu kada poverilac ne može da zahteva ispunjenje - ako je istekao poslednji dan zakonom određeni dan. Na taj način regulisano je pitanje početka računanje roka zastarelosti i gubitka prava na potraživanje ako to pravo nije ostvareno pre isteka poslednjeg dana zakonom određenog vremena. I u ovom slučaju se mora voditi računa po kom osnovu je nastalo potraživanje, imajući u vidu da se odredbe o zastarelosti potraživanja odnose na naknadu prouzrokovane štete, odnosno kako štete iz građanskog delikta, tako i štete iz povrede ugovorne obaveze, ali i na druge odnose činjenja ili davanja, odnosno nečinjenja ili trpljenja. Kod štete iz građanskog delikta rok zastarelosti se računa od momenta kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, ali se to pravilo ne može primeniti i kod štete nastale povredom ugovorne obaveze, jer kod povrede ugovorne obaveze oštećenom je unapred poznat oštetilac, jer je i on jedan od ugovornih partnera, pa zato potraživanje naknade štete (štete nastale povodom ugovorne obaveze) zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze, u kom se i u prvom i u drugom slučaju zna koji je poslednji dana kada se obaveza može izvršiti, odnosno da istekom tog dana prestaje pravo na potraživanje jer je istekom toga dana nastupila zastarelost.

Sudska praksa Štetne radnje koje svakodnevno traju - i zastarelost Kada šteta nastane kao posledica istovrsnih štetnih radnji, odnosno dejstava istog štetnika koje se ponavljaju u kraćim razmacima vremena na istom objektu, rok zastarelosti počinje da teče od svršetka štetne radnje, odnosno dejstava.

537

Prema obrazloženju Povodom revizije tužioca, Vrhovni sud Srbije je ukinuo prvostepenu presudu kojom je odbijen zahtev za naknadu štete na objektu tužioca zbog zastarelosti i drugostepenu presudu kojom je potvrđena prvostepena, jer zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno utvrđeno. Oba suda pogrešno smatraju daje tužbeni zahtev na ime naknade štete zastareo, jer po tom s hvatanju od saznanja za štetu i učinioca, pa do podnošenja tužbe proteklo je više od 3 godine, postoje tužilac za ovu štetu saznao još pre 13. decembra 1976. godine, kada je u prethodnom sporu po istom osnovu podigao tužbu protiv tuženog koja je kasnije povučena. Naime, tužilac je u prethodnom spora, kao i u ovom sporu, isticao da se zbog blizine štale i deponije đubrišta tuženika na njegovoj stambenoj zgradi pojavila vlaga, i to na zidu prema štali u visini od 1,40 metara, odnosno na suprotnom zidu u visini od 0,90 metara, zatim daje tuženik ujesen 1977. godine, na rastojanju od 11 metara od ove zgrade postavio poljski WC bez propisane septičke jame, pa je sanitarna inspekcija naložila tuženom da obezbedi propisanu septičku jamu, kao i da izvrši čišćenje fekalija i dezinfekciju WCa u cilju suzbijanja širenja zaraznih bolesti. Da bi se tačno utvrdio početak roka zastarelosti ovog potraživanja, Vrhovni sud Srbije smatra da je prvostepeni sud morao da utvrdi uzrok štete, odnosno okolnosti i spoljna dejstva, kao i uzročnu vezu između radnji tuženika i nastanka štete na objektu tužioca. To znači, daje trebalo da se utvrdi da li postoji jedan uzrok, odnosno jedna radnja tuženika ili više njih koje su izazvale štetu, kao i vreme kada su te štetne radnje, odnosno dejstva nastala. Kad šteta nastane kao posledica više istovrsnih štetnih radnji tuženika kao štetnika, koje se ponavljaju stalno ili u kraćim vremenskim razmacima, a prama navodima tužbe, štetne radnje odnosno dejstva na zgradi tužioca su nepropisna izgradnja WCa, zatim skladištenja đubrišta, i kao i dejstvo vlage koja prodire iz štale tuženika, onda po stanovištu ovog suda, početak roka zastarelosti teče od svršetka štetnih radnji, odnosno dejstava. Prema tome, ukoliko navedene štetne radnje još uvek traju i svakodnevnim dejstvima podrivaju temelje tužiočeve zgrade, kako tužilac tvrdi, onda se ne može prihvatiti stanovište sudova daje zahtev tužioca zastareo zbog proteka roka zastarelosti, držeći pri tome da se radi o svršenoj radnji, odnosno dejstvu koje je štetu izazvalo. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev 502/82).

Uračunavanje vremena prethodnika (čl. 363. ZOO) Propisano pravilo se odnosi na računanje vremena zastarelosti ako je dužnik svoju obavezu preneo na drugo lice. Naime, ako dospelu obavezu dužnika preuzme drugo lice, u vreme zastarelosti se računa i ono vreme koje je postojalo do vremena prelaska obaveze na drugo lice, što znači da se ono nastavlja u odnosu na novog dužnika, kao da je on bio dužnik od početka dospelosti obaveze. Uračunavanje vremena prethodnika ima pravnu snagu ako je nekim valjanim pravnim razlogom učinjen prenos obaveza sa jednog na drugo lice. Tako, odredbe člana 296. ZOO propisuju da obavezu može ispuniti i treće lice, bez obzira da li to lice ima kakav pravni interes ili ne. Prema tome, vreme od dana dospelosti ispunjenja obaveze prethodnog dužnika se ne gasi činjenicom da je umesto njega obavezu ispunjenja primilo drugo lice, već se ono uračunava u ukupno vreme, tj. od dana nastanka obaveze ispunjenja do dana kada nastupa zastarelost - "isticanjem poslednjeg dana zakonom određenog vremena". Uračunavanje vremena se ne može vršiti kod slučaja cesije, jer se kod tog odnosa menja samo poverilac, a ne i dužnik, pa samim tim novi poverilac ima sva prava prema dužniku, odnosno pravo da preuzeto potraživanje naplati do dana kada se ono moglo naplatiti. Isto tako i kod prenove, odnosno novacije, a kako se stranke ne menjaju, već iste menjaju samo predmet obaveze ili pravni osnov, a gase se prava i obaveze po ranijem ugovoru, samim tim računanje vremena za ispunjenje je bespredmetno, dok novim inoviranim ugovorom počinje da teče novi rok za ispunjenje, pa i računanje roka u vezi zastarelosti potraživanja. Tako je u članu 393. ZOO propisano da novo potraživanje zastareva za vreme koje je određeno za njegovu zastarelost.

Zabrana promene roka zastarelosti (čl. 364. ZOO) Odredbe ovog člana su imperativne prirode. Naime, nije dozvoljeno da stranke pravnim poslom odrede duže ili kraće vreme od onog vremena koje je određeno zakonom. Isto tako, prema stavu 2. ovog člana, pravnim poslom se ne može odrediti da zastarni rok neće teći za neko vreme. Ovo je učinjeno sa razlogom, jer se na taj način štiti pravni režim obligacija u celini, a posebno onaj pravni posao koji su stranke ugovorile, iz kojih proizilaze njihova prava i obaveze. Iako je opštim načelima zaštićeno pravo stranaka da su u obligacionim odnosima slobodne da svoje odnose urede po svojoj volji, ipak je u načelu autonomije volje ta sloboda ograničena prinudnim propisima, interesima javnog poretka i dobrih običaja, iz razloga zaštite stranaka i pravnog poretka, kako se ne bi zloupotrebila njihova volja kod ostvarivanja zakonom utvrđenih prava. 538

Naime, imajući u vidu pomenuto načelo, kao i načelo dispozitivnog karaktera zakona, stranke mogu sporazumom da urede svoje odnose kako oni žele, ali ako u vezi tih odnosa dođe do spora, sud neće priznati one odredbe njihovog sporazuma koje su protivne prinudnim propisima, u ovom slučaju protivne propisu koji zabranjuje da stranke same uređuju dužinu trajanja roka zastarelosti, ili da ga sasvim isključe. Praksa nije zabeležila da se u nekom ugovoru određuje duže ili kraće vreme zastarelosti od onog vremena koje je određeno zakonom. Obično se u svim tim ugovorima navodi odredba da sve što nije regulisano određenim ugovorom, da će se na sporni odnos koji nije regulisan ugovorom primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima. To se posebno ne može učiniti u ugovorima koje su stranke dužne da zaključe na osnovu zakona (čl. 27. ZOO), kao šti su, na primer, ugovor o obaveznom osiguranju, ugovori o isporuci vode, električne energije, plina, i drugi ugovori koje zakon predviđa da se za neki pravni odnos moraju zaključiti. U takvim ugovorima ne može se ni zamisliti da bi stranka koja pruža usluge mogla da predvidi odredbu kojom menja rok zastarelosti.

Odricanje od zastarelosti (čl. 365. ZOO) Odredbe ovog člana štite dužnika ako bi on na primer, iz bilo kojih razloga, odnosno pobuda, prihvatio odredbu da se odriče zastarelosti pre nego što protekne vreme određeno za zastarelost. Iz sadržine ove odredbe može se zaključiti da navedeno ograničenje postoji samo za vreme do dana isteka roka određenog za zastarelost, a da to odricanje nema nikakvog značaja i da ne proizvodi pravno dejstvo ako je dato posle proteka vremena određenog za zastarelost, jer je pravo dužnika da posle proteka vremena do kada gaje zakon štitio, prihvati nešto što nije obavezan, stoje na njegovu štetu. Ako ima više solidarnih dužnika, i u tom slučaju važi pravilo da se nijedan od tih dužnika ne može odreći zastarelosti pre nego što protekne vreme određeno za zastarelost. Ali, ako se neko od solidarnih dužnika odrekne zastarelosti posle proteka vremena određenog za zastarelost, to odricanje nema dejstva prema ostalim dužnicima, kako je to propisano stavom 2. člana 422. ZOO, što znači da ostali dužnici mogu isticati prigovor zastarelosti i osloboditi se obaveze zbog nastupile zastarelosti, dok bi se onaj dužnik koji se tog prava odrekao posle proteka vremena određenog za zastarelost smatrao obaveznim da izvrši zastarelu obavezu koja se odnosi na njega, odnosno njegov deo.

Sudska praksa Uticaj prijave potraživanja na zastarelost Prijava potraživanja koje je već u vreme podnošenja prijave bilo zastarelo, tj. prijava zastarelog potraživanja ne dovodi do odricanja od nastupile zastarelosti. Iz obrazloženja Rok zastarelosti je isticao 20.12.2003. godine. Kako je nad tuženim 1.4.2004. godine otvoren postupak stečaja i tužilac je tada prijavio svoje potraživanje po označenom osnovu, to je navedena prijava potraživanja koja je nedvosmisleno usledila posle 1.4.2004. godine kao dana otvaranja stečajnog postupka, podneta već u trenutku kada je navedeno potraživanje bilo zastarelo, stoga ona i nije mogla dovesti do prekida zastarelosti koja posledica je inače predviđena odredbama Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji za prijave koja se odnose na nezastarela potraživanja. Iz navedenih razloga kako je već u vreme prijave potraživanja istekao trogodišnji rok zastarelosti u odnosu na zaključeno vansudsko poravnaše, to je potraživanje tužioca zastarelo, pa je stoga pravilno prvostepeni sud ocenjujući osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti našao daje isti osnovan i odbio tužbeni zahtev za utvrđivanje navedenog potraživanja. (Izpresude Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 11273/05 od 5.12.2005. godine); "Izjava zamenika generalnog direktora preduzeća o odricanju od zastarelosti proizvodi pravno dejstvo, ukoliko je data u domenu obavljanja poslova po ovlašćenju generalnog direktora " (Odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 279/00).

Pismeno priznanje i obezbeđenje zastarele obaveze (čl. 366. ZOO) Odredbe ovog člana se odnose na period kada protekne rok zastarelosti, tj. ako posle proteka roka zastarelosti, kada se smatra da ne postoji obaveza ispunjenja, dužnik pismeno prizna zastarelu obavezu. To priznanje se ne odnosi na period do isteka roka zastarelosti, već na period kada je zastarelost već nastupila. Da bi izjava o odricanju od zastarelosti bila punovažna ona mora biti sastavljena u pismenoj formi, iz koje bi se moglo da zaključi daje data posle nastupanja zastarelosti i da se odnosi na celokupnu obavezu ili samo na jedan deo obaveze. 539

Pismeno priznanje zastarele obaveze ne mora biti overeno od suda ili nekog organa. Dovoljno je da na izjavi o priznanju bude njegov potpis, koji potvrđuje nedvosmislenost izjave da se odriče od zastarelosti jednog dela ili ćele obaveze. Naime, priznanje obaveze ne podrazumeva priznanje celog duga, jer je pravo dužnika da ispuni ili ne ispuni svoju zastarelu obavezu, a koliko će ona izneti to on sam određuje. Kod postojanja pismenog priznanja zastarele obaveze nastaje pravo poverioca da traži ispunjenje priznate obaveze. Za tu obavezu nastaje novi zastarni rok koji počinje da teče od dana kada je takvo pismeno priznanje dato, a u slučaju utuženja priznatog duga dužnik ne može stavljati prigovor zastarelosti, jer se on tog prigovora odrekao davanjem pismenog priznanja odricanja od dospele obaveze. Drugi stav ovog člana odnosi se takođe na priznanje zastarele obaveze, ako se umesto pismene izjave o priznanju zastarele obaveze poveriocu da neka stvar u zalogu, ili neko drugo obezbeđenje, za zastarelo potraživanje. U ovom slučaju davanje stvari u zalogu, ili neko drugo obezbeđenje, mora da se odnosi na zastarelo potraživanje i da se na jasan način stavi do znanja da se davanjem zaloge ili nekog drugog obezbeđenja čini posle isteka roka zastarelosti, a radi obezbeđenja naplate za zastarelo potraživanje. Davanjem zaloge ili nekog drugog obezbeđenja odnosi se na celokupnu obavezu dužnika, odnosno na onaj deo koji se prodajom založene stvari može ostvariti. Ako bi, na primer, založena stvar bila prodata za nižu cenu od vrednosti poveriočevog potraživanja, onda se odricanje odnosi samo za taj deo obaveze dužnika, dok drugi deo ostaje kao neostvareno potraživanje poverioca, bez mogućnosti da ga naplati ako dužnik za taj preostali deo duga ne da posebnu pismenu izjavu o odricanju od zastarelosti.

Sudska praksa Odricanje od zastarelosti Odricanje od zastarelosti, pismenim priznanjem zastarele obaveze predstavlja raspolaganje imovinom, zbog čega je punomoćniku potrebno posebno ovlašćenje. Iz obrazloženja: "Odredba člana 366. ZOO propisuje da se pismeno priznanje zastarele obaveze smatra kao odricanje od zastarelosti. Posledice odricanja su da neutuživa prirodna obligacija postaje utuživa obaveza, i posle priznanja iznova počinje teći zastarevanje te obaveze. Međutim, valjano priznanje zastarele obaveze u smislu navedene zakonske odredbe može dati samo zakonski zastupnik tuženog, njegov ovlašćeni punomoćnik, kao i punomoćnik po zaposlenju. S obzirom da pismeno priznanje zastarele obaveze predstavlja pravnu radnju kojom se u suštini vrši raspolaganje imovinom tuženog, za njeno preduzimanje važe pravila obligacionog prava po kome punomoćnik mora imati posebno ovlašćenje (član 91. stav 4. ZOO). M.D., diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, zaposlena kod tuženog na poslovima pravnog zastupnika, koja je potpisala sporni podnesak od 12.11.2004. godine, prema punomoćju koje se nalazi u spisima, imala je ovlašćenje da tuženog zastupa u ovoj parnici i preduzima sve radnje u ime i za račun tuženog, bez posebnog ovlašćenja za priznanje zastarele obaveze datog od strane generalnog direktora tuženog kao zakonskog zastupnika. Međutim, to posebno ovlašćenje za preduzimanje takvih i sličnih pravnih radnji kojima se vrši raspolaganje imovine tuženog, može imati i po zaposlenju kod tuženog kao pravni zastupnik, ukoliko je to predviđeno opštim aktom tuženog. Bez utvrđenja ove činjenice na može se osnovano zaključiti daje lice koje je tuženog zastupalo u ovoj parnici bilo i ovlašćeno lice za preduzimanje ove pravne (a ne parnične) radnje, posebno u situaciji kada navedeni podnesak i izjava punomoćnika na tom podnesku nije bila overena pečatom tuženog. Dakle, u potpunosti nije raspravljeno pitanje da li se navodi punomoćnika tuženog u ovoj parnici u spornom podnesku mogu smatrati pismenim priznanjem zastarele obaveze. Osim toga, ukoliko je za to bilo i ovla-šćen, priznanje se može odnositi samo na obavezu koja je zastarela, a ne i više od toga. Autoru tehničkog unapređenja pripada pravična naknada za korišćenje tehničkog unapređenja za vreme njegovog primenjivanja, a najduže 5 godina od dana početka primenjivanja (član 166. Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja, koji je važio u spornom periodu "Službeni list SFRJ", broj 34/81). Ukoliko je tužilac autor tehničkih unapređenja na koji se odnosi tužbeni zahtev u ovoj parnici, obaveza tuženog, kao preduzeća koje koristi ili je koristilo ovo tehničko unapređenje, je da mu za to isplati naknadu i to za vreme njegovog kori-šćenja, a najviše 5 godina od momenta njegovog iskorišćavanja. Navodi punomoćnika tuženog u spornom podnesku da bi trebalo veštačenjem utvrditi obim i visinu ušteda nastalih kao rezultat ovih tehničkih unapređenja u periodu od 10 godina do podnošenja tužbe, odnosno od 1993. do 2003. godine, mogu se tretirati samo kao priznanje određenih činjenica na kojima je tužilac zasnovao tužbeni zahtev, a koje sud ocenjuje saglasno odredbi člana 222. stav 2. ZPP. Prema ovoj odredbi, sud će, uzimajući u obzir sve okolnosti, oceniti da li će uzeti za priznatu ili osporenu činjenicu koju je stranka prvo priznala, a posle potpuno ili delimično osporila ili ograničila priznanje dodavanjem drugih činjenica. U konkretnom 540

slučaju, tuženi je podnescima koji su usledili ove činjenice osporio, posebno ističući da se polivinil acetatni le-pak koji je počeo da se koristi kod tuženog 30.03.1992. godini, prestao da koristi 03.06.1996. godine, a to je jedno od tehničkih unapređenja za koji tužilac potražuje naknadu u ovoj parnici. Dakle, ukoliko se podnesak punomoćnika tuženog od 12.11.2004. godine može upodobiti pismenom priznanju i odricanjem od zastarelosti, ono se može odnositi samo na potraživanje tužioca za onaj period i u onom obimu koji mu po zakonu pripada. Sve van toga je u domenu utvrđivanja i dokazivanja činjenica u smislu navedene zakonske odredbe. Ono što takođe treba imati u vidu je da se pismeno priznanje u smislu člana 366. ZOO može odnositi samo na obavezu koja je zastarela. Prema onome što se navodi u razlozima pobijane presude, a to je da se jedno od tehničkih unapređenja acetatni lepak koji se kod tuženog koristio od 1993. do 1996. godine, proizilazi da potraživanje tužioca u vidu naknade za ovo tehničko unapređenje, nije zastarelo za određen vremenski period (1993. 1996. godina), ukoliko se na sporni odnos primeni opšti zastarni rok od 10 godina, predviđen članom 371. ZOO. Primeni ovog roka zastarelosti ima mesta s obzirom da se ušteda u plaćanju naknade autoru tehničkog unapređenja smatra sticanjem bez osnova". (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Gž. 165/06 od 21.02.2007. godine); "Priznanje duga posle zastarelosti predstavlja odricanje od zastarelosti, ako je učinjeno u pismenoj formi" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4134/95).

Dejstvo ispunjenja zastarele obaveze (cl. 367. ZOO) Pravilo iz ovog člana vezuje se za pojam prirodne obaveze. Ovo zbog toga što se obaveza dužnika ne može ispuniti ni prinudnim putem, jer je njegova obaveza zastarela. Kao obaveza ona postoji i posle nastupanja zastarelosti, ali ako se dužnik koristi prigovorom zastarelosti, odnosno pravom da svoj dug ne ispuni jer je protekao rok zastarelosti, onda takva obaveza prerasta u neizvršivu obavezu. U ovom slučaju odredbe ovog člana regulišu pitanje dejstva ispunjenja zastarele obaveze, odnosno propisuje pravne posledice ispunjenja zastarele obaveze ako dužnik ispuni svoju zastarelu obavezu, bez obzira da lije znao ili nije znao daje njegova obaveza zastarela, zbog čega nema pravo da zahteva da mu se vrati ono stoje dao. Ako je dužnik posle nastupile zastarelosti dao deo onoga stoje bila njegova obaveza, onda on nema pravo da mu se taj deo vrati, ali nema ni obavezu da preostali deo ispuni prema poveriocu, jer ga njegovo delimično ispunjenje prirodne obaveze ne obavezuje da ispuni preostali deo, odnosno ne smatra se da se odrekao od zastarelosti ćele obaveze. Iz teretnih ugovora proizilaze uzajamna prava i obaveze. Zbog toga, ako je jedna od ugovornih strana ispunila zastarelu obavezu, bilo da je to poverilac ili dužnik, ta strana ne može da zahteva da joj se vrati ono stoje dala. To je očigledno nepravično obogaćenje jedne strane na račun druge strane, ali se dato ne može vratiti ni po osnovu neosnovanog obogaćenja, odnosno sticanja bez osnova, jer je plaćeno imalo osnova u obavezi stranke, dakle nije plaćeno nešto što nije moralo da se plati, a greška onoga stoje platio posle isteka roka zastarelosti se ne može pravdati neopravdanim obogaćenjem druge strane. Ovo zbog toga što dužnik, odnosno poverilac, kod uzajamnih tražbina, može platiti ono stoje njegova obaveza, pa makar to bilo u vreme kada je već nastupila zastarelost. Ako je onaj koji je u periodu nastale zastarelosti primio ispunjenje druge strane, a sam se pismeno odrekao od zastarelosti, druga strana ne može tražiti ono što je dala, ali ima pravo da svoje potraživanje ostvari od strane koja je primila ispunjenje posle proteka roka zastarelosti, jer u tom slučaju njegova tražbina nije zastarela.

Poverilac čije je potraživanje obezbeđeno (cl. 368. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravilo da poverilac može naplatiti svoje potraživanje i posle isteka roka zastarelosti, ako je svoje potraživanje obezbedio zalogom kakve stvari dužnika, ili hipotekom, ako je drži u rukama ili ako je njegovo pravo upisano u javnoj knjizi. Dakle, da bi poverilac posle proteka roka zastarelosti mogao da ostvari pravo da namiri svoje potraživanje po osnovu duga od dužnika, potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi: a) da je proteklo vreme zastarelosti, b) da je potraživanje poverioca obezbeđeno zalogom ili hipotekom, v) da poverilac drži u rukama založenu stvar ili daje njegovo pravo upisano u javnoj knjizi. Već je ranije rečeno daje zaloga sredstvo obezbeđenja ispunjenja obaveze, kdja ima za svrhu da se poverilac, koji ima neko potraživanje prema dužniku, obezbedi da se pre ostalih poverilaca može naplatiti iz vrednosti založene stvari koju je njemu dužnik predao daje drži, ako mu potraživanje ne bude isplaćeno do vremena dospelosti naplate dužnikove obaveze. Poverilac je, naravno, dužan da založenu stvar čuva i da je ne otuđuje, 541

odnosno da posle ispunjenja dužnikove obaveze ovome vrati stvar primljenu u zalogu. Ali ako dužnik ne ispuni svoju obavezu ni posle isteka roka zastarelosti, poverilac ima pravo da založenu stvar proda i da se od vrednosti tako prodate stvari namiri do visine svog potraživanja, a da ostatak vrati dužniku. Hipoteka je založno pravo na nepokretnim stvarima. I ona je jedna vrsta obezbeđenja da će dužnik svoju obavezu ispuniti do vremena isteka roka ispunjenja, odnosno isteka roka zastarelosti. Hipoteka se upisuje u zemljišnim knjigama u kojima je upisano pravo svojine dužnika, tako da svako ono lice koje kupuje nepokretnost, a na kojoj je upisana hipoteka, preuzima i obaveze koje proizilaze iz tog upisa. Prema odredbama Zakona o izvršnom postupku, na predlog poverioca određuje se i sprovodi izvršenje na nepokretnoj stvari, radi namirenja obezbeđenja novčanog potraživanja poverioca. Kod nastalog slučaja kada se založena stvar nalazi u rukama poverioca, odnosno kada je potraživanje poverioca upisano u zemljišnim knjigama po osnovu hipoteke, istekom roka za naplatu potraživanja ne nastaje pravo poverioca da se naplati iz založene stvari, odnosno upisane hipoteke, jer to pravo nastaje tek "kad protekne vreme zastarelosti", kada se prodajom tih stvari vrši namirenje obaveze dužnika. Međutim, namirenjem obaveze tim putem se ne vrši po osnovu neispunjene obaveze iz ugovora, već po osnovu založene stvari kojim je obezbeđeno neko potraživanje poverioca. Činjenica da dužnik nije ispunio svoju obavezu prema poveriocu, te daje protekao rok zastarelosti, prestaje obligacioni odnos stranaka u vezi koga je dato sredstvo obezbeđenja naplate, ali nastaje onaj drugi odnos iz založnog prava, a naime da bez sumnje postoji neko potraživanje poverioca prema dužniku, a da to potraživanje poverilac nije naplatio ni posle isteka roka zastarelosti, što stvara novi odnos među strankama kada nastupila zastarelost više nema uticaja na ispunjenje dužnikove obaveze po ugovoru ili nekom drugom pravnom poslu. To nije slučaj kod postojanja jemstva datog u korist dužnika, jer kada protekne vreme zastarelosti prestaje svaka obaveza jemstva, makar se dužnik pismenim priznanjem odrekao od zastarelosti. Zastarela sporedna potraživanja, kamate i druga povremena davanja ne mogu se namiriti iz opterećenih stvari, odnosno prodajom založene stvari ili nepokretnosti opterećene hipotekom iako se, po prirodi stvari, zaloga, odnosno hipoteka može odnositi i na ta potraživanja. Međutim, kako je odredbama ovog zakona propisano da se gašenjem glavne obaveze gase i sva sporedna prava, odnosno obaveze, proizilazi da se odredbe ovog člana odnose samo na glavni dug, što je i naglašeno stavom drugim istog člana.

Sporedna potraživanja (čl. 369. ZOO) Sporedna potraživanja su u stvari sporedne obligacije. One ne mogu nastati bez glavne obligacije, a prestankom glavne obligacije prestaju i sporedne. U ovom članu kao sporedna potraživanja navode se kamata, plodovi, troškovi, ugovorna kazna, ali mogu biti i druga sporedna potraživanja, ako ih kao takve stranke označe u glavnoj obligaciji, na primer u vezi predaje isprava i dokumenata, polaganje računa i dr. Jedno od najvažnijih sporednih obligacija je, a ne pominje se u ovom članu, pravo na naknadu štete koju jedno lice prouzrokuje drugom licu u vezi neizvršenja glavne obaveze, odnosno glavne obligacije, kao na primer, kada prodavač o roku ne isporuči kupcu automobil namenjen radi taksiranja, usled čega kupac trpi štetu zbog neostvarivanja planirane zarade i ostvarivanje određene dobiti, odnosno koristi. Kamata kao potraživanje može biti zakonska ili ugovorna. Zakonska kamata je ona kamata koje je određena zakonom za slučaj docnje dužnika u ispunjenju ugovorne obaveze. Tako, na primer, ako dužnik ne plati dug na vreme, a zakonom je određeno plaćanje kamate u slučaju docnje, takve kamate se nazivaju zatezne kamate ili moratorne kamate. Zatezne kamate se plaćaju samo na novčana potraživanja. Za razliku od zatezne kamate, koja predstavlja vid kaznene kamate za slučaj docnje u ispunjenju ugovorene obaveze, i koja se računa od dana docnje, ugovorna kamata se smatra naknadom za korišćenje tuđih sredstava koja se uređuje ugovorom za vreme do isteka ugovora, ili za kraće vreme. Kod ugovorne, kao i kod zatezne kamate, naknada se odnosi na korišćenje tuđeg novca, ako je u pitanju novčana obaveza, ali se ona može odrediti i kod nenovčanih obaveza, uglavnom kod zamenljivih stvari, tj. stvari po rodu. Sporedna obligacija se može odnositi i na predaju plodova prodate stvari, zatim na naknadu troškova, na primer, oko čuvanja deponovanih stvari, troškova u vezi sudskog depozita, odnosno u vezi skladištenja stvari depozita i t. d. Ugovorna kazna ima karakter naknade pretpostavljene štete koju je stranka verna ugovoru pretrpela, zato što dužnik nije ispunio ili je neuredno ispunio svoju ugovornu obavezu. Ugovorna kazna se ne može ugovoriti za slučaj da dužnik ne ispuni o roku svoju novčanu obavezu. Stranka ima pravo samo na onu vrstu ugovorne kazne koju je ugovorila - ne može tražiti ugovornu kaznu zbog neurednog ispunjenja ugovora, ako je ugovorena zbog neispunjenja i obratno. 542

Navođenjem pojedinih sporednih obligacija učinjeno je sa namerom da se ukaže na njih sa aspekta glavne obligacije, da one nastaju iz i u vezi glavne obligacije, da i one predstavljaju obavezu, ali kad zastari glavno potraživanje, odnosno potraživanje po glavnoj obligaciji, zastarevaju i sporedne obligacije. Imajući u vidu navedeno, ukazuje se da se pismeno priznanje zastarele obaveze smatra kao odricanje od zastarelosti i sporednih potraživanja, osim ako se dužnik u pismenoj izjavi decidno ne izjasni da se odricanje od zastarelosti ne odnosi na sporedne obaveze, odnosno potraživanja. To, dakle, zavisi od volje dužnika, ali ako je u pitanju potraživanje koje je obezbeđeno zalogom ili hipotekom, zastarela potraživanja kamata i drugih povremenih davanja ne mogu se namiriti iz opterećene stvari. U odgovoru na jedno pitanje, o tome da li se na potraživanje zatezne kamate ima primeniti zastarni rok iz čl. 369. ili čl. 372. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno kada primeniti čl. 369. a kada čl. 372. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, Viši trgovinski sud je odgovorio (Bilten 3/2005.) da član 369. ZOO uopšte ne propisuje zastarni rok, već reguliše pitanje dejstva zastarelosti glavnog duga na sporedna potraživanja i to tako što predviđa da zastarelošću glavnog potraživanja zastareva i sporedno, bez obzira na dužinu roka zastarelosti za glavno potraživanje. Član 372. ZOO reguliše pitanje zastarelosti povremenih potraživanja bez obzira da li se radi o glavnom ili sporednom potraživanju, tako što propisuje rok zastarelosti od tri godine. Tako će u situaciji kada glavno potraživanje prestane na bilo koji drugi način propisan u Glavi 4 ZOO (osim zastarelošću) i bez obzira na rok zastarelosti za glavno potraživanje (npr. jedna godina za plaćanje PTT usluga ili 10 godina za neosnovano obogaćenje) utužena uglavničena kamata zastareti za tri godine, jer u toj situaciji ista ima karakter povremenog potraživanja. Rok zastarelosti za potraživanje po osnovu uglavničene (obračunate) kamate počinje da teče od dana prestanka glavnog potraživanja.

Sudska praksa Zastarelostpotraživanja naknade štete (u vezi čl. 379.) - "Potraživanje naknade štete koju poverilac pre-trpi zbog neizvršenja obaveze dužnika utvrđene pravosnažnom presudom, zastareva u roku u kome zastareva ta obaveza" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 4245/97).

Kad se primenjuju pravila o zastarelosti (čl. 370. ZOO) Odredbe ovog člana, koja određuju da se pravila o zastarelosti ne primenjuju u slučajevima kad su u zakonu određeni rokovi u kojima treba da se podigne tužba ili da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava, imaju u vidu prekluzivne rokove propisane zakonom, od kojih se jedni odnose na procesne rokove a drugi na materijalno - pravne rokove. To proizilazi iz reci u ovom članu "u kojima treba da se podigne tužba", a takav slučaj imamo, na primer, kod tužbi za smetanje državine, za koju je Zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa propisano da se sudska zaštita od uznemiravanja, odnosno oduzimanja državine može tražiti u roku od 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od nastalog smetanja, nazivajući to kao spor za smetanje državine. S obzirom da se radi o procesno pravnom roku, ti rokovi se nazivaju procesno-pravnim prekluzivnim rokovima. Protekom tog roka gubi se pravo na tužbu. Drugi deo rečenice ovog člana odnosi se na reci „da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava", što ukazuje na drugi vid prekluzije koji je vezan za materijalno pravni odnos, što mu i daje karakter materijalno-pravne prekluzije, a primer za ovu prekluziju imamo kod slučaja prava preče kupovine, a naime pre svega kod Zakona prometu nepokretnosti, koji propisuje da ako je prodavač prodao nepokretnost, a nije prethodno ponudio imaocu prava preče kupovine, ili je nepokretnost prodao pod uslovima povoljnim od uslova iz ponude, imalac prava preče kupovine može podneti tužbu u roku od 30 dana, računajući od nastanka okolnost koje su navedene u tom zakonu. Protekom ovog roka ne gubi se pravo na tužbu, već nastaje zastarelost prava koje kao posledicu ima prestanak prava zahtevati ispunjenje obaveze, imajući u vidu sadržaj odredbe stava 2. člana 360. ovog zakona, kojom je propisano da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Da li je u pitanju prvi ili drugi slučaj, odnosno gubitak prava na podnošenje tužbe ili gubitak prava zbog zastarelosti, procenjuje se sa stanovišta izraza upotrebi)enih u zakonu za navedene slučajeve. U prvom slučaju govori se da se zaštita "može tražiti", a u drugom slučaju da se tužba "u roku od 30 dana, računajući od ....", što ukazuje da se u ovom drugom slučaji radi o zastarelosti prava na podnošenje tužbe, ako u označenom roku ne bude podneta.

543

VREME POTREBNO ZA ZASTARELOST Opšti rok zastarelosti (cl. 371. ZOO) Ovim članom određenje opšti zastami rok za sve rokove koje reguliše obligaciono pravo, i on iznosi deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. U drugim pravima, kao što su nasledno pravo, ili stvarno pravo propisuju se drugi rokovi zastarelosti, s obzirom na materiju koju oni reguliŠu, jer se radi o drugim stvarno-pravnim odnosima koji su suštinski različiti u odnosu na materiju koju reguliše obligaciono pravo. Opšti rok zastarelosti, koji propisuje ovaj zakon, je onaj rok u kome zastarevaju sva potraživanja za koje ovim zakonom nije određen neki kraći rok zastarelosti. To je najduži rok zastarelosti, osim u slučaju kod potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom (čl. 377. ZOO), kada rok zastarelosti može biti duži od deset godina, dok pravo na izdržavanje ne može zastareti (čl. 373. st. 3. ZOO). Specifičnost odstupanja od opšteg zastarnog roka nalazimo i u odredbama koja se odnose na potraživanja koja su utvrđena pred sudom ili drugim nadležnim organom (čl. 379. ZOO), a specifično je utoliko što je za taj oblik potraživanja određen takođe rok zastarelosti od deset godina, ali ne po osnovu opšteg roka zastarelosti, već po specifičnom odnosu koji je vezan za sva potraživanja utvrđena pravosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom. Specifičan je i zbog toga što je za neka potraživanja, ako ne bi bila utvrđena odluka suda, propisan kraći rok zastarelosti od deset godina, s obzirom da se odlukom suda ili drugog nadležnog organa stvara jedan drugi odnos, odnosno jedna druga obligacija, za koju ovaj zakon određuje kao poseban rok zastarelosti deset godina. Izuzetak je učinjen kod onih potraživanja utvrđena pred sudom ili drugog nadležnog organa koja se odnose na sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, za koje je zastarni rok utvrđen za zastarelost povremenih potraživanja. Rok zastarelosti kod povremenih potraživanja iznosi duže od onog roka zastarelosti koji bi nastao po osnovu sudske odluke ili odluke drugog organa, ako potraživanje nije utuženo, a odnosi se na povremena potraživanja za koja je odredbama člana 373. ZOO propisan rok od pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja. Ovaj rok zastarelosti je nešto duži od rokova utvrđenih u članu 378. ovog zakona, u kome su tačno navedeni slučajevi koji se odnose na povremena davanja, dok je kod drugih povremenih davanja, koji nisu navedena u tom članu, utvrđen duži zastarni rok po članu 373. ZOO, uz propisivanja i gubitka prava da se zahtevaju buduća povremena davanja i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti. Rok od deset godine, propisan u ovom članu, je potreba sigurnosti pravnog prometa, ako zakonom za neka potraživanja, koje životni uslovi ubrzavaju, nije propisan neki kraći rok zastarelosti. Tako, na primer, nije propisan rok kod potraživanja iz sticanja bez osnova, pa zastarni rok za ta potraživanja iznosi deset godina. Isto tako kada se po osnovu ugovora o prometu nepokretnosti traži utvrđivanje prava svojine i uknjižba na nepokretnosti, takav zahtev ima obligaciono pravni karakter, pa se pitanje zastarelosti takvog zahteva procenjuje po opštem zastarnom roku, po kome potraživanja zastarevaju za deset godina. Napred je pomenut institut sticanja bez osnova, za koji je rečeno da zastarni rok iznosi deset godina, kao i da sticanje bez osnova, ili neosnovano obogaćenje (prema odredbama člana 210. ovog zakona), postoji onda kad je neki deo imovine jednog lica na bilo koji način prešao u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema osnova u nekom pravnom poslu ili u zakonu. Sticanje bez osnova, u stvari, nastaje u uslovima kada se poveća imovina jednog lica, bilo kroz povećanje imovine obogaćenog lica, ili smanjenju njegovog dugovanja - ako onaj koji plaća, osiromašeni, plaća dug obogaćenog, smatrajući da plaća svoj dug, ili je obogaćeni, nekom radnjom osiromašenog, učinio sebi uštedu nekih svojih potreba. Naravno, sticanje bez osnova se karakteriše i smanjenjem imovine na strani osiromašenog lica, koje je u zabludi ili neznanju kada vrši Činidbu. U tom slučaju sticalac je dužan da taj deo imovine vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi. Odredbe ovog člana naglašavaju da opšti zastarni rok iznosi deset godina, ali samo onda „ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti". U sledećim odredbama ovog člana propisani su rokovi zastarelosti po određenim oblastima obligacionih odnosa (Čl. 372. do 380.). Ako druge oblasti nisu obuhvaćene ovim zakonom, ne znači da te oblasti imaju u vidu opšti zastarni rok od deset godina, našta upućuju reci iz ovog člana „ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti". Pri tom se ne misli samo na ovaj zakon, već na druge zakone kao što su, na primer, Zakon o menici, koji u članu 72. propisuje: "Svi menično-pravni zahtevi protiv akceptanta zastarevaju za tri godine, računajući od dospelosti. Menično-pravni zahtevi imaoca menice protiv indosanata i protiv trasanta zastarevaju za godinu dana od dana blagovremeno podignutog protesta, a ako se u menici nalazi odredba "bez troškova", onda od dospelosti. 544

Menično-pravni zahtevi indosanata jednih protiv drugih i protiv trasata zastarevaju za šest meseci, računajući od dana kad je indosant menicu iskupio ili od dana kad je protiv njega kod suda postupljeno". U članu 85. stav 3. Zakona o menici govori se o zastarelosti potraživanja u vezi sticanja bez osnova, ali se i naglašava da odgovornost zbog neopravdanog obogaćenja zastareva za tri godine. Dakle, zbog neosnovanog obogaćenja, odnosno sticanja bez osnova, zastarelost potraživanja nastupa istekom roka od tri godine, te se rok od deset godina, propisan u članu 371. ovog zakona ne može primeniti na slučaieve neosnovanog obogaćenja nastalog iz odnosa po menici. I u Zakonu o čeku se isto tako propisuje da se kod neopravdanog obogaćenja propisuje rok zastarelosti od tri godine, uz neke izuzetke propisa o akceptantu, koji ne utiču na rok zastarelosti oz osnova neosnovanog obogaćenja, odnosno sticanja bez osnova. Zakon o čeku, kao specijalni zakon, predviđa poseban rok zastarelosti imaoca čeka prema trasantu i indosantu. Postoje menica prvenstveno kreditno sredstvo, a ček služi kao platežno sredstvo, član 21. stav 1. Zakona 0 čeku propisuje da "regresni zahtevi imaoca čeka protiv indosanata i protiv trasanta zastarevaju za šest meseci od proteka roka za podnošenje na isplatu", dok je u stavu 2. propisano "da regresni zahtevi jednih protiv drugih i protiv trasanta zastarevaju za šest meseci od dana kada je indosant iskupio ček ili od dana kada je protiv njega kod suda postupljeno". Inače, prema čl. 23 tač. 11. i 12. Zakona o čeku, na ček se shodno njegovoj prirodi, u pogledu zastarelosti, primenjuju odredbe Zakona o menici: čl. 79.-84. - o zastarelosti i čl. 85. - o neopravdanom obogaćenju, s izuzetkom propisa o akceptantu, ali samo ako nema mesta tužbi iz čl. 22. st. 2. Zakona o čeku. I Zakon o privrednim društvima, u članu 47, propisuje da potraživanje ortaka prema privrednom društvu, dok imaju to svojstvo, zastarevaju u roku od 180 dana od dana saznanja za razlog podnošenja tužbe, a najkasnije u roku od tri godine od dana dospelosti, ako zakonom za pojedina potraživanja nije drukčije određeno. Isto tako 1 potraživanja poverilaca privrednog društva prema ortacima, članovima i akcionarima, zastarevaju u roku od 180 dana od dana saznanja za razlog podnošenja tužbe, a najkasnije u roku od tri godine od dana prestanka društva ili od dana prestanka svojstva ortaka, člana i akcionara, ako zakonom za pojedina potraživanja nije određen drugi rok zastarelosti. Ova oba pravila primenjuju se i na potraživanja privrednog društva prema ortacima, članovima i akcio narima, kao i članovima organa društva, zastupniku i likvidacionom upravniku po osnovu tog svojstva. Ono stoje karakteristično kod sticanja bez osnova je i to da se činidba vrši bez postojanja pravne osnove, na nepravičan način, a ne protivpravan, što znači da prvom daje zaštitu zahtevanja zbog neopravdanog sticanja, a drugom pravo na povraćaj i naknadu štete. A odredbe člana 214. ovog zakona stavljaju akcenat na vraćanje onog što je stečeno bez osnova (one su vezane uz odredbe člana 210. ZOO), ali one upućuju na vraćanje plodova i zatezne kamate, naravno sve u okviru osnovnog prava sticanja bez osnova. Naime, ostvarujući prava po osnovu sticanja bez osnova, koja se mogu ostvariti u opštem zastarnom roku, u tom istom roku mogu se ostvariti i prava na vraćanje plodova i zatezne kamate, i to od dana sticanja - ako je sticalac nesavestan, a inače od dana podnošenja tužbe. U jednoj odluci, koja je vezana za primenu odredaba čl. 214. ZOO, Viši privredni sud u Beogradu je kroz sentencu:"Kada se tužbom zahteva vraćanje stečenog bez osnova, tada je sud obavezan da utvrdi i savesnost sticaoca, jer savesni sticalac je obavezan na plaćanje kamate od podnetog zahteva suprotne strane, a nesavestan od dana sticanja" (Pž. 3832/87), izrazio sledeći pravni stav: "Prvostepenu presuđuje valjalo ukinuti u delu odluke o kamati i troškovima. Ovo sa razloga što tužilac u postupku, posebno i u žalbi, ističe da traži kamatu na osnovu odredbe člana 214. ZOO od dana izvršene pretplate - plaćanja pa do dana isplate, jer smatra daje tuženi u ovoj stvari, u vezi sa povraćaj em predmetnog iznosa, bio nesavestan. Prvostepeni sud, zbog pogrešno zauzetog pravnog stanovišta, nije ispitivao okolnost u odnosu na savesnost, odnosno nesavesnost tuženog kod povraćaj a predmetnog iznosa. S obzirom na to, a i na okolnost koju tužilac ističe daje plaćanje za primljenu robu izvršeno menicom na osnovu prijemnice i daje tuženi kasnije ispostavio fakturu na manji iznos od izvršene uplate, kao i da se iz spisa ne vidi da li je tužilac pozivao tuženog da mu povrati preplaćeni iznos, potrebno je da prvostepeni sud u ponovnom postupku po izvođenju potrebnih dokaza, ceni savesnost odnosno nesavesnost tuženog u vezi sa povraćaj em preplaćenog iznosa, pa da tek potom odluči o osnovanosti kamate".

Sudska praksa Zastarelost potraživanja iz ugovora o dugoročnoj poslovno-tehničkoj saradnji Opšti rok zastarelosti iz čl. 371. Zakona o obligacionim odnosima primeniće se na potraživanja iz ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, pod uslovom da iz sadržine ugovornih odredbi, sadržine prava i obaveza stranaka, cilja zbog kog je ugovor zaključen i slično, proizilazi da se suštinski radi o takvom ugovoru, nezavisno od toga kako je imenovan. 545

Iz obrazloženja Neosnovani su žalbeni navodi da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru o prometu roba i usluga za koji je članom 3 74 Zakona o obligacionim odnosima predviđen rok zastarelosti od 3 godine. Pri tome, za ocenu prirode međusobno zaključenog ugovora nije relevantno kako je on imenovan, već je relevantno da ugovor, koji su stranke zaključile pod nazivom ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, prema svojoj sadržini suštinski je takav ugovor. odnosi se na poslovno-tehničku saradnju. Iz odredbi ugovora, cilja koji su stranke definisale, sadržine prava i obaveza stranaka, proizilazi da on nije imao za cilj promet kakve robe, odnosno kakve usluge među strankama, već je imao za cilj saradnju u realizaciji određenog projekta, odnosno u izradi tri prototipa navedenog projekta. Ni ugovorna obaveza tuženog na isplatu određenog novčanog iznosa tužiocu ne predstavlja naknadu za izvršenu uslugu, već prema odredbama samog ugovora, predstavlja način na koji tuženi vrši sufinansiranje navedenog projekta, odnosno učestvuje u troškovima sprovođenja navedenog projekta. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. br. 7720/05 od 16.01.2006. godine); Zastarelost potraživanja po ugovoru koji nema elemente potraživanja Ugovor stranaka koji nema elemente potraživanja po osnovu prometa roba i usluga, kao stoje ugovor o u vezi posla izvlačenja ogrevnog drveta na kamionski put, važi zastarni rok od deset godina. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su bili u ugovornom odnosu tokom 1996., 97., 98. i 99. godine, čiji je predmet iznošenje ogrevnog drveta na kamionski put. Ugovornici su precizirali prava i obaveze, ugovorili vrstu i obim poslova, rokove izvođenja i način plaćanja. Obaveza tužioca je bila da transportu/e poseče-na stabla sa mesta seče do mesta odakle ih tuženi može transportovati kamion. Ugovorena cena poslova važila je na dan zaključenja ugovora i bila je vezana za cenu ogrevnog drveta po metru prostornom, što podrazumeva daje tužena strana bila u obavezi da tužiocu isplaćuje cenu rada prateći paritet rasta cena ogrevnog drveta na panju. Tuženi je u utuženom periodu isplatio tužiocu naknadu prema cenama na dan zaključenja ugovora. Nije mu platio ugovorenu cenu ogrevnog drveta na panju po važećim cenama na dan isplate, koja je predmet spora. U toku postupka je utvrđeno i daje visina obaveze tuženog prema tužiocu 788.592,25 dinara, a što odgovara izvršenim radovima i odnosi se na 792,81 prostorni metar ogrevnog drveta, a prema cenama koje su važile u momentu preciziran;a tužbenog zahteva - na ročištu održanom dana 02.09.2005. godine, prema otpremnici SG "GG" Šumska uprava ĐD od 994,68 dinara po prostornom metru ogrevnog drveta. Neosnovano se revizijom tuženog ističe da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava. Naime, prema utvrđenom činjeničnom stanju, proizilazi da su tužilac i tuženi samostalno, bez posredovanja druge strane, Omladinske zadruge, zaključili ugovor o iznošenju ogrevnog drveta na kamionski put, a daje Omladinska zadruga "Omladinac" obavljala poslove posredovanja u plaćanju preuzetih obaveza tuženog prema tužiocu i obavljanja kompenzacija između tužioca i tuženog, koja je jedino bila moguća u momentu perioda iz tužbe prema važećim propisima, odnosno isplata od strane tuženog tužiocu u gotovom novcu na blagajni, pa se ne može kao osnovan prihvatiti revizijski navod tuženog, da tužilac nije aktivno legitimisan. Činjenica što je Zadruga "EE" obavljala određene poslove u vezi plaćanja i obavljanja kompenzacije između tužioca i tuženog, ne utiče na nedostatak aktivne legitimacije na strani tužioca, budući da su tužilac i tuženi zaključili navedeni ugovor o iznošenju ogrevnog drveta na kamionski put, iz čega proizilazi da su oni bili učesnici spornog materijal-nopravnog odnosa iz koga je nastao ovaj spor. Neosnovano se u reviziji tuženog ističe da je potraživanje tužioca zastarelo, jer je protekao rok iz člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Odredbama člana 371. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanja zastarevaju za deset godina ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti, dok je prema odredbi člana 374. stav 1. istog zakona propisano da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu roba i usluga kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima zastarevaju za tri godine. S obzirom da su u ugovornom odnosu bili tužilac kao fizičko lice i tuženi, a u vezi posla izvlačenja ogrevnog drveta na kamionski put, to se u konkretnom slučaju, ima primeniti opšti rok zastarelosti od deset godina, kako to pravilno nalaze nižestepeni sudovi, a ne trogodišnji rok zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, jer se nasuprot navodima revizije ne radi o potraživanju između dva pravna subjekta u prometu roba i usluga, pa samim tim ni o trogodišnjem roku zastarelosti iz člana 374. stav 1. ZOO. (Premapresudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 741/06) "Nema mesta primeni instituta sticanja bez osnova kad je u pitanju sticanje svojine građenjem na tuđem zemljištu, jer je to zakonom originarni način sticanja svojine, koji daje pravo ranijem vlasniku da traži odgovarajuću naknadu za oduzeto zemljište i to od trenutka izgradnje, odnosno od trenutka kad je postalo očigledno da je sagrađeno nešto što povlači sticanje svojine na izgrađenom zemljištu, pa od tada teče i zastarni rok u smislu čl. 12. i čl. 14. Zakona o zastarelosti potraživanja. 546

Ovo pravno pravilo odnosi se i na slučaj sticanja prava korišćenja građenjem na tuđem zemljištu, tj. prelaska zemljišta u društvenu svojinu zbog toga stoje građenje izvršeno za potrebe društveno-pravnog lica " (Savezni sud, Gzs. 10/76); "Potraživanja nastala iz ugovora o lizingu zastarevaju u opštem zastarnom roku od deset godina " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 305/00); ,, Potraživanja iz ugovor "a o trajnoj poslovnoj saradnji i kooperantskim odnosima zastarevaju u opštem roku zastarelosti" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 121/00 i Pzz. 9/00); "Potraživanje poverioca za povraćaj datog avansa nakon raskida ugovora, predstavlja zahtev iz pravno neosnovanog obogaćenja i zastareva u opštem roku zastarelosti" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 104/00); "Kad potraživanje potiče iz ugovora o kreditu, onda se na takvo potraživanje ne može primeniti rok zastarelosti iz člana 374. ZOO, već to potraživanje zastareva u opštem zastarnom roku" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 294/97); "Potraživanje imaoca samostalne zanatske radnje (preduzetnika) iz ugovora o izvođenju radova za naplatu cene, zastareva u opštem zastarnom roku iz člana 371. ZOO" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 406/96); "Kada je ugovor o prodaji raskinut zbog neizvršenja obaveze jedne stranke, a u smislu odredbe člana 124. ZOO, to je od momenta raskida prestao pravni osnovpo kome tuženi drži i plaćenu cenu na ime vrednosti robe, pa tužilac prema odredbi člana 214. ZOO ima pravo na vraćanje onog što je stečeno bez osnova, povraćaj uplaćenog iznosa sa zateznom kamatom i štetom u smislu člana 278. stav 2. ZOO i to od dana uplate, odnosno sticanja. Zastarelost ovog potraživanja nastupa u opštem roku zastarelosti od 10 godina " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 61/96); "Kada je između osiguravajućih organizacija povodom regresnog zahteva za isplaćenu štetu zaključeno vansudsko poravnanje, tada to potraživanje potiče iz osnova ugovora o poravnanju, pa zastareva u opštem zastarnom roku" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 574/95); "Potraživanje korisnika akreditiva prema akreditivnoj banci zastareva u opštem zastarnom roku od deset godina (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 106/99); "Ako je rok zastarelosti potraživanja po ranijem propisu istekao pre stupanja na snagu važećeg propisa o zastarelosti, prigovor zastarelosti potraživanja je osnovan" - (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 592/97); Računanje novog roka zastarelosti - "Rok zastarelosti od deset godina, uveden novelom Zakona o obligacionim odnosima, primenjuje se samo na slučajeve u kojima raniji petogodišnji rok zastarelosti nije istekao do stupanja na snagu novele " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 7074/97).

Povremena potraživanja (čl. 372. ZOO) Povremena potraživanja u smislu odredaba ovog člana su ona koja se odnose na povremena davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena, bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao stoje potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja. Za te slučajeve potraživanja zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Isti taj rok, tj. rok od tri godine, predviđen je i za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne i kod otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja. S obzirom daje u stavu 1. ovog člana navedeno koja su to povremena potraživanja, kao što su: a) godišnje davanje, b) davanja u kraćim određenim razmacima vremena, v) potraživanja kamata, kao sporedno povremeno potraživanje, g) pravo izdržavanja, kojim se iscrpljuje samo pravo, odredbe istog stava određuju da svako od tih potraživanja zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Ovo zbog toga što svako od navedenih potraživanja predstavlja samostalno potraživanje, pa zastarelost jednog potraživanja ne utiče na zastarelost drugog u ovom stavu pobrojanog potraživanja. Isto važi i za anuitete iz ugovora, kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuje glavnica i kamate. Kada je reč o anuitetu treba reći da on predstavlja iznos koji se redovno, godišnje ili u kraćem vremenu, otplaćuje dugoročni zajam, odnosno kredit. Iznosi anuiteta obuhvataju deo koji se odnosi na glavni dug i deo koji se odnosi na kamatu. U tom slučaju, anuitet, po pravilu, nije uvek isti, jer se kasniji dospeli anuiteti umanjuje, uzimajući u obzir da je isplatama prvih iznosa anuiteta smanjen glavni dug, pa se na tako smanjeni dug utvrđuje anuitet u manjem iznosu, da bi na kraju isplate taj anuitet bio sveden na iznos koji je ostao neplaćen isplatama ranije dospelim i plaćenim anuitetima. Ako je, pak, anuitet u pogledu naplate glavnog duga određen u jednakom iznosu, on je do kraja isplate jednak, ali se umanjuje kamata, koja u početku iznosi više a kasnije, sa isplatama glavnica umanjuje srazmerno preostalom iznosu duga. 547

Pravila propisana za zastarelost povremenih potraživana, za koja je propisan rok zastarelosti od tri godine, ne odnose se na otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja. Otplate u obrocima su u stvari otplate duga u ratama, što se obično dešava kada prodavač kreditira kupca u vezi neke vrednije kupljene stvari. U stvari, najčešći slučajevi otplate u obrocima nastaju kod sukcesivne isporuke robe, pa se svaka isporuka smatra obrokom u pogledu isplate, kao posebne isplate, pa se zbog toga dospelost i ostali uslovi cene prema momentu isporuke pojedinih obroka, pa se samim tim računa i zastarelost od najstarijeg neispunjenog obroka, računajući svaki obrok posebno. Delimično ispunjenje, za koje je takođe u stavu 2. ovog člana propisano da ne važe pravila o nastupanju zastarelosti kao kod povremenih potraživanja, navedena u stavu 1. ovog člana, i stavu 2. koja se odnosi na anuitete, ima u vidu ispunjenje obaveze dužnika u manjem obimu nego stoje ugovorom predviđeno, pa u vezi sa tim - ispunjenjem pojedinih delova iz ugovora, utvrđivanje se i rok zastarelosti za neispunjeni deo obaveze, prema tome kojoj oblasti pripada, a u ovom zakon je naveden kao posebni rok zastarelosti. U odgovoru na jedno pitanje, o tome da li se na ime potraživanja zatezne kamate ima primeniti zastami rok iz čl. 369. ili čl. 372. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno kada primeniti čl. 369. a kada čl. 372. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, Viši trgovinski sud je odgovorio da član 369. ZOO uopšte ne propisuje zastarni rok, već reguliše pitanje dejstva zastarelosti glavnog duga na sporedna potraživanja, i to tako što predviđa da zastarelošću glavnog potraživanja zastareva i sporedno, bez obzira na dužinu roka zastarelosti za glavno potraživanje. Član 372. ZOO reguliše pitanje zastarelosti povremenih potraživanja, bez obzira da li se radi o glavnom ili sporednom potraživanju, tako što propisuje rok zastarelosti od tri godine. Tako će u situaciji kada glavno potraživanje prestane na bilo koji drugi način propisan u Glavi 4 ZOO (osim zastarelošću), i bez obzira na rok zastarelosti za glavno potraživanje (npr. jedna godina za plaćanje PTT usluga ili 10 godina za neosnovano obogaćenje), utužena uglavničena kamata će zastareti za tri godine, jer u toj situaciji ista ima karakter povremenog potraživanja. Rok zastarelosti za potraživanje po osnovu uglavničene (obračunate) kamate počinje da teče od dana prestanka glavnog potraživanja.

Sudska praksa Zastarelost rente Naknada materijalne štete u vidu rente je povremeno potraživanje u smislu člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, koje dospeva u određenim vremenskim razmacima i koje se duguje iz istog pravnog osnova, te zastareva u roku od 3 godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Iz obrazloženja: "Prema utvrđenim činjenicama tužilac je povređen u saobraćajnoj nezgodi u toku 1973. godine. Pravnosnažnom presudom, utvrđena je obaveza tuženog da tužiocu počev od 1. 1. 1975. godine plaća rentu u mesečnim iznosima, a po osnovu izgubljene zarade, koja čini razliku između ličnog dohotka koji bi ostvarivao i invalidske penzije koju prima. Tuženi je svoju obavezu izvršavao sve do avgusta 1993. godine kada je sa isplatama prestao zbog visoke inflacije koja je obezvredila utvrđeni iznos obaveze tuženog. Od tog vremena tuženi nije plaćao tužiocu rentu, a tužilac se sve do podnošenja tužbe 8. 5. 2002. godine nije obraćao tuženom za isplatu. Na tako utvrđeno činjenično stanje, pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca usvojili. Naknada materijalne štete u vidu rente je povremeno potraživanje u smislu člana 372. ZOO, koje dospeva u određenim vremenskim razmacima i koje se duguje iz istog pravnog osnova, te zastareva u roku od 3 godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Prema članu 373. st. 1. i 2. ZOO, samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za 5 godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja. Kako posle toga dužnik nije vršio davanja, a kada zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti. Dakle, ovaj član Zakona o obligacionim odnosima reguliše rok zastarelosti samog osnovnog prava iz koga proističu povremena potraživanja, a zastarelost osnovnog prava ne povlači samo gubitak prava na zahtev budućih povremenih potraživanja, već se gubi i pravo zahtevati ona povremena potraživanja koja su već dospela pre nastanka zastarelosti. U konkretnom slučaju zakonski rok iz člana 373. stav 1. ZOO istekao je računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja a to je 8. mesec 1993. godine, posle koga dužnik nije resio davanja, niti je poverilac tražio izvršenje, a ni izmenu dosuđene rente sve do podnošenja tužbe u ovom sporu 8.5. 2002. godine. U ovoj pravnoj stvari nije od uticaja na donošenje drugačije odluke činjenica da je pravo tužioca na rentu utvrđeno pravnosnažnom presudom od 26. 9. 1975. godine. Članom 379. stav 1. 300 propisano je da sva potraživanja 548

koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom zastarevaju 10 godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti, iako je ovaj rok istekao (presuda o određivanju rente je doneta 1975. godine, a tužba u ovoj parnici podneta 8. 5. 2002. godine) za rešenje spornog pravnog odnosa merodavan je član 379. stav 2. ZOO, prema kome sva povremena potraživanja koja proističu iz pravnosnažnih presuda i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja. Kako mesečna renta spada u takvu vrstu potraživanja, ima mestaprimeni člana 373. st. 1. i 2. u vezi člana 372. ZOO, postoje tužiocu zastarelo samo pravo na rentu. Pri tom, član 196. ZOO određuje samo mogućnost povećanja, smanjenja ili ukidanja rente ukoliko se znatnije promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke, sve pod pretpostavkom da oštećenom nije zastarelo pravo na rentu u smislu člana 373. ZOO, ili ukoliko ovakav materijalno pravni prigovor nije istaknut u parnici (član 360. stav 3. ZOO). Potraživanje tužioca za zaostalu rentu je zastarelo jer je zastarelo samo pravo iz koga proističe povremeno potraživanje, pa stoga tuženi nije obavezan da tužiocu za navedeni period isplati traženu rentu." (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1690/04 od 9.juna 2004. godine); "Kad dužnik zaostane sa plaćanjem dve rate kredita, a potom nastavi sa plaćanjem i poverilac to prima, onda nema raskida ugovora, ni zastarelosti po tom osnovu. Ako dužnik prestane sa plaćanjem kredita uopšte, onda se ugovor raskida i rok zastarelosti teče od dospećaprve rate'1 (Sednica Građanskog odeljenj a Vrhovnog suda Srbije od 12. oktobra 1981. godine); "Sukcesivna šteta se otklanja sukcesivnom naknadom štete, pa se zastarelost procenjuje po propisima o obročnim davanjima " - (prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3010/97).

Zastarelost samog prava (cl. 373. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu zastarelost prava iz koga proističu povremena potraživanja, odnosno da ta prava zastarevaju za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja. Postojanjem prava štite se imovinsko pravni interesi učesnika u obligacionom odnosu, ali ako se ta prava do određenog vremena ne koristi u vezi povremenih potraživanja, kao što su ona navedena u članu 372. ZOO, propisan je gubitak tog prava, što znači da kad zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti. Kao povremeno potraživanje smatra se ono koje se odnose na povremena davanja, nastala iz nekog ugovornog ili vanugovornog odnosa, kao što je slučaj novčane rente koju sud dosuđuje po osnovu naknade štete, a koja se, po pravilu, plaća mesečno, osim ako sud ne odredi što drugo. Dakle, prema odredbama ovog člana, kad zastari samo pravo iz koga proističe povremeno potraživanje, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti. Ako je pravo poverioca zastarelo kod povremenih potraživanja, istekom roka od pet godina u kome to pravo nije koristio, dužnik i pored toga može, znajući ili neznajući za nastupilu zastarelost, da nastavi sa povremenim davanjima, u kom slučaju se smatra daje priznao, odnosno prekinuo zastarelost, pa se novi rok zastarelosti računa od plaćenog poslednjeg davanja. U tom slučaju poverilac je ponovo stekao već izgubljeno pravo potraživanja, pa se dužnik u vezi budućih plaćanja ne može više pozivati na zastarelost prava potraživanja, odnosno gubitak tog prava na strani poverioca, jer se sam odrekao od zastarelosti (analogno odredbama člana 366. stav 1. ZOO). Povremena potraživanja nastaju iz osnova deliktne odgovornosti, iz koje proizilazi odštetni karakter rente kao alimentaciono davanje, ali ono može nastati i na osnovu pravnog posla ili zakonske naredbe, koja se odnosi na obavezno izdržavanje i ima osnov u propisima o braku i porodičnim odnosima. Stavom 3. ovog člana propisano je da ne može zastareti pravo na izdržavanje određeno zakonom. Zakonska obaveza izdržavanja nastaje po samom zakonu, a odnosi se na izdržavanje dece i roditelja, zatim izdržavanje usvojenika i usvojioca, pa obaveza izdržavanja bračnih drugova, kako za vreme trajanja braka tako i posle razvoda braka, kako je to zakonom propisano, i dr. Odredbe stava 3. ovog člana mogu se tumačiti tako da ne zastareva pravo na izdržavanje određeno zakonom, ali ako nastane slučaj izostanka plaćanja povremenih davanja, onda ta povremena davanja mogu zastareti u roku od pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle kojeg dužnik nije vršio davanja. Dakle, u tom slučaju poverilac gubi pravo naplate neisplaćenih potraživanja, ali ne gubi pravo da i posle nastupile zastarelosti za povremena nenaplaćena davanja, traži od dužnika da nastavi sa plaćanjem dospelih a nezastarelih povremenih potraživanja. 549

Međusobna potraživanja iz ugovora o prometu roba i usluga (cl. 374. ZOO) Iz sadržine odredaba ovog člana proizilazi da se zastarelost u vezi međusobnih potraživanja iz ugovora o prometu roba i usluga odnose na pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost. S obzirom na brzinu prometa prava i usluga, koje karakteriše subjekte privrednog poslovanja, rok od tri godine za zastarelost potraživanja nije kratak rok u kome oni mogu da ostvare svoja prava iz međusobnog poslovanja. Kao poslovi prometa robe i usluge smatraju se ne samo kupovina i prodaja robe, već i svi drugi poslovi prometa robom i usluga koje u pravnom prometu obavljaju privredni subjekti. Potraživanja koja potiču iz ugovora, koji za predmet poslovanja imaju promet robe i usluga, zastarevaju za tri godine, ali u istom roku zastarevaju i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima. Prema odredbama Zakona o privrednim društvima, društvo (preduzeće) može da zaključuje ugovore i obavlja druge poslove prometa robe i usluga samo u okviru delatnosti upisanih u registar. Bez upisa u sudski registar preduzeća mogu da obavljaju i druge delatnosti koje se uobičajeno obavljaju uz te delatnosti, u manjem obimu ili privremeno. U svakom slučaju i kod poslova koji nisu upisani u sudski registar misli se na poslove koji služe osnovnoj delatnosti, prometu roba i usluga. Međutim, ako privredni subjekt obavlja neke delatnosti van onih koje je upisao u sudski registar, ali se odnose na poslove prometa roba i usluga, pravni posao je valjan ako je treće lice znalo ili moralo znati za prekoračenje. U svakom slučaju, i za te poslove u prekoračenju vršenja delatnosti važi isti rok zastarelosti od tri godine. Odredbe ovog člana imaju u vidu međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu roba i usluga, za koje je u vezi njihovog međusobnog poslovanja predviđen rok zastarelost od tri godine, ali ako bi pravno lice svoju delatnost koristilo u prometu roba i usluga sa licima koja to svojstvo nemaju, na primer sa fizičkim licima, kojima bi u pravnom prometu nešto učinili iz svoje delatnosti, kao što bi bila prodaja stana, ili druge robe, odnosno izvršili uslugu prevoza stvari i si., u tom slučaju rok zastarelosti bi se procenjivao sa stanovišta opšteg zastarnog roka - ako ne bi za takav odnos u ovom zakonu bio predviđen poseban zastarni rok, sa kraćim trajanjem, kao što su, na primer, slučajevi navedeni u članu 378. ovog zakona, koji zastarevaju za jednu godinu. Nadovezujući se na napred izneto, postavlja se pitanje da li bi se odredbe ovog člana, u vezi roka zastarelosti od tri godine, odnosile na pravna lica od kojih se u pravnom prometu jedno bavi poslovima prometa robe i usluga, a drugo ne, s obzirom na upotrebljene reci "međusobna potraživanja ... iz ugovora o prometu roba i usluga", što upućuje na zaključak da promet roba i usluga vrše u vezi svojih registrovanih delatnosti, proizilazi da ako se drugo pravno lice ne bavi delatnošću u vezi koje je izvršen promet roba i usluga, kao na primer, da je drugo pravno lice kupilo stan za svog radnika, ne bi se na takav slučaj primenio zastarni rok od tri godine, već onaj opšti zastarni rok, s obzirom da za takav odnos nije propisan neki drugi, kraći poseban rok. Stav 2. ovog člana ima u vidu isti rok zastarelosti od tri godine ako bi se isporuka robe vršila sukcesivno (u obrocima), za izvršeni rad ili usluge, što znači opet u vezi međusobnog potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao na primer isporuka naftnih derivata benzinskim pumpama, koja se u vezi jednog ugovora vrši sukcesivno prema dispozicijama naručioca. Međutim, odredbe ovog člana za takve slučajeve propisuje da zastarevanje teče odvojeno za svaku odvojenu isporuku robe, ali ne od dana najstarijeg neispunjenja potraživanja, već od dana dospelosti svakog pojedinog potraživanja.

Sudska praksa Zastarelost potraživanja po konačnom obračunu Potraživanja po konačnom obračunu zastarevaju po proteku roka od 3 godine iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, počev od isteka roka dobrovoljnog izvršenja obaveze po konačnom obračunu, ako je on sačinjen, a ako nije od primerenog roka od kada je on trebalo da bude sačinjen, bez obzira da li su pre toga ispostavljene privremene situacije. Iz obrazloženja U konkretnom slučaju, prvostepeni sud pravilno ocenjuje materijalno-pravni prigovor zastarelosti istaknut od strane tuženog. Ako bi se prihvatilo da se ne može prihvatiti stav da rok zastarelosti potraživanja iz privremene situacije nije počeo teći, jer između stranaka nije izvršen konačan obračun, s obzirom da potraživanje iz privremene situacije samostalno dospeva za plaćanje po proteku određenog roka od koga teče zastarni rok od 3 godine, potraživanje tužioca je nesumnjivo zastarelo. Ukoliko se prihvati pravno shvatanje koje zastupa drugostepeni sud, a koje je izneto, i koje prihvata i prvostepeni sud u pobijanoj presudi, da se rok zastarelosti za potraživanje iz privremene situacije i okončane situacije računa od isteka roka za dobrovoljno plaćanje duga po okončanoj situaciji, odnosno konačnom obračunu, ukoliko je on sačinjen, a ukoliko nije od primerenog roka u kome je konačan obračun trebalo da bude sačinjen, onda je potraživanje tužioca takođe zastarelo. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3643/06 od 21.12.2006. godine);Napomena: videti tekst dela ove odluke u komentaru čl. 635. ZOO;. 550

Zastarelost potraživanja iz ugovora o kratkoročno] poslovnoj saradnji Potraživanja iz ugovora o kratkoročnoj poslovnoj saradnji (na primer, samo za jednu sezonu), zastarevaju u roku od tri godine propisanom u čl. 374. ZOO, bez obzira što je navedenim ugovorom predviđeno zajedničko ulaganje u proizvodnju. Iz obrazloženja Neosnovani su žalbeni navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, u pogledu primenjenog roka zastarelosti od 3 godine iz čl. 3 74. Zakona o obligacionim odnosima. Iako se u konkretnom slučaju radilo o poslovnom odnosu po osnovu zajedničnog ulaganja u proizvodnju šećerne repe, iz sadržine pisanih ugovora proizilazi da se radilo o kratkoročnom ugovoru na jednu godinu, odnosno ugovorima koji su se odnosili na proizvodnju u 2000. godini. Stoga nije osnovan žalbeni navod da se u konkretnom slučaju ne radi o prometu roba i usluga iz Čl. 374. Zakona o obligacionim odnosima, nego da se na sporni odnos imaprimeniti opšti zastarni rok iz čl. 371 Zakona o obligacionim odnosima. Naime, iz sadržine zaključenih ugovora ne proizilazi da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu dugoročne poslovne saradnje, te je stoga pravilan materijalno-pravni zaključak prvostepenog suda daje u konkretnom slučaju zastarelost nastupila istekom roka od 3 godine iz čl. 374 Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 7886/05 od 28.12.2005. godine); Zastarelost potraživanja kod međunarodne prodaje Kod međunarodne prodaje robe, u pogledu zastarelostiprimenjuje se rok od 4 godine predviđen Međunarodnom konvencijom o zastarelosti potraživanja - samo ako su zemlje sedišta ugovornih strana potpisnice Konvencije. Iz obrazloženja Pravilno je u prvostepenoj odluci, ceneći osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti, stanovište prvostepenog suda, da se u konkretnom slučaju iako se radi o međunarodnoj kupoprodaji, jer su kupac i prodavač sa sedištem u različitim zemljama, ne mogu primeniti odredbe Konvencije o zastarelosti kod međunarodne kupoprodaje, jer zemlja sedišta prodavca tužioca nije potpisala navedenu Konvenciju, pa se stoga shodno odredbama same Konvencije njene norme i ne mogu primeniti na regulisanje ovog poslovnog odnosa. Stoga pravilno nalazi prvostepeni sud daje rok zastarelosti u konkretnoj situaciji tri godine, jer se ne primenjuje četvorogodi-šnji rok zastarelosti predviđen međunarodnom Konvencijom o zastarelosti potraživanja iz međunarodne kupoprodaje. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 12797/05 od 24.1.2006. godine); Rok zastarelosti z,a potraživanje cene robe prodate u konsisnacionoj prodaji Rok zastarelosti potraživanja po osnovu cene robe prodate i odjavljene u konsignacionoj prodaji iznosi 3 godine, jer se radi o prometu robe i usluga. Iz obrazloženja Radi se o potraživanjima cene po osnovu odjavljene robe prodate po konsignaciji, pa kako je u navedenom slučaju rok zastarelosti shodno članu 374. Zakona o obligacionim odnosima tri godine, to su zastarela i sva tužiočeva potraživanja po osnovu neizmirene cene za konsignaciono prodatu i odjavljenu robu za period više od tri godine pre podnošenja tužbe. Stoga u odnosu na navedeni deo zahteva žalba je osnovana i prigovor zastarelosti je takođe osnovan, pa kako označeni iznos zastarelog potraživanja u dinarskoj protivvrednosti (obračunate shodno ukupnom iznosu dugovanja) predstavlja 34.386,01 dinar, to je odlukom drugostepenog suda u postupku po žalbi preinačena prvostepena odluka i tužbeni zahtev odbijen za označeni iznos kao neosnovan, zbog zastarelosti potraživanja. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 14472/05 od 15.3.2006. godine); Kursne razlike po neplaćenim računima i tok zastarelosti Potraživanje kursne razlike po računima koji su dospevali u periodu dužem od tri godine ne podnošenja tužbe, a koji nisu plaćeni, suštinski predstavlja potraživanje cene za isporučenu robu, prirodni gas iz uvoza, čiji se nominalni iznos u dinarima mešao u odnosu na iznos po fakturama zbog docnije promene kursa. Vreme potrebno za zastarelost ovog potraživanja počelo je teći prvog dana posle dana kada je poverilac mogao zahtevati plaćanje cene, izražene u dolarima i plative u dinarima, na čiji tok ne utiče promena kursa i samim tim promenama broja dinarskih novčanih jedinica koje se duguju, a ovo vreme ističe protekom trogodišnjeg roka iz čl. 374.300,jer se radi o potraživanju iz prometa roba i usluga. 551

Iz obrazloženja Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je potraživanje tužioca po privremenim obračunima koji su dospevali počev od 08.10.1999. godine pa do 08.06.2000. godine zastarelo, jer je od prvog dana posle dana kada je tužilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze do dana podnošenja tužbe, a ista je podneta 02.08.2003. godine, protekao trogodišnji rok zastarelosti iz čl. 374 Zakona o obligacionim odnosima. Za svoju odluku u vezi sa ocenom prigovora zastarelosti potraživanja istaknutog od strane tuženog, prvostepeni sud je dao razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud. I prema stanovištu ovog suda potraživanje tužioca, suštinski predstavlja potraživanje cene za isporučenu robu, prirodni gas, nezavisno od toga da li tužilac prilikom ispostavljanja faktura iste naziva privremenim obračunima, akontacijama, avansima i si. Prema odredbama međusobno zaključenog ugovora, a budući da se radi o uvoznom gasu, cena isporučenog gasa ustanovljava se na bazi elemenata koji su bliže navedeni u ugovoru i izražava se u američkim dolarima, s tim da se plaćanje vrši u dinarima i to prema kursu koji je važeći na dan isplate. Za slučaj promene kursa među strankama je ugovoreno da naručilac duguje kursne razlike od dana promene kursa. Ugovorom nije predviđeno za koji period se kursne razlike obračunavaju. Međutim, u situaciji kada se obaveza utvrđuje na bazi ugovorenih elemenata i izražava u dolarima, a plaćanje je ugovoreno u dinarima po kursu koji važi na dan isplate, logično sledi da obaveza plaćanja kursne razlike može nastati samo onda ukoliko je do dana isplate došlo do promene kursa USD prema dinarima. Ovo zato što broj novčanih jedinica u dinarima koji je plaćen ne bi predstavljao protivvrednost onog broja novčanih jedinica u dolarima na koji obaveza isplate cene glasi. Kada, međutim, cena nije plaćena ni po proteku ugovorenog roka za isplatu, a činjenica daje u periodu docnje došlo do promene kursa, ne znači da od trenutka promene kursa počinje teći rok zastarelosti potraživanja isporučioca gasa na isplatu cene za isporučeni gas. Prema odredbama ugovora, isporuka se vrši i količina meri svake dve nedelje, a na osnovu rezultata merenja tužilac, kao isporučilac, vrši fakturisanje u skladu sa odredbama ugovora, a dužnik, naručilac je dužan da izvrši isplatu u roku od 8 dana. Stoga sledi da isporučilac kao poverilac cene za isporučeni gas može tražiti ispunjenje obaveze plaćanjem te cene po proteku 8 dana od dana izvršenog fakturisanja naručiocu, u konkretnom slučaju tuženom, pa prvog dana posle tog dana počinje teći rok zastarelosti ovog potraživanja. Činjenica daje dinarska obaveza glasila na jedan tačno određen broj novčanih dinarskih jedinica i da se u narednom vremenskom periodu taj broj novčanih jedinica u dinarima promenio, na osnovu izmene kursa dinara u odnosu na dolar, ne znači da to utiče na tok zastarelosti u smislu njegovog prekida, pa da iznova počinje teći prema čl. 392 Zakona o obligacionim odnosima. Pravilno je prvostepeni sud utvrdio daje od prvog dana posle dana kada je tužilac kao poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze plaćanja cene za isporučeni gas do dana podnete tužbe protekao trogodišnji rok zastarelosti iz čl. 374 Zakona o obligacionim odnosima, pa je pravilno primenio materijalno pravo, odredbu čl. 360 st. 1 ZOO, kada je u tom delu u kome je potraživanje zastarelo, tužbeni zahtev odbio. Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da novčana obaveza izražena u stranoj valuti, a koja se plaća u dinarima, dospeva danom promene kursa, te da je od tog dana tužilac, kao poverilac, mogao zahtevati isplatu kursne razlike, što u slučaju neplaćanja u stvari predstavlja protivvrednost ukupnog duga. Iz navedenog bi sledilo da takvo potraživanje uopšte i ne zastareva, što bi bilo suprotno imperativnim normama. Naime, ukoliko bi u periodu koji je duži od 3 godine došlo do promene kursa, a opštepoznata činjenica je da do takve promene kursa redovno dolazi, sledilo bi da od momenta promene kursa za poverioca počinje iznova teći rok zastarelosti, što bi bilo nedopustivo u smislu čl. 364 Zakona o obligacionim odnosima, kojim je predviđeno da se nikakvim pravnim poslom ne može odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog koje je zakonom određeno. Sledi da ni ugovorna odredba o plaćanju kursnih razlika od momenta promene kursa, ne može predstavljati prome-nu roka zastarelosti, koji za potraživanja iz prometa i roba usluga predviđa čl. 374 Zakona o obligacionim odnosima kao trogodišnji rok, a pri tom zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 637/05 od 19.10.2006. godine); Uticaj sadrene ugovora na rok zastarelosti Primena odredaba člana 374. Zakona o obligacionim odnosima uslovljena je pravnom prirodom ugovora, odnosno njegovim elementima i ne zavisi od toga kako je ugovor naslovljen prilikom njegovog zaključenja. Iz obrazloženja Iz stanja u spisima proizlazi da je po zaključenom ugovoru o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji od 26.06.1987. godine, drugotužilac-protivtuženi, u poslovima uvoza i izvoza koji se odnose na sprovođenje ovog ugovora, istupao u svojstvu komisionara za račun jugoslovenske strane, ovde tuženog-protivtužioca. Predmet ugovora je međusobna isporuka proizvoda i to tako što će vrednost izvršenog izvoza biti jednaka vrednosti izvršenog uvoza robe. Međutim, tuženi protivtužilac, kao vlasnik i korisnik robe, nije otplatio izvozom, na koji načinje kao razlika između vrednosti izvoza i vrednosti uvoza, nastao dug, koji sa pripadajućom kamatom iznosi ukupno 623.254,95 evra, ukoliko se u dug uračunaju potraživanja dospela pre 22.9.1990. godine, imajući u vidu datum podnošenja tužbe. 552

Odluka prvostepenog suda u ovom deluje zakonita i zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava i to odredbe člana 454. stav (1) Zakona o obligacionim odnosima i člana 374. istog zakona. Naime, odredba člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, između ostalog propisuje zastarelost potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, s tim da zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu. Predmet Ugovora o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji od 26.6.1987. godine je međusobna saradnja na području uzgoja stoke i proizvodnje, obrade i prerade mesa i drugih klaoničkih proizvoda, kao i međusobno isporučivanje stoke, mesa i drugih klaoničkih proizvoda, mesnih prerađevina, komponenata i drugih materijala potrebnih za njihovu proizvodnju. Takođe je predmet saradnje, odnosno ugovora, proizvodnja i međusobna isporuka proizvoda ugovornih strana zajedno sa svojim supkooperantima. Prema tome, zaključeni ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, ima pravnu prirodu ugovora o prometu robe i usluga, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud. Vreme trajanja ugovora nije od uticaja na drugačiju pravnu prirodu istog, jer ugovor sadrži elemente koji ga kvalifikuju kao ugovor o prometu roba i usluga, stoje utvrđeno uvidom u navedeni predmet samog ugovora. Neosnovan je žalbeni navod koji se odnosi na postupanje suda po istaknutom prigovoru zastarelosti od strane neovlašćenog lica, konkretno veštaka. Ovo stoga, što je sam tuženi protivtužilac na ročištu za glavnu raspravu od 7.10.2005. godine, istakao prigovor zastarelosti potraživanja tužilaca dospelog pre 22.9.1990. godine, tako da je prvostepeni sud o tako istaknutom prigovoru pravilno odlučio, u skladu sa odredbom člana 360. stav (3) Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 2515/06 od 18.10.2006. godine); Uticaj zastarelosti na raskid ugovora Ukoliko je nastupila zastarelost potraživanja, poverilac ne može da raskine ugovor sa dužnikom zbog neispunjenja ugovorne obaveze. Iz obrazloženja Preuzimalac duga (cesionar) može prema dužniku (cesusu) imati samo onoliko prava koliko je imao ustupilac (cedent) do ustupanja. U konkretnom slučaju predmet ugovora o cesiji je potraživanje koje je na tužioca preneo cedent iz poslovnog odnosa sa cesusom, ovde tuženim. U pravno snažno okončanom postupku pred sudom utvrđeno je da je navedeno potraživanje zastarelo. Nastupanjem zastarelosti ugovorne obaveze, poverilac ne može da raskine ugovor sa dužnikom zbog neispunjenja ugovorne obaveze, pa ne dolazi do nastajanja posle-dica raskida ugovora u smislu povraćaj a datog, to samim tim tužilac u konkretnom slučaju nije stekao pravo da potražuje povraćaj stečenog bez osnova. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 277/06) Zastarelost potraživanja povraćaja zatnenljive ambalaže Kod kontinuiranog odnosa po principu puno za prazno, prigovor zastarelosti potraživanja povraćaja zamenljive ambalaže nije osnovan u odnosu na sve isporuke koje su izvršene 3 godine pre utuženja. Iz obrazloženja Pravilno je, imajući u vidu istaknut prigovor zastarelosti, prvostepeni sud po uvidu u način odvijanja celokupnog poslovnog odnosa među strankama utvrdio da nisu zastarela potraživanja za povraćaj ambalaže, u kojoj je roba isporučena u periodu od tri godine pre podnošenja tužbe. Navedeno sa razloga, što se radi o sporednom potraživanju iz prometa robe i usluga prodaje pića, pa stoga zastarelost sporednih potraživanja nastupa kada i zastarelost glavnih potraživanja, odnosno po proteku roka zastarelosti od tri godine. Kako se radi o kontinuiranim isporukama u toku dugoročne poslovne saradnje u kojoj se poslovanje odvijalo po principu ,,puno za prazno", odnosno pri svakoj novoj isporuci je vraćana prazna ambalaža koja je služila za prethodnu isporuku, to je pravilno prvostepeni sud ocenjujući istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja našao da potraživanja tužioca nisu zastarela za ambalažu vezanu za isporuku robe za period tri godine pre pokretanja tužbe, a za ambalažu koja se odnosi na isporuke pre označenog datuma, potraživanje je zastarelo. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 8842/06 od 07.12.2006. godine); "Zastarevanje potraživanja povratne ambalaže, načelno govoreći, teče odvojeno za svaku isporuku robe (isto onako kako je tekao rok zastarelosti cene za isporučenu robu) ali se, uobičajeno u privrednom poslovanju (u odsustvu posebnog dogovora stranaka, odnosno drugačije dužnikove izjave kod kontinuirane i sukcesivne isporuke ambalaže sa kraćim upotrebnim ciklusom po principu puno za prazno), obaveze u pogledu povraćaja više angažovane ambalaže namiruju onim redom kako dospevaju za ispunjenje. Prema količinama povraćene ambalaže, uzima se da je prvo vraćena ambalaža iz ranijih isporuka (na taj način pri svakom povraćaju ambalaže razdužuju se prethodno nevraćene količine i tako utvrđuje konačna saldo dugovane ambalaže). U tom smislu ce-ni se prigovor zastarelosti i izvodi zaključak o tome u kom obimu je tuženi povraćaj em ambalaže posle trogodišnjeg perioda koji prethodi utuženju uspeo da povrati tužiocu količinu ambalaže koju je dugovao na dan koji prethodi trogodišnjem periodu pre utuženja" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev, 622/98); 553

"Zastarevanje potraživanja povratne ambalaže teče odvojeno za svaku isporuku robe (isto onako kako teče rok zastarelosti cene za isporučenu robu), ali se u privrednom poslovanju primenjuje i odredba čl. 312. ZOO kada se radi o kontinuiranim i sukcesivnim isporukama ambalaže sa kraćim upotrebnim ciklusom, po principu puno za prazno " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 415/98); ''Potraživanje po protokolu o sravnjenju međusobnih potraživanja zastareva za tri godine, kao potraživanje iz ugovora o prometu roba i usluga" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 574/97); "Kada su parnične stranke poslovale po principu da se ambalaža (potrošna) vraća "puno za prazno", tada je tuženi povraćaj em ambalaže uvek vraćao ranije isporučenu ambalažu, a sve u smislu odredbe člana 312. ZOO. Prema tome, kod primene ovog principa poslovanja "puno za prazno" pretpostavlja se daje tuženi time izmirio ranija dugovanja, pa mu rokzastarevanja teče odposlednje isporuke" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 471/97); Drugi slučajevi zastarelosti potraživanja "Naplata cene za izvedene radove iz ugovora o građenju po privremenoj situaciji sa tačno određenim iznosima, zastareva u roku od tri godine od dospeća za plaćanje " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 110/97); "Zastara potraživanja cene radova po ugovoru o građenju počinje da teče prvog dana posle dana kada je izvođač radova mogao na osnovu konačnog obračuna da zahteva isplatu. Kada je zastareo nominalni iznos cene, tada je zastarelo i eventualno potraživanje tužioca na ime zatezne kamate zbog docnje u plaćanju nominalnog iznosa, kao i zahtev za naknadu štete u smislu odredbe člana 278. st. 2. ZOO" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 192/00); "Potraživanja iz neizvršenih ugovora o prometu nepokretnosti zastarevaju u opštem zastarnom roku" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 864/82); "Kada se po osnovu ugovora o prometu nepokretnosti traži utvrđivanje prava svojine i uknjižba na nepokretnosti, takav zahtev ima obligaciono pravni karakter, pa se pitanje zastarelosti takvog zahteva procenjuje po opštem zastarnom roku iz člana 14. Zakona o zastarelosti potraživanja, koji se u ovom slučaju primenjuje u skladu sa propisom člana 1106. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju od zaključenja ugovora o poklonu u 1955. godini, koji nije sproveden u zemljišnoj knjizi, pa do podnošenja tužbe za izvršenje tog ugovora u 1976. godini, proteklo je više od deset godina, pa je pravilnom primenom zakona usvojen prigovor zastarelosti potraživanja i odbijen tužbeni zahtev" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1392/82); "Zastarelost potraživanja iz pravnog odnosa zajedničke gradnje počinje teći od dana pravosnažnosti presude kojom je utvrđeno suvlasništvo stranaka na izgrađenim objektima, a ne od dana završene gradnje" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 271/85); "Ugovor o kooperaciji je specifičan ugovor, za koji nije predviđen poseban rok zastarelosti, pa se zastare! ost u ovakvom slučaju ima računati prema opštem roku, predviđenom čl. 14. Zakona o zastarelosti potraživanja " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 403/75); "Potraživanje naknade štete zbog delimičnog gubitka robe po ugovoru o prevozu železnicom u skladu sa čl. 47. međunarodne Konvencije o prevozu robe železnicom /CIN/ zastareva po isteku jedne godine od dana izdavanja robe " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 274/84); "Potraživanje stambene zadruge prema svome članu za isplatu naknade za izgrađeni stan zastareva u opštem zastarnom roku, a ne u roku od dve godine, jer to nije potraživanje privredne organizacije za isporučenu robu, već potraživanje zadruge prema svome članu za isplate koje je za njega izvršila po ugovoru o izgradnji stana " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2129/82); "Potraživanje radne organizacije od njenog radnika na radnom mestu trgovačkog putnika po osnovu vraćanja više isplaćene provizije zastareva za 10 godina " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 1299/73); "Kada je roba isporučivana kupcu sukcesivno po odvojenim računima, zastarelost potraživanja teče u odnosu na svaku isporuku odvojeno " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1280/85); "Potraživanje zadruge prema vlasniku vršalice, koji je, pored ujma za svoje usluge od poljoprivrednih proizvođača, po sporazumu sa zadrugom ubirao ujam i za nju na ime naknade troškova osiguranja koje je imala za ove proizvođače, zastareva po čl. 14., a ne po čl. 17. Zakona o zastarelosti potraživanja" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 245/75); "Ako između radnika i poslodavca nije zasnovan radni odnos, već se posao obavlja po ugovoru o delu, onda. potraživanje naknade zastareva u opštem roku zastarelosti" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 142/80). 554

Potraživanje zakupnine (čl. 375. ZOO) Potraživanja zakupnine zastarevaju za tri godine. Zakupnina, o kojoj je reč u ovom članu, ne odnosi se samo na pokretnu ili samo na nepokretnu stvar, već na sve stvari date u zakup u smislu obligacionog prava. Pri tom nije od značaja da li se zakupnina plaća povremeno ili u jednom ukupnom iznosu. Po pravilu, kod većine ugovora o zakupu, naročito stambenog ili poslovnog prostora, zakupnina se ugovora na mesečna plaćanja, kao na primer, po isteku nekoliko dana od proteka prethodnog meseca. Međutim, u nekim slučajevima se ugovara zakupnina u mesečnim ili godišnjim rokovima, ako je u pitanju trajanje zakupa u dužem vremenskom periodu. Ali postoje i slučajevi kada se za celokupno vreme ugovorenog trajanja zakupa ugovora jedan ukupan iznos zakupnine, koji se plaća odjednom, bilo pri zaključenju ugovora o zakupu ili u nekom drugom periodu. S obzirom na karakter pravne institucije zakupa, logično je rešenje dato u odredbama ovog člana, a naime da potraživanje zakupnine zastareva za tri godine, bez obzira dali je određeno da se plaća povremeno ili u jednom ukupnom iznosu, jer bi u protivnom, kako je to uređeno u odredbama člana 372. ovog zakona, u vezi povremenih potraživanja, moralo da se vodi računa od dospelosti svakog pojedinog plaćanja zakupnine, što bi s obzirom na brojnost slučajeva zakupa, pravilo smetnje u njihovoj realizaciji.

Potraživanje naknade štete (čl. 376. ZOO) Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinio. Pravo zahtevanja ispunjenja obaveza, kod instituta zastarelosti, izraženo je kroz pravilo da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo zahtevati ispunjenje obaveze, odnosno od dana dospelosti neispunjenog potraživanja, uz izuzetak "ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano" (čl. 361. st. 1. ZOO). Ovaj izuzetak odnosi se, uglavnom, na odredbe ovog člana (čl. 376.), po kojima trogodišnji rok zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete počinje teći od dana kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Pod saznanjem za štetu podrazumeva se, po pravilu, ne samo saznanje daje šteta nastala već i saznanja o njenom učiniocu, kao i o obimu i visini nastale štete. Saznanje za obim i visinu štete vezuje se obično za dan kada oštećeni sazna za nastalu stvarnu štetu. Tako, na primer, ako je oštećenom naneta šteta kakvom protivpravnom radnjom, kojom je povređeno njegovo telo, ali mu je veličina, odnosno težina oštećenja nepoznata dok se ne utvrdi lekarskim nalazom, početak roka zastarelosti od tri godine počinje da teče od dana saznanja za tu činjenicu. Ako se oštećenom kasnije pogorša stanje zdravlja kao posledica nanete mu povrede, zastarevanje potraživanja naknade štete zbog tog pogoršanja, počinje da teče od saznanja za takvu štetu. Saznanje za štetu je pravna činjenica koja kod odredaba ovog člana (čl. 376.) ima poseban značaj. U pitanju je ne samo vreme nastanka pravnog odnosa već i samo utvrđenje štete, odnosno njene visine. Svi ti elementi skupa, predstavljaju saznanje o šteti. Korisno je napomenuti da se utvrđivanje visine štete, na primer, u poljoprivredi utvrđuje prema danu kada je šteta nastala. Na primer, ako je radom neke fabrike, ili nekog drugog postrojenja, zbog ispuštanja štenih gasova ili prašine, gareži i slično, naneta šteta na usevima poljoprivrednika (kao što su: sušenje voćnih stabala, deli-mično ili potpuno uništenje zasađenih žitarica, uništenje vinove loze i si.), rok zastarelosti potraživanja počinje da teče od dana kada je poljoprivrednik saznao za štetu i pričinioca štete određene kulture zasada na poljoprivrednom zemljištu, pri čemu se visina štete može utvrditi obezbeđenjem dokaza putem suda, dakle odmah čim je šteta nastala. Napred izneto se odnosi na relativni rok zastarelosti, dakle rok od tri godine kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, u kom roku može tražiti naknadu štete. U svakom slučaju taj rok zastareva za pet godina, kao apsolutni rok, u kome je oštećeni mogao da ostvari svoje pravo na naknadu štete, dakle ako iz objektivnih razloga nije mogao da u roku od tri godine sazna za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Stav 3. ovog člana ima u vidu zastarelost potraživanja naknade štete koja je nastala "povredom ugovorne obaveze", ali se ona određuje posebno prema već nekoj postojećoj obavezi, kao što su, na primer, međusobna potraživanja iz ugovora o prometu roba i usluga, zatim potraživanja zakupnine, za koje je propisan rok od tri godine, ili za potraživanja koja se odnose na isporučenu električnu energiju, vodu, dimničarske usluge i dr., za koje je određen rok zastarelosti od jedne godine, i t. d. U vezi tumačenja sadržine stava 1. ovog člana, Vrhovni sud se izjasnio u svojoj odluci Rev. 66/05, navodeći daje odredbom člana 376. stav 1. ZOO propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je Štetu učinilo. U slučaju o kome je odlučivao, isti sud je naveo: „Ovaj sud nalazi, prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku, daje tužilac saznao za štetu na dan nastanka štetnog događaja, a ne na dan kada mu je ispostavljen račun autolimarske radnje od 555

14.7.2000. godine. Saznanje za materijalnu štetu treba shvatiti tako da su tužiocu bili dostupni svi elementi za saznanje o šteti i njenom opsegu, kao i podaci o tome ko je štetnik, s podacima potrebnim za preduzimanje odgovarajućih radnji prema njemu. To dalje znači da za tužioca zastarevanje ne bi teklo od dana nastanka štetnog događaja do 14.7.2000. godine, da nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze, što ovde nije slučaj. Naprotiv, tužilac je mogao istoga dana kada se i desio štetni događaj da u postupku obezbeđenja dokaza preko suda utvrdi visinu nastale štete, ili da za obim štete sazna na drugi način kod ovlašćenog servisa za popravku vozila. Sam tužilac, saslušan kao stranka, u toku postupka je izjavio daje ogrebotinu na kolima popravio kod majstora autolakirera i limara nedelju dana posle oštećenja, te ukoliko bi se prihvatilo daje tužilac i tada saznao za visinu štete, pravo na naknadu te štete je zastarelo shodno odredbi člana 376. ZOO.

Sudska praksa Zastarelost potraživanja naknade pojedinih vidova nematerijalne štete Zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za fizičke bolove počinje teći od prestanka bolova, za strah od prestanka straha, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogoršanja zdravstvenog stanja od dana saznanja za novu težu posledicu. Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je od avgusta 1995. godine boravio u SRJ kao izbeglo lice, a 16. 8. 1995. godine lišen je slobode bez akta nadležnog organa, i sa drugim licima prebačen u E, a potom na područje sela G. gdeje ostao do oktobra 1995. godine. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili daje osnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade ove štete obzirom daje zastarni rok iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima istekao i da nema mestaprimeni dužegzastarnog roka iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer za primenu ove materijalno-pravne odredbe nisu ispunjeni propisani zakonski uslovi. Revizijom tužioca se osnovano ukazuje daje pobijana drugo stepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. navedenog ZPP, jer ne sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama i daje zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Naime, prema članu 155. Zakona o obligacionim odnosima šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. stav 1. i 2. ZOO). Prema navodima tužbe tužilac je zbog nezakonitog i nepravilnog rada Ministarstva unutrašnjih poslova, kao organa tužene, pretrpeo nematerijalnu štetu zbog povrede slobode i prava ličnosti zbog koje je pretrpeo duševne bolove, ali je naknadu štete isplatom novčane naknade zahtevao ne samo za duševne bolove zbog povrede slobode već i zbog pretrpljenog straha, fizičkih bolova i duševnih bolova koje je pretrpeo i trpi zbog zaostalih posledica ove štetne radnje organa tužene u vidu umanjenja životne aktivnosti i pogoršanja zdravstvenog stanja. Kako se saznanje za štetu ne vezuje za dan njenog prouzrokovan];a (nastanak štete), već za okolnosti koje se odnose na trajanje i prestanak fizičkih bolova ili straha, odnosno na završetak lečenja i saznanje da su zaostale posledice prouzrokovale trajno oštećenje zdravlja i opšte životne sposobnosti oštećenog, koje mu umanjuju životnu aktivnost, svaki vid nematerijalne štete zastareva posebno. Tako, po stanovištu Vrhovnog suda, zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za fizičke bolove počinje teći od prestanka bolova, za strah od prestanka straha, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogoršanja zdravstvenog stanja kao dana saznanja za novu težu posledicu. Nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da prema utvrđenim okolnostima nema mesta primeni dužeg zastarnog roka iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer za primenu ove materijalno-pravne odredbe nisu ispunjeni propisani zakonski uslovi, međutim, pobijana drugostepena presuda ne sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama od kojih zavisi odluka o osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja naknade ove štete zbog nepravilnog i nezakonitog rada državnog organa (člana 172. ZOO): ni o dospelosti potraživanja ove štete, ni o danu podnošenja tužbe, ni o zastarnim rokovima za posebne vidove nematerijalne štete za koje tužilac zahteva naknadu, a prvostepeni sud je zbog pogrešne primene materijalnog prava propustio da utvrdi kada je tužilac saznao za štetu (za svaki vid nematerijalne štete posebno) i da saglasno tome oceni da li su za sve ili samo za pojedine vidove naknade ove štete istekli zastarni rokovi ". (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev 1427/05 od 26. maja 2005. godine); 556

Ocena zastarelosti potraživanja naknade štete Za ocenu prigovora zastarelosti potraživanja po osnovu naknade štete, sud mora utvrditi kada je šteta nastala i kada je oštećeni saznao za štetu i počinioca, jer isto zastareva u roku od 5 godina od nastanka štete, a tri godine od saznanja za štetu i počinioca, imajući pri tome u vidu da se subjektivni rok od tri godine uvek kreće u okviru objektivnog roka od pet godina. Iz obrazloženja Osnovani su žalbeni navodi da prvostepeni sud nije dao potpune razloge za ocenu istaknutog prigovora zastarelosti. Prema odredbama cl. 3776 Zakona o obligacionim odnosima, zastarevanje na ime naknade štete nastupa za 3 godine od kada je oštećeni saznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju potraživanje zastareva za 5 godina od kada je šteta nastala. Konstatujući daje šteta nastala u periodu od 25.01.1993. godine do 23.03.1994. godine, a tužba podneta 16.06.1998. godine, prvostepeni sud smatra da nije osnovan prigovor zastarelosti, jer je tužba podneta u okviru objektivnog roka od 5 godina. Za pravilnu ocenu prigovora zastarelosti, međutim, bilo je neophodno tačno utvrditi kada je nastupila šteta, a ne okvirno u periodu od više od godine dana, a potom ako sud utvrdi daje od trenutka nastupanja štete do trenutka podnošenja tužbe nije protekao rok od 5 godina (objektivni rok), bilo je neophodno da utvrdi kada je tuženi saznao za štetu i počinioca, te da lije od navedenog trenutka prošao zakonski rok od 3 godine do dana podnošenja tužbe, imajući u vidu da se ovaj rok kreće uvek u okviru objektivnog roka od 5 godina. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 231/07 od 7.3.2007. godine); Zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete Saznanje za štetu se ne vezuje za dan njenog prouzrokovanja, već za okolnosti koje se odnose na trajanje i prestanak fizičkih bolova i straha, odnosno na završetak lečenja i saznanje da su zaostale posledice prouzrokovale trajno oštećenje zdravlja i životne sposobnosti oštećenog. Iz obrazloženja Prema navodima tužbe, tužilac je kao rezervista bio u sastavu VP VV, i tokom izvršavanja borbenih zadataka povređen je prilikom bombardovanja kasarne u Prištini dana 28.3.1999. godine, kojom prilikom je zadobio telesne povrede i oboleoje od posttraumatskog stresnog poremećaja. Priznato mu je svojstvo ratnog vojnog invalida. Stoga je tužilac od tužene tražio naknadu nematerijalne štete usled pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, pretrpljenih fizičkih bolova i straha. Kako se saznanje za štetu ne vezuje za dan njenog prouzrokovanja, već za okolnosti koje se odnose na trajanje i prestanak fizičkih bolova i straha, odnosno na završetak lečenja i saznanje da su zaostale posledice prouzrokovale trajno oštećenje zdravlja i životne sposobnosti oštećenog, to svaki vid nematerijalne štete zastareva posebno. Po stanovištu Vrhovnog suda, zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove počinje teći od prestanka bolova, za strah od prestanka straha, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogoršanja zdravstvenog stanja - kao dana saznanja za novu težu posledicu. S obzirom na navedeno, kao i utvrđenu dijagnozu psihičkog oboljenja tužioca, ne može se prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je celokupno potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete zastarelo, s obzirom na poslednji datum kada se javio kod lekara. Budući da u nižestepenim presudama nije pravilno primenjeno materijalno pravo, odnosno odredbe o zastarelosti potraživanja iz člana 3 76. Zakona o obligacionim odnosima, to nisu utvrđene ni sve odlučne činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja naknade štete, budući da prvostepeni sud nije utvrdio kada je tužilac saznao za svaki vid nematerijalne štete posebno, i saglasno tome ocenio da li su za sve ili samo za pojedine vidove ove štete istekli zastarni rokovi. (Prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 927/06); Zastarelost resresnos potraživanja Zastarelo je regresno potraživanje osiguravača prema licu odgovornom za nastanak štete pričinjenu osiguraniku u slučaju daje osiguravao isplatu osiguraniku izvršio nakon proteku 5 godina od kada je šteta nastala. Iz obrazloženja Odredbama čl. 376. tač. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, predviđeno je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Tužilac je svom osiguraniku isplatio rentu u iznosu od 7.742,78 eura, pa u ovoj parnici tužbom traži da se obaveže tuženi da mu isplati naknadu štete u visini isplaćene rente. Nije sporno daje tužilac shodno odredbi čl. 35. st. 1. Sporazuma o socijalnom obezbeđenju zaključenom između SFRJ i SR Nemačke („SI. SFRJ" br. 9/69), koji je još uvek na snazi, ovla-šćen da od tuženog zahteva naknadu za isplaćenu penziju svom osiguraniku zbog profesionalne nesposobnosti 557

za privređivanje. Tuženi je obveznik tog regresnog zahteva kao osiguravača iz ugovora o obaveznom osiguranju motornih vozila. Po tom osnovu on je u obavezi da oštećenom licu naknadi štetu koju mu je pričinio njegov osiguranik. Međutim, oštećeno lice stiče sopstveno pravo da od dana kada se dogodi osigurani slučaj zahteva naknadu iz osiguranja. To je izričito propisano odredbom čl. 941. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je regresnipoverilac koji stupa uprava svog osiguranika oštećenog lica prema tuženom kao osiguravaču od odgovornosti za štetu koju je pričinio njegov osiguranik. Dosledno tome tužilac ne može imati više pravo nego što ih ima sam osiguranik u čija se prava on subrogira. Prema tome, i tužiočevo pravo prema osiguravaču štetnika se konstituiše na dan kada se osigurani slučaj dogodio. Štetni događaj je nastao 1977. godine. Od tog dana teče objektivni rok zastarelosti za ostvarenje svih prava oštećenog lica iz tog događaja prema osiguravaču. Međutim, tužilac je tek 1998. godine priznao svom osiguraniku pravo na penziju zbog profesionalne nesposobnosti, s tim da to pravo ostvaruje počev od 1.6.1996. godine. Kod takvog stanja stvari očito je daje tužilac stekao status regresnog poverioca po isteku opšteg zastarnog roka za ostvarenje prava prema tuženom kao osiguravaču štetnika. Iz tih razloga pravilna je odluka nižestepenih sudova kojom je zbog osnovano istaknutog prigovora zastarelosti tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 452/04 od 23.6.2005. godine); Zastarelost kod nematerijalne štete Ako su pre podnošenja tužbe protekli subjektivni i objektivni rokovi u kojima je oštećeni mogao ostvarivati pravo na naknadu nematerijalne štete, po više osnova, sudsku zaštitu gubi protekom zastarnog subjektivnog, odnosno objektivnog roka. Iz obrazloženja Predmet ovog spora, između ostalog, po tužbi za naknadu štete, koju je tužilac podneo sudu 7.12.1998. godine, je naknada nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, psihičke bolove, zbog naruženosti i za strah. Međutim, kako je lečenje kod tužioca trajalo do kraja 1991. godine, kada su prestali fizički bolovi i strah, i formirano estetsko naruženje lakog stepena, a tužilac tužbu za naknadu štete podneo 7.12.1998. godine, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, odredbu člana 376. ZOO, kada su uvažavajući istaknuti prigovor tužene o zastarelosti ovog potraživanja, odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, psihičke bolove zbog naruženosti i za strah, dajući pri tom razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud. Naime, rok zastarelosti počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano (član 361. ZOO). Kod naknade štete obaveza naknade smatra se dospelom od trenutka nastanka (član 186. ZOO). Potraživanje naknade deliktne štete u smislu člana 376. ZOO zastareva za 3 godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok), a u svakom slučaju potraživanje zastareva za 5 godina od dana je šteta nastala (objektivni rok). Za početak roka zastarevanja deliktne štete relevantno je saznanje oštećenog za štetu i za lice koje je štetu prouzrokovalo, kao i za obim štete (utvrđenje svih činjenica i okolnosti koje su od značaja za utvrđivanje visine štete). Zato se početak roka, po pravilu, ne poklapa sa momentom nanošenja telesne povrede (štetne radnje), pa tako u pogledu naknade za fizičke bolove, rok zastarelosti teče od momenta kada su prestali fizički bolovi relevantni za dosuđivanje naknade (jakog i srednjeg intenziteta), za strah od završetka straha koji je bio intenzivan i dužeg trajanja, dok za naruženost od momenta kada je završeno lečenje i kada je izvesno da izmenjena spolja-šnost oštećenog izaziva okolini gađenje, sažaljenje i druge negativne reakcije. Kako je u toku postupka utvrđeno daje lečenje tužioca završeno do kraja 1991. godine, do kada su prestali i fizički bolovi relevantni za dosuđivanje naknade i strah, kao i nastale okolnosti relevantne za naknadu štete za pretrpljene psihičke bolove za naruženost, a tužba je podneta 7.12.1998. godine, to je u konkretnom slučaju potraživanje tužioca za navedene vidove naknade nematerijalne štete zastarelo prema navedenoj odredbi člana 376. ZOO, pošto su pre podnošenja tužbe protekli subjektivni i objektivni rok u kojima je tužilac mogao ostvarivati pravo na sudsku zaštitu. Zato, navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1009/06) Zastarelost naknade štete za duševni bol Zastarelosti potraživanja za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol, zbog povrede slobode i prava ličnosti i za pretrpljeni strah, počinje da teče od trenutka kada je strah prestao, nezavisno od toga što je proizveo trajne posledice, kao što je posleratni stresni sindrom. Iz obrazloženja Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi delimično usvojili tužbeni zahtev tužioca. U konkretnom slučaju, rečje o odgovornosti za drugoga, a u smislu odredbe člana 172. ZOO, pa se rokovi zastarelosti računaju prema odredbi člana 376. ZOO. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi našli daje deo tu558

žbenog zahteva tužioca koji se odnosi na naknadu štete za pretrpljeni duševni bol zbog povrede slobode i prava ličnosti zbog protivpravnog lišenja slobode i za pretrpljeni strah, zastarelo. Tužilac se na teritoriju Republike Srbije vratio 12.12.1995. godine, kada je nad njim prestala fizička i psihička tortura i kada je napred navedena šteta nastala u punom obimu. Tužilac je strah prestao da trpi po povratku sa ratišta, a kako to proizilazi iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, na koji stranke nisu imale primedbi. Kako je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta sudu 18.08.2003. godine, pravilno su nižestepeni sudovi našli daje u odnosu na potraživanje naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti i za pretrpljeni strah, tužiočevo potraživanje zastarelo. Ovo zato što su protekli subjektivni i objektivni rokovi propisani odredbom člana 376. stav 1. i 2. ZOO. Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog duševnog bola zbog umanjenja životne aktivnosti nije zastareo, s obzirom daje tužilac definitivno saznao u maju mesecu 2003. godine za trajno umanjenje životne aktivnosti, od kada je počeo da teče rok zastarelosti potraživanja za ovaj vid nematerijalne štete. Pravilno je drugostepeni sud odlučio o visini naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i odredio pravičnu novčanu naknadu za taj vid nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 290.000,00 dinara, tj. preinačio prvostepenu presudu, tako što je pored dosuđenog iznosa prvostepenom presudom od 230.000,00 dinara dosudio još iznos od 60.000,00 dinara, tj. ukupno 290.000,00 dinara. Na taj načinje, obzirom na sve okolnosti slučaja, pravilno primenjena odredba člana 200. ZOO. Nisu osnovani navodi revizije u pogledu zastarelosti potraživanja za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog povrede slobode i prava ličnosti i za pretrpljeni strah. I Vrhovni sud nalazi da nema mesta primeni odredbe člana 377. ZOO s obzirom da se rokovi koji su određeni tim članom računaju samo u odnosu na štetnika koji za štetu odgovara po osnovu krivice. U ovom slučaju radi se o odgovornosti za drugoga (član 172. ZOO), zbog čega se rokovi zastarelosti računaju prema odredbama člana 3 76. ZOO. U provedenom postupku razgraničeno je pitanje vida nematerijalne štete, umanjenja životne aktivnosti prouzrokovane posttraumatskim stresnim poremećajem i straha i momenta kada je tužilac za ove vidove nematerijalne štete saznao, pa su suprotni navodi revizije neosnovani. Naime, rok zastarelosti za naknadu štete za pretrpljeni strah počinje da teče od trenutka kada je strah prestao, nezavisno od toga što je proizveo trajne posledice, kao što je posleratni stresni sindrom, jer one ulaze u domen umanjenja životne aktivnosti, pa se i rok zastarelosti za naknadu štete računa od trenutka kada je to umanjenje dobilo oblik konačnog stanja. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1203/06); Početak roka zastarelost zahteva za naknadu nematerijalne štete Prilikom ocenjivanja opravdanosti prigovora zastarelosti potraživanja naknade štete, propisane članom 376. ZOO, zastarelost počinju teći od saznanja za štetu, odnosno njenog nastanka i oni ne mogu početi da teku pre dana završenog tečenja, odnosno od dana kada su pojedini vidovi neimovinske štete dobili oblik konačnog stanja. Iz obrazloženja Predmet spora u ovoj parnici je tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne i materijalne štete koju je pretrpela zbog zadobijene teške telesne povrede u saobraćajnoj nezgodi, koja se dogodila 3.11.1999. godine. Prema utvrđenom činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda, a na kojem se zasniva i pobijana drugostepena presuda, proizlazi da su u navedenoj saobraćajnoj nezgodi učesnici bili osiguranik tužene DD, koji je upravljao teretnim vozilom marke Zastava, i tužilja koja je vozila biciklo. O tome je sačinjen sudski zapisnik o obavljenom uviđaju u kome je konstatovano da je tužilja zbog zadobijenih teških telesnih povreda preneta u Zdravstveni centar u ĐD. Pre podnošenja tužbe, tužilja se obraćala tuženom pismenim odštetnim zahtevom, ali tom zahtevu nije udovoljeno, jer je tuženi tražio da tužilja priloži dodatnu dokumentaciju. Tužilja je uz tužbu priložila otpusnicu iz Instituta za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici, iz koje proizlazi daje u toj bolnici provela vreme od 8. do 22.11.1999. godine, u kojoj je navedeno da je pri odlasku njeno stanje poboljšano. Takođeje navedeno daje upućena u tu bolnicu iz Subotice, a ne iz zdravstvenog centra DĐ, gdeje upućena nakon povređivanja u saobraćajnoj nezgodi. O drugim povredama i dijagnozi bolesti, odnosno trajanju lečenja tužilja nije priložila nikakve dokaze. Na osnovu takvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi izvode zaključak da je tužiljino potraživanje u pogledu naknade štete nastale njenim povređivanjem u ovom udesu prema tuženoj zastarelo, shodno odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, te u tom smislu usvajaju prigovor zastarelosti istaknut od strane tužene i odbijaju tužbeni zahtev. Od dana nas talog štetnog udesa 3.11.1999. godine pa do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari 17.2.2005. godine, proteklo je više od 5 godina, odnosno protekao je objektivni rok u kome je tužilja mogla da traži naknadu štete. Pored toga, po oceni drugostepenog suda nije utvrđeno daje nastupio štetni događaj na osnovu koga bi tuženi, a po osnovu ugovora o osiguranju bio u obavezi da naknadi štetu, pa je 559

bez značaja što od strane prvostepenog suda nije utvrđeno koliko je trajalo lečenje tužilje zbog zadobij enih povreda i kada je ono završeno. Ovakvo pravno stanovište nižestepenih sudova se ne može kao pravilno prihvatiti, jer se zasniva na pogrešnom tumačenju odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, koje se odnosi na zastarelost potraživanja naknade štete. Naime, prilikom ocenjivanja opravdanosti prigovora zastarelosti potraživanja naknade štete, propisane navedenom zakonskom odredbom, osnovno je pitanje kada je oštećeni saznao za štetu. Objektivni rok zastareva-nja potraživanja naknade štete počinje teći od nastanka štete. To vreme se ne mora poklapati sa vremenom pričinjene štetne radnje, odnosno štetnog događaja. Štetna radnja se ne mora dogoditi u isto vreme kada i šteta, naročito ne kada je u pitanju nematerijalna šteta, kao što je u ovom slučaju reč. Rokovi zastarelosti iz člana 3 76. Zakona o obligacionim odnosima počinju teći od saznanja za štetu, odnosno njenog nastanka i oni ne mogu početi da teku pre dana završenog lečenja, odnosno od dana kada su pojedini vidovi neimovinske štete dobili oblik konačnog stanja, kao što se to osnovano u reviziji ističe. U ovom slučaju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, izostalo je utvrđivanje bitnih činjenica za ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti istaknut od strane tužene. Pre svega, bilo je neophodno da putem sudskog veštaka medicinske struke, a na bazi uvida u medicinsku dokumentaciju koja se odnosi na lečenje tužilje u vezi zadobij enih povreda u navedenom udesu, utvrditi koja je povrede tužilja zadobila, koliko je trajalo lečenje tužilje, kada je okončano i kakve su posledice eventualno nastupile po njeno zdravstveno stanje i opšte životnu aktivnost, koliko su trajali fizički bolovi i strah, da lije došlo do naruženosti i da lije tužilji bila neophodna tuđa pomoć i nega i u kom periodu. Ukoliko navedena potraživanja tužilje nisu zastarela, osnovanost njenog zahteva je uslovljena prethodnim utvrđenjem odgovornosti drugog učesnika u nastalom udesu, koji je bio osiguranik tuženog, a što u prvostepenom postupku nije utvrđivano. Postoje sa aspekta pravilne primene materijalnog prava sporni pravni odnos nužno raspraviti, u smislu primedbi iznetih u ovom rešenju, to su obe pobijane presude ukine na osnovu člana 407. stav 2. ZPP, i odlučeno kao u izreci rešenja. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 148/06); Zastarelost potraživanja naknade štete kada su posledice trajne Saznanje za štetu se vezuje za vreme kada je oštećenom saopšteno da su posledice povređivanja postale trajne, bez obzira stoje i dalje nastavljeno lečenje. Ukoliko oštećeni zbog pogoršanja zdravlja tokom lečenja pretrpi novu štetu, to može biti osnov za traženje naknade novonastale štete. Iz obrazloženja: "U provedenom postupku je utvrđeno daje tužilac kao radnik obezbeđenja u Okružnom zatvoru, prilikom obavljanja poslova i radnih zadataka 15. marta 1997. godine, zadobio tešku telesnu povredu u vidu preloma donjeg dela desne potkolenice i u predelu skočnog zgloba. Tužilac je bolnički lečen do 3. marta 1998. godine. Prema nalazu veštaka medicinske struke, tužilac je konačno saznao za posledice zadobij enih povreda i ishod lečenja nakon osam meseci od povređivanja, te tužilac nakon toga nije mogao da očekuje poboljšanje svog zdravstvenog stanja, već samo pogoršanje. Fizički bolovi su prestali nakon 3,5 meseca od dana povređivanja, a lečenje je završeno 3. marta 1998. godine. Lečenje tužioca zbog naruženosti je završeno 3. marta 1998. godine, a tužilac je za umanjenje životne aktivnosti saznao 10. oktobra 1998. godine. Tužilac je za štetu zbog manje primljene zarade i rente saznao marta 1997. godine, a strah je trpeo 8 meseci od dana povređivanja. Tužbu za naknadu štete po svim vidovima tužilac je podneo 9. decembra 2002. godine. Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan odbijen, a za takvu odluku su nižestepeni sudovi dali valjane razloge koje prihvata i revizijski sud. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je potraživanje tužioca za naknadu štete zastarelo u smislu 1 odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilac tužbu od 9. decembra 2002. godine podneo nakon isteka rokova propisanih za zastarelost potraživanja spornih vidova štete. Ovo iz razloga što se saznanje za štetu vezuje za vreme kada je oštećenom saopšteno da su posledice povređivanja postale trajne, bez obzira stoje i dalje nastavljeno lečenje tužioca. Ukoliko tužilac zbog pogoršanja zdravlja tokom daljeg lečenja pretrpi novu štetu, to može biti osnov za traženje naknade novonastale štete. Tužilac je štetu pretrpeo u obavljanju radnih obaveza, tako da nisu osnovani navodi revizije daje tužiocu šU'ia pričinjena krivičnim delom i da je prigovor zastarelosti potraživanja za naknadu štete trebalo oceniti u smislu odredbi člana 377. Zakona o obligacionim odnosima." (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rc v // 1563/04 od 31. avgusta 2005. godine); "Zastarelost zahteva za naknadu štete ravna se prema propisu čl. 376. i 3 77. Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira da li se naknada zahteva za već nastalu štetu, za već iidstalu štetu za koju je po redovnom toku stvari izvesno da će sukcesivno nastajati u budućnosti, kao i bez obzira da li se buduća šteta zahteva u obliku novčane rente, ili u jednokratnom iznosu. 560

Prednji stav primenjuje se i na odnose nastale za vreme važenja Zakona o zastarelosti potraživanja - čl. 19. tog zakona" (Načelni stav XVII Zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 7. i 8. maja 1981.); "Pod saznanjem za štetupodrazumeva se ne samo saznanje daje šteta nastala, već i saznanje o njenom obimu i visini, a pod saznanjem za učinioce - saznanje o okolnostima u kojima po odštetnom pravu određeni subjekat odgovara za naknadu štete " (Savezni sud, Gž. 26/79); "Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Pod saznanjem za učinioca krivičnog dela podrazumeva se saznanje o okolnostima u kojima po odštetnom pravu određeni subjekat odgovara za naknadu štete, pa zastarelost potraživanja naknade štete može da počne da teče tek od momenta kada je oštećeni, postupajući razumno, saznao za podatke koji sa određenim s tepenom verovatnoće upućuju na postojanje odgovornosti izvesnog lica za nastalu štetu " (Savezni sud, Gzs. 8/82); "U slučaju nastanka štete, kao posledice više istovrsnih i istovremenih štetnih radnji, koje se ponavljaju stalno ili u kraćim vremenskim razmacima, rok početka zastarelosti teče od svršetka štetnih radnji, kada je oštećeni u mogućnosti da sazna za obim štete " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 502/82); "Kad se šteta pričinjena jedom telesnom povredom pojavljuje u više oblika, zastarelost potraživanja naknade procenjuje se posebno za svaki oblik štete" (Vrhovni sud Jugoslavije, Gz. 56/70); "Za maloletna lica, koja su se u vreme nanete povrede i u vezi sa tim smanjenja radne sposobnosti nalazila na školovanju, odnosno na pripremanju za sticanje kvalifikacije, tako da tada nisu trpela štetu zbog smanjene radne sposobnosti, zastarelost potraživanja ovog vida štete počinje da teče od dana kada počnu da rade, jer tada dospeva naknada ovog vida štete " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 4248/73); "Na zastarelost potraživanja naknade štete zbog smanjene radne sposobnosti nema uticaja što štetnik u parnici koju je protiv njega vodio oštećeni radi naknade ostalih oblika štete, koji potiču iz istog događaja, nije istakao prigovor zastarelosti, pa je zbog toga štetnik bio pravosnažno obavezan da te ostale oblike štete naknadi oštećenom " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3126/74); "Trogodišnji zastarni rok za podnošenje tužbe za naknadu štete zbog telesnih povreda zadobijenih u saobraćajnom udesu računa se od dana završetka onih medicinskih radnji i zahvata, koji ne zavise isključivo od volje i pristanka oštećenog, te se ne može smatrati da taj rok nije počeo teći zato što je oštećenom ponuđena operacija, koju on odbija, a koju će možda kasnije prihvatiti" (Savezni sud, Gzs. 71/76); "Tužilac tvrdi u tužbi da je u toku poslednje godine nastupilo bitno pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja u vezi sa ranije zadobijenom povredom, da su se pojavile nesvestice i glavobolje, slabljenje sluha, oduzetost desne ruke i noge i druge posledice u vezi sa tim, koje se u tužbi opisuju. Ukoliko se radi o novim pojavama, kao posledicama telesne povrede koju je tužilac zadobio. 1957. godine, onda bi se radilo o novim vidovima štete, u pogledu kojih zastarelost teče od momenta saznanja tužioca za iste " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 794/71); "Zastarevanje zahteva za naknadu štete usled smanjenja životne sposobnosti počinje od dana završenog lečenja, pri čemu se. pojam lečenja ima shvatiti u stručno-medicinskom smislu i pri čemu valja imati u vidu da intenzitet i kontinuitet lečenja ne zavise uvek od volje pacijenta " (Savezni sud, Gzs. 93/76); "Pravo radnika na potraživanje naknade štete zbog umanjenja životne aktivnosti počinje zastarevati od dana kada je saznao za utvrđeni stepen invalidnosti, što može biti i donošenjem odluke nadležnog zavoda za socijalno osiguranje kojom se utvrđuje invalidnost. Međutim, ako kodpovređenog radnika i posle toga nastupi bitno pogoršanje zdravstvenog stanja, kao posledica ranije pretrpljene povrede, onda bi to predstavljalo novi vid štete, u pogledu kojeg zastarelost teče od dana saznanja za tu štetu " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 5407/72); "Rok zastarelosti za naknadu štete zbog telesnog oštećenja počinje teći od trenutka kad lekar specijalista utvrdi i saopšti oštećenom obim štetnih posledica prouzrokovanih povredom i predoči mu procenat umanjenja radne sposobnosti" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 79/74); "Zastarelost prava na potraživanje naknade štete po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova počinje teći od dana kada bolovi prestanu" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3662/76); "Kad je u pitanju trajna šteta, tj. šteta kaj a se manifestu] e tokom vremena, ne nastupa zastarelost potraživanja naknade štete sve dok šteta traje " (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 72/70); "Potraživanje naknade štete posle zaključenog sudskog poravnanja zastareva kao i svako potraživanje naknade štete, a ne kao potraživanje iz novog ugovornog odnosa " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 95/82); 561

"Kod regresnog zahteva za naknadu štete, koji ističe zajednica penzijskog i invalidskog osiguranja, rok zastarelosti zahteva za naknadu štete teče ne samo od saznanja za štetu, već i za njen obim, a to znači odpravosnažnosti odluke kojom je utvrđeno pravo osiguranika na invalidsku penziju" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 2306/77); "Zastarni rok za potraživanje naknade štete počinje da teče od dana kada je oštećeni saznao za obim pričinjene štete i lice koje mu je štetu pričinilo, a ne od dana kada je šteta i događaj nastupio " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 82/00); "Kada je zastareo nominalni iznos cene, tada je zastarelo i eventualno potraživanje prodavca na ime zatezne kamate zbog docnje u plaćanju nominalnog iznosa, kao i zahtev za naknadu štete u smislu odredbe člana 278. st. 2. ZOO" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 303/00); "Zastarelost potraživanja naknade inflatorne štete počinje od nastanka te štete a ne od nastanka obaveze koja je u uslovima inflacije obezvređena"' — (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4010/96); Letenje i saznanje za štetu - "Ako se posledice povrede ne mogu sanirati, saznanje za štetu se ne vezuje za okončanje lečenja već za vreme kada je oštećenom saopšteno daje oboljenje izazvano povredom ostalo trajno" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 757/01).

Potraživanje naknade štete prouzrokovane krivičnim delom (čl. 377. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu pravila o zastarelosti potraživanja po osnovu štete prouzrokovane krivičnim delom. Zastarelost po tom osnovu je ista kao i kod naknade štete i, po pravilu, iznosi tri godine. Ali taj rok može biti i duži od tri godine ako je za krivično delo kojim je prouzrokovana šteta predviđen duži rok zastarelosti krivičnog gonjenja, u kom slučaju zastarelost, odnosno zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme za zastarelost krivičnog gonjenja. Tako, na primer, ako je po Krivičnom zakonu za neko krivično delo propisana zastarelost tog krivičnog dela od tri godine, ili kraće od tog vremena, zastarelost potraživanja naknade za prouzrokovanu štetu iznosi tri godine, u smislu odredaba člana 376. ovog zakona. Da bi nastao uslov da zastarni rok u smislu ovog člana bude duži od tri godine, potrebno je da je za neko krivično delo propisan duži rok zastarelosti od tri godine, zatim da je šteta pričinjena krivičnim delom i da je šteta prouzrokovana od fizičkog lica, učinioca krivičnog dela. Ako je krivično delo prouzrokovao radnik pravnog lica, za štetu koju on prouzrokuje u radu ili u vezi sa radom odgovara pravno lice, a pod određenim uslovima i radnik, ili samo radnik, ali zastarni rok za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom i prema pravnom licu i prema učiniocu krivičnog dela zastareva kad zastari, odnosno istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, ali ono ne može biti kraće od tri godine. Rok zastarelosti u smislu odredaba ovog člana može da se primeni samo ako je učinilac krivičnog dela osuđen pravosnažnom presudom nadležnog suda i ako je tim krivičnim delom pričinjena kakva šteta drugom licu. Ako je to lice osuđeno i na manju kaznu od propisane ublažavanjem kazne, ili uslovno, rok zastarelosti se ne vezuje za ovakve osude, već za rok zastarelosti koji je predviđen za učinjeno krivično delo. Ako je šteta pričinjena krivičnim delom ali nije pokrenut krivični postupak iz razloga zbog koga se taj postupak ne može okončati (na primer, smrt, duševno oboljenje učinioca krivičnog dela, pomilovanje, amnestija i si.), ili iz istih razloga nije doneta pravosnažna krivična presuda, rok zastarelosti za pokretanje postupka za naknadu štete određuje sud u smislu člana 105. Zakona o parničnom postupku, jer iako je u Krivičnom zakonu za pojedina krivična dela određen rok zastarelosti, ne može se smatrati da se on može primeniti na lica koja nisu osuđena pravosnažnom presudom za neko od tih dela, jer se zastarelost potraživanje naknade štete vezuje za učinioca prema kome je izrečena kazna po pravosnažnoj sudskoj odluci. Oštećeni može svoj imovinsko-pravni zahtev u vezi nastale štete izvršenjem krivičnog dela da postavi i u toku vođenja krivičnog postupka, pa sud ako donese osuđujuću presudu može oštećenom licu da dosudi naknadu štete. Ali, ako krivični sud donese presudu kojom se okrivljeni oslobađa optužbe, ili kojom se optužba odbija, ili da se rešenjem obustavi krivični postupak, uputiće oštećeno lice da svoj imovinsko-pravni zahtev ostvari u parnici. U tom slučaju početak roka zastarelosti za naknadu štete računa se od dana kada je takvu odluku doneo krivični sud, saglasno odredbama člana 390. ZOO.

Sudska praksa Zastarelost potraživanja naknade štete Pod odgovornim licem, prema kome potraživanje naknade štete zastareva u dužem roku zastarelosti propisanim članom 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, podrazumeva se i lice koje odgovara za štetu učinjenu krivičnim delom iako samo nije učinilac tog dela. 562

Iz obrazloženja: "Drugostepenom presudom godine uvažena je žalba tuženih i umešača i prvostepena presuda preinačena tako što su zahtevi tužilaca za naknadu štete kao neosnovani odbijeni. U razlozima drugostepene presude je navedeno da se dana 24. oktobra 1994. godine dogodio saobraćajni udes u naseljenom mestu, a čiji su učesnici bili putnički automobili čiji su vlasnici bili osigurani kod tuženih po osnovu autoodgovornosti i tužioci koji su vozili bicikle. U ovom saobraćajnom udesu tužioci su zadobili teške telesne povrede usled kojih su pretrpeli nematerijalnu i materijalnu štetu. Za pretrpljenu materijalnu štetu tužioci su saznali odmah nakon saobraćajnog udesa. Definitivno stanje u pogledu posledica koje su zaostale kod tužilaca usled pretrpljenih teških telesnih povreda je kod tužilaca uspostavljeno polovinom 1995. godine, kada su tužioci saznali za sve vidove pretrpljene nematerijalne štete. Umešač na strani tuženih je pravno snažnom krivičnom presudom od 18. maja 1995. godine oglašen krivim za propuste u navedenom saobraćajnom udesu, a za krivično delo teško delo protiv bezbednosti saobraćaja na putevima i osuđen je na kaznu zatvora. Zastarelost vođenja krivičnog postupka za navedeno krivično delo iznosi 10 godina i nastupila je 24. oktobra 2004. godine. Tužba u ovom sporu podneta je 11. novembra 2002. godine. Na osnovu navedenih činjenica drugostepeni sud je zaključio da je potraživanje tužilaca za naknadu štete prema tuženima zastarelo u smislu člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, te da se na tužene ne može primeniti rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer se taj rok odnosi samo prema izvršiocima krivičnog dela, a ne i prema ostalim odgovornim licima za naknadu štete. Pravno shvatanje prvostepenog suda o dejstvu odredbi člana 377. Zakona o obligacionim odnosima na zastarelost potraživanja tužioca za naknadu štete je pogrešno. Prema stavu 1. člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zasta-reva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Pod odgovornim licem se ne podrazumeva samo učinilac krivičnog dela, već i lice koje odgovara za štetu koja je učinjena krivičnim delom iako samo nije učinilac tog dela. Ukoliko su tuženi kao osiguravajuće organizacije prema propisima koji su važili u momentu saobraćajnog udesa bili odgovorni zajedno sa učiniocem krivičnog dela za štetu koju su pretrpeli tužioci, tada se i na njih odnose odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga, primenom člana 395. stav 2. Zakona o parničnom postupku revizija tužilaca je usvojena i pobijana presuda ukinuta, a predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1335/05 i Sgzz. 58/05 od 30. novembra 2005. godine); Zastarelost kod štete pričinjene krivičnim delom Odredba člana 377. ZOO može se primeniti samo prema učiniocu krivičnog dela koji je uzrokovao štetu, a ne i prema državi. Prema obrazloženju Tužilac u ovoj parnici traži naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede slobode i prava ličnosti, jer je dana 26.8.1995. godine protivpravno lišen slobode i prisilno mobilisan kao izbeglica, i vraćen na ratište u mesto_______. Tužba sudu podneta je 5.6.2003. godine. Potraživanje naknade štete je zastarelo imajući u vidu odredbu člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, koji propisuje da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za 3 godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za 5 godina od dana kada je šteta nastala. Nema mestaprimeni odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se ta odredba može primeniti samo u odnosu na štetnika koji odgovara po osnovu krivice, a ne i u odnosu na državni organ ili pravno lice koje za štetu odgovara umesto njega. Zakonom o obligacionim odnosima članom 377. stav 1. propisano je da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahteva za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Citirana zakonska odredba se može primeniti samo prema učiniocu krivičnog dela koji je uzrokovao štetu, a ne i prema državi. Kako je od nastale štete pa do podnošenja tužbe proteklo 5 godina, to je u smislu člana 360. i 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima nastupila zastarelost. (Prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1432/05) "Kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, onda se za zastarelost primenjuje rok iz čl. 20. Zakona o zastarelosti potraživanja, koji važi i za slučaj zahteva naknade štete od učinioca, i za slučaj zahteva od lica koje odgovara umesto učinioca " (Vrhovni sud Srbije, Gž. 3849/76); 563

"Kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a protiv učinioca nije bilo moguće voditi krivični postupak zbog toga stoje učinilac od zadobijene povrede umro, parnični sud je u takvim slučajevima ovlašten da radi ocene zastarelosti potraživanja sam ispita i utvrdi da lije šteta pričinjena takvim radnjama učinioca, koje sadrže elemente krivičnog dela " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2188/80); "Rok zastarelosti potraživanja naknade štete, propisan članom 377. Zakona o obligacionim odnosima, može se primeniti samo ako je krivično delo utvrđeno u krivičnom postupku, a izuzetno i u parničnom postupku, ako je krivični postupak obustavljen ili se nije mogao pokrenuta zato što je okrivljeni umro, duševno oboleo ili ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog. U protivnom, ima se primeniti rok zastarelosti propisan u članu 376. ZOO" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 600/82); "Šteta je prouzrokovana krivičnim delom i onda kada je prema učiniocu krivičnog dela, kao maloletnom licu, izrečena vaspitna mera, kao i onda, kada je izvršilac krivičnog dela oslobođen kazne " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 109/71); "Kad je pokretanjem krivičnog postupka protiv štetnika došlo do prekida zastarevanja potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom, zastarevanje počinje teći ponovo od momenta dospevanja pravosnažne krivične presude licima kojima se ta presuda ima dostaviti po odredbama Zakona o krivičnom postupku" (Savezni sud, Szz,. 24/81); "Posebni propisi o zastarevanju naknade štete prouzrokovane krivičnim delom iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, primenjuju se i kada je krivični postupak obustavljen zbog zastarelosti krivičnog gonjenja " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2331/96); "Duži rok zastarelosti potraživanja po osnovu štete prouzrokovane krivičnim delom ima se primeniti ina tuženu zajednicu osiguranja imovine i lica " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 120/80).

Jednogodišnji rok zastarelosti (cl. 378. ZOO) Najkraći zastarni rok predviđen je odredbama ovog člana. U pitanju su pravni poslovi koji po prirodi stvari zahtevaju ustanovljenje kraćeg roka zastarelosti. Te radnje koje se uglavnom odnose na svakodnevne isporuke (električna, toplotna energija, plin), zatim činjenje usluge (dimničarske, održavanje čistoće, poštanske usluge), ili upotrebu uređaja (radio-prijemnika i televizijskih prijemnika), ili pretplate na povremene publikacije, skoro svakodnevno se obavljaju, ili u kraćim vremenskim periodima, u korist građana i pravnih lica Mada se neke od navedenih radnji isporuka ili usluga, po pravilu, vrše skoro svakodnevno, što proizilazi i iz odredaba stava 1. tač. 1-5. ovog člana, a i iz prirode tih isporuka ili činjenja usluga, tehnički je skoro nemoguće da se za svaku izvršenu uslugu, istoga dana, izvrši obračun naknade odmah, dakle, istoga dana, pa je zato ostavljeno da pitanje naplate potraživanja po tim isporukama ili uslugama, regulišu sami davaoci, ali da svoja potraživanja ne mogu da ostvare istekom roka od godine dana, računajući od izvršene usluge ili isporuke, a kod pretplate na povremene publikacije od isteka vremena za koje je publikacija naručena. Kod ove vrste zastarelosti ne može se primeniti pravilo iz člana 321. stav 4. ZOO, po-kome ako dužnik povremenih davanja, kao što su, na primer, i ona navedena u ovom članu (378.), ima priznanicu daje isplatio docnije dospelo potraživanje, te da se pretpostavlja kao daje isplatio i ona povremena davanja koja su ranije dospela, jer je navedena pretpostavka oboriva, time što se iz dokumentacije davaoca može utvrditi da li su neke od ranije dospelih obaveza isplaćene ili ne. Na to upućuje i odredba stava 2. ovog člana, po kojoj zastarelost teče iako su isporuke ili usluge produžene, jer se radi o svakodnevnim ili povremenim isporukama ili uslugama, pa njihovo neplaćanje, uz činjenicu da se te isporuke ili usluge i dalje vrše, zastarelost ranije neplaćenih isporuka ili usluga i dalje teče. Treba ukazati i na činjenicu da sva povremena davanja ne zastarevaju za godinu dana, iako se njihovo davanje vrši mesečno kao, na primer, za građevinsko zemljište, ili sve ono drugo što je navedeno u objedinjenoj naplati koju u nekim mestima vrši javno komunalno preduzeće, a nije pomenuto u odredbama ovog člana o jednogodišnjem roku zastarelosti. Za njih važi pravilo iz člana 373. ovog zakona, po kome samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastarevaju za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja.

Sudska praksa "Zastarelost potraživanja naknade za isporučenu vodu potrošaču u trajanju od jedne godine odnosi se samo na isporučioca vode, a ne i na lice koje je ovu naknadu platilo umesto potrošača" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 215/81); "Naknada za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta ima karakter naknade za zakup takvog zemljišta, koja dospeva u određenim vremenskim razmacima, pa stoga potraživanje iz ovakvog odnosa zastareva za vreme od 3 godine od dospelosti svakog obroka plaćanja posebno " (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 10/84). 564

Potraživanja utvrđena pred sudom ili drugim nadležnim or2anom (čl. 379. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu zastarelost potraživanja utvrđena pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili poravnanjem pred sudom ili drugog nadležnog organa. Naime, sva potraživanja koja su utvrđena pravosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugog nadležnog organa, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. Reci navedene u prvom stavu ovog člana "pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti", znače da ne važe oni posebni rokovi zastarelosti, za koje je inače predviđen kraći rok zastarelosti od deset godina, ako postoji pravosnažna sudska odluka ili odluka nekog drugog nadležnog organa, odnosno poravnanje pred sudom ili nekog nadležnog organa. Na primer, s obzirom da je za naknadu štete propisan rok zastarelosti od tri godine, a kod nekih isporuka ili usluga godina dana, naknada po tim osnovima može se ostvariti kod suda samo do isteka navedenih rokova zastarelosti, ali ako sud pravo snažnom odlukom odluči o tim zahtevima, onda sva potraživanja utvrđena sudskom odlukom ili odlukom nadležnog organa, zastarevaju za 10 godina, računajući od dana pravosnažnosti takve odluke. Jedan paradoks - ali logičan. Sudska odluka može biti u vidu presude ili sudskog poravnanja. Odluku može doneti i nadležni organ o kome je reč u ovom članu, kao i učiniti poravnanje. To može biti onaj organ koji donosi odluke u upravnom postupku, ili organ pravnog lica koji donosi odluke na osnovu svojih opštih akata (upravni odbor, skupština). Izuzetak od pravila koja se odnose na zastarelost potraživanja u vezi pravosnažnih sudskih odluka ili odluka nadležnih organa, a za koje je određen rok zastarelosti od deset godina, učinjen je u odnosu na sva povremena potraživanja koja proističu iz sudskih odluka ili odluka nadležnih organa ili poravnanja i dospevaju ubuduće, za koje je stavom 2. ovog člana određeno da zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja. Ali za razliku od zastarelosti povremenih potraživanja, propisani članom 372. ZOO, koji zastarevaju u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, odnosno koji se odnose na potraživanja koja još nisu utužena i kojima rok zastarelosti nije istekao (tri godine), odredbe ovog člana (379.) imaju u vidu već presuđena potraživanja, odnosno kada su ta potraživanja utvrđena pravosnažnom sudskom odlukom ili poravnanjem i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja (čl. 372.. ZOO), tj. u roku od tri godine posle donošenja pravosnažne sudske odluke, ili sudskog poravnanja.

Rokovi zastarelosti kod ugovora o osiguranju (čl. 380. ZOO) Rokovi zastarelosti kod ugovora o osiguranju su nešto drukčije uređeni u odnosu na ostale vrste zastarelosti potraživanja, bar kada se radi o potraživanju osiguranika prema osiguravaču. Pre svega, rok zastarelosti potraživanja ugovorača osiguranika - osiguranika, odnosno trećeg lica iz ugovora o osiguranju (u čiju je korist ugovor o osiguranju zaključen), iz ugovora o osiguranju života zastareva za pet godina, a iz ostalih ugovora o osiguranju za tri godine, računajući od prvog dana posle proteka kalendarske godine u kojoj je potraživanje nastalo. Ako osiguranik, odnosno treće lice, kao zainteresovano lice, dokaže da do isteka kalendarske godine u kojoj je nastalo njegovo potraživanje prema osiguravaču, nije saznao da se dogodio osigurani slučaj, zastarelost počinje da teče od dana kada je za to saznao, s tim da u svakom slučaju potraživanje zastareva kod osiguranja života za deset godina, a kod ostalih za pet godina, računajući od prvog dana posle proteka kalendarske godine u kojoj je potraživanje nastalo. To je učinjeno s razlogom, jer često osigurano lice nije u mogućnosti da sazna da se dogodio osigurani slučaj, pa određivanje tako dužih rokova, u vezi tog kasnijeg saznanja, obezbeđuje pravnu sigurnost osiguranog lica da će naplatiti potraživanje iz osiguranog slučaja. To nije slučaj sa osiguravačem, jer se on profesionalno bavi poslovima osiguranja, te njegova potraživanje iz ugovora o osiguranju zastarevaju za tri godine. Inače, osiguravač u smislu stava 3. ovog člana je ono pravno lice koje vrši osiguranje imovine i lica. Kada je ugovoren slučaj osiguranja od odgovornosti trećeg lica, odnosno kad oštećeno lice zahteva naknadu od osiguranika, ili je dobije od njega, zastarelost osiguranikovog zahteva prema osiguravaču počinje od dana kada je oštećeno lice tražilo sudskim putem naknadu od osiguranika, odnosno kad gaje osiguranik obeštetio. Tako, na primer, ako je jedno lice zaključilo ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju bi pričinilo trećem licu, naročito po ugovoru o obaveznom osiguranju u vezi korišćenja vozila, osiguranik koji je pričinio štetu, odnosno koji je odgovoran trećem licu za štetu koju mu je pričinio, može koristiti rok zastarelosti iz stava 1. ovog člana, ako mu je treće lice, odnosno oštećeno lice, zahtevalo naknadu štete, ili je oštećeni dobio od osiguranika naknadu štete. Odredbe stava 5. ovog člana dozvoljavaju i oštećenom licu da po osnovu odgovornosti osiguranog lica traži od osiguravača naknadu štete. Takav neposredni zahtev oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu, a to je rok od tri godine u smislu člana 376. ovog zakona. 565

Isto tako i osiguravač ima pravo da traži naknadu štete od trećeg lica koje je pričinilo štetu njegovom osiguraniku, naročito u slučaju kasko osiguranja. U tom slučaju zastarevanje potraživanja prema trećem licu počinje da teče kad i zastarevanje potraživanja osiguranika prema tom licu, dakle u smislu člana 376. ZOO.

Sudska praksa "Zastami rok za regresnu tužbu za osiguranika, koji je osigurao svoj imovinski interes, sadržan u tome da osigurač u slučaju nastanka osiguranog slučaja naknadi štetu oštećenom, iznosi pet godina. Pri tome se smatra daje šteta za osiguranika nastupila u momentu isplate naknade oštećenom licu " (Savezni sud, Gzs. 23/74); "Osiguravač ne može kod regresnog zahteva za naknadu štete koristiti rokove zastarelosti vezane za krivično gonjenje štetnika " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 134 2/82); "Zastami rok za potraživanje osiguravajuće organizacije prema sopstvenom osiguraniku po osnovu regresa za iznos koji je isplaćen po osnovu obaveznog osiguranja počinje teći od dana isplate naknade oštećenom" (Savezni sud, Gzs. 18/79); "Regresno potraživaše zajednice osiguranja imovine i lica prema neosiguranom imaocu motornog vozila odnosno neovlašćenom vozaču iz obaveznog osiguranja u saobraćaju zastareva u opštem zastarnom roku iz čl. 371. Zakona o obligacionim odnosima, a zastarevanje počinje teći prvog dana posle dana kada je zajednica osiguranja isplatila naknadu štete" (Zaključak XXVI Zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 30. i 31. oktobra 1984. godine); "Potraživanje naknade štete, koju je prouzrokovalo nepoznato vozilo, zastareva u odnosu na zajednicu za osiguranje imovine i lica u roku od tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu, u smislu čl. 376. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1896/84).

ZASTOJ ZASTAREVANJA Potraživanja između određenih lica (čl. 381. ZOO) Opštim pravilima o zastarelosti potraživanja određeni su rokovi zastarelosti, odnosno kada počinje da teče zastarelost i kada ističe rok zastarelosti. U odredbama ovog člana navedeni su neki slučajevi kada usled određenih okolnosti ne teče zastarevanje između određenih lica, zbog čega se smatra daje nastao zastoj zastarevanja. Uzroci sprečavanja zastarelosti u slučajevima koji su u ovom članu navedeni mogu biti različiti. Pre svega, to mogu biti objektivni uzroci, koji se odnose na to da poverilac nije bio u mogućnosti zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze. Subjektivni uzroci se odnose u vezi odnosa koji postoji između poverioca i dužnika. To su uglavnom lični odnosi srodnika, koji su u odredbama ovog člana i nabrojani. Kod nekih odnosa zastarevanje ne teče sve dok su u nekom ličnom odnosu koji nije vezan za njihovo trajanje, kao što je slučaj kada su u pitanju bračni drugovi i kada između roditelja i dece traje roditeljsko pravo. I kod druga dva slučaja, navedena u tačkama 3. i 4. ovog člana, za koje odnose takođe postoji sprečavanje zastarevanja, ali samo dok traju određene okolnosti koje im daje to svojstvo. Kada su u pitanju bračni drugovi, logično je, po prirodi stvari, da je zaključenjem braka nastao jedan odnos koji počiva na načelima njihovog zajedničkog života, kada njihova prava, stečena pre braka, ostaju i dalje kod onog bračnog druga koji ih je imao, dok sticanje u bračnoj zajednici stvara jedan novi odnos sjedinjavanja njihovih ličnih i ekonomskih odnosa, sve dok brak postoji. U slučajevima daje, na primer, postojao kakav dugovinski odnos između bračnih drugova, nastao pre njihovog zaključenja braka, zastarelost ne teče danom zaključenja braka, ali u slučaju razvoda njihovog braka zastarelost nastavlja da teče kad prestane taj uzrok (prestanak braka)jer je vreme koje je isteklo pre zaustavljanja zastarevanja računa u zakonom određeni rok za zastarelost, odnosno nastavlja da teče od dana donošenja pravosnažne presude o razvodu. Kada su u pitanju odnosi roditelja i dece teško je zamisliti da bi roditelji prema deci ili deca prema roditeljima, dok traje roditeljsko pravo, preduzimali kakve radnje iz kojih bi proisticala razna prava i obaveze, odnosno zasnivanje kakvih dugovinskih odnosa između njih. Međutim, prestankom roditeljskog prava, tj. kada dete napuni osamnaest godina života, ili kada je roditelju, odnosno roditeljima oduzeto roditeljsko pravo, zastarelost se prekida i ono se nastavlja u vezi određenih imovinskih ili drugih prava. To stoje u tački 3. ovog člana izdvojen odnos sprečavanja zastarevanja izrneđu štićenika i njegovog staraoca, kao i organa starateljstva i dok ne budu položeni računi, upravo je sličan odnosu koji postoji i kod vršenja roditeljskih prava, zbog čega isti razlozi dovode do toga da između tih subjekata nastaje, po samom zakonu, određen zastoj zastarevanja, tj. sve dok ti odnosi postoje. Polaganje računa se odnosi na odnos staraoca i štićenika, 566

bilo da se radi o starateljstvu nad maloletnim detetom ili punoletnim licem koje je lišeno poslovne sposobnosti, tj. da je staralac posle prestanka tog odnosa prema štićeniku dužan da položi račun u vezi imovinskih i drugih prava svog štićenika. Na kraju, regulisan je i odnos zastoja zastarevanja kada su u pitanju dva lica koja žive u vanbračnoj zajednici, dok ta zajednica postoji. Iz toga se zaključuje daje vanbračni odnos izjednačen sa odnosom između bračnih drugova, bar kada su u pitanju potraživanja koja bi imala jedno prema drugom. Naravno, kao i kod bračnih drugova, čim prestane takva zajednica, počinju da teku, odnosno nastavljaju se rokovi zastarelosti u vezi one imovine tih lica koja je uneta u vanbračnu zajednicu, a u vezi sticanja zajedničke imovine u toku trajanja te zajednice, od dana kada prestane da postoji ta zajednica.

Potraživanja određenih lica (cl. 382. ZOO) Odredbama ovog člana izdvojeni su posebni slučajevi kada za potraživanja između određenih lica zastarevanje ne teče. Prvi se odnosi na slučajeve mobilizacije, neposredne ratne opasnosti ili rata - u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti, a drugi u pogledu potraživanja koja imaju lica zaposlena u tuđem domaćinstvu prema poslodavcu ili članovima njegove porodice koji zajedno sa njim žive, sve dok taj radni odnos traje. Kada je u pitanju prvi slučaj, postoji objektivna okolnost da lica koja se nalaze na vojnoj dužnosti, ali usled mobilizacije, neposredne ratne opasnosti ili rata nisu u mogućnosti da se koriste sredstvima zaštite, odnosno ostvarivanja svojih prava potraživanja prema drugima preko suda. To pravo, odnosno zastoj zastarevanja odnosi se samo na potraživanja lica koja su na vojnoj vežbi. Time je jasno naglašeno da se to pravo ne odnosi i na lica koja imaju potraživanja prema licima na vojnoj vežbi, jer ta druga lica imaju uslova da uvek sudskim putem ostvare svoja potraživanja. Zbog toga što se dužnik nalazi na vojnoj vežbi ne može biti prekinut sudski postupak pokrenut tužbom poverioca prema dužniku, osim ako prestane rad suda usled rata ili drugih uzroka (čl. 214. ZPP). Dostava poziva od strane suda vrši se na način propisan Zakonom o parničnom postupku, pa ukoliko je dostava uredno izvršena, a lice na vojnoj vežbi i pored toga nije u mogućnosti da sebi odredi punomoćnika ili da sam zastupa svoje interese, opet iz razloga nemogućnosti učestvovanja u sudskom postupku, sud će, logično, prekinuti pokrenuti postupak, dok se ne otklone smetnje koje su sprečavale sud da postupa po tužbi poverioca. Naravno, u takvom slučaju ne može se postaviti ni privremeni zastupnik, jer ne bi bili ispunjeni uslovi iz člana 79. ZPP. Kao što se iz sadržine tačke 1. ovog člana vidi, navedeni slučajevi se ne odnose na "običnu" vojnu vežbu, već na vojnu vežbu zbog slučaja neposredne ratne opasnosti, kada se uvodi moratorijum za državu u celini, koji ima posledice i na ostalo stanovništvo države ili nekog regiona. Drugi slučaj, naveden u tački 2. ovog člana, odnosi se, kao što je napred rečeno, na potraživanja lica zaposlena u tuđem domaćinstvu. To su, po pravilu, lica koja zasnivaju radni odnos u nekom domaćinstvu radi obavljanja kućnih poslova. Njihov radni odnos regulisan je propisima o radnim odnosima, što znači da se dužina rada usklađuje sa propisima o radnim odnosima, a i druga pitanja, kao stoje zarada za izvršeni posao, koja se uređuju ugovorom o radu između poslodavca i lica koje je u takvom radnom odnosu, obično kućna pomoćnica. Za ova lica propisano je da zastarelost ne teče dok su u radnom odnosu, a ovo je učinjeno iz razloga posebnog položaja tog lica u domaćinstvu poslodavca, koji bi u slučaju spora izazvao negativne posledice za to lice, ako bi, na primer, u vreme trajanja tog odnosa postojao kakav spor u vezi rada ili u vezi sa radom. Zastoj zastarevanja se odnosi samo na prava lica zaposlenog u tuđem domaćinstvu, i to ne samo prema poslodavcu već i prema članovima domaćinstva poslodavca iz drugih odnosa koji su nastalu u vezi rada ili sa radom u tom domaćinstvu. To pravo, tj. pravo zastoja zastarevanja, nema poslodavac i članovi njegovog domaćinstva prema licu zaposlenog u tom domaćinstvu, pa rokovi za njihova potraživanja teku od dana kako je to uređeno u drugim slučajevima koji imaju karakter opšteg zastarnog roka ili roka za posebne slučajeve.

Sudska praksa Zastoj zastarevanja - "Služba u civilnoj zaštiti u vreme mobilizacije, u slučaju rata ili neposredne ratne opasnosti ima se smatrati vojnom dužnosti u smislu odredbe člana 382. ZOO, te u pogledu potraživanja lica koja se nalaze u toj službi, zastarevanje ne teče" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 3950/97).

Nesavladive prepreke (čl. 383. ZOO) Odredbom ovog člana propisano je da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze. U navedenoj zakonskoj odredbi defmisan je objektivan uzrok koji dovodi da zastarevanje ne teče, a koji se odnosi na objektivnu sprečenost poverioca da ostvari svoje potraživanje sudskim putem zbog nesavladivih prepreka. Pod nesavladivim preprekama odredbe ovog člana podrazumevaju sve objektivne okolnosti koje dovode ne samo do sprečavanja rada nadležnog suda, nego i do objektivne sprečenosti poverioca da dođe do nadležnog suda i podigne tužbu ili preduzme kakvu drugu radnju pred sudom protiv dužnika. 567

Tako, na primer, ako bi postojala obaveza tuženog da isporuči neku robu, čija bi obaveza bila da to učini do određenog datuma, ali je u međuvremenu proglašena neposredna ratna opasnost i opšta mobilizacija za teritoriju gde se isporuka ima izvršiti, a kako stanje neposredne ratne opasnosti i ratno stanje predstavljaju objektivne okolnosti koje čine nesavladive prepreke, to bi prema navedenoj zakonskoj odredbi i tužilac i tuženi očigledno bili objektivno sprečeni da preduzme potrebne radnje pred nadležnim sudom radi ostvarivanja svojih prava i obaveza. Zbog toga se zaustavljaju uzajamna prava i potraživanja, pa samim tim nastaje i zastoj zastarevanja, sve dok traju te nesavladive prepreke. Nesavladive prepreke se ne odnose samo na slučajeve neposredne ratne opasnosti ili rata, kada objektivno ne može da se komunicira u državi ili nekom drugom području, već i u slučajevima epidemije većih razmera, poplava, ili velikih vremenskih nepogoda, makar i na određenom području, kada je rad organa, suda na tom području zbog tih okolnosti paralisan ili ometen u normalnom funkcionisanju. Odredbe ovog člana treba shvatiti i tako da zastarevanj e ne teče i kada su nesavladive prepreke prestale, ali je kao posledica tih prepreka (epidemija i si.) poverilac oboleo i nije u mogućnosti da svoja prava potraživanja ostvari pred sudom po prestanku nesavladivih prepreka, kao objektivnog razloga. Ili, to može biti slučaj kidnapovanja poverioca, ili određivanja pritvora prema njemu, koji za to vreme zadržavanja u takvim uslovima ne bi bio u mogućnosti da ostvari svoja prava podnošenja tužbom kod nadležnog suda.

Sudska praksa Zastoj zastarevanja, odnosno prekid zastarevanja (čl. 388.) zbog vremena ratnog stanja Saznanje za štetu podrazumeva momenat kada je zdravstveno stanje oštećenog dobilo konačan oblik posle povređivanja, jer tek u tom momentu se i može utvrditi ukupan obim štete koju je on pretrpeo usledpovrede koju je zadobio u ratnim operacijama. Iz obrazloženja Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je povređen 17.03.1997. godine, u predelu levog kolena, i to kao vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka, prilikom izvršenja borbenog zadatka. Zbog zadobijene povrede, 24.03.1997. godine prebačen je u Vojnu bolnicu u VV, gde je izvršena kirurška intervencija. Tužba radi naknade štetepodnetaje 27.03.2003. godine. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, koju je tužilac trpeo zbog zadobijene povrede, zaključujući daje od završetka lečenja (april 1997. godine), kao dana saznanja za štetu i učinioca, do podnošenja tužbe, protekao rok od tri godine, te je nastupila zastarelost potraživanja po ovom osnovu. Pri tom, Opštinski i Okružni sud nalaze da lečenje tužioca posle aprila 1997. godine (od 28.01. do 02.02.1999. godine, kao i 23.12.2002. godine), ne utiče na drugi način na ocenu zastarelosti potraživanja, jer je tužilac završetkom "lečenja u kontunitetu" saznao za konačne posledice povrede, pa i eventualne promene i komplikacije. Međutim, zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje, nije potpuno utvrđeno, zbog čega se izloženo stanovište ne može prihvatiti kao ispravno. Odredbom čl. 376. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine, od kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo (stav 1.), a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (stav 2.). Pravilna primena ove odredbe, zahteva da sud utvrdi kada su nastupila oba uslova (od kojih počinje teci subjektivni rok zastarelosti od tri godine), odnosno kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo. Pri tom, saznanje za štetu, u konkretnoj pravnoj stvari, podrazumeva momenat kada je zdravstveno stanje tužioca, kao oštećenog, dobilo konačan oblik posle povređivanja, jer tek u tom momentu se i može utvrditi ukupan obim štete koju je on pretrpeo usled povrede koju je zadobio 17.03.1997. godine. Prilikom ocene prigovora zastarelosti, nižestepeni sudovi nisu imali u vidu i daje u periodu od 24.03. do 10.06.1999. godine, u vreme ratnog stanja na teritoriji Srbije i Crna Gore, došlo do zastoja zastarevanja, u smislu čl. 383. Zakona o obligacionim odnosima, a nisu ni utvrdili da lije tužilac nadležnom Vojnom pravobranila-štvu podnosio zahtev za obeštećenje van spora, u smislu čl. 194. Zakona o vojsci Jugoslavije ("SI. list SRJ" br. 37/93, koji je važio u vreme štetnog događaja), pošto ova radnja oštećenog prekida rok zastarelosti u smislu čl. 388. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je isticao u žalbi, a to ponavlja i u reviziji, da je po drugi put operisan 28.01.1999.godine, daje lečen do 02.02.1999. godine, potom, bio na rehabilitaciji pet meseci, te da se, zbog progresije bolesti, lečio na VMA u Beogradu 2002. godine, kao i da mu je rešenjem od 21.01.2003. godine priznato svojstvo mirnodopskog vojnog invalida Xgrupe sa 20% vojnog invaliditeta, kao posledica povređivanja od 17.03.1997. godine. 568

Stoga je, u ponovnom postupku, nužno razjasniti kada je tužilac saznao za ukupan obim štete, odnosno kada je lečenje koje je uzrokovano povredom od 17.03.1997. godine završeno, na taj način što će se veštačenjem utvrditi da lije ova povreda bila uzrok lečenja koja su nad tužiocem preduzeta tokom 1999. godine i 2002. godine, i koji će nakon ocene ovih okolnosti odrediti vreme završetka lečenja tužioca. Takođe, je potrebno utvrditi i kada je došlo do prekida toka zastarevanja u smislu čl. 388. Zakona o obligacionim odnosima (podnošenjem tužbe sudu ili zahteva za obeštećenje van spora nadležnom pravobranilaštvu). Tek po utvrđivanju ovih činjenica, pri tom ceneći period u kome zastarevanje ne teče (u smislu čl. 383. Zakona o obligacionim odnosima), sud će oceniti da li je potraživanje tužioca zastarelo u smislu čl. 376. Zakona o obligacionim odnosima, a u zavisnosti od toga odlučiti o osnovanosti zahteva za naknadu nematerijalne štete (u smislu čl. 200. Zakona o obligacionim odnosima), koji je predmet spora u ovoj pravnoj stvari. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2964/05); Zastoj zastarevanja - "Zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće da zbog nesavladivih prepreka sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze. Ratna dejstva u Republici BiH, gde je sedište tužioca, predstavljaju osnovu za zastoj zastarevanja, bez obzira što su sudovi u SR Jugoslaviji, gde je trebalo podneti tužbu, radili" (prema odluci VPS, Pž. br. 4604/2000); "Okolnost što je bila nepoznata adresa tuženoga u inostranstvu nije razlog za zastoj zastarelosti, jer to nije bila prepreka za podnošenje tužbe sa predlogom da se tuženom postavi privremeni zastupnik i time prekine zastarelost potraživanja" (prema odluci Vrhovnog suda BiH, Rev. 251/85).

Uticaj uzroka zastarevanja (čl. 384. ZOO) Dejstvo zastoja zastarevanja ima značaja u vezi nastupanja razloga sprečavanja nekog ko ima pravo potraživanja da onemogući da teče zastarelost tog potraživanja prema dužniku. Obezbeđujući to pravo, poverilac obezbeđuje da mu za vreme trajanja zastoja zastarevanja, prava miruju u pogledu roka naplate svog potraživanja, a po prestanku tog prava, odnosno uzroka koji su doveli do zastoja zastarevanja, zastarelost otpočinje ponovo. Odredbama stava 1. ovog člana propisano je da zastarevanje, koje nije moglo da teče zbog nekog zakonskog uzroka, koji su navedeni u prethodnim članovima, počinje da teče kad taj uzrok prestane. To se odnosi na ona potraživanja koja su nastala u periodu zastoja zastarevanja, jer je za druge slučajeve, stavom 2. ovog člana propisano da ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, da ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a da se vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa u zakonom određeni rok za zastarelost. Reci "ako zastarelost nije mogla početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka", odnose se na slučajeve navedene u odredbama čl. 381. do 383. ovog zakona, a ne i na slučajeve navedene u odredbama čl. 385. i 386. ovog zakona, jer se odredivost početka računanje roka za slučajeve navedene u ovim članovima razlikuje u pogledu pravnih razloga koji se odnose na zastoj zastarevanja. Kod solidarnih obaveza, odredbama člana 422. stav 1. ovog zakona propisano je da ako zastarevanje ne teče ili je prekinuto prema jednom dužniku, ono teče za ostale solidarne dužnike, što znači da solidarni dužnik koji je ispunio celokupnu obavezu ima pravo regresa prema dužniku kome zastarevanje nije teklo, tek kada prestanu razlozi zbog kojih je taj dužnik stekao pravo zastoja zastarevanja.

Potraživanja prema poslovno nesposobnim licima i njihova potraživanja (čl. 385. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu zastoj zastarevanja samo prema poslovno nesposobnim licima. Već je ranije bilo reci o tome da se kao poslovno nesposobna lica smatraju lica koja nisu napunila 14 godine života (mlađi maloletnici), odnosno lica koja nisu napunila 18 godina života (stariji maloletnici), od kojih ovi drugi imaju pravo da samostalno zaključuju neke ugovore u pravnom prometu. I neka punoletna lica mogu biti poslovno nesposobna, ako im je produženo roditeljsko staranje (na primer liceje gluvonemo, duševno obolelo i si.), ili su stavljeni pod starateljstvo zbog toga što nisu u stanju da se sami staraju o svojoj ličnosti, odnosno svojim pravima i interesima (duševno bolesna lica). Stavom prvim ovog člana ne pravi se razlika između mlađeg i starijeg maloletnika, mada neki stariji maloletnici, stari preko 15 godina života mogu samostalno da zaključe ugovor o radu, odnosno ne pravi se razlika između potpune i nepotpune pravne nesposobnosti lica. Zbog toga, u svakom slučaju zastarevanje teče i prema maloletniku, mlađem ili starijem - svejedno, i drugom poslovno nesposobnom licu, bez obzira da li imaju zakonskog zastupnika ili ne. 569

Ali stav drugi ovog člana štiti ta lica u toliko da ne mogu nastupati u pravnom prometu ili nekom drugom pravnom odnosu kada oni imaju potraživanje prema nekom drugom, odnosno da zastarelost njihovog potraživanja ne može nastupiti dok ne protekne dve godine od kad su postala potpuno poslovno sposobna, ili od kad su dobila zastupnika. I stav 3. ovog člana štiti lica iz stava 1. ovog člana, kada su u pitanju njihova potraživanja, što proizilazi iz reci "a poverilac je maloletnik koji nema zastupnika ili neko drugo poslovno nesposobno lice ...", a naime ako je zastarelost nekog njihovog potraživanja kraće od dve godine, a nemaju zastupnika, zastarevanje za ta potraživanja počinje da teče od kad je poverilac postao poslovno sposoban, ili od kad je dobio zastupnika. Dakle, stav 2. ovog člana ima u vidu isključivo "zastarelost potraživanja maloletnika koji nema zastupnika i drugo poslovno nesposobnog lica", ali sa razloga koji ukazuju da će zastarelost nastupiti kad proteknu dve godine od kada su postala potpuno poslovno sposobna, ili od kad su dobili zastupnika, dok stav 3. ovog člana ima u vidu potraživanja lica iz stava 1. ovog člana, što se zaključuje iz reci "zastarelost nekog potraživanja", "a poverilac je maloletnik ... ili neko drugo poslovno nesposobno lice...", koje nema zastupnika, odnosno lice bez zastupnika U svakom slučaju, lica iz stava 1. ovog člana zaštićena su povoljnijim rokom zastarelosti, kroz zastoj zastarevanja, koji se odnosi na njih, ali samo ako nisu postali potpuno poslovno sposobni ili nisu dobili zastupnika. Međutim, ako maloletnik i drugo poslovno nesposobno lice ima zastupnika, prema odredbi stava 1. ovog člana nema zastoja zastarevanja, pa zastarelost teče kao i za poslovno sposobna lica. Stav prvi ovog člana, dakle, naglašava da lica navedena u njemu nisu oslobođena zastarelosti potraživanja ili dugovanja, ali ih druga dva stava štite ako nemaju zastupnika koji bi vodio računa o njihovim interesima.

Potraživanja prema licu na odsluženju vojnog roka (čl. 386. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu odlaganje zakonom određenog proteka roka zastarelosti, prema licu koje se nalazi na odsluženju vojnog roka ili na vojnoj vežbi, u tom smislu da zastarelost koja je počela teći pre odlaska lica na odsluženje vojnog roka ili vojnu vežbu, da se prekida onog dana kada je to lice počelo sa odsluženjem vojnog roka ili vojne vežbe, a nastavlja se posle njegovog povratka sa tog odsluženja. Specifičnost ovog odlaganja zastarelosti je u tome što ako bi, na primer, zastarelost potraživanja trebalo da istekne na deset dana pre odlaska lica na odsluženje vojnog roka ili vojne vežbe, da se zastarelost prekida do njegovog povratka, ali ne zastareva za preostalih deset dana od povratka, već se produžava za ukupno tri meseca od odsluženja vojnog roka ili vojne vežbe. Ako bi, pak preostali rok zastarelosti iznosio više od tri meseca, u tom slučaju primena odredaba ovog člana nema značaja. Zastarelost o kojoj je reč u ovom članu odnosi se samo na potraživanja drugih lica prema licu koje je na odsluženju vojnog roka ili vojne vežbe, ali ne i na potraživanja koje to lice ima prema drugom licu koje nije na odsluženju vojnog roka ili vojne vežbe. Ovo zbog toga što lice koje odlazi na služenje vojnog roka ili vojne vežbe mora voditi računa o zaštiti svojih interesa, odnosno roku zastarelosti svog potraživanja, te ako zastarelost njegovog potraživanja prema drugom licu nastane dok se nalazi na odsluženju vojnog roka ili vojne vežbe, mora ranije da ostvari svoja prava potraživanja, tako što će sam ili putem punomoćnika pokrenuti odgovarajući postupak prema svom dužniku. Kod ostalih vidova zastoja zastarevanja, kao što su to slučajevi koji nastaju iz odredaba članova 381. do 383. ovog zakona, zastoj zastarevanja počinje teci "kad taj uzrok prestane", odnosno počinje teći iznova, dok kod slučajeva iz ovog člana (386.) nastaje samo odlaganje proteka roka zastarelosti, što čini bitnu razliku ova dva oblika zastoja zastarevanja. To je i razumljivo, jer se radi o dva različita životna uslova, odnosno događaja, jer se prvi slučaj povezuje za objektivno nastale razloge kada se prava poverioca ne mogu ostvariti, dakle u uslovima kada nekada i sudske institucije ne rade, a drugi za događaje koji su uobičajeni, ali je dužnik za neko vreme onemogućen da u potpunosti štiti svoja prava iz potraživanja koja prema njemu ima drugo lice, jer se nalazi na odsluženju vojnog roka ili vojnoj vežbi.

PREKID ZASTAREVANJA Priznanje duga (čl. 387. ZOO) Za razliku od slučajeva kada je zakonom određeno da se zastarelost za neko vreme ne računa, odredbe ovog člana imaju u vidu volju stranaka da prekinu zastarevanje, i to kada dužnik prizna dug. Priznanje duga nije i ispunjenje obaveze, jer se priznanje duga odnosi samo na prekid zastarevanja potraživanja nekog ispunjenja, tj. da ono ponovo počinje da teče. Priznanje duga može učiniti dužnik bilo kojom podobnom izjavom poveriocu da priznaje dug koji ovaj od njega potražuje, pa i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja. Priznanje duga mora biti jasno, pa ako se u priznanju ne navede iznos, ali se navede osnov iz koga dug potiče, u toj izjavi mora da staji da dužnik priznaje dug u vezi, na primer, neke kupljene parcele, ili neke stvari, u priznanju tačno opisane, iz koje se može zaključiti i o kojoj visini duga je reč. 570

Imajući u vidu sadržinu stava 2. ovog člana, a naime da se priznanje duga čini i plaćanjem kamate, priznanje je učinjeno u odnosu na glavni dug ako se iz plaćene kamate vidi da se ona odnosi na taj dug. Ako, pak, poverilac ima više potraživanja prema istom dužniku, onda uplata kamate bez označenja na koji se dug odnosi nema značaja na prekid zastarevanja. U tom slučaju, ako poverilac ne bi blagovremeno raspravio to pitanje sa dužnikom, radilo bi se o nemaru poverioca, pa bi posledice tog nemara morao on da snosi, time što u vezi nastupile zastarelosti ne bi mogao da naplati određeni dug od svog dužnika. Često se u praksi dešava da stranke knjigovodstveno sravnjuju svoja prava i obaveze iz raznih ugovornih odnosa. Tada, obično lica iz knjigovodstva, sačinjavaju dužničko-poverilačko stanje stranaka i to stanje oni potpisuju. Međutim, priznanje duga utvrđenog na taj način nije dovoljno, ali je merodavno ako je to stanje potvrdilo ovlašćeno lice dužnika. Davanje otplate, o kojoj je reč u stavu 2. ovog člana, nije isto što i pretplata, na primer, za povremene publikacije, jer se otplata odnosi na sve vidove duga kada se isti isplaćuje u ratama, što znači da plaćanjem, na primer, poslednje rate, kod neplaćenih ranijih rata, zastarelost se prekida i u odnosu na te ranije neplaćene rate. Ali, ako ugovaranje plaćanje i nije ugovoreno da se plaća u ratama, a dužnik isplati ijedan iznos iz tog duga, nastaje prekid zastarevanja za ceo iznos duga, pa i onaj neplaćeni, što znači da zastarelost počinje iznova da teče za taj preostali iznos duga. Priznanje duga, odnosno prekid zastarelosti potraživanja ima značaja sam ako je ono dato pre nastupanja zastarelosti. Ako je to priznanje dato posle nastupile zastarelosti, onda je u pitanju odricanje od zastarelosti ispunjenja obaveze, koje ima iste pravne posledice kao i kod prekida zastarelosti.

Sudska praksa Priznanje učinjeno od strane trećeg lica i tok zastarelosti Priznanje duga učinjeno od trećeg lica ne predstavlja priznanje koje dovodi do prekida zastarelosti, a time i da rok počinje iznova teći, jer u smislu cl. 387. Zakona o obligacionim odnosima priznanje duga može učiniti samo dužnik, izjavom poveriocu ili na posredan način, a samo priznanje mora biti jasno, nedvosmisleno, bezuslovno i učinjeno od strane ovlašćenog lica dužnika. Iz obrazloženja Prvostepeni sud je utvrdio daje dopis od 07.06.1996. godine, za koji tužilac tvrdi da predstavlja priznanje duga, uputilo treće lice tužiocu, odnosno preduzeće M. F.I. iz Z, pa je zaključio da navedeni dopis ne predstavlja priznanje duga, jer isto nije učinjeno od strane dužnika, odnosno tuženog. Dokaz o priznanju duga prema stavu prvostepenog suda ne predstavlja ni zapisnik od 10.03.1999. godine kojim je utvrđen stepen izvršeno-sti postrojenja, a koji zapisnik je snabdeven potpisom i pečatom tužioca i potpisom D. B, koji je bio predstavnik investitora odnosno nadzornog organa ,,B. V.D". Prvostepeni sud zaključuje da zapisnik nije potpisalo ovlašćeno lice tuženog, pa radi toga ne može ni predstavljati priznanje duga. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da iz izvedenih dokaza ne proizlazi daje došlo do prekida zastarelosti na osnovu priznanja učinjenog od strane dužnika, saglasno čl. 387 Zakona o obligacionim odnosima, što bi imalo za posledicu da prema čl. 392 istog zakona zastarelost počinje iznova teći. Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da iz činjenice da su svi kontakti i dogovori u vezi sa zaključenim ugovorom, obavljani preko firme tuženog iz Z, proizlazi daje drugo pravno lice ovlašćeno da u ime i za račun dužnika prizna obavezu. U smislu čl. 296 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima obavezu može ispuniti ne samo dužnik nego i treće lice, ali u smislu čl. 387 istog zakona, priznanje duga može učiniti samo dužnik i to ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, davanjem otplate, plaćanjem kamate, davanjem obezbeđenja. Priznanje mora biti jasno, određeno i bezuslovno, kao što mora biti učinjeno od strane ovlašćenog lica dužnika da bi dovelo do posledice prekida zastarevanja. Kako je prvostepeni sud utvrdio da isto nije učinjeno od strane tuženog, dužnika po međusobno zaključenom ugovoru, odnosno od strane njegovog ovlašćenog lica, to sledi da je prvostepeni sud pravilno zaključio da u konkretnom slučaju nije bilo prekida zastarevanja, jer nije ni bilo priznanja duga učinjenog od strane dužnika. (Izpresude Višeg trgovinskog suda Pž. 1540/06 od 12.10.2006. godine); Prekid zastarelosti ne nastaje prema izvodu iz otvorenih stavki u knjigovodstvu Izvod iz otvorenih stavki ne predstavlja priznanje duga kojim se prekida zastarevanje, već je u pitanju propis kojom se traži suglasnost za knjigovodstveno stanje. 571

Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju predmet spora je potraživanje tužioca u iznosu od 51.625,15 dinara po dva računa, i to: od 10. 11. 1996. i 30. 11. 1996. godine. Tužba - predlog za izvršenje je podnet sudu 18. 4. 2003. godine. Na prethodno utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, odredbu čl. 374. ZOO kada su tužbeni zahtev odbili zbog zastarelosti, jer je u pitanju potraživanje iz ugovornog odnosa koje zastareva za tri godine. Neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi daje izjava iz otvorenih stavki od 30. 6. 2002. godine, koju je potpisao predsednik Komisije za vanredni popis obaveza i potraživanja priznanje duga kojim se prekida zastarevanje. Nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da izvod iz otvorenih stavki nije priznanje duga, u smislu čl. 387. ZOO, koje prekida zastarevanje. U pitanju je prepiska kojom se traži saglasnost za knjigovodstveno stanje i ista ne utiče na tok zastarelosti. Osim toga, neosnovano se u zahtevu navodi daje izvod iz otvorenih stavki potpisao punomoćnik po zaposlenju, jer za takav zaključak nema osnova u spisima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Pzz. 48/04 od 4. P. 2004. godine); "Priznanjem duga prekida se zastarelost samo ako je izjava kojom se dug priznaje jasna, određena i bezuslovna" (Vrhovni sud Jugoslavije, Gz. 26/71); "Priznanjem duga, koje izaziva prekid zastarelosti, ima se smatrati svako dužnikovo postupanje, koje je učinjeno pod takvim okolnostima ili na takav način, da se mora zaključiti da dužnik smatra da njegova obaveza prema poveriocu još postoji. Ta izjava mora biti jača, određena i bezuslovna" (Savezni sud, Gzs. 98/76); "Zastarevanje potraživanja prekida se kada dužnik prizna dug, a za prekid dovoljno je i priznanje duga u osnovi, ako se odnosi na određenu tražbinu, bez označavanja fiksiranog iznosa. U takvom slučaju bitno je da se među strankama zna na koju tražbinu se priznanje odnosi" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1135/80); "Za prekid zastarevanja potraživanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da ispuni obavezu. Zastarevanje će se prekinuti kad dužnik prizna dug bilo neposrednom izjavom poveriocu, bilo na posredan način" (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2530/82); "Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, tako da zastarelost počinje ponovo da teče od dana pravosnažnosti krivične presude kojom je štetnik oglašen krivim za štetni događaj " (Vrhovini sud Srbije, Gzz. 182/83); "Ako sud u krivičnom postupku nije odlučio o zahtevu za naknadu štete, smatra se daje isticanjem zahteva u tom postupku nastupio prekid zastarelosti samo ako je tužba za naknadu štete podneta u roku od 3 mese-ca po okončanju krivičnog postupka " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1-1099/80); "Zastarevanje potraživanja naknade štete, koje je prekinuto pokretanjem i vođenjem krivičnog postupka, počinje ponovo da teče od dana pravosnažnosti presude kojom je štetnik oglašen krivim za događaj iz koga je šteta proistekla, bez obzira da lije u krivičnom postupku bio istaknut imovinsko-pravni zahtev" (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 263/79); "Potpisivanjem popisnih lista od strane dužnika kojim je izvršen popis robe na konsignaciji, nije prekinuta zastarelost potraživanja tužioca. Samo jasno, određeno i bezuslovno priznanje duga od strane ovlašćenog lica dužnika dovodi do prekida zastarevanja" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 47/94 (3-94).

Podizanje tužbe (čl. 388. ZOO) Prekid zastarevanja nastaje i onda kada poverilac podnese tužbu sudu radi naplate svog potraživanja, kao i svakom njegovom pravnom radnjom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom. Podizanjem tužbe kod suda prekida se zastarevanje, ali i u slučaju, kada poverilac nekom svojom radnjom preduzetom protiv dužnika kod suda ili drugog nadležnog organa, utvrdi, obezbedi ili ostvari svoje potraživanje, zastarelost potraživanja se prekida. Ovaj drugi slučaj se odnosi na poveriočeve radnje kada on poziva dužnika, preko suda ili drugog nadležnog organa, da učestvuje u sporu, na primer u svojstvu umešača na strani poverioca, kako bi mu u tom sporu pomogao da sa sigurnošću ostvari svoje pravo na naplatu utuženog potraživanja, čime se prekida zastarelost bilo da se dužnik odazove tom pozivu, bilo da to ne učini, pa i ako poverilac izgubi taj spor. Naime, samim pozivanjem dužnika preko suda ili drugog nadležnog organa da se dužnik umeša u spor, nastaje prekid zastarevanja prema dužniku, bez obzira da li se on tom pozivu odazvao ili ne. Ovo je značajno naročito u slučajevima kada je dug dužnika vezan i za odnos koji ima poverilac sa licem protivu koga je podneio tužbu, pa pozivanjem dužnika da učestvuje kao umešač u sporu, poverilac sebi obezbeđuje pravo, posebno ako spor dugo traje, da ostvari svoja prava prema dužniku, jer u tom slučaju rok zastarelosti prema dužniku počinje da teče iznova od dana kada je sud doneo pravo snažnu odluku. 572

Ako se započeti postupak kod suda ili drugog nadležnog organa pravosnažnom odlukom obustavi ili se tužba odbaci, smatra se da nema prekida zastarevanja. Prekid zastarevanja može nastati i u drugim slučajevima, kao što je podizanje tužbe zbog uznemiravanja, odnosno smetanja poseda, ili ako tuženi u sporu, koji takođe ima svoje potraživanje prema tužiocu, istakne prigovor prebijanja, čime nastaje i prekid zastarevanja njegovog potraživanja. Obezbeđenje o kome je reč u stavu 2. ovog člana, odnosi se takođe na pokretanje odgovarajućeg postupka kod suda ili drugog nadležnog organa, kao obezbeđenje dokaza daje neko lice u dužničkoj obavezi prema licu koje je postupak pokrenulo. U tom slučaju, samim pokretanjem takvog postupka nastaje prekid zastarevanja, jer u tom postupku učestvuje i dužnik, odnosno štetnik ako je u pitanju obezbeđenje dokaza u vezi pričinjene štete. Navođenjem u ovom članu reci "tužbe" i "ili drugom nadležnom organu", očigledno se ne misli na podnošenje tužbe tom organu, jer se tužba može podneti samo sudu, ali drugi nadležni organ, kao što bi, na primer, bio neki nadležni organ opštine ili republički organ, inspekcija organa i si., pa čak i neka ugovorena arbitraža, može odlučivati o zahtevu poverioca, pa učešćem u tom postupku poverioca i dužnika prekida se zastarevanje u vezi nekog činjenja ili nečinjenja.

Sudska praksa "Prekid zastarelosti ne nastupa samo podnošenjem tužbe, već i preduzimanjem drugih procesnih radnji koje imaju za cilj utvrđivanje, obezbeđenje ili ostvarenje potraživanja. U te radnje spadaju i obaveštenje o parnici dostavljeno u smislu odredbe čl. 211. ZPP, kao i poziv na mešanje" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 400/98); "Zahtev poverioca za obeštećenje van spora podnetog nadležnom vojnom pravobraniocu ima pravni značaj procesne radnje preduzete protiv dužnika pred nadležnim organom radi ostvarenja potraživanja, koje ima za posledicuprekid zastarelosti u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3784/97); Zastarelost potraživanja po osnovu ulaganja - "Zastarelost potraživanja po osnovu većeg udela u zajedničkoj gradnji, zasnovano na sticanju bez osnova, počinje da teče od završetka gradnje, a na tok te zastarelosti ne utiče vođenje parnice o svojinskim udelima na sagrađenom objektu " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 4879/01).

Odustanak, odbacivanje ili odbijanje tužbe (čl. 389. ZOO) Odredbama ovog člana propisane su pravne posledice u pogledu prekida zastarelosti ako poverilac odustane od tužbe, zatim ako tužba bude odbačena, kao i ako tužba bude odbijena. Isto to propisano je i u pogledu radnje koju je poverilac učinio kod drugog nadležnog organa u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarivanja potraživanja. Odustankom od tužbe ili od nekog predloga upućenom nadležnom organu, smatra se kao da tužba, odnosno taj predlog uopšte nije ni podnet, te zbog toga i ne nastaje prekid zastarevanja. Prema odredbama člana 193. stav 3. Zakona o parničnom postupku, povučena tužba smatra se kao da nije ni bila podnesena i može se ponovo podneti. Podnošenjem nove tužbe, ako je podneta u roku dok zastarelost još nije nastupila, proizvodi dejstvo prekida zastarevanja. Ako je nova tužba podneta posle proteka roka zastarevanja ona postoji sve dok dužnik ne istakne prigovor zastarelosti, a to može da učini ili u toku trajanja prvostepenog postupka ili kasnije, u žalbi, ali i tada drugostepeni sud, odnosno organ procenjuje značaj tog prigovora sa stanovišta zašto on nije blagovremeno učinjen, tj. u prvostepenom postupku, pa mu prigovor zastarelosti istaknut u žalbi ne mora uvažiti. Naravno, prigovor zastarelosti se ne može podneti u izjavljenoj reviziji, jer bi se takav prigovor odnosio na pobijanje činjeničnog stanja, što u revizijskom postupku nije dozvoljeno. Smatra se da nije bilo prekida i ako je poveriočeva tužba, odnosno predlog poverioca učinjen drugom nadležnom organu, odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena. Tužba može biti odbačena ako je nerazumljiva ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupati. Međutim, kod tako nerazumljive i nepotpune tužbe sud pozova tužioca (poverioca) da tužbu uredi po pravilima postupka, a ako on to ne učini ni u ostavljenom mu roku za to, odnosno tužbu vrati bez ispravke, sud će tužbu odbaciti. U tom slučaju, ako odluka suda o odbačaju tužbe postane pravosnažna, smatra se kao nije bilo prekida zastarevanja. Ako je tužbeni zahtev odbijen pravosnažnom sudskom odlukom, time je konačno odlučeno daje potraživanje poverioca neosnovano, odnos da dug dužnika ne postoji. Tada je iluzorno i smatrati da može nastati prekid zastarelosti potraživanja, jer ako dug ne postoji ne postoje ni uslovi za isticanje prigovora zastarelosti. Naime, jednom odbijen tužbeni zahtev pravosnažnom sudskom odlukom, ne daje pravo poveriocu da podnese novu tužbu, a ako je podnese sud će je kao nedozvoljenu odbaciti. 573

To isto odnosi se i na odluke drugog nadležnog organa, o kome se govori u odredbama ovog člana, kada je u pitanju utvrđivanje, obezbeđenje ili ostvarenje potraživanja, jer se odbačaj ili odbijanje predloga reguliše Zakonom o opštem upravnom postupku, koji takođe sadrži postupanje organa ako je predlog nepotpun ili nerazumljiv. Na kraju, stav 2. ovog člana ima u vidu pravilo ako "izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena", da se smatra da nije ni bilo prekida zastarelosti. U pitanju je, dakle, u prvom slučaju, dobijanje klauzule o izvrsnosti odluke, koja je poništena ili je sprovedena mera izvršenja obustavljena, ili preduzeta mera izvršenja je poništena, pa je protiv izvršenjem dužnik uspeo da povrati ono što mu je tim izvršenjem oduzeto, i na kraju u vezi mere obezbeđenja koja je poništena koja se, inače, određuje po Zakonu o izvršnom postupku.

Sudska praksa "Nema prekida zastarevanja zbog podizanja tužbe pred sudom, ako je taj postupak okončan rešenjem -da se tužba smatra povučenom " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 29/96).

Odbacivanje tužbe zbog nenadležnosti (cl. 390. ZOO) Odredbe stava 1. ovog člana maju u vidu odbačaj tužbe protivu dužnika zbog nenadležnosti suda, ili nekog drugog uzroku koji se ne tiče suštine stvari. Kod ovog pitanja treba praviti razliku u tome da ako sud u postupku ispitivanja tužbe utvrdi daje taj sud nenadležan, već neki drugi sud, da se oglašava nenadležnim i predmet ustupa drugom nadležnom sudu. To nije slučaj koji se reguliše odredbama stava 1. ovog člana. Odredbe ovog stava imaju u vidu odbačaj tužbe kada sud po prijemu tužbe ili u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglašava se nenadležnim, ukida do tada sprovedene radnje u postupku i odbacuje tužbu. Drugi slučaj odbačaj a tužbe nastaje u vezi mirovanja postupka, a naime kada nastanu uslovi za mirovanje postupka, Zakon o parničnom postupku propisuje da postupak miruje za tri meseca, dok jedna stranka, po proteku tog roka, ne predloži da se postupak nastavi, a ako se predlog za nastavljanje postupanja ne stavi u roku od četiri meseca od dana kada je nastupilo mirovanje postupka, smatra se daje tužba povučena. U vezi sa iznetim, ako je tužba odbačena zbog nenadležnosti suda ili kog drugog uzroka (protek roka u vezi sa mirovanjem postupka), pa poverilac podigne ponovo tužbu u roku od tri meseca od dana pravosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe, smatra se daje zastarevanje prekinuto prvom tužbom. Ovde se mora ukazati na činjenicu da stav prvi ovog člana ima u vidu samo slučaj koji bi nastao u vezi podnošenja tužbe, a ne i ako je podnet predlog drugom nadležnom organu, zbog čega ako sud odbaci tužbu poverioca zbog toga što za rešavanje spora uopšte nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, zastarevanje se ne smatra prekinutim, jer poverilac nema vise prava na podnošenje nove tužbe, a ako je i pored toga podnese sud će je ponovo odbaciti, Rok od tri meseca u kome poverilac ima pravo da podnese novu tužbu, posle odbačaj a prve tužbe, može se odnositi samo na odbačaj tužbe ako je tužba bila nerazumljiva ili nije sadržavala sve Što je potrebno da bi se po njoj moglo postupati, a poverilac u ostavljenom mu roku vrati tužbu sudu bez ispravke, odnosno dopune, u kom slučaju sud odbacuje tužbu. Ako nastane takav slučaj, poverilac može novom tužbom da prekine zastarevanje, ako je podnese u roku od tri meseca od dana pravosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe, kada prekid zastarevanja računa od dana podnošenja prve tužbe. I u ovom slučaju treba naglasiti da se navedeno pravilo odnosi samo ako zastarelost potraživanja nije nastupilo do podnošenja prve tužbe, već ako je ona nastupila posle podnošenja tužbe koja je odbačena, a nova tužba je podneta u roku od tri meseca od dana pravosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe. Ako bi taj rok bio prekoračen, a već je nastupila zastarelost, dužnik bi imao pravo prigovora zastarelosti i tužbeni zahtev bi morao biti odbijen, ili bi dužnik dobrovoljno mogao priznati dug, u kom slučaju bi se prekinulo zastarevanje potraživanja. Stavom 2. ovog člana na isti način regulisano je pitanje prekida zastarevanja, kada se ističe prebijanja potraživanja u sporu, odnosno kada dužnik stavi prigovor prebijanja, bez obzira da li je njegovo potraživanje zastarelo prema poveriocu, dakle ako su se poveriočevo potraživanje iz tužbe i potraživanje dužnika ranije srela i time prestala uzajamna potraživanja stranaka. U tom slučaju smatra se daje zastarevanje prekinuto još u vremenu kada su ugašene međusobne obaveze stranaka, pa dug dužnika više i ne postoji.

Sudska praksa Prekid zastarelosti podnošenjem nove tužbe Rok za podnošenje nove tužbe kojom se prekida zastarelost, teče od dana dostavljanja pravosnažne odluke o odbačaju tužbe, odnosno predloga za izvršenje (član 390. st. 1. ZOO) 574

Iz obrazloženja: ,, Osnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, zbog čega činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno. Prema odredbi čl. 390. st. 1. ZOO, ako je tužba protiv dužnika odbačena zbog nenadležnosti suda ili kog drugog uzroka koji se ne tiče suštine stvari, a poverilac podigne ponovo tužbu u roku od 3 meseca od dana pravno snažnosti odluke o odbacivanju tužbe, smatra se daje zastarevanje prekinuto prvom tužbom. U toku prvostepenog postupka kao i u žalbi tužilac je naveo da je prvi predlog za izvršenje protiv dužnika podneo 26.12.2002. godine, ali je isti odbačen rešenj em prvostepenog suda 25.6.2003. godine zbog nepostupanja poverioca, ovde tužioca, po zaključku suda od 23.1.2003. godine. Po prigovoru ovde tužioca, veće Trgovinskog suda u Beogradu je rešenj em od 10.9.2003. godine odbilo prigovor poverioca kao neosnovan. Navedeno rešenj e tužilac je primio 2.10.2003. godine, a zatim je 30.12.2003. godine Trgovinskom sudu u Beogradu podneo nov predlog za izvršenje koji se nakon prigovora dužnika, ovde tuženog smatra tužbom u predmetnom sporu. Kako je nov predlog za izvršenje podnet u roku od 3 meseca od dostavljene pravnosnažne odluke suda po prvobitno podne-tom predlogu za izvršenje, tužilac smatra da je u smislu čl. 390. ZOO, zastarevanje prekinuto prvo podnetim predlogom za izvršenje. Odredbom čl. 390. st. 1. ZOO, rok od 3 meseca vezuje se za pravnosnažnost prve odluke o odbacivanju tužbe. Formalna pravnosnažnost rešenja o odbacivanju predloga za izvršenje nastupa danom donošenja odluke veća po prigovoru. Međutim, rešenja kojim se zbog nedostatka procesno-pravne pretpostavke tužba, odnosno predlog za izvršenje odbacuju, podležu i materijalno-pravnoj pravno snažnosti. Materijalna pravnosnažnost podrazumeva dejstvo koje odluka proizvodi u materijlano-pravnom odnosu parničnih stranaka. Datim proizvodima materijalno-pravnog dejstva odluka mora biti dostavljena strankama neposredno, posredno ili preko oglasne table, zavisno od toga kako zakon propisuje. Ovo naročito, ako se za pravnosnažnost odluke vezuje rok za prekid zastarevanja propisan odredbom čl. 390. ZOO, kojim se sprečavaju pravne posledice materijalno pravnog prigovora zastarelosti potraživanja. S toga je za pravilnu primenu odredbe čl. 390. st. 1. ZOO, relevantan momenat dostavljanja formalno pravnosnažnog rešenja o odbacivanju predloga za izvršenje, jer bi suprotno stanovište dovelo poverioca u situaciju da se ne može sa uspehom pozivati na navedenu odredbu u situaciji kada od dana donošenja odluke do dana dostavljanja protekne rok od 3 meseca propisan navedenom odredbom i time bi poverilac bio onemogućen da podizanjem nove tužbe prekine tok zastarelosti prvopodnetom tužbom, a što svakako nije intencija zakonodavca." (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 73/06 od 29. novembra 2006. godine).

Pozivanje dužnika (čl. 391. ZOO) Pravilo iz ovog člana može se odnositi i na slučajeve kada se rok zastarelosti može utvrditi datumom ispunjenja obaveze od strane dužnika, naveden u ugovoru, ili ako rok ispunjenja nije određen ugovorom, dužnička docnja počinje da teče kada poverilac pozove dužnika da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno. U svakom slučaju može se znati kada nastaje dužnička docnja, a samim tim i protek vremena za nastajanje zastarevanja prava na potraživanje. U vezi sa iznetim, odredbe ovog člana imaju u vidu da za prekid zastarevanja nije dovoljno daje poverilac, u vreme dok njegovo potraživanje još nije nastalo, pozvao dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni. Takvo pozivanje nema pravno dejstvo, jer i ako dužnik ne odgovori na takav poziv poverioca, odnosno ako povodom dobijenog poziva ćuti, smatra se kao da se dužnik nije izjasnio u pogledu upućene mu opomene. Zbog toga, ako poverilac iznese u tužbi daje dužnika opomenuo na obavezu ispunjenja obaveze, a ovaj mu na tu opomenu nije odgovorio, ne smatra se daje dužnik prijemom opomene, pismene ili usmene, priznao dug. U tom slučaju, ako je tužba podneta pre isteka roka zastarelosti, navođenje u tužbi daje dužnik ranije opomenut, nema pravni značaj, osim što bi to moglo imati uticaja kod ocene svih dokaza, pa i ponašanje dužnika, pri donošenju sudske odluke. Ali ako je tužilac podneo tužbu po isteku roka zastarelosti, onda se tužilac kod stavljenog prigovora zastarelosti, ne može pozivati na činjenicu daje ranije, dok njegovo potraživanje nije zastarelo, pozvao dužnika, pismeno ili usmeno da ispuni svoju obavezu, a ovaj mu na to nije odgovorio. Ako je dužnik posle roka ispunjenja, odnosno u roku kada je početo da teče rok zastarelosti, isplatio deo duga poverioca, ili neki od istorodnih dugova, smatra se da je nastao prekid zastarelosti potraživanja poverioca, jer ako dužnik ne označi koje poveriočeve račune plaća, poverilac je mogao da te doznake upotrebi za izmirenje najstarijih računa, među kojima bi mogli biti i računi koji su predmet spora. Ali i bez obzira na takvu činjenicu, dužnik je vršio isplate svog duga poveriocu, pa bi plaćanjem takvih svojih otplata u stvari priznao postojanje svoga dugovanja i na taj način prekinuo zastarelost, među kojima bi mogli biti i oni'koji su predmet tužbe. Priznanje duga se može učiniti ne samo pismenom izjavom poveriocu, nego i na posredan način, jer se takvim načinom priznanja duga čini konkludentnom radnjom iz koje se sa sigurnošću može zaključiti da dužnik priznaje dug, prvenstveno davanjem otplata, kako je to objašnjeno u ovom slučaju. 575

Sudska praksa "Za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni. Zastarevanje se prekida priznanjem duga, podnošenjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom predmetom protiv dužnika, i to pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđenja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja" Odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 401/96 (1 - 97); "Za prekid zastarevanja nije dovoljan samo poziv poverioca upućen dužniku pismeno ili usmeno da obavezu ispuni, već je potrebno da poverilac preduzme odgovarajuću radnju protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom radi utvrđenja, obezbeđenja ili ostvarenja svog potraživanja " - (prema odluci VPS, Pž. 1232/97).

Rok zastarelosti u slučaju prekida (čl. 392. ZOO) Stav prvi ovog člana navodi opšte pravilo da posle prekida zastarelosti, zastarevanje počinje da teče iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida se računa u zakonom određeni rok za zastarelost. Pravila izneta u narednim stavovima regulišu prekid zastarelosti u situacijama koje mogu nastati, s obzirom na posebnost slučaja kada se prekida zastarevanje. Tako, stav 2. propisuje pravilo da kada dužnik prizna dug, dakle pre isteka roka zastarelosti, zastarevanje počinje da teče iznova od priznanja. To priznanje, kao stoje u komentarima prethodnih članova navedeno, mora biti izraženo u pismenoj formi, a ne ako je poverilac samo opomenuo dužnika pismeno ili usmeno na ispunjenje obaveze, u kom slučaju zastarevanje prekinuto priznanjem od strane dužnika, dakle pismenom izjavom o priznanju duga, ili makar i delimičnim ispunjenjem obaveze, prekida se zastarelost, pa zastarevanje počinje iznova da teče, od dana priznanja. Stav 3. ovog člana ima u vidu slučaj kada je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe, ili pozivanjem u zaštitu, ili isticanjem prigovora prebijanja potraživanja u sporu, odnosno prijavljivanjem potraživanja u nekom drugom postupku, kao što je stečajni postupak, odnosno postupak prinudnog poravnanja. U tim slučajevima zastarevanje počinje da teče iznova, kako se u tom stavu navodi, od dana kada je spor okončan ili svršen na neki drugi način. Reci "od dana kada je spor okončan" može se različito shvatiti, jer ako je spor okončan, on može biti okončan ili usvajanjem tužbenog zahteva, ili odbijanjem tužbenog zahteva, ali se u tom slučaju ne može govoriti o prekidu zastarelosti, jer je slučaj potraživanja rešen, bilo usvajanjem ili odbijanjem tužbenog zahteva, pa se o prekidu postupka ne bi ni raspravljalo, jer je meritorno odlučeno o zahtevu poverioca. Naravno, sve ovo ako postupak kod suda nije okončan pravosnažnom odlukom o odbaČaju tužbe. Naravno, jasno je ako se o prekidu zastarevanja govori samo u vezi podnete tužbe, ili pozivanjem u zaštitu, ili prijavljivanjem potraživanja u nekom drugom postupku, jer u svim tim slučajevima spor se ne okončava podizanjem tužbe, ili pozivanjem u zaštitu, i u drugim navedenim slučajevima u stavu 3. ovog člana, jer se nastankom tih slučajeva prekida zastarelost potraživanja, kada se ne može govoriti o tome da zastarevanje počinje da teče iznova, jer samim podizanjem tužbe ne može ponovo da teče zastarelost, pošto.je zastarelost prekinuta podnošenjem tužbe, a prekid zastarevanja je bespredmetan, pošto se usvajanjem ili odbijanjem tužbenog zahteva rešava o potraživanju poverioca, kada prekid zastarevanja nema više bilo kakav značaj. Prema stavu 4. ovog člana prekid zastarevanja nastaje i prijavom potraživanja u stečajnom postupku, a prijemom potraživanja u tom postupku zastarevanje počinje da teče iznova od dana okončanja ovog postupka. Stečajni postupak se može okončati ili zaključenjem prinudnog poravnanja ili otvaranjem, odnosno završetkom stečajnog postupka, kada se poverioci naplaćuju iz stečajne mase. Okončanje postupka o kome je reč u odredbama ovog stava, odnosi se samo na prijavu potraživanja u stečajnom postupku, odnosno ako stečajni postupak bude obustavljen zbog postignutog poravnanja, o čemu sud donosi posebnu odluku o obustavi postupka. Prema tome, kada se okonča postupak prinudnog poravnanja, za potraživanja koja su ostvarena u tom postupku rok zastarevanja počinje da teče iznova od dana obustave postupka, a ako se okonča stečajni postupak onda se prekid zastarevanja procenjuje sa stanovišta ostvarivanja prava u odnosu na stečajnu masu, odnosno one stvari koje su preostale a mogu se predati jednom od poverilaca, kako je to propisano članom 150. stav 3. Zakona o prinudnom poravnanju stečaju i likvidaciji. Isti postupak, odnosno kada je prekid zastarevanja nastao zahtevom prinudnog izvršenja ili obezbeđenja. Već je ranije rečeno, a u vezi komentara člana 379. ovog zakona, da da sva potraživanja koja su utvrđena pravosnažnom sudskom odlukom zastareva za deset godina, pa je teško zamisliti da će neko za ostvarivanje svog prava potraživanja po izvršnoj presudi čekati tako dugo da bi, protekom roka od deset godina, izgubio pravo na naplatu svog potraživanja zbog nastupile zastarelosti. Prema tome, kada u označenom roku, odnosno u okviru tog roka, poverilac zatraži prinudno izvršenje naplate svoje tražbine, prekida se zastarelost utvrđena pravosnažnom sudskom odlukom. 576

Na kraju, odredbe poslednjeg stava ovog člana propisuju pravilo da zastarevanje koje počinje da teče iznova posle prekida, završava se kad protekne onoliko premena koliko je zakonom određeno za zastarevanje koje je prekinuto. Drugim recima, rok zastarevanje iznosi onoliko koliko je za poseban ili opšti rok zastarelosti određeno, ali sada počinje da teče, u istom trajanju, od dana prekida postupka, pa do isteka roka zastarevanja.

Sudska praksa Prekid zastarelosti nastaje ako je zahtev podnet u krivičnom postupku Imovinsko pravni zahtev podnet u krivičnom postupku prekida zastarevanje zahteva za naknadu štete bez obzira na ishod krivičnog postupka ako je oštećeni u roku od tri meseca od pravnosnažnosti odluke krivičnog suda pokrenuo parnicu za naknadu štete. Iz obrazloženja: "Drugostepeni sud je zaključio da potraživanje naknade prouzrokovane štete u konkretnom slučaju ne zastareva prema odredbi člana 377. Zakona o obligacionim odnosima po kojoj je predviđen rok zastarelosti za krivično gonjenje, već se ima primeniti iz člana 376. istog zakona po kome potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Kako su tužioci za smrt supruga odnosno oca pok. BV. saznali 5. oktobra 1991. godine, a tužba u ovom sporu podnesena je sudu 28. avgusta 1997. godine, prigovor tuženog o zastarelosti potraživanja u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima je osnovan. Izloženo stanovište okružnog suda u pogledu primene relevantnih propisa za ocenu zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete se ne može prihvatiti. Iz krivičnih spisa opštinskog suda u SMkoji su združeni u ovom predmetu, proizilazi da su tužioci kao oštećeni istakli imovinsko-pravni zahtev u istražnom postupku na zapisniku od 23.marta 1992. godine u predmetu Ki. 50/92. Po shvatanju Vrhovnog suda, imovinsko-pravni zahtev, podnet u krivičnom postupku, prekida zastarevanje zahteva za naknadu štete bez obzira na ishod krivičnog postupka, ako je oštećeni u roku od tri meseca od pravnosnažnosti odluke krivičnog suda pokrenuo parnicu za naknadu štete. Ovakvo shvatanje zasniva se na odredbi člana 108. stav 2. Zakona o krivičnom postupku, koji se primenjivao u vreme pokretanja i vođenja krivičnog postupka. U pogledu navedenog, ako je drugostepeni sud našao daje krivični postupak protiv TM obustavljen rešenjem koje je postalo pravnosnažno 26. oktobra 1999. godine, a tužba za naknadu prouzrokovane štete je podnesena sudu 28.avgusta 1997. godine, to ne bi bio prihvatljiv zaključak drugostepenog suda o zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovan^ štete u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Kako drugostepeni sud o navedenom nije vodio računa izostala je ocena žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja, u smislu člana 375. ZPP, pa Je valjalo ukinuti drugostepenu odluku i predmet vratiti na ponovni postupak radi donošenja pravilne i zakonite odluke o žalbama stranaka. Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 395. stav 2. ZPP; odlučio kao u izreci." (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1667/04 od 15. decembra 2004. godine)

Zastarelost u slučaju prenova (cl. 393. ZOO) Odredbe ovog člana naglašavaju, prvo, svršenu pravnu radnju, a naime da je dužnik priznao dug koji je imao prema poveriocu, te daje zbog toga nastao prekid zastarevanja i daje počeo iznova da teče novi rok zastarelosti, ali ove odredbe nemaju za cilj da urede taj odnos posle nastanka prekida zastarelosti, već da postave novo pravilo - da ako kod postojanja navedenog stanja (priznanje duga) poverilac i dužnik sačine novi sporazum u vezi istog duga, ali uz izmenu osnova ili predmeta obaveze, nastaje novi ugovorni odnos između stranaka, u stvari prenov (novacija), po kome raniji dug ostaje isti, pa novo potraživanje zastareva za vreme koje je određeno za njegovu zastarelost. Samim tim, stari dug više ne postoji, teje prekid zastarelosti u vezi tog duga bez ikakvog pravnog značaja. Odredbe ovog člana imaju u vidu, dakle, gašenje ranije obaveze, bez obzira što dug po toj obavezi nije isplaćen, i bez obzira što je u vezi tog duga bio nastao i prekid zastarevanja, jer zaključenje novog ugovora, u vezi istog duga, ali uz izmenu osnova ili predmeta obaveze, nastaje novi pravni odnos za koji novo potraživanje zastareva za vreme koje je određeno za njegovu zastarelost. Kao što je ranije rečeno, prenov ne mora da znači potpuni prekid sa ranijim ugovorom, čak i kada je u pitanju predmet ugovora ili pravni osnov. To i jeste svrha da se izvrši prenov ranijeg ugovora, odnosno da se u vezi ranijeg predmeta ugovora odredi drugi predmet, ili da se umesto ranijeg pravnog osnova navede drugi pravni osnov. Tako, na primer, ako je raniji predmet ugovora bio izdavanje u zakup određenog poljoprivrednog zemlji577

šta, novim ugovorom se može ugasiti ta obaveza, a umesto nje predvideti davanje u zakup neke poljoprivredne mašine, sa istom ili nekom drugom cenom, zbog čega se ranija obaveza gasi, makar i u uslovima kada je nastao prekida zastarelosti zbog priznanja duga koji je do tada postojao u vezi ranijeg predmeta zakupa, dok se kod promene pravnog osnova novim sporazumom može promeniti ranija obaveza koja se odnosila, na primer, na korišćenje neke stvari po osnovu zakupa, a novim sporazumom taj isti odnos se pretvara u kupo-prodajni odnos.

NOVČANE OBAVEZE Načelo monetarnog nominalizma (čl. 394. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se na novčane, a ne neke druge obaveze, pa se sa tog stanovišta, a imajući u vidu sadržinu ovog člana, ukazuje na neke njihove osobenosti, koje nastaju usled uzroka vezane za kurs koji diktiraju društveno-ekonomski odnosi, a koje usmerava Narodna banka. Zbog toga je odredbama ovog člana propisano pravilo daje dužnik dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, bez obzira na promene koje stvaraju disparitet između nastale obaveze i stvarnog stanja vrednosti novca za izvršenje ugovorene obaveze. Zbog toga se navedeno pravilo naziva "načelo monetarnog nominalizma". Ovaj član ne govori o docnji dužnika, već o isplati novčane obaveze kako ona glasi u ugovoru, kada je dužnik dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi. Ali ako ona zbog proteka vremena i nastale inflacije ne odgovara davanju koje je učinio poverilac, mora se ići, primenom načela jednakih vrednosti davanja, na revalorizaciju dugovanja dužnika, kako bi se postigla pravičnost u skladu sa navedenim načelom. U vezi iznetog mogu nastati neka odstupanja u uslovima inflacije, pa je sudska praksa zauzele pravni stav u vezi nastanka dispariteta između onog stanja, odnosno novčanih obaveza po ugovoru, i stvarnog stanja vrednosti novca na tržištu, a radi obezbeđenja ekvivalentnosti novčanih obaveza, koji bi se mogao upodobiti onom stanju kako je propisano odredbama ovog člana, posebno i zbog mogućnosti da ovaj ili neki drugi zakon odredi nešto drugo, tako da se taj stav svodi na sledeći zaključak: Kada je zbog visoke inflacije broj novčanih jedinica na koju obavezi glasi obezvređen, poveriocu pripada, saglasno načelu jednakih vrednosti uzajamnih davanja, valorizovani iznos po stopi rasta cena na malo prema podacima nadležnog saveznog organa za poslove statistike, ako zakonom ili ugovorom nije drugačije predviđeno. Valorizacija važi pod uslovom da poverilac nije u celini obezbeđen ugovorenom indeksnom klauzulom ili na drugi način. Ako je delimično obezbeđen, valorizacija važi za neobezbeđeni deo. Od dana padanja dužnika u docnju, umesto valorizacije novčane obaveze na navedeni novčani iznos, ako štetu zbog docnje ne pokriva zatezna kamata, poverilac može da traži razliku do potpune naknade štete po osnovu člana 278. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima. Šteta se može sastojati u gubitku vrednosti određene stvari koju poverilac nije mogao usled docnje dužnika da pribavi, u gubitku kamate na štednju ili u kakvom drugom gubitku. Poveriocu pripada zatezna kamata na valorizovani iznos od dana sa kojim je valorizacija izvršena, ako zakonom nije drugačije određeno. Mogu se dosuditi novčana potraživanja u visini sadašnje cene određenih roba, odnosno drugih stvari koje su dužniku prenete u svojinu, odnosio u visini sadašnje cene određenih usluga koje je poverilac izvršio, a kada su u pitanju novčana potraživanja koja se odnose na robu ili druge stvari, odnosno na usluge (na primer, naknada štete zbog neosnovano uskraćene zarad) - u visini sadašnje zarade, odnosno naknade za isti ili sličan posao, ako se time ostvaruje suština posla. Prema pravnom stavu iz zaključka, pa i metodologiji izračunavanja, poverilac imao pravo da od dana padanja dužnika u docnju, za sve vreme traži od dužnika valorizovani iznos glavnice prema stopi rasta cena na malo.

Sudska praksa Pravo na inflatornu štetu zbog neplaćenog dosuđenog izdržavanja maloletnom licu Dosuđeno izdržavanje pravnosnažnom sudskom odlukom maloletnom licu, pripada tom licu, i ono ima pravo da traži isplatu dosuđenih iznosa nakon svog punoletstva i sticanja procesne sposobnosti, a samim tim i pravo da potražuje inflatornu štetu ukoliko su ti iznosi zbog visokog dejstva inflacije u međuvremenu obezvređeni. Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiljaje kći tužene. Sa njom ne živi u zajednici od novembra meseca 1992. godine, od kada je sudskom odlukom poverena na čuvanje ocu. Istom presudom tužena je obavezana da tužilji, počev od novembra meseca 1992. godine pa ubuduće, na ime izdržavanja plaća mesečno po 578

50.000,00 tadašnjih dinara. Tužena nije plaćala izdržavanje tužilji po navedenoj presudi (tužiljaje rođena 29. 5. 1981. godine), sve do navršenog punoletstva tužilje, a otac tužilje, kao njen zakonski zastupnik nije prema tuženoj tražio izvršenje presude u pogledu obaveze izdržavanja. Nakon smrti tužiljinog oca, koji je umro 14. 8. 2000. godine, tužena je tužilji redovno plaćala alimentaciju, s obzirom daje tužilja nastavila redovno školovanje i studira. Tužilja svojim tužbenim zahtevom potražuje inflatornu štetu zbog neplaćenog izdržavanja po sudskoj presudi počev od 3. 12. 1992. godine pa dok postoje zakonski uslovi za to, imajući u vidu da su dosuđeni iznosi u međuvremenu usled inflacije obezvređeni, a šteta je opredeljena prema nalazu veštaka finansijske struke. Prvostepeni sud takav tužbeni zahtev odbija u celosti kao neosnovan, nalazeći da tužilja nije pretrpela nikakvu štetu u navedenom periodu, s obzirom daju je majka pomagala u izdržavanju, dajući joj lično ili preko brata novac, hranu i garderobu. Drugostepeni sud ocenjujući navode žalba tužilje, zaključuje da su isti osnovani u delu gde se ukazuje da davanje poklona od strane tužene tužilji za navedeni period, tužilju ne oslobađa obaveze da doprinosi izdržavanju tužilje, ali od dana podnošenja tužbe odnosno 24. 11. 2000. godine. Kako je otac tužilji preminuo 14. 8. 2000. godine i od tada tužilja dobija redovnu alimentaciju od majke, shodno tome zahtev tužilje za izdržavanje od dana podnošenja tužbe pa u buduće bio bi neosnovan. U konkretnom slučaju tužilja potražuje naknadu štete za neplaćeno izdržavanje koje je usled inflacije obezvređeno po ranijoj presudi. Drugostepeni sud smatra daje samo otac tužilje bio ovlašćen da traži isplatu pravnosnažno dosuđenog iznosa od tužene, a ne tužilja, jer je štetu trpeo on zbog neučešća tužene u snošenju dela troškova izdržavanja tužilje, shodno odredbi člana 319. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Vrhovni sud nalazi da se ovakvo pravno stanovište nižestepenih sudova ne može kao pravilno prihvatiti. Pravilan je stav drugostepenog suda u delu gde ocenjuje da davanj e poklona od strane tužene tužilji u navedenom periodu istu ne može osloboditi obaveze izdržavanja tužilje, prema pravnosnažnoj sudskoj odluci. Međutim drugostepeni sud u odnosu na nedostatak aktivne legitimacije nije vodio računa da procesnu legitimaciju u sporovima za izdržavanje ima maloletno lice, a ne njegov zakonski zastupnik, jer dosuđeno izdržavanje pripada tom licu a ne njegovom zakonskom zastupniku, koji je samo ovlašćen da u ime i za račun maloletnog lica vodi parnicu, odnosno zastupa interese maloletnog lica u sporu radi izdržavanja. To pitanje treba odvojiti od pitanja prava na naknadu štete ukoliko jedan roditelj ne doprinosi izdržavanju deteta koje se ne nalazi u njegovom domaćinstvu, i to samo u slučaju kad ne postoji pravnosnažna odluka o obavezi plaćanja izdržavanja tog drugog roditelja. Samo u takvom slučaju, ukoliko je jedan roditelj kod koga se dete nalazi snosio povećane troškove za izdržavanje deteta, mogao bi imati aktivnu legitimaciju da traži naknadu štete od drugog roditelja zbog povećanog davanja za izdržavanje zajedničkog deteta. U ovom slučaju radi se o dosuđenom izdržavanju pravnosnažnom sudskom odlukom, pa je zakonski zastupnik tužilje za svog života mogao tražiti i prinudnu naplatu dosuđenog iznosa ukoliko tužilja nije plaćala svoje doprinose za izdržavanje tužilje. Dosuđeno izdržavanje pravnosnažnm sudskom odlukom pripada tužilji i ona ima pravo da traži isplate dosuđenih iznosa nakon svog punoletstva i sticanja procesne sposobnosti, a sledstve-no tome i pravo da potražuje inflatornu štetu ukoliko su ti iznosi zbog visokog dejstva inflacije u međuvremenu obezvređeni. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 1918/05 od 14. decembra 2005. godine).

Valuta obaveze (čl. 395 ZOO) Pravni promet roba i usluga često nastaje između domaćih i stranih lica, zbog Čega se radi sigurnosti tog prometa propisuje pravilo u ovom članu, da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, da se njeno ispunjenje može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Dakle, iz odredaba ovog člana proizilazi da u našem unutrašnjem novčanom opticaju obaveza može nastati na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, ali da se kod zahteva za ispunjenje takve obaveze ispunjenje mora tražiti u domaćem novcu, prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Tako, na primer, i kod ugovora o kupovini nepokretnosti između domaćih lica često se sreću odredbe o kupoprodajnoj ceni izraženoj u stranoj valuti, ali odmah zatim dodaju reci "u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate". Ovo pravilo se odnosi samo na unutrašnji novčani promet, a ne i na promet u vezi poslovanja sa inostranim licima, za koje važi poseban zakon - Zakon o o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom, odnosno nije isključena mogućnost da stranke ugovore plaćanje i u stranoj valuti, ali uslov za to je postupanje u skladu sa odredbama pomenutog zakona.. Ako inostrano lice ima svoje sedište i u našoj zemlji, odnosno ako obavlja privredne delatnosti prema odredbama naših zakona, i za njih važi isto pravilo kao i za domaća lica, a naime da u unutrašnjem domaćem prometu mogu zaključivati ugovore sa obavezom plaćanja u stranoj valuti, s tim da se ispunjenje može zahtevati samo u domaćem novcu. 579

Ako su inostrano i domaće lice zaključile ugovor, bilo u našoj ili drugoj zemlji, valuta plaćanja mora biti izričito ugovorena, pa ako se ispunjenje vrši u našoj zemlji, ispunjenje obaveze plaćanja po takvom ugovoru m o ž e se zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze, ali stranke mogu ugovoriti da se plaćanje izvrši i na devizni račun poverioca koji ima u našoj ili inostranoj banci, naravno sve u skladu sa odredbama Zakona o deviznom poslovanju. Činjenica je da dužnik koji padne u docnju, a ugovorio je obavezu plaćanja u stranoj valuti, snosi posledice eventualne inflacije, jer kod ispunjenja obaveze mora računati da će platiti onaj iznos u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze, koji je veći od onog dinarskog iznosa koji je postojao u vreme zaključenja ugovora. Na taj način poverilac nije oštećen. To pravilo se ne odnosi samo na vreme docnje dužnika, već i na vreme u toku izvršenja ugovora, ako bi dužnik, na primer, hteo svoju obavezu da isplati pre dospelosti obaveze za plaćanje, ali i u tom slučaju se kod isplate mora postupati tako da se isplata vrši u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku plaćanja. Na taj način obezbeđena je sigurnost pravnog prometa roba i usluga. Ako je glavni dug izražen u stranoj valuti, onda se i sporedna potraživanja, kao što je kamata u slučaju docnje, isplaćuje u stranoj valuti, odnosno prema propisima zemlje na koju se odnosi ta valuta, obračunata u dinarskoj proti vvrednosti. U vezi sa iznetim, postoje neka odstupanja ako se u nekoj državi, članici zajednica država, primenjuje kao osnovno sredstvo plaćanja ne domaća valuta - dinar, već neka druga strana valuta, a primenjuje se ovaj Zakon o obligacionim odnosima, kao zakon zajednica država, u kom slučaju, čini se, ta protivurečnost se otklanja političkim aktima sa snagom ustavnih rešenja, ili pravnim stavovima sudova, što čini pravni nonses u odnosu na opšta pravila domaćeg i međunarodnog prava.

Sudska praksa Ugovaranje u stranoj valuti i obaveza plaćanja Pod pretpostavkom daje ugovor o prodaji ništavan, zbog toga stoje ugovorena prodajna cena u stranoj valuti, kupac se ne bi mogao osloboditi obaveze plaćanja u dinarskojprotivvrednosti. Prema obrazloženju Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su dana 7.8.1991. godine zaključile ugovor o prodaji. Tuži lac je kao prodavač, tuženom kao kupcu prodao dva traktora tipa "_____" za prodajnu cenu od 13.000 DM po jednom traktoru. Tuženi se ugovorom obavezao da prodajnu cenu isplati u 12 jednakih mesečnih rata za jedan traktor, počev od 7.8.1991. godine, a za drugi počev od 1.9.1992. godine. Tuženi je samo delimično isplatio prodajnu cenu u iznosu od 12.000 DM. Nije platio preostali iznos od 14.000 DM, što predstavlja protivvrednost od 7.000 eura. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja odlučeno je o tužbenom zahtevu. Tužbeni zahtevje usvojen. Nižestepeni sudovi su o tužbenom zahtevu dobro odlučili, pravilnom primenom materijalnog prava. Stranke su zaključile ugovor o prodaji iz čl. 454. ZOO. Tužilac je kao prodavač traktore prodao sa zadržavanjem prava svojine na njima do isplate prodajne cene, stoje u skladu sa odredbom čl. 540. st.l. ZOO. Svoju ugovornu obavezu koja proizilazi iz zakonskih odredbi iz čl. 454. i 467. st.l. ZOO tužilac kao prodavač je u celosti izvršio. Traktore koje je prodao tuženom je i isporučio. Međutim, tuženi nije izvršio svoju obavezu u smislu čl. 454. st.l. i 516. st.l. ZOO, jer cenu u utuženom i dosuđenom iznosu nije isplatio tužiocu kao prodavcu. Prodajna cena jeste ugovorena u devizama, međutim, tužiocu je dosuđena protivvrednost neisplaćene prodajne cene po kursu važećem na dan isplate, što nije suprotno čl. 3. st.3. ZPP, niti čl. 103. st.l. ZOO. Čak i pod pretpostavkom da stoje revizijski razlozi daje ugovor ništavan, zbog toga stoje ugovorena prodajna cena u stranoj valuti, tuženi se ne bi mogao osloboditi obaveze u utuženom i dosuđenom iznosu. Na to jasno upućuje odredba čl. 104. st.l. ZOO. Tuženi ne može da vrati traktore jer ih je dalje prodao trećim licima - svojim kupcima. Otuda je on dužan da isplati odgovarajuću naknadu u novcu. Ta naknada predstavlja iznos neplaćene prodajne cene. Otuda se ne mogu uvažiti revizijski razlozi, jer oni ne predstavljaju pravni osnov za drugačije odlučivanje o tužbenom zahtevu (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2958/05). Plaćanje u stranoj valuti i zabluda Isplata deviznog duga može zahtevati samo po važećem kursu na dan ispunjenja, kada se efektivno vrši plaćanje deviznog duga, a ne i pre izvršenja isplate, osim ako ugovorom stranaka nije drugačije određeno (član 12. i član 262. ZOO). Strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala sa pažnjom koja se u prometu zahteva, a strana koja je u zabludi ne može na nju da se poziva, ako je druga strana spremna da izvrši ugovor kao da zablude nije bilo. 580

Iz obrazloženja Tužbom podnetom 30.01.1996. godine, tužilac AA tražio je da se obaveže tuženi BB da mu isplati ostatak ugovorene kupoprodajne cene od 40.000 DEM u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan 01.01.1996. godine, kao dana dospeća obaveze, sa zakonskom zateznom kamatom na tako dobijeni dinarski iznos, počev od 01.01.1996. godine - kao dana dospelosti pa do konačne isplate, a tuženi je 05.06.1996. godine podneo tužbu protiv tužioca radi poništaja ugovora od 07.06.1995. godine i naknade štete, zbog toga stoje doveden u zabludu da kupuje proizvod "___"zaštićen kao patent, a što nije bilo tačno. Nižestepeni sudovi su zaključili da prilikom zaključenja ugovora tuženi - protivtužilac nije mogao steći pogrešnu predstavu o svojstvima predmeta ugovaranja, te da se nije nalazio u bitnoj zabludi koja predstavlja uzrok rušljivosti ugovor, zbog toga što je predmet ugovora bila roba, a ne patent i što je tužilac - protivtuženi predao tuženom — protivtužiocu svu dokumentaciju o registraciji proizvoda "_____", iz koje je jednostavno jasno mogao, da je postupao s pažnjom koja se u prometu zahteva, utvrditi daje, u vreme prodaje, bio zaštićen robnim žigom, a i pored propusta koje je učinio, tuženi - protivtužilac je odmah otpočeo prodaju i proizvodnju ovog proizvoda pod drugim imenom, distribuirao gaje bez zabrana i bilo kakvih smetnji. Revizijski sud ukazuje daje članovima 17. i 18. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje, a strana u obligacio-nom odnosu dužna je da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog domaćina). Odredbom čl. 61. ovog zakona regulisano je da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor, ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine, s tim što strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala sa pažnjom koja se u prometu zahteva, a strana koja je u zabludi ne može na nju da se poziva, ako je druga strana spremna da izvrši ugovor kao da zablude nije bilo. U smislu čl. 111. Zakona ugovor je rušljiv kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana. Zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje je nepotpuno utvrđeno. Odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ukoliko novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu, prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Zakon o deviznom poslovanju zabranjuje plaćanje u stranoj valuti u slučajevima koji su izvan kruga zakonom dopuštenih izuzetaka, zbog čega poverioci deviznih potraživanja imaju pravo da od dužnika zahtevaju izmirenje obaveza u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji je važio u vreme isplate, sa domicilnom kamatom od dana dospelosti do isplate, takođe, u dinarskoj protivvrednosti. Dakle, poverilac ne može da izvrši jednostranu konverziju dospelog deviznog duga u suprotnosti sa odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, koja dopušta mogućnost izvršenje novčane obaveze u stranoj valuti, jedino isplatom njene dinarske protivvrednosti prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveza. Stoga se isplata deviznog duga može zahtevati samo po važećem kursu na dan ispunjenja, kada se efektivno vrši plaćanje deviznog duga, a ne i pre izvršenja isplate, osim ako ugovorom stranaka nije drugačije određeno (član 12. i član 262. ZOO). Kako je prvostepenom i drugostepenom presudom tuženi -protivtužilac obavezan da tužiocu - protivtuženom isplati ostatak kupoprodajne cene u iznosu koji predstavlja dinarsku protivvrednost 40.000 DEM i to po kursu na dan 01.01.1996. godine, kao dana dospelosti obaveze, a ne prema kursu na dan isplate, izvesnoje da pri donošenju pobijanih odluka nije pravilno primenjen član 395. Zakona o obligacionim odnosima povezano sa odredbama Zakona o deviznom poslovanju. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3220/05); Dopuštenost konverzije deviznog potraživanja i kurs valute ispunjenja Poverilac deviznog potraživanja ima pravo da od dužnika zahteva ispunjenje te obaveze u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji važi u vreme isplate, tako da jednostranu konverziju deviznog duga može izvršiti samo po kursu koji važi na dan izvršenja te obaveze. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su zaključile ugovor o zajmu deviznih sredstava u određenom iznosu. Podneskom od 29.8.2003. godine tužilac je izvršio konverziju deviznih sredstava koje mu po ovom ugovoru duguje tuženi, opredeljujući tako tužbeni zahtev na iznos od 6.448.000,00 dinara, na koji iznos je postavio i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate počev od dana izvršene konverzije, pa do isplate. Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenjujući odredbe člana 562. stav 1. i 2. i člana 557. ZOO, kao i odredbe člana 394, 395, 277. i člana 278. istog zakona, usvojili ovako opredeljen tužbeni zahtev tužioca. 581

Osnovano se revizijom i zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijana presuda kojom je usvojen ovakav zahtev tužioca doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava. S obzirom daje i posle donošenja novog Zakona o deviznom poslovanju ("Službeni list SRJ", broj 23/02 ... 101/05) zabranjeno plaćanje u stranoj valuti u slučajevima koji su izvan kruga zakonom dopuštenih izuzetaka, tužilac kao poverilac deviznog potraživanja ima pravo da od tuženog, kao dužnika, zahteva izmirenje te obaveze u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji važi u vreme isplate (član 395. Zakona o obligacionim odnosima), sa domicilnom kamatom počev od dana dospelosti pa do isplate, takođe u dinarskoj protivvrednosti. Tužilac je tako prvobitno i postavio tužbeni zahtev, da bi u toku parnice konvertovao svoje devizno u dinarsko potraživanje prema kursu u vreme konverzije. Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je tako jednostrano izvršena konverzija dospelog deviznog duga u suprotnosti sa odredbom člana 395. ZOO, koja dopušta mogućnost izvršenja novčane obaveze u stranoj valuti, isplatom njene dinarske protivvrednosti prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Dakle, konverzija deviznog duga se može zahtevati samo po važećem kursu na dan ispunjenja, a to je datum kada se stvarno vrši efektivno plaćanje deviznog duga. Zato je samo tada, a ne i pre izvršenja isplate dopuštena konverzija deviznog u dinarsko potraživanje, pod uslovom da ugovorom stranaka nije drugačije određeno (čl. 12. i 262. ZOO). (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2345/04 i Gzz. 95/04); "Dugpo osnovu zajma u stranoj valuti vraća se u domaćem novcu po kursu na dan isplate" - (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3674/95).

Klizna skala (čl. 397. ZOO) Klizna skala reguliše ugovaranje promena cena u zavisnosti od materijala i rada, kao i drugih elemenata koji utiču na visinu troškova proizvodnje. Naime, u ugovorima, po pravilu dugoročnim, a posebno kod ugovora o delu ili ugovora o građenju, u kojima se jedna strana obavezuje da izradi i isporuči određene predmete, dozvoljeno je ugovaranje da će cena zavisiti od cene materijala i rada, kao i drugih elemenata koji utiču na visinu troškova proizvodnje, u određeno breme na određenom tržištu. Klizna skala se uvodi radi toga da bi se uskladile cene materijala i rada, kao i drugi elementi koji utiču na visinu troškova proizvodnje. Ako se u zaključenom ugovoru ne nalazi takva klauzula, kod nekih ugovora, kao stoje ugovor o građenju, propisuje se zakonska obaveza povećanja cene u vezi povećanja cene materijala i rada, kao i drugih elemenata koji utiču na visinu troškova proizvodnje, posebno ako izvođač radova nije bio u docnji. Kod ugovaranja klizne skale ne zna se koliko bi povećanje cene iznosilo ako dođe do povećanja cene rada materijala i drugog. Zbog toga se unosi klauzula o kliznoj skali, pri čemu se određuju pravila u kojim granicama se proizvođač može kretati, i po kojoj većoj ceni, od cena navedenih u specifikaciji radova i cena, vodeći računa o određenom vremenu i određenom tržištu. Klizna skala se može primeniti samo za vreme koje je određeno za izvršenje ugovorne obaveze, što znači da u slučaju docnje izvođača, odnosno ako je došlo do promena cena materijala i rada posle proteka roka za izvršenje, izvođač nema pravo na razliku u ceni, odnosno na primenu klizne skale. Ako su ugovorne strane u ugovoru odredile izvršenje ugovora u fazama prema različitim tehnološkim postupcima, klizna skala se primenjuje posebno za svaku fazu koja se uzima u obzir prema promenama cene materijala i rada u određenoj fazi proizvodnje. Međutim, ako ugovorom i nisu predviđene faze završetka pojedinih delova proizvoda, koji bi imali uticaja na primenu pravila o kliznoj skali, može se utvrđivati da li je do promena cena određenog elementa došlo u periodu kada se, po planu proizvodnje, očekivalo izvršenje određenog dela proizvoda, te da li utvrđena klizna skala u ugovoru ima uticaja na povećanje cena rada i materijala za izvršenje tog dela. U praksi se obično javlja opisni oblik klizne skale, što podrazumeva da ako dođe do povećanja cen materijala i radne snage, onda se u procentu povećavanja povećava samo onaj procenat ugovorene cene koji je predviđen za materijal i radnu snagu. U drugom slučaju, klizna skala se primenjuje u obliku matematičke formule, predviđene u opštim uslovima koje je propisala Evropska ekonomska komisija OUN, poznata kao ženevska formula.

Plaćanje pre roka (čl. 398. ZOO) Rok plaćanja, po pravilu, određuju stranke ugovorom. S obzirom na dispozitivni karakter odredaba ovog zakona, a naime da stranke same mogu ugovoriti kada će nastati rok plaćanja, plaćanje može biti pre isporuke, što je više uobičajeno, a može biti i posle isporuke. Ako rok nije ugovoren, poverilac pod uslovima iz člana 314. ovog zakona može tražiti odmah ispunjenje obaveze, a dužnik sa svoje strane može zahtevati od poverioca da odmah primi ispunjenje. Ali ispunjenje obaveze pre roka u smislu navedenog člana ima opšti karakter, tj. za sve one obaveze koje nisu samo novčane obaveze. 582

Odredbe ovog člana (398.) imaju u vidu ispunjenje novčane obaveze pre roka dospelosti plaćanja. Kod takvog stanja u pogledu postojanja ili nepostojanja rokova za ispunjenje obaveze, dužnik novčane obaveze može je ispuniti pre roka. Dakle, stav 1. ovog člana naglašava daje u pitanju novčana obaveza, u vezi koje je dužnik ovlašćen daje ispuni i pre roka određenog za plaćanje. Pravo je dužnika, dakle, da izvrši plaćanje pre roka, pa je zbog toga u stavu 2. ovog člana propisano da su ništave odredbe ugovora kojim se dužnik odriče ovog prava. Nije jasno zašto bi se dužnik odrekao tog prava, osim ako na to ne bi bio prisiljen uslovima koje je postavio poverilac. Ali, i u takvim uslovima, to odricanje bi bila ništavo, jer za punovažnost takvog opredeljenja ne postoji njegova volja, što je jedan od uslova za zaključenje ugovora. U ugovoru ne mora biti određeno da dužnik može da izvrši svoju obavezu plaćanja pre roka, ali ako je to navedeno i u vezi sa tim bude ovlašćen da ispunjenjem novčane obaveze pre roka ima pravo da od iznosa duga odbije iznos kamate za vreme od dana isplate do dana dospelosti obaveze, on može sam da umanji svoju novčanu obavezu za iznos kamate koja mu pripada zbog isplate pre roka. Ako takvo ovlašćenje u ugovoru nije navedeno, on ne može sam da umanji svoju novčanu obavezu isplaćenu pre roka, niti ima pravo da tu kamatu zahteva od poverioca kome je isplatio ceo dug. Ovo zbog toga što njegovo dobrovoljno plaćanje obaveze koja još nije dospela predstavlja njegovo pravo da se oslobodi obaveze plaćanja pre roka, dakle roka koji mu predstoji, a na takvo činjenje ničim nije bio primoran od poverioca. Da se želelo drukčije postupanje, a naime daje propisana obaveza poverioca da dužniku isplati kamatu za vreme od dana plaćanja do dana dospelosti, onda bi takva norma bila stipulisana u samom zakonu, ali kako takve norme neme nema ni obaveze poverioca da dužniku isplati kamatu, mada suštinski proizilazi daje poverilac imao koristi od plaćanja duga pre njegove dospelosti, jer se jedno vreme koristio sredstvima dužnika, te da je po tom osnovu stekao neku korist. U ovom članu nije propisano da li dužnik može pre ugovorenog roka plaćanja da vrši delimične isplate, ali se ta mogućnost ne isključuje ako to čini na način koji ne stvara teškoće na strani poverioca. Ovo naročito ako dužnik želi da plaćanjem pre roka ostvari pravo na umanjene kamate, jer odredbe stava 3. ovog člana imaju u vidu ispunjenje ćele obaveze pre roka, posle čega dužnik ima pravo, ako je novčanu obavezu izmirio pre roka, da od iznosa duga odbije iznos kamate za vreme od dana isplate do dospelosti obaveze.

UGOVORNA KAMATA Stopa ugovorne kamate (čl. 399. ZOO) Za razliku od zatezne kamate, koja predstavlja vid kaznene kamate za slučaj docnje u ispunjenju ugovorene obaveze, i koja se računa od dana docnje, ugovorna kamata se smatra naknadom za korišćenje tuđih sredstava koja se uređuje ugovorom za vreme do isteka ugovora, ili za kraće vreme. Razlike između ove dve vrste kamata su velike, a zajedničko im je to što se one plaćaju za korišćenje tuđih novčanih sredstava - kod ugovorne kamate kamata teče od dana kada se stranke dogovore do ispunjenja ugovorne obaveze, a kod zatezne kamate od dana docnje do dana isplate. Kod ugovorne, kao i kod zatezne kamate, naknada se odnosi na korišćenje tuđeg novca, ako je u pitanju novčana obaveza, ali se ona može odrediti i kod nenovčanih obaveza, uglavnom kod zamenljivih stvari, tj. stvari po rodu. Odredbama člana 399. Zakona obligacionim odnosima propisana su pravila u pogledu visine stope ugovorne kamate, posebno kada su u pitanju fizička lica, a posebno kada su u pitanju pravna lica. Fizička lica mogu i da ne ugovore ugovornu kamatu. U tom slučaju nemaju pravo na ugovornu kamatu. Ali ako ugovore kamatu, stopa ugovorne kamate između njih ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju. To važi i u slučaju ako su fizička lica ugovorile ugovornu kamatu, ali nisu odredile njenu stopu ni vreme dospevanja, što znači da imaju pravo na naplatu stope u visini koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju. Kod pravnih lica važe ista pravila, tj. mogu ali ne moraju da ugovore ugovornu kamatu. Reci "po isteku godine" treba shvatiti tako da kamata, sa dužim rokom trajanja ugovora, dospeva ne krajem godine već istekom jedne godine od dana zaključenja ugovora, a ako bi rok trajanja ugovora bio kraći onda za taj period, a mesto ispunjenja, ako ugovorom nije posebno ugovoreno, smatra se ono mesto gde poverilac ima ili je imao svoje prebivalište, odnosno sedište u trenutku zaključenja ugovora. Zakonska norma je da ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene, da će se primeniti najveća dozvoljena stopa kamate. 583

Sudska praksa Kako se obračunavaju ugovorne kamate (metod)? Visina ugovorene kamate se utvrđuje na godišnjem ili mesečnom nivou. Ukoliko se kamata obračunava za period kraći od jedne godine onda se primenjuje konformna metoda. Jpravni stav Višeg privrednog suda u Beogradu, od 18. 11. 1998. godine); Ugovorna kamata. Pravična visina stope ugovorne kamate Odredbom člana 399. stav 2. ZOO propisano je da u pogledu najviše ugovorene kamatne stope između pravnih lica primenjuju se odredbe posebnog zakona. Međutim, bez obzira što poseban zakon u smislu navedene zakonske odredbe nije donet, dispozitivnost norme ugovorenoj kamati može se protezati samo dotle dok ne dođe u sukob sa osnovnim načelom građanskog prava jednake vrednosti uzajamnih davanja iz odredbe člana 15. Zakona o obligacionim odnosima. Pravičan iznos ugovorene kamate određen je prosečnom visinom ugovorenih kamatnih stopa na tržištu novca, a prema odlukama Narodne banke Jugoslavije o kamatnim stopama i emitovanju obveznica Iz obrazloženja Na osnovu utvrđenog činjeničnog utvrđenja, sudovi u pobijanim presudama nalaze da kako tužena banka nije ispunila svoju ugovornu obavezu, tužiocu pripada pravo na isplatu pored dospelih iznosa i iznos po osnovu obračunate ugovorne kamate, koja je viša od stope zatezne kamate na dugovane iznose za period docnje tuženog. Pravno stanovište sudova u konkretnom slučaju se ne može prihvatiti. Odredbom člana 399. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u pogledu najviše ugovorene kamatne stope između pravnih lica primenjuju se odredbe posebnog zakona. Međutim, bez obzira što poseban zakon u smislu navedene zakonske odredbe nije donet, dispozitivnost norme o ugovorenoj kamati može se protezati samo dotle dok ne dođe u sukob sa osnovnim načelom građanskog prava jednake vrednosti uzajamnih davanja iz odredbe člana 15. Zakona o obligacionim odnosima. Zakon o obligacionim odnosima odredbama čl. 277. i 399. propisuje mogućnost da ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate ona teče nakon dužnikove docnje, ali pravičan iznos ugovorene kamate određen je prosečnom visinom ugovorenih kamatnih stopa na tržištu novca, a prema odlukama Narodne banke Jugoslavije o kamatnim stopama i emitovanju obveznica. Kako je očigledno da dosuđena ugovorena kamatna stopa nije u skladu sa dobrim poslovnim običajima i načelom jednake vrednosti uzajamnih davanja, to se osnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi daje dosuđena ugovorena kamata enormno visoka, pa je sud dužan da u ponovnom postupku podrobno ispita kretanje kamatnih stopa za sporni period kroz plasman hartija od vrednosti banaka i drugih bankarskih organizacija, pa na osnovu tako utvrđene prosečne kamatne stope pruži zaštitu ugovorenoj kamati samo do one visine koja je realna i uobičajena za takvu vrstu posla " -(Savezni sud, Gzs. 29/99 od 25. 11. 1999 godine); Ugovorna kamata - ako je neprimereno visoka -,,Banka ima pravo da na iznos negativnog salda na tekućem računu obračuna ugovorenu kamatu koju će, ako je neprimereno visoka, sud na zahtev tuženog umeriti prema kretanju visine kamatne stope na tržištu novca u spornom periodu za tu vrstu poslova (depoziti po viđenju). Za slučaj da kamata nije ugovorena, banka ima pravo samo na zateznu kamatu " (prema pravnom stavu Vrhovnog suda Srbije od 22. 05. 2000. godine); Umeravanje od strane suda - "Ukoliko je ugovorna kamata nerealna, odnosno zelenaška, tada sudovi imaju ovlašćenja da tako ugovorenu kamatu umere i svedu na realne vrednosti, koje odgovaraju načelu savesnosti i poštenja u zaključenju obligacionih odnosa i načelu jednake vrednosti davanja " (prema odluci VSS, Pzz 29/2000); Zabrana kumulativnog ugovaranja - „Banka ne može kumulativno koristiti dve ili više zaštitnih klauzula za očuvanje vrednosti kapitala. Ugovornom kamatom većom od stope zatezne kamate obezbeđuje se očuvanje supstance kapitala. Zato se ugovorom o kreditu ne može pored ugovorne kamate ugovarati i revalorizacija kredita " (prema odluci VSS, Prev. 704/98); Ništavost odredbi —" Ništave su odredbe ugovora o kreditu za ugovorenu naknadu i proviziju koja predstavlja simulaciju ugovorne kamate " (prema odluci VSS, Prev. 13/99); Mogućnost samostalnog utuženja - "Ugovorna kamata ima karakter povremenog davanja koje samostalno egzistira, pa se iz tog razloga može samostalno utužiti, nezavisno od toga da li je glavni dug plaćen " (prema odluci VPS, Pž. 8396/98); Kreditni odnosi - "Ugovaranje zateznih kamata nije u dispoziciji privrednih subjekata. Ali, ako je štedionica sa korisnikom kredita ugovorila višu stopu ugovorne kamate od zatezne, tako da će se ista menjati u skladu sa aktima poslovne politike, takva kamata teče i za slučaj docnje u plaćanju dospelih rata kredita" (prema odluci VPS, PŽ. 5056/98); 584

L

Ograničenost stope — realna kamata - "Ugovorne odredbe o visini stope ugovorne kamate između stranaka uživaju sudsku zaštitu samo dotle dok postoji srazmera između prestacija. Za ugovorenu nesrazmernu imovinsku korist, sud je ovlašten da primeni utvrđeno načelo ograničenosti stope ugovorne kamate ustanovljene članom 399. ZOO. Realna kamata podrazumeva kamatu iznad stope rasta cena na malo, odnosno iznad stope zatezne kamate, ali u primerenom iznosu. Koji je to iznos sud će utvrditi pribavljanjem izveštaja od udruženja banaka, ili renomiranih poslovnih banaka" (prema odluci VSS, Prev. 675/98); Priznanje realne, uobičajene kamate —" Sudsku zaštitu može uživati samo ona stopa ugovorne kamate koja je realna i uobičajena za takvu vrstu poslova" (prema odluci VPS, Pž. 6957/2000); Tok ugovorne kamate nakon docnje dužnika - "Pravični iznos ugovorne kamate kao ekvivalent prime-ren davanju koje čini banka kao poverilac plasirajući sredstva kredita, podrazumeva i kamatu koja je u primerenom iznosu veća od stope zatezne kamate, pa bi ista tekla i posle dužnikove docnje, ukoliko se dakle radi o situaciji regulisanoj odredbama člana 277. st. 2. ZOO" (prema odluci VSS, Prev. 41/99); Visina stope ugovorne kamate i načelo jednakih vrednosti uzajamnih davanja — "Sud će pružiti zaštitu samo prosečnoj kamatnoj stopi, odnosno onoj kamati koja se iskazuje kao ekvivalent primeren davanju koje čini poverilac iz ugovora o kreditu. U protivnom, ako se utvrdi da takva kamata predstavlja nesrazmernu imovinsku korist, sud će na zahtev oštećenog istu smanjiti na pravičan iznos" (prema odluci VSS, Prev. 459/99); Ugovorna kamata na obračunatu ugovornu kamatu - ,, Banka ima pravo na ugovornu kamatu na obračunatu ugovornu kamatu čak i ako glavnica kredita nije otplaćena, ako je ugovorom o kreditu predviđeno da na dospelu a neisplaćenu ugovornu kamatu teče ugovorna kamata" (prema odluci VPS, Pž. 2791/93); Visina ugovorne kamate — "Kada dužnik u parnici ospori visinu ugovorne kamate koja teče i u docnji, sud je dužan da u postupku utvrdi putem izveštaja Narodne banke Jugoslavije, Udruženje banaka ili nekoliko renomiranih banaka, koja je realna stopa ugovorne kamate koja se ugovara za spornu vrstu posla, koja je predmet konkretnog odnosa, pa će u koliko je kamata previsoko ugovorena istu umeriti" (prema odluci VPS, Pž. 4847/99); "Dugpo osnovu zajma u stranoj valuti vraća se u domaćem novcu po kursu na dan isplate" - (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3674/95).

Kamata na kamatu (čl. 400. ZOO) Ugovaranje kamate na kamatu, tzv. "anatocizam", nije dozvoljeno. Odredbe ugovora koji to predviđaju smatraju se ništavim, tj. kao da nisu ugovorene, pa im sud ne daje sudsku zaštitu. Kamata na kamatu znači povećanje ugovorne kamate pre nego što je posle njene dospelosti za isplate ponovo počela da teče, što je nedozvoljeno. Međutim, moguće je da se unapred ugovori da će se stopa kamate povećati ako dužnik ne isplati dospele kamate na vreme, što ima opravdanje u činjenici da će poverilac biti oštećen ako mu se ne plati već dospela kamata. Stav 1. ovog člana ima u vidu ugovaranje obaveze plaćanja kamate na kamatu ugovorom o glavnom poslu, dakle, ugovorom kojim se pored ostalog predviđa da će na kamatu, kada dospe za isplatu, početi da teče kamata ako ne bude isplaćena. Pored toga, za pravilno tumačenje te odredbe bitno je značenje reci "da će na kamatu, kada dospe za isplatu, početi da teče kamata, ako ne bude isplaćena", jer one upućuju zaključak da poverilac na neki način kažnjava dužnika ako ugovorenu kamatu ne plati o roku, pa mu ugovorom određuje obavezu da na neisplaćenu kamatu, koju kapitalizira, odnosno određuje je u jednom iznosu, plaća nova ugovorna kamata, čija visina ne mora biti ista kao ugovorena. Tako, na primer, ako je ugovorena kamata 5% na godišnjem nivou, sa rokom plaćanja recimo od šest meseci, ali je ugovoreno i to da ako istekom roka ne isplati ugovorenu kamatu, da će dužnik platiti i novu kamatu u nekom procentu, recimo od 3%, na kapitalizirani, odnosno obračunati iznos koji se odnosi na već ugovorenih 5%, tako da ugovorna kamata ima u sebi i novu kamatu, koja u suštini predstavlja kamatu na kamatu, a što nije dozvoljeno. Prema stavu 2. ovog člana, stranke mogu ugovorom odrediti da će se stopa kamate povećati ako dužnik ne isplati dospele kamate na vreme, ali to znači da u ugovoru treba da stoji, na primer, da je ugovorna kamata određena u visini od 5% na godišnjem nivou, koja se ima platiti istekom roka od šest meseci od zaključenja ugovora, a ako dužnik u tom roku ne isplati dospelu kamatu, da ona za taj period više ne iznosi 5% već 8%, ali da ona više i ne teče. Ugovorna kamata se ne ograničava samo na vreme dospelosti glavne obaveze. Ona može u dozvoljenom procentu da se ugovara za ceo period do dospelosti, odnosno ispunjenja obaveze. Ali to je nešto drugi u odnosu na određivanje kamate na kamatu, koja predstavlja neku vrstu kazne stoje dužnik zadocnio sa ispunjenje obaveze plaćanja ugovorene kamate, stoje nedozvoljeno, dok se u slučaju ako ona teče do ispunjenja obaveze smatra kao oštećenje poverioca za nekorišćenje novčanih sredstava na koje računao da će ih dobiti ispunjenjem obaveze. 585

Stav 3. ovog člana propisuje da se navedena pravila iz stavova 1. i 2. ovoga člana ne primenjuju na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija. Ovaj izuzetak učinjen je samo u vezi kreditnog poslovanja banaka i drugih fmansijskih organizacija, a ne i za neke druge poslove koje banka obavlja u okviru svoje dozvoljene delatnosti. A ta sloboda banaka, da kod kreditnih poslova može ugovarati plaćanje ugovorne kamate na kamatu, proizilazi iz osnovne funkcije banaka, a naime fmansiranja drugih lica novčanim sredstvima kojima raspolaže radi uvećanja tih sredstava i daljeg kreditiranja drugih lica.

Sudska praksa Ugovorna kamata po ugovorenoj stopi Banka kreditor u smislu čl. 400. ZOO ima pravo na zateznu kamatu na dospelu obračunatu ugovorenu kamatu po ugovornoj stopi samo ako su stranke to i ugovorile Iz obrazloženja Odredbama čl. 400 Zakona o obligacionim odnosima propisano je daje ništava odredba ugovora kojom se predviđa da će na kamatu kada dospe za isplatu početi teći kamata, ako ne bude isplaćena, ali se može una-pred ugovoriti da će se stopa kamate povećati ako dužnik ne isplati dospele kamate na vreme, s tim što se ove odredbe ne odnose na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija. To znači da na ugovorenu kamatu može da teče kamata kada ona dospe za isplatu a ne bude isplaćena i da se stopa kamata može povećati ako dužnik ne isplati dospele kamate na vreme, ali samo u slučaju ako je tako i ugovoreno. Iz ugovora od 30.9.1996 godine i ugovora br. 2/92, o regulisanju međusobnih odnosa po osnovu korišćenja ino depozita od 11.2.1992 godine i aneksa ovih ugovora na kojima se zasniva obaveza tuženog za isplatu glavnice i obračunate ugovorne kamate, ne proizlazi da su stranke ugovorile da će na obračunatu kamatu početi da teče ugovorena stopa kamate od 10% odnosno 8,75% na godišnjem nivou posle dospelosti, pa bi u slučaju da navedena obračunata kamata predstavlja obračunatu ugovornu kamatu, tužilac imao pravo samo na zateznu procesnu kamatu po domicilnoj stopi zemlje valute. Ukoliko navedena obračunata kamata predstavlja obračunatu zateznu kamatu na glavnicu, onda tužilac ne bi imao pravo uopšte na zateznu procesnu kamatu u smislu odredaba čl. 279 Zakona o obligacionim odnosima sve dok glavni dug ne bude isplaćen. Ovo zbog toga stoje odredbama čl. 279 Zakona o obligacionim odnosima propisano da poverilac ima pravo na zateznu kamatu na obračunatu zateznu kamatu od dana podnošenja zahteva, što podrazumeva daje glavni dug isplaćen, ali u docnji. Pošto je prvostepeni sud obavezao tuženog da tužiocu isplati zateznu kamatu po stopi od 10% odnosno 8,75 % na godišnjem nivou i na obračunatu kamatu, osnovano se u žalbi ističe da je pobijana presuda u ovom delu doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, us led čega nisu utvrđene činjenice relevantne za odluku u ovom sporu. U ponovnom postupku prvostepeni sud će veštačenjem finansijske struke utvrditi da li obračunata kamata predstavlja obračunatu ugovornu kamatu (kamatu za period korišćenja kreditnih sredstava) ili zateznu kamatu, pa će zavisno od toga imajući u vidu gornje primedbe ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu za zateznu procesnu kamatu. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 3040/06 od 23.11.2006. godine).

Kamata u nenovčanim obavezama (čl. 402. ZOO) Kamata se može ugovoriti i kod nenovčanih obaveza. Odredbe ovog člana imaju u vidu kamatu samo ako obaveze imaju za predmet stvari određene po rodu. Po pravilu, one se ne nazivaju "kamata", mada je u naslovu ovoga člana navedeno "kamata u nenovčanim obavezama", ali to je učinjeno radi objašnjenja odnosa ako se kasni sa ispunjenjem obaveze koja se odnosi na predmete, odnosno stvari određene po rodu. Inače, to je jedna vrsta naknade koja se određuje shodno pravilima o ugovornoj kamati, kako je to u sadržini ovog člana i navedeno. Radi jasnijeg određenja koji su to predmeti koji predstavljaju stvari određene po rodu, a u vezi kojih se može odrediti ugovorna kamata, odnosno ugovorna naknada za korišćenje tih stvari, ukazuje se da su stvari određene po rodu one stvari koje se mogu označiti po vrsti, broju, meri i težini, pa ako se i potroše ili propadnu one se mogu nadomestiti drugim stvarima iste vrste, broja i drugog što ove stvari definiše kao stvari određene po rodu. Za razliku od stvari označeni po rodu, stvari označene po individualnim svojstvima, koju druga stvar nema, ispunjenje, odnosno nemogućnost ispunjenja ima različite posledice, kao stoje, na primer, naknada štete. Kod određivanja ugovorene kamate kod nenovčanih obaveza, odnosno ugovorene naknade koje za predmet imaju stvari određene po rodu, primer bi mogao da bude takav da ako je neko pozajmio drugom licu 1000 kg. žita, sa rokom vraćanja do sledeće žetve, može biti obavezan da to lice, inače zajmoprimac zajmodavcu pored navedene količine da, recimo, još 50 kilograma žita, tako da ta količina predstavlja naknadu za korišćenje ži586

ta zajmodavca, ali se ne može ugovoriti da se ta dodatna količina dalje uvećava posle isteka roka za njeno vraćanje, već se može ugovoriti da ako dužnik tu količinu ne vrati u ugovorenom roku, da za taj period naknada, odnosno ugovorna kamata u vidu naknade može iznositi 80 a ne 50 kilograma, vodeći računa da se ne premaši vrednost, odnosno onaj limit koji je za ugovornu kamatu propisan odredbama člana 399. ovog zakona, jer u slučaju docnje zajmodavac ima pravo da zahteva ispunjenje glavne obaveze i dodatni deo naknade, odnosno ugovorene "kamate", s tim što bi imao prava na naknadu štete u vezi neispunjene glavne obaveze, a to isto i za onaj deo naknade stvari određene po rodu, koje predstavljaju vrstu ugovorne kamate.

OBAVEZE SA VIŠE PREDMETA ALTERNATIVNE OBAVEZE Pravo izbora (čl. 403. ZOO) Alternativne obaveze su obaveze sa više predmeta. One mogu biti generične ili alternativne obaveze. Generične obaveze sadrže obavezu dužnika koja se sastoji u predaji određene količine i kvaliteta neke vrste, roda stvari, kao na primer predaja 5000 kg. šećera ili isplatu određenog iznosa cene za taj šećer, čija se cena određuje prilikom zaključenja ugovora, ili već prema tome kako se stranke dogovore. Za razliku od alternativnih obaveza, fakultativne obaveze pretpostavljaju obaveze sa više predmeta, i ne moraju da pripadaju istoj vrsti, odnosno rodu stvari, ali ono stoje karakteristično u odnosu na generične obaveze gde unapred nije određen predmet ugovora po rodu, za njih je karakteristično da su u ugovoru ti predmeti određeni i poznati. Odredbe ovog člana odnose se na obaveze koje imaju dva ili više predmeta obaveze, ali je dužnik dužan da da samo jedan da bi se oslobodio obaveze. Pravo izbora u tom slučaju pripada, ako što drugo nije ugovoreno, dužniku, te njegova obaveza prestaje kada preda predmet koji je izabrao. Dakle, prema citiranom propisu, ako je ugovorom određeno da se obaveza dužnika sastoji da poveriocu preda jednu ili drugu stvar, ili više stvari, ali tačno označeni po rodu, količini i kvalitetu, dužniku je ostavljeno da kod izvršenja ugovora izvrši onu obavezu, odnosno ono davanje za koje on smatra daje najpovoljnije za njega, čime prestaje njegova obaveza po takvom ugovoru. Međutim, ako je ugovorom određeno da pravo izbora pripada poveriocu, on može da traži stvar za koju smatra da mu više koristi. Ako se poverilac ne izjasni o izboru u roku određenom za ispunjenje, dužnik ga može pozvati da izvrši izbor i za to mu odredi primereni rok, a ako taj rok protekne i poverilac se ne izjasni o izboru stvari, to pravo prelazi po zakonu na dužnika. Kod alternativnih obaveza, obaveza se određuje u vreme zaključenja ugovora, dok se pravo dužnika na davanje, odnosno izvršenje izbora određuje kada dospe obaveza za izvršenje ugovorene obaveze, pri čemu se dužnik oslobađa obaveze kada poveriocu preda jednu od stvari utvrđenih u takvom ugovoru. Profesor dr. A. Gams, u knjizi "Uvod u građansko pravo" navodi suštinu instituta alternativne obaveze koji glasi: "Alternativna obaveza je onda kada dužnik, ili rede, poverilac može da bira između dve ili više činidbe, s tim da ako je izbor izvršen, obaveza se sužava na tu izabranu činidbu, kao daje ona bila ugovorena od samog početka". Alternativne obaveze se uređuju ugovorom, tako što se u ugovoru, na primer, u ugovoru o prodaji kupac obavezuje da prodavcu u određenom roku isplati određenu sumu novca, ili mu preda neku tačno u ugovoru opredeljenu stvar. Alternativna obaveza može nastati i kod ugovora sa jednostranom izjavom volje, kao na primer kod ugovora o javnom obećanju nagrade, kojim se obećavalac nagrade obavezuje da učesniku u toj nagradnoj igri, ako učesnik u igri izvrši određenu radnju ili postigne neki uspeh po nagradnoj igri, obeća neku stvar ili određeni novčani iznos, kao fakultativni izbor. Obaveza predaje jednog predmeta iz fakultativnog ugovora prestaje ako je predaja tog predmeta postala nemoguća za koji ne odgovara ni jedna strana. U tom slučaju poverilac ima pravo na drugoj stvari, kao da je ta stvar bila jedini predmet fakultativnog ugovora. Međutim, ako je predmet obaveze postao nemoguć usled događaja za koji je odgovoran dužnik, obaveza se ograničava na preostali predmet, jer inače pravo izbora pripada dužniku. Ako, pak, pravo izbora pripada poveriocu, a za propast stvari je odgovoran dužnik, poverilac može da traži preostalu stvar ili naknadu štete. U slučaju daje predmet obaveze postao nemoguć zbog događaja za koji je odgovoran poverilac, dužnikova obaveza u odnosu na tu stvar prestaje, ali ako njemu pripada pravo izbora, a poverilac je odgovoran za stvar koju bi dužnik želeo da preda, dužnik ima pravo da preda onu drugu preostalu stvar i da traži naknadu štete, a ako pravo izbora ima poverilac, on može dati naknadu štete i tražiti preostali predmet (prema odredbama čl. 408. ZOO). 587

Iz sudske prakse Mogućnost vanugovornog konstituisanja alternativne obaveze Ukoliko alternativna obaveza ne proizlazi iz ugovora, shodno odredbi čl. 403. Zakona o obligacionim odnosima, ista se ne može uspostaviti presudom. Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju od tužioca su radnici MUP a na dan 6.11.1998. godine oduzeli putničko vozilo, kao dokazno sredstvo u prekršajnom postupku, koji je protiv njega vođen za prekršaj iz čl. 6. st. 1. tač. 4. Uredbe o posebnoj naknadi za registraciju određenih vozila. Taj postupak je obustavljen rešenjem veća za prekršaje od 25.3.1999. godine i istim rešenjem naloženo da se tužiocu vrati oduzeto vozilo. Nakon toga, Savezna uprava carina je svojim rešenjem od 7.6.1999. godine kaznila tužioca novčanom kaznom što nije prijavio carinskim organima na graničnom prelazu predmetno vozilo, i istim rešenjem izrekla meru oduzimanja vozila. Međutim, rešavajući po žalbi tužioca rešenjem Saveznog veća za prekršaje od 25.12.2000. godine, preinačeno je prvostepeno rešenje i naloženo vraćanje tog vozila tužiocu kao vlasniku. Tužilac je svojim tužbenim zahtevom tražio da se tužena RS obaveže da mu preda u državinu predmetno vozilo u ispravnom stanju, odnosno stanju u kakvom je bilo u vreme oduzimanja, ili da mu na ime naknade štete za oduzeto vozilo isplati 195.957,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, računajući od 27.5.2002. godine, kao dana obavljenog veštačenja vrednosti vozila, pa do konačne isplate. Prvostepeni sud je usvojio ovako postavljeni tužbeni zahtev u celosti, a rešavajući po žalbi tužene izjavljene protiv te presude, drugostepeni sud je žalbu kao neosnovanu odbio i prvostepenu presudu potvrdio. Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova daje tužbeni zahtev tužioca osnovan u delu gde je tražio da se tuženi obaveže da mu preda predmetno vozilo u opisanom stanju u kakvom je bilo u vreme oduzimanja. Naime, u situaciji kada je protiv tužioca okončan prekršajni postupak i rešenjem nadležnog organa naloženo vraćanje vozila tužiocu, isti kao vlasnik ima pravo da zahteva predaju vozila od tužene, shodno odredbi čl. 37. st. 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Međutim, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su usvojili alternativni tužbeni zahtev, koji se odnosi na isplatu naknade štete za predmetno vozilo, čija je visina utvrđena veštačenjem u sudskom postupku. Alternativni tužbeni zahtev može da se postavi samo ukoliko alternativna obaveza proizilazi iz ugovora, shodno odredbi čl. 403. Zakona o obligacionim odnosima, a što ovde nije slučaj. Zbog toga, alternativna obaveza se ne može uspostaviti presudom kao što su to učinili nižestepeni sudovi. U ovom slučaju ne radi se o postavljenom tužbenom zahtevu u smislu čl. 327. Zakona o parničnom postupku, gde je dozvoljeno da tužilac istovremeno u tužbi ili do zaključenja glavne rasprave izjavi daje voljan umesto stvari primiti određeni novčani iznos, te da se tuženi može osloboditi od davanja stvari ako plati taj novčani iznos. Ne radi se ni o eventualnom tužbenom zahtevu iz čl. 188. st. 2. Zakona o parničnom postupku, gde tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi istaći u jednoj tužbi, tako da sud usvoji sledeći od tih zahteva ako nađe da onaj koji je ispred njega istaknut nije osnovan. Tužilac bi imao pravo na naknadu štete u visini protivvrednosti predmetnog vozila samo u slučaju ukoliko mu tužena po pravnosnažnoj presudi vozilo ne preda, a što je predmet izvršnog postupka. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 1219/05 od 21. decembra 2005. godine); Pravo izbora - "Činjenica daje tužbom tražena i presudom određena predaja samo jednog od predmeta alternativne obaveze, ne utiče na osnovanost tužbenog zahteva, s obzirom da se dužnik može osloboditi i predajom drugog predmeta određenog alternativnom obavezom, sve do okončanja postupka prinudnog izvršenja" (prema odluci VPS, Pž. 9481/98); Pravo na zateznu kamatu - "Alternativna obaveza utvrđena u novčanoj protivvrednosti vozila u momentu isplate adekvatna je obaveza predaje vozila. S toga se na tako utvrđenu novčanu vrednost poveriocu ne može priznati i zatezna kamata za period od datuma dospeća za isporuku vozila do datuma plaćanja " (prema odluci VSS, Prev. 19/99); Samo ako je ustanovljena ugovorom - "Umesto predaje stvari traženih tužbom, tužilac ne može alternativno zahtevati njihovu novčanu protivvrednost, jer se ispunjenje alternativne obaveze može tražiti samo ako je ona ustanovljena ugovorom" (prema odluci VPS, Pž. 5511/2000); Alternativna obligacija - "Ako alternativna obaveza nema osnova u kupoprodajnom ugovoru između parničnih stranaka, a tužilac zahteva izvršenje ugovora, sud ne može dosuditi tužiocu - kupcu robe njenu protivvrednost, već samo isporuku robe koja je bila predmet kupoprodaje" (prema odluci VPS, Pž. 2817/94); Alternativna obaveza - izbor dužnika - "Kada se dužnik opredelio za ugovorenu obligaciju (alternativnu) koja se sastoji u isplati novčanog iznosa, taj izbor obavezuje i poverioca. Poverilac u tom slučaju nema prava da traži prvu obligaciju koja se sastoji u predaji robe, pa ni isplatu razlike u ceni robe " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 620/96 i Pzz. 30/96); 588

"Prodavač ne može tužbom zahtevati povraćaj ambalaže ili njenu protivvrednost po cenama na dan izvršenja, ako takva obaveza nije predviđena ugovorom (Alternativna obaveza ). Stoga će sud, ukoliko je zahtev za povraćaj ambalaže osnovan, naložiti kupcu kao tuženom u parnici da istu vrati, a odbiti alternativni zahtev tužioca za isplatu njene protivvrednosti. Isticanje u žalbi novih navoda daje tuženi spornu ambalažu vratio nema uticaja na drugačiju odluku suda, jer je u sporovima male vrednosti kakav je ovde slučaj stranka prekludirana da u žalbi iznosi nove činjenice i dokaze"' — (prema odluci Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 1611/95).

Neopozivost i dejstvo neizvršenog izbora (cl. 404. ZOO) Prema stavi 1. ovog člana, izbor je izvršen kada strana kojoj pripada pravo izbora, obavesti drugu stranu o tome staje izabrala, i od tog časa izbor se više ne može menjati. Tako izvršeni izbor je neopoziv, te se radnja izbora na taj način smatra kao da je predmet ugovora od početka bila izabrana stvar. Na taj način ugovor sa alternativnom obavezom se pretvara u običnu, jednostranu određenu obavezu. Neopozivost izbora znači da se posle obaveštenja poverioca više ne može izbor menjati, osim ako se sa tim ne složi poverilac. Dužnik ima pravo izbora sve dok u postupku prinudnog izvršenja jedna od dugovanih stvari ne bude potpuno ili delimično predata poveriocu po njegovoj volji. Dužnik, dakle, može i u postupku izvršenja, dok jedna od stvari ne bude predata poveriocu, da se izvršenje sprovede na stvari koju odredi dužnik. Odredbe ovog člana ne propisuju odredbe o ovlašćenjima prava jedne od stranaka da može izvršiti izbor u vezi predmeta, od više predmeta, koji je predmet alternativne obaveze. O tome je sve rečeno u prethodnom članu. Ovde se propisuje pravilo da onaj ko ima pravo na izbor predmeta, ne može od časa izbora predmeta da menja izvršeni izbor. O izvršenom izboru, strana kojoj pripada pravo izbora, dužna je da obavesti drugu stranu o tome staje izabrala. Ako pravo izbora pripada poveriocu, on može i tužbenim zahtevom da opredi stvar koju želi da dobije sudskom odlukom. On ne može tužbom da traži da se dužnik, tuženi obaveže da mu preda neki od predmeta koji čine obavezu dužnika po ugovoru, ili ako mu tuženi ne preda određenu stvar da ima pravo da mu dužnik preda drugu stvar. Naprotiv, imajući u vidu sadržinu odredbe ovog člana, poverilac može tužbom tražiti da mu dužnik preda određenu stvar, ali ne uz reč "ili" drugu određenu stvar, već može zahtev postaviti tako, da ako mu dužnik, tuženi ne preda određenu stvar, da se dužnik obavezuje da poveriocu preda drugi predmet koji je bio predmet ugovora. Naravno, u postupku izvršenja dužnik ima pravo da se opredeli koji će predmet obaveze po sudskoj odluci predati poveriocu, i to njegovo opredeljenje će predstavljati predmet izvršenja. Međutim, ako se taj opredeljeni predmet ne može izvršiti, poverilac novim zahtevom može da traži izvršenje na drugom predmetu po sudskoj odluci, u kojoj, u izreci odluke stoji reč "ili".

Trajanje prava izbora (cl. 405. ZOO) Da bi bilo jasno od kada traje pravo izbora, odredbama ovog člana propisano je pravilo da dužnik ima pravo izbora sve dok u postupku prinudnog izvršenja jedna od dugovanih stvari ne bude potpuno ili delimično predata po njegovom izboru. Imajući u vidu i odredbe prethodnih članova o pravu izbora, mora se naglasiti da ako se dužnik nije izjasnio o izboru do isteka roka ispunjenja, da se to njegovo pravo, po odredbama ovog člana, produžuje do postupka prinudnog izvršenja. Prema odredbama člana 40. Zakona o izvršnom postupku, "ako dužnik po izvršnoj ispravi ima pravo da bira između više predmeta svoje obaveze, izvršenje će se odrediti na onom predmetu koji će poverilac naznačiti u predlogu za izvršenje, kao predmet kojim dužnik treba da ispuni svoju obavezu". Ovu normu treba shvatiti tako, da dužnik ima pravo, bez obzira na zahtev poverioca, da preda bilo koju drugu stvar iz izvršne isprave da bi se oslobodio od obaveze. Međutim, ovo pravo dužnika traje sve dok poverilac nije makar i delimično primio predmet koji je zahtevan u predlogu za izvršenje. Za korišćenje ovim pravom potrebno je da izvršenik odmah i izvrši činidbu koju je izabrao, a nije dovoljno da se samo izjasni o svom izboru. Imajući u vidu navedeno, kod izvršenja alternativnih obaveza dužnik nema pravo da traži da mu se odredi rok u kome bi po svom izboru ispunio jednu od dosuđenih obaveza. On nije obavezan ni da odgovori na opomenu poverioca pre tužbe da izvrši izbor jedne od obaveza, jer njegovo pravo izbora traje do postupka prinudnog izvršenja. Ako je poverilac ovlašćen da izvrši pravo izbora (po osnovu ugovora ili naknadnim sporazumom sa dužnikom), pa se u roku određenom za ispunjenje obaveze ne izjasni o izboru, dužnik može pozvati poverioca da izvrši izbor i da mu odredi primereni rok za izjašnjenje u tom smislu, pa ako poverilac ne postupi po traženju dužnika, pravo izbora prelazi na dužnika. O toj promeni dužnik nije obavezan da obavesti poverioca, jer to proizilazi iz zahteva koji je dužnik uputio poveriocu i ostavio mu primereni rok za izjašnjenje u navedenom smislu. 589

Izbor poveren trećem licu (cl. 406. ZOO) Stranke mogu ugovorom odrediti da izbor može da izvrši neko treće lice, naravno ako to lice pristane da prihvati takvu obavezu, u zavisnosti od toga da li to pravo - da on izvrši izbor, ima značaja za neka njegova druga prava prema poveriocu, odnosno ako za to ima pravni interes. Ako treće lice prihvati tu obavezu onda se i na njega primenjuju pravila o neopozivosti i dejstvu izvršenog izbora, kao daje u pitanju dužnik ili poverilac. Ovde upotrebljene reci "treće lice" treba shvatiti kao lice "ovlašćenik" koje prihvata određeno ponašanje, sa pravima i obavezama koje ne stvaraju sankcije ako ih ne ostvari. On može biti pasivan u ostvarivanju prava vezanih za prihvaćenu dužnost prava izbora, odnosno ne mora ih činiti, jer ako ih ne čini u rokovima koji su za to predviđeni, to pravo prelazi bilo na dužnika ili poverioca, već prema tome kako se sporazumeju, a ako ne dođe do sporazuma, svaka strana može zahtevati da izbor izvrši sud. Čak ako su se poverilac i dužnik sporazumeli i da jedan od njih odredi treće lice da izvrši izbor, pravo je ovlašćenika ali ne i obaveza da to učini ili ne učini, pa ako ne učini da tek tada, ako se poverilac i dužnik ne sporazumeju ko će izvršiti izbor, konačan izbor vrši sud, pa dužnik gubi pravo da može izvršiti izbor u postupku prinudnog izvršenja. To nije punomoćje, već ovlašćenje ostavljeno tom licu da samo odluči da li će ga vršiti ili ne. Zbog toga, ako treće lice ne izvrši izbor, svaka strana može zahtevati da izbor izvrši sud. To pravo suda se ne ostvaruje tužbom, već predlogom u vanparničnom postupku, analognom primenom člana 144. Zakona o vanparničnom postupku, po kome ako se stranke ne sporazumeju, sud će doneti odluku vodeći vodeći računa o njihovim posebnim i zajedničkim interesima.

Ograničenje na preostali predmet (cl. 407. ZOO) Ako neka obaveza ima dva ili više predmeta, a dužnik je dužan da jedan od tih predmeta preda poveriocu, može se dogoditi da za izvršenje predaje ostane samo jedan predmet, zbog čega je odredbama ovog člana propisano da se obaveza ograničava na taj predmet, odnosno preostali predmet. Izraz "postao nemoguć usled nekog događaja" podrazumeva propast ili oštećenje predmeta, koji više nije u onoj funkciji koji bi kod izbora od strane poverioca za ovoga predstavljao onu vrednost koji je taj predmet imao dok nije uništen, odnosno oštećen. Ako je i taj preostali predmet uništen ili oštećen, ne može doći do primene instituta prava izbora kod alternativne obaveze, pa poverilac ima pravo da od dužnika traži naknadu štete. Ako obaveza ima više od dva predmeta, a da samo jedan predmet bude "postao nemoguć", obaveza ispunjenja se ograničava na jedan od preostalih predmeta. U tom slučaju izlišno je govoriti o pravu izbora, jer je poverilac u mogućnosti da ostvari svoje pravo prijema ispunjenja samo na tom jedinom, preostalom predmetu. Ako bi, pak, sve stvari koje su bile predmet alternativne obaveze propale, ali iz uzroka za koji nije odgovoran ni dužnik ni poverilac, kao što bi na primer, bio slučaj više sile, dužnik bi bio oslobođen obaveze zbog nemogućnosti ispunjenja za koju on ne odgovara. Naprotiv, ako bi predmeti ispunjenja propali krivicom dužnika, on bi odgovarao poveriocu za naknadu štete, koja bi za posledicu imala i druga sporedna davanja, kao što su kamata, troškovi i drugo.

Ograničenje u slučaju odgovornosti jedne strane (čl. 408. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu ograničenje u slučaju odgovornosti jedne strane. To ograničenje nastaje onda ako je jedan predmet postao nemoguć usled događaja za koji je odgovoran dužnik. U tom slučaju, ako je dužnik imao pravo izbora, obaveza se ograničava na preostali deo, pa je poverilac dužan da traži predaju tog dela. Ako je kod istog slučaja pravo izbora pripadalo poveriocu (utvrđeno ugovorom ili posebnim sporazumom stranaka), poverilac bi mogao, po svom izboru, da traži ili preostali predmet ili naknadu štete. Naravno, to bi bio slučaj ako bi predmet koji je hteo poverilac postao nemoguć krivicom dužnika. Ali ako bi taj predmet postao nemoguć zbog njegove propasti usled više sile, dakle za slučaj za koji dužnik ne odgovara, poverilac nema pravo na naknadu štete, već samo na onaj predmet koji je preostao. Stav 2. ovog člana ima u vidu nemogućnost, odnosno ograničenje ispunjenja ako je predmet obaveze postao nemoguć usled događaja za koji je odgovoran poverilac. Poverilac može biti odgovoran kad neosnovano odbije prijem ispunjenja obaveze dužnika, ili kad ne preduzme radnje koje je dužan preuzeti da bi dužnik mogao ispuniti svoju obavezu, usled čega može nastati oštećenje ili propast predmeta, za koju nije odgovoran dužnik. U tom slučaju dužnikova obaveza u odnosu na taj predmet prestaje, ali može od poverioca da traži da mu naknadi štetu za taj uništeni ili oštećeni predmet, međutim, dužnik se ne oslobađa obaveze da poveriocu preda drugi, preostali predmet iz alternativne obaveze. Ako pravo izbora ima poverilac, a jedan predmet iz alternativne obaveze postane nemoguć krivicom dužnika, poverilac može dati naknadu štete i tražiti preostali predmet. Dužnik, u tom slučaju, ne može odbiti ispunjenje u odnosu na preostali predmet, niti ispunjenje uslovljavati zahtevom za naknadu štete za uništeni predmet, jer takav zahtev može ostvariti samo u posebnom postupku pred sudom. Naravno, sve ovo ima uticaja samo ako je nemoguće ispunjenje nastalo posle pravosnažne sudske odluke o obavezi dužnika na ispunjenje alternativne obaveze. Ovo zbog toga što se prebijanje ne može vršiti u izvršnom postupku, ako na to ne pristane poverilac. 590

FAKULTATIVNE OBAVEZE I FAKULTATIVNA POTRAŽIVANJA FAKULTATIVNE OBAVEZE Ovlašćenje dužnika u fakultativnoj obavezifel. 409. ZOO) Za razliku od alternativnih obaveza, kada postoji onda kada dužnik, ili rede poverilac, može da bira između dve ili više činidbe, s tim da ako je izbor izvršen, da se obaveza sužava na tu izabranu činidbu, kao daje ona bila ugovorena od samog početka, kod fakultativne obaveze se radi o jednom predmetu, u vezi koga je dužniku omogućeno da se, zaključujući takav ugovor, oslobodi svoje obaveze - dajući neki drugi određeni predmet poveriocu, koristeći se tom mogućnošću sve dok je poverilac u postupku prinudnog izvršenja ne dobije potpuno ili delimično kao predmet obaveze. Fakultativne obaveze se zasnivaju ugovorom, nekim drugim pravnim poslom i zakonom (fakultativnih potraživanja). Kod fakultativne obaveze dužnik je povlašćen u toliko da umesto dugovanog predmeta može da da drugi predmet, koji je bio predmet ugovora, ali kao alternativni. Tako, na primer, ako se dužnik ugovorom obaveže da poveriocu vrati pozajmljenu naftu u određenoj količini, ali da se može osloboditi te obaveze isplatom određenog iznosa vrednosti te nafte, u tom slučaju poverilac može tužbom tražiti samo izvršenje činidbe vraćanja dužne količine nafte, dok se dužnik može osloboditi te obaveze ako umesto vraćanja nafte plati poveriocu određeni iznos. Iz navedenih razloga, kod fakultas alternative se ne utvrđuje protivvrednost osnovne činidbe, pa dužnik nema ni pravni interes da pobija deo odluke čijim izvršenjem se može osloboditi obaveze izvršenja osnovne činidbe. Sud odluku o fakultas alternativi zasniva na odredbama člana 332. Zakona o parničnom postupku ("Ako je tužilac u tužbi tražio da mu se dosudi izvesna stvar, a istovremeno je u tužbi ili do zaključenja glavne rasprave izjavio daje voljan umesto stvari primiti određeni novčani iznos, sud će ako usvoji tužbeni zahtev, izreći presudu da se tuženi može osloboditi od davanja stvari ako plati taj novčani iznos ili ispuni tu drugu činidbu"), a kod prinudnog izvršenja ovakve odluke primenjuje se član 40. Zakona o izvršnom postupku ("Dužnik prema kome je izvršnom ispravom izrečena nenovčana obaveza, uz pravo da se od ispunjenja te obaveze može osloboditi plaćanjem određenog novčanog iznosa određenog u izvršnoj ispravi, može taj iznos platiti sve dok poverilac nije ma i delimično primio ispunjenje obaveze"). Ako, pak, dužnik ne izvrši obavezu iz presude na predaju stvari (u ovom slučaju nafte), izvršenje se sprovodi po odgovarajućim odredbama Zakona o izvršnom postupku.

Ovlašćenja poverioca u fakultativnoj obavezi (cl. 410. ZOO) Kod fakultativne obaveze, kojom se izražava mogućnošću davanja drugog umesto ugovorenog predmeta, kod dospelosti obaveze ostaje na snazi samo obaveza u vezi onog predmeta koji je bio predmet ugovora i on se ne pretvara u pravo na izvršenje druge obaveze. Zbog toga ako i propadne predmet ugovora, prestaje obaveza dužnika, ali poverilac ima pravo da od dužnika traži naknadu štete, koje se dužnik može osloboditi ako umesto dugovanog predmeta preda poveriocu neki drugi predmet, naveden u osnovnom ugovoru, drugom pravnom poslu ili ako je određen zakonom. Ovo zbog toga što poveriocu kod fakultativnih obaveza ne pripada pravo izbora, kao stoje to slučaj kod alternativnih obaveza. Dakle kod fakultativnih obaveza postoji pravo poverioca da od dužnika traži samo jedan predmet, osnovni predmet, pri čemu ugovorom stranke mogu predvideti da dužnik svoju obavezu u odnosu na osnovni predmet ispuni predajom tog predmeta, ali da umesto tog predmeta može dati drugi za koji je ugovorom određeno da ga može dati umesto osnovnog predmeta ugovora. Zakonom je određena mogućnost da stranke mogu ugovorom, ili na osnovu zakona, da predvide da poverilac umesto dugovanog predmeta zahteva od dužnika neki drugi određeni predmet, u kom slučaju je dužnik u obavezi da poveriocu preda taj drugi predmet. Na ove slučajeve se primenjuju odgovarajuća pravila o fakultativnim i alternativnim obavezama - prema nameri ugovarača i prema prilikama posla. To znači da ako poverilac, koji na to ima pravo, na primer, ne traži od dužnika predaju drugog nedugovanog predmeta, pa dužnik može poveriocu da preda stvarno dugo vani predmet. Pored toga, ako je izvršenje na osnovnoj stvari postalo nemoguće zbog krivice dužnika, poverilac ima pravo da traži preostali drugi predmet ili naknadu štete. No, o tim i drugim mogućnostima bilo je reci kod napisa o alternativnim i fakultativnim obavezama. Osnovno pravilo je, dakle, da kod fakultativne obaveze poverilac može da zahteva od dužnika samo predmet obaveze, na primer, kao što je u komentaru prethodnog člana navedeno, ako je jedno lice od drugog lica po591

zajmilo određenu količinu žita, a u ugovoru se obavezalo da će to žito vratiti drugom licu, zajmodavcu, u određenom roku, s tim da ako mu tu količinu žita ne vrati da će mu isplatiti iznos protivvrednosti žita na dan ispunjenja osnovne obaveze, zajmodavac može tražiti ispunjenje samo osnovne obaveze, tj. vraćanje žita, s tim što bi u eventualno podnetoj tužbi tražio, odnosno ostavio pravo dužniku da poveriocu može umesto žita dati novčanu pretivvrednost te robe, a na tuženom bi bilo da se do postupka prinudnog izvršenja opredeli da li će ispuniti osnovnu obavezu, vraćanje žita ili će umesto žita platiti njenu protivvrednost, kada će se ugasiti njegova obaveza prema poveriocu. Ako bi, na primer, dužnik dugovao poveriocu samo stvar koja je predmet ugovora, na primer samo količinu žita koju je od zajmodavca pozajmio, a u ugovoru nije rečeno da će u slučaja nevraćanja žita poverilac imati pravo da traži, odnosno ostavi dužniku mogućnost da eventualno umesto žita isplati njenu protivvrednost, tužbeni zahtev se mora ograničiti samo na traženje povraćaja pozajmljene količine žita, ako to pravo ne može da ostvari iz bilo kojih razloga koji ne oslobađaju odgovornosti dužnika, poverilac ima pravo na naknadu štete. U tom slučaju dužnik se ne može osloboditi obaveze davanjem nekog drugog predmeta za koji nije ovlašćen, jer on nije bio predmet ugovora, pa ga poverilac ne mora ni da primi.

FAKULTATIVNA POTRAŽIVANJA (čl. 411. ZOO) Fakultativno potraživanje postoji onda kada poverilac ugovori sa dužnikom da mu ovaj umesto ugovorenog osnovnog dugovanja, odnosno određenog predmeta, preda neki drugi predmet u momentu ispunjenja obaveze. Da bi poverilac ostvario potraživanje u smislu odredaba ovog člana, potrebno je daje u ugovoru naveden taj drugi predmet, pa ako ga poverilac zahteva daje dužnik dužan da mu taj predmet i preda. Pravo poverioca na fakultativno potraživanje ovaj zakon predviđa, na neki način, u odredbama člana 290. ovog zakona, koji propisuje da kad se obaveza sastoji u davanju stvari određenih po rodu, a dužnik dođe u docnju, poverilac pošto je prethodno o tome obavestio dužnika, može po svom izboru nabaviti stvar istog roda i zahtevati od dužnika naknadu cene i naknadu štete, ili zahtevati vrednost dugovanih stvari i naknadu štete. U navedenom slučaju razlika je jedino u tome što se po odredbama člana 290. ZOO traži jedna stvar određena po rodu, a ako je nema da poverilac ima pravo da na teret dužnika pribavi neku drugu stvar istog roda, dok po odredbama ovog člana (411.) stranke u ugovoru predviđaju koja je ta druga stvar koju poverilac može da traži umesto dugovanog predmeta, a pored toga ne navodi se da to mora biti stvar određena po rodu. I odredbe člana 80. stav 2. ovog zakona, na sličan način, propisuju pravo jedne stranke u ugovoru, da ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je primila kaparu, da druga strana može, po svom izboru, da traži izvršenje ugovora, ako je to još moguće, ili tražiti naknadu štete i vraćanje kapare, ili vraćanje udvojene kapare. Dakle, i u ovom slučaju postoji sličnost sa fakultativnim potraživanjem u smislu odredaba ovog člana (čl. 411.), osim što kod člana 80. stav 2. ZOO pravo na izbor pripada i jednoj i drugoj strani, prema onoj strani koja je odgovorna za neizvršenje, a primila je kaparu. Vraćajući se na odredbe ovog člana, treba ukazati da dužnik nije obavezan da preda drugi predmet umesto ugovorenog, ako to ne zahteva poverilac. Ali ako poverilac zahteva da mu se preda taj drugi predmet, a taj predmet kao obavezu davanja nije moguće izvršiti, usled događaja za koji je odgovoran dužnik, obaveza se prema odredbama člana 408. ZOO ograničava na preostali predmet, pa ako pravo izbora pripada poveriocu, on može po svom izboru tražiti preostali predmet ili naknadu štete. Dakle, iz odredbe ovog člana, koji se shodno može primeniti i na odredbe člana 411. ZOO, poverilac kod dospelosti duga ne mora da primi ispunjenje dugovanog predmeta, već umesto njega može tražiti naknadu štete. Primenjujući pravilo iz stava 2. ovog člana, kod ovlašćenja poverioca u fakultativnoj obavezi, kako to propisuju odredbe člana 410. ZOO, poverilac u fakultativnoj obavezi može zahtevati od dužnika samo predmet obaveze, ali ne i drugi predmet, kojim dužnik, ako hoće, može takođe ispuniti svoju obavezu. Ali ako predmet obaveze postane nemoguć usled događaja za koji dužnik odgovara, poverilac može tražiti samo naknadu štete, ali se dužnik može osloboditi obaveze dajući predmet koji je ovlašćen dati umesto dugovanog predmeta. Pri tom treba imati u vidu i odredbe člana 407. ovog zakona, koje propisuju da ako je jedan predmet obaveze postao nemoguć usled nekog događaja za koji ne odgovara ni jedna strana, obaveza se ograničava na preostali predmet. Dakle, analognom primenom citiranih drugih propisa može se ostvariti svrha primene odredaba stava 1. ovog člana.

592

OBAVEZE SA VISE DUŽNIKA ILI POVERILACA DELJIVE OBAVEZE Deljive obaveze i potraživanja (cL 412. ZOO) Stavom prvim ovog člana data je definicija deljive obaveze, pa je tako naglašeno daje deljivo (obaveza -predmet) ono što se može podeliti, a da svaki deo ima svojstvo kao i ceo predmet i da podelom ne gubi ništa od svoje vrednosti. U protivnom, obaveza, odnosno predmet je nedeljiv. Postoje predmeti koji se mogu podeliti, tako da svaki deo tog predmeta ima isto svojstvo kao i ceo predmet, odnosno ako se kao takav može koristiti. Neke se stvari mogu fizički podeliti, a da ipak neki od delova te stvari nema svojstvo koje je imao ceo predmet, pa se u tom slučaju radi o nedeljivoj obavezi. Tako, ako je obaveza deljiva ali se ne može podeliti, na primer ako je obaveza jedan automobil, on se ne može podeliti i ispuniti obaveza u delovima, što znači da je takva obaveza nedeljiva, ali ako se taj automobil proda, novčani iznos se može podeliti i isplatiti u delovima, jer ima svojstvo novca koja ima određenu vrednost prema svakom delu posebno, pa samim tim ne gubi ništa od svoje vrednosti. Deljive obaveze postoje samo ako ima više dužnika, od kojih svako od njih odgovara za deo svoje obaveze, ako je u pitanju jedan zajednički predmet svih dužnika. Pri tome se čini razlika, a naime da li obaveza solidarna, u kom slučaju ako je jedan poverilac za njega nema značaja da li se obaveza može podeliti ili ne, jer bi taj odnos raspravili sami dužnici regresnim zahtevima. Ali ako ima više dužnika, ili je samo jedan dužnik a više poverilaca, a dugovano se može podeliti i ispuniti u delovima, svaki poverilac ima pravo da traži ispunjenje samo svog dela. Ako ima više poverilaca deljiva obligacija se naziva aktivnom obligacionom, a ako ima više dužnika njihova obligacija se naziva pasivnom obligacijom. Kod aktivne obligacije, svaki poverilac može da zahteva samo svoj deo, a ako delovi ćele obaveze nisu opredeljeni u odnosu na svakog dužnika, onda se ćela obaveza deli na jednake delove, a dužnici mogu između sebe, kasnije, da urede svoje odnose u pogledu pripadnosti i veličine svakog dela posebno u odnosu na svakog od tih dužnika. Kod pasivne obligacije, obaveza se deli među dužnicima, takođe na jednake delove, osim ako sami dužnici nisu izvršili određenu podelu, u kom slučaju svaki od dužnika odgovara samo za svoj deo. Ako je obligacija deljiva, a svaki dužnik zna za svoj deo, za koji odgovara, svaki poverilac može da traži ispunjenje na onom delu koji njemu pripada. Kod takvog stanja, a saglasno odredbama ovog člana, ako se radi o jednom obligacionom odnosu sa više dužnika ili poverilaca, u kome su obaveze dužnika tako podeljene, svaki dužnik odgovara za svoj deo, a svaki poverilac može da zahteva ispunjenje samo svog dela. Tako, na primer, ako suvlasnici prodaju svoju stambenu zgradu, a zna se ko od suvlasnika ima koliki deo na toj zgradi, oni se svi nalaze u podeljenom dugo vinskom odnosu prema kupcu, pa za jednog kupca nije od značaja kako će prodavci - suvlasnici podeliti svoje delove, jer kupac kupovinom ćele zgrade otkupljuje delove svih suvlasnika, dužnika. Ako, pak, kod istog slučaja postoji više kupaca, ta zgrada se deli na toliko delova koliko ima poverilaca, koji se ugovorom sporazumevaju koliko svako od njih ima delova i u kojoj vrednosti. Međutim, ako se zgrada ne može da podeli na delove, u tom smislu da svaki od od tih delova predstavlja posebnu građevinsku celinu, radi se o nedeljivoj obligaciji, kada među njima nastaju drugi odnosi koji nisu predmet razmatranja ovog člana. Stav 3. ovog člana ima u vidu slučaj kada u nekoj deljivoj obavezi ima više poverilaca, njihovo potraživanje se deli na jednake delove, osim ako se ugovorom nisu drukčije dogovorili, pa svaki poverilac može tražiti pripadajući mu deo te deljive obaveze, ako je to moguće, odnosno ako to nije moguće znači da svaki deo te deljive obaveze ima isto svojstvo kao ceo predmet, odnosno ne može se fizički podeliti tako da svaki deo ima osobinu celog predmeta, pa jedan od poverilaca, ili svi poverioci, može tražiti da se ta stvar proda, te da da svako od poverilaca, prodajom te stvari, naplati svoj deo.

Pretpostavka solidarnosti (cl. 413. ZOO) Odredbe ovog Člana imaju u vidu obavezu više dužnika u nekoj deljivoj obavezi, ali samo ako je ta deljiva obaveza nastala ugovorom u privredi. Dakle, obaveza sa više dužnika nastala po osnovu iz ugovora u privredi, kod koje je svaki dužnik u obavezi da isplati ceo dug jednom ili više poverilaca, postoji tzv. pasivna solidarnost. U tom slučaju poverilac, ili jedan od poverilaca, ima pravo da traži ispunjenje ćele deljive obaveze, ako ima karakter solidarne obaveze. 593

Obaveza više dužnika u nekoj deljivoj obavezi, nastaloj ugovorom u privredi, uvek je solidarna prema poveriocima, osim ako su ugovorači otklonili solidarnu odgovornost, tako da se za svakog dužnika zna koliko iznosi njegova obaveza i prema kome. U tom slučaju poverilac nema pravo da traži ispunjenje ćele obaveze od jednog dužnika, jer obaveza nije solidarna. Međutim, ako se radi o solidarnoj obavezi, kada jedan od dužnika isplati solidarnu obavezu jednom poveriocu, onda se ostali sadužnici oslobađaju obaveze prema bilo kom poveriocu, a dužnik koji je ispunio ćelu obavezu ima pravo da prema ostalim sadužnicima postavi regresni zahtev i od svakoga od njih naplati deo koji je on inače isplatio poveriocu. Isto tako, ako jedan solidarni poverilac naplati ceo dug od solidarnog dužnika, ostali poverioci imaju pravo da od tog poverioca naplate svoje delove potraživanja. Solidarne obaveze mogu nastati ugovorom u privredi. Tako, na primer, udruživanjem više preduzeća radi ostvarenja jednog cilja, od koga će svi imati koristi, ugovorom u privredi mogu udružiti svoja sredstva i stvoriti obavezu prema jednom tzv. dobavljaču, od koga bi kupili određene stvari, ili ugovorili kakvo činjenje, posebno u građevinarstvu, pa u slučaju doenje dužnika na plaćanje određenog iznosa, prema vrednosti kupljene stvari ili izvršenog činjenja ili usluge, poverilac ima pravo da od bilo kod dužnika traži naplatu celokupnog iznosa, ali ako su obaveze dužnika tako podeljene da predstavljaju zasebne obaveze, poverilac može svoje potraživanje jedino da ostvari prema svakom dužniku posebno. Naravno, ako je obaveza bila solidarna, a poverilac je svoje potraživanje naplatio od jednog dužnika, ostali dužnici su dužni da svoj udeo u tom poslu ispune prema dužniku koji je u celosti ispunio njihovu zajedničku obavezu prema poveriocu. Odredbe ovog člana propisuju pretpostavku solidarnosti ovim zakonom, ali se ta pretpostavka odnosi samo na privredne subjekte, zbog čega se može reći da je to zakonsko uređivanje solidarne obaveze, ali i oni mogu drukčije da urede svoje obaveze ako ugovorom sa poveriocem otklone solidarnu odgovornost. Međutim, za nastanak solidarne obaveze kod drugih poslovno pravnih subjekata potrebno je da postoji volja više dužnika da stvore solidarnu obavezu, pa ako j e stvore to su učinili po načelu dispozitivnog karaktera odredaba ovog zakona, odnosno slobode ugovaranja. Naravno, to ne znači da nije postojala volja kod privredno pravnih subjekata, ali s obzirom daje njihov položaj određen pretpostavkom da ako oni, dužnici, učestvuju u kakvoj podeljenoj obavezi, daje njihova odgovornost solidarna, te da poverilac može da traži od bilo kog dužnika, ili od svih zajedno, da ispune ugovorenu deljivu obavezu.

SOLIDARNE OBAVEZE SOLIDARNOST DUŽNIKA Sadržina solidarnosti dužnika (cl. 414. ZOO) Pod solidarnom obavezom podrazumeva se obaveza više lica u jednom obligaciono pravnom poslu, u kome je svaki od dužnika obavezan da ispuni obavezu u celini, a ukoliko kod više dužnica ima više poverilaca, svaki od njih može zahtevati ispunjenje obaveze od jednog od dužnika, pri čemu je obaveza dužnika ispunjena, a poveriocima ostaje da rasprave svoj odnos, naročito ako je obaveza bila deljiva. Dakle, svako od dužnika je dužan da ispuni obavezu u celini, a svako od poverilaca ima pravo da zahteva ispunjenje. Ovo zbog toga što je solidarna obaveza jedinstvena, kako prema dužnicima tako i prema poveriocima. Solidarni dužnici su u posebnom položaju prema poveriocu, odnosno poveriocima, ako od više solidarnih dužnika duguje drugim rokom ispunjenja, pod drugim uslovima i uopšte s različitim odstupanjima. Zbog toga svaki dužnik ima pravo prigovora kod zahteva za ispunjenje obaveza, ako smatra da je ugovor zaključio pod uslovima koji ugovor u odnosu na njega čini ništavim, odnosno rušljivim. Pored toga, obaveza jednog solidarnog dužnika može biti odvojena u nekom delu obaveze, u odnosu na poverioca, ali samo posle zaključenja ugovora, kada poverilac može prema njemu drukčije postupiti, odnosno i oprostiti mu dug, što se može odraziti na smanjenje ćele obaveze prema ostalim dužnicima. To se može odnositi i na vreme dospelosti obaveze, ako je u jedinstvenoj obavezi predviđena različita dospelost prema pojedinim dužnicima, što znaci da ako poverilac ne može da naplati svoje potraživanje od pojedinih dužnika u ugovorenom roku, on mora da sačeka rok koji se odnosi na dužnika sa dužim rokom ispunjenja. Solidarna obaveza se može zasnovati i zakonom. Tako je u odredbama čl. 206. Zakona o obligacionim odnosima propisano da za štetu koju je više lica prouzrokovalo, svi učesnici odgovaraju solidarno. Ta obaveza postoji i kod drugih slučajeva, navedenih u odredbama istog člana, ali i kod naručioca i izvođača radova na nepokretnosti ako u vezi izvođenja radova nastane šteta. Kod zakonske odgovornosti, propisane odredbama čl. 206. do 208. ZOO, podela po osnovu regresnog potraživanja reguliše se tako što udeo svakog pojedinog dužnika određuje sud - prema težini njegove krivice i težini posledica koje su proistekle iz njegovog delovanja. Dakle, ukoliko ne postoji mogućnost da se utvrde udeli 594

dužnika, ni pod uslovima za koje je sud ovlašćen, u tom slučaju na svakog dužnika pada jednak deo, osim ako pravičnost zahteva da se u konkretnom slučaju drukčije odluči. Solidarna obaveza prestaje ako poverilac sporazumno s jednim solidarnim dužnikom otpusti dug po solidarnoj obavezi. U tom slučaju obaveze su oslobođeni svi solidarni dužnici. Međutim, ako poverilac oprosti dug samo jednom od sadužnika, onda se solidarna obaveza na preostale sadužnike smanjuje za deo koji je bio predmet otpusta. Ako poverilac i jedan od sadužnika izvrše prenov kojim se zamenjuje ili obnavlja postojeća solidarna obaveza dužnika, solidarne obaveze se oslobađaju ostali sadužnici. Međutim, ako su poverilac ijedan dužnik iz solidarne obaveze ograničili, odnosno izvršili prenov samo za deo obaveze koji pada na ovog dužnika, obaveza ostalih ne prestaje, već se samo smanjuje za taj deo. Jedan od solidarnih dužnika može s poveriocem solidarne obaveze da zaključi poravnanje, ali ostale sadužnike to ne obavezuje. Međutim, oni mogu prihvatiti to poravnanje ako ono nije ograničeno na dužnika s kojim je zaključeno. Inače, ako ostali solidarni dužnici ne prihvate takvo poravnanje, ono je ograničeno samo na onog dužnika koji je poravnanje zaključio sa poveriocem. Kad se u jednom licu sjedine svojstvo poverioca i svojstvo dužnika iste solidarne obaveze, obaveza ostalih dužnika smanjuje se za iznos dela koji na njega pada. O si edinj enj u (konfuzi i i) govore odredbe člana 353. ZOO, u kojima je jasno naglašeno da obaveza prestaje sjedinjenjem kad jedno isto lice postane i poverilac i dužnik. Ali kod slučaja solidarne obaveze, to sjedinjenje obaveze i potraživanja ima za posledicu samo prestanak obaveze u solidarnoj obavezi dužnika koji je i poverilac, ali se u tom slučaju obaveza ostalih dužnika smanjuje za iznos dela koji otpada na tog sadužnika koji se koristio pravom sjedinjenja. Dužnik koji je ispunio obavezu ima pravo da zahteva od svakog sadužnika da mu naknadi deo obaveze koji pada na njega. Pri tom je bez značaja činjenica ako je poverilac nekog od sadužnika oslobodio duga ili mu je dug smanjio. Ako jedan od dužnika nije u mogućnosti da izmiri svoj deo obaveze, deo koji pada na njega deli se srazmerno na sve dužnike. Pravila o podeli isplaćenog duga su jasna ako se zna koliko svaki od sadužnika duguje po osnovu solidarne obaveze. Međutim, ako se to ne vidi iz pravnog odnosa sadužnika, ili ako što nije drukčije dogovoreno, u tom slučaju na svakog dužnika dolazi jedan deo. Ali ako je solidarna obaveza zaključena u isključivom interesu samo jednog solidarnog dužnika, onda je on dužan da naknadi ćeli iznos obaveze sadužniku koji je namirio poverioca.

Iz sudske prakse Izvršenje na imovini bračnih drugova — solidarna odgovornost Poveriocu pripada pravo izbora prema kome će od solidarnih dužnika ostvariti svoje potraživanje. Ako je imovina na kojoj je traženo sprovođenje izvršenja, prodajom u momentu donošenja pravnosnažne presude, bila u vlasništvu jednog bračnog druga, i drugi bračni drug odgovara za njegove obaveze koje je imao prema poveriocu. Iz obrazloženja Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje kojom je tražila da se utvrdi daje izvršenje određeno rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, I.br. 1/90 od 11.11.1991. godine, nedopušteno. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužilja treće lice koje nije dužnik, a vlasnik predmetne nepokretnosti je postala 07.12.1987. godine pre pokretanja izvršnog postupka, pokrenutog u toku 1990. godine, pri čemu je predmetno izvršenje određeno protiv dužnika ovde drugotuženog upravo prodajom sporne nepokretnosti, na kojoj drugotuženi kao dužnik, u vreme donošenja rešenja o izvršenju više nije bio vlasnik. Na osnovu izloženog činjeničnog stanja, pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužilje za proglašenje nedopuštenim izvršenje koje je određeno rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu 1-1/90 od 11.11.1991. godine. Sudskim poravnanjem koje je zaključeno pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu R.3996/87 od 07.12.1987. godine, drugotuženi je svoju imovinu preneo na suprugu ovde tužilju. Iz navedene radnje tužilje i drugotuženog, a koja se odnosi na raspolaganje imovinom drugotuženog u korist tužilje nakon pravnosnažnosti presude kojom je drugotuženi obavezan da isplati prvotuženom određeni iznos, jasno proizilazi da tužilja i drugotuženi žele da osujete prava prvotuženog kao poverioca po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Privrednog suda u Beogradu P.br. 19305/84. Samim tim je ova radnja preduzeta na štetu poverioca ovde prvotuženog, pa se ne može prihvatiti rezon Okružnog suda daje tužilja treće lice koje nije dužnik. Tužilja je dužnikova supruga i ne spada u krug trećih lica, i bilo joj je poznato da dužnik ovde drugotuženi upravo takvim raspolaganjem nanosi štetu poveriocu ovde prvotuženom. Takvom radnjom upravo se onemogućava poverilac da se na zakonit način namiri iz imovine dužnika, jer je upravo ova pravna radnja, preduzeta u cilju izigravanja poverioca ovde prvotuženog. 595

Ovo iz razloga stoje imovina koja je predmet raspolaganja od strane drugo tuženog u korist tužilje njihova zajednička imovina kao bračnih drugova, pa u takvoj situaciji tužilja i drugotuženi odgovaraju solidarno za dugove nastale u braku. To je u skladu sa članom 336. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji je važio u vreme preduzimanja spornog raspolaganja. Samim tim tužilja i prvotuženi odgovaraju za obaveze koje je drugotuženi imao prema prvotuženom kao poveriocu. Tužiocu - prvotuženom, stoga, pripada pravo izbora prema kome od solidarnih dužnika će ostvariti svoje potraživanje. U konkretnom slučaju solidarni dužnici su kako drugotuženi tako i tužilja kao bračni drugovi, koji se još uvek nalaze u braku i odgovaraju svojom zajedničkom imovinom stečenom u braku. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 359/07); Solidarnost bračnih drugova kao dužnika Bračni drug koji iz svoje posebne imovine, za vreme trajanja bračne zajednice, ispuni solidarnu obavezu, ima pravo zahtevati da mu drugi bračni drug naknadi deo obaveze koji pada na njega Iz obrazloženja U konkretnom slučaju, radi se o ugovoru o zajmu, čiji pojam je određen članom 557. Zakona o obligacionim odnosima. Obaveze zajmoprimca regulisane su članom 562. do 566. istog zakona. Kada rok za vraćanje zajma nije ugovoren, stoje slučaj u ovom sporu, primenjuje se čl. 562. stav 2. navedenog zakona. Prema čl. 336. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, za obaveze koje jedan bračni drug primi prema trećim licima radi podmirenja tekućih potreba bračne zajednice, kao i za obaveze koje po opštim propisima terete oba bračna druga, odgovaraju bračni drugovi solidarno kako zajedničkom, tako i svojom posebnom imovinom. Prema stavu 3. ovog člana, bračni drug koji iz svoje posebne imovine ispuni solidarnu obavezu ima pravo zahtevati da mu drugi bračni drug naknadi deo obaveze koji pada na njega. I konačno, prema čl. 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji reguliše sadržinu solidarnosti dužnika, svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za ćelu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kada jedan dužnik ispuni obavezu, ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju. U konkretnom slučaju, obaveza tuženog i njegove ranije supruge GG, koja je sa njim bila u braku u vreme izvršene pozajmice, je solidarna. Međutim, tuženi i GG nemaju status jedinstvenih suparničara, prema čl. 201. ZPP. Tužilac se opredelio da tužbu podnese protiv jednog od solidarnih dužnika. Imajući u vidu pravnu prirodu sadržine solidarnosti dužnika, nisu osnovani revizijski navodi daje u ovom sporu morala biti tužena i bivša supruga tuženog GG. Tužilac, kao poverilac, iskoristio je svoje pravo izbora predviđeno članom 414. Zakona o obligacionim odnosima. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1357/05); Solidarnost dužnika prema doprinosu naknade štete Ako je jedan od solidarnih dužnika naknadio štetu može u parnici zahtevati da mu drugi solidarni dužnici izmire obavezu i u toj parnici će se utvrditi da lije i koliko ko od solidarnih dužnika doprineo da šteta nastane Prema obrazloženju Prvostepeni sud je iz činjenice da su i tužilac i tuženi pravosnažnim presudama bili osuđeni da solidarno naknade oštećenicima štetu, izveo zaključak daje tuženi kao solidarni dužnik u obavezi platiti tužiocu deo iste -polovinu od ukupne štete dosuđene oštećenima po pomenutim presudama, na koliko je tužilac snizio zahtev, s obzirom daje tužilac oštećenim isplatio dosuđenu im štetu u celini, i s obzirom da sud nema zakonske mogućnosti da preispita pravilnost i zakonitost pravosnažnih presuda. Drugostepeni sud nij e prihvatio stanovište prvostepenog suda, već je našao da je prvostepenom presudom povređeno materijalno pravo. Na osnovu činjenice da su i tužilac i tuženi osuđeni pravosnažnim presudama da solidarno naknade štete oštećenima (tadašnjim tužiocima), iz tih presuda ne može se izvesti neposredni zaključak da su obe stranke iz ovoga spora podjednako odgovorne za štetu, na čiju su naknadu pravosnažno osuđene daje solidarno plate oštećenima. Pravosnažnim presudama o kojima je reč utvrđenje odnos solidarnosti par-ničnihh stranaka iz ovoga spora prema oštećenicima, ali i odnos između samih parničnih stranaka. To znači da se u parnici kakva je ova, tj. kad je jedan od solidarnih dužnika podmirio poveriocima utvrđenu solidarnu tražbinu i zahteva da mu drugi solidarni dužnik naknadi svoj deo te obaveze, ovaj drugi dužnik ne može dokazivati da nije solidarni dužnik, već samo to da njegov deo ne iznosi toliko koliko tvrdi drugi solidarni dužnik, kao i da drugom solidarnom dužniku ne treba da plati ništa. To znači da se u takvom sporu mora utvrditi da lije i koliko ko od solidarnih dužnika doprineo da šteta nastane, pošto od toga i zavisi koje od njih za koji deo štete odgovoran. 596

Bez utvrđivanja činjenice koje se tiču tog pitanja, ne može se uzeti daje od dva solidarna dužnika svaki od njih odgovoran za polovinu štete, kako je to u ovom slučaju uzeo prvostepeni sud, jer prema pravilima obligacionog prava solidarni dužnik, koji je podmirio obavezu prema poveriocu, ima pravo zahtevati od svakog sadužnika (drugih solidarnih dužnika) da mu naknadi deo obaveze koji pada na njega, a samo ako nije nešto drugo ugovoreno ili ne proizilazi iz pravnih odnosa učesnika u poslu (u ovom sporu - pravnih odnosa nastalih između parničnih stranaka u vezi sa rušenjem mosta), na svakog dužnika dolazi jednak deo. Prvostepeni sud je po ovom slučaju, polazeći od činjenice da se parnične stranke nalaze u odnosu solidarnosti, zauzeo pravilno stanovište daje tuženi u odnosu na tužioca u načelu dužan da mu naknadi deo utvrđene solidarne tražbine, ali je pogrešio kad je, polazeći od tog načelnog stava, odredio da taj deo iznosi polovinu obaveze. Iz toga sledi daje u ovom sporu potrebno utvrditi da lije tuženi doprineo nastanku štete u pitanju i u kom obimu, pa zavisno od toga oceniti da li je tuženi dužan šta i koliko platiti tužiocu koji je prema poveriocu ispunio obavezu na koju su i tužilac i tuženi bili solidarno obavezni (prema odluci VPS, SI. 204/74). Solidarna odgovornost za štetu naručioca i izvođača - "Ako je do štete pri izvođenju radova na priključenju na gasovod došlo krivicom izvođača radova, za ovu štetu solidarno odgovaraju kako izvođači radova tako i njen investitor" (prema odluci VPS, Pž. 1406/94); Solidarna odgovornost preduzeća - "Preduzeća nastala pode lom, spajanjem ili pripajanjem solidarno odgovaraju za obaveze preduzeća koja su prestala postojati. Na ovu odgovornost nije od uticaja sporazum o razgraničenju prava i obaveza, kao ni delatnost novog preduzeća, koja nema veze sa izvršenjem sporne obaveze" (prema odluci VSS, Prev. 99/94); Solidarna odgovornost - "Podizvođač radova ne odgovara solidarno za obaveze izvođača radova koji je zaključio ugovor sa investitorom", (prema odluci VSS, Prev. 141/92); Zakonska solidarnost - "Tužena zemljoradnička zadruga odgovora solidarno za obaveze ranijeg preduzeća (pravnog prethodnika) posle izvršenih statusnih promena, pa poravnanje zaključeno sa drugim pravnim sledbenicima (pravnog prethodnika) nije od uticaja na pravo poverioca da traži ispunjenje svog potraživanja od bilo kog subjekta nas talog statusnom promenom"'. (prema odluci VSS, Prev. 62/94); Bankarska garancija i solidarna obaveza garanta i dužnika - "Kada tužilac kao davalac kredita tuži jednom tužbom primaoca kredita zbog neizmirene obaveze po ugovoru o kreditu i banku koja je garantovala za vrednost otplate ovoga kredita, odgovornost korisnika kredita i garanta je solidarna" (prema odluci VPS, Pž. 5684/95); "Ništavost upisa u registar privrednih subjekata ne deluje u prošlost, pa za isplatu zarade u periodu postojanja jedinstvenog preduzeća odgovaraju solidarno privredni subjekti koji su to preduzeće činili za vreme rada za koji se zarada traži" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4980/96).

Prebijanje (čl. 415. ZOO) O prebijanju, odnosno kompenzaciji već je bilo reci u komentaru odredaba čl. 336. do čl. 343. ovog zakona. Međutim, u njima se regulišu odnosi prebijanja uzajamnih postojećih potraživanja između jednog poverioca i jednog dužnika. Razlika između prebijanja - kompenzacije, koja je regulisana navedenim članovima i kompenzacije po ovom članu (415.) je u tome što se kod kompenzacije po navedenih članova prebijanje vrši između dužnika i poverioca, a u ovom slučaju, po odredbama čl. 415. ZOO, pravo na kompenzaciju ima i sadužnik koji nema neko posebno svoje potraživanje prema poveriocu, ali to pravo koristi ako njegov sadužnik ima to pravo -samo za onoliko koliko iznosi deo duga tog sadužnika u solidarnoj obavezi. Kasnije, kompenzirani deo raspravljaju sadužnik čije je pravo prebijanja iskorišćeno i drugi sadužnik koji je to pravo posredno iskoristio. Odredbe ovog člana (415.) regulišu, dakle, odnose prebijanja poveriočevog potraživanja sa potraživanjem koje prema njemu ima neki drugi solidarni dužnik, s posledicama tako izvršenog prebijanja na preostale solidarne dužnike. Zbog toga je u stavu 1. ovog člana propisano da se svaki solidarni dužnik može pozvati na prebijanje koje je izvršio njegov sadužnik. Pri razmatranju ovog odnosa treba imati u vidu da solidarna obaveza predstavlja jednu celinu, kao jedinstvenu obavezu više dužnika prema poveriocu, a ne više obaveza vezana za svakog dužnika posebno. U svakom slučaju, ovaj deo solidarnih obaveza, od člana 414. do člana 424. ovog zakona treba raspravljati sa stanovišta obaveza solidarnih dužnika, kako prema poveriocu tako i između sebe. Odredbe stava 2. ovog člana imaju u vidu, da kod postojanja uzajamnog potraživanja poverioca i jednog od solidarnih dužnika, solidarni dužnik može potraživanje svog sadužnika prema poveriocu prebiti sa poveriočevim potraživanjem, u stvari kao daje taj deo, stavljen u preboj, lična obaveza sadužnika prema poveriocu, ali samo za onoliko koliko iznosi deo duga tog sadužnika u solidarnoj obavezi. U stvari, potraživanje poverioca pre597

ma svom dužniku, prema kome je istakao zahtev za naplatu, može biti nezavisno od solidarne obaveze ostalih sadužnika, ali kako taj dužnik može istaći prigovor prebijanja kod postojanja potraživanja jednog od solidarnih dužnika koji ima prema poveriocu, solidarni dužnik može potraživanje svog sadužnika prema poveriocu prebiti sa poveriočevim potraživanjem. I još jednom da se naglasi, obaveza dužnika može prestati i međusobnim prebijanjem između dužnika i poverioca, onog potraživanja koje postoji u vezi solidarne obaveze dužnika i potraživanja koje postoji iz nekih drugih ugovora, u kome su dužnici, ili neko od njih, poverioci u odnosu na poverioca po osnovu solidarne tražbine. U tom slučaju, svaki se solidarni dužnik može pozvati na prebijanje koje je izvršio njegov sadužnik, ali samo za onoliko koliko iznosi deo duga tog sadužnika u solidarnoj obavezi. Ako je deo potraživanja sadužnika prema poveriocu manji od iznosa koji dužnik prebija sa potraživanjem poverioca, prebijanje se vrši samo za deo koji sadužnik ima prema poveriocu, dok ostatak utuženog potraživanja obavezuje dužnika da ga isplati poveriocu. Otpuštanje duga (čl. 416. ZOO) 0 otpuštanju duga bilo je reci u poglavlju "otpuštanje duga" (čl. 344. i dr. ovog zakona), u kome je izneto osnovno pravilo ovog pravnog instituta, a naime da se pod otpuštanjem duga, ili oproštaj duga, podrazumeva odricanje poverioca od svog potraživanja prema dužniku. To je, ustvari, ugovor između poverioca i dužnika, po kome se poverilac odriče svog potraživanja, a dužnik to prihvata. U tom slučaju "obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dužnik se sa tim saglasi". Dejstvo otpuštanja duga nastaje samo ako su se obe strane sporazumele o otpuštanju duga, pri čemu za punovažnost tog sporazuma nije potrebno da bude zaključen u formi u kojoj je zaključen posao iz koga je obaveza nastala. Odredbe ovog člana imaju u vidu otpuštanje duga izvršeno sporazumom sa jednim solidarnim dužnikom. Pravne posledice otpuštanja duga na ovaj način proizvode dejstvo prema ostalim sadužnicima, u toliko što se i prema njima gasi obaveza koju su i oni solidarno imali obavezu prema poveriocu, dakle i oni se oslobađaju obaveze za onaj iznos za koji je oprost duga izvršen prema jednom sadužniku. Odredbe stava 2. ovog člana odnose se na slučaj ako poverilac oslobodi obaveze samo dužnika, s kojim izvrši prebijanje samo onog dela koji se odnosi na tog dužnika, solidarna obaveza ostalih sadužnika se samo umanjuje za deo koji prema međusobnim odnosima dužnika pada na njega, pa ostali sadužnici odgovaraju solidarno za ostatak obaveze. Praktično, dužnik kome je poverilac izvršio oprost duga izlazi iz obaveze koju je do tada imao sa ostalim sadužnicima, pa ostali sadužnici odgovaraju solidarno za preostali deo obaveze. To pravilo se potvrđuje odredbom stava 1. ovog člana, koje glasi da "otpuštanje duga izvršen sporazumom s jednim solidarnim dužnikom, oslobađa obaveze i ostale dužnike". Ako solidarni dužnici imaju jemca ili više jemaca, oprost se može odnositi na obavezu jemca koju ima prema solidarnim dužnicima, ali solidarni dužnici i dalje ostaju u obavezi prema poveriocu za celokupni iznos duga. Ako je, pak, jemac dao jemstvo samo za onog sadužnika kome je poverilac sporazumom otpustio dug, obaveze se oslobađaju i taj dužnik i njegov jemac. Prenov (čl. 417. ZOO) 1 kod prenova osnovno pravilo o prenovu je navedeno u odredbama člana 489. ovog zakona, a naime da prenov, odnosno novacija predstavlja jednu vrstu ugovora između dotadašnjeg poverioca i dužnika koji umesto postojeće obaveze stvaraju novu obavezu, dok stara obligacija prestaje da postoji. Dakle, umesto stare obligacije, odnosno njenim prestankom, poverilac i dužnik stvaraju novu obligaciju. Iz navedenih karakteristika proizilazi da nova obaveza, odnosno ugovor dovodi do prestanka obaveze po ranijem ugovoru, menja se njen pravni sadržaj, a nastaje nova obaveza koja ima drugi predmet ili različiti pravni osnov. Novacija, dakle, ne dovodi samo do prestanka stare obaveze, već i do stvaranja nove, ali sa drugim predmetom ili drugim pravnim osnovom. Odredbe ovog člana imaju u vidu prenov koji je poverilac izvršio sa jednim solidarnim dužnikom, u kom slučaju se oslobađaju obaveze i ostali dužnici. Naime, ako prenov izvrši jedan solidarni dužnik sa poveriocem, po pravilima o prenovu, ostali sadužnici se oslobađaju obaveze i ostali sadužnici, ali ako su poverilac i dužnik prenov ograničili na deo obaveze koji dolazi na njega, onda obaveza ostalih ne prestaje, nego se samo smanjuje za taj deo. Kod prenova, kao što je navedeno u vezi osnovnog pravila o prenovu, dug ostaje isti, ali se u vezi tog duga menja predmet obaveze ili pravni osnov. Zbog toga kada postoji jedinstvena obaveza dužnika za dug prema poveriocu, ako se ne vrši prenov ostaje dug po toj obavezi, ali ako se izvrši prenov duga samo jednog od solidarnih dužnika, oni se za taj deo oslobađaju obaveze prema poveriocu, ali u odnosu na preostali dug i dalje ostaju u obavezi po ranijem ugovoru. Naravno, ako prenov vrši poverilac sa svim solidarnim dužnicima, onda dug ostaje prema obavezi iz ranijeg ugovora, ali se menja samo predmet obaveze ili pravni osnov, pa po tom novom ugovoru odgovaraju svi solidarni dužnici po osnovu nove obaveze. 598

Poravnanje (čl. 418. ZOO) Naslov "poravnanje" ne može se shvatiti kao običan pojam o tome da su se neka lica u vezi nekog problema koji čini spor među njima, sporazumela kako da rese taj spor zaključenjem ugovora o poravnanju. Naprotiv, suština odredaba koje reguliše materija o poravnanju, jeste ugovor između lica kod kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, a koji u vezi uzajamnih popuštanja prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze na drugi način. To je suština "poravnanja" o kome se govori u odredbama ovog člana, ali sa stanovišta daje poravnanje zaključio jedan od solidarnih dužnika sa poveriocem, te da to zaključenje nema dejstvo prema ostalim dužnicima.. Naime, radi se o tome da se u već postojećem sporu između poverioca i jednog solidarnog dužnika, povodom potraživanja koje ima poverilac prema tom dužniku, obaveza ovoga izmeni tako da se popuštanjem ijedne i druge strane u sporu, postojeći utuženi dug dovede do takvog stanja da nastali problem, koji je bio predmet spora, zadovolji interese, odnosno resi prava i obaveze tih učesnika na drugi, povoljniji način. Međutim, poravnanje koje je u navedenom smislu zaključio jedan od sadužnika, u vezi celokupne obaveze svih dužnika, koji se odnosi na deo njegove obaveze, nema dejstvo prema ostalim dužnicima, osim ako se tako zaključeno poravnanje ne ograničava samo na dužnika koji je zaključio poravnanje, već se odnosi, odnosno povezuje sa celokupnom obavezom svih sadužnika. U stvari, ostali dužnici ne moraju da prihvate ni tako zaključeno poravnanje, koje nije ograničeno samo na dužnika koji je zaključio poravnanje, jer je odredbama ovog člana propisano da ostali dužnici "imaju pravo" da prihvate to poravnanje, što znači i da ne moraju da ga prihvate. To pravo, po logici stvari, ostali dužnici mogu koristiti u zavisnosti od toga da lije dužnik sa poveriocem zaključio poravnanje koje ide u njegovu korist, i suprotno tome - da ga neće koristiti ako je dužnik, odnosno njihov sadužnik zaključio takvo poravnanje koje ne ide u njegovu korist, jer se na taj način u nekom smislu otežava položaj ostalih sadužnika. To znači, da se suština problema ne menja, ali da se menja sadržina tog problema njegovim preinačavanjem, koji dovodi do rešenja spora između stranaka, a kojim konačno rešavaju taj problem, određujući uzajamna prava i obaveze koji zadovoljavaju učesnike u sporu. Uzajamna popuštanja se mogu sastojati, između ostalog, i u delimičnom ili potpunom priznavanju nekog zahteva druge strane, ili u odricanju od nekog svog zahteva; u uzimanju na sebe neke nove obaveze; u smanjenju kamatne stope; u produženju roka, u pristajanju na delimične otplate; u davanju prava na odustanicu (član 1090. ZOO). Ali, kod postojanja ustanove solidarnih dužnika, njihov odnos prema zaključenom poravnanju jednog od dužnika zavisi od toga da li je to što je taj dužnik učinio predstavlja neko olakšanje za njih, tj. ostale sadužnike. Razlika između sudskog poravnanja, koje je regulisano odredbama čl. 322. - 329. Zakona o parničnom postupku i poravnanja koje ima u vidu ovaj član je u tome što kod sudskog poravnanja sud učestvuje kao posrednik među strankama, ukazujući im na mogućnost sudskog poravnanja, pri čemu im i pomaže da pred sudom zaključe poravnanje koje ima izvršnu snagu, koja strankama omogućava da prinudnim putem, u izvršnom postupku zadovolje svoje interese postignutim poravnanjem, dok kod ovog drugog poravnanja, koje često nazivamo vansudskim poravnanjem, takvu mogućnost nemaju u potpunosti stranke koje same rešavaju nastali spor među njima, već radi ostvarenja cilja zaključenja poravnanja mora postojati uzajamno popuštanje stranaka.

Sjedinjenje (čl. 419. ZOO) Sjedinjenje (konfuzija) nastaje kada se spoje svojstva poverioca i dužnika po jednom pravnom poslu, obligaciji, u jednom licu. U tom slučaju jedno lice samo sebi postaje i poverilac i dužnik, cime prestaje, odnosno gasi se obligacija. Konfuzija može da nastane kada obaveza dužnika pređe na poverioca, odnosno kada njegov dug pređe na poverioca, ali može nastati i tada ako potraživanje poverioca pređe na dužnika. Na taj način prestao je obligacioni odnos između ta dva lica, a treća lica time ne mogu biti oštećena, jer konfuzijom prestaje i jemstvo i zaloga, a i druga sporedna potraživanja koja su ta lica imala jedna prema drugoj. Konfuzija nastaje i kod solidarnih obaveza ili potraživanja, kada, na primer, obavezu jednog solidarnog dužnika preuzme poverilac, u kom slučaju se obaveza prema tom licu gasi, a samim tim i obligacioni odnos između poverioca i tog dužnika prestaje da postoji za deo obaveze koji se odnosi na tog solidarnog dužnika, dok ostali solidarni dužnici ostaju i dalje u obavezi prema poveriocu, umanjene za deo obaveze solidarnog dužnika kome j e oproštena obaveza. Odredbe ovog člana imaju u vidu istu solidarnu obavezu, dakle obavezu gde ima više dužnika koja se na sve njih odnosi. Ako kod postojanja takvog stanja jedan dužnik, u vezi zajedničke obaveze sa ostalim sadužnicinia, u vezi svog dela te obaveze postane i poverilac, obaveze ostalih dužnika smanjuju se za iznos dela koji ot599

pada na tog dužnika. Dakle, solidarna obaveza i dalje ostaje, ali se umanjuje za deo koji je otpao, odnosno za iznos duga koji pada na onog dužnika u čijem se licu desilo spajanje. Tako, na primer, ako u vezi jedne hartije od vrednosti postoji više dužnika, prenosom te hartije na jednog od tih dužnika, time stoje on otkupio iznos iz te hartije, sjedinjuje se svojstvo poverioca i svojstvo dužnika, pa se zajednička obaveza ostalih solidarnih dužnika umaje za iznos obaveze koju je dužnik imao prema celoj obavezi, ali su oni i dalje u obavezi za preostali deo solidarne obaveze, i to prema novom poveriocu, odnosno ranijem dužniku, koji je svojstvo poverioca stekao sjedinjavanjem svoje obaveze sa iznosom njegovog dela zajedničke obaveze, odnosno oni za preostali iznos obaveze odgovaraju ranijem dužniku, a sada novom poveriocu. Međutim, u navedenom slučaju obaveze ostalih dužnika, za preostali deo obaveze, ne proizilaze iz hartije od vrednosti koju je otkupio jedan dužnik, već iz sporazuma svih dužnika da se povodom određenog posla zaduže i da se izda hartija od vrednosti, koja jednog od potpisnika, izdavaoca, čini obaveznim za iznos iz hartije, koja je zajednička obaveza svih dužnika.

Docnja poverioca (cl. 420. ZOO) Pravilo koje propisuje ovaj član određuje da ako poverilac dođe u docnju prema jednom solidarnom dužniku, daje on u docnji i prema ostalim solidarnim dužnicima. Docnja poverioca odnosi se na docnju poverioca prema jednom solidarnom dužniku, koja ima uticaja i u odnosu na ostale solidarne dužnike. Poverilac je u docnju kad neosnovano odbije prijem ispunjenja obaveze od strane dužnika, ili svojim ponašanjem spreči dužnika da izvrši obavezu, odnosno kad ne preduzme radnje koje je dužan da preduzme da bi dužnik mogao da ispuni svoju obavezu. Ako je takva obaveza obaveza više solidarnih dužnika, odbijanjem prijema ispunjenja od strane jednog dužnika, smatra se kao daje odbijanje izvršeno prema svakom od solidarnih dužnika, bez obzira da li su oni ponudili ispunjenje i delova obaveze koji otpadaju na njih. Da bi nastupila docnja poverioca potrebno je daje ovaj odbio prijem konkretnog, ponuđenog izvršenja obaveze, tj. kad je dužnik preduzeo sve mere da izvrši svoj deo solidarne obaveze, a poverilac je i pored toga odbio prijem ispunjenja. Poverilac neće biti odgovoran za neispunjenje obaveze dužnika o roku ako dokaže da u vreme ponude ispunjenja solidarni dužnik nije bio u mogućnosti da svoju obavezu izvrši. Odredbe ovog člana ne raspravljaju o docnji kao pravnoj instituciji, i u vezi sa njom pravne posledice koje mogu nastati iz docnje poverioca prema dužniku, već samo propisuje pravilo da ako je poverilac u docnji prema jednom solidarnom dužniku, daje on u docnji i prema ostalim solidarnim dužnicima.

Docnja jednog dužnika i priznanje duga (čl. 421. ZOO) Za nastupanje docnje dužnika pretpostavka je da dužnik nije izvršio svoju obavezu u roku određenom za ispunjenje. Rok za izvršenje obaveze, po pravilu, određenje ugovorom, kao bitni element ugovora, a kod vanugovorne odgovornosti kako je određeno obligacijom. Inače, docnja ne nastupa po proteku ugovorenog, odnosno dospelog roka, osim ako stranke za ispunjenje obaveze ne odrede neki drugi, kasniji rok. Na taj način se produžuje rok ispunjenja obaveze, a samim tim se i otklanjaju posledice docnje, odnosno sprečava njihovo nastupanje. To je opšte pravilo o docnji dužnika. U skladu sa tim, odredbama ovog člana regulisana je docnja jednog solidarnog dužnika, u tom smislu da njegova docnja prema poveriocu nema dejstvo prema ostalim dužnicima. Naime, kako obaveze solidarnih dužnika u vezi jedne obaveze ne moraju dospevati u isto vreme, može se desiti da jedan od solidarnih dužnika, čija obaveza ispunjenja nastaje najranije, da padne u docnju prema poveriocu, te da time nastanu pravne posledice zbog neispunjenja. Da te posledice ne bi imale dejstvo prema ostalim solidarnim dužnicima, kojima obaveza dospelosti još nije nastala, odredbama stava 1. ovog člana jasno je predviđeno da docnja jednog solidarnog dužnika nema dejstvo prema ostalim dužnicima. To isto važi i za priznanje duga koji bi izvršio jedan od solidarnih dužnika. Naime, priznanje duga ima uticaja na prekid zastarevanja, pa ako jedan solidarni dužnik prizna dug, time izražava svoju volju da prekida zastarevanje, ali se to priznanje, odnosno prekid zastarevanja odnosi samo na deo njegove obaveze iz solidarne obaveze svih dužnika, zbog čega je u stavu 2. ovog člana propisano da priznanje duga koji bi izvršio jedan od solidarnih dužnika nema dejstvo prema ostalim dužnicima. Priznanje duga može učiniti solidarni dužnik bilo kojom podobnom izjavom poveriocu da priznaje dug koji ovaj od njega potražuje, pa i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja. Međutim, kod solidarne obaveze to priznanje obavezuje samo tog dužnika, a ne i ostale solidarne dužnike. Tako, na primer, ako je jedan solidarni dužnik priznao svoj dug poveriocu, naročito u periodu kada je mogao da istakne prigovor zastarelosti, on i dalje ostaje u obavezi prema poveriocu, dok se ostali solidarni dužnici oslobađaju preostalog dela solidarne obaveze prema poveriocu. 600

Zastoj i prekid zastarevanja i odricanje od zastarelosti (cl. 422. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu zastarevanje koje ne teče prema jednom solidarnom dužniku (prema Članu 381. ovog zakona zastarevanje ne teče: između bračnih drugova, između roditelja i dece dok traje roditeljsko pravo i u drugim slučajevima navedenim u tom članu) ili je prekinuto prema jednom solidarnom dužniku (prema članu 387. ovog zakona, prekid zastarevanja nastaje kada dužnik prizna dug, a prema članu 388. istog zakona, podizanjem tužbe u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja), ali ako ne teče prema jednom solidarnom dužniku ne znači da ne teče prema ostalim solidarnim dužnicima i prema njima se može navršiti, odnosno rok zastarelosti prema njima može da teče od dana isteka roka za ispunjenje njihove obaveze. Međutim, ako je jedan od dužnika morao pre isteka roka zastarelosti da ispuni svoju obavezu, ima pravo da zahteva od ostalih solidarnih dužnika, prema kojima je obaveza zastarela, ili se poverilac nije opredelio i za njih u roku dok njegovo potraživanje još nije zastarelo i prema njima, da mu naknade svaki svoj deo obaveze. Ovo zbog toga što dužnik koji je pre isteka roka zastarelosti morao da ispuni solidarnu obavezu, jer je poverilac tužio samo njega kao najsigurnijeg za naplatu svog potraživanja, stekao pravo da od ostalih solidarnih dužnika zahteva da mu svaki od njih naknadi svoj deo obaveze, bez obzira što i oni nisu bili tuženi ili što je prema njima nastupila zastarelost. Ta zastarelost je bez značaja jer poverilac, koji je naplatio svoje potraživanje od jednog solidarnog dužnika, odnosno koji je naplatio celokupno svoje potraživanje koje je imao prema svim solidarnim dužnicima, više i ne može da traži naplatu od ostalih dužnika. Stav 2. ovog člana ima u vidu slučaj ako bi se jedan od solidarnih dužnika odrekao zastarelosti, da to odricanje ne bi imalo učinak prema ostalim dužnicima. Kao stoje poznato, zastarelost nastaje istekom roka u kome je dužnik bio u obavezi da ispuni svoju obavezu. Prema tome, ako zastarelost nastane, a jedan od solidarnih dužnika se odrekne zastarelosti, to odricanje nema značaja za ostale solidarne dužnike, pa ako je taj dužnik ispunio obavezu solidarnih dužnika u celini, ili delimično, nema pravo da od ostalih dužnika traži da mu naknade svaki svoj deo obaveze.

Pravo ispunioca na naknadu (cl. 423. ZOO) Po pravilima iz člana 414. ovog zakona, svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za ćelu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena, pa kad jedan dužnik ispuni obavezu ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju. Odredbe ovog i narednog člana propisuju pravila o međusobnim odnosima između samih solidarnih dužnika, kada jedan od njih ili više njih isplati njihovu dospelu obavezu poveriocu, odnosno poveriocima. Zbog toga, dužnik koji je ispunio obavezu ima pravo da zahteva od svakog dužnika da mu naknadi deo obaveze koji pada na njega. Kao stoje ranije rečeno, obaveza solidarnih dužnika može biti deljiva, ako se ono što se duguje može podeliti i ispuniti u delovima koji imaju ista svojstva kao i ceo predmet, na primer, kupovina 1000 kg. cementa, pa svaki od dužnika zna koja količina pripada njemu, a samim tim i udeo u zajedničkoj obavezi. Obaveza solidarnih dužnika može biti i nedeljiva i u tom slučaju na svakog dužnika dolazi po jednak deo, osim ako se dužnici drukčije ne dogovore, na primer zajednička gradnja nekog objekta, ili kupovina nake mašine, gde ne mora biti fizičke podele te stvari, ali svako od njih zna koliki je njegov udeo u toj zajedničkoj stvari, odnosno obavezi. U uslovima postojanja zajedničke obaveze dužnika, kao solidarnih dužnika, poverilac može da traži isplatu dospele obaveze od bilo kod dužnika, jer se smatra da svaki solidarni dužnik odgovara za ćelu obavezu. Već je ranije rečeno, da ako je obaveza deljiva, a svaki dužnik može da zna koji deo obaveze otpada na njega, svaki poverilac može zahtevati samo svoj deo potraživanja od solidarnog dužnika na koga se njegovo potraživanje odnosi. To sve tako ako je sporazumom među strankama ugovoren takav odnos. Međutim, u većini slučajeva solidarna obaveza može biti deljiva, ali jedan od poverilaca može da naplati celokupnu tražbinu svih poverilaca, i to od jednog ili više solidarnih dužnika, pa i svih. Imajući u vidu sadržinu odredbe stava 1. ovog člana, stavom drugim istog člana propisano je pravilo da kada dužnik ispuni obavezu ima pravo da traži od svakog dužnika da mu naknadi deo obaveze koji pada na njega, pa i od onog koga je poverilac oslobodio duga ili mu je dug smanjio. Ovo je logično ako je od dužnika naplaćena celokupna obaveza svih dužnika, bez obzira da lije poverilac nekog od sadužnika oslobodio duga ili mu je dug smanjio. Međutim, ako je poverilac od dužnika naplatio manje za onaj deo koji je sadužnika oslobodio duga ili mu je dug smanjio, dužnik koji je isplatio tako umanjenu obavezu ne bi imao pravo da zahteva da mu sadužnik, prema kome je učinjeno umanjenje duga, isplatio deo koji je padao na njega. U uslovima kada je jedan od dužnika ispunio obavezu, ostali sadužnici su dužni da mu naknade deo obaveze koji otpada na njih, ali ako deo koji pada na dužnika od koga ne može da dobije naknadu, na primer usled njegove smrti ili razloga koji njegovo ispunjenje čini nemogućim, obaveza ovog dužnika deli se srazmerno na sve dužnike. 601

Pravo na jednake delove i izuzetak (čl. 424. ZOO) Iz stava prvog ovog člana proizilazi pravilo da dužnici mogu ugovoriti da svako od njih posebno odgovara za jedan deo obaveze koji je preuzeo u zajedničkoj obavezu prema poveriocu, pa ako tako nije ugovoreno, ili to ne proizilazi iz pravnih odnosa učesnika u poslu, inače sadužnika, na svakog dužnika dolazi po jednak deo. Tako, na primer, ako dužnici ugovore izgradnju jedne višespratnice, za koju je poznata cena po kvadratu, pa jedan od dužnika preuzme obavezu za jedan deo građevinske celine, recimo tačno određeni deo, a drugi preuzmu obavezu za druge delove tog objekta, onda je ta obaveza deljiva i zna se ko koliko duguje u zajedničkoj obavezi prema izvođaču radova, ili posebnom investitoru. Pravilo iz stava prvog ovog člana ima u vidu slučaj ako tako nije ugovoreno, odnosno ako se iz njihove zajedničke obaveze ne vidi ko koliko duguje, onda na svakog dužnika dolazi po jednak deo. Međutim, u takvim uslovima, nije moguće primena tog pravila ako bi koristi koje bi dužnici iz zajedničke obaveze imali bile nesrazmerno različite, u kom slučaju bi, ako bi se primenilo pravilo jednakog dela, došlo do neosnovanog obogaćenje onoga koji je imao više koristi. Zato se kod takvog odnosa, ako ne dođe do sporazuma dužnika o pravilnoj raspodeli duga, taj odnos mora raspraviti pred sudom po osnovu utvrđenja ili sticanja bez osnova. Stav drugi ovog člana ima u vidu slučaj ako bi solidarna obaveza bila zaključena u isključivom interesu jednog solidarnog dužnika, daje taj dužnik dužan da naknadi ceo iznos obaveze sadužniku koji je namirio poverioca. Već je rečeno, da poverilac kod postojanja više solidarnih dužnika, može naplatiti dospelu obavezu od bilo kod dužnika, pa i od dužnika koji je radi sigurnosti uspostavljanja dužničkog odnosa, prihvatio da bude jedan od solidarnih dužnika, što bi sadržinski značilo nastanak j edne posebne vrste jemstva, ali za poverioca to bi bilo bez značaja. Naime, činjenica da je jedan od takvih sadužnika najsigurniji platac, poverilac može od njega tražiti naplatu celog duga, u kom slučaju dužnik, koji je taj dug po tom osnovu isplatio, ima pravo da ceo iznos tog isplaćenog duga naplati od solidarnog dužnika u čiju je korist obaveza nastala, odnosno koja je nastala u isključivo njegovom interesu.

SOLIDARNOST POVERILACA Solidarnost se ne pretpostavlja (čl. 425. ZOO) U odredbama ovog člana navedeno je više elemenata koji suštinski defmišu pojam solidarnosti poverilaca. Naime, već iz naslova ovog člana vidi se da se solidarnost poverilaca ne pretpostavlja, već postoji samo onda kada je solidarnost poverilaca ugovorena ili zakonom određena (za razliku od solidarnosti dužnika kada se njihova obaveza pretpostavlja, što znači da se njihova obaveza, po pravilu, može naplatiti od bilo kog dužnika, osim u slučaju dužničke obaveze nastale ugovorom u privredi (čl. 413. ZOO). Prema tome, na poverilačkoj strani može biti više poverilaca, bez obzira na obavezu jednog ili više solidarnih dužnika, ali ona nastaje, kao stoje rečeno, ako je ugovorena ili zakonom određena. Dakle, ona se ne pretpostavlja, već ako se uređuje ugovorom onda se dva ili više poverilaca sporazumevaju da će njihovo potraživanje prema određenom dužniku, ili više solidarnih dužnika, biti solidarno, što znači da svako od njih posebno može od dužnika da zahteva ispunjenje obaveze u celini, naravno kada ona dospe za ispunjenje. U drugom slučaju, solidarnost poverilaca može se zakonom odrediti, kao stoje, na primer, slučaj kod menica, kada postoji više poverilaca, koji mogu imati viša ili manja prava po menici, u zavisnosti od toga da li za naplatu svoga duga po menici imaju više ili manje meničnih dužnika. U stvari, menični poverioci postaju iz meničnog izdanja (remitent) ili iz meničnog indosamenta (indosatar), kada se smatraju kao neposredni menični poverioci.

Sudska praksa Solidarnost poverilaca Preuzimajući uz pošiljku i tovarni list drugi učesniku poslu postaje ugovorna strana po ugovoru o prevozu sa pravima i dužnostima solidarnog poverioca (čl. 677. st. 2 ZOO). Solidarnost poverilaca se ne pretpostavlja, već ona mora biti ugovorena ili na zakonu zasnovana (čl. 425. ZOO). Prema obrazloženju U toku prvostepenog postupka je utvrđeno daje tuženi ugovor o prevozu od 14.01.1997. godine zaključio sa drugotužiocem, sa kojim je ugovorena poslovna saradnja u odnosu na transport robe kod uvoza - izvoza, tj. obaveza drugotužioca da po nalogu i za račun tuženog obavlja poslove prevoza robe. Drugostepeni sud u obrazloženju presude konstatuje da su svi poslovi obavljeni od strane drugotužioca, ali takođe navodi da je prevoz 602

robe tako određen po pomenutom ugovoru da postoji solidarna dužnost poverioca kako je i predviđeno odredbom člana 677. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Solidarnost tužilaca kao poverilaca utvrđuje iz navoda tužilaca daje nosilac transportnog posla po nalogu tuženog bio prvotužilac, a daje konkretan prevoz robe koja je predmet spora poveren drugotužiocu, te daje isti preuzimajući uz pošiljku i tovarni list postao takođe ugovorna strana po ugovoru o prevozu sa pravima i dužnostima solidarnog poverioca, kako je to predviđeno članom 677. stav 2. ZOO. Ugovor o prevozu od 14.01.1997. godine zaključenje između tuženog i drugotužioca. Iz ugovora ne proističe solidarnost tužilaca, kao poverilaca, niti ona proističe iz priloženih međunarodnih to-varnih listova u kojima se kao prevoznik ne pojavljuje prvotužilac. Solidarnost poverilaca u smislu člana 425. Zakona o obligacionim odnosima se ne pretpostavlja, već ona mora biti ugovorena ili na zakonu zasnovana. Obzirom na navedeno zaključivanje nižestepenih sudova o postojanju solidarnosti tužilaca kao poverilaca u suprotnosti je sa izvedenim dokazima i ostalo je nerazjašnjeno koja je bila uloga prvotužioca u izvoznom, odnosno uvoznom poslu tuženog. Takođeje ostalo nejasno po kom osnovu je tuženi obavezan da tužiocima naknadu za prevoz plati, da li kao naručilac posla, direktni ili indirektni, ili kao jemac platac u smislu člana 1004. stav 3. i 4. Zakona o obligacionim odnosima na koji se nižestepeni sudovi pozivaju i za čije obaveze tuženi odgovara kao jemac, imajući u vidu daje kao korisnik usluga po ugovoru sa drugotužiocem od 14.01.1997. godine garantovao samo za obaveze prevoza koje plaća ino partner. U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti učinjenu bitnu povredu, te će postupajući po primedbama iz ovog rešenja čitanjem zapisnika o usaglašavanju obaveza i potraživanja sačinjenog 16.02.2000. godine utvrditi njegovu sadržinu i ceniti od kakvog je uticaja ista na zastarelost potraživanja tužilaca prema tuženom. Ukoliko utvrdi da potraživanje nije zastarelo utvrdiće u kom su poslovnom odnosu bili tužioci sa tuženim, pojedinačno ili upravnoj zajednici iz koga bi mogla proisteći njihova solidarnost kao poverilaca spornog potraživanja. Utvrdiće da li je iz tog poslovnog odnosa proistekla obaveza plaćanja tuženog prema tužiocima i po kom osnovu, da li kao dužnika ili garanta, nakon čega će uz pravilnu primenu materijalnog prava odlučiti o postavljenom tužbenom zahtevu (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 126/07). Solidarnost poverilaca - "Pretpostavka solidarnosti važi kod pasivne solidarnosti, dok se solidarnost poverilaca ne pretpostavlja" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 489/99 i Pzz. 25/99)

Sadržina solidarnosti (cl. 426. ZOO) Pravila navedena u stavu 1. ovog člana već su, analogno, objašnjena u slučajevima koji proizilaze iz obaveza solidarnih dužnika. U ovom slučaju solidarno potraživanje podrazumeva postojanja jednog potraživanja, bilo od jednog ili više solidarnih dužnika. Solidarni poverioci imaju poseban odnos kada su u pitanju dužnici, a poseban odnos kada iz naplaćenog potraživanja od dužnika regulišu svoje odnose. U prvom slučaju, svaki solidarni poverilac može da naplati od dužnika, odnosno bilo kog solidarnog dužnika, dospelo potraživanje ćele obaveze. U tom slučaju, odnosno kada jedan od poverilaca naplati, odnosno kada mu jedan od dužnika ispuni ćelu obavezu, dakle onu koja se odnosi na sve poverioce, ostali poverioci gube pravo da i oni traže ispunjenje obaveze, odnosno da kad jedan od njih bude namiren da obaveza (dužnika) prestaje i prema ostalim poveriocima. Drugi odnos nastaje između samih poverilaca, kada od naplaćenog potraživanja svaki solidarni poverilac ima pravo da zahteva od poverioca koji je primio ispunjenje od dužnika, da mu preda deo koji mu pripada. I u ovom slučaju, kao kod slučaja solidarnih dužnika, ako što drugo nije ugovoreno, na svakog dužnika dolazi jednak deo obaveze, tako i kod solidarnih poverilaca, ako što drugo nije ugovoreno, svaki solidarni poverilac ima pravo da zahteva od poverioca koji je primio ispunjenje od dužnika da mu preda deo koji mu pripada, a ako iz odnosa među poveriocima nije ugovoreno koliko ko od poverilaca ima pravo na svoj deo, onda svakom solidarnom poveriocu pripada jednak deo, osim ako ne postoje izuzeci koji ukazuju na nesrazmeran odnos primljenog prema datom. Stav 2. ovog člana ima u vidu pravo dužnika da ispuni obavezu poveriocu koga sam izabere, ali samo dok neki poverilac ne zatraži ispunjenje. Poverilac, odnosno bilo koji solidarni poverilac, ne može tražiti ispunjenje obaveze dužnika pre dospelosti te obaveze. Ali dužnik može svoju obavezu da ispuni pre roka dospelosti, ako je rok ugovoren isključivo u interesu dužnika, i ako su ispunjeni još neki uslovi iz člana 315. ovog zakona. U takvim uslovima dužnik ima pravo da ispuni obavezu poveriocu koga sam izabere, ali može nastati i slučaj kada ostali poverioci odrede jednog poverioca da primi ispunjenje od dužnika, bilo pre ili posle dospelosti obaveze dužnika.

603

Prebijanje (cl. 427. ZOO) Stav 1. ovog člana ima u vidu da jedan poverilac može od dužnika da traži ispunjenje ćele obaveze, koja se odnosi na potraživanje svih poverilaca, ili samo one obaveze koja se odnosi na njegovo potraživanje prema određenom dužniku. Ako taj dužnik ima takođe potraživanje prema poveriocu koji je tražio ispunjenje, dužnik može da izvrši prebijanje svoje obaveze potraživanjem koje ima prema poveriocu, naravno ako su ispunjeni uslovi za prebijanje uzajamnih tražbina. Dužnikovo potraživanje prema poveriocu koji od njega traži ispunjenje može biti manje ili veće od poveriočevog potraživanja, odnosno poverioca koji traži ispunjenje. U tom slučaju dužnikov dug se gasi prema tom poveriocu do iznosa potraživanja dužnika, a u protivnom, ako je dužnikovo potraživanje veće od potraživanja poverioca koji traži ispunjenje ćele obaveze, prebijanje se vrši i sa potraživanjem koji taj dužnik ima prema nekom drugom poveriocu, u kom slučaju dužnik može izvršiti prebijanje svog potraživanja samo do visine dela solidarnog potraživanja koje pripada tom poveriocu. Ako je dužnikovo potraživanje stavljeno u preboj sa potraživanjem poverioca, isto ili veće od potraživanja poverioca koji je tražio ispunjenje, obaveza tog dužnika prestaje samo prema poveriocu koji je tražio ispunjenje, i za taj deo njegova obaveza prestaje i prema ostalim solidarnim poveriocima. Dakle, dužnik može prebiti svoje potraživanje sa poveriočevim potraživanjem, koji je tražio ispunjenje, pa ako njegovo potraživanje iznosi više od poveriočevog potraživanja, dužnik može za preostali deo svog potraživanja da izvrši prebijanje u odnosu na nekog drugog poverioca prema kome ima potraživanje. Ali, ako taj drugi ne postoji, višak svog potraživanja koji se odnosi na poverioca koji je tražio ispunjenje, i sa kojim je izvršio prebijanje uzajamnih tražbina, ne može se prebiti sa potraživanjima ostalih solidarnih poverilaca, jer je za prebijanje, kao stoje poznato, potrebno postojanje uzajamnih potraživanja, koja su dospela i koja se mogu izvršiti. Inače, ako je u pitanju solidarni dužnik koji je isplatio ćelu obavezu, a pri tom prebio deo svog potraživanja prema nekom od solidarnih poverilaca, ima pravo regresnog zahteva od ostalih solidarnih dužnika, prema njihovim delovima dugovanja, s tim što bi se kod obračuna između njih uzeo u obzir deo koji je dužnik pri ispunjenju obaveze izvršio i prebijanje svog potraživanja sa potraživanjem jednog od solidarnih poverilaca.

Otpuštanje duga i prenov (čl. 428. ZOO) Osnovno pravilo u vezi otpuštanja duga navedeno je u odredbama člana 344. i drugih odredaba iz tog odseka, po kome obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dužnik se sa tim saglasi. To se postiže ugovorom između poverioca i dužnika, po kome se poverilac odriče svog potraživanja, a dužnik to prihvata. I odredbe člana 416. ovog zakona regulišu pitanje otpuštanja duga, ali one imaju u vidu otpuštanje duga izvršeno sporazumom jednog poverioca sa jednim solidarnim dužnikom. Pravne posledice otpuštanja duga na ovaj način proizvode dejstvo prema ostalim sadužnicima, u toliko što se i prema njima gasi obaveza koju su i oni solidarno imali obavezu prema poveriocu, dakle i oni se oslobađaju obaveze za onaj iznos za koji je oprost duga izvršen prema jednom sadužniku. Međutim, odredbe ovog Člana (428.) odnose se na otpuštanje duga, odnosno otpust duga i prenov, kada jedan od solidarni poverilaca otpusti dug jednom solidarnom dužniku, ili sa njim sačini prenov ugovora, u kom slučaju solidarna obaveza svih dužnika se smanjuje prema ostalim solidarnim poveriocima za onoliko koliko iznosi deo tog potraživanja poverioca. Navođenje reci "solidarna obaveza" upućuje na zaključak da se odredbe ovog člana odnose na regulisanje odnosa unutar samih poverilaca, ali i između solidarnih dužnika, odnosno da dejstvo pravnih posledica nastaje i na strani solidarne obaveze više dužnika i na solidarno potraživanje više poverilaca. Kada je u pitanju otpuštanje duga i prenov, solidarna obaveza se umanjuje za onoliko koliko je otpušten dug jednog solidarnog dužnika, te poverilac, odnosno solidarni poverioci nemaju pravo da od dužnika traže i onaj deo koji je otpušten, odnosno kod ugovora o prenovu zamenjen novom obavezom ili novim pravnim odnosom. Prema tome, ako jedan solidarni poverilac otpusti dug i prenovom izmeni svoje potraživanje prema jednoj solidarnoj obavezi, smanjuje se solidarna obaveza za onoliko koliko iznosi deo tog potraživanja poverioca. Nisu dovoljno jasne reci "otpuštanjem duga i prenovom", jer mogu upućivati na zaključak da se otpuštanje duga odnosi na prenov, kada se gasi stara obaveza, ali s obzirom da su to dva posebna instituta, potraživanje jednog poverioca se u jednom slučaju gasi prema solidarnom dužniku - otpuštanjem duga, a u drugom slučaju njegov dug koji ima prema solidarnom dužniku ugovorom o prenovu pretvara se u novu obavezu, sa novim predmetom ugovora ili novim pravnim odnosom. Promenom tog stanja ostali poverioci rešavaju svoj odnos potraživanja prema dužniku prema preostalom iznosu potraživanja, i sa onom poveriocu koji je izvršio oprost duga ili učinio prenov, što se reguliše odredbama člana 434. ovog zakona. 604

Poravnanje (čl. 429. ZOO) Radi korišćenja odredbe ovog člana treba se podsetiti i ponoviti ono što je o poravnanju navedeno za odnos između solidarnog dužnika koji je sa poveriocem zaključio ugovor o poravnanju, i u vezi sa tim odnos tog dužnika sa ostalim sadužnicima, jer odredbe ovog člana identično prihvataju odnos poverioca kada jedan od njih zaključi poravnanje sa dužnikom. Naime, naslov "poravnanje" ne može se shvatiti kao običan pojam o tome da su se neka lica u vezi nekog problema, koji čini spor među njima, sporazumela kako da rese taj spor zaključenjem ugovora o poravnanju. Naprotiv, suština odredaba koje reguliše materija o poravnanju, jeste ugovor između lica kod kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, a koji u vezi uzajamnih popuštanja prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze na drugi način. To je suština "poravnanja" o kome se govori i u odredbama ovog člana, ali sa stanovišta daje poravnanje zaključio jedan od solidarnih poverilac sa jednim dužnikom, te da to zaključenje nema dejstvo prema ostalim poveriocima. Naime, radi se o tome da se u već postojećem sporu između solidarnog poverioca i jednog dužnika, povodom potraživanja koje ima poverilac prema tom dužniku, obaveza ovoga izmeni tako da se popuštanjem i jedne i druge strane u sporu, postojeći utuženi dug dovede do takvog stanja da nastali problem, koji je bio predmet spora, zadovolji interese, odnosno resi prava i obaveze tih učesnika na drugi, povoljniji način. Međutim, poravnanje koje je u navedenom smislu zaključio jedan od solidarnih poverilaca, u vezi celokupne obaveze svih poverilaca, koji se odnosi na deo njegovog potraživanja, nema dejstvo prema ostalim poveriocima, osim ako se tako zaključeno poravnanje ne ograničava samo na poverioca koji je zaključio poravnanje, već se odnosi, odnosno povezuje sa celokupnim potraživanjem svih poverilaca. U stvari, ostali poverioci ne moraju da prihvate ni tako zaključeno poravnanje, koje nije ograničeno samo na poverioca koji je zaključio poravnanje, jer je odredbama ovog Člana propisano da ostali poverioci "imaju pravo" da prihvate to poravnanje, što znači i da ne moraju da ga prihvate. To pravo, po logici stvari, ostali poverioci mogu koristiti u zavisnosti od toga da lije poverilac sa dužnikom zaključio poravnanje koje ide u njegovu korist, i suprotno tome - da ga neće koristiti ako je poverilac, odnosno njihov solidarni poverilac zaključio takvo poravnanje koje ne ide u njegovu korist, jer se na taj način u nekom smislu otežava položaj ostalih solidarnih poverilaca. Razlika između sudskog poravnanja, koje je regulisano odredbama čl. 322. - 329. Zakona o parničnom postupku i poravnanja koje ima u vidu ovaj član je u tome što kod sudskog poravnanja sud učestvuje kao posrednik među strankama, ukazujući im na mogućnost sudskog poravnanja, pri čemu im i pomaže da pred sudom zaključe poravnanje koje ima izvršnu snagu, koja strankama omogućava da prinudnim putem, u izvršnom postupku zadovolje svoje interese postignutim poravnanjem, dok kod ovog drugog poravnanja, koje često nazivamo vansudskim poravnanjem, takvu mogućnost nemaju u potpunosti stranke koje same rešavaju nastali spor među njima, već radi ostvarenja cilja zaključenja poravnanja mora postojati uzajamno popuštanje stranaka.

Sjedinjenje (čl. 430. ZOO) Sjedinjenje (konfuzija) nastaje kada se u licu jednog poverioca sjedine i svojstvo dužnika, odnosno kada se spoje svojstva poverioca i dužnika u vezi njihovih uzajamnih potraživanja i dugovanja. U tom slučaju jedno lice samo sebi postaje i poverilac i dužnik, cime prestaje, odnosno gasi se obligacija. Sjedinjenje može da nastane kada obaveza dužnika pređe na poverioca, odnosno kada njegov dug pređe na poverioca, ali može nastati i tada ako potraživanje poverioca pređe na dužnika. Na taj način prestao je obligacioni odnos između ta dva lica, a treća lica time ne mogu biti oštećena, jer sjedinjenjem prestaje i jemstvo i zaloga, a i druga sporedna potraživanja koja su ta lica imala jedna prema drugoj. Sjedinjenje nastaje i kod solidarnih obaveza ili potraživanja, kada, na primer, obavezu jednog solidarnog poverioca preuzme dužnik, u kom slučaju se obaveza prema tom licu gasi, a samim tim i obligacioni odnos između poverioca i tog dužnika prestaje da postoji za deo obaveze koji se odnosi na tog solidarnog poverioca, dok ostali solidarni poverioci mogu od njega zahtevati samo svoj deo potraživanja. Odredbe ovog člana imaju u vidu isto solidarno potraživanje, dakle potraživanje gde ima više poverilaca koje se na sve njih odnosi. Ako kod postojanja takvog stanja jedan poverilac, u vezi zajedničkog potraživanja sa ostalim solidarnim poveriocima, u vezi svog dela tog potraživanja postane i dužnik, prava ostalih poverilaca se ne umanjuju za njihov deo. Dakle, solidarno potraživanje i dalje ostaje, ali se umanjuje za deo koji je otpao, odnosno za iznos potraživanja koji pada na onog poverioca u čijem se licu desilo spajanje. Na primer, ako je više solidarnih poverilaca imalo kakvo potraživanje prema jednom licu, pa to lice umre, ali jedan deo zaostavštine pređe na jednog od poverioca, koji se primio nasleđa tog dela, potraživanje tog naslednika i ono što je on dobio sjedinjuju se i obaveza gasi za deo koji je taj poverilac imao prema tom licu, dok ostali poverioci i dalje potražuju svoj deo. 605

Ili, drugi primer, ako u vezi jedne hartije od vrednosti postoji više poverilaca, prenosom te hartije na jednog od tih poverilaca, time što je on otkupio iznos iz te hartije, sjedinjuje se svojstvo poverioca i svojstvo dužnika, pa se potraživanja ostalih solidarnih poverilaca umaju za iznos potraživanja koji je poverilac imao prema celoj obavezi, ali on je u obavezi da preostali deo solidarnog potraživanja preda ostalim poveriocima, srazmerno njihovom delu potraživanja. U tom slučaju slučaju prava ostalih poverilaca, za preostali deo potraživanja, ne proizilaze iz hartije od vrednosti koju je otkupio jedan solidarni poverilac, već iz sporazuma svih poverilaca da povodom određenog posla postanu solidarni poverioci i da se iz hartija od vrednosti koja je prešla na jednog solidarnog poverioca, odnosno koju je on otkupio, oni naplate srazmerno njihovom delu potraživanja.

Docnja (čl. 431. ZOO) Pravilo koje propisuje ovaj član određuje da ako dužnik dođe u docnju prema jednom solidarnom poveriocu, daje on u docnji i prema ostalim solidarnim dužnicima. Docnja dužnika, dakle, koja se odnosi samo na prema jednom solidarnom poveriocu, ima uticaja i na ostale solidarne poverioca. Za nastupanje docnje dužnika pretpostavka je da dužnik nije izvršio svoju obavezu u roku određenom za ispunjenje. Rok za izvršenje obaveze, po pravilu, određenje ugovorom, kao bitni element ugovora, a kod vanugovorne odgovornosti kako je određen obligacijom. mače, docnja ne nastupa samo po proteku ugovorenog, odnosno dospelog roka, već i kada stranke za ispunjenje obaveze odrede neki drugi, kasniji rok. Na taj način se produžuje rok ispunjenja obaveze, a samim tim se i otklanjaju posledice docnje, odnosno sprečava njihovo nastupanje. Iz navedenog proizilazi da dužnik pada u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok nije određen tek kada primi opomenu poverioca, odnosno kada ga ovaj pozove na ispunjenje obaveze. Odredbe stava 1. ovog člana raspravljaju o docnji sa stanovišta pravnih posledica koje mogu nastati iz docnje dužnika prema solidarnim poveriocima, pa propisuju pravilo da ako je dužnik u docnji prema jednom solidarnom poveriocu, daje on u docnji i prema ostalim solidarnim poveriocima. Međutim, odredbe stava 2. ovog člana propisuju pravilo da docnja jednog solidarnog poverioca dejstvuje i prema ostalim poveriocima. Poverilac je u docnju kad neosnovano odbije prijem ispunjenja obaveze od strane dužnika, ili svojim ponašanjem spreči dužnika da izvrši obavezu, odnosno kad ne preduzme radnje koje je dužan da preduzme da bi dužnik mogao da ispuni svoju obavezu. Ako je takva obaveza obaveza više solidarnih dužnika, odbijanjem prijema ispunjenja od strane jednog dužnika, smatra se kao daje odbijanje izvršeno prema svakom od solidarnih dužnika, bez obzira da li su oni ponudili ispunjenje i delova obaveze koji otpadaju na njih. Da bi nastupila docnja poverioca potrebno je daje ovaj odbio prijem konkretnog, ponuđenog izvršenja obaveze, tj. kad je dužnik preduzeo sve mere da izvrši svoj deo solidarne obaveze, a poverilac je i pored toga odbio prijem ispunjenja. Poverilac neće biti odgovoran za neispunjenje obaveze dužnika o roku ako dokaže da u vreme ponude ispunjenja solidarni dužnik nije bio u mogućnosti da svoju obavezu izvrši. Sa iznetih razloga u stavu 2. ovog člana propisano je da docnja jednog solidarnog poverioca dejstvuje i prema ostalim poveriocima.

Priznanje duga (čl. 432. ZOO) Priznanje duga može učiniti solidarni dužnik bilo kom poveriocu, podobnom izjavom poveriocu da priznaje dug koji ovaj od njega potražuje, pa i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja. Kod solidarne obaveze dužnika to priznanje obavezuje samo tog dužnika, a ne i ostale solidarne dužnike. Međutim, kod priznanja duga učinjenog od strane jednog solidarnog dužnika, učinjeno jednom poveriocu, tim priznanjem se koriste i ostali poverioci. Izraz "koristi", naveden u ovom članu ne znači i daje priznanje duga učinjeno i u odnosu na ostale solidarne poverioce, odnosno prema celokupnom njihovom potraživanju, ako je dužnik koji je priznao dug jednom poveriocu taj dug imao isključivo u odnosu na tog poverioca. Ako bi, pak, dužnik priznao dug u odnosu na celokupnu tražbinu solidarnih poverilaca, makar daje priznanje duga učinio jednom poveriocu, sa kojim on, inače, nije u posebnom pravnom odnosu, to priznanje ima dejstvo i prema ostalim solidarnim dužnicima. Zbog toga se svaki od tih poverilaca može koristiti pravima koja proizilaze iz instituta priznanja duga, kako u odnosu na zastarelost, tako i u odnosu na druga prava koja im pripadaju.

Zastarelost (čl. 433. ZOO) Odredbe ovog člana treba shvatiti tako da jedan poverilac može prekinuti zastarevanje, ali ako ono ne koristi ostalim poveriocima zastarevanje prema njima teče i dalje. Zastarevanje podrazumeva period vremena od dana dospelosti obaveze do isteka zakonom određenog roka za zastarelost. Prema tome, ako do isteka roka za606

starelosti, na primer, jedan poverilac podnese tužbu protiv dužnika, bilo u vezi svog dela potraživanja, ili celokupnog potraživanja svih solidarnih poverilaca, time je prekinuo zastarelost, i prema njegovoj tražbini i prema tražbini ostalih solidarnih poverilaca. Odustankom od tužbe ostali solidarni poverioci, pa i sam poverilac koji je podneo tužbu, ne gube ništa, jer zastarelost još nije nastupila. Sa tog stanovišta pitanje je da li je bilo potrebno naglašavati Ali ako je jedan poverilac podneo tužbu pre isteka roka zastarelosti, a spor je ušao u period kada bi nastupila zastarelost, pa tada poverilaca koji je podneo tužbu odustane od tužbe, zastarelost se ne prekida već je nastao period kada je tražbina svih poverilaca zastarela, kada ni oni nisu u mogućnosti da nastave spor jer je zastarelost nastupila i prema njima. Prema tome, prekid zastarevanja prema stavu 1. ovog člana odnosi se na period do nastanka zastarevanja, kada se odustankom od tužbe ne gube prava ostalih poverilaca da do isteka roka zastarevanja i sami podnesu tužbu i time prekinu zastarevanje. Stav 2. ovog člana ima u vidu odricanje od zastarelosti izvršeno prema jednom poveriocu, što znači da se može odnositi i na ostale solidarne poverioce, ali samo ako to njima koristi. U pitanju je, dakle, jedan dužnik koji se odriče zastarelosti, u odnosu na jednog poverioea, ali to odricanje može koristiti i njima, što znači da ako je jedinstvena obaveza prema svim poveriocima, odricanje dužnika od zastarelosti očigledno ide u korist i ostalih, odnosno svih poverilaca. Reci u stavu 1. ovog člana "ili ako prema njemu ne teče zastarevanje" odnosi se na slučajeve zastoja i prekida zastarevanja, u smislu odredaba cl. 381. do čl. 393. ovog zakona.

Odnos između poverilaca posle ispunjenja (čl. 434. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu uređivanje odnosa između solidarnih poverilaca ako je jedan od njih primio ispunjenje od dužnika. Prema stavu 1. ovog člana, svaki poverilac ima pravo da traži od poverioea koji je primio ispunjenje da mu preda deo koji mu pripada. Solidarni dužnici su svoj odnos posle ispunjenja obaveze regulisali odredbama čl. 423. i 424. ovog zakona. Rešenje je slično kao i kod solidarnih poverilaca, a naime ako je dužnik ispunio obavezu, ima pravo da od svakog sadužnika traži da mu naknadi deo obaveze koji pada na njega. To je osnovno pravilo, a drugi odnosi imaju uticaja samo ako se ne zna kolika je čija obaveza u solidarnoj obavezi, kada se određuje da na svakog dužnika dolazi po jednak deo. Kod solidarnih poverilaca, prema odredbama ovog člana, rešenje je slično kao kod solidarnih dužnika, pri čemu se ističe osnovno pravilo da svaki solidarni poverilac ima pravo da zahteva od solidarnog poverioea koji je primio ispunjenje da mu preda deo koji mu pripada. Ako iz odnosa poverilaca ne proizilazi što drugo, odnosno ako posebnim sporazumom nisu utvrdili koliki je deo svakog od solidarnih poverioea, svakom solidarnom poveriocu pripada jednak deo. Kad solidarni poverilac primi deo obaveze od dužnika, koja se odnosi i na sve solidarne poverioce, ali i prema njemu, prema delu koji mu pripada iz zajedničkog potraživanja, solidarni poverioci imaju pravo da od tog poverioea traže deo koji pripada njemu. Prema tome, ako je dužnik izvršio delimično obavezu samo prema jednom poveriocu, to stoje taj poverilac primio pripada i svim ostalim poveriocima, srazmerno njihovom delu. Kod solidarnog potraživanja, za koje nije utvrđeno koliki je deo potraživanja svakog od solidarnih poverilaca, pravilo je, kako je naglašeno da svakom solidarnom poveriocu pripada jednak deo. Međutim, u nekim uslovima to pravilo nije moguće primeniti, tj. ako bi koristi koje bi poverioci iz zajedničkog potraživanja bile nesrazmerno različite, u kom slučaju bi, ako bi se primenilo pravilo jednakog dela, došlo do neosnovanog obogaćenje onoga koji je imao više koristi. Zato se kod takvog odnosa, ako ne dođe do sporazuma poverilaca o pravilnoj raspodeli duga, taj odnos mora raspraviti pred sudom po osnovu utvrđenja ili sticanja bez osnova.

NEDELJIVE OBAVEZE (čl. 435. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu nedeljive obaveze koje su predmet ugovaranja kao obaveze, u kojima ima više dužnika. Ranije je rečeno da je nedeljiva ona stvar koja se ne može podeliti tako da svaki njen deo predstavlja srazmernu upotrebljivost, ili vrednost, jer ako bi se ta stvar fizički i podelila, svi njeni delovi ne bi imali funkciju koju je imala ranija nedeljiva stvar, ili bi imali manju vrednost od vrednosti ćele nepodeljene stvari. Fizičkom podelom nedeljiva stvar izgubila bi svoju vrednost, pa solidarni poverioci ne bi bili podmireni prema delu svog potraživanja. Stav 1. ovog člana se odnosi na prava dužnika u vezi nedeljive obaveze, što znači ako je jedan sadužnik izvršio ispunjenje i za ostale dužnike, on ima pravo na regres od ostalih sadužnika, prema udelu svakog sadužničkog dela. To bi bio slučaj kada se dužnička obaveza ne bi mogla naplatiti od svakog sadužnika, već od jednog, posle čega, odnosno posle izvršene ćele obaveze, dužnik koji je izvršio obavezu ima pravo na regres od ostalih sadužnika. 607

Stav 2. ovog člana odnosi se na solidarne poverioce, a naime ako u nedeljivoj obavezi ima više poverilaca, a ugovorom među njima niti zakonom nije određena solidarnost među njima, jedan poverilae može tražiti da dužnik da njemu ispuni obavezu, pod uslovom ako je ovlašćen od ostalih poverilaca da primi ispunjenje. U protivnom, svaki poverilae može da zahteva od dužnika da obavezi ispuni svim poveriocima zajedno, ili daje položi sudu. Tako, na primer, ako je predmet obaveze jedna umetnička slika, ona ne može pripasti nijednom solidarnom poveriocu ako ga na prijem ispunjenja ne ovlaste ostali solidarni dužnici. Ako se solidarni dužnici nisu sporazumeli prema kome će se izvršiti ispunjenje, svaki od solidarnih dužnika može zahtevati od dužnika da obavezu ispuni svim poveriocima zajedno, ili daje položi sudu. Ovaj slučaj je teško pretpostaviti, mada je moguć, naročito ako svi solidarni poverioci budu jedinstveni suparničari u parnici u kojoj bi oni kao tužioci tražili da dužnik ispuni nedeljivu obavezu svim solidarnim poveriocima zajedno, dok bi u izvršnom postupku taj odnos mogli da se rese tako da ako je više poverilaca podnelo predlog za prenos, potraživanje će se preneti na poverioca Čije je potraživanje najveće. Naravno, ostali solidarni poverioci mogu tražiti od tog lica da mu preda protivvrednost dela koji mu pripada.

PROMENA POVERILACA ILI DUŽNIKA USTUPANJA POTRAŽIVANJA UGOVOROM (CESIJA) Koja se potraživanja mogu preneti ugovorom (cl. 436. ZOO) Cesija je ustupanje tražbine, tj. prelaz tražbine sa određenog poverioca na drugo određeno lice. Cesijom na mesto starog poverioca stupa novi poverilae, a dužnik i dug ostaju isti. Poverilae koji ustupa tražbinu zove se cedent, novi poverilae cesionar, a dužnik cesus. Novi poverilae može primljenu tražbinu dalje ustupiti. Ako se cesija ustupa uz naknadu onda je to teretni ugovor, a ako besplatno onda je dobročini pravni posao. Za prenos potraživanja nije potreban pristanak dužnika, ali ustupilac mora obavestiti dužnika o izvršenom ustupanju. Ako je dužnik izvršio obavezu poveriocu pre obaveštenja o ustupanju, ispunjenje dužnika je punovažno i oslobađa dužnika obaveze. U vezi navedenog, a naime da za prenos potraživanja nije potreban pristanak dužnika, zakon čini izuzetak, kada u odredbama stava 2. ovog člana propisuje da ugovor o ustupanju nema dejstvo prema dužniku ako su on i poverilae ugovorili da ovaj neće moći preneti potraživanje na drugoga, ili da ga neće moći preneti bez dužnikovog pristanka. Dužnik mora biti obavešten o ustupanju tražbine, jer ako o tome nije obavešten ne može svoj dug isplatiti i ustupiocu tražbine, u kom slučaju bi bio savestan u pogledu izvršenja svoje obaveze. Međutim, ako je dužnik znao za ustupanje, pa je i pored toga ispunjenje izvršio prema poveriocu - cedentu, njegova obaveza ostaje prema prijemniku - cesionaru. Inače, prijemnik ima prema dužniku ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja. Ali i dužnik ima pravo da prijemniku istakne one prigovore koje je mogao istaći ustupiocu do časa kada je saznao za ustupanje. Ustupilac odgovara za naplativost ustupljenog potraživanja ako je to bilo ugovoreno, ali samo do visine onoga stoje primio od prijemnika, kao i za naplativost kamata, troškova oko ustupanja i troškova postupka protiv dužnika (član 443. stav 1. ZOO). Kod ustupanja potraživanja ugovorom, poverilae može na treće lice preneti svoje potraživanje, izuzev onog čiji je prenos zabranjen ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugog. U stvari, ustupanje potraživanja podrazumeva promenu poverioca, odnosno prelazak potraživanja od jednog, dosadašnjeg poverioca - cedenta, na neko drugo lice - cesionara. Na taj način to drugo lice postaje novi poverilae, a dužnik - cesus ostaje isti. Drugim recima, to znači da dosadašnji poverilae (cedent) ima neki dug prema drugom licu (cesionar), pa sa njim dogovara da mu taj dug isplati treće lice (cesus), koji je dužnik cedenta, odnosno da drugom licu prenese svoje potraživanje od svog dužnika - cesusa, na njega - cesionara. Kod cesija hartija od vrednosti, bilo da glase na ime ili po naredbi, dotadašnji poverilae ustupa novom poveriocu potraživanja koja ima prema dužniku na osnovu takve hartije. I u ovom slučaju dužnik mora da bude obavešten o ustupljenoj hartiji od vrednosti. Kod cesija hartije od vrednosti, pravo iz hartije od vrednosti na donosioca prenosi se njenom predajom (član 241. ZOO). Pravo iz hartije od vrednosti na ime prenosi se cesijom, a pravo iz hartije od vrednosti po naredbi prenosi se indosamentom. Odnos ustupioca i prijemnika reguliše se tako stoje ustupilac dužan predati prijemniku obveznicu ili drugu ispravu o dugu, kao i druge dokaze o ustupljenom potraživanju i sporednim pravima. 608

Cesija se kao pravni institut ne može drukčije shvatiti nego kao postojanje nekog stvarnog razloga da se ustupanje potraživanja sprovede kako to zakon nalaže, dakle ne zloupotrebom prava. Sa potraživanjem na prijemnika prelaze i sporedna prava, kao što su: pravo prvenstvene naplate, hipoteka, zaloga, prava na kamatu i dr. Kako se upotrebljava nalog za prenos i nalog za obračun kod cesije, reguliše se Odlukom Narodne banke o obliku sadržini o načinu korišćenja jedinstvenih instrumenata platnog prometa (,,S1. gl. RS", br. 57/04 i 82/04). Tako je tačkom 5. navedene Odluke propisano da se nalog za prenos koristi kada dužnik nalaže banci da na teret njegovog računa prenese sredstva u korist računa poverioca, za prenos sredstava između dva računa istog klijenta, kao i za evidentiranje istog iznosa sredstava na teret i u korist istog računa po osnovu izmirivanja međusobnih novčanih obaveza, kao što su kompenzacija, asignacija, cesija, prenos hartija od vrednosti i dr. Kod sprovođenja cesije banka vrši prethodno proveravanje pokrića naloga za prenos, pa ako korisnik sredstava koji je izdao nalog ima neizmirene obaveze u vezi Zakona o platnom prometu, takav nalog mu se vraća kao neizvršen. Ako se preneta tražbina ne može naplatiti, prenosilac odgovara za naplativost tražbine. Sudska praksa beleži slučaj daje cesija bez pravne snage ako u vreme ustupanja potraživanja cedent pravno nije postojao. Naime, kod Činjenice da obaveza tuženog potiče iz osnova neobračunatog i neplaćenog poreza na promet, takva obaveza se ne bi mogla izvršiti prema NN preduzeću, već prema budžetu društveno-političke zajednice, kojoj inače pripadaju prihodi od poreza na promet, a pored toga sudovi zaključuju da predmetna cesija ne proizvodi pravno dejstvo i zbog toga što u vreme njenog izdavanja preduzeće NN nije postojalo, bez obzira stoje na cesiji stavljen pečat tog preduzeća. Ili drugi slučaj. U smislu člana 296. Zakona o obligacionim odnosima obavezu može ispuniti i treće lice, a ispunjenje je dužan prihvatiti poverilac - ako je dužnik sa tim saglasan, ali ako treće lice odbija da postupi po nalogu svog poverioca i izvrši isplatu njegovom poveriocu, poverilac dužnikovog poverioca nema pravo da neposredno od dužnika zahteva ispunjenje. U konkretnom slučaju, u smislu člana 436. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom između poverioca i trećeg lica prenosi se na treće lice potraživanje, ali cesija deluje u smislu člana 438. istog zakona prema dužniku tek od časa kada ga o izvršenom ustupanju potraživanja izvesti poverilac, a tužilac nije pružio dokaze daje njegov dužnik takvo obaveštenje dao tuženom.

Iz sudske prakse Predmet obaveze iz ugovora o ustupanju Da bi prijemnik novčanog potraživanja iz ugovora o ustupanju potraživanja zaista postao poverilac tog potraživanja, sadržina predmeta obaveze iz tog ugovora mora biti moguća i određena-odrediva. Iz obrazloženja Kod činjenica daje dužnik iz spornog ugovora o ustupanju potraživanja, a ovde tuženi, osporavao daje u momentu zaključenja navedenog ugovora imao bilo kakve obaveze prema prenosiocu potraživanja, prvostepeni sud je zaključak o spornoj činjenici - da lije tužilac po navedenom ugovoru postao poverilac novčanog potraživanja čiju isplatu tužbom traži, pravilno zaključivao primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku. Ovaj sud kao drugostepeni u svemu prihvata činjenično pravni zaključak prvostepenog suda o tome daje u konkretnom slučaju na tužiocu bio teret dokazivanja daje u momentu prenosa potraživanje koje je bilo predmet prenosa bilo postojeće odnosno moguće. Tačni su žalbeni navodi da tužilac u konkretnom slučaju nije bio dužan da dokazuje koja su potraživanja na njega preneta spornim ugovorom. Međutim, da bi u smislu člana 436. Zakona o obligacionim odnosima tužilac postao poverilac novčanog potraživanja koje se navedenim ugovorom ustupa, neophodan je prethodni us lov daje sadržina predmeta navedene obaveze iz ugovora o ustupanju potraživanja bila moguća i određena ili barem odrediva u smislu člana 46. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima. U suprotnom kada je predmet obaveze nemoguć, ugovor je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo shodno čl. 47. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je kod tuženikovog osporavanja da su u momentu zaključenja ugovora o ustupanju potraživanja uopšte postojala neka potraživanja prenosioca prema njemu kao dužniku, tužilac morao dokazati daje u momentu zaključenja ugovora o ustupanju potraživanja sadržina predmeta navedenog ugovora bilo postojeće potraživanje ili, pak, potraživanje koje će naknadno nastati, a koje je u međuvremenu i nastalo. Kako u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao daje sadržina predmeta obaveze iz ugovora o ustupanju potraživanja bila moguća i barem odrediva, u momentu zaključenja ugovora ili, pak, daje ista naknadno nastala u smislu člana 48. Zakona o obligacionim odnosima, to proizlazi da navedeni ugovor u smislu člana 47. Zakona o obligacionim odnosima ne proizvodi pravno dejstvo, te da samim tim po osnovu istog tužilac nije mogao postati poverilac novčanog potraživanja koje potražuje ovom tužbom. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, 38/06 od 22.3.2006. godine); 609

Ustupanje potraživanja ugovorom (cesija) Nije dopušteno ustupanje potraživanja (cesija) po ugovoru između ustupioca sa sedištem na teritoriji republike člana bivše SFRJ i prijemnika sa sedištem na teritoriji SRJ, ako taj ugovor nije u skladu sa propisima koji regulišu promet roba i usluga sa inostranstvom, i propisima koji ograničavaju raspolaganje određenim stvarima i pravima na teritoriji Republike Srbije, kada su te stvari i prava predmet ustupljenog potraživanja. Iz obrazloženja: Saglasno odredbi iz čl. 336. ZOO, poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim, preneti na ovoga svoje potraživanje, izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugog. Osnov ugovora o ustupanju nekog potraživanja je različit i prema njemu se određuju odnosi između ustupaoca i prijemnika. U privrednim odnosima osnov cesije je po pravilu teretni ugovor. Citirana odredba sadrži ograničenja kada se ne mogu cedirati određena potraživanja Kada su predmet ustupljenog potraživanja, stvari i prava kojim je ograničeno raspolaganje, tada ugovor o ustupanju ovog potraživanja ne može proizvoditi pravno dejstvo zbog svoje ništavosti. Sve ove okolnosti u sporovima, čiji je osnov realizacija ugovora o ustupanju potraživanja između označenih subjekata, moraju se u prvostepenom postupku ispitati. Radi se o zahtevu kojim stranka (tuženi u slučaju neosporavanja zahteva ili priznanja) ne može slobodno raspolagati saglasno odredbi iz čl. 3. stav 3. ZPP. Tada je sud ovlašćen da izvede dokaze i utvrdi činjenice u cilju utvrđivanja materijalne istine u skladu sa odredbom čl. 7. ZPP. Pored materijalno pravnog propisa iz čl. 436. ZOO (koja se potraživanja mogu preneti ugovorom), u konkretnim situacijama može doći do primene i načela ograničenja autonomije volje u pogledu slobode ugovaranja saglasno članu 10. ZOO, odnosno prekoračenju granice slobode ugovaranja iz člana 49. ZOO, i nedopuštenosti osnova ako je protivan prinudnim propisima iz člana 51. ZOO. Prema tome, zavisno od činjeničnog i pravnog osnova, takvi ugovori (cesije) su saglasno odredbi iz čl. 103. ZOO ništavi, ako su protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima " (pravno shvatanje VPS od 21. 11. 1994. godine); Cesija umesto ispunjenja, cesija radi naplaćivanja i zatezna kamata - pravno shvatanje VPS 1. Ako tuženi prigovori daje obavezu ispunio tako stoje na tužioca cedirao tražbinu, sud će tumačenjem go vora, ili izvođenjem dokaza utvrditi da li su stranke ugovorile cesiju umesto ispunjenja ili radi naplaćivanja. 2. Ustupilac prijemnik duguje zateznu kamatu od dospeća obaveze koja je cesijom plaćena do prestan ka obligacije između ustupioca i prijemnika Prema obrazloženju 1. Iako i cesija umesto ispunjenja i cesija radi naplaćivanja predstavljaju sredstva kojim ustupilac, -pre noseći na prijemnika tražbinu - ispunjava obavezu, između ovih vrsta cesije postoje značajne razlike. Naime, u slučaju cesije umesto ispunjenja prijemnikovo potraživanje prema ustupiocu prestaje časom cesije (čl. 444. st. 1. ZOO), dok se kod cesije radi naplaćivanja ustupiočeva obaveza gasi tek kada ustupiočev dužnik (cesus) pri jemniku ispuni cediranu tražbinu. Cesija umesto ispunjenja predstavlja zamenu ispunjenja, pa ustupilac po sili zakona odgovara za punovažnost i naplativost cedirane tražbine (čl. 443. st. 1. ZOO u vezi sa čl. 308. st. 2. ZOO), dok u slučaju cesije radi naplaćivanja ex lege postoji garancija samo za egzistenciju cediranog potraži vanja (čl. 442. ZOO), a odgovornost za naplativost treba posebno ugovoriti (čl. 443. ZOO). Kod cesije radi na plaćivanja ustupiočev dužnik (cesus), čak i posle obaveštenja o cesiji, može birati da li će obavezu ispuniti pri jemniku ili ustupiocu (čl. 444. st. 4. ZOO), što ne vredi i za cesiju umesto ispunjenja (čl. 438. st. 2. ZOO). Zato je u prvostepenom postupku, primenom čl. 99. st. 2. ZOO ili izvođenjem dokaza, potrebno utvrditi da li su stranke ugovorile cesiju umesto ispunjenja ili radi naplaćivanja. 2. Zaključenje ugovora o cesiji umesto ispunjenja ili radi naplaćivanja aktuelizuje dve obligacije: između ustupioca i prijemnika, koja je uzrok cesije i između prijemnika i ustupiočevog dužnika (cesusa), kojajeposledica cesije. Dosledno tome, ako je ugovor o cesiji zaključen pošto je ustupilac već bio u docnji sa isplatom tražbi ne koja je uzrok cesije, a ustupiočev dužnik (cesus), tada ili kasnije zapadne u docnju sa ispunjenjem cediranog potraživanja, paralelno postoje i dve zatezne kamate: kamata koju ustupilac duguje prijemniku i kamata koju ustupiočev dužnik (cesus) treba da plati prijemniku. Zatezna kamata je sporednost čiji tok prestaje tek kada se glavnica ugasi, pa i ustupilac koji je dug platio cesijom, prijemniku duguje zateznu kamatu od dospeća obaveze koja je uzrok cesije, pa do njenog prestanka (zaključenjem cesije, kod cesije umesto ispunjenja, ili kad cesus prijemniku isplati cediranu tražbinu, u slučaju cesije radi naplaćivanja). Suprotno rešenje (odbijanje zahteva za zateznu kamatu iz obligacije koja je uzrok cesije, nezavisno od toga da lije utužena kao glavni dug ili sporednost), samo bi prolongiralo definitivan rasplet u pravnom trouglu prijemnik-ustupilac-ustupiočev dužnik (cesus). Prijemnik bi morao pokrenuti nov postupak u kojem bi tužio ustupiočevog dužnika (cesusa), sada za isplatu zatezne kamate iz cedirane tražbine, uz komplikacije u vezi sa 610

primenom čl. 437. st. 3. ZOO. Eventualan uspeh u ovoj parnici prijemnika doveo bi u položaj tuženog u sledećoj. Naime, bude li iznos kamate iz cediranog potraživanja viši od zatezne kamate iz obligacije koja je bila uzrok cesije, ustupilac prijemnika može tužiti zbog sticanja bez osnova (čl. 444. st. 3. ZOO)" (pravno s hvatanje VPSod24. 12. 1993. g.); Pravo prigovora - "Položaj dužnika - cesusa ne može se pogoršati po ugovoru o cesiji. Zato mu je i dato pravo da se brani prigovorima prema cesionaru, ali i prigovorima koje je mogao istaći prema cedentu" (prema odluci VSS, Prev. 839/97 i Pzz. 41/97); Ustupanje potraživanja ugovorom (cesija) "Kod primene Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima u odnosu na cedirano potraživanje preduzeća iz (Republike Makedonije) bivših republika SFRJ, sada samostalnih država koje su priznate i sa kojima su uspostavljeni diplomatski odnosi, mora se ispitati u postupku - da lije ustupanje potraživanja u skladu sa propisima koji regulišu promet roba i usluga sa inostranstvom, da lije u pitanju legalan (ili nelegalan) promet robe i usluga i da lije roba prošla sve carinske formalnosti, odnosno da li se radi o realizaciji prometa robe ili fiktivnom prenosu potraživanja" (prema odluci VSS, Prev. 635/97); Cesija i ništavost ugovora "Nije dopušteno ustupanje potraživanja (cesija) po ugovoru između ustupaoca sa sedištem na teritoriji bivše SFRJ i prijemnika sa sedištem u SRJ, ako je taj ugovor protivan prinudnim propisima" (prema odluci VPS, Pž. 2106/94); Ustupanje potraživanja ugovorom (cesija) - "Nije dopušteno ustupanje potraživanja po ugovoru između ustupaoca sa sedištem na teritoriji republike člana bivše SFRJ i prijemnika sa sedištem na teritoriji SRJ, ako taj ugovor nije u skladu sa propisima koji regulišu promet robe i usluga sa inostranstvom i propisima koji ograničavaju raspolaganje određenim stvarima i pravima na teritoriji Republike Srbije, kada su te stvari i prava predmet ustupljenog potraživanja" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 575/95).

Primer ugovora o cesiji Shodno odredbama člana 436. Zakona o obligacionim odnosima, dana___________________godine u________________zaključuje se UGOVOR O CESIJI između 1._____________________________ cedent, 2._____________________________ cesionar, 3._____________________________ cesus. Član 1. Utvrđuje se da Cedent ima novčano dospelo, a neizmireno potraživanja od Cesusa u iznosu _____________dinara po osnovu_____(fakture)___________________. Član 2. Takođe se utvrđuje da Cedent ima novčano dospelu, a neizmirenu obavezu prema Cesionaru u iz nosu od_________dinara, po osnovu fakture__________________________. Član 3. Cedent ustupa svoje novčano potraživanja od Cesusa Cesionaru za izmirenje obaveze iz člana 2. ovog ugovora. Član 4. Cesus će izvršiti uplatu Cesionaru iznos od_________dinara, na žiro računu:________________, s hodno odredbama ovog ugovora i o tome blagovremeno obavestiti Cedenta. Član 5. Danom potpisivanja ovog ugovora prestaje potraživanje Cedenta od Cesusa, kao i njegove obaveze prema Cesionaru u visini dinarskog iznosa iz čl. 1. i 2. ovog ugovora. Član 6. Ovaj ugovor je sačinjen u tri primeraka, od kojih svakoj strani pripada po jedan primerak. Član 7. U slučaju spora po ovom ugovoru nadležan je sud u____________. Cedent,

Cesionar,

Cesus, 611

NAPOMENA: Za prenos potraživanja nije potreban pristanak dužnika, ali ustupilac mora da obavesti dužnika o izvršenom ustupanju. U ovom slučaju u ugovoru o prenosu je uključen i dužnik, što mu pogoduje u odnosu na prigovore koje može isticati i prema prijemniku potraživanja, ali i ograničenje na pravo prigovora ako je "bez rezerve izjavio prijemniku da pristaje na ustupanje" (čl. 340. st. 3. ovog zakona).

Sporedna prava (čl. 437. ZOO) Stavom 1. ovog člana navedena su sporedna prava koja sa glavnim potraživanjem prelaze na prijemnika. To su: pravo prvenstvene naplate, hipoteka, zaloga, prava iz ugovora sa jemcem, pravo na kamatu, ugovornu kaznu i si. To je učinjeno sa razlogom, jer po prirodi stvari - ako se menja ustupilac ne menjaju se njegova prava u odnosu na ustupljenu stvar, odnosno prava iz osnova potraživanja koja je imao prema dužniku, pa se samim tim ne menjaju ni njegova sporedna prava koja je imao prema dužniku. Dakle, ustupanjem potraživanja menja se poverilac, odnosno prelaskom njegovog potraživanja na drugo lice to lice postaje novi poverilac, ali sa tim potraživanjem koje ustupilac ima prema trećem licu, ustupilac prenosi na prijemnika, odnosno prelaze na njega i sporedna prava, koja su napred navedena. Stavom 2. ovog člana učinjeno je jedno odstupanje od pravila navedenog u prethodnom stavu, ali samo u odnosu na založenu stvar, koja iako predstavlja sporednu stvar, odnosno sporedno pravo, ne može je ustupilac predati prijemniku ako za to nije dobio prethodnu saglasnost dužnika. U tom slučaju, ako se dužnik protivi da se založena stvar preda prijemniku, ustupilac zadržava založenu stvar, odnosno ostaje kod ustupioca daje čuva za račun prijemnika. Isto rešenje nalazimo i u odredbama člana 302. stav 2. ovog zakona, koje se odnosi na dokaze i sredstva obezbeđenja, a u kome je propisano da izuzetno, "poverilac može predati ispuniocu stvar koju je primio u zalogu od dužnika ili nekog drugog, samo ako zalogodavac pristane na to, inače ona ostaje kod poverioca daje drži i čuva za račun ispunioca". Stav 3. ovog člana takođe čini jedan izuzetak u odnosu na pravilo iz prvog stava ovog člana, ali ne sličan stavu drugom, već ukazuje, odnosno navodi da se pretpostavlja da su sa predajom glavne stvari dospele i kamate i da se sa glavnom stvari prenose i dospele a neisplaćene kamate, koje se ustupaju sa glavnim potraživanjem. U vezi sa prenosom i kamata, od značaja je utvrđenje da l ij e prenosilac iste već naplatio do dana prenosa tražbine, ili će ih naplatiti prijemnik po prijemu te tražbine. Ako prenosilac nije naplatio kamate, bilo da su dospele za isplatu ili ne, pretpostavka je da su neisplaćene kamate ustupljene sa glavnim potraživanjem. Ta pretpostavka je oboriva, jer je osnovno pravilo da sa potraživanjem prelazi na prijemnika i kamata kao sporedno potraživanje. Zbog toga, prijemnik može, ako ne dođe do sporazuma sa prenosiocem, da u sporu traži da se utvrdi da li je prenosilac primio ili ne dospele kamate.

Obaveštavanje dužnika (čl. 438. ZOO) Za prenos potraživanja nije potreban pristanak dužnika, ali ustupilac mora obavestiti dužnika o izvršenom ustupanju. Ako je dužnik izvršio obavezu poveriocu pre obaveštenja o ustupanju, ispunjenje dužnika je punovažno i oslobađa dužnika obaveze. Međutim, ako je dužnik znao za ustupanje, pa je i pored toga ispunjenje izvršio prema poveriocu - cedentu, njegova obaveza ostaje prema prijemniku - cesionaru. To su osnovna pravila koja proizilaze iz odredaba ovog člana. Obaveštenje dužniku o prenosu prava prenosioca prijemniku je od značaja, jer se prenosilac pre obaveštenja dužnika može smatrati i dalje poveriocem prema dužniku, pa dužnik može svoju obavezu da ispuni prenosiocu, iako je ovaj svoja prava na to potraživanje već preneo na drugo lice, prijemnika. Ovo zbog toga što je dužnik pre nego je saznao za prenos potraživanje stalno u obavezi prema prenosiocu, pa ako i izvrši obavezu prema njemu, dakle pre obaveštenja o prenosu, smatra se da je ispunio obavezu. Stavom 2. ovog člana to je naglašeno, a naime, ako je dužnik izvršio obavezu ustupiocu, pre nego je ovaj obavestio dužnika o prenosu obaveze, smatra se daje oslobođen obaveze, odnosno daje obavezu ispunio. U tom slučaju, nastali propust da se o prenosu prava obavesti dužnik stvara samo jedan novi odnos između ustupioca i prijemnika, koji prenosioca dovodi u položaj da sa prijemnikom ugovori neki drugi odnos regulisanja njihovih prava i obaveza, ali i pravo prijemnika na naknadu štete ako je imao zbog propusta prenosioca. Prema iznetom, kod oslobađanja obaveze dužnika - ako je obavezu izvršio prenosiocu, od značaja je činjenica da li je znao za ustupanje, jer ako je znao a ispunjenje je izvršio prema ispuniocu, on je u obavezi da to isto ispunjenje izvrši i prema novom poveriocu, tj. prijemniku, a da od prenosioca zatraži vraćanje datog. 612

Sudska praksa Nastanak pravnog dejstva ustupanja potraživanja Za punovažnost ustupa potraživanja nije potreban pristanak dužnika. Prema obrazloženju Prvostepeni sud je utvrdio da među strankama nije bilo sporno da je pomenuti proizvođač isporučio tuženom spornu robu, koja je predmet ovoga spora. Saslušani svedokje izjavio da je pomenuti proizvođač uvezao preko tužioca robu koja je postala tužiočeva, postoje kupovnu cenu za tu robu isplatio tužilac. Iz iskaza togsvedoka prvostepeni sud je našao da je pomenuti proizvođač u vezi sa isporukom sporne robe tuženom nastupao u ime i za račun tužioca, pa kako se parnične stranke ne nalaze u međusobnom odnosu u pogledu sporne robe odbio je tužbeni zahtev,jerje našao da tuženi nije dužan da plati utuženi iznos tužiocu. Drugostepeni sud je uvažio žalbu tužioca, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje; zauzeo je stanovište da se prvo stepena presuda zasniva na pogrešnom pravnom shvatanju daje zaprenos oba veze tuženog da plati utuženu kupovnu cenu umesto pomenutogproizvođača tužiocu bio potreban pristanak tuženog. Prema navodima tužioca, u ovom slučaju se u stvari radi o tome da mu je pomenuti proizvođač ustupio pravo da od tuženog traži naplatu fakturisane kupovne cene za robu (pri tom su bez uticaja pravna razlaganja tužioca), a tuženi smatra da ovu kupovnu cenu ima pravo da zahteva samo pomenuti proizvođač koji mu je izvršio isporuku u smislu pomenutog ugovora iz 1971. godine. Međutim, drugostepeni sud nije mogao usvojiti pravno stanovište prvostepenog suda da je za punovažnost ustupa potraživanja potreban pristanak dužnika. Do ustupa potraživanja dolazi kad prvobitni poverilac i novi poverilac postignu sporazum o ustupanju potraživanja, a pravno dejstvo ovog ustupanja prema dužniku nastaje od momenta kad dužnik bude obavešten o ustupanju, dok njegov pristanak nije potreban. Pristanak tuženog kao dužnika da plati spornu tražbinu tužiocu kao novom poveriocu nije potreban, budući da zbog toga ustupanja određenog potraživanja dužnik ne dolazi u slabiji položaj. Prema tome, pravilno rešenje ove stvari zavisi od toga da li je pomenuti proizvođač pristao da tužilac naplati sporni iznos od tuženog, odnosno da lije ustupio svoje pravo koje potiče iz kupoprodajnog ugovora prema tuženom. Kako prvostepeni sud zbog zauzetog pravnog shvatanja nije utvrdio sve činjenice koje su od značaja za pravilno rešenje ovog spora, drugostepeni sud je uvažio žalbu tužioca, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Prvostepeni sud će u nastavku postupka pružiti mogućnost tužiocu da podnese dokaze da je pomenuti proizvođač ustupio tužiocu svoja prava iz pomenutog kupoprodajnog ugovora, odnosno na potraživanje koje se odnosi na kupovnu cenu pomenute robe, prema tuženom, a zatim će na kontradiktoran način da raspravi to plativno pitanje (prema odluci VPS, SI. 1082/72).

Višestruko ustupanje (cl. 439. ZOO) Poverilac može da ustupi isto potraživanje raznim licima, ali potraživanje pripada prijemniku o kome je ustupilac prvo obavestio dužnika. Iz navedenog pravila proizilazi da dužnik koji nije znao da je prenosilac svoje potraživanje ustupio raznim licima, u obavezi je da, kao stoje napred navedeno, ispunjenje izvrši onom licu za koga je obavešten daje prijemnik potraživanja prenosioca. Ali, ako dužnik to nije znao, odnosno nije znao daje prenosilac svoje potraživanje prema dužniku preneo na razna lica, dužnik će svoju obavezu izvršiti prema onom prijemniku o kome je ustupilac prvo obavestio dužnika. Kod takvog stanja, ako se dužniku jave i novi prijemnici za isto potraživanje, on nije dužan da postupa po njihovim nalozima, odnosno nema bilo kakve obaveze prema njima. Ako dužnik nije znao daje ustupilac preneo svoje potraživanje na jedno ili više raznih lica, dužnik i dalje ostaje u obavezi prema prenosiocu i o dospelosti obaveze može je ispuniti samo njemu, odnosno ustupiocu. Međutim, ako je dužnik znao daje prenosilac svoje potraživanje preneo raznim licima, a o tome ga prenosilac nije obavestio, potraživanje pripada prijemniku koji se prvi javio dužniku. Iz navedenog se može zaključiti da dužnik ne odgovara za posledice koje nastanu posle ispunjenja obaveze, ako je ispunjenje ispunio prenosiocu ne znajući daje ovaj svoje potraživanje preneo na drugo lice ili druga "razna lica". Suprotno tome, ako je znao za prenos obaveze a ipak je ispunjenje učinio prenosiocu, dužnik je u obavezi prema prijemniku, a svoj odnos u vezi ispunjenja prema prenosiocu raspravlja sa njim po osnovu vraćanja nedugo vanog.

613

ODNOS PRIJEMNIKA I DUŽNIKA (čl. 440. ZOO) Prema ugovoru o cesiji, prenosom potraživanja na drugo lice, ovo lice prema dužniku ima ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja Iz ovoga proizilazi da se obaveze dužnika ne menjaju prema njemu, te on cesijom ne gubi ništa. Njemu je svejedno kome će poveriocu da ispuni obavezu, ako ona postoji i ako je postupljeno po pravilima o prenosu, odnosno ako je on blagovremeno obavešten o izvršenom prenosu i licu prema kome treba da izvrši ispunjenje. Prijemnik, prenosom potraživanja na njega, prima i sva sporedna potraživanja koja iz tog prenosa nastanu, odnosno koja su nastala do dana prenosa. Jedno od sporednih prava koje je značajnije u odnosu na druga, je preuzimanje prava iz ugovora s jemcem, što znači daje prijemnik obezbeđen da će prava preneta cesijom sigurno ostvariti. Dužnik, prema stavu 2. ovog člana, može prijemniku, pored prigovora koje ima prema njemu, da istakne i prigovore koje je mogao da istakne i prema ustupiocu, do časa kada je saznao za ustupanje. Prigovori koje dužnik može da istakne prema prijemniku odnose se na prigovor zastarelosti potraživanja, prigovor prebijanja uzajamnih tražbina, prigovore koji se odnose na mane volje u vezi prenosa potraživanja, zbog zablude, prevare i si., što bi ugovor o prenosi učinio ništavim. Dužnik može da istakne i prigovor poslovne nesposobnosti prijemnika, koja je nastala posle zaključenja ugovora o prenosu. U tom slučaju prijemnik ne raspravlja nastali slučaj sa prenosiocem, već sa zakonskim zastupnikom poslovno nesposobnog lica. Dužnik ustupljenog potraživanja može prebiti prijemniku ona svoja potraživanja koja je do obaveštenja o ustupanju mogao prebiti ustupiocu. Zbog toga se često u ugovorima o cesiji navodi odredba da prenosilac nema obaveze prema dužniku, te ga takav navod obavezuje prema prijemniku ako je dužnik svoju obavezu prema njemu umanjio za iznos potraživanja koje je imao prema prenosiocu. Prema odredbama člana 340. stav 2. ovog zakona, dužnik može prebiti i ona svoja potraživanja od ustupioca koja je stekao pre obaveštenja o ustupanju, a čiji rok za ispunjenje nije bio dospeo u času kada je obavešten o ustupanju, ali samo ako taj rok pada pre roka za ispunjenje ustupljenog potraživanja ili u isto vreme. Naravno, ako je dužnik bez rezerve izjavio prijemniku da pristaje na ustupanje, ne može mu prebiti svoje potraživanje od ustupioca. Ovde, dakle, treba praviti razliku o obaveštenju ustupanja, koje obavezuje dužnika da ispunjenje obaveze izvrši prema novom poveriocu, odnosno prijemniku, i "pristajanje na ustupanje", koje ima značaj u vezi iznetog, a naime da dužnik više nema pravo da prebije bilo koje svoje potraživanje od poverioca.

Sudska praksa Određivanje roka plaćanja — prema obligaciji Cesusje dužan da dug isplati u roku u kome je rok bio dužan da isplati cedentu. Prema obrazloženju Punovažnost cesije ne zavisi od toga dali su tužilac i tuženi postigli sporazum kojim bi tuženi stekao pravo da tužiocu plati sporni iznos u drukčijim rokovima nego što je bio rok u kome je on bio dužan da taj iznos plati pomenutom preduzeću. Ustupanje potraživanja između pomenutog preduzeća kao ranijeg poverioca, na jednoj strani, i tužioca kao novog poverioca, na drugoj strani, izvršeno je u momentu kad su oni postigli sporazum o ustupanju tog potraživanja, a pravni efekat ove cesije prema tuženom kao dužniku nastupio je u momentu kad je on o njoj obavešten, pa prema tome nije potreban pristanak dužnika — tuženog. U vezi sa iznetim neosnovano je isticanje tuženog u prigovoru protiv platnog naloga da sporazum o cesiji nije punovažan zato što parnične stranke nisu postigle određeni usmeni sporazum. I kad bi bilo dokazano da tuženi nije postigao sporazum sa tužiocem u onom smislu kako to ističe tuženi, tj. u pogledu roka u kome je dužan da mu plati sporni iznos, imao bi se primeniti rok plaćanja iz obligacije u pogledu koje je raniji poverilac cedi-rao na tužioca potraživanja na taj iznos, pa je zato bez uticaja da li su parnične stranke zaključile naknadni sporazum o rokovima plaćanja. Tuženi nije ni tvrdio da mu je tužilac odobrio duži rok plaćanja, pa je prvostepeni sud pravilno postupio kad je prihvatio daje utuženo potraživan] e dospelo. Kako je tuženi osporio dospelost tužiočevog potraživanja jedino time stoje tvrdio da nij e postignut usmeni sporazum o rokovima plaćanja, a koji prigovor, prema iznetom, nije osnovan i bez uticaja je, prema stanovištu drugostepenog suda, prvostepeni sud je pravilno postupio kad je to potraživanje kao dospelo dosudio tužiocu (prema odluci VPS, SI. 1060/72). Cesus može prema cesionaru da istakne sve one prigovore koje je mogao da istakne prema cedentu Za punovažnost cesije nije potrebno da se dugovanje specificira ako je cesus dugovao ustupljeni iznos ili više od toga. Cesus posle obaveštenja o ugovoru o cesiji ne može se osloboditi duga isplatom cedentu. 614

Prema obrazloženju Drugostepeni sud je delimično uvažio žalbu tuženog, pa je delimično preinačio prvostepenu presudu, tako stoje delimično ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a delimično je potvrdio. Ugovorom o cesiji industrija tekstila je kao cedent prenela svoje dospelo potraživanje prema tuženom na tužioca kao cesionara. O izvršenoj cesiji, cedent je obavestio tuženog. Tužilac - cesionar je takođe svojim dopisom obavestio tuženog daje za pomenuti iznos obavezan prema njemu. Tužilac je zatim i telegramom obavestio tuženog o izvršenoj cesiji, urgirajući da tuženi što pre likvidira navedeni dug. Prema tome prvostepeni sud pravilno je našao da izvršena cesija ima puni pravni efekt u odnosu na tuženog od dana obaveštenja, jer je tuženi za cesiju sigurno saznao. Od tog momenta je, dakle, tuženi vezan za tužioca kao svog poverioca i mogao se duga osloboditi samo ako gaje isplatio tužiocu. Dos leđno tome, žalbeni navod tuženog da je jedan deo duga platio pomenutoj industriji tekstila multilateralnom kompenzacijom, posle obaveštenja o cesiji nije od uticaja u ovom sporu. Kao dokaz daje navedeni iznos izmirio pomenutoj industriji, tuženi je priložio prepis izveštaja Službe društvenog knjigovodstva o izvršenoj kompenzaciji između tuženog i cedenta. Pošto je navedena kompenzacija između tuženog i pomenute industrije izvršena posle obaveštenja tuženog o cesiji, što ni tuženi ne osporava, to se takva isplata, iako bi se uzelo daje izvršena u otplatu spornog duga, ne bi mogla uzeti u obzir. Naprotiv, za ovako plaćanje rizik bi snosio sam tuženi, jer je od momenta kad je za cesiju saznao tuženi postao dužnik tužioca. Tuženi je dalje istakao da cesija nije bila specificirana te da nije puno važna. Prema pravilima privrednog prava, prenos određene tražbine je pravni posao na osnovu koga tražbina na osnovu jednog pravnog odnosa prelazi od dotadašnjeg poverioca na drugo lice, a perfektna je čim se o njoj saglase cedent i cesionar. Tražbina, tj. predmet cesije, u konkretnom slučaju, određena je u utuženom iznosu i to kao dospelo potraživanje cedenta prema tuženom, a na ime kupovne cene za prodatu i isporučenu robu. Prema tome, tražbina je određena u navedenom iznosu, te je tuženi od momenta saznanja za cesiju postao dužnik tužioca kao cesionara, pod uslovom da ustupljeno potraživanje postoji. Prema tome, za punovažnost cesije nije ni bilo potrebno da se specificira, ako je tuženi dugovao ustupljeni iznos ili više od toga. Isto tako, prigovori tuženog u odnosu na račun nisu osnovani. Tuženi je, naime, na raspravi, priznao da je navedeni račun primio 1 da je po istom bio dužan cedentu. Prema tome, pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da isplati i taj račun jer je cedent ovo potraživanje prema tuženom preneo na tužioca pomenutim ugovorom o cesiji. Međutim, prvostepeni sud je pogrešio kad je našao daje tuženi priznao svoj dug po ostalim računima navedenim u prigovorima, tj. daje bio dužan po tim računima cedentu. Naprotiv, prema raspravnom zapisniku tuženi je izričito naveo da navedene račune nije primio. Prema tome, s obzirom da cesus može prema cesionaru da istakne sve one prigovore koje je mogao da istakne prema cedentu, Vrhovni privredni sud je u tom delu žalbu uvažio i presudu ukinuo, s tim da prvostepeni sud u nastavku postupka utvrdi da lije tuženi primio te račune kao i robu po tim računima (prema odluci VPS SI. 1704/72). ,, Pravo cesusa na isticanje prigovora - "Položaj dužnika - cesusa ne može se pogoršati po ugovoru o cesiji. Zato mu je i dato pravo da se brani prigovorima prema cesionaru, ali i prigovorima koje je mogao istaći prema cedentu" (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 839/97 i Pzz. 41/97).

ODNOS USTUPIOCA I PRIJEMNIKA Predaja isprava o dugu (čl. 441. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu predaju isprava o duga, kao dokaz o ustupljenom potraživanju i sporednim pravima. S obzirom da se, po pravilu, ustupanje potraživanja vrši zaključenjem ugovora, ustupilac je dužan da prijemniku preda obveznicu ili drugu ispravu o dugu, kao dokaz da ustupilac ima potraživanje prema dužniku, ali to ne mora da učini ako je dužnik u ugovoru o cesiji priznao svoju obavezu prema prenosiocu i ako je prihvatio da svoju obavezu izvrši novom poveriocu, odnosno prijemniku. Predaja isprava o duguje korisna naročito ako ustupilac prenese na prijemnika samo jedan deo potraživanja. U tom slučaju, on je dužan da prijemniku preda overeni prepis obveznice ili koje druge isprave kojom se dokazuje postojanje ustupljenog potraživanja. Naravno, ako dužnik nije učestvovao u zaključenju takvog ugovora o prenosu delimičnog potraživanja, predaja overen prepisa obveznice je koristan i za dužnika, koji iz obaveštenju o prenosu saznaje o obimu svoje obaveze prema novom poveriocu, odnosno prijemniku. Na taj način dužnik saznaje i koje su mu obaveze ostale neispunjene prema prenosiocu, odnosno kakva su dalja prenosioca prema njemu. 615

Reč "obveznica" odnosi se na jednu vrstu izjave kojom dužnik izjavljuje i priznaje da poveriocu nešto duguje, odnosno da duguje ono što je u toj obveznici navedeno. Sa stanovišta primene odredaba ovog člana, priznanica se odnosi na izjavu dužnika kojom priznaje dug prema prenosiocu, pa tako - predajom prijemniku prepisa overene priznanice prenosilac dokazuje prijemniku da deo koji ovaj prima cesijom ima podlogu u priznanici, odnosno izjavi koju je dužnik ranije dao prenosiocu. Stav 3. ovog člana ima u vidu da je prenosilac, i pored toga što je zaključen ugovor o prenosu, dužan, na zahtev prijemnika, ovome dati i overenu potvrdu o ustupanju. To je još jedna vrsta obezbeđenja prijemnika, da ono stoje ugovorom o cesiji regulisano i potvrđeno, ima i posebnu potvrdu daje potraživanje koje mu se prenosi sigurno. U slučaju zakonske ili sudske cesije, prijemniku nije potrebno izdavanje bilo kakvih potvrda o sigurnosti ustupljenog potraživanja, jer se potvrda tog stanja izvodi iz autoriteta koji takvu cesiju ustanovljavaju, odnosno priznaju, odlukom suda ili na osnovu zakona.

Sudska praksa Individualizacija se utvrđuje i po izdatim računima Sporazumom o cesiji mora se odrediti koje se potraživanje od kog dužnika i u kom iznosu prenosi ili to potraživanje mora biti odredivo. Prema obrazloženju Iz utvrđenog činjeničnog stanja vidi se daje u izvršnom postupku, koji je tužilac poveo protiv jedne fabrike kao izvršenika, između njih postignut sporazum čija je sadržina utvrđena zapisnikom prvrednog suda od _____________, kao izvršnog. Prema tom sporazumu pomenuta fabrika prenela je na tužioca sve svoje tražbine od kupca po izdatim računima i obavezala se da o tome obavesti svoje dužnike. Prvostepeni sud je našao da ovim sporazumom nije izvršena cesija,jer da potraživanje koje se prenosi nije tačno određeno u pogledu visine i dužnika, stoje neophodan us lov za cesiju. Činjenica je daje za postojanje cesije potrebno da se sporazumom odredi koje se potraživanje od tog dužnika, i u kom iznosu prenosi. Međutim, ne može se prihvatiti stav prvostepenog suda i da u konkretnom slučaju to nije učinjeno. Iz zapisnika od__________godine, se vidi da fabrika prenosi sva svoja potraživanja od kupca po do tada izdatim računima. Sama ovakva formulacija dovoljna je za potpunu individualizaciju tražbine koje se prenose, jer se one uvek mogu utvrditi iz ustupiočevih poslovnih knjiga. U sporazumu je istaknuto da se prenose potraživanja prema popisu koji je, prema tački 9. zapisnika, fabrika morala dostaviti izvršnom sudu u određenom roku. Tim, popisom kako se iz njega vidi, tražbine koje se prenose određene su po visini i dužnicima. Na taj način, suprotno shvatanju prvostepenog suda, izvršena je cesija spornog potraživanja od ranijeg poverioca — ustupioca na tužioca — prijemnika. Pošto za cesiju nije potreban pristanak dužnika, to je u ovom slučaju bez uticaja pitanje da li je tuženi kao dužnik o tome obavešten, tj. da li je primio ustupiočev dopis od________godine. To obaveštenje ima značaja samo utoliko što se dužnik, koji nije obavešten o cesiji niti je za nju znao, oslobađa obaveze i ako dug isplati ranijem poveriocu - ustupiocu. Međutim, nedostatak obavešten)'a ne utiče na pravo prijemnika da zahteva isplatu. Dužnik može prijemniku istaći sve one prigovore koje je mogao istaći ustupiocu do časa kada je saznao za ustupanje. U konkretnom slučaju tuženi je istakao daje robu od ustupioca primio u konsignaciji, što bi značilo da još nije dužan da je plati, kao i da on potražuje od ustupioca iznos veći od spornog potraživanja, što bi značilo da bi trebalo izvršiti ili daje izvršena kompenzacija (prema odluci VPS, SL 2025/65).

Odgovornost za postojanje potraživanja (čl. 442. ZOO) Ovaj član ima u vidu ustupanje koje je izvršeno ugovorom sa naknadom i u vezi sa tim reguliše odgovornost za postojanje potraživanja. Pravilo je, dakle, da kad je ustupanje izvršeno ugovorom sa naknadom, da ustupilac odgovara za postoja nje potraživanja u času kad je izvršeno ustupanje. Ustupilac odgovara za sve vreme od izvršenog ustupanja do dospelosti obaveze za naplatu dugovanog od strane prijemnika. Ta njegova odgovornost se svodi na to da on u svako vreme garantuje da ono što je ustupio prijemniku da je validno, bez obzira što je prijemnik od prenosioca 1 dobio isprave o dugu u času kada je izvršeno ustupanje, i bez obzira što je dužnik u času ustupanja potvrdio da zaista duguje, odnosno da će dug isplatiti novom poveriocu, prijemniku. Ustupilac prenosom potraživanja, u stvari, jemči prijemniku da će mu dužnik izvršiti obavezu iz ugovora o cesiji. Jemstvo može dati i neko drugo lice, u obliku jemstva, u kom slučaju prijemnik može tražiti odgovor nost tog lica zbog nenaplativosti ustupljenog potraživanja. Njihovo jemstvo se odnosi na ispravnost postojanja potraživanja koje se cesijom prenosi, odnosno daje u času ustupanja bilo pravno valjano. 616

fj

Inače, prenosilac odgovara prijemniku ako ovaj nije mogao da naplati ustupljeno potraživanje, ali samo do visine onoga stoje primio od prijemnika, o čemu ima više objašnjenja u komentaru za sledeći član. Za razliku od ustupanja izvršeno ugovorom sa naknadom, postoji i ustupanje bez naknade, kada prenosilac iz njemu dobročinih razloga svoje potraživanje od dužnika prenosi prijemniku bez naknade. Takav slučaj najčešće može nastati kada prenosilac želi da učini poklon prijemniku, pa ovome prenosi sva prava koja je imao prema dužniku. Međutim, i kod takvog slučaja mora se ispoštovati forma prenosa - zaključenjem ugovora o cesiji, u kome se ne mora označiti taj odnos ustupioca i prijemnika. Dovoljno je da je zaključen ugovor o cesiji, zatim daje o ugovoru o cesiji blagovremeno upoznat dužnik, kao i daje prenosilac predao prijemniku sve isprave o dugu. Kod ovakvog prenosa, prenosilac ne odgovara prijemniku ni za ispravnost postojanja ustupljenog potraživanja, mada je dužan da prenos izvrši u skladu sa odredbama člana 436. ovog zakona, ni za sigurnost naplate dospelog prenetog potraživanja.

Sudska praksa Cesionar je dužan da obezbedi od cedenta dokaz da tražbina postoji Cedent u načelu odgovara cesionaru za postojanje tražbine u času kada je izvršeno ustupanje i cesionar prilikom zaključenja ugovora o cesiji dužan je da obezbedi od cedenta dokaz da tražbina postoji. Prema obrazloženju Tužilac je u toku prvostepenog postupka, kao dokaz činjenice daje tuženi dugovao u momentu cesije pomenutompreduzeću utuženi iznos, podneo samo izvod iz poslovnih knjiga pomenutogpreduzeća, koji sam po sebi ne pred stavlja dokaz o postojanju utuženog potraživanja, jer ga je tuženi osporio. Zaključnicu od___________godine i dve fak ture pomenutog preduzeća, kako to navodi u žalbi, nije podneo, već samo predložio da se od pomenutog preduzeća, koje je u stečaju, zatraže dokazi o aktivi i pasivi navedenog preduzeća, iz čega bi se moglo utvrditi da lije u momentu cesije opomenuto preduzeće imalo potraživanja u odnosu na tuženog. Međutim, u parnici dokazivanje leži na tužiocu, a ako bi se iz poslovnih knjiga pomenutog preduzeća i utvrdilo da se tuženi knjigovodstveno vodio kao dužnik kod na vedenog preduzeća (aktiva), to još uvek ne bi značilo da utužena tražbina postoji. U konkretnom slučaju je, dakle, na tužiocu bio teret dokazivanja postojanja potraživanja i tužilac je trebalo da se prilikom same cesije obezbedi pribavljanjem dokaza od strane cedenta o cediranoj tražbini. Ovo tim pre što se iz člana 4. ugovora o cesiji vidi daje navedeno preduzeće cediralo na tužioca veće iznose duga od iznosa koje tužilac potražuje od navedenog preduzeća, verujući da će tuženi delimično ili u celosti ostvariti svoj dug prema navedenom preduzeću. S obzirom da tužilac nije dokazao postojanje tražbine koju je utužio, prvostepeni sud je pravilno našao da tužbeni zahtev nije osnovan (prema odluci VPS, SI. 1964/72). Stari poverilac odgovara novom poveriocu za istinitost i naplativost tražbine, Kada se radi o cesiji sa naknadom, onda stari poverilac odgovara novom poveriocu za istinitost i naplativost tražbije. Prema obrazloženju Kod ustupanja tražbine potrebno je, pored ostalih uslova, da dužnik (cesus) bude obavešten o ustupanju. Ne traži se dužnikov pristanak, ali je važno da lije i na koji način dužnik saznao za ustupanje, jer dužnik može da istakne novom poveriocu (cesionaru), u konkretnom slučaju tuženome, sve prigovore koje je mogao da istakne ranij em poveriocu (cedentu), konkretno tužiocu, kao i da upotrebi sva sredstva odbrane koja je stekao prema ranijem poveriocu, dakle tužiocu, do onog trenutka kada je obavešten o cesiji. Pored toga dužnik, u ovom slučaju pomenuto preduzeće, može da istakne tuženome, kao novom poveriocu prigovore kompenzacije koje je imao prema tužiocu, kao ranijem poveriocu. Doduše, stranke mogu da se dogovore da tražbina pređe sa prenosioca na primaoca, a da o ustupanju ne obaveste dužnika. Ali, u tom slučaju raniji, stari poverilac, vrši naplatu potraživanja od dužnika, i pošto izvrši naplatu, dobijeni iznos predaje novom poveriocu. Za dužnika, dakle, nema promene poverioca, jer jedino stari poverilac može da se pojavi da traži isplatu od dužnika, u svoje ime a za račun novog poverioca. Iz sporazuma stranaka ne vidi se da lije dužnik, pomenuto preduzeće, prilikom zaključenja sporazuma o cesiji između parničnih stranaka bio obavešten o ustupanju tužiočeve tražbine tuženom, u kom slučaju bi okolnost da tuženi od preduzeća nije primio cedirani iznos bila od značaja za odluku. S druge strane, kada se radi o cesiji sa naknadom, što je konkretan slučaj, jer je tužilac svoju tražbinu ustupio tuženom uz obavezu tuženog da isporuči tužiocu robu u visini vrednosti cedirane tražbine, onda postoji odnos kupca i prodavca, a u takvom slučaju stari poverilac u sporu tužilac, odgovara prema novom poveriocu, u ovoj parnici tuženome, za istinitost i naplativost tražbine, odnosno jamči da tražbina u trenutku ustupanja postoji, da se nije ugasila, kao i da se ustupljena tražbina može naplatiti (prema odluci VPS, SI. 1845/68). 617

Odgovornost za naplativost (čl. 443. ZOO) Odgovornost za naplativost ustupljenog potraživanja može biti isključena ugovorom, ako na to pristane prijemnik. U tom slučaju ustupilac odgovara samo za ispravnost ustupljenog potraživanja, ali se ta sumnja otklanja ako je prijemniku u momentu zaključenja ugovora o prenosu predao sve isprave i dokaze koji ne dovode u sumnju daje prenos izvršen u najboljoj veri. Ako, pak, ugovorom o prenosu ustupljenog potraživanja nije ništa ugovoreno, ustupilac odgovara prijemniku samo do visine onoga što je primio od prijemnika, kao i za naplativost kamata, troškova oko ustupanja i troškova postupka protiv dužnika. Ovo se shvata tako daje i ustupilac, pre zaključenja ugovora o prenosu, nešto primio od prijemnika, zbog čega je ustupilac postao dužnik prijemniku, pa je došlo do zaključenja ugovora o cesiji, prenosu. To stoje ustupilac primio od prijemnika može biti manje vrednosti od one koje ustupilac cesijom prenosi na prijemnika. Ovo, verovatno, iz razloga da bi se ustupilac oslobodio prava koja ima prema svom dužniku, koja bi ostvario sa većim naporom, za razliku od prijemnika koji ima poseban interes da on postane poverilac ustupiočevog dužnika, čak, možda, iz razloga nekog poslovnog interesa i si., ali eventualne i koristi ako ustupiočevo potraživanje dobije pod povoljnijim uslovima. Imajući to u vidu, ako prijemnik ne može da naplati ustupljeno potraživanje, ustupilac odgovara prijemniku samo do visine onoga stoje primio od prijemnika, a odgovara i za naplativost kamata, troškova oko ustupanja i troškova postupka protiv dužnika. Stav 2. ovog člana izričito predviđa da odgovornost savesnog ustupioca ne može biti veća od onog što je stavom 1. ovog člana predviđeno. Savesnost ustupioca pretpostavlja stvarao postojanje potraživanja od dužnika, koje odgovara ispravama o dugu koji dužnik ima prema ustupiocu, odnosno da sve ono što je ugovorom o prenosu, odnosno cesiji preneto na prijemnika da ono stvarno i postoji, odnosno da potraživanje ustupioca prema dužniku nije dovedeno u sumnju. Ako bi se utvrdilo da je ustupilac bio nesavestan, tj. ako bi postupao protivno pravilima o prenosu, prijemnik bi imao pravo da od ustupioca traži naknadu štete, koja bi obuhvatila i ono što je prijemnik dao ustupiocu radi zaključenja ugovora o cesiji, odnosno prenosu potraživanja, kao i sva druga sporedna prava, uključujući i pravo na izgubljenu korist, odnosno dobit.

POSEBNI SLUČAJEVI USTUPANJA POTRAŽIVANJA Ustupanje umesto ispunjenja ili radi naplaćivanja (čl. 444. ZOO) Odredbe ovog člana ne regulišu pitanje ustupanja kao cesije, već ustupanja umesto ispunjenja i ustupanja radi naplaćivanja, a u narednom članu i ustupanje radi obezbeđenja. Navedena ustupanja nemaju karakter cesije jer ne postoji i treće lice, već se odnos u vezi ispunjenja obaveze reguliše samo između dva lica, i to između poverioca i dužnika. U prvom slučaju, prema stavu 1. ovog člana, dužnik umesto ispunjenja svoje obaveze ustupa poveriocu svoje potraživanje, ili jedan njegov deo. Taj odnos se reguliše ugovorom, tj. ugovorom o ustupanju, pa istupanjem određenog potraživanja poveriocu, gasi se obaveza dužnika prema poveriocu. Odnos između ta dva lica do dana ustupanja je dužničko - poverilački odnos, što znači da je jedno lice i dužnik i poverilac, a to se odnosi i na drugo lice. Da bi dužnik ugasio svoju obavezu prema poveriocu (svom dužniku), ustupa mu svoje potraživanje, koje može biti jednako potraživanje poverioca prema dužniku. Ako dužnik ne može da ispuni svoju obavezu u celini, poveriocu ustupa samo jedan deo, dok je za preostali deo i dalje u obavezi prema poveriocu. U drugom slučaju, prema stavu 2. ovog člana, kada dužnik svom poveriocu, u ovom slučaju prijemniku, ustupi svoje potraživanje radi naplaćivanja od trećeg lica, njegova se obaveza gasi, odnosno smanjuje, tek kada poverilac naplati ustupljeno potraživanje. Potraživanje poverioca ne mora biti samo u novcu, već i u bilo kakvoj drugoj stvari, kao na primer, određena količine neke stvari, čime pokriva svoj dug prema poveriocu, a oslobađa se obaveze prema poveriocu tek kada ovaj taj materijal proda, odnosno kada ga naplati. Navođenjem reci "samo radi naplaćivanja", odredbe stava 2. ovog člana imaju u vidu baš takav slučaj, a naime da se stvar predaje prijemniku radi prodaje, od koje bi prijemnik naplatio svoj deo potraživanja, dok bi ostatak vratio ustupiocu, odnosno svom dužniku. U protivnom, tj. ako stvar ne bi bila data radi naplaćivanja, nastao bi slučaj iz stava 1. ovog člana. I u jednom i u drugom slučaju prijemnik je dužan predati ustupiocu sve što je naplatio preko iznosa svog potraživanja prema ustupiocu. To stoji u odredbi stava 3. ovog člana, ali se ono može odnositi samo na drugi slučaj, jer potraživanje dato radi naplaćivanja regulisano je stavom drugim ovog člana, dok se stav prvi odnosi na ustupanje poveriocu ispunjenje dužnika, pa prijemom tog ispunjenja odmah se gasi obaveza dužnika, a ako je 618

dao manje od obaveze, taj deo i dalje ostaje kao dug prema poverioeu, prijemniku. Kod drugog slučaja obaveza ispunjenja je data radi naplaćivanja, pa je prijemnik dužan da sve što je više naplatio od primljene stvari radi naplate, vraća dužniku. Stav 4. ovog člana ima u vidu i takvu mogućnost da i u slučaju ustupanja radi naplaćivanja, dužnik može ispuniti svoju obavezu i prema ustupiocu, čak i kad je obavešten o ustupanju, odnosno o daljem ustupanju o kome se govori u stavu 2. ovog člana. Međutim, taj odnos moraju regulisati poverilac i dužnik posebnim ugovorom, da bi se znalo da li se obaveza ustupa poverioeu radi regulisanja svog potraživanja prema poverioeu u smislu stava 1. ovog člana, ili se ustupanje vrši radi naplaćivanja, dakle od trećih lica, te za kolika poverilac zatvara svoje potraživanje prema dužniku, a koliko je, eventualno, dužan da vrati dužniku od naplaćene stvari. Treba naglasiti da se odredbe ovog člana ne odnose na ustupanje radi naplaćivanja, odnosno da se poverilac pojavljuje kao punomoćnik dužnika da mu proda stvar, jer se i u stavu prvom i u stavu drugom ovog člana govori o gašenju obaveze dužnika u vezi ustupljene stvari, bilo po prvom ili drugom slučaju.

Ustupanje radi obezbeđenja (cl. 445. ZOO) Treći slučaj ustupanja, iz poglavlja "posebni slučajevi ustupanja potraživanja", odnosi se na ustupanje radi obezbeđenja i u vezi je sa odredbama stava 2. i 3. prethodnog člana. Naime, kada dužnik ustupi svome poverioeu svoje potraživanje radi naplaćivanja, odnosno kada je ustupanje izvršeno radi obezbeđenja prijemnikovog potraživanja prema ustupiocu, prijemnik je dužan da se stara sa pažnjom dobrog domaćina o naplati ustupljenog potraživanja i da po izvršenoj naplati zadrži koliko je potrebno za namirenje sopstvenog potraživanja prema ustupiocu, a ovome preda višak. U ovom slučaju, naplatom određenog iznosa obaveza ustupioca, odnosno dužnika se gasi prema poverioeu, pa ako je poverilac više naplatio od visine svog potraživanja dužan je da višak preda dužniku, a ako je prodajom te stvari naplatio manje od svog potraživanja, dužnik je i dalje u obavezi prema poverioeu za taj deo koji je ostao nepokriven u odnosu na celokupnu obavezu dužnika. S obzirom da se ustupanje u smislu ovog člana vrši radi o ispunjenja obaveze dužnika prema poverioeu, to ustupanje se prvenstveno vrši radi obezbeđenja poveriočevog potraživanja, ali poverioeu stvara i obavezu da se o ustupljenoj stvari stara kao dobar domaćin, odnosno daje čuva i proda pod najpovoljnijim uslovima. I ovaj odnos stranke, odnosno poverilac i dužnik treba da regulišu ugovorom, te da tim ugovorom predvide i slučajeve kao što su: vreme do kada se ima izvršiti prodaja, zatim da li u slučaju nemogućnosti prodaje prijemnik treba da vrati stvar ili daje zadrži i za koju vrednost, kao i druga pitanja koja bi bila od značaja za regulisanje svojih dužničko poverilačkog odnosa. U svakom slučaju, odredbe ovog člana mogu se shvatiti da se ustupanjem pre svega obezbeđuje poverilac, našta ukazuje i naslov za ovaj član, a zatim njegova obaveza da primljenu stvar čuva kao dobar domaćin, tj. kao svoju stvar, te da prodajom te stvari ostvari najpovoljnije uslove sa kojima će biti zadovoljan i ustupilac, odnosno dužnik.

PROMENA DUŽNIKA PREUZIMANJE DUGA Ugovor o preuzimanju duga (cl. 446. ZOO) Preuzimanje duga znači promenu na strani dužnika, koja nastaje ugovorom između dužnika i preuzimaoca, na koji je pristao poverilac. Kao što se iz navedenog vidi, kao subjekti u ovom poslu postoje: dužnik, preuzimalac i poverilac, s tim što ugovor o preuzimanju duga zaključuju samo dužnik i preuzimalac duga, a poverilac učestvuje kao subjekt koji u vezi svog potraživanja nastupa samo kao lice od koga zavisi pravno dejstvo ugovora koji su zaključili dužnik i preuzimalac duga. U pitanju je potraživanje poverioca, pa ako neko od dužnika ili preuzimalac obavesti poverioca o preuzimanju duga, dakle, bilo daje to sam dužnik ili neko lice koje je voljno da preuzme dug dužnika prema poverioeu, poverilac može dati svoj pristanak za bilo koga od njih. Pretpostavlja se daje poverilac dao svoj pristanak ako je bez ograde primio neko ispunjenje od preuzimaoca, koje je ovaj učinio u svoje ime. Podrazumeva se da preuzimanjem duga preuzimalac stupa na mesto ranijeg dužnika, a dužnik, čija je to obaveza ranije bila, oslobađa se obaveze prema poverioeu. Ako preuzimalac duga uz pristanak poverioca preuzme dug ranijeg dužnika, smatra se daje preuzimalac preuzimanjem duga preuzeo sve obaveze koje je raniji dužnik imao prema poverioeu, pa i u odnosu na sporedna 619

prava, osim prava na jemstvo i zalogu, koja se tim preuzimanjem gase. Naravno, preuzimalac ne odgovara poveriocu za nenaplaćene kamate koje su dospele do dana preuzimanja. Ako ih je naplatio, preuzimalac je dužan da ih prenese poveriocu, ali ako ih nije naplatio, a poverilac je stekao pravo na njih do dana ustupanja, ima pravo da ih naplati od dužnika koji je svoje obaveze preneo na preuzimaoca. No, to pitanje poverilac mora da reguliše u vezi ugovora o preuzimanju duga, kako bi imao pravni osnov da traži prinudnu naplati tih dospelih a nenaplaćenih kamata do dana zaključenja ugovora o preuzimanju duga. Ovo zbog toga što, ako što nije drugo ugovoreno, preuzimalac ne odgovara za nenaplaćene kamate koje su dospele do preuzimanja (čl. 449. st. 2. ZOO). Preuzimalac, preuzimanjem duga ima pravo na sve prigovore koje je raniji dužnik imao prema poveriocu, ali i prigovore koje on lično ima prema poveriocu, kao što su pravo prebijanja, zatim prigovor zastarelosti potraživanja i drugo što u vezi tog odnosa nastane između preuzimaoca i poverioca. Međutim, preuzimalac nema pravo prigovora na odnose koje je je imao sa ranijim dužnikom. Mada se u stavu 4. ovog člana pominje reč "ugovorači", ona nema značaja sve dok se poverilac ne izjasni da prihvata, odnosno da pristaje na preuzimanje duga. Ako na to pristane, smatra se da je ugovor o preuzimanju duga, zaključen između dužnika i preuzimaoca duga, stupio na snagu. U stvari, reč "ugovorači" u ovom slučaju odnosi se na dužnika i preuzimaoca duga, koji o preuzimanju duga zaključuju poseban ugovor. Ako poverilac do ostavljenog mu roka od strane ranijeg dužnika i budućeg preuzimaoca duga, ne odgovori na njihovu ponudu, odnosno ne prihvati njihov ugovor, smatra se da poverilac nije dao svoj pristanak, te da se ne može izvršiti preuzimanje duga, odnosno da ugovor koji su zaključili dužnik i preuzimalac ne proizvodi pravno dejstvo.. Zbog toga je u stavu 5. ovog člana propisano da ugovor koji su zaključili dužnik i preuzimalac duga nema dejstvo ugovora o preuzimanju ispunjenja sve dok poverilac ne bude dao svoj pristanak na ugovor o preuzimanju duga, kao i ako on odbije da da pristanak. Iz navedenog se zaključuje da ugovor o preuzimanju duga zaključuju dužnik i preuzimalac duga i on je punovažan ako na taj ugovor da saglasnost poverilac. Dakle, poverilac nije stranka u ugovoru, već subjekt, poverilac, od čije saglasnosti ili nesaglasnosti zavisi dejstvo ugovora.

Sudska praksa Pozajmica nije isto što i preuzimanje duša Ugovor ojemstvu obavezuje jemca samo ako je izjavu ojemčenju učinio pismeno. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, DD uz posredovanje DD, obratio se tokom 2001. godine tužiocu radi pozajmice iznosa od 60.000,00 DEM. Tužilac je pre davanja pozajmice tražio garanciju za vraćanje duga, pa mu je tuženi garantovao da će DD, u ugovorenom roku vratiti taj dug (do 31.12.2002. godine u evrima, po kursu koji bude važio na dan plaćanja), a ako on to ne učini, da će mu onda on (tuženi) vratiti dug. Nakon ovog zajma DD je još u dva navrata od tužioca pozajmio po 20.000,00 DEM, tako daje njegov dug prema tužiocu iznosio ukupno 100.000,00 DEM. DD nije vratio dug do ugovorenog roka, tako daje tuženi posle 31.12.2002. godine, vratio tužiocu iznos od 60.000,00 DEM, a odbio obavezu vraćanja iznosa od 40.000,00 DEM, što odgovara traženom iznosu od 20.252 EVRA, jer za vraćanje tog iznosa nije garantovao. Ugovor ojemstvu između tužioca i tuženog zaključenje u usmenoj formi. Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, i to odredbe člana 997, 998, u vezi člana 446. i 448. Zakona o obligacionim odnosima, kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Odredbom člana 998. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ako izjavu ojemčenju učinio pismeno. Kako je u postupku utvrđeno da ne postoji pismeni ugovor o jemstvu, sve i daje tuženi jemčio tužiocu u telefonskom razgovoru da će vratiti dug, ta izjava ne bi imala pravnu valjanost jer nije zaključena u pismenoj formi; pa su stoga neosnovani navodi tužiočeve revizije o obavezi tuženog kojaproizilazi iz njihovog sporazuma ojemstvu. Međutim, kod činjeničnog utvrđenja daje tuženi ustvari preuzeo obavezu jemstva samo za "prvu" pozajmicu DD od 60.000 DEM, ali ne i za njegove kasnije pozajmice; bez uticaja je revidentov navod o pogrešnoj primeni materijalnog prava u vezi jemstva. U tom smislu je tačno da tuženikova obaveza nije proistekla iz njegovog preuzimanja duga u smislu člana 446. ZOO, već iz njegovog pristupa dugu u smislu člana 451. ZOO; ali samo do iznosa od 60.000 DEM, koji je on i platio. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 811/06) "Preuzimanje duga. Izostanak saglasnosti preuzimaoca - "Samo obaveštenje tužioca o promeni korisnika zakupljenog poslovnog prostora i upućivanje davaoca usluga grejanja da račune za grejanje šalje novom korisniku ne znači daje došlo do preuzimanja duga " (odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 188/99); "Izjava o pristanku na sporazum o preuzimanju duga mora biti jasna i nedvosmislena. Kada to nije slučaj, sporazum između dužnika i trećeg lica kao potencijalnog preuzimaoca ipak proizvodi određena pravna dejstva, i to dejstva ugovora o preuzimanju ispunjenja" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 424/97). 620

Slučaj kad je dug obezbeđen hipotekom (čl. 447. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu slučaj sličan kao što je onaj naveden u prethodnom članu, s tim što je ovim članom predviđen kao predmet preuzimanja duga, u stvari preuzimanje prava obezbeđenih hipotekom neke nepokretnosti. U stvari, ako poverilac ima potraživanje prema dužniku, koje je obezbeđeno hipotekom, dužnik može otuđiti tu nepokretnost ako je u vezi tog otuđenja zaključio ugovor o preuzimanju duga sa preuzimaoce, odnosno kupcem te nepokretnosti, kojim kupac, odnosno preuzimalac duga prihvata dug prema hipotekarnom poveriocu. Smatra se da je poverilac dao pristanak na ugovor o preuzimanju duga, zaključen između dužnika i kupca njegove nepokretnosti, na kojoj postoji dug osiguran hipotekom u korist poverioca, ako je poverilac dao pristanak na ugovor o preuzimanju duga. Ako je poverilac blagovremeno dao izjavu da ne prihvata ugovor o preuzimanju duga, smatra se da ugovor o preuzimanju duga nije prihvaćen i da ne proizvodi dejstvo. U tom slučaju ne može se izvršiti ni ugovor o otuđenju nepokretnosti, jer na toj nepokretnosti postoji hipotekarno pravo poverioca. Naravno, dužnik, ili u ime ovoga kupac, može izvršiti obavezu iz hipotekarnog duga, kada će se ugasiti obaveza dužnika, pa samim tim steći pravo, odnosno otklanjaju smetnju za zaključenje ugovora o otuđenju nepokretnosti dužnika. Da bi ugovor o preuzimanju duga, osiguran hipotekom, imao dejstvo, mora se pozvati poverilac da se izjasni o tome da lije saglasan sa ugovorom o ustupanju potraživanja, kroz formu prihvatanja preuzimanja hipotekarnog duga od strane novog dužnika po tom istom osnovu. U pismenu kojim se od poverioca traži da se izjasni da li prihvata preuzimanje hipotekarnog duga, mora se navesti upozorenje poveriocu da se o traženom izjasni najkasnije u roku od tri meseca od prijema poziva. Ako se poverilac ne izjasni u ostavljenom mu roku, smatra se kao daje dao pristanak na ugovor o preuzimanju duga. Ako pismeno ne ukazuje na posledicu ne davanja saglasnosti na ugovor o preuzimanju duga, odnosno ako mu se u pismenu ne naglasi da ako se u ostavljenom mu roku od tri meseca ne izjasni o predlogu, odnosno ugovoru dužnika i preuzimaoca duga, da će se smatrati kao da je poverilac dao saglasnost na taj ugovor, smatraće se da poziv nije ni upućen. Izjava o saglasnosti se traži od poverioca da bi se ovaj upoznao o novom dužniku, koji ako je za njega povoljniji, odnosno sigurniji u izvršenju hipotekarnog duga, da će saglasnost dati, ali ako je suprotno, odnosno ako je novi hipotekarni dužnik u težem položaju od položaju u kome je bio postojeći dužnik, ili je novi dužnik osiromašen daje teško poverovati da će ispuniti dug iz hipotekarnog potraživanja, onda je logično da poverilac neće dati pozitivnu izjavu o preuzimanju hipotekarnog duga na osnovu ugovor ao preuzimanju duga.

DEJSTVO UGOVORA O PREUZIMANJU DUGA Promena dužnika (čl. 448. ZOO) Osobenost na koje ukazuju odredbe ovog člana odnose se na sledeće slučajeve: a) preuzimalac duga stupa na mesto pređašnjeg dužnika; b) pređašnji dužnik se oslobađa obaveze prema poveriocu; v) poverilac koji je pristao na ugovor o preuzimanju duga, a nije znao niti je morao znati daje preuzimalac bio prezadužen, ima pravo prema pređašnjem dužniku, u tom smislu da se pređašnji dužnik ne oslobađa obaveze; g) da u slučaju iz prethodne tačke, ugovor o preuzimanju duga ima dejstvo ugovora o pristupanju dugu; d) da između preuzimaoca i poverioca postoji ista obaveza koja je dotle postojala između pređašnjeg dužnika i poverioca. Logično je, a to propisuju i odredbe stava 1. ovog člana, da preuzimanjem duga preuzimalac stupa na mesto pređašnjeg dužnika, a da se ovaj oslobađa obaveze. Međutim, ako je u vreme preuzimanja duga preuzimalac bio prezadužen, odnosno insolventan, a za tu okolnost poverilac nije znao niti je morao znati, raniji dužnik se ne oslobađa obaveze koje je preneo na preuzimaoca duga, što znači da jednako odgovara sa preuzimaocem duga i to po osnovu pristupanja dugu. Znači, raniji ugovor o preuzimanju duga ostaje na snazi, tj. onaj ugovor koji su zaključili raniji dužnik i preuzimalac duga, na koji je dao saglasnost poverilac, s tim da i dalje postoji obaveza koju je preuzimalac preuzeo ugovorom o preuzimanju duga sa ranijim dužnikom. Raniji dužnik, kao stoje propisano, ako nastane slučaj iz stava 2. ovog člana, ne oslobađa se obaveze prema poveriocu, pa ostaje kao dužnik prema njemu, ali po osnovu pristupanja dugu, koje ima dejstvo kao ugovor o pristupanju dugu. Pristupanje dugu nastaje zaključenjem ugovora o pristupanju dugu, kojim se treće lice (u ovom slučaju raniji dužnik)po samom zakonu obavezuje poveriocu da će ispuniti obavezu dužnika (u ovom slučaju preuzimaoca 621

duga). U tom slučaju preuzimalac duga i raniji dužnik su solidarni dužnici, pa poverilac može da traži ispunjenje obaveze bilo od jednog od njih ili od obojice. Pri tom se ističe da kod nastalog slučaja, kada raniji dužnik ostaje i dalje pri obavezi prema poveriocu, ne zaključuje se poseban ugovor o pristupanju dugu, jer je taj odnos uređen zakonom, tj. odredbama ovog člana.

Sudska praksa Cesija i zastarelost Posle izvršene cesije potraživanja, o čemu je obavešten dužnik, prijemnik je stekao prema dužniku ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja, pa tako i pravo na isplatu dugovanog iznosa sudskim putem u roku od 3 godine od dana dospelosti potraživanja. Iz obrazloženja Na utvrđeno činjenično stanje, pravilno je primenjeno materijalno pravo, i to odredbe čl. 374., čl. 438. i čl. 440. Zakona o obligacionim odnosima. Nižestepeni sudovi su pravilno ocenili istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja i zaključili daje osnovan, tako daje imalo mesta odbijanju tužbenog zahteva. Članom 374. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima regulisano je da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za 3 godine. S obzirom daje sporni ugovorni odnos nastao između pravnih lica, tj. "W" i tuženog "BB", izvesno je da se, u konkretnom slučaju, primenjuje kraći - trogodišnji rok zastarelosti iz citirane zakonske odredbe. Pri tom, posle izvršene cesije potraživanja od strane "VV", na tužioca, o čemu je obavešten dužnik- tuženi, tužilac (prijemnik) stekao je prema dužniku ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja (čl. 449. Zakona o obligacionim odnosima), pa tako i pravo na isplatu dugovanog iznosa sudskim putem u roku od 3 godine od dana dospelosti potraživanja. Imajući u vidu daje sporno potraživanje dospelo 30 dana od dana izvršene isporuke robe, 19.3.1991. godine, tužilac je mogao da zahteva naplatu najkasnije do 19.3.1994. godine. Kako je tužba u ovoj parnici podneta 1.9.1995. godine njegovo potraživanje je zastarelo. Neosnovani su navodi u reviziji daje trebalo primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja, zbog toga što je tužilac lično, kao fizičko lice, proizveo robu i isporučio je tuženom, s tim stoje, pri tome, "VV" bila samo posrednik. Naprotiv, iz otpremnice - zaključnice br. 7/91 od 19.2.1991. godine se vidi da ju je izdala "VV" za tuženog, sa kojim je očigledno ona bila u ugovornom odnosu, što je u skladu i sa sadržinom ugovora zaključenog 28.5.1986. godine između tužioca i pomenute zadruge, a zbog čega je zadruga izvršila i ustupanje potraživanja prema tuženom tužiocu. Dakle, predmet spora, u ovoj pravnoj stvari je izvršenje ugovorne obaveze iz ugovora sačinjenog između "VV" i tuženog "BB", Zadruga je, najpre, zahtevala od tuženog da preuzetu obavezu prema njoj izvršiti a, potom, je prenela potraživanje na tužioca, koji je kao poverilac stupio na mesto zadruge i prema tuženom mogao da ima ista ona prava koja je imao prethodni poverilac na čije mesto je stupio u ovom obligaci-ono pravnom odnosu. U ovakvoj pravnoj situaciji tuženom je data mogućnost da istakne prijemniku pored prigovora koje ima prema njemu i one prigovore koje je mogao istaći ustupiocu do časa kad je saznao za ustupanje (čl. 449. st. 2. ZOO). (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3193/05); "Kod ugovora o preuzimanju duga iako je preuzimalac duga prezadužen a poverilac to nije znao niti mogao znati, pređašnji dužnik se ne oslobađa obaveze. Ugovor o preuzimanju duga u takvom slučaju ima dejstvo ugovora o pristupanju duga pa je pređašnji dužnik pasivno legitimisan u parnici i obavezan isplatiti dugovano potraživanje ukoliko nije dokazao daje sporni dug platio preuzimalac"' — (prema odluci VPS, Pž. 10045/97).

Sporedna prava (čl. 449. ZOO) Sporedna prava su, po pravilu vezana za određeno potraživanje, pa kao takva dele sudbinu tog potraživanj a. Članom 447. stav 2. ovog zakona navedena su kao sporedna prava: pravo prvenstva naplate, hipoteka, zaloga, prava iz ugovora sa jemcem, prava na kamatu, ugovornu kaznu i si. Već je u više navrata ukazano da sporedna prava koja su postojala uz potraživanje do preuzimanja duga, ostaju i dalje u funkciji koja koristi poverilac, sada - posle preuzimanja duga, prema preuzimaocu duga. Jedino se gase ona prava koja se odnose na jemstvo i na zalogu, osim ako jemac ranijeg dužnika ili zalogoprimac tog dužnika ne ugovore što drugo, a naime da se ta prava poverioca ne menjanju promenom dužnika. Razlozi zbog kojih su jemstvo i zaloga, kao sporedna prava izdvojena od drugih sporednih prava i koja ne prelaze na novog dužnika su, verovatno, lične prirode, jer ako su postojala prema ranijem dužniku ona su nastala iz posebnih odnosa koji jemac, odnosno zalogoprimac ima prema ranijem dužniku. Međutim, kao što je napred 622

navedeno, poverilac ne mora da pristane na ugovor o preuzimanju duga ako mu nisu preneta i prava koja je raniji dužnik imao od jemca, odnosno zalogoprimca. Ali ako poverilac na tome ne insistira, preuzimalac duga samostalno odgovara za dug prema poveriocu, bez jemčeve odgovornosti za izvršenje obaveze, odnosno bez prihvatanja da se zaloga ranijeg dužnika odnosi i na zalogu preuzimaoca duga, kao da je on tu zalogu dao. Isto to tako učinjen je jedan izuzetak u odnosu na pravilo koje se odnosi na kamatu kao sporednog potraživanja, za koju je stavom 2. ovog člana propisano da, ako što drugo nije ugovoreno, preuzimalac ne odgovara za nenaplaćene kamate koje su dospele do preuzimanja. Činjenica je da se kamate, odnosno dospele kamate odnose na obavezu ranijeg dužnika da ih plati poveriocu, te da ako ih ne plati, a zaključenje ugovor o preuzimanju duga, nema obavezi prema poveriocu za neisplaćenu kamatu, ali tu obavezu nema ni preuzimalac duga, osim ako kod zaključenja ugovora o preuzimanju duga drukčije ne ugovore. Ali ako u tom smislu ništa ne ugovore, preuzimalac duga ne odgovara za nenaplaćene kamate koje su dospele de preuzimanja.

Prigovori (čl. 450. ZOO) Pravo prigovora pripada dužniku u odnosu na potraživanje koje poverilac ima prema njemu. Ti prigovori su materijalno pravne prirode i oni se odnose na nastanak ili prestanak nekog prava dužnika u odnosu na poverioca. Prigovore koje je mogao da ističe raniji dužnik prema poveriocu može da ističe i novi dužnik, preuzimalac duga. On može da ističe prigovor zastarelosti potraživanja, a može da ističe i prigovor prebijanja, ako i preuzimalac ima kakvo dospelo potraživanje prema poveriocu. Međutim, on ne može da ističe prigovore koji su lične prirode, a odnose se na dužnika koji je, na primer, bio poslovno nesposobno lice u vreme zaključenja ugovora o preuzimanju duga, jer ako je preuzimalac duga i znao za poslovnu nesposobnost dužnika, on je preuzimanje duga učinio verovatno iz nekih humanih razloga prema ranijem dužniku, zbog čega kod ugovora o preuzimanju duga taj prigovor ne bi imao značaja, ali i ako preuzimalac duga nije znao za poslovnu nesposobnost dužnika u vreme preuzimanja duga, ta okolnost bi takođe bila bez značaja jer je njegov odnos prema ranijem dužniku svakako bio u vezi neke njegove obaveze prema tom dužniku, zbog čega je u stavu drugom ovog člana i propisano pravilo da preuzimalac ne može istaći prigovor koji potiče iz njegovog pravnog odnosa sa pređašnjim dužnikom, a koji odnos je bio osnov preuzimanja. Naime, kada se u stavu drugom ovog člana navodi "a koji odnos je bio osnov preuzimanja", misli se na ono stoje napred navedeno, a naime daje preuzimalac duga verovatno imao neki svoj interes kada kada je prihvatio obaveze koje je raniji dužnik imao prema poveriocu, pa kako se radi o odnosu između ranijeg dužnika i preuzimaocu njegovog duga, taj odnos ne tiče na poverioca, pa eventualni prigovor istaknut protivu njega, a u vezi odnosa koji je bio osnov preuzimanja, je bez pravnog značaja, par kada je u pitanju poverilac.

PRISTUPANJE DUGU Ugovor o pristupanja dugu (čl. 451. ZOO) Kao stoje ranije objašnjeno, pristupanje dugu nastaje zaključenjem ugovora o pristupanju dugu, kojim se treće lice obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika U tom slučaju treće lice i raniji dužnik su solidarni dužnici, pa poverilac može da traži ispunjenje obaveze bilo od jednog od njih ili od obojice. Ako je govorom predviđeno prestanak dužnikove obaveze, a njegove obaveze prelaze na treće lice, onda se ne radi o pristupanju dugu već o preuzimanju duga. Odnos koji u vezi pristupanja duga regulišu poverilac i treće lice odnosi se na dug koji duguje postojeći dužnik, ali se obaveza trećeg lica ne mora da poklapa sa visinom obaveze ranijeg dužnika, već može biti i manja. U tom slučaju takođe postoji pristupanje dugu, ali za onaj iznos na koji se treće lice obavezalo prema poveriocu, dok za preostali dug odgovara raniji dužnik, čija se obaveza nije smanjila ni u pogledu ćele obaveze. Kod pristupanja dugu odgovornost ranijeg dužnika i odgovornost pristupioca dugu, nije solidarna, jer pristupilac duga, nezavisno od volje ranijeg dužnika, zaključuje ugovor o pristupanju dugu sa poveriocem, pa ako se njihove obaveze ne susreću kao jedinstvena obaveza oni nisu ni solidarni dužnici. Za razliku od slučaja kada se vrši promena dužnika po odredbama člana 448. ZOO, odnosno kada poverilac pri davanju saglasnosti na ugovor o preuzimanju duga između ranijeg dužnika i novog dužnika (preuzimaoca) nije znao daje preuzimalac bio prezadužen i kada se zbog toga predašnji dužnik ne oslobađa obaveze prema poveriocu, ugovor o preuzimanju duga ima dejstvo ugovora o pristupanja duga, jer je taj odnos uređen zakonom, što znači da se ne zaključuje poseban ugovor o tome sa poveriocem, kako je to, inače, propisano za slučaj iz ovog člana (451.). 623

TI

Treće lice koje je zaključilo ugovor sa poveriocem o pristupanju duguje nezavisan od dosadašnjeg dužnika, jer on zaključuje ugovor samo sa poveriocem a ne i sa dosadašnjim dužnikom, zbog čega može samostalno, bez dozvole, odnosno i protivljenja postojećeg dužnika da izvrši njegovu obavezu prema poveriocu. Kod takvog slučaja, prema poveriocu su odgovorni i dosadašnji dužnik i treće lice koje je zaključilo ugovor o pristupanju dugu sa poverioce, pa obavezu poverioca može da ispuni bilo koje od tih lica. U koliko dospelu obavezu poverioca ne ispuni ni jedan od tih dužnika, poverilac može tužbom da traži ispunjenje samo prema jednom dužniku, tj. onom koji je za njega sigurniji platac.

Pristupanje dugu u slučaju primanja neke imovinske celine (čl. 452. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu da lice na koga je prešla neka imovina fizičkog ili pravnog lica, a bila je opterećena nekim dugom, odgovara za dugove koji se odnose na tu imovinu, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno s njim, ali samo do vrednosti njene aktive. Tako, na primer, ako je lice kupilo neku stvar, bilo kao imovinsku celinu ili jedan deo te celine, a ta stvar je bila zadužena, to lice odgovara poveriocu za tu stvar u celini ili jedan njen deo, zajedno sa dotadašnjim imaocem te stvari, i to solidarno, ali samo do vrednosti koliko iznosi imovinska celina ili njen deo koji je on kupio. Ako je lice na koga je prešao jedan deo određene celine, on solidarno do vrednosti tog dela solidarno odgovara sa dotadašnjim imaocem, dok dosadašnji imalac odgovara i za preostali deo te celine. Ako bi, pak, lice za slučaj iz stava 1. ovog člana, zaključio kakav ugovor sa dotadašnjim imaocem, o tome da se kupčeva obaveza isključuje ili ograničava, takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo. Oni mogu da zaključe takav ugovor ali je on za poverioca bez značaja. Međutim, ako dotadašnji dužnik preuzme obavezu duga lica koje je kupilo ćelu stvar ili samo njen deo, pa taj dug i isplati, onda lice koje je kupilo stvar nema bilo kakve obaveze prema poveriocu, što je i logično. Stav prvi ovog člana ima u vidu imovinu, odnosno imovinska prava, pa se odredbe ovog člana ne mogu odnositi samo na slučajeve kupoprodaje neke stvari koja je opterećena dugom, već na sva imovinska prava koja mogu biti predmet obligacionog odnosa. Poseban slučaj pristupanje dugu, kada se može smatrati da postoji solidarna odgovornost i jednog i drugog dužnika, postoji i ako, na primer, u vezi neke zajedničke imovine, treće lice preuzme deo imovine od imovine koja pripada ranijem titularu te imovine, inače dužnika poverioca, novi titular preuzima odgovornost zajedno sa postojećim titularom te imovine za deo koji pripada njemu. U tom smislu govori i dole navedeni primer iz sudske prakse.

Sudska praksa Odgovornost pravnog lica po osnovu preuzimanja imovinske celine Pravno lice na koje pređe deo imovinske celine drugog lica, odgovara solidarno sa tim licem za njegove obaveze, ali samo za one obaveze koje su vezane za tu imovinsku celinu, i samo do visine preuzete obaveze. Iz obrazloženja Prema odredbama člana 452. ZOO, lice na koje pređe na osnovu ugovora neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno sa njim, ali samo do vrednosti njene aktive. Nema pravnog dejstva prema poveriocima odredba ugovora kojom bi se isključila ili ograničila odgovornost utvrđena citiranim stavom člana 452. Imajući u vidu navedene odredbe, da bi drugotuženi kao lice na koga je prešao deo imovine, odnosno u konkretnom slučaju značajni deo imovine prvotuženog u vidu njegovog osnivačkog uloga unetog pri osnivanju drugotuženog, po tom osnovu bio odgovoran za obaveze, odnosno dugove svog osnivača prema tužiocu, prvostepeni sud je morao utvrditi da se ti dugovi odnose upravo na imovinsku celinu koja je prešla u imovinu drugotuženog, kao i koja je vrednost navedene imovine, jer je označena vrednost limit odgovornosti lica na koga je navedena imovinska celina prešla. Stoga samo na osnovu činjenice da je prvotuženi osnivač drugotuženog i da je njegov osnivački ulog značajni deo njegove imovine, nije se mogla uspostaviti u smislu citiranog člana 452. ZOO solidarna odgovornost drugotuženog sa prvotuženim za obaveze koje su nastale za prvotuženog u vršenju njegove delatnosti odnosno iz obligacionog odnosa sa tužiocem. Sama činjenica da je prvotuženi osnivač drugotuženog, ne stvara automatski i obavezu drugotuženog da odgovara za obaveze svog osnivača niti ukazuje automatski da bi zauzimanjem drugačijeg stava u pogledu odgovornosti drugotuženog tužilac bio oštećen i onemogućen da naplati svoje potraživanje, jer prema odredbama Zakona o izvršnom postupku potraživanje prema određenom licu može se naplatiti i izvršenjem na akcijama, odnosno udelima u društvu sa ograničenom odgovornošću, koje izvršni dužnik ima, što ukazuje da se dugovanje 624

prvotuženog može namiriti i izvršenjem na njegovom udelu u imovini drugotuženog, a u iznosu koji s obzirom na njegov osnivački ulog pripada prvotuženom kao osnivaču drugotuženog. Stoga sama činjenica daje došlo do prenosa dela imovine bez utvrđivanja da se radi o dugovanjima koja su vezana upravo za navedeni deo imovine, odnosno imovinske celine i utvrđivanja visine vrednosti prenete imovine, nije dovoljna za utvrđivanje postojanja solidarne odgovornosti drugotuženog za obaveze prvotuženog svog osnivača, po osnovu prenosa imovine. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 11105/05 od 16.1.2006. godine); Solidarna odgovornost sticaoca ne može se ugovorom ni isključiti ni ograničiti. Prelazak imovinske celine u smislu člana 452. Zakona o obligacionim odnosima na novog titulara uključuje kako ustupanje potraživanja koje ulaze u sastav te imovinske celine tako i preuzimanje dugova koji čine njenu pasivu. Prema obrazloženju Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao davalac kredita, bio u poslovnom odnosu sa "VV", kao korisnikom kredita, po ugovoru broj 113/1 od 09.11.1990. godine i aneksu ugovora broj 43 od 14.10.1994.godine. Kao sredstvo obezbeđenja navedenog kredita izvršena je uknjižba založnog prava - hipoteke na nepokretnosti u A listu na katastarskoj broj vv kao i na katastarskoj parceli gg u korist tužioca, i to za iznos glavnog duga od 14.903.380,00 tadašnjih dinara, a na osnovu rešenja Opštinskogsuda u Lj. Dn,. broj 48/91 od 08.06.1991. godine. Rešenjem Trgovinskog suda u V. St. br. 1004/95 od 19.12.1996. godine, a nad "VV" otvoren je stečajni postupak i u tom postupku utvrđeno je potraživanje ovde tužioca u iznosu od 950.152,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.09.1996. godine kao i potraživanje u iznosu od 579.385,33 DEM, sa domicilnom kamatom počev od 17.09.1996. godine, sve do podnošenja predloga za glavnu deobu. Pre otvaranja stečajnog postupka "VV" je osnovala 24.05.1995. godine ovde tuženog. U zk. ulošku broj aa, vlasnički list, upisano je pravo svojine na nepokretnostima u A listu, među koje spadaju i sporne nepokretnosti, u korist Republike Srbije. U teretnom listu pored uknjiženog založnog prava na pomenutim katastarskim parcela za dug po kreditu "VV", upisano je i pravo korišćenja u korist ovde tuženog. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nema us lova za primenu odredbe člana 435. Zakona o preduzećima, kome ima mesta primeni samo u slučaju statusne promene podele preduzeća uz prestanak postojećeg preduzeća, kada preduzeća nastala podelom odgovaraju solidarno za obaveze podeljenog preduzeća, što ovde nije slučaj. Međutim, osnovano se revizijom ukazuje da nižestepeni sudovi nisu dali nikakve razloge za neprimenu odredbe člana 452. Zakona o obligacionim odnosima, niti su u tom smislu utvrđivali činjenice relevantne za primenu navedene odredbe, mada još u tužbi tužilac pored pozivanja na odredbu člana 435. stav 3. Zakona o preduzećima, pozvao se i na odredbu člana 452. ZOO, ističući u činjeničnim navodima daje dužnik po kreditu osnovao novo preduzeće u cilju izbegavanj a plaćanja dospelih obaveza prema poveriocima i daje na novo osnovano preduzeće preneo aktivu. Prelazak imovinske celine u smislu člana 452. Zakona o obligacionim odnosima na novog titulara uključuje kako ustupanje potraživanja koje ulaze u sastav te imovinske celine tako i preuzimanje dugova koji čine njenu pasivu. Radi efikasnije zaštite poverilaca imovinske celine, izričito je propisano da za dugove uz dotadašnjeg titulara imovinske celine odgovara i sticalac i to solidarno sa njim do vrednosti njene aktive. Solidarna odgovornost sticaoca ne može se ugovorom ni isključiti ni ograničiti. U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi da lije i u kojoj vrednosti preneta imovina preduzeća "VV", na ovde tuženog, po osnovu kog prenosa bi u smislu člana 452. ZOO, tuženi solidarno odgovarao tužiocu za neizmirene obaveze po kreditu sa prethodnim titularom imovine, inače korisnikom kredita. Kako je tužilac postavio i zahtev za utvrđenje daje tuženi hipotekarni dužnik, uz namirenje svog potraživanja dozvolom prodaj e hipotekovane nepokretnosti, a obzirom na upisano zemljišno knjižno stanje potrebno je utvrditi da li nepokretnosti na kojima je upisano založno hipotekarno pravo mogu biti predmet hipotekarnog namirenja (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev 91/07); Pristupanje dugu - "Lice na koje pređe po osnovu ugovora neka imovinska celina drugog lica (nepokretnost) ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu pored dotadašnjeg imaoca solidarno sa njim, ali samo do visine vrednosti prenete imovine" (prema odluci VPS, Pž. 4513/2000);

PREUZIMANJE ISPUNJENJA (čl. 453. ZOO) Preuzimanje ispunjenja je ugovor između dužnika i nekog trećeg lica, kojim se ovaj obavezuje prema dužniku da ispuni njegovu obavezu prema njegovom poveriocu. Za poverioca je nebitan ugovor o preuzimanju ispunjenja, jer u tom ugovoru on ne učestvuje, pa i ne mora da zna da je njegov dužnik sa trećim licem zaključilo ugovor o preuzimanju ispunjenja. Ugovor o kome je reč zaključuju samo dužnik i treće lice, po kome se treće lice obavezuje da će isplatiti dug dužnika, odnosno njegovom poveriocu, a ako to ne učini odgovara dužniku ako je poverilac tražio ispunjenje od dužnika. 625

r Poverilac, dakle, nema nikakva prava prema trećem licu, čak ako je i znao da je treće lice prema dužniku preuzelo obavezu ispunjenja. To što je treće lice preuzelo obavezu prema dužniku, predstavlja samo njihov odnos, koji za posledicu ima, ako preuzimalac ispunjenja ne izvrši preuzetu obavezu, da dužniku naknadi štetu, ako je poverilac od dužnika zatražio ispunjenje. Dakle, da bi treće lice odgovaralo dužniku što nije ispunio njegovu obavezu prema poveriocu, potrebno je da je u njihovom ugovoru predviđeno koju obavezu treba da ispuni to treće lice i u kom roku. U tom ugovoru se može navesti da će treće lice naknaditi štetu dužniku ako je poverilac, pre izvršenja obaveze trećeg lica, tražio ispunjenje od dužnika. Ako poverilac zatraži ispunjenje od dužnika, dužnik može tražiti od trećeg lica da ono ispuni njegovu obavezu poveriocu. U tom slučaju, ako treće lice postupi po nalogu dužnika, a u skladu sa zaključenim ugovorom o preuzimanju ispunjenja, smatra se daje obaveza trećeg lica ugađena prema dužniku, a obaveza dužnika daje ugašena prema poveriocu.

Sudska praksa "Preuzimanje ispunjenja izaziva pravna dejstva samo između dužnika i trećeg kao preuzimaoca ispunjenja. Poverilac može i dalje tražiti ispunjenje obaveze jedino od svog dužnika dok preuzimalac ispunjenja odgovara dužniku ako ovaj blagovremeno ne ispuni obavezu poveriocu kad ovaj ispunjenje zatraži od dužnika " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 558/97).

626

UGOVORI UGOVOR O PRODAJI Pojam (cl. 454. ZOO) Pod ugovorom o prodaji (i kupovini) podrazumeva se takav sporazum prodavca i kupca po kome se prodavač obavezuje da stvar koju prodaje kupcu ovome prenese pravo raspolaganja nad toj stvari, odnosno pravo svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu plati odgovarajuću cenu. Ugovor o prodaji se smatra zaključenim kad su se stranke saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Bitni sastojci ugovora procenjuju se prema vrsti pravnog posla, odnosno prema ugovoru koji stranke zaključuju. Kod ugovora o prodaji bitni sastojci ugovora su, po pravilu, predmet i cena. Kod drugih ugovora, kod kojih bitne sastojke ugovora određuju stranke, prema prirodi posla, smatra se i neki uslov ili neka odredba određenog ugovora od koje makar ijedna stranka čini zavisnim zaključenje ugovora, kao što su, na primer, rok isporuke, način plaćanja, mesto isporuke i drugo. Ugovor o prodaji se zasniva na principu neformalnosti, osim u slučaju prodaje nepokretnih stvari - kada se ugovor o prodaji mora zaključiti, uz izvesna odstupanja, u pismenoj formi. Praksa preduzeća prihvata pismenu formu u svim važnijim ugovorima, zbog lakšeg dokumentovanja poslovanja i dokazivanja o zaključenom poslu. Ako su se stranke saglasile da se ugovor sačini u pismenoj formi, onda se ugovor o prodaji smatra zaključenim kada ga prodavač i kupac potpišu. Međutim, ako osnov ne postoji obaveza je bez dejstva, bez obzira da li je ugovor potpisan ili ne. Naime, mora postojati zakonski osnov - u protivnom nema ni obaveze. Međusobne obaveze moraju biti ekvivalentne. U protivnom, odnosno ako pravni osnov nije dozvoljen ništava je i obaveza čiji je osnov protivan zakonu ili poslovnom moralu. Dakle, ako osnov ne postoji, obaveza je bez dejstva. Inače, prodavač i kupac mogu zaključiti ugovor na bilo koji način iz koga jasno proističe njihova saglasnost, pa i posredno preko drugih lica, ili prećutno (ako se volja izražava radnjama i postupcima iz kojih se sa sigurnošću može zaključiti daje lice pristalo na zaključenje ugovora). Kada se određuje predmet ugovora određuje se i njegova količina. Ugovor je punovažan ako se u konkretnom slučaju količina ipak može odrediti prema ugovoru. Ako količina nije određena ni odr.ediva, ugovor se ne smatra zaključenim. Rok isporuke nije bitan element ugovora ukoliko ga stranke kao takvog ne odrede - kada se radi o fiksnom poslu, i samim protekom roka ugovor se smatra raskinutim, osim ako poverilac bez odlaganja obavesti dužnika da ugovor održava na snazi. Ako stranke nisu zaključile ugovor o prodaji, a prodavač isporuči robu drugom licu smatrajući ga kupcem robe, drugo lice koje je primilo robu nije dužno daje plati pošiljaocu. Ovo čak i u slučaju daje isporučilac robe dostavio fakturu primaocu robe, bez ostalih odgovarajućih dokaza, jer se faktura ne može smatrati verodostojnim dokazom za to da su stranke bile u neposrednom ugovornom odnosu, odnosno daje isporučilac na osnovu ugovora sa primaocem isporučio ovome robu, te da je primalac dužan isplatiti kupovnu cenu isporučiocu. Najčešći slučajevi ovakve pojave javljaju se kod isporuka raznih pošiljki putem pošte, kao što su knjige, časopisi i si. Ugovorne odredbe ne mogu se menjati osim po sporazumu stranaka. Ugovorene cene, pod određenim uslovima, mogu se menjati usled izvanrednih događaja, koji se nisu mogli predvideti u vreme zaključenja ugovora, ako bi zbog tih događaja ispunjenje obaveze za jednu stranku postalo preterano otežano ili bi joj nanelo preterano veliki gubitak. U izvesnim slučajevima mogao bi se tražiti i raskid ugovora. Kad jedna stranka traži izmenu ugovora zbog promenjenih okolnosti, draga stranka može odustati od ugovora ili predložiti izmene odredbe ugovora, razume se ako je zahtev osnovan. Odredbama stava 2. ovog člana propisano je i pravilo o prodaji prava, tj. kada se prodavač nekog prava obavezuje da kupcu pribavi prodato pravo, a kad vršenje tog prava zahteva državinu stvari da mu i preda stvar. Pri tom se misli da se ugovorom o prodaji mogu prenositi (prodati) različita prava, kao što su: pravo industrijske svojine, kao zajedničkog pojma za patentno pravo, pravo modela za iskorišćavanje, pravo industrijskih uzoraka i 627

modela, robnih i uslužnih žigova, imena i oznaka porekla robe (nabrojana u Međunarodnoj konvenciji za zaštitu industrijske svojine, kao i našem pozitivnom zakonodavstvu, a posebno u članu 686. ZOO, po kome se ugovorom o licenci davalac licence obavezuje da sticaocu licence ustupi, u celini ili delimično, pravo iskorišćavanja pronalaska, tehničkog znanja i iskustva - know-how, žiga, uzorka ili modela, a sticalac licence se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu). Zakon o trgovini (,,S1. glasnik RS", br. 85/05 i 101/05) defmiše trgovinu kao „kupovinu i prodaju robe i vršenje trgovinskih usluga". Trgovina na veliko podrazumeva kupovinu robe radi dalje prodaje ili prerade, dok trgovina na malo podrazumeva prodaju robe krajnjem potrošaču. Trgovinske usluge se odnose na agencijske usluge, posredničke, zastupničke, komisione i berzanske usluge, usluge uskladištenja, usluge otpremanja i dopremanja robe, usluge kontrole kvaliteta i kvantiteta robe, usluge osiguranja robe, usluge ekonomske propagande i promocije, usluge tržnice i druge usluge uobičajene u trgovini. Izraz „prodaja", upotrebi]en u ovoj glavi, sadrži u sebi i pojam kupovine, jer prodaja podrazumeva i kupovinu. Mnoga zakonodavstva taj izraz definišu kao „kupo-prodaja", drugi kao „kupovina i prodaja" (koji je, čini se, najčešći izraz u ugovorima koji se kod nas zaključuju). Realizacijom ugovora o prodaji postiže sekao stoje rečeno, prenos svojine na stvari, čime se stvara razlika u odnosu na druge ugovore, kao što su ugovor o zakupu, o zajmu, o delu i dr. Tu spada i ugovor o poklonu, jer iako se stvar poklanja i svojinu nad tom stvari stiče poklonoprimac, ipak se on razlikuje od ugovora o prodaji u tome što je taj ugovor besteretan, a postoje i drugi elementi koji ga čine različitim, kao što su: forma, opoziv, nepostojanje garancije za fizička i pravna svojstva stvari.

Sudske prakse Prodaja nepokretnosti i zaveštanje Ugovor o prodaji nepokretnosti, koji je realizovan među strankama, ne može biti predmet zaveštanja prodavca. Prema obrazloženju Pre svoje smrti, sada pok. PP, pred Opštinskim sudom u K.sačinio je sudsko zaveštanje u predmetu RA.br.244/99 od 10.5.1999. godine, u kome je raspolagao ovde spornim stanom u korist tužene, te je u ostavinskom postupku koji je vođen iza njegove smrti pred Opštinskim sudom u Batočini doneto rešenje Ov.br. 87/99 5.6.2002. godine kojim je između ostalog utvrđeno da njegovu zaostavštinu predstavlja sporni stan, a za naslednikaje oglašena tužena na osnovu tog zaveštanja. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su i po stanovištu Vrhovnog suda osnovano zaključili da postoje uslovi za konvalidaciju spornog ugovora o kupoprodaji ili priznavanje njegovog pravnog dejstva, te daje tužbeni zahtev tužioca osnovan (po osnovu ugovora o prodaji još za života pok. PP), a daje neosnovan protivtužbeni zahtev tužene kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj preda uposed nepokretnost koja je bila predmet kupoprodaje po tom ugovoru. Naime, kod utvrđenih činjenica, daje sporni ugovor o prodaji zaključen u pismenom obliku i daje isti realizovan među ugovaračima, odnosno da je ispunjen u celini, da njime nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis, bez obzira što potpisi ugovarača na njemu nisu overeni od strane suda, postoje uslovi za konvalidaciju navedenog ugovora i istom se može priznati pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti, shodno odredbi čl.4. st.3. Zakona o prometu nepokretnosti, koji se ima primeniti na ovaj slučaj. Kako je navedenim ugovorom sada pok. PP predmetnu nepokretnost otuđio u korist tužioca, to pok. PP tom istom nepokretnošću nije mogao raspolagati sudskim zaveštanjem u korist tužene, pa tužena i nije mogla postati vlasnik po tom osnovu, a samim tim nije osnovan ni njen protivtužbeni zahtev kojim traži predaju te nepokretnosti u dr-žavinu od strane tužioca. Pravilnu primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, ne dovodi u sumnju ni isticanje u reviziji tužene daje nakon smrti pok. PP kao prodavca, izdejstvovana uknjižba vlasništva na spornoj nepokretnosti u zemljišnim knjigama na njegovo ime, kod nesporne činjenice daje on bio vlasnik te nepokretnosti u vreme zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji, i to na osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda K. 0.235/78, a stoje uostalom nesporno među strankama (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 359/06). Prodaja. Razlikovanje od drugih ugovora - "Ugovor o kupoprodaji je najvažniji ugovor kojim se prenosi svojina i ima sličnosti prevashodno sa drugim ugovorima kojima se prenosi svojina (ugovorom o razmeni, prodajnim nalogom, ugovorom opoklonu, ugovorom o zajmu i ugovorom o delu) " -prema odluci VSS, Prev. 590/97); Dokaz o izvršenoj isplati - "Isplata duga izvršena posredstvom banke, ili druge organizacije kod koje se vodi račun poverioca, može se dokazivati samo izvodom organizacije preko koje je izvršeno plaćanje, a ne i analitičkom karticom dužnika" (prema odluci VPS, Pž. 1300/99); 628

Rok kao bitan elemenat ugovora - "Ako su stranke u ugovoru o kupoprodaji predvidele 10% kasa skonta ukoliko kupac u roku od 5 dana plati ugovorenu cenu kupljene robe, ova klauzula u ugovoru se ne može smatrati kao bitan elemenat ugovora, čije bi nepoštovanje izazvalo posledicu raskida ugovora po samom zakonu (cl. 125. ZOO), već samo predstavlja beneficiju za kupca u pogledu smanjenja cene robe u određenom procentu, ako se isplata izvrši u ugovorenom roku od 5 dana " (prema odluci VPS, Pž. 2198/94); Prigovor na kvalitet - "Kupac gubi pravo reklamacije za primljenu neispravnu robu (diskete), ako o nedostacima na istoj nije odmah bez odlaganja obavestio prodavca. O skrivenim nedostacima na robi kupac je dužan obavestiti prodavca u roku od osam dana od saznanja, kao kod ugovora u privredi bez odlaganja " (prema odluci VPS, Pž. 9865/97); Ugovor o prodaji (pasivna legitimacija) - "Prodavač robe po zaključenom ugovoru o prodaji može tražiti isplatu cene za isporučenu robu od kupca, a ne od lica kome je ova roba isporučena po dispoziciji kupca. Primalac robe u takvom slučaju nije pasivno legitimisan u sporu po tužbi prodavca za isplatu cene robe " (prema odluci VSS, Prev. 210/94); Ispunjenje obaveze (isporuka robe) - "Prodavač je dužan da isporuči kupcu plaćenu robu - na ovu obavezuje bez uticaja činjenica daje za vreme docnjeprodavca utvrđena i odobrena veća cenapredmetne robe", (prema odluci VSS, Prev. 179/94); Izvršenje ugovora - "Ako se kupac saglasno članu 124. ZOO opredelio za izvršenje kupoprodajnog ugovora - isporuku robe, tada ne može umesto isporuke robe zahtevati njenu protivvrednost po tržišnoj ceni za deo neisporučene količine robe" (prema odluci VPS, Pž. 7523/95); Raskid ugovora - "Nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora o kupoprodaji robe po zahtevu tužioca - kao prodavca i isporučioca, kada je u prethodnoj parnici pravosnažno utvrđena obaveza prodavca (ovde tužioca) da izvrši ugovor i isporuči robu" (prema odluci VSS, Prev. 231/94); Dejstvo poverilačke docnje - "Pravne posledice poverilačke docnje sastoje se u tome što na poverioca prelazi rizik slučajne propasti i oštećenja stvari, a prestaje i eventualna docnja dužnika i štojepoverilac obavezan da naknadi štetu nastalu usled svoje docnje dužniku. Kod ugovora o prodaji, kada je kupac u poverilačkoj docnji za preuzimanje stvari, prodavač ima pravo na raskid ugovora ali samo u slučaju da kupac nije isplatio cenu i da prodavač posumnja da će je isplatiti" (prema odluci VSS, Prev. 417/95); Ispunjenje obaveze za stvari određene po rodu - "Kada je u pitanju ispunjenje obaveze koja za predmet ima stvari određene po rodu (generične stvari), dužnik se ne može osloboditi ove obaveze zbog nemogućnosti ispunjenja usled okolnosti za koje on ne odgovara " (prema odluci VSS, Prev. 121/94); Raskid ugovora - "Samo strana koja je izvršila svoje ugovorne obaveze u ugovornom roku ima pravo na raskid ugovora " (prema odluci VSS, Prev. 13/00 i Pzz. 1/00); Gubitak naručene publikacije i obaveza plaćanja - "Kada su se naručilac usluge i izvođač dogovorili da se plaćanje publikacije vrši unapred, a da se obaveza izvođača usluge smatra izvršenom predajom publikacije pošti, tada rizik propasti odnosno nedostatak prijema publikacije ne snosi izvođač, pa naručilac ne može zahtevati povraćaj unapred plaćenog novca, jer je obaveza po ugovoru izvršena" (prema odluci VPS, Pž. 5799/95); "Za pravnu kvalifikaciju ugovora između inoprodavca i uvoznika, kao ugovora o prodaji, nije dovoljna priložena faktura, jer je to jednostrani akt, već je potrebno da tužilac pruži dokaze daje između stranaka zaključen ugovor o prodaji (ponuda i prihvat ponude, narudžbenica ili drugi dokazi" - Bilten VPS 2/97); "Plaćanjem fakturisane cene robe kupac je prihvatio ponudu za kupovinu robe i u celosti izvršio svoju ugovornu obavezu.. Ako u ovu cenu nije bio uračunat i porez na promet prodavač ga ne može naknadno zahtevati od kupca " - (prema odluci VPS, Pž. 6821/97). Neki karakteristični slučajevi sudske prakse o prodaji - za promet u privredi Primalac robe odgovara prodavcu samo ako je sa njim zaključio ugovor o prodaji. Naime, prodavač može ostvariti svoje potraživanje iz ugovora o prodaji samo ako dokaže osnovanost svog potraživanja, a naime daje ugovor o prodaji zaključio sa licem kome je robu isporučilo. Tako, ako je prodavač robu isporučio nekom licu, što može biti nesporno, to je irelevantno za obavezu primaoca robe, jer sama isporuka robe bez određenih dokaza da su stranke bile u ugovornom odnosu i da je u vezi sa tim ugovornim odnosom došlo do isporuke robe, ne znači daje primalac robe dužan da izvrši isplatu kupovne cene, naročito u slučaju ako se roba dostavlja putem dispozicije, što znači da bi prodavač svoje potraživanje mogao da ostvari samo sa svojim kupcem. Pri tom je bez značaja činjenica daje primalac robe potpisao prijem sporne isporuke, ako je isporuka izvršena po nalogu dru629

gog lica, kupca u ovoj stvari. Zbog toga, sama faktura, bez ostalih odgovarajućih dokaza, naročito ugovora o prodaji, ne smatraju se verodostojnim dokazom za to da su stranke bile u neposrednom ugovornom odnosu, odnosno daje prodavač na osnovu ugovora o prodaji sa tim licem isporučio spornu robu, te da je primalac dužan da isplati kupovnu cenu prodavcu. Ugovorne odredbe ne mogu se menjati osim po sporazumu stranaka. Ugovorene cene , pod određenim uslovima, mogu se menjati zbog izvanrednih događaja, koji se nisu mogli predvideti u vreme zaključenja ugovora, ako bi zbog tih događaja ispunjenje obaveze za jednu stranku postalo preterano otežano, ili bi joj nanelo preterani gubitak. U izvesnim slučajevima mogao bi se tražiti i raskid ugovora. Kad jedna stranka traži izmenu ugovora zbog promenjenih okolnosti, druga stranka može da odustane od ugovora ili da predloži izmenu neke odredbe ugovora ako je zahtev osnovan. Savesnost kupca i prodavca kod ugovora o prodaji je od odlučnog značaja da li će kupac kupljenu stvar smatrati svojom svojinom. Ovo naročito kod prodaje putem licitacije sredstava stečajnog dužnika, jer da bi se moglo zaključiti da li je kupac savestan, nužno je daje u oglasu navedeno šta se prodaje, što upućuje na zaključak da postoji neki dokaz daje bilo javno objavljeno i svima dostupno obaveštenje šta će biti izloženo na javnoj licitaciji. Drugim recima, ako se iz oglasa ne može utvrditi šta će biti izloženo javnoj prodaji, onda kupac nije savestan kupac stvari koja se prodaje na licitaciji, bez obzira na nesavesnost postupanja licitanta. I kupac kod zaključenja ugovora o prodaji mora biti savestan , pošten, dobar privrednik i, rukovodeći se tim načelima, ne srne da dovede u zabludu prodavca o nekim činjenicama koje mogu proizvesti negativne posledice za prodavca. Tako, na primer, kod zaključenja ugovora o kupovini robe, ako se roba ne nabavlja za reprodukciju, već za dalji promet, kupac ne srne da u izjavi o toj činjenici navede kao da robu kupuje za reprodukciju. Ovo zbog toga stoje po Zakonu o akcizama i porezu na promet, poreski obveznik lice koje, pored ostalog, izvrši prodaju proizvoda krajnjoj potrošnji. Zbog toga, ako kupac dovede prodavca u zabludu da robu nabavlja kao reprodukcioni materijal, a ta se roba inače ne smatra reprodukcionim materijalom, prodavač ima pravo, ako je od njega kao poreskog obveznika naplaćen porez, da zahteva od kupca da mu naknadi plaćeni porez. Ne može se pružiti sudska zaštita ugovoru o kupovini i prodaji ako se promet robe vrši samo radi povećanja cene i ostvarivanja neopravdanog dohotka. Tako, na primer, ako određena roba koja je predmet prodaje, stoji u magacinu prodavca, a kupac tu istu robu proda trećem licu, te ista roba menja više vlasnika, može se raditi o spekulativnom poslu koji ima za cilj da se cena poveća i svako od kupaca, odnosno prodavača ostvari određeni dohodak. Učesnici u prometu robe su slobodni da vrše višestruki primet robe, po osnovu verižne trgovine, ali ukoliko se takav promet vrši samo radi povećanja cena i ostvarivanja neopravdanog dohotka, koji nije zasnovan na radu, takva verižna trgovina ima elemente špekulacije i kao takva, pored ostalih sankcija, ne može da uživa sudsku zaštitu. Ranijom Uredbom o trgovinskoj delatnosti i trgovinskim preduzećima i radnjama, trgovinska preduzeća na veliko mogla su prodavati robu samo trgovinskim preduzećima na malo, kao i pojedinim velikim potrošačima. Trgovinska preduzeća na veliko mogla su prodati robu trgovinskim preduzećima na veliko samo ako su robu nabavili od proizvođača ili uvoznika. Ako bi robu prodali drugim trgovinskim preduzećima na veliko mogli su je prodati samo po nabavnoj ceni. Svaka druga prodaja robe između trgovinskih preduzeća na veliko (verižna trgovina) bila je zabranjena. Prestankom važenja pomenutog propisa, verižna trgovina je bila dozvoljena, jer ni jednim zakonskim propisom nije bila zabranjena. Bila je zabranjena jedino u slučaju kada bi verižna trgovina dobila elemente špekulacije. Da bi preprodaja robe predstavljala privredni prestup špekulacije u prometu robom nije potrebno da ta radnja bude u isto vreme okvalifikovana i kao verižna trgovina. Za delo špekulacije bitno je i odlučno da je radnja preduzeta radi postizanja nesrazmeme ili neopravdane imovinske koristi i da je preprodaja vršena isključivo radi postizanja razlike u ceni, a ne radi zadovoljenja potreba potrošača. Trgovinsko preduzeće, koje bi se bavilo verižnom trgovinom, odgovaralo je za privredni prestup; ugovor o verižnoj trgovini ne bi uživao sudsku zaštitu. Prema sudskoj praksi ako preduzeće na malo kupi od preduzeća na veliko veću količinu robe i istu u celosti takođe proda preduzeću na veliko, takav posao predstavlja takođe verižnu trgovinu, pa se preduzeću na malo ne bi mogla pružiti sudska zaštita u ostvarenju zahteva za naknadu štete nastale neispunjenjem ugovora od strane preduzeća na veliko od koga je robu kupilo. Međutim, iako docnije verižna trgovina nije bila izričito zabranjena, privredni sudovi takvim ugovorima nisu pružali sudsku zaštitu kada promet robe nije izvršen u cilju zadovoljenja potrebe potrošača, već u cilju ostvarivanja zarade koja nije rezultat ostvarenog rada, jer se promet vrši samo radi povećanja cena, pa takva verižna trgovina ima elemente špekulacije. Novi Zakon o trgovini (,,S1. gl. RS", br........101/05) reguliše pitanje pitanje verižne trgovine kroz norme o špekulaciji, pa tako, članom 24. pom. zakona, špekulaciju definiše kao „sticanje neosnovane imovinske koristi izazivanjem poremećaja u snabdevanju tržišta ili neopravdanim povećanjem cena". Naredni član pom. zakona propisuje šta se naročito smatra špekulacija, navodeći: 1) prikrivanjem robe, ograničenje ili obustavljanje prodaje robe i druge radnje kojima se prouzrokuje poremećaj na tržištu; 2) uslovljavanje kupovinu jedne ro630

be kupovinom druge robe ili uslovljavanje kupovine i prodaje robe na drugi način; 3) otežavanje ili onemogućavanje kupovine robe; 4) zaključivanje fiktivnih ugovora o kupovini i prodaje robe i o vršenju trgovinskih usluga i drugih fiktivnih ugovora; 5) nepridržavanje roka isporuke robe ili isporuka robe posle ugovorenog roka po ceni nižoj od cene koja je važila na dan isporuke robe utvrđen ugovorom; 6) nepridržavanje redosleda isporuke kad se roba prodaje uplatom unapred određenog iznosa novčanih sredstava. Ugovori navedeni u tačkama 2. i 4. smatraju se ništavim. U jednoj ranijoj sudskoj odluci biv. Vrhovnog privrednog suda (SI. 1434/72) navodi se primer izvršenog dela špekulacije, kome nije data sudska zaštita. Sentenća te odluke glasi: „Ako se promet robe vrši samo radi povećanja cene, onda takva verižna trgovina ima elemente špekulacije koja ne može uživati sudsku zaštitu". Isto tako ne može se pružiti sudska zaštita ugovoru koji je zaključen protivno dobrim običajima u privredi. Takvi ugovori se obično zaključuju sa ciljem da se neka od stranaka, obično kupac, ošteti, prikazujući mu svojstva robe koju kupac ne poznaje dobro, pri čemu prodavač svesno ulazi u posao za koji je znao, ili morao znati, da se obavlja van okvira normalnog privrednog poslovanja kupca i da zaključenjem takvog ugovora postaje učesnik u poslu koji ima isključivo spekulativni karakter, a ne zadovoljenje objektivnih privrednih potreba kupca. Ugovor o prodaji mora biti zasnovan na načelu ravnopravnosti stranaka . Naime, ugovor o prodaji ne može sadržavati klauzulu kojom se povlašćuje prodavač, tj. da prodavač zadržava pravo delimiČnog ili potpunog izvršenja robe koju prodaje, jer više ne bi postojao kupoprodajni ugovor, mada je nesporno da je zaključenje upravo kupoprodajnog ugovora bila volja stranaka. Zbog toga, u eventualnom sporu, ako bi prodavač, na primer, odbio isporuku prodate robe što je u međuvremenu došlo do promene cene te robe na tržištu, prodavač se ne može pozivati na navedenu klauzulu, jer je takva klauzula protivna dobrim poslovnim običajima u privredi. Takvom klauzulom prodavač je otklonio od sebe sve ugovorne obaveze, dok je sebi obezbedio prava iz ugovora, što stvara neravnopravnost između ugovornih stranaka. Zbog toga se smatra da navedena klauzula ne postoji i da ne proizvodi pravno dejstvo. Ispunjenje obaveze - Poverilac je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, isporuku kupljene robe koja je zamenljiva stvar, i ako tuženi ovom robom ne raspolaže (prema odluci VSS, Prev. 87/94). U ugovoru o prodaji, po pravilu, obaveze prodavca su: -da preda stvar kupcu (po pravilu, kad stvar uruči kupcu ili preda ispravu kojom se stvar može preuzeti); -da predaju stvari izvrši u mestu kako je to ugovorom predviđeno (ako mesto predaje nije predviđeno ugovorom, predaja se vrši u mestu u kome je prodavač u času zaključenja ugovora imao svoje prebivalište, pa i u mestu njegovog sedišta); -da isporuku izvrši sa ambalažom koja štiti stvar; -da preda stvar u roku kako je to ugovorom predviđeno, a u protivnom robu treba da preda u razumnom roku posle zaključenja ugovora; -da garantuje za svojstva stvari (za fizička i pravna svojstva stvari). Ovde se mogu navesti neka pravila o odgovornosti za materijalne nedostatke, u skladu sa sudskom praksom, kao na primer, daje po prijemu stvari, kupac dužan da primljenu stvar na uobičajen način pregleda i da o eventualnim nedostacima obavesti prodavca u roku od osam dana, a kada je prodavač prisutan pregledu, kupac je dužan da mu odmah saopšti svoje primedbe, jer u protivnom gubi pravo koje mu po tom osnovu pripada. Inače, kupac nije ovlašćen da bez saglasnosti prodavca vrati istom isporučenu robu zbog prigovora na kvalitet. Ukoliko tako postupi dužan je da prodavcu naknadi pričinjenu štetu. Naime, kada kupac po prijemu robe, bez prisustva prodavca, uredno i blagovremeno stavi prigovor na kvalitet isporučene robe, u tom slučaju on robu ne vraća odmah prodavcu, bez obzira stoje njegov prigovor na kvalitet osnovan, već postupa na način kako to određuju odredbe člana 481. Zakona o obligacionim odnosima. Obaveze kupca su: -da preuzme stvar sa mesta gde mu je stavljena na raspolaganje; -da plati ugovorenu cenu; -da plaćanje izvrši u mestu kako je to ugovorom predviđeno, a u protivnom po mestu predaje stvari; -da plaćanje izvrši u roku kako je to ugovorom predviđeno.

Primer ugovora o prodaji Sam ugovor o prodaji (i kupovini) mogao bi da se sačiniti na sledeći način, s tim što bi određene specifičnosti ugovornog odnosa bile posebno regulisane:

631

UGOVOR O PRODAJI godine u

, između Preduzeća _, koga predstavlja ____

, koga predstavlja (u daljem tekstu: kupac).

zaključen dana (u daljem tekstu: prodavač) i Preduzeća _____________(uz navođenje tehProdavač i kupac su se sporazumeli o sledećem: 1. Prodavač prodaje kupcu _______________(vrsta robe), ničkih podataka i drugih svojstava robe). (specificirano po vrsti 2. Kupoprodajna cena za robu iz prethodne tačke iznosi, i to: robe i jedinačne cene), odnosno ukupno ________________dinara. 3. Kupac kupuje robu iz tačke 1. ovog ugovora i obavezuje se da će kupoprodajnu cenu u iznosu od ukupno ________________dinara isplati prodavcu u roku od ________dana od dana prijema fakture, na žiro račun br. ____________________, koji se vodi kod ___________(banka) u _____________. U slučaju prekoračenja roka iz prethodnog stava, kupac je dužan da prodavcu plati zakonsku zate znu kamatu, računajući od dana dospelosti za naplatu do isplate dugovanog iznosa. 4. Prodavač se obavezuje da prodatu robu po ovom ugovoru , ulica br.______, (ili na stovarištu isporuči kupcu u roku od da na (ili odmah) na svom stovarištu u , ulica , br. . Dispoziciju isporuke prodate robe daje kupac kupca u ________________ u roku koji ne može biti duži od ______dana od dana zaključenja ovog ugovora. 5. Prevoz robe obezbeđuje prodavač - kupac, s tim što troškove prevoza snosi __________________. 6. Kupac preuzima kupljenu robu u stanju po tehničkim karakteristikama i drugim svojstvima ro be iz tačke 1. ovog ugovora. 7._________________________________________________(ostali uslovi). 8. Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odgovarajuće odredbe iz Zakona o obligacionim odnosima. 9._______________________U slučaju spora nadležan je sud u . 10. Ovaj ugovor je sastavljen u primerka, od kojih svaka strana zadržava po _____primerka. (ovlašćeno lice)

(ovlašćeno lice)

Primer zaključnice Ugovor o prodaji se može zaključiti i putem zaključnice, koja mora imati sve bitne elemente ugovora o prodaji. I to je ugovor o prodaji, kojim stranke potvrđuju saglasnost svojih volja da zaključe ugovor o prodaji. Zaključnica je više u primeni u pravnom prometu, jer se zbog svoje formularnosti brže vrši promet robom. Pri jedne takve zaključnice mogao bi se sačiniti na sledeći način:

mer

Z A K LJ U Č N I C A br. (datum) Prodavač: Kupac: ____ (firme prodavca i kupca sa njihovim sedištima) Uputno mesto: _______________________, telefon ________ Kupac potvrđuje da je danas kupio, a prodavač da je prodao niže navedenu robu, pod uslovima iz ove za ključnice. Redni broj

Broj artikla

Naziv robe

Jedina čna mera

(ovlašćeno lice)

Iznos dinara

Cena dinara

din.

UKUPNO: Način otpreme: Rok otpreme: _ Kvalitet: Način plaćanja: Rok plaćanja: _ Ostali uslovi: U slučaju spora nadležan je Prodavač,

Koli čina

sud u Ku p a c , (ovlašćeno lice)

-

632

Naplata duga po osnovu ugovora o prodaji Tužba se pokreće pred nadležnim sudom. Kako se ovde obrađuju međusobni privredni odnosi subjekata za koje je Zakon o sudovima propisao stvarnu nadležnost privrednih, odnosno trgovinskih sudova, više sa stanovišta ugovora u privredi, po kome ti sudovi, pored ostalog, sude "sporove iz međusobnih privrednih odnosa između preduzeća i drugih pravnih lica, (osim sporova između republika, odnosno autonomnih pokrajina i između federacije i republike, odnosno autonomne pokrajine), između imalaca radnji i drugih pojedinaca koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju privrednu delatnost i između pravnih lica i imalaca radnji i drugih pojedinaca koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju privrednu delatnost", naravno i sa stanovišta određivanja pojma ugovora u privredi iz člana 25. st. 2. Zakona obligacionim odnosima, po kome se pod ugovorima u privredi podrazumevaju ugovori koje preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost zaključuju među sobom u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima, u ovom delu će se prikazati neki oblici tužbi u vezi izvršenja ugovora o prodaji. Inače, postupak se, po pravilu, pokreće tužbom. Ona mora da sadrži zahtev tužioca da mu sud pruži zaštitu za ugroženo i povređeno subjektivno pravo, tj. da putem tužbe u sudskom postupku naplati svoje potraživanje iz ugovora. Prema članu 187. Zakona o parničnom postupku, tužba treba da sadrži u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100. ZPP). Naravno, za svaku tužbu, pa i za tužbu u vezi zahteva za naplatu duga po osnovu ugovora o prodaji, tužilac treba da dokaže da ima pravni interes da traži sudsku zaštitu, a on se kod ugovora o prodaji dokazuje ugovorom o prodaji i fakturom, odnosno drugom ispravom kojom se kupac obavezao na plaćanje određene cene za kupljenu i preuzetu robu. Tužba u vezi naplate duga za prodatu robu, mogla bi se sastaviti na izloženi način: Primer tužbe radi naplate duga TRGOVINSKI SUD U______________ TUŽILAC:_____________________________________________________________________________, TUŽENIK:_____________________________________________________________________________. TUŽBA

radi duga vrednost___________dinara.

I. Tužilac i tuženi su____________godine zaključili ugovor o prodaji, uz odobrenje tuženom robnog kredita u iznosu od___________dinara, po kome se tužilac obavezao da tuženom isporuči određenu robu iz svog proizvodnog programa, a u vrednosti odobrenog robnog kredita. DOKAZ: -ugovor o prodaji (robnom kreditu) br.________od____________godine, II. Na osnovu navedenog ugovora od__________________godine, tuženi je preuzeo ugovorenu robu od tužioca______________godine, ali istu nije platio, iako su mu bile blagovremeno dostavljene fakture, sa naznakom valute plaćanja. DOKAZ: -fakture_________________________________________________, -obračun zatezne kamate sa___________godine. Prema izloženom, dug tuženog prema tužiocu iznosi____________dinara. III. Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku donese PRESUDU I. Obavezuje se tuženo (privredno društvo) preduzeće______________________, iz , da tužiocu____________________, iz_______________, na ime duga isplati iznos od____________dinara, sa zateznom kamatom od_________________godine do isplate. II. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka, sve u roku od osam dana pod pretnjom izvršenja. . _________godine. Za tužioca, 633

Predlog za izvršenje na osnovu izvršnog naslova TRGOVINSKI SUD U POVERILAC: Preduzeće_________________, iz____________, koga zastupa_____________, advokat iz _________________________, ul.___________________. br.____________(punomoćje se prilaže), DUŽNIK: Preduzeće____________________, iz_____________________, ul._______________, br._____. PREDLOG ZA IZVRŠENJE NA OSNOVU IZVRŠNOG NASLOVA radi naplate glavnog duga i kamate, u 4 primerka, priloga 1. Na osnovu izvršne presude Trgovinskog suda u____________, II P br. I od_____. godi ne, dužnik je obavezan da plati poveriocu na ime glavnog duga iznos od____________dinara, sa zateznom kamatom na taj iznos od__________. godine do isplate, kao i__________dinara na ime parničnih troškova. DOKAZ: citirana presuda. Kako dužnik ne želi dobrovoljno da isplati poveriocu navedene iznose glavnog duga i troškove par ničnog postupka po navedenoj presudi, iako je na to opomenut primljenom presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž.______/ od______________. godine, kojom je potvrđena označena presuda Privred nog suda u_________, poverilac predlaže da Sud donese REŠENJE Na osnovu izvršne presude Trgovinskog suda u Beogradu________P. br. / od______. go dine, a na predlog poverioca Preduzeće_______________, iz___________, ul._________________br.____, ODREĐUJE SE IZVRŠENJE protiv dužnika Preduzeća ______________, iz______________, ul.__________, br.____, radi naplate glavnog duga u iznosu od___________dinara sa zateznom kamatom na taj iznos od____________. godine do isplate, te troškova parničnog postupka u iznosu od___________dinara, kao i troškova izvršenja po rešenju suda kojim se dozvoljava predloženo izvršenje, zabranom novčanih sredstava koja dužnik ima na računu__________________kod (poslovne) banke ____________________u_________i prenosom radi isplate tih sredstava i troškova ovog izvršenja na račun poverioca ____________________________________________________________________________________ , kod (poslovne) banke poverioca_______________u___________, do namirenja. Dužniku se zabranjuje da vrši naplatu i raspolaže ovim sredstvima, a (poslovnoj) banci _____________________________________________________________________________________ u_________se zabranjuje da sa računa dužnika vrši isplatu dužniku i trećim licima na zabranjenom po traživanju dok se isto ne namiri, pod pretnjom zakonskih posledica. Nalaže se (poslovnoj) banci dužnika da zabranjeni iznos prenese na račun poverioca. Izvršenje će sprovesti Trgovinski sud u_________. _______________________.

godine.

Za poverioca - punomoćnik,

TROŠKOVNIK: po AT______________dinara i za sudsku taksu.

634

dinara

din.

Jj

Predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Najčešći oblik tužbe za naplatu duga iz kupoprodajnog odnosa je predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave. Ovo zbog toga što je kod ugovora o prodaji jedan od osnovnih elemenata cena, jer se ugovorom o prodaji prodavač obavezuje da na kupca prenese pravo svojine na prodatoj stvari i da mu je u tu svrhu preda, dok se kupac obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar. Dakle, u pitanju je novčana obaveza, a za novčane obaveze Zakon o izvršnom postupku (član 36.) propisuje skraćeni postupak naplate dugovanog iznosa, tako što propisuje da se izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja pravnog lica i preduzetnika određuje na osnovu verodostojne isprave. Prema odredbama citiranog člana, verodostojna je isprava, u smislu tog zakona, faktura, menica i ček sa protestom i povratnim računom kad je to potrebno za zasnivanje potraživanja, zatim javna isprava, izvod iz overenih poslovnih knjiga, isprava sačinjena u zakonom propisanoj formi, po zakonu overena privatna isprava i isprava koja po posebnim propisima ima značaj javne isprave. Ono što je karakteristično za ovaj oblik naplate duga je da je odnos kupoprodaje nastao između pravnih lica, odnosno između pravnih lica i preduzetnika , kako je to propisano Zakonom o obligacionim odnosima, u članu 25. st. 2, - da su "ugovori u privredi, u smislu ovog zakona, ugovori koje preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključujući među sobom u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima". Pojam "preduzetnika" određenje u članu 48. stav 1. Zakona o privrednim društvima, za koga je rečeno daje to "fizičko lice koje obavlja delatnost radi sticanja dobiti".

Predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave TRGOVINSKI SUD U Poverilac: Dužnik: PREDLOG ZA IZVRŠENJE na osnovu verodostojne isprave radi naplate

dinara u 4 primerka

godine zaključili ugovor o prodaji Poverilac i dužnik su___________ __, za ukupnu cenu od__________dinara. Dužnik se obavezao da kupljenu robu plati poveriocu kao prodavcu najka snije do__________godine, a robu je preuzeo istoga dana kada je ugovor zaključen. Na osnovu faktura br. :___________i br._________od_________godine, i td, koje je poverilac isposta vio dužniku istoga dana kako je označeno u njima, sa izjavama o preuzimanju robe od strane dužnika, a koje nije osporio, dužnik je bio u obavezi da isplati poveriocu za preuzetu robu iznos od____________dina ra - danom prijema robe i faktura. DOKAZ: fakture navedene u prethodnom stavu, sa izjavama o prijemu robe. Poverilac je više puta opominjao dužnika da navedene obaveze izmiri, ali je to ostalo bez uspeha. Potraživanje po navedenim fakturama dospelo je na dane navedene u gore označenim fakturama, koje je dužnik primio istoga dana kada i robu. DOKAZ: kao gore. Sa iznetih razloga, predlaže se da Sud u smislu Zakona o izvršnom postupku donese

635

RESENJE Na osnovu faktura poverioca .________, broj:________od_________godine; i_______________, i td. OBAVEZUJE SE dužnik_____________________, iz___________, ul.________, br._____, da u roku od osam dana isplati poveriocu_________________, iz_______i td. dug u iznosu od_____________dinara, sa za konskom zateznom kamatom, računajući istu počev od___godine do isplate, kao i troškove ovog izvršnog postupka. ODREĐUJE SE IZVRŠENJE prema dužniku _________________, iz ___________, radi naplate _______________dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, računajući istu počev od__________godine do ispla te, i na ime izvršnog postupka______________dinara, ZABRANOM novčanih sredstava koje dužnik ima kod (poslovne) banke___________u__________, na ž-rnu br.__________________i prenosom radi isplate tih sredstava i troškova ovog izvršenja na ž-rn poverioca ___________________kod (poslovne) banke u______________, do namirenja. Dužniku se zabranjuje da vrši naplatu i raspolaže ovim sredstvima, a (poslovnoj) banci u _____ se zabranjuje da sa računa dužnika vrši isplatu dužniku i trećim licima na zabranjenom potraživanju dok se isto ne namiri, pod pretnjom zakonskih posledica. Nalaže se (poslovnoj) banci u_______________da zabranjeni iznos prenese na račun poverioca. Izvršenje će sprovesti Trgovinski sud u__________. Ukoliko dužnik protiv ovog rešenja podnese prigovor, ovaj predlog se ima smatrati tužbom. Za poverioca - punomoćnik, ___________. godine. TROŠKOVNIK: po AT____________din. i za sudsku taksu.___________din., ukupno:__________din. Izdavanje platnog naloga Postupak za izdavanje platnog naloga je jedna vrsta mandatnog postupka, koji je koristan kada se tužbeni zahtev odnosi na dospelo potraživanje u novcu. To potraživanje se dokazuje verodostojnim isprava, za koje je u članu 453. Zakona o parničnom postupku propisano, da se pod tim ispravama podrazumevaju: javne isprave; privatne isprave na kojima je potpis obveznika overio organ nadležan za overavanje; menice i čekovi sa protestom i povratnim računima ako su oni potrebni za zasnivanje zahteva; izvodi iz overenih poslovnih knjiga; fakture; isprave koje po posebnim propisima imaju značaj javnih isprava. Platni nalog će sud izdati i ako tužilac u tužbi nije predložio izdavanje platnog naloga, a ispunjeni su svi uslovi za izdavanje platnog naloga. Izdavanje platnog naloga nije uslovljeno svojstvom subjekta, stranke u postupku, jer preduzeće može izdati platni nalog i protivu fizičkog lica ako ima bilo koju od gore navedenih verodostojnih isprava. Međutim, izdavanje platnog naloga se može tražiti i po Zakonu o izvršnom postupku, uz uslov, pored postojanja verodostojne isprave, i da tužilac učini verovatnim postojanje pravnog interesa. Taj postupak bi mogao, dakle, da se sprovede i ako se ne radi o licima iz člana 36. Zakona o izvršnom postupku, ako pored traženja da se donese rešenje o prihvatanju platnog naloga, odnosno obaveže dužnik da poveriocu isplati određeni novčani iznos, tužilac "učini verovatnim postojanje interesa za izdavanje platnog naloga" (čl. 453. ZPP). U ovom slučaju bitno je da se iz tužbe i priloženih dokaza može "učiniti verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga". A pravni interes pravna nauka uzima da postoji naročito onda kada se pravni položaj tužioca pokazuje kao neizvestan u odnosu prema tuženom, a potreba za uklanjanjem ove neizvesnosti se pokazuje kao opravdana. I sudska praksa beleži takvo gledanje. Tako, u odluci Vrhovnog suda, GŽ. 4514/75, izražen je pravni stav koji glasi: "Pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili nekog pravnog odnosa za tužitelja postoji onda kada se on zbog stvarne nesigurnosti u pogledu tog prava ili odnosa oseća ugroženim u svom pravnom položaju. Ta se potreba može sastojati u tome da na taj način on ostvari neka svoja dalja prava ili da zna kako da se ubuduće ponaša".

636

Predlog tužbe sa predlogom za izdavanje platnog naloga

SUDU TUŽILAC:_______________________________, iz_____________, ul._______________, br.______, TUŽENIK:_____________________________, iz_______________, ul._______________br._______. TUŽBA sa predlogom za izdavanje platnog naloga Radi duga, vrednost:___________dinara, u 3 primerka, sa jednim prilogom. Tužilac je______________godine, na javnoj licitaciji, prodao tuženom jedno polovno vozilo za iznos od____________dinara. Tuženi nije isplatilo tužiocu dug za prodato mu vozilo u roku koji je ugovorom od______________godine određen. DOKAZ: - ugovor od_____________________godine, - račun br._______od____________. godine. Kako je tuženi obećao isplatu utuženog iznosa, ali svoje obećanje nije izvršio, niti je odgovorio na ponovni zahtev tužioca da mu isplati navedeni iznos, to na osnovu čl. 453. ZPP, tužilac podnosi ovu tužbu i predlaže da Sud izda sledeći PLATNI NALOG Na osnovu tužbe i uz tužbu priloženog ugovora i računa br._od_____. godine, obavezu je se tuženi__________________________, iz_________________, da tužiocu__________iz_ plati iznos od___________dinara, sa zateznom kamatom od_____________godine do isplate, kao i_________ dinara na ime troškova ovog platnog naloga, sve u roku od 8 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja, ili da u istom roku podnese sudu pismeni prigovor. Prigovor podnet posle ovog roka sud će odbaciti. TROŠKOVNIK: taksa za tužbu__________________din, taksa za odluku - rešenje_________din. UKUPNO:_________________din.____________godine. Tužilac, Forma prodaje nepokretnosti (čl. 455. ZOO) Za razliku od ugovora o prodaji pokretnih stvari koji može biti zaključen u pismenoj ili usmenoj formi, odredbe ovog člana ukazuju da ugovor o prodaji nepokretnosti mora biti zaključen u pismenoj formi, a ako se u tom smislu ne postupi takav ugovor je ništav. Tako, na primer, prema članu 4. Zakona o prometu nepokretnosti Republike Srbije, ugovor na osnovu koga se prenosi pravo svojine na nepokretnosti mora biti sačinjen u pismenom obliku, a potpisi ugovorača overeni kod suda. Ugovor koji nije zaključen u tom smislu ne proizvodi pravno dejstvo. Izuzetno, prema stavu 3. navedenog člana, sud može da prizna pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti, koji je zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovorača nisu overeni od strane suda, pod uslovom daje ugovor ispunjen u celini ili pretežnom delu, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis. Dakle, u svakom slučaju, ugovor o prometu nepokretnosti mora biti zaključen u pismenoj formi, što za druge vrste ugovora ne mora biti pravilo, osim ako u zakonu za druge - posebne slučajeve nije drukčije predviđeno. Forma ugovora na osnovu koga se prenosi pravo korišćenja ili pravo svojine na nepokretnosti, predviđena u čl. 4. Zakona o prometu nepokretnosti, propisana je, pre svega, radi zaštite interesa svih pravnih subjekata koji učestvuju u zaključenju takvih ugovora, imajući u vidu njegove specifičnosti u odnosu na druge ugovore. To se potvrđuje i sadržinom člana 11. istog zakona, u kome se navodi daje ništav ugovor o prometu nepokretnosti zaključen pod uslovima postojanja pritiska i nasilja, odnosno u uslovima i okolnostima u kojima je bila ugrožena 637

ili nije bila obezbeđena sigurnost ljudi i imovine, ostvarivanje zaštite sloboda, prava i dužnosti građana ili zakonitost i ravnopravnost građana. Odredbe člana 4. navedenog zakona treba, dakle, tumačiti u međusobnoj povezanosti sa ostalim odredbama ovog zakona, kojima je regulisan promet nepokretnosti kao dobara od posebnog značaja u društveno-ekonomskim odnosima društva. Dovoljno je ukazati na odredbe tog zakona koje govore o pravu preče kupovine, kojim se štite interesi kako fizički i pravnih lica, tako i interesi državne ili društvene imovine, dakle u funkciji su zaštite tih lica, kad vlasnik odluči da proda svoju imovinu, a kupac želi daje kupi. Provođenje u život navedenog propisa zahteva efikasnu društvenu kontrolu prometa nepokretnosti, zbog čega je u stavu 2. navedenog člana propisano da ugovor koji nije zaključen u pismenoj formi, a potpisi ugovorača nisu overeni od strane suda, ne proizvodi pravno dejstvo.

Sudska praksa Forma prodaje nepokretnosti Ne može se smatrati ugovorom o prodaji ugovor koji nisu potpisale obe ugovorne strane, već samo jedna od njih, iako je svoj potpis overila u sudu. Da bi neko lice steklo pravo svojine održajem na nepokretnoj stvari, na koju drugi ima pravo svojine, mora da bude i savesno i da ima zakonitu državinu (pravni osnov). Iz obrazloženja Odredbom čl. 4. Zakona o prometu nepokretnosti, propisano je da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi a potpisi ugovarača overavaju od strane sude. Ugovori koji nisu zaključni na način iz stava 1. ovog člana ne proizvode pravno dejstvo. Izuzetno, stavom 3. ovog člana je propisano da sud može priznati pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti koji je zaključen upisanom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda, pod uslovom daje ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da nije po-vređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis. U konkretnom slučaju, i po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi iz stava 3. navedenog člana za konvalidaciju pismena, koje tužilja naziva ugovor o prometu nepokretnosti. To se po oceni Vrhovnog suda, kako su pravilno zaključili i nižestepeni sudovi, ne može smatrati ugovorom, jer ga nisu potpisale obe ugovorne strane već samo tužilja kao kupac i svoj potpis overila u sudu. Pisana forma ugovora o kupoprodaji nepokretnosti je uslov njegove punovažnosti. U konkretnom slučaju, pisane forme ugovora o kupoprodaji nepokretnosti nema, jer nema potpisa obe ugovorne strane kao znaka da su obe dale saglasnost za zaključenje ugovora. Zbog toga ne postoji mogućnost konvalidacije usmenog ugovora koji je u celini izvršen (tužilja stupila uposed, a tuženi primio kupoprodajnu cenu). Nema mesta ni primeni instituta održaja, u konkretnom slučaju, kako to pogrešno smatra tužilja u reviziji. Da bi neko lice steklo pravo svojine održajem na nepokretnoj stvari po odredbi čl. 28. st. 2. Zakona o osnovama svoj insko pravnih odnosa, potrebno je daje savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine i protek roka od 10 godina. U konkretnom slučaju, ovi uslovi nisu ispunjeni. Da bi neko lice steklo pravo svojine održajem na nepokretnoj stvari na koju drugi ima pravo svojine mora da bude i savesno i da ima zakonitu državinu (pravni osnov). Tužilja nije bila savesna u periodu od zaključenja ugovora o zakupu (1.8.1994. godine) jer je predmetni lokal držala u svojstvu zakupca, što znači da nije držala lokal u uverenju da ga drži kao svoj. Od momenta zaključenja pismena, koji ona pogrešno naziva ugovorom o kupoprodaji (12.2.1998. godine) do podnošenja tužbe (11.8.2004. godine) nije protekao rok od 10 godina za s ticani a prava svojine održajem. Zbog toga tužilja ni po pravnom osnovu održaja nije mogla da stekne pravo svojine na lokalu, zbog čega je njen tužbeni zahtev pravilno odbijen. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 619/06); Pravno dejstvo neoverenog ugovora i priznavanje njesovos pravnog dejstva Kod utvrđenih činjenica daje ugovor o prodaji zaključen u pismenom obliku i daje isti realizovan među ugovaračima, odnosno daje ispunjen u celini, bez obzira što potpisi ugovarača na njemu nisu overeni od strane suda, postoje uslovi za konvalidaciju takvog ugovora i istom se može priznati pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa sada pok. PP (umro _____.1999. godine), zaključio sporni ugovor o kupoprodaji 5.9.1996. godine, i to 2/4 idealnog dela trosobnog stana VV, u zgradi sagrađenoj na kp.br.aa i koji je među suvlasnicima realno podeljen, tako da nakon etažne deobe po uverenju Odeljenja za urbanizam i komunalne poslove SO V. od 9.11.1999. godine, odgovaraju jednosoban stan br.l. površine 50,5Om2 sa VC-om na spratu površine 4,40m i stan br.4. površine 15,26m sa VC-om u prizemlju površine 4,40m2. Pre zaključenja navedenog ugovora, isti ugovarači su 11.9.1995. godine zaključili ugovor o zakupu, po 638

kome je PP, kao zakupodavac, izdao tužiocu kao zakupcu predmetni stambeni prostor na korištenje na rok od 5 godina. Zaključenjem ugovora o kupoprodaji stranke su zamenile raniji ugovor o zakupu, a tužilac je nastavio da taj stambeni prostor koristi u svojstvu vlasnika. Tužilac je prodavcu PP isplatio ugovorenu cenu od 30.000 DM, a pored toga isplaćivao mu je mesečno po 100 DM, jer je ugovorom predviđeno da će to činiti do kraja života prodavca. Ugovor nije overen kod suda, a istim je bilo predviđeno da će se uknjižba vlasništva na ime kupca izvršiti tek posle smrti prodavca PP. To je bila volja prodavca, koji je inače bio bez dece, i želeo da njegovi rođaci kao zakonski naslednici budu u uverenju da predmetni stan nije bio prodat, već da gaje izdao u zakup i da za to prima mesečnu zakupninu. Pre svoje smrti, sada pok. PP, pred Opštinskim sudom u K. sačinio je sudsko zaveštanje u predmetu RA.br. 244/99 od 10.5.1999. godine, u kome je raspolagao ovde spornim stanom u korist tužene, te je u ostavinskom postupku koji je vođen iza njegove smrti pred Opštinskim sudom u B. doneto rešenje Ov.br.87/99 5.6.2002. godine, kojim je između ostalog utvrđeno da njegovu zaostavštinu predstavlja sporni stan, a za naslednikaje oglašena tužena na osnovu tog zaveštanja. Nižestepeni sudovi su, po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano zaključili da postoje uslovi za konvalidaci-ju spornog ugovora o kupoprodaji ili priznavanje njegovog pravnog dejstva, te da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, a daje neosnovan protivtužbeni zahtev tužene kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj preda upo-sed nepokretnost koja je bila predmet kupoprodaje po tom ugovoru. Naime, kod utvrđenih činjenica, daje sporni ugovor zaključen u pismenom obliku i daje isti realizovan među ugovaračima, odnosno daje ispunjen u celini, da njime nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis, bez obzira što potpisi ugovarača na njemu nisu overeni od strane suda, postoje uslovi za konvalidaciju navedenog ugovora i istom se može priznati pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti, shodno odredbi Čl.4. st.3. Zakona o prometu nepokretnosti, koji se ima primeniti na ovaj slučaj. Kako je navedenim ugovorom sada pok. PP predmetnu nepokretnost otuđio u korist tužioca, to pok. PP tom istom nepokretno-šću nije mogao raspolagati sudskim zaveštanjem u korist tužene, pa tužena i nije mogla postati vlasnik po tom osnovu, a samim tim nije osnovan ni njen protivtužbeni zahtev kojim traži predaju te nepokretnosti u državinu od strane tužioca. Ne stoji revizijski navod tužene daje sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenom raspolaganju stranke, time što je priznao pravno dejstvo spornog ugovora na realno podeljenom delu zgrade, koji je izvršen tek posle smrti pok. PP.jerje tokom postupka utvrđeno daje ta deoba realno sprovedena i pre smrti pok. PP, odnosno u vreme kada je isti sa tužiocem zaključio najpre ugovor o zakupu, a kasnije i sporni kupoprodajni ugovor, te da su predmet kupoprodaje bile određene prostorije koje su predmet ovog spora i koje predstavljaju jednu građevinsku celinu, a stoje konstatovano i u uverenju Ode ljenja za urbanizam i komunalne poslove od 9.11.1999. godine. Pravilnu primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova ne dovodi u sumnju ni isticanje u reviziji tužene daje nakon smrti pok. PP, kao prodavca, izdejstvovana uknjižba vlasništva na spornoj nepokretnosti u zemljišnim knjigama na njegovo ime, kod nesporne činjenice daje on bio vlasnik te nepokretnosti u vreme zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji i to na osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda K.- 0.235/78, a stoje uostalom nesporno među strankama. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 359/06); Prodajna forma lokala kao pokretne stvari Prodajni lokal za koji je izdata privremena dozvola, predstavlja pokretnu stvar, pa je za zaključenje ugovora o prodaji takve stvari, dovoljna i usmena forma prodaje. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je sporni lokal kupio od GG, a zatim je isti prodao tužiocu, o čemu su sačinili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti dana 28.09.1994. godine, koji nisu overili u sudu, a kao prodavač označen je GG. Ugovor su potpisali tužilac kao kupac i tuženi u svojstvu prodavca. Iznos od 50.000 DEM, na ime kupoprodajne cene za poslovni prostor, inventar i sve stvari u njemu, tužilac je predao tuženom i kao dokaz o tome sačinili su priznanicu 29.09.1994. godine. Sporni objekat izgrađen je na lokaciji DD, a prema izveštaju Odeljenja za urbanizam i imovinsko-pravne poslove od 25.01.2005. godine lokali izgrađeni na ovoj lokaciji imaju karakter privremenih objekata. DD, koji je ovaj lokal prodao GG, 23.04.1990. godine odobrena je izgradnja privremenog poslovnog objekata - ugostiteljske radnje na lokaciji DD, uz obavezu investitora da privremeni objekat ukloni o svom trošku i bez prava na naknadu kada zemljište na kome se objekat nalazi bude privođeno nameni iz urbanističkog plana. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kadu su odbili tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi ništavost usmenog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti -poslovnog objekta (lokala). 639

Naime, kao predmet ugovora o kupoprodaji, čiji poništaj tužilac traži, označen je privremeni poslovni objekat, a prema utvrđenom, tužiocu je pre zaključenja ovog ugovora bila predata građevinska dozvola od 23.04.1990. godine u kojoj je naznačeno da se radi o privremenom objektu. Odredbom čl. 34. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na pokretnu stvar stiče predajom te stvari u državinu sticaoca. Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, tužilac je stekao pravo svojine na spornom lokalu njegovim preuzimanjem, čime je tuženi ispunio svoju ugovornu obavezu, a tužilac je ispunio svoju obavezu isplatom ugovorene kupoprodajne cene. Kako je u konkretnom slučaju predmet usmenog ugovora privremeni objekat, koji ne može biti predmet svojine koja se upisuje u javne knjige, a koji se koristi na osnovu privremene dozvole nadležnog upravnog organa, sa ograničenim trajanjem — do privođenja nameni iz urbanističkog plana, to je pravilan zaključak nižestepe-nih sudova da nije ispunjen zakonski uslov za poništaj navedenog ugovora u smislu čl. 455. Zakona o obligacio-nim odnosima. Ovo stoga što je predmet prometa između tužioca i tuženog bio privremeni objekat, koji je po svom karakteru pokretna stvar, a za zaključenje ugovora o prodaji pokretnih stvari dovoljna je predaja stvari uz usmenu saglasnost ugovornih strana o bitnim elementima ugovora i nije obavezna pismena forma. Ukazivanje u reviziji da je sporni objekat podignut na betonskom temelju, delimično ozidan od čvrstog materijala, a jednim delom od drveta, pri tom čvrsto inkorporisan u zemlju, tako da se ovaj objekat ne može premeštati sa jednog mesta na drugo bez oštećenja njegove suštine, je neosnovano, s obzirom daje odobrena od strane nadležnog organa uprave njegova izgradnja kao privremenog objekata, a bez uticajaje od kakvog je materijala sazidan kao i da li je pogodan za izmeštanje na drugo mesto. Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2903/05); "Ugovor o prometu nepokretnosti ne proizvodi pravno dejstvo ako su stranke ovakav ugovor samo prividno zaključile, u nameri da time izbegnu plaćanje obaveza prema društvenoj zajednici" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1786/81); "Ugovor na osnovu koga se prenosi pravo korišćenja ili pravo svojine na nepokretnosti, koji nije zaključen u smislu čl. 4. Zakona o prometu nepokretnosti SR Srbije, odnosno čl. 10. ranije važećeg Zakona o prometu nepokretnosti SR Srbije, ne proizvodi pravno dejstvo ", "Kada je ugovor o prometu nepokretnosti, koji nije zaključen u propisanoj formi, u celini ili u pretežnom delu ispunjen, sud neće uvažiti zahtev za restituciju, ako to zahteva ugovorna strana koja je onemogućila zaključenje ugovora u propisanoj formi, ako bi restitucija bila suprotna načelima savesnosti, poštenja i moralnog shvatanja društva ", "Kada se dozvoli restitucija onoga što su stranke primile po osnovu ugovora koji ne proizvodi pravno dejstvo, primeniće se pravila istovremenog ispunjenja, imajući u vidu načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja u vreme donošenja sudske odluke ", "Ako je ugovor o prometu nepokretnosti protivan Ustavom utvrđenim načelima društvenog uređenja, prinudnim propisima ili moralu društva, ili je zaključen u uslovima i pod okolnostima u kojima su bili ugroženi sigurnost ljudi i imovine, sloboda, prava i dužnosti građana, ravnopravnost naroda i narodnosti, javni red i mir, ili pod dejstvom nasilja i drugih pritisaka, sud će prilikom odlučivanja o posledicama ništavosti takvog ugovora postupi po pravilima propisanim u odredbama čl.. 103—110. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno pravnim pravilima građanskog prava" (Pravno shvatanje Vrhovnog suda Srbije od 17. 05.1984.); "Kad je prodavcu vraćena nepokretnost koju je kupac imao u drfavini po ugovoru o prometu nepokretnosti koji ne proizvodi pravno dejstvo, onda je prodavač dužan da kupcu vrati ono što je po osnovu takvog ugovora primio, prema načelu jednake vrednosti uzajamnih davanja u vreme donošenja sudske oluke " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 524/86); "Propust strana ugovornica da primerak ugovora o kupoprodaji nepokretnosti dostave nadležnom javnom pravobraniocu, kao i propust suda da bez dokaza o tome izvrši overu ugovora, ne povlači sankciju ništavosti, niti daje pravo opštini da samo iz ovog razloga traži poništaj ugovora " (Vrhovni sud Srbije,

.

Rev. 451/80);

i

"Rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari prelazi na kupca sa predajom stvari, s tim stoje ova odredba dispozitivne prirode i što ugovorene strane ovo pitanje mogu drukčije resiti, najčešće upotrebom, tzv. transportna klauzula " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 3/95).

640

Primer ugovora o kupoprodaji stana UGOVOR O KUPOPRODAJI STANA zaključen dana ____________. godine u __________, između _______________, iz _________, ul. __________________br.____, broj LK___________, SUP________(u daljem tekstu: prodavač) i________________, iz___________, ul._______________br._____, LK___________, SUP_________(u daljem tekstu: kupac). Član 1. __________________________prodaje, a_____________kupuje nepokretnost -____________(jednosoban - ?) stan u_____, u ulici__________________________broj_____, stan broj____, na____spratu, u ukupnoj povr šini od_____kv.m., na kat. parceli broj__________, ZKUL__, KO____. Član 2. Prodavač je isključivi vlasnik nepokretnosti iz člana 1. ovog ugovora, što dokazuje pravosnažnim rešenjem________________suda u__, O. br.___od_godine, odnosno zemlji šno knjižnim rešenjem DN. br._____, od______godine. Član 3. Prodavač i kupac su saglasni da kupoprodajna cena stana iz člana 1. ovog ugovora iznosi _____________________dinara. Član 4. Kupac i prodavač su se sporazumeli da kupac na ime kupoprodajne cene predmetnog stana isplati prodavcu iznos iz prethodnog člana - danom overe potpisa ugovorača ovog ugovora kod suda. Član 5. Prodavač se obavezuje da danom overe potpisa ugovorača kod suda i primljenim dokazom o uplati kupoprodajne cene iz člana 3. ovog ugovora, preda prodavcu stan iz člana 1. ovog ugovora slobodan od lica i stvari. Član 6. Datumi ispunjenja rokova iz ovog ugovora smatraju se bitnim elementima ugovora i propuštanjem rokova iz čl. 4. i 5. ovog ugovora isti se smatra raskinutim - ako to zahteva stranka koja je ispunila svoje obaveze iz ovog ugovora. Član 7. Ugovorne strane su saglasne da troškove za overu ovog ugovora o kupoprodaji, kao i porez na promet (napomena: poreski obveznik je po zakonu prodavač) i uknjizbu stana snosi kupac, a eventualni porez na kapitalnu dobit prodavač. Član 8. Prodavač pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću jemči da je prodati stan njegovo isključivo vlasništvo, da nije opterećen nikakvim uknjiženim i neuknjizenim teretima, da nije pod zabranom raspolaganja, niti u bilo kakvom sporu, te da ne postoje smetnje da se izvrši prenos vlasništva i predaja predmetnog stana pravno i faktički u nesmetan posed kupca. Član 9. Prodavač odobrava da se kupac na osnovu ovog ugovora uknjiži kao vlasnik na prodatom stanu bez njegovog prisustva i posebnih odobrenja. Član 10. U slučaju eventualnog spora nadležan je sud opšte nadležnosti u____________. Član 11. Ovaj ugovor sačinjen je u 4 istovetna primerka. PRODAVAČ,

KUPAC,

641

Rizik (čl. 456. ZOO) U vezi predaje stvari koja je bila predmet prodaje, odredbe ovog člana imaju u vidu rizik prodavca i rizik kupca. Prodavač odgovara kupcu za isporuku onih stvari koje su bile predmet ugovora o prodaji, tj. sa svim njenim kvalitetima i ugovorenom količinom. Kupac, pak, preuzimanjem kupljene stvari, sa svim njenim kvalitetima i količinom, odgovara za propast stvari ili njihovo oštećenje odmah po preuzimanju tih stvari. Promene na stvari, odnosno njihovo oštećenje ili propast, može nastati za vreme od zaključenja ugovora do isporuke, bilo krivicom prodavca, bilo krivicom kupca. Ovo, prema tome kako su se prodavač i kupac sporazumeli o mestu, odnosno momentu isporuke ugovorene stvari. Ako je stvar predata vozaru, špediteru, skladištaru ili drugom licu koje je odredio kupac, ili prodavač kome je kupac prepustio da u njegovo ime izvrši izbor tog lica, rizik za propast ili oštećenje stvari prelazi na kupca u trenutku predaje stvari tom licu. Kod ovog poslednjeg slučaja, ako je prodavač odredio vozara ili špeditera, rizik za oštećenje ili propast stvari pada na prodavcu, ali se tog rizika može osloboditi ako na izbor prodavca kupac nije stavio prigovor. U tom smislu ide i sudska praksa, koja smatra da kupac koji nije ni posredno ili neposredno odredio vozara, niti je prigovorio izboru vozara koji je izvršio prodavač, snosi rizik od trenutka predaje robe vozaru. Ako prodavač ima obavezu da isporuku izvrši u mestu opredeljenja određenog ugovorom, rizik za propast ili oštećenje stvari prelazi na kupca u trenutku kad je primio isporuku stvari u mestu opredeljenja, a sve do tada rizik snosi prodavač. Naime, u ovom slučaju smatra se daje isporuka izvršena kada kupac primi stvar, te on od tog trenutka preuzima rizik za oštećenje ili propast stvari na sebe. Kod predaje stvari vozaru, bilo da je to bio izbor prodavca, ili se sa tim saglasio kupac, prodavač mora voditi računa da postupa sa dužnom pažnjom, tj. da izabere vozara koji obezbeđuje sigurnost prevoza, kao specijalizovane organizacije za taj posao. Postoji pravilo u poslovanju privrednih subjekata, da ako je prodavač po ugovoru dužan ili ovlašćen da angažuje treće lice, kao stoje vozar, špediter, skladištar, komisionar i slično, i pri tom izboru ne pokaže pažnju koja se u poslovnom prometu zahteva, odgovara za štetu koju kupcu nanese izabrano lice. Ali on odgovara samo za izbor trećeg lica, odnosno ako pri izboru tog lica nije postupao sa pažnjom koja se u poslovnom prometu zahteva, odnosno nije pronašao dobrog prevoznika, ali ako ti razlozi ne stoji, odnosno ako je šteta nastala za vreme prevoza, krivica za oštećenje i propast stvari se ne može pripisati prodavcu. Ako je ugovorom predviđeno da se isporuka izvrši jednom određenom vrstom prevoza (na primer, vozom), a prodavač to učini drugom vrstom prevoza (na primer, kamionom), prodavač odgovara za štetu nastalu promenom izbora, bez obzira da li je izbor prodavca bio učinjen sa pažnjom dobrog privrednika, i bez obzira da l ij e šteta nastala za vreme prevoza. Odredbe ovog člana propisuju opšte pravilo o prelasku rizika za slučaj oštećenja ili propasti stvari, a naime da do predaje stvari kupcu rizik slučajne ili oštećenja stvari snosi prodavač, a sa predajom stvari rizik prelazi na kupca. Međutim, u poslovnom svetu posluje se i po drugim pravilima, pozivanjem na jednu od transportnih klauzula, propisanih jedinstvenim međunarodnim pravilima za označavanje i tumačenje ugovornih klauzula, poznati pod nazivom "Incoterms", koji se često dopunjuje ili menja, ali koji obavezuje stranke, prodavca i kupca, ako su ugovorile njegovu primenu. Treba reći da se "Incoterms" odnosi samo na trgovačke termine koji se koriste u kupoprodajnom ugovoru, pa trgovci koji žele da koriste ova pravila treba posebno da naglase da se na njihov ugovorni odnos primenjuju "Incoterms-a" za određenu godinu. Po navedenom "Incoterms-u", čija se prayila i kod nas primenjuju, pored ostalog reguliše se i pitanje rizika za oštećenje ili propast stvari. Po njemu, od propasti ili oštećenja stvari, kao i obaveza da se snose troškovi koji se odnose na stvari, prelaze na prodavca kada je prodavač ispunio svoju obavezu da isporuči ugovorene stvari. Pošto se kupcu, po pravilu, ne omogućava da odloži prelazak rizika i troškova, svi pariteti predviđaju da se prelazak rizika i troškova može desiti čak i pre isporuke, ukoliko kupac ne preuzme isporuku kako je dogovoreno. Na kraju, u vezi stava 2. ovog člana, treba reći da rizik ne prelazi na kupca ako je on zbog nekog nedostatka predate stvari raskinuo ugovor ili tražio zamenu stvari. Naime, kupac koji je primio oštećenu stvar, ili sa određenom manom, može odustati od ugovora, a isporučenu stvar staviti prodavcu na raspolaganje ili tražio ispunjenje ugovora, a isporučenu stvar stavio prodavcu na raspolaganje, ili može tražiti sniženje cene srazmerno manjoj vrednosti isporučene oštećene stvari, ili tražiti da prodavač u primerenom roku otkloni mane, ako su mane otklonjive. Sve dok se u tom smislu ne postupi, rizik za oštećenje stvari pada na prodavca.

Prelaz rizika u slučaju kupčeve docnje (čl. 457. ZOO) Rizik za propast ili oštećenje stvari prelazi na kupca u trenutku kada je primio isporuku stvari, kao i u trenutku kada je pao u docnju u pogledu prijema isporuke. Docnja, odnosno rizik za propast ili oštećenje stvari kupca nastaje ako je zakasnio sa prijemom stvari, odnosno nije omogućio prodavcu da mu stvar preda, kao i posle prijema stvari od prodavca. 642

Osnovno pravilo o razgraničenju rizika za propast ili oštećenje stvari je momenat prijema stvari od strane kupca, koji se ne identifikuje sa fizičkom predajom stvari, već sa onim kako je taj momenat prijema regulisan ugovorom između prodavca i kupca. Tako, može se ugovoriti da prodavač čuva kupljenu stvar na svom skladištu ili daje preda na čuvanje drugom licu, skladištaru, u kom slučaju rizik za propast ili oštećenje stvari prelazi na kupca. Rizik za propast ili oštećenje stvari predate na prevoz vozaru, špediteru, skladištaru ili drugom licu koje je odredio kupac, snosi kupac od trenutka predaje stvari tim licima. U stvari, kupac snosi rizik za propast ili oštećenje stvari i ako je prodavcu prepustio da u njegovo ime izvrši izbor lica koje će izvršiti prevoz stvari, a momenat rizika nastaje u trenutku predaje robe tom licu. Kupac mora da izvrši sve radnje koje je prema ugovoru i prirodi posla dužan da izvrši, da bi prodavcu omogućio izvršenje isporuke, kao i da primi isporuku. Odredbe ovog člana, a i druge odredbe ovog zakona, ne predviđaju radnje koje je dužan da izvrši kupac, da bi se oslobodio rizika za slučaj oštećenja ili propasti stvari, jer to zavisi od toga kako su prodavač i kupac to pitanje regulisale ugovorom, odnosno kada će se smatrati daje kupac primio isporuku stvari, odnosno da li se kupac obavezao da stvar primi u mestu gde se nalazi stvar, ili će stvar preuzeti u poslovnom prostoru prodavca, ili se isporuka ima izvršiti na drugi način, odnosno u drugom mestu i pod određenim uslovima. Posledice snošenja rizika za kupca mogu biti u vezi stvari određene po rodu ili stvari iz koje se ne može izdvojiti jedan njegov deo. Ako su stvari određene po rodu (po rodu su određene one stvari koje se mogu označiti po broju, vrsti, meri i težini), rizik prelazi na kupca u docnji ako je prodavač izdvojio stvari očigledno namenjene za izvršenje predaje i o tome obavestio kupca. Međutim, od prodavca se zahteva da stvari koje je prodao kupcu čuva i sa njom postupa sa pažnjom dobrog privrednika, sve do trenutka kada je kupac dužan da preuzme te stvari. Za sve to vreme prodavač odgovara kupcu kao čuvar njegovih stvari, u kom slučaju rizik za propast tih stvari pada na prodavca. Ako su stvari ostale kod prodavca, pošto je rizik za propast ili štećenje prešao na kupca, i u tom slučaju prodavač je dužan da na račun kupca čuva stvari i sa njom postupa s pažnjom koja se u poslovnom prometu zahteva, ali ne odgovara za rizik propasti ili oštećenja stvari.. Ako je stvar određena po rodu takve prirode da prodavač ne može da izdvoji jedan njegov deo, kao individualno određenu stvar, dovoljno je da je prodavač izvršio sve radnje koje su potrebne da bi kupac mogao preuzeti stvari i da je o tome obavestio kupca. U domaćem i inostranom pravnom prometu ("Incoterms"), upotrebljavaju se klauzule o pravima i obavezama prodavca i kupca, a posebno u vezi rizika za propast ili oštećenje stvari. Tako se kod izraza "franco", "iz", "sa", "ex", "ab" upotrebom ovih klauzula označava da je prodavač dužan da robu pripremi za utovar, dok rizik utovara snosi kupac. Izrazom "franco vagon", bez naznake utovarne stanice, poverilac snosi rizik u vezi sa stvarima, ali samo do izvršenog utovara stvari u vagon, a posle toga rizik pada na kupca. Izraz "franco državna granica" , prodavač je dužan da stvari osigura do određene državne granice, i snosi troškove osiguranja, vozarine, carinske i druge troškove i vezi sa stvarima do prelaska granice, ali njegov rizik za propast ili oštećenje stvari samo do predaje robe vozaru, a posle toga rizik prelazi na kupca. Kod izraza "franco" uz naznaku mesta opredeljenja, prodavač snosi sve troškove u vezi stvari do mesta opredeljenja, kao i rizik do trenutka kada je kupac bio dužan da stvari preuzme, a od tog trenutka kupac. 11. d, i t. d., već prema tome kako su prodavač i kupac resili pitanje rizika, uz korišćenje klauzula koje se koriste u pravnom prometu i pom. "Incoterms-u".

SASTOJCI UGOVORA O PRODAJI STVAR Opšte pravilo (čl. 458. ZOO) Odredbe stava 1. ovog člana propisuju pravilo da stvar koja je predmet ugovora mora biti u prometu, jer u protivnom, odnosno ako je stvar van primeta ugovor je ništav. Stvar je jedna od bitnih elemenata ugovora. Stvar može biti objekat stvarnog prava, kao što je, na primer, svojina na nepokretnosti, državina i drugo, ali te stvari nisu predmet materije koju objašnjava ovaj zakon, već obligacioni odnosi koji nastaju iz navedenih instituta, ugovora, prouzrokovan]a štete, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga, jednostrane izjave volje i drugih zakonom utvrđenih činjenica, kako je to navedeno u članu 1. ovog, odnosno Zakona o obligacionim odnosima. Stav 1. ovog člana propisuje da stvar mora biti u prometu, tj. koja se slobodno može prodavati, odnosno kupovati, menjati, sve u cilju imovinsko pravnog prometa pravnih subjekata i zadovoljavanja ljudskih potreba. Od toga su izuzeta dobra od opšteg interesa, kao što su: šume, vode, vodotoci, more i morska obala, rudna blaga 643

i druga prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, kao i nepokretnosti i druge stvari od posebnog kulturnog i istorijskog značaja, ali se neka od njih mogu izdavati u pravnom prometu radi njihovog iskorišćavanja, na primer putem koncesija (putevi, rudnici i si.). I u Zakonu o privrednim društvima (preduzećima) je propisano da određene delatnosti mogu, kad je to određeno zakonom, obavljati samo određeni oblici društva. Pa i prodaja nekih stvari mogu se u prometu ograničeni, ali za njih važe posebni propisi. To su uglavnom stvari koje se prodaju uz odobrenje nadležnih organa, kao što su na primer oružje za lov, municija i dr., dok se drugo oružje, kao na primer za vojno naoružanje, može prodavati samo za potrebe vojske i izvoza. Stav 3. ovog člana određuje da se prodaja može odnositi i na buduću stvar. To je slučaj, na primer, u građevinarstvu, kada preduzeće koje se bavi izgradnjom stanova iste prodaje još dok nije započela njihovu izgradnju, ili u toku njihove izgradnje, ali su karakteristični i slučajevi u poljoprivredi, kada se sa poljoprivrednim proizvođačima ugovora prodaja useva dok još nisu sazreli, uz razne kompenzacije koje imaju uticaja na pospešivanje veće proizvodnje, kao posledica većeg ulaganja putem kredita i davanja sirovine za određene proizvode, što se ostvaruje kroz kooperaciju tih subjekata. Za stvari koje su u prometu važno je da imaju svoj naziv i da imaju upotrebnu vrednost. Pri tom je od značaja i količina, koja se može izraziti vaganjem (za stvar koja je određena po težini, na primer određena količina uglja, šljunka i si.), merenjem (za stvar koja je određena po zapremini, na primer, kubik drva, kubik građe i si.), ili prebrojavanjem ( za stvar koja je određena po broju komada, na primer, pet kutija šibica, pet čokolada i si.). To je u interesu i prodavea i kupca, jer od toga zavisi i ukupna cena koja se plaća za prodatu stvar. U pravnom prometu se osim standardnih mera označavanja količine stvari, koriste i izrazi kao što su: "vagon", koji označava deset hiljada kilograma, a ako se vaga ili meri uzima se još i "bruto za neto" ili, ako je u pitanju drvo, po prostornim jedinicama sa šupljinama. Ima, naravno, i slučajeva kada se količina stvari izražava izrazom kao što su: "od...do ...", ili "najmanje...", odnosno "najviše" i si. Ugovorna klauzula o plaćanju mora biti jasno formulisana. Njena suština i pozadina celog ugovorenog prometa mora ukazivati na činjenicu staje zapravo podstaklo stranke da se opredele na ugovaranje takvog nači- , na plaćanje. O tome će, naravno biti reci u drugom delu koji se odnosi na cene.

Kad je stvar propala pre ugovora (cl. 459. ZOO) Jedan od bitnih sastojaka ugovora, dakle bez koga ugovor ne može postojati, je stvar, odnosno predmet. Odredbe ovog člana nemaju imaju u vidu da je povodom neke stvari zaključen ugovor, ali da on nema pravo dejstvo ako je stvar, koja je bila predmet ugovora, "u času njegovog zaključenja bila propala". Imajući u vidu da se stvari, pored ostalih podela, dele na stvari po rodu i individualno određene stvari, odnosno stvari određenog porekla, kod onih prvih ako su i propale prodavač ih može zameniti istom takvom stvari, pa se ugovor o prodaji ne dovodi u pitanje. Tako, na primer, u času zaključenja ugovora kod prodavea je uništena jedna količina žita, povrća i si, ali on može da ih zameni drugom količinom istih stvari i da time ne dovede u pitanje zaključenje ugovora. U tom slučaju obaveza prodavea ne prestaje, čak ni onda ako mu i sve stvari određene po rodu propadnu. Ovo zbog toga što prodavač može uvek da nabavi iste takve stvari, dakle stvari određene po rodu, i tako ispuni svoju obavezu. Nešto je drukčija situacija kod individualno određenih stvari, odnosno stvari stvari određenog porekla, ako one propadnu u času zaključenja ugovora. Zbog toga se u stavu 1. ovog člana i propisuje pravilo da ugovor o prodaji nema pravno dejstvo ako je u času njegovog zaključenja takva stvar propala. U takvom slučaju kupac ne mora da primi drugu, sličnu stvar, makar ona bila i bolja u kvalitetu od ugovorenog. U stvari, on može da primi i takvu stvar, što znači da opredeljenje o tome zavisi od njega, ali ako je imao poseban interes da kupi samo određenu individualnu stvar, ili samo stvar određenog porekla, on može izjaviti da raskida ugovor, u kom slučaju takav ugovor nema pravno dejstvo. Ako je u času zaključenja ugovora stvar bila samo delimično propala, kupac može raskinuti ugovor ili ostati pri njemu uz srazmerno sniženje cene. Ovde se misli uglavnom na individualno određene stvari, koje ako joj je oštećen bilo koji deo koji dovodi do njene pravilne upotrebe, pa čak i estetskog izgleda, da kupac ako ima opravdan interes ne mora da primi ispunjenje obaveze. Ali ako se radi i o delimično propaloj stvari po rodu, kupac ima pravo da od prodavea traži ispunjenje ugovora u eelini ili sniženje cene ako delimična propast ne smeta postizanju svrhe ugovora. Kupac ne mora da primi manju količinu stvari od ugovorene zbog propasti jednog njenog dela, ako mu ugovorena količina čini celinu ili ako ima opravdan interes da primi ugovorenu količinu robe u eelini. Opravdani interes je faktičko pitanje, koje kupac mora da dokaže. Međutim, kupac se ne može pozivati na opravdan interes ako je primio delimičnu isporuku i istom raspolagao, odnosno ne može da traži raskid ugovora u vezi stvari sa kojom je već raspolagao, bez obzira i ako je stvar bila samo delimično propala. 644

U praksi se često događa da prodavač isporuči kupcu delimičnu propalu stvar, ali ne u toj meri da ona ne može da ostvari funkciju zbog koje je proizvedena. Tako, na primer, imamo slučaj sa takozvanom "bofl" robom, koja ima određene nedostatke ali se može koristiti. Zbog toga je ona i jeftinija u odnosu na drugu sličnu stvar. Imajući u vidu navedeno, kupac ima pravo da prodavcu odmah po prijemu stvari stavi određene prigovore, kao što su: da odustaje od ugovora i da mu tako propalu delimičnu stvar stavi na raspolaganje, zatim može da traži ispunjenje ugovora kako je dogovoreno, a da mu isporučenu robu sa "felerom" stavi na raspolaganje, kao i traži sniženje cene srazmerno manjoj vrednosti isporučene robe, ili da prodavač otkloni u primerenom roku mane stvari ako su one otklonjive. Kupac mora staviti jedan od navedenih prigovora odmah po prijemu robe. Ako je kupac stavio prigovor u vezi sniženja cene, on ne može raspolagati ostalim prigovorima, jer se smatra daje prihvatio i isporučene stvari koje su delimično propale, odnosno imaju neki nedostatak. Zbog toga on u dogovoru sa prodavcem, a u vezi već stavljenog prigovora, može umanjiti, odnosno sniziti cenu za tako isporučene stvari, a u slučaju neslaganja kupac je dužan da izvrši obezbeđenje dokaza i da sudskim putem ostvari pravo na nižu cenu od ugovorene, srazmerno njenoj vrednosti.

Prodaja tuđe stvari (cl. 460. ZOO) Osnovno pravilo koje proizilazi iz odredaba ovog člana svodi se na to da ako je i prodata tuđa stvar, ugovor obavezuje ugovorača, bez obzira da lije kupac znao ili morao znati daje stvar tuđa. Međutim, ako nije znao daje stvar tuđa, on nema nikakve obaveze prema prodavcu, ali i prema trećem licu čija je stvar. Njemu se ostavlja na volju da ako se ne može ostvariti cilj ugovora, a naime da kupljenu stvar koristi u mirnom posedu i bez uznemiravanja trećeg lica, on može tražiti da se ugovor sa prodavcem raskine i da traži naknadu štete, posebno i zbog toga što ga u eventualnom sporu, zbog uznemiravanja, ne može štititi nesavestan prodavač. Prodaja tuđe stvari, dakle, obavezuje, i prodavca i kupca, pa i kada kupac koji nije znao ili nije morao znati daje stvar tuđa. Ako kupac nije znao niti je mora znati da kupuje tuđu stvar, ugovor sa prodavcem ostaje na snazi, a prodavač rešava spor sa trećim licem, vlasnikom te stvari. U eventualnom sporu između prodavca i trećeg lica, vlasnika stvari, vlasnik te stvari ne može da ostvari pravo na povraćaj prodate stvari, jer je kupac bio savestan, ali zato može da ostvari pravo na naknadu štete, bilo obične štete ili i štete zbog izmakle koristi. Savesni kupac koji trpi uznemiravanja od pravog vlasnika, odnosno koji takvom kupovinom ne može da ostvari svrhu zbog koje je zaključio ugovor sa prodavcem, može raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete od prodavca. Ako je, pak, kupac znao da kupuje tuđu stvar, treće lice, odnosno vlasnik te stvari može tražiti da se takav ugovor poništi, a kupac ili prodavač može tražiti raskid ugovora, sa dejstvom raskida u smislu čl. 132. ZOO. Može se desiti i da prodavač nije znao da prodaje tuđu stvar, naročito ako je tu stvar koristio duže vreme. Naime, po proteku određenog vremena, na primer kod pokretnih stvari, savesni držalac stvari stiče pravo svojine po proteku roka od 10 godina, pa ako je taj rok protekao on, u stvari, i ne prodaje tuđu stvar, ali ako je nesavestan držalac te stvari, u odnosu je prema pravom vlasniku te stvari i dužan je da mu naknadi njenu vrednost i naknadi štetu.

Prodaja spornog prava (čl. 461. ZOO) Kada se u stavi 1. ovog člana navode reci "sporno pravo", onda se misli na ono pravo koje se raspravlja pred sudom i koje je kao takvo predmet ugovora sa trećim licem. Dakle, lice koje želi da kupi kakvu stvar, čije je pravo sporno, može da zna, ili ne mora da zna, da prodavač ima kakav spor kod suda, bilo po prodavčevoj tužbi ili tužbi lica koje smatra da mu to pravo pripada, te da sa prodavcem zaključi ugovor o prodaji koji se odnosi na to pravo. Rizično je ako kupac zna da predmet prodaje može biti sporno pravo, jer ako je isplatio kupoprodajnu cenu prodavcu za kupljenu stvar, čije je pravo sporno, on će trpeti eventualne posledice odluke suda kojom se utvrđuje da sporno pravo pripada trećem licu. Kupac i prodavač, se u slučaju postojanja spornog prava mogu ugovorom dogovoriti da će kupoprodajnu cenu za stvar koju kupac kupuje isplatiti prodavcu tek kada sporno pravo postane nesporno. To se može odnositi i u vezi predaje stvari kupcu, čije je pravo sporno, a naime da tu stvar prodavač preda kupcu kada se spor pravosnažno resi u njegovu korist. O spornom pravu može se raspravljati ili u vanparničnom ili u parničnom postupku. Po pravilu, ono se najčešće pojavljuje u vanparničnom postupku, kada ako se pojavi o tom pravi se ne odlučuje u tom postupku, već se stranke upućuju na parnicu, tj. da se u parničnom postupku utvrdi čije je sporno pravo. Tako je, u članu 16. Zakona o vanparničnom postupku propisano da do donošenja o glavnoj stvari, sud će posebnom odlukom obustaviti vanparnični postupak, ako utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima o 645

parničnom postupku. Ili, prema odredbama člana 23. istog zakona, ako su medu učesnicima sporne činjenice važne za rešenje prethodnog pitanja, sud će ih uputiti da u određenom roku pokrenu parnicu radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa. Konkretnije o tome postoje odredbe istog zakona (član 119.) koje se odnose na prekid postupka raspravljanja zaostavštine i upućivanje stranaka da pokrenu parnicu "ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo". Stav 2. ovog člana reguliše pitanje sprečavanja zloupotrebe vršenja funkcije od strane lica koja su punomoćnici (advokat ili drugi nalogoprimac) u sporu povodom utvrđivanja spornog prava. Ako bi i došlo do zaključenja kakvog ugovora između punomoćnika i lica koje učestvuje u sporu zbog utvrđivanja spornog prava, u tom smislu da stranka koja ima punomoćnika ovome proda sporno pravo, odnosno stvar u vezi koga se vodi spor po osnovu utvrđivanja spornog prava, takav ugovor o prodaji je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo. To se dešava u onim slučajevima kada stranka koja se spori za utvrđivanje spornog prava, nije u takvoj fmansijskoj situaciji da svom zastupniku plati naknadu za izvršenu uslugu, ili nije zainteresovana za ishod spora ako spor vodi "iz inata", da bi drugoj strani dokazao daje bio u pravu u vezi utvrđivanja spornog prava. Drugi slučaj se odnosi na ugovor po kome bi punomoćnik (advokat ili koji drugi nalogoprimac) ugovorio za sebe učešće u podeli iznosa dosuđenog njegovom nalogodavcu. Stranka koja vodi spor u vezi spornog prava, može tražiti od svog punomoćnika da ga u sporu zastupa bez naknade, a da mu zauzvrat da deo koji bi njemu bio dosuđen, pa ako punomoćnik to prihvati, odredbe stava 2. ovog člana propisuju daje takav dogovor, odnosno ugovor ništav. Zakonom o advokaturi je propisano da advokat ima pravo na nagradu za svoj rad i naknadu troškova sa radom prema tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata (advokatska tarifa). Pod težom povredom dužnosti advokata i ugleda advokature smatra se, pored ostalog, traženje naknade veće od naknade propisane tarifom, što može imati uticaja na izricanje mere brisanja iz imenika advokata. Kodeksom profesionalne etike advokata kao nedopušten postupak ako advokat sa klijentom zaključuje ugovor o doživotnom izdržavanju ili ugovor kojim od klijenta besteretno stiče imovinu ili imovinska prava.

Sudska praksa "Pravo na osnovu odgovornosti za nedostatke na izvedenim radovima kod ugovora o građenju, ostvaruje investitor prema izvođaču radova i ta prava investitora prelaze na docnije sticaoee građevine. Ova prava se ne mogu ostvariti prema investitoru pa on ne može biti obavezan da otkloni nedostatke"' — (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 389/94).

CENA Kad cena nije određena (čl. 462. ZOO) Prema odredbama ovog zakon, proizilazi da su bitni sastojci ugovora o kupovini i'prodaji, po prirodi posla, stvar, odnosno predmet i cena. Predmet i cena moraju biti određeni ili odredivi. Prema sudskoj praksi, smatra se daje cena određena i kad je ugovorom predviđen način na koji se može odrediti, kao i kad se može odrediti prema okolnostima ili kad je propisana od nadležnih organa. Tendencija je, pak, modernog prava je da cena više ne predstavlja bitan sastojak ugovora o kupovini i prodaji. Prema odredbama ovog člana, ako ugovorom o prodaji cena nije određena, a ni ugovor ne sadrži dovoljno podataka pomoću koga bi se ona mogla odrediti, ugovor nema pravno dejstvo. Međutim, u takvim uslovima, ako se u ugovoru o prodaji nalazi dovoljno podataka na osnovu kojih bi se cena mogla odrediti, onda se smatra daje taj bitni elemenat ugovora zastupljen. Po novim tendencijama, već unetim u neka zakonodavstva, a i našoj sudskoj praksi, cena nije bitan sastojak ugovora o kupovini i prodaji, pa i ako stranke nisu ugovorile cenu ugovor je zaključen, a kupac je dužan da plati cenu koju je prodavač redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a ako te cene nema, tada razumnu cenu, pod kojom se podrazumeva tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi onda cenu koju utvrđuje sud prema okolnostima slučaja. Cena može biti i propisana od nadležnog organa za određene vrste stvari. U tom slučaju kupac plaća samo onu cenu koju je propisao taj organ. Ako je ugovorena tekuća cena, kupac plaća onu cenu koja je utvrđena na osnovu zvanične evidencije na tržištu mesta prodavca. Kod ugovora o građenju, cena je bitan elemenat ugovora. Ako o ceni nije postignut dogovor, ugovor se ne smatra zaključenim. Međutim, i u ovom slučaju ugovor važi, ako je cenu moguće odrediti prema ostalim odredbama ugovora. Pri tom se mora voditi računa o pravilima iz uzanse 22. Posebnih uzansi o građenju, po kojima se cena radova određuje na način utvrđen uslovima naručioca za podnošenje ponude i ugovaranje predmetnih radova. 646

Cena radova u građevinarstvu se određuje bilo po jedinici mere ugovorenih radova (jedinična cena) bilo u ukupnom iznosu za ceo objekat (ukupno ugovorena cena). Međutim, kod ugovora o građenju može se izmeniti cena ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i njegovog ispunjenja povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, ako bi trebalo da ta cena bude veća od dva procenta. Naravno, ovo pravilo važi ako stranke ugovorom u pogledu izmene cene nisu što drugo predvidele. No, u svakom slučaju izvođač koji se držao rokova gradnje, ima pravo na izmenu cena ako su se cene elemenata povećale u tolikoj meri da bi trebalo da cena radova bude veća za više od 10%, u kom slučaju može zahtevati samo razliku u ceni koja prelazi 10%. U slučaju kada izvođač svojom krivicom nije izveo radove u roku predviđenim ugovorom, on može zahtevati povećanje cene radova samo ako su se u međuvremenu od zaključenja ugovora i dana kada je prema ugovoru trebalo da radovi budu završeni, povećale cene elemenata, tako da bi trebalo da ona, prema novim cenama tih elemenata, bude veća za više od 5%, u kom slučaju može zahtevati samo razliku u ceni radova koja prelazi dva, odnosno pet procenata. I kod drugih ugovora cena je bitan element ugovora, sa odstupanjima kako je to napred navedeno, kao i odstupanjima koja karakterišu određeni momenat u vezi zaključenja i izvršenja ugovora uopšte, već prema tome 0 kojim elementima se radi koji imaju uticaja da se cena utvrdi ili izmeni. Zakon o cenama (,,S1. glasnik RS", br. 79/05) uređuje način i uslove obrazovanja cena proizvoda i usluga, kao i praćenje kretanja cena. Ovaj zakon definiše cenu kao „novčanu vrednost za jedinicu proizvoda, odnosno usluge, koja je obrazovana u skladu sa uslovima tržišta, odnosno u skladu sa posebnim propisima. Inače, prema istom zakonu, privredna društva, preduzeća, druga pravna lica i preduzetnici, obrazuju cene proizvoda i usluga slobodno prema uslovima tržišta, osim za proizvode i usluge za koje je posebnim propisom utvrđen drugačiji način obrazovanja cena. Tako, na primer, Uredbom o cenama derivata nafte, određuju se najviše cene osnovnih derivata nafte, tako što se na te cene , bez fiskalnih dažbina, dodaje iznos troškova prometa osnovnih derivata nafte. To, naravno, samo u odnosu na najviše proizvođačke cene osnovnih derivata nafte i na troškove prometa osnovnih derivata nafte, dok se cene ostalih derivata nafte obrazuju slobodno. Cene može utvrditi i Vlada RS, a u određenim slučajevima ovlašćena je da daje saglasnost za određene proizvode i usluga. U Zakonu o cenama, a i drugim propisima koje donosi Vlada, navedeni su slučajevi kada se u uslovima slobodnog obrazovanja cena, merama ekonomske politike obezbeđuje stabilnost tržišta i cena i sprečava narušavanje konkurencije. Cene se određuju i tarifom, naknadom i katalogom. Tarife obično donose javna preduzeća i ustanove, kao na primer u oblasti saobraćaja (železnički, vazdušni, rečni, gradski saobraćaj i dr.). I Carinski zakon propisuje da se na robu koja se uvozi plaća carina po stopama utvrđenim carinskom tarifom, koja se propisuje Zakonom o carinskoj tarifi. Tarifama se određuju uslovi za obavljanje usluga poslovanja i objavljivanje cena. Naknada se obično odnosi na korišćenje nekih dobara, koji nemaju karakter zakupa i si., kao na primer naknada za korišćenje autobuskog stajališta, naknade za usluge carinskih organa i si. Katalog ima značenje u prodaji velikih trgovinskih kuća, izdavačkoj delatnosti, bibliotekarstvu, umetničkim galerijama, kao se prodaja vrši preko spiska predmeta kojima je određena cena pojedinih stvari. Zakon o zaštiti potrošača („SL.gl.RS", br. 79/05) u članu 24. propisuje da prodavač koji nudi proizvode na osnovu kataloga odgovara za sve vrste proizvoda koji se kataloški prodaju. Prodavač je dužan da u kataloškoj ponudi istakne obaveštenje o ceni proizvoda, uslovima garancije ako se kataloška ponuda odnosi na proizvode za koje se obavezno izdaje garantni list, način plaćanja, način rešavanja prigovora i druge propisane uslove prodaje. Ako se roba, odnosno usluga nudi preko označenih instrumenata, oni moraju imati označenu cenu i druge uslove prodaje, odnosno pružanja usluga, kao i vreme važenja cena i usluga navedenih u njima, dok kod naknade za usluge carinskih organa, vrstu, visinu i način plaćanja naknade propisuje Vlada (čl. 248. Carinskog zakona). Zakon o zaštiti potrošača u članu 17. propisuje da: a) potrošač mora biti obavešten o važećoj ceni proizvoda i usluge; b) obaveštenje o ceni, u smislu prethodne tačke, daje se jasnim isticanjem cene na vidnom mestu, na pro izvodu, pored proizvoda i u cenovniku usluge, kao i u svakoj ponudi za zaključenje ugovora o prodaji proizvoda 1 usluga; v) cena mora biti iskazana za jedinicu mere, kompletan proizvod ili određenu količinu proizvoda; g) kod proizvoda koji je prethodno upakovan u pakovanje različito od jedinice mere, pored cene za to pakovanje, mora biti istaknuta i cena po jedinici mere za isti proizvod; a d) kod proizvoda u rasutom stanju ističe se samo cena za jedinicu mere. Prema Uredbi o zakonskim mernim jedinicama („Sl.gl.RS", br. 10/06), zakonske merne jedinice koje se koriste u Srbiji su: dužina (metar - m), masa (kilogram - kg), vreme (sekunda - s), električna struja (amper - A), termodinamička temperatura (kelvin - K), količina gradiva, tj. supstancije (mol - mol) i svetlosna jačina, tj. jačina svetlosti (kandela - cd). 647

Članom 18. Zakona o zaštiti potrošača propisano je da „obaveštenje o ceni iz pom. člana 17. ne može dovoditi u zabludu potrošača u pogledu visine cene, odnosno stvarati utisak: daje cena niža nego što jeste; da su u cenu uključene posebne usluge za koje se plaća posebna cena i daje cena bila ili da će biti povećana ili snižena za određeno vreme ili za određeni iznos". Ali ne samo to. Isti zakon u čl. 34. i 35. propisuje pravo prigovora potrošača na prigovor (reklamaciju), po kojima ako mu je prigovor osnovan, ima pravo, pored drugih alternativa, da mu se vrati iznos plaćen za proizvod za koji je utvrđeno da ima nedostatke, i to u visini maloprodajne cene tog proizvoda na dan vraćanja.

Sudska praksa Određivanje cene robe kada nije regulisana ugovorom Kada ugovorom o prodaji robe između privrednih subjekata cena nije određena, kupac je dužan platiti cenu prema cenovniku prodavca važećem u vreme zaključenja ugovora, po kome on redovno naplaćuje takvu robu i ostalim kupcima. Iz obrazloženja Prema članu 462. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima, kad u ugovoru cena nije određena, kupac je dužan platiti cenu koju je prodavač redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove razumnu cenu, pod razumnom cenom smatra se tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi, onda cena koju utvrđuje sud prema okolnostima slučaja. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je iz priloženog cenovnika tužioca utvrdio daje u pitanju cena koju je tužilac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, pa tuženi neosnovano osporava zaračunatu cenu. Navod žalbe daje tužiocu stavljena na raspolaganje roba nije dokazan (prema odluci VPS, br. 5578/95); Propisana cena i ništavost ugovora - "Ako su ugovorne strane kod kupovine robe (brašna) protivno propisu ugovorile veću cenu proizvodnje od propisane, kupac duguje propisanu cenu, a samo ugovaranje više cene od propisane, ne čini ovaj ugovor ništavim" (prema odluci VPS, Pž. 3627/94); Plaćanjem fakturisane cene robe - "Plaćanjem fakturne cene robe kupac je prihvatio ponudu za kupovinu robe i u celosti izvršio svoju ugovornu obavezu. Ako u ovu cenu nije bio uračunat i porez na promet, prodavač ga ne može naknadno zahtevati od kupca ". (prema odluci VPS, Pž. 6821/97); Uračunavanje kamate i troškova kod plaćanja - "Ako dužnik pored glavnice duguje i kamate i troškove, uračunavanje se vrši tako što se prvo otplaćuju troškovi, zatim kamate i najzad glavnica. Stoga izjava dužnika daje kompenzacijom isplatio glavni dug nema značaja, jer poveriočevo je pravo da vrši plaćanje onim redosledom koji određuje odredba člana 313. ZOO" (prema odluci VPS, Pž. 929/94); Razlika u ceni - "Razlika u ceni ne može predstavljati jedini kriterijum za utvrđivanje visine izmakle dobiti. Ovo je samo jedan od elemenata koji se ceni u sklopu svih posebnih okolnosti od značaja za utvrđivanje visine tog vida štete " (prema odluci VSS, Prev. 642/98); Redosled namireni a potraživanja - "Dužnik je ovlašćen da odredi redosled namirenja potraživanja kada između njega i poverioca postoji više istovetnih potraživanja. Ali, kada postoje glavno i sporedna potraživanja, redosled namirivanja potraživanja vrši se po članu 313. ZOO, tako što se prvo obračunavaju troškovi, zatim kamata i najzad glavni dug" (prema odluci VPS, Pž. 1549/94); Propisana cena - "Kada su cene proizvoda ili usluga propisane od strane nadležnog organa, ne mogu se primenjivati ugovorene cene, već cene propisane na osnovu važećih propisa od strane nadležnog organa " (prema odluci VPS, Pž. 2262/95); Pravo kupca na sniženje cene - "Zahtev za sniženje cene i prigovor protiv zahteva prodavca da mu se isplati cena, imaju materijalno-pravni a ne procesno-pravno značenje. Zahtev za sniženje cene sadrži u sebi i pravo da se roba uopšte ne plati, ako su nedostaci robe takvi i toliki da ona zapravo nema nikakvu vrednost" (prema odluci VPS, Pž. 3068/2000); Stanične usluge - Prevoznik koji nema zaključen ugovor o pružanju staničnih usluga sa autobuskom stanicom (prodaja karata, prijem i otprema autobusa), ne može se pozivati na propisani limit naknade tih troškova određen članom 20 Odluke o opštim uslovima poslovanja autobuskih stanica, već je shodno odredbi čl. 21. citirane odluke dužan platiti naknadu u visini utvrđenoj cenovnikom davaoca usluga (prema odluci VPS, Pž. 681/99); Naknada za usluge prodaje autobuskih karata - "I kod činjenice da saobraćajno preduzeće nije sklopilo pismeni ugovor sa autobuskom stanicom o obavljanju usluga - prodaje autobuskih karata, ona ima pravo naknade za izvršene usluge, ako je iste i obavljala za autobuse koji pristaju na autobusku stanicu" (prema odluci VPS, Pž. 822/98); 648

Inflacija i cena prevoza - "Ako korisnik prevoza nije u roku izmirio obavezu plaćanja cene prevoza, prevoznik, ukoliko mu je ovo potraživanje obezvređeno inflacijom, ima pravo zahtevati naknadu za prevoz prema onim cenama koje važe za prevoz sporne robe na dan presuđenja, jer će na taj način biti potpuno obeštećen " (prema odluci VPS, Pž. 4688/95); Isplata cene u međunarodnom prevozu u dinarskoj protivvrednosti strane valute između domaćih pravnih subjekata - "Za izvršen prevoz po međunarodnim tovarnim listovima, tuženi je kao naručilac prevoza dužan da plati prevoziocu ugovorenu cenu u dinarskoj protivvrednosti strane valute, bez obzira što se radi o domaćim pravnim subjektima, sa kamatom od 5%po Konvenciji (CMR) " (prema odluci VSS, Prev. 143/95).

Propisana cena (cl. 463. ZOO) Privredno pravni subjekti koji obavljaju privrednu delatnost radi sticanja dobiti, po pravilu sami određuju cenu svojih proizvoda ili usluga. Oni obrazuju cene prema uslovima tržišta. Neke cene su, ipak, pod kontrolom društva, odnosno organa društvene političke zajednice. Tako postoji Zakon o cenama kojim se utvrđuje način i uslovi obrazovanja cena proizvoda i usluga, praćenje kretanja cena, i neka druga pitanja od značaja za oblast cena. Ovaj zakon, pored ostalog, ima za za cilj da se u nekim oblastima privrednih delatnosti uspostavi sklad sa društvenim kretanjima, odnosno uslovima u kojima se odvija život građana. Inače, kao stoje rečeno, preduzeća i druga pravna lica obrazuju cene slobodno prema uslovima tržišta, ali se preduzeća prilikom obrazovanja cena proizvoda i usluga ne mogu dogovarati, odnosno utvrđivati cene za iste vrste proizvoda ili usluga. Privredna društva (u daljem tekstu: preduzeća), koja proizvode ili se bave prometom poljoprivrednih i drugih proizvoda i usluga, za koje se obezbeđuju kompenzacije, obrazuju cene slobodno prema uslovima tržišta, a na zahtev organa koji obezbeđuju kompenzacije, dužne su da dostave podatke o cenama. Preduzeća koja proizvode ili se bave prometom poljoprivrednih i drugih proizvoda i usluga, za koje se obezbeđuju kompenzacije, obrazuju cene slobodno prema uslovima tržišta, a na zahtev organa koji obezbeđuju kompenzacije, dužne su da dostave podatke o cenama. Za preduzeća koja obavljaju delatnost u oblasti elektroprivrede, železničkog saobraćaja i poštanskog, telefonskog i telegrafskog saobraćaja, utvrđeno je navedenim propisima da obrazuju cene na osnovu zajedničkih kriterijuma koje utvrđuju u svojim zajednicama. Međutim, ta preduzeća su dužna da zajedničke kriterijume dostave na uvid Vladi, a cene proizvoda i usluga obrazovane na osnovu tih kriterijuma - organu uprave nadležnom za poslove cena. Preduzeća koja se bave proizvodnjom i prometom nafte i derivata nafte, zemnog gasa, uglja, koksa, crne i obojene metalurgije, bazne hernije i lekova za humanu upotrebu, obrazuju cene na osnovu tržišnih kriterijuma koje samostalno utvrđuju. Međutim, i ova preduzeća su dužna da tržišne kriterijume, na osnovu kojih su obrazovala cene svojih proizvoda, dostave na uvid Vladi, a cene obrazovane na osnovu tih kriterijuma - organu uprave nadležnom za poslove cena. Za preduzeća koja cene obrazuju na osnovu zajedničkih kriterijuma, a to su ona koja su navedena u prethodna dva stava, postoji obaveza da, u vezi dostavljenih zajedničkih kriterijuma Vladi i određenih cena nadležnim organima, postupe po njihovom upozorenju, a nepostupanje po tim upozorenjima dovodi do preduzimanja mera društvene kontrole cena, pa i do krivične odgovornosti lica koja su u preduzeću bila dužna da obustave primenu akta o cenama koje odstupaju od kriterijuma koju su protivna uslovima poslovanja domaćeg i stranog tržišta. Međutim, Uredbom o cenama derivata nafte, utvrđene su maloprodajne cene derivata nafte, koje se menjaju prema uslovima domaćeg i spoljnjeg tržišta. Ali te cene su one cene o kojima govore odredbe ovog člana, a naime, kad je ugovorena veća cena od one koju je za određenu vrstu stvari propisao nadležni organ, kupac duguje samo iznos propisane cene, a ako je već isplatio ugovorenu cenu, ima pravo da zahteva da mu se vrati razlika. Navedeni propisi su imperativnog karaktera i stranke ne mogu ugovorom određivati druge cene osim one koju je propisao, odnosno odobrila Vlada, odnosno nadležni republički organ. Ukoliko postupe protivno odlukama navedenih organa, pored sankcija, ostaje pravilo propisano u ovom članu da se ima plaćati po cenama koje su propisane od nadležnih organa.

Sudska praksa "Maksimirana cena robe predstavlja propisanu cenu, pa kad je ugovorena veća cena kunac kupuje samo propisanu - maksimiranu cenu" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 557/95).

649

Kad je ugovorena tekuća cena (čl. 464. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu ugovaranje tekuće cene. Tekuća cena je ona cena koja je utvrđena za određenu vrstu stvari i određenu teritoriju. Ona se evidentira obično kod berzanskih organizacija, ali ne mora da se odnosi za sva nesta, već to mogu biti i posebna područja, tako da ta cena može biti različita iz mesta u mesto i ako se radi o istoj vrsti stvari. Evidencija o tekućoj ceni menja se iz dana u dan, ili za neki drugi kraći ili duži period. Sve to zavisi od vrste stvari i ponude i potražnje za određenom stvari. Međutim, tekuća cena se obično odnosi na mesto prodavca gde se vrši proizvodnja stvari ili obavljaju usluge, ili ako ima proizvodne pogone u drugom mestu, tržišna cena se utvrđuje prema uslovima tog mesta, gde se ta tekuća cena i evidentira. Tekuća cena je, po pravilu, tržišna cena koja može biti različita iz navedenih razloga. Ako bi prodavač i kupac ugovorili da za određenu stvar važi tekuća cena, onda, ako nije što drugo ugovoreno, ona podrazumeva cenu koja važi onoga dana kada je ugovor zaključen, prema mestu za koje je ta tržišna cena utvrđena, ali ona podrazumeva i pristanak kupca da snosi i troškove prevoza kao jedan od elemenata koji određuju visinu tekuće cene. Evidentiranje cene je značajna za poslovanje privrednih subjekata, jer se tom evidencijom utvrđuje tržišna cena koja je od značaja za dan zaključenja ugovora, odnosno koja važi na dan zaključenja ugovora, što čini jednu sigurnost kupca da se zbog načela monetarnog nominalizma osigura da će isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi (čl. 394. ZOO). Međutim, ako cena u ugovoru nije ugovorena, pa ni izrazom "tekuća cena", onda je kupac obavezan da plati onu tekuću cenu koja važi u momentu isporuke stvari, što se odnosi i na ročne isporuke. Tekuća cena je i ona cena kada postoji utvrđena tarifa, naročito kod ugovora u prevozu, bilo železnicom ili kamionskim ili drugim prevozom. Često su neke od tih organizacija u pružanju svojih usluga prevoza jeftinije od drugih, ali to zavisi, kao stoje naglašeno, od okolnosti u kojima u određenom mestu ima sedište takva organizacija, a naravno i način organizovanja posla, sredstva sa kojima posluje, obim vršenja usluga i si. Ako su ugovorne strane ugovorile cenu koja odstupa od tekuće cene, ako su te cene enormno velike u odnosu na tekuće cene, kupac može tražiti promenu cena na cene po tržišnim uslovima, a ako o tome ne postigne sporazum sa prodavcem može tražiti da cenu odredi sud, koji će ispitati i utvrditi volju stranaka u pogledu cene koja je trebalo da bude uneta u ugovor. Cena može biti određena i izrazima "od____do", što znači da ne može iznositi više ili manje od iznosa ko ji su označeni navedenim izrazima. U jednoj sudskoj odluci stoji da naručilac, kome je izvođač naznačio cenu za predviđenu opravku jedne mašine u rasponu "od_____do", označavajući ovu cenu kao orijentacionu, nije dužan da za opravku plati veću cenu od maksimalno izrečene. Naravno, da i ovde može biti odstupanja, jer ako se iz sadržaja ugovora može zaključiti da su stranke imale u vidu takve okolnosti, na osnovu kojih će se moći odrediti cena u konačnom iznosu. Tekuća cena se može menjati i u slučajevima promenjenih okolnosti, bez obzira da li su stranke ugovorile takvu mogućnost, posebno ako u tim uslovima stoje okolnosti da ugovorene cene premašuju povećani rizik koji su stranke imale u vidu prilikom zaključenja ugovora. I u ovom slučaju sudska praksa zauzima stav da ako su razlike u cenama, nastale zbog promenjenih okolnosti, bile tako velike da se mora pretpostaviti da se stranke ne bi odrekle prava na izmenu ugovorene cene zbog promenjenih okolnosti, da su u vreme zaključenja ugovora mogle računati s takvim izvanrednim promenama, onda bi pozivanje suprotne strane na ugovoreno utanačenje o odricanju prava na izmenu ugovorene cene zbog promenjenih okolnosti bilo u suprotnosti sa načelom poštenja i savesnosti. Tekuća cena se primenjuje i u slučajevima naknade štete, naročito apstraktne štete kada se ta šteta sastoji u razlici između ugovorene cene i tekuće cene.

Kad je određivanje cene povereno trećem (čl. 465. ZOO) Stranke mogu ugovorom odrediti da cenu odredi neko treće lice, naravno ako to lice pristane da prihvati takvu obavezu, u zavisnosti od toga da li to pravo - da on odredi cenu ima značaja za neka njegova druga prava prema strankama, odnosno ako za to ima pravni interes. Ako treće lice prihvati tu obavezu, ne znači i da njegovo utvrđenje predstavlja obavezu za stranke. On je jedna vrsta pomoćnika stranaka, koji treba da sagleda volju stranaka u vreme zaključenja ugovora, odnosno šta su oni očekivali od zaključenja određenog ugovora, te u sklopu tih okolnosti da predloži koja bi cena najviše odgovarala i jednoj i drugoj ugovornoj strani. Ovde upotrebljene reci "treće lice" treba shvatiti kao lice "ovlašćenik" koje prihvata određeno ponašanje, sa pravima i obavezama koje ne stvaraju sankcije ako ih ne ostvari. On može da bude pasivan u ostvarivanju prava vezanih za prihvaćenu dužnost prava određivanja cene, odnosno tu dužnost i ne mora da prihvati, jer ako ih i čini u rokovima koji su za to predviđeni, a sa njegovim predlogom se ugovorači ne slože, to pravo prelazi na same ugovorače, koji ako se takođe ne slože o određivanju cene niti ugovor raskinu, odredbe ovog Člana propisuju da se smatra da su ugovorili razumnu cenu. 650

Čak ako su se poverilac i dužnik sporazumeli i da jedan od njih odredi treće lice da odredi cenu, pravo je tog lica, odnosno ovlašćenika ali ne i obaveza da to učini ili ne učini, ali ako učini da tek tada, ako se prodavač i kupac ne slože o predlogu tog lica, oni imaju pravo da se sporazumeju, odnosno odrede cenu, pri čemu odredbe ovog člana propisuju da se u tom slučaju smatra daje ugovorena razumna cena. Međutim, nezadovoljna strana ima pravo da pokrene sudski spor radi utvrđenja da ono što poverilac smatra razumnom cenom nije razumna cena, u kom slučaju sud tu činjenicu utvrđuje na osnovu nalaza stručnih lica, odnosno veštaka. Ovde je potrebno naglasiti da treće lice, odnosno ovlašćenik nije punomoćnik, jer mu se propisano pravo odnosi da izvrši neku funkciju, u ovom slučaju da odredi cenu ako je strane nisu odredile u ugovoru, ali je ne mora ni prihvatiti. Zbog toga, ako treće lice ne odredi cenu, a stranke se ne sporazumeju o tome koja je to razumna cena, svaka strana može zahtevati da izbor izvrši sud. To pravo suda se ne ostvaruje tužbom, već predlogom u vanpamičnom postupku, analognom primenom člana 144. Zakona o vanpamičnom postupku, po kome ako se stranke ne sporazumeju, sud će doneti odluku vodeći vodeći računa o njihovim posebnim i zajedničkim interesima. Inače, razumna cena je ona cena koja je tekuća cena u mestu ispunjenja, ali ona zavisi i od okolnosti koje utiču na utvrđivanje visine cene, elemenata koji je čine i, na kraju, procena volje stranaka u pogledu visine cene kada su zaključivali ugovor o prodaji. U svakom slučaju utvrđivanje razumne cene podrazumeva da prodavač naplati stvarnu cenu određene robe, uključujući u to i očekivani profit.

Kad je određivanje cene ostavljeno jednom ugovaraču (čl. 466. ZOO) Ugovor u kome je naznačeno da će za prodatu stvar važiti ona cena koju odredi jedan od ugovorača, smatra se kao da takva klauzula i nije ugovorena, što ne znači i da cena nije ni ugovorena, ali znači i to da takav ugovor važi, s tim da se smatra da kupac duguje cenu kao u slučaju kad cena nije određena. Kad cena u ugovoru nije određena važi pravilo koje je navedeno u odredbama člana 462. ovog zakona, a naime, prvo, smatra se da ugovor nema pravno dejstvo, jer ne sadrži dovoljno podataka pomoću koje bi se mogao odrediti jedan od najhitnijih sastojaka ugovora, drugo, ako u ugovoru nije određena cena, a nema ni dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, smatra se daje kupac dužan platiti cenu koju je prodavač redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove platiće razumnu cenu i, treće, da se pod razumnom cenom smatra tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi onda cena koju utvrđuje sud prema okolnostima slučaja. U praksi se najčešće sreću slučajevi da su prodavač i kupac tačno utvrdili vrstu, količinu i kvalitet stvari koja se prodaje, kao i tekuća cena, odnosno cena koja vlada na tržištu u vreme zaključenja ugovora. Međutim, u praksi se dešava i da prodavač i kupac ne ugovore precizno ni količinu stvari niti cenu. Prema sudskoj praksi, a primenom odredaba čl. 462. i čl. 466. ovog zakona, i u tim slučajevima je ugovor punovažan, ako se količina, vrsta i kvalitet stvari može odrediti, a to se isto odnosi i na cenu, tj. ako nije precizno određena, ali ako se iz takvog ugovora može zaključiti šta su prodavač i kupac želeli da ugovore u vreme zaključenja ugovora, kako u pogledu stvari tako i u pogledu cene. Najčešće se dešava da kupac izvrši kupovinu stvari prema katalogu ili nekoj drugoj ponudi prodavca. Ako je prihvat ponude zasnovan na tim pravnim instrumentima, odnosno ako se iz prihvata ponude može zaključiti o kojoj vrsti stvari je reč, i koju je cenu za tu stvar odredio prodavač, nije teško utvrditi bitne sastojke ugovora koji se odnose na predmet stvari i cenu, a u slučaju nejasnoća ponudilac je dužan da traži objašnjenje od kupca, posle čega se smatra daje ugovor zaključen. Ako bi prodavač prihvatio da u ugovoru stoji klauzula da se određivanje cene ostavlja na volju jednom ugovoraču, takav ugovor bi ima pravno dejstvo ako bi kupac odredio cenu koja odgovara uslovima tržišta, odnosno tekućoj ceni, a samim tim i prodavcu. To bi bilo korektno ponašanje i jedne i druge ugovorne strane, dakle stvar poverenja stranaka u ugovoru, posebno ako se cena nije mogla odrediti na dan zaključenja ugovora iz razloga što prodavač nije imao mogućnosti da kalkuliše sve troškove proizvoda stvari koje prodaje, pa je ostavio da o tome obavesti kupca, a da kupac na osnovu datih predloga sam odredi cenu, koja bi odgovarala i prodavcu.

OBAVEZA PRODAVCA PREDAJA STVARI Vreme i mesto predaje (čl. 467. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravilo u vezi vremena i mesta predaje stvari. U pitanju je obaveza prodavca, koja se sastoji u tome da preduzme sve one radnje koje je dužan da obavi da bi prema ugovoru i prirodi posla uredno predao stvari kupcu. Te radnje obuhvataju i stavljanje stvari kupcu na raspolaganje na određenom mestu i u određeno vreme, tj. onako kako je ugovorom dogovoreno, u protivnom ako prodavač to pravilo ne ispoštuje pada u docnju, a u docnju može pasti i kupac ako u određeno vreme i na određenom mestu ne primi stvari od prodavca. 651

Sve radnje koje treba da izvrši prodavač radi predaje stvari kupcu smatraju se isporukom. Isporuka se ne izjednačava sa fizičkom predaje stvari. Ona predstavlja skup radnji prodavca kojim omogućava kupcu da ovaj primi kupljenu stvar. Najčešći oblik isporuke je vezan za fizičku predaju stvari, odnosno uručenje stvari kupcu. Međutim, predaja može biti i simbolična, ako se na primer kupcu predaju ključevi od prodatog stana ili automobila i si. i uputi kupca u određeno mesto da preuzme kupljenu stvar. Naravno, nepokretna stvar se ne predaje na jedan od navedenih načina, već na osnovu ugovora i upisom u zemljišne knjige. Mesto isporuke se određuje samim ugovorom. Po pravilu, ako prodava i kupac u ugovoru nisu odredile mesto isporuke, isporuka se smatra izvršenom u mestu u kome je prodavač u trenutku zaključenja ugovora imao svoje sedište ili prebivalište. Prema uobičajenim pravilima o prometu robom, ako prodavač u trenutku zaključenja ugovora ima više poslovnih jedinica u raznim mestima, smatra se da se isporuka ima izvršiti u mestu one poslovne jedinice iz koje je prodavač poslao svoju ponudu, ili u kojoj je prihvatio ponudu kupca. Za sve to, a i za druge nenavedene slučajeve, važe pomenuta i druga pravila, ali je osnovno pravilo da se pod mestom isporuke smatra mesto na kome se stvar kupoprodajnog ugovora ima isporučiti, odnosno staviti na raspolaganje kupcu. Vreme predaje stvari vezuje se razne okolnosti, već prema tome kojim se i čijim sredstvima doprema kupljena stvar. Ako je prodavač bio dužan da svojim sredstvom, kamionom, preveze stvar i preda je kupcu, on je dužan da tu predaju uskladi sa radnim vremenom kupca. U stvari, prodavač i kupac se mogu dogovoriti da se predaja izvrši i u vreme kada kupac ne radi, odnosno subotom ili nedeljom, ili po završetku redovnog radnog vremena. U protivnom, prodavač snosi troškove nastale do predaje stvari kupcu. Međutim, ako je ugovorom određeno da stvari prevozi vozar (železnicom, kamionom, avionom i si), onda se vreme prijema robe određuje prema pravilima tih prevozioca, koji avizom poziva kupca da na određenom mesti i u određeno vreme preuzme kupljenu stvar. To isto važi i ako se prevoz vrši preko špeditera, ako se stvar skladišti ili ako se dostava vrši preko drugog lica. Stav 2. ovog člana određuje pravilo da se smatra daje prodavač izvršio obavezu predaje stvari kupcu, kad mu stvar uruči, ili preda ispravu kojom se stvar može preuzeti. U prvom slučaju, kao stoje navedeno, prodavač po dogovoru sa kupcem ovome predaje prodatu stvar, neposredno, bilo u svom poslovnom prostoru bilo dostavom na neko drugo mesto koje odredi kupac, a u drugom slučaju, predaja zavisi od uslova prevozioca ili drugih lica koja su dužna da kupljenu stvar predaju kupcu. No, o tim modalitetima predaje biće više reci u komentaru koji se odnosi na određene prevozioce i njihova pravila, odnosno njihova prava i obaveze.

Sudska praksa "Vlasnički list nije isprava na osnovu koje se u smislu odredbi čl. 467. st. 2. ZOO stvar može preuzeti" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Pzz. 16/98); "Prema odredbi čl. 467. st. 2. ZOO u red isprave na osnovu kojih je moguće preuzimanje stvari ne spada i vlasnički list. Potvrdu o vlasništvu ne odlikuje načelo inkorporacije, tako da ova dokazna isprava u sebi ne sadrži stvarno pravo. Samo posedovanje vlasničkog lista ne daje svojstvo poverioca. Vlasnički list nije što i skladišnica ili druga isprava (konosman, prenosivi tovarni list i slično) " -prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 280/97); "Vlasnički list ne sadrži stvarno pravo, niti simbolizuje robu na koju se odnosi, tako da se njegovom predajom ne može smatrati daje izvršeno uručenje" - (prema odluci VPS, Pž. 7822/2000).

Predmet predaje (čl. 468. ZOO) Prodavač je dužan da kupcu isporuči stvari onako kako je ugovorom određeno, odnosno prema uslovima iz ugovora. Stvari moraju biti ispravne, bez oštećenja i da su funkcionalne, sa kvalitetom koji garantuju njihovu upotrebu za određeno vreme. Pored toga, prodavač je dužan da kupcu preda onu količinu i vrstu stvari kako je utvrđeno u ugovoru. Prodavač mora predati stvari kupcu na mestu i u vreme kako je ugovorom određeno. Kupac, naravno ne mora da primi kupljene stvari, ali tada pada u docnju i snosi sve posledice takvog svog ponašanja. Naprotiv, ako mu je prodavač isporučio oštećene stvari, kupac može odbiti njihov prijem i raskinuti ugovor ili ostati pri ugovoru i tražiti srazmerno sniženje cene. Prodavač odgovara za ispravnost stvari u momentu predaje, odnosno sve dok kupac nije primio kupljene stvari. Način na koji će prodavač predati kupcu stvari utvrđuje se ugovorom. To može biti neposredna predaja, kada prodavač i kupac utvrđuju vrstu stvari, količinu, njen kvalitet, eventualno oštećenje i drugo stoje od značaja za predaju stvari u ispravnom stanju. Ako prodavač predaju stvari čini posrednim putem, odnosno putem prevoznih sredstava, špeditera, skladišta ili nekog trećeg lica, prijemom stvari kupac utvrđuje, po određenom postupku, da li mu je prodavač isporučio stvari po ugovoru, odnosno da li su te stvari ispravne. 652

Reci "ako nije što drugo ugovoreno", odnose se na to da su prodavač i kupac posebno ugovorili način predaje stvari, odnosno da ta predaja može biti i simbolična (predaja ključeva od stana, automobila ili druge stvari), zatim ako se konstatuje predaja a kupac te stvari već koristi po osnovu probe, lizinga ili slično, kao i ako su predaju stvari vezali za druge okolnosti koje su u vezi sa isporukom stvari u ispravnom stanju. Međutim, reci "ili ako ne proizilazi iz prirode posla" upućuju više na zaključak o načinu poslovanja stranaka, odnosno njihovom uobičajenom poslovanju, pa se reci "priroda posla" može smatrati kao faktičko pitanje. Kod takvog pitanja sudska praksa polazi od toga da nedolazak kupčevog predstavnika radi preuzimanja robe ne predstavlja radnju koju je kupac bio dužan da izvrši po prirodi posla, jer prodavač i bez toga može da izvrši isporuku. Tako, na primer, ako je isporuka ugovorena na utovarnoj stanici, nedolazak kupca ne predstavlja propust koji prodavcu onemogućava izvršenje isporuke. Radnje po prirodi posla smatraju se one radnje koje omogućavaju prodavcu izvršenje svoje obaveze. Ili, po prirodi posla, kupac nije dužan da pošalje svog predstavnika radi preuzimanja robe, ali ako je to ugovoreno, pa kupac propusti da dođe na ugovoreno mesto i ugovoreno vreme radi preuzimanja robe, pada u poverilačku docnju. Stav 1. ovog člana ima u vidu daje prodavač dužan da kupcu preda stvari u ispravnom stanju, "zajedno sa njenim pripacima". Pripaci su takođe stvari koji su predmet ugovora. Oni su sporedne stvari koji fizički nisu vezane za glavne stvari, ali bez njih glavne stvari ne bi mogle da funkcionišu. Tako, na primer, kod raznih industrijskih proizvoda, kao i proizvoda za kućnu upotrebu, uz glavnu stvar daje se jedna ili više sporednih stvari, alo kao pripaci glavne stvari, bez kojih glavna stvar ne bi mogla da funkcioniše. Na kraju, stav 2. ovog člana ima u vidu da kupcu u vezi kupljene stvari pripadaju plodovi i druge koristi od dana kada je prodavač bio dužan da mu ih preda. Plodovi mogu biti od biljaka, životinja i drugih stvari koje daju plodove, dok se "druge koristi" odnose, na primer, na kamate i dobiti od iskorišćavanja neke stvari. U svakom slučaju, plodovi i druge koristi pripadaju kupcu od momenta kada je prodavač bio dužan da kupcu preda stvari, od kojih se dobijaju plodovi, odnosno druge koristi. To, naravno, dolazi do primene kada prodavač kao dužnik padne u docnju.

Kad je ugovorena predaja u toku izvesnog perioda vremena (cl. 469. ZOO) Po pravilu, prodavač i kupac sami određuju rok u kome se ima izvršiti isporuka stvari. Međutim, odredbe ovog člana imaju u vidu da ako je ugovorena isporuka stvari, "u toku izvesnog perioda", odnosno da će biti izvršena naknadno u tom "izvesnom" vremenu, a ugovorom nije određeno kome pripada pravo da odredi datum predaje u granicama tog "izvesnog perioda vremena", to pravo pripada prodavcu, osim ako iz okolnosti slučaja proizilazi daje određivanje datuma predaje ostavljeno kupcu. U svakom slučaju reci "u toku izvesnog perioda" označavaju rok isporuke, ali se on tumači tako da se is poruka ima izvršiti unutar tog ugovorenog roka, kao na primer, izrazima "u vremenu od______dana (nedelja, meseci i si.) od dana zaključenja ugovora do______". Ili, to se može odnositi na jedan period u kome stranke ostvaru ju ili očekuju neke interese, kao što bi, na primer, bio slučaj ubiranja letine i si. Odredbe ovog člana ne ostavljaju izbor strankama tako da svaka od njih može, kada hoće, da ispuni svoju obavezu, odnosno obavezu isporuke ili obavezu prijema isporuke. Naprotiv, odredbe ovog člana daju prednost prodavcu da ako u ugovoru nije određen rok predaje stvari, da on može u okviru određenog izvesnog perioda da to učini, tako što će o datumu ispunjenja blagovremeno obavestiti kupca. Prodavač, kome je pripalo pravo da sam u okviru ostavljenog roka odredi vreme kada će ispuniti svoju obavezu, može kao dan isporuke da odredi bilo koji dan unutar tog roka nazvanog "u toku izvesnog perioda". Kupac bi mogao u uslovima koji su napred navedeni, odnosno kada ugovorom nije odrešen rok isporuke, ali je naveden izvestan period vremena kada se isporuka ima izvršiti, da i on sam odredi datum predaje, odnosno prijema stvari, ako to proizilazi iz okolnosti slučaja. Tako, na primer, ako je prodavcu ostavljeno pravo izbora roka isporuke, a to je učinjeno iz razloga što kupac u tom periodu ne bi imao uslova za prijem kupljene stvari, pramenom ove okolnosti kupac može tražiti da mu prodavač u okviru utvrđenog "izvesnog perioda" dostavi kupljenu stvar određenog datuma. U praksi se često zaključuju ugovori kada prodavač i kupac u ugovoru, a u vezi predaje stvari, unose klauzulu "po izboru kupca" ili "po izboru prodavca", što znači da se stranke nisu dogovorile o tome kome pripada to pravo, pa se unošenjem navedenih klauzula smatra prepuštanje tog prava jednom od njih, naravno uz pretpostavku da se o toj činjenici uredno i blagovremeno obaveste, odnosno da utvrde rok u kome se ispunjenje može izvršiti.

Kad datum predaje nije određen (čl. 470. ZOO) Rok je jedan od sastojaka ugovora, ali ako nije određen, prodavač je dužan da izvrši predaju stvari u razumnom roku posle zaključenja ugovora, s obzirom na prirodu stvari i na ostale okolnosti. 653

Inače, pravilo je i da ako rok isporuke, odnosno predaje stvari nije određen ugovorom, da se smatra daje ugovorena promptna isporuka, naravno ako to ne sprečava priroda stvari i ostale okolnosti. Promptna isporuka znači ispunjenje obaveze predaje stvari u najkraćem mogućem roku. Međutim, prema nekim uzansama, naročito međunarodnim, određuju se različiti rokovi promptne isporuke, kao na primer rok od 6 ili 7 dana, ili rok od 21 dan, a kod nekih, kada su u pitanju žitarice i 30 dana, dakle u zavisnosti od vrste robe. Prema našim Opštim uzansama za promet robom, na primer, ako je rok isporuke određen u ugovoru izrazom "odmah", "prompt", "brzo", "hitno" i sličnim izrazima, znači da se isporuka ima izvršiti u roku od osam dana od zaključenja ugovora. To bi bio "razuman rok" u kome bi prodavač bio dužan da izvrši predaju stvari, posle zaključenja ugovora. Razuman rok se može tumačiti već prema tome o kakvoj se stvari radi, a naime da li je u pitanju lako kvarljiva stvar, zatim da li je naručena stvar u fazi proizvodnje, te da li se stvar prevozi i kojim prevoznim sredstvom, dužina relacija prevoza i si. Druge okolnosti koje bi mogle da utiču na razuman rok isporuke mogu se odnositi na teškoće u vezi nabavke određene sirovine, zatim kašnjenje inostrane isporuke, produženi rok carinjenja i si. Imajući sve to u vidu, odredbama ovog člana propisano je daje prodavač dužan, pre svega, da u razumnom roku, imajući u vidu i okolnosti koje na to utiču, da kupcu odmah, čim je u mogućnosti, isporuči ugovorene stvari.

Kad mesto predaje nije određeno ugovorom (cl. 471. ZOO) Kad se mesto ispunjenja obaveze ne može odrediti, odnosno ako ugovorom nije određeno mesto ispunjenja ili, jasnije rečeno, ako prodavač iz ugovora ne vidi u kom mestu će svoju obavezu ispuniti, proizilazi da će prodavač obavezu ispuniti prema prirodi posla i drugim okolnostima, a ako se i na taj način ne može utvrditi mesto ispunjenja, smatra se da je to mesto gde prodavač ima sedište ili prebivalište u trenutku zaključenja ugovora, a ako je prodavač zaključio ugovor u vršenju svoje redovne privredne delatnosti, onda u mestu njegovog sedišta. U vezi sa navedenim propisanim pravilom, ne mogu se izvoditi drukčiji zaključci, kao na primer da se mora voditi računa o poslovnoj jedinici prodavca, ako ih ima više, jer su odredbe ovog člana decidno utvrdile da ako je prodavač zaključio ugovor u vršenju svoje redovne delatnosti, a mesto predaje stvari nije određeno ugovorom, da će mesto predaje stvari biti mesto sedišta prodavca, a ne njegove poslovne jedinice. Pri tom je bez značaja i gde se stvar nalazi u vreme ispunjenja obaveze, tj. da lije ona predata na prevoz, od kada može prestati rizik prodavca za propast ili oštećenje stvari, ili se stvar nalazi u kakvom skladištu, jer se radnja koju treba da izvrši prodavač odnosi na mesto njegovog sedišta, odnosno da se smatra daje mesto predaje na taj način određen. Ako se, pak, ne radi o prodavcu koji stvar prodaje u vezi vršenja svoje redovne privredne delatnosti, odnosno ako se radi o fizički poslovno sposobnim licima (ali, ne i privatnim preduzetnicima), onda se ima primeniti pravilo iz prvog dela rečenice ovog člana, a naime da se u tom slučaju (ako mesto nije određeno ugovorom) mesto predaje vrši u mestu prebivališta prodavca ili, u nedostatku ovoga, u mestu njegovog boravišta. Drugi slučaj može nastati kada je u času zaključenja ugovora ugovoračima bilo poznato gde se stvar nalazi, odnosno gde treba da bude izgrađena. U tom slučaju važi pravilo da se predaja vrši u tom mestu. Tako, na primer, ako u ugovoru stoji da će se u fabrici prodavca koja se nalazi u određenom mestu proizvesti stvar koju je kupac kupio, onda je jasno da, ako u ugovoru nije određeno mesto predaje, da se smatra da je to mesto određeno kao mesto predaje, ili ako u ugovoru nije navedeno mesto prijema, a iz ugovora se vidi da se na određenom mestu gradi objekata koji je predmet prodaje, onda je jasno izvršeno opredeljenje mesta predaje, posebno ako se zna i rok u kome prodavač treba da izvrši svoju obavezu.

Predaja prevoziocu (cl. 472. ZOO) Ovaj član ukazuje na tri situacije u vezi predaje stvari prevoziocu, i to: prvi - kad se prema ugovoru vrši prevoz stvari, drugi - ako u tom ugovoru nije određeno mesto ispunjenja i, treći - da se predaja stvari smatra izvršenom uručenjem stvari prevoziocu ili licu koje organizuje otpremu. Odredbe ovog člana, dakle, imaju u vidu da se prodavač i kupac nisu dogovorili ni o tome koji će prevozilac izvršiti prevoz, niti je ugovorom određeno mesto ispunjenja, pa ove odredbe daju rešenje da se poveriocu ostavlja da odluči o samom prevozniku, da prevozniku označi primaoca stvari i da se tim izvršenim radnjama on oslobađa odgovornosti za slučaj propasti ili oštećenja stvari, jer, kao što se vidi, prodavač je izvršio svoju obaveze predaje uručenjem stvari poveriocu ili licu koje organizuje promet. Prodavač je odgovoran za izbor vozara ili trećeg lica koje organizuje otpremu. Prevoz robe može se izvršiti železnicom, u drumskom saobraćaju, u pomorskom i rečnom saobraćaju, u vazdušnom saobraćaju, ali se to može organizovati i preko špeditera, skladištara, komisionara ili nekog trećeg lica koje se bavi organizacijom otpreme. Prodavač mora izabrati prevoznika koji te poslove profesionalno obavlja i čije su reference u tom pogledu dokazane. Predajom stvari takvom vozani, odnosno špediteru prodavač se oslobađa odgovornosti za propast ili oštećenje stvari - danom predaje stvari na prevoz. Ako bi šteta na stvari nastala za vreme prevoza, za štetu ne odgovara prodavač, već prevozilac, čija se krivica utvrđuje po pravilima o odgovornosti za štetu u vezi vršenja delatnosti prevoza. Ako prodavač nije izvršio dobar izbor prevoznika, odnosno špeditera ili lice koje organizuje otpremu, odgovoran je kupcu za štetu koja je nastala na stvari za vreme prevoza, i to solidarno sa licem koje je on odredio za prevoznika. 654

Organizovanje prevoza (cl. 473. ZOO Odredbe ovog člana imaju u vidu da su prodavač i kupac u ugovoru predvideli mesto isporuke, da se ono ne nalazi u mestu prodavca, i daje prodavač preuzeo obavezu da na uobičajeni način i pod uobičajenim uslovima zaključi potrebne ugovore za izvršenje prevoza do određenog mesta. Uslov za izvršenje ove obaveze prodavca je ne da stvar preda kupcu u nekom drugom mestu, već da kupcu pošalje stvar i to drugo mesto, a da bi to učinio potrebno je da stvar preda prevozniku, kao i da izvrši sve potrebne radnje u vezi te predaje. Prodavač odgovara kupcu ako potrebne radnje do predaje stvari na prevoz ne izvrši po svim pravilima svoje struke. Tako, na primer, ako je šteta nastala usled lošeg pakovanja stvari, prodavač odgovara kupcu za štetu, ali je tu okolnost dužan da dokaže kupac, odnosno primalac stvari. U vezi pakovanja stvari prodavač odgovara kupcu sve dok kupac ne primi stvari. Međutim, odgovornost prodavca zbog lošeg pakovanja je ograničena, jer on odgovara sve dok stvari ne stignu kupcu, odnosno primaocu. Zbog toga, ako stvari prilikom predaje na prevoz nisu bile propisano upakovane, ali je ipak na uputnu stanicu stigla neoštećena i kupac je primio bez prigovora, prodavač kao pošiljalac ne odgovara za štetu koja bi nastala u daljem prevozu stvari koji je obavljen u istom pakovanju. i po nalogu kupca, odnosno primaoca stvari. Sve do časa predaje stvari na prevoz prodavač odgovara za ispravnost stvari, odnosno da ona ne bude oštećena, već u onom stanju kako je to ugovoreno sa kupcem. Jedna od osnovnih obaveza prodavca je da pronađe sigurnog prevozioca, prevozioca koji se profesionalno bavi tim poslom. Dakle, prodavač pri izboru vozara mora da postupa sa posebnom pažnjom koja se traži u poslovnom prometu. Ako prodavač izabere pravog prevoznika, oslobađa se obaveze za propast ili oštećenje stvari od momenta kada je stvari uredno predao vozani. Ovo zbog toga što prodavač ne odgovara za štetu koja nastane u toku prevoza, jer se roba prevozi na rizik kupca. Zbog toga ako bi šteta nastala u toku prevoza prodavač ne odgovara za štetu već prevoznik kupcu, ali ako je prodavač izabrao lošeg prevoznika, odnosno ako pri izboru vozara nije postupao sa potrebnom pažnjom, za štetu stvari odgovara kupcu i on i prevoznik. Primer tužbe radi naknade štete - zbog lošeg izbora vozara TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC:_____________________________, iz_______________, ul.______________, br. TUŽENI: 1)_____________________________. iz________________, ul._____________, br." 2)____________________________, iz________________, ul._____________, br. TUŽBA radi naknade štete u 3 primerka. I. Prvotuženi____________je kupio od tužioca veću količinu sladoleda, tačnije______kartonskih kutija, u vrednosti od__________EURA, po narudžbenici od____________. godine i odredio je prevozioca, drugotuženog, označujući vozilo oznakom___________________. DOKAZ: narudžbenica br.___________od___________. godine. Prvotuženi __________ je ____________. godine preuzeo kupljenu robu na skladištu tužioca u _________________, preko vozača drugotuženog________________, koji je potpisao prijem navedene količine kartonskih kutija, sa temperaturom od - 18 stepeni. DOKAZ: nalog za prodaju___________od____________. godine U carinskoj ispravi od_____________. godine prvotuženi__________se pojavljuje kao "pošiljalac-izvoznik", određujući kao primaoca pom.__________________, iz__________. Carinske formalnosti obavio je "_______ŠPED",__________. Za zemlju odredišta u navedenoj carinskoj ispravi označen je________,_________. DOKAZ: carinska isprava od_____________. godine. Greškom vozača drugotuženog, u toku puta do odredišta, koji nije pratio temperaturu u hladnjači u kojoj se nalazio predmetni sladoled, došlo je do potpunog razmrzavanja sladoleda, zbog čega je adresat u__________odbio prijem te robe, pošto je prethodno izvršena ekspertiza_____________trgovačke proiz vodne komore, br.___________od___________. godine. 655

DOKAZ: -izveštaj ekspertize br. ______________________________od____________. godine. -izjava vozača ________________, sastavljena u ____________od___________godine. Neupotrebljiva roba u količini od __________ kartonskih kutija vraćeno je tužiocu preko _________________, po primaocu prvotuženog ____________, dana ___________godine, uz usluge "rascarinjenja sladoleda". DOKAZ: - carinska isprava o povraćaju robe od _________________________. godine, - račun preduzeća " __________ŠPED", br. ___________od__________. godine. Na osnovu zapisnika Veterinarske inspekcije u ____________, br. __________od________. godine, usme nim rešenjem, naloženo je uništenje celokupne količine sladoleda od ___________kilograma, pa je tužilac postupajući po tom nalogu istu i uništio na deponiji Gradske čistoće u ___________dana ___________. godine. DOKAZ: - zapisnik Veterinarske inspekcije br. _____________, od__________. godine, - zapisnik tužioca br. ____________________od__________________. godine, - potvrda Gradske čistoće br. _____________od__________________. godine. II. U konkretnom slučaju prvotuženi ____________je i kupac navedene količine sladoleda i otpremnik te robe za inostranog primaoca. On je ugovorio prevoz kupljene robe od tužioca, odredio je prevoznika koji je svojim vozilom preuzeo robu u stanju koje se moralo održavati do časa predaje te robe primaocu. Pre ma pravilima Zakona o obligacionim odnosima (čl. 671.), koja važe za otpremnički posao, otpremnik od govara za štete nastale pri preuzimanju i čuvanju robe, pri izboru vozara i uopšte ako ne bude postupao kao savestan i uredan privrednik. Polazeći od navedenih pravila ZOO, kao i od činjenice da je oštećenje pošiljke - sladoleda nastupilo u toku prevoza od otpremnog mesta tužioca do uputnog mesta primaoca, mora se uzeti da prvotuženi kao otpremnik pri izboru vozara nije postupao sa pažnjom dobrog privrednika, budući da je prevoz sladole da poverio drugotuženom koji nesumnjivo nije specijalizovano preduzeće za obavljanje usluga prevoza robe hladnjačama u inostranom prometu, ili ako je i registrovano za takvu delatnost da nije imalo odgo varajuću hladnjaču koja bi primljenu robu održavala u ispravnom stanju do časa predaje primaocu, a nije imala ni savesnog i kvalifikovanog vozača koji je mogao kvalitetno da izvrši poverenu mu funkciju. Drugotuženi kao vozar je odgovoran za nastalu štetu, bez obzira da li je došlo do kvara na termokingu, jer njegov vozač ______________nije pratio temperaturu u hladnjači, pa nije ni mogao usput da tra ži intervenciju radi otklanjanja eventualnog kvara. Ovo utoliko pre što navedeni vozač u svojoj izjavi od __________________godine, datoj u _____________, nije ni tvrdio da je termoking u kvaru, već samo to da je "za vreme puta od _____________granice do __________temperatura u hladnjači bila od -5 do -7 C", a da je "pri otvaranju mašine temperatura bila -4C", iako je temperatura u hladnjači za sve vreme trebalo da bude -18 C, kolika je bila i temperatura sladoleda u času preuzimanja kod tužioca. Prema stanovištu tužioca, drugotuženi je kao preduzeće koje je verovatno registrovano da obavlja po slove prevoza hladnjačom u inostranom prometu, bio dužan da pri određivanju hladnjače za prevoz sladoleda obrati naročitu pažnju da je hladnjača sa kojom se vrši prevoz sladoleda na ćelom pre voznom putu ispravna, odnosno da održava onu temperaturu koja obezbeđuje ispravnost sladoleda do časa predaje primaocu. U vezi izloženog tužilac je pretrpeo štetu na ime prodate robe u iznosu od _____________EURA, što u dinarskoj protivvrednosti na dan podnošenja tužbe iznosi ________________dinara, zatim __________dinara na ime troškova vraćanja neispravne pošiljke, pa _______dinara na ime troškova prevoza robe i po vratka, te troškova špeditera u iznosu od ______________dinara, kao i ____________dinara na ime uništenja robe, odnosno ukupno ______________dinara. Sa iznetih razloga tužilac predlaže da Sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese sledeću PRESUDU Obavezuju se prvotuženi Preduzeće _____________, iz _____________ i drugotuženi Preduzeće __________________ iz ___________, da tužiocu _____________, iz __________, solidarno plate štetu u iznosu od _________________dinara, sa zateznom kamatom od _____________godine do isplate, kao i da mu solidarno na knade troškove postupka, sve u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja. ________________________. godine.

PRILOZI sa punomoćjem. Za tužioca - punomoćnik, 656

Troškovi (čl. 474. ZOO) Pravilo iz ovog člana ukazuje da prodavač snosi troškove u vezi pripremanja stvari za isporuku, a kupac troškove odnošenja stvari i sve ostale troškove posle predaje stvari. U troškove pripremanja stvari spadaju oni troškovi koji se odnose na sortiranje, odvajanje, pripremanje stvari za isporuku, pakovanje, kao i troškovi u vezi zaključenja potrebnih ugovora za predaju stvari. Troškove koje snosi prodavač, koji prethode predaji, ne vezuju se za predaju stvari, jer su to posebne radnje, s obzirom na obavezu prodavca da on stvari pripremi za otpremu i da tako pripremljene stvari preda prevozniku, posle čega se oslobađa odgovornosti za eventualnu propast ili oštećenje stvari. Prodavač ne snosi troškove prevoza, niti odgovara za štetu na stvari ako je do štete došlo u toku prevoza, a ne postoje primedbe na potrebnu pažnju prodavca kod izbora prevoznika. On snosi samo one troškove do predaje stvari na prevoz, dakle troškove koji prethode predaji stvari, a ostale troškove snosi kupac, odnosno primalac stvari. Pakovanje stvari, odnosno ambalažu mora o svom trošku da obezbedi prodavač. Ako prodavač i kupac nisu odredili neku posebnu vrstu ambalaže, ambalaža koju obezbeđuje prodavač mora da odgovara svim prevoznim sredstvima koja se predviđaju ugovorom, a ako to nije predviđeno ugovorom, onda obaveza prodavca je da obezbedi ambalažu koja odgovara uslovima pod kojima se stvar prima na prevoz na onim prevoznim sredstvima koja se prema prirodi posla redovno upotrebljavaju. Ako kupac na skladištu prodavca izabere robu, pa se izabrana roba izdvoji, smatra se daje time izvršena isporuka, što znači da od tog trenutka svi troškovi, koje bi inače snosio prodavač, padaju na kupca, uključujući troškove odvajanja, sortiranja, pripreme stvari za isporuku, zaključenje ugovora sa vozarom ili špediterom. Naravno, sve to pod uslovom da se o tim radnjama i troškovima prodavač i kupac nisu drukčije dogovorili.

ISTOVREMENO IZVRŠENJE PREDAJE STVARI I ISPLATE CENE Odlaganje predaje do isplate cene (čl. 475. ZOO) Po pravilu, koje odredbe ovog člana i predviđaju, prodavač nije dužan predati stvar ako mu kupac ne isplati cenu istovremeno, ili ako kupac nije spreman da to istovremeno učini. Svoje obaveze, dakle, prodavač i kupac su dužni da izvrše onako kako su ugovorili, a najčešće to čine prilikom predaje stvari. Prodavač i kupac mogu ugovoriti daje rok isporuke određen posle izvršene uplate, što znači da kupac ne može da traži od prodavca da mu ovaj isporuči stvari pre nego što plati kupovnu cenu. Isto tako, kao jedan od izuzetaka od navedenog pravila uzajamnog izvršenja obaveza, postoji i ako prodavač, na osnovu ugovora, ima pravo da u toku prevoza raspolaže stvarima, ima pravo i da odloži izvršenje isporuke u mestu opredeljenja, ako mu kupovna cena ne bude isplaćena. Prodavač i kupac mogu tražiti jedno od drugog da svoje obaveze ispune istovremeno, u kom slučaju kada je jedna strana primila ispunjenje, druga strana je dužna da odmah ispuni i svoju obavezu, odnosno da plati ugovorenu vrednost stvari. Ako je ugovoreno da će se kupovna cena isplatiti unapred, a rok isporuke je za kupljene stvari određen kalendarski, prodavač ne pada u docnju sve dok kupac ne ispuni svoju obavezu. Ni jedna strana nema pravo da od druge strane traži ispunjenje obaveze ako i sama nije ispunila svoju obavezu, ili nije spremna da to istovremeno učini. Insistiranje na ispunjenju obaveze pre nego stoje i druga strana ispunila svoju obavezu smatra se bespredmetnom, pa sud ne bi dao sudsku zaštitu onoj strani koja postupa protivno navedenom pravilu - uzajamnom ispunjenju obaveze. Ako je kupac primio ugovorene stvari delimično, ili sa kakvim oštećenjem, ima pravo da odbije isplatu ugovorene cene, a ako je stvari primio, on je u obavezu da isplati samo onu vrednost koja se odnosi na delimično ispunjenje obaveze, naravno ako mu to odgovara, inače može odbiti prijem stvari i tražiti raskid ugovora, stavljanjem na raspolaganje prodavcu delimično primljene stvari, dok kod prijema oštećene stvari može odbiti plaćanje dok se sa prodavcem ne dogovori o sniženju cene prema vrednosti koju ta stvar ima u momentu prijema, ili odbiti prijem takve stvari. Inače, pravilo je da kupac ne mora da primi delimično ispunjenje obaveze ako delovi obaveze čine jednu celinu, ili ako kupac ima opravdani interes da primi ispunjenje obaveze u celini, naročito ako je kupac po prijemu takve stvari njome već raspolagao. Odredbe ovog člana imaju u vidu da kupac nije dužan da isplati cenu pre nego što je imao mogućnost da pregleda stvar. Imajući u vidu sadržinu odredbe navedenog člana u celini, proizilazi sukob postupanja, odnosno zahteva prodavca i kupca, jer se iz prvog dela norme ovog člana određuje osnovno pravilo da prodavač nije dužan predati stvar ako mu kupac ne isplati cenu istovremeno, a kupac nema obavežu da prodavcu isplati cenu "pre nego stoje imao mogućnosti da pregleda stvar". Iz navedenog se može zaključiti daje prodavač dužan da prethodno omogući kupcu da pregleda kupljenu stvar, pa ako kupac nema primedbi, prodavač mu je predaje a kupac isplaćuje cenu te stvari. 657

Odlaganje predaje u slučaju prevoza stvari (cl. 476. ZOO) I u komentaru prethodnog člana nešto je rečeno o pravilima koje propisuje ovaj član. Međutim, stav 1. ovog člana daje ovlašćenje prodavcu, ako drukčije nije ugovoreno, da kada predaju stvari ostvaruje uručenjem prevoziocu, on može odložiti odašiljanje stvari do isplate, što znači stvari može predati radi prevoza, ali daje nalog prevoziocu daje ne odašilje dok mu kupac ne isplati cenu. Naravno, ovakvo zadržavanje stvari kod prevozioca izaziva troškove ležarine, koje po prirodi stvari padaju na teret kupca, osim ako ugovorom nije drukčije ugovoreno. Da bi prodavač to pravo mogao da ostvari, potrebno je da blagovremeno, odnosno sa danom predaje stvari prevoziocu, obavesti kupca o predaji i zadržavanju stvari kod prevozioca, dok mu se ne isplati cena stvari. Drugi slučaj koji je propisan stavom prvim ovog člana, predstavlja alternativu napred iznetom pravilu, jer prodavač može predati stvari prevozioci i time ispuniti obavezu predaje, ali može i zadržati pravo da prevozniku da nalog da sa predajom stvari on, prodavač raspolaže, odnosno dok mu kupac ne isplati cenu. I u tom slučaju postoji mogućnost nastanka troškova u vezi ležarine i drugih prava prevoznika, pa ukoliko kupac ne plati cenu i pored upozorenja da su mu stvari poslate, raspolaganje takvim stvarima vrši se po pravilima prevoznika, koji ima pravo da naplati svoje troškove. Stav 2. ovog člana vezanje za drugi slučaj iz alternative, a naime da ako je prodavač zadržao pravo da raspolaže stvarju za vreme prevoza, da stvar ne bude predata kupcu u mestu opredeljenja dok kupac ne isplati cenu, ali kupac nije dužan da isplati cenu pre nego što je imao mogućnost da pregleda stvar. Tu, kao što je ranije naglašeno, postoji dvojnost postupanja, a u nekom smislu i protivurečnost, jer kupac koji želi da pregleda stvar nije u mogućnosti da to učini ako je prodavač vozaru dao nalog da stvar ne bude predata u mestu opredeljenja dok mu kupac ne isplati cenu. Zbog toga se postavlja pitanje kako će kupac isplatiti cenu ako mu nije omogućeno da pregleda stvar, odnosno šta postiže time prodavač ako kupcu ne onemogući pregled stvari, kod činjenice da on ima pravo da vozaru da nalog da stvar ne bude predata kupcu u mestu opredeljenja. Navedena protivurečnost se može raspraviti samo tako što bi prodavač blagovremeno obavestio kupca da je stvar predao vozaru i ovome dao nalog o prevozu u mestu opredeljenja gde će kupac preuzeti stvar, pozivajući kupca da u tom mestu pregleda stvar, i po njenom pregledu isplati ugovoreni iznos cene stvari. Međutim, problem može nastati ako je kupac u nemogućnosti da pregleda stvar, u kom slučaju obaveštava prodavca, a ovaj se dalje dogovara sa prevoznikom o prevozu, odnosno čuvanju tih stvari kod prevoznika, ili vraćanjem stvari prodavcu. Naravno, u vezi ovakvog slučaja može nastati spor između prodavca i kupca, te bi sud na osnovu pravila iz ovog člana, a i iz sadržaja drugih odredaba ovog zakona, izveo zaključak o krivici jedne od stranaka zbog neizvršenog ispunjenja. Stav 3. ovog čkana ima u vidu plaćanje uz prezentaciju robnih dokumenata, a naime da kada je ugovoreno plaćanje cene uz prezentaciju dokumenata o predaji stvari na otpremu, kao što su: duplikat tovarnog lista, teretnice (konosmana) ili slična dokumenta izdata od vozara, špeditera ili skladištara, prodavač ne može zahtevati isplatu cene pre prezentacije tih dokumenata kupcu. Naime, prodavač je izvršio svoju obavezu predaje stvari tek kada je kupac primio dokumenta vozara i na taj način omogućio kupcu da raspolaže kupljenim stvarima, a samim tim je i nastala obaveza kupca da odmah isplati ugovorenu cenu za primljene stvari.-

Sprečavanje izručenja otposlate stvari (čl. 477. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu obezbeđenje prodavca da kroz procenu materijalnih prilika kupca preduzme radnje kako ne bi bio oštećen, ako bi on svoju obavezu izvršio, a kupac ne bi mogao da plati cenu zbog svojih materijalnih prilika. Pravilo je da prodavač prvi izvrši svoju obavezu, odnosno da kupcu dostavi prodatu stvar, a da odmah zatim kupcu ispostavi račun za tu stvar, ostavljajući mu, po prirodi posla, rok od osam dana do kada treba da izvrši plaćanje. U nekim slučajevima taj rok je duži, pa čak i određen u ratama. Na taj način prodavač preuzeo na sebe rizik da mu kupac za predatu mu stvar ne plati ugovorenu cenu. Imajući to u vidu, a naime da u nekim slučajevima može doći do toga da kupac ne izvrši svoju obavezu plaćanja, bilo zato stoje zapao u težak finansijski i materijalni položaj, ili zato što mu je blokiran poslovni račun, ili je otvoren postupak stečaja i si., prodavcu je ostavljeno pravo da ako se posle odašiljanja stvari kupcu pokaže da su njegove materijalne prilike takve da on osnovano posumnja da će mu kupac platiti cenu, spreči predaju stvari kupcu, čak ako bi ovaj već imao u rukama isprave koje ga ovlašćuju da zahteva izručenje stvari. Pretpostavke prodavca moraju biti osnovane. U slučaju spora on mora da dokaže da su njegove pretpostavke bile opravdane, posebno ako je u toku odašiljanja svojih stvari saznao za težak finansijski i materijalni položaj kupca. Ako bi, pak, prodavač i pre odašiljanja stvari znao za takav težak položaj kupca, pa mu i pored toga pošalje stvari, on preuzima rizik da od kupca neće moći da naplati svoje potraživanje. 658

Iako se smatra daje prodavač predajom robe vozaru ispunio svoju obavezu predaje, odnosno iako se smatra da posle predaje stvari vozaru kupac preuzima sve obaveze u pogledu sigurnosti prevoza stvari i obaveze plaćanja prevoza, ipak prodavač je po prirodi posla u stalnom pravnom odnosu sa vozarem, kome do isporuke stvari kupcu može davati uputstva o promeni mesta opredeljenja isporuke stvari, pa čak i promenom lica, kupca ako utvrdi da mu kupac zbog teških materijalnih prilika neće moći da plati cenu stvari. To i pod uslovom da kupac u rukama ima ispravu (prepis tovarnog lista, konosmana i si.) koja ga ovlašćuje da zahteva izručenje stvari. Vozar mora pratiti naloge svog pošiljaoca, prodavca, i poznavati pravila struke da do kraja, odnosno dok se ne pokaže sumnja u sposobnost kupca da plati cenu za stvar koja mu se isporučuje, i dalje odgovara pošiljaocu. Ovo i zbog toga, što su i prava vozara dovedena u pitanju ako je kupac u teškim materijalnim prilikama, te da kupac, odnosno primalac stvari ni njemu neće platiti vozarinu i druge troškove koji prate robu do predaje, pa je logično da prihvati nalog pošiljaoca da stvari ili vrati pošiljaocu ili ih po njegovom nalogu, na njegov račun, uskladišti. Stav 2. ovog člana ima u vidu daje prodavač, bez obzira na materijalne prilike kupca, ovlašćenja da vozaru da nalog da isporuku stvari izvrši trećem licu, tj. licu koje je uredan imalac isprave koja ga ovlašćuje da zahteva izručenje stvari. Prodavač takav nalog ne može dati vozaru ako isprava koju vozar treba da preda primaocu stvari sadrži rezervu u pogledu dejstva prenosa, odnosno ako je u ispravi navedeno da se ne može preneti na treće lice. Međutim, ako je kupac došao na prevaran način do isprava koje mu obezbeđuju prijem stvari, vozar po nalogu prodavca može odbiti predaju stvari takvom licu, naravno ako prodavač dokaže daje imalac isprave kad ju je pribavljao postupao svesno na štetu prodavca. Naravno, to se ne odnosi na slučaj ako je kupac u teškim materijalnim prilikama, za koga prodavač posumnja da mu neće platiti cenu, pa i ako bi kupac imao u rukama ispravu koja ga ovlašćuje da zahteva izručenje stvari.

ODGOVORNOST ZA MATERIJALNE NEDOSTATKE O MATERIJALNIM NEDOSTACIMA UOPŠTE Materijalni nedostaci za koje prodavač odgovara (čl. 478. ZOO) U vezi odgovornosti za materijalne nedostatke stvari, sudovi su saglasno odredbama ovog člana i odredbama narednih članova koji se odnose na materijalne nedostatke uopšte zauzeli veoma značajna stanovišta, pravne stavove, za primenu ovog instituta u praksi, jer su oni najčešći, a veoma su složeni kada ih treba primeniti. Ti pravni stavovi o odnosu kupca i prodavca u vezi kupljene stvari koja ima materijalne nedostatke, iskazani su u sledećim stavovima, odnosno pravilima: a) kad stvar ima nedostatak, kupac je dužan da od prodavca prvo traži da nedostatak ukloni ili mu preda stvar bez nedostatka (ispunjenje ugovora); b) ukoliko prodavač ne ispuni ugovor u razumnom roku, kupac može da traži da sud obaveže prodavca da ukloni nedostatak opravkom stvari, odnosno zamenom delova, ili da mu preda drugu stvar bez nedostataka; v) kupac može da traži ispunjenje ugovora jedino predajom druge stvari bez nedostatka, samo ako se nedostatak može ukloniti ili je njegovo uklanjanje ekonomski neopravdano; g) kad kupac traži da mu prodavač preda stvar bez nedostatka, a uklanjanje nedostatka je moguće i ekonomski opravdano, sud će obavezati prodavca da nedostatak ukloni ili kupcu preda drugu stvar bez nedostataka; d) ako prodavač ne ispuni ugovor u razumnom roku, kupac može umesto ispunjenja ugovora zahtevati sniženje cene, a može izjaviti i da raskida ugovor, pošto prethodno ostavi prodavcu naknadni primeran rok za is punjenje ugovora; đ) u slučaju prijema druge stvari zbog nedostataka, kupac nije dužan da plati naknadu za umereno korišćenje stvari sa nedostatkom; e) kad je i pored uklanjanja nedostatka umanjena vrednost stvari, kupac ima pravo da traži sniženje ugo vorene cene. Imajući u vidu navedeno, odgovornost za materijalne nedostatke stvari postoji ako prodata stvar nema potrebna svojstva za redovnu upotrebu ili promet, ako prodata stvar nema potrebna svojstva za naručenu upotrebu za koju je kupac nabavlja, ili ako prodata stvar nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene, što je saglasno odredbama člana 479. ZOO. Kada je prodata stvar sa materijalnim nedostatkom, kupac stiče određena prava propisana odredbama člana 488. ZOO. Primenjujući navedeni odredbe ZOO, odnosno navedeni pravni stav, kupac je u prvom redu dužan da o nedostatku stvari obavesti prodavca i od njega zahteva da nedostatak ukloni ili mu preda drugu stvar bez nedostatka. Svrha ovog obeštećenja je dvojaka: da prodavač bude obavešten da stvar koju je on prodao ima materijal659

ni nedostatak i da se od njega zahteva da u cilju ispunjenja ugovora ukloni taj nedostatak ili kupcu preda drugu stvar bez nedostatka. Ovo obaveštenje treba da bude u pismenom obliku i da sadrži opis nedostatka, da bi se o nedostatku upoznao prodavač. Razume se, ovo obaveštenje treba da sadrži i zahtev da prodavač u razumnom roku ukloni nedostatak. Ako prodavač u razumnom roku ne ukloni nedostatak popravkom stvari (kada je to moguće i ekonomski opravdano), ili ne preda drugu stvar bez nedostatka, pa time ne ispuni svoji obavezu iz ugovora o prodaji, kupac ima pravo da podnese tužbu i od suda zahteva da obaveže prodavca da ukloni nedostatak opravkom stvari (kada je to moguće), ili da preda drugu stvar bez nedostatka. Prilikom odlučivanja o zahtevu kupca, sud će prodavca obavezati da nedostatak ukloni opravkom, odnosno zamenom delova, ako se time nedostatak može ukloniti i ako je takav način uklanjanja nedostatka ekonomski opravdan. Sud će prodavca obavezati da nedostatak ukloni opravkom stvari uvek kada je to moguće i ekonomski opravdano, pa i onda kada kupac traži da se nedostatak ukloni samo predajom druge stvari bez nedostatka, dakle kada ne traži da se nedostatak ukloni opravkom stvari. Tek ako opravka stvari nije moguća ili nije ekonomski opravdana, sud će obavezati prodavca da ugovor ispuni takom što će kupcu predati drugu stvar bez nedostatka. Kada sud obaveže prodavca da ugovor ispuni predajom druge stvari bez nedostatka, kupac je dužan da stvar sa nedostatkom preda prodavcu (ako to ranije nije učinio) i pri tome nije dužan da plati naknadu, odnosno daje isporučilac na osnovu ugovora sa primaocem isporučio ovome robu, te da je primalac dužan da isplati kupovnu cenu isporučiocu. Najčešći slučajevi ovakve pojave javljaju se kod isporuka raznih pošiljki putem pošte, kao što su knjige, časopisi i si. , za umereno (uobičajeno) korišćenje stvari sa nedostatkom (tzv. amortizacija). Međutim, kada je stvar sa nedostatkom korišćena, ili kada nije pravilno održavana i korišćena, kupac je dužan da plati naknadu (amortizaciju) za takvo korišćenje stvari i da naknadi štetu ako ona postoji. Pored prava da traži uklanjanje nedostatka, kupac ima pravo i da raskine ugovor. Kupac može izjaviti da raskida ugovor samo ako je prodavcu ostavio naknadni primeran rok za ispunjenje ugovora (da stvar popravi kada je to moguće i ekonomski opravdano ili da preda drugu stvar bez nedostatka) i ako prodavač u tom naknadnom primerenom roku ne ispuni ni jednu od ovih obaveza. Naše pravo propisuje vansudsko raskidanje ugovora zbog neispunjenja koje nastupa prostom izjavom volje. Kupac je dužan , kada se ispune uslovi za raskidanje ugovora, da bez odlaganja saopšti prodavcu da raskida ugovor. Ako je kupcu izdat garantni list kojim se garantuje ispravno funkcionisanje stvari za određeno vreme, kupac pored prava zbog materijalnih nedostataka stvari ima i prava propisana garantnim listom. Kupac ima pravo da traže i smanjenje cene. Ovo pravo pripada kupcu kada zadrži stvar sa nedostatkom, ili ako je i pored opravke stvari umanjena njena vrednost. U jednoj stvari sud je razmatrao osnovanost prigovora u slučaju prodavčevog prihvatanja da stvar transportuje i proda trećem licu po nižoj ceni (čl. 478. i čl. 484. st. 1. ZOO), i zauzeo stav da prodavač koji je prihvatio da transportuje i proda reklamiranu robu trećem licu po nižoj ceni, ne može sporiti osnovanost kupčevog prigovora na materijalne nedostatke stvari zato što pre toga nije pozvan da izvrši pregled reklamirane robe. U obrazloženju te odluke (VSS, Prev. 408/98) se, pored ostalog, navodi da se ne mogu prihvatiti navodi tuženog da nije u pitanju kvalitet već želja tužioca da postigne manju cenu od ugovorene. Ovo zato stoje u aktu prihvatanja reklamacije - pristankom na transport robe natrag (i daljom prodajom po nižoj ceni trećem licu), sadržan i ispunjen uslov pozivanja prodavca da pregleda stvar, sve prema odredbama čl. 478. i 484 st. 1. ZOO. Na izneti način prodavač je prihvatio obaveštenje o nedostatku kupca kao tačno, pa tuženi prodavač otuda ne može nanovo u parnici pokrenutoj radi predaje ostataka stvari bez nedostatka, otvarati pitanje dokazivanja da l ij e nedostatak konstatovan. U tom smislu revident bez osnova ukazuje da bi iz načina odbijanja prijema stvari proizilazilo da ona tužiocu odgovara ali po nižim cenama od ugovorenih, što zajedno sa uplatom troškova namenjenih za namirenje putnih troškova i troškova smeštaja komisije tužioca, koja je trebalo da dođe u sedište tuženog i da odabere stvari, sve ukazuje navodno daje tužilac kršio dogovor. Osnovne karakteristike u vezi prigovora na kvalitet Prodavač je dužan da isporuči robu ugovorenog kvaliteta. Ako prodavač isporuči robu koja ne odgovara ugovorenom kvalitetu, tada kupac svoja prava ostvaruje prigovorom na kvalitet. Kupac je dužan da prigovor saopšti prodavcu bez odlaganja da bi sačuvao i docnije mogao ostvarivati svoja prava koja mu pripadaju kada prodavač ne isporuči robu ugovorenog kvaliteta. Rok mora biti kratak, i donekle zavisi od vrste robe, njenog stanja i količine. Kod pokvarljive robe, taj rok mora biti veoma kratak. Kupac je u svakom slučaju dužan da kvalitet utvrdi u roku potrebnom prema redovnom toku stvari. Dakle, kupac je dužan da kvalitet utvrdi što pre, a prigovor da saopšti prodavcu bez odlaganja. Oba uslova moraju biti ispunjena da bi kupac mogao ostvarivati svoja prava, s tim što se rok za prigovor računa od dana kada je kupac mogao i bio dužan da utvrdi kvalitet. 660

_ i

Kupac koji je na uredan način i blagovremeno utvrdio kvalitet robe i na siguran način i blagovremeno stavio valjan prigovor na kvalitet, može birati kojim će se od svojih prava koristiti: a) može odustati od ugovora, a isporučenu robu staviti prodavcu na raspolaganje, b) tražiti ispunjenje ugovora, a isporučenu robu staviti prodavcu na raspolaganje, v) tražiti smanjenje cene srazmerno manjoj vrednosti isporučene robe (u kom slučaju može raspolagati robom) ili g) tražiti da prodavač u primerenom roku otkloni mane, ako su mane otklonjive. U svakom slučaju kupac ima pravo na naknadu štete. Kupac od svog izvršenog izbora može odustati, ali ako je usled izmene prodavač pretrpeo štetu, kupac je dužan da je naknadi. Razume se da kupac može u svako doba odustati od prigovora i svojih zahteva. Pri svemu tome kupac mora postupati sa pažnjom dobrog privrednika i ostvarujući svoja prava ne može naneti štetu prodavcu. Ugovaranjem garantnog roka pomeraju se vremenska ograničenja prodavčeve odgovornosti. Ako kupac nije blagovremeno stavio prigovor zbog utvrđenih mana robe smatra se daje robu preuzeo bez prigovora na kvalitet i kupac je prekludiran u svom pravu da ostvaruje neko od svojih pomenutih prava. Prodavač neblagovremene prigovore može odbiti, ali ako se upustio u raspravljanje o prigovorima, više se ne može pozivati da su neblagovremeni. Blagovremenost prigovora sud ne utvrđuje po službenoj dužnosti. Odgovornost i proizvođača Naravno, da odredbe ovog člana ne isključuju i odgovornost proizvođača. Ako to u ovim odredbama nije propisano, to ne znači da kod bilo koje robe za koju odgovara prodavač (za materijalne nedostatke stvari), ne odgovara i proizvođač, bez obzira stoje njegova odgovornost propisana i članom 179. ovog zakona za odgovornost za stvari sa nedostatkom (odnosi se na odgovornost za materijalne nedostatke stvari koje je proizveo proizvođač, sa nekim nedostatkom koji predstavlja opasnost štete za lica i stvari, odnosno i za opasna svojstva stvari), kao i članom 501. ovog zakona (odnosi se na odgovornost prodavca i proizvođača za stvari za koje je izdata garancija proizvođača), jer se pitanje odgovornosti proizvođača i prodavca uređuje i posebnim propisom - Zako nom o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom („SI. glasnik RS", br. 101/05), kojim se defmiše pojam proizvođača stvari sa nedostatkom, bez obzira da lije u pitanju stvar sa nekim nedostatkom koji predstavlja opasnost štete za lica i stvari, ili stvar ima opasna svojstva, ili je u pitanju garancija za ispravno funkcionisanje prodate stvari (čl. 501. ZOO), pa se tako, pored toga stoje opštom odredbom člana 2. pom. zakona, propisano daje „proizvođač lice koje proizvodi gotove proizvode, sirovine i sastavne delove", u članu 2. stav 2. tog zakona propisano da se „proizvođačem smatra i lice koje se predstavlja kao proizvođač stavljanjem svog imena, zaštitnog znaka ili drugog obeležavajućeg znaka na proizvod i lice koje uvozi proizvod namenjen prodaji", ali u određenim slučajevima i prodavač. Dakle, a) proizvođač je lice koje proizvodi gotove proizvode, sirovine i sastavne delove, ali i b) lice koje se predstavlja kao proizvođač takvih proizvoda: - stavljanjem svog imena, - zaštitnog znaka ili drugog obeležavajućeg znaka na proizvod, kao i v) lice koje uvozi proizvod namenjen prodaji. Međutim, ako proizvod ne sadrži podatke o proizvođaču, prodavač ima položaj proizvođača, koji zbog toga može biti stranka u sporu, osim ako u razumnom roku ne obavesti oštećenog o licu koje je proizvođač, odnosno o licu od koga je nabavio proizvod. Prodavač odgovara i u slučaju ako uvozni proizvod ne sadrži podatke o uvozniku, i ako se zna ko je inostrani proizvođač. Na taj način određenje subjekt koji odgovara za materijalne nedostatke stvari bez obzira da li je u pitanju opasna stvar ili se radi o nedostatku proizvoda koja ne obezbeđuje sigurnost koja se s pravom očekuje s obzirom na sve okolnosti, odnosno i kad postoje materijalni nedostaci u smislu odredaba ovog člana.

Sudska praksa „ Viđeno-odobreno" ili „kupovina po viđenju" Ako prilikom kupovine kupac pregleda robu, ne može posle isporuke prigovarati da roba ne odgovara ugovorenom kvalitetu. Prema obrazloženju Nije bilo sporno među strankama da je kupovina ugovorena po viđenju kupca i sporazumu kupca i prodavca o Masiranju robe. Prema izrazu ,,viđenoodobreno", ili,, kupovina po viđenju", ima se tumačiti tako da se ugovaranjem ove klauzule prodavač oslobađa odgovornosti za kvalitet, jer se pretpostavlja daje kupac pre zaključenja ugovora pregledao robu i pristao na njen kvalitet. Tuženi ne osporava činjenicu daje njegov predstavnik prošao kroz magacin tužioca i pregledao sanduke sa jabukama i daje tek pošto je isporučio drugu partiju, kad je kvalitetu prigovorio njegov kupac, stornirao dalju isporuku. 661

Međutim, ako je prilikom kupovine roba pregledana, tuženi ne može posle isporuke prigovoriti da roba ne odgovara. Ovakav prigovor mogao bi se uvažiti samo ako bi se dokazalo postojanje skrivenih mana, što ovde nije slučaj. Prema tome, klauzulom „po viđenju kupca ", stranke su odredile kvalitet. Što se tiče ugovorne odredbe o Masiranju jabuka, koja sledi iza klauzule ,,po viđenju kupca", ima se smatrati tako da se ona odnosi na postupanje sa robom posle utvrđenog kvaliteta. Zato nije od uticaja na spornu stvar da li se to Masiranje odnosi na sanduke, klasu ili vrstu jabuka. S obzirom na izneto stanovište o pitanju tumačenja ugovorne odredbe o kvalitetu isporučene jabuke, navodi tuženog da iz odredbe ugovora proizilazi da su stranke pored samog viđenja robe ugovorile ,,nešto više", što tuženi ističe kao žalbeni navod, nisu osnovani. Iz već iznetih razloga nije osnovan ni navod žalbe kojim tuženi ističe daje iz zapisnika o prijemu robe vidljivo da su jabuke bile lošeg kvaliteta, odnosno da nisu ispunjavale uslove za stavljanje u promet u smislu važećih propisa. Kao stoje rečeno, tuženi je jabuke dalje prodao, pa krajnji kupac nije bio zadovoljan njihovim kvalitetom. Sama ova činjenica, koja među strankama nije sporna, ukazuje na to da se tuženi posle ,, viđenja " upustio u ocenu kvaliteta, i to tek posle prigovora njegovog kupca. Međutim, drugo je pitanje, koje u konkretnom slučaju nije od uticaja, kakav kvalitet jabuka je tuženi ugovorio sa svojim kupcem, jer na osnovu sporne zaključnice nije mogao očekivati robu prve klase, što je i prvostepeni sud pravilno zaključio (prema odluci VPS, SI 516/73); Utvrđivanje kvaliteta robe u roku koji je uobičajen i normalan Kupac mora kvalitet kupljene robe utvrditi u roku koji je objektivno određen i priznat kao neophodan za utvrđivanje svojstva određene robe, a ne u roku koji bi se utvrđivao prema subjektivnim okolnostima. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. Tužilac je, u izvršenju svoje ugovorne obaveze iz ugovora isporučio tuženom u vremenu od januara do 12. jula_____. godine ugovorenu robu. Tuženi ne spori daje tužilac izvršio isporuku, ali odbija da plati kupovnu cenu tvrdeći da isporučene brave nisu kompletne i da imaju kvalitativne nedostatke. Tužbom se traži naplata kupovne cene za isporuke izvršene od januara_______., pa kako je od dana poslednje isporuke tj. 12. jula______iste godine do dana kada je tuženi utvrdio kvalitet i prigovorio, tj. 8. aprila________ naredne godine, proteklo više od šest meseci, u kom roku se moraju staviti prigovori na kvalitet u slučaju skrivenih mana, to taj prigovor nije blagovremen i tuženi ne može odbiti plaćanje kupovne cene. Tuženi smatra daje njegov prigovor na kvalitet blagovremeno podnet, jer je on kvalitet utvrdio čim je za to stvarno imao mogućnosti. Međutim, tuženi ne navodi šta gaje sprečilo da kvalitet ranije utvrdi. Pored toga, smisao norme propisa, na koju se poziva tuženi, nije u tome da dozvoli neograničeno produženje rokova za utvrđivanje kvaliteta zavisno od subjektivnih okolnosti, već se njome određuje da se kvalitet može utvrditi u onom roku koji je uobičajen i normalan kod određene vrste robe, prema tome objektivno određen i priznat kao neophodan za utvrđivanja svojstva robe (prema odluci VPS, SI. 607/68); Mogućnost ostvarenja prava po proteku roka - "Kupac koji je blagovremeno obavestio prodavca o postojanju nedostataka na stvari, može kroz ulaganje prigovora na zahtev prodavca za isplatu kupoprodajne cene, ostvariti prava koja mu pripadaju po tom osnovu i po proteku roka od godinu dana od dana učinjenog obaveštenja " (prema odluci VSS, Prev. 246/98); Blagovremeni prigovor na kvalitet - "Kod nepostupanja po blagovremenoj reklamaciji na kvalitet u razumnom, odnosno naknadno ostavljenom primerenom roku ne može se sprečiti druga ugovorna strana da se koristi pravom koje joj pripada u slučaju blagovremenog i urednog prigovora na kvalitet (ispunjenje sniženja cene, raskid ugovora, naknada štete " (prema odluci VSS, Prev. 301/98); Neblagovremeno obaveštavanje o uočenim nedostacima - "Kod neblagovremeno podnetog prigovora u pogledu vidljivog, delimičnog nedostatka bespredmetno je naknadno utvrđivanje nedostataka količine robe u toku postupka, jer je tuženi izgubio prava koja bi mu pripadala za slučaj daje blagovremeno i uredno obavestio protivnu ugovornu stranu o eventualno materijalnom nedostatku na koji se pozivao " (prema odluci VSS, Prev. 539/98); Gubitak prava zbog proteku roka za podnošenje tužbe - "Prava kupca se gase ukoliko kupac nije u roku od godinu dana od dana obaveštenja prodavcu o nedostatku podneo tužbu sudu, sa zahtevom prema prodavcu zbog nedostatka stvari. Nije dovoljno da se kupac u tom roku obratio prodavcu sa određenim zahtevom zbog nedostatka na stvari, jer svoja prava koja ima prema prodavcu zbog nedostatka stvari ne može koristiti van roka od godinu dana od dana obaveštenja o nedostatku " (prema odluci VSS, Prev. 705/98); 662

_ i

Pravni nedostatak kupljene stvari - "Pribavilac automobila kupljenog od nevlasnika, uživa zaštitu od evikcije i ima pravo da traži da mu prodavač isporuči drugi automobil bez pravnog nedostatka (Kupac - tužilac kupio je od prodavca automobil za koji je od strane SUP-a utvrđeno daje ukraden i vraćen pravom vlasniku. U ovom slučaju kupac ima pravo da zahteva da mu prodavač isporuči drugu stvar bez pravnog nedostatka " (prema odluci VSS, Prev 52/98); Odgovornost proizvođača — preduzimanje mera za sprečavanje štete — 'Proizvođač odgovara i za opasna svojstva stvari ako nije preduzeo sve što j e potrebno da štetu, koju je mogao predvideti, spreči putem upozorenja, bezbednom ambalažom ili drugom odgovarajućom merom" (prema odluci Saveznog suda, Gzs. 45/98); Odgovornost za nedostatke proizvođača robe za tržište - "Kada proizvođač proizvodi robu za tržište, što podrazumeva da stupa u obligacione odnose, njegova odgovornost je pojačana jer se mora ponašati sa pažnjom dobrog domaćina. Povećana odgovornost proizvođača proizilazi iz čl. 18. ZOO, a njegova odgovornost se ceni po odredbi čl. 158. ZOO" (prema odluci VSS, Prev. 368/96); Odgovornost za materijalne nedostatke. Prigovor na kvalitet isporučene robe - "Kako je tuženi prodavač prihvatio dogovor i povraćaj reklamirane robe, onda je on prihvatio prigovor na kvalitet, makar se radilo o neblagovremenom prigovoru na kvalitet, s obzirom da se u tom smislu nije izričito ogradio, pa ne može isto činiti naknadno u parnici, niti se može pozivati daje robu, u stvari, preuzeo bez prigovora" (prema odluci VSS, Prev. 200/99); Isporuka robe sa skrivenim nedostatkom - "Kad isporučena roba ima skrivene nedostatke koji se nisu mogli utvrditi običnim pregledom, a kupac je bez odlaganja nakon utvrđivanja nedostataka, čim je to prema redovnom toku stvari bilo moguće, obavestio prodavca o tim nedostacima, tada kupac ima pravo da zahteva isporuku dodatne količine robe" (prema odluci VSS, Prev. 159/94); Nedostaci na robi - "Kada se radi o kupovini tehničke robe sa garantnim listom, za njeno ispravno funkcionisanje i otklanjanje nedostataka kupac može da se obrati kako proizvođaču tako i prodavcu robe. Ako je prodavač po pravosnažnoj presudi zbog tehničke neispravnosti proizvoda morao da naknadi kupcu štetu, on se za istu može regresirati od proizvođača robe, čijom krivicom je u proizvodnji došlo do tehničke neispravnosti prodate robe" (prema odluci VPS, Pž. 5272/95); Prigovor kvaliteta - "Ako kupac ne stavi blagovremeno prigovor na kvalitet primljene robe, niti robu stavi na raspolaganje prodavcu, već je otuđi, ne može tražiti raskid ugovora zbog nedostataka na preuzetoj robi, niti sniženje ugovorene kupoprodajne cene" (prema odluci VPS, Pž. 6511/2000); Prodaja reklamirane robe - "Prodavač koji je prihvatio da transportu] e i proda reklamiranu robu trećem licu po nižoj ceni ne može sporiti osnovanost kupčevog prigovora na materijalne nedostatke stvari zato što pre toga nije pozvan da izvrši pregled reklamirane robe" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 408/98).

Kad postoje materijalni nedostaci (čl. 479. ZOO) Materijalni nedostaci u smislu odredaba ovog člana podrazumevaju svaki nedostatak u pogledu svojstava stvari da bi se ona mogla normalno da koristi, odnosno za one svrhe zastaje namenjena, te, na kraju, i zastoje i kupljena. Postojanje materijalnih nedostataka na stvari dokaz je da stvar nije predata kupcu saglasno ugovoru o prodaji, odnosno da isporučena stvar nije onog kvaliteta koji je ugovoren, nije propisan i nije prosečnog kvaliteta. Materijalni nedostaci stvari mogu da budu vidljive i skrivene. Vidljiv je onaj nedostatak koji se može odmah uočiti vizuelnim pregledom stvari, dok je skriven onaj nedostatak koji nije pri pregledu mogao biti utvrđen. U sudskoj praksi zabeleženi su različiti slučajevi u vezi spora oko skrivene mane, kao, na primer, da okolnost da se jedna mana može otkriti samo laboratorijskim ispitivanjem, ne znači daje to skrivena mana, ako je takav metod ispitivanja uobičajen i redovno se koristi za utvrđivanje kvaliteta prilikom prijema takve stvari, ili ne mogu se smatrati skrivenim manama one mane koje se mogu otkriti čulom vida, čulom mirisa, i drugim ljudskim čulima. Suprotno iznetom, skrivene mane su one mane koje se ne mogu na uobičajeni način otkriti, već se otkrivaju upotrebom stvari. Ako se stvar isporučuje u originalnom pakovanju, utvrđivanje kvaliteta ograničava se samo na ispitivanje pakovanja, ali ako se kasnije utvrdi daje stvar imala mana, prodavač odgovara za njih kao za skrivene mane. Jednoobrazni Zakon za međunarodnu prodaju propisuje da nedostatak dogovoren ugovorom postoji: kad je prodavač predao stvar koja nije saobrazna uzorku ili modelu koje je predao ili poslao kupcu, osim ako ih je pokazao kupcu samo radi obaveštenja bez obaveze da će im stvar biti saobrazna; kad je predao stvar koja nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za trgovinu; kad je predao stvar koja nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu predviđenu izrično ili prećutno ugovorom; kad je predao stvar koja nema svojstva i odlike predviđene izrično ili prećutno ugovorom. 663

Prodavač odgovara za mane isporučene stvari i to samo za one koje je imala prilikom predaje kupcu, odnosno kada je kupac prijemom stvari preuzeo rizik, odnosno za one nedostatke stvari koje su one imale pre momenta predaje kupcu. Prema tački 1. ovog člana, nedostatak postoji ako stvar nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet. Prodavač je odgovoran kupcu za mane stvari ako su mane stvari i njeni uzroci postojali u trenutku prelaska rizika na kupca. Međutim, prodavač odgovara i za one mane koje se pojave posle prelaska rizika na kupca, kao posledica uzroka koji je postojao pre prelaska rizika. Inače, stvar nema potrebna svojstva kad nije ugovorenog i propisanog ili prosečnog kvaliteta. Ako prodavač isporuči kupcu neku drugu vrstu stvari, makar ona bila i slična ugovorenoj, ne radi se o mani na stvari već o isporuci druge robe koja nije ugovorena, a koju kupac ne mora da primi. Tako, na primer, stvar nema potrebna svojstva ako je u ugovoru naznačena kupovina rasada vinove loze određene vrste, a prodavač dostavi kupcu drugu vrstu rasada loze. Dakle, takva stvar nije ugovorena, pa kao takva za kupca predstavlja manu stvari, zbog koje ne mora da izvrši svoju obavezu prijema i plaćanja. Isto tako, kupac može naručiti jednu vrstu stvari koja ima propisani kvalitet, a prodavač mu isporuči istu takvu vrstu stvari ali drukčijeg kvaliteta, što za kupca predstavlja stvar koja nema ona svojstva koja je on naručio ugovorom. Čak i isporuka stvari prosečnog kvaliteta za kupca predstavlja osnov da odbije njen prijem, ako na primer, prodavač isporuči kupcu, odnosno dostavi mu određenu količinu vina slabijeg kvaliteta od naručenog, a kupac je poznat po tome da za svoje goste koristi vino određenog kvaliteta, dakle ono koje je od prodavca naručio, predstavlja stvar koja zbog nedostatka navedenih svojstava predstavlja manu stvari za kupca. Mana stvari postoji uvek kada nije karakteristična stvari koja je ugovorena i kada se kao takva ne može upotrebiti za namenu one stvari koja je ugovorena. Tačka 2. ovog člana ima u vidu materijalne nedostatke ako stvar nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu, ili mu je morala biti poznata. Tim odredbama se proširuje sadržina nedostatka stvari koja za kupca predstavlja manu stvari, posebno zbog toga stoje prodavcu bilo poznato ili mu je moralo biti poznato da kupac kupuje stvar sa posebnim svojstvima i za naročitu upotrebu. Karakteristika ovog vida nedostataka stvari je u tome da kupac ne kupuje stvar za redovnu upotrebu, već stvar za "naročitu upotrebu", a to je prodavcu bilo poznato ili mu je moralo biti poznato. I u tom slučaju kupac nije dužan da primi ispunjenje i da plati cenu stvari koja ne odgovara njegovoj narudžbi, ako se zna da naručena stvar treba da ima svojstva "za naročitu upotrebu". Tačka 3. ovog člana može se upodobiti slučajevima koji odgovaraju tački 1. ovog člana, sa razlikom u tome da stvar nema svojstva i odliku koje su izričito ili prećutno ugovorene ili propisane. Akcenat je stavljen na reč "odlike", što podrazumeva posebno svojstvo i oblik stvari koja je ugovorena, na primer kod izrade nekih reljefa za koje su u ugovoru navedene osnovne karakteristike njenog izgleda, ili izrada nekog tepiha određenog kvaliteta i šara, odnos boja na njemu i si. Promašaji prodavca, odnosno njegovo nepostupanje u skladu sa zaključenim ugovorom, takođe predstavljaju materijalni nedostatak, za koji kupac nama obavezu prijema ispunjenja i plaćanja ugovorene cene. Na kraju, tačkom 4. propisano je pravilo o nedostatku stvari, kada je prodavač predao stvar koja nije saobrazna uzorku ili modelu, osim ako su uzorak ili model pokazani samo radi obaveštenja. Ovaj slučaj se posmatra posebno ako je prodavcu predat uzorak ili model na osnovu koga on treba da izradi naručenu stvar, pa prodavač odstupi od uzorka ili modela, u kom slučaju kupac ne mora da primi ispunjenje obaveze prodavca, niti da plati cenu, a posebno ako je kupac samo pokazao prodavcu model ili uzorak na osnovu kojih treba da se stvar izradi, u kom slučaju izvesna odstupanja od pokazanog uzorka ili modela ne bi imalo značaja za utvrđenje nedostatka stvari. Inače, model je telo koje predstavlja industrijski ili zanatski proizvod, ili se na njemu može primeniti, a zaštićen je na osnovu zakonskih propisa. Suština za štite modela kao tela sastoji se u njegovom vizuelnom učinku, koji daje njegov dimenzionalni oblik i koji se u poslovnom prometu smatra za originalno i tako značajno svojstvo od koga zavisi bolji poslovni uspeh. Prema tome, kod modela nije bitno njegovo tehnološko svojstvo, već su bitni samo njegov oblik i estetski izgled, a što ima uticaja na poslovni promet i potrošnju. Jedan proizvod se može zaštititi kao model ako se po svojim spoljnim obeležjima bitno razlikuje od svih dru-gih istih ili sličnih predmeta. Ne smatra se da je model koji se želi zaštiti nov ako gaje lice koje traži zaštitu toga modela već ranije izlagalo ili prikazivalo. Dakle, zaštita modela se može dati za izgled samog tela ako se po svojim spoljnim obeležjima bitno razlikuje od onih tela koja su poznata i pri tome je bez uticaja da li je to telo lakše, ili se konstrukciono razlikuje od ostalih do tada poznatih tela. S obzirom da se zaštita modela odnosi u prvom redu na funkcionalnost samog tela, vrsta materijala od kojeg je model izgrađen, po pravilu, je od sporednog značaja. Nosilac prava na model ima isključivo pravo da iskorišćava taj model, a drugi samo na osnovu licence. Upis promena u imenu firme u pogledu zaštite prava na model ima konstitutivan karakter. Zbog toga, radi sigurnosti pravnog prometa, treba na verodostojan način dokazati svaku promenu u imenu nosioca prava na model. 664

Nedostaci za koje prodavač ne odgovara (čl. 480. ZOO) Odredbama ovog člana isključena je odgovornost prodavca za nedostatke koje su kupcu u času zaključenja ugovora bili poznati ili mu nisu mogli biti poznati, a odnose se na stvar koja nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet (tačka 1. člana 479.) i ako stvar nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene, odnosno propisane (tačka 3. člana 479). Zbog takvih nedostataka kupac ne može osnovano prigovarati prodavcu. Kupac može biti onaj koji neposredno kupuje određenu stvar od prodavca, kada je u mogućnosti da tu stvar pogleda i da eventualno traži da se ispita njena ispravnost. Ako kupac postupi na takav način i kupi stvar od prodavca, on nema pravo da stavlja bilo kakve primedbe prodavcu, a ako je stvar u garantnom roku, ali je bila u posedu kupca, ovaj ima pravo na servisiranje na račun prodavca, odnosno proizvođača, a prema odredbama člana 488. stav 1. tačka 1. ovog zakona, prodavač može, radi ispunjenja ugovora, kupcu predati drugu stvar bez nedostatka. Ako je, pak, kupac privredni subjekat, koji vrši promet stvari, koji kupuje velike količine stvari, on nije u mogućnosti da svaku stvar posebno pregleda, naročito ako je stvar posebno pakovana, pa samim tim stanje primljenih stvari prihvata tako kako je ugovorio sa prodavcem, verujući prodavcu, ali i u tom slučaju, ako bi se na prodatoj stvari pokazali kakvi nedostaci zbog kojih stvar čini nepodobnom za upotrebu, kupac ima pravo da od prodavca - proizvođača, ili velikoprodavca, zahteva zamenu stvari ako nije moguće stvar popraviti. To stanje nije teško utvrditi, jer svi proizvođači uz stvari daju i potrebna uputstva za njihovo korišćenje, a posebno garanciju za nefunkcionisanje stvari u garantnom roku. Stav 2. ovog člana objašnjava da lije kupac, u momentu zaključenja ugovora, mogao znati za nedostatke stvari, pa zaključuje da se smatra da nisu mogli ostati nepoznati kupcu oni nedostaci koje bi brižljivo lice sa prosečnim znanjem i iskustvom lica istog zanimanja i struke kao kupac, mogao lako opaziti pri uobičajenom pregledu stvari. U ovom slučaju navedeni problem se posmatra sa stanovišta da li bi neko treće lice, sa znanjem i iskustva lica zanimanja koje ima kupac, moglo da uoči nedostatke stvari, pa ako bi moglo, smatra se daje i kupac to mogao da uoči, odnosno daje znao za nedostatke stvari, u kom slučaju se prodavač oslobađa odgovornosti. Naravno, sve ovo samo za slučaj daje kupac pre zaključenja ugovora o prodaji sa prodavcem znao ili mogao znati o potrebnim svojstvima stvari sa nedostacima o kojima je reč u tačkama 1. i 3. prethodnog člana. Prodavač se ne može osloboditi odgovornosti za nedostatke stvari ako je kupac mogao lako da opazi nedostatak stvari, a prodavač je izjavio da stvar nema nikakve nedostatke ili da stvar ima određena svojstva ili odlike. U ovom slučaju bi možda postojala i podeljena odgovornost prodavca i kupca, jer ako je kupac mogao lako da opazi nedostatak ili svojstvo stvari u momentu zaključenja ugovora, pa je i pored toga zaključio ugovor, prihvatajući izjavu prodavca daje stvar bez nedostatka, prodavcu se može pripisati odgovornost zbog dovođenje u zabludu kupca daje stvar ispravna, odnosno da ima određena svojstva, a, u stvari, to stanje ne stoji. No, to je faktičko pitanje, a sud ga raspravlja na osnovu svih činjenica i okolnosti koje su od značaja za donošenje pravilne odluke, tj. da li odgovornost prodavca potpuna ili postoji i odgovornost kupca.

Pregled stvari i vidljivi nedostaci (čl. 481. ZOO) Pravilo je kod kupovine stvari da kupac kupljenu stvar pregleda. On to čini na uobičajeni način, kako je to navedeno u stavu prvom ovog člana, ili da kupljenu stvar da na preglod, čim je to moguće, te da o vidljivim nedostacima obavesti prodavca u roku od osam dana, a kod ugovora u privredi bez odlaganja, inače gubi pravo koje mu po tom osnovu pripada. Iz navedene odredbe proizilazi: a) daje kupac dužan da pregleda kupljenu stvar; b) da o vidljivim nedostacima obavesti prodavca; v) da to učini u određenom roku i g) da pregledom stvari, odnosno prijavom utvrđenih nedostataka prodavcu, kupac stiče prava koja mu po tom osnovu pripadaju, odnosno prava iz člana 488. ovog zakona. Način utvrđivanja pregleda stvari može biti utvrđen ugovorom o prodaji. Ako to nije učinjeno, kupac ima pravo da utvrdi stanje kupljene stvari, odnosno da li ono odgovara uslovima iz ugovora. Pravo pregleda stvari pripada kupcu ako se i odrekao prava da kvalitativno i kvantitativno robu preuzme na utovarnoj stanici, tj. u mestu utovara od strane prodavca. Na taj način kupac nije izgubio pravo da utvrdi nedostatke na robi, ali je na sebe preuzeo rizik da u eventualnom sporu dokazuje daje primljena roba imala nedostatke za vreme prijema. Njemu, naime, pripada pravo da utvrdi pravo stanje kvaliteta i kvantiteta kupljene stvari, jer na taj način dokazuje da li je utvrđeno stanje saglasno ugovoru sa prodavcem. On to pravo ne gubi ako bi uz stvari dobio i atest proizvođača ili kakav drugi dokument kojim se dokazuje ispravnost prodate, odnosno kupljene stvari. Ako kupac nije u mogućnosti da sam izvrši pregled stvari, odnosno ako za to nije stručan, on može ovlastiti treće lice da za njegov račun izvrši pregled kupljenih stvari. Treće lice može biti neko ko je iz struke stvari 665

koja je predmet prodaje, a može biti i ustanova koja se bavi kontrolom utvrđivanja ispravnosti, odnosno kvaliteta i količine stvari koja je predmet pregleda. Naravno, ako su stranke ugovorile da će kvalitativni i kvantitativni pregled izvršiti neka određena struča organizacija, to ne uskraćuje pravo kupca da i on sam izvrši pregled kupljene stvari, u kvalitativnom i kvantitativnom smislu. Ako kupac propusti da izvrši pregled stvari, bilo lično ili preko nekog trećeg, odnosno neke kvalifikovane organizacije, on trpi rizik da ne može da ostvari prava koja mu pripadaju kao kupcu radi naknade štete, odnosno ona postupanja koja propisuju odredbe člana 488. ovog zakona. Kupac je dužan da o vidljivim stvarima obavesti prodavca odmah, i to u roku od osam dana od prijema stvari, a kod ugovora u privredi odmah. Reci "bez odlaganja" znače da kupac treba odmah da pristupi utvrđivanju stanja stvari, a to "odmah" je u zavisnosti od vrste i količine stvari, odnosno njene namene, kao i od mogućnosti kupca. Taj rok počinje da teče od momenta kada je kupac faktički primio kupljenu stvar, odnosno kada se njenim pregledom sam može uveriti o njenim kvalitetima, kao i o količini kupljene stvari. To "bez odlaganja" znači i to da se sa pregledom stvari počne odmah, a završetak pregleda zavisi od objektivnih okolnosti, naročito ako je za neku stvar potrebno izvršiti i neku hemijsku ili neku drugu analizu. Kupac može odložiti utvrđivanje kvaliteta stvari dok mu prodavač ne dostavi isprave koje su za tu svrhu potrebne, ali o tome treba bez odlaganja da opomene prodavca - da mu te isprave bez odlaganja dostavi. Naravno, to nije moguće učiniti ako je u pitanju lako kvarljiva stvar, zbog čega kupac mora sam, ili angažovanjem trećeg lica, da što pre, odnosno odmah, utvrdi kvalitet stvari, dakle ako mu prodavač nije dostavio isprave koje su za tu svrhu potrebne. Ako i pored toga kupac ne preduzme potrebne mere za pravilno utvrđenje tako lako kvarljive stvari, snosi rizik da ne može eventualno da naknadi štetu koju je pretrpeo prijemom stvari sa nedostatkom. O utvrđenim vidljivim nedostacima kupac je dužan da odmah obavesti prodavca i da od njega traži otklanjanje posledica koje nastaju iz kupljene stvari sa nedostatkom. Ako je pregled stvari izvršen u prisustvu prodavca i kupca, kupac je dužan da svoje primedbe zbog vidljivih nedostataka saopšti prodavcu odmah, inače gubi pravo koje mu po tom osnovu pripada. Po pravilu, utvrđivanje pravog stanja stvari, odnosno vidljivih nedostataka na stvari, vrši se zapisnički, kada ijedna i druga strana na utvrđeno stanje stvari svojim potpisima konstatuju koji su vidljivi nedostaci utvrđeni. To će kasnije poslužiti da kupac ostvari prava koja mu pripadaju po osnovu naknade štete, ili po drugim osnovima utvrđenim ovim zakonom. Na kraju, ako je kupac otpremio stvar dalje bez pretovara, a prodavcu je pri zaključenju ugovora bilo poznata mogućnost takve dalje otpreme, pregled stvari može biti odložen do njenog prispeća u novo mesto opredeljenja, i u tom slučaju je kupac dužan prodavca da obavesti o nedostacima, čim je po redovnom toku stvari mogao za njih doznati od svojih klijenata. Naime, i u ovom slučaju postoji obaveza kupca da izvrši pregled stvari, ali je njegovo pravo da ostvari naknadu štete ili neka druga prava po ovom zakunu, od značaja činjenica da je prilikom zaključenja ugovora obavestio prodavca o daljoj otpremi stvari. Ako tako nije učinjeno, kupac gubi pravo na naknadu štete, ako se utvrdi da primljenu stvar nije na uobičajeni način pregledao čim je to prema redovnom toku stvari moguće. Inače, troškove utvrđivanja kvaliteta snosi kupac, ali on ima pravo da zahteva da mu prodavač naknadi troškove koji su bili potrebni da se utvrde oni nedostaci za koje odgovara prodavač.

Sudska praksa "Kako je tuženi prodavač prihvatio dogovor i povraćaj reklamirane robe, onda je on prihvatio prigovor na kvalitet, makar se radilo o neblagovremenom prigovoru na kvalitet, s obzirom da se u tom smislu nije izričito ogradio, pa ne može isto činiti naknadno u parnici, niti se može pozivati daje robu u stvari preuzeo bez prigovora " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 200/99); "Kod neblagovremeno podnetog prigovora u pogledu vidljivog, delimičnog nedostatka, bespredmetno je naknadno utvrđivanje nedostataka količine robe u toku postupka, jer je tuženi izgubio prava koja bi mu pripadala za slučaj da je blagovremeno i uredno obavestio protivnu ugovornu stranu o eventualnom materijalnom nedostatku na koji se pozivao" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 539/98); "Kupac gubi pravo koje mu pripada u vezi sa nedostacima na stvari kupljenih "viđeno bez primedbi" ukoliko o tim nedostacima nije obavestio prodavca u roku od 8 dana" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 425/96); "Ako kupac ne stavi blagovremeno prigovor na kvalitet primljene robe niti robu stavi na raspolaganje prodavcu, već otuđi, kao u konkretnom slučaju, ne može tražiti raskid ugovora zbog nedostatka na preuzetoj robi niti sniženje ugovorene kupoprodajne cene" - (prema odluci VPS, Pž. 6511/2000); "Kada domaći kupac preuzme robu namenjenu izvozu ne proveravajući njen kvalitet a prodavcu stavi prigovor na kvalitet tek posle prigovora inokupca, i to bez dokaza o konstatovanim nedostacima na robi, takav prigovor je neblagovremen i ne uživa sudsku zaštitu " - (prema odluci VPS, Pž. 3213/2000); 666

Skriveni nedostaci (čl. 482. ZOO) Skrivene su one koje se mogu uočiti normalnim pregledom koji je uobičajen za tu struku i vrstu robe bez obzira da li je kupac tu manu stvarno i primetio. Međutim, skrivena mana je ona koja se nije mogla pri prijemu robe, i pored stručnog pregleda, utvrditi. Dakle, skrivenom manom ne smatra se ona mana koja pri prijemu robe i pregledu nije utvrđena, već samo ako se nije mogla utvrditi i pored stručnog pregleda pri pažnji koja se u poslovnom prometu zahteva. Ako je postojala mogućnost da se mana otkrije uobičajenim pregledom tada se ne radi o skrivenoj mani. Skrivena mana je i ona koja se nije mogla, pri prijemu robe u originalnom pakovanju otkriti, s obzirom da se na njoj mane mogu otkriti skidanjem omota, ali samo ako skidanjem omota on postaje neupotrebljiv. Skidanje takvog pakovanja u suštini znači otvaranje robe i mane koje se docnije utvrde otvaranjem pakovanja smatraju se skrivenim manama, a prodavač, koji je poslao robu u originalnom pakovanju, jamči za vrstu, količinu i kvalitet robe. Prema tome, primalac robe ne može odmah pri prijemu robe, i kada postupa sa pažnjom koja se u poslovnom prometu zahteva, da otkrije manu, pa je stoga ovlašćen da stavi prigovor ne odmah, bez odlaganja pri prijemu robe, već bez odlaganja čim je manu otkrio. Ali, i u ovom slučaju rok za prigovore je ograničen na osam dana, odnosno šest meseci. Dakle, prigovor kod skrivenih mana mora se staviti bez odlaganja čim se mane otkriju, ali se one moraju otkriti i prigovor staviti najkasnije u roku od šest meseci po prijemu robe. Drugim recima, za blagovremenost reklamacije zbog skrivenih mana potrebno je ne samo daje reklamacija učinjena u roku od šest meseci od dana prijema robe, već i daje saopšten prigovor na kvalitet bez odlaganja čim je mana otkrivena. Skrivena mana na stvari postoji onda kada je kupac preuzeo, odnosno primio stvar, a koja je postojala pre njenog preuzimanja i prelaza rizika na kupca, ali ona postoji i posle preuzimanja stvari i prelaska rizika na kupca, ako je ona postojala na stvari i pre njenog preuzimanja. Znači, u pitanju je skrivena mana koja je na stvari, u oba slučaja, postojala dok je bila u posedu prodavca, odnosno i u vreme dok je nije predao kupcu i na kupca pre šao rizik. Pravni značaj utvrđivanja skrivene mane je u tome što kupac može, odnosno ima pravo da prodavcu stavi određene prigovore kada otkrije skrivenu manu. To pravo kupac mora da iskoristi čim nedostatak otkrije, ako najkasnije u roku od osam dana o tome obavesti prodavca, računajući od dana kada je nedostatak otkrio, a kod ugovora u privredi bez odlaganja. Odredbe ovog člana određuju subjektivni i objektivni rok u kome kupac ima pravo prigovora na utvrđenu skrivenu manu. U prvom slučaju subjektivni rok se odnosi na trenutak kada je kupac otkrio skrivenu manu, a drugi, objektivni rok kada nastaje vremensko ograničenje odgovornosti prodavca za skrivenu manu, a to je, prema stavu 2. ovog člana, rok od šest meseci od predaje stvari, osim ako je ugovorom određen duži rok. Skrivena mana se može utvrditi i nakon upotrebe kupljene stvari, dakle njenom upotrebom, ako se utvrdi daje prodavač pri izradi stvari upotrebio materijal koji ne odgovara propisanim standardima, zbog čega je mogla da nastane i šteta na stvari i licu koje je koristi. I u takvim uslovima, čim se otkrije taj nedostatak, odnosno skrivena mana koja nije mogla biti uočena prilikom korišćenja stvari, mora se obavestiti prodavač u rokovima koji su napred navedeni. U protivnom gubi se pravo na naknadu štete i ostvarivanje drugih prava u vezi ispunjenja ugovora. Skrivena mana se može otkriti i uz pomoć potrebnih dokumenata, atesta, crteža i si., upoređujući kupljenu stvar sa njima, a prodavač ta dokumenta nije predao kupcu. I ono što je bitno u vezi poštovanja navedenih rokova, je to da ako se ti rokovi i izgube, odnosno kupac propusti da o skrivenoj mani obavesti prodavca u označenim rokovima čim je skrivenu manu otkrio, kupac gubi pravo na naknadu štete, ali obično se u praksi ti rokovi produžavaju davanjem garantnog roka, ili se produžuju samim ugovorom o prodaji.

Sudska praksa Preuzimanje robe bez prigovora u skladištu prodavca Blagovremenost kupčevih prigovora na kvalitet ceni se od momenta kada su mane otkrivene. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je našao daje stanovište, koje je prvostepeni sud zauzeo rešavajući navedena sporna pitanja, pravilno. Nije osnovan žalbeni navod da su stručnjaci inostranog kupca, a i veštaci, utvrdili da roba ima skrivene mane i da kao takva ne odgovara ugovorenom kvalitetu. Činjenica je da roba nije imala tražena svojstva, ali to nije presudno u konkretnom slučaju. Iz ugovornih odredbi preuzimanje je trebalo izvršiti u skladištu tužioca, u prisustvu obeju stranaka, stoje u konkretnom slučaju i učinjeno, pa su uzeti i pregledani uzorci primljeni kao ispravni. 667

Prema tome, ne može se govoriti o skrivenim manama. Ali da su i bile u pitanju skrivene mane, tuženi je bio dužan da stavi prigovor i to odmah čim je mana otkrivena, a najkasnije unutar roka od šest meseci od dana prijema isporuke. Ako je roba isporučena po dispoziciji kupca, trećem licu, stoje ovde slučaj, i ovo lice otkrije skrivene mane, blagovremenost kupčevih prigovora ceni se od vremena kada su one otkrivene. Tuženi je, kao kupac, saznao za utvrđene nedostatke na robi od strane trećeg lica svog kupca 7. decembra________. godine, a tek je 16. februara naredne godine o tome obavestio tužioca, kao prodavca, i tražio saglasnost za prodaju po nižoj ceni, što znači da tuženi nije prigovorio kvalitetu isporučene robe i to bez odlaganja. Činjenica da je na licu mesta radi utvrđivanja kvaliteta prispeo svedok, ne ide u prilog tvrdnji tuženog da je tuženi ipak blagovremeno prigovorio i da se tužilac preko tog predstavnika uputio u ispitivanje prigovora. Kako je tužilac prigovorio blagovremenosti tuženikovih prigovora, ističući dajepomenuti svedok, stoje taj svedok i sam izjavio, odbio da potpiše zapisnik o pregledu limenki i utvrđivanju nedostataka. Prema tome, ima se smatrati daje svedok time stoje odbio da potpiše zapisnik ne samo daje odbio da prihvati prigovore kao osnovane već i kao blagovremene, budući daje već tada (1. februara) protekao rok u odnosu na 7. decembar prethodne godine, kao dan saznanja tuženog o utvrđenim manama na robi. Nije sporno daje, u smislu ugovora između stranaka, izvršen kvalitativni prijem ćele isporučene količine limenki u fabrici tužioca, o čemu postoji zapisnik od istog datuma, iz koga proizilazi daje roba ,, dobrog kvaliteta ". Prema tome, kvalitet po prijemu isporuke utvrđenje u smislu pozitivnog propisa. Isto tako nije sporno ni to da tuženi kao kupac tom prilikom nije stavio nikakve prigovore, što znači da se nije koristio pravima koja mu kao kupcu pripadaju. Kako tuženi, kao što je već navedeno, prilikom preuzimanja robe nije isticao nikakav prigovor ni na kvalitet ni na količinu, a kako se docnije istaknuti prigovori po osnovu reklamacije inostranog kupca i po oceni drugostepenog suda smatraju neblagovremenim, ima se uzeti daje tuženi primio robu bez prigovora, što je pravilno zaključio i prvostepeni sud. Preuzimajući robu bez prigovora tuženi kao kupac je, u stvari, prekludiran u svom pravu da zahteva naknadu štete zbog utvrđenih mana na robi, kao i svih troškova koji su tim povodom za tuženog nastali. S toga je pravilno postupio prvostepeni sud kad je tuženikov protivtužbeni zahtev odbio, našavši, prema iznetom stanju stvari, daje dužan da plati ćelu kupovnu cenuza isporučenu i primljenu količinu robe (prema odluci s, SI. 1515/72); Pakovanje u sanducima - vreme stavljanja prigovora Pakovanje u sanducima ne smatra se originalnim pakovanjem i kupac prigovor na kvalitet robe mora staviti odmah po prijemu. Prema obrazloženju U konkretnom slučaju, prema stanovištu drugostepeni suda ne radi se o skrivenim manama, već o mani koja se mogla lako uočiti i utvrditi pregledom same robe. Naime, sam tuženi tvrdi da su mane otkrili krajnji kupci, kada su izvršili otpakivanje sanduka u kojima je isporučena ugovorena roba, a da se ta mana sastoji od korozije na limu. Dakle, radi se o mani koju je tuženi mogao utvrditi uobičajenim pregledom prilikom prijema robe. Shodno tome ne može se smatrati da se u konkretnom slučaju radi o skrivenoj mani na robi jer se radi o mani koja se mogla lako uočiti već prilikom samog prijema i pregleda, a kako je to i sam tuženi priznao u toku postupka i kako su u stvari te mane i utvrđene. Prema tome, kako se radi o običnoj i lako uočljivoj mani - koroziji, to je tuženi bio dužan da bez odlaga nja utvrdi kvalitet i da bez odlaganja saopšti tužiocu prigovor na kvalitet, kako bi tužilac mogao da održi sva prava prema svom dobavljaču od koga je on kupio tu robu. Pri tome je irelevantno stoje tuženi robu primio u sanducima, jer se to pakovanje ne može smatrati originalnim pakovanjem, pošto nije nerazdvojno povezana sa robom i takvo pakovanje nije moglo da spreči tuženog da utvrdi odmah, nakon prijema, kvalitet robe, ovo tim pre što se ne radi o manama koje bi se mogle utvrditi tek potpunim raspakivanjem sanduka. Tuženi je robu pri mio na dan 4. i 9. oktobra______. godine, a prigovor na kvalitet stavio tek 1. novembra iste godine, dakle skoro mesec dana po prijemu. Propuštajući da odmah utvrdi kvalitet isporučene robe i to običnim pregledom putem otvaranja sanduka, kao i da odmah bez odlaganja saopšti prigovor na kvalitet, tuženi je sebe doveo u nepovoljan položaj, jer se smatra da je robu preuzeo bez prigovora na kvalitet. Prema tome, tuženi je dužan da plati kupovnu cenu za pomenutu robu. Nije osnovan ni žalbeni navod daje tužilac prećutno prihvatio reklamaciju na kvalitet i da je pristao da mu se pomenuta roba vrati. U smislu materijalnog prava prodavač nije dužan da prihvati neblagovremene prigovore i može ih odbiti, ne upuštajući se u njihovo raspravljanje, pri čemu će se smatrati da je roba preuzeta bez prigovora. Međutim, ako se prodavač upusti u raspravljanje osnovanosti stavi]'eno>g prigovora, on se više ne može pozivati na to da je prigovor na kvalitet stavljen neblagovremeno. U konkretnom slučaju ne može se smatrati da se tužilac prećutno upustio u raspravljanje po prigovoru na kvalitet koji je stavio tuženi, pošto tužilac nije preduzeo nikakve radnje u cilju rešavanja i raspravljanja o saopštenom mu prigovoru (prema odluci VPS, SI. 1128/72); 668

Preuzimanje bez utvrđivanja kvaliteta robe Pakovanje tekstila u balama ne mole se smatrati originalnim pakovanjem i kupac je dužan da prigovor na kvalitet tako primljenog tekstila stavi odmah po prijemu robe. Prema obrazloženju Stranke su zaključile ugovor po kome je tužilac prodao tuženom ugovorenu količinu tekstila. Tužilac je postupio po odredbama ugovora i tuženom isporučio tekstil u balama. Međutim, tuženi nije isplatio kupovnu ce-nu u ugovorenom roku, pa je tužilac podneo tužbu i predložio da sud obaveže tuženog na isplatu kupovne cene. Tuženi je osporio tužbeni zahtev istakavši daje isporučena roba imala mane koje je on otkrio tek kada je bale raspakovao i odmah reklamirao mane tužiocu. Smatra da je blagovremeno izvršio reklamaciju s obzirom da se radi o skrivenim manama, jer mane je mogao otkriti tek kada je otvorio bale, a pošto je roba isporučena u originalnom pakovanju da se prilikom prijema ograničio na utvrđivanje kvaliteta samo na ispitivanje pakovanja i da prodavač ima da odgovara za utvrđivanje mane kao za skrivene mane. Prvostepeni sud je uvažio tužbeni zahtev zauzevši stanovište da se u konkretnom slučaju nije radilo o skrivenim manama. Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu. Sporno je da li su mane na robi skrivene ili obične, da li se tužilac upustio u raspravljanje po prigovoru na kvalitet i da li je prigovor tuženog na kvalitet isporučene robe blagovremen Rešavajući ova sporna pitanja, drugostepeni sud prihvatio je u svemu utvrđeno činjenično stanje, stanovište i razloge prvostepenog suda. Polazeći od ovih razloga tuženi neosnovano tvrdi da je prvostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje i daje na ovako pogrešno stanje primenio materijalno pravo. Prvostepeni sud je pravilno našao da se u konkretnom slučaju ne radi o skrivenim manama na stvari, već o mani koja se lako mogla uočiti i utvrditi pregledom tkanja. Naime, sam tuženik tvrdi daje manu otkrio prili kom rasprostiranja materijala po stolovima za krojenje i to na taj način što je boja ostavljala tragove po ruka ma njegovih radnika, koji su vršili krojenje. Dakle, radi se o mani koju je tuženi mogao utvrditi uobičajenim pregledom prilikom prijema robe. Shodno tome, ne može se smatrati da se u konkretnom slučaju radi o skrive noj mani na robi jer se radi o mani koja se mogla lako uočiti već prilikom samog rukovanja, kako to sam tuženi priznaje i kako je te mane i utvrdio. Dos leđno tome, kako se radi o običnoj i lako uočljivoj mani, to je tuženi bio dužan da bez odlaganja utvrdi kvalitet kako bi mogao održati sva svoja prava prema prodavcu. Pri tome je ire levantno stoje tuženi robu primio u balama, jer se to pakovanje ne može smatrati originalnim pakovanjem, po što isto nije nerazdvojno povezano s robom, a uobičajeno je da se ovakva vrsta robe isporučuje na taj način, te to nije moglo da spreći tuženog da utvrdi odmah kvalitet robe, ovo tim pre što se ne radi o manama koje bi se mogle utvrditi tek potpunim razvijanjem robe. Tuženi je robu primio na dan 15. septembra_______. godine, a pri govorio na kvalitet tek 29. oktobra iste godine, dakle skoro mesec i po dana po prijemu. Propuštajući da odmah utvrdi kvalitet isporučene robe i to običnim pregledom, prostim otvaranjem bala, kao i da odmah bez odlaganja saopšti prigovor na kvalitet, tuženi je sam sebe doveo u nepovoljan položaj, jer se smatra daje kupac robu pre uzeo bez prigovora na kvalitet, ukoliko nije blagovremeno stavio prigovor na kvalitet zbog utvrđenih mana. Pre ma tome, tuženi je dužan isplatiti i iznos od 20% kupovne cene, koji je iznos zadržao na ime bonifikacije (prema odluci VPS, SI. 1450/70); "Kupac gubi pravo reklamacije za primljenu neispravnu robu (diskete) ako o nedostacima na istoj nije odmah bez odlaganja obavestio prodavca. O skrivenim nedostacima na robi kupac je dužan obavestiti prodavca u roku od 8 dana od saznanja kao kod ugovora u privredi bez odlaganja " - (prema odluci VPS, Pž. 9865/97).

Rokovi u slučaju opravke, zamene i si. (čl. 483. ZOO) U odredbama članova 481. i 482. ovog zakona navedeni su rokovi koji imaju uticaja, ako su ispoštovani, da kupac može da ostvari određena prava u vezi ispunjenja obaveze, sniženja cene, raskida ugovora, naknade štete, pa i prava u vezi odgovornosti prodavca i proizvođača koji su mu garantovali ispravnost funkcionisanja stvari. To su rokovi koji se odnose na obaveštavanje prodavca o blagovremenom pregledu stvari i vidljivim nedostacima (osam dana, a kod ugovora u privredi bez odlaganja), kao i rokovi koji se odnose na otkrivanje skrivenih nedostataka (osam dana, a kod ugovora u privredi bez odlaganja, sa objektivnim rokom od šest meseci). U vezi navedenih rokova, utvrđeno je pravilo u ovom članu, u tom smislu da ako je zbog nekog nedostatka došlo do opravke stvari, isporuke druge stvari, zamene delova i slično, da rokovi navedeni u prethodna dva člana teku ponovo od predaje opravljene stvari, predaje druge stvari, izvršene zamene delova i slično. To su novi rokovi koji se odnose na iste slučajeve, odnosno ako bi se od prijema, odnosno pregleda opravljene stvari, predaje druge stvari, izvršene zamene delova i slično ponovo pokazali vidljivi ili skriveni nedosta669

ci, koji iznova teku po pravilima iz čl. 481. i 482. ovog zakona, što znači da kupcu pripada pravo da u vezi opravljene stvari, predaje druge stvari, izvršene zamene delova i slično, ponovo pregleda primljenu stvar na uobičajeni način, ili daje da na pregled trećem licu, i to odmah, odnosno čim je to prema redovnom toku stvari moguće, i da o vidljivim nedostacima obavesti prodavca u roku od osam dana, a kod ugovora u privredi bez odlaganja, ili kod skrivenih nedostataka kada kupac ponovo utvrdi da stvar ima neki nedostatak koji se nije mogao otkriti uobičajenim pregledom prilikom ponovnog preuzimanja stvari, kada je kupac dužan da o utvrđenom skrivenom nedostatku obavesti prodavca, takođe u označenim rokovima, osim ako protekne šest meseci od predaje stvari a kupac o skrivenom nedostatku u tom roku ne obavesti prodavca. Na taj način kupac je obezbeđen da ostvari prava koja mu po tom osnovu pripada, a koja su određena u odredbama člana 488. ovog zakona i člana 501. istog zakona. Da bi kupac mogao da ostvari prava navedena u odredbama pomenutih članova, on je dužan da u svemu postupi kako je propisano u članovima 481. i 482. ovog zakona, makar i više puta utvrđivao vidljive i skrivene nedostatke, sve dok ne dobije stvar koja odgovara uslovima iz ugovora o prodaji.

Obaveštenje o nedostatku (čl. 484. ZOO) Kupac je dužan da o utvrđenim nedostacima na stvari obavesti prodavca u rokovima koji su napred označeni, na taj način što će bliže opisati nedostatak i pozvati prodavca da pregleda stvar. U obaveštenju prodavcu o nedostatku stvari moraju se stoje moguće više detaljno navesti vidljivi nedostaci na stvari ili skriveni nedostaci, kako bi se prodavač modao upoznati sa stvarnim stanjem stvari, a naime da li je u svemu postupio po ugovoru sa kupcem. Naime, kupac u obaveštenju prodavci navodi, po pravilu, ugovor po kome je kupljena stvar, zatim stvar na kojoj je utvrđen vidljivi nedostatak, u kom delu i da li taj nedostatak predstavlja smetnju za njenu pravilnu upotrebu, zatim kada je i u kojim uslovima mogao nastati slučaj nedostatka stvari, kao i druge okolnosti koje bi bile od značaja za utvrđivanje pravog stanja stvari. U obaveštenju kupac treba da pored navedenih elemenata istakne i zahtev, tj. da navede koje će od prava navedenih u članu 488. ovog zakona da koristi, jer samo obaveštenje prodavca o nedostacima stvari može da predstavlja kao neku opomenu koja se u budućem poslovanju ne može tolerisati. Prodavač se može, ali i ne mora odazvati pozivu kupca da pregleda stvar. U svakom slučaju na kupcu je da u ostavljenim mu rokovima utvrdi pravo stanje stvari, bilo sam ako je za to stručan, ili putem trećeg lica, odnosno komisije sastavljene od lica kojima je svojstvo stvari poznato. • U ovom članu nema odredaba o tome na koji način kupac sastavlja zapisnik o uočenim vidljivim nedostacima i o skrivenom nedostatku na kupljenoj stvari. Ali, ako se zapisnik sastavlja od strane kupca ili nekog trećeg lica, uz ili bez prisustva prodavca, on mora sadrži: način na koji je isporučena stvar identifikovana, zatim količinu robe i podatke o tome kada je, gde i na koji je način utvrđena, zatim imena, zanimanja i adrese članova komisije (ako je komisijskim putem utvrđivano sporno stanje), imena stručnjaka i eventualno imena svedoka koji su učestvovali u njenom radu (poželjno je ako nisu u radnom odnosu sa kupcem). Zapisnik potpisuju kupac i prodavač, ako je učestvovao u pregledu stvari, , kao i članovi komisije, stručnjaci i svedoci. Prema sudskoj praksi, kada komisija nađe da je potrebno i mišljenje nekog veštaka, posebno sudskog veštaka odgovarajuće struke, pozvaće tog veštaka da da stručno mišljenje, ali mišljenje tog veštaka nema bitnog uticaja u slučaju spora, jer sud utvrđuje činjenično stanje prema dokazima koji postoje u spisima. Inače, sama okolnost da u radu komisije nije učestvovao sudski veštak, ili prodavač, odnosno njegov predstavnik, nije dovoljna da se dovede u sumnju verodostojnost zapisnika. Ako se prodavač na osnovu ličnog pregleda stvari, ili na osnovu nalaza stručne komisije, uveri da postoje nedostaci na robi, zbog kojih ga je kupac pozvao, može urediti svoje odnose sa kupcem, tako što će priznati kupcu prava koja mu pripadaju saglasno ugovoru o prodaji, a naime pod uslovima koji su propisani u odredbama čl. 488. i čl. 501. ovog zakona. Pored toga, ako kupac odbije prijem stvari zbog vidljivo uočenog nedostatka ili skrivene mane, prodavač može da odluči da li će stvar vratiti, predati kupcu neku drugu stvar bez nedostatka, priznati sniženje cene za stvar sa nedostatkom, ili će prihvatiti raskid ugovora sa kupcem. U vezi obaveštenja o nedostatku treba napomenuti i to da kupac može obavestiti prodavca o uočljivim, odnosno vidljivim nedostacima stvari ili o skrivenim nedostacima i putem telefona, telegrama, teleprintera ili na drugi sličan način, ali je u svakom slučaju dužan da poruku, odnosno obaveštenje učinjeno navedenim putem odmah potvrdi preporučenim pismom. Pored toga, za primenu odredaba o pregledu stvari o vidljivim nedostacima, ili skrivenim nedostacima, ne važi pravilo da se prodavač obaveštava o tome da mu se stvar stavlja na raspoloženje, jer se mora prethodno ispoštovati postupak za utvrđivanje stanja stvari sa vidljivim nedostacima ili skrivenim nedostacima. 670

Sudska praksa Urednost prigovora na kvalitet robe Prigovor na kvalitet robe mora biti konkretan i određen, što znači daje potrebno da kupac tačno i određeno navede koliko roba odstupa od ugovora i koje sve mane pokazuje, te pozvatiprodavca da pregleda robu. Iz obrazloženja Tačno je navođenje prvostepenog suda daje odredbom član 482. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno da kada se posle prijema stvari od strane kupca pokaže da stvar ima neki nedostatak koji se nije mogao otkriti uobičajenim pregledom prilikom preuzimanja stvari, skriveni nedostak, te da je kupac dužan pod pretnjom gubitka prava da o tom nedostatku obavesti prodavca u roku od 8 dana, računajući od dana kada je nedostatak otkrio, a kod ugovora u privredi bez odlaganja. Prodavač ne odgovara za nedostatke koji se pokažu pošto protekne 6 meseci od predaje stvari, izuzev kada je ugovorom određen duži rok. Međutim, odredbom član 484. Zakona o obligacionim odnosima propisano je daje kupac u obaveštenju o nedostatku stvari dužan da bliže opiše nedostatke i pozove prodavca da pogleda stvar. Ako obaveštenje o nedostatku koje je kupac blagovremeno poslao prodavcu preporučenim pismom, telegramom ili na neki drugi pouzdan način zadocni ili uopšte ne stigne prodavcu, smatra se daje kupac izvršio svoju obavezu da obavesti prodavca. Navedena odredba član 484. Zakona o obligacionim odnosima reguliše način stavljanja prigovora prodavcu i rizik zadocnjenja ili ne stizanja prigovora prodavcu. Ovom odredbom je predviđeno daje u obaveštenju o nedostatku stvari kupac dužan bliže opisati nedostatak i pozvati prodavca da pogleda stvar. Prigovor na kvalitet mora biti konkretan i određen. To znači da je potrebno da kupac tačno i određeno navede koliko roba odstupa od ugovora ili uobičajenog ili ugovorenog kvaliteta i koje"sve mane pokazuje. Takođe iz saopštenja o nedostacima na robi prodavcu mora biti jasno da li kupac prihvata isporučenu robu ili ne. Pri tom kupac je dužan da pozove prodavca da pregledaju zajednički stvar. Odlučujući o tužbenom zahtevu prvostepeni sud je pogrešno primenio odredbu član 482. Zakona o obligacionim odnosima, a da prethodno nije utvrdio blagovremenost i urednost reklamacije na kvalitet u smislu člana 484. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je odlučeno da se ukine prvosteoena odluka, usled pogrešne primene materijalnog prava. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 5057/06 od 22.2.2007. godine); Superkontrola ne obavezuje prodavca ako je kupac robu preuzeo bez primedbi Ako po nalogu kupca robu preuzme specijalizovano preduzeće za utvrđivanje kvaliteta, kupac ne mole naknadno staviti prigovor na kvalitet. Prema obrazloženju Rešavajući navedena sporna pitanja prvostepeni sud je, na osnovu provedenih pismenih dokaza, kao i na osnovu iskaza saslušanih svedoka, utvrdio da je pomenuto specijalizovano preduzeće nalogom za kontrolu kvaliteta, između ostalog, dobila zadatak ne samo za kvalitativni i kvantitativni pregled robe, već i da preuzme robu predajom robe određenom špediteru i daje ta radna organizacija u celini postupila po tom i takvom nalogu. Sto se tiče prigovora na kvalitet isporučene robe, prvostepeni sud je zauzeo stanovište da on nije osnovan. Naime, kvalitativni prijem je izvršen u mestu skladištara, kako su stranke i ugovorile, pa je svaki dalji rizik u pogledu kvaliteta robe prešao na tuženog kao na kupca. S obzirom na izneto stanovište, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca u celini usvojio. Rešavajući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je našao daje prvostepeni sud o spornim pitanjima pravilno odlučio. Tuženi je u žalbi istakao daje tužilac postupao nesavesno jer je znao daje tuženi spornu robu, prerađenu, trebalo da izveze na japansko tržište, gde se traži izuzetan kvalitet. Ovaj žalbeni navod, po stanovištu drugostepenog suda, nije osnovan. Za pravilno rešenje spornog pitanja bitno je šta su stranke ugovorile u pogledu kvalitativnog preuzimanja robe. Nije sporno daje tuženi dao nalog pomenutom specijalizovanom preduzeću da izvrši kvalitativnu i kvantitativnu kontrolu pomenute robe. Iz naloga proizilazi da je pomenuto preduzeće trebalo da izvrši kontrolu kvaliteta 100% okularnim pregledom sa tolerancijom od 10% mehaničkog oštećenja i da posle toga obavesti određenog špeditera za utovar i otpremu robe. Iz pomenutog zapisnika, a i saglasnih iskaza saslušanih svedoka, proizilazi da su stranke ugovorile da se kvalitativno preuziman]e robe izvrši u mestu skladišta prodavca. Isto tako nije bilo sporno da je pomenuto preduzeće izvršilo kvalitativni pregled, daje o toj kontroli sačinio zapisnik i da je po tom zapisniku roba odgovarala ugovorenom kvalitetu. Prema tome, kvalitativni pregled je navedenim radnjama izvršen i u skladu sa onim što su stranke ugovorile, kao i samo preuzimanje robe. Dalje, iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je predstavnik pomenutog specijalizovanog preduzeća dao nalog da se roba može utovariti, stoje i učinjeno. 671

Dakle, specijalizovano preduzeće je posle izvršene kvalitativne i kvantitativne kontrole robe preuzelo u ime i za račun kupca, što je pravilno utvrdio i prvostepeni sud. Prema tome, super kontrola koju je tuženi po svom nahođenju i samoinicijativno izvršio docnije po prispeću robe, ne obavezuje tužioca kao prodavca jer je, kao stoje već istaknuto, roba već jednom na ugovoreni način pregledana i preuzeta, te se ima uzeti da je preuzeta u onom stanju koji je kontrolom utvrđen, pa je svoj dalji rizik u pogledu robe prešao na kupca, odnosno tuženog. Nezavisno od onoga stoje u pogledu kvaliteta kasnije utvrdio, tuženi je, ukoliko je očekivao visoki kvalitet robe radi plasmana na inostrano tržište, morao računati sa ovom činjenicom kod ugovaranja tolerancije mehaničkih oštećenja na robi i tužiocu kao prodavcu, u tom smislu postaviti drugačije zahteve (prema odluci PVS, SI. 1266/72); Saopštenje prigovora na sisuran način Prigovor na kvalitet isporučene robe može imati pravno dejstvo samo ako je blagovremeno i na siguran način saopšten ovlašćenom licu. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu. Tuženi nije svoj prigovor na kvalitet isporučene mu robe saopštio tužiocu kao prodavcu, niti je prigovor saopštio licu koje je za račun tužioca izvršilo isporuku robe, već je taj prigovor stavio trećem licu, koje nije bilo ovlašćeno za prijem reklamacije, niti kvalitet isporučene robe. Prema tome, upućeni prigovor može imati pravno dejstvo samo onda ako kupac i primalac robe saopšti svoje prigovore ne samo blagovremeno, već i ako je prigovor na nesumnjiv način saopšten ovlašćenom licu. Zbog toga, prigovor koji je putem telefona tuženi saopštio neovlašćenom licu, kao radniku trećeg lica koje nije učestvovalo u poslu, na osnovu koga je izvršena isporuka robe i na koji se odnosila reklamacija tuženog, ne može se smatrati kao reklamacija saopštena neposredno prodavcu, ni licu koje bi bilo ovlašćeno za prijem te reklamacije. Pored toga, što kupac mora svoje prigovore na kvalitet bez odlaganja saopštiti prodavcu, ovo saopštenje mora prodavcu biti saopšteno na siguran način. Naime, u interesu je i kupca i prodavca da prigovor na kvalitet mora da sadrži sve podatke, iz kojih prodavač može zaključiti o kakvoj se mani radi, o njenom obimu i uopšte sve u čemu se sastoji odstupanje od ugovorene odredbe o kvalitetu. To je potrebno da bi se prodavcu pružila mogućnost da ispita opravdanost prigovora i preduzme odgovarajuće mere u cilju zaštite svojih prava i interesa. Pored toga, i interes kupca zahteva da prigovori budu potpuni i određeni, jer od toga zavisi ostvarenje njegovih prava, koja stiče prema prodavcu zbog mana na robi (prema odluci VPS, SI. 1729/70). "Blagovremenost reklamacije kada su u pitanju vidljivi nedostaci, podrazumeva kod ugovora u privredi reklamiranje bez odlaganja uz minimum sadržine obaveštenja o nedostatku (bliži opis nedostatka i poziv prodavcu da pregleda stvar). Stoga uopštena izjava u reklamaciji da roba ne odgovara uzorku ne bi bila dovoljna za njenu urednost, jer od iste zavisi ostvarenje kako prava kupca, tako i mogućnost ispitivanja opravdanosti prigovora od strane prodavca" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 670/97).

Značaj činjenice da je prodavač znao nedostatak (čl. 485. ZOO) Odredbe ovog člana stavljaju akcenat na činjenicu daje o nedostatku stvari, pre njene predaje kupcu, prodavač znao za nedostatke stvari koja je bila predmet prodaje, ili mu taj nedostatak nije mogao ostati nepoznat. U tom slučaju, rokovi navedeni u članovima 481 i 482. ovog člana nemaju značaja, odnosno kupac ne gubi pravo da se pozove na neki nedostatak i kad nije izvršio svoju obavezu da stvar pregleda bez odlaganja, ili obavezu da u određenom roku obavesti prodavca o postojanju nedostataka, kao i ako se nedostatak pokaže tek po proteku Šest meseci od predaje stvari. Za korišćenje ovog prava bitno je ispunjenje uslova da je prodavač, u momentu predaje stvari kupcu, znao za nedostatke stvari, ili mu je određeni nedostatak stvari morao biti poznat. Kod činjenice da je prodavač znao za nedostatke stvari u momentu predaje kupcu, a o tome nije kupca obavestio, radi se o obmani, odnosno prevari kupca, pa je ta činjenica od značaja za kupac u pogledu isticanja svojih prava na utvrđivanje pravog stanja stvari, a naime da i posle proteka rokova navedenih u tim članovima, ako ih nije koristio, može pozvati prodavca da utvrde pravo stanje stvari u vezi uočenih vidljiv nedostataka i skrivenih nedostataka. Ako je u pitanju nedostatak stvari, o čemu je prodavač morao znati u momentu predaje stvari kupcu, u pitanju je poslovna nepažnja prodavca, koja se u oblasti krivičnog prava može kvalifikovati kao gruba nepažnja, odnosno kao krivica, za koju prodavač odgovara i u materijalno pravnom smislu i u smislu krivične odgovornosti, kao što je slučaj i kod obmane, odnosno prevare. Pojam "ili mu nije mogao ostati nepoznat" vezuje se za stručnost ili znanje prodavca o stvari koju proizvodi, odnosno prodaje, a u vezi tehnologije izrade stvari, na osnovu crteža, skica i planove i druge elemente, koji su prodavcu morale biti poznate, ali da je on olako držao da i stvari izrađene sa nekim nedostacima mogu služiti osnovnoj nameni, ili im sniziti cenu ako se i kao takve mogu koristiti. Postupajući na prevaran način, prodavač vređa načelo poštenja i savesnosti, utvrđeno u članu 12. ovog zakona, pa samim tim stvara sebi obavezu da udovolji pravima kupca koja mu pripadaju po odredbama člana 488. ovog zakona, uz snošenje svih troškova koje je imao kupac, kao i naknadu štete, a i krivične odgovornosti zbog toga ne može izbeći. 672

Ugovorno ograničenje ili isključenje prodavčeve odgovornosti za materijalne nedostatke (čl. 486. ZOO) Odredbe ovog člana omogućavaju da prodavač i kupac ograniče ili sasvim isključe odgovornost prodavca za materijalne nedostatke stvari. To je i logično, ako se ima u vidu dispozitivnost karaktera odredbi ovog zakona, kada stranke svoj poslovni odnos mogu da urede drukčije nego stoje ovim zakonom određeno. Međutim, imajući u vidu daje članom 12. ovog zakona propisano i pravilo da to što su stranke slobodno ugovorile neće imati značaja ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizilazi što drugo, u konkretnom slučaju kod primene ovog člana (čl. 486.), a posebno odredaba stava 2. ovog člana, kupac je zaštićen i ako je ograničio odgovornost ili sasvim isključio prodavčevu odgovornost za materijalne nedostatke stvari. Naime, ako su stranke i ugovorile ograničenje i isključenje prodavčeve odgovornosti za materijalne nedostatke stvari, ono nema značaja, odnosno ništavo je, ako je nedostatak bio poznat prodavcu a on o njemu nije obavestio kupca, ili ako je prodavač nametnuo takvu odredbu kupcu, koristeći svoj monopolski položaj. Da bi odredbe stava 2. ovog člana bile primenjene na slučaj koje one regulišu, od značaja je utvrđenje da je nedostatak na stvari bio poznat prodavcu, a on o njemu nije obavestio kupca. U ovom slučaju, dakle, bitno je za utvrđivanje ništavosti ugovora ne činjenica daje prodavač mogao znati za nedostatak stvari, već daje njemu taj nedostatak bio poznat u momentu zaključenja ugovora, ali da o tome nije obavestio kupca. Mada je u stavu 1. ovog člana propisano da se ograničenje ili isključenje prodavčeve odgovornosti vezuje za momenat zaključenja ugovora, odgovornost prodavca se ne ograničava i ne isključuje i ako je nedostatak stvari nastao posle zaključenja ugovora, ako je prodavač o tom nedostatku saznao do predaje stvari kupcu, ali ga nije odmah obavestio o materijalnom nedostatku stvari. Ako je prodavač nametnuo kupcu odredbu u ugovoru o ograničenju ili isključenju odgovornosti za nedostatke stvari, koristeći se svojim monopolskim položajem na tržištu, takva odredba je ništava bez obzira da li je nastao slučaj nedostatka stvari, jer dominantan, odnosno monopolski položaj prodavca primorava kupca na kupovinu stvari, sa rizikom da kupac kupi stvar sa nedostatkom ili skrivenom manom, a da prodavač ne odgovara za materijalne nedostatke prodate stvari, čime nije ispunjen uslov postojanja volje za zaključenje takvog ugovora, pa se samim tim smatra i daje takav ugovor ništav, odnosno da ne proizvodi pravno dejstvo. Naime, i u takvim uslovima, kupac ima pravo da odmah po prijemu stvari utvrdi kvalitet i količinu kupljenih stvari i da eventualno uoči vidljive nedostatke na stvari, a kasnije i skrivene nedostatke, i da o tim nedostacima odmah obavesti prodavca. Protivljenje prodavca, odnosno njegovo pozivanje na odredbu iz ugovora o ograničenju i isključenju prodavčeve odgovornosti za materijalne nedostatke prodate stvari, nemaju značaja, jer bi to značilo postupanje protivno osnovnim načelima ovog zakona, pa onaj ko se ponaša protivno tim načelima ne može se njima i koristiti, odnosno ne može tražiti sudsku zaštitu. Antimonopolski zakon propisuje šta se podrazumeva pod monopolskim položajem na tržištu, a šta pod dominantnim položajem. On navodi slučajeve, odnosno radnje koje pojedinim pravnim subjektima omogućavaju monopolski ili dominantan položaj na tržištu. Međutim, odredbe ovog člana (čl. 486.) imaju podršku Antimonolskog zakona u utvrđivanju i zaštiti ugovaranja obligaciono - pravnih odnosa sa stanovišta sprečavanja zloupotrebe prava "jačeg", koji zbog takvog svog položaja prinuđuje kupca da sa njim zaključi ugovor, odnosno odredbu u ugovoru kojim isključuje ili ograničava svoju odgovornost, ako prodavcu proda stvar sa nedostatkom ili skrivenom manom. Odredbe stava 3. ovog člana propisuju pravo kupca koji se odrekao prava da raskine ugovor zbog nedostataka stvari, da zadržava pravo zbog tih nedostataka. Odredbe ovog stava nisu ni u kakvoj vezi sa slučajevima iz stava 2. i 3. ovog člana. Naprotiv, one se odnose samo na slučaj ako bi se kupac u ugovoru o prodaji odrekao prava na raskid ugovora zbog nedostatka stvari, takvo njegovo odricanje nema pravni značaj, što znači da on ima pravo da raskine ugovor u smislu odredaba člana 488. ovog zakona, ili da se koristi drugim pravima propisanim u tom članu.

Prinudna javna prodaja (čl. 487. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu prinudnu javnu prodaju stvari nekog lica koji ne odgovara za nedostatke stvari. Prinudna javna prodaje vrši se na način i pod uslovima koje vanparnični sud odredi. Pretpostavka je da u tom postupku učestvuje poverilac i dužnik, od kojih prvi traži u izvršnom postupku da se stvar koja je predmet izvršenja proda i da se on iz naplaćenog iznosa namiri, a dužnik da se oslobodi dalje obaveze i iz eventualno preostalog iznosa prinudne prodaje primi iznos koji prelazi njegovu obavezu. Javna prodaja, pored ostalog, ima za cilj da se pronađe kupac za stvar koja se javno prodaje. Prinudna javna prodaja se vrši po pravosnažnosti rešenja o izvršenju, bez obzira da li se radi o pokretnim ili nepokretnim 673

stvarima. Svaka prinudna prodaja je javna, jer sud svojim rešenjem, koji objavljuje na sudskoj tabli, a po potrebi i na nekom drugom javnom mestu, određuje koja je stvar predmet prodaje i koja je njena cena, kao i gde i na kom mestu se može pre prodaje pregledati. Prodajom stvari na javnoj prodaji poverilac se namiruje od prodate cene, a novi vlasnik prodate stvari dobija stvar u stanju u kome se nalazila u momentu prodaje. On ne zaključuje ugovor o prodaji, jer za to ne postoje uslovi u smislu Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da nedostaje prava volja dotadanjeg vlasnika stvari, pa se pravni osnov tako prodate stvari zasniva samom javnom prodajom i rešenjem suda daje stvar koja je bila predmet prodaje prodata određenom licu. U takvim uslovima, a naime kada je stvar prodata na prinudnoj javnoj prodaji, isključuje se pravo kupca, tj. novog vlasnika stvari, da stavlja prigovore u pogledu vidljivih nedostataka ili skrivenih nedostataka, odnosno imalac čija je stvar na takav način prodata ne odgovara za nedostatak stvari. Ovaj slučaj se može upodobiti slučaju kada kupac pre zaključenja ugovora o prodaji izjavi da stvar kupuje na pravilu "viđeno - odobreno", ili "viđeno - kupljeno", jer se pretpostavlja daje kupac pre zaključenja ugovora pregledao stvar i daje pristao na njen kvalitet, odnosno njegove osobenosti.

PRAVA KUPCA Ispunjenje, sniženje cene, raskid ugovora, naknada štete (cl. 488. ZOO) Prodavač je dužan da isporuči robu ugovorenog kvaliteta. Ako prodavač isporuči robu koja ne odgovara ugovorenom kvalitetu, tada kupac svoja prava ostvaruje prigovorom na kvalitet. Kupac je dužan da prigovor saopšti prodavcu bez odlaganja da bi sačuvao i docnije mogao ostvarivati svoja prava koja mu pripadaju kada prodavač ne isporuči robu ugovorenog kvaliteta. Rok mora biti kratak, i donekle zavisi od vrste robe, njenog stanja i količine. Kod pokvarljive robe, taj rok mora biti veoma kratak. Kupac je u svakom slučaju dužan da kvalitet utvrdi u roku potrebnom prema redovnom toku stvari. Dakle, kupac je dužan da kvalitet utvrdi što pre, a prigovor da saopšti prodavcu bez odlaganja. Oba ta dva uslova moraju biti ispunjena da bi kupac mogao ostvarivati svoja prava, s tim što se rok za prigovor računa od dana kada je kupac mogao i bio dužan da utvrdi kvalitet. Kupac koji je na uredan način i blagovremeno utvrdio kvalitet robe i na siguran način i blagovremeno stavio valjan prigovor na kvalitet, može birati kojim će se od svojih prava koristiti: može odustati od ugovora, a isporučenu robu staviti prodavcu na raspolaganje, tražiti ispunjenje ugovora, a isporučenu robu staviti prodavcu na raspolaganje, tražiti smanjenje cene srazmerno manjoj vrednosti isporučene robe (u kom slučaju može raspolagati robom) ili tražiti da prodavač u primerenom roku otkloni mane, ako su mane otklonjive. U svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Kupac od svog izvršenog izbora može odustati, ali ako je usled izmene prodavač pretrpeo štetu, kupac je dužan da je naknadi. Razume se da kupac može u svako doba odustati od prigovora i svojih zahteva. Pri svemu tome kupac mora postupati sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, i ostvarujući svoja prava ne može naneti štetu prodavcu. Ugovaranjem garantnog roka pomeraju se vremenska ograničenja prodavčeve odgovornosti. Ako kupac nije blagovremeno stavio prigovor zbog utvrđenih mana robe smatra se da je robu preuzeo bez prigovora na kvalitet, i kupac je prekludiran u svom pravu da ostvaruje neko od svojih pomenutih prava. Prodavač neblagovremene prigovore može odbiti, ali ako se upustio u raspravljanje o prigovorima, više se ne može pozivati da su neblagovremeni. Blagovremenost prigovora sud ne utvrđuje po službenoj dužnosti. S druge strane kupac ne može odbiti prijem robe ako je robom raspolagao u svoje ime i za svoj račun, s tim da ne može odbiti prijem robe ni ako je njom prethodno raspolagao, kao što se ne može koristiti već saopštenim prigovorom, ako je posle datog saopštenja i odbijanja prijema robe raspolagao robom. Odredbama ovog člana propisana su, odnosno određena prava kupca - ako je kupac blagovremeno i uredno obavestio prodavca o nedostatku stvari. O tome kada se smatra daje kupac o nedostatku stvari blagovremeno i uredno obavestio prodavca, bilo je reci u komentaru članova 481. do 484. ovog zakona. Prema odredbama ovog člana (čl. 488.) kupcu je ostavljeno da bira koji će od navedenih prava da koristi, pri čemu nije vezan za redosled koji je naveden u njemu. On treba da se u određenom roku izjasni o tome na koji se izbor opredelio i da traži da prodavač odgovori tom njegovom zahtevu. Pri tom kupac ima pravo i da promeni prvobitno istaknuti zahtev, ali ako je prodavač u vezi ranije istaknutog zahteva imao kakve troškove, ima pravo da ih ostvari od kupca. Problem bi bio jedino kod prava navedenog u stavu 1. tačka 3, koji se odnosi na pravo kupca da može da izjavi da raskida ugovor (ako su za to ispunjeni uslovi iz.čl. 489. do 492. ovog zakona), pa ako je to učinio, a prodavač je to prihvatio, kupac više nema pravo izbora, osim prava na naknadu štete u skladu sa odredbama stava 2. i 3. ovog člana. U stvari, to se odnosi i na slučaj ako je o zahtevu kupca za snižene cene sud doneo pravosnažnu odluku kojim usvaja zahtev kupca. 674

a) Prvo pravo kupca odnosi se na zahtev prodavcu da nedostatak na stvari otkloni, što je u skladu sa priro dom ugovora kada je kupac već preuzeo kupljenu stvar i rizik prešao na njega. Naravno, pitanje je da li se radi o malom nedostatku stvari, kada kupac može da prihvati otklanjanje takvog nedostatka, ili većem, kada kupac više nije zainteresovan za tu stvar, jer je izgubila od svoje vrednosti u odnosu na stvar koju je kupac naručio i kupio od prodavca. No, u svakom slučaju, kupac ima pravo alternativnog izbora, odnosno ili da traži da mu se nedo statak na stvari otkloni, bio on mali ili veliki, ili da mu prodavač preda drugu stvar bez nedostatka. Pored toga pitanje je da lije prodavač u mogućnosti da otkloni nedostatak na stvari, ali je i to bez značaja s obzirom na propisano pravilo u stavu 1. tačka 1. ovog člana da kupac ima pravo izbora: ili da mu prodavač nedostatak ukloni ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka. Tu dileme nema. Kod takvog stanja stvari, bez značaja je činjenica ekonomske opravdanosti da prodavač nedostatak otkloni, ili da kupca ovlasti da na račun prodavca ukloni nedostatak. To se može dogoditi samo ako se prodavač i kupac o tome posebno dogovore, uz pravo kupca da traži i naknadu štete. b) Drugo pravo kupca odnosi se na to da zahteva da mu prodavač preda drugu stvar bez nedostatka, što je prodavač dužan da učini. Kupac u tom slučaju ne vraća prodavcu stvar sa nedostatkom, već mu istu stavlja na raspolaganje, jer prodavač može tom stvari da raspolaže tako daje proda nekom trećem licu, čime izbegava tro škove ako bi mu kupac takvu stvar vratio. Međutim, taj odnos regulisan je odredbama člana 520. stav 2. ovog zakona, po kome kada je kupac primio stvar sa nedostatkom, a želi daje vrati prodavcu, on je dužan da tu stvar čuva sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, naročito ako je kupac izjavio da raskida ugo vor ili je zahtevao drugu stvar umesto stvari sa nedostatkom. Pored toga, odredbama člana 522. istog zakona propisano je da je ugovorna strana koja je obavezana da Čuva stvar dužna da preduzme mere za čuvanje stvari, a može je položiti kod suda (član 328. ovog zakona), ili predati na čuvanje nekom drugom (član 329. istog zako na) ili je prodati za račun druge strane. Da bi kupac postupio na jedan od navedenih načina čuvanja stvari, on je dužan da o svim činjenicama u vezi prijema stvari sa nedostatkom i o njegovom zahtevu da traži ispunjenje ugovora, odnosno predaja druge stvari bez nedostatka, prethodno, blagovremeno i na uredan način o svemu tome obavesti prodavca, a naročito da po utvrđivanju stanja nedostataka stvari, pozove prodavca da stvar preuzme, stavljajući mu je tako na slobodno raspolaganje. Ako prodavač ne preuzme stvar u ostavljenom mu primerenom roku, kupac je tek tada dužan da stvar preda na čuvanje sudu, ili trećem licu, ili je proda, a cenu isplati prodavcu tek kada od njega dobije drugu stvar bez nedostatka. Kupac, koji je postupio na način kako je navedeno za čuvanje stvari, ima pravo da od prodavca traži ispunjenje ugovora, odnosno da mu prodavač da drugu stvar bez nedostatka, a da prodavcu vrati stvar sa nedostatkom, ili mu isplati cenu koju je naplatio prodajom te stvari. v) Treće pravo, odnosno zahtev kupca odnosi se na sniženje cene. To pravo pripada kupcu kada je primio stvar sa nedostatkom, odnosno kada kupljena stvar u pogledu kvaliteta i količine nije u skladu sa ugovorom. I to je alternativno pravo kupca, a naime da on može od navedenih prava u ovom članu da zahteva sniženje cene na stvari sa nedostatkom. Zahtev kupca za sniženje cene prodavač ne mora da prihvati, ali u tom slučaju kupac ima pravo da se obrati sudu koji bi o zahtevu kupca za sniženje cene doneo konačnu odluku. Kupac, kao tužilac, dužan je da opredeli visinu snižene cene, a ako taj predlog prodavač, kao tuženi, ne prihvati, sud cenu utvrđuje putem stručnih lica, odnosno sudskog veštaka. Ako je kupac cenu isplatio pre prijema stvari, a sudskom odlukom je izvršeno sniženje cene stvari, kupac ima pravo da od prodavca traži da mu vrati razliku između plaćene cene i cene koja je utvrđena sudskom odlukom. Ako je sud prihvatio zahtev kupca za sniženje cene stvari, kupac ima pravo i na naknadu štete. U tom slučaju kupac nema pravo da zahteva bilo koje drugo pravo navedeno u ovom članu. g) Kupac ima pravo na raskid ugovora ako je od prodavca primio stvar sa nedostatkom. Iz odredbe stava 1. tač. 1. do 3. ovog člana čini se da za raskid ugovora nije potrebno ostavljanje naknadnog roka prodavcu za predaju stvari bez nedostatka ili ostavljanje roka za otklanjanje nedostatka na stvari. Međutim, prema odredbama članova 489. do 492. ovog zakona, ugovor se može raskinuti zbog nedostatka, i to: 1) ako kupac ne dobije zahtevano ispunjenje u razumnom roku, zadržava pravo da raskine ugovor; 2) ako je prethodno ostavio prodavcu naknadni primereni rok za ispunjenje, a prodavač taj rok nije ispoštovao; 3) ako je prodavač posle obaveštenja o nedostacima saopštio da neće ispuniti ugovor, ili ako iz okolnosti slučaja proizilazi da prodavač neće moći da ispuni ugovor ni u naknadnom roku; ili 4) kad samo deo predate stvari ima nedostatke, ili kad je predat samo deo stvari, odnosno manja količina od ugovorene, kupac može raskinuti ugovor samo u pogledu dela koji ima nedostatke, ili samo u pogledu dela ili količine koja nedostaje, ali ako sve to predstavlja deo celine ili kupac iz određenih opravdanih interesa zahteva da primi ugovorenu stvar ili količinu u celini, kupac može raskinuti ugovor u celini.

675

d) Kupac ima pravo i na naknadu štete, a pored toga, i nezavisno od toga, prodavač odgovara kupcu i za štetu koju bi ovaj zbog nedostatka stvari pretrpeo na drugim svojim dobrima, i to prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Šteta koju ima u vidu stav 2. ovog člana, odnosi se na štetu koju kupac trpi zbog toga što nije u mogućnosti da raspolaže kupljenom stvari, odnosno daje koristi zbog čega je kupio, bez obzira po kom osnovu ostvaruje pravo, bilo u vezi ispunjenja, sniženja cene ili raskida ugovora. Šteta može biti izražena u troškovima koje je kupac imao u vezi čuvanja stvari ili ako je bio prinuđen da kupi neku drugu istu stvar, u kom slučaju razlika između cene novo kupljene stvari i cene ranije kupljene stvari predstavljaju pravo na naknadu štete u visini nastale razlike. Poslednji stav ovog člana ima u vidu onu štetu koju kupac, oštećeni, pretrpi na nekoj drugoj svojoj stvari, odnosno imovini, ako je kupljena stvar bila od uticaja za funkcionisanje te imovine, kao što bi bio slučaj daje prodavač prodao kupcu sirovinu, recimo za spravljanje piva, a ta sirovina je imala nedostatke zbog kojih se nije mogla upotrebiti u procesu proizvodnje piva, zbog čega je kupac pretrpeo štetu. I Zakon o zaštiti potrošača (,,S1. gl. RS", br. 20/05) propisuje pravila o reklamaciji, odnosno prigovoru na kupljeni proizvod ili pruženu uslugu, za koje se ne izdaje garantni list, zbog nedostataka koji su nastali u roku od šest meseci od dana kupovine, odnosno izvršene usluge. Članom 34. pom. zakona, uz prigovor se podnosi račun o kupljenom proizvodu, odnosno izvršenoj usluzi. Prigovor se podnosi u prodajnom objektu u kome je proizvod kupljen, odnosno usluga izvršena, a uz saglasnost potrošača i na drugom mestu koje je za to određeno, licu ovlašćenom za prijem prigovora koje mora biti prisutno na tom mestu tokom radnog vremena. Ovlašćeno lice odlučuje o prigovoru istog dana kada je prigovor podnet, a najkasnije u roku od osam dana od dana podnošenja prigovora. Prodavač, odnosno davalac usluge svojim aktom bliže utvrđuje način i uslove rešavanja prigovora. Istim zakonom regulisano je (član 34.) da ako je prigovor potrošača osnovan zbog nedostatka na proizvo du, a taj nedostatak nije nastao njegovom krivicom, da potrošač ima pravo na: 1) zamenu kupljenog proizvoda za nov proizvod, odnosno proizvod odgovarajuće marke (modela, tipa) ili 2) da mu se vrati iznos plaćen za taj proizvod u visini maloprodajne cene tog proizvoda na dan vraćanja ili 3) otklanjanje nedostatka na proizvodu. A ako je prigovor iz člana osnovan zbog nedostatka u izvršenju usluge , potrošač ima pravo na: 1) otklanjanje nedostatka ili 2) vraćanje plaćenog iznosa ili na smanjenje cene srazmerno nedostatku izvršene usluge. Ako, pak, potrošač pretrpi štetu prouzrokovanu proizvodom sa nedostatkom, odnosno neizvršenjem usluge ili izvršenjem usluge sa nedostatkom, može da zahteva naknadu štete.

Sudska praksa Ako se kupljena stvar više ne proizvodi Ako druga zamenjena stvar kojom se ispunjava kupoprodajni ugovor, koja je data umesto prvobitno kupljene stvari sa materijalnim nedostacima, sadrži poboljšanje isključivo u komercijalnom smislu, a ne i poboljšanje upotrebne vrednosti stvari, takva se stvar u odnosu na prvobitnu kupljenu stvar mote smatrati istom stvari, odnosno drugom stvari u smislu člana 488. tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema obrazloženju: S obzirom da kupljena stvar ima materijalne nedostatke za koje tuženici solidarno odgovaraju tužiocu :kao kupcu mašine za pranje rublja, u smislu člana 488, odnosno člana 501. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac je saglasno ovim zakonskim odredbama prvo tražio da mu tuženici nedostatak na mašini otklone, pa pošto to nisu učinili u garantnom roku, tužbom je tražio da mu tuženici neispravnu mašinu zamene drugom koja je nešto skuplja, jer se kupljeni model mašine više ne proizvodi. Rešavajući o reviziji tužioca, Vrhovni sud je zaključio da je pogrešnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev odbijen u celosti, s pozivom daje tužilac u svakom slučaju obavezan da plati nastalu razliku u ceni između kupljene i zamenjene mašine. Da bi se pravilno raspravio nastali sporni odnos, prvostepeni sud je bio obavezan da raspravi da lije tražena mašina istovrsna sa kupljenom mašinom koja ne funkcioniše, ili je slična mašina, od čega zavisi pravilan ishod spora. Jer, ako tražena mašina sadrži poboljšanje isključivo u komercijalnom smislu, a ne poboljšanje u upotrebnom smislu mašine, takva mašina u odnosu na prvobitnu kupljenu može se smatrati istom mašinom, odnosno drugom stvari u smislu člana 488. tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa su u tom slučaju tuženici dužni da umesto prvobitno isporučene mašine, koja nije više u proizvodnji, tužiocu isporuče traženu mašinu i tako ispune ugovor. U tom slučaju, tužilac nije u obavezi da plati nastalu razliku u ceni između ovih tipova mašina. Ako, pak, postoji razlika i poboljšanje u upotrebnom smislu, onda je tužilac obavezan da plati razliku u ceni mašine (prema rešenju VSS; Rev. 382/83). 676

"Kod nepostupanja po blagovremenoj reklamaciji na kvalitet u razumnom, odnosno naknadno ostavljenom primerenom roku, ne može se spreČiti druga ugovorna strana da se koristi pravom koje joj pripada u slučaju blagovremenog i urednog prigovora na kvalitet (ispunjenje sniženja cene, raskid ugovora, naknada štete)" -(prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 301/98); "Kad isporučena roba ima skrivene nedostatke koji se nisu mogli utvrditi običnim pregledom, a kupac je bez odlaganja nakon utvrđivanja nedostataka, čim je to prema redovnom toku stvari bilo moguće, obavestio prodavca o tim nedostacima, tada kupac ima pravo da zahteva isporuku dodatne količine robe " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 159/94). Primer tužbe za raskid ugovora zbo2 materijalnih nedostataka stvari OPŠTINSKI SUD U TUŽILAC: ____________________________________________, iz______________, ul. _____________, br. ______, TUŽENI: STR ________________________________________, iz______________, ul. _____________, br. ______, čiji je vlasnik ____________________________, iz______________, ul. _____________, br. ______. TUŽBA radi raskida ugovora zbog materijalnih nedostataka stvari i vraćanje plaćenog iznosa, vrednost spora: _____________dinara, u 2 primerka. Tužilac je sa tuženim ___________godine zaključio ugovor o delu, po kome je tuženi od svog materi jala trebalo da za tužiočevu zgradu u _,ulica _________, broj ___________, izradi i postavi oluke i okapnice, po specifikaciji koju je tuženi dao a tužilac prihvatio. Prema dogovoru sa tuženim, a što je na vedeno i u pom. specifikaciji, lim za izradu navedenih stvari trebalo je da bude od najboljeg, nerđajućeg kvaliteta, za ukupnu cenu od __________dinara. DOKAZ: ugovor stranaka od

_________________godine i specifikacija tuženog.

Posle četiri meseca od postavljanja navedenih oluka i okapnica, posle kišnog perioda, došlo je do rđanja svih delova limarije. Tužilac je pozvao __________________, sa liste sudskih veštaka, stručnjaka za ocenu kvaliteta metalnih proizvoda, koji je dao mišljenje da su izrađeni oluci i okapnice toliko lošeg kvali teta da se ne mogu ni farbanjem dovesti u stanje naručenih ispravnih limarskih stvari, već da se moraju zameniti novim, kvalitetnim materijalom koji je i naveden u specifikaciji tuženog.

-

DOKAZ: svedok ______________________, iz____________, ul. _________, br. ____. Tužilac je preporučenim pismom od ____________godine pozvao tuženog da zameni navedenu lima riju, ukazujući mu na nalaz navedenog stručnog lica, ali je tuženi to odbio da učini, izgovarajući se nekim razlozima koje tužilac nije mogao da prihvati. DOKAZ: pismo tužioca od _____________, sa potvrdom pošte o prijemu pošiljke, kao i saslušanje stranaka. Sa iznetih razloga, a u smislu odredaba člana 488. stav 1. tačka 3. i člana 489. Zakona o obligacionim odnosima, predlaže sudu da po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima, donese sledeću P R E S U DU Raskida se ugovor o delu od ____________godine, zaključen sa tuženim _______________i tužiocem __________________, u vezi izrade i postavljanja oluka i okapnica na zgradi tužioca, po specifikaciji tuženog, pa se tuženi obavezuje da tužiocu vrati iznos od _______________dinara, sa kamatom od dana kada je tužilac pla tio tuženom navedeni iznos do dana isplate, kao i da mu naknadi štetu pričinjenu skidanjem oluka i okapnica sa zgrade tužioca, i naknadi mu troškove parničnog postupka, a tuženom se odobrava da skine i preuzme, od nosno razmontira i preuzme po njemu učinjeno delo, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. _________________godine.

TUŽ I LAC, 677

Neispunjenje ugovora u razumnom roku (cl. 489. ZOO) Kupac ima pravo, kao što je to navedeno u prethodnom članu da, pored ostalog, traži od prodavca da mu ovaj otkloni nedostatak na stvari, ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka. Da bi kupac u vezi tih slučajeva zadržao pravo na raskid ugovora ili sniženje cene, on je dužan da pored upozorenja prodavca o nedostatku stvari, učinjen blagovremeno i uredno, istovremeno zahteva ispunjenje ugovora koja se odnosi na taj izbor kupca, odnosno da mu prodavač otkloni nedostatak na stvari ili mu preda drugu stvar bez nedostatka. Razumni rok, o kome je reci u ovom članu, odnosi se na vreme koje je potrebno da se prodavač tačno obavesti o svim okolnostima koje su dovele do toga da na stvari nastane nedostatak, kao i o tome da prodavač proceni da li mu je u interesu da ispuni traženje kupca, i u vezi sa tim donese odluku. Njegova odluka može biti da prihvata predlog kupca, pošto se i sam uverio, ili iz nalaza neke stručne grupe, odnosno veštaka, utvrdio daje zahtev kupca osnovan, o čemu treba u ostavljenom mu razumnom roku da obavesti kupca. Ali, on može i da odbije ispunjenje zahteva kupca, u kom slučaju kupac koji je zadržao pravo na raskid ugovora, može to pravo da iskoristi i prodavca obavesti da raskida ugovor i da zadržava pravo na naknadu štete. Razumni rok je, dakle, vreme koje je po svim objektivnim kriterijumima potrebno da prodavač ispita nastali slučaj i da o tome odmah obavesti kupca. "Razumni rok" nije jednak za sve slučajeve, već on zavisi od niza okolnosti o kojima je bilo reci. Tako, na primer za nedostatak stvari koji ne zahteva posebno ispitivanje preko stručnjaka za oblast te stvari, jer je nedostatak vidljiv i kupcu i prodavcu, razumni rok može iznositi i nekoliko dana od dana obaveštenja prodavca, a u nekim slučajevima i više nedelja ili meseci, ako stvar sa nedostatkom mora da bude ispitana, na primer, preko raznih laboratorija ili na drugi složeniji način. Ako prodavač u ostavljenom mu roku ne ispuni zahtev prodavca, odnosno ako kupac ne dobije zahtevano ispunjenje ugovora u pogledu uklanjanja nedostatka na stvari ili u vezi ispunjenja ugovora - da mu prodavač da drugu stvar bez nedostatka, prodavač zadržano pravo na raskid ugovora. O zadržanom pravu na raskid ugovora kupac ne obaveštava prodavca posebno, jer to proizilazi iz zahteva kupca kojim je prodavcu ostavio razumni rok da ispuni svoju obavezu. On to pravo, tj. pravo na raskid ugovora može ostvariti tek pošto prodavcu ostavi još jedan naknadni primereni rok za ispunjenje ugovora, kako je to propisano odredbama člana 490. ovog zakona. Ako kupac ne dobije zahtevano ispunjenje ugovora u razumnom roku, on zadržava pravo da snizi cenu stvari sa nedostatkom i da prodavcu isplati onu cenu za koju smatra da odgovara prirodi stvari. Ali on to može učiniti ako je prodavcu dao još jedan naknadni primereni rok, da se ovaj izjasni i o okolnosti koja se odnosi na sniženje cene stvari.

Kad kupac može raskinuti ugovor (cl. 490. ZOO) Kao što se iz sadržine ovog člana vidi, u pitanju je naknadni primereni rok koji kupac ostavlja prodavcu, da se ovaj izjasni u vezi ispunjenja ugovora. Već smo u prethodnom članu imali "razumni rok", koji se odnosi na pozivanje kupca da izvrši zahtevano ispunjenje. Taj rok, odnosno propuštanje tog "razumnog roka" od strane prodavca da se izjasni o ispunjenju, ne znači daje kupac time stekao pravo da raskine ugovor ili da snizi cenu. On tim aktom, odnosno ostavljanje prodavcu razumni rok, samo "zadržava pravo da raskine ugovor ili da snizi cenu". Tek posle proteka tog razumnog roka, kupac je dužan da prodavcu ostavi naknadni primereni rok u vezi ispunjenja ugovora, pa ako se prodavač ne izjasni u tom naknadno primerenom roku, ili se izjasni ali se protivi da usvoji zahtev kupca, kupac ima pravo da raskine ugovor. Naknadni primereni rok, koji imaju u vidu odredbe ovog člana, odnosi se onaj rok koji kupac određuje prodavcu u vezi obaveštenja o nedostatku stvari, a u vezi ranije ostavljenog mu razumnog roka da se izjasni o zahtevu kupca za ispunjenje ugovora. Primereni rok, dakle, ne određuje zakon već kupac koji prodavcu ostavlja određeno vreme da se izjasni o okolnostima koje su vezane za stvar sa nedostatkom, kao i za prethodno ostavljeno obaveštenje, kojim je kupac pored ostalog istakao prodavcu i određeni zahtev u smislu čl. 488. ovog zakona.. Koliko će taj naknadni primereni rok iznositi zavisi, kao stoje rečeno, od okolnosti slučaja, što znači da on može biti i kraći, ako se radi o manje složenoj stvari sa nedostatkom, ili ako se prodavač nalazi u mestu u kome i kupac ima svoje sedište, odnosno boravište. Kod složenijih stvari naknadni primereni rok treba da odgovara poslovima koji treba da se obave da bi se dobila jasna slika o stanju stvari sa nedostatkom. Ostavljajući prodavcu naknadni primereni rok želi se da se prodavcu još jednom ostavi jedan rok za ispunjenje ugovora. Inače, u obaveštenju kojim kupac ostavlja prodavcu naknadni primereni rok za ispunjenje obaveze, navodi se, ali nije nužno, i upozorenje kupca da će raskinuti ugovor ako mu-prodavač u naknadno ostavljenom mu roku ne prihvati predlog o ispunjenju ugovora, te da prodavcu stavlja na raspolaganje stvar sa nedostatkom, uz upozorenje na posledice koje mogu nastati ako i po tom zahtevu prodavač ne postupi, a naime da će kupac zadržanu stvar predati na čuvanje sudu ili nekom trećem licu, ili ti stvar prodati, a ugovor raskinuti. 678

Ako se prodavač izjasnio o tome da neće ispuniti ugovor, ili ako iz okolnosti konkretnog slučaja očigledno proizilazi da prodavač neće moći ispuniti ugovor ni u naknadnom roku, kupac nije dužan da prodavcu ostavlja naknadni primereni rok, već može odmah raskinuti ugovor.

Neispunjenje ugovora u naknadnom roku (čl. 491. ZOO) Ovaj zakon daje prodavcu mogućnost da ispuni ugovor, ali ako on to ne učini ni u razumno ostavljenom mu roku (kada je upozoren da kupac zadržava pravo da raskine ugovor), ni kasnije u naknadno primerenom roku, smatra se po samom zakonu daje ugovor raskinut. Kupac ne mora da dokazuje da je ugovor raskinut ako prodavač nije ispunio ugovor u naknadnom roku. Njemu je bilo ostavljeno dovoljno vremena da se izjasni o pravu kupca iz člana 488. ovog zakona, i to kako na osnovu obaveštenja o nedostatku (čl. 484. ovog zakona), zatim na osnovu upozorenja u razumnom roku (čl. 489. istog zakona), kada je kupac zadržao pravo na raskid ugovora, kao i na osnovu naknadno ostavljenog primerenog roka prodavcu da ispuni ugovor (čl. 490. ZOO). Odredbe ovog člana ipak ostavljaju kupcu pravo da održi ugovor na snazi, ako ima utisak da će prodavač izvršiti ugovor. O tome se kupac mora izjasniti odmah po isteku naknadno primerenog roka, kada je dužan da bez odlaganja izjavi prodavcu da ugovor održava na snazi. U tom slučaju, kupac ima pravo da putem suda traži ispunjenje ugovora i naknadu štete, kako običnu tako i onu koja se odnosi na izgubljenu dobit, odnosno korist, kao i odgovarajuću kamatu i eventualno druge sporedne obaveze prodavca zbog neispunjenja ugovora. Izjavom da ugovor održava na snazi kupac, u stvari, anulira rešenje o raskidu ugovora po samom zakonu. Ali da bi to pravo ostvario, kao stoje navedeno, kupac mora odmah, bez odlaganja, dakle u toku dana ili sutradan od proteka naknadno primerenog roka, da obavesti prodavca da ugovor održava na snazi. U tom slučaju stiču se uslovi za preduzimanje propisanih radnji za ispunjenje ugovora. To znači da kupac i dalje može da traži od prodavca da nedostatak ukloni ili mu preda drugu stvar bez nedostatka. Ako kupac ne bi bez odlaganja izjavio prodavcu da ugovor održava na snazi, odnosno ako se smatra daje ugovor raskinut po samom zakonu, dejstvo raskida ugovora zbog nedostatka je isto kao i kod raskida dvostranih ugovora zbog neispunjenja, što znači da kupac pored vraćanja stvari sa nedostatkom, duguje prodavcu i naknadu za korist od stvari, ako je stvar koristio, ćelu ili jedan njen deo.

Delimični nedostaci (čl. 492. ZOO) Pravilo obligacionog prava je da kupac ne mora da primi manju količinu stvari od ugovorene ako ugovorena količina čini celinu ili ako kupac inače ima opravdan interes da primi ugovorenu količinu stvari samo u celini. Ako kupac primi manju količinu stvari od ugovorene on ima pravo da odbije prijem manje isporučene količine stvari, ako stoje razlozi koju su u prethodnom stavu navedeni. On može, ako ti razlozi ne stoje, da plati cenu stvarno isporučenih stvari, kao i da koristi prava koja mu pripadaju za slučaj docnje poverioca ako mu poverilac isporuči manju od ugovorene količine stvari ili da raskine ugovor, iz razloga koji su. navedeni u stavu 2. ovog člana. Iz istih razloga kupac ima pravo da uskrati isplatu cene prodavcu i za deo stvari koje nije primio, a u vezi toga nije blagovremeno stavio prigovor prodavcu, tj. ako ugovorena količina čini celinu ili ako kupac inače ima opravdan interes da primi ugovorenu količinu stvari samo u celini. Stav 1. ovog člana osporava pravo kupcu da raskid celog ugovora ako samo deo prodate stvari ima nedostatke, ili kad je predat samo deo stvari, odnosno manja količina od ugovorene, ali on može da raskine ugovor, na način i pod uslovima kako je to propisano u prethodnim članovima, samo u pogledu dela stvari koji ima nedostatke, ili samo u pogledu dela ili količine koja nedostaje. Navedeno pravilo se neće primeniti ako su prodavač i kupac ugovorili određena odstupanja na više ili manje od ugovorene količine, u kom slučaju, ako je kupcu isporučena manja količina, njegova je obaveza da prodavcu isplati cenu samo za količinu stvari koju je primio, ali nema pravo prigovora na manje isporučenu količinu stvari. Stav 2. ovog Člana ima u vidu pravo kupca da raskine ceo ugovor, pod uslovima i na način koji su navedeni u prethodnim članovima, ako ugovorena količina ili predata stvar čini celinu, ili ako kupac inače ima opravdan interes da primi ugovorenu stvar ili količinu u celini. Ugovorena količina o kojoj je napred reci je ona koja je navedena u ugovoru precizno i jasno, pa ukoliko manje isporučena količina od ugovorene predstavlja celinu, može se utvrditi postojanje uslova za raskid ugovora. Na primer, ako je kupac pripremio zemljište od 10 hektara za setvu nekog useva, za koje je potrebno recimo 1000 kilograma semena, a prodavač mu isporuči samo deseti deo od tako ugovorene količine, kupac može odbiti prijem manje isporučene količine i raskinuti ugovor, te zaključiti ugovor sa trećim licem o toj stvari, u kom slučaju raniji prodavač odgovara kupcu za eventualnu razliku u ceni i svu drugu štetu koju je imao povodom neizvršenja ugovora od strane prodavca. U nekim slučajevima nastaje problem kod defmisanja pojma celine. Prema sudskoj praksi to je faktičko pitanje, ali se suština svodi na to da se ugovorena količina smatra celinom ako to proizilazi iz vrste i prirode 679

stvari ili iz njene konkretne namene. Međutim, ono što je najsigurnije je da prodavač i kupac mogu u samom ugovoru da navedu da se ugovorena količina smatra celinom, a da svako odstupanje od tog dogovora stvara prava kupcu da raskine ugovor i da od prodavca traži naknadu štete, kako stvarne tako i one sporedne. Opravdan interes kupca da primi ćelu količinu ugovorene stvari postoji ako je ta stvar vezana za određena svojstva i kvalitet stvari, koja samo kao takva odgovaraju nameni zbog koje je kupac zaključio ugovor. Tako, na primer, ako u ugovoru stoji da kupac kupuje određenu količinu jabuka, recimo sorte "ajdared", a prodavač mu isporuči ugovorenu količinu ali druge sorte jabuke, smatra se da postoji opravdani interes da kupac ne primi isporučenu količinu druge vrste jabuka, te da ima pravo na raskid ugovora, poštujući one uslove koji propisuju način raskida ugovora, posebno u vezi postupanja sa jabukama, kao lako kvarljivom robom, naravno uz pravo prodavca za naknadu štete.

Kad je prodavač dao kupcu veću količinu (cl. 493. ZOO) Davanje kupcu veće količine stvari od ugovorene, predstavlja osnov za uređenje odnosa između prodavca i kupca u pogledu plaćanja cene. Prema stavu 1. ovog člana kad je kupac stvari određenih po rodu dao kupcu veću količinu od ugovorene, postoje dva načina rešenja tog odnosa, a naime da kupac ima pravo da odbije prijem viška stvari ako je u razumnom roku stavio prigovor prodavcu, ili, ako ne odbije prijem da se smatra daje primio i taj višak, te daje dužan da ga prodavcu plati po istoj ceni. Iz odredbe ovog člana vidi se da se one odnose na stvari određene po rodu (po rodu su određene one stvari koje se mogu označiti po broju, vrsti, meri i težini), čija je količina, vrsta i drugo ugovorena, pa ako kupac u razumnom roku ne odbije prijem tog viška, smatra se daje taj višak primio i daje dužan da ga plati po istoj ceni kao i za ugovorenu količinu. Razumni rok, o kome se govori u stavu 1. ovog člana odnosi se na vreme koje je potrebno da se prodavač tačno obavesti o svim okolnostima koje su dovele do toga da li je isporučio veću od ugovorene količine stvari određene po rodu, pa ako se u tom roku ne izjasni, kupac ima pravo da višak primljenih stvari stavi na raspolaganje prodavcu i da od prodavca zahteva naknadu štete, kao i sve troškove koje bi kupac imao u vezi čuvanja tog viška stvari, zatim vraćanja istih prodavcu, troškove utovara i istovara i si. Ako je kupac primio višak stvari od ugovorene količine i njome raspolagao, gubi pravo na stavljanje prigovora, jer je na prećutan način pristao da i te stvari primi, pa je dužan daje plati prodavcu po istoj ceni po kojoj je ugovorena i ostala količina stvari. Kao u slučaju iz prethodnog člana, ako su prodavač i kupac u ugovoru naveli izraze kao "circa", odnosno "ceo", ili "oko", "otprilike", bilo bi dopušteno odstupanje nekog malog procenta iznad ugovorene količine. Ako u ugovoru nije navedena tačna količina, niti bilo koji od navedenih izraza, u tom slučaju bilo bi dopušteno minimalno odstupanje iznad ugovorene količine. Zbog toga, razlika između stvarno ugovorene količine i stvarno isporučene količine u granicama napred navedenih, i ne bi predstavljale pravi višak, odnosno višak koji bi škodio interesima kupca. Ako je prodavač isporučio kupcu veću od ugovorene količine, ali je prevideo da to predstavlja odstupanje od ugovora, onda kupac osnovano može staviti taj višak na raspolaganje prodavcu. Ali ako je prodavač znao da kupcu dostavlja veću od ugovorene količine, onda se takvo ponašanje smatra novom ponudom, koju kupac ne mora da prihvati, ali je o tome dužan da obavesti prodavca kako bi ovaj mogao sa tim viškom da raspolaže na neki drugi način.

Kad je određena jedna cena za više stvari (cl. 494. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu jedan ugovor, po kome je prodavač za jednu cenu prodao kupcu više stvari ili jednu skupinu stvari, a samo jedna od njih ima nedostatke, kupcu pripada pravo da raskine ugovor samo u pogledu te stvari. Da bi bila vidljivija sadržina stava 1. ovog člana, iz njega se može zaključiti sledeće: a) daje u pitanju jedan ugovor, b) da je prodato više stvari ili jedna skupina stvari - za jednu cenu; v) da jedna od tih stvari ima nedostatak; g) da kupac može da raskine ugovor samo u pogledu stvari koja ima nedostatak, a ne i ostalih stvari. Za ovaj slučaj je karakteristično to da se ne radi o manjku ili višku stvari u vezi sa zaključenim ugovorom, već o ugovoru koji je ispunjen u celini, ali jedna ili više stvari ili jedne skupine stvari imaju nedostatke, zbog kojih kupac može da raskine ugovor, ali samo u odnosu na te stvari sa nedostatkom. S obzirom na to da je ugovorom određena jedna cena za sve stvari u skupini, proizilazi da je prodavač prodao kupcu razne vrste stvari za jednu cenu, u kom slučaju, ako ne postoji specifikacija cene za svaku stvar posebno, prodavač i kupac sporazumno određuju koja je cena stvari sa nedostatkom, pa je kupac dužan da isplati cenu stvari po ugovoru, umanjenu za vrednost cene koja se odnosi na stvar sa nedostatkom, a da stvar sa nedostatkom stavi na raspolaganje prodavcu. 680

Stav 2. ovog člana se odnosi na pravo kupca da raskine ugovor u celini, ako neka od više stvari, odnosno jedne skupine stvari, ima nedostatak koji čini jednu celinu sa ostalom skupinom stvari, a njihovo razdvajanje bi bilo štetno. Dokaz toga leži na kupcu, a o tome se može izvući zaključak i iz samog ugovora prodavca i kupca. Isti stav ovog člana daje pravo prodavcu da ako kupac izjavi da raskida ugovor samo u pogledu stvari s nedostatkom, da on može sa svoje strane da raskine ugovor i u pogledu ostalih stvari, dakle ugovor u celini. Da li je to ekonomski opravdano ili ne, odnosno da li se na taj način vrši neki pritisak na kupca da odustane od raskida ugovora samo u pogledu stvari koja ima nedostatak, faktičko je pitanje i o tome se ne može izjasniti ni sud, jer je odredbama ovog člana propisano pravo prodavca da može raskinuti ugovor u celini ako kupac traži raskid ugovora samo u pogledu dela stvari koja je sa nedostatkom.

Gubljenje prava da se raskine ugovor zbog nedostatka (cl. 495. ZOO) Stav prvi ovog člana odnosi se na nemogućnost kupca da prodavcu vrati stvar sa nedostatkom, ili je vrati u stanju u kome ju je primio. Iz sadržine ostalih odredaba ovog člana može se zaključiti da se nemogućnost vraćanja stvari odnosi na slučaj ako je stvar potpuno propala, ali se nemogućnost vraćanja stvari odnosi i ako kupac ne može da vrati stvar u kome ju je primio, jer bi povratak takve stvari izazvale velike teškoće i troškove u transportu i eventualno stvorile druge nedostatke, a možda i zbog toga ako stvar sa takvim nedostatkom ne bi koristila ni samom prodavcu. Zbog toga kupac gubi pravo da raskine ugovor zbog nedostatka stvari koje nije moguće da vrati prodavcu. Međutim, prema odredbama člana 496. ovog zakona, kupac koji je izgubio pravo da raskine ugovor zbog nemogućnosti da vrati stvar ili daje vrati u stanju u kome ju je primio, zadržava ostala prava koja mu daje zakon zbog postojanja nekog nedostatka. Stav 2. ovog člana ima u vidu dva slučaja kada kupac može raskinuti ugovor ako je stvar potpuno ili delimično propala, i to: a) ako je zbog nekog nedostatka stvar potpuno ili delimično propala ili oštećena usled nedostatka koji opravdava raskid ugovora ili b) usled nekog događaja koji ne potiče od kupca niti od nekog lica za koje on odgovara. Stvar može biti potpuno uništena ili delimično propala, odnosno oštećena, i bez krivice kupca ili prodavca, ako bi ti slučajevi nastali usled više sile, ili za vreme nekog velikog nevremena, za vreme prevoza ili nekih drugih događaja koji, dakle, nisu u vezi sa postupanjima bilo prodavca ili kupca. U tim slučajevima kupac ima pravo na raskid ugovora, sa posledicama koje su u zavisnosti od ponašanja stranaka. To pravo kupac stiče od momenta prijema stvari, kada na njega prelazi rizik zbog propasti ili oštećenja stvari. Kupac može da raskine ugovor, u vezi slučajeva koji su napred navedeni, i ako nastane u vezi nekog događaja koji ne potiče od njega niti od nekog lica za koje on odgovara. Tako, na primer, ako stvar bude potpuno uništena ili delimično oštećena prilikom prevoza ili pretovara, ili ako potiče od nekog lica za koje kupac ne odgovara, kupac može raskinuti ugovor, ali ako štetu pričini lice za koje on odgovara, kao što bi bio na primer radnik koji je u radnom odnosu kod kupca, kupac ne može raskinuti ugovor jer je za nastali slučaj odgovoran u smislu odredaba člana 170, odnosno člana 171. ovog zakona. Stav 3. ovog člana odnosi se na pravo kupca da može raskinuti ugovor i ako je stvar potpuno ili delimično propala ili oštećena usled obaveze kupca da pregleda stvar, ili ako je kupac pre nego što je otkriven nedostatak potrošio ili izmenio jedan deo stvari u toku njene redovne upotrebe, kao i ako je oštećenje ili izmena nekog dela stvari bez značaja. To znači daje kupac prijemom oštećene ili potpuno propale stvari, postupio u skladu sa odredbama člana 481. ovog zakona, a naime na uobičajeni način pregledao je primljenu stvar sa vidljivim nedostacima i o utvrđenom stanji odmah obavestio prodavca, a preduzeo je i druge radnje i u pogledu naknadnog obaveštavanja prodavca i u vezi drugih obaveza koje ima prema takvoj stvari, a i prema samom prodavcu. Ako je kupac postupao u tom smislu, a prodavač mu na sve to nije odgovorio, kupac ima pravo na raskid ugovora i na naknadu štete. Ako je kupac koristio kupljenu stvar, ali se pri njenoj upotrebi pokazali kakvi nedostaci koji nisu bili uočljivi prilikom prijema, odnosno ako je stvar brzo potrošena, protivno kvalitetu koju ta stvar treba da ima, odnosno propisanom standardu za takvu stvar, dakle ako se radi o skrivenim nedostacima, makar je prodavač izmenio jedan deo stvari u toku njene redovne upotrebe, kupac ima pravo na raskid ugovora po pravilima o raskidu ugovora koja se odnose na materijalne nedostatke prodate stvari. Stvar koja je manjeg značaja može biti predmet raskida ugovora ako ima uticaja na funkcionisanje same stvari, i u tom slučaju prodavač ima pravo na raskid ugovora, ali ako oštećenje ili izmena stvari nema neko posebno značenje i ne čini smetnju za upotrebu glavne stvari, nema osnova za raskid ugovora.

681

Očuvanje ostalih prava (čl. 496. ZOO) Kupac koji je izgubio pravo na raskid ugovora zato što nije mogao da vrati stvar, odnosno da je vrati u stanju u kome ju je primio, nije izgubio i ostala prava koja mu daje zakon zbog postojanja nekog nedostatka. Odredbe ovog člana imaju u vidu odredbe člana 495. ovog zakona, kojima je propisano da kupac gubi pravo da raskine ugovor zbog nedostatka stvari kad mu je nemoguće da vrati stvar ili daje prati u stanju u kome ju je primio. Drugi članovi ovog zakona koji se odnose na gubitak prava zbog nepreduzimanja nekih određenih mera u vezi stvari sa nedostatkom, kao što je, na primer, član 481. i sledeći članovi ovog zakona, ne predstavljaju razlog da kupac zadrži "ostala prava koja mu daje zakon, jer se pretpostavlja da su ona izgubljena jer ih kupac nije na vreme preduzimao. Međutim, kada je u pitanju nemogućnost vraćanja stvari, stoje predmet odredaba člana 495. ovog zakona, kupcu se daje pravo da ako ne može da raskine ugovor sa prodavcem, da zadržava ostala prava koja mu daje zakon, a to su ona dva preostala prava iz člana 488. ovog zakona - pravo da se zahteva sniženje cene i pravo na naknadu štete. Imajući u vidu sadržinu odredaba člana 488. ovog zakona u kome su navedena prava koja kupac može da ostvari u slučaju nedostatka na stvari, kupcu koji je izgubio pravo da od prodavca zahteva da nedostatak ukloni ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka, pa samim tim i pravo da raskine ugovor iz tih osnova, ostaju mu i dalje pravo na sniženje cene i na naknadu štete. Naime, ako je stvar oštećena, ali se može popraviti, kupac ima pravo da zahteva od prodavca sniženje cene, srazmerno vrednosti koju je oštećena stvar imala u vreme procene štete. U tom slučaju kupac ima pravo i na naknadu štete koja se sastoji u razlici do pune vrednosti ispravne stvari, kao i drugu štetu u vezi uspostavljanja funkcije te stvari, pa i štetu zbog izgubljene koristi ako je od upotrebe te stvari očekivao tu korist, zatim pravo na kamatu, ugovornu kaznu (ako je ugovorena), troškove i drugo što predstavlja njegovo puno obeštećenje. Ako se visina štete ne može tačno da utvrdi, nju sud ocenjuje prima svim okolnostima slučaja, vodeći računa i o merama koje je u pogledu ostvarivanje preostalih prava kupca ovaj preduzeo radi očuvanja vrednosti oštećene stvari. To ovlašćenje suda zasnovano je na slobodnoj oceni suda u smislu člana 224. Zakona o parničnom postupku.

Dejstva raskida zbog nedostatka (čl. 497. ZOO) Odredbe ovog člana upućuju na odredbe o dejstvu raskida kod dvostranih ugovora o neispunjenju, odnosno na član 132. ovog zakona. I u ovom slučaju prvo pravilo u vezi raskida ugovora po tom osnovu je da se stranke oslobađaju svih obaveza, osim obaveza za naknadu eventualne štete. Naime, ukoliko dođe do raskida ugovora, to znači da su se prava i obaveze prodavca i kupca iz ugovora ugasila, pa se ne može tražiti ni njihovo ispunjenje, jer nema ugovora. Naknada štete, ukoliko postoji, ima za svrhu da strana koja je više odgovorna za raskid ugovora naknadi štetu drugoj strani u obimu koji drugu stranu dovodi u stanje u kome bi se ona nalazila daje ugovor u potpunosti izvršen. Ovo podrazumeva kako običnu štetu tako i štetu u vezi izmakle koristi, odnosno dobiti, zatim naknadu štete ako je kupac istu takvu stvar nabavio od drugog, u kom slučaju može tražiti razliku između ugovorene cene i cene koju je kupac platio drugom. Raskidom ugovora zbog nedostatka stvari ne gubi, se dakle, i pravo na naknadu štete. Naravno, stranke se mogu dogovoriti i da kod ovog oblika prestanka ugovora, odustanu od obaveze naknade štete, jer one mogu svoje odnose uređivati na način koji njima odgovara, a mogu se dogovoriti i da prodavač isplati određeni iznos po svim osnovima naknade štete. Drugo pravilo se odnosi na vraćanje onoga što je dato drugoj strani - ako je jedna strana potpuno ili delimično izvršila ugovor. U slučaju da je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono stoje dala, osim ako nije bilo obostranog davanja, u kom slučaju uzajamna davanja se vraćaju po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora. Pri tom se misli na odredbe koje regulišu nemogućnost ispunjenja kod dvostranih ugovora (čl. 137. i 138. ZOO), zatim na odredbe o prekomernom oštećenju (čl. 139. ZOO), kao i na odredbe o zelenaškim ugovorima (čl. 141. ZOO), mada se neka rešenja nalaze i kod opštih uslova formularnih ugovora i ustupanja ugovora. Treće pravilo se odnosi na dugovanje, odnosno koristi koje je jedna strana u međuvremenu imala. Obim tog vraćanja zavisi od dužine vremena u kome je i da lije kupac koristio stvar sa nedostatkom. Četvrto se odnosi na plaćanje zateznih kamata, ali ne u vezi novčanih obaveza, već u vezi koristi koje je jedna strana imala, a u smislu odredaba člana 277. ovog zakona. Stav 2. ovog člana ima u vidu obavezu naknade kupca za korist koje je imao od stvari i u onom slučaju kad mu je nemoguće da prodavcu vrati ćelu stvar ili samo njen deo, čak ako je ugovor i raskinut. 682

Sniženje cene (cl. 498. ZOO) Sniženje cene u vezi stvari sa nedostatkom je jedno od osnovnih, alternativnih prava kupca kod zahteva za ispunjenja ugovora. Zahtev za sniženje cene pripada kupcu kada je primio stvar sa nedostatkom, odnosno kada kupljena stvar u pogledu kvaliteta i količine nije u skladu sa ugovorom. Ono je alternativno pravo kupca zbog toga što kupac može od više navedenih prava u članu 488. ovog zakona da zahteva sniženje cene na stvari sa nedostatkom. Kod zahteva za sniženje cene kupac je dužan da se o njegovom zahtevu za sniženje cene prvo izjasni prodavač. U zahtevu kupac navodi stanje stvari sa nedostatkom, zatim na osnovu kojih merila i dokaza je to utvrdio, ukazujući na smanjenu vrednost stvari, i u vezi sa tim daje predlog da mu prodavač prizna pravo na sniženje cene. Zahtev kupca za sniženje cene prodavač ne mora da prihvati, ali u tom slučaju kupac ima pravo da se obrati sudu koji bi o zahtevu kupca za sniženje cene doneo konačnu odluku. Kupac, kao tužilac, dužan je da opredeli visinu snižene cene, a ako taj predlog prodavač, kao tuženi, ne prihvati, sud cenu utvrđuje putem stručnih lica, odnosno sudskog veštaka. Ako je kupac cenu isplatio pre prijema stvari, a sudskom odlukom je izvršeno sniženje cene stvari, kupac ima pravo da od prodavca traži da mu vrati razliku između plaćene cene i cene koja je utvrđena sudskom odlukom. Ako je sud prihvatio zahtev kupca za sniženje cene stvari, kupac ima pravo i na naknadu štete. U tom slučaju kupac nema pravo da zahteva bilo koje drugo pravo navedeno u članu 488. ovog zakona. Prema sadržini ovog člana (498.), primer za sniženje cene bi mogao biti u tom smislu da ako je stvar sa nedostatkom vredela pre oštećenja, dakle u vreme zaključenja ugovora, recimo 1.000 dinara, a u to vreme bi takva stvar sa nedostatkom vredela 700 dinara, kupac bi imao pravo na razliku cena, koja bi prema ovom primeru bila 300 dinara, s tim što bi imao pravo na kamatu od dana prijema stvari sa nedostatkom do dana isplate, kao i naknadu stvarne štete, kao i druge troškove radi potpunog obeštećenja.

Sudska praksa "Zahtev za sniženje cene i prigovor protiv zahteva prodavca da mu se isplati cena, imaju materijalnopravno, a ne procesno-pavno značenje. Zahtev za sniženje cene sadrži u sebi i pravo da se roba uopšte ne plati, ako su nedostaci robe takvi i toliki da ona zapravo nema nikakvu vrednost" - (prema odluci VPS, Pž. 3068/2000).

Postupno otkrivanje nedostataka (čl. 499. ZOO) U vezi postupnog otkrivanja nedostatak, ovaj član ima u vidu tri slučaja, i to: a) da je kupac postigao sniženje cene zbog postojanja nekog nedostatka; b) da i pored toga može da raskine ugovor sa prodavce, i v) da može da zahteva novo sniženje cene ako se naknadno otkrije neki drugi nedostatak. Već je ranije rečeno da kupac koji se opredelio za neko pravo iz člana 488. ovog zakona, ima pravo da to pravo zameni drugim pravom, pa da eventualno traži i raskid ugovor. U kojoj fazi je kupac postigao sniženje cene, tj. da li neposredno dogovorom sa prodavcem, ili putem suda, nije od značaja, već samo činjenica daje postignuto sniženje cene, ali baš ta činjenica daje postignuto sniženje cene daje pravo kupcu da ili ostvari to pravo ili da raskine ugovor sa prodavcem. Razlozi zbog kojih bi kupac tražio raskid ugovora verovatno zavisi od toga da li bi kupac i pored postignutog sniženja cene mogao da tom stvari raspolaže tako kao daje bez nedostatka, odnosno da l ij e taj nedostatak toliko vidljiv da dovodi u sumnju da bi sa izvršenom popravkom dobro funkcionisala. No, to su razlozi o kojima ne može da raspravlja prodavač, već da prihvati ili odbije predlog kupca na raskid ugovora, o čemu bi nastao spor, ali ne u vezi prava izbora kupca, već o tome da sud utvrdi daje ugovor među njima raskinut i da nastaju pravne posledice takvog raskida ugovora, o čemu je bilo reci u komentaru za član 497. ovog zakona. Treći slučaj se odnosi na tzv. skrivene mane, u vezi otkrivanja nekog drugog nedostatka na stvari na kojoj je već postignuto sniženje cene. Naime, u tom slučaju, pored već izvršenog sniženja cene, može se tražiti novo sniženje ako se naknadno otkrije neki drugi nedostatak. Pri tome se mora voditi računa da ne protekne rok u kome kupac ima pravo da traži otklanjanje nedostatka koji predstavlja skrivenu manu, ili kako je u odredbama člana 482. ovog zakona navedeno "skriveni nedostaci". Taj rok iznosi šest meseci od predaje stvari, što znači da prodavač ne odgovara za takve nedostatke koji se pokažu posle proteka navedenog vremena, osim ako je ugovorom određen neki drugi duži rok.

683

Gubitak prava (čl. 500. ZOO) Stavom 1. ovog člana određeno je pravilo da kupac koji je blagovremeno obavestio prodavca o postojanju nedostatka, gubi prava koja je imao u vezi materijalnih nedostataka za koje prodavač odgovara, ako protekne jedna godina od dana odašiljanja obaveštenja proda vcu, osim ako je prodavčevom prevarom kupac bio sprečen da ih upotrebi. Pre svega, mora se istaći da se pod gubljenjem prava podrazumeva kao da ih kupac, u vezi postojanja nedostataka na stvari, uopšte nije imao prema prodavcu, jer ako ih nema ne može ih ostvariti ako bi i pokrenuo spor kod suda. Da kupac ne bi izgubio prava koja mu pripadaju u vezi materijalnih nedostataka za koje prodavač odgovara, on mora ispoštovati rok iz člana 481. ovog zakona, a naime da primljenu stvar sa nedostatkom pregleda i da o tome odmah obavesti prodavca, odnosno u roku od osam dana, a kod ugovora u privredi bez odlaganja, a kod skrivenih nedostataka da o tom nedostatku obavesti prodavca u istim rokovima kao napred iznetim rokovima, računajući od dana kada je nedostatak otkrio. Naravno, u pitanju su i drugi rokovi o kojima kupac mora da vodi računa, kao što su oni iz člana 483. i ostalim članovima, uključujući i one rokove koji se odnose na pravo na raskid ugovora, sniženje cene i naknadu štete. Za sve te radnje, ako ih je kupac blagovremeno preduzeo, ali ih nije ostvario u roku od jedne godine dana, on gubi ta prava računajući od dana odašiljanja obaveštenja prodavcu, osim ako je prodavčevom prevarom kupac bio sprečen da ih upotrebi. Naravno, rok od godine dana se ne računa ako je kupac do isteka tog roka pokrenuo spor kod suda, u kom slučaju nastaje prekid gubljenja navedenog prava. Prodavač koji je prevarom sprečio kupca da upotrebi prava u vezi ispunjenja, sniženja cene, raskida ugovora i naknade štete, zbog čega je protekao rok od godine dana do kada je kupac mogao da ostvari neko od tih prava, ne gubi ih protekom roka od jedne godine, jer ih može ostvariti u dužim rokovima propisanim ovim zakonom, počev od opšteg roka zastarelosti do roka zastarelosti iz člana 377. ovog zakona, pod uslovom da se u određenom postupku utvrdi daje prodavač na prevaran način doveo u zabludu kupca da protivu njega ne ostvaruje prava koja mu pripadaju po odredbama člana 488. ovog zakona. Ako se ta prevara utvrdi u krivičnom postupku, onda kupčevo pravo zastareva u rokovima koji su određeni u vezi visine propisane kazne. Navedeni rok od godine dana nema uticaja na gubitak prava kupca u vezi nedostatka na stvari, ako kupac još nije isplatio cenu, kada u slučaju spora može da istakne svoj zahtev da se cena snizi, ili da mu se naknadi šteta, a sve to po osnovu prigovora koje kupac ističe u sporu koji bi eventualno pokrenuo prodavač. Ovi prigovori imaju značaj prebijanja uzajamnih potraživanja.

Sudska praksa Gubitak prava zbog zbog neisticanja zahteva da se cena snizi Ako stranke ne raskinu ugovor o prodaji, niti dogovore sniženje cene prodate robe, a kupac ne pruži dokaze u pogledu uzroka kvaliteta robe, kupac je dužan da izvrši isplatu kupljene robe u celosti. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su početkom septembra meseca 2003. godine, zaključile usmeni ugovor o kupoprodaji 7.000 komada kokica nosilja starosti 18 nedelja, po ceni 3 eurapo komadu, ukupno 21.000,00 eura. Od ugovorene kupoprodajne cene tuženi nije isplatio 3.854 eura. Pre isteka ugovorenog roka za konačnu isplatu cene, tuženi je reklamirao kupljenu robu zbog neodgovarajuće nosivosti jata, pa je tužilac prihvatio reklamaciju i tuženom isporučio jednu turu hrane u količini od 5600 kg u vrednosti od 1018 eura. Kako i pored promene hrane nije došlo do povećanja nosivosti jata, tužilac je obustavio dalju isporuku hrane, a stranke nisu mogle da se dogovore u pogledu svojih daljih prava i obaveza, nakon čega je došlo do pokretanja ovog spora. Kod utvrđenja daje tužilac tuženom za utvrđenu cenu prodao kokice nosilje, a da tuženi tu cenu u celosti nije isplatio, već je ostao njegov dug od 3.854 eura, pravilno su nižestepeni sudovi obavezali tuženog da ugovorenu cenu isplati, jer nije došlo do raskida ugovora, niti dogovora oko sniženja cene. Kako tuženi do okončanja postupka nije pružio sudu dokaze u pogledu uzroka slabije nosivosti jata, a teret dokazivanja je na njegovoj strani (shodno članu 223.ZPP), a nije postignut dogovor o sniženju cene; to je tuženi dužan da shodno odredbama zaključenog ugovora istu u celosti i isplati. Primenom člana 405. stav 2. ZPP, Vrhovni sud izostavlja detaljnije obrazloženje revizijskih navoda, jer se revizijom tuženog ponavljaju žalbeni razlozi, koji su bili predmet pravilne materijalno pravne ocene drugostepenog suda. Istovremeno, obrazloženjem presude se ne bi postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava. 684

Ostalim revizijskim navodima kojima se ukazuje daje naknadnim zaključenjem novog sporazuma, prestala obaveza iz ranijeg, tuženi u stvari napada činjenično stanje, sa kog razloga se revizija ne može izjaviti u smislu člana 398. stav 2. ZPP-a. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3113/05); Pravni osnov stranaka u ranijem sporu, kada je kupac bio umešač- prigovor na kvalitet Ako prodavač kao umešač ne istakne da je prigovor na kvalitet krajnjeg kupca neblagovremen, taj prigovor ne može istaći ni u regresnojparnici kuju vodi protiv njega kupac. Prema obrazloženju Pravosnažnim presudama na kojima tužilac zasniva svoj regresni zahtev prema tuženom, utvrđeno je da je seme, koje je tuženi isporučio tužiocu, bilo zaraženo biljnom bolešću, što znači da nije bilo kvalitetno, usled čega je za tužioca kao kupca nastala šteta. Veštakje, naime, u tim parnicama u pogledu uzroka zaraženosti use-va i štete koja je time prouzrokovana dao svoj obrazloženi nalaz i mišljenje, a to je da je isporučeno seme bilo zaraženo prouzrokovačima antraknoze, te daje ta činjenica uz sadejstvo povoljnih klimatskih uslova za razvijanje parazita dovela do zaraze useva. Prema tome, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđena je ova pravna relevantna činjenica. Krajnji kupac semena kome je tužilac prodao seme kupljeno od tuženog, spornu količinu semena primio je februara meseca, a reklamirao je kvalitet u julu mesecu iste godine. Ovu reklamaciju tužilac je odmah preneo tuženom, što tuženi i ne osporava. Kao stoje već istaknuto, tuženi je tužiocu sporno seme isporučio godinu i tri meseca pre podnete reklamacije kupca tuženog, a prvi nagoveštaj o stanju kvaliteta semena, tuženi je imao još u toku proizvodnje toga semena, pošto je prilikom vršenja nadzora nad proizvodnjom sortne semenske robe kod tuženog, kao proizvođača, zapisnikom utvrđen slabiji ili jači napad antraknoze na pojedinim parcelama. Tuženi je, dakle, trebalo da zna i morao je znati da se radi o semenu koje nije pogodno za setvu. Isto tako nije bilo sporno daje tuženi učestvovao u parnici između radnih organizacija koje su kupile sporno seme i tužioca okončano pravosnažnim presudama, kao umešač na strani tužioca kao tuženog u toj parnici, u međutim, kao umešač na strani tužioca, nije isticao u ranijem sporu što tuženi i ne osporava. Drugostepeni sud nalazi da je pravilno stanovište prvostepenog suda da je tuženi izgubio pravo da naknadno prigovara blagovremenosti izvršene reklamacije, s obzirom da to nije učinio ni kao umešač. Nezavisno od pravnog osnova između stranaka u ranijoj parnici, tuženi je kao umešač upravo imao pravni interes da navedeni prigovor u svom interesu istakne. Tuženi je istina bio u svojstvu umešača na strani tužioca, ali je imao mogućnosti da se upusti u raspravljanje osnovanosti uopšte reklamacija, koje su stavljali tužiočevi kupci, pa bi se tim povodom raspravilo i pitanje blagovremenosti. Stoga žalbeni razlog tuženog da je pomenuti prigovor vezan isključivo za odnos stranaka u ovom sporu, ne može se uvažiti kao osnovan (prema odluci VPSJ; "Kupac koji je blagovremeno obavestio prodavca o postojanju nedostataka na stvari može kroz ulaganje prigovora na zahtev prodavca za isplatu kupoprodajne cene ostvariti prava koja mu pripadaju po tom osnovu i po proteku roka od godinu dana od dana učinjenog obaveštenja " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 246/98); "Prava kupca se gase ukoliko kupac nije u roku od godinu dana od dana obaveštenja prodavcu o nedostatku podneo tužbu sudu sa zahtevom prema prodavcu zbog nedostatka stvari. Nije dovoljno da se kupac u tom roku obratio prodavcu sa određenim zahtevom zbog nedostatka na stvari, jer svoja prava koja ima prema prodavcu zbog nedostatka stvari ne može koristiti van roka od godinu dana od dana obaveštenja o nedostatku " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 705/98).

GARANCIJA ZA ISPRAVNO FUNKCIONISANJE PRODATE STVARI Odgovornost prodavca i proizvođača (cl. 501. ZOO) Odredbe ovog zakona o garanciji za ispravno funkcionisanje prodate stvari (čl. 501. do 507. ) regulišu pitanje odgovornosti za ispravno funkcionisanje prodate stvari, i to u okviru instituta o opštoj odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari. Međutim, odgovornost prodavca po osnovu garancije odnosi se na stvari, aparate, motore i si. , ali ne i za sve vrste robe. U pitanju je tehnička roba za koju prodavač izdaje kupcu garantni list, po kome u ime proizvođača garantuje da će prodata stvar funkcionisati prema njenoj nameni i za određeno vreme, računajući od dana prodaje stvari kupcu. Međutim, mora se voditi računa da odredbe Zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom (,,S1. glasnik RS", br. 101/05), dopunjuju odgovornost proizvođača i prodavca, bez obzira da li je proizvođač dužan da za određenu stvar izda garantni list, odnosno bez obzira da li je u pitanju stvar sa nekim nedostatkom koji predstavlja opasnost štete za lica i stvari, ili stvar ima opasna svojstva, ili je u pitanju garancija za ispravno 685

funkcionisanje prodate stvari (čl. 501. ZOO), pa se tako, pored toga stoje opštom odredbom člana 2. pom. zakona propisano daje „proizvođač lice koje proizvodi gotove proizvode, sirovine i sastavne delove", u članu 2. stav 2. tog zakona propisano da se „proizvođačem smatra i lice koje se predstavlja kao proizvođač stavljanjem svog imena, zaštitnog znaka ili drugog obeležavajućeg znaka na proizvod i lice koje uvozi proizvod namenjen prodaji". Ako, pak, proizvod ne sadrži podatke o proizvođaču, prodavač ima položaj proizvođača, koji zbog toga može biti stranka u sporu, osim ako u razumnom roku ne obavesti oštećenog o licu koje je proizvođač, odnosno 0 licu od koga je nabavio proizvod. Prodavač odgovara i u slučaju ako uvozni proizvod ne sadrži podatke o uvozniku, i ako se zna ko je inostrani proizvođač. Na taj način određenje subjekt koji odgovara za materijalne nedostatke stvari bez obzira da li je u pitanju opasna stvar ili se radi o nedostatku proizvoda koja ne obezbeđuje sigurnost koja se s pravom očekuje s obzirom na sve okolnosti i bez obzira da lije za određenu stvar predviđeno izdavanje garantnog lista. Za razliku od odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari, koja je dispozitivnog karaktera -kada su u pitanju nedostaci za koje prodavač ne odgovara (čl. 480. ovog zakona), odgovornost po garantnom listu se ne može isključiti, pošto proizvođač, odnosno prodavač odgovara po zakonu da će prodata stvar za određeno vreme ispravno funkcionisati. Naime, to pravo je konstituisano u korist kupca kada mu sa prodatom robom preda i garantni list. Zakon o obligacionim odnosima ne određuje u kojim slučajevima i za koje proizvode prodavač mora izdati garantni list. To reguliše Zakon o standardizaciji koji, pored ostalog, ovu materiju reguliše tako što daje definiciju garantnog lista, odnosno njenog sadržaja, zatim tehničko uputstvo sa tehničkim svojstvima i načinom korišćenja i održavanja. U stvari, ovaj zakon ne određuje za koje proizvode proizvođač mora obezbediti garantni list. Tu oblast regulišu tehnički propisi koji se donose na osnovu pomenutog zakona, po kojim se u promet stavljaju određeni proizvodi samo ako su obezbeđeni garantnim listom, tehničkim uputstvom i spiskom ovlašćenih servisa. Tim propisima određenje se minimalni rok garancije, koji ne može biti kraći od šest meseci, a za određene proizvode i više - do 24 meseca, s tim što proizvođač nije ograničen da odredi duži rok garancije od propisanog kao minimalnog. Međutim, sadržinu garntnog lista propisuju i odredbe člana 21. stav 2. Zakona o zaštiti proizvođača. Garantni list, prema odredbama člana 21. st. 2. Zakona zaštiti potrošača („Sl.gl. 79/05) „sadrži naziv i sedište davaoca garancije, podatke kojima se identifikuje proizvod, garantni rok, izjavu o garanciji i uslovima garancije uz odgovornost prodavca i proizvođača za ispravnost kupljenog proizvoda u garantnom roku, spisak servisa, naziv 1 sedište prodavca, datum prodaje, pečat i potpis ovlašćenog prodavca i druge podatke, u skladu sa zakonom. Prava kupca prema prodavcu garantnog lista nisu ušlo vijena blagovremenim i urednim obaveštavanjem prodavca o nedostatku u funkcionisanju kupljene stvari i gase se po isteku jedne godine, računajući od dana kada je kupac od prodavca tražio opravku ili zamenu stvari, izuzev ako je prodavčevom prevarom bio sprečen da ih upotrebi. Za takozvanu tehničku robu prodatu uz garantni list kojom proizvođač garantuje ispravno funkcionisanje stvari u toku određenog vremena, prodavač odgovara zajedno sa proizvođačem, pod posebnim uslovima koji su propisani odredbama članova 501-506. ZOO. Posebna tehnička svojstva ove vrste stvari, kao i način njihovog korišćenja i održavanja nametnuli su potrebu uvođenja direktne odgovornosti proizvođača koji je najbolje upoznat sa njihovim svojstvima, a u vezi sa tim i propisivanja specifičnih uslova odgovornosti. Kao stoje već navedeno, prodavač po osnovu ugovora o prodaji odgovara kupcu za materijalne nedostatke stvari uopšte. Materijalni nedostaci stvari za koje prodavač odgovara, precizno su određeni u čl. 479. ZOO, a ti nedostaci pored ostalih obuhvataju i nedostatke svojstva za redovnu upotrebu, što podrazumeva ispravno funkcionisanje stvari. Stoga se odredbe o odgovornosti prodavca za ispravno funkcionisanj e prodate stvari po osnovu garantnog lista pojavljuju kao posebne u odnosu na opšte odredbe o njegovoj odgovornosti po osnovu ugovora o prodaji. Garantni list kao osnov odgovornosti za prodavca povlači samo posebne strožije uslove već postojeće odgovornosti. Rok trajanja odgovornosti je duži, a prava kupca nisu uslovljena prethodnim obaveštavanjem prodavca o nedostacima stvari, budući daje garantovano ispravno funkcionisanje stvari u toku određenog vremena. Iako garantni list izdaje proizvođač, odgovornost prodavca prema kupcu je direktna i samostalna, jer to nameće njihov odnos zasnovan ugovorom o prodaji, a garantni list daje pravo prodavcu na regres isplaćenog iznosa od proizvođača, što predstavlja odgovarajuću kompenzaciju za strožije uslove odgovornosti u odnosu na robu koja se ne prodaje uz garantni list. Uporište za ovakvo tumačenje, pored već iznetih argumenata, daju i odredbe ovog člana (čl. 501. ZOO). Sadržina ove odredbe objašnjena je kao "odgovornost prodavca i proizvođača", a i u stavu prvom stoji da kupac može zahtevati otklanjanje nedostatka "kako od prodavca tako i od proizvođača". Odgovornost prodavca logično je stavljena u prvi plan jer je ona već zasnovana zaključenjem ugovora o prodaji. Daje odgovornost prodavca po osnovu garantnog lista propisana samo kao akcesorna odgovornost u odnosu na odgovornost proizvođača, sigurno je da prodavač i proizvođač ne bi ovim redom bili navedeni u zakonskom propisu. 686

Pored toga valja imati u vidu i odredbu stava drugog istog člana kojom je propisano da se pravilima o garanciji za ispravno funkcionisanje stvari ne dira u pravila o odgovornosti prodavca za nedostatke stvari, što znači da se radi o posebnim pravilima koja samo delimično otklanjaju primenu opštih pravila ukoliko se od tih pravila razlikuje. Najzad, ukoliko bi odgovornost prodavca po osnovu garantnog lista bila regulisana posebno, bez vezivanja za njegovu odgovornost po osnovu ugovora o prodaji, verovatno je da zakonodavac ne bi propustio da propiše i prekluzivni rok za ostvarivanje prava po tom osnovu, kao što je to u čl. 507. propisano za ostvarivanje prava prema proizvođaču. Garantni list koji izdaje proizvođač je veoma značajna isprava, na osnovu koje kupac ostvaruje prava u vezi kupljene stvari koja je do isteka garantnog roga izgubila svoju funkcionalnost, odnosno namenu. Garantni list daje pravo kupcu da može da ostvaruje svoja prava po osnovu tog lista. Ako garantni list nije izdat kupcu, onda kupac koristi prava na osnovu Zakona o standardizaciji.

Sudska praksa Odgovornost dobavljača plinskih boca za štetu koju pretrpi korisnik Dobavljač plinskih boca odgovara za štetu koju korisnik pretrpi usled upotrebe plina ako nije snabdeo korisnika posebnim uputstvima za rukovanje odnosnim bocama i nije ga na odgovarajući način obučio da se njima koristi. Prema obrazloženju Nesporno je daje tužilac pretrpeo štetu teško trovanje usled upotrebe plina koji mu je isporučio tuženi, za zagrevanje prostorije u kojoj je spavao. Po shvatanju podnosioca zahteva, postoje na boci bilo upozorenje daje zabranjena upotreba u zatvorenoj prostoriji, tužilac je isključivi krivac za pretrpljenu štetu. Naime, u zahtevu se ukazuje da tuženi kao distributer, koji je dobavljao tužiocu plinske boce za grejanje pileće farme, nije propisima bio obavezan da tužioca pouči o postupanju sa plinskom bocom, odnosno o opasnosti u vezi sa upotrebom plina. Poziva se pri tome na Pravilnik o izgradnji postrojenja za tečni naftni gas i o uskladištavanju i pretakanju tečnog naftnog gasa koji je bio na snazi u vreme štetnog događaja. Izloženo stanovište ne može se prihvatiti jer upravo pomenuti Pravilnik pod 5.2. 9. propisuje: „Postrojenjem za gas može rukovati samo stručno za to osposobljeno lice, što se dokazuje pismenom potvrdom distributera". Da tužilac nije bio stručno osposobljen u smislu citiranog propisa i da tuženi u to vreme nije preduzimao ništa za stručno osposobljavanje potrošača, kako je to pomenuti propis nalagao, među strankama je nesporno. Zato je, po shvatanju ovoga suda, neosnovano stanovište zahteva da nema zakonskog osnova za tuženikovu odgovornost za nastalu štetu. Naime, napred citirana odredba pravilnika sadrži sasvim preciznu obavezu distributera, iako odredbe istog pravilnika nalažu i stavljanje raznih pismenih upozorenja kao pod 2. 1.1.5. i 5.2.5. 1. Zato činjenica daje na boci bio napis o zabrani upotrebe u zatvorenoj prostoriji ne oslobađa tuženog obaveze iz napred citirane odredbe, pa ni odgovornosti za nastalu štetu kad se svojoj zakonskoj obavezi nije odazvao. ■ Za tuženikovu odgovornost u ovom slučaju bez uticajaje da lije on, kako se u zahtevu ističe, samo prodavač spornih boca sa butanom. Njegova odgovornost u ovom slučaju upravo se zasniva na tome što nije ispunio obavezu koju mu je pomenuti pravilnik kao distributeru propisao. Pored toga, valja ukazati i na ispravno stanovište drugostepene presude, iako se izrekom ne bavi pomenutim pravilnikom, da bi se tuženi mogao osloboditi odgovornosti samo daje dokazao daje tužioca pri isporuci prvih boca odgovarajuće upozorio na opasnosti koje prete u vezi sa upotrebom plinskih boca, to jest daje korisniku uručio pismena uputstva. I stav te presude da uzročna veza između opasnosti koju predstavlja plinska boca i nastale štete postoji samim tim stoje do nesreće došlo zbog upotrebe, iako nepravilne plinske boce odnosno plina, ovaj sud smatra ispravnim. Uostalom, i revizioni sud u svojoj presudi nalazi daje do štetnog događaja došlo zbog nedovoljne obučenosti tužioca u rukovanju plinskom bocom, a da ga je poukom u tom smislu bio dužan snabdeti tuženi kao dobavljač plina, odnosno plinskih boca, što on nije učinio pre štetnog događaja već posle. U tome osnovano revizij-ski sud vidi krivicu tuženog i uzročnu vezu između propusta tuženog i nastale štete. Pri tome nema sumnje daje i tužilac, oglušujući se o pomenuto pismeno upozorenje na boci, doprineo da do štetnog događaja dođe. No, to su i sudovi imali u vidu pri donošenju osporenih presuda, pa su odgovornosti stranaka za nastalu štetu odmerili na 60:40 %. (prema presudi Saveznog suda Gzs 14/8); Nekvalitetno izvršene usluge - "Tuženi - korisnik grejanja dužan je platiti cenu grejanja po isporučenim računima. Ako korisnik pismeno nije reklamirao nedovoljno grejanje, ne može zahtevati odgovarajuće sniženje cene grejanja zbog nekvalitetno izvršene usluge" (prema odluci VPS, Pž. 8746/98);

687

Odgovornost proizvođača - "Kada je prodavač po pravosnažnoj presudi zbog tehničke neispravnosti morao da naknadi kupcu štetu, on se za istu može regresirati od proizvođača robe čijom krivicom je u proizvodnji došlo do tehničke neispravnosti prodate robe" (prema odluci VSS, Prev. 626/98); Obaveštenje o nedostatku (reklamacija) - "Blagovremenost reklamacije, kada su u pitanju vidljivi nedostaci, podrazumeva kod ugovora u privredi reklamiranje bez odlaganja, uz minimum sadržine obaveštenja o nedostatku (bliži opis nedostatka i poziv prodavcu da pregleda stvar). S toga uopštena izjava u reklamaciji da roba ne odgovara uzorku ne bi bila dovoljna za njenu urednost, jer od iste zavisi ostvarenje kako pravo kupca, tako i mogućnost ispitivanja opravdanosti prigovora od strane prodavca" (prema odluci VSS, Prev. 670/97); Prigovor na kvalitet - "Kada domaći kupac preuzme robu namenjenu izvozu ne proveravajući njen kvalitet, a prodavcu stavi prigovor na kvalitet tek posle prigovora inokupca, i to bez dokaza o konstatovanim nedostacima na robi, takav prigovor je neblagovremen i ne uživa sudsku zaštitu" (prema odluci VPS, Pž. 3213/2000); Prigovor na kvalitet - "Ako kupac ne stavi blagovremeno prigovor na kvalitet primljene robe, niti istu stavi na raspolaganje prodavcu, već je otuđi, ne može tražiti raskid ugovora zbog nedostatka na preuzetoj robi, niti sniženje ugovorene kupoprodajne cene " (prema odluci VPS, Pž. 2412/2000); Ništavost garancije - "Važenje garancije znači ročnost garancije, pa garancije istekle važnosti (u tom smislu nevažeće garancije) nisu ništave garancije. Sledom toga, garant ne može tražiti utvrđivanje ništavosti garancije koja ne proizvodi pravno dejstvo " (prema odluci VSS, Prev. 735/98); Garancija za ispravnost kupljene stvari - "Prava kupca prema proizvođaču po osnovu garantnog lista gase se po isteku jedne godine, računajući od dana kada je tražio od nj ega popravku ili zamenu stvari" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 5722/98); "Ništavost upisa u registar privrednih subjekata ne deluje u prošlost, pa za isplatu zarade u periodu postojanja jedinstvenog preduzeća odgovaraju solidarno privredni subjekti koji su to preduzeće činili za vreme rada za koji se zarada traži" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4980/96); "Kupcu ostaje uvek pravo da svoj zahtev u odnosu na uredno izvršenje, kada je u pitanju predmet kupoprodaje, koji prati garantni list, da postavi svoj zahtev bilo prema prodavcu bilo prema proizvođaču, odnosno uvozniku" (prema odluci biv. Vrhovnog privrednog suda SI. 1424/66).

Primer garantnog Usta (Naziv preduzeća, odnosno štambilj, sa adresom proizvođača) Serija br.______________ Art. br._______________

GARANTNI LIST Telefon______, Telex______, Faks______ Datum__________ GARANTNI ROK 12 MESECI

S e r v i s i : _________________________ Pečat prodavnice____________________ Datum prodaje:___________godine. GARANTNA IZJAVA

Ovim izjavljujemo: 1. Da proizvod ima propisane, odnosno deklarisane karakteristike kvaliteta i da će u garantnom roku ispravno funkcionisati ako se primenjuju data tehnička uputstva. 2. Da ćemo za proizvod u garantnom roku osigurati servisno održavanje i potrebne rezervne delove. 3. Da ćemo u garantnom roku o svom trošku, uključujući i troškove prevoza, odnosno prenosa proizvoda, kao i onih nedostataka, koji proizilaze iz nepodudarnosti stvarnih sa propisanim, odnosno deklarisanim karakteristikama kvaliteta proizvoda, u roku koji neće biti duži od_____dana proizvod popraviti. 4. Proizvod koji ne bi bio popravljen u navedenom roku biće na vaš zahtev zamenjen novim. 5. Garancija važi od dana kupovine proizvoda, što se dokazuje potvrđenim garantnim listom (pečat prodavnice, datum prodaje i potpis prodavca). 6. Garancija prestaje da važi ako se utvrdi da je prethodnu popravku obavilo neovlašćeno lice, odnosno ako su ugrađeni neoriginalni delovi. Molimo vas da u pismenoj ili telefonskoj prijavi kvara najbližoj servisnoj ispostavi obavezno navedete: - tip proizvoda i art, broj, - datum kupovine, - opis kvara, - tačnu adresu. Proizvođač, 688

_ i

Traženje opravke ili zamene (cl. 502. ZOO) Kada nastupi nedostatak stvari zbog nefunkcionisanja, kupac može od prodavca, odnosno od proizvođača da zahteva opravku ili zamenu stvari u toku garantnog roka. Analizirajući odredbu stava 1. ovog člana sa iznetog stanovišta, odnosno sadržine tog stava, proizilazi da kupac može ili da zameni stvar zbog neispravnog funkcionisanja ili da traži njenu zamenu. To se u nekoliko ne slaže sa odredbama člana 501. ovog zakon, jer se u ovom članu propisuje pravo kupca da se kako od proizvođača tako i prodavca zahteva da mu se stvar opravi u razumnom roku, ali "ako to ne učini da" mu umesto nje preda stvar koja funkcioniše ispravno. U odredbama stava 1. ovog člana (502.) čini se odstupanje od gore navedenog pravila iz člana 501. ovog zakona, utoliko što kupac po odredbama ovog člana može od prodavca, odnosno proizvođača da traži "opravku ili zamenu stvari" u toku garantnog roka, ali se to odstupanje može pravdati time da se odredbe člana 501. ovog zakona mogu smatrati kao opšte odredbe, odnosno kao opšte pravilo, a odredbe člana 502. kao izvedeno pravo, koje omogućuje kupcu da bira da li će zbog neispravnog funkcionisanja stvari da zahteva opravku ili zamenu stvari. To bi se pravilo odnosilo samo ako se funkcionalnost stvari ne može otkloniti, jer i logika stvari na to upućuje, a naime, da neki sitniji kvar, na primer ako se na električnom šporetu izvuče neka klema iz svog ležišta, ne znači da kupac odmah treba da traži zamenu stvari, jer se taj nedostatak može otkloniti prostom radnjom. Na to upućuju i odredbe ostalih članova iz ovog poglavlja, na primer odredbe člana 503. ovog zakona, kojima se predviđa produženje garantnog roka ako se menja neki bitni deo stvari, kada zbog tako izvršene opravke "garantni rok počinje teći ponovo samo za taj deo". Pravilo iz ovog člana (502.) treba tako shvatiti daje prvo potrebno da se traži izvršenje, tj. popravka stvari, odnosno zamena neispravnog dela, a ako to nije moguće onda zamena ćele stvari isporukom nove stvari. Inače, navedeno odstupanje ne bi trebalo vezivati sa trajanjem garantnog roka, jer u garantnom roku postoje obe opcije, a naime da kupac traži popravku stvari, a ako to nije moguće da u istom roku traži novu stvar. Kupac može zbog popravke stvari imati neku štetu, i to zbog nekorišćenja stvari za vreme dok se ta stvar nalazi na popravci. Međutim, ako prodavač, odnosno proizvođač u određenom roku, u garancijskom roku za popravku stvari, ne ispoštuje taj rok, kupac ima pravo da traži drugu stvar ili da raskine ugovor, ali i u tom slučaju ima pravo na naknadu štete zbog nekorišćenja stvari. Tako, na primer, ako je taksista kupio putnička kola radi taksiranja, a nastao je kvar u garantnom roku koji prodavač, odnosno proizvođač nije mogao da otkloni u određenom roku, taj kupac ima pravo pored prava na raskid ugovora i pravo na naknadu štete, koja se odnosi na izgubljenu zaradu za vreme dok nije koristio taksi vozilo.

Sudska praksa "Korozija, koja pod uslovima iz garancije u garantnom roku ne predstavlja funkcionalni nedostatak na automobilu, u smislu člana 501. i 502. Zakona o obligacionim odnosima, ne daje pravo kupcu na zamenu kupljenog automobila " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije ).

Produženje garantnog roka (čl. 503. ZOO) Stavom prvim ovog člana propisuje se pravila o produženju garantnog roka u slučaju manjih opravki. Šta se smatra manjom opravkom nije rečeno ali, može se reći, da se ona odnosi na neke manje intervencije na stvari, kada stvar može da se popravi i u prostorijama kupca. To ne mora da bude pravilo, jer i kod slučaja iz stava 2. ovog člana, kada se vrši zamena nekog bitnog dela stvari (kao na primer, motor na zamrzivaču), ili vrši njena bitna popravka, to se može učiniti i u prostorijama kupca, ali se te dve stvari razlikuju u pogledu trajanja garantnog roka, odnosno produženja ili ponovnog računanja početka trajanja garantnog roka. U prvom slučaju, kada je u pitanju manja opravka, koja je, inače, faktičko pitanje, garantni rok se produžava onoliko koliko je kupac bio lišen upotrebe stvari. To se, naravno, ne odnosi na manje opravke koje se mogu otkloniti za kratko vreme, na primer za nekoliko sati. Ali manja opravka može da traje i duže, na primer ako prodavač, odnosno proizvođač, a samim tim i njihov serviser, nemaju u određenom momentu odgovarajući deo radi zamene, a nije u pitanju zamena dela od funkcionalnog značaja same stvari, u kom slučaju, ako je to vreme u kome po garantnom listu nedostatak mora da se otkloni, kupac ima pravo na produženje garantnog roka, ali samo onoliko koliko je bio lišen upotrebe stvari. Kupac pored toga prava ima i pravo na naknadu štete, kao na primer ako zamrzivač nije funkcionisao zbog neke sitne greške, a kupac je zbog toga pretrpeo štetu na stvarima koja su bila u zamrzivaču, njihovim kvarenjem. No, u svakom slučaju bitno je naglasiti da se garantni rok produžava za onoliko dana koliko je kupac bio lišen upotrebe stvari, što znači ako je garantni rok iznosio 12 meseci, a manja popravka je trajala recimo 15 dana, garantni rok za tu stvar se produžava za 15 dana, pa njegov ukupni garantni rok iznosi 12 meseci i 15 dana -za ćelu stvar. 689

Stav 2. ovog člana se odnosi na slučaj ako je zamena stvari ili njena bitna opravka bila od značaja za funkcionisanje ćele stvari, u kom slučaju garantni rok počinje teći ponovo od zamene, odnosno od vraćanja popravljene stvari. To bi bio slučaj ako veći deo te stvari ne bi funkcionisao, pa je zbog toga bilo nužno izmeniti dosta bitnih delova radi ispravnog funkcionisanja stvari. Kod takvog slučaja garantni rok počinje da teče iznova, tj. od zamene, odnosno vraćanja opravljene stvari. Ako bi, pak, bio zamenjen ili bitno opravljen samo neki deo stvari, garantni rok počinje da teče ponovo samo za taj deo. To bi bio slučaj ako bi se zamenio samo motor na zamrzivaču, pa bi samo u odnosu na taj deo, odnosno motor važio produženi, novi rok garancije, što znači garancija bi za zamrzivač tekla po garantnom roku, na primer 12 meseci, plus vreme za koje zamrzivač nije radio (po stavu 1. ovog člana), dok bi za izmenjeni motor na tom zamrzivaču rok od 12 meseci ponovo tekao od dana kada je ugrađen. Svaka izvršena zamena ili popravka kupljene stvari ne znači da kupac u okviru garantnog roka ne može tražiti da se o trošku proizvođača, odnosno prodavca ponovo izvrši zamena ili opravka već ranije zamenjene stvari. To njegovo pravo, tj. pravo po garantnom listu traje sve dok garantni rok ne istekne, a on zbog čestih zamena ili opravki može trajati i dosta duže od propisanog garantnog roka u garantnom listu.

Raskidanje ugovora i sniženje cene (cl. 504. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravilo o razumnom roku u kome ako prodavač ne izvrši opravku ili zamenu stvari, kupac ima pravo da raskine ugovor ili snizi cenu i da zahteva naknadu štetu. Ovde se odmah primećuje da se nastali odnos rešava samo između prodavca i kupca, a ne i između proizvođača i kupca. Ovo zbog toga stoje kupac zaključio ugovor sa prodavcem, sa kojim je utvrdio uslove prodaje, sa kojim i može da raskine ugovor o prodaji, od koga može da traži i sniženje cene i da zahteva naknadu štete. Obaveza proizvođača i prodavca prema kupcu je, pre svega, da poprave ili zamene neispravnu stvar, stvar koja ne može da funkcioniše prema uslovima prodaje. Oni zajedno odgovaraju kupcu za te radnje, kao i za naknadu štete kupcu, ali prodavač po odredbama ovog člana mora da trpi zahtev kupca da ako mu prodavač u razumnom roku ne opravi ili zameni stvar, da kupac može da raskine ugovor ili da traži sniženje cene, pa i naknadu štete. Razuman rok o kome je reč u odredbama ovog člana odnosi se na rok koji je naveden u garantnom listu, u kome prodavač ima obavezu da zameni ili popravi prodatu stvar. Ne radi se, dakle, o garantnom roku za ispravnost prodate stvari, već o roku o kome je prodavač uzeo obavezu, navedenu u garantnom listu, da će izvršiti potrebnu zamenu, odnosno popravku stvari. Tek ako prodavač ne izvrši zamenu ili popravku stvari u roku koji je preuzeo u garantnom listu, kupac ima pravo da raskine ugovor i da od prodavca traži vraćanje onog što je dao za prodatu stvar, naknadu štete i sve druge sporedne obaveze prodavca, kao što su kamata, razni troškovi koje je kupac imao u vezi neispravnog funkcionisanja stvari, pa i naknadu izgubljene koristi, odnosno dobiti ako je ta stvar imala svoju namenu putem koje je kupac hteo da ostvaruje dohodak, te troškove spora ukoliko je odnos kupca i prodavca rešavan putem suda. Ili, kupac ima pravo da umesto raskida ugovora traži sniženje cene ako mu kupljena stvar nije opravljena do roka u kome je prodavač trebalo da otkloni nedostatak na prodatoj stvari. To sniženje zavisi od toga da li se kupljena stvar i dalje nalazi kod kupca ili je i dalje na popravci kod prodavca. Ako je u pitanju ovaj drugi slučaj, kupac bi korisnije mogao da iskoristi pravo na raskid ugovora, osim ako se ne sporazume sa prodavcem da mu ovaj snizi cenu na prodatoj stvari i stvar mu preda na upotrebu. Naravno, kupac time ne gubi pravo da od prodavca traži naknadu štete, koja ako je i bila mora i da je dokaže.

Troškovi i rizik (cl. 505. ZOO) Ovim članom je propisana izričita dužnost prodavca, odnosno proizvođača da o svom trošku prenese stvar do mesta gde treba da se opravi, odnosno zameni i da popravljenu stvar vrati natrag kupcu. Kupac se, po pravilu, prvo obraća prodavcu, a zatim i proizvođaču, mada je dužnost prodavca da taj odnos reguliše sa proizvođačem, tako što će proizvođač obezbediti servisera, koji u ime i za račun prodavca preuzima obavezu da prenese stvar i da je nakon popravke ili zamene vrati kupcu. Ne ulazeći u to da proizvođač i prodavač pored regulisanja pitanja prodaje stvari regulišu i odnos u vezi zamene i popravke stvari ako ona ne funkcioniše kod kupca stvari, činjenica je da i jedan i drugi imaju obavezu da poprave ili zamene neki deo na stvari, pa samim tim i obavezu da snose troškove prenosa stvari od mesta gde treba da se popravi, odnosno zameni, kao i da popravljenu, odnosno zamenjenu stvar vrate natrag kupcu. Ako bi te troškove imao kupac, odnosno troškove prenosa stvari do mesta opravke, odnosno zamene, prodavač je dužan da ih kupcu naknadi. Međutim, kupac to ne može samovoljno da čini, već po dogovoru sa prodavcem, jer prodavač, odnosno njegov serviser može oceniti da li prodata stvar, koja traži opravku ili zamenu, mora da se prenese do mesta opravke, ili se opravka, odnosno zamena može izvršiti u prostoriji kupca. 690

Ako se opravka odnosno zamena vrši u prostoriji kupca, ne postoji rizik kupca, već rizik za oštećenje ili propast stvari snosi onaj ko vrši opravku odnosno zamenu, što znači prodavač ili proizvođač stvari. Ako stvar propadne ili se ošteti prilikom preuzimanja od kupca radi opravke ili zamene, odnosno dok se ona nalazi kod prodavca, odnosno kod proizvođača ili njegovog servisera, rizik za propast ili oštećenje stvari snosi takođe prodavač, odnosno proizvođač.

Odgovornost kooperanata (cl. 506. ZOO) Proizvodna saradnja u oblasti privrede podrazumeva saradnju između više samostalnih proizvođača, u proizvodnji određene stvari, ili više stvari, radi boljeg poslovanja. U praksi se često pojavljuju kooperativni odnosi proizvođača jedne ili više stvari, od kojih je jedan od njih finalni proizvođač. Uloga finalnog proizvođača je da u stvar ugradi svoje delove proizvoda, ali i delove kooperanata, odnosno više samostalnih proizvođača, te da tako proizvedenu stvar stavlja u pravni promet. To je naročito slučaj u automobilskoj industriji, avio industriji i drugim proizvodnim grupacijama, pa i kod manjih preduzetnika koji se udružuju po osnovu zajedničkog interesa. U takvom slučaju, odgovornost za neispravno funkcionisanje stvari pada na sve kooperante, odnosno na onog čiji je predmet proizvoda bio uzrok neispravnosti stvari. Međutim, za neispravno funkcionisanje stvari prema prodavcu odgovara jedan proizvođač, a to je po pravilu finalni proizvođač, odnosno osnovni nosilac posla iz kooperativnog odnosa više samostalnih proizvođača. Iz odredaba ovog člana vidi se da samostalni proizvođači odgovaraju finalnom proizvođaču za neispravno funkcionisanje stvari, a da finalni proizvođač odgovara kupcu po osnovu garancije u svoje ime i za svoj račun. Zbog toga se kupac ne obraća svim samostalnim proizvođačima, čak ni onom proizvođaču čiji je ugrađeni deo u stvari prouzrokovao neispravnost stvari, već samo onom od koga je potekla garancija za ispravnost proizvedene stvari. Drugo je pitanje odgovornosti između samih kooperanata. Oni svoj odnos regulišu ugovorom o proizvodnoj saradnji, kojim detaljno propisuju svoje obaveze i prava u odnosu na stvar koju proizvode kooperativnom saradnjom. Zbog toga, ako se utvrdi daje proizvod jednog kooperanta bio lošeg kvaliteta, on će u slučaju neispravnog funkcionisanja stvari, snositi sve troškove koje je finalni proizvođač imao prema kupcu.

Gubitak prava (čl. 507. ZOO) Ostvarivanje prava kupca po osnovu garantnog lista odredbom ovog člana ograničeno je prekluzivnim rokom. Međutim, navedenom zakonskom odredbom, koja se nalazi u sklopu odredaba o odgovornosti prodavca i proizvođača za ispravno funkcionisanje stvari po osnovu garantnog lista, prekluzivni rok je propisan samo za ostvarivanje prava prema proizvođaču, a ne i prema prodavcu. Otuda su se u praksi nametnula pitanja - da li su prava kupca prema prodavcu po osnovu garantnog lista uopšte ograničena prekluzivnim rokom ili se na njih primenjuje rok zastarelosti, a ako i za prava prema prodavcu važi prekluzivni rok - da li se on zasniva na odredbi člana 507. ili na odredbi člana 500. ZOO. Zakonska odredba o prekluzivnom roku ne može se putem analogije proširivati, budući da se radi o propisu kojim se pravo ograničava, pa se mora tumačiti restriktivno. Dilema se svela na pitanje da li se prekluzivni rok za ostvarivanje prava prema prodavcu direktno zasniva na odredbi čl. 507. ili na odredbi čl. 500. ZOO. Mišljenje je da se prava kupca za robu kupljenu uz garantni list gase u prekluzivnom roku kako prema proizvođaču tako i prema prodavcu. To proizilazi i iz zajedničkog osnova odgovornosti prodavca i proizvođača, iz razloga koje nameće sigurnost pravnog saobraćaja koji su isti, bez obzira da li se pravo ostvaruje prema prodavcu ili proizvođaču, kao i iz okolnosti da su i prava kupca prema prodavcu koja se zasnivaju samo na ugovoru o prodaji ograničena prekluzivnim rokom. O značaja je činjenica da garantni list koji prati robu, a koji izdaje proizvođač, ima taj značaj i domet da sam proizvođač, ne isključujući, naravno, ni prodavca, preuzima na sebe jednu samostalnu obavezu prema krajnjem korisniku, odnosno kupcu njegovog proizvoda. Zbog toga, s obzirom na činjenicu daje odredbama ovog člana naveden samo proizvođač, odnosno da se prava kupca po osnovu garantnog lista gase samo prema njemu, proizilazi da se prodavčeva odgovornost prema kupcu zasniva na ugovoru o prodaji, u vezi koga nastaje drugi odnos između prodavca i kupca, a naime daje prodavač dalje odgovoran kupcu za naknadu štete. U stvari, prodavač se prema kupcu pojavljuje u dva odnosa odgovornosti, i to, prvo po osnovu odgovornosti u vezi garancije za pravilno funkcionisanje prodate stvari, čiji je rok za zamenu ili popravku, pa i raskid ugovora i sniženje cene, ograničen na godinu dana od dana prodaje stvari kupcu. To su posebne obaveze prodavca, zajedno sa proizvođačem. Međutim, drugi odnos se zasniva na pravu kupca da mu prodavač naknadi štetu za stvar koju mu je prodao, a to pravo ne može biti ograničeno rokom, osim roka zastarelosti u kome kupac može tražiti ispunjenje obaveze iz ugovora, odnosno potraživanje po osnovu naknade štete. 691

Ovde treba naglasiti i to da je proizvođač prema kupcu, kao trećem licu po ugovoru, u obavezi da izvrši sve potrebne radnje da se proizvod dovede u ispravno stanje, dakle da ga dovede u stanje koje bi stvar prema svojoj nameni morala da ima u momentu prodaje. Svi ostali zahtevi kupca, na koje bi on kao korisnik stvari imao, dakle kao kupac, usled utvrđenih mana, odnosno nedostataka, neposredno terete prodavca kao ugovornog partnera kupca. I još nešto. Kupac koji nije odbio prijem stvari zato što mu prodavač nije dostavio garantni list, ne može odbiti isplatu kupovne cene da opravi stvar koja ima nedostatke zbog kojih ne može da funkcioniše, već je ovlašćen da opravku stvari izvrši sam ili opravku poveri trećem licu, na teret prodavca.

ODGOVORNOST ZA PRAVNE NEDOSTATKE (ZAŠTITA OD EVIKCIJE) Pravni nedostaci (cl. 508. ZOO) Evikcija podrazumeva uznemiravanje kupca u mirnoj državini, zasnovanoj na nekom pravu koje postoji pre kupčevog pribavljanja te stvari, o kome on prilikom zaključenja ugovora nije bio obavešten. Uznemiravanje, po pravilu, potiče od trećeg lica,. Uznemiravanje kupca vrši se isticanjem nekog prava trećeg lica, odnosno nekog pravnog osnova koje isključuje kupčevu državinu, ili ga ometa u korišćenju pribavljenog prava, ograničavajući mu ovlašćenja koja je imao u vidu pri zaključenju ugovora. Evikcija postoji pod uslovom daje prodavač prilikom prodaje neovlašćeno raspolagao predmetnom stvari, znajući da to pravo pripada trećem licu. Kod odgovornosti za pravne nedostatke od značaja je da se ta zaštita odnosi na tuđe apsolutno pravo, ako bi tim pravom prodavač nedozvoljeno raspolagao. Kupac u vezi pribavljenog prava na stvari ima isti položaj kao prodavač u momentu prodaje, jer ako je prodavčevo pravo bilo ograničeno u vreme prodaje, ono ostaje ograničeno i kod kupca. Kupac u slučaju spora dokazuje prvo svoje pravo, odnosno osnov po kome je stekao stvar, a zatim i prava prodavca na toj stvari. To je i suština evikcije - da prodavač štiti svog kupca od uznemiravanja trećeg lica. Evikcija može biti kada prodavač proda tuđu stvar, a treće lice koje ima pravo na toj stvari, putem suda povrati tu stvar, u kom slučaju kupac traži od prodavca da mu vrati kupoprodajnu cenu i da mu naknadi eventualnu štetu koju je zbog toga imao. Evikcija može postojati i ako je na stvari koju je prodao prodavač postojala službenost po osnovu poslužnog dobra, a prodavač o toj okolnosti nije obavestio kupca prilikom zaključenja ugovora o prodaji. Postoje i drugi oblici evikcije, kao što bi bio slučaj kod zaloge, kada zaloga ostaje na prodatoj stvari, a kupac je izložen uznemiravanju. Kupac može biti uznemiravan u mirnom korišćenju kupljene stvari tužbom podnetom od strane trećeg lica, kojom ovaj traži povraćaj svoje stvari koja se nalazi kod kupca. I kupac može podneti tužbu protivu trećeg lica ako ga ovaj uznemirava u korišćenju stvari, i to tužbom za utvrđenje, radi dokazivanja da kupac ima pravni osnov za državinu predmetne stvari. To bi bio slučaj kada kupac zbog svoje pravne nesigurnosti u pogledu kupljene stvari, a zbog osećaja ugroženosti u svom pravnom položaju povodom te stvari, ima potrebu da putem suda utvrdi pravo stanje, u cilju daljeg mirnog korišćenja stvari ili nekih svojih daljnih prava, odnosno da zna kako da se ubuduće ponaša. Obaveza zaštite od uznemiravanja, odnosno zaštite od evikcije leži na prodavcu. On je dužan da zbog koristi koju je imao u vezi prodate stvari pomogne svom kupcu u dokazivanju osnovanosti pravnog posla. U protivnom, ako treće lice dokaže svoje pravo, prodavač je dužan da kupcu vrati kupoprodajnu cenu i da mu naknadi štetu. Inače, prodavač "nekog drugog prava" garantuje da ono postoji i da nema smetnje za njegovo ostvarenje. To bi bio slučaj, na primer, kod prenosa nekog prava iz oblasti industrijske svojine ili intelektualne svojine, kada prodavač garantuje da ono postoji i da ga kupac može nesmetano i bez uznemiravanja trećeg koristiti. U jednom slučaju, prodavač je prodao kupcu putničko vozilo, za koje je kasnije utvrđeno daje uvoz tog vozila izvršen protivno odluci o zabrani uvoza i korišćenja vozila, pa je sud naložio prodavcu da kupcu naknadi pričinjenu mu štetu, postoje kupcu vozilo oduzeto od nadležnog organa.. U odluci suda, pored ostalog stoji, da pored odgovornosti za materijalne nedostatke, prodavač odgovara i za pravne nedostatke prodate stvari. To je posledica načela jednake vrednosti davanja kod dvostranih ugovora, gde je prenosilac dužan da obezbedi pribaviocu ne samo korist, već i mirnu državinu u kojoj kupac neće biti pravno uznemiravan na osnovu nekog prava trećeg, o kome on nije bio obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom. Međutim, pored ovoga prodavač će odgovarati po pravilima evikcije i u slučaju kada su na stvari postojala i određena ograničenja javno pravne prirode, a kupac ih nije saopštio prodavcu. On će odgovarati ne samo za ona ograničenja javno pravne prirode koja već postoje u času zaključenja ugovora, već i za ona koja se mogu očekivati. U konkretnom slučaju tužilac nije znao niti je mogao znati kako je tuženi uvezao predmetni auto, odnosno daje isti uvezen suprotno odredbama Zakona o spoljno trgovinskom poslovanju i odluci o zabrani uvoza i korišćenja motornih vozila, jer su te činjenice utvrđene tek naknadno u carinskom postupku koji je vođen protiv tuženog. Nasuprot njemu, tuženi je mogao znati, odnosno mogao očekivati navedena ograničenja u pogledu uvoza i registracije predmetnog vozila, imajući u vidu način na koji je vozilo uvezeno, odnosno da nije pružio dokaze daje vozilo kupio od ovlašćene organizacije koja se bavi prodajom vozila, te da to nije saopštio tužiocu kao kupcu. S tim u vezi tužilac ima pravo na naknadu pretrpljene štete shodno čl.510. st.3. i 512. ZOO. 692

Sudska praksa Naknada štete zbog zagađenja vazduha Onaj ko pobira korist iz jednog posla snosi i rizik iz istog posla, pa radna organizacija koja u vršenju svoje privredne delatnosti zagađuje vazduh, dužna je da naknadi štetu koju usled toga drugi pretrpe. Prema obrazloženju Po shvatanju drugostepenog suda, da bi nastala građansko pravna odgovornost tuženog za štetu prouzrokovanu tužiocu zagađivanjem vazduha potrebno je da su ispunjeni sledeći uslovi: da postoji šteta, da je šteta nastala nekom radnjom ili propuštanjem tuženog koje je dovelo do zagađivanja vazduha i, konačno, da postoji uzročna veza između radnje tuženog i nastale štete kod tužioca. Pitanje postojanja štete je van sumnje, s obzirom na nalaz veštaka, po kome je prinos tužiočevog voćnjaka ispod prosečnog i pored optimalne primene agrotehničkih mera u svakom slučaju manji od prinosa, s obzirom na doba voćnjaka, u odnosu na period pre postavljanja tuženikove deponije. Sa druge strane, iz činjenice da tuženi na deponiji stavlja otpadni pepeo, koji nastaje u vezi sa njegovom osnovnom delatnošću, proizilazi zaključak daje do zagađenja vazduha, koje se sastoji u prisustvu velikih količina sitnih čestica pepela u vazduhu raznetih prilikom transporta i vetrom, došlo radnjom tuženog. Konačno, uzročna veza između radnje tuženog -zagađenje vazduha česticama pepela na području tužiočevog voćnjaka i nastupele štete kod tužioca - smanjen prinos i kvalitet voćnih plodova krušaka, jabuka i šljiva, postoji, prema nalazu veštaka, s obzirom da pepeo stvara sloj na listovima voćaka, onemogućavajući na taj način normalnu ishranu voćaka preko lista, a nagomilani pepeo na zemljištu pod zasadom onemogućava ishranu voćaka preko korenovog sistema i, pored toga, u vazduhu sprečava normalno oplođavanje voćaka kao i sprovođenje efikasne zaštite od biljnih bolesti i štetočina, što sve ima kao posledicu, kako je već izloženo, smanjeni prinos i kvalitet voćnih plodova. Pri tom, drugostepeni sud ističe da za postojanje građansko pravne odgovornosti tuženog za štetu koju je pretrpeo tužilac nije potrebno postojanje krivice tuženog. Naime, iz svega izloženog proizilazi daje osnov tuženikove odgovornosti u tome stoje svojom radnjom stvorio u vazduhu opasnost za imovinu tužioca, na kojoj je tužilac stvarno i pretrpeo štetu, pri čemu tuženi sa svoje strane, s obzirom daje voćnjak zasadio pre nego stoje bila određena tuženikova lokacija deponije pepela, kao i s obzirom da se o voćnjaku starao sa pažnjom dobrog privrednika, nije niukoliko odgovoran za pretrpljenu štetu. Daje tuženi eventualno protivpravno postavio deponiju pepela to bi bilo od značaja u vezi sa njegovom odgovornošću za privredni prestup, a za postojanje građansko pravne odgovornosti elementi protivpravnosti tuženikove radnje i njegove krivice nisu od značaja (prema odluci VPS, SI. 1653/71). Obaveštavanje prodavca (cl. 509. ZOO) Jedan od uslova zaštite od evikcije je da je kupac dužan da obavesti prodavca o tome da neko treće lice polaže neko pravo na stvari, izuzev kad je to prodavcu već poznato. Ta obaveza postoji i pre pokretanja sudskog postupka, ako je treće lice ukazalo kupcu na prava koja njemu pripadaju. Ta obaveza posebno postoji ako je treće lice podnelo tužbu protivu kupca, ili ako je kupac podneo tužbu protivu trećeg lica po osnovu utvrđenja. Kupac ne gubi pravo na zaštitu i ako ne obavesti prodavca o pravnom uznemiravanju od strane trećeg lica, ako iz dokaza koje je treće lice podnelo uz tužbu proizilazi osnovanost njegovog zahteva prema kupcu. To bi bio slučaj ako bi treće lice uz tužbu podnelo, na primer, izvod iz zemljišno knjižnog stanja iz koga bi se videlo da prodavač nije bio vlasnik stvari koju je prodao kupcu. Ili, na primer, ako je prodavač prodao stvar koju je ukrao, ili je do nje došao na nedozvoljeni način, što se dokazuje odlukama krivičnog suda. Kada kupac obavesti prodavca o tome da neko treće lice polaže neko pravo na stvar, poziva ga i da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzije trećeg, ili, ako su u pitanju stvari određeni po rodu, da mu isporuči drugu stvar bez pravnog nedostatka. Iz navedenog proizilazi da ako prodavač nije u mogućnosti da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzije trećeg na stvar, prodavač je dužan da, ako su u pitanju stvari određene po rodu (po rodu su određene one stvari koje se mogu označiti po broju, vrsti, meri i težini) da kupcu isporuči drugu stvar bez pravnog nedostatka. Prema odredbama člana 121. stav 2. ovog zakona, ugovorač odgovara za pravne nedostatke ispunjenja, pa je dužan da štiti drugu stranu od prava i zahteva trećeg lica, kome bi njegovo pravo bilo isključeno ili suženo, dok je stavom 3. istog člana propisano da se na obaveze prenosioca shodno primenjuju odredbe ovog zakona o odgovornosti prodavca za materijalne i pravne nedostatke, ako za određeni slučaj nije što drugo propisano. Da bi dejstvo zaštite od evikcije bilo potpuno, i kod zamene ispunjenja, a u smislu odredaba člana 308. ovog zakona, propisano je pravilo da ako je poverilac u sporazumu sa dužnikom primio nešto drugo umesto umesto onog što mu se duguje, da u tom slučaju dužnik odgovara isto kao i prodavač za materijalne i pravne nedostatke stvari date umesto onoga što se duguje. 693

Sudska praksa "Pribavilac automobila kupljenog od nevlasnika uživa zaštitu od evikcije i ima pravo da traži da mu prodavač isporuči drugi automobil bez pravnog nedostatka" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 52/98).

Sankcije pravnih nedostataka (čl. 510. ZOO) Ako prodavač ne postupi po zahtevu kupca, odnosno ako u razumnom roku ne oslobodi stvar od prava ili pretenzije trećeg, kupac ima pravo da od prodavca traži da mu umesto ranije stvari preda drugu stvar, stvar određenu po rodu, koja neće imati pravne nedostatke kao ranije prodata stvar, a ako prodavač nije u mogućnosti da postupi po tom zahtevu kupca, kupac ima pravo da raskine ugovor i da traži povraćaj uplaćene cene kao i naknadu štete. U stvari, stav prvi ovog člana ima u vidu da se ugovor raskida po samom zakonu ako je slučaj oduzimanja stvari od kupca u celini, ali ako se radi o slučaju umanjenja ili ograničenja kupčevog prava, kupac može po svom izboru raskinuti ugovor ili zahtevati srazmerno sniženje cene. Nepotpuna evikcija je ona koja se odnosi na slučaj kada prodavač proda svoju stvar koja je kao poslužno dobro bilo opterećeno službenošću, a o tome kupac nije bio obavešten, i onda kada prodavač prodaje svoju stvar predstavljajući netačno kupcu da je ta stvar povlasno dobro u odnosu na susedno dobro, koje je navodno poslužno. Odredbe stava 2. ovog člana imaju u vidu zaštitu na koju ima pravo savestan kupac. Kupcu je priznato pravo da raskine ugovor sa prodavcem, mada se smatra daje taj ugovor već raskinut po samom zakonu. Među tim u zavisnosti od raznih okolnosti, prodavač i kupac se mogu dogovoriti da sporni odnos rese na način koji će zadovoljiti interese kupca, posebno ako je u pitanju delimična evikcija, kada je kupcu ostavljeno da raskine ugovor ili da zahteva srazmerno sniženje cene. Kupcu u svakom slučaju pripada pravo, pored prava na raskid ugovora, i pravo na povraćaj kupoprodajne cene, pošto za to nema pravnog osnova, a dužan je da je vrati i ako je kupac u momentu zaključenja ugovora znao za pravni nedostatak, ali ima i pravo na naknadu štete, naravno ako je kupac bio savestan. Šteta obuhvata troškove koje je kupac imao povodom zaključenja i izvršenja ugovora, kao i druge troškove zbog nepovoljnog ishoda spora. Kupac nema pravo na naknadu štete ako je u času zaključenja ugovora znao za mogućnost da mu stvar bude oduzeta, ili da njegovo pravo bude smanjeno ili ograničeno, naravno ako se ta mogućnost ostvari, ali ima pravo da zahteva vraćanje, odnosno sniženje cene. Ako je kupac bio savestan ima pravo na plodove od kupljene stvari, za sve vreme dok nije saznao, odnosno protivu njega treće lice nije podnelo tužbu, pa nema obavezu da trećem licu, koje bi eventualno uspelo u sporu, da da naknadu za plodove koje je imao za vreme dok je njegova savesnost trajala. Taj odnos bi mogao da bude predmet raspravljanja samo između prodavca i trećeg lica. Međutim, ako je kupac bio nesavestan, odnosno ako je znao da kupuje tuđu stvar, a kasnije je izgubio spor sa trećim licem, on je u obavezi da trećem licu naknadi i sve plodove koje je imao od momenta prijema kupljene stvari do dana predaja stvari trećem licu. U jednom sporu, a u vezi primene stava 3. ovog člana, Vrhovni sud Srbije je u svojoj odluci (Rev. 742/06), pored ostalog naveo da "pored odgovornosti za materijalne nedostatke, prodavač odgovara i za pravne nedostatke prodate stvari. To je posledica načela jednake vrednosti davanja kod dvostranih ugovora, gde je prenosilac dužan da obezbedi pribaviocu ne samo korist, već i mirnu državinu u kojoj kupac neće biti pravno uznemiravan na osnovu nekog prava trećeg o kome on nije bio obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom. Međutim, pored ovoga prodavač će odgovarati po pravilima evikcije i u slučaju kada su na stvari postojala i određena ograničenja javno pravne prirode, a kupac ih nije saopštio prodaveu. On će odgovarati ne samo za ona ograničenja javno pravne prirode koja već postoje u času zaključenja ugovora, već i za ona koja se mogu očekivati, a ako je u konkretnom slučaju on za to znao. U ovom slučaju tužilac nije znao niti je mogao znati kako je tuženi uvezao predmetni auto, odnosno daje isti uvezen suprotno odredbama Zakona o spoljno trgovinskom poslovanju i odluci o zabrani uvoza i korišćenja motornih vozila, jer su te činjenice utvrđene tek naknadno u carinskom postupku koji je vođen protiv tuženog. Nasuprot njemu, tuženi je mogao znati odnosno mogao očekivati navedena ograničenja u pogledu uvoza i registracije predmetnog vozila, imajući u vidu način na koji je vozilo uvezeno, odnosno da nije pružio dokaze daje vozilo kupio od ovlašćene organizacije koja se bavi prodajom vozila, te da to nije saopštio tužiocu kao kupcu. S tim u vezi, tužilac ima pravo na naknadu pretrpljene štete shodno čl. 510. st.3. i 512. ZOO. To pravo tužioca nije zastarelo u smislu čl.515. st.l. istog zakona, jer je tužilac za postojanje prava kupca predmetnog vozila VV, da traži povraćaj kupoprodajne cene, saznao tek podnošenjem tužbe protiv njega 30.5.2002. godine, a od tada do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari nije prošlo godinu dana". 694

Primcr tužbe zbog pravnih nedostataka (evikcije) OPSTINSKI SUD U TUŽILAC: _________________________________________, iz________________, ul. ______________, br. TUŽENI: __________________________________________, iz_________________, ul. ______________, br. TUŽBA radi raskida ugovora o prodaji zbog pravih nedostataka (evikcija) i vraćanju kupoprodajne cene, vrednost spora: ______________dinara, u 2 primerka. Tužilac je ____________godine kupio od tuženog kat. parcelu br. __________, na mestu zv. ___________, KO______________, upisane u zk. ul. ____________, u površini od _______ni 2. DOKAZ: ugovor o kupoprodaji, overen kod Opštinskog suda u od___________godine. Tužilac je tuženom isplatio kupoprodajnu cenu u iznosu od istoga dana ušao u posed predmetne nepokretnosti.

____________, Ov. br.

I

_____________dinara dana ____________, i

DOKAZ: nesporno. Nakon 10 dana od dana ulaska u kupljenu parcelu, tužiocu se javio __________________, iz ____________________, tvrdeći da je on vlasnik te parcele, odnosno da je on tu parcelu kupio od tuženog pre šest meseci i da je povremeno obrađivao. DOKAZ: ugovor tuženog i ________________o kupoprodaji sporne parcele, overene kod istog opštinskog suda, Ov. br. _________/__ od _____________godine. Sporna parcela još nije uknjižena na ime _______________, ali on tužioca neprestano uznemirava i od njega traži da u tu parcelu više ne ulazi, posebno i zbog toga što je pokrenuo postupak kod zemljišno knjižnog suda da se upis te parcele upiše na njegovo ime. Tužilac je o navedenom uznemiravanju obavestio tuženog, ali tuženi, sem obećanja da će tu stvar raspraviti sa ranijim kupcem _, do dana podnošenja ove tužbe nije ništa uradio, niti je oba vestio tužioca šta je po tom spornom pitanju preduzeo. Tužilac je pismeno obavestio tuženog preporuče nim pismom od _____________godine o tome da ako mu u roku od 10 dana ne obezbedi mirno korišćenje kupljene parcele, da će zaštitu tražiti od suda, odnosno da će raskinuti ugovor i tražiti povraćaj kupopro dajne cene, sa kamatom do dana isplate.

-

DOKAZ: pismo tužioca od ___________godine, kao i saslušanje _________________, iz___________, ul._________________, br. ______, na okolnost da je tuženi spornu parcelu prvo njemu prodao i uveo ga u posed iste. Kako je rok od 10 dana protekao, to tužilac u smislu odredaba člana 510. Zakona o obligacionim odnosima, predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima, donese sledeću P R E S UD U I. Raskida se ugovor o kupoprodaji zaključen između tužioca ________________ i tuženog __________________________, kat. parcele br. _________, KO __________, upisane u zk. ul. __________, u površini od ________m , overen kod Opštinskog suda u ________________, Ov. br. ___________/ od ___________godine zbog pravnih nedostataka. II. Obavezuje se tuženi __________da tužiocu _vrati primljenu kupo prodajnu cenu u iznosu od _____________dinara, sa kamatom od prijema do dana isplate ovog iznosa. III. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. ____________________godine,

Tu ž i l a c , 695

Kad kupac ne obavesti prodavca (čl. 511. ZOO) Spor zbog zaštite od evikcije, kao što je navedeno, može pokrenuti treće lice koje smatra da mu pripada pravo na stvar koja je bila predmet kupoprodaje između prodavca i kupca, kao i sam kupac ako bi tužbom za utvrđenje hteo da ostvari neka svoja druga prava ili da zna kako da se ubuduće ponaša. Kupac je dužan da o sporu sa trećim licem obavesti prodavca, ali ako ga ne obavesti, a upusti se u spor i spor izgubi, može se ipak pozvati na prodavčevu odgovornost za pravne nedostatke. Prodavač se može osloboditi te odgovornosti ako dokaže daje on raspolagao sredstvima, odnosno dokazima da se odbije zahtev trećeg lica. Odredbe ovog člana regulišu samo onaj slučaj kada nastane povodom propusta kupca da obavesti prodavca, ali ne i slučaj kada kupac ne obavesti prodavca o sporu. U vezi sa tim bitno je napomenuti da bi položaj kupca bio daleko povoljniji ako bi prodavca pozvao da se umeša u spor, kako bi ovaj eventualno pružio neke dokaze o osnovanosti prodaje stvari kupcu, odnosno da treće lice nema prava u vezi te stvari. U tom slučaju, ako kupac i izgubi spor, nije lišen prava da raskine ugovor, ili kod delimičnih evikcija da traži sniženje cene, pa i ako bi prodavač raspolagao sredstvima, odnosno dokazima za koje on smatra da mu daju pravo na stvar koju je prodao. Su ds ka pra ks a Pravni osnov stranaka u ranijem sporu, kada je kupac bio umešač Ako prodavač kao umešač ne istakne da je prigovor na kvalitet krajnjeg kupca neblagovremen, taj prigovor ne može istaći ni u regresnoj parnici kuju vodi protiv njega kupac. Prema obrazloženju Pravosnažnim presudama na kojima tužilac zasniva svoj regresni zahtev prema tuženom, utvrđeno je da je seme, koje je tuženi isporučio tužiocu, bilo zaraženo biljnom bolešću, što znači da nije bilo kvalitetno, usled čega je za tužioca kao kupca nastala šteta. Veštakje, naime, u tim parnicama u pogledu uzroka zaraženosti use-va i štete koja je time prouzrokovana dao svoj obrazloženi nalaz i mišljenje, a to je daje isporučeno seme bilo zaraženo prouzrokovačima antraknoze, te daje ta činjenica uz sadejstvo povoljnih klimatskih uslova za razvijanje parazita dovela do zaraze useva. Prema tome, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđena je ova pravna relevantna činjenica. Krajnji kupac semena kome je tužilac prodao seme kupljeno od tuženog, spornu količinu semena primio je februara meseca, a reklamirao je kvalitet u julu mesecu iste godine. Ovu reklamaciju tužilac je odmah preneo tuženom, što tuženi i ne osporava. Kao stoje već istaknuto, tuženi je tužiocu sporno seme isporučio godinu i tri meseca pre podnete reklamacije kupca tuženog, a prvi nagoveštaj o stanju kvaliteta semena, tuženi je imao još u toku proizvodnje toga semena, pošto je prilikom vršenja nadzora nad proizvodnjom sortne semenske robe kod tuženog, kao proizvođača, zapisnikom utvrđen slabiji ili jači napad antraknoze na pojedinim parcelama. Tuženi je, dakle, trebalo da zna i morao je znati da se radi o semenu koje nije pogodno za setvu. Isto tako nije bilo sporno daje tuženi učestvovao u parnici između radnih organizacija koje su kupile sporno seme i tužioca okončano pravosnažnim presudama, kao umešač na strani tužioca kao tuženog u toj parnici, u međutim, kao umešač na strani tužioca, nije isticao u ranijem sporu što tuženi i ne osporava. Drugostepeni sud nalazi da je pravilno stanovište prvostepenog suda da je tuženi izgubio pravo da naknadno prigovara blagovremenosti izvršene reklamacije, s obzirom da to nije učinio ni kao umešač. Nezavisno od pravnog osnova između stranaka u ranijoj parnici, tuženi je kao umešač upravo imao pravni interes da navedeni prigovor u svom interesu istakne. Tuženi je istina bio u svojstvu umešača na strani tužioca, ali je imao mogućnosti da se upusti u raspravljanje osnovanosti uopšte reklamacija, koje su stavljali tužiočevi kupci, pa bi se tim povodom raspravilo i pitanje blagovremenosti. Stoga žalbeni razlog tuženog da je pomenuti prigovor vezan isključivo za odnos stranaka u ovom sporu, ne može se uvažiti kao osnovan (prema odluci VPS, SI.). Kad je pravo trećeg očigledno osnovano (čl. 512. ZOO) Kupac može priznati osnovano pravo trećeg lica i bez spora, naravno ako mu to lice dokaže svoje pravo, odnosno neosnovanost pravnog posla po kome je kupac stekao pravo na stvari. U tom slučaju kupac ima da pozove na odgovornost prodavca za pravne nedostatke i da traži od njega da mu vrati kupoprodajnu cenu, pošto za to nema pravnog osnova, kao i da mu naknadi štetu. Prodavač može odbiti odgovornost za pravne nedostatke, kako je to navedeno i u prethodnom članu, ako dokaže sredstvima sa kojima je raspolagao daje kupac bez osnova priznao trećem licu pravo za koje prodavač smatra da mu ne pripada. U svakom slučaju, kod takvog odnosa prodavca i kupca, nastali spor bi morao da resi sud, s tim što bi kupac mogao da pozove kao umešača, u ovom slučaju treće lice. Ako prodavač nije stavio primedbe na radnje kupca kojim trećem licu priznaje njegovo osnovano pravo u vezi predmetne stvari, ili je izgubio spor sa kupcem u vezi dokazivanja neosnovanosti priznavanja prava trećem 696

licu, a kupac je u međuvremenu isplatio trećem licu izvesnu svotu novca da bi odustao od svog očiglednog prava, prodavač se može osloboditi svoje odgovornosti prema kupcu ako mu naknadi isplaćenu svotu trećem licu i štetu koju je kupac u vezi osporavanja prava imao. Mada je u naslovu ovog člana navedeno "kad je pravo trećeg očigledno osnovano", to samo upućuje na pretpostavku daje treće lice više u pravu, te daje svojim sredstvima dokazao kupcu osnovanost svog prava. Međutim, ako kupac o tome blagovremeno ne obavesti prodavca, a ovaj ima takođe određene isprave koje su mu dale osnov za prodaju stvari, kupac priznajući zahtev trećeg lica može stvoriti rizik da u eventualnom sporu sa prodavcem ne bude u mogućnosti da naplati ono stoje kupac u međuvremenu isplatio trećem licu da bi ovaj odustao od svog očiglednog prava.

Sudska praksa Ograničenja koja se mogu očekivati Prodavač odgovara ne samo za ona ograničenja javno pravne prirode koja već postoje u času zaključenja ugovora, već i za ona koja se mogu očekivati, ako je on za to znao. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od tuženika kupio tokom 1993. godine putnički auto marke BMV tipa 352, proizvedenog 1992. godine i registrovanog sa registarskim brojem JA 1010, za kupoprodajnu cenu od 52.000 DM. Po sporazumu stranaka predmetno vozilo je ostalo i dalje da se vodi na ime tuženog kao vlasnika, a tuženi je izdao tužiocu ovlašćenje da istim može u njegovo ime i za njegov račun da upravlja, da ga regis truje, prenese i otuđi u korist trećeg lica. Tužilac je tokom 1995. godine to vozilo prodao W za istu cenu, a ovaj je nakon toga auto prodao GG. Od istog predmetno vozilo je oduzeto od strane SUP-a J., jer je u međuvremenu pokrenut carinski i prekršajni postupak protiv tuženog kao uvoznika tog vozila, te je u carinskom postupku utvrđeno daje tuženi učinio carinski prekršaj, pošto je prilikom uvoza vozila postupio suprotno odredbama Zakona o spoljno trgovinskom poslovanju i suprotno odluci o zabrani uvoza i korišćenja motornih vozila, te mu je rešenjem carinarnice K. od 17.4.1997. godine naloženo oduzimanje tog vozila. GG je vodio spor protiv VV od koga je kupio predmetno vozilo radi povraćaj a kupoprodajne cene, a nakon toga VV kao kupac predmetnog vozila poveo je spor protiv ovde tužioca 30.5.2002. godine, radi povraćaj a kupoprodajne cene za predmetno vozilo. U istom je između njih zaključeno sudsko poravnanje 25.11.2002. godine, po kome se ovde tužilac, kao tuženi u tom šoru, obavezao da GG isplati protivvrednost navedenog vozila u iznosu od 16.000 eura u dinarskoj protivvrednosti do 30.3.2003. godine. Tužilac je tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo 25.12.2002. godine. Prema stanovištu Vrhovnog suda Srbije, pored odgovornosti za materijalne nedostatke, prodavač odgovara i za pravne nedostatke prodate stvari. To je posledica načela jednake vrednosti davanja kod dvostranih ugovora, gde je prenosilac dužan da obezbedi pribaviocu ne samo korist, već i mirnu državinu u kojoj kupac neće biti pravno uznemiravan na osnovu nekog prava trećeg o kome on nije bio obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom. Međutim, pored ovoga prodavač će odgovarati po pravilima evikcije i u slučaju kada su na stvari postojala i određena ograničenja javno pravne prirode, a kupac ih nije saopštio prodavcu. On će odgovarati ne samo za ona ograničenja javno pravne prirode koja već postoje u času zaključenja ugovora, već i za ona koja se mogu očekivati, a ako je u konkretnom slučaju on za to znao. U ovom slučaju tužilac nije znao niti je mogao znati kako je tuženi uvezao predmetni auto, odnosno daje isti uvezen suprotno odredbama Zakona o spoljno trgovinskom poslovanju i odluci o zabrani uvoza i korišćenja motornih vozila, jer su te činjenice utvrđene tek naknadno u carinskom postupku koji je vođen protiv tuženog. Nasuprot njemu, tuženi je mogao znati odnosno mogao očekivati navedena ograničenja u pogledu uvoza i registracije predmetnog vozila, imajući u vidu način na koji je vozilo uvezeno, odnosno da nije pružio dokaze daje vozilo kupio od ovlašćene organizacije koja se bavi prodajom vozila, te da to nije saopštio tužiocu kao kupcu. S tim u vezi, tužilac ima pravo na naknadu pretrpljene štete shodno čl.510. st.3. i 512. ZOO. To pravo tužioca nije zastarelo u smislu čl.515. st.l. istog zakona, jer je tužilac za postojanje prava kupca predmetnog vozila VV, da traži povraćaj kupoprodajne cene, saznao tek podnošenjem tužbe protiv njega 30.5.2002. godine, a od tada do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari nije prošlo godinu dana. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 742/06).

Ugovorno ograničenje ili isključenje prodavčeve odgovornosti (čl. 513. ZOO) Kao stoje u stavu prvom ovog člana određeno, odgovornost prodavca za pravne nedostatke može se ugovorom ograničiti ili sasvim isključiti. Ovo pravilo proizilazi iz dispozitivnosti karaktera ugovora, jer stranke, držeći se pravila iz člana 20. ovog zakona, mogu svoj obligacioni odnos da urede drukčije nego je ovim zakonom određeno. Odstupanje od navedenog pravila postoji jedino ako je prodavcu u vreme zaključenja ugovora bio poznat ili mu nije mogao ostati nepoznat neki nedostatak u njegovom pravu, u kom slučaju odredba ugovora o ograničenju ili o isključenju odgovornosti za pravne nedostatke je ništava. 697

Kod takvih slučajeva, ako se odgovornost prodavca za pravne nedostatke i ograniči i sasvim isključi, ne znači da on nije u obavezu da kupcu vrati kupoprodajnu cenu, pošto nema pravnog osnova da je zadrži, makar i da nije znao ili mu nije mogao ostati nepoznat neki nedostatak u njegovom pravu. Ovo i zbog toga postoje dužan da vrati kupoprodajnu cenu i u slučaju da je kupac u momentu zaključenja ugovora znao za pravni nedostatak. Prodavač u tom slučaju nije dužan kupcu da naknadi štetu. Ali ako je prodavač u vreme zaključenja ugovora znao za pravni nedostatak ili mu taj nedostatak nije mogao ostati nepoznat, odgovornost prodavca koja je nekom odredbom tog ugovora ograničena ili sasvim isključena, ne samo da ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno daje ništava, već kupac ima pravo da raskine ugovor i da traži naknadu štete, odnosno da traži raskid ugovora ili da traži sniženje cene - ako je u pitanju delimična evikcija.

Ograničenja javnopravne prirode (čl. 514. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu posledice koje nastaju ako prodavač proda stvar javnopravne prirode. Ako do toga dođe, pretpostavka je daje prodavač znao ili morao znati da to što prodaje nije njegovo, već da pripada društvu, odnosno državi, tj. da je stvar javnopravne prirode. Odgovornost prodavca može biti višestruka. Pre svega, prema kupcu kome j e u obavezi da vrati kupoprodajnu cenu i da mu naknadi štetu, a može biti krivično-pravno ili prekršajno odgovaran, uz obavezu da naknadi i štetu onome ko ima pravo da tu stvar koristi, odnosno njome upravlja. U praksi se najčešće dešavaju slučajevi da raniji vlasnici nacionalizovanog ili građevinskog zemljišta, prodaju zemljišta na kojima imaju samo oni i njegovi naslednici pravo korišćenja, iako to zemljište pripada društvenoj zajednici ili državi. U tom slučaju prodavač odgovara po osnovu protivravnog raspolaganja stvari za koja postoje posebna ograničenja jer su javnopravne prirode, ne samo kupcu, već i onome ko je upisan kao korisnik tog zemljišta. Odgovornost kupca u ovom slučaju se ne bi mogla isključiti, bar kada je u pitanju naknada štete, jer se pretpostavlja daje i on znao da to što prodavač prodaje nije njegovo, već daje promet te stvari ograničen u smislu javnopravne prodaje, instrumentima koji su javno objavljeni u službenim glasilima. Zbog toga bi njegovo pravo na naknadu štete bilo dovedeno u pitanju. Pri svemu tome treba ukazati da su takvi ugovori ništavi u celini, jer je protivan prinudnim propisima, a pored toga i cilj povređivanja tog pravila upućuje na neku sankciju koja je zakonom određena za protivpravna postupanja.

Gubitak prava (čl. 515. ZOO) Odredbe stava 1. ovog člana ograničavaju pravo kupca po osnovu pravnih nedostataka, ako ga prema prodavcu nije iskoristio istekom godine dana od saznanja za postojanje prava trećeg lica. Kupac saznaje za povredu prava trećeg lica ili podnetom tužbom protivu njega ili priznanjem prava trećeg kad je ono očigledno osnovano, ali se saznanje odnosi i na ona obaveštenja koja je kupac dobio od trećeg lica, dakle i pre podnošenja tužbe ili priznanja očigledno osnovanog zahteva trećeg, pa to saznanje ima uticaja na određivanje roka za ostvarivanje prava prema prodavcu. Prema prodavcu, dakle, važi onaj rok kada je kupac saznao za postojanje prava trećeg lica. To saznanje može biti i od momenta kada gaje primio od prodavca, što znači i od momenta zaključenog ugovora o prodaji -kada je prodavač obavestio kupca o pravu trećeg lica. U tom slučaju rok od godine dana za gašenje prava kupca prema prodavcu počinje da teče od tog trenutka, tj. od dana zaključenja ugovora. Ako to nije slučaj, odnosno ako kupac uopšte nije znao za prava trećeg lica, rok od godine dana se računa od dana kada je kupac za to pravo trećeg saznao, bilo danom prijema tužbe ili nekim drugim aktom kojim je kupcu jasno stavljeno do znanja o pravu trećeg. U ovom slučaju radi se o prekluzivnom roku, jer je stavom prvim ovog člana određeno vreme u kome kupac može vršiti određena prava, što znači da ako ih u tom roku ne izvrši da ona pravno više i ne postoje. Rok iz stava 1. ovog člana je zakonski rok, pa sudovi u slučaju spora na taj rok paze po službenoj dužnosti. Za razliku od roka zastarelosti, gde se istekom roka gubi samo zahtev za prinudno ispunjenje, kod prekluzivnog roka istekom propisanog vremena prestaje pravo u celini, zbog čega se ne može koristiti ni pravo po osnovu zastarelosti potraživanja. Prodavač ima pravo da stavlja prigovore na tužbene navode kupca, i to one prigovore koji se odnose na rok u kome kupac koristi pravo za odgovornost prodavca po osnovu odgovornosti za pravne nedostatke stvari. Ako prodavač dokaže daje kupac propustio rok od godine dana za podnošenje zahteva, sud odbacuje tužbu kupca kao nedozvoljenu. 698

Stav 2. ovog člana ima u vidu slučaj ako je treće lice, pre isteka roka od godine dana, pokrenulo spor protivu kupca, a kupac je pozvao prodavca da se umeša u spor, u kom slučaju se pravo kupca gasi tek istekom šest meseci po pravosnažno okončanom sporu. Dakle, ako kupac posle okončanog spora sa trećim licem ne pokrene spor protivu prodavca u roku od šest meseci od dana kada je taj spor pravosnažno okončan, pravo kupca po osnovu pravnih nedostataka gasi se istekom tog roka. Ako je spor dugo trajao, a kupac nije obavestio prodavca u roku od godine dana od dana saznanja o pravu trećeg lica, odnosno nije ga u tom roku pozvao da se u spor umeša, kasnije pozivanje kupca, pa i po isteku roka od šest meseci po pravosnažno okončanom sporu, nemaju pravni značaj, jer su se njegova prava prema prodavcu ugasila u roku od godine dana od dana kada je kupac saznao za pravo trećeg lica, a kupac je propustio da u tom roku pozove prodavca da se umeša u spor.

OBAVEZE KUPCA ISPLATA CENE O ceni uopšte Cena je jedan od bitnih elemenata u imovinskom pravu. Ona mora biti stvarna i ozbiljna i odrediva. Kad ugovorom o prodaji, na primer, prodajna cena nije određena, ali u njemu ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je dužan da plati cenu koju je prodavač redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove razumnu cenu (član 462. ovog zakona), a ako se ona ne može utvrditi onda cena koju utvrđuje sud prema okolnostima slučaja. U protivnom, ugovor koji ne ispunjava te uslove u odnosu na cenu nema pravno dejstvo. Cena može biti propisana od nadležnog organa za određene vrste stvari. U tom slučaju, ako je ugovorena veća cena od one koju je za određenu vrstu stvari propisao nadležni organ, kupac duguje samo iznos propisane cene, a ako je već isplatio ugovorenu cenu, ima pravo da zahteva da mu se vrati razlika (član 463. ZOO). Ako je ugovorena tekuća cena, kupac duguje cenu utvrđenu zvaničnom evidencijom na tržištu mesta prodavca u vreme kada je trebalo da usledi ispunjenje. Ako takve evidencije nema, tekuća cena se određuje na osnovu elemenata pomoću kojih se prema običajima tržišta utvrđuje cena. I kod drugih ugovora cena je bitan element ugovora, sa odstupanjima kako je to napred navedeno, kao i odstupanjima koja karakterišu određeni momenat u vezi zaključenja i izvršenja ugovora uopšte, već prema tome o kojim elementima se radi, koji imaju uticaja da se cena utvrdi ili izmeni.

Vreme i mesto isplate (čl. 516. ZOO) Pravilo koje je utvrđeno u stavu 1. ovog člana je dispozitivnog karaktera. Naime, strankama je ostavljeno da same odrede vreme i mesto plaćanja. Ako stranke ugovorom nisu odredile vreme i mesto isplate, stavom drugim ovog člana propisano je da se plaćanje vrši u času i mestu u kome se vrši predaja stvari. Ako, pak, prema ugovoru cena ne mora da se plati u času predaje, plaćanje se vrši u prebivalištu, odnosno sedištu prodavca. Imajući u vidu ono što je određeno u odredbama stava 2. i 3. ovog člana, može se reći da su to dopunska pravila u odnosu na pravilo iz stava 1. ovog člana, jer regulišu odnos ako stranke nisu odredile mesto i vreme isplate. Ove odredbe nisu odredile neka opšta pravila vremena i mesta isplate, kao što bi bilo "prema prirodi posla ili drugim okolnostima", već su dala rešenja kako se postupa ako stranke nisu ugovorile vreme i mesto isplate. Pored toga ta pravila bi se više odnosila na fizička lica, koja svoje obaveze mogu plaćati i u gotovom novcu, ali ne i na pravna lica koja svoje račune moraju imati kod određene banke, ili u više banaka i u raznim mestima, pa se zbog toga prema njima ne mogu uskladiti pravila navedena u stavovima 2. i 3. ovog člana. Plaćanje cene, ako su u pitanju pravna lica, vrši se preko računa banke i na konto poverioca prema broju računa koji je označen u fakturi poverioca. Ako poverilac ima više računa, bilo kod jedne ili više banaka, dužnik plaća na jedan od navedenih računa označenih u fakturi, pri čemu je vreme plaćanja određeno u samoj fakturi a mesto prema sedištu banke u kojoj poverilac ima svoj račun. Ako stranke nisu drukčije ugovorile smatra se da je dug izmiren kada banci kod koje se vodi račun poverioca, stigne novčana doznaka u korist poverioca ili virmanski nalog dužnikove banke. Ako je ugovorom predviđeno plaćanje preko pošte, pretpostavlja se da su se stranke saglasile daje uplatom dužnog iznosa dužnik izmirio svoju obavezu prema poveriocu, a ako se stranke o tome nisu dogovorile, smatra se da je dužnik izmirio svoju obavezu prema poveriocu kada poverilac primi novčanu doznaku. 699

Vreme plaćanja kod pravnih lica zavisi i od toga šta se plaća, jer novčana obaveza može da bude, pored plaćanja cene, vozarina, provizija, nagrada, naknade, premije osiguranja i drugo. Zbog toga plaćanje može biti različito, dakle u zavisnosti od pravnog posla koji je izvršen. U nekim slučajevima, kada se plaćanje vrši menicom, određuje se vreme i rok dospelosti menice, a ako se plaćanje vrši akreditivom onda se plaćanje vrši danom otvaranja akreditiva, odnosno ispunjenja obaveza u vezi sa otvorenim akreditivom, ili, stoje najčešći slučaj plaćanje putem doznaka na račun banke u kojoj poverilac ima svoj račun. Mada je stavom 1. ovog člana propisano pravilo daje kupac dužan da plati cenu u vreme i na mesto određenom u ugovoru, ipak lice koje ima obavezu plaćanja vodi računa da li je ugovorom predviđeno i istovremeno ispunjenje obaveza, pa ukoliko prodavač nije ispunio svoju obavezu, a u ugovoru je određeno vreme i mesto plaćanja, kupac, odnosno dužnik nije dužan da ispoštuje obavezu o vremenu i mestu plaćanja koja su ugovorom određena. Ugovorom može biti određeno plaćanje u obrocima, ali se i tom slučaju određuje vreme plaćanja svakog obroka, kao i mesto isplate. Ako je u međuvremenu mesto isplate promenjeno, poverilac je dužan da o toj okolnosti blagovremeno obavesti dužnika, jer u protivnom dužnik ne odgovara za neisplaćeni obrok ili isplaćeni ali na ranije utvrđeni račun, koji ne evidentira daje isplata preneta na račun poverioca. Dužnik može svoju obavezu da izvrši i pre vremena određenog za isplatu, ali je dužan da o tome obavesti poverioca i da vodi računa da se ta isplata ne izvrši u nevreme, tj. kada poveriocu to ne odgovara iz njemu znanih poslovnih ili drugih razloga. Inače, vreme plaćanja počinje da teče, ako ugovorom nije drukčije određeno, u roku od osam dana od dana prijema računa, odnosno fakture, a ako je kupac robu primio posle prijema fakture, onda rok od osam dana počinje da teče od prijema robe. Nekada se vreme plaćanja određuje u zavisnosti od uslova kada će kupac raspolagati novčanim ili drugim sredstvima plaćanja za kupljenu robu. To bi bio slučaj, na primer, prema vremenu kada banka odobri kredit kupcu. U praksi često nastaje slučaj da se vreme plaćanja određuje prema vremenu kada kupac naplati svoje potraživanje od svog kupca, ali se to vreme toleriše samo do vremena koje je normalno potrebno da kupac naplati svoje potraživanje od svog kupca.

Sudska praksa Ispunjenje obaveze plaćanjem po nalogu poverioca Plaćanje po nalogu poverioca trećem licu, ekonomski je jednako izvršenju obaveze samom poveriocu. Iz obrazloženja Kako tužilac robu nije primio, ni on ni njegov krajnji kupac koji je izvršio plaćanje iste po računu koje je izdao tuženi, to je tužilac i tražio vraćanje avansno uplaćenih sredstava za robu, pa kako tuženi nije dobrovoljno vratio navedena sredstva, to je pokrenuo ovaj spor. Plaćanje po nalogu poverioca ekonomski je jednako izvršenju obaveze samom poveriocu po osnovu navedene fakture, pa je stoga i uplata krajnjeg korisnika po nalogu tužioca na način i račun koji je naveo sam tuženi zapravo ispunjenje uplate prema tuženom. Plaćanje iznosa po fakturi po nalogu tuženog trećem licu jednako je plaćanju tuženom, pa kako tuženi nesporno robu nije isporučio tužiocu, to je on svoju imovinu neosnovano uvećao za uplaćeni iznos, jer nije ispunio obavezu prema tužiocu predajom robe koja je bila ekvivalent uplaćenog iznosa. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 12667/05 od 9.1.2006.godine).

Kamata u slučaju prodaje na kredit (čl. 517. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu ne kredit koje jedno lice dobij a od banke ili neke druge finansijske organizacije, već kredit po osnovu prodate stvari od strane prodavca, koja kupcu daje plodove ili kakve druge koristi, u kom slučaju kupac duguje prodavcu kamatu, od dana kada mu je stvar predata. U stvari, kredit, o kome je reč u ovom članu, je imovinsko-pravni odnos između dva lica, po kome jedan (prodavač) daje a drugi (kupac) prima, odnosno dobij a robu ili neku drugu vrednost, od kojih kupac ima neku korist, ili kako je u ovom članu rečeno ako mu dobijeni kredit "daje plodove ili kakve druge koristi", a prodavač za to dobij a određenu naknadu za korišćenje kupljene stvari na kredit. U praksi pravnih subjekata, pre svega u poslovima pravnog prometa, postoji veliki broj raznih vrsta kredita. To mogu biti robni i novčani, proizvođački, potrošački, kratkoročni, srednjoročni, dugoročni, i t. d, već prema svojoj nameni. Odredbe ovog člana imaju u vidu robni kredit, tj. kada prodavač proda svoju robu nekom licu, kupcu, koji od tako kupljene robe očekuje neke plodove ili neke druge koristi. S obzirom da prodavač u takvom slučaju ne prodaje robu za gotov novac, ili sredstva koja bi bila plaćena preko banke, prodavač ima pravo da od kupca naplati kamatu za tu korist koju će kupac od kupljene robe imati. 700

Ovaj član ima u vidu ugovornu a ne zateznu kamatu, jer se zatezna kamata odnosi na slučaj docnje i nezavisna je od ugovorne kamate. Ugovorena kamata se javlja kao naknada za korišćenje prodate stvari, koja će dati "plodove ili kakvu drugu korist", i ona je uvek rezultat dogovora između prodavca i kupca, i ona se plaća od dana kada je kupcu stvar predata, a ne od dana dospele obaveze za isplatu cene. Međutim, u praksi postoji tzv. odloženo plaćanje, sa ili bez kamate, ili kod velikih sistema, odnosno robnih kredita velikih vrednosti, posebno se određuje odloženo vreme dospelosti plaćanja kredita, a posebno vreme plaćanja glavne obaveze. Ugovorna kamata o kojoj je reč u ovom članu ima u vidu visinu stope ugovorne kamate koja se između prodavca i kupca utvrđuje posebnim ugovorom.. Kako je u ovom zakonu određeno (čl. 399.), stopa ugovorne kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju, ali ako se radi o visini kamatne stope između pravnih lica, primenjuje se ona stopa koja bude određena posebnim zakonom. Kako takav zakon još nije donet, pravna lica mogu ugovarati kamatnu stopu koju banka ili druga bankarska organizacija plaća, odnosno ugovara za takvu ili sličnu vrstu posla. Prodavač može u vezi prodate robe na kredit da odredi i manju stopu ugovorne kamate, od one koju primenjuju, na primer banke. To bi bio slučaj kod potrošačkih kredita, kada prodavač, u granicama dozvoljenog davanja kredita, određuje niže i blaže uslove kupovine, sa kamatnom stopom koja je niža od uobičajene. U stvari, kamata kroz robni kredit obezbeđuje prodavcu onu vrednost koju bi on ostvario da je kupovnu cenu odmah naplatio. Kako je to kod ugovorenog kredita plaćanje učinjeno sa odložnim rokom, prodavač logično ima pravo da se naplatom kamate obešteti za vrednost koju nije ostvario prodajom stvari, odnosno nije imao koristi od toga za period do isplate kredita, jer da je naplatu izvršio odmah, naplaćeni novac bi mogao odmah da mu donese nove prihode, koje je on inače izgubio davanjem robe na kredit.

Isplata cene u slučaju uzastopnih isporuka (čl. 518. ZOO) Kod uzastopnih isporuka, svaka takva isporuka smatra se posebnom u pogledu isplate cene, osim ako stranke nisu što drugo ugovorile, ili to proizilazi iz okolnosti posla. U vezi ovog pitanja nastaje problem - ako kupac zadocni sa isporukom jednog obroka plaćanja, da li se smatra daje kupac pao u docnju za neisplaćeni deo u roku, ili to ima uticaja na kupčevu obavezu u pogledu celokupne obaveze plaćanja. Po pravilu, kupac pada u docnju samo u pogledu onog dela plaćanja koji nije izvršio u određenom roku, pa prodavač u vezi toga ima pravo na naknadu štete, odnosno i druge sporedne obaveze. Naravno, to zavisi od toga kako su stranke to pitanje uredile ugovorom. U nekim slučajevima neisplata jednog dela obroka povlači obavezu plaćanje celokupne obaveze, stoje slučaj kod bankarskih kredita, pa i kod nekih preduzeća koje obavljaju delatnosti od javnog značaja. Ako u ugovoru u vezi isplate cene u slučaju uzastopnih ugovora nije predviđeno da jedna ili više neisplata povlače izvršenje i ostalih obaveza, onda se mora poštovati pravilo da se u vezi svake uzastopne isporuke traži izvršenje samo u odnosu na onaj deo isporuke koji je dospeo na isplatu, a u tom roku nije plaćen. Nešto je drugi slučaj kod preduzeća koja imaju monopolski položaj na tržištu. Tako, na primer, kod korišćenje telefona, odnosno impulsa koje obezbeđuje PTT preduzeće, ili kod isporuke električne energije, koji se smatraju uzastopnim isporukama, propisi, opšti ili interni (opšta pravila) im dozvoljavaju da u slučaju docnje kod isplate jednog određenog dela usluge (po pravilu, mesečne) ukinu, odnosno obustave vršenje usluge, dok kupac ne izmiri sve dospele obaveze, pa i naknadu štete zbog isključenja. Naravno, navedene organizacije to pitanje regulišu i ugovorom sa svakim potrošačem, tako da njihova odluka o isključenju, odnosno obustavi usluga ima osnova u tim instrumentima, koje je i kupac prihvatio. Po odredbama o raskidanju ugovora sa uzastopnim obavezama, propisano je pravilo da kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može u razumnom roku, raskinuti ugovor u pogledu svih budućih obaveza, ako je iz datih okolnosti očigledno da ni one neće biti ispunjene. Drugim recima, strogost ovog pravila se ublažava okolnošću daje kupac nastavio sa ispunjenje svojih obročnih plaćanja, zbog čega prodavač kod postojanja takvih usluga nije u mogućnosti da raskine ugovor, već da traži naplatu, odnosno izvršenje neisplaćenog dela obaveze. Odredbe stava 2. imaju u vidu da ako je kupac na osnovu ugovora kod sukcesivnih isporuka dao prodavcu predujam, da se prve isporuke naplaćuju iz predujma, ako nije što drugo ugovoreno.

PREUZIMANJE STVARI (čl. 519 ZOO) Odredbe ovog člana ukazuju na nekoliko karakteristika u vezi preuzimanja kupljene stvari. Pre svega, to su radnje koje mora da preduzme prodavač, zatim radnje koje preduzima kupac u pogledu odnošenje stvari i posledice koje mogu nastati ako kupac odbije da preuzme stvar. Kao preuzimanje stvari smatraju se sve one radnje koje je prodavač dužan da obavi, prema ugovoru i prirodi posla, da bi kupac mogao preuzeti stvar. 701

Zaključenjem ugovora o prodaji, radnje prodavca u vezi predaje stvari kupcu mogu imati nekoliko oblika, naravno u zavisnosti kako je to ugovorom predviđeno. Ugovorom može biti predviđeno da prodavač preda stvar kupcu na svom skladištu, tj. u svom poslovnom prostoru, ili nekom skladištu, po osnovu skladištenja stvari, zatim predaja se smatra izvršenom i kada prodavač kupljenu stvar preda na prevoz nekom prevozniku, ili ako prodavač preda kupcu isprave na osnovu kojih ovaj može podići kupljenu stvar. Naravno, sve u zavisnosti da li se isporuka, odnosno preuzimanje stvari vrši u mestu gde se nalazi stvar, ili se stvar preuzima kod prodavca, ili je mesto isporuke mesto kupca, odnosno njegov skladišni prostor, što je vise uobičajeno, u kom slučaju postoji veća sigurnost pravilne i potpune isporuke. Prodavač se oslobađa obaveze rizika čim preda stvar kupcu, dakle u svim napred navedenim slučajevima - kada se smatra daje prodavač predao stvar kupcu. I kupac je dužan da preduzme sve potrebne radnje da bi prodavcu omogućio izvršenje ugovora, odnosno preuzimanje stvari. Sve te radnje skupa, u smislu odredaba ovog člana, podrazumevaju preuzimanje stvari. Radnje kupca podrazumevaju preuzimanje stvari onako kako je ugovorom određeno. On može stvar preuzeti na skladištu kupca, kada se sa sigurnošću vrši kvalitativni i kvantitativni prijem stvari. Ako se preuzimanje stvari ugovoreno od prevoznika, onda kupac sarađuje sa prevoznikom u cilju pravilne i sigurne isporuke kupljene stvari. Kupac može dobiti i određene isprave na osnovu kojih je ovlašćen od prodavca da kupljenu stvar preuzme u nekom skladištu. To su sve radnje koje kupcu omogućuju pravilno preuzimanje stvari, jer je kupac uvek u mogućnosti da prilikom preuzimanja stvari utvrdi kvalitet i količinu isporučenih stvari. Prema stavu 2. ovog člana kupac koji odbije da preuzme stvar čija mu je predaja ponuđena na ugovoren ili uobičajeni način i na vreme, preuzima rizik da prodavcu naknadi štetu, a u slučaju ako prodavač posumnja da kupac neće isplatiti cenu, prodavač ima pravo i da raskine ugovor, što takođe stvara posledice za kupca, jer pada u docnju a samim tim u obavezi je i da prodavcu naknadi štetu. Navedeni stav ima u vidu da su prodavač i kupac već zaključili ugovor o prodaji, te da su tim ugovorom predvideli i način preuzimanja stvari. Kupac je očigledno u obavezi prema prodavcu da preuzme kupljenu stvar na način kako je to određeno ugovorom. Ako kupac, i pored tako njegove obaveze odbije isporuku ugovorene robe, dakle stvari koja mu je ponuđena daje preuzme, prodavač ima pravo da kupcu stavi stvari na raspolaganje i da od njega zahteva kupovnu cenu. Naravno, rizik propasti stvari ili oštećenja pada na kupcu. Ako, pak, prodavač oceni da od kupca neće moći da naplati cenu, nije u obavezi da kupcu nudi stvar radi preuzimanja, već može da raskine ugovor i da od kupca zahteva naknadu štete i druge sporedne vidove štete. Radi povezivanja obaveze preuzimanja stvari, korisno je vratiti se na deo koji se odnosi na docnju dužnika, odnosno kada on pada u docnju i kakve posledice iz toga proizilaze. Naime, za nastupanje docnje dužnika pretpostavka je da dužnik nije izvršio svoju obavezu u roku određenom za ispunjenje. Rok za izvršenje obaveze, po pravilu, određen je ugovorom, kao značajan element ugovora. Inače, docnja ne nastupa samo po proteku ugovorenog, odnosno dospelog roka, već i kada stranke za ispunjenje obaveze odrede neki drugi, kasniji rok. Na taj način se produžuje rok ispunjenja obaveze, a samim tim se i otklanjaju posledice docnje, odnosno sprečava njihovo nastupanje. Vreme ispunjenja obaveze može biti određena ili neodređena, a ako nije određena primenjuje se pravilo iz člana 314. ZOO, po kome poverilac može odmah zahtevati ispunjenje obaveze, odnosno onda kada se ostvari svrha posla, priroda obaveze i ostale okolnosti koje zahtevaju izvestan rok za ispunjenje Ispunjenje obaveze o roku, ako je on određen, vezano je za taj rok, zbog čega nije potrebno da prodavač o tome posebno obaveštava dužnika. Dužnik je u docnji već sledećeg dana od dana kada je nastupio rok za ispunjenje obaveze. Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Iz navedenog proizilazi da dužnik pada u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok nije određen tek kada primi opomenu poverioca, odnosno kada ga ovaj pozove na ispunjenje obaveze. Zahtev za ispunjenje se ne mora postaviti ako je rok određen za ispunjenje, ali ako rok nije određen, zahtev može biti neformalan, tj. pismen ili usmen, vansudskim ili sudskim putem. On ne obavezuje ako je dužnik blagovremeno stavio prigovor o nepostojanju uslova za ispunjenje obaveze. U tom slučaju primena pravila o docnji se odlaže, dok se ne utvrdi osnovanost dužnikovog prigovora. Ako je dužnikov prigovor neosnovan, posledice neispunjenja o roku nastaju od dana kada je po pravilima o docnji ona nastala, od kada počinju da nastaju i druge posledice, kao što su sporedne obaveze, ugovorna kazna, kamata, troškovi. Zahtev poverioca mora biti saglasan sa obavezom koju ima dužnik prema njemu. Ako njegov zahtev nije saglasan u navedenom smislu, odnosno kada traži drugačije ispunjenje obaveze, docnja dužnika ne postoji. Ako se radi o fiksnom roku, tj. roku za određeni dan ispunjenja obaveze, docnja ne nastupa istekom tog dana ako je dan za ispunjenje obaveze od značaja za poverioca, tj. ako je ugovoreno da mu se samo toga dana izvrši obaveza. U tom slučaju obaveza dužnika prestaje, jer se smatra daje nepostupanj em dužnika po ugovoru ugovor raskinut, zbog Čega poverilac ima pravo na naknadu štete. 702

Već je ranije rečeno, da dužnik odgovara za neizvršenje obaveze i ako iz subjektivnih razloga nije bio u mogućnosti da izvrši svoju obavezu prema poveriocu. On odgovara i u uslovima eventualne nemogućnosti ispunjenja svoje obaveze koja je nastupila za vreme trajanja njegove obaveze. Dužnik se, dakle, ne oslobađa obaveze naknade štete poveriocu i u slučajevima kada je do docnje došlo njegovom subjektivnom krivicom. U slučaju nastupanja docnje dužnika, poverilac ima pravo da traži prinudno izvršenje obaveze, zatim nije u obavezi da izvrši svoju obavezu prema dužniku, dok dužnik ne izvrši svoju obavezu, a može dužniku ostaviti i primereni rok za ispunjenje obaveze, koji ako ga dužnik ne ispoštuje poverilac može odustati od ugovora i tražiti naknadu štete. Docnja dužnika u nekim slučajevima daje pravo poveriocu da sam izvrši radnju dužnika ili da zaključi ugovor sa trećim licem. To će biti slučaj kada poverilac zbog docnje dužnika odustane od ugovora.

OBAVEZA ČUVANJA STVARI ZA RAČUN SAUGOVORAĆA Slučajevi obaveze čuvanja (čl. 520. ZOO) Prema stavu 1. ovog člana, ako stranke zaključe ugovor o prodaji, a kupac ne ispuni obavezu preuzimanja stvari, dakle kada je rizik prešao na kupca a kupac ne preuzme stvar, prodavač je dužan da tu stvar čuva sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, te da u tom smislu preduzme potrebne mere. Prodavač koji je preuzeo dužnost čuvanja stvari kupca, dužan je da te stvari izdvoji i da se o njima stara, odnosno da ih obezbedi na način da se ne oštete ili ne propadnu. Troškove koje je prodavač u vezi tog čuvanja imao padaju na teret kupca, stoje saglasno i odredbama stava 3. ovog člana. Poznato je pravilo daje stranka pri ispunjenju svoje obaveze dužna da postupa sa pažnjom koja se u poslovnom prometu zahteva, kako je to propisano i u odredbama člana 18. ovog zakona, a naime daje strana u obligacionom odnosu dužna da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionog odnosa, označeno izrazima kao "pažnja dobrog privrednika", odnosno "pažnja dobrog domaćina". Prodavač pri ispunjenju svoje obaveze, odnosno kada kupac ne ispuni obavezu preuzimanja stvari, ne ostaje neaktivan i ne dopušta da se čuvanje stvari prepusti slučaju. On mora da preduzme sve mere da bi prodatu stvar sačuvao od oštećenja ili propasti, kao što bi to učinio u odnosu na svoje stvari. Obaveza prodavca da se stara o stvari koju treba da preuzme kupac, prestaje danom kada je prodavač stvar predao vozaru ili nekom trećem licu koje vrši delatnost prevoza, ali i u tom slučaju postoji njegova obaveza da prevoznika obavesti, odnosno upozori na svojstva stvari, kako bi vozar preduzeo odgovarajuće mere pri prevozu da se stvar ne ošteti ili propadne. Tako, na primer, kod prevoza stvari čija je ambalaža od stakla, vozar upozoren od prodavca na to svojstvo stvari, takvu stvar posebno obeležava i sa njom postupa sa posebnom pažnjom. Ako je prodavač prodao kupcu stvari koje se nalaze kod skladištara i u vezi toga kupcu predao potrebne isprave, skladištar je takođe dužan da se stara kao dobar privrednik i da stvar čuva sa pažnjom koja je od njega očekuje kao dobrog privrednika. I u drugim slučajevima, kada prodata stvar još nije došla u pritežanje kupca, prodavač ili lice koje je od njega zaduženo, dužan je da se do predaje stvari stara sa najvećom pažnjom, kako bi kupac preuzimanjem stvari dobio onu stvar koja je bila predmet ugovora sa prodavcem. Stav 2. ovog člana ima u vidu isto pravilo koje važi prema prodavcu u vezi obaveze čuvanja stvari, a naime ako je kupac primio stvar, a on hoće daje vrati prodavcu, bilo što je raskinulo ugovor , bilo stoje zahtevao drugu stvar umesto nje, dužan je da se o toj stvari ophodi s pažnjom dobrog privrednika, odnosno s pažnjom dobrog domaćina. Posebno je pitanje da li je kupac u pravu kada smatra da primljenu stvar treba da vrati prodavcu. On to može da učini ako mu je, na primer, prodavač isporučio stvar koju kupac ugovorom nije kupio. Ili, to može biti slučaj ako mu je prodavač isporučio stvar po rodu ali ne onog kvaliteta koji je kupac ugovorio. I u drugim slučajevima, predviđeni ovim zakonom, kupac može primljenu stvar da stavi na raspolaganje prodavcu. Međutim, i kod postojanja svih tih uslova zbog čega kupac može vratiti kupljenu stvar prodavcu, kupac je dužan da se o stvari koju je primio stara sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, kao daje u pitanju njegova stvar. Ako kupac ne čuva primljenu stvar kao dobar privrednik, od odgovara ne samo za namerno oštećenje čuvane stvari, već i za oštećenje nastalo nepažnjom, nehatom ili nestručnim postupanjem. Stvar koja je podložna kvaru i koju treba što pre iskoristiti zbog opasnosti od kvarenja, kupac je dužan daje proda pod najpovoljnijim uslovima, a ne daje čuva, jer bi odgovarao za štetu koja bi usled toga mogla da nastane. Kupac ne može bez saglasnosti prodavca da mu vrati stvar koju je primio. On mora bez odlaganja da obavesti prodavca o stavljanju stvari na raspolaganje i o davanju stvar na čuvanje, ako je stvar dao na čuvanje skladištaru. Ako prodavač ne odgovori na traženje kupca damu ovaj vrati stvar, kupac može bez saglasnosti prodavca da mu je vrati. 703

Zbog toga je u stavu 3. ovog člana određeno pravilo, dakle bez obzira da li je prodavač predao kupcu stvar, ili je kupac stvar primio ali je izrazio nameru da primljenu stvar vrati prodavcu, ili je raskinuo ugovor sa prodavcem, njihova je dužnost, dok se stvar nalazi u njihovoj državini, da se o njoj staraju sa najvećom pažnjom radi očuvanja svojstva stvari, odnosno kvaliteta i kvantiteta prodatih stvari, sve u cilju da se ne oštete ili propadnu. Pravilo u tom stavu obezbeđuje pravo na naknadu troškova potrebnih radi očuvanja stvari, a da li je ta prava biti u korist prodavca ili kupca, zavisiće od niza okolnosti vezanih za preduzimanje potrebnih radnji od strane prodavca i kupca radi izvršenja ugovora.

Kad kupac neće da primi stvar koja mu je upućena (čl. 521. ZOO) Kupac je dužan da primi stvar koja mu je upućena u mesto opredeljenja i tamo stavljena na raspolaganje, čak i u slučaju ako neće da primi tu stvar. U vezi sa tim postoji njegova obaveza da preuzme stvar za račun prodavca, naravno ako ovaj nije prisutan. On nije obavezan da stvar preuzme samo u slučaju: a) ako je prodavač prisutan u mestu opredeljenja, i ako prodavač u tom mestu ima neko lice koje bi stvar preuzelo za njega (na primer, poslovna jedinica u tom mestu ili lice koje je ovlašćeno da postupa po takvim nalozima svog vlastodavca, u ovom slučaju prodavca), b) ako preuzimanje stvari nije vezano za isplatu cene, na primer u slučaju pouzeća, i v) ako to preuzimanje stvara neke nezgode za kupca ili preterane troškove. U slučaju da su ispunjeni uslovi da jedino kupac može da primi stvar koja mu je upućena prema mestu dogovora iz ugovora sa prodavcem, kupac je dužan, ako je stvar preuzeo a ne želi daje primi, da o tome bez odlaganja obavesti prodavca i da mu primljenu stvar stavi na raspolaganje Kupac ne može bez saglasnosti prodavca da ovome vrati stvar koju je primio i stavio mu je na raspolaganje. Obaveštavajući o tome prodavca, kupac preduzima radnje daje na odgovarajući način uskladišti i čuva sve do pojave prodavca, koji može, ako kupac nije raskinuo ugovor o prodaji, da ponudi sniženje cene ili da za tu stvar da neku drugu dispoziciju, ili daje preuzme ili proda drugom licu. Kao što je napred naglašeno, kupac nije dužan da primi stvar koja mu je upućena, posebno ako je prodavač prisutan u istom mestu gde je stvar stavljena na raspolaganje, ili u tom mestu ima svoju poslovnicu, ili je za predaju stvari ovlastio neko drugo lice. U tom slučaju prodavač može disponirati tom stvari na način koji njemu najbolje odgovara, bilo što bi stvar prodao po nižoj ceni, kupcu ili nekom drugom licu, ili bi stvar prodao drugom licu. Ako prodavač smatra da je odbijanje prijema stvari neopravdano od strane kupca, on može stvar predati na uskladišten]e, ili je predati u depozit suda, kao obezbeđenje njegovog potraživanja, a samim tim i provođenje određenog postupka u vezi osnovanosti odbijanja zahteva kupca da primi stvar, odnosno u vezi ispunjenja ugovora, a samim tim i obaveze kupca da mu isplati ugovorenu ceni i naknadi štetu kao i ostale troškove koje je prodavač u vezi takvog postupanja kupca imao. Kupac može u eventualnom sudskom postupku da istakne prigovor da mu je prodavač dostavio drugu stvar od ugovorom utvrđene, bilo zbog kvaliteta ili nekih drugih nedostataka stvari, koje su predstavljale smetnju da ih kupac primi. On može staviti i prigovor daje prijem, odnosno preuzimanje stvari bio uslovljen od prevoznika isplatom cene, zbog čega on nije želeo da stvar primi, jer takva obaveza nije proizilazila iz ugovora, a posebno ako mu je prodavač umesti ugovorom kupljene stvari isporučio drugu stvar. Isto tako, kupac ne mora da primi stvar, koja mu je protivno ugovoru stavljena na raspolaganje, ako je prijem te stvari vezan za neke veće nezgode, kao što bi bio prijem neke zapaljive smese, za koje je prodavač trebalo da obezbedi sredstva prevoza do skladišta kupca. Na primer, kod prevoza takve mase u železničkim cisternama, gde se zahteva pretakanje u podobne sudove za prevoz takve stvari, a prodavač iako se obavezao da će ta sredstva prevoza da obezbedi to nije učinio. U tom slučaju, kao i u slučaju ako bi kupac u vezi sa preuzimanjem stvari imao preterane troškove, kupac nije dužan da primi stvar koja mu je upućena. Međutim, u svim slučajevima kada kupac neće da primi stvar koja mu je upućena, postoji njegova obaveza da bez odlaganja, što znači odmah, istoga dana, a najkasnije sutradan, da o razlozima odbijanja obavesti prodavca da mu tu stvar stavlja na raspolaganje.

Prava strane dužne da čuva stvar (čl. 522. ZOO) Ovim članom regulišu se prava strane koja čuva stvar, odnosno prava ugovorne strane koja je preduzela mere za čuvanje stvari. Osnovni oblik pravilnog ispunjenja obaveze je ispunjenje obaveze kako'je ugovorom, odnosno određenom obligacijom predviđeno. Međutim, u praksi nije uvek tako, pa se zbog povrede navedenog pravila traži zaštita od suda, koji po propisima o vanparničnom postupku ostvaruje funkciju zaštite prava jedne od stranaka, prijemom dugovane stvari na čuvanje. 704

Dugovana stvar se ne može uvek predati na čuvanje. Da bi ugovorna strana koja je prema odredbama čl. 520. i čl. 521. ovog zakona dužna da preduzme mere za čuvanje stvari, potrebno je ispunjenje sledećih uslova: a) daje zbog kupčeve docnje rizik prešao na kupca pre predaje stvari - zbog čega je je prodavač dužan da čuva stvar, b) da kupac, kada mu je stvar uručena , hoće daje vrati stvar prodavcu, v) kada kupac neće da primi stvar koja mu je upućena u mesto opredeljenja (iz razloga navedenih u članu 521. ovog zakona). Nije na štetu ponoviti ono stoje ranije rečeno u vezi polaganja stvari kod suda. Naime, polaganje stvari se vrši kod stvarno nadležnog suda u mestu ispunjenja, osim ako razlozi ekonomičnosti ili priroda posla zahtevaju da se polaganje izvrši u mestu gde se stvar nalazi. Stvarno nadležan sud za polaganje stvari je opštinski sud, kao vanparnični sud, a mesno nadležan je onaj opštinski sud gde se po obligaciji ima izvršiti ispunjenje. Tako, na primer, ako dužnik koji polaže predmet kod suda ima prebivalište, odnosno boravište recimo u Novom Sadu, a ispunjenje treba da se izvrši u Jagodini, za postupanje u ovoj stvari, odnosno prijem predmeta koji se polaže sudu, nadležan je Opštinski sud u Jagodini. Svako polaganje stvari sudu predstavlja polaganje u depozit suda, s tim što se različito postupa ako su u pitanju neke stvari, kao što su: novac, hartije od vrednosti i druge isprave koje se mogu unovčiti, zatim plemeniti metal, dragocenosti i drugi predmeti izrađeni od plemenitih metala, koje sud polaže na poseban račun kod Narodne banke (za novac i stranu valutu obavezno, a za druge od navedenih stvari može da ih zadrži u svoj sef, a ako za to ne postoje uslovi i te stvari predaje ovlašćenoj banci), dok se kod drugih stvari, koje su predmet pravnog prometa većeg fizičkog obima, te stvari primaju u depozit i sud određuje način njihovog čuvanja, odnosno predaje na čuvanje javnom skladištu ili drugoj organizaciji koja se bavi čuvanjem stvari, a fizičkom licu samo ako u mestu gde se predmet nalazi nema pravnog lica koje obavlja delatnost uskladištenja. Mada u ovom članu nije ništa rečeno o tome koji je stvarno nadležan sud za slučaj iz ovog člana, proizilazi daje to sud po mestu ispunjenja (čl. 521. ovog zakona), ali imajući uvidu odredbe člana 328. stav 2. ovog zakona, po kome je svaki drugi nadležni sud (dakle ne samo po mestu ispunjenja) dužan primiti stvar u depozit, s tim što se kod ovog drugog slučaja određuje i obaveza dužnika da da naknadu poveriocu ako je ovaj polaganjem kod drugog suda pretrpeo štetu. U predlogu sudu predlagač, dakle ugovorna strana koja je prema odredbama navedenih članova dužna preduzeti mere za čuvanje, navodi razloge zbog kojih predaje stvar sudu, zatim daje opis te stvari i označuje njenu vrednosti, a navodi i lice u čiju korist se ona predaje, pa i uslove pod kojima će stvar predati sudu. Uz predlog sudu, predlagač prilaže i potrebne dokaza koji potvrđuju njegove navode u prijavi zbog čega stvar predaje sudu u depozit. Ako sud oceni da predlog predlagača nije osnovan, odnosno da ne ispunjava uslove za prijem stvari u depozit, ili ako u određenom roku predlagač ne predujmi troškove čuvanja, sud donosi rešenje kojim predlog predlagača odbacuje kao neosnovan. Ako sud, po ispitivanju priloženih dokaza, utvrdi daje predlog osnovan, tek tada donosi rešenje o prijemu predmeta, odnosno novca u sudski depozit, i određuje način čuvanja. S obzirom daje predaja stvari sudu učinjena zbog odbijanja druge strane da primi ispunjenje obaveze, sud poziva lice u čiju je korist izvršeno deponovanje, da u određenom roku primi predmet iz depozita, naravno, ako ispuni uslove za predaju. Ako lice u čiju je korist predat predmet sudu izjavi da isti ne prima, sud o tome obaveštava predlagača, tražeći od njega da se o tome izjasni. Nakon toga sud donosi rešenje kojim poziva predlagača da preuzme stvar. Ako se protivnik predlagača odazove pozivu suda, i ospori navode predlagača, vanparnični sud ih rešenjem upućuje da u parnici ostvaruju svoje pravo na predmet primljen u depozit. Ako stranke u određenom roku ne pokrenu parnični postupak, sud poziva predlagača da primljenu stvar u sudski depozit preuzme. Tek u tom slučaju predlagač kod koga se nalazi stvar na čuvanje ima pravo da tu stvar proda za račun druge strane. Druga strana može pokrenuti parnični postupak za izvršenje ugovora i u tom postupku ostvariti pravo koje mu pripada i po osnovu stvari date na čuvanje. Izuzetak je učinjen u slučaju ako je stvar nepodesna za čuvanje, ili ako su za njeno čuvanje ili za njeno održavanje potrebni troškovi nesrazmemi sa njenom vrednošću, u kom slučaju ugovorna strana koja je dužna preduzeti mere za čuvanje stvari, može stvar prodati na javnoj prodaji u mestu određenom za ispunjenje, ili nekom drugom mestu ako je to u interesu u druge ugovorne strane, a postignuti iznos, po odbitku troškova prodaje, položiti kod suda tog mesta. Dalji postupak u vezi tog depozita se nastavlja kao stoje to navedeno u prethodnim stavovima ovog komentara, da bi se na kraju stvar okončala pokretanjem spora kod parničnog suda radi ispunjenja ugovora (čl. 333. st. 1. ovog zakona).

705

NAKNADA ŠTETE U SLUČAJU RASKIDA PRODAJE Opšte pravilo (čl. 523. ZOO) Pravilo iz ovog člana ima u vidu naknadu štete koju zbog raskida ugovora trpi jedan od ugovorača, koji za raskid nije odgovoran. S obzirom da ovaj član upućuje i na pravila o naknadi štete nastale povredom ugovora, može se reći da onaj ko iz ugovora o prodaji ne izvrši svoju obavezu, ili je ispuni neuredno, dužan je da naknadi drugoj strani štetu koju mu je time naneo, osim ako je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja došlo iz uzroka za koje on nije odgovoran. To je tzv. ugovorna šteta koja nastaje za jednu ugovornu stranu zbog toga što druga strana nije ispunila svoju obavezu iz ugovora ili je ispunila neuredno. Pravo na naknadu štete po ovom osnovu pripada oštećenoj strani bez obzira da li je to predviđeno ugovorom. Da bijedna ugovorna strana bila odgovorna za naknadu štete, moraju biti ispunjena dva uslova, i to: a) da postoji ugovorni odnos između stranaka i b) da je šteta nastala zbog povrede obaveze iz ugovora. Ugovorna strana kojoj je onemogućeno redovno poslovanje zbog neispunjenja ugovora od druge strane, stvara osnov za naknadu štete. Tu štetu, odnosno njenu visinu mora da dokaže strana koja je stekla taj osnov. Naknadom štete prvenstveno se uspostavlja stanje koje je postojalo pre njenog nastanka, a ako to nije moguće naknada se vrši isplatom u novcu. Kada je dužnik u docnji, poverilac može, po svom izboru, da traži ispunjenje ugovora ili da odustane od ugovora. Ako traži ispunjenje ugovora, zbog docnje dužnika, poverilac ima pravi i na naknadu štete zbog zadocnjenja, a ako odustane od ugovora može da traži naknadu štete zbog neispunjenja. Dakle, i u prvom i u drugom slučaju ugovorna strana koja nije odgovorna za neispunjenje ugovora, ima pravi na naknadu štete. Iz ovoga proizilazi pravilo da se stranka verna ugovoru opredeli za ispunjenje ugovora, može zahtevati naknadu štete samo zbog zadocnjenja druge strane, a u slučaju odustanka od ugovora, može tražiti samo naknadu štete zbog neispunjenja ugovora. Šteta obuhvata kako prostu (stvarnu) štetu tako i izgubljenu korist, odnosno dobit. Izgubljena korist podrazumeva onu korist za koju je izvesno da bi je strana verna ugovoru ostvarila, daje druga strana svoju obavezu ispunila kako treba. Inače, o samom raskidu ugovora treba napomenuti da raskid postoji kada je zakonom ili ugovorom predviđeno da se usled neizvršenja neke ugovorne obaveze ugovor raskida, u kom slučaju, ako se radi o fiksnom roku, kao bitnom sastojku ugovora, nije potrebno da strana verna ugovoru nekom svojom izjavom raskida ugovor. Od razloga zbog kojih se ugovor može jednostrano raskinuti, mogu se navesti slučajevi nastali usled neizvršenja ili nepotpunog izvršenja ugovora, zatim zbog promenjenih okolnosti, zbog materijalnih i pravnih nedostataka stvari (evikcija). Pravilo je da se kod raskida ugovora, osim ako nije u pitanju fiksni rok, drugoj strani ostavlja primereni rok za ispunjenje obaveze, pa tek ako druga strana ne ispuni svoju obavezu ni u tako ostavljenom roku, poverilac ima pravo da raskine ugovor, izjavom svoje volje da smatra daje ugovor među strankama raskinut. Ugovor se može raskinuti i pre isteka roka za ispunjenje obaveze, ako je očigledno da druga strana neće moći da izvrši svoje obaveze iz ugovora. Ovo su samo neke napomene kao opšteg pravila za naknadu Štete u slučaju raskida ugovora o prodaji, o čemu je, inače, bilo reci u komentarima prethodnih članova, a posebno u odredbama članova 488, 519, 477. ovog zakona.

Sudska praksa "Kada tužilac (poverilac) jednostranom izjavom raskine ugovor, tražeći povraćaj samovoljno uplaćenog avansa i ako je ugovorena predaja bankarske garancije, tada nema pravo na štetu isporukom robe ili plaćanja njene protivvrednosti" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 22/94).

Kad stvar ima tekuću cenu (čl. 524. ZOO) I u odredbama ovog člana osnovno pitanje se vezuje za raskid ugovora, a naime da kada se raskine ugovor zbog povrede ugovora od strane jednog ugovorača, da druga strana može da zahteva razliku između cene određene ugovorom i tekuće cene na dan raskida ugovora na tržištu mesta u kome je posao obavljen. Suština ovog pitanja se svodi na utvrđivanje razlike između ugovorene cene i tržišne cene na tržištu mesta u kome je posao obavljen. 706

Ugovorena cena je, logično, ona cena koja je navedena u ugovoru stranaka. Međutim, tekuća cena je takođe prodajna cena, ali se ona evidentira za određenu vrstu robe ili kod trgovinske komore koja te cene prati i evidentira, pa na njih i upućuje stranke prilikom zaključenja ugovora, ili kod neke trgovinske berze, gde se utvrđuje tržišna cena, a posebno za mesto gde je određeni posao obavljen. Tekuća cena se, obično, prati za svaki dan, ali i za neki drugi kraći period, stoje od značaja da se ona uzima kao merodavna cena za utvrđivanje razlike između cene određene ugovorom i tekuće cene. Tekuća cena se obično javno objavljuje bilo preko javnih sredstava informisanja bilo objavljivanjem na posebnoj tabli u sedištu institucije koja prati tekuću cenu za razne vrste stvari. Tekuća cena se može odrediti i samim ugovorom, ne navodeći konkretnu cenu, već samo da se ispunjenje ima izvršiti prema tekućoj ceni na dan ispunjenja. Stranke prihvataju takvo rešenje ako u mestu zaključenja, odnosno ispunjenja ugovora postoji institucija koja uredno prati i evidentira tekuće cene za stvari koje su predmet ugovora stranaka. I ono što je bitno, tekuća cena se koristi i u slučaju naknade štete. U tom slučaju, naknada štete se sastoji u razlici između ugovorene cene i tekuće cene, što je i predmet pravila navedenog u stavu 1. ovog člana. U tom slučaju, ako na tržištu mesta ispunjenja postoji institucija koja prati i evidentira tekuću cenu, nije teško utvrditi koliko iznosi razlika u ceni između one cene koja je ugovorom utvrđena i tekuće cene, i to ne samo u pogledu raskida ugovora zbog neispunjenja, ili delimičnog ispunjenja, već kada se utvrđuje i naknada štete. Ako na tržištu mesta u kome je posao obavljen nema tekuće cene, za izračunavanje visine naknade uzima se u račun tekuća cena tržišta, koje bi ga moglo zameniti u datom slučaju, kojoj treba dodati razliku u troškovima prevoza. Drugim recima, ako na tržištu gde je ugovor zaključen ne postoji tekuća cena, uzima se u obzir tržišna cena, koja zamenjuje tekuću cenu, a koja se utvrđuje putem za to stručnih lica, pa se, pošto se tako utvrđenoj tržišnoj ceni dodaju i troškovi prevoza, ako ih je bilo, primenjuje pravilo iz stava 1. ovog člana, tj. zahteva se razlika između utvrđene tržišne cene i cene određene ugovorom, i to kako u odnosu na glavnu stvar tako i u odnosu na naknadu štete.

Kad je izvršena prodaja ili kupovina radi pokrića (čl. 525. ZOO) Poverilac može po svom izboru, kada je dužnik u docnji, tražiti ispunjenje ugovora i naknadu štete zbog zadocnjenja, ili, ako su za to ispunjeni uslovi, odustati od ugovora i tražiti naknadu štete zbog neispunjenja ugovora. Kad odustane od ugovora zbog docnje prodavca, kupac se može koristiti nekim od svojih prava koja mu u tom slučaju pripadaju, tražiti apstraktnu štetu, stvarnu štetu i izgubljenu dobit i, između ostalog, može kupiti kod trećeg lica robu koju mu je prodavač bio dužan isporučiti, a od prodavca tražiti razliku između cene koju je sa njim ugovorio i više cene po kojoj je robu kupio od trećeg lica, naknadu troškova oko kupovine robe i naknadu druge štete koju je pretrpeo zbog neizvršenja isporuke od strane prodavca (kupovina radi pokrića ). Isto pravo ima i prodavač kada odustane od ugovora zbog docnje kupca, s tim što je ovlašćen da proda trećem licu robu koju je kupac bio dužan da primi i da traži razliku u ceni, naknadu troškova oko prodaje, kao i naknadu štete (prodaja radi rasterećenja). Poverilac je vezan svojim izborom da li će zahtevati ispunjenje ugovora ili odustati od ugovora i tražiti naknadu štete i ne može odustati od izvršenog izbora. Ali, ako se opredeli za odustanak od ugovora i naknadu štete i opredeli se za jedan od pomenutih vidova štete, tim izborom vida štete nije vezan. U cilju zaštite interesa stranke koja je odgovorna što ugovor nije ispunjen, stranka verna ugovoru je dužna da ga obavesti o nameravanoj kupovini radi pokrića, ali valjanost kupovine nije uslovljena obaveštenjem o vremenu i mestu kupovine. Taj propust nema uticaja na ostvarenje kupčevog zahteva za naknadu štete. Ali, ako je iz toga stoje propušteno obaveštenje proistekla neka šteta za drugu stranku, kupac je dužan da tu štetu naknadi. Kupac pri kupovini radi pokrića mora štititi interese prodavca (koji nije ispunio ugovor) i nastojati da kupovinu izvrši pod najpovoljnijim uslovima. Ova obaveza kupca ne može ići dotle da on zanemari svoje interese. Odlučan je interes kupca, a interes prodavca samo do onog momenta dok ne počne da se sukobljava sa interesima kupca. Kupovina radi pokrića mora biti izvršena u primerenom roku, što se ceni od slučaja do slučaja. Sve stoje rečeno o kupovini radi pokrića, odnosi se i na prodaju radi rasterećenja. Stav sudova je koristan u primeru koji će biti naveden. Naime, u jednom slučaju tuženi je istakao prigovor daje ponudio tužiocu da mu isporuči umesto betonskog gvožđa iz uvoza robu iz domaće proizvodnje, ali je tužilac odbio prijem navedene robe. Istakao je i da u slučaju daje tužilac prihvatio nuđenu isporuku da do štete ne bi ni došlo. Sud je na osnovu iskaza svedoka, a što nije bilo ni sporno između stranaka, utvrdio da je tuženi stvarno nudio tužiocu da mu isporuči ugovorenu količinu betonskog gvožđa domaće proizvodnje, ali je tuženi tu ponudu odbio. U takvim uslovima sud je zaključio daje tužilac bio dužan da pokuša da štetu umanji prvenstveno kupovinom radi pokrića. Kad mu je u tu svrhu tuženi nudio isporuku betonskog gvožđa domaće proizvodnje, bio je dužan da to prihvati, jer se nije radilo o robi goreg kvaliteta od ugovorenog, pa pitanje porekla robe u ovom slučaju ne može da ima uticaja na mogućnost njene upotrebe. 707

Pravilo je da prilikom kupovine radi pokrića kupac mora da kupi istu vrste robe. Ali pri kupovini radi pokrića stranka verna ugovoru može kupiti i robu boljeg kvaliteta, ako ne postoji mogućnost da se nabavi roba istog kvaliteta. Pri tom, prilikom kupovine radi pokrića, ugovoru verna strana dužna je u načelu da štiti interese druge strane koja je prekršila ugovor, ali pri tome ne srne da ide tako daleko da ugrozi svoje sopstvene interese. Stoga, u cilju zadovoljenja svojih potreba u pogledu neisporučene robe, može da kupi i robu boljeg kvaliteta na teret protivne strane. Kupac mora odmah da ostvari svoje pravo kupovine radi pokrića kada prodavač ne isporuči robu, ako bi cena te robe stalno rasla. Zbog toga, ako od momenta sticanja prava kupovine radi pokrića do kupovine radi pokrića prođe duži rok, a u međuvremenu dođe do promene cena na tržištu, kupac radi pokrića može da ostvari samo ona prava u pogledu cene robe koju je mogao da kupi u momentu sticanja tog prava.

Sudska praksa Kupovina radi pokrića i obračun naknade štete Kupac stvari određene po rodu ima pravo na naknadu štete od prodavca, koji nije isporučio robu u ugovorenom roku ili je isporučio sa nedostacima, u slučaju kada je kupac zbog toga bio primoran da raskine ugovor i da od drugog prodavca nabavi robu u razumnom roku i na razuman način, radi isporuke svom kup-cu, ukoliko je robu pribavio po višoj ceni. Štetu predstavlja razlika u ceni. Iz obrazloženja U konkretnom slučaju, a prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilac kao kupac i tuženi kao prodavač, su zaključili ugovor o prodaji, po kojem tužilac avansno uplatio kupovnu cenu po profakturi tuženog dana 06.10.2004. godine u iznosu od 590.000,00 dinara. Plaćanje je izvršeno preko poslovne banke. Predmet prodavčeve obaveze tuženog je da tužiocu isporuči robu semensku pšenicu ,,E" u količini od 50.000 kg, po ceni od 11,80 din/kg. Dakle, generične stvari bile su predmet prodaje u konkretnom slučaju. Ovu svoju obavezu prodavač nije ispunio, te robu nije isporučio tužiocu kao kupcu. Nakon toga, dana 21.10.2004. godine, dopisom tužioca upućenim tuženom izvršenje raskid ugovora, i tužilac tada od tuženog traži da mu vrati avans. U svom podnesku tužilac je objasnio da pored povraćaj a avansa sa pripadajućom kamatom traži i naknadu štete. Naime, ta šteta se sastoji u razlici kupovne cene iste vrste i količine pšenice koju je 12.10.2004. godine morao da kupi od drugog prodavca i isporuči svom kupcu. Ta razlika u ceni iznosi 1,80 dinara po jednom kilogramu, odnosno ukupno 90.000,00 dinara. Prvostepeni sud je usvojio taj deo tužbenog zahteva i poziva se na odredbu iz čl. 154. Zakona o obligacionim odnosima. Očigledno je da prvostepeni sud nije prepoznao pravni institut o kome se u konkretnom slučaju radi, a radi se o pravnom institutu kupovine radi pokrića. Kupovina radi pokrića je ovlašćenje kupca (poverioca) da, nakon raskida ugovora o prodaji, kupi stvar (robu) koju mu prodavač (dužnik) nije isporučio i tako umanji razme-re konkretne štete koju trpi. Ovlašćenje na kupovinu stvari, radi pokrića stiče kupac ako su ostvarene određene pretpostavke. Ona je moguća samo nakon raskida ugovora o prodaji koji je bio zaključen. Ugovor može biti raskinut zbog docnje prodavca u izvršenju obaveze predaje stvari, ili zbog toga što stvar ima nedostataka. Dalje, kupac može izvršiti kupovinu radi pokrića samo u slučaju da je predmet raskinutog ugovora o prodaji bilo stvar određena po rodu i ako se kupuje, takođe, stvar određena po rodu. Potrebu za izvršenje kupovine radi pokrića kupac ne mora dokazivati jer je ta mogućnost predviđena čl. 525. Zakona o obligacionim odnosima. Kupovina se mora izvršiti u razumnom roku i na razuman način. Razuman rok je pravni standard koga će sud konkretizovati u svakom pojedinom slučaju, računa se od raskida ugovora o prodaji, s tim što ne može biti duži od roka zastarelosti potraživanja predviđenog za takav ugovor. Kupac se ne može koristiti kupovinom radi pokrića ako iz njegovog ponašanja (ćutanja ili drugih okolnosti) proizi-lazi daje on odustao od ugovora i ako bi to predstavljalo zloupotrebu prava (tj. bilo protivno načelu poštenja i savesnosti). Kupac bi, ustvari, kupovinu radi pokrića trebalo da izvrši u relativno kratkom roku, po proteku roka isporuke stvari, da bi na taj način nadoknadio potrebu za stvarima koje mu prodavač nije isporučio jer bi, po pravilu, kratki rok u kome je moguće izvršiti kupovinu radi pokrića, predstavljao razuman rok. Zakon o obligacionim odnosima nije odredio u kojem mestu će se izvršiti kupovina radi pokrića. U čl. 525. st. 2. tog Zakona, samo je određeno da ona mora biti izvršena na ,,razuman način". Kupac bi stvar mogao nabaviti u bilo kojem mestu u zemlji, ako je postupao sa pažnjom dobrog privrednika odnosno dobrog domaćina. Kupac može kupiti stvar odgovarajućeg kvaliteta, lošijeg kvaliteta ili boljeg kvaliteta od onog predviđenog ugovorom, za istu, manju ili višu cenu od cene određene u raskinutom ugovoru. Ako je kupac za stvar odgovarajućeg kvaliteta platio višu cenu od cene određene raskinutim ugovorom, kupac ima pravo zahtevati razliku cene od prodavca. Kada je kupac kupio robu po ceni koja je niža od one određene ugovorom, nije u obavezi dapro708

davcu vrati razliku cene. Kupac nema pravo da na ime naknade štete zahteva razliku u ceni u slučaju da je po višoj ceni kupio stvar radi pokrića boljeg, a ne odgovarajućeg kvaliteta. Ukoliko stvar ima tržišnu cenu, kupac je u obavezi daje kupi po toj ceni. Ako na različitim tržištima cena nije ista, kupcu bi trebalo priznati pr os ečnu tržišnu cenu stvari kupljenih radi pokrića. 0 nameravanoj kupovini radi pokrića kupac je dužan obavestiti prodavca (koji mu npr. može pomoći u izboru najpovoljnijeg tržišta), kako bi docniji prigovori prodavca izostali. Propuštanje ove obaveze kupca može samo uticati na odmeravanje visine štete koju zahteva od prodavca zbog raskida ugovora o prodaji. Prethodno bi trebalo dodati da je tržišna cena, cena po kojoj se neka stvar prodaje (kupuje) na određenom tržištu u određeno vreme. Ako se tržišna cena utvrđuje zvaničnom evidencijom na tržištu, ona postaje tekuća cena. Tržišna cena može važiti u jednom mestu, okrugu, pokrajini, republici ili u celoj državi. Kad ima više tržišnih cena, trebalo bi primeniti prosečnu cenu. Dakle, pomoću tržišne cene se određuje razumna cena i pro-cenjuje da lije kupovina ili prodaja radi pokrića izvršena na razuman način, u skladu sa načelom savesnosti i poštenja (čl. 525. u vezi čl. 12. Zakona o obligacionim odnosima). Dakle, taj deo tužbenog zahteva koji se odnosi na isplatu iznosa od 90.000,00 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom, odnosi se na institut kupovine radi pokrića, pa je zadatak prvostepenog suda da utvrdi sve relevantne pretpostavke od kojih zavisi pravo tužioca da potražuje naknadu štete. Takođe treba utvrditi sve elemente za odmeravanje visine štite koju zahteva kupac od prodavca zbog raskida ugovora o prodaji, s tim stoje detaljno objašnjeno na koji način se odmerava visina štete koju zahteva od prodavca kupac, zbog raskida ugovora o prodaji a pri primeni instituta kupovine radi pokrića, jer se o tome u konkretnom slučaju radi. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 7262/05). U nedostatku ugovorene cene u zemlji, može se kupiti roba inostranog porekla Kada kupac dokaže daje upotrebio svu dužnu pažnju pri kupovini radi pokrića, njemu se mora priznati puna razlika u ceni. Prema obrazloženju Analizirajući međusobne odnose stranaka, imajući pri tom u vidu nesporno činjenično stanje, drugostepe-ni sud je našao da je osnovan razlog istaknut u žalbi tužioca i da je pogrešno primenjeno materijalno pravo. Neprihvatljivo je stanovište prvostepenog suda da je primeran rok, koji je tužilac ostavio tuženom za ispunjenje obaveze bio kratak, te da se ne može smatrati primerenim. Svrha naknadnog roka je u tome da upozori dužnika u docniji na posledice koje će za njega nastati usled prekoračenja kako ugovorenog tako i naknadnog roka. Na taj način se daje dužniku mogućnost da unekoliko ublaži posledice svoje docnje. Međutim, pitanje dužine roka nije izričito regulisano, ali je potrebno da je dovoljno dug da dužnik može izvršiti svoju obavezu. Naime, pri ocenjivanju da lije naknadno ostavljen rok razuman, odnosno kod ocenjivanja njegove primerenosti pretpostavlja se da prodavač raspolaže robom, a ne da tek treba da je proizvede ili nabavi. Stoga se u konkretnom slučaju ima smatrati da ostavljeni primeren rok nije bio kratak, kako je to ocenio prvostepeni sud, jer se kod ocene ovoga pitanja moraju imati u vidu sve okolnosti slučaja i pri tome štititi interesi obeju stranaka. Ne može se, takođe, prihvatiti stanovište prvostepenog suda da tužilac nije u primerenom roku izvršio kupovinu radi pokrića, kao i da nije mogao da kupi robu inostranog porekla. Tužilac je, kako to proizilazi iz pismenih dokaza prvenstveno pokušao kupovinu šnala u zemlji, pa kako ta roba nije zadovoljila predviđeni kvali-tet, štiteći svoje interese, a i interese tuženog, pristupio zaključenju ugovora za kupovinu uvoznih šnala. Bez uti-cajaje okolnost što je roba kupljena radi pokrića bila, eventualno, boljeg kvaliteta, jer je tužilac morao snositi višu cenu kupljenih šnala sam i nije ih mogao ukalkulisati u cenu gotovih proizvoda, s obzirom da su oni već bili prodati inostranom kupcu po određenoj ceni. S obzirom daje tužilac kao kupac šnala dokazao da uz dužnu pažnju i štiteći interese tuženog nije mogao nabaviti robu na domaćem tržištu, već samo uvoznu, onda nema opravdanih razloga da se tužiocu kao kupcu ne prizna puna razlika u ceni. Kupovina uvozne robe, s obzirom da je morao da štiti svoje interese, odnosno da obezbedi ispunjenje ugovora prema svom kupcu obuće, nametnuta je objektivnom situacijom na tržištu. Treba imati u vidu da bi šteta, koja bi bila izazvana da tužilac nije izvršio ovu kupovinu radi pokrića, a koju bi snosio tuženi, kao stranka, koja nije ostala verna ugovoru, bila znatno veća. Pored toga, prvostepeni sud je kod ocene primerenosti roka za kupovinu radi pokrića imao u vidu datume na fakturama za isporučene šnale, a gubi iz vida da su narudžbenice morale biti izvršene ranije, pa daje us ledila isporuka, a potom fakture za isporučenu robu. Stoga se ne može ceniti primerenost kupovine radi pokrića prema datumima unetim u ispostavljene fakture. Prema tome, tuženi nije postupao sa pažnjom dobrog privrednika i nije ispunio svoju ugovornu obavezu, te je tužilac pravilno postupio kada je kupovinom radi pokrića, zaštitio i svoje i tuženikove interese od nastupanja znatno veće štete, te je tuženi dužan da naknadi tužiocu izazvanu štetu (prema odluci VPS, SI. 471/71). 709

Kupovina druge robe od ugovorene Prilikom kupovine radi pokrića, kupac mora kupiti istu vrstu robe. Prema obrazloženju Tuženi, u ostvarenju svoga prava iz ugovora o prodaji nije postupio kako treba. On je, naime, za svoje potrebe, a u vezi svojih obaveza prema svojim kontrahentima, nabavio drugu vrstu robe, u ovom slučaju ne elektrolitni bakar, već bakrene legure (otpatke), navodno po višoj ceni od one koju bi morao platiti za slučaj da je neisporučenu količinu elektrolitnog bakra bio zamenio za bakrene legure (otpatke). To tvrđenje tuženog, ukoliko i stoji, ne može, sa pravne strane gledano na stvar, da utiče u ovom slučaju na tužiočevu obavezu za naknadu štete zbog izostale isporuke. Tužilac je, naime, u obavezi prema tuženom samo da mu naknadi štetu zbog izostale isporuke ugovorenog elektrolitnog bakra (35 tona) a nije u obavezi da mu naknadi neku štetu nastalu i zbog neostvarenih tuženikovih navodnih kombinacija u nabavljanju bakrenih legura (otpadaka), koje bi nabavio na drugoj strani da nije izostala tužiočeva isporuka eletkrolitnog bakra. Drugim recima, tuženi je zbog izostale tužiočeve isporuke bio u ovom slučaju u pravu da kupovinom radi pokrića nabavi, ali samo tu robu (35 tona elektrolitnog bakra), a tužilac je bio u obavezi da tuženom, koji je sa pravom odustao od toga dela ugovora, naknadi eventualnu razliku u ceni, ali samo za tu vrstu robe. Tuženi, međutim, kupovinom radi pokrića nije nabavio ugovorenu robu, već otpadak te robe, pa se u ovom slučaju ne može uzeti daje on upravu da traži razliku u ceni, budući da nije izvršio kupovinu radi pokrića neisporučene količine ugovorene vrste robe ugovorenog kvaliteta (elektrolitnog bakra), već je nabavio drugu neugovorenu vrstu robe neugovorenog kvaliteta (bakrene legure). Prema tome, za ovaj slučaj ne može se uzeti, daje tuženi izvršio kupovinu radi pokrića, tj. daje kupio kod trećeg lica robu, koju mu je tužilac bio dužan isporučiti, pa da bi zato imao pravo da traži razliku između cene koju je sa tužiocem ugovorio i više cene po kojoj je robu kupio kod trećeg lica. Naprotiv on bi s obzirom na sve okolnosti ovoga slučaja, bio u pravu samo da traži takozvanu apstraktnu štetu, tj. razliku između ugovorene cene robe (35 tona elektrolitnog bakra) i njene srednje tržišne cene, bez obzira da lije te robe u kritičnom vremenu bilo na tržištu, - srednje tržišne cene koja je u momentu isporuke postojala prvog radnog dana po isteku roka, koji je tuženi, kao kupac, naknadno ostavio tužiocu, kao prodavcu, za ispunjenje obaveze. Na tu eventualnu razliku u ceni ugovorene a ne isporučene robe, tuženi jedino ima pravo u ovom slučaju (prema odluci VPS, SI 501/71). Odgovornost za štetu po principu kauzalne odgovornosti Ako neko u vršenju svojih prava pričini drugom štetu dužan je daje naknadi. Prema obrazloženju Prvostepeni sud je, raspravljajući o postavljenom tužbenom zahtevu, stao na stanovište daje tužbeni zah-tev u odnosu na prvotuženog neosnovan, jer da se prvotuženi sa tužiocem ne nalazi ni u kakvom ugovornom odnosu, čijim bi neizvršenjem tužiocu pričinio štetu, a da se sem toga prvotuženi, kod izgradnje pomenutog objekta, držao postojećih propisa i odluka nadležnih i ovlašćenih organa i da nije učinio bilo šta, čime bi tužiocu pričinio ma kakvu štetu. Po nalaženju drugostepenog suda, ovo stanovište prvostepenog suda je pravno pogrešno, s obzirom da bi prema činjeničnom stanju iz tužbe prvotuženi za pričinjenu štetu odgovarao po principu kauzalne odgovornosti, što znači da prvotuženi, iako se kod izgradnje novog objekta, držao propisa i odluka nadležnih i ovlašćenih organa, odgovara za štetu ako ju je svojim radnjama prouzrokovao na stambenim zgradama, kako to navodi tužilac i čiju naknadu tužbom traži, s obzirom da niko ne može u vršenju svojih prava naneti drugom štetu bez obaveze da tu štetu naknadi. Pri tom, drugostepeni sud posebno ističe da za postojanje građansko pravne odgovornosti prvotuženog za štetu koju je pretrpeo tužilac nije potrebna krivica prvotuženog. Osnov odgovornosti prvotuženog bio bi u tome daje svojom radnjom onemogućio zagrevanje stanova u stambenim zgradama, što predstavlja štetu za tužioca. Prema tome, da bi se odlučilo o osnovanosti tužbenog zahteva, kako je postavljen u tužbi, po shvatanju drugostepenog suda, bilo je odlučno utvrditi postojanje štete, da lije ta šteta nastala nekom radnjom ili propuštanjem prvotuženog i da li postoji uzročna veza između nastale štete i radnje prvotuženog (prema odluci VPS; SI. 2005/71).

Naknada ostale štete (čl. 526. ZOO) Odredbe ovog člana ukazuju da ugovoru verna strana ima pravo i na naknadu veće štete, od one iz prethodnih članova, ukoliko ju je pretrpela. Prethodni članovi imaju u vidu običnu štetu i izmaklu korist, jer upućuju na opšta pravila o naknadi štete nastalom povredom ugovora, ali imaju u vidu i drugu štetu. Pre svega, radi se o odredbama koje regulišu pitanje naknade obične štete i izmaklu korist (čl. 189. ovog zakona), a i druge naknade, na koje upućuju odredbe čl. 524. i 525. ovog zakona. 710

Pri utvrđivanju štete po tim osnovima, ima se u vidu i dosuđivanje tekuće cene (čl. 524. ovog zakona), kad jedna strana može zahtevati od druge strane razliku između cene određene ugovorom i tekuće cene na dan raskida ugovora. Tako, na primer, ako je kilogram neke stvari u momentu zaključenja ugovora stajao, na primer, 100 dinara, a u vreme raskida ugovora 120 dinara, strana koja je veran ugovoru ima pravo na razliku tekuće cene, tj. i na još 20 dinara. Time se postiže potpuna naknada, ako se u to uključi i šteta zbog izmakle koristi. Pored toga, i u vezi kupovine radi pokrića (čl. 525. ovog zakona), ako savesna strana izvrši prodaju radi pokrića, odnosno kupovine radi pokrića, ima pravo da zahteva od strane koja nije vema ugovoru razliku između cene određene ugovorom i cene prodaje, odnosno kupovine, radi pokrića stvarne štete. Odredbe ovog člana (čl. 526.) imaju u vidu i "naknadu veće štete", ukoliko je pored već navedenih šteta utvrđeno daje strana verna ugovoru imala i drugu štetu, o bi bilo slučaj, na primer, ako su u pitanju nesrazmerni troškovi koja je strana verna ugovoru imala u ispunjenju svoje obaveze. Ako visina te štete ne može da se utvrdi, ali oštećena strana pruži dokaze i o toj šteti, sud može po slobodnoj oceni, vodeći računa o svim okolnostima slučaja, da u smislu člana 224. Zakona o parničnom postupku, utvrdi visinu i te štete. Naime, prema odredbama tog člana, ako sud utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud o tome odlučuje po slobodnoj oceni. Kad sud utvrdi visinu štete po slobodnoj oceni (čl. 224. ZPP), dužan je da svoje utvrđenje, a naime kako je došao po slobodnoj oceni do utvrđene visine, ubedljivo i iscrpno obrazloži. Kod takvog odlučivanja sud mora da precizno utvrdi nesporne činjenice, do moguće mere ih rasvetli, i tada, imajući u vidu i druge okolnosti koje utiču na donošenje pravilne odluke suda, da odredi visinu štete. Međutim, i u tom slučaju odluka suda mora biti rezultat razumnog odmeravanja, zasnovanog na prikupljenim pomoćnim elementima, pravilima logičkog mišljenja i životnog iskustva, a pored toga i dobro obrazložena.

SLUČAJEVI PRODAJE SA NAROČITIM POGODBAMA PRODAJA SA PRAVOM PREČE KUPOVINE Pojam (čl. 527. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravilo da se ugovornom odredbom, dakle ne posebnim ugovorom, koja se naziva "odredba o pravu preče kupovine", da jedno lice, koje ima pravo preče kupovine, zahteva da mu sopstvenik neke stvari, za koje je propisano to pravo, kada se odluči na prodaju, da tu stvar pre svih drugih kupaca ponudi njemu radi kupovine, a ako sopstvenik te stvari ne odgovori zahtevu tog lica, da to lice može pobijati ugovor o prodaji koji je prodavač zaključio sa trećim licem, te da zahteva da tu stvar on kupi i da mu se preda, po ceni, odnosno pod uslovima pod kojima je prodavač zaključio ugovor sa trećim licem. Lice koje ima pravo preče kupovine može to svoje pravo da koristi ne od vremena kada je saznao za prodaju stvari, kojim je povređeno njegovo pravo preče kupovine, već onda kada su ispunjeni uslovi za punova žnost ugovora na osnovu koga se prenosi pravo svojine predmetne stvari, tj. od momenta kada su prodavač i treće lice zaključile pismeni ugovor i svoje potpise overili kod suda. Inače, pismeno obaveštenje nosioca prava svojine o nameravanoj prodaji stvari i o uslovima prodaje, upućeno nosiocu prava preče kupovine, nema karakter ponude za zaključenje ugovora, da bi se ugovor mogao smatrati zaključenim samim prihvatanjem ponude, jer ono predstavlja samo obaveštenje o pozivu na pregovor radi zaključenja ugovora, pa sve do zaključenja ugovora, s obzirom da nosilac prava svojine koji nudi prodaju može odustati od nameravane prodaje. Iz navedenog se može zaključiti da prodavač može obavestiti lice sa pravom preče kupovine o pravu prodaje stvari, izneti mu uslove prodaje, naznačiti predmet prodaje i cenu, pa ukoliko u ostavljenom roku lice sa pravom preče kupovine ne odgovori, prodavač ima pravo da tu stvar proda trećem licu, ali pod istim uslovima pod kojima je stvar ponudio licu sa pravom preče kupovine. I drugo, ako prodavač ne obavesti lice sa pravom preče kupovine o nameravanoj prodaji stvari, pa tu stvar proda trećem licu, lice sa pravom preče kupovine može da pobija takav ugovor i da traži da prodavač njemu proda stvar, ali to samo ako je ugovor prodavca i trećeg lica zaključen u pismenoj formi i ako su ta lica overile svo je potpise na takvom ugovoru. U protivnom, ako ta dva uslova nisu ispunjena, ili je zaključen samo u pismenoj formi, ali potpisi ugovorača nisu overeni kod suda, kupac sa pravom preče kupovine ne može da iskoristi pravo pobijanja takvog ugovora. Izuzetak od navedenog pravila postoji kod prometa nepokretnosti, ako je ugovor sa trećim licem zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovorača nisu overeni od strane suda, pod uslovom daje ugovor ispu711

njen u celini ili pretežnim delom (stvar predata u državinu trećem licu, isplaćen pretežni ili ceo deo kupoprodajne cene)+. U tom slučaju, iako potpisi ugovorača nisu overeni kod suda, lice sa pravom preče kupovine može da iskoristi pravo pobijanja takvog ugovora, utoliko pre stoje za punovažnost takvog ugovora potrebno da bude ispunjen i uslov iz prava preče kupovine. Prema tome, karakter ugovora zaključen u navedenom smislu imao bi sve uslove da mu se prizna pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti, pa je ispunjen uslov lica sa pravom preče kupovine da pobija takav ugovor kao da su potpisi prodavca i trećeg lica overeni kod suda. Prema Zakonu o prometu nepokretnosti pravo preče kupovine na nepokretnosti regulisano je u odnosu na slučajeve kada na stvari postoji suvlasništvo dve ili više lica, kao i kod poljoprivrednog zemljišta kada je prodavač dužan da o nameravanoj prodaji prethodno obavesti svoje susede. Ako je prema pom. zakonu prodavač prodao nepokretnost, a nije prethodno ponudio imaocu prava preče kupovine, ili je nepokretnost prodao pod uslovima povoljnijih od uslova iz ponude, imalac prava preče kupovine može tužbom kod suda da zahteva poništaj ugovora o prodaji nepokretnosti i da se nepokretnost njemu proda pod istim uslovima. Takva tužba se podnosi u roku od 30 dana, računajući od dana kada je imalac prava preče kupovine saznao za prodaju te nepokretnosti, a najkasnije u roku od dve godine od dana zaključenja ugovora o prodaji nepokretnosti. Istovremeno sa podnošenjem tužbe tužilac je dužan da položi kod nadležnog suda iznos u visini tržišne vrednosti nepokretnosti. Navedena pravila o pravu preče kupovine, prema sudskoj praksi, ne odnose se na sporedne objekte, kao što su šupa, štala, deo garaže i si. Ako se, pak, prodaja nepokretnosti pobija samo za jedan njen deo, ne može se zahtevati delimičan poništaj ugovora o kupoprodaji po osnovu prava preče kupovine, a obuhvaćeni su i pomoćni objekti, koji sa tom nepokretnošću predstavljaju ekonomsku celinu. Međutim, pravo preče kupovine može se predvideti i ugovorom ako se, na primer, prodavač neke stvari obavezao drugom licu da će u slučaju prodaje neke druge stvari, koja za ovoga ima poseban interes, tu stvar prodati njemu pre svih ostalih zainteresovanih lica, naravno ne i one stvari na kojoj druga lica imaju zakonom stečeno pravo preče kupovine. Ovo pravo ne može trajati neograničeno, već samo za primereni vremenski rok, u zavisnosti od izmenjenih okolnosti od kojih zavisi to pravo.

Rokovi za vršenje prava i za isplatu cene (čl. 528. ZOO) Odredbama ovog člana propisana su pravila o dužnosti lica sa pravom preče kupovine, koji je obavešten od vlasnika stvari koja se prodaje, da na pouzdan način o svojoj odluci da se koristi pravom preče kupovine, u roku od mesec dana, od dana kada gaje prodavač stvari obavestio o nameravanoj prodaji trećem licu, prodavca 0 tome obavesti. Pouzdan način obaveštavanja znači daje lice sa pravom preče kupovine dužno da na siguran način, preporučenom pošiljkom, telegramom ili drugim sigurnim sredstvom obavesti prodavca da li prihvata njegov predlog ili ne. Tek kada prodavač primi obaveštenje kupca sa pravom preče kupovine o tome da li je prihvatio njegov predlog ili ne, prodavač može da pristupi realizaciji prodaje svoje stvari, tako što će stvar prodati trećem licu ako je lice sa prvom kupovine odbilo predlog, ili u ostavljenom mu roku nije ništa odgovorilo prodavcu, a prodavač ima sigurne dokaze da mu je predlog uredno dostavio. Prema stavu 2. ovog člana, tek istovremeno s izjavom da on kupuje stvar, lice s pravom prvenstva dužan je da isplati cenu dogovorenu s trećim licem, ili daje položi kod suda. U stvari, ako treće lice ne prihvati isplatu cene. lice sa pravom prvenstva je dužan da odmah iznos iz predloga prodavca isplati na depozitni račun kod suda. Ako je prodavač stvari imao druge namere, odnosno ako je sa trećim licem ugovorio višu cene od one koju je naveo u predlogu licu sa pravom preče kupovine, a ovo lice prihvati tu cenu i ponudi je prodavcu, odnosno isplati je na depozitni račun kod suda, prodavač, koji je pod drugim uslovima prodao svoju stvar trećem licu, može odustati od prodaje svoje stvari, ali ne i onda ako je sa trećim lice zaključio pismeni ugovor i svoj potpis i potpis trećeg lica overio kod suda. Stav 3. ovog člana ima u vidu zaštitu lica sa pravom preče kupovine, ako je prodavač stvari sa trećim licem ugovorio rok za isplatu, što znači da se može koristiti tim rokom ako da dovoljno osiguranje. To znači, da ako je prodavač sa trećim licem ugovorio kakav rok, na primer, sa odložnim plaćanjem, ili neki kraći rok, lice sa pravom preče kupovine je zaštićeno time da sudu pruži dovoljno obezbeđenja da će on te rokove ispoštovati, ali 1 dokazati da će cenu prodaje i u tim rokovima isplatiti, na primer obezbeđenim ugovorom o kreditu od neke banke. Prema sudskoj praksi, i predaja štedne knjižice, kao bankarskog novčanog depozita, predstavlja polaga nje novčanog iznosa koje je lice sa pravom prvenstva kupovine bilo dužno da uplati u depozit suda, je se može odmah, kao i deponovani iznos kod suda, naplatiti nalogom suda. Smisao toga je u tome da se pruži garancija da se ugovorom o prodaji stvari, u vezi sa kojim nosilac prava preče kupovine polaže pravom preče kupovine, biti izmirena prava prodavca. 712

Sudska praksa Tužba zbog povrede prava preče kupovine "Zakonsko pravo preče kupovine ostvaruje se tužbom da se poništi, odnosno oglasi bez dejstva ugovor o prodaji i prodata nepokretnost ustupi tužiocu pod istim uslovima, uz istovremeno polaganje predujma u visini tržišne vrednosti nepokretnosti" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 2554/02).

Mogućnost nasleđivanja i otuđenja (cl. 529. ZOO) Pravo preče kupovine može se ustanoviti voljom ostavioca za slučaj smrti. Ali to ustanovljenje kod nasleđivanja se ne odnosi na pokretne stvari. Ako neko ima preče pravo kupovine na pokretnoj stvari, to pravo on ne može otuđiti, ali ne može ga ni naslediti od ostavioca. Ono je lično pravo i sa smrću ostavioca ono se gasi. Prema odredbama ovog člana, predmet prava preče kupovine može biti i pokretna stvar, ali se pravo u odnosu na te stvari ne može ni otuđiti ni naslediti ukoliko zakonom nije drukčije određeno. Ovo zbog toga što su pokretne stvari lična prava. Naime, svako može da raspolaže svojom pokretnom stvari, bez obaveze daje prvo ponudi radi prodaje nekom licu. Samo ako je pravo preče kupovine zakonom utvrđeno, odnosno kada ga zakon utvrđuje u korist određenih subjekata, može proizvoditi pravna dejstva kako to zakon određuje. Pravo preče kupovine zaštićeno je kod bračnih drugova koji imaju zajedničku imovinu. Naime, kada se radi o pokretnim stvarima koje mogu biti predmet prometa, u slučaju podele zajedničke imovine bračnih drugova, bračni drug ima pravo preče kupovine na stvari koju prodaje drugi bračni drug. Naravno, pod uslovom one cene koja bi važila i za treća lica. Ako bračni drugovi imaju zajedničku imovinu, a jedan od njih duguje trećem licu, bračni drug koji nije dužnik ima pravo prvenstva na kupovini. Pokretna stvar koja je zaštićena pravom preče kupovine, može biti umetničko-istorijsko delo, arhivska građa, filmska građa, stara i retka knjiga. Te stvari, na osnovu Zakona o kulturnim dobrima, čuvaju ustanove zaštite, i kulturna su dobra na osnovu pom. zakona, kao i drugih zakona koji štite takvu i drugu zaštićenu imovinu. Pravo preče kupovine kulturnog dobra ima nadležna ustanova zaštite, a ostvarivanje prava preče kupovine nepokretnog kulturnog dobra obavlja se na način i po postupku utvrđenim zakonom kojim se uređuje promet nepokretnosti.

U slučaju prinudne javne prodaje (cl. 530. ZOO) Prinudna javna prodaja sprovodi se u izvršnom postupku na osnovu izvršne sudske odluke koja glasi na ispunjenje obaveze. Prema odredbama stava 1. ovog člana, lice koje bi u drugim uslovima, da nije prinudna prodaja, imalo pravo preče kupovine, ne može se pozivati na to svoje pravo ako se stvar prodaje prinudnim putem, osim ako je to njegovo pravo bilo upisano u javnoj knjizi, kada može zahtevati poništenje javne prodaje, ako nije bio pozvan da joj prisustvuje. Pravo preče kupovine u slučaju javne prodaje propisano je Zakonom o izvršnom postupku (čl. 117.119.). Tako, lice koje ima zakonsko pravo šreče kupovine nepokretnosti, koja je predmet izvršenja prodajom, ima prvenstvo pred najpovoljnijim ponudiocem, ako odmah po zaključenju nadmetanja izjavi da nepokretnost kupuje pod istim uslovima. Ako na nepokretnostima nije postojalo ni zakonsko ni ugovorno pravo preče kupovine, pravo preče kupovine ima izvršni poverilac. Ako je nepokretnost prodata neposrednom pogodbom, sud će pozvati nosioca prava preče kupovine da se u zapisniku kod suda izjasni da li to pravo hoće da koristi. Iz navedenog proizilazi da u slučaju prinudne sudske prodaje, pravo preče kupovine zaštićeno je samo za ona lica čije je pravo preče kupovine bilo upisano u javnoj knjizi, ali ne i u drugim slučajevima, pa i u slučaju prava preče kupovine utvrđeno ugovorom o prodaji. Zbog toga je u stavu 1. ovog člana propisano, kao opšte pravilo, da u slučaju prinudne javne prodaje imalac prava preče kupovine ne može se pozivati na to pravo u tom postupku. Dakle, lice koje ima zakonsko pravo preče kupovine ima prvenstvo nad najpovoljnijim ponuđačem, bez obzira da li se nepokretnost izlaže prodaji javnim nadmetanjem ili neposrednom pogodbom. Ako se nepokretnost izlaže prodaji javnim putem, pravo preče kupovine ima pravno dejstvo samo ako lice koje ima zakonsko pravo preče kupovine odmah po zaključenju nadmetanja izjavi da nepokretnost kupuje pod istim uslovima, a u slučaju prodaje nepokretnosti neposrednom pogodbom, zakon obavezuje sud da pozove nosioca zakonskog prava preče kupovine da se u zapisniku kod suda izjasni da li to pravo hoće da koristi, odnosno da li hoće pod istim uslovima pod kojima je nepokretnost prodata neposrednom pogodbom, da tu nepokretnost kupi. Ako prihvati da je kupi pod istim uslovima, sud nalaže tom licu da izvrši uplati na način kako je to propisano u vezi prodaje nepokretnosti izvršene neposrednom pogodbom. 713

Trajanje prava preče kupovine (cl. 531. ZOO) Pravo trajanja prava preče kupovine u smislu odredaba ovog člana odnosi se na ugovorno pravo. To pravo se može ustanoviti ugovorom stranaka. Oni mogu svojom voljom, ugovorom da utvrde prava i obaveze, s tim da se jednome od njih priznaje pravo preče kupovine u vezi neke stvari. Tako, na primer, kod ugovora o zakupu sa dužim rokom trajanja, može se ugovoriti, pored onog stoje bitno za ugovor o zakupu, i pravo zakupca da posle isteka zakupnog roka ima pravo preče kupovine, ako zakupodavac namerava da tu stvar proda. Prema stavu 1. ovog člana, zakonski rok prava preče kupovine iznosi pet godina od zaključenja ugovora, a ako je ugovoren duži rok od pet godina, prema stavu 2. istog člana ugovoreni rok se svodi na rok od pet godina, takođe od dana zaključenja ugovora. Dakle, ugovorno pravo preče kupovine ne može iznositi više od pet godina, bez obzira da li su stranke u ugovoru naveli duži rok od navedenog. Ugovor se, po pravilu, ne zaključuje samo u pogledu prečeg prava kupovine. To pravo je jedno sporedno pravo jer zavisi od glavne stvari, ali s obzirom na sadržinu stava 1. ovog člana proizilazi da se rok od pet godina odnosi bilo daje to pravo utvrđeno kao samostalno pravo u ugovoru ili kao sporedno pravo, uz neka druga prava i obaveze stranaka. Zbog toga, u svakom slučaju rok od pet godina počinje da teče od zaključenja ugovora. Ugovorom se može utvrditi i kraći rok od pet godina, kada može prestati pravo preče kupovine. Međutim, ugovorno pravo preče kupovine nema pravno dejstvo ako je zakonom to pravo konstituisano u korist drugih lica. Prema tome, čak daje strana u ugovoru preuzela obavezu kojim drugoj strani priznaje pravo preče kupovine, takva odredba nema pravno dejstvo u odnosu na lica koja su to pravo stekla na osnovu zakona.

Kad je izvršen prenos svojine bez obaveštavanja prodavca (cl. 532. ZOO) Osnovno pravilo je (čl. 527. i 528. ovog zakona) daje vlasnik stvari ugovornom odredbom o pravu preče kupovine obavesti lice sa pravom preče kupovine o nameravanoj prodaji stvari određenom, trećem licu, kao i o uslovima te prodaje i da mu ponudi da on stvar kupi za istu cenu. Kod takvog slučaja, lice sa pravom preče kupovine dužno je da obavesti vlasnika na pouzdan način o svojoj odluci da se koristi pravom preče kupovine u roku od mesec dana od dana kada gaje vlasnik obavestio o nameravanoj prodaji trećem lice. O svemu tome dat je komentar u pomenutim članovima. Odredbe ovog člana (532.) imaju u vidu da zakonsko pravo preče kupovine (ako nije postupljeno na način kako je to određeno u članovima 527. i 528. ovog zakona) obezbeđuje lice sa tim pravom - da ako je vlasnik prodao stvar i preneo u svojinu trećem licu, ne obaveštavajući ga o tome, i ako je to trećem licu poznato ili mu nije moglo ostati nepoznato da postoji lice sa pravom preče kupovine, lice sa pravom preče kupovine može u roku od šest meseci, od dana kada je saznao za ovaj prenos, zahtevati da se prenos poništi i da se stvar njemu ustupi pod istim uslovima. Pravno dejstvo navedenog prava sastoji se u tome da lice sa pravom preče kupovine ne može biti izigrano, tako što ga o tom njegovom pravu vlasnik stvari ne bi obavestio i sa njim ne bi zaključio ugovor kakav je zaključio sa trećim licem, pa ako bi takav slučaj nastao on bi imao pravo da traži poništaj ugovora. Da bi lice moglo da traži poništaj ugovora nužno je ispunjenje i uslova daje trećem licu bilo poznato, ili mu nije moglo ostati nepoznato da postoji lice sa pravom preče kupovine, i da je to treće lice pristalo na kupovinu i pored tog saznanja da lice sa pravom preče kupovine nije obavešteno o prodaji stvari na kojoj on ima to pravo. Iz navedenog proizilazi daje treće lice znalo ili mu nije moglo ostati nepoznato da postoji lice sa pravom preče kupovine i da njegov prodavač nije postupio u smislu odredbe u ugovoru kojim se obavezao (ako se uopšte obavezao) da lice sa pravom preče kupovine obavesti o nameravanoj prodaji stvari trećem licu, te da te okolnosti čine i treće lice nesavesnim, što je uslov da lice sa pravom preče kupovine može tražiti poništaj ugovora. Rok za poništaj takvog ugovora iznosi šest meseci, računajući od dana kada je lice sa pravom preče kupovine saznalo za taj prenos. Lice sa pravom preče kupovine mora da dokaže da zaista nije ranije znao daje stvar na kojoj on ima pravo preče kupovine prodata trećem licu, dok raniji vlasnik, ili treće lice mogu dokazivati suprotno, a treće lice i činjenicu da mu nije bilo poznato da postoji neko lice sa pravom preče kupovine. Ovo poslednje je nešto teže dokazivati, jer je treće lice imalo dužnost da se o pravu lica sa pravom preče kupovine obavesti i pregledom zemljišnih knjiga, ali i na drugi način, tj. iz isprava koje je podneo raniji vlasnik, iz kojih se može videti da li postoji podatak o licu sa pravom preče kupovine. Tužba za poništaj ugovora obuhvata i zahtev lica sa pravom preče kupovine da mu se stvar ustupi pod istim uslovima, kao i trećem licu. Naime, samim tim što će sud poništiti ugovor o prodaji trećem licu, lice sa pravom preče kupovine stiče pravo kupovine te stvari pod uslovima pod kojima je ta stvar prodata trećem licu. Nešto je drukčija situacija ako treće lice nije znalo, niti mu je moglo ostati nepoznato da postoji lice sa pravom preče kupovine. U tom slučaju ugovor se ne može poništiti, ali lice sa pravom preče kupovine može da zahteva naknadu štete od lica koje je stvar prodalo a nije ga obavestilo o nameravanoj prodaji stvari trećem licu. 714

Primer tužbe za poništaj ugovora u vezi prava preče kupovine

OPSTINSKI SUD U Tužilac: ________________________________________________, iz_____________, ul. ___________ Tuženi: 1) ______________________________________________, iz_____________, ul. ____________ 2)_____________________________________________, iz_____________, ul. ___________ TUŽ BA radi prava preče kupovine, poništaja ugovora, promene upisa u zemljišnoj knjizi, vrednost spora za tužbu __________din. u 3 primerka. Tužilac i prvotuženi su ______________godine kupili jednu parcelu u ______________, u mestu zvanom "___________", kat. parcela br. __________, u površini od ________ari, upisane u A listu zk. ul. br. ___________, KO______________, sa novim upisom u A listu novog zk. ul. ____________, uz uknjižbu prava vlasništva, u korist tužioca sa 1/2 i u korist prvotuženog sa 1/2. DOKAZ: rešenje Dn. __________/

od __________godine.

Prvotuženi je dana ___________godine prodao drugotuženom svoj deo imovine po navedenom zk. ulošku, za kupoprodajnu cenu od ____________dinara. Drugotuženi je na osnovu overenog ugovora kod istog suda, Ov. br. I od_________godine, izvršio upis prenosa prava svojine predmetnog dela kat parcele u zemljišnim knjigama sa imena prvotuženog na svoje ime. DOKAZ: 1) ugovor o prodaji od ___________godine, overen kod Opštinskog suda u __________, Ov. br. ___________, od___________godine, i 2) rešenje Opštinskog suda u ______________, Dn. br. ________od________godine. Prvotuženi u ugovoru o prodaji spornog dela parcele nije naveo da je o nameravanoj prodaji obavestio tužioca, odnosno da je tužiocu ponudio prodaju svog dela parcele kao licu sa pravom preče kupovi ne. Drugotuženi je prilikom kupovine spornog dela parcele znao da je tužilac suvlasnik dela iste parcele, jer je on iz zemljišno-knjižnog suda pribavio izvod iz rešenja o upisu prava svojine tužioca i prvotuženog. DOKAZ: saslušanje stranaka i izveštaj pisarnice zemljišno-knjižnog suda od

____________godine.

Tužilac je saznao o predmetnoj prodaji _____godine, jer su ga na to upozorila neka lica, a pored toga i sam se uverio u zemljišno-knjižnom sudu da je drugotuženi upisan kao vlasnik 1/2 predmetne parcele. Kako je od dana donošenja rešenja o upisu drugotuženog u zemljišne knjige prošlo manje od 20 da na do dana kada je tužilac saznao za navedenu prodaju, tužilac je odmah sa podnošenjem tužbe položio kod tog suda iznos po kome je drugotuženi kupio predmetnu parcelu od prvotuženog (ili tržišnu vrednost nepokretnosti). DOKAZ: priznanica Banke

-

-

_________o uplati iznosa od _________dinara na depozitni račun suda.

Imajući u vidu izneto, a saglasno Zakonu o prometu nepokretnosti, koji se odnosi na deo o pravu preče kupovine, kao i čl. 527. do 532. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac predlaže da sud po sprove denom postupku i izvedenim dokazima donese sledeću

-

P RE S UD U I. Utvrđuje se prema prvotuženom ____________________i drugotuženom ____________________, a u korist tužioca _________________, pravo preče kupovine na delu kat. parcele br. ___________, KO _______________, upisane na ime prvotuženog sa 1/2, u zk. ul. ___________, ukupne površine parcele od __________ari, u korist tužioca sa 1/2, koja je ranije bila upisana na ime prvotuženog. II. Poništava se ugovor o prodaji prvo i drugotuženog Ov. br. ________/ od____________godine, po ko me je prvotuženi prodao drugotuženom opisani deo kat. parcele iz stava I. izreke ove presude za cenu od _____________dinara. 715

III. Prvotuženi__________________je dužan da u roku od 15 dana proda tužiocu svoj deo kat. parcele opisane u tački I. ove izreke, pod istim uslovima kao u izreci pod II. ove presude, odnosno kao pod uslovima iz ugovora zaključenim sa drugotuženim, Ov. br._______/__ od__________godine, i o kupoprodaji sačini sa tuži ocem pismeni i kod suda overeni ugovor, podoban za prenos prava svojine u zemljišnoj knjizi, što ako ne učini u određenom roku, ova će presuda služiti tužiocu kao osnov za uknjižbu prava svojine tužioca. IV. Briše se upis drugotuženog_______________ u zemljišnim knjigama kod Opštinskog suda u _____________, pa je drugotuženi dužan da trpi da se u zemljišno-knjižnom ulošku br.___________, KO______, izvrši prenos prava svojine na spornoj kat. parceli u korist tužioca, a ovlašćen je da po pravosnažnosti ove presude iz depozita Opštinskog suda u____________, primi na ime povraćaja isplaćene kupoprodajne cene prvotuženom___________________iznos od_______________dinara. Obavezuju se tuženi da solidarno plate tužiocu troškove postupka, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. ____________________godine.

Tužilac,

Zakonsko pravo preče kupovine (čl. 533. ZOO) Zakonsko pravo preče kupovine postoji kad ga u korist određenih subjekata utvrđuje sam zakon. Neki slučajevi zakonskog prava preče kupovine navedeni su u Zakonu o prometu nepokretnosti. Tako je u članu 5. tog zakona propisano da suvlasnik nepokretnosti ima pravo preče kupovine. Ako ima više suvlasnika, svakom od njih pripada to pravo, pa lice, jedan od suvlasnika koji prodaje suvlasničku stvar, dužan je da o nameravanoj prodaji obavesti drugog suvlasnika, odnosno sve suvlasnike, ostavljajući im rok u kome mogu da se izjasne o tome da li oni žele da kupe suvlasnički deo koji se prodaje, ili suvlasnik koji prodaje svoj deo može taj deo da proda trećem licu. Slično tome, istim zakonom, propisana je dužnost vlasnika koji namerava da proda poljoprivredno zemljište. On je dužan da kad ima više vlasnika poljoprivrednog zemljišta koja se graniče sa zemljištem prodavca, prvenstvo u ostvarivanju prava preče kupovine ima vlasnik susednog zemljišta čije se poljoprivredno zemljište pretežnim delom graniči sa zemljištem prodavca. Ako jedan od vlasnika susednog zemljišta, koji ima najdužu granicu svog zemljišta sa zemljištem koje prodaje prodavač, a ne želi po svom pravu preče kupovine da kupi to zemljište, prodavač je dužan da o nameravanoj prodaji obavesti vlasnika susednog zemljišta koji je po redosledu iza suvlasnika zemljišta koje je predmet prodaje. Odredbe člana 532. ZOO, razlikuju se od odredaba koje u Zakonu o prometu nepokretnosti propisuju pravo lica sa pravom preče kupovine u pogledu roka u kome može podneti tužbu sudu radi poništaja ugovora prodavca sa trećim licem, ako je prodavač prodao nepokretnost, a nije prethodno ponudio imaocu prava preče kupovine. Naime, kao što se iz odredaba prethodnog člana vidi, rok za ostvarivanje prava na podnošenje tužbe iznosi šest meseci od dana kada je lice sa pravom preče kupovine saznalo za prenos stvari koja je bila predmet prodaje, dok po odredbama člana 10. Zakona o prometu nepokretnosti taj rok iznosi 30 dana, računajući od kada je imalac prava preče kupovine saznao za prodaju te nepokretnosti. Ovo razlikovanje ne mora imati značaja ako se pretpostavi da se odredbe prethodnog člana odnose i na pokretne i na nepokretne stvari, odnosno na sve druge stvari, pa i nepokretne, ako nisu u pitanju suvlasnička prava i ako nije u pitanju poljoprivredno zemljište, za koje po posebnom zakonu, odnosno po Zakonu o prometu nepokretnosti taj rok iznosi kraće, tj. ne šest meseci već 30 dana. Odredbe ovog člana (čl. 533.) imaju u vidu zakonsko pravo određenih lica sa pravom preče kupovine, koje se ustanovljava posebnim zakonom. Razlika u odnosu na druga lica sa pravom preče kupovine odnosi se samo na rok trajanja prava preče kupovine, jer kod onih koje reguliše ovaj član taj rok nije ograničen, dok su kod drugih prava ti rokovi ograničeni, naročito kod trajanja ugovornog prava preče kupovine, kod kojih rok traje pet godina, a kod drugih iznosi 15 dana, prema Zakonu o prometu nepokretnosti, a prema ovom zakonu (ZOO) 30 dana od dana kada je prodavač obavestio lice sa pravom preče kupovine o nameravanoj prodaji. Odredbe stava 2. člana 533. ne navode o kom trajanju prava preče kupovine je reč kada pravo preče kupovine imaju određena lica ustanovljena zakonom. Ako je u pitanju Zakon o kulturnim dobrima ili neki drugi zakon koji za određena lica reguliše pravo preče kupovine, može se zaključiti da se pravo preče kupovine stvari, odnosno dobra kojima ona raspolaže uvek ostvaruju, bez obzira da li je to pravo propušteno kod prve ili druge prodaje stvari od javnog interesa. To pravo, tj. preče kupovine postoji uvek i uvek se može, bez određenog roka, koristiti radi poništaja ugovora o prodaji stvari trećem licu, bez obzira kada o toj činjenici sazna ustanova koja se brine i raspolaže tim dobrima. Inače, i Zakon o kulturnim dobrima, koji reguliše pitanja čuvanja stvari i tvorevine materijalne i duhovne kulture od opšteg interesa koje uživaju posebnu zaštitu utvrđenu ovim zakonom, u koje ubraja, u zavisnosti od fizičkih, umetničkih, kulturnih i istorijskih svojstava spomenike kulture, prostorne kulturno-istorijske celine, arheološka nalazišta i znamenita mesta - nepokretna kulturna dobra; umetničko-istorijska dela, arhivsku građu, filmsku građu i stare i retke knjige, označavajući ih kao pokretna kulturna dobra, propisuje ostvarivanje prava 716

preče kupovine kulturnog dobra, za koje određuje da se obavlja na način i po postupku utvrđenim zakonom kojim se uređuje promet nepokretnosti. Drugi zakoni, koji takođe regulišu pravo preče kupovine, uživaju istu zaštitu kao i druga prava za koje je propisana zaštita za taj pravni institut, ali pod uslovima propisanim u ovom članu (533.) i uslovima navedenim u tim posebnim zakonima, kao što su: propisi o arhivskoj građi, o zaštiti spomenika kulture, bibliotekarskoj delatnosti.

KUPOVINA NA PROBU Pojam (čl. 534. ZOO) Kupovina na probu je jedan od oblika ugovora o kupovine, jer je ona sporazum između prodavca i kupca da kupac, kupujući stvar, ugovara za sebe pravo da tu stvar isproba, pa ukoliko u određenom roku ta stvar odgovara njegovim željama, dužan je da o tome obavesti prodavca u roku koji je utvrđen ugovorom ili običajem, a ako taj rok nije ugovoren, onda prema roku koji mu bude odredio prodavač. Analizirajući odredbe stava 1. ovog člana proizilazi da kupac, preuzimajući stvar na probu ne plaća cenu te robe, već to čini istekom roka, ili u toku roka koji je ugovoren za probu stvari, pa ako ta stvar odgovara njegovim željama o tome obaveštava prodavca i plaća mu cenu koja je označena u ugovoru, a ako mu ne odgovara stvar vraća prodavcu i zaključeni ugovor ne proizvodi pravno dejstvo. Mada stav 2. ovog člana ima u vidu da "ako je stvar predata kupcu da je isproba do određenog roka", da iz toga proizilazi da stav 1. ovog člana nema u vidu predaju stvari na probu, ipak sadržina tog stava upućuje na zaključak da i taj stav ima u vidu predaju stvari kupcu radi isprobavan)a njenih svojstava, jer navodi reci "da kupac uzima stvar pod uslovom daje isproba. Dakle, isto kao u stavu 2. ovog člana, osim razlike u recima "uzima" i "ako je stvar predata", što ne čini bitno kod ovog instituta "kupovine na probu". Naime, ne može se smatrati da stav 1. ovog člana reguliše odnos stranaka ako stvar nije predata kupcu na probu, jer kakva bi to proba bila ako je ugovoreno da kupac "uzima stvar pod uslovom daje isproba", ako mu ta stvar nije data radi isprobavanja, te kakav bi značaj imalo daje kupac obavestio prodavca u ostavljenom mu roku da stvar kupuje ili ne. Pitanje roka, odnosno vremena koje je potrebno da se stvar proba jasno je regulisano ovim Članom, jer postoji mogućnost da se u samom ugovoru o prodaji odredi rok u kome je kupac dužan da obavesti prodavca, ili običajem (što se retko sreće u praksi), ili ako u ugovoru rok nije određen da prodavač određuje primereni rok kupcu u kome treba da se izjasni da li kupljena stvar na probu odgovara njegovim željama ili ne, odnosno da li tu stvar kupuje ili ne. I ovaj drugi slučaj, koji se odnosi na određivanje primerenog roka, u praksi se i ne nalazi, osim stoje bio karakterističan za ranija "stara" prava, domaća ili strana. Pravilo koje proizilazi iz ovog člana je da ako je kupcu predata stvar da je isproba do određenog roka, a on posle izvršene probe obavestio prodavca da kupuje tu stvar, ili ako je ne vrati posle ostavljenog mu roka za probu, smatra se daje kupac ostao pri ugovoru. U praksi se u vezi ovog instituta dešavaju drugi odnosi. Naime, često se u sredstvima javnog informisanja, ili ličnom dostavom ponuda neodređenom broju lica, prodaju određene stvari sa naznakom da ako kupcu stvar ne odgovara, odnosno ako ne budu ispunjene želje kupca o korisnosti te stvari za njega, može tu stvar do određenog roka da vrate prodavcu, a prodavač se obavezuje da kupcu vrati plaćeni iznos za tu stvar. U praksi je skoro uvek tako, a naime da prodavač dostavlja kupcu stvar na probu samo ako mu je kupac prethodno pouzećem, ili na drugi način, platio vrednost kupljene stvari. Vraćanje stvar prodavcu ne znači da se to čini zbog mane stvari, već zbog toga što ta stvar ne odgovara kupcu, posebno ako je prodavač u svom prospektu naveo malo podataka o svojstvima te stvari. Prodavač ne može odbiti prijem stvari date na probu, bez obzira da l ij e kupac pre prijema stvari isplatio njenu cenu. Kupovinom na probu ne smatra se da je prodavač predao stvar kupcu i da je tom predajom rizik prešao na kupca. Ovo je jedan drugi odnos u odnosu na pravila o kupovini, kada se smatra da je predaja izvršena neposrednom predajom, predajom putem vozara, špeditera ili na drugi način, o čemu je bilo reci u komentarima članova koji se odnose na taj deo materije. Predaja stvari na probu je uslovna prodaja, a predaja u smislu prodaje se smatra samo ako je kupac u određenom roku obavestio prodavca da kupuje stvar koju je uzeo na probu, odnosno ako do određenog roka takvu stvar ne vrati prodavcu. Prema odredbama člana 26. Zakona o zaštiti potrošača (,,S1. gl. RS", br. 79/05) ugovorom između prodavca i potrošača može da se predvidi da se proizvod pre kupovine može dati potrošaču na probu kao i rok trajanja probe koji ne može biti kraći od sedam dana. Ako je potrošač po tom osnovu dobio proizvod, on nije dužan da isprobani proizvod kupi, ali je dužan da obavesti prodavca da je odustao od ugovora i da mu vrati proizvod sa obavezom plaćanja troškova vraćanja proizvoda. Ako potrošač u navedenom roku ne vrati proizvod prodavcu ili ne obavesti prodavca da je odustao od ugovora, smatra se da je ostao pri ugovoru. U slučaju kupovine na probu, prodavač ne može naplatiti proizvod potrošaču pre isteka roka u kojem potrošač ima pravo da isproba proizvod i otkaže ugovor.

717

Primer ugovora o prodaji na probu UGOVOR O PRODAJI NA PROBU zaključen u ___.________200_. godine, između Preduzeća ___________________. iz _________________________, koga zastupa ______________________( u daljem tekstu: prodavač), i Preduzeća ______________, iz _____________________, koga zastupa___________________( u daljem tekstu: kupac). Član 1. Prodavač se obavezuje da Kupcu isporuči sušaru za sušenje povrća tipa_________, prema specifikaciji koja čini sastavni deo ovog ugovora (u daljem tekstu: "sušara"), po osnovu prodaje na probu, a kupac se obavezuje da sušaru kupi na probu pod uslovima iz ovog ugovora, ako se utvrdi da sušara odgovara njegovim potrebama, koje je izložio u pismu o nameri kupovine predmetne sušare. Po izvršenoj probi, koja će se izvršiti u vremenu od_____dana posle montaže od strane prodavca, kupac će se izja sniti da li sušara odgovara njegovim potrebama, pa ako odgovora da je kupi pod uslovima iz ovog ugovora. Član 2. Prodavač se obavezuje da: - instalira sušaru u poslovnom prostoru kupca, koji se nalazi__________________, - obezbedi svu potrebnu prateću dokumentaciju neophodnu za montažu sušare, - obezbedi svu projektnu dokumentaciju - uputstva za rad sušare, Kupac se obavezuje: - da omogući instaliranje sušare na mestu iz člana 2. ovog ugovora, - da obezbedi potreban broj stručnih lica koja će pratiti rad montaže i obučavati se za vršenje poslova na predmetnoj sušari. Član 3. Kupac će montiranu sušaru koristiti______dana posle montaže, kada će zajedno sa prodavcem utvrditi da li pred metna sušara odgovara njegovim potrebama prema uslovima iz pisma o namerama kupovine. Kupac se obavezuje da predmetnom sušarom u vremenu probe postupa po uputstvima prodavca i da se prema prema uređajima sušare ponaša sa pažnjom dobrog privrednika. Član 4. Prodavač će sušaru isporučiti kupcu i montirati je najkasnije do______________godine. Ako prodavač ne montira sušaru kupcu u navedenom roku, a za to nije odgovoran kupac, prodavač je dužan da kupcu plati ugovornu kaznu u iznosu od______dinara, kao i drugu štetu koje zbog tog propusta prodavca pretrpi. Član 5. Po isteku probnog rada u smislu odredaba ovog ugovora, zajednička komisija prodavca i kupca, sastavljena od po tri člana, sastaviće izveštaj o postignutim efektima i korisnosti sušare prema zahtevu kupca iz pisma o nameri kupovine sušare. Ukoliko se iz izveštaj a zajedničke komisije utvrdi da je montirana sušara izvršena u svemu prema zahtevima kupca, odnosno ukoliko odgovara uslovima iz pisma o nameri kupovine sušare, smatraće se da je sušara kupljena od strane kupca za cenu od____________dinara, koju će kupac isplatiti prodavcu u roku od_______dana od dana primopredaje, odnosno od dana kada je zajednička komisija utvrdila da sušara odgovara potrebama kupca. Cena iz prethodnog stava obuhvata vrednost sušare,, transport, montažu iste, kao i sva angažovanja prodavca u vezi montaže i predaje sušare kupcu. Član 6. Ako zajednička komisija prodavca i kupca utvrdi da sušara ne odgovara uslovima kupca navedenim u pismu o nameri kupovine predmetne sušare, prodavač je dužan da o svom trošku demontira sušaru i da je u roku od ________________________________________________________________________________________________ dana ukloni iz poslovnog prostora kupca. Član 7. Rizik za slučajnu propast ili oštećenje sušare momenta predaje kupcu snosi prodavač, a posle prijema sušare kupac. Član 8. Ako kupac odustane od ugovora pre izvršene montaže sušare, ili posle montaže kada se utvrdi da sušara odgovara potrebama kupca, kupac je dužan da naknadi svu štetu prodavcu. Član 9. Na sve ono što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Član 10. Za slučaj spora ugovorne strane utvrđuju nadležnost Trgovinskog suda u________________. Član 11. Ovaj ugovor je sačinjen u___primerka, od kojih svaka ugovorna strana dobija po____primerka. Za kupca, Za prodavca,

718

Objektivna proba (čl. 535. ZOO) U ovom slučaju, za razliku od odredaba prethodnog člana, kada je kupcu ostavljeno da probom utvrdi da li stvar koju kupuje odgovara njegovim željama, odredbe ovog člana imaju u vidu objektivnu probu, tj. probu da bi se utvrdilo da li stvar koja se kupuje ima određena svojstva ili da l i j e podobna za određenu upotrebu. Osnovno pravilo koje proizilazi iz odredaba navedenog člana je da ugovor opstaje ako se utvrdi da stvar koju kupac kupuje ima određena svojstva, odnosno daje podobna za njegovu određenu upotrebu. Prema tome, ugovor koji su prodavač i kupac zaključili u tom smislu, odnosno da kupcu odgovara stvar koju on kupuje, ostaje na snazi, odnosno smatra se daje ugovor o prodaji zaključen. Da bi prodavač i kupac mogli da utvrde da li stvar ima određena svojstva ili da li je podobna za određenu upotrebu kupca, stranke treba zajednički da utvrde određena svojstva, odnosno podobnost stvari koju kupac kupuje, pa s obzirom da su stranke pre toga zaključile ugovor i ugovorile navedeni uslov, kupac ne može odustati od ugovora ako su njegovi zahtevi ispunjeni. Značaj ovom institutu daje i sam naslov ovog člana, "objektivna proba", što znači da se ne raspravlja o drugim svojstvima stvari, jer oni nisu predmet probe, na čemu kupac i ne može više da insistira, već se utvrđuje samo ono stanje koje je bilo predmet zahteva kupca da se utvrdi određeno svojstvo (dakle, ne sva svojstva, već samo određeno) ili da je ta stvar kao celina podobna za određenu upotrebu. Tako, na primer, ako kupac kupuje neku sušaru, recimo za sušenje određenog voća ili povrća, i ako želi da se utvrdi da li ta stvar može sa uspehom da suši to voće, odnosno povrće, i da li ima određeni kapacitet koji odgovara potrebama kupca, može se ugovoriti proba određenog tipa uređaja koji taj proces obavlja, te ako se utvrdi da taj uređaj odgovara onim zahtevima koje je kupac postavio, smatra se daje ugovor zaključen. Ugovor se smatra zaključenim i ako kupac odbije kupovinu takvog uređaja, ako su određenom probom utvrđena svojstva i podobnost za upotrebu koja je on tražio, a on i pored toga odustane od takvog ugovora.

Rizik (cl. 536. ZOO) S obzirom da prodavač predaje kupcu stvar na probu, te daje ta roba u pritežanju kupca, odredbama ovog člana propisano je pravilo da rizik slučajne propasti stvari ili oštećenja stvari predate kupcu radi probe, snosi prodavač. Oba obaveza prodavca ne mora biti uneta u ugovoru o prodaji, a ako je uneta ali tako da rizik na preuzetoj stvari pada na kupca, smatra se kao da takva odredba i ne postoji u ugovoru, s obzirom daje to pitanje, tj. pitanje rizika regulisano odredbama ovog člana, tj. samim zakonom. Po pravilu, kada nije u pitanju kupovina stvari na probu, rizik za propast ili oštećenje stvari prelazi na kupca u trenutku kada je primio isporuku stvari, kao i u trenutku kada je pao u docnju u pogledu prijema isporučene mu stvari. U ovom slučaju se ne radi o predaji stvari radi kupovine, već o predaji stvari pod uslovom daje kupac isproba, pa tek ako protekne rok u kome je trebalo da probu izvrši, a o tome ne obavesti prodavca, smatra se daje stvar kupio, što znači da se od dana isteka roka za obaveštenje prodavca smatra daje stvar predata kupcu, i da on od tog trenutka snosi rizik za oštećenje ili propast stvari. U tom smislu je i sadržina odredbe ovog člana, a naime da prodavač snosi rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari "do kupčeve izjave da ostaje pri ugovoru, odnosno do isteka roka kada je kupac bio dužan vratiti stvar prodavcu". U praksi se u narudžbenici koju prodavač dostavlja kupcu pre predaje stvari obično navodi, pored ostalog, sledeće: "Da, odlučio sam se na 30-dnevnu probu bez rizika...", ali se ne naglašava da kupac, u slučaju tako naručene stvari, ima pravo da u navedenom roku vrati tu stvar prodavcu, što kupca dovodi ga u zabludu kako u pogledu reci "bez rizika", jer mu može biti nejasno našta se odnosi rizik i ko taj rizik snosi, s obzirom na jasnu odredbu iz ovog člana da "rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari predate kupcu radi probe snosi prodavač ....".

Kupovina po pregledu odnosno sa rezervom probanja (čl. 537. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu dva oblika kupovine na probu, i to: a) kupovina po pregledu i b) kupovina sa rezervom prodaje. U prvom slučaju, kupac kod prodavca pregleda stvar i pošto mu prodavač isproba tu stvar, izjašnjava se da li tu stvar kupuje ili ne. Tako, na primer, ako kupac želi da kupi jedan ventilator, prodavač na zahtev kupca uključuje ventilator na energetski uređaj i time pokazuje njegove osobenosti, jačinu i kvalitet stvari. Kupca ne obavezuje kupovina takve stvari, jer ta obaveza postoji tek kada izjavi da tu stvar kupuje. Kod drugog slučaja, "kupovina sa rezervom probanja", podrazumeva zadržavanje stvari kod kupca u cilju njenog probanja, odnosno isprobavanja, dakle on je drži i koristi ali je ne može da otuđi ili založi, pa po proteku određenog roka u ugovoru stranaka, kupac ili vraća stvar prodavcu ili ga obaveštava da stvar zadržava, odnosno daje kupuje. 719

U ovom drugom slučaju, za razliku od prvog, postoji ugovor između prodavca i kupca, sa odložnim uslovom kupovine, kupovine posle probanja stvari, kada kupac svoje pravo držanja i korišćenja takve stvari pretvara u pravo svojine plaćanjem cene, ako je već ranije nije isplatio pod uslovom. Kupovina stvari sa rezervom probanja zadržava pravo svojine prodavca, u slučaju stečaja ili prinudnog izvršenja na stvari kupca.

PRODAJA PO UZORKU ILI MODELU (čl. 538. ZOO) Pre svega o pojmu "uzorak" i "model". Prema Zakonu o modelima i uzorcima, model je pravo kojim se štiti novi spoljni oblik određenog industrijskog ili zanatskog proizvoda, odnosno njegovog dela, tj. određivanje kvaliteta i drugih karakteristika stvari prema modelu, dok je uzorak (ili "mustra") pravo kojim se štiti nova slika ili crtež koji može da se prenese na određeni industrijski ili zanatski proizvod, odnosno na njegov deo ( to je manja količina stvari koja mora da odgovara stvari koje prodavač prodaje, odnosno isporučuje kupcu. Inače, model je telo koje predstavlja industrijski ili zanatski proizvod, ili se na njemu može primeniti, a zaštićen je na osnovu zakonskih propisa. Suština zaštite modela kao tela sastoji se u njegovom vizuelnom učinku, koji daje njegov dimenzionalni oblik i koji se u poslovnom prometu smatra za originalno i tako značajno svojstvo od koga zavisi bolji poslovni uspeh. Prema tome, kod modela nije bitno njegovo tehnološko svojstvo, već su bitni samo njegov oblik i estetski izgled, a što ima uticaja na poslovni promet i potrošnju. Jedan proizvod se može zaštititi kao model ako se po svojim spoljnim obeležjima bitno razlikuje od svih drugih istih ili sličnih predmeta. Ne smatra se da je model koji se želi zaštiti nov ako gaje lice koje traži zaštitu toga modela već ranije izlagalo ili prikazivalo. Dakle, zaštita modela se može dati za izgled samog tela ako se po svojim spoljnim obeležjima bitno razlikuje od onih tela koja su poznata i pri tome je bez uticaja da li je to telo lakše, ili se konstrukciono razlikuje od ostalih do tada poznatih tela. S obzirom da se zaštita modela odnosi u prvom redu na funkcionalnost samog tela, vrsta materijala od kojeg je model izgrađen, po pravilu, je od sporednog značaja. Nosilac prava na model ima isključivo pravo da iskorišćava taj model, a drugi samo na osnovu licence. Upis promena u imenu firme u pogledu zaštite prava na model ima konstitutivan karakter. Zbog toga, radi sigurnosti pravnog prometa, treba na verodostojan način dokazati svaku promenu u imenu nosioca prava na model. Odredbe u ugovoru o prodaji u kome se kvalitet predmeta određuje prema modelu, odnosno uzorku određenog predmeta, primenjuju se samo kod ugovora u privredi. Ako stvar koju je prodavač predao kupcu nije saobrazan uzorku ili modelu, on odgovara: a) po propisima o odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari, a b) u drugim slučajevima po propisima o odgovornosti za neispunjenje obaveze. Ugovaranje prema modelu ili uzorku vrši se obično preko trgovačkih zastupnika ili na sajmovima. Model ili uzorak koji se predaje kupcu služi radi uporedenja kvaliteta stvari koju kupac kupuje na osnovu primljenog modela ili uzorka. Ako je kvalitet kupljenih stvari određen prema modelu ili uzorku, kvalitet kupljenih stvari mora odgovarati primljenom modelu ili uzorku, a u protivnom prodavač odgovara za materijalne nedostatke stvari. Ako je ugovorom predviđeno da se model odnosi samo na neke karakteristike tog modela, tj. za određena odstupanja u pogledu boje, veličine, kvaliteta materijala i si, odgovornost prodavca se isključuje za model kao celinu, ako je udovoljio ostalim zahtevima kupca po određenom modelu. Poželjno je da stranke u ugovoru tačno označe o kom se modelu radi, opisujući njegova svojstva i kvalitet, u kom slučaju ne može doći do spora o kom se modelu radi. Međutim, ako se u ugovoru samo opisno navede model, odnosno njegova svojstva, a to nije bila volja kupca, za ocenu kupovine po modelu primenjuju se pravila koja se odnose na određeni model, odnosno vrši se upoređenje kupljenih stvari sa modelom koji je bio predmet ugovaranja. Kada je u pitanju uzorak, isporučena stvar mora u potpunosti da odgovara uzorku, odnosno da bude saobrazna uzorku. Ako kupljene stvari nisu saobrazne modelu ili uzorku prodavač odgovara kupcu za materijalne nedostatke (član 479. ovog zakona) ili skrivene nedostatke stvari(član 482. ovog zakona), a u drugim slučajevima zbog neispunjenje obaveza (čl. 296. i dr. ovog zakona). Odredbe stava 2. ovog člana su saglasne Jednoobraznom zakonu o međunarodnoj prodaji, po kome prodavač ne odgovara za nedostatke saobraznosti, tj. svih karakteristika modela ili uzorka, ako je model ili uzorak podneo kupcu samo radi obaveštenja i približnog određivanja osobine stvari, bez obećanja saobraznosti, odnosno svih karakteristika koje ima određeni model ili uzorak. A prema odredbama člana 25. Zakona o zaštiti potrošača (,,S1. gl. RS", br. 79/05), prodavač koji nudi proizvode na osnovu uzorka ili modela, prezentacijom preko ovlašćenog predstavnika izvan poslovnih prostorija prodavca, zaključuje ugovor sa potrošačem koji prihvata ponudu za kupovinu proizvoda po uzorku ili modelu. A ako je prodavač predao kupcu kupljeni proizvod po tom osnovu, koji nije istovetan uzorku ili modelu, prodavač odgovara po pravilima o odgovornosti za materijalne nedostatke proizvoda, a potrošač ima pravo na prigovor, odnosno reklamaciju u smislu čl. 34. i 35. istog zakona. 720

Sudska praksa Jedan proizvod se može zaštititi kao model ako se svojim spoljnim obeležjima bitno razlikuje od svih drugih istih ili sličnih. Prema obrazloženju Za pravilnu ocenu osnovanosti tužbenog zahteva odlučno je da lije zaštićeni model tuženog u vreme podnošenja prijave za priznanje prava na model bio nov. Tako stanovište je zasnovano na propisima iz Člana 2. stav 2. i člana 40. Zakona o uzorcima i modelima, kojim je određeno da se pravo na model poništava ako model u vreme podnošenja prijave za njegovo priznanje i zaštitu nije bio nov, a to je ako telo koje se zaštićuje kao model bilo poznato, ako je, dakle, pre podnošenja prijave za priznanje prava na model bio u zemlji ili inostranstvu objavljen i opisan, odnosno izlagan ili prikazivan. U skladu sa tim propisom prvostepeni sud je, na osnovu rezultata provedenog postupka našao da tužbeni zahtev za poništaj prava tuženog spornog modela nije osnovan, pošto u postupku nije dokazano da zaštićeni model nije bio nov u vreme podnošenja prijave za priznanje prava na model. Drugostepeni sud nije prihvatio navode žalbe da prvostepeni sud nije postupao po primedbama u ukinutom rešenju koje je done to u ovom sporu. Iz rešenja drugostepenog suda, koje je doneto po žalbi tužioca, vidi se da je prva prvostepena presuda ukinuta sa razloga što je prvostepeni sud bio ograničio svoju ocenu samo na pitanje da lije zaštićeni model tuženog bio nov u odnosu na tužiočev proizvod, koji je tužilac pre priznanja tuženom prava na model zaštitio kao patent. Stoga, bez obzira stoje tužiočevo pravo na patent docnije bilo poništeno, prvostepeni sud je bio propustio da se u smislu navedenih propisa upusti u ocenu da li se proizvod tuženog svojim spoljnim obeležjima bitno razlikuje od onih koji su poznati, kao i onih koji su zaštićeni kao modeli, a odnose se na istu ili sličnu vrstu predmeta. Prema tome, za pravilnu ocenu spornog odnosa, nije bilo odlučno samo to da li se proizvod tuženog u svojim spoljnim obeležjima bitno razlikuje od proizvoda tužioca, već da li se proizvod tuženog po svojim spoljnim obeležjima bitno razlikuje od svih drugih istih ili sličnih predmeta. U tom smislu tužilac nije u nastavku postupka pružio niti predložio ma kakve dokaze, a to nije učinio ni u žalbi. Tužilac ni u žalbi ne ističe da li se plagijat njegovog proizvoda odnosi na proizvod koji predstavlja isto rešenje određenog tehničkog problema, ili se odnosi na proizvod koji je isti ili sličan po svojim spoljnim obeležjima sa njegovim proizvodima. No bez obzira na to, pošto je predmet parnice bio zahtev za poništaj prava na model, a u tom smislu je i vođen postupak, tužilac neosnovano ističe da je postupak trebalo nastaviti u cilju utvrđivanja da lije model, čiji se poništaj traži, sličan njegovom ranijem zaštićenom i poništenom patentu, postoje u postupku nesumnjivo utvrđeno da proizvodi stranaka koji se inače odnose na istu vrstu predmeta (slavine) nisu isti ili slični po svojim spoljnim obeležjima. bez obzira da li oni u odnosu jedan prema dragom predstavljaju nova rešenja određenog tehničkog problema (prema odluci VPS, SI. 1825/69); Pravo na model će se poništiti ako je u vreme podnošenja prijave za priznavanje prava na model, taj model već bio izlagan ili prikazivan, jer se ne smatra daje model nov ako je već prikazivan ili izlagan (prema odluci VPS, si. 1065/68).

PRODAJA SA SPECIFIKACIJOM (čl. 539. ZOO) Ugovor o prodaji sa specifikacijom je posebna vrsta ugovora o prodaji. Ugovor, kome je predmet određen samo opštim crtama, a kupac je zadržao pravo da docnije odredi oblik, meru ili druge pojedinosti stvari, odnosno daje specificira i odredi njen oblik, meru ili neke druge pojedinosti, naziva se ugovor o prodaji sa specifikacijom. Ova vrsta ugovora je specifična po tome što kupac zadržava pravo da svoju konačnu, dimenzije i druge osobenosti stvari, porudžbenicom kod prodavca prilagodi potrebama svojih kupaca, odnosno tržištu kada kupac smatra da će to za njega biti najpovoljnije. Pri tom prodavač i kupac ugovaraju i cene koje se odnose na sve stvari koje su predmet specifikacije potreba kupca, što znači da kod kasnije narudžbine iz specifikacije kupca, smatra se da je cena ugovorena, osim ako stranke drukčije ne ugovore s obzirom na protek vremena od dostave specifikacije do narudžbine. Kupac je dužan da svoju specifikaciju dostavi prodavcu do određenog roka, a ako taj rok nije utvrđen u ugovoru o specifikaciji, onda u nekom primerenom roku. Karakteristika ove vrste ugovora je u tome da su stranke ugovor o prodaji zaključile, sa specifikacijom robe koju je kupac naznačio, uz zadržavanje prava da do određenog roka prodavca obavesti svojom narudžbinom koje stvari po specifikaciji kupuje. Ako kupac ne izvrši ovu specifikaciju do ugovorenog datuma ili do proteka razumnog roka, računajući od prodavčevog traženja da to učini, prodavač može da izjavi da raskida ugovor ili da obavi specifikaciju prema onome što mu je poznato o kupčevim potrebama. 721

Da bi prodavač obavio specifikaciju prema onome što mu je poznato o kupčevim potrebama, odnosno da bi kupcu te stvari i dostavio, potrebno je da o tome blagovremeno, na siguran način obavesti prodavca, odnosno da ga upozori da će mu do određenog datuma poslati stvari iz specifikacije i time smatrati daje ugovor o prodaji zaključen. To se, po pravilu, čini kako bi kupac posle tako dobijenog obaveštenja eventualno izmenio specifikaciju koju je odredio prodavač. Ako ne postupi u tom smislu, prodavač, u roku koji je odredio svojim upozorenjem kupcu, dostavlja kupcu stvari po svojoj specifikaciji, a kupac je dužan da izvrši svoju obavezu prijema i isplate. Dakle, ako se kupac u određenom roku ne izvrši specifikaciju stvari, prodavač ima pravo da raskine ugovor sa kupcem, ili, kako je napred navedeno, da sam obavi specifikaciju i o tome obavesti kupca, posebno o njenim pojedinostima, kako bi kupac u razumnom roku mogao da se izjasni da li prihvata ili ne predloženu specifikaciju. Ako kupac tu mogućnost ne iskoristi, obavezna je specifikacija koju je odredio prodavač.

PRODAJA SA ZADRŽAVANJEM PRAVA SVOJINE Uslovi (čl. 540. ZOO) Stavom 1. ovog člana naglašeno je pravo prodavca da na određene pokretne stvari može posebnom odredbom ugovora zadržati pravo svojine i posle predaje stvari kupcu, sve dok mu kupac ne isplati cenu u potpunosti. To je učinjeno sa razlogom, kako bi prodavač bio obezbeđen za naplatu svog potraživanja, kako od kupca tako i u slučaju stečaja ili prinudnog poravnanja prema kupcu, ako bi stečajni poverioci na toj stvari isticali neka svoja prava. Da bi prodavač obezbedio to svoje pravo, odnosno da bi zadržao pravo svojine na prodatim stvarima, prodavač i kupac moraju svoj ugovor overiti kao javnu ispravu, i to pre kupčevog stečaja ili pre plenidbe stvari. U tom slučaju kupac ima izlučno pravo, koje onemogućava treća lica da raspolažu takvom stvari, odnosno daje unesu u stečajnu masu, ili da izvrše plenidbu te stvari. Iz navedenog proizilazi da kupac kupovinom stvari na taj način ne stiče pravo svojine na toj stvari, što znači da je ne može ni otuđiti ni založiti, dok u celini ne isplati cenu prodavcu, jer su prodavač i kupac ugovorom o prodaji ugovorili zadržavanje prava svojine prodavca i posle prodaje stvari, sve dok kupac ne isplati cenu u potpunosti. Naprotiv, prodavač kome nije u određenom roku isplaćena cena prodaje, ima pravo da raskine ugovor sa kupcem i da od kupca traži povraćaj stvari, kao i naknadu štete, a može tu stvar preneti na drugog ugovorom o cesiji. Ako prodavač i kupac u ugovoru nisu predvideli pravo prodavca da na prodatoj stvari zadržava pravo svojine, kupac može tom stvari slobodna da raspolaže, daje prodaje, zalaže, odnosno drugome ustupi, iako nije isplatio kupcu cenu te stvari, a ta stvar može biti predmet i plenidbe ili može ući u stečajnu masu kupca, ako bi se prema kupcu otvorio postupak stečaja. Prodavač ne može uvek raspolagati pravom zadržavanja prava svojine na prodatoj nepokretnoj stvari, ako se pokretna stvar, koja je predmet prodaje, ne može upisati u javne knjige, odnosno ako za tu vrstu pokretnih stvari nije propisano da se može vršiti upis u takvim knjigama. O kojim se to stvarima radi i o kojim javnim knjiga, u odredbama ovog člana nije ništa rečeno. Verovatno bi se o tome znalo da takve javne knjige postoje, odnosno javne knjige koje se odnose na prodaju pokretnih stvari. Postoji Pravilnik o obliku i načinu vođenja trgovačke knjige, i njime je utvrđeno da trgovačka knjiga ima karakter javne isprave, ali se ona ne odnosi na odnos koji nastaje između prodavca i kupca, kada po stavu 1. ovog člana prodavač za sebe obezbeđuje, odnosno zadržava pravo svojine. Potvrdu o tome može dati samo organ koji vodi javne knjige za pokretne stvari, i to samo za neke pokretne stvari. Inače, javne knjige postoje u vezi prava iz Zakona o patentima, Zakona o žigovima, Zakona o geografskim oznakama porekla i dr., ali postoje i u oblasti poreskih knjiga, na osnovu kojih se izdaje uverenje o poreskim pravima i obavezama poreskog obveznika, ili u oblasti školstva, na osnovu kojih se izdaju potvrde o završenom razredu ili školi i drugo u vezi sa statusom učenika u školi i td. Zbog toga, mada se u stavu 3. ovog člana navodi "samo ako je to predviđeno propisima o uređenju i vođenju javnih knjiga", a kako kod nas u pogledu upisa prodaje pokretnih stvari takvih knjiga još nema, javne knjige o kojima je reč se upodobljavaju knjigama overe potpisa ugovorača, koje vode sudovi opšte nadležnosti ili organi društveno političkih zajednica. Međutim, u vezi javnih knjiga koje bi se odnosile na pokretne stvari, može se, kako je napred navedeno, smatrati javnom ispravom i overa potpisa ugovorača na ugovoru o prodaji pokretne stvari na kojoj prodavač zadržava pravo svojine (za razliku od privatne isprave koju potpisuju samo zainteresovana lica, bez overe nekog organa) i ona ima značaj kod stvari kada se može tražiti izručenje stvari iz prinudne prodaje, plenidbe stvari, ili otvorenog postupka stečaja ili prinudnog poravnanja. 722

Rizik (cl. 541. ZOO) Odredbama člana 540. ovog zakona, propisano je pravo prodavca da zadrži pravo svojine na prodatoj stvari kupcu, sve dok mu kupac ne isplati cenu u potpunosti. Prema odredbama navedenog člana prodavač prodaje stvar kupcu, ali s obzirom da kupac prijemom te stvari ne postaje vlasnik, rizik u slučaju propasti ili oštećenja stvari snosi kupac od časa kada mu je stvar predata. Iako kupac kupovinom pokretne stvari na način propisan u članu 540. ovog zakona, nije vlasnik kupljene stvari, već samo držalac do dana kada će isplatiti prodajnu cenu prodavcu, danom prijema te stvari rizik njene propasti ili oštećenja pada na njega. Kod prodaje koja nije uslovljena zadržavanjem prava svojine prodavca dok mu kupac ne isplati ugovorenu cenu, rizik za propast ili oštećenje stvari prelazi na kupca u trenutku kada je primio isporuku stvari, kao i u trenutku kada je pao u docnju u pogledu prijema isporuke. Rizik takve prodaje podrazumeva i dalje obavezu kupca prema prodavcu za prodatu stvar, a šteta koja je nastala na stvari, propašću ili oštećenjem stvari, takođe pada na teret kupca. U slučaju koji regulišu odredbe člana 540. ovog zakona, ako je stvar slučajno propala ili je oštećena kod kupca, kupac je u obavezi da prodavcu isplati ugovorenu cenu stvari. Ako kupac padne u stečaj, a ta stvar više ne postoji, odnosno nije predmet o kome se raspravlja u stečaju, prodavač ima pravo da prijavi svoje potraživanje kao i ostali poverioci dužnika, bez obzira što ima javno overenu ispravu stečenu pre kupčevog stečaja. Kupac pokretne stvari u smislu člana 540. ovog zakona dužan je da se o kupljenoj stvari stara kao dobar privrednik, te da ne dozvoli da kupljena stvar pretrpi i bilo kakvu štetu. Ali, ako bi šteta na takvoj stvari ipak nastala, odnosno ako bi kupljena stvar bila oštećena, kupac je u obavezi da prodavcu isplati prodajnu cene ćele stvari. To pravo prodavač može ostvariti tužbom putem suda, u kom slučaju mu odluka suda može poslužiti za ostvarivanje prava u vezi stečaja ili prinudnog poravnanja otvorenog prema kupcu.

PRODAJA SA OBROČNIM OTPLATAMA CENE Pojam (čl. 542. ZOO) U novije doba, kada nema dovoljno sredstava kod fizičkih lica, namernika da kupe pokretne stvari veće vrednosti za domaćinstvo, često se prodavci, a i banke (uz uslove za namene kupovine stvari), opredeljuju da kupcima, fizičkim licima, prodaju pokretne stvari na tzv. kredit. Odredbe ovog člana imaju u vidu takav slučaj, kada se ugovorom o prodaji pokretne stvari sa obročnim otplatama cene, prodavač obavezuje da kupcu preda određenu pokretnu stvar pre nego što mu cena bude potpuno isplaćena, a kupac se obavezuje da isplati njenu cenu u obrocima, u određenim vremenskim razmacima. Predmet ugovora sa obročnim otplatama može biti samo pokretna stvar. Po pravilu, prodavač predaje kupcu kupljenu stvar pre nego što mu cena bude potpuno isplaćena, a na osnovu zaključenog ugovora utvrđuju se obročne otplate cene. Kupac se tim ugovorom obavezuje da isplati cenu kupljene stvari u utvrđenim obrocima, u određenim vremenskim razmacima. U praksi se retko dešavaju takvi slučajevi, jer prodavci na ime obezbeđenja za prodatu robu traže garanciju banke kupca, i od kupca primaju potreban broj čekova koje reaiizuju prema vremenu dospelosti isplate određenog obroka. Ili, banka kupca, odnosno ovlašćena fmansijska organizacija, zaključuje ugovor o kreditu sa kupcem, kome odobrava potrošački kredit za kupovinu stvari kod određenog prodavca, sa kojim je banka u poslovnom odnosu. Banka, odnosno ovlašćena fmansijska organizacija, na primer Poštanska štedionica, zaključuje ugovor o kreditu sa korisnikom novčanih sredstava kupca koja drži kod te banke, odnosno organizacije, za stvari koje kupac kupuje po profakturi prodavca, i izdaje mu određeni broj Čekova koje kupac može da koristi tako da ih preda prodavcu, a da prodavač, po prijemu prvog čeka koga odmah naplaćuje, ostale čekove raspoređuje i naplaćuje prema mesečnim obrocima, od banke, odnosno fmansijske organizacije prema njihovoj dospelosti. Na taj način, kupac koji želi da kupi neku pokretnu stvar sa obročnim otplatama nema direktan odnos sa prodavcem u vezi kupovine stvari na način kako je to regulisano odredbama ovog člana, već posredni odnos, koji prodavca ne obavezuje da sa kupcem zaključi ugovor o prodaji stvari putem obročnih otplata, a ipak mu prodaje stvar sa obročnim otplatama, samo što umesti kupca kao obveznika tih otplata ima banku, odnosno finansijsku organizaciju koja je svom klijentu dala potrošački kredit radi kupovine stvari sa obročnim otplatama, čime se prodavač obezbedio da na drugi, sigurniji način prodaje stvari sa obročnim plaćanjem, tako što obročne otplate imaju posledice prema banci, odnosno ovlašćenoj fmansijskoj organizaciji. 723

Naravno, to ne znači da prodavač ne može da zaključi ugovor sa kupcem u smislu odredaba ovog člana. Takav je slučaj u praksi nekih preduzeća. Ona pozivaju kupce na zaključenje ugovora o kreditu za proizvode koji oni proizvode. Tako, u jednom oglasu, odnosno pozivu stoji da se kredit može dobiti na jednostavan i brz način, naglašavajući: bez odlaska u banku, bez žiranata, bez otvaranja tekućeg računa, bez inicijalnih troškova, bez učešća, bez depozita, uz najpovoljniju dinarsku kamatu, ali da kredit može dobiti samo zaposleni radnik na neodređeno vreme, kao i penzioneri. Uslov za dobijanje takvog potrošačkog kredita je da kupac za visinu dobijenog kredita odabere potrebnu robu, zatim da mu prodavač popuni i odštampa sve papire o kreditu, koje će kupac da odnose u svoje preduzeće i tamo ih overi, kako bi preduzeće evidentiralo i vršilo mesečna odbijanja obročnih otplatnih cena, da zatim te papire vrati prodavci i da mu potom prodavač preda stvari koje je kupio. U takvom ugovoru o kreditu naveden je rok otplate, koji može da iznosi 12 ili 24 meseca, a da maksimalni iznos kredita zavisi od visine plate kupca.

Forma ugovora (čl. 543. ZOO) Ugovor o prodaji sa obročnim otplatama mora biti sastavljen u pismenoj formi, jer, u protivnom, prema odredbama narednog člana, ako ugovor nije zaključen u pismenoj formi, ništav je. Sankcije za nedostatak potrebne forme, propisane su i odredbama člana 70. ovog zakona, po kome ako ugovor nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo. Ugovor o prodaji sa obročnim otplatama cene mora da biti zaključen u pismenoj formi, jer se iz tog ugovora mora videti pod kojim uslovima je on zaključen, čime se obezbeđuje sigurnost njegovog izvršenja, kako u korist prodavca tako i u korist kupca. To se najbolje zaključuje iz odredaba sledećeg člana, koji propisuje bitne sastojke ugovora, dakle sastojke bez kojih se ugovor smatra ništavim.

Bitni sastojci ugovora (čl. 544. ZOO) Ugovor o prodaji pokretne stvari sa obročnim otplatama cene mora da sadrži, naročito: a) stvar koja je predmet prodaje; b) cena u prodaji za gotovo; v) ukupan iznos svih obročnih otplata, računajući i onu koja je izvršena u času zaključenja ugovora; g) iznos pojedinih otplata, njihov broj i d) rokovi otplate. Bitan sastojak ugovora je i odredba da kupac može odustati od ugovora, ako to pismeno saopšti prodavcu u roku od tri dana od potpisivanja isprave i da se ovog prava kupac ne može odreći unapred. U protivnom, ugovor koji nema takvu odredbu, smatra se ništavim, što znači da se u slučaju spora posledice ništavosti ugovora moraju raspraviti po odredbama člana 104. ovog zakona. Ugovor o prodaji sa obročnim otplatama može da sadrži i druge elemente, kao, na primer, pravo na ugovornu kamatu, zatim odredbe o jemstvu, pa odredbe o pravu zadržavanja prava svojine, kako je to regulisano odredbama člana 540. ovog zakona. Zakon o zaštiti potrošača (,,SL. gl. RS", br. 79/05) propisuje pravila u vezi potrošačkog kredita. To su krediti koji se odnose na zadovoljenje osnovnih potreba - dostupnost najnužnijih proizvoda i usluga, hrane, odeće, obuće i stambenog prostora, zdravstvene zaštite, obrazovanja i higijene. Prema članu 29. tog zakona, ugovor 0 potrošačkom kreditu sačinjava se u pismenoj formi. Davalac potrošačkog kredita dužan je da pre zaključenja ugovora, u pismenoj formi obavesti potrošača o najvišem iznosu potrošačkog kredita, o godišnjoj kamatnoj stopi 1 uslovima pod kojima se ona može promeniti, o troškovima kredita koji se naplaćuju u vreme zaključenja ugo vora i uslovima pod kojima se oni mogu promeniti, kao i o uslovima i postupku raskida ugovora. Takav ugovor o potrošačkom kreditu obavezno sadrži: 1) naziv i cenu proizvoda ili usluge koja je predmet ugovora; 2) ukupan iznos, rok otplate, broj i iznos mesečne rate kredita, kamatnu stopu, način obezbeđivanja otpla te kredita i uslove za raskid ugovora; 3) visinu godišnje kamatne stope i uslove pod kojima se ona može promeniti; 4) uslove i način otplate kredita pre ugovorenog roha; 5) druge elemente, u skladu sa zakonom. Kod takvog ugovora, davalac potrošačkog kredita ne može potrošaču da zaračuna i naplati dodatni trošak koji nije utvrđen ugovorom.

724

Primer ugovora o potrošačkom kreditu Ugovor o potrošačkom kreditu, zaključen dana ____________ godine, između _____________ preduzeća ___________________, iz_____________, ul._________, br. ____, koga zastupa direktor __________________(u daljem tekstu: prodavač) i ______________________, iz____________, ul.________, br._____(u daljem tekstu: kupac). Ovim ugovorom ugovorne strane uređuju svoja prava i obaveze povodom prodaje za gotovo stvari, sa obroč nim otplatama cene, kako je to u daljem tekstu ovog ugovora navedeno. Ugovorne strane su se sporazumele o sledećem: Tačka 1. Prodavač prodaje kupcu sledeće stvari ____________________________, za ukupnu prodajnu cenu u iznosu od ______________dinara, koju će kupac isplatiti u obrocima kako je to navedeno u tački 2. ovog ugovora. U cenu prodatih stvari obračunata je i ugovorna kamata od ________%, prema dospelosti svakog obroka isplate, kao i za pokriće troškova koje će prodavač imati u vezi ovog ugovora, sa kojima je kupac upoznat. Tačka 2. Prvi obrok isplate dospeva na dan zaključenja ovog ugovora, i on iznosi ____________dinara. Ostali obroci se imaju platiti u sledećim rokovima: a) druga rata u iznosu od ____________________dinara, plaća se na dan __________godine, b) treća rata u iznosu od _____________________dinara plaća se na dan __________godine, v) četvrta rata u iznosu od ___________________dinara plaća se na dan ____________godine, g) i t d. i t. d. U toku otplate obroka prodavač će usklađivati neotplaćeni iznos obroka prema srednjem kursu EVRA, na dospelosti svake rate, u cilju očuvanja vrednosti sredstava, o čemu će kupca blagovremeno obavestiti. Tačka 3. Kupac kupuje stvari označene u članu 1. ovog ugovora, za ukupnu cenu prodaje u iznosu od dinara, pod uslovima koji su navedeni u tački 1. i tački 2. ovog ugovora.

dan

__________________

Tačka 4. Ukoliko kupac ne vrši uplate dospelih obroka uredno, prema rokovima iz tačke 2. ovog ugovora, i to dva obroka uzastopno, ostatak duga smatra se dospelim, a ovaj ugovor raskinutim na štetu kupca, sa pravom prodavca preduzme mere prinudne naplate svog potraživanja.

da

Tačka 5. Prodavač odgovara za kvalitet prodate stvari, i kupcu sa danom zaključenja ovog ugovora predaje urednu garanciju proizvođača. Tačka 6. Prodavač se obavezuje da o svom trošku preveze prodate stvari do mesta opredeljenja kupca, ako udaljenost mesta isporuke do mesta opredeljenja kupca nije duže od _______km. (Napomena: takvu obavezu ne mora preuzeti prodavač, pa bi ta tačka mogla da glasi: Kupac se obavezuje da kupljene stvari preuzme u poslovnom prostoru pro davca, koji se nalazi u ulici __________, br._____, u roku od ______dana od dana zaključenja ovog ugovora). Tačka 7. Prodavač i kupac su izvršili kvalitativni i kvantitativni pregled prodate stvari i utvrdili da na tim stvarima nema oštećenja, pa taj rizik prelazi na kupca momentom prijema stvari. Tačka 8. Kupac može prodavcu otplatiti potrošački kredit i pre isteka roka za otplatu, u kom slučaju se prodavač oba vezuje da cene pojedinih obroka plaćenih pre roka obračuna bez kamata i bez troškova. Tačka 9. Kupac može odustati od ovog ugovora ako svoj odustanak pismeno saopšti prodavcu u roku od tri dana od potpisivanja ugovora, u kom slučaju se prodavač obavezuje da kupcu vrati prvi uplaćeni obrok, uz naplatu troško koje je prodavač imao u vezi zaključenja i ispunjenja svojih obaveza prema ovom ugovoru.

-

va

Tačka 10. Za pravilno ispunjenje ovog ugovora kupac obezbeđuje jemca, koji će garantovati obaveze kupca izdavanjem menice u iznosu prema ovom ugovoru. Po urednom ispunjenju obaveze kupca, prodavač je dužan da kupcu vrati primljenu menicu. Tačka 11. U slučaju spora po ovom ugovoru nadležan je Opštinski sud u _______________. Tačka 12. Ovaj Ugovor sastavljen je u 3 (tri) istovetna primerka, od kojih je jedan za prodavca a dva za kupca. Ku p a c ,

Prodavač,

725

Pravo kupca da isplati cenu odjednom (čl. 545. ZOO) Prema odredbama ovog člana, kupac ima pravo da isplati odjednom ostatak dužne cene. Prodavač je dužan da primi ispunjenje koje kupca vrši pre roka i da kupcu prizna već zaračunate kamate i troškove, i da mu ih isplati. Preostali iznos, koji je isplaćen pre roka dospelosti je čist, bez ugovornih kamata i bez troškova, a u protivnom ako bi u ugovoru kupac bio isključen od ovog prava, odredba o tome bi ništava. Kao što je ranije napomenuto, rok plaćanja, po pravilu, određuju stranke ugovorom. S obzirom na dispozitivni karakter odredaba ovog zakona, a naime da stranke same mogu ugovoriti kada će nastati rok plaćanja pojedinih obroka, plaćanje može biti izvršeno pre dospelosti plaćanja poslednjeg obroka koji tek predstoji. Ali ispunjenje obaveze pre roka u smislu ovog člana ima karakter ovlašćenja kupca da svoju obavezu, utvrđenu obročnim plaćanjem prodajne cene, izvrši isplatu celokupnog duga pre isteka roka poslednje dospelosti poslednje isplate. U tome ga ne može sprečiti prodavač. Naprotiv, u tom slučaju preostali iznos neotplaćenih obroka je čist, što znači bez opterećenja kamate ili nekih drugih troškova. Pravo je dužnika, dakle, da izvrši plaćanje pre roka, pa je zbog toga u stavu 3. ovog člana propisano da su ništave odredbe ugovora kojim se dužnik odriče ovog prava. Nije jasno zašto bi se dužnik odrekao tog prava, osim ako na to ne bi bio prisiljen uslovima koje je postavio poverilac. Ali, i u takvim uslovima, to odricanje bi bila ništavo, jer za punovažnost takvog opredeljenja ne postoji njegova volja, što je jedan od uslova za zaključenje ugovora. U ugovoru ne mora biti određeno da dužnik može da izvrši svoju obavezu plaćanja pre roka, ali ako je to navedeno i u vezi sa tim bude ovlašćen da može da ispuni novčane obaveze pre roka, može biti ovlašćen i da od iznosa duga odbije iznos kamate za vreme od dana isplate do dana dospelosti poslednje obaveze, ali to, po pravilu vrši prodavač, koji pored umanjenja kamate umanjuje i svoje troškove srazmerno vremenu do kada je pre roka kupac izvršio svoju obavezu. Ako, dakle, takvo ovlašćenje u ugovoru nije navedeno, on ne može sam da umanji svoju novčanu obave zu isplaćenu pre roka. Kupac ima pravo da tu kamatu zahteva od prodavca kome je isplatio ceo dug. Ovo zbog toga što njegovo dobrovoljno plaćanje obaveze koja još nije dospela predstavlja njegovo pravo da se oslobodi obaveze plaćanja pre roka, dakle roka koji mu predstoji, a iako na takvo činjenje ničim nije bio primoran od prodavca, on objektivno umanjuje svoju obavezu u pogledu kamate i troškova, ne samo zbog prava iz ovog člana, već i zbog toga što bi se za te iznose prodavač neosnovano obogatio. j i

Raskidanje ugovora i zahtev potpune isplate cene (čl. 546. ZOO) j Odredbe ovog člana pogoduju prodavcu, jer može raskinuti ugovor sa obročnim otplatama cene ako: J a) kupac dođe u docnju sa početkom otplate, b) ako kupac dođe u docnju s najmanje dve uzastopne otplate, koje predstavljaju najmanje osminu cene; v) kad kupac dođe u docnju sa isplatom same jedne otplate, ako za isplatu cene nije predviđeno više od !

četiri otplate. Raskid ugovora znači prestanak punovažnog ugovora, ako volju za raskid ugovora iskažu obe ugovorne strane, ili ako je zakonom propisano pravo jedne od ugovorne strane da ona može, u slučaju nastupanja nekih j okolnosti, da raskine ugovor. U ovom slučaju to pravo je utvrđeno u korist prodavca, naravno s pravom, jer ne izvršenje neke ugovorne obaveze, u ovom slučaju docnja kupca, predstavlja štetu za prodavca. To je jednostrani i raskid ugovora, kada do raskida dolazi samo ako je jedna ugovorna strana svojim ponašanjem, protivno ugovo ru, stvorila povredu ugovora koja drugoj strani daje pravo da raskine ugovora. U ovom slučaju, prodavač može da raskine ugovor ako kupac dođe u docnju sa početkom otplate. To bi bila docnja kupca kao osnov za raskid ugovora, ali samo ako je kupac pao u docnju u vezi početne otplate. Pri tom se ne misli na onu ratu koja je kao prva plaćena jer je ona, čini se, kod svih ugovora uslov da ugovor stupi i na snagu, kao "učešće" kupca. To bi, znači, prema ugovoru bio drugi obrok otplate, koji ako je kupac ne izvrši daje pravo prodavcu da raskine ugovor i, naravno, traži naknadu štete. U drugom slučaju, prodavač može da raskine ugovor ako je kupac u docnji s najmanje dve uzastopne otplate, pod uslovom da one predstavljaju najmanje osminu cene. O kojim bi se dvema uzastopnim otplatama radilo nije od značaja, već činjenica da kupac nije platio dve uzastopne otplate, koje iznose najmanje osminu cene. Tako, na primer, ako je ugovor zaključen recimo na 60.000 dinara, sa 6 otplatnih mesečnih obroka, a kupac ne

i J | J J |

plati dve uzastopne otplate u ukupnom iznosu od 20.000 dinara, smatra se da su ispunjeni uslovi da prodavač raskine ugovor, jer osmina ukupnog duga iznosi 7.500 dinara Prodavač može da raskine ugovor ako kupac dođe u docnju sa isplatom samo jedne otplate, ako za isplatu cene nije predviđeno više od četiri otplate. I u ovom slučaju misli sa na drugu ratu otplate, kao i ostale rate, ako je kupac prvu isplatio kao svoje učešće pri zaključenju ugovora. Ako je ugovor zaključen bez učešća kupca, prodavač može raskinuti ugovor ako kupac ne isplati u ugovorenom roku bilo koju od četiri ugovorene rate. 726

| i f ;j Ji

Na kraju, odredbama stava 4. ovog člana prodavcu je ostavljeno pravo da ne raskine ugovor ako kupac posle isplate početne otplate dođe u docnju s otplatama najmanje dve uzastopne otplate, koje predstavljaju najmanje osminu cene, kao i kada dođe u docnju sa isplatom samo jedne otplate, ako za isplatu cene nije predviđeno više od četiri rate, već da zahteva od kupca isplatu celog ostatka, s tim što je pre toga dužan da kupcu ostavi naknadni rok od petnaest dana. Ako je prodavač ostavio rok od petnaest dana kupcu da isplati ceo ostatak duga, a ovaj u tom roku nije postupio po zahtevu prodavca, prodavač ima pravo da raskine ugovor, sa svim posledicama raskida ugovora, uz pravo na naknadu štete.

Sudsko produženje rokova otplate (cl. 547. ZOO) Za razliku od odredaba prethodnog člana, koje daju ovlašćenje prodavcu da u određenim situacijama, pod određenim uslovima, može raskinuti ugovor sa kupcem, odredbe ovog člana daju pravo kupcu da zatraži od suda produženje rokova za isplatu zadocnelih otplata. Da bi sud prihvatio traženje kupca, potrebno je ispunjenje nekoliko uslova, a naime, ako to okolnosti slučaja to opravdavaju, što znači: a) da kupac treba da da obezbeđenje da će izvršiti svoje obaveze i b) da usled toga prodavač ne trpi štetu. Prvi uslov koji se odnosi na davanje obezbeđenja može se ostvariti ako kupac pred sudom da potrebno osiguranje da će izvršiti svoje obaveze, a ono može biti u obliku davanja menice, jemstva ili na drugi način. Drugi uslov, koji se odnosi na to da prodavač ne trpi štetu usled takvog produženja rokova otplate, ima u vidu da prodavač može da zahteva da se njegova šteta pokrije eventualno nekom ugovornom kamatom, i to za period produženja roka otplate, ili korekcijom visine otplate rata, ako je u međuvremeno došlo do promene kursa zvanične valute. U ovom slučaju sud mora da utvrdi koje obaveze otplate kupac nije izvršio, te da li je obezbeđenje koje kupac daje dovoljno sigurno i da li kupac zbog produženja rokova otplate trpi kakvu štetu, te na koji se način ona može konvalidirati. Ako je opštim propisom, ili opštim aktom prodavca određen krajnji rok isplate kredita, sud mora o tome voditi računa, jer se ni sudskom odlukom, pa ni pristankom prodavca i kupca, propisani rok ne može produžavati. Kupac može ovo svoje pravo da koristi do isteka roka po kome je prodavač stekao pravo na raskid ugovora po odredbama prethodnog člana. Ako je prodavač obavestio kupca da raskida ugovor, iz razloga koji su navedeni u prethodnom članu, smatra se da ugovor više i ne postoji, pa kupac ne može u posebnom sporu da traži produženje rokova za isplatu zadocnelih otplata, jer je u pitanju raskid ugovora po pravu koje prodavač ima po zakonu, odnosno jer je tako zakonom određeno. Naime, u pitanju je jednostrani raskid ugovora koji je dozvoljen iz razloga koje određuje sam zakon, pa kupac ne može prigovoriti da prodavcu to pravo ne pripada.

Ništavost ugovorne kazne (čl. 548. ZOO) Po ugovoru sa obročnim otplatama cene, obaveza kupca je novčane prirode. On je dužan da plati ugovorenu cenu u obrocima koji su u ugovoru navedeni, pa ukoliko ih ne plati, odnosno propusti da plati neke udele, prodavač ima pravo da zahteva njihovu naplatu i da raskine ugovor. Odredbe ovog člana propisuju pravilo da prodavač ne može u ugovoru o prodaji pokretnih stvari sa obročnim otplatama cene, da unese odredbu o ugovornoj kazni za slučaj raskida ugovora, kao i za slučaj dođe u docnju sa isplatom nekog obroka cene. To je propisano i odredbom člana 270. stav 3. ovog zakona, u kojoj je naglašeno da "ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze". To je ponovljeno i u odredbama ovog člana (548.), jer važi pravilo da svaki dužnik koji padne u docnju daje dužan da poveriocu naknadi štetu kroz zakonsku kamatu. U ovom slučaju to je naglašeno više zbog slučaja ako bi prodavač raskinuo ugovor, imajući u vidu odredbe člana 273. ovog zakona, kada može doći do toga da prodavač u slučaju neispunjenja obaveze od strane kupca, a samim tim i raskidom ugovora, ne može da traži i ispunjenje i ugovornu kaznu. Odredbama ovog člana naglašeno je daje ništava odredba ugovora o ugovornoj kazni i kad prodavač raskine ugovor, što znači da on u slučaju raskida ugovora može da traži od kupca da mu prodatu stvar vrati u stanju u kome je bila kad mu je bila predata i da mu kupac da odgovarajuću naknadu za njeno upotrebljavanje do raskida ugovora, o čemu je više rečeno u komentaru za član 549. ovog zakona. Inače, ništavost, kao što je ranije navedeno, odnosi se na pravne poslove koji su, pored ostalog, protivni zakonskoj regulativi, tako da zbog toga ne proizvode nikakvo dejstvo, U slučaju iz ovog člana, u kome je decidno propisano daje ništava odredba ugovora o ugovornoj kazni (dakle, ne ceo ugovor) za slučaj raskida ugovora i neisplate nekog obroka cene, što znači da ne proizvodi nikakvo dejstvo. 727

Raskid ugovora (čl. 549. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se na pravne posledice raskida ugovora. Ako je prodavač raskinuo ugovor sa kupcem pokretne stvari sa obročnim otplatama cena, dužan je da vrati kupcu primljene otplate sa zakonskom kamatom od dana kada ih je primio i naknaditi mu troškove koje je učinio za stvar. Kod takve obaveze prodavca, čini se da je bolje da prodavač ne raskida ugovor već da traži njegovo ispunjenje, jer ne postoji uzvratna obaveza da kupac, koji je vratio stvar prodavcu i dao mu naknadu za njeno upotrebljavanje, naknadi prodavcu i troškove koje je ovaj imao, a koje su obračunate u cenu prodate stvari. Pored toga, stvar koju bi kupac vratio ne bi imala isto svojstvo, odnosno kvalitet, naročito ako je do raskida ugovora došlo pri kraju otplate ugovorene cene. Zbog toga se postavlja pitanje da li bi prodavač trebalo da primi i tako upotrebljenu stvar, ako je u takvom stanju daje dalje ne može prodati. Dakle, obaveza kupca, u slučaju raskida ugovora od strane prodavca, sastoji se u tome da prodavcu vrati kupljenu stvar i da mu da određenu naknadu za njeno upotrebljavanje do raskida ugovora. Svoje obaveze u vezi odredaba ovog člana prodavač i kupac moraju ispuniti onako kako je propisano. Postupak vraćanja nije propisan, ali po logici stvari, kupac je dužan da prvo on ispuni svoju obavezu i prodavcu vrati kupljenu stvar. Nakon toga, prodavač i kupac će proceniti da li je i koliko oštećena vraćena stvar, te ukoliko je oštećena prodavač može zadržati pravo da vraćenu stvar ne primi, bez obzira što će od kupca dobiti naknadu za njenu upotrebu. To bi mu dalo i pravo da traži naknadu štete za prodatu stvar u celini, dok bi primljene otplate sa zakonskom kamatom zadržao do konačnog rešenja spora (sudskog ili vansudskog). Primer prodaje novog automobila najbolje oslikava odnos između prodavca i kupca ako kupac padne u docnu sa isplatama određenih rata i prodavač iskoristi pravo na raskid ugovora u smislu odredaba člana 546. ovog zakona i ovog člana (549.). Naime, ako je ugovor o kupovini zaključen sa većim brojem obročnih plaćanja, kupac je u mogućnosti da do perioda raskida ugovora pređe veliki broj kilometara i vremenskom upotrebom, amortizacijom vozila, smanji vrednost automobila. Nije teško obračunati koliko bi iznosila naknada za upotrebu automobila u određenom periodu, ali je činjenica da prodavcu ne odgovara upotrebljavani automobil sa smanjenom vrednošću zbog amortizacije vozila, posebno ako se prodavač ne bavi i prodajom polovnih vozila. Zbog toga prodavač ima pravo da traži ispunjenje ugovora i naknadu štete, pri čemu kupac ne može tražiti od prodavca da ispuni obavezu vraćanja izvršenih otplata, ako sam nije ispunio ili nije spreman da ispuni svoju obavezu. Ako bi kupac stvar vratio u stanju u kome ju je primio, prodavač je dužan da kupcu vrati primljene otplate sa zakonskom kamatom. U ovom slučaju ne radi se o kamatama koje je prodavač eventualno obračunao kupcu kod prodaje stvari, već o kamati koja pripada kupcu na ime korišćenja njegovih cena otplata od strane prodavca, od dana uplate do dana raskida ugovora, odnosno do dana vraćanja tih sredstava. Pitanje naknade "nužnih troškova koje je (kupac) učinio za stvar", je faktičko pitanje, i ono bi se moglo odnositi samo u odnosu na troškove koje bi kupac imao za prevoz stvari do svog mesta opredeljenja, i prevoz u vezi vraćanja stvari prodavcu.

Primena pravila o prodaji sa obročnim otplatama cene (cl. 550. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu pravila o prodaji sa obročnim otplatama cene i u drugim slučajevima pogodbe, koje imaju istu suštinu. Tako je naveden slučaj obročnog plaćanja zakupnine po ugovoru o zakupu, u kome se može regulisati pitanje prelaska zakupa u pravo svojine ako zakupac "bude plaćao zakupninu za određeno vreme". Ovde se mora naglasiti da se poglavlje sa obročnim otplatama cene odnose na pokretne stvari, ali ne i za nepokretne stvari koje se daju u zakup. Prema tome, ako bi zakupodavac i zakupac u ugovoru o zakupu stambene zgrade ugovorili, na primer, plaćanje zakupnine recimo za deset godina, sa velikom cenom mesečnih obroka plaćanja, istekom tog roka zakupac ne bi stekao pravo svojine na toj zgradi. Naprotiv, kod svake druge, pokretne stvari, koja može biti u prometu, može se ugovoriti da zakupljena stvar posle isplate obročnih delova cene, za koju je utvrđeno koliko iznosi njena ukupna vrednost, odnosno cena, ta stvar pređe u svojinu zakupca. Nešto slično postoji kod ugovora o lizingu, jer je lizing jedna vrsta zakupa, ali je u odnosu na taj ugovor specifičan u tome što predstavlja i neku vrstu kreditiranja, sa mogućnošću otkupa te stvari posle isteka jednog određenog roka, pa zbog toga i predstavlja poseban pravni institut, sa njegovim karakteristikama koje ga razlikuju od ugovora o zakupu. Prema tome, kod ugovora o zakupu sa obročnom cenom plaćanja zakupnine, važe sva pravila koja važe i za pravila o prodaji pokretnih stvari sa obročnim otplatama cene, i to samo u odnosu na ugovorne odredbe koje bi predviđale pravo zakupca da posle određenog vremena plaćanja zakupnine pokretne stvari postane vlasnik zakupljene stvari. Ostala pitanja u vezi prava i obaveza iz ugovora o zakupu regulisana su u posebnom poglavlju ovog zakona, pa se izvršavaju po pravilima navedenim u tom delu. Pravila o prodaji sa obročnim otplatama cene primenjuju se i u slučaju zajma datog kupcu, namenjenog za kupovinu određenih stvari, ako su se zajmodavac i prodavač sporazumeli da kupac za stvar koju mu je prodavač prodao otplaćuje zajmodavcu cenu u obrocima, prema ugovoru zaključenom između kupca i prodavca. Primer za primenu odredaba stava 2. ovog člana mogao bi biti ugovor koji je kupac zaključio sa svojom bankom, odnosno fmansijskom organizacijom o davanju potrošačkog kredita. 728

Sudska praksa "Ako je zakupodavac prodao zakupno dobro licu koje je već zakupac, a zadrži pravo da mu se do određenog roka i dalje isplaćuje zakupnina, onda se, u stvari, ugovara prodaja sa obročnom otplatom cene " - (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2730/97).

Primer ugovora o kreditu koji Poštanska štedionica daje povodom dodele potrošačkog kredita (prema jednom primeru Poštanske štedionice) V

V

UGOVOR O POTROŠAČKOM KREDITU

zaključen između: 1. Poštanske štedionice AD, Beograd, ulica________, br.____(u daljem tekstu: Štedionica) i 2.____________(fizičko lice), iz_______, ul.______, br._____, JMB:______, (u daljem tekstu: Korisnik kredita), Datum:_________, Beograd, Org. jed.:______, Broj ugovora:____________, Broj tekućeg računa:______________________________________________________, Iznos kredita:_________dinara; Broj rata_____; Iznos rate:________, u evrima:_______. Komitent:___________________________________________(prodavač), iz________. Iznos naknade: Prva rata______________godine. Ovim Ugovorom ugovorne strane uređuju svoja prava i obaveze povodom dodele potrošačkog kredita koji Korisniku kredita odobrava Poštanska štedionica a.d. Ugovorne strane su se sporazumele o sledećem: Član 1. Poštanska štedionica odobrava potrošački kredit Korisniku kredita u navedenom iznosu i navedenom broju mesečnih rata. Kredit se odobrava po osnovu: - Odluke Poštanske štedionice a.d. o davanju potrošačkih kredita, - Posedovanja navedenog broja tekućeg računa Korisnika kredita kod Poštanske štedionice a.d., - Ugovora o poslovnoj saradnji sa prodavcem robe - usluge, - Profakture prodavca robe - usluge. Član 2. Iznos mesečnih rata u dinarima izračunava se na dan dospelosti svake rate prema srednjem kursu EVRA. U toku otplate kredita Poštanska štedionica a.d. će usklađivati neotplaćeni iznos kredita prema srednjem kursu EVRA, u cilju očuvanja vrednosti sredstava. Član 3. Korisnik kredita dužan je da obezbedi sredstva na svom tekućem računu za troškove obrade kredita I redovnu otplatu mesečnih rata i naknada. Član 4. Kredit se otplaćuje u mesečnim ratama zaduživanjem tekućeg računa korisnika kredita. Za Ugovore zaključene: - Od 1. do 28. u mesecu, rata dospeva, počev od narednog meseca sa datumom potpisivanja Ugovora o kreditu, - Od 29. do 31. u mesecu, u pogledu dospeća rate, kredit ima tretman kao da je zaključen 1. u narednom mesecu. Član 5. Za pokriće troškova obrade kredita Poštanska štedionica a.d. naplaćuje naknade po Tarifi naknada u poslovanju Poštanske štedionice a.d., zaduživanjem računa Korisnika kredita. Član 6. Ukoliko Korisnik kredita ne obezbedi potrebna sredstva na svom tekućem računu za naplatu dospele rate, gde se pod obezbedenjem podrazumeva i korisćenje dozvoljenog prekoračenja po tekućem računu, ili isplatiiac ličnih primanja ne vrši uplatu istih dva meseca uzastopno, ostatak duga smatra se dospelim a ovaj Ugovor raskinutim, na štetu Korisnika kredita. U slučaju potrebe Poštanska štedionica a.d. će preduzeti mere prinudne naplate svog potraživanja. Član 7. Poštanska štedionica a.d. ne odgovara za kvalitet robe - usluge, kao i blagovremenu isporuku robe - pružanja usluge. Član 8. Korisnik kredita može Poštanskoj štedionici a.d. otplatiti kredit pre isteka roka za. otplatu i u tom slučaju je obavezan da Poštanskoj štedionici a.d. nadoknadi troškove koji proističu iz prevremene otplate. Član 9. U slučaju spora po ovom Ugovoru nadležan je sud u___________. Član 10. Ovaj Ugovor sastavljen je u 3 (tri) istovetna primerka, od kojih je jedan za Poštansku štedionicu a dva za Korisnika kredita. KORISNIK KREDITA, POŠTANSKA ŠTEDIONICA A.D. 729

Ništavost odredbi nepovoljnih za kupca (čl. 551. ZOO) Ugovor koji zaključuju prodavač i kupac moraju biti saglasni sadržini odredaba koje se odnose na poglavlje o prodaji sa obročnim otplatama cene. Oni mogu u vezi tog ugovora da regulišu i neka druga pitanja, ali ona ne mogu biti nepovoljnija za kupca od onih obaveza koje za njega propisuju odredbe glave o prodaji sa obročnim otplatama cene. Izuzetak je učinjen samo u odnosu na pravo prodavca da u ugovoru unese odredbe o zadržavanju prava svojine na stvari koju je prodao kupcu. To znači, da prodavač posle prodaje stvari i predaje iste kupcu, zadržava pravo svojine sve dok kupac ne isplati cenu u potpunosti. Ovo je veoma značajno za prodavca, naročito ako bi došlo do stečaja ili prinudnog poravnanja na kupčevoj imovini, ili u slučaju plenidbe stvari. Međutim, da bi prodavač ostvario ovo pravo, odnosno da bi ugovor sa takvom sadržinom imao dejstvo prema kupčevim poveriocima, bitno je daje ugovor sa klauzulom o zadržavanju prava svojine, overen u obliku javne overene isprave, pre kupčevog stečaja ili plenidbe stvari.

ŽIGOVI Osnov Način sticanja i zaštita prava na znak u prometu robe, odnosno usluga, regulisan je Zakonom o žigovima („Sl.list SCG", br. 61/04 i 7/05), a postupak za priznavanje žiga, odnosno postupak za pravnu zaštitu žiga u vezi sa postupkom za pravnu zaštitu žiga koji se vodi pred organom uprave nadležnim za poslove intelektualne svojine, regulisan je Uredbom o postupku za priznavanje žiga („Sl.list SCG", br. 28/05). Žig služi za raspoznavanje proizvoda jednog proizvođača, odnosno usluge koje pruža privredno društvo u pravnom prometu.. Njegova svrha je da garantuje daje žigom označeni proizvod porekla određenog proizvođača ili vršioca kakve usluge i da se spreči pometnja na tržištu istih ili sličnih proizvoda, odnosno usluga od strane drugih privrednih društava. Zbog toga žig može biti robni ili uslužni. Proizvođač koji ima zaštićeni žig (u daljem tekstu - to se odnosi i na privredno društvo koje pruža usluge u privrednom prometu), osnovano može zahtevati da sud drugom proizvođaču zabrani upotrebu sličnog znaka za obeležavanje svog proizvoda. Sličnost znaka postoji kada su osnovni elementi u obeležavanju dva proizvoda raznih proizvođača slični do istovetnosti po zvučnosti izgovora, bez obzira na kombinacije u detaljima upotrebljenim pri označavanju proizvoda. Ocena o tome da li postoji podražavanje žiga ili ne, daje se na bazi opšteg utiska koji prosečni potrošač stiče na prvi pogled kod kupovine robe. Od prosečnog kupca se ne traži da do saznanja o poreklu robe, koju hoće da kupi, dođe putem upoređivanja žiga, robnog znaka, kojim je roba snabdevena, sa zaštićenim žigom drugog proizvođača što ga taj znak podražava. Ako taj znak, na prvi pogled navodi kupca da se radi o robi tog drugog proizvođača, tada postoji sličnost između znaka i podražavanog žiga. Dakle, pitanje kada se smatra daje neki žig sličan drugom u suštini je činjenično pitanje; ocena o postojanju sličnosti zavisi od toga kako na tu pojavu reaguje prosečan kupac. Stoga u pogledu okolnosti da li su dva žiga slična ne može da bude merodavno mišljenje veštaka slikara, koji daje svoje mišljenje o sličnosti sa stanovišta svoje struke, jer može da zapazi okolnosti koje prosečan kupac ne može da zapazi, kada na to ne obrati naročitu pažnju. Spor po tužbi kojim se traži da se utvrdi povreda prava na zaštićeni robni žig, da se zabrani dalja upotreba žiga kojim je izvršena povreda, kao i dalje upotrebljavanje ambalaže, reklamnog i dragog materijala, i da se naloži uništenje zaliha ambalaže, materijala i klišea, povlačenje iz prometa robe u takvoj ambalaži i objavljivanje pravosnažne presude, predstavlja posebnu vrstu privrednih sporova, sporove radi zaštite prava industrijske svojine. Da bi se nosiocu prava na žig dala građansko pravna zaštita, ne traži se da je povreda toga prava učinjena namerno; dovoljna je činjenica daje tuđi zaštićeni žig bespravno upotrebljen u privrednom prometu. Sama okolnost da se roba sa zaštićenim žigom ne nalazi u prometu na području jedne države ne isključuje pravo na zaštitu toga žiga. Tužbu za poništaj prava na žig može podneti svako lice dok tužbu radi opozivanja žiga može podneti samo tužilac koji dokaže svoje prvenstvo. Zakon o žigovima ("SI. 1. SiCG", br. 61/04 i 7/05 - za sada ) reguliše navedena i druga pitanja od značaja za zaštitu prava na žig. Prema Zakonu o žigovima, žig može biti individualni, kolektivni ili žig garancije. Kolektivni žig je žig pravnog lica koje predstavlja određeni oblik udruživanja proizvođača, odnosno davalaca usluga, koji imaju pravo da koriste subjekti koji su članovi tog udruženja, pod uslovima predviđenim ovim zakonom. 730

Žig garancije je žig koji koristi više preduzeća pod nadzorom nosioca prava na žig, a koji služi kao garancija kvaliteta, geografskog porekla, načina proizvodnje ili drugih zajedničkih obeležja robe ili usluga tih preduzeća. Žigom, u smislu ovog zakona, ne smatraju se pečat, štambilji pune (službeni znah za obeležavanje dragocenih metala, mera i slično). Osnovno pravilo u vezi zaštite prava na žig je da se žigom štiti znak koji služi za razlikovanje robe, odnosno usluga u prometu, koji se može grafički predstaviti. Znak se može sastojati, na primer, od reci, slogana, slova, brojeva, slika, crteža, rasporeda boja, trodimenzionalnih oblika, kombinacija tih znakova, kao i od muzičkih fraza prikazanih notnim pismom. Zakon o žigovima reguliše pitanja: „predmet i uslove zaštite, „postupak zaštite", „sadržina, sticanje i obim prava", „promet prava", „prestanak prava", „oglašavanje ništavim rešenja o priznavanju žiga, odnosno međunarodnog registrovanja", „posebni slučajevi prestanka žiga", kao i „građansko pravna zaštita". Doneta je i Uredba o postupku za priznanje žiga (,,S1.1. SiCG", br. 28/05), kojom se bliže uređuju pitanja propisana Zakonom o žigovima, u vezi sa postupkom za pravnu zaštitu žiga koji se vodi pred organima uprave nadležnim za poslove intelektualne svojine. Uredba propisuje kako se podnosi prijava za priznanje žiga, koja je sadržina zahteva za priznanje žiga, koji se prilozi prilažu uz zahtev, zatim izgled znaka i druga pitanja u vezi registra žigova, izdavanja isprava o žigu i si. Prema označenoj Uredbi, zahtev za priznanje žiga podnosi si se Zavodu za intelektualnu svojinu. Zahtev za priznanje žiga, prema članu 3. pom. Uredbe, sadrži: 1) podatke o poslovnom imenu i sedištu podnosioca prijave, odnosno imenu i adresi fizičkog lica; 2) podatke o punomoćniku, ako se prijava podnosi preko punomoćnika; 3) podatke o zajedničkom predstavniku, ako postoji više podnosilaca prijave; 4) izgled znaka; 5) naznačenje da li je u pitanju prijava za individualni žig, kolektivni žig, žig garancije, trodimenzijalni žig ili muzički žig; 6) naznačenje boje i kombinacije boja ako se zaštita traži za znak u boji; 7) transliteraciju znaka; 8) opis znaka, ako podnosilac prijave želi da dodatno pojasni izgled znaka, odnosno njegovo značenje; 9) naznačenje klasa u koje je svrstana roba, odnosno usluge, prema Ničanskom aranžmanu o međunarodnoj klasifikaciji robe i usluga radi registrovanja žigova (u daljem tekstu: Međunarodna klasifikacija robe i usluga); 10) podatke o zatraženom pravu prvenstva iz čl. 20. i 21. Zakona; 11) naznaku da se ne traže isključiva prava na nedistinktivnom delu znaka; 12) podatak o plaćenoj taksi za prijavu; 13) potpis i pečat podnosioca prijave ili njegovog punomoćnika. Uz zahtev za priznanje žiga podnosi se: 1) izgled znaka; 2) spisak robe, odnosno usluga na koje se znak odnosi, označen i svrstan prema Međunarodnoj klasifika ciji robe i usluga; 3) punomoćje, ako se prijava podnosi preko punomoćnika; 4) opšti akt o kolektivnom žigu, ako se traži zaštita žiga garancije; 5) overeni prepis prijave, ako je zatraženo pravo prvenstva iz člana 20. Zakona (međunarodno pravo pr venstva); 6) potvrda, odnosno uverenje, ako je zatraženo pravo prvenstva iz člana 21. Zakona (sajamsko pravo pr venstva); 7) izjava podnosioca prijave da ne traži isključivo pravo na nedistinktivnom delu znaka, ako smatra daje takva izjava potrebna; 8) dokaz o uplati takse za prijavu. Uredbom je, dalje, propisano kako treba da izgleda znak : ako se sastoji samo od reci, slova ili brojeva ispisanih standardnim fontovima, ili njihovih kombinacija (verbalni znak) te reci, slova ili brojevi, odnosno njihove kombinacije, ili kako treba da izgleda muzički znak (da bude zapisan notnim pisanjem), a ako sadrži grafičke elemente (crteže, slike i slično). Pravo prvenstva podnosilac prijave za priznavanje žiga stiče datumom podnošenja prijave u odnosu na sva druga lica koja su za isti ili sličan znak kojim se obeležava ista ili slična roba , odnosno usluge, docnije podnela prijavu. Podnosilac prijave to pravo zadržava ako je podneo urednu prijavu žiga sa dejstvom u nekoj zemlji članici Pariške unije ili Svetske trgovinske organizacije, s tim stoje dužan da o tako podnetoj prijavi za isti znak podnese prijavu i nadležnom organu u Republici Srbiji, u roku od šest meseci od dana podnošenja prijave sa dejstvom u odnosnoj zemlji. 731

Posle ispitivanja ispravnosti podnete prijave za priznavanje prava na žig i donošenja rešenja o priznavanju prava na žig, nosilac žiga ima isključivo pravo da znak zaštićen žigom koristi za obeležavanje robe, odnosno usluga na koje se taj znak odnosi i da drugim licima zabrani da isti ili sličan znak neovlašćeno koriste za obeležavanje iste ili slične robe, odnosno usluga, ako taj znak može da izazove zabunu u prometu. To pravo, kako je napred navedeno, obuhvata: a) stavljanje zaštićenog znaka na robu ili njeno pakovanje; b) nuđenje robe, njeno stavljanje u promet ili njeno skladištenje u te svrhe, ili obavljanje usluga pod zaštićenim znakom; v) uvoz ili izvoz pod zaštićenim znakom; korišćenje zaštićenog znaka u poslovnoj dokumentaciji ili u reklami. Međutim, žig se može osporavati: prvo, ako je povređen pravni interes drugog podnosioca prijave, odnosno ako je prijava podneta protivno načelu savesnosti i poštenja ili ako je na osnovu prijave povređena zakonska ili ugovorna obaveza, i drugo, ako je lice koje u prometu koristi znak, za koje je drugo lice podnelo prijavu ili ga registravalo na svoje ime za obeležavanje iste ili slične robe, odnosno usluga, - takvo lice može sud da oglasi za podnosioca prijave, odnosno nosioca prava, ako dokaže daje taj znak bio opšte poznat u smislu Pariške konvencije o zaštiti industrijske svojine za obeležavanje njegove robe, odnosno usluga, pre nego stoje tuženi podneo prijavu. Građansko pravna zaštita, odnosno zaštita u slučaju povrede žiga, postiže se podnošenjem tužbe nadležnom sudu, kako je propisano odredbama člana 57. Zakona o žigovima, a naime, da tužilac može, u slučaju povrede žiga ili prava iz prijave žiga tužbom da zahteva: 1) utvrđenje povrede prava; 2) prestanak povrede prava; 3) uništenje ili preinačenje predmeta kojima je izvršena povreda prava; 4) uništenje ili preinačenje alata i opreme uz pomoć kojih su proizvedeni predmeti kojima je izvršena po vreda prava, ako je to neophodno za zaštitu prava; 5) naknadu imovinske štete i opravdanih troškova postupka; 6) objavljivanje presude o trošku tuženog; 7) davanje podataka o trećim licima koja su učestvovala u povredi prava. Lice koje povredi žig odgovara za štetu po opštim pravilima o naknadi štete. Ako je povreda žiga učinjena namerno, tužilac može od tuženog, umesto naknade imovinske štete, zahte-vati naknadu do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga. Postupak po tužbi po navedenim osnovima je hitan.

Sudska praksa Obim zaštite žisa (član 37. Zakona o žigovima) Zaštita žiga se može ostvariti samo u odnosu na proizvode iste klase. Iz obrazloženja Nižestepeni sudovi pružaju pravnu zaštitu tužiočevom zahtevu tako što nalažu tuženom brisanje iz naziva firme reci ,,JTI". Na taj način tuženom se praktično zabranjuje upotreba njegovog poslovnog imena u pravnom prometu. To se čini uprkos činjenici da je tužilac nosilac međunarodno registrovanog žiga br. 767433 i reci ,,JTI" samo za proizvode u klasi 34, za duvan i duvanske prerađevine. Pri tome, sud nije utvrdio ni jednu povredu koja se tiče stavljanja u promet od strane tuženog proizvoda iz klase 34. Istina, pružena sudska zaštita tuženom je pravno dopuštena, ali samo u slučaju da tužiočev žig ispunjava uslove iz člana 2. Zajedničke preporuke u vezi odredaba o zaštiti opšte poznatih znakova donete od strane Skupštine Pariške unije. Rečje o uslovima koje žig mora ispuniti da bi stekao status čuvenog žiga. Tek u tom slučaju tužilac bi shodno odredbi člana 34. ranijeg Zakona, odnosno člana 39. sada važećeg Zakona, imao pravo na obim pružene mu sudske zaštite od strane nižestepenih sudova. Međutim, u konkretnom slučaju prvostepeni sud nije utvrdio da li tužiočev žig ispunjava uslove propisane citiranom odredbom Zajedničke preporuke u vezi odredaba o zaštiti opšte poznatih znakova. U protivnom, a za slučaj da tuženi uživa zaštitu svog žiga samo u klasi proizvoda 34, on bi mogao ostvariti traženu zaštitu samo u odnosu na proizvode iste klase. Ovo iz razloga što propisana ograničenja prava odredbom člana 33. ranije važećeg zakona, odnosno člana 37. sada važećeg zakona, podrazumeva upotrebu firme izvršene u funkciji znaka razlikovanja proizvoda. Jer, poslovno ime koje nema funkciju robnog znaka uživa posebnu zaštitu propisanu odredbama Zakona o privrednim društvima. Osim toga, i član 8. Pariške konvencije propisuje da: ,, Trgovačko ime biće zaštićeno u svim zemljama unije, bez obaveze prijavljivanja ili registrova-nja, bilo da ono sačinjava ili ne sačinjava deo nekog fabričkog ili trgovačkog žiga. " Prema tome, tužilac bi kao titular međunarodno registrovanog žiga u klasi 34, bez statusa čuvenog žiga, mogao ostvariti zaštitu svog prava samo kroz zabranu tuženom upotrebe poslovnog imena u funkciji oznake proizvoda iste klase. Međutim, u konkretnom slučaju nisu utvrđene odlučne činjenice koje opredeljuju obim tužiočevog prava zaštite njegovog žiga. To je posledica pogrešne primene materijalnog prava, našta se ukazuje i u reviziji tuženog. To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 395. stav 2. ZPP i odlučeno kao u izreci. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 327/05 od 11.05.2006. godine); 732

Odlučne činjenice za povredu žiga Špediter ima svojstvo učesnika u prometu i kao svaki učesnik u prometu može povrediti tuđi žig, jer su odlučne činjenice za postojanje povrede žiga da je jedno lice nosilac žiga, da drugo lice zaštićeni ili sličan znak neovlašćeno koristi za obeležavanje iste ili slične robe i da ovo može izazvati zabunu u prometu. Iz obrazloženja Pravilan je zaključak prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o povredi žiga tužioca i da je tuženi povredilac navedenog žiga. Naime pravilno je prvostepeni sudprimenio odredbu čl. 58. Zakona o žigovima prema kojoj odredbi se povredom žiga smatra svako neovlašćeno korišćenje zaštićenog znaka od strane bilo kog učesnika u prometu u smislu čl. 33. ovog zakona, a prema čl. 33. istog zakona propisano da nosilac žiga ima isključivo pravo da znak zaštićen žigom koristi za obeležavanje robe, usluga na koje se taj znak odnosi i da drugim licima zabrani da isti ili sličan znak neovlašćeno koriste za obeležavanje iste ili slične robe, odnosno usluga, ako taj znak može da izazove zabunu u prometu. Iz navedenih odredbi sledi da su odlučne činjenice za postojanje povrede žiga da je jedno lice nosilac žiga, dakle da ima registrovan žig kod nadležnog organa, da drugo lice ovaj znak neovlašćeno koristi, da se radi o istom ili sličnom znaku, istoj ili sličnoj robi i da ovo može da izazove zabunu u prometu. U konkretnom slučaju radi se o korišćenju potpuno identičnog znaka, radi se o identičnoj robi, iz čega sledi da ovo može izazvati zabunu u prometu i da su se stekli svi us lovi za pravilan zaključak prvostepenog suda daje na navedeni način izvršena povreda žiga. I prema stanovištu ovog suda, tuženi kao špediter ima svojstvo učesnika u prometu i kao svaki učesnik u prometu može povrediti tuđi znak zaštićen žigom. Naime, pod trgovinom se smatra kupovina i prodaja robe i vršenje trgovinskih usluga, ista se obavlja kao trgovina na veliko i trgovina na malo, a pod trgovinom na veliko se smatra i kupovina robe koja se neposredno isporučuje, bez prethodnog uskladištenja, odnosno tranzitni promet, kako to proizlazi iz čl. 1, 2. i 6. st. 2. Zakona o trgovini. U svakom slučaju trgovina je promet, s tim da je promet širi pojam koji pored kupovine i prodaje robe i vršenja trgovinskih usluga, obuhvata sve aktivnosti usmerene na promenu nosioca prava svojine na robi. U prometu mogu biti samo dva učesnika, lice koje prenosi pravo na stvari u prometu i lice na koje se prenosi to pravo, ali može biti i više učesnika sa različitim svojstvima i ulogama. Kao učesnik u prometu se svakako ima smatrati i špediter, kome su povereni poslovi otpreme, a za koga, kada se radi o otpremi preko granice, postoji pretpostavka da su mu povereni i poslovi sprovođenja carinskih radnji, osim ako drukčije nije ugovoreno. Stoga su neosnovani žalbeni navodi tuženog da je prvostepeni sud pogrešno cenio prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, a ovo stoga što on nije znao na koji načinje roba obeležena i što on nije uvoznik niti kupac robe već samo špediter koji vrši određene administrativne poslove. Za postojanje povrede žiga, nije odlučna činjenica da li je povredilac znao ili nije znao da koristi znak koji je istovetan ili bitno sličan tuđem zaštićenom znaku, odnosno da lije znao da vrši povredu tuđeg prava ili ne. Namerna povreda žiga je relevantna samo u odnosu na zahtev za naknadu štete, jer se tom u slučaju tužiocu, nosiocu žiga može dosuditi naknada do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga. Tuženi u svojstvu špeditera, koji postupa u svoje ime, a za račun svog nalogodavca, jeste učesnik u prometu u širem smislu i snosi odgovornost za navedenu povredu nezavisno od toga da lije za istu znao, da lije ista posledica postupanja po uputstvima njegovog nalogodavca ili ne, i uopšte nezavisno od toga pod kojim okolnostima je do povrede žiga došlo. Prednje može biti samo relevantno za razrešenje međusobnog odnosa špeditera i njegovog nalogodavca, ali ne i za raspravljanje ovde spornog odnosa, odnosno sporne povrede žiga. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3385/06 od 26.4.2006. godine); Privremena mera u parnici za zaštitu žiga Privremenom merom u parnici za zaštitu žiga ne može se tražiti zadržavanje robe jer su to radnje sprovođenja izvršenja privremene mere. Iz obrazloženja Prema stanju u spisima tužilac je kao vlasnik međunarodno registrovanog žiga br. 582886 u klasi 142 i žiga broj 29401Ž 830584 klasi 25 registrovan kod Zavoda za intelektualnu svojinu, radi zaštite svojih prava i sprečavanja povrede intelektualne svojine podneo tužbu kojim je tražio da se utvrdi daje tuženi povredio međunarodno zaštićeni žig tužioca krivotvorenim žigom tužioca radi izvoza i dalje distribucije i prodaje na stranom tržištu te da se utvrdi daje otpremom robe patika sa krivotvorenim žigom sa teritorije SCG radi dalje distribucije i prodaje neovlašćeno upotrebio zakonom zaštićene spoljne oznake tužioca i stvorio mogućnost zablude u prometu robe, predlažući da mu se zabrani vršenje svih radnji kojima se povrede međunarodno zaštićenog žiga tužioca čine kao i radnje čije vršenje predstavlja delo nelojalne konkurencije te da se obaveže da naknadi pretrpljenu štetu zbog neovlašćenog korišćenja i povredu žiga tužiocu u iznosu od 300.000 €. Tužilac je tužbom tako733

đe tražio da se odredi objavljivanje izreke presude u dnevnom listu te da se tuženi obaveže da tužiocu naknadi troškove. Uz tužbu je podnet i predlog za određivanje privremene mere kojom je traženo da se odredi da se privremenom merom naloži upravi Carine da zadrži robu koja je obeležena zaštićenim znakom tužioca a koja je zadržana na carini 2.640 pari patika od plastičnih masa i da Carini naloži da odloži puštanje navedene robe u promet do pravosnažnog okončanja postupka uz zabranu tuženom samog daljeg otpremanja i dopremanja, uvoza i izvoza i distribucije robe odnosno na teritoriji SCG obeležene navedenim navedenim spornim znakom. Prvostepeni sud je pravilno našao da su ispunjeni uslovi za određivanje privremene mere predviđeni odredbama člana 254. Zakona o izvršnom postupku. Pravilno je prvostepeni sud ocenom u ispravu o žigu utvrdio daje tužilac upisan kao nosilac prava na navedenom žigu za proizvode obuće i to naročito sportske i obuće za slobodno vreme te je utvrdio daje žig broj 29401Z830584 registrovan na ime tužioca i daje navedena registracija i dalje važeća jer je za održavanje plaćeno do 10.10.2006. godine. Stoga je pravilno prvostepeni sud utvrdio aktivnu legitimaciju tužioca u ovom postupku. Uvidom u obaveštenje Carinarnice D. D3 795/11 od 29.12.2004. godine sud je utvrdio daje u navedenoj carinarnici zadržana roba za koju postoji sumnja da povreduje pravo intelektualne svojine, da predmeti robe nose robni znak ,,R" recima i crtež pume u skoku, te da se radi o patikama od plastične mase kao i da je pošiljalac označenih patika ovde tuženi i da je roba smeštena i zadržana u magacinu slobodne zone P. Ocenom navedenog obaveštenja pravilno je prvostepeni sud ocenio daje tuženi koji je nesporno davalac naloga za povraćaj odnosno izvoz navedenih patika pošiljaocu pasivno legitimisan po zahtevu tužioca jer je davanjem navedenog naloga zapravo raspolagao robom što dokazuje i njegovu pasivnu legitimaciju po privremenoj meri zabrane raspolaganja. Odnos između samog tuženog i njegovog poslovnog partnera i razlozi zbog kojih je došlo do toga da se pošalje roba kojom se vređa pravo intelektualne svojine tužioca nisu od značaja na pravo i mogućnost zaštite tužioca u odnosu na sva lica koja na bilo koji način raspolažu navedenim robama pa time i odnosu na tuženog koji dajući nalog tako postupao. Takođe pravilno prvostepeni sud ne ispitujući da lije tužilac iskoristio svoje zakonske mogućnosti da po zadržavanju robe u skladu sa carinskim zakonom pokrene određeni postupak i time obezbedi dalje zadržavanje robe na carini, odlučuje o osnovanosti podnetog predloga za privremenu meru, jer podnošenje navedenog predloga kao i donošenje privremene mere po Zakonu nije na bilo koji način uslovljeno ili vezano za prethodnu proceduru po navedenom Carinskom zakonu niti je u slučaju propuštanja navedene procedure tužilac odnosno nosilac prava prekludiran sa mogućnošću traženja privremene mere. Članom 61. Zakona o žigovima (,,Službeni list SCG" br. 61/2004 i 7/2005) predviđeno je da na zahtev lica koje učini verovatnim daje njegov žig ili pravo iz prijave žiga povređeno ili da će biti povređeno sud može da odredi privremenu meru oduzimanjem ili isključenjem iz prometa predmeta kojima se vrši povreda, sredstava za proizvodnju predmeta, odnosno mere zabrane nastavljanja započetih radnji kojima bi se mogla izvršiti povreda. Prema stavu 2. citiranog člana 61. Zakona o žigovima, u slučaju istovetnosti ili bitne sličnosti u smislu člana 34. Zakona sud obavezno određuje privremenu meru iz stava 1. istog člana. Iz navedenih razloga pravilno je prvostepeni sud ocenjujuci daje tužilac učinio verovatnim daje njegov žig ili pravo iz prijave žiga povređeno jer je prema uverenju-obaveštenju Carinarnice D. navedena roba zadržana zbog robnog znaka ,,R" recima i crtežom puma u skoku a za navedene robne oznake tužilac je nosilac prava zaštite, te s obzirom na to daje tužilac učinio verovatnim postojanje povrede te da bi tužiocu puštanjem navedene robe u promet mogla biti naneta nenadoknadiva šteta jer bi ista bila izvezena pa bi se time zapravo i onemogućilo odnosno osujetilo svako dalje sprečavanje i ograničavanje prometa i stavljanja u promet pa je stoga pravilno našao da su ispunjeni zakonski uslovi za određivanje privremene mere radi obezbeđenja potraživanja tužioca u ovom sporu. Osnovano međutim tuženi u žalbi navodi da se kao privremena mera nije moglo naložiti Upravi carine Republike Srbije da zadrži robu jer su to radnje sprovođene izvršenja privremene mere. Samom merom protiv tuženog, Upravi Carine se ne može naložiti određeno postupanje kako je to predloženo od strane tužioca i usvojeno stavom I rešenja o određivanju privremene mere. U članu 61. Zakona o žigovima kojima je predviđena mogućnost određivanja privremene mere, izričito su nabrojane mere koje se mogu odrediti a to je oduzimanje ili isključenje iz prometa predmeta kojim se vrši povreda, sredstava za proizvodnju tih predmeta odnosno mera zabrane nastavljanja započetih radnji kojima bi se mogla izvršiti povreda bez ostavljanja bilo kakvih mogućnosti određivanja i drugih mera ili nalaganja trećim licima pa ni nadležnim organima da zadrže tu robu. Mogućnost i postupak zadržavanja robe regulisanje carinskim zakonom a ne samim Zakonom o žigovima i stoga tužilac je kao privremenu meru u ovom sporu mogao tražiti samo mere iz člana 61. Zakona o žigovima. (Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 2443/05 od 24.3.2005. godine); Uslovi za odrešivanje privremene mere zbog povrede žiga i vlasništvo oduzete robe Privremena mera oduzimanja, odnosno isključenja iz prometa robe kojom se vrši povreda tuđeg zaštićenog znaka, može se odredi ti prema svakom licu koje istu stavi u promet i time vrši povredu prava, nezavisno od toga da lije to lice vlasnik robe, da li istupa u svoje ili tuđe ime, ili istupa za račun drugog lica, koje je nosilac prava svojine na stvarima. 734

Iz obrazloženja: Pravilno je prvostepeni sud, na osnovu napred utvrđenih činjenica, izveo zaključak o postojanju uslova za određivanje privremene mere u smislu čl. 61. st. 1. Zakona o žigu, odnosno zaključujući daje tužilac učinio verovatnim daje njegov žig povređen, a na osnovu neposrednog uvida nadležnog državnog organa uprave carine koja je obavljajući poslove iz svoje nadležnosti izvršila uvid u samu robu i oznake koje ista nosi. Stavljanjem u promet opreme sa oznakama koje su veoma slične zaštićenim oznakama može se izazvati zabuna kod prosečnog potrošača, i prema stanovištu ovog suda. Iz navedenog sledi da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odredio privremenu meru koja je odredbama Zakona o žigovima predviđena, te odredio oduzimanje i isključenje iz prometa robe kojom se povreda prava vrši, odnosno kada je tuženom zabranio preduzimanje radnji u vezi sa navedenom robom. Neosnovani su žalbeni navodi da se privremena mera navedene sadržine ne može odrediti prema tuženoj imajući u vidu daje tužena samo vlasnik Samostalne trgovinske komisione radnje, a da nije vlasnik robe koja se oduzima, odnosno isključuje iz prometa i da ona svoju delatnost obavlja u ime i za račun komitenta, odnosno u svojstvu komisionara koji nikada ne može postati vlasnik robe, pa se stoga od nje ne može ni oduzeti. Prema čl. 33. Zakona o žigu nosilac žiga ima isključivo pravo da znak zaštićen žigom koristi za obeležavanje robe, odnosno usluga na koje se taj znak odnosi i da drugim licima zabrani da isti ili sličan znak neovlašćeno koriste za obeležavanje iste ili slične robe, odnosno usluga, ako taj znak može da izazove zabunu u prometu. Krug drugih lica za koji postoji zabrana neovlašćenog korišćenja znaka navedenom odredbom zakona nije ograničen. Pravo iz st. 1. čl. 33. Zakona o žigovima obuhvata stavljanje zaštićenog znaka na robu ili njeno pakovanje, nuđenje robe, njeno stavljanje u promet ili njeno skladištenje u te svrhe, odnosno obavljanje usluga pod zaštićenim znakom, uvoz ili izvoz robe i korišćenje zaštićenog znaka u poslovnoj dokumentaciji ili u reklami. Iz navedenog sledi da se povreda prava može izvršiti bih kojom od radnji koja je suprotna navedenoj zabrani, uključujući i stavljanje robe u promet, koja je obeležena znakom koji je bitno sličan ili istovetan zaštićenom znaku nosioca prava. Nije relevantno ko je vlasnik predmeta i sredstava za proizvodnju tih predmeta kojima se povreda vrši, već je relevantno koje u posedu ovih predmeta i ko preduzima one radnje koje prema odredbama navedenog zakona imaju kvalifikaciju radnji kojima se povreda vrši. Uostalom prema čl. 1. Zakona o trgovini, trgovinom se smatra kupovina i prodaje robe i vršenje trgovinskih usluga, a prema čl. 8. istog zakona trgovinske usluge, su između ostalog i komisione usluge, pa sledi da svako ono lice koje ima svojstvo trgovca i koje preduzima radnje kupovine, odnosno prodaje robe i vršenja trgovinskih usluga, može u vršenju te svoje delatno-sti učiniti radnju povrede tuđeg prava, te u tom smislu snositi i građanskopravnu odgovornost. Za odnos nosioca prava i lica koje vrši povredu njegovog prava nije relevantno da li povredilac prava predmete i sredstva drži u tuđe ime i za tuđi račun, da li postupa po nalogu i uputstvima svog nalogodavca i ko će konačno snositi posle-dice eventualnog konačnog oduzimanja, odnosno uništenja te robe. Za njihov međusobni odnos relevantno je da povredilac prava, a u konkretnom slučaju tuženi ove predmete drži, da ih je stavio u promet u svom maloprodajnom objektu, da su isti obeleženi znacima bitno sličnim znacima koje tužilac štiti pred nadležnim organom, i da ovo može izazvati zabunu u prometu. Na navedeno je bez uticaja i činjenica da li se u odnosu n,a vlasnike robe vodi krivični postupak, kao što je irelevantno da li onaj ko takvu robu stavlja u promet zna ili ne zna da ista predstavlja radnju povrede nečijeg prava. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 8171/06 od 28.09.2006. godine); Neovlašćeni prevoz robe sa zaštićenim znakom kao akt povrede žiga Preuzimanjem robe na prevoz bez prethodne provere dokaza o vlasništvu, proizvođaču ili uvozniku robe sa zaštićenim znakom vrši se povreda žiga, jer se tako izvršenim prevozom omogućava realizacija neovlašćenog korišćenja i neovlašćenog stavljanja u promet robe obeležene zaštićenim znakom. Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je nosilac žiga broj 43429 u reci LACO5TE" za obeležavanje određenih proizvoda, gde spada i odeća. Tuženi je u periodu od 1999. do kraja 2005. godine bio zaposlen kod PP u.P, kao vozač. Dana 27.05.2005. godine, kao vozač autobusa navedenog preduzeća, primio je na polaznoj stanici u N.P, od trećeg lica, koga lično ne poznaje, robu zapakovanu u sedam crnih plastičnih kesa, sa otpremnicama, radi prevoza do B., gde su robu sa otpremnicama trebalo da preuzmu treća lica. Tuženi nije izvršio uvid u sadržinu kesa, niti je znao o kakvoj se robi radi, kao ni daje ista bila obeležena tužiočevim zaštićenim žigom broj 43429. Na izlasku iz grada R., autobus je zaustavljen od strane carinske kontrole, koja je prilikom vršenja kontrole navedene robe, konstatovala da se radi o povredi prava iz intelektualne svojine, pa je od tuženog privremeno oduzela tu robu i to 800 majica kratkih rukava sa znakom LACOSTE" i o tome tuženom izdala potvrdu od 27.05.2005. godine. Iz te potvrde ne vidi se da lije oduzeta roba imala prateću dokumentaciju. Tuženi nije bio u mogućnosti da pruži podatke o trećim licima koja su mu robu predala na prevoz na polaznoj auto-buskoj stanici, niti o licima koja su u B. trebalo da preuzmu robu, jer ih od ranije nije poznavao. 735

Prema članu 33. Zakona o žigovima, nosilac žiga ima isključivo pravo da znak zaštićen žigom koristi za obeležavanje robe. To pravo obuhvata: stavljanje zaštićenog znaka na robu ili njeno pakovanje, nuđenje robe, njeno stavljanje u promet ili njeno skladištenje u te svrhe, uvoz ili izvoz robe pod zaštićenim znakom, korišćenje zaštićenog znaka u poslovnoj dokumentaciji ili u reklami. On ima pravo da drugim licima zabrani da isti ili sličan znak neovlašćeno koriste za obeležavanje iste ili slične robe, ako taj znak može da izazove zabunu u prometu. Prema članu 58. istog zakona, povredom žiga smatra se svako neovlašćeno korišćenje zaštićenog znaka od strane bilo kog učesnika u prometu, u smislu člana 33. tog zakona. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tuženi svojim postupanjem nije povredio tužiočevo pravo iz člana 33. Zakona o žigovima. Vrhovni sud nalazi da se osnovano u reviziji ukazuje da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Iz činjenica da tuženi nije prezentirao dokaze o vlasniku robe, njenom proizvođaču ili uvozniku, kao ni podatke o licima od kojih je robu primio na prevoz i kojima je trebalo robu isporučiti, proiz-ilazi da je prevoz, pod označenim okolnostima, izvršen u funkciji neovlašćenog korišćenja zaštićenog znaka tužioca i neovlašćenog stavljanja u promet tako obeležene robe. Takvim postupkom tuženi je direktno omogućio neovlašćeno stavljanje u promet robe sa zaštićenim znakom. Stoga se ne može prihvatiti pravno shvatanje niže-stepenog suda da tuženi svojim radnjama nije povredio tužiočevo pravo isključivog korišćenja žigom zaštićenog znaka. Naprotiv, neovlašćeni prijem robe sa zaštićenim znakom tužioca, bez prethodne provere njenog porekla i identiteta lica koje mu je robu predalo na prevoz, predstavlja radnje kojima se direktno omogućava stavljanje u promet takve robe. Stoga se i preduzetim radnjama od strane tuženog čini povreda tužiočevog prava na žig u smislu odredbe člana 58. Zakona o žigovima. Iz tih razloga, a na temelju odredbe člana 57. istog zakona, tužilac ima pravo i na traženu sudsku zaštitu." (Izpresude Vrhovnog suda Srbije, Gž. 15/07 od 15. marta 2007. godine) Iz ranije sudske prakse NAPOMENA: dole navedeni slučajevi sudske prakse su nastali u vreme važenja Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja, koji je prestao da važi donošenjem Zakona o patentima i Zakona o žigovima ("SI. 1. SRJ", br. 15/95), ali se mogu upodobiti slučajevima koji nastanu po novim navedenim zakonima. Pravo na naknadu štete usled povrede prava na žig Ispunjeni su uslovi za naknadu štete iz člana 154, člana 155. i člana 158. Zakona o obligacionim odnosima kada tuženi neovlašćenom upotrebom reci "X" u nazivu svoje firme povredi zaštićene žigove tužioca i neovlašćenom upotrebom zaštićenih spoljnih oznaka tužioca stvori mogućnost zablude, odnosno zablude u prometu na štetu tužioca, čime istovremeno i čini delo nelojalne konkurencije. Tužiocu pored prava na naknadu materijalne štete pripada i pravo na naknadu nematerijalne štete, jer novčana naknada predstavlja satisfakciju tužiocu zbog povrede koju je pretrpeo. Iz obrazloženja Prema činjeničnom utvrđenju na kome se zasniva pobijana presuda tuženi je povredio tužiočevo pravo na zaštićeni žig, na taj način što je u naziv svoje firme uvrstio reč "Hyatt", čime je u isto vreme učinio i delo nelojalne konkurencije. Pri tom revizijski sud stao je na stanovište da tužilac saglasno odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima nema pravo na naknadu nematerijalne štete zbog učinjene povrede prava na žig i nelojalne konkurencije, jer prema toj zakonskoj odredbi pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete pripada samo fizičkim licima, a da bi u konkretnom slučaju tužiocu eventualno pripadalo samo pravo na naknadu materijalne štete ukoliko dokaže daje trpi. Navedeno stanovište revizijskog suda se ne može prihvatiti. Prema odredbi člana 117. Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja, lice koje povredi pravo iz prijavljenog ili zaštićenog pronalaska, modela, uzroka ili žiga ili neovlašćeno koristi zaštićenu oznaku porekla proizvoda odgovara za štetu po opštim pravilima o naknadi štete. Saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o žigovima odgovornost za povredu prava na žig ne isključuje odgovornost za delo nelojalne konkurencije. S tim u vezi u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za naknadu štete iz člana 154, člana 155. i člana 158. Zakona o obligacionim odnosima, jer je prema utvrđenim činjenicama tuženi neovlašćenom upotrebom reci "Hyatt" u nazivu svoje firme povredio zaštićene žigove tužioca i neovlašćenom upotrebom zaštićenih spoljnih oznaka tužioca stvorio mogućnost zablude, odnosno zabune u prometu na štetu tužioca, čime je učinio delo nelojalne konkurencije. Saglasno izloženom osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti Saveznog državnog tužioca ukazuje da tužiocu pored prava na naknadu materijalne štete, saglasno navedenim odredbama posebnih zakona, pripada i pravo na naknadu nematerijalne štete, jer ta novčana naknada predstavlja satisfakciju tužiocu zbog povrede ko736

ju je pretrpeo, a čiju visinu je prvostepeni sud suglasno odredbi člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 223. Zakona o parničnom postupku pravilno odmerio. Sa izloženih razloga, primenom odredbe člana 415. u vezi sa članom 395. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci presude. (Savezni sud, Gzs. broj 5/99 od 30. 9. 1999. godine) ); Zaštita pronalazaka i tehničkih unapređenja - cl. 118. Zakona o zaštiti pronalazaka tehničkih unapređenja. ,, Tužilac kao nosilac prava robnog žiga registrovanog u SR Jugoslaviji ima pravo na zaštitu svog robnog žiga. Stoga ako tuženi kao trgovinska organizacija u svojoj prodajnoj mreži prodaje proizvod kojim je izvršena povreda zaštićenog žiga tužioca, on ima pravo da traži zabranu stavljanja u promet takvog proizvoda kao i njegovo uništenje, sve dok se ovakvi proizvodi nalaze na skladištu tuženog trgovca" (prema odluci VPS, Pž. 496/94). Sličnost između robnih žigova procenjuje se sa stanovišta prosečnog kupca i stepena potrebne pažnje Prema obrazloženju Prvostepeni sud je delimično uvažio tužbeni zahtev, presudom zabranio tuženom upotrebu određenog znaka za označavanje alkoholnih pića u poslovnom prometu, i obavezao tuženog da odstrani taj znak iz prometa, utvrdio daje nedopustiva registracija tuženikovog znaka kao robnog znaka i naložio tuženom da presudu objavi u dnevnoj štampi na svoj trošak. Istom presudom odbio je deo tužbenog zahteva da se utvrdi da je tuženi upotrebom pomenutog znaka u poslovnom prometu besplatno upotrebljavao i imitirao robni znak tužioca, koji je imao međunarodnu registraciju, zatim daje tuženi dužan da uništi etikete, klišee i reklamne natpise koji sadrže pomenuti znak. Prvostepeni sud je u obrazloženju svoje presude naveo da je resio spor nastao među strankama po pitanju da lije tužilac osnovano postavio zahtev za zaštitu svog međunarodno registrovanog žiga, odnosno karakteristične reci, registrovanog u 1931. godini (obnovljena registracija u 1950. godini) a za obeležavanje pored ostale robe, vina, jakih alkoholnih pića, likera i drugih proizvoda koji spadaju u 33 razred međunarodne klasifikacije robe i usluga u odnosu na robni žig tuženog, koji je znak tuženi radi zaštite prijavio Saveznom zavodu za patente 1971, godine. Za zaštitu navedenog žiga tužilac je istakao u tužbi, pored ostalog, daje sličnost njegovog žiga sa žigom tuženog očigledna i da ide skoro do istovetnosti da se sa oba žiga štiti ista vrsta robe svrstana u 33 međunarodni razred klasifikacije da se u smislu međunarodnih aranžmana o registraciji fabričkih i trgovačkih žigova, čiji je potpisnik i Jugoslavija, ima smatrati kao da je tužilac registrovao svoje robne žigove neposredno u našoj zemlji. Prvostepeni sud je zauzeo stanovište da tužilac u smislu člana 41. Zakona 0 robnim i uslužnim žigovima, ima pravo na zaštitu svojih registrovanih žigova, te daje tužba osnovana u delu kojim se utvrđuje daje tuženi bespravno upotrebio svoj robni žig, i da se tuženom zabrani upotreba toga znaka, tako daje dužan da ga povuče i odstrani iz prometa. Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog, uvažio žalbu tužioca i preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je tužbeni zahtev odbijen, tako stoje tužbeni zahtev uvažio i u delu kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da uništi etikete, klišee i reklamne natpise koji sadrže sporni robni znak. Prema stanovištu drugostepenog suda pravilno je prvostepeni sud postupio kad je prilikom rešavanja spornog pitanja pošao od stanovišta daje za pravilnu ocenu spornog odnosa odlučno da li između žigova stranaka postoji takva sličnost da bi prosečni potrošač mogao primeniti razliku na njima, osim ako obrati naročitu pažnju. Prema tome, jedan od uslova za zaštitu robnog žiga u odnosu na drugi robni žig ili robni znak jeste njihova sličnost. Pojam sličnosti, kao bitan elemenat za ostvarivanje prava na zaštitu žiga, dat je u članu 41. tačka 2. Zakona o robnim i uslužnim žigovima. U takvom zakonskom propisu određeno je kad se smatra da između dva robna žiga ili dva robna znaka postoji sličnost, a to je samo u slučaju kad prosečni kupac robe, bez obzira na vrstu robe, može ' primetiti razliku među žigovima ako pri kupovini obrati naročitu pažnju. Sličnost odnosno razlika između jednog i drugog robnog žiga, odnosno znaka, procenjuje se, dakle, u prometu robe, u smislu navedenih zakonskih odredaba, sa stanovišta prosečnog kupca i stepena potrebne pažnje. Iz toga proizilazi da za ostvarenje prava za zaštitu robnog žiga nije dovoljno da postoji izvesna sličnost jednog i drugog žiga, već je potrebno da postoji takva sličnost odnosno razlika koja se procenjuje kao faktičko pitanje prema kriterijumima prosečnog kupca i stepena njegove pažnje. Polazeći od stanovišta u navedenim zakonskim propisima Vrhovni privredni \ sud je našao da je prvostepeni sud uvidom u priložene robne žigove stranaka pravilno utvrdio da između zaštićenog robnog žiga tužioca i robnog žiga tuženog kojima oni obeležavaju svoje proizvode postoji sličnost u smislu Člana 41. navedenog zakona, koji pruža mogućnost pometnje u prometu proizvoda obeleženih tim žigovima. Očigledno je, naime, da prosečni potrošač, bez naročite pažnje, ne može primetiti razliku između jednog i drugog žiga, i to ne samo u pogledu vrste jednog i drugog proizvoda, već i u pogledu njihovog porekla. 131

Međutim, prvostepeni sud je pogrešio kad je odbio tužbeni zahtev tužioca da se tuženom naloži da uništi etikete, klišee i reklamne natpise. U smislu člana 47. Zakona o robnim i udruženim žigovima, u slučaju povrede prava na žig nosilac toga prava može tražiti da se učiniocu povrede zabrani dalje vršenje povrede. Radi obezbeđenje da tuženi dalje ne vrši povredu prava na žig, tužilac je tražio da se unište sredstva pomoću kojih je tuženi vršio i pomoću kojih bi mogao i u buduće da vrši povredu prava na sporni žig. Ovaj zahtev tužioca je osnovan, jer je usmeren na dalje onemogućavanje tuženog da vrši povredu prava tužioca na žig (prema odluci VPS, SI. 1360/72); Smatra se da je podnosilac prijave za upis u registar žiga odustao od svoje prijave ako u ostavljenom roku ne ispravi prijavu Prema obrazloženju Osporenim rešenjem tuženi je odbio zahtev tužioca za produženje roka za podnošenje odgovora na privremeno odbijanje (refum de protection) međunarodnog registrovanog žiga. Istim rešenjem odbijena je zaštita u Jugoslaviji navedenog žiga na ime tužioca. Kao nosilac međunarodno registrovanog žiga na svoje proizvode, a koji pored figurativnog elementa sadrži i natpis, tužilac je zatražio zaštitu istog žiga u Jugoslaviji. Zbog natpisa u reci tuženi je u smislu člana 5. Međunarodnog aranžmana saopštio tužiocu da se ovaj žig ne može odobriti i dao je tuženom rok do 10. juna 1967. godine da se izjasni o privremenom odbijanju. Tužilac nije postupio u datom roku, već je više puta tražio produženje već datog roka navodeći da se nalazi u pregovorima sa odgovarajućim inostranim firmama. Tuženi je ponovo dao tužiocu rok i to u više navrata sve do 27. jula 1968. godine. Taj rok j e produžavan tako daje tuži lac imao na raspolaganju preko godinu dana. Poslednji zahtev za produženje roka tužilac je podneo 27. juna 1968. godine nakon čega je us ledilo osporeno rešenje od 27. decembra 1968. godine, dakle šest meseci posle poslednjeg bezuspešno proteklog roka. Tužilac nezadovoljan osporenim rešenjem, je podneo tužbu osporavajući zakonitost rešenja i time zasnovao spor u smislu člana 4 stav 22 Zakona o robnim i uslužnim žigovima. Smatra se da tuženi nije imao osnova da odbije njegov zahtev za produženje već ranije datog roka radi izjašnjenja i daje bio dužan da mu pruži mogućnost za upotpunjavanje zahteva prema rezultatu ispitivanja. Sem toga smatra da nije bilo mesta meritornom rešavanju o zahtevu za zaštitu žiga. Tuženi je u odgovoru na tužbu ostao kod svojih razloga datih u osporenom rešenju. U odnosu na deo tužbe koji ukazuje da osporeno rešenje nema razloga u odnosu na odbijanje zahteva za zaštitu navedenog žiga, tuženi smatra da u tom delu nisu ni bili potrebni razlozi jer da su navedeni u privremenom odbijanju i da su stoga poznati tužiocu. Drugostepeni sud je našao daje tužba delimično osnovana pa je poništio osporeno rešenje u delu kojim je odbijen zahtev da se da zaštita u Jugoslaviji pomenutog žiga, dok je tužbu odbio u delu kojim je odbijen zahtev za produženje roka za odgovor na privremeno odbijanje. Treba odmah ukazati daje tuženi pravilno postupio kada je odbio dalje produženje traženog roka, koji mu je davan u više navrata, a po izričitom zahtevu tužioca, da bi se mogao izjasniti o razlozima privremenog odbijanja da se da zaštita predloženog žiga. Prema tome, taj deo osporenog rešenja je na zakonu osnovan. Od dana predaje zahteva za registraciju žiga, pa do donošenja osporenog rešenja prošlo je više vremena — godinu i po dana, a od poslednjeg zahteva za produženje roka pola godine, što predstavlja ne samo dovoljno već preveliko vreme da bi se tužilac mogao izjasniti o razlozima privremenog odbijanja. Pri ovakvom stanju stvari nije bilo opravdanih razloga da se dati rokovi i dalje produžavaju (član 99. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku), pa je, sledstveno tome, drugostepeni sud tužbu u delu kojim se odbija osporeno rešenje u delu kojim je odbijen zahtev tužioca za produženje roka, na osnovu člana 42. stav 2. Zakona o upravnim sporovima odbio kao neosnovanu. Tužba je međutim, osnovana u delu kojim se pobija zakonitost stava 2 dispozitiva osporenog rešenja, kojim je odbijen zahtev tužioca da se da zaštita u Jugoslaviji njegovom žigu. Tuženi se u obrazloženju osporenog rešenja, u delu kojim je meritorno odlučivao, poziva na član 32. Zakona o robnim i uslužnim žigovima. Taj propis se ima tumačiti u vezi sa dva prethodna člana istoga Zakona, a to je da se ima smatrati da je podnosilac prijave za upis u registar odustao od svoje prijave ako u ostavljenom roku ne ispravi ili ne dopuni neurednu prijavu, odnosno ako se u ostavljenom roku ne izjasni o činjenicama zbog kojih smatra da se pravo na žig ne može prihvatiti. Dakle, sam tuženi je pravilno stao na stanovište daje tužilac u ovom slučaju odustao od svoje prijave odnosno zahteva, odnosno da se ima smatrati daje odustao od svoje prijave, pa sledstveno tome nije mogao više o samoj zaštiti odnosno registrovanju predloženog žiga da meritorno rešava i da taj zahtev odbije. Kako se u ovom slučaju ima smatrati na osnovu navedenog propisa da je prijava tužiočeva povučena, postupak koji je pokrenut po zahtevu tužioca mogao bi se samo obustaviti (član 131, stav 2. Zakona o upravnom postupku) (prema odluci VPS, U 4/70); 738

Osnovna funkcija žiga je zaštita nosioca prava na žig kao i zaštita neposrednih potrošača Prema obrazloženju Prijavom koja je primljena kod tuženog na dan 23. jula 1968. godine tužilačka firma je postavila zahtev da se određeni znak koji se sastoji od reci, za obeležavanje njegove robe prema spisku, zaštiti kao žig. Ispitujući ovu prijavu u smislu čl. 31. Zakona o robnim i uslužnim žigovima, tuženi je našao da se tražena zaštita ne može dati. Kao razloge za ovakav svoj stav tuženi je naveo daje utvrđena sličnost prijavljenog znaka sa zaštićenim domaćim i međunarodnim žigom jedne inostrane firme, koji se sastoji od slične reci, a pored toga da postoji identičan međunarodni žig registrovan kod tuženog, a za obeležavanje, između ostale robe i sapuna. Tuženi je tom prilikom našao da se pomenuti žig ne može zaštititi s obzirom na stav 1. tačka 8. člana 3. Zakona o robnim i uslužnim žigovima, te je pozvao tužioca da svoj znak izmeni, prijavu povuče ili da odustane od izvesne robe prema spisku koji je tužilac priložio. Odgovarajući na prethodno ispitivanje tužilac je ostao kod svog zahteva nalazeći da nisu ispunjeni zakonski uslovi za odbijanje zaštite, i pozvao se na propis odredbe stava 2. člana 32. Zakona. Nakon toga, pošto su i tužilac i tuženi u prethodnom ispitivanju ostali kod svojih shvatanja tuženi je doneo osporeno rešenje kojim je prijavu tužioca za zaštitu žiga odbio nalazeći da bi zaštita predloženog žiga pored postojećeg međunarodnog žiga koji se sastoji u istoj reci, dovelo do zabune u privrednom prometu a naročito kod potrošača robe u pogledu porekla i osobine robe te se spornom znaku s obzirom na propis tač. 4. stav 1. člana 3. već pomenutog zakona ne može dati zaštita. Nezadovoljan tim rešenjem tužilac je podneo tužbu nadležnom sudu u smislu stava 4. člana 22. Zakona o robnim i uslužnim žigovima i time pokrenuo spor. Tužilac je zauzeo stanovište daje tuženi u konkretnom slučaju pogrešio prilikom primen.e zakona i daje pobijanim rešenjem povređen materijalni zakon Pre svega, ukazao je na stav tuženog prema kome i sam tuženi priznaje da se ne radi o istovetnosti zahteva čija se zaštita traži sa već zaštićenim žigom te daje zbog toga bio dužan da u smislu stava 2. člana 33. Zakona prijavljeni znak zaštiti kao žig. Posebno je ukazao na to da Zakon o žigovima pitanje sličnosti reguliše propisom člana 33. a ne člana 3. na koji se tuženi pozvao. Prema shvatanju tužioca pozivanje tuženog na tačku 4. stava 1. člana 3. Zakona o robnim i uslužnim žigovima u ovom slučaju nije bilo mesta jer da pomenuti propis izričito predviđa da se ne može dati zaštita onom znaku koji sadrži natpis ili podatke koji mogu na tržištu da izazovu zabunu, a da se u reci koju želi zaštititi kao žig ne radi ni o kakvom natpisu niti o podatku. Upravo zbog toga smatra tužilac daje tuženi bio dužan da postupi u smislu člana 33. Zakona koji reguliše pitanje sličnosti. Takođe, tužilac je zauzeo stanovište, daje tuženi pogrešio kada se u svom rešenju pozvao na član 6. bis Konvencije pariške unije, pošto nisu ispunjene osnovne pravne pretpostavke za njegovu primenu. Drugostepeni sud ispitujući zakonitost osporenog rešenja našao je da je tužba neosnovana pa je tužbu, dosledno tome odbio. Po rešavanju ovoga upravnog spora Drugostepeni privredni sud je pošao pre svega od funkcije žiga u pravnom prometu. Kao osnovna funkcija žiga u pravnom prometu su: a) zaštita nosioca prava na žig, tj. zaštita njegovog isključivog prava da svoju robu obeležava određenim žigom kako bi se ista na tržištu razlikovala od robe iste ili slične vrste drugih proizvođača. Dakle, funkcija zaštite interesa nosioca prava na žig i b) zaštita neposrednih potrošača da bi mogli razlikovati istu ili sličnu vrstu robe na tržištu po njenom poreklu odnosno da ih znak ne srne dovesti u zabludu o poreklu ili osobinama same te robe. Polazeći dakle, od ovih osnovnih funkcija zakonodavac je u članu 2. stav 1. pomenutog zakona propisao šta se sve može zaštiti kao žig pogodan za razlikovanje u privrednom prometu robe odnosno usluga i da to mogu biti: slike, izrazi, vinjete, natpisi, šifre, kao i kombinacije ovih znakova. Tužilac traži zaštitu svog znaka za obeležavanje robe u jednoj reci i pri tome smatra da ova reč kao isključivo ne može služiti i izražavati kao pojam »natpis« u smislu već citiranog zakonskog propisa. Na suprot ovoj tezi tužioca drugostepeni sud nalazi da određene reci p o svom značaju mogu da označavaju natpis kako to pravilno i tuženi smatra. Prema tome, predložena reč kao žig, kao pojam u svom značenju može da predstavlja natpis u smislu stava 1. člana 2. Zakona pa je tuženi pravilno postupio kada je u ovom slučaju primenio odredbu tač. 4. člana 2. Zakona o robnim i uslužnim žigovima jer pomenuta reč uzeta i kao natpis mogla bi da stvori zabunu u privrednom prometu i da dovede u zabludu potrošače o poreklu i osobinama robe u prometu ukoliko bi postojala zaštita oba napred navedena znaka kao žiga (prema odluci VPS, U. 71/72);

739

Sličnost, odnosno razlikovanje dva žiga ili robna znaka sud ceni kao faktično pitanje po svojoj slobodnoj oceni Prema obrazloženju Tužilac je tužbom postavio zahtev za zaštitu svoje etikete sa komercijalnim znakom pod kojim pušta u promet svoj proizvod. Predložio je da sud zabrani tuženom upotrebu etikete za obeležavanje iste vrste robe i da mu se naloži da iz predmeta povuče svoje proizvode sa tom etiketom. U toku prvostepenog postupka je utvrđeno da je tužilac robu sa svojom etiketom pustio u promet 1967. godine a tuženi polovinom 1968. godine, da su robe i tužioca i tuženog iste i da nijedna strana nije naziv svoje robe zaštitila kao robni žig. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Upuštajući se u meritornu ocenu spornog odnosa, da li su ispunjeni uslovi za ostvarivanje zahteva za zaštitu robnog znaka, odnosno da li je tuženi svojom etiketom povredio pravo tužioca podražavanjem njegove etikete i, prema tome, da lije tuženi učinio delo nelojalne utakmice, prvostepeni sud je našao da su obe etikete rešene upotrebom verbalnih i figurativnih elemenata istom bojom, ali u njihovom različitom rasporedu i različitim kombinacijama, a zatim daje kod jedne i druge etikete dominantan različiti verbalni naziv i da stoga tuženi puštanjem iste vrste robe i promet pod nazivom ne vrši prema tužiocu delo nelojalne utakmice Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Za pravilnu ocenu spornog odnosa, a to je da lije tuženi puštanj em u promet iste vrste robe pod etiketom počinio prema tužiocu delo nelojalne utakmice, odnosno da lije, kako to tužilac tek sada prvi put ističe u žalbi, tuženi takvom svojom radnjom povredio njegov zaštićeni robni žig, odlučno je da lije tuženi takvom svojom radnjom, u smislu čl. 54. Osnovnog zakona o prometu robom (»SI. list SFRJ«, broj 1/67) zloupotrebio oznake ili druga sporna obeležja tužiočevog proizvoda, odnosno da li svojim robnim znakom, u smislu čl. 45. Zakona o robnim i uslužnim žigom (»SI. list SFRJ«, broj 46/61) podražava tužiočevom robnom žigu u privrednom prometu. U tim zakonskim odredbama određeno je kada se vršenje prometa robom smatra da je protivno načelima lojalne utakmice, a to je kada u vršenju prometa robom zloupotrebljava znak ili drugo spoljno obeležje robe drugo lice, odnosno da se povreda prava na žig smatra ne samo bespravna upotreba žiga, već i podražavanje takvom žigu u privrednom prometu. Po jednom i drugom osnovu, dakle kada se radi o zahtevu za zaštitu robnog žiga, osnovanost postavljenog zahteva za zaštitu u ovoj parnici zavisi od zakonskog kriterijuma iz čl. 41. Zakona o robnim i uslužnim žigovima, a to je da li prosečan kupac može primetiti razliku između etiketa stranaka pod kojim one puštaju u promet svoje proizvode žestokih pića, samo ako pri tome obrate naročitu pažnju. Upoređi-vanjem etiketa stranaka i ceneći njihovu sličnost i mogućnost zabune prosečnog kupca pri razlikovanju jedne robe od druge, prvostepeni sud je našao da ne postoji takva sličnost koja bi mogla stvoriti zabunu u prometu kod potrošača pri kupovini jednog i drugog proizvoda, i prema tome, da nisu ispunjeni uslovi za davanje sudske zaštite u postavljenom tužbenom zahtevu. Drugostepeni sud smatra daje takvo stanovište prvostepenog suda zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava. Drugostepeni sud prihvata stanovište žalbe da pitanje sličnosti spornih etiketa nije pravni, već faktički problem, ali ne prihvata i stanovište, da je za rešenje tog problema potrebno znanje koje ne spada u oblast pravne struke i zbog toga je prvostepeni sud bio dužan da o tom faktičkom problemu pribavi mišljenje stručnjaka odgovarajuće specijalnosti. Pitanje sličnosti ili razlike između dva robna žiga ili robna znaka sud ceni kao "faktičko pitanje po svojoj slobodnoj oceni. S toga, bez obzira na nepotpunosti i neodređenog mišljenja određenog sudskog veštaka, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je pristupio upoređivanju jedne i druge etikete i kad je na osnovu tog upoređivanja našao da između jedne i druge etikete ne postoji takva sličnost, da bi prosečni kupac među njima mogao primetiti razliku samo ako obrati naročitu pažnju. Tačno je da su u etiketama data izvesna slična figurativna rešenja, posebno u delu koji se odnosi na boju i pojedine elemente, ali nijedno ni drugo nije bitno za ocenu sličnosti ili razlike, a posebno nije bitno za ocenu celokupnog odnosa opšteg utiska jedne i druge etikete. Na prvi pogled bez obraćanja naročite pažnje, zapaža se jasna razlika između naziva jednog i drugog proizvoda, koji su ispisani različitim slovima i na različitim osnovama, tako da se gubi opšti utisak o njihovoj sličnosti, koji bi prosečnom kupcu onemogućio razlikovanje jedne robe od druge u privrednom prometu. Ono, dakle, što karakteriše etikete stranaka i što čini njihovu razliku, koja isključuje svaku zabunu kod prosečnog kupca, jeste obeležavanje robe potpuno različitim imenima, koja su jasno ispisana velikim slovima na etiketama, tako da za razlikovanje jedne robe od druge nije potrebna naročita pažnja (prema odluci VPS, SI. 1687/69)

740

Primer tužbe za zaštitu prava na žig TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: (privredno društvo) _________________________________________iz TUŽENI: (privredno društvo) __________________________________________, iz TUŽBA radi zaštite prava na žig i štete vrednost za tužbu: __________dinara, u 2 primerka. Tužilac je nosilac prava na žig naziva " _________", za proizvode ________________________. DOKAZ: a) upis zahteva za priznanje prava na žig u Saveznom zavodu za patente i potvrda Zavoda _____, sa datumom podnošenja ____. godine, i spiskom proizvoda za žig " b) omot na _____________tužioca.

___",

Prema odredbama čl. 33. Zakona o žigovima, tužilac je stekao isključivo pravo da koristi žig sa oznakom " ________" , danom podnošenja prijave za priznanje tog prava, a to je _____________. godine. Tuženi je u _______. godini počeo da vrši prodaju svojih proizvoda ______________________ _____________________________, sa oznakom tužioca " _____". I ne samo to. Na objektima, uličnim zgradama u _______________________, takođe je svoje proizvode označavao zaštićenim znakom tužioca " _____", što očigledno prosečnog korisnika tužiočevih proizvoda dovodi u zabludu o pravom proizvođaču, odnosno tužiocu, jer ne može da uoči razliku, osim ako ne obrati posebnu pažnju da li kupuje proizvod tužioca ili proizvod tu ženog. Takvim ponašanjem tuženog povređeno je pravo tužioca na žig. DOKAZ: priznanje tuženog i omot ______________sa oznakom " ___________", na proizvodima koje tuženi prodaje na svojim maloprodajnim mestima u ___________. Tuženi je svojim gore opisanim radnjama, postupajući protivno odredbama Zakona o žigovima, povredio isključivo pravo tužioca da koristi predmetni žig u privrednom prometu za označavanje svojih proizvoda ________________________, s obzirom da je proizvodnju i prodaju sa znakom " ______" vršio bez pribavljanja prethodne dozvole nosioca prava na žig. Postupajući na takav način, tuženi je prodao u ________________________, odnosno Republici Srbiji i ________________________ogromnu količinu ___________, što je uticalo na smanjenje prometa tužiočevih proizvo da sa zaštićenim znaka " _____" i gubitak, odnosno štetu tužioca koja će se konačno utvrditi po proteku kalendarske _________godine. Tužilac će posebnom tužbom tražiti potpunu naknadu štete koju je pretrpeo nezakonitim postupa njem tuženog, tako što će pored stvarne štete i izgubljene dobiti tražiti i naknadu po osnovu sticanja bez pravnog osnova (čl. 189. i 219. ZOO). Za sada, tužilac opredeljuje svoju štetu na iznos .od ________dinara. DOKAZ: veštačenje. S obzirom da je tuženi svojim gore opisanim radnjama postupao protivno odredbama Zakona o ži govima, a posebno odredbama čl. 57... do 65. istog zakona ("SI. 1. SiCG", br. 61/04 i 7/05), tužilac predla že da sud u ovoj pravnoj stvari, po sprovedenom postupku, donese sledeću

-

P R E S U DU I. Zabranjuje se tuženom ________________, iz ________________, da ubuduće prodaje proizvode ______________sa oznakom žigom tužioca " ______" u Republici Srbiji, i da na prodajnim objektima i zgradama stavljaju znak tužioca " _____". II. Obavezuje se tuženi da u roku od 15 dana sa svih svojih objekata u kojima proda je sa oznakom " _________" iste ukloni, kao i sa drugih objekata i reklama, odnosno izbriše da se taj znak ne vidi. III. Obavezuje se tuženi da tužiocu isplati na ime dela naknade štete zbog povrede prava tužioca iz prijavljenog i zaštićenog žiga " ______", prodajom svog proizvoda sa tim znakom, u iznosu od _______dinara, sve (I, II, III) pod pretnjom prinudnog izvršenja. IV. Ovlašćuje se tužilac da ovu presudu objavi u jednom od dnevnih listo.va, na trošak tuženog, V. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka, pod pretnjom izvršenja. Za tužioca direktor, 741

UGOVOR O RAZMENI Pojam (cl. 552. ZOO) Ugovor o razmeni je takav ugovor po kome se svaki ugovorač obavezuje da svom saugovoraču preda stvar koja se razmenjuje, tj. da izvrše razmenu jedne stvari za dragu, tako da svako od njih na dobijenoj stvari iz razmene stekne pravo raspolaganja, odnosno pravo svojine. Inače, kod ugovora o razmeni svaka stranka se tretira i kao prodavač i kao kupac. Ugovor o razmeni je sličan ugovoru o prodaji. Na to ukazuju i odredbe člana 553. Zakona, po kojima "iz govora o razmeni nastaju za svakog ugovorača obaveze i prava koje iz ugovora o prodaji nastaju za prodavca", što znači da se obe ugovorne strane tretiraju kao prodavač, odnosno kao kupac. Ova vrsta ugovora još nije dobila svoje mesto u pravnom prometu lica, mada su za pravna lica Opšte uzanse za promet robom propisivale mogućnost primene tih uzansi i na "zamenu robe". Ugovor o razmeni je dvostrani i teretni ugovor - zaključenjem ugovora o razmeni svaka ugovorna strana stiče određena prava i obaveze u vezi stvari koje se menjaju. Pri tom može nastati situacija da ugovorači razmenjuju stvari različite vrednosti, pa se ugovorom utvrđuju odgovarajuća prava za onog ugovorača koji treba da dobije određenu naknadu za razliku, odnosno veću vrednost stvari koju daje u odnosu na vrednost stvari koju dobij a. Ta razlika može biti izražena ili u robi ili u novcu. Ugovor o razmeni spada u neformalne ugovore, što znači da za njegovo zaključenje nije potrebna pismena forma, ali ako su u pitanju pravni subjekti koji obavljaju privrednu delatnost, pismena forma je korisna zbog evidencije sredstava koje se u njima vode, kao i o fmansijskim efektima koji se postižu iz takvog posla. Pismena forma je nužna i kod zamene nepokretnosti, kada se moraju ispuniti i uslovi iz Zakona o prometu nepokretnosti. S obzirom daje odredbama člana 553. Zakona o obligacionim odnosima propisano da "iz ugovora o razmeni nastaju za svakog ugovorača obaveze i prava koje iz ugovora o prodaji nastaju za prodavca", podrazumeva se da se svi instituti ugovora o prodaji analogno primenjuju i na odnose iz ugovora o razmeni. U spoljnotrgovinskom prometu ugovor o razmeni ima karakter kompenzacionog posla, po kome se za robu dobija roba, pod uslovima iz propisa koji regulišu spoljnotrgovinski promet. Cilj zaključenja ove vrste posla je da se izbegne novčano plaćanje preko banaka. I u ovom slučaju kompenzacioni poslovi imaju jednaku vrednost robe koja se izvozi, odnosno uvozi. Kompenzacioni posao može se ostvariti i ako dva partnera, iz različitih zemalja, zaključe dva posebna ugovora o prodaji, po kojima jedan drugom prodaju određenu svoju robu, u kojima se svaki od njih pojavljuje kao prodavač, odnosno kupac, sa cenom robe koja je ista i u jednom i u drugom ugovoru. To su, praktično, dva posebna ugovora o prodaji. Ali se te stranke mogu posebno dogovoriti da se njihova uzajamna potraživanja kompenzuju, odnosno prebijaju, u kom slučaju se takvi poslovi nazivaju kompenzacioni poslovi. Ima i proširenih kompenzacionih poslova koji podrazumevaju učešće u poslu uvoza i izvoza, pored direktnih partnera, i još jedan ili dva partnera, koji su obično uvoznici. Kompenzacioni poslovi predviđaju i mogućnost plaćanja, odnosno prebijanja uzajamnih potraživanja partnera, otvaranjem dokumentarnih akreditiva. Ta procedura je više vezana za poslove banaka, jer preko određenih poslovnih banaka ide prvo otvaranje akreditiva u korist domaćeg partnera u kompenzacionom poslu, a potom, po nalogu domaćeg partnera, otvara se akreditiv u korist partnera iz druge države. Razmena u spoljnotrgovinskom prometu se može izvršiti i putem vezanih (bartel poslova). To su takvi poslovi kod kojih se kupovina određene robe u jednoj zemlji vezuje - uslovljava za prodaju robe u toj drugoj zemlji. To je, u stvari, razmena robe, ali za razliku od kompenzacionog posla, kod vezanog posla svaka pošiljka se plaća, bilo putem akreditiva ili na drugi način propisan Zakonom o deviznom poslovanju. Kod vezanih poslova nema pravila o uslovljavanju jednakih količina roba i njihova vrednost. To se pravda činjenicom da se na tržištu prodaje više traži prodaja jedne od druge robe, koje su predmet bartel poslova, pri čemu se razlika vrednosti reguliše isplatom odgovarajuće cene. U sudskoj praksi beleži se primer, da kada stranke zaključe ugovor o kupoprodaji u oba pravca i plaćanje putem međusobnih isporuka (robna kompenzacija), i odrede da će se valuta plaćanja određivati u momentu zaključivanja svakog pojedinog posla, takvom odredbom ne mogu se isključiti posledice docnje za slučaj izostanka odgovarajuće isporuke prema valuti plaćanja, pa će stranka koja zadocni u plaćanju putem isporuke biti u obavezi da plaća kamatu prema valuti plaćanja do isplate putem isporuke, i to u oba pravca. Tako, ako su stranke, na primer, zaključile ugovor o međusobnoj kupoprodaji elektrotehničke robe domaće proizvodnje iz uvoza, čiji će promet u oba pravca predstavljati vrednost određenog iznosa dinara, a da su se 742

stranke istim ugovorom sporazumele da će se i valuta plaćanja određivati u momentu zaključivanja određenog posla, s tim što će se ista označiti u zaključnicama i da su se stranke dogovorile da će se dospela plaćanja knjigovodstveno prebijati u računovodstvenim službama kupca i prodavca, takvim ugovorom stranke nisu isključile plaćanje kamate na slučaj docnje u isplati pojedinih faktura, već su izričito navele da će rok do koga fakture treba platiti posebno naznačiti. Ili, ugovor o robnoj kompenzaciji (plaćanje putem isporuke robe) predstavlja dvostrani ugovor o kupoprodaji, u kome se pojavljuju obe stranke kao kupci i kao prodavci, pa je za njihovu pravovaljanost neophodno da su kod oba ugovora ispunjeni bitni ušlo vi, tj. da su se kod oba ugovora stranke sporazumele o bitnim sastojcima.

Iz sudske prakse Punovažnost ugovora o razmeni Ugovor o razmeni je punovažan kada ugovorači jedan drugom prenesu stvari razmene i kada ih u tu svrhu predaju jedno drugom, kada i stiču pravo svojine. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su zaključili pismeni ugovor o zameni traktora 15.6.1998. godine u______. Ovim ugovorom tužilac se obavezao da tuženom preda u svojinu i državinu svoj trak tor marke "_____", a tuženi se obavezao da tužiocu preda u svojinu i državinu svoj traktor marke "______", / takav ugovor je nakon toga realizovan u ovom delu. Članom 2. Ugovora stranke su ugovorile da tuženi na ime razlike u vrednosti zamenjenih traktora tužiocu isplati i 6.000 DM do 1.9.1998. godine. Članom 4. Ugovora ugovoreno je da tuženi preuzime traktor marke "_____" u viđenom stanju, a konstatovano je da su ugovarači razmenili sao braćajne dozvole. Tužilac i tuženi su svojeručno potpisali ugovor. Tuženi tužiocu nije isplatio ugovoreni iznos na ime razlike u vrednosti zamenjenih stvari od 6.000 DM. Prema čil 24. Zakona o obligacionim odnosima, u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Prema čl.324. st.l. ZOO dužnik dolazi u docnju ako ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje. Tužilac i tuženi zaključili su dvostrano obavezni ugovor o razmeni traktora, koji nisu bili jednake vrednosti, te su stoga ugovorili da tuženi na ime razlike u vrednosti zamenjenog traktora isplati tužiocu 6.000 DM do 1.9.1998. godine. Kako tuženi ovu ugovornu obavezu nije ispunio do ugovorenog roka, to su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo iz citiranih odredbi ZOO i odredbe iz čl.395. ZOO, kada su usvojili tužbeni zahtev. Neosnovani su revizijski navodi da tužilac i tuženi nisu zaključili ugovor o trampi, nego predugovor, koji, prema navodima revizije ne može biti osnov za isplatu navedenog iznosa, te da parnične stranke nisu ugovor overile kod suda. Nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da su parnične stranke zaključile punovažan ugovor o razmeni pokretnih stvari, na kojima se pravo svojine stiče predajom u državinu, a u tom delu tužilac i tuženi su svoje obaveze iz ugovora ispunili, jer je razmena traktora realizovana, a obaveza tuženog da tužiocu isplati iznos koji predstavlja razliku do pune vrednosti primljenog traktora nastala je na osnovu zaključenog ugovora i zasniva se na načelu jednake vrednosti davanja u zasnivanju dvostranih ugovora iz čl.15. ZOO. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1387/05); Razmena nepokretnosti i pravo preče kupovine Na nepokretnoj stvari, odnosno nepokretnosti, koja se trampom zamenjuje za drugu nepokretnost, ne može vršiti pravo preče kupovine, jer pravo preče kupovine pretpostavlja prodaju nepokretnosti, a ne zamenu. Iz obrazloženja Tužilja tužbom traži da se po osnovu povrede njenog prava preče kupovine idealnih delova, prvo i drugotuženog, na nepokretnosti porodične stambene zgrade na kat. pare. br. ____i br. _____upisane u z.k. ul. br. ________________________________________________________________ K.O.____, poništi sporni ugovor o zameni nepokretnosti, overen pred Opštinskim sudom u I. dana 7.2.2004. go dine, sačinjen između prvog i drugotuženog, sa jedne strane, i trećetuženog, sa druge strane. Kod takvog stanja stvari, kada je utvrđeno daje između tuženih zaključen ugovor o zameni nepokretnosti, koji je realizovan, i da su se po osnovu tog ugovora tuženici kao suvlasnici zamenjenih nepokretnosti upisali u zemljišne knjige, kao vlasnici, odnosno suvlasnici, kao i da ovim ugovorom o zameni nepokretnosti nije predviđeno pravo preče kupovine suvlasnika, i Vrhovni sud nalazi da se na nepokretnoj stvari koja se trampom zamenjuje za drugu nepokretnost ne može vršiti pravo preče kupovine. Nema mesta primeni odredbe člana 10. Zakona o prometu nepokretnosti. 743

Pretpostavka za pravo preče kupovine predviđeno odredbom člana 5. Zakona o prometu nepokretnosti jeste namera vlasnika nepokretnosti da tu nepokretnost proda, a ne da zameni. Samo u slučaju prodaje imalac prava preče kupovine može da ispuni obavezu kupca nepokretnosti plaćanjem kupoprodajne cene. U slučaju razmene te nepokretnosti za drugu nepokretnost to nije moguće, jer je svaka nepokretnost stvar za sebe. To znači da u slučaju da se deo razlike koji bi bio ugovoren i plaćen u novcu uz zamenu imalac prava preče kupovine ne bi mogao pobijati takav ugovor o zameni sa zahtevom da mu otuđivalac te nepokretnosti istu proda po određenoj ceni, jer ne može da mu prenese u vlasništvo nekretninu koju ovaj dobija ugovorom o zameni, a nijedna druga nekretnina nije identična sa tom nekretninom. Stoga suprotni navodi revizije nisu osnovani. Tužilja i u reviziji neosnovano ističe da se ne radi o ugovoru o zameni, već o kupoprodaji dela nepokretnosti čiji je ona suvlasnik, ali za svoje navode nije pružila nikakve dokaze. Sa zapisnika sa glavne rasprave održane dana 2.9.2004. godine (kada je i zaključena glavna rasprava), povučen je predlog od strane punomoćnika tužilje da se izvede dokaz saslušanjem stranaka čije izvođenje je, kako to proizilazi iz spisa, predložila tužilja, kao dokaz navedene tvrdnje. Stranke druge predloge nisu imale. Stoga tužilja neosnovano predlaže da se ponovno utvrđuju već utvrđene činjenice o pravoj volji stranaka prilikom zaključenja spornog ugovora o zameni. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1456/05); Ugovorom o razmeni - zastarelost - "Ugovorom o razmeni pravni subjekti vrše međusobni promet, pa s toga i zastarni rok za ostvarivanje potraživanja iz tog ugovora iznosi 3, a ne 10 godina — čl. 374. u vezi čl. 25. st. 2. ZOO" (prema odluci VPS, Pž. 997/99); Sricanje svojine na osnovu ugovora o razmeni. Ugovor o razmeni - "Na osnovu ugovora o razmeni mogu se razmeniti samo stvari koje se nalaze u svojini ugovorača, jer sama razmena u krajnjem efektu proizvodi sticanjeprava svojine na razmenjenim stvarima" (prema odluci VSS, Prev. 617/98); Obaveznost pismene forme — "Pismena forma je obavezna i kod zaključenja ugovora o razmeni, u kome se kod jedne od razmenljivih dobara pojavljuje nepokretnost" (prema odluci VSS, Prev. 492/98).

Primer ugovora o razmeni pokretne stvari UGOVOR O RAZMENI (robnoj kompenzaciji) zaključen dana _______ godine u _____, između Preduzeća______ ("A")_______, koga predstavlja __________________________, i Preduzeća__________("B")___________, koga predstavlja____________. Ugovorne strane sporazumele su se u sledećem: 1)______("A")_______predaje________("B")________, (vrsta robe -____________, sa pravom svojine, a_____("B")______istovremeno predaje_______("A")______, u razmenu_____________(vrsta robe), takođe sa pravom svojine. 2) Vrednost robe koju predaje_________("A")_________iznosi____________dinara, a vrednost robe koju predaje____________("B")___________iznosi_______________dinara, pa se ova razmena vrši bez ikakve naknade bilo koje ugovorne strane. (Ili, ako postoji razlika dodaje se novi stav koji glasi: Razliku u iznosu od____________dinara isplatiće______________u roku od____dana na tekući račun_____("A") ili ("B")_____. To zavisi od toga da li je vrednost stvari uz koju se dodaje suma novca veća od vrednosti te sume novca, u kom slučaju se taj odnos smatra ko zamena stvari, a u protivnom taj odnos ima karakter ugovora o kupoprodaji). 3) Predaja razmenjene robe izvršiće se dana__________godine na stovarištu_____________, s tim što će prevozioca angažovati___________, a troškove prevoza, utovara i istovara ugovorne strane snosiće na jednake delove. 4) Ugovorne strane preuzimaju razmenjenu robu u viđenom stanju, bez nedostataka, uz garanciju da su predmetne stvari razmene ispravne i da vrše funkciju koju imaju njihovom upotrebom. 5)_________________________________(ostali uslovi). 6) Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno analogno će se primeniti odgovarajuće odredbe o pro daji iz Zakona o obligacionim odnosima. 7) U slučaju spora nadležan je__________sud u____________. 8) Ovaj ugovor je sastavljen u_____primeraka, od kojih svaka ugovorna strana zadržava po______ primerka. (Potpis ovlašćenog lica "A") (Potpis ovlašćenog lica "B") 744

Primer ugovora o razmeni nepokretnosti UGOVOR O RAZMENI NEPOKRETNOSTI zaključen u ______________, dana ___________godine, između ____________________, iz______________, ul.___________, br. ______(u daljem tekstu: ugovorač A), i ________________________, iz________________, ul. ____________________, br. ______(u daljem tekstu: ugovorač B). Ugovorač A je vlasnik neizgrađenog građevinskog zemljišta, i to kat. parcele br. __________, u površi 2 ni od _____m , opisane u zk. ul. br. ______, KO __________. Ugovorač Bje vlasnik neizgrađenog građevinskog zemljišta, i to kat. parcele br. __________, u površi 2 ni od _____m , opisane u zk. ul. br. ______, KO ____________. Ugovorač A i ugovorač B su se sporazumeli kako sledi. 1. Ugovorač A prenosi pravo svojine na ugovorača B, i to kat. parcelu br. __________, u površini od _______m2, opisane u zk. ul. br. ______, KO _________, a u zamenu za tu parcelu ugovorač B prenosi pravo svo jine na ugovorača A, i to kat. parcele br. ________, u površini od ____m2, opisane u zk. ul. br. _____, KO _____. 2. Oba ugovorača u celosti prihvataju navedenu razmenu opisane pod tačkom 1. ovog ugovora i pristaju da se razmenjene nepokretnosti prenesu u zemljišnim knjigama na osnovu ovog ugovora bez ika kve daljnje njihove saglasnosti, sa imena i prava svojine ugovorača A na ime i prava svojine ugovorača B, kao i sa imena i svojine ugovorača B na ime i pravo svojine ugovorača A. 3. Utvrđuje se da su ugovorači A i B već ušli u posed razmenjenih nepokretnosti. 4. Ugovorači su saglasni da prema njihovoj oceni vrednost katastarskih parcela koje se prenose u svoji nu zamenom imaju približnu cenu, pa se ova zamena ugovara bez ikakve dalje naknade s bilo koje strane. 5. Za sve ostalo što nije predviđeno ovim ugovorom primenjuju se odgovarajuće odredbe o zameni prema Zakonu o obligacionom odnosu i Zakona o prometu nepokretnosti. 6. Za slučaj spora nadležan je Opštinski sud u ____________. 7. Ovaj ugovor je sastavljen u 6 ravnoglasnih primeraka, od kojih svaki ugovorač prima po 3 primerka. U g o v o r a č A,

Ug ovor a č

B,

Primer tužbe u vezi ugovora o razmeni pokretnih stvari OPŠTINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće _______________________________________________, iz TUŽENI: Preduzeće ________________________________________________, iz T UŽ BA radi raskida ugovora u vezi ugovora o razmeni stvari vrednost spora ________________dinara. Na insistiranje tuženog, tužilac i tuženi su ugovorom od ________________godine razmenili svoja osnovna sredstva, tako što je tužilac dao tuženom ______________________, a tuženi tužiocu ___________________________, bez ikakve naknade bilo koje strane. DOKAZ: ugovor o razmeni od ________________godine. Navedenim ugovorom stranke su jedna drugoj garantovale ispravnost zamenjenih stvari, odnosno da su stvari bez nedostataka i da vrše funkciju za koju su namenjene. Međutim, stvar koju je tužilac dobio od tuženog po osnovu tog ugovora ima takve nedostatke zbog kojih se uopšte ne može upotrebiti, jer ______________________. . . . DOKAZ: nalaz ____________________od____________godine. Tužilac je blagovremeno obavestio tuženog o stanju stvari koju je predao tužiocu po osnovu ugovo o razmeni stvari i ukazao mu na nedostatke koje predmetnu stvar čine neupotrebljivom, tražeći da stranke ugovor o razmeni raskinu i svaka drugoj vrati stvar koju je drugom dala, uz naknadu troškova tužiocu za izdatke koje je imao u vezi osposobljenja primljene stvari, kao i naknadu druge štete, ali tuženi na to nije odgovorio.

ra

745

Zbog takvog stanja stvari, tužilac je imao štetu, koja se sastoji u neostvarivanja rezultata u proiz vodnji, odnosno________________, a pored toga imao je izdatke u vezi osposobljavanja te stvari, koje nije uspelo, kao i za nalaz o utvrđenom stanju te stvari, sve u vrednosti od______________dinara. Imajući u vidu izloženo, kao i priložene dokaze, predmetni ugovor o razmeni je ništav, jer je tužilac prevaren dovođenjem u zabludu od strane tuženog da stvar koju od njega dobija ugovorom o razmeni funkcioniše, odnosno da nema nedostataka, sve u nameri da tužioca navede na zaključenje ugovora o razmeni. Imajući u vidu pravila iz odredaba ugovora o razmeni iz Zakona o obligacionim odnosima, a posebno odredbe člana 553, u vezi člana 65. i člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima, donese PRESUDU I. Raskida se ugovor o razmeni zaključen između tužioca _______________, iz _______ i tuženog _______________________, iz____________, pa je tužilac dužan da tuženom vrati_________________, a tuženi tužiocu vrati________________, u stanju u kome su te stvari bile prilikom zaključenja ugovora o razmeni. II. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi štetu zbog nekorišćenja stvari______________, kao i zbog vršenja popravki i nalaza o stanju neupotrebljivosti te stvari, u ukupnom iznosu od______________dinara, sa zateznom kamatom od dana zaključenja ugovora o razmeni do dana isplate, sve u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Za tužioca - direktor,

Dejstva ugovora o razmeni (čl. 553. ZOO) S obzirom da je ugovor o razmeni sličan ugovoru o prodaji, našta ukazuju i odredbe ovog člana, treba u vezi ugovora o razmeni posebno istaći da se njihove obaveze svode na to: -da svaka ugovorna strana preda drugoj ugovornoj strani stvar koja je predmet razmene, -da svaka strana odgovara za fizička i pravna svojstva stvari koju daje u razmenu. Predaja stvari koja se menja vrši se u vreme i na mestu kako je to ugovorom određeno. Ako ugovorom to nije predviđeno, onda se postupa u skladu sa odredbama o predaji stvari, a u smislu članova 467. do 474. ovog zakona. Strana koja je verna ugovoru u razmeni, tj. ona koja je izvršila svoju obavezu, ima pravo da od druge strane, koja je u docnji, da traži ispunjenje obaveze u smislu čl. 262. ovog zakona, tj. ona može da zahteva ispunjenje obaveze druge strane, može da raskine ugovor i da traži naknadu štete (u smislu čl. 523.-526. ovog zakona). Kao stoje napred navedeno, svaka ugovorna strana odgovara za fizička i pravna svojstva stvari koju daje u razmenu. Za materijalne nedostatke primenjuju se propisi odredaba čl. 478. , a za pravne nedostatke (evikcije) propisi čl. 508. i dr. ovog zakona.

Sudska praksa (Član 553. ZOO u vezi člana 4. st. 2. Zakona o prometu nepokretnosti) - "Pismena forma je obavezna i kod zaključenja ugovora o razmeni u kome se kod jedne od razmenlnvih dobara pojavljuje nepokretnost" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 492/98).

746

UGOVOR O PRODAJNOM NALOGU Pojam (čl. 554. ZOO) Ugovor o prodajnom nalogu je takav ugovor po kome se nalogoprimac obavezuje da određenu pokretnu stvar koju mu je predao nalogodavac proda za određenu cenu ili da je u tom roku vrati nalogodavcu. Ovaj ugovor je sličan ugovoru o komisionu i ugovoru o trgovačkom zastupanju, ali se od njih razlikuje u tome što stranke ugovaraju samo prodaju određene stvari, za koju utvrđuju određenu cenu i prodaju u određenom roku, što nije slučaj kod dva druga navedena ugovora, jer kod ugovora o trgovinskom zastupanju pored poslova zastupanja zastupnik može, po dobijenom ovlašćenju, da prodaje robu nalogodavca trećim licima u svoje ime a za račun nalogodavca, a kod ugovora o komisionu, ako je komisionaru povereno da proda robu svog komitenta, on je prodaje za račun komitenta, dok kod ugovora o prodajnom nalogu nalogoprimac primljenu robu od nalogodavca prodaje u svoje ime i za svoj račun. Osnovne karakteristike ovog ugovora su da nalogoprimac prodaje robu nalogodavca po uslovima koje je odredio nalogodavac, zatim da nalogoprimac proda primljenu robu po tim uslovima, odnosno po utvrđenoj ceni i u određenom roku, a ako je u tom roku ne proda daje vrati nalogodavcu. Za vreme trajanja određenog roka prodaje, nalogodavac ne može uznemiravati nalogoprimca, niti može raspolagati predatom robom nalogoprimcu dok mu ne bude vraćena, jer se u tom roku ne može opozvati prodajni nalog, bez obzira što za sve to vreme nalogodavac ostaje vlasnik te robe. Nalogodavac, za vreme trajanja naloga, odnosno dok je nalogoprimac ne proda ili ne vrati u određenom roku, snosi rizik njene slučajne propasti ili oštećenja. Inače, za svaku drugu štetu na robi odgovara nalogoprimac. Obaveza nalogoprimca je da posle prodaje primljene robe preda nalogodavcu određenu cenu ugovorom o prodajnom nalogu, a ako tu robu ne proda u određenom roku dužan je daje istekom tog roka vrati nalogodavcu. U protivnom, ako je u tom roku ne vrati nalogodavcu, smatra se da je on tu robu kupio, naravno pod uslovima utvrđenim u ugovoru o prodajnom nalogu. Za vreme trajanja ugovora o prodajnom nalogu, pa i posle toga - ako mu nalogoprimac ne vrati primljenu robu, nalogodavac je zaštićen u odnosu na prava poverilaca nalogoprimca, utoliko što se ta roba ne može zapleniti sve dok nalogoprimac ne isplati cenu nalogodavcu. To ukazuje na dve bitne okolnosti. Naime, ako nalogoprimac ne proda primljenu robu u određenom roku i posle toga je ne vrati nalogodavcu, nalogoprimac se smatra kupcem te robe, jer je protekom roka i nevraćanjem robe, odnosno istekom tog roka, po samom zakonu nalogoprimac postao kupac te robe. Ta roba je zaštićena od zaplene sve dok nalogoprimac ne isplati nalogodavcu cenu iz ugovora o prodajnom nalogu, jer je nalogodavac zadržao pravo svojine sve dok mu nalogoprimac ne isplati cenu robe, u kom slučaju se nalogoprimac smatra samo držalac te robe.

Iz sudske prakse "Nalogoprimac koji je od nalogodavca primio određenu stvar na prodaju, pa je ne proda niti vrati u određenom roku, već sa njom raspolaže, smatra se da je on stvar kupio. Ali, poverioci nalogoprimca ne mogu stvar zapleniti sve dok on ne isplati cenu stvari nalogodavcu, jer tek tada postaje njihov vlasnik" (prema odluci VPS, Pž. 6612/97).

Primer ugovora o prodajnom nalogu

UGOVOR O PRODAJNOM NALOGU zaključen dana________________u______________, između Preduzeća_______________, koje zastupa _____________________(u daljem tekstu: nalogodavac) i Preduzeća _________________, koje zastupa________________(u daljem tekstu: nalogoprimac). Ovim ugovorom nalogodavac i nalogoprimac su se sporazumeli kako sledi. Član 1. Nalogodavac se obavezuje da_______________godine, preda nalogoprimcu robu iz svog proizvodnog programa radi prodaje, i to:_______________________________________. Cena navedene robe određena je u specifikaciji koja je sastavni deo ovog ugovora. (Ukoliko je u pitanju manja količina robe može sa za svaku od njih odmah pored njene naznake i broja, napisati i cena za svaku robu posebno). 747

Član 2. Prodaju robe iz stava 1. ovog ugovora nalogoprimac vrši u svoje ime i za svoj račun. Član 3. Nalogodavac se obavezuje da robu iz člana 1. ovog ugovora preda - preveze o svom trošku na skladište (u magacin) nalogoprimca. Nalogodavac i nalogoprimac su dužni da odmah po predaji robe sačine zapisnik o primopredaji, utvrđenjem kvantiteta i kvaliteta te robe. Član 4. Nalogoprimac se obavezuje da robu iz člana 1. ovog ugovora proda najkasnije do________godine, po ceni koja je određena u navedenoj specifikaciji (odnosno, po ceni koja je navedena u prethodnom članu). Član 5. Nalogoprimac se obavezuje da prodaju robe iz člana 1. ovog ugovora obavi sa pažnjom dobrog privrednika, o čijem će se smeštaju i čuvanju sam starati. Nalogodavac odgovara za fizičke nedostatke robe, koje su postojale u momentu prelaska rizika na kupca, bez obzira da li je za njih znao ili nije mogao znati. On odgovara i za skrivene nedostatke robe koje su se pojavile posle prelaska rizika na kupca. Član 6. Nalogodavac se obavezuje da nalogoprimcu isplati proviziju od__________% od prodate robe u ugo vorenom roku, i to u roku od____dana od dana kada je nalogodavac primio novac kod svoje banke. Član 7. Ako nalogoprimac ne proda robu iz člana 1. ovog ugovora do roka iz člana 2. istog ugovora, dužan je da neprodatu robu vrati nalogodavcu obaveštavajući ga pismeno, odmah po isteku tog roka, u mestu u kome je robu primio, na račun nalogodavca, odnosno trošku nalogodavca za preuzimanje i prevoz robe koju vraća. Član 8. Neispunjenjem uslova iz prethodnog člana, nalogoprimac se smatra kupcem robe koju nije prodao i u određenom roku je nije vratio nalogodavcu, po ceni koja je ugovorena u članu 2. ovog ugovora, i dužan je da prodajnu cenu za tu robu isplati nalogodavcu u roku od osam dana od dana sticanja svojstva kupca te robe. Član 9. U slučaju iz prethodnog člana, nalogodavac je vlasnik neprodate robe do dana isplate, dok je za to vreme nalogoprimac samo držalac te robe. Član 10. Ovaj prodajni nalog se ne može opozvati sve do isteka vremena u kome je nalogoprimac preuzeo obavezu da robu iz ovog ugovora proda. Član 11. U slučaju spora nadležan je Privredni sud u____________________. Član 12. Ovaj ugovor je sačinjen u 2 istovetna primerka, od kojih jedan za nalogodavca a jedan za nalogoprimca. Nalogoprimac,

748

Nalogodavac,

Primer tužbe u vezi ugovora o prodajnom nalogu

TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće______________________________________________, iz TUŽENI: Preduzeće_______________________________________________, iz radi duga vrednost_______________dinara. Tužilac i tuženi su____________godine zaključili ugovor o prodajnom nalogu, tako što je tužilac iz svog proizvodnog programa, a po izboru tuženog, ovome predao sledeću robu radi prodaje, i to: ___________________________, sve u ukupnoj vrednosti od______________dinara. Stranke su navedenim ugovorom utvrdile vrstu, količinu i cenu za svaku vrstu robe, uz punu odgovornost tužioca za kvalitet te robe. DOKAZ: ugovor od______________________godine. Tuženi je preuzeo napred navedenu robu _______________, uz obavezu da je proda u roku do __________________godine, ili ako je u tom roku ne proda da odmah po isteku tog roga o tome pismeno obavesti tužioca i vrati mu primljenu robu. DOKAZ: potvrda o prijemu robe od_______________godine. Tuženi nije ispostovao obavezu iz navedenog ugovora o prodajnom nalogu, jer u ostavljenom roku za prodaju nije prodao ni jednu od primljenih stvari, a o tome nije ni usmeni ni pismeno obavestio tužio ca, tako da se ta roba i dalje nalazi kod tuženog, ali sada kao njegovo vlasništvo po osnovu kupoprodaje, kako je to predviđeno ugovorom o nalogu od_____________godine. Na taj način tuženi je u obavezi prema tužiocu, kao prodavcu, da tužiocu plati iznos vrednosti preu zete robe, odnosno iznos od______________dinara. Kako tuženi i pored pismene opomene tužioca da ga u smislu ugovora o prodajnom nalogu smatra kupcem, te da je dužan da tužiocu plati iznos od______________dinara, tuženi na ovu opomenu nije odgo vorio, to ga tužilac čini odgovornim u smislu člana 556. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. DOKAZ: dopis tužioca od_____________godine. Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese PRESUDU Obavezuje se tuženo preduzeće____________________, iz______________, da tužiocu_____________, iz_____________, isplati iznos od_____________dinara, po osnovu kupovine robe, sa zateznom kamatom za vreme od______________godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Za tužioca - direktor, Rizik za propast i oštećenje stvari (čl. 555. ZOO) Već je rečeno da je nalogodavac kod ugovora o prodajnom nalogu vlasnik stvari sve do dana kada je nalogoprimac, prema tom ugovoru, bio dužan da proda pokretnu stvar nalogodavca. U vezi sa tim, a naime da se stvar nalogodavca do određenog roka nalazi u posedu nalogoprimca, postavlja se pitanje ko snosi rizik za propast ili oštećenje stvari i da li nalogodavac do tog roka može raspolagati tom stvari dok mu ne bude vraćena. Odredbe ovog člana daju odgovor na ta pitanja. Naime, s obzirom daje stvar po ugovoru o prodajnom nalogu predata (dakle, ne prodata) nalogoprimcu, ovaj mora da odgovara nalogodavcu za primljenu stvar kao dobar privrednik, odnosno daje čuva od oštećenja ili propasti i daje kao ispravnu proda u svoje ime ali za račun 749

nalogodavca. Ako bi stvar u tom periodu bila oštećena ili bi propala krivicom nalogoprimca, nalogoprimac bi odgovarao nalogodavcu po osnovu naknade štete. Međutim, ako bi stvar slučajno propala ili se oštetila, rizik za to snosi nalogodavac. Drugo pitanje se odnosi na pravo raspolaganja stvari date nalogoprimcu radi prodaje. S obzirom da nalogodavac i nalogoprimac zaključuju ugovor o predaji stvari, koji određuje, pored ostalog, rok u kome je nalogoprimac dužan da stvar proda, nalogodavac ne može pre isteka tog roka da raspolaže tom stvari, odnosno ne može je tražiti da mu je nalogoprimac vrati, ili da na drugi način raspolaže. Zbog toga, u slučaju zaplene stvari nalogoprimca, predmet zaplene ne bi mogla biti stvar koja je predmet ugovora o prodajnom nalogu, jer je za sve vreme do njenog plaćanja nalogodavcu ovaj vlasnik te stvari. Tek, ako nalogoprimac istekom određenog roka ne proda stvar nalogodavca i ovome je ne vrati, smatra se daje nalogoprimac kupio tu stvar i dužan je da mu ugovorenu cenu za primljenu stvar isplati danom isteka roka za koje je vreme primio stvar od nalogodavca. Međutim, mada je u narednom članu propisano da ako nalogoprimac do određenog roka ne proda stvar primljenu po osnovu navedenog ugovora, da se smatra daje nalogoprimac kupio tu stvar, ta stvar ne može biti predmet zaplene sve dok nalogoprimac ne isplati cenu nalogodavcu, dakle bez obzira što se smatra daje nalogoprimac, ne vrativši stvar, na neki način postao vlasnik te stvari, jer odredbe ovog člana štite nalogodavca sve do trenutka kada nalogoprimac ne isplati cenu nalogodavcu.

Kad se smatra da je nalogoprimac kupio stvar (čl. 556. ZOO) Nalogoprimac, kao što proizilazi iz odredaba ovog pravnog instituta, ne kupuje stvar od nalogodavca, već stvar prima daje proda u svoje ima a za račun nalogodavca. Odredbe ovog člana imaju u vidu da ako nalogoprimac ne proda stvar i ne preda određenu cenu nalogodavcu do određenog roka, niti je vrati u tom roku, da se smatra kao daje on stvar kupio. Dakle, da bi ovaj institut bio ispoštovan, potrebno je imati u vidu sledeće: a) ako nalogoprimac ne proda primljenu stvar do određenog roka, b) ako stvar proda stvar i ne preda određenu cenu nalogodavcu do određenog roka, v) ako je ne proda stvar i ne vrati je nalogodavcu do određenog roka. U ovom poslednjem slučaju, naveden pod v), nalogoprimac koji ne proda i ne vrati stvar nalogodavcu, smatra se kao da je on sam kupio tu stvar, po ceni po kojoj je trebalo da je proda. U tom slučaju nalogodavac ima tražbeno pravo prema nalogoprimcu, odnosno da traži ispunjenje ugovora u svojstvu prodavca prema kupcu, kao i da zahteva kamatu i troškove. Za sve vreme dok se stvar nalazi kod nalogoprimca, bilo do određenog roka ili posle toga, čak ako se smatra daje stvar i kupio a nije predao određenu cenu nalogodavcu, poverioci nalogoprimca ne mogu zapleniti stvar koja je predmet ugovora o prodajnom nalogu, sve dok nalogoprimac ne isplati cenu nalogodavcu. Za sve to vreme dok se stvar nalazi kod nalogoprimca, odnosno dok nalogodavcu nije isplatio određenu cenu, nalogodavac drži stvar u ime i za račun nalogodavca, zbog čega poverioci nalogoprimca nemaju pravo da tu stvar zaplene. Isti slučaj nastao bi i ako bi protivu nalogoprimca bio otvoren postupak stečaja ili prinudnog poravnanja, i u tom postupku popiše i stvar na kojoj nalogodavac ima pravo svojine, nalogodavac ima pravo da izuzme tu stvar iz tog postupka podizanjem izlučne tužbe.

750

UGOVOR O ZAJMU Pojam (čl. 557. ZOO) Ugovor o zajmu je takav ugovor kojim se zajmodavac obavezuje da zajmoprimcu preda određeni iznos novca ili određenu količinu drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena isti iznos novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta, kako propisuju odredbe ovog člana. To je ugovor po kome zajmoprimac postaje vlasnik pozajmljene stvari - uz naknadu ili besplatno, uz obavezu zajmoprimca da posle isteka određenog vremena vrati zajmodavcu istu količinu novca ili stvari. Ova vrsta ugovora ima primenu u ugovorima u privredi, a posebno u odnosima između fizičkih lica, za koje je zakon propisao da zajmoprimac duguje kamatu i ako ona nije ugovorena. Iz navedenog se može zaključiti da je ugovor o zajmu realan ugovor, što znači da nastaje kada se preda novac ili druga stvar, zatim on daje pravo svojine zajmoprimcu, što znači da primljenom stvari može da raspolaže, odnosno daje koristi po svojoj volji, zatim da postoji dužnost vraćanja pozajmljenih stvari, iste vrste i istog kvaliteta, kao i vraćanja tih stvari u ugovorenom roku sa naknadom ili bez naknade, uz plaćanje ili bez plaćanja kamate, bilo ugovorne ili zatezne, jer one predstavljaju naknadu za korišćenje tih stvari. Ugovor o zajmu, dakle, može biti bez kamate ili sa kamate. Ako je bez kamate ugovor o zajmu ima karakter tzv. besplatnog zajma, kada zajmoprimac posle isteka ugovorenog roka vraća zajmodavcu samo pozajmljenu stvar. Kod ugovora u privredi, prema odredbama člana 558. ovog zakona, zajmoprimac duguje kamatu i ako ona nije ugovorena. U klasičnom pravu, ugovor o zajmu je bio realan ugovor (kada pri zaključenju ugovora jedna strana predaje stvar drugoj strani), dok se u modernom pravu to shvatanje napušta i prihvaćeno je shvatanje daje ugovor o zajmu konsesualan ugovor (kada se ugovorena stvar ne mora odmah predati - dovoljno je ako su ugovorne stranke dale saglasnost volje da se takav ugovor zaključi). To modernije shvatanje prihvatio je ZOO i praksa naših sudova, i, zauzeto je i stanovište, da kada zajmodavac i zajmoprimac zaključe ugovor o zajmu, da tada takav ugovor o zajmu nije realan nego konsesualan ugovor. U našem pravu, a posebno u privrednom pravu, uvek se podrazumeva da su stranke ugovorile da će zajmoprimac plaćati kamate na primljeni zajam. Ako visina nije ugovorena zajmoprimac je dužan da kamatu plaća po zakonskoj ili uobičajenoj stopi. Kada ugovorom o zajmu stranke ugovore da će dužnik na primljeni zajam plaćati kamatu po nižoj stopi od zakonske, pa dužnik zapadne u docnju, kamatu plaća od momenta padanja u docnju po zakonskoj stopi, ako drukčije nije ugovoreno. Isto tako, ako je ugovoren beskamatan zajam - sa licem koje nije privredno društvo, a zajmoprimac ne vrati zajam o roku, zajmodavac je ovlašćen da traži od zajmoprimca da mu plaća kamatu za vreme dok je u docnji. Svaka stranka, kao i kod svih ugovora, dužna je da svoje ugovorom preuzete obaveze, ispuni uredno i o roku. Davalac zajma koji nije uredno ispunio svoju ugovornu obavezu ne može sa svoje strane tražiti da tuženi ispuni svoju obavezu onako kako je ugovorom bilo određeno. S druge strane, dužnik je dužan da obavezu ispuni saglasno ugovoru, pa je dužan da kredit vrati u devizama, ako ga je u devizama dobio, bez obzira da li je ostvario devizni efekat iz posla zbog koga je kredit koristio. Ugovor o zajmu nije ugovor o kreditu, naročito ne ako je predmet ugovora novac. Ovo zbog toga što su ugovori o kreditu bankarski poslovi, za koje je Zakon o obligacionim odnosima propisao posebne odredbe o zaključenju te vrste ugovora. Međutim, ugovor o zajmu novca može se zaključiti i između druge vrste fmansijske organizacije i pređuzeća, koje pozajmice vrše u cilju privlačenja zajmoprimca kao potencijalnog partnera zajmodavca, kao što to može biti kod osiguravajućih organizacija, koji takođe može predstavljati neku vrstu ugovora o kreditu, pa se takav ugovor može zaključiti i između pređuzeća koje nemaju delatnost kreditiranja, ali ulaze u odnos pomaganja, solidarnosti sa drugim preduzećem, davanja novca na zajam, kada im je takođe cilj daljeg razvijanja svojih proizvodnih programa, vezujući zajam ili za vraćanje novca ili za vraćanjem jednake vrste i jednakog kvaliteta stvari koja odgovara stvari datoj na zajam. Za razliku od ugovora o zajmu, ugovor o kreditu između korisnika pravnih lica kao i fizičkih lica koja obavljaju delatnost i banke mora biti pismen (čl. 1066. ZOO) i nikakvi naknadni sporazumi o izmeni pojedinih odredbi ne proizvode pravno dejstvo, ukoliko za to nisu saglasne obe ugovorne strane.

Sudska praksa Zastarelost potraživanja iz ugovora o zajmu Kada potraživanje potiče iz ugovora o zajmu, onda se na takvo potraživanje ne može primeniti rok zastarelosti iz člana 374. 300, već to potraživanje zastareva u opštem zastarnom roku. 751

Iz obrazloženja U postupku u privrednom sporu je utvrđeno da su stranke zaključile ugovor o zajmu. Tužilac je kao zajmodavac tuženom kao zajmoprimcu pozajmljivao sirovinu za potrebe proizvodnje. Tuženi se ugovorom obavezao da tužiocu vrati robu iste količine i istog kvaliteta. Na osnovu nesporno utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev. Tužbeni zahtevje odbijen sa razloga usvajanja prigovora zastarevanja, koji je istakao tuženi. Nižestepeni sudovi smatraju da se na materijalno pravni odnos stranaka, tj. na ugovor o zajmu iz čl. 557. ZOOprimenjuje trogodišnji zastarni rok iz čl. 374.300. Primenom odredbe čl. 374. ZOO nižestepeni sudovi su usvojili prigovor zastarelosti i odbili tužbeni zahtev. Nižestepeni sudovi su o tužbenom zahtevu odlučili pogrešnom primenom materijalnog prava. Trogodišnji rok zastarevanja iz člana 374. ZOO ne primenjuje se na ugovor o zajmu. Odredba čl. 374. st. 1. je jasna. Njome je propisano da međusobno potraživanje pravnih lica iz ugovora o prometu roba i usluga, kao i potraživanje naknade za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima zastarevaju za tri godine. Ugovor o zajmu iz čl. 557. ZOO nije ugovor o prometu roba i usluga koji sepominje u st. 1. čl. 374.ZOO. To proizilazi iz odredbe čl. 55 7. ZOO, kojom je propisano da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Otuda se na ugovor o zajmu primenjuje rok zastarelosti iz čl. 371. ZOO, a to je desetogodišnji rok. Iz nespornog činjeničnog stanja jasno proizilazi da opšti rok zastarelosti u kome tužilac kao zajmodavac ima pravo da od tuženog kao zajmoprimca traži vraćanje pozajmljenih stvari, nije protekao. Od dana izvršene pozajmice, kao po-četog roka zastarevanja koji je najpovoljniji za tuženog kao zajmoprimca pa do dana utuženja, nije protekao opšti rok zastarelosti od 10 godina. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 6/05 od 24.3.2005. godine); Izmakla korist z^bop povrede ugovorne obaveze Poverilac osnovano može ostvarivati naknadu štete u vidu izgubljene dobiti samo u slučaju dokaznog postojanja činjenica na osnovu kojih je još u vreme zaključenja ugovora dužnik morao predvideti takvu štetu kao moguću posledicu povrede ugovora. Iz obrazloženja Naknada štete u vidu izmakle koristi nastale zbog povrede ugovorne obaveze o datumu vraćanja pozajmice može se ostvariti samo u slučaju postojanja uslova propisanih odredbom člana 266. st. 1. u vezi člana 262. st. 2. ZOO. Saglasno toj odredbi zakona, ostvarenjem prava na naknadu izmakle koristi uslovljeno je postojanjem činjenica koje su bile poznate, ili morale biti poznate dužniku na osnovu kojih je u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguću posledicu povrede ugovora i nastanak takve štete. Jezičko značenje te odredbe nedvosmisleno ukazuje da se pitanje osnovanosti zahteva za naknadu izmakle dobiti ceni na osnovu postojanja činjenica koje su u vreme zaključenja ugovora bile poznate, ili morale biti poznate dužniku. Pored toga, postojanje takvih činjenica je u vreme zaključenja ugovora moralo nedvosmisleno upućivati da će se u slučaju dužničke docnje poverilac lišiti mogućnosti ostvarenja dobiti koju bi u redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima svakako ostvario replasmanom pozajmljenih sredstava. Prema tome, tužilac bi mogao ostvariti iz-maklu dobit samo u slučaju dokaznog postojanja činjenica na osnovu kojih je još u vreme zaključenja ugovora dužnik morao predvideti takvu štetu kao moguću posledicu povrede ugovora. U konkretnom slučaju, nema nijednog dokaza kojim se potvrđuje postojanje takvih činjenica. Naprotiv, dokazano je da se pravni prethodnik tužioca u vreme zaključenja ugovora o zajmu nije bavio sticanjem dobiti plasmanom slobodnih novčanih sredstava. Štaviše, i pozajmljeni novac u spornom odnosu je dat tuženom kao beskamatni zajam. Zato je očito da kod takvog stanja stvari tuženi nije mogao predvideti da će njegova docnja u povraćaju zajma dovesti do gubitka u imovini zajmodavca. Iz tog razloga je pravno neutemeljen i zahtev tužioca za naknadu izgubljene dobiti kao posledice tuženikove docnje kojom je onemogućen da izvrši replasman pozajmljenih sredstava. Sledom rečenog, nema mesta ni stanovištu drugostepenog suda da se osnovanost tužbenog zahteva zasniva na činjenici da je pravni prethodnik tužioca docnije pripojen preduzeću koje je u okviru svog poslovanja ostvarivalo dobit plasmanom slobodnih novčanih sredstava na tržištu novca. Ovo sa razloga, što je ugovor o zajmu iz koga potiče sporni odnos, zaključen mnogo pre zajmodavčevog pripajanja tom preduzeću. Zato nema mesta vezivanju osnovanosti tužbenog zahteva za promenjene okolnosti nastale nakon zasnivanja ugovornog odnosa tuženog i pravnog prethodnika tužioca" (prema odluci VSS, Prev. 394/00 od 6. 12. 2000. godine); 752

Ugovor o zajmu obavezuje ako za njegovo zaključenje postoji suglasnost volja stranaka Ako se ugovor o zajmu osporava, tj. da ugovor uopšte nije zaključen, njegovo postojanje se ne može dokazivati fotokopijom ugovora, koji nije overen u skladu sa Zakonom o overavanju potpisa, bez obzira što potpisi ugovorača na fotokopiju nisu sporni. Iz obrazloženja Prema razlozima obrazloženja svojih presuda, nižestepeni sudovi su zaključili da su u konkretnom slučaju parnične stranke potpisivan]em priznanice od 6.07.1997. godine, sa svim elementima takvog ugovora, zaključile ugovor o zajmu, kojim je tuženi od tužioca primio na ime pozajmice iznos od 20.000 DEM, sa rokom vraćanja 20.07.1997. godine. Kako je utvrđeno da tuženi nije uopšte vratio taj iznos tužiocu, nižestepeni sudovi su našli da je tuženi zato kao zajmoprimac u obavezi vraćanja pozajmljenog deviznog iznosa (u dinarskoj protivvredno-sti, sa domicilnom kamatom od dana padanja u docnju), primenom materijalno-pravnih odredbi ugovora o zajmu. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude našao za irelevantnim to što je navedena priznanica od 6.07.1997. godine, na bazi koje je prvostepeni sud ustvari izveo svoj činjenično-pravni zaključak, u fotokopiji - u kontekstu neosporenog tuženikovog potpisa na njoj, prenebregavši ono najvažnije - da sadržinu ove priznanice, koju su tuženi i svedok po priznanici VV, sve vreme osporavali, tokom provedenog prvostepenog postupka i u ožalbenom postupku. Zapravo, notorna je nepouzdanost pismenog dokaza koji je u fotokopiji, što tuženi u reviziji osnovano ukazuje. Dokaznu snagu isprava, u konkretnom slučaju privatna, ima, ako je autentična: u originalu ili u overe-noj fotokopiji, kojom se potvrđuje da je fotokopija istovetna sa izvornom ispravom, u postupku propisanom članovima 10-13. Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa ("SI. glasnik RS" br. 39/93). Prema tome, kako je stranka koja se poziva na privatnu ispravu za dokaz svojih navoda dužna da tu ispravu sama podnese u smislu odredbe člana 232. stav 1. ZPP; to će prvostepeni sud u ponovnom postupku naložiti tužiocu da podnese original navedene priznanice, da bi potom, o postojanju relevantne činjenice prijema navedenog deviznog iznosa od strane tuženog i zašto, odnosno po kom pravnom osnovu, zaključio primenom pravila o teretu dokazivanja i člana 223. ZPP u vezi člana 8. ZPP, ili je, pak, devizni iznos od tužioca primio svedok VV i to po drugom pravnom osnovu. Sledom toga će odlučiti o postavljenom tužbenom zahtevu tužioca po osnovu zajma i za tu svoju ponovnu odluku će dati jasne i argumentovane razloge, na način propisan članom 342. ZPP. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3112/05); Solidarna odgovornost zajmoprimca i jemca Posle ugovorenog roka, zajmoprimac je obavezan da zajmodavcu vrati istu količinu novca. Jemac odgovara poveriocu isto kao glavni dužnik. Prema obrazloženju Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pozajmio 10.000 USA dolara tuženoj BB dana 1. decembra 2000. godine, o čemu su sačinili ugovor o zajmu istoga dana, na kome su potpisi overeni pred Opštinskim sudom u V. dana 17. avgusta 2001. godine, uz učešće tuženog VV, kao jemca. Tužena je izvršila delimični povraćaj dugovanog iznosa, sa kamatom i troškovima postupka, ali nije izvršila povraćaj iznosa od 3.750 eura. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su tuženi pobijanom presudom obavezani da solidarno izvrše povraćaj dugovanog iznosa tužiocu, sa domicilnom kamatom počev od 21. januara 2004. godine, kao dana padanja u docnju, jer je obaveza tužene BB bila da celokupan iznos zajma vrati najkasnije do 20. januara 2004. godine. Za ovu odluku dati su razlozi koje u celini prihvata i Vrhovni sud, pa su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. U konkretnom slučaju su tužilac i tužena BB zaključili ugovor o zajmu određene količine novca, u smislu odredbe čl. 557. Zakona o obligacionim odnosima. Prema toj odredbi, posle ugovorenog roka, zajmoprimac je obavezan da zajmodavcu vrati istu količinu novca. Tužena BB nije u potpunosti izvršila povraćaj dugovanog iznosa, zbog Čega je pravilno sudskom presudom obavezana da dugovani iznos novca vrati tužiocu. Pored izloženog pravilno je primenjena i odredba čl. 1004. st. 3. istoga Zakona, u odnosu na tuženog VV, kao jemca, jer je on po navedenoj odredbi zakona solidarni jemac, kao jemac platac, koji odgovara poveriocu isto kao glavni dužnik za ćelu obavezu, te poverila da može ispunjenje obaveze zahtevati bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca, ili od obojice u isto vreme. Pravilno suprimenjene i odredbe o kamati, propisane odredbom čl. 277. ZOO, jer tužena BB nije celokupan dugovani iznos vratila tužiocu najkasnije od 20. januara 2004. godine, čime je pala u docnju (prema presudi VSS, Rev. 2881/05).

753

Primer ugovora o zajmu UGOVOR O ZAJMU zaključen dana_______________u______________, između Preduzeća______________, koje zastupa _____________________(u daljem tekstu: zajmodavac) i Preduzeća____________________________________, koje zastupa_______________(u daljem tekstu: zajmoprimac). Ovim ugovorom zajmodavac i zajmoprimac su se sporazumeli kako sledi. Član 1. Imajući u vidu da zajmoprimac proizvodi robu iz svoje delatnosti za tržište, a da nema u dovoljnoj meri novčana sredstva za obrtni kapital, te da su stranke iz ovog ugovora u čestom poslovnom odnosu u vezi robe koju koristi zajmoprimac, zajmodavac se obavezuje da zajmoprimcu preda, odnosno uplati na njegov žiro račun iznos od______________dinara, za potrebe nabavke repromaterijala i druge potrebe daljeg razvoja proizvodnog programa zajmoprimca. Član 2. Zajmodavac se obavezuje da novčana sredstva iz prethodnog člana uplati na žiro račun zajmo primca najkasnije do______________godine. Član 3. Zajmoprimac se obavezuje da sredstva iz člana 1. ovog ugovora upotrebi namenski, kako je to u navedenom članu određeno. Član 4. Zajmoprimac se obavezuje da novčana sredstva iz člana 1. ovog ugovora vrati zajmodavcu najka snije do____________godine, sa______% ugovorne kamate, za vreme od prijema novca do roka vraćanja, a u slučaju docnje obavezuje se i na plaćanje zatezne kamate od dana docnje do dana vraćanja. Član 5. Radi osiguranja zajma iz ovog ugovora, odnosno duga, zajmodavac će u svoju korist uknjižiti zalo žno pravo na zajmoprimčevoj nekretnini, upisanoj u zemljišnim knjigama_____________, na kat. parceli br.________, zk.. ul. br._________, KO_________. Član 6. Za sve drugo što nije predviđeno ovim ugovorom, primeniće se odredbe o zajmu iz Zakona o obligacionim odnosima. Član 7. Za slučaj spora stranke određuju nadležnost Privrednog suda u_________________. Član 8. Ovaj ugovor je sastavljen u dva primerka, od kojih za svaku stranku po jedan. Zajmoprimac,

Zajmodavac,

Primer tužbe u vezi ugovora o zajmu TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC:______________________________________________________iz TUŽENI: iz" TUŽBA

radi vraćanja pozajmljenih stvari, vrednost spora ____________dinara. Na molbu direktora tuženog preduzeća, tužilac je tuženom preduzeću dao na pozajmicu 15 tona cemen ta u džakovima, 11 tabli pocinkovanog lima dimenzije ____________mm i 200 komada cevi za skelu dužine od po 5 metara, odnosno ukupne dužine od 1000 m., sa rokom vraćanja do ________________godine. DOKAZ: - pismo tuženog br. _____od___________godine, - potvrda o prijemu robe od ____________godine. Po proteku roka za vraćanje pozajmljene robe, tužilac je od tuženog, svojim dopisom od _____________godine, tražio povraćaj predmetne robe, ali tuženi nije odgovorio na ovaj zahtev. 754

DOKAZ: dopis tužioca od______________godine. Cena pozajmljene robe na dan podnošenja tužbe iznosi_______________dinara. S obzirom na izneto, tužilac predlaže da sud posle sprovedenog postupka, odnosno izvedenih dokaze, donese sledeću PRESUDU Obavezuje se tuženi__________________, iz____________, da tužiocu_____________, iz ____________________, vrati: 15 tona cementa u džakovima, 11 tabli pocinkovanog lima dimenzije________ mm i 200 komada cevi za skelu od po 5 metara dužine, odnosno ukupne dužine od 1000 metara, koje je od njega primio na pozajmicu, i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, sve u roku od 8 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Za tužioca - direktor, NAPOMENA: tužilac u navedenom primeru tužbe nije mogao da postavi i alternativni zahtev, tj. da ako mu tuženi ne vrati navedene stvari, da se tuženi obavezuje da tužiocu isplati odgovarajući novčani iznos po osnovu vrednosti robe na dan donošenja presude, jer se alternativna obligacija ne može uspostaviti tužbom, ako tako nije ugovoreno, odnosno presudom, jer alternativna obaveza nastaje samo ugovorom, u smislu člana 403. Zakona o obligacionim odnosima. Da bi se postavio tužbeni zahtev za izvršenje alternativne obaveze, takva obaveza mora da proizilazi iz ugovora stranaka, tj. da su stranke ugovorile izvršenje alternativne obligacije, i to vraćanje pozajmljene robe ili isplatu cene te robe. U konkretnom slučaju, navedeni primer tužbe, nema i alternativnu obligaciju, pa je u tom primeru tražen samo povraćaj pozajmljene robe. Ako se u izvršnom utvrdi da tuženi nema traženu robu, tada se uspostavlja odnos novčane obaveze, što se kod izvršnog suda utvrđuje veštačenje i ostvaruje naplata na novčanim sredstvima dužnika u korist poverioca.. Kamata (čl. 558. ZOO) Kamata, kao stoje poznato, može biti ugovorna ili zatezna. Ugovorna kamata je jedan od oblika naknade za koristi koje jedan ugovorač ima, i njena visina je određena saglasno odredbama člana 399. ovog zakona, a naime ona se kod fizičkih lica može ugovoriti do visine kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju, a kod ugovora u privredi, odnosno između drugih pravnih lica, u visini kamatne stope koju banka ili druga bankarska organizacija plaća, odnosno ugovara za takvu ili sličnu vrstu posla. Zatezna kamata se, prema odredbama člana 277. ovog zakona, primenjuje kada dužnik zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, kada dužnik koji zadocni sa tom obavezom duguje zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom, odnosno Zakonom o visini stope zatezne kamate. Navedena pravila primenjuju se i kod ugovora o zajmu, s tim što se kamata na pozajmljena sredstva može ugovoriti ali i ne mora. Ako kod fizičkih lica kamata nije ugovorena, onda se zajam tretira kao tzv. besplatan zajam, što znači daje zajmoprimac dužan da vrati zajmodavcu samo glavnicu, ali ako zakasni sa isplatom glavnice on je u obavezi da zajmodavcu plati zateznu kamatu, za vreme od isteka roka plaćanja do dana isplate. U našem pravu, a posebno u privrednom pravu, uvek se podrazumeva da su stranke ugovorile da će zajmoprimac plaćati kamate na primljeni zajam. Ako visina nije ugovorena zajmoprimac je dužan da kamatu plaća po zakonskoj ili uobičajenoj stopi. Kada ugovorom o zajmu stranke ugovore da će dužnik na primljeni zajam plaćati kamatu po nižoj stopi od zakonske, pa dužnik zapadne u docnju, kamatu plaća od momenta padanja u docnju po zakonskoj stopi, ako drukčije nije ugovoreno. Isto tako, ako je ugovoren beskamatan zajam - sa licem koje nije privredno društvo, a zajmoprimac ne vrati zajam o roku, zajmodavac je ovlašćen da traži od zajmoprimca da mu plaća kamatu za vreme dok je u docnji. Kod ugovora u privredi, ako kamata nije ugovorena, zajmodavac duguje i kamatu, i to kako ugovornu, u visini kamatne stope koju banka ili druga bankarska organizacija plaća, odnosno ugovara za takvu ili sličnu vrstu posla, tako i zateznu ako je u docnji sa vraćanjem zajma, i to u visini kako određuje Zakon o visini stope zatezne kamate. Zakon o obligacionim odnosima u članu 25. st. 2. propisao je da su "ugovori u privredi, u smislu ovog zakona, ugovori koje preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost zaključuju među sobom u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima". Pod ugovorom u privredi podrazumevaju se i ugovori koje zaključuju i druga pravna lica, pa i ona koja po zakonu obavljaju vanprivrednu delatnost, ako je propisano da mogu obavljati i privrednu delatnost, a ugovor je 755

zaključen u obavljanju dozvoljene privredne delatnosti ili u vezi sa tom delatnošću. Naime, kako pojam privredne delatnosti iz člana 25. stav 2. ovog zakona obuhvata delathost kao predmet poslovanja, to upućuje na zaključak da se delatnost odnosi i na osnovnu i na sporednu. Sudska praksa ide i dalje od navedenog pravila, te zaključuje da je spor iz međusobnog privrednog odnosa pravnih lica u smislu člana 15. stav 1. tačka la. Zakona sudovima, "spor koji je nastao iz međusobnog privrednog poslovanja ili u vezi sa tim poslovanjem, bez obzira da li su registrovana za obavljanje privredne delatnosti". Iako je u odredbama stava 2. ovog člana propisano da "u ugovorima u privredi zajmoprimac duguje kamatu i ako ona nije ugovorena", privredni subjekti mogu zaključivati ugovore o zajmu i bez navođenja prava zajmodavca na kamatu, pa je ne moraju ni realizovati, ako je, na primer, zajam dat u interesu zajmodavca, kao što bi bio slučaj da zajmoprimac gradi neki objekat za zajmodavca, a u određenom trenutku mu nedostaje neki materijal koji zajmodavac ima, kada i zaključuju ugovor o stvari koja se daje u zajam i rok o kome je zajmoprimac dužan da te stvari vrati zajmodavcu. Odredba stava 2. ovog člana ima više dispozitivni karakter, ali ona štiti, odnosno daje pravo zajmodavcu da traži povraćaj glavnice i plaćanje ugovorne kamate, ako je slučajno nije ugovorio. Međutim, ako je ugovorom između pravnih lica, odnosno u vezi ugovora u privredi predviđeno da se zajmodavac odriče prava na ugovornu kamatu, ne može se primeniti odredba stava 2. ovog člana. Primena odredbe tog stava dolazi u obzir samo ako stranke u ugovoru o zajmu nisu ništa ugovorile u pogledu plaćanja kamate.

OBAVEZA ZAJMODAVCA Predaja obećanih stvari (čl. 559. ZOO) U klasičnom pravu, ugovor o zajmu je bio realan ugovor (kada pri zaključenju ugovora jedna strana predaje stvar drugoj strani), dok se u modernom pravu to shvatanje napušta i prihvaćeno je shvatanje daje ugovor o zajmu konsesualan ugovor (kada se ugovorena stvar ne mora odmah predati - dovoljno je ako su ugovorne stranke dale saglasnost volje da se takav ugovor zaključi). To modernije shvatanje prihvatio je ZOO i praksa naših sudova, i, zauzeto je i stanovište, da kada zajmodavac i zajmoprimac zaključe ugovor o zajmu, da tada takav ugovor o zajmu nije realan nego konsesualan ugovor. To potvrđuju i odredbe ovog člana. Obaveza zajmodavca je da preda zajmoprimcu predmet zajma u ugovoreno vreme, a ako rok za predaju nije određen, onda kad to zajmoprimac zatraži. S obzirom daje ugovor o zajmu realan ugovor, za njegovu valjanost je od posebnog značaja predaja stvari koja se daje u zajam. Zajmoprimac prijemom pozajmljene stvari postaje vlasnik te stvari. Ako je ugovor o zajmu zaključen ali zajmoprimcu nije predata predmet zajma, u pitanju je konsesualni ugovor, tj. ugovor koji nastaje samim sporazumom, u tom smislu da su se ugovorači sporazumeli o roku predaje obećanih stvari u zajam ili da će se o tom roku naknadno dogovoriti. Inače, ugovor o zajmu nastaje po izvršenoj predaji pozajmljene stvari zajmoprimcu, a prestaje danom kada zajmoprimac vrati pozajmljenu stvar zajmodavcu. Ako u ugovoru o zajmu nije određen rok predaje određene stvari, zajmoprimac ima pravo da traži da mu zajmodavac preda stvar u roku. Ako zajmodavac ne izvrši svoju obavezu, zajmoprimac ima pravo da traži izvršenje obaveze zajmodavca, s tim stoje zajmoprimac, u slučaju sumnje da li će vratiti pozajmljenu stvar u ugovorenom roku, dužan da da potrebno obezbeđenje, ili da mu neko drugi jemči za izvršenje obaveze vraćanja zajma u određenom roku. Predaja pozajmljene stvari vrši se neposredno, ili ako je u pitanju novčano pozajmljivanje kod ugovora u privredi, predaja se vrši uplatom putem određene banke, kada zajmodavac na račun zajmoprimca uplati ugovoreni iznos zajma. Predaja stvari se smatra izvršenom i ako se ugovorne strane dogovore da zajmodavac određenu stvar - iznos zajma preda nekom trećem licu, odnosno poveriocu zajmoprimca. Zajam se može dati i po osnovu stvari koje zajmoprimac primi od zajmodavca da ih proda, a novac od tako prodate stvari zadrži za sebe po osnovu zajma. Predajom stvari zajmoprimcu na prodaju, smatra se daje nastao ugovor o zajmu, pa je zajmoprimac po proteku ugovorenog roka dužan da zajmodavcu vrati novčani iznos koji predstavlja vrednost predatih stvari u momentu njihove predaje. Ugovor o zajmu može nastati i prenovom (novacijom), kada se stranke saglase da se postojeća obaveza dužnika, u ovom slučaju zajmoprimca, zameni novom obavezom, obavezom o zajmu, utoliko pre što nova obaveza ima drugi pravni osnov od ranijeg povodom koga je nastao dug zajmoprimca. Ako u ugovoru o zajmu nije ugovoreno vreme predaje stvari u zajam, a zajmoprimac nije tražio da mu se stvar preda u određenom roku, prema stavu 2. ovog člana, pravo zajmoprimca da traži određenih stvari zastareva za tri meseca od dolaska zajmodavca u docnju, a u svakom slučaju za godinu dana od dana zaključenja konsesualnog ugovora. U pitanju su dispozitivni rokovi, koji se primenjuju ako stranke nisu svojom voljom odredile neki rok za izvršenje obaveze. Prvi je subjektivni rok, a drugi apsolutni rok u kome se može tražiti predaja stvari. 756

Loše materijalne prilike zajmoprimca (cl. 560. ZOO) Stav 1. ovog člana ima u vidu zaključenje konsesualnog ugovora, tj. ugovora po kome se zajmodavac obavezuje da zajmoprimcu preda u svojinu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, ali mu te stvar još nije predao, bilo saglasno ugovoru - dok zajmoprimac ne obezbedi potvrdu o svom bonitetu, odnosno dok ne pribavi neko obezbeđenje, kao što bi bio slučaj, na primer, jemstvo nekog lica da će zajmoprimac vrati pozajmljenu stvar u ugovorenom roku, ili u slučaju ako zajmodavac svojom voljom uskrati izvršenje takvog ugovora, u kom slučaju zajmoprimac ima pravo da traži da zajmodavac ispuni svoju obavezu. Zajmodavac može odbiti da izvrši svoju obavezu predaje obećane stvari: a) ako se pokaže da su materijalne prilike zajmoprimca takve da je neizvesno da li će on biti u stanju da vrati zajam, a u vreme zaključenja ugovora to nije znao i b) ako se pogoršanje zajmoprimčevih materijalnih prilika dogodilo posle zaključenja ugovora. Zaključenjem ugovora o zajmu stranke izražavaju svoju volju da takav ugovor zaključe. Međutim, iako su stranke zaključile ugovor o zajmu, zajmodavac nije dužan da izvrši svoju obavezu predaje predmeta stvari zajma, ako zajmodavac posle zaključenja ugovora sazna da su materijalne prilike zajmoprimca takve da ovaj neće biti u mogućnosti da vrati zajam. Prema odredbama člana 123. ovog zakona, ako je ugovoreno da prvo jedna strana ispuni svoju obavezu, pa se posle zaključenja ugovora materijalne prilike druge strane pogoršaju u toj meri daje neizvesno da li že ona moći ispuniti svoju obavezu, ili ako ta neizvesnost proizilazi iz drugih ozbiljnih razloga, strana koja se obavezala da prva ispuni svoju obavezu može odložiti njeno ispunjenje dok druga strana ne ispuni svoju obavezu, ili dok ne pruži dovoljno obezbeđenje da će je ispuniti. To predstavlja i osnov koji prema odredbama ovog člana (560.) daje pravo zajmodavcu da ne izvrši svoju obavezu, posebno što je to i naglašeno u ovom članu povodom zaključenja i izvršenja ugovora o zajmu. Pošto se ugovorom o zajmu može odrediti rok u kome je zajmodavac dužan da izvrši svoju obavezu predaje u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, zajmodavac ima mogućnosti da do određenog roka proveri bonitet zajmoprimca, pa ako proverom utvrdi daje neizvesno da će zajmoprimac vratiti zajam, a o toj činjenici nije znao prilikom zaključenja ugovora, može odbiti izvršenje svoje obaveze da zajmoprimcu preda predmet zajma. Ako te okolnosti nisu postojale u vreme zaključenja ugovora o zajmu, odnosno ako su se materijalne prilike zajmoprimca pogoršale posle zaključenja ugovora, i u tom slučaju zajmodavac nije u obavezi da izvrši svoju obavezu predaje stvari po osnovu zajma. Ako su u pitanju samo pretpostavke zajmodavca o lošem, odnosno pogoršanom materijalnom stanju zajmoprimca, zajmoprimac je dužan da zajmodavcu pruži određena obezbeđenja da će ugovor o zajmu izvršiti saglasno ugovoru, kao stoje na primer jemstvo nekog lica čije je materijalno stanje dobro, ili zajmoprimac da zajmodavcu kakvu vrednu stvar kao obezbeđenje potraživanja zajmodavca, zajmodavac je dužan da izvrši svoju obavezu iz ugovora o zajmu, jer bi u protivnom snosio obavezu naknade štete zajmoprimcu zbog obećanih a ne dobijenih stvari po osnovu ugovora o zajmu. v

Šteta zbog nedostataka pozajmljenih stvari (cl. 561. ZOO) S obzirom daje odredbama člana 557. ovog zakona propisano da ugovorom o zajmu zajmodavac predaje u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, jasno je da stvari iz tog odnosa, u pogledu odgovornosti za materijalne i pravne nedostataka, dele sudbinu stvari koje su predmet dvostranih ugovora. Stav 1. i stav 2. ovog člana odnose se na obavezu zajmodavca da naknadi zajmoprimcu štetu koja bi mu bila prouzrokovana zbog materijalnih nedostataka stvari datih na zajam, ali ne podjednakim uslovima. Razlika među tim stavovima ogleda se u tome što se stav 1. ovog člana odnosi na materijalne nedostatke pozajmljenih stvari koje su date na zajam sa naknadom, u kom slučaju zajmodavac uvek odgovara za materijalne nedostatke pozajmljenih stvari, dok se stav 2. ovog člana odnosi na ugovor o zajmu bez naknade, u kom slučaju zajmodavac odgovara za naknadu štete samo ako su mu nedostaci stvari bili poznati ili mu nisu mogli ostati nepoznati, a on o njima nije obavestio zajmoprimca. Stav 1. ovog člana ima svoju podlogu u odredbi člana 121. stav 1. ovog zakona, koja propisuje pravilo da kod ugovora sa naknadom svaki ugovorač odgovara za materijalne nedostatke svog ispunjenja. U ovom slučaju zajmodavac odgovara za naknadu štete zajmoprimcu bez obzira da li su mu bile poznati nedostaci stvari ili su mu mogli ostati nepoznati. Međutim, stav 2. ovog člana (561.) ima u vidu "zajam bez naknade", pa je bilo nužno da i ovaj odnos bude regulisan zakonom, ali tako da zajmodavac odgovara za štetu zajmoprimcu samo ako su mu nedostaci stvari bili poznati ili mu nisu mogli ostati nepoznati, a on o njima nije obavestio zajmoprimca. Ugovor o zajmu bez naknade je neka vrsta dobročinih ugovora, kada zajmodavac želi da pomogne licu kome daje zajam, da popravi svoje materijalno i finansijsko stanje, da razvije proizvodnju ili neku drugu privrednu delatnost. Međutim, i pored toga, a s obzirom daje zajmoprimac u obavezi da zajmodavcu vrati pozajmljeni iznos ili stvar, logično je bilo propisati pravilo da ako zbog materijalnih i pravnih nedostatka zajmoprimac 757

ne može da ostvaruje dohodak, odnosno onu korist zbog koje je ugovor o zajmu potpisao, zbog čega ne bi bio u mogućnosti da zajam vrati u onoj količini novca ili neke druge stvari koju je ugovorom o zajmu dobio, da zajmodavac odgovara za štetu koju bi zajmoprimac pretrpeo ako stvar koju je dobio na zajam nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet, pa i ako stvar nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je zajmoprimac nabavlja, a koja je bila poznata zajmodavcu ili mu je morala biti poznata. Imajući u vidu sadržinu odredaba člana 558. ovog zakona, da se zajmoprimac može obavezati da uz glavnicu duguje i kamatu, moglo bi se reći da ugovor o zajmu sa naknadom podrazumeva obe ove kategorije, kao i neke druge sporedne obaveze koje idu uz dvostrane ugovore, dok stav 2. ovog člana ima u vidu samo vraćanje glavnice, ali je i to od značaja za odgovornost zajmodavca ako mu zajmoprimac ne može vratiti zajam zbog materijalnih nedostataka pozajmljenih stvari, koji su bili poznati zajmodavcu ili mu nisu mogli ostati nepoznati, a o tome nije obavestio zajmoprimca.

OBAVEZE ZAJMOPRIMCA Rok vraćanja zajma (cl. 562. ZOO) Odredbe ovog a i narednih članova regulišu pitanja koja se odnose na obaveze zajmoprimca. Tako je, kao osnovno pravilo za njega propisana dužnost da vrati u ugovorenom roku istu količinu stvari, istu vrstu i kvaliteta. Navedeno pravilo ima u vidu vraćanje pozajmljene stvari u ugovorenom roku. Mada odredbe o ugovoru o zajmu ne predviđaju vraćanje stvari pre određenog roka, takva mogućnost postoji ako na to pristane zajmodavac. Tako, na primer, ako je zajmodavac pozajmio zajmoprimcu, recimo 1000 kilograma žita određenog kvaliteta, u ugovoru o zajmu se mora navesti kada će, odnosno u kom roku zajmoprimac da vrati tu količinu odjednom, ali se može predvideti da to može da učini u dva ili više obroka, označavajući datume vraćanja. Ako takav vid vraćanja nije predviđen u ugovoru, vraćanje stvari pre određenog roka je moguće pod uslovom da zajmoprimac blagovremeno, unapred obavesti zajmodavca o svojoj nameri da će stvar vratiti pre isteka ugovorenog roka, kako je propisano odredbama člana 565. ovog zakona, s tim da u tom slučaju zajmodavac ima pravo na naknadu štete. Naknada štete bi se mogla sastojati u tome da zajmodavac ostvari pravo na kamatu za ceo period trajanja roka vraćanja pozajmljene stvari, ali i na druge troškove ako u vreme vraćanja nema podobnog prostora za smeštaj vraćene stvari. Ako je zajam ugovoren u vezi predaje novca od strane zajmodavca, zajmoprimac je dužan da glavnicu plati u roku, a ako je taj ugovor sa naknadom i kamate za korišćenje tog novca. U slučaju docnje zajmoprimca, zajmodavac ima pravo na zateznu kamatu i druge sporedne obaveze, kao i na naknadu štete ako je dokaže. Obaveza zajmoprimca kod ugovora o zajmu koji se odnosi na glavnicu u obliku novca ne može biti veća od onog broja novčanih jedinica na koji glasi obaveza (čl. 394. ovog zakona), pa i u slučaju inflacije, jer se ta šteta nadoknađuje kamatom. Dakle, mora se poštovati načelo monetarnog nominalizma, a u slučaju docnje zajmoprimca primenjuju se pravila o visini stope zatezne kamate koja valorizuje odnos između datog iznosa zajma i vrednosti novca prilikom vraćanja, ali samo za vreme docnje. Ako je zajam ugovoren u vezi drugih zamenljivih stvari, zajmoprimac je dužan da ih vrati zajmodavcu u ugovorenom roku, a ako je taj ugovor sa naknadom dužan je da pored vraćanja stvari preda i ugovorenu naknadu, koja može biti izražena u dodatnoj količini pozajmljene stvari, ili u novcu prema vrednosti tih stvari, a u granicama pravila koja se odnose na ugovornu kamatu. Stav 2. ovog člana ima u vidu pravilo ako ugovorači nisu odredili rok za vraćanje zajma, a nije mogao biti određen ni iz okolnosti zajma. U tom slučaju, zajmoprimac je dužan da vrati zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca, računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati. Na ovaj način zaštićen je zajmoprimac jer njegova obaveza ne može biti kraća od dva meseca, uz uslov da je ispunjenje obaveze vraćanja zajma tražio zajmodavac. U svakom slučaju, rok od dva meseca teče od dana kada je zajmodavac tražio da mu zajmoprimac vrati pozajmljene stvari, a to znači da zajmoprimac može koristiti stvari i po isteku dva meseca od dana zaključenja ugovora o zajmu, ako zajmodavac nije tražio vraćanje zajma po isteku roka od dva meseca.

Sudska praksa Povraaćaj zajma Zajmoprimac je dužan vratiti zajmodavcu u ugovorenom roku pozajmljeni novčani iznos, utoliko pre ako se na to obavezao posebnom pismenom izjavom. Iz obrazloženja Iz činjeničnog stanja, utvrđenog u toku prvostepenog postupka, proizilazi da je tuženi na zahtev tužioca potpisao izjavu o dugu, po kojoj priznaje dug prema tužiocu. Ovaj iznos se odnosi na novac koji je tužilac davao 758

tuženom prilikom boravka u GG, za redovne troškove, i to: iznos 9.000 na ime troškova stanarine za tri meseca, iznos od 38.000 na ime troškova za otvaranje firme, iznos od 5.800 koji se odnosi na naknadu za pružene usluge od strane advokata prilikom otvaranja preduzeća i iznos od 2.400 koji se odnosi na troškove za rad advokata za mesec dana, a što sve ukupno čini iznos od 72.500. Ovom pismenom izjavom, pored priznanja duga, tuženi se obavezao da će napred navedeni iznos isplatiti tužiocu do 15.10.1999. godine. Izjavu je svojeručno potpisao. Potpisivanju ove izjave o dugu prethodio je odnos tužioca i tuženog, koji se sastojao u tome daje tuženi stanovao kod tužioca besplatno tri meseca u GG, daje uz pomoć tužioca otvorio preduzeće za građevinske poslove, a da je tužiocu dao specijalno punomoćje za upravljanje poslova preduzeća, s obzirom da nije poznavao jezik. Novac je davao tužilac, a tuženi se obavezao da će mu uloženi novac vratiti kad preduzeće otpočne sa radom. U međuvremenu je tuženi bez znanja tužioca prodao preduzeće za 35.000. Polazeći od činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev. Pri tom je drugostepeni sud pravilno pošao od odredbi Zakona o obligacionim odnosima, koje ukazuju da je pravni odnos između tužioca i tuženog u potpunosti sadržao elemente ugovora o zajmu, iz člana 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Navedenim odredbama Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je daje zajmoprimac, ovde tuženi, dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta, zajmodavcu, ovde tužiocu. Kod činjenice daje u pismenoj izjavi, koju je tužni lično potpisao, tačno navedena visina duga prema tužiocu, da su specificirani osnovi tog potraživanja, sa datumom dospeća istog, nesumnjivo je daje data pismena izjava o priznanju duga punovažna i razumljiva. Nadalje proizilazi da dug tuženog prema tužiocu postoji, pa kako ga on tužiocu nije vratio, to je u obavezi da to i učini. Kako se radi o novčanom potraživanju, sa čijim ispunjenjem je dužnik, ovde tuženi, pao u docnju, to poveriocu, ovde tužiocu pripada i kamata, kako su to pravilno utvrdili nižestepeni sudovi. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1074/06); Rok vraćanja zajma kada ugovorom nije određen rok vraćanja Ako nije određen rok za vraćanje zajma, , zajmoprimac je dužan da vrati zajam po isteku primerenog roka, koji ne može biti kraći od dva meseca. Iz obrazloženja U konkretnom slučaju, radi se o ugovoru o zajmu, čiji pojam je određen članom 557. Zakona o obligacionim odnosima. Obaveze zajmoprimca regulisane su članom 562. do 566. istog zakona. Kada rok za vraćanje zajma nije ugovoren, stoje slučaj u ovom sporu, primenjuje se čl. 562. stav 2. navedenog zakona. Prema čl. 336. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, za obaveze koje jedan bračni drug primi prema trećim licima radi podmirenja tekućih potreba bračne zajednice, kao i za obaveze koje po opštim propisima terete oba bračna druga, odgovaraju bračni drugovi solidarno kako zajedničkom, tako i svojom posebnom imovinom. Prema stavu 3. ovog člana, bračni drug koji iz svoje posebne imovine ispuni solidarnu obavezu ima pravo zahtevati da mu drugi bračni drug naknadi deo obaveze koji pada na njega. I konačno, prema čl. 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji reguliše sadržinu solidarnosti dužnika, svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za ćelu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kada jedan dužnik ispuni obavezu, ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju. U konkretnom slučaju, obaveza tuženog i njegove ranije supruge GG, koja je sa njim bila u braku u vre-me izvršene pozajmice, je solidarna. Međutim, tuženi i GG nemaju status jedinstvenih suparničara, prema čl. 201. ZPP. Tužilac se opredelio da tužbu podnese protiv jednog od solidarnih dužnika. Imajući u vidu pravnu prirodu sadržine solidarnosti dužnika, nisu osnovani revizijski navodi daje u ovom sporu morala biti tužena i bivša supruga tuženog GG. Tužilac, kao poverilac, iskoristio je svoje pravo izbora predviđeno članom 414. Zakona o obligacionim odnosima. (Premapresudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1357/05).

Izbor prilikom vraćanja zajma (čl. 563. ZOO) Pravilo iz ovog člana više pogoduje zajmoprimcu - ako zajam nije dat u novcu, a ugovoreno je da će zajmoprimac vratiti zajam u novcu, da on može po svom izboru da vrati pozajmljene stvari ili iznos novca koji odgovara vrednosti tih stvari u vreme i u mestu koje su ugovorom određene za vraćanje. Iz navedenog pravila proizilaze još neke karakteristike navedenog izbora vraćanja zajma, a naime, da ako se zajmoprimac odluči na vraćanje pozajmljenih stvari mora da vodi računa da ako već zajam nije dat u novcu, a on želi da vrati zajam u novcu, da iznos novca mora da odgovara vrednosti tih stvari u vreme i u mestu koji su ugovorom određeni za vraćanje. U tom slučaju vraćanje u novcu ima dve karakteristike, prva, daje vrednost zajma dat u stvari, u međuvremenu, zbog inflacije, promenila vrednost stvari, pa je zajmoprimac dužan da zajmodavcu vrati onu količinu novca koja u trenutku vraćanja imaju te stvari u mestu koje su ugovorom određene za vraćanje, i druga, daje vrednost stvari, data u vreme zaključenja ugovora o zajmu, manja od vrednosti stvari na dan vraćanja, pa zajmoprimac prema tim uslovima i određuje visinu novčanog davanja. 759

Iz odredaba ovog člana proizilazi mogućnost da zajmodavac i zajmoprimac ugovore da se zajam ima vratiti u novcu, iako je predmet ugovora o zajmu neka druga zamenljiva stvar. Oni mogu u momentu zaključenja ugovora da navedu novčani iznos koji je zajmoprimac dužan da vrati umesto neke druge stvari primljene po osnovu zajma, pa ukoliko to odgovara zajmoprimcu on će taj označeni iznos i da vrati, posebno ako je u međuvremenu do roka ispunjenja porasla cena primljenih stvari u zajam. Ali ako smatra daje smanjena vrednost stvari koja je predmet vraćanja, zajmoprimac ima pravo da umesto ugovorenog iznosa novca vrati onu količinu stvari koju je dobio prilikom zaključenja ugovora. Zajmodavac u navedenim slučajevima ništa ne gubi, jer umesto novčanih jedinica dobija onu količinu stvari koju je dao pri zaključenju ugovora o zajmu, sa pravom na naknadu ako je ugovorena, odnosno sa pravom na kamatu. Ako umesto drugih zamenljivih stvari primi novac, on mora biti adekvatan vrednosti stvari koje imaju u vreme i u mestu koji su ugovorom određeni za vraćanje. Problem bi bio jedino onda ako je ugovorom o zajmu bila data na zajam neka druga stvar, za koju bi stranke u ugovoru navele da se ima vratiti u određenom novčanom iznosu, a u međuvremenu je zbog inflacije novca pala vrednost tih stvari, zajmoprimac ima pravo da umesto navedenog iznosa novca zajmodavcu vrati stvari koje po rodu odgovaraju pozajmljenim stvarima. U svakom slučaju, odredbe ovog člana obezbeđuju pravilnu primenu načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, kako je to propisano i odredbama člana 15. ovog zakona. Propisivanje pravila o izboru prilikom vraćanja zajma je od značaja za ovaj institut, jer ako bi postojalo pravilo da se zajam ima vratiti u novcu, a dat je u nekoj određenoj drugoj stvari, smatralo bi se da je zaključen ugovor o prodaji, pa bi zajmoprimac u svakom slučaju morao da u određenom roku plati kupoprodajnu cenu, čime bi institut ugovora o zajmu bio izigran. Stav 2. ovog člana ima u vidu identičnu stvar kao i rešenje koje daje stav 1. istog člana, a naime ako zajam nije dat u novcu, a ugovoreno je da će zajmoprimac vratiti zajam u novcu, s obzirom na pravo zajmoprimca da ispunjenje obaveze izvrši u novcu ili vraćanjem stvari datih u zajam, nemogućnost vraćanja iste količine stvari, iste vrste i istog kvaliteta, daje pravo zajmoprimcu da umesto vraćanja stvari plati zajmodavcu onaj iznos primljenih stvari koje odgovaraju vrednosti tih stvari u vreme i u mestu koji su ugovorom određeni za vraćanje.

Odustajanje od ugovora (cl. 564. ZOO) Već je rečeno daje ugovor o zajmu realan ugovor, te daje za njegovu valjanost od posebnog značaja predaja stvari koja se daje u zajam. Zajmoprimac prijemom pozajmljene stvari postaje vlasnik te stvari. Ako je ugovor o zajmu zaključen ali zajmoprimcu nije predata predmet zajma, u pitanju je konsesualni ugovor, tj. ugovor koji nastaje samim sporazumom, u tom smislu da su se ugovorači sporazumeli o roku predaje obećanih stvari u zajam ili da će se o tom roku naknadno dogovoriti. Inače, ugovor o zajmu nastaje po izvršenoj predaji pozajmljene stvari zajmoprimcu, a prestaje danom kada zajmoprimac vrati pozajmljenu stvar zajmodavcu. Imajući to u vidu, zajmoprimac može odustati od ugovora o zajmu pre nego što mu zajmodavac preda određene stvari. On to pravo zasniva na činjenici daje u međuvremenu, do predaje stvari, otklonio razloge zbog kojih je bio prinuđen da zaključi ugovor o zajmu. Prijemom stvari po ugovoru o zajmu, zajmoprimac nije više u mogućnosti da odustane od ugovora, jer se prijemom stvari smatra daje zaključen realni ugovor, koji iz tog ugovora stvara prava i obaveze za obe strane. Odustankom od ugovora o zajmu, dakle kada stvari zajma još nisu predate zajmoprimcu, stvara obavezu za ovoga da zajmodavcu naknadi štetu, ako bi ona nastala usled odustanka od ugovora zajmoprimca. Ta šteta bi mogla da se izrazi, pre svega, u izgubljenoj dobiti koju bi zajmodavac ostvario daje stvari dao u zajam, bilo zajmoprimcu ili nekom drugom licu. Pored toga, ako je zajmodavac u vezi zaključenog ugovora imao kakve troškove, kao na primer u vezi pripreme stvari radi predaje zajmoprimcu, ovaj bi bio dužan da ih naknadi zajmodavcu. No, u svakom slučaju zajmodavac bi morao da dokaže postojanje štete, realnim stanjem stvari, kada bi i stekao pravo da ih ostvari naplatom od zajmoprimca. Pravo zajmoprimca da odustane od ugovora o zajmu ima osnovu i u odredbama člana 557. ovog zakona, koji propisuje da ugovor o zajmu obavezuje stranke kada zajmodavac preda zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, što znači daje do dana predaje stvari zajmodavac slobodan da odustane od ugovora.

Vraćanje zajma pre roka (cl. 565. ZOO) Odredbama člana 562. ovog zakona propisano je pravilo da je zajmodavac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvalitet. Odredbama, pak, ovog člana (565.) propisuje se pravilo da zajmoprimac može vratiti zajam i pre roka određenog za vraćanje, uz uslov da je o tome dužan da obavesti zajmodavca unapred o svojoj nameri i naknadi mu štetu. Slične odredbe o vraćanju pre roka nalazimo u članu 398. ovog zakona, koje se odnose na vraćanje novčane obaveze pre roka. Prema odredbama stava 2. tog člana ništave su odredbe ugovora kojim se dužnik odriče ovog prava. Na ovo pravilo se mogu nadovezati pravila iz člana 315. ovog zakona, po kome "kad je rok ugovoren isključivo u interesu dužnika, on ima pravo ispuniti obavezu i pre ugovorenog roka, ali je dužan obavestiti poverioca o svojoj nameri i paziti da to ne bude u nevreme". 760

Razlike između odredaba navedenih članova su zanemarljive, jer i odredbe ovog člana (565.) imaju u vidu zajmoprimca koji se u odnosu na zajmodavca pojavljuje kao lice u čijem je interesu ugovor o zajmu zaključen. Zbog toga on ima pravo da zajam vrati i pre roka određenog za vraćanje. Međutim, i zajmodavac ima ima interes u vezi zaključenog ugovora o zajmu, naročito ako je taj ugovor zaključen sa naknadom, koju zajmodavac očekuje kao dobit smog poslovanja, ali odredbe ovog člana imaju u vidu samo zajmoprimca, ne naglašavajući da li on ima interes iz zaključenog ugovora o zajmu, pa to pravo, pravo vraćanja zajma pre roka ima isključivo zajmoprimac. Zajmodavac, kome bi zajmoprimac vratio stvari pre roka, a zaključenje ugovor o zajmu bez naknade, ne bi imao pravo na naknadu štete, osim ako zajmodavac iz objektivnih razloga nije u mogućnosti da primi ispunjenje od strane zajmoprimca. Ako je ugovor o zajmu zaključen sa naknadom, zajmodavac bi u slučaju vraćanja zajma pre roka imao pravo da o vraćanju zajma pre roka bude unapred obavešten i da zbog vraćanja pre roka traži naknadu štete, koja bi se sastojala u izgubljenoj dobiti koju bi zajmodavac ostvario daje stvari dao u zajam, bilo zajmoprimcu ili nekom drugom licu. Pored toga, ako je zajmodavac u vezi zaključenog ugovora imao kakve troškove, kao na primer u vezi pripreme stvari radi predaje zajmoprimcu, ovaj bi bio dužan da ih naknadi zajmodavcu. Stranke mogu ugovoriti u ugovoru o zajmu da zajmoprimac može pre roka dospelosti obaveze vraćanja, da vrati stvar zakupodavcu, pa ako je zakupodavac obračunao kamatu ili neko drugo davanje od strane zajmoprimca kao naknadu, da jedan ili drugi odbije vrednost kamate ili neke druge naknade za vreme od ispunjenja obaveze pre roka do dana kada je u ugovoru označen rok ispunjenja.

NAMENSKI ZAJAM (čl. 566. ZOO) Odredbe ovog zakona o zajmu odnose se uglavnom na slučajeve u kojima se svrha zajma ostvaruje ili radi pomoći nekom licu, kao zajam bez naknade, ili kao sredstvo ostvarivanja kakve koristi, bilo da tu korist ostvaruju fizička ili pravna lica, kao zajam sa naknadom. Te odredbe imaju u vidu zaključenje ugovora o zajmu, u kome predmet zajma može biti određena količina novca ili kojih drugih zamenljivih stvari. Međutim, odredbe ovog člana imaju u vidu ugovor o zajmu gde je predmet zajma isključivo novac. I ne samo to. Zbog takvog karaktera zajma, koji se mora upotrebiti samo u određene svrhe, zajmodavac stiče pravo da raskine ugovor o zajmu ako zajmoprimac primljeni novac po tom osnovu upotrebi u neku drugu svrhu. Ova vrsta zajma u novcu koristi se uglavnom kod nekih većih i značajnijih poslova, koji imaju čak i javni karakter, a naime da onaj koji je dao zajam u novcu radi ostvarenje određene namene, ostvarujući svoju funkciju u toj oblasti, vrši kontrolu pozajmljenih sredstava i time doprinosi cilju zbog koga je zaključen ugovor o zajmu. U drugim slučajevima, gde država, neka fondacija, ili banka, ima interesa da se ostvare neki ciljevi sredstvima zajma za šire potrebe ili pomoći za razvoj neke oblasti, za izgradnju i si., jednom reci - koji imaju investicioni karakter, zaključuje se ugovor o zajmu novčanih sredstava, gde davalac zajma ima interesa da se novac iz ugovora o zajmu upotrebi za tačno određene namene. Poznati su državni zajmovi, gde država pribavlja određena sredstva radi rešavanja nekih potreba, koje imaju javni karakter. Ona se zadužuje zaključenjem ugovora o zajmu i to su po pravilu ugovori sa naknadom. To može biti zajam s javnim upisom sa određenim rokom otplate, i mogu se amortizovati njihovom otplatom, a mogu trajati i duže, bez roka otplate. Koriste se u privredi, javnim službama ili za potrebe budžeta. Pitanja velikih zajmova regulišu se kroz kredite koji se daju po nalogu ovlašćenog organa države određenim subjektima, radi rešavanja pitanja o kojima je napred bilo reci. I Zakon o narodnoj banci Srbije propisuje (član 39.) da ova banka može odobravati Republici Srbiji kredite radi fmansiranja privremene nelikvidnosti budžeta, nastale usled neuravnoteženih kretanja u prihodima i rashodima tokom izvršenja budžeta. To su, po pravilu zajmovi, koje korisnici vraćaju do određenog roka. Postoje i javni zajmovi, koji su slični državnim zajmovima, s tim što više imaju investicioni karakter, a njihovu namensku upotrebu kontrolišu za to ovlašćeni organi. To mogu biti dugoročni ili kratkoročni zajmovi, a koriste se i za pokriće nedostataka budžetskih sredstava. Kod svih tih zajmova, kojom je određena svrha u koju zajmoprimac može upotrebiti pozajmljeni novac, kontrolu pravilne primene novčanog zajma vrši zajmodavac. Ako zajmodavac utvrdi daje zajmoprimac novac upotrebio u neku drugu svrhu, zajmodavac može izjaviti da raskida ugovor. Ugovor o zajmu novca može biti predat u svojinu zajmoprimcu bilo u celokupno ugovorenom iznosu ili po tranšama, prema tome kako je koju fazu posla zajmoprimac izvršavao pozajmljenim novce. U ovom drugom slučaju lakše je kontrolisati upotrebu pozajmljenog novca, jer se može utvrditi da li je primljenom transom zajmoprimac obavio posao zbog Čega je i zaključio ugovor o zajmu, pa ako se utvrdi da je postupao protivno ugovoru, zajmodavac može raskinuti ugovor o zajmu sa zajmoprimcem i od ovoga tražiti da mu vrati pozajmljeni novac, a da mu preostale transe ne odobri, odnosno ne da. Ukoliko je zajmoprimac celokupni primljeni novac, ili njen pretežni deo upotrebio na druge svrhe a ne na one zbog kojih je ugovor o zajmu zaključio, zajmodavac ima pravo da raskine ugovor o zajmu sa zajmoprimcem i od ovoga da traži povraćaj isplaćenog iznosa, sa pravom na naknadu štete. Osnov za to zajmodavac ima i u odredbama člana 124. ovog zakona. 761

UGOVOR O ZAKUPU Pojam (čl. 567. ZOO) Ugovor o zakupu je takav ugovor po kome se zakupodavac obavezuje da preda zakupcu na upotrebu određenu stvar, a zakupac se obavezuje da mu za to plati određenu zakupninu. Svrha ugovora o zakupu je ustupanje stvari drugome na upotrebu, a reč "upotreba" podrazumeva upotrebu stvari "onako kako je određeno ugovorom ili namenom stvari". Za valjanost ugovora o zakupu, dakle, potrebna je saglasnost zakupodavca i zakupca o predmetu zakupa, zatim o visini zakupnine i rok trajanja zakupnog odnosa. Da l i j e zakupodavac samo faktički, a ne pravni korisnik stvari, nije od uticaja za postojanje punovažnog ugovora o zakupu, jer i faktički korisnik stvari može izdati stvar u zakup za određeno vreme i uz određenu naknadu. Ugovor o zakupu je konsesualni ugovor (nastaje ako postoji saglasnost volja zakupodavca i zakupca o bitnim elementima ugovora); on je dvostrani i teretni ugovor (zaključenjem ugovora svaka ugovorna strana stiče određena prava i obaveze u vezi stvari koja se daje u zakup - zakupodavac ima obavezu da zakupcu preda određenu stvar u zakup, a zakupac ima obavezu plaćanja zakupnine); on je i neformalni ugovor (nije potrebna pismena forma), osim ako posebnim zakonom nije drukčije propisano. Kod ugovora o zakupu je karakteristično daje predmet zakupa nepokretna i pokretna stvar, uvek individualno određena stvar, dakle ona stvar koja je data u zakup mora da se vrati zakupodavcu, pri čemu ista vrsta i kvalitet stvari, kao stoje novac, ne može biti predmet zakupa Zakupljena stvar se može dati u podzakup, tj. može se zakupljena stvar dati drugome u zakup, osim ako ugovorom o zakupu nije drukčije ugovoreno, pod uslovima da se time ne nanosi šteta zakupodavcu. Davanjem stvari u podzakup zakupac jemči zakupodavcu da će podzakupac koristiti stvar kako je to ugovorom o zakupu regulisano. Zakupodavac može za vreme trajanja ugovora o zakupu prodati stvar trećem licu. U tom slučaju prava i obaveze zakupodavca preuzima kupac stvari i svi odnosi iz ugovora o zakupu regulišu se između njega i zakupca. To znači da i kupac ne može tražiti od zakupca da mu kupljenu, odnosno zakupljenu stvar odmah preda, već mora sačekati da prođe rok iz ugovora o zakupu, a ako rok nije određen u ugovoru onda po isteku otkaznog roka. Prema pravnoj teoriji, zakupodavac ne mora biti vlasnik stvari koju daje u zakup, što znači da u zakup može dati i tuđu stvar, ako na toj stvari ima pravo korišćenja i uživanja po nekom od svojinsko-pravnog odnosa. Odredbe o zakupu u ZOO se ne primenjuju u onim slučajevima koji su uređeni posebnim propisima. Primera radi, može se navesti Zakon o stanovanju Republike Srbije, koji, pored ostalog, posebno reguliše pitanje zakupa stanova u društvenoj svojini. Ugovor o zakupu može se zaključiti kako na neodređeno tako i na određeno vreme. Ako je zaključen na određeno vreme on prestaje protekom vremena za koje je zaključen, a ako je zaključen na neodređeno vreme onda otkazom koji svaka strana može dati drugoj, uz otkazni rok od osam dana, s tim da otkaz ne može biti dat u ne vreme. Obaveze zakupodavca su: - da preda zakupcu zakupljenu stvar u ispravnom stanju, zajedno sa njenim pripacima. U vezi ove obave ze zakon određuje da stvar koja se predaje u zakup bude u ispravnom stanju, odnosno u stanju koje je opisano u ugovoru o zakupu. Zakupodavac je dužan da preda zakupljenu stvar u roku kako je to ugovorom određeno. Rok predaje stvari ne mora da bude vezan za dan zaključenja ugovora o zakupu. On se može odrediti u terminima kako se stranke ugovorom o zakupu dogovore. Ali, protekom tog roka, ako zakupodavac ne izvrši svoju obave zu predaje zakupljene stvari, zakupac ima pravo da od suda zahteva da mu se zakupljena stvar preda; - da odražava stvar u ispravnom stanju za vreme trajanja zakupa. On je dužan da snosi troškove za održa vanje stvari date u zakup, ali samo za ono što je njegova obaveza održavanja stvari. To su, po pravilu, oni poslo vi koji stvar čine funkcionalnom, prema svrsi zakupa, odnosno održavanja stanja stvari u momentu predaje stvar u zakup, koje bi on sam bio dužan da učini. Međutim, troškovi koji nastanu u vreme korišćenja zakupljene stva ri, a koji se odnose na sitne popravke izazvane redovnom upotrebom stvari, a i troškovi same upotrebe, padaju na teret zakupca; - da naknadi zakupcu troškove koje je ovaj učinio za održavanje stvari, - da jemči za fizičke i pravne nedostatke stvari. Inače, zakupodavac odgovara zakupcu za sve nedostatke zakupljene stvari, ako one ometaju njenu upotrebu za svrhe zbog koje je ugovor o zakupu zaključen, bez obzira da li je on znao za te nedostatke u vreme zaklju762

čenja ugovora i predaje stvari u zakup. Ta odgovornost se, naravno, ne odnosi na nedostatke koji su manjeg značaja. Međutim, zakupodavac ne odgovara za nedostatke zakupljene stvari, bez obzira kakvog su obima - ako je zakupac u vreme zaključenja ugovora znao za te nedostatke ili mu nisu mogli biti nepoznati. Izuzetno, ta bi odgovornost postojala na strani zakupodavca ako bi zakupcu ti nedostaci usled krajnje nepažnje ostali nepoznati, odnosno ako je zakupodavac znao za te nedostatke i namerno je propustio da o njima obavesti zakupca. Odgovornost zakupodavca postoji i po drugim osnovima. Tako, on odgovara za sve nedostatke zakupljene stvari ako je tvrdio da ona nema nikakvih nedostataka. To je zakonska odgovornost zakupodavca (član 575. ZOO), i ova vrsta odgovornosti se ne može upodobiti slučaju ugovornog isključenja ili ograničenja ove odgovornosti. Ovo zbog toga što se kod ugovornog isključenja i ograničenja odgovornosti može odgovornost zakupodavca isključiti ili ograničiti samo za materijalne nedostatke zakupljene stvari kada su nedostaci stvari bili zakupcu poznati, ili kada su mu ti nedostaci zbog krajnje nepažnje ostali nepoznati, a on ipak zaključuje takav ugovor. Obaveze zakupca su: -da zakupljenu stvar upotrebljava kao dobar privrednik, što znači daje dužan da zakupljenu stvar upotrebljava kao dobar domaćin; -da zakupljenu stvar upotrebljava onako kako je ugovorom predviđeno. Naime, on je mora upotrebljavati onako kako je to ugovorom o zakupu predviđeno, a ako postupa na drugi način, dakle protivno ugovoru ili nameni te stvari, on odgovara za štetu zakupodavcu ako ona nastane takvim načinom upotrebe; - da naknadi štetu zakupodavcu koja nastane na zakupljenoj stvari protivno ugovoru, - da plati zakupninu u rokovima određenim ugovorom ili zakonom. Zakupac nije dužan, odnosno ne od govara za istrošenost stvari koja nastaje njenom redovnom upotrebom, a ni za oštećenja koja potiču od njene do traj alosti, jer su te vrednosti konsumirane u cenu zakupnine; -da po prestanku ugovora o zakupu vrati zakupljenu stvar neoštećenu, i to u mestu u kome je bila predata zakupcu, ili drugom mestu ako je ono označeno u ugovoru o zakupu. Ugovor o zakupu se može raskinuti pre isteka zakupnog roka ako zakupodavac ne izvršava svoje obaveze u vezi održavanja zakupljene stvari, za koje troškovi održavanja padaju na njegov teret, a to otežava dalje korišćenje te stvari od strane zakupca. To se može odnositi i ako potrebne popravke zakupljene stvari ometaju njenu upotrebu u znatnoj meri i za duže vreme. Ali ako zakupljena stvar funkcioniše i u tako smanjenoj funkciji, zakupac ima pravo da snizi zakupninu srazmerno ograničenju upotrebe stvari zbog tih popravaka. Međutim, osnovno je pravilo da ako zakupljena stvar u času predaje ima neki nedostatak koji se ne može otkloniti, a ugovor o zakupu je zaključen, zakupac može raskinuti ugovor ili zahtevati sniženje cene zakupnine, računajući da taj nedostatak može on sam otkloniti. Naravno, i zakupodavac može preuzeti obavezu da sam otkloni nedostatak u naknadno primerenom roku koji mu je zakupac odredio, ali ako se te obaveze nije pridržavao, zakupac ima pravo da raskine ugovor ili da zahteva sniženje zakupnine, a ako je zbog tog propusta zakupodavca zakupac imao kakvu štetu, on ima pravo na naknadu te štete. Ugovor o zakupu može otkazati zakupodavac ako zakupac ne plati zakupninu u roku koji je ugovorom predviđen, pošto ga je zakupodavac pozvao na plaćanje. Rok u ugovor o zakupu u kome je on tačno označen kao rok plaćanja zakupnine, predstavlja bitan uslov za ugovor o zakupu. Otkaz ugovora o zakupu predviđa otkazni rok , ali taj otkaz mora biti učinjen, odnosno saopšten zakupcu po proteku roka nastanka obaveze plaćanja zakupnine. Ako zakupac isplati iznos dužne zakupnine posle isteka navedenog roka poziva na plaćanje, ali pre nego što mu otkaz bude saopšten, ugovor o zakupu ostaje na snazi. Ugovor o zakupu prestaje protekom vremena njegovog trajanja ili, ako je ugovor zaključen na neodređeno vreme, on prestaje otkazom, čija dužina roka po zakonu iznosi osam dana, s tim da se otkaz ne može dati u nevreme. Kao što se vidi, u prvom slučaju - kada je rok trajanja zakupa ugovorom određen, ugovor o zakupu prestaje, a u drugom slučaju ugovor se otkazuje. Prema pravnom shvatanju Višeg privrednog suda u Beogradu, otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija se daje drugoj ugovornoj strani (zakupcu) neposredno, a ne preko suda. Tako, u obrazloženju tog stava stoji daje institut otkaza ugovora o zakupu poslovnog prostora preko suda ranije bio predviđen Zakonom o zakupu poslovnih zgrada i prostorija, ali kako je taj zakon prestao da važi 17. 03. 1992. godine na osnovu Zakona o prestanku važenja tog zakona, to zakupodavac otkazuje ugovor o zakupu koji je zaključen na neodređeno vreme, mimo suda, a saglasno odredbama člana 597. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Posle datog otkaza i proteka otkaznog roka zakupodavac može sa uspehom tražiti samo iseljenje zakupca koji ne postupi po datom mu otkazu.

Iz sudske prakse Pasivna legitimacija zakupca Ukoliko je ugovor o zakupu, kao zakupac, zaključilo pravno lice, koje egzistira u pravnom životu, ono odgovara za sve obaveze koje proizilaze iz takvog ugovora o zakupu. 763

Iz obrazloženja U dosadašnjem postupku je utvrđeno da su parnične stranke zaključile ugovor o zakupu zajedničke prostorije, i to tužilac kao zakupodavac, a tuženi kao zakupac. Prema ovom ugovoru, tuženi je trebalo da ovaj prostor bez plaćanja naknade na ime zakupa koristi određeni period, posle čega je bio u obavezi da plaća zakupninu. Rok predviđen ugovorom o zakupu (period od 7 godina) je istekao, a tuženi nadalje nije plaćao naknadu za korišćenje zakupljenog prostora, niti je za određeni period korišćenj a ovog prostora platio troškove za utrošenu električnu i toplotnu energiju. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili daje tužbeni zahtev tužioca osnovan, utvrđujući pobijanom presudom obavezu tuženog da se iz predmetnog prostora iseli, uz obavezu plaćanja naknade za korišćenje ovog prostora, kao i naknade za utrošenu električnu i toplotnu energiju, kako je to opredeljeno izrekom prvostepene presude. Osnovano se revizijom tuženog ističe da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, u dosadašnjem postupku nisu utvrdili sve relevantne činjenice za donošenje zakonite odluke u ovoj parnici. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da aktivna legitimacija tužioca proizilazi iz ugovora o adaptaciji i zakupu odeljenja u posebnoj zgradi - podstanici, koji je kao zakupodavac zaključio 1.8.1991. godine tadašnji kućni savet kao izvršni organ stanara zgrade u ul. VV. Na isti način trebalo je utvrditi i pasivnu legitimaciju tuženog u ovoj parnici, s obzirom da se izvršenje obaveza koje proizlaze iz ugovora ili posledice neizvršenja ugovora, a koje su predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici, mogle utvrditi samo u odnosu na zakupca sa kojim je zaključen ovaj ugovor. Zaključak o postojanju pasivne legitimacije na strani tuženog sudovi su zasnovali na činjenici dajepomenuti ugovor o zakupu potpisao direktor i osnivač Preduzeća "GG", ne utvrđujući pri tom činjenicu kome su tim ugovorom opisane prostorije date u zakup, odnosno koje zakupac ovih prostorija. Ukoliko je po zaključenom ugovoru zakupac ovih prostorija navedeno preduzeće, koje egzistira u pravnom životu, ono odgovara za sve obaveze koje proizilaze iz pomenutog ugovora o zakupu. Osim toga, osnovano se u reviziji tuženog ističe da njegov prigovor zastarelosti potraživanja, koja su predmet tužbenog zahteva tužioca, nije ocenjen, te daje u vezi sa tim trebalo utvrditi i pravni osnov zahteva tužioca za isplatu naknade za utrošenu električnu i toplotnu energiju. Ukoliko je tužilac bio obveznik plaćanja ove naknade preduzećima koja su pružala ovu vrstu usluga, trebalo je utvrditi da lije tu naknadu tužilac i platio, da bije mogao potraživati od zakupca, naravno pod uslovom daje zakupac koristio tu vrstu usluga. (Prema reše-nju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2703/05); Otkaz ugovora o zakupu na neodređeno vreme - Istinitost razloga za otkaz Za osnovanost zahteva za iseljenje iz poslovnih prostorija bitno je da su se u vreme presuđenja stekli zakonski uslovi za otkaz ugovora o zakupu po ma kom osnovu, a uvek po članu 597. ZOO, uz poštovanje otkaznog roka. Iz obrazloženja Vrhovni sud Srbije je našao daje revizija tužioca osnovana. Privredni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili daje tužbeni zahtev neosnovan. Naime, trajanje ugovora o zakupu nije određeno, pa zbog toga, a prema odredbi člana 597. ZOO, ugovor o zakupu prestaje otkazom koji svaka strana može dati drugoj poštujući određeni otkazni rok. Kako je ugovoreni otkazni rok 30 dana, to je osnovano tužilac tražio da se po proteku ovog roka tuženi iseli iz sporne poslovne prostorije. Prema mišljenju Vrhovnog suda, za pravilnost ove odluke nema značaja stoje tužilac dao otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija zbog neovlašćenog izdavanja tog prostora u pazakup trećem licu i što je u toku postupka utvrđeno da tuženi nije u spornom periodu te poslovne prostorije izdavao u pazakup. Za osnovanost tužbenog zahteva, bitno je da su se u vreme donošenja prvostepene presude stekli zakonski uslovi za otkaz spornog ugovora o zakupu poslovnog prostora po ma kom osnovu. Dakle, kako je u vreme zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom postojao osnov za otkaz ugovora o zakupu poslovnog prostora, jer je ugovor o zakupu zaključen na neodređeno vreme, a tužilac je otkazao dalje korišćenje poslovnog prostora uz poštovanje ugovorenog otkaznog roka od 30 dana, to je valjalo preinačiti prvostepenu i drugostepenu presudu i usvojiti zahtev u celini" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 283/95); Otkaz ugovora o zakupu ne preko suda Otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija se daje drugoj ugovornoj strani (zakupcu) neposredno, a ne preko suda. Iz obrazloženja Prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca i presudio je da se tuženom daje otkaz ugovora o zakupu (stav 1. ) i obavezan je tuženi da zakupljenu poslovnu prostoriju preda tužiocu (stav 2. ), kao i da plati tužiocu parnične troškove (stav 3). 764

Pogrešio je prvostepeni sud što je usvojio zahtev tužioca o otkazu ugovora o zakupu poslovnih prostorija. Institut otkazu ugovora o zakupu poslovnog prostora preko suda bio je predviđen Zakonom o zakupu poslovnih zgrada i prostorija. Kako je taj zakon prestao da važi 17. 03. 1992. godine na osnovu Zakona o prestanku važenja tog zakona, to zakupodavac otkazuje ugovor o zakupu koji je zaključen na neodređeno vreme mimo suda, a saglasno članu 597. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, i posle datog otkaza i proteka otkaznog roka može sa uspehom tražiti samo deložiranje (iseljenje) zakupca koji ne postupi po otkazu. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je na osnovu čl. 365. st. 2. i čl. 375. st. 1. ZPP ukinuo prvostepenu presudu u stavu 1. i u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu radi donošenja odluke u smislu napred izloženog, dok je u pogledu stava 2. i 3. odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu" (prema odluci VPS, Pž. 4555/95); Aktivna legitimacija tužioca za iseljenje tuženog iz zakupljenih poslovnih prostorija - "Za aktivnu legitimaciju tužioca bitno je daje tužilac zaključio ugovor sa tuženim o zakupu, te je zbog toga na osnovu tog ugovora on i legitimisan da otkazuje dalje korištenje spornih poslovnih prostorija tuženom. Ovo iz razloga jer se sporni odnos ima raspraviti kao obligaciono-pravni odnos, a ne kao stvarno-pravni odnos, za koji odnos bi bilo irelevantno da lije tužilac vlasnik spornih poslovnih prostorija" (prema odluci VSS, Prev. 328/99); Zakup-otuđenje (promena zakupodavca) posle predaje u zakup - "Novi zakupodavac stupa na mesto prethodnog zakupodavca i preuzima sva njegova prava i obaveze iz zaključenog ugovora o zakupu. Ugovor zaključen sa drugim zakupcem za vreme važenja ranijeg ugovora o zakupu, može biti poništen " (prema odluci VSS, Prev. 259/00); Zakup poslovnih prostorija - "Prestankom važenja Zakona o poslovnim prostorijama ("Službeni glasnik RS" br. 11/92), na zakupne odnose primenjuju se odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Stoga, ako ugovor o zakupu poslovnog prostora između ugovornih strana nije predvideo rok zakupnog odnosa, svaka strana može dati drugoj otkaz poštujući otkazni rok predviđen ugovorom " (prema odluci VPS, Pž. 1142/95); Otkaz zakupa poslovnih prostorija po proteku određenog vremena - "Ugovor o zakupu poslovnog prostora zaključen na određeno vreme prerasta u ugovor na neodređeno vreme ako zakupac koristi objekat i po proteku roka predviđenog ugovorom o zakupu. Ovakav ugovor prestaje otkazom zakupa bilo koje ugovorne strane, uz poštovanje otkaznog roka predviđenog ugovorom " (prema odluci VPS, Pž. 3244/2000); Ugovor o zakupu poslovnih prostorija - "Ugovor o zakupu poslovnih prostorija zaključen na neodređeno vreme može se otkazati uz poštovanje otkaznog roka. Ako je ugovorom predviđena i zabrana izdavanja ove poslove prostorije u pazakup bez saglasnosti zakupodavca, utvrđivanje ove činjenice je irelevantno u sporu povodom otkaza zakupa poslovne prostorije, ako je poštovan otkazni rok iz ugovora o zakupu sklopljenog između ugovornih stranaka na neodređeno vreme " (prema odluci VPS, Pž. 7591/95); Otkaz ugovora o zakupu na neodređeno vreme - "Kod zakupa čije trajanje nije određeno, ugovor se može otkazati bez obrazloženja i bez navođenja razloga, pa je za odluku o tužbenom zahtevu za iseljenje iz poslovnog prostora dovoljno daje tužilac dao otkaz tuženom uz poštovanje otkaznog roka " (prema odluci VSS, Prev. 393/95); Obaveza pribavljanja saglasnosti za davanje otkaza — "Otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija u svojini države ne može se dati bez prethodno pribavljene saglasnosti nadležnog organa Vlade Republike Srbije. Obaveza pribavljanja takve saglasnosti postoji i u slučaju kada su poslovne prostorije izdate u zakup pre stupanja na snagu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije " (prema odluci VSS, Prev. 691/98); Promene na zakupljenoj stvari - "Ako je za vreme zakupa zakupac izvršio neke promene na zakupljenoj stvari, dužan je istu vratiti u stanje u kome je bila kada mu je predata u zakup, ali dodatke zakupodavac može zadržati ako zakupcu naknadi njihovu vrednost u vreme vraćanja " (prema odluci VPS, Pž. 11081/98); Otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija u svojini države - "Ništav je otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija u svojini države, učinjen suprotno odredbi čl. 8. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, ako nije naknadno konvalidiran aktom nadležnog organa. U pogledu potrebne saglasnosti nadležnog organa Vlade Republike Srbije, presek se pravi sa 05. 01. 1996. godine, kao danom stupanja na snagu zakona ("SI. gl. RS", br. 53/95), a ne sa 30. 07. 1997. godine, kao danom stupanja na snagu poslednjih izmena i dopuna (SI. gl. RS, br. 32/97) " -prema odluci VSS, Prev. 239/98; Zakup - Predaja poslovne prostorije u društvenoj svojini zbog proteka ugovorenog roka zakupa i saglasnost direkcije za imovinu - "Kada se predaja poseda poslovnih prostorija traži zbog proteka ugovorenog roka zakupa, saglasnost nadležnog organa Vlade Republike Srbije nije neophodna " (prema odluci VSS, Prev. 470/99); 765

Ubiranje zakupnine i raspolaganje poslovnim prostorom u državnoj svojini - "Iskorištavanje raspoloživih kapaciteta poslovnog prostora putem ubiranja zakupnine ne predstavlja akt raspolaganja nepokretnostima u društvenoj svojini" (prema odluci VSS, Prev. 135/99); Adaptacija zakupljenog objekta - "Adaptacijom objekta ne može se steći pravo svojine na zakupljenom objektu" (prema odluci VPS, Pž. 7291/98); Ulaganja izvršena u adaptaciju — "Ulaganja izvršena u adaptaciju zakupljenih poslovnih prostorija ne mogu dovesti do sticanja stvarno-pravnih ovlaštenja na zakupljenoj stvari" (prema odluci VSS, Prev. 281/98); Zakupni odnos i vlasništvo - "Zakupodavac je ovlašten da da otkaz zakupa poslovne prostorije ako je istu ugovorom o zakupu predao zakupcu na neodređeno vreme, ali je dužan pridržavati se otkaznog roka datog u ugovoru. U ovom sporu ne raspravlja se o svojinskom pitanju, već o obligacionom odnosu koji proističe iz ugovora o zakupu između parničnih stranaka " (prema odluci VPS, Pž. 5298/98); Otkaz ugovora o korišćenju poslovnih prostorija od novog vlasnika - "Kupovinom poslovnog prostora pribavilac stupa na mesto zakupodavca, pa je u skladu sa zaključenim ugovorom o zakupu između prethodnog vlasnika izakupca ovlašten da otkaže ugovor o zakupu" (prema odluci VSS, Prev. 497/95); Zakup - vraćanje zakupljene stvari. Propast predmeta zakupa - "Potpunom propaštu zakupljene stvari nestaje predmet zakupa, kao jedan od tri bitna elementa ugovora o zakupu (zakupnina i vreme trajanja zakupa), pa time prestaje da postoji i sam ugovor o zakupu. Ukoliko bi se propast zakupljene stvari (poslovnog prostora) mogla pripisati u krivicu jednoj strani, drugoj strani ugovornici bi pripadalo pravo na naknadu materijalne štete" (prema odluci VSS, Prev. 647/97); Zakupnina - ugovor o zakupu - "Ako je ugovor o zakupu zaključen i zakupac stupio u posed zakupljenih prostorija, obavezan je platati ugovorenu zakupninu, bez obzira što od nadležnog organa nije dobio dozvolu za rad, a predmetne prostorije i dalje su ostale uposedu zakupca" (prema odluci VPS, Pž. 11129/97); Suvlasništvo zakupca na zakupljenoj poslovnoj prostoriji i pravo zakupodavca da traži iseljenje - "Ukoliko zakupac postane suvlasnik na poslovnoj prostoriji koja je predmet zakupa, zakupodavac ne bi morao tražiti da se zakupac iseli iz poslovnih prostorija " (prema odluci VSS, Prev. 255/99); Prestanak ugovora u slučaju podzakupa - "Ugovor o zakupu na određeno vreme prestaje istekom otkaznog roka i u slučaju kada je zakupodavac prethodno odobrio zakupcu izdavanje zakupljene stvari u podzakup " (prema odluci VPS, Pž. 8123/98); Odgovornost zakupca - "Zakupac odgovara za štetu nastalu na zakupljenoj stvari i u slučaju kada je ta šteta prouzrokovana njegovom nepažnjom" (prema odluci VSS, Prev. 105/99); Kamata — "Poveriocu - zakupodavcu pripada zatezna kamata na neplatenu zakupninu ne od dospelosti zakupnine vet od utuženja, jer se radi o povremenom davanju, saglasno članu 279. st. 3. ZOO" (prema odluci VPS, Pž. 11081/98); Aktivna legitimacija zakupodavca - "Zakupodavac je aktivno legitimisan za vođenje spora povodom zahteva za naplatu zakupnine i ispražnjenje stana, bez obzira što on nije vlasnik predmetne nepokretnosti" (prema odluci VPS, Pž. 5247/98); Prestanak zakupa (vozila) — "Kada zakupac po osnovu ugovora o zakupu na određeno vreme, po proteku ugovorenog roka, traži predaju zakupljenog dobra — vozila i pismeno i usmeno, tada činjenica što zakupac i dalje samovoljno, protiv volje zakupodavca, koristi zakupljeno dobro, ne predstavlja zaključenje novog ugovora o zakupu, pa ni u slučaju daljeg fakturisanja naknade od strane zakupodavca za sve vreme bespravnog korištenja zakupljenog dobra " (prema odluci VPS, Pž. 7017/2000); Ugovorom o zakupu ne prenosi se svojina - "Ugovorom o zakupu ne prenosi se svojina, pa zakupodavac ne mora biti vlasnik zakupljenog poslovnog prostora, s obzirom da isti predaje zakupcu samo na upotrebu i uživanje. Aktivna legitimacija zakupodavca da traži naknadu za korištenje zakupljenog prostora proizilazi iz zaključenog ugovora o zakupu " (prema odluci VSS, Prev. 866/97); Zakupnina - kamata - "Zakupnina predstavlja povremeno davanje, pa zatezna kamata teče od podnošenja tužbe, a ne od dospelosti svake pojedine rate" (prema odluci VPS, Pž. 1406/2000); Pravo zakupodavca na zakupninu i uticaj izgradnje privremenog objekta na zakupljenom zemljištu od strane zakupca - "U slučaju izgradnje privremenog objekta od strane zakupca na zakupljenom zemljištu, zakupodavcu ne prestaje pravo da ubira zakupninu" (prema odluci VSS, Prev. 666/98); Zakup - plaćanje i u vreme nekorišćenja - "Zakupac je dužan platati zakupninu sve do isteka otkaznog roka, čak i ako stvar datu u zakup ne koristi" (prema odluci VPS, Pž. 9454/92); 766

Otkaz ugovora o zakupu poslovnog prostora zbog nekorišćenia - "Ugovor o zakupu poslovnog prostora se može otkazati ako zakupac (korisnik) pijačnog poslovnog prostora isti ne koristi za obavljanje svoje delatno-sti, tj, ako korisnik 30 dana ne obezbeđuje dovoljnu količinu robe i asortimana i ako ne vrši prodaju 30 kalendarskih dana neprekidno " (prema odluci VPS, Pž. 3545/94); Otkaz ugovora zbog nekorišćenia po ugovoru - "Ispunjeni su uslovi za otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija, kada zakupac ne koristi poslovne prostorije saglasno zaključenom ugovoru. Pri ovom je bez uti-caja izvršena adaptacija poslovnih prostorija od zakupca " (prema odluci VSS, Prev. 334/94).

Primer ugovora o zakupu poslovnog prostora UGOVOR O ZAKUPU POSLOVNOG PROSTORA NA ODREĐENO VREME zaključen dana ____________godine u ______________________, između ________________, koga zastupa ______________________________ (u daljem tekstu: zakupodavac) i ______________________, koga zastupa ________________________________(u daljem tekstu: zakupac). Zakupodavac i zakupac sporazumeli su se o sledećem: 1) Zakupodavac daje a zakupac prima u zakup poslovne prostorije u -------------------------------------, i to:--------------------------------(bliži opis). 2) Pored prostorija iz prethodne tačke zakupac ima pravo da koristi i zajedničke prostorije, i to: (označiti koje) i uređaje: ___________. 3)Zakupnina za korišćenje poslovnih prostorija iz tač. 1. i 2. ovog ugovora iznosi ___________dinara mesečno. Iznos iz prethodnog stava, zakupac je dužan platiti zakupodavcu unapred svakog 5. u mesecu (ili: pa isteku meseca korišćenja zakupljenih prostorija), na žiro-račun br. ____________ kod ________________________banke u _________________, bez posebnog istavljanja računa. 4) Zakup po ovom ugovoru traje određeno vreme, i to od _________________godine, kada će zakupo davac na osnovu zapisnika o primopredaji predati zakupcu zakupljene poslovne prostorije, a prestaje godine. 5) Zakupac će koristiti zakupljene poslovne prostorije samo za obavljanje svoje delatnosti. 6) Troškovi opravke izazvani redovnom upotrebom poslovnih prostorija padaju na teret zakupodavca, a troškovi sitnih - tekućih opravki na teret zakupca. 7) Ako zakupodavac ne izvrši opravke u smislu prethodne tačke, zakupac može otkazati ovaj ugo vor sa otkaznim rokom od ______dana, računajući od dana dostave pismenog zahteva, ili može po isteku tog roka o trošku zakupodavca izvršiti one opravke koje bi zakupodavac bio dužan sam izvršiti, s tim što će mu troškove takve opravke uračunati kroz isplatu zakupne cene. 8) Zakupac ne može vršiti adaptaciju poslovnih prostorija bez prethodne saglasnosti zakupodavca. 9) Istekom zakupnog roka zakupac je dužan vratiti zakupodavcu zakupljene poslovne prostorije u stanju u kome ih je primio, odnosno u stanju posle izvršene opravke pod uslovima iz ovog ugovora. 10) Ugovor o zakupu može prestati i pre isteka roka iz tačke 4. ovog ugovora, ako zakupac ne plati zakupninu u roku od _______dana po isteku roka za isplatu, zatim ako prestane da vrši delatnost zbog koje koristi poslovne prostorije i ako poslovne prostorije koristi protivno ovom ugovoru i posle pismene opo mene zakupodavca. 11) Otkazni rok za slučajeve iz prethodne tačke iznosi ________dana, a zakupac je dužan naknaditi zakupodavcu štetu, ako bi ona za njega nastala zbog tih slučajeva. 12)________________________________________(ostali uslovi). 13) Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odgovarajuće odredbe o zakupu iz Za kona o obligacionim odnosima. 14) U slučaju spora nadležan je Opštinski sud u __________________________. 15) Ovaj ugovor je sastavljen u ________primerka, od kojih svaka ugovorna strana zadržava po primerka. Zakupodavac, (ovlašćeno lice)

Zakupac, (ovlašćeno lice) 767

Primer tužbe za predaju u državinu zakupljene stvari OPSTINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće ______________________________________________, iz___________________________, TUŽENI: Preduzeće ________________________________________________, iz___________________________. TUŽ BA radi predaje u državinu zakupljene stvari, vrednost spora _____________dinara. Tužilac i tuženi su dana ______________godine zaključile ugovor o zakupu poslovnog prostora, po kome je tužilac dao u zakup tuženom svoj poslovni prostor u ___________________, u ulici _______________, br. _______, koji se sastoji od: __________________________________, sa rokom trajanja zakupa od 2 godine, računajući od dana zaključenja navedenog ugovora. DOKAZ: ugovor o zakupu od

___________________godine.

Po isteku roka od dve godine, tačnije _________________godine, tužilac je pismenim putem upozorio tuženog o isteku zakupnog roka i zatražio od njega da mu zakupljene prostorije vrati u roku od 10 dana, računajući od dana prijema upozorenja. DOKAZ: pismo tužioca od

________________godine.

Tuženi odbija da se iseli iz predmetnih prostorija, nudeći tužiocu produženje roka zakupa, ali tuži to nije prihvatio i tuženog obavestio o svom zahtevu da mu tuženi zakupljene prostorije preda u nave denom roku, odnosno po proteku tog roka odmah. Kako tuženi ne želi da isprazni predmetne poslovne prostorije tužioca, tužilac radi zaštite svog pra predlaže da sud posle sprovedenog postupka i izvedenih dokaza donese

lac va,

P RE S UDU Obavezuje se tuženi ___________________, iz _______________, da tužiocu _____________, iz _________________, vrati - preda u državinu poslovne prostorije, i to: __________________________________, slobodne od lica i stvari, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od 15 dana pod pretnjom pri nudnog izvršenja. Za tužioca - direktor,

Primer ugovora o zakupu osnovnog sredstva UGOVOR O ZAKUPU OSNOVNOG SREDSTVA zaključen dana

___________________ godine, između ______________________, koga zastupa ___________________________(u daljem tekstu: zakupodavac) i _____________________, koga zastupa (u daljem tekstu: zakupac). Zakupodavac i zakupac sporazumeli su se u sledećem: 1) Zakupodavac daje na privremeno korišćenje zakupcu svoje osnovno sredstvo __________(navesti i tehničke karakteristike) _______(u daljem tekstu: zakupljeno osnovno sredstvo). 2) Zakupljeno osnovno sredstvo zakupodavac daje zakupcu za vreme od _____________________ dana (meseci — godine). 3) Zakupac se obavezuje da zakupodavcu plati zakupninu za korišćenje zakupljenog osnovnog sredstva u iznosu od _____________dinara dnevno (mesečno — godišnje), računajući od dana sastavljanja zapisnika o primopredaji, odnosno predaje zakupljenog sredstva, do dana isteka zakupnog roka, odnosno do dana vraćanja zakupljenog osnovnog sredstva.

768

4)

Zakupodavac daje osnovno sredstvo u ispravnom stanju, što se konstatuje zapisnikom o primo

predaji. Zakupac je dužan koristiti zakupljeno osnovno sredstvo kao dobar privrednik i održavati ga u ispravnom stanju. 6) Troškovi izazvani redovnom upotrebom stvari i troškovi sitnih popravki zakupljenog osnovnog sredstva padaju na teret zakupca, a troškovi osiguranja i troškovi opravke koji nije učinjen krivicom zakupca padaju na teret zakupodavca. 7) Po isteku zakupnog roka zakupac je dužan vratiti zakupljeno osnovno sredstvo zakupodavcu neoštećeno, odnosno u stanju u kakvom ga je preuzeo, osim za istrošenost stvari koja nastaje njenom re dovnom upotrebom i oštećenja nastala od njene dotrajalosti. 8) Zakupljeno osnovno sredstvo zakupac je dužan vratiti zakupodavcu u mestu izvršene primopre daje, a primopredaja se smatra izvršenom kada se sačini zapisnik o primopredaji. 9) Ovaj ugovor se može otkazati i pre isteka ugovorenog roka iz tačke 2. ovog ugovora, ako zakupac i pored opomene zakupodavca upotrebljava zakupljeno osnovno sredstvo protivno njegovoj nameni i ako u određenom roku ne plati ugovorenu zakupninu. 10)__________________________________________(ostali uslovi). 11) Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odgovarajuće odredbe o zakupu iz Za kona o obligacionim odnosima. 12) U slučaju spora nadležan je Privredni sud u__________________________. 13) Ovaj ugovor je sastavljen u _______primerka, od kojih svaka ugovorna strana zadržava po ________primerka. 5)

Zakupac, (ovlašćeno lice)

Zakupodavac, (ovlašćeno lice)

Navedeni primer nije ugovor o najmu - lizingu, već ukazuje na mogućnost da se ugovor o zakupu može zaključiti i u vezi korišćenja pokretnih stvari.

Primena posebnih propisa (čl. 568. ZOO) Prema odredbama ovog člana, odredbe Glave XI ovog zakona, koja se odnosi na zakup, neće se primenjivati na zakupe uređene posebnim propisima. Ti drugi propisi, koji takođe regulišu pitanja zakupa, imaju iste elemente kao i svaki drugi ugovor o zakupu, osim u nekim delovima, koji su u posebnom domenu zaštite društva kao celine, zbog čega su i posebno uređena. Najkarakteristični]i slučaj zakupa koji je uređen drugim propisom je Zakon o stanovanju, koji sadrži posebna poglavlja o zakupu stana, kojima se uređuju odnosi o zakupu stana između vlasnika stana, odnosno nosioca prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i lica koje zakupljuje stan. U prvom delti ovog zakona regulisana su sva pitanja ugovornog odnosa zakupodavca i zakupca, koja su u nekim delovima identična rešenjima koje daje Zakon o obligacionim odnosima, ali su posebno regulisana neka pitanja koja se odnose na određivanje roka u vezi povećanja zakupnine, prestanka ugovora o zakupu stana i otkaza ugovora o zakupu stana, a posebno su regulisana pitanja zakupa koja se odnose na zakup stanova u društvenoj svojini. I neki drugi propisi, naročito ako se radi o državnoj svojini ili društvenoj svojini, regulišu pitanje zakupa, bilo stambenih ili poslovnih prostorija, sa stanovišta zaštite interesa tih subjekata koji upravljaju tom imovinom. Čak i Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa, u delu o pravu stranih lica, reguliše pitanje zakupa u tom smislu da preduzeće koje obavlja turističku ili ugostiteljsku delatnost, može davati u dugoročni zakup turistički i drugi prateći objekt stranom fizičkom ili pravnom licu, pod uslovima utvrđenim ugovorom, s tim da se dugoročni zakup može zaključiti najkraće na pet, a najduže na 30 godina, a da se po isteku roka zakup može produžiti. Posebnost ovog zakupa je i u tome što se na zahtev zakupca vrši upis dugoročnog zakupa u javnu knjigu, što znači zemljišnu knjigu koju vodi sud ili katastar, ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Taj i takav dugoročni zakup, prema odredbama člana 85a. pom. zakona, u pogledu koga je izvršen navedeni upis, ima pravno dejstvo i prema docnijem sticaocu. Opravdanost drukčijeg, strožijeg, načina regulisanja pitanja o zakupu, koje uređuju posebni propisi, rezultat su zaštite državnih, odnosno društvenih interesa, kao i ovlašćenja i kontrola primene tih propisa od nadležnih organa. Tako je javno preduzeće Poslovni prostor u Beogradu ovlašćeno da na osnovu odluka grada Beograda izdaje u zakup poslovni prostor koji je državna ili društvena svojina. Odredbe o zakupu te imovine imaju poseban akcenat u pogledu korišćenja, plaćanja zakupnine, održavanje zakupljenog poslovnog objekta ili prostora, kao i odredbe o trajanju i otkazu takvog ugovora o zakupu, pa se utoliko razlikuju od odredaba koje propisuju odredbe Glave XI ovog zakona (ZOO). 769

Sudska praksa Zakup — pretvaranje sporednih prostorija u poslovni prostor Zajedničke prostorije stambene zgrade mogu se koristiti samo u skladu sa njihovom namenom. One služe za potrebe svih stanara, i ne mogu se koristiti za stanovanje niti izdavati u bilo koje druge svrhe. Iz obrazloženja Iz utvrđenog Činjeničnog stanja vidi se daje vođen postupak za pretvaranje zajedničkih prostorija u poslovni prostor, i daje Vojno-građevinska direkcija ugovorom od II.4.1997. godine ovaj prostor dodelila tuženom, na osnovu čega se tuženi i uknjižio u zemljišnim knjigama u svoje ime. Ova odluka je ukinuta rešenjem, odnosno poništena u upravnom sporu, zbog čega je Vojno-građevinska direkcija, postupajući po službenoj dužnosti u tom predmetu, rešenjem od 18.9.2003. godine poništila svoju odluku od 30.3.1994. godine o pretvaranju zajedničkih prostorija u stambenoj zgradi u poslovne prostorije i stavila van snage ugovor o zakupu poslovnih prostorija od II.4.1995. godine, pa se stoga u konkretnom slučaju radi o zajedničkoj prostoriji, što takođe potvrđuje obavezu da se tuženi iseli iz predmetne prostorije i preda ih tužiocu - Stambenoj zgradi ,,AA ". Zakonom o zakupu na poslovnoj zgradi i prostoriji, koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora o zakupu, predviđeno je da da se zajedničke prostorije stambene zgrade mogu koristiti samo u skladu sa njihovom namenom i da služe za potrebe svih stanara, a da se ne mogu koristiti za stanovanje niti izdavati u bilo koje druge svrhe, s tim da se poslovnom prostorijom ne smatraju perionice, sušionice i druge pomoćne prostorije koje služe za potrebe stanara. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, 3181/05).

OBAVEZE ZAKUPODAVCA Predaja stvari (čl. 569. ZOO) Obaveze zakupodavca su ne samo da preda zakupcu zakupljenu stvar u ispravnom stanju, zajedno sa njenim pripacima, već i da zakupcu preda stvar u zakup u ispravnom stanju, odnosno u stanju koje je opisano u ugovoru o zakupu. Zakupodavac je dužan da preda zakupljenu stvar u roku kako je to ugovorom određeno. Rok predaje stvari ne mora da bude vezan za dan zaključenja ugovora o zakupu. On se može odrediti u terminima kako se stranke ugovorom o zakupu dogovore. Ali, protekom tog roka, ako zakupodavac ne izvrši svoju obavezu predaje zakupljene stvari, zakupac ima pravo da od suda zahteva da mu se zakupljena stvar preda. Pored toga, zakupodavac je dužan da odražava stvar u ispravnom stanju za vreme trajanja zakupa. On je dužan da snosi troškove za održavanje stvari date u zakup, ali samo za ono što je njegova obaveza održavanja stvari. To su, po pravilu, oni poslovi koji stvar čine funkcionalnom, prema svrsi zakupa, odnosno održavanja stanja stvari u momentu predaje stvar u zakup, koje bi on sam bio dužan da učini. Međutim, troškovi koji nastanu u vreme korišćenja zakupljene stvari, a koji se odnose na sitne popravke izazvane redovnom upotrebom stvari, a i troškovi same upotrebe, padaju na teret zakupca. Ako je zakupac imao kakve troškove u vezi održavanja zakupljene stvari, a koji inače padaju na teret zakupodavca, zakupodavac je dužan da zakupcu naknadi troškove koje je ovaj učinio za održavanje stvari. Na kraju, davanjem stvari u zakup, zakupodavac jemči za fizičke i pravne nedostatke stvari. Stav 1. ovog člana posebno ističe daje zakupodavac dužan predati zakupcu zakupljenu stvar: a) u ispravnom stanju, b) zajedno sa njenim pripacima. Pod "ispravnim stanjem" podrazumeva se stvar koja je podobna daje koristi zakupcu za svrhe zbog kojih je zaključio ugovor o zakupu, a koja odgovara onom stanju kako su to stranke u ugovoru o zakupu navele, odnosno opisale. Ispravnost stanja stvari može da utvrdi i sam zakupac, ali u složenijim stvarima, za koja se traži posebna stručna sprema, stranke mogu, a posebno zakupac, da angažuju stručnjaka koji će utvrditi ispravnost stanja stvari koja je predmet zakupa. Ovo je važno i zbog toga što je zakupac prilikom vraćanja zakupljene stvari, bilo po isteku roka zakupa ili pre toga, dužan da zakupodavcu vrati zakupljenu stvar u istom stanju u kome ju je primio od zakupodavca. Pripaci o kojima je reč u stavu 1. ovog člana, odnose se na pomoćne stvari koje pripadaju glavnoj stvari, a bez kojih glavna stvar ne bi mogla funkcioniše, odnosno da ostvari svoju funkciju. Tako, na primer, ako je predmet zakupa kombajn za ubiranje određenih plodova, uz sam kombajn predaju se i druge stvari, kao što su potrebni alati i rezervni delovi, koji služe redovnoj upotrebi tog kombajna.

770

Primer tužbe za izvršenje ugovora o zakupu - predaju stvari OPSTINSKI SUD U Tužilac:_______________________________, iz________________, ul.______________, br. Tuženi:_______________________________, iz________________, ul.______________, br. TUŽBA radi izvršenja ugovora o zakupu - predaji stvari vrednost spora:_____________dinara, u 2 primerka. Tužilac je___________godine sa tuženim zaključio pismeni ugovor o zakupu jedne njegove njive, površine _____ m2 , koja se nalazi u ______________, na mestu zv. ____, kat. parcela br. ________, KO ______________. Tim ugovorom stranke su se sporazumele da tužilac, kao zakupac, koristi spornu njivu za vreme od _____ godina, računajući od _________ godine do __________ godine, a za zakupnu cenu od _________________dinara, koju bi tužilac plaćao tuženom u ratama, kako je to navedenim ugovorom utvrđeno. Pored toga, tuženi se tim ugovorom obavezao da predmetnu njivu preda tužiocu označenog dana, slobodne od bilo kakvih useva ili zasada. DOKAZ: ugovor o zakupu od____________godine. Po dospelosti roka za predaju navedene parcele tužiocu, tužilac se obratio tuženom i tražio ispunjenje navedenog ugovora. Međutim, tuženi je odbio ispunjenje tog ugovora, te je predmetnu parcelu poorao i zasadio pšenicom. Zbog toga je tužilac propustio rok za setvu_____________, pa je samim tim pretrpeo štetu u iznosu od___________dinara, koliko bi mogla da iznosi korist koju je od te setve tužilac očekivao za vreme od ugovorenog roka predaje stvari do___________godine, kada se očekivao prinos, odnosno pri hod sa te njive. DOKAZ: saslušanje stranaka, a po potrebi uviđaj na licu mesta ili saslušanje svedoka. Podnoseći ovu tužbu u smislu odredaba 569. Zakona o obligacionim odnosima, a radi zaštite svog prava zakupa, tužilac predlaže da sud posle sprovedenog postupka i izvedenih dokaza donese sledeću PRESUDU Obavezuje se tuženi ________________da tužiocu__________________, ustupi na korišćenje svoju njivu, površine _____ m2, koja se nalazi na mestu zv. _____________, kat. parcela br. ________, KO _______________, slobodna od bilo kakvih useva ili zasada, kao i da mu naknadi štetu zbog propuštenog vre mena korišćenja te njive, odnosno neostvarenog prinosa za vreme od_____________do__________, u iznosu od___________dinara, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove spora, pod pretnjom izvršenja. _________________godine.

Tužilac,

Održavanje stvari (čl. 570. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravili daje zakupodavac: a) dužan da održava stvar u ispravnom stanju za vreme trajanja zakupa, b) da u vezi održavanja stvari datih u zakup vrši popravke na njoj, v) da naknadi zakupcu troškove koje je ovaj učinio za održavanje stvari, a koje bi on sam bio dužan da učini. Održavanje stvari u ispravnom stanju podrazumeva preduzimanje svih radnji od strane zakupodavca, koje zakupljenu stvar čini ispravnom za redovnu upotrebu od strane zakupca. Jedino troškovi opravke izazvani redovnom upotrebom stvari padaju na teret zakupodavca, a ostali troškovi, troškovi sitnih - tekućih opravki padaju na teret zakupca. Ako nastane potreba da se na zakupljenoj stvari, radi njenog održavanja u stanju u kome je zakupodavac morao održavati, izvrši opravka, koja inače pada na teret zakupodavca, a zakupodavac tu popravku ne izvrši i pored upozorenja zakupca, tj. ne izvrši kakvu investicionu popravku nužnu za normalno funkcionisanje stvari, kako je to i u ugovoru o zakupu određeno, zakupac ima pravo da na teret zakupodavca izvrši opravku. 771

U tom slučaju, zakupodavac je dužan da naknadi zakupcu troškove koje je ovaj učinio za održavanje stvari, a koje bi on sam bio dužan da učini. U protivnom, zakupac ima pravo da od cene zakupa odbije troškove koje je imao u vezi održavanja stvari, odnosno izvršene opravke, a koji padaju na teret zakupodavca. Pored toga, ako zakupac nema sredstava da izvrši popravke koje su obaveza zakupodavca, a zakupodavac je odbio da ih izvrši i pored upozorenja zakupca, zakupac ima pravo da otkaže ugovor i da traži naknadu štete od zakupodavca. Inače, zakupac nema pravo da bez posebnog odobrenja zakupodavca vrši veće prepravke na zakupljenoj stvari, onih za koje je obavezan zakupodavac, pa ako bi zakupac zbog toga ili nekih drugih razloga pričinio kakvu štetu na zakupljenoj stvari, dužan bi bio daje naknadi zakupodavcu. Po pravilu, dakle, zakupac snosi troškove sitnih popravki i troškove upotrebe zakupljene stvari, a zakupodavac one troškove koje zakupljenoj stvari daju svojstvo ispravne stvari, tj. stvari u ispravnom stanju. Zakupodavac i zakupac mogu ugovorom o zakupu i na drugi način da urede snošenje troškova opravke zakupljene stvari. Tako, oni se mogu dogovoriti da sve krupne popravke, koje su inače obaveza zakupodavca, izvrši zakupac, a da troškove takve opravke odbije od cene zakupnine. Prema sudskoj praksi, ako je za vreme zakupa zakupac izvršio neke promene na zakupljenoj stvari, bez prethodne saglasnosti zakupodavca, dužan je istu vratiti u stanje u kome je bila kada mu je predata u zakup, ali dodatke zakupodavac može zadržati ako zakupcu naknadi njihovu vrednost u vreme vraćanja. U protivnom, zakupac je po prestanku ugovora o zakupu dužan odneti sve one dodatke koje je ugradio, odnosno uneo u zakupljenu stvar. U praksi ima slučajeva da zakupac, bez ili sa odobrenjem zakupodavca, izvrši kakve veće popravke ili dogradnje zakupljene stvari, te da kasnije, kod isteka roka zakupa zahteva da mu se na toj stvari prizna pravo svojine. Sudovi to ne dozvoljavaju, jer se adaptacijom objekta ne može se steći pravo svojine na zakupljenom objektu.

Raskid ugovora i sniženje zakupnine zbog opravki (čl. 571. ZOO) Odredbama ovog člana propisana su pravila o raskidu ugovora i sniženje zakupnine zbog opravki, a ne zbog otkaza ugovora. Ove dve kategorije se razlikuju u toliko što se ugovor može raskinuti samo iz razloga koji su navedeni u ugovoru ili su propisani zakonom, dok se otkaz odnosi na prekid ugovora o zakupu, izjavom volje bilo koje ugovorne strane da otkazuje ugovor drugoj strani. Razlozi za otkaz ugovora ne moraju biti obrazloženi drugoj strani. Odredbama člana 597. ovog zakona propisano je da ugovor o zakupu, čije trajanje nije određeno, niti se može odrediti iz okolnosti ili mesnih običaja, prestaje otkazom koji svaka strana može dati drugoj, poštujući određeni otkazni rok. Za raskid ugovora o zakupu potrebno je ispunjenje onih uslova koji su navedeni u ugovoru o zakupu kao razlog za raskid ugovora, kao, na primer, korišćenje zakupljene stvari protivno ugovoru, nanošenje štete zakupljenoj stvari, neplaćanje zakupnine o roku i si., ali to mogu biti i drugi razlozi koje propisuje zakon, kao što su u ovom slučaju navedeni u odredbama ovog člana u korist zakupca - da može raskinuti ugovor ako su opravke koje treba da izvede zakupodavac takvog obima da ometaju zakupca u znatnoj meri i za duže vreme. Ako u ugovoru o zakupu i nema odredaba o održavanju stvari, obaveza zakupodavca su propisane odredbama prethodnog člana, ali se one odnose na one opravke koje ne ometaju zakupca u mirnom korišćenju zakupljene stvari. Naprotiv, odredbe ovog člana (571.) daju pravo zakupcu da raskine ugovor o zakupu ako potrebne opravke zakupljene stvari ometaju njenu upotrebu u znatnoj meri i za duže vreme. Na primer, ako bi se kombajn koji je bio predmet zakupa pokvario u vreme vršidbe, a opravka bi zahtevala duži period, recimo do završetka vršidbe, zakupac bi imao pravo da raskine ugovor za zakupodavcem i da od njega čak zahteva naknadu štete ako ju je pretrpeo zbog obustave vršidbe. U navedenom primeru sadržana su oba uslova za raskid ugovora, tj. i onaj koji se odnosi na ometanje upotrebe zakupljene stvari i na vreme trajanje tog ometanja. Ako je u pitanju neki drugi slučaj, kao na primer preduzimanje neke investicione radnje u zakupljenom poslovnom prostoru, koja bi trajala duže vreme, a u tom periodu zakupac ne bi mogao bez uznemiravanja da vrši svoju redovnu delatnost, i u tom slučaju, ako opravka traje duže vreme, zakupac može raskinuti ugovor o zakupu. Stav 2. ovog člana, koji se odnosi na slučaj raskida ugovora iz razloga navedenih u stavu 1. istog člana, daje mogućnost zakupodavcu i zakupcu da zbog navedenih razloga, ugovore sniženje zakupnine srazmerno ograničenju upotrebe stvari zbog tih popravki. To sniženje zakupnine može trajati dok te popravke traju, a obračunavaju se prema gubitku koji bi zakupac pretrpeo zbog nekorišćenja ili težeg načina korišćenja zakupljene stvari, a trajala bi duže. Navedeni stav to sniženje definiše kao "sniženje zakupnine srazmerno ograničenju upotrebe stvari zbog tih opravki".

772

Izmene na zakupljenoj stvari (čl. 572. ZOO) Odredbe ovog člana daju zakupodavcu pravo da čini izmene na zakupljenoj stvari za vreme trajanja zakupa, ali samo ako te izmene ne ometaju upotrebu stvari. U ovom slučaju se ne radi o opravci zakupljene stvari koja ometa njenu upotrebu u znatnoj meri i za duže vreme, već o opravci koja ne ometa upotrebu stvari, zbog čega zakupodavac može bez pristanka zakupca da činiti određene izmene na toj stvari. Ako zakupodavac bez pristanka zakupca počne sa izmenama na zakupljenoj stvari, smatrajući da te izmene ne ometaju upotrebu stvari, a zakupac zaključi suprotno, odnosno da mu izmene koje vrši zakupodavac smetaju u redovnom korišćenju zakupljene stvari, zakupac ima pravo da traži da zakupac započete radove prekine i stanje stvari vrati u ranije stanje, a ukoliko zakupodavac to ne prihvati, zakupac ima pravo da raskine ugovor o zakupu. U svakom slučaju, za radove na zakupljenoj stvari, koje ne ometaju upotrebu stvari, nije potrebna posebna saglasnost zakupca, posebno ako bi radovi koje bi izveo zakupodavac koristili zakupljenoj stvari, bilo u vezi povećanja zakupnog prostora, bilo zbog izvršenog poboljšanja zakupljene stvari. Ako je zakupodavac, sa ili bez pristanka zakupca, učinio kakve izmene na zakupljenoj stvari, a te izmene nisu ometale upotrebu stvari, svako poboljšanje zakupljene stvari, odnosno povećanje vrednosti te stvari, zahtevalo bi i izmenu ugovora o zakupu, kao i određivanje druge cene zakupnine. Zakupac ne mora da prihvati izvršeno poboljšanje sa stanovišta povećanja zakupnine, pa zakupodavac, pa i sam zakupac, ima pravo da traži raskid ugovora, jer se izmenila suština predmeta zakupa koja je bila osnov za zaključenje ugovora. Zakupac se toj izmeni ugovora ne može protiviti, utoliko što nije bio protivan da zakupodavac učini izmene na zakupljenoj stvari, a te izmene nisu bile smetnja da zakupljenu stvar koristi prema svrsi zbog koje je zaključio ugovor o zakupu. Stav 2. ovog člana ima u vidu izmenu zakupljene stvari na štetu zakupca, odnosno ako bi tim izmenama u izvesnoj meri bila smanjena upotreba zakupčevih prava upotrebe ugovorene stvari, u kom slučaju zakupac ima pravo da traži smanjenje zakupnine u odgovarajućoj srazmeri. Zakupodavac može ali ne mora da prihvati predlog zakupca da se zakupnina smanji u odgovarajućoj srazmeri ako smatra da je i zakupljena stvar smanjena dobila izvesne kvalitete. No, u svakom slučaju o svim tim pitanjima zakupodavac i zakupac razgovaraju pre početka vršenja kakvih izmena na zakupljenoj stvari, pa ukoliko bi i došlo do nekog protivljenja zakupca, može doći i do raskida ugovora, s tim da strana koja nije kriva za raskid ugovora ima pravo na naknadu štete zbog raskida ugovora pre roka. Zbog toga, u slučaju spora, sud po kriterijumima datih u odredbama čl. 571. i 572. ovog zakona, a na osnovu nalaza odgovarajućih stručnjaka, veštaka, donosi odluku o osnovanosti raskida ugovora i eventualnoj šteti koja bi bila dosuđena strani koja nije kriva za raskid ugovora. U stvari, sud može doneti i odluku da se zabrani zakupodavcu vršenje kakvih izmena na zakupljenoj stvari, ako bi bili protivni interesima zakupca, u skladu sa pravilima iz pom. članova.

Odgovornost za materijalne nedostatke (čl. 573. ZOO) S obzirom daje ugovor o zakupu dvostrani teretni ugovor, i na ovu vrstu ugovora primenjuju se odredbe o odgovornosti za materijalne i pravne nedostatke ispunjenja. Međutim, za razliku od opštih odredaba ovog pravnog instituta, odredbe glave o zakupu propisuju i pravilo u članu 576. ovog zakona o isključenju ili ograničenju odgovornosti zakupodavca samo za materijalne, ali ne i pravne nedostatke zakupljene stvari, jer u vezi pravnih nedostataka na stvari to pitanje uređuju odredbe člana 580. ovog zakona. Odredbe ovog člana (573.) imaju u vidu sve nedostatke zakupljene stvari, osim onih koji su manjeg značaja. Za postojanje odgovornosti zakupodavca nije od značaja da l i j e znao za njih ili ne, ali je od značaja činjenica da nastali nedostaci smetaju ugovorenoj ili redovnoj upotrebi zakupljene stvari. Pri tom je isto tako bez značaja činjenica da li je zakupljena stvar imala skrivene nedostatke, jer i u tom slučaju zakupodavac odgovara za nedostatke zakupljene stvari. Međutim, i kod onih nedostataka zakupljene stvari koje se pojave u toku njene upotrebe, odnosno koje zbog toga smetaju njenoj ugovorenoj ili redovnoj upotrebi, pa i kod onih sa skrivenom manom, odgovornost zakupodavca se može isključiti ako su ti nedostaci u času zaključenja ugovora bili poznati zakupcu ili mu nisu mogli ostati nepoznati, kako to regulišu odredbe člana 574. ovog zakona. Pored nedostataka zakupljene stvari za koje odgovara zakupodavac, njegova odgovornost za nedostatke tih stvari obuhvataju i nedostatke svojstava ili odluka predviđenih izrično ili prećutno ugovorom. To su oni nedostaci o kojima govore odredbe člana 479. ovog zakona, a naime, a) ako stvar nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet, b) ako stvar nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu, ili mu je morala biti poznata, v) ako stvar nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene, odnosno propisane. 773

Da li je i koliko neki nedostatak manjeg značaja faktičko je pitanje i ono se procenjuje sa stanovišta upotrebe ćele stvari, odnosno da li ona daje one rezultate koje je zakupac očekivao prilikom zaključenja ugovora o zakupu. Ako ti nedostaci manjeg značaja ne smetaju da se zakupljena stvar redovno koristi, smatra se da za te nedostatke ne odgovara zakupodavac, ali ako i u vezi tih nedostataka ima manje efekata od korišćenja zakupljene stvari, zakupac bi imao pravo na naknadu štete.

Nedostaci za koje zakupodavac ne odeovara (cl. 574. ZOO) Za razliku od odredaba prethodnog člana, po kome je zakupodavac uvek odgovoran zakupcu za sve nedostatke zakupljene stvari koje smetaju njenoj ugovorenoj ili redovnoj upotrebi, bez obzira da li je za njih znao ili ne, a posebno i ako su i ugovorom o zakupu nedostaci svojstva ili odlika izričito ili prećutno navedeni (u kom slučaju zakupodavac odgovara ako ti nedostaci smetaju upotrebi zakupljene stvari ili redovnoj upotrebi), odredbe ovog člana predviđa slučaj kad za neke nedostatke na stvari zakupodavac ne odgovara. U stvari, zakupodavac ne odgovara za nedostatke zakupljene stvari koji su u času zaključenja ugovora bili poznati zakupcu ili mu nisu mogli ostati nepoznati, ali se zato zakupodavac ne može osloboditi odgovornosti za materijalne nedostatke stvari koji je zakupcu usled krajnje nepažnje ostao nepoznat, a znao je za taj nedostatak i namerno propustio da o njemu obavesti zakupca. Međutim, u slučaju iz stava 2. ovog člana, odgovornost zakupodavca za materijalne nedostatke stvari se isključuje ako on nije znao za nedostatak na zakupljenoj stvari zbog čega, naravno, nije mogao o tome ni da obavesti zakupca. Zbog toga, krajnja nepažnja zakupca koji nije mogao da uoči nedostatak na stvari, je bez značaja za odgovornost zakupodavca ako ovaj nije znao za taj nedostatak. Mada u stavu 2. ovog člana nije naveden uobičajeni izraz "ili mu nisu mogli ostati nepoznati", pretpostavka je da odgovornost zakupodavca obuhvata i taj slučaj, jer ako mu nije mogao ostati nepoznat znači daje znao o tom nedostatku, a o tome, nije obavestio zakupca. Zakupodavac mora biti savestan da kada predaje određenu stvar u zakup zakupcu, mora da zna svojstva stvari koje daje u zakup, kao i stanje u kome je predaje, te da za to stanje odgovara ako bi stvar predao sa određenim nedostatkom. Odgovornost zakupodavca postoji i ne može se isključiti ako je materijalni nedostatak zakupljene stvari skrivena mana. U tom slučaju zakupodavac odgovara zakupcu ako zakupljena stvar ima nedostatak koji se nije mogao otkriti uobičajenim pregledom prilikom preuzimanja stvari. O skrivenom nedostatku, koji bude uočen upotrebom zakupljene stvari, a smetaju njenoj ugovorenoj ili redovnoj upotrebi, zakupac je dužan da odmah obavesti zakupodavca, i sa njim raspravi pitanje da li će ugovor o zakupu ostati na snazi ili ne, ili će zakupodavac odmah preduzeti mere da se pojavljeni nedostatak ukloni, ili zakupcu preda drugu stvar, za istu namenu, ili će se dogovoriti o raskidu ugovora i eventualnoj naknadi štete. Mada je u odredbama ovog člana propisano pravilo o odgovornosti, odnosno o isključenju ili ograničenju njegove odgovornosti za materijalne nedostatke stvari, ne znači da zakupodavac ne odgovora i za i nedostatke u vezi odgovornosti za pravne nedostatke zakupljene stvari, jer je odredbama člana 580. ovog zakona propisano da kad neko treće lice pretenduje da na zakupljenoj stvari ili na nekom njenom delu vrši neko pravo i obrati se svojim zahtevom zakupcu, kao i ako samovlasno oduzme stvar od zakupca, zakupac j e o tome dužan da obavesti zakupodavca od koga će tražiti zaštitu svog prava iz ugovora o zakupu.

Sudska praksa "U slučaju raskida ugovora o zakupu zakupac nema pravo na naknadu materijalne štete u visini vrednosti inventara i opreme ukoliko te stvari nisu oštećene ili uništene" - (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5322/96).

Proširenje odgovornosti za materijalne nedostatke (čl. 575. ZOO) Osnovno pravilo o odgovornosti zakupodavca za nedostatke zakupljene stvari iskazano je u odredbama ovog člana, a naime da on odgovara za sve nedostatke zakupljen stvari - ako je i tvrdio da ona nema nikakvih nedostataka. Tvrdnja zakupodavca da zakupljena stvar nema nedostataka može biti istinita, odnosno da on zaista prilikom zaključenja ugovora o zakupu nije znao za nedostatke predmeta zakupa. Pretpostavlja se da je zakupljena stvar bez nedostataka ako se i brižljivim pregledom zakupodavca, pa i zakupca, nisu mogli opaziti nedostaci na stvari koja se daje u zakup. Nedostaci na stvari se mogu pojaviti prilikom prve upotrebe zakupljene stvari, kada se i utvrđuje da li je nedostatak te stvari takve prirode da smeta njenoj ugovornoj ili redovnoj upotrebi, ili je u pitanju nedostatak manjeg značaja. No, u svakom slučaju odgovornost zakupodavca postoji, odnosno on odgovara za sve nedostatke zakupljene stvari, čak i ako je tvrdio u momentu zaključenja ugovora da ona nema nikakvih nedostataka. 774

Odredba ovog člana se ne odnosi na skrivene nedostatke na zakupljenoj stvari, jer se njena sadržina odnosi samo na one nedostatke koji bi postojali u momentu zaključenja ugovora o zakupu, koji bi mogli biti uočeni povećanom pažnjom zakupodavca i zakupca, posebno ako je zakupodavac tvrdio da stvar nema nikakvih nedostataka. Ako bi se i pored tvrđenja zakupodavca prilikom zaključenja ugovora o zakupu da stvar nema nedostataka, ipak oni uočili, zakupac ima pravo da raskine ugovor o zakupu i da eventualno traži naknadu štete, osim ako ti nedostaci nisu takve prirode da smetaju njenu upotrebu ili redovnoj upotrebi, pa zakupac prihvati i takvo stanje zakupljene stvari. U svakom slučaju, zakupac kome je predata stvar sa nedostatkom, ima pravo da zahteva ispunjenje ugovora od strane zakupodavca ili da traži raskid ugovora i, eventualno, naknadu štete, ili zahtevati sniženje cene zakupnine, kako je to propisano odredbama člana 578. ovog zakona.

Ugovorno isključenje ili ograničenje odgovornosti (cl. 576. ZOO) Prema odredbama ovog člana, stranke mogu ugovorom o zakupu isključiti ili ograničiti odgovornost zakupodavca za nedostatke zakupljene stvari. Ovo pravo stranaka proizilazi iz načela dispozitivnog karaktera odredaba ovog zakona, jer one mogu obligacioni odnos u vezi zakupa, regulisati i drukčije, nego je to ovim zakonom određeno. Međutim, zakon, odnosno odredbe ovog člana štite zakupca čak i za slučaj ako su stranke isključile ili ograničile odgovornost zakupodavca za materijalne nedostatke zakupljene stvari, propisujući ništavost odredbe ugovora kojom se ova odgovornost isključuje ili ograničava, ako nastane jedan od navedenih slučajeva, a naime: a) ako je zakupodavac znao za nedostatke i namerno propustio da obavesti zakupca, b) ako je nedostatak takav da onemogućuje upotrebu zakupljene stvari, imajući u vidu da je ugovorom o zakupu jasno izražena volja zakupca o stvari za koju zaključuje ugovor, a ona i pored toga, pri njenoj upotrebi pokazuje takve nedostatke da se ne može koristiti, odnosno redovno upotrebiti, bez obzira da li je o tim nedosta cima zakupodavac znao ili ne, v) kad je zakupodavac nametnuo tu odredbu koristeći svoj monopolski položaj, odnosno ako zakupodavac nema konkurencije za stvar koju izdaje u zakup, a zakupcu je ona neophodna radi obavljanje neke delatnosti, odnosno sticanja dohotka, pa navođenje u ugovoru o zakupu da su stranke saglasne da se isključuje ili ograničava odgovornost zakupodavca za materijalne nedostatke, takav ugovor, odnosno odredbu tog ugovora čini ništavom. Ova pravila se ne odnose na slučaj iz člana 574. ovog zakona, po kome zakupodavac ne odgovara za nedostatke zakupljene stvari koji su u času zaključenja ugovora bili poznati zakupci ili mu nisu mogli ostati nepoznati, pri čemu nije isključena odgovornost zakupodavca ako je zakupcu usled krajnje nepažnje ostao nepoznat nedostatak stvari, a prodavač je to znao i namerno propustio da o tome obavesti zakupca. U ovom slučaju, ugovorna odredba o isključenju ili ograničenju odgovornosti zakupodavca zbog nedostatka stvari ima značaja samo ako zakupodavac nije znao za nedostatke stvari, zatim ako je nedostatak stvari takav da omogućuje upotrebu kupljene stvari (član 573. stav 2. ovog zakona), kao i ako zakupodavac nije nametnuo odredbu u ugovoru o zakupu koristeći svoj monopolski položaj. Pri svemu ovome bitno je naglasiti daje zakonom propisano pravilo o ništavosti odredbe, dakle ne i celog ugovora, koje bi imale spekulativni karakter ponašanja zakupodavca prema zakupcu u momentu zaključenja ugovora o zakupu, za slučajeve koji su navedeni u stavu 2. ovog člana. Prema odredbama člana 105. ovog zakona, ništavost neke odredbe ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati i bez ništave odredbe, i ako nije bila ni uslov ugovora na odlučujuću pobudu zbog koje je ugovor zaključen. Međutim, ako je, u konkretnom slučaju, materijalni nedostatak stvari takve prirode da smetaju njenoj ugovornoj ili redovnoj upotrebi, ništavost odredbe o isključenju ili ograničenju odgovornosti, kod postojanja razloga iz stava 2. ovog člana, dovodi do ništavosti celog ugovora, pa samim tim i do raskida ugovora i pravo zakupca na naknadu štete, kako je to propisano odredbama člana 103. stav 1. ovog zakona.

Sudska praksa Ništavost ugovora ako je zakupodavac znao za nedostatke i namerno propustio da o njima obavesti zakupca Odredba ugovora kojom se isključuje ili ograničava odgovornost za materijalne nedostatke zakupljene stvari ništava je ako je zakupodavac znao za nedostatke i namerno propustio da o njima obavesti zakupca. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 01.06.1995. godine zaključenje ugovor o zakupu poslovnih prostorija, prema kojem je tužilac, kao zakupodavac, izdao tuženom u zakup poslovni prostor W, koji se sastoji od šest prostorija. Ugovor je zaključen sa rokom trajanja od dve godine, s tim što ga je tuženi koristio do 775

01.09.1997. godine. Dalje je utvrđeno daje krov na zgradi u kojoj se nalazi ovaj poslovni prostor, propao i prokišnjavao, te daje iz tih razloga tuženi bio onemogućen u korištenju celog poslovnog prostora. Tuženi se obraćao tužiocu sa zahtevom da otkloni postojeće nedostatke i osposobi poslovni prostor za korištenje, što tužilac nije učinio, i ako se i sam preko svojih odgovarajućih stručnih službi, uverio u postojanje ukazanih nedostataka. Zbog toga je tuženi koristio 50% zakupljenog poslovnog prostora i istovremeno plaćao samo 50% ugovorene mesečne zakupnine, s tim stoje uredno od tužioca primao mesečne račune na pun iznos zakupnine. S druge strane, tužilac je primao ovako umanjenu zakupninu, a ovu parnicu je pokrenuo tek nakon iseljenja tuženog. Kod takvog stanja stvari, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tuženi nije u obavezi da plati tužiocu preostalih 50% ugovorene zakupnine. Naime, odredbama člana 578. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da kad stvar ima neki nedostatak koji se može otkloniti bez većih nezgoda za zakupca, a predaja stvari u određenom roku nije bila bitni sastojak ugovora, zakupac može zahtevati od zakupodavca ili otklanjanje nedostataka u primerenom roku ili sniženje zakupnine. Prema stavu 3. istog člana, ako zakupodavac ne otkloni nedostatak u naknadnom primerenom roku koji mu je zakupac odredio, zakupac može raskinuti ugovor ili zahtevati sniženje zakupnine. U konkretnom slučaju, postojanje nedostataka na zakupljenom poslovnom prostoru je nesporno, a nesumnjivo je da se radi o otklonjivim nedostacima. Pozivanjem tužioca preko njegovih određenih organa da poslovni prostor osposobi za korištenje, tuženi se koristio svojim zakonskim pravom da zahteva od zakupodavca otklanjanje nedostataka, a nesporno je da te nedostatke tužilac nije otklonio. Dalje ponašanje tuženog, okolnost da nije tražio raskid ugovora, već daje koristio samo deo poslovnog prostora i srazmerno istom plaćao deo ugovorene zakupnine, ukazuje na njegovo opredeljenje da se koristi svojim drugim zakonskim pravom, a to je pravo da traži sniženje zakupnine, bez obzira što tuženi u toku trajanja zakupa u tom pravcu nije postavio određeni zahtev zakupodavcu u formalnom smislu, ali gaje svojim faktičkim postupanjem izrazio, dok tužilac nije odbijao da primi tako umanjenu zakupninu, niti je u istom periodu tražio sudsku zaštitu radi naplate zakupnine u punom iznosu, a bio je upoznat sa postojećim nedostacima i ništa nije preduzeo povodom zahteva tuženog da mu se omogući korišćenje zakupljenog prostora u celosti. Zbog navedenog, Vrhovni sud smatra da tužiocu ne pripada pravo na zakupninu u punom iznosu, već samo u iznosu koji odgovara srazmerno smanjenom obimu korišćenja zakupljenog poslovnog prostora od strane tuženog. Neosnovani su revizijski navodi da je odgovornost tužioca za materijalne nedostatke zakupljene stvari ugovorom isključena, jer je u članu 6. Ugovora o zakupu predviđeno da zakupac prima poslovne prostorije u viđenom stanju. Prema članu 576. stav 2, u vezi stava 1. Zakona o obligacionim odnosima, odredba ugovora kojom se isključuje ili ograničava odgovornost za materijalne nedostatke zakupljene stvari ništava je ako je zakupodavac znao za nedostatke i namerno propustio da o njima obavesti zakupca, ili ako je nedostatak takav da onemogućuje upotrebu zakupljene stvari, kao i kad je zakupodavac nametnuo tu odredbu koristeći svoj monopolski položaj. U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju, postojeći nedostaci su bili takvi da su onemogućili tuženog u upotrebi 50% zakupljenog poslovnog prostora, pa bi odredba člana 6. zaključenog ugovora, ako bi se prihvatila kao odredba kojom se odgovornost tužioca za materijalne nedostatke isključuje ili ograničava, bila ništava. Iz stanja u spisima proizilazi da se zakupljeni poslovni prostor nalazi u prizemlju zgrade, a krov koji je propao i prokišnjava je iznad prvog sprata koji predstavlja stambeni prostor u privatnom vlasništvu, što znači da otklanjanje nedostataka na krovu ne predstavlja poslove tekuteg održavanja i hitnih intervencija poslovnog prostora, čije bi troškove trebalo da snosi zakupac saglasno članu 9. zaključenog ugovora, pa su revizijski navodi usmereni u tom pravcu takođe neosnovani. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2842/05).

Obaveštavanje zakupodavca o nedostacima i opasnostima (čl. 577. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu pravilo o obaveštavanju zakupodavca o nedostacima i opasnostima zakupljene stvari, ali samo ako nastanu posle zaključenja ugovora o zakupu, odnosno u toku upotrebe stvari. Naime, kada se na zakupljenoj stvari u toku njene upotrebe pojavi kakav nedostatak, zakupac je dužan da bez nepotrebnog odlaganja o tome obavesti zakupodavca. Zakupac ne mora to da učini ako zakupodavac zna za nedostatak. Međutim, to bi se moglo odnositi samo na vreme kada su stranke zaključile ugovor o zakupu, odnosno kada je pri predaji zakupljene stvari zakupodavac obavestio zakupca o nedostatku stvari, ili je zakupac tom prilikom sam uočio te nedostatke, te na iste pristao bez primedaba - ako je i takva stvar sa nedostatkom mogla da odgovori njegovoj potrebi zbog koje je ugovor potpisao, a i cena zakupa je u tom smislu ugovorena prema stanju te stvari prilikom zaključenja ugovora. Međutim, ako je u pitanju neki nedostatak o kome zakupodavac nije znao u vreme zaključenja ugovora, a o nedostatku stvari je saznao za vreme upotrebe stvari od strane zakupca, može se to tumačiti tako kao poziv za776

kupca, odnosno obaveštenje zakupodavcu da je na zakupljenoj stvari za vreme upotrebe nastao nedostatak koji zakupodavac treba da otkloni, ili da se samo utvrdi obim nedostatka i ko je za taj nedostatak odgovoran, te da zakupodavac preduzme mere da se taj nedostatak ukloni. Naravno, ako za nastali nedostatak nije odgovoran zakupac, a zakupodavac ne otkloni taj nedostatak, odnosno ako potrebne opravke zakupljene stvari ometaju njenu upotrebu u znatnoj meri i za duže vreme, zakupac može raskinuti ugovor u smislu člana 571. ovog zakona. Primenjujući odredbe stava 1. ovog člana, odnosno pravilo iz tog stava, zakupac je dužan da o nastalom nedostatku obavesti zakupodavca i da od njega zahteva da nedostatak ukloni. Svrha ovog obeštećenja je dvojaka: da zakupodavac bude obavešten da stvar koju je on dao u zakup ima nedostatak zbog koje se stvar ne može koristiti, odnosno da taj nedostatak čini smetaju njenoj ugovorenoj ili redovnoj upotrebi, te da se od njega zahteva da u cilju ispunjenja ugovora ukloni taj nedostatak. Ovo obaveštenje treba da bude u pismenom obliku i da sadrži opis nedostatka, da bi se o nedostatku upoznao zakupodavac. Razume se, ovo obaveštenje treba da sadrži i zahtev da zakupodavac u razumnom roku ukloni nedostatak, ili ako to nije moguće da zakupac iskoristi svoje pravo raskida ugovora i eventualno ostvari pravo na naknadu štete. Ako bi u toku upotrebe zakupljene stvari nastala neka nepredviđena opasnost, koja bi u toku zakupa zapretila zakupljenoj stvari, zakupac je dužan da i o toj okolnosti odmah obavesti zakupodavca, kako bi ovaj preduzeo potrebne mere. Koje su to nepredviđene opasnosti faktičko je pitanje, ali se može tumačiti daje stvar zakupa ugrožena nekom opasnosti, na primer poplavom, požarom u susedstvu i si., ali i daljom upotrebom te stvari ako se na istoj pokazuju neke nepravilnosti koje mogu dovesti do kakve štete na samoj zakupljenoj stvari. Tako, na primer, ako je na vršalici koja je predmet zakupa nastao neki nedostatak, recimo poremećaj programa rada vršalice, koji predstavlja opasnost ne samo za zakupljenu stvar, već i za ljude i drugu imovinu, zakupac je o toj opasnosti dužan odmah da obavesti zakupodavca, a ovaj da preduzme potrebne mere da se taj nedostatak ukloni. Ostale nepredviđene opasnosti, koje su rezultat, na primer, vremenskih ili drugih nepogoda, stvar je brige zakupca da zakupljenu stvar obezbedi da se na toj stvari ne dogovori kakva šteta. Međutim, i u tom slučaju zakupac je dužan da o nastalim okolnostima, odnosno opasnostima odmah, bez nepotrebnog odlaganja, obavesti zakupodavca kako bi ovaj zajedno sa zakupcem preduzeo potrebne mere da se zakupljena stvar sačuva. Ako zakupodavac ne bi preduzeo mere da odmah po prijemu obaveštenja od strane zakupca otkloni nedostatak na stvari, zakupac ima pravo na naknadu štete u visini koristi koju bi ostvario daje koristio zakupljenu stvar. Ako, pak, zakupac blagovremeno, tj. odmah ne obavesti zakupodavca o pojavljenom nedostatku ili o nastaloj opasnosti, za koje zakupodavac nije znao, zakupac gubi pravo na naknadu štete koju bi pretrpeo zbog postojanja nedostatka ili nastale opasnosti, a bio bi dužan da naknadi štetu koju bi zakupodavac zbog toga pretrpeo.

Prava zakupca kad stvar ima neki nedostatak (cl. 578. ZOO) Kao stoje ranije rečeno, ugovor o zakupu je konsesualni ugovor (nastaje ako postoji saglasnost volja zakupodavca i zakupca o bitnim elementima ugovora); on je dvostrani i teretni ugovor (zaključenjem ugovora svaka ugovorna strana stiče određena prava i obaveze u vezi stvari koja se daje u zakup - zakupodavac ima obavezu da zakupcu preda određenu stvar u zakup, a zakupac ima obavezu plaćanja zakupnine). U vezi sa iznetim, stav 1. ovog člana ima u vidu ne momenat zaključenja ugovora o zakupu, već čas predaje zakupljene stvari zakupcu. To su dva različita perioda, jer između vremena zaključenja ugovora o zakupu i časa predaje zakupljene stvari može proteći određeni rok, kada zakupac u rukama ima samo ugovor a ne i stvar koju zakupljuje. To je pravilo kod ugovora o zakupu, ali je i pravilo da se odmah po zaključenju ugovora zakupcu preda i zakupljena stvar. Stav 1. ovog člana ima u vidu čas predaje zakupljene stvari, dakle ne momenat zaključenja ugovora o zakupu. U tom slučaju, ako zakupac prijemom zakupljene stvari primeti kakav nedostatak na stvari, ili mu na određeni nedostatak ukaže sam zakupodavac, a taj nedostatak je takve prirode koji se ne može otkloniti, zakupac ima pravo, po svom izboru, da raskine ugovor ili da zahteva sniženje cene. Razlozi zbog kojih bi zakupac tražio sniženje stvari koja ima nedostatak, a koji se ne može otkloniti, leže u samoj ličnosti zakupca, odnosno njegovoj volji ako on prihvati rizik da sam ili uz pomoć drugog lica ipak otkloni nedostatak "koji se ne može otkloniti". Satisfakcija za to bi bila snižena cena zakupnine, naravno ako na to pristane zakupodavac, a u protivnom zakupcu ostaje jedino to da raskine ugovor o zakupu, i prema stavu 4. ovog člana da traži naknadu štete, koja je faktičko pitanje jer zavisi od niza okolnosti koje zakupac mora da dokaže. Stav 2. ima u vidu drugi slučaj, a naime da: a) stvar ima neki nedostatak koji se može otkloniti bez većih nezgoda za zakupca, i b) a predaja stvari u određenom roku nije bitan sastojak ugovora. Ovde je izbegnuto pravo zakupca da traži raskid ugovora, jer se ne radi o bitnom elementu ugovora, koji ako bi bio predstavljao bi osnov za raskid ugovora. Međutim, ako nije tako, a nedostatak stvari nije takav da se ne može otkloniti "bez većih nezgoda za zakupca", ovaj ima pravo da od zakupodavca traži ili da nedostatak u primerenom roku otkloni ili sniženje cene ugovorene zakupnine. 777

Iz navedenog se vidi daje alternativni zahtev pravo zakupca, jer on može da traži ili opravku zakupljene stvari u primerenom roku ili sniženje cene zakupnine. Tek ako zakupodavac ne prihvati jedan od zahteva zakupca, zakupac ima pravo na raskid ugovora ili da zahteva sniženje cene zakupnine. Ako zakupodavac prihvati da otklani nedostatka u naknadno primerenom roku, pa taj nedostatak i otkloni, otpada pravo zakupca da traži sniženje cene, osim naknadu štete ako je pretrpeo za vreme dok nije mogao da koristi zakupljenu stvar. Ali ako zakupodavac ne prihvati ni jedan zahtev zakupca, tj. ni da u primerenom roku otkloni nedostatak, ni predlog za sniženje cene zakupnine, zakupac može da alternativno bira: ili raskid ugovora ili sniženje cene zakupnine. Ako zakupac ne prihvati sniženje cene, zakupac ima pravo da raskine ugovor i da od zakupodavca traži naknadu štete.

Kad nedostatak nastane u toku zakupa i kad stvar nema ugovoreno ili uobičajeno svojstvo (čl. 579. ZOO) Odredbe prethodnog člana regulišu pitanje prava zakupca kad stvar ima nedostatak u toku predaje zakupljene stvari, dok odredbe ovog člana propisuju pravilo da ako je nedostatak na stvari nastao u toku zakupa, odnosno u toku kada zakupac koristi zakupljenu stvar. I u tom slučaju važe pravila iz prethodnog člana, a naime da ako pri korišćenju stvari nastane neki nedostatak koji se ne može otkloniti, zakupac je dužan da o tome bez nepotrebnog odlaganja, u stvari odmah, obavesti zakupodavca i da sa njim utvrdi stanje zakupljene stvari zbog nastalog nedostatka, koji se po mišljenju zakupca ne može otkloniti. Bitan sastojak ugovora o kome je reč u stavu 2. prethodnog člana u ovom slučaju nema značaja, jer se on odnosi samo na predaju stvari u određenom roku, a kako je zakupac primio stvar taj osnov nema značaja za ponašanje stranaka. Bitno je daje zakupodavac blagovremeno obavešten o nedostatku stvari koji se ne može otkloniti, u kom slučaju zakupac ima pravo na raskid ugovora, ili da zakupodaveu predloži sniženje cene zakupnine. Ako stvar ima takve nedostatke koji se mogu otkloniti, pravo je zakupodavca da to učini u primerenom roku, pa ako je stvar zbog tog nedostatka u nečemu izgubila od onih svojstava koji su bili predmet ugovaranja, zakupac ima pravo da traži sniženje cene zakupnine. I u ovom slučaju, ako se u toku upotrebe stvari pojavi kakav nedostatak na stvari, a zakupodavac taj nedostatak ne otkloni, zakupac ima pravo da raskine ugovor o zakupu ili da zahteva sniženje cene. Naravno, u svim ovim slučajevima zakupac ima pravo i na naknadu štete. Stav 2. ovog člana posebno ukazuje da u toku trajanja zakupa može nastati neki nedostatak na stvari koji pri zaključenju ugovora nije naglašen, ali njegovo svojstvo je od značaja za normalno funkcionisanje stvari. Zbog toga, ako zakupljena stvar nema neko svojstvo koje po ugovoru ili običaju treba da ima, a to svojstvo izgubi u toku zakupa, zakupac ima ista prava prema zakupodaveu kao kada bi se radilo o nekom nedostatku stvari koje on saglasno ugovoru treba da otkloni.

Odgovornost zakupodavca za pravne nedostatke (čl. 580. ZOO) Jedan od uslova zaštite zakupca od pravnih nedostataka (evikcije) je daje zakupac dužan da obavesti zakupodavca o tome da neko treće lice polaže neko pravo na zakupljenoj stvari, pa čak i ako mu je to treće lice samovlasno oduzelo stvar zakupa, izuzev kad je to zakupodaveu već poznato. Ta obaveza postoji i pre pokretanja eventualnog sudskog postupka, ako je treće lice ukazalo zakupcu na prava koja njemu pripadaju. Ta obaveza posebno postoji ako je treće lice podnelo tužbu protivu zakupca i zakupodavca, ili ako je zakupodavac podneo tužbu protivu trećeg lica po osnovu utvrđenja. Zakupac ne gubi pravo na zaštitu i ako ne obavesti zakupodavca o pravnom uznemiravanju od strane trećeg lica, ako iz dokaza koje je treće lice podnelo uz tužbu proizilazi osnovanost njegovog zahteva prema zakupcu, odnosno zakupodaveu. To bi bio slučaj ako bi treće lice uz tužbu podnelo, na primer, izvod iz zemljišno knjižnog stanja iz koga bi se videlo da zakupodavac nije bio vlasnik stvari koju je dao u zakup, niti je raspolagao pravom raspolaganja tom stvari. Kada zakupac obavesti zakupodavca o tome da neko treće lice polaže neko pravo na stvar, poziva ga i da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzije trećeg. Iz navedenog proizilazi da ako zakupodavac nije u mogućnosti da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzije trećeg na stvar, zakupac ima pravo na raskid ugovora o zakupu i pravo na naknadu štete od zakupodavca. 778

Stav drugi ovog člana ima u vidu da se ugovor o zakupu raskida po samom zakonu ako je slučaj oduzimanja stvari od zakupca u celini, ali ako se radi o slučaju umanjenja ili ograničenja zakupčevih prava, zakupac može po svom izboru raskinuti ugovor ili zahtevati srazmerno sniženje cene zakupnine. Odredbe tog imaju u vidu zaštitu na koju ima pravo savestan zakupac. Zakupcu je priznato pravo da raskine ugovor sa zakupodavcem, mada se smatra daje taj ugovor već raskinut po samom zakonu. Međutim u zavisnosti od raznih okolnosti, zakupac i zakupodavac se mogu dogovoriti da sporni odnos rese na način koji će zadovoljiti interese zakupca, posebno ako je u pitanju delimična evikcija, kada je zakupcu ostavljeno da raskine ugovor o zakupu ili da zahteva srazmerno sniženje cene. Zakupcu u svakom slučaju pripada pravo, pored prava na raskid ugovora, i pravo na povraćaj uplaćene cene zakupa, pošto zakupodavac nema više pravnog osnova da ih drži, odnosno koristi, a dužan je daje vrati čak i ako je zakupac znao ili morao znati u momentu zaključenja ugovora za pravni nedostatak, ali ima i pravo na naknadu štete, naravno ako je zakupac bio savestan. Šteta obuhvata stvarnu štetu i troškove koje je zakupac imao povodom zaključenja i izvršenja ugovora, kao i druge troškove zbog nepovoljnog ishoda spora. Zakupac nema pravo na naknadu štete ako je u času zaključenja ugovora znao za mogućnost da mu stvar bude oduzeta, ili da njegovo pravo bude smanjeno ili ograničeno, naravno ako se ta mogućnost ostvari, ali ima pravo da zahteva vraćanje, odnosno sniženje cene - ako se samo ograničava njegovo pravo. Ako je zakupac bio savestan ima pravo na plodove od zakupljene stvari, za sve vreme dok nije saznao, odnosno do dana kada je protivu njega treće lice podnelo tužbu, pa nema obavezu da trećem licu, koje bi eventualno uspelo u sporu, da da naknadu za plodove koje je imao za vreme dok je njegova savesnost trajala. Taj odnos bi mogao da bude predmet raspravljanja samo između zakupodavca i trećeg lica. Međutim, ako je zakupac bio nesavestan, odnosno ako je znao da uzima u zakup tuđu stvar, a kasnije je izgubio spor sa trećim licem, on je u obavezi da trećem licu naknadi i sve plodove koje je imao od momenta prijema zakupljene stvari do dana predaja stvari trećem licu.

OBAVEZE ZAKUPCA Upotreba stvari prema ugovoru (čl. 581. ZOO) Već je ranije objašnjeno šta u obligacionom pravu znače izrazi "dobar privrednik", odnosno "dobar domaćin". Radi podsećanja na to stoje objašnjeno, ponovo se vraćamo na objašnjenje navedenih izraza. Pod dobrim privrednikom se podrazumeva ono pravno ili fizičko lice (koje se bavi privrednom delatnošću) koje u poslovnom prometu uredno i savesno ispunjavaju preuzete obaveze iz ugovora u vezi određenog poslovnog prometa. Za ostvarenje ovog načela pretpostavka je da postoji dobra organizacija poslovanja, dobra tehnologija, dobra stručna radna snaga, međusobno poverenje i saradnja partnera u pravnom poslu. Pri tom se koristi i izraz "pažnja dobrog privrednika", koja podrazumeva opreznost pri postupanju, koja je uobičajena u poslovnom prometu. U nekim slučajevima zahteva se čak i "posebna pažnja", stoje karakteristično kod nekih ugovora. Izraz "dobar domaćin" je pojam koji se odnosi na građane, koji obavljaju pravni promet, kao građanska pravna lica, preduzetnici. Za preduzetnike je članom 1. st. 2. i 3. Zakona o preduzećima propisano da su to fizička lica koja obavljaju delatnost radi sticanja dohotka, odnosno da se fizičko lice koje obavlja delatnost slobodne profesije, uređene posebnim propisima, smatra preduzetnikom. Dakle, sve što je rečeno za pojam "dobrog privrednika" odnosi se i na pojam "dobrog domaćina", imajući u vidu da se odredbe stava 1. člana 18. ovog zakona, pa i odredbe ovog člana (581.) odnose na oba pojma. Dakle, zakupac je dužan da se u vezi stvari koje je uzeo u zakup ponaša sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina. Pri tom, je naglašeno da on može upotrebljavati stvar samo onako kako je ugovorom određenom ili namenom stvari. Tako, na primer, ako je predmet zakupa izdavanje stana ili zgrade u cilju stanovanja zakupca, namena stvari je samim tim određena, pa zakupac tu stvar ne može koristiti za druge potrebe, kao što bi bilo, recimo, pretvaranje stambenog prostora u poslovni prostor. Ako bi zakupac stvar koristio protivno ugovoru ili njenoj nameni, zakupodavac bi mogao da otkaže ugovor o zakupu, bez davanja otkaznog roka, kako je to propisano odredbama sledećeg člana. Stav 3. ovog člana ima u vidu štetu koju bi zakupac pričinio na zakupljenoj stvari, bilo svojom delatnošću ili delatnošću nekog drugog lica koje radi po nalogu zakupca. Pored ovog propisano je da zakupac odgovara za štetu na zakupljenoj stvari, ako štetu pričini podzakupac ili koje drugo lice kome je on omogućio da upotrebljava stvar. Inače, u pitanju je imovinska šteta, koja se u ovom slučaju sastoji od oštećenja ili uništenja zakupljene stvari, zbog čega se zakupljena stvar više ne može koristiti onako kako je ugovorom o zakupu predviđeno, ili prema njenoj nameni. Za zakupca, kao odgovornog lica za nastanak štete, postoji obaveza da pričinjenu štetu naknadi zakupodavcu, bilo što će je sam osposobiti o svom trošku, ili ako na to ne pristane zakupodavac da snosi posledice otkaza ugovora o zakupu, a da zakupodavac u posebnom postupku ostvari pravo na naknadu štete. 779

Nastala šteta na zakupljenoj stvari stvara obavezu zakupcu daje naknadi zakupodavcu, bez obzira da li je štetu pričinio zakupac ili neko drugo lice koje je stvar koristilo po njegovom nalogu. On može, dakle, biti odgovoran ne samo za štetu koju je on prouzrokovao svojom radnjom koristeći zakupljenu stvar, već i za štetu koju su prouzrokovala druga lica koja se nalaze u izvesnom odnosu prema zakupcu, pa i lica o kojima je on dužan da se stara, na primer, deca, ili lica koja stvar koriste po ugovoru o podzakupu, ili koje drugo lice kome je on omogućio da upotrebljava stvar.

Otkaz zbog upotrebe protivno ugovoru (cl. 582. ZOO) Zakupac koji zakupljenu stvar upotrebljava protivno ugovoru ili njenoj nameni, ili zapušta njeno održavanje, zbog čega postoji opasnost znatne štete za zakupodavca, može dobiti otkaz ugovora bez davanja otkaznog roka. Odredbe ovog člana nemaju u vidu nastalu štetu na zakupljenoj stvari, zbog čega bi zakupodavac bio prinuđen da zakupcu otkaže ugovor o zakupu. One se odnose na a) upotrebu stvari protivno ugovoru o zakupu ili njenoj nameni ili b) zapušteno njeno održavanje, koje za obe kategorije postoji opasnost znatne štete za zakupodavca, zbog čega ovaj v) može otkazati ugovor bez davanja otkaznog roka. Da bi se ispunili navedeni uslovi koji mogu predstavljati osnov da zakupodavac otkaže ugovor o zakupu, potrebno je i ispunjenje još jednog uslova, a to je daje zakupodavac prethodno opomenuo zakupca da zakupljenu stvar koristi protivno ugovoru o zakupu ili njenoj nameni, ili da zapušta njeno održavanje. Ta opomena mora biti učinjena tako da zakupac na siguran način bude obavešten o primedbama koje ima zakupodavac u vezi korišćenja zakupljene stvari, a ovo zbog toga da bi kod otkaza ugovora bez otkaznog roka zakupodavac imao dokaz daje ispunio uslove da zakupcu otkaže ugovor o zakupu po tom osnovu. Ugovorom o zakupu zakupac se, pored ostalog, obavezao da zakupodavcu od dana prijema zakupljene stvari ovu čuva i održava, odnosno koristi je na način koji obezbeđuje održavanje njene vrednosti za sve vreme korišćenja te stvari, osim prirodnog trošenja, habanja, amortizacije te stvari. Ako zakupac nije sposoban da stvar koristi po uputstvima zakupodavca, on mora da se obaveže da će obezbediti stručno lice koje će upravljati tom stvari. Tako, na primer, ako je predmet zakupa neki manji električni mlin, bilo za koje upotrebne svrhe, a zakupac nije dovoljno stručan da njime sam upravlja, on se može obavezati da će za te potrebe angažovati potrebno stručno lice. Međutim, zakupac odgovara i za postupke tog lica, ako to lice zakupljenu stvar koristi protivno ugovoru ili njenoj nameni, ili je nedovoljno održava, zbog čega na toj stvari može nastati kakva šteta. Otkaz ugovora bez davanja otkaznog roka je veoma značajna institucija, jer zakupodavac na vreme obezbeđuje zaštitu svoje stvari date u zakup. On može odmah da traži vraćanje stvari koje je dao u zakup, dakle bez davanja otkaznog roka, a ako zakupac odbije vraćanje stvari, zakupodavac može državinskom tužbom da traži povraćaj stvari, s predlogom za izdavanje privremene mere obezbeđenja (da se stvar oduzme od zakupaca), kao i da traži naknadu štete koju je pretrpeo zbog prevremenog vraćanja stvari i gubljenja prihoda od zakupnine i očekivane koristi koju bi mogao da ostvari daje tu stvar dao nekom drugom licu u zakup.

Plaćanje zakupnine (čl. 583. ZOO) Odredbama ovog člana nije određeno da stranke, zakupodavac u zakupac, u ugovoru moraju odrediti cenu zakupnine, jer je akcenat stavljen na plaćanje zakupnine u rokovima određenim ugovorom ili zakonom. Zbog toga se ne smatra da cena nije bitan elemenat ugovora o zakupu, osim ako ugovor ne sadrži dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, u kom slučaju takav ugovor nema pravno dejstvo. Ali ako u njemu ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, zakupac je dužan da plati onu cenu koju je zakupodavac ranije redovno naplaćivao, a u nedostatku ove platio bi razumnu cenu. Dakle, analogno odredbama koje regulišu pitanje u glavi ovog zakona o ugovorima, kada cena nije određena (čl. 462. ovog zakona), određuje se i cena zakupnine ako u ugovoru o zakupu nije određena. Međutim, pravilo je da se zakupodavac i zakupac prilikom zaključenja ugovora dogovore i o visini zakupnine, pa i o tome da li će se ona plaćati unapred ili po isteku određenog vremena. Visina zakupnine zavisi od vrednosti stvari date u zakup, odnosno koristi koje će zakupac imati njenom upotrebom. Odredbe ovog člana ne predviđaju da se zakupnina plaća u novcu, jer se zakupnina može izraziti i u davanju neke druge koje predstavljaju protivuvrednost cene za korišćenje zakupljene stvari. Bitno je da se postigne načelo jednakih vrednosti davanja, ali zakupodavac može odrediti i nižu cenu zakupa od stvarne vrednosti zakupnine, ako za to ima interesa. Zakupnina ne mora biti plaćena u novčanim jedinicama, pa čak ne mora biti određena prema vrednosti novca. Tako, na primer, kod zakupa vršalica, zakupodavac i zakupac ugovaraju kao zakupninu količinu ovršene 780

letine, srazmerno ukupno dobijenoj količini dobijene vršidbom. To se čini i u drugim slučajevima, na primer, kod korišćenja poljoprivrednog zemljišta, kada se zakupnina može odrediti u davanju određenih prihoda koje je zakupac ostvario na zakupljenom zemljištu, a to po nekad iznosi "pola na pola". Mada je u Zakonu o stanovanju određeno da ugovor o zakupu stana sadrži, pored ostalog, i "visinu zakupnine i način i rokove plaćanja", ipak nije rečeno da to plaćanje podrazumeva plaćanje u novcu, mada sve okolnosti upućuju na to da plaćanje vrši u novcu, jer je odredbama člana 8. stav 2. propisano da se zakupnina plaća "za protekli mesec najkasnije do petnaestog dana u tekućem mesecu, ako ugovorom o zakupu nije drukčije određeno". Dakle, osnovno pravilo plaćanja zakupnine za korišćenje stana po osnovu zakupa je određeno navedenom normom, ali je i pored toga ostavljeno zakupodavcu i zakupcu da to pitanje urede i na drukčiji način. Zbog toga u praksi ima slučajeva da se stanovi izdaju u zakup sa zakupninom koja se plaća za nekoliko meseca unapred, ili stranke ponekad ugovaraju da zakupac na zakupljenoj stvari o svom trošku izvrši određene popravke na stvari, a da plaćeni iznos za te popravke odbije o zakupnine koja je ugovorena. Odredbe stava 1. ovog člana imaju u vidu plaćanje zakupnine u vezi rokova kada se ona mora platiti, pa tako te odredbe upućuju na rešenje koje daje sam ugovor o zakupu, ili zakon, kao što je to na primer Zakon o stanovanju. Odredbe tog člana pretpostavljaju daje ugovorom ili zakonom već određena zakupnina, te regulišu samo rokove u kojima se zakupnina ima isplatiti ako oni nisu određeni u ugovoru ili zakonu. U tom slučaj i propisano je pravilo da ako rokovi plaćanja zakupnine nisu određeni ugovorom ili zakonom, da se zakupnina plaća u rokovima "kako je uobičajeno u mestu gde je stvar predana u zakup". Na kraju, stav 2. ovog člana propisuje pravilo da ako drukčije nije ugovoreno, niti je u mestu predaje stvari to uobičajeno, zakupnina se plaća polugodišnje, kad je stvar data u zakup za jednu ili više godina, a ako je da-ta za kraće vreme, onda posle isteka tog vremena. Tako, na primer, ako je predmet zakupa vršalica, zakupnina se plaća posle završene vršidbe, jer je prethodno potrebno utvrditi kolika je količina dobijena vršidbom, da bi se na osnovu toga odredila i količina stvari koja je dobijena vršidbom, a koja "pripada" zakupodavcu. Naravno, u takvim slučajevima postoji i ugovorene alternative, što znači da od zakupca zavisi da li će zakupninu platiti u delu stvari ili u novčanim jedinicama, ili kako to traži zakupodavac.

Sudska praksa "U slučaju izgradnje privremenog objekta od strane zakupca na zakupljenom zemljištu, zakupodavcu ne prestaje pravo da ubira zakupninu" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 666/98); "Ako je ugovor o Zakupu zaključen i zakupac stupio u posed zakupljenih prostorija, obavezan je plaćati ugovorenu zakupninu bez obzira što od nadležnog organa nije dobio dozvolu za rad a predmetne prostorije su i dalje ostale uposeduzakupca"- (prema odluci VPS, Pž. 11129/97).

Otkaz zbog neplaćanja zakupnine (čl. 584. ZOO) Otkaz ugovora o zakupu zbog neplaćanja zakupnine znači prestanak tog ugovora jednostranom izjavom volje zakupodavca, ako zakupac ne plati zakupninu ni u roku od 15 dana pošto ga je zakupodavac pozvao na plaćanje. Za ispunjenje uslova za otkaz ugovora o zakupu zbog neplaćanja zakupnine bitno je da je zakupodavac, pre otkaza ugovora o zakupu, pozvao zakupca da u roku od 15 dana plati zakupninu koju je bio dužan da plati po ugovoru o zakupu u određenom roku. Pri tom nije od značaja da li je zakupac u docnji u vezi plaćanja prve, druge ili bilo koje naredne obročne uplate, već samo činjenica da zakupninu nije platio o roku i daje, ono stoje najbitnije, zakupodavac pozvao zakupca da u roku od 15 dana plati neplaćeni a dospelu zakupninu. Tek po ispunjenju tih uslova, ako zakupac i pored primljenog upozorenja na ispunjenje dospele obaveze istu ne izvrši, zakupodavac ima pravo da zakupcu otkaže ugovor o zakupu. Otkaz ugovora o zakupu se, dakle, ne može se dati u svako doba, već samo po ispunjenju onih uslova koji su propisani odredbama ovog Člana. Otkaz proizvodi pravno dejstvo po proteku otkaznog roka predviđenog u ugovoru o zakupu, kada se obligacija prekida, odnosno više ne postoji. Otkaz koji daje zakupodavac ne mora biti obrazložen nekim drugim razlozima, već samo razlogom da zakupac nije ispoštovao rok isplate zakupnine, te ga poziva da u roku od 15 dana plati dospelu a neisplaćenu zakupninu, a da će mu u protivnom otkazati ugovor o zakupu. Smatra se daje ovo upozorenje na posledice neplaćanja i pretnja otkazom od važnosti, jer bi to predstavljao osnov da zakupodavac otkaže ugovor o zakupu, a odmah posle toga, po isteku otkaznog roka, traži vraćanje stvari, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Prema stavu 2. ovog člana pozivanje na plaćanje zaostale zakupnine i pretnja da će se zakupcu dati otkaz ako u roku od 15 dana ne isplati dospelu a neplaćenu zakupninu, ne znači daje time zakupodavac i dao otkaz o zakupu. To su dva odvojena postupka, jer drugi, koji se odnosi na otkaz ugovora o zakupu, zavisi od toga da li 781

je zakupac prihvatio opomenu zakupodavca da isplati zaostalu zakupninu i da li je tu zakupninu u tom roku, odnosno u roku do otkaza ugovora o zakupu isplatio dugujući iznos zakupnine. Zakupodavac ne može dati otkaz ugovora o zakupu u roku koji je ostavio zakupcu da dugujući iznos zakupnine plati. Taj rok ne može biti kraći od 15 dana, dakle od onog roka koji je određen stavom 1. ovog člana. Tako, po proteku roka od 15 dana od dana upozorenja, odnosno opomene, tj. ako u tom roku zakupac ne plati dugujući iznos zakupnine, zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu i on proizvodi pravne posledice od dana kada je zakupac primio taj otkaz. Međutim, ako zakupodavac kasnije, po isteku roka od 15 dana od dana upozorenja još nije dao otkaz zakupcu, zakupac koji je pre otkaza platio dugujuću zakupninu, ne snosi posledice otkaza datog posle tog plaćanja.

Sudska praksa Otkaz ugovora o zakupu zbog neplaćanja zakupnine Bitne činjenice za odlučivanje o zahtevu za iseljenje i predaju zakupljene stvari na osnovu otkaza datog zbog neplaćanja zakupnine su daje zakupodavac pozvao zakupca na plaćanje iste, da zakupac nije u roku od 15 dana od prijema opomene zakupninu platio, odnosno daje nije platio ni posle tog roka, a pre prijema saopštenja o otkazu, kao i da je protekao otkazni rok koji je ugovoren. Iz obrazloženja Prvostepeni sud, pravilno citirajući odredbu čl. 597. Zakona o obligacionim odnosima, zanemaruje odredbu čl. 584. istog zakona, kojim je predviđen otkaz zbog neplaćanja zakupnine, u kom slučaju materijalno pravo predviđa druge uslove za otkaz takvog ugovora o zakupu, a u konkretnom slučaju među strankama nije sporno da otkaz nije dat bez navođenja razloga, već je dat zbog neplaćanja zakupnine, kako je to tužilac istakao i u tužbi i u toku prvostepenog postupka, a zatim i u odgovoru na žalbu. Prema odredbi čl. 584 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima zakupodavac može otkazati ugovor o zakupu ako zakupac ne plati zakupninu ni u roku od 15 dana, pošto ga je zakupodavac pozvao na plaćanje. Prema stavu 2. istog člana, ugovor će ostati na snazi ako zakupac isplati iznos dužne zakupnine, pre nego što mu otkaz bude saopšten. Iz navedenog sledi da je procedura davanja otkaza zbog neplaćanja zakupnine različita u odnosu na proceduru davanja otkaza bez navođenja razloga, a u smislu člana 597. navedenog zakona. Naime, zakupodavac je ukoliko otkaz daje zbog neplaćanja zakupnine dužan da zakupca pozove na plaćanje, pa ukoliko bez-uspešno protekne rok od 15 dana i zakupac ni u tom roku ne plati zakupninu stiču se us lovi da zakupodavac otkaže ugovor čije će dejstvo prestati protekom ugovorenog otkaznog roka. Postoji mogućnost i da zakupac, iako nije izvršio plaćanje u roku od 15 dana od prijema opomene za plaćanje, već po proteku tog roka, održi ugovor na snazi, ukoliko plaćanje izvrši pre nego što mu otkaz bude saopšten, odnosno ukoliko zakupodavac ne vrši svoja prava po isteku roka od 15 dana od pozivanja na plaćanje. S obzirom na navedeno, relevantne činjenice za primenu materijalnog prava i odlučivanje o osnovanosti zahteva za predaju zakupljene stvari su bile da lije i kada je tužilac uputio opomenu tuženom kao zakupcu da plati zakupninu, da lije ovaj rok od 15 dana predviđen zakonom bezuspešno protekao, kada je po proteku tog roka od 15 dana zakupodavac otkazao ugovor o zakupu, kada je ovaj otkaz tuženi primio i kada je protekao otkazni rok. Kako su navedene odredbe imperativnog karaktera, odnosno kada se radi o otkazu zbog neplaćanja zakupnine, zakonodavac izričito predviđa da se ne može odmah dati otkaz ugovora, a da se prethodno ne pozove zakupac na plaćanje, jer od eventualnog naknadnog plaćanja zavisi i pravo zakupodavca da otkaže ugovor, prvostepeni sud je bio dužan da utvrdi da lije međusobno zaključenim ugovorima stranaka u pogledu navedenog otkaza zbog neplaćanja zakupnine predviđeno nešto drugo, pa ukoliko jeste da lije ovakvo sporazumevanje među strankama dozvoljeno ili je suprotno prinudnom propisu, što ima za posledicu ništavost takve odredbe. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 5071/06 od 14.02.2007. godine).

Vraćanje zakupljene stvari (čl. 585. ZOO) Obaveza zakupca da čuva zakupljenu stvar nastaje iz prava zakupodavca da mu se zaštite interesi u vezi stvari koje je dao u zakup. Zakupac mora postupati sa pažnjom koja se zahteva od svakog dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina. S toga norma iz stava 1. ovog člana nameće obavezu zakupcu da preduzme sve potrebne radnje koje je u mogućnosti da preduzme, a koje su nužne za očuvanje zakupljene stvari, saglasno ugovoru o zakupu. Zakupljena stvar se ima vratiti u roku koji je ugovorom predviđen, u onom stanju u kome je bila predata. Ako stvar koja se vraća nije u stanju kako je po ugovoru o zakupu predata, zakupac odgovara zakupodavcu za štetu koju je učinio na toj stvari. Zakupljena stvar može biti i poboljšana u kvalitetu, u kom slučaju, ako ugovo782

rom nije što drugo predviđeno, zakupodavac prima tako poboljšanu stvar, bez obaveze naknade povećane vrednosti te stvari, posebno ne onda ako zakupcu nije odobrio da vrši takva poboljšanja. Tako, na primer, ako zakupac uzme u zakup jedan stan koji je davno okrečen, pa ga on okreči ili izmeni parket i slično, pri vraćanju zakupljene stvari ne postoji obaveza zakupodavca da zakupcu naknadi troškove koje je ovaj u vreme zakupa učinio. Stvar zakupa ne mora biti samo nepokretna stvar. To može biti bilo koja pokretna stvar koja može biti predmet zakupa. Zbog toga je u stavu 2. ovog člana navedeno pravilo da se stvar vraća u mestu u kojem je bila predana. Tako, na primer, ako je predmet zakupa bio kombajn, predat u mestu prebivališta zakupodavca, a zakupac taj kombajn koristi u različitim mestima, on je dužan da istekom roka zakupa zakupljenu stvar vrati u mesti prebivališta zakupodavca. Ako zakupac koristi zakupljenu stvar u skladu sa ugovorom o zakupu, nema bojazni da će se na stvari dogoditi kakva šteta za koju bi on bio odgovoran. Ali ako postupa protivno pravilima iz ugovora o zakupu, postoji opasnost da zakupljenu stvar ošteti, zbog čega je dužan da štetu naknadi zakupodavcu. Odredbe stava 3. ovog člana imaju u vidu da zakupac ne odgovara za istrošenost stvari koja nastaje njenom redovnom upotrebom, a ni za oštećenja koja potiču od njene dotrajalosti. Istrošenost nastaje usled duge upotrebe jedne stvari, zbog čega se smanjuje funkcionalnost te stvari, a postoji i mogućnost da stvar zbog neodržavanja bude uništena. Zbog toga, ako se radi o stvari tehničke prirode, zakupodavac je dužan da zakupcu preda sva uputstva proizvođača o načinu korišćenja i održavanja zakupljene stvari. No, u svakom slučaju, iz stava 3. ovog člana proizilaze dva pravila, od kojih se prvo odnosi na to da zakupac ne odgovara za istrošenost stvari koja nastaje njenom upotrebom, a drugo da ne odgovara ako je zakupljena stvar oštećena usled njene dotrajalosti. Dakle, u prvom slučaju stvar se i dalje može koristiti, ali je istrošenost te stvari nastala zbog duge upotrebe, čime je umanjena njena funkcija koju je imala u vreme zaključenja ugovora, dok se u drugom slučaju radi o šteti na stvari zbog njene dotrajalosti, za koje štete zakupac ne odgovara. Već je napred rečeno da zakupac može, sa ili bez odobrenja zakupodavca, da vrši neka poboljšanja na zakupljenoj stvari. Ako do tog poboljšanja i došlo, i ono bilo primetno i u vreme kada je zakupac dužan da zaku pljenu stvar vrati zakupodavcu, zakupac može, ako je to moguće da poboljšani deo zadrži za sebe, a da zaku pljenu stvar vrati zakupcu "u stanje u kojem je bila kad mu je predana u zakup". Ako je zakupljena stvar poboljšana od strane zakupca, zakupac može, kao stoje napred rečeno, da dodatke koje je učinio odvoji bez oštećenja stvari, ali ih zakupodavac može zadržati ako mu naknadi njihovu vrednost u vreme vraćanja. Ako nije moguće da ih zakupac odvoji od stvari, dužan je da zakupljenu stvar ili dovede u stanje u kome je bila prilikom zaključenja ugovora o zakupu, ili da zakupodavcu bez naknade vrati stvar sa ugrađenim dodacima na zakupljenoj stvari, posebno ako zakupodavac nije ranije znao niti je dao saglasnost zakupcu da na zakupljenoj stvari čini kakva poboljšanja.

Sudska praksa Vraćanje zakupljene stvari zbog raskida ugovora o zakupu Raskidom ugovora o zakupu, zakupac je dužan da zakupljenu stvar vrati zakupodavcu u stanju kako je ugovorom o zakupu dogovoreno. Nedovršeni poslovi zakupca na zakupljenoj stvari, ne obavezuju zakupodavca. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 28.1.2000.godine zaključile ugovor o zakupu poslovnog prostora, stvari i opreme______u_______,na period od 4 godine. Na predlog tužioca, zakupca iz zaključenog ugo vora, ugovor je sporazumno raskinut nakon dve godine od zaključenja, zbog bolesti tužioca. Prilikom raskida ugovora o zakupu, stranke su utvrdile uzajamna potraživanja i dugovanja, a tužilac nije istakao potraživanje na ime obavljenog iskopa zemlje, iskopane u toku trajanja ugovornog odnosa radi proizvodnje________u sledećoj go dini. Ovaj zahtev je istakao kada gaje tuženi pozvao da isporuči 16.050 komada_______, na ime neizmirene za kupnine, kao utvrđene obaveze tužioca prilikom sačinjenog sporazuma o raskidu ugovora. Na visinu zakupnine iz ugovora sa licem koje je tužilac doveo u vezu sa tuženim, nije bilo od uticaja postojanje iskopane zemlje, a određenu količinu ove zemlje novi zakupac je iskoristio za proizvodnju cigle. Iz utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su izveli zaključak daje tuženi, zakupodavac iz raski nutog ugovora o zakupu sa tužiocem dužan da tužiocu isplati vrednost rada tužioca na iskopu zemlje, oduzima jući od cene iskopa vrednost 16.050 komada_______, koje je tužilac trebao da preda tuženom na ime neisplaćene zakupnine. Prema razlozima pobijane presude obaveza tuženog proizilazi iz odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Vrhovnog suda, iz činjeničnog stanja koje je utvrđeno u postupku, ne proizilazi osnovanost tužbenog zahteva. Da bi postojala obaveza tuženog da deo imovine tužioca vrati tužiocu, a kad to nije moguće -da naknadi vrednost postignutih koristi u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, potrebno je da se 783

ispuni prethodni uslovi iz iste odredbe, daje deo imovine tužioca prešao u imovinu tuženog. Vrednost rada tužioca na iskopu zemlje, koji je tužilac vršio u vreme ugovornog odnosa o zakupu isključivo radi proizvodnje cigle za sebe ne može se smatrati delom imovine koja je prešla u imovinu tuženog, kada bi postojala obaveza sticaoca da taj deo imovine vrati tužiocu. Kako su stranke ugovor o zakupu sporazumno raskinule, regulišući sva svoja prava i obaveze ovim sporazumom, to potraživanje tužioca nema osnova ni u sporazumu o raskidu ugovora o zakupu. Ugovorom o zakupu zakupodavac predaje određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obvezuje da mu za to plaća određenu zakupninu.______, na kojoj je tužilac vršio iskop zemlje, predstavlja zakupljenu stvar koju je tužilac po prestanku zakupa dužan da vrati neoštećenu. U smislu člana 585. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac je mogao da odnese iskopanu zemlju, čiji iskop je vršio isključivo za sebe, pa bi samo u slučaju daje tuženi odbio da tužiocu omogući odnošenje iskopane zemlje tuženi bio u obavezi da naknadi vrednost rada tužiocu. Iz izloženog, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 395. stav 1. ZPP-a preinačio pobijanu i prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i odluku o troškovima postupka, odlučujući kao u stavu jedan izreke ove presude. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1470/05); "Za aktivnu legitimaciju tužioca bitno je daje tužilac zaključio ugovor sa tuženim o zakupu, te je zbog toga na osnovu tog ugovora on i legitimisan da otkazuje dalje korišćenje spornih poslovnih prostorija tuženom. Ovo iz razloga jer se sporni odnos ima raspraviti kao obligaciono pravni odnos, a ne kao stvarno pravni odnos za koji odnos bi bilo relevantno da lije tužilac vlasnik spornih poslovnih prostorija" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 328/99); "Zakupac odgovara za štetu nastaloj na zakupljenoj stvari i u slučaju kada je ta šteta prouzrokovana njegovom nepažnjom" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 105/99); "Ulaganja izvršena u adaptaciju zakupljenih poslovnih prostorija ne mogu dovesti do sticanja stvarnopravnih ovlašćenja na zakupljenoj stvari" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 281/98); "Potpunom propašću zakupljene stvari nestaje predmet zakupa, kao jedan od tri bitna elementa ugovora o zakupu (zakupnina i vreme trajanja zakupa), pa time prestaje da postoji i sam ugovor o zakupu. Ukoliko bi se propast zakupljene stvari (poslovnog prostora) mogla pripisati u krivicu jednoj strani, drugoj strani ugovornici bi pripadalo pravo na naknadu materijalne štete" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 647/97); (Član 585. st. 1. ZOO i člana 8. Zakona o sredstvima u svojini RS) - "Kada se predaja poseda poslovnih prostorija traži zbog proteka ugovorenog roka zakupa, saglasnost nadležnog organa Vlade Republike Srbije nije neophodna" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 470/99).

PODZAKUP Kad se stvari mogu dati u podzakup (cl. 586. ZOO) Podzakup je davanje od strane zakupca zakupljene stvari drugom licu radi korišćenja ili uživanja, ako zakupodavac pristane da zakupac zakupljenu stvar izdaje u podzakup. Pazakup je, u stvari, odnos između zakupca i trećeg lica, u vezi korišćenja ili uživanja tog lica zakupljene stvari. Ovaj odnos između zakupca i podzakupca reguliše se posebnim ugovorom, kojim se zakupac obavezuje da podzakupcu preda zakupljenu stvar radi korišćenja određeno vreme, a podzakupac se obavezuje da mu za to plaća određenu naknadu. Zakupac može podzakupcu da da bilo ćelu stvar koja je predmet ugovora o zakupu, ili samo jedan njen deo, što je čest slučaj kod kod korišćenja stanova. Podzakupac je samo u ugovornom odnosu sa zakupcem, a ne i sa zakupodavcem. Naravno, da bi taj odnos mogao da postoji potrebno je da zakupac ima pravni osnog koji proizilazi iz ugovora o zakupu, a naime, da može zakupljenu stvar da izdaje u podzakup. Ako u ugovoru o zakupu ne bi postojalo pravo zakupca da može da izdaje u podzakup zakupljenu stvar, ili ako bi u tom ugovoru bilo izričito zabranjeno zakupcu da zakupljenu stvar izdaje u podzakup, zakupodavac stiče pravo da zakupcu otkaže ugovor o zakupu. Ako je ugovorom o zakupu zakupac ovlašćen da zakupljenu stvar može da izdaje u podzakup, odnos između zakupca i podzakupca se mora kretati u granicama onih prava koje je zakupac dobio ugovorom o zakupu stvari. To znači da podzakupac ne može drukčije da koristi zakupljenu stvar od načina na koji je mogao zakupac. Za štetu koji bi podzakupac pričinio zakupljenoj stvari, odgovara zakupcu a ne zakupodavcu, a zakupac odgovara za tu štetu kao da ju je sam prouzrokovao. 784

Treba naglasiti još i to da podzakupac može koristiti zakupljenu stvar samo do roka do kada zakupac može tu stvar da koristi po ugovoru o zakupu. Ako ugovor o zakupu zaključen između zakupodavea i zakupca prestane pre isteka zakupnog roka, podzakupni odnos ne može trajati duže od tog roka. Odnos podzakupa najčešće se javlja u vezi korišćenja stana. U Zakonu o stanovanju, u odredbama u zakupu stana, propisano je pravilo da zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana ako, pored ostalog, zakupac bez saglasnosti zakupodavea izdaje stan u podzakup ili dozvoli korišćenje stana licima koja nisu predviđena ugovorom (član 10. stav 1. tačka 1.). Prema odredbama stav 2. ovog člana, ako zakupac obezbedi pravo da može da zakupljenu stvar izdaje u podzakup, on jemči zakupodavcu da će podzakupac upotrebljavati stvar prema ugovoru o zakupu, ali u tom slučaju zakupodavac nije u bilo kakvom odnosu sa podzakupcem, već jedino sa zakupcem, od koga može da ostvari i pravo na naknadu štete.

Kad zakupodavac može odbiti dozvolu (čl. 587. ZOO) Iz sadržine odredbe ovog člana vidi se da se odbijanje dozvole odnosi samo u vezi zaključenog ugovora o zakupu, a ne i na onaj momenat kada zakupodavac i zakupac zaključuju ugovor o zakupu. Zakupodavac može punovažnost ugovora o zakupu ušlo viti da zakupac ni pod kojim uslovima ne može dati zakupljenu stvar u podzakup. U tom slučaju, u toku korišćenja zakupljene stvari zakupac ne može da izdaje zakupljenu stvar u podzakup. Ali ako u ugovoru nema takvog ograničenja, zakupac ima pravo da u toku trajanja ugovora o zakupu zatraži od zakupodavea saglasnost da može da izda u podzakup zakupljenu stvar, ili jedan njen deo. Zakupodavac, u tom slučaju, može odbiti traženu dozvolu samo ako za to postoje opravdani razlozi. Kao opravdani razlog zbog koga zakupodavac ne mora da da dozvolu zakupeu za izdavanje zakupljene stvari u podzakup, mogli bi se navesti one okolnosti koje dovode u sumnju lična svojstva lica koje želi da zaključi ugovor o podzakupu, tj. lica koje se bavilo nedostojnim i nedozvoljenim poslovima, pod sumnjom da bi se stvar na isti, ranije nedozvoljeni način koristila, pa samim tim stvorili uslovi za nastanak štete, a u drugim slučajevima, ako bi se zakupljena stvar izdala u podzakup licu koje ne poseduje dovoljnu stručnost da tu stvar bez nanošenja štete koristi. U svakom slučaju "opravdani razlozi" predstavljaju faktičko pitanje, koje u slučaju spora zakupodavac mora da ih iznese i dokaže. Smatra se i da subjektivni odnos zakupodavea prema podzakupcu može imati značaj u pogledu dozvole da zakupac sa tim licem zaključi ili ne ugovor o podzakupu. Ovo naročito ako je zakupodavac sa tim licem bio u nekom sporu pred sudom ili nekim drugim organom, ako su bili netrpeljivi jedan prema drugom, ako je podzakupac za zakupodavea iznosio, odnosno prenosio neke neistine, ako gaje vređao i slično.

Otkaz zbog nedozvoljenog podzakupa (čl. 588. ZOO) U prethodnom članu je navedeno pravilo kada i pod kojim uslovima zakupodavac može odbiti traženje dozvole zakupca da ovaj zakupljenu stvar izda drugom licu u podzakup. Pri tom je naglašeno da to moraju biti opravdani razlozi. Odredbe ovog člana polaze od toga da zakupodavac može otkazati ugovor o zakupu ako je zakupljena stvar data bez njegove dozvole, kad je ova prema zakonu ili prema ugovoru potrebna. Davanje u podzakup zakupljene stvari bez dozvole zakupodavea podrazumeva da zakupac uopšte nije tražio dozvolu zakupodavea, ili ako je tražio ali je nije dobio, što sve predstavlja osnov da zakupodavac može otkazati ugovor o zakupu. Upotreba izraza "kad je ova prema zakonu ili prema ugovoru potrebna", znači daje taj odnos u vezi davanja dozvole za izdavanje zakupljene stvari u podzakup već regulisan u ugovoru o zakupu, u tom smislu da se zakupljena stvar ne može dati u podzakup, ili ako je regulisano da se može dati u podzakup ali pod određenim uslovima, a zakupac protivno ugovoru ipak izda u podzakup zakupljenu stvar, što bi značilo da je to učinio protivno ugovoru o zakupu. Otkaz ugovora o zakupu može se dati zakupeu ako je zakonom određeno da se neka stvar ne može dati u podzakup, a zakupac i pored toga zakupljenu stvar preda drugom licu u podzakup. Ti slučajevi mogu nastati u vezi korišćenja državne imovine, kada nadležni organ ustupa određenoj ustanovi pravo upravljanja tom imovinom, kao što je, na primer, poslovni prostor u državnoj svojini, ili objekata od posebnog društvenog značaja, u vezi koje je organ upravljanja uskraćen pravom da zakupeu omogući izdavanje zakupljene stvari u podzakup. Otkaz ugovora o zakupu zakupodavac mora dati u formi u kojoj je ugovor i zaključen. On u otkazu navodi razloge zbog kojih otkazuje ugovor, u ovom slučaju zbog toga stoje zakupac izdao zakupljenu stvar u podzakup, a za to nije imao potrebnu dozvolu zakupodavea, i zakupeu ostavlja rok u kome je dužan da mu zakupljenu stvar vrati. Zakupac se tome može protiviti ako smatra daje otkaz ugovora neopravdan.

785

Neposredni zahtev zakupodavca (cl. 589. ZOO) Iako je u prethodnim odredbama regulisano pravilo daje ugovor o podzakupu ugovor između zakupca i podzakupca, te da u zaključenju tog ugovora ne učestvuje i zakupodavac, odredbama ovog člana je učinjen jedan izuzetak koji se odnosi na pravo zakupodavca da radi naplate svojih potraživanja od zakupca zahteva neposredno od podzakupca isplatu iznosa koji ovaj duguje zakupcu po osnovu podzakupa. Zakupodavac može zahtevati od podzakupca samo isplatu onog dela koji ovaj duguje zakupcu, i to onog dela koji zakupac duguje zakupodavcu, što znači ne svih oblika dugovanja (ako bi, na primer, zakupac odredio veću cenu podzakupcu od one cene koju on duguje zakupodavcu po ugovoru o zakupu). Pravo zakupodavca na naplatu svog potraživanja u smislu odredaba ovog člana nastaje samo onda ako zakupac uredno, o roku ne isplaćuje zakupodavcu ugovorenu zakupninu. To je i bio razlog daje odredbama ovog člana zaštićen zakupodavac, da svoje dospelo a nenaplaćeno potraživanje od zakupca naplati od podzakupca. Ako bi podzakupca odbio traženje zakupodavca, ovaj bi imao pravo da to svoje pravo ostvari putem tužbe, a da ga zakupac u tom sporu štiti podzakupca po osnovu evikcije. No, u svakom slučaju, ako nastanu uslovi da zakupac ne izmiruje svoju obavezu plaćanja zakupnine, osnovano je pravo da zakupodavac čak i putem suda traži obvezivanje podzakupca da mu plati ono što on duje zakupcu, odnosno ono što je dospelo za isplatu a nije plaćeno. Naravno, to ne znači da zakupodavac ne može tužbom da traži isplatu duga neposredno od zakupca, ako mu ovaj nije isplatio neki iznos ugovorene zakupnine. Zbog toga zakupodavac može jednom tužbom da traži isplatu neplaćene zakupnine po osnovu solidarne odgovornosti zakupca i njegovog podzakupca, a u postupku izvršenja zakupodavac bi se opredelio prema kome bi tražio prinudnu naplatu.

Prestanak podzakupa po samom zakonu (čl. 590. ZOO) Zaključenjem ugovora o podzakupu zakupac prenosi na podzakupca ona prava koja je on dobio zaključenjem ugovora o zakupu. Pored ostalih, ugovorom o zakupu je određeno i vreme trajanja zakupa, pa zakupac u ugovoru o podzakupu ne može podzakupodavcu da odredi neko drugo vreme koje je duže od vremena u kome on može da koristi zakupljenu stvar. Prema tome, kada prestane ugovor o zakupu prestaje i ugovor o podzakupu. Ugovor o zakupu, a u smislu odredaba koje se odnose na podzakup, može prestati po dva osnova utvrđena zakonom. To mogu biti: a) po članu 588. ovog zakona, po kome ugovor o zakupu može biti otkazan ako je zakupljena stvar data u podzakup bez dozvole zakupodavca; b) po članu 590. ovog zakona, kada podzakup prestaje prestankom zakupa. Ugovor o podzakupu može prestati i u slučajevima predviđenim ugovorom o podzakupu. Tako, zakupac može dati otkaz podzakupcu ako mu ovaj ne plaća ugovorenu zakupninu u rokovima određenim ugovorom. Zatim to može biti ako podzakupac koristi zakupljenu stvar protivno ugovoru o podzakupu ili protivno nameni korišćenja zakupljene stvari, odnosno stvari date u podzakup. Naravno, to mogu biti svi oni slučajevi zbog kojih, inače, zakupodavac može dati otkaz zakupcu ugovora o zakupu.

OTUĐENJE ZAKUPLJENE STVARI Otuđenje posle predaje u zakup (cl. 591. ZOO) Činjenica je da zakupodavac može prodati svoju stvar koju je drugome dao u zakup. U vezi sa tim, ako je zakupodavac prodao stvar koja je predmet zakupa, njegov odnos se menja prema zakupcu, utoliko što sva prava koja je imao prema njemu po ugovoru o zakupu, prelaze na novog vlasnika. Ovo pitanje je aktuelno samo ako je ugovor o zakupu raniji vlasnik, tj. zakupodavac zaključio ugovor sa zakupcem pre otuđenja, odnosno prodaje zakupljene stvari. Tada nastaje odnos između novog vlasnika, koji je postao i zakupodavac, i zakupca, ali sa istim pravima i obavezama koje je zakupac imao sa ranijim vlasnikom, odnosno zakupodavcem. To znači da prodajom zakupljene stvari, ne prestaje ugovor o zakupu koji je raniji vlasnik imao sa zakupcem povodom tog zaključenog ugovora. Naprotiv, položaj zakupca prema novom vlasniku ostaje isti kao prema ranijem zakupodavcu, u svim pravima i obavezama iz ugovora o zakupu, pa i u pogledu trajanja tog ugovora, osim ako ugovor o zakupu nije bio zaključen na neodređeno vreme, kada novi vlasnik ima pravo da otkaže ugovor o zakupu zakupcu u smislu odredaba člana 597. ovog zakona. 786

V

Cak i u slučaju ako je raniji vlasnik, tj. zakupodavac zaključio ugovor o zakupu sa zakupcem, ali mu stvar još nije predao, bilo iz razloga što dospelost predaje još nije nastala, bilo iz drugih razloga koji se mogu pripisati krivici zakupodavca, zakupac ima pravo da traži ispunjenje ugovora o zakupu od novog vlasnika, tj. da mu preda u zakup stvar koja je bila predmet zaključenog ugovora sa ranijim vlasnikom, odnosno zakupodavcem. Ako je zakupac sa ranijim zakupodavcem u ugovoru o zakupu predvideo da može zakupljenu stvar davati u podzakup, novi vlasnik, na koga su prešla sva prava i obaveze iz ugovora o zakupu, ne može da traži od zakupca da otkaže ugovor o podzakupu, osim ako podzakupac zakupljenu stvar koristi protivno ugovoru, odnosno nameni zbog koje je taj ugovor zaključen. Na novog zakupodavca prelaze i ona prava koja su utvrđena zakonom ili ugovorom, a naročito pravo da može radi naplate svog potraživanja od zakupca, nastalih iz zakupa, da traži neposredno od podzakupca, u iznosu koje ovaj duguje zakupcu po osnovu podzakupa. O promeni koja je nastala otuđenjem zakupljene stvari, raniji zakupodavac je dužan da o tom blagovremeno, tj. odmah obavesti zakupca, kako bi zakupac svoje obaveze iz ugovora izvršavao prema novom zakupodavcu. Za zakupca je to obaveštenje značajno i zbog toga da bi znao koga treba da upozori za određene nedostatke, odnosno štetu koja bi eventualno nastala na zakupljenoj stvari, odnosno da ga sa punim pravom upozori da preduzme sve potrebne mere da zakupljenu stvar dovede u stanje ispravnosti sa stanovišta onih obaveza koje on, kao zakupodavac, ima prema njemu, odnosno zakupljenoj stvari. Prema stavu 3. ovog člana, za obaveze novog zakupodavca iz ugovora o zakupu, prema zakupcu odgova ra i prenosilac, odnosno raniji zakupodavac, kao solidarni jemac. To znači da ako novi zakupodavac, tj. pribavilac ne može ili ne želi da izvrši kakvu obavezu iz ugovora o zakupu, a ona je u domenu njegove obaveze po ugovoru o zakupu, zakupac ima pravo da traži od ranijeg zakupodavca, tj. prenosioca da izvrši određenu obavezu iz ugovora, i to po osnovu jemstva, dakle kao garanta da će novi zakupodavac izvršiti obaveze koje su prešle ne njega, a on to nije učinio.

Sudska praksa "Kupovinom poslovnog prostora pribavilac stupa na mesto zakupodavca, pa je u skladu sa zaključenim ugovorom o zakupu između prethodnog vlasnika i zakupca ovlašten da otkaze ugovor o zakupu" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 497/95); "Novi zakupodavac stupa na mesto prethodnog zakupodavca i preuzima sva njegova prava i obaveze iz zaključenog ugovora o zakupu. Ugovor zaključen sa drugim zakupcem za vreme važenja ranijeg ugovora o zakupu, može biti poništen " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 259/94).

Pravo na zakupninu (čl. 592. ZOO) Već je u komentaru prethodnog člana rečeno, da ako zakupodavac proda stvar, koja je pre toga predata nekom drugom u zakup, da novi vlasnik, odnosno pribavilac te stvari stupa na mesto zakupodavca, te da posle toga prava i obaveze iz zakupa nastaju između njega i zakupca. Odredbe ovog člana regulišu pitanje početka roka kada novi zakupodavac, posle zaključenog ugovora o kupoprodaji, stiče pravo na zakupninu. Po pravilu, on ima pravo na zakupninu počev od prvog narednog roka posle pribavljanja stvari. To znači, ako je ugovor zaključen, na primer 07. u tekućem mesecu određene godine, a ugovorom o zakupu je predviđeno da se zakupnina plaća po isteku, na primer tri meseca od prethodne isplate, novi zakupodavac bi stekao pravo na zakupninu počev od narednog roka kada je ugovorena naredna uplata, osim ako se nisu drukčije dogovorili. To "ako što drugo nije ugovoreno" ne odnosi se na zakupca, već na odnos ranijeg i novog zakupodavca, koji mogu ugovoriti i drukčiji rok početka kada novi zakupodavac ima pravo na naplatu zakupnine. Prodavač i kupac, odnosno stari i novi zakupodavac, dakle, mogu se dogovoriti i drukčije, a naime da novom zakupodavcu pripada zakupnina od sledećeg roka plaćanja zakupnine, ili posle nekog drugog vremena. Ako je stari zakupodavac, odnosno prenosilac primio zakupninu unapred, on je dužan da istu ustupi novom zakupodavcu, po pravilu koje proizilazi iz odredaba ovog člana, a naime, počev od prvog narednog roka posle pribavljanja stvari, opet ako se nisu drukčije dogovorili. Odredbe ovog člana nemaju u vidu plaćanje zakupnine mesečno. Zakupodavcu i zakupcu se ostavlja na volju da ugovore vreme plaćanja, pa i plaćanje zakupnine pre roka za duži period, na primer za pola godine, što se u praksi često dešava. Pravilo o plaćanju zakupnine regulisano je u članu 583. ovog zakona, a naime da se zakupnina plaća u rokovima određenim ugovorom ili zakonom, a u nedostatku ugovora ili zakona, kako je uobičajeno u mestu gde je 787

stvar predata zakupcu. Ali ako ni na taj način nije moguće utvrditi rok plaćanja zakupnine, odredbe navedenog člana propisuju da se zakupnina plaća polugodišnje, kada je stvar data u zakup za jednu ili više godina, a ako je data za kraće vreme, po isteku tog vremena. Stari i novi zakupodavac, odnosno prenosilac i pribavilac, mogu se dogovoriti da ako je prenosilac primio zakupninu unapred, daje dužan daje ustupi pribaviocu. Ako to ugovorom o prodaji nije regulisano, onda je prenosilac dužan da pribaviocu ustupi primljenu zakupninu koja se odnosi na to vreme "unapred". U svakom slučaju, zakupac je dužan da ubuduće plaća zakupninu samo pribaviocu, tj. novom zakupodavcu, i to od časa kada je obavešten o otuđenju zakupljene stvari. Ako je zakupac unapred platio zakupninu za korišćenje zakupljene stvari, dužan je da o tome obavesti novog zakupodavca, tako da njegova obaveza nastaje od časa kada je obavešten o otuđenju zakupljene stvari.

Otuđenje zakupljene stvari pre predaje zakupcu (cl. 593. ZOO) Svrha ugovora o zakupu je ustupanje stvari drugome na upotrebu, pa ako je ugovor o zakupu zaključen ali stvar još nije predata zakupcu, ovaj ima pravo da traži ispunjenje tog ugovora, tj. da mu se zakupljena stvar preda u određenom roku. Ugovor o zakupu je, kako je ranije rečeno, konsesualni ugovor - on nastaje ako postoji saglasnost volja zakupodavca i zakupca o bitnim elementima ugovora); on je dvostrani i teretni ugovor -jer zaključenjem ugovora svaka ugovorna strana stiče određena prava i obaveze u vezi stvari koja se daje u zakup - zakupodavac ima obavezu da zakupcu preda određenu stvar u zakup, a zakupac ima obavezu plaćanja zakupnine; on je i neformalni ugovor jer nije potrebna pismena forma, osim ako posebnim zakonom nije drukčije propisano. Imajući u vidu izneto, odredbe stava 1. ovog člana propisuju pravilo da kad je stvar o kojoj je zaključen ugovor o zakupu predata kupcu a ne zakupcu, kupac, odnosno pribavilac stupa na mesto zakupodavca i preuzima njegove obaveze, ako je u momentu zaključenja ugovora o otuđenju znao za postojanje ugovora o zakupu. Jedna od obaveza novog zakupodavca je da izvrši ispunjenje obaveza iz ugovora o zakupu koji je ranije, pre otuđenja, zaključio raniji zakupodavac, odnosno prenosilac. To, pre svega, podrazumeva daje novi zakupodavac dužan da zakupljenu stvar preda zakupcu na način i o roku kako je to raniji zakupodavac ugovorio sa zakupcem. U protivnom, zakupac ima pravo da putem suda traži ispunjenje obaveze iz ugovora o zakupu, tj. da sud obaveže novog zakupodavca da mu preda na upotrebu zakupljenu stvar. Pribavilac, odnosno novi vlasnik zakupljene stvari neće imati obavezu da zakupcu preda zakupljenu stvar ako prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji nije znao da postoji ugovor o zakupu. U tom slučaju zakupac ima pravo da traži naknadu štete od ranijeg zakupodavca. Stav 3. ovog člana, kojim je propisana obaveza ranijeg zakupodavca da jemči za obaveze novog zakupodavca, pribavioca, prema zakupcu, i to putem solidarne odgovornosti, upućuje na zaključak da se to jemstvo odnosi samo na slučaj ako je novi zakupodavac znao u momentu otuđenja, odnosno kupoprodaje stvari, daje prenosilac, raniji zakupodavac zaključio ugovor o zakupu sa zakupcem. U tom slučaju, sve ono stoje bila obaveza ranijeg zakupodavca prema zakupcu, naročito u pogledu održavanja zakupljene stvari, a novi zakupodavac te obaveze ne ispunjava, zakupac ima pravo da od ranijeg zakupodavca traži da izvrši obaveze koje je preuzeo zaključenjem ugovora o zakupu. Ako to i ovaj odbije, zakupac ima pravo da putem suda traži utvrđivanje solidarne odgovornosti prenosioca i preuzimaoca, kao i obavezu da postupe po ranije zaključenom ugovoru o zakupu.

Otkaz ugovora zbog otuđenja stvari (cl. 594. ZOO) Odredbe ovog člana su povoljnije za zakupca u pogledu otkaza ugovora o zakupu u odnosu na ona prava koja u vezi otkaza pripadaju novom zakupodavcu, tj. pribaviocu. Naime, kao stoje ranije objašnjeno, novi zakupodavac po članu 591. ovog zakona ne može zahtevati od zakupca da mu preda stvar pre proteka vremena za koje je zakon ugovoren. To pravilo ne mora poštovati zakupac, jer po odredbama ovog člana, ako je raniji zakupodavac, sa kojim je zakupac zaključio ugovor o zakupu, otuđio zakupljenu stvar, zakupac može otkazati ugovor u svakom slučaju, s tim da ispoštuje zakonske otkazne rokove. Ovo pravilo važi i u slučaju ako bi novi zakupodavac, pribavilac, čak i želeo da ugovor o zakupu ostane na snazi. Pravo je zakupca da odluči da li će i dalje, dok zakupljena stvar pripada novom vlasniku, ostati u zakupnom odnosu prema njemu. Ugovor o zakupu može biti zaključen na određeno ili neodređeno vreme. I po jednom i po drugom osnovu određuju se rok trajanja zakupa, dakle, kod prvog slučaja u odnosu na određeno vreme, a kod drugog (ako je ugovor o zakupu zaključen na neodređeno vreme) - kada svaka strana može dati otkaz drugoj strani, pa samim tim i zakupac, koji ima pravo u svako vreme (ali ne u nevreme) da da otkaz ugovora o zakupu, poštujući ugovorene ili zakonske otkazne rokove. 788

Zakupac ima pravo, i u prvom i u drugom slučaju da otkaže ugovor o zakupu, ali se mora pridržavati ugovorenog ili zakonom određenog otkaznog roka. Ako u ugovoru o zakupu sa ranijim zakupodavcem nije bio određen otkazni rok, bez obzira da li je u pitanju ugovor o zakupu na određeno ili neodređeno vreme, primenjuje se zakonski rok otkaza, koji se prema odredbama člana 597. ovog zakona određuje prema okolnosti ili mesnim običajima, a ako se taj rok ne može odrediti ni po tim kriterijumima, onda stav 2. istog člana propisuje da dužina otkaznog roka iznosi osam dana, s tim da otkaz ne može biti dat u nevreme.

PRESTANAK ZAKUPA Protek određenog vremena (cl. 595. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju opšte pravilo kod ugovora o zakupu, da ugovor o zakupu prestaje protekom vremena za koji je zaključen. Dakle, u ovom slučaju ne radi se o otkazu ugovora i poštovanju otkaznog roka, već o o tome da se po samom zakonu određuje pravilo da ugovor o zakupu prestaje samim protekom vremena za koji je zaključen. Protekom vremena ugovorom određenog zakupa, prestaju prava i obaveze ugovornih strana, što znači da je zakupac dužan da vrati zakupodavcu zakupljenu stvar i da mu za to vreme isplati ugovorenu zakupninu, a da zakupodavac primi zakupljenu stvar. Ugovor o zakupu na određeno vreme može prerasti u ugovor o zakupu na neodređeno vreme, ako zakupac posle proteka vremena za koji je ugovor zaključen nastavi i dalje da koristi zakupljenu stvar, a zakupodavac se tome ne protivi. Isto pravilo važi i u slučajevima kad je, u nedostatku volje ugovorača, trajanje zakupa određeno zakonom. Naime, zakon ne određuje uvek u kojim slučajevima i pod kojim uslovima će neki zakupni odnos trajati do nekog određenog vremena. Ali ako je za neki određeni zakupni odnos propisano koliko će dugo trajati ugovor o zakupu, onda se taj rok mora ispoštovati, u kom slučaju istekom tog roka prestaje i sam ugovor o zakupu. Ugovor o zakupu zaključen na neodređeno vreme prestaje otkazom ugovora koji svaka strana može dati drugoj, poštujući otkazni rok, kako je to propisano odredbama člana 597. ovog zakona. Vreme trajanja zakupa stranke utvrđuju na osnovu opšteg pravila iz člana 567. ovog zakona, koji propisuje da stranke zaključuju ugovor o zakupu, po kome se zakupodavac obavezuje da zakupcu preda zakupljenu stvar, a da mu ovaj za upotrebu te stvari plaća ugovorenu zakupninu. To su bitni elementi ovog ugovora, ali iz tih elemenata proizilazi i pravo stranaka da ugovor o zakupu zaključe na određeno ili neodređeno vreme. Ako u ugovoru nije određeno vreme trajanja zakupa, smatra se da je ugovor zaključen na neodređeno vreme, što znači i da je određivanje vremena trajanja zakupa bitan elemenat ugovor o zakupu, utoliko pre što je u odredbama ovog zakona koje se odnose na prestanak ugovora o zakupu propisano pravilo da ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme prestaje samim protekom vremena za koji je zaključen, a kod ugovora o zakupu u kome nije određeno vreme kada će prestati, da se na taj slučaj odnose odredbe člana 597. ovog zakona. Već je ranije objašnjeno, a u vezi primene člana 585. ovog zakona, daje zakupac dužan po prestanku zakupa vratiti zakupljenu stvar neoštećenu. Ona se vraća u mestu u kome je bila predata, bez- odgovornosti ako je zakupljena stvar istrošena njenom redovnom upotrebom, ili je oštećenje nastalo usled dotrajalosti stvari.

Iz sudske prakse Ako zakupac postane vlasnik predmeta zakupa Restitucija nije dopuštena kada zakupac do okončanja spora za utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu postane vlasnik predmeta zakupa. Iz obrazloženja: "Nižestepenim presudama, a po tužbi opštine kao osnivača prvotuženog,, utvrđeno je prema tuženima da je ništav ugovor o zakupu zaključen 22.10.1998. godine, između pravnog prethodnika prvotuženog javnog pred-uzeća i drugotuženog preduzeća, te je obavezan drugotuženi da se iseli iz poslovnog prostora koji je predmet ugovora o zakupu i ispražnjen od lica i stvari preda prvotuženom javnom preduzeću. Utvrđeno činjenično stanje na kome su zasnovane nižestepene presude je, da su pravni prethodnik prvotuženog javnog preduzeća i drugotu-ženo preduzeće zaključili ugovor o zakupu 22.10.1998. godine na određeno vreme u trajanju od četiri godine, počev od 01.10.1998. godine do 31.12.2002. godine. Predmet zakupa je poslovni prostor uz magacinski. Ugovor o zakupu zaključenje suprotno članu 8. stav 3. Zakona o sredstvima u svojini RS, budući da prilikom njegovog zaključenja nije dobijena saglasnost od Republičke direkcije za imovinu RS, a nisu ispoštovane ni odredbe člana 4. Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti kojima je predviđena obaveza nadležnog organa da odmah po saznanju o stupanju u posed nepokretnosti suprotno odredbama ovog zakona preduzme mere kojima će se to sprečiti. Pa kako je ugovor zaključen suprotno odredbi člana 8. stav 3. Zakona o sredstvima u svojini Re789

publike Srbije isti je ništav, a zakonska posledica ništavosti ugovora jeste daje svaka strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvoga ugovora, pa je drugotuženo preduzeće u obavezi da se iseli iz tog prostora i isti ispražnjen od lica i stvari preda prvotuženom javnom preduzeću. Republički javni tužilac nije prihvatio ovakvo stanovište sudova. Prema utvrđenom činjeničnom stanju i navedenom materijalnom pravu, Vrhovni sud je u celini prihvatio kao osnovane navode iz zahteva za zaštitu zakonitosti. Naime, kako je do zaključenja glavne rasprave u ovoj parnici za utvrđenje apsolutne ništavosti ugovora o zakupu uz restituciju, a stoje bilo dana 13.01.2003. godine, drugotuženo preduzeće po osnovu presude opštinskog suda od 21.05.2002. godine snabdevene klauzulom pravnosnažnosti od 21.06.2002. godine i klauzulom izvrsnosti od 08.07.2002. godine steklo pravo svojine na spornom prostoru koji i koristi, to je ovakvim nastalim novim svojinsko-pravnim stanjem u odnosu na predmetni prostor otpao osnov obaveze drugotuženog preduzeća da se iz spornog prostora iseli, jer ga sada koristi kao vlasnik po osnovu pomenute pravnosnažne i izvršne presude. Nižestepeni sudovi prilikom donošenja odluke pogrešenom primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 12. Zakona o obligacionim odnosima (načelo savesnosti i poštenja) ocenjuju ovu činjenicu irelevantnom za drugačije presuđenje, što po stanovištu Vrhovnog suda nije. Ova činjenica upravo ima drugačiji značaj , ona je odlučna za ocenu osnovanosti zahteva tužioca za iseljenjem drugotuženog preduzeća iz predmetnog prostora. Pošto je drugotuženi pre zaključenja glavne rasprave u ovoj parnici stekao pravo svojine na spornom prostoru po osnovu pomenute pravnosnažne i izvršne sudske odluke, cilj restitucije se ne može ostvariti, pa drugotuženi i nije u obavezi da se iz predmetnog prostora iseli. Zato je Vrhovni sud preinačio nižestepene presude u delu koji se odnosi na iseljenje, tako stoje odbio kao neosnovan zahtev tužilačke opštine da se drugotuženo preduzeće iseli iz predmetnog poslovnog prostora sa magacinom i ispražnjen od lica i stvari preda u posed prvotuženom javnom preduzeću primenom člana 408. u vezi člana 395. stav 1, ZPP." (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 44/04 od 05. maja 2004. godine).

Prećutno obnavljanje zakupa (čl. 596. ZOO) I u ovom slučaju, odredbe ovog člana ne regulišu pitanje otkaza ugovora i na osnovu njega prestanak ugovora o zakupu, već pitanje proteka vremena za koji je ugovor o zakupu zaključen, i u vezi sa tim pitanje produženja ugovora o zakupu - ako zakupac nastavi i dalje da koristi zakupljenu stvar a tome se ne protivi zakonodavac, smatra se daje zaključen novi ugovor o zakupu sa neodređenim rokom trajanja. U slučaju produženja upotrebe stvari, a po proteku vremena za koje je ugovor o zakupu bio zaključen, ne zaključuje se novi ugovor o zakupu, ali se raniji ugovor smatra novim ugovorom, pod istim uslovima kao i prethodni, s jednom jedinom razlikom koja se odnosi na rok trajanja ugovora, koji po novom ugovoru traje neodređeno vreme. Da bi ugovor o zakupu faktički prestao onoga dana kada protekne vreme za koji je zaključen, zakupodavac je dužan da pismeno ili na drugi siguran način obavesti zakupca da mu istekom vremena zakupa vrati zakupljenu stvar. U protivnom, ako zakupodavac u tom smislu ništa ne preduzme, smatraće se da je prihvatio da se raniji ugovor o zakupu smatra novim ugovorom o zakupu, pod istim uslovima kao i prethodni. Odredbama ovog člana nije propisano koliko je vremena potrebno da zakupac produži upotrebu stvari, da bi se smatralo daje zakupodavac prihvatio da se novi ugovor o zakupu smatra novim, odnosno da se smatra da je ugovor zaključenim na neodređeno vreme. Međutim, s obzirom na sadržinu formulacije ovog člana, a naime upotrebom izraza "kad po proteku vremena ...", smatra se da bi se to moglo odnositi samo na dan kada je proteklo vreme za koje je ugovor o zakupu bio zaključen. Kasnije izjašnjavanje zakupodavca da smatra daje ugovor prestao, ne bi imalo značaja, ali bi on svoj propust mogao da zadovolji otkazom ugovora u smislu člana 597. zakona, koji propisuje otkaz za ugovore u kojima nije određeno vreme trajanja zakupa. Naravno, stranke se mogu dogovoriti, danom proteka vremena za koji je ugovor o zakupu bio zaključen, da zaključe novi ugovor o zakupu, pod drugim uslovima, kao što bi bilo povećana cena zakupnine i određivanje novog roka trajanja tog ugovora, ali i neka druga pitanja koja bi se odnosila na povećanje obaveza zakupodavca u pogledu njegovih obaveza za održavanje zakupljenih stvari. Kod nekih ugovora o zakupu uobičajeno je da neka treća lica daju u korist zakupca neka obezbeđenja, kao neku vrsta jemstva da će zakupac uredno izvršavati svoje obavezi iz ugovora o zakupu. Ako je ugovor o zakupu prestao istekom vremena na koji je zaključen, bez obzira što se može smatrati daje ugovor o zakupu produžen na neodređeno vreme ako se zakupodavac tome ne protivi, jemstvo trećih lica prestaje istekom vremena za koji je ugovor zaključen.

790

Sudska praksa Istekom vremena zakupnog odnosa daje se otkaz ugovora o zakupu Istekom vremena zakupnog odnosa, zakupodavac ne može ostvariti pravo na jednostrano povećanu zakupninu, već samo pravo na otkaz ugovora o zakupu ako se ugovor automatski produžuje Iz obrazloženja: Vrhovni sud Srbije nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno postupili kada su po oceni izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda utvrdili da tuženi nije u obavezi da tužiocu isplati sporni iznos. Prema članu 34. Zakona o zakupu poslovnih zgrada i prostorija (koji je važio u to vreme - DV), ugovor o zakupu poslovnih prostorija zaključen na određeno vreme prestaje istekom vremena na koje je zaključen. Ako po isteku ugovorenog vremena poslovne prostorije ne budu ispražnjene i predate, zakupodavac može tužbom kod nadležnog suda tražiti predaju prostorija. Prema tome, s obzirom da stranke misu saglasno produžile ugovor o zakupu poslovnih prostorija i da tuženi nije prihvatio novu zakupnu cenu koju mu je predložio tužilac, tužilac je imao pravo, u smislu citiranog propisa, samo da putem suda traži ispražnjenje i predaju poslovnih prostorija, a ne i iznose koje je on jednostavno utvrdio za period isteka ugovorenog vremena. Pri takvom stanju stvari, Vrhovni sud Srbije je zauzeo stanovište da tužilac u ovom slučaju nije mogao jednostrano da utvrđuje zakupni iznos, budući da u odnosu na tuženog nova visina zakupnog iznosa, kao jedan od bitnih uslova ugovora o zakupu, nije bila izmenjena u smislu Zakona o zakupu poslovnih zgrada i prostorija. Pri tom je bez uticaja okolnost sto je tužilac izmenio iznos zakupa, kad je u postupku utvrđeno da su u odnosu na tuženog, kao zakupca, uslovi zakupa ostali isti. Prema tome, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi plati utuženi iznos, imajući u vidu da je tužilac povećao cenu zakupa suprotno pomenutom zakonu (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Prev 105/85); "Ugovor o zakupu poslovnog prostora zaključen na određeno vreme prerasta u ugovor na neodređeno vreme ako zakupac koristi objekat i po proteku roka predviđenom ugovorom o zakupu. Ovakav ugovor prestaje otkazom zakupa bilo koje ugovorne strane uz poštovanje otkaznog roka predviđenog ugovorom " - (prema odluci VPS, Pž. 3244/2000).

Otkaz (čl. 597. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se samo na otkaz ugovora o zakupu čije trajanje nije određeno ugovorom o zakupu ili zakonom. Pravilo koje iz tih odredaba proizilazi ukazuje da se ugovor o zakupu na neodređeno vreme može uvek otkazati sa otkaznim rokom koji je u ugovoru naveden, ali samo ne u nevreme (na primer, ako je u pitanju ugovor o zakupu stana, nevreme bi bio period zime ili nekih drugih nepogoda). I u ugovoru o zakupu zaključenom na neodređeno vreme utvrđuje se otkazni rok. Otkazni rok podrazumeva vreme od dana kada je zakupac primio izjavu zakupodavca da otkazuje ugovor, jer u ugovoru o zakupu na neodređeno vreme nije navedeno drugo nego da "otkazni rok iznosi_____dana (meseci i si.), što znači da će se to vreme računati od dana kada zakupac primi izjavu o otkazu. Ako se dužina otkaznog roka ne može utvrditi na način iz stava 1. ovog člana, otkazni rok kod ugovora o zakupu na neodređeno vreme iznosi osam dana, s tim da otkaz ne može biti dat u nevremen. Zakupodavac koji želi da da otkaz ugovora zaključenog na neodređeno vreme, a nije u mogućnosti da ga odredi iz okolnosti ili prema mesnim običajima, mora pribaviti validan dokaz o tome, koji će uz otkaz ugovora dostaviti i taj dokaz. U tom slučaju, uz pismeno obaveštenje o otkazu ugovora o zakupu i dokaza da se dužina otkaznom roka ne može odrediti prema odredbama stava 1. ovog zakona, zakupodavac u otkazu ostavlja zakupcu rok od osam dana od dana prijema obaveštenja, da mu zakupljenu stvar vrati saglasno ugovoru o zakupu (neoštećenu, odnosno u stanju u kakvom ju je primio). Stav 3. ovog člana ima u vidu otkaz ugovora o zakupu bez davanja otkaznog roka, ako su zakupljene stvari opasne po zdravlje, čak i ako je zakupac pri zaključenju tog ugovora to znao. Ako se zakupac i odrekao tog prava prilikom zaključenja ugovora o zakupu, to odricanje nema značaja, jer stav 4. ovog člana to pravilo propisuje. Kao opasna stvar zbog koje zakupac može otkazati ugovor bez otkaznog roka može se smatrati svaka stvar koja njenom upotrebom stvara opasnost po zdravlje i život zakupca i njegove okolinu, pa i šire. Ovom slučaju može se upodobiti slučaj iz člana 582. ovog zakona, kada zakupodavac ima pravo da otkaže ugovor o zakupu bez davanja otkaznog roka, ako zakupac loše upotrebljava zakupljenu stvar ili je* loše održava, zbog čega postoji opasnost znatne štete za zakupodavca. Naravno, to su dva slučaja kada se može otkazati ugovor o zakupu bez davanja otkaznog roka, ali se oni u suštini bitno razlikuju po predmetu zakupa i načinu korišćenja, odnosno stvaranju opasnosti, jer kod slučaja iz ovog čla791

na (597. stav 3.) opasnost nastaje od same zakupljene stvari koja je opasna po zdravlje, dok iz slučaja po članu 582. ovog zakona opasnost postoji samo u pogledu nanošenja štete zakupljene stvari zakupodavca, lošim, nestručnim ponašanjem zakupca prema toj stvari, zbog čega postoji opasnost da zakupodavac pretrpi štetu na toj stvari.

Sudska praksa Ugovor o zakupu i otkaz ugovora Privremeno dodeljivanje prostorija u baraci na korišćenje, predstavlja zakupni odnos između davaoca prostorija u baraci i korisnika, pa je korisnik dužan da se iseli iz tog prostora po osnovu otkaza daljeg korišćenja. Ako je korisnik prostorija bio u ugovornom odnosu sa davaocem prostorija na korišćenje, bez značaja je koje vlasnik barake, da li davalac ili neko drugo lice. Iz obrazloženja U pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno je da je tužilac tuženoj, odlukom radničkog saveta od 25.2.1987. godine, dodelio na privremeno korišćenje radi čuvanja i održavanja prostorije GG, za stanovanje, bez sticanja svojstva nosioca stanarskog prava. Radi se o delu montažne barake označene kao GG, koju je tužilac adaptirao u četiri prostorije (dve sobe, kuhinja i kupatilo sa šupom). Odlukom tužioca od 6.4.1998. godine, koju je tužena primila 7.4.1998. godine, tuženoj je dodeljen na trajno korišćenje kao zakupcu na neodređeno vreme stan DD, s tim stoje dužna da se u roku od 30 dana od pravnosnažnosti odluke useli u drugi stan, i zaključi ugovor o korišćenju tog stana, a nakon useljenja, da baraku u kojoj je do tada stanovala oslobodi od svih lica i stvari i ključeve preda tužiocu. Tužena je na osnovu te odluke zaključila ugovor o zakupu stana, ali se iz barake nije iselila. Pravilan je zaključak nižestepenog suda da je po proteku roka od 30 dana od pravnosnažnosti odluke o dodeli stana na korišćenje u svojstvu zakupca na neodređeno vreme, prestalo pravo tužene da predmetne prostorije tužioca, (koje su dodeljene na privremeno korišćenje) i dalje koristi. Zakonom o obligacionim odnosima, članom 567. predviđeno je da se ugovorom o zakupu obavezuje zakupodavac da preda određeni stan na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu. Istim zakonom, članom 595, propisano je da ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme prestaje samim protekom vremena na koji je zaključen. Ugovor o zakupu čije trajanje nije određeno, niti se može odrediti iz okolnosti nekih običaja, prestaje otkazom koji svaka strana može dati drugoj, poštujući otkazni rok (član 597. Zakona o obligacionim odnosima). Imajući u vidu citirane zakonske propise, tužilac je predmetne prostorije dodelio tuženoj samo na privremeno korišćenje, pa je tužena bila dužna da se iz njih iseli i preda ih tužiocu nakon useljenja u stan, u roku od 30 dana od pravnosnažnosti odluke o dodeli stana na korišćenje, u svojstvu zakupca na neodređeno vreme, pa je samim tim prestalo pravo tužene da predmetne prostorije ranije date koristi. Nisu osnovani navodi revizije da se ne radi o ugovoru o zakupu, jer je tužilac dodelio tuženoj na privremeno korišćenje predmetne prostorije radi čuvanja i održavanja, a predaja određene stvari na upotrebu i plaćanje zakupnine predstavljaju bitna obeležja ugovora o zakupu, saglasno odredbi člana 567. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovor o zakupu je prestao otkazom, odlukom koju je tužena primila 7.4.1998. godine, a kojom odlukom joj je dodeljen stan na korišćenje u svojstvu zakupca na neodređeno vreme u ulici Franja Grča br. 34 u Zemun polju. Tužena je u ugovornom odnosu sa tužiocem, pa je samim tim i dužna da predmetne prostorije vrati tužiocu, kao davaocu na korišćenje prostorija, zbog čega je za tuženu bez značaja koje vlasnik barake, da lije to tužilac ili neko treće lice. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 500/06); Tužba zamenjuje otkaz ugovora o zakupu Tužba zamenjuje otkaz ugovora o zakupu zaključenog na neodređeno vreme, uz poštovanje ugovorenog otkaznog roka, odnosno propisanog otkaznog roka. Iz obrazloženja U prvostepenom postupku je utvrđeno da su stranke 25. 6. 1998 god. zaključile ugovor o zakupu br. 4632, po kome je tužilac kao zakupodavac dao tuženom u zakup poslovne prostorije koje se nalazi u U. u ul.________, da je ugovor zaključen na određeno vreme od 6. meseci, da je po isteku roka od 6 meseci tuženi nastavio da koristi zakupljeni prostor, da se tužilac nije tome protivio, te daje shodno čl. 596 Zakona o obligacionim odnosima zaključen nov ugovor na neodređeno vreme. U prvostepenom postupku dalje je utvrđeno, daje tužilac aktivno legitimisan da traži iseljenje tuženog, daje tužilac tužbu za iseljenje podneo 28. 11. 2002 godine, a da prethodno tuženom nije dao otkaz ugovora o zakupu. Prvostepeni sud je potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje. Međutim, osnovani su navodi žalbe daje pogrešno primenjeno materijalno pravo. Prema odredbi čl. 596 ZOO, kada po proteku vremena za koji je ugovor o zakupu bio zaključen, zakupac produži da upotrebljava stvar, a zakupodavac se tome ne protivi, smatra se daje zaključen nov ugovor o zakupu 792

neodređenog trajanja, pod istim uslovima kao i prethodni. Prema navedenoj odredbi čl. 596 ZOO, u konkretnoj situaciji, kada je tuženi kao zakupac po ugovoru zaključenom na određeno vreme, po isteku roka na koji je ugovor o zakupu zaključen, nastavio da koristi zakupljeni poslovni prostor, a tužilac se tome nije protivio, smatra se daje zaključen nov ugovor o zakupu na neodređeno vreme, pod istim uslovima kao i prethodni, izuzev uslova o načinu prestanka. Ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme prestaje istekom vremena na koji je zaključen, a pre isteka vremena na koji je zaključen samo iz određenih razloga, dok ugovor o zakupu zaključen na neodređeno vreme svaka ugovorna strana može otkazati u bilo kom trenutku, ne navodeći razloge, i to shodno čl. 597 ZOO, ali uz poštovanje ugovorenog, odnosno propisanog otkaznog roka. U konkretnom slučaju tužba zamenjuje otkaz ugovora o zakupu. Tužba je podneta 28. 11. 2002. godine, otkazni rok je istekao pre zaključenja glavne rasprave 26. 12. 2003 godine, pa je osnovan tužbeni zahtev tužioca za iseljenje. (Presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 7517/04 od 7. 12. 2004. godine); Otkaz ugovora o zakupu stvari koja je u susvojini Za otkaz ugovora o zakupu poslovne prostorije, koja je u susvojini, nije potrebna saglasnost svih suvlasnika, već to može učiniti svaki od suvlasnika. Saglasnost svih suvlasnika je uslov samo za izdavanje u zakup stvari koja je u susvojini. Prema obrazloženju Predmet spora je tužbeni zahtev za otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija. Ovu poslovnu prostoriju izdala je u zakup pok. K. K. Zakupodavac K. K. je umrla, a njenu zaostavštinu, između ostalog i spornu poslovnu prostoriju, nasledila su četiri zakonska naslednika na jednake delove. Otkaz ugovora o zakupu poslovne prostorije podnela su tri suvlasnika, a četvrti suvlasnik obavestio je opštinski sud da se ne pridružuje tužbi i da ne traži otkaz ugovora o zakupu poslovne prostorije. Rešenjem Opštinskog suda u N. odbačena je tužba kojom je traženo obavezivanje tuženog zakupca poslovne prostorije da istu isprazni, jer je zaključeno da tužioci nemaju stranačku sposobnost. Okružni sud u N. potvrdio je rešenje prvostepenog suda, prihvatajući U svemu razloge date u istom. Rešavajući o reviziji tužilaca, Vrhovini sud Srbije je ukinuo oba rešenja nižestepenih sudova. Prema obrazloženju Pravilan je i u skladu sa članom 15. Zakon o svojinsko pravnim odnosima zaključak nižestepenih sudova da se izdavanje u zakup poslovne prostorije smatra poslom koji prelazi okvire redovnog poslovanja i daje u takvom slučaju, ako je zakupno dobro u svojini, kao stoje ovde slučaj, za izdavanje u zakup potrebna saglasnost svih suvlasnika Međutim, takva saglasnost nije potrebna ako se traži raskid već zaključenog pravnog posla, kojim je izda-ta u zakup stvar i koja je u susvojini. Izdavanje u zakup stvari u susvojini pretpostavlja postojanje saglasnosti, koja mora postojati za sve vreme trajanja zakupnog odnosa. Čim izostane saglasnost svih suvlasnika za izdavanje u zakup, onda svaki od njih može tražiti raskid ugovora o zakupu i predaju stvari u državinu. Takav zaključak proizilazi iz odredbe člana 43. Zakona o osnovnim svojiinskopravnim odnosima, prema kome svaki od suvlasnika ima pravo na tužbu za zaštitu prava svojine na ćelu stvar, pa i na državinu, kao stvarno pravo koje im pripada iz prava svojine. Pri tom, suvlasnici u parnici imaju položaj jedinstvenih, ali ne i nužnih suparničara. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev 2110/82 od 9. II1983); Otkaz ugovora o zakupu - član 584. i član 597. ovog zakona -prema Informaciji broj 2. Odeljenja sudske prakse Višeg privrednog suda u Beogradu. "U ovim sporovima, često u nekim prvostepenim odlukama u izreci se navodi, da se otkazuje određeni ugovor o zakupu i dalje se usvajaju otkazni nalozi i ako je Zakon o zakupu poslovnih zgrada i prostorija koji je predvideo takvu proceduru prestao da važi još 1992. godine ("SI. glasnik RS" br. 11/92). Ugovor o zakupu predstavlja trajni dugovinski odnos koji se okončava - prestaje otkazom. Međutim, bilo da se otkaz daje zbog neplaćanja zakupnine na osnovu člana 584. ZOO ili je reč o otkazu ugovora o zakupu na neodređeno vreme iz člana 597. ZOO, reč je o pravnoj radnji ugovorne strane za čije pravno dejstvo nije potrebna nikakva odluka suda. Unoseći u izreku presude tužbeni zahtev kojim se otkazuje određeni ugovor o zakupu, sud preuzima ulogu ugovorne strane, stoje izričito protivno kako osnovnim načelima ZOO tako i citiranim propisima kojim se reguliše ugovor o zakupu u Zakonu o obligacionim odnosima. U žalbenom postupku Viši privredni sud bi na ove propuste, kroz pojedinačne prvostepene presude, morao da reaguje. Prema tome, ako su ispunjeni uslovi iz člana 584. ili 587. ZOO za prestanak ugovora o zakupu otkazom, tada će sud usvojiti tužbeni zahtev za osudu na činidbu, odnosno za predaju poslovne prostorije ili druge stvari koja je bila predmet ugovora o zakupu i takva presuda ima kondemnatorni - osuđujući karakter, dok se pitanje otkaza ceni u razlozima presude, odnosno obrazloženju, a nikako u izreci presude"; 793

"Kod zakupa čije trajanje nije određeno , ugovor se može otkazati bez obrazloženja i bez navođenja razloga, pa je za odluku o tužbenom zahtevu za iseljenje iz poslovnog prostora dovoljno daje tužilac dao otkaz tuženom uz poštovanje otkaznog roka"~ (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 393/95); "Ugovor o zakupu čije trajanje nije određeno prestaje otkazom koji svaka stranka može dati drugoj, bez obrazloženja, prostom izjavom poštujući otkazni rok. U tom slučaju tužbom se ne traži otkaz ugovora o zakupu, već samo iseljenje tuženog i predaja prostorije" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3847/97); "Tužba za iseljenje iz poslovnog prostora ne zamenjuje otkaz. Da bi tužilac mogao zahtevati iseljenje tuženog iz poslovnog prostora mora prethodno u svojstvu zakupodavca dati otkaz zakupcu, uz poštovanje otkaznog roka u skladu sa zaključenim ugovorom o zakupu " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 339/97); "Aktivna legitimacija za podnošenje zahteva za iseljenje i predaju poslovnih prostorija proizlazi iz ugovora o zakupu u smislu cl. 585. ZOO " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 395/96); "Za osnovanost zahteva za iseljenje iz poslovnih prostorija bitno je da su se u vreme presuđenja stekli zakonski uslovi za otkaz ugovora o zakupu po ma kom osnovu, a uvekpo članu 597. ZOO, uz poštovanje otkaznog roka " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 283/95); "Ispunjeni su uslovi za otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija, kada zakupac ne koristi poslovne prostorije saglasno zaključenom ugovoru. Pri ovom je bez uticaja izvršena adaptacija poslovnih prostorija od zakupca " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 334/94); "Ugovor o zakupu na određeno vreme prestaje istekom otkaznog roka i u slučaju kada je zakupodavac prethodno odobrio zakupcu izdavanje zakupljene stvari u podzakup " - (prema odluci VPS, Pž. 8123/98).

Propast stvari usled više sile (čl. 598. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravilo da ako bi zakupljena stvar bila uništena slučajem više sile, da ugovor o zakupu prestaje. Ako zakupljena stvar bude uništena usled više sile zakupac se oslobađa odgovornosti za štetu, ali se zato i ugovor o zakupu te stvari smatra daje prestao da postoji. Osobina više sile je u tome što zakupac nije u mogućnosti da utiče da njenim nastankom izbegne štetu na zakupljenoj stvari. Dakle, viša sila ima uticaja na ugovornu odgovornost zakupca i na sam ugovor o zakupu - zakupac ne odgovara za štetu nastalu usled više sile, a ugovor o zakupu prestaje da postoji. Viša sila je, inače, neki prirodni događaj, ili neka druga radnja, koji se nije mogao unapred predvideti ili sprečiti, zbog čega je nastala šteta na stvari, a taj događaj se ne može pripisati u krivicu zakupca koji drži u upotrebljava zakupljenu stvar. Kao viša sile, obično se navode:poplave, zemljotresi, suša, udar groma i dr. Stav 2. ovog člana ima u vidu ako je zakupljena stvar usled više sile delimično uništena ili samo oštećena, zakupac ima pravo: a) da raskine ugovor o zakupu ili b) da ostane i dalje u zakupu i da zahteva odgovarajuće sniženje cene. Delimično uništenje ili samo oštećenje stvari značiti da se zakupljena stvar može i dalje koristiti, ali ne na način i po svojstvima koja je ta stvar imala u vreme zaključenja ugovora o zakupu. Zbog toga zakupac može da zahteva sniženje zakupnine, srazmerno vrednosti, odnosno koristi koje bi zakupac imao korišćenjem te stvari. Ako zakupodavac ne pristane na predlog o sniženju cene zakupnine, zakupac ima pravo da raskine ugovor o zakupu i da zakupodavcu vrati oštećenu stvar, bez odgovornosti da mu naknadi bilo kakvu štetu zbog umanjene vrednosti te stvari.

Smrt (čl. 599. ZOO) Smrt zakupca ili zakupodavca ne znači da je ugovor o zakupu prestao da važi. Naprotiv, odredbe ovog člana propisuju pravilo da se ispunjenje prava i obaveza nastavlja i ako nastupi smrt jedna od ugovorača, naravno pod uslovom da u ugovoru o zakupu nije ugovoreno, s obzirom na svojstvo stranaka, da će ugovor o zakupu prestati smrću jednog od njih. Smrću jedne od stranaka, ugovor o zakupu nastavljaju njegovi naslednici, koji su se primili nasleđa. Ovo je pitanja od značaja ako je zakupodavac, odnosno zakupac imao naslednike, pa ako ih je imao da li su se primili nasleđa, pa samim tim i obaveze koje je ostavilac imao po ugovoru o zakupu prema drugoj strani, ili ako nastane slučaj kad nije poznato da li umrlo lice ima naslednike i si. U svakom slučaju, čini se, da će ugovor o zakupu ostati na snazi ako se prihvatio neko od naslednika, ili svi oni, da izvršavaju obaveze i stiču prava prema drugoj ugovornoj strani. U protivnom, u vezi prava i obaveza iz ugovora o zakupu, morala bi se resiti putem suda, ili otkazom - ako za to postoje uslovi, ili istekom roka na koji je ugovor zaključen. Ugovor o zakupu u nekim slučajevima, ako su u pitanju lična svojstva stranaka, neće imati dejstvo na produženje ugovora, jer je ugovor zaključen zbog neke delatnosti koje isključivo obavlja, na primer, zakupac, pa njegovom smrću ostaje bespredmetno postojanje ugovora koji je on zaključio. Tako, na primer, ako je zakupac 794

jedne poslovne prostorije bio advokat, iluzorno je da i dalje postoji ugovor o zakupu koji se odnosi na taj poslovni prostor, ukoliko zakupac nema srodnika koji bi nastavio njegovu delatnost. Međutim, ako on ima naslednike koji su se primili nasleđa na njegovoj imovini, odgovornost postoji samo za obaveze koje umrli nije izvršio prema zakupodavcu, na primer, u pogledu neplaćene zakupnine, ili nekih drugih troškova koji su dospeli do dana njegove smrti. Navedeno ima značaja, bar u pogledu daljeg postojanja ugovora o zakupu, jer odredbe ovog člana ne propisuju pravilo da ugovor o zakupu prestaje smrću zakupca ili zakupodavca. U drugim slučajevima, koji nije kao onaj koji je naveden u prethodnom stavu, ugovor o zakupu mogu nastaviti naslednici umrlog, ako su sa njim obavljali delatnost koju je on obavljao, a u vezi koje je i zaključen ugovor o zakupu. Tako, na primer, naslednici pekara imaju interesa da nastave delatnost koju je obavljao zakupac, inače ostavilac Čiju su imovinu oni nasledili, a to je na neki način Zakonom o privatnim preduzetnicima najbolje iskazano (mada se ne odnosi na zakupljeni poslovni prostor), da smrću osnivača radnje, članovi njegovog porodičnog domaćinstva mogu preuzeti radnju i nastaviti rad. U takvom slučaju ne postoji smetnja, da ako je privatni preduzetnik obavljao delatnost u zakupljenom poslovnom prostoru, da njegovi naslednici nastave sa korišćenjem zakupljenog prostora pod istim uslovima pod kojima je taj prostor koristio i njihov srodnik koji je umro.

795

UGOVOR O LIZINGU - najmu stvari Osnovi ugovora Ugovor o lizingu ima neke elemente ugovora o zakupu, ali je u odnosu na taj ugovor specifičan u tome što predstavlja i neku vrstu kreditiranja, sa mogućnošću otkupa te stvari posle isteka jednog određenog perioda. Taj period se, po pravilu, ugovara na jedan duži vremenski rok, što znači da će u tom roku doći i do amortizacije te stvari, pa i smanjenja ugovorene cena za dalje korišćenje iste po osnovu najma, imajući u vidu njenu preostalu neamortizovana vrednost. Ta okolnost, kao i to daje svrha zaključenja ugovora o lizingu neka vrsta kreditiranja sa krajnjim ciljem prodaje te stvari, u privrednom poslovanju preduzeća ima višestruki značaj, pre svega što se ta unajmljena stvar isplaćuje njenim korišćenjem, a može se ugovoriti i produženje roka njenog korišćenja, sa smanjenom cenom prema amortizovanoj preostaloj vrednosti stvari, ili po proteku određenog roka korišćenja stvari može se ugovoriti da se ta stvar otkupi po njenoj preostaloj amortizacionoj vrednosti, što bi predstavljalo posebnu vrstu prodaje, a može se ta stvar i vratiti najmodavcu, naravno kako se stranke o tim modalitetima dogovore. Ovaj institut je karakterističan i po tome što se kod ugovora koji traje kraće vreme, na primer do tri godine, takav ugovor naziva "renting" ugovor. Po njemu se utvrđuje iznos najamnine, a vlasnik stvari ostaje i dalje lice koju je tu stvar dalo u najam, s tim stoje on dužan daje održava za ugovoreni period. "Lizing", odnosno ugovor o lizingu se zaključuje, po pravilu, na duži vremenski period, često i do potpune roka amortizacije stvari. Za to vreme plaća se ugovorena najamnina. U stvari, u praksi se najčešće pojavljuje slučaj daje najmodavac lice koje u svoje ime i za svoj račun naručuje određenu robu kod nekog proizvođača, u vezi koje zaključuje ugovor o najmu - lizingu sa najmoprimcem, u kom slučaju je davalac stvari u najam najmodavac, vlasnik, a najmoprimac korisnik te stvari. Inače, ugovor o lizingu pretpostavlja učeće tri lica: a) davalac lizinga, b) primalac lizinga i v( isporučilac predmeta lizinga. Ugovor u kome su davalac lizinga i isporučilac isto lice, ne smatra se ugovorom o lizingu. Na takve ugovore se primenjuju odredbe kojim se uređuju obligacioni odnosi, zavisno od prirode konkretnog ugovora (zakup, prodaja sa obročnim otplatama cene i si.). I kod kratkoročnih i kod dugoročnih ugovora o najmu, po pravilu, najmodavac daje pismena uputstva najmoprimcu za pravilno korišćenje stvari date u najam, a često preuzima i obavezu da obuči određeni broj radnika koji bi radili na unajmljenoj stvari. Inače, Zakon o obligacionim odnosima ovu materiju još nije regulisao svojim odredbama, ali je na neki način prihvaćeno u praksi privrednih subjekata da se poslovi lizinga (nepravog, kvazi lizinga) regulišu i raspravljaju primenom shodnih odredaba koje se odnose na zakup, zatim na ugovore o prodaji sa zadržavanjem prava svojine (član 540. ovog zakona), prodaju sa obročnim otplatama cena (čl. 542. i dr. ovog zakona), kao i na ugovore o kreditu (čl. 1065 - 1071), dok se na pravi lizin primenjuju odredbe posebnog Zakona o fmansijskom lizingu ("SI. gl. RS", br. 55/03 i 61/05), o kome će dole boti posebno reci.

Sudska praksa Raskid ugovora o lizingu Davalac stvari u lizing ima pravo na raskid ugovora o lizingu u situaciji kada mu korisnik lizinga ne isplati koju dospelu ratu. Iz obrazloženja Iz stanja u spisima proizlazi daje predmet tužbenog zahteva raskid ugovora o lizingu koje su stranke zaključile 24. 11. 2003. godine. Zahtev se zasniva na činjenici da tuženi, kao korisnik lizinga, nije isplatio na ime naknade za lizing određen iznos po ratama utvrđenim u ugovoru o lizingu za korišćenje mašine koja je predmet ovog ugovora. Dakle, tužilac je tražio raskid ugovora o lizingu, jer tuženi nije isplatio rate lizing naknade u ugovoreno vreme. Tuženi je postavio protivtužbeni zahtev za plaćanje opredeljenog iznosa na ime naknade prouzrokovane štete po osnovu krivice tužioca, imajući u vidu da se međusobna prava i obaveze parničnih stranaka, ustanovljena ugovorom o lizingu, ne mogu ceniti kao poseban obligacioni odnos, nezavisan od odnosa tužioca i tuženog po osnovu isporuke robe tužiocu. Kako iz spisa proizlazi daje tuženi preuzeo od tužioca u zakup - lizing mašinu koji je predmet ovog ugovora, da tuženi nije isplatio tužiocu dospele rate, a da je po ugovoru predviđena mogućnost raskida ugovora u 796

slučaju neisplate lizing naknade, to je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilac ima pravo na raskid spornog ugovora. Naime, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za raskid ugovora u smislu člana 10. zaključenog ugovora i, u vezi sa tim, člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, jer tuženi nije izvršavao svoje ugovorne obaveze. (Presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 59/05 od 13. 1. 2005. godine).

FINANSIJSKI LIZING Finansijski lizing je novina u privredno pravnim poslovima, koji ima za cilj omogućavanje pribavljanja savremene opreme, bez angažovanja sopstvenog kapitala. On omogućava privremeno korišćenje stvari koja nema trajni interes, a i odnos subjekata je nešto drukčiji od odnosa koji imaju zakupodavac i zakupac. Poslove fmansijskog lizinga, prema Zakonu o finansijskom lizingu ("Sl.gl.RS", br. 55/03 i 61/05), karakterišu dva ugovora koji se odnose na predmet lizinga, i to: a) prvi, ugovor o isporuci, koji davalac lizinga zaključuje ugovor sa isporučiocem predmeta lizinga, odre đenim od strane primaoca lizinga (korisnika lizinga), na osnovu koga stiče pravo svojine na predmetu lizinga, prema specifikaciji primaoca lizinga, i b) drugi, ugovor o lizingu, koji davalac lizinga zaključuje ugovor o finansijskom lizingu sa primaocem li zinga, kojim se obavezuje da na primaoca lizinga prenese ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga na ugovoreno vreme, a primalac lizinga se obavezuje da mu za to plaća ugovorenu naknadu u ugovorenim ratama. Kao što se iz navedenog vidi, subjekti posla finansijskog lizinga su: a) davalac lizinga, b) primalac lizinga i v) isporučilac predmeta lizinga. Davalac lizinga je lice koje obavlja poslove finansijskog lizinga, dakle koji finansira lizing, koji, uz zadržavanja prava svojine, prenosi na primaoca lizinga ovlašćenje držanja i korišćenja na predmetu lizinga, na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu Isporučilac predmeta lizinga je pravno ili fizičko lice koje na davaoca lizinga prenosi pravo svojine na predmetu lizinga, radi njegove predaje primaocu lizinga na držanje i korišćenje, na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu. Primalac lizinga je je pravno ili fizičko lice na koga davalac lizinga prenosi ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga, na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu. Inače, davalac lizinga (društvo koje obavlja poslove finansijskog lizinga) i isporučilac predmeta lizinga ne mogu biti isto lice u smislu navedenog zakona. Minimalni rok na koji se ugovor o lizingu zaključuje ne može biti kraći od dve godine od dana zaključenja ugovora. Ovaj ugovor se zaključuje samo u pogledu pokretnih stvari (opreme, postrojenja, vozila i si.). A. Davalac lizinga, na koga je isporučilac lizinga preneo pravo svojine na predmetu lizinga, ima pravo da u slučaju stečaja primaoca lizinga traži izdvajanje predmeta lizinga iz stečajne mase, po osnovu izlučnog prava. Inače, davalac lizinga ne odgovara za materijalne nedostatke predmeta lizinga, već isporučilac predmeta lizinga, osim ako se ove strane drukčije ne dogovore. Davalac lizinga ne odgovara primaocu lizinga za štetu prouzrokovanu predmetom lizinga, osim u slučaju ako je primalac lizinga pretrpeo štetu usled toga što se oslonio na stručnost davaoca lizinga (fmansijske organizacije poslova lizinga, ili ako je davalac lizinga imao učešća u izboru isporučioca ili specifikacije predmeta lizinga, ako drukčije nije ugovoreno. Odgovornost za pravne nedostatke predmeta lizinga postoji ako na predmetu lizinga postoji pravo trećeg lica, o čemu primalac lizinga nije obavešten, niti je pristao da uzme predmet lizinga opterećen tim pravom. Inače, davalac lizinga može preneti pravo svojine na predmetu lizinga na treće lice. U tom slučaju, treće lice stupa na mesto davaoca lizinga, te prava i obaveze iz ugovora o lizingu nastaju između njega i primaoca lizinga. B. Primalac lizinga je dužan da koristi predmet lizinga sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina. On je dužan i da održava predmet lizinga u ispravnom stanju i vrši potrebne popravke na predmet li zinga, a odgovara za štetu prouzrokovanu neodržavanjem predmeta lizinga u ispravnom stanju. Primalac lizinga je dužan da davaocu lizinga plaća lizing naknadu u iznosima, rokovima i na način koji su predviđeni ugovorom o lizingu. Davalac lizinga može da raskine ugovor ako primalac lizinga zakasni sa isplatom, ali u nekim slučajevima doenje sa isplatom može se odnos lizinga nastaviti, kako je to predviđeno članom 28. pom. zakona. Davalac lizinga koji raskine ugovor o lizingu zbog neplaćanja lizing naplata, ima pravo na povraćaj predmeta lizinga, kao i pravo na naknadu pretrpljene štete. Sudskim putem se može utvrditi da su se ugovorne strane sporazumele da, u slučaju neplaćanja lizing naknade u skladu sa ugovorom, da davalac lizinga ima pravo da predmet lizinga preuzme u državinu. O načinu preuzimanja lizing predmeta zbog neplaćanja ugovorene naknade, propisan je postupak u vezi donošenja odluke suda o oduzimanju predmeta lizinga, po kome su određeni rokovi od tri dana za koje se vreme ima sprovesti određena radnja, pa i to da prigovor protiv rešenja o oduzimanja predmeta lizinga, ne odlaže izvršenje, koje se sprovodi po odredbama izvršnog postupka. 797

Po prestanku ugovora o lizingu, primalac lizinga je dužan da predmet lizinga, zajedno sa pripacima, vrati davaocu lizinga ili licu koje je davalac lizinga odredio. Ugovorom o lizingu može se predvideti pravo primaoca lizinga da otkupi predmet lizinga ili da produži ugovor o lizingu. V. Isporučilac lizinga je dužan da predmet lizinga isporuči primaocu lizinga u ispravnom stanju, zajedno sa pripacima, na način, u vreme i na mestu koji su predviđeni ugovorom o isporuci, osim ako je ugovorom predviđeno da predmet lizinga isporuči davalac lizinga. Isporučilac lizinga je u ugovornom odnosu i sa davaocem lizinga i sa primaocem lizinga. Njegovo učešće je nužno jer je on na neki način posrednik između davaoca lizinga i primaoca lizinga, i to prvo sa primaocem lizinga od koga prima specifikaciju predmeta lizinga i dostavlja je davaocu lizinga, kada sa njim zaključuje ugovor na osnovu koga davalac lizinga stiče pravo svojine na predmetu lizinga. Ugovor o lizingu prestaje protekom roka na koji je zaključen. Ugovorom o lizingu može se predvideti pravo primaoca lizinga da, po proteku roka na koji je zaključen, otkupi predmet lizinga po ceni koja je ugovorom određena ili da produži ugovor o lizingu. Povodom jednog spora, -kada se primenjuju pravila o lizingu, a kada odredbe Zakona o obligacionim odnosima, Viši trgovinski sud je u jednoj svojoj odluci (Pž. 7167/04) izrazio stanovište da postoje različite vrste ugovora o lizingu. Po jednoj, postoji indirektni (fmansijski, pravi) lizing. Ovo je trostrani pravni posao u kojem učestvuju tri lica i zaključuju se dva ugovora. Centralnu poziciju kod ovog posla ima davalac lizinga koji je subjekt oba ugovora. Pravna konstrukcija ovog posla je sledeća: primalac lizinga daje davaocu lizinga specifikaciju opreme i bira isporučioca, ne oslanjajući se, po pravilu, na stručnost davaoca lizinga. Davalac lizinga na osnovu ove specifikacije i ovog izbora zaključuje ugovor o kupovini (isporuci) sa trećim licem (izabranim isporučiocem), u skladu sa lizing ugovorom koji je zaključio sa primaocem lizinga ili koji će da zaključi sa primaocem lizinga, uz znanje prodavca (isporučioca). Pravo svojine na opremi koja je predmet ugovora o lizingu stiče davalac lizinga, što mu pruža zaštitu u slučaju stečaja primaoca lizinga, protiv zahteva stečajnog upravnika ili poverioca primaoca lizinga. Iz praktičnih razloga isporučilac (prodavač) opreme koja je predmet lizinga će je po nalogu lizing preduzela (davaoca lizinga) isporučiti primaocu lizinga neposredno. Za fmansijski lizing je karakteristično i određivanje tzv. osnovnog (bazičnog) roka, u toku kojeg ugovor o lizingu ne može biti otkazan. Za razliku od fmansiiskog lizinga postoji direktni (nepravi, kvazi) lizing . Ovo je takav lizing kod kog se javljaju samo dve strane u lizing konstrukciji i lizing ugovoru: davalac lizinga koji je istovremeno i prodavač (isporučilac) i korisnik lizinga. Prodavač (isporučilac) i nakon zaključenja ugovora o lizingu ostaje vlasnik stvari koja je predmet korišćenja iz ugovora o lizingu, budući daje on istovremeno i davalac lizinga. Otuda, prodavač mora u ovom slučaju da resi pitanje vlastitog fmansiranja. Karakteristika ovog lizinga (koji se ponekad naziva i operativni ili lizing u širem smislu) je i nepostojanje tzv. bazičnog roka unutar kojeg se ne može otkazati ugovor, te obe stranke, pod uslovima predviđenim ugovorom, mogu otkazati ugovor, i to u svakom trenutku. Pravno posmatrano, ovde i nije reč o ugovoru o lizingu koji ima svoja specifična pravila, već je u osnovi reč o ugovoru o zakupu ili nekom drugom imenovanom ugovoru, sa određenim specifičnim klauzulama. Ugovor o nepravom (direktnom) lizingu u svakom slučaju je u osnovi ugovor o zakupu, dok ugovor o pravom (indirektnom) lizingu, bez sumnje, ima u sebi najviše elemenata ugovora o zakupu. Ipak, ovaj ugovor ima u sebi i značajne primese pre svega ugovora o kreditu i prodaji uz otplatu, te prirodu tog ugovora najbolje odražava koncepcija mešovitog ugovora. U svakom slučaju, zavisno od prirode konkretnog ugovora, ukoliko nije u pitanju fmansijski lizing, primenjuju se odredbe Zakona o obligacionim odnosima (zakup, prodaja sa obročenim otplatama cene, prodaja sa zadržavanjem prava svojine i si.).

Iz sudske prakse Ukoliko nije u pitanju finansijski lizine Ukoliko nije u pitanju finansijski lizing, na taj ugovorni odnos primenjuju se odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja Osnovni nedostatak prvostepene presude jeste nepostojanje pravne kvalifikacije predmetnog pravnog posla. Pravni osnov tužbenog zahteva opredeljuje relevantno materijalno pravo, i zato mora biti identifikovan pre utvrđivanja činjenica od kojih zavisi osnovanost zahteva. Pravilna primena materijalnog prava iziskuje da se prvostepeni sud upustio u raspravljanje o osnovu i uslovima odštetne odgovornosti tuženog, kao i da utvrdi visinu naknade štete. 798

Pravni prethodnici parničnih stranaka su zaključili Ugovor o lizingu br. 6, dana 10. 10. 1990. godine gde se pravni prethodnik tužioca pojavljuje kao davalac lizinga a pravni prethodnik tuženog kao primalac lizinga. Predmet ugovora je oprema za navodnjavanje. Ugovor o lizingu je zaključen na rok od 60 meseci maksimalno kako je konstatovano u članu 1. Ugovora. Davalac lizinga je primaocu lizinga isporučio predmet lizinga, a primalac lizinga je isplatio 20% „ lizing cene" u roku od pet dana nakon potpisivanja ugovora. Međutim, primalac lizinga nije platio 80% lizing cene a trebalo je da to učini kvartalno svaka tri meseca (četiri godišnje rate) do 15. u mesecu u visini od 69.680,00 dinara s tim da prvu ratu plati 15. 03. 1991. godine a poslednju ratu 15. 12. 1995. godine. Lizing cena opreme je označena u članu 2. tog Ugovora i to u iznosu od 1.742.000,00 tadašnjih dinara. Dalje se u tom članu Ugovora navodi da je lizing cena opreme u dinarima fiksna — nepromenljiva. U lizing cenu su uključeni pored neto vrednosti opreme i troškovi finansiranja. Lizing cena je razlika između cene opreme kako je naznačeno u članu 2. Ugovora i svih troškova koje ima davalac lizinga. U članu 5. Ugovora koji se odnosi na trajanje ugovora je navedeno da ugovor traje 60 meseci, tj. do 15. 12. 1995. godine a nakon toga primalac lizinga postaje vlasnik opreme, s tim da prethodno ispuni sve uslove iz ugovora. Ugovorne strane mogu skratiti period na koji je ugovor zaključen ili dogovoriti njegovu promenu. Ali u tom slučaju međusobni odnosi regulišu se posebnim Aneksom. U članu 8. Ugovora izričito je predviđeno da primalac ne srne davati opremu drugome u trajnu ili privremenu upotrebu bez saglasnosti davaoca lizinga ili ukoliko nije promenjen ugovor. Postoje različite vrste ugovora o lizingu. Tako, postoji indirektni (finansijski, pravi) lizing. Ovo je trostrani pravni posao u kojem učestvuju tri lica i zaključuju se dva ugovora. Centralnu poziciju kod ovog posla ima davalac lizinga koji je subjekt oba ugovora. Pravna konstrukcija ovog posla je sledeća: primalac lizinga daje davaocu lizinga specifikaciju opreme i bira isporučioca ne oslanjajući se, po pravilu, na stručnost davaoca lizinga, davalac lizinga na osnovu ove specifikacije i ovog izbora zaključuje ugovor o kupovini (isporuci) sa trećim licem (izabranim isporučiocem) u skladu sa lizing ugovorom koji je zaključio sa primaocem lizinga ili koji će da zaključi sa primaocem lizinga uz znanje prodavca (isporučioca). Pravo svojine na opremi koja je predmet ugovora o lizingu stiče davalac lizinga, što mu pruža zaštitu u slučaju stečaja primaoca lizinga, protiv zahteva stečajnog upravnika ili poverioca primaoca lizinga. Iz praktičnih razloga isporučilac (prodavač) opreme koja je predmet lizinga će je po nalogu lizing preduzela (davaoca lizinga) isporučiti primaocu lizinga neposredno. U konkretnom slučaju proizvođač opreme za navodnjavanje nije bio davalac lizinga već treće lice, iz Austrije, ali je oprema preuzeta od strane primaoca lizinga kod davaoca lizinga. Za finansijski lizing je karakteristično i određivanje tzv. osnovnog (bazičnog) roka u toku kojeg ugovor o lizingu ne može biti otkazan. Za razliku od finansijskog lizinga postoji direktni (nepravi, kvazi) lizing. Ovo je takav lizing kod kog se javljaju samo dve strane u lizing konstrukciji i lizing ugovoru: davalac lizinga koji je istovremeno i prodavač (isporučilac) i korisnik lizinga. Prodavač (isporučilac) i nakon zaključenja ugovora o lizingu ostaje vlasnik stvari koja je predmet korišćenja iz ugovora o lizingu, budući da je on istovremeno i davalac lizinga. Otuda, prodavač mora u ovom slučaju da resi pitanje vlastitog finansiranj a. Karakteristika ovog lizinga (koji se ponekad naziva i operativni ili lizing u širem smislu) je i nepostojanje tzv. bazičnog roka unutar kojeg se ne može otkazati ugovor, te obe stranke, pod uslovima predviđenim ugovorom, mogu otkazati ugovor i to u svakom trenutku. Pravno posmatrano, ovde i nije reč o ugovoru o lizingu koji ima svoja specifična pravila, već je u osnovi reč o ugovoru o zakupu ili nekom drugom imenovanom ugovoru, sa određenim specifičnim klauzulama. Ugovor o nepravom (direktnom) lizingu u svakom slučaju je u osnovi ugovor o zakupu, dok ugovor o pravom (indirektnom) lizingu, bez sumnje, ima u sebi najviše elemenata ugovora o zakupu. Ipak, ovaj ugovor ima u sebi i značajne primese pre svega ugovora o kreditu i prodaji uz otplatu, te prirodu tog ugovora najbolje odražava koncepcija mešovitog ugovora. U svakom slučaju, zavisno od prirode konkretnog ugovora, ukoliko nije u pitanju finansijski lizing, primenjuju se odredbe Zakona o obligacionim odnosima (zakup,, prodaja sa obročenim otplatama cene, prodaja sa zadržavanjem prava svojine i si.). Budući da u zavisnosti od vrste finansijskog lizinga zavise i pravila koja se imaju primeniti, očito je daje propuštanje prvostepenog suda da pravno kvalifikuje ugovor o lizingu u konkretnom slučaju imalo za posledicu da se pravilnost primene materijalnog prava za sada ne može ispitati (Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 7167/04 od 6. 12.2004.); Raskid ugovora o lizingu - "Kada tuženi nije izvršio svoju obavezu iz ugovora o lizingu, da kao zakupac plati dospele rate za preuzeta sredstva (šlepere), a mogućnost raskida iz ovih razloga je predviđena ugovorom, tada su ispunjeni uslovi za raskid ugovora o lizingu saglasno propisu iz člana 124. ZOO " (prema odluci VSS, Prev. 227/94); Zastarelost - "Potraživanja nastala iz ugovora o lizingu zastarevaju u opštem zastarnom roku od deset godina", (prema odluci VSS, Prev. 305/2000). 799

Primer ugovora o lizingu UGOVOR O LIZINGU zaključen dana_____________godine, između___________________, koga zastupa______________(u daljem tekstu: davalac lizinga) i_____________, koga zastupa________(u daljem tekstu: primalac lizinga). Davalac lizinga i primalac lizinga sporazumeli su se u cilju kreditiranja korisnika lizinga, korisćenja ili mogućnosti otkupa predmeta lizinga, da ovaj ugovor zaključe pod sledećim uslovima: 1) Davalac lizinga daje na privremeno korišćenje korisniku lizinga jedan kombajn, mar ke sa sledećim karakteristikama___________________________________(u daljem tekstu: pred met lizinga), koje će primalac lizinga koristiti za potrebe______________________. 2) Predmet lizinga iz prethodne tačke davalac lizinga daje korisniku lizinga za vreme od_________ (meseci____godine), s tim da se važnost ovog ugovora može produžiti još za jedan period, za koji se stran ke dogovore, sa mogućnošću otkupa tog sredstva. 3) Primalac lizinga se obavezuje da davaocu lizinga plaća lizing naknadu za korišćenje predmeta li zinga iz tačke 1 ovog ugovora, u iznosu od____________dinara (mesečno - godišnje), računajući od dana prijema predmeta lizinga i sastavljanja zapisnika o primopredaji, do dana isteka roka korisćenja tog sredstva, odnosno do dana vraćanja predmeta lizinga davaocu lizinga, ukoliko predmet lizinga ne otkupi. 4) U slučaju produženja roka koričenja predmeta lizinga, stranke su saglasne da cena daljeg kori sćenja predmeta lizinga bude umanjena za iznos amortizacije tog predmeta , odnosno da ona za naredni period od___________do______________iznosi______________dinara (mesečno, godišnje, za sve vreme do isteka tog roka i si.). 5) Po isteku roka korisćenja predmeta lizinga u smislu prethodne tačke, stranke se mogu sporazumeti da primalac lizinga otkupi sredstvo lizinga na principu_______________(stvarne vrednosti tog sred stva, ili na drugi način). 6) Davalac lizinga daje primaocu lizinga sredstvo iz tačke 1 ovog ugovora u ispravnom stanju, novo - sa garantnim rokom proizvođača o njegovoj ispravnosti (ili već upotrebljavano), što se konstatuje zapi snikom o primopredaji. 7) Primalac lizinga je dužan koristiti sredstvo lizinga kao dobar privrednik i održavati ga u isprav nom stanju. 8) Troškovi izazvani redovnom upotrebom stvari i troškovi sitnih popravki sredstva lizinga padaju na teret primaoca lizinga, a troškovi osiguranja i troškovi opravke koji nije učinjen krivicom korisnika li zinga padaju na teret davaoca lizinga (ili: da je primalac lizinga dužan da osigura predmet lizinga od rizi ka koji su predviđeni ugovorom). 9) Po isteku roka korisćenja, primalac lizinga je dužan vratiti predmet lizinga davaocu lizinga neo štećeno, odnosno u stanju u kakvom ga je preuzeo, osim za istrošenost stvari koja nastaje njenom redov nom upotrebom i oštećenja nastala od njene dotrajalosti. 10) Ukoliko se stranke ne dogovore o produženju roka korisćenja predmeta lizinga, odnosno ne do govore se da primalac lizinga otkupi predmet lizinga, primalac lizinga je dužan vratiti davaocu lizinga to sredstvo u mestu izvršene primopredaje, a primopredaja se smatra izvršenom kada se sačini zapisnik o primopredaji. 11) Ovaj ugovor se može otkazati i pre isteka ugovorenog roka iz tačke 2. ovog ugovora, ako prima lac lizinga i pored opomene davaoca lizinga upotrebljava predmet lizinga protivno njegovoj nameni i ako u određenom roku ne plati ugovorenu naknadu. 12)________________________________________(ostali uslovi). 13) Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primenjivaće se odgovarajuće odredbe iz Zakona o flnansijskom lizingu. 14) U slučaju spora nadležan je Trgovinski sud u__________________________. 15) Ovaj ugovor je sastavljen u ______primerka, od kojih svaka ugovorna strana zadržava po ________primerka. Primalac lizinga, (ovlašćeno lice)

Davalac lizinga, (ovlašćeno lice)

NAPOMENA: Pored elemenata ugovora koji su u navedenom primeru navedeni, ugovor o lizingu može da sadrži i sledeće: mesto, vreme i način isporuke predmeta lizinga, svojina na predmetu lizinga, način prestanka ugovora, preciznije opcije kupovine ili produženje ugovora, troškovi transporta predmeta lizinga, njegova montaža, demontaža i tekuće održavanje, zamena delova, servis i tehničko - tehnološko unapređenje, obučavanje osoblja primaoca lizinga za korišćenje predmeta lizinga, kao i druge elemente o kojima ugovorne strane postignu saglasnost. 800

Obaveza izvršioca posla - "Ako stranka preda vozilo na popravku sa nalogom da se izvrše potrebne popravke na vozilu, izvršilac nije vezan za radove i vrednost istih, koji su konstatovani u zapisniku o uviđaju oštećenog vozila u saobraćajnom udesu, već je ovlašćen da izvrši i druge opravke ukoliko je potreba za istim postojala i da ih obračuna prema stvarnoj vrednosti izvršenih radova, tj. utrošenog materijala i uloženog rada " (prema presudi Privrednog suda u Novom Sadu, P-4985/70); Dužnost naknade štete - "Ako je do raskida ugovora o delu došlo krivicom izvršioca, on je dužan naručiocu naknaditi prouzrokovanu štetu, ali time ne gubi pravo na naknadu vrednosti radova koje je po ugovoru kvalitetno izvršio" (premapresudi VPSu Beogradu, Pž-2950/72); Kada ugovorne strane propuste da utvrde vrstu i cenu radova - "Kada ugovorne strane kod ugovora o delu o popravci motornog vozila propuste da utvrde koje radove izvođač treba da izvede za naručioca i po kojoj ceni, onda je izvođač radova ovlašćen da naručiocu zaračuna potrebne radove za koje dokaže da ih je stvarno i izveo, a po ceni koja odgovara srednjoj tržišnoj ceni" (prema presudi VPS u Beogradu, Pž-4233/72); Ugovor o delu. Raskidanje ugovora u posebnom slučaju - "Kod očigledne (flagrantne) povrede ugovora od strane poslenika, naručilac može bez prethodnog zahteva za otklanjanje nedostataka da raskine ugovor i zahteva naknadu štete" (prema odluci VSS, Prev. 853/97);

Primer UGOVORA O DELU - sa materijalom naručioca

;

UGOVOR O DELU zaključen dana_______________godine, između_______________, koga zastupa_________________ (u daljem tekstu: naručilac) i______________, koga zastupa______________(u daljem tekstu: poslenik). Naručilac i poslenik sporazumeli su se o sledećem: 1) Poslenik se obavezuje da za naručioca izradi (ili: popravi)___________________________(na pri mer: izrada specijalnih ormana za smeštaj odela radnika, ili izrada ograde oko poslovnog prostora naru čioca itd.). 2) Materijal za izradu posla iz prethodne tačke obezbediće naručilac, i to:______________________ (uz navođenje količine i kvaliteta). 3) Dopremu materijala na mestu izrade vršiće naručilac prema nalozima koje bude dobijao od po slenika, a poslenik je dužan da se stara o primljenom materijalu kao dobar privrednik. 4) Poslenik se obavezuje da naručeni posao izvrši kvalitetno kako je ugovoreno prema tački 1) ovog ugovora. 5) Naručilac ima pravo da vrši nadzor nad obavljanjem ugovorenog posla i da daje uputstva posle niku kada to odgovara prirodi posla. 6) Poslenik je dužan đa naručeni posao izvrši najkasnije do____________________godine, a o primo predaji posla sačiniće se zapisnik. 7) Naručilac je dužan da posleniku plati naknadu za izvršeni rad prema ovom ugovoru u iznosu od __________________dinara u roku od__________________dana od dana izvršene primopredaje, na žiro račun br.________________________kod_______________________banke u----------------. 8) Naručilac može raskinuti ovaj ugovor i pre isteka ugovorenog roka: ako se poslenik ne drži uslova ugovora, ako uopšte ne radi kako treba i ako se ne pridržava roka za izvršenje ugovorenog posla. U slučajevima iz prethodnog stava, naručilac može tražiti i da mu poslenik naknadi pričinjenu štetu. 9) Ako naručilac iz drugih svojih razloga raskine ovaj ugovor, dužan je da isplati posleniku ugovo reni iznos, umanjen za iznos troškova koje ovaj nije učinio, a koje je bio dužan da učiniti da ugovor nije raskinut. 10)____________________________________________________(ostali uslovi). 11) Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odgovarajuće odredbe ugovora o delu iz Zakona o obligacionim odnosima. 12) U slučaju spora nadležan je___________________sud u_________________. 13) Ovaj ugovor je sastavljen u____primerka, od kojih svaka ugovorna strana dobija po primerka. Poslenik, (ovlašćeno lice)

Naručilac, (ovlašćeno lice) 805

Primer TUŽBE za izvršenje ugovora o delu TRGOVINSKI SUD u TUŽILAC: Preduzece ______________________________, iz_________________, ul. _____________, br. TUŽENI: Preduzece _______________________________, iz________________, ul. ______________. br. T UŽ BA radi izvršenja ugovora o delu vrednost spora _____________. Tužilac i tuženi su ____________godine zaključili ugovor o delu, tako što se tuženi kao poslenik oba vezao da za račun tužioca, kao naručioca, izradi ______________________(na primer: izrada specijalnih ormana za smeštaj odela radnika, ili izrada ograde oko poslovnog prostora naručioca itd. ), u mestu ______________, u (ili: na) poslovnom prostoru tužioca. DOKAZ: ugovor o delu od

_____________godine.

Prema navedenom ugovoru, materijal za izradu predmetnog posla trebalo je da obezbedi tuženi prema ponudi tuženog od ______________godine, a tužilac građevinsku dozvolu i drugu potrebnu doku mentaciji ______________najkasnije do ___, s tim što bi struju, vodu i skladište materijala za izradu navedenog objekta obezbedio tužilac, o svom trošku. Tužilac je u ugovorenom roku obezbedio građevinsku dozvolu i drugu potrebnu dokumentaciju i stvo rio uslove tuženom za početak ugovorenih radova, te tuženog uveo na gradilište u roku, tj. ___________godine. Ugovorenu cenu za izvršenje posla iz navedenog ugovora u iznosu od _______________dinara tužilac je uplatio tuženom u celosti odmah po potpisivanje ugovora. DOKAZ: virman - uplatnica tužioca od __________________dinara. Tuženi je započeo naručeni rad sa zakašnjenjem od ______dana, tj. ____________godine, uz dopremu na gradilištu nedovoljno materijala za izradu predmetne stvari, tako da je zbog nedostatka materijala, a i radnika koji su mu pomagali u tom poslu, kasnio sa izradom na predmetnoj stvari ________dana, u odnosu na predviđeni rok za završetak svih ugovorenih radova. Tužilac je više puta upozoravao tuženog da se pridržava roka izgradnje ugovorenog posla, ali se tu ženi izgovarao nekim problemima koje je imao sa drugim naručiocima. Tužilac ne želi da raskine ugovor o delu sa tuženom, pa mu je ostavio još jedan rok za završetak ne dovršenih radova, ali tuženi nije ispoštovao ni taj drugi rok. DOKAZ: dopis tužioca od ______________godine. Tužilac je izvršio obezbeđenje dokaza, i putem suda u _____________, uz učešće veštaka ______________ struke, utvrdio da tuženi po zaključenom ugovoru nije izvršio još i sledeće poslove: _______________________________________________________________________________________________ , u ukupnoj vrednosti od __________dinara. DOKAZ: rešenje suda i nalaz sudskog veštaka od __________godine. Zbog nezavršenih ugovorenih radova u predviđenom roku, tužilac je imao štetu, jer je angažovao drugo preduzece radi obezbeđenja mesta izvođenja radova i već izvedenih radova od strane tuženog, u iz nosu od _____________dinara. DOKAZ: _____________________________________________. Imajući u vidu izneto, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim predloženim dokazima donese PRESUDU Obavezuje se tuženo preduzece _________________, iz_________________________, da za račun tužioca ____________________, iz______________, završi ugovorene poslove po ugovoru o delu sa tužiocem od ______________ godine, i to: ________________________________________, u roku od _____dana od prijema presude, a u pro tivnom tužilac će izvršenje tih nezavršenih radova poveriti drugom izvođaču na teret tuženog koliko oni budu izneli. Tuženi se obavezuje da tužiocu naknadi štetu u iznosu od ___________________dinara, kao i troškove postupka, u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Za tužioca - direktor, 806

Primer UGOVOR O DELU - sa materijalom poslenika - Izvođača UGOVOR ODELU zaključen dana ____________200_. godine, između ______________________, iz Beograda, ulica _______________________broj ___ (u daljem tekstu: naručilac), sa jedne strane i Samostalne zanatske radnje ___________, koju zastupa____________________PR, iz Beograda, ulica____________broj 346(u daljem tek stu: poslenik - izvođač), sa druge strane.. Naručilac i poslenik - izvođač sporazumeli su se o sledećem: 1) Poslenik - izvođač se obavezuje da za naručioca, u okviru Stambene zgrade u ulici broj______u______, sa svojim materijalom i radnom snagom izvede mašinske , gra đevinske i elektroradove na uvođenju zajedničkog dela instalacija centralnog grejanja pom. Stambene zgrade, a koji se odnose na toplotnu podstanicu, isporuku vertikala kroz podrum zgrade, odnosno stepe nište, do ulaza u stan broj___, čiji je vlasnik ovde naručilac, sa mogučnošću da se sa tog završnog dela mo že uvesti instalacija i u sam pom. stan. 2) Materijal za izradu posla iz prethodne tačke obezbediće poslenik - naručilac, prema specifikacije iz svoje ponude, koji će sa svojom radnom snagom izvesti radove navedene u prethodnoj tački, odnosno svojoj pom. Ponudi br.__________, tehničkoj dokumentaciji i važećim standardima koji važe u ovoj obla sti radova, a koji su sastavni deo ovog ugovora. 3) Dopremu materijala na mestu izrade, u zgradi u ulici________________br.____, izvršiće poslenik izvođač u celini, od kada teče obaveza naručioca da plati prvi avans, naveden u tački 9. ovog ugovora, a poslenik - izvođač je dužan da se sam stara o materijalu koji će dopremiti u stambeni objekat naručioca. 4) Poslenik - izvođač je saglasan da mu je do završetka radova predat prostor - zajedničke prostorije vlasnika ove stambene zgrade, u koji će smestiti svoj materijal za izvršenje ugovorenog posla, koja ima strujne priključke za obavljanje ugovorenog posla, kao i vodu, koji mu se utrošak za vreme rada neće naplatiti. 5) Poslenik- izvođač se obavezuje da naručeni posao izvrši kvalitetno, u okviru priznatih standarda za ovu vrstu radova, i da materijal koji će upotrebiti za ovaj rad ima kvalitet najviše klase. 6) Poslenik - izvođač je dužan da obezbedi potrebne dozvole za radove koji su predmet ovog ugovo ra, da pre početka radova obezbedi od_________(elektrane), overu projekta, po kome će izvoditi ovde ugovorene radove., kao i saglasnost_________(elektrane) na dostavljenu lokaciju za mesto predajne stani ce, što predstavlja uslov_________(elektrane) u ugovoru sa naručiocem o priključenju objekta na daljin ski sistem grejanja. 7) Naručilac ima pravo da vrši nadzor nad obavljanjem ugovorenog posla i da daje uputstva posle niku kada to odgovara prirodi posla, preko za to ovlašćenog lica. 8) Poslenik - izvođač je dužan đa naručeni posao izvrši u roku od 25 radnih dana od dana zaključe nja ovog ugovora, odnosno od otpočinjanja radova, i pismeno ih uz potvrdu preda naručiocu, o čemu će poslenik - izvođač sačiniće zapisnik o primopredaji izvedenih radova, u roku od 3 dana od dana izvršene primopredaje. 9) Naručilac je dužan da posleniku plati naknadu za izvršeni rad prema ovom ugovoru u ukupnom iznosu od_____________dinara, to: a. 50% od ugovorene cene po otpočinjanju radova u zgradi, što iznosi__________dinara, u roku od 5 dana od dana kada je poslenik - izvođač obavestio naručioca da je otpočeo sa ugovorenim radovima, b. 25% ugovorene cene, tj.___________dinara, platiće 15 dana po početku radova, v. 20% od ugovorene cene, tj._________dinara, platiće 30 dana po početku radova, a g. 5% od ugovorene cene, tj.__________dinara, platiće po hidroprobi, odnosno puštanju grejanja. 10) Ukoliko naručilac ne plati o roku ugovorenu cenu iz prethodne tačke, saglasan je da mu poslenik izvođač neisplaćenu ugovorenu cenu revalorizuje po stopi rasta cena na malo u prethodnom mesecu, u skladu sa objavljenim podacima od zvaničnog organa. Pored toga, za neblagovremeno izmirene obaveze iz člana 8. ovog ugovora, poslenik - izvođač će zaračunati zatezne kamate u skladu sa pozitivnim propisom. 11) Ugovorne strane su se dogovorile da se ugovoreni posao izvede po sistemu „ključ u ruke". 12) Naručilac je dužan da svoje obaveze iz tačke 8. ovog ugovora, u označenim rokovima, isplati po sleniku - naručiocu na njegov žiro račun:______________, kod_____________banke u Beogradu. 13) Kako je poslenik - izvođač ugovorio izvođenje radova koji su predmet ovog ugovora sa još 10 korisnika vlasnika stanova ove zgrade, i sa njima ugovorio iste uslove radova, a cene prema kriterijumima koji se odnose na površinu stamene jedinice, ugovorača, i drugih elemenata koji imaju uticaja da cene budu viša ili manja od cene koja je ugovorena ovim ugovorom, naručilac se obavezuje da ukoliko neko od 807

stanara, koji su potpisali ugovor sa poslenikom - izvođačem, ne plati ugovorenu cenu, plati njegov neisplaćeni deo srazmerno procentu koji se odnosi na njega u odnosu na ostale savesne izvršioce svojih obaveza, a da kasnije u ime poslenika - izvođača, a u svoju korist (naručioca) naplati isplaćeni deo kojim je pokrio obavezu nesavesnog naručioca - ugovorača. Ova obaveza važi samo za najviše dva nesavesna ugovorača, uz uslov da poslenik - izvođač pruži dokaz da nije mogao da naplati odgovarajući iznos od nesavesnih naručioca - ugovorača. Sastavni deo ovog ugovora čini spisak ostalih deset naručilaca, sa njihovim obavezama novčane isplate i rokovima, koji će ovde naručiocu dostaviti poslenik - izvođač. 14) Poslenik - izvođač nema pravo obustave radova ukoliko mu najviše dva nesavesna potpisnika ugovora ne isplate ugovorenu cenu. Ako je taj broj veći, ugovorne strane mogu raskinuti ovaj ugovor, a poslenik - izvođač može da traži naknadu štete od nesavesnog potpisnika ugovora o izvođenju zajednič kog dela instalacija centralnog grejanja ovog stambenog objekta. 15) Naručilac može raskinuti ovaj ugovor i pre isteka ugovorenog roka: ako se poslenik ne drži uslova ugovora, ako uopšte ne radi kako treba i ako se ne pridržava roka za izvršenje ugovorenog posla. 16) Ako naručilac iz drugih svojih razloga raskine ovaj ugovor, dužan je da isplati posleniku obe štećenje 5% od vrednosti ugovorenog iznosa. 17) Ukoliko dođe do eventualnog kašnjenja izvođenja, odnosno završetka radova u ugovorenom ro ku, poslenik - izvođač će platiti ugovornu kaznu od_____% od ugovorene cene, za svaki dan zakašnjenja, s tim što ukupan iznos te kazne ne može preći____% vrednosti ugovorene cene, uz pravo naručioca, ako to zakašnjenje iznosi više od 30 dana, da raskine ovaj ugovor. 18) Garantni rok za izvršene radove je dve godine od završetka istih, a garantni rok za ugovorenu opremu i materijal prema uslovima koje daje isporučilac iste. 19) Radno vreme poslenika - izvođača će biti od 08,00 do 17 časova, svakoga radnog dana, osim nedela, kada se neće raditi. 20) Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odgovarajuće odredbe ugovora o delu iz Zakona o obligacionim odnosima. 21) U slučaju spora nadležan je Opštinski sud u__________. 22) Ovaj ugovor je sastavljen u_____primerka, od kojih svaka ugovorna strana dobija po_____primerka. Poslenik, (štambilj i potpis ovlašćenog lica)

Naručilac, _____________________ Br. lk.

Odnos sa ugovorom o prodaji (čl. 601 ZOO) Mada su ugovor o delu i ugovor o prodaji dosta slični u nekim svojim suštinskim delovima, ipak između te dve vrste ugovora postoje neke osobenosti koje ih čine različitim. Te osobenosti se pokazuju u slučajevima kada se izrada stvari vrši od svog materijala i kada se stvar vrši od materijala naručioca. U prvom slučaju, kada se izrada stvari vrši od materijala poslenika, ugovor kojim se poslenik obavezuje da izradi određenu pokretnu stvar od svog materijala, smatra se u sumnji kao ugovor o prodaji. Naime, ako naručilac dela traži da mu poslenik izradi kakvu stvar od određenog materijala, koji poseduje poslenik, po meri, koja odgovara samo potrebama naručioca, koja inače nije u serijskom programu proizvodnje poslenika, ima sve karakteristike ugovora o delu. Ako poslenik po narudžbini naručioca izradi stvar koja se samo u nekim detaljima razlikuje od proizvoda koje on inače proizvodi, tj. ako proizvedenu stvar treba samo da popravi i uskladi sa potrebama naručioca, u tom slučaju može se smatrati kao daje u pitanju ugovor o prodaji. U drugom slučaju, kada se izrada stvari vrši od naručiočevog materijala, koji je bitan deo materijala, kako to određuju odredbe stava 2. ovog člana, smatra se da ugovor ostaje kao ugovor o delu. Izraz "bitan deo materijala potreban za izradu stvari" označava suštinu ugovora o delu, jer poslenik od tog dela, koji obezbeduje naručilac, upotrebom svog rada, a po detaljima određenim od naručioca, izrađuje naručenu stvar. Ugovor o delu postoji i ako je pretežni deo materijala obezbedio naručilac, koji ne mora biti bitan za izradu određene stvari, ako je tu stvar poslenik uradio po uputstvima naručioca, koja za ovoga ima određenu namenu. Sa ovim se izjednačuje i slučaj ako je naručena stvar izrađena od materijala poslenika, ako je ta stvar izrađena po meri naručioca i samo za naručioca. U protivnom, ako poslenik iz mnoštva svojih proizvoda izdvoji neku stvar koju je naručilac želeo, makar i sa malim popravkama, smatra se daje zaključen ugovor o prodaji. 808

Obaveza izvršioca posla - "Ako stranka preda vozilo na popravku sa nalogom da se izvrše potrebne popravke na vozilu, izvršilac nije vezan za radove i vrednost istih, koji su konstatovani u zapisniku o uviđaju oštećenog vozila u saobraćajnom udesu, već je ovlašćen da izvrši i druge opravke ukoliko je potreba za istim postojala i da ih obračuna prema stvarnoj vrednosti izvršenih radova, tj. utrošenog materijala i uloženog rada " (prema presudi Privrednog suda u Novom Sadu, P-4985/70); Dužnost naknade štete - "Ako je do raskida ugovora o delu došlo krivicom izvršioca, on je dužan naručiocu naknaditi prouzrokovanu štetu, ali time ne gubi pravo na naknadu vrednosti radova koje je po ugovoru kvalitetno izvršio" (premapresudi VPSu Beogradu, Pž-2950/72); Kada ugovorne strane propuste da utvrde vrstu i cenu radova - "Kada ugovorne strane kod ugovora o delu o popravci motornog vozila propuste da utvrde koje radove izvođač treba da izvede za naručioca i po kojoj ceni, onda je izvođač radova ovlašćen da naručiocu zaračuna potrebne radove za koje dokaže da ih je stvarno i izveo, a po ceni koja odgovara srednjoj tržišnoj ceni" (prema presudi VPS u Beogradu, Pž-4233/72); Ugovor o delu. Raskidanje ugovora u posebnom slučaju - "Kod očigledne (flagrantne) povrede ugovora od strane poslenika, naručilac može bez prethodnog zahteva za otklanjanje nedostataka da raskine ugovor i zahteva naknadu štete " (prema odluci VSS, Prev. 853/97);

Primer UGOVORA O DELU - sa materijalom naručioca UGOVOR O DELU zaključen dana_______________godine, između_______________, koga zastupa_________________ (u daljem tekstu: naručilac) i______________, koga zastupa______________(u daljem tekstu: poslenik). Naručilac i poslenik sporazumeli su se o sledećem: 1) Poslenik se obavezuje da za naručioca izradi (ili: popravi)___________________________(na pri mer: izrada specijalnih ormana za smeštaj odela radnika, ili izrada ograde oko poslovnog prostora naru čioca itd.). 2) Materijal za izradu posla iz prethodne tačke obezbediće naručilac, i to:______________________ (uz navođenje količine i kvaliteta). 3) Dopremu materijala na mestu izrade vršiće naručilac prema nalozima koje bude dobijao od po slenika, a poslenik je dužan da se stara o primljenom materijalu kao dobar privrednik. 4) Poslenik se obavezuje da naručeni posao izvrši kvalitetno kako je ugovoreno prema tački 1) ovog ugovora. 5) Naručilac ima pravo da vrši nadzor nad obavljanjem ugovorenog posla i da daje uputstva posle niku kada to odgovara prirodi posla. 6) Poslenik je dužan đa naručeni posao izvrši najkasnije do____________________godine, a o primo predaji posla sačiniće se zapisnik. 7) Naručilac je dužan da posleniku plati naknadu za izvršeni rad prema ovom ugovoru u iznosu od __________________dinara u roku od__________________dana od dana izvršene primopredaje, na žiro račun br.________________________kod_______________________banke u----------------. 8) Naručilac može raskinuti ovaj ugovor i pre isteka ugovorenog roka: ako se poslenik ne drži uslova ugovora, ako uopšte ne radi kako treba i ako se ne pridržava roka za izvršenje ugovorenog posla. U slučajevima iz prethodnog stava, naručilac može tražiti i da mu poslenik naknadi pričinjenu štetu. 9) Ako naručilac iz drugih svojih razloga raskine ovaj ugovor, dužan je da isplati posleniku ugovo reni iznos, umanjen za iznos troškova koje ovaj nije učinio, a koje je bio dužan da učiniti da ugovor nije raskinut. 10)____________________________________________________(ostali uslovi). 11) Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odgovarajuće odredbe ugovora o delu iz Zakona o obligacionim odnosima. 12) U slučaju spora nadležan je___________________sud u_________________. 13) Ovaj ugovor je sastavljen u____primerka, od kojih svaka ugovorna strana dobij a po primerka. Poslenik, (ovlašćeno lice)

Naručilac, (ovlašćeno lice) 805

Primer TUŽBE za izvršenje ugovora o delu TRGOVINSKI SUD u TUŽILAC: Preduzeće ______________________________, iz_________________, ul. _____________, br. TUŽENI: Preduzeće _______________________________, iz________________, ul. ______________. br. T UŽ BA radi izvršenja ugovora o delu vrednost spora _____________. Tužilac i tuženi su ____________godine zaključili ugovor o delu, tako što se tuženi kao poslenik oba vezao da za račun tužioca, kao naručioca, izradi ______________________(na primer: izrada specijalnih ormana za smeštaj odela radnika, ili izrada ograde oko poslovnog prostora naručioca itd. ), u mestu ______________, u (ili: na) poslovnom prostoru tužioca. DOKAZ: ugovor o delu od _____________godine. Prema navedenom ugovoru, materijal za izradu predmetnog posla trebalo je da obezbedi tuženi prema ponudi tuženog od ______________godine, a tužilac građevinsku dozvolu i drugu potrebnu doku mentaciji ______________najkasnije do ___, s tim što bi struju, vodu i skladište materijala za izradu navedenog objekta obezbedio tužilac, o svom trošku. Tužilac je u ugovorenom roku obezbedio građevinsku dozvolu i drugu potrebnu dokumentaciju i stvo rio uslove tuženom za početak ugovorenih radova, te tuženog uveo na gradilište u roku, tj. ___________godine. Ugovorenu cenu za izvršenje posla iz navedenog ugovora u iznosu od _______________dinara tužilac je uplatio tuženom u celosti odmah po potpisivanje ugovora. DOKAZ: virman - uplatnica tužioca od __________________dinara. Tuženi je započeo naručeni rad sa zakašnjenjem od ______dana, tj. ____________godine, uz dopremu na gradilištu nedovoljno materijala za izradu predmetne stvari, tako da je zbog nedostatka materijala, a i radnika koji su mu pomagali u tom poslu, kasnio sa izradom na predmetnoj stvari ________dana, u odnosu na predviđeni rok za završetak svih ugovorenih radova. Tužilac je više puta upozoravao tuženog da se pridržava roka izgradnje ugovorenog posla, ali se tu ženi izgovarao nekim problemima koje je imao sa drugim naručiocima. Tužilac ne želi da raskine ugovor o delu sa tuženom, pa mu je ostavio još jedan rok za završetak ne dovršenih radova, ali tuženi nije ispoštovao ni taj drugi rok. DOKAZ: dopis tužioca od ______________godine. Tužilac je izvršio obezbeđenje dokaza, i putem suda u _____________, uz učešće Veštaka ______________ struke, utvrdio da tuženi po zaključenom ugovoru nije izvršio još i sledeće poslove: ____________________, u ukupnoj vrednosti od __________dinara. DOKAZ: rešenje suda i nalaz sudskog veštaka od

__________godine.

Zbog nezavršenih ugovorenih radova u predviđenom roku, tužilac je imao štetu, jer je angažovao drugo preduzeće radi obezbeđenja mesta izvođenja radova i već izvedenih radova od strane tuženog, u iz nosu od _____________dinara. DOKAZ: Imajući u vidu izneto, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim predloženim dokazima donese PRESUDU Obavezuje se tuženo preduzeće _________________, iz_________________________, da za račun tužioca ____________________, iz______________, završi ugovorene poslove po ugovoru o delu sa tužiocem od ______________ godine, i to: _______________________________________, u roku od _____dana od prijema presude, a u pro tivnom tužilac će izvršenje tih nezavršenih radova poveriti drugom izvođaču na teret tuženog koliko oni budu izneli. Tuženi se obavezuje da tužiocu naknadi štetu u iznosu od ___________________dinara, kao i troškove postupka, u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Za tužioca - direktor, 806

Primer UGOVOR O DELU - sa materijalom poslenika - izvođača UGOVOR ODELU zaključen dana ____________200_. godine, između ______________________, iz Beograda, ulica _______________________broj ___ (u daljem tekstu: naručilac), sa jedne strane i Samostalne zanatske radnje ___________, koju zastupa____________________PR, iz Beograda, ulica____________broj 346(u daljem tek stu: poslenik - izvođač), sa druge strane.. Naručilac i poslenik - izvođač sporazumeli su se o sledećem: 1) Poslenik - izvođač se obavezuje da za naručioca, u okviru Stambene zgrade u ulici broj______u______, sa svojim materijalom i radnom snagom izvede mašinske , gra đevinske i elektroradove na uvođenju zajedničkog dela instalacija centralnog grejanja pom. Stambene zgrade, a koji se odnose na toplotnu podstanicu, isporuku vertikala kroz podrum zgrade, odnosno stepe nište, do ulaza u stan broj___, čiji je vlasnik ovde naručilac, sa mogučnošću da se sa tog završnog dela mo že uvesti instalacija i u sam pom. stan. 2) Materijal za izradu posla iz prethodne tačke obezbediće poslenik - naručilac, prema specifikacije iz svoje ponude, koji će sa svojom radnom snagom izvesti radove navedene u prethodnoj tački, odnosno svojoj pom. Ponudi br.__________, tehničkoj dokumentaciji i važećim standardima koji važe u ovoj obla sti radova, a koji su sastavni deo ovog ugovora. 3) Dopremu materijala na mestu izrade, u zgradi u ulici________________br.____, izvrŠiće poslenik izvođač u celini, od kada teče obaveza naručioca da plati prvi avans, naveden u tački 9. ovog ugovora, a poslenik - izvođač je dužan da se sam stara o materijalu koji će dopremiti u stambeni objekat naručioca. 4) Poslenik - izvođač je saglasan da mu je do završetka radova predat prostor - zajedničke prostorije vlasnika ove stambene zgrade, u koji će smestiti svoj materijal za izvršenje ugovorenog posla, koja ima strujne priključke za obavljanje ugovorenog posla, kao i vodu, koji mu se utrošak za vreme rada neće naplatiti. 5) Poslenik- izvođač se obavezuje da naručeni posao izvrši kvalitetno, u okviru priznatih standarda za ovu vrstu radova, i da materijal koji će upotrebiti za ovaj rad ima kvalitet najviše klase. 6) Poslenik - izvođač je dužan da obezbedi potrebne dozvole za radove koji su predmet ovog ugovo ra, da pre početka radova obezbedi od_________(elektrane), overu projekta, po kome će izvoditi ovde ugovorene radove., kao i saglasnost_________(elektrane) na dostavljenu lokaciju za mesto predajne stani ce, što predstavlja uslov_________(elektrane) u ugovoru sa naručiocem o priključenju objekta na daljin ski sistem grejanja. 7) Naručilac ima pravo da vrši nadzor nad obavljanjem ugovorenog posla i da daje uputstva posle niku kada to odgovara prirodi posla, preko za to ovlašćenog lica. 8) Poslenik - izvođač je dužan đa naručeni posao izvrši u roku od 25 radnih dana od dana zaključe nja ovog ugovora, odnosno od otpočinjanja radova, i pismeno ih uz potvrdu preda naručiocu, o čemu će poslenik - izvođač sačiniće zapisnik o primopredaji izvedenih radova, u roku od 3 dana od dana izvršene primopredaje. 9) Naručilac je dužan da posleniku plati naknadu za izvršeni rad prema ovom ugovoru u ukupnom iznosu od_____________dinara, to: a. 50% od ugovorene cene po otpočinjanju radova u zgradi, što iznosi__________dinara, u roku od 5 dana od dana kada je poslenik - izvođač obavestio naručioca da je otpočeo sa ugovorenim radovima, b. 25% ugovorene cene, tj.___________dinara, platiće 15 dana po početku radova, v. 20% od ugovorene cene, tj._________dinara, platiće 30 dana po početku radova, a g. 5% od ugovorene cene, tj.__________dinara, platiće po hidroprobi, odnosno puštanju grejanja. 10) Ukoliko naručilac ne plati o roku ugovorenu cenu iz prethodne tačke, saglasan je da mu poslenik izvođač neisplaćenu ugovorenu cenu revalorizuje po stopi rasta cena na malo u prethodnom mesecu, u skladu sa objavljenim podacima od zvaničnog organa. Pored toga, za neblagovremeno izmirene obaveze iz člana 8. ovog ugovora, poslenik - izvođač će zaračunati zatezne kamate u skladu sa pozitivnim propisom. 11) Ugovorne strane su se dogovorile da se ugovoreni posao izvede po sistemu „ključ u ruke". 12) Naručilac je dužan da svoje obaveze iz tačke 8. ovog ugovora, u označenim rokovima, isplati po sleniku - naručiocu na njegov žiro račun:______________, kod_____________banke u Beogradu. 13) Kako je poslenik - izvođač ugovorio izvođenje radova koji su predmet ovog ugovora sa još 10 korisnika vlasnika stanova ove zgrade, i sa njima ugovorio iste uslove radova, a cene prema kriterijumima koji se odnose na površinu stamene jedinice, ugovorača, i drugih elemenata koji imaju uticaja da cene budu viša ili manja od cene koja je ugovorena ovim ugovorom, naručilac se obavezuje da ukoliko neko od 807

stanara, koji su potpisali ugovor sa poslenikom - izvođačem, ne plati ugovorenu cenu, plati njegov neisplaćeni deo srazmerno procentu koji se odnosi na njega u odnosu na ostale savesne izvršioce svojih obaveza, a da kasnije u ime poslenika - izvođača, a u svoju korist (naručioca) naplati isplaćeni deo kojim je pokrio obavezu nesavesnog naručioca - ugovorača. Ova obaveza važi samo za najviše dva nesavesna ugovorača, uz uslov da poslenik - izvođač pruži dokaz da nije mogao da naplati odgovarajući iznos od nesavesnih naručioca - ugovorača. Sastavni deo ovog ugovora čini spisak ostalih deset naručilaca, sa njihovim obavezama novčane isplate i rokovima, koji će ovde naručiocu dostaviti poslenik - izvođač. 14) Poslenik - izvođač nema pravo obustave radova ukoliko mu najviše dva nesavesna potpisnika ugovora ne isplate ugovorenu cenu. Ako je taj broj veći, ugovorne strane mogu raskinuti ovaj ugovor, a poslenik - izvođač može da traži naknadu štete od nesavesnog potpisnika ugovora o izvođenju zajednič kog dela instalacija centralnog grejanja ovog stambenog objekta. 15) Naručilac može raskinuti ovaj ugovor i pre isteka ugovorenog roka: ako se poslenik ne drži uslova ugovora, ako uopšte ne radi kako treba i ako se ne pridržava roka za izvršenje ugovorenog posla. 16) Ako naručilac iz drugih svojih razloga raskine ovaj ugovor, dužan je da isplati posleniku obe štećenje 5% od vrednosti ugovorenog iznosa. 17) Ukoliko dođe do eventualnog kašnjenja izvođenja, odnosno završetka radova u ugovorenom ro ku, poslenik - izvođač će platiti ugovornu kaznu od_____% od ugovorene cene, za svaki dan zakašnjenja, s tim što ukupan iznos te kazne ne može preći____% vrednosti ugovorene cene, uz pravo naručioca, ako to zakašnjenje iznosi više od 30 dana, da raskine ovaj ugovor. 18) Garantni rok za izvršene radove je dve godine od završetka istih, a garantni rok za ugovorenu opremu i materijal prema uslovima koje daje isporučilac iste. 19) Radno vreme poslenika - izvođača će biti od 08,00 do 17 časova, svakoga radnog dana, osim nedela, kada se neće raditi. 20) Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odgovarajuće odredbe ugovora o delu iz Zakona o obligacionim odnosima. 21) U slučaju spora nadležan je Opštinski sud u__________. 22) Ovaj ugovor je sastavljen u_____primerka, od kojih svaka ugovorna strana dobija po_____primerka. Poslenik, (štambilj i potpis ovlašćenog lica)

Naručilac, _____________________ Br. lk.

Odnos sa ugovorom o prodaji (cl. 601 ZOO) Mada su ugovor o delu i ugovor o prodaji dosta slični u nekim svojim suštinskim delovima, ipak između te dve vrste ugovora postoje neke osobenosti koje ih čine različitim. Te osobenosti se pokazuju u slučajevima kada se izrada stvari vrši od svog materijala i kada se stvar vrši od materijala naručioca. U prvom slučaju, kada se izrada stvari vrši od materijala poslenika, ugovor kojim se poslenik obavezuje da izradi određenu pokretnu stvar od svog materijala, smatra se u sumnji kao ugovor o prodaji. Naime, ako naručilac dela traži da mu poslenik izradi kakvu stvar od određenog materijala, koji poseduje poslenik, po meri, koja odgovara samo potrebama naručioca, koja inače nije u serijskom programu proizvodnje poslenika, ima sve karakteristike ugovora o delu. Ako poslenik po narudžbini naručioca izradi stvar koja se samo u nekim detaljima razlikuje od proizvoda koje on inače proizvodi, tj. ako proizvedenu stvar treba samo da popravi i uskladi sa potrebama naručioca, u tom slučaju može se smatrati kao daje u pitanju ugovor o prodaji. U drugom slučaju, kada se izrada stvari vrši od naručiočevog materijala, koji je bitan deo materijala, kako to određuju odredbe stava 2. ovog člana, smatra se da ugovor ostaje kao ugovor o delu. Izraz "bitan deo materijala potreban za izradu stvari" označava suštinu ugovora o delu, jer poslenik od tog dela, koji obezbeduje naručilac, upotrebom svog rada, a po detaljima određenim od naručioca, izrađuje naručenu stvar. Ugovor o delu postoji i ako je pretežni deo materijala obezbedio naručilac, koji ne mora biti bitan za izradu određene stvari, ako je tu stvar poslenik uradio po uputstvima naručioca, koja za ovoga ima određenu namenu. Sa ovim se izjednačuje i slučaj ako je naručena stvar izrađena od materijala poslenika, ako je ta stvar izrađena po meri naručioca i samo za naručioca. U protivnom, ako poslenik iz mnoštva svojih proizvoda izdvoji neku stvar koju je naručilac želeo, makar i sa malim popravkama, smatra se da je zaključen ugovor o prodaji. 808

Odredbe stava 3. imaju u vidu, kao oblik ugovora o delu, i sam izvođačev rad, ako su stranke tako dogovorile. To može biti primer kada izvođač radova po nalogu naručioca kupi za račun naručioca određeni materijal, ili sam naručilac kupi potreban materijal za izradu neke stvari, a poslenik, odnosno izvođač radova za izradu naručene stvari upotrebi samo svoj rad. Ugovor o delu može postojati i u oblasti izvršavanja određenih poslova iz poslovanja subjekata koji obavljaju privrednu delatnost. Ta delatnost nema radno pravni karakter iz oblasti radnih odnosa, jer izvođač koji se angažuje po osnovu ugovora o delu izvršava samo one poslove koji ne spadaju u redovnu, pa ni sporednu delatnost privrednog subjekta. Tako je, prema odredbama Zakona o radu, propisano da poslodavac može sa određenim licem da zaključi ugovor o delu, radi obavljanja poslova koji su van delatnosti poslodavca, a koji imaju za predmet samostalnu izradu ili opravku određene stvari, samostalno izvršenje određenog fizičkog ili intelektualnog posla.

Kvalitet poslenikovog materijala (cl. 602. ZOO) Naručilac može od poslenika da traži da mu izradi neku stvar od određenog materijala poslenika. Ali, ako naručilac na taj materijal nije ukazao, niti ga je odabrao kod poslenika, poslenika je dužan da izradi stvar od svog materijala srednjeg kvaliteta. Upotreba izraza "srednjeg kvaliteta" znači da poslenik ne može, ako nije ugovorio sa naručiocem, da izradi stvar od materijala najboljeg kvaliteta, jer bi to za naručioca, možda, predstavljalo veće flnansijsko opterećenje od onog koje je on predvideo. Zbog toga je u stavu 1. ovog člana dato srednje rešenje, koje naručilac ne može da odbije, a naime da ako naručilac nije odredio kvalitet materijala, daje poslenik dužan da upotrebi materijal srednjeg kvaliteta. Drugi stav ovog člana propisuje pravilo da prodavač odgovara naručiocu za kvalitet upotrebljenog materijala, isto kao što odgovara prodavač kad postoje materijalni nedostaci na stvar koja je prodata. Ta pravila su određena u odredbama člana 479. ovog zakona, po kojima nedostatak postoji: a) ako stvar nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet; b) ako stvar nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu, ili mu je morala biti poznata; v) ako stvar nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene, odnosno propisane i g) kad je prodavač predao stvar koja nije saobrazna uzorku ili modelu, osim ako su uzorak ili model pokazani samo radi obaveštenja. Elementi koji određuju kvalitet upotrebljenog materijala, a koji su navedeni u članu 479. ovog zakona, dovoljno ukazuju na pravila kojih se poslenik ima pridržavati prilikom izbora materijala, čak i onda ako je naručilac odredio kvalitet materijala od koga želi da mu poslenik izradi naručenu stvar, ako taj materijal ima neke nedostatke koje su poznate samo posleniku (na primer, kod krojača, ponašanje materijala pri pranju na određenoj temperaturi, zatim sakupljanje tog materijala posle pranja, peglanje i si., koji imaju uticaja na to da materijal zadovoljava sva svojstva kvalitetnog materijala). O svim tim nedostacima, bilo daje materijal odabrao naručilac, ili ako dogovora oko toga nije bilo sa poslenikom, ovaj je dužan da upozori na eventualne nedostatke materijala, kako se to inače čini u industrijskoj proizvodnji, kada se iz deklaracije o kvalitetu materijala navode svi njegovi kvaliteti, odnosno nedostaci. Kad je izvođač radova, odnosno poslenik specijalizovan za obavljanje naručenog posla, a naručilac vrši izbor materijala ili daje materijal za izvršenje posla, poslenik je dužan da upozori naručioca na postojeće nedostatke u pogledu kvaliteta materijala, odnosno na nepodobnost materijala za izvršenje posla, u protivnom odgovara naručiocu za štetu prouzrokovanu upotrebom nekvalitetnog, odnosno nepodobnog materijala.

NADZOR (čl. 603. ZOO) Odredbom ovog člana je vršenje nadzora predviđeno kao pravo naručioca. Nadzor koji vrši naručilac ima za cilj proveravanje i obezbeđenje urednog izvođenja radova. Nadzor se ostvaruje pregledavanjem i kontrolom radova koje izvodi poslenik, kao i materijala koji se koristi. Naručilac ima pravo nadzora u tom smislu da li se radovi izvode po zaključenom ugovoru i pravilima struke poslenika. Nadzor naručioca podrazumeva i praćenje poslenika u smislu urednog i blagovremenog izvršenja ugovorenih poslova, posebno da li se kvalitetno izvode radovi, da l i j e upotrebljen materijal koji je predviđen ugovorom o delu i da li izvođač poštuje rokove koji su ugovoreni. Za vršenje stručnog nadzora naručilac može da odredi i drugo lice koje je za ugovorene poslove o delu stručno. To lice ne može preduzimati bilo kakve obaveze ili određivati drukčiji način rada, izbor materijala i si., ako prethodno ne dobije posebno ovlašćenje od naručioca za te radnje. Naručilac, odnosno stručno lice koje on odredi, imaju pravo da nadzor vrše u mestu gde poslenik obavlja ugovorene radove. Imajući to u vidu, odnosno ovlašćenje naručioca da može da vrši nadzor nad obavljanjem po809

sla, ovlašćenje nadzora iz ovog člana odnosi se i na pravo naručioca da posleniku daje uputstva kad to odgovara prirodi posla, a poslenik je dužan da to omogući. Pravo nadzora u smislu odredaba ovog člana obuhvata samo period od dana kada je poslenik započeo sa izvođenjem radova pa sve do okončanja tih radova. U tom periodu, naručilac koji je u vršenju nadzora uočio kakav nedostatak na radovima koji se izvode, dužan je da o tome obavesti poslenika, usmeno ili pismenim putem, a poslenik je dužan da postupi po datim primedbama, osim ako je naručilac nestručno lice za naručeni posao, kada poslenik može odbiti dalje izvođenje radova, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete. Nadzor nad radom poslenika je od koristi i za jednog i za drugog od njih, jer ako se u toku nadzora pokažu potrebe za izmenu ugovora, ili dopunske radove, to će koristiti cilju koji je imao naručilac prilikom zaključenja ugovora, a prilikom zaključenja ugovora nije ih uočio niti mu je na to ukazao poslenik.

ZAKLJUČIVANJE UGOVORA NADMETANJEM Poziv na nadmetanje o ceni radova (cl. 604. ZOO) Svrha poziva na nadmetanje o ceni radova je da se zaključi ugovor sa onim ko ponudi najnižu cenu. Odredbe o pozivu za nadmetanje su dispozitivne prirode, što znači da naručilac može ali ne mora da za izvršenje određenih radova uputi poziv na nadmetanje Poziv na nadmetanje ima karakter ponude o kojoj postoji pravilo iz člana 32. ovog zakona, utoliko pre što je članom 604. stav 1. ovog zakona naglašeno da poziv obavezuje pozivaoca da zaključi ugovor za izvršenje određenih radova - sa onim ko ponudi najnižu cenu. Pravilo o obavezi zaključenja ugovora sa onim ko ponudi najnižu cenu primenjuje se samo onda ako pozivalac iz poziva za nadmetanje ne isključi obavezu da će zaključiti ugovor sa licem koje je dalo najpovoljniju, odnosno najnižu cenu. Naime, ponuda može biti bez navedene ograde, u kom slučaju je pozivalac obavezan da zaključi ugovor sa onim koji je ponudio najnižu cenu, odnosno ponuda može biti sa ogradom da ga ponuda ne obavezuje, u kom slučaju ponudilac nije obavezan da zaključi ugovor sa onim ko ponudi najnižu cenu, niti sa nekim drugim učesnikom u vezi te ponude. Međutim, "najniža cena" ne mora značiti i neprikosnoveni uslov da se samo sa licem koje je ponudilo najnižu cenu mora zaključiti ugovor o delu. Najniža cena se procenjuje sa stanovišta svih elemenata koji doprinose da naručilac obezbedi najsigurnijeg izvođača, jer kada je reč o pozivu na nadmetanje, naručilac obaveštava javnost o nameravanom zaključenju posla i upućuje poziv za učestvovanje na istom, pa s obzirom daje raspisivalac poziva vezan za uslove iz tog poziva, a naime da posao zaključi sa najpovoljnijim ponuđačem, on ima pravo da oceni koja je ponuda najpovoljnija ali ne samo u vezi ponuđene cene, pošto za ocenu tog pitanja dolazi u obzir ne samo cena sadržana u pozivu, već i drugi uslovi. Prema tome naručilac koji daje poziv na nadmetanje za izvršenje određenih radova, ovlašćenje da sam i po svom nahođenju ceni koja je ponuda za njega stvarno najpovoljnija, te da zavisno od svoje ocene zaključi ugovor sa onim za koga on smatra daje za njega dao najpovoljniju ponudu. S toga ostali učesnici u nadmetanju ne mogu zahtevati poništaj ugovora koji je zaključen na osnovu rezultata nadmetanja i ocene koju je našao naručilac, davalac poziva, niti se on može prinuditi na zaključenje ugovora sa licem koje je dalo najnižu cenu koja bi sa tog stanovišta bila povoljnija i celishodnija od ponude lica sa kojim je ugovor zaključen, već bi se eventualno mogla tražiti naknada štete ako je stvarne štete bilo i ako je za tu štetu odgovoran naručilac koji je uputio poziv. Ako bi ponuda u pozivu za nadmetanje bila isključivala obavezu da se zaključi ugovor, poziv na nadmetanje se smatra kao poziv zainteresovanima da ini naprave ponudu ugovora pod objavljenim uslovima. U tom slučaju pozivalac može ali ne mora da zaključi ugovor za izvršenje radova koje je naveo u ponudi. On može da zaključi ugovor i sa onim licem koji je najpovoljniji u pogledu kvaliteta izvršenja obaveze, održavanje roka za izvršenje određenih radova koji bi bili predmet ugovora, dakle svega onoga što garantuje da će određeni posao biti i kvalitetno i na vreme biti završen, bez obzira da lije taj izvođač dao najpovoljniju, odnosno najnižu cenu. Kod određenih pravnih lica, koja su navedena u Zakonu o javnim nabavkama, a kojim se uređuju uslovi, način i postupak, pored ostalih ugovaranje određenih usluga i ustupanja izvođenja radova u slučajevima kada je naručilac tih usluga, odnosno radova državni organ, organizacija, ustanova ili drugo pravno lice određeno ovim zakonom, propisana su pravila o određivanje vrednosti javne nabavke uslova i vrednosti javne nabavke radova. Ta pravila se svode na to da pri izračunavanju procenjene vrednosti javne nabavke usluga, naručilac mora u vrednost usluge da uračuna i sve troškove oko usluge koje je imao ponuđač, a kod pojedinačnih usluga uzima u obzir iznose za usluge osiguranja - visinu premije; za bankarske i druge fmansijske usluge - naknade, provizije i kamate, kao i druge vrste plaćanja koje terete uslugu; za arhitektonske usluge, industrijski dizajn, prostorno planiranje i si. 810

Kod određivanja vrednosti javnih nabavki radova ukupna vrednost javne nabavke za izvođenje radova određuje se tako što ukupna građevinska vrednost predstavlja osnovicu za izračunavanje vrednosti ugovora o radovima, a pri određivanju vrednosti javnih nabavki za građevinske radove, naručilac mora da uključi vrednost svih dobara i usluga koji su neophodni za izvršenje ugovora o nabavci.

Poziv na nadmetanje za umetničko ili tehničko rešenje nameravanih radova (čl. 605. ZOO) Odredbe ovog člana na izgled su identične sa odredbama prethodnog člana, s tim što se u odredbama ovog člana navodi pozivanje na nadmetanje za umetnička ili tehnička rešenja nameravanih radova, a u prethodnom članu poziv za nadmetanje sa akcentom na prihvatanje najniže cene, koji se odnosio na vrste radova za koje je naručilac bio zainteresovan, odnosno "za izvršenje određenih radova". Međutim, razlika ipak postoji. Po odredbama prethodnog člana srha je bila da se postigne "najniža cena", dok odredbe ovog člana imaju u vidu poziv na nadmetanje za umetničko ili tehničko rešenje nameravanih radova, čije rešenje prihvati komisija čiji je sastav unapred objavljen. Prema odredbama ovog člana, ugovor na nadmetanje mora biti zaključen ako su u pozivu na nadmetanje navedeni svi uslovi koji su od značaja za zaključenje ugovora, tj. ako je navedeno delo za koje treba da se izvedu nameravani radovi, ako je za to delo dato dovoljno podataka o tome kako treba da se uradi, odnosno kako treba da izgleda, ako su date njegove dimenzije, ako je određena cena za to delo, ako je određen rok u kome se delo ima završiti, i drugo. I ono što je najhitnije za zaključenje ovog ugovora je da u pozivu mora da se naglasi da je formirana komisija, čiji je sastav unapred objavljen, i da će ugovor o delu biti zaključen sa onim poslenikom, tj. izvođačem radova čije rešenje prihvati ta komisija. Komisija mora biti sastavljena od poznatih stručnjaka, kojima je predmet delatnosti iz struke koja se odnosi na umetničko ili tehničko rešenje nameravanih radova. Tako, na primer, ako bi se poziv odnosio na nadmetanje za izradu nekog spomenika sa likom neke poznate ličnosti, komisija bi bila sastavljena, pre svega, od članova koji se bave likovnom umetnošću, arhitekturom, građevinarstvom, naravno u zavisnosti od obima nameravanih radova, ili i nekom drugom strukom koja bi bila podobna da da doprinos da se takvo delo stvori. Po završenom pozivu, koji takođe mora imati rok do koga dana se imaju dati rešenja za izradu nameravanog dela, komisija ocenjuje prispele radove i donosi odluku o delu koje treba prihvatiti. Naručilac dela je dužan da zaključi ugovor o delu sa licem autora, ili više lica koja su radila na izradi jednog, odnosno prihvaćenog rešenja. Naručilac ne mora da zaključi ugovor sa učesnikom u nadmetanju čije je rešenje prihvatila komisija stručnjaka, samo ako je u oglasu, odnosno pozivu isključila obavezu da na predlog određene komisije prihvati ponuđeno rešenje. Međutim, naručilac ne može odbiti isplatu naknade troškova onom licu čije je rešenje komisija prihvatila i preporučila da se sa njim zaključi ugovor o delu. Na ovaj slučaj se može analognom primenom člana 629. ovog zakona utvrditi odgovornost naručioca - ako bez osnova ne prihvati rešenje koje je predložila komisija, da učesniku čiji je rad prihvatila komisija isplati troškove koje je ovaj imao, kao i štetu koju je pretrpeo zbog angažovanja na izradi rešenja koje se od njega očekivalo.

OBAVEZA POSLENIKA Nedostaci materijala (čl. 606. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu odnos naručioca i izvođača radova u pogledu kvaliteta materijala koji mu je naručilac predao. Osnovno pravilo je daje izvođač radova, kao verifikovani stručnjak, dužan da ukoliko primeti nedostatke u predatom mu materijalu, koje je primetio, ili je morao da ih primeti, normalnim i razumnim pregledom primljenog materijala, skrene pažnju naručiocu radova na te nedostatke, inače odgovara za štetu nastalu zbog nedostatka u materijalu. Izvođač radova bi odgovarao daje primetio ili morao da primeti nedostatke, a o njima nije skrenuo pažnju naručiocu. Naručilac može da prihvati primedbe izvođača radova u pogledu predatog mu materijala koji ima nedostatke, ali i ne mora. Ako naručilac radova i pored toga insistira da mu izvođač radova izradi stvar od materijala na čije mu je nedostatke izvođač ukazao, izvođač je dužan da postupi po njegovom zahtevu, osim ako je očigledno da materijal nije podoban za naručeno delo ili ako bi izrada od zahtevanog materijala mogla naneti štetu izvođaču. Izvođač radova ne mora da prihvati nalog naručioca da mu od donetog materijala, koji je sa nedostatkom, a na koje mu je ukazao izvođač radova, izradi određenu stvar. Dva su razloga za to. Prvi se odnosi na ocenu iz811

vođača radova da materijal koji mu je predao naručilac očigledno nije podoban za naručeno delo, a to podrazumeva da se od tog materijala ne može izraditi naručena stvar, posebno ako je taj materijal nekvalitetan, ako nema potrebne dimenzije i si. Tako, na primer, ako je naručilac obezbedio parket za postavljanje u određenoj prostoriji, a taj parket je očigledno toliko sirov da bi posle nekog vremena, usled sušenja, došlo do deformacije čitavog postavljenog parketa, izvođač ne mora da prihvati izvođenje tih radova i pored toga što bi na tome insistirao naručilac. Drugi razlog bi se odnosio na to ako bi izrada naručenog dela od materijala sa nedostatkom, naškodila ugledu izvođaču radova, što bi kasnije imalo uticaja na normalno obavljanje njegovih poslova sa trećim licima, bez obzira što bi naručeno delo prihvatio naručilac. U pitanju je poslovni ugled izvođača radova, pa on zbog očuvanja tog ugleda ne mora da prihvati izradu neke stvari koja bi mu nanela određenu štetu. Tako, na primer, izvođač ne mora da prihvati izradu limarije na kući naručioca, ako mu je naručilac dao zarđali lim od koga bi izvođač trebalo da izradi oluke, koji bi bili vidljivi za svakoga, a to bi izvođaču nanelo štetu, odnosno njegovom ugledu kod trećih lica. Ako su stranke zaključile ugovor o delu, a izvođač ne prihvati materijal sa nedostatkom od naručioca, izvođač ima pravo da raskine ugovor o delu i da zahteva od naručioca da mu naknadi štetu i druge troškove koje je izvođač imao u vezi zaključenog ugovora. Stav 3. ovog člana ima u vidu upozorenje naručioca radova na nedostatke u nalogu naručioca. Naime, naručilac je dužan da upozori naručioca na nedostatke u njegovom nalogu, kao i na druge okolnosti za koje je znao ili je morao znati, koje mogu biti od značaja za naručeno delo ili za njegovo izvršenje na vreme, inače će odgovarati za štetu. Dakle, u ovom slučaju se ne radi o materijalu sa nedostatkom, koji bi naručilac dao izvođaču, već o primedbama izvođača na naloge za izradu određenog dela, ako izvođač smatra daje nalog naručioca pogrešan, odnosno nestručan, i da bi izrada dela po takvom nalogu naručioca mogla stvoriti štetu za ovoga.

Sudska praksa "Izvođač radova odgovara za štetu nastalu ugradnjom nekvalitetnog materijala i u slučaju kada je materijal odabrao investitor a on ga nije upozorio da je odabrani materijal neodgovarajućeg kvaliteta" - (prema odluci VPS, Pž. 1156/99).

Obaveza da izvrši delo (čl. 607. ZOO) Stav 1. ovog člana propisuje dva pravila, i to: a) daje poslenik dužan da izvrši delo onako kako je ugovoreno i b) da to delo izvrši po pravilima struke. Osnovno pravilo kod ugovora o delu je da naručilac naručuje delo onako kako njemu odgovara, a poslenik je dužan da to naručeno delo izradi u određenom roku. Naručilac mora da da posleniku precizne podatke o delu koje želi da mu poslenik uradi, a ovaj je dužan da mu, po pravilima svoje struke, ukaže, odnosno pomogne u pogledu izrade traženog dela. Poslenik je, po pravilu, specijalizovan za poslove koje treba da izradi po zamisli naručioca, pa je dužan, kako je i u prethodnim članovima navedeno, da naručioca obavesti, odnosno upozori na posledice ako kvalitet materijala ne odgovara, te da poslenik može i da odbije zahtev naručioca ako smatra da izrada dela od predatog materijala nije podoban za naručeno delo, kao i ako bi takva izrada mogla naneti štetu ugledu poslenika. To pravilo postoji i ako se naručeno delo radi sa materijalom poslenika, kada je poslenik dužan da naručiocu radova upozori na nedostatke u njegovom nalogu, kao i na druge okolnosti koje je znao ili morao znati, a koje mogu biti od značaja za naručeno delo. U praksi se često događa da poslenik, pre zaključenja ugovora, da svoju ponudu u vezi dela koji treba da izradi po narudžbi naručioca, u kojoj bi specificirao radove i ponudio cenu, pa bi, po potrebi, predložio i izvođenje eventualnih naknadnih radova koji nisu mogli bili uočeni prilikom razgovora o izradi dela, pa i u vreme zaključenja ugovora, te da će se o tome naknadno dogovoriti i odrediti šta još treba da se uradi, kao i da se ti radovi naknadno obračunaju. Zbog toga, ako je ugovor o delu zaključen, pretpostavka je daje u samom ugovoru navedeno o kojoj je stvari reč, kako treba da se izradi, od čijeg materijala i kakvog kvaliteta, rok izrade, cena i drugo što karakteriše sadržinu takvog ugovora. U svakom slučaju odlika ugovora o delu je da poslenik naručiocu izradi stvar onakvu kakvu je on želeo. To mogu biti prosta a i složena dela. Kod složenih dela se, po pravilu, sačinjava pismeni ugovor i njime određuju osnovne karakteristike, specifikacija za izradu tog dela. Poslenik koji je specijalizovan za izradu ili opravku pojedinih uređaja, u ispunjenju svoje obaveze iz ugovora o delu dužan je da izvede sve radove da se izrađeno delo može upotrebljavati prema svojoj nameni, bez obzira na specifikaciju radova navedene u ugovoru ili priložene ugovoru od strane naručioca. 812

Odredbe stava 3. imaju u vidu, kao oblik ugovora o delu, i sam izvođačev rad, ako su stranke tako dogovorile. To može biti primer kada izvođač radova po nalogu naručioca kupi za račun naručioca određeni materijal, ili sam naručilac kupi potreban materijal za izradu neke stvari, a poslenik, odnosno izvođač radova za izradu naručene stvari upotrebi samo svoj rad. Ugovor o delu može postojati i u oblasti izvršavanja određenih poslova iz poslovanja subjekata koji obavljaju privrednu delatnost. Ta delatnost nema radno pravni karakter iz oblasti radnih odnosa, jer izvođač koji se angažuje po osnovu ugovora o delu izvršava samo one poslove koji ne spadaju u redovnu, pa ni sporednu delatnost privrednog subjekta. Tako je, prema odredbama Zakona o radu, propisano da poslodavac može sa određenim licem da zaključi ugovor o delu, radi obavljanja poslova koji su van delatnosti poslodavca, a koji imaju za predmet samostalnu izradu ili opravku određene stvari, samostalno izvršenje određenog fizičkog ili intelektualnog posla.

Kvalitet poslenikovog materijala (čl. 602. ZOO) Naručilac može od poslenika da traži da mu izradi neku stvar od određenog materijala poslenika. Ali, ako naručilac na taj materijal nije ukazao, niti ga je odabrao kod poslenika, poslenika je dužan da izradi stvar od svog materijala srednjeg kvaliteta. Upotreba izraza "srednjeg kvaliteta" znači da poslenik ne može, ako nije ugovorio sa naručiocem, da izradi stvar od materijala najboljeg kvaliteta, jer bi to za naručioca, možda, predstavljalo veće fmansijsko opterećenje od onog koje je on predvideo. Zbog toga je u stavu 1. ovog člana dato srednje rešenje, koje naručilac ne može da odbije, a naime da ako naručilac nije odredio kvalitet materijala, daje poslenik dužan da upotrebi materijal srednjeg kvaliteta. Drugi stav ovog člana propisuje pravilo da prodavač odgovara naručiocu za kvalitet upotrebljenog materijala, isto kao što odgovara prodavač kad postoje materijalni nedostaci na stvar koja je prodata. Ta pravila su određena u odredbama Člana 479. ovog zakona, po kojima nedostatak postoji: a) ako stvar nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet; b) ako stvar nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu, ili mu je morala biti poznata; v) ako stvar nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene, odnosno propisane i g) kad je prodavač predao stvar koja nije saobrazna uzorku ili modelu, osim ako su uzorak ili model pokazani samo radi obaveštenja. Elementi koji određuju kvalitet upotrebljenog materijala, a koji su navedeni u članu 479. ovog zakona, dovoljno ukazuju na pravila kojih se poslenik ima pridržavati prilikom izbora materijala, čak i onda ako je naručilac odredio kvalitet materijala od koga želi da mu poslenik izradi naručenu stvar, ako taj materijal ima neke nedostatke koje su poznate samo posleniku (na primer, kod krojača, ponašanje materijala pri pranju na određenoj temperaturi, zatim sakupljanje tog materijala posle pranja, peglanje i si., koji imaju uticaja na to da materijal zadovoljava sva svojstva kvalitetnog materijala). O svim tim nedostacima, bilo daje materijal odabrao naručilac, ili ako dogovora oko toga nije bilo sa poslenikom, ovaj je dužan da upozori na eventualne nedostatke materijala, kako se to inače čini u industrijskoj proizvodnji, kada se iz deklaracije o kvalitetu materijala navode svi njegovi kvaliteti, odnosno nedostaci. Kad je izvođač radova, odnosno poslenik specijalizovan za obavljanje naručenog posla, a naručilac vrši izbor materijala ili daje materijal za izvršenje posla, poslenik je dužan da upozori naručioca na postojeće nedostatke u pogledu kvaliteta materijala, odnosno na nepodobnost materijala za izvršenje posla, u protivnom odgovara naručiocu za štetu prouzrokovanu upotrebom nekvalitetnog, odnosno nepodobnog materijala.

NADZOR (čl. 603. ZOO) Odredbom ovog člana je vršenje nadzora predviđeno kao pravo naručioca. Nadzor koji vrši naručilac ima za cilj proveravanje i obezbeđenje urednog izvođenja radova. Nadzor se ostvaruje pregledavanjem i kontrolom radova koje izvodi poslenik, kao i materijala koji se koristi. Naručilac ima pravo nadzora u tom smislu da li se radovi izvode po zaključenom ugovoru i pravilima struke poslenika. Nadzor naručioca podrazumeva i praćenje poslenika u smislu urednog i blagovremenog izvršenja ugovorenih poslova, posebno da li se kvalitetno izvode radovi, da l i j e upotrebljen materijal koji je predviđen ugovorom o delu i da li izvođač poštuje rokove koji su ugovoreni. Za vršenje stručnog nadzora naručilac može da odredi i drugo lice koje je za ugovorene poslove o delu stručno. To lice ne može preduzimati bilo kakve obaveze ili određivati drukčiji način rada, izbor materijala i si., ako prethodno ne dobije posebno ovlašćenje od naručioca za te radnje. Naručilac, odnosno stručno lice koje on odredi, imaju pravo da nadzor vrše u mestu gde poslenik obavlja ugovorene radove. Imajući to u vidu, odnosno ovlašćenje naručioca da može da vrši nadzor nad obavljanjem po809

sla, ovlašćenje nadzora iz ovog člana odnosi se i na pravo naručioca da posleniku daje uputstva kad to odgovara prirodi posla, a poslenik je dužan da to omogući. Pravo nadzora u smislu odredaba ovog člana obuhvata samo period od dana kada je poslenik započeo sa izvođenjem radova pa sve do okončanja tih radova. U tom periodu, naručilac koji je u vršenju nadzora uočio kakav nedostatak na radovima koji se izvode, dužan je da o tome obavesti poslenika, usmeno ili pismenim putem, a poslenik je dužan da postupi po datim primedbama, osim ako je naručilac nestručno lice za naručeni posao, kada poslenik može odbiti dalje izvođenje radova, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete. Nadzor nad radom poslenika je od koristi i za jednog i za drugog od njih, jer ako se u toku nadzora pokažu potrebe za izmenu ugovora, ili dopunske radove, to će koristiti cilju koji je imao naručilac prilikom zaključenja ugovora, a prilikom zaključenja ugovora nije ih uočio niti mu je na to ukazao poslenik.

ZAKLJUČIVANJE UGOVORA NADMETANJEM Poziv na nadmetanje o ceni radova (čl. 604. ZOO) Svrha poziva na nadmetanje o ceni radova je da se zaključi ugovor sa onim ko ponudi najnižu cenu. Odredbe o pozivu za nadmetanje su dispozitivne prirode, što znači da naručilac može ali ne mora da za izvršenje određenih radova uputi poziv na nadmetanje Poziv na nadmetanje ima karakter ponude o kojoj postoji pravilo iz člana 32. ovog zakona, utoliko pre što je članom 604. stav 1. ovog zakona naglašeno da poziv obavezuje pozivaoca da zaključi ugovor za izvršenje određenih radova - sa onim ko ponudi najnižu cenu. Pravilo o obavezi zaključenja ugovora sa onim ko ponudi najnižu cenu primenjuje se samo onda ako pozivalac iz poziva za nadmetanje ne isključi obavezu da će zaključiti ugovor sa licem koje je dalo najpovoljniju, odnosno najnižu cenu. Naime, ponuda može biti bez navedene ograde, u kom slučaju je pozivalac obavezan da zaključi ugovor sa onim koji je ponudio najnižu cenu, odnosno ponuda može biti sa ogradom da ga ponuda ne obavezuje, u kom slučaju ponudilac nije obavezan da zaključi ugovor sa onim ko ponudi najnižu cenu, niti sa nekim drugim učesnikom u vezi te ponude. Međutim, "najniža cena" ne mora značiti i neprikosnoveni uslov da se samo sa licem koje je ponudilo najnižu cenu mora zaključiti ugovor o delu. Najniža cena se procenjuje sa stanovišta svih elemenata koji doprinose da naručilac obezbedi najsigurnijeg izvođača, jer kada je reč o pozivu na nadmetanje, naručilac obaveštava javnost o nameravanom zaključenju posla i upućuje poziv za učestvovanje na istom, pa s obzirom daje raspisivalac poziva vezan za uslove iz tog poziva, a naime da posao zaključi sa najpovoljnijim ponuđačem, on ima pravo da oceni koja je ponuda najpovoljnija ali ne samo u vezi ponuđene cene, pošto za ocenu tog pitanja dolazi u obzir ne samo cena sadržana u pozivu, već i drugi uslovi. Prema tome naručilac koji daje poziv na nadmetanje za izvršenje određenih radova, ovlašćenje da sam i po svom nahođenju ceni koja je ponuda za njega stvarno najpovoljnija, te da zavisno od svoje ocene zaključi ugovor sa onim za koga on smatra daje za njega dao najpovoljniju ponudu. S toga ostali učesnici u nadmetanju ne mogu zahtevati poništaj ugovora koji je zaključen na osnovu rezultata nadmetanja i ocene koju je našao naručilac, davalac poziva, niti se on može prinuditi na zaključenje ugovora sa licem koje je dalo najnižu cenu koja bi sa tog stanovišta bila povoljnija i celishodnija od ponude lica sa kojim je ugovor zaključen, već bi se eventualno mogla tražiti naknada štete ako je stvarne štete bilo i ako je za tu štetu odgovoran naručilac koji je uputio poziv. Ako bi ponuda u pozivu za nadmetanje bila isključivala obavezu da se zaključi ugovor, poziv na nadmetanje se smatra kao poziv zainteresovanima da ini naprave ponudu ugovora pod objavljenim uslovima. U tom slučaju pozivalac može ali ne mora da zaključi ugovor za izvršenje radova koje je naveo u ponudi. On može da zaključi ugovor i sa onim licem koji je najpovoljniji u pogledu kvaliteta izvršenja obaveze, održavanje roka za izvršenje određenih radova koji bi bili predmet ugovora, dakle svega onoga što garantuje da će određeni posao biti i kvalitetno i na vreme biti završen, bez obzira da lije taj izvođač dao najpovoljniju, odnosno najnižu cenu. Kod određenih pravnih lica, koja su navedena u Zakonu o javnim nabavkama, a kojim se uređuju uslovi, način i postupak, pored ostalih ugovaranje određenih usluga i ustupanja izvođenja radova u slučajevima kada je naručilac tih usluga, odnosno radova državni organ, organizacija, ustanova ili drugo pravno lice određeno ovim zakonom, propisana su pravila o određivanje vrednosti javne nabavke uslova i vrednosti javne nabavke radova. Ta pravila se svode na to da pri izračunavanju procenjene vrednosti javne nabavke usluga, naručilac mora u vrednost usluge da uračuna i sve troškove oko usluge koje je imao ponuđač, a kod pojedinačnih usluga uzima u obzir iznose za usluge osiguranja - visinu premije; za bankarske i druge fmansijske usluge - naknade, provizije i kamate, kao i druge vrste plaćanja koje terete uslugu; za arhitektonske usluge, industrijski dizajn, prostorno planiranje i si. 810

Kod određivanja vrednosti javnih nabavki radova ukupna vrednost javne nabavke za izvođenje radova određuje se tako što ukupna građevinska vrednost predstavlja osnovicu za izračunavanje vrednosti ugovora o radovima, a pri određivanju vrednosti javnih nabavki za građevinske radove, naručilac mora da uključi vrednost svih dobara i usluga koji su neophodni za izvršenje ugovora o nabavci.

Poziv na nadmetanje za umetničko ili tehničko rešenje nameravanih radova (čl. 605. ZOO) Odredbe ovog člana na izgled su identične sa odredbama prethodnog člana, s tim što se u odredbama ovog člana navodi pozivanje na nadmetanje za umetnička ili tehnička rešenja nameravanih radova, a u prethodnom članu poziv za nadmetanje sa akcentom na prihvatanje najniže cene, koji se odnosio na vrste radova za koje je naručilac bio zainteresovan, odnosno "za izvršenje određenih radova". Međutim, razlika ipak postoji. Po odredbama prethodnog člana srha je bila da se postigne "najniža cena", dok odredbe ovog člana imaju u vidu poziv na nadmetanje za umetničko ili tehničko rešenje nameravanih radova, čije rešenje prihvati komisija čiji je sastav unapred objavljen. Prema odredbama ovog člana, ugovor na nadmetanje mora biti zaključen ako su u pozivu na nadmetanje navedeni svi uslovi koji su od značaja za zaključenje ugovora, tj. ako je navedeno delo za koje treba da se izvedu nameravani radovi, ako je za to delo dato dovoljno podataka o tome kako treba da se uradi, odnosno kako treba da izgleda, ako su date njegove dimenzije, ako je određena cena za to delo, ako je određen rok u kome se delo ima završiti, i drugo. I ono što je najbitnije za zaključenje ovog ugovora je da u pozivu mora da se naglasi da je formirana komisija, čiji je sastav unapred objavljen, i da će ugovor o delu biti zaključen sa onim poslenikom, tj. izvođačem radova čije rešenje prihvati ta komisija. Komisija mora biti sastavljena od poznatih stručnjaka, kojima je predmet delatnosti iz struke koja se odnosi na umetničko ili tehničko rešenje nameravanih radova. Tako, na primer, ako bi se poziv odnosio na nadmetanje za izradu nekog spomenika sa likom neke poznate ličnosti, komisija bi bila sastavljena, pre svega, od članova koji se bave likovnom umetnošću, arhitekturom, građevinarstvom, naravno u zavisnosti od obima nameravanih radova, ili i nekom drugom strukom koja bi bila podobna da da doprinos da se takvo delo stvori. Po završenom pozivu, koji takođe mora imati rok do koga dana se imaju dati rešenja za izradu nameravanog dela, komisija ocenjuje prispele radove i donosi odluku o delu koje treba prihvatiti. Naručilac dela je dužan da zaključi ugovor o delu sa licem autora, ili više lica koja su radila na izradi jednog, odnosno prihvaćenog rešenja. Naručilac ne mora da zaključi ugovor sa učesnikom u nadmetanju čije je rešenje prihvatila komisija stručnjaka, samo ako je u oglasu, odnosno pozivu isključila obavezu da na predlog određene komisije prihvati ponuđeno rešenje. Međutim, naručilac ne može odbiti isplatu naknade troškova onom licu čije je rešenje komisija prihvatila i preporučila da se sa njim zaključi ugovor o delu. Na ovaj slučaj se može analognom primenom člana 629. ovog zakona utvrditi odgovornost naručioca - ako bez osnova ne prihvati rešenje koje je predložila komisija, da učesniku čiji je rad prihvatila komisija isplati troškove koje je ovaj imao, kao i štetu koju je pretrpeo zbog angažovanja na izradi rešenja koje se od njega očekivalo.

OBAVEZA POSLENIKA Nedostaci materijala (čl. 606. ZOO) Odredbe ovog Člana imaju u vidu odnos naručioca i izvođača radova u pogledu kvaliteta materijala koji mu je naručilac predao. Osnovno pravilo je daje izvođač radova, kao verifikovani stručnjak, dužan da ukoliko primeti nedostatke u predatom mu materijalu, koje je primetio, ili je morao da ih primeti, normalnim i razumnim pregledom primljenog materijala, skrene pažnju naručiocu radova na te nedostatke, inače odgovara za štetu nastalu zbog nedostatka u materijalu. Izvođač radova bi odgovarao daje primetio ili morao da primeti nedostatke, a o njima nije skrenuo pažnju naručiocu. Naručilac može da prihvati primedbe izvođača radova u pogledu predatog mu materijala koji ima nedostatke, ali i ne mora. Ako naručilac radova i pored toga insistira da mu izvođač radova izradi stvar od materijala na čije mu je nedostatke izvođač ukazao, izvođač je dužan da postupi po njegovom zahtevu, osim ako je očigledno da materijal nije podoban za naručeno delo ili ako bi izrada od zahtevaijog materijala mogla naneti štetu izvođaču. Izvođač radova ne mora da prihvati nalog naručioca da mu od donetog materijala, koji je sa nedostatkom, a na koje mu je ukazao izvođač radova, izradi određenu stvar. Dva su razloga za to. Prvi se odnosi na ocenu iz811

vođača radova da materijal koji mu je predao naručilac očigledno nije podoban za naručeno delo, a to podrazumeva da se od tog materijala ne može izraditi naručena stvar, posebno ako je taj materijal nekvalitetan, ako nema potrebne dimenzije i si. Tako, na primer, ako je naručilac obezbedio parket za postavljanje u određenoj prostoriji, a taj parket je očigledno toliko sirov da bi posle nekog vremena, usled sušenja, došlo do deformacije čitavog postavljenog parketa, izvođač ne mora da prihvati izvođenje tih radova i pored toga što bi na tome insistirao naručilac. Drugi razlog bi se odnosio na to ako bi izrada naručenog dela od materijala sa nedostatkom, naškodila ugledu izvođaču radova, što bi kasnije imalo uticaja na normalno obavljanje njegovih poslova sa trećim licima, bez obzira što bi naručeno delo prihvatio naručilac. U pitanju je poslovni ugled izvođača radova, pa on zbog očuvanja tog ugleda ne mora da prihvati izradu neke stvari koja bi mu nanela određenu štetu. Tako, na primer, izvođač ne mora da prihvati izradu limarije na kući naručioca, ako mu je naručilac dao zarđali lim od koga bi izvođač trebalo da izradi oluke, koji bi bili vidljivi za svakoga, a to bi izvođaču nanelo štetu, odnosno njegovom ugledu kod trećih lica. Ako su stranke zaključile ugovor o delu, a izvođač ne prihvati materijal sa nedostatkom od naručioca, izvođač ima pravo da raskine ugovor o delu i da zahteva od naručioca da mu naknadi štetu i druge troškove koje je izvođač imao u vezi zaključenog ugovora. Stav 3. ovog člana ima u vidu upozorenje naručioca radova na nedostatke u nalogu naručioca. Naime, naručilac je dužan da upozori naručioca na nedostatke u njegovom nalogu, kao i na druge okolnosti za koje je znao ili je morao znati, koje mogu biti od značaja za naručeno delo ili za njegovo izvršenje na vreme, inače će odgovarati za štetu. Dakle, u ovom slučaju se ne radi o materijalu sa nedostatkom, koji bi naručilac dao izvođaču, već o primedbama izvođača na naloge za izradu određenog dela, ako izvođač smatra daje nalog naručioca pogrešan, odnosno nestručan, i da bi izrada dela po takvom nalogu naručioca mogla stvoriti štetu za ovoga.

Sudska praksa "Izvođač radova odgovara za štetu nastalu ugradnjom nekvalitetnog materijala i u slučaju kada je materijal odabrao investitor a on ga nije upozorio daje odabrani materijal neodgovarajućeg kvaliteta" - (prema odluci VPS, Pž. 1156/99).

Obaveza da izvrši delo (čl. 607. ZOO) Stav 1. ovog člana propisuje dva pravila, i to: a) daje poslenik dužan da izvrši delo onako kako je ugovoreno i b) da to delo izvrši po pravilima struke. Osnovno pravilo kod ugovora o delu je da naručilac naručuje delo onako kako njemu odgovara, a poslenik je dužan da to naručeno delo izradi u određenom roku. Naručilac mora da da posleniku precizne podatke o delu koje želi da mu poslenik uradi, a ovaj je dužan da mu, po pravilima svoje struke, ukaže, odnosno pomogne u pogledu izrade traženog dela. Poslenik je, po pravilu, specijalizovan za poslove koje treba da izradi po zamisli naručioca, pa je dužan, kako je i u prethodnim članovima navedeno, da naručioca obavesti, odnosno upozori na posledice ako kvalitet materijala ne odgovara, te da poslenik može i da odbije zahtev naručioca ako smatra da izrada dela od predatog materijala nije podoban za naručeno delo, kao i ako bi takva izrada mogla naneti štetu ugledu poslenika. To pravilo postoji i ako se naručeno delo radi sa materijalom poslenika, kada je poslenik dužan da naručiocu radova upozori na nedostatke u njegovom nalogu, kao i na druge okolnosti koje je znao ili morao znati, a koje mogu biti od značaja za naručeno delo. U praksi se često događa da poslenik, pre zaključenja ugovora, da svoju ponudu u vezi dela koji treba da izradi po narudžbi naručioca, u kojoj bi specificirao radove i ponudio cenu, pa bi, po potrebi, predložio i izvođenje eventualnih naknadnih radova koji nisu mogli bili uočeni prilikom razgovora o izradi dela, pa i u vreme zaključenja ugovora, te da će se o tome naknadno dogovoriti i odrediti šta još treba da se uradi, kao i da se ti radovi naknadno obračunaju. Zbog toga, ako je ugovor o delu zaključen, pretpostavka je da je u samom ugovoru navedeno o kojoj je stvari reč, kako treba da se izradi, od čijeg materijala i kakvog kvaliteta, rok izrade, cena i drugo što karakteriše sadržinu takvog ugovora. U svakom slučaju odlika ugovora o delu je da poslenik naručiocu izradi stvar onakvu kakvu je on želeo. To mogu biti prosta a i složena dela. Kod složenih dela se, po pravilu, sačinjava pismeni ugovor i njime određuju osnovne karakteristike, specifikacija za izradu tog dela. Poslenik koji je specijalizovan za izradu ili opravku pojedinih uređaja, u ispunjenju svoje obaveze iz ugovora o delu dužan je da izvede sve radove da se izrađeno delo može upotrebljavati prema svojoj nameni, bez obzira na specifikaciju radova navedene u ugovoru ili priložene ugovoru od strane naručioca. 812

Tuženi je osporio tužbeni zahtev. Naveo je daje on upravnom odnosu sa tužiocem, da su kalendari isporučeni posle ugovorenog roka i da je bez uticaja okolnost što je tužilac poverio izradu kalendara trećem licu, pošto se on nije saglasio da kalendare izradi treće lice, već da je posao poverio upravo tužiocu. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Ovde se radi o ugovoru o delu (štampanje i izdavanje kalendara), gdeje naručilac tuženi, a izvođač-tužilac. Po tom zaključenom poslu oni su - tužilac i tuženi - u neposrednom pravnom odnosu sa određenim pravima i obavezama. Izvođač je između ostalog, u obavezi prema naručiocu da izradi ugovoreno delo. Izvođač je svoju obavezu ispunio, ako je sačinio ugovoreno delo po kvalitetu i u roku kako su stimulisani ugovori o delu. U ovom slučaju tužilac to nije u svemu učinio. Ugovoreno delo je izvršio preko trećeg lica. To je on mogao da uradi, budući da protivno nije ugovoreno, a izvršio gaje i kvalitetno - što uostalom niko od stranaka i ne spori. Međutim, poveravanjem izvršenja posla trećem licu, tužilac se nije mogao jednostavno osloboditi i ugovorene obaveze, koju je imao prema tuženom, u pogledu roka isporuke i kvaliteta izrade ugovorenog dela, niti posledice koje nastaju za slučaj docnje u izradi i isporuci. Tužilac je u ovom konkretnom slučaju sa izradom dela zadocnio, s obzirom na ugovoreni rok sa tuženim, na šta on prema ugovoru odgovara tuženom, pri čemu nije odlučno, da se tuženi sa svoje strane u ovom slučaju interesovao kod trećeg lica, kome je tužilac poverio posao, o toku radova, niti je od značaja daje tuženi, zadržavši pravo na ugovorenu kaznu, primio izrađeno delo od trećeg lica Tužilac i tuženi su bili u ugovornom odnosu i tužilac je odgovoran, kao stoje rečeno, za kvalitet poverenog dela, kao i za rok prema tuženom i činjenica što je tuženi isporuku primio od trećeg lica ne može uticati na ugovorni odnos tužioca i tuženog, niti je samo zbog te činjenice tužilac ispao iz svoje obaveze, a na njegovo mesto stupilo to treće lice (prema odluci VPS, SI. 1163/68); Izvođač ne odgovara zbog propusta investitora Izvođač radova odgovara samo za docnju kojajeposledica njegove radnje ili propusta. Prema obrazloženju Prema ugovoru zaključenom između parničnih stranaka tužilac se obavezao da za slučaj docnje u predaji prodatih stanova plati tuženom na ime ugovorne kazne po 12.804 dinara, za svaki dan docnje, pa bi, u smislu te ugovorne odredbe tužioca teretila ugovorna kazna, pod us lovom da je prodate stanove predao tuženom u docnji i ako je on - tužilac za tu docnju odgovoran. Iz izveštaja komisije za tehnički pregled i prijem izvedenih radova od 30. maja 1970. godine, vidi se daje pregled stanova koji je tuženi kupio od tužioca obavljen od 26. maja 1970. godine i dajepomenuta komisija našla da se izvedeni radovi mogu primiti, istina sa primedbama, s tim da se konstatovani kvalitativni nedostaci otklone do 4. juna 1970. godine, kao i daje istovremeno predložila nadležnom organu uprave da može izdati odobrenje za upotrebu stanova. Iz zabeleške nadzornog organa u građevinskom dnevniku od 4. juna 1970. godine proizilazi daje toga dana nadzorni organ tuženog primio dozvolu za upotrebu objekta, što znači daje tuženi po-čev od toga dana mogao objekat koristiti, budući da je po oceni pomenute komisije i nadležnog organa uprave bio funkcionalno ispravan, bez obzira na postojeće kvalitativne nedostatke, koje s obzirom na izdatu dozvolu za upotrebu nisu ni mogle da se smatraju kao bitni da bi mogli da spreče preuzimanje. Pri takvom stanju stvari tuženom ništa nije stajalo na putu da kupljene stanove preuzme još 4. juna 1970. godine, petnaest dana pre ugovorenog roka, pošto su se postojeći kvalitativni nedostaci, s obzirom na izloženo, mogli otkloniti i posle preuzimanja pomenutih stanova. Prema tome, okolnost na kojoj drugostepeni sud zasniva svoje shvatanje što je pomenute stanove tuženi konačno preuzeo 29. i 30. juna 1970. godine, prema zapisniku od 30. juna 1970. godine, ne znači da su mu stanovi predati sa docnjom od 11 dana, odnosno da se radi o docnji za koju je tužilac odgovoran. Naprotiv, iz činjenice što tuženi ne tvrdi daje tužilac posle izdavanja dozvole za upotrebu odbio da tuženom preda pomenute stanove, mora se uzeti da je primopredaja od 29. i 30. juna 1970. godine usledila tih dana zato što tuženi nije stanove preuzeo čim je izdata dozvola za njihovu upotrebu pa, prema tome, nema tužiočeve odgovornosti, odnosno ima se uzeti da tužilac nije ni pao u docnju, postoje do 4. juna 1970. godine, dakle, 15 dana pre roka, preuzeo sve radnje koje je prema ugovoru i prirodi samog posla bio dužan da izvrši da bi tuženi mogao da preuzme sporne stanove. Pri takvom stanju stvari, i kako izvođač radova odnosno prodavač stanova odgovara samo za docnju koja je posledica neke njegove radnje ili propusta, a ne i za docnju kojajeposledica više sile, odnosno radnje ili propusta investitora, trebalo je da drugostepeni sud odbije žalbu tuženog i potvrdi prvostepenu presudu (prema odluci VPS, P. 156/73); Obaveza podizvođača radova Izvođač radova ne može na podizvođača prevaliti ugovornu kaznu koju je platio poveriocu zbog docnje, osim ako je suprotno ugovoreno. 817

Prema obrazloženju Nesporno je bilo daje tužilac bio glavni izvođač i daje o izvođenju radova zaključio ugovor sa investitorom. Tim ugovorom stranke su, između ostalog, ugovorile da će tužilac kao glavni izvođač plaćati ugovornu kaznu za svaki dan zakašnjenja. Stranke su predvidele vrlo kratak rok za završetak radova. Takođeje bilo nesporno da radovi nisu završeni na vreme i daje tužilac platio ugovornu kaznu investitoru. Sporno je bilo među strankama da li tužilac može osnovano tražiti od tuženog da mu naknadi iznos isplaćen na ime ugovorne kazne, i to u vidu naknade štete. Tužilac je, kao što je već rečeno, ugovorom sa investitorom, preuzeo obavezu da će za svaki dan zakašnjenja plaćati ugovornu kaznu. Jedan deo radova tužilac je poverio na izvođenje tuženom kao podizvođaču. Tužilac i tuženi su o tome zaključili i ugovor. Tim ugovorom stranke nisu predvidele obavezu tuženog da će plaćati tužiocu kaznu za svaki dan zakašnjenja. Tužilac je bio dužan, kad je već sa investitorom zaključio ugovor kojim se obavezao da će plaćati ugovornu kaznu za svaki dan zakašnjenja, da istu obavezu predvidi i za tuženog u njegovom ugovoru. Tužilac to nije učinio. Zaključujući ugovor sa tužiocem i preuzimajući obavezu da radove završi do ugovorenog roka, tuženi je time preuzeo i rizik da tužiocu naknadi štetu koju ovaj pretrpi ako tuženi radove ne završi o roku. Međutim, tuženi je preuzeo normalan rizik koji proističe iz takvog ugovornog odnosa. Tuženi nije preuzeo povećani rizik, odnosno rizik da će tužiocu isplatiti iznos koji tužilac bude platio na ime ugovorne kazne na osnovu ugovora koji je tužilac zaključio sa investitorom. Ne samo da stranke nisu ugovorile takvu obavezu tuženog već tužilac i ne tvrdi da je prilikom zaključenja ugovora obavestio i upozorio tuženog na posledice koje mogu nastati ako ne završi radove o roku. Kako tužilac traži naknadu isplaćene ugovorne kazne, a s obzirom da tuženi nije preuzeo povećani rizik, niti je ugovorena njegova obaveza u vidu ugovorne kazne, tužbeni zahtevje u celini neosnovan. Tužilac je, bio dužan da prilikom zaključenja ugovora sa tuženim, znajući za svoje obaveze prema investitoru, u ugovor unese odredbu o ugovornoj kazni unetu u ugovor između njega (tužioca) i investitora, da bi tuženi znao za povećani rizik posledice njegove docnje. S obzirom da tužilac nije tako postupio, ne može prevaliti na tuženog ugovornu kaznu koju je isplatio investitoru (prema odluci VPS, SI. 1628/72); "Investitor može zahtevati otklanjanje nedostataka u gradnji i od pravnog sledbenika poslovne zajednice koja je u ugovoru o gradnji označena kao izvođač radova, bez obzira stoje ona te poslove preuzela za račun drugog preduzeća " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 425/98); Član 610. i član 611. - "Angažovanje proizvođača na strani poslenika ne podrazumeva dovođenje u vezu proizvođača neposredno sa naručiocem posla, niti oslobađa poslenika od njegovih osnovnih obaveza. Kod ugovora o delu poslenik može poveriti izvršenje posla trećem licu, ukoliko ugovor nije sačinjen, s obzirom na ličnost poslenika, ali i tada odgovara naručiocu posla za blagovremeno i uredno izvršenje posla " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 624/95).

Odgovornost za saradnike (cl. 611. ZOO) Ako poslenik ne može sam da izvrši ugovoreni posao, za izvršenje tog posla može da angažuje saradnike, tzv. spoljne saradnike, pomoćnike koji nisu u radnom odnosu kod njega, niti im poslenik poverava da naručeno delo oni sami izvrše. Odnos poslenika i saradnika može biti zasnovan po osnovu ugovora o nalogu. Tim ugovorom uređuju se odnosi poslenika i saradnika u vezi izvršenja određenog dela. Saradnik mora da sve obaveze ispunjava po nalogu poslenika i, razume se sa pažnjom koja se u vršenju određene delatnosti traži Međutim, ukoliko taj saradnik ne postupa po nalozima poslenika, odnosno ne postupa sa potrebnom pažnjom kod izrade naručenog dela, te takvim svojim radom pričini kakvu štetu na tom delu, za štetu odgovara posleniku, dok poslenik za sve obaveze iz ugovora odgovara neposredno naručiocu. Saradnici poslenika u pogledu odgovornosti za izvršenje dela nisu ni u kakvom odnosu sa naručiocem. Oni za svoj rad odgovaraju posleniku, a on za njihove greške učinjene na delu odgovara naručiocu dela. Rad sa spoljnim saradnicima ne može se regulisati ugovorom o delu, jer se taj ugovor prema Zakonu o radu zaključuje sa trećim licima za poslove koji su van delatnosti poslodavca, a koji imaju za predmet samostalnu izradu ili opravku određene stvari, samostalnog izvršenja određenog fizičkog ili intelektualnog posla. Osnovno je kod ugovora o delu da lice koje obavlja poslove po tom ugovoru imaju kao uslov samostalnost tih subjekata, što nije osobina saradnika u smislu odredaba ovog člana. Moglo bi se reći da se odnos poslenika i saradnika reguliše ugovorom o nalogu (čl. 749. ovog zakona), po kome saradnik ugovorom o nalogu, dakle po nalogu poslenika, preduzima određene poslove, mada ugovor o nalogu reguliše neke specifične odnose između nalogodavca i nalogoprimca, ali ih ta razlika ne sprečava da na analogan način regulišu svoj odnos u pogledu niza pitanja. 818

U ovom slučaju, odredbe ovog člana regulišu samo pitanje mogućnosti poslenika da za izradu nekog naručenog dela može da angažuje saradnike, pomoćnike, ali ne po osnovu poveravanja posla trećem licu, niti licu po osnovu ugovora o delu, već po osnovu saradnje sa drugim licem, koje je po njegovom nalogu radilo na ugovorenom delu kao saradnik, za čije poslove odgovara poslenik, kao daje naručeno delo sam izvršio.

Neposredan zahtev saradnika poslenika od naručioca (čl. 612. ZOO) U prethodnom članu bilo je reci samo o odgovornosti poslenika za rad svojih saradnika na izradi određenog dela. Odredbama ovog člana, iako nijednim propisom, pa ni ovim zakonom nije regulisan pravni status, odnosno odnos poslenika sa saradnicima, regulišu se određena prava saradnika poslenika sa naručiocem dela, ali samo u pogledu isplate potraživanja koja imaju od naručioca, ako su u radu na delu naručioca učestvovali ali im poslenik taj rad nije isplatio, odnosno ako im za taj rad duguje određeni iznos. Već je rečeno da se rad saradnika kod poslenika može regulisati ugovorom o nalogu. Ugovor o nalogu je takav ugovor po kome jedno lice - nalogodavac daje nalog drugom licu - nalogoprimcu da za njegov račun preduzme određene poslove. Ova vrsta ugovora ranije nije bila u praksi, ali su je zahtevi tržišta, kao i inostrana praksa i teorija stavili u zakonodavne okvire obligacionog prava, kao koristan institut u poslovanju privrednih subjekata. Odredbama člana 749 ovog zakona regulisan je ovaj pravni institut, tako što određuje da se nalogoprimac, pomoćnik ovlašćuje na preduzimanje poslova koji su predmet ugovora o nalogu, ali da za izvršenje tih poslova nalogoprimac ima pravo na naknadu - za svoj trud, osim ako stranke drukčije ne ugovore. Ipak, neka odstupanja postoje u vezi odnosa poslenika i saradnika kod primene ugovora o nalogu, ali su ona zanemarljiva -ako se odnos nalogodavca i saradnika može upodobiti ugovoru o nalogu. Da ponovimo, u praksi se navode slučajevi ugovora o nalogu, iz kojih bi se moglo zaključiti da se radi o poveravanju poslova od strane nalogodavca, pri čemu nalogoprimac ne nastupa u ime i za račun vlastodavca, već u svoje ime, pri čemu ostvaruje ugovorenu obavezu izvršenja poverenog mu posla u korist nalogodavca. To je odnos samo između nalogodavca i nalogoprimca. Izuzetaka ima, kao što bi to bio slučaj cediranja tražbine nalogodavca na nalogoprimca, da dugujući iznos naplati od dužnika nalogodavca. U stvari, na taj način nalogodavac se ne pojavljuje lično da naplati svoju tražbinu od svog dužnika, već tu svoju funkciju poverava nalogoprimcu. Upravo bi to mogao biti slučaj koji regulišu odredbe ovog člana, a naime, da nalogodavac - poslenik zaključuje ugovor o nalogu sa svojim saradnikom, prema kome ima obavezu da mu za izvršeni rad na nekom delu isplati odgovarajući iznos naknade. Ako poslenik nema sredstva da isplati rad svog saradnika, a nije mu plaćen rad po osnovu ugovora o delu, saradnik može na osnovu obračuna poslenika, po kome ovaj duguje saradniku određeni iznos za rad na određenom delu koji je predmet ugovora sa naručiocem, da se obrati neposredno naručiocu i zahteva od njega da mu isplati određeno potraživanje na teret svote koju u tom času duguje posleniku, ako su ta potraživanja priznata. Inače, nalogoprimac je obavezan da izvrši nalog nalogodavca, prema primljenim uputstvima, sa pažnjom dobrog privrednika, pazeći pri tom na interese nalogodavca. U svakom slučaju, nalogodavac i nalogoprimac ugovorom određuju sadržinu naloga, način i vreme izvršenja tog naloga, a ako ta pitanja nisu bila u pravoj meri regulisana ugovorom o nalogu, nalogoprimac je dužan da u izvršenju tih poslova postupa kao dobar privrednik. Iz sadržine odredaba ovog člana proizilazi dužnost naručioca da u slučaju ispunjenja uslova koji su u njemu navedeni, izvrši odgovarajuću isplatu saradniku nalogoprimca. Naravno, to pravo saradnici poslenika ne bi imali ako je u ugovoru o delu predviđeno da će naručilac isplatiti naknadu posleniku za izvršeno delo tek po isporuci tog dela, u određenom roku. Naime, u eventualnom sporu naručilac bi mogao da ističe prigovor nedostatka pasivne legitimacije prema tužbenom zahtevu saradnika, pozivajući se na ugovor o delu, po kome njegova obaveza isplate dospeva tek kada mu bude predato ugovoreno delo. U takvim uslovima, saradnik može da ostvari svoje pravo naplate od naručioca tek ako mu poslenik i posle predaje dela naručiocu ne isplati odgovarajući dug.

Predaja izrađene stvari naručiocu (cl. 613. ZOO) Osnovna završna obaveza poslenika je da preda naručiocu izrađenu ili opravljenu stvar. On mora postupati kao dobar privrednik, tj da sa potrebnom pažnjom, ulaganjem stručnog znanja izradi stvar koja mu je povere-na po ugovoru o delu. Poslenik je dužan da naručiocu preda stvar onako kako je to ugovorom predviđeno. On ne može uskratiti pravo naručiocu da u toku izrade stvari naručilac vrši određeni nadzor i da daje uputstva ako se stvar ne radi onako kako je dogovoreno. Stvar koju poslenik predaje naručiocu mora biti predata u ugovorenom roku, sa svim svojstvima kvaliteta i kvantiteta kako je to ugovorom određeno. Zbog toga poslenik ne može biti pasivan, odnosno da dozvoli da se 819

stvari razvijaju bez njegovog nadzora, naročito ako ima spoljne saradnike ili druga lica koja po nekom drugom osnovu sarađuju sa njim (poveravanje trećem licu ili po ugovoru o delu). U protivnom, ako bi došlo do neke štete, poslenik bi odgovarao za ispravnost i kvalitet izrađene stvari. Prema odredbama stava 2. ovog člana, poslenik ne bi odgovarao ako bi stvar koju je izradio ili opravio propala iz uzroka za koji on ne odgovara, imajući u vidu opšte pravilo na naknadu štete prema odredbama člana 263. ovog zakona, po kome se dužnik oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno daje zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći. Da bi poslenik mogao biti oslobođen od odgovornosti u smislu odredaba ovog člana, potrebno je da postoje sledeće okolnosti: a) da poslenik nije mogao da spreči, otkloni ili izbegne okolnosti koje su dovele do toga da nije bio u mogućnosti da izvrši svoju obavezu, g) daje poslenik u obavezi da dokaže da nije mogao da izvrši svoju obavezu, odnosno daje zakasnio sa ispunjenjem svoje obaveze. Iz navedenog se može zaključiti da se odredbe ovog člana ne odnose na nemogućnosti ispunjenja obaveze nastale posle isteka roka za ispunjenje. Naprotiv, u ovom slučaju se radi o neizvršenju obaveze nastale iz okolnosti koje su dovele do toga da poslenik nije bio u mogućnosti da izvrši svoju obavezu posle zaključenja ugovora. Koji bi to razlozi, odnosno koje okolnosti bi sprečile ispunjenje obaveze od strane poslenika, da bi ovaj mogao biti oslobođen od odgovornosti? To je sigurno slučaj više sile, dakle okolnosti koje ne zavise od volje dužnika, koje su takve prirode da poslenik i pored potrebne pažnje ne bi mogao, odnosno nije mogao da spreči, otkloni ili izbegne te okolnosti koje su dovele do toga da nije bio u mogućnosti da izvrši svoju obavezu. Po pravilu, nemogućnost ispunjenja obaveze vezuje se za višu silu, usled koje poslenik nije bio u mogućnosti da izvrši svoju obavezu. Viša sila, koja je dovela do nemogućnosti ispunjenja obaveze od strane poslenika, predstavlja osnov za oslobođenje od odgovornosti za neizvršenje obaveze. Osobine više sile su nepredvidljivost, neotklonjivost i nesavladljivost, na koje poslenik nije mogao da utiče da ne nastanu, odnosno da nije mogao ili nije imao snage da ih spreči ili da ih izbegne. Viša sila, po pravilu, obuhvata prirodne događaje, kao što su: zemljotres, požar, poplava i slično, ali sve više u novije vreme obuhvata i događaje kao što su: rat, štrajk, neprijateljstva koja sprečavaju promet roba i usluga. Da bi se neki događaj mogao da kvalifikuje kao slučaj više sile, potrebno je da događaj bude nepredvidljiv i neotklonjiv, kao i da se nije mogao izbeći ili otkloniti.

Sudska praksa Obaveza poslenika po ugovoru o delu Po ugovoru o delu poslenik je dužan da izvrši - izradi ugovoreno, a ako to ne učini a primio je materijal od naručioca, dužan je da isti vrati naručiocu, a ako nije moguće da mu plati njegovu tržišnu vrednost. Iz obrazloženja Pravilno je prvostepeni sud, prema nalaženju ovoga suda, utvrdio da su parnične stranke bile u međusobnom poslovnom odnosu, koji po svojoj pravnoj prirodi predstavlja ugovor o delu, te da shodno utvrđenom činjeničnom stanju tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu u celosti koju je kao poslenik imao. Pravilno ocenjuje prvostepeni sud i da se nisu stekli uslovi za oslobađanje tuženika od odgovornosti za neispunjenje ugovora, pa da su se po raskidu istog ugovora stekli uslovi da tuženi ne preuzetu i ne prerađenu kožu tužiocu vrati u smislu člana 132. st. 2. ZOO. Osnovano, pri tom, postoje utvrdio da se kod tuženog ne nalazi koža koju je dao tužilac, a koja mu nije vraćena i na čiji povraćaj on shodno iznetom ima pravo, prvostepeni sud primenom člana 290. ZOO dosuđuje tužiocu vrednost navedenih pokretnih stvari koje mu tuženi duguje, usvajajući tužbeni zahtev u visini vrednosti koža koje su utvrđene prema nalazu veštaka. Osnovano takođe prvostepeni sud navedenu vrednost dugovanih koža dosuđuje uz zateznu kamatu za period od kada je veštačenjem utvrđena njena vrednost do isplate. Na osnovu člana 189. st. 3. ZOO tužbeni zahtev u pogledu naknade štete usvojen i tuženi obavezan na plaćanje kao u prvostepenoj odluci, i iz razloga koje prihvata i ovaj sud. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 13226/05 od 1.2.2006. godine).

ODGOVORNOST ZA NEDOSTATKE Pregledanje izvršenog dela i obaveštavanje poslenika (čl. 614. ZOO) Naručilac je dužan da pregleda izvršeno delo u momentu njegove predaje, odnosno ako ugovorom nije utvrđeno vreme predaje onda kada je to po redovnom toku stvari moguće. Utvrđivanje kvaliteta, odnosno nedo820

stataka izvršenog dela je pravo naručioca, i to mu pravo ne može da uskrati poslenik, čak i da je to ugovorom predviđeno. Na taj način naručilac nije izgubio pravo da utvrdi eventualne nedostatke na delu prilikom njegovog preuzimanja. Ugovorom o delu može biti predviđeno da po nalogu naručioca pregled izvrši neko drugo lice ili, čak, i komisija - ako se radi o složenom delu za koje naručilac nije stručan. Naravno, to ne znači, ako je ugovorom tako predviđeno, da pregled dela ne može da izvrši i sam naručilac lično. Ako naručilac na poziv poslenika da pregleda i primi izvršeni rad to ne uradi bez opravdanog razloga, smatra se daje rad primio. Naime, propuštajući da pregleda delo, naručilac dovodi sebe u nepovoljan položaj, jer ne može uspešno da traži od poslenika naknadu dalje štete nastale upotrebom ili prerade dela sa nedostacima, odnosno manama. U tom slučaju, neposredni uzrok štete leži na strani naručioca, jer je propustio da izvrši određene radnje, koje bi, da su izvršene, sprečile nastupanje štete. Vreme za utvrđivanje nedostataka dela utvrđeno je samim ugovorom o delu, odnosno danom kada je naručilac delo primio. Ako vreme nije utvrđeno ugovorom, onda je naručilac dužan da eventualne nedostatke dela utvrdi bez odlaganja, odmah po prijemu dela, čim je to prema redovnom toku stvari moguće. Koje je to vreme ceni se po objektivnim kriterijumima, sve u zavisnosti od toga gde se delo ima primiti, koliki je njegov obim i kolika je složenost dela, kao i koliko je vremena potrebno da se izvrši kvalitativni pregled metodom ispitivanja koja daje najsigurnije rezultate. Ako je naručilac primio naručeno delo, odnosno ako je delo pregledao i nije utvrdio nedostatke na delu, te ga kao takvog preuzeo od poslenika, ovaj više ne odgovara za nedostatke koji se nisu mogli opaziti običnim pregledom, izuzev ako je poslenik znao za njih, a nije ih pokazao naručiocu. Ovo zbog toga što rizik za propast ili oštećenja dela prelazi na naručioca u trenutku kada je primio delo.

Skriveni nedostaci (čl. 615. ZOO) Već je rečeno, da ako je naručilac primio naručeno delo, odnosno ako je delo pregledao i nije utvrdio bilo kakve nedostatke na delu, te gaje kao takvog preuzeo od poslenika, daje rizik prešao na njega, odnosno da poslenik više ne odgovara za nedostatke koji se nisu mogli opaziti običnim pregledom, izuzev ako je poslenik znao za njih, a nije ih pokazao naručiocu. Prema odredbama ovog člana, poslenik odgovara naručiocu ako se docnije pokaže neki nedostatak na delu koji se nije mogao da otkrije običnim pregledom, pod uslovom: a) da pri običnim pregledom nije mogao da otkrije nedostatak, b) da se može pozvati na uočeni nedostatak koji se docnije pokaže i v) da je o tom nedostatku obavestio poslenika što pre, a najkasnije u roku od mesec dana od dana njegovog otkrivanja. Da bi poslenik mogao da odgovara za nedostatke na delu koji su se docnije pokazali, potrebno je da su ti nedostaci postojali pre momenta prelaska rizika na naručioca, odnosno pre prelaska rizika na naručioca, a da ih ni naručilac ni poslenik nisu primetili u momentu predaje dela naručiocu. Uzrok nedostatka dela pre prelaska rizika na naručioca, smatraju se neki unutrašnji nedostaci na delu, koji su se kasnije ispoljili, a i neki propusti poslenika nastali iz njegove nepažnje prilikom rada na delu. Poslenik ne odgovara naručiocu za nedostatke na delu koji su se kasnije pojavili, ako su ti nedostaci bili poznati naručiocu, ili su mu morali biti poznati u trenutku prijema dela, što poslenik mora dokazati u slučaju spora. Koji su to nedostaci o kojima je naručilac znao prilikom prijema dela, odnosno da l i j e on i pored uočenih nedostataka ipak pristao da preuzme delo, faktičko je pitanje, ali ako je on o tim nedostacima znao, ali je smatrao da oni neće bitno uticati na korišćenje tog dela, pa su ti nedostaci u toku korišćenja dela povećani, zbog čega naručilac nije u mogućnosti da delo i dalje koristi, naručilac bi imao pravo da po ispunjenju gore navedenih uslova traži od poslenika da nedostatak ukloni i da mu naknadi štetu. Vidljivi nedostaci su oni koje je naručilac, a i svako drugi, mogao da ih uočiti na prvi pogled. Odredbe stava 1. ovog člana nema u vidu te nedostatke. One se odnose na one nedostatke koji se nisu mogli pri pregledu uočiti, čak daje naručilac angažovao i nekog stručnjaka. Skriveni nedostaci su svi oni nedostaci koji se ne mogu na uobičajen način otkriti, već se otkrivaju upotrebom. Odredbe ovog člana daju mogućnost naručiocu da naručiocu prigovori onda kada za takve skrivene nedostatke sazna. Da bi naručilac mogao da ostvari neka prava prema posleniku zbog uočenih nedostataka prilikom upotrebe naručenog dela, naručilac je dužan da na nedostatak koji je nastao u toku upotrebe dela odmah ukaže posleniku, odnosno što pre, a najkasnije u roku od mesec dana od dana njegovog otkrivanja. I u stavu 1. i u stavu 2. ovog člana navedeni su rokovi u kojima naručilac može preduzimati određene radnje protivu poslenika. Rok od mesec dana je subjektivni rok, odnosno prekluzivni rok posle čega naručilac gubi pravo na podnošenje tužbe. Naime, ako je on u tom periodu znao za nedostatak koji se kasnije pojavio na delu, a nije preduzeo mere, odnosno o tome i u navedenom roku nije na siguran način obavestio poslenika, gubi pravo 821

da od poslenika traži otklanjanje nedostatka ili bilo kakvu naknadu štete. Naime, preuzimajući delo bez prigovora i propuštanjem roka od mesec dana od dana njegovog otkrivanja, naručilac je u stvari prekludiran u svom pravu da zahteva naknadu štete ili sniženje cene zbog utvrđenih nedostataka na delu koji su se kasnije pojavili. Stav 2. ovog člana ima u vidu apsolutni rok, koji po proteku vremena od dve godine od dana utvrđivanja nedostatka na delu koji se pojavio posle njegovog preuzimanja, stvara za posledicu da naručilac ni pod kakvim uslovima ne može da ostvari bilo kakva prava prema posleniku.

Sudska praksa Odgovornost poslenika za nedostatke u slučaju činjenica koje su mu bile poznate Ako se nedostatak odnosi na činjenice koje su tuženom bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, tuženi se više ne može pozivati na prekluzivne rokove iz člana 615. Zakona o obligacionim odnosima, čije propuštanje ima za posledicu gubitak prava na pozivanje na nedostatke obavljenog posla iz ugovora o delu. Iz obrazloženja Iz utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku, proizilazi da su stranke zaključile ugovor o preradi sveže višnje u maju 1999. godine. Tuženi je predao prerađenu višnju tužiocu. Tužilac nije izvršio kvalitativni i kvantitativni prijem robe, dok je preuzetu robu isporučio krajnjem kupcu. Inostrani kupac je prilikom prijema robe konstatovao daje deo robe neodgovarajućeg kvaliteta. Do oštećenja je došlo zbog greške pri utovaru robe u ambalažu različite dimenzije, zbog utovara robe koja je bila različite temperature i zbog utovara sa prekidima, što je potvrdio vozač koji je dao izjavu pred inspekcijskim organima i na osnovu ekspertize, koja je urađena prilikom prispeća robe kod inostranog dobavljača od 26.5.1999. godine. Nižeštepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca, jer je tužilac podneo tužbu po isteku roka od godinu dana od dana učinjenog obaveštenja u smislu člana 616. st. 1. ZOO. Sudovi su imali u vidu odredbu čl. 619. ZOO, po kome je tužilac kao naručilac imao pravo na sniženje, naknadu ili raskid ugovora, kao i pravo na naknadu štete, ali i u tom slučaju njegovo pravo prestaje u smislu čl. 616. st. 1. ZOO - po isteku roka od godinu dana od učinjenog obaveštenja. Međutim, ovaj sud nalazi da u toku postupka pred prvostepenim sudom nisu raspravljene sve činjenice od uticaja na primenu odredbe člana 617. ZOO. Prema toj odredbi poslenik se ne može pozvati na odredbu čl. 615. i 616. istog zakona, kada se nedostatak odnosi na činjenice koje su mu bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, a nije ih saopštio naručiocu. Tužilac je tokom postupka isticao daje tuženi bio upoznat sa nedostacima posla, odnosno da mu svakako nisu mogli biti nepoznati nedostaci u pogledu neodgovarajuće ambalaže, jer nije koristio ambalažu koju mu je predao tužilac. Sem toga, iz priložene ekspertize konstatovano je da su u kamionu bile dve vrste ambalaže, da su kutije loše slagane i daje nastala šteta posledica nestručnog i aljkavog utovara i slaganja robe, a stoje uticalo na neravnomerno hlađenje. Ukazano je daje utovar trajao dugo sa prekidima, a što je potvrdio i vozač koji je dao izjavu pred inspekcijskim organima, a što je prvostepeni sud propustio da raspravi. Stoga je potrebno u ponovnom postupku raspraviti i utvrditi da li se poslenik zbog ovih činjenica može pozvati na odredbu člana 615. i 616. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da li se nedostatak odnosi na činjenice koje su mu bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, a nije ih saopštio naručiocu, ovde tužiocu. Ukoliko sud utvrdi da se nedostatak odnosi na činjenice koje su tuženom bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, tuženi se više ne može pozivati na prekluzivne rokove iz člana 615. Zakona o obligacionim odnosima, čije propuštanje ima za posledicu gubitak prava na pozivanje na nedostatke obavljenog posla iz ugovora o delu. Dakle, ako je poslenik izgubio pravo da se pozove na rokove propisane odredbom člana 615.ZOO ima se primeniti pravilo o zastarelosti potraživanja iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da međusobna potraživanja pravnih lica za-starevaju za tri godine. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 234/04 od 31.3.2005. godine).

Prestanak prava (čl. 616. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu daje naručilac blagovremeno, tj. u roku do mesec dana od uočenog nedostatka dela, koji se nije mogao otkriti običnim pregledom pri preuzimanju dela, obavestio poslenika o nedostacima izvršenog posla, a svoje pravo otklanjanja tog nedostatka nije ostvari sudskim putem po isteku godine dana od učinjenog obaveštenja. Poslenik nije dužan da prihvati primedbe naručioca u vezi uočenih nedostataka koji su se pojavili posle prijema dela i može ih odbiti, ne upuštajući se u opravdanost datih primedaba. Ako naručilac, zbog datih primedaba u roku od mesec dana od dana kada je nedostatak uočio i o tome obavestio poslenika, ništa dalje ne preduzme, očekujući da će poslenik ipak prihvatiti njegove primedbe, njegovo pravo da prisili poslenika da otkloni nedostatak ili da ostvari druga prava, gase se protekom roka od godine dana od dana učinjenog obaveštenja. 822

Prema sadržini odredbe stava 1., bila bi bez značaja činjenica daje poslenik u roku pre isteka godine dana od dana učinjenog obaveštenja obavestio naručioca da prihvata njegove primedbe u vezi uočenih nedostataka koji su se kasnije pojavili, jer odredba ovog stava daje pravo naručiocu da ga ostvari prema posleniku samo ako je naručilac pokrenuo sudski postupak do isteka godine dana od učinjenog obaveštenja. U ovom slučaju prekid zastarelosti prava na podnošenje tužbe ne bi došao u obzir, jer je odredbom stava 1. ovog člana propisano pravilo da naručilac gubi svoja prava koja je mogao da ih ostvari u vezi docnije uočenih nedostataka na delu, protekom roka od godine dana od dana učinjenog obaveštenja. Odredbe stava 2. ublažavaju položaj naručioca koji nije ostvario pravo u roku i pod uslovima navedenim u stavu 1. ovog člana, u tom smislu da ako posleniku nije platio naknadu za izvršeno delo, da bi i posle isteka godine dana, a u vezi tužbe koju bi podneo poslenik za naplatu svog potraživanja, imao pravo prigovora, koje bi obuhvatalo pravo na sniženje naknade i na naknadu štete. To pravo naručilac ne bi mogao da koristi ako je poslenika upoznao sa nastalim nedostatkom po isteku roka od mesec dana od njegovog otkrivanja.

Sudska praksa "Prekluzivni rok jeste zakonom određeni protek vremena posle čijeg isteka određeno pravo prestaje da postoji ako ga njegov titular ne izvrši u tom roku " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 399/00).

Kad poslenik gubi pravo da se pozove na prethodne članove (cl. 617. ZOO) Odredbama ovog člana stavljena su određena ograničenja posleniku u pogledu njegovih prava da odbije prigovor naručioca, ako njegovo delo ima nedostatke koje naručilac nije mogao da uoči prilikom preuzimanja dela, a nedostatak se odnosi na činjenice koje su posleniku bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, a nije ih saopštio naručiocu. Naime, osnovno je pravilo da poslenik preda izrađeno delo na način i pod uslovima utvrđenim u ugovoru o delu. Ako je poslenik prilikom predaje dela znao za činjenice koje se odnose na nedostatak, ili su mu morale biti poznate, a nije ih saopštio naručiocu, poslenik se ne može pozivati na neku odredbu prethodnih članova, tj. na članove 614. do 616. ovog zakona. Odredbe koje ne može koristiti poslenik u smislu člana 614. ovog zakona odnose se na stav 2. i 3. tog člana, zatim to su odredbe člana 615. ovog zakona u celini i odredbe člana 616. ovog zakona, takođe u celini. To znači da sve radnje u vezi prijema dela, odnosno svi propusti naručioca u pogledu rokova kada je bio dužan da obavesti poslenika, te da ostvari prava kod suda, poslenik nema pravo da osporava kasnijim ponašanjem naručioca, koja je ta prava izgubio protekom određenog vremena. Ovo zbog toga što se poslenik ponašao protivno načelu poštenja i savesnosti (član 12. ovog zakona), koje propisuje pravilo da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, strane dužne da se pridržavaju tog načela. Imajući to u vidu, a naime ako se utvrdi daje poslenik pri predaji dela naručiocu znao za činjenice u vezi nedostataka dela koje je predao, ili su mu te činjenice morale biti poznate, odnosno nisu mu mogle ostati nepoznate, a nije ih saopštio naručiocu, primenjujući navedeno načelo, koje je sadržano u odredbama ovog člana, ne može koristiti pravima poslenika, odnosno on se ne može osloboditi rizika i ako je delo predao naručiocu bez navodnih primedaba ovoga, a sam je bio upoznat da na izrađenom delu postoje nedostaci koje naručilac pri prijemu dela nije mogao da uoči. U ovom slučaju takvo ponašanje poslenika može se smatrati prevarom naručioca, zbog čega bi naručilac pod uslovima o nevažnosti ugovora mogao da traži da se ugovor poništi i da poslenika učini odgovornim za poništenjem ugovora.

Pravo zahtevati uklanjanje nedostataka (cl. 618. ZOO) Naručilac stiče pravo da zahteva uklanjanje nedostataka na delu na kome se docnije, posle prijema dela, pokažu neki nedostaci. Ako je uredno obavestio poslenika o tome, u roku koji je propisan članom 615. stav 1. ovog zakona, naručilac ima pravo da od poslenika traži da nedostatak ukloni, određujući mu za to primereni rok. Odgovornost poslenika proizilazi iz njegove profesionalne odgovornosti, odnosno iz zanimanja koje mora da vrši sa pojačanom pažnjom s obzirom na pravila struke. On se ne može pozivati na izvesne svoje postupke, odnosno pravdati ih na račun naručioca, jer je poslenik specijalizovan za izvršenje naručenog dela, a naručilac može ali ne mora da zna na koji će brižljivi i siguran način poslenik da izvrši naručeno delo. 823

Kod ugovora o delu, kada naručilac naruči izradu nekog dela on taj posao poverava licu, odnosno organizaciji koja je specijalizovana da obavi taj posao, zbog čega poslenik ne mora da prihvati sve naloge naručioca, a može i odbiti izradu dela ako naručilac insistira na izradi takvog dela koje bi moglo naneti štetu ugledu poslenika. Prema stavu 1. ovog člana, naručilac ima pravo da zahteva od poslenika da ukloni nedostatak na delu, ali ima i pravo na naknadu štete koju trpi zbog toga. Po pravilu, naručilac mora, prvo, u roku iz člana 615. ovog zakona da obavesti poslenika o nedostatku na delu koji je nastao posle njegovog prijema. Naručilac nema pravo drugog izbora, već da po obaveštenju poslenika, traži od ovog da mu nedostatak otkloni u jednom primerenom roku. Primereni rok je rok za koji naručilac smatra da poslenik može da otkloni nastali nedostatak. Poslenik može prihvatiti zahtev naručioca da u ostavljenom roku otkloni nastali nedostatak na delu, te da taj nedostatak u tom roku i otkloni, ali naručilac i pored toga ima pravo da od poslenika traži naknadu štete ako ju je imao zbog nekorišćenja dela. Ako, pak, poslenik ne prihvati zahtev naručioca, odnosno ako smatra daje zahtev naručioca neosnovan, ili ako smatra daje podnet u roku za koji on nije odgovoran, naručilac može podneti tužbu sudu i tražiti zaštitu svojih prava koja mu pripadaju po odredbama ovog zakona. Poseban je slučaj koji reguliše stav 3. ovog člana. Naime, ako je zahtev naručioca osnovan, ali ga poslenik ne može da izvrši zbog preteranih troškova koje bi zbog toga imao, pa zbog toga zahtev naručioca odbije, naručilac ima pravo da po svom izboru traži: a) sniženje naknade, ili b) raskid ugovora i v) pravo na naknadu štete. Ako takav slučaj nastane, naručilac je dužan da o svom izboru blagovremeno obavesti poslenika i njegov izbor nije uslovljen pristankom poslenika. Opravdanost zahteva naručioca da traži jednu od navedenih opcija iz tačke pod a) i b), uključujući uz ovu i tačku v), zasniva se na činjenici da utvrđeni nedostatak predstavlja takvu neupotrebljivost dela da ona sprečava njenu upotrebu u svrhe utvrđene ugovorom. Sniženje naknade, prema odredbama člana 621. ovog zakona, vrši se u razmeru između vrednosti izvršenog rada bez nedostatka u vreme zaključenje ugovora i vrednosti koju bi imao u to vreme izvršeni rad sa nedostatkom. Raskid ugovora voljom naručioca mogao bi nastati pod uslovima iz člana 124.. ovog zakona, koji propisuje pravilo da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, da druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Naknada štete se može ostvariti po odredbama o prouzrokovan]u štete - član 154. i drugi članovi iz odeljka koji se odnosi na prouzrokovan]e štete.

Sudska praksa "Kada je komisija za tehnički pregled objekta konstatovala postojanje nedostataka na građevinskom objektu, tada je izvođač radova dužan da te nedostatke otkloni u garantnom roku saglasno odredbi iz člana 618. ZOO. Rok iz sudske presude, znači rok za početak radova" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 485/96).

Raskidanje ugovora u posebnom slučaju (cl. 619. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu nedostatak na delu koji ga čini neupotrebljivim, ili je delo izrađeno u suprotnosti sa izričitim uslovima ugovora, zbog čega naručilac nema obavezu da za takvo delo traži od poslenika da otkloni nedostatke. Naime, ako naručeno delo ima takve nedostatke daje neupotrebljivo, ili je u suprotnosti sa izričitim zahtevima ugovora, naručilac nema obavezu da poslenika pozove da otkloni nedostatak, već može odmah da raskine ugovor i da zahteva naknadu štete. Izraz "koji ga čini neupotrebljivim" odnosi se na delo koje posle njegovog preuzimanja od poslenika pokaže takve nedostatke da nije korisno za svrhu za koje je naručeno, ili preciznije, ono više ne predstavlja delo koje se može upotrebljavati za svrhe zbog kojih je ugovor o delu zaključen. Tako, na primer, ako je ugovor o delu zaključen u tom smislu da poslenik uradi kakav nameštaj naručiocu, određenih dimenzija i kvaliteta, a po preuzimanju taj se nameštaj usled loše izrade i upotrebe lošeg materijala raspadne, odnosno deformiše, ili ne odgovara dimenzijama gde je trebalo da se postavi, takvo delo je za naručioca neupotrebljivo i on ima pravo ne da traži da mu poslenik popravi tu stvar, već da odmah obavesti poslenika da raskida ugovor o delu i da traži povraćaj plaćenog novca za njegovu izradu, a može tražiti i naknadu štete. 824

To isto se odnosi i na delo koje je obavljeno u suprotnosti sa izričitim uslovima ugovora, naročito u pogledu upotrebe materijala za izradu tog dela, koji kod predaje može biti predstavljen, na primer, kao da je delo izrađeno od kvalitetnih čamovih dasaka, a u stvari to delo je izrađeno od iverica, koje naručilac u momentu preuzimanja dela nije mogao da uoči, a poslenik mu to nije ukazao. Prema tome, za razliku od odredaba prethodnog člana kada naručilac u određenom roku treba da obavesti poslenika o nedostatku koji se pojavio na delu posle prijema, i kada poslenik u vezi tog upozorenja može da prihvati da otkloni nedostatak, odredbe ovog člana daju ovlašćenje naručiocu da ako je nedostatak takve prirode da delo čini neupotrebljivim, ili daje delo urađeno suprotno izričitim uslovima ugovora, naručilac može odmah, bez obaveštenja poslenika da sa ovim raskine ugovor i da zahteva naknadu štete. Ako poslenik ne prihvati prigovore naručioca, ovaj ima pravo da putem suda traži da se utvrdi daje ugovor o delu raskinut i da je poslenik dužan da naručiocu vrati naplaćeni iznos, a da mu ovaj vrati delo koje je utvrđeno kao neupotrebljivo. Pored toga, naručilac ima pravo i na naknadu štete, ako dokaže da je zbog neupotreba dela pretrpeo kakvu štetu.

Sudska praksa Raskid ugovora o delu zbog uočenih nedostataka Pravo naručioca posla da zahteva raskid ugovora zbog uočenih nedostataka nije uslovljeno njegovom prethodnom obavezom da posleniku isplati celokupnu ugovorenu naknadu. Iz obrazloženja: "Tužilac tužbenim zahtevom traži raskid ugovora zbog nedostataka na izvršenom poslu i vraćanje isplaćene naknade. Utvrđujući da je izvršenom popravkom sa navedenim skrivenim nedostacima ugovoreni posao postao neupotrebljiv, nižestepeni sudovi su odbijanjem tužbenog zahteva doneli protivrečne presude takvom činjeničnom stanju, pozivajući se na odredbe čl. 618. i 619. Zakona o obligacionim odnosima, a upravo navedene materijalnopravne odredbe daju tužiocu za pravo da u takvim okolnostima zahteva raskid ugovora. Pravo naručioca posla da zahteva raskid ugovora zbog uočenih nedostataka nije uslovljeno njegovom prethodnom obavezom da posleniku isplati celokupnu ugovornu naknadu, jer se ovde radi o raskidu ugovora zbog neizvršenja. Tužilac nije dužan da primi izvršeni posao sa nedostatkom, koji ga čini neupotrebljivim, jer je to protivno cilju koji su stranke zaključenjem ugovora želele da postignu. Iz povrede svoje ugovorne obaveze da ugovoreni posao izvrši u svemu po pravilima struke (član 607. stav 1. ZOO), tuženi ne može izvoditi pravo da zahteva isplatu ugovorene naknade za izvršeni posao koji je neupotrebljiv. U takvim okolnostima tužilac nije dužan da plati tuženom bilo kakvu naknadu, ali pošto je naknadu već delimično isplatio, tuženi je dužan da mu vrati primljenu naknadu umanjenu za vrednost koristi koju je tužilac postigao zadržavanjem ugrađenih delova menjača koji su ostali neoštećeni (član 132. ZOO), a kako se to pravilno u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi". (Iz rešenje Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Gzz. 16/04 od 12. maja 2004. godine); "Kod očigledne (flagrantne) povrede ugovora od strane poslenika, naručilac može bez prethodnog zahteva za otklanjanje nedostataka da raskine ugovor i zahteva naknadu štete " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 853/97).

Pravo naručioca u slučaju drugih nedostataka izvršenog posla (cl. 620. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu da kad delo ima nedostataka, ali nije neupotrebljivo, pa i kad posao nije izvršen u suprotnosti sa izričitim uslovima ugovora, ali se može koristiti, naručilac koji je o nedostatku dela blagovremeno obavestio poslenika, mora omogućiti posleniku, odnosno dopustiti mu da ovaj nedostatak otkloni. Ako poslenik izrazi želju da nedostatak otkloni, naručilac može odrediti posleniku primereni rok za otklanjanje nedostatka. Ako je naručilac prihvatio predlog poslenika da ovaj otkloni nedostatak, ali mu naručilac nije ostavio primereni rok za taj posao, poslenik ima pravo da uzme delo čim je obavešten o nedostatku i da u roku, za koji on smatra daje primereni, otkloni nedostatak. Ako poslenik do isteka ostavljenog mu primerenog roka nije otklonio nedostatak o kome gaje naručilac blagovremeno obavestio, naručilac može, po svom izboru: a) izvršiti otklanjanje nedostataka na račun poslenika, b) ili sniziti naknadu, ili v) raskinuti ugovor. U slučaju ako se naručilac odluči da sam izvrši otklanjanje nedostatka na račun poslenika, naručilac može angažovati drugog izvođača kome će poveriti popravku dela sa nedostatkom, naravno na račun poslenika. Da bi to pravo ostvario, naručilac treba prethodno na siguran način da obavesti poslenika da će tako postupiti, te da će ga obavestiti o troškovima koje je zbog toga imao, a koje će po prijemu računa drugog izvođača tražiti da mu ih poslenik naknadi. 825

Ako se naručilac opredeli na drugu opciju, tj. da zbog nedostataka dela traži sniženje naknade, naručilac i u ovom slučaju o tome mora na siguran način da obavesti poslenika, da mu to predoči i da mu naznači, prema realnim procenama koliko bi to sniženje moglo da iznosi. Ako poslenik to odbije, naručilac može u vanparničnom postupku da traži obezbeđenje dokaza u vezi vrednosti stvari na dan kada je izvršen rad sa nedostatkom, odnosno na dan kada je delo predato naručiocu, te da u eventualnom sporu kod suda izdejstvuje odluku koja će obavezati poslenika da naručiocu vrati više naplaćeni iznos. Ako se, pak, naručilac odluči da raskine ugovor sa poslenikom, on to mora učiniti u pismenoj formi i dalje postupati pod uslovima iz člana 124.. ovog zakona, koji propisuje pravilo da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, da druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Prema odredbama stava 4. ovog člana, kad se radi o neznatnom nedostatku, naručilac se ne može koristiti pravom na raskid ugovora, ali zato može koristiti gore dve navedene mogućnosti, a naime, da stvar preda trećem licu daje popravi na račun poslenika, ili da traži sniženu naknadu. Na kraju, prema odredbama stava 5. ovog člana, naručilac se može u svakom slučaju koristiti pravom na naknadu štete koja se se može ostvariti po odredbama o prouzrokovan]u štete - član 154. i drugi članovi iz odeljka koji se odnosi na prouzrokovanje štete, a naime da ko drugom prouzrokuje štetu da je dužan da je naknadi, ukoliko ne dokaže daje šteta nastala bez njegove krivice.

Sudska praksa Obaveze specijalizovanog preduzeća Specijalizovano preduzeće za opravku pojedinih uređaja u ispunjenju svoje obaveze iz ugovora o delu dužno je da izvede sve radove da se ti uređaji mogu upotrebljavati prema svojoj nameni, bez obzira na specifikaciju radova priloženu ugovoru od strane naručioca. Prema obrazloženju Tužilac je po ugovoru bio dužan da izvrši popravku i reviziju dva lifta kod tuženog, dok se tuženi obavezao da radove plati po dobijanju dozvole za rad - certifikata. Prvostepeni sud je odbio svedeni tužbeni zahtev i obavezao tužioca da tuženom naknadi parnične troškove. Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Sporno je pitanje kada je tužiočeva tražbina dospela, odnosno da li tužilac odgovara što je Zavod za zaštitu rada i posle izvršenog tehničkog prijema, kojim je konstatovano daje tužilac udovoljio svojoj obavezi po ugovoru (ne uzimajući u obzir jedan nedostatak, koji je tužilac odmah otklonio), odbio davanje dozvole za upotrebu. Ne stoji žalbeni navod da je po zavodu utvrđene nedostatke bio dužan da otkloni tuženi samo iz razloga što radovi, potrebni za otklanjanje istih, nisu bili predviđeni ugovorom. Tužilac je bio dužan po ugovoru da izvršiti opravku i reviziju dva lifta. Prema tome, tužilac se u odnosu na tuženog obavezao osposobiti za njegove posebne potrebe ta dva lifta u roku određenom u ugovoru. Nije sporno, da se po postojećim propisima liftovi samo onda puštaju u upotrebu, ako za to izda dozvolu - certifikat Zavod za zaštitu rada. Za dobijanje dozvole za upotrebu nije merodavan nalaz zajedničke komisije posle završenih radova, pa zato je plaćanje računa bilo ugovorom predviđeno tek po dobij anju te dozvole. Bez uticajaje na rešenje ovog spornog pitanja stoje tužilac izvršio poslove predviđene ugovorom. Tužilac je specijalizovano preduzeće za projektovanje, proizvodnju, montažu i održavanje liftova, pa je bio dužan, da unese u ugovor sve radove potrebne za bezbedno koriščenje liftova. On je bio dužan, takođe, da tuženom kao svom saugovoraču skrene pažnju na sve one radove koje je trebalo uraditi da bi liftovi bili dovedeni u potpuno ispravno stanje, odnosno da bi se dobio certifikat za upotrebu, pa kad to nije učinio, treba da snosi posledice tog propisa. Sam tužilac je u svojoj ponudi, u kojoj je specificirao i opisao radove i ponudio cenu, predvideo eventualnu potrebu naknadnih radova koji nisu bili uočeni prilikom pregleda, pa u tom pogledu navodi, da će se oni urediti i naknadno zaračunati uz prethodnu saglasnost tuženikovogpredstavnika. Prema tome, tužilac je bio obavezan ukoliko neke radove nije prihvatio ugovorom, da prema pozitivnim zakonskim propisima postepeno na osnovu odredaba pravilnika za podizanje, upotrebu i održavanje svih vrsta osobnih i teretnih dizalica - iste, u vidu naknadnih radova izvede. U vezi s tim, nije pravno osnovan tužiočev žalbeni prigovor da on nije mogao da izvede naknadne radove, jer nije imao prethodnu saglasnost« tuženog. Tužilac nije dokazao, a nije ni pružio dokaze na okolnost daje on uopšte konstatovao potrebu naknadnih radova, niti da ih je predložio tuženom, stoje bio dužan da učini, jer tuženi, kao nestručnjak, nije mogao da uoči potrebu i da traži od tužioca izvođenje tih radova. 826

Iz iznetih razloga drugostepeni sud nalazi, da tuženi sa plaćanjem utuženog računa nije pao u docnju dok nije od Zavoda za zaštitu rada dobio odobrenje za upotrebu liftova, nakon toga što je potrebne radove sam izvršio. Daje on to učinio uprimernom roku - to ni tužilac ne spori (prema odluci VPS, SI. 1635/68); "Kada je naručilac pozvao izvođača da otkloni utvrđene nedostatke na objektu u datom roku, a izvođač po ovom ne postupi, tada je izvođač dužan da naručiocu nadoknadi iznos koji je ovaj platio trećem licu radi otklanjanja nedostataka u izvršenim radovima " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 586/96); "U slučaju da izvođač nije izveo sve predviđene radove iz ugovora, a naručilac je platio predviđenu sumu za ugovorene radove unapred, postoji obaveza izvođača da plati naručiocu štetu zbog manje izvedenih radova" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 614/96).

Sniženje naknade (čl. 621. ZOO) Pravo na sniženje naknade pripada naručiocu: a) prema odredbama člana 616. stav 2. ovog zakona (kada i po isteku roka od godine dana, u kom roku sam nije ostvario svoje pravo pred sudom, može putem prigovora na tužbeni zahtev poslenika, koji je tražio is platu ugovorene naknade, da stavi prigovor na sniženje naknade i na naknadu štete), ili b) prema odredbama člana 618. stav 3. ovog zakona (kada je naručilac zahtevao uklanjanje nedostataka, a poslenik je odbio da ih izvrši), kao i v) prema odredbama člana 620. stav 3. ovog zakona (ako poslenik ne otkloni nedostatke do isteka ostavljenog mu primerenog roka, kada naručilac pored ostalog ima pravo na sniženu naknadu). Sniženje naknade je jedno od alternativnih prava naručioca. Ukoliko delo može da se popravi, naručilac i poslenik se mogu dogovoriti da umesto opravke poslenik snizi cenu naknade, pa ako se o tome sporazumeju poslenik je dužan da naručiocu vrati razliku u srazmeri kako je to određeno odredbama ovog člana. U protivnom, naručilac može u postupku obezbeđenja dokaza kod suda da traži da se utvrdi koliko iznosi vrednost dela sa nedostatkom u vreme kada je izvršen rad sa nedostatkom. Kada naručilac traži sniženje naknade ne može da traži od poslenika da mu delo sa nedostatkom popravi, a ne može da traži ni raskid ugovora, ali pored sniženja naknade može da traži naknadu štete jer, kako je u stavu 5. člana 620 ovog zakona propisano, naručilac u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Sniženje naknade se utvrđuje po pravilima ovog člana, a naime ona iznosi u razmeru između vrednosti izvršenog rada bez nedostatka u vreme zaključenja ugovora o delu, i vrednosti koju delo ima u vreme izvršenog rada sa nedostatkom. Tako, ako je u vreme zaključenja ugovora o delu, na primer ugovoren iznos od 50.000 dinara, a u vreme izvršenog rada sa nedostatkom, odnosno u vreme predaje dela naručiocu, taj rad sa nedostatkom procenjen na 40.000 dinara, naručilac i poslenik se mogu dogovoriti da naručilac plati samo cenu od 40.000 dinara.

OBAVEZE NARUČIOCA Obaveza da primi rad (čl. 622. ZOO) Svoje obavezu iz ugovora o delu naručilac mora da ispuni onako kako je to u tom ugovoru predviđeno. Jedna od njegovih obaveza je i da primi rad izvršen prema odredbama ugovoru i pravilima posla. Ta obaveza podrazumeva da poslenik u ugovorenom roku i određenom mestu predaje naručiocu naručeno delo bez nedostataka, dakle onako kako je ugovorom predviđeno, a naručilac je dužan da to delo primi. Naručilac je dužan da utvrdi kvalitet dela koji mu se predaje i da delo primi bez odlaganja ako nema nedostataka. Utvrđivanje kvaliteta dela je pravo naručioca i ono mu se ne može uskratiti čak i ako se u ugovoru odrekao prava da kvalitativno preuzme naručeno delo. To pravo pripada naručiocu i ako je uz naručeno delo primio garanciju poslenika da je delo bez nedostataka, te da će odgovarati ako se u određenom periodu pojave kakvi nedostaci. Ako naručilac prilikom prijema dela propusti da utvrdi kvalitet tog dela, dovodi sebe u nepovoljan položaj da kasnije uspešno traži od poslenika otklanjanje nedostataka, sniženje cene i naknadu štete. Na taj način naručilac nije izgubio pravo da utvrdi nedostatke dela i prilikom preuzimanja kod sebe. On može prema odredbama člana 615. ovog zakona da u roku od mesec dana od dana prijema dela da obavesti poslenika o nedostacima koje je u tom roku utvrdio, a obaveza poslenika je da te nedostatke otkloni. Prijemom dela, rizik za propast ili oštećenje dela prelazi na naručioca u trenutku kada je primio naručeno delo, čak i u slučaju ako je delo primio od poslenika i ovome ga ostavio na čuvanje do određenog roka. Naravno, poslenik je dužan da sa najvećom brižljivošću čuva povereno delo, ali ako i kod takve pažnje nastane kakva šteta ili propadne delo, isključena je odgovornost poslenika. 827

Poslenik i naručilac mogu sačiniti i zapisnik o utvrđenom kvalitetu dela, ako na tome insistira bilo koji od njih, posebno poslenik koji ima interesa da se zapisnikom utvrdi daje naručenu stvar predao naručioca, čime se od trenutka predaje dela oslobađa odgovornosti za po svojim obavezama iz ugovora o delu.

Određivanje i isplata naknade (cl. 623. ZOO) Osnovna obaveza naručioca dela da plati cenu za izrađeno delo proizilazi iz ugovora o delu. U ugovoru naknada mora biti određena ili dogovorom stranaka, ili ako naručilac svoj rad ili usluge naplaćuje svojom tarifom, odnosno svojim cenovnikom, onda se ta naknada određuje tarifom, odnosno cenovnikom, ili kojim drugim obaveznim aktom (propisana od nadležnog organa) koji primenjuje poslenik. Naknada je odrediva i ako poslenik i naručilac nisu predvideli visinu te naknade, naročito ako prilikom zaključenja ugovora nije moglo tačno da se utvrde svi elementi naknade, posebno ako bi trebalo ugraditi neke elemente koje poslenik nema a treba naknadno da ih pribavi. Međutim, naknada se ipak može odrediti prema pribavljenim cenama za materijal koji ne poseduje poslenik, ili prema tržišnoj ceni na dan nabavke, odnosno isporuke. Ako naknada nije određena, a u vezi njene visine ne dođe do sporazuma stranaka, naknadu određuje sud prema vrednosti rada, prema normalno potrebnom vremenu za takav posao, kao i prema uobičajenoj naknadi za tu vrstu rada. U ugovoru o delu se naknada može odrediti i prema određenim okolnosti, a naime da se za svaki deo dela utvrđuje određena cena, prema uslovima tržišta, odnosno nabavke, a da promene koje nastanu u toku izrade dela i nabavke materijala imaju uticaja na promenu i drugih elemenata koji naknadu čine pravičnom. Ako sud utvrđuje visinu naknade, prema elementima koji su navedeni u odredbama stava 2. ovog člana, onda on to čini uz pomoć stručnjaka, odnosno sudskog veštaka iz struke kome je poznata izrada naručenog dela. Ako je naknada određena tarifom, odnosno cenovnikom poslenika, onda je naknada ugovorena ako je naručilac prihvati i to u potpisanom ugovoru potvrdi. Ako je, pak naknada određena propisima nadležnog organa, tako određenu naknadu poslenik i naručilac dela ne mogu menjati ni saglasnom izjavom volje. Kod ugovora o delu se nekada naknada određuje izrazima "od" i "do". U tom slučaju ona ne može biti niža od navedene najniže granice, ni veća od najviše granice. Tako, na primer, ako su stranke u ugovoru o delu za visinu naknade naznačile naknadu u rasponu "od - do", označavajući ovu naknadu kao orijentacionu, naručilac nije dužan da plati veću cenu naknade od maksimalno određene po tom ugovoru. Ali se uvek ne može smatrati da je naknada na taj način pravično utvrđena, naročito ako su se u toku izrade dela pojavile okolnosti koje imaju uticaja da naknada iznosi više ili manje od onog stoje utvrđeno izrazima "od - do", posebno ako izrada dela traje duže vreme. Stranke mogu kalkulisati o elementima cene naknade samo do zaključenja ugovora, ali kasnije ni jedna od stranaka nema pravo da traži izmenu cene naknade ako smatra daje prilikom kalkulisanja cene napravljena neka greška u proračunu, jer njih obavezuje ugovor kojim su njegovim zaključenjem izrazili saglasnost svojih volja. Naručilac mora platiti cenu naknade na način i pod uslovima kako je to u ugovoru o delu određeno. Po pravilu, odnosno praksi naknada se plaća u roku od osam dana od dana prijema računa poslenika, a ako je delo primio posle prijema računa, onda u roku od osam dana od dana prijema dela. Poslenik je dužan da u jednom primerenom roku dostavi račun naručiocu. Dostavljanje računa nije uslov da poslenik podnese tužbu sudu radi naplate ugovorene naknade, ako delo nije primio naručilac. Ali i kada račun nije dostavljen naručiocu, ili poslenik ne može da dokaže da je račun dostavio naručiocu, bez obzira da li je prethodno naručilac primio robu, uz uslov da mu poslenik dostavi dostavi račun, smatra se da je naručilac račun primio prijemom tužbe, pa je dužan da ga plati u roku od osam dana od dana kada mu je tužba dostavljena, bez obaveze da posleniku kao tužiocu isplati bilo kakve troškove ili neku štetu. Pravilo je, kako predviđa odredba stava 3. ovog člana, da naručilac nije dužan da isplati naknadu pre nego što je pregledao izvršeni rad i odobrio ga, ali ni onda ako je poslenik bio dužan da naručiocu u primerenom roku, posle prijema dela, ne dostavi račun na osnovu koga bi naručilac mogao da izvrši uplatu. Naravno, to pitanje se ugovorom može i drukčije regulisati, ali i u tom slučaju, tj. pre prijema dela, poslenik je dužan da naručiocu dostavi račun za isplatu naknade, koja bi naručiocu poslužila kao osnov da izvrši isplatu. Na isti način naknada se isplaćuje i ako je ugovoreno izvršenje i predaje dela u delovima. Kod isporuke u delovima svaki deo se smatra posebnom isporukom, pa stranke obično ugovaraju da se za svaki isporučeni deo, ako nije drukčije ugovoreno, vrši posebna uplata.

Proračun sa izričitim jemstvom (čl. 624. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu: a) naknadu na osnovu proračuna sa izričitim jemstvom poslenika za njegovu tačnost i b) naknadu na osnovu proračuna bez izričitog jemstva poslenika za njegovu tačnost. 828

Izraz "izričito jemstvo poslenika" može se shvatiti tako kao da poslenik sam jemči da će svoje obaveze prema naručiocu izvršiti, ali samo u pogledu tačnosti. Ali jemac ne može sam sebi jemčiti. To je institucija kada neko treće lice jemči da će poslenik svoju obavezu na vreme izvršiti. Međutim, i tada taj izraz ne bi bio dobro shvaćen ako se ne bi odnosilo na obavezu jemca da naknadi štetu naručiocu, ako poslenik nije na vreme izvršio naručeno delo, utoliko pre što jemac kod ugovora o delu ne može preuzimati obavezu da on izvrši započeto delo poslenika. Zbog toga se navedeni izraz može shvatiti jedino tako da poslenik jemči, odnosno da potvrđuje, garantuje jasnom naznakom u ugovoru da će ugovoreno delo izvršiti na vreme, zbog čega ako je u posao uložio više rada i ako je izvršenje posla zahtevalo veće troškove nego nego što je bilo predviđeno, on ne može da zahteva od naručioca povećanje naknade. S obzirom da je u stavu 1. ovog člana naznačeno da to jemstvo proizilazi na "osnovu proračuna" poslenika, ono je utoliko jače što je u pitanju njegov proračun, pa je on odgovoran za obavezu datu u tom smislu, što znači ako tu obavezu nije ispoštovao a dalo je završio na vreme ili kasnije od ugovorenom vremena, bez obzira da li zbog toga imao veće troškove u vezi svog rada i druge veće troškove nego što je to bilo predviđeno ugovorom, on ne bi imao pravo da zahteva povećanje naknade. Mada ni taj izraz u pogledu "njegove tačnosti" nije bliže objašnjen, ima se utisak da se to odnosi na obavezu izvršenja obaveze do određenog roka predviđenog ugovorom. Poslenik mora da vodi računa prilikom zaključenja ugovora o delu o svojim mogućnostima u vezi vremena kada naručeno delo može da završi, te da u u vezi sa tim proceni da li na tržištu u pogledu materijala koji će ugraditi u delo postoji neko kolebanje cena, odnosno da li može u međuvremenu doći do poskupljenja nekih usluga ili materijala, te da to ima u vidu kada u ugovoru o delu određuje visinu naknade za delo koje će izraditi, sa njegovim jemstvom u pogledu tačnosti ispunjenja obaveze. On je obavezan to da zna, s obzirom na posao koji obavlja, pa ako i pored toga ugovori naknadu sa svojim jemstvom da će na vreme završiti naručeno delo, on nema pravo da zahteva od naručioca povećanje ugovorene naknade. U vezi slučaja koji regulišu odredbe stava 1 ovog člana, postoji mogućnost, prema odredbama stava 2. ovog člana, da se raskine ili izmeni ugovor o delu, ako su promenjene okolnosti od vremena zaključenja ugovora do dana ispunjenja obaveze, iz razloga koji su navedeni u stavu 1. člana 133. ovog zakona, što znači da se iz opravdanih razloga, koje navodi ovaj član, ugovor o delu može i raskinuti, ili izmeniti, ako se sa tim saglase ugovorne strane. Stav 3. ovog člana ima u vidu da ako je naknada ugovorena na osnovu proračuna, pre svega poslenika, ali bez njegovog izričitog jemstva za tačnost isporuke dela, a u međuvremenu, u toku rada pokaže se prekoračenje proračuna neizbežnim, poslenik mora o tome bez odlaganja da obavesti naručioca, inače (ako ga ne obavesti) gubi svako potraživanje zbog povećanih troškova. Ako ga, pak, blagovremeno obavesti, stranke imaju pravo da prava i obaveze iz ugovora usklade sa novim stanjem za koje nije odgovoran poslenik, a ako naručilac na to ne pristane, može doći i do raskida ugovora, ili da naručilac traži da sud obaveže poslenika da obavezu izvrši, ako nađe da razlozi koje ističe poslenik za izmenu ugovora nisu osnovani. Inače, stav 1. i stav 3. ovog člana razlikuju se u pogledu promene visine naknade, utoliko što je stavom 1. propisano da se jemstvo poslenika za njegovu tačnost odnosi samo na njegov rad, odnosno na višak njegovog rada, i na veće troškove koje je imao nego stoje ugovorom bilo predviđeno, dok stav 3. ima u vidu sve elemente koji čine cenu naknade, ako se prekoračenje u toku rada pokaže neizbežnim.

RIZIK Kad je poslenik dao materijal (cl. 625. ZOO) Pre svega o samom pojmu "rizik". Rizik kod ugovora o delu predstavlja opasnost, odnosno mogućnost da u vezi zaključenog ugovora propadne delo ili isto bude oštećeno. Postojanje, odnosno prelazak rizika ima značaja jer od momenta prijema dela zavisi i prelazak svojine na naručioca, a samim tim i rizik. Prema tome, do predaje dela naručiocu, ako je poslenik dao materijal za izradu stvari, a stvar bude oštećena ili propadne iz ma kog uzroka pre predaje naručiocu, rizik snosi poslenik, a posle predaje stvari, pa i u slučaju ako je naručilac pregledao izvršeni rad i odobrio ga, a nije ga preuzeo, smatra se da je naručiocu stvar predata, te da rizik za propast stvari ili njeno oštećenje snosi naručilac, dok se poslenik smatra kao čuvar stvari. Odredbe ovog člana imaju u vidu rizik koji snosi poslenik dok delo radi i to samo ako je u pitanju njegov materijal. Dakle, sve dok ne izradi delo i ne preda ga naručiocu rizik za propast ili oštećenje naručene stvari padaju na poslenika. Kad poslenik završi rad i kad naručioca pozove da ga preuzme, a ovaj to učini ili ga pregleda i odobri, ali ga ostavi na čuvanju kod poslenika, rizik za propast ili oštećenje stvari pada na naručioca. 829

Kada je naručilac pregledao rad i kao ispravnog ga odobrio, on je postao vlasnik te stvari i za dalju sudbinu te stvari, odnosno za njenu propast ili oštećenje on snosi rizik. Uloga poslenika se u tom slučaju svodi na čuvanje stvari, pa on odgovara samo ako je svojom nepažnjom ili krivicom oštetio ili uništio stvar. Inače, za slu čajnu pravost ili oštećenje stvari čuvar stvari nema obavezu rizika. I stav 3. ovog člana ima u vidu prelazak rizika na naručioca ako je ovaj pao u docnju zbog neprimanja ponuđene stvari. Naručilac je u docnji kad neosnovano odbije prijem dela od naručioca. On je u docnji i ako je spreman da primi ispunjenje poslenikove obaveze, ali ne nudi ispunjenje svoje dospele obaveze - da plati ugovorenu naknadu, ali on tu obavezu nema ako poslenik nije u stanju da obavezu predaje dela ispuni o roku. Za nastanak docnje nije od značaja da li je jedna od ugovornih strana kriva ili ne, već da li je stranka kasnila sa izvršenjem obaveze i ostvarenjem prava, zbog čega i nastaje ili dužnička ili poverilačka docnja.

Kad je naručilac dao materijal (čl. 626. ZOO) U ovom slučaju, za razliku od sadržine prethodnog člana, rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari snosi naručilac, ako je on dao materijal za izradu. Pretpostavka za nastupanje rizika naručioca je, dakle, ako je on dao materijal posleniku za izradu naručene stvari, a u toku izrade je došlo do slučajne propasti ili oštećenja stvari. Poslenik bi u tom slučaju odgovarao samo ako bi on pričinio štetu na materijalu koji je dobio od naručioca, bilo svojom nepažnjom ili krivicom. Ako je stvar propala ili je oštećena posle dolaska naručioca u docnju, rizik snosi naručilac. Naručilac može doći u docnju iz više razloga. U stavu 2. ovog člana se navodi da poslenik ima pravo na naknadu, u ovom slučaju za rad i druge troškove, ako je stvar koju je dao naručilac propala ili bila oštećena "posle dolaska naručioca u docnju", ili ako se naručilac nije odazvao poslenikovom urednom pozivu da pregleda stvar. Docnja naručioca ne mora da nastupi samo protekom vremena kada je bio dužan da stvar preuzme a on to nije učinio, već i u toku izrade stvari kada nije izvršio neku svoju obavezu, kao na primer ako nije dao sav potreban materijal za izradu stvari ili prema ugovoru nije dao potreban avans, odnosno ako nije izvršio bilo koju bitnu radnju u toku izrade stvari sa njegovim materijalom, a to je ugovorom predviđeno. U tom slučaju, ako nastane zastoj da bi naručilac izvršio preuzetu obavezu, a u tom vremenu slučajno propadne ili bude oštećena stvar na kojoj je radio poslenik, rizik za nastanak te štete pada na naručiocu. Rizik za slučajnu propast stvari ili njeno oštećenje pada na naručioca i onda ako je poslenik uredno pozvao naručioca da pregleda stvar, a ovaj se tom pozivu nije odazvao. Mada je u prethodnom članu navedeno da se smatra da je naručilac primio stvar ako ga je poslenik pozvao da pregleda i odobri rad, čime je i rizik za slučajnu propast ili oštećenje stvari prešao na njega, u odredbama ovog člana (čl. 626.) se navodi samo da poslenik ima pravo na naknadu, pored već navedenog, i ako se naručilac nije odazvao poslenikovom urednom pozivu "da stvar pregleda". Ovo je dosta nejasan izraz, s obzirom na sadržinu prethodnog člana, jer samo poziv na pregled stvari ne znači i daje poslenik stvar završio, već da može da znači i na eventualno ukazivanje naručiocu za neke korekcije, odnosno izmene stvari koja je u postupku izrade. No, u svakom slučaju bliže bi bilo shvatanje da se poziv poslenika ne odnosi samo pregled stvari već i na prijem. Poslenik ima pravo na naknadu za izvršeni rad i druge troškove koje je imao u vezi izrade stvari, a koja je slučajno propala ili uništena posle prelaska rizika na naručioca. Ovo pravo poslenika se zasniva na činjenici da je on u stvar koju je radio uložio svoj rad i imao određene troškove, a slučajna propast ili oštećenje stvari nastalo je zbog zakašnjenja naručioca u izvršenju svojih obaveza do vremena kada je stvar trebalo da bude završena.

Rizik u slučaju predaje po delovima (čl. 627. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu pitanje sukcesivne izrade i predaje stvari ako je ugovorom o delu predviđeno da se stvar radi u delovima i da naručilac ima pravo da vrši prijem izrađenih delova u rokovima određenim ugovorom, ili po pozivu poslenika. Kod predaje naručene stvari u delovima, svaki izrađeni deo se smatra zasebnom predajom, pa je postupak isti kao i kod predaje stvari u jednom delu, a rizik za slučajnu propast ili oštećenje stvari pada na poslenika ili naručioca, već prema tome ko je od njih odgovoran po tom osnovu. Prema tome, pravilo je da kod predaje stvari u delovima da se za svaki predati deo, ako nije što drugo ugovoreno, vrši posebna isplata naknade. Poslenik ima pravo na naknadu za izradu delova koje je naručilac pregledao i odobrio, čak i ako bi oni posle toga propali kod njega bez njegove krivice. Pravilo je dakle, da naručilac pregleda svaki izrađeni deo i da po prijemu tog dela rizik za propast ili oštećenje tog dela pada na njega. Pravo je naručioca da preuzme svaki deo koji je izrađen, ali ako svaki od tih delova nema posebnu funkciju, već svi delovi ugrađivanjem u jednu celinu predstavljaju delo koje je naručilac ugovorio, ne postoji obaveza da svaki izrađeni deo preuzme naručilac, te da se na taj način poslenik oslobodi rizika za slučajnu propast ili oštećenja tog dela. Ovo posebno ako je u pitanju delo koje se izrađuje od poslenikovog materijala. 830

Zbog toga je u ovom članu i propisano "ako je ugovoreno da će naručilac prsiti pregled i prijem pojedinih delova kada budu izrađeni", što znači da bi se odnosilo samo na stvari, odnosno delove koji bi samostalno funkcionisali ili, pak, ako je naručilac imao u vidu da sam izvrši sklapanje pojedinih delova koji bi predstavljali određenu celinu. To se u praksi često dešava kod izrada stvari u seriji, kada i jedan izrađeni predmet može biti pregledan i primljen, a ostali se dostavljaju naručiocu prema dinamici koja je navedena u ugovoru. U takvim uslovima, kada je ugovorom predviđen pregled i prijem pojedinih delova, čak da te delove i ne preuzme naručilac ako ih je odobrio i ostavio na čuvanju kod poslenika, ovaj ima pravo na naknadu za izradu tog dela u skladu sa visinom naknade koja je utvrđena ugovorom, ili po drugim pravilima, već iznetim, kada se cena naknade određuje i putem suda.

PRAVO ZALOGE (čl. 628. ZOO) Zalogaje sredstvo obezbeđenja da će obaveza biti ispunjena. U ovom slučaju, poslenik i naručilac mogu ugovoriti da će radi obezbeđenja naplate potraživanja naknade za rad i naknade za utrošeni materijal, kao i ostala potraživanja po ugovoru o delu, poslenika ostvariti pravo na zalogu na stvarima koje je napravio ili popravio, kao i na ostalim predmetima koje mu je naručilac predao u vezi sa njegovim radom. Pravo zaloge se odnosi na stvari, odnosno materijalu koji je naručilac u vezi poslenikovog rada ovome predao, ali i na samoj izrađenoj, odnosno popravljenoj stvari dok mu naručilac ne isplati ugovorenu naknadu. Pravo zaloge traje dok ih poslenik drži, ali poslenik može posle određenog vremena da prestane dragovoljno da ih drži, što znači da može da ih da na čuvanje kod nekog skladištara, naravno na račun naručioca, ili da ih preda u sudski depozit, kada bi sud po sprovedenom vanparničnom postupku pozvao naručioca da izvrši svoju obavezu plaćanja, a samim tim i preuzimanje stvari datih u depozit, obično, po tom osnovu, nekom skladištaru. Poslenik može svoje pravo da ostvari i u parnici, zahtevajući od naručioca da izvrši svoju obavezu plaćanja naknade, kada poslenik ima pravo i na naknadu štete, bilo naplatom kamata, pa i ostvarivanjem isplaćenih troškova u vezi davanja stvari na čuvanje. Odredbe ovog člana ne predviđaju obavezu naručioca da posleniku radi obezbeđenja plaćanja za njegov rad i materijal, da neku drugu stvar u zalogu, što bi bio klasičan slučaj instituta zaloge. Naprotiv, odredbe ovog člana navedenom odnosu poslenika i naručioca, daju funkciju zaloge, kako bi poslenik putem tog instituta, zadržavanjem stvari, čuvanjem i davanjem drugom na čuvanje, ostvario pravo na naknadu za svoj rad i uloženi materijal. Poslenik koji je zadržao stvar po osnovu zaloge nema pravo da izrađenu ili popravljenu stvar da drugom na upotrebu, ili daje proda, jer bi u tom slučaju sam on odgovarao za propast ili oštećenje stvari koja bi se u ve zi takvog njegovog ponašanja dogodila. Poslenik, ukoliko mu naručilac ne isplati naručenu stvar, posle neuspele naplate i putem davanja stvari u sudski depozit, ima pravo da stvar proda na javnoj prodaji ili po tekućoj ceni, s tim što bi o toj svojoj nameri prethodno obavestio i naručioca.

Sudska praksa Zakonsko pravo zadržavanja kod ugovora o građenju Naručilac građevinskih radova nema zakonsko pravo zadržavanja mašina i opreme izvođača radi obezbeđenja naplate štete prouzrokovane prestankom izvođenja radova. Zakonsko pravo zadržavanja ima samo izvođač radova radi naplate cene izvedenih radova. Iz obrazloženja Neosnovani su žalbeni navodi da se određivanjem privremene mere navedene sadržine onemogućava tuženi da obezbedi svoje potraživanje po osnovu povraćaja avansa, po pravu zadržavanja, jer su stranke bile u međusobnom poslovnom odnosu po osnovu ugovora o građenju, koji je po svojoj pravnoj prirodi ugovor o delu. Kod ugovora o delu je odredbama člana 628. ZOO pravo zaloge radi obezbeđivanja naplate potraživanja predviđeno za poslenika izvođača radova i to na stvarima koje je on napravio i ostalim predmetima koje mu je naručilac predao u vezi sa njegovim radom, a što u navedenoj situaciji nije slučaj, jer se radi o zadržavanju mašina poslenika od strane naručioca. Da bi shodno odredbama člana 286. Zakona o obligacionim odnosima tuženi imao pravo zadržavanja tuženikovih stvari mašina radi obezbeđenja dospelog potraživanja tuženog prema tužiocu, na njemu je bio teret dokazivanja da ima dospelo potraživanje prema tužiocu, a što u konkretnom slučaju on nije učinio. Stoga, kako ne postoji na strani tuženog zakonom uspostavljeno pravo zadržavanja, niti je on dokazao da ima dospela potraživanja prema tužiocu, da bi shodno članu 286.ZOO mogao zadržati njegove stvari mašine, a zadržavanjem istih se tužiocu onemogućava vršenje delatnosti za koju je registrovan i time mu se nanosi šteta u visini dobiti koju bi ostvario vršenjem iste, to je pravilno našao prvostepeni sud da su ispunjeni zakonski us lovi za određivanje predložene privremene mere vraćanja zadržanih mašina tužiocu. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 134/06 od 22.3.2006. godine); 831

Pravo poslenika na stvari koju je popravio Poslenik nema pravo da u slučaju kada mu naručilac posla nije isplatio naknadu za izvršeni posao, svoje pravo na naknadu transformiše u pravo svojine na stvari naručioca koju je popravio. Iz obrazloženja U prvostepenom postupku je utvrđeno da su stranke zaključile ugovor o delu. Tužioci su izvršili popravku vozila i ispostavili tuženom račune. Dug po računima tuženi nije platio, pa su tužioci zadržali vozilo. Nad tuženim je otvoren postupak stečaja, a tužioci nisu prijavili svoje potraživanje. Pravilna je odluka nižeštepenih sudova o odbijanju tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine na predmetnom vozilu. Odredbom člana 600. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovorom o delu poslenik (preduzimač, izvođač radova) obavezuje da obavi određeni posao, kao stoje izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada i slično, a naručilac se obavezuje da mu za to plati naknadu. Tužilac je izvršio delo, popravio je vozilo, ali tuženi nije ispunio svoju obavezu plaćanja naknade. U smislu člana 628. ZOO radi obezbeđenja naplate potraživanja naknade za utrošeni materijal, kao i ostalih potraživanja po osnovu ugovora o delu, poslenik ima pravo zaloge na stvarima koje je napravio ili opravio, kao i na ostalim predmetima koje mu je predao naručilac u vezi sa njegovim radom. Pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. To je propisano članom 20. Zakona o osnovama svojinsko-prav-nih odnosa („Službeni list SFRJ", br. 6/80, 36/90, „Službeni list SRJ", br. 29/96). Prema tome, semprava zadržavanja koje vrši u skladu sa zakonom i koje ima svoje dejstvo, takođe propisano zakonom, tužilac ne može s osnovom tražiti da se njegovo pravo na osnovu ugovora o delu, na naknadu za obavljeni posao, preobrati u pravo svojine na opravljenoj stvari. (Izpresude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 374/03 od 15. 4. 2004.godine).

PRESTANAK UGOVORA Raskid ugovora voljom naručioca (čl. 629. ZOO) Prema odredbama ovog člana, pravo je naručioca da može raskinuti ugovor kad god hoće, ali zbog takvog njegovog postupanje poslenik ne može biti oštećen. Ne ulazeći u to koji su razlozi naveli naručioca da raskine ugovor, u šta odredbe ovog člana ne ulaze i smatra se da su bez uticaja na volju naručioca da postupi onako kako je predvideo, odnosno da raskine ugovor, naručilac je dužan da u slučaju raskida ugovora posleniku isplati ugovorenu naknadu, umanjenu za iznos troškova koje ovaj nije učinio, a koje bi bio dužan učiniti da ugovor nije raskinut, kao i za iznos zarade koju bi ostvario na drugoj strani ili koju je namerno propustio da ostvari. Na raskid ugovora po ovom osnovu, tj. kada naručilac ima pravo da u svako vreme odustane od ugovora, a da to ne zavisi od volje poslenika, ne mogu se primeniti odredbe ovog zakona koje se odnose na poglavlje o "raskidanju ugovora zbog neispunjenja", jer su sve pravne posledice odustanka od ugovora o delu, koje se odnose na naručioca, propisane odredbama ovog člana. Raskid ugovora je moguć samo u okviru vremena izrade naručenog dela, dakle kada stvar još nije izrađena i kada nije predata naručiocu, a naručilac nije u docnji sa izvršenjem svojih obaveza po ugovoru o delu, odnosno kada se nisu stekli razlozi za stavljanje prigovora zbog nedostataka na stvari u vreme ili posle prijema stvari. Posle toga, kada naručilac primi stvar bez primedaba, ili odbije prijem stvari zbog uočenih nedostataka prilikom prijema, ili se nedostaci pokažu kasnije, upotrebom izrađene stvari, odnosno ako se kasnije otkriju nedostaci na stvari kao skrive mane, naručilac ne može raskinuti ugovor, već može tražiti ispunjenje obaveze poslenika, u skladu sa odredbama o odgovornosti za nedostatke. Odredba ovog člana koje propisuje i pravilo da se naknada koju je dužan naručilac da isplati posleniku ovome umanjuje i za iznos zarade koju je poslenik ostvario na drugoj strani, ili koju je namerno propustio da ostvari, ukazuje na pravičnost rešenja odnosa stranaka usled raskida ugovora od strane naručioca, jer ako je poslenik u vreme kada je trebalo da izradi stvar naručioca, a po datom mu otkazu, ostvario zaradu kod drugog, koju bi inače ostvario da je radio na delu naručioca, ne može je duplirati, jer bi naplata i tog iznosa predstavljalo neosnovano obogaćenje na strani poslenika. Navedeno pravilo važi i u slučaju ako je poslenik imao ponudu od drugog da ostvari zaradu u vezi vršenja svoje delatnosti, a on je to namerno odbio, tada se mora utvrditi koliko bi taj iznos zarade bio, te isti bio odbijen od ugovorene naknade - da je poslenik rad završio u ugovorenom roku i bez raskida ugovora.

832

Sudska praksa Neizvršenje ugovora i naknada štete Kod ugovora o delu naručilac posla može tražiti raskid ugovora, kako pre početka radova tako i u toku radova. Prema obrazloženju Među strankama je bilo sporno da lije osnovan zahtev tužioca da se opšti ugovor i avans uz taj ugovor raskinu i da tuženi vrati primljeni avans, kao i da lije osnovan zahtev tuženog da mu tužilac isplati ostatak ugovorene cene za radove. Po nalaženju drugostepenog suda pogrešno je stanovište prvostepenog suda da se raskid ugovora može tražiti samo dok isti nije počeo da se izvršava, te da ovde nisu bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora, postoje tuženi počeo sa ispunjenjem ugovora. U konkretnom slučaju radi se o ugovoru o delu, a prema pravilima privrednog prava naručilac posla može tražiti raskid ugovora o delu kad god hoće, i to kako pre početka rada, tako i u toku rada, s tim što je u tom slučaju dužan da isplati posredniku ugovorenu naknadu, umanjenu za iznos troškova koje ovaj nije učinio, a bio bi dužan da učini, da ugovor nije raskinut. Međutim, ako se pokaže da izvršeni rad ima neki nedostatak-koji predstavljajbitnu povredu ugovora, naručilac radova može, ne tražeći prethodno njegovo ispunjenje, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete, ili ako se radi o nedostatku koji ne predstavlja bitnu povredu ugovora, dužan je da dopusti posleniku da nedostatak otkloni u primernom roku, s tim, da ako nedostatak do datog roka ne otkloni naručilac može, po svom izboru, izvršiti otklanjanje nedostataka na račun poslenika ili raskinuti ugovor, s tim da u oba slučaja ima pravo na naknadu štete. Prvostepeni sud je, po oceni izvedenih dokaza, posebnom nalazu i mišljenju sudskog veštaka, utvrdio daje tužilac na sporni elaborat stavio veliki broj primedaba,: da od primedaba koje nije usvojio na 68 nije uopšte odgovorio, a daje na ostatak odgovorio dajući svoja nova obrazloženja i odgovore: da sa primedbama, i to kako sa onima koje je usvojio, tako i sa onima koje nije usvojio, nije postupio na način koji ugovor propisuje, tj. da u projektni elaborat unese sve promene i dopune koje je tužilac svojim primedbama zahtevao, s tim daje dužan da prihvati primed-be tužioca, čak iako se sa njima ne slaže i da tako ispravljeni projekt preda naručiocu - tužiocu. Kod takvog stanja stvari, po nalaženju drugostepenog suda, tuženi svoju ugovornu obavezu nije ispunio jer nije ispravio nedostatke na koje mu je tužilac ukazao, te je tužilac osnovano odustao od ugovora tražeći na ime naknade štete povraćaj datog avansa. (SI. 333/71); "Poslenik ima pravo na naknadu po zaključenom ugovoru o delu i u slučaju kada naručilac jednostrano bez razloga raskine ugovor" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 243/94).

833

UGOVOR O GRAĐENJU Poiam (čl. 630. ZOO) Građevinsko pravo obuhvata propise kojima se regulišu pravni odnosi u vezi sa građevinskim poslovima koji proizilaze iz ugovora o građenju. Tu spadaju projektovanje, izdavanje građevinske dozvole, obezbeđenje gradilišta, izgradnja objekta i dr. Ugovor o građenju je dvostrani teretni ugovor, kojim se izvođač obavezuje da izgradi građevinski objekat ili izvede druge građevinske radove, dok se investitor obavezuje da za izvršene poslove plati određenu naknadu. Ugovor mora biti pismen. Osnovni propis u ovoj materiji je Zakon o planiranju i izgradnji (,,S1. gl. RS", br. 34/06) Na poslove izvođenja građevinskih radova mogu se primeniti i Posebne uzanse o građenju, kojim se uređuju odnosi između naručioca i izvođača radova u poslovima izvođenja radova na građevinskim objektima, ako se stranke dogovore da se na ugovor o građenju primenjuju pomenute uzanse (član 10. ZOO). Ustupanje izgradnje građevinskog objekta vrši se putem javnog nadmetanja, prikupljanja ponuda i neposredne pogodbe. Kod nadmetanja za izgradnju investicionog objekta ne odlučuje samo cena ponuđenih radova, jer je cena samo jedan od elemenata koji se uzima u obzir prilikom odlučivanja. Čak učesnik u nadmetanju, čija je ponuda bila najpovoljnija, ne može tužbom zahtevati poništenje ugovora o građenju koji je investitor već zaključio s jednim učesnikom nadmetanja. U stvari, investitor se ne može naterati da zaključi ugovor o građenu s učesnikom nadmetanja koji tvrdi da su njegovi uslovi bili najpovoljniji. Kao ugovor o građenju smatra se i ugovor o inženjeringu, kome je predmet pored građenja objekta i izrada investicionog programa, investiciono tehničke dokumentacije, nabavke opreme i si. I ugovor „do pod ključ" smatra se ugovorom o građenju. Tom vrstom ugovora izvođač se obavezuje da od svog materijala sagradi ceo objekt, za određenu cenu, i da ključ od sagrađenog objekta preda u određeno vreme naručiocu, tj. investitoru. Izraz koji se upotrebljava u ugovoru, da će izvođač ugovorene radove izvesti „po principu inženjering do pod ključ" znači da će ih izvesti za fiksnu cenu, ali ako u toku ispunjenja ugovora izvede i neke neugovorene radove ili se odstupi od projekta, investitor takve radove mora da plati izvođaču posebno. Plaćanje se vrši putem privremenih situacija i na osnovu konačnog obračuna. Privremene situacije se odnose na izvedene radove do određenog perioda, a konačna posle izvedenih svih ugovorenih radova. Investitor ne može u vezi privremene situacije, koja je overena od nadzornog organa, isticati prigovore u pogledu količine i kvaliteta izvedenih radova. Izvođač radova ima pravo na isplatu privremene situacije i ako nadzorni organ nije overio takvu situaciju, pod uslovom daje zaračunate radove zaista izveo i pravilno ih po ugovoru obračunao. Ugovor o građenju je, u stvari, ugovor o delu, po kome se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu, odnosno da na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a naručilac se obavezuje da mu za to isplati određenu cenu. Prateći propisi za primenu pravila iz ovog zakona, tj. Zakona o obligacionim odnosima su Zakon o planiranju i izgradnji objekata i Posebne uzanse o građenju, kao i niz drugih propisa koji regulišu neka pravila u vezi građenja objekata. Ugovor o građenju je formalan ugovor, jer se prema stavu 2. cit. člana mora zaključiti u pismenoj formi. U definiciji ugovora o građenju upotrebljeno je više izraza koje treba objasniti. Pod "građevinom" se obično podrazumevaju: zgrade, brane, mostove, tunele, vodovode, kanalizaciju, puteve, železničke pruge, bunare i ostale građevinske objekte čija izrada zahteva veće i složenije radove, ali se pod tim pojmom ne podrazumevaju prethodni radovi, kao što su: istraživanja, izrada idejnih rešenja, izrada investicionog programa i si., ako nisu u vezi izgradnje kakvog određenog građevinskog objekta. Zakon o planiranju koristi termin „objekat", što podrazumeva građevinu koja predstavlja fizičku, tehnološku ili biotehničku celinu sa svim instalacijama, postrojenjima i opremom, odnosno same instalacije, postrojenja i oprema koja se ugrađuje u objekat ili samostalno izvodi (zgrade svih vrsta, saobraćajni, vodoprivredni i energetski objekti, unutrašnja i spoljna mreća i instalacije, objekti komunalne infrastrukture, industrijski, poljoprivredni i drugi privredni objekti, javne zelene površine, objekti sporta i rekreacije, groblja, skloništa i dr). Navedeni su izvođač i naručilac, odnosno „ubvestitor koji je definisan kao lice za čije potrebe se gradi objekat, odnosno koje fmansira izgradnju objekta i na čije se ime izdaje odobrenje za izgradnju). Izvođač je lice koje je ugovorom zaključenim sa naručiocem prihvatio obavezu da izvede radove koji su predmet ugovora. Zakon o planiranju i izgradnji propisuje dva oblika izvočača radova. Prvi je onaj koji je upisan u odgovarajući registar za građenje objekta, odnosno za izvođenje radova, uz ispunjenje odreedenih uslova u vezi sticanja 834

odobrenja za izgradnju objekata (član 89. Zakona o planiranju iizgradnji), a drugi je „odgovorni izvođač", koji postavlja strožije uslove za to lice u pogledu gradnje objekata (za objekte većih površina, licenca za odgovarajućeg izvođača, položen stručni ispit, iskustvo i si.) Upotrebljen je i izraz "na već postojećem objektu", što podrazumeva izvođenje radova kao što su: građevinski, montažni, instalaterski i završni radovi, kao i ugradnja uređaja, postrojenja i opreme, na novim ili postojećim objektima ili njihovim delovima. Cena radova je bitan elemenat ugovora o građenju. Ona se određuje po jedinici mere ugovorenih radova (jedinična cena) ili u ukupnom iznosu za ceo objekat (ukupno ugovorena cena). Obaveze izvođača radova su: a) da obezbedi gradilište (sam objekat građenje, radnike na radu, saobraćajnice, druge zgrade). Posebne uzanse o građenju propisuju pravila , odnosno obavezu izvođača da na pogodan način obezbedi i čuva izvedene radove, opremu i materijal od oštećenja, propadanja, odnošenja ili unošenja. On je dužan da na gradilištu preduzima mere i radi obezbeđenja sigurnosti objekta i radova, opreme, uređaja i instalacija, radnika prolaznika, sao braćaja, susednih objekata i okoline. b) da blagovremeno obaveštava naručioca o svim okolnostima koje su od značaja za izvršenje ugovore nog posla . U pitanju su činjenice čije je nastupanje od uticaja na ispunjenje ugovora, kao što su smetnje u ispu njenju ugovora, promena okolnosti i si. To obaveštavanje naručioca čini se u pismenoj formi ili upisom u građe vinski dnevnik, a u protivnom ne proizvodi pravno dejstvo, v) da u celoj fazi izgradnje objekta postupa kao dobar privrednik , što pretpostavlja njegovu stručnu i profesionalnu pažnju u oblasti građevinarstva, a odstupanje od tog načela znači odgovornost za štetu koju pričini naručiocu i trećim licima, g) da vodi građevinske knjige, odnosno građevinski dnevnik u skladu sa posebnim propisima. U stvari, izvođač radova vodi građevinsku knjigu za potrebe svoje operativne evidencije, a građevinski dnevnik za svakodnevnu komunikaciju sa naručioce, preko njegovog nadzornog organa, u koju naručilac obaveštava ugovorača o Činjenicama čije je nastupanje od uticaja na ispunjenje ugovora. Upis koji nadzorni organ naručioca izvrši u građevinski dnevnik predstavlja saopštenje izvođaču radova, koji proizvodi pravno dejstvo s obzirom na izvođačevu obavezu da overava svaki list dnevnika, a ako izvođač nije vršio overu dnevnika, to predstavlja njegov propust kojim se ne može koristiti u slučaju spora, pa se ne može pravdati da mu sadržina upisa nadzornog organa u građevinski dnevnik nije bila poznata, d) da obavi sve radove predviđene ugovorom o građenju . Izvođač odgovara za štetu, ako je pri izvođenju određenih radova postupao po zahtevima naručioca, osim ako dokaže daje pre izvršenja tih radova upozorio na ručioca na opasnost od štete, u kom slučaju se njegova odgovornost smanjuje ili isključuje, đ) da naručiocu omogući preko nadležnog organa svakodnevni pregled vršenja i izvršenja radova . Naime, naručilac ima pravo da vrši stručni nadzor nad radovima izvođača, radi proveravanja i obezbeđenja njihovog urednog izvođenja, naročito u pogledu vrsta, količina i kvaliteta radova, materijala i opreme i predviđenih rokova. Radi ostvarenja prava stručnog nadzora, naručilac ima pravo pristupa na gradilište, pogone i mesta za uskladištenje materijala, e) da ugovoreni objekt završi u ugovorenom roku . Rok u ugovoru o građenju je bitan elemenat ugovora, posebno zbog toga što ugovoreni radovi, po pravilu, dugo traju. Zbog toga je potrebno da stranke precizno odre de rokove za početak gradnje objekta, koji obuhvata i obavezu naručioca da u određenom vremenu preda izvo đaču svu potrebnu tehničku dokumentaciju, kao i mesto za izgradnju objekta - gradilište, i u vezi sa tim utvrđe nje roka kada će izvođač biti uveden u posao. Stranke se mogu dogovoriti da se produži rok za izvođenje rado va, ako je nastupila viša sila, zatim ako je nadležni organ privremeno zabranio dalje odvijanje radova, kao i u drugim slučajevima za koje izvođač nije odgovoran. Produženje rokova za izvođenje može nastati i u drugim slučajevima, koje stranke predvide u ugovoru o građenju, ali i u slučajevima za koje jedna od tih stranaka nije odgovorna stoje taj slučaj nastao. Stranke mogu u ugovoru o građenju predvideti i ugovorne kazne za slučaj za kašnjenja u vezi izvođenja radova, u skladu sa opštim odredbama o odgovornosti prema Zakonu o obligacionim odnosima, ž) da obiekat preda naručiocu . Odmah po završetku radova izvođač obaveštava naručioca da su radovi koji su predmet ugovora završeni. Tada stranke odmah, bez odlaganja, pristupaju primopredaji objekta i vrše konačan obračun. O primopredaji objekta stranke sastavljaju zapisnik, koji sadrži konstataciju da su radovi izvedeni po ugovoru, propisima i pravilima struke; da kvalitet izvedenih radova odgovara ugovorenom kvalitetu, i drugo što je bitno za utvrđenje pravog stanja u vezi završetka i predaje objekta naručiocu. Obaveze naručioca - investitora su: a) da izvođaču preda zemljište slobodno za gradnju . Predaja zemljišta izvođaču predstavlja uvođenje izvođača u poslove za koje je zaključen ugovor o građenju. Ono obuhvata predaju gradilišta koje podrazumeva pravo pristupa na gradilište 835

b) da izvođaču preda tehničku dokumentaciju na osnovu koje je izdato odobrenje za gradnju. Ta dokumentacija, prema Zakonu o planiranju i izgradnji, podrazumeva skup projekata koji se izrađuju radi: utvrđivanja koncepcije objekta, razrade uslova, načina izgradnje objekta i za potrebe održavanja objekta. Idejni projekat jeste projekat kojim se određuju: namena, položaj, oblik, kapacitet, tehničko-tehnološke i funkcionalne karakteristike objekta, organizacioni elementi objekta i izgled objekta, a glavni projekat je projekat kojim se utvrđuje građevinsko-tehničke, tehnološke i eksplotacione karakteristike objekta sa opremom i instalacijom, tehničkotehnološka i organizaciona rešenja za gradnju objekta, investiciona vrednost objekta i uslovi održavanja objekta. Tehnička dokumentacija sadrži i izvođački projekat i projekat izvedenog objekta. Za sve te kategorije utvrđenje postupak izrade i odobrenja od strane nadležnog organa, o kome mora posebno da vodi računa izvođač prilikom prijema od naručioca, odnosno od stručne organizacije koja je te poslove radila. Međutim, obaveza naručioca je i da izvođaču preda odobrenje za izgradnju, tzv. građevinsku dozvolu, kao i da ima dokumentaciju o obezbeđenju sredstava za fmansiranje ugovorenog objekta, koja služi samo kao dokaz da su ta sredstva obezbeđena za izgradnju ugovorenog objekta. O uvođenju izvođača u posao sastavlja se poseban zapisnik i to se konstatuje u građevinskom dnevniku. v) da izvođaču plati ugovorenu cenu . Cena se može ugovoriti, odnosno može se ugovoriti da se plaćati na osnovu privremenih situacija i okončane situacije. Privremena situacija predstavlja privremeni obračun za izvedene radove, koja ako odgovara pravom stanju, predstavlja osnov za isplatu cene za izvedene radove po toj situaciji. Naručilac iako je odobrio privremenu situaciju time nije priznao izvršene radove u pogledu kvaliteta i količine navedenih u privremenoj situaciji, jer ima pravo da stavi odgovarajuće prigovore, koji imaju uticaja kod obračuna i odobrenja okončane situacije. Okončana situacija se sastavlja po završetku svih ugovorenih radova, a naplaćuje se, po pravilu, ako drukčije nije ugovoreno, posle tehničkog prijema radova, odnosno po izvršenoj primopredaji izvedenih radova. Cena radova je bitan elemenat ugovora o građenju. Ona se može odrediti po jedinici mere ugovorenih radova (jedinična cena) ili u ukupnom iznosu za ceo objekat (ukupno ugovorena cena). Jedinična cena je u praksi prihvatljivija jer se njome ostvaruje da cena izvedenih radova odgovara njihovoj stvarnoj vrednosti, što znači da zadovoljava interese i naručioca i izvođača, dakle da naručilac ne plati cenu iznad vrednost naručenih radova, a izvođač da ne pretrpi štetu. Ovo utoliko pre ukoliko je kolebljivo tržište materijala i druge vrednosti koje čine elemente cene. U ugovoru o građenju izvođač i naručilac radova mogu ugovoriti kliznu skalu cena , tj. da se ugovorena cena može povećati, odnosno smanjiti, zavisno od cene materijala i od rada, kao i od drugih elemenata koji utiču na visinu troškova gradnje. Zakon dopušta odstupanja od navedenog pravila u sledećim slučajevima: 1) Izvođač koji je svoju obavezu ispunio u predviđenom roku, može zahtevati povećanje cene radova, ali samo ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i njegovog ispunjenja, povećale cene elemenata na osno vu kojih je povećana cena radova, "tako da bi trebalo da ta cena bude veća za više od dva procenta". U tom slu čaju, izvođač može zahtevati samo razliku u ceni radova koja prelazi dva procenta. 2) Izvođač koji nije ispunio svoju obavezu u ugovorenom roku predviđenog u ugovoru, ne može zahtevati povećanje cene radova, osim ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i dana kada je prema ugovoru trebalo da radovi budu završeni, povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, tako da bi ona u tom slučaju, prema novim cenama tih elemenata, bila veća za više od pet procenata. U ovom slučaju izvo đač može zahtevati razliku u ceni radova koja prelazi pet procenata. 3) Kod ugovora sa fiksnom cenom, izvođač može i pored toga stoje u ugovoru prihvatio da se posle zaključe nja ugovora neće menjati cene radova , čak i ako se povećaju cene elemenata na osnovu koje je cena određena, zahte vati izmenu cena radova - ako su se cene elemenata povećale u tolikoj meri da bi trebalo da cena radova bude veća od deset procenata. U ovom slučaju izvođač može zahtevati samo razliku u ceni koja prelazi deset procenata, ali na tu razliku on ne bi imao pravo "ako je do povećanja cene elemenata došlo posle njegovog dolaska u docnju". 4) Ugovor o građenju može naručilac raskinuti , ako se od zaključenja ugovora do ugovorenog roka zavr šetka radova cene elemenata povećaju u tolikoj meri da predstavljaju znatno povećanje. U tom slučaju naručilac je dužan da izvođaču isplati odgovarajući deo ugovorene cene za dotle izvršene radove, kao i pravičnu naknadu za učinjene neophodne troškove. 5) Odredbe člana 639. ovog zakona, predviđaju mogućnost sniženja ugovorene cene ako su se od zaklju čenja ugovora do ugovorenog roka završetka radova cene elemenata snizile za više od dva procenta, ako su ra dovi završeni u ugovorenom roku. U tom slučaju, kada su radovi završeni u ugovorenom roku, to sniženje koje može da traži naručilac, određuje se prema odgovarajućem sniženju ugovorene cene radova iznad tog procenta. To pravo da naručilac može tražiti sniženje ugovorene cene, pripada naručiocu i u slučaju ako je ugovorena nepromenljivost cene radova, a oni su izvršeni o roku, ako su se cene elemenata na osnovu kojih je određena cena smanjena za toliko da bi cena bila niža za više od deset procenata, i to za razliku u ceni preko deset procenata. 836

Naručilac i izvođač radova mogu zaključiti ugovor o građenju na principu "ključ u ruke". Ovaj način zaključenja ugovora o građenu je specifičan u toliko što se izvođač obavezuje da izvrši "skupno" sve radove, koji su predviđeni za izgradnju celog objekta, za ugovorenu cenu radova. Pri tom, obaveza izvođača je da za ugovorenu cenu izvrši i one radove koji nisu predviđeni ugovorom, kao i one radove koji predstavljaju višak radova, a isključuje uticaj manjkova radova na ugovorenu cenu. Međutim, ako naručilac naknadno naruči još neke radove, bilo u toku izgradnje ili po završetku ugovorenih radova, izvođač ima pravo da od naručioca traži da ovaj posebno plati te radove. Pod naknadnim radovima podrazumevaju se oni radovi koji nisu ugovoreni i nisu nužni za ispunjenje ugovora, a naručilac zahteva da se izvedu (uzansa 9. tačka 8. Posebnih uzansi o građenju) Inače, naknadni radovi su uvek predmet posebnog ugovaranja, bez obzira iz čega se sastoje, kad se izvode, koliki je njihov obim i vrednost. Odredbe o gradnji na principu "ključ u ruke" ne predviđaju odredbe o nemogućnosti izmene ugovorene cene zbog nastupanja promenjenih okolnosti i plaćanja naknadnih radova. Teorija, a i sudska praksa smatraju da se ugovorači ne odriču izmene cene zbog promenjenih okolnosti, jer u slučaju nastanka promenljivih okolnosti, ugovor te vrste ne čini više ugovorenu cenu fiksnom, pozivajući se na odredbe iz Posebnih uzansi o građenju (uzansa 34. st. 2, zatim uzanse 23 do 26), a posebno na odredbe člana 133. ovog zakona, koje propisuju pravo na raskid ugovora ako su posle zaključenja ugovora nastupile okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, u toj meri daje očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana. Kod primene odredaba koje regulišu pitanje u vezi sa ugovorom o građenju imaju se u vidu odredbe člana 21. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano, po kojima se na obligacione odnose primenjuju uzanse, ako su učesnici u obligacionim odnosima ugovorili njihovu primenu, ili ako iz okolnosti proizlazi da su njihovu primenu hteli, a u građevinarstvu to su Posebne uzanse o građenju, koje regulišu odnose između naručioca i izvođača radova u poslovima izvođenja radova na građevinskim objektima. Prema uzansi 2. Posebnih uzansi o građenju, smatra se da su ugovorači pristali na primenu uzansi, ako primena uzansi nije ugovorom isključena u celini ili delimično. Međutim, odredbama člana 1107. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se posebne uzanse neće primenjivati ako ugovorne strane nisu pristale na njihovu primenu, odnosno ako ih ugovorom nisu isključile. U stavu 3. istog člana propisano je, pored ostalog, da se posebne uzanse, koje su suprotne dispozitivnim normama zakona, neće primenjivati, osim ako su ugovorne strane izričito ugovorile primenu posebnih uzansi. Međutim, mora se voditi računa o rešenju koje daju odredbe člana 10. Zakona o obligacionim odnosima, a naime da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.

Sudska praksa Odgovornost za nedostatke građevine - (iziašnjenje biv. Saveznog suda) "Uočen je veći broj predmeta po tužbama javnih preduzeća za stambene usluge radi otklanjanja nedostataka u garantnom roku, protiv solidarno tuženih investitora i izvođača radova. Prvostepeni sudovi usvajaju ovakve zahteve, a Viši privredni sud takve presude potvrđuje. Vraćene su dve revizijske odluke Vrhovnog suda, kojim su ukinute presude privrednih sudova u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev prema investitoru. Odredbom iz člana 641. ZOO predviđeno je da se u pogledu odgovornosti za nedostatke građevine primenjuju odgovarajuće odredbe ugovora o delu. Prava naručioca prema izvođaču zbog nedostatka građevine prelaze na sve docnje sticaoce građevine ili njegova dela, ali s tim da docnijim sticaocima ne teče novi rok za obaveštenje i tužbu, već im se uračunava rok prethodni (član 642. ZOO). Radi se o prelasku prava iz odgovornosti za nedostatke. Osim toga, u odredbi iz člana 643. ZOO je regulisano da nosilac stanarskog prava na stanu u društvenoj svojini ima pravo da zahteva od izvođača otklanjanje nedostatka u granicama njegove odgovornosti za nedostatke građevine prema naručiocu. Iz ovakve regulative jasno proizilazi da se prava po osnovu nedostatka na izvedenim radovima mogu ostvariti samo prema izvođaču a ne i prema investitoru, odnosno naručiocu i da prava docnijih sticalaca zgrade ili stanova (građevine ili njenog dela), proizilaze iz prava naručioca prema izvođaču. U napred navedenim slučajevima došlo je do pogrešne primene materijalnog propisa u pogledu solidarne odgovornosti naručioca i izvođača radova. Takva solidarna odgovornost postoji u skladu sa odredbom iz člana 207. ZOO, kada naručilac i izvođač radova na nepokretnostima solidarno odgovaraju trećem licu za štetu koja mu nastane u vezi sa izvođenjem tih radova. Međutim, u pitanju je naknada štete što treba strogo razlikovati od odgovornosti za nedostatke građevina " (Savezni sud -1995. godine);

837

Overa privremene situacije Overa privremene situacije od nadzornog organa, učinjena u ime naručioca i istovremeno snabdevena pečatom firme naručioca poseduje učinak kao da je privremenu situaciju overio ugovorom o građenju određen organ naručioca ". Iz obrazloženja: Tuženi u žalbi navodi da zahtev tužioca ne stoji jer je drugu privremenu situaciju za tuženog trebao overi-ti njegov tehnički direktor sa, za tu svrhu, specijalno nabavljenim štambiljom. Žalbeni sud navode tuženog ceni kao neosnovane. Ovo zato što se ispod klauzule u navedenoj privremenoj situaciji konstatuje da su radovi stvarno izvršeni, a njihova cena pravilno obračunata, te da se nalazi potpis nadzornog organa overen pečat tuženog. To je dovoljan dokaz daje tuženi potvrdio kvalitet izvršenih radova čija je cena predmet tužbenog zahteva (presuda VPS, Pž. 1960/93.); Ispunjenje obaveze (isplata cene za ugovorene radove) Podizvođač radova ima pravo da od glavnog izvođača radova po zaključenom ugovoru traži isplatu cene, ako tim ugovorom isplata nije uslovljena naplatom od investitora" Iz obrazloženja: "Presudom Privrednog suda usvojen je tužbeni zahtev kojim je glavni izvođač radova obavezan da isplati podizvođaču cenu za izvedene radove. Presudom Višeg privrednog suda odbijena je žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda Vrhovni sud Srbije je našao da revizija tuženog nije osnovana. Iz stanja u spisima proizlazi da je tužilac kao podizvođač zaključio sa tuženim, kao glavnim izvođačem, ugovor o izvođenju radova na određenom objektu u inostranstvu. Ugovorom je predviđeno da će se isplata deviznog dela naknade, izvršiti u određeno vreme od strane glavnog izvođača. U ovakvoj situaciji neosnovano se tuženi poziva na činjenicu, da kao glavni izvođač nije uspeo da naplati svoje potraživanje od inostranog investitora Naime, prema odredbama ugovora sporni odnos stranaka nezavisan je od odnosa tuženog i investitora i isplata naknade za izvedene radove od strane podizvođača nije uslovljena prethodnom naplatom od inostranog investitora Prema tome, potraživanje tužioca dospelo je u ugovorenom roku, bez obzira na to da lije tuženi naplatio svoje potraživanje od investitora " (prema odluci VSS, Prev. 173/94); Odgovornost za nedostatke kod ugovora o građenju Prava po osnovu odgovornosti za nedostatke na izvedenim radovima kod ugovora o građenju, ostvaruje investitor prema izvođaču radova i ta prava investitora prelaze na docnje sticalaca građevine. Ova prava se ne mogu ostvariti prema investitoru, pa on ne može biti obavezan da otkloni nedostatke". Iz obrazloženja "Presudom privrednog suda obavezani su investitor i izvođač radova da solidarno otklone nedostatke na građevini. Viši privredni sud je odbio žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu. Vrhovni sud Srbije je našao daje revizija tuženog investitora osnovana. Privredni sudovi su pogrešno odlučili o tužbenom zahtevu prema investitoru. Naime, prava po osnovu odgovornosti za nedostatke na izvedenim radovima ostvaruje investitor prema izvođaču radova, i ta prava investitora prelaze na docnje i sticaoce građevina, a mogao ih je, prema članu 643. ZOO, vršiti i nosilac stanarskog prava. Prema tome, ova prava ne mogu se ostvarivati prema investitoru i on ne može biti odgovoran i obavezan da otkloni nedostatke " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 389/94); Odgovornost izvođača za nedostatke građevinskog objekta izgrađenog za tržište - "Na odgovornost prodavca za materijalne nedostatke građevine koju je izradio za tržište primenjuje se, pored pravila o odgovornosti iz ugovora o prodaji, i pravila o odgovornosti izvođača prema prvom i svakom kasnijem sticaocu građevine ili njenog dela, odnosno prema nosiocu stanarskog prava, kao i pravila o odgovornosti za solidnost građevine (čl. 641-647. Zakona o obligacionim odnosima) " -pravno shvatanje Saveznog suda, načelni stav br. 15/89; Odgovornost izvođača zbog rada po nerevidiranom projektu - "Izvođač radova je odgovoran za štetu nastalu izgradnjom nefunkcionalnog objekta po nerevidiranoj projektnoj dokumentaciji i bez odgovarajuće građevinske dozvole. On se može osloboditi te odgovornosti samo pod uslovom da je pre izvođenja radova upozorio naručioca na opasnost od štete " (prema odluci VSS, Prev. 449/00); Prekluzivni rok - "Prekluzivni rok iz člana 616. st. 1. ZOO jeste zakonom određen protek vremena, posle čijeg isteka određeno pravo prestaje da postoji, ako ga njegov titular ne izvrši u tom roku " (prema odluci VSS, Prev. 399/99); 838

Odgovornost izvođača za solidnost građevine - "Izvođač odgovara za nedostatak u izradi građevine koje se tiče njene solidnosti 10 godina. Investitor mora održati polugodišnji rok reklamiranja iz čl. 645. st. 1. ZOO, da bi zatim po stavu 2. istog člana u roku od godine dana, računajući od dana učinjene reklamacije, mogao da putem suda ostvaruje prava po osnovu odgovornosti za nedostatke u izradi građevine koji se tiču njene solidnosti" (prema odluci VSS, Prev. 464/00); Odgovornost pravnog sledbenika - "Investitor može zahtevati otklanjanje nedostataka u gradnji i od pravnog sledbenika poslovne zajednice koja je u ugovoru o gradnji označena kao izvođač radova, bez obzira što je ona te poslove preuzela za račun drugog preduzeća " (prema odluci VSS, Prev. 425/98); Odgovornost za ugradnju nekvalitetnog materijala - "Izvođač radova odgovara za štetu nastalu ugradnjom nekvalitetnog materijala i u slučaju kada je materijal odabrao investitor, a on ga nije upozorio daje odobreni materijal neodgovarajućeg kvaliteta " (prema odluci VPS, Pž. 1156/99); Solidarna odgovornost naručioca radova - "Ispostavljanjem privremenih situacija samo jednom od naručilaca radova , ne može se isključiti solidarna odgovornost za ugovorenu cenu radova i ostalih lica koja su u tom svojstvu označena u ugovoru o građenju " (prema odluci VSS, Prev. 744/98); Odgovornost proizvođača stanova za nedostatke u gradnji - "Za nedostatke u izgradnji građevine solidarno odgovaraju izvođači radova i lice koje je u ugovoru o kupovini i prodaji označeno kao proizvođač stanova na kojima su nedostaci ustanovljeni" (prema odluci VSS, Prev. 511/98); Ugovor o građenju. Cena radova. Konačni obračun. Primena posebnih uzansi o građenju - "Ukoliko naručilac građevinskih radova bez opravdanih razloga odbija učešće u konačnom obračunu, odnosno odugovlači sa svojim učešćem u izradi obračuna, izvođač može da izvrši obračun i o tome obavesti naručioca. Izvođač može da traži naplatu konačno izvedenih radova i podizanjem tužbe, analogno odredbama uzan-se 120. Posebnih uzansi o građenju ("SI. 1. SRJ", br. 17/77), gde bi sudsko veštačenje imalo sadržinu konačnog obračuna. Ovo pravo pripada kako naručiocu tako i izvođaču radova " (prema odluci VSS, Prev. 15/97); Docnja izvođača - "Povećanje cene elemenata na osnovu kojih je utvrđena cena radova od uticajaje na povećanje ugovorene cene gradnje, samo u slučaju da je takvo povećanje nastupilo pre docnje izvođača radova" (prema odluci VSS, Prev. 39/97); Avansno plaćanje i šteta - "Kod plaćanja cene radova putem avansa, investitor ima pravo od izvođača zahtevati kako povraćaj dela avansa koji nije pokriven radovima, tako i naknadu štete u vidu razlike u ceni za izvedene radove koje je platio drugom izvođaču" (prema odluci VPS, Pž. 5434/2000); Pravo izvođača na naknadu - "Neposredni izvođač radova ima pravo da od naručioca radova po zaključenom ugovoru traži isplatu cene, osim ako međusobnim ugovorom isplata nije uslovljena naplatom naručioca od glavnog investitora" (prema odluci VSS, Prev. 264/99); Ugovor o građenju. Izmena cene - "Kada je cena radova isplaćena izvođaču unapred, tada izvođač nema pravo na razliku u ceni, jer vrednost ugovorenih radova treba ceniti prema vremenu kada su ti radovi isplaćeni, a ne prema vremenu kada su radovi izvedeni" (prema odluci VSS, Prev. 522/99); Zastarelost potraživanja cene radova - "Zastara potraživanja cene radova po ugovoru o građenju počinje da teče prvog dana posle dana kada je izvođač radova mogao na osnovu konačnog obračuna da zahteva isplatu. Kako je zastareo novčani iznos cene, tada je zastarelo i eventualno potraživanje tužioca na ime zatezne kamate zbog docnje u plaćanju nominalnog iznosa, kao i zahtev za naknadu štete u smislu odredbe člana 278. st. 2. ZOO" (prema odluci VSS, Prev. 192/00); Sticanje svojine dogradnjom ili nadziđivanjem na tuđem građevinskom objektu - "Ako se dogradnjom ili nadziđivanjem izgradi poseban deo zgrade koji predstavlja zasebnu celinu, a vlasnik je za takvu gradnju znao i nije se protivio, savestan graditelj stiče pravo svojine na tom posebnom delu, shodno članu 24. st. 1. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima" (prema odluci VSS, Prev. 189/99); Otklanjanje nedostatka na stanovima - aktivna legitimacija javnog preduzeća za javne usluge - Javno preduzeće za stambene usluge je pravni sledbenik bivšeg SlZ-a stanovanja u pogledu stanova udruženih u zajednicu stanovanja, pa je u vezi zahteva za otklanjanje nedostataka na stambenoj zgradi aktivno legitimisana za podnošenje tužbe protiv naručioca i izvođača radova radi uklanjanja nedostataka na stanovima (prema odluci VPS, Pž. 1445/94); Depozit -"od depozita koji je rezervisan za otklanjanje nedostataka pojavljenih u garantnom roku, investitor može po isteku ostavljenog roka zadržati samo onaj iznos koji je potreban da se mogu isplatiti radovi na otklanjanju nedostataka, a ostatak je dužan vratiti deponentu" (prema presudi VPS u Beogradu, P-l 23/71); "Ako se investitor nije koristio svojim pravom da zahteva ugovornu kaznu, on time nije izgubio pravo da od izvođača radova zahteva naknadu štete " (prema presudi ranijeg Vrhovnog privrednog suda, Sl-2 72/72), 839

"Ako je izvršilac posla izvršio obavezu i ugovoreni posao uradio, nije ovlašten da naplatu potraživanja ostvaruje privremenim situacijama, već je dužan da izvrši konačan obračun i po njemu traži naplatu" (prema presudi VPS u Beogradu. Pž-J 626/73); "Izvođač radova nema pravo zaloga na stvarima investitora radi obezbeđenja naplate svojih potraživanja za izvedene radove " (prema presudi VPS u Beogradu, Pž-2631/73); "Izvođač ima pravo da zahteva od investitora naknadu za izvedene radove nezavisno od toga stoje radove počeo pre dobijanja potvrde da su sredstva obezbeđena. Započinjanje radova bez prethodnog dobijanja potvrde o obezbeđenosti sredstava predstavlja privredni prestup, ali to ne lišava izvođača prava na naknadu za izvedene radove " (prema presudi VPS u Beogradu. P-l 110/72); "Plaćanje po privremenim situacijama predstavlja isplatu akontacije. Posle predaje radova isplata se može tražiti samo na osnovu konačnog obračuna " (prema presudi VPS u Beogradu, P-l 773/73); "Kod ugovora o građenju po sistemu "pod ključ", izvođač može da traži razliku u ceni, ako je do poskupljenja radova došlo za vreme docnje koja je nastala krivicom investitora " (prema presudi VPS u Beogradu, P-69 8/72); Otklanjanje nedostataka u garantnom roku - "Investitor je ovlašten da na teret izvođača otkloni sam ili preko treteg lica nedostatke koji su se pojavili u garantnom roku, ako to izvođač ne učini u ugovorenom, odnosno primerenom roku" (prema presudi VPS u Beogradu. Pž-3295/73); "Odnos izvođača radova i podizvođača je samostalni pravni odnos i podizvođač je dužan da ispuni svoju obavezu prema uslovima ugovora zaključenim sa izvođačem. Okolnost što je izvođač propustio da obavesti podizvođača o vremenu kada je utvrđivao količinu i kvalitet izvedenih radova sa investitorom, samo po sebi ne znači da je podizvođač oslobođen obaveza u pogledu nekvalitetno izvedenih radova" (premapresudi VPS u Beogradu, Pž-2197/74); Ugovorna kazna - "Da bi investitor ostvario svoje pravo na ugovornu kaznu zbog docnje izvođača, mora izričito da saopšti izvođaču da zadržava ovo pravo. Ovo saopštenje može se dati od početka docnje izvođača pa sve do konačnog obračuna, ukoliko je obračun izvršen u primernom roku od predaje radova " (prema presudi VPS u Beogradu, Pž-1668/75); Kada investitor odustane od izgradnje - "Kada se investitor i projektant sporazumeju da te projektant određene nedostatke u projektu otkloniti tokom izgradnje objekta, a investitor kasnije odustane od izgradnje objekta, onda stoji obaveza platanja ugovorene cene za izradu projekta umanjene za vrednost neizvršenih radova " (prema presudi VPS u Beogradu, Sl-305/74); Fiksna cena i otežani us lovi - "Kada posle zaključenja ugovora o građenju u kome je ugovorena fiksna cena dođe do nepredviđenogpovetanja troškova građenja usledporasta cena usluga i ličnih dohodaka radnika, i to u meri u kojoj bi za izvođača ispunjenje ugovora bilo preterano otežano, onda on može osnovano tražiti izmenu ugovora u pogledu cene usluga i ličnih dohodaka radnika, ali ne i u odnosu na cenu građevinskog materijala, ako je celokupan ugovoreni iznos kupoprodajne cene primio odmah po potpisivanju ugovora" (prema presudi VPS u Beogradu, Pž-4859/76); Član 630, u vezi člana 22. st. 2. - "Ovlaštenje potpisnika ugovora o građenju podrazumeva i ovlaštenje za potpisivanje okončane situacije " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 266/96).

Primer ugovora o građenju UGOVOR O GRAĐENJU zaključen dana _______godine u ---------------------, između--------------------------------, koga zastupa ___________________________( u daljem tekstu: naručilac) i _______________________, koga zastupa ______________________________(u daljem tekstu: izvođač) Naručilac i izvođač sporazumeli su se o sledećem: 1) Izvođač se obavezuje da za naručioca sagradi jednu stambenu zgradu na kat. parceli br. , KO__________, prema investiciono-tehničkoj dokumentaciji, koja je sastavni deo ovog ugovora. 2) Izvođač se obavezuje da radove izvodi prema tehničkim propisima koji važe za izgradnju objek ta iz prethodne tačke; da ugrađuje materijal koji odgovara propisanim standardima, odnosno koji je snabdeven atestom izdatim od strane stručne organizacije ovlašćene za ispitivanje tog materijala; da bla govremeno preduzme mere za sigurnost ugovorenog objekta i radova, opreme, uređaja i instalacije, rad nika, prolaznika, saobraćaja i susednih objekata; da se pridržava tehničke dokumentacije na osnovu koje je izdato odobrenje za gradnju. 840

3) Izvođač će na zahtev naručioca da izvede i naknadne radove, za koje će mu ovaj dostaviti poseb nu investiciono-teliničku dokumentaciju, za cenu po jedinici mere ugovorenih radova. 4) Naručilac je dužan da izvođaču preda investiciono-tehničku dokumentaciju na osnovu koje je izdato odobrenje za gradnju, kao i zemljište slobodno za gradnju, od kada se i računa rok početka gradnje. 5) Izvođač se obavezuje da ugovorene radove izvede u roku od_______meseci, računajući od roka početka gradnje. 6) Rok iz prethodne tačke produžiće se samo ako je naručilac u toku izvršenja radova bio sprečen višom silom, odnosno izvanrednim događajem koji nije mogao biti predviđen u toku zaključenja ovog ugovora, kao i u slučaju izvršenja naknadnih radova, i to za vreme dok traje viša sila, odnosno izvanredni događaj, a u slučaju naknadnih radova za vreme srazmerno obimu tih naknadnih radova. 7) Naručilac se obavezuje da izvođaču za izgrađeni objekat iz tačke 1) ovog ugovora isplati ukupno ____________________dinara (ili, ako je u pitanju cena po jedinici mere ugovorenih radova isplati iznos koji će se utvrditi po završetku objekta po jedinici mere ugovorenih radova datih u ponudi izvođaču). 8) Cena iz prethodne tačke će se izmeniti za slučaj nastupanja više sile, odnosno izvanrednog doga đaja koji nije mogao biti predviđen u vreme zaključenja ugovora, ako oni utiču na visinu cene. 9) Cena iz tačke 7) ovog ugovora izmeniće se i u slučaju povećanja cene materijala, uređaja i tran sportnih usluga na tržištu, ako su pojedinačne cene povećane za______%, kao i u slučaju povećanja troško va života za______%, ako su ta povećanja nastala pre isteka ugovorenog roka za izvođenje ugovorene gradnje. 10) Ako izvođač dokaže opravdanost zahteva za povećanje cene izgradnje, stranke zaključuju do punski ugovor. 11) Naručilac je dužan da izvođaču plati ugovorenu cenu prema privremenim - mesečnim situacija ma, koje će mu za svaku izvršenu mesečnu fazu gradnje ispostaviti izvođač. Isplata se ima izvršiti u roku od 8 dana od dana prijema overene privremene situacije, na žiro račun izvođača _________kod __________banke u______, a u slučaju prekoračenja navedenog roka naručilac je dužan da plati izvođaču i _______% kaznene kamate od dana docnje do dana isplate. 12) Konačni obračun naručilac i izvođač izvršiće po prijemu objekta. 13) Izvođač se obavezuje da za svaki dan prekoračenja završetka roka gradnje, za koji je kriv, plati naručiocu na ime ugovorne kazne____________(promila) od ukupno ugovorene vrednosti objekta, ali ne više od________dinara. 14) Izvođač je dužan da naknadi (stvarnu) štetu naručiocu, ako je svojom krivicom zakasnio sa pre dajom objekta u ugovorenom roku, a naručilac je dužan da naknadi stvarnu štetu izvođaču ako je zaka snio da blagovremeno isplati iznos po privremenoj situaciji, odnosno po konačnom obračunu. 15) Nadzor u ime naručioca vršiće________________________, a rukovodilac radova izvođača je Izvođač se obavezuje da po završenoj gradnji očisti gradilište i uredi zemljište prema tehničkoj dokumentaciji. 17) Primopredaja objekta će se izvršiti zapisnikom po izvršenom tehničkom pregledu i dobijanju odobrenja za upotrebu, što će obezbediti izvođač. 18)___________________________________________________(ostali uslovi). 19) Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odgovarajuće odredbe ugovora o gra đenju iz Zakona o obligacionim odnosima, a ako neki odnos nije uređen tim odredbama primeniće se od govarajuće odredbe Posebnih uzansi o građenju. 20) U slučaju spora nadležan je Privredni sud u__________________. 21) Ovaj ugovor je sastavljen u_____primeraka, od kojih svaka strana dobija po______primerka. 16)

Naručilac, (ovlašćeno lice)

Izvođač, (ovlašćeno lice)

Opšte odredbe ugovora o građenju propisuju da se ugovor o građenju zaključuje i kada naručilac želi da se na već postojećem objektu, prema određenom projektu, na određenom zemljištu, sagradi, odnosno obave u određenom roku kakvi drugi građevinski radovi. Uslovi, prava i obaveze naručioca i izvođača kod ovakvog slučaja, identični su kao kod zaključenja ugovora o građenju posebnog objekta.

841

Primer ugovora o adaptaciji poslovnog prostora UGOVOR O ADAPTACIJI POSLOVNOG PROSTORA ___,

zaključen dana_____________. godine u_________, između preduzeća_________, iz________, ul.__________br. koga zastupa direktor___________(u daljem tekstu: naručilac), i preduzeća___________, iz________ul.

___, br.____, koga zastupa direktor___________(u daljem tekstu: izvođač). Naručilac i izvođač su se sporazumeli o sledećem: 1. Izvođač se obavezuje da za naručioca izvrši adaptaciju poslovnog prostora, vlasništvo naručioca, u ________________, prema investiciono-tehničkoj dokumentaciji, koja je sastavni deo ovog ugovora, po sistemu "ključ u ruke". 2. Izvođač se obavezuje da za adaptaciju predmetnog poslovnog prostora uradi projektnu dokumentaciju prema važećim propisima, a prema projektnom zadatku naručioca, koju će mu predati najkasnije do________. godine. 3. Cene radova i opreme, koju obezbeđuje izvođač, navedeni su u ponudi izvođača od________godine, koja je prihvaćena od naručioca. 4 Izvođač se obavezuje da radove izvede prema tehničkim propisima koji važe za adaptaciju poslovnog prostora iz prethodne tačke; da ugradi materijal koji odgovara propisanim standardima; da blagovremeno preduzme mere za sigurnost ugovorene adaptacije i radova, opreme, uređaja i instalacije, radnika, prolaznika, saobraćaja; da se pridržava tehničke dokumentacije na osnovu koje je izdato odobrenje za adaptaciju. 5. Izvođač je dužan da na zahtev naručioca izvede i naknadne radove za koje će mu ovaj dati poseban pro jektni zadatak, koji će isprojektovati izvođač. 6. Naručilac je dužan da izvođaču preda investiciono-tehničku, odnosno projektnu dokumentaciju na osnovu koje je izdato, odnosno na koju je dobio odobrenje nadležnog organa za adaptaciju predmetnog poslovnog prostora, kao i ostale saglasnosti nadležnih organa potrebnih za predmetnu adaptaciju, uključujući i saglasnost nadležne elektro-distribucije, vodovoda i kanalizacije, koje će sam obezbediti, a dan predaje te dokumentacije i saglasnosti, kao i poslovnog pro stora za adaptaciju smatraće se kao dan početka računanja roka adaptacije. 7. Izvođač se obavezuje da ugovorene radove izvede u roku od___________________dana, računajući od roka početka adaptacije. 8. Rok iz prethodne tačke produžiće se samo ako je izvođač u toku adaptacije bio sprečen višom silom, odno sno izvanrednim događajem koji nije mogao biti predviđen u toku zaključenja ovog ugovora, kao i u slučaju izvrše nja naknadnih radova, i to za vreme dok traje viša sila, odnosno izvanredni događaj, a u slučaju naknadnih radova za vreme srazmerno obimu tih naknadnih radova. 9. Naručilac se obavezuje da izvođaču za izvršenu adaptaciju iz tačke 1. ovog ugovora isplati ukupno dinara. 10. Cena iz prethodne tačke će se izmeniti za slučaj nastupanja više sile, odnosno izvanrednog događaja koji nije mogao biti predviđen u vreme zaključenja ugovora, ako oni utiču na visinu cene. 11. Cene iz tačke 9. ovog ugovora izmeniće se i u slučaju povećanja cene materijala, uređaja i transportnih usluga na tržištu, ako su pojedinačne cene povećane za____%, ako su ta povećanja nastala pre isteka ugovorenog ro ka za završetak ugovorene adaptacije. 12. Ako izvođač dokaže opravdanost zahteva za povećanje cene ugovorene adaptacije, stranke zaključuju do punski ugovor. 13. Naručilac je dužan da izvođaču plati ugovorenu cenu iz tačke 9. ovog ugovora, prema sledećoj dinamici plaćanja: a)______% na dan potpisivanja ovog ugovora, b)______% na dan početka montaže izloga poslovnog prostora, c)______% na dan završetka ugovorenih radova, ali ne kasnije od 8 dana. 14. Konačni obračun naručilac i izvođač izvršiće po pismenom prijemu objekta. 15. Garantni rok za izvedene radove iznosi godinu dana od dana izvršene primopredaje adaptiranog poslov nog prostora, a za opremu prema vremenu garancije proizvođača te opreme. 16. Izvođač je dužan da naknadi stvarnu štetu naručiocu ako je svojom krivicom zakasnio sa predajom adap tiranog objekta u ugovorenom roku, a naručilac je dužan da naknadi stvarnu štetu izvođaču ako je zakasnio da bla govremeno isplati iznos u rokovima utvrđenim u tački 13. ovog ugovora. 17. Nadzor u ime izvođača vršiće__________, a rukovodilac radova izvođača je_________________. 18. Primopredaju adaptiranog objekta će se izvršiti zapisnikom po izvršenom tehničkom pregledu, što će obezbediti izvođač. 19. Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primenjivaće se odgovarajuće odredbe ugovora o delu, odno sno ugovora o građenju iz Zakona o obligacionim odnosima. 20. U slučaju spora nadležan je Privredni sud u___________. 21. Ovaj ugovor je sastavljen u______primeraka, od kojih svaka strana dobija po______primerka. Naručilac, (ovlašćeno lice)

842

Izvođač, (ovlašćeno lice)

Primer predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave

TRGOVINSKI SUD U POVERILAC:__________________________________, iz______________, ul.________________, br. DUŽNIK:_____________________________________, iz______________, ul._________________, br. PREDLOG ZA IZVRŠENJE na osnovu verodostojne isprave radi naplate__________dinara u 4 primerka. Na osnovu okončane situacije od___________godine, koju je potpisao nadzorni organ dužnika, poverilac je kao izvođač radova, prema ugovoru o građenju od_____________. godine, izvršio radove za ra čun dužnika u vrednosti (razlika do vrednosti izvedenih radova) od________dinara. DOKAZ: konačna situacija od___________. godine. Poverilac je više puta opominjao dužnika da navedenu obavezu izmiri ali je to ostalo bez uspeha. Potraživanje po navedenoj okončanoj situaciji dospelo je na dan ispostave konačne situacije, odnosno _________. godine. DOKAZ: ugovor o građenju i aneks ugovora. Sa iznetih razloga predlaže se da Sud u smislu čl. 22. i 39. Zakona o izvršnom postupku donese REŠENJE Na osnovu okončane situacije poverioca_____________________, broj:________od____________go dine; i________________________, i td. OBAVEZUJE SE dužnik____________________, iz__________, ul._______, br._____, da u roku od osam dana isplati poveriocu________, iz______, dug u iznosu od_____dinara, sa za konskom zateznom kamatom, računajući istu počev od______godine do isplate, kao i troškove par ničnog postupka u iznosu od________dinara, i troškove ovog izvršnog postupka. ODREĐUJE SE IZVRŠENJE prema dužniku ________________, iz __________, radi naplate _______________dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, računajući istu počev od_________godine do ispla te, i na ime troškova parničnog postupka u iznosu od_______dinara, i izvršnog postupka u iznosu od ______________dinara, ZABRANOM novčanih sredstava koje dužnik ima kod NBJ - Zavoda za obračun i plaćanje, Filija la ______________, ž-rn br._________________i prenosom radi isplate tih sredstava i troškova ovog izvršenja na ž-rn poverioca _____________________________________________________________________________________ kod Zavoda za obračun i plaćanje u____________________, do namirenja. Dužniku se zabranjuje da vrši naplatu i raspolaže ovim sredstvima, a Zavodu za obračun i plaćanje u_____________se zabranjuje da sa računa dužnika vrši isplatu dužniku i trećim licima na zabranjenom potraživanju dok se isto ne namiri, pod pretnjom zakonskih posledica. Nalaže se Zavodu za obračun i plaćanje u________da zabranjeni iznos prenese na račun poverioca. Izvršenje će sprovesti Privredni sud u_____________. Ukoliko dužnik protiv ovog rešenja podnese prigovor, ovaj predlog se ima smatrati tužbom. Za poverioca - punomoćnik, .__________. godine TROŠKOVNIK: po AT______din. i za sudsku taksu.______din., ukupno:_________din.

843

Primer tužbe zbog neizvršenja ugovora o građenju TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Građevinsko preduzeće__________________iz_____________, ul.______________, br. TUŽENIK:_____________________________________. iz______________, ul._____________, br. TUŽBA

radi duga vrednost:___________dinara.

1. Tužilac je kao izvođač radova za račun tuženog preduzeća, kao investitora, izgradio ___________________________________________________. Predmetni objekat je primljen, radovi isplaćeni i predati tuženom ____________ godine. Međutim, posebnim ugovorom o građenju od __________________________. godine, tužilac se obavezao da na istom placu podigne - izgradi prizemnu zgradu sa _____odeljenja, prema posebnoj tehničkoj dokumentaciji, koje treba da služe kao sporedne prostorije za potrebe već podignute zgrade. Tuženo preduzeće, kao investitor prizemne zgrade, obavezalo se da po izgradnji iste isplati tužiocu ugovorenu cenu po obračunu koji je utvrđen ugovorom. Dokaz: ugovor o građenju, zaključen između stranaka na dan________________. godine. 2. Tužilačko preduzeće je po izvršenoj izgradnji pomenute prizemne zgrade, dana________________. godine, ispostavilo tuženom preduzeću obračun radova u visini od___________dinara, i pozvalo tuženo preduzeće da mu dužni iznos isplati. Međutim, tuženo preduzeće je u svom pismu od________________. go dine prigovorilo obračunu, ističući da je obračun netačan i da su u njemu obračunati kao novi izvesni ele menti - građevinski materijal, i to:_____________________, koji su, navodno, već korišćeni; zatim, da je uračunato više materijala u krovnoj konstrukciji, a da su nepravilno obračunati drugi troškovi. Dokaz: obračun radova tužioca od_______________. godine, pismo tuženog preduzeća. 3. Navodi tuženog nisu tačni, što se može dokazati veštačenje. Zbog toga tužilac predlaže da se kao dokaz izvede veštačenje putem veštaka građevinske struke. Dokaz: obračun radova tužioca od_______________. godine, pismo tuženog preduzeća. Stoga, tužilac predlaže da sud, po sprovedenom postupku i izvođenju dokaza, donese PRESUDU Obavezuje se tuženo preduzeće __________________, iz _________;______, da tužiocu __________________________ iz ___________, na ime duga po osnovu ugovora o građenju, isplati iznos od ____________________dinara, sa zateznom kamatom od_____________godine do isplate, kao i troškove parnič nog postupka, sve u roku od osam dana od dana pravosnažnosti, pod pretnjom prinudnog izvršenja. _____________godine. Za tužioca - punomoćnik, NAPOMENA: vidi primer tužbe za raskid ugovora o građenju i naknadu Štete - u Opštem delu ove knjige. Građevina (čl. 631. ZOO) Pojam "građevina" objašnjenje u odredbama ovog člana. Adekvatni izraz za izraz "građevina" je i "građevinski objekt", koji je nešto šire defmisan, dodajući i izraz "ako predstavlja zaokruženu funkcionalnu celinu", tj. ako on kao takav može samostalno da da služi određenoj nameni, zatim da se samostalno koristi u određene svrhe, kao što su: za stanovanje, za industrijsku ili drugi proizvodnju, za smeštaj robe, sirovine ili gotovih proizvoda, za čuvanje, ako što su hladnjače, zatim za saobraćaj, kao što su železničke stanice, magacini, železničke pruge, putevi, mostovi i drugo stoje već i navedeno u ovom članu. Kao "građevina" smatraju se i privremeni objekti, koji se grade na nekom zemljištu, sa nekim odstupanjima u odnosu na urbanistički plan za neko područje, koji može za neko vreme da posluži svrsi za koji se gradi, a privremeni objekti su i oni koji se grade kao pomoćni objekti koji služe izgradnji glavne građevine. Osnovne je kod definicije "građevina" daje to objekat "čija izrada zahteva veće i složenije radove. U svakom slučaju to se mora odnositi na izgradnju, a ne izolovano i na pripremne radove, ali ako se ugovori gradnja, 844

pod pojmom građevine, odnosno gradnje obuhvataju se svi poslovi koji su služili da se izgradi kakav objekat, počev od projekata, infrastrukture, do rušenja pomoćnih objekata koji su služili izgradnji "građevine". Pojam "građevina", odnosno "objekat" formulisan je i u Zakonu o planiranju i izgradnji, tako da se pod tim pojmom podrazumeva građevina koja predstavlja fizičku, tehnološku ili biotehničku celinu sa svim instalacijama, postrojenjima i opremom, odnosno same instalacije, postrojenja i oprema koja se ugrađuje u objekat ili samostalno izvodi (zgrade svih vrsta, saobraćajni, vodoprivredni i energetski objekti, unutrašnja i spoljna mreća i instalacije, objekti komunalne infrastrukture, industrijski, poljoprivredni i drugi privredni objekti, javne zelene površine, objekti sporta i rekreacije, groblja, skloništa i dr), o čemu je bilo reci i u čl. 630. ovog zakona. U članu 630. ovog zakona naveden je i izraz da ugovor o građenju obuhvata i već postojeće objekte na kojima se vrše kakvi drugi građevinski radovi. To podrazumeva određene adaptacije već postojećih građevinskih objekata, njihovo prepravljanje, kao na primer stambenog objekat u poslovni prostor, zatim neka pregrađivanja i dodavanja drugih delova postojećem objekti i si.

Nadzor nad radovima i kontrola kvaliteta materijala (čl. 632. ZOO) Odredbe ovog Člana određuju obavezu izvođača da omogući naručiocu radova da može da vrši stalni nadzor nad radovima i da vrši kontrolu količine i kvalitet upotrebljenog materijala. Ova obaveza ima u vidu da izvođač radova mora da vodi i knjigu koja se odnosi na radove koje izvodi, materijal i opremu koju ugrađuje, ali i da poseduje dokumentaciju o broju radnika koji rade na određenom objektu kao i o njihovoj stručnoj spremi i osposobljenosti da mogu sa uspehom da obavljaju ugovorene radove. Naručilac radova, po pravili, ne vrši sam neposredan nadzor nad izvođenjem radova, ali to njegovo pravo ne može isključiti izvođač radova i ako nadzor po ovlašćenju naručioca vrši neko drugi, koji za kontrolu rada i materijala ima potrebnu stručnu spremu. Za izvođača radova je bez značaja činjenica daje naručilac radova postavio za nadzornog organa lice koje ne može imati svojstvo nadzornog organa, jer posledice tog propusta snosi sam naručilac, pa i onda kada takav organ nadzora vrši overu privremenih situacija, za koje gaje poslove ovlastio naručilac. Inače, nadzorni organ, kao predstavnik naručioca radova, punovažno zastupa naručioca samo pri izvođenju ugovorenih radova, jer je njegova osnovna obaveza da se stara da se ugovorne obaveze izvrše u svemu prema dokumentima iz ugovora, propisima i zanatskim uzansama, a to znači da nadzorni organ bez prethodnog ovlašćenja naručioca ne može izdati izvođaču i takva uputstva kojima se u osnovi menjaju ugovorom zasnovani odnosi između izvođača i naručioca radova. Zbog toga, nadzorni organ nije ovlašćen, koristeći svoju funkciju, da punovažno daje naloge kojima se menjaju ili utvrđuju cene koje su već utvrđene između izvođača i naručioca. Nadzorni organ nije ovlašćen da menja tehničku dokumentaciju na osnovu koje se izvode radovi, ali ako uoči kakav nedostatak u tim dokumentima dužan je da o tome odmah obavesti naručioca i od njega traži dalja uputstva u vezi tog pitanja. On nije ovlašćen da menja ugovorenu cenu, kao i da sa izvođačem ugovara druge radove ili uređuje s njim druge imovinsko-pravne odnose, osim ako je za to posebno ovlašćen od naručioca radova.

Odstupanje od projekta (čl. 633. ZOO) Ugovoreni građevinski radovi se izvode po projektu građenja, odnosno tehničke dokumentacije za određeni objekat. Smatra se daje projekat građenja prihvaćen ako na njemu naručilac radova nije stavio primedbe, a ako ih je stavio daje izvođač dužan da ih prouči i postupi po eventualnom zahtevu naručioca. Ako izvođač radova, bilo prilikom prijema tehničke dokumentacije od naručioca, ili u toku izgradnje ugovorenog objekta uoči nedostatke u toj dokumentaciji, ili smatra da tu dokumentaciju treba menjati radi njenog poboljšanja ili iz drugih opravdanih razloga, izvođač je dužan da o tome blagovremeno obavesti naručioca. Izvođač radova nema pravo da sam menja tehničku dokumentaciju, pa ni u slučaju ako je istu sam izradio a naručilac je odobrio, jer ako je zaključen ugovor o građenju smatra se da ta dokumentacija predstavlja sastavni deo ugovora. Dogovor izvođača i naručioca u vezi izmene tehničke dokumentacije ima za cilj da se u celosti ostvari svrha ugovaranja, obezbeđujući na taj način i sigurnost izgrađenog objekta, a eventualno i smanjenje troškova izgradnje. Zbog toga za svako odstupanje od projekta građenja, odnosno tehničke dokumentacije koji se odnose na ugovorene radove, izvođač mora imati pismenu saglasnost naručioca. Izvođač odgovara, po pravilima svoje struke, mora da radi na izgradnji objekta sa povećanom pažnjom, pa ako i uoči kakvu grešku u tehničkoj dokumentaciji dužan je da ga o tome blagovremeno obavesti. U protivnom, izvođač odgovara za štetu nastalu usled greške u projektu, ako je znao ili morao znati za tu grešku, a produžio je izvođenje radova po takvoj dokumentaciji. 845

Izvođač odgovara za štetu na izgrađenom objektu ne samo kada je greška načinjena u projektu, ili kada je radio po pogrešnom uputstvu naručioca, odnosno njegovog nadzornog organa, a propustio je da na njih upozori investitora, već i onda kada greške u tehničkoj dokumentaciji nije utvrdio, mada je po pravilima svoje struke mogao i morao to da učini. Ova odgovornost izvođača nije isključiva, jer ako je postupao po tehničkoj dokumentaciji koju je primio od naručioca, odgovornost za štetu mora biti podeljena sa naručiocem. Ako je izvođač izveo radove odstupajući od utvrđene tehničke dokumentacije, a za to nije prethodno dobio saglasnost naručioca, on ne može da zahteva povećanje ugovorene cene za radove koje je izvršio bez takve saglasnosti. Ako projektnu dokumentaciju nije radio naručilac već specijalizovao preduzeće za to, o eventualnim greškama u toj dokumentaciji i potrebama izmena te dokumentacije u toku gradnje, mora biti obavešten naručilac, bez čijeg ovlašćenja se ne mogu izvoditi oni radovi koji se moraju izvesti izmenom navedene dokumentacije. Tako, na primer, ako se u toku izvođenja radova pojave takvi nedostaci u tehničkoj dokumentaciji u kojoj nije ništa predviđeno u pogledu ugrožavanja i zaštite susednih objekata, izvođač je dužan da sa tom činjenicom upozna naručioca, a eventualno i organ koji je izdao građevinsku dozvolu, zbog čega je ovlašćen i da prekine građenje dok se na osnovu dodatne saglasnosti naručioca ne izradi dopuna tehničke dokumentacije koja bi obuhvatila i tu zaštitu. Sve to, naravno, zahteva i izmenu cene ugovorene gradnje.

Sudska praksa "Izvođač radova ima pravo da potražuje isplatu nastale razlike usled povećanog obima radova, kada je imao saglasnost naručioca za odstupanje od projekta, odnosno povećanog obima radova " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 513/96).

Hitni nepredviđeni radovi (čl. 634. ZOO) Nepredviđeni radovi su oni radovi koji nisu ugovorom o građenju ugovoreni, a koji se moraju izvesti. Čak se i u stavu 2. ovog člana objašnjava da su nepredviđeni radovi oni čije je preduzimanje bilo nužno zbog osiguranja stabilnosti objekta ili radi sprečavanja nastanka štete, a izazvani su neočekivanom pojavom vode ili drugim vanrednim i neočekivanim događajima. Međutim, hitnost nepredviđenih radova ne daje pravo izvođaču da sam odluči o njihovom izvođenju. Da bi izvođač i te radove mogao da izvede, iako su hitni, on je dužan da po pismenom nalogu naručioca izvede nepredviđene radove. On bi mogao to da učini, odnosno da te radove izvede i bez saglasnosti naručioca samo ako zbog hitnosti tih radova nije bio u mogućnosti da pribavi tu saglasnost. Hitnost radova za koje je potrebno prethodno pribaviti saglasnost naručioca procenjuje se sa stanovišta da li je nastupio događaj koji može da se odloži do pribavljanja saglasnosti naručioca, ili se ne može odložiti ako bi to odlaganje prouzrokovalo kakvu štetu objektu, u kom slučaju je izvođač obavezan da te radove izvede i bez saglasnosti naručioca, a da ga po izvedenim nepredviđenim radovima odnosno otklanjanoj opasnosti o tome obavesti i naknadno od njega pribavi saglasnost za te izvedene radove. Hitnost izvođenja nepredviđenih radova postoji, dakle, u slučaju ako se započeti radovi mogu zaustaviti a da se ne naškodi objektu, sve dok izvođač ne pribavi potrebnu saglasnost naručioca o izvođenju nepredviđenih radova, i u slučaju kada nastane neki nepredviđeni događaj koji iziskuje hitnost izvođenja nepredviđenih radova, u cilju sprečavanja štete koja bi mogla nastati ako ti radovi ne bi bili preduzeti. Ako je izvođač izvršio nepredviđene radove, ili je to delimično učinio da bi sprečio nastanak štete, izvođač je dužan da bez odlaganja izvesti naručioca o nastalim pojavama i preduzetim merama. Za one radnje, odnosno nepredviđene poslove koje je naručilac učinio i bez prethodne saglasnosti naručioca, izvođač ima pravo na pravičnu naknadu za nepredviđene radove, koji su morali biti obavljeni. Izvođač koji je izveo nepredviđene radove, a koje je morao da izvede bez prethodne saglasnosti naručioca, ima pravo da traži izmenu ugovorene cene, po osnovu vanrednog događaja koji utiče na visinu cene. Vanredni događaj su nepredviđeni radovi koji se moraju obaviti da bi se sprečio nastanak štete. Kao vanredni događaj, zbog kojih su preduzeti nepredviđeni radovi, smatraju se, pored ostalih, nepredviđeni uslovi za izvođenje radova u zemlji ili vodi, koji nisu predviđeni tehničkom dokumentacijom. U slučaju nepredviđenih radova mora se sačiniti nova tehnička dokumentacija i ti radovi mogu biti predmet novog, ili aneks ugovora sa izvođačem koji je započeo izgradnju. Oni će biti predmet novog ugovora ako izvođač nije osposobljen da izvrši nastale nepredviđene radove, kada naručilac može da angažuje, odnosno sa drugim licem da zaključi ugovor o izvođenju tih radova. Međutim, naručilac je dužan da izvođenje nepredviđenih radova prvo ustupi izvođaču, a trećem licu ih može ustupiti ako izvođač odbije da ih izvede ili nije u mogućnosti da ih izvede, uopšte ili blagovremeno. 846

Ako izvođač radova odbije da izvede nepredviđene radove, a u mogućnosti je da to učini, ne postoji razlog da traži raskid ugovora, ali ako je raskid ugovora neminovan jer izvođač ne želi da završi ni započete radove, naručilac bi imao pravo da traži naknadu štete od izvođača ako bi bio prinuđen da započete radove poveri trećem licu, kao i drugu štetu koja bi za njega zbog raskida ugovora nastala. Ako bi do raskida ugovora došlo zbog toga što izvođač nije u mogućnosti da izvede nepredviđene radove, naručilac je dužan da mu isplati odgovarajući deo cene za već izvršene radove, kao i pravičnu naknadu za učinjene neophodne troškove. Posebno je pitanje ako su izvođač i naručilac zaključili ugovor u kome je uneta odredba "ključ u ruke", ili je cena ugovorena u ukupnom iznosu za vrednost celog objekta, ili dela objekta, ili određenih radova, koja obuhvata i vrednost nepredviđenih radova, za koje je izvođač u vreme zaključenja ugovora znao ili je morao znati da se moraju izvesti. U tom slučaju, izvođač mora izvesi sve nepredviđene radove, osim ako na te radove nije računao u vreme zaključenja ugovora zbog toga što nije osposobljen za te vrste radova.

Sudska praksa Pravo na naplatu naknadnih radova - "Kada je izvođač radova izveo sve radove na ugovorenom objektu, a nakon završetka radova po nalogu nadzornog organa izveo i naknadne radove koji su bili neophodni, tada ima pravo na naknadu za ove radove " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 400/96).

Cena radova (čl. 635. ZOO) I kod izgradnje objekata naručilac daje ponudu, kojom poziva zainteresovana lica, koja obavljaju građevinsku delatnost, kojom ih upoznaje sa objektom koji treba da se gradi i ostalim detaljima koja se predviđa tehničkom dokumentacijom, a posebno o ceni koju bi platio za poslove izgradnje tog objekta. Na taj način zainteresovani izvođači se upoznaju sa predmetom ugovora, a i cenom, koja može biti izražena kao: a) kao jedinična cena (po jedinici ugovorenih radova); b) u ukupnom iznosu (za ceo objekat), ili v) za pojedine vrste radova Jedinična cena se ugovara za jedinicu mere. Ta mera može biti izražena kao dužni metar, kao kvadratni metar, kao kubni metar i si. Jedinična cena se može ugovoriti i za pojedine faze izgradnje, a može imati uticaja i kod obračuna viška radova. Ona se može utvrditi i za slučaj nepredviđenih i naknadnih radova, kada se za te radove može zaključiti i poseban ugovor. Ukupna cena se određuje u jednom iznosu za ceo objekat ili za pojedine delove objekta, navođenjem svih radova koje izvođač treba da izvede za tu ukupnu cenu. Ako ugovorom o građenju, kojim je predviđena ukupna cena za objekat ili jedan njegov deo, nisu obuhvaćeni i neki nepredviđeni radovi, načelo savesnosti i poštenja nalaže da naručilac i za te radove isplati izvođaču odgovarajuću cenu. U smislu tog načela mogu biti korekcije ugovorene cene i za sve navedene radove, ako se u vreme zaključenja ugovora nije znalo niti moglo znati da će u toku izvođenja radova doći do poskupljenja materijala i vrednosti rada. Za naručioca je povoljnije da zaključi ugovor po osnovu jedinične cene, jer se objektivnije utvrđuje cena izgradnje, koja odgovara njenoj stvarnoj vrednosti. Na taj način se ne oštećuje ni jedna od tih stranaka, jer naručilac ne plaća cenu iznad vrednosti naručenih radova, a izvođač dobij a onoliko koliko tržišni uslovi to zahtevaju. Jedinična cena se, inače, utvrđuje kako za jedinicu mere celog objekta, tako i za jedinicu mere pojedinih vrsta ili faza radova. Ona važi i za viškove, odnosno manjkove radova, ako ne prelaze 10% od ugovorenih količina radova. Objašnjenje norme ovog člana dao je Viši trgovinski sud u svojoj odluci Pž. 3643/06, navodeći (u daljem tekstu) daje odredbom čl. 635. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se cena radova može odrediti po jedinici mere ugovorenih radova (jedinična cena), ili u ukupnom iznosu za ceo objekat (ukupno ugovorena cena). Konačni obračun cene može se izvršiti tek po okončanju radova, onda kada postane moguće da se utvrde definitivne količine izvedenih radova. Ugovorom o građenju reguliše se i vreme plaćanja cena. Može se ugovoriti plaćanje cena odjednom, u trenutku zaključenja ugovora ili u trenutku predaje izgrađenog objekta naručiocu. Može se ugovoriti plaćanje cene u više delova, npr. polovina prilikom zaključenja ugovora, a ostatak u vreme predaje izgrađenog objekta naručiocu. Iz praktičnih razloga, najčešće se ugovara plaćanje cene sukcesivno, prema obimu izvedenih radova u određenom periodu. Takav obračun stanja građevinskih radova po količinama i koštanju predstavlja situaciju. Postoje dve vrste građevinskih situacija: privremene i završne (okončane) situacije. Privremena situacija predstavlja privremeni obračun obavljenih radova. Ako nije drukčije ugovoreno, izvođač ispostavlja privremene situacije za period od mesec dana. Izvođač radova sastavlja privremenu situaciju na osnovu podataka o izvedenim radovima iz građevinske knjige. Svaku privremenu situaciju izvođač podnosi na overu licu koje je od strane naručioca određeno kao nadzorni organ na gradilištu. Okončana situacija se sastavlja po završetku svih ugovorenih radova. 847

Pri ispostavljanju okončane situacije uzimaju se u obzir iznosi koji su obračunati i naplaćeni po privremenim situacijama. Konačnim obračunom se raspravlja odnos između ugovarača i utvrđuje izvršenje njihovih međusobnih prava i obaveza. Konačni obračun, između ostalog, sadrži naročito vrednost izvedenih radova prema ugovorenim cenama, iznose razlike u ceni, iznos isplaćen na osnovu situacija, konačni iznos koji izvođač treba da primi ili vrati po nespornom delu obračuna, iznos cene koji naručilac zadržava za otklanjanje nedostataka, podatke da li je objekat završen u ugovorenom roku, a ako nije, koliko iznosi prekoračenje roka, podatak o tome ko je ugovarač, po kom osnovu i u kom iznosu zahteva naplatu ugovorne kazne i naknadu štete, kao i njihove osporene ili neosporene iznose, ukupan iznos cene izvedenih radova i podatke o drugim činjenicama o kojima nije postignuta saglasnost između ovlašćenih predstavnika ugovarača. Cena izvedenih radova u okončanoj situaciji završnom obračunu predstavlja konačno potraživanje. Najznačajnija obaveza naručioca posla svakako je plaćanje cene za izvedene radove izvršiocu građevinskih poslova. Ukoliko se radi o privrednom odnosu između dva pravna lica povodom ugovora o građenju, odnosno o međusobnim potraživanjima pravnih lica koja proizlaze iz ugovora o građenju, rok zastarelosti je shodno čl. 374. Zakona o obligacionim odnosima 3 godine. Imajući u vidu da izvođač radova može da traži naplatu radova i po privremenoj situaciju, strogom primenom odredbe čl. 361. Zakona o obligacionim odnosima, rok zastarelosti počeo bi da teče od trenutka kada je poverilac mogao da traži izvršenje, a to je svakako trenutak kada ističe rok za dobrovoljno izmirenje duga po privremenoj situaciji. Specifičnost odnosa ugovora o građenju, ukazuje da se ukupni međusobni odnosi između ugovornih strana regulišu upravo u okončanoj situaciji kroz konačan obračun, pa je stoga sudska praksa i pored činjenice da se naplata po privremenoj situaciji može tražiti odmah po isteku roka dobrovoljnog plaćanja privremene situacije, rok zastarelosti za potraživanje iz privremene situacije i okončane situacije prihvatila da računa od isteka roka za dobrovoljno plaćanje duga po okončanoj situaciji, odnosno konačnom obračunu, ukoliko je on sačinjen, a ukoliko nije, od primerenog roka u kome je konačan obračun trebalo da bude sačinjen. Prema uzansama i pravilima struke konačan obračun mora biti potpisan i overen od strane i naručioca i izvođača, a ako oni to ne učine, sporom se utvrđuje ispravnost i visina obračuna.

Sudska praksa Pravo na kamatu za period docnje u isplati privremenih situacija Ukoliko izvođač radova prilikom sačinjavanja konačne građevinske situacije ne naznači da ima potraživanje na ime kamate za period docnje u isplati privremenih situacija, to istu ne mole sa uspehom da ostvari u parnici protiv naručioca radova. Iz obrazloženja U konkretnom slučaju ugovorena je cena radova po jedinici mere ugovorenih radova. Konačni obračun cene može se izvršiti tek po okončanju radova, onda kada postane moguće da se utvrde definitivne količine izvedenih radova. U ovakvu jedinačnu cenu ukalkulisani su i opšti rashodi izvođača u vezi sa izvođenjem radova, tako da se oni ne naplaćuju posebno. Ugovorom o građenju reguliše se i vreme plaćanja cene. Može se ugovoriti plaćanje cene odjednom, u trenutku zaključenja ugovora, ili u trenutku predaje izgrađenog objekta naručioca. Može se ugovoriti plaćanje cene u više delova, na primer polovina prilikom zaključenja ugovora a ostatak u vreme predaje izgrađenog objekta naručioca. Iz praktičnih razloga, najčešće se ugovara plaćanje cene sukcesivno, prema obimu izvedenih radova u određenom periodu. Takav obračun stanja građevinskih radova po količinama i koštanju predstavlja situaciju. Postoje dve vrste građevinskih situacija: privremene i završne (okončane) situacije. Privremena situacija predstavlja privremeni obračun obavljenih radova. Ako nije drukčije ugovoreno, izvođač ispostavlja privremene situacije za period od mesec dana. Izvođač radova sastavlja privremenu situaciju na osnovu podataka o izvedenim radovima iz građevinske knjige. Svaku privremenu situaciju izvođač podnosi na overu licu koje je od strane naručioca određeno kao nadzorni organ na gradilištu. Okončana situacija se sastavlja po završetku svih ugovorenih radova. Pri ispostavljanju okončane situacije uzimaju se u obzir iznosi koji su obračunati i naplaćeni po privremenim situacijama. Konačnim obračunom se raspravljaju odnosi između ugovarača i utvrđuje izvršenje njihovih međusobnih prava i obaveza. Konačni obračun između ostalog sadrži naročito vrednost izvedenih radova prema ugovorenim cenama, iznos razlike u ceni, iznos isplaćen po osnovu situacija, konačni iznos koji izvođač treba da primi ili vrati po nespornom delu obračuna, iznos cene koji naručilac zadržava za otklanjanje nedostataka, podatke da lije objekat završen u ugovorenom roku, a ako nije koliko iznosi prekoračenje roka, podatak o tome koji ugovarač, po kom osnovu i u kom iznosu zahteva naplatu ugovorne kazne i naknadu štete, kao i njihove osporene ili neosporene iznose, ukupan iznos cene izvedenih radova i podatke o drugim činjenicama o kojima nije postignuta saglasnost 848

ovlaštenih predstavnika ugovarača. Pošto tužilac kao izvođač radova prilikom sačinjavanja konačnog u vidu Aneksa II osnovnog ugovora nije prijavio i zateznu kamatu za neblagovremenu isplatu tuženog kao naručioca radova po privremenim situacijama, to tužilac nema pravo da traži zakonsku zateznu kamatu za period docnje u isplati privremenih situacija. Cena izvedenih radova u okončanoj situaciji završnom računu predstavlja konačno potraživanje, što znači da tužilac kao naručilac radova nema pravo da naknadno potražuje od tuženog kamatu za neblagovremeno plaćanje privremenih situacija. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 266/05 od 24.01.2006. godine); Utvrđivanje vrednosti radova na objektivan način preko suda Ako je izvođač radova predao naručiocu izgrađene objekte, a vrednost izvedenih radova utvrđena na objektivan način preko suda, takvo utvrđenje ima isto dejstvo kao i zajedničko utvrđivanje konačnog obračuna. Iz obrazloženja: Kod utvrđenih činjenica da je tužilac izveo i predao ugovorene radove tuženiku u naknadno utvrđenom roku i da je vrednost tih radova utvrđena prema nalazu sudskog veštaka, a na bazi ugovorene fiksne cene, uz primenu društvenog dogovora o osnovnim elementima, uslovima i merilima za obrazovanje cene stana, okolnost da stranke zajednički nisu izvršile konačan obračun izgrađenih objekata, nema uticaja na pravo tužioca da zah-teva naplatu izvedenih radova u skladu sa zaključenim ugovorima. Prema Posebnim uzansama o građenju („SI. list SFRJ", broj 18/77), naručilac i izvođač su dužni da bez odlaganja pristupe primopredaji i konačnom obračunu. Međutim, ako se stranke ne mogu sporazumeti o načinu obračuna, ne znači da stranka koja potražuje nema pravo na ostvarivanje svojih prava putem tužbe. Bitno je da je tužilac, kao izvođač radova, predao tuženom izgrađene objekte i da je vrednost tih objekata utvrđena na objektivan način, kao u ovom slučaju, na osnovu fiksne cene i nalaza veštaka. Takvo utvrđivanje posredstvom suda ima isti učinak kao i zajedničko utvrđenje konačnog obračuna, pa je stoga tuženi dužan da tužiocu plati i vrednost izvršenih radova (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Prev 164/85); "Ukoliko naručilac građevinskih radova bez opravdanih razloga odbija učešće u konačnom obračunu, odnosno odugovlači sa svojim učešćem u izradi obračuna, izvođač može da izvrši obračun i o tome obavesti naručioca. Izvođač može da traži naplatu konačno izvedenih radova i podizanjem tužbe, analogno odredbama uzan-se 120. posebnih uzansi o građenju ("Službeni list SFRJ" br. 17/77), gde bi sudsko veštačenje imalo sadržinu konačnog obračuna. Ovo pravo pripada kako naručiocu tako i izvođaču radova " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 15/97); "Kod isplate cene za izvedene radove naručilac ima pravo da zadrži srazmeran deo cene za otklanjanje utvrđenih nedostataka " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 590/96); "Ako naručilac bez opravdanih razloga odbije učešće u konačnom obračunu, odnosno odugovlači sa svojim učešćem u izradi konačnog obračuna, izvođač može sam izvršiti obračun, o tome obavestiti naručioca i tražiti naplatu konačno izvedenih radova" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 14/96).

Izmena cene (cl. 636. ZOO) Ugovor o građenju, po prirodi stvari, se ne može ispuniti u kratkom periodu. Ispunjenje po tom ugovoru često zahteva duže vreme za izvršenje svih onih obaveza koje su njime preuzete. U tom vremenu nastaju razne promene u kretanju ekonomskih odnosa, što se odražava i na rad privrednih subjekata, a posebno kod izvođača radova. Nastaje nesrazmera između onoga što je ugovoreno i onog što se dešava primenom ugovora u pogledu ugovorene cene. Zbog toga je odredbama ovog Člana propisano da se ugovor o građenju ima ispunjavati prema uslovima koji su, nezavisno od volje stranaka, nastali u toku ispunjenja ugovora. Osnovno pravilo je kod ugovora o građenju da ako je izvođač svoju obavezu ispunio u predviđenom roku, da može zahtevati povećanje cene radova ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i njegovog ispunjenja povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, tako da bi trebalo da ta cena bude veća za više od dva procenta. Navedeno pravilo u vezi promene okolnosti poslovanja izvođača pretpostavlja nastupanje vanrednih događaja koji bi uticali na prava i obaveze iz ugovora, a posebno u vezi ugovorene cene, tako da bi se došlo u situaciju da protivčinidba na koju ugovorna strana ima pravo, ne predstavlja pravi odnos s činidbom koju je dužna da ispuni iz dvostrano teretnog posla. Zbog toga kada je i ugovorom o građenju predviđeno pravo na zahtev za izmenu cena prouzrokovanu izmenom zakonskih propisa (na primer, povećanje stope poreza, povećanje cena uvoznih dažbina, povećanja taksa, odnosno onih proizvoda u vezi kojih se zakonom mogu povećati, ili uticati na povećanje cene) koji bi uticali 849

na formiranje cene, a za taj slučaj nije predviđena granica tolerancije, izvođač ima pravo da traži izmenu ugovorene cene, bez obzira na obim povećanja ili smanjenja troškova. Takav zahtev se može postaviti naručiocu i pre završetka ugovorenih radova. Međutim, ako su u vreme zaključenja ugovora bili veća na snazi propisi o izmenama ekonomskih instrumenata, izvođač ne može tražiti izmenu ugovora u cilju povećanja ugovorene cene, pozivom na propise koji su naknadno doneseni radi sprovođenja u život ranije predviđenih ekonomskih instrumenata, jer se pretpostavlja da je izvođač znao za te promene u vreme zaključenja ugovora, te da je pristao na onu cenu koja je zasnovana na ekonomskim instrumentima koji su postojali u vreme zaključenja ugovora. No, i pored toga, dakle ako je i ugovoreno da se cena ne menja, ili o promeni cena nije ništa u ugovoru predviđeno, izmena ugovorene cene se može zahtevati ako su izmenjeni ekonomski instrumenti u privredi uticali da se cene zbog promenjenih okolnosti povećaju ili smanje za više od 10%, u kom slučaju izvođač može zahtevati samo razliku u ceni koja prelazi 10%. Imajući u vidu navedeno, stranke mogu svojom voljom da isključe pravo na razliku u ceni koja nastupi bilo donošenjem novih ekonomskih instrumenata, bilo usled naglog skoka ili pada cena, ali takvo isključenje može doći do primene ako nastale razlike ne prelaze okvire normalnog rizika u poslovnim odnosima. Međutim, ukoliko bi stranke izričito isključile normalni rizik, takva ugovorna odredba bila bi protivna načelu poštenja i savesnosti, pa takva ugovorna klauzula ne bi mogla imati sudsku zaštitu. Stav 2. ovog člana ima u vidu slučaj ako izvođač svojom krivicom nije izveo radove u roku predviđenim ugovorom, da on može zahtevati povećanje cene radova koje su se u vreme zaključenja ugovora i dana kada je prema ugovoru trebalo da radovi budu završeni, povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, tako da bi trebalo da ona, prema novim cenama tih elemenata budu veća za više od pet procenata. Izvođač radova, koji je u docnji sa ispunjenjem svoje ugovorne obaveze, ne može zahtevati izmenu cene zbog promenjenih okolnosti, ako su te okolnosti nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje njegove obaveze, osim ako je za docnju kriv naručilac. Izuzetno, izmena cene zbog docnje izvođača mogla bi se zahtevati ako bi bile u pitanju promenjene okolnosti koje bi nastupile i da je ugovorna obaveza ispunjena u predviđenom roku. Prema tome, ako je izvođač radova u docnji, njegova docnja sprečava mu pravo da traži povećanje cene zbog izvanrednih događaja koji su nastali po isteku ugovorenog roka za izvođenje radova. Naprotiv, ako su ti događaji nastali u periodu između zaključenja ugovora i dana kada je prema ugovoru trebalo da radovi budu završeni, izvođač može zahtevati povećanje cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, ako bi to povećanje, prema novim cenama tih elemenata, bila viša od pet procenata. U tom slučaju, kao i slučaju iz stava 1 ovog člana, izvođač može zahtevati samo razliku u ceni radova koja prelazi dva (kod stava 1.), odnosno pet procenata (kod stava 2.). Već je rečeno da izvođač radova koji je došao u docnju u pogledu roka završetka radova ne može se pozivati na povećanje cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova. To jasno propisuju odredbe stava 4. ovog člana.

Sudska praksa "Povećanje cene elemenata na osnovu kojih je utvrđena cena radova od uticajaje na povećanje ugovorene cene gradnje samo u slučaju daje takvo povećanje nastupilo pre docnje izvođača radova" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Pzz. 39/97); "Kada je cena radova isplaćena izvođaču unapred, tada izvođač nema pravo na razliku u ceni, jer vrednost ugovorenih radova treba ceniti prema vremenu kada su ti radovi isplaćeni, a ne prema vremenu kada su radovi izvedeni" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 522/99); Član 636. i 637- "Nakon dolaska u docnju sa izvođenjem radova, izvođač nema pravo na povećanje cene, odnosno primenu klizne skale po članu 397. u vezi sa čl. 636. i 637. ZOO. Primena klizne skale nakon isteka ugovorenog roka bila bi moguća samo ako izvođač dokaže daje došao u docnju sa završetkom radova zbog neizvršenja obaveza i propusta naručioca" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 123/97).

Odredbe o nepromenljivosti cena (čl. 637. ZOO) Ako je ugovorom o građenju ugovoreno da se cena radova neće menjati, pa i u slučaju da se posle zaključenja ugovora povećaju cene elemenata na osnovu kojih je ona određena, a cena je povećana za više od deset procenata, izvođač može zahtevati izmenu cene radova, ali samo za povećanje koje prelazi deset procenata. Kod takvog ugovora, ako povećanje cena elemenata nije povećana za više od deset procenata, izvođač nema pravo da zahteva povećanje cene, jer to predstavlja njegov poslovni rizik. 850

Isto tako, izvođač nema pravo da traži povećanje cene elemenata ako je povećanje cene elemenata došlo posle njegovog dolaska u docnju. Inače, prema prema pravilima iz Posebne uzanse o građenju, cene elemenata se odnose na promene cene materijala, i to: a) ako se cene pojedinih materijala, odnosno usluga promene za više od 5%, ili b) ako ukupna promena cena svih materijala i usluga iznosi više od 3%, ili v) ako ukupna promena cena materijala i usluga menja cenu ugovorenih radova za više od 2%. Ovo je učinjeno s razlogom, imajući u vidu česte promene cena na materijalu koji koristi izvođač, pa je određivanje navedenih kriterijuma olakšano i jednoj i drugoj ugovornoj strani da cenu iz ugovora usklade sa promenama cene materijala. Pri oceni pitanja zahteva za povećanje cene, od uticaja je činjenica ako je izvođaču dat avans za nabavku materijala, u kom slučaju izvođač nema pravo da zahteva izmenu cene zbog izmene cene materijala, ukoliko je izvođač primljenim avansom mogao isključiti uticaj cena materijala na ugovorenu cenu. Drugi element koji doprinosi izmeni cene odnosi se na cene po osnovu porasta troškova života, ako se troškovi života promene za više od 5%. To se vidi i kroz izmenu visine ličnih dohodaka radnika izvođača radova, pa i ako oni ne predstavljaju vanredni događaj, činjenica da su troškovi života radnika, odnosno njihovi lični dohoci, ukalkulisani prema vremenu zaključenja ugovora, a da su oni u toku izvođenja radova povećani za 5%, daje osnova izvođaču da traži povećanje cene, iako je odredbama ugovora predviđeno da se cene radova neće menjati. Izvođač ne može zahtevati povećanje cene elemenata samo na osnovu toga što je svojim opštim aktom povećao iznose ličnih dohodaka svojih radnika, a d bi to pravo stekao bilo bi nužno utvrđenje daje povećanje ličnih dohodaka usledilo na osnovu porasta troškova života, izazvanih promenom propisa nadležnog organa. Ako se troškovi života promene za više od 5 procenata, obračun razlike u visini cene vrši se tako što se na vrednost ukupnih radova izvedenih na objektu u obračunskom periodu, primenjuje procenat učešća bruto ličnih dohodaka radnik u ukupnom prihodu iz prethodne godine preduzeća iz pojedinih grana u oblasti građevinarstva. Na tako dobijen iznos bruto ličnog dohotka primenjuje se procenat porasta uslova života, koristeći podatke nadležnog organa za poslove statistike. Inače, taj obračunski period, po pravilu, iznosi šest meseci. Razlika između ugovorene cene radova i cene nastale usled izmene ekonomskih instrumenata mogu se zahtevati i ispostavom privremene situacije, ali je pravilo da se to čini na osnovu konačnog obračuna. Inače, u toku do ispostavljanja privremene situacije ili konačnog obračuna, izvođač nema pravo da traži povećanje cene, osim ako se stranke drukčije ne dogovore. Pravilo o nepromenljivosti cene kod ugovora "ključ u ruke", ne može se primeniti ako nastupe promenjene okolnosti i plaćanje naknadnih radova. To znači se izmena cena može tražiti u slučaju nastupanja vanrednog događaja, koji mogu biti: a) mere utvrđene aktima nadležnog organa; b) promena cena materijala i usluga trećih lica na tržištu; v) promena troškova života; i g) uslova za izvođenje radova u zemlji ili vodi, koji nisu predviđeni tehničkom dokumentacijom).

Sudska praksa Član 637. i član 640. - "I kod zaključenog ugovora o građenju koji sadrži odredbu "ključ u ruke", odnosno da se cena radova neće menjati, izvođač može zahtevati izmenu cene radova ako su se posle zaključenja ugovora cene elemenata povećale u tolikoj meri da bi trebalo da cena radova bude veća za više od 10%. U tom slučaju izvođač može tražiti samo razliku u ceni koja prelazi 10%, osim ako je do povećanja cene elemenata došlo posle docnje izvođača " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 262/94).

Raskid ugovora zbog povećane cene (cl. 638. ZOO) Odredbe ovog člana daju mogućnost naručiocu da raskine ugovor ako bi ugovorena cena morala biti znatno povećana usled razloga koji su navedeni u prethodnim članovima, odnosno ako bi elementi koji utiču na formiranje cene, zbog nastalih vanrednih događaja, znatno povećali cenu od one koja je ugovorena. Iako zakonom nije određen pojam "znatno povećanje", taj pojam se može tumačiti tako da se odnosi na cenu za koju on nije imao sredstva, a to povećanje bi imalo uticaja na njegovo normalno poslovanje, odnosno koju on ne bi prihvatio u vreme zaključenja ugovora daje znao da će nastupiti izvanredni događaji koji će ugovorenu cenu znatno povećati, imajući u vidu, dakle, sredstva koja je planirao, odnosno kojima je raspolagao u vreme zaključenja ugovora, posebno ako je ta sredstva namenski dobio putem kredita, ili putem neke pozajmice. U svakom slučaju to moraju biti objektivni razlozi koji opravdavaju postupak naručioca da je morao da raskine ugovor. . To je, u stvari, i faktičko pitanje, o kome bi u slučaju spora raspravljao i sud, te putem veštaka utvrdio da l i j e povećana cena koju traži izvođač znatno povećanje cene ili ne. Izvođač se može protiviti raskidu ugovora dokazujući da traženo povećanje cene nije znatno povećanje. 851

Raskid ugovora u smislu odredaba stava 1. ovog člana, ne čini odgovornu ni jednu ni drugu stranu. Zbog toga je u stavu 2. ovog člana propisano daje u slučaju raskida ugovora (zbog neprihvatanja znatnog povećanja cene), naručilac dužan da isplati izvođaču odgovarajući deo ugovorene cene za dotle izvršene radove, kao i pravičnu naknadu za učinjene neophodne troškove. Zbog postojanja takvog slučaja ni jedna strana nema pravo na naknadu štete. Odgovarajući deo ugovorene cene za dotle izvršene radove, podrazumeva isplatu samo onih radova koje je izvođač izveo, a ne i za sve koji su ugovorom navedeni. Pravična naknada, pak, podrazumeva naknadu troškova koje je izvođač radova imao u toku izvođenja radova, odnosno pripremnih radova i radova u vezi odnošenje svog materijala, ili plaćanje za neke usluge koje je on imao prema trećim licima i si.

Pravo naručioca da traži sniženje ugovorene cene (cl. 639. ZOO) Odredbama ovog člana regulisana su prava naručioca da traži sniženje ugovorene cene. Navedena su tri slučaja kada naručilac ima pravo da traži sniženje ugovorene cene. Prvi se odnosi na slučaj ako su se za vreme između zaključenja ugovora i ispunjenja obaveze izvođača, cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, snizila za više od dva procenta, a radovi su izvršeni u ugovorenom roku, naručilac ima pravo da traži odgovarajuće sniženje cene radova iznad tog procenta. To znači da ako je taj slučaj nastao da izvođač ima pravo na onaj deo procenta koji iznosi do 2% sniženja cene, a preko toga to sniženje ide u korist naručioca. Drugi se odnosi na slučaj ako je ugovorena nepromenljivost cene radova, a oni su izvršeni u ugovorenom roku, naručilac ima pravo na sniženje ugovorene cene - u slučaju da su se cene elemenata na osnovu kojih je određena cena smanjile za toliko da bi cena bila niža za više od deset procenata - i to za razliku u ceni preko deset procenata. I prvi i drugi slučaj se odnosi na uredno ispunjenje obaveze izvođača, ali se prvi odnosi na slučaj identičan onoj odredbi iz člana 636. stav 1. ovog zakona, u kome je propisano pravo izvođača da traži izmenu cene ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i njegovog ispunjenja povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, tako da bi trebalo da ta cena bude veća za više od dva procenta, što znači da kod nastupanja istih takvih okolnosti, ali sada u uslovima kada se cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova snizila za više od dva procenta, naručilac ima pravo da traži odgovarajuće sniženje ugovorene cene radova iznad tog procenta. Drugi slučaj je identičan slučaju iz člana 637. ovog zakona, ali sada sa stanovišta sniženja cene ako je ugovorena nepromenljivost cene radova, a cene elemenata na osnovu kojih je određena cena su se smanjile za toliko da bi cena bila niža za više od deset procenata, i to za razliku u ceni preko deset procenata, što znači da kod nastupanja takvih okolnosti naručilac ima pravo da traži samo onaj procenat smanjene cene koji prelazi deset procenata od smanjene cene, dok bi do deset procenata to smanjenje, odnosno razlika išla u korist izvođača radova. Ako bi izvođač radova bio u docnji, naručilac ima pravo na srazmerno sniženje cene radova za svako sniženje cene elemenata na osnovu kojih je cena radova određena, dakle nezavisno da li je sniženje cene radova došlo kao posledica sniženja materijala ili životnih uslova, odnosno smanjenja ličnih dohodaka radnika izvođača.

UGOVOR O GRAĐENJU SA POSEBNOM ODREDBOM (čl. 640. ZOO) Ugovor o građenju zaključen pod uslovima "ključ u ruke" znači da ugovorena cena obuhvata vrednost svih radova koje treba izvesti na objektu, kao i vrednost svih nepredviđenih radova i viškova radova i daje isključen uticaj manjkova radova na ugovorenu cenu. Karakteristika ove vrste ugovora je u tome daje izvođač za ugovorenu cenu dužan da izvrši i sve viškove radova, odnosno nepredviđene radove, bez obzira da li on u vreme zaključenja ugovora znao ili je morao znati da se moraju izvesti. Pored toga ugovorena cena se ne može menjati i ako se pokaže potreba za manjkom radova, što u ovom slučaju to ide u korist izvođača radova. Tako, ako bi se izvođač po prethodnom razgledanju mesta gde će se graditi objekat ugovorom obavezao da će izraditi projekat i sagraditi objekat po želji naručioca, dakle objekat određenog tipa, za cenu po sistemu "ključ u ruke", onda on ne može tražiti povišenje cene zbog izrade nekog drugog gabarita objekta, koji je izgradio van projekta, a u cilju sigurnosti objekta, pošto je za te radove kao specijalizovano preduzeće morao da zna prilikom izrade projekta, te ako ih nije predvideo projektom, odnosno ako ih nije uzeo u obzir prilikom kalkulacije i ugovaranje cene po sistemu ,ključ u ruke", onda se smatra da je to njegov propust, zbog čega ne može ostvarivati potraživanje na štetu naručioca. 852

Međutim, odredba "ključ u ruke" ne isključuje izmenu ugovorene cene zbog nastupanja promenjenih okolnosti i plaćanja naknadnih radova. Prema tome, iako se to u odredbama ovog člana ne naglašava, cena iz ugovora sa odredbom "ključ u ruke" ne znači fiksnu cenu, ako nastane kakav slučaj promenjenih okolnosti i plaćanja naknadnih radova, s obzirom da oni nisu predviđeni u takvom ugovoru. U jednom slučaju sud je povodom primene pravila o fiksnoj ceni na principu "ključ u ruke" zauzeo stav da kada se izvođač radova obaveže da izgradi objekat "ključ na ruke" za fiksno utvrđenu cenu, da mu naručilac mora priznati vrednost naknadnih radova nastalih zbog nedostatka u projektu i naknadnih radova koje je izveo po nalogu naručioca. U obrazloženju svoje odluke sud je naveo: "kod pravne institucije ugovaranja izgradnje objekta "ključ na ruke", za fiksno utvrđenu cenu, izvođač radova nema pravo na vrednost naknadno izvedenih radova, koje je stanovište inače u načelu pravilno, i u vezi sa navodom žalbe da su tuženom - izvođaču - pogrešno priznati naknadno izvedeni radovi, i daje upravo zbog toga tužilac oštećen odbijanjem tužbenog zahteva, u konkretnom slučaju ne može se prihvatiti. Ovo zato što su tuženom kao izvođaču uzeti obzir i priznati samo naknadni radovi zbog nedostataka u projektu, kao i naknadni radovi koje je tuženi izveo po nalogu investitora (tužioca) i da su isti obračunati po tržišnim cenama u danima građenja, a na čiju vrednost izvođač ima pravo. Naime, prilikom sklapanja ugovora o građenju stranke su imale u vidu da izvođač za utvrđenu fiksnu cenu izvede radove po projektu i odgovarajućoj dokumentaciji, a tuženi je izveo naknadne radove koji nisu obuhvaćeni projektnim elaboratom i u elaboratu za nadmetanje ponuđača, kao i neposrednom pogodbom između investitora (tužioca) i izvođača (tuženog), pa tuženi kao izvođač ima pravo na naknadu cene za te izvedene radove, koji, dakle, nisu bili predviđeni ugovorom i posebnim uslovima tog ugovora, na koje se tužilac poziva.

ODGOVORNOST ZA NEDOSTATKE Primena pravila ugovora o delu (čl. 641. ZOO) Ovaj član se odnosi na odgovornost za nedostatke građevine, ali kako je ta odgovornost skoro identična odgovornosti za nedostatke koje imaju u vidu odredbe ugovora o delu, to isti upućuje na primenu tih odredaba. A. Pre svega, to je obaveza naručioca da pregleda izvršeno delo, te da o nađenim nedostacima bez odlaga nja obavesti izvođača. Ako naručilac zanemari ovu obavezu, smatra se daje građevinu primio, ali ako je po po zivu izvođača pregledao izgrađeni objekat i ako gaje primio, izvođač ne odgovara za nedostatke koji su se mo gli opaziti običnim pregledom, osim ako je za njih znao, a nije ih pokazao naručiocu. U jednom slučaju, naručilac je odbio da isplati ceo ugovoreni iznos izvođaču jer je izveo naručene radove sa neestetskim izgledom, tj. zbog toga stoje odstupio od projekta. Činjenica je da su radovi izvedeni na drugačiji način, odnosno sa postojećim nedostacima, zbog različitih boja pločica u izgrađenom bazenu, zbog čega naručilac ne može više da traži da se izvedeni mozaik preradi i da ga izvođač izgradi onako kako je to ugovorom predviđeno, pa je sud našao da zbog neestetskog izgleda bazena našao da naručilac ima pravo na smanjenje cene. B. Ako se docnije pokažu neki nedostaci, koje naručilac nije mogao običnim pregledom da otkrije, naru čilac može u određenom roku pozvati izvođača da te nedostatke otkloni. Garantni rok za ispravnost izgrađenog objekta se ne odnosi na nedostatke utvrđene prilikom primopredaje radova, jer se nedostaci radova, koji su uočeni prilikom prijema objekta ili kasnije moraju otkloniti što pre, zbog čega se u praksi primenjuje zadržava nje određenog iznosa u depozit naručioca, koji se isplaćuje izvođaču tek pošto ukloni uočene, odnosno skrivene nedostatke. V. Ako izgrađeni objekat ima takve nedostatke koji ga čine neupotrebljivim ili je izgrađen u suprotnosti sa izričitim uslovima ugovora, naručilac može, ne tražeći prethodno otklanjanje nedostatka, raskid ugovora i naknadu štete. G. Ako je objekat izgrađen u suprotnosti sa izričitim uslovima ugovora, a ima nedostataka koji nisu od uticaja da se ne može koristiti, naručilac je dužan da dopusti izvođaču da nedostatke otkloni u određenom roku. Ako izvođač ne postupi u tom smislu, naručilac može, po svom izboru, izvršiti otklanjanje nedostataka po pravilu, (preko trećih lica) na račun izvođača, ili sniziti naknadu, ili raskinuti ugovor, pa i ostvariti pravo na naknadu štete.

Sudska praksa Član 641. i član 643. - "Prava po osnovu odgovornosti za nedostatke na izvedenim radovima kod ugovora o građenju, ostvaruje investitor prema izvođaču radova i ta prava investitora prelaze na docnje sticaoce građevine. Ova prava se ne mogu ostvariti prema investitoru, pa on ne može biti obavezan da otkloni nedostatke " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 389/94).

853

Prelazak prava iz odgovornosti za nedostatke (cl. 642. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu prava naručioca zbog nedostataka građevine ili nekog njenog dela prema izvođaču radova, ali ako se promeni naručilac, odnosno prava naručioca pređu na nekog novog sticaoca, prema tom novom sticaocu ne teče novi rok za obaveštenje i tužbu, već mu se ti rokovi uračunavaju u rok naručioca, odnosno prethodnog sticaoca građevine. Ove odredbe imaju u vidu i ako se izmeni više sticalaca, u kom slučaju u odnosu na izvođača važe rokovi koji su važili i za naručioca, odnosno druge sticaoce građevine - prema izvođaču sa kojim je prvo zaključen ugovor, što znači da prema novim sticaocima ne teku novi rokovi. U pitanju je obaveza naručioca da o uočenim nedostacima prilikom prijema objekta odmah obavesti izvođača (čl. 614. ZOO). Ako su, pak u pitanju skriveni nedostaci, koje naručilac nije mogao otkriti običnim pregledom, naručilac je dužan da o tim nedostacima obavesti izvođača u roku od mesec dana od njegovog otkrivanja, odnosno najkasnije do isteka roka od dve godine (apsolutni rok), kada se naručilac, odnosno novi sticalac ne može pozivati na nedostatke (čl. 615. ZOO). Naručilac koji je uredno obavestio izvođača da izvršeni rad ima neki nedostatak, može zahtevati od njega da nedostatak ukloni i za to mu odrediti primereni rok (čl. 618. ZOO). Pravo na raskid ugovora teče od onog momenta kada naručilac utvrdi daje izgrađeni objekat obavljen tako da ga čini neupotrebljivim, ili je obavljen u suprotnosti sa izričitim uslovima ugovora. Kod utvrđenja takvog stanja, naručilac može, ne tražeći prethodno otklanjanje nedostatka, raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete (čl. 619. ZOO). Ako je u pitanju rok za podnošenje tužbe on se određuje prema odredbama o zastarelosti (čl. 360. i dr. ZOO). Prema članu 361. istog zakona zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Zbog roga, kada izvođač po završetku radova otkloni neke nedostatke konstatovane prilikom primopredaje objekta, time se ne prekida tok zastarelosti za otklanjanje drugih nedostataka konstatovanih istim zapisnikom. To bi se, naravno, odnosilo i na nedostatke koji su kasnije uočeni, a u vezi kojih je naručilac pozvao izvođača da ih otkloni. Pošto odredbe ovog člana imaju u vidu prava naručioca, odnosno prelazak prava naručioca na docnijeg sticaoca, ali samo u pogledu rokova koji važe za obaveštenje i tužbu, ti rokovi se ne odnose samo na ona obaveštenja koja naručilac učini izvođaču prilikom prijema zgrade, već i kasnije - u vezi obaveštenja koja naručilac čini izvođaču za druge, nove nedostatke, ili skrivene nedostatke koji nisu mogli biti uočen prilikom prijema, s tim da se ne srne izgubiti iz vida pravo do kada naručilac ili novi sticalac mogu podneti tužbu za ispunjenje ugovora, posebno ako nedostaci nisu otklonjeni do isteka roka u kome se tužba mogla podneti.

Posebna prava nosioca stanarskog prava (čl. 643. ZOO) Pojam "nosilac stanarskog prava na stan u društvenoj svojini" zamenjen je pojmom "zakupac", ali su novim Zakonom o stanovanju za nosioce stanarskog prava koji su to pravo stekli do dana stupanja na snagu ovog zakona zadržana njihova prava po ranijim propisima o korišćenju stana, odnosno da oni nastavljaju sa korišćenjem stana po osnovu ugovora zaključenih po ranijem zakonu, sa pravima i obavezama koja po novom Zakonu o stanovanju važe za zakupce, uz izvesna odstupanja. U ovom slučaju, odredbama ovog člana, bilo da se radi o nosiocu stanarskog prava ili zakupcu stana, ovaj ima pravo da zahteva od izvođača otklanjanje nedostataka u granicama njegove odgovornosti za nedostatke prema naručiocu. Prema tome, ako je zakupac stana tek po useljenju u novo izgrađeni stan, odnosno stambeni objekat, utvrdio neke nedostatke na stanu, za koje bi izvođač inače odgovarao naručiocu, on može da traži od izvođača da otkloni uočeni nedostatak. On mora da vodi računa daje uočeni nedostatak otklonjiv i daje taj nedostatak koji se pripisuje izvođaču u granicama njegove odgovornosti za nedostatke na koje bi inače i sam naručilac radova izvršio reklamaciju. Kod postojanja tih uslova, a ako izvođač ne želi da postupi po zahtevu zakupca da otkloni uočene nedostatke (na primer, u vezi kvaliteta parketa, koji se deformisao, zatim pojavljivanje vlage, zbog čega su oštećeni zidovi stana, ili nefunkcionisanje stolarije prema njenoj nameni i si.), zakupac ima pravo da podnese tužbu nadležnom sudu i da traži, po osnovu ovlašćenja iz odredaba ovog člana, da sud utvrdi da su nedostaci koje treba da otkloni izvođač u granicama za koje ovaj odgovara za nedostatke građevine prema naručiocu. Zakupac, kao tužilac, mora da obezbedi dokaz u vezi svojih tužbenih navoda, te da traži od suda da izvođač u primerenom roku otkloni te nedostatke, a da će u protivnom te nedostatke otkloniti zakupac preko trećih lica, a na račun izvođača. To daje u odredbama ovog člana navedeno da zakupac ima pravo da zahteva od izvođača otklanjanje nedostataka, ne znači da se intervencija, odnosno njegovo pravo po ovom članu zadržava, odnosno iscrpljuje samo 854

na tom zahtevu. Ovo zbog toga što svaki zahtev, po ovlašćenju, podrazumeva i pravo na zahtev sankcija, da bi se to pravo ostvarilo. Zakupac ne bi imao pravo da od izvođača traži otklanjanje nedostatka za koji on smatra daje nedostatak, ako to nije predviđeno ugovorom o građenju, odnosno tehničkom dokumentacijom. On može da se koristi samo onim pravima koji inače pripadaju naručiocu.

Sudska praksa Odgovornost za nedostatke građevine - član 643. ovog zakona (prema Informaciji broj 2. Odeljenja sudske prakse Višeg privrednog suda u Beogradu). "Uočen je veći broj predmeta po tužbama Javnog preduzeća za stambene usluge radi otklanjanja nedostataka u garantnom roku, protiv solidarno tuženih investitora i izvođača radova. Prvostepeni sudovi usvajaju ovakve zahteve a Viši privredni sud takve presude potvrđuje. Vraćene su dve revizijske odluke Vrhovnog suda kojim su ukinute presude privrednih sudova u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev prema investitoru. Odredbom iz člana 641. ovog zakona predviđeno je da se u pogledu odgovornosti za nedostatke građevine primenjuju odgovarajuće odredbe ugovora o delu. Prava naručioca prema izvođaču zbog nedostatka građevine prelaze na sve docnje sticaoce građevine ili njegova dela, ali s tim da docnijim sticaocima ne teče novi rok za obaveštenje i tužbu, već im se uračunava rok prethodni (član 642. ovog zakona). Radi se o prelasku prava iz odgovornosti za nedostatke. Osim toga, u odredbi iz člana 643. ovim zakonom je regulisano da nosilac stanar-skog prava na stanu u društvenoj svojini ima pravo da zahteva od izvođača otklanjanje nedostatka u granicama njegove odgovornosti za nedostatke građevine prema naručiocu. Iz ovakve regulative jasno proizilazi da se prava po osnovu nedostatka na izvedenim radovima mogu ostvariti samo prema izvođaču a ne i prema investitoru, odnosno naručiocu i da prava docnijih sticaoca zgrade ili stanova (građevine ili njenog dela), proizilaze iz prava naručioca prema izvođaču. U napred navedenim slučajevima došlo je do pogrešne primene materijalnog propisa u pogledu solidarne odgovornosti naručioca i izvođača radova. Takva solidarna odgovornost postoji u skladu sa odredbom iz člana 207. ovog zakona, kada naručilac i izvođač radova na nepokretnostima solidarno odgovaraju trećem licu za štetu koja mu nastane u vezi sa izvođenjem tih radova. Međutim, u pitanju je naknada štete što treba strogo razlikovati od odgovornosti za nedostatke građevina ".

ODGOVORNOST IZVOĐAČA I PROJEKTANTA ZA SOLIDNOST GRAĐEVINE U čemu se sastoji (čl. 644. ZOO) Prema odredbama ovog člana, izvođač radova, pre svega, odgovara za solidnost izgrađenog objekta. Solidnost objekta podrazumeva stabilnost objekta i njenu sigurnost, što znači da objekat mora biti izgrađen po tehničkoj dokumentaciji, koja je odobrena i od nadležnog organa za kontrolu izgradnje, što znači po svim pravilima građevinske struke. To podrazumeva i sigurnost građevina, i to ne samo prema naručiocu već i prema svakom drugom korisniku objekta. Stavom 1. ovog Člana predviđena je odgovornost izvođača radova za nedostatke u izradi građevine koji se tiču njene solidnosti, odnosno stabilnosti i sigurnosti objekta, ukoliko bi se ti nedostaci pokazali za vreme od deset godina od predaje i prijema radova. Izraz upotrebi)en u tom stavu "od predaje i prijema radova" podrazumeva primopredaju radova, što znači istovremena i predaja završenih radova od strane izvođača i prijem tih radova od strane naručioca. U stavu 2. ovog člana predviđena je odgovornost izvođača i za nedostatke zemljišta, koji bi se pokazali za period od deset godina od predaje i prijema radova, mada izvođač radova ne mora biti specijalizovan za utvrđivanje pogodnosti zemljišta za izgradnju određenog objekta. U stvari, njegova odgovornost se vezuje za poslove koje obavlja, jer je dužan da u tehničkoj dokumentaciji ima i stručan nalaz organizacije koja utvrđuje podobnost, odnosno stabilnost određenog zemljišta za izgradnju. Ako izvođač sam ne vrši ispitivanje zemljišta, onda se on mora osloniti na organizaciju čija je to specijalnost, ali ako i po prijemu nalaza o stabilnosti zemljišta izvođač utvrdi daje zemljište nepodobno za izgradnju, može odbiti zaključenja o građenju, ili u ugovoru predvideti i troškove za sanaciju zemljišta, odnosno njegovog obezbeđenja u cilju stabilne i sigurne izgradnje. Mada je u stavu 2. ovog člana predviđeno da izvođač radova ne odgovara za nedostatke zemljišta ako je specijalizovana organizacija dala stručno mišljenje daje zemljište podobno za građenje, a u toku građenja se nisu pojavile okolnosti koje dovode u sumnju osnovanost stručnog mišljenja, odgovornost izvođača radova bi po 855

ovom osnovu postojala ako je u projektu, odnosno tehničkoj dokumentaciji primetio, ili mogao da primeti da postoje nedostaci zemljišta, a on je i pored toga zaključio ugovor i otpočeo izgradnju. Stav 2. ovog člana se može tako tumačiti daje izvođač radova dužan da ukoliko primeti nedostatak zemljišta, i pored postojanja stručnog nalaza organizacije koja je dala mišljenje daje zemljište podobno za gradnju, da skrene pažnju naručiocu radova na te nedostatke, inače bi bio odgovoran za štetu koja bi nastala zbog tog nedostatka. Prema tome, on bi odgovarao za nedostatke zemljišta daje primetio ili morao da primeti nedostatke zemljišta normalnim i razumnim pregledom zemljišta, odnosno stručnog nalaza specijalizovane organizacije. Oko izvođač to nije primetio, niti je mogao da primeti nedostatke zemljišta on ne bi bio odgovoran za nedostatke koji nastanu u vezi zemljišta, jer za tu oblast on nije imao potrebno znanje. Na isti način tumači se odgovornost izvođača radova u pogledu nedostatka projekta koji on nije radio već neka specijalizovana organizacija, a ipak je nastala šteta za naručioca jer nije u mogućnosti da koristi ugovoreni objekat. Naime, izvođač radova ne odgovara ako su nedostaci posledica grešaka u projektu koji je obezbedio naručilac i ako on te greške nije mogao da utvrdi. Zbog toga, ako ne postoji odgovornost izvođača radova zbog greške, odnosno nedostatka u planu, a ta greška prouzrokuje štetu, za štetu odgovara organizacija koja je izradila plan sa nedostatkom. Ta odgovornost, ukoliko bi se određeni nedostaci kasnije pojavili zbog nedostatka u planu, traje deset godina od predaje i prijema radova. U jednom konkretnom slučaju, utvrđeno je da je jedan dimnjak izgrađen prema odobrenom projektu, ali je posle njegove izgradnje pokazao nefunkcionalnost, koja se ogleda u neobezbeđenju proizvodnje tehničke pare prirodnom promajom, s tim daje utvrđeno kao nesporno da taj nedostatak nije posledica nesolidnog i nekvalitetnog rada izvođača, već posledica neadekvatnog projekta, koji je izradio jedan projektantski biro i koji je naručilac predao izvođaču radova. Rešavajući taj slučaj, sud je zaključio da bi izvođač radova odgovarao daje primetio ili morao da primeti nedostatke - normalnim i razumnim pregledom objekta. Međutim, kako izvođač to nije mogao da primeti, niti je bio sposoban da oceni da li će projektovani dimnjak prirodnom promajom moći da proizvodi tehničku paru, jer je za te poslove potrebna uža specijalnost i znanje, sud je našao da izvođač u konkretnom slučaju nije odgovoran zbog nefunkcionalnosti izgrađenog dimnjaka. Prema tome, stav 3. ovog člana ima u vidu odgovornost projektanta u izradi građevinskog objekta, ako se nesolidnost objekta, kao posledica nedostatka plana, pokaže za vreme od deset godina. U stavu 5. ovog člana predviđeno je da ni izvođač radova ni projektant ne mogu ugovorom isključiti ili ograničiti svoju odgovornost za nedostatke na objektu koji bi se pokazali za vreme od deset godina od primopredaje objekta. Takve odredbe bi u ugovoru bile ništave.

Sudska praksa "Nedostaci na krovu, kao što je prokišnjavanje, predstavljaju nedostatke koji se tiču solidnosti građevina za koje je predviđen garantni rok od 10 godina " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 490/99); "Izvođač odgovara za nedostatak u izradi građevine koje se tiče njene solidnosti 10 godina. Investitor mora održati polugodišnji rok reklamiranja iz člana 645. st. 1. ZOO, da bi zatim po stavu 2. istoga člana u roku od godine dana računajući od dana učinjene reklamacije mogao da putem suda ostvaruje prava po osnovu odgovornosti za nedostatke u izradi građevine koji se tiču njene solidnosti" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev 464/00).

Dužnost obaveštavanja i gubitak prava (čl. 645. ZOO) Dužnost obaveštavanja u smislu odredaba ovog člana odnosi se na naručioca ili drugog sticaoca izgrađenog objekta prema izvođaču radova, odnosno i projektantu za nedostatke u izradi građevine, koji se tiču njene solidnosti. Rok u kome je naručilac ili drugi sticalac izgrađenog objekta dužan da o nedostacima obavesti izvođača, odnosno projektanta iznosi šest meseci od kada je nedostatak ustanovio, inače gubi pravo da se pozove na njega. Ovaj rok se može shvatiti tako da naručilac ili drugi sticalac objekta nije dužan da odmah, čim primeti nedostatak, o tome obavesti izvođača, odnosno projektanta. Njemu je ostavljen rok od šest meseci da bi bio u mogućnosti da utvrdi pojedine okolnosti koje su u vezi, odnosno koje su doprinele da šteta nastane ili i zbog čega i dalje traje, odnosno zbog čega i kome bi se ta odgovornost mogla pripisati. Odgovornost može biti i izvođača i projektanta, ako je projektant odgovoran za nedostatak u projektu, što je i doprinelo da objekat ne bude solidan, a izvođač je znao ili morao znati za taj. nedostatak, pa je i pored toga gradio objekat, a može biti i njihova odvojena odgovornost, na primer ako je projekat bio dobar a izvođač se tog projekta nije pridržavao, ili je projekat imao nedostatke koje izvođač nije primetio niti je mogao da ih primeti s obzirom na znanje koje je potrebno imati za poslove projektovanja. 856

Naručilac ili drugi sticalac koji nije u roku od šest meseci od kada je nedostatak ustanovio, obavestio izvođača radova, odnosno projektanta o određenom nedostatku, gubi pravo prema njima, odnosno ako to ne učini u tom roku on ih ne može pozvati na odgovornost, odnosno da posle toga ostvaruje pravo putem tužbe u vezi njihove odgovornosti, makar ona i postojala. Obaveštenje naručioca ili drugog sticaoca, izvršenog u roku od šest meseci, kako je napred navedeno, ima značaja u toliko da pravo prema izvođaču i projektantu može da ostvari u vezi otklanjanja nedostataka o kojima ih je obavestio, u roku od jedne godine, računajući od dana kada je naručilac, odnosno sticalac obavestio projektanta, odnosno izvođača o nedostatku. U protivnom, prestaje pravo naručioca, odnosno sticaoca objekta, pa zbog toga za njega ne važi pravilo o zastarelosti potraživanja. Naime, ako naručilac, odnosno drugi sticalac objekta u navedenom roku, tj. u roku od godine dana, ne podnese tužbu sudu tražeći od izvođača, odnosno projektanta da mu otkloni nedostatak, bez obzira što ga je u roku od šest meseci od uočenog nedostatka obavestio, on gubi pravo, odnosno prestaje mu pravo koje ima na osnovu njihove odgovornosti.

Smanjenje i isključenje odgovornosti (cl. 646. ZOO) Zakonska je obaveza izvođača radova da pri ispunjenju svoje obaveze postupa s pažnjom koja se zahteva u poslovnim odnosima. Zbog toga je on odgovoran za nesolidnost izvedenih radova, bez obzira što bi on radio pod stalnim nadzorom i uputstvima naručioca, ako je nesolidnost nastala zbog nepridržavanja pravila njegove struke. Odredbama ovog člana navedeno pravilo je prihvaćeno kroz odredbu - da se izvođač ne oslobađa odgovornosti zbog toga stoje pri izvođenju radova postupao po zahtevima naručioca. Od izvođača se zahteva da kao dobar privrednik, po pravilima svoje struke ispuni sve obaveze iz ugovora o građenju, poštujući primedbe naručioca, ali ne i one loše koje bi ga dovele u položaj da odstupi od svoje struke, odnosno da izgradi nesolidan objekat. Stav 1. ovog člana nema u vidu samo nepažnju izvođača u izvođenju radova, već i nepažnju ako bi prihvatao da postupa po nepodobnim zahtevima naručioca, čime bi doveo u pitanje pravila svoje struke, a za posledicu izgradnju nesolidnog objekta. Izvođač radova je kao specijalizovana organizacija dužna da upozori naručioca radova na štetne posledice ako mu ovaj u toku izgradnje daje takva uputstva koja bi bila protivna planu izgradnje, koji je izvođač prihvatio, pa i da ih odbije ako smatra da bi time otklonio posledice zbog kojih bi mogao da odgovara. Jer, kad izvođač ustanovi da zbog pogrešnih zahteva naručioca ne može dalje da postupa, on može da otkaže ugovor o izgradnji, te da traži i naknadu štete. Prema odredbama stava 2. ovog člana odgovornost izvođača se smanjuje ako je pre izvršenja određenog rada po zahtevu naručioca, ovoga upozorio na opasnost od štete. Smanjenje te odgovornosti zavisi od okolnosti konkretnog slučaja, a može se i isključiti. Naravno, naručilac ne srne pretpostaviti da će se-osloboditi odgovornosti za štetu ako prihvati zahteve naručioca koji dovode u pitanje solidnost izgradnje objekta, posebno ako zna, a mora znati s obzirom na pravila svoje struke, da bi postupanje po takvom zahtevu naručioca moglo dovesti do rušenja objekta i ugrožavanja ljudi i druge imovine. Da bi izvođač isključio svoju odgovornost za eventualno nastalu štetu, on se mora pridržavati pravila iz Zakona o izgradnji objekata, a najme, da izvodi radove prema tehničkoj dokumentaciji na osnovu koje je izdata građevinska dozvola, u skladu sa propisima, standardima, tehničkim normativima i normama kvaliteta koji važe za pojedine vrste radova, instalacija i opreme. Izvođač je dužan da redovno pismeno upozorava naručioca o nedostacima u tehničkoj dokumentaciji i o nastupanju nepredviđenih okolnosti koje su od uticaja na izvođenje radova i primenu tehničke dokumentacije. On može svoju odgovornost umanjiti ako je pre izvršenja određenog rada upozorio naručioca na opasnost od štete ako bi prihvatio njegove naloge koji bi odstupali od građevinske dozvole, ali ne i u slučaju ako bi šteta bila većih razmera.

Sudska praksa "Jzvođač radova je odgovoran za štetu nastalu izgradnjom nefunkcionalnog objekta po nerevidiranoj projektnoj dokumentaciji i bez odgovarajuće građevinske dozvole. On se može osloboditi te odgovornosti samo pod uslovom da je pre izvođenja radova upozorio naručioca na opasnost od štete" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 449/00). 857

Regresi (čl. 647. ZOO) Prema stavu 1. ovog člana odgovornost izvođača i projektanta postoji ako su svaki od njih posebno, i oboje zajedno, odgovorni za nesolidnost izgrađenog objekta. Ta njihova odgovornost, ako su oboje odgovorni, određuje se prema veličini njihove krivice, odnosno svakog od njih posebno. Pomenuta je krivica. Ona se određuje za svakog od njih posebno. Krivica može biti, kao što je poznato, u različitim oblicima. Ona može biti izražena u nameri da učinilac svojom radnjom drugome pričini šteta, svestan činjenice da je ta namera bila upravljena da se nanese kakva šteta, u ovom slučaju, naručiocu. U praksi takvih slučajeva skoro da i nema. Krivica po drugim osnovima može nastati usled nepažnje bilo projektanta bilo izvođača radova. To može biti obična ili gruba nepažnja, pri čemu se kod prve podrazumeva radnja kojom projektant ili izvođač ne upotrebi onu pažnju koja se očekuje u njihovom radu, kao brižljivih poslenika. Gruba nepažnja bi bila ako bi projektant ili izvođač uradili neku radnju, ili propustio da uradi potrebnu radnju, a pri tom nije upotrebio onu pažnju koja se od njega zahteva, s obzirom na delatnost koju obavlja prema pravilima svoje struke, grubo narušavajući ta pravila, tako da bi njihove propuste moglo da uoči i nestručno lice, kome je iole poznato kako bi se njihovi radovi mogli obaviti. Prema pravilima o odgovornosti izvođača sa solidnost izgradnje, izvođač radova je dužan da ukoliko primeti nedostatke u projektu, ili je morao da ih primeti, dužan je da skrene pažnju naručiocu radova na te nedostatke, bez obzira stoje projekat dao naručilac radova, inače odgovara za štetu zajedno sa projektantom. Izvođač radova bi odgovarao zajedno sa projektantom, daje primetio ili je morao da primeti nedostatke normalnim i razumnim pregledom objekta. Ovo zbog toga što se projekat izgrađuje po pravilima jedne struke, za koju je potrebna uža specijalnost i znanje, koje izvođač radova kao građevinska organizacija ne zna, ili ne može da zna, osim da po projektu izvede naručene radove. Dakle, izvođač odgovara za štetu zajedno sa projektantom, ako je šteta nastala zbog nedostataka na projektu, samo ako je izvođač mogao da ih uoči i ako je projekat dao naručilac. Prema stavu 2. ovog člana, projektant koji je izgradio projekat građevine i kome je poveren nadzor nad izvršenjem radova, odgovara i za nedostatke u izvršenim radovima nastale krivicom izvođača, ako ih je mogao opaziti normalnim i razumnim nadgledanjem radova. U ovom slučaju postoje dve funkcije projektanta, od kojih je jedna izrada projekta, a druga kontrola poverenog mu nadzora u izvršenim radovima. U tom slučaju ako njegova odgovornost u vezi izrađenog i odobrenog projektu ne postoji, odgovornost projektanta se zasniva na preuzetoj funkciji vršenja nadzora nad radovima koje izvodi izvođač, ako nije opazio greške koje je učinio izvođač, a mogao ih je opaziti normalnim nadgledanjem radova. U protivnom, daje nadzor vršilo neko drugo lice, koga je odredio naručilac, za propuste izvođača radova, odnosno propuste nadzornog organa, odgovornost bi bila na strani izvođača i naručioca. Inače, nadzorni organ, kao predstavnik naručioca na gradilištu, po prirodi svoje funkcije ovlašćen je da izvođači radova na licu mesta daje sva uputstva, dispozicije i naloge, koji su u vezi sa izvođenjem određenih radova, s tim da njegove odluke moraju biti unete u građevinski dnevnik. Zbog toga, za sve njegove odluke, koje ne prelaze okvire njegovog ovlašćenja kao nadzornog organa i koje su bile donete na propisan ili uobičajen napin, kao stoje upis u građevinski dnevnik, odgovara naručilac. Ali ako je naručilac ugovorio da projektant vrši i funkciju nadzora, za sve propuste nadzornog organa odgovara projektant, bez obzira stoje projekat bio bez nedostataka. Naručiocu solidarno odgovaraju za štetu ako su za istu odgovorni i izvođač i projektant. Ovo zbog toga što je naručilac bio u ugovornom odnosu i sa jednim i sa drugim, pri čemu je kod zaključenja ugovora o izradi projekta ugovorio i obavezu projektanta da vrši nadzor nad izvršenjem planiranih radova, a kod ugovora o građenju ugovorio izgradnju objekta prema projektu po kome nadzor nad izvršenjem radova vrši sam projektant. Ako je naručilac štetu naplatio od izvođača radova, ovaj ima pravo da zahteva naknadu od projektanta u meri u kojoj nedostaci u izvršenim radovima potiču od nedostataka u projektu. Pri tom, odredbe stava 3. ovog člana ne povezuju odgovornost projektanta ako njegov nadzorni organ nije pravilno vršio nadzor nad izvedenim radovima od strane izvođača, zbog čega je krivicom izvođača nastala šteta, pa se može izvesti zaključak da projektant odgovara samo ako je njegov projekat imao nedostatke, koje izvođač nije mogao da uoči prilikom izvođenja radova. Na kraju, odredbama stava 4. ovog člana predviđa se odgovornost podizvođača koga je angažovao izvođač, dakle za nedostatke koje je učinio podizvođač, a za koje odgovara izvođač radova, s tim da ako izvođač hoće da od njega zahteva naknadu, mora da ga obavesti o postojanju nedostatka, i to u roku od dva meseca, računajući od dana kada je on sam obavešten od naručioca o istom nedostatku.

Sudska praksa "Za nedostatke u izgradnji građevine solidarno odgovaraju izvođači radova i lice koje je u ugovoru o kupovini i prodaji označeno kao proizvođač stanova na kojima su nedostaci ustanovljeni" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 511/98). 858

UGOVOR O PREVOZU Pojam (čl. 648. ZOO) Kako to formuliše stav 1. ovog člana, ugovor o prevozu je takav ugovor po kome se prevozilac obavezuje da preveze na određeno mesto neko lice ili neku stvar, a putnik, odnosno pošiljalac se obavezuje da mu za to isplati određenu naknadu. Kod ugovora o prevozu stvari, ugovorne strane su prevozilac i pošiljalac. U tom poslu može učestvovati i primalac, u kom slučaju se uspostavlja i odnos između prevozioca i primaoca, ali primalac nije ugovorna strana, a u delu. U ovom delu objašnjenja ugovora o prevozu bavićemo se onim vrstama prevoza koje se odnose na ugovor o prevozu robe - stvari, a i ugovorom o prevozu lica. Prevoz stvari podrazumeva prevoz stvari iz jednog u drugo mesto, ili sa jednog na drugo mesto, gde prevozilac može biti pravno ili fizičko lice. a prevoz lica podrazumeva prevoz putnika na određeno mesto, o čemu će biti komentara u odgovarajućim članovima koji se odnose na Kada je u pitanju prevoz stvari, obaveze pošiljaoca su: A. - da preda robu prevozniku na prevoz . To je opšta obaveza pošiljaoca, jer ako robu ne preda ovlašćenom prevozniku, ne može se ni govoriti o obavezi prevozioca, odnosno o ugovoru o prevozu. Stranke se mogu dogovoriti da se o robi koja se daje na prevoz može pre njene predaje sačiniti tovarni list. To je prevozna isprava u koju se unose svi podaci relevantni za sadržinu ugovora o prevozu, s tim što su nezavisni u pogledu tačnosti, ako je to drugim zakonom drukčije određeno. Naravno, to nije slučaj kod ugovora o prevozu železnicom, jer je tovarni list kod tog prevoza obavezan. Inače, tovarni list može da sadrži odredbe "po naredbi", što znači da stranke mogu da sačine prenosni tovarni list, odnosno da pošiljalac tom ispravom prenese svoje pravo pošiljaoca na drugo lice, ali se može u tovarnom listu navesti i odredba da tovarni list glasi na donosioca, što znači daje kod prijema prispele robe legitimisano samo ono lice koje poseduje predmetni tovarni list. Tovarni list potpisuju oba ugovorača. Ako o prevozu robe nije sačinjen tovarni list, pošiljalac može zahtevati od prevoznika da mu izda potvrdu o prijemu pošiljke za prevoz, sa podacima koje treba da sadrži tovarni list. Ta isprava je potvrda o prijemu robe za prevoz. Izraz u članu 657. Zakona o obligacionim odnosima da "pošiljalac može zahtevati od prevoznika da mu izda potvrdu o prijemu pošiljke na prevoz", ne znači i obavezu prevoznika da mu takvu potvrdu izda, posebno ako određeni prevozilac u svom poslovanju kod prevoza robe taj oblik potvrde ne primenjuje. Ako mu, pak, izda potvrdu, onda ta potvrda, po pravilu, treba da sadrži one podatke koje predviđa i tovarni list. B. - da prevoznika obavesti o vrsti pošiljke i o njenoj sadržini i količini, odnosno da mu pruži potrebne podatke da bi prevozilac mogao da ispuni svoje obaveze bez odlaganja i smetnji. Ova obaveza pošiljaoca se sa stoji u tome da prevozioca tačno obavesti o vrsti pošiljke, o njenoj sadržini i količini, kao i 6 tome kada pošiljka treba da bude prevezena, kao i ko će tu pošiljku primiti. U protivnom, pošiljalac zbog davanja pogrešnih podata ka o robi koju je predao na prevoz, odgovara za štetu, odnosno on sam snosi tu štetu. V. - da robu upakuje na propisani ili uobičajeni način . Propisano pakovanje podrazumeva pakovanje na osnovu normi nekog propisa, odnosno uredbe ili zakona, koji su obavezujući za obe ugovorne strane. U protivnom, prevozilac ne srne da primio robu koja nije propisano upakovana, a pošiljalac i odgovara ako stavi u promet robu - stvar koja nije upakovana onako kako je propisom određeno. Uobičajeno pakovanje podrazume pakovanje robe koja se po njenoj prirodi i uobičajenom prometu ne pakuje, posebno ako njena celina ne dovodi do nastanka kakve štete, ili ugrožava sigurnost ljudi ili dobara. Dužnost prevoznika je u oba slučaja da upozori pošiljaoca na nedostatke pakovanja koji se mogu opaziti, inače prevoznik odgovara za oštećenje pošiljke koje bi se dogodilo zbog tih nedostataka. Međutim, prevozilac ne odgovara za štetu pošiljke ako je pošiljaocu skrenuo pažnju na nedostatke pakovanja, a ovaj je i pored toga zahtevao da prevozilac primi pošiljku na prevoz s tim nedostacima. To se, naravno, mora konstatovati potpisom obeju strana. U tom slučaju, za štetu koju zbog nedostatka u pakovanju pretrpi treće lice dok se nalazio kod prevozioca, odgovara prevozilac, a on ima pravo da zahteva naknadu od pošiljaoca. Ako su ti nedostaci u njenom pakovanju takvi da može biti ugrožena sigurnost lica ili dobara ili prouzrokovana kakva šteta, prevozilac je dužan da odbije pošiljku na prevoz. G. - da isplati prevoziocu naknadu za prevoz i troškove u vezi sa prevozom, osim ako nije određeno da to plaća primalac. Obaveza plaćanja naknade za prevoz i troškove prevozioca je, po pravilu, obaveza pošiljaoca robe, prema tarifi, odnosno cenovniku prevozioca. Ako u tovarnom listu nije navedeno da pošiljalac plaća naknadu za prevoz i ostale troškove u vezi sa prevozom, pretpostavlja se daje pošiljalac uputio prevozioca da ih naplati od primaoca. 859

Ako primalac robe ne može biti obavešten o prispeću pošiljke - robe, ili postoje obavešten o prispeću robe na njegovo ime odbije daje primi, pa i u slučaju ako primalac ne isplati prevoziocu dužnu naknadu i ostale troškove, prevozilac će o tome obavestiti pošiljaoca i od njega tražiti dalja uputstva i preduzeti za njegov račun potrebne mere za čuvanje stvari. Po proteku primerenog roka o obaveštenju pošiljaoca, a ovaj u tom roku ništa ne preduzme, prevozilac ima pravo da robu proda prema pravilima o prodaji dugovane stvari u slučaju zakašnjenja poverioca, i naplatiti svoje potraživanje iz postignute cene, a ostatak je dužan da vrati, odnosno da položi kod suda u depozit za ovlašćeno lice. Ako, pak primalac preuzme pošiljku i tovarni list, ako je izdat, primalac je obavezan da isplati prevozniku naknadu za prevoz, a ako primalac smatra da nije dužan da isplati prevozninu onoliko koliko zahteva prevozilac, primalac može vršiti prava iz ugovora, odnosno tražiti da mu se pošiljka preda, odnosno vrši druga prava iz ugovora, samo ako kod suda položi sporni iznos. Obaveze prevozioca stvari su: A. - da u prevozu postupa sa pažnjom dobrog privrednika , što pretpostavlja njegovu stručnu i profesional nu pažnju u oblasti prevoza, a odstupanje od tog načela znači odgovornost za štetu koju pričini pošiljaocu, odno sno primaocu i trećim licima. Postupanje kao dobar privrednik podrazumeva brižljivo ponašanje prevozioca od časa prijema robe do časa njene predaje, što podrazumeva i uredno obaveštavanje pošiljaoca o određenim smet njama koje usporavaju ili ometaju prevoz, pri čemu je dužan da od pošiljaoca traži uputstva u vezi preuzetog prevoza. B. - da primi robu na prevoz . Obaveza prijema robe na prevoz je osnovni uslov iz poslovanja prevozioca. On ne može odbiti prijem robe na prevoz ako je registrovan za tu vrstu delatnosti i ako raspolaže prevoznim sredstvima za prevoz ponuđene robe za prevoz, uz uslov daje roba upakovana na propisani i uobičajeni način, o čemu je bilo reci u delu o obavezi pošiljaoca. V. - da skrene pažnju pošiljaocu na nedostatke pakovanja . Nedostaci pakovanja se odnose na pakovanje stvari koje mora biti izvršeno na propisani ili uobičajeni način, o čemu je takođe bilo reci u delu o obavezama pošiljaoca. G. - da prevoz izvrši ugovorenim putem, a ako to nije ugovoreno onda onim putem koji najviše odgovara interesima pošiljaoca . Ugovoreni put podrazumeva linijski prevoz koji je uobičajen u poslovanju prevozioca. Taj pravac ne može promeniti prevozilac, osim ako ima više pravaca na kojima vrši takav prevoz. Međutim, i u ovom drugom slučaju prevozilac je dužan da pošiljaoca obavesti o putu kojim će izvršiti prevoz. U drugom slučaju, kada stranke ne ugovore kojim putem treba da se izvrši prevoz, prevozilac je dužan da prevoz izvrši onim putem koji najviše odgovara interesima pošiljaoca. U protivnom, ako je prevozilac izvršio prevoz putem koji ne odgovara najviše interesima pošiljaoca, prevozilac odgovara pošiljaocu za naknadu štete. D. - da obaveštava pošiljaoca o svim okolnostima koje bi bile od uticaja na izvršenje prevoza . Te okolno sti se odnose, uglavnom, na smetnje u prevozu i kad pošiljka ne može biti uručena primaocu. Smetnje u prevozu mogu biti objektivne prirode, kao na primer ako postoje vremenske neprilike, kao što su poplave, oštećenje puta i si. , ili ako se dogodi kakav kvar na prevoznom sredstvu Đ. - da postupa po uputstvima pošiljaoca . Pošiljalac raspolaže pošiljkom sve do predaje te pošiljke primaocu. Zbog toga on može menjati nalog sadržine u ugovoru o prevozu, time da prevoziocu naloži da obustavi dalji prevoz pošiljke, da mu pošiljku vrati, daje preda drugom primaocu ili daje upiti u neko drugo mesto. U tim slučajevima, pošiljalac je dužan da prevozniku naknadi troškove i štetu koju je ovaj imao povodom tog naloga, što se obezbeđuje davanjem jemstva od strane pošiljaoca prevoziocu, obezbeđenjem po osnovu instituta oj emstvu. E. - da bez odlaganja obavesti primaoca da je roba prispela . Ova obaveza pošiljaoca se odnosi na lice — primaoca koje je označeno u tovarnom listu. Reci "bez odlaganja" pretpostavlja obaveštavanje primaoca odmah po prispeću robe, koji mu tim stavlja na raspolaganje prevezenu robu. Ako pošiljalac predajom robe na prevoz nije platio prevozninu i druge troškove navedene u tovarnom listu, predstavlja pretpostavku da će prevozninu i troškove platiti primalac robe. Ako primalac koji je obavešten o prispeću robe ne želi da je primi, ili ne želi da plati prevozninu i troškove, prevozilac je dužan da o tome obavesti pošiljaoca, od koga će tražiti nalog za dalje postupanje u vezi te robe. Ž. - da robu koju je primio na prevoz preda na određenom mestu pošiljaocu ili određenom licu (primao cu). Određeno mesto predaje robe mora biti navedeno u tovarnom listu, odnosno ugovoru o prevozu. Robu može podići u tom mestu ili sam pošiljalac ili lice koje on odredi kao primaoca. Prijem robe se vrši na osnovu tovarnog lista. Tovarni list predstavlja ispravu na osnovu koje primalac može preuzeti robu koju mu je poslao pošiljalac. Duplikat tovarnog lista prevozilac predaje primaocu pošiljke, čime mu pošiljku stavlja na raspolaganje, a samim tim ga i poziva da pošiljku primi. I uopšte o drugim elementima ugovora o prevozu - ako je u tovarnom listu navedeno daje duplikat primio pošiljalac, onda kod prispeća pošiljke u mestu opredeljenja, prevozilac nije dužan da pošiljku preda primaocu ako mu ovaj ne preda duplikat tovarnog lista. Međutim, primalac može vršiti prava iz ugovora o prevozu prema prevozniku i od njega zahtevati da mu preda tovarni list i pošiljku, ako je u tovarnom listi primalac označen kao primalac i ako prevozniku plati naknadu za prevoz i troškove koji terete taj prevoz. 860

Prevoznik odgovara za gubitak i oštećenje pošiljke, osim ako su prouzrokovani radnjom ovlašćenog lica, svojstvima pošiljke, ili stranim uzrocima koji se nisu mogli predvideti ni izbeći ni otkloniti. Stranke ne mogu u ugovoru o prevozu da isključe odgovornost prevozioca za gubitak i oštećenje pošiljke za koje bi on bio odgovoran, jer bi takve odredbe bile po zakonu ništave, ali bi bile punovažne odredbe ugovora ako su unapred određeni najviši iznosi naknade, koji bi bili u očiglednoj nesrazmeri sa štetom, u kom slučaju se visina naknade određuje prema tržišnoj ceni pošiljke u vreme i mestu predaje pošiljke na prevoz. Naravno, to ograničenje ne važi ako je štetu prevozilac prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom. Kad primalac preuzme pošiljku bez prigovora i plati prevozniku njegova potraživanja, prestaje odgovornost prevoznika, osim ako je preuzimanje izvršeno zapisnički i tom prilikom konstatovano oštećenje pošiljke. Prevozilac odgovara za oštećenje pošiljke i ako je robu predao primaocu bez prigovora, a oštećenje se nije moglo pregledom opaziti u trenutku predaje, ako gaje primalac obavestio o određenim oštećenjima odmah po prijemu otkrivanja, ali ne docnije od osam dana od dana predaje, odnosno prijema pošiljke. Prevoz može biti: a) železnički, b) drumski, v) vazdušni, i g) rečni. A. PREVOZ ROBE ŽELEZNICOM Materija ugovora o prevozu regulisana je u Zakonu o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju ("SI. 1. SRJ", br. 26/95), koji je stupio na snagu 09. 06. 1995. godine, saglasno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i međunarodnim konvencijama, kao pravila o ugovoru o međunarodnom prevozu robe železnicom. Prema članu 31. tog zakona, ugovorom o prevozu prevozilac se obavezuje da stvar preveze do uputne stanice i da je preda primaocu, a pošiljalac da prevoziocu isplati ugovorenu prevozninu. Ugovor o prevozu robe železnicom smatra se zaključenim kada pošiljalac preda robu na prevoz železničkoj stanici, odnosno kada prevozilac primi na prevoz stvar sa tovarnim listom. Prijem robe na prevoz potvrđuje se, dakle, izdavanjem tovarnog lista koji prati robu do mesta primaoca. Ugovor o prevozu robe železnicom spada u red athezionih ugovora, odnosno ugovora po pristupanju. Železnica ima svoju tarifu o prevozu i ona važi za sve pošiljaoce i primaoce robe. Prijemom stvari na prevoz i tovarnog lista, koji prevoznik potvrđuje stavljanjem datuma i žiga otpremne stanice, smatra se daje ugovor o prevozu zaključen. Te i druge odnose, Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju reguliše na sledeći način: Tovarni list sadrži: 1) mesto i datum njegovog sastavljanja i izdavanja; 2) naziv uputne stanice, prema imeniku železničkih stanica; 3) ime i prezime, odnosno naziv primaoca i njegovu adresu; 4) naznačenje vrste i mase stvari; 5) broj kola, a za kola korisnika prevoza i taru pošiljaka koje tovari pošiljalac; 6) ime i prezime, odnosno naziv pošiljaoca, njegovu adresu i potpis, koji može biti zamenjen svojeručnim potpisom i pečatom; 7) žig otpravne stanice; 8) prevozne i druge troškove; 9) spisak isprava koje se prilažu uz tovarni list. Tovarni list može da sadrži i rok isporuke i druge podatke u vezi s prevozom. Prevozilac i pošiljalac se mogu dogovoriti, odnosno odrediti da prevozilac izda "prenosivi tovarni list", po naredbi ili na donosioca, što u prvom slučaju znači da pošiljalac tom ispravom prenosi svoje pravo pošiljaoca na drugo lice, što se čini indosamentom po pravilima o menici, a u drugom slučaju daje kod prijema prispele robe legitimisano samo ono lice koje poseduje predmetni tovarni list, što se čini predajom. Prema članu 56. zakona, pošiljalac je dužan da upakuje stvar tako da se za vreme prevoza sačuva od potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja, kao i da spreči nanošenje štete licima, voznim sredstvima ili drugim stvarima. Pošiljalac odgovara za štetu prouzrokovanu prevoziocu ili drugim licima zbog toga što stvar nije uopšte upakovana ili obeležena, ili što nije dovoljno upakovana ili obeležena. Ako u tovarnom listu nije navedeno da stvar nije uopšte upakovana ili obeležena, ili da nije dovoljno upakovana ili obeležena, prevozilac je dužan da dokaže postojanje tih nedostataka. U vezi proveravanja i utvrđivanja mase i sadržine pošiljke , zakon propisuje da prilikom prijema stvari na prevoz, prevozilac ima pravo da proveri da li su podaci o pošiljci upisani u tovarnom listu tačni i da li su ispunjeni posebni uslovi za prevoz te stvari. Masu i sadržinu pošiljke prevozilac može proveriti u usputnoj stanici samo ako to zahtevaju potrebe saobraćaja, carinski ili drugi propisi. Prevozilac je dužan da, na zahtev pošiljaoca koji je upisan u tovarni list, utvrdi masu i broj komada ako raspolaže spravama za vaganje i ako priroda stvari i saobraćajne prilike to omogućavaju. Ako se masa ne može utvrditi u otpravnoj stanici, utvrđuje se na prvoj usputnoj stanici koja raspolaže spravama za vaganje i ako priroda stvari i saobraćajne prilike to omogućavaju. Prevozilac je dužan da utvrđenu masu i broj komada pošiljke upiše u tovarni list i da ga overi. Ako je pošiljku utovario pošiljalac, navodi u tovarnom listu koji se odnose na masu i broj komada služe kao dokaz prema prevoziocu samo kad je prevozilac utvrdio masu i broj komada i to potvrdio u tovarnom listu. Navodi u tovarnom listu mogu se dokazivati i na drugi način. Ako se utvrdi da stvarni manjak u masi ili broju komada ne odgovara navodima iz tovarnog lista, ti navodi ne mogu da služe kao dokaz protiv prevozioca, 861

naročito ako su kola predata primaocu sa ispravnim originalnim plombama. Za utvrđivanje mase i broja komada pošiljke korisnik prevoza plaća ugovorenu naknadu. Za netačno imenovanje stvari koje utiču na visinu prevoznine, kao i za razliku u masi preko 2%, prevozilac ima pravo da, pored naplaćene prevoznine, naplati i dvostruki iznos razlike u prevoznini. Ako se usled neispravno, netačno ili nepotpuno upisanih podataka ili izjava u tovarnom listu prevozi pošiljka sa stvarima koje su isključene od prevoza, ili sa stvarima koje se prevoze pod posebnim uslovima a ti uslovi nisu ispunjeni, ili se krše propisi o bezbednosti saobraćaja, ili se preopterete kola (preteg), prevozilac je dužan da ćelu pošiljku, odnosno preteg istovari na prvoj stanici na kojoj je to moguće, na trošak i rizik pošiljaoca, i da ga o tome obavesti. U tom slučaju prevozilac ima pravo da zahteva trostruki iznos prevoznine za izvršeni prevoz, kao i naknadu štete koja je usled toga nastala. Rok utovara i istovara - Pošiljalac je dužan da utovari stvar u ugovorenom roku (rok utovara). Ako je rok utovara prekoračen za više od 24 časa, prevozilac može, na trošak i rizik pošiljaoca, istovariti stvar i dati je na privremeni smeštaj, ili je predati na čuvanje špediteru ili javnom skladištu. Ako pošiljalac prekorači rok utovara, prevozilac ima pravo na posebnu naknadu. Prevozilac je dužan da preveze stvar u ugovorenom roku (rok isporuke). Ako rok isporuke nije ugovoren, prevozilac je dužan da prevoz izvrši za vreme koje je, s obzirom na dužinu puta i vrstu prevoza, uobičajeno za prevoz određene stvari. Ako nije drukčije ugovoreno, rok isporuke počinje da teče narednog dana od dana prijema stvari na prevoz, a za lako kvarljivu stvar i za živu životinju predatu pre podne - od 12 časova istog dana. Rok isporuke ne teče za vreme zadržavanja pošiljke nastalog usled: 1) proveravanja sadržine i mase pošiljke ako je tim proveravanjem utvrđena netačnost navoda u tovarnom listu; 2) obavljanja radnji kod carinskih ili drugih nadležnih organa; 3) izmene ugovora o prevozu izvršene na zahtev pošiljaoca; 4) posebnih radnji u vezi s pošiljkom (hranjenje i pojenje živih životinja, dodavanje leda i si. ); 5) drugih uzroka koji sprečavaju početak ili nastavljanje prevoza ako za to nema krivice prevozioca. Prevozilac se može pozivati na produženje roka isporuke zbog uzroka navedenih u stavu 4. člana 58. istog zakona, samo ako je uzrok i trajanje zadržavanja pošiljke upisao u tovarni list. Rok isporuke je održan ako je pre njegovog isteka primalac izvešten o prispeću pošiljke i ako je stvar pripremljena za izdavanje, a za pošiljku o čijem se prispeću ne izveštava - ako je pre isteka roka isporuke stvar pripremljena za izdavanje. Vreme obaveštavanja o prispeću robe - Ako ugovorom nije drukčije određeno, prevozilac je dužan da izvesti primaoca o prispeću pošiljke, s tim što ima pravo na naknadu troškova. Prevozilac je dužan da izvesti primaoca, bez odlaganja, čim pošiljku pripremi za izdavanje. Pri izveštavanju, prevozilac mora da naznači rok u kome primalac mora preuzeti pošiljku. Pretpostavlja se daje izveštavanje izvršeno: 1) preporučenim pismom - 24 časa posle predaje pisma pošti; 2) telegramom - 12 časova posle predaje telegrama; 3) telefonom, teleksom ili telefaksom - posle završenog razgovora, odnosno predaje teleksa ili telefaksa; 4) neposredno - predajom izveštaja. Smetnje u prevozu - Ako pri prevozu stvari nastupe smetnje koje se mogu otkloniti prevozom pomoćnim putem, stvar će se prevesti do uputne stanice tim putem bez naplate veće prevoznine. Ako smetnja u prevozu nije nastala krivicom prevozioca, rok isporuke računa se prema pređnom prevoznom putu. Ako usled nastalih smetnji ili iz drugih razloga dalji prevoz nije moguć, pošiljalac može raskinuti ugovor o prevozu, ali je dužan da prevoziocu plati prevozninu za izvršeni prevoz, kao i troškove u vezi s prevozom predviđene tarifom, ako smetnje, odnosno drugi razlozi nisu nastali krivicom prevozioca. Pošiljalac može u tovarnom listu dati uputstvo za slučaj da se pri prevozu pojavi smetnja. Smetnja pri izdavanju pošiljke postoji: l)ako se primalac ne može pronaći; 2) ako primalac odbije prijem pošiljke; 3) ako tovarni list nije iskupljen u predviđenom roku; 4) ako je izdavanje zabranio nadležni organ. Prevozilac je dužan da bez odlaganja i na najbrži način izvesti pošiljaoca o smetnji pri izdavanju pošiljke i da od njega zatraži uputstvo. Ako uputstvo pošiljaoca ne prispe u primerenom roku, ili ako se ne može izvršiti, ili ako nije moguće izvestiti pošiljaoca, prevozilac ima pravo da stvar preda na privremeni smeštaj, na trošak i rizik pošiljaoca. U tom slučaju prevozilac odgovara kao čuvar. U slučaju iz stava 3. člana 61. istog zakona, prevozilac ima pravo da na trošak i rizik pošiljaoca preda stvar špediteru ili javnom skladištu, s tim što odgovara za njihov izbor. Prevozilac je dužan da bez odlaganja izvesti pošiljaoca o preduzetim radnjama a u vezi slučajeva navedenih pod 3) i 4) ovog stava. Predaja tovarnog lista primaocu i utvrđenje stanja primljene robe - Prevozilac je dužan da u uputnoj stanici koju je označio pošiljalac izda primaocu tovarni list i stvar, pošto primalac potvrdi njihov prijem i uplati iznose naznačene u tovarnom listu. Tovarni list i stvar izdaju se donosiocu izveštaja o prispeću stvari na kome je primalac potvrdio prijem. Ako prevozilac ili imalac prava utvrde ili posumnjaju da postoji potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari primljene na prevoz, prevozilac je dužan da odmah sastavi zapisnik i utvrdi stanje a, prema potrebi, i masu stvari, kao i uzrok i visinu štete, ako je to moguće, navodeći i vreme kad se šteta dogodila i pod kojim okolnostima. Prevozilac izdaje imaocu prava primerak zapisnika o utvrđenom stanju. Ako je to moguće, prevozilac je dužan da potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari utvrdi u prisustvu imaoca prava a, po potrebi, i u pri862

sustvu jednog ili više veštaka ili svedoka. Ako se uvidom izvršenim na zahtev imaoca prava ne utvrdi nikakva šteta, ili se utvrdi samo šteta koju je prevozilac već priznao, imalac prava je dužan da naknadi nastale troškove. Ako se stvar izgubi - Smatra se daje stvar izgubljena ako nije bila izdata primaocu ili nije bila pripremljena za izdavanje u roku od 30 dana od dana isteka roka za isporuku. Ako se stvar pronađe u roku od jedne godine od dana isplate naknade štete, prevozilac je dužan da o pronađenoj stvari, u pismenoj formi, odmah izvesti imaoca prava. U roku od 30 dana od dana prijema izveštaja o pronalasku stvari imalac prava može zahtevati da mu se stvar izda u ma kojoj stanici, uz plaćanje prevoznine od prvobitne otpravne stanice do stanice u kojoj se zahteva izdavanje. Ako preuzme pronađenu stvar, imalac prava je dužan da primljenu naknadu štete vrati po odbitku troškova koji su, eventualno, bili obuhvaćeni tom naknadom štete, ali zadržava pravo na potraživanje naknade štete zbog prekoračenja roka isporuke. Ako imalac prava nije postavio zahtev da mu se stvar izda, prevozilac može slobodno da raspolaže sa stvari. Izmena ugovora o prevozu - Ako nije izdat prenosivi tovarni list, pošiljalac ima pravo, uz obavezu naknade troškova, da izmeni ugovor o prevozu i da zahteva: 1) da mu se stvar vrati u otpravnoj stanici; 2) da se prevoz stvari uz put zaustavi; 3) da se izdavanje stvari odloži; 4) da se stvar izda nekom drugom primaocu; 5) da se stvar izda u nekoj drugoj uputnoj stanici; 6) da se stvar vrati u otpravnu stanicu; 7) da se novčani iznosi, za koje je u tovarnom listu naznačeno da će ih platiti primalac, naplate od njega umesto od primaoca; 8) da se stvar naknadno optereti pouzećem, ili da se iznos pouzeća poveća ili smanji, ili da se od pouzeća odustane. Inače, zahtev za izmenu ugovora o prevozu, kao i potvrda o predaju zahteva, moraju biti u pismenoj formi. Primalac ima pravo, pod uslovima i na način kako je to navedeno u prethodnom stavu, da izmeni ugovor o prevozu ako pošiljalac u tovarnom listu naznači da primalac ima pravo da raspolaže pošiljkom, ili ako mu pošiljalac preda duplikat tovarnog lista. Ako je izdat prenosivi tovarni list, stvarima predatim na prevoz može raspolagati samo ovlašćeni imalac prenosivog tovarnog lista, pod uslovom da ispuni sve obaveze koje proizlaze iz prenosivog tovarnog lista. Imalac prenosivog tovarnog lista ima pravo da izmeni ugovor o prevozu i da zahteva: 1) da se prevoz obustavi; 2) da se stvar izda u nekoj drugoj uputnoj stanici; 3) da se stvar vrati u otpravnu stanicu. Zahtev za izmenu ugovora o prevozu, kao i potvrda o prijemu zahteva, moraju biti u pismenoj formi. Prevozilac može odbiti zahtev za izmenu ugovora o prevozu: 1) ako izmena ugovora nije više moguća u trenutku kad je zahtev prispeo u stanicu koja treba da ga izvrši; 2) ako bi usled izmene ugovora došlo do poremećaja u saobraćaju; 3) ako je izmena ugovora protivna carinskim ili drugim propisima; 4) ako u slučaju izmene uputne stanice vrednost stvari ne bi pokrila troškove prevoza do nove uputne stanice, osim ako se iznos tih troškova odmah plati ili preuzme jemstvo. Zahtev za izmenu ugovora o prevozu, kao i potvrda o prijemu zahteva, moraju biti u pismenoj formi. Ako prevozilac ne postupi po zahtevu za izmenu ugovora, a ne postoje razlozi iz člana 54. zakona, odgovoran je za štetu koja zbog toga nastane. Naknada štete u slučaju iz stava 1. člana 55. zakona ne može biti veća od iznosa koji bi prevozilac bio dužan da naknadi daje stvar predata na prevoz izgubljena. Prevozni troškovi - Prevozne troškove (prevoznina, dodatak na prevozninu, naknada za sporedne usluge i si. druge troškove nastale u toku prevoza plaća pošiljalac po tarifi koja se primenjuje na dan zaključenja ugovora o prevozu, ili primalac ako iskupi tovarni list a pošiljalac nije preuzeo na sebe plaćanje troškova. Primalac je dužan da u tovarni list unese iznose stvarnih troškova i druge izdatke koji se plaćaju u gotovom. Ugovorom može biti predviđeno pravo pošiljaoca da izdavanje pošiljke primaocu uslovi isplatom određenog novčanog iznosa -pouzeće. Za svaku pošiljku predaje se poseban tovarni list, osim za stvari za čiji je utovar, zbog njihovih dimenzija, potrebno više kola ili za koje se drukčije ugovori. Odgovornost za štetu - Prevozilac koji je primio stvar na prevoz sa tovarnim listom odgovara za izvršenje prevoza do izdavanja stvari primaocu. Prevozilac odgovara za štetu nastalu u toku prevoza zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja stvari, kao i za štetu nastalu zbog prekoračenja roka isporuke. Prevozilac odgovara za štetu koju prouzrokuju lica koja su po njegovom nalogu radila na izvršenju prevoza. Prevozilac odgovara za štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja stvari, kao i za štetu nastalu zbog prekoračenja roka isporuke, osim ako dokaže daje šteta nastala zbog radnji ili propusta korisnika prevoza, svojstava stvari ili drugih uzroka koji se nisu mogli predvideti, izbeći ili otkloniti. Za štetu odgovaraju solidarno prevoznici koji su učestvovali u prevozu. Prevozilac se oslobađa odgovornosti ako je potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari nastalo zbog: 1) prevoza koji se vrši u otvorenim kolima na osnovu važećih propisa ili ugovora zaključenog s pošiljaocem i navedenog u tovarnom listu; 2) nepakovanja ili nedovoljnog pakovanja stvari koja je usled tih nedostataka po svojoj prirodi izložena gubitku ili oštećenju; 3) utovara stvari, nepravilrfog tovarenja i istovara, kad utovar, ili istovar vrši pošiljalac, odnosno primalac na osnovu važećih propisa ili ugovora zaključenog s pošiljaocem ili primaocem, navedenih u tovarnom listu; 4) svojstva stvari zbog koga je stvar naročito podložna potpunom ili delimičnom gubitku ili oštećenju (lomljenje, rđanje, truljenje, dejstva mraza i toplote, curenje, sušenje, rasipanje i si. ); 5) predaje na prevoz sa neispravnim, netačnim ili nepotpunim označenjem stvari koja je isključena od prevoza ili se prima na prevoz pod posebnim uslovima, ili ako pošiljalac ne preduzme mere predostrožnosti koje su 863

propisane za stvar koja se prima na prevoz pod posebnim uslovima; 6) posebne opasnosti kojoj su izložene žive životinje prilikom prevoza; 7) prevoza živih životinja ili određene stvari koji se, na osnovu tarife ili ugovora s pošiljaocem navedenim u tovamom listu, mora izvršiti uz pratnju, ako potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje nastane zbog propuštanja pratioca da otkloni opasnost u vezi s prevozom. Ako je potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje moglo nastati u vezi s jednom ili više posebnih okolnosti napred navedenih (u članu 70. ovog zakona), pretpostavlja se daje šteta nastala zbog tih okolnosti dok se suprotno ne dokaže. Ako je do očiglednog manjka ili gubitka celih komada došlo usled prevoza koji se vrši u otvorenim kolima prevozilac se ne može pozivati na pretpostavke iz stava 1. 71. zakona Ako je u pitanju stvar koja, zbog svoje prirode redovno gubi u masi pri prevozu, prevozilac odgovara samo za deo gubitka koji, bez obzira na dužinu pređnog puta, prelazi sledeće granice: 1) 2% od mase za: - tečnost; - stvari koje su vlažne predate na prevoz; i si; 2) 1% od mase - za ostale suve stvari. Prevozilac se ne može pozivati na navedeno ograničenje odgovornosti ako imalac prava dokaže da gubitak nije nastao usled uzroka koji povlače prirodan gubitak u masi stvari. Ako je prevozilac obavezan da imaocu prava naknadi štetu za potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje, vrednost stvari se računa po tržišnoj ceni, a ako je cena stvari ugovorena - po toj ceni. Cena se određuje po mestu i vremenu prijema stvari na prevoz. U slučaju oštećenja stvari, prevozilac je dužan da imaocu prava plati samo iznos za koji je umanjena vrednost stvari. Ako je usled oštećenja ćela pošiljka, odnosno samo jedan deo pošiljke izgubio vrednost, naknada štete ne može premašiti iznos koji bi se platio u slučaju gubitka ćele pošiljke, odnosno onog dela koji je izgubio vrednost. Pored naknade štete za stvar, prevozilac je dužan da naknadi prevozninu, carinske dažbine i druge troškove u vezi s prevozom izgubljene stvari. Ako imalac prava dokaže daje zbog prekoračenja roka isporuke pretrpeo štetu, uključujući i oštećenje, prevozilac je dužan da plati dokazanu štetu, ali najviše do iznosa četvorostruke prevoznine. U slučaju potpunog gubitka stvari ne može se zahtevati naknada štete zbog prekoračenja roka isporuke. U slučaju delimičnog gubitka stvari, naknada štete ne može biti veća od iznosa trostruke prevoznine za deo pošiljke koji nije izgubljen. U slučaju potpunog gubitka stvari ili u slučaju gubitka pojedinih komada, pri izračunavanju iznosa naknade štete ne vrši se nikakav odbitak na ime gubitka u masi pri prevozu. Ukupan iznos naknade štete ne može da bude veći od iznosa naknade štete koji bi trebalo platiti u slučaju potpunog gubitka stvari. Zakonom o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju detaljno su regulisana pitanja u vezi izvršenja prevoza, odnošenja i prodaje stvari, odgovornosti prevozioca, reklamacije, zastarelost potraživanja i drugi odnosi koji regulišu prevoz robe železnicom. Zastarelost potraživanja iz ugovora o prevozu stvari zastarevaju za jednu godinu, ako se potraživanje odnosi zbog više, odnosno manje naplaćene prevoznine, naknade za sporedne usluge, dodatka na prevozninu ili drugih troškova. Zastarelost počinje da teče od dana izdavanja oštećene stvari, odnosno dana prekoračenja roka isporuke, zatim kod gubitka stvari - po isteku roka od 30 dana od dana kad je istekao rok isporuke, a kod potraživanja zbog više ili manje plaćenih iznosa — od dana plaćanja, a ako nije bilo plaćanja - od dana izdavanja pošiljke. U sudskoj praksi zabeleženo je više primera u vezi ugovora o prevozu u železničkom saobraćaju. Tako, u jednoj odluci suda stoji da kada pošiljalac preda železnici na prevoz robu nedovoljno upakovanu, a taj nedostatak u pakovanju se mogao utvrditi samo otvaranjem ambalaže, štetu nastalu u toku prevoza zbog takvog nedostatka u pakovanju ne može snositi železnica, već pošiljalac ili primalac. Tako, prema Zakonu o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, ako priroda robe zahteva pakovanje, roba se mora predati na prevoz u takvom stanju i tako upakovana da se za vreme prevoza sačuva od potpunom ili delimičnog gubitka ili oštećenja ili da se spreči nanošenje štete železnici ili drugim licima. Železnica može odbiti prijem na prevoz robe koja nije upakovana na odgovarajući način ili može zahtevati da pošiljalac pismeno potvrdi u tovamom listu očevidne znake oštećenja ili drugih nedostataka u pakovanju. Ako u tovamom listu nije navedeno da roba uopšte nije upakovana ili obeležena, odnosno da nije dovoljno upakovana ili obeležena, železnica je dužna dokazati postojanje tih nedostataka. Tako, na primere, ako se u kartonskim kutijama pakuju sijalice, ali nedovoljno zaštićene, takvo stanje se ne može konstatovati u prijemnoj stanici, pa oštećenje sijalica u prijemnoj stanici, kada je to stanje utvrđeno otvaranjem kartonskih kutija, ne može se pripisati u krivicu železnici, već pošiljaocu pošiljke. Inače, opšte je pravilo kod ugovora o prevozu robe, pa i kod prevoza robe železnicom, daje vozar dužan da dokaže postojanje nekog od uzroka koji isključuje njegovu odgovornost, jer se njegova odgovornost za oštećenje robe pretpostavlja.

864

Sudska praksa Međunarodni prevoz robe na jeleznici. Kolska dangubnina i ležarina Prema odredbi člana 15. tač. 4. Ugovora o međunarodnom prevozu stvari (CIM), naknade kao što su kolska dangubnina, ležarina ili vagarina, u slučaju kada primalac robe nije iskupio tovarni list, odnosno kada nije primio robu, uvek snosi pošiljalac robe, bez obzira da lije u tovarni list uneta klauzula da te troškove plaća primalac ". Iz obrazloženja Presudom privrednog suda usvojen je tužbeni zahtev, pa je tuženi obavezan da na ime kolske dangubnine po međunarodnom prevozu plati tužiocu - prevozniku određen novčani iznos. Odlučujući po žalbi tuženog, Viši privredni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Vrhovni sud Srbije je po reviziji tužioca preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tuženog, a potvrdio prvostepenu presudu. Protiv revizijske presude Savezni državni tužilac je podigao zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede saveznog zakona. Savezni sud je našao da zahtev nije osnovan. Prema stanju u spisima, tuženi je na osnovu ugovora sa firmom iz Makedonije bio u obavezi da ovoj firmi isporuči određenu robu. Roba je utovarena u 16 vagona tužioca sa klauzulom "ocarinjeno" i poslata navedenoj makedonskoj firmi. Kako je makedonska vlast u međuvremenu zabranila uvoz ove robe (pšenice) zbog nedostatka skladišnog prostora, to su vagoni više puta vraćeni, iz čega je nastala kolska dangubnina. Imajući u vidu utvrđene činjenice koje među strankama nisu sporne, pravilan je zaključak revizijskog suda izražen u pobijanoj presudi daje tuženi kao pošiljalac robe saglasno odredbi člana 15. tač. 4. CIM-a u obavezi da plati tužiocu utuženi novčani iznos, o čemu su u obrazloženju pobijane presude dati valjani razlozi koje u celini prihvata i Savezni sud. Prema navedenoj odredbi ugovora o međunarodnom prevozu stvari CIM, naknade kao što su kolska dangubnina, ležarina i vagarina, u slučaju kada primalac robe nije iskupio tovarni list, odnosno kada nije primio robu, uvek snosi pošiljalac robe, bez obzira da lije u tovarni list uneta klauzula da te troškove plaća primalac. Pri tom, tuženi kao pošiljalac robe ne gubi pravo regresa po osnovu ugovora o prodaji robe koji je zaključio sa inostranom firmom kao primaocem robe (prema odluci Saveznog suda, Gzs. 72/97); "Ugovor o prevozu - prevozilac je dužan da stvar koju je primio u cilju prevoza preda na određenom me-stu primaocu, pa ako to ne učini u određeno, odnosno uobičajeno vreme, odgovora za propuste u izvršavanju ugovora. Zbog toga nema pravo na cenu prevoza i druge troškove prevoza, koje je dužan da vrati naručiocu prevoza" (prema odluci VSS, Prev. 180/94); "Legitimacija za podnošenje zahteva za naknadu štete koja nastane prilikom prevoza robe železnicom iz naše zemlje u SR Nemačku ceni se po međunarodnoj konvenciji o prevozu robe železnicom (CIM), a ne po zakonu o obligacionim odnosima" Iz obrazloženja: Predmet spora je naknada štete koja je nastala prilikom prevoza robe železnicom iz naše zemlje u SR Nemačku, a koju je tužilac kao osiguravač isplatio svom osiguraniku -pošiljaocu robe. Kako je prevoz izvršen železnicom na teritoriji zemalja iz čl. 1. Međunarodne konvencije o prevozu robe železnicom (CIM), prvostepeni sud je pošao od toga da se odredbe Konvencije imaju primeniti na konkretan slučaj, pa je odbio tužbeni zahtev, jer je našao da tužilac prema čl. 42. pom. Konvencije nije legitimisan za podnošenje zahteva za naknadu štete protiv železnice. Ovaj sud smatra da je stanovište prvostepenog suda pravilno. Ovo radi toga što se u ovom predmetu imaju primeniti odredbe CIM-a, kao specijalnog propisa, a ne odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Samim tim neosnovano je pozivanje tužioca na čl. 658. i 939. Zakona o obligacionim odnosima, jer se pitanje legitimacije za podnošenje zahteva za naknadu štete koja je nastala u prevozu robe železnicom u konkretnom slučaju ima raspraviti po čl 42. pom. Konvencije. Po tom propisu pošiljalac ima pravo na podizanje tužbe protiv železnice zasnovane na ugovoru o prevozu do trenutka kada je primalac podigao tovarni list, primio robu ili upotrebio prava koja mu pripadaju prema čl. 16. paragraf 4. ili čl. 2. U ovom predmetu primalac je primio robu, pa prema tome pošiljalac nema pravo na tužbu, niti tužilac kao lice koje je stupilo upravo svog osigurani-ka (prema odluci VPS, Pž. 592/84). Ugovor o prevozu stvari (pravo zaloge) - "Kad tužilac po ugovoru o prevozu stvari nije prevezao robu na mestu otpreme, tada nema pravo zaloge na tim stvarima po nekom drugom potraživanju prema naručiocu prevoza" (prema odluci VSS, Prev. 160/94); Troškovi prevoza - "Sporazum primaoca robe i trećeg lica o preuzimanju troškova prevoza, ne oslobađa primaoca obaveze plaćanja tih troškova bez saglasnosti prevoznika " (prema odluci VPS, Pž. 7107/98); Kolska dangubnina - "Prekoračenje roka istovara kolske pošiljke, primalac robe postaje prema železni-ci obveznik naknade zbog zadržavanja vagona " (prema odluci VSS, Prev. 193/99); 865

Prava jeleznice, gubitak stvari, odšteta - "Imalac prava ne gubi pravo na naknadu štete u slučaju kada je ista utvrđena, i nakon što je imalac prava preuzeo stvar u roku koji je propisan i koji je ispoštovan" (prema odluci VPS, Pž. 44/2001); Šteta u prevozu - odgovornost prevozioca - "Ako je tokom prevoza robe po nalogu pošiljaoca deo robe (banana) istovaren u toku prevoza, a pre određenog mesta za istovar robe, pa na preostaloj robi u toku prevoza dođe do kvara i štete zbog lošeg pakovanja, za istu štetu se ne može kriviti isključivo pošiljalac koji je dao nalog za delimični istovar, jer je i prevoznik kao dobar privrednik nakon delimičnog istovara robe bio dužan da ostatak robe zapakuje onako, kako je bio pakovan pre istovara i tako spreči nastupanje eventualne štete" (prema odluci VPS,Pž. 1782/94); Isključenje primene odredaba ZOO - "Ako je obligacioni odnos regulisan drugim saveznim zakonom primenjuje se taj zakon kao leks specijalis, a odredbe Zakona o obligacionim odnosima samo u pitanjima koja nisu regulisana tim zakonom. Pošto se na ugovore o prevozu primenjuje Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju ("Službeni list SFRJ" br. 2/74, 17/90), to se odredbe ZOO u ovom slučaju isključuju " (prema odluci VPS, Pž. 5319/95);

Primer tužbe - naknadu štete od železnice zbog nepostupanja po nalogu pošiljaoca TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće______________________________________________________, iz TUŽENI: Zelezničko transportno preduzeće_______________________________________ TUŽBA

za naknadu štete zbog nepostupanja po nalogu, vrednost spora_________________dinara. Tužilac je preko tuženog, na železničkoj stanici "X", dana_____________godine otpremio Preduzeću "A" iz _________, 5000 kg. cementa u vrećama od po 50 kg. Po naknadnoj dispoziciji tuženom, tužilac kao pošiljalac, odredio je novog primaoca robe Preduzeće "B", iz_____________. Tuženi je prihvatio promenu primaoca pošiljke, ali je pogrešno promenio primaoca pošiljke , i umesto Preduzeću "B", koga je naknadno odredio pošiljalac - tužilac, tuženi je kao primaoca označio tužioca, a kao novu uputnu stanicu označio železničku stanicu "Z". O izvršenoj promeni železnička stanica "X", izvestila je telegramom šefa železničke stanice u "Z". DOKAZ: tovarni list br._____od______godine i naknadna dispozicija tužioca od________godine. Po prijemu obaveštenja o prispeću pošiljke, radnik tužioca je stanici u "Z" predao tovarni list i platio vozarinu, ali nije podigao pošiljku. Narednog dana radnik tužioca predao je novi tovarni list, u kome je kao otpremna stanica označena stanica pošiljaoca "X". Tada je konstatovano da se pošiljka ne nalazi u magacinu železničke stanice "Z" i da je ista otpremljena prema prvobitnoj dispoziciji. Usledio je reklamacioni postupak, tako da je pošiljka prispela krajnjem korisniku sa zakašnjenjem od oko mesec dana, što je krajnjem korisniku prouzrokovalo štetu u visini postavljenog odštetnog zahteva. DOKAZ: reklamacioni spisi tuženog. Iz takvog rada tuženog prouzrokovana je šteta za tužioca - zbog zakašnjenja u isporuci, u iznosu od ___________dinara, što se utvrđuje zaduženjem tužioca od strane krajnjeg primaoca pošiljke. DOKAZ: račun Preduzeća____________, iz_________br.______od____________godine. Navedene činjenice nisu sporne. Sporno je, po tvrđenju tuženog, u kojim se granicama kreće njegova odgovornost, odnosno da li je do prekoračenja roka došlo usled krajnjeg nehata ili zle namere tuženog. Tužilac nalazi da ima pravo na naknadu štete, s obzirom da je tuženi u odnosu na predmetnu pošiljku postupao sa krajnjom nepažnjom. Naime, obaveza tuženog kao prevoznika bila je da preveze robu koju joj je u otpremnoj stanici predao tužilac kao pošiljalac robe, vodeći računa pri tome o naknadno izvršenoj izmeni u prevozu robe. U konkretnom slučaju tuženi je bio u obavezi da po prispeću pošiljke u "Z" istu zadrži u svom magacinu, kako je to bilo označeno u tovarnom listu, a ne da je otpremi dalje u prvobitnu stanicu. Tužilac odgovornost tuženog zasniva na njegovoj krajnoj nepažnji. Ovo utoliko što je tuženi bio dužan da raspoloživim komunikacionim sredstvima da zaustavi pošiljku koja je otpremljena na pogrešnu uputnu stanicu, sa manjim zakašnjenjem, čime bi sprečio nastajanje štete. Sa iznetih razloga, a u smislu odredaba čl. 675. Zakona o obligacionim odnosima i Zakonu o železnici, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima, donese PRESUDU Obavezuje se tuženo Zelezničko transportno preduzeće u_______________, da tužiocu po osnovu ugovora o prevozu u železničkom saobraćaju, naknadi štetu u iznosu od____________dinara, kao i da mu naknadi troškove spora, sve u roku od 8 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Za tužioca - direktor, 866

B. PREVOZ ROBE U DRUMSKOM SAOBRAĆAJU Prevoz robe u drumskom saobraćaju regulisan je Zakonom o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju ("SI. 1. SRJ", br. 26/95), u skladu sa odredbama ugovora o prevozu iz Zakona o obligacionim odnosima, kao i međunarodnim konvencijama za prevoz robe, kao što su: Konvencija o ugovoru o međunarodnom drumskom prevozu putnika i prtljaga (CMR) i Protokolu uz konvenciju o ugovoru međunarodnog drumskog prevoza putnika i prtljaga (KCMR), zatim, Konvencija o ugovoru za međunarodni prevoz robe (CMR) i Protokol uz Konvenciju o međunarodnom drumskom prevozu robe (KCMR). Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju primenjuje se na odnose nastale iz ugovora o prevozu stvari u unutrašnjem saobraćaju, a u međunarodnom drumskom saobraćaju, ako međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno. Ugovor o prevozu u drumskom saobraćaju, kada je u pitanju prevoz stvari, je takav ugovor kojim se prevozilac obavezuje da stvari preveze u mesto opredeljenja i daje preda primaocu ili drugom licu koje primalac odredi, a pošiljalac da prevoziocu isplati ugovorenu prevozninu. Ugovor o prevozu stvari je zaključen kad prevozilac primi stvar na prevoz. Prema citiranom zakonu, ugovorom o prevozu stvari prevozilac se obavezuje da stvar preveze u mesto opredeljenja i da je u tom mestu preda primaocu ili drugom ovlašćenom licu koje primalac odredi, a pošiljalac se obavezuje da prevozniku isplati prevozninu. Ugovorom o prevozu stvari regulišu se pitanja, kao što su: — ime i adresa pošiljaoca, kao ime i adresa primaoca, — količina stvari (određuje se brojem komada, težinom ili zapreminom), — mesto gde će se vozilo postaviti na utovar stvari, — vreme kada će se vozilo postaviti na utovar stvari, — rok utovara i pretovara stvari, — mesto opredeljenja, odnosno mesto istovara, — naznačenje roka prevoza, — navođenje puta kojim će se prevoz izvršiti, — visina naknade za dangubu vozila, —_visina naknade za prevoz robe, ___i drugo. Pošiljalaca je dužan da prevoziocu da potrebna uputstva za čuvanje i rukovanje stvarima preuzetim na prevoz, kao i o drugim svojstvima stvari, posebno ako te stvari mogu prouzrokovati štetu licima, vozilima i drugim stvarima, a ta svojstva nisu bila poznata niti su morala biti poznata prevoziocu, odnosno ako je reč o stvari čiji prevoz nije uobičajen ili ako to prevozilac zahteva. Obaveza utovara stvari leži na pošiljaocu, a obaveza istovara stvari na primaoca, osim ako ugovorom o prevozu nije drugačije određeno. Pošiljalac odgovara za štetu prouzrokovanu licima, vozilu i drugim stvarima dejstvom svojstava stvari koja je predata na prevoz, ako prevoziocu ta svojstva nisu bila poznata, niti su mu morala biti poznata. Postavljanje vozila na utovar vrši prevozilac, tako da ga postavi na mesto koje je ugovorom o prevozu određeno za utovar stvari. Ako mesto utovara stvari nije ugovoreno, pošiljalac je dužan da ga blagovremeno odredi i da o tome obavesti prevozioca. Prevozilac je dužan da vozilo postavi na mesto ugovora ugovorenog dana i časa, uz uslov, ako u ugovoru nije određen čas postavljanja vozila na utovar, da to učini tog određenog dana, ali najdocnije u roku koji omogućava utovar pre isteka radnog vremena pošiljaoca. Od ugovora o prevozu stvari može odustati kako prevozilac tako i pošiljalac. Prvi, ako stvar nije utovarena u vozilo ni po isteku dodatnog vremena utovara, u kom slučaju može zahtevati i naknadu štete, a drugi, kad prevozilac kasni sa započinjanjem prevoza toliko dugo da druga strana nema više interesa za ugovoreni prevoz. Tovarni list - Pored ugovora o prevozu stranke se mogu dogovoriti da se sačini i tovarni list. Prema odredbama člana 656. Zakona o obligacionim odnosima, postojanje i punovažnost ugovarao prevozu nezavisni su od postojanja tovarnog lista i njegove tačnosti. To nije slučaj kod ugovora o prevozu železnicom, gde je tovarni list obavezna isprava, dok je kod ugovora o prevozu u drumskom saobraćaju on fakultativan. To isto regulišu i odredbe člana 50. Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, prepuštajući volji stranaka da li će za određeni prevoz stvari pored ugovora o prevozu sačiniti i tovarni list, kojim se potvrđuje daje zaključen ugovor o prevozu i da je stvar primljena na prevoz. Tovarni list se popunjava samo ako to zahtevaju prevozilac i pošiljalac. Izdavanjem tovarenog lista prevozilac potvrđuje daje određene stvari primio na prevoz i daje ugovor o prevozu zaključen. Tovarni list se izdaje u tri primerka, od kojih se prvi predaje pošiljaocu, drugi prati stvar u prevozu, i predaje se primaocu, a treći ostaje kod prevozioca. 867

Tovarni list sadrži: 1) mesto i datum njegovog sastavljanja i izdavanja; 2) ime i prezime, odnosno naziv pošiljaoca i njegovu adresu; 3) ime i prezime, odnosno naziv prevozioca; 4) registarski broj vozila; 5) mesto i datum utovara stvari; 6) ime i prezime, odnosno naziv primaoca i njegovu adresu, kao i mesto istovara; 7) uobičajeni opis stvari i način pakovanja, a za opasne stvari - propisani opis stvari; 8) broj koleta i njihove oznake; 9) bruto masu stvari ili količinu izraženu na drugi način; 10) troškove u vezi s prevozom stvari (naknada za prevoz, dodatni troškovi, carinske dažbine i drugi izdaci učinjeni od zaključenja ugovora o prevozu do predaje stvari primaocu), kao i ko ih plaća; 11) uputstva potrebna za carinske i druge radnje; 12) spisak isprava koje se prilažu uz tovarni list. Pored podataka iz prethodnog stava, tovarni list može da sadrži i druge podatke, kao što su: 1) podaci o zabrani pretovara stvari; 2) podaci o troškovima koje pošiljalac uzima na sebe; 3) podaci o iznosu pouzeća; 4) podaci o iznosu vrednosti stvari ili iznosu posebne vrednosti stvari; 5) podaci o utovarima pošiljaoca prevoziocu u pogledu osiguranja stvari; 6) podaci o ugovorenom roku prevoza; 7) bliži podaci o načinu utvrđivanja količina stvari (vaganje, merenje, brojanje i dr. ). Prenosivi tovarni list izdaje prevozilac ako se o tome sporazume sa pošiljaocem, a on glasi "po naredbi" ili na "donosioca". Na primerku tovarnog lista - koji se predaje pošiljaocu, mora biti izričito naznačeno daje to prenosivi tovarni list, a na ostalim primercima originala tovarnog lista - da je izdat prenosivi tovarni list. Uslovi ugovora o prevozu i opšti uslovi prevozioca obavezuju imaoca prenosivog tovarnog lista koji nije pošiljalac, samo ako sadržani u prenosivom tovarnom listu ili se na njih u tovarnom listu izričito poziva. Prenosivi tovarni list "po naredbi" prenosi se indosamentom, s tim što se na oblik i pravno dejstvo indosamenta shodno primenjuju propisi o menici, osim odredaba koje se odnose na regres. Kod preuzimanja stvari na prevoz prevozilac je dužan da proveri:l) tačnost podataka koji su uneseni u tovarni list, a koji se odnose na broj koleta i njihovu oznaku i 2) spoljni izgled stvari i ambalaže. Pošiljalac, pak, može zahtevati od prevozioca, ako to ne stvara veće troškove ili nesrazmerni gubitak u vremenu, da na njegov trošak proveri: 1) bruto masu stvari predate na prevoz ili njenu količinu označenu na drugi način i 2) sadržaj koleta radi utvrđivanja uobičajenog naziva stvari u prevozu i njihovog stanja. Podaci u vezi tih provera upisuju se u tovarni list. Izvršenje prevoza stvari je isključiva obaveza prevozioca. On je dužan da putem koji je najpovoljniji za prevoze takvu stvar, ukoliko ugovorom o prevozu stranke nisu ugovorile drugi pravac prevoza. Kod izvršenja prevoza rok prevoza je bitan elemenat ugovora o prevozu. Rok prevoza počinje da teče od isteka roka za utovar stvari, odnosno dodatnog roka za utovar. Prevozilac je dužan da preduzme mere potrebne za očuvanje stvari predate na prevoz. Pravo raspolaganja u toku prevoza - je pravo pošiljaoca da u toku prevoza može da zahteva: 1) da se obustavi prevoz stvari; 2) da se predaja stvari primaocu odloži; 3) da se stvar preda u nekom drugom mestu opredeljenja; 4) da se stvar preda njemu ili nekom drugom primaocu koji nije određen ugovorom o prevozu ili u tovarnom listu i 5) da zahteva da se stvar vrati u mesto otpreme. U ovim slučajevima, prevozilac je odgovoran za štetu ako ona nastane i odgovara pošiljaocu. Međutim, pravo pošiljaoca da raspolaže stvarima iz ugovora o prevozu prestaje predajom tovarnog lista drugom licu. Ako je izdat prenosivi tovarni list, sa stvari predatom na prevoz može raspolagati samo ovlašćeni primalac prenosivog tovarnog lista. On ima pravo: 1) da obustavi prevoz; 2) da mu se stvar preda u nekom drugom mestu opredeljenja; 3) da se stvar vrati u mesto otpreme. Predaju stvari prevozilac je dužan da preda u mestu opredeljenja ili u mestu koje za prijem stvari odredi lice ovlašćeno da raspolaže sa stvari. Prevozilac je dužan da bez odlaganja obavesti primaoca o prispeću stvari u mesto opredeljenja. Mesto istovara određuje primalac, ako ugovorom nije drukčije određeno. Primalac je dužan da stvar istovari, ako ugovorom nije drukčije određeno. Prilikom istovara primalac se mora pridržavati uputstva prevozioca koja se odnose na bezbednost i zaštitu od štete lica, vozila i stvari utovarenih u vozilu. Ako primalac odbije prijem stvari ili se ne može pronaći, prevozilac je dužan da bez odlaganja zatraži uputstvo od pošiljaoca. Ako, pak, prevozilac ne dobije uputstvo od pošiljaoca o nastalim teškoćama predaje stvari, prevozilac može u ime i na trošak lica koje je ovlašćeno da raspolaže sa stvari da: 1) istovari stvari predaje na čuvanje javnom skladištu ili drugom licu, ili je može sam čuvati; 2) odmah izložiti prodaji stvar koja je podložna kvaru ili ako troškovi čuvanja ne bi bili u srazmeri sa vrednošću stvari. O predaji stvari na čuvanje javnom skladištu ili nekom drugom licu, prevozilac je dužan da obavesti bez odlaganja lice koje je ovlašćeno da raspolaže sa stvari. Po isteku roka od 30 dana od dana predaje stvari na čuvanje, prevozilac ima pravo da stvar izloži prodaji. Odgovornost prevozioca za štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja stvari koju je preuzeo na prevoz i to od momenta preuzimanja stvari na prevoz do momenta njene predaje primaocu, kao i za štetu nastalu zbog zakašnjenja u prevozu i predaji stvari primaocu, osim ako dokaže daje šteta nastala zbog radnji ili propusta korisnika prevoza, svojstva stvari ili drugih uzroka koji se nisu mogli predvideti, izbeći ili otkloniti. Prevozilac se oslobađa odgovornosti za štetu na stvari ako je potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari nastalo iz razloga za koje on nije odgovoran (upotreba otvorenih i nepokrivenih vozila - ako je tako ugovorio pošiljalac, nedostatak ili loše stanje ambalaže, rukovanja utovara, slaganja i istovara stvari od strane poši868

ljaoca, odnosno primaoca, svojstva stvari - lomljenje, rđanje, truljenje, dejstvo mraza i toplote, sušenje, curenje, rasipanje i si. ), ako dokaže daje preduzeo mere koje je prema okolnostima bio dužan da preduzme, kao i daje postupio po posebnim uputstvima - ako su mu data. Za gubitak stvari u prevozu odgovara prevozilac ako stvar preuzetu na prevoz nije predao primaocu u roku od 30 dana od dana isteka ugovorenog roka, a ako ugovoreni rok nije predviđen - u roku od 60 dana od dana kada je prevozilac preuzeo stvar. Naknada štete za potpun ili delimičan gubitak i oštećenje stvari predate na prevoz određuje se prema ugovorenoj ceni, a ako nije ugovorena - prema tržišnoj ceni koju je stvar imala u vreme i u mestu otpreme. Ona ne može biti veća od iznosa koji bi prevozilac morao da plati u slučaju potpunog gubitka stvari - ako je ćela stvar oštećena, ili iznos koji bi prevozilac morao da plati u slučaju gubitka oštećenog dela stvari - ako je oštećen samo jedan deo stvari. Visina prevoznine određuje se ugovorom o prevozu stvari ili drugim objavljenim aktom. Ako primalac ne ispuni svoje obaveze u vezi sa prevozom, prevozilac nije dužan da preda stvar ako mu primalac, na njegov zahtev i bez odlaganja, ne pruži odgovarajuće obezbeđenje. Ako primalac ne postupi u tom smislu, pošiljalac može predati stvar na čuvanje javnom skladištu ili drugom licu, ili je može sam čuvati, a po proteku roka od 15 dana od dana obaveštenja o predaji na čuvanje, a ako je u pitanju stvar podložna kvaru, ili troškovi čuvanja nisu srazmerni sa vrednošću stvari, može je odmah prodati. Ostvarivanje prava potraživanja štete imalac prava (pošiljalac, primalac, treće lice) može ostvariti prema prevoziocu podnošenja pismenog zahteva prevoziocu, ili podnošenjem tužbu sudu - ako prevozilac ne isplati naknadu štete u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva. Podnosilac zahteva ima pravo i na zateznu kamatu - od dana podnošenja zahteva korisniku prevoza.

Sudska praksa Preuzimanjem prevezene robe i potpisivanjem prevoznice bez ikakvih primedaba primalac robe preuzima na sebe obavezu da prevozniku plati cenu prevoza, ako nije isplatio sam pošiljalac Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, pravni odnos je nastao između pošiljaoca i prevoznika zaključenjem ugovora o prevozu robe. Polazeći od pravne prirode ovakvog ugovora, sud nalazi daje u pitanju ugovor koji je zaključen u korist trećeg lica, tj. tuženog kao primaoca robe. S obzirom na ovu okolnost, na ovaj način nije izmenjen pravni položaj primaoca robe koji je predmet ugovora o prevozu. Posebno se ne menja pravni položaj primaoca ni s obzirom na okolnost da je istu pošiljku preuzeo i dao izjavu daje saglasan sa uslovima prevoza. Ovo stoga što primalac robe kao treće liceje izvan ugovorenog odnosa zasnovanog zaključenjem ugovora o prevozu između pošiljaoca i prevoznika. Prijemom robe ili prijemom samo robnih dokumenata koja prate prevoz robe, odnosno potpisivanjem prevoznice sa potvrdom da je robu u redu primio i daje saglasan sa uslovima prevoza, primalac stiče, odnosno preuzima određena prava i obaveze pošiljaoca prema prevozniku u pogledu robe i usl ova prevoza, ali time ne postaje ugovorna strana upomenutom ugovoru o prevozu robe zaključenom između pošiljaoca i prevoznika. Prema tome, potpisivanjem prevoznice primalac robe stiče uglavnom ona prava i obaveze pošiljaoca iz ugovora p prevozu robe koji se odnose na robu i uslove pod kojima je prevoz izvršen, tj. samo u odnosu na robu a ne i u pogledu ostalih odredaba ugovora kojima su reguli-sani odnosi pošiljaoca i prevoznika (prema presudi VPS, Pž-1021/74); 'Prevoznik robe u drumskom saobraćaju je dužan da primaocu robe preda robu u onoj količini koju je uprevoznici označio. U slučaju predaje manje količine robe odgovara za manjak koji se njemu može pripisati u krivicu. Okolnost daje primalac robe u prevoznici preuzeo obavezu plaćanja prevezene robe u drumskom saobraćaju, koja je označena u prevoznici, a ugovorena je po železničkoj tarifi, nije izgubio pravo da prigovara visine cene označene u prevoznici, ukoliko cena označena u prevoznici nije u skladu sa cenom prema železničkoj tarifi " (prema presudi Privrednog suda, P. 1754/70); "Danom iskupljenja međunarodnog tovarnog lista od strane primaoca i ponovnom predajom iste pošiljke na prevoz po lokalnom tovarnom listu bez pretovara, smatra se da je prevoz po međunarodnom tovarnom listu završen i daje tog dana pošiljka izdata primaocu, pa se od toga dana računaju svi rokovi kao i početak toka zastarelosti" (prema presudi VPS u Beogradu, Pž-3315/72); "Lice koje je ovlašćeno za prijem robe ne može menjati uslove pod kojima je ugovoren prevoz robe " (prema presudi VPS, SI-1635/72); "Kada primalac robe u drumskom prevozu po prevoznici u kojoj je označeno da prevoz plaća primalac odbije prijem robe, prevozilac troškova ovog prevoza može ostvarivati prema pošiljaocu" (rema presudi VPS u Beogradu, PŽ-992/73); "Kada su troškovi prevoza upućeni na primaoca, onda je isti po prijemu robe i prevoznice dužan da plati sve troškove vozaru bez obzira stoje njegov prodavač, suprotno zaključenom ugovoru, robu dostavio kamionom umesto železnicom. To je poseban odnos između pošiljaoca i primaoca koji se ne tiče vozara" (prema presudi VPS u Beogradu, Pž-1801/75). 869

Održavanje putnih prelaza - "Ako nekategorisani put koristi isključivo ili pretežno određeno preduzeće, troškove održavanja kolovoza kao i uređaja kojima se učesnicima u drumskom saobraćaju najavljuje približavanje voza putnom prelazu kao i uređaja za zatvaranje saobraćaja na putnom prelazu, snosi u celini to preduzeće. Navedene izdatke tužilac JZ TP ne može zahtevati u stranoj valuti, jer se radi o naknadi izdataka učinjenih u zemlji, pa se moraju iskazivati isključivo u domaćoj valuti kao jedinom sredstvu plaćanja u SR Jugoslaviji" (prema odluci VPS, Pž. 3263/94).

Primer ugovora o drumskom prevozu robe UGOVOR O DRUMSKOM PREVOZU ROBE zaključen dana________________godine u________________, između__________________________, koga zastupa_____________________(u daljem tekstu: prevozilac) i____________________, koga zastupa _____________________________(u daljem tekstu: pošiljalac). Prevozilac i pošiljalac sporazumeli su se o sledećem: 1) Prevozilac se obavezuje da izvrši prevoz robe___________________(tačan naziv i opis robe koja se prevozi), iz______________(mesto otpreme), do____________________, za račun korisnika prevoza. 2) Prevoz se ima izvršiti na adresu______________________. 3) Prevozilac je dužan da prevoz robe izvrši kao dobar privrednik, pridržavajući se uputstava poši ljaoca i propisa o prevozu robe u javnom drumskom saobraćaju. 4) Za prevoz robe iz tačke 1) ovog ugovora utvrđuje se cena na__________dinara po kg. ako je kapa citet vozila koji odgovara robi koju treba prevesti popunjen sa najmanje 80%. Ako kapacitet vozila nije iskorišćen sa 80%, primalac robe (ili pošiljalac) plaća prevoz kao da je kapacitet vozila iskorišćen sa 80%. 5) Prevozilac se obavezuje da za prevoz robe koristi vozilo koje najbolje odgovara količini i vrsti ro be, da ne bi došlo do neiskorišćenja kapaciteta vozila. Ako prevozilac upotrebi vozilo koje ne odgovara količini i vrsti robe koja treba da se preveze, te zbog toga vozilo ostane neiskorišćeno, primalac robe (ili pošiljalac) plaća prevoz kao da je vozilo iskorišćeno sa najmanje 80%. 6) Iskorišćenje vozila utvrđuje pošiljalac u prisustvu vozača prevozioca. Ako se vozač ne složi sa či njenicama koje tvrdi pošiljalac, obavezno se sastavlja zapisnik koji se prilaže prevoznoj ispravi. Po nave denom zapisniku pošiljalac je obavezan da u roku od_____dana o svojoj odluci izvesti prevozioca. 7) Utovar robe vrši sam pošiljalac, ali tako da on za vozilo od 51. ne traje duže od 4 časa (ukoliko vozilo stigne najkasnije do 10 časova), za vozilo do 10 t. da ne traje duže od 6 časova (ukoliko vozilo stigne najkasnije do 8 časova), za vozilo do 15 t. da ne traje duže od 7 časova (ukoliko vozilo stigne najkasnije do 7 časova) i za vozilo preko 151. da ne traje duže od 8 časova (ukoliko vozilo stigne najkasnije do 6 časova). Početak utovara smatraće se od momenta stavljanja vozila na raspoloženje pošiljaocu na mesto utovara. Ukoliko utovar traje duže od vremena predviđenog u stavu 1. ove tačke, pošiljalac (ili primalac) je dužan da prevoziocu naknadi štetu od___________dinara po t/h, osim u slučaju kada vozilo ne stigne na utovar u određeno vreme. 8) Prevozilac je u celosti odgovoran da će preuzetu količinu robe na prevoz u ispravnom stanju pre dati primaocu i u celosti preuzima rizik loma i oštećenja robe do kojeg bi došlo u toku prevoza usled bilo kojih okolnosti, kao što su: pogrešan ili loš utovar, slabo obezbeđenje utovara, loše pakovanje i dr. 9) U slučaju kvara ili havarije vozila na putu prevozilac nije odgovoran za zakašnjenje u isporuci, ali je obavezan preduzeti sve potrebne mere da ubrza isporuku. 10) Ako prevoznik ne izvrši uredno naručeni prevoz u roku od______časova nakon avize, obavezan je primaocu (ili pošiljaocu) platiti na ime ugovorne kazne_______% od vrednosti neizvršenog prevoza. 11) Ako nastane slučaj iz prethodne tačke, pošiljalac može ustupiti prevoz drugom prevoziocu. 12) Ako pošiljalac ustupi prevoz robe drugom prevozniku bez odobrenja prevoznika, obavezan je na ime ugovorne kazne platiti prevozniku______% od vrednosti neizvršenog prevoza. 13) Kvantitativni i kvalitativni prijem robe vrši se na skladištu primaoca robe u prisustvu vozača prevoznika. 14) U slučaju spora nadležan je---------------------------------sud u---------------------Prevozilac, Pošiljalac, (ovlašćeno lice) (ovlašćeno lice) NAPOMENA: Ovakvo rešenje ugovora o prevozu u drumskom saobraćaju primenjuje se u praksi jednog preduzeća koje se bavi prevozom robe u drumskom saobraćaju. 870

Primer tužbe za naknadu štete od prevozioca TRGOVINSKI SUD U ______________________ TUŽILAC: Preduzeće ____________________. iz_______________ TUŽENI: Preduzeće za prevoz robe u drumskom saobraćaju _________________, iz_______________ TUŽ BA radi naknade štete, vrednost spora __________. dinara. Tužilac je _______godine, kao pošiljalac, zaključio ugovor sa tuženim, kao prevoznikom, ugovor o prevozu kamionom dioktifalat-omekšivača, u količini od __________tona. DOKAZ: ugovor o prevozu od

_______________godine.

Navedenim ugovorom tuženi se obavezao da omekšivač istoči svojom pumpom iz vagonskih cisterni u svoje autocisterne i da sadržaj preveze u sedište fabrike ___________u________________, i da isti istoči u njen magacin. Cena prevoza je ugovorena u iznosu od ______dinara za jedan kilogram robe. DOKAZ: nesporno, i navedeni ugovor. Tuženi je u izvršenju navedenog ugovora preuzeo _____________kilograma pom. omekšivača i tu koli činu u ukupnoj vrednosti od ______________dinara nije isporučio pomenutoj fabrici, odnosno isporučio joj je samo jedan manji deo u vrednosti od _________dinara, zbog čega je ta fabrika tražila od tužioca da joj naknadi protivvrednost neisporučene robe u tom iznosu, što je tužilac i učinio. DOKAZ: zahtev fabrike ______________i uplatnica tužioca od __________godine. Tuženi je svojim dopisom od __________godine odbio da tužiocu naknadi štetu u navedenom utuženom iznosu, tvrdeći da je u putu prema pom. fabrici, zbog kvara, odnosno do oštećenja na cisterni, došlo do istakanja dela navedene pošiljke, te da smatra da do njega nema odgovornosti za nastalu štetu. DOKAZ: pismo tuženog od ____________godine. Prema pravilima obligacionog prava - čl. 671. Zakona o obligacionim odnosima, prevozilac je odgovo ran za gubitak ili oštećenje pošiljke koji bi se dogodili do njene predaje, a visina naknade određuje se prema tržišnoj ceni pošiljke u vreme i mestu predaje robe na prevoz. Primenjujući ta pravila, tuženi je kao prevozi lac dužan da tužiocu naknadi njenu vrednost, odnosno s obzirom da je jedan preostali deo predao primaocu, njegova je obaveza da tužiocu naknadi vrednost za deo robe koju nije predao primaocu. U stvari, kako je prevozilac od ukupno preuzete količine robe na prevoz predao primaocu pošiljke samo jedan manji, preostali deo u vrednosti od ____________dinara, to tužilac traži da mu tuženi, prevozi lac naknadi štetu za robu koja je uništena istakanjem tečnosti na putu u vrednosti utuženog iznosa.

-

DOKAZ: nalaz i utvrđenje Inspekcije _____________________, kao i usaglašeno stanje stranaka - po zapisniku od ________________godine. Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvođenju predloženih doka za, donese

-

PRESUDU Obavezuje se tuženi __________________da tužiocu _____________________naknadi štetu i iznosu od __________________dinara, po osnovu neisporuke primljene robe na prevoz u drumskom saobraćaju, sa zate znom kamatom od _____________godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove spora, sve u roku od 8 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Za tužioca - direktor,

V. PREVOZ ROBE U REČNOM SAOBRAĆAJU Zakonom o unutrašnjoj plovidbi („Sl.gl.RS", br. 54/90 i 101/05) uređuje se u unutrašnjoj plovidbi prevoz, bezbednost plovidbe, uslovi i način korišćenja, održavanja, obeležavanja i zaštite unutrašnjih plovnih puteva, pristaništa, zimovnika i sidrišta, čamaca i plovećih postrojenja, postupanje u slučaju plovidbenog udesa i inspekcijski nadzor. 871

Ugovorom o prevozu stvari brodar se obavezuje da preveze stvari brodom, a naručilac prevoza da plati vozarinu (prema Zakonu o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi). Brodarski ugovor podrazumeva prevoz stvari: celim brodom, srazmernim delom broda i određenim brodskim prostorom, a vozarski ugovor: prevoz pojedinih stvari. Ako se ugovor zaključuje za više putovanja ili na određeno vreme za ceo brod, brodarski ugovor se mora sastaviti u pismenoj formi. Stranke mogu ugovorom predvideti koji će brod izvršiti prevoz stvari. Ako to ugovorom nije regulisano brodar određuje brod koji ima uobičajena svojstva za izvršenje ugovora o prevozu. Brodar postavlja brod na utovar u vreme kako je to ugovorom predviđeno, s tim što je mesto utovara, odnosno ukrcaja tereta dužan da odredi naručilac. Spremnost broda za ukrcavanje dokazuje se pismom spremnosti, koje sastavlja zapovednik i dostavlja ga krcatelju. Preuzimanje tereta na prevoz vrši se u toku radnog vremena luke. Po završetku ukrcavanja brodar je dužan da krcatelju, na njegov zahtev, izda zaklju;nicu. Zaključnica sadrži: — firmu i mesto sedišta brodara, — ime broda, — firmu i mesto sedišta krcatelja, — firmu i mesto sedišta primaoca, — pristanišne odredišta, — vrsta i količina tereta, — stanje tereta prema spoljnjem izgledu, — odredbe o vozarini, — mesto i dan ukrcaja tereta i izdavanje teretnice. U unutrašnjoj plovidbi brodar ili krcatelj imaju pravo da zahtevaju da se izda tovarni list za predate stvari na prevoz brodaru.

Sudska praksa Odgovornost brodara za štetu Brodar je odgovoran za štetu usled manje istovarene količine robe, u situaciji kada havarijski komesar ispostavi havarijski sertifikat, prema kojem je iskrcano manje vreća od ukupnog broja ukrcanih vreća robe koja se prevozila. Iz obrazloženja U konkretnom slučaju tužilac je sa osiguranikom MK zaključio ugovor o cesiji dana 10. 10. 2001. godine, na osnovu koje je isti stupio uprava koja je osiguranik imao prema tuženom kao brodaru. Prema članu 596. Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, brodar unutrašnje plovidbe ne odgovara za štetu na teretu ako učini verovatnim daje šteta mogla nastati zbog prevoza u plombiranom skladištu broda, pod uslovom daje skladište plombirao krcatelj i da su plombe neoštećene u času predaje primaocu. Iz spisa predmeta proizlazi daje šteta utvrđena od strane havarijskog komesara, a što proizlazi i iz izveštaja o brojanju, kojom prilikom je utvrđeno daje stvarno iskrcano 19.756 kg. vreća, stoje manje od utovarenih 20.000 vreća. Budući da je havarijski komesar lice od poverenja, i čija je osnovna dužnost da na nepristrasan način utvrdi prirodu i obim štete i sve okolnosti pod kojima se šteta dogodila, a koje su od važnosti za utvrđivanje obaveze i odgovornosti brodara, koji je izašao na lice mesta i nakon pregleda oštećenog predmeta ispostavio takozvani havarijski sertifikat, odnosno izveštaj o brojanju, prema kome je iskrcano 244 vreće manje od ukupnog broja ukrcanih vreća, to je pravilan zaključak prvostepenog suda daje brodar odgovoran za štetu usled manje istovarene količine robe. Pri tome, nasuprot žalbenim navodima, tuženi nije učinio verovatnim daje šteta mogla nastati zbog prevoza u plombiranom skladištu broda, da je skladište plombirao krcatelj i da su plombe bile neoštećene u času predaje primaocu, budući da iz zapisnika na koji se tuženi poziva, a koji je sačinjen 28. 5. 2001. godine, to ne proizilazi. (Presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 3875/04 od 8. 11. 2004. godine); Ugovor o plovidbenom osiguranju Na osiguranje robe u prevozu brodom primenjuju se odredbe o plovidbenom osiguranju iz Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi kojim je regulisan ugovor o plovidbenom osiguranju i obaveza ugovornih strana da utvrde dva elementa ugovora, i to: predmet osiguranja i visinu sume osiguranja ili vrednost osigurane stvari, na osnovu kojih elemenata se utvrđuje premija osiguranja i vreme trajanja osiguranja. 872

Iz obrazloženja Prema stanju u prvostepenom spisu, ovlašćena lica parničnih stranaka dana 12.7.2001. godine telefonskim putem su se saglasile o premijskoj stopi osiguranja robe od 0,800%. Nakon toga tuženi je faksom dostavio bliže podatke o predmetu osiguranja, odnosno da se kao prevozno sredstvo robe koristi brod, D 2" proizveden 1977. godine. Kako se radilo o brodu starom 24 godine, stručna služba tužioca istog dana je izdala polisu i faksom je prosledila tuženom, ali sa premijskom stopom od 1,550%, koja podrazumeva dogovorenu stopu od 0,800% u iznosu od 1.852.131,20 dinara i dodatnu premiju na starost broda od 0,750% u iznosu od 1.736.373,01 dinara. Tuženi stopu od 0,750% za starost broda nije prihvatio, odnosno nije prihvatio polisu osiguranja sa ukupnom premijskom stopom od 1,550%. Polisu ispostavljenu od strane tužioca sa premijskom stopom od 1,550% tuženi nije vratio tužiocu. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da parnične stranke nisu postigle saglasnost volja u pogledu bitnog elementa ugovora o plovidbenom osiguranju premijskoj stopi, odnosno visini premije, te da sporni ugovor nije ni zaključen, jer nije ispunjen uslov za zaključenje ugovora iz člana 26. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga su tužbeni zahtev odbili kao neosnovan. Revizijom se osnovano ukazuje da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Odredbom člana 897. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o osiguranju obavezuje ugovarač osiguranja da plati određeni iznos Organizaciji za osiguranje (osiguravač), a organizacija se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo. Saglasno sa citiranom zakonskom odredbom bitni elementi ugovora o osiguranju su: 1. Rizik osiguranja budući događaj, određena opasnost, koji mora da bude moguć i nezavisan od volje osiguranika. Od pravila da osiguranje obuhvata samo budući događaj postoji izuzetak u slučaju „putativnih rizika". Takva si tuacija postoji kada je osiguranjem obuhvaćen vremenski period koji prethodi osiguranju. Upravo se u konkretnom slučaju radi o „putativnom riziku", jer je roba osigurana tek nakon što je brod isplovio iz polazne luke. 2. Predmet osiguranja je određeno dobro, a u konkretnom slučaju to je riblje brašno. 3. Premija osiguranja je novčani iznos koji ugovarač plaća osiguravaču (cena rizika). U konkretnom slu čaju parnične stranke su postigle sporazum o visini premije, na osnovu jasno izražene volje obe ugovorne strane, i to u visini od 0,800%, što iznosi ukupno 1.852.131,20 dinara. 4. Suma osiguranja je maksimalni iznos obaveze osiguravača, stoje određeno predmetnom polisom. 5. Naknada osiguranja je iznos koji se obračunava za slučaj nastupanja osiguranog slučaja, koji u konkret nom slučaju nije nastupio. 6. Vreme trajanja osiguranja u konkretnom slučaju vreme osiguranja je vreme trajanja prevoza brodom, stoje regulisano članom 776. Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi. Ovom zakonskom odredbom propisa no je da osiguranje robe na određeno vreme počinje od početka ukrcavanja na prvo prevozno sredstvo u mestu predviđenom u ugovoru o osiguranju radi izvršenja osiguranog putovanja i traje dok se roba ne iskrca sa poslednjeg prevoznog sredstva u odredište predviđenom u ugovoru o osiguranju. U ovom slučaju osiguranje počinje da teče od momenta kada je roba ukrcana u brod. Odredbom člana 899. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se odredbe glave koje se odnose na osiguranje, neće primenjivati na plovidbeno osiguranje, kao ni na druga osiguranja na koja se primenjuju pravila o plovidbenom osiguranju. Stoga su nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju bili dužni da primene Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, kao poseban zakon u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, kao opšti zakon. Ugovor o plovidbenom osiguranju regulisan je Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi (član 728. 791.). Odredbe ovog zakona pretežno su dispozitivnog karaktera, jer uređuju ekonomske odnose ekonomski ravnopravnih strana. Prema ovom zakonu ugovor o plovidbenom osiguranju je neformalan, te je u konkretnom slučaju i mogao biti zaključen telefonskim putem. Osiguravač u ovakvim slučajevima izdaje polisu osiguranja, samo ako se to od njega traži,, što propisuje odredba člana 735. st. 1. Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi. Ugovor o plovidbenom osiguranju je adhezioni ugovor - vrši se tipizacija istog,, te se nejasne i dvosmislene odredbe tumače na štetu osiguravača. Opšti uslovi Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi sadrže odredbe o načinu zaključenja ugovora, početku i prestanku obaveze, predmetu osiguranja, pojmu i obimu pokrivenih rizika, ograničenju i isključenju obaveza osiguravača, načinu plaćanja premije, zastarelosti i drugo. To znači da su ugovorne strane obavezne da utvrde samo dva elementa ugovora i to: predmet osiguranja i visinu sume osiguranja ili vrednost osigurane stvari. Na osnovu tih elemenata utvrđuje se premija osiguranja i vreme trajanja osiguranja. Na osnovu jasno izražene volje obe ugovorne strne, parnične straše su telefonskim putem zaključile ugovor o osiguranju robe koja se prevozi brodom i to sa premijom osiguranja u visini od 0,800%, a vreme osiguranja robe određeno je članom 776. st. 1. Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, budući da se radi o osiguranju robe na određeno putovanje. Odredbom člana 744. st. 1. Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi propisa873

no je daje ugovorač osiguranja obavezan da osiguravaču plati premiju neposredno posle zaključenja ugovora o osiguranju, ako nije drukčije ugovoreno. Tuženi kao ugovorač osiguranja nije tužiocu kao osiguravaču uplatio ugovorenu premiju, te je u skladu sa citiranom zakonskom odredbom u obavezi da tužiocu isplati iznos od 1.852.131,20 dinara sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od 22.7.2001. godine do isplate, koji iznos predstavlja ugovorenu premiju osiguranja od 0,800%. Okolnost daje na zahtev tuženog od strne tužioca izdata polisa osiguranja, ali sa premijskom stopom od 1,550%, koji predstavlja dogovorenu stopu od 0,800% i dodatnu premiju na starost broda od 0,750%, koju tuženi tužiocu nije vratio, nije osnov da se tuženi obaveže da tužiocu na ime premijske stope od 0,750% za starost broda isplati i iznos od 1.736.373,01 dinara. Činjenica je daje odredbom člana 733. st. 1. Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi propisano da ako ugovorač osiguranja ili njegov punomoćnik prilikom zaključenja ugovora ne prijave sve okolnosti koje su znali ili morali znati, a koje su od značaja za ocenu tužene rizika ili ako ih netačno prijave, osiguravač ima pravo da traži od ugovarača osiguranja da naknadno plati razliku između premije koja odgovara stvarnoj težini rizika i ranije plaćene premije. Po osnovu ove zakonske odredbe tužilac potražuje i isplatu premije osiguranja po stopi od 0,750% za starost broda. Međutim, kod činjenice daje predmetni ugovor zaključen od ovlašćenih lica parničnih stranaka, a ovlašćeno lice tužioca je pri zaključenju ugovora pristalo na fiksnu stopu osiguranja, znajući daje reč o pomorskom prevozu i da obračun stope osiguranja zavisi i od starosti broda, Vrhovni sud je stanovišta da se tužilac saglasio s stopom osiguranja od samo 0,800%. Stoga je neosnovan zahtev tužioca za isplatu premije osiguranja po stopi od 0,750% za starost broda u iznosu od 1.736.373,01 dinara. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 29/04 od 31.3.2005. godine); Odgovornost brodara za štetu Nad je za pojedinu vrstu tereta uobičajeno pakovanje u koletima, pa je teret u takvom pakovanju i predat brodaru na prevoz, onda se pri utvrđivanju odgovornosti brodara za štetu, kao jedinica tereta ima uzeti koleto, bez obzira na to kako je obračunata vozarina za uslugu prevoza. Prema obrazloženju Prvostepenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev osiguravajućeg zavoda, pa je tuženo preduzeće linijske plovidbe obavezano da isplati određeni iznos, dok je sa viškom tužbenog zahteva tužilac odbijen. Drugostepeni sud je uvažio žalbu tužioca i preinačio prvostepenu presudu, uvažavajući tužbeni zahtev u celosti, našavši daje odgovornost brodara u ovom slučaju ograničena na iznos određen po koletu, konkretno po vreći kafe. To stoga, što se teret sastojao od koleta (vreća), u kom slučaju je neodlučno kako je obračunata vozarina za uslugu prevoza. Savezni sud je odbio zahtev za zaštitu zakonitosti. Odgovornost brodara za naknadu štete na robi koja se prevozi ograničena je propisom stava 1. člana 35. zakona o ugovorima o iskorišćavanju pomorskih brodova na iznos od 3.500 dinara po jedinici tereta. Prema propisu drugog stava istog člana, pod jedinicom tereta ,, razume se koleto ili komad, odnosno metarska tona ili kubni metar u slučajevima u kojima se vozarina izračunava prema težini odnosno zapremini, osim ako je u prometu uobičajeno izračunavanje vozarine prema drugoj jedinici tereta". Dakle, očevidno je da zakon u rešavanju pojma „jedinice tereta" radi određivanja osnovice za ograničenje navedene odgovornosti brodara, razlikuje dve situacije: kad je teret predat na prevoz u koletu ili komadu i kad to nije slučaj. U prvoj situaciji, jedinicu tereta predstavlja koleto ili komad, pa je neodlučno kako je izračunata vozarina. To je i razumljivo jer je samim tim (svojstvima tereta) pojam jedinice tereta jasno označen. U drugo situaciji, jedinica tereta, zavisi o tome kako je izračunata vozarina. Ako je vozarina izračunata po težini (kilogram, kvintal, tona), jedinica tereta je metarska tona, a ako je izračunata po zapremini, jedinica tereta je kubni metar (druga jedinica tereta, s obzirom na obračun vozarine po drugoj jedinici, ovde nije od značaja). Ovo je i razumljivo, jer u drugoj situaciji jedinica tereta nije određena prirodom (svojstvima) samog tereta, pa se u cilju utvrđivanja osnovice za ograničenje odgovornosti brodara teret mora podeliti na jedinice, što je citirani propis učinio osloncem na način izračunavanja vozarine. To u prvoj situaciji nije bilo potrebno, tamo je jedinica data svojstvom samog tereta i zakon je to svojstvo prihvatio i kao jedinicu tereta upravnom smislu. Protivno se stanovište ne može prihvatiti, jer u tom slučaju razmatrani propis ne bi ni predviđao dve posebne situacije, već bi određivanje pravnog pojma jedinice tereta doveo u isključivu relaciju sa načinom izračunavanja vozarine i propisao da se pod jedinicom tereta razume koleto ili komad, metarska tona ili kubni metar, u zavisnosti od načina izračunavanja vozarine. Ali tako pri sastavu sporne norme nije postupi)'eno, već je načinom obračuna vozarine uslovljeno određivanje pravnog pojma jedinice tereta samo u slučaju kad tovar nije predat na prevoz u koletima ili komadima (prema presudi Saveznog suda, Grs 19/74); 874

Šteta prouzrokovana brodom - "Osiguravač i brodar, kao vlasnik opasne stvari, solidarno odgovaraju za štetu koju je prouzrokovao brod nepropisnim manevrisanjem i prebrzom vožnjom. Ako je pri tome objekat (stub) u koji je udario brod i tako ga oštetio nekvalitetno izgrađen, tada postoji i podeljena odgovornost između štetnika - brodara i izvođača radova oštećenog objekta " (prema odluci VPS, Pž. 6543/2000).

Primer zaključnice ZAKLJUČNICA ZA PREVOZ ROBE U REČNOM SAOBRAĆAJU _____________________________________________(firma prevoznika) _____________________________________________(firma pošiljaoca) ZAKLJUČNICA BR. Ovim potvrđujemo da smo zaključili prevoz______

Od

Do

Tona

Stav od 1. 000 kg.

pod sledećim uslovima:

Postavljanje plovila na utovar

1. Radi utovara ima se izvestiti 2. Utovar vrši 3. Slobodan rok utovara - pretovara iznosi: za ručni utovar - pretovar , za mehanički utovar - pretovar______________t. po šlepu. 4. Radi istovara ima se izvestiti______________________________. 5. Istovar vrši , za mehanički 6. Slobodan rok istovara-pretovara iznosi: za ručni istovar-pretovar istovar-pretovar----------------------t. po šlepu. t. po šlepu, odnosno za onu 7. Vozarina se plaća na stvarno utovarenu težinu, ali najmanje za___ najveću težinu koja se može utovariti s obzirom na vodostaj, odnosno tehničku sposobnost plovila. 8. Vozarinu i sporedne takse plaća___________________________________________________________. 9. Posebni uslovi--------------------------------------------------------------------------------------------------------------Opšti uslovi: 10. Prevozilac garantuje za težinu pošiljke, ako je istu zvanično merio, a u granicama Tarifom predviđenih propisa. 11.Trebovanje tovarnog prostora zaključilac prevoza je dužan podneti prevoziocu na osam dana pre početka nameravanog utovara, a manipulaciju je dužan otpočeti u roku od____časova po postavljanju plovila na manipulaciju. 12.Nedostavljanje tovarnog prostora u traženom roku ne daje pošiljaocu pravo na naknadu od prevozioca. 13.Otkazivanje šlepa povlači plaćanje jedne trećine ugovorene vozarine i eventualnu dangubu plovila. 14. Pošiljalac ili njegov utovarač obavezan je na izvršenje ugovorene norme za utovar - istovar ili pretovar, a u slučaju prekoračenja plaća Tarifom predviđenu dangubu. 15. Posle završenog utovara pošiljalac je dužan predati tovarna dokumenta agenciji radi predaje na vozilu u roku od najduže tri časa, a u protivnom plaća dangubu plovila. 16. Radi obezbeđenja vozarine, ostalih sporednih taksa kao i vanrednih troškova, prevoziocu stoji pošiljka kao zalog. 17.Za robu primljenu na prevoz prevozilac snosi odgovornost u smislu svojih Tarifa. 18. Prevozilac ne odgovara: kod nehata pošiljaoca ih* primaoca, usled prirodnih osobina tovara, za nebrižljivo pakovanje pošiljke, za gubitak do propisanog kala, usled više sile uključujući i plovidbenu nezgodu, za robu pod plombama. 19.Za sve ostalo važe propisi postojećih tarifa prevozioca, kao i pozitivni propisi. 20. U slučaju spora nadležan je________________sud u____________________. 21. Zaključnica je sastavljena u_____primerka od kojih se po______nalaze kod obe ugovorne strane. Prevozilac, (ovlašćeno lice)

Pošiljalac, (ovlašćeno lice) 875

Primer tužbe za naknadu štete prouzrokovane od brodara TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće______________________________________________, iz v

TUŽENI: Brodarsko preduzeće______________________________________, iz TUŽBA radi naknade štete iz ugovora o prevozu robe brodom, vrednost spora____________dinara Tužilac je tuženom predao na prevoz brodom________tona______________u rasutom stanju, i da je takav ugovor zaključio sa tuženim dana_________________godine. DOKAZ: ugovor od___________________________godine. Tuženi je znao, odnosno morao da zna da se takva rova stavlja u promet pakovana i da je takva roba opasna po svojoj prirodi ako se prevozi u rasutom stanju. Kako je u toku prevoza došlo do kvašenja robe i do isparavanja štetnih gasova, tužilac je pretrpeo štetu jer je predmetna roba izgubila svojstva koja je imala prilikom preuzimanja od strane tuženog, tako da je postala neupotrebljiva za primaoca. Šteta na oštećenoj robi utvrđena je ekspertizom i nalazom __________________ i ona iznosi ____________________dinara. DOKAZ: ekspertiza_________________, od___________godine. Po tužiocu, tuženi je znao da prevozi opasan teret, te da je njegova opasnost utoliko veća ukoliko se prevozi u rasutom stanju. Pored toga, tuženi je predmetnu robu ukrcao u skladište broda koje trpi vlagu, odnosno koji nije potpuno zaštićeno od uticaja vlage, a morao je kao brodar da zna za svojstva robe koju je preuzeo na prevoz brodom. S toga, kada je tužilac zaključio navedeni ugovor, odnosno pristao da tu robu preveze u rasutom stanju, bio je dužan da svom zapovedniku broda da potrebna uputstva za krcanje predmetne robe, provetravanje skladišta i sprečavanje dodira vode sa robom. Tuženi je bio dužan kao brodar i prevoznik predmetne robe da preduzme sve potrebne mere, a naime u prvom redu da upotrebi pogodan brod, što on nije uradio. Sa iznetih razloga, tužilac smatra da je tuženi odgovoran za nastalu štetu na robi, te da je dužan da tužiocu nadoknadi štetu, saglasno odredbama čl. 671. Zakona o obligacionim odnosima i Zakonu o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, te predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese sledeću PRESUDU Obavezuje se tuženo Brodarsko preduzeće________________________, iz___________, da tužiocu Preduzeću________________, iz______________, naknadi štetu u iznosu od______________dinara, po osnovu oštećenja robe po ugovoru o prevozu u rečnom saobraćaju, sa zateznom kamatom od _______________________________________________________________________________________ godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Za tužioca - direktor,

G. PREVOZ ROBE U VAZDUSNOM SAOBRAĆAJU Ugovorom o prevozu stvari vazduhoplovom prevozilac se obavezuje naručiocu prevoza da će prevesti stvar vazduhoplovom, a naručilac prevoza da će platiti prevoznicu (prema Zakonu o obligacionim i osnovama svojinskopravnih odnosima u vazdušnom saobraćaju ("SI. 1. SRJ", br. 12/98, sa ispravkom u "SI. 1. SRJ", br. 15/98). Prema navedenom zakonu, prevozilac je dužan da u redovnom javnom prevozu u vazdušnom saobraćaju primi na prevoz svaku stvar u granicama korisne nosivosti vazduhoplova, ako ta stvar ispunjava uslove za prevoz predviđene opštim uslovima za prevoz stvari koje utvrđuje prevozilac. Ugovor o prevozu stvari vazduhoplovom može biti zaključen za više prevoza ili na prevoz na određeno vreme, ili na deo kapaciteta vazduhoplova, na određenu količinu stvari ili na pojedinu stvar. Ako se ugovor zaključuje za prevoz robe celim vazduhoplovom ili za više prevoza, ugovor mora biti sačinjen u pismenoj formi, a u protivnom bez pravnog je dejstva. 876

0 predatoj robi na prevoz pošiljalac može sačiniti tovarni list i tražiti od prevozioca da primi tu ispravu. Međutim, i prevozilac ima pravo da traži od pošiljaoca da sačini i da mu preda vazduhoplovni tovarni list. Dru gačije regulisanje ovog pitanja u ugovoru o prevozu bez pravnog je dejstva. Pošiljalac sastavlja tovarni list u tri primerka i predaje ga zajedno sa stvarima prevoziocu. Prvi primerak zadržava prevozilac, drugi prati robu, a treći prevozilac predaje pošiljaocu. Prevozilac je dužan da prevoz stvari izvrši putem koji je ugovoren i u ugovorenom roku. Po izvršenom prevozu, po pravilu, prevozilac bez odlaganja obaveštava primaoca o prispeću stvari u mestu opredeljenja. Prevozninu, po pravilu, plaća primalac stvari. Ako primalac ne izvrši svoje obaveze u pogledu prevoznine, prevozilac ima pravo da zadrži stvar i da je čuva, a ako mu prevoznina ne bude plaćena u roku od 15 dana od dana predaje obaveštenja, ovlašćen je i da stvar proda.

ZAJEDNIČKE ODREDBE ZA SVE VRSTE PREVOZA Obaveze prevozioca u linijskom prevozu (cl. 649. ZOO) Linijski prevoz jeste javni prevoz koji se obavlja po određenoj liniji po redu vožnje. U stvari, "linija" jeste određeni prevozni put od početne do krajnje stanice, odnosno stajališta sa jednim ili više polazaka, odnosno povrataka. Suprotno tome, "vanlinijski prevoz" jeste javni prevoz ali se za njega uslovi prevoza utvrđuju posebno za svaki prevoz. 1 još nešto u vezi linijskog prevoza, a naime da se on obavlja kao: gradski prevoz, prigradski prevoz, me đunarodni prevoz, međurepublički prevoz. Linijski prevoz se ne odnosi samo za autobuski prevoz putnika i pre voz stvari kamionima, jer i železnički, pa i rečni saobraćaj mogu se organizovati za potrebe jednog grada, ili vi še gradova, kao međugradski prevoz, dok se vazdušni prevoz organizuje između gradova ili u međunarnom sao braćaju, što je slučaj i u autobuskom, železničkom, rečnom i pomorskom prevozu. O svim tim vrstama prevoza postoje posebni propisi, koji svaku vrstu saobraćaja posebno regulišu, o čemu je napred bilo reci. Prema stavu 2. ovog člana, prevozilac je dužan da primi na prevoz svako lice i svaku stvar koji ispunjavaju uslove određene u objavljenim opštim uslovima o prevozu. Prijem putnika u vozilo i iskrcavanje putnika u linijskom prevozu vrši se na određenim stanicama i nekim stajalištima koji su uneti u red vožnje. Navođenjem reci u stavu 2. ovog člana o obavezi prevozioca da primi na prevoz svako lice i stvar koji ispunjavaju uslove... i t d., podrazumeva da prevozilac ne mora da primi obolelo lice od zarazne bolesti, niti stvari koje su nepodobne za smeštaj u vozilo, ili su po svojoj prirodi opasne, kao, na primer, benzin smešten u nekoj kanti, eksploziv, odnosno stvar koja bi predstavljala opasnost za putnike i njihovu imovinu, kao i za samo vozilo prevozioca. Stav 3. ovog člana propisuje pravila po kom prvenstvu prevozilac prima lica i stvari u prevozno sredstvo, ako prevozno sredstvo nije dovoljno za izvršenje svih zahtevanih prevoza. U tom slučaju, prvenstvo imaju lica ili stvari za koje je to posebnim propisima određeno, a to mogu biti invalidi, službena lica ili od stvari pošta, odnosno neke neophodne, hitne pošiljke stvari, za koju je utvrđeno da ih prevozilac mora primiti pre drugih lica i stvari. Kada budu zadovoljene potrebe lica i stvari koji su napred navedeni, prevozilac je dužan da dalje prvenstvo određuje prema redu zahteva, tj. kako je ko po redu stigao, s tim da se između istovremenih zahteva prvenstvo određuje prema većoj dužini prevoza.

Odustanak od ugovora (čl. 650. ZOO) Stav 1. ovog člana ima u vidu pravo pošiljaoca, odnosno putnika da može odustati od ugovora pre nego što počne njegovo izvršenje. Početak izvršenja podrazumeva vreme od polaska prevoznog sredstva. Pošiljalac, odnosno putnik može koristiti svoje pravo odustanka od ugovora ako je zahtev za odustanak od ugovora podnet pre nego što je prevozno sredstvo krenulo sa početne stanice, odnosno stanice u kojoj se ukrcao putnik ili je primljena stvar na prevoz. U slučaju odustanka od ugovora, pošiljala, odnosno putnik je dužan da naknadi štetu koju bi prevozilac pretrpeo usled odustanka od ugovora. To je obično jedan manji procenat od vrednosti kupljene karte, odnosno plaćene cene za prevoz stvari, koji pokriva troškove prevozioca u vezi izdavanja karte, izvršene rezervacije, troškova utovara i istovara, a u nekim slučajevima i kao naknada za neprodato mesto, odnosno prostor za smeštaj stvari. Prevozilac ne mora dokazivati daje pretrpeo štetu i njenu visinu u slučaju odustanka od ugovora pošiljaoca, odnosno putnika, jer bi to bilo iluzorno u uslovima velikog prometa usluga prevoza putnika i stvari, zbog čega se pošiljalac, odnosno putnik moraju osloniti na opšte uslove o prevozu određenog prevoznika. Ako prevoznik te uslove nema, onda prevozilac mora dokazati svoju štetu objektivnim kriterijumima za njeno određivanje. 877

Stav 2. ovog člana propisuje pravilo u vezi odustanka od ugovora ako prevoznik zakasni sa započinjanjem prevoza, ali su ta pravila uslovljena da se to kašnjenje određuje prema interesu pošiljaoca, odnosno putnika za ugovoreni prevoz. Prema tome, za zakašnjenje polaska prevozioca nije od značaja koliko je dugo trajalo njegovo zakašnjenje, već da l i j e određeni pošiljalac, odnosno putnik zbog zakašnjenja prevozioca izgubio interes da koristi usluge prevozioca. Nemati interes za ugovoreni prevoz znači da bi pošiljalac, odnosno putnik zbog zakašnjenja prevozioca kasnijim dolaskom u mesto opredeljenja izgubio neko svoje očekivanje, odnosno neku korist koja bi bila u vezi sa tačnošću prispeća vozila prevozioca u mesto opredeljenja, saglasno njegovom redu vožnje. Tako, na primer, ako bi prevozilac kasnio sa započinjanjem prevoza, a putnik bi zbog tog zakašnjenja izgubio prevoz sa drugim sredstvom prevoza, koje je po svom redu vožnje započinjalo prevoz u vreme dolaska po redu vožnje prevozioca sa kojim je pošiljalac, odnosno putnik zaključio ugovor o prevozu, postoji opravdanje pošiljaoca, odnosno putnika da traži raskid ugovora o prevozu i povraćaj naknade za prevoz. Primećuje se da je stavom 1. ovog člana propisano pravo prevozioca na naknadu štete ako pošiljalac, odnosno putnik odustane od ugovora, ali to pravo (na naknadu štete) nije priznato pošiljaocu, odnosno putniku koji, prema stavu 2. ovog člana, odustane od ugovora o prevozu zbog zakašnjenja polaska prevozioca, već mu je priznato samo pravo da traži da mu se vrati plaćena naknada za prevoz. Stoji, pak, činjenica da pošiljalac, odnosno putnik može da ostvari ovo svoje pravo (pravo da traži da mu se vrati plaćena naknada za prevoz) samo ako dokaže da su opravdano postojali razlozi za raskid ugovora zbog nepostojanja interesa za ugovoreni prevoz.

Visina naknade za prevoz (cl. 651. ZOO) Prevoznik u linijskom prevozu dužan je da putniku izda voznu kartu i potvrdu o prevozu putničkog prtljaga, a ako je u pitanju prevoz stvari onda ispravu o prijemu stvari na prevoz. Visina naknade za prevoz određuje se, po pravilu, tarifom prevoznika, ili nekim drugim objavljenim obaveznim aktom, pa se zbog toga, a saglasno i odredbama stava 1. ovog člana, određuje da se ne može ugovarati veća naknada od naknade propisane takvom tarifom ili kojim drugim objavljenim obaveznim aktom. Tako, na primer, odredbe člana 23. Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, propisuju pravilo po kome se u vozilu kojim se obavlja linijski prevoz mora nalaziti, pored ostalog, i važeći i overeni cenovnik, što upućuje na zaključak da se naplata za prevoz vrši po cenovniku koji je overen od nadležnog organa. Po pravili tarife ili neki opšti ušlo vi prevoza, pored ostalog, sadrže način i uslove prijema putnika i stvari u prevozno sredstvo na stanicama i određenim stajalištima, povlastice za prevoz određenih putnika, uslove i prijem za čuvanja prtljaga i stvari koje su primljene na prevoz, pravila korišćenja vozila i uslove usklađivanja prevoza (zabrana pušenja, uznemiravanje putnika i vozača i si.), vrste naknada i doplata za posebne usluge, mogućnost korišćenja prelaznih voznih karata, način upoznavanja korisnika prevoza sa uslovima prevoza i si. Tarife i opšti ušlo vi, sa takvom sadržinom, moraju biti objavljeni u sredstvima javnog informisanja ili na drugi odgovarajući način. Ako naknada za prevoz nije određena tarifom ili kojim drugim objavljenim aktom, stranke mogu naknadu odrediti ugovorom. Tu mogućnost pruža Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, koji u članu 99. propisuje pravilo da se visina prevoznine određuje ugovorom o prevozu stvari ili drugim objavljenim obaveznim aktom, dok je kod prevoza putnika određeno (član 11.) daje prevozilac dužan da putniku izda voznu kartu. Iz toga se vidi daje cena za prevoz putnika određena aktom prevozioca, jer se predajom vozne karte smatra daje ugovor o prevozu putnika zaključen. Naravno, tarifa, odnosno akt prevozioca u vezi naknade za prevoz i uslovi prevoza moraju biti javno objavljeni, tako da su svakome dostupni u vreme zaključenja ugovora o prevozu. Isti ili sličan način ugovaranja predviđen je Zakonom o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, kao i drugim propisima kojima je regulisana druga vrsta prevoza. U ostalim slučajevima, o kojima je reč u odredbama stava 3. ovog člana, visina naknade za prevoza se određuje shodno odredbama ugovora o delu. U stvari, ovaj član upućuje na član 623. ovog zakona, po kome se naknada za izradu neke stvari određuje ugovorom, ako nije određena obaveznom tarifom ili kojim drugim obaveznim aktom. U pitanju su pojedinačni prevozi, tj. prevozi od slučaja do slučaja, kada stranke, s obzirom na vrstu stvari i udaljenost prevoza, sporazumno određuju visinu naknade za takvu vrstu prevoza.

Ograničenje primene odredbi ove glave (čl. 652. ZOO) Odredbe ove glave (XV), koja regulišu pitanja iz obligacionih odnosa, odnose se na sve prste prevoza, ako za pojedine vrste nije drukčije određeno. O tim zakonima bilo je reci u prvom delu ove glave, a odnose se na prevoz robe u železničkom saobraćaju, zatim na prevoz robe u drumskom saobraćaju, kao i na prevoz robe u pomorskom i rečnom saobraćaju i na prevoz robe u vazdušnom saobraćaju. 878

Posebni zakoni o kojima je napred bilo reci uglavnom su: 1. Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju ("SI. 1. SRJ" br. 26/29, koji je stupio na snagu 09.06.1995. godine), 2. Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju ("SI. 1. SRJ", br. 26/95), 3. Zakon o unutrašnjoj plovidbi („Sl.gl.RS", br. 54/90 i 101/05), 4. Zakon o obligacionom odnosima i osnovama i osnovnim svojinsko-pravnim odnosima u vazdušnom saobraćaju ("SI. 1. SRJ", br. 12/98, sa ispravkom u "SI. 1. SRJ", br. 15/98), 5. Konvencija o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom (CMR) - (ratifikovana i objavljena u "SI. 1. FNRJ", dodatak broju 11/1958), 6. Dodatak B Konvencije o međunarodnim prevozima železnicama (COTIF) - (ratifikovana 1982. godine, a objavljena u "SI. 1. SFRJ", Međunarodni ugovori br. 8/1984, sa izmenama ratifikovanim 1993. godine).

Sudska praksa Tarifa za prevoz stvari obavezuje u prevoznika i pošiljaoca Ako je u postupku kontrolom utvrđeno daje obračunata prevoznina u železničkom saobraćaju manja od one koja je trebalo da se plati, prevoznik je ovlašćen da traži naknadnu isplatu stvarne prevoznine ukoliko nije nastupila zastarelost. Prema obrazloženju Tužilac je mandatnom tužbom tražio da se tuženi obaveze da mu isplati određen iznos na ime manje naplaćene prevoznine za učinjene usluge prevoza. Predloženi platni nalog je izdat i održan na snazi presudom prvostepenog suda. Drugostepeni sud je uvažio tuženikovu žalbu i preinačio drugostepenu presudu, tako što je ukinuo izdati platni nalog i odbio tužbeni zahtev. Savezni javni tužilac je podigao zahtev za zaštitu zakonitosti protiv drugostepene presude i predložio da se ta presuda preinači, tako da se tuženikova žalba odbije i potvrdi prvostepena presuda. Tuženi je odgovorio na zahtev i predložio da se zahtev odbije kao neosnovan. Zahtev je osnovan. Nesporno je daje tuženi na železničkoj stanici u L. predao na prevoz 21 komad lendapora u težini od 570 kilograma, daje o tome sačinjen tovarni list u kome je označena ukupna cena za prevoz i daje tuženi preuzeo pošiljku u uputnoj stanici u N. M. i isplatio iznos označen u tovarnom listu. Međutim, tužilac je u postupku kontrole ustanovio da prevoznina nije pravilno obračunata, pa je od tuženog zatražio doplatu u visini spornog iznosa, stoje tuženi odbio da plati Prvostepeni sud je obavezao tuženog da plati utuženi iznos, pozivajući se na odredbe člana 80. Zakona o ugovorima o prevozu u željezničkom prometu. Drugostepeni sud je donoseći pobijenu presudu stao na stanovište da bi tužilac imao prava na doplatu prevoznine samo daje do greške došlo krivicom tuženog. Takvo stanovište drugostepenog suda se ne može prihvatiti u ovom slučaju, jer je u pitanju odnos reguli-san posebnim propisima, to jest Zakonom o ugovorima o prevozu u željezničkom prometu i Tarifom za prevoz stvari na prugama jugoslovenskih željeznica, koje je u smislu čl. 3. i 4. pomenutog zakona sastavni deo ugovora. U članu 32. tarife, važeće u vreme obavljenog prevoza, predviđeno je daje u slučaju nepravilne primene tarife ili greške pri utvrđivanju ili plaćanju prevoznih troškova, prevoznik dužan vratiti više naplaćene iznose, odnosno ovlašćen da naknadno naplati manje naplaćene iznose. Kad se tome doda da zakon u čl. 80. i 81. upravo propisuje zastarni rok i početak toka tog roka za ovakve slučajeve (tačka 1. člana 80. i tačka 6. člana 81) uključujući kako manje, tako i više naplaćene iznose, onda nema sumnje daje tuženi obavezan da plati manje uplaćeni iznos vozarine, osim ako ima uslova da se pozove na zastarelost u smislu čl. 80. i 81. tačka 6. pomenutog zakona. Zbog svega izloženog, ovaj sud nalazi da je podnosilac zahteva u pravu kad ukazuje da je pobijana odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava. Budući da nije sporno koji je tarifni stav trebalo primeniti i u kojoj visini naplatiti prevozninu, to je valjalo zahtev uvažiti i pobijenu presudu preinačiti, (prema presudi Saveznog suda Gzs 35/81).

879

UGOVOR O PREVOZU STVARI Predaja stvari (SI. 653. ZOO) Može se isto reći što je i ranije rečeno, a naime da je obaveza prevozioca, pored ostalih da stvar koju je primio na prevoz preda na mestu pošiljaocu ili određenom licu (primaocu). Određeno mesto predaje robe mora biti navedeno u tovarnom listu, odnosno ugovoru o prevozu. Robu može podići u tom mestu ili sam pošiljalac ili lice koje on odredi kao primaoca. Prijem robe se vrši na osnovu tovarnog lista. Tovarni list predstavlja ispravu na osnovu koje primalac može preuzeti robu koju mu je poslao pošiljalac. Duplikat tovarnog lista prevozilac predaje primaocu pošiljke, čime mu pošiljku stavlja na raspolaganje, a samim tim ga i poziva da pošiljku primi. I uopšte o drugim elementima ugovora o prevozu - ako je u tovarnom listu navedeno daje duplikat primio pošiljalac, onda kod prispeća pošiljke u mestu opredeljenja, prevozilac nije dužan da pošiljku preda primaocu ako mu ovaj ne preda duplikat tovarnog lista. Međutim, primalac može vršiti prava iz ugovora o prevozu prema prevozniku i od njega zahtevati da mu preda tovarni list i pošiljku, ako je u tovarnom listi primalac označen kao primalac i ako prevozniku plati naknadu za prevoz i troškove koji terete taj prevoz. Prevoznik odgovara za gubitak i oštećenje pošiljke, osim ako su prouzrokovani radnjom ovlašćenog lica, svojstvima pošiljke, ili stranim uzrocima koji se nisu mogli predvideti ni izbeći ni otkloniti. Stranke ne mogu u ugovoru o prevozu da isključe odgovornost prevozioca za gubitak i oštećenje pošiljke za koje bi on bio odgovoran, jer bi takve odredbe bile po zakonu ništave, ali bi bile punovažne odredbe ugovora ako su unapred određeni najviši iznosi naknade, koji bi bili u očiglednoj nesrazmeri sa štetom, u kom slučaju se visina naknade određuje prema tržišnoj ceni pošiljke u vreme i mestu predaje pošiljke na prevoz. Naravno, to ograničenje ne važi ako je štetu prevozilac prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom. Kad primalac preuzme pošiljku bez prigovora i plati prevozniku njegova potraživanja, prestaje odgovornost prevoznika, osim ako je preuzimanje izvršeno zapisnički i tom prilikom konstatovano oštećenje pošiljke. Prevozilac odgovara za oštećenje pošiljke i ako je robu predao primaocu bez prigovora, a oštećenje se nije moglo pregledom opaziti u trenutku predaje, ako gaje primalac obavestio o određenim oštećenjima odmah po prijemu otkrivanja, ali ne docnije od osam dana od dana predaje, odnosno prijema pošiljke.

Sudska praksa "Potraživanje iz člana 127. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom zastareva za jednu godine u smislu člana 112. Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju. Rok zastarelosti počinje da teče prvog dana kada je pošiljalac ostvario devizni priliv" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 9/92); "Prevozilac je dužan da stvar koju je primio u cilju prevoza preda na određenom.mestu primaocu, pa ako to ne učini u određeno, odnosno uobičajeno vreme, odgovara za propuste u izvršavanju ugovora. Zbog toga nema pravo na cenu prevoza i druge troškove prevoza, koje je dužan da vrati naručiocu prevoza" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 180/94).

O čemu pošiljalac treba da obavesti prevozioca (SI. 654. ZOO) Pošiljalac je dužan da prevoznika obavesti o vrsti pošiljke i o njenoj sadržini i količini, odnosno da mu pruži potrebne podatke da bi prevozilac mogao da ispuni svoje obaveze bez odlaganja i smetnji. U stvari, ova obaveza pošiljaoca se sastoji u tome da prevozioca tačno obavesti o vrsti pošiljke, o njenoj sadržini i količini, kao i o tome kada pošiljka treba da bude prevezena, kao i ko će tu pošiljku da primi. U protivnom, pošiljalac zbog davanja pogrešnih podataka o robi koju je predao na prevoz, odgovara za štetu, odnosno on sam snosi tu štetu. Obaveštenje koje daje pošiljalac unosi se u ispravu, odnosno tovarni list, gde se navode podaci o: a) uobičajenom opisu vrste robe i načinu pakovanja, b) broju paketa i njihova specijalna oznaka i brojke, v) bruto težina robe ili drukčije izražena količina stvari. Pored tih podataka on mora u toj ispravi da navede kuda pošiljka treba da bude prevezena, ime i adresu primaoca pošiljke, svoje ime i svoju adresu, kao i sve drugo što je potrebno da bi prevozilac mogao ispuniti svoje obaveze bez odlaganja i smetnji. Na taj način pošiljalac se upoznaje sa svim potrebnim podacima koji su mu nužni da bi pošiljku dopremio do mesta opredeljenja i predao je licu na koga glasi nalog pošiljaoca o predaji stvari. Ako pošiljalac u pošiljci ima kakvu vrednu stvar, kao što su dragocenosti, vrednosni papiri, pošiljalac je dužan da o tome obavesti prevoznika u času njihove predaje na prevoz. Ovo zbog toga što prevozilac o takvoj pošiljci mora da vodi posebnu pažnju, odnosno da posebno rukuje tom pošiljkom, ali taj podatak, a posebno vrednost stvari koja je predmet pošiljke ima značaja i za naplatu veće prevoznine. 880

I kod predaje na prevoz opasne stvari ili stvari za koje su potrebni posebni uslova prevoza, pošiljalac je dužan da o tome na vreme obavesti prevozioca, tako da bi prevozilac, saglasno propisima o prevozu opasnih stvari, mogao da preduzme odgovarajuće posebne mere. U jednom slučaju, koji regulišu odredbe stavova 3. i 4. ovog člana, u sudskoj praksi je zabeležen slučaj koji može odgovarati regulativi iz odredaba pomenutih stavova. Naime, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Zauzeo je stanovište da je tužilac (prevoznik) svojim propustom prouzrokovao štetu i da stoga ima sam da je snosi. Naime, prema stanovištu prvostepenog suda, nema sumnje daje ferosilicij u rasutom stanju po svojoj prirodi opasan teret, ako je ukrcan u brod, odnosno u skladište broda, koje nije potpuno nepropusno na morsku vodu i vlagu i da je tužiocu bilo poznato ili moralo biti poznato da se radilo o opasnom teretu, budući daje tužilac kao brodar morao poznavati svojstva ferosilicija. Stoga, kada je tužilac pristao da preveze tu robu u rasutom stanju i kada, znajući za svojstva svoga broda kojim je roba prevožena, nije dao svom zapovedniku broda potrebna uputstva za krcanje tereta, provetravanje skladišta i sprečavanje dodira vode sa robom, odgovoran je sam za štetu. Pogotovu stoje na ferosilicij, odnosno preko njega natovario drugu robu, što je još više izazvalo opasnost. Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, stoji konstatacija prvostepenog suda daje tužilac, kao brodar i stručno lice za prevoz robe morem, znao i morao znati daje roba koju je primio na prevoz, sama po sebi opasna i bez obzira da mu prilikom ukrcaja nije saopšten procenat pojedinih hemijskih elemenata u smesi te robe. On je to znao ili morao znati kao brodar. Zato je pravilna i konstatacija prvostepenog suda daje tužilac kao brodar i prevoznik te robe na moru bio dužan da preduzme sve potrebne mere, a naime u prvom redu da upotrebi pogodan brod, što on nije uradio. Takođe, tužilac kao brodar i prevoznik opasne robe, kad je već i upotrebio nepodesan brod, nije smeo kao stručno lice da na taj, za prevoz opasan teret, ukrca i drugi teret (natronpapir), i da tako još više poveća postojeću opasnost pri prevozu morem. Tužilac je, međutim, to propustio da uradi. Naime, za prevoz opasnog tereta upotrebio je nepodesan brod, a pored toga je u taj brod ukrcao i drugi teret što je u velikoj meri doprinelo u ovom slučaju nastanku štete. Ovo je osnov za pravilnost zaključka prvostepenog suda o neosnovanosti tužiočevog zahteva u ovoj parnici, a na ime zahteva da i tuženi učestvuju u naknadi štete o kojoj je ovde reč.

Tovarni list (čl. 655. ZOO) Da se podsetimo šta je tovarni list kod raznih vrsta prevoza Kod ugovora o prevozu robe železnicom, odnosno prema Zakonu o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju smatra se da je ugovor zaključen kada pošiljalac preda robu na prevoz železničkoj stanici, odnosno kada prevozilac primi na prevoz stvar sa tovarnim listom. Prijem robe na prevoz potvrđuje se, dakle, izdavanjem tovarnog lista koji prati robu do mesta primaoca. Prijemom stvari na prevoz i tovarnog lista, koji prevoznik potvrđuje stavljanjem datuma i žiga otpremne stanice, smatra se daje ugovor o prevozu zaključen. Prema odredbama pom. zakona, tovarni list sadrži: 1) mesto i datum njegovog sastavljanja i izdavanja; 2) naziv uputne stanice, prema imeniku železničkih stanica; 3) ime i prezime, odnosno naziv primaoca i njegovu adresu; 4) naznačenje vrste i mase stvari; 5) broj kola, a za kola korisnika prevoza i taru pošiljaka koje tovari pošiljalac; 6) ime i prezime, odnosno naziv pošiljaoca, njegovu adresu i potpis, koji može biti zamenjen svojeručnim potpisom i pečatom; 7) žig otpravne stanice; 8) prevozne i druge troškove; 9) spisak isprava koje se prilažu uz tovarni list. Tovarni list može da sadrži i rok isporuke i druge podatke u vezi s prevozom. Prevozilac i pošiljalac se mogu dogovoriti, odnosno odrediti da prevozilac izda "prenosivi tovarni list", po naredbi ili na donosioca, što u prvom slučaju znači da pošiljalac tom ispravom prenosi svoje pravo pošiljaoca na drugo lice, što se čini indosamentom po pravilima o menici, a u drugom slučaju daje kod prijema prispele robe legitimisano samo ono lice koje poseduje predmetni tovarni list, što se čini predajom. Kod prevoza u drumskom saobraćaju, prema Zakonu o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, pored ugovora o prevozu stranke se mogu dogovoriti da se sačini i tovarni list. Prema odredbama člana 656. ovog zakona, postojanje i punovažnost ugovara o prevozu nezavisni su od postojanja tovarnog lista i njegove tačnosti. To nije slučaj kod ugovora o prevozu železnicom, gde je tovarni list obavezna isprava, dok je kod ugovora o prevozu u drumskom saobraćaju on fakultativan. To regulišu i odredbe člana 50. Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, prepuštajući volji stranaka da li će za određeni prevoz stvari pored ugovora o prevozu sačiniti i tovarni list, kojim se potvrđuje daje zaključen ugovor o prevozu i daje stvar primljena na prevoz. Tovarni list se popunjava samo ako to zahtevaju prevozilac i pošiljalac. Izdavanjem tovarenog lista prevozilac potvrđuje daje određene stvari primio na prevoz i daje ugovor o prevozu zaključen. Tovarni list se izdaje u tri primerka, od kojih se prvi predaje pošiljaocu, drugi prati stvar u prevozu, i predaje se primaocu, a treći ostaje kod prevozioca. 881

Tovarni list sadrži: 1) mesto i datum njegovog sastavljanja i izdavanja; 2) ime i prezime, odnosno naziv pošiljaoca i njegovu adresu; 3) ime i prezime, odnosno naziv prevozioca; 4) registarski broj vozila; 5) mesto i datum utovara stvari; 6) ime i prezime, odnosno naziv primaoca i njegovu adresu, kao i mesto istovara; 7) uobičajeni opis stvari i način pakovanja, a za opasne stvari - propisani opis stvari; 8) broj koleta i njihove oznake; 9) bruto masu stvari ili količinu izraženu na drugi način; 10) troškove u vezi s prevozom stvari (naknada za prevoz, dodatni troškovi, carinske dažbine i drugi izdaci učinjeni od zaključenja ugovora o prevozu do predaje stvari primaocu), kao i ko ih plaća; 11) uputstva potrebna za carinske i druge radnje; 12) spisak isprava koje se prilažu uz tovarni list. Pored podataka iz prethodnog stava, tovarni list može da sadrži i druge podatke, kao što su: 1) podaci o zabrani pretovara stvari; 2) podaci o troškovima koje pošiljalac uzima na sebe; 3) podaci o iznosu pouzeća; 4) podaci o iznosu vrednosti stvari ili iznosu posebne vrednosti stvari; 5) podaci o utovarima pošiljaoca prevoziocu u pogledu osiguranja stvari; 6) podaci o ugovorenom roku prevoza; 7) bliži podaci o načinu utvrđivanja količina stvari (vaganje, merenje, brojanje i dr.). Prenosivi tovarni list izdaje prevozilac ako se o tome sporazume sa pošiljaocem, a on glasi "po naredbi" ili na "donosioca". Na primerku tovarnog lista - koji se predaje pošiljaocu, mora biti izričito naznačeno daje to prenosivi tovarni list, a na ostalim primercima originala tovarnog lista - daje izdat prenosivi tovarni list. Uslovi ugovora o prevozu i opšti uslovi prevozioca obavezuju imaoca prenosivog tovarnog lista koji nije pošiljalac, samo ako sadržani u prenosivom tovarnom listu ili se na njih u tovarnom listu izričito poziva. Prenosivi tovarni list "po naredbi" prenosi se indosamentom, s tim što se na oblik i pravno dejstvo indosamenta shodno primenjuju propisi o menici, osim odredaba koje se odnose na regres. Kod pomorskog i rečnog saobraćaja, odnosno prema Zakonu o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, preuzimanje tereta na prevoz vrši se u toku radnog vremena luke. Po završetku ukrcavanja brodar je dužan da krcatelju, na njegov zahtev, izda teretnicu. Teretnica sadrži: — firmu i mesto sedišta brodara, — ime broda, — firmu i mesto sedišta krcatelja, — firmu i mesto sedišta primaoca, — pristanišne odredišta, — vrsta i količina tereta, — stanje tereta prema spoljnjem izgledu, — odredbe o vozarini, — mesto i dan ukrcaja tereta i izdavanje teretnice. U unutrašnjoj plovidbi umesto teretnice brodar ili krcatelj imaju pravo da zahtevaju da se izda tovarni list za predate stvari na prevoz brodaru. Kod prevoza robe u vazdušnom saobraćaju, a prema Zakonu o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnim odnosima, o predatoj robi na prevoz pošiljalac može sačiniti tovarni list i tražiti od prevozioca da primi tu ispravu. Međutim, i prevozilac ima pravo da traži od pošiljaoca da sačini i da mu preda vazduhoplovni tovarni list. Drugačije regulisanje ovog pitanja u ugovoru o prevozu bez pravnog je dejstva. Pošiljalac sastavlja tovarni list u tri primerka i predaje ga zajedno sa stvarima prevoziocu. Prvi primerak zadržava prevozilac, drugi prati robu, a treći prevozilac predaje pošiljaocu. O tovarnom listu kao hartiji od vrednosti, videti u delu koji se odnosi na hartije od vrednosti (čl. 234.- 256.).

Ugovor o prevozu i tovarni list (cl. 656. ZOO) Dok tovarni list sadrži podatke bitne za prevoz stvari, kao što su naziv uputne stanice, ime, odnosno naziv primaoca i njegovu adresu, naznačenje vrste i mase stvari i druge podatke do spiska isprava koje se prilažu uz tovarni list, ugovor o prevozi stvari prethodi tovarnom listu, jer se njime prevozilac obavezuje da stvar preveze do uputne stanice, i da se preda primaocu, a pošiljalac - da prevoziocu isplati ugovorenu vozarinu. Inače, ugovor o prevozu stvari smatra se daje zaključen kad prevozilac primi na prevoz stvar sa tovarnim listom. Drugim rečina, prijemom stvari na prevoz i tovarnog lista, smatra se da je ugovor o prevozu stvari zaključen, s tim što se prijem stvari potvrđuje stavljanjem datuma i žiga otpravne stanice na tovarnom listu. Zbog toga, potvrda prijema stvari na tovarnom listu dokaz je o zaključenom ugovoru o prevozu. To je kod ugovora o prevozu stvari železnicom. Kod ugovora o prevozu stvari u drumskom saobraćaju pitanje ugovora o prevozu stvari regulisano je na sličan način kao kod ugovora o prevozu stvari na železnici. Naime, ugovor o prevozu stvari smatra se zaključe882

nim kad prevozilac primi stvari na prevoz. U tom slučaju stranke se ravnaju prema pravilima iz Zakona o prevozu stvari u drumskom saobraćaju, a izdavanjem tovarnog lista, ako to stranke zahtevaju, prevozilac potvrđuje da je zaključen ugovor o prevozu i daje stvar primljena na prevoz. Ipak, kod ugovora o prevozu stvari u drumskom saobraćaju praksa je da se zaključuje pismeni ugovor o prevozu stvari, a stranke, prevozilac ili pošiljalac, mogu tražiti i izdavanje tovarnog lista. Kod prevoza robe u pomorskom i rečnom saobraćaju takođe se smatra daje ugovor o prevozu zaključen ako je prevozilac, brodar, preuzeo stvar na prevoz, o čemu se izdaje teretnica, ili ako to stranke u unutrašnjem saobraćaju to zahtevaju izdaje se tovarni list. U rečnom saobraćaju uobičajeno je da se sastavlja zaključnica o prevozu stvari, s tim da stranke mogu tražiti i izdavanje tovarnog lista. I kod prevoza robe u vazdušnom prevozu, predaja i prijem stvari na prevoz smatra se daje ugovor o prevozu vazdušnim putem zaključen. Ugovor o prevozu stvari vazduhoplovom može biti zaključen za više prevoza ili na prevoz na određeno vreme, ili na deo kapaciteta vazduhoplova, na određenu količinu stvari ili na pojedinu stvar. Ako se ugovor zaključuje za prevoz robe celim vazduhoplovom ili za više prevoza, ugovor mora biti sačinjen u pismenoj formi, a u protivnom bez pravnog je dejstva. Kod svih navedenih vrsta prevoza, osim kod vazdušnog za više prevoza i neke druge specifične prevoze, smatra se daje ugovor o prevozu zaključen kada pošiljala preda stvar na prevoz, a prevoznik tu stvar primi na prevoz. O tome se ne zaključuje poseban ugovor, osim ako stranke na tome insistiraju, jer je tovarni list, koji se predaje uz predaju stvari, dokaz daje ugovor o prevozu zaključen. To da je u odredbama ovog člana propisano da su ugovor o prevozu i tovarni list nezavisni, upućuje na zaključak da ugovor o prevozu nije zaključen ako pošiljalac nije predao stvar na prevoz, bez obzira stoje popunio tovarni list za stvar koju namerava da preda na prevoz. Naime, čim pošiljalac pred stvar na prevoz a prevoznik je primi, smatra se daje ugovor o prevozu zaključen. Tovarni list je papir sa podacima o vrsti i broju stvari koja se daje na prevoz, imenima lica, odnosno pošiljaoca i primaoca, način manipulisanja stvari u prevozu i drugo, ali je veoma značajan jer bez tovarnog lista, kojim se potvrđuje prijem stvari na prevoz, nema ni prevoza, odnosno nema obaveze prevozioca da preveze određenu stvar koju mu predaje pošiljalac. Tovarni list, po pravilu, popunjava, u najvećem delu, pošiljalac, a u manjem delu prevoznik, a izdaje ga i potpisuje, odnosno potvrđuje prevozilac - potpisom i svojim pečatom. On se izdaje, kako je navedeno, kada je ugovor o prevozu stvari zaključen, odnosno kada je prevozilac primio stvar na prevoz.

Potvrda o prijemu za prevoz (cl. 657. ZOO) Iz sadržine ovog člana proizilazi daje tovarni list jedna vrsta potvrde o prijemu pošiljke za prevoz, pa ako prevoznik ne izda pošiljaocu tovarni list, dužan je, na zahtev pošiljaoca, da ovome da odgovarajuću potvrdu sa podacima koje treba da sadrži tovarni list. Mada su u ovom članu upotrebljene reci "pošiljalac može zahtevati", ne znači da prevozilac nije dužan da pošiljaocu da potvrdu o prijemu stvari na prevoz, utoliko pre što se prijemom stvari smatra'da je ugovor o prevozu zaključen, a potvrda koju bi prevozilac izdao pošiljaocu morala bi poslužiti ne samo pošiljaocu - da je stvar predao na prevoz, već i prevozniku koji u takvoj potvrdi mora da navede sve podatke o prevozu stvari, saglasno onim podacima koje sadrži i tovarni list, kao: mesto i datum sastavljanja potvrde o prijemu stvari na prevoz; naziv uputne stanice; ime i prezime, odnosno naziv primaoca i njegovu adresu; naznačenje vrste i mase stvari; ime i prezime, odnosno naziv pošiljaoca, njegovu adresu i potpis, koji može biti zamenjen svojeručnim potpisom i pečatom; 7) žig otpravne stanice; 8) prevozne i druge troškove; 9) spisak isprava koje je pošiljalac priložio uz primljenu potvrdu i drugo što inače sadrži tovarni list u vezi s prevozom. U jednom slučaju, o kome je rešavao sud, pošiljalac je predao na prevoz određene stvari, označujući u potvrdi koju je dobio od prevoznika, lice kome će stvar biti predata. Prevoznik je izvršio prevoz stvari, ali je iste predao drugom licu po dogovoru sa primaocem stvari, a da nije obezbedio saglasno pošiljaoca da se stvar može predati drugom licu. Zbog toga je pošiljalac tražio naknadu štete, koji je zahtev sud i usvojio, nalazeći daje tuženi kao vozar bio dužan da u odnosu na svoga komitenta, tužioca, postupi po njegovom nalogu i izvrši ga tako što će izvršiti prevoz i od primaoca obezbediti isprave o prijemu. S toga je tuženi, prevozilac, ukoliko nije obezbedio dokument o prijemu sporne robe od lica koje je kao primaoca označio, morao imati saglasnost pošiljaoca za predaju stvari drugom licu, a tuženi nije tražio od tužioca takvu saglasnost, pa je odgovoran da tužiocu naknadi štetu.

883

ODNOS POŠILJAOCA I PREVOZIOCA Pakovanie (cl. 658. ZOO) Iz odredaba ovog člana proizilazi sledeće: a) da se pakovanje stvari mora izvršiti na propisani ili uobičajeni način, b) daje prevoznik dužan da upozori pošiljaoca na nedostatke pakovanja, v) da prevoznik ne odgovara za oštećenje pošiljke ako je pošiljalac, i pored upozorenja prevoznika, da prevoznik primi stvar na prevoz s tim nedostacima, g) da je prevoznik dužan odbiti prijem pošiljke ako su nedostaci takvi da mogu da ugroze sigurnost lica ili stvari ili prouzrokuje kakva šteta, d) za štetu, koja zbog nedostatka pakovanja pretrpi treće lice odgovara prevozilac, a on ima pravo da zahteva naknadu od pošiljaoca. Propisano pakovanje podrazumeva pakovanje na osnovu normi nekog propisa, odnosno uredbe ili zakona, koji su obavezujući za obe ugovorne strane. U protivnom, prevozilac ne srne da primio robu koja nije propisano upakovana, a pošiljalac i odgovara ako stavi u promet robu - stvar koja nije upakovana onako kako je propisom određeno. Uobičajeno pakovanje podrazume pakovanje robe koja se po njenoj prirodi i uobičajenom prometu ne pakuje, posebno ako njena celina ne dovodi do nastanka kakve štete, ili ugrožava sigurnost ljudi ili dobara. Dužnost prevoznika je u oba slučaja da upozori pošiljaoca na nedostatke pakovanja koji se mogu opaziti, inače prevoznik odgovara za oštećenje pošiljke koje bi se dogodilo zbog tih nedostataka. Međutim, prevozilac ne odgovara za štetu pošiljke ako je pošiljaocu skrenuo pažnju na nedostatke pakovanja, a ovaj je i pored toga zahtevao da prevozilac primi pošiljku na prevoz s tim nedostacima. To se, naravno, mora konstatovati potpisom obeju strana. U tom slučaju, za štetu koju zbog nedostatka u pakovanju pretrpi treće lice dok se nalazio kod prevozioca, odgovara prevozilac, a on ima pravo da zahteva naknadu od pošiljaoca. Ako su ti nedostaci u njenom pakovanju takvi da može biti ugrožena sigurnost lica ili dobara ili prouzrokovana kakva šteta, prevozilac je dužan da odbije pošiljku na prevoz. Prevoznik odgovara za štetu koja bude naneta trećim licima dok se stvar koja je nedovoljno upakovana nalazi kod njega. U pitanju su treća lica koja nisu u pravnom odnosu sa prevoznikom, pa se odgovornost prevozioca prema tim licima zasniva na njegovoj obaveznoj, objektivnoj odgovornosti za štetu koju pričine stvari koje se nalaze kod njega. Odgovornost pošiljaoca se zasniva na činjenici daje prevoziocu predao stvar na prevoz nedovoljno upakovanu, iako mu je na to skrenuta pažnja od prevozioca, a on je ipak zahtevao da prevoznik primi pošiljku na prevoz s tim nedostatkom. Zbog toga prevoznik ima pravo da zahteva naknadu od pošiljaoca, odnosno onu naknadu koju je on isplatio trećem licu za štetu koju mu je pričinio. Ipak, ovo je faktičko pitanje, jer prevoznik može pričiniti štetu trećem licu i nepažljivim rukovanjem sa stvari koja je nedovoljno upakovana, pa se postavlja pitanje odgovornosti pošiljaoca, ili bi bila u pitanju podeljena odgovornost i prevoznika i pošiljaoca. Prema odredbama pojedinih zakona koji regulišu materiju ugovora o prevoza, pošiljalac je dužan da upakuje stvar tako da se za vreme prevoza sačuva od potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja, kao i spreči nanošenje štete licima, voznim sredstvima ili drugim stvarima. Čini se, prema odredbama stava 2. i 3. ovog člana da prevoznik može primiti na prevoz i stvari koje imaju neke nedostatke u pakovanju. U prvom slučaju, prevoznik je dužan, ako primeti određene nedostatke u pakovanju da o tim nedostacima upozori pošiljaoca, i da to svoje zapažanje unese u tovarni list, jer bi u protivnom on odgovarao za oštećenje pošiljke koje bi se dogodilo zbog tih nedostataka. U drugom slučaju, prevoznik prima stvar na prevoz iako je nedovoljno upakovana, ali upozorava pošiljaoca na te nedostatke, i to takođe upisuje u tovarni list, ali i podatak da je pošiljalac i pored tog upozorenja zahtevao od prevoznika da primi pošiljku na prevoz s tim nedostacima. Mada je u odredbama-stava 5. propisano da pošiljalac odgovara za štetu koja je pričinjena trećem licu zbog nedostatka u pakovanju, ako je takva stvar pričinila štetu dok se nalazila kod prevoznika, i odredbama nekih zakona koji regulišu materiju ugovora o prevozu stvari, propisuju odgovornost pošiljaoca za štetu prouzrokovanu prevoziocu ili drugim licima zbog toga što stvar nije uopšte upakovana ili obeležena, ili što nije dovoljno upakovana ili obeležena. U ovom slučaju postavlja se pitanje da li je prevoznik trebalo da primi na prevoz takve stvari, s obzirom da postoje i odredbe po kojima je pošiljalac dužan da upakuje stvar tako da se za vreme prevoza sačuva od potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja, kao i da spreči nanošenje štete licima, voznim sredstvima ili drugim stvarima. Ovo je bitno zbog toga što se zakonima koji regulišu materiju ugovora o prevozu stvari propisano daje pošiljalac dužan da naknadi štetu i prevoziocu, ako se zna daje prevozilac profesionalna organizacija, koja zna pravila prevoza, i koja nije dužna da primi stvar nedovoljno upakovanu, čime bi izbegla da i sama zbog toga trpi štetu. Naravno, kada pošiljalac preda prevozniku na prevoz stvari nedovoljno upakovanu, a taj nedostatak u pakovanju se mogao utvrdi samo otvaranjem ambalaže, štetu nastalu u toku prevoza zbog takvog nedostatka u pakovanju ne može da snosi prevozilac, već pošiljalac ili primalac. 884

Naknada za prevoz i troškovi u vezi sa prevozom (cl. 659. ZOO) Po pravilima pojedinih prevoznika, prevozne troškove (prevoznina, dodatak na prevozninu, naknada za sporedne usluge i si. druge troškove nastale u toku prevoza, kao stoje ranije navedeno, plaća pošiljalac po tarifi koja se primenjuje na dan zaključenja ugovora o prevozu, ili primalac ako iskupi tovarni list a pošiljalac nije preuzeo na sebe plaćanje troškova. Ugovorom može biti predviđeno pravo pošiljaoca da izdavanje pošiljke primaocu uslovi isplatom određenog novčanog iznosa - pouzeće. Za svaku pošiljku predaje se poseban tovarni list, osim za stvari za čiji je utovar, zbog njihovih dimenzija, potrebno više kola ili za koje se drukčije ugovori. Visina prevoznine određuje se ugovorom o prevozu stvari ili drugim objavljenim aktom. Ako primalac ne ispuni svoje obaveze u vezi sa prevozom, prevozilac nije dužan da preda stvar ako mu primalac, na njegov zahtev i bez odlaganja, ne pruži odgovarajuće obezbeđenje. Ako primalac ne postupi u tom smislu, pošiljalac može predati stvar na čuvanje javnom skladištu ili drugom licu, ili je može sam čuvati, a po proteku određenog vremena od dana obaveštenja o predaji na čuvanje, a ako je u pitanju stvar podložna kvaru, ili troškovi čuvanja nisu srazmerni sa vrednošću stvari, može je odmah prodati. Pravilo je, dakle, prema stavu 1. ovog člana, daje pošiljalac dužan da isplati prevoziocu naknadu za prevoz i troškove u vezi sa prevozom. Međutim, prema stavu 2. istog člana, ako u tovamom listu nije navedeno da pošiljalac plaća naknadu za prevoz i ostale troškove u vezi sa prevozom, pretpostavlja se daje pošiljalac uputio prevozioca da ih naplati od primaoca. I odredbama člana 670. ovog zakona propisano je da preuzimanjem pošiljke i tovarnog lista, ako je izdat, primalac se obavezuje da isplati prevoziocu naknadu za prevoz, ako što drugo nije određeno u ugovoru o prevozu ili u tovamom listu, kao i da mu isplati svote kojima je pošiljka opterećena. Međutim, ako je pošiljalac u ugovoru o prevozu preuzeo kakvu obavezu u vezi isplate naknade, ali to nije navedeno u tovamom listu, primalac stvari je ipak dužan da prijemom tovamog lista i stvari plati prevozniku određenu naknadu za prevoz. Ukoliko bi nastao spor oko toga, odnosno ako primalac smatra da nije dužan da isplati prevoziocu onoliko koliko ovaj zahteva, on može vršiti prava iz ugovora, odnosno preuzeti stvar samo ako kod suda položi sporni iznos, a da nakon toga utvrdi da l i j e pošiljalac već platio vozarinu i drugo, u kom sporu će učestvovati i prevoznik. Primalac pošiljke se oslobađa obaveze da plati vozarinu ako je u tovamom listu navedeno da vozarinu plaća primalac. Ako u tovamom listu nije ništa navedeno o tome, pretpostavka je da vozarinu plaća primalac stvari. To su osnovna pravila u vezi plaćanja vozarine. Inače, osnovno je pravilo, navedeno u stavu 1. ovog člana, da je pošiljalac dužan da isplati prevoziocu naknadu za prevoz i troškove u vezi sa prevozom. To pitanje se rešava ugovorom o prevozu, Naime, ako je u ugovoru o prevozu predviđeno da će vozarinu da plati primalac stvari, a prevozilac to prihvati, odnosno primio robu na prevoz i izda tovarni list, obaveza primaoca stvari je nesumnjiva - da on isplati traženu vozarinu, ili da ne preuzme tovami list, a samim tim i stvari, a da prevozilac dalje kontaktira o sudbini stvari sa pošiljaocem.

Raspolaganje pošiljkom (čl. 660. ZOO) Ako nije izdat prenosi vi tovarni list, pošiljalac ima pravo, uz obavezu naknade troškova, da izmeni ugovor o prevozu (prema Zakonu o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju) i da zahteva: 1) da mu se stvar vrati u otpravnoj stanici; 2) da se prevoz stvari uz put zaustavi; 3) da se izdavanje stvari odloži; 4) da se stvar izda nekom drugom primaocu; 5) da se stvar izda u nekoj drugoj uputnoj stanici; 6) da se stvar vrati u otpravnu stanicu; 7) da se novčani iznosi, za koje je u tovamom listu naznačeno da će ih platiti primalac, naplate od njega umesto od primaoca; 8) da se stvar naknadno optereti pouzećem, ili da se iznos pouzeća poveća ili smanji, ili da se od pouzeća odustane. Inače, zahtev za izmenu ugovora o prevozu, kao i potvrda o predaju zahteva, moraju biti u pismenoj formi. Primalac ima pravo, pod uslovima i na način kako je to navedeno u prethodnom stavu, da izmeni ugovor o prevozu ako pošiljalac u tovamom listu naznači da primalac ima pravo da raspolaže pošiljkom, ili ako mu pošiljalac preda duplikat tovamog lista. Ako je izdat prenosivi tovarni list, stvarima predatim na prevoz može raspolagati samo ovlašćeni imalac prenosivog tovamog lista, pod uslovom da ispuni sve obaveze koje proizlaze iz prenosivog tovamog lista. Imalac prenosivog tovamog lista ima pravo da izmeni ugovor o prevozu i da zahteva: 1) da se prevoz obustavi; 2) da se stvar izda u nekoj drugoj uputnoj stanici; 3) da se stvar vrati u otpravnu stanicu. Zahtev za izmenu ugovora o prevozu, kao i potvrda o prijemu zahteva, moraju biti u pismenoj formi. Prevozilac može odbiti zahtev za izmenu ugovora o prevozu: 1) ako izmena ugovora nije više moguća u trenutku kad je zahtev prispeo u stanicu koja treba da ga izvrši; 2) ako bi usled izmene ugovora došlo do poremećaja u saobraćaju; 3) ako je izmena ugovora protivna carinskim ili drugim propisima; 4) ako u slučaju izmene uputne stanice vrednost stvari ne bi pokrila troškove prevoza do nove uputne stanice, osim ako se iznos tih troškova odmah plati ili preuzme jemstvo. Zahtev za izmenu ugovora o prevozu, kao i potvrda o prijemu zahteva, moraju biti u pismenoj formi. Ako prevozilac ne postupi po zahtevu za izmenu ugovora, a ne postoje razlozi iz člana 54. zakona, odgovoran je za štetu koja zbog toga nastane. Naknada štete u slučaju iz stava 1. člana 55. zakona ne može biti veća od iznosa koji bi prevozilac bio dužan da naknadi daje stvar predata na prevoz izgubljena. 885

Pravo raspolaganja u toku prevoza u drumskom saobraćaju, prema Zakonu o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, je pravo pošiljaoca da u toku prevoza može da zahteva: 1) da se obustavi prevoz stvari; 2) da se predaja stvari primaocu odloži; 3) da se stvar preda u nekom drugom mestu opredeljenja; 4) da se stvar preda njemu ili nekom drugom primaocu koji nije određen ugovorom o prevozu ili u tovarnom listu i 5) da zahteva da se stvar vrati u mesto otpreme. U ovim slučajevima, prevozilac je odgovoran za štetu ako ona nastane i odgovara pošiljaocu. Međutim, pravo pošiljaoca da raspolaže stvarima iz ugovora o prevozu prestaje predajom tovarnog lista drugom licu. Ako je izdat prenosivi tovarni list, sa stvari predatom na prevoz može raspolagati samo ovlašćeni primalac prenosivog tovarnog lista. On ima pravo: 1) da obustavi prevoz; 2) da mu se stvar preda u nekom drugom mestu opredeljenja; 3) da se stvar vrati u mesto otpreme. U svakom slučaju, kako je propisano stavom 2. ovog člana, a saglasno je i gore navedenim propisima koji se odnose na ugovore o prevozu, pravo pošiljaoca da menja naloge prestaje: a) posle prispeća pošiljke u mesto opredeljenja, b) kad prevozilac preda primaocu tovarni list, v) kad prevozilac pozove primaoca da preuzme pošiljku, ili g) kad primalac sam zatraži njenu predaju. U stavu 3. ovog člana propisano je pravilo u vezi izdavanja tovarnog lista po naredbi, odnosno na donosioca, a naime da ako je tovarni list izdat sa nekom od tih klauzula, prava pošiljaoca pripadaju isključivo imaocu tovarnog lista. Radi se o tzv. "prenosivom" tovarnom listu. Prenosivi tovarni list "po naredbi" prenosi se indosamentom, i to shodnim pravilima o prenosu putem indosamenta po propisu o menici (pismena izjava na poleđini tovarnog lista kojom prenosilac, indosant, prenosi taj list na novog pribavioca tovarnog lista, indasatara). Prenosivi list "na donosioca" smatra se onaj tovarni list na kome je označeno daje u pitanju prenosivi list, na kome je označeno da prava iz takvog tovarnog lista ima donosilac. Inače, po pravilu, prenosivi tovarni list potpisuju prevozilac i pošiljalac. Lice koje ima prava iz tovarnog lista, a to je ovlašćeno lice koje ima pravo da daje naloge prevoziocu, dužno je da prevoziocu kod izdavanja novih naloga naknadi troškove i štetu prevoziocu koje je ovaj imao zbog toga, kao i da mu na njegov zahtev pruži jemstvo da će mu troškovi i šteta biti naknađeni.

Pravac prevoza (čl. 661. ZOO) Zaključenjem ugovora o prevozu utvrđuje se i pravac prevoza stvari, odnosno kojim putem će se taj prevoz izvršiti, a ovo naročito ako ima više puteva prema mestu u kome se nalazi primalac stvari. Utvrđivanje puta je od značaja za pošiljaoca i on ga, po pravilu i određuje, ako smatra da mu je određeni put kraći, sigurniji i jeftiniji. Ako nije ugovoreno kojim putem treba da se izvrši prevoz, prevozilac je dužan da ga izvrši onim putem koji najviše odgovara interesima pošiljaoca. Prevozilac bi mogao da odgovara za štetu ako bi u tom slučaju prevoz izvršio putem koji njemu više odgovara, odnosno onim putem kojim bi se troškovi prevoza, odnosno vozarina pokazala većom od one za koju bi pošiljalac platio manje daje prevozilac vodio računa o interesima pošiljaoca. Naravno, ako bi pošiljalac u tom pravu bio oštećen, on bi morao i da dokaže štetu koja mu je naneta samovoljom prevozioca. Kod linijskog prevoza nije uobičajeno da se ugovara neki drugi put prevoza, jer po svojoj prirodi i planu prevozioca to je uobičajeni pravac kojim prevozilac vrši prevoz. Ugovoreni put podrazumeva i linijski prevoz koji je uobičajen u poslovanju prevozioca. Taj pravac ne može promeniti prevozilac, osim ako ima više pravaca na kojima vrši takav prevoz. Međutim, i u ovom drugom slučaju prevozilac je dužan da pošiljaoca obavesti o putu kojim će izvršiti prevoz - za koji smatra da najviše odgovara interesima pošiljaoca.

Smetnje pri izvršenju prevoza (čl. 662. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu postupanje prevozioca u slučaju nastupanja nekih okolnosti koje bi bile od uticaja na izvršenje prevoza. Prema stavu 1. ovog člana, ako takve okolnosti nastupe, prevozilac je dužan da o tim okolnostima obavesti pošiljaoca i da postupi po uputstvima koje od njega dobije. Te okolnosti se odnose na sve one pojave koje nisu uobičajene u redovnom prevozu, počev od kvara vozi la zbog čega isporuka može da kasni, zatim zbog eventualne štete nastale na stvari prilikom prevoza, ili u vezi smetnji koje u prevozi čini nedostatak pakovanja stvari i mnogo drugih okolnosti ako nastupe u toku prevoza, pa čak i po završenom prevozu ako se primaocu ne može uručiti pošiljka. Kod postojanja nekih od navedenih okolnosti, pošiljalac je dužan da obavesti pošiljaoca i da od njega traži dalja uputstva, tj. kako dalje da postupi sa stvarima koje prevozi. 886

Uputstva pošiljaoca mogu biti takve prirode da zahteva pretovar stvari u drugo vozilo prevozioca, ili da da nalog prevoziocu da izvrši prepakovanje stvari, a u slučaju oštećenja stvari da mu prevozilac vrati tu stvar, to isto može učiniti i ako primalac odbije prijem stvari, u kom slučaju pošiljalac može dati nalog prevoziocu da stvar preda na skladištenje, ili daje preda nekom drugom licu, ili da mu je vrati. Prevozilac nije dužan da postupi po onim uputstvima pošiljaoca čije bi izvršenje moglo ugroziti sigurnost lica ili imovine. Koji bi to slučajevi bili faktičko je pitanje, ali se oni sigurno odnose na posebno postupanje sa stvarima čiju bi smetnju mogao da otkloni specijalna organizacija ili sam pošiljalac. Ako pošiljalac prilikom predaje stvari zna za posebna svojstva stvari koje predaje, on je dužan da u tovarnom listu navede uputstva za slučaj da se pojavi smetnja pri prevozu. Prema stavu 3. ovog člana, prevozilac ne mora uvek da čeka pošiljaočeva uputstva, naročito ako je slučaj takav da se ne bi moglo čekati to uputstvo, već mora u konkretnom slučaju sam da postupi onako kako bi postupio dobar privrednik, odnosno dobar domaćin u istoj situaciji, i o tome obavestiti pošiljaoca, tražeći njegova dalja uputstva. To može biti slučaj ako su zbog lošeg pakovanja pošiljke neke stvari ispale, ili je pošiljka u takvom stanju da se moraju stvari prepakovati, u kom slučaju je prevozilac kao dobar privrednik, odnosno kao da je u pitanju njegova stvar, da preduzme mere da se otklone nastale smetnje, o čemu će blagovremeno obavestiti pošiljaoca. Prevozilac ima pravo na naknadu troškova koje je imao zbog smetnji koje su nastale bez njegove krivice. Oni se mogu odnositi na stvarne troškove koje je prevozilac imao u vezi otklanjanja smetnji, a može biti iskazana i kao kolska danguba.

Naknada u slučaju prekida prevoza (čl. 663. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu tri pitanja u vezi naknade u slučaju prekida prevoza. To su: a) prekid prevoza zbog koga odgovara prevozilac, b) prekid iz nekog uzroka za koji ne odgovara niko od zainteresovanih, v) naknada ako u toku prevoza propadne usled više sile. U prvom slučaju, ako je do prekida u prevozu stvari došlo iz razloga za koji odgovara prevozilac, on ima pravo na prevozninu samo za onaj deo puta u kome je ugovor o prevozu izvršio, dakle srazmerni deo naknade za izvršeni prevoz, ali je dužan da pošiljaocu naknadi štetu koja bi nastala usled prekida prevoza. Prekid prevoza, u smislu odredaba ovog člana, smatra se onaj prekid kada prevozilac ne može da nastavi dalji prevoz, bilo zbog ozbiljnog kvara na vozilu, ili zbog neke saobraćajne nezgode u kojoj je oštećeno vozilo prevozioca, usled čega prevozilac ne može da nastavi dalji prevoz. U tom slučaju on može sam postupati, ili u dogovoru sa pošiljaocem, u tom smislu da preduzme potrebne mere, tj. ili da stvar vrati pošiljaocu ili da angažuje drugo prevozno sredstvo i prevoz izvrši do mesta opredeljenja. Za deo puta do koga je izvršen prevoz, pošiljalac ima pravo na srazmerni deo naknade za izvršeni prevoz, ali je zato odgovoran da naknadi štetu pošiljaocu usled prekida stvari. Odredbe stava 1. ovog člana imaju u vidu pravo naručioca prevoza na naknadu štete ako bi šteta nastala zbog prekida prevoza za koji odgovara prevozilac. Ta šteta može biti, na primer, zbog kvara lako kvarljive robe, ili neka druga šteta na robi zbog prekida prevoza, ali i u vezi samog posla od koga je pošiljalac očekivao kakav prihod, odnosno što je roba propala, ili nije mogla na vreme, do postojanja interesa kupca, da stigne do ovoga, zatim pravo na drugi deo vozarine ako je vozarinu unapred platio pošiljalac, a posebno na vrednost oštećene ili propale stvari. Drugi stav ovog člana odnosi se na prekid iz nekog uzroka za koji ne odgovara niko od zainteresovanih strana. U tom slučaju prevozilac ima pravo na razliku između ugovorene vozarine za prevoz i troškova prevoza od mesta gde je prevoz prekinut do mesta opredeljenja. U pitanju je slučaj kada ni prevozilac ni pošiljalac nisu krivi za prekid prevoza, a obaveza pošiljaoca da plati prevozninu proizilazi iz činjenice daje stvar koju je dao na prevoz njegova svojina, pa se osnov za to može naći u odredbama člana 177. stav 1. ovog zakona, koje propisu ju da se imalac (u ovom slučaju prevoznik) oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti. Pošiljalac, kome se desio neskrivljeni slučaj, dužan je prevozniku da isplati prevozninu i troškove prevoza do mesta opredeljenja za dostavu stvari. U stavu 2. ovog člana nije ništa propisano u vezi dela prevoznine od početne stanice do mesta prekida prevoza, tj. da l i j e pošiljalac dužan da prevozniku plati i razliku između ugovorene naknade za prevoz i troškova prevoza od početne stanice do mesta prekida. Imajući u vidu stav prvi ovog člana, proizilazi da bi pošiljalac bio dužan da plati celokupnu vozarinu i sve troškove u vezi ugovorenog prevoza, jer stav prvi to pravo predviđa čak i u slučaju ako bi za prekid prevoza bio odgovoran prevozilac. Stav 3. ima u vidu propast stvari u toku prevoza usled više sile, koja ako nastane i uništi stvari pošiljaoca, prevozilac usled tog slučaja nema pravo ne samo na prevozninu već ni na deo naknade, koja bi mu u drugim slu887

čajevima pripadala. Ovo zbog toga što viša sila ima uticaja i na ugovornu odgovornost i na sam ugovor. Kod ugovorne odgovornosti, kao stoje slučaj kod ugovora o prevozu, dejstvo više sile ogleda se u tome što odgovorno lice nije u mogućnosti da izvrši ugovorenu obavezu. U odnosu, pak, na sam ugovor, dejstvo više sile, kod potpunog uništenja stvari, dovodi do prestanka ugovora.

Kad pošiljka ne može da bude predata (cl. 664. ZOO) Predaju stvari prevozilac je dužan da preda u mestu opredeljenja ili u mestu koje za prijem stvari odredi lice ovlašćeno da raspolaže sa stvari. Prevozilac je dužan da bez odlaganja obavesti primaoca o prispeću stvari u mesto opredeljenja. Ako primalac odbije prijem stvari ili se ne može pronaći, prevozilac je dužan da bez odlaganja zatraži uputstvo od pošiljaoca. Ako, pak, prevozilac ne dobije uputstvo od pošiljaoca o nastalim teškoćama predaje stvari, prevozilac može u ime i na trošak lica koje je ovlašćeno da raspolaže sa stvari da: 1) istovari stvar i preda je na čuvanje javnom skladištu ili drugom licu, ili je može sam čuvati; ili 2) odmah izložiti prodaji stvar koja je podložna kvaru ili ako troškovi čuvanja ne bi bili u srazmeri sa vrednošću stvari. Ako prevozilac dobije uputstvo od pošiljaoca o daljoj manipulaciji sa robom, on je dužan da po tom nalogu postupi, odnosno da stvar vrati pošiljaocu ili je uputi trećem licu, naravno ako to stoji u obaveštenju pošiljaoca. U protivnom, sa neprimljenim stvarima od strane označenog primaoca, ako prevozilac ne dobije uputstvo od pošiljaoca, prevoznik postupa na način kako je to navedeno u tačkama pod 1) i 2) prethodnog dela pasusa. O predaji stvari na čuvanje javnom skladištu ili nekom drugom licu, prevozilac je dužan da obavesti bez odlaganja lice koje je ovlašćeno da raspolaže sa stvari. Po isteku roka od 30 dana od dana predaje stvari na čuvanje, prevozilac ima pravo da stvar izloži prodaji. To prema Zakonu o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju. Smetnje pri izdavanju pošiljke u železničkom saobraćaju postoje: l)ako se primalac ne može pronaći; 2) ako primalac odbije prijem pošiljke; 3) ako tovarni list nije iskupljen u predviđenom roku; 4) ako je izdavanje zabranio nadležni organ. Prevozilac je dužan da bez odlaganja i na najbrži način izvesti pošiljaoca o smetnji pri izdavanju pošiljke i da od njega zatraži uputstvo. Ako uputstvo pošiljaoca ne prispe u primerenom roku, ili ako se ne može izvršiti, ili ako nije moguće izvestiti pošiljaoca, prevozilac ima pravo da stvar preda na privremeni smeštaj, na trošak i rizik pošiljaoca. U tom slučaju prevozilac odgovara kao čuvar. U slučaju iz stava 3. člana 61. istog zakona, prevozilac ima pravo da na trošak i rizik pošiljaoca preda stvar špediteru ili javnom skladištu, s tim što odgovara za njihov izbor. Prevozilac je dužan da bez odlaganja izvesti pošiljaoca o preduzetim radnjama a u vezi slučajeva navedenih pod 3) i 4) ovog stava Već je napred navedeno, da po isteku roka od 30 dana od dana predaje stvari na čuvanje, prevozilac ima pravo da stvar izloži prodaji. Ako po isteku navedenog roka pošiljalac proda navedenu stvar, on se u pogledu svog potraživanja namiruje od vrednosti prodate stvari, a ostatak je dužan da položi kod suda za ovlašćeno lice, a u svakom slučaju to bi bio naručilac prevoza. U odredbama stava 2. ovog člana propisano je i pravilo da prevozilac ima pravo da proda pošiljku "prema pravila o prodaji dugovane stvari u slučaju docnje poverioca", što upućuje na shodnu primenu odredaba iz čl. 327. do 333. ovog zakona, ali s obzirom da u vezi ugovora o prevozu postoje specijalne odredbe o predaji, odbijanju prijema, čuvanju i prodaji stvari, imaju se primeniti odgovarajuće odredbe iz tih zakona. To su navedeni zakoni o ugovoru o prevozu na železničkom, drumskom, vazdušnom i pomorko - rečnom saobraćaju. U svakom slučaju, ne postoje velike razlike između propisa koji se odnose na polaganje i predaje stvari kod suda u smislu čl. 327. i dr. članova ovog zakona, uz primenu odgovarajućih odredaba Zakona o vanparničnom postupku, u delu koji se odnosi na polaganje u sudski depozit i odredaba zakona o ugovorima o prevozu u saobraćaju. Saobraćajne organizacije su dužne da se pridržavaju odredaba stava 2. ovog člana, jer te odredbe daju prevozniku pravo prodaje stvari "prema pravilima o prodaji dugovane stvari", a ta pravila su navedena u svim zakonima koji regulišu materiju ugovora o prevoza stvari u saobraćaju.

Odgovornost prevozioca prema pošiljaocu (čl. 665 ZOO) Prevozne troškove (prevoznina, dodatak na na prevozninu, naknada za sporedne usluge, i si.) i druge troškove nastale u toku prevoza, po pravilu, plaća pošiljalac po tarifi koja se primenjuje na dan zaključenja ugovora o prevozu, ali ako te troškove ne plati pošiljalac, iste isplaćuje primalac stvari ako iskupi tovarni list. Ugovorom o prevozu može biti predviđeno pravo pošiljaoca da izdavanje pošiljke primaocu uslovi isplatom određenog novčanog iznosa - pouzećem. To znači da ako je stvar opterećena pouzećem, prevozilac je dužan da pored svoje prevoznine i drugih troškova naplate od primaoca, od ovoga naplati i svotu kojom je bila opterećena pošiljka - u korist pošiljaoca i da mu taj iznos preda. 888

Inače, pouzeće postoji ako je o tome zaključen ugovor sa prevoziocem. Ono postoji ako je ugovorom o prevozu predviđena obaveza prevoznika da pošiljku preda primaocu tek kada mu ovaj isplati određeni novčani iznos u korist pošiljaoca. Ako pošiljalac nije platio prevozninu i druge troškove prevozniku, predajom tovarnog lista primaocu prevozilac od ovoga naplaćuje prevozninu i druge troškove, a istovremeno i isplatu određenog novčanog iznosa u korist pošiljaoca po osnovu pouzeća. Odredbe ovog člana ima u vidu slučaj ako prevozilac predao pošiljku primaocu, a nije od njega naplatio svotu kojom je pošiljka bila opterećena. U tom slučaju, pošiljalac je dužan da taj iznos opterećene stvari isplati pošiljaocu, a sam ima pravo da traži naknadu od primaoca pošiljke u visini koju je isplatio pošiljaocu.

ODNOS PREVOZIOCA I PRIMAOCA Obaveštavanje primaoca o prispeću pošiljke (cl. 666. ZOO) Prevozilac je dužan da u uputnoj stanici koju je označio pošiljalac izda primaocu tovarni list i stvar, pošto primalac potvrdi njihov prijem i uplati iznose naznačene u tovarnom listu. Tovarni list i stvar izdaju se donosiocu izveštaja o prispeću stvari na kome je primalac potvrdio prijem. Ako prevozilac ili imalac prava utvrde ili posumnjaju da postoji potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari primljene na prevoz, prevozilac je dužan da odmah sastavi zapisnik i utvrdi stanje a, prema potrebi, i masu stvari, kao i uzrok i visinu štete, ako je to moguće, navodeći i vreme kad se šteta dogodila i pod kojim okolnostima. Prevozilac izdaje imaocu prava primerak zapisnika o utvrđenom stanju. Ako je to moguće, prevozilac je dužan da potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari utvrdi u prisustvu imaoca prava a, po potrebi, i u prisustvu jednog ili više veštaka ili svedoka. Ako se uvidom izvršenim na zahtev imaoca prava ne utvrdi nikakva šteta, ili se utvrdi samo šteta koju je prevozilac već priznao, imalac prava je dužan da naknadi nastale troškove. To je prema Zakonu o ugovoru o prevozu robe u železničkom saobraćaju. Prema zakonu koji se odnosi na ugovore o prevozu u drumskom saobraćaju, predaju stvari prevozilac je dužan da izvrši u mestu opredeljenja ili u mestu koje za prijem stvari odredi lice ovlašćeno da raspolaže sa stvari. Prevozilac je dužan da bez odlaganja obavesti primaoca o prispeću stvari u mesto opredeljenja. Mesto istovara određuje primalac, ako ugovorom nije drukčije određeno. Primalac je dužan da stvar istovari, ako ugovorom nije drukčije određeno. Prilikom istovara primalac se mora pridržavati uputstva prevozioca koja se odnose na bezbednost i zaštitu od štete lica, vozila i stvari utovarenih u vozilu. Ako primalac stvari primi stvar bez prigovora, smatra se da mu je stvar uredno predata u stanju koje je označeno u tovarnom listu ili u prenosivom tovarnom listu, a ako te isprave ne postoje - u stanju u kakvom je primljena na prevoz. Za oštećenja koja nisu bila vidljiva u času predaje, primalac je dužan da u pismenoj formi i odmah po otkrivanju oštećenja, stavi prigovor, najdocnije u roku od sedam dana od dana predaje. U protivnom, prestaje pravo na naknadu štete. A ako primalac odbije prijem stvari, ili se ne može način, prevozilac je dužan da, bez odlaganja, zatraži uputstvo od pošiljaoca. Već je napred navedeno da tovarni list može biti prenosivi. On je prenosiv ako su pošiljalac i prevoznik sporazumno odredili da prevozilac izda tovarni list po naredbi ili na donosioca. To se mora naznačiti na tovarnom listu, tako da ta klauzula postoji na primerku koji se daje pošiljaocu, a na primerku koji prati stvar - daje izdat prenosivi tovarni list. Ako je u pitanju prenosivi tovarni list, na tovarnom listu (trećem primerku koji je dostavljen primaocu) stajaće da l ij e tovarni list prenosiv (putem indosamenta) ili glasi na donosioca.

Predaja pošiljke kad je izdat duplikat tovarnog lista (čl. 667. ZOO) Prema odredbama ovog člana, a saglasno odredbama prethodnog člana, prevoznik je dužan da primaoca obavesti bez odlaganja daje pošiljka prispela, da mu je stavi na raspolaganje kako je ugovoreno i da mu podnese tovarni list. S obzirom da prevozilac ima original i duplikat tovarnog lista, primaocu podnosi ijedan i drugi, s tim stoje primalac dužan da na duplikatu tovarnog lista, koji ostaje prevoziocu , potvrdi da mu je pošiljka predana. U konkretnom slučaju, ako se ne radi o prenosivom tovarnom listu, original tovarnog lista se predaje primaocu, ali mu pošiljalac neće predati pošiljku ako primalac na kopiji koja se nalazi kod prevozioca ne potvrdi daje pošiljku primio. Dakle, primalac pošiljke je sa obaveštenjem o prispeću pošiljke primio i tovarni list od prevozioca, ali da bi ostvario pravo na prijem pošiljke, pored isplate vozarine i drugih troškova, mora da potpiše odnosno da taj prijem overi svojim potpisom na duplikatu tovarnog lista koji ostaje kod prevozioca. Tek tada, kada je na duplikatu tovarnog lista potvrdio daje primio pošiljku, prevozilac mu je i predaje. 889

Pravo primaoca da zahteva predaju pošiljaka (čl. 668. ZOO) Ovaj član reguliše prava primaoca iz ugovora o prevozu, a naime da zahteva da mu prevozilac, kada pošiljka prispe u mesto opredeljenja, preda tovarni list i pošiljku. Prevozilac je dužan da primaocu preda tovarni list i pošiljku, pošto primalac potvrdi na duplikatu tovarnog lista potvrdi daje pošiljku primio i daje platio iznose naznačene u tovarnom lisu. Stvar ne mora primiti neposredno primalac. On može nekom drugom licu da preda izveštaj o prispeću stvari (aviza) na kome je potvrdio prijem stvari. Predajom izveštaj a donosiocu se predaje tovarni list i stvar. Izveštaj o prispeću robe mora biti potpisan od lica na koga glasi tovarni list. Tako, na primer, ako je stvar upućena na neko preduzeće, koje je obavešteno o prispeću stvari, ono daje izveštaj prevoziocu preko lica koga ovlasti za prijem stvari, koje na osnovu tog izveštaj a od primaoca prima stvar i tovarni list na kome je potvrdio prijem stvari. Prema stavu 2. ovog člana, prevozilac je dužan, na zahtev primaoca da mu preda stvar i pre nego što ona prispe u mesto opredeljenja, ali samo ako je na to ovlašćen od pošiljaoca. Naime, pravo je pošiljaoca da raspolaže sa stvari u toku prevoza, a to pravo mu prestaje ako je isto predajom tovarnog lista preneo na primaoca. Primalac stvari, na koga je prenet tovarni list, može da raspolaže sa stvari u toku prevoza isto kao što je to mogao da učini pošiljalac do predaje tovarnog lista. On može da traži da se obustavi dalji prevoz i da se stvar disponira u neko drugo mesto, zatim da se predaja stvari njemu kao primaocu odloži, kao i da se stvar vrati u mesto otpreme. Međutim, za sve te radnje prema pošiljaocu odgovara primalac, kao nosilac prava po tovarnom listu, dok se iz tog odnosa isključuje raniji pošiljalac. Primalac stvari može da raspolaže sa stvari koja je u prevozu, ili kada stvar stigne u mesto opredeljenja, ako mu je pošiljalac predao svoj primerak tovarnog lista. Prava primaoca stvari su ograničena u okviru prava koja je imao pošiljalac prema zaključenom ugovoru o prevozu, što znači da prilikom prijema tovarnog lista u toku prevoza stvari ili po prijema stvari u otpremnoj stanici, ne može imati veća prava nego što ih je imao pošiljalac. Njegova prava iz ugovora o prevozu počinju od trenutka kada je pošiljalac zaključio ugovor o prevozu sa prevoznikom, odnosno predajom tovarnog lista i stvari na prevoz, odnosno od trenutka kada je prevozilac predao tovarni list primaocu, što znači da sve odnose u vezi predate stvari na prevoz ubuduće regulišu jedino prevoznik i primalac kome je pošiljalac predao tovarni list.

Utvrđivanje istovetnosti i stanja pošiljke (čl. 669. ZOO) Primalac, odnosno ovlašćeno lice može da zahteva da se zapisnički utvrdi istovetnost pošiljke i ako je pošiljka oštećena. Istovetnost pošiljke podrazumeva podudarnost pošiljke sa onim opisom koji je naveden u tovarnom listu. Ako pošiljka nije istovetna sa opisom u tovarnom listu, primalac nije dužan da takvu pošiljku primi, ali može da zahteva da sa prevoziocem zapisnički utvrde pravo stanje stvari. Utvrđenje zapisnikom da pošiljka nije istovetna onoj koju je poslao pošiljalac, obavezuje i pošiljaocu da takvu pošiljku ne preda primaocu, već da ispita na koga se ta pošiljka odnosi i tom licu tu pošiljku i preda. Ako je primalac, ne proveravajući istovetnost pošiljke, pošiljku primio i kasnije utvrdio da to nije ona pošiljka koja je njemu namenjena, dužan je da tu pošiljku vrati prevoziocu i da o tome zajednički sačine zapisnik. Zapisnik se sastavlja i ako pošiljka oštećena. Njime se utvrđuje stepen oštećenja, a po mogućnosti i uzrok oštećenja, tj. da li je do oštećenja došlo usled lošeg pakovanja stvari ili usled lošeg prevoza stvari. U svakom slučaju utvrđuje se ono stanje koje može da ukaže kolika je vrednost oštećenja, zatim da li se to oštećenje može popraviti ili je stvar oštećenjem postala potpuno ili delimično neupotrebljiva, te kolika je vrednost štete, a naročito ko je odgovoran za nastanak te štete. Ako prevozilac odbije da se zapisnički utvrdi istovetnost pošiljke, ili oštećenje pošiljke, primalac ima pravo, naravno ako je primio tovarni list, da putem suda traži utvrđenje stanja stvari, odnosno obezbeđenje dokaza, kako bi primalac u eventualnom sporu mogao da ostvari svoja prava po osnovu prijema stvari. Primalac koji je pristao da robu primi bez propratnih isprava, a primio je tovarni list, mora povećati opreznost prilikom prijema robe, jer svako postupanje kod prijema robe bez tih propratnih isprava, usled pogrešnog, odnosno lošeg preuzimanja, može prouzrokovati štetu, za koje ne može da odgovara prevozilac. O jednom takvom slučaju raspravljao je i sud i u obrazloženju svoje odluke, pored ostalog naveo: "Svrha pregleda je ispitivanje da l i j e prevoznik uredno izvršio svoju osnovnu obavezu — prevoz robe u onom stanju u kome ju je i primio, odnosno da se utvrdi istovetnost pošiljke; količina i stanje u odnosu na podatke iz prevoznog lista. To ispitivanje se vrši u trenutku predavanja pošiljke od strane prevoznika i preuzimanja iste od strane primaoca, znači u momentu materijalnog akta predavanja robe. Upravo u situaciji da tuženikov radnik u momentu predaje robe nije raspolagao potrebnim ispravama -prevoznim listom, obaveza primaoca robe je bila utoliko veća da proveri koje pošiljalac, koje vrste robe i u ko890

joj količini. Primalac robe, koji je već pristao na preuzimanje iste bez propratnih isprava morao je povećati svoju opreznost oko prijema robe, za koju nije pouzdano znao da lije gorivo ili neka druga vrsta robe. Ispitani sve-doci koji su radili kod pomenute fabrike izjavili su da nisu bili sigurni da lije gorivo, jer je gorivo ranije dopremano u drugim cisternama, ali su ipak robu preuzeli kao gorivo i dali nalog da se ista istoči u cisterne u kojima se već nalazio mazut. U takvoj situaciji, kada je već postojala sumnja i kada nije prezentovan dokument, o kakvoj se robi radi, bilo je u prirodi stvari da se nepoznata tečnost ispumpa u praznu cisternu. Davanjem naloga radniku tuženog da pošiljku istoči u cisternu sa mazutom, iako pri tome nije ispitao sadržaj pošiljke, primalac robe je postupio krajnje nepažljivo, i upravo je ta krajnja nepažnja kao uzrok imala za posledicu nastalu štetu, a ne nedostatak dokumenata. S obzirom da se ispitivanje pošiljke u trenutku isporuke, preuzimanja od prevoznika, vrši kako u interesu prevoznika tako i u interesu primaoca robe, to što primalac nije pristupio ispitivanju pošiljke stvorena je pretpostavka daje isporuka uredno izvršena". Na kraju, prema odredbama stava 2. ovog člana, ako se utvrdi da pošiljka nije bila ona koja je bila predata prevozniku, ili daje oštećenje veće nego što je prevozilac tvrdio, troškove utvrđenja snosi prevozilac. Ovaj drugi slučaj ima u vidu troškove koje bi primalac imao ako bi eventualno putem suda tražio utvrđenje većeg oštećenja od onog koje je tvrdio prevozilac. U tom slučaju, ako se utvrdi daje oštećenje veće od onog stoje tvrdio pošiljalac, ovaj je dužan da snosi troškove tog utvrđenja.

Obaveza primaoca da isplati naknadu za prevoz (cl. 670. ZOO) Naknada za prevoz se određuje prilikom zaključenja ugovora o prevozu na osnovu tarife ili drugim objavljenim aktom prevozioca. Zaključenjem ugovora o prevozu stvari, prevozilac se obavezuje da stvari preveze u mesto opredeljenja i daje preda primaocu ili drugom licu koje primalac odredi, a pošiljalac da prevozniku isplati ugovorenu prevozninu. Osnovno pravilo je, dakle, kod isplate prevoznine daje to obaveza pošiljaoca stvari. Međutim, ako u vezi isplate prevoznine nije ništa navedeno u tovarnom listu, preuzimanjem pošiljke i tovarnog lista, primalac se obavezuje da isplati prevoziocu naknadu za prevoz, a u slučaju opterećenja stvari od strane pošiljaoca i odgovarajući iznos kojim je ta stvar bila opterećena. Ako primalac odbije prijem stvari jer smatra da mu je prevoznina velika, smatra se kao daje odbio prijem stvari, pa je prevozilac dužan da od pošiljaoca traži dalja uputstva u vezi raspolaganjem stvari. Ako traženo uputstvo prevozilac ne dobije do određenog vremena, on ima pravo da stvar preda na skladištenje, a po proteku određenog roka i da tu stvar proda, s tim da naplati svoje potraživanje, a da višak preda u sudski depozit na čuvanje do pojave zainteresovanog lica. Ako, pak, primalac smatra da nije dužan da isplati prevoziocu onoliko koliko ovaj zahteva, primalac je dužan da prevoziocu isplati iznos za koji on smatra daje pravičan, ali da bi raspolagao robom, odnosno da bi mi je prevozilac predao, primalac je dužan da razliku od plaćenog iznosa do iznosa koji potražuje prevozilac položi kod suda. Predajom prevoziocu isprave o predaji preostalog iznosa sudu u sudski depozit, prevozilac je dužan da stvar preda primaocu, uz prijem onog iznosa koji je primalac prihvatio da ga isplati. Naravno, u vezi sa predajem novca sudu u sudski depozit, vanparnični sud prvo sprovodi propisani postupak u kome učestvuje prevozilac i primalac, pa ukoliko se ne slože o predlogu primaoca, vanparnični sud ih upućuje na ostvarivanje svojih prava u parničnom postupku. Pravosnažna odluka parničnog suda obavezuje parnične strane da postupe onako kako je izrekom suda utvrđeno. U praksi se može desiti slučaj daje primalac kod prijema tovarnog lista izjavio da nije bio u poslovnom odnosu sa pošiljaocem, jer je prevoz po spornom tovarnom listu naručilo jedno drugo lice, koje je prema sporazumu sa primaocem trebalo da plati prevoz prevoziocu. Rešavajući jedan takav slučaj, sud je zauzeo pravni stav, da kada je u tovarnom listu kao korisnik prevoza označen primalac, i istovremeno u tovarnom listu navedeno da će prevoz on platiti, stoje on po prijemu robe i potvrdio potpisom klauzule na tovarnom listu daje pošiljku primio ispravno, saglasno sa cenom prevoza, i to overio pečatom svog preduzeća, onda je prihvatio da kao naručilac prevoza i istovremeno i primalac robe, plati vozarinu za prevoz robe na jednoj od relacija. Međutim, kako je primalac, kao pošiljalac na drugoj relaciji na tovarnom listu stavio klauzulu da će prevoz platiti primalac i ovaj potpisom i prijemom tovarnog lista prihvatio, prevozilac je ovlašćen da za prevoz tuži naručioca prevoza, odnosno pošiljaoca robe, a to je primalac u vezi prve relacije, a sada isto on kao naručilac prevoza na drugoj relaciji. U jednoj raspravi o ovom pitanju (Bilten 3/2006), tj. da li se kod međunarodnog prevoza robe (u drumskom i železničkom transportu), mogu primeniti pravila o pretpostavci plaćanja vozarine, ustanovljene odredbom čl. 670 Zakona o obligacionim odnosima, ako u tovarnom listu (CMRu) nisu popunjene rubrike o plaćanju vozarine, a drugim dokaznim sredstvima ne može se utvrditi ko je obveznik plaćanja, Viši trgovinski sud je dao odgovor da su u slučaju međunarodnog prevoza robe, osnovni izvori prava Konvencija o međunarodnim železničkim prevozima (SOTIF), sa dodatkom B Jednoobrazna pravila o ugovoru o međunarodnom prevozu robe 891

železnicama (JP CIM) i više drugih međunarodno-pravnih akata kojima se regulišu neka pitanja u vezi sa železničkim saobraćajem i Konvencija o ugovoru o međunarodnom drumskom prevozu robe (konvencija CIM), a koji međunarodni propisi imaju jaču snagu od domaćih, saglasno važećim ustavnopravnim odredbama. U domaćem pravu glavni izvori prava kojima se reguliše ugovor o prevozu su specijalni zakoni i to: Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju sa pratećim aktima (Tarifa i dr.) i Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju uz formirane poslovne običaje (Opšti uslovi poslovanja drumskih prevozilaca), dok Zakon o obligacionim odnosima ima karakter opšteg i supsidijernog izvora prava u ovoj oblasti. Nijedan od navedenih propisa, kako međunarodnih tako i domaćih, ne poznaje institut pretpostavke plaćanja jer je postojanje takve pretpostavke suprotno prirodi ugovora uopšte, s obzirom da se ugovorom jasno definišu obaveze ugovarača, pa u skladu sa tim i postojanje obaveze plaćanja, ako je ta obaveza preuzeta ugovorom. Verovatno autor pitanja pod pretpostavkom plaćanja podrazumeva nastanak obaveze primaoca robe da plati neplaćenu naknadu za prevoz, pri čemu se ima vidu da je u praksi rašireno tumačenje daje primalac robe dužan da plati naknadu za prevoz ukoliko je pošiljalac nije platio i ovakvo tumačenje se baš zasniva na čl. 670. 300. Uz napomenu da napred navedeni međunarodni izvori prava, kao i domaći specijalni propisi, imaju identično rešenje u pogledu nastanka obaveze primaoca i prava i obaveza ugovarača kao i Zakon o obligacionim odnosima, ističem da napred navedeno tumačenje i prisutna praksa u tom pogledu nije ispravna niti zasnovana na svim navedenim propisima, koji u tom pogledu imaju isto rešenje. Nesporazum proizlazi iz posebne prirode ugovora o prevozu koji je kako ugovor između strana ugovornica tako istovremeno i ugovor kojim se čini obećanje radnje trećeg lica (primaoca pošiljke), a čime ovaj ugovor dobija karakter ugovora korist ili na štetu trećeg lica. Ovde se valja podsetiti na osnovnu zakonsku regulativu o ugovoru prevozu, a da bi se na potpun i jasan način odgovorilo na postavljeno pitanje. Ugovor o prevozu je sporazum između pošiljaoca robe i prevoznika kojim se prevoznik obavezuje da pošiljku preveze, a pošiljalac da plati naknadu za prevoz (prevozninu, vozarinu). To je, u smislu svih navedenih propisa, realan ugovor, pa je prema tome zaključen predajom stvari na prevoz prevozniku. Prilikom preuzimanja pošiljke može se, ali ne mora sačiniti tovarni list. To je dokument koji prati pošiljku i koji može poslužiti kao dokaz o zaključenom ugovoru o prevozu. Ukoliko je u tovarnom listu pošiljalac naznačio da će primalac platiti naknadu za prevoz, to znači daje uputio prevozioca da istu naknadu naplati od primaoca. U tom delu se ogleda specifičnost ugovora o prevozu. Prilikom prispeća pošiljke, prevoznik obaveštava primaoca o činjenici daje roba prispela i poziva ga da isplati naknadu za prevoz. Ukoliko primalac isto prihvati , primalac stupa u odnos sa prevoznikom i može vršiti prava iz ugovora o prevozu što prvenstveno podrazumeva preuzimanje pošiljke. Ukoliko primalac ne prihvati isplatu naknade za prevoz, prevoznik je dužan da od pošiljaoca zatraži uputstva u pravcu postupanja sa pošiljkom i da postupi u skladu sa tim uputstvima. Naravno da će se ta uputstva prvenstveno odnositi na ispunjenje obaveze plaćanja naknade. Opisanu regulativu sadrže na skoro identičan način svi propisi kojima se reguliše ugovor o prevozu, pa stoga nema potrebe da se pojedinačno pozivamo na svaki od napred navedenih izvora prava. Iz kratkog prikaza napred navedene regulative, jasno proizlazi da ne postoji nikakva pretpostavka plaćanja kod ugovora o prevozu, već daje sasvim jasno ko i kada ima obavezu plaćanja naknade za prevoz. Kraće rečeno, ugovor o prevozu je ugovor između pošiljaoca i prevoznika s tim što dopušta pristup i preuzimanje ugovornih prava i obaveza od strane trećeg lica, ali samo pod određenim uslovima. U situaciji kada u tovarnom listu, koji sačinjava pošiljalac, nije navedeno ko plaća vozarinu, onda nema čak ni uputa prevozniku da od primaoca naplati naknadu za prevoz. U toj situaciji sasvim je jasno Da pošiljalac robe kao strana ugovornica dužan da plati naknadu za prevoz i ta njegova obaveza proizlazi iz činjenice da je on zaključio ugovor o prevozu i daje svim propisima koji regulišu ugovor o prevozu propisano da pošiljalac plaća naknadu za prevoz. Prema tome, u takvoj situaciji ne postoji uopšte potreba da se na bilo koji poseban način utvrđuje koje obveznik plaćanja naknade za prevoz, jer je to obaveza pošiljaoca, odnosno lica koje je zaključilo ugovor o prevozu, pri čemu valja imati u vidu i činjenicu da je to realan ugovor. Sud u takvoj situaciji valja da utvrdi sa kirnje prevoznik bio u ugovornom odnosu.

ODGOVORNOST PREVOZIOCA ZA GUBITAK, OŠTEĆENJE I ZADOCNJENJE POŠILJKE Gubitak ili oštećenje pošiljke (čl. 671. ZOO) Prevozilac koji je primio stvar na prevoz sa tovarnim listom odgovara za izvršenje prevoza do izdavanja stvari pošiljaocu. Prevozilac odgovara za štetu nastalu u toku prevoza zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja stvari, kao i za štetu nastalu zbog prekoračenja roka isporuke, osim ako dokaže da je šteta nastala zbog radnji ili propusta korisnika prevoza, svojstava stvari ili drugih uzroka koji se nisu mogli predvideti, izbeći ili otkloniti. Prevozilac odgovara za štetu koju prouzrokuju lica koja su po njegovom nalogu radila na izvršenju prevoza. 892

U stavu 1. ovog člana naglašeno je da prevozilac odgovara za naknadu štete od časa preuzimanja stvari na prevoz do njene predaje, ali nije rečeno kome odgovara, tj. da li pošiljaocu ili primaocu. Prema odredbama propisa o ugovorima o prevozu, pošiljalac ima pravo da raspolaže stvarima koje je dao na prevoz sve do predaje stvari primaocu, ukoliko u tovarnom listu nije označeno da sva prava iz ugovora o prevozu prelaze na primaoca, danom zaključenja ugovora kada je na tovarnom listu označeno da je to prenosivi tovarni list. Primalac stvari može da raspolaže sa stvari koja je u prevozu, ili kada stvar stigne u mesto opredeljenja, ako mu je pošiljalac predao svoj primerak tovarnog lista. Prevozilac može pričiniti štetu nepažnjom prilikom manipulacije robom, odnosno kada pri vršenju svoje delatnosti zanemari pravila svoje struke, zbog čega se takvo njegovo ponašanje kvaliflkuje kao hotimično neispravno postupanje. U jednom slučaju, o kome je rešavao sud, bila je u pitanju profesionalna odgovornost prevoznika, jer su prevoziočevi radnici bili dužni da preduzmu sve mere u cilju bezbednog prevoza tovara, a oni to nisu učinili. "Naime, u cilju bezbednog prevoza tovara, između ostalog, bili su dužni da prilikom preuzimanja tovara (mašina) radi utovara i prevoza kontrolišu visinu tereta koji prevoze, budući da bi na taj način, s obzirom na okolnosti pod kojima je sporna šteta nastupila, svakako izbegli oštećenje tovara. Sledstveno tome, kad se ima u vidu daje visina podvožnjaka (kod koga se dogodilo oštećenje mašina) bila označena sa 3,90 metara i daje visina kamiona zajedno sa tovarom iznosila 4,20 metara sud je našao da se u tom slučaju ne može uzeti da su vozači tuženog preduzeli sve mere koja im nalažu pravila struke. Da su vozači tuženog olako smatrali da do štete neće doći proizilazi i iz njihove izjave da su smatrali daje visina tovara zajedno sa kamionom ispod 3,65 metara. Kod takvog stanja stvari kad je tuženi (tj. njegovi radnici - vozači) pri vršenju prevozničke delatnosti zanemario pravila struke i kada je usled toga nastala šteta, onda se takvo njegovo ponašanje ima smatrati hotimičnim neispravnim postupkom. Ovo i zbog toga što pravila struke tuženog zahtevaju pojačanu pažnju, pa je time i stepen njegove odgovornosti pojačan". Ako imalac prava dokaže daje zbog prekoračenja roka isporuke pretrpeo štetu, uključujući i oštećenje, prevozilac je dužan da plati dokazanu štetu. U slučaju potpunog gubitka stvari ne može se zahtevati naknada štete zbog prekoračenja roka isporuke. U slučaju delimičnog gubitka stvari, naknada štete se određuje za deo pošiljke koji nije izgubljen, prema pravilima iz propisa o ugovoru o prevozu stvari. U slučaju potpunog gubitka stvari ili u slučaju gubitka pojedinih komada, pri izračunavanju iznosa naknade štete ne vrši se nikakav odbitak na ime gubitka u masi pri prevozu. Ukupan iznos naknade štete ne može da bude veći od iznosa naknade štete koji bi trebalo platiti u slučaju potpunog gubitka stvari. Prema stavu 1. ovog člana prevozilac ne odgovara za gubitak ili oštećenje pošiljke koji bi se dogodili od časa preuzimanja do njene predaje: a) ako su prouzrokovani radnjom ovlašćenog lica (što podrazumeva ako stvar uopšte nije upakovana ili obeležena, ili što nije dovoljno upakovana i obeležena), b) svojstvima pošiljke (ako pošiljalac nije ukazao na svojstva stvari koja je kvarljiva, odnosno ako za ta kve stvari nije zahtevao poseban prevoz sa rashladnim uređajima i si.) ili v) stranim uzrocima koji se nisu mogli predvideti ni izbeći ili otkloniti (kao što bi bili: ako je udes ili nezgoda prouzrokovana okolnostima izvan prevoza, ili ako je udes ili nezgoda nastala krivicom trećeg lica, koje prevozilac, i pored nastojanja, imajući u vidu osobenosti slučaja, nije mogao da izbegnuti da otkloni njihove posledice). U jednom slučaju o kome je rešavao sud, a u vezi nastanka štete nastale navodno zbog više sile, da bi se mogao izvesti zaključak daje sporna šteta nastupila kao posledica više sile, bilo je potrebno na pouzdan način utvrditi da li su tuženikovi vozači kamiona sa prikolicom bili u mogućnosti da, s obzirom na uslove puta u vremenu kada je šteta nastupila, izbegnu i spreče nastupanje štete. Ako su s obzirom na vremenske prilike koje su vladale u momentu nastupanja štete mogli da izbegnu, odnosno spreče nastupanje predmetne štete, vozar se ne može osloboditi odgovornosti da imaocu prava naknadi štetu, kako je zaključio drugostepeni sud kada je ukinuo prvostepenu presudu. Prema posebnim propisima o ugovorima o prevozu stvari, prevozilac se oslobađa odgovornosti ako je potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari nastalo zbog: 1) prevoza koji se vrši u otvorenim kolima na osnovu važećih propisa ili ugovora zaključenog s pošiljaocem i navedenog u tovarnom listu; 2) nepakovanja ili nedovoljnog pakovanja stvari koja je usled tih nedostataka po svojoj prirodi izložena gubitku ili oštećenju; 3) utovara stvari, nepravilnog to varenja i istovara, kad utovar, ili istovar vrši pošiljalac, odnosno primalac na osnovu važećih propisa ili ugovora zaključenog s pošiljaocem ili primaocem, navedenih u tovarnom listu; 4) svojstva stvari zbog koga je stvar naročito podložna potpunom ili delimičnom gubitku ili oštećenju (lomljenje, rđanje, truljenje, dejstva mraza i toplote, curenje, sušenje, rasipanje i si. ); 5) predaje na prevoz sa neispravnim, netačnim ili nepotpunim označenjem stvari koja je isključena od prevoza ili se prima na prevoz pod posebnim uslovima, ili ako pošiljalac ne preduzme mere predostrožnosti koje su propisane za stvar koja se prima na prevoz pod posebnim uslovima; 6) posebne opasnosti kojoj su izložene žive životinje prilikom prevoza; 7) prevoza živih životinja ili određene stvari koji se, na osnovu tarife ili ugovora s pošiljaocem navedenim u tovarnom listu, mora 893

izvršiti uz pratnju, ako potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje nastane zbog propuštanja pratioca da otkloni opasnost u vezi s prevozom. Ako je potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje moglo nastati u vezi s jednom ili više posebnih okolnosti napred navedenih, pretpostavlja se daje šteta nastala zbog tih okolnosti dok se suprotno ne dokaže. Prema stavu 2. ovog člana, ne može se u ugovoru o prevozu, ili nekim opštim aktom, ili tarifom prevozioca smanjivati odgovornost prevozioca u odnosu na pravila o njegovoj odgovornosti propisana ovim zakonom, a posebno odredbama stava 1. ovog člana. Ako bi se tim aktima tako nešto i propisalo, odnosno ugovorilo, takve odredbe bi bile ništave. Ali stav 3. ovog člana dopušta mogućnost da prevozilac svojom tarifom, odnosno opštim aktom ili nekim drugim propisom, predvidi najviši iznos naknade, pod uslovom da nije u očiglednoj nesrazmeri sa štetom. Ovo ograničenje iznosa naknade ne važi ako je štetu prevozilac prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom. Ako je prevozilac obavezan da imaocu prava naknadi štetu za potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje, vrednost stvari se računa po tržišnoj ceni, a ako je cena stvari ugovorena - po toj ceni. Cena se određuje po mestu i vremenu prijema stvari na prevoz. U slučaju oštećenja stvari, prevozilac je dužan da imaocu prava plati samo iznos za koji je umanjena vrednost stvari. Ako je usled oštećenja ćela pošiljka, odnosno samo jedan deo pošiljke izgubio vrednost, naknada štete ne može premašiti iznos koji bi se platio u slučaju gubitka ćele pošiljke, odnosno onog dela koji je izgubio vrednost. Pored naknade štete za stvar, prevozilac je dužan da naknadi prevozninu, carinske dažbine i druge troškove u vezi s prevozom izgubljene stvari. Ako je u pitanju stvar koja, zbog svoje prirode redovno gubi u masi pri prevozu, prevozilac odgovara samo za deo gubitka koji, bez obzira na dužinu pređnog puta, prelazi sledeće granice: 1) 2% od mase za: - tečnost; - stvari koje su vlažne predate na prevoz; i si; 2) 1% od mase - za ostale suve stvari. Prevozilac se ne može pozivati na navedeno ograničenje odgovornosti ako imalac prava dokaže da gubitak nije nastao usled uzroka koji povlače prirodan gubitak u masi stvari. Zakonom o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju detaljno su regulisana pitanja u vezi izvršenja prevoza, odnošenja i prodaje stvari, odgovornosti prevozioca, reklamacije, zastarelost potraživanja i drugi odnosi koji regulišu prevoz robe železnicom.

Sudska praksa Prevoznik je odgovoran za svaku štetu Prevoznik u unutrašnjem prevozu odgovoran je za svaku štetu koja nastane na robi usled gubitka ili oštećenja od časa preuzimanja do izručenja, ukoliko ne može dokazati daje šteta nastala usled više sile, prirodnog svojstva stvari ili usled nedostatka pakovanja koje se spolja nije moglo primetiti. Prema obrazloženju Tuženo transportno preduzeće, je kao prevoznik preuzelo od tužiočevog osigurariika robu razno piće, s tim da je preveze od jednog do drugog grada. Prema navodima tužioca, osiguravajućeg zavoda, piće se nalazilo u staklenim bocama smeštenim u originalnoj ambalaži uobičajenoj za ovu vrstu robe. Međutim, i pored toga, kada je roba prispela na odredište, zapisnički je ustanovljeno da su se neke boce putem razbile i da je piće isteklo. Kako je roba bila osigurana kod tužioca, to je tužilac isplatio proizvođaču robe određeni iznos, pa je regre-snom tužbom kod suda tražio da mu tuženi isplaćeni iznos plati. Prvostepeni sud je obavezao tuženog da plati određeni iznos tužiocu, dok je drugostepeni sud prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio. Savezni sud je usvojio.zahtev za zaštitu zakonitosti. U ovom slučaju tužilac je regresnom mandatnom tužbom tražio naknadu utuženog iznosa koji je zbog odgovornosti tuženog kao prevoznika isplatio svome osiguraniku, pa se osnovanost ovog tužiočevog potraživanja ima ceniti obzirom na odgovornost tuženog za nastalu štetu, Nije sporno da oštećenje osiguranikove robe nastalo kod izvršenja ugovora o prevozu, pa se ovo pitanje odgovornosti za naknadu pričinjene štete kod nedostatka odgovarajućih zakonskih propisa, pošto u to vreme Zakon o prevozu u drumskom saobraćaju (»SI. list SFRJ«, br. 2/74) još nije stupio na snagu, ima raspraviti na osnovu odgovarajućih pravnih pravila. Prema pravnim pravilima koja regulišu odgovornost prevoznika kod unutrašnjeg prevoza robe, prevoznik je odgovoran za svaku štetu, koja od časa preuzimanja robe do izručenja nastane na stvarima usled gubitka ili oštećenja, ukoliko ne može dokazati da je šteta nastala usled više sile, prirodnog svojstva stvari ili usled nedostatka pakovanja koje se nije moglo primetiti spolja. 894

Dosledno tome, kod ovakve pretpostavljene odgovornosti tuženi se nije mogao osloboditi dužnosti da naknadi štetu u pitanju, osim ukoliko nije dokazao daje šteta posledica napred spomenutih okolnosti. Istina, tuženi je tokom postupka tvrdio daje do loma i štete došlo usled neadekvatne ambalaže u kom bi se slučaju mogao osloboditi obaveze naknade štete, ali samo za slučaj ako je postojanje ove okolnosti dokazao (prema presudi Saveznog suda, Gzs 18/74); "Odgovornost prevozioca u drumskom saobraćaju za štetu zbog gubitka ili oštećenja prtljaga ograničena je samo ako dokaže da štetu nije prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom" — (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 626/90).

Gubitak ili oštećenje pošiljke skupocenih stvari (cl. 672. ZOO) Pošiljalac je dužan da prevoznika obavesti o vrsti pošiljke i o njenoj sadržini i količini, odnosno da mu pruži potrebne podatke da bi prevozilac mogao da ispuni svoje obaveze bez odlaganja i smetnji. Ako pošiljalac u pošiljci ima kakvu vrednu stvar, kao što su dragocenosti, hartije od vrednosti, ili druge skupocene stvari, pošiljalac je dužan da o tome obavesti prevoznika u času njihove predaje na prevoz. Ovo zbog toga što prevozilac o takvoj pošiljci mora da vodi posebnu pažnju, odnosno da posebno rukuje tom pošiljkom, jer taj podatak, a posebno vrednost stvari koja je predmet pošiljke ima značaja i za naplatu veće prevoznine, ali predstavlja i obavezu za prevozioca da korisniku prevoza isplati njihovu pravu vrednost. Prema stavu 1. ovog člana prevozilac je dužan da u slučaju gubitka ili oštećenja pošiljke u kojoj su se nalazile dragocenosti, hartije od vrednosti ili druge skupocene stvari, da naknadi štetu: a) ako je prilikom predaje takvih stvari na prevoz bio obavešten o prirodi tih stvari i njihovoj vrednosti, b) ili ako je štetu prouzrokovao namerno ili iz krajnje nepažnje. Primećuje se da je u navedenom stavu navedeno da se skupocene stvari, o kojima je reč, nalaze u nekoj pošiljci "u kojoj su nalazile dragocenosti...", što znači da one same ne predstavljaju posebnu pošiljku, već je pošiljalac dužan da ih zaštiti u posebnoj pošiljci, ali i da ih pokaže prevoziocu na osnovu podataka koje je o njima uneto u tovarni list. Tom prilikom za tu vrstu stvari može označiti i vrednost tih stvari. Međutim, primećuje se i to da prevoznik odgovara pošiljaocu za slučaj gubitka ili oštećenja tih stvari i ako ih pošiljalac nije posebno označio u tovarnom listu kao vrednosne stvari, ako se iz tovarnog lista vidi"naznačenje i vrsta stvari", ali se u tom slučaju njegova odgovornost zasniva samo ako je štetu prouzrokovao namerno ili iz krajnje nepažnje. U tom slučaju pošiljalac mora da dokaže o kojim je stvarima reč i kolika je njihova vrednost. Ako se prevozilac i pošiljalac ne mogu sporazumeti o visini štete u vezi gubitka ili oštećenja pošiljke u kojoj su se nalazile navedene vredne stvari, o tome odlučuje sud na osnovu nalaza i mišljenja veštaka. Ako je prevozilac obavezan da imaocu prava nadoknadi štetu za potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje i za druge stvari, koje su se nalazile u pošiljci sa stvarima koje predstavljaju dragocenosti, hartije od vrednosti i druge skupocene stvari, u tom slučaju se vrednost tih stvari računa po tržišnoj ceni (cena po kojoj se određena roba prodaje, odnosno kupuje na određenom tržištu, u određenom trenutku), a ako je cena stvari ugovorena, onda po toj ceni, dakle ceni koja je označena u ugovoru o prevozu, odnosno tovarnom listu.

Vraćanje plaćene naknade za prevoz (cl. 673. ZOO) Odredbama ovog člana propisana je odgovornost prevozioca da u slučaju potpunog gubitka pošiljke naknadi štetu, odnosno vrednost izgubljene pošiljke i da mu vrati naknadu za prevoz ako je ista plaćena. Prema Zakonu o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, stvar se smatra izgubljenom u prevozu ako je prevozilac nije predao primaocu u roku od 30 dana od dana isteka ugovorenog roka, a ako ugovoreni rok nije predviđen - u roku od 60 dana kad je prevozilac preuzeo stvar. Imalac prava, tj. pošiljalac ili primalac stvari, može do trenutka prijema naknade štete za izgubljenu stvar, postaviti pismeni zahtev da bude obavešten ako se stvar pronađe u roku od jedne godine od isplate naknade štete, a da mu prevozilac o tom zahtevu izda pismenu potvrdu Ako prevozilac posle izdavanja pismene potvrde imaocu prava obavesti ovoga daje pronašao izgubljenu pošiljku, imalac prava može u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja, da zahteva da mu se stvar preda, uz povraćaj naknade štete koju je primio. Obezbeđenje navedenog prava daje mogućnost imaocu prava da se odluči da li će preuzeti pronađenu stvar, ili će zadržati onaj iznos koji je dobio na ime naknade štete. On, dakle, ne mora da preuzme stvar po proteku roka od 30, odnosno 60 dana od dana kada je prevozilac preuzeo stvar na prevoz, odnosno postoje naplatio iznos štete izgubljene stvari, a eventualno i plaćenu vozarinu, jer pronađena stvar, zbog dužeg vremena stajanja na nepovoljnom mestu može izgubiti svoju prvobitnu vrednost, koja zbog toga može biti manja od visine štete koju je za tu stvar nosilac prava primio. 895

Ali ako je pronađena stvar u stanju u kome je bila u vreme preuzimanja na prevoz, nosilac prava može u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja o pronalaženju stvari, da traži povraćaj te stvari, a da prevoziocu vrati naknadu štete koju je primio. Ovo utoliko pre ako je nosilac prava primio manji iznos štete od vrednosti predate stvari na prevoz, pa je logično da se opredeli da primi pronađenu stvar, a da prevozniku plati naknadu štete koju je primio. To kod prevoza u drumskom saobraćaju. Kod prevoza u železničkom saobraćaju, postoji slično rešenje kao i kod prevoza stvari u drumskom saobraćaju^ tim što smatra daje stvar izgubljena ako nije izdata primaocu, ili nije bila pripremljena za izdavanje u roku od 30 dana od dana isteka roka za isporuku (kod drumskog - u roku od 30 dana od dana isteka ugovorenog roka). Ako se stvar pronađe u roku od godine dana od dana isplate naknade štete, prevozilac je dužan da o pronađenoj stvari, u pismenoj formi, odmah izvesti imaoca prava. Ostali postupak, u vezi opredeljenja nosioca prava da li će preuzeti pronađenu stvar, i prevoziocu vratiti primljenu naknadu štete, ili neće je preuzeti, u kom slučaju zadržava iznos naplaćene štete, identičan je kao i kod prevoza stvari u drumskom saobraćaju. Prevozilac koji je pronašao izgubljenu stvar i koji je ponudio nosiocu prava radi preuzimanja, a ovaj je to odbio, daje pravo prevoziocu da može slobodno da raspolaže sa stvari, odnosno ili daje zadrži ili daje proda.

Kad primalac preuzme pošiljku bez prigovora (cl. 674. ZOO) Prvo pravilo iz stava 1. ovog člana je da kad primalac preuzme pošiljku i isplati njegova potraživanja, odgovornost prevozioca prestaje. Međutim, odredbe ovog člana propisuju pravilo o odgovornosti prevozioca: a) ako je oštećenje zapisnički utvrđeno pre preuzimanja pošiljke. b) ako se oštećenje pošiljke nije moglo opaziti u času predaje, a primalac gaje odmah po otkrivanju tog oštećenja obavestio prevozioca, ali najdocnije od osam dana od predaje, odnosno preuzimanje. Odredbe ovog člana, prema samom naslovu, imaju u vidu slučaj kad primalac preuzme pošiljku bez prigovora, mada pretežni deo govori o odgovornosti prevozioca u gore dva navedena slučaja. Pre svega, u vezi osnovne norme, prevozilac je dužan da stvar preda primaocu u mestu opredeljenja ili koje za prijem stvari odredi lice ovlašćeno da raspolaže sa stvari. Primalac potpisuje prijem stvari na drugom primerku tovarnog lista prevozioca, ako je ispunio svoje obaveze iz ugovora o prevozu. Ako primalac stvari ne stavi primedbu, odnosno stvar primi bez prigovora, smatra se da mu je stvar uredno predata u stanju koje je označeno u tovarnom listu ili u prenosivom tovarnom listu, a ako te isprave ne postoje - u stanju u kakvom je primljena na prevoz. Kada je primalac stvari primio stvar i ako je oštećena, on i prevozilac su dužni da zapisnički konstatuju oštećenje, obim i visinu štete i da utvrde odgovornost jednog od njih, tj. da l i j e ponašanjem prevozioca, odnosno njegovom krivicom prouzrokovano oštećenje stvari, ili je to oštećenje nastalo iz razloga za koje prevozilac ne odgovara (nedovoljno pakovanje stvari i si.). Za oštećenja koja nisu bila vidljiva u času predaje, primalac je dužan da u pismenoj formi po otkrivanju oštećenja, stavi prigovor, a najdocnije u roku od sedam dana od dana predaje. Ako primalac u tom roku ne obavesti pošiljaocu o oštećenju stvari, prestaje mu pravo na naknadu štete. Ali ako ga obavesti, primalac i prevozilac su dužni da zapisnikom utvrde stanje stvari, odnosno oštećenja koja su tom prilikom utvrđena, uz mišljenje jedne ili druge strane o mestu gde je šteta mogla da nastane, tj. da li u prevozu ili posle prijema stvari od strane primaoca. Ako je za oštećenje stvari odgovoran prevozilac, on je dužan da štetu naknadi u zavisnosti da li se ta stvar može popraviti ili se može koristiti i kao oštećena, u kom slučaju je prevozilac dužan da naknadi onu štetu koju je stvar izgubila u svojoj vrednosti da nije bila oštećena. U jednom slučaju o kome je raspravljao sud, transformator pošiljaoca, koji je prevozio prevozilac potpuno je oštećen. Sud je zaključio, a prema nalazu veštaka, da bi pošiljalac prodajom oštećenog transformatora, odnosno njegovih delova, mogao da ostvari iznos u visini 10% od vrednosti ispravnog transformatora, pa mu je na ime naknade štete za oštećeni transformator dosudio vrednost u iznosu od 90% od vrednosti koju je taj transformator imao u vreme prijema istog na prevoz. U tom slučaju primalac nije mogao da zahteva od prevozioca punu vrednost oštećene stvari, jer je primalac, a ne prevozilac, vlasnik transformatora. Ako je utvrđeno daje prevozilac štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom, prevozilac se ne može pozivati na odredbe iz ovog člana koje se odnose na način i vreme utvrđivanja nastale štete, što znači da primalac može i posle proteka roka od osam dana da zahteva utvrđenje visine štete na stvari prouzrokovane u toku prevoza.

Odgovornost prevozioca za zadocnjenje (cl. 675. ZOO) Zadocnjenje u prevozu stvari procenjuje se sa stanovišta da l i j e prevozilac prevezao stvar u ugovorenom roku (rok isporuke), a ako taj rok nije ugovoren onda da lije prevozilac izvršio prevoz stvari za vreme uobičajeno za prevoz određene stvari. 896

Rok isporuke, po pravilu, počinje da teče narednog dana od dana prijema stvari na prevoz, a za lako kvarljivu robu i za životinju predatu pre podne - od 12 časova istog dana. Rok isporuke ne teče za vreme zadržavanja pošiljke nastalog usled: a) proveravanja sadržine i mase pošiljke, ako je tim proveravanjem utvrđena netačnost navoda u tovarnom listu (prilikom prijema stvari na prevoz, prevozilac ima pravo da proveri da li su podaci o pošiljci upisani u tovarnom listu tačni i da li su ispunjeni posebni uslovi za prevoz te stvari; on je dužan da i na zahtev pošiljaoca utvrdi to stanje - ako raspolaže spravama za vaganje i ako priroda stvari i saobraćajne prilike to dozvoljavaju); b) obavljanja radnji carinskih i drugih nadležnih organa; v) izmene ugovora o prevozu izvršene na zahtev pošiljaoca; g) posebnih radnji u vezi s pošiljkom (hranjenje i pojenje životinja, dodavanje leda i si.); d) drugih uzroka koji sprečavaju početak ili nastavljanje prevoza, ako za to nema krivice prevozioca. Prema Konvenciji o međunarodnim prevozom železnicom, rokovi isporuke su nešto drukčije uređeni u odnosu na one rokove koje utvrđuju domaći propisi. Navedena Konvencija određuje rokove posebno za kolske pošiljke, a posebno za denčane pošiljke i za sporovoz. Prevozni rok se računa za celokupno odstojanje od otpravne do uputne stanice i on se računa samo jedanput, bez obzira na broj železnica koje učestvuju u prevozu. Utvrđuju se i dopunski rokovi, koji se odnose na pošiljke koje se primaju na prevoz ili se dostavljaju izvan stanice, kao i za pošiljke koje se prevoze prugama ili železnicama koje nisu opremljene za brzi prevoz pošiljaka, zatim za sporedne pruge i dr. Kod ovih prevoza (po međunarodnim propisima) rok isporuke počinje da teče u ponoć po prijemu stvari na prevoz. Međutim, rok isporuke ne teče za sporovoz, nedeljom i u dane zakonom priznatih praznika. I ono stoje bitno kod ovih rokova je to daje rok isporuke održan ako je pre njegovog isteka primalac obavešten o prispeću stvari pripremljene za odnošenje, ako je u pitanju pošiljka koja se izdaje u stanici i o čijem se prispeću primalac mora izvestiti.

Odgovornost za pomoćnike (čl. 676. ZOO) Odgovornost za drugog, o kome govori odredba ovog člana, podrazumeva odgovornost prevoznika da naknadi štetu koju je prouzrokovalo drugo lice, s kojim je prevozilac bio kakvom poslovnom odnosu. U ovom slučaju u pitanju je lice koga je prevozilac angažovao da za njegov račun izvrši kakvu radnju, obično po osnovu ugovora o delu ili, najčešće, po osnovu poslovne saradnje prevoznika sa tim licem (fizičkim ili pravnim), pa to lice pričini štetu na stvari pošiljaoca koju je prevoznik preuzeo na prevoz. To može biti i drugi prevozilac koga je za izvršenje određene radnje angažovao prevozilac koji je u ugovornom odnosu sa pošiljaocem, kako je to propisano članom 677. stav 1. ovog zakona, ali i u tom slučaju prevozilac koji preuzeo stvar na prevoz, sa kojim je pošiljalac zaključio ugovor o prevozu, odgovara i štetu koju bi prouzrokovalo lice angažovano od strane prevoznika. To lice nije ni radnik pravnog lica - prevoznika, u kom slučaju bi pošiljalac kao oštećeni mogao da traži naknadu štete od prevoznika ili i od prevoznika i radnika, ako se utvrdi da je radnik štetu prouzrokovao namerno. Naprotiv, to može biti lice koje je prevozilac trenutno angažovao da za njegov račun učini kakvu radnju u vezi stvari koja pripada pošiljaocu ili primaocu. U ovom slučaju nije defmisan odnos prevozioca i tog drugog lica, lica koje mu pomaže da izvrši određene radnje u korist pošiljaoca, osim u slučaju iz člana 677. stav 1. ovog zakona. To za pošiljaoca, odnosno primaoca stvari i nije bitno. Prevozilac odgovara za sve radnje takvog lica, kao da ih je sam preduzeo. On se ne može pravdati, odnosno osloboditi odgovornosti za ono stoje njegov pomoćnik učinio, pravdanjem daje to lice učinilo sve što je bilo neophodno da do štete ne dođe. Pošiljalac, odnosno primalac, u slučaju nastanka štete na stvari od strane prevoziočevog pomoćnika, poziva samo prevoznika, a ne i lice koje je pričinilo štetu. Da li će prevozilac isplaćenu vrednost štete prouzrokovane od tog lica naplatiti od ovoga, pitanje je koje, kao stoje naglašeno, bez uticaja na pravo pošiljaoca, odnosno primaoca da od prevozioca, i samo od njega, traži naknadu štete.

UČEŠĆE VIŠE PREVOZILACA U PREVOZU POŠILJKE Kad oni odgovaraju solidarno (čl. 677. ZOO) Stav prvi ovog člana ima u vidu odgovornost prevozioca ako je prevoz poverio drugom prevoziocu, a ovaj u izvršenju tog prevoza pričinio štetu na stvari pošiljaoca, odnosno primaoca. Činjenica je da u ovom slučaju ne postoji pravni odnos između pošiljaoca i prevoznika koji je na zahtev ovoga izvršio prevoz stvari. Zbog toga, u slučaju nastanka štete, istu ostvaruje pošiljalac, odnosno primalac stvari prema prevozniku sa kojim je zaključen ugovor o prevozu. 897

Odredbe istog stava propisuju odnos prevoznika koji je zaključio ugovor o prevozu i prevoznika kome je stvar predao na prevoz, u tom smislu da prevoznik koji je zaključio ugovor o prevozu ima pravo na naknadu od prevoznika kome je pošiljku poverio. Ovo je i logično jer je između ova dva prevoznika postojao ugovor o izvršenju određenog posla, za koji je prevozilac prevozniku koga je angažovao da izvrši taj posao obećao određenu naknadu za izvršenu uslugu. Prema tome, ako je drugi prevoznik i izvršio određeni prevoz stvari koje pripadaju pošiljaocu, odnosno primaocu, on nije bio u nekom, odnosno bilo kakvom poslovnom odnosu sa ovim. On. čak, prevoz stvari nije ni vršio po ugovoru o prevozu, već po posebnom ugovoru sa prevoziocem. U jednom slučaju koji je sud rešavao, prevozilac, koji je zaključio ugovor o prevozu, angažovao je drugo transportno preduzeće (drugi prevoznik), kao specijalizovano transportno preduzeće, da mu preveze jednu metalnu prodavnicu i istu preda primaocu u mestu opredeljenja. Prevoz je izvršen i primaocu robe je ispostavljen račun na ime naknade za izvršeni prevoz. Međutim, prilikom prevoza objekt je oštećen, što je konstatovano zapisnički, i pošiljalac je morao da primaocu isporuči nov objekat primaocu. Prevozilac je podneo tužbu za naknadu štete prema oba prevoznika. Međutim, oba prevoznika su odbijala svoju odgovornost, prebacujući krivicu jedno na drugog. Rešavajući sporno pitanje, a naime ko je dužan da naknadi štetu pošiljaocu, sud je zaključio daje za nastalu štetu prema pošiljaocu odgovoran prevoznik koji je zaključio ugovor o prevozu sa pošiljaocem i da je tužbeni zahtev osnovan prema njemu. Sud je zaključio da prevozilac koji je primio nalog za prevoz, a koji poveri nekom drugom prevozniku potpuno ili delimično izvršenje prevoza pošiljke, koji je taj nalog prihvatio (uz pretpostavku da sa pošiljkom nije primio i tovarni list), i dalje odgovara za njen prevoz od njenog prijema do isporuke. U vezi drugog prevozioca sud je zaključio daje odgovoran za nastalu štetu u toku prevoza pošiljke, ali da će taj odnos raspraviti oba tužena po drugom osnovu. Ovo zbog toga, što je drugi prevozilac, iako specijalizovan za prevoz robe, imao samo poslovni odnos sa prevoziocem koji je zaključio ugovor o prevozu, bez tovarnog lista, koji bi ga, da je taj list imao, činio solidarno odgovornim sa prvim prevoziocem. Drugi stav ovog člana ima u vidu slučaj da ako drugi prevoznik preuzme od prvog prevoznika s pošiljkom i tovarni list, u tom slučaju i taj drugi prevoznik postaje ugovorna strana u ugovoru o prevozu, s pravima i dužnostima solidarnog dužnika i solidarnog poverioca, čiji su udeli srazmerni njegovom učešću u prevozu. To isto važi i kad se za izvršenje prevoza neke pošiljke obaveže jednim istim ugovorom više prevozilaca koji će učestvovati u prevozu jedan za drugim, ali samo po ugovoru sa osnovnim prevoziocem.. Norma iz ovog stava ima u vidu da više prevozilaca zaključe jedan ugovor o prevozu sa osnovnim prevoziocem koji je zaključio ugovor o prevozu, a ne sa pošiljaoce, s obzirom na prirodu mešovitog prevoza, odnosno prevoza koji zahteva učešće više prevozilaca radi izvršenja jednog prevoza sa različitim prevoznim sredstvima i u različitim uslovima tog prevoza. To nije slučaj kod stava drugog ovog člana. Po odredbama tog stava ugovor o prevozu zaključuje jedan prevozilac koji drugom prevoziocu ustupa pošiljku i tovarni list, ali su prema nosiocu prava, odnosno prema primaocu pošiljke solidarni sa pravima i dužnostima solidarnog dužnika i solidarnog poverioca, a njihovo udeli su srazmerni njegovom učešću u prevozu. U ovom slučaju postoji prevoz dva prevozioca, od kojih je prvi, koji je zaključio ugovor o prevozu sa pošiljaocem, ustupio taj prevoz drugom prevoziocu, uz predaju tovarnog lista, odnosno drugi prevozilac preuzima od prvog prevozioca pošiljku i tovarni list, što upućuje na zaključak da prevoz vrše ili dva prevozioca ili samo onaj drugi koji je preuzeo pošiljku i tovarni list od prvog prevoznika. U svakom slučaju, njihova odgovornost je solidarna prema pošiljaocu, odnosno imaju sva prava i obaveze prema pošiljaocu po osnovu ugovora o prevozu jednog prevozioca i pošiljaoca. Ako u prevozu učestvuje više prevozilaca, svako od njih ima pravo da se utvrdi stanje pošiljke u času kada jedan predaje, odnosno drugi preuzima stvar radi izvršenja njegovog dela prevoza. To znači, da prilikom same primopredaje stvari u prevozu, prevozilac koji predaje stvar drugom prevozniku, sa ovim sastavlja zapisnik o stanju pošiljke, odnosno da li je pošiljka oštećena ili ne i na koji je način izvršena predaja, odnosno pretovar stvari iz jednog u drugo vozilo. Stav peti ovog člana ima u vidu solidarnu odgovornost svih prevozilaca za naknadu štete na oštećenoj stvari u prevozu. Od ove odgovornosti se izuzima samo onaj prevozilac koji dokaže da šteta nije nastala dok je on prevozio pošiljku. Ostali prevozioci koji solidarno odgovaraju za nastalu štetu imaju odgovornost u onom obimu srazmerno njihovom udelu u prevozu, što znači prema dužini relacije na kojoj je svako od njih prevozio stvar, zatim prema uslovima i težini prevoza na pojedinim relacijama i si. Inače, prigovor koji pošiljalac učini kasnijem prevoziocu, dejstvuje i prema svim ranijim prevoziocima koji su učestvovali u prevozu. Za oštećenje ili gubitak stvari koju je preuzeo na prevoz na osnovu ugovora o prevozu u drumskom saobraćaju, odnosno za zakašnjenje u prevozu ili predaji stvari, odgovara nosiocu prava ili ugovora o prevozu samo prevoznin, iako je izvršenje prevoza delimično ili u celini ustupio drugogl prevozniku kao potprevoznmku (član 898

107. stav 3. ZUPDS, član 677. stav 1. ZOO). Međutim, ukoliko je drugi prevoznik, a ne onaj koji je sa pošiljaocem zaključio ugovor o prevozu, pored pošiljke preuzeo i tovarni list, odnosno ako gaje čak sam izdao, on je time i sam postao ugovorna strana ugovora o prevozu. Zbog toga nosilac prava iz ugovora o prevozu može da traži nannadu štete od jednog ili drugog prevoznika ili od oba, jer kao uzastopni prevoznici odgovaraju za štetu solidarno (član 677. stav 2. ZOO, član 107. stav 1. ZUPDS).

Sudska praksa Solidarnost poverilaca Preuzimajući uz pošiljku i tovarni list drugi učesniku poslu postaje ugovorna strana po ugovoru o prevozu sa pravima i dužnostima solidarnogpoverioca (čl. 677. st. 2 ZOO). Solidarnost poverilaca se ne pretpostavlja, već ona mora biti ugovorena ili na zakonu zasnovana (čl. 425. ZOO). Prema obrazloženju U toku prvostepenog postupka je utvrđeno daje tuženi ugovor o prevozu od 14.01.1997. godine zaključio sa drugotužiocem, sa kojim je ugovorena poslovna saradnja u odnosu na transport robe kod uvoza - izvoza, tj. obaveza drugotužioca da po nalogu i za račun tuženog obavlja poslove prevoza robe. Drugostepeni sud u obrazloženju presude konstatuje da su svi poslovi obavljeni od strane drugotužioca, ali takođe navodi da je prevoz robe tako određen po pomenutom ugovoru da postoji solidarna dužnost poverioca kako je i predviđeno odredbom člana 677. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Solidarnost tužilaca kao poverilaca utvrđuje iz navoda tužilaca daje nosilac transportnog posla po nalogu tuženog bio prvotužilac, a daje konkretan prevoz robe koja je predmet spora poveren drugotužiocu, te da je isti preuzimajući uz pošiljku i tovarni list postao takođe ugovorna strana po ugovoru o prevozu sa pravima i dužnostima solidarnog poverioca, kako je to predviđeno članom 677. stav 2. ZOO. Ugovor o prevozu od 14.01.1997. godine zaključenje između tuženog i drugotužioca. Iz ugovora ne proističe solidarnost tužilaca, kao poverilaca, niti ona proističe iz priloženih međunarodnih to-varnih listova u kojima se kao prevoznik ne pojavljuje prvotužilac. Solidarnost poverilaca u smislu člana 425. Zakona o obligacionim odnosima se ne pretpostavlja, već ona mora biti ugovorena ili na zakonu zasnovana. Obzirom na navedeno zaključivanje nižestepenih sudova o postojanju solidarnosti tužilaca kao poverilaca u suprotnosti je sa izvedenim dokazima i ostalo je nerazjašnjeno koja je bila uloga prvotužioca u izvoznom, odnosno uvoznom poslu tuženog. Takođeje ostalo nejasno po kom osnovu je tuženi obavezan da tužiocima naknadu za prevoz plati, da li kao naručilac posla, direktni ili indirektni, ili kao jemac platac u smislu člana 1004. stav 3. i 4. Zakona o obligacionim odnosima na koji se nižestepeni sudovi pozivaju i za čije obaveze tuženi odgovara kao jemac, imajući u vidu daje kao korisnik usluga po ugovoru sa drugotužiocem od 14.01.1997. godine garantovao samo za obaveze prevoza koje plaća ino partner. U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti učinjenu bitnu povredu, te će postupajući po primedbama iz ovog rešenja čitanjem zapisnika o usaglašavanju obaveza i potraživanja sačinjenog16.02.2000. godine utvrditi njegovu sadržinu i ceniti od kakvog je uticaja ista na zastarelost potraživanja tužilaca prema tuženom. Ukoliko utvrdi da potraživanje nije zastarelo utvrdiće u kom su poslovnom odnosu bili tužioci sa tuženim, pojedinačno ili upravnoj zajednici iz koga bi mogla proisteći njihova solidarnost kao poverilaca spornog potraživanja. Utvrdiće da lije iz tog poslovnog odnosa proistekla obaveza plaćanja tuženog prema tužiocima i po kom osnovu, da li kao dužnika ili garanta, nakon čega će uz pravilnu primenu materijalnog prava odlučiti o postavljenom tužbenom zahtevu (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 126/07).

Podeljena odgovornost prevozilaca (čl. 678. ZOO) Osnovno pravilo iz ovog člana uređuje odnos pošiljaoca sa prevoznicima ako je ugovor o prevozu zaključio sa više njih, koje je on odredio. To nije slučaj ako je pošiljalac zaključio ugovor o prevozu sa jednim od prevozilaca i ovoga ovlastio da za više delova prevoza on obezbedi druge prevozioce. Ako bi to bio slučaj, onda bi se na isti mogle primeniti odredbe stavova 3, 4. i 5. prethodnog člana, jer one imaju u vidu osnovnog prevozioca koji je zaključio ugovor o prevozu, sa prevoziocima koje je on angažovao po posebnom ugovoru. Tačno je da i oni odgovaraju pošiljaocu, ali srazmerno njihovim udelima u jedinstvenom prevozu Međutim, po odredbama ovog člana pošiljalac zaključuje više ugovora sa više prevozilaca, ili jedan sa više prevozilaca, ali sa različitim obavezama svakog od angažovanih prevoznika, kojim se svakom od njih utvrđuju prava i obaveze po osnovu ugovora o prevozu, tako da svaki od prevozioca zna koji je njegov deo prevoza i kakve su njegove obaveze u tom delu prevoza.

899

Kod ove vrste prevoza nema solidarne odgovornosti prevozilaca, jer svako od njih odgovara pošiljaocu za svoj deo odgovornosti, ako gaje bilo. Zbog toga svaki od tih prevozilaca mora imati i tovarni list, s obzirom na prava pošiljaoca, odnosno primaoca da u toku prevoza može davati druge naloge od onih koji se nalaze u ugovoru o prevozu. Ako bi neko od prevoznika iz takvog ugovornog prevoza bio izostavljen, on bi imao pravo na naknadu štete od pošiljaoca, odnosno primaoca stvari. Kod železničkog i drumskog saobraćaja u našoj zemlji, a u vezi mešovitog (kombinovanog) prevoza, predviđeno je pravilo da ako na osnovu ugovora o prevozu učestvuje više prevozilaca iz raznih grana saobraćaja (nazvan - mešoviti prevoz), prevozilac koji je zaključio ugovor odgovara za štetu po propisima o naknadi štete koji važe za prevozioca na čijem je delu puta šteta nastala. Kod međunarodnog prevoza železnicom, propisano je pravilo da železnica koja je prouzrokovala štetu za istu odgovara sama. Ali ako je štetu prouzrokovalo više železnica, svaka od njih odgovara za štetu koju je ona prouzrokovala, a ako je to nemoguće utvrditi šteta se deli između železnica koje su učestvovale u prevozu, osim ako neka od njih ne dokaže da šteta nije bila prouzrokovana na njihovim prugama, ali se i u tom slučaju podela štete vrši srazmerno broju tarifnih kilometara.

PRAVO ZALOGE Kad prevozilac ima pravo zaloge (čl. 679. ZOO) Mada je odredbama propisa o ugovoru o prevozu stvari u saobraćaju predviđeno obezbeđenje prevoznika na naplati prevoznine i drugih troškova, tako da ako primalac ne primi pošiljku u određenom roku, prevozilac ima pravo da stvar istovari i daje da na privremeni smeštaj, odnosno da je po isteku roka od 30 dana od dana isteka roka za odnošenje, proda, dakle u slučajevima kada ne može da izda stvar i kada je pošiljalac ne uzima natrag posle obaveštenja prevozioca, odredbe ovog člana i pored toga propisuju pravo prevozioca da radi obezbeđenja naplate naknade za prevoz i nužne troškove koje je učinio u vezi sa prevozom, ima pravo zaloge na stvarima koje su mu predate radi prevoza. S obzirom na to daje u stavu 1. ovog člana propisano da pravo zaloge u korist prevozioca postoji sve dok ovaj ima u rukama i "ispravu pomoću koje može raspolagati njima", tj. stvarima, može se zaključiti daje to isprava koja ima sadržinu prava zaloge. To pravo zaloge se, dakle, ugovara sa pošiljaocem. Ono je propisano odredbama stava 1. ovog člana, kao osnov za obezbeđenje naplate naknade za prevoz i druge troškove koje je prevozilac učinio u toku prevoza. Stranke ne moraju da sastave takvu ispravu, ali ako je sastave, zaloga traje dok prevozilac drži stvar koju prevozi, odnosno koju je prevezao do mesta opredeljenja i dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima. Inače, pravo zaloge je pravo prevoznika da se naplati iz vrednosti stvari koje je preuzeo na prevoz, ako primalac ne primi stvar, odnosno zakasni sa prijemom stvari, ili ako pošiljalac u vezi tih slučajeva ne da naknadna uputstva prevoziocu. Međutim, sve to zavisi od toga kakva je sadržina isprave o založi, o kojoj je reč u stavu 1. ovog člana. Naime, može se ugovoriti da će prevozilac odmah prodati stvar ako je primalac ne primi ili zakasni sa njenim prijemom ili po proteku nekog vremena. Ali, prevozilac ne može da raspolaže stvarima koje prevozi, po osnovu zaloge na tim stvarima, sve dok ne preduzme mere za predaju stvari i iscrpe sve mogućnosti da stvar preda primaocu. U tom slučaju, ako je iscrpeo sve mogućnosti da preda stvari primaocu ili drugom licu koje to pravo ima, prevozilac, umesto da stvar preda drugome na čuvanje, ima pravo da stvar proda i da od prodate naplati svoje potraživanje koje se odnosi na neplaćenu prevozninu i druge troškove prevozioca. Kod klasičnog ugovora o založi, ako poveriočevo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, poverilac može zahtevati od suda odluku da se založena stvar proda (čl. 980. ovog zakona). Međutim, ako dužnik ne namiri o dospelosti potraživanje dospelo iz ugovora u privredi, poverilac nije dužan obraćati se sudu, nego može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji po isteku osam dana od upozorenje učinjeno dužniku kao i zalogodavcu, kad to nije isto lice, da će tako postupiti (čl. 981. ovog zakona). Odredbe ovog člana (679. ovog zakona) upravo imaju u vidu postupanje prevozioca prema članu 981. ovog zakona, u slučaju prodaje stvari na kojoj ima pravo zaloge. Ako je u izvršenju prevoza učestvovalo više prevozilaca jedan za drugim (prema članu 678. ovog zakona), njihova potraživanja u vezi sa izvršenjem prevoza obezbeđena su takođe tom zalogom i poslednji prevozilac je dužan, ako tovarni list ne sadrži što drugo, da naplati sva potraživanja po tovarnom listu, dakle u skladu sa ispravom o pravu zaloge na stvari, koju primalac nije hteo da primi ili je protekao rok za prijem prevezene stvari, o kojoj je primalac blagovremeno obavešten. Raniji prevozilac koji je naplatio svoje potraživanje, a koje je bilo obezbeđeno pravom zaloge, predajom stvari na prevoz drugom prevoziocu ovome je preneo i pravo zaloge po samom zakonu, pa on može svoje potraživanje da naplati prodajom stvari koje je prevozio a koje primalac nije primio. 900

Naravno, u svim ovim slučajevima radi se o obezbeđenju koje se odnosi na prevozninu i troškove koje je prevozilac imao u vezi izvršenog prevoza, te prodajom stvari iz ugovora o prevozu prevozioci samo naplaćuje potraživanje koje se odnosi na prevozninu i navedene troškove, dok je ostatak od prodaje stvari prevozilac dužan da preda ili u sudski depozit ili po sporazumu licu kome to pravo pripada. Ista pravila važe i ako prevozilac isplati otpremnikova potraživanja, dakle onaj iznos novca koji je prevozilac bio dužan da naplati od primaoca u korist otpremnika, odnosno naručioca prevoza.

Sudska praksa "Pravo zaloge i pravo pridržaja na stvarima koje je prevozilac preuzeo na prevoz, ne podrazumeva proizvoljno raspolaganje pošiljkom, samovoljno oduzimanje robe pošiljaocu i njenu prodaju " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 585/95); Član 679. st. 1. ZOO i čl. 105. st. 1. Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju - "Kad tužilac po ugovoru o prevozu stvari nije prevezao robu na mestu otpreme, tada nema pravo zaloge na tim stvarima po nekom drugom potraživanju prema naručiocu prevoza" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 160/94).

Sukob založnih prava (čl. 680. ZOO) Kao stoje poznato, zalogaje sredstvo obezbeđenja ispunjenja obaveza iz kakvog ugovora. Zaloga nastaje ugovorom kojim se zakupodavac, znači dužnik, ili neko treće lice, obavezuje da poveriocu preda neku stvar kao sredstvo obezbeđenja da će svoju obavezu prema poveriocu izvršiti. U konkretnom slučaju, na založenoj stvari prevozilac stiče založno pravo, založnom ispravom na osnovu koje on može raspolagati stvarima primljenim na prevoz. Ukoliko na stvari koja je predmet prevoza, a u vezi koje je pošiljalac dao ispravu prevoziocu o založi tih stvari, odredbe stava 1. propisuju da kad pored založnog prava prevozioca postoje na istoj stvari istovremeno založno pravo komisionara, otpremnika i skladištara, prvenstvo naplate imaju potraživanja ma kog od ovih poverilaca nastala otpremom ili prevozom, i to obratno redu kojim su nastali. Pominjući otpremnika kao jednog od onih koji je stekao založno pravo, treba ukazati da se pod otpremnikom, po pravilu, podrazumeva špediter, kao otpremnik stvari, koji zbog toga što preduzima otpremničke poslove može tražiti obezbeđenje naplate svojih usluga kroz zalog na stvarima koje su predmet otpreme, odnosno prevoza. Njegovo založno pravo otpremnika regulisano je članom 846. ovog zakona (radi obezbeđenja naplate svojih potraživanja nastalih u vezi sa ugovorom o otpremanju - ima pravo zaloge na stvarima radi otpremanja, doduše - dok ih drži, ali mu odredbe ovog člana - 679.- daju založna prava ako su stvari date na prevoz) Pominje se i komisionar (čl. 786. ovog zakona - ima pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu dok se te stvari nalaze kod njega ili kod nekog koji ih drži, doduše - za njega, ali mu odredbe ovog člana - 679. - daju založna prava i ako su stvari date na prevoz), koji svoje pravo na založenoj stvari iz ugovora 0 prevozu ostvaruje na isti način kao i otpremnik. Pravo zaloge po osnovu odredaba ovog člana ima i skladištar (koji prema odredbama člana 736. ovog zakona ima založno pravo na robi u vezi svojih potraživanja iz ugovora o uskladištenju. U tom slučaju, ako je komisionar, otpremnik i skladištar stekao založno pravo na stvari koja je predmet prevoza, a na kojoj je založno pravo stekao i prevozilac, prvenstvo naplate ima ma ko od ovih poverilaca, nastala otpremom ili prevozom, i to obratno redu kojim su nastala. Prema tome nisu obezbeđena sva prava navedenih pravnih subjekata koji su stekli založno pravo na stvari, već samo oni i u onom slučaju koji se tiče otpreme ili prevoz stvari. Praktično, ako su stvari bile uskladištene ili u komisionu, ili u funkcije otpreme od strane špeditera, pravo na zalogu tih lica nastaje zaključenjem ugovora, kada navedeni subjekti, koji su imali pravo na stvari koja je predmet prevoza, prepuštaju svoja prava zaloge prevoziocu, odnosno da ih ostvare zajedno sa njim, i to obratno redu kojim su nastala. S obzirom daje založno pravo prevozilac stekao posle gore navedenih subjekata, proizilazi da će se od založene stvari prvo on namiriti, a zatim i ostali subjekti sa stečenim pravom zaloge na stvari koja je bila predmet prevoza. Stav 2. ovog člana ima u vidu ostala potraživanja komisionara i skladištara, kao i potraživanja otpremnika 1 prevozioca nastala davanjem predujmova (avansa - novčanog iznosa koji u vezi izvršenja ugovora jedna ugo vorna strana daje drugoj strani radi delimičnog ispunjenja svoje obaveze - skladištenja, komisiona, otpremanja i prevoza), naplaćuju se tek po isplati potraživanja navedenih u prvom stavu ovog člana, ali sada po redu kojim su nastala.

901

UGOVOR O PREVOZU LICA Opšta odredba (čl. 681. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju opšta pravila o dužnosti prevozioca da bezbedno izvrši prevoz lica prevoznik sredstvom koje je određeno ugovorom o prevozu. Inače, ova materija se razrađuje, odnosno reguliše u posebnim zakonima, kao što su Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, Zakon o o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, Zakonom o prevozu u pomorskom i rečnom saobraćaju, Zakonom o prevozu u vazdušnom saobraćaju, uz primenu i propisa koji se odnose na međunarodni prevoz. Tako, ugovorom o prevozu putnika u železničkom saobraćaju, prevozilac se obavezuje da putnika preveze do određenog mesta, a putnik - da prevoziocu plati cenu vozne karte (prevozninu). Taj prevoz prevozilac obezbeđuje ugovorenom vrstom i razredom voza koji su navedeni u redu vožnje i pod uslovima u pogledu udobnosti i higijene koji se, prema vrsti voza i dužini putovanja, smatraju potrebnim. Pored toga, prevozilac je dužan da putniku obezbedi označeno mesti u određenom vozu, ako je to posebno ugovoreno. Prevozilac je dužan da red vožnje objavi na odgovarajući način, a izvod iz reda vožnje istakne na vidnom mestu u svakoj stanici otvorenoj za prevoz putnika. Putnik je dužan da pribavi voznu kartu, bilo u početnoj stanici ili u vozu, jer je vozna karta dokaz daje zaključen ugovor o prevozu putnika. Putnik ima pravo da odustane od ugovora o prevozu pre nego što počne njegovo izvršenje. U tom slučaju mu prevozilac može zadržati najviše 10% od iznosa prevoznine, ali ako prevoz ne otpočne na vreme, a putnik zbog toga odustane od ugovora, prevozilac je dužan da putniku vrati prevozninu u punom iznosu. Inače, prevozilac odgovara za štetu zbog smrti, telesne povrede i oštećenja zdravlja putnika prouzrokovanih udesom ili nezgodom u toku prevoza, odnosno dok se putnik nalazio u vozu ili dok je ulazio u voz, kao i za štetu nastalu zbog zakašnjenja ili prekida putovanja. Prevozilac se potpuno ili delimično oslobađa odgovornosti u vezi slučajeva navedenih u prethodnom pasusu: a) ako je udes ili nezgoda prouzrokovana okolnostima izvan prevoza koje prevozilac, i pored nastojanja, imajući u vidu osobenost slučaja, nije mogao da izbegne niti da otkloni njihove posledice, b) ako je udes ili nezgoda nastala krivicom trećeg lica, a prevozilac, i pored nastojanja, imajući u vidu osobenosti slučaja, nije mogao da ga izbegne da otkloni njegove posledice. Prevozilac je dužan da na zahtev putnika primi na prevoz prtljag i da ga, uz naknadu, preveze vozom kojim putnik putuje ili, uz saglasnost putnika, drugim vozom (na primer, prevoz automobila - za koji postoje posebne odredbe u navedenom zakonu, ili kakve druge kabastog prtljaga koji se ne može smestiti u vagon kojim se putnik prevozi). Inače, putnik ima pravo da u odeljak određen za prevoz putnika unese ružni prtljag koji se može smestiti na mesto predviđeno za prtljag. Taj prtljag putnik sam čuva i za prevoz tog prtljaga se ne naplaćuje posebna naknada. I za slučaj prevoza prtljaga koji železnica posebno prevozi i za prtljag koji putnik nosi sa sobom, železnica odgovara za štetu od momenta prijema na prevoz prtljaga, odnosno unošenje ručnog prtljaga u voz, pod uslovima koji su u navedenom zakonu predviđeni. Prevozilac se oslobađa odgovornosti ako je gubitak ili oštećenje prtljaga nastalo zbog: a) nepakovanja ili nedovoljnog pakovanja, b) posebne prirode prtljaga i v) predaje na prevoz predmeta isključenih od prevoza, a kod ružnog prtljaga ako putnik ne dokaže daje šteta nastala krivicom prevozioca. I kod drugih vrsta prevoza, kao što su prevoz u drumskom saobraćaju, zatim u vazdušnom ili pomorskom i rečnom, na sličan način se regulišu prava i obaveze prevozioca i putnika.

Sudska praksa Uzročnost i naknada štete Iz obrazloženja "Nižestepeni sudovi su zaključili da tužena železničko transportna organizacija nije odgovorna za nastanak štete, do koje je došlo prevrtanjem voza, jer je prevrtanje voza prouzrokovano klizanjem terena. Ukazujući na odredbu čl. 177. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj se imalac opasne stvari oslobađa od odgovornosti za štetu ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti, Vrhovni sud je ukazao da u konkretnom slučaju nije raščišćeno da li se dugotrajno erozivno dejstvo reke u nožici padine moglo primetiti i predvideti i da lije tužena železnička transportna organizacija u vezi sa erozivnim dejstvom reke bila obavezna da dejstvo erozije i stabilnost nožice padine i potpornog zida stalno ili povremeno kontroliše i preduzima odgovarajuće aktivnosti za saniranje uočenih posledica dejstva erozije i sprečavanja nastanka štete " (Vrhovni sud Srbije, Rev. 437/85/); 902

i

"Za utvrđivanje prava na naknadu štete porodici poginulog, čija je smrt nastupila usled toga što je ispao iz voza u pokretu, bez značaja je da lije. tuženo železničho transportno preduzeće krivo za udes, već je od značaja samo da li postoje uslovi za isključenje objektivne odgovornosti tuženog" (Savezni sud, Gz. 64/75); "Zelezničko transportno preduzeće, kao imalac opasne stvari, odgovara za štetu koju u vozilu pretrpi putnik usled povrede zadobijene od nepoznatog lica ubacivanjem kamena kroz prozor vagona dok se voz kretao na otvorenoj pruzi samo u slučaju ako postoji krivica njegovih radnika što je do ovoga došlo, a ne kao imalac opasne stvari" (Vrhovni sud Srbije, Gž. 983/73); "Zelezničko transportno preduzeće nije odgovorno za naknadu štete zbog telesne povrede, kojujepretrpeo putnik tako što je iskočio iz voza pre no što se isti zaustavio u stanici i tom prilikom pao pod točkove i bio teško povređen" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 1199/64). "Transportno preduzeće odgovorno je za štetu koja je nastupila usled nestanka robe, koju je od putnika u poslovnici preduzeća primio službenik poslovnice radi čuvanja do polaska autobusa, bez obzira na to što poslovnica nije imala svoju garderobu i što službenik nije imao ovlašćenje preduzeća za prijem i čuvanje robe u poslovnici" (presuda Vrhovnog suda Crne Gore, Rn. 8/58 od 8. II1959.); "Za gubitak prtljaga, primljenog od putnika za prevoz u međumesnom autobuskom saobraćaju, ako gubitak nije prouzrokovan krivicom putnika ili više sile, prevozilac odgovara. Visinu štete dokazuje oštećeni" (Vrhovni sud Jugoslavije, Rev. 2220/64, Bilten br. 14).

Pravo putnika na određeno mesto (cl. 682. ZOO) Prevozilac i putnik mogu ugovoriti, kupovinom karte za prevoz, daje prevozilac dužan da putniku da ono mesto i u onom prevoznom sredstvu, kako je putnik zahtevao, odnosno kako je ugovoreno. Ugovor o prevozu putnika može zaključiti i naručilac prevoza, bilo kod pojedinačnog ili grupnog putovanja, i tim ugovorom putniku obezbediti određeno mesto u prevoznom sredstvu kojim putnik putuje. Inače, prevozilac je dužan da putnika preveze do uputne stanice pod uslovima u pogledu udobnosti i higijene, koji se, prema vrsti voza i dužini putovanja, smatraju potrebnim. U praksi, to se čini posebnom rezervacijom mesta, uz doplatu za tu vrstu usluge, odnosno obezbeđenja mesta, ali to nije neophodno naročito ako se radi o prevozu na kraćim relacijama. Ako mesto nije obezbeđeno rezervacijom, a u prevoznom sredstvu nema mesta, odnosno sedišta koje mu prevozilac izdavanjem karte za prevoz obezbeđuje, putnik ima pravo da odustane od ugovora i da zahteva da mu se vrati prevoznina u punom iznosu.

Odgovornost prevozioca za zadocnjenje (cl. 603. ZOO) Poverilac je dužan da putnika preveze do uputne stanice ugovorenom vrstom prevoza i razredom voza koji su navedeni u objavljenom redu vožnje. Prevozilac, inače, je dužan da red vožnje objavi na odgovarajući način, a izvod iz reda vožnje da istakne na vidnom mestu u svakoj stanici otvorenoj za prevoz putnika. Ako prevoz ne otpočne u vreme koje je određeno redom vožnje ili ugovorom o prevozu, putnik, odnosno naručilac prevoza može odustati od ugovora i zahtevati da mu se vrati prevoznina u punom iznosu. Ako putnik zbog zakašnjenja voza izgubi vezu za nastavak putovanja, ili je zbog nedolaska voza ili smetnje u saobraćaju sprečen da produži putovanje, ima pravo da: a) zahteva da ga prevozilac preveze do uputne stanice prvim sledećim vozom ili, ako prvi sledeći voz ne saobraća prema istoj uputnoj stanici, na drugi način, bez naplate veće prevoznine, b) zahteva da ga prevozilac besplatno vrati sa prtljagom u polaznu stanicu, i da mu vrati prevozninu u pu nom iznosu, v) da odustane od daljeg putovanja i da od prevozioca zahteva povraćaj prevoznine za neiskorišćeni deo puta u punom iznosu. Međutim, prevozilac odgovara za štetu koju bi putnik pretrpeo zbog zadocnjenja, osim ako je do zadocnjenja došlo iz uzroka koji nije mogao otkloniti ni pažnjom stručnjaka. Odnosno on se potpuno ili delimično oslobađa odgovornosti za štetu nastalu zbog zakašnjenja ili prekida putovanja: a) ako je udes ili nezgoda prouzrokovana okolnostima izvan prevoza koje prevozilac, i pored nastojanja, imajući u vidu osobenosti slučaja, nije mogao da izbegne niti da otkloni njihove posledice, b) ako je udes ili nezgoda nastala krivicom putnika ili ponašanjem koje nije u skladu sa uobičajenim ponašanjem putnika. Zahtev za naknadu štete nastale zbog zakašnjenja, odnosno prekida putovanja*podnosi se prevoziocu u toku od 15 dana kad je putovanje završeno, odnosno kad je trebalo da bude završeno. Na isti ili sličan način regulisana su pitanja iz ovog člana i u drugim propisima, a ne samo u propisu koji se odnosi na prevoz putnika u železničkom saobraćaju. 903

Odgovornost prevozioca za sigurnost putnika (čl. 684. ZOO) Prevoznik odgovara za sigurnost putnika od početka do završetka prevoza. On je dužan da obezbedi sigurno vozilo, tehnički ispravno, prilagođeno uslovima prevoznog puta. Prevozilac je odgovoran po principu objektivne odgovornosti za štetu koju putnik pretrpi od ulaska do izlaska iz vozila, i to kako za onu koja nastane oštećenjem zdravlja putnika, tako i za slučaj povrede ili smrti putnika. Prevozilac može biti oslobođen odgovornosti za naknadu štete prema putniku ako dokaže daje šteta prouzrokovana radnjom putnika, ili drugim uzrokom koji se nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti. Posebnim zakonima o ugovorima o prevozu predviđeni su iznosi za štetu nastalu zbog smrti putnika, kao i za štetu nastalu zbog telesne povrede ili oštećenja zdravlja putnika. Visina tih šteta je različita, ali je različita i između prevoznika druge vrste. Treba ukazati daje Zakonom o osiguranju imovine i lica propisana obaveza vlasnika, odnosno prevoznih sredstava, koja služe za prevoz putnika u javnom saobraćaju, da zaključe ugovor o osiguranju putnika od posledica nesrećnog slučaja. Kao putnici u smislu navedenog zakona smatraju se: lica koja se radi putovanja nalaze u prevoznom sredstvu određenog za obavljanje javnog prevoza, bez obzira da li su kupili voznu kartu, kao i lica koja se nalaze u krugu stanice, pristaništa, luke, aerodroma ili u neposrednoj blizini prevoznog sredstva pre ukrcavanja, odnosno posle iskrcavanja lica koja su imala nameru da putuju određenim prevoznim sredstvom ili su njime putovala. Postoji i dobrovoljno osiguranje putnika, kojim se suma osiguranja previđa u većem iznosu od obaveznog osiguranja, sve za slučaj obavezivanja plaćanja naknade u obliku novčane rente, a u smislu člana 188. ovog zakona.

Sudska praksa Odgovornost za štetu koji pričini prevozilac — taksi vozila Taksi udruženje ne odgovara za sigurnost putnika, odnosno za štetu koju pričini njen član — taksi prevoznik koji samostalno obavlja tu delatnost Prema obrazloženju Razlozi o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na dan 25.1.2002. godine u NS, na telefonski poziv tužilje da želi da koristi taksi uslugu, drugotuženi je uputio vozilo, kojim je upravljao prvotuženi, koji je prihvatio da preveze tužilju iz ul.____do njenog radnog mesta-______. U toku vožnje došlo je do rasprave između tužilje i prvotuženog u vezi načina vožnje, te nakon kraće verbalne prepirke sa tužiljom prvotuženi je zaustavio vozi/o i rekao tužilji da isto napusti mimo tražene adrese, te udarcem pesnicom u predelu lica naneojoj lake telesne povrede. S tim u vezi protiv prvotuženog je vođen krivični postupak u kome je prvotuženi oglašen krivim za krivično delo nanošenja lake telesne povrede i izrečena mu je odgovarajuća kazna. Prvotuženi je taksi vozač koji samostalno obavlja tu delatnost, a drugotuženi je udruženje vozača "VV", čiji je član prvotuženi. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, koje se prema članu 385. stav 3. ZPP, revizijom ne može pobijati, nižestepeni sudovi su i po stanovištu Vrhovnog suda osnovano zaključili da ne postoji solidarna odgovornost drugotuženog da zajedno sa prvotuženim tužilji naknadi pretrpljenu štetu, te su pravilno primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtevprema drugotuženom odbili. Naime, drugotuženi nije poslodavac prvotuženom, već je prvotuženi taksi vozač koji samostalno obavlja delatnost, shodno odredbama Zakona oprivatnimpreduzetnicima ("Službeni glasnik SRS" br. 54/89, sada „Službeni glasnik RS", br. 101/05). Drugouženi kao udruženje taksi vozača posluje prema odredbama Zakona o društvenim organizacijama i udruženjima građana ("Službeni glasnik SRS" br. 24/82), koje kao organizacioni oblik olakšava obavljanje samostalne delatnosti svojih članova. U tom smislu za štetu koju njegovi članovi učine u obavljanju svoje samostalne delatnostiprema trećem licu odgovaraju oni samostalno, a ne i drugotuženi solidarno sa njima. Tužilja u reviziji navodi da je drugotuženi prihvatanjem da na njen telefonski poziv pošalje taksi vozilo radi prevoza, prihvatio istovremeno i ponudu za zaključenje ugovora o prevozu, te da odgovornost drugotuženog postoji da predmetnu štetu naknadi kao prevoznik, u smislu člana 684. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno ovakvim navodima revizije, Vrhovni sud smatra da između tužilje i drugotuženog nije zaključen ugovor o prevozu, već je takav ugovor zaključen između tužilje i prvotuženog tek kada je prvotuženi došao na poziv tužilje na određeno mesto, gde su se dogovorili o relaciji na kojoj prevoz tužilje treba da bude izvršen, kao i o ostalim uslovima prevoza. Drugotuženi je u ovom slučaju na telefonski poziv tužilje, da želi da koristi taksi prevoz samo obavestio prvotuženog, kao svog člana, o tome, koji je prihvatio poziv i otišao sa tužiljom da se dogovori oko vršenja taksi usluga. Sa napred navedenih razloga, revizija tužilje u odnosu na drugotuženog je odbijena kao neosnovana. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 24/06) 904

_ i

Odgovornost za prtljag predat na prevoz i za ostale stvari (čl. 685. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu dve vrste prtljaga. Jedna se odnosi na prtljag koji putnik predaje prevoziocu uz naknadu, a druga na ručni prtljag, za koji prevozilae ne naplaćuje naknadu. Prtljag koji je putnik predao prevoziocu prevozi se u isto vreme kada i putnik, a prevozilae da predaje putniku po završetku prevoza. Prijemom prtljaga na prevoz, prevozilae je dužan da putniku izda prtljažnu kartu, koja sadrži broj i vrstu koleta. Prtljag mora biti stvar koja se može prevoziti, zbog čega je i dužnost putnika da prevozioca upozna sa svojstvima stvari, prtljaga datog na prevoz. Prevozilae je dužan da putniku preda prtljag, odnosno koleto, u mestu i u vreme završetka putovanja. Smatra se daje prevozilae ispravno izvršio predaju prtljaga ako gaje izdao podnosiocu prtljažne karte. Ako putnik, odnosno lice koje zahteva da mu se preda prtljag ne podnese prtljažnu kartu, prevozilae je dužan da tom licu preda prtljag samo ako ono dokaže da ima pravo na prtljag, ili ako prevoziocu pruži odgovarajuće obezbeđenje. Ako putnik po završenom putovanju ne preuzme prtljag, prevozilae je dužan da čuva prtljag na sigurnom mestu, na trošak i rizik putnika, ili da ga poveri na čuvanje trećem licu. Prevozilae odgovara za štetu nastalu zbog potpunog ili delimiČnog oštećenja prtljaga, od momenta prijema na prevoz do momenta izdavanja, kao i zbog kašnjenja u isporuci. Za tu štetu on odgovara pod uslovima pod kojima je došlo do smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja putnika, osim ako dokaže daje šteta prouzrokovana radnjom putnika ili drugim uzrokom koji se nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti. Prevozilae odgovara za štetu i ako je prtljag izgubljen, a smatra se daje izgubljen ako putniku nije predat u roku od sedam dana od dana kada je ovaj zahtevao da mu se preda. Ako prevozilae pronađe prtljag u roku od godine dana od dana kada je putnik zahtevao da mu se preda, prevozilae će preduzeti sve potrebne radnje da o tome obavesti putnika, a na putniku je da odluči da će prtljag primiti ili ne. Ako ga primi, dužan je da prevoziocu vrati primljenu naknade štete. U vezi ručnog prtljaga, prevozilae je dužan da putniku naknadi štetu zbog oštećenja prtljaga samo ako putnik dokaže da je do štete došlo krivicom prevozioca.

905

UGOVOR O LICENCI Pojam (čl. 686. ZOO) Ugovor o licenci je takav ugovor po kome se davalac licence obavezuje da sticaocu (ustupiocu) licence ustupi, u celini ili delimično, pravo iskorišćavanja pronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, uzorka ili modela, a sticalac licence se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu. Pored odredaba ove Glave o ugovoru o licenci, ovaj institut ima svoje značajno mesto i u Zakonu o patentima ("SI 1. SCG", br. 32/04), u Zakonu o modelima i uzorcima (("SI. 1. SRJ", br. 15/95 i 28/96) i Zakonu o žigovima ("SI. 1. SRJ", br. 15/95). Svi oni imaju zajedničko obeležje industrijske svojine, a prava navedena u tim propisima sadržana su u Pariškoj konvenciji za zaštitu industrijske svojine. Ugovor o licenci je formalni ugovor, jer se mora zaključiti u pismenoj formi. On je dvostran i teretan, jer se u trenutku njegovog zaključenja za obe ugovorne strane stvaraju uzajamna prava i obaveze. On ima obeležja ugovora o prodaji, ali se ne može podvesti pod odredbe tog instituta, jer je predmet ugovora o licenci prenos određenih ovlašćenja koja imaju karakter industrijske svojine. Predmet ugovora o licenci je pravo iskorišćavanja: a) pronalaska, b) tehničkog znanja i iskustva, v) žiga, g) uzorka ili modela, što znači da sticalac licence nema drugih prava u odnosu na predmet ugovora. Pronalazak iz bilo koje oblasti tehnike, koji je nov, koji ima inventivni nivo i koji je industrijski primenljiv, štiti se patentom. Predmet pronalaska koji se štiti patentom može biti proizvod (kao npr. uređaj, supstanca, kompozicija, biološki materijal) ili postupak. Tehničko znanje i iskustvo podrazumeva, uglavnom, prodaju onog "znati kako valja uraditi", tzv. "knowhow". Ovaj izraz podrazumeva tehnička znanja i iskustva kod već utvrđenih pronalazaka, odnosno kod već u praksi dokazanih iskustava u vezi primene pronalazaka On može biti patentiran ali i ne mora. Zig služi za raspoznavanje proizvoda jednog proizvođača. Njegova svrha je da garantuje da je žigom označeni proizvod porekla određenog proizvođača i da se spreči pometnja na tržištu istih ili sličnih proizvoda raznih proizvođača. Proizvođač koji ima zaštićeni žig, osnovano može zahtevati da sud drugom proizvođaču zabrani upotrebu sličnog znaka za obeležavanje svog proizvoda. Sličnost znaka postoji kada su osnovni elementi u obeležavanju dva proizvoda raznih proizvođača slični do istovetnosti po zvučnosti izgovora, bez obzira na kombinacije u detaljima upotrebljenim pri označavanju proizvoda. Ocena o tome da li postoji podražavanje žiga ili ne, daje se na bazi opšteg utiska koji prosečni potrošač stiče na prvi pogled kod kupovine robe. "Uzorak" i "model" regulisani su Zakonom o modelima i uzorcima. Model je pravo kojim se štiti novi spoljni oblik određenog industrijskog ili zanatskog proizvoda, odnosno njegovog dela, tj. određivanje kvaliteta i drugih karakteristika stvari prema modelu, dok je uzorak (ili "mustra") pravo kojim se štiti nova slika ili crtež koji može da se prenese na određeni industrijski ili zanatski proizvod, odnosno na njegov deo ( to je manja količina stvari koja mora da odgovara stvari koje prodavač prodaje, odnosno isporučuje kupcu. I o modelu još nešto. Model je delo koje predstavlja industrijski ili zanatski proizvod ili se na njemu može primeniti, a zaštićen je na osnovu zakonskih propisa. Suština za štite modela kao tela sastoji se u njegovom vizuelnom učinku, koji daje njegov dimenzionalni oblik i koji se u poslovnom prometu smatra za originalno i tako značajno svojstvo od koga zavisi bolji poslovni uspeh. Prema tome, kod modela nije bitno njegovo tehnološko svojstvo, već su bitni samo njegov oblik i estetski izgled, a što ima uticaja na poslovni promet i potrošnju. Jedan proizvod se može zaštititi kao model ako se po svojim spoljnim obeležjima bitno razlikuje od svih drugih istih ili sličnih predmeta. Ne smatra se daje model koji se želi zaštiti nov ako gaje lice koje traži zaštitu toga modela već ranije izlagalo ili prikazivalo. Dakle, zaštita modela se može dati za izgled samog tela ako se po svojim spoljnim obeležjima bitno razlikuje od onih tela koja su poznata i pri tome je bez uticaja da li je to telo lakše, ili se konstrukciono razlikuje od ostalih do tada poznatih tela. S obzirom da se zaštita modela odnosi u prvom redu na funkcionalnost samog tela, vrsta materijala od kojeg je model izgrađen, po pravilu, je od sporednog značaja. Nosilac prava na model ima isključivo pravo da iskorišćava taj model, a drugi samo na osnovu licence. Upis promena u imenu firme u pogledu zaštite prava na model ima konstitutivan karakter. Zbog toga, radi sigurnosti pravnog prometa, treba na verodostojan način dokazati svaku promenu u imenu nosioca prava na model. Ugovorom o licenci može se u celini ili delimično steći pravo iskorišćavanja predmeta licence. I Zakon o patentima i tehničkim unapređenjima, predviđa da podnosilac prijave, odnosno nosilac patenta može ugovorom, u celini ili delimično, ustupiti pravo iskorišćavanja pronalaska drugom licu. 906

Pravo iskorišćavanja licence može biti isključivo. Isključivo pravo iskorišćavanja predmeta licence znači da davalac licence ne može pravo iskorišćavanja ustupiti drugom. Međutim, to znači i da davalac licence isključuje i sebe iz prava korišćenja pronalaska i dr. , stoje predmet licence, jer »ako je ugovorena isključiva licenca, davalac licence ne može ni u kom vidu sam iskorišćavati predmet licence, niti njegove pojedine delove, niti to poveriti nekom drugom u granicama prostornog važenja licence« (član 695. ovog zakona). Inače, licence se mogu odnositi na proizvodnju, za prodaju, za uvoz, za izvoz, ili za sopstvenu upotrebu. Obaveze davaoca licence: — da sticaocu licence u određenom roku preda predmet licence, — da sticaocu licence daje sva uputstva i obaveštenja koja su potrebna za uspešno iskorišćavanje predme ta licence, — da sticaocu licence garantuje tehničku izvodljivost i tehničku upotrebljivost predmeta licence, — da jemči da pravo iskorišćavanja pripada njemu, da na njemu nema tereta i da nije ograničeno u korist trećeg. Obaveze sticaoca licence su: — da iskorišćava predmet licence na ugovoreni način, u ugovorenom obimu i u ugovorenim granicama, — da predmet licence Čuva u tajnosti (ako je nepatentirani pronalazak ili tajno tehničko znanje i iskustvo), — da robu obeleži oznakom o proizvodnji po licenci, — da isplati davaocu licence ugovorenu naknadu. Davalac licence i sticalac licence mogu u ugovoru o licenci predvideti da sticalac licence može pravo iskorišćavanja predmeta isključive licence ustupiti drugome (podlicenca). To pravo može u ugovoru biti uskraćeno, odnosno može se predvideti da sticalac licence ne može dati drugome podlicencu. U ugovoru se može predvideti mogućnost ustupanja licence drugom uz prethodnu dozvolu davaoca licence. Međutim, u tom slučaju davalac licence može odbiti davanje podlicence samo ako za to ima ozbiljne razloge. Ugovor o licenci, koji je zaključen na određeno vreme, prestaje protekom vremena za koje je zaključen. Protekom vremena trajanja ugovora o licenci isti ugovor se može produžiti, ako na to pristanu obe ugovorne strane, a u tom slučaju smatra se daje zaključen nov ugovor., ali ako u ugovoru o tome nije ništa rečeno, smatra se da se licenca koristi za sve vreme dok traje patentno pravo.

Sudska praksa Obaveza proizvođača i nemogućnost plasmana Iz obrazloženja "Proizvođač koji se ugovorom o ograničenoj licenci obavezao da godišnje proizvodi određenu količinu traka sa pomičnim mider-kopčama i da na tu količinu vlasniku patenta plaća ugovorenu naknadu, ovlašćen je da proizvodnju obustavi, ako ne postoje uslovi da se proizvod plasira na tržištu. Jedan od osnovnih razloga robne razmene i pravnog prometa putem dvostranih teretnih ugovora jeste postojanje srazmere (ekvivalentnosti) uzajamnih davanja stranaka. Svaka stranka se obavezuje zato što od druge prima obavezu za koju drži daje u određenoj srazmeri prema njoj. Kod činjeničnog stanja daje tuženi otpočeo proizvodnju i proizveo izvesnu količinu traka, ali da plasman nije išao, nije prihvatljiva teza tužbe da bi obaveze iz ugovora trebalo shvatiti u smislu apsolutne, od mogućnosti plasmana nezavisne garancije tuženog, da će tužilac dobiti procenat imaginarne proizvodnje. Takva bi obaveza morala biti u tom smislu izričito stimulisana na način da ne dopušta nikakvu sumnju u pravcu daje takvu garanciju tuženi preuzeo. Takva izričita garancija u predmetnom ugovoru nije sadržana " (Prema presudi biv. Vrhovnog suda Jugoslavije, Gz-65/69); U vezi zaštite modela, u sudskoj praksi su zabeležna i ova dva karakteristična slučaja koja se odnose na zaštitu modela. Naime, sentenca prvog bi mogla da se formuliše tako da se jedan proizvod može zaštiti kao model ako se svojim spoljnim obeležjima bitno razlikuje od svih drugih istih ili sličnih, i druga sentenca - da će se pravo na model poništiti ako je u vreme podnošenja prijave za priznavanje prava na model taj model već bio izlagan ili prikazivan, jer se ne smatra daje model nov ako je već prikazivan ili izlagan.

907

Primer ugovora o licenci UGOVOR O LICENCI zaključen dana_______godine u__________________, između____________________, koga zastu pa _______________________(u daljem tekstu: davalac licence) i______________________, koga zastupa _____________________________(u daljem tekstu: sticalac licence). Davalac licence i sticalac licence sporazumeli su se o sledećem: 1. Davalac licence ustupa sticaocu licence u celini pravo iskorišćavanja svog pronalaska _________________________________________, patentiranog pod brojem_____________________. 2. Davalac licence će u roku od_________dana od potpisivanja ovog ugovora predati sticaocu licence svu tehničku dokumentaciju i ____________________, potrebnu za uspešno iskorišćavanje predmetnog pronalaska. 3. Davalac licence je dužan i da za vreme od______dana od zaključenja ugovora pruži stručnu po moć sticaocu licence u ovladavanju tehnologije proizvodnje predmetnog pronalaska, tako što će mu stavi ti na raspoloženje____stručnjaka______________________struke. 4. Davalac licence zadržava pravo da i sam iskorišćava predmetni pronalazak i da u vezi sa njim stavlja u promet svoje proizvode. Pri tom se obavezuje da pravo iskorišćavanja svog pronalaska iz ovog ugovora ne prenosi na treća lica. 5. Sticalac licence ima pravo da svoje proizvode izrađene prema predmetnom pronalasku slavlja u promet na bilo kom tržištu. 6. Sticalac licence ne može dati drugome podlicencu u vezi predmetnog pronalaska. 7. Sticalac licence je dužan da iskorišćava predmetni pronalazak bez ograničenja predmeta proiz voda, uz obavezu da obezbedi kvalitet koji odgovara uzorku datog od davaoca licence i tehničkoj doku mentaciji, uz oznaku na proizvodu da je proizvod izrađen po licenci davaoca licence (ili: bez oznake na proizvodu da je proizvod izrađen po licenci davaoca licence). 8. Ako u toku trajanja ovog ugovora neka ugovorna strana izvrši određeno poboljšanje ili usavršenje predmetnog pronalaska, dužna je da drugu ugovornu stranu obavesti o tome u roku od_____dana od dana utvrđenog poboljšanja ili usavršenja i dostavi joj potrebnu dokumentaciju, uz obavezu da joj omogući neposredan uvid u praktičnu primenu tehnologije za uspešno korišćenje poboljšanja, odnosno usavršenja predmetnog pronalaska. 9. Sticalac licence je dužan da čuva u tajnosti pronalazak koji je predmet ovog ugovora. 10. Sticalac licence je dužan da u roku od______dana od dana zaključenja ovog ugovora plati davao cu licence naknadu za iskorišćavanje predmetnog pronalaska u iznosu od____________dinara, na žiro-račun broj____________________kod NBJ u___________________. 11. U slučaju ustupanja prava iskorišćavanja poboljšanja ili usavršenja u smislu tačke 8. ovog ugo vora, ugovorne strane će zaključiti aneks ugovora kojim će detaljno regulisati prava koja proizlaze iz ta kvog odnosa i odrediti naknadu u skladu sa korisnim efektima koji se postižu poboljšanjem ili usavršenjem pronalaska. 12. Ovaj ugovor se zaključuje za vreme od____________godine do_____________godine, a može se raskinuti i pre isteka ugovorenog roka u smislu čl. 124. i čl. 128. Zakona o obligacionim odnosima. 13. (ostali uslovi)_____________________________________________________. 14. Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odredbe o ugovoru o licenci iz Zakona o obligacionim odnosima. 15. U slučaju spora nadležan je________________sud u_______________________. 16. Ovaj ugovor je sastavljen u____________ primerka, od koje po______, primerka zadržava svaka stranka za sebe. Davalac licence 908

Sticalac licence

Primer licence za trgovačke marke Ova licenca je sastavljena dana _____________. godine u __________________________, između ________________(A)_______________________ ,___________,__________________, Italija, sa jedne strane (u daljem tekstu: "_(A)__________________________") i_____________________(B) ________Beograd, ul.____________, br._______, Jugoslavija, sa druge strane (u daljem tekstu:____(B)______") Ugovorne strane potvrđuju: Pošto je________(A)______vlasnik određenih trgovačkih marki punovažno registrovanih u Saveznoj Republici Jugoslaviji, koji u cilju otklanjanja sumnji obuhvata republike Srbiju i Crnu Goru, čiji detalji su izneti u Spisku uz ovu licencu ("trgovačke marke"), i pošto je želja da se odobri______(B)_____da koristi trgovačke marke na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije i da se unese____(B)_____kao registrovani ko risnik pod takvom registracijom, ugovorene strane su se saglasile, bez ograničenja, kako sledi: 1._____(A)_____ovim ovlašćuje______(B)_____da može u periodu u kojem je___(B)____, registrovan kao registrovani korisnik trgovačkih marki, da koristi trgovačke marke na teritoriji Savezne Republike Jugo slavije sve dok se takvi proizvodi proizvode, obeležavaju i pakuju od strane_____(B)____, u skladu sa stan dardima, specifikacijama i instrukcijama propisanim ili odobrenim od strane____(A)____, s vremena na vreme i sve dok se tako proizvode od materijala čiji je standard kvaliteta propisan ili odobren s vremena na vreme od strane_____(A)_____. 2. Ova licenca je ekskluzivna za teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. 3.___(B)___će nastojati da sačuva prava______(A)____u trgovačkim markama i neće biti strana ni u jednom aktu koji bi mogao da ugrozi valjanost registracije trgovačkih marki ili bilo koje buduće registra cije trgovačkih marki. 4.____(B)___će obavestiti_____(B)____o svakoj upotrebi trgovačke marke, marke proizvoda, reci ili predstave za koju se smatra da narušava prava____(A)____u trgovačkim markama i pružiće_____(A)____po moć kakva može da bude tražena u vođenju pravnog postupka koji će biti po isključivoj oceni__(A)____. 5. Sve troškove u Saveznoj Republici Jugoslaviji za dobijanje i održavanje na snazi i za zaštitu trgo vačkih marki snosiće____(B)____. 6. Ova licenca stupa na snagu ______________. godine i ističe ____________. godine, osim ako je _____(A)____ne okonča ranije, uz pismeno obaveštenje najmanje 30 dana pre raskida usled kršenja odredbi licence, insolventnosti, promene kontrole ili ukoliko____(B)___stupi u dogovor ili aranžmanu sa trećim li cem u vezi proizvoda sličnim onim koji su predmet ove licence, što po mišljenju_____(A)____čini nastavak ove licence neprikladnim. 7. Po isteku ove licence___(B)___će odmah prestati da koristi trgovačke marke. 8. U zamenu za date licence,___(B)___će_____(A)____plaćati dogovorenu naknadu kako sledi: 9. Naknada je_____________DM (slovima:__________________________) plativih u ratama od po_____________DM na dan____________. i____________. godine. 10. Naknada se plaća u neto iznosu, što znači da svi porezi i dažbine kojima ona podleže u Jugosla viji padaju na teret___(B)___, a svi porezi i dažbine van Jugoslavije padaju na teret_____(A)____. 11. Naknada se plaća u nemačkim markama - DM. Plaćanje se vrši na račun_______(A)_______, kod banke u_______________, koju odredi____(A)____. 12. Ova licenca je sastavlja u skladu sa propisima Savezne Republike Jugoslavije i sastavljena je _____primerka, od kojih po______za svaku ugovornu stranu. Za_____________(B)_________________ _______________(A)_

Za

909

Primer tužbe u vezi ugovora o licenci TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: ____________________________________________________, iz_______________________________, TUŽENI: _________________________________________________________, iz___________________________. TUŽBA radi raskida ugovora o licenci i naknade štete, vrednost ________________dinara. Tužilac i tuženi su ____________godine zaključili ugovor o licenci, po kome je tužilac ustupio tuže nom pravo iskorišćavanja svog pronalaska - na primer - traka sa pomičnim mider kopčama, patentira nog pod brojem ____________________, za vreme od _________________do________________godine. DOKAZ: ugovor o licenci od _______________godine. Tužilac je ____________godine predao tuženom svu tehničku dokumentaciju koja se odnosi na pro izvodnju navedenog pronalaska i tuženi je odmah, pod nadzorom tužiočevog stručnjaka, počeo sa proiz vodnjom navedenog proizvoda. Tuženi je protivno navedenom ugovoru, bez saglasnosti tužioca, dao predmetnu podlicencu preduzeću _______________, iako prema tom ugovoru nije imao pravo prenosa predmetne licence na treća lica. DOKAZ: proizvod preduzeća ________________sa obeleženom oznakom o proizvodnji po predmetnoj licenci. Navedenim postupkom tuženog, tužilac je pretrpeo štetu u iznosu od ________dinara. Pored toga, tuženi nije isplatio tužiocu deo ugovorene naknade za iskorišćavanje predmetnog pro nalaska tužioca, u iznosu od _______________dinara, iako ga je tužilac na to opomenuo svojim dopisom od _________________godine. DOKAZ: dopis tužioca od ________________godine. Kako je navedeni ugovor o licenci još u funkciji, a rok njegovog trajanja - korišćenja još nije iste kao, tužilac je u smislu čl. 124. Zakona o obligacionim odnosima tražio od tuženog raskid ugovora, ali ovaj na to nije odgovorio.

-

DOKAZ: dopis tužioca od ______________godine. Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese PRESUDU I. Raskida se ugovor o licenci zaključen između tužioca _______________, iz____________i tuženog preduzeća _______________, iz_____________, sa danom podnošenja tužbe. II. Zabranjuje se tuženom dalje vršenje radnji iz ugovora o licenci od ___________godine, sa danom podnošenja tužbe. III. Obavezuje se tuženi da tužiocu vrati svu tehničku dokumentaciju i ____________________, pri mljeno od tužioca za uspešno iskorišćavanje predmetnog pronalaska, pod pretnjom izvršenja. IV. Obavezuje se tuženi da tužiocu isplati na ime naknade štete zbog povrede prava tužioca iz pri javljenog i zaštićenog proizvoda koji je predmet ugovora o licenci, iznos od __________dinara, za zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, pod pretnjom izvršenja. V. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, pod pretnjom izvršenja. Za tužioca - direktor, NAPOMENA: korisno je da se u vezi navedenog primera tužbe uz tužbu predloži i izdavanje privremene mere, kojom se tuženom zabranjuje vršenje radnji kojima se povređuju prava tužioca u vezi zaštićenog proizvo koji je bio predmet ugovora o licenci. Korisno bi bilo i to da tužba obuhvati i drugog korisnika koji licencno pravo tužioca koristi po osnovu podlicence, za koju tužilac nije dao saglasnost, i da se od tog lica traži zabrana dalje proizvodnje po licenci tužio ca, pod pretnjom naknade štete. 910

da -

Forma (čl. 687. ZOO) Pojedina ili sva ovlasćenja iz prava na patenta, sa ograničenjima ili bez njih, mogu biti predmet ustupanja na osnovu ugovora o licenci. Odredbe člana 101. Zakona o patentima propisuju daje ugovor o ustupanju patenta punovažan samo ako je sastavljen u pisanoj formi, pa se na zahtev jedne od ugovornih strana takav ugovor može upisati u odgovarajući registar. U protivnom, ugovor koji nije upisan u odgovarajući registar, ne proizvodi pravno dejstvo prema trećim licima. Na pitanja u vezi sa ugovorom o licenci koja nisu uređena navedenim zakonom ili drugim zakonima, primenjuju se odredbe ovog zakona o ugovoru o licenci (čl. 687. i dr. ZOO), dakle kojim se uređuju obligacioni odnosi. Dakle, ugovor o licenci mora biti zaključen u pismenoj formi, pa i izmene i dopune koje bi kasnije usledile u vezi takvog ugovora morale bi biti zaključene u pismenoj formi. To se zaključuje i iz odredbe člana 67. stav 1. ovog zakona, kojom je propisano da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno. Prema odredbama člana 38. Zakona o modelima i uzorima, nosilac modela, odnosno uzorka, odnosno podnosilac prijave može ustupiti pravo korišćenja modela, odnosno uzorka, odnosno prava iz prijave. Taj ugovor o licenci sastavlja se u pisanoj formi i sadrži naznačenje ugovornih strana, broj modela, odnosno uzorka, broj prijave, vreme trajanja licence i visinu naknade, ako je naknada ugovorena. Svaki ugovor kojim se prenose prava iskorišćavanja putem licence mora biti zaključen u pismenoj formi. Ostali ugovori u vezi sa pravima iz industrijske svojine, koji se prenose ili otuđuju na neki drugi način mogu imati onu formu u skladu sa odredbama ovog zakona. Tako, pa primer, kod prodaje po uzorku ili modelu (čl. 538. ovog zakona) nije potrebna pismena forma za zaključenje ugovora, ali ako bi se uzorak ili model dao drugom po osnovu njegovog iskorišćavanja, mora se zaključiti pismeni ugovor o licenci.

Trajanje licence (čl. 688. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se samo na trajanje licence u vezi iskorišćavanja pronalaska, uzorka ili modela, zbog čega u vezi njegovog trajanja upućuju na zakone kojima su zaštićena licencna prava samo za navedene zaštićene patente.. Tako je prema Zakonu o patentima, članom 71. propisano da patent traje 20 godina, računajući od datuma podnošenja prijave. Dopunski patent ne može da traje duže od osnovnog patenta. Ako dopunski patent postane osnovni, on ne može da traje duže nego što bi trajao osnovni patent. Postoji i tzv. mali patent. Mali patent je pravo kojim se štiti nov, industrijski primenljiv pronalazak, koji ima inventivni nivo, odnosno koji je rezultat rada koji prevazilazi rutinsko korišćenje stanja tehnike od strane stručnjaka, ali nema inventivni nivo koji se traži za patent. Predmet pronalaska koji se štiti malim patentom može biti samo rešenje koje se odnosi na konfiguraciju ili konstrukciju nekog proizvoda ili raspored njegovih sastavnih delova. Pravo na model i uzorak traje deset godina, prema Zakonu o modelima i uzorcima. Međutim, može i kraće trajati ako ne ispuni uslove u vezi plaćanja takse za održavanje prava i si. Trajanje licence za korišćenje know-how nije regulisano odredbama ovog člana, jer on po svojoj prirodi, odnosno sadržini predstavlja tehničko znanje, metode i podatke koji su potrebni za praktičnu primenu tehnike koja služi industrijskim svrhama, a koja se zbog naglog razvoja industrije vrlo brzo menja, pa se samim tim njegovo trajanje uređuje ugovorom između strana koje su zaključile ugovor o know-how.

Isključiva licenca (čl. 689. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu isključivu licencu, ali se iz stava 3. istog člana naglašava i postojanje neisključive licence. Isključiva licenca je ona licenca koju je neko stekao radi njenog apsolutnog prava korišćenja, što znači da davanjem isključive licence davalac licence isključuje sebi pravo da je da bilo kome drugome, pa i da je i sam koristi. Isključiva licenca može biti vremenski i teritorijalno ograničena, naravno ako se to ne kosi sa prinudnim propisima, koji joj mogu pripisati monopolski karakter. Ako je ugovorena isključiva licenca, u ugovoru se to mora izričito navesti, jer u protivnom smatra se da je data neisključiva licenca. Davalac isključive licence ugovorom jemči da predmetnu licencu daje isključivo sticaocu licence. To jemstvo znači da se sticaocu garantuje daje on jedini korist licence koja je predmet ugovora. Davalac licence može dati licencu za iskorišćavanje istog predmeta neograničenom broju sticalaca, ali to ne može biti isključiva licenca. U tom slučaju radi se o neisključivoj licenci, odnosno prostoj licenci. Dajući neisključivu licencu, davalac nije ograničen da istu licencu da i drugim licima, pa i čak daje i sam koristi. 911

Stav 2. ovog člana ima u vidu one mogućnosti iskorišćavanja predmeta licence koje davalac licence nije preneo na primaoca licence iz razloga koje ne smetaju korišćenje prenete isključive licence, što ne znači da će davalac licence i sam koristiti prodatu isključivu licencu sa "zadržanim" ostalim mogućnostima iskorišćavanja predmeta licence. "Ostale mogućnosti iskorišćavanja" mogu se shvatiti i tako da će te mogućnosti koristiti davalac licence u cilju usavršavanja i poboljšanja predmeta licence.

Prostorno ograničenje prava iskorišćavanja (čl. 690. ZOO) Pravo iskorišćavanja predmeta licence može biti prostorno ograničeno i prostorno neograničeno. Prostorno ograničeno prava iskorišćavanja licence, po pravili, odnosi se na jednu ili više zemalja, ali ona se niže ograničiti i na deo zemlje, u zavisnosti da lije u pitanju isključiva ili neisključiva licenca. Pri tom je od značaja pravilo iz stava 1. ovog člana, bar kada se ovaj institut koristi u našoj zemlji, da prostorno ograničenje nije protivno propisima o jedinstvenom jugo slovenskom tržištu. Prostorno ograničenje prava iskorišćavanja licence vezano je za teritoriju zemlje koja je odobrila patent, iz koga proističe i pravo na iskorišćavanje licence, što znači da se ono, ako je patent priznat u našoj zemlji ne može ograničavati njen predmet za deo teritorije, naročito ako je u pitanju To pitanje je na neki način regulisano Antimonopolskim zakonom, koji i ako ne pominje licencno iskorišćavanje predmeta protivno jedinstvenom jugoslovenskom tržištu, na posredan način određuje da se zabranjuju radnje i drugi pravni poslovi, kao što su i ugovori koji dovode ili mogu dovesti do narušavanja i sprečavanja konkurencije i izazivanja poremećaja na jedinstvenom tržištu, odnosno kojim se može naneti šteta potrošaču. Kod međunarodnih ugovora o licenci često postoji određeni broj odredaba koje davalac licence ograničava pravo slobodnog korišćenja licenci primaocu licence. To ograničenje ima karakter restriktivnih klauzula koje se primenjuje naročito kod neisključivih licenci, odnosno kod zemalja u tranziciji, i to ne samo u pogledu određivanja prostora na kome će se koristiti licenca, već i u pogledu obima proizvodnje, nabavke opreme vezane za upotrebu dobijene licence, cene i slično. Davalac licence, koje je strano lice, daje pravo na iskorišćavanje licence kako u oblasti proizvodnje, tako i u oblasti prodaje proizvoda. Naročito je razvijen ovaj drugi vid licence, posebno u oblasti prodaje putničkih i drugih vozila. Postoji i tzv. prinudna licenca, koja prema članu 63. Zakona o patentima - ako nosilac patenta odbije da drugim licima ustupi pravo na ekonomsko iskorišćavanje zaštićenog pronalaska, ili im postavlja neopravdane uslove za takvo ustupanje, organ nadležan za poslove iz oblasti u kojoj pronalazak treba da se primeni može, posle razmatranja svakog pojedinačnog slučaja, dati prinudnu licencu, na zahtev zainteresovanog lica, pod uslovima navedenim u tom i narednim članovima pom. zakona. Inače, Prinudna licenca odobriće se prevashodno za snabdevanje domaćeg tržišta. Prinudna licenca može da se ukine ako i kada okolnosti koje su do nje dovele prestanu da postoje i ako je malo verovatno da će se ponovo javiti. Na obrazložen zahtev, nadležni organ iz člana 63. stav 1. ovog zakona preispitaće dalje postojanje tih okolnosti. Ako ugovorom o licenci nije prostorno ograničeno pravo iskorišćavanja predmeta licence, smatra se da je licenca prostorno neograničena. Prostorno ograničenja prava iskorišćavanja predmeta licence se ne odnosi na priznato patentno pravo, odnosno na neko pravo iz oblasti industrijske svojine u našoj zemlji. Ono, ako je ugovoreno, važi za ćelu teritoriju naše države, uz uslov da nije protivno propisima o jedinstvenom jugoslovenskom tržištu, saglasno Antimonopolskom zakonu.

OBAVEZA DAVANJA LICENCE Predaja predmeta licence (čl. 691. ZOO) Zaključenjem ugovora o licenci, davalac licence je dužan da sticaocu licence u određenom roku preda predmet licence. Pored predaje predmeta licence, davalac licence je dužan da sticaocu preda i tehničku dokumentaciju za praktičnu primenu predmeta licence. To je i cilj ugovora o licenci - da davalac licence preda sticaocu licence ne samo premet licence, već i sve ono što koristi za upotrebu predmeta licence, odnosno dokumentaciju na osnovu koje se koristi predmet licence. Ako davalac licence ne preda sticaocu licence potrebnu dokumentaciju, ugovor nije perfektan, odnosno on je nepotpun, odnosno neostvariv, jer ako sticalac licence ne poseduje dokumentaciju na osnovu koje će koristiti predmet licence smatra se da ugovor i ne postoji, jer je predmet ugovora nepotpun, neostvarljiv, pa se kao takav može raskinuti. Pod dokumentacijom, koja je potrebna da se praktično primeni predmet licence, obično se smatraju: skica predmeta licence, zatim uputstvo, odnosno način korišćenja licence, pomoć koju davalac licence treba da pruži primaocu licence u vezi obuke lica za korišćenje predmeta licence, kao i druga obaveštenja koja su nužna za pravilno korišćenje licence. Ta obaveza davaoca licence propisana je i u članu 692. ovog zakona. 912

Davanje uputstva i obaveštcnja (čl. 692. ZOO) Zaključenjem ugovora o licenci, kojim davalac licence ustupa u celini ili delimično prava iskorišćavanja iz oblasti industrijske svojine, davalac licence je dužan da sticaocu daje sva uputstva i obaveštenja koja su potrebna za uspešno iskorišćavanje predmeta licence. U prethodnom članu propisano pravilo, odnosno obaveza davaoca licence da preda sticaocu licence "i tehničku dokumentaciju potrebnu za praktičnu primenu predmeta licence". Odredbama ovog člana propisano je i pravilo daje davalac licence dužan da primaocu licence daje i sva uputstva i obaveštenja koja su potrebna za uspešno iskorišćavanje predmeta licence. Uputstva i obaveštenja o kojima je reč u ovom članu, mogu biti napisana i u samom ugovoru o licenci, zbog čega se kod nekih ugovora primećuje da imaju veliki broj odredaba, a one se uglavnom odnose na način korišćenja predmeta licence. U drugim, pak, slučajevima, uputstva i obaveštenja za pravilnu upotrebu predmeta licence daju se kao aneks ugovoru, što se u samom ugovoru o licenci mora i konstatovati. Uputstva i obaveštenja mogu biti data i neposrednim uvođenjem u posao povodom početka korišćenja licence. U tom slučaju, u ugovoru o licenci davalac licence se obavezuje ili da kod sebe, na određeno vreme, primi na obuku određeni broj radnika, koje će za posao iz predmeta licence da obuči, kada se ugovara i ko će snositi troškove te obuke, smeštaja tih radnika i drugo, ali se može ugovoriti i da sam davalac licence na osnovu zaključenog ugovora za određeno vreme pošalje jedan broj svojih radnika, stručnjaka, pa i samog tvorca patenta, da neposrednim pokazivanjem uvede u posao primaoca licence. Ugovorom o licenci može se ugovoriti i da davalac licence povremeno koristi pravo nadzora korišćenja predmeta licence, ili po pozivu primaoca licence ovome pruži dodatna obaveštenja, odnosno uputstva za što bolji i sigurniji rad predmeta licence.

Obaveza garantovanja (čl. 693. ZOO) Zaključenjem ugovora o licenci davalac garantuje sticaocu licence tehničku izvodljivost i tehničku upotrebljivost predmeta licence. Garancija se primenjuje kod raznih ugovora, pa i kod ugovora o licenci. U ovom članu nije propisano koliko dugo traje garancija po ugovoru o licenci, ali po prirodi stvari ona kod ovog ugovora traje sve dok traje i pravo iskorišćavanja predmeta licence. Garancijom predstavlja potvrdu davaoca garancije po ugovoru o licenci da će predmet koji je predmet tog ugovora funkcionisati onako zbog čega je ugovor i zaključen. Dakle, zaključenjem ugovora o licenci, primalac licence je upoznat sa načinom rada, odnosno korišćenja licencnog predmeta, a to se može proveriti i na drugi pogodan način, kao stoje proba licencnog predmeta, ili dokumentacija u vezi ispitivanja tržišta, naročito kod licenci za proizvodnju i prodaju proizvoda. Odredbe ovog člana imaju u vidu garanciju koja se odnosi na tehničku izvodljivost i tehničku upotrebljivost predmeta licence. Tehnička izvodljivost se odnosi na mogućnosti predmeta licence da može da ostvari one zadatke zbog kojih se ustupa, tj. da ona opravdava svoju svrhu zbog koje je stvorena, ili da ono stoje njena karakteristika opravdava njenu korisnost, odnosno da proizvede određenu robu ili opremu Tehnička upotrebljivost upućuje na zaključak daje u pitanju predmet koji svojom celokupnom konstrukcijom, svim delovima od koje je predmet licence sastavljen, tehnički funkcioniše po nameni koju taj premet ima. U stvari, upotrebljivost je zasnovana na tehničkoj dokumentaciji, koja obezbeđuje normalnu upotrebljivost predmeta licence. To su uputstva za upotrebu, sastavljena na osnovu tehničke upotrebljivosti predmeta licence, zatim šeme predmeta ili opreme, i t. d. Davalac garancije mora garantovati da predmet licence nije škodljiv kod upotrebe, odnosno da nije sastavljen od nekih elemenata koji ne mogu biti u pravnom prometu, odnosno koji su prinudnim propisima zabranjeni. Tako, na primer, ako bi proizvodnja azbestnih pločica za oblaganje zidova stanova bila licencni predmet, a uočeno je da pločice izrađene od tog materijala stvaraju neželjene zdravstvene pojave, takav predmet ne bi mogao biti predmet ugovora o licenci, naročito ako je licencni predmet izrađen samo za tu vrstu proizvodnje, odnosno tehnologiju izrade tih pločica. Davalac garancije može garantovati i za rentabilitet proizvoda koji stvara predmet licence, ali ta garancija i ne mora da postoji ako je ugovorom o licenci označena i ta karakteristika predmeta licence. Dakle, davalac licence može garantovati samo za onaj rentabilitet proizvodnje koji je utvrđen određenim predmetom licence. Tako, na primer, u ugovoru licenci koji se odnosi na predmet licence za proizvodnju specijalnih cigareta, može biti predviđeno da davalac licence garantuje da će predmet licence proizvoditi određeni tip cigareta u određenoj količini i za određeno vreme, pa ako se to ne postigne i uz pomoć davaoca licence, postoji osnov da primalac licence raskine ugovor o licenci. 913

Jemstvo (cl. 694. ZOO) Davalac licence jemči primaocu licence po dva osnova. Prvi jemstvo se odnosi na njegovo pravo da njemu pripada pravo iskorišćavanja, zatim da na njemu nema tereta i da nije ograničeno u korist trećeg lica. Ovo jemstvo davalac licence dokazuje patentnom ispravom koja glasi na njegovo ime i na predmet licence. U stvari, pravo iskorišćavanja davalac licence stiče kada nadležni organ, na osnovu sprovedenog postupka suštinskog ispitivanja prijave patenta, utvrdi da su ispunjeni svi uslovi za priznanje patenta predviđeni zakonom, donosi rešenje o priznanju patenta prema konačnom tekstu patentnih zahteva koji je dostavljen na saglasnost. Prama Zakonu o patentima, propisani podaci o priznatom patentu upisuju se u Registar patenata. Nosiocu patenta izdaje se isprava o priznatom pravu, propisane sadržine. Propisani podaci o priznatom patentu objavljuju se u prvom narednom broju službenog glasila koji izdaje nadležni organ, računajući od datuma donošenja rešenja o priznanju patenta. Rešenje o priznanju patenta ima pravno dejstvo od datuma objave priznatog prava. Imajući u vidu validnost isprave koju davalac licence dobij a od patentne ustanove, nije teško utvrditi da se tom ispravom, odnosno rešenjem jemči da davalac licence jedno ima pravo iskorišćavanja predmeta licence, da na njemu nema tereta i da nije ograničeno u korist trećeg luča. U vezi tereta i ograničenja prava, o kojima je reč u prvom stavu ovog člana, svako može, ko ima pravni interes, da ih proveri u Registru patentne ustanove. Drugo jemstvo se odnosi na jemstvo koje davalac licence daje u samom ugovoru o licenci, a naime da pravo iskorišćavanja predmeta licence nije ustupio drugome, ni potpuno ni delimično. Ovo jemstvo je od značaja za primaoca licence, jer je siguran da će samo on biti korisnik prava predmeta licence i da će na taj način ostvariti svrhu zbog koje zaključuje ugovor o licenci. Stav drugi ovog člana odnosi se samo na isključivu licencu, po kojoj primalac licence stiče isključivo pravo iskorišćavanja licence koja je predmet ugovora o licenci. Za onu drugu vrstu licence, kao stoje neisključiva (prosta) licenca, koju davalac licence može ustupati i većem broju lica, odredbe ovog člana ne govore, što je i logično jer sama vrsta licence upućuje na zaključak da takvo jemstvo ne može biti. Stavom 3. ovog člana propisana je obaveza davaoca licence da čuva i brani pravo ustupljeno sticaocu licence od svih zahteva trećih lica. Nosilac patenta ili sticalac isključive licence imaju pravo na tužbu protiv svakog lica koje povredi njihovo pravo neovlašćenim preduzimanjem bilo koje radnje Nosilac patenta ima isključivo pravo, pored ostalog, da stavlja u promet predmet pronalaska zaštićen patentom. Zbog toga se u ovom slučaju mogu primeniti i odredbe o pravnim nedostacima iz čl. 508. i dr. ovog zakona, odnosno o zaštiti prava iskorišćavanja predmeta licence od strane sticaoca licence, mada je ta materija uređena i Zakonom o patentima.

Obaveza davaoca isključive licence (čl. 695. ZOO) Odredbama ovog člana se potvrđuje značenje izraza "isključive licence", a naime da kod zaključenja ugovora o licenci, ako je u pitanju davanje isključive licence, predmet licencu ne može da iskorišćava ni u kom vidu ne samo drugo lice već ni davalac licence. I ne samo to. Davalac licence kod takve vrste licence ne može da koristi ni pojedine delove predmeta licence, ako bi korišćenjem tih delova bilo ugroženo pravo primaoca licence kao jedinog koji ima pravo na isključivu licencu. Zaključujući ugovor o licenci, primalac isključive licence stiče isključivo pravo da samo on iskorišćava predmet licence. To njegovo pravo traje sve dok ne istekne vreme u kome je on imao pravo da predmet licence koristi, odnosno dok ne istekne rok važenja patenta. Inače, prostorno važenje licence se odnosi na teritoriju za koju važi izdato rešenje o priznavanju prava na patent. Ako se ugovor o licenci zaključuje po osnovu isključive licence, ona pokriva ćelu teritoriju za koju je patentno rešenje izdato i traje onoliko koliko je ugovorom o licenci određeno, a ako rok trajanja nije određen smatra se da se primenjuje do isteka roka za prava na patent. Sadržina ovog člana upućuje i na zaključak da davalac licence mora poštovati pravila o poslovnoj tajni, naročito u odnosu na partnera kome je prodato pravo iskorišćavanja predmeta licence. Radi sigurnosti da se neće nikome davati podaci u vezi zaključenog ugovora o licenci, niti iznositi ono što je bio predmet razgovora u vezi zaključenja ugovora o licenci, kao i o svemu drugom što bi moglo naškoditi interesima primaoca licence, ugovorne strane obično u samom ugovoru predvide odredbe o čuvanju poslovne tajne u vezi sa zaključenim ugovorom. Povreda tih odredaba mogla bi stvoriti štetne posledice za korisnika licence, što bi mu dalo pravo na naknadu štete.

914

OBAVEZE STICAOCA LICENCE Iskorišćavanje predmeta licence (cl. 696. ZOO) Sticalac licence ima ugovorom o licenci, pored prava korišćenja predmeta licence, i obaveze koje se odnose na način korišćenja iskorišćavanja predmeta licence. Te obaveze se odnose, pored načina korišćenja predmeta licence i na obim iskorišćavanja, kao i na granice iskorišćavanja predmeta licence. Naravno, sve to u zavisnosti o kojoj se licenci radi, tj. da li o isključivoj ili neisključivoj licenci. Po pravilu, isključiva licenca, po kojoj sticalac licence siče isključivo pravo korišćenja licence, ne bi trebalo da čini bilo kakva ograničenja primaocu licence da istu koristi na način i u obimu kako to njemu najviše odgovara, jer isključivost pretpostavlja postojanje tog prava. Nešto je drukčija situacija ako je u pitanju neisključiva licenca, kada davalac licence, pored toga što i sam može koristiti predmet licence, može je davati na korišćenje i drugim licima, prema tome kako on smatra da bi svako od njih mogao da koristi predmet licence, a da se ne ugroze njegova prava po tom osnovu. Prema Zakonu o patentima, nosilac prava iskorišćavanja patenta ima pravo na građansko - pravnu zaštitu, odnosno pravo na tužbu protiv svakog lica koje povredi njihovo pravo neovlašćenim preduzimanj em. Naime, na zahtev tužioca, koji učini verovatnim da je njegovo pravo povređeno ili da će biti povređeno, sud može, po pravnosnažnosti presude, odrediti privremenu meru: 1) oduzimanja, odnosno isključenja iz prometa proizvoda nastalih ili stečenih povredom patenta; 2) oduzimanja, odnosno isključenja iz prometa predmeta (pribor, alat) pretežno upotrebljenih u stvara nju proizvoda kojima se povređuje patent; 3) zabrane nastavljanja započetih radnji kojima se povređuje patent. Pored toga, nosilac prava korišćenja ima pravo i na naknadu štete ako se utvrdi daje sticalac licence istu koristio protivno ugovoru. U tom slučaju on bi odgovarao kao svako drugi koji bi na nedozvoljeni način koristio pravo iskorišćavanja patenta.

Korišćenje naknadnih usavršavanja (cl. 697. ZOO) Prema sadržaju odredbe ovog Člana, sticalac licence nije ovlašćen da iskorišćava naknadna usavršavanja predmeta licence, osim ako zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno. Pri tom se misli na ona usavršavanja koja je postigao sticalac licence korišćenjem, odnosno upotrebom predmeta licence. Logično je da sticalac licence dužom upotrebom predmeta licence može da pronađe savršenija sredstva za bolju i ekonomičniju upotrebu predmeta licence. Međutim, on taj pronalazak ne može ugraditi u predmet licence bez odobrenja davaoca prava iskorišćavanja licence, odnosno izmene ugovora, ili ako to zakon dopušta. Pravo na usavršavanje licence ima davalac tog prava, tj. autor, ako je i za taj deo dobio patentnu ispravu. Prema Zakonu o patentima, ako podnosilac prijave patenta, odnosno nosilac patenta dopuni ili usavrši pronalazak koji je predmet osnovne prijave ili osnovnog patenta, za izvršenu dopunu, odnosno usavršavanje, može podneti dopunsku prijavu. Usavršavanje predmeta licence od strane sticaoca licence može samo poslužiti davaocu prava licence da svoj patent usavrši dopunskim patentom, a kasnije, posle njegovog priznanja, može biti predmet posebnog, odnosno dopunskog ugovora o licenci. Zakonom o patentima se može dati prinudna licenca ako je korišćenje zaštićenog pronalaska neophodno zbog nacionalne ili druge izuzetne potrebe (zaštita zdravlja i ishrana stanovništva, zaštita javnog interesa u oblastima od vitalnog značaja za društveno-ekonomski i tehnološki razvoj) ili je zaštićeni pronalazak korišćen na način koji je, od strane nadležnog organa države članice, utvrđen kao protivan načelu slobode konkurencije. Naravno, ovo pod uslovom ako je patent priznat, odnosno upisan u Registar ustanove, a nosilac tog prava ne želi da ga drugi koristi, pa ni on sam. No, i u tom slučaju sticalac licence nije ovlašćen da iskorišćava naknadna usavršavanja predmeta licence, osim ako je nosilac prava iskorišćavanja i taj dopunski deo patentirao, a nadležni organ odobrio da se i on može koristiti po osnovu davanja prinudne licence. v

Čuvanje predmeta licence u tajnosti (cl. 698. ZOO) Licenca se može dati i ako je predmet licence nepatentirani izum ili tajno tehničko znanje i iskustvo. Predmet pronalaska može biti proizvod, kao na primer uređaj, supstanca, kompozicija, biološki materijal) ili postupak. On može biti zaštićen patentom, ali i ne mora. To može biti i tehničko znanje i iskustvo nazvano "knowhaw - u", model, uzorak ili žig, koje se, po pravilu, ne patentiraju. Kod tih licencnih prava osnovno je da predmet licence poseduje određeni kvalitet, koji ne može svako da postigne u određenoj oblasti privrednog poslovanja, ali ne samo poslovanja već i drugih kvaliteta (organizacija poslovanja i drugo) koji određenom tehnologijom daju veće rezultate od uobičajenih. 915

U tim slučajevima, s obzirom da se pronalazak ili tajno tehničko znanje i iskustvo ne patentiraju, ugovorom o licenci se utvrđuje tajnost predmeta licence, i to ne samo od lica koja su ugovor potpisala već i svih onih koji takav pronalazak, odnosno iskustvo koriste. Čuvanje tajnosti predmeta licence u smislu odredaba ovog člana, traje do isteka vremena na koje je ugovor o licenci zaključen. Ali ako se i pored obaveze čuvanja tajne povredi pravo tajnosti, ugovor o licenci prestaje, a strana koja je odgovorna za povredu prava tajnosti dužna je da drugoj strani naknadi štetu. Treba imati u vidu daje i odredbama Zakona o preduzećima (čl. 90. i 91.) propisano da poslovnu tajnu predstavljaju isprave i podaci utvrđeni odlukom uprave preduzeća čije bi saopštavanje neovlašćenom licu bilo protivno poslovanju preduzeća i štetilo bi njegovim interesima. Pored toga, propisano je da se isprave i podaci koji su poslovna tajna preduzeća obavezna da čuvaju i lica izvan preduzeća ako su znali ili su, s obzirom na prirodu tih isprava i podataka, morala znati da su poslovna tajna. Preduzeće može biti kažnjeno za prekršaj, kao i odgovorni subjekt u njemu, ako odlukom uprave ne utvrde isprave i podatke koji se smatraju poslovnom tajnom ili ne utvrde način čuvanja isprava i podataka. Pored toga, sticalac licence, a i davalac licence, imaju pravo na naknadu štete ako se utvrdi daje neko od njih odgovoran za otkrivanje poslovne tajne.

Kvalitet (čl. 699. ZOO) Odredba ovog člana ima u vidu obavezu sticaoca licence, kome je pored ugovora o licenci koja se odnosi na proizvodnju, ustupljena i licenca za upotrebu žiga, da na svojim proizvodima koji su u prometu može stavljati žig davaoca licence - ako je kvalitet isti kao stoje kvalitet robe koju proizvodi davalac licence. U ovom slučaju radi se i nepotpunoj licenci, po kojoj i davalac licence proizvodi istu robu koju će na osnovu prenete licence proizvoditi i primalac licence. Upotrebom reci "može", upućuje na zaključak da primalac licence na svojim proizvodima može, ali ne mora, da stavlja i žig davaoca licence. Međutim, s obzirom na sadržinu odredbe stava 1. ovog člana, proizilazi da davalac licence sa primaocem licence može da zaključi i licencu za upotrebu žiga, u kom slučaju se tim ugovorom predviđa obaveza primaoca licence da na svojim proizvodima stavlja i žig davaoca licence, ali samo pod uslovom ako je njen kvalitet isti kao stoje kvalitet robe koju proizvodi davalac licence. U stvari, davalac prava iskorišćavanja licence i primalac licence mogu sva ta pitanja da regulišu jednim ugovorom, odnosno ugovorom kojim se ustupa licenca zbog proizvodnje. Inače, žig služi za raspoznavanje proizvoda jednog proizvođača. Njegova svrha je da garantuje daje žigom označeni proizvod porekla određenog proizvođača i da se spreči pometnja na tržištu istih ili sličnih proizvoda raznih proizvođača. Proizvođač koji ima zaštićeni žig, osnovano može zahtevati da sud drugom proizvođaču zabrani upotrebu sličnog znaka za obeležavanje svog proizvoda. Da bi se nosiocu prava na žig dala građansko pravna zaštita, ne traži se daje povreda toga prava učinjena namerno; dovoljna je činjenica daje tuđi zaštićeni žig bespravno upotrebljen u privrednom prometu. Davanjem prava iskorišćavanja zaštićenog žiga ustupioca licence, obezbeđuje se kvalitet robe koju on prodaje na tržištu, tj. onaj standard koji je prezentirao tržištu i za čiji kvalitet on odgovara. Ako bi sticalac licence plasirao svoju robu na tržištu po proizvodnoj licenci davaoca licence, koja ne bi odgovarala kvalitetu njegove robe, a na toj robi bi bio žig davaoca licence, došlo bi do povrede ugovorne obaveze o ustupljenoj licenci za upotrebu žiga, a samim tim i licenca za ustupljenu proizvodnju. Međutim, do povrede ugovora o ustupanju licence za upotrebu žiga došlo bi i u slučaju ako bi sticalac licence, sa žigom davaoca licence prodavao kvalitetniju robu od robe ustupioca licence. Stav 2. ovog člana ima u vidu ništavost pravnog posla ako bi navedenim licencama, posebno licencom za upotrebu žiga bilo ugovoreno daje primalac licence slobodan da na svojim proizvodima, bez obzira na kvalitet tih proizvoda, stavlja žig davaoca licence.

Obeležavanjefčl. 700. ZOO) Prodavač robe, u ovom slučaju sticalac licence, dužan je da robu obeleži oznakom o proizvodnji po licenci. Obeležavanjem robe sa podacima koje prodavač daje vrši se, obično, na ambalaži koja predstavlja omot u kome se roba otprema, ili u nekoj drugoj formi, kao stoje nalepnica ili neki zalepljeni prospekt. Obeležavanje koje ima u vidu odredba ovog člana, ima za cilj da obavesti potrošača o sadržini robe, što u trgovinskoj terminologiji predstavlja deklarisanje robe. Na tom obaveštenju mora da stoji o kom proizvodu se radi, zatim naziv tog proizvoda sa nekim njenim karakteristikama, kao i znak proizvođača, a kod ugovora o licenci koja se odnosi na licencu za proizvodnju i ime davaoca licence po čijoj je licenci izrađen proizvod. Ako je 916

uz licencu za proizvodnju zaključen i ugovor za upotrebu žiga, sticalac licence je dužan da na robi koju prodaje stavi i žig ustupioca licence, kojim se garantuje da roba sa takvim žigom ima isti onaj kvalitet kao i kvalitet robe koju proizvodi davalac licence. Obeležavajući određenom oznakom i žigom robu koja je izložena prodaje, postiže se komercijalni cilj, jer potrošač koji se pouzda u podatke na omotu robe siguran je da roba koju kupuje ima sve one karakteristike koje su na tom omotu navedene. Pored toga, obezbeđuje se i zaštitna funkcija proizvođača, jer se takvim obeležjem legitimiše proizvođač koji je proizveo tu robu, a putem žiga koji je predmet licence iskazuje se i nosilac prava iskorišćavanja, odnosno patenta, na osnovu koga je roba izrađena. Obeležavanje robe mora biti jasno i nedvosmisleno, jer se potrošači mogu dovesti u zabludu o kvalitetu kupljene robe, naročito ako je u pitanju kakav prehrambeni proizvod. U međunarodnom prevozu, obeležavanje robe za prevoz se mora izvršiti na način da se istaknu glavne karakteristike robe i druga njena obeležja, kako bi se sa sigurnošću, a na osnovu prevoznih isprava, utvrdilo o kojoj robi je reč i kojoj se otpremnoj stanici upućuje, a posebno navođenje adrese lica kome se roba ima predati.

Naknada (čl. 701. ZOO) Osnovni element ugovora o licencije, pored ostalog, i da sticalac licence plati određenu naknadu davaocu licence za ustupljeno, u celini ili delimično, pravo iskorišćavanja pronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, uzorka ili modela. Sadržina ovog člana upućuje na zaključak daje sticalac licence dužan da isplati davaocu licence ugovorenu naknadu. Visina naknade se utvrđuje ugovorom i ona zavisi od niza elemenata koji utiču da ona bude veća ili manja. Ako je u pitanju neki tehnički i privredni objekata velikog značaja, ili bi se sporije gradio da licence nije bilo, ako se upotrebom licence očekivao visoku fmansijski efekat i ako bi položaj primaoca licence na tržištu ojačao prijemom i upotrebom licence, visina naknade bi se u ugovoru odredila prema tim i drugim važnim elementima koji imaju uticaja da naknada bude visoka ili niža. Visina naknade se može odrediti u jednom iznosu, ili u zavisnosti od uspeha primene licence prema ostvarenom uspehu u određenim periodima. Ugovorena naknada se može plaćati u ratama, u zavisnosti od visine naknade koju upotrebom licence ostvaruje na tržištu sticalac licence. Ako je u ugovoru o licenci određeno da visina naknade zavisi od obima izvršenog posla korišćenjem licence, onda se visina naknade može ugovoriti prema obimu postignutog uspeha, utvrđujući visinu naknade nekim odgovarajućim procentom ili paušalom. Ako naknada zavisi od obima iskorišćavanja licence, onda je sticalac licence dužan da podnese davaocu licence izveštaj o obimu iskorišćavanja licence i obračunati mu naknadu svake godine, ako ugovorom nije određen neki drugi kraći rok. U teoriji u vezi naknade za korišćenje licencnih prava postoji shvatanje da obaveza plaćanja naknade ne postoji u slučajevima ako je licenca ugovorena bez naknade, odnosno da se davanje prava iskorišćavanja licence vrši bez naknade ako stranke tako ugovore. To shvatanje može biti prihvaćeno ako davalac licence za to ima poseban interes, a naime ako davalac licence očekuje od svog partnera kome je ustupio licencu da će se ovaj razviti, odnosno proširiti proizvodnju, da bi kasnije sa njim sarađivao po osnovu poslovno - tehničke i druge saradnje i ostvarivao druge koristi. Po drugom shvatanju takav ugovor i nije ugovor jer ne sadrži bitan elemenat - cenu, odnosno naknadu. Međutim, bez obzira na tu stvarnost, ugovor o ustupanju prava korišćenja licence je uvek ugovor o licenci, jer i samo očekivanje koristi koje davalac licence ukazuje da postoje neki elementi teretnog ugovora, posebno ako se ta očekivana korist navede u takvom ugovoru. U slučaju prinudne licence nosilac te licence dužan je da nosiocu patenta plaća naknadu koju sporazumno odrede obe strane. Ako nema sporazuma o visini i načinu plaćanja naknade, naknadu određuje nadležni sud, imajući u vidu okolnosti svakog pojedinačnog slučaja i ekonomsku vrednost prinudne licence.

Podnošenje izveštaja (čl. 702. ZOO) Ugovorom o licenci može se utvrditi naknada za korišćenje licence na različite načine, u zavisnosti od toga koliki je obim proizvodnje, odnosno kolika je korist od proizvodnje po preuzetoj licenci, zatim da li se korišćenje određuje za duže ili kraće vreme, da da li se obračunava po komadu izrađenog proizvoda ili izvršene usluge, i t. d. Odredbe ovog člana imaju u vidu da se naknada za korišćenje licence može platiti po obračunskim periodima, godišnje ili za neki kraći period, u zavisnosti od obima proizvodnje ili nekih drugih elemenata koji ukazuju daje takav način obračuna najpravičniji. 917

Međutim, to ne mora biti pravilo u svakom slučaju, jer ugovorne strane mogu ugovoriti i drukčiji sistem plaćanja, kao na primer mesečno, tromesečno, polugodišnje, i sve to možda u paušalnim iznosima, da bi se po isteku ugovorenog roka mogao izvršiti i konačni obračun - ako je naknada određena prema vrednosti proizvedene robe ili pružene usluge. Naravno, pravo na korišćenje licence može biti isplaćena i jednokratnom iznosu, ili u više rata, ako je naknada ugovorom određena u jednom iznosu. Ako se naknada određuje u zavisnosti iskorišćavanja predmeta licence, kako je predviđeno odredbama ovog člana, sticalac licence je dužan da podnosi davaocu licence izveštaj o njegovom iskorišćavanju i, u tom slučaju, obračunavati mu naknadu svake godine, ako ugovorom nije drukčije određeno. Ovaj sistem obračuna se retko koristi u praksi, ali daje mogućnost strankama da ga imaju u vidu ako ne ugovore drukčiji sistem obračuna, odnosno plaćanje naknade.

Izmena ugovorene naknade (čl. 703. ZOO) Ovaj član ima osnova i u odredbama člana 15. ovog zakona, koji propisuje načelo jednake vrednosti davanja, koji u stavu 2. posebno naglašava da se zakonom određuje u kojim slučajevi narušavanje toga načina povlači pravne posledice. I odredbe člana 139. ovog zakona propisuju pravilo da ako je između obaveza ugovornih strana u vreme zaključenja ugovora očigledna nesrazmera, da oštećena strana može zahtevati poništenje ugovora ako za pravu vrednost tada nije znala, niti je morala znati. Odredbe ovog člana imaju u vidu, pre svega, načelo izraženo u članu 15. ovog zakona, jer polaze od toga daje očigledna nesrazmera u odnosu na prihod koji sticalac licence ima od iskorišćavanja predmeta licence, nastala u toku iskorišćavanja predmeta licence, a ne u vreme zaključenja ugovora. Čini se da se pravilo iz ovog člana (703. ZOO) ne odnosi na slučaj ako je naknada isplaćena u jednokratnom iznosu, jer stranke u vreme zaključenja ugovora nisu bile u zabludi u pogledu vrednosti naknade za iskorišćavanje licence. Ovo bi se pravdalo i činjenicom daje sticalac licence mogao da koristi predmet licence pod najpovoljnijim uslovima, u vreme kada je mogao da ugovorenom licencom ostvari najbolje rezultate, sa njenim potpunim iskorišćavanjem, odnosno boljim plasiranjem proizvoda, uz upotrebu korišćenja najbolje reklame za proizvod koji prodaje. U ostalim slučajevima, tj. u slučajevima kada se naknada za licencu plaća paušalno ili u zavisnosti od obima iskorišćavanja, odnosno kada se može oceniti da li sticalac licence ostvaruje veći prihod od onog koji je bio predmet razgovora, na osnovu koga je određena i visina naknade prilikom zaključenja ugovora, ugovor se može izmeniti u pogledu visine naknade, imajući u vidu pravilo iz osnovnog načela navedenog u članu 15. ovog zakona, da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Naime, ne može se dozvoliti, odnosno nije pravično da sticalac licence ostvaruje nesrazmernu korist iskorišćavanjem prava predmeta licence, a da davaocu licence prima naknadu koja nije u skladu sa rezultatima koje daje ugovorena licenca. Imajući to u vidu, a na osnovu izveštaja koje je sticalac licence dužan da daje davaocu licence, u smislu odredaba člana 702. ovog zakona, davalac licence može tražiti da se izmeni ugovorna naknada i odrede novi parametri za određivanje naknade koju je primalac= licence dužan da daje davaocu licence. Taj svoj zahtev davalac licence može ostvariti i sudskim putem ako primalac licence dobrovoljno ne pristane da se izmeni visina naknade za korišćenje ugovorene licence.

PODLICENCA Kad se može dati (čl. 704. ZOO) Podlicenca je pojam za ugovor kojim sticalac licence ustupa pravo iskorišćavanja predmeta licence trećem licu. Ugovor o podlicenci zaključuje sticalac licence sa trećim licem, pod uslovima iz ovog člana. Pravo na zaključenje ugovora o podlicenci sticalac licence stiče na osnovu ugovora o licenci, kojim mu se dozvoljava, u slučaju potrebe, da isključivu licencu, u celini ili delimično, ustupi trećem licu. Isto tako, ugovorom o licenci može se predvideti da sticalac prava na licencu nema pravo da licencu ustupa trećem licu, ali se u stavu drugom ovog stava to ustupanje, odnosno zabrana ustupanja ne vezuje za isključivu licencu, već za licencu uopšte. Kakva je razlika između sadržine stava 1. i sadržine stava 2. ovog člana, osim ako se isključiva licenca može uvek ustupiti drugom, dok se kod druge vrste licence, tj. neisključive (proste), to pitanje uređuje tako što se ugovorom o licenci može predvideti da sticalac licence ne može dati drugome podlicenca, ili mu je ne može dati bez dozvole davaoca licence. 918

Dakle, navedeno pitanje reguliše se ugovorom o licenci. Tim ugovorom se može predvideti da primalac licence može drugome da da licencu, ali se može predvideti i suprotno tome, a naime da licencu ne može da da trećem licu. Međutim, stav drugi ovog člana predviđa mogućnost da sticalac licence može da da trećem licu podlicencu, ali samo ako to dozvoli davalac licence. Ako bi primalac licence dao podlicencu trećem licu bez ovlašćenja davaoca licence, dakle i pored zabrane predviđene u ugovoru, ili mu je da bez prethodne dozvole davaoca licence, ovaj ima pravo da raskine ugovor o licenci i da od primaoca licence traži naknadu štete zbog postupanja protivno ugovoru, odnosno zakonu. Ako bi primalac licence zaključio ugovor o podlicenci sa trećim licem, a na osnovu ovlašćenja iz ugovora o licenci ili uz dozvolu davaoca licence, nastao bi pravni odnos samo između primaoca licence i primaoca podlicence, odnosno trećeg lica. Pravo davaoca licence u ovom odnosu moglo bi se odnositi samo u pogledu potraživanja koje ima prema primaocu licence, koji mu nije isplatio dospelu naknadu, kada može od lica koje ima podlicencu da traži da mu ovaj isplati naknadu koju mu duguje primalac licence.

Kad davalac može odbiti dozvolu (čl. 705. ZOO) Podlicenca se, po pravilu, ugovara kod neisključive (proste) licence, kada sticalac takve licence, na osnovu ugovora sa davaocem licence, ima ovlašćenje da može da zaključi ugovor o podlicenci ili kada dobije dozvolu davaoca licence da može da zaključi ugovor o podlicenci. Međutim, ako davalac licence u ugovoru o licenci zabrani sticaocu licence da može da zaključi ugovor o podlicenci, a kasnije i odbije sticaoca licence da mu dozvoli da zaključi ugovor o podlicenci, on za'to mora imati ozbiljne razloge. U protivnom, sticalac licence i protiv protivljenja davaoca licence, ako ovaj nema ozbiljne razloge za zabranu ugovaranja podlicence, može da zaključi ugovor sa trećim licem o podlicenci, s tim da trpi posledice otkaza ugovora o licenci zbog nedozvoljene podlicence, u smislu člana 706. ovog zakona. Ozbiljni razlozi ne mogu biti protivni postojanju ekonomskih interesa za iskorišćavanje zaštićenog pronalaska, ako to ne želi da postigne davalac licence, ni postavljanje neopravdanih uslove od strane davaoca licence za ustupanje patenta putem podlicence. Zbog toga, sticalac licence može sporni odnos da resi putem suda, te da na osnovu odluke suda zaključi ugovor sa trećim licem o podlicenci. Ozbiljni razlozi ne mogu biti oni ako nosilac patenta, sam ili preko drugog lica, ne koristi ili nedovoljno koristi zaštićeni pronalazak, ili ako bez korišćenja tog pronalaska, u celini ili delimično, nije moguće ekonomsko iskorišćavanje drugog pronalaska koji je kasnije zaštićen na ime drugog lica. Teškoću predstavlja činjenica da odredbe ovog člana nisu ni jednom reci ukazale na bilo koji primer "ozbiljnih razloga" zbog kojih davalac licence može, odnosno ne mora da da odobrenje za zaključenje ugovora o podlicenci. To je ostavljeno da se resi kao faktičko pitanje, ako ne saglasnošću davaoca licence i sticaoca licence, a ono sigurno odlukom suda po zahtevu sticaoca licence. Naravno, u slučaju nespornog ugovora o podlicenci, sticalac licence i sticalac podlicence ne mogu koristiti licencu protivno sadržini ugovora, a davalac licence može u svako doba da vrši nadzor u pogledu pravilnog korišćenja zaštićenog patenta koji je predmet ugovora o licenci.

Otkaz zbog nedozvoljene podlicence (čl. 706. ZOO) Davalac licence može otkazati ugovor o licenci ako je sticalac licence zaključio ugovor o podlicenci, a za to nije bio ovlašćenje ugovorom, odnosno nije imao dozvolu davaoca licence. U slučaj i koji regulišu odredbe ovog člana, davalac licence može bez otkaznog roka da otkaže ugovor o licenci. Posledica takvog otkaza je da danom otkaza prestaju sva prava sticaoca licence na dalje korišćenje licence. Ukoliko bi sticalac licence postupio protivno tome, davalac licence bi imao pravo na naknadu štete za vreme od dana davanja otkaza do dana kada je sticalac licence prestao da koristi predmet licence. Otkaz o kome je reč u ovom članu mora biti dat u pismenoj formi i dostavljen sticaocu licence na siguran način. Naravno, taj otkaz nije vezan za onaj dan kada je davalac licence saznao daje sticalac licence povredio odredbe ugovora o licenci u pogledu nedozvoljenog davanja podlicence. On to može učiniti u svako doba po saznanju za navedenu okolnost, a kada otkaže ugovor pravne posledice otkaza nastaju sa danom kada je sticalac licence dobio obaveštenje davaoca licence o otkazu ugovora. Pored toga taj otkaz ne mora biti obrazložen, osim navođenja osnova za otkazivanje ugovora. U ovom slučaju ne postoji otkazni rok, jer je odredbama ovog člana propisano da se otkaz u vezi navedenog slučaja daje bez otkaznog roka. Posledice otkaza su takve da ugovor o licenci prestaje danom otkazivanja, s tim što ugovorne strane imaju obavezu da svoja uzajamna potraživanja i dugovanja rese sporazumno, a u protivnom u sporu kod nadležnog suda. 919

r*

Sticalac licence može reagovati na taj način što bi mogao tužbom da ospori razloge davaoca licenca za otkaz ugovora o licenci, a predlogom za izdavanje privremene mere sprečio bi prestanak ugovora, posebno ako je u vezi primljene licence započeo kakav posao koji bi se odrazio na fmansijsko materijalni položaj njegovog preduzeća, odnosno ako je u vezi primene stečene licence preuzeo kakve obaveze o kreditu i isporuku proizvoda koji su rezultat, odnosno predmet stečene licence.

Neposredan zahtev davaoca licence (čl. 707. ZOO) S obzirom da ugovor o podlicenci zaključuju sticalac licence i sticalac podlicence, ne stvara se bilo kakav pravni odnos između davaoca licence i sticaoca podlicence, pa ni u onom slučaju kada je davalac licence dao dozvolu za zaključenje podlicence. Ovo zbog toga što je davalac licence, koji je stekao pravo iskorišćavanja pronalaska, tehničkog znanja i iskustva (know - how), žiga, uzorka ili modela, sva svoja prava po tim osnovima regulisao ugovorom o licenci. Ipak, on se nije odrekao prava da traži naknadu za korišćenje licence, po osnovu ugovora o podlicenci, i to neposredno od primaoca podlicence, ako ovaj duguje neki iznos davaocu podlicence po osnovu ugovora o podlicenci. Dakle, ovo pravo davalac podlicence može da koristi: a) ako on ima pravo naplate nekog svog potraživanja od sticaoca licence. b) ako to njegovo pravo potiče iz ugovora o licenci, v) ako sticalac podlicence ima neko dugovanje prema sticaocu licence i g) ako to dugovanje sticaocu licence potiče iz ugovora o podlicenci. Davalac licence ostvaruje ovo pravo neposredno od primaoca podlicence, bez vođenja bilo kakvog spora radi dokazivanja okolnosti koje mu daju pravo za takvo postupanje. Naravno, davalac licence je dužan da obavesti i sticaoca licence, koji u slučaju neslaganja oko navedenog prava davaoca licence, ima pravo da zabrani primaocu podlicence da postupi po traženju davaoca licence. Takvo postupanje sticaoca licence, ako je bez osnova, može stvoriti loše posledice po sam ugovor o licenci, jer bi davalac licence imao pravo na otkaz ugovora, ako su ispunjeni uslovi iz stava 2. ovog člana.

PRESTANAK UGOVORA Protek određenog vremena (čl. 708. ZOO) Zaključenjem ugovora o licenci između davaoca licence i primaoca licence, uspostavlja se određeni odnos sa pravima i obavezama koja proističu iz instituta iskorišćavanja patenta davaoca licence. Zbog toga, ugovor o licenci može biti zaključen na određeno i na neodređeno vreme. Ako je zaključen na određeno vreme, prestaje samim protekom vremena za koji je zaključen, pa nije potrebno da bude otkazan. Prestanak ugovora istekom ugovorenog roka i otkaz ugovora su dve različite pravne kategorije. Naime, kod prestanka ugovora zbog isteka ugovorenog roka, nijedna ugovorna strana nema obaveza u vezi ispunjenja ugovora, a to je osnovno pitanje za postojanje, odnosno nepostojanje kakvog pravnog odnosa među strankama u vezi samog postojanja ugovora na dan kada je rok tom ugovoru istekao. U stvari, prestankom ugovora zbog proteka ugovorenog roka prestaje sam ugovor, ali obaveze koje su nastale u vezi tog ugovora, do prestanka a i posle prestanka ugovora, moraju se izvršiti, kao što su: plaćanje, šteta, kamata, troškovi i si. Otkaz je prekid jednog građansko-pravnog odnosa, koji nastaje voljom jedne od ugovornih strana. Ako vreme trajanja ugovora nije određeno ugovorom, onda takav ugovor prestaje otkazom druge strane, u okviru otkaznog roka koji je ugovorom predviđen, i td. U ovom slučaju odredbe ovog člana na jasan način samo ukazuju na osnovno pravilo iz obligacionih odnosa, da ugovor zaključen na određeno vreme prestaje istekom vremena na koji je zaključen. Zbog toga se postavlja pitanje da li je uopšte bilo potrebno i unositi odredbu u ovaj član koji se odnosi na otkazivanje ugovora, osim ako se ne dovodi u vezu sa odredbama člana 710. ovog zakona, o čemu će biti reci u komentaru tog člana. U vezi sa iznetim pravilom u ovom članu da ugovor o licenci prestaje samim protekom vremena na koji je zaključen, postavlja se pitanje da li se takav ugovor može otkazati i pre isteka vremena na koji je ugovor zaključen. O tome postoje različita mišljenja ali, čini se, daje pravilnije ono da se otkaz može dati i pre isteka vremena na koje je ugovor zaključen, ako ugovorna strana, u ovom slučaju više sticalac licence, po poštuje određene odredbe ugovora o licenci, kao što je na primer neblagovremeno plaćanje ugovorene naknade, loše održavanje i upotreba predmeta licence i si. 920

Prećutno obnavljanje licence (cl. 709. ZOO) Ugovor o licenci koji je zaključen na određeno vreme, kao što je u prethodnom članu rečeno, prestaje istekom vremena na koji je zaključen. Ali ako po proteku tog vremena sticalac licence produži da iskorišćava predmet licence, a davalac licence se tome ne protivi, smatra se daje zaključen nov ugovor o licenci na neodređeno vreme, pod istim uslovima kao i prethodni. Radi jasnijeg pregleda nastavka, odnosno zaključenja novog ugovora o licenci, potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi: a) daje ugovor o licenci zaključen na odrešeno vreme, b) daje tom ugovoru isteklo vreme na koje je zaključen, v) da je sticalac licence produžio da iskorišćava predmet licence, g) da se davalac licence tome nije protivio. Ispunjenjem navedenih uslova smatra se daje zaključen novi ugovor o licenci, na neodređeno vreme, pod istim uslovima kao i prethodni. Slično, ili istovetno rešenje nalazimo i kod ugovora o zakupu, gde se u članu 956. ovog zakona propisuje da "kad po protekne vreme za koje je ugovor o zakupu bio zaključen, zakupac produži da upotrebljava stvar, a zakupodavac se tome ne protivi, smatra se daje zaključen nov ugovor o zakupu neodređenog trajanja, pod istim uslovima kao i prethodni". U vezi stava 2. ovog člana, treba naglasiti daje i kod ugovora o licenci uobičajeno da neka treća lica daju u korist sticaoca licence neka obezbeđenja, kao neku vrsta jemstva da će sticalac licence uredno izvršavati svoje obavezi iz ugovora o licenci. Ako je ugovor o licenci prestao istekom vremena na koji je zaključen, bez obzira što se može smatrati daje ugovor o licenci produžen na neodređeno vreme, ako se davalac licence tome ne protivi, jemstvo trećih lica prestaje istekom vremena za koji je osnovni, prvi ugovor o licenci zaključen.

Otkaz (čl. 710. ZOO) Otkaz ugovora o licenci, čije trajanje nije određeno, više je u naravi davaoca licence, ali to ne znači da takav ugovor ne može otkazati i sticalac licence. Kod otkaza ugovora o licenci, čije trajanje nije određeno, nije sporno da se otkaz može dati u svako vreme, ali je od značaja otkazni rok koji se mora poštovati. U nekim slučajevima, kod ugovora čije trajanje nije određeno, otkazni rok iznosi mesec dana, kod drugih tri meseca, kod trećih šest i više meseci. Svaki od tih rokova mora biti ispoštovan ako se želi otkazati ugovor o licenci, što znači da otkazni rok počinje da teče od dana kada je davalac ili sticalac licence otkazao ugovor i traje do isteka tog otkaznog roka. Ako otkazni rok kod tih ugovora nije određen, on po stavu drugom ovog člana iznosi šest meseci, uz uslov da davalac licence ne može otkazati ugovor tokom prve godine njegovog važenja. Iz odredbe navedenog stava se može videti da postoji neki rok trajanja ugovora o licenci i da on iznosi godinu dana, ali samo posle prve godine njegovog važenja, te da istekom te godine davalac licence može dati otkaz sticaocu licence sa otkaznim rokom od šest meseci. Primećuje se da se po stavu prvom ovog člana daje pravo na davanje otkaza od "svake strane", što znači da se to odnosi na ugovore čije trajanje nije određeno, ali je određen otkazni rok, dakle određenje otkazni rok kada jedna ili druga strana može otkazati drugoj strani ugovor o licenci. Stav drugi reguliše slučaj ako trajanje ugovora nije određeno, ali nije određen ni otkazni rok. I u ovom slučaju se može ugovor otkazati, ali to pravo pripada samo davaocu licence, ali ne i sticaocu, štiteći ovoga rokom od godine dana od dana zaključenja ugovora o licenci, kao i rokom od šest meseci koji se odnosi na otkazni rok.

Smrt stečaj i redovna likvidacija(čl. 711. ZOO) Odredbe ovog člana predviđaju uticaj prestanka subjekta ugovora o licenci na dalju sudbinu ugovora. To može biti: a) u slučaju smrti davaoca licence, b) u slučaju smrti sticaoca licence i v) u slučaju stečaja ili redovne likvidacije sticaoca licence. U prvom slučaju, dakle ako nastupi smrt davaoca licence, licenca se nastavlja sa njegovim naslednicima, ako drukčije nije ugovoreno. Mada se to retko dešava, može se desiti slučaj da davalac licence u ugovoru o licenci predvidi da licenca, odnosno ugovor o licenci traje do dana njegove smrti, ili da posle njegove smrti to pravo pripadne jednom od njegovih naslednika, što bi predstavljalo svojevrsno zaveštanje jednog imovinskog prava. 921

U slučaju smrti sticaoca licence, licenca se nastavlja sa.njegovim naslednicima koji produžavaju njegovu delatnost. To znači da se ne dira u prava i obaveze ugovora o licenci i ako je ugovorač, odnosno sticalac licence ugovor zaključio pod uslovima koji su njemu najviše odgovarali u vreme zaključenja ugovora. Naravno, naslednici sticaoca licence ne moraju prihvatiti taj ugovor, ali ugovor o licenci može prestati na način kako je to zakonom predviđeno, kao daje sticalac licence živ. U trećem slučaju, tj. u slučaju stečaja ili redovne likvidacije sticaoca licence, davalac licence može raskinuti ugovor o licenci. U ovom članu se ne govori o sudbini ugovora o licenci ako bi došlo do kakvih statusnih promena sticaoca licence, odnosno ako bi se on pripojio drugom pravnom subjektu, ili bi se podelio na više subjekata, ali u svakom slučaju davalac licence bi zbog toga mogao da traži raskid ugovora, jer njegova volja nije više ona kada je zaključio ugovor sa jednim subjektom, koji sada više ne postoji.

922

UGOVOR O OSTAVI Pojam (čl. 712. ZOO) Ugovor o ostavi je realni ugovor po kome se ostavoprimac obavezuje da primi stvar od ostavodavea, daje čuva i da je vrati kad je ovaj bude zatražio. Ugovor o ostavi je, pre svega, konsesualni (sporazumni) ugovor, što znači da nastaje samim sporazumom stranaka o sadržini ugovora, bez obaveze da se zaključenjem takvog ugovora mora odmah i predati stvar na čuvanje, stoje karakteristika kod realnih ugovora. Međutim, u teoriji ima shvatanja da je to realan ugovor - s obzirom da se u momentu zaključenja ugovora predaje stvar na čuvanje. Ugovor o ostavi je veoma značajan u pravnom prometu robe i stvari, što se najbolje uočava kod ugovora 0 garažiranju motornih vozila, ostavljanje stvari u garderobi, a posebno kod ostave žitarica u silosima, ili voća i druge robe u hladnjačama. Kod ugovora bez tereta, obično se javljaju slučajevi čuvanje stoke, čuvanje stana i stvari u njemu, naročito kada ostavodavac duže vremena odsustvuje iz sredine u kojoj se takve stvari nalaze. Ostavodavac može dati stvar na čuvanje iako na toj stvari nije nosilac prava raspolaganja, odnosno sopstvenik stvari, ali ostavoprimac je dužan da stvar vrati njemu, osim ako sazna daje ta stvar ukradena. Treće lice, koje smatra daje nosilac prava raspolaganja, odnosno vlasnik te stvari, može tužbom zahtevati da mu ostavoprimac vrati tu stvar, u kom slučaju je ostavoprimac dužan da o tome obavesti sud u pokrenutom postupku, kao i ostavodavea o podignutoj tužbi. Predmet ostave može biti samo pokretna stvar. To znači, da pokretna stvar može biti i neka isprava kojim je utvrđeno neko imovinsko pravo ostavodavea ili nekog drugog lica (ali ne i sama prava iz takvih hartija), kao i druge lične stvari ostavodavea. Po pravilu, na čuvanje se daju telesne pokretne stvari, koje mogu biti zamenljive ili nezamenljive po svojim svojstvima. U pogledu čuvanja potrošnih stvari, od značaja je vreme čuvanja, a samim tim i određivanja roka vraćanja takvih stvari. Kod zamenljivih stvari, postoji mogućnost da se ostavodavac 1 ostavoprimac dogovore o eventualnoj potrošnji takvih stvari, i ugovore obavezu ostavoprimca da vrati istu ko ličinu stvari , iste vrste, uz pravo stranaka da ugovore da ostavoprimac naknadi potrošenu stvar u novcu ili dru goj stvari. Ugovorne strane ugovaraju i mesto i način čuvanja stvari, ali ih ostavoprimac može promeniti samo ako to zahtevaju promenjene okolnosti. U protivnom, odgovara ostavodavcu za slučaj propasti stvari ili slučajno oštećenje stvari. Vreme trajanja ostave, odnosno čuvanja stvari uređuju ugovorom same stranke. Zbog toga ostava se može ugovoriti na kraće vreme (nedelje, mesece), ali i na duže vreme (godine). Ako rok nije određen ugovorom, ostavodavac može tražiti od ostavoprimca da mu stvar datu na čuvanje vrati u primerenom roku. U protivnom, svaka stranka ima pravo na raskid ugovora o ostavi. Inače, vraćanje se vrši u mestu predaje stvari ostavoprimcu, osim ako ugovorom nije drukčije određeno. Ugovor o ostavi može biti teretni ili besteretni. Teretni je ako je ugovorena naknada za čuvanje stvari, a besteretan ako je dobročin ugovor, tj. besplatan. Ako se ostavoprimac ugovorom obavezao da besplatno čuva stvar na određeno vreme, može vratiti stvar ostavodavcu i pre isteka tog vremena, ako bi samoj stvari pretila opasnost propasti ili oštećenja, ili ako bi mu njegovo dalje čuvanje moglo prouzrokovati štetu. U tom slučaju ostavoprimac bi imao pravo samo na naknadu troškova koje je imao u vezi čuvanja stvari. Ostavoprimac nema pravo da upotrebljava stvar koja mu je poverena na čuvanje. U protivnom, ostavodavac ima pravo na odgovarajuću naknadu, ali ako je stvar u tom vremenu propala ili oštećena, ostavodavac ima pravo i na naknadu štete. Ostavoprimac ima pravo da zahteva od ostavodavea da mu naknadi troškove učinjene radi očuvanja stvari, kao i štetu koju je imao zbog ostave. Nagrada za čuvanje stvari, po pravilu, se ne određuje, odnosno ne pripada ostavoprimcu. Međutim, stranke mogu ugovoriti određenu naknadu za čuvanje stvari "ako je naknada ugovorena, ako se ostavoprimac bavi primanjem stvari na čuvanje, ili ako se naknada mogla očekivati s obzirom na okolnosti posla. • Ovim zakonom propisane su norme u vezi čuvanja stvari kod ugostitelja - ugostiteljska ostava. Pravilo je da se ugostitelj smatra ostavoprimcem u pogledu stvari koje su gosti doneli, i on odgovara za njihov nestanak ili oštećenje - najviše do iznosa utvrđenog posebnim propisom. Drugi slučaj se odnosi na poseban odnos između gosta i ugostitelja, ako je određena stvar predata ugostitelju na čuvanje. U tom slučaju ugostitelj duguje potpunu naknadu za stvar koju mu je gost predao na čuvanje. Ugostitelj je dužan da primi stvar na čuvanje koju gost donese i hoće da mu je preda na čuvanje. Ova obaveza 923

ugostitelja se isključuje ako on ne raspolaže podesnim prostorijama za njihov smeštaj, ili ako njihovo čuvanje prelazi njegove mogućnosti iz drugih razloga. Odbijanjem prijema stvari na čuvanje, kod postojanja uslova za njihov smeštaj, odnosno čuvanje, ugostitelj duguje potpunu naknadu štete koju gost usled toga pretrpi. Pravo ugostitelja je da zadrži stvar koje su gosti doneli, do potpune naplate potraživanja za smeštaj i ostale usluge. Inače, bez pravnog su značaja objave koje ugostitelj istakne u svom objektu kojim isključuje, ograničava ili uslovljava njegova odgovornost za stvari koje su gosti doneli.

Sudska praksa Parkiranje vozila i naknada štete (i cl. 722.) Organizacija koja upravlja parking prostorom, ne preuzima obavezu čuvanja i obezbeđenja vozila, zbog čega, usled nestanka parkiranog vozila, nema mesta primeni odredaba ugovora o ostavi. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio vlasnik motornog vozila marke "Mercedes", koje je nestalo dana 10.08.2001. godine sa parking prostora "DD" u DD, kao posebnog javnog prostora uređenog za parkiranje vozila, gde gaje tužilac tog dana parkirao plativši za to parkiranje 10 dinara, zastaje dobio kupon za vozilo, da je platio tih 10,00 dinara na ime takse za parkirano vozilo. Tužilac je odmah prijavio nadležnom SUP-u nestanak svog motornog vozila, čija novčana protivvrednost na dan nestanka, po nalazu i mišljenju sudskog veštaka iznosi 554.273,31 dinara. Na bazi izloženog utvrđenog činjeničnog stanja, u kontekstu ispravnog pravnog stanovišta o pasivnoj legitimaciji tuženog, jer su mu Odlukom izvršnog odbora Skupštine opštine J. od 19.08.1999. godine (članom 1) povereni poslovi na održavanju i upravljanju parking prostorima u Opštini J, pravilno je drugostepeni sud pobijanom presudom odbio tužbeni zahtev tužioca, sa materijalno-provnom argumentacijom koju prihvata i Vrhovni sud. Naime, obzirom daje tužilac plativši tuženom predmetnom prilikom iznos od 10,00 dinara na ime takse za parkiranje vozila, i to na posebnom javnom prostoru uređenom za parkiranje, platio samo naknadu za parkiranje, saglasivši se na taj način sa korišćenjem isključivo te usluge parkiranja vozila u smislu članova 2. stav 2. i 8. stav 1. Pravilnika o parkiranju, uklanjanju i čuvanju nepravilno parkiranih, neispravnih i havarisanih motornih vozila i građevinskog materijala sa saobraćajnih i drugih javnih površina na teritoriji grada J. od 24.04.1992. godine, ne pripada mu tražena novčana naknada pretrpljene materijalne štete, koja bi proizašla samo iz tuženikove obaveze čuvanja i obezbeđenja parkiranih vozila na takvom parkiralištu. Stoga sa pravnog aspekta Vrhovnog suda, ne postoji uzročno-posledična veza između nastale materijalne štete u imovini tužioca i ponašanja, odnosno delatnosti tuženog, da bi on bio odgovoran za nastalu štetu, shodno odredbi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima. Upravo u tom relevantnom kontekstu nepreuzete tuženikove obaveze čuvanja i obezbeđivanja parkiranih vozila, bez značaja je tužiočev revizijski navod daje do krađe njegovog vozila predmetnom prilikom došlo krivicom radnika tuženog, koji je napustio svoje radno mesto pre isteka svog radnog vremena. Tužilac neosnovano napada pravilnost pobijane drugostepene presude, revizijskim isticanjem da je predmetno parkiralište bilo ograđeno, sa rampom na ulazu i kućicom za radnika koji je naplaćivao parkiranje, tvrdeći daje sve to kod njega stvorilo utisak da su na tom parkiralištu preduzete mere čuvanja i obezbeđenja od krađa. Stoga, što se takvo subjektivno uverenje suštinski razlikuje od faktičkog stanja stvari, jer je parkiralište uređeno samo za parkiranje vozila, o čijoj funkciji tužilac uostalom nije ni mogao biti u sumnji plativši 10,00 dinara - samo za parkiranje svog vozila, zastaje dobio kupon kojim je bio obavešten staje ustvari platio. Prema tome, kako tuženi (sa izloženih razloga) nije preuzeo i obavezu čuvanja tužiočevogputničkog vozila; to i sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda u ovom slučaju nije bilo mesta primeni odredbi ugovora o ostavi iz članova 712-728. ZOO. Zbog toga je neosnovan tužiočev revizijski navod o pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog neprimenjivanja citiranih odredbi ugovora o ostavi. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1268/06); Pravo zadržaja stvari do isplate potraživanja - "Poverilac dospelogpotraživanja kod koga se nalazi neka dužnikova stvar ima pravo zadržaja stvari dok mu ne bude isplaćeno potraživanje, ali ovako pravo nema onaj poverilac kome je stvar predata na čuvanje ili poslugu" (prema odluci VPS, Pž. 3240/94); Član 712, 724. i 729. - "Za krađu vozila iz javne garaže ne odgovara javno preduzeće, vlasnik garaže, jer nije preuzeo obavezu čuvanja vozila, već samo obezbeđenje parking prostora, pa se ne radi o ugovoru o ostavi" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 186/97). 924

Primer ugovora o ostavi UGOVOR O OSTAVI - ČUVANJU zaključen dana koga zastupa _______

u_________________ , između (u (u daljem tekstu: ostavodavac) i koga zastupa daljem tekstu: ostavoprimac). Ugovorne strane konstatuju da su na uređaju za hlađenje ostavoprimca nastali određeni kvarovi, zbog čega je ostavoprimčeva roba dovedena u opasnost da propadne, te da bi tu opasnost otklonio zatražio je od ostavoprimca da određenu količinu te robe smesti u svojim rashladnim uređajima, što je ostavoprimac prihvatio. U vezi sa nastalim slučajem, stranke su se dogovorile o sledećem 1. Ostavodavac predaje ostavoprimcu sledeću robu na čuvanje u rashladnim uređajima ostavo primca, i to:___________________________________________________. Roba iz prethodnog stava je u zamrznutom stanju na minus______stepeni, i u tom stanju je prima i smešta u svoje rashladne uređaje ostavoprimac. 2. Robu iz prethodne tačke će prevesti ostavoprimac, svojim vozilom sa rashladnim uređajima, uz posebnu naknadu za prevoz, i smestiti je u svojim rashladnim uređajima u svom poslovnom prostoru, pod istim uslovima čuvanja, tj. na minus______stepeni. 3. Ostavoprimac se obavezuje da čuva primljenu robu iz tačke 1. ovog ugovora kao dobar privred nik, pri čemu će svakodnevno proveravati stepen smrzavanja rashladnog uređaja, radi održavanja pri mljene robe na čuvanje u stanju u kome je primljena 4. Rok čuvanja robe iz tačke 1. ovog ugovora traje dok ostavodavac ne osposobi svoje uređaje za hlađenje, a najkasnije do____________godine. 5. Ostavoprimac se obavezuje da ostavodavcu plati na ime nagrade za čuvanje iznos od dinara, za svaki mesec dana čuvanja, kao i sve troškove koje ostavoprimac ima u vezi čuvanje predmetne robe (utrošena struja, nadzor, premeštanje i si.). 6. Ostavodavac ima pravo da iz rashladnih uređaja ostavoprimca preuzima pojedine delove robe koju je stavio na čuvanje, a u cilju ostvarenja svoje poslovne funkcije, o čemu će stranke voditi poseban dnevnik koji će biti čuvan kod ostavoprimca, uz smanjenje nagrade za čuvanje srazmerno preuzetoj koli čini robe. 7. Ukoliko ostavoprimac ne preuzme robu smeštenu na čuvanje kod ostavoprimca do određenog ro ka i ako se stranke ne mogu da dogovore o produženju roka i drugim uslovima čuvanja, ostavoprimac ima pravo da po proteku roka čuvanja iz tačke 4. ovog ugovora, pošto prethodno ostavi rok od______dana ostavodavcu da preuzme predmetnu robu, da tu robu proda, da namiri svoju nagradu i ostale troškove, a ostatak postignute cene na tržištu uplati na račun ostavodavca. 8. Za sve ono što nije predviđeno ovim ugovorom, shodno će se primeniti odredbe o ostavi iz Zako na o obligacionim odnosima. Ostavoprimac,

_________godine,

Ostavodavac,

925

Primer tužbe za vraćanje stvari datih na ostavu TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće ______________________________________________, iz________________________, TUŽENI: Preduzeće ________________________________________________, iz________________________. TUŽ BA radi vraćanja stvari datih na ostavu i naknadu štete, vrednost _____________dinara. Tužilac i tuženi su _______________godine zaključili ugovor o ostavi, kojim je tužilac predao na ču vanje tuženom u njegovim rashladnim uređajima smrznute proizvode, i to: _____________________________________ (opis robe sa njihovim karakteristikama, količine, vrste, težine i si.). Navedenu robu tuženi je bez primedaba primio od tužioca, i u vezi toga izdao mu urednu potvrdu od_________godine. Prema navedenom ugovoru o ostavi, rok čuvanja predmetne robe ugovoren je da traje dok ostavodavac tužilac ne osposobi svoje uređaje za hlađenje, a najkasnije do ______________godine. Tužilac se po navedenom ugovoru obavezao da tuženom ostavoprimcu plati na ime nagrade za ču vanje iznos od _____________dinara, za svaki mesec dana čuvanja, kao i sve troškove koje ostavoprimac ima u vezi čuvanje predmetne robe (utrošena struja, nadzor, premeštanje i si.). DOKAZ: ugovor o čuvanju - ostavi od ______________godine. Tužilac je pre isteka ugovorenog roka za čuvanje, tj. _____________godine, zatražio povraćaj robe ko ju je dao na čuvanje tuženom, pošto mu je prethodno saglasno ugovoru o čuvanju, isplatio iznos od _________________dinara, na ime nagrade za čuvanje za period od __________meseci, kao i iznos od ____________ dinara na ime troškova tuženog, sve po fakturi tuženog od ____________godine. DOKAZ: faktura tuženog od __________godine i uplatnice tužioca od ____________godine. Tuženi odbija predaju robe koju mu je tužilac ostavio na čuvanje po navedenom ugovoru, navodeći u svom dopisu od _________godine da mu tužilac duguje iznos od _________dinara na ime nekih drugih po slova koje su stranke imale u vezi njihovog poslovanja. DOKAZ: dopis tuženog od ____________godine. Tužilac je zbog navedenog ponašanja tuženog imao štetu (prostu i izgubljenu dobit) u iznosu od ______________dinara, zbog toga što nije mogao da plasira predmetnu robu na tržištu -u vezi delatnosti koje obavlja. Tužilac ništa ne duguje tuženom u vezi nekih ranijih poslova, a kako tuženi bez osnova ne vraća tu žiocu robu iz navedenog ugovora o ostavi, to predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim do kazima donese

-

PRESUDU I. Obavezuje se tuženo preduzeće ________________, iz ______________, da tužiocu ___________, iz _______________, vrati - preda robu, i to: ______________________, ispravnu, neoštećenu i sa temperaturom smrzavanja od -18%, franko magacin tuženog u ______________, odmah po prijemu tužbe, ili pod pretnjom izvršenja, oduzimanjem od strane službenog lica suda. (NAPOMENA: pretpostavka je da će tužilac u vezi tačke I. predloga ove izreke, tražiti donošenje privremene mere, koja ukoliko bude prihvaćena može biti odmah izvršena) II. Obavezuje se tuženo preduzeće da tužiocu plati na ime naknade štete iznos od ________dinara, kao i troškove postupka, u toku od 8 dana pod pretnjom izvršenja. Za tužioca - direktor,

926

Ostava tuđe stvari (čl. 713. ZOO) Po pravilu, ugovor o ostavi zaključuje sopstvenik stvari. Međutim, i lice koje nije vlasnik stvari može je dati na čuvanje. To obično biva kada neko lice drži stvar u zakup, u kom slučaju je on držalac stvari po osnovu ugovora o zakupu, ili je sopstvenu stvar otuđio ali je još nije predao novom vlasniku. Kada ostavilac nije sopstvenik stvari, pretpostavka je daje to njegova stvar i daje ostavoprimac dužan da je njemu i vrati po proteku određenog vremena, odnosno ispunjenju uslova za vraćanje stvari. Ako ostavoprimac sazna daje primio na čuvanje ukradenu stvar, on nije dužan daje njemu vrati, već da slučaj prijavi nadležnom organu. Stav drugi ovog člana ima u vidu ne ukradenu stvar, koju nije dužan da vrati ostavodavcu ako sazna za tu okolnost, već slučaj kada treće lice tužbom zahteva stvar od ostavoprimca kao sopstvenik. U tom slučaju ostavoprimac je dužan da obavesti sud od koga je stvar primio, ne sumnjajući da se radi o nedozvoljenom raspolaganju od strane ostavodavca. Ostavoprimac je dužan da o nastalom sudskom sporu, odnosno o podignutoj tužbi, obavesti ostavodavca. U slučaju spora, ostavoprimac je dužan da postupi po odluci suda, odnosno ako se utvrdi tačnost tužbenih navoda, dužan je da stvar preda trećem licu koje se legitimisalo kao vlasnik predmetne stvari. On nije dužan da snosi troškove postupka ako je primajući stvar na čuvanje od nevlasnika bio savestan.

OBAVEZE OSTAVOPRIMCA Obaveze čuvanja i obaveštavanja (čl. 714. ZOO) Ako ostavoprimac primi stvar na čuvanje bez naknade, po osnovu dobročinog ugovora, on je dužan da tu stvar čuva kao svoju sopstvenu. Njegova pažnja, odnosno njegovo ponašanje da primljenu stvar čuva kao svoju, zavisi od toga o kakvoj se stvari radi. Naime, predmet ostave može biti po obimu velika ili mala, ali i po osetljivosti te stvari na vremenske uslove i t. d., pa zbog toga mora preduzete sve potrebne odgovarajuće radnje koje su u njegovoj moći da stvar sačuva kao svoju sopstvenu. Isti slučaj je i kada je u pitanju ostava uz naknadu, za koje su u stavu drugom ovog člana upotrebljeni izrazu "dobar privrednik", odnosno "dobar domaćin". Već je ranije objašnjeno da se pojam dobar privrednik, odnosno dobar domaćin susreće kao norma u većini zakona, u kojima se posebno ističe taj pojam u izrazima, kao na primer: dobar prevozilac, dobar špediter itd., ali u većini slučajeva, za sve navedeno i drugo, upotrebljava se termin "dobar privrednik", odnosno "dobar domaćin". Povreda ovog principa povlači odgovornost za štetu nanetu drugom licu. "Dobar domaćin" je pojam koji se odnosi na građane, koji obavljaju pravni promet, kao građanska pravna lica, preduzetnici. Za preduzetnike je članom 1. st. 2. i 3. Zakona o preduzećima propisano da su to fizička lica koja obavljaju delatnost radi sticanja dohotka, odnosno da se fizičko lice koje obavlja delatnost slobodne profesije, uređene posebnim propisima, smatra preduzetnikom. Dakle, sve stoje rečeno za pojam "dobrog privrednika" odnosi se i na pojam "dobar domaćin", jer se odredbe stava 1. ovog člana odnose na oba pojma. Ostavoprimac, kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin pri ispunjenju svojih obaveza mora da bude aktivan, vodeći računa o blagovremenosti ispunjenja preuzetih obaveza čuvanja stvari. On mora da sačuva primljenu stvar u stanju u kakvom je primio i da je kao takvu mora vratiti ostavodavcu. Prema stavu 2. ovog člana ako su ugovoreni mesto ili način čuvanja stvari, ostavoprimac ih može promeniti samo ako to zahtevaju promenjene okolnosti, inače odgovara i za slučaj propasti ili oštećenja stvari. Tako, na primer, ako je ostavoprimac primio na čuvanje neku mašinu ostavodavca, ili određenu količinu žitarice, koje su po njihovom dogovoru smeštene u prizemnom magacinu ostavoprimca, ali usled nevremena nastane opasnost, recimo poplave, ostavoprimac je dužan da kao dobar domaćin ili kao dobar privrednik preduzme sve mere da se te stvari smeste na nekom drugom mestu gde bi bile zaštićene od posledica nevremena ili nekih drugih uzroka. Eventualna šteta koja bi usled toga nastala, ne bi bila pripisana krivici ostavoprimca, pa samim tim ne bi ni postojali uslovi za naknadu štete, jer bi došlo do primene opšteg načela o odgovornosti, po kome "ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže daje šteta nastala bez njegove krivice" (čl. 154. st. 1. ovog zakona). Stav 3. ovog člana ima sasvim drugu sadržinu. Po odredbama tog stava, ostavoprimac je dužan da o svim promenama koje bi primetio na stvari i opasnosti da budu oštećene na ma koji način, odmah obavesti ostavoprimca. U tom slučaju ostavoprimac može preuzeti stvari date na čuvanje i predati ih nekom trećem licu takođe na čuvanje, ili se može sporazumeti sa ostavoprimcem da se promeni mesto i način čuvanja stvari od strane ostavoprimca, ako su oni ugovoreni prilikom prijema stvari na čuvanje. U svakom slučaju, cilj je i jedne i druge ugovorne strane da stvar sačuvaju na najbolji, odnosno najsigurniji način, bez obzira da li će ostavoprimac i dalje čuvati istu stvar, uz promenjene uslove u pogledu mesta i načina čuvanja stvari, ili će ostavoprimac naći neko drugo rešenje, ne čineći odgovornim za to ostavoprimca. 927

Predaja stvari drugom na čuvanje (čl. 715. ZOO) Odredbe ovoga člana imaju u vidu zabranu ostavodavcu da stvar datu na čuvanje preda drugome daje čuva. On to može učiniti samo onda ako bi to, kako predviđa odredba stava 2. prethodnog člana, zahtevale promenjene okolnosti, zbog kojih bi on bio dužan da stvar primljenu na čuvanje preda drugom licu na čuvanje, ili preduzme neke druge mere da stvar sačuva od eventualne štete. Prema pravilima iz ovog člana, ostavoprimac ne može: a) bez pristanka ostavodavca da preda poverenu mu stvar drugom, ili b) to isto ne može učiniti "bez nužde". Ako bi ostavodavac ugovorom o ostavi prepustio pravo da u određenim slučajevima može predatu poverenu mu stvar drugom na čuvanje, onda je ostavoprimac dužan da se pridržava tih ovlašćenja, dakle ne po svaku cenu koja bi njemu odgovarala. Izraz "bez pristanka ostavodavca", upućuje na zaključak daje po oceni ostavoprimca korisnije ako bi predatu mu stvar na čuvanje poverio drugom licu, a on o tome nije dobio pristanak ostavodavca. U tom slučaju, jednostrana ocena ostavoprimca o korisnosti predaje stvari ostavodavca trećem licu na čuvanje, nije u skladu sa ugovorom o ostavi, pa ostavoprimac može odgovarati za njenu slučajnu propast ili oštećenje. U drugom slučaju, kada ostavoprimac "bez nužde" preda poverenu mu stvar drugome da je čuva, podrazumeva određenu samovolju ostavodavca, u kom slučaju, ako stvar propadne ili bude oštećena, ostavoprimac odgovara za slučajnu propast ili oštećenje stvari koja mu je bila predata na čuvanje. Odredbe ovog člana nemaju u vidu pravila da bi ostavoprimac u navedenim slučajevima bio odgovoran za naknadu štete zbog neispunjenja ugovora o ostavi. Pored toga nastao bi problem i u vezi preuzimanja stvari ostavoprimca od trećeg lica, te kakav je odnos nastao između ostavoprimca i trećeg lica u vezi poverene mu stvari na čuvanje, u odnosu na ostavoprimca, kao i druga prava i obaveze koje su ugovorom o ostavi regulisali ostavoprimac i ostavodavac. U svakom slučaju, ostavoprimac odgovara ostavodavcu za sva prava ovoga predviđena zaključenim ugovorom o ostavi. Ostavodavac i ne mora da traži ostavljenu stvar na čuvanje od trećeg lica, već od ostavoprimca, koji je za sve obaveze odgovoran ostavodavcu. Ako bi se ostavodavac kasnije, odnosno u toku čuvanja stvari od strane trećeg lica, saglasio sa promenom čuvara stvari, treće lice koje bi prihvatilo da dalje bude u odnosu prema ostavodavcu, imao bi isti položaj kao i raniji ostavoprimac, ako to, naravno, odgovara ostavodavcu.

Upotrebljavanje stvari (čl. 716. ZOO) Protivno je pravilima instituta ostave da lice kome se stvar ostavlja na čuvanja ima pravo da je koristi. Ovaj institut je po tome i karakterističan što i po nazivu ukazuje da se nešto daje radi čuvanja. Ako bi se postupalo suprotno tom pravilu postojao bi neki drugi odnos između ostavioca i primaoca stvari, kao što bi, na primer, bio ugovor o posluzi i si. Zbog toga se u stavu prvom ovog člana naglašava da se zabranjuje, odnosno da ostavoprimac nema pravo da upotrebljava stvar poverenu mu na čuvanje. Ako bi ostavoprimac postupio protivno navedenom pravilu, stav drugi ovog člana zadržava karakter tog ugovora, kao ugovor o ostavi, ali određuje da u slučaju nedozvoljene upotrebe stvari, dakle bez odobrenja ostavodavca, ostavoprimac duguje ostavodavcu naknadu i odgovara za slučajnu propast ili oštećenje stvari koji bi se dogodile tom prilikom. Naknada o kojoj je reč u tom stavu predstavlja onu korist koju je ostavoprimac imao za vreme nedozvoljenog korišćenja stvari. Onaj drugi elemenat, koji se odnosi na odgovornost za slučajnu propast ili oštećenje stvari, je takođe značajan, utoliko što se kod drugih slučajeva, po pravilu, ne odgovara kada nastane slučajna propast ili oštećenje stvari. Slučajna propast stvari vezuje se za nepredvidivost događaja. Uzrok štete ne mora biti poznat, pa ako nije u pitanju nastanak štete zbog više sile, kod slučaja se događaj vezuje za ponašanje odgovornog lica, čije je štetne događaje mogao da spreči daje postupao sa potrebnim stepenom pažnje. Kod štete nastale zbog slučaja ne mora da postoji krivica odgovornog lica. Dovoljno je daje bio nepažljiv prilikom preduzimanja radnje koja je dovela do štete, odnosno štetnih posledica. Kod postojanja tih okolnosti, ostavoprimac odgovara za slučajnu propast ili oštećenje stvari, koja bi se dogodila u slučaju nedopuštene upotrebe stvari ostavoprimca. Već je napred ukazano na to da upotreba stvari uz dozvolu ostavodavca, njihov odnos pretvara u pravni odnos ugovora o posluzi. Ali taj i takav "novi" ugovor traje samo za vreme korišćenja neke nepotrošne stvari koja je data u ostavu ostavoprimcu, a kasnije, kada se stvar mora vratiti ostavodavcu, njihov odnos u pogledu vremena i mesta vraćanja stvari raspravlja se sa stanovišta sadržine ugovora o ostavi, odnosno po ugovoru o ostavi. 928

Upotrebljavanje i predaja stvari drugome (cl. 717. ZOO) Za razliku od odredaba članova 715. i 716. ovog zakona, koju propisuju odgovornost ostavoprimea zbog nedozvoljene upotrebe stvari, i kada on zbog toga odgovara za slučajnu propast ili oštećenje stvari koje bi se dogodile tom prilikom, odredbe ovog Člana (717.) imaju u vidu isto takvo ponašanje ostavoprimea, ali uz izuzetak da neće odgovarati za slučajnu propast ili oštećenje stvari, ako bi do toga došlo daje postupao po ugovoru. Dakle, ostavoprimac, iako je bez dozvole ostavodavca koristio stvar datu u ostavu, pa i bez nužde, dakle suprotno ugovoru o ostavi, pa čak i ako menja mesto ili način njenog čuvanja, ili i kad stvar preda na čuvanje drugom licu, on neće odgovarati za slučajnu propast ili oštećenje stvari, ako bi do tog oštećenja ili propasti stvari došlo i daje postupao u skladu sa ugovorom. U pitanju je oštećenje ili propast stvari, bilo daje ostavoprimac stvar koristio protivno ugovoru o ostavi, ili je nije koristio, odnosno postupao po ugovoru o ostavi, a šteta na stvari je nastala, ili je stvar propala, pa se postavlja pitanje da li bi za nastalu štetu odgovarao ostavoprimac ako bi do te štete došlo i ako bi predata stvar na čuvanje bila u ostavi kod njega. Odredbe ovog člana za sve navedene slučajeve oslobađaju odgovornosti ostavoprimea i ako je stvar koristio protivno ugovoru o ostavi, ako bi ta ista šteta nastala na stvari da tu stvar ostavoprimac nije uopšte koristio. Ovo zbog toga što uzrok propasti ili oštećenja stvari nije u ponašanju ostavoprimea, već u slučaju koji bi se dogodio i da ostavoprimac stvar uopšte nije koristio. Naravno, ako bi ostavoprimac samovoljno koristio stvar ostavodavca, bez obzira da li bi zbog toga nastala kakva šteta na stvari, odnosno bez obzira da li bi on odgovarao za slučajnu propast ili oštećenje stvari, pa i ako ne bi bio odgovoran za slučaj propasti ili oštećenja stvari "do kojih bi došlo i daje postupao u skladu sa ugovorom, ostavoprimac je dužan da ostavodavcu isplati odgovarajuću naknadu za korišćenje stvari do njene slučajne propasti ili njenog oštećenja.

Vraćanje stvari (čl. 718. ZOO) Kod ugovora o ostavi nije pravilo da se predvidi vreme, odnosno datum kada taj ugovor prestaje, kao što je to slučaj kod drugih ugovora kod kojih ugovor prestaje istekom ugovorenog roka, već on prestaje onda kada ostavodavac zatraži da mu se vrati stvar. To se može zaključiti i iz definicije, odnosno pravila iz člana 712. ovog zakona, u kome je propisano da se ugovorom o ostavi obavezuje ostavoprimac da primi stvar od ostavodavca, daje čuva i daje vrati kad je ovaj bude zatražio. U stvari, stav 2. ovog člana predviđeno je - "ako je određen rok za vraćanje stvari", ali i u tom slučaju jače je pravo ostavodavca da može zatražiti da mu se stvar vrati i pre isteka roka, osim ako rok nije ugovoren isključivo u interesu ostavodavca. Ako je rok ugovoren isključivo u interesu ostavodavca, onda se misli daje taj rok ugovoren zbog toga što ostavodavac za to vreme očekuje i neku korist, naročito ako ostavljena stvar ima karakter depozita, kojim se ostavoprimac može služiti, ali i u tom slučaju pravo je ostavodavca da sporazumno ili jednostranim raskidom ugovora zahteva da mu se stvar vrati, s tim da, u slučaju vraćanja pre roka, ostavoprimac ima pravo na naknadu štete, naročito ako je stvar koristio po osnovu depozita. To ima svoju osnovu i u sadržini odredbe stava 1. ovog člana, kojom je propisano daje ostavoprimac dužan vratiti ostavodavcu ne samo stvar ostave, već i sve plodove i druge koristi koje je ostavoprimac imao od primljene stvari na ostavu. Ostavoprimac ne može odbiti vraćanje stvari date na ostavu, odnosno zadržati je u zalogu ili po nekom drugom osnovu ako bi imao neka potraživanja od ostavodavca, jer bi to bio neki drugi odnos koji bi se morao posebno rešavati. Izuzetak postoji kod ugovora o uskladištenju, kada skladištar ima pravo zaloge po zakonu (čl. 730. ovog zakona). Ostavoprimac je dužan da vrati stvar onome ko mu je tu stvar predao na ostavu. Ako bi stvar vratio nekom trećem licu bez ovlašćenja ostavodavca, ili licu koje se predstavlja kao vlasnik predmetne stvari, ostavoprimac bi odgovarao ostavodavcu za naknadu štete. Stavom trećim ovog člana propisano je pravilo da se vraćanje vrši u mestu predaje stvari ostavoprimcu, osim ako ugovorom nije što drugo dogovoreno. Ako u ugovoru nije određeno mesto predaje, odnosno vraćanja stvari, smatra se daje to mesto gde se stvar nalazi na čuvanju, jer je ugovor zaključen u njegovu korist. Predaja stvari se vrši uvek kada je zatraži ostavodavac, ali ako je predaja, odnosno vraćanje stvari skopčana sa nekim teškoćama, a rok predaje nije ugovoren, ostavodavac je dužan da ostavoprimcu odredi primeren rok za preuzimanje stvari. Predaja, kao i prijem, odnosno vraćanje stvari, često su skopčani sa nekim troškovima. Ako oni postoje, obaveza je ostavodavca da ih snosi, odnosno naknadi ih ostavoprimcu, uključujući i one troškove koje je ostavoprimac imao u vezi održavanja primljenih stvari u stanju u kakvom ih je primio. 929

PRAVA OSTAVOPRIMCA Naknada troškova i štete (čl. 719. ZOO) Odredbe ovog člana se ne odnose na naknadu koju ostavoprimac ima za svoj trud u vezi čuvanja stvari, već se odnose naknadu troškova opravdano učinjene radi očuvanja stvari, kao i štetu koju je ostavoprimac imao zbog ostave. Ostavoprimac ima pravo na naknadu troškova ako su oni sa njegove strane opravdano učinjeni radi očuvanja stvari. Troškovi u vezi očuvanja stvari se odnose na one izdatke koje je ostavoprimac imao da primljene stvari održavao u onom stanju u kome ih je i primio. Kod nekih ostava gde je predmet, na primer, čuvanje stoke, odnosno neke životinje, normalno je da ostavoprimac ima troškove u vezi njihove nege, ishrane, čišćenja i čuvanja, pa je ostavodavac dužan da ih naknadi ostavoprimcu. U nekim drugim slučajevima, kada je potrebno izvršiti neku nužnu popravku na primljenoj stvari, troškovi te popravke takođe padaju na teret ostavodavca. Troškove koje je učinio povodom čuvanja stvari datih na ostavu, ostavoprimac ih mora dokazati, a posebno da su to bili neophodni troškovi radi očuvanja stvari. Ako tih troškova nije bilo ne postoji ni osnov da ih po svom uverenju traži ostavoprimac. Ostavoprimac ima pravo na naknadu opravdanih troškova bez obzira da li je ugovor zaključen sa naknadom ili bez naknade. Ostavoprimac, prema odredbama ovog člana, ima pravo i na naknadu štete koju je imao zbog ostave. To podrazumeva nastalu štetu u vezi stvari koje čuva, a za koju on nije odgovoran. Tako, na primer, ako je stvar ostavodavca predata sa nekim postoljem, na kome se prilikom prijema nije moglo uočiti da ima kakve nedostatke, pa zbog tih nedostatak dođe do pada stvari i do oštećenja same stvari ali i stvari ostavoprimca, ostavodavac je dužan da naknadi štetu ostavoprimcu i da mu naknadi troškove zbog saniranja oštećenja nastalog na predmetu ostave. Dakle, naknada štete se odnosi na štetu koju je ostavoprimac imao zbog ostave, kako se to navodi na kraju odredbe ovog člana.

Naknada (čl. 720. ZOO) Kod ugovora o ostavi, osnovno je pravilo da naknada za trud u vezi čuvanja stvari ne mora da bude bitan sastojak ugovora, jer se ova vrsta ugovora više odnosi na dobročine ugovore, po kome neko lice, koje je u nuždi, ostavlja drugom licu na čuvanje neke svoje stvari. Zbog toga je u početnom delu ovog člana naglašeno da ostavoprimac nema pravo na naknadu za svoj trud u vezi preuzete obaveze da drugome čuva neku stvar. O troškovima koje bi u vezi čuvanja stvari imao, već je bilo reci u komentaru za prethodni član. Izuzetak je učinjen u vezi onih ostavoprimalaca koji se bave poslovima primanja stvari na čuvanje, kojima je to zanimanje, odnosno delatnost od koje ostvaruju dohodak. Oni imaju pravo na naknadu po svom cenovniku, koju je zaključujući ugovor prihvatio ostavoprimac. Ugovor o ostavi, koji ima karakter teretnog dvostranog ugovora, najviše ima primenu kod delatnosti kao što su: prijem stvari u skladište, silos, garažu, garderobu i dr. Sve te organizacije, kao primaoci stvari na čuvanje, imaju svoja pravila i vezi svoje organizovanosti i načina prijema i smeštaja stvari, kao i čuvanja tih stvari, kao i cenovnik za usluge čuvanja stvari, bilo po satu, danu, ili nekom drugom vremenskom periodu. Ako u ugovoru o ostavi nije navedeno da će ostavoprimac za usluge čuvanja stvari platiti kakvu naknadu, onda on nema obavezu na plaćanje bilo kakve naknade, ali ako je u pitanju ostavoprimac kome je čuvanje stvari delatnost kojom se bavi, proizilazi daje ostavodavac dužan da prilikom preuzimanja stvari plati određenu naknadu ostavoprimcu. Po pravilu, ostavoprimac nema pravo da stvar zadrži u založi dok mu se isplati određena naknada. Izuzetak postoji kod ugovora o uskladištenju, koji u članu 736. ovog zakona propisuje pravilo da za svoja potraživanja iz ugovora o uskladištenju i ostala potraživanja nastala u vezi sa čuvanjem robe, skladištar ima založno pravo na toj robi. Pri tom se naglašava de je odredbama člana 739. ovog zakona propisano pravilo da se na ugovore o uskladištenju primenjuju pravila o ostavi, ukoliko pravilima o uskladištenju nije drukčije regulisano.

Vraćanje stvari u slučaju besplatne ostave (čl. 721. ZOO) Već je napred rečeno da ugovor o ostavi može biti zaključen: a) bez obaveze plaćanja naknade, jer se radi o tzv. besplatnoj ostavi, i b) sa obavezom plaćanja naknade. Kod prvog slučaja, koji se odnosi na besplatnu ostavu, pravilo iz ovog člana obavezuje ostavoprimca da stvar može vratiti ostavodavcu pre isteka ugovorenog roka, a ako rok nije ugovoren - u svako doba, ako bi samoj stvari datoj na čuvanje pretila opasnost propasti ili oštećenja, ili ako bi ostavoprimcu njeno dalje čuvanje moglo prouzrokovati štetu. 930

U pitanju je dobročini ugovor, ugovor bez plaćanje naknade za čuvanje stvari. Iz sadržine stava 1. ovog člana, suprotnim tumačenjem, proizilazi da ostavoprimac ne može vratiti stvar ostavodavcu ako nisu nastupile one okolnosti o kojima je reč u navedenom stavu. To znači, da pravo na vraćanje stvari pripada isključivo ostavodavcu, a to pravo može koristiti ostavoprimac samo ako bi na samoj stvari pretila opasnost propasti ili oštećenja, ali i onda ako bi mu njeno dalje čuvanje moglo prouzrokovati štetu. Da bi ostavoprimac mogao da ostvari pravo vraćanja stvari datih na čuvanje, a u smislu odredaba stava 1. ovog člana, mora imati uvažavajuće razloge, odnosno osnovane dokaze da bi mu dalje čuvanje stvari pričinjavalo troškove ako bi stvari morao da i dalje čuva, da ih održava, da ih premešta sa jednog mesta na drugo i si., ili ako postoji opasnost da bi stvari mogle propasti ili mogle biti oštećene iz nekog razloga koji ne zavisi od ostavoprimca. Ako rok kod ugovora bez naknade nije ugovoren, ostavoprimac ima pravo, da u vezi slučajeva iz prethodnog stava, odustane od ugovora, ali je dužan da ostavodavcu odredi primeran rok za preuzimanje stvari. I u prvom i drugom slučaju za odustanak od ugovora ostavoprimac ne odgovara ostavodavcu po bilo kom osnovu, naravno ako se dokaže da je traženje ostavoprimca osnovano, saglasno odredbama ovog člana. Pošto kod besplatnih osnova ne postoji osnov za plaćanje naknade, naknada se i ne plaća, ali ako je ostavoprimac imao kakve troškove u vezi poverenih mu stvari na čuvanje, te troškove je dužan da mu naknadi ostavodavac.

POSEBNI SLUČAJEVI OSTAVE Neprava ostava (cl. 722. ZOO) Odredbe prethodnih članova odnose se na "pravu" ostavu, tj. na ugovor o ostavi koji je karakterističan za ovaj vid pravne institucije. Odredbe, pak, ovog člana imaju u vidu tzv. "nepravu ostavu", koja je "neprava" zbog toga što regulišući jedan odnos koristi dva oblika davanja stvari, od kojih se jedan zasniva na pravilima ugovora o zajmu, a drugi na pravilima o ostavi. Naime, ova "neprava" ostava je karakteristična po tome što se prvo zasniva na ugovoru o ostavi u vezi zamenljive stvari date na ostavu, kojim se ostavoprimcu daje mogućnost da ih potroši, ali da ih u određeno vreme vrati u istoj količini i iste vrste stvari. Takav odnos ostavodavca i ostavoprimca, ako ostavoprimac na izloženi način koristi zamenljive stvari date u ostavu, reguliše se po pravilima ugovora o zajmu, a kada se vraćaju, primenjuju se pravila o ostavi u pogledu vremena i mesta vraćanja. U ovom slučaju, suprotno pravilima iz člana 716. ovog zakona - da ostavoprimac nema pravo upotrebljavati stvar poverenu mu na čuvanje, odredbe ovog člana (722.) posebno ističu da se ostavodavac i ostavoprimac mogu dogovoriti da stvar koja je zamenljiva i data u ostavu ostavoprimcu, može koristiti od strane ovoga po osnovu ugovora o zajmu, za koji je u članu 557. ovog zakona propisano pravilo da se ugovorom o zajmu zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. Razlika između ova dva vida davanja stvari ogleda se u tome što je kod prave ostave za sve vreme ostave vlasnik stvari ostavodavac, a kod ugovora o zajmu zajmoprimac postaje vlasnik stvari momentom prijema stvari na zajam, te po tom osnovu on može tom stvari da raspolaže na način koji njemu najbolje odgovara, kao na primer daje proda, zameni, drugom ustupi po bilo kod drugom osnovu, daje upotrebi pri zidanju zgrade, pri dobijanju kredita i drugo. Međutim, kada istekne vreme na koje je zaključen takav ugovor, zajmoprimac, sada ostavoprimac je dužan da na određenom mestu preda ostavodavcu iste zamenljive stvari i u istoj količini, primenjujući pravila vraćanja koja se odnose na ugovor o ostavi.

Ostava u nuždi (čl. 723. ZOO) Ostava u nuždi je ona ostava koja nastaje zbog nekog slučaja koji se nekome desio zbog požara, zemljotresa, poplave i si. I u ovom slučaju ostaju pojmovi ostavodavac, odnosno ostavoprimac, ali oni imaju drugačije osobenosti u tome što ni jedan ni drugi nisu u mogućnosti da pregovaraju, već su prisiljeni da zbog nevolje jednog od njih, ostavodavca, stupe u odnos ostave, tj. čuvanja stvari, bez određivanja bilo kakvih prava i obaveza, osim što po samom zakonu, odnosno po odredbama ovog člana, nastaje obaveza onoga koje primio stvari lica u nevolji, da ih čuva sa povećanom pažnjom. U slučaju nevolje nekog lica zbog razloga iznetih u ovom članu, svako lice koje se zatekne na takvom mestu dužno je da primi stvari lica u nevolji. Te stvari ne mora da preda njen vlasnik, već svako lice koje učestvuje u pružanju pomoći licu u nevolji. 931

Lice koje je primilo stvari na čuvanje po ovom osnovu ima pravo na troškove koje je imalo u vezi čuvanja primljenih stvari, naročito ako je u pitanju stoka koju treba hraniti i negovati, ili obezbediti poseban smeštaj za stvari koje su osetljive na vremenske prilike i si. Inače, povećana pažnja znači pažnja koja ima za cilj stalnu brigu o tome da stvar koja je primljena na čuvanje bude sačuvana u stanju u kome je primljena, te da kao takva kasnije bude i vraćena ostavodavcu.

UGOSTITELJSKA OSTAVA Ugostitelj kao ostavoprimac (cl. 724. ZOO) Ugostitelj je ostavoprimac kada gost unese stvari u ugostiteljski objekat u kome će primiti određene usluge, kao što su: smeštaj, noćenje, ishrana i drugo. Sam trenutak ostave nastaje čim gost unese svoje stvari u ugostiteljski objekat i sa ugostiteljem se dogovori o smeštaju u tom objektu. Zaključenjem ugovora o pružanju ugostiteljskih usluga, ugostitelj preuzima obavezu čuvanja stvari. Prema tome, može se reći daje ugovor o ugostiteljskoj ostavi takav ugovor po kome je ugostitelj primajući gosta primio i njegove stvari, uz obavezu da ih čuva za sve vreme dok se gost nalazi u njegovom objektu, tj. dok ne napustu objekat. Kao što se iz navedenog vidi, ugostitelj i gost zaključuju dva ugovora, jedan o pružanju ugostiteljskih usluga, a drugi o ostavi. Ta dva ugovora su u tesnoj vezi i ne mogu postojati jedan bez drugog. U stvari, ugovor o ostavi je sadržan u ugovoru o pružanju ugostiteljskih usluga, jer ovaj ugovor podrazumeva i obavezu ugostitelja da čuva stvari svoga gosta, pa se vršeći tu funkciju pojavljuje kao ostavoprimac. Stav prvi ovog člana propisuje i obavezu ugostitelja da odgovara za stvari koje je gost doneo, odnosno za njihov nestanak i oštećenje, najviše do iznosa utvrđenog posebnim propisom. Ali, prema stavu drugom ovog člana, ugostitelj ne odgovara za propast ili oštećenje stvari ako je do toga došlo usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti, zatim usled nekog uzroka u samoj stvari, kao i ako su nastale ili oštećene ponašanjem samog gosta ili ponašanjem lica koje je on doveo ili koja su mu došla u posetu. Ugostitelj ne odgovara za štetu onih stvari koje po prirodi stvari gost nosi sa sobom, kao što su njegova dokumenta, , pasoš, lična karta, novac, neke dragocenosti - koje nije želeo da preda na čuvanje ugostitelju, ako je ovaj imao posebne prostorije za to, kao što su sef ili neka posebna obezbeđena prostorija za čuvanje stvari. Ako ugostitelj ima posebne prostorije za čuvanje stvari svojih gostiju, on ih mora primiti, te odgovara za štetu ako bi te stvari nestale ili bile oštećene. U tom slučaju bi taj odnos bio regulisan i ostvaren po osnovu ugovora o depozitu. Ako gost ne bi predao stvari u depozit kod ugostitelja, odgovornost ugostitelja se svodi na obavezu da stvari gosta čuva i da mu i slučaju propisati ili oštećenja stvari naknadi štetu po posebnim propisima. Ali, ako bi gost napustio objekat, a svoje stvari ne bi odneo, prestao bi ugovor o ugostitelju kao ostavoprimcu, a nastao bi drugi osnov - ugovor o običnoj ostavi. Pitanje visine naknade štete kod ugostiteljske ostave rešeno je tako da ugostitelj odgovara, odnosno gostu duguje potpunu štetu ako mu je ovaj predao stvar na čuvanje, dakle u depozit, ili ako je šteta nastala krivicom ugostitelja ili krivicom lica za koje on odgovara. Inače, lica za koje ugostitelj odgovara su radnici koji su u radnom odnosu kod ugostitelja, kao i lica koja je ugostitelj privremeno angažovao za izvršenje nekog posla u vezi sa vršenjem ugostiteljske delatnosti. Ako osnovi iz prethodnog stava ne postoje, ugostitelj odgovara za nestanak ili oštećenje stvari - najviše do iznosa utvrđenog posebnim propisom, a to bi bile Posebne uzanse u ugostiteljstvu, ili neki drugi propis. Inače, Zakon o turizmu i ugostiteljstvu ("Službeni list Republike Crne Gore", br. 16/95 i 22/95) to pitanje ne reguliše. Međutim, s obzirom na sadržinu stava 1. ovog člana, ugostitelj ne bi mogao sam da određuje iznose cena do koje odgovara za štetu koja bi nastala na stvarima gosta. Zbog toga, u slučaju nepostojanja posebnog propisa o iznosima do koje bi ugostitelj mogao najviše da odgovara za nestanak ili oštećenje stvari gosta, gost i ugostitelj bi, u slučaju nemogućnosti dogovora o toj visini, morali to da utvrđuju putem suda.

Sudska praksa Odgovornost ugostitelja zbog krađe automobila gosta Iz obrazlo/enja "Nakon što je razmotrio sve spise, a polazeći od navoda revizije, sud je zaključio daje revizija tužene osnovana. Uvažavajući kao osnovan tužbeni zahtev tužioca na napred izloženi način sudovi saglasno utvrđuju da je nepoznato lice u noći između 30. i 31. decembra 1993. godine ukralo tužiočev automobil vrednosti 83.507,96 dinara parkiran u krugu hotela tužene "OO"., gde inače nije dozvoljeno parkiranje vozila gostiju hotela, a automobil je parkirao direktor tužioca kao gost u navedenom hotelu tužene. To utvrđenje je i po nahođenju suda nepotpuno u smislu odredbe člana 395. stav 2. Zakona o parničnom postupku. 932

Osnovanosti tužbenog zahteva tužioca treba odlučiti primenom odredaba člana 724. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78), jer automobil gosta hotela (ugostitelja) ne spada u stvari iz člana 724. stav 1. istog zakona pod kojima se podrazumevaju obične stvari (prtljag) koje donesu gosti. Sledom toga trebalo je u smislu tih odredaba (član 724. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima) utvrditi da li je spornom prilikom između direktora tužioca kao gosta hotela tužene i hotela tužene kao ugostitelja zaključen ugovor o prijemu automobila tužioca na čuvanje (pismeni ugovor ili izdavanje potvrde o prijemu automobila na čuvanje ili potvrda o plaćenoj naknadi za čuvanje automobila, ali ne i za pakovanje) ili je takva obaveza čuvanja automobila gostiju propisana pravilima hotela tužene. Ako takvog sporazuma nije bilo ili takva obaveza nije propisana pomenutim pravilima hotela treba u smislu istih zakonskih odredaba utvrditi eventualno postojanje delikatne krivice hotela tužene ili lica za koja hotel odgovara " - (prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3779/97).

Obaveze ugostitelja da primi stvari na čuvanje (cl. 725. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju obavezu ugostitelja da primi na čuvanje stvar koje gost donese i hoće da mu preda na čuvanje. To nije ista ostava kada gost donese stvari i unese ih u prostoriju koju je dobio za smeštaj, odnosno boravište. U pitanju je posebna ostava koju ugostitelj ima po osnovu prijema stvari u depozit, u kom slučaju on odgovara za štetu u punom iznosu vrednosti propale ili oštećene stvari. Ako ugostitelj ne raspolaže podesnim prostorijama za smeštaj stvari gosta, ili ako njihovo čuvanje prelazi njegove mogućnosti iz nekog drugog uzroka, ugostitelj nema obavezu da primi stvari koje gost želi da mu preda. Kao podesne prostorije za čuvanje stvari koje bi gost želeo da preda na čuvanje, modu se smatrati: sef za čuvanje novca, raznih dragocenosti, isprava, vrednosnih papira i si., ali to može biti i garaža za smeštaj putničkih automobila, štenare za smeštaj životinja i si. Međutim, prema sudskoj praksi, odredbe o ugostiteljskoj ostavi, što uključuje i odgovornost za stvari primljene na čuvanje, ne mogu se primeniti na javnu garažu izgrađenu i uređenu samo za parkiranje vozila (bez organizovanog Čuvanja vozila uz posebnu naknadu). Ako ugostitelj i ima podesne prostorije za smeštaj stvari svojih gostiju, koje mu oni predaju na čuvanje, on nije dužan da primi u ostavu stvari koje prelaze njegove mogućnosti, kako zbog obima stvari tako i zbog svojstva stvari koja se nudi na čuvanje. Tako, na primer, on nije dužan da čuva lako zapaljive stvari, benzin i drugo, niti kabaste stvari koje ne mogu stati u prostoriju koja je namenjena za smeštaj stvari gostiju, niti životinje ako za njih nema poseban smeštaj. Ugostitelj koji raspolaže prikladnim prostorijama za čuvanje stvari gostiju, a odbije da ih primi, iako za to postoje uslovi, odgovara za štetu koja bi mogla nastati na stvari koju mu je gost ponudio na čuvanje.

Dužnost gosta da prijavi štetu (čl. 726. ZOO) Odredbe ovog člana obavezuju gosta da obavezno prijavi nestanak ili oštećenje stvari, odnosno čim sazna za njih. Ako bi to propustio da to učini, on nema pravo da od ugostitelja traži naknadu štete. To vreme "čim sazna" znači odmah, tj. neposredno čim je za tu okolnost saznao dok se nalazio u ugostiteljskom objektu. Ako gost propusti ostavljeno mu vreme kada je bio dužan da o nastaloj šteti obavesti ugostitelja, ugostitelj odgovara samo ako gost ima dokaza daje šteta nastala krivicom ugostitelja ili lica za koje on odgovara, pri čemu je bez značaja okolnost da lije o nastaloj šteti obavestio ugostitelja kada je o njoj saznao. Gost koji je napustio ugostiteljski objekt i kasnije saznao da mu neka stvar nedostaje ili da mu je neka stvar oštećena, smatra se daje propustio pravo na naknadu štete, ali ako nestanak i oštećenje stvari prijavi nadležnom organu, pa taj organ utvrdi daje šteta nastala krivicom ugostitelja ili lica za koje on odgovara, ima pravo na naknadu štete.

Objave o isključenju odgovornosti (čl. 727. ZOO) Prema odredbama ovog člana, ako bi ugostitelj u svojim ugostiteljskim prostorijama istakao objave kojima se isključuje, ograničava ili uslovljava njegova odgovornost za stvari koje su goste doneli, smatra se da objave sa takvom sadržinom nemaju pravnog dejstva. Obično neka preduzeća koja pružaju određene usluge, objavljuju opšte uslove u kojima propisuju neka opšta pravila u vezi izvršenja posebnih ugovora, kojim se ti ugovori dopunjuju. Ako bi sadržina takvih opštih uslova bila protivna samom cilju zaključenog ugovora, odnosno protivni pravilima o obavezi čuvanja stvari po osnovu ugovora o pružanju ugostiteljskih usluga, opšti uslovi sa takvim odredbama bi bili ništavi. Opšti uslovi bi mogli biti i objave koje ugostitelj ističe u svojim poslovnim prostorijama, a koje imaju za cilj da obaveste goste da ugostitelj ne odgovara za propast ili oštećenje njihovih stvari, što znači da im stavlja do znanja da se o svojim stvarima sami staraju, odnosno da ih čuvaju. I objave sa takvom sadržinom nemaju nikakvo pravno dejstvo, o čemu gosti mogu ali ne moraju da obaveste ugostitelja. 933

Pravo zadržavanja (cl. 728. ZOO) Odredbe ovog člana daju pravo ugostitelju da zadrži stvari koje je gost doneo ako mu ovaj ne isplati dug zbog noćenja, odnosno za smeštaj i ostale usluge. Pravo zadržavanja podrazumeva pravo ugostitelja da privremeno zadrži stvari koje je gost uneo u ugostiteljski objekat, dok gost ne izvrši svoju obavezu plaćanja za izvršene usluge, ili dok ugostitelju ne pruži kao dokaz odgovarajuće obezbeđenje. Pravo ugostitelja, u čijim rukama se nalaze stvari gosta, da zadrži tu stvar dok mu ne bude isplaćeno potraživanje, predstavlja vid obezbeđenja ugostitelja prema gostu čije je stvari zadržao. Pravo zadržavanja, ili retencija, je sporedno pravo, a uslov njenog nastanka je dospela obaveza gosta prema ugostitelju. Po pravilu, predmet retencije su stvari, novac i druge vrednosti materijalne prirode. Međutim, postavlja se pitanje da li se pravo zadržavanja odnosi samo na stvari koje je gost predao na čuvanje ugostitelju po osnovu depozita, ili i na lične stvari koje gost nosi sa sobom. Čini se da se pravo zadržavanja odnosi na sve stvari koje je gost doneo, bez obzira da li ih je predao u depozit ili ih nosi sa sobom. Naravno, to se ne bi moglo odnositi na stvari koje gost nosi na sebi, koje nosi u svom odelu, jer je stvar tačno određen pojam koja je odvojena od ličnosti imaoca i koja njemu služi za zadovoljenje ličnih potreba. To mogu biti druga odela koja gost povremeno koristi, zatim predmeti koje gost nosi sa sobom radi obavljanje neke poslovne delatnosti (na primer, ručni kompjuter, pisaća mašina i si.). Ugostitelj koji ne pruža usluge noćenja, već samo usluge ishrane, ne bi imao pravo na zadržavanje stvari gosta ako mu ovaj ne bi isplatio vrednost potrošene hrane. To se može zaključiti i iz prvog dela rečenice ovog člana, gde je navedeno: "ugostitelj koji primi goste na noćenje...". Stvar je ugostitelja kada će pokrenuti postupak prodaje stvari koja je zadržana, jer je to pravo stekao činjenicom daje njegovo pravo za naplatu duga dospelo, a dospelost potraživanja znači nastupanje roka u kome je dužnik, gost trebalo da izvrši svoju ugovornu obavezu. Ugostitelj nema interesa da stvari koje je zadržao drži u nedogled, ili za neko drugo vreme, zbog čega ima pravo da zadržanu stvar naplati po postupku koji je određen za postupak po pravu založnog poverioea. Radi ostvarenja naplate po postupku koji se odnosi na naplatu po osnovu po kome može naplatu izvršiti založni poverilac, ukazuje se na odredbe iz Zakona o izvršnom postupku koje se odnose na postupak u vezi prodaje stvari koje su bile predmet zaloge. To znači, da se prodaja, na predlog poverioea, oglašava rešenjem suda, a način prodaje može biti putem nadmetanja ili neposrednom pogodbom, ako je cena određena po postupku za njeno određivanje, naravno u zavisnosti od vrednosti stvari koja se prodaje ili neuspele prve, odnosno druge prodaje.

Proširenje primene odredaba o ugostiteljskoj ostavi (čl. 729. ZOO) Odredbe o ugostiteljskoj ostavi shodno se primenjuju i na bolnice, garaže, kola za spavanje, organizovane kampove i si. Reč "shodno" znači da se mogu primeniti one odredbe iz dela o ugostiteljskoj ostavi koje se odnose na ostavu stvari u navedenim organizacijama, ali samo ako imaju za predmet pružanje usluga i u vezi sa tim čuvanje i odgovornost za stvari koje je doneo gost. Shodna primena pravila o ugostiteljskoj ostavi bi se mogla odnositi na bolnice u pogledu onih stvari koje je pacijent predao prilikom prijema, što znači daje bolnica dužna da čuva njegove stvari do otpuštanja, a u slučaju posedovanja nekih vrednih stvari čak i da ih stavi u depozit, odnosno prostoriju koja ima tu namenu. Bolnica bi odgovarala za propast ili oštećenje stvari svog pacijenta, osim ako dokaže daje do toga došlo usled nekog uzroka koji se nije mogao izbeći i otkloniti. Isto bi se moglo odnositi i u slučaju korišćenja kola za spavanje ako bi, na primer, korisnik usluge dao u ostavu, odnosno depozit neku svoju vrednu stvar, za koju bi dobio potvrdu o vrsti i vrednosti stvari koja se daje na čuvanje, kao i o naknadi koja se ima platiti za to čuvanje. I kod slučaja ostave u garaži, vozač ima pravo da vlasniku garaže preda neke vredne stvari iz svog vozila koje garažira, radi čuvanja tih stvari. Vlasnik garaže je dužan da primi stvari koje mu vozač predaje na čuvanje, koje smešta u posebnu prostoriju namenjenu za čuvanje stvari, uli u sef, o čemu vozaču daje potvrdu kao u prethodnom slučaju. Međutim, ostava se ne odnosi na garažirano vozilo ako je garažiranje obaljeno na otvorenom prostoru, odnosno ako se garažiranje odnosi samo na obezbeđenje mesta za garažiranje vozila, bez odgovornosti u pogledu samog vozila i stvari koje se nalaze u njemu. Ostava se primenjuje na javne garaže, izgrađene i uređene samo za smeštaj vozila, sa organizovanim čuvanjem vozila uz posebnu naknadu. Slično, odnosno shodno kao i kod ugostiteljske ostave, ostava se organizuje i kod kampovanja, u kojima organizacija koja obavlja poslove kampovanja naplaćuje usluge za noćenje i sve druge usluge koje prate tu vrstu delatnosti, uz obavezu organizatora kampa da primi stvari kampera na čuvanje, osim ako za to uopšte nema uslova. Međutim, organizator kampa odgovara za stvari koje je kamper uneo u kamp, odnosno objekat organizatora kampa, pa je dužan da mu naknadi štetu ako bi nastala njegovom krivicom ili krivicom osobe za koju on odgovara. 934

UGOVOR O USKLADISTENJU Pojam (cl. 730. ZOO) Ugovor o uskladištenju je takav ugovor po kome se skladištar obavezuje da primi i čuva određenu robu i da preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog očuvanja u određenom stanju, te da je preda na zahtev ostaviocu ili drugom ovlašćenom licu, a ostavodavac se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu. Predmet ugovora o uskladištenju je dakle, pružanje usluge čuvanja robe, odnosno smeštaja i čuvanja robe poverene od ostavodavca, kao i vršenje drugih poslova koja se uobičajeno vrše uz čuvanje. Poslovima skladištenja robe bave se specijalizovane organizacije - preduzeća, koje imaju odobrenu delatnost za vršenje tih poslova. Kao takav, skladištar može preuzeti na čuvanje samo onu robu za koju ima mogućnosti daje smesti u svom skladištu i da je kao takvu čuva, odnosno da se brine o njoj radi očuvanja u određenom stanju. Skladištar je dužan da primi robu na čuvanje, i to onu robu za čije čuvanje ima odobrenu delatnost. Po prijemu robe skladištar je dužan da se drži naloga deponenta i pravila struke o čuvanju određene vrste robe, a dužan je da preduzima mere za otklanjanje kvara, a ako je roba u kvaru mora o tome obavestiti deponenta. U vezi predate robe na čuvanje skladištar izdaje deponentu skladišnicu. Skladištar je dužan da deponentu ili od njega određenom licu na zahtev izda robu smeštenu na čuvanje. Inače, skladištar odgovara za štetu koja nastane oštećenjem, nestankom ili kvarenjem robe koju je primio na čuvanje, a te odgovornosti se oslobađa ako dokaže daje šteta posledica više sile, prirodnih svojstava robe, nedostataka pakovanja koji nisu vidljivi, ili ako je za štetu odgovoran sam deponent. U stvari, skladištar odgovara i za najmanju nepažnju u vršenju svoje dužnosti. Ta odgovornost skladištara nastaje od časa prijema do časa izdavanja robe. Skladištar bi bio oslobođen odgovornosti za štetu na robi, ako dokaže daje šteta prouzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti ili je šteta prouzrokovana krivicom ostavodavca. Isto tako njegova odgovornost ne bi postojala iako je šteta nastala usled mane ili prirodnog svojstva robe primljene na čuvanje, kao i zbog neispravne ambalaže. Obaveze skladištara su: - da primi na čuvanje robu ostavodavca, - da primljenu robu čuva sa pažnjom dobrog privrednika, - da upozori ostavodavca na mane, ili prirodna svojstva robe, odnosno na neispravnu ambalažu usled ko jih može doći do štete na robi, - da proda robu na najpogodniji način, ako se na robi dešavaju takve neotklonjive promene zbog kojih po stoji opasnost da se roba pokvari ili propadne, ako to ostavodavac ne bi mogao da učini, - da osigura robu ako je to ugovorom predviđeno, - da dozvoli ovlašćenom licu da pregleda robu i da uzme uzorke od nje, - da ostavodavcu, na njegov zahtev, izda skladišnicu, - da preda robu ostavodavcu, odnosno ovlašćenom licu. Obaveze ostavodavca su: - da preda određenu robu na čuvanj e, - prilikom predaje robe na čuvanje da sva potrebna obaveštenja skladištaru o robi i kolika je njena vrednost, - da skladištaru plati troškove učinjene u vezi preduzetih mera radi očuvanja primljene robe u ispravnom stanju, - da skladištaru plati određenu naknadu. Skladištar je dužan da na zahtev ostavodavca ovome izda skladišnicu. Skladišnica je dokaz da je ugovor o uskladištenju zaključen i daje skladištar robu primio na čuvanje, kao i da će je predati ostavodavcu ili licu koje on ovlasti, odnosno imaocu skladišnice. Ipak, iako se za zaključenje ugovora o uskladištenju ne traži pismena forma, ugovor se obično zaključuje na tipskom ugovoru, koji sadrži sve elemente potrebne za valjanost tog pravnog posla, uz prihvatanje i opštih uslova koje skladištar propisuje u vezi odnosa koje zasniva sa ostavodavcem. Osobenost skladišnice je, pak, i da se može prenositi, pa se u izvesnom smislu može smatrati i hartijom od vrednosti. Skladišnica se sastoji iz priznanice i založnice. Ovi delovi skladišnice se mogu prenositi indosamentom, zajedno ili odvojeno. Posednik priznanice bez založnice ima pravo da zahteva da mu se preda roba samo ako isplati imaocu založnice, lično ili preko skladištara, iznos koji treba da mu bude isplaćen na dan dospelosti potraživanja. On može tražiti da se roba proda, ako se postignutom cenom može isplatiti iznos na koji ima pravo imalac založnice. Imalac založnice bez priznanice ima pravo zaloga na robi, kao i pravo isplate o roku potraživanja obezbeđeno založnicom, a u vezi sa tim, ako mu se o roku ne isplati, ima pravo da podigne protest prema Zakonu o menici. Inače, ima više vrsta skladišta, kao što su: javna skladišta, carinska skladišta, konsignaciona skladišta. Pre svih to su javna skladišta, koje se bavi poslovima skladištenja i čuvanja robe. U okviru svoje delatnosti obavlja niz drugih poslova, kao što su: smeštaj i čuvanje robe, utovar, istovar i pretovar robe, sortiranje, čišćenje, pakovanje, merenje robe, i dr. 935

Carinska skladišta služe za smeštaj carinske robe, tj. uvozne neocarinjene robe ili domaće robe koja je ocarinjena radi izvoza. Carinskim skladištem upravlja preduzeće koje se bavi poslovima skladištenja.

Sudska praksa Konsignacija je vrsta proda/nos komisiona kombinovan sa uskladišten/em robe Konsignacija nije vrsta kupoprodajnog odnosa već vrsta prodajnog komisiona kombinovanog sa uskladištenjem robe, u kojem komitent konsignat preuzima obavezu da pošalje komisionaru - konsignataru određenu robu, s tim da konsignatar čuva na svom skladištu (tzv. konsignaciono skladište), i da prema ukazanoj prilici prodaje trećim licima u svoje ime a za račun konsignanta. Iz obrazloženja U prvostepenom postupku je utvrđeno da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu zaključenog Ugovora o zajedničkoj prodaji robe od 28. 05. 2003. godine, po osnovu koga je tuženi isporučio tuženom robu fakturisanu računima broj 470 od 31. 12. 2002. godine u iznosu od 14.435,10 dinara i računom broj 29 od 13. 03. 2003. godine u iznosu od 38.663,00 dinara, te kako tuženi nije platio isporučenu robu to je prvostepeni sud obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 47.541,48 dinara, shodno odredbama člana 262. Zakona o obligacionim odnosima. Ceneći navode žalbe, kao i dokaze izvedene tokom prvostepenog postupka, ovaj sud nalazi da je prvostepena odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. Zakona o parničnom postupku, jer ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, a dati razlozi su protivrečni. Naime, iz spisa predmeta proizlazi da su zaključenim Ugovorom o zajedničkoj prodaji robe od 28. 05. 2002. godine parnične stranke regulisale zajedničku prodaju robe iz asortimana tužioca kroz maloprodajnu mrežu tuženog, s tim da roba data u zajedničku prodaju ostaje u svojini tužioca do momenta njene prodaje. Tuženi se obavezao da sačinjava izveštaj o prodatoj robi na svakih 30 dana i da fakturu koju će mu dostaviti tužilac na osnovu izveštaja plati u roku od 45 dana od dana odjave, a uz odjavu o prodatoj robi tuženi dostavlja tužiocu izjavu kojom potvrđuje daje roba za dalju prodaju. Kao sredstva obezbeđenja tuženi se obavezao da po svakoj odjavi dostavi tužiocu akceptni nalog na valutu dospeća fakture. Prvostepeni sud nije utvrdio pravnu prirodu ovog ugovornog odnosno, tj. da li je zaključeni ugovor o zajedničkoj prodaji robe kupoprodajni ugovor, konsignacioni ili se radi o nekoj drugoj vrsti pravnog posla. Konsignacija nije vrsta kupoprodajnog odnosa već vrsta prodajnog komisiona kombinovanog sa uskladišten] em robe u kojem komitent — konsignat preuzima obavezu da pošalje komisionaru - konsignataru određenu robu, s tim daje konsignatar čuva na svom skladištu (tzv. konsignaciono skladište), i da je prema ukazanoj prilici prodaje trećim licima u svoje ime a za račun konsignanta. Konsignatar ima pravo da zahteva da mu se roba vrati, a konsignatar je dužan da vrati robu konsignataru ako ne uspe da je proda. Konsignacioni odnos može biti jedna vrsta zastupničkog odnosa, ako je konsignatar preuzeo obavezu da robu sa konsignacionog skladišta prodaje ne samo za račun, nego i u ime konsignanta. Stoga će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi pravnu prirodu ugovornog odnosa, - da lije tuženi primio robu radi dalje prodaje, koji su uslovi te prodaje, da lije tuženi prodao i odjavio robu, i u zavisnosti od toga da li je obavezan da tužiocu isplati iznos od 47.541,48 dinara. Ukoliko se radi o Ugovoru o konsignacionoj prodaji, prvostepeni sud će odrediti veštačenje da bi pregledom u knjigovodstvene dokumentacije tuženog bilo utvrđeno da lije i kada roba prodala i da lije obračun izvršen u skladu sa ugovornim odredbama, i s tim u vezi da li su i za koju robu računi fakturisani. (Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 3552/04 od 15. 7. 2004. godine); Zahtev za predaju uskladištene robe - "Neovlašćeno uskladišten]'e robe nije razlog zbog koga skladištar može uskratiti ostavodavca u ostvarenju njegovog prava da podigne uskladištenu robu " (prema odluci VSS, Prev. 441/98); Odgovornost skladištara - "Ako skladištar više ne raspolaže robom koju je primio na čuvanje, tako da ne može daje vrati ostavodavcu, dužan je da mu naknadi štetu nastalu zbog propasti i umanjenja robe, u vrednosti propale ili izgubljene robe prema tržišnim cenama na dan presuđenja" (prema odluci VPS, Pž. 6538/2000); Nestanak uskladištene robe i naknada štete - "Za robu koja je nestala iz magacina odgovara skladištar u visini određenoj prema tržišnim cenama nestale robe. Ostavodavac ima pravo na naknadu štete za nestalu robu u visini koja ne može preći njenu stvarnu vrednost, osim ako je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom skladištara " (prema odluci VPS, Pž. 209/98); Izvršenje obaveze iz ugovora o prodaji predajom skladišnice - "Prodavač nije izvršio obavezu predaje robe kupcu u smislu člana 467. stav 2. ZOO, dostavljanjem kupcu "isprave o prenosu vlasništva" koju je sam izdao, već se predaja robe koja se nalazi kod trećeg lica (skladištara) može izvršiti samo predajom isprave kojom se roba može preuzeti, tj. predajom skladišnice izdate od strana skladištara " (prema odluci VPS, Pž. 4333/04); Skladišnica - "Obaveza je skladištara da robu primljenu na čuvanje po zaključenom ugovoru o osiguranju, preda ostaviocu ili drugomeko drugo lice " (prema odluci VSS, Prev. 368/94); 936

Uskladišten/e - relativno dejstvo usovora - "Ugovor o uskladištenju može punovažno da zaključi u svoje ime i lice (ostavodavac) koje nije sopstvenik robe (stvari), i ostavoprimac je dužan robu da vrati njemu ili licu koje ostavodavac ovlasti, izuzev ako bi doznao daje roba ukradena", (prema odluci VPS, Pž. 3099/95); Obaveza čuvanja - "Samim prijemom robe u skladište nastaje obaveza čuvanja robe nezavisno od toga što naknadno nije realizovan dogovor o zaključenju pismenog ugovora kojim bi se utvrdio rok uskladištenja i visina nagrade za čuvanje " (prema rešenju VPS u Beogradu, Pž-1030/74); "Neovlašćeno {skladištenje robe nije razlog zbog koga skladištar može uskratiti ostavodavca u ostvarenju njegovog prava da podigne uskladištenu robu" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. od 24.02.1999. godine); "Obaveza je skladištara da tužiocu (ostavodavcu) isporuči robu koja je kod njega uskladištena, bez obzira stoje ista zbog propusta u poslovanju oduzeta od tuženog (skladištara) nakon pregleda stovarišta od strane finansijske policije. Tuženi se može osloboditi obaveze vraćanja robe isplatom određenog novčanog iznosa ako je to tužilac tražio do zaključenja glavne rasprave (fakultativno ovlašćenje) " -prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 136/96).

Primer ugovora o uskladištenju UGOVOR O USKLADIŠTENJU zaključen dana______________godine u_________________, između______________, koga zastupa __________________________(u

daljem tekstu: skladištar) __________________________(u daljem tekstu: ostavodavac).

i

_____________________,

koga

zastupa

Skladištar i ostavodavac sporazumeli su se o sledećem: 1. Ostavodavac predaje na čuvanje - uskladištenje skladištaru sledeću robu:___________________, u stanju_____________________________. 2. Skladištar prima na čuvanje - uskladištenje robu navedenu u prethodnoj tački, i obavezuje se da će je čuvati u stanju u kome je primio. 3. Skladištar će čuvati primljenu robu do_______________godine, a po zahtevu ostavodavca predaće je ovlašćenom licu, uz predaju isprave o čuvanju. 4. Ostavodavac može uskladištenu robu podići i pre roka iz prethodne tačke, a ako je ne podigne do isteka tog roka skladištar je može za njegov račun prodati na javnoj prodaji, ali je o tome dužan da pret hodno obavesti ostavodavca kome će ostaviti naknadni rok od osam dana u kome može robu podići. 5. Skladištar je dužan da osigura robu primljenu na čuvanje od uobičajenih rizika (požar, krađa, poplava). 6. Skladištar odgovara za štetu na robi, osim za slučaj, ako je šteta prouzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti, ili je prouzrokovana krivicom ostavodavca, manama ili prirodnim svojstvima robe, kao i neispravnom ambalažom. 7. Naknada štete za koju je odgovoran skladištar ne može preći stvarnu vrednost robe, osim ako je štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom. 8. Ostavodavac je dužan da za čuvanje robe iz tačke 1. ovog ugovora, plati na ime naknade skladi štaru dinara, za svaki započeti dan čuvanja, i to svakog 5. u mesecu za protekli mesec. 9. Ostavodavac je dužan da skladištaru plati i troškove koji su bili potrebni za očuvanje robe, o če mu će skladištar izdati poseban račun. 10.___________________________________________(ostali uslovi). 11. Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odgovarajuće odredbe o uskladištenju iz Zakona o obligacionim odnosima. 12. Za slučaj spora nadležan je________________sud u______________________. 13. Ovaj ugovor je sastavljen u_____primerka, od kojih svaka ugovorna strana zadržava po________________________primerka. Skladištar, (ovlašćeno lice)

Ostavodavac, (ovlašćeno lice) 937

Primer isprave o čuvanju ISPRAVA O ČUVANJU Ovim skladištar potvrđuje da je od __________________iz_____________primio na čuvanje - uskladištenje: 1.__________________________________________________________ 2.__________________________________________________________ 3.__________________________________________________________ 4._________________________________________________________. Robu navedenu zaključno sa rednim brojem _______, skladištar će čuvati u stanju u kome je primio i na zahtev ostavodavca predaće je ovlašćenom licu, uz predaju ove isprave. Ostavodavac se obavezuje da će na ime čuvanja - uskladištenja platiti skladištaru __________dinara za sva ki započeti dan čuvanja. Uskladištena roba po ovoj ispravi podleže osiguranju skladišta od požara i krađe. ____________________godine, u

_____________. M. P. Skladištar,

Primer tužbe za predaju uskladištene robe TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće _____________________________________________, iz TUŽENI: Preduzeće ______________________________________________, iz TUŽ BA za predaju uskladištene robe i naknadu štete, vrednost ______________dinara. Tužilac i tuženi su ______________godine zaključili ugovor o uskladištenju, kojim je tužilac kao osta vodavac predao tuženom kao skladištaru na čuvanje - uskladištenje sledeću robu: ___________________. DOKAZ: ugovor o uskladištenju od ________________godine. Tuženi se kao skladištar obavezao da će primljenu robu čuvati u stanju u kome je primio, na pro storu u svom magacinu koji tu robu obezbeđuje od eventualnog oštećenja, iz bilo kod razloga, kao dobar privrednik koji se skladištenjem bavi profesionalno. Tužilac je izvršio sve svoje obaveze u vezi plaćanja naknade po ugovoru o uskladištenju. S obzirom da je tužilac povremeno preuzimao određene količine robe koju je dao na skladištenje, dana ____________godine primetio je da je jedan deo preostale robe, i to: _________________, oštećen od vlage i da nije za dalju upotrebu. Zbog toga je tužilac svojim dopisom od _______________godine zatražio od tuži oca da se formira zajednička komisija, koja bi utvrdila stepen oštećenja jednog dela uskladištene robe, kao i da mu tuženi vrati - preda preostali neoštećeni deo uskladište robe, ali je tuženi taj predlog odbio. DOKAZ: dopis tužioca od _________godine i dopis tuženog od __________godine, kao i veštačenje. Imajući u vidu izneto, tuženi je odgovoran tužiocu za štetu u smislu odredaba člana 731. st. 1. Za kona o obligacionim odnosima, kao i obavezan da tužiocu vrati preostali deo neoštećene robe, u smislu odredaba čl. 739. u vezi čl. 712. i dr. odredaba ZOO. Tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese sledeću P R ES UDU I. Obavezuje se tuženo preduzeće ___________, iz__________, da tužiocu ___________, iz , vrati - preda robu, i to: _________________, ispravnu i neoštećenu, u stanju u kakvom je primio na uskladi štenje, odmah po prijemu tužbe, ili pod pretnjom izvršenja, oduzimanjem od strane službenog lica suda. (NAPOMENA: pretpostavka je da će tužilac u vezi tačke I. predloga ove izreke, tražiti donošenje privremene mere, koja ukoliko bude prihvaćena može biti odmah izvršena) II. Obavezuje se tuženo preduzeće da tužiocu plati na ime naknade štete za oštećenu robu iznos od _______dinara, kao i troškove postupka, u toku od 8 dana pod pretnjom izvršenja. Za tužioca - direktor, 938

-

Isključenje odgovornosti i neke obaveze skladištara (cl. 731. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se uglavnom na odgovornost i isključenje odgovornosti skladištara za štetu koja nastane na robi, kao i neke njegove obaveze u vezi čuvanja primljene robe, odnosno preduzimanje radnji radi otklanjanja štete koja bi se eventualno mogla dogoditi na robi. Pre svega, evidentno je da skladištar odgovara za štetu na robi po principu objektivne odgovornosti, uvek odgovara za štetu, Čak ako mu se šteta ne može pripisati u krivicu, što znači da ostavilac ne mora da dokazuje krivicu skladištara, a skladištar se ne može pozivati da za krivicu nije odgovoran, osim ako dokaže daje šteta prouzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti (na primer, slučaj više sile), ili je prouzrokovana krivicom ostavodavca, manama ili prirodnim svojstvima robe, kao i neispravnom ambalažom. Da bi skladištar isključio svoju odgovornost u pogledu gore navedenih slučajeva, osim slučaja više sile, odnosno okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti, skladištara je dužan da upozori ostavodavca na mane, ili prirodna svojstva robe, odnosno neispravnu ambalažu usled kojih može doći do štete na robi, čim je navedene nedostatke opazio ili morao da opazi. Iz sadržine stava 2. ovog člana proizilazi obaveza skladištara da vodi računa o primljenoj robi radi skladištenja, te da prilikom prijema robe ukaže ostavodavcu na navedene nedostatke robe, ako ih je primetio, a ako to nije mogao da primeti prilikom prijema robe, već kasnije prilikom pregleda skladišta, da o tome obavesti ostavodavca, kako bi u slučaju nastanka štete, ako ostavodavac ništa ne preduzme u vezi primljenog upozorenja, otklonio sa sebe odgovornost za nastalu štetu. O eventualno utvrđenim nedostacima prilikom prijema robe na skladištenje, sastavlja se zapisnik o stanju primljene robe, kako bi u tom i takvom stanju bila predata roba prilikom preuzimanja od strane ostavodavca, a sadržina tako sačinjenog zapisnika imala bi dokaznu snagu u vezi oslobođenja od odgovornosti skladištara ako iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana nastane šteta na toj robi. Ako skladištar primi robu na skladištenje od trećeg lica, odnosno punomoćnika ostavodavca, kao što su špediter, razni prevoznici ili druga ovlašćena lica, špediter je dužan da povećanom pažnjom utvrdi pravo stanje robe koje prima, kako bi zaštitio ostavodavca, ako bi roba ovoga do predaje u skladište bila oštećena, a samim tim zaštitio i svoje interese ako bi šteta nastala iz razloga zbog kojih bi inače mogao da bude oslobođen odgovornosti. Skladištar ima pravo da proda robu ostavodavca ako bi se na robi dešavale takve neotklonjive promene zbog kojih postoji opasnost da se roba pokvari ili propadne, ali samo postoje na te okolnosti upozorio ostavodavca, a ovaj to ne bi mogao na vreme da učini. Prodaju takve robe skladištar bi mogao da učini bilo neposrednom ponudom ili javnom prodajom, u zavisnosti od stanja robe koja se nalazi u momentu prodaje. Postupajući na takav način, skladištar je zaštitio interese ostavodavca i isplatio mu naplaćenu cenu, uz odbitak naknade u vezi čuvanja robe, kao i troškova koje je imao u vezi prodaje iste. U jednom slučaju koji je rešavao sud, bilo je sporno da lije tuženi kao skladištar bio dužan da uskladištenu robu čuva u zatvorenom prostoru, budući da to stranke nisu predvidele, a da je u toku skladištenja robe koja je bila smeštena na otvorenom prostoru došlo do požara i jakog nevremena, te daje prilikom gašenja požara došlo i do oštećenja uskladištene robe. Sud je zauzeo stanovište da skladištar odgovara u načelu za svaku štetu na robi poverenoj mu na čuvanje, osim ako je šteta nastala kao posledica neotklonjivog slučaja, odnosno više sile ili prirodnih svojstava robe, kao i u vezi sa nedostacima pakovanja koja se nisu mogli zapaziti. Odgovornost skladištara se pretpostavlja sve dok ne dokaže daje njegova odgovornost sa navedenih razloga isključena. Pri tom je pravilo da skladištar čuva robu u zatvorenom skladištu, izuzev ako svojstva uskladištene robe dopuštaju uskladišten] e u otvorenom skladištu. Sledstveno izloženom, prema stanovištu suda, pogrešno bi bilo shvatanje da se iz činjenice što među strankama nije bilo ugovoreno čuvanje robe u zatvorenom prostoru - da je tuženi robu mogao da čuva i na otvorenom prostoru, s obzirom na okolnosti daje prodiranje vode moglo robu da ošteti, što se i dogodilo. Prema tome, ne može se usvojiti stanovište skladištara daje bio ovlašćen da bez izričitog pristanka tužioca uskladišti robu na otvorenom prostoru. S obzirom da se roba može čuvati po pravilu u zatvorenom prostoru, tuženi nije smeo uskladištenu robu da smesti na otvorenom prostoru bez pristanka tužioca, ako je postojala i najmanja mogućnost da roba zbog toga bude oštećena. Takođe nije pravilno ni shvatanje tuženog da u konkretnom slučaju ne odgovara za štetu zbog toga što su se za vreme dok je pomenuta roba bila kod njega uskladištena dogodili požar i nevreme, jer u prvostepenom postupku uopšte nije bilo utvrđeno daje sporna šteta bila prouzrokovana tim događajima, ili sa drugih razloga koji bi mogli da isključe odgovornost tuženog. Konačno, i okolnost što tužilac lično prilikom preuzimanja robe nije postavio zahtev za naknadu štete ne može biti od uticaja na pravo tužioca na naknadu, ukoliko je šteta pričinjena usled odgovornosti tuženog, kao skladištara, postoje kao nesporno utvrđeno daje roba prilikom preuzimanja bila oštećena, a što su stranke i zapisnički to konstatovale.

939

Sudska praksa Odgovornost skladištara za naknadu štete Skladištar odgovara u načelu za svaku štetu na robi poverenoj mu na čuvanje i njegova odgovornost postoji sve dok se suprotno ne dokaže. Prema obrazloženju Među strankama nije bilo sporno daje tužilac kao uvoznik pomenute robe preko svog špeditera uskladištio kod tuženog kao skladištara ovu robu. Prilikom preuzimanja ove robe odstrane kupca, zajednički je konstatovano daje roba pokvarena, kao i da pri tom, uzrok zbog čega je roba bila ukvašena nije bio tačno utvrđen. Sporno je bilo među strankama da lije tuženi kao skladištar odgovoran za ovako nastalu štetu na robi koju je krajnjim kupcima priznao tužilac, kao i eventualna visina štete. Prema stanovištu drugostepenog suda, pogrešno je shvatanje prvostepenog suda daje iz činjenice što među strankama nije bilo ugovoreno čuvanje robe u zatvorenom prostoru - daje tuženi robu mogao da čuva i na otvorenom prostoru, s obzirom na okolnosti da je prodiranje vode moglo robu da ošteti, što se i dogodilo. Prema tome, ne može se usvojiti stanovište prvostepenog suda daje tuženi bio ovlašćen da bez izričitog pristanka tužioca uskladišti robu na otvorenom prostoru. S obzirom da se roba može čuvati po pravilu u zatvorenom prostoru, tuženi nije smeo uskladištenu robu da smesti na otvorenom prostoru bez pristanka tužioca, ako je postojala i najmanja mogućnost da roba zbog toga bude oštećena. Takođe nije pravilno ni shvatanje prvostepenog suda da tuženi u konkretnom slučaju ne odgovara za štetu zbog toga što su se za vreme dokjepomenuta roba bila kod njega uskladištena dogodili požar i nevreme, kad u prvostepenom postupku uopšte nije bilo utvrđeno da lije sporna šteta bila prouzrokovana tim događajima, ili sa drugih razloga koji bi mogli da isključe odgovornost tuženog. Konačno, i okolnost što tužilac lično prilikom preuzimanja robe nije postavio zahtev za naknadu štete, ne može biti od uticaja na pravo tužioca na naknadu, ukoliko je šteta pričinjena usled odgovornosti tuženog, kao skladištara, pošto se u ovom slučaju ne radi o preuzimanju robe iz kupoprodajnog ugovora, kad propuštanje da se stavi prigovor na kvalitet po pravilu stvara prekluziju. U nastavku postupka prvostepeni sud će, imajući u vidu primedbu drugostepenog suda, shodnim dokazima, utvrditi da li postoje okolnosti koje mogu da oslobode tuženog kao skladištara odgovornosti, pa će, zavisno od utvrđenja tih činjenica, odlučiti da lije i u kom obimu tuženi odgovoran za štetu. Tek na osnovu tako dopunjenog postupka dokazivanja i raspravljanja prvostepeni sud će ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu (prema odluci VPS, SI. 309/73); Odgovornost skladištara za punu štetu Skladištar odgovara za štetu na robi poverenoj mu na čuvanje ako je šteta nastupila kao posledica njego vog propusta. Prema obrazloženju Tužbeni zahtev se odnosi na regresno potraživanje tužilaca nastalo isplatom štete vlasnicima robe po osnovu osiguranja robe u transportu, koja se šteta dogodila u skladištu prilikom požara. Tuženi je pomenutu robu, pored ostalih zaliha razne robe u skladištu (koja je bila osigurana po raznim polisama), osigurao od požara, kod jednog osiguravajućeg zavoda (osiguravača). Među strankama je bilo sporno da lije tuženi u obavezi da tužiocima plati utužene iznose koje su oni isplatili vlasnicima robe na ime štete po osnovu osiguranja te robe u transportu. Prvostepeni sud je odlučujući o istaknutom spornom pitanju, zauzeo stanovište da tužena nije u obavezi da tužiocima isplati pomenuto potraživanje, budući daje roba koja je uglavnom bila uništena u pomenutom požaru bila dvostruko osigurana, te da u tom slučaju tužioci kao osiguravači nemaju pravo na regres od tuženog, već da mogu svoje pravo neposredno ostvarivati prema ostalim osiguravačima, odnosno prema tuženikovom osiguravaču, kod koga je pomenuta roba takođe bila osigurana od požara. Drugostepeni sud, razmotrivši predmet spora i ocenivši žalbene razloge tužioca, našao je da se ovako stanovište prvostepenog suda u vezi sa istaknutim spornim pitanjem ne može prihvatiti kao pravilno. Nezavisno od toga da li se u konkretnom slučaju radi o dvostrukom osiguranju ili ne, kod imovinskog osiguranja osiguravajući zavod stupa do iznosa plaćene naknade u prava osiguranika odnosno korisnika osiguranja prema trećem odgovornom licu. Imajući u vidu činjenicu da su tužioci isplatili pomenutu štetu po osnovu osiguranja robe u transportu vlasnicima robe, tj. korisnicima osiguranja, za pravilnu ocenu spornog odnosa bilo-je odlučno utvrditi da lije tuženi, u čijem je skladištu pomenuta roba izgorela, odgovoran za nastanak te štete ili ne. Pri tome, okolnost što je tuženi pomenutu robu bio osigurao od požara kod svog osiguravača nije od značaja za rešenje spornog odnosa među strankama. Ako bi se i prihvatilo kao tačno stanovište prvostepenog suda da tužioci imaju pravo da i od tuženikovog osiguravača traže ostvarenje toga regresnog zahteva, tužioci se ne mogu naterati na vršenje 940

ovog svog prava budući da, po stanovištu drugostepenog suda, pravo da bira kojim će se pravom koristiti pripada stranci kod koje su se stekla ova prava. Zbog toga, ukoliko je tuženi odgovoran za štetu tužiocima, sa isplatom pomenute štete vlasniku robe kao korisniku osiguranja i stupili u njegova prava prema tuženom kao odgovornom licu, ta činjenica daje roba bila osigurana ne oslobađa tuženog od odgovornosti, ukoliko je do štete došlo us led njegovih propusta, kao skladištara. Ali, nezavisno od toga, ova okolnost nema uticaja na prava tuženog koja proizilaze iz njegovog ugovora o osiguranju po polisi prema njegovom osiguravaču, te tuženi može tražiti ostvarenje tih prava iz tog ugovora, ukoliko su ispunjeni potrebni uslovi predviđeni osiguranjem. Međutim, ocena tog odnosa nije predmet ove parnice, pa je ova činjenica bez uticaja na pravilno rešenje spornog odnosa među strankama. Prema pravilima koja važe za ugovor o uskladištenju robe, skladištar odgovara za štetu nastalu na robu koja mu je poverena na čuvanje, ukoliko je šteta nastala kao posledica njegove radnje odnosno propuštanja da radnju preduzme. Pri tom okolnost što je poverenu mu robu na čuvanje kao dobar privrednik osigurao, ne znači da ostavilac, pa prema tome, i lica koja su isplatom štete stupila u njegova prava moraju svoj oštetni zahtev da ostvaruju samo od osiguravača kod koga je roba bila osigurana. Po stanovištu drugostepenog suda, ako je za štetu koja je pokrivena imovinskim osiguranjem odgovorno neko lice, oštećeni kao korisnik osiguranja ne može po oba osnova naplatiti više nego što iznosi šteta, ali može birati kojim će se pravom koristiti (prema odluci VPS, SI. 34/73).

Kad postoji dužnost osiguranja (čl. 732. ZOO) Obavezno osiguranje robe primljene na čuvanje nije propisano ni Zakonom o osiguranju imovine i lice, ni odredbama ovog člana, odnosno odredbama koje se odnose na ugovor o uskladištenju, ali ako su skladištar i ostavodavac ugovorom predvideli daje skladištar dužan da osigura primljenu robu, skladištar je dužan da postupi u tom smislu. Zbog toga, ako skladištar ne osigura primljenu robu na skladištenje, a u ugovoru je predviđena njegova obaveza osiguranja, on odgovara ostavodavcu za štetu koja bi nastala na robi. Skladištar može osigurati primljenu robu i ako ugovorom nije preuzeo takvu obavezu, ali u tom slučaju teret osiguranja ne može prebaciti na ostavioca robe. Šteta se može sastojati u iznosu vrednosti osigurane robe, ali je to za ostavodavca bez značaja, jer on naknadu štete može tražiti po osnovu objektivne odgovornosti skladištara, prema vrednosti stvari koje je dao na skladištenje. Stav 2. ovog člana ima u vidu da je ugovorom o skladištenju predviđena obaveza osiguranja od strane skladištara. Ali ako u tom ugovoru nije navedeno koje rizike obuhvata osiguranje, skladištar je obavezan da osigura robu od uobičajenih rizika. Izraz uobičajeni rizik je rizik za određene slučajeve, koji se najčešće u praksi događaju, a odnose se na greške koje osiguravao, odnosno skladištar, ili bolje rečeno radnici za koje on odgovara, pričine pri manipulaciji robe, prepakivanja, sortiranja i slično. Da bi osiguravač i osiguranik bili sigurni o kojim uobičajenim rizicima je reč, mora se postupati po pravilima osiguravača, koji te slučajeve osigurava, označavajući ih po vrsti i vrednosti, za koje ima i propisanu visinu premije. Ostavodavac, kod zaključenja ugovora o uskladištenju, uređujući i odnos osiguranja robe koju predaje skladištaru, označuje vrstu robe, njeno stanje u momentu predaje na skladištenje, kao i njenu vrednost, što će poslužiti skladištaru kao osiguraniku da pri zaključenju ugovora sa osiguravačem te elemente navede, pa u slučaju štete ostvaruje onu naknadu prema vrednosti robe koju je naveo u ugovoru o osiguranju. Za skladištara je to od značaja, jer će u slučaju naknade štete koju ostvari od osiguravajuće organizacije isplatiti štetu ostavodavcu u onoj visini koja odgovara vrednosti koju je on naveo u ugovoru u pogledu osiguranja robe. Ako je skladištar osigurao robu primljenu na čuvanje, a sa ostavodavcem nije ugovorio osiguranje te robe, u slučaju štete na robi skladištar odgovara prema vrednosti stvari predate na čuvanje. Zbog toga se postavlja pitanje da li skladištar može nametnuti obavezu ostavodavcu da stvar koju predaje na čuvanje mora biti osigurana. Smatra se da skladištar u cenu skladištenja unosi i troškove koje ima u vezi osiguranja robe ostavodavca, pa mu to služi kao osnov da primljenu robu ipak osigura, ali u svoju korist, radi umanjenja eventualne štete koju bi morao da plati ostavodavcu ako bi stvar predata na čuvanje bila oštećena ili propala.

Ograničenje naknade štete (čl. 733. ZOO) Već je ranije rečeno da skladištar odgovara za štetu na robi po principu objektivne odgovornosti. Krivica skladištara nije osnov njegove odgovornosti, pa ostavodavac i ne mora da dokazuje njegovu krivicu da bi ostvario pravo na naknadu štete, što znači da se skladištar ne može osloboditi odgovornosti i ako bi pokušao da dokaže da on nije kriv za nastalu štetu. Rečeno je i to u kojim slučajevima skladištar ne može odgovara za štetu pričinjenu stvarima ostavodavca - ako dokaže daje šteta prouzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti, ili je prouzrokovana krivicom ostavodavca, manama ili prirodnim svojstvima robe, kao i neispravnom ambalažom. 941

Odredbama ovog člana predviđen je slučaj kada je skladištar dužan da naknadi štetu ostavodavcu zbog propasti, umanjenja ili oštećena robe za vreme od njenog prijema do predaje. U ovom slučaju se više ne radi o tome da se utvrđuje da li je za štetu odgovoran skladištar ili ne, jer iz odredbe ovog člana proizilazi da je već utvrđeno daje skladištar dužan da naknadi štetu ostavodavcu. Pitanje je da lije skladištar dužan da naknadi samo običnu (prostu) štetu, tj. koliko je oštećena ili propala stvar vredela u momentu predaje robe na skladištenje, odnosno do predaje, ili je dužan da ostavodavcu naknadi punu štetu, tj. pored obične štete i izmaklu korist, kao i druga sporedna davanja. Obična šteta predstavlja svako umanjenje nečije imovine, tj. one imovine koju je oštećeni imao u momentu nastanka štete. Izmakla korist predstavlja samo onu korist za koju je izvesno da bije oštećeni, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima slučaja, ostvario da štetnik nije pričinio štetu, odnosno daje svoju obavezu naknade štete izvršio o roku i kako treba. Imajući u vidu navedeno, a prema odredbama ovog člana, skladištar odgovara, odnosno dužan je da naknadi štetu zbog propasti, umanjenja ili oštećenja robe za vreme od njenog prijema do predaje, i to običnu štetu, do visine stvarne štete, osim ako je štetu prouzrokovao namerno ili iz krajnje nepažnje, u kom slučaju naknada štete obuhvata običnu štetu, izgubljenu korist i druga sporedna potraživanja, kao i troškove. Namerno prouzrokovana šteta ili krajnja nepažnja koja je doprinela da nastane šteta, stvaraju osnov za naknadu pune štete. Krajnja nepažnja, ili grubi nehat, postoji kada je šteta prouzrokovana usled toga što se, u ovom slučaju skladištar, ponašao onako kako se ne bi ponaša pažljiv čovek, odnosno u ovom slučaju pažljiv dobar privrednik.

Sudska praksa "Za robu koja je nestala iz magacina odgovara skladištar u visini određenoj prema tržišnim cenama nestale robe. Ostavodavac ima pravo na naknadu štete za nestalu robu u visini koja ne može preći njenu stvarnu vrednost, osim ako je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom skladištara " - (prema odluci VPS Pž. 209/98); "Ako skladištar više ne raspolaže robom koju je primio na čuvanje, tako da ne može daje vrati ostavodavcu, dužan je da mu naknadi štetu nastalu zbog propasti i umanjenja robe, u vrednosti propale ili izgubljene robe prema tržišnim cenama na dan presuđenja" - (prema odluci VPS, Pž. 6538/2000).

Mešanie zamenljivih stvari (cl. 734. ZOO) Kada su u pitanju zamenljive stvari koje se daju na uskladišten)e, skladištar je dužan da i kod takvih stvari ostavodavcu obezbedi poseban prostor u svom skladištu i za tu vrstu stvari. Ovo zbog toga što i kod zamenljivih stvari postoji razlika u kvalitetu, vrsti i kakvoće robe po kategoriji, naročito kod žitarica, za koje se zna da postoje razni kvaliteti prema sorti žitarice, pa se na tržištu i određuje različita cena za iste žitarice. Ako ostavodavac insistira na posebnom smeštaju njegove robe, a skladištar takav prostor nema, nije u obavezi da primi robu na skladištenje. Ostavodavac može pristati da se njegova roba, koja ima karakter zamenljive stvari, pomeša sa zamenljivim stvarima drugih ostavilaca, koji takođe kod skladištara imaju zamenljive stvari iste vrste i kakvoće. Međutim, prema sadržini drugog dela odredbe stava 1. ovog člana, proizilazi da skladištar može i bez saglasnosti ostavodavca da pomeša primljene zamenljive stvari sa zamenljivim stvarima drugih ostavilaca "ako je očigledno da se radi o stvarima koje se mogu mešati bez opasnosti od nastanka štete za ostavodavca". Eventualno neslaganje ostavodavca i skladištara u pogledu već izvršene radnje mešanja zamenljivih stvari ostavodavca sa isto takvim stvarima ostalih ostavilaca, može dovesti do spora, posebno ako skladištar nije vodio računa o atestima koja svaka od tih roba ima u pogledu kvaliteta, odnosno ako roba ostavodavca ima bolji kvalitet od roba ostalih ostavilaca, stoje moguće, čime bi ostavodavac bio oštećen ako bi želeo daje proda. Da bi skladištar mogao da se koristi ovlašćenjem koje ima po drugom delu stava 1. ovog člana on mora biti stručan za ocenu da li se radi o takvim razlikama roba koje, iako su iste vrste i kakvoće, mogu oštetiti interese ostavodavca. U slučaju sumnje, a naročito ako ostavodavac pri predaji robe na skladištenje upozori skladištara daje njegova roba po kvalitetu bolja od zamenljivih stvari ostalih ostavilaca, i po vrsti i po kakvoći, on je dužan da obezbedi stručno lice koje će tu ocenu dati, ali najčešće uz učešće ostavodavca. Stav drugi ovog stava ima u vidu pravo ostavodavca da u određenom trenutku, u vreme trajanja uskladištenja, traži da mu skladištar izdvoji deo koji mu pripada. Pri tom se ne misli na vraćanje stvari ostavodavcu, već na fizičko izdvajanje dela stvari koje pripadaju ostavodavcu i dalje skladištenje u-skladišnom prostoru skladištara, ako za to postoje odgovarajući uslovi. Zašto bi to činio, odnosno koji bi razlozi rukovodili ostavodavca da traži takvu činidbu od skladištara, pitanje je u koje se ne može upuštati skladištar. On to treba da učini ako mu poslovni prostor to omogućava, s tim da skladištar u vezi radnje izdvajanja stvari ostavodavca ima pravo na posebne troškove. 942

Međutim, ipak ovaj deo odredbe može se shvatiti i tako da se momenat izdvajanja stvari ostavodavca odnosi na njegov zahtev da mu se izdvoji deo koji mu pripada i da mu se isti preda. Ali to shvatanje i ne mora da se prihvati, jer reč "izdvojiti" više upućuje na zaključak da ostavodavac želi da zna da ima izdvojenu količinu, koju u određenom trenutku može da pokaže svom eventualnom kupcu i da je preuzme od skladištara kada za to ima potrebu. U slučaju iz stava drugog ovog člana, skladištar nije dužan da prilikom izdvajanja stvari ostavodavca poziva ostale ostavioce da u tome učestvuju, već to može da učini i bez njihovog učešća, jer priroda, odnosno vrsta i kakvoća zamenljivih stvari ne dovodi u pitanje njihova prava iz ugovora o skladištenju takve robe.

Pregledanje robe i uzimanje uzoraka (čl. 735. ZOO) Ostavodavac ima pravo da pregleda robu koju je dao na skladištenje i da uzima uzorke od nje. To može učiniti i lice koga ovlasti ostavodavac, a skladištar im to pravo ne može uskratiti. Pregledanje robe od strane ostavodavca ili od njega ovlašćenog lica, ima za cilj da ustanovi stanje robe koja je predata na skladištenje, odnosno da li je ona u onom stanju u kome je predao ostavodavac, ili je oštećena, ili se nalazi na nepogodnom mestu, te da joj preti oštećenje, a posebno da li se na ostavljenom mestu kod skladištara nalazi sva roba koju je ostavodavac predao skladištaru. Uzimanje uzoraka takođe ima svoj cilj, jer uzetim uzorkom ostavodavac prezentuje svoju robu na tržištu, odnosno predstavlja je određenom kupcu radi prodaje, ali to ne mora da bude i krajnji cilj ostavodavca, već i njegova potreba da zna kakvog je kvaliteta njegova roba u momentu uzimanja uzorka, odnosno da li se izmenio njen kvalitet od dana davanje robe na skladištenje, te da li treba da preduzme neke mere da bi raniji kvalitet sačuvao. Zbog toga on ima pravo da uzima uzorke svoje uskladištene robe čak i više puta, kako bi u određenom momentu, kada za to ima interesa, mogao da zna stanje svoje robe date na skladištenje. Skladištar nema pravo da ograničava ostavodavca da u bilo koje vreme, kada skladište radi, pregleda svoju robu, kao i da uzima uzorke svoje robe. Skladištar može to da konstatuje u svojim poslovnim knjigama, a posebno da traži mišljenje od ostavodavca da li se roba čuva po svim ugovorenim pravilima skladištenja. Na taj način on bi otklonio uočene greške i preduzeo mere da se primljena roba na skladištenje čuva po pravilima, odnosno uslovima skladištara na koje je ostavodavac pristao prilikom zaključenja ugovora.

Potraživanje skladištara i pravo zaloge (čl. 736. ZOO) Već je u članu 730. stav 1. ovog zakona propisano pravilo da se ostavodavac obavezuje da skladištaru za čuvanje robe plati određenu naknadu. Naknada o kojoj je reč osnovni je element ugovora o uskladištenju. Visinu naknade skladištar utvrđuje svojim pravilima, odnosno tarifom i opštim uslovima, koja je navedena u ugovoru o uskladištenju. Tarifu i opšte uslove u vezi naknade za skladištenje robe utvrđuje nadležni organ skladištara. To je, po pravilu, skupština skladištara. Ona se javno objavljuje, ali se ta javnost ograničava na uslove koji postoje da se ta pravila javno objave. To ne znači da se objavljuju u službenom listu države, već može biti štampan u posebnoj publikaciji, koja je dostupna svakom korisniku usluga skladištara. Na taj način, pre nego što se pristupi zaključenju ugovora o uskladištenju, ostavodavac je u mogućnosti da se na osnovu tarife i opštih uslova skladištara upozna sa uslovima skladištenja, uključujući tu i saznanje o naknadi koja se mora platiti za određenu vrste robe i prostor koji ta roba zauzima u prostorijama skladištara, zatim i o drugim uslovima prijema robe za skladištenje, kao i obaveza skladištara o načinu čuvanje robe primljene na skladištenje. Tarifa i opšti uslovi skladištara koji su izmenjeni u toku čuvanja robe u skladištu, ne obavezuju ostavodavca, ali ako je izmenjena tarifa povoljnija za ostavodavca, ovaj ima pravo da traži da se naknada utvrđena ugovorom u uskladištenju primeni i na već zaključeni ugovor, računajući od vremena kada bi takva izmena stupila na snagu. U protivnom, ako bi naknada izmenama tarife bila veća, ista ne obavezuje ostavodavca, već ona tarifa koja je bila na snazi u vreme zaključenja ugovora. Ako bi ostavodavac prilikom zaključenja ugovora o uskladištenju tražio posebne uslove za smeštaj njegove robe, kao na primer izdvajanje posebnog dela poslovnog prostora za smeštaj te robe, bez obzira da li će taj prostor biti potpuno iskorišćen smeštaj em robe ostavodavca ili ne, skladištar ima pravo da odstupi od svoje tarife i opštih uslova, te da sa ostavodavcem zaključi poseban ugovor u pogledu povećane naknade, kao i uzimanjem obaveze po povećanoj pažnji za tako primljenu robu. Ako je u pitanju neko manje preduzeće koje se bavi poslovima skladištenja, koje nema izgrađene savremene uslove za smeštaj sve vrste robe, skladištar ne mora da ima posebnu tarifu za naknade u smeštaj a i čuvanja robe u skladištu, već se naknada može ugovoriti po pravilima mesnih običaja. 943

Inače, naknada se, po pravilu plaća po isteku ugovora o uskladištenju, odnosno po prijemu robe od strane ostavodavca. Skladištar za to ima osnova u činjenici da zbog neplaćanja naknade robu zadrži po osnovu založnog prava na toj robi. Međutim, praksa je skladišnih preduzeća da ugovorom regulišu obavezu ostavodavca da unapred, odnosno prilikom prijema, ili nakon isteka nekog vremena od prijema robe, isplati deo naknade skladištaru. To je i logično, jer ako skladištenje traje duže vreme, skladištar ostaje bez potrebnih sredstava za obavljanje svoje delatnosti, posebno što bi time na svoju štetu kreditirao ostavodavca, ako to kreditiranje nije ušlo u ostale naknade koje ostavodavac plaća skladištaru prema ugovoru o uskladištenju. U naknadu, odnosno pored naknade koja se utvrđuje u ugovoru o uskladištenju, skladištar ima pravo i na druge troškove koje su u vezi sa prijemom i čuvanjem stvari primljenih na skladištenje, kao što su istovar robe i smeštaj iste na određeno mesto u skladišnom prostoru skladištara, zatim za eventualno premeštanje te robe sa jednog na drugo mesto, a i za druge poslove ako su vezani za prepakivanje, sortiranje i ponovno pakovanje te robe. Na osnovu prava na naplatu naknade za skladištenje robe, a ako ostavodavac nije u mogućnosti da plati određenu naknadu, skladištar ima založno pravo na robi ostavodavca, odnosno pravo detencije - da robu zadrži do isplate određene naknade. Čim ostavodavac isplati ugovorenu naknadu i druge troškove koje je u vezi čuvanja te robe imao, skladištar je dužan da ostavodavcu preda stvari koje su bile predmet ugovora o skladištenju. Prodaja stvari na kojoj skladištar ima pravo zaloge, regulisana je odredbama čl. 980. i čl. 981. ovog zakona, što znači da ako poveriočevo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, poverilac može zahtevati od suda daše stvar proda na javnoj prodaji, ili po tekućoj ceni, kad stvar ima berzansku ili tržišnu cenu. Međutim, ako dužnik ne namiri o dospelosti potraživanje nastalo iz ugovora u privredi, , poverilac nije dužan da se obrati sudu, nego može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji po isteku roka od osam dana od upozorenja učinjenog dužniku.

Podizanje robe i prodaja nepodignute robe (čl. 737. ZOO) Po pravilu, ostavodavac podiže svoju robu datu na skladištenje po isteku ugovora o skladištenju. Međutim, prema stavu 1. ovog člana on ima pravo da robu podigne i pre ugovorenog roka. Zakon ne određuje koji bi to najkraći rok skladištenja mogao da se ugovori, ali prema navedenoj zakonskoj odredbi, ako to nije zakonom određeno, ali je određeno da ostavodavac može robu podići i pre ugovorenog roka, proizilazi da najkraći rok skladištenja ne može da odredi ni skladištar svojim opštim uslovima ili nekim opštim aktom, ali je to moguće odrediti ugovorom o skladištenju. Ako taj najkraći rok nije određen ni ugovorom o skladištenju, ostavodavac može u svako doba, pre isteka ugovorenog roka, da podigne robu koju je dao na skladištenje. Ugovoreni rok kada ostavodavac može da podigne robu iz skladišta utvrđuje se samim ugovorom o skladištenju. On može biti mesec dana, šest meseci, godinu dana ili duže od toga. Ugovorne strane po isteku ugovorenog roka mogu izmeniti ugovor u tom smislu što će odrediti novi rok trajanja uskladištena. Stav 2. ovog člana daje mogućnost skladištaru da u dva slučaja, ako za to budu ispunjeni uslovi, proda robu ostavodavca. Prvi slučaj se odnosi na istek ugovorenog roka, odnosno ako ostavodavac ne podigne robu po isteku tog roka, a drugi, ako rok čuvanja nije određen ugovorom, a protekne rok od godine dana od dana prijema robe na čuvanje, posle kog isteka tog vremena ostavodavac ne podigne uskladištenu robu. Dakle, u gore navedenim slučajevima, kada ostavodavac ne podigne robu iz skladišta, skladištar ima pravo, odnosno može za njegov račun da proda robu na javnoj prodaji, ali je dužan da o svojoj nameri prodaje robe obavesti ostavodavca i ostavi mu naknadni rok, najmanje od osam dana, da robu podigne. Ako ostavodavac, po prijemu urednog obaveštenja i protekom ostavljenog mu roka ne obavesti skladištara o svojoj nameri da će preuzeti svoju robu, skladištar ima pravo da roba proda pod uslovima iz člana 981. ovog zakona, a naime može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji, s tim daje dužan da o datumu i mestu prodaje obavesti ostavodavca. Ispunjenjem uslova za prodaju robe, koji su napred navedeni, skladištar prodaje robu po ceni koju postigne na tržištu u mestu prodaje, ali ako založene stvari imaju tržišnu ili berzansku cenu, skladištar ih može prodati po toj ceni. Od naplaćene cene skladištar uzima deo koji se odnosi na naknadu za skladištenje za skladištenje robe, kao i troškove koje je imao u vezi prodaje te robe, a ostatak predaje sudu u sudski depozit radi predaje ostavodavcu, po postupku propisanom Zakonom o vanparničnom postupku i odredbama člana 333. ovog zakona. Poziv koji skladištar upućuje ostavodavcu sa opomenom da će prodati stvar, odnosno sa opomenom da će određenog dana i na određenom mestu prodati stvari za koje nije plaćena naknada, ima za svrhu angažovanje ostavodavca da obezbedi potrebna sredstva kojima će platiti naknadu za skladištenje i druge troškove, i tom prilikom preuzeti stvari iz skladišta. 944

Nedostaci pri prijemu robe (cl. 738. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu tri važna pitanja koja se odnose na pravo primaoca robe u vezi preuzimanja robe, i to: a) da je primalac robe dužan da pregleda robu u trenutku njenog preuzimanja, b) kada je primalac robe prilikom preuzimanja rove primeti nedostatke, i v) kada prilikom prijema robe nije mogao da primeti nedostatke, ali ih je kasnije primetio. Primalac robe je dužan da je prilikom preuzimanja pregleda, odnosno utvrdi da li je roba koju prima u istom stanju u kome je predao prilikom zaključenja ugovora o uskladištenju. Ako utvrdi daje roba u ispravnom stanju, on je preuzima i plaća određenu naknadu skladištaru. Ako primalac prilikom preuzimanja robe utvrdi kakav nedostatak na robi, koji ranije prilikom predaje na skladištenje nije postojao, dužan je je da o tome odmah upozori skladištara. Ako je primalac prilikom prijema robe primetio nedostatak na robi, a o tome nije upozorio skladištara, smatra se daje robu primio. Smatra se daje roba primljena kada je primalac platio naknadu za skladištenje i kada je robu izneo iz skladišnog prostora skladištara. Ako je primalac nedostatke utvrdio tek kada je primljenu robu dopremio u svoj poslovni prostor, njegovi prigovori skladištaru o tim nedostacima su bez značaja, jer je on bio dužan, kako to nalaže i stav 1. ovog člana, da robu pregleda prilikom njenog prijema, a o eventualno utvrđenim nedostacima upozori skladištara, kako nalažu odredbe stava 2. istog člana. Slučaj koji propisuju odredbe stava 2. ovog člana su od značaja za utvrđivanje prava i obaveza primaoca i skladištara, ako se prilikom preuzimanja robe konstatuje da roba ima nedostatke koje nije imala u momentu prijema na skladištenje. U tom slučaju skladištar i primalac utvrđuju stanje robe sa primećenim nedostacima i pristupaju dogovoru u vezi naknade štete koju je skladištar dužan da naknadi primaocu, odnosno ostaviocu robe. Ukoliko se ne dogovore o stepenu primećenih nedostataka, a posebno o visini naknade štete, pravilno je da ostavilac traži obezbeđenje dokaza putem suda, te da nakon utvrđenja od strane suda, odnosno sudskog veštaka, robu preuzme iz skladišta, a dalji postupak u vezi naknade štete ostvari u parničnom postupku. Stav 3. ovog člana ima u vidu skrivene nedostatke na robi koje primalac i skladištar nisu mogli da primete prilikom pregleda, odnosno preuzimanja robe. Ovim stavom propisano je daje primalac dužan da o naknadno uočenim nedostacima, tzv. skrivenim nedostacima, na pouzdan način obavesti skladištara u roku od sedam dana, računajući od dana preuzimanja robe, inače se smatra daje roba uredno primljena. Navođenjem izraza "na pouzdan način" upućuje na zaključak daje primalac upotrebio najsigurnije sredstvo obaveštenja koje je skladištar mogao da dobije u navedenom roku. To bi bilo telefonsko obaveštenje, ili obaveštenje putem faksa, ili preporučenim pismom sa povratnicom o prijemu pošiljke, ili telegramom, a možda i na drugi način - ličnim obaveštenjem skladištara. Skladištar je dužan da se odazove pozivu primaoca, te da zajednički utvrde da li je naknadno primećeni nedostatak mogao nastati za vreme dok je roba bila na skladištu skladištara, ili je taj nedostatak postojao još u vreme prijema robe na skladištenje ili je, pak, nastao posle prijema robe od skladištara. U svakom slučaju, ako bi došlo do spora, mora se tražiti obezbeđenje dokaza i putem suda, odnosno sudskog veštaka, te utvrditi kada je i gde, u kom delu i u kom obimu nastala šteta, a posebno kada je taj nedostatak mogao da nastane.

Sudska praksa Blagovremenost prigovora Skladištar u načelu odgovara za kvalitet svojih usluga i pri tome pitanje prigovora na kvalitet usluga ne mole imati isti značaj kao prigovor na kvalitet isporučene robe kod kupoprodajnog ugovora. Prema obrazloženju Tužilac je naveo daje u hladnjačama tuženog lagerovao meso koje je bilo predviđeno za inostrano tržište. Tvrdio je da tuženi za vreme lagerovanja nije držao hladnjaču u ispravnom stanju pa da su se namnožili glodan koji su meso delimično nagrizli, a delimično zagadili. Na taj način, prema navodima tužioca, oštećeno je 5.867 kilograma mesa. Istakao je da je pismom o tome obavestio tuženog i dostavio mu zapisnik, kao i rešenje veterinarske inspekcije o zabrani upotrebe toga mesa za ljudsku ishranu. Predložio je da sud obaveže tuženog da mu naknadi štetu. Tuženi je osporio tužbeni zahtev navodeći daje tužilac neblagovremeno izvršio reklamaciju. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev i zauzeo stanovište da tužiočev prigovor na kvalitet nije blagovremen, jer nije stavljen bez odlaganja, već je to učinio tek 60 dana od dana saznanja, pa da se ima smatrati daje robu od tuženog preuzeo bez prigovora. Drugostepeni sud je uvažio žalbu tužioca, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. 945

Drugostepeni sud nije mogao usvojiti izneto pravno stanovište prvostepenog suda. Ne može se, usvojiti shvatanje prvostepenog suda da je tužilac propuštanjem roka za stavljanje prigovora na kvalitet bezuslovno izgubio pravo na naknadu štete. Ovo zbog toga što se u spornom slučaju ne radi o kupoprodajnom ugovoru, s obzirom da tužilac nije kupio robu od tuženog, već se radi o preuzimanju tužiočeve robe koja je bila uskladištena u hladnjači tuženog. U ovom slučaju na osnovu međusobnog pismenog ugovora stranaka, stoje utvrdio i prvostepeni sud, tuženi je vršio uslugu uskladištenja mesa tužiocu u svojim hladnjačama, što inače među strankama nije sporno. Posmatrajući tako odnos između stranaka, tužilac kao lice koje je vršilo uskladištenje nije mogao, prema shvatanju drugostepenog suda, da izgubi pravo da traži naknadu štete samo zato što nije prigovorio bez odlaganja u pogledu oštećenja uskladištene robe. S obzirom da uskladištenje predstavlja u stvari pružanje privredne usluge, iz prirode samog odnosa proizilazi da skladištar u načelu odgovara za kvalitet svojih usluga i pri tome pitanje prigovora na kvalitet usluga ne može da ima isti značaj kao prigovor na kvalitet isporučene robe kod kupoprodajnog ugovora (prema odluci VPS, SI. 944/71).

Primena pravila o ostavi (cl. 739. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu shodnu primenu pravila o ostavi na ugovore o uskladišten]u, ako pravilima o uskladištenju nije drukčije regulisano. Koja bi to pravila bila iz ugovora o ostavi koja bi se mogla shodno primeniti i na ugovore u uskladištenju? To mogu biti odredbe o predmetu ostave, a naime da predmet ostave, u ovom slučaju uskladištenja, mogu biti samo pokretne stvari. Zatim, tu su odredbe iz člana 313. ovog zakona, koje propisuju pravilo da ugovor o ostavi, u ovom slučaju ugovor o uskladištenju, može punovažno zaključiti u svoje ime i lice koje nije sopstvenik stvari, a ostavoprimac, u ovom slučaju skladištar, dužan je vratiti stvar njemu, izuzev ako bi saznao daje stvar ukradena. Pored toga, tu su odredbe o tužbi trećeg lica koje zahteva da mu se stvar preda, a ostavoprimac, u ovom slučaju skladištar, je dužan da obavesti sud od koga lica je stvar primio, a istovremeno da obavesti i ostavodavca 0podignutoj tužbi. No, i sve druge odredbe iz ugovora o ostavi, mogu se shodno primeniti na ugovor o uskladištenju, ako ugovorom u uskladištenju nije drukčije regulisano. Posebne karakteristike ugovora o uskladištenju, pored onih koje su napred navedene, su odredbe o skladišnici, koja nema primenu kod ugovora o ostavi. O skladišnici, njenim sastojcima i sadržini, o njenom prenošenju 1drugim osobenostima ugovora o uskladištenju, biće reci u komentarima narednih članova.

SKLADIŠNICA Dužnost izdavanja skladišnice (čl. 740. ZOO) Skladišnica je vrednosni papir koji skladištar, koji na osnovu ugovora o skladištenju, izdaje ostavodavcu robe kao dokaz o prijemu robe na skladištenje, koja kao takva sadrži pravo imaoca te hartije da raspolaže sa robom koju je predao skladištaru na skladištenje. Bez obzira na razna shvatanja daje skladištar ovlašćen da uvek izdaje skladišnicu kao potvrdu o prijemu robe na skladištenje, to ne proizilazi iz odredaba ovog člana, koji propisuje da skladištar to ovlašćenje, odnosno obavezu ima samo ako to zatraži ostavodavac. Ovo shvatanje ima osnovu i u odredbama stava 3. člana 742. ovog člana, po kojima ostavodavac može zahtevati da mu skladištar izda skladišnicu samo za jedan deo zamenljive robe koji je ostavio kod njega., što znači da se za drugi deo te vrste robe izdaje obična priznanica kao dokaz o prijemu robe na čuvanje. Ovo proizilazi i iz činjenice da svako ima pravo da zahteva da mu se roba uskladišti, a da skladištar nema pravo da to odbije, ali svi ostavodavci nemaju za cilj da ostavljenom robom na skladištu raspolažu tako što će je pravnim poslom, prenosom skladišnice, prenositi drugom, pa onaj ko poseduje skladišnicu ima pravo i na preuzimanje uskladištene robe. Postoji veliki broj ostavilaca kojima nije potrebna skladišnica, jer raspolažu ugovorom o skladištenju, a pored toga nemaju nameru daje iz skladišta prodaju drugom, već daje lično ili preko punomoćnika preuzmu i da sa njom dalje raspolažu kako to odgovara njihovim interesima. Ako ostavodavac zahteva da mu se, pored zaključenog ugovora o skladištenju, izda i skladišnica, onda to za njega znači da uskladištenom robom može tako da raspolaže da prenosom skladišnice prodaje ili svu uskladištenu robu ili deo po deo te robe (ako je za svaki deo tražio i dobio više skladišnica), ili da robu preuzima po pravilima koja se odnose na prava iz skladišnice. 946

To stoje u ovom članu upotrebljen izraz "na osnovu zakona", ukazuje da ako postoji poseban zakon o dužnosti izdavanja skladišnice, da se ima postupati po tom zakonu, a za to vreme, dok taj zakon ne bude donet, mora se postupati po odredbama ovog zakona koje se odnose na skladišnicu. Skladišnica ima svojstvo hartije od vrednosti, što znači da onaj koje izdao tu hartiju, u ovom slučaju skladišnicu, ili neko ko je indosamentom ili na drugi način preneo tu hartiju, obavezuje se da ispuni obavezu upisanoj na toj ispravi njenom zakonskom imaocu. Skladišnica može da glasi na ime, po naredbi ili na donosioca. Onaj ko poseduje skladišnicu ima pravo da prodaje robu koja je uskladištena, a skladištar je dužan daje preda onom ko je njen zakoniti držalac, a i odgovoran je za tačnost podataka koji su uneti u skladišnici.

Sastojci i sadržina skladišnice (cl. 741. ZOO) Skladišnica se sastoji iz priznanice i založnice. Oba ova dela sadrže iste podatke o skladištaru, ostavodavcu i robi. Skladišnica, odnosno oba njena dela, moraju viti saglasni podacima koji se nalaze u matičnoj knjizi koju vodi skladištar za svaku primljenu robu na skladištenje. Priznanica i založnica imaju različite namene i mogu biti odvojene, tako da se kod jednog lica nalazi priznanica a kod drugog založnica. Ono lice ko ima založnicu ima pravo zaloge na uskladištenoj robi, pa u slučaju neispunjenja obaveze od dužnika, ima pravo prodaje založene robe. Međutim, samo ono lice koje ima i priznanicu i založnicu može uvek da podigne skladištenu robu, pošto izmiri sve obaveze koje deponent, odnosno ostavodavac ima prema skladištaru, kao što su naknada i razni troškovi. Inače, i priznanica i založnica se mogu prenositi odvojeno, s tim što se priznanicom prenosi pravo raspolaganje robom, a založnica, kao stoje već rečeno, kao pravo zaloge na robi. Priznanica i založnica moraju da sadrže podatke o: a) nazivu, odnosno imenu i zanimanju ostavodavca, b) njegovo sedište, odnosno prebivalište, v) naziv i sedište skladištara, g) datum i broj skladišnice, d) mesto gde se skladište nalazi, đ) vrsti, prirodu i količinu robe, e) navod o tome do kog iznosa je roba osigurana, kao i ž) ostale podatke potrebne za raspoznavanje robe i određivanje njene vrednosti. Kako je navedeno u stavu 3. ovog člana, priznanica i založnica moraju se pozivati jedna na drugu. Inače, imalac priznanice bez založnice ima pravo da zahteva da mu se preda roba samo ako je isplatio imaocu založnice, ili položi skladištaru za imaoca založnice, iznos koji treba da mu bude isplaćen na dan dospelosti potraživanja. Imalac založnice, pak, ima pravo zaloge na robi dok mu se ne isplati iznos kojim je opterećena založena roba, a u protivnom da založenu proda, ili založnicu prenese indosamentom na nekog svog poverioca.

Primer skladišnice sa založnicom (varantom) - iz prakse SKLADIŠNICA SKLADIŠTA vredi samo do.......................................

SKLADIŠNICA br..........................................po naredbi I. PRIZNANICA

prispele i na........................u skl. br..................................pod poz. br...............................za račun ili po naredbi dana________________, u_________________uskladištene robe:Kom. Oprema. Znak. Br. Količina Vrsta U skl._____________poz. br._________________________________ za______________________________________________________ u

947

Uskladištene robe Komada................................... Oprema................................... Znak......................................... Brojevi.................................... Količina................................. Osigurana vrednost din.......................................... Izdaci..................................... Takse..................................... Vredi do............................... Ova roba osigurana je protiv požara kod osiguravajućeg društva.........................................., u vrednosti od din........................................................i za vreme dok uskladištenje traje. Roba je ocarinjena, a do sada opterećena sa................. ................................i počev od.......................redovnom tarifora predviđenom taksama i osiguranjem. Po izručenju ove priznanice i pripadajuće joj založnice (varanta), kao i posle podmirenja svih tereta koji se odnose na gore navedenu robu, biće ista u roku od............................................od dana uskladištenja, a na zahtev i odmah izručena. Preuzimanjem skladišnice svako se podvrgava odredbama pravilnika i tarife Javnih i slobodnih carinskih skladišta. Dana.........................................u................................................. Skladište_________________________________ SKLADIŠTE II. ZALOZNICA (VARANT) U skladištu br............................pod poz. br................. za račun ili po naredbi............................................... u.......................................uskladištene robe: Kom. Oprema. Znak. Br. Količina.Vrsta Ova je roba osigurana protiv požara kod osiguravajućeg društva ................................... u vrednosti od din...................................................i za vreme dok uskladištenje traje. Roba je .........................i................... ocarinjena, a do sada opterećena sa...................................... i počev od ................................redovnom tarifom predviđenim taksama i osiguranjem. Po predaji ove založnice (varanta) i pripadajuće joj priznanice, kao i nakon podmirenja svih tereta koji se odnose na navedenu robu, biće ista u roku od....................................dana uskladištenja, a na zahtev i od mah izručena. Preuzimanjem skladišnice podvrgava se svako odredbama pravilnika i tarife Javnih i slobodnih skladišta. Isporučena dana________________________________________________________________ Potvrđujem prijem skladišnica:________________________, dana_____________u_________. Dana.........................................u................................... Skladište_______________________ Skladišnica za delove robe (čl. 742. ZOO) Da bi ostavodavae mogao preko skladišta da obavi promet uskladištene robe, ako već nije u mogućnosti da izvrši promet ćele količine uskladištene robe, može tražiti od skladištara da podeli robu na određene delove i da mu za svaki deo izda skladišnicu. Na taj način ostavodavae može lakše da manipuliše svojom robom, tj. da pojedine delove, za koje je izdata posebna skladišnica, prodaje, odnosno prenosi svoje pravo tog dela na drugo lice. Skladištar je na zahtev ostavodavca dužan da postupi po njegovom nalogu, odnosno da ostavodavčevu robu podeli na način kako je ovaj zahtevao i daje posebno uskladišti, uz obavezu da ostavodavcu za svaki uskladišteni deo izda zasebnu skladišnicu. Ostavodavae može sa tako zasebnim izdatim skladišnicama da izlazi na tržište i da lakše prodaje svoju robu, ali može i da jednu ili više skladišnica prenese svom poveriocu putem indosamenta, koji sada preuzima sva prava i obaveze ranijeg ostavodavca, svog dužnika, u odnosu na robu koja se nalazi u skladištu i koja glasi na njega, kao i obaveze koje ima prema skladištara. Ako je ostavodavae pri predaji robe na skladištenje za ćelu količinu te robe dobio jednu skladišnicu, ostavodavae ima pravo da zahteva da skladištar podeli robu na određene delove i da mu, u zamenu za skladišnicu koju je dobio, izda posebne skladišnice za svaki pojedini deo. U tom slučaju skladištar ima pravo na posebne troškove u vezi ovog novog naloga ostavodavca. 948

Takav nalog ostavodavac može dati skladištaru u svako doba, a skladištar je dužan da postupi po takvom nalogu vlastodavca. Na taj način ostavodavac postiže onaj cilj koji bi ostvario daje prilikom predaje celokupne količine robe na skladištenje tražio od skladištara da ovaj podeli robu na određene delove i da mu za svaki deo izda posebnu skladišnicu. Na kraju, prema stavu 3. ovog Člana, ostavodavac može zahtevati da mu skladištar izda skladišnicu samo za jedan deo zamenljive robe koji je ostavio kod njega. To ne znači da je ta vrsta robe pomešana sa isto takvom robom drugih ostavilaca. Naprotiv, ostavodavac može predati na skladištenje određenu količinu zamenljivih stvari, i tražiti da se ta njegova roba ne mesa sa isto takvom robom drugih ostavilaca. Kod takvog stanja stvari ostavodavac može zahtevati da mu skladištar izda skladišnicu samo za jedan deo uskladištene zamenljive robe, dok bi za preostali deo robe dobio običnu priznanicu kao dokaz o predaji robe na skladištenje. Naravno, to ne znači da ostavodavac ne može prihvatiti predlog skladištara da se takva roba može pomešati sa robom iste vrste i kakvoće drugih ostavilaca zamenljivih stvari, posebno ako je očigledno da se radi o stvarima koje se mogu mešati bez opasnosti od nastanka štete za ostavodavca.

Prava imaoca skladišnice (čl. 743. ZOO) Pravo da može da podigne robu iz skladišta ima ono lice koje drži oba dela skladišnice. Onaj ko drži samo priznanicu ima pravo raspolaganja robom, odnosno da to pravo prenosi na drugo lice, ali to znači da se i na osnovu priznanice može zahtevati predaju robe ako isplati onaj deo koji je naveden u založnici i isplati odgovarajuću naknadu za čuvanje robe i druge troškove koje je u vezi toga imao skladištar. Stav prvi ovog člana ima u vidu da imalac skladišnice ima i priznanicu i založnicu, kao sastavne delove skladišnice, te da po tom osnovu može da traži da mu skladištar preda uskladištenu robu, uz plaćanje naknade za skladištenje i eventualno nekih troškova koje bi skladištar imao u vezi sa skladištenjem robe. Imalac skladišnice može raspolagati robom označenom u skladišnici, tako stoje može prenositi na druga lica kao sredstvo robnog prometa, odnosno sredstvo plaćanja. Prenos skladišnice može glasiti na ime, ako je na skladišnici označeno ime lica kome se prenosi, odnosno ako time prenosilac ne želi da ta skladišnica dalje cirkuliŠe u prometu. Ona može glasiti i na donosioca, kada na skladišnici nije označeno lice ali je upisano "plativo donosiocu". Prema tome, svako ko donese takvu skladišnicu ima pravo da od skladištara traži predaju robe, uz ispunjenje obaveze plaćanja naknade za skladištenje i eventualno drugih troškova. Isto tako, prenos skladišnice se može izvršiti "po naredbi", ako je imenom označen novi poverilac, koji ima dalje pravo da jednostranom izjavom svoje naredbe, indosamentom, odredi neko drugo lice kao imaoca prava iz skladišnice, tj. i prava koje proizilazi iz priznanice i prava iz založnice, ili da sam ostvari ta prava zahtevanjem da mu skladištar preda robu označenu na skladišnici.

Sudska praksa Ovlašćeno lice za postavljanje zahteva za naknadu štete Za postavljanje zahteva za naknadu štete od skladištara, pored deponenta, legitimisano je i lice koje on ovlasti. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je delimično uvažio žalbu tužioca, potvrdio prvo stepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev prema prvotuženom, uvažio žalbu i ukinuo prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev prema drugotuženom i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. Među strankama je bilo sporno ko je dužan da tužiocu naknadi štetu u utuženom iznosu, koju je pretrpeo zbog potpunog uništenja uvezene robe. Drugostepeni sud ukazuje pre svega na pravilnost stanovišta prvo stepenog suda, izraženog u pobijanoj presudi, da se sporni odnos stranaka ima raspraviti na osnovu ugovora o uskladištenju, a ne ugovora o prevo-zu, s obzirom daje špediter otkupio tovarni list i robu uskladištio kod drugotuženog, čime je ugovor o prevozu u potpunosti i uredno izvršen, a zasnovan ugovor o uskladištenju. Isto stanovište zauzima i tužilac u žalbi, ali pogrešno smatra daje stanovište prvostepenog suda u tom pravcu suprotno. Isto tako, prvostepeni sud pravilno smatra da prvotuženi u ovoj pravnoj stvari nije pasivno legitimisan. Pomenuta roba je, pri činjenici da je prvotuženi kao komisionar tužioca, sve vreme od momenta preuziman) a od inoliferanta bila vlasništvo tužioca, a izborom odgovarajućeg špeditera (tužilac nije ukazao na eventualne greške izabranog špeditera) prvotuženi je sa sebe skinuo rizik za propast robe. Sa druge strane, šteta koju je pretrpeo tužilac posledica je požara u magacinu drugotuženog, što nije u uzročnoj vezi sa ponašanjem prvotuženog. Na mestu su žalbeni razlozi tužioca daje presuda zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju u delu odluke o drugotuženom, gde je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužiocu nedostaje aktivna legitimacija u odnosu na ovog tuženog, jer je robu kod drugotuženog uskladištio špediter, koji je stoga jedini legitimisan za potraživanje naknade štete. 949

Po stanovištu drugostepenog suda, izloženo gledište prvostepenog suda je samo delimično pravilno. Istina, kad skladištar ne može da izda robu zbog toga stoje ona uništena, odgovoran je pre svega deponentu za naknadu stvarne vrednosti robe poverene mu na čuvanje. Međutim, za potraživanje tako nastale štete (kao i za postavljanje zahteva izdavanje robe u redovnom toku izvršavanja ugovora o uskladištenju) legitimisano je, pored deponenta, i drugo lice, koje deponent ovlasti. Kako je u ovoj pravnoj stvari drugotuženom predala roba na čuvanje i kako tužilac tvrdi daje on plaćao drugotuženom naknadu za uskladištenje robe, postoji mogućnost daje deponent (špediter) ovlastio tužioca, kao svog komitenta, da od skladištara (drugotuženog) traži izdavanje robe, pa bi tako i tužilac u ovoj parnici bio aktivno legitimisan prema drugotuženom za potraživanje naknade pomenute štete, što sledi iz prava na zahtev za izdavanje robe (prema odluci VPS, SI. 627/73); "Isporuka uskladištene robe nužno ne podrazumeva prenošenje skladišnice. Skladištar je dužan da ostavodavcu izda skladišnicu ukoliko on to zahteva " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 252/96).

Prenošenje priznanice i založnice (čl. 744. ZOO) I priznanica i založnica mogu se prenositi indosamentom, zajedno ili odvojeno. Kod ove vrste prenosa od značaja je ukazati na pravilo u vezi posedovanja samo založnice ili samo priznanice. Naime, ako se skladišnica prenosi u celini, ili posebno založnica, a posebno priznanica, na njoj se prvi put mora upisati naziv, odnosno ime i zanimanje lica kome se skladišnica, odnosno založnica ili priznanica prenosi, njegovo poslovno sedište, odnosno prebivalište ili boravište ako je u pitanju fizičko lice, zatim iznos njegovog potraživanje i eventualno kamate i datum dospeća. Prijemnik založnice, odnosno priznanice dužan je da o navedenom prenosu obavesti skladištara, koji taj prenos upisuje u svojoj poslovnoj knjizi i na samoj založnici, odnosno priznanici naznačuje daje taj prenos evidentiran u toj knjizi, naravno ako to zahteva prijemnik založnice, odnosno priznanice. Inače, imalac založnice bez priznanice, kome ne bude isplaćeno u roku potraživanje obezbeđeno založni -com, dužan je, pod pretnjom gubitka prava da zahteva isplatu od prenosioca, podići protest prema Zakonu o menici (čl. 747. st. 1. ovog zakona). I priznanica se prenosi putem indosamenta, tako što se na njenoj poleđini napiše i potpiše izjava "vrednost primljena u robi", jer se pravo iz priznanice odnosi na robu a ne, na primer, u novcu, dok se kod založnice upisuju reci "vrednost za zalogu". Od značaja je i činjenica da se prilikom svakog prenosa bilo ćele skladišnice ili njenih pojedinih delova, upisuje i datum prenosa.

Pravo imaoca priznanice (čl. 745. ZOO) Već je rečeno da se i priznanica, kao deo skladišnice, može prenositi u svim oblicima prenosa hartije od vrednosti, pa i indosamentom, dakle, kao što se to može učiniti i sa založnicom, koji se u jeziku skladištara naziva i "varant". Odredbe ovog člana imaju u vidu prenos priznanice bez založnice, ta kakvo pravo proizilazi iz prenete priznanice. Onaj na koga je preneta priznanica bez založnice, prema stavu 1. ovog ugovora ima pravo: a) da zahteva da mu se preda roba samo ako isplati imaocu založnice, b) ili položi skladištaru za imaoca založnice iznos koji treba da mu bude isplaćen na dan dospelosti potra živanja. Dakle, imalac priznanice ime jedno pravo, a to je da imaocu založnice neposredno ili preko skladištara, isplati iznos koji treba da mu bude isplaćen na dan dospelosti potraživanja, te da mu skladištar preda robu koja je predmet založnice, a imalac založnice ima drugo pravo, a naime - zalogu na robi za njegovo potraživanje, što znači da mu se plati njegovo potraživanje na dan dospelosti, a ako se to ne učini da podigne protest prema Zakonu o menici i svoje potraživanje naplati po postupku koji je propisan tim zakonom. Prema stavu 2. ovog člana, imalac priznanice bez založnice može da zahteva da se roba proda, odnosno on može da organizuje prodaju založene stvari, ako se postignutom cenom može isplatiti iznos na koji ima pravo imalac založnice, s tim da se ostvareni višak preda njemu. Pravo prodaje robe je pravo imaoca priznanice. On to pravo može da ostvari samo ako pronađe kupca koji će skladištaru isplatiti prodajnu cenu, tj. iznos koji treba da bude isplaćen imaocu založnice. Isplatom cene skladištaru za vrednost robe, kao i naknade za skladištenje, kupac, koji je deponovao sva ta sredstva skladištaru, ima pravo da od skladištara zahteva da mu se preda roba koja je označena na priznanici, odnosno založnici.

950

1

Treća mogućnost korišćenja prava priznanice odnosi se na zamenljive stvari, kada imalac priznanice bez založnice može da zahteva da mu skladištar preda jedan deo robe, pod uslovom da položi skladištaru za račun imaoca založnice odgovarajući iznos u novcu. U ovom slučaju u pitanju je priznanica koja se odnosi na ukupnu količinu zamenljive stvari, predate na skladištenje, pa imalac priznanice zahteva od skladištara da mu od celokupne količine predate zamenljive stvari preda jedan dao, s tim da položi skladištaru za račun imaoca založnice odgovarajući iznos u novcu. Za slučaj iz prethodnog stava, skladištar upisuje u svojoj poslovnoj knjizi ovu radnju, kao i na samoj priznanici, pa kada vrši isplatu imaocu založnice primljenog iznosa za izdatu količinu zamenljive stvari, on i u založnici beleži podatak o predatoj količini zamenljive robe i naplaćenom iznosu, kao i da je taj iznos isplatio imaocu založnice. Ostatak zamenljive stvari koji je i dalje ostao kod skladištara se takođe može predati imaocu priznanice, pod uslovom da ovaj položi skladištaru i preostali iznos duga po osnovu zaloge, a u protivnom postupak prodaje ostalog dela se sprovodi po odredbama Zakona o menici.

Prava imaoca založnice (čl. 746. ZOO) Založnica je deo skladišnice, koja preneta na drugo lice ovome daje pravo zaloge na uskladištenoj robi. Založnica se može prenositi zajedno drugim delom, tj. i priznanicom, ili odvojeno. Prilikom prenosa na založnici i priznanici mora biti upisan datum. To je propisano stavom 2. ovog člana. Zatim, ako se prvi put prenosi na njoj se mora upisati naziv, odnosno ime i zanimanje lica kome se založnica prenosi, njegovo poslovno sedište, odnosno prebivalište ili boravište ako je u pitanju fizičko lice, zatim iznos njegovog potraživanje i eventualno kamate i datum dospeća. Prvi primalac založnice dužan je da o navedenom prenosu obavesti skladištara, koji taj prenos upisuje u svojoj poslovnoj knjizi, odnosno registar i na samoj založnici naznačuje daje taj prenos evidentiran u toj knjizi. Bez obavljanja ovih radnji založnica se ne može dalje prenositi indosamentom. Inače, imalac založnice bez priznanice, kome ne bude isplaćeno u roku potraživan] e obezbeđeno založni -com, dužan je, pod pretnjom gubitka prava da zahteva isplatu od prenosioca, podići protest prema Zakonu o menici (čl. 747. st. 1. ovog zakona). U stavu 2. ovog člana propisano je da se kod prvog prenosa založnice u založnici mora upisati i iznos potraživanja na koga se prenosi založnica. Ako taj iznos nije naveden u založnici, smatra se da se založnica, odnosno pravo zaloge odnosi na celokupnu vrednost uskladištene robe. Kod prenosa indosamentom na založnici se upisuje izraz "vrednost primljena u robi", ili kakav drugi izraz koji na to upućuje. Pravilo je da se kod svakog prenosa indosamentom navodi datum prenosa. Poslednji imalac založnice, koji se nije mogao naplatiti iz vrednosti prodate robe koja se nalazila u skladištu, ima pravo da ostatak svog potraživanja naplati od svog dužnika, prethodnika imaoca založnice, odnosno prenosioca.

Protest zbog neisplate i prodaje robe (čl. 747. ZOO) Stav prvi ovog člana upućuje na primenu Zakona o menici - ako imalac založnice bez priznanice ne bude isplaćen u roku dospeća potraživanja obezbeđeno založnicom. Protest založnice predstavlja javnu ispravu koju protestni organ, odnosno sud, na zahtev imaoca, u njoj unosi podatak daje lice, imalac založnice, inače, protestant, preduzeo određenu menično pravnu radnju, u ovom slučaju u odnosu na založnicu, i kakav je bio rezultat te radnje. Protest prema odredbama čl. 69. do 77. Zakona o menici ima sledeće karakteristike: Protest se podiže kod suda koji je mesno nadležan za lice protiv koga se podiže protest. U sudu radi na protestima sudija, a može i ovlašćeno službeno lice kome predsednik suda rasporedom poveri tu dužnost. Kad se podiže protest, protestni organ podnosi menicu, odnosno u ovom slučaju založnicu, onome protiv koga se protest traži i poziva ga da izvrši zahtevanu činidbu. Ako se traženo lice ne nađe u svome poslovnom lokalu, kad ga ima, odnosno u stanu, kad poslovnog lokala nema, ili ako se nađe, ali mu se zahtev ne može saopštiti ma iz kojeg uzroka, protestni organ nije dužan da ponovi protestni postupak. Smatra se da je dokazano da se poslovni lokal ili stan nisu mogli pronaći samo onda ako je u protestu zabeleženo da se protestni organ bezuspešno raspitivao o tome kod nadležnog opštinskog organa uprave. Ako protestni organ ne bi bio dovoljno brižljiv u raspitivanju za poslovni lokal ili stan, protest je ipak valjan, ali se organ time ne oslobađa od odgovornosti za štetu. Protest mora sadržavati: 1) prepis protestovane menice odnosno protestovanog meničnog prepisa, u ovom slučaju prepis založnice, kao i svih izjava odnosno napomena na njima. 951

2) ime ili firmu lica po čijem se zahtevu i protiv koga se protest podiže; 3) potvrdu da traženo lice nije izvršilo činidbu koja se na osnovu menice, odnosno založnice od njega zahteva, ili da ga protestni organ nije mogao naći u njegovom poslovnom lokalu ili stanu, ili, ako ga je i našao, da mu iz bilo kog uzroka nije mogao saopštiti zahtev; 4) mestu, dan, mesec, godina i čas, kad je i lokal gde je preduzet ili bezuspešno pokušan protestni postupak; 5) datum protesta, broj pod kojim je zaveden u registar protesta, službeni potpis protestnog organa, kao i pečat. Propuštena činidba, zbog koje je protest tražen, može se izvršiti i u ruke, odnosno u prisustvu protestnog organa (čl. 69. navedenog zakona). Odredba ili uputstvo koje bi se tome protivilo nema vrednosti prema licu koje ima da izvrši činidbu. Na slučaj isplate meničnog duga protestni organ potvrđuje tu isplatu na menici, odnosno založnici i menicu, odnosno založnicu predaje licu koje je izvršilo isplatu. Ako menični dužnik isplati jedan deo menične, založne svote, to će se zabeležiti na izvornoj menici, odnosno založnici i u protestu i o tome platiocu izdati priznanicu na prepisu protestovane menice, odnosno založnice. Ako menični obveznik isplati meničnu svotu, ali odbije isplatu protestnih troškova, ova će se okolnost utvrditi protestom, a sama menica predati platiocu. Naknada protestnih troškova traži se na osnovu ovog protesta. Isprava o protestu mora se bez odlaganja predati imaocu menice, odnosno založnice ili licu koje je u njegovo ime podnelo menicu, odnosno založnicu na protest. Nakon navedenih radnji kojim je izvršen uredan protest, imalac založnice koji je podigao protest , može po proteku osam dana od dospelosti potraživanja zahtevati prodaju založene robe, a isto pravo pripada i prenosiocu koji je isplatio imaocu založnice potraživanje obezbeđeno založnicom. Redosled izmirenja lica koja imaju pravo iz ili u vezi založnice, po kojoj je izvršena prodaja, je uređen stavom 3. ovog člana, tako da se od naplaćenog iznosa: a) prvo podmiruju troškovi prodaje, b) zatim potraživanja skladištara iz ugovora o uskladištenju i ostalih njegovih potraživanja nastalih u vezi sa ostavljenom robom, v) a na kraju se isplaćuje potraživanje imaoca založnice, dok g) ostatak pripada imaocu priznanice.

Zahtev isplate od prenosilaca založnice (čl. 748. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu pravo imaoca založnice prema ranijem, odnosno ranijim prenosiocima založnice, ako posle izvršenog protesta, nije mogao postići potpuno namirenje prodajom založne robe. Iz Zakona o menici proizilazi da svi oni koju su menicu, u ovom slučaju založnicu, indosirali odgovaraju solidarno imaocu menice, odnosno založnice. Imalac založnice, koji nije mogao postići namirenje prodajom založene robe, ima pravo da zahteva isplatu od prenosioca, što bi gramatičkim tumačenjem ovog izraza značilo da ostali indosanti ne bi mogli biti obuhvaćeni zahtevom imaoca založnice za naplatu preostalog duga koji nije mogao biti naplaćen prodajom založene robe, mada je u poslednjem stavu ovog člana naveden i izraz "gubi pravo da zahteva isplatu od prenosilaca", što znači da imaocu založnice odgovaraju svi indosanti upisani na založnici, a ne samo poslednji prenosilac. Prema stavu 2. ovog člana, regresni zahtev za neisplaćeni deo duga po osnovu založene a prodate robe, mora se podići u roku određenom Zakonom o menici za zahtev prema indosantima, a taj zahtev prema članu 44. pom. zakona iznosi četiri radna dana posle dana kada je izvršena prodaja robe. Za imaoca založnice, koja je protestovana, bez značaja je obaveštenje poslednjeg prenosioca svom prethodniku, indosantu, jer preostalu obavezu prema imaocu založnice mora ispuniti bilo koji prenosilac, a pravo je imaoca založnice kome će se najpre obratiti za isplatu preostalog duga po pravu zaloge. Imalac protestovane založnice može tražiti od onog protiv koga vrši regres: neisplaćeni iznos, kao i kamatu ako je bila u založnici navedena, zatim zateznu kamatu i troškove protesta, poslatih izveštaja, kao i ostale troškove. Prema odredbama stava 3. ovog člana, imalac založnice gubi pravo da zahteva isplatu od prenosilaca založnice, ako ovaj ne bude zahtevao prodaju robe najdalje u roku od mesec dana od dana protesta. U stvari, njegovo pravo na naplatu neisplaćenog dela duga, kamate i troškova ne zastareva posle proteka roka od mesec dana, jer se taj rok odnosi na naplatu u smislu Zakona o menici - kada imalac založnice zahteva isplatu od prenosioca založnice, jer je odredbama člana 78. istog zakona propisano da menično-pravni zahtevi protiv indosanta zastarevaju za godinu dana, računajući od dana blagovremeno podignutog protesta.

952

UGOVOR O NALOGU Pojam (čl. 749. ZOO) Ugovor o nalogu je takav ugovor po kome jedno lice - nalogodavac daje nalog drugom licu - nalogoprimcu da za njegov račun preduzme određene poslove. Ova vrsta ugovora ranije nije bila u praksi, ali su je zahtevi tržišta, kao i inostrana praksa i teorija stavili u zakonodavne okvire obligacionog prava, kao koristan institut u poslovanju privrednih subjekata. Odredbe stava 1. ovog člana određuju pravilo po kome se ugovorom o nalogu obavezuje nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove, ali se stavom 2. istog člana određuje i pravilo da se nalogoprimac ovlašćuje na preduzimanje poslova koji su predmet ugovora o nalogu, a prema stavu 3. da za izvršenje tih poslova nalogoprimac ima pravo na naknadu - za svoj trud, osim ako stranke drukčije ne ugovore. U praksi ima slučajeva ugovora o nalogu, iz kojih bi se moglo zaključiti da se radi o poveravanju poslova od strane nalogodavca, pri čemu nalogoprimac ne nastupa u ime i za račun vlastodavca, već u svoje ime, i na taj način ostvaruje ugovorenu obavezu izvršenja poverenog mu posla u korist nalogodavca. To je odnos samo između nalogodavca i nalogoprimca. Izuzetaka ima, kao što bi bio slučaj cediranja tražbine nalogodavca na nalogoprimca, da dugujući iznos naplati od dužnika nalogodavca i da naplaćeni iznos preda nalogodavcu. U stvari, na taj način nalogodavac se ne pojavljuje lično da naplati svoju tražbinu od svog dužnika, već tu svoju funkciju poverava nalogoprimcu. Ima i slučajeva, kako praksa utvrđuje, da nalogodavac daje nalog nalogoprimcu da otvori na svoj račun kredit u korist trećeg lica, s tim što taj odnos posebno regulišu ugovorom o nalogu nalogodavac i nalogoprimac. Ugovor o nalogu obično postoji kod komisiona, trgovinskog zastupanja, posredovanja, špedicije, prevoza, bankarskih poslova. Tako, na primer, kod komisiona nalogodavac poverava komisionaru da izvrši određeni posao u ime i za račun nalogodavca, uz obavezu ovoga da komisionaru plati određenu naknadu za izvršeni posao. Kod trgovinskog zastupanja zastupniku se daje nalog da se stara da treća lica zaključuju ugovore sa nalogodavcem. Tako je i kod ostalih navedenih instituta, s tim što se poslovi odnose u vezi delatnosti koje obavlja nalogoprimac. Nalogoprimac je obavezan da izvrši nalog nalogodavca, prema primljenim uputstvima, sa pažnjom dobrog privrednika, pazeći pri tom na interese nalogodavca. U svakom slučaju, nalogodavac i nalogoprimac ugovorom određuju sadržinu naloga, način i vreme izvršenja tog naloga, a ako ta pitanja nisu bila u pravoj meri regulisana ugovorom o nalogu, nalogoprimac je dužan da u izvršenju tih poslova postupa kao dobar privrednik. Nalogoprimac može odstupiti od dobij enog naloga i uputstava nalogodavca samo ako za to ima saglasnost nalogodavca, a ako za to nema vremena, on je dužan da odustane od izvršenja naloga - ako proceni da bi to bilo u interesu nalogodavca. Nalogoprimac mora lično da izvrši nalog nalogodavca, ali od tog pravila može odstupiti samo ako je prethodno za to dobio dozvolu od nalogodavca. U tim slučajevima nalogoprimac odgovara samo za izbor zamenika i za uputstva koja mu je dao. O izvršenom poslu nalogoprimac je dužan da položi račun nalogodavcu i da ovome preda sve ono što je primio na osnovu obavljanja poverenih poslova. Iz takvog rešenja u ovom zakonu, proizilazi da ugovor o nalogu ima za cilj da nalogoprimac izvrši neku radnju za nalogodavca koja ima materijalni karakter, dakle da se nešto primi i da se to preda bez odugovlačenja, saglasno ugovoru o nalogu, nalogodavcu. Nalogodavac je dužan na zahtev nalogoprimca da ovome da izvesnu svotu novca za predviđene zadatke, kao i naknadu u uobičajenoj visini, odnosno pravičnu naknadu za izvršeni rad. Pored toga, nalogodavac je dužan da naknadi eventualnu štetu nalogoprimcu, ukoliko je ovaj objektivno imao pri izvršenju poverenog mu naloga. Naknadu za izvršeni nalog nalogodavac je dužan da isplati nalogoprimcu po obavljenom poslu, a ako nalogodavac to ne učini, nalogoprimac ima pravo zaloge na pokretnim stvarima nalogodavca koje je dobio po osnovu naloga. Nalog prestaje kada nalogoprimac izvrši povereni mu nalog. Međutim, propisano je i pravo nalogodavca da odustane od ugovora o nalogu, bez uzroka koji bi to opravdavali, ali u tom slučaju je nalogodavac dužan da nalogoprimcu isplati odgovarajući deo naknade, kao i eventualnu štetu koju bi nalogoprimac imao zbog tog odustanka. Ugovor o nalogu se može i otkazati, i to je pravo nalogoprimca, ali i u tom slučaju on je dužan da naknadi nalogodavcu štetu koju je ovaj pretrpeo zbog otkaza naloga u nevreme, osim ako su za otkaz postojali osnovani razlozi. Ugovor o nalogu prestaje kod ugovora u privredi, ako su stranke pravna lica, kada nalogodavac ili nalogoprimac padne pod stečaj ili kada prestane pravno da postoji. 953

Sudska praksa Ugovor o nalogu kao neformalni ugovor - "Ugovor o nalogu, kao neformalni ugovor, nastaje po izjavi nalogoprimca da će postupiti po nalogu nalogodavca. Kad nalogoprimac (tuženi) nije dao izjavu da će postupiti po nalogu nalogodavca (tužioca), tada među njima i nije zaključen ugovor o nalogu " (prema odluci VSS, Prev. 272/95);

Primer ugovora o nalogu UGOVOR O NALOGU zaključen dana________________godine, u___________, između_______________________________, koga zastupa_________________________________(u daljem tekstu:nalogodavac) i___________________, koga zastupa___________________(u daljem tekstu:nalogoprimac). Ugovorne strane su se sporazumele o sledećem 1. Nalogoprimac se obavezuje da za račun nalogodavca preduzme određene poslove:______________ (na prim. istraživanje tržišta za proizvodnju ili promet određene robe koja je predmet delatnosti nalogodavca, i si.). 2. Poslovi iz prethodne tačke nalogoprimac će ostvariti na taj način što će (na prim. ispitati određeno tržište prema interesu nalogodavca, zatim mogućnost i korist od učešća na određenim sajmovima i izložbama - promocijama, proverom kod nadležnih organa, komora i si.). 3. Nalogoprimac je dužan da izvrši nalog iz tačke 1. ovog ugovora prema primljenim uputstvima nalogodavca, kao dobar privrednik. 4. Nalogoprimac se obavezuje da poslove iz tač. 1. i 2. ovog ugovora izvrši najkasnije do godine, o čemu će odmah pismeno obavestiti nalogodavca i predati mu određenu doku mentaciju (ili neku drugu stvar koja je bila predmet ugovora). 5. Nalogoprimac može odstupiti od obaveze preuzete u tački 1. ovog ugovora samo po prethodnoj pismenoj saglasnosti nalogodavca. 6. Ako nalogoprimac nije u objektivnoj mogućnosti da izvrši povereni mu posao iz ovog ugovora, dužan j e o tome da obavesti nalogodavca i da od njega traži dodatna uputstva. 7. Nalogoprimac je dužan da poverene mu poslove iz ovog ugovora izvrši lično, a on ih može poveriti drugom samo ako prethodno za to dobije pismenu saglasnost nalogodavca. 8. Nalogodavac se obavezuje da nalogoprimcu naknadi sve potrebne troškove koje je učinio za izvršenje naloga, od dana kada su učinjeni, čak i ako trud nalogoprimca, bez njegove krivice, nije imao uspeha. 9. Nalogodavac je dužan da nalogoprimcu naknadi štetu koju je imao bez svoje krivice u vršenju naloga. 10. Za izvršeni rad nalogodavac je dužan da nalogoprimcu isplati naknadu po obavljenom poslu u iznosu od dinara. 11._____________________________________________(ostali uslovi). 12. Za sve što ovim ugovorom nije regulisano, shodno će se primeniti odgovarajuće odredbe o nalogu iz Zakona o obligacionim odnosima. Nalogoprimac,

954

Nalogodavac,

Primer tužbe za izvršene usluge po ugovoru u nalogu TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće_____________________________________________, iz_____________________, TUŽENI: Preduzeće_______________________________________________, iz_____________________. TUŽBA radi naknade za izvršene usluge po ugovoru o nalogu, vrednost_______________dinara. Tužilac i tuženi su______________________godine zaključili ugovor o nalogu, po kome se tužilac obavezao da za račun nalogodavca - tuženog preduzme određene poslove, i to:______________________(na prim. da istražuje tržišta za plasman robe tuženog, ili promet određene robe koja je predmet delatnosti nalogodavca - tuženog, i si.). DOKAZ: ugovor o nalogu od_____________godine. Tužilac je sve svoje obaveze iz navedenog ugovora izvršio u roku predviđenim navedenim ugovo rom, tako što je po primljenim uputstvima tuženog, sa pažnjom dobrog privrednika, obavio sledeće po slove:________________________, o čemu je obaveštavao tuženog dopisima od___________________go dine, na osnovu kojih je tuženi ostvario rezultate u poslovanje koje je očekivao zaključenjem ugovora o nalogu sa tužiocem, odnosno ostvario povećanje proizvodnje robe iz svog programa proizvodnje, ostva rivši na taj način dohodak koji je očekivao. DOKAZ: dopisi tužioca od___________________godine i eventualno veštačenje. Tužilac je tražio od tuženog da mu isplati naknadu za izvršeni rad po ugovoru o nalogu, ali mu ovaj do danas nije odgovorio. U vezi izvršenja poslova po predmetnom ugovoru tužilac ima pravo na naknadu u iznosu od __________________ dinara, kao i troškove u iznosu od _______________ dinara, a koji su učinjeni u vezi ___________________________, saglasno ugovoru o nalogu. Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima, donese PRESUDU Obavezuje se tuženo preduzeće _______________, iz_____________, da tužiocu _____________, iz ____________________, isplati na ime naknade za izvršeni rad po ugovoru o nalogu iznos od________________dinara, kao___________dinara i na ime troškova u vezi izvršenog naloga, sve sa zateznom kamatom od _________________do dana isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, pod pretnjom izvršenja. Za tužioca,

Lica dužna da odgovore na ponudu naloga (čl. 750. ZOO) Ugovor o nalogu mogu zaključiti i fizička lica, odnosno lica kojima to nije zanimanje. Zbog toga ih ovaj zakon, posebno u odredbama narednog člana naziva, ako se već prihvate posla da za nekog izvrše "tuđe poslove", da to čine kao "dobri domaćini", pa se u odredi stava 3. tog člana navodi i kakva je obaveza tih lica ako nalog izvršavaju bez naknade. Ali, odredbe ovog člana imaju u vidu pravna lica koja se bave vršenjem tuđih poslova kao zanimanjem. Ali ima u vidu i ona lica koja se javno nude za vršenje tih poslova. Razlika među njima je u tome što se kod nekih lica vršenje tuđih poslova obavlja kroz vršenje osnovne delatnosti, a kod drugih kao dodatne, uz vršenje osnovnih delatnosti. Tako, na primer, vršenje tuđih poslova, uz vršenje drugih poslova, javlja se kod poslova komisiona, zatim kod poslova zastupanje, kod posebnih slučajeva ustupanja potraživanja, prodajnog naloga, ugovora o trgovinskom zastupanju, posredovanju, špediciji, asignaciji. U praksi se obično dešava da se lica koja obavljaju poslove po osnovu naloga javljaju svojim ponudama da izvrše kakav posao za drugog. Oni su za te poslove registrovani i za svoje obaveze odgovaraju svojom imovinom. Međutim, njihovim postojanjem sa označenom funkcijom predstavlja i neku vrste ponude da su uvek spremni da izvrše neki tuđi posao u korist i za račun tih lica. 955

Zbog toga, s obzirom da se bave takvim zanimanjem, njima se obraća veći broj lica koja im poveravaju vršenje njihovih poslova po pravilima o nalogu, zbog čega su oni, prema odredbama ovog člana, dužni da ili prihvate ili odbiju ponuđeni posao. Ako neće da prihvati ponuđeni posao, lice koje se bavi vršenjem tuđih poslova dužno je da ponudioca naloga o tome obavesti bez odlaganja, jer bi u protivnom odgovarao za štetu koju bi ponudilac pretrpeo zbog toga. Ne odgovaranje na poziv da se izvrši kakav tuđi posao ne smatra se prihvatom ponude, odnosno ne smatra se da je samim tim ugovor o nalogu i zaključen. Međutim, to ćutanje može imati za posledicu naknadu štete koju bi zbog toga pretrpeo ponudilac. Naknada štete se mora dokazati, naročito ako ponudilac zbog propusta nalogoprimca nije mogao da zaključi neki ugovor, ili mu se pričini kakva šteta u vršenju svoje delatnosti, očekujući da će određeni posao za njega obaviti lice koje obavlja tuđe poslove, a kome se on obratio. Izraz "bez odlaganja" znači odmah po prijemu ponuđenog naloga, tj. istoga dana, a najkasnije sutradan, i to sigurnim sistemom obaveštenja, tako da ponudilac naloga bude blagovremeno upoznat radi preduzimanja drugih mera kojima bi sprečio nastanak štete.

OBAVEZE NALOGOPRIMCA Izvršenje naloga kako glasi (cl. 751. ZOO) Ako je nalogoprimac primio nalog nalogodavca dužan je da ga izvrši po primljenim uputstvima. Ako su uputstva nalogodavca izričita, odnosno ako su precizno označena i ako ih nalogoprimac može bez primedaba izvršiti, onda su to nalozi koji se moraju izvršiti kako su navedeni. U slučaju da nalog nije precizan, odnosno ako nisu data sva potrebna uputstva na njegovo izvršenje, nalogoprimac je dužan da od nalogodavca zatraži ona uputstva koja obezbeđuje sigurno izvršenje datog naloga, vodeći računa o interesima nalogodavca.. Pri izvršenju naloga, nalogoprimac je dužan da postupa kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin, ostajući u granicama dobijenog naloga, kojima se, inače, rukovodi pri izvršenju tog naloga. Nalog može biti dobar, precizan, ali umešnost u vršenju poverenog naloga predstavlja deo pravila kojima se rukovodi nalogopri mac, primenjujući svoju stručnost, stručnost svojih kadrova, odnosno profesionalnost kojom se rukovodi pri izvršenju dobijenog naloga. Navodeći izraze "dobar privrednik, odnosno dobar domaćin", kao i "paziti na interese nalogodavca", daju osobenost ovom pravnom institutu, a naime da dobar privrednik podrazumeva pravilo iz člana 18. ovog zakona, po kome je dobar privrednik, odnosno strana u obligacionom odnosu, dužna da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa, u ovom slučaju u oblasti ugovora o nalogu, što podrazumeva i izvršenje poslova u interesu nalogodavca. Ako bi nalozi nalogodavca bili površni, očigledno nestručni, ili nejasni, a nalogoprimac smatra da takvi nalozi nisu u interesu nalogodavca, on je dužan da na to upozori nalogodavca, ali ne samo to, već i da mu predloži neka rešenja na osnovu kojih bi se povereni nalog mogao uspešnije, prema volji nalogodavca, izvršiti. Ako nalogodavac nije dao određena uputstva o poslu koji treba da obavi nalogoprimac, i pored traženja dodatnih, novih uputstava, nalogoprimac je dužan, rukovodeći se interesima nalogodavca, postupati kao dobar privrednik, a ako je nalog bez naknade - kako bi u istim okolnostima postupao u sopstvenoj stvari. Već je rečeno, da u takvim slučajevima, naročito ako te poslove vrše specijalizovana preduzeća za tu vrstu poslova, moraju se ti poslovi obaviti na najprofesionalniji način, dakle kao dobar privrednik, ostvarujući interese koje je nalogodavac očekivao od datog naloga.

Sudska praksa Cl. 751. u vezi čl. 772. - "Komisionar je dužan da izvrši nalog iz ugovora o komisionu prema primljenim uputstvima sa pažnjom dobrog privrednika, pazeći pri tom na interese nalogodavca - komitenta. Do odgovornosti komisionara (osim ako je posebno jemčio za saugovarača) moglo bi doći samo ako je neovlašćeno postupao, mimo dobij enih naloga od komitenta, odnosno sa pažnjom dobrog privrednika" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 487/95).

Odstupanje od naloga i uputstavafel. 752. ZOO) Nalogoprimac ne može odstupiti od naloga i uputstava nalogodavca, čak ako smatra da bi izvršenje takvog naloga bilo protivno interesima nalogodavca. Mada je nalogoprimac dužan, kao što to predviđaju i odredbe prethodnog člana, da o svim nepravilnostima, odnosno štetnosti datog naloga upozori nalogodavca, ipak on treba da se rukovodi datim uputstvima nalogodavca. 956

Nalogoprimae može odstupiti od dobij enog naloga i uputstva nalogodavca samo ako je za to dobio saglasnost nalogodavca. Ali ako je nalog vezan za neki rok, a nalogoprimae zbog kratkoće vremena ili iz nekog drugog razloga nije u mogućnosti da traži saglasnost nalogodavca, nalogoprimae može da odstupi od naloga i datih mu uputstava samo ako je po proceni svih okolnosti, kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin, mogao osnovano smatrati da to zahtevaju interesi nalogodavca. U stvari, on bi morao da postupa sa pažnjom koju zahteva vršenje njegove delatnosti, odnosno kako bi u istim okolnostima postupao u sopstvenoj stvari. Nalogoprimae koji odstupi od datih mu naloga, odnosno ako prekorači granice naloga i odstupi od dobijenih uputstava, van slučaja predviđenog u stavu 1. ovog člana, a naime, kada je nalogoprimae zbog kratkoće vremena ili nekog drugog uzroka nije mogao tražiti saglasnost nalogodavca, prekoračenjem granice naloga, prema stavu 2. ovog člana, nalogoprimae se neće smatrati kao nalogoprimae, već za poslovođu bez naloga, osim ako je nalogodavac naknadno odobrio ono stoje uradio. Članom 220. i drugim odredbama ovog zakona, koje se odnose na poslovodstvo bez naloga, data je definicija poslovodstva bez naloga, ili kako se još drukčije naziva ovaj pravni institut - vršenje tuđih poslova. Pravilo o poslovodstvu bez naloga se svodi na to da neko može da obavlja tuđe poslove, pravne ili materijalne, a da za to nema ni nalog ni ovlašćenje onoga u čiju korist to radi, sa namerom da zaštiti njegove interese. Međutim, ako nalogodavac naknadno odobri poslove koje je nalogoprimae obavio prekoračenjem naloga i odstupio od dobijenih uputstava, smatra se da su ti poslovi obavljeni u smislu ugovora o nalogu.

Zamena(čl. 753. ZOO) Nalogoprimae, po pravilu, sam izvršava nalog nalogodavca. Međutim, ako nalogoprimae iz opravdanih razloga ne može sam da završi povereni mu posao, odnosno nalog, on može da traži od nalogodavca da mu dozvoli da izvršenje naloga poveri drugom licu. Ako nalogodavac ne dozvoli nalogoprimcu da poverene poslove izvrši neko drugi, ugovor se može raskinuti pod uslovima iz člana 133. ovog zakona. Ako nalogodavac prihvati predlog nalogoprimca, pa i izbor zamenika koji će izvršiti ugovor o nalogu, nalogoprimae odgovara za izbor zamenika i za uputstva koja mu je dao. Odgovornost za izbor zamenika se svodi na to da nalogoprimae izabere i predloži najbolje lice koje poznaje posao u vezi izvršenja naloga, koji se takođe profesionalno bavi tim poslovima, za koga se veruje da će na najbolji način, odnosno isto kao i nalogoprimae izvršiti posao koji mu se poverava kao zameniku. Kod izbora takvog zamenika i davanjem istog naloga i dodatnih uputstava primljenih od nalogodavca, nalogoprimae se oslobađa odgovornosti za štetu koja bi u takvim uslovima mogla da nastane na štetu nalogodavca, osim za slučaj propasti ili oštećenja stvari koji bi se dogodili kod zamenika. Ako bi nalogodavac predložio zamenika nalogoprimcu, makar i po preporuci ovoga, nalogoprimae neće odgovara za izbor i rad zamenika, ali bi ovome morao da pruži svu pomoć radi uspešnog obavljanja posla. No, on će u svakom slučaju odgovarati za štetu ako bi radom zamenika nastala za slučaj propasti ili oštećenja stvari koji bi se dogodili kod zamenika, bez obzira ko je predložio zamenika i da li je izbor zamenika dobro izvršen, odnosno i da li je zamenik u svemu postupao po nalogu i uputstvima nalogodavca. I nalogoprimae, ako sam obavlja poslove naloga, odgovara za propast ili oštećenje stvari, iako to ne proizilazi iz odredaba ovog člana, ali je sigurno da ako poslove naloga prenese na zamenika, nalogoprimae odgovara za štetu zbog izbora zamenika i za uputstva koja mu je dao, ali odgovara i za propast i oštećenje stvari. Na taj način nalogoprimae je u nepovoljnijem položaju kada obavljanje poslova naloga preko zamenika, jer je za naknadu štete odgovoran nalogodavcu neposredno, dok bi nalogoprimae morao da traži obeštećenje od zamenika. Nalogodavac ima pravo da kontroliše rad nalogoprimca, pa u vezi toga i da mu daje dodatna uputstva. Ako bi poslove naloga obavljao zamenik, nalogodavac ima pravo da i njegov rad prati i da traži određeno izvršenje iz naloga. Prema tome, i ako je zamenik dobio nalog i uputstva od nalogoprimca, naravno po saglasnosti nalogodavca, ovaj ima pravo da neposredno kontroliše rad zamenika, pa i da neposredno traži od njega izvršenje obaveza iz naloga.

Polaganje računa(čl. 754. ZOO) Iz odredbe ovog člana proizilazi, prvo, daje nalogodavac o izvršenom poslu dužan podneti račun nalogodavcu bez odugovlačenja, i drugo, da sve stoje primio na osnovu obavljenih poverenih poslova preda nalogodavcu. Položiti račun nalogodavcu o izvršenom poslu znači daje nalogoprimae dužan da pismeno podnese račun nalogodavcu o svemu onom stoje učinio povodom dobij enog naloga, da se iz tog računa vidi koji je obim posla izvršio i na koji način, zatim kakav je rezultat ostvario izvršenjem tog posla, odnosno da li je ostvaren interes nalogodavca i koliko u odnosu na primljeni nalog i dodatna uputstva, te koliku je korist nalogoprimae ostvario za nalogodavca, uz podnošenje i računa o naknadi koja mu pripada za taj posao, pa i o svojim troškovima. 957

Uz navedeni račun, nalogoprimac je dužan da nalogodavcu preda i svu korist, tj. materijalna dobra, stvari, odnosno novčana sredstva ili kakvu hartiju od vrednosti po kojoj se mogu da ostvare određena prava iz takve hartije i si. Uz sve to, naravno, nalogoprimac je dužan da nalogodavcu preda i svu dokumentaciju, prepisku i slično, stoje imao u vezi sa izvršenjem naloženog posla, kako bi nalogodavac, eventualno, mogao da proceni kakav je obim posla izvršen i na koji način, te da li ta dokumentacija ukazuje na pravilnost vođenja posla po nalogu. Ukoliko obračun nalogoprimca ne bi bio potpun, nalogodavac bi mogao da od nalogoprimca traži dodatna pismena obaveštenja, odnosno dopunu računa o onim pitanjima koja su bitna za sagledavanje uspešnosti izvršenog naloga, koja nalogoprimac u svom obračunu nije naveo, a u vezi su sa izvršenjem naloga.

Sudska praksa Sticanje bez osnova i nalog - "Kad je isplata izvršena nalogoprimcu, zahtev za vraćanje postavlja se prema nalogodavcu " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 2955/02).

Podnošenje izveštaia (čl. 755. ZOO) Prema odredbama ovog člana, nalogoprimac je dužan da u toku izvršenja posla, na zahtev nalogodavca, ovome podnese izveštaj o stanju poslova, pa i da mu podnese račun pre određenog vremena. Prava nalogodavca propisana odredbama ovog člana proizilaze iz prirode posla koji je poveren nalogoprimcu, naročito ako taj posao po nalogu mora da se obavi u nekom dužem vremenskom periodu i ako je taj posao opterećen velikim finansijskim sredstvima, a posebno rokovima u kojima se isti mora završiti. To je jedna vrsta nadzora od strane nalogodavca, kako bi u slučaju utvrđenja kakve manjkavosti intervenisao svojim uputstvima, sve u cilju da se ugovoreni posao završi u smislu ugovora o nalogu. Zahtev nalogodavca da mu nalogoprimac podnese obračun i pre određenog vremena, znači kontrolu onoga što je nalogoprimac do određenog vremena učinio u pogledu ispunjenja ugovora o nalogu, a i ocenu izvršenog rada sa stanovišta postavljenih rokova i zahteva, pa i u vezi načina korišćenja novčanih sredstava ako ih je dao nalogoprimcu za izvršenje ugovorenog posla. To dalje znači, da bi nalogodavac po prijemu računa nalogoprimca, ako bi ocenio da ovaj ne izvršava dogovor kako je ugovorom predviđeno, mogao da traži i raskid ugovora, posebno ako je iz podnetog obračuna ocenio da će iz posla koji obavlja nalogoprimac imati kakvu štetu, zatim daje nalogoprimac u velikom zakašnjenju sa izvršenjem poverenih mu poslova, ili ima teškoće u svom poslovanju koje ga mogu dovesti do stečaja i slično. Pri tom, nalogoprimac nema pravo da od nalogodavca traži objašnjenja o razlozima zbog kojih ovaj traži izveštaj o stanju poslova ili polaganje računa pre određenog vremena.

Odgovornost za upotrebu nalogodavčevog novca (čl. 756. ZOO) Kod pojedinih poslova koji se ugovaraju po osnovu naloga, a posebno onih koji izazivaju određene troškove, nalogodavac se ugovorom obavezuje da na zahtev nalogoprimca ovome da izvesnu svotu novca za predviđene izdatke, kako je to regulisano i odredbama člana 758. ovog zakona. Izvesna svota novca koju nalogodavac daje kao predujam nalogoprimcu mora se koristiti samo za potrebe izvršenja ugovorenog posla po ugovoru o nalogu. Na tako korišćeni novac nalogoprimac ne plaća ni ugovornu ni zateznu kamatu. Ali ako je nalogoprimac primljeni novac od nalogodavca koristio za svoje potrebe, dakle ne za izvršenje određenog posla po ugovoru o nalogu, on je dužan da plati nalogodavcu kamatu po najvišoj dozvoljenoj ugovornoj stopi, računajući od dana upotrebe. Odredbama člana 399. Zakona obligacionim odnosima propisana su pravila u pogledu visine stope ugovorne kamate, posebno kada su u pitanju fizička lica, a posebno kada su u pitanju pravna lica. Za fizička lica važi pravilo da stopa ugovorne kamate između njih ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju. Kod pravnih lica važi pravilo da u pogledu najviše ugovorne stope važi kamatna stopa koju banka ili druga bankarska organizacija plaća, odnosno ugovara za takvu ili sličnu vrstu posla i dospeva po isteku godine, ako za određeni slučaj nije određeno što drugo. Reci "po isteku godine" shvataju se tako da kamata, sa dužim rokom trajanja ugovora, dospeva ne krajem godine već istekom jedne godine od dana zaključenja ugovora, a ako bi rok trajanja ugovora bio kraći onda za taj period, dok se kao mesto ispunjenja, ako ugovorom nije posebno ugovoreno, smatra ono mesto gde poverilac ima ili je imao svoje prebivalište, odnosno sedište u trenutku zaključenja ugovora 958

Zakonska norma je da ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene, da će se primeniti najveća dozvoljena stopa kamate. Ako nalogoprimac ne vrati ostali neutrošeni iznos na vreme, dužan je da na taj iznos plati nalogodavcu zateznu kamatu, računajući od dana kada je bio dužan da ga vrati. Prema Zakonu o visini stope zatezne kamate ("SI. 1. SRJ", br. 9/01, koji važi od 03. 03. 2001. godine), članom 2. tog zakona propisano je da se stopa mesečne kamate sastoji od: a) mesečne stope rasta cene na malo i b) fiksne stope od 0, 5% mesečno. Obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši se tako da se fiksna stopa od 0, 5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po mesečnoj stopi rasta cene na malo, primenom konformne metode.

Solidarna odgovornost nalogoprimaca (čl. 757. ZOO) Više lica koja se bave vršenjem tuđih poslova mogu kao nalogoprimci zaključiti jedan ugovor sa nalogodavcem u vezi izvršenja određenog posla. Zakonska je odredba, a to je propisano u ovom članu, da oni odgovaraju solidarno za obaveze iz tog naloga, ako što drugo nisu ugovorili. U ovom slučaju, iako se ugovorom određuje koje će lice i koje poslove iz ugovora o delu izvršiti, njihova odgovornost za izvršenje celokupnog posla je solidarna. Za nalogodavca je bez značaja činjenica da li je jedan od nalogoprimaca izvršio svoju obavezu kada je u pitanju odgovornost za neizvršenje celokupnog posla. Zaključujući ugovor u kome učestvuje više nalogoprimalaca, njihova odgovornost proizilazi iz njihovog dogovora šta će ko od njih iz takvog ugovora da izvrši. Kada bi bilo suprotno, odnosno kada bi nalogodavac želeo da mu svaki od nalogoprimalaca izvrši određeni posao po ugovoru o nalogu, to ne bi bio onaj ugovor po kome se izvršenje određenog posla poverava jednim ugovorom većem broju nalogoprimalaca. Po opštim pravilima, solidarna odgovornost podrazumeva kada više ugovorača preuzima zajednički obaveze po nekom ugovoru. U konkretnom slučaju, i po ugovoru o nalogu, kada više lica preuzme zajedničku obavezu, onda svi odgovaraju solidarno u slučaju neizvršenja obaveze prema nalogodavcu, što znači da nalogodavac ima pravo da po svom izboru zahteva ispunjenje obaveze od svakog solidarnog dužnika. Nalogoprimci po ugovoru o nalogu odgovaraju solidarno prema nalogodavcu samo u pogledu obaveze koje su preuzeli prema nalogodavcu, odnosno prema ugovoru nalogu, što znači da ne odgovaraju nalogodavcu solidarno i za obaveze koje su u izvršenju svog dela posla preuzeli prema trećim licima. Imajući u vidu da je ugovor o nalogu takav ugovor po kome nalogoprimac preduzima poslove za račun nalogodavca, a da u svoje ime istupa u pravnom prometu sa trećim licima, odnosno da preuzima prava i obaveze u vezi izvršenja naloga u svoje ima a za račun nalogodavca, proizilazi daje nalogodavac u obavezi prema trećim licima za obaveze koje je nalogoprimac, odnosno jedan od više njih, preuzeo u vršenju poslova naloga, zbog čega je nalogodavac odgovoran trećem licu, a nalogoprimac koji je stvorio obavezu nalogodavcu da za tu obavezu odgovara nalogodavcu. Kod takvih slučajeva, kada ima više nalogoprimaca po jednom ugovoru, solidarna odgovornost, prema odredbama ovog člana, postoji samo za obaveze iz tog naloga. Ugovorom o nalogu može biti regulisana odgovornost nalogoprimalaca i na drugi način, tj. da neki nalogoprimci odgovaraju solidarno, ili da se solidarna odgovornost isključi za sve nalogoprimce, s tim što bi bila ugovorena pojedinačna odgovornost svakog od nalogoprimaoca za posao, odnosno obaveze koje bi stvorio vršenjem poverenog mu dela podeljenog posla iz ugovora o nalogu.

OBAVEZE NALOGODAVCA Predujmljivanje novca (čl. 758. ZOO) Posao nalogoprimca je, po pravilu, vezan za izdatke koje bi on imao u izvršenju ugovora o nalogu. Zbog toga je odredbama ovog člana predviđeno da nalogoprimac može tražiti od nalogodavca izvesnu svotu novca za predviđene izdatke. Izdaci se predviđaju ugovorom o nalogu, ali mogu kasnije nastati iz nekih razloga za koje stranke nisu znale. Zbog toga je nalogodavac dužan, prvo, da isplati određenu sumu novca nalogoprimcu, predviđene ugovorom, a drugo, da mu po posebnom zahtevu isplati neku sumu u vezi izdataka koje je nalogoprimac imao u toku izvršenja ugovorenog posla, a ti izdaci nisu mogli biti uočeni prilikom zaključenja ugovora. Svota novca za izdatke koje bi imao nalogoprimac je jedna vrsta predujma. Ona se mora koristiti samo za svrhe u vezi izvršenja poslova iz ugovora o nalogu. Nalogoprimac može, ako ugovorom nije drukčije predviđeno, da koristiti svoja sredstva za izvršenje naloga, u kom slučaju na taj način kreditira nalogodavca, naravno bez obaveze da mu ovaj za to plati i neku kamatu. 959

Ali ako nalogoprimac traži da mu nalogodavac isplati određenu svotu novca za izdatke koji su ugovorom predviđeni, ili su nastali u toku izvršenja posla, a nalogodavac ne postupi po takvom zahtevu, nalogoprimac ima pravo na zakonsku kamatu koja se računa od dana kada je nalogodavac imao obavezu da te izdatke isplati, naravno u vezi onih sredstava koje je nalogoprimac utrošio za izvršenje ugovorenog posla. U stvari, pored prava da traži naplatu zakonske kamate, nalogoprimac može, ako mu se ne plate i izdaci koje će imati u narednom periodu, a koji su nužni za izvršenje ugovorenog posla, i raskinuti ugovor pod uslovima iz odredba člana 124 i drugih članova iz dela ovog zakona o raskidanju ugovora zbog neispunjenja.

Naknada troškova i preuzimanje obaveza (cl. 759. ZOO) Kako nalogoprimac sve poslove u vezi ugovora o nalogu vrši u korist nalogodavca, ovaj je dužan da mu naknadi sve potrebne troškove koje je učinio za izvršenje naloga, čak i ako njegov trud bez njegove krivice nije imao uspeha. Primećuje se daje odredbama ovog člana predviđeno da navedena obaveza nastaje samo u pogledu onih troškova koji su učinjeni bez krivice nalogoprimca, što znači da će nalogodavac imati obavezu prema nalogoprimcu samo u pogledu tih troškova, bez obzira da l ij e ugovoreni posao obavljen sa uspehom ili bez uspeha. Navedeno pravo nalogoprimca proizilazi iz činjenice da sve poslove koje vrši po osnovu ugovora o nalogu vrši u korist nalogodavca, pa je ovaj dužan i da snosi troškove koji nastanu u vezi izvršenja posla po tom ugovoru, bez obzira ako je njegov trud ostao bez uspeha. Nalogoprimac, po pravilu, ima obaveze prema trećim licima, pa samim tim i plaćanje po tim obavezama. Ako nalogoprimac ne izvrši svoje obaveze plaćanja trećim licima, te obaveze prelaze na nalogodavca koji je dužan da ih izmiri. U stvari, sve dospele obaveze nastale iz ugovora o nalogu obavezuju nalogodavca, ako ih nalogoprimac nije izvršio na vreme. O odgovornosti za neizvršenje dospelih obaveza prema trećim licima, raspravljaju nalogodavac i nalogoprimac, sa stanovišta da lije nalogodavac dao potrebna sredstva, odnosno obezbedio sredstva za izdatke za izvršenje ugovorenog posla, ili je nalogoprimac svojim propustom, odnosno svojom krivicom doveo do toga da nastanu troškovi koje mora da plati nalogodavac. Taj odnos raspravljaju nalogodavac i nalogoprimac kada ovaj podnosi račun nalogodavcu o izvršenom poslu. Zbog toga je odredbama člana 755. ovog zakona propisano daje nalogoprimac dužan da nalogodavcu položi račun i pre određenog vremena, što pretpostavlja sumnju nalogodavca da nalogoprimac ne izvršava povereni mu posao u skladu sa ugovorom o nalogu.

Naknada štete (čl. 760. ZOO) Ako bi nalogoprimac u izvršenju ugovora o nalogu pretrpeo kakvu štetu, za koju on nije odgovoran, nalogodavac je dužan da mu je naknadi. Nalogoprimac mora dokazati daje šteta koja mu je prouzrokovana učinjena u vezi sa poslom, odnosno izvršenjem ugovora o nalogu i da do te štete nije došlo njegovom krivicom. Odredbama ovog člana nije propisano o kojoj se šteti radi, tj. da li o stvarnoj šteti koja može biti materijalnim dobrima nalogoprimca, ili na drugim stvarima kojima raspolaže nalogoprimac u izvršenju ugovora o nalogu. Inače, da bi se stekao osnov za naknadu štete, potrebno je ispunjenje nekih uslova, kao što su: neispunjenje ili zadocnelo ispunjenje obaveze nalogodavca iz ugovora o nalogu, nastanak štete na stvarima nalogoprimca, kao i u drugim slučajevima koji se odnose na uzročnu vezu između štete i nemogućnosti izvršenja obaveze koja zavisi od ponašanja, odnosno obaveze nalogodavca. Šteta koju pretrpi nalogoprimac, a koju treba da naknadi nalogodavac, zavisi od niza okolnosti pravične procene štete, što podrazumeva i ocenu dela odgovornosti i druge strane, ako ona postoji. Odredbama člana 154. ovog zakona propisano je pravilo da ko drugome pričini štetu daje dužan i da je naknadi, ukoliko ne dokaže da šteta nije nastala njegovom krivicom Štetu u pogledu obima i visine mora dokazati nalogoprimac. On mora dokazati našta se odnosi obična šteta a našta izgubljena korist. Posebno se mora dokazati i od kog vremena potiče ta šteta, te da li je o toj šteti i kada obavestio nalogodavca, kao i druga pitanja od značaja za utvrđivanje, odnosno priznavanje štete od strane nalogodavca. Naravno, neka od tih pitanje treba da se urede i ugovorom o nalogu, kako bi poslužila kao pravilo za određivanje prava i visine na naknadu štete koja pripada nalogoprimcu.

Visina naknade (cl. 761. ZOO) Visina naknade za posao iz ugovora o nalogu se, po pravilu, ugovara, prema značaju posla, prema vrednosti tog posla, prema vremenu u kome će se taj posao moći da izvrši, prema koristi koje će iz tog posla imati nalogodavac, kao i iz drugih okolnosti koji bi bili od značaja za utvrđivanje visine naknade Ako ugovorom o nalogu nije određena visina naknade za posao koji će izvršiti nalogoprimac, nalogodavac duguje naknadu u uobičajenoj visini, a ako o tome nema običaja, onda pravičnu naknadu. 960

Primena pravila običaja imaju značaja samo ako se nekim pravnim instrumentom ne može odrediti kriterijumi za neki odnos koji treba resiti, kao stoje u ovom slučaju naknada za trud u vezi izvršenja ugovora o nalogu. Međutim, s obzirom da se poslovi iz ugovora o nalogu obavljaju u delatnostima kao što su kod komisiona, trgovinskog zastupanja, posredovanja, špedicije, prevoza, bankarskih poslova, ugovaranje visine naknade se određuje u tarifama navedenih pravnih subjekata. U onim slučajevima, kada su u pitanju pravna lica koja se ne bave isključivo vršenjem tuđih poslova kao zanimanjem, problem nastaje ako naknada nije ugovorena a i sam nalogodavac nema kriterijume za određivanje vrednosti posla koji je izvršio po ugovoru o nalogu, kada dolazi do primene pravila koja priznaje običajno pravo, koje nema oslonca u nekom propisu, tj. kako je određena poslovna sredina te kriterijume spontano stvorila. Ako se uobičajena visina ne može odrediti jer o tome nema običaja, naknada se određuje po pravilima o pravičnosti. Naravno, i u ovom slučaju može doći do problema, jer se po pravičnosti može resiti slučaj naknade ako pozitivni propisi upućuju na njihovu primenu, kao stoje slučaj u ovom članu, ali ako ne daju bliže elemente o tome kako se ta pravičnost može ostvariti. Tada može doći do sukoba u vezi shvatanja primene pravičnosti na slučaj kao stoje određivanje naknade za izvršeni posao po ugovoru o nalogu. U slučaju spora oko visine naknade za izvršeni rad po ugovoru o nalogu, odnosno ako stranke ne mogu da odluče ni po običaju ni po pravičnosti kolika bi ta visina mogla izneti, odlučuje sud po slobodnoj oceni analognom primenom odredaba člana 223. Zakona o parničnom postupku.

Isplata naknade (čl. 762. ZOO) Naknada za ugovoreni rad po ugovoru o nalogu isplaćuje se po obavljenom poslu. U pitanju je naknada za trud koji je nalogoprimac učinio da izvrši posao iz ugovora o nalogu. Ugovorom o nalogu se može predvideti da će nalogodavac odmah po zaključenju ugovora, ili u toku izvršenja ugovora, isplatiti nalogoprimcu jedan deo naknade, a da će mu ostatak isplatiti po završenom poslu, odnosno kada nalogoprimac podnese račun nalogodavcu. Pravilo je, kao što je rečeno, odnosno kako je propisano u stavu 1. ovog člana, da ukoliko nije drukčije ugovoreno, nalogodavac je dužan isplatiti nalogoprimcu naknadu po obavljenom poslu. Ako je nalogoprimac bez svoje krivice samo delimično obavio nalog, ima pravo na srazmerni deo naknade. Ako je nalogodavac kriv zbog neizvršenja posla, odnosno delimično izvršenog posla, nema pravo na naknadu, a ukoliko je primio neki predujam na ime naknade, dužan je da ga vrati nalogodavcu, koji pored toga ima pravo i na naknadu štete ako je istu pretrpeo neizvršenjem naloga krivicom od strane nalogoprimca. Stav 3. ovog člana ima u vidu da su nalogodavac i nalogoprimac zaključili ugovor o nalogu u kome su odredili poslove koje će izvršiti nalogoprimac, i tim istim ugovorom odredili kolika će naknada biti isplaćena ako nalogoprimac izvrši taj posao, pa ukoliko nalogodavac po izvršenom poslu i ispostavljenom mu računu za isplatu ugovorene naknade smatra daje ta naknada nesrazmerna sa učinjenom uslugom, može zahtevati njeno smanjenje. Ukoliko se o tom smanjenju ne dogovore nalogodavac i nalogoprimac, nalogoprimac ima pravo na tužbu radi isplate ugovorene naknade, s tim da nalogodavac u tom sporu može istaći prigovor o nesrazmernoj naknadi u vezi vrednosti izvršenog posla. U svakom slučaju nalogodavac je dužan da nalogoprimcu isplati onaj iznos naknade za koji on smatra daje adekvatna izvršenim uslugama, a da sporna razlika bude predmet raspravljanja pred sudom. Ovo pitanje nije jednostavno, jer su stranke prilikom zaključenja ugovora morale imati u vidu sve okolnosti koje utiču da naknada bude u onoj visini kako je ugovorena. Da li je procena nalogodavca bila pogrešna u vezi očekivanog rezultata iz tog posla, da lije nalogoprimac učinio toliko napora da taj napor odgovara vrednosti njegovog uloženog truda, pitanja su koja moraju biti predmet brižljive ocene suda. Bilo bi nepravično da se srazmernost naknade vezuje samo za vrednost učinjenih usluga, ako je nalogoprimac uložio trud koji odgovara vrednosti koja je u ugovoru o nalogu navedena. Zbog toga smatramo da se naknada prvenstveno ocenjuje sa stanovišta vrednosti uloženog truda nalogoprimca, pa ukoliko nalogodavac na to ima kakvih primedaba, može tražiti srazmerno smanjenje naknade prema vrednosti izvršenog posla.

Pravo zaloge (čl. 763. ZOO) Mada je odredbama propisa o ugovoru o nalogu predviđeno pravo nalogoprimca na naplatu naknade za izvršeni posao, kao i isplatu troškova u vezi izvršenja posla po ugovoru o nalogu, odredbe ovog člana i pored toga propisuju pravo nalogoprimca da radi obezbeđenja naplate pripadajuće mu naknade i troškova ima pravo zaloge na pokretnim stvarima nalogodavca koje je od ovoga dobio po osnovu naloga, kao i na novčanim iznosima koje je naplatio za njegov račun. Nalogodavac i nalogoprimac ne moraju to pravo nalogoprimca da regulišu ugovorom o nalogu, niti posebnom ispravom, jer je odredbama ovog člana to pravo nalogoprimca utvrđeno. Naime, dovoljno je da i pored podnetog urednog računa od strane nalogoprimca o izvršenom poslu, nalogodavac odbije ili odugovlači sa isplatom naknade i 961

troškova koji pripadaju nalogoprimcu, pa da nalogoprimac ostvari pravo koje mu obezbeđuju odredbe ovog člana, odnosno da radi osiguranja tog dospelog potraživanja ostvari pravo zaloge na pokretnim stvarima nalogodavca koje je dobio po osnovu naloga, kao i na novčanim iznosima koje je naplatio za račun nalogodavca. Ranije je rečeno da sa predajom obračuna nalogoprimac, po pravilu, predaje nalogodavcu sve ono stoje od njega primio u cilju izvršenja posla po ugovoru o nalogu, kao i ono stoje za njegov račun iz tog posla primio, uključujući određene stvari, odnosno novac, kao i dokumentaciju koja potvrđuje radnje koje je on preduzeo radi ostvarenja naloga. Međutim, imajući u vidu odredbe ovog člana, nalogoprimac može, ako posumnja, ili utvrdi da nalogodavac neće moći da izvrši obavezu plaćanja za poslove koje je nalogoprimac izvršio u njegovu korist, nalogoprimac može podneti samo obračun i one stvari, odnosno novac koji ostaju kod nalogoprimca kao naplatu svog potraživanja, dospelog po osnovu izvršenog posla iz datog naloga. Inače, pravo zaloge po osnovu ugovora o nalogu je pravo nalogoprimca da se naplati iz vrednosti stvari koje je preuzeo po osnovu ugovora o nalogu, kao i od novčanih iznosa koje je naplatio za račun nalogodavca, ako nalogodavac odbije da plati ugovorenu naknadu iz ugovora o nalogu, kao i troškove koje je nalogoprimac imao u vezi izvršenja poslova po tom ugovoru, odnosno zakasni sa tom isplatom. Tako, na primer, kod prevoza stvari pošiljalac može menjati naloge u vezi stvari date na prevoz, ali dok ne plati troškove prevoziocu u vezi tih naloga, prevoznik kao nalogoprimac ima pravo da zadrži stvar koju prevozi dok mu nalogodavac ne isplati određenu naknadu, odnosno troškove iz tog posla, Ili, kod bankarskih poslova, posebno kada nalogoprimac učestvuje u poslovima depozita i tekućeg računa, banka prima naloge i vrši isplate nalogoprimca u korist nalogodavca, koji je u tim poslovima deponent prema banci, pa ta sredstva, do visine naknade i troškova koji pripadaju nalogoprimcu, ovaj može zadržati, a ostatak dostaviti nalogodavcu. Kod klasičnog ugovora o založi, ako poveriočevo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, poverilac može zahtevati od suda odluku da se založena stvar proda (čl. 980. ovog zakona). Međutim, ako dužnik ne namiri o dospelosti potraživanje dospelo iz ugovora u privredi, poverilac nije dužan obraćati se sudu, nego može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji po isteku osam dana od upozorenje učinjeno dužniku kao zalogodavcu po osnovu zakona, odnosno odredaba ovog člana (763.). Na isti način bi se postupilo i kod zaloge u vezi ugovora o nalogu.

Solidarna odgovornost nalogodavaca (cl. 764. ZOO) Jedan nalog može dati više nalogodavaca jednom nalogoprimcu. U tom slučaju, oni po odredbama ovog člana solidarno odgovaraju u vezi svojih obaveza iz ugovora o nalogu. U ovom slučaju, iako u ugovoru o nalogu učestvuje više lica kao nalogodavci, njihova odgovornost prema nalogoprimcu za izvršenje celokupnog posla je solidarna. Za nalogoprimca je bez značaja činjenica da li je jedan od nalogodavaca odbio izvršenje svoje obaveze prema nalogoprimcu kada je u pitanju odgovornost za izvršenje celokupnog posla. Zaključujući ugovor u kome učestvuje više nalogodavaca, njihova odgovornost proizilazi iz njihovog dogovora da su saglasni da nalogoprimac izvrši u svoje ime a za njihov račun određene poslove. Kada bi bilo suprotno, odnosno kada bi nalogoprimac želeo da mu svaki od nalogodavca izvrši određeni posao koji se odnosi samo na njega, to ne bi bio onaj ugovor po kome se izvršenje određenog posla poverava jednim ugovorom jednom nalogoprimcu od strane više nalogodavaca. Po opštim pravilima, solidarna odgovornost podrazumeva kada više ugovorača preuzima zajednički obaveze po nekom ugovoru. U konkretnom slučaju, i po ugovoru o nalogu, kada više lica preuzme zajedničku obavezu, onda svi odgovaraju solidarno u slučaju neizvršenja obaveze, u ovom slučaju prema nalogoprimcu, što znači da nalogoprimac ima pravo da po svom izboru zahteva ispunjenje obaveze od svakog solidarnog dužnika, odnosno u ovom slučaju od svakog nalogodavca. Odgovornost solidarnih nalogodavaca mogla bi se odnositi na potraživanje naknade nalogoprimca za izvršene usluge i naknadu troškova u vezi ugovora o nalogu, ako je nalogoprimac sa uspehom završio posao koji su mu nalogodavci poverili.

PRESTANAK NALOGA Odustanak od ugovora (cl. 765. ZOO) Pravo je nalogodavca da u svako vreme odustane od ugovora o nalogu, što znači kako za vreme dok nalogoprimac nije otpočeo sa izvršenjem ugovora, tako i u toku izvršenja ugovora. Nalogodavac je dužan da naknadi štetu nalogoprimcu i kada ovaj nije počeo sa izvršenjem ugovora, ako je nalogoprimac zbog zaključenja ugovora o nalogu propustio da zaključi neki drugi ugovor i po tom ugovoru ostvari neku korist. Međutim, ako je nalogodavac odustao od ugovora u vreme kada je nalogoprimac otpočeo sa 962

izvršenjem ugovora o nalogu, dužan je da ovome plati: a) odgovarajući deo naknade za njegov trud do dana odustanka od ugovora i b) naknadi mu štetu koju je nalogoprimac pretrpeo odustankom od ugovora, ako za odustanak nije bilo osnovanih razloga. Pravo na naknadu za izvršeni trud do vremena odustanka od ugovora pripada nalogoprimcu prema ugovoru o nalogu, srazmerno izvršenom poslu, a ako se to ne može utvrditi na osnovu ugovora onda u skladu sa mesnim običajima. Ovo pravo pripada nalogoprimcu i kada je na osnovu svoje aktivnosti zaključio ugovor sa trećim licem u svoje ima a za račun nalogodavca. U tom slučaju nalogoprimac ima pravo da od nalogodavca traži da mu isplati odgovarajuću naknadu za izvršeni trud, kao i naknadu štete koju je pretrpeo zaključenjem ugovora sa trećim licem. Okolnost utvrđivanja stvarno obavljenog posla nalogoprimca u postupanju po ugovoru o nalogu je veoma značajna za odmeravanje dela naknade koji pripada nalogoprimcu za izvršeni trud, dok se obim štete koju je pretrpeo iz neizvršenog posla sa trećim licem, procenjuje sa stanovišta stvarne štete i izgubljene koristi, koje mora dokazati. U slučaju spora ugovorne strane su dužne da utvrde stvarni obim poslova, tj. koliko je nalogoprimac od ugovorenih poslova izvršio, odnosno započetih poslova u vezi tog ugovora, pa da nakon toga utvrde visinu naknade prema uloženom trudu i stručnog zalaganja nalogoprimca. Ako na taj način ne bi mogli da utvrde visinu naknade za izvršeni posao, odnosno uloženi trud nalogoprimca, to bi sud mogao da utvrdi u sudskom postupku u smislu odredaba člana 224. Zakona o parničnom postupku, po slobodnoj oceni. S obzirom da nalogodavac zaključuje ugovore i vrši druge poslove u ime i za račun nalogodavca, nalogodavac je obavezan da izvrši sve obaveze prema trećim licima, osim ako je nalogoprimac prekoračio data mu ovlašćenja, ili je ugovor zaključio sa trećim licem pošto mu je nalogodavac već saopštio da odustaje od ugovora o nalogu.

Otkaz (cl. 766. ZOO) Otkazom bilo koje vrste ugovora prekidaju se ugovorne obaveze jednostranom izjavom volje. I u ovom slučaju nalogoprimac može, odnosno ima pravo da otkaže ugovor o nalogu kad hoće, ali samo ne u nevreme. Pravne posledice otkaza ugovora su: prekid prava i obaveza po ugovoru zaključenog na određeno ili neodređeno vreme, što podrazumeva da se uzajamna potraživanja i obaveze ugovornih strana, nastalih do dana otkaza, mogu sporazumno utvrditi, a u slučaju neslaganja to se može učiniti putem suda. Dok je stavom 1. ovog člana predviđeno pravo nalogoprimca da može da otkaže nalog kad hoće, stavom 2. istog člana predviđena je njegova obaveza da naknadi štetu nalogodavcu koju je ovaj pretrpeo zbog otkaza naloga u nevreme, što znači da ako je otkaz dat u uslovima koji se ne odnosi na "nevreme", nalogodavac nema obavezu na naknadu štete. Ovo naročito u uslovima kada nalogoprimac još nije otpočeo sa izvršenjem svojih obaveza po ugovoru o nalogu, ili su preduzeti poslovi do otkaza ugovora takve prirode da ne stvaraju obavezu naknade štete, posebno ako taj posao može da završi i sam nalogodavac. Stav 3. ovog člana ima u vidu obavezu nalogoprimca da u slučaju otkaza ugovora nastavi sa izvršenjem onih poslova koji ne trpe odlaganje, dok nalogodavac ne bude u mogućnosti da preuzme brigu o njima. Savesnost, odnosno nesavesnost nalogodavca mogla bi biti procenjena sa stanovišta napora koje bi nalogodavac učinio da pronađe rešenje o preuzimanju poslova koji nisu završeni otkazom nalogoprimca, te da nalogoprimca oslobodi dalje obaveze u vršenju otkazanog posla. Inače, otkaz mora biti pismeno saopšten nalogodavcu, u kome bi nalogoprimac naveo sa kojim danom smatra daje otkaz učinjen, odnosno koga dana mu prestaju obaveze po datom otkazu, a pored toga mora navesti i sve ono stoje do dana otkaza učinio u vezi dobijenog naloga, posebno ako je zaključio kakav ugovor sa trećim licem u vezi posla po tom nalogu, te u kojoj je fazi izvršenja takav ugovor, i si. Izraz "u nevreme", naveden u stavu 2, ovog člana, može se odnositi na dovođenje nalogodavca u težak položaj da zbog datog otkaza trpi određene posledice, u tom smislu da ako je nalogoprimac već započeo sa izvršenjem naloga, pa tako i zaključio kakav ugovor u vezi tog naloga, onda prepuštanje izvršenja takvih poslova da ih nalogodavac obavi neposredno sa trećim licem, ili da nalogodavac traži drugo lice kome bi poverio izvršenje poslova po nalogu, smatralo bi se davanje otkaza u "u nevreme". Međutim, i u takvim uslovima nalogoprimac bi mogao biti oslobođen obaveze naknade štete ako je za takav otkaz postojao osnovani razlog. Osnovani razlog za otkaz ugovora o nalogu postojao bi ako bi nalogoprimac iznenada zapao u velike fmansijsko-ekonomske teškoće, ako bi mu bio blokiran poslovni račun, ako zbog toga ne bi mogao da obavlja poslove iz svoje redovne delatnosti, ako bi pretrpeo ka'kvu elementarnu nepogodu na imovini, poplavom, požarom i si., ako bi bio otvoren predstečajni postupak, ili iz nekih drugih razloga koji su objektivne prirode i koji ne zavise od volje nalogoprimca, niti mu se mogu pripisati u krivicu. 963

Smrt, prestanak pravnog lica (cl. 767. ZOO) Smrt nalogodavca ili nalogoprimca ne znači da je ugovor o nalogu prestao da važi. Naprotiv, odredbe ovog člana propisuju pravilo da se ispunjenje prava i obaveza nastavlja i ako nastupi smrt jedna od ugovorača, naravno pod uslovom da u ugovoru o nalogu nije drukčije ugovoreno, bar kada je u pitanju nalogodavac, s obzirom na njegovo svojstvo odnosno ulogu u ovoj vrsti ugovora. Smrću nalogoprimca, ugovor o nalogu nastavljaju njegovi naslednici, koji su se primili nasleđa, koji su dužni da o smrti nalogoprimca što pre obaveste nalogodavca i preduzmu samo ono stoje potrebno da zaštite njegove interese, dok ne bude u stanju da sam preuzme brigu o njima. Ovo je pitanja od značaja ako je nalogoprimae imao naslednike, pa ako ih je imao i da li su se primili nasleđa, ili ako nastane slučaj kad nije poznato da li umrlo lice ima naslednike i si., pa samim tim i kada će i koji naslednik o smrti ostavioca, odnosno nalogoprimca obavestiti nalogodavca, i na kraju - da li će do donošenja rešenja o proglašenju naslednika ugovor o nalogu biti prevaziđen, odnosno da li će se po njemu dalje moći postupati. A činjenica je da naslednici nalogodavca ne nastavljaju sa obavezom nalogoprimca, svog ostavioca, već samo nastavljaju posao po nalogu da bi zaštitili interese nalogodavca, dok ovaj ne bude u mogućnosti da sam preuzme brigu o njima. U svakom slučaju, čini se, da ugovor o nalogu ne mogu nastaviti naslednici nalogoprimca ako kao takvi nisu proglašeni za naslednike, te da do njihovog proglašenja za naslednike nastaje jedan vakum, čije posledice može trpeti samo nalogodavac, ako nije svestan činjenice šta će se dogoditi ako se oduži period od kada su naslednici dužni da postupe po odredbama stava 2. ovog člana. Stav 3. ovog člana ima u vidu da nalog prestaje smrću nalogodavca ako je tako ugovoreno, ili ako se nalogoprimae primio naloga s obzirom na svoje lične odnose sa nalogodavcem (srodstvo, kumstvo, prijateljstvo i si.). Ako nastane ijedan od dva navedena slučaja, ugovor o nalogu prestaje usled smrti nalogodavca. Međutim, i u vezi dva navedena slučaja, nalogoprimae je dužan da nastavi sa izvršenjem poslova po nalogu, ako je to korisno za naslednike, u stvari ako bi nastupila šteta za naslednike nalogodavca - dok oni ne budu u mogućnosti da sami preuzmu brigu o njima. Odredbe ovog člana ne govore o tome kakve su pravne posledice prestanka ugovora usled smrti nalogodavca, ako ovaj nema naslednike. U tom slučaju nalogoprimae ne može dalje obavljati poslove naloga jer za to nema ovlašćenje ni po samom zakonu. Sve napred navedeno odnosi se na ugovor o nalogu koji su zaključila fizička lica. Međutim, prema odredbama stava 5. ovog člana, ako su u pitanju pravna lica, ugovor o nalogu prestaje ako prestane da postoji jedan od njih. Prestanak pravnog lica nije regulisan Zakonom o preduzećima, već Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Znači, prestanak preduzeća se ne odnosi na one slučajeve kada se dva preduzeća spoje u jedno preduzeće, ili se jedno preduzeće podeli u dva ili više preduzeća, jer se ugovorom o spajanju, podeli ili pripajanju preduzeća, po osnovu statusnog promena oblika preduzeća, reguliše ugovorom o podeli obaveza i prava preduzeća koje je bilo u ugovornom odnosu u vezi ugovora o nalogu, tako da se uvek zna ko je pravni sledbenik tog preduzeća, koji i nastavlja da se ponaša kao nalogodavac, odnosno nalogoprimae.

Stečaj, lišenje poslovne sposobnosti (čl. 768. ZOO) Stečaj je jedan od oblika prestanka preduzeća. Stečaj nastaje kada jedan pravni subjekt, dužnik (preduzeće, zadruga, banka i druga fmansijska organizacija, organizacija osiguranja imovine i lica i dr.) u privrednom, pravnom prometu nije u mogućnosti da plaća svoje novčane obaveze. Otvaranjem stečaja, bilo prema nalogodavcu ili nalogoprimcu, prestaje nalog, odnosno ugovor o nalogu, ali lice koje nije u stečaju, a ima neko potraživanje prema stečajnom dužniku, ima pravo da u određenom roku prijavi svoje potraživanje prema tom dužniku, koje se dalje utvrđuje, priznaje i ostvaruje iz stečajne mase. Stečaj se sprovodi po Zakonu o stečajnom postupku. Kada je u pitanju nalog zaključen od fizičkog lica, taj nalog, odnosno ugovor o nalogu prestaje kada to lice bude potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti. Naravno, ako je takvo lice zaključilo ugovor o nalogu, takav ugovor se smatra rušljivim od trenutka zaključenja ugovora. Lišavanje poslovne sposobnosti reguliše se Porodičnom zakonom, na osnovu odluke o lišenju poslovne sposobnosti koju donesi nadležni sud u vanparničnom postupku. Punoletno lice se može potpuno lišiti poslovne sposobnosti koje nije sposobno za normalno rasuđivanje, zbog duševne bolesti, duševne zaostalosti ili kog drugog uzroka, te zbog toga nije u stanju samo da se brine o svojim pravima i interesima. Punoletno lice se može delimično lišiti poslovne sposobnosti koje svojim postupcima ugrožava svoja prava i interese drugih lica zbog duševne bolesti, duševne zaostalosti, zloupotrebe alkohola ili opojnih sredstava, staračke iznemoglosti ili drugih sličnih razloga. 964

Cas prestanka naloga (čl. 769. ZOO) Već je u komentarima odredaba prethodnih članova rečeno kada se smatra daje ugovor o nalogu prestao, a u pitanju su razlozi koji se odnose na nalogodavca. U odredbama ovog člana navode se ti slučajevi sa stanovišta određivanja časa kada se smatra daje ugovor o nalogu prestao. To su slučajevi: a) kada je nalogodavac odustao od ugovora, b) kada je umro ili kada je pao pod stečaj, ili v) kada je potpuno ili delimično lišen poslovne sposobnosti. Kod nastanka bilo koga od navedenih slučajeva, nalog prestaje u času kad je nalogoprimac saznao za događaj zbog koga nalog prestaje. Po pravilima o prestanku ugovora, prestankom ugovora prestaju sve obaveze u pogledu ispunjenja ugovora. Ali prestankom ugovora ne prestaju svi pravni odnosi utvrđeni ugovorom ili zakonom, jer se moraju okončati neki neki započeti a nezavršeni poslovi do časa kada se moraju preneti na onoga koji ih je drugome poverio na izvršenje, ali samo do određenog trenutka, koji je objektivnog karaktera, kako se ne bi oštetili interesi onoga koji je dao nalog, odnosno njegovih naslednika, a moraju se rečiti i neka druga pitanja kao šti su naknada eventualne štete, naknada nužno učinjenih troškova i slično. U protivnom, ako bi nalogoprimac nastavio sa izvršenjem poslove i posle nastanka bilo kog od napred navedenih slučajeva, smatralo bi se da poslove obavlja kao neovlašćeno lice, pa bi za njega nastale štetne posledice zbog vršenja tuđih poslova bez ovlašćenja, odnosno naloga.. Određivanje časa prestanka naloga je veoma značajno zbog pravnog položaja nalogoprimca ake je u vezi ugovora o nalogu već zaključio neke ugovore sa trećim licima, u cilju ispunjenja obaveza po nalogu. Nalogoprimac bi, po pravilu, u vezi napred navedenih slučajeva trebalo odmah da prekine sa izvršenjem poslova u vezi naloga, ali ako je nalogodavac umro, nalogoprimac je u smislu člana 767. stav 4. ovog zakona dužan da produži poverene poslove, ako bi inače nastupila šteta za naslednike, dok oni ne budu u mogućnosti da sami preuzmu brigu o njima. Kod ostalih slučajeva prestanka naloga ne postoji obaveza nalogoprimca da nastavi sa izvršenjem već započetih poslova, pa se smatra da je nastankom takvog slučaja ugovor o nalogu prestao da postoji nastupanjem jednog od tih slučajeva. Ako je nalogoprimcu izdato pismeno punomoćje za obavljanje poslova iz naloga, on je dužan da punomoćje vrati, ali ne i u slučaju dok traju razlozi pomenuti u članu 767. stav 4. ovog zakona, odnosno dok je dužan da obavlja poslove naloga dok naslednici nalogodavca ne budu u mogućnosti da sami preuzmu brigu o njima. Nalogoprimac će u tom slučaju vratiti punomoćje tek kada budu ispunjeni uslovi iz pomenutog člana, kada će naslednicima nalogodavca podneti račun i zahtevati da mu se isplati ugovorena naknada za vreme dok je obavljao poslove po nalogu, kao i troškove koje je imao za to vreme.

Izuzeci (čl. 770. ZOO) Ugovor o nalogu se zaključuje u cilju izvršenja kakvog posla u interesu nalogodavca, a ovaj je dužan da za izvršenje tih poslova nalogoprimcu isplati određenu naknadu. Međutim, ako je ugovor o nalogu zaključen i iz nekog interesa nalogoprimca, da bi, na primer, ostvario kakvo potraživanje od nalogodavca, nalogodavac ne može odustati od ugovora, niti ugovor prestaje smrću nalogoprimca, ni stečajem nalogodavca ili nalogoprimca, ni kad jedan od njih bude potpuno ili delimično lišen poslovne sposobnosti. Iz odredaba ovog člana može se zaključiti da nalogoprimac ima neko potraživanje od nalogodavca, koje ne može da naplati na drugi način od ovoga, već da u svoje ima a za račun nalogodavca izvrši ugovoreni posao, čime bi ostvario svoje pravo iz osnova potraživanja koje ima prema nalogodavcu. Odredbe ovoga člana mogu se shvatiti tako da u slučaju postojanja navedenog razloga (interesa nalogoprimca) ugovor ne prestaje jer ga nastavljaju sledbenici nalogodavca ili nalogoprimca, a to mogu biti njihovi naslednici koji su se primili nasleđa, ili zakonski zastupnik jednog od njih ako bude potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti, a u slučaju stečaja prijavljivanjem potraživanja i naplate iz stečajne mase. Međutim, nelogično je i pravno nemoguće da nalog ne prestaje ni stečajem nalogodavca ili nalogoprimca, ako se ima u vidu da sa otvaranjem postupka stečaje prestaje da postoji nalogodavac, odnosno nalogoprimac, kao subjekti koji bi mogli da preduzimaju bilo kakve radnje, jer se onaj nad kojim je otvoren stečaj briše iz sudskog registra, pa samim tim nije ovlašćen da vrši bilo kakve pravne radnje u pravnom prometu, pa ni po ugovorima koje je ranije zaključio.

965

UGOVOR O KOMISIONU Pojam (čl. 771. ZOO) Ugovor o komisionu je takav ugovor po kome se komisionar obavezuje da za naknadu (proviziju) obavi u svoje ime i za račun komitenta jedan ili više poslova koje mu poverava komitent. Predmet ugovora o komisionu može biti svaka stvar, osim one koja je zakonom isključena, kao što su javna dobra ili je predmet obaveze nedopušten, odnosno ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Komisioni posao može biti: a) kupovni, b) prodajni, v) sa klauzulom "delkredere". Kupovni komision je onaj po kome komisionar preuzima obavezu da za račun komitenta kupi izvesnu robu i dr., a prodajni kada komisionar prodaje komitentovu robu i dr. Komisioni posao sa klauzulom "delkredere" je neka vrsta jemstva komitentu od strane komisionara da će treće lice izvršiti obavezu koju je preuzelo na osnovu zaključenog ugovora sa komisionarom. Za ovu pojačanu odgovornost komisionara ugovara se i uvećana naknada. Komisionar je dužan da izvrši nalog prema primljenom uputstvu, odnosno dužan je da se striktno pridržava naloga komitenta. Zbog toga je u članu 772. ZOO propisano da se na ugovore o komisionu shodno primenjuju pravila o nalogu, ukoliko pravilima o komisionu nije drukčije određeno. Pravilo o komisionom posluje da komisionar odgovara svom komitentu samo za one greške i nepažnju koje se ne bi mogle dogoditi savesnom i dobrom privredniku koji se bavi poslovima komisiona, a ne odgovara za neispunjenje obaveze od strane trećeg lica. Da bi se komitent obezbedio da će komisionar savesno izvršiti posao iz ugovora o komisionu, on u ugovoru o komisionu stavlja klauzulu "delkredere", što znači da komisionar jemči za obaveze svog saugovorača da će on svoje obaveze ispuniti, u kom slučaju odgovara solidarno sa njim. Pri zaključenju ugovora o komisioni nije poznato treće lice sa kojim će komisionar biti u pravnom odnosu, a to treće lice pri zaključenju ugovora treba da zna da li komisionar nastupa prema njemu po osnovu ugovora o komisionu ili u svoje ime i za svoj račun. Naravno, ako komisionar nastupa u svoje ime a za račun komitenta, u ugovoru bi to trebalo da stoji, ali je dovoljna i činjenica ako je na ugovoru sa trećim licem označeno da on nastupa kao komisionar. To se može zaključiti i iz odredaba člana 779. ovog zakona, po kome je komisionar dužan saopštiti komitentu sa kojim je licem obavio posao koji mu je komitent poverio, osim ako je u pitanju prodaja pokretnih stvari koja se vrši preko komisionih prodavnica i ako nije drukčije ugovoreno. Komisionar može odstupiti od dobijenog naloga samo uz saglasnost komitenta, a ako nije u mogućnosti da traži saglasnost nalogodavca od naloga može odstupiti samo ako je po proceni svih okolnosti mogao osnovano smatrati da to zahtevaju interesi komitenta. Ustvari, ugovorom o komisionu, komisionaru se može dati takvo ovlašćenje, ako se u ugovoru o nalogu ne može tačno precizirati. Najzad, ugovorom se može ovlastiti komisionar da sam izabere najpogodniji način izvršenja naloga, ali i u tom slučaju komisionar se mora obavezati da će raditi sa pažnjom dobrog privrednika i da će paziti da obezbedi interese komitenta. U protivnom, dužan je da komintentu naknadi razliku kao i prouzrokovanu štetu. Predmet ugovora o komisionu može biti različit, ali je najčešći u oblasti kupovine ili prodaje neke robe. Komisionar može robu koja mu je poverena na prodaju kupiti za sebe ili, ako je kupio za komitenta, da kupljenu robu zadrži za sebe, ako je za to dobio dozvolu komitenta. U tom slučaju između komisionara i komitenta nastaju odnosi iz ugovora o prodaji. Kod ugovora o komisionu, u uslovima našeg privrednog sistema, kao komisionar se može pojaviti jedino preduzeće, i to ono koje je za te poslove specijalizovano, odnosno koje ima dozvoljenu delatnost za obavljanje tih poslova. Međutim, kao komitent se može pojaviti kako pravno lice tako i fizičko lice, ali samo ako obavlja privrednu delatnost, kao stoje, na primer, preduzetnik. Komisioni posao je, dakle, takav ugovor po kome se jedna stranka (komisionar) obavezuje da u svoje ime a za račun druge stranke (komitenta), uz ugovorenu nagradu, zaključi neki posao platnog ili robnog prometa. Po svojoj suštini ugovor o komisionu je nalog koji komitent daje komisionaru, a koji je ovaj drugi dužan da izvrši. Komisionar, po pravilu, nije ovlašćen da rasuđuje o tome šta je u konkretnom slučaju za komitenta korisnije, već je dužan da postupi u smislu primljenog naloga, čak i onda ako bi imao drukčije mišljenje. To je tzv. imperativni nalog. Međutim, ako po mišljenju komisionara postoje neki opravdani razlozi zbog kojih određeni posao ne bi trebalo da bude izveden onako kako glasi komitentov nalog, ili ako je nemoguće da se naloženi posao izvede pod onim uslovima ili na onaj način kako je komitent hteo i u svom nalogu odredio, komisionar je dužan da o svemu tome prethodno obavesti komitenta i da od njega zatraži potrebna uputstva i da u svemu postupi po tim uputstvima. Ako bi komisionar drukčije postupio on bi grubo povredio osnovnu obavezu komisionara i time ispoljio svoju nesavesnost i nebrižljivost u izvođenju posla, pa bi bio odgovoran za štetu koju pretrpi komitent. 966

Kod demostrativnog naloga komisionar je u nešto povoljnijem položaju, jer komitent daje komisionaru samo uputstvo kako da postupa, a komisionar može od njega i da odstupi ako je to u interesu komitenta. Komisionaru pripada naknada, tj. provizija za izvršeni posao, što znači da naknadu dobij a tek po obavljenom poslu sa trećim licem. U stvari, u nekim slučajevima naknada tj. provizija može pripasti komisionaru i ako nije okončan komision, odnosno ako do izvršenja posla iz komisiona nije došlo krivicom komisionara. Visina naknade, tj. provizije određuje se ugovorom ili na osnovu opštih uslova komisionara. Komisionar ima pravo i na naknadu troškova koje je imao u vezi izvršenja komisionog posla. Ugovorom se može predvideti da komitent nadoknađuje komisionaru troškove u određenom unapred fiksiranom iznosu, koji bi značio da komisionar nema pravo da traži naknadu eventualnog viška preko fiksiranog iznosa, ali ni komitent ne bi mogao da traži od komisionara da mu zaračuna samo stvarne nastale troškove, ako su ti troškovi manji. Kod komisionog posla značajno je daje komisionar uvek u pravnom odnosu s trećim licem, osim ako komisionar nije cedirao svoje potraživanje na komitenta. Obaveze komisionara su: - da čuva povremenu robu sa pažnjom dobrog privrednika. - da prilikom preuzimanja robe koju mu je poslao komitent, utvrdi njeno stanje i o uočenim nedostacima (manjku ili oštećenju) odmah obavesti komitenta, - da obavesti komitenta o svim promenama na robi zbog kojih bi ona mogla izgubiti od svoje vrednosti, - da saopšti komitentu sa kojim je licem obavio posao koji mu je komitent poverio, - da komitentu položi račun o obavljenom poslu. Obaveze komitenta su: - da komisionaru preda robu, odnosno poveri određeni posao, - da komisionaru isplati ugovorenu naknadu (proviziju) kada posao bude izvršen, pa i onda ako izvršenje posla bude sprečeno uzrokom za koji odgovara komitent, - da komisioanaru naknadi troškove koji su bili potrebni za izvršenje naloga, sa kamatom od dana kada su učinjeni. Izvršavajući nalog komitenta, komisionar zaključuje ugovor sa trećim licem. U tom slučaju odnosi koji nastaju iz ugovora komisionara sa trećim licem vezuju se samo za ova lica a ne i komitenta. Komitent može zahtevati ispunjenje potraživanja iz ugovora koji je komisionar zaključio sa trećim licem, odnosno može tražiti od trećeg lica ispunjenje potraživanja tek pošto mu ih komisionar ustupi. Komisionar mora voditi računa o solventnosti svog saugovarača. On može jemčiti komitentu da će saugovarač ispuniti svoje obaveze. U tom slučaju on odgovara solidarno sa saugovaračem, ali u odnosu na komitenta ima pravo i na posebnu naknadu za to (delkredere provizija).

Sudska praksa Komisionar ne odgovara ako posao obavi sa pažnjom dobrog privrednika Komisionar nije dužan da povede spor protiv trećeg lica zbog neispunjenja ugovora bez komitentovog naloga. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je odbio žalbu tužiocu i potvrdio prvostepenu presudu. U pogledu tužbenog zahteva drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da tuženi kao komisionar nije dužan da tužiocu kao svom komitentu naknadi štetu zbog toga što tužiocu nije isporučena iz uvoza preostala količina robe od 125 tona. Tužilac ne spori daje tuženi, kao njegov komisionar zaključio ugovor sa jednom inostranom firmom u vezi uvoza 950 tona robe, daje u tom ugovoru predviđeno da se štrajk i mere državnih, organa imaju smatrati višom silom, da je tuženi upoznao tužioca sa uslovima pod kojima je zaključen ugovor, kao i da realizacija tog ugovora nije u potpunosti izvršena upravo zbog toga stoje došlo do štrajka, a potom do restriktivnih mera državnih organa zemlje izvoznice, zbog čega 125 tona robe i nije moglo biti isporučeno tužiocu. Prema pravilima obligacionog prava, osnovna je obaveza komisionara iz komisionog posla da posao za svog komitenta obavi se pažnjom dobrog privrednika i da pri tom u svemu štiti njegove interese, da o svim nastalim okolnostima koje mogu uticati na realizaciju ugovora obavesti svog komitenta, kao i da u svemu postupi po njegovim uputstvima. S obzirom na navedeno, drugostepeni sud smatra daje za pravilno rešenje ove pravne stvari bitno da li je tuženi u obavljanju poverenog mu komisionog posla postupao u svemu prema navedenim pravilima privrednog prava, zbog toga što povreda napred navedenih obaveza predstavlja osnov za komitenta da traži naknadu štete, ako je štetu pretrpeo.

967

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio daje tuženi u obavljanju poverenog mu komisionog posla svoju ugovornu obavezu ispunio u svemu kako mu to nalažu obaveze u obavljanju ugovorenog komisionog pravnog posla, zato stoje tuženi, postoje obavešten od inostranog liferanta da mu preostalu količinu robe nije u mogućnosti da isporuči, urgirao kod inostranog dobavljača isporuku robe, i u vezi sa realizacijom ugovora održao i sastanke sa predstavnicima tužioca i inostranog dobavljača. Tuženi je blagovremeno oba-vestio tužioca, kao svog komitenta, o nastalim okolnostima zbog kojih nije u mogućnosti da izvrši uvoz preostale količine robe od 125 tona, pa kako tužilac nije dao nalog tuženom da protiv inostranog dobavljača podnese tužbu radi ispunjenja ugovora ili zbog naknade štete zbog neispunjenja ugovora, - stoje tužilac bio dužan da učini, jer tuženi bez naloga tužioca nije mogao da povede spor, budući daje za to vođenje tužilac kao komitent bio dužan da tuženom, kao komisionaru, obezbedi potrebna finansijska sredstva. Pa kako tužilac tako nije postupio, drugostepeni sud je našao daje neosnovan navod tužioca daje zbog propusta tuženog da podnese tužbu protiv inostranog dobavljača pretrpeo štetu, i daje tuženi dužan da mu je i naknadi (prema odluci VPS, SI. 326/73). Izvršenje naloga kod ugovora o komisionu. Odgovornost komisionara - "Komisionar je dužan da izvrši nalog iz ugovora o komisionu prema primljenim uputstvima sa pažnjom dobrog privrednika, pazeći pri tom na interese nalogodavca - komitenta. Do odgovornosti komisionara (osim ako je posebno jemčio za saugovarača), moglo bi doći samo ako je neovlašćeno postupao, mimo dobijenih naloga od komitenta, odnosno sa pažnjom dobrog privrednika" (prema odluci VSS. Prev. 487/95); Produženje ugovora - "Ako su stranke zaključile komisioni pravni posao za vreme trajanja od jedne godine i svoje ugovorene obaveze izvršavale i tokom sledeće, smatra su da su konkludentnim radnjama važnost ugovora produžile iza narednu godinu" (prema odluci VPS, Pž. 1427/98); Komision. Odgovornost komisionara za štetu - "Komisionar je dužan da preduzme sve potrebne mere radi očuvanja prava komitenta, a odgovara komitentu ukoliko proda robu licu za čiju je prezaduženost znao, ili je mogao znati" (prema odluci VSS, Prev. 325/99); Komision - provizija - "Komisionar ima pravo na proviziju bez obzira da lije ona ugovorom predviđena. Ako iznos naknade nije predviđen ugovorom ili tarifom, komisionaru pripada naknada prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu" (prema odluci VPS, PŽ. 233/94); Ugovor o komisionu - naknada troškova - "Komisionaru pripada naknada troškova za obavljeni posao sa kamatom od dana kada su ovi troškovi učinjeni. Ova naknada mu pripada samo ako sudu pruži dokaze da je iznose na ime ovih troškova stvarno i izvršio" (prema odluci VPS, Pž. 4675/97); Ugovor o komisionu (ako roba nije prodata) - "Kad određena količina robe po ugovoru o komisionu nije prodata, nakon polaganja računa o obavljenom poslu, komisionar je dužan da komitentu vrati neprodatu robu " (prema odluci VSS, Prev. 385/94); Izmena kursa - "Ako u vreme izvršenja komisionog naloga bez prigovora dođe do izmene kursa valuta u kojoj se vrši plaćanje, teret i korist razlike izmene kursa pada na komitenta i komitent je dužan da komisionaru tu razliku naknadi. Odgovornost komisionara u ovome može se postaviti samo ako se njemu može staviti na teret zadocnjenje u izvršenju komisionog naloga, a u međuvremenu dođe do izmene u kursu valute plaćanja " (prema presudi VPS u Beogradu, P-5228/70); Oslobođenje od obaveze naknade štete - "Komisionar se može osloboditi obaveze da naknadi štetu nastalu na komitentovoj robi, ako dokaže daje u svemu postupao savesno i preduzeo sve mere da zaštiti interese komitenta " (prema presudi VPS u Beogradu, Pž-222/74); Pojačana odgovornost - "Kod komisione prodaje sa pojačanom odgovornošću i garancijom, komisionar odgovara ako posao ne realizuje" (prema presudi ranijeg Vrhovnog privrednog suda, SI. 2371/72); Bonifikacija - "Komisionar mora tražiti saglasnost od svog komitenta za priznavanje bonifikacije, u protivnom bonifikaciju daje na svoj rizik" (prema presudi ranijeg Vrhovnog privrednog suda, SI. 2570/71); Savesno ispunjenje dužnosti i naknada štete - "Kada komisionar savesno ispuni sve svoje dužnosti, ne odgovara komitentu za štetu koja bi nastala neispunjenjem ugovora od strane trećeg lica " (prema presudi VPS, P61/69).

968

Primer ugovora o komisionu

UGOVOR O KOMISIONU zaključen dana_____________godine, između koga zastupa____________________________________________________(u daljen tekstu: komisionar), i _____________________________________________________, koga zastupa___________________________________________ (u daljem tekstu: komitent). Komisionar i komitent sporazumeli su se o sledećem: 1. Komitent predaje komisionaru sledeću robu za komisionu prodaju:_________________________. 2. Komisionar prima robu iz prethodne tačke i obavezuje se da istu prodaje po ceni, i to: 3. Najmanji iznos cene robe iz tačke 1. ovog ugovora je, i to:------------------------------------------------Komisionar ne može prodavati navedenu robu iznad cene iz tačke 2. ovog ugovora, niti ispod ce ne po prethodnoj tački. 5. U slučaju postojanja povoljnih uslova, zbog kojih se može postići veća cena iz tačke 2. ovog ugo vora, odnosno postojanja nepovoljnih uslova zbog kojih se roba ne može prodati ni po ceni iz tačke 3. ovog ugovora, komisionar je dužan da o tome obavesti komitenta, a u protivnom svako odstupanje od na vedenih cena smatraće se neodobrenim, u kom slučaju je komisionar dužan platiti komitentu štetu, odno sno naknaditi razliku do najmanjeg iznosa cene robe. 6. Komisionar je dužan da primljenu robu osigura za slučaj požara, poplave, krađe,_____________. 7. Komisionar je dužan Čuvati poverenu mu robu sa pažnjom dobrog privrednika. 8. Komisionar je dužan polagati račun komitentu po isteku svakog meseca. 9. Komitent je dužan isplatiti komisionaru_______% na ime naknade od ostvarene cene prodate robe. 10. Ovaj ugovor se zaključuje za vreme do_________godine. Protekom ovog roka komisionar je du žan vratiti komisionaru neprodatu robu. 11. Ovaj ugovor se može raskinuti i pre isteka roka iz prethodne tačke, ako se stranke ne pridrža vaju ugovorenih obaveza, a otkazni rok u tom slučaju iznosi______dana. 12. Komitent je dužan naknaditi komisionaru troškove koji su bili potrebni za izvršenje posla, sa kamatom od_____% od dana kada su učinjeni. 13.___________________________________(ostali uslovi). 14. Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno analogno će se primeniti odgovarajuće odredbe o komisionu iz Zakona o obligacionim odnosima. 15. Za slučaj spora nadležan je___________________sud u___________________. 16. Ovaj ugovor je sastavljen u____primerka, od kojih svaka strana zadržava po_____primerka. 4.

Komisionar, (ovlašćeno lice)

Komitent, (ovlašćeno lice)

969

Primer tužbe u vezi komisionog ugovora

TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće _______________________________________________, iz TUŽENI: Preduzeće ________________________________________________, iz T UŽ BA radi naplate provizije po ugovoru o komisionu, vrednost ________________dinara, u 2 primerka. Tužilac je sa tuženim ______________godine zaključio ugovor o komisionu, na osnovu koga je treba lo da za račun tuženog , nabavi jednodnevne piliće i jaja za nasad, da je ovaj uvoz trebalo da se izvrši od jedne inostrane firme i da je on u svojstvu komisionara taj ugovor sa tom inostranom firmom i zaključio. DOKAZ: ugovor o komisionu od ____________godine i ugovor o zaključenom poslu sa ino firmom od ________________________________godine. Tuženi je na osnovu usmenog sporazuma kojim je postignut definitivni sporazum, dopisom od _______________godine dao dispoziciju da se ovaj posao realizuje, određujući i samu dinamiku uvoza. Na osnovu dobijenog naloga, tužilac je dostavio svoju narudžbinu inostranoj firmi, ali da mu je tu ženi posle toga telefonskim putem saopstio da odustaje od ovog posla i da je robu nabavio preko drugog uvoznika. DOKAZ: dopis tuženog od ______________godine. Zaključenim ugovorom o komisionu predviđena je provizija za rad tužioca, ali mu tužilac istu ne priznaje jer je navodno kao komitent povukao svoj nalog, te da tužilac kao komisionar nije mogao da iz vrši realizaciju kupovine, čime je izgubio pravo na proviziju. Tužilac smatra da ima pravo na ugovorenu proviziju i troškove, jer tuženi nije povukao svoj nalog za kupovinu predmetne robe do momenta kada je tužilac zaključio ugovor sa inopartnerom, odnosno do momenta dok tužilac kao komisionar nije za račun tuženog kao komitenta perfektuirao ugovor o kupovi sa trećim licem. Tužiocu je poznato da je dužan da obustavi sve pravne i druge radnje čim dobije opoziv naloga. Međutim, pravo je tužioca da zahteva od svog komitenta proviziju za svoj rad, kao i stvarne troškove ko je imao u vezi tog rada, jer ako nije došlo do realizacije naručene robe, za raskid ugovora sa inoprodavcem došlo je krivicom samog komitenta, koji je nalog za otkaz zaključenja ugovora dao sa zakašnje njem. Sa iznetih razloga, tužilac potražuje od tuženog stvarne troškove koje je imao u vezi predmetnog posla u iznosu od ____________dinara, koje dokazuje računima, kao i pravo na nagradu, odnosno provizi ju u iznosu od ______________dinara, koja je ugovorom utvrđena, odnosno koja je uobičajena u takvim poslovima. Tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese

-

-

ni je -

PRESUDU Obavezuje se tuženo preduzeće ______________, iz ____________, da tužiocu __________, iz _______________, isplati iznos od _____________dinara, na ime nagrade - provizije po osnovu ugovora o komisionu, kao i iznos od _____________dinara, na ime stvarnih troškova iz tog posla, sa zateznom kamatom od ___________________________________godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve pod pretnjom prinudnog izvršenja. Za tužioca - direktor,

970

Primena pravila o ugovoru o nalogu (čl. 772. ZOO) Mada pravila o komisionu imaju svoju specifičnost i posebnu sadržinu u odnosu na druge oblike ugovora, ipak na neke odnose, koji su slični tom ugovoru, shodno se primenjuju pravila o nalogu, i to samo onda ako pravilima o komisionu nije drukčije određeno. To bi se, na primer, moglo odnositi na slučaj zamene, zatim podnošenje izveštaja, odgovornosti za upotrebu komitentovih stvari, solidarnu odgovornost, naknadu štete, solidarnu odgovornost, odustanak od ugovora i otkaz ugovora i dr.. Međutim, i u tim slučajevima bi se predmetni odnos raspravljao sa stanovišta značenja ugovora o komisionu, uz shodnu primenu nekih pravila o nalogu. Ovo i zbog toga što se i po ugovoru o nalogu i po ugovoru o komisionu postupa i ime nalogoprimca, odnosno komisionara, a za račun nalogodavca, odnosno komitenta. Naime, i kod ugovora o komisionu se postupa po nalogu, u ovom slučaju komitenta, koji traži da mu komisionar (nalogoprimac) za naknadu obavi jedan ili vise poslova. Razlika između ova dva pravna instituta se pojavljuje kod pitanja naknade, jer se ugovor o nalogu može zaključiti i bez obaveze nalogodavca na plaćanje naknade, a u smislu odredbe člana 749. stav 3. ovog zakona, po kome nalogoprimac ima pravo na naknadu za svoj trud "osim ako je drukčije ugovoreno ili proizilazi iz prirode međusobnog odnosa" (srodstvo, prijateljstvo i si.), dok je odredbama člana 771. stav 2. ovog člana propisano pravilo da komisionar ima pravo na naknadu i kad ova nije ugovorena.

Zaključenje posla pod uslovima različitim od naloga (čl. 773. ZOO) Komisionar postupa po nalozima komitenta. Ovaj je dužan da nalogom tačno opredeli kako se ima postupiti u vezi stvari koja je predmet komisiona. Ako to ugovorom nije učinio, niti nekim drugim posebnim nalogom, kao uputstvo za postupanje, komisionar je dužan da povereni mu posao, kao dobar privrednik, izvrši prema nameri komisionara koja proizilazi iz nepotpunog naloga. Ako se komision odnosi na kupovinu, onda je komisionar dužan da u nalogu označi vrstu robe koju komitent može da kupi za njegov račun, zatim kvalitet i količinu stvari, kao i cenu koju može da plati za takvu robu. Ako nalog nije potpun u pogledu navedenih elemenata, odnosno nije precizan, komisionar je dužan da zatraži dopunske instrukcije od komitenta, ali ako ih ne može dobiti, onda postupa kao dobar privrednik, u skaldu sa pravilima svoje struke. To se isto odnosi i ako je u pitanju komision koji se odnosi na prodaju komisionarevih stvari, kada se u nalogu mora naznačiti cena za određenu količinu stvari koja se prodaje, kao i drugo stoje od značaja za izvršenje tog posla. Ako su uputstva komisionara precizna, komitent ne može odstupiti od datih mu naloga, odnosno ne može pod nepovoljnijim uslovima da zaključi ugovor sa trećim licem, od onih koje je odredio komisionar. Ako je, pak, komisionar zaključio neki posao po nepovoljnijim uslovima od onih određenih nalogom komitenta, kad to nije smeo da učini, dužan je da komitentu naknadi razliku, kao i prouzrokovanu štetu, a ako to odbije - komitent ima pravo da odbije da prihvati zaključeni ugovor, o čemu je dužan da odmah obavesti komisionara. Komitent gubi pravo da prihvati ugovor zaključen protivno njegovim nalozima, ako komitentu pokaže spremnost da mu odmah isplati razliku i naknadi prouzrokovanu štetu. Primer koji se navodi karakterističan je za navedeno pravilo. Naime, u jednom slučaju, o kome je raspravljao sud, nije bilo sporno da su tužilac (komitent) i tuženi (komisionar) zaključili ugovor po kome se tužilac obavezao da uplati preko banke ugovoreni iznos i da ta sredstva oroči na pet godina. Istim ugovorom tuženi (komisionar) se obavezao da će ista banka na oročena sredstva odobravati tužiocu kao komitentu kamatu u visini od 5% godišnje od dana utroška depozitnih sredstava. Tuženi (komisionar) je posle potpisivanja ugovora obavestio komitenta da pomenuta banka nije prihvatila da plaća 5% kamate i na deponovana sredstva, već samo 2,5%, i predložio izmenu ugovora u tom smislu. Međutim, tužilac je odmah pismom obavestio tuženog (komisionara) da odbija predloženu izmenu ugovora, jer ne bi ni ušao u ovaj posao daje prilikom sklapanja ugovora znao za ovakve uslove i da ostaje pri zahtevu za kamatu po stopi od 5%, kako je ugovoreno. Rešavajući sporni slučaj sudovi su zaključili da je tužilac (komisionar) osnovano postavio svoj tužbeni zahtev, jer je utvrđeno da tuženi kao komisionar nije pravilno izvršio nalog komitenta, budući daje propustio da blagovremeno obavesti ovoga o izmenjenim uslovima za oročavanje sredstava kod banke. Samim tim, tužilac je propustom tuženog pretrpeo štetu u visini utuženog iznosa, pa je tuženi dužan da ovu štetu naknadi. Analizirajući navedenu odluku sudova koji su rešavali sporni slučaj, proizilazi daje prema odredbama o komisionu iz ovog zakona, a saglasno i odredbama ovog člana, komisionar, u ovom slučaju tuženi, bio dužan da štiti komitentove interese. To znači daje komisinar bio dužan da komitenta blagovremeno obavesti o novim momentima u vezi sa izvršenjem mandata (jer je ugovor o komisionu mandat), pa pošto to nije učinio dužan je da nastalu štetu naknadi. 971

I stav 4 ovog člana ima u vidu ugovore zaključene po nepovoljni]im uslovima od onih određenih nalogom, i to ne samo u vezi razlike između cene date nalogom i cene postignute niže od određenih, kao i naknade štete, već i koristi koje je komisionar postigao zaključenjem ugovora pod nepovoljnim uslovima, a koje pripadaju komitentu.

Sudska praksa Za priznavanje bonifikacije komisionar mora imati osnovane dokaze Komisionar mora tražiti saglasnost od svog komitenta za priznavanje bonifikacije, u protivnom bonifikaciju daje na svoj rizik. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je našao da prvostepeni sud nije pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, pa da se pobijena presuda bez daljnjeg ne može ispitati. Za pravilno rešenje spora, po stanovištu drugostepenog suda, pre svega, trebalo je ispitati u kakvom su odnosu bile parnične stranke u vezi sa spornim poslom. U predmetnom ugovoru istaknuto je da se ugovor zaključuje između tužioca i tuženog, a prema ugovoru tuženog koji je zaključio u ime i za račun tužioca sa inostranom firmom - radi uslužne prerade jaja inostranog porekla. Iz sadržine toga ugovora može se zaključiti, dakle, da su stranke ugovorile komisioni posao. Prema navodima tuženog, za jedan deo izvezene robe, nakon prerade, priznao je bonifikaciju inostranom kupcu. Drugostepeni sud u načelu prihvata stanovište prvostepenog suda daje komisionar kao savestan i dobar privrednik morao tražiti saglasnost od svog komitenta za priznavanje iznosa na ime bonifikacije. Prema tome, ako postupa suprotno, komisionar preduzima radnje na svoj rizik. Prvostepeni sud je zaključio da tuženi za priznavanje bonifikacije inostranom kupcu nije pružio dokaze o traženoj i ishodovanoj saglasnosti. Međutim, ako se prihvati daje tuženi kao komisionar bonifikaciju bez saglasnosti tužioca priznao na svoj rizik, onda je u konkretnom slučaju odlučno pitanje da lije tuženi osnovano priznao bonifikaciju inostranom kupcu, odnosno da lije ta boni-fikacija bila opravdana, tj. da lije priznajući bonifikaciju postupio u interesu tužioca kao svog komitenta. Ukoliko bi bilo ekonomski opravdano priznavanje bonifikacije, tada bi tužilac bio dužan da tako datu bonifikaciju prizna tuženom, što će u nastavku postupka raspraviti i utvrditi prvostepeni sud. Ugovorom između stranaka je, naime, bilo predviđeno da ukoliko izvezena roba padne na bakteriološkoj kontroli zemlje uvoznice, da će robu tužilac zameniti ispravnom, dobrom robom. No bez obzira na pomenutu ugovornu odredbu tužilac, koji je vršio preradu robe, garantuje za kvalitet svoga rada. Prema tome, ako je inostrani kupac, istina, zadržao isporučenu robu tražeći pri tome bonifikaciju zbog nedostataka zbog kojih je tužilac odgovoran, on bi u tom slučaju bio dužan daje snosi. Prema tome, ako se radilo o manje kvalitetnoj robi, a iz pisma inostranog kupca moglo bi se zaključiti daje tuženi dao bonifikaciju za robu koju je preradio tužilac, onda je odlučno da lije ta bonifikacija opravdano odobrena, bez obzira da lije na bonifikaciju tužilac pristao. Ovu odlučnu činjenicu treba utvrditi na pouzdan i siguran način, da bi se moglo pravilno resiti u tom delu spornog tužbenog zahteva (prema odluci VPS, SI. 2570/71).

Prodaja robe prezaduženom licu (čl. 774. ZOO) Komisionar je dužan da u vršenju svoje delatnosti postupa sa najvećim stepenom pažnje i stručnosti, kako bi zaštitio interese svojih komitenata. U tom cilju on mora da poznaje tržišne uslove poslovanja, a posebno stanje solventnosti onih subjekata sa kojima posluje za račun svojih komitenata. Komisionar bi odgovarao komitentu za štetu ako bi prodao robu licu za čiju je prezaduženost znao ili morao znati. Može komisionar da u vršenju komisionog posla postupa pažljivo, i da sa dužnom pažnjom postupa prilikom izbora kupca kome komitent treba da proda određenu robu, ali ako ima loših iskustava sa licem kome treba da se proda roba, koje ne plaća uredno svoje obaveze, sa kojim je komisionar imao sporova oko plaćanja zaostalih dugovanja nekim svojim drugim klijentima, onda komisionar vrši loš izbor lica kome komitent treba da proda robu. Zbog toga, ako i pored svih negativnih saznanja o kupcu komisionar postupi tako što bi robu svog komitenta prodao takvom licu, ne obaveštavajući komitenta o solventnosti lica kome prodaje robu, odnosno o njegovim poslovnim kvalitetima i odgovornosti, u slučaju nemogućnosti naplate vrednosti prodate robe komisionar odgovara za štetu svom komitentu. Ako bi takav slučaj postojao, odnosno ako bi komisionar imao negativna iskustva sa kupcem koji kupuje komitentovu robu, a ne izvršava uredno plaćanje svojih obaveza, komisionar kao dobar privrednik, koji poznaje stanje kupca, ne može da raspolaže tuđom, komitentovom robom na taj način što bi kupcu isporučio komitento972

vu robu bez ikakvog obezbeđenja, odnosno bez istovremenog plaćanja, kao što bi bilo plaćanje putem pouzeća ili neopozivim dokumentarnim akreditivom, odnosno garancijom neke renomirane banke jer, u protivnom, zbog lošeg izbora kupca i neizvršavanje obaveze plaćanja ovoga, snosi odgovornost prema komitentu kome je dužan da naknadi nastalu štetu. Pojam "prezaduženost" je širi pojam, i on obuhvata ne samo prezaduženost u pravom smislu reci, već i celokupno ponašanje trećeg lica sa kojim komisionar stupa u poslovni odnos, što podrazumeva i čestu blokadu računa, i trošenje sredstava na druge poslove a ne na one ugovorene, što ga čini insolventnim u pravnom prometu, pa samim tim i nepodobnim, odnosno nesigurnim poslovnim partnerom sa kojim se može poslovati.

Sudska praksa Odgovornost komisionara zbog prodaje robe insolventnom licu Komisionar na svoj rizik isporučuje komitentovu robu kupcu, ako zna daje kupac insolventan. Prema obrazloženju Prvostepeni sud je zaključio da tuženi nije postupao nepažljivo i protivno svojoj obavezi da postupa sa dužnom pažnjom pri izboru inostranog kupca. Ako je tužilac imao loših iskustva sa inostranim kupcem, trebalo je da tuženom da uputstvo da toj firmi ne proda robu, što bi bilo za tuženog obavezno. Međutim, tužilac ne pruža dokaze daje tuženog prilikom zaključenja ugovora upozorio da sa inostranom firmom ne stupa u poslovne odnose. Ceneći stanovište prvostepenog suda, drugostepeni sud je našao da se isključivo na osnovu okolnosti koje je utvrdio prvostepeni sud ne može izvesti pouzdan zaključak daje tuženi povereni posao izvršio u svemu save-sno i sa dužnom pažnjom. Naime, prvostepeni sud nije razjasnio okolnosti kako je došao do toga daje i pored izričite odredbe ugovora sa inostranim kupcem koji je zaključen za račun tužioca, tuženi robu ipak poslao na otvoreni račun, a nije utvrđena ni okolnost da lije za izmenu citirane ugovorne odredbe koja je obezbeđivala materijalne interese tužioca tuženi kao komisionar pribavio saglasnost tužioca. Iz ostalih dokaza proizilazi daje u to vreme tuženi već imao teškoće sa inostranim kupcem zbog neurednog plaćanja ranije isporučene robe i daje tuženi preduzimao mere radi naplate ranijih dugova. I pored toga što se ta inostrana firma pokazala u ranijem periodu kao neuredan platac, predstavnik tuženog je, na osnovu obećanja kupca da će robu isplatiti u kratkom roku, dao nalog za isporuku robe, koja je bila obustavljena upravo zbog toga što kupac nije uredno plaćao račune. Prema shvatanju drugostepenog suda, s obzirom na negativna iskustva sa pomenutim inostranim kupcem u pogledu urednog plaćanja svojih obaveza, tuženi kao dobar privrednik nije mogao da raspolaže tuđom robom, na taj način što bi isporučio bez ikakvog obezbeđenja, odnosno bez istovremenog plaćanja kako je to bilo ugovoreno sa inostranim kupcem, bez izričite saglasnosti tužioca kao vlasnika robe. Ako je tuženi to ipak uradio i robu izdao svome kupcu, oslanjajući se jedino na njegovo obećanje da će ubuduće svoje obaveze plaćati, tuženi je postupao protivno svojim obavezama kao komisionara, lakomisleno, i time preuzeo na sebe određeni rizik u pogledu naplativosti vrednosti isporučene robe. Gledajući stvar tako, nije od odlučujućeg značaja činjenica što je tuženi preduzimao mere radi naplate potraživanja u vreme kad je već bilo očigledno da inostrani kupac ne ispunjava svoje obaveze. (SI. 386/73); Čl. 777. st. 2. i čl. 774. - "Komisionar je dužan da preduzme sve potrebne mere radi očuvanja prava komitenta, a odgovara komitentu ukoliko proda robu licu za čiju je prezaduženost znao, ili je mogao znati" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 325/99).

Kad sam komisionar kupuje robu komitenta ili mu prodaje svoju robu (čl. 775. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu pitanje promenu komisionara u kupca komitentove robe. Naime, kada je zaključen ugovor o komisionu i kada je komisionar tim ugovorom dobio pravo da proda neku robu komisionara, komisionar raspolaže tom robom kao svojom, makar se ta roba i dalje nalazila kod komitenta. Može se i desiti daje ugovor o komisionu zaključen samo radi toga da komisionar kupi neku robu za komisionara, koja se kotira na berzi ili tržištu. Imajući u vidu napred dve navedene situacije, kod prve - kada je komitent ugovorom dao nalog komisonaru da proda neku njegovu robu, sa kojom više ne može da raspolaže, komisionar može tu robu da zadrži za sebe, odnosno daje on kupi pod uslovima koji su kotirani na berzi ili na tržištu, ako se komitent sa tim saglasi. U tom slučaju nastaje jedan drugi odnos između komisionara i komitenta, kada komitent postaje prodavač a komisionar kupac (svoje robe), pa se taj njihov odnos reguliše po osnovu ugovora o prodaji. 973

U drugom slučaju - kada komisionar na osnovu ugovora o komisionu kupi neku robu (preko komitenta), na berzi ili na tržištu, može je zadržati za sebe ako mu je komitent to dozvolio, u kom slučaju se ponovo javlja odnos kupovine i prodaje, kao u prvom slučaju. Naime, vlasnik te robe je komisionar, jer je tu robu komitent kupio za njega, pa ako se oni sporazumeju tu robu može komisionar da proda komitentu, kada nastaje odnos prodaje i kupovine, koji se odnos reguliše po pravilima o ugovoru o prodaji. Kod ovog drugog slučaja, ako je komitent kupio neku robu za komisionara, kotiranu na berzi ili tržištu, sa ciljem da tu robu dalje proda, ali po većoj ceni, odnosno ceni koju je on odredio, pa tu robu želi da kupi komisionar, on za tu robu mora da plati veću cenu, dakle onu koju je odredio komitent. I u prvom slučaju, kada je komisionar odredio veću cenu od one koju je za njega kupio komitent, a ovaj želi daje zadrži za sebe, odnosno daje kupi, dužan je da komisionaru plati veću cenu, odnosno onu cenu koju je odredio komisionar.

Sudska praksa Zaključenjem ugovora o komisionu komisionar ne postaje vlasnik robe Kod komisione prodaje sa pojačanom odgovornošću i garancijom — komisionar odgovara ako posao ne realizuje. Prema obrazloženju Po nalazu drugostepenog suda, ne mogu se prihvatiti pravni razlozi prvostepenog suda daje tužilac time stoje stavio robu na raspolaganje tuženom prestao da bude vlasnik robe i daje vlasnik robe time postao tuženi, te da tužilac nije mogao sa njom bez saglasnosti tuženog da dalje raspolaže. Kada se radi o komisionom poslu, bez obzira na date garancije u ovom poslu i prijemu posla sa pojačanom odgovornošću, - komisionar ne postaje vlasnik robe, sem u slučaju da se sam ugovor o komisionom poslu novelira u kupoprodajni ugovor, što ovde nije slučaj. Dakle, stavljanjem robe na raspolaganje u konkretnom slučaju, kada se radi o komisionom poslu, ima samo taj značaj da je tužilac kao komitent bio spreman da omogući komisionaru da izvrši svoju obavezu iz komisionog ugovora. Stavljanje na raspolaganje i ispostavljanje fakture nije prenos vlasništva same robe na komisionara, pa se usled toga i ne mogu prihvatiti pravni razlozi prvo stepenog suda ni njegovi zaključci koji su proistekli iz takvog pravnog stanovišta. S obzirom na ovo, a pošto se radi o pravnom poslu komisione prodaje sa pojačanom odgovornošću i garancijom komisionara za realizaciju, to je tuženi kao komisionar odgovoran za nastalu štetu, koja je upravo nastala usled toga što izvoz nije izvršen, a reflektovao se kroz razliku u ceni postignutoj na domaćem tržištu (prema odluci VPS, SI. 2371/72).

OBAVEZE KOMISIONARA Čuvanje i osiguranje (ČL 776. ZOO) Već je ranije objašnjeno da se pojam dobar privrednik susreće kao norma u većini zakona, u kojima se posebno ističe taj pojam u izrazima, kao na primer: dobar prevozilac, dobar špediter itd., ali u većini slučajeva, za sve navedeno i drugo, upotrebljava se termin "dobar privrednik" kada su u pitanju odnosi iz ugovora o privredi.. Povreda ovog principa povlači odgovornost za štetu nanetu drugom licu. I kod ugovora o komisionu propisana je obaveza komitenta da čuva poverenu mu robu kao dobar privrednik. Komitent je u prilici da čuva robu komisionara onda kada je od njega primi radi dalje prodaje. Dobar privrednik u ovom slučaju znači povećanu pažnju komitenta u čuvanju robe s obzirom na njegova pravila struke. Profesionalna odgovornost komitenta se upravo zasniva na specifičnom poslovanju koje obavlja, zbog čega mora da zna kako se ima postupati sa robom koja mu je poverena od komisionara. Isto tako komisionar dolazi u priliku da čuva robu komitenta kada je za njegov račun isporuči neki prevoznik ili špediter, ili kada komitent kupi neku robu za komisionara. Komitent je kod svih navedenih slučajeva dužan da prilikom prijema robe istu pregleda i utvrdi da li na joj ima kakvih nedostataka, odnosno oštećenja, i da o tome odmah obavesti lice koje mu je dopremilo robu, ka ko bi zajednički utvrdili eventualne nedostatke na robi ili kakva oštećenja. To pravilo važi i ako je komitentu robu dopremio komisionar. Sve to ima za cilj da se utvrdi koje doprineo da šteta nastane, ili je nedostatak na robi nastao prilikom njene upotrebe, te da se u vezi sa tim pitanjima utvrdi odgovornost lica za takvo stanje robe i ostvari pravo na naknadu štete. Odredbe stava 2. regulišu odgovornost komisionara i za slučaj ako roba, sa kojom on raspolaže a pripada komisionaru, propadne ili bude oštećena a nije je osigurao, a prema ugovoru o komisionu bio je dužan da to učini. 974

Ako je ugovorom o komisionu predviđeno da se roba komisionara kojom raspolaže komitent mora osigurati, onda u ugovoru treba da se odredi da li će to osiguranje izvršiti komisionar ili komitent. U odredbama stava 2. ovog člana govori se samo o obavezi komisionara da osigura robu ako je to predviđeno ugovorom o osiguranju. Naravno, komisionar zaključuje ugovor o osiguranju u svoje ime a za račun komisionara. Prema tome, ako nastupi osigurani slučaj, iznos naplaćene štete od osiguravajuće organizacije naplatiće komitent, ali će taj iznos isplatiti komisionaru. Ako ugovorom o komisionu nije predviđeno da se roba komisionara osigura, komitent nema obavezu da izvrši osiguranje te robe. U tom slučaju, ako nastane šteta na robi, odgovornost se procenjuje sa stanovišta onoga koje doprineo da do štete ili propasti stvari dođe, pa je taj dužan i da štetu naknadi. Ako je ugovorom o komisionu predviđena obaveza osiguranja, ali nije predviđeno od kojih će se rizika roba osigurati, onda je komisionar dužan da osiguranje izvrši od uobičajenih rizika.

Sudska praksa Suština komisionog posla mora imati komisiona ovlašćenja Osnovna obaveza komisionara je da dobijeni nalog izvrši sa pažnjom dobrog privrednika i da štiti komitentove interese Prema obrazloženju Drugostepeni sud nije mogao prihvatiti stanovište prvostepenog suda o pitanju pravne prirode odnosa između stranaka. Analizirajući sporni posao kao celinu, drugostepeni sud je našao da su stranke nedvosmisleno bile u pravnom odnosu po osnovu komisionog ugovora. Na takav zaključak upućuje ovlašćenje dato od strane tužioca tuženom, kao i sam ugovor. Iz ovlašćenja se vidi da tužilac ovlašćuje tuženog, kao uvoznika, da kod određene inostrane firme za račun tužioca kupi inkubator, upravo onakav kakav je ušao i u sam ugovor kod stavke opis robe. Nezavisno od činjenice što su stranke zaključile ugovor u formi kupac -prodavač, sa ostalim elementima iz kupoprodajnog ugovora, suština odnosa između njih nije kupoprodajna. Iz utvrđenih činjenica proizilazi daje tuženi pomenuti inkubator u stvari uvezao za račun tužioca. Ovo utvrđenje prihvata i tuženi kad u žalbi rezonuje daje tužilac trebalo njemu da poveri da završi poslove i sve formalnosti oko uvoza i dopreme inkubatora do tužioca. Osim toga, tužilac je izričito pismom ovlastio tuženog da za njegov račun poruči kod određene inostrane firme inkubator, određujući njegove tehničke karakteristike. Na ovaj načinje tužilac, kao komitent, uputio nalog tuženom, kao komisionaru, a ovaj nalog odnosno komitentovu ponudu tuženi je u svemu prihvatio i postupio kao komisionar, što je vidljivo iz njegovih daljih postupaka, pa se osnovano zaključuje daje došlo do komisionog posla u konkretnom slučaju. Prema tome, obavezu tuženog prema tužiocu treba ceniti kroz njegove obaveze kao komisionara, a njegovu odgovornost sa aspekta ugovora o komisionu. Prema pravilima obligacionog prava, a bliže ugovora o komisionu, osnovna obaveza komisionara je da dobijeni nalog izvrši pažnjom dobrog privrednika i da štiti komitentove interese, pošto posluje za njegov račun. Sve ostale obaveze komisionara su, ustvari, samo konkretnije preciziranje ove njegove osnovne obaveze. Pri ovakvom stanju stvari, postavlja se pitanje da li je tuženi, kao komisionar, u svemu postupao držeći se svojih obaveza kao i uputstva svoga komitenta. Drugostepeni sud je našao da činjenično stanje u tom delu nije razjašnjeno i potpuno utvrđeno. Nije sporno daje do zakašnjenja u isporuci, odnosno prijemu inkubatora od strane tužioca, došlo greškom špeditera inostranog isporučioca, koji je pogrešno markirao vagone, stoje imalo za posledicu nepredviđeno čekanje oko pronalaženja dela opreme, identifikovanja dokumentacije i najzad plaćanja dvostruke carine. Sticanjem ovih okolnosti nastala je za tužioca šteta. Međutim, iz dosad utvrđenog činjeničnog stanja ne može se utvrditi zbog čega je usledilo zakašnjenje od tri meseca, koliko se tuženi u ćelom ovom poslu angažovao kao uvoznik, zatim zašto se tužilac neposredno pojavljivao prilikom preuzimanja i plaćanja carine još jednom, i da lije najzad ta dvostruka carina morala biti plaćena. Kad je već platio duplu carinu, trebalo bi utvrditi staje tužilac preduzimao i da lije tražio povraćaj te carine (prema odluci VPS, SI. 324/73). Odgovornost komisionara za štetu koju je pretrpeo komitent Ako komisionar izveze robu a ne preduzme nužne mere za naplatu, odgovoran je za štetu Prema obrazloženju Prvostepeni sud je, pre svega, pravilno našao da iz ugovora zaključenog između parničnih stranaka proizilazi daje tuženi po tom ugovoru radio kao izvoznik robe i to u svoje ime, a za račun tužioca, dakle, daje među parničnim strankama tim ugovorom zaključen komisioni posao, i u vezi s tim tužilac se obavezao da plati tuženom 5% provizije, te da se ova pravna stvar ima raspraviti prema pravilima koja važe za ugovor o komisionu. 975

Iz ovoga sledi da je jedna od osnovnih obaveza tuženog bila da obezbedi, odnosno da izvrši naplatu izvezene robe, što on, međutim, nije učinio, pa čak nije platio tužiocu ni iznos koji je naplatio od inostranog partnera. Kako iz nalaza sudskog veštaka proizilazi da tuženi naplatu nije izvršio u zakonskom roku, to se ima uzeti da naplatu nije izvršio u odgovarajućem i uobičajenom roku. Kako ni sam ne navodi dajepreduzeo bilo kakve mere protiv svog dužnika, to je odgovoran za štetu koju je tužilac njegovim propustom pretrpeo, pa se ne može pozivati na to da utuženi iznos, koji predstavlja vrednost izvezene robe, po odbitku provizije, nije dospeo za naplatu. Ne može se prihvatiti ni navod tuženog iznet u toku prvostepenog postupka, a ponovljen i u žalbi, da naplatu nije izvršio stoga stoje došlo do ograničenja uvoza tekstila iz zemlje u koju je izvezao robu tuženog, kojim je bila obezbeđena naplata. Ovo zato što navedena okolnost, na koju se poziva tuženi, nije elemenat ugovora zaključenog između parničnih stranaka, pa kada je došlo do zaključenja komisionog ugovora svaki trgovac, pa i tužilac, mogao je osnovano smatrati, da će se vrednost izvezene robe naplatiti u uobičajenom, a u krajnjoj liniji u zakonskom roku, odnosno u produženim zakonskim rokovima, što međutim, nije usledilo. Sledstveno tome, postoje tuženi kao komisionar izvezao robu a nije obezbedio naplatu iste, niti je kao dobar privrednik preduzeo mere za naplatu, to mu se mora pripisati odgovornost za ovakvo ponašanje. Pri tome se tuženi ne može pozivati ni na okolnost da bi se predmetna roba demodirala u slučaju daje sa izvozom čekao dok prethodno ne obezbedi njihovu naplatu, sa razloga što je tuženi kao komisionar morao da traži uputstvo od tužioca kao komitenta, ukoliko je smatrao i morao da pretpostavi da će ovaj momenat uneti u posao elemenat nesigurnosti u pogledu naplate. Pa kako nije postupio na izloženi način, to je i time prekršio svoje obaveze koje ima komisionar, pa i sa tog razloga stoji njegova odgovornost, odnosno kako tuženi nije obezbedio naplatu izvezene robe, niti u tome pravcu preduzeo nužne mere, ne navodeći čak ni ubedljive razloge da je postupio kao sa-vestan trgovac, to je prvostepeni sud pravilno postupio kada je tuženog, po osnovu prekoračenja ugovorenih obaveza, osudio na plaćanje (prema odluci VPS, SI. 286/70). Odgovornost komisionara za delimično neispunjenje ugovora Kada komisionar savesno ispuni svoje dužnosti ne odgovara komitentu za štetu koja bi nastala neispunjenjem ugovora od strane trećeg lica. Prema obrazloženju Među strankama nije sporno, a to je utvrđeno na osnovu podataka u spisima, da se ovde radilo o uvoznom, tj. komisionom pravnom poslu, u kome je tužilac komitent a tuženi komisionar. Prema pravilima koja regulišu odnose iz ugovora o komisionu, komisionar je dužan da u izvršenju naloga svoga komitenta postupa s pažnjom koja se u prometu zahteva, a odgovara i za pravilan izbor lica s kojima u svoje ime a za račun komitenta stupa upravni odnos radi realizacije ugovora s komitentom. Ako je komisionar savesno ispunio ove dužnosti ne odgovara komitentu za štetu koja bi nastala neispunjenjem ugovora od strane trećeg lica. Primenjeno na konkretan slučaj, to znači da tuženi ne bi odgovarao tužiocu za štetne posledice delimičnog neispunjenja ugovora o prevozu dekapiranog lima, ukoliko je tuženi s inostranim prodavcem lima zaključio ugovor u skladu sa nalozima tužioca i ukoliko je preduzeo sve potrebne mere - u koje spada i angažovanje špeditera - da uvezeni lim bude isporučen tužiocu, odnosno licu koje on označi u ugovorenom roku. Tuženi bi za štetne posledice odgovarao samo u slučaju da je izabrao očigledno nesolidnog prodavca, odnosno špeditera (culpa in eligenddo). Iako je tuženi u toku spora isticao da ne postoje ovi uslovi njegove odgovornosti za delimično neispunjenje ugovora, odnosno iako tužilac nije dokazao da ovi uslovi postoje, prvostepeni sud, a za njim i drugostepeni, zauzeo je stanovište da odgovornost tuženog zbog delimičnog neispunjenja ugovora postoji i daje stoga on dužan da tužiocu plati kamate na neiskorišćeni deo avansa za sve vreme dok ga tuženi nije vratio (prema odluci VPS, SI. 61/69).

Obaveštenje o stanju primljene robe (čl. 777. ZOO) Odredbe ovog člana se odnose, pre svega, na utvrđivanje stanja robe koju je komisionar primio od prevozioca, a po nalogu komitenta. Utvrđivanje stanja robe podrazumeva utvrđivanje količine robe, i u vezi sa tim mesto i vreme utvrđivanja, kao i utvrđivanje kvaliteta, ako je to prema redovnom toku stvari moguće. Komisionar koji prima robu od prevoznika dužan je da bez odlaganja izvesti komitenta, ne samo ako je robu po količini i kvalitetu uredno primio, već i ako je robu primio sa tim nedostacima. Utvrđivanje količine vrši se, po pravilu, prebrojavanjem ili merenjem, čak i vaganjem. Naravno, to zavisi od toga kako je to u ugovoru označeno, tj. da li je roba primljena na prevoz po jednom, drugom ili trećem ugovorenom načinu. Stanje robe u vezi kvaliteta utvrđuje se bez odlaganja. To pravo pripada komisionaru i ono mu se ne može uskratiti. Na taj način, komisionar nije izgubio pravo da utvrdi nedostatke na robi prilikom preuzimanja kod sebe, jer je na njemu teret dokazivanja daje prevezena roba izvršena protivno ugovoru o prevozu ( s obzirom da 976

predajom robe na prevoz rizik za oštećenje, nedostatke i propast robe prelazi na primaoca). Ovo pravo pripada komisionaru i ako je uz robu primio atest ili neki drugi dokument kojim se potvrđuje kvalitet robe, Naravno, i u takvim slučajevima on ima pravo da utvrdi kvalitet robe i stavi prigovor ako je utvrdio nedostatke. Komisionar je, dakle, dužan da bez odlaganja obavesti komitenta ne samo o stanju robe koju je po njegovom uputu primio, već i o tome ako se na robi vide kakva oštećenja ili postoji manjak, koji u prevoznom listu nisu navedeni, inače odgovara za štetu koja bi zbog tog propuštanja nastala za komitenta. Prema stavu 2. ovog člana komisionar je dužan da preduzme sve potrebne mere radi očuvanja svojih prava prema odgovornom licu. To podrazumeva da prilikom preuzimanja robe od prevoznika tačno utvrdi količinu robe koja je deklarisana u prevoznom listu. Za slučaj manjka robe dužan je da sa prevoziocem o tome sastavi zapisnik, kako bi se oslobodio odgovornosti za naknadu štete po tom osnovu prema komitentu, a sam ostvario pravo na naknadu štete zbog manje primljene robe. Ista obaveza komisionara stoji i kada utvrdi da na robi postoje neki nedostaci, odnosno vidljiva oštećenja ili je roba izgubila u kvalitetu zbog razloga za koje je odgovoran prevozilac. I u tom slučaju se mora obavestiti komitenta, a sa prevoziocem sačiniti zapisnik o utvrđenim nedostacima, odnosno oštećenjima. U cilju zaštite interesa komitenta, a i svojih, komisionar je dužan da utvrđivanje stanja robe izvrši bez odlaganja, odnosno odmah po prijemu robe. Ako to propusti da učini, on sebe dovodi u nepovoljan položaj, jer ne može uspešno tražiti od prevoznika dalje štete koje mogu nastati u vezi prodaje te stvari, pa bi zbog toga bio odgovoran za štetu prema komitentu.

Sudska praksa Komisionar mora da štiti interese svog komitenta Komisionar je dužan da komitenta blagovremeno obaveštava o novim momentima u vezi sa izvršavanjem naloga, u protivnom odgovara za štetu. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je našao da je pravilno stanovište prvostepenog suda da tuženi kao komisionar nije pravilno izvršio nalog, budući da je propustio da blagovremeno obavesti tužioca o izmenjenim uslovima za oro čavanje sredstava kod banke. Samim tim, tužilac je propustom tuženog pretrpeo štetu u visini utuženog iznosa, pa je tuženi dužan da ovu štetu naknadi. Prema pravilima obligacionog prava, ugovor o komisionu je mandat, te je komisionar, u konkretnom slučaju tuženi, bio dužan da štiti komitentove interese. To znači daje komisionar dužan da komitenta blagovremeno obavesti o novim momentima u vezi sa izvršenjem mandata, a ukoliko to ne učini dužan je da nastalu štetu naknadi. Samim tim obaveštenje koje je tuženi kao komisionar učinio tužiocu komitentu tek 13. decembra______. godine, mada je ugovor zaključen 18. avgusta iste godine, ne može se smatra ti blagovremenim obaveštenjem niti postupanje tuženog sa pažnjom dobrog privrednika. Sledstveno tome, neosnovani su navodi žalbe da tuženi nije dužan da naknadi štetu zato što je tužilac bio upoznat sa štetnim ugovorom, prema kome banka plaća kamatu po stopi od 2,5%, te da se zbog toga tužilac ne može pozivati na ugovor između parničnih stranaka. Ovakav zaključak tuženog u žalbi je neprihvatljiv zbog toga što parnične strane nisu mogle obavezati treće lice - banku - na određena davanja, jer se tuženi spornim ugovorom obavezao da će nalog izvršiti pod uslovima plaćanja kamate po stopi od 5% (prema odluci VPS, 953/72).

Obaveštenje o promenama na robi (cl. 778. ZOO) Kada komisionar primi određenu robu od komitenta da je za njegov račun proda, komitent je dužan da tu robu čuva i daje kupcu preda u onom stanju u kome je primio od komitenta. Ako bi na tako primljenoj robi, dok je čuva, komisionar primetio daje nastala neka promena koja bi mogla izgubiti od svoje vrednosti, dužan je da o tome odmah obavesti komitenta kako bi od ovoga dobio potrebna uputstva za očuvanje od daljih promena te robe, odnosno smanjenja njene vrednosti. Komitent je dužan da se odazove takvom pozivu komisionara i zajedno utvrde šta treba dalje činiti da bi se to stanje saniralo i ponovo uspostavila ona vrednost robe koju je ranije imala, ili je odmah prodati po ceni koja se za takvu robu može dobiti na tržištu. Komisionar je dužan da postupi po uputstvima komitenta, ali je dužan i da na pogrešna uputstva skrene pažnju komitentu, sve u cilju izbegavanja odgovornosti da nije postupao kao dobar poznavalac svoje struke, odnosno da nije postupao kao dobar privrednik. Ako komisionar ne bi blagovremeno upoznao komitenta o promenama na robi zbog kojih bi ona mogla izgubiti od svoje vrednosti, komisionar bi odgovarao za štetu koja bi zbog tog propusta nastala na toj robi. Komitent bi se mogao osloboditi odgovornosti ako ne bi imao vremena za čekanje, ili ako bi komitent odugovlačio sa davanjem uputstava, u kom slučaju bi mogao, dakle u slučaju opasnosti znatnog oštećenja robe, da tu robu proda na najpogodniji način. Da bi dokaze u tom smislu obezbedio, komisionar je dužan da prilikom prodaje takve robe sa prodavcem, ili na drugi način, utvrdi stanje robe koju pod tim uslovima prodaje. 977

Ovom prilikom se ne raspravlja o prodaji stvari kada kupac ima pravo da zahteva uklanjanje nedostataka na kupljenoj stvari, ili da zahteva da mu komitent proda drugu robu bez nedostataka, jer je u pitanju prodaja robe sa nedostatkom, o čemu se kupac prijemom stvari upoznaje, te rizik za tako kupljenu stvar snosi on, znajući da taj nedostatak postoji, a pored toga odredbama ovog člana to pitanje se i ne uređuje.

Saopštavanje komitentu imena saugovorača (čl. 779. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju obavezu komisionara da je dužan da saopšti komitentu sa kojim je licem obavio posao koji mu je komitent poverio. Ova dužnost, dakle, postoji samo onda kada komisionar obavi posao koji mu je mu je komitent poverio, ali ne i za poslove koji još nisu obavljeni. Ova obaveza je propisana zbog toga da bi komitent imao mogućnosti da prati izvršenje ugovora, a istovremene i da se upozna sa imenima lica, odnosno firmi sa kojima komisionar posluje. Ako bi komisionar propustio da komitenta obaveštava o licima sa kojima je posao obavio, znači da bi zanemario zakonsku obavezu o navedenoj činjenici, što bi bio razlog da komitent odustane od ugovora, nalazeći da se komisionar prema njemu ponaša neprofesionalno, odnosno protivno pravilima o komisionu. Izveštavanje u vezi obaveze iz stava 1. ovog člana mora da bude učinjeno u roku koji je primeren za ovu vrstu ugovora, a u skladu sa ugovorom o komisionu. Komisionar i ne mora da zna razloge zbog čega je dužan da izvršava navedenu obavezu, niti da o tome traži objašnjenje od komitenta. Možda je jedan od razloga i taj da se komitent upozna i sa izvršenim plaćanjem, odnosno teškoćama u vezi naplate vrednosti komitentove robe, zbog čega bi i sam morao da preduzme neke mere da lice kome je komisionar izvršio određeni posao izvrši svoju obavezu iz tog posla, ili da komisionaru naloži da sa takvim licem ubuduće više ne posluje. Ova obaveza komisionara ima značaja za komitenta, jer je komisionar dužan da u izvršenju naloga svog komitenta postupa s pažnjom koja se u prometu zahteva, pa odgovara i za pravilan izbor lica s kojima u svoje ime a za račun komitenta stupa u pravni odnos radi realizacije ugovora o komisionu. Komisionar ne bi odgovarao komitentu za štetne posledice neispunjenja ugovora, ukoliko je komisionar zaključio ugovor u skladu sa nalozima komitenta i ukoliko je preduzeo sve potrebne mere, u koje spada i naplata, da ugovorena naplata bude izvršena u ugovorenom roku. Komisionar bi odgovarao za štetne posledice u slučaju daje izabrao očigledno nesolidnog kupca, ali i onda ako komitenta ne bi obavestio o obavljenom poslu sa tim kupcem, nadajući se da će ovaj izvršiti svoju obavezu plaćanja, ali i o teškoćama koje je imao u vezi izvršenja tog ugovora. Stav 2. ovog člana ima u vidu komisione poslove izvršene u komisionim prodavnicama, i to u vezi prodaje pokretnih stvari. Ako ugovorom o komisionu nije drukčije određeno, komisionar nije dužan da saopštava komitentu sa kojim je licem obavio posao koji mu je komitent poverio. Ovo zbog toga što se u komisionoj prodavnici prodaje veliku broj predmeta, od velikog broja komitenata, pa bi obaveštavanje o svakoj prodaji za komisionara predstavljalo teškoću u obavljanju svoje delatnosti. Međutim, ako je komitent predao komisionaru radi prodaje jednu umetničku sliku velike vrednosti, ugovorom se može predvideti daje komisionar dužan da obavesti komitenta o tome kome je tu sliku prodao.

Polaganje računa (čl. 780. ZOO) Iz odredbe ovog člana proizilazi, prvo, da je nalogodavac o izvršenom poslu dužan podneti račun komitentu bez nepotrebnog odlaganja, i drugo, da mu preda sve stoje primio po osnovu posla izvršenog za njegov račun. Položiti račun komitentu o izvršenom poslu znači da je komisionar dužan da pismeno podnese račun komitentu o svemu onom što je učinio u vezi svoje obaveze iz ugovora o komisionu, da se iz tog računa vidi koji je obim posla izvršio i na koji način, zatim kakav je rezultat ostvario izvršenjem tog posla, odnosno da li je ostvaren interes komitenta i koliko u odnosu na preuzete obaveze iz ugovora i uputstva komitenta, ukoliko ih je bilo, te koliku je korist komisionar ostvario za komitenta, uz podnošenje i računa o naknadi (proviziji) koja mu pripada za taj posao, pa i o svojim troškovima. Uz navedeni račun, komisionar je dužan da komitentu preda i svu korist, tj. materijalna dobra, stvari, odnosno novčana sredstva ili kakve hartije od vrednosti po kojima se mogu da ostvare određena prava iz takvih hartija i si. Uz sve to, naravno, komisionar je dužan da komitentu preda i svu dokumentaciju, prepisku i slično, stoje imao u vezi sa izvršenjem posla, kako bi komitent, eventualno, mogao da proceni kakav je obim posla izvršen i na koji način, te da li ta dokumentacija ukazuje na pravilnost vođenja posla po ugovoru o komisionu. Ukoliko obračun komisionara ne bi bio potpun, komitent bi mogao da od nalogoprimca traži dodatna pismena obaveštenja, odnosno dopunu računa o onim pitanjima koja su bitna za sagledavanje uspešnosti izvršenog posla, koja komisionar u svom obračunu nije naveo, a u vezi su sa izvršenjem posla po ugovoru. 978

S obzirom da komisionar vrši poslove u ime i za račun komitenta, on samostalno nastupa prema trećim licima kada prodaje komitentovu stvar, pa treće lice i ne mora da zna da li komisionar prodaje svoju robu ili robu nekog drugog, komitenta. Kod konačnog obračuna, a u slučaju nenaplaćenih potraživanja za prodatu komitentovu robu, komisionar prenosi komitentu sva prava u vezi naplate neisplaćenog iznosa, a to čini ugovorom o cesiji. Kod kupovine stvari za račun komitenta, ovaj ima sva prava prema prodavcu, kao i komisionar, koji je u slučaju prijema robe sa nedostatkom, odnosno oštećenjem preduzeo sve one postupke koji su propisani za odnose kupca i prodavca. Ukoliko komisionar te radnje nije preduzeo kao kupac za račun komitenta, odnosno da pri prijemu robe nije pregledao robu i utvrdio da li na toj robi ima kakvih nedostataka, te ako nije ništa preduzeo da se to stanje utvrdi i obaveže prodavca na otklanjanje štete u smislu člana 488. ovog zakona, komisionar odgovara komitentu za štetu koja iz toga nastane, posebno ako je propustio rokove u kojima je mogao da ostvari svoja prava prigovora u vezi kupljene stvari sa nedostatkom. Već je napred navedeno, daje komisionar dužan da prenese na komitenta potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećim licima, s kojima je obavio posao u svoje ime i za njegov račun. To će se učiniti prenošenjem putem cesije, kada je u pitanju nenaplaćeno potraživanje ili kod kupljenih stvari sa nedostatkom po drugom osnovu, o kome je bilo reci u komentaru prethodnih članova, ili će ih komitent ostaviti komisionaru da ih ovaj okonča.

Sudska praksa Oslobođenje komisionara od obaveze naknade štete komitentu Komisionar se može osloboditi obaveze naknade štete komitentu samo u slučaju kada je u cilju zaštite njegovog interesa blagovremeno preduzeo sve neophodne radnje, uključujući i utuženje inokupca kome je komitentovu robu prodao. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su stanovišta daje tuženi objektivnim razlozima (uvođenjem međunarodnih sankcija) sprečen da isplati dug za tužiočevu robu izvezenu u Irak. Osim toga, sudovi nalaze i daje tuženi preduzeo sve potrebne radnje da kao dobar privrednik zaštiti interese svog nalogodavca ovde tužioca. Takav zaključak se izvodi na osnovu dopisa Ambasade SRJ od 21.9.1999. godine, tuženikovog dopisa "J" AD B. od 2.7.2001. godine, dopisa "J" AD B. od 6.7.2001. godine i informacije Udruženja za industriju od 13.9.2001. godine. Saglasno tim ispravama, nižestepeni sudovi utvrđuju daje tuženi preduzeo sve radnje da zaštiti i obezbedi namirenje tužiočevog potraživanja za prodatu robu inokupcu u Iraku. Zbog toga je odbijen tužiočev zahtev da mu tuženi isplati preostali neizmireni deo kupoprodajne cene u utuženom iznosu. Vrhovni sud nalazi daje, za sada, ovakva odluka nižestepenih sudova zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Navedeno stanovište se temelji na činjenici da izvedeni dokazi u prvostepenom postupku ne upućuju na osnovanost zaključka nižestepenih sudova da je tuženi preduzeo sve radnje da kao dobar privrednik zaštiti interese tužioca kao svog nalogodavca. Tuženi je kao tužiočev komisionar morao preduzeti sve radnje da u potpunosti obezbedi tužiočevo potraživanje prema inokupcu u Iraku. U tom cilju on je, između ostalog, morao preduzeti i neophodne parnične radnje radi utuženja spornog potraživanja. Osim toga, on je saglasno odredbi člana 780. stav 3. ZOO morao da po izvršenom poslu prenese tužiocu sva potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećem licu sa kojim je obavio posao u svoje ime a za njegov račun. Izvedeni dokazi ne upućuju da je tuženi postupio na opisani način. Sta više, tuženi tokom prvostepenog postupka nije pružio nijedan dokaz da je posle 13.9.2001. godine preduzeo bilo kakvu aktivnost na planu zaštite i realizacije tužiočevog potraživanja. Kod takvog stanja stvari izostalo je i utvrđenje odlučnih činjenica za pravilnu primenu odredbe člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima." (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 275/05 od 18. marta 2006. godine); Početak toka zastarelosti potraživanja iz usovora o komisionu Rok zastarelosti po osnovu zahteva komitenta da mu se prenesu sredstva primljena na ime cene za komitentovu robu koju je komisionar prodao u inostranstvu počinje da teče od prvog narednog dana kada je komisionar primio od ino kupca iznos na ime cene robe, jer tek tada nastaje komisionarova obaveza prenosa navedenih sredstava. Iz obrazloženja Pravilno je prvostepeni sud ocenom raspoloživih dokaza utvrdio da su parnične stranke bile u međusobnom poslovnom odnosu po osnovu ugovora o komisionu po kome je tužilac bio komitent a tuženi komisionar. Tuženi je u skladu sa ugovornim obavezama vršio izvoz tužiočeve robe na ino tržište prodajući je ino kupcima i naplaćujući je po ugovoru koji je on zaključio u svoje ime a za račun tužioca. Po naplati navedene robe od ino kupca on je prenosio sredstva primljena na ime cene tužiocu kao komitentu uz zadržavanje komisione provizije. 979

U konkretnom slučaju nije sporno da cenu robe koja je predmet tužbenog zahteva ,, tužilac", nije naplatio od ino kupca, iako je ista preko tuženog izvezena i isporučena ino kupcu. Pravilno je prvostepeni sud primenom odredaba kojima se reguliše komisioni odnos našao da s obzirom na to da su stranke bile u poslovnom odnosu navedene prirode ugovor o komisionu tuženi je imao obavezu da zaključi ugovor u svoje ime a za račun tužioca, radi izvoza određene tužiočeve robe ino kupcu. Po prijemu iznosa cene tuženi je po navedenom osnovu a shodno članu 780. Zakona o obligacionim odnosima dužan da iznos primljen na ime cene od ino kupca prenese svom ko-mitentu uz pravo zadržavanja provizije. Na takav način su se stranke i ponašale i ugovor je delimično i izvršen. Sporno je tužiočevo potraživanje po osnovu dela cene koji nesporno nije od strane ino kupca plaćen neposredno tuženom već je ino kupac svoje dugovanje po navedenom iznosu ugasio kompenzacijom po jednostranoj izjavi volje. Prvostepeni sud odbio je zahtev ocenivši daje osnovan prigovor zastarelosti istaknut od strane tuženog. Pravilno je pri tom prvostepeni sud našao da se u konkretnom slučaju ima primeniti trogodišnji rok zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Pogrešno je, međutim, prvostepeni sud odredio trenutak od koga počinje da teče navedeni rok kao datum kada su zaključeni ugovori među strankama. Prema članu 361. 300 rok zastarelosti počinje da teče prvog narednog dana od kada je poverilac mogao tražiti ispunjenje obaveze od dužnika. Kako je shodno citiranom članu 780. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima komitent od komisionara može tražiti vrednost sredstava primljenih na ime cene za komitentovu robu koju je komisionar prodao u inostranstvo, tek danom kada je sam komisionar primio od ino kupca iznos na ime cene robe jer tek tada i nastaje komisionarova obaveza prenosa navedenih sredstava, to je upravo taj trenutak i početak toka roka zastarelosti, a ne dan kada su ugovori zaključeni. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 6755/05 od 12. septembra 2005.); "Kad određena količina robe po ugovoru o komisionu nije prodata, nakon polaganja računa o obavljenom poslu, komisionar je dužan da komitentu vrati neprodatu robu " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 385/94).

Delkredere (cl. 781. ZOO) Delkredere je posebna vrsta ugovora o komisionu, po kome se komisionar obavezao, odnosno jemčio komitentu za ispunjenje obaveza svog saugovorača da će on svoje obaveze ispuniti, u kom slučaju on odgovara solidarno sa njim. Na taj način, stavljanjem u ugovoru izraza "delkredere", predstavlja vid osiguranja komitenta, tj. obezbeđen je da će komisionar sa uspehom obaviti ugovoreni komisioni posao, jer komisionar zaključujući ugovor sa takvom klauzulom istupa i kao jemac za treće lice, što znači da će sam ispuniti obavezu svog saugovorača ako je ovaj ne izvrši, što znači da će naknaditi štetu komitentu zbog neispunjenja obaveze trećeg lica. Inače, kao stoje navedeno u komentaru za član 771. ovog zakona, pravilo o komisionom posluje da komisionar odgovara svom komitentu samo za one greške i nepažnju koje se ne bi mogle dogoditi savesnom i dobrom privredniku koji se bavi poslovima komisiona, a ne odgovara za neispunjenje obaveze od strane trećeg lica. Da bi se komitent obezbedio da će komisionar savesno izvršiti posao iz ugovora o komisionu, on u ugovoru o komisionu stavlja klauzulu "delkredere", što znači da komisionar jemči za obaveze svog saugovorača da će on svoje obaveze ispuniti, u kom slučaju odgovara solidarno sa njim. Ako bi stranke u ugovoru o komisionu predvidele povećanu odgovornost komisionara po osnovu klauzule "delkredere", komisionar ima pravo i na posebnu naknadu, tj. "delkredere proviziju", kako je taj odnos označen u stavu 2. ovog člana. U jednom slučaju, stranke su zaključile komisioni ugovor sa pojačanom odgovornošću komisionara, koji je garantovao da će posao sigurno biti realizovan. Zbog toga je komitent obezbedio kredit od banke i izvršio posao koji je trebalo da bude predmet prodaje od strane komisionara. Kako komisionar nije mogao da plasira komisionu robu svom saugovoraču, kupcu, iz razloga koji ga ne oslobađaju krivice zbog tog propusta, komitent je bio prinuđen, pošto komisionar nije želeo da preuzme ugovorenu stvar, da tu robu proda, i da od komisionara traži naknadu štete koja se sastojala u razlici u ceni i troškovima koje je komitent imao. U tom slučaju sudovi su zauzeli stanovište daje komisionar odgovoran za naknadu štete komitentu, jer je svoju obavezu u ugovoru o komisionu zasnovao na pojačanoj odgovornosti, tj. na pravilima o jemstvu po osnovu "delkredere" obaveze.

Sudska praksa Komisioni posao — delkredere Pravni karakter ugovora ceni se po svim odredbama ugovora, a ne po tome kako su stranke ugovor nazvale Prema obrazloženju Tužilac je tražio u tužbi da sud obaveže tuženog da isplati utuženi iznos. Naveo je daje tuženi u svoje ime a za tužiočev račun istupao kao izvoznik robe, daje kao izvoznik robe sa inostranim kupcem ostvario kupoprodajnu cenu, ali da mu je od te ostvarene cene isplatio samo jedan deo. 980

Tuženi je osporio tužbeni zahtev u celini. Istakao je daje sa tužiocem zaključio kupoprodajni ugovor, a ne komisioni ugovor i daje isplatio tužiocu ugovorenu kupovnu cenu. Razmatrajući pomenuti spor, Vrhovni prvostepeni sud je u svemu prihvatio stanovište i razloge prvostepene presude. U konkretnom slučaju stranke su, naime, i prema shvatanju drugostepenog suda, zaključile komisioni ugovor te se prema tome na taj odnos imaju primeniti pravila koja se odnose na komisioni posao. Istina je da su stranke u tački 1. spornog ugovora navele da tužilac prodaje a tuženi kupuje razne boje za određeni iznos, međutim, svi ostali elementi ugovora, upućuju da se radi o komisionom poslu, u kojem je tužilac istupao kao komitent, a tuženi kao komisionar. Iz odredbe o roku plaćanja u spornom ugovoru proizilazi da se radi o komisionom poslu, jer je plaćanje u načelu vezano za naplatu akreditiva inostranog kupca od strane tuženog, što ukazuje da se ne radi o kupoprodajnom ugovoru, jer je kod tih ugovora bez uticaja na obavezu kupca njegov odnos sa trećim licem. Pored toga, stranke su u članu 6. navedenog ugovora predvidele da tužilac plati tuženom na ime izvozničke provizije 5% u odnosu na ukupno ugovorenu cenu. Ugovaranje provizije nije element kupoprodajnog ugovora (kod kupoprodajnog ugovora: rabat, kasa sconto, super rabati itd.), nego je upravo karakteristično, pored ostalog, i za ugovor o komisionu, te provizija predstavlja naknadu za izvršenje komisione usluge. Kod kupoprodaje kupac ne vrši nikakve usluge prodavcu, pa stoga provizija ne dolazi u obzir. Prema tome, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da se u konkretnom slučaju radi o komisionom odnosu, u stvari o komisionom odnosu del credere (sa pojačanom odgovornošću komisionara), u kome se tuženi obavezao da plati kupoprodajnu cenu za isporučenu robu i u slučaju ako inostrani kupac ne doznači kupoprodajnu cenu do kraja 1971. godine, stoje izričito predviđeno spornim ugovorom. Dosledno izloženom stavu, kako prvostepenog suda tako i drugostepenog suda, tuženi je bio dužan da kao komisionar izvrši konačan obračun na bazi postignute cene sa inostranim kupcem, koji je obračun u toku postupka izvršio sudski veštak, a koji nije osporen. Žalbeni razlozi u odnosu na kamate nisu osnovani. Tuženi, naime, u žalbi ističe daje kamate trebalo početi računati počevši od osmog dana od prijema tužbe, jer da ranije nije dobio račun tužioca. Međutim, u toku spora tuženi je u podnesku istakao da je primio fakturu tužioca, ali daje istu vratio, jer je bila ispostavljena na bazi obračunate postignute cene sa inostranim kupcem, stoje smatrao nepravilnim. Prema tome, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da kamate počinju da teku od dana kada je tuženom plaćena kupoprodajna cena za isporučenu robu, jer je prema pravilima koja se odnose na komisioni posao komisionar u docnji od momenta kada se među strankama mogao izvršiti obračun u razumnom roku, do momenta kada je tuženom, kao komisionaru izvršena isplata kupoprodajna cene od strane inostranog kupca (prema odluci VPS, SI. 1906/72).

OBAVEZA KOMITENTA Naknada (provizija) (čl. 782. ZOO) Provizija, ili naknada za izvršeni komisioni posao je nagrada koju dobija komisionar za izvršenje svojih obaveza iz ugovora o komisionu. Po pravilu, komisionar ovo pravo stiče tek kada izvrši sve poslove koje je kao obavezu preuzeo ugovorom o komisionu. Ako je komisionar zaključio ugovor o prodaji komitentove robe, ne znači daje stekao pravo na naplatu provizije. To pravo komisionar stiče tek kada od kupca robe naplati ugovorenu cenu za prodatu robu, ili kada obezbedi plaćanje nekim instrumentima, kao što su menica, barirani ček, zaloga i si. Kod komisionog ugovora koji ima predmet prodaje, smatra se daje posao izvršen tek kada prodavač preda prodatu robu komitentu, primljene bez nedostataka ili bilo kakvih oštećenja, posle čega komisionar ima pravo na određenu proviziju. Međutim, komisionar ima pravo na naknadu i ako je posao iz komisionog ugovora obavio, ali je izvršenje tog posla sprečeno nekim uzrokom za koji odgovara komitent. Ovo zbog toga što je komisionar dužan da obustavi sve pravne i druge radnje čim dobije opoziv naloga, ali njegova određena prava iz ugovora o komisionu ostaju dalje i on ih može osnovano realizovati kod komitenta. Prema odredbama stava 3. ovog člana, ako ne dođe do zaključenja određenog posla iz uzroka za koji ne odgovaraju ni komisionar ni komitent, komisionar ima pravo na odgovarajuću naknadu za svoj trud. Ovo pravilo se ima shvatiti tako da je komisionar zaključio posao sa trećim licem, ali daje iz. nekih razloga za koji bi bio odgovoran kupac, odnosno prodavač, ugovor bio raskinut saglasno ovom zakonu, a u cilju obezbeđenja interesa komitenta. Ako se komitent i komisionar ne slože o visini naknade za trud koji je koji je za taj posao uložio komisionar, o tom pitanju bi rešavao sud po predlogu jednoga od njih. 981

Komitent za čiji račun, na primer, treba da se izvrši realizacija kupovine, ovlašćenje da otkaže i povuče svoj nalog za kupovinu sve do momenta dok komisionar nije za njegov račun perfektuirao ugovor o kupovini sa trećim licem. Međutim, to njegovo ovlašćenje da povuče nalog sve do sve do momenta zaključenja ugovora o kupovini, ne oslobađa ga obaveze da obezbedi naknadu i stvarne troškove koje je komisionar učinio ili koje će biti dužan da učini sve do momenta povlačenja naloga. Komisionar koji je osnovano obustavio sve pravne radnje i druge radnje na osnovu naloga komitenta, zadržava pravo na naknadu i troškove prema ugovoru o komisionu. Njegovo je pravo da zahteva nagradu, odnosno naknadu prema trudu koji je uložio u vezi nerealizovanog ugovora o prodaji, odnosno kupovini, bez obzira što je sa komitentom u ugovoru o komisionu predvideo da ima pravo na naknadu ako posao završi. Komisionar u takvom slučaju ne bi imao pravo na proviziju samo ako do realizacije samog posla kupovine, odnosno prodaje nije došlo zato što on nije postupio u smislu dobijenog naloga, ili što do realizacije posla nije došlo iz drugih razloga za koje je sam odgovoran. Ako je ugovoreno postupno izvršenje nekog posla, tj. posla koji se izvršava u nekom dužem vremenskom periodu, komitent i komisionar se mogu sporazumeti, odnosno komisionar može zahtevati da mu komitent isplaćuje naknadu, odnosno proviziju, posle svakog delimičnog ispunjenja. Ako je komisionar delimično izvršio posao po ugovoru o komisionu, ima pravo na proviziju samo ako do delimičnog izvršenja ugovorenog posla nije došlo njegovom krivicom. U protivnom, on bi odgovarao za štetu komitentu koja bi nastala zbog nerealizovanog posla iz ugovora o komisionu. Visina provizije, odnosno naknade određuje se ugovorom o komisionu, ali ako nije ugovorom određena onda se ona utvrđuje na osnovu tarife komisionara, ili ako ove nema na osnovu trgovačkih običaja. U slučaju spora kod tih slučajeva, sud odlučuje o visini naknade za izvršeni posao prema obimu i vrednosti izvršenog posla, uz traženje mišljenja veštaka ili odgovarajuće trgovinske komore. Na kraju, prema odredbama stava 4. ovog člana, komisionar koji je neverno postupio prema komitentu nema pravo na naknadu.

Sudska praksa Naknade komisionaru pripada i ako je do komisionog ugovora došlo Komitent je ovlašćen da otkaže ili povuče svoj nalog za kupovinu sve do momenta dok komisionar ne zaključi ugovor sa trećim licem. Prema obrazloženju Po oceni drugostepenog suda, prilikom rešavanja ovog pitanja trebalo je poći od karaktera i specifičnosti samog ugovora o komisionu i međusobnih prava i obaveza stranaka, koji proističu iz takvog ugovora. Tačno je to: daje komitent, za čiji račun treba da se izvrši realizacija kupovine, ovlašćen da otkaže ili povuče svoj nalog za kupovinu, i to sve do momenta dok komisionar nije za njegov račun perfektuirao ugovor o kupovini sa trećim licem. Međutim, to njegovo ovlašćenje da povuče nalog sve do momenta zaključenja ugovora o kupovini ne oslobađa ga dužnosti da obezbedi nagradu i stvarne troškove koje je komisionar učinio ili koje će biti dužan da učini sve do momenta povlačenja naloga. Komisionar je, dakle, dužan da obustavi sve pravne i druge radnje čim dobije opoziv naloga, ali njegova određena prava iz ugovora o komisionu ostaju dalje i on ih može osnovano realizovati od svog komitenta. To njegovo pravo je pravo da zahteva sve stvarne troškove koji nisu pokriveni njegovom nagradom kroz proviziju, kao i deo nagrade koja bi bila ekvivalenat njegovom dotadanjem radu. Njegovo pravo da traži isplatu nagrade tek kada je posao završen, o čemu govori prvostepena presuda, imalo je samo taj značaj da se obračun uspešno završenog posla i isplata same nagrade ima izvršiti kada posao bude završen, ali ne i takav značaj da on gubi to pravo ako do realizacije osnovnog posla nije došlo usled odgovornosti samog komitenta. Komisionar ne bi imao pravo na nagradu samo tada ako do realizacije samog posla kupovine i prodaje nije došlo zato što on nije postupio u smislu dobij enog naloga, ili što do realizacije posla nije došlo iz drugih razloga za koje je on sam odgovoran. Jednostrano raskidanje komisionog ugovora od strane komitenta, dakle, ne lišava pravo komisionara na odgovarajući deo nagrade samo zato stoje komitent ovlašćen da povuče svoj nalog, a posebno ne lišava ga prava da mu se naknade i drugi troškovi koji su bili nepokriveni ugovornom provizijom. Prema tome, pošto je prvostepeni sud utvrdio da je do komisionog ugovora došlo, a što je usvojio i drugostepeni sud, i da je tuženi kao komitent povukao svoj nalog za kupovinu, to je komisionar stekao određena prava, i to pravo da mu se isplati deo ugovorene provizij e kao ekvivalent preduzetih radnji koje je učinio za račun komitenta. Sledstveno tome, tužbeni zahtev u osnovi bi bio valjan, pa je prvostepeni sud pogrešio kada je takav zahtev u celini odbio, ne upuštajući se u ocenu i utvrđivanje veličine nagrade koja bi mu po tom osnovu za učinjeni radni trud pripala. Istini za volju, ne može se sa sigurnošću u konkretnom slučaju utvrditi da su se stranke prilikom zaključenja ugovora o komisionom poslu sporazumele i o veličini te nagrade. Međutim, da čak 982

/ takve odredbe i nije bilo, komisionaru i u takvom slučaju pripada nagrada i to u onom iznosu koji je uobičajen u takvim poslovima. Međutim, kako je prvostepeni sud zauzeo pogrešno pravno stanovište, da komisionar nema pravo u osnovi na nagradu pošto nije došlo do realizacije osnovnog posla, bez obzira na razloge zbog čega nije posao realizovan, drugostepeni sud je ukinuo napadnutu presudu da bi se u nastavku postupka utvrdilo: da lije i u kom iznosu bila ugovorena provizija, a ako nije bila ugovorena provizija, koliko ona iznosi prema običajima ili tarifi komisionara za takvu vrstu posla, i koliki bi deo provizije iznosio s obzirom na njegov trud i rad i druge teretne obaveze koje su proistekle za njega pripremajući realizaciju osnovnog ugovora (prema odluci VPS, SI. 2389/71).

Visina naknade (čl. 783. ZOO) Visina naknade za posao iz ugovora o komisionu se, po pravilu, ugovara, prema značaju posla, prema vrednosti tog posla, prema vremenu u kome će se taj posao moći da izvrši, prema koristi koje će iz tog posla imati komitent, kao i iz drugih okolnosti koji bi bile od značaja za utvrđivanje visine naknade Ako ugovorom o komisionu nije određena visina naknade za posao koji će izvršiti komisionar, ona se određuje tarifom komisionara, a ako se i na taj način ne može utvrditi, onda komisionaru pripada naknada prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu. Tarifa komisionara u širem smislu predstavlja javno objavljene njegove uslove za obavljanje poslova po ugovoru o komisionu, a u užem smislu objavljivanje cena za vršenje pojedinih komisionih poslova. U ovom slučaju, ako se nagrada ne može odrediti ni po tarifi komisionara, niti dođe do sporazuma između njih o visini naknade prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu, spor se mora resiti u parnici, kada sud na osnovu nalaza stručnjaka za tu oblast poslova, donosi odluku po svojoj slobodnoj oceni u smislu odredaba člana 224. Zakona o parničnom postupku. Nedostatak navedenih instrumenata u stavu 1. ovog člana, odnosno nemogućnost rešavanja tog pitanja sporazumom stranaka, isključuje primenu pravila običaja, jer se kod komisionog posla može odrediti visina naknade na osnovu onoga šta je komisionar sve učinio da dođe do realizacije posla iz ugovora o komisionu, a naplatom izvršenog posla utvrđuje se i kakav je rezultat postignut u korist komitenta. Stav 2. ovog člana ima u vidu da ako je u nekom slučaju naknada nesrazmerno velika prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu, daje sud može na zahtev komitenta sniziti na pravičan iznos. U ovom slučaju zaštićen je komitent, ali ne i komisionar ako je, na primer, ovaj obavio posao i pre ugovorenog roka, i ako je zbog toga komitent imao izuzetne koristi, kada bi komisionar takođe mogao da zahteva da se poveća ugovorena naknada. Međutim, u ovom slučaju pomenuti stav propisuje pravilo samo u korist komitenta, da ako obavljeni posao i postignuti rezultati nisu u srazmeri sa ugovorenom naknadom, da se ona može sniziti, odnosno ako je naknada očigledno nerealno ugovorena, da će sud po određenom postupku, a na osnovu validnih dokaza utvrditi koliko ta naknada može iznositi, ali neće ispitivati volju stranaka prilikom zaključenja ugovora o komisionu, već će naknadu odrediti, kako je u stavu 1. i navedeno, da "komisionaru pripada naknada prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu".

Naknada troškova (ČL 784. ZOO) Kako komisionar sve poslove u vezi ugovora o komisionu vrši u korist komitenta, ovaj je dužan da mu naknadi sve potrebne troškove koje je učinio za izvršenje komisionog posla, u koje se mogu ubrojati, na primer, oni koji se odnose na carinjenje, prevoz, uskladištenje i si. Odredbama ovog člana predviđeno je da navedena obaveza nastaje samo u odnosu na one troškove koji su bili potrebni za izvršenje naloga, uz pravo komisionara da mu komitent na te troškove plati kamatu od dana kada su učinjeni. U ovom slučaju se ne radi o kaznenoj, odnosno zateznoj kamati, već o ugovornoj kamati, jer kaznena kamata podrazumeva kašnjenje dužnika u isplati neke svoje obaveze, a u ovom slučaju odredbama ovog člana određeno je da je komitent dužan da komisionaru isplati kamatu u vezi troškova koje je ovaj imao kada mu komisionar podnese troškovnik za izvršene ugovorenog posla. Tek ako komitent te troškove ne isplati u ostavljenom mu roku, pada u docnju i od tada mu se obračunava zatezna, odnosno kaznena kamata, dakle od dana docnje do isplate, a pre toga ugovorna kamata od dana podnošenja računa troškova do određenog dana za njihovu isplatu. Troškovi, koje ima u vidu stav 1. ovog člana se ne odnose na one troškove koji su učinjeni bez krivice komisionara, već samo na one troškove koji su bili potrebni za izvršenje naloga, što znači da komitent nema obavezu prema komisionaru u pogledu troškova učinjenih u vezi vršenja uobičajenih komisionih poslova, jer se pretpostavlja da su u kalkulaciji visine naknade takvi troškovi obuhvaćeni. Navedeno pravo komisionara proizilazi iz činjenice da sve poslove koje vrši po osnovu ugovora o komisionu vrši u korist komitenta, pa je ovaj dužan i da snosi troškove koji nastanu u vezi izvršenja posla po tom ugovoru, bez obzira ako je njegov trud ostao bez uspeha. Međutim, ako komisionar radi na svoj rizik, odnosno ako 983

komitenta ne upozna sa teškoćama na koje nailazi u realizaciji ugovora u korist komitenta, posebno ako zna da je kupac insolventan i sa njim zaključi ugovor na poverenje, komitent nije dužan da isplati bilo koje troškove komisionaru niti naknadu za trud koji je uložio, a koji je kao rezultat doneo štetu, već može da traži naknadu štete od komisionara ako gaje obaj navedenim nesavesnim radnjama doveo u položaj da ne može da naplati svoje potraživanje. Komisionar ima pravo na posebnu naknadu ako je za potrebe komitenta, odnosno za njegovu robu, ustupio svoje skladište ili transportna sredstva - ako ta naknada nije obuhvaćena osnovnim ugovorom o komisionu. To je faktičko pitanje jer zavisi od niza okolnosti koje za izvršenje komitentovih naloga može imati uticaja u zavisnosti na koji način komisionar vrši određene poslove, te da li će uopšte biti potrebno korišćenje njegovih skladišta i vozila, pa i od toga koliko će dugo komitent koristiti te stvari komisionara. No, u svakom slučaju, ako ih koristi, komitent je dužan dati komisionaru posebnu naknadu za upotrebu njegovih objekata i vozila.

Predujmljivanje novca komisionaru (cl. 785. ZOO) Posao komisionara je, po pravilu, vezan za izdatke koje bi on imao u izvršenju ugovora o komisionu, a to su po pravilu sredstva u vezi kupovine robe za račun komitenta, ili kod prodaje njegove robe vezana za manipulaciju robe. Zbog toga, s obzirom da se radi o takvim poslovima koje komisionar obavlja vezane za struku, a zbog čega mora imati svoja obrtna sredstva za izvršenje te delatnosti, odredbama ovog člana propisano je da komitent nije dužan da komisionaru predujmi potrebna sredstva za obavljanje poverenog posla. Ugovorom o komisionu može biti predviđeno da komitent predujmi komisionaru neka sredstva za obavljanje poverenog posla, ali se to čini uglavnom kod poslova kada komisionar nema dovoljno sredstava da obavi povereni mu posao, naročito ako se radi o kupovnom nalogu koji predviđa znatna sredstva za izvršenje tog posla. Predujam o kome je reč u ovom članu ne odnosi se na troškove koje bi komisionar imao u vezi izvršenja poverenog mu posla, već isključivo na povereni komisioni posao, tj. kupovni ili prodajni. Inače, ako bi se radilo o troškovima iz komisionog posla, komitent bi bio dužan da ih plati komisionaru pre izvršenog posla, primenom člana 772. ovog zakona, kojima je propisano da se na ugovor o komisionu mogu shodno primeniti pravila o nalogu, ukoliko pravilima o komisionu nije drukčije određeno, koja u članu 758. ovog zakona predviđaju obavezu nalogodavca da nalogoprimcu da izvesnu svotu novca za predviđene izdatke, kao što bi, na primer, bili: troškovi osiguranja robe, troškovi skladištenja, carinjenja, prevoza i drugog. Izdaci se mogu predvideti ugovorom o komisionu, ali mogu kasnije nastati iz nekih razloga za koje stranke nisu znale. Zbog toga bi komitent trebalo da plati, prvo, određenu sumu novca komisionaru predviđene ugovorom, a drugo, da mu po posebnom zahtevu isplati neku sumu u vezi izdataka koje je nalogoprimac imao u toku izvršenja ugovorenog posla, a ti izdaci nisu mogli biti uočeni prilikom zaključenja ugovora. Ako bi ugovorom o komisionu bilo predviđeno predujmljivanje komisionaru potrebna sredstva za obavljanje poverenog mu posla, moglo bi se ugovoriti plaćanje samo jednog dela koji se odnosi izvršenje ugovorenog posla, što je je i sadržaj predujma, ali, kako je propisano odredbama stava 1. ovog člana komitent nije dužan da plati ni deo potrebnih sredstava kojima komisionar treba da obavi povereni mu posao. Ako mu komitent ugovorom i da ta sredstva po osnovu predujma, komisionar je dužan da ih iskoristi samo za poslove iz ugovora o komisionu, naročito ako je u pitanju kupovni nalog, kada komisionar treba da isplati znatna sredstva za robu koju kupuje za račun komisionara. Inače, komisionar, ako ugovorom nije drukčije predviđeno, mora da koristi svoja sredstva za izvršenje naloga, u kom slučaju na ta sredstva, iako imaju karakter kredita, nema pravo da od komitenta traži da mu plati kakvu kamatu. Međutim, kod traženja predujma za troškove koji su ugovorom predviđeni ili nastanu kasnije u toku izvršenja naloga, a nalogodavac ne postupi po takvom zahtevu, nalogoprimac ima pravo na zakonsku kamatu koja se računa od dana kada je nalogodavac imao obavezu da te izdatke isplati, naravno u vezi onih sredstava koje je nalogoprimac utrošio za izvršenje ugovorenog posla.

Založno pravo (cl. 786. ZOO) Mada je odredbama propisa o ugovoru o komisionu propisano pravo komisionara na naplatu naknade za izvršeni posao, kao i isplatu troškova u vezi izvršenja posla po ugovoru o komisionu, odredbe ovog člana i pored toga propisuju pravo komisionara da radi obezbeđenja naplate pripadajuće mu naknade i troškova ima pravo zaloge na pokretnim stvarima komitenta koje su predmet izvršenja komisionara u korist komitenta, koje je od ovoga dobio radi prodaje ili kupio po osnovu naloga, kao i na novčanim iznosima koje je naplatio za njegov račun. Komitent i komisionar ne moraju to pravo komisionara da regulišu ugovorom o komisionu, niti posebnom ispravom, jer je odredbama ovog člana to pravo komisionara utvrđeno. Naime, dovoljno je da i pored podnetog urednog računa od strane komisionara o izvršenom poslu, komitent odbije ili odugovlači sa isplatom naknade i 984

i

troškova koji pripadaju komisionaru, pa da komisionar ostvari pravo koje mu obezbeđuju odredbe ovog člana, odnosno da radi osiguranja tog dospelog potraživanja ostvari pravo zaloge na pokretnim stvarima komitenta koje je ostvario po osnovu komisionog naloga, kao i na novčanim iznosima koje je naplatio za račun komitenta. Ranije je rečeno, u vezi odredaba člana 780. ovog zakona, da sa predajom obračuna komisonar, po pravilu, predaje komitentu sve ono što je od njega primio u cilju izvršenja posla po ugovoru o komisionu, kao i ono što je za njegov račun iz tog posla primio, uključujući određene stvari, odnosno novac, kao i dokumentaciju koja potvrđuje radnje koje je on preduzeo radi ostvarenja naloga iz komisionog posla.. Međutim, imajući u vidu odredbe ovog člana, komisionar može, ako posumnja, ili utvrdi da komitent neće moći da izvrši obavezu plaćanja za poslove koje je komisionar izvršio za njegov račun, komisionar može podneti samo obračun, ali ne i stvari, odnosno novac koji ostaju kod komisionara kao zaloga za naplatu svog potraživanja, dospelog po osnovu izvršenog posla iz datog naloga. Inače, pravo zaloge po osnovu ugovora o komisionu je pravo komisionara da se naplati iz vrednosti stvari koje je kupio za komitenta po osnovu ugovora o komisionu, kao i od novčanih iznosa koje je naplatio za račun komitenta od prodate robe, ako komitent odbije da plati ugovorenu naknadu iz ugovora o komisionu, kao i troškove koje je komisionar imao u vezi izvršenja posla po tom ugovoru, odnosno zakasni sa tom isplatom. To isto pravilo važi i u vezi izvršenja kakvih bankarskih poslova u korist komitenta. Tako, na primer, kod kupovine određene robe po nalogu komitenta, ako komisionar postupi po tom nalogu i svojim sredstvima isplati vrednost kupljene robe, komisionar ne mora predati robu komitentu dok mu ovaj ne isplati iznos cene koju je platio kupovinom te robe, kao i troškove koje je u vezi te kupovine imao. Ili, kod bankarskih poslova, posebno kada komisionar učestvuje u poslovima depozita i tekućeg računa, banka prima naloge i vrši isplate komisionara u korist komitenta, koji je u tim poslovima deponent prema banci, pa ta sredstva, do visine naknade i troškova koji pripadaju komisionaru, ovaj može zadržati, a ostatak dostaviti komitentu. Kod klasičnog ugovora o založi, ako poveriočevo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, poverilac može zahtevati od suda odluku da se založena stvar proda (čl. 980. ovog zakona). Međutim, ako dužnik ne namiri o dospelosti potraživanje dospelo iz ugovora u privredi, poverilac nije dužan obraćati se sudu, nego može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji. Na isti način bi se postupilo i kod zaloge u vezi ugovora o komisionu. Odredbe ovog člana imaju u vidu da se sa založenom stvari može raspolagati po pravilima o založi, što znači da komisionar ima pravo na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu, dok se te stvari nalaze kod njega ili kod nekog ko ih drži za njega , ili dok on ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima. Ako prodaje stvari radi namirenja potraživanja komisionara, mora se analogno postupiti na način kako to propisuju odredbe člana 981. ovog zakona, a naime, ako komitent ne namiri o dospelosti potraživanje nastalo iz ugovora u privredi, komisionar nije dužan obraćati se sudu, nego može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji, po isteku osam dana od upozorenja učinjenog komitentu. Naplatom založene stvari, prema stavu 2. ovog člana, iz vrednosti prodatih stvari komisionar može naplatiti pre ostalih komitentovih poverilaca svoja potraživanja po osnovu svih komisionih poslova sa komitentom, kao i po osnovu zajmova i predujmova datih komitentu, bez obzira da li su nastala u vezi sa tim stvarima, ili nekim drugim. Komisionar, prema stavu 3. ovog člana, ima pravo prvenstva i iz potraživanja koja je, izvršavajući nalog, stekao za račun komitenta. U pitanju je nalog o prodaji koji je komisionar izvršio za komitenta i u vezi te prodaje ostvario, odnosno naplatio sredstva koja komitent potražuje u vezi prodatih stvari.

ODNOSI SA TREĆIM LICIMA Komitentova prava na potraživanja iz posla sa trećim (čl. 787. ZOO) Kao što je ranije rečeno, kod komisionog posla značajno je da je komisionar uvek u pravnom odnosu s trećim licem, osim ako komisionar nije eedirao svoje potraživanje na komitenta. Naime, izvršavajući nalog komitenta, komisionar zaključuje ugovor sa trećim licem. U tom slučaju odnosi koji nastaju iz ugovora komisionara sa trećim licem vezuju se samo za ova lica a ne i komitenta, jer se potraživanja iz posla koje je izvršio komisionar smatraju njegovim potraživanjem a ne komitentova. Komitent može zahtevati ispunjenje potraživanja iz ugovora koji je komisionar zaključio sa trećim licem, odnosno može tražiti od trećeg lica ispunjenje potraživanja tek pošto mu ih komisionar ustupi. Naime, ako je komisionar eedirao svoje potraživanje koje ima prema trećem licu, a u vezi izvršenja komisionog posla, odredbe ovog člana imaju u vidu pravo komitenta da zahteva ispunjenje potraživanja od trećeg lica iz posla koji je komisionar zaključio sa tim licem za njegov račun. Odredbe stava 1. ovog člana imaju se shvatiti tako kako je napred navedeno, a naime, kada komisionar preduzima poslove za račun komitenta, on ih preuzima u svoje ime, tako da se sva prava i obaveze iz ugovora koje zaključi komisionar smatraju kao njegova. On odgovara kao dužnik, ali ostvaruje prava kao poverilac. Treća lica sa kojima je komisionar zaključio ugovor, bilo po kupovnom ili prodajnom nalogu, poznaju samo komisionara i sa njim raspravljaju sve odnose koji iz tih ugovora nastaju, sve dok ne prime obaveštenje komisionara daje svoja prava iz tih poslova preneo na svog komitenta. 985

U stvari, ako komisionar nije u potpunosti izvršio nalog komitenta, to predstavlja osnov u smislu odredaba ovog člana, da komitent traži od komisionara da mu ustupi dalje nastavljanje posla koja imaju za cilj da komitent naplati svoje potraživanje iz tako nezavršenog posla. U tom slučaju, ako je komisionar ustupio komitentu one poslove koje imaju za cilj potraživanje komitenta, ovaj ima sva prava komisionara prema trećim licima, tj. da od njih zahteva ispunjenje obaveze prema ugovorima koje je komisionar zaključio sa njima, uključujući i pravo vođenja sudskog spora. Stav 2. ovog člana ukazuje da sve ono stoje regulisano u vezi odnosa komitenta sa komsionarom i njegovim poveriocima, a komitent ostvario u pogledu svog potraživanja od trećih lica na osnovu prenetih mu prava od strane komisionara, da se od svog nastanka, dakle i onog što je završio komisionar, do okončanja, odnosno izvršenja posla nastavljenog radnjama komitenta, smatraju kao komitentova potraživanja. Drugo je pitanje kakva su prava komisionara iz tako izvršenog posla, odnosno ako je on za određeni posao, do ustupanja potraživanja komitentu iz posla koje je komisionar zaključio, uložio svoj trud, stručnost, sredstva i poslovni prostor, koje se raspravlja u smislu ugovora o komisionu, ili posebnom sporazumu komitenta i komisionara, ili pravu koje mu je priznato odredbama čl. 782. do čl. 784. ovog zakona.

Ograničenje prava komisionarovih poverilaca (čl. 788. ZOO) Odredbama ovog člana propisano je pravilo da poverioci komisionara ne mogu radi naplate svojih potraživanja, ni u slučaju njegovog stečaja, preduzeti mere izvršenja na pravima i stvarima koje je komisionar, izvršavajući nalog, stekao u svoje ime. Izuzetak je učinjen ako se radi o potraživanjima u vezi sa stizanjem tih prava i stvari. U prvom slučaju, u pitanju je primena pravila o izlučenju u postupku prinudne naplate nad sredstvima komitenta kao dužnika, i u slučaju stečaja, kada komitent kao poverilac ima pravo da traži izlučenje stvari kojima je raspolagao komisionar u vezi izvršenja ugovora o komisionu, a koje su popisana kao sredstva stečajne mase. Ta sredstva se prema odredbama stava 1. ovog člana ne mogu oduzeti, odnosno naplatiti od komitenta, ako se nalaze u njegovom posedu prilikom popisa u vezi postupkom prinudne naplate ili otvorenja stečaja nad njegovom imovinom. Da bi komitent ostvario prava iz stava 1. ovog ugovora, mora u posebnom postupku, po izlučnoj tužbi tražiti da sud utvrdi daje stvar koja je predmet popisa i prodaje njegova, odnosno komitentova stvar, data komisionaru po osnovu ugovora o komisionu, odnosno ako je u pitanju stečaj da u stečajnom postupku, stečajnom veću dokaže daje popisana roba komisionara u stvari njegova imovina po osnovu ugovora o komisionu, te da mu pripada pravo da se o toj imovini ne raspravlja u stečajnom postupku. U drugom slučaju, kada komitent može da ostvari pravo iz prvog dela odredaba ovog člana, navedeni izuzetak, isključuje to pravo komitenta, kada ne može da ostvari to pravo, jer se odnosi na slučaj kada komisionar kupuje robu komitenta ili mu prodaje svoju robu, a u smislu odredaba člana 782. ovog zakona, tj. kada se jedan prema drugom pojavljuju kao kupac, odnosno prodavač.

Stečaj komisionara (čl. 789. ZOO) Upravo je u komentaru prethodnog člana objašnjeno kada poverioci komisionara ne mogu naplatiti svoje potraživanje od komisionara u slučaju njegovog stečaja, ili preduzetim merama izvršenja prema njemu na pravima i stvarima koje je on, izvršavajući nalog stekao u svoje ima ali za račun komitenta. Odredbe ovog člana daju pravo komitentu da može zahtevati izlučenje is stečajne mase stvari koje je predao komisionaru radi prodaje za njegov račun, kao i stvari koje je komisionar nabavio za njegov račun. Suština izlučenje predstavlja pravo komitenta, kao poverioca, da na osnovu ovlašćenja koja ima u smislu odredaba ovog zakona o komisionu na izlučenje pojedinih stvari, a koja nisu stvari komisionara. Ako stečajno veće ne prihvati predlog komitenta, ovaj ima pravo, pošto bude upućen na parnicu, ali i bez toga, da podnese izlučnu tužbu i kad je predmet izvršenja potraživanje i kada se njegovo pravo ospori u stečajnom postupku. Komitent po svojoj tužbi u parničnom postupku traži ili da se izvršenje proglasi nedopuštenim na određenom predmetu koji njemu pripada po osnovu odnosa iz komisionog posla, ili da se određeni predmet, odnosno pravo koje mu pripada iz odnosa sa komisionarom, kome je to predao radi izvršenja određenog komisionog posla, izuzme iz stečajne mase i njemu preda. Ako je komisionar nekom trećim licu predao stvari koje su predmet komisionog ugovora, to liceje dužno da komitentu isplati njihovu cenu, odnosno još neisplaćeni deo. To se provodi u slučaju otvaranja stečajnog postupka prema komisionaru, kada treće lice ne prijavi potraživanje koje bi komisionar imao prema njemu da stečajni postupak nije otvoren. U tom slučaji komitent izlučnom tužbom protivu trećeg lica traži da se utvrdi daje od komisionara primio njegovu, komitentovu stvar, a nije je isplatio komisionaru do vremena dospelosti za plaćanje. Propašću stvari, komitent gubi izlučno pravo, pa svoje potraživanje može ostvariti iz stečajne mase pod istim uslovima kao i drugi poverioci. Ako bi., pak, stvar propala u vezi prinudne naplate, tj. ako bi zahtev trećeg lica bio da se stvar zapleni i prinudno proda, komitent bi imao pravo na naknadu štete od komisionara, jer ne bi mogao da traži da se izluči iz zaplene i prodaje stvar koja više ne postoji. 986

UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU Pojam (čl. 790. ZOO) Ugovor o trgovinskom zastupanju je takav ugovor kojim se zastupnik obavezuje da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem i da u tom smislu posreduje između njih i nalogodavca, kao i da po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licima, u ime i za račun nalogodavca, a nalogodavac se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu. U stvari, ugovorom o trgovinskom zastupanju trgovinski zastupnik, odnosno trgovinski agent, obavezuje se da u poslovnom prometu robe zastupa nalogodavca. Sa svoje strane nalogodavac se obavezuje da zastupniku plati ugovorenu naknadu. Trgovinski zastupnik zaključuje ugovore u ime i za račun svoga nalogodavca i uvek istupa u ime i za njegov račun. Stranke mogu zaključiti ugovor po kome nalogodavac ovlašćuje trgovinskog zastupnika da zaključi u njegovo ime i za njegov račun jedan ili više ugovora, a ugovorom mogu zasnovati duži poslovni odnos po kome je trgovinski zastupnik ovlašćen da zaključi neodređen broj ugovora, odnosno da pruži niz trgovinskih usluga. Trgovinskom zastupniku uvek pripada pravo da zahteva naknadu za svoj rad iako tu naknadu stranke ne ugovore. Ako naknada nije ugovorena njena visina će se odrediti prema uobičajenoj naknadi za obavljanje tog posla. Zastupanje može postojati i u unutrašnjem i u spoljašnjem prometu. Trgovinski zastupnik može se ugovorom obavezati da drži konsignaciono skladište. Po obavljenom poslu sastavlja se obračun između zastupnika i nalogodavca, jer sve potrebne isplate zastupnik vrši u ime i za račun nalogodavca. Zastupnik ima pravo da zahteva naknadu svih troškova i proviziju. Ako se jedno pravno lice trgovinskim zastupanjem bavi kao osnovnom privrednom delatnošću, smatra se daje zaključen ugovor o zastupanju kada primi nalog nalogodavca da obavi u njegovo ime i za njegov račun određeni posao, ako odmah po prijemu naloga ne obavesti izdavaoca naloga da ga ne prihvata. U slučaju kada trgovinski zastupnik primi od svog nalogodavca određena uputstva o načinu izvršenja posla, a ne samo fakultativno ili demonstrativno uputstvo, onda ne srne odustati od dobivenog uputstva ni u slučaju ako bi po njegovom nahođenju izvesno odstupanje od primljenih uputstava moglo biti za nalogodavca bez posebne koristi. Kod ugovornih odnosa koji spadaju pod pojam zastupništva, nalogodavac nije ovlašćen da tužbom ostvaruje realno izvršenje ovako ugovorenih činidbi, već može samo da ostvari zahtev za naknadu štete ukoliko je štetu pretrpeo od zastupnika koji se ugovorom obavezao na tu činidbu. Zastupnik odgovara za štetu ako pri obavljanju poverenog mu posla nije postupao sa pažnjom koja se u poslovnom prometu zahteva i bio bi odgovoran za štetu, na primer, ako bi usled nedovoljne pažnje prodao robu kupcu koji je insolventan. Iz ovlašćenja da u ime nalogodavca reguliše sa trećim licem pitanje glavnog duga proizilazi i ovlašćenje zastupnika da u vezi tog potraživanja reguliše i pitanje sporednih potraživanja. Ugovor o trgovinskom zastupanju je dvostrani i teretni ugovor, što znači da iz takvog ugovora proizlaze prava i obaveze i za zastupnika i za nalogodavca. Pravna sigurnost je veća, ako se pismenim ugovorom tačno utvrde prava i obaveze stranaka, naročito u pogledu obima delovanja zastupnika i njegovog prava na naknadu za izvršeni posao. Obaveze zastupnika su: - da se stara o interesima nalogodavca, - da u svim poslovima koje preduzima postupa sa pažnjom dobrog privrednika. - da se pridržava uputstava koje mu je dao nalogodavac, - da nalogodavcu daje sva potrebna obaveštenja o tržišnoj situaciji, naročito ona koja su od značaja za svaki pojedini posao, - da čuva poslovne tajne svog nalogodavca pri zaključivanju poslova i to do njihovog potpunog okončanja, - da po prestanku ugovora vrati nalogodavcu sve stvari koje mu je ovaj dao na upotrebu. Zastupnik je odgovoran, ako iskoristi ili drugom otkrije poslovnu tajnu svog nalogodavca, čak i posle prestanka ugovora o zastupanju. Ako je zastupnik posebno pismeno jamčio za čije je zaključenje posredovao ili koje je po ovlašćenju on zaključio, ima pravo i na posebnu naknadu (delkredere provizija), ali u tom slučaju on ima i posebnu odgovornost prema nalogodavcu za ispunjenje obaveza iz tako zaključenih ugovora. 987

Obaveze nalogodavca su: - da zastupniku stavi na raspolaganje određeni materijal ili dokumentaciju, ako je to kod zaključenja ugo vora potrebno, - da bez odlaganja obavesti zastupnika, ako ne prihvati ili odbaci zaključenje ugovora pripremljenog od strane zastupnika, - da zastupniku isplati naknadu za ugovore zaključene njegovim posredovanjem, kao i za ugovore koje je sam po ovlašćenju zaključio, - da zastupniku isplati naknadu posebnih troškova koje je ovaj učinio u korist nalogodavca ili po njego vom nalogu. Pri svemu ovome treba naglasiti da zastupnik ima pravo na naknadu ne samo kad ugovor bude izvršen, već i onda kad ugovor ostane neizvršen ako do toga dođe iz uzroka koji su na strani nalogodavca. Ugovor o trgovinskom zastupanju se može zaključiti kako na određeno tako i na neodređeno vreme. Ako je ugovor zaključen na neodređeno vreme, svaka strana može raskinuti ugovor krajem svakog kalendarskog tromesečja, s tim što otkaz mora biti saopšten drugoj strani najmanje mesec dana pre isteka kalendarskog tromesečja, a ako je ugovor trajao najmanje tri godine otkazni rok iznosi dva meseca pre isteka kalendarskog tromesečja. Izuzetno, ako postoje ozbiljni uzroci, ugovor se može raskinuti bez otkaznog roka.

Sudske prakse Ugovor o zastupništvu je teretni ugovor i zastupniku pripada pravo na naknadu za njegov rad i u slučaju kada stranke nisu postigle sporazum o visini provizije. ,,S obzirom na tvrđenje tuženog da se radi o malom obimu posla koji je za njega izvršio tužilac, prvostepeni sud je bio dužan da utvrdi stvarni obim poslova koje je tužilac obavio po ovlašćenju tuženog, pa da zatim visinu provizije utvrdi prema uloženom trudu i stepenu stručnog zalaganja tužioca. Prvostepeni sud će, dakle, izvesti sve potrebne dokaze radi utvrđivanja obima poslova koje je tužilac izvršio za tuženog u realizaciji ugovora o zastupništvu. Ako bi se na izloženi način visina iznosa provizije mogla utvrditi samo sa nesrazmernim troškovima, ukazuje se na mogućnost odlučivanja suda po slobodnoj oceni u smislu odgovarajućih odredaba Zakona o parničnom postupku" (prema rešenju ranijeg Vrhovnog privrednog suda, SI. 255/73); Postupanje zastupnika po nalogu vlastodavca Kada vlastodavac ne izda imperativni nalog, zastupnik je dužan da u izvršenju naloga postupa sa pažnjom dobrog privrednika i da se pridržava pravila struke. Prema obrazloženju Nije sporno među strankama daje tuženi bio tužiočev zastupnik. Osnov odgovornosti tuženog tužilac nalazi u tome što tvrdi daje tuženi prekoračio dati nalog i što je propustio da naplati ček kupca koji je ovaj dao kao pokriće za primljenu robu. Za pravilnu odluku je, u prvom redu, značajno da se utvrdi kakva je sadržina naloga koji je tužilac dao tuženom. U realizaciji posla došlo je do izvesnih smetnji, delom zbog toga što je tužilac, ne čekajući odgovor tuženog, isporučio drugi kvalitet robe od onog koji je tužilac tražio, a delom zbog situacije na tržištu. Rešenje ovih smetnji, odnosno realizaciju posla tužilac je prepustio tuženom. Nalog, koji je u ovom pravcu tužilac dao tuženom, sadržan je u pismu iz koga se vidi da tužilac rešenje naplate računa od kupca prepušta tuženom, s tim da on nađe najpovoljnije i najprihvatljivije rešenje. Jasno je da se u ovom slučaju ne radi o imperativnom nalogu, već daje tuženi mogao zavisno od objektivnih okolnosti tražiti po svojoj oceni najpovoljnije rešenje, pri čemu je, naravno, vezan pravilima struke i dužnosti da postupa sa pažnjom dobrog privrednika. Iz ovoga sada nastaje drugo pitanje: da lije tuženi povredio dati nalog što robna dokumenta nije predao kupcu, te da li je protivno svojoj dužnosti propustio da naplati ček kupca dat radi pokrića. Kako je istaknuto, tužilac nije dao imperativni nalog. Prema tome, ocena o tome da li će robna dokumenta predati kupcu i kada zavisila je od tuženog. Da lije on propustio da naplati ček dat radi pokrića, odnosno da lije tuženi radio protivno svojoj dužnosti da postupa sa pažnjom dobrog privrednika zavisi od konkretnih okolnosti pod kojima se posao odvijao. Iz utvrđenog činjeničnog stanja se vidi daje tužilac, mada je u ponudi kupca tražena isporuka robe određenog kvaliteta, telegramom obavestio tuženog da ne može isporučiti robu tog kvaliteta, te daje uprkos obaveštenju tuženog da takva roba ne odgovara, isporučio robu. Kupac je zbog toga, kao i zbog oštećenja robe, reklamirao robu pa je tuženi reklamaciju dostavio tužiocu. Tužilac je pismom odgovorio na reklamaciju i dao nalog za njeno rešenje, ali kupac takvo rešenje nije prihvatio. Tužilac sa svoje strane dalje nije ništa preduzimao da se reklamacija resi. Ove činjenice ukazuju na to da se ovaj posao od početka odvijao neuredno, što se mora pripisati na teret tužioca. U svetlu ovih činjenica, ceneći postupke tuženog, drugostepeni sud nalazi daje on u svemu postupao sa dužnom pažnjom, upravo onako kako je u datim okolnostima bilo najcelishodnije. Valja istaći i to daje tuženi, 988

pre predaje robnih dokumenata kod kupčeve banke proverio njegovu sigurnost, a osim toga plaćanje obezbedio čekom izdatim od strane kupca. Ceneći ovaj postupak tuženog, drugostepeni sud je imao u vidu i to da nalog nije imperativan, već daje tuženom prepušten izbor najpovoljnijeg rešenja, te daje, prema tome, on bio ograničen samo dužnošću da postupa sa pažnjom dobrog privrednika i po pravilima struke. Tužilac sa svoje strane ne navodi u čemu bi eventualno postupak tuženog bio suprotan tako određenim granicama naloga, odnosno ne daje nikakvu alternativu tuženikovom postupku, koja bi, sa jedne strane, bila povoljnija u konkretnoj situaciji, a sa druge strane ukazivala na to daje tuženi po objektivnoj oceni morao postupati drugačije nego što jeste. U postupku je utvrđeno daje ona količina robe koja je reklamirana ostala nenaplaćena. Tužilac smatra daje tuženi bio dužan da, bez obzira na reklamaciju, naplati kupčev ček koji se nalazio kod njega. Ovo stanovište se ne može prihvatiti. U ovom slučaju bitno je daje kupac robu reklamirao, da tužilac sa svoje strane nije preduzeo sve što je bilo potrebno da se reklamacija resi i na taj način omogući naplata. Imajući u vidu ove činjenice drugostepeni sud nalazi da tuženi nije mogao naplatiti uz pomoć čeka cenu reklamirane robe, jer bi takav njegov postupak bio svakako protivan poslovnom moralu i poslovnim običajima, a naneo bi štetu i njegovom poslovnom ugledu, o čemu je svakako morao voditi računa (prema odluci VPS, SI 1328/68).

Primer ugovora o trgovinskom zastupanju UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU zaključen dana______________godine, u______________, između______ koga zastupa__________________________(u daljem tekstu: nalogodavac) i koga zastupa________________________(u daljem tekstu: zastupnik). Nalogodavac i zastupnik sporazumeli su se o sledećem: 1. Nalogodavac poverava zastupniku pravo prodaje svoje robe i to: 2. Zastupnik može prodavati robu iz prethodne tačke samo u ime i za račun nalogodavca i po nje govim uputstvima. 3. Cena robe se utvrđuje prema cenovniku koji se prilaže ovom ugovoru, a u slučaju izmene cenovnika nalogodavac se obavezuje da izmenjeni cenovnik blagovremeno dostavi zastupniku (ili: prema trži šnoj ceni koja bude važila na dan prodaje u----------------------------, franko___________________. 4. Isporuka robe vrši se sukcesivno u toku_______________________________________ (deset dana, mesec dana, itd. ). 5. Prijem isporuke i utvrđivanje kvaliteta robe vršiće se na utovarnoj stanici. 6. Plaćanje se vrši na žiro-račun nalogodavca broj______________________kod NBJ u-----------------, u roku od______dana po prijemu fakture. 7. Zastupnik se obavezuje da odmah obavesti nalogodavca o svakom zaključenom ugovoru. 8. Zastupnik je dužan da se stara o interesima nalogodavca i u svim poslovima prodaje dužan je da postupa kao dobar privrednik. 9. Zastupnik je dužan da čuva poslovne tajne nalogodavca za koje je doznao u vezi sa poverenim poslom. 10. Nalogodavac je dužan da zastupniku odmah po zaključenju ovog ugovora preda odgovarajuće prospekte za robu koja je predmet zastupanja. 11. Nalogodavac je dužan da zastupniku isplati naknadu za ugovore koje je zaključio, i to______% od vrednosti prodate robe (neto, bruto). 12. Nalogodavac je dužan da zastupniku plati i troškove koje je ovaj učinio u korist nalogodavca ili po njegovom nalogu. 13. Ovaj ugovor stranke zaključuju za vreme do___________godine, a može se otkazati i pre isteka ovog roka, s tim da otkazni rok traje najmanje mesec dana. 14.------------------------------------------------------------------(ostali uslovi) 15. Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odredbe o trgovinskom zastupanju iz Zakona o obligacionim odnosima. 16. Za slučaj spora nadležan je__________________sud u------------------------. 17. Ovaj ugovor je sastavljen u____primerka, od koji svaka stranka zadržava po_____primerka. Nalogodavac, (ovlašćeno lice)

Zastupnik, (ovlašćeno lice) 989

Primer zaključnice u vezi sa ugovorom o trgovinskom zastupanju (Firma prodavca-zastupnika) (mesto i datum) ZAKLJUČNICA br.

, kao zastupnik Prodavač: (mesto i datum) — kao zastupnik Kupac: _________________________ Uputno mesto: Telefon: Kupac potvrđuje da je danas kupio, a prodavač da je prodao niže navedenu robu, pod uslovima iz ove za ključnice. Red broj

Broj artikla

Naziv robe

Jed. mera

Koli čina

Cena

itd.

-

IZNOS dinara

UKUPNO DIN.

Način otpreme: Rok otpreme: _ Kvalitet: Način plaćanja: Rok plaćanja: _ Ostali uslovi: U slučaju spora nadležan je

sud u

Kupac, (ovlašćeno lice)

Prodavač — kao zastupnik, (ovlašćeno lice)

Primer tužbe iz ugovora o trgovinskom zastupanju TRGOVINSKI U TUŽILAC: Preduzeće TUŽENI: Preduzeće

iz

TUŽBA pravo na naknadu iz ugovora o trgovinskom zastupanju, vrednost _______________dinara. Tužilac i tuženi su godine zaključili ugovor o trgovinskom zastupanju, po kome se tužilac obavezao da za tuženog izvrši zastupničke usluge u svrhu obezbedenja kredita za kreditiranje od ređene izgradnje. DOKAZ: ugovor od

-

godine.

Iz dosadašnjeg poslovanja stranaka, a u vezi realizacije navedenog ugovora, proizilazi da je tuženi pismeno ovlastio tužioca da u ime i za račun tuženog stupi u pregovore sa poslovnim bankama za obezbeđenje kredita za kreditiranje izvoza objekta, s tim da će se o plaćanju provizije za ovaj posao stranke na knadno sporazumeti - razmenom pisama. Tužilac je obavio određene poslove za tuženog, što proizilazi, između ostalog, i iz tuženikovog pisma

-

upućenog tužiocu ______________godine, u kome tuženi navodi da priznaje da ga je tužilaca doveo u vezu sa bankom kreditorom, i da je tužilac imao izvesne troškove oko toga, ali da su oni minorni. 990

DOKAZ: pismo tuženog od______________godine. Imajući u vidu da pravo na proviziju po osnovu ugovora o trgovinskom zastupanju pripada zastup niku, a s obzirom da je tužilac na osnovu svoje aktivnosti doveo do toga da dođe do zaključenja ugovora između njegovog komitenta - tuženog i trećeg lica - banke, tužilac ima pravo da od tuženog traži da mu ovaj isplati nagradu u visini - a na osnovu okolnosti stvarno obavljenog posla od strane tužioca u postupa nju po ovlašćenju tuženog - u iznosi________________dinara. DOKAZ: eventualno veštačenje. S obzirom na izneto, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku, i izvedenim dokazima donese PRESUDU Obavezuje se tuženo preduzeće _______________, iz ______________, da tužiocu __________, iz _________________, isplati iznos od__________dinara, na ime nagrade po osnovu učinka iz ugovora o trgovinskom zastupanju, sa zateznom kamatom od______________do dana isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od 8 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Za tužioca - direktor,

Forma (čl. 791. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravilo da ugovor o zastupanju mora biti zaključen u pismo formi. Sadržina pismenog teksta ugovora obavezuje nalogodavca i zastupnika, koji su takav ugovor potpisali. Prema tome, ugovor o trgovinskom zastupanju se smatra zaključenim kad ga navedene stranke potpišu. Nalogodavac i zastupnik najčešće zaključuju ugovor o trgovinskom zastupanju u obliku tzv. zaključnice, ili posebnim ugovorom. Inače, ugovor u pismenom obliku se može zaključiti u pismenom obliku između navedenih stranaka i razmenom pisama, ukoliko ta pisma sadrže elemente ugovora o trgovinskom zastupanju. U praksi se postavlja pitanje koji tekst obavezuje stranke, odnosno da li onaj koji se nalazi kod nalogodavca ili onaj koji se nalaza"i kod trgovinskog zastupnika, ako su na nekom navedene odredbe koji drugi primerak teksta ugovora ne sadrži. U vezi sa tim, postavlja se i pitanje da li stranke obavezuju one odredbe koje nisu ispravljane, odnosno dopunjene, te da li ima uticaja tekst koji je napisan iznad potpisa stranaka ili ispod njihovog potpisa. Prema prihvaćenoj sudskoj praksi, klauzule koje se nalaze sa strane, van teksta ugovora, smatraju se sastavnim delom ugovora, ako su dovoljno uočljive i nalaze se iznad potpisa, uz pretpostavku, koja se mora dokazati, daje taj dodatak unet voljom stranaka i daje unet pre potpisivanja. Za takve ugovore odredbe ovog člana propisuju sankciju kroz opšte odredbe o formi ugovora, tj. da su bez pravnog dejstva, odnosno da se kao takvi ne mogu smatrati punovažnim. Čak i u slučajevima kada se u ugovorima u propisanoj formi neodređeno, nejasno ili nepotpuno navode samo neki nebitni odnosi stranaka, a nije ispoštovan cilj tog propisa, odnosno sporazume, ugovor se smatra pravno nevaljalim, posebno ako se u propisima, odnosno sporazumu stranaka o zaključenju takvog ugovora, navodi ta obaveza koja je jasna i precizna. To je jasno rečeno u odredbama člana 70. ovog zakona, po kojima ugovor koji nije zaključen u pismenoj formi nema pravno dejstvo, ukoliko iz cilja propisa kojima je određena forma ne proizilazi što drugo. Zaključivanje ugovora u ime nalogodavca (čl. 792. ZOO) Kao što se iz navedenog člana vidi, kod ove vrste ovlašćenja postoje propisane granice ovlašćenja za zastupanje, utvrđena, dakle, zakonom ili opštim aktom pravnog lica, dok se kod druge vrste ovlašćenja ono zasniva na izjavljenoj volji zastupanog, ali i u tom slučaju, prema sadržini ovog člana, kada je u pitanju ugovora u ime i za račun nalogodavca, određeni poslovi se mogu obaviti u obliku jednog od dva navedena ovlašćenja. Oba navedena oblika zastupanja ukazuju daje obim ovlašćenja određen, te da zastupnik može preduzimati samo one pravne poslove koji se odnose na to određenje. Inače, ovlašćenje može biti posebno ili generalno. Generalnim ovlašćenje ovlašćuje se jedno lice, zastupnik, da u celini i potpuno zastupa određene pravne interese nalogodavca, i to samo za poslove koji su predmet redovnog poslovanja tog lica. Takvo lice može zastupati nalogodavca u neograničenom broju ugovora, odnosno drugih pravnih poslova, a to opšte ovlašćenje se može odnositi ili samo na zaključenje neograničenog broja ugovora, ili na samo neograničeni broj drugih pravnih poslova. U svakom slučaju, svi ti ugovori i pravni poslovi se moraju odnositi na poslove koje redovno obavlja nalogodavac. 991

Posebnim, odnosno specijalnim ovlašćenjem sužavaju se prava zastupnika samo na zaključenje jednog ili više određenih ugovora, sa jednim ili više poslovnih partnera. Tako, na primer, može se dati ovlašćenje jednom licu da za račun njegovog nalogodavca zaključi jedan ili više ugovora u pogledu određene stvari, sirovine ili robe, u određenoj količini i u određenom vremenskom periodu.

Sudska praksa Savesnost zastupnika ceni se prema sadržini naloga po kome postupa Kada zastupnik primi nalog za prodaju robe, bez ograničenja rokova isporuke, savesno postupa ako ugovori promptnu isporuku. Prema obrazloženju Tužilac je naveo daje krivicom tuženog oštećen za utužen iznos, zato stoje tuženi, kao njegov punomoćnik, u ime i za račun tužioca zaključio ugovor o kupovini i prodaji autoguma sa kupcem a sa nepovoljnim rokovima isporuke, koje tužilac nije mogao održati, te je u sporu sa tim kupcem osuđen da mu naknadi štetu zbog neisporuke autoguma u ugovorenom roku. Tuženi je osporio tužbeni zahtev. Istakao je daje u spornom poslu istupao samo kao posrednik i daje sporni ugovor zaključio neposredno tužilac i njegov kupac. Stoga, po njegovom stanovištu, nema do njega krivice, niti može odgovarati za štetu koju je navodno pretrpeo tužilac. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Ispitujući pobijanu presudu, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud, na osnovu provedenih dokaza i njihove ocene, pravilno odbio tužbeni zahtev, jer tužilac ni u toku spora, ni u žalbi nije dokazao daje oštećen za utuženi iznos krivicom tuženog. Naime, čak kada bi stajala tvrdnja tužioca daje tuženi istupao kao zastupnik tužioca u navedenoj kupoprodaji autoguma pod uslovima iz mešetarskih listova, tužilac nije ničim dokazao da je tuženi prekoračio ovlašćenja koja mu je u vezi sa rokovima isporuke navodno dao tužilac, imajući u vidu daje tužilac u tužbi i u toku spora sam priznao daje tuženom dao načelnu saglasnost za zaključenje ovih poslova, tj. poslova iz kupoprodaje autoguma. U ovoj načelnoj saglasnosti da tuženi može prodati u ime i za račun tužioca autogume, nije bilo posebnog naloga u pogledu dužine roka isporuke. Prema tome, i kada bi se uzelo kao dokazano daje on neposredno u ime i za račun tužioca zaključio ugovore, ne može se uzeti dokazanim tvrđenje tužioca daje tuženi prekoračio ovlašćenje (nalog) koje mu je tužilac dao u pogledu dužine roka isporuke, jer nalog tužioca, da tuženi mora voditi računa kod zaključenja konkretnog kupoprodajnog ugovora o dužini roka isporuke, nije ništa sadržao o tome. Tužilac to tek u žalbi ističe, ali ne podnosi nikakve dokaze kojima bi se to ograničenje u nalogu dokazalo. Zbog toga, po stanovištu drugostepenog suda, tuženi koji ima saglasnost tužioca, da proda njegovu robu, a koji ne sadrži nikakvo ograničenje u pogledu dužine isporuke, postupa sasvim pravilno i savesno ako kod zaključenja ugovora o kupoprodaji ugovara prodaju sa promptnom isporukom. Prema tome, ako tužilac kao prodavač nije imao na lageru robu koju prodaje, onda je bio dužan da upozori tuženog da ne dolaze u obzir kratki rokovi isporuke, ili da mu u vezi sa ovim određeno označi rokove u kojima može isporučiti robu. Tužilac nije tako postupio, kada je tuženom dao'načelnu saglasnost da za njegov račun i u njegovo ime proda gume, te je sam kriv za štetu koju je pretrpeo. Sve ovo, razume se pod pretpostavkom da se ovde ne radi o posredovanju, već o zaključenju ugovora na osnovu datog ovlašćenja (prema odluci VPS, SI. 2631/69).

Primanje ispunjenja (čl. 793. ZOO) Zastupnik može, kako je to odredbama prethodnih članova regulisano, da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem i da u tom smislu posreduje između njih i nalogodavca, kao i da po dobijenom ovlašćenju zaključuje određene ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca. Iz navedene, može se reći, definicije trgovinskog zastupanja, zastupnik ne može obavljati sve poslove koje inače obavlja njegov nalogodavac u vršenju svoje registrovanje delatnosti. Zastupnik može da obavlja samo one poslove koje nalogodavac i on ugovore posebnim ugovorom. Taj ugovor se može odnositi samo za poslove dovođenja u vezu trećih lica sa njegovim nalogodavcem u cilju zaključenja ugovora, ali i samo za poslove zaključenja ugovora u vezi delatnosti koje obavlja njenog nalogodavac. Međutim, zastupnik ne može da zahteva ni da primi ispunjenje potraživanja svog nalogodavca, ako za to nije posebno ovlašćen. Sadržina ovog člana posebno naglašava zabranu primanja ispunjenja potraživanja svog nalogodavca, mada zastupnik ne može vršiti ni druge poslove iz delatnosti nalogodavca ako od ovoga za to nije posebno ovlašćen. 992

Treće lice koje ima obavezu plaćanja kakvog duga nalogodavcu, nije ovlašćeno da ispuni obavezu davanjem duga zastupniku, ako ovaj za to nije posebno ovlašćen. Ako to i učini, odgovoran je za štetu nalogodavcu, osim ako nalogodavac posebno ne odobri takvu radnju svog zastupnika. Pored toga, bio bi odgovoran i sam zastupnik ne samo za štetu koju je kao neovlašćeni zastupnik primio ispunjenje potraživanja nalogodavca, već i po osnovu druge odgovornosti.

Izjave zastupniku za nalogodavca (cl. 794. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu ovlašćenja zastupnika u vezi ugovora koji je zaključio sa trećim licem, u ime i za račun nalogodavca. S obzirom daje zastupnik zaključio ugovor sa trećim licem na osnovu posebnog ovlašćenja dobijenog od nalogodavca, on u vezi tog ugovora ima pravo da čini zastupničke izjave koje se tiču nedostataka predmeta ugovora, kao i druge izjave u vezi sa tim ugovorom, u cilju očuvanja ili vršenja iz ugovora. Zastupnička izjava je izjava koju bi inače dao nalogodavac kao kupac, ako bi postojali nedostaci na kupljenoj robi. Zastupnik koji je u ime i za račun nalogodavca kupio neku robu, ima pravo da primljenu robu na uobičajeni način pregleda ili daje da na pregled nekoj stručnoj instituciji, te da o vidljivim nedostacima obavesti prodavca u određenom roku, odnosno bez odlaganja, inače gubi pravo koje nalogodavcu po tom osnovu pripada. Zastupnik ima pravo da od prodavca traži da ukloni nedostatke ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka. On ne može da traži sniženje cene robe sa nedostatkom, ako za to nema posebno ovlašćenje nalogodavca, ali može da traži raskid ugovora ako je prethodno ostavio prodavcu naknadni primereni rok za izvršenje ugovora, ili je stekao uverenja da prodavač neće moći da otkloni uočeni nedostatak na robi. U stvari, zastupnik povodom ugovora koji je on po ovlašćenju nalogodavca zaključio, bilo da se radi o prodaji, kupovini ili vršenja kakve usluge, uvek ima pravo da čini izjave trećem licu sa kojim je bio u ugovornom odnosu, a u vezi nedostataka predmeta ugovora, kao i druge izjave u vezi sa tim ugovorom, analognom primenom odredaba o odgovornosti za materijalne nedostatke (čl. 478 i dr. ovog zakona).

Izjave u ime nalogodavca (cl. 795. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu pravo zastupnika, da u vezi pravnih poslova koje obavlja, odnosno preduzima njegov nalogodavac, štiti prava, odnosno čini potrebne izjave njegovom saugovoraču. S obzirom da ga odredbe ovog člana nazivaju zastupnikom, znači da zastupnik ta prava čini u korist svog nalogodavca na osnovu ugovora, dakle bez obzira da lij e zastupnik zaključio ugovor sa trećim licem u ime i za račun svog nalogodavca, već uvek i ako je zastupnik angažovan za vršenje dugoročnog posla u korist svog nalogodavca, a naime da povezuje svog nalogodavca sa trećim licima u cilju zaključenja ugovora. Vršeći prava u smislu odredaba ovog člana, zastupnik ne može da vrši i one poslove koji stvaraju neke obaveze za nalogodavca, ili čine neke pogodnosti za treća lica koja su u nekom ugovornom odnosu sa nalogodavcem. Tako, na primer, on ne može da daje naloge prevozniku koji bi bili suprotno onim nalozima koje ih je dao nalogodavac, ali može stavljati primedbe prevozniku zbog pogrešnog manipulisanja robom koju prevozi, i t. d. Ovde treba ukazati da postoje specijalizovane organizacije, odnosno preduzeća koja se bave zastupničkim poslovima. Ta preduzeća su u stalnoj vezi sa svojim nalogodavcem, sa kojim imaju poseban ugovor o vršenju zastupničkih poslova. Oni prate čitavu oblast iz delatnosti nalogodavca i u vezi sa tim, a na osnovu ugovora, čine izjave u korist nalogodavca, odnosno preduzimaju mere koje doprinose interesima nalogodavca. Iz takvih radnji zastupnici ne mogu davati posebne olakšice trećim licima sa kojima je nalogodavac u ugovornom odnosu, čak ako i pomaže svom nalogodavcu u realizaciji posla koji treba da se zaključi ili je zaključen i izvršava se.

Mere obezbeđenja (čl. 796. ZOO) Odredbe ovog člana ne ukazuju koje su to mere obezbeđenja koje u cilju zaštite interesa nalogodavca zastupnik može da zahteva. Izraz "može" ne znači da mora, ali je po pravilima struke zastupnika to dužnost ako je u nekom dugoročnom poslovnom odnosu sa nalogodavce. Mere obezbeđenja koje bi zastupnik mogao zahtevati odnose se u vezi poslova zaključenih generalnim ugovorom, kada u nekoj fazi poslovanja nalogodavca treba da se uključi i zastupnik, koji prati izvršenje ugovora, ili sprovođenje neke pravne radnje, te u vezi sa tim može da zahteva od trećeg lica da svoje obaveze prema nalogodavcu preduzme u skladu sa zaključenim ugovorom. Da bi zastupnik mogao da preduzima mere obezbeđenja u korist svog nalogodavca, on mora biti upoznat sa poslom koji je njegov nalogodavac zaključio sa trećim licem, a i treće lice mora da zna, ili treba da zna, daje zastupnik ovlašćen da preduzima potrebne mere obezbeđenja. 993

Za neke poslove, a u okviru generalnog ovlašćenja za zastupanje, nalogodavac može dati posebna uputstva zastupniku u vezi onih poslova koje zastupnik može da obavi, izvršavajući funkciju zaštite interesa nalogodavca. Imajući to u vidu, a naime da odredbe ovog člana ne predviđaju izvršenje poslova zaštite interesa nalogodavca kao obavezu, postupanje zastupnika u ovom slučaju smatra se kao punomoćje na osnovu zaključenog ugovora o generalnom zastupanju. Suprotno sadržini ovog člana, koji ne obavezuje zastupnika da preduzima potrebne mere obezbeđenja, odredbe narednog člana propisuju obaveze zastupnika, te i iz tih odredaba može proisteći pravo zastupnika da može da preduzima potrebne mere obezbeđenja.

OBAVEZE ZASTUPNIKA Staranje o interesima nalogodavca (cl. 797. ZOO) Dok je u odredbama prethodnog člana postupanje zastupnika shvaćeno kao neka vrsta punomoćja, odredbe ovog člana određuju dužnosti zastupnika da se brine o interesima nalogodavca, i to: a) da se stara o interesima nalogodavca, b) da u svim poslovima koje preduzima postupa sa pažnjom dobrog privrednika, v) da se drži uputstava koje mu je dao nalogodavac, g) da daje nalogodavcu sva potrebna obaveštenja o tržišnoj situaciji, naročito ona koja su od značaja za svaki pojedini posao. Staranje o interesima nalogodavca je osnovna funkcija zastupnika. Ono se odnose na sve poslove nalogodavca u kojima može da učestvuje zastupnik, bilo po posebnom ili generalnom punomoćju, a vrsta poslova koje bi zastupnik mogao da obavlja u tom smislu, odnosno "da se stara o interesima nalogodavca", vezana su za delatnosti koje može da obavlja kao trgovinski zastupnik. On može da preporučuje nalogodavcu najbolja rešenja za ostvarivanje njegovih interesa, kao na primer, da izabere najboljeg prevoznika, najboljeg špeditera, skladištara i si. Pri svemu tome zastupnik treba da u svim poslovima koje preduzima za nalogodavca postupa sa pažnjom dobrog privrednika, što znači da najsavesnije preduzima mere i obavlja poslove za obezbeđenje interesa nalogodavca, jer njegova pažnja dobrog privrednika podrazumeva pažnju pri poslovanju u interesu nalogodavca, da uredno i savesno ispunjavaju preuzete obaveze iz ugovora o zastupanju nalogodavca. Za ostvarenje ovog načela pretpostavka je da postoji dobra organizacija poslovanja, dobra tehnologija, dobra stručnost lica koja obavljaju delatnost zastupanja, međusobno poverenje i saradnja partnera u pravnom poslu. "Pažnja", pak, posebno podrazumeva opreznost pri postupanju, koja je uobičajena u poslovnom prometu. I u ovom slučaju nekada se zahteva i "posebna pažnja", iz čega proizilazi princip "profesionalne odgovornosti". U praksi ima i drugih slučajeva, kada zastupnik ne mora po svaku cenu da izvrši neku radnju za nalogodavca, koja je protivna poslovnom moralu i običajima, odnosno da mu se pripiše da nije postupao sa stanovišta načela dobrog privrednika, te da mu se u vezi nekog izvršenog posla pripiše nepažnja dobrog privrednika. U jednom slučaju o kome je rešavao sud, nalogodavac je tužio svog zastupnika i od njega tražio naknadu štete, jer je prekoračio dati nalog predajući robna dokumenta kupcu, a zatim i što nije naplatio ček koji je kupac dao, odnosno daje propustio da taj ček naplati u korist nalogodavca, te da nije nastupao kao dobar privrednik. Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su utvrdili daje nalogodavac, protivno ponudi kupca o kupovine robe određenog kvaliteta, ovome isporučio robu drugog kvaliteta, nastaje kupac reagovao, odnosno reklamirao, zbog čega zastupnik nije naplatio ček dobijen od kupca, čekajući da o reklamaciji kupca odluči nalogodavac, koji na tu reklamaciju uopšte nije odgovorio. Kako je kupac u međuvremenu pao pod stečaj, ček nije naplaćen, pa je nalogodavac za to smatrao odgovornim svog zastupnika. Sudovi su odbili tužbeni zahtev nalogodavca, nalazeći da kada je kupac robu reklamirao, da nalogodavac sa svoje strane nije preduzeo sve stoje bilo potrebno da se reklamacija resi i na taj način omogući naplata. Imajući u vidu te činjenice, sudovi su zaključili i to da zastupnik nije mogao da uz pomoć čeka nije mogao da naplati cenu reklamirane robe, jer bi takav njegov postupak bio protivan poslovnom moralu i poslovnim običajima, a naneo bi štetu i njegovom poslovnom ugledu o čemu je svakako morao da vodi računa i nalogodavac. Zastupnik je dužan da se u vršenju poverenog mu posla od strane nalogodavca, drži njegovih uputstava, ali ako zastupnik smatra da su uputstva nalogodavca nepotpuna i štetna za izvršenje odrešenog posla, zastupnik je dužan da ga na to opomene i od njega traži dopunska uputstva. Ako nalogodavac ostane pri datim uputstvima, koje je zastupnik ocenio kao štetne po interese nalogodavca, on je dužan da postupi po tim uputstvima, u kom slučaju bi izbegao odgovornost za eventualnu štetu koja bi mogla nastati iz tako pogrešno i štetnih dobijenih uputstava. 994

Zastupnik bi zbog kratkoće vremena u vezi rokova koji su mu ostavljeni, ili zbog posledica koje bi mogle nastati na nekoj robi koja je lako kvarljiva, da i sam preduzme one radnje za koje smatra da su u interesu nalogodavca, mada je prethodno dobio uputstva nalogodavca kako da obavi posao koji mu je poveren. Stavom 3. ovog člana propisana je obaveza zastupnika da svom nalogodavcu daje sva potrebna obaveštenja o tržišnoj situaciji, naročito one koje su značajne za svaki pojedini posao, ta obaveštenja se obično odnose na cene koje vladaju na tržištu, o potrebama odnosno ponudama tržišta, o licima koja su najpovoljnija i najsigurnija za izvršenje određenog posla, o uslovima prevoza, odnosno prevoznicima i špediterima koji mogu pod najpovoljnijim uslovima da obave pojedini posao, o carinskim dažbinama i dr.

Učestvovanje u zaključivanju poslova (čl. 798. ZOO) Zastupnik je ovlašćen da zaključuje ugovore u ime i za račun nalogodavca, ali je dužan da pri zaključenju ugovora postupa po uputstvima nalogodavca i sve to do njihovog potpunog ispunjenja. Odredbe ovog člana ne bi se mogle shvatiti tako da zastupnik učestvuje po uputstvima nalogodavac kada ovaj zaključuje ugovore, jer se pretpostavlja daje nalogodavac stručan za obavljanje poslova iz svoje delatnosti, te da mu nije potrebna pomoć bilo koga, pa i zastupnika, jer ako može da daje uputstva zastupniku za poslove koje ovaj posebno obavlja, onda mu nije potrebna pomoć zastupnika kada on sam, zastupnik zaključuje ugovore sa trećim licima. Može se desiti da nalogodavac pri zaključenju ugovora, ili u toku izvršenja ugovora, koji je on sam zaključio, zatraži kakve savete i aktivnosti zastupnika, ali se odredbe ovog člana ne odnose na tu vrstu poslova. Odredbe ovog člana imaju u vidu poslove koje treba da obavi zastupnik, ali pri obavljanju tih poslova mora da postupa po uputstvima nalogodavca. To su pre svega ugovori koje u pravnom prometu zaključuje zastupnik u ime i za račun nalogodavca, ali da bi koji od tih ugovora zaključio on mora da se pridržava uputstava koje je dobio od svog nalogodavca. Zastupnik je dužan da postupi po uputstvima nalogodavca pri zaključenju ugovora, tako da sadržina ugovora koju on zaključuje predstavlja volju nalogodavca. On pri tom ne srne da odstupi od datih mu uputstava, jer bi u protivnom odgovarao za štetu ako bi do štete došlo zbog nepostupanja po uputstvima nalogodavca. Tako, na primer, ako je nalogodavac dao uputstva zastupniku u vezi zaključenja ugovora, na primer sa kupcem guma za putnička vozila, ali mu nije ukazao i na rokove u kojima se može izvršiti isporuka tih guma, a zastupnik je zaključujući takav ugovor prihvatio rokove isporuka koje mu je kupac diktirao, mada zastupnik nije znao da njegov nalogodavac na svom lageru nije imao robu koju prodaje, može se shvatiti daje zastupnik postupao protivno datom nalogu, jer su rokovi bitan elemenat ugovora o prodaji, pa je bio dužan da u vezi rokova isporuke traži od svog nalogodavca dopunska uputstva. Zbog toga, ako je kupac guma, po ugovoru sa zastupnikom, pretrpeo štetu zbog docnje nalogodavca, i tu štetu naplatio od nalogodavca kao prodavca, postavlja se pitanje odgovornosti zastupnika za štetu koju je pretrpeo njegov nalogodavac, a koju bi on, zastupnik trebalo da naknadi zbog propuštanja obavljanja radnje za koju je morao da ima uputstvo nalogodavca. Povodom ovakvih slučajeva sudska praksa ima različite stavove, ali, čini se, da bi u navedenom primeru postojala odgovornost zastupnika, jer je o jednom tako važnom elementu ugovora morao da traži dopunska uputstva od svog nalogodavca.

Čuvanje poslovnih tajni (čl. 799. ZOO) Nasuprot načelu javnosti rada pravnih lica koja se bave privrednom delatnošću, koje podrazumeva otvorenost i pristupačnost odnosa koja proizilaze iz njihovog položaja kao privrednih subjekata, načelo tajnosti podrazumeva sprečavanje otkrivanja onih podataka koji mogu biti protivni interesima, u ovom slučaju interesima nalogodavca. Zastupnik nalogodavca je dužan da čuva poslovne tajne i da sprečava njihovo otkrivanje, što znači daje on u toku svih zbivanja koja se dešavaju kod njegovog nalogodavca, odnosno da je upoznat sa namerama nalogodavca o načinu izvršenja nekog pravnog posla, u koji se uključuje i zastupnik, ali da to ne može prenositi, odnosno upoznavati druga lica, makar oni i ne bili poslovni partneri nalogodavca. Koje se radnje smatraju poslovnom tajnom nije određeno odredbama ovog člana. One se određuju opštim aktom nalogodavca, ali kako ta opšta akta ne obavezuju zastupnika, već samo radnike koji rade kod nalogodavca, poslovne tajne koje obavezuju zastupnika odnose se na sve poslove koje obavlja nalogodavac, a u vezi kojih učestvuje i zastupnik, bilo kada sam zaključuje ugovore u ime i za račun nalogodavca, bilo kada nalogodavca dovodi u vezu sa trećim licima u cilju zaključenja nekog ugovora. Zastupnik je dužan da čuva poslovne tajne svog nalogodavca i posle prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju. On bi odgovarao ako bi posle prestanka ugovora odao poslovnu tajnu nalogodavca, i to po osnovu odgovornosti za štetu koju je takvim svojim postupanjem naneo nalogodavcu, ali ne i po osnovu krivične odgovornosti. U prvom slučaju, ako zbog odavanja poslovne tajne treće lice sazna nešto o bivšem nalogodavcu zastupni995

ka, i to od strane ovoga, ali u negativnom kontekstu, zbog čega to treće lice prekine razgovore u vezi ugovora koji su nameravali da zaključe, a nalogodavac ne bude u mogućnosti da sa drugim licem zaključi isti takav ugovor, šteta bi se sastojala u izgubljenoj dobiti koju bi nalogodavac ostvario daje zaključio ugovor sa trećim licem, kao i u naknadi troškova koje je nalogodavac u vezi tih pregovora imao. Krivična odgovornost ne bi postojala jer je odredbama Krivičnog zakona Republike Srbije propisano da krivična odgovornost postoji samo ako je službeno lice, dakle ne i lice koje je u nekom ugovornom odnosu sa nalogodavce, u ovom slučaju po osnovu ugovora o trgovinskom zastupanje, neovlašćeno drugom saopštilo, predalo ili na drugi način učinilo dostupnim podatke koji predstavljaju službenu tajnu, a službenom tajnom se smatraju podaci ili dokumenti koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenim na osnovu zakona, proglašeni službenom tajnom i čije bi odavanje imalo ili je moglo da ima štetne posledice za službu. Ipak, Zakon o preduzećima, u odredbama čl. 90. i 91. propisuju sadržinu pojma poslovne tajne i u vezi sa tim kakve posledice mogu nastati (čl. 400.). Naime, prema odredbama pomenutih propisa, poslovnu tajnu predstavljaju isprave i podaci utvrđeni odlukom uprave preduzeća, čije bi saopštavanje neovlašćenom licu bilo protivno poslovanju preduzeća i štetilo bi njenim interesima. Isprave i podatke koji su poslovna tajna preduzeća obavezna su da čuvaju i lica izvan preduzeća, ako su znala ili su, s obzirom na prirodu tih isprava i podataka, morali znati da su poslovna tajna. Naravno, navedeni zakon nije mogao da propiše sankcije za lica koja se bave zastupničkim poslovima iz ugovora o trgovinskom zastupanja, za slučaj ako bi odali poslovnu tajnu kako je formuliše član 90. Zakona o preduzećima. To bi bila materija krivičnog prava, ali takve sankcije nisu propisane krivičnim zakonodavstvom za slučajeve čuvanja poslovne tajne u smislu ovog člana. Pored toga, zastupnik ne mora da bude upoznat sa opštim aktom nalogodavca kojim je regulisao materiju odavanja poslovne tajne, ali ako nalogodavac i zastupnik zaključuju generalni ugovor o trgovinskom zastupanju, u tom slučaju tim ugovorom može biti navedeno daje zastupnik upoznat sa opštim aktom nalogodavca o čuvanju poslovne tajne, koja u tom slučaju ima veću težinu kod građansko pravne odgovornosti zastupnika za slučaj odavanja poslovne tajne.

Vraćanje stvari datih na upotrebu (čl. 800. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju obavezu zastupnika daje po prestanku ugovora o trgovinskom zastupanju dužan vratiti nalogodavcu sve stvari koje mu je ovaj predao na upotrebu za vreme trajanja ugovora. Trgovinski zastupnik, po pravilu, i nema potrebe da od nalogodavca prima neke stvari u vezi vršenja poslova trgovinskog zastupanja, ali ako bi i postojale one se odnose na stvari koje mogu da pomognu zastupniku da bolje obavi određeni posao za nalogodavca. Tako, to mogu biti razna punomoćja u vezi trgovinskog zastupanja nalogodavca, zatim papiri sa memorandumom nalogodavca, pa štambilj kojim se zastupnik legitimiše kod trećih lica pri zaključenju ugovora ili vršenju drugih poslova određeni za poslove zastupnika. To mogu biti i neki uzorci ili modeli. To može biti i neko putničko vozilo, kojim se zastupnik koristio obilazeći potencijalne partnere nalogodavca, radi zaključenja ugovora. Na kraju to mogu biti i neka novčana sredstva koje je nalogodavac dao zastupniku radi plaćanja nekih troškova u vezi poslova koje za njega obavlja zastupnik. Međutim, ima i drugih stvari koje bi zastupnik morao da vrati nalogodavcu po prestanku ugovora o zastupanju, kao na primer poslovni prostor koji je zastupnik koristio u poslovnom prostoru nalogodavca radi vršenja poslova trgovinskog zastupanja.. Ako zastupnik ne vrati nalogodavcu stvari koje je od njega primio, nalogodavac može tužbom da traži da mu ih zastupnik vrati, a ako zastupnik ne postupi po takvoj odluci suda nalogodavac ima pravo da traži naknadu štete od zastupnika.

Poseban slučaj odgovornosti (čl. 801. ZOO) Kada u poslovima trgovinskog zastupanja zastupnik preuzme na sebe povećanu odgovornost za ispunjenje obaveza iz ugovora za čije je zaključenje posredovao ili koje je on po ovlašćenju zaključio u ime nalogodavca, onda on odgovara nalogodavcu za obaveze koje inače padaju na treća lica sa kojima je on posredovao ili je zaključio ugovor u ime nalogodavca. Ta povećana odgovornost zastupnika podrazumeva brižljivo izvršenje naloga nalogodavca, kako u pronalaženju najpogodnijih poslovnih partnera sa kojima nalogodavac treba da zaključi ugovor, isto tako kada i sam zaključuje ugovor u ime i za račun nalogodavca. To praktično znači da ako treće lice sa kojim je zaključen određeni ugovor ne izvrši svoje obaveze iz ugovora, nalogodavac ima pravo da traži neposredno od zastupnika ono stoje treće lice bilo dužno da izvrši. Zastupnik se kod postojanja takve njegove obaveze, tj. obaveze za koju je posebno pismeno jemčio nalogodavcu, ne može pozivati na krivicu trećeg lica, koje bi navodno bilo odgovorno prema nalogodavcu, jer je on pismenim jemstvom jemčio da će u slučaju da obavezu ne izvrši treće lice on tu obavezu izvršiti, pri čemu se ne 996

može pozivati na krivicu trećeg lica, koje bi navodno bilo odgovorno prema nalogodavcu, jer je on pismenim jemstvom jemčio da će u slučaju da obavezu ne izvrši treće lice on tu obavezu izvršiti. Zbog toga, za preuzeti rizik, on ima pravo na posebnu naknadu - delkredere proviziju. Delkredere ugovor je, dakle, posebna vrsta ugovora u trgovinskom zastupanju, po kome se zastupnik obavezao, odnosno jemčio nalogodavcu za ispunjenje obaveza trećeg lica za koga je zastupnik jemčio, u kom slučaju on odgovara solidarno sa njim. Na taj način, stavljanjem u ugovoru izraza "delkredere", stvara se jedan vid obezbeđenja u korist nalogodavca, kojim zastupnik posebno jemči (nalogodavcu) da će zastupnik sa uspehom obaviti ugovoreni trgovinski zastupnički posao. U stvari, zastupnik zaključujući ugovor sa takvom klauzulom istupa i kao jemac za treće lice, što znači da će, ako treće lice ne ispuni obavezu, sam ispuniti obavezu svog saugovorača, i naknaditi štetu nalogodavcu zbog neispunjenja obaveze trećeg lica. Inače, pravilo o trgovinskom zastupanju je da zastupnik odgovara svom nalogodavcu samo za one greške i nepažnju koje se ne bi mogle dogoditi savesnom i dobrom privredniku koji se bavi poslovima trgovinskog zastupanja, i ne odgovara za neispunjenje obaveze od strane trećeg lica. Da bi se nalogodavac obezbedio da će zastupnik savesno izvršiti posao iz ugovora o trgovinskom zastupanju, on u ugovoru o komisionu stavlja klauzulu "delkredere". Ako bi stranke u ugovoru o trgovinskom zastupanju predvidele povećanu odgovornost zastupnika po osnovu klauzule "delkredere", a zaključeni se posao uspešno okonča u korist nalogodavca, zastupnik ima pravo i na posebnu naknadu, tj. "delkredere proviziju", kako je to propisano u stavu 2. ovog člana..

OBAVEZE NALOGODAVCA Materijal i dokumentacija (čl. 802. ZOO) Ako je zastupniku za obavljanje zastupničkih poslova po ugovoru o trgovinskom zastupanju potrebna kakva dokumentacija ili određeni materijal, bez koje ne bi mogao da obavi neki posao za koji je angažovan, on je dužan daje traži od nalogodavca, a ovaj da mu tu dokumentaciju ili određeni materijal stavi na raspolaganje. Ako zastupnik ima posebno punomoćje za zastupanje nalogodavca, zastupnik traži da mu nalogodavac preda određenu dokumentaciji ili materijal odmah pri potpisivanju ugovora o trgovinskom zastupanju, a ako ima generalno punomoćje onda kada nastane potreba za takvim dokumentima. Dokumentacija se može odnositi na dokazivanje prava nalogodavca u vezi nekog posla u pravnom prometu ili nekog drugog posla. To mogu biti poslovi u vezi transporta robe i putnika, kada zastupnik mora da raspolaže određenom dokumentacijom da bi mogao da prati predatu robu na prevoz, da daje razne naloge prevozniku i da robu usmeri prema određenom licu. Kod prevoza putnika, odnosno organizovanja turističkih materijala, zastupnik treba da ima od materijala razne prospekte, kao i upute turista u određene destinacije, ako je od nalogodavca ovlašćen da obavlja i te poslove. Zatim, tu su i poslovi u vezi obezbeđenja poslovnih kredita nalogodavcu, kada zastupnik mora da raspolaže određenom dokumentacijom da bi svom nalogodavcu ostvario pravo na kredit. Zastupnik mora raspolagati dokumentima i materijalom koji legitimišu pre svega nalogodavca, ali iz kojih se vidi i da zastupnik vrši određene poslove u ime i za račun nalogodavca. Tih poslova ima naročito mnogo kod kupoprodaje, gradnje, osiguranja, vršenja administrativnih poslova, a posebno berzanskih poslova, kada berzanski zastupnik na berzama zaključuje odgovarajuće ugovore u ime i za račun svog nalogodavca, kada mora raspolagati određenom dokumentacijom ili materijalom, bez kojih ne bi mogao da obavi određeni posao iz ugovora o trgovinskom zastupanju. To mogu biti i razna punomoćja u vezi trgovinskog zastupanja nalogodavca, zatim papiri sa memorandumom nalogodavca, pa štambilj kojim se zastupnik legitimiše kod trećih lica pri zaključenju ugovora ili vršenju drugih poslova određeni za poslove zastupnika. To mogu biti i neki uzorci ili modeli. Dakle, u svim tim, i mnogo drugim poslovima, u vezi kojih zastupnik zastupa svog nalogodavca, ovaj je dužan da mu stavi na raspolaganju svu onu dokumentaciju ili materijal koji je zastupniku potreban radi uspešnog obavljanja određenog zastupničkog posla po ugovoru o trgovinskom zastupanju.

Dužnost obaveštavanja (čl. 803. ZOO) Priprema ugovora od strane zastupnika ne znači i daje zastupnik stvorio uslove o prihvatanju njegove ponude trećem licu, kada bi se smatralo daje treće lice prihvatilo ponudu zastupnika, a samim tim u smislu člana 39. ovog zakona i da je ugovor zaključen. 997

Naprotiv, odredbe stava 1. odnose se na poslove zastupnika koje planira da izvrši, pa u vezi tog plana sastavlja predloge ugovora koje daje na verifikaciju svom nalogodavcu. Samo u tom slučaju nalogodavac može po svom nahođenju da prihvati ili odbaci zaključenje ugovora pripremljenog od strane zastupnika, ali je dužan da bez odlaganja obavesti zastupnika o svojoj odluci. Izraz "bez odlaganja" znači da je nalogodavac dužan da odmah po prijemu predloga zastupnika ovoga obavesti da li prihvata ili ne ponuđeni predlog ugovora. Ako nalogodavac ima neke razloge da se odloži zaključenje ugovora koje je zastupnik pripremio, a nema dovoljno elemenata da se odmah, bez odlaganja, izjasni o tome da li zastupnik može zaključiti predloženi ugovor, može odložiti davanje mišljenja, ali je dužan da i o takvom svom stavu obavesti zastupnika, ili da zastupnika obavesti da ne prihvata predloženi ugovor. Naznačeni izraz "odbaciti" znači isto što i prihvatiti ili ne prihvatiti zaključenje ugovora pripremljenog od strane zastupnika, jer je taj izraz više u upotrebi u nekom upravnom ili sudskom postupku. Stav 2. ovog člana potvrđuje pravilo iz prethodnog stava, ali sa drugog stanovišta, a naime da ako je nalogodavac već upoznat sa predlogom zastupnika da se zaključi neki ugovor u određenom obimu, nalogodavac je dužan da bez odlaganja obavesti zastupnika o potrebi da se obim poslova zaključenih njegovim posredovanja svede na manju meru nego stoje zastupnik mogao osnovano očekivati, kako bi ovaj blagovremeno smanjio svoju preduzimljivost u odgovarajućoj meri, inače mu odgovara za pretrpljenu štetu. I odredbe ovog stava treba tako shvatiti da se obaveštenje zastupniku odnosi na vreme dok ovaj priprema zaključenje ugovora njegovim posredovanjem, dakle ne onih ugovora koje treba on da zaključi, već ugovora koje treća lica treba da zaključe ugovore sa njegovim nalogodavcem. Međutim, odredbe u stavu 2. ovog člana upućuju i na drukčiji zaključak, jer ako se u njima kaže da se obim poslova "zaključenih njegovim posredovanjem", onda to upućuje na zaključak da su takvi ugovori već zaključeni, u kom slučaju zastupnik ne može, kao ni sam nalogodavac, da smanjuje ili povećava obaveze iz tako zaključenih ugovora, osim ako se sa tim ne saglasi treće lice. U takvim uslovima zastupnik ne može da smanjuje svoju preduzimljivost "u odgovarajućoj meri", jer to više ne zavisi, kao što je rečeno, ni od njega ni od nalogodavca, posebno ako treće lice insistira na izvršenje ugovora kako je zaključen.

Naknada (provizija) (čl. 804. ZOO) Naknada za izvršeni posao iz ugovora o trgovinskom zastupanju je naknada koju dobija zastupnik za izvršenje svojih obaveza iz ugovora o trgovinskom zastupanju. Po pravilu, zastupnik ovo pravo stiče tek kada zastupnik zaključi kakav ugovor sa trećim licem, ili kada je obavio posao da treća lica zaključe ugovore sa njegovim nalogodavcem. Naknada za obavljeni rad od strane zastupnika, po pravilu, određuje se ugovorom o trgovinskom zastupanju, ali se može ugovoriti i primena tarife, odnosno opštih uslova zastupnika. Ako je zastupnik zaključio ugovor o prodaji ili kupovini robe u korist svog nalogodavca, znači daje stekao pravo na naplatu naknade. To pravo zastupnik stiče odmah po zaključenju ugovora o prodaji, a ne kada nalogodavac od kupca robe naplati ugovorenu cenu za prodatu robu ili, ako je u pitanju kupovina robe za svog nalogodavca, njegovo pravo na naplatu naknade nastaje od momenta zaključenja takvog ugovora. Zastupnik nema pravo na naknadu ako je preduzeo sve mere da njegov nalogodavac zaključi ugovor sa trećim licem, a do zaključenja tog ugovora nije došlo. Ugovor o trgovinskom zastupništvu je teretni ugovor, pa zastupniku pripada osnovno pravo na naknadu za njegov rad - proviziju, čija se visina, po pravilu, određuje ugovorom, opštim uslovima poslovanja zastupnika ili u skladu sa mesnim običajima. Ovo pravo pripada zastupniku i kada je na osnovu njegove aktivnosti došlo do direktnog zaključenja ugovora između nalogodavca i trećeg lica. Ako ugovorom nije predviđena visina naknade, ili je ugovoreni posao delimično izvršen, za utvrđivanje visine naknade odlučna okolnost je stvarno obavljeni posao od strane zastupnika. Tako, na primer, ako je zastupnik doveo u vezu svog nalogodavca sa bankom kreditorom, te daje zastupnik u vezi sa tim imao i izvesne troškove, kod činjenice da ugovorom o zastupanju nije predviđena visina naknade, naknada se određuje prema uloženom trudu zastupnika i njegovom stepenu stručnog zalaganja da se posao završi. Ako bi se za utvrđivanj e visine naknade uzeli napred navedeni elementi, a stranke o tome ne postignu odgovarajući sporazum, postoji mogućnost da o tome odluči sud po slobodnoj oceni u smislu odredaba člana 224. Zakona o parničnom postupku.

Sudska praksa Pravo na naknadu prema obimu izvršenih poslova Ugovor o zastupništvu je teretni ugovor i zastupniku pripada pravo na naknadu za njegov rad i u slučaju kada stranke nisu postigle sporazum o visini provizije. 998

Prema obrazloženju Drugostepeni sud je uvažio žalbu tužioca, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Nije bilo sporno među parničnim strankama daje tuženi pismeno ovlastio tužioca da u ime i za račun tuženog stupi u pregovore sa poslovnim bankama za obezbeđenje kredita za kreditiranje izvoza objekta, s tim da će se o plaćanju provizije za ovaj posao stranke naknadno sporazumeti razmenom pisama. Sporno je bilo, međutim, da lije tužilac postupio po ovom ovlašćenju i, dosledno tome,, da li ima pravo na proviziju, čija je visina isto tako bila sporna, s obzirom da tužilac tvrdi da je provizija njegovim pismom upućenim tuženom ugovorena u visini od 0,50% od vred-nosti ukupno odobrenog kredita, a tuženi poriče daje bila ugovorena bilo kakva provizija. Rešavajući o nastalom spornom pitanju, prvostepeni sud je, po oceni drugostepenog suda, u pobijanoj presudi zauzeo pravilno stanovište da je pravna priroda posla ugovorena među strankama na osnovu tuženiko-vog ovlašćenja - zastupništvo (u naše ime i za naš račun). S obzirom daje ugovor o zastupništvu teretni ugovor, tužiocu kao zastupniku pripada osnovno pravo na naknadu za njegov rad - provizija, čija se visina, prema pravilima predviđenog prava, određuje ugovorom, op-štim uslovima poslovanja zastupnika ili u skladu sa mesnim običajima. Ovo pravo pripada posredniku i kad je na osnovu njegove aktivnosti došlo do direktnog zaključenja ugovora između njegovog komitenta i trećeg lica. To drugim recima, u ovoj pravnoj stvari znači da tužilac u načelu ima pravo da od tuženog traži da mu isplati nagradu, ali je za ocenu visine takve obaveze tuženog, po stanovištu drugostepenog suda, odlučna okolnost utvrđenje stvarno obavljenog posla tužioca u postupanju po ovlašćenju tuženog, jer se ne može uzeti daje među strankama ugovorena visina provizije, s obzirom da tuženi nije prihvatio tužiočev predlog izpomenutogpisma tužioca. Iz provedenih dokaza vidi se daje tužilac obavio neke poslove za tuženog, što proizilazi, između ostalog, i iz tuženikovog pisma upućenog tužiocu, u kome luženi navodi da priznaje da ga je tužilac doveo u vezu sa bankom kreditorom i daje tužilac imao izvesne troškove oko toga, s tim stoje tuženi spreman da te troškove naknadi. U podnesku dostavljenom sudu u toku prvostepenog postupka tuženi precizira da se radi o nekoliko razgovora sa bankom kreditorom, nekoliko uzgrednih putovanja i prepisci, što sve može, izraženo u novcu, da vredi najviše 7.000.000 dinara. Kod takvog stanja stvari prvostepeni sud je bio dužan da utvrdi stvarni obim poslova koje je tužilac obavio po ovlašćenju tuženog, pa da zatim visinu provizije utvrdi prema uloženom trudu i stepenu stručnog zalaganja tužioca. Kako je prvostepeni sud propustio da ovako učini, to su osnovani razlozi tužioca da je pobijana presuda zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju. Prvostepeni sud će izvesti sve potrebne dokaze radi utvrđivanja obima poslova koje je tužilac izvršio za tuženog u realizaciji ugovora o zastupništvu. Ako bi se na izloženi način visina iznosa provizije mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, drugostepeni sud je ukazao na mogućnost odlučivanja suda po slobodnoj oceni, u smislu odredbi člana 212. Zakona o parničnom postupku (prema odluci VPS, SI. 255/73).

Sticanje prava na naknadu (čl. 805. ZOO) Prema odredbama prethodnog člana, nalogodavac je dužan isplatiti zastupniku naknadu za ugovore zaključene njegovim posredovanjem, kao i za ugovore koje je sam zastupnik zaključio, ako je za to bio ovlašćen, zastupnik ima pravo na naknadu i za ugovore koje je nalogodavac zaključio neposredno sa klijentima koje je zastupnik našao. Iz navedenih odredaba jasno proizilazi da zastupnik ima pravo na naknadu čim svojim posredstvom ugovori zaključenje ugovora između njegovog nalogodavca i trećeg lica, ili čim sam zaključi ugovor u ime i za račun svog nalogodavca, od koga je za to dobio ovlašćenje prema zaključenom ugovoru o trgovinskom zastupanju. Odredbe ovog člana određuju pravilo da ako ugovorom nije drukčije određeno, da zastupnik ima pravo na naknadu kad ugovor bude izvršen. Čini se daje ovo pravilo u vezi sticanja prava na naknadu, ali s obzirom daje to pravilo dispozitivnog karaktera, a naime da stranke mogu taj odnos i drukčije da urede, kako po samoj prirodi posla i proizilazi, zastupnik bi uvek imao pravo na naknadu kada postupi u smislu člana 790. ovog zakona, jer se njegova delatnost svodi na to da se stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavce, pa ako je u tome uspeo, nezavisno od rezultata koji će njegov nalogodavac da postigne iz tako zaključenog ugovora, zastupniku pripada pravo na određenu naknadu koja se određuje ugovorom o trgovinskom zastupanju, ili tarifom, odnosno opštim uslovima poslovanja zastupnika. To se isto može reći i za slučaj kada zastupnik, po ovlašćenju svog nalogodavca zaključi ugovor i ume i za račun nalogodavca, jer prema odredbama pom. člana 790. - ugovor o trgovinskom zastupanju obavezuje kada zastupnik po dobijenom ovlašćenju zaključi ugovor sa trećim licem u ime i za račun nalogodavca. A i odredbe tog člana upućuju na taj zaključak kada propisuju da zastupniku pripada naknada za svaki zaključeni ugovor, bilo da gaje zaključio nalogodavac posredstvom zastupnika ili sam zastupnik, da zastupniku pripada određena naknada (provizija). Dakle, u pojmu o ugovoru o trgovinskom zastupanju navedeno je koje 999

poslove obavlja zastupnik i u kojim slučajevima mu pripada naknada za izvršenje tih poslova - koji se odnose samo na zaključenje ugovora ili dovođenja u vezu trećih lica da nalogodavac zaključi kakav ugovor, pa takav ugovor i zaključi. Međutim, odredbe ovog člana, kao stoje navedeno, regulišu pravo zastupnika na naknadu kada bude izvršen ugovor, bilo onaj koji je posredstvom zastupnika zaključio nalogodavac, ili sam zastupnik, osim ako u ugovoru o trgovinskom zastupanju nisu drukčije to pitanje regulisali. Odstupanje od navedenog pravila je učinjeno i kad ugovor ostane neizvršen, ako je do toga došlo iz uzroka koji je na strani nalogodavca, što znači da ako ugovorom drukčije nije regulisano, da zastupnik nema pravo na naknadu ako je ugovor ostao neizvršen, osim ako se neizvršenje ugovora može pripisati krivici nalogodavca.

Visina naknade (čl. 806. ZOO) Visina naknade za posao iz ugovora o trgovinskom zastupanju se, po pravilu, ugovara, prema značaju posla, prema vrednosti tog posla, prema vremenu u kome će se taj posao moći da izvrši, prema koristi koje će iz tog posla imati nalogodavac, kao i iz drugih okolnosti koji bi bile od značaja za utvrđivanje visine naknade Ako ugovorom o trgovinskom zastupanju nije određena visina naknade za posao koji će izvršiti zastupnik, ona se određuje kada ugovor bude izvršen, ali ako se utvrđuje ugovorom u smislu člana 790. ovog zakona, onda se može odrediti sporazumno ili prema tarifi zastupnika, a ako se i na taj način ne može utvrditi, onda zastupnik ima pravo na uobičajenu naknadu, odnosno prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu. Tarifa zastupnika u širem smislu predstavlja javno objavljene njegovih uslova za obavljanje poslova po ugovoru o trgovinskom zastupanju, a u užem smislu objavljivanje cena za vršenje pojedinih poslova trgovinskog zastupanja. U ovom slučaju, ako se naknada ne može odrediti ni po tarifi zastupnika, niti dođe do sporazuma između njih o visini naknade prema izvršenom poslu i postignutom rezultatu, spor se može resiti u parnici, kada sud na osnovu nalaza stručnjaka za tu oblast poslova, donosi odluku po svojoj slobodnoj oceni u smislu odredaba člana 223. Zakona o parničnom postupku, primenjujući pravila o uobičajenoj naknadi. Stav 2. ovog člana ima u vidu da ako je u nekom slučaju naknada nesrazmerno velika prema učinjenoj usluzi, daje sud može na zahtev nalogodavca sniziti na pravičan iznos. U ovom slučaju zaštićen je nalogodavac, ali ne i zastupnik ako je, na primer, ovaj obavio posao velike vrednosti i ako je zbog toga nalogodavac imao izuzetne koristi. Međutim, u ovom slučaju pomenuti stav propisuje pravilo samo u korist nalogodavca, a ne i zastupnika, koji može svojom sposobnošću, spretnošću i stručnošću da svojim radom doprinese da nalogodavac ostvari veću korist od one koju je inače očekivao. U tom slučaju ne bi postojao osnov da zastupnik traži od suda da mu poveća naknadu, ako bi se utvrdilo i daje nalogodavac, izuzetnim radom zastupnika, ostvario veću korist od one koju je očekivao.

Posebna naknada (čl. 807. ZOO) Odredbama ovog člana reguliše se jedno pitanje koje ne ulazi u domen poslova trgovinskog zastupanja, ali ako nalogodavac ima trgovinskog zastupnika, koga je ovlastio da može da zaključi kakav ugovor u ime i za račun nalogodavca, ili da izvrši neki posao koji se odnosi na to da se stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem, u vršenju tih poslova može se dogoditi da nalogodavac ovlasti zastupnika da izvrši naplatu nekog njegovog potraživanja. Iz navedene definicije trgovinskog zastupanja, zastupnik ne može obavljati sve poslove koje inače obavlja njegov nalogodavac u vršenju svoje registrovanje delatnosti. Zastupnik može da obavlja samo one poslove koje nalogodavac i on ugovore posebnim ugovorom. Taj ugovor se može odnositi samo za poslove dovođenja u vezu trećih lica sa njegovim nalogodavcem u cilju zaključenja ugovora, ali i samo za poslove ugovora koje bi zaključio zastupnik po nalogu nalogodavca. Međutim, zastupnik ne može da zahteva ni da primi ispunjenje potraživanja svog nalogodavca, ako za to nije posebno ovlašćen. Sadržina člana 793. posebno naglašava zabranu primanja ispunjenja potraživanja svog nalogodavca, mada zastupnik ne može vršiti ni druge poslove iz delatnosti nalogodavca ako od ovoga za to nije posebno ovlašćen. Tako, na primer, treće lice koje ima obavezu plaćanja kakvog duga nalogodavcu, nije ovlašćeno da ispuni obavezu davanjem duga zastupniku, ako ovaj za to nije posebno ovlašćen. Ako* to i učini, odgovoran je za štetu nalogodavcu, osim ako nalogodavac posebno ne odobri takvu radnju svog zastupnika. Pored toga, bio bi odgovoran i sam zastupnik ne samo za štetu koju je kao neovlašćeni zastupnik primio ispunjenje potraživanja nalogodavca, već i po osnovu druge odgovornosti. 1000

Suština sadržine odredbe ovog člana (čl. 807.) je u tome da ako zastupnik izvrši naplatu nekog potraživanja nalogodavca, naravno po njegovom ovlašćenju, da ima pravo na posebnu naknadu od naplaćene svote. Koliko će ta naknada iznositi zavisi od niza okolnosti, naročito ako nalogodavac nije mogao sam da naplati svoje potraživanje, ili je to potraživanje znatno, a zastupnik gaje naplatio i bez pokretanja posebnog sudskog spora. U slučaju spora u pogledu visine naknade koja bi pripala zastupniku za naplaćeni iznos nalogodavčevog potraživanja, naknadu bi mogao da odredi sud po slobodnoj oceni u smislu odredaba člana 223. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi (čl. 808. ZOO) U pitanju je redovno vršenje posredničkih poslova, i u vezi sa tim pravilo da zastupnik nema pravo na naknadu troškova koji proizilaze iz takvih poslova. Troškovi podrazumevaju izdatke u materijalno pravnom smislu za vršenje poslova koji su povereni trgovinskom zastupniku. To su, po pravilu, oni troškovi koji su nužni za obavljanje poslova trgovinskog zastupanja, koji su redovni i korisni. Kod trgovinskog zastupanja troškovi koje bi imao zastupnik mogu se pretpostaviti, pa se zbog toga oni ne evidentiraju i ne isplaćuju posebno, već se uračunavaju u naknadu koja je ugovorena za tu vrstu poslova. Naknada troškova zastupniku pripada ako su učinjeni van okvira redovnih troškova, po posebnom nalogu nalogodavca, ili ako su učinjeni u korist nalogodavca. U ovom slučaju nije predviđeno da se ti troškovi priznaju zastupniku, osim ako je to ugovorom o trgovinskom zastupanju ili posebnim ugovorom predviđeno. Naprotiv, zastupnik je dužan da kod traženja posebnih troškova pruži dokaze da su oni bili korisni za nalogodavca, ili da ih je nalogodavac odobrio pre izvršenja određenog posla. Zastupnik nema pravo na predujam troškova za poslove koje po redovnom toku stvari treba da izvrši za nalogodavca. Ti troškovi su, kao stoje naglašeno, već ukalkulisani u cenu naknade, zbog čega zastupnik koristi svoja sredstva jer su u domenu poslova koje on kao zastupnik obavlja, a za koji posao dobija određenu naknadu. Pravo na predujam troškova ima zastupnik ako su oni učinjeni u korist nalogodavca ili po njegovom nalogu. Ti troškovi su posebni izdaci koje ima zastupnik, koji su van onih troškova koje je on uneo u cenovnik svoje naknade, a za koje nalogodavac zna, odnosno ako ih je odobrio i ako su oni njemu bili od koristi.

Založno pravo (čl. 809. ZOO) Založno pravo je, u smislu odredaba ovog člana, pravo trgovinskog zastupnika da radi obezbeđenja naplate svojih dospelih potraživanja nastalih u vezi sa ugovorom o trgovinskom zastupanju, ima pravo zaloge na svotama koje je naplatio za nalogodavca, po njegovom nalogu, kao i na svim nalogodavčevim stvarima koje je u vezi sa ugovorom primio od nalogodavca ili od nekog drugog, dok se nalaze kod njega ili kod nekog koji ih drži za njega, ili dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima. Zaloga je, kao što je ranije rečeno, sredstvo obezbeđenja da će neko ispuniti svoju obavezu iz ugovora. Ukoliko ta obaveza ne bude ispunjena u vreme dospelosti, poverilac može da zahteva od suda odluku da se stvar proda, ali ako su u pitanju potraživanja iz ugovora u privredi, da je sam proda na javnoj licitaciji pod uslovom da prethodno o prodaji obavesti dužnika o datumu i mestu prodaje. Odredbe ovog člana imaju u vidu zakonsko založno pravo, jer ne nastaje ugovorom kako je to regulisano odredbama člana 966. i drugih članova koje se odnose na zalogu. Raščlanjavajući ovo pravo zaloge, a naime da bi trgovinski zastupnik ostvario pravo na zalogu u smislu odredaba ovog člana potrebno je: a) da zastupnik ima neko potraživanje od nalogodavca, b) da se to potraživanje odnosi na svotama koje je naplatio za nalogodavca, po njegovom ovlašćenju, v) da se odnosi i na svim nalogodavčevim stvarima, a koje je u vezi sa ugovorom primio od nalogodavca ili od nekog drugog, g) da se stvari nalaze kod njega ili nekog ko ih drži za njega, d) ili dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima. Potraživanje zastupnika ima osnov u ugovoru o trgovinskom zastupanju i poslovima koje je on izvršio za račun nalogodavca. Tako je po članu 790. ovog zakona, zastupnik je ovlašćen da zastupa nalogodavca na taj način što će se starati da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem, i da u tom smislu posreduje između njih i nalogodavca, kao i da po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca. Zastupnik može po ovlašćenju nalogodavca za ovoga da naplati neka njegova potraživanja. Za sve te poslove zastupnik ima pravo na određenu naknadu, pa ukoliko je ne dobije u vreme dospelosti, a kod sebe ili drugog lica ima neke stvari koje mu je predao nalogodavac da ih proda, ili ih je kupio za nalogodavca, ima pravo na založi na tim stvarima. 1001

Mada je odredbama člana 805. ovog zakona propisano da ukoliko ugovorom između ugovornih strana nije drukčije ugovoreno, da pravo na naknadu stiče zastupnik kad ugovor bude izvršen, proizilazi da zastupnik može da ostvari pravo na zalogu samo ako je ugovorom o trgovinskom zastupanju predviđeno da zastupnik ima pravo na određenu naknadu čim zaključi ugovor u ime i za račun nalogodavca, a te stvari se nalaze kod njega ili nekog ko ih drži za njega, odnosno da u tom slučaju ima pravo da traži ugovorenu naknadu, te ukoliko je ne dobije u ugovorenom roku, ima pravo zaloge na tim stvarima. Zastupnik bi imao pravo zaloge i na stvarima u vezi posredovanja kod zaključenja ugovora trećih lica sa njegovim nalogodavcem, ako se te stvari nalaze kod njega, ali samo ako je ugovorom o trgovinskom zastupanju predviđeno da zastupnik ima pravo na naknadu čim se zaključi ugovor u vezi njegovog posredovanja. Isto tako, pod uslovom daje ugovorom o trgovinskom zastupanju predviđeno da zastupnik ima pravo na naknadu, a on je obavio neki posao za svog nalogodavca, koji se može realizovati ispravom, odnosno nekom hartijom od vrednosti, ima pravo da tu ispravu realizuje u svoju korist po osnovu založnog prava, ako mu nalogodavac u određenom roku ne isplati ugovorenu naknadu za izvršeni posao. Kod drugih slučaja, tj. ako između ugovornih strana nije drukčije ugovoreno (čl. 805. ovog zakona), kada trgovinski zastupnik stiče pravo na naknadu tek kad ugovor bude izvršen, što podrazumeva izvršenje ugovora u celini u korist nalogodavca, tj. daje naplatio svoje potraživanje bilo prodajom svoje robe, ili naplatom nekog njegovog potraživanja preko svog zastupnika, ili je robu koju je prodao preko trgovinskog zastupnika njegov kupac primio i isplatio mu dug iz takvog posla, zastupnik bi morao svoje potraživanje nenaplaćene naknade za izvršeni posao da traži sudskim putem, po osnovu isplate za izvršeni posao.

PRESTANAK UGOVORA Raskidanje ugovora zaključenog na neodređeno vreme (cl. 810. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se samo na raskid ugovora o trgovinskom zastupanju kad trajanje nije određeno tim ugovorom. Pravilo koje iz tih odredaba proizilazi ukazuje da ugovor o trgovinskom zastupanju na neodređeno vreme može svaka strana uvek raskinuti ugovor krajem kalendarskog tromesečja, što znači krajem marta, odnosno krajem juna, krajem septembra, krajem decembra. Da bi raskid ugovora proizvodio pravno dejstvo, otkaz mora biti saopšten drugoj strani najmanje mesec dana pre isteka kalendarskog tromesečja, a ako je ugovor trajao tri godine, otkaz mora biti saopšten dva meseca pre isteka kalendarskog tromesečja. Tako, na primer, ako bi se raskid ugovora tražio nekog dana u februaru mesecu tekuće godine, koji do kalendarskog tromesečja ne predstavlja mesec dana, smatralo bi se daje raskid ugovora nastaje krajem juna meseca. U svakom slučaju, kod raskida ugovora zaključenog na neodređeno vreme, mora se voditi računa o vremenu od najmanje mesec dana, odnosno dva meseca, koji ostaju drugoj strani da se može pripremiti da pripremi sve stoje potrebno da se računi nalogodavca i zastupnika usaglase i u tom roku, ili istekom poslednjeg dana tog roka, izvrši određeno usaglašavanje, odnosno utvrđivanje i realizacija uzajamnih prava i obaveza. Otkazni rok u uobičajenom smislu ne postoji kod raskida ugovora o trgovinskom zastupanju. Otkazni rok po ovom institutu je ono vreme koje je određeno odredbama ovog člana, a naime da on iznosi, ako ugovorom nije posebno određen, mesec dana, odnosno dva meseca, pre isteka kalendarskog tromesečja. Stav 3. ovog člana propisuje mogućnost da nalogodavac i zastupnik mogu ugovorom predvideti i neki drugi rok otkaza i prestanka ugovora, ali određuje da između otkaza i prestanka ugovora mora biti ostavljen rok od najmanje mesec dana. Tako, na primer, ako su stranke ugovorom o trgovinskom zastupanju predvidele da taj ugovor prestaje petnaestog marta određene godine, on će prestati toga dana, s tim da se otkazni rok računa mesec dana pre isteka ugovorenog roka prestanka ugovora.

Raskidanje ugovora bez otkaznog roka (čl. 811. ZOO) Otkazni rok kod ugovora o trgovinskom zastupanju utvrđenje odredbama prethodnog člana. Međutim, odredbe ovog člana (811.) imaju u vidu mogućnost da se ugovor o trgovinskom zastupanju raskine bez otkaznog roka. Za to moraju postojati "ozbiljni uzroci", koji pretpostavljaju neke događaje, nastale na jednoj ili drugoj strani, a zbog kojih se ugovor o trgovinskom zastupanju može dati ne čekajući nastupanje uslova i rokova utvrđenih odredbama prethodnog člana. Kao ozbiljni uzrok može biti teško fmansijsko i materijalno stanje jedne od ugovornih strana nastalo zbog elementarnih nepogoda i si., blokiranje računa poslovanja, otvaranje postupka stečaja i drugi slučajevi koji se mogu objektivno oceniti kao opravdani uzroci za raskid ugovora. 1002

Raskidanje ugovora bez otkaznog roka podrazumeva raskid ugovora u svako vreme, ako za to postoje ozbiljni uzroci, što znači da se ne bi tražilo poštovanje onih rokova navedenih u prethodnom članu. Ako bi izjava o raskidanju ugovora, u bilo koje vreme, bila učinjena bez ozbiljnih uzroka, smatralo bi se da raskid ugovora nastaje sa redovnim otkaznim rokom, tj. kao daje učinjen na mesec dana, odnosno dva meseca, do isteka određenog kalendarskog tromesečja. Zastupnik koji otkaže ugovor o trgovinskom zastupanju bez ozbiljnih uzroka, odnosno u svako vreme, i koji ne ispoštuje rok otkaza od mesec dana, odnosno dva meseca, do isteka određenog kalendarskog tromesečja, a prekine svaku delatnost po preuzetim obavezama iz ugovora, dužan je da naknadi štetu nalogodavcu, a ako nalogodavac postupi u tom smislu, odnosno ako u ne propisanom roku otkaže ugovor zastupniku, dužan je da ovome naknadi štetu zbog izgubljene provizije, za vreme do isteka roka kada je moglo da se smatra daje ugovor raskinut. Ako bi neka ugovorna strana dala neosnovani otkaz drugoj strani, druga strana bi imala pravo da raskine ugovor bez otkaznog roka, što bi se smatralo ozbiljnim uzrokom za raskid ugovora bez otkaznog roka. U tom slučaju, strana koja je postupila protivno odredbama ovog člana, imala bi obavezu da drugoj strani naknadi štetu, kako je to propisano odredbama stava 3. ovog člana.

Prestanak ugovora zaključenog za određeno vreme (čl. 812. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravilo da ugovor o trgovinskom zastupanju prestaje samim istekom određenog vremena za koji je zaključen. Dakle, u ovom slučaju ne radi se o otkazu ugovora i poštovanju otkaznog roka, već o tome da se samim zakonom određuje pravilo da ugovor o trgovinskom zastupanju prestaje samim istekom vremena na koje je ugovor zaključen. Protekom vremena ugovorom određenog roka trajanja zastupanja, prestaju prava i obaveze ugovornih strana, što znači daje zastupnik dužan da vrati nalogodavcu stvari date na upotrebu, a da mu nalogodavac za izvršenje ugovora isplati ugovorenu naknadu. Ugovor o trgovinskom zastupanju na određeno vreme može prerasti u ugovor o zastupanju na neodređeno vreme, ako zastupnik posle proteka vremena za koji je ugovor zaključen nastavi i dalje da obavlja poslove zastupanja, a nalogodavac se tome ne protivi. Takav ugovor, koji je pod navedenim uslovima produžen na neodređeno vreme, ni u čemu se ne menja, osim produžetka roka trajanja, što znači da ostali uslovi iz ranijeg ugovora na određeno vreme ostaju na snazi i dalje, kao što su pitanja poslova koje će zastupnik da obavlja u ime i za račun nalogodavca, kao i naknada koju će nalogodavac plaćati zastupniku za izvršeni rad. Raskid ugovora koji se smatra zaključenim na neodređeno vreme, prestaje, odnosno raskida se pod uslovima koji su propisani odredbama prethodnog člana, tj. da svaka strana može raskinuti ugovor krajem svakog kalendarskog tromesečja, uz ostavljanje roka otkaza od mesec dana, odnosno dva meseca pre isteka kalendarskog tromesečja.

1003

UGOVOR O POSREDOVANJU Pojam (čl. 813. ZOO) Posredništvo je posao u kome posrednik dovodi u vezu dva subjekta radi zaključenja ugovora. Da bi posrednik posredovao potrebno je postojanje naloga komitenta i, naravno, prihvatanje takvog naloga od strane posrednika. Ugovor o posredovanju zaključuju posrednik i komitent, ali ako se obe ugovorne strane koriste uslugama posrednika, obe su dužne da izvrše svoje obaveze prema posredniku, pa i da plate posredničku proviziju. Pored poslova robnog prometa, posredničke usluge obuhvataju i usluge u prometu nepokretnosti i pokretnih stvari koje čine osnovna sredstva radnih organizacija. Zadatak je posrednika da komitente dovede u vezu, prenosi i saopštava njihove međusobne izjave, daje potrebna obaveštenja i radi na tome da se ugovor zaključi. Pri tome on je dužan da postupa sa pažnjom dobrog privrednika, a u smislu naloga svog komitenta, kao i da štiti interese stranaka među kojima posreduje. Posrednik nije predstavnik bilo koje strane, već je njegov položaj neutralan i jednak u odnosu na obe stranke među kojima posreduje. Zbog toga je on odgovoran svakoj od njih ako im u vezi svog posredovanja nanese štetu. Za uspešno obavljen posrednički posao posredniku pripada nagrada, tj. provizija. Visina provizije se određuje ugovorom Pod ugovorom o posredovanju podrazumeva se takav ugovor po kome se posrednik obavezuje da pronađe, odnosno da nastoji da pronađe treće lice koje bi pregovaralo sa nalogodavcem o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu, ako ugovor bude zaključen. Posrednik mora da ispunjava određene uslove koji se tiču kako njegove ličnosti, firme, tako i njegove stručne sposobnosti, odnosno lica koja u određenoj posredničkoj firmi obavlja tu vrstu poslova. Karakteristika ovog ugovora je u tome da posrednik ne zaključuje ugovore, nego samo posreduje da se određeni ugovori zaključe između njegovog nalogodavca i trećeg lica, a da će za te poslove dobiti ugovorenu naknadu. Ugovor o posredovanju može se posrednik ovlastiti da za duže vreme vrši posredničke poslove, odnosno uvek kada se za to ukaže pogodna prilika, ili samo za jedan ili više tačno određenih poslova. Zakon o obligacionim odnosima ne predviđa mogućnost da posrednik može u ime i za račun nalogodavca zaključivati i ugovore, ali ako bi do toga i došlo to bi bilo u oblasti ugovora o zastupanju, što znači da bi posrednik, odnosno zastupnik morao da ima posebna ovlašćenja u tom smislu. Ugovor o posredovanju može biti zaključen u pismenoj formi, ali može biti i usmen, a može biti zaključen i putem telefona, telegrama, teleksa i si. , vodeći računa da posrednik ima dozvoljenu delatnost obavljanja poslova posrednika. Već je naglašeno da posrednik ima pravo na naknadu za izvršeno posredovanje, ako određeni ugovor bude zaključen. U toku pregovaranja sa trećim licem posrednik ne može stvoriti materijalnu ili bilo kakvu drugu obavezu za nalogodavca, jer nalogodavac nije dužan da pristupi pregovorima za zaključenje ugovora sa trećim licem, ni da zaključi sa njim ugovor pod uslovima koje je saopštio posrednik. Obaveze posrednika su: - da traži sa pažnjom dobrog privrednika priliku za zaključenje određenog ugovora i da na nju ukaže nalo godavcu, - da posreduje u pregovorima, - da nastoji da dođe do zaključenja ugovora, - da obavesti nalogodavca o svim okolnostima koje su mu poznate a od značaja su za ugovor koji treba zaključiti, - da naknadi štetu koju bi pretrpeo nalogodavac ili trebe lice, koja bi se dogodila, zbog toga što je posre dovao za poslovno nesposobno lice, - da vodi posebnu knjigu (posrednički dnevnik), - da izdaje izvode iz posredničkog dnevnika (posrednički list). Obaveze nalogodavca su: - da posredniku plati naknadu, - da mu isplati troškove učinjene u izvršenju naloga, ali samo ako je to ugovorom o posredovanju predviđeno. Ako naknada za posredovanje nije predviđena ugovorom, a nije utvrđena ni tarifom ili kojim drugim opštim aktom posrednika, a ne može se ni na osnovu pravila običaja odrediti, odrediće je sud prema zalaganju posrednika i korisnika koje je od toga imao nalogodavac. Posrednik ima pravo na naknadu u času kada su nalogodavac i treće lice zaključili ugovor njegovim posredstvom. Ako je ugovor zaključen pod raskidnim uslovom, i u tom slučaju posrednik ima pravo na naknadu. Pravo na naknadu posrednik ima i u slučaju nevažnosti ugovora, ali samo ako dokaže da mu uzrok nevažnosti nije bio poznat. Ugovor o posredovanju prestaje izvršenjem ugovora, zatim opozivom od strane nalogodavca ili otkazom od strane posrednika, ako ne može da se izvrši nalog iz ugovora o posredovanju. 1004

Sudska praksa Posredovanje. Sniženje posredničke naknade - "Kad tuženi (nalogodavac) prigovori visini posredničke naknade, sud je dužan da ispita da lije ova naknada (provizija) primerena ili previsoka, odnosno da li odgovara posrednikovom trudu i učinjenoj usluzi" (prema odluci VSS, Prev. 743/96); Pravo posrednika na naknadu - "Prema odredbi čl. 823. ZOO posrednik stiče pravo na naknadu u času zaključenja ugovora ako što drugo nije ugovoreno, ali kada je ugovor zaključen pod odložnim uslovom posrednik stiče pravo na naknadu tek kada se uslov ostvari" (prema odluci VSS, Prev. 182/99); Posredovanje. Odgovornost posrednika - "Posrednik odgovara za štetu u slučaju da je posredovao, između ostalog, za lice za koje je znao ili morao znati da neće moći izvršiti obaveze iz ugovora i uopšte za svaku štetu nastalu njegovom krivicom" (premapresudi VSS, Prev. 126/95); Iz ranije sudske prakse "Okolnost daje kupac odustao od ugovora koji je zaključen putem posrednika ne isključuje obavezu plaćanja posredničke provizije, jer je posrednik svoju obavezu izvršio time što su stranke koje je doveo u vezu zaključile ugovor i time stekao pravo na proviziju. Činjenica da do izvršenja ugovora nije došlo nema značaja za plaćanje provizije, s obzirom da u konkretnom slučaju plaćanje provizije nije uslovljeno izvršenjem ugovora " (prema presudi Okružnog privrednog suda u Novom Sadu, P-4985/70); Posrednik stiče pravo na proviziju i ako stranke zaključe usmeni ugovor Prema obrazloženju Za sticanje prava na naplatu provizije u poslovima posredništva nije od značaja forma ugovora zaključenog posredovanjem. Posrednik stiče pravo na naplatu provizije ako stranke posredstvom posredovanja sklope i usmeni ugovor. Žalbom se osnovano ukazuje na to da ugovor o kupoprodaji nije formalni ugovor, naime da njegova punovažnost nije uslovljena pismenom formom, te je tuženi kao kupac sa prodavcima mogao da zaključi i usmeni ugovor o kupoprodaji. Kako tužilac tvrdi da je posredovao u zaključenju kupoprodajnih ugovora između tuženog i kupca ipomenutih preduzeća kao prodavača i da su ugovori o kupoprodaji zaključeni tako što su se tuženi kao kupac i prodavač složili sa svim uslovima koje je tužilac uneo u mešetarske listove, nužno je da prvostepeni sud ceni sve priložene izvode iz knjige telefonskih naloga i sasluša sve predložene svedoke i da potom utvrdi da lije posredovanjem tužioca došlo do usmenog zaključivanja kupoprodajnih ugovora između tuženog kao kupca i pomenutih preduzeća kao prodavača, te da potom odluči o ovoj pravnoj stvari (prema rešenju VPS,Pž-132/73); Ugovor o mešetarenju bi bio zaključen ako bi sa potpisale obe ugovorne strane Izdavanjem mešetarskog lista od strane mešetara nije zaključen ugovor između stranaka ako tome nije prethodilo zaključenje ugovora od strane stranaka Prema obrazloženju Drugostepeni sud nije prihvatio izloženo stanovište prvostepenog suda, na osnovu kojeg je iz određenih činjenica izveo zaključak da je kupoprodajni ugovor radi isporuke 20 tona masti između parničnih stranaka zaključen. Ovo zato što nijedna od parničnih stranaka, posebno tužilac, nije potpisao mešetarski list, već je to učinio jedino posrednik, a niti su parnične stranke došle bilo u neposrednu vezu bilo u vezu preko punomoćnika. Mešetarski list na koji se poziva tuženi i prvostepeni sud, a čiji tekst nije sporan, predstavlja samo izveštaj posrednika ugovornim stranama daje dobio nalog za posredovanje sa predloženim uslovima, što znači da samim izdavanjem mešetarskog lista od strane mešetara ugovor nije zaključen, pošto nije prethodilo zaključenje ugovora od strane stranaka ili njihovih punomoćnika. Prema tome, ugovor bi se zaključio ako bi uslove sadržine u mešetarskom listu prihvatile obe ugovorne strane, što ovde, međutim, nije slučaj. U ovom slučaju se radi eventualno samo o nalozima stranaka za posredovanje i o nastojanju posrednika da ispuni naloge parničnih stranaka i da među njima dođe do zaključenja ugovora o kupovini i prodaji masti do čega, međutim, nije došlo, sa razloga što parnične stranke, posebno tužilac, nisu potpisale mešetarski list. Drugim recima, ne može se uzeti daje došlo među strankama do zaključenja kupoprodajnog ugovora preko posrednika, jer ako ugovorne stranke nisu potpisale mešetarski list, već je posrednik, koji je mešetarski list u tom svojstvu i potpisao, od strane jedne stranke bio ovlašćen da nađe samo kupca, a od druge prodavca. Kako se u ovom slučaju radi o posredovanju — tj. o pokušaju dovođenja u vezu stranaka prema njihovim nalozima, pri čemu nije došlo do zaključenja ugovora, jer tužilac nije prihvatio uslove iz mešetarskog list, tuženi nema pravnog osnova da od tužioca po osnovu naknade štete zahteva pomenuti iznos zbog neispunjenja ugovora (prema odluci VPS, SI. 2210/70); Sama činjenica da su se kod posrednika susrele izjava prodavca o prodaji određene robe i izjava kupca o kupovini te robe, ne znači daje između njih zaključen ugovor o kupoprodaji. Prema obrazloženju Samim izdavanjem mešetarskog lista ugovor nije zaključen, nego tek kada uslove sadržane u njemu prihvate obe ugovorne strane. Kako stranke pre izdavanja mešetarskog lista nisu kontaktirale, izuzev njihovih posebnih naloga datih posredniku, onda mešetarski list nije dokaz o punovažno zaključenom kupoprodajnom ugovoru između parničnih stranaka. Naprotiv, bilo je neophodno da obe ugovorne stranke naknadno prihvate uslove sadržane u njemu. 1005

Pošto je tuženi odmah po dobijanju mešetarskog lista obavestio posrednika da isti ne prihvata, onda nema punovažnog kupoprodajnog ugovora između tužioca i tuženog" (prema presudi VPS u Beogradu, Pž-2447/74); „Posredničku proviziju plaća stranka koja je neposredno zaključila ugovor o posredovanju. Ne pretpostavlja se obaveza druge ugovorne strane iz osnovnog posla da regresira polovinu plaćene provizije, već ta obaveza postoji samo ako je kupoprodajnim ugovorom predviđena " (prema presudi VPS u Beogradu, Pž-2081/74).

Primer ugovora o posredovanju UGOVOR O POSREDOVANJU zaključen dana____________godine u____________, između ____________________________, koga zastupa_____________________________(u daljem tekstu: nalogodavac) i _________________________, koga zastupa:_____________________(u daljem tekstu: posrednik). Nalogodavac i posrednik sporazumeli su se o sledećem: 1. Posrednik se obavezuje da nađe preduzeća i druga lica i dovede ih u vezu sa nalogodavcem radi pregovora o zaključenju ugovora o prodaji----------------------------------(opis robe) u količini od---------------komada (ili kilograma), kvaliteta-----------------------------------------------------------------------------------------, pakovanje ------------------------------------------------------------------------------------, rok isporuke-----------------------------------------------------------------------------------po ceni od------------------dinara, prema mestu utovara. 2. Posrednik je dužan da sa pažnjom dobrog privrednika traži kupce - preduzeća i druga lica, radi prodaje navedene robe, s tim da nastoji da dođe do zaključenja takvog ugovora. 3. Nalogodavac se obavezuje da posredniku isplati naknadu od______% od ukupne cene prodate robe. 4. Nalogodavac se obavezuje da posredniku naknadi i troškove koje je ovaj učinio u korist nalogo davca ili po njegovom nalogu, pa iako ugovor o prodaji nije zaključen. 5. Isplatu naknade kao i troškova nalogodavac će izvršiti na žiro račun posrednika broj------------------------------------kod-------------------------------------banke u----------------------, u roku od-------dana od dana za ključenja ugovora o prodaji. 6. Ovaj ugovor se zaključuje za vreme do----------godine, a može se otkazati i pre isteka tog roka uz otkazni rok od---------dana. 7.--------------------------------------------------------------------- (ostali uslovi). 8. Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odredbe o posredovanju iz Zakona o obligacionim odnosima. 9. Za slučaj spora nadležan je------------------------sud u-------------------------------. 10. Ovaj ugovor je sastavljen u---------primerka, od koje svaka strana zadržava po-------primeraka. Nalogodavac, (ovlašćeno lice)

Posrednik, (ovlašćeno lice)

Primer naloga za posredovanje NALOG ZA POSREDOVANJE Preduzeću____________________________________,__________________________________(mesto) Ovo preduzeće -__________________________ima na prodaju--------------------------------------------, u količini od---------------------komada (ili kilograma, tona), kvaliteta----------------------------------, pakovanja __________________, sa rokom isporuke____________, po ceni od______________dinara prema mestu utovara. Na ime naknade za posredovanje priznajemo______% od cene prodate robe, kao i troškove koji se učine u našu korist ili po našem nalogu. Isplata naknade biće izvršena u roku od dana po zaključenom ugovoru o prodaji. Ovaj nalog važi za vreme_________________ do_________________godine. (ovlašćeno lice) 1006

Primer tužbe iz ugovora o posredovanju TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće______________________________________________, iz TUŽENI: Preduzeće_______________________________________________, iz TUŽBA radi naplate posredničke provizije, vrednost_____________dinara. Tužilac i tuženi su____________godine zaključili ugovor o posredovanju, po kome je tuženi ovlastio tužioca da može u svoje i za račun tuženog da radi na akviziciji i učestvuje u ugovaranju i realizaciji posla izgradnje određenog broja stanova. Istim ugovorom konstatovano je da je tužilac obavestio tuženog o prethodnim preliminarnim razgovorima sa investitorom i da mu je preneo detaljne informacije o daljoj izgradnji, predočivši mu i raspoloživu dokumentaciju. Tim ugovorom ugovorena je i provizija od 1% od ukupne vrednosti posla. Na osnovu navedenog ugovora ostvarena je saradnja i tuženi je zaključio ugovore sa inostranim investitorom za izgradnju stanova. DOKAZ: ugovor od_______________________________, a to je i nesporno među strankama. Nakon kraćeg vremena, tuženi je raskinuo ugovore sa inostranim partnerom i obezbedio sebi naknadu štete, a da tužiocu nije isplatio ugovorenu proviziju. Tuženi odbija isplatu provizije tužiocu, navodeći da tužilac zahteva preterano veliki iznos na ime provizije. DOKAZ: dopis tuženog od___________________________godine. Prema odredbama čl. 813. i dr. o posredovanju iz Zakona o obligacionim odnosima, posrednik stiče pravo na ugovorenu proviziju, kad stranke dovede u vezu i one zaključe ugovor. Pravo na proviziju ne zavisi od toga da li će stranke ugovor i ispuniti. U konkretnom slučaju tužilac je doveo u vezu tuženog i inostranog partnera i tuženi je sa njim zaključio ugovor. Samim tim, saglasno cit. propisima ZOO, kao i ugovoru stranaka, tužilac je stekao pravo da traži proviziju od tuženog, a na to njegovo prava bez uticaja je činjenica što je ugovor docnije raskinut. Tužilac je obračunao proviziju koja mu pripada, a približna je i ekvivalenciji sa uloženim radom i svojim trudom kao posrednika, kao i ostalim njegovim troškovima. Ovo utoliko pre što je posredstvom tužioca kao posrednika došlo do zaključenja ugovora velike vrednosti, a traženi iznos naknade je i u srazmeri sa uloženim radom tužioca i njegovim umećem da stranke dovede u vezu i da zaključe ugovor, čime je tužbeni zahtev osnovan, jer nije protivan prinudnim propisima i dobrim običajima. Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese PRESUDU Obavezuje se tuženo preduzeće ______________, iz _______________, da tužiocu - preduzeću _________________, iz__________, isplati iznos od___________dinara na ime posredničke provizije, sa zakon skom kamatom od________godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od osam dana pod pretnjom izvršenja. Za tužioca - direktor, Primena odredbi zakona o ugovoru o delu (čl. 814. ZOO) Suština ugovora o posredovanju je da posrednik nastoji da nađe i dovede u vezu sa nalogodavcem lice koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora. Posrednik, kao što je rečeno, ne zaključuje ugovor sa trećim licem, već samo posreduje, odnosno pronalazi lice koje će dovesti u vezu treće lice radi zaključenja određenog ugovora sa njegovim nalogodavcem. Za takvo njegovo zalaganje, posebno ako dovede u vezu neko treće lice sa nalogodavcem, ovaj je dužan da mu na osnovu ugovora o posredovanju isplati određenu naknadu. Pri tom je bez značaja da li je njegov nalogodavac zaključio ugovor sa tim trećim lice. Dovoljno je daje radom posrednika njegov nalogodavac stupio u vezu sa trećim licem, pa da posrednik stekne pravo na određenu naknadu. Odredbe ovog člana imaju u vidu određeno angažovanje posrednika da za račun nalogodavca pronađe lice koje će sa njim pregovarati u cilju zaključenja ugovora, ali ako i pored savesnog angažovanja njegovo nastojanje ostane bez rezultata, posrednik ima pravo na naknadu, saglasno pravilima ugovora o delu (član 623. ovog zakona), koja propisuju isplatu naknade ako naknada nije određena, u kom slučaju naknadu utvrđuje sud prema vrednosti rada, odnosno prema normalno potrebnom vremenu za takav posao, kao i prema uobičajenoj naknadi za tu vrstu rada. 1007

Dakle, vrednuje se rad posrednika, tj. onaj rad koji je on uložio da pronađe treće lice koje će sa njegovim nalogodavcem pregovarati o zaključenju određenog ugovora, a naknada se u tom slučaju utvrđuje na osnovu truda koji je posrednik uložio za izvršenje tog posla. Visina te naknade sigurno neće biti onolika koliko bi bila daje posrednik pronašao treće lice koje bi pregovaralo sa njegovim nalogodavcem, a posebno ne onoliko koliko bi naknada iznosila ako bi nalogodavac i zaključio ugovor sa trećim licem, ali u svakom slučaju visina njegove naknade za takav rad, odnosno rad koji je ostao bez uspeha, bi se cenio prema trudu koji je uložio da se ostvari cilj zbog koga je ugovor o posredovanju zaključen. Pri svemu tome treba naglasiti da je odredbama ovog člana propisano pravo posrednika na ovu naknadu samo ako je takav posao, odnosno ako bi njegovo nastojanje ostalo bez rezultata bilo ugovorom regulisano sa nalogodavcem. Međutim, s obzirom da za zaključenje ugovora o posredovanju nije obavezna pismena forma ugovora, može se desiti da i pored tako zaključenog pismenog ugovora, dakle koji ne predviđa naknadu posredniku samo za njegovo nastojanje da pronađe treće lice, a nalogodavac u posebnom slučaju odobri posredniku da izvrši kakav posao u smislu ugovora o posredovanju, pa ako ovaj za to učini određeni trud i ne uspe da privoli treće lice da pregovara sa njegovim nalogodavce, ovaj je dužan da posredniku isplati određenu naknadu u smislu odredaba ovog člana.

Primanje ispunjenja (cl. 815. ZOO) Stav 1. ovog člana naglašava da nalog za posredovanje ne sadrži ovlašćenje za posrednika da za nalogodavca primi ispunjenje obaveze iz ugovora zaključenog njegovim posredovanjem. Ako bi posrednik i te poslove obavljao, odnosno primao ispunjenje iz ugovora koje je njegov nalogodavac zaključio njegovim posredstvom, onda bi to bila neka vrsta mešovitog ugovora, koji bi sadržavao i elemente ugovora o posredovanju i elemente ugovora o trgovinskom zastupanju. Stav 2. ovog člana daje mogućnost nalogodavcu da svog posrednika angažuje i u prijemu ispunjenja obaveza iz ugovora zaključenim njegovim posredovanjem, ali u tom slučaju posredniku mora dati posebno pismeno punomoćje. Naravno, ispunjenje obaveze iz ugovora predviđa niz radnji koje mora da izvrši nalogodavac, odnosno posrednik ako ga za ispunjenje tih obaveze posebnim ugovorom ovlasti. U jednom slučaju, posrednik i njegov nalogodavac su zaključili ugovor o posredovanju u zaključenju ugovora između nalogodavca i trećeg lica. Ugovorena je i provizija u određenom procentu ako nalogodavac i to treće lice zaključe ugovor. Kako nalogodavac posredniku nije isplatio ugovorenu naknadu, došlo je do spora. Nalogodavac nije isplatio ugovorenu naknadu posredniku jer je ovaj, bez posebnog ovlašćenja nalogodavca, zaključio ugovor o kupovini u korist svog nalogodavca, a nalogodavac ugovor nije odobrio, zbog čega je i prodavač zapretio da će svoje potraživanje ostvariti putem suda. Nastali spor je rešen tako stoje odbijen tužbeni zahtev posrednika, budući daje posrednik potpisao zaključnicu u ime i za račun nalogodavca po ugovoru o posredovanju, a da za to nije imao posebno ovlašćenje, pa je po nalazu sudova zaključeno daje posrednik sam sebe izložio riziku, čije posledice ima sam da snosi.

Sudska praksa Posrednik mora imati posebno ovlaštenje da zaključi ugovor Posrednik je ovlaščen da stranke dovede u vezu a ne i da zaključi ugovor ako nije posebno na to ovlašćen. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Nije sporno daje tuženi telegramom od 12. januara_______. god. obavestio tužioca daje za njegov račun kupio 1.000 tona kukuruza kod zemljoradničke zadruge, tako da se u tom poslu tuženi pojavljuje kao posrednik u ime prodavca, pomenute zadruge, a ne tužilac. Stoga je pravilno stanovište prvostepenog suda daje tužilac pogrešio kada je sklopio zaključnicu od 12. januara______. Godine, koju je on kao posrednik u ime prodavca - zadruge potpisao, iako za to nije bio ovlašćen. Za takav posao tužilac je morao imati posebno ovlašćenje tuženog, kojim ovaj prenosi na njega pravo i ovlašćenje da u ime i za račun prodavca - zemljoradničke zadruge zaključi ugovor o kupovini i prodaji kukuruza sa trećim licem. Takvo ovlašćenje tuženi nije dao tužiocu, jer mu ga ovaj nije ni tražio, pa je tužilac, u stvari, bez ikakvog ovlašćenja u svojstvu posrednika sklopio zaključnicu od 12. januara_______. godine, koju je kao posrednik potpisao u ime prodavca - zemljoradničke zadruge, te je time svesno prekoračio od tuženog dato mu ovlašćenje da prodavca i kupca dovede u vezu. Stoga se drugostepeni sud saglasio sa stanovištem prvostepenog suda da tužilac iz takvog zaključenog posla ne može ni da traži od tuženog da mu naknadi traženu štetu. U konkretnom slučaju radilo se o mešetarenju, tj. o dovođenju u vezu kupca, čiji je posrednik bio tužilac i prodavca - zemljoradničke zadruge, čiji je posrednik bio tuženi, kako je to ispravno konstatovao i prvostepeni sud. Saglasno tome, tužilac je kao mešetar, odnosno kao posrednik trebalo da ispostavi mešetarski list (a ne da sklapa zaključnicu) i da ga dostavi na potpis i suglasnost prodavcu, odnosno tuženom kao njegovom posredniku i kupcu, pa ukoliko bi se oni saglasili sa uslovima kupovine i prodaje iz mešetarskog posla, tj. lista i ukoliko bi taj mešetarski list potpisali i potpisan vratili tužiocu, tek tada bi ugovor o kupovini i prodaji bio pravno valjan i obavezan za obe stran1008

ke, tj. i za prodavca i za kupca. Budući da tužilac tako nije postupio, znači daje sklapanjem zaključnice od 12. janua ra _____. godine i potpisivanjem iste kao posrednik u ime zemljoradničke zadruge bez datog mu ovlaštenja, sam sebe izložio riziku čije posledice ima sam da snosi. Uostalom, tužiocu kao specijalizovanoj organizaciji bilo je poznato da se i on i tuženi ne mogu pojaviti kao posrednici u pomenutom poslu u ime prodavca — zemljoradničke zadruge i da on nije mogao sklopiti zaključnicu od 12. januara . godine kao posrednik u ime ove zadruge kao prodavca, pa da stoga ne može ni tražiti od tuženog štetu koja je nastala kao posledica njegovog propusta i njegove krivice (prema odluci VPS, SI. 2448/69).

Opozivanje naloga za posredovanje (čl. 816. ZOO) Opoziv naloga znači ukidanje poziva posredniku da se posredovanje izvrši. Da bi opoziv imao pravnu snagu bitno je da se nalogodavac u nalogu nije odrekao svog prava da nalog može povući i da opozivanje nije protivno savesnosti. Opoziv ne može biti opozvan ako nije učinjen savesno, odnosno pravilima, odnosno običajima o trgovačkom poslovanju. Isto tako opoziv naloga ne može biti opozvan ako je u ponudi naloga određen rok za prihvatanje naloga, pa posrednik takav nalog u tom roku prihvati, ili ako je u ponudi naznačeno da je to neopoziva ponuda. Ipak, za opoziv naloga, i ako je u njemu označeno daje neopoziv, ako ga još nije prihvatio posrednik, važi pravilo iz prvog dela rečenice iz ovog člana, a naime da nalogodavac može opozvati nalog za posredovanje kad god hoće. Kod postojanja onih uslova kada nalogodavac ne može opozvati svoj nalog za posredovanje, odnosno kada se odrekao prava na opoziv, te da je takav nalog u određenom roku prihvatio posrednik, ili daje opoziv protivan savesnosti, opoziv ponude i kod navedenih uslova ima dejstvo opoziva samo ako je opoziv naloga stigao kod ponuđenog posrednika pre nego stoje ovaj otposlao svoje prihvatanje. Međutim, iz odredaba ovog člana proizilazi da nalogodavac može uvek opozvati nalog, odnosno kad hoće, ali ako je posrednik već preduzeo neke radnje u pezi primljenog naloga, da nastoji da nađe i dovede u vezu sa nalogodavcem lice koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, i u tom slučaju nalogodavac može opozvati nalog za posredovanje, s tim što bi u tom slučaju posrednik imao pravo na naknadu, odnosno naknadu štete za trud koji je uložio u vezi primljenog naloga i prihoda koji bi ostvario sa drugim licem da nije prihvatio i radio po nalogu nalogodavca, koji je ovaj kasnije povukao. Ako je posrednik primio nalog nalogodavca o posredovanju, i taj nalog prihvatio posrednik, ne znači da će on izvršiti posao posredovanja ako je nalogodavac opozvao, odnosno odustao od naloga, jer u takvim uslovima rad posrednika ne bi obavezivao nalogodavca, ali bi posrednik u svakom slučaju imao pravo na naknadu, a ako nikakav trud nije imao u vezi dobijenog naloga, imao bi pravo na naknadu štete ako bi taj posao uključio u svoj plan poslovanja i od istog očekivao kakvu korist.

Odsustvo obaveze za nalogodavca da zaključi ugovor (cl. 817. ZOO) Ako je zaključen ugovor o posredovanju, obaveza posrednika je, kao stoje to propisano u odredbama člana 813. ovog zakona, da nastoji da pronađe i dovede u vezu sa nalogodavcem lice koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora. Međutim, i ako postoji ugovor o posredovanju ili određeni nalog za posredovanje, nalogodavac nije dužan da pristupi pregovorima za zaključenje ugovora sa licem koje je posrednik našao, ni da zaključi sa njim ugovor pod uslovima koje je saopštio posredniku, ali će za to odgovarati za štetu ako je postupio protivno savesnosti, i to kako posredniku za uloženi trud, tako i trećem licu ako je ovaj u vezi sa radom posrednika zaključio neke druge ugovore, koje više ne može da realizuje zbog odsustva obaveze za nalogodavca da zaključi ugovor. Iz odredaba ovog člana nastaje nekoliko slučajeva, i to: a) daje posrednik našao lice sa kojim će nalogodavac pregovarao o zaključenju određenog ugovora, b) da nalogodavac ne želi da pristupi pregovorima za zaključenje ugovora sa tim licem, v) da posrednik ne želi da zaključi ugovor sa trećim licem pod uslovima koje mu je saopštio posrednik. Kao posledica nastanka nekog od navedenih slučajeva, nastaje obaveza nalogodavca da odgovara za štetu, kako posredniku tako i trećem licu, ako je postupao protivno savesnosti. Savesnost, po pravilu, pretpostavlja onakvo postupanje kako je ugovorom dogovoreno, odnosno zakonom propisano. Savesnost se procenjuje sa stanovišta normalnih uslova poslovanja. Ne može se nekome pripisati nesavesnost za neizvršenje neke obaveze, ugovorom ili zakonom predviđene, ako su ga u izvršenju obaveza sprečile neke okolnosti na koje on nije mogao da utiče. U slučaju daje posrednik izvršio posao koji mu je određen ugovorom o zastupanju, odnosno ako je treće lice doveo u vezu sa nalogodavcem, sa kojim je posrednik pregovarao i ponudio mu uslove predložene od nalogodavca, posrednik ima pravo na posredničku naknadu, bez obzira da li je njegov nalogodavac pregovarao sa 1009

trećim licem i bez obzira da li je nalogodavac zaključio ugovor pod uslovima koje mu je predložio posrednik. Ove obaveze prema posredniku ne može se osloboditi nalogodavac i ako je postupao savesno. Drugo je pitanje odnosa nalogodavca i trećeg lica koje je pristupilo pregovoru sa nalogodavcem, pod uslovima koje mu je ponudio posrednik, jer ako je treće lice ponudu nalogodavca prihvatilo preko posrednika, nalogodavac koji ne želi da zaključi ugovor ima obavezu da tom trećem licu naknadi štetu zbog odustanka od prihvaćene ponude, odnosno zaključenog ugovora.

OBAVEZE POSREDNIKA Obaveza tražiti priliku (čl. 818. ZOO) Pažnja dobrog privrednika podrazumeva pažnju pri poslovanju pravnih subjekata, da uredno i savesno ispunjavaju preuzete obaveze u oblasti privrednog poslovanja. Ona se odnosi na pravne subjekte koji se bave privrednom delatnošću, ali i kada posluju i sa građanskim licima - ako se sa njima obavljaju poslovne aktivnosti. Za ostvarenje ovog načela pretpostavka je da postoji dobra organizacija poslovanja, dobra tehnologija, dobra stručna radna snaga, međusobno poverenje i saradnja partnera u pravnom poslu. "Pažnja", pak, podrazumeva opreznost pri postupanju, koja je uobičajena u poslovnom prometu stoje, naravno, vezano za pravila struke, iz čega proizilazi princip "profesionalne odgovornosti". Odredbe stava 1. ovog člana imaju u vidu pažnju dobrog privrednika posrednika kada traži priliku za zaključenje određenog ugovora i ukaže na nju nalogodavcu. Nalogodavac nije dužan da posredniku da imperativni nalog da mu pronađe treće lice sa kojim će pregovarati i eventualno zaključiti ugovor. Dužnost je posrednika da se trudi, sa pažnjom dobrog privrednika, da sam pronađe treće lice koje bi pregovaralo sa njegovim nalogodavce, u cilju zaključenja određenog ugovora. Posrednik je dužan, saglasno pravilima svoje struke, da istražuje tržište koje je interesantno za poslove koje obavlja njegov nalogodavac. On je dužan, bez posebnog naloga nalogodavca, a na osnovu zaključenog ugovora o posredovanju, da kontaktira sa raznim privrednim subjektima i da im nudi poslove koje obavlja njegov nalogodavac, ali ne i da sa njima te poslove zaključi, već da ih stavi u vezu sa svojim nalogodavcem radi zaključenja određenog ugovora. Prema stavu 2. ovog člana, posrednik je dužan da pored posredovanja, odnosno dovođenja u vezi nalogodavca i trećih lica, posreduje i u pregovorima koje vodi njegov nalogodavac sa trećim licem i da nastoji da dođe do zaključenja ugovora. Ovo je jedna nova funkcija posrednika, u odnosu na pojam posredništva naveden u članu 813. ovog zakona, jer se posredniku određuje i posao učestvovanja u pregovorima sa nastojanjem da njegov nalogodavac zaključi ugovor sa trećim licem, naravno ako je to ugovorom o posredovanju predviđeno kao obaveza posrednika. Posrednik može, ako je od svog nalogodavca dobio podrobna uputstva o sadržini ugovora koji želi da zaključi, da sačini nacrt takvog ugovora i da ga ponudi trećem licu, kako bi to lice bilo bliže upoznato sa namerom nalogodavca posrednika. Takav nacrt ne bi obavezivao nalogodavca, jer funkcija posredništva ima za cilj da posrednik pronađe lica koja će sa njegovim nalogodavcem pregovarati, da bi ovaj mogao da zaključi određeni ugovor, a davanje nacrta ugovora trećem licu je samo jedan vid da to lice privoli da pregovara sa njegovim nalogodavcem. Posrednik ne odgovara ako i pored potrebne brižljivosti ne uspe u svom nastojanju. Naime, treće lice mora da zna kakva je funkcija posrednika, te da upoznavanje koje mu čini posrednik i njemu služi, zbog čega je i on svestan da vođenje pregovora o zaključenju ugovora ne stvara nikakve posledice za posrednika. Međutim, posrednik za svoj rad, koji i nije doveo do zaključenja ugovora, ima pravo na ugovorenu naknadu za izvršeni trud, saglasno ugovoru o posredovanju.

Sudska praksa Uslovi za isplatu posredničke provizije Za zaključenje ugovora putem posrednika nije dovoljno da se nalozi stranaka steknu kod posrednika, već je potrebno sa ovlaščeni punomoćnici stranaka uspostave neposredni odnos i da se saglase u pogledu bitnih sastojaka ugovora. Prema obrazloženju Predmet tužbenog zahteva je isplata posredničke provizije. Da bi tužilac mogao zahtevati isplatu provizije potreban je njegovim posredovanjem zaključen ugovor između komitenata. Učešće posrednika u zaključenju posla pretpostavlja postojanje određenog pravnog odnosa između njega i komitenta, a koji nastaje izdvajanjem naloga za posredovanje odstrane komitenta. Poklanjajući veru svedocima, prvostepeni sud je našao daje tuženi takav nalog izdao. Međutim, to još nije dovoljno da bi tužilac - posrednik stekao pravo na proviziju. Bitan uslov, bez koga posrednik ne može zahtevati plaćanje provizije, jeste daje zaključen i ugovor između komitenata, u ovom slučaju tuženog, i jedne privredne organizacije. U pogledu ove odlučne činjenice ni prvostepeni, ni drugostepeni sud, koji se poziva na razloge prvostepene presude, nisu dali određeno i jasno obrazloženje, iz koga bi se videlo na osnovu čega je utvrđeno 1010

A

daje ugovor između komitenata zaključen. Istina, prvostepeni sud navodi daje tuženi potpisao mešetarski list, ali ovo tvrđenje je suprotno dokazima u spisima, jer se iz mešetarskog lista, koji se nalazi u spisu, vidi da ni tuženi kao prodavač, ni kupac nisu taj mešetarski list potpisali, već su samo označeni njihovi telefonski nalozi. Međutim, samim tim što su se nalozi tuženog kao prodavca i privredne organizacije sastali kod tužioca kao posrednika među njima nije zaključen ugovor, bez obzira stoje tužilac izdao mešetarski list. Da bi se zaključio ugovor potrebno je da ugovorne stranke ili njihovi ovlašteni punomoćnici uspostave neposredni odnos i da se saglase u pogledu bitnih sastojaka ugovora, što u slučaju izdavanja mešetarskog lista na osnovu telefonskih naloga stranaka nije slučaj (prema odluci VPS, P—166/68); Odnos posrednika i komitenta je poseban U ispunjenju naloga posrednik može raditi i preko drugih posrednika, ali da to ne ide na štetu komitenta. Prema obrazloženju Tuženi tvrdi da tužilac uopšte nije izvršio posredničku uslugu, već da je ugovor zaključen uz posredovanje svog preduzeća za posredovanje. Iz dokaza u spisima, posebno zaključnice, vidi se daje ugovor između tuženog i njegovog kupca zaključen posredstvom tužioca i uz sudelovanje preduzeća za posredovanje kao drugog posrednika. Ovu činjenicu priznao je i tuženi u prigovorima. U žalbi tuženi sada to osporava, ali ne daje nikakve dokaze iz kojih bi se moglo utvrditi suprotno onome što iz pismenih isprava sledi. Razlaganje tuženog o tome da tužilac svoja prava iz ugovora nije mogao preneti na preduzeće za posredovanje nemaju osnova. Kod ugovora o posredovanju posrednik ne steći nikakvo „ ugovorno pravo na posredovanje ", kako pogrešno smatra tuženi. Izdavanjem naloga od strane komitenta za posrednika nastaje samo dužnost da taj nalog kao uslov za sticanje prava na proviziju ispuni. Pored toga u ovom slučaju se i ne radi o prenosu, bilo prava iz ugovora, jer takvog prava tužilac nije ni imao, kako je već rečeno, bilo naloga. U ispunjenju naloga posrednik može i sam raditi preko drugih posrednika, pod uslovom da to ne ide na štetu komitenta, u tom slučaju da povećava ugovornu proviziju ili izdatke komitenta. U konkretnom slučaju tužilac je partnera tuženog našao koristeći i sam posredničke usluge, ali to nema značaja za odnos tužioca i tuženog, jer je tužilac nalog ispunio, tj. ugovor je zaključen, a izdaci tuženog za proviziju nisu povećani, tj. on plaća onu proviziju koju je sa tužiocem ugovorio. U pogledu prava tužioca da zahteva naplatu i onog dela provizije koji prema zaključnici pripada preduzeću za posredovanje, pravilno je prvostepeni sud našao da su prigovori neosnovani, jer je tužilac na to ovlašćen sporazumom sa pomenutim preduzećem za posredovanje. S obzirom na to da ugovorena provizija, kako je utvrdio prvostepeni sud, iznosi 1,41% od prodajne cene, pravilno je prvostepeni sud našao da ona nije visoka. Drugostepeni sud, takođe, nalazi daje ovakva provizija uobičajena kod ove vrste robe (prema odluci VPS, SI. 820/68).

Obaveza obaveštavanja (cl. 819. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu obavezu posrednika da obavesti nalogodavca o svim okolnostima od značaja za nameravani posao koje su mu poznate ili su mu morale biti poznate. I u ovom slučaju, sadržinom ovog člana dopunjuje se definicija o posredništva, kako ga propisuju odredbe člana 813. ovog zakona, a koja se svodi samo na to da se ugovorom o posredovanju obavezuje posrednik da nastoji da pronađe i dovede u vezu sa nalogodavcem lice koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora. Odredbama ovog člana utvrđuje se nova obaveza posrednika, dakle zakonom utvrđena, da posrednik svog nalogodavca obaveštava o svim okolnostima od značaja za nameravani posao. To znači da posrednik ne mora u prvom planu da nađe lice koje bi sa njegovim nalogodavcem pregovaralo, već je dovoljno i ako bi na osnovu istraživanja tržišta i prikupljanja raznih potrebnih podataka, raznim proverama, utvrdio koja bi to treća lica bila zainteresovana za poslove u vezi koje bi pregovarao nalogodavac posrednika. Obavljajući takav rad za nalogodavca, posrednik dolazi do potrebnih podataka za koje smatra da su od koristi za njegovog nalogodavca, i ovoga o tome obaveštava, tako da nalogodavac može da oceni svoje svoje potrebe i mogućnosti, i da u vezi sa tim da određeni nalog svom posredniku radi preduzimanja poslova posredovanja. Posrednik, koji se profesionalno bavi poslovima posredovanja, u mogućnosti je da na najbrižljiviji način ovaj posao obavi, pod uslovom ako raspolaže dovoljno stručnom radnom snagom, ako ima pozitivno iskustvo u radu na ovim poslovima, ako poznaje tržište i ako je uključen u sve tokove pravnog prometa. Za rad na poslovima obaveštavanja nalogodavca, posrednik ima pravo na određenu naknadu, koja može biti ugovorena prema obimu obimu obaveštenja datih nalogodavcu, a i prema ostvarenim kontaktima sa trećim licima i postignutim rezultatima, odnosno zaključenim ugovorima, koji su rezultat obaveštenja koje je posrednik dao nalogodavcu.

Odgovornost posrednika (cl. 820. ZOO) Odredbama ovog člana propisana je odgovornost posrednika za štetu koju bi pretrpela jedna ili druga strana između kojih bi posredovao, i to:a) ako bi se šteta dogodila zbog toga što je posredovao za poslovno nesposobno lice, za čiju je nesposobnost znao ili mogao znati, ili b) ako je znao ili morao znati da jedna od ugovornih strana neće moći da izvrši obaveze iz tog ugovora, v) i uopšte za svaku štetu nastalu njegovom krivicom. 1011

Protivno je pravnoj prirodi instituta trgovinskog posredovanja, pa i trgovinskog zastupanja, da posrednik kod zaključenja ugovora njegovog nalogodavca i trećeg lica koje doveo na zaključenje ugovora, učestvuje istovremeno i kao posrednik svog nalogodavca i kao zastupnik trećeg lica, jer je obaveze trgovinskog zastupanja, pored ostalog, da kod zaključenja ugovora štiti interese svoga nalogodavca. Međutim, posrednik može odgovarati za štetu trećem licu, pa i svom nalogodavcu, odnosno njegovom zakonskom zastupniku, ako je kod trećeg lica posredovao da zaključi ugovor sa njegovim nalogodavcem, a znao je ili je morao znati da je njegov nalogodavac lice poslovno nesposobno. Ova odgovornost bi se mogla pripisati posredniku ako bu učesnici u takvom ugovoru bila fizička lica, s obzirom da se poslovna sposobnost pravnih lica ocenjuje sa stanovišta njenog upisa u sudski registar, a to je pitanje inače sporno u pravnoj teoriji. Punoletno liceje potpuno poslovne sposobno kada nije sposobno za normalno rasuđivanje, kada je duševno oboleo, kada je duševno zaostao ili postoji neki drugi uzrok zbog koga nije u stanju samo da se brine o svo jim pravima i interesima. Punoletno lice može biti i delimično poslovno sposobno kada svojim postupcima ugrožava svoja prava i interese drugih lica zbog duševne bolesti, duševne zaostalosti, zloupotrebe alkohola ili opojnih sredstava, staračke iznemoglosti ili drugih sličnih razloga. Pretpostavka za odgovornost posrednika u navedenim slučajevima postoji samo ako je prethodno nadležni organ doneo odluku o utvrđivanju poslovne nesposobnosti lica za koje je posrednik posredovao. Međutim, posrednik je odgovoran za naknadu štete i ako lice za koje posreduje još nije proglašeno za potpuno ili delimično nesposobno lice, ako je znao ili morao znati da to lice neće moći da izvrši obaveze iz ugovora koje zaključi sa trećim lice, ili ako je u pitanju treće lice koje je poslovno nesposobno, ili se tako ponaša da ostavlja utisak da neće moći da izvrši svoju obavezu iz ugovora sa nalogodavcem posrednika, pa nalogodavac verujući svom posredniku sa takvim licem zaključi ugovor. Posrednik bi odgovarao za štetu bilo svom nalogodavcu, bilo trećem licu koje je doveo radi pregovora i zaključenja ugovora, i ako jedan od njih nije poslovno nesposoban, ali je znao ili morao znati da jedan od njih neće moći da izvrši obaveze iz ugovora. Naravno, takva pretpostavka bi morala biti dokazana od strane koja se smatra oštećenom. Odgovornost posrednika bi postojala i ako bi posrednik svoje posredničke poslove obavljao nestručno, protivno pravilima svoje struke, usled čega bi nastala šteta bilo za njegovog nalogodavca, bilo za treće lice koje je doveo radi pregovora i zaključenja ugovora. Činjenica je da je posao posredništva izvršen u momentu kada je posrednik svojim radom omogućio svom nalogodavcu zaključenje nekog određenog ugovora, bez obzira na dalju sudbinu ugovora koji je zaključen njegovim posredovanjem, kao i da posrednik stiče pravo na proviziju koja je element posla posredništva, kao privrednog posla u trenutku kada je njegov nalogodavac zaključio punovažan ugovor sa trećim licem, na osnovu posredovanja. Međutim, ako je u tom posredovanju posrednik postupao nesavesno, protivno načelu poštenja i savesnosti (namerno, krajnjom nepažnjom ili običnom nepažnjom), iz razloga koji su napred navedeni, a naime daje znao ili morao znati da je jedna od stranaka poslovno nesposobno lice, ili je znao da jedna od stranaka neće izvršiti svoje obaveze iz zaključenog ugovora putem njegovog posredovanja, posrednik je dužan da naknadi štetu, bilo jednoj ili drugoj strani, već prema tome koja će strana iz tog posla biti oštećena takvim njegovim radom. Odredbe stava 2. ovog člana propisuju odgovornost posrednika prema svom nalogodavcu ako je posrednik, bez dozvole nalogodavca obavestio nekog trećeg o sadržini naloga, o pregovorima ili o uslovima zaključenog ugovora. Obaveštenje trećeg, bez odobrenje nalogodavca, ne mora da predstavlja poslovnu tajnu nalogodavca, koju je ovaj utvrdio svojim opštim aktom, već svako obaveštenje posrednika koje bi pričinilo štetu nalogodavcu, ako bi treće lice saznalo o sadržini naloga nalogodavca, ili bi saznalo o sadržini pregovora ili sadržini zaključenog ugovora. Uslov za naknadu štete je, dakle, da ako takvim nedozvoljenim ponašanjem posrednik omogući trećem licu da preduzme neke radnje, činjenjem ili nečinjenjem, da bi naneo štetu nalogodavcu. Naime, treće lice koje od posrednika sazna za sadržinu naloga, ili sadržinu razgovora koje je nalogodavac vodio sa svojim partnerom, ili sa sadržinom samog ugovora, može uticati na jednu od stranaka, a posebno na treće lice koje je posrednik doveo na pregovore, da ne zaključi ugovor sa nalogodavce, ili da od zaključenog ugovora odustane, da ga ne izvršava i si., sve u cilju da se nalogodavcu posrednika nanese kakva šteta. Kod postojanja takvog slučaja nalogodavac ima pravo na naknadu štete od posrednika.

Sudska praksa Odgovornost posrednika mora biti dokazana Posrednik ne odgovara zajmodavcu, za koga je posredovao, ako zajmoprimac ne vrati pozajmljeni iznos. Zajmodavac je dužan da iscrpi sva sredstva radi naplate svog potraživanja od zajmoprimca, a eventualnu štetu nastalu propustom posrednika, mogao bi da ostvari tek ukoliko svoje potraživanje ne namiri iz založenih nepokretno-sti i druge imovine dužnika i ukoliko dokaže daje šteta nastala postupanjem posrednika. Prema obrazloženju Kod utvrđenih činjenica u toku prvostepenog postupka, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužena nije u obavezi da solidarno sa zajmoprimcem isplati tužiocu iznos zajma sa kamatom, jer je tužena samo bila posrednik prilikom zaključenja predmetnog ugovora o zajmu, i nije svojom imovinom jemčila ispunjenje obaveze zajmoprimca, te su pravilno primenjujući odredbu člana 813. ZOO, odbili tužbeni zahtev dajući pri tome razloge koje prihvata i revizijski sud. 1012

Pogrešno je stanovište revidenta daje tužilac ugovor o zajmu zaključio sa tuženom, imajući u vidu daje tužena odredila uslove ugovora, daje novac predat tuženoj koja je i potpisala priznanicu o deponovanju novca, te da između tužioca i zajmoprimca nije bilo prigovora o zaključenju ugovora o zajmu. Ugovorom o posredovanju u smislu člana 813. ZOO, obavezuje se posrednik da nastoji naći i dovesti u vezu sa nalogodavcem lice koje bi sa njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu, ako taj ugovor bude zaključen. Ugovor o zajmu je u smislu člana 557. ZOO, zaključen kada se postigne saglasnost volja između zajmodavca i zajmoprimca, pa zajmodavac preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obaveže da mu posle ugovorenog roka vrati istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste istog kvaliteta. Ugovor o zajmu i formalno i suštinski zaključenje između tužioca, kao zajmodavca i W, kao zajmoprimca, pa je i obaveza vraćanja zajma na zajmoprimcu. Ugovor o zajmu je zaključen preko tuženog, iz čega sledi daje tuženi imao posredničku ulogu. Bez uticajaje što je po navodima tužioca tuženi odredio uslove ugovora bez pregovora tužioca sa zajmoprimcem, jer su obe ugovorne strane takve uslove prihvatile kao svoju volju, kao i navod daje novac na ime zajma predat tuženom, jer je isti predat u depozit za račun zajmoprimca. Tužilac je svoje potraživanje prema tuženom zasnovao na solidarnoj odgovornosti tuženog sa zajmoprimcem po osnovu ugovora o zajmu. U reviziji se poziva na odgovornost tužene, kao posrednika, za pretrpljenu štetu zbog nemogućnosti naplate svog potraživanja od zajmoprimca i iz hipotekovane nepokretnosti, ali u toku postupka tužilac nije dokazao postojanje štete kao posledice neizvršenja ugovorne obaveze od strane tužene. Tužena je izvršila svoju ugovornu obavezu, pribavljajući dokaz o vlasništvu na imovini zajmoprimca, i upisom hipoteke na nepokretnostima uknjiženim u zk.ul. gg KO DD. Eventualnu štetu nastalu propustom tužene kao posrednika, tužilac bi mogao da ostvari tek ukoliko svoje potraživanje ne namiri iz založenih nepokretnosti i druge imovine dužnika i ukoliko dokaže daje šteta nastala postupanjem tuženog suprotno članu 819. i 820. ZOO. U toku postupka tužilac nije dokazao da svoje potraživanje nije mogao namiriti od zajmoprimca, niti je dokaz za to navod revizije da prema proceni veštaka u izvršnom postupku vrednost imovine na kojoj je upisana hipoteka nije dovoljna za namirenje svih poverilaca po ugovoru o zajmu, jer se potraživanje poverioca može namiriti i iz druge imovine dužnika, pa tek nakon bezuspešnog pokušaja takvog namirenja, razlika između naplaćenog i dugovanog iznosa predstavljala bi štetu tužioca, koju bi mogao tražiti od tuženog ukoliko dokaže postojanje uzročno posledične veze između radnje odnosno propuštanja tuženog i nastale štete (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3114/05); Posrednik ne odgovara zbog nesolventnosti stranke sa kojim je zaključen ugovor Posao posredništva je izvršen u momentu kada posrednik svojim radnjama omogući zaključenje ugovora bez obzira na dalju sudbinu ugovora koji je zaključen njegovim posredovanjem. Prema obrazloženju Tužilac je tražio da mu tuženi isplati dug u utuženom iznosu. Tuženi je stavio kompenzacioni prigovor, jer mu tužilac duguje isti iznos, nastao po osnovu posredovanja, na osnovu koga je tužilac zaključio ugovor sa drugim licem. Među strankama nije bilo sporno da su zaključile ugovor o posredovanju na osnovu naloga tužioca. Naime, tim nalogom je tužilac zahtevao od tuženog posredovanje prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji pamučnih čarapa i to iz uvoza. Postupajući po nalogu, tuženi je obavio sve radnje koje su bile potrebne radi zaključenja ugovora, te je na osnovu toga tužilac zaključio punovažan i bezuslovan kupoprodajni ugovor sa jednim preduzećem. Posao posredništva je izvršen u momentu kada je tuženi kao posrednik svojim radnjama omogućio zaključenje kupoprodajnog ugovora, bez obzira na dalju sudbinu ugovora koji je zaključen njegovim posredovanjem. Tuženi kao posrednik stiče pravo na proviziju koja je element posla posredništva kao privrednog posla, u trenutku kada je komitent - tužilac, zaključio punovažan ugovor sa trećim licem, na osnovu posredovanja. Isplata provizije predstavlja, dakle, obavezu korisnika posredovanja - tužioca kao davaoca naloga za posredovanje i ona je u načelu bezuslovna, ukoliko drugačije nije ugovoreno. Iz naloga proizilazi da stranke isplatu posredničke provizije nisu uslovile realizacijom zaključenog kupoprodajnog ugovora, te je tužilac dužan, bez obzira na realizaciju kupoprodajnog ugovora, da plati posredničku proviziju. Prema tome, razlog žalbe tužioca da tuženi nema pravo na posredničku proviziju, jer do realizacije kupoprodajnog ugovora nije došlo, nije osnovan, zato što, kao što je već rečeno, provizija u konkretnom slučaju nije bila ničim uslovljena. Pri tom je irelevantno što tužilac tvrdi da do realizacije zaključenog ugovora nije došlo - a naime, da je pomenuto preduzeće bilo insolventno i da je to odnos trećih lica, koje se ne tiče tuženog kao posrednika, čija je uloga završena u momentu zaključenja punovažnog ugovora. Tužilac u toku postupka, a i u žalbi, tvrdi daje tuženi imao zlu nameru da ga ošteti. Međutim, za ovu svoju tvrdnju u toku celog postupka, a ni u žalbi ne daje nikakve dokaze, niti objašnjava u čemu je bila zla namera tuženog. Naprotiv, tužilac je kao dobar domaćin bio dužan da prilikom zaključenja ugovora preduzme sve mere kako bi zaštitio svoje interese i rizik za eventualne propuste snosi on sam. Prema tome, tužilac je dužan da kao dobar privrednik utvrdi solventnost, kao i sve ostalo o poslovnom partneru, sa kojim je doveden u vezupre zaključenja ugovora, pa tek onda da eventualno zaključi ugovor, a ne da zaključi ugovor, pa da naknadno ističe kao razlog neplaćanja posredničke provizije u vezi sa insolventnim kupcem. Ovo i zato što se ne može smatrati daje tuženi izvršio nesavesno posao posredništva, ukoliko je doveo u vezu tužioca sa nesolventnim kupcem, jer je stvar tužioca bila da li će sa takvim kupcem zaključiti ugovor ili ne. Osim toga, treba istaći daje za tužioca ugovor zaključio šef prodaje za tekstil, koji je po prirodi svog radnog mesta bio i stručan i ovlašćen za obavljanje takve vrste poslova (prema odluci VPS, SI. 2034/71); 1013

"Posrednik odgovara za štetu u slučaju da je posredovao, između ostalog, za lice za koje je znao ili morao znati da neće moći izvršiti obaveze iz ugovora i uopšte za svaku štetu nastalu njegovom krivicom " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 126/95 od 4.04.1995. godine).

Posrednički dnevnik i list (cl. 821. ZOO) Svaki posrednik koji se bavi poslovima u vidu struke koju obavlja, mora imati posebnu knjigu - posrednički dnevnik, u koji će ubeležavati bitne podatke o ugovoru koji je zaključen njegovim posredovanjem i izdati izvod iz te knjige potpisan od njegove strane - posrednički list. Kao što se iz sadržine odredaba ovog člana vidi, u posrednički dnevnik posrednik upisuje samo one podatke koji proizilaze iz zaključenih ugovora, njegovim posredstvom. Znači, on u taj dnevnik ne upisuje posredničke poslove koje je započeo, odnosno ono što mu ulazi u funkciju posredovanja prema članu 813. ovog zakona, a naime da pronađe i dovede u vezu sa nalogodavcem lice koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, već i podatke iz onih ugovora zaključenih bez njegovog prisustva, ali njegovim posredstvom. Ako bi se i na toj funkciji zadržali, on je dužan, i ako nije učestvovao pri zaključenju ugovora, da vodi posrednički dnevnik, jer mu nalogodavac ne može uskratiti traženje podataka u vezi ugovora koje je zaključio sa trećim licem posredstvom posrednika. Iako u odredbama ovog člana nije navedeno šta sve treba da sadrži posrednički dnevnik, osim navođenja da se u dnevniku ubeležavaju bitni podaci o ugovoru koji je zaključen njegovim posredovanjem, ipak se na osnovu tradicionalne prakse ovog pravnog instituta može zaključiti da on sadrži dan po dan, kako su zaključeni ugovori, upisivati svaki posao koji je njegovim posredovanjem zaključen, u stvari mora sadržavati ono što predstavlja sadržinu posredničkog lista, odnosno zaključnicu, kako se u praksi taj list naziva ili, čak i mešetarski list. Inače, posrednik je dužan da potpisuje dnevnik uvek kada je bilo upisa. U eventualnom sporu, povodom nekog spornog slučaja, sud može, i bez predloga stranaka, da posredniku naloži da podnese dnevnik radi upoređenja sa posredničkim listovima, izvodima i drugim dokaznim sredstvima. Posrednički list je isprava koji strankama izdaje posrednik o ugovoru koji su zaključili njegov nalogodavac i treće lice, koje je posrednik doveo u vezu radi zaključenja ugovora. Posrednički list, ili zaključnica, predstavlja izvod iz posredničkog dnevnika. On sadrži označenje stranaka, predmeta i uslova posla, a naročito kod prodaje robe ili vrednosnih papira, označenje vrste, količine, cene i vremena isporuke, a kod vrednosnih papira i označenje serije i brojeva. Obaveza izdavanja posredničkog lista proizilazi iz odredaba ovog člana, a i običajnog prava. Po pravilu, posrednik svakoj stranci iz ugovora koji je zaključen njegovim posredstvom, izdaje posrednički list, osim ako ga od toga ne oslobađaju stranke. Posrednički list nije javna isprava, već služi kao dokaz da su stranke koje ih je on doveo u vezu radi zaključenja određenog ugovora ugovor i zaključili. Posrednički list, po pravilu, potpisuju obe ugovorne strane, ali ako neka od ugovornih strana to ne želi da učini, ne znači da stranke nisu zaključile ugovor njegovim posredovanjem.

Primer posredničkog lista POSREDNIČKI LIST Posrednički list br. Na osnovu člana 821. Zakona o obligacionim odnosima, a u skladu sa opštim aktom posrednika ______________, usklađivanjem volja_______________ (posrednik) i_________________(kupac), a po unošenju tih podataka u posrednički dnevnik posrednika, izdaje se ovaj posrednički list. Prodavač----------------------------------------------------------i Kupac -------------------zaključili su putem ovog posrednika ugovor o prodaji i kupovini kako sledi: Prodavač prodaje-------------------------------------------------(opis robe) u količini od_______________________________________komada (ili kilograma, tona) kvaliteta__________________________________________ pakovanja________________________________________ sa rokom isporuke_________________________________ po ceni od______________dinara prema mestu utovara. Reklamacije i urgencije povodom zaključenog ovog ugovora rešavaju neposredno prodavač i kupac. Primerak ovog posredničkog lista predaje se i nalogodavcu - prodavcu i kupcu.

1014

Posrednik, (ovlašćeno lice)

(firm a nalog odavc a) (firm a posre dnika )

OBAVEZA NALOGODAVCA Naknada (čl. 822. ZOO) Naknada se, po pravilu, uvek ugovora između nalogodavca i posrednika, za poslove dovođenja u vezu sa nalogodavcem lica koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora. Ta naknada mora biti približno u ekvivalenciji sa uloženim radom i trudom posrednika, kao i sa ostalim njegovim troškovima. Ako naknada nije ugovorena ali je bila predmet raspravljanja prilikom zaključenja ugovora o posredovanju, onda kad su nalogodavac i posrednik izrazili svoju volju o visini naknade za uslugu koja je predmet određenog ugovora, nema mesta da se naknada određuje u manjem iznosu od onog iznosa koje su stranke imale u vidu prilikom zaključenja ugovora. Visina naknade zavisi od vrednosti posla po ugovoru koji su stranke, posredstvom posrednika zaključile, ali i prema radu i trudu koji je posrednik uložio da stranke dovede u vezu da bi zaključile ugovor. Ako ugovorom o posredovanju nije označena visina naknade, onda se, po pravilu, ona utvrđuje na osnovu tarife posrednika za poslove posredovanja, kao i na osnovu uobičajene naknade za neki posao koji je ranije obavljen. U svakom slučaju, visina naknade mora biti određena prema uloženom ekvivalentnom radu, da bude ekonomski opravdana, ali ne i sredstvo sticanje preteranog dohotka koje ne odgovara tim parametrima. Ako se stranke ne dogovore o visini naknade ni na osnovu navedenih instrumenata i njihove izražene volje prilikom zaključenja ugovora o posredovanju, o visini naknade odlučuje sud na osnovu vrednosti ugovorenog posla i uloženog rada i truda posrednika za nastanak tog ugovora. Odredbe stava 3. ovog člana imaju u vidu mogućnost sniženja ugovorene naknade ako sud, na zahtev nalogodavca, utvrdi daje preterano visoka. To će biti slučaj ako je provizija ugovorena prema velikoj vrednosti ugovorenog posla, a zbog toga rad posrednika nije postao veći i složeniji, pa posrednik treba da primi naknadu koja ne odgovara njegovom radu i trudu koja bi predstavljali ekvivalenciju toj vrednosti. U jednom slučaju sud je našao daje ugovorena provizija, s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja, preterano visoka, jer nije u srazmeri sa mogućim uloženim radom posrednika i njegovim troškovima, te da kao takav ne može uživati u punoj meri sudsku zaštitu. S toga je sud našao da ne postoje uslovi da se ćela ugovorena provizija dosudi, jer bi to predstavljalo sticanje preteranog dohotka bez uloženog ekvivalentnog rada i bez dovoljnog ekonomskog opravdanja. Ceneći sve okolnosti u vezi predmetnog slučaja, sud je sam odredio visinu provizije koja predstavlja primernu naknadu za posrednika, pa mu je taj iznos i priznao. U drugom slučaju, a u vezi odredaba stava 4. ovog člana, ako je posredniku isplaćena ugovorena naknada posle zaključenja ugovora između njegovog nalogodavca i trećeg lica, a posredstvom posrednika, ne može se tražiti sniženje ugovorene naknade, dakle one naknade koja je ugovorom o posredovanju određena, jer se pretpostavlja daje isplatom naknade po zaključenju ugovora sa trećim licem, nalogodavac imao u vidu da isplaćena visina odgovara radu i trudu posrednika, inače mu je ne bi isplatio, zbog čega posledice iz takvog svog ponašanja treba sam da snosi.

Sudska praksa Ugovorena provizija mora biti približno u ekvivalenciji sa uloženim radom i trudom posrednikaa Posrednik stiče pravo na ugovorenu proviziju kada stranke dovede u vezu i one zaključe ugoivor, osim ako nije drukčije ugovoreno. Prema obrazloženju Pre svega, drugostepeni sud je našao da za pravilno rešenje ovoga spora treba utvrditi u kakvom su pravnom odnosu bile stranke, odnosno kakav je pravni karakter pomenutog ugovora. Aanalizirajući odredbe navedenog ugovora, drugostepeni sud je našao da se ovde radi o ugovoru o posredovanju, po kome je tuženi dao nalog tužiocu da posreduje pri zaključivanju ugovora sa inostranim partnerima oko izgradnje stanova. Prema pravilima koja regulišu odnose stranaka iz ugovora o posredovanju, posrednik stiče pravo na ugovorenu proviziju, kad stranke dovede u vezu i one zaključe ugovor. Pravo na proviziju ne zavisi od toga da li će stranke ugovor i ispuniti, osim ako je suprotno ugovoreno. U konkretnom slučaju tužilac je doveo u vezu tuženog i inostrane partnere i tuženi je sa njima zaključio ugovor. Te činjenice ne spori ni tužeiii. Prema tome, kad je tuženi sa inostranim partnerom zaključio ugvor, tužilac je stekao pravo da traži proviziju od tuženog i na samo to njegovo pravo je bez uticaja činjenica stoje docnije ugovor raskinut, s obzirom da parnične stranke nisu ugovorile da tužilac ima pravo na proviziju samo u slučaju ako ugovor koji je njegovim posredovanjem zaključen bude realizovan. S toga je tužbeni zahtev u načelu osnovan. Međutim, drugostepeni sud je našao daje službeni zahtev u pogledu visine samo delimično osnovan. Iz pomenutog ugovora proizilazi da su parnične stranke ugovorile daje tužilac imao pravo na proviziju od 1 odsto od ukupne vrednosti posla. 1015

Tako, obračunata provizija prema tužiocu iznosi___________dinara. Međutim, prema stanovištu drugostepenog suda ugovorena provizija mora biti približno u ekvivalenciji sa uloženim radom i trudom posrednika, kao i sa ostalim nje govim troškovima. Pa kako je u konkretnom slučaju posredstvom lužioca kao posrednika došlo do zaključenja ugovora ve like vrednosti, a zbog toga njegov rad nije postao veći ni složeniji, drugostepeni sud je našao daje ugovorena provizija, s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja, preterano visoka, jer nije u srazmeri sa mogućim uloženim radom tužioca i njegovim troškovima, te kao takva ne može uživati u punoj meri sudsku zaštitu. S toga je našao da ne postoje uslovi da se ćela ugovorena provizija dosudi, jer bi to predstavljalo sticanje preteranog dohotka bez uloženog ekvivalentnog rada i bez dovoljnog ekonomskog opravdanja. Ceneći sve okolnosti ovoga slučaja, drugostepeni sud je našao da bi u konkretnom slu čaju provizija od________dinara predstavljala primernu naknadu za tužioca, pa je taj aznos i priznao tužiocu (prema od luci VPS, SI. 1876/72); Ugovorena provizija mora biti približno u ekvivalenciji sa uloženim radom i trudom posrednika, kao i sa ostalim njegovim troškovima. Prema obrazloženju Drugostepeni sud nije mogao uvažiti stanovište prvostepenog suda u uslovima utvrđenog činjeničnog stanja da je posredstvom tužioca između tuženog i pomenutogpreduzeća zaključen kupoprodajni ugovor i da tužilac nema pravo na ugovorenu proviziju prema vrednosti tog ugovora, već od vrednosti naknadno zaključenog noveliranog ugovora, kojim su ugovorne stranke zamenile pomenuti prvi ugovor, zbog toga što se obaveza tužioca, kao posrednika, u ovom pravnom poslu sastojala u tome da za tuženog pronađe kupca radi prodaje mašina za pranje rublja iz uvoza. Pa kako je dovođenjem u vezu tuženog i pomenutog preduzeća kao kupca zaključen ugovor, prema kome je tuženi prodao navedenom preduzeću ugovorenu robu u vrednosti od__________dinara, to je, prema stanovištu drugostepenog suda, tužilac ispunio svoju ugo vornu obavezu i stekao pravo na naplatu posredničke provizije od tuženog. Prema tome, okolnost što je između ugovornih strana prednji ugovor kasnije raskinut i zamenjen drugim ugovorom, iz istog pravnog posla, ali na vrednosti od ____________dinara, u konkretnom slučaju nema značaja na obavezu tuženog da tužiocu plati proviziju, odnosno nakna du za njegov rad na osnovu zaključenog ugovora sa pomenutim preduzećem, njegovim posredovanjem. Iz prvog, osnovnog ugovora, proizilazi daje između tuženog i pomenutog preduzeća ugovorena kupoprodaja navedenih mašina za pranje rublja u vrednosti od___________dinara, te bi obračunata ugovorena posrednička provi zija od 1,10% iznosila________dinara, koji je iznos tužilac i utužio. Međutim, prema stanovištu drugostepenog suda, ugovorena provizija mora biti približno u ekvivalenciji sa uloženim radom i trudom posrednika, kao i sa ostalim njegovim troškovima, pa kako je u ovom slučaju posredstvom tužioca kao posrednika došlo do zaključenja ugovora velike vrednosti, a zbog toga njegov rad nije postao veći ni složeniji, to je i drugostepeni sud našao daje ugovorena provizija, s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, preterano visoka, jer nije u srazmeri sa mogućim uloženim radom tužioca i njegovim troškovima, te da kao takva ne može u punoj meri uživati sudsku zaštitu. Stoga je drugostepeni sud našao da ne postoje uslovi da se ćela ugovorena provizija dosudi, jer bi to predstavljalo sticanje preteranog dohotka bez uloženog ekvivalenta rada i bez dovoljno ekonomskog opravdanja, pa je, ceneći sve navedene okolnosti konkretnog slučaja drugostepeni sud našao da bi u konkretnom slučaju provizija od 0,65% predstavljala primerenu naknadu za tužioca, pa je taj iznos i priznao tužiocu (prema odluci VPS, SI 1579/72); Posrednik mora imati nalog za posredovanje da bi ostvario pravo na proviziju Posrednik ima pravo na proviziju samo od onoga koji mu je dao nalog za posredovanje ili zastupanje, ali ne i od svakog s kojim je radeći po nalogu vlastodavca stupio u pregovore. Prema obrazloženju Činjenica je da tužilac svoj zahtev za naplatu provizije od tuženog zasniva na nalogu za posredovanje i na zaključnici broj 9 datiranu sa 27. V______, mada tužilac ne poriče da su ove isprave sastavljene 3. oktobra iste godine. Činjenica je, međutim, daje ugovor o kupoprodaji predmetne robe zaključen 27. maja_______. godine i da u njemu stoji da su prodavci devet zadruga iz raznih sela sa područja koje je zastupao tužilac. Upravo iz ove činjenice i proističe pravilnost zaključka prvostepenog suda da tuženi nije dao tužiocu nikakav nalog za posredovanje ili zastupanje kod zaključenja navedenog ugovora, jer se iz ovog vidi daje tuženi sam neposredno učestvovao kod njegovog zaključe nja. Kod takvog stanja stvari, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužilac nema pravo da od tuženog zahteva da mu plati proviziju. Na ovaj zaključak prvostepenog suda ne utiče činjenica daje tuženi znao daje tužilac posred ničko preduzeće, jer ta činjenica sama za sebe ne stvara obavezu za tuženog pošto posrednik ima pravo na proviziju, ali samo od onoga koji mu je dao nalog za posredovanje ili zastupanje, a ne i od svakog s kojim on, radeći po nalogu koji mu je dao vlastodavac, stupi u pregovore. Kod činjenice, prema tome, da su prodavci - zemljoradničke zadruge tužiocu dali ovlašćenje da nađe kupca za predmetnu robe, što se vidi iz samog ugovora od 27. maja_______. jer je tuži lac upravo u takvom svojstvu dolazio u mesto gde tuženi ima svoje sedište (bez obzira da lije dolazak usledio na po ziv tuženog), nikako ne proističe daje tužilac stekao pravo na proviziju od tuženog. (SI. 1298/68). Visina provizije se mora uskladiti sa načelima poštenja i savesnosti Teškoće u plasmanu robe ne daju pravo posredniku da zahteva neuobičajenu i nesrazmerno visoku proviziju. 1016

Prema obrazloženju Načelno, visinu provizije stranke po slobodnoj volji određuju ugovorom, pa se te ugovorne odredbe moraju poštovati. Međutim, autonomija volje stranaka ograničena je osnovnim principima kojih se partneri moraju držati u međusobnim odnosima, tj. načelima poštenja i savesnosti, poslovnim moralom i dobrim poslovnim običajima. To znači da ugovorne odredbe, kojima se vređaju ovi principi, bez obzira na to što su one izraz volje stranaka, ne mogu uživati zaštitu. U konkretnom slučaju, kada je osporena visina ugovorene provizije, sud je ovlašten da oceni da lije ona određena u skladu sa načelom poštenja i savesnosti, poslovnim moralom i dobrim poslovnim običajima, te ukoliko se kod ugovaranja po ovim načelima nije vodilo računa - daje dovede u sklad sa njima, odnosno daje svede na uobičajene granice. Polazeći od iznetog shvatanja drugostepeni sud je našao da okolnost što postoje teškoće u plasmanu robe tuženog znači da se on nalazi u nepovoljnoj situaciji, a to ne daje pravo tužiocu da zahteva neuobičajenu i nesrazmerno visoku proviziju, kako pogrešno smatra prvostepeni sud. Dosledno načelu poštenja i savesnosti, to znači da tužilac, u stvari, koristi teškoće tuženog, da bi ugovorio proviziju koja prelazi granice uobičajene provizije kod ovakve vrste posla. Zbog toga drugostepeni sud smatra da tužilac ima pravo na proviziju, ali u ovom slučaju u visini koja je uobičajena kod ove vrste posla (prema odluci VPS, SI. 1590/67); Kada tuženi (nalogodavac) prigovori visini posredničke naknade, sud je dužan da ispita da lije ova naknada (provizija) primerena ili previsoka, odnosno da li odgovara posrednikovom trudu i učinjenoj usluzi" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 743/96).

Kada posrednik stiče pravo pa naknadu (cl. 823. ZOO) Posao posredništva je izvršen u momentu kada je posrednik svojim radnjama omogućio zaključenje ugovora između njegovog nalogodavca i trećeg lica koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora. Zbog toga, posrednik stiče pravo na naknadu, koja je element posredništva, kao privrednog posla, u momentu kada je njegov nalogodavca doveo u vezu s trećim licem da pregovaraju i da zaključe određeni ugovor na osnovu posredovanja. Isplata provizije predstavlja obavezu korisnika posredovanja, tj. posrednikovog nalogodavca, kao davaoca naloga za posredovanje i ona je u načelu bezuslovna, ukoliko nalogodavac i posrednik nisu što drugo ugovorili. Iz naloga koji dobije posrednik za posredovanje, ne proizilazi da posrednik traži naknadu ako njegov nalogodavac zaključi ugovor sa trećim licem, već zbog toga stoje svom nalogodavcu doveo treće lice radi zaključenja određenog ugovora. U jednom slučaju o kome je rešavao sud, nalogodavac je tužio posrednika za neki raniji dug, a posrednik je istakao prigovor prebijanja, jer je on za nalogodavca izvršio određeni posrednički posao i u vezi toga ispostavio račun nalogodavcu, ali da mu ovaj nije isplatio naknadu jer, navodno, nalogodavac nije zaključio ugovor sa trećim licem, pa zbog toga posredniku ne pripada naknada za posredovanje. Sudovi su zaključili daje prigovor posrednika osnovan, jer se ne može smatrati da je posrednik izvršio nesavesno posao posredništva, ukoliko je doveo u vezu nalogodavca sa nesolventnim kupcem, o čemu posrednik nije znao niti je mogao znati, pa je stvar nalogodavca bila da li će sa takvim licem da zaključi ugovor ili ne. To se može zaključiti i iz člana 817. ovog zakona, po kome nalogodavac nije dužan pristupiti pregovorima za zaključenje ugovora sa licem koje je posrednik našao, ni zaključiti sa njim ugovor pod uslovima koje je saopštio posredniku, ali je zato dužan da posredniku isplati ugovorenu naknadu za posredovanje. Ugovor o posredovanju može biti zaključen i pod uslovom, a naime da posredniku pripada ugovorena naknada tek kada se ugovoreni posao sa trećim licem izvrši. Međutim, u praksi se takvi slučajevi retko dešavaju, jer ako posrednik obavlja svoju delatnost kao osnovnu delatnost, teško je zamisliti da će prihvatiti uslov da naknadu za posredovanje dobije tek kada ugovor sa trećim licem bude izvršen. Njegovo pravo na naknadu proizilazi iz odredaba člana 813. ovog zakona, po kome posredniku pripada naknada ako nastoji da nađe i dovede u vezu sa nalogodavcem lice koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora. Ali posrednik može prihvatiti i uslov iz ugovora da mu naknada pripada tek kad se ugovor izvrši, ili kada dovede treće lice na pregovore, ili kada nalogodavac i treće lice potpišu određeni ugovor. Stav 3. ovog člana ima u vidu raskidni uslov kod ugovora o posredovanju, tj. ako je taj uslov ugovorom predviđen, u kom slučaju taj uslov nema uticaja na posrednikovo pravo na naknadu. Naime, raskidni uslov podrazumeva postojanje nekog prava ako nastupe ili ne nastupe neke buduće neizvesne okolnosti. To znači da u slučaju ugovaranja raskidnog uslova, prava stranaka koje su zaključile ugovor o posredovanju su postojala i proizvodila pravne posledice - samim zaključenjem takvog ugovora, ali su prestala da postoje nastupanjem raskidnog uslova, na primer, ako nalogodavac ne stupi u vezu sa trećim licem do određenog roka, iako je posrednik njihov sastanak ugovorio, ili ako zastupnik nije ispunio određeni nalog do određenog roka iako je uložio određeni rad i trud za taj posao, ali je onemogućen, na primer, ponašanjem nalogodavca protivno ugovoru o posredovanju. Naravno, kao što je rečeno, prestanak ugovora zbog nastupanja raskidnog uslova ne znači i da posrednik nema pravo na naknadu za rad i trud koji je uložio do nastupanja tog uslova, ali je činjenica da ako je nastao bilo koji od navedenih slučajeva, a ugovorom o posredovanju je predviđeno da će se zbog nastupanja nekog od tih slučajeva, taj ugovor smatrati raskinutim, smatra se daje ugovor raskinut zbog nastupanja raskidnog uslova. Na kraju, posrednik ima pravo na naknadu i ako je ugovor proglašen nevažećim, naravno samo onda ako posredniku nije bio poznat uzrok nevažnosti. 1017

Mada se u stavu 4. ovog člana ne navodi o kom nevažećem ugovoru je reč, ipak s obzirom da se pominje pravo na naknadu, može se zaključiti daje u pitanju ugovor koji je zaključio njegov nalogodavac sa trećim licem, pa je takav ugovor iz razloga koje navode odredbe čl. 103. do 110. ovog zakona, proglašen nevažećim. Međutim, s obzirom da posrednik ima pravo na naknadu ne čekajući da njegov nalogodavac i treće lice zaključe određeni ugovor, može se smatrati da se odredbe stava 4. odnose i na ugovor o posredovanju, ako je, na primer, posrednik zaključio ugovor sa licem koje je poslovno nesposobno, pa je zbog toga taj ugovor proglašen nevažećim, ali je, ne znajući o tome, posrednik pre toga obavio posao posredovanja za takvo lice. Sudska praksa Dospelost prava na naknadu kod ugovora o posredovanju Da bi stekao pravo da zahteva od nalogodavca isplatu naknade, posrednik mora najpre izvršiti svoju obavezu, dovesti nalogodavca u vezu sa trećim licem sa kojim će nalogodavac pregovarati o zaključenju ugovora. Iz obrazloženja: Na utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je tužbeni zahtev odbio jer je između tužilje i tužene zaključen ugovor o posredovanju, kojim je u članu 6. regulisano da se naknada odnosno provizija posredniku agenciji isplaćuje u momentu isplate kapare, dela ili celokupne ugovorene kupoporodajne cene nepokretnosti za koju je posredovano. Okružni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako stoje usvojio tužbeni zahtev, a na osnovu odredaba čl. 813. i 823. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da nije došlo do zaključenja ugovora o kupoprodaji posredstvom agenta za prodaju stana tužene, pa je obavezao tužene da izvrši povraćaj primljenog iznosa naknade od 690,50 eura u dinarskoj protivvrednosti sa domicilnom kamatom. Po oceni Vrhovnog suda, Okružni sud je pogrešno primenio materijalno pravo. Iz odredba člana 813. i člana 823. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, proizilazi daje ugovor o posredovanju dvostrano teretan ugovor po kome se posrednik obavezuje da nastoji da nađe i dovede u vezu sa nalogodavcem lice koje bi sa nalogodavcem pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da posredniku isplati određenu naknadu ako ugovor bude zaključen. Iz same obaveze posrednika da nastoji da nađe lice sa kojim bi nalogodavac pregovarao, proizilazi zaključak da posrednik nejemči da će takvo lice pronaći, a još manje da će nalogodavac ili to lice ako ga i pronađe zaključiti ugovor. Po pravilu, posrednik mora najpre dovesti nalogodavca u vezu sa trećim licem sa kojim će nalogodavac zaključiti ugovor. To znači da posrednik mora najpre da ispuni svoju obavezu da bi stekao pravo da zahteva od nalogodavca da ispuni preuzetu obavezu da isplati naknadu. Odredba člana 823. stav 1. ZOO dozvoljava mogućnost da strane ugovore nešto drugo. Jedna od tih mogućnosti je da strane ugovore da posrednik ima pravo na određenu naknadu i kad njegovo nastojanje da dovede nalogodavca u vezu sa trećim licem ostane bez rezultata. U konkretnom slučaju, članom 6. zaključenog ugovora o posredovanju predviđeno je da se naknada provizije posredniku isplaćuje momentom isplate kapare, dela ili celokupne kupoprodajne cene nepokretnosti za koju je posredovano. Prema tome, obaveza tužilje kao nalogodavca da isplati proviziju tuženoj, dospelaje momentom isplate kapare V. V. kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud, a ne u momentu zaključenja ugovora, do koga nije došlo, kako to smatra drugostepeni sud. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 170/04 od 4. novembra 2004. godine); "Kada je ugovor o posredovanju zaključen pod odložnim uslovom, posrednik stiče pravo na naknadu tek kada se us lov ostvari". "Prema odredbi člana 823. ZOO posrednik stiče pravo na naknadu u času zaključenja ugovora ako što drugo nije ugovoreno. Ali, kada je ugovor zaključen pod odložnim uslovom posrednik stiče pravo na naknadu tek kada se uslov ostvari" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 182/99).

Naknada troškova (čl. 824. ZOO) Posrednik nema pravo na naknadu troškova u izvršenju naloga, jer su njegovi troškovi za obavljanje poslova posredovanja ukalkulisani u naknadu. To je pretpostavka zbog čega posredniku ne pripada pravo na naknadu troškova, ali ugovorom o posredovanju može biti i drukčije ugovoreno, a naime da posrednik ima pravo na uobičajene i nužne troškove, kao i troškove koje bi učinio u vezi posebnog naloga, odnosno zahteva nalogodavca. U pitanju je, dakle, redovno vršenje posredničkih poslova, i u vezi sa tim pravilo da zastupnik nema pravo na naknadu troškova koji proizilaze iz takvih poslova. Preduzeće - posrednik, po pravilu ima svoju tarifu koja obuhvata i isplatu naknade za izvršeni rad i uloženi trud za obavljeni posao i isplatu troškova za izvršenje poslova zastupanja, pa ako je nalogodavac prihvatio pravila iz tarife posrednika, i sa time se saglasio zaključujući ugovor o zastupanju, onda posrednik ima pravo da svoje troškove naplati od nalogodavca. Troškovi podrazumevaju izdatke u materijalno pravnom smislu za vršenje poslova koji su povereni trgovinskom posredniku. To su, po pravilu, oni troškovi koji su nužni za obavljanje poslova trgovinskog posredovanja, koji su redovni i korisni. Kod trgovinskog posredovanja troškovi koje bi imao posrednik mogu se pretpostaviti, pa se zbog toga oni i ne evidentiraju i ne isplaćuju posebno, već se uračunavaju u naknadu koja je ugovorena za tu vrstu poslova, osim ako ugovorom nije drukčije ugovoreno. Naime, ako je nalogodavac ugovorom o posredovanju priznao posredniku pravo na naknadu troškova, ovaj ima pravo na tu naknadu i u slučaju kad ugovor nije sklopljen između nalogodavca i trećeg lica. 1018

Naknada troškova posredniku pripada ako su učinjeni van okvira redovnih troškova, po posebnom nalogu nalogodavca, ili ako su učinjeni u korist nalogodavca, iako ugovorom o posredovanju nije ugovoreno pravo na naknadu tih troškova. Posrednik je dužan da kod traženja posebnih troškova pruži dokaze da su oni bili korisni za nalogodavca, ili da ih je nalogodavac odobrio pre izvršenja određenog posla. Posrednik nema pravo na predujam troškova za poslove koje po redovnom toku stvari treba da izvrši za nalogodavca. Ti troškovi su, kao što je naglašeno, već ukalkulisani u cenu naknade, zbog čega posrednik koristi svoja sredstva jer su u domenu poslova koje on kao posrednik obavlja, a za koji posao dobija određenu naknadu. Međutim, pravo na predujam troškova ima posrednik ako su oni učinjeni u korist nalogodavca ili po njegovom posebnom nalogu. Ti troškovi su posebni izdaci koje ima posrednik, koji su van onih troškova koje je on uneo u cenovnik svoje naknade, a za koje nalogodavac zna, odnosno ako ih je odobrio i ako su oni njemu bili od koristi.

Posredovanje za obe strane (cl. 825. ZOO) Posrednik koji obavlja privrednu delatnost posredovanja, ima pravo da posreduje za neograničeni broj lica na istom području na kome se on i ta lica nalaze. Naravno, to posredovanje podrazumeva posredovanje u raznim oblastima privrednog poslovanja. Iz tako brojnih slučajeva posredovanja može se dogoditi da jedan isti posrednik posreduje za dva lica koja imaju različite interese, od kojih jedna kupuje a druga prodaje. Kako se iz odredaba ovog člana može zaključiti, posrednik može vršiti poslove posredovanja za dve ugovorne strane, u vezi istog pravnog posla, pod uslovom da može zahtevati i od jedne i od druge strane samo polovinu posredničke naknade i naknadu polovine troškova, ako je naknada troškova ugovorena. Posrednik može da posreduje između svojih nalogodavaca sa pažnjom dobrog privrednika, nepristrasno, kako bi očuvao interese svojih nalogodavaca. Tako, na primer, ako posrednik dobije nalog jednog svog nalogodavca da ovaj hoće da proda 500 tona šećera, za koju količinu treba da pronađe solventnog kupca, a posrednik sazna da njegov drugi nalogodavac ima potrebu da kupi određenu količinu šećera, pa mu u tom smislu da nalog da pronađe prodavca, posrednik može da posreduje među tim svojim nalogodavcima, tako što će ih dovesti u vezu da pregovaraju i da zaključe ugovor koji njima najviše odgovara. Posrednik u navedenom slučaju može, na osnovu primljenih naloga, da sastavi nacrt ugovora i da ga predloži i jednom i drugom nalogodavcu, koji oni mogu da prihvate ili da odbiju i nađu drugo rešenje, ili i da ne zaključe ugovor. Međutim, za te posredničke poslove posredniku pripada naknada, koja prema odredbama stava 1. ovog člana, iznosi po polovinu posredničke naknade ugovorene sa svakim od tih nalogodavaca, kao i po polovinu troškova, ako je naknada troškova ugovorena. U jednom sporu o kome je rešavao sud, utvrđeno je daje posrednik naplatio proviziju za poslove posredovanja iz istog pravnog posla od dva lica, jednu od svog nalogodavca, koji je bio stranka u sporu, a drugu od trećeg lica. Sud nije prihvatio navode nalogodavca da je posrednik postupao protivno načelu savesnosti i poštenja, jer nalogodavac u tom smislu nije pružio ni jedan validan dokaz. Međutim, sud zaključuje, da ukoliko bi i bilo tačno daje posrednik uz pristanak trećeg lica i od ovoga naplatio proviziju, to je onda učinio na osnovu odnosa i sporazuma sa tim licem, koji su kod iznetog stanja stvari bez uticaja na odnose između posrednika - nalogodavca i posrednika, te naplata od trećeg lica samo za sebe ne znači i daje posrednik postupio protivno načelu poštenja i savesnosti. Naravno, sud u ovom slučaju nije ulazio u pravilo koje proizilazi iz odredaba stava 1. ovog člana, da posredniku pripada polovina naknade od svog nalogodavca, mada se i o tome moglo raspravljati.

Gubitak prava pa naknadu (čl. 826. ZOO) Posrednik koji obavlja posredničke poslove u okviru svoje struke, dužan je, kako je već ranije naglašeno, da postupa kao dobar privrednik, odnosno da se ponaša po načelu savesnosti i poštenja. On mora u svojim opštim uslovima o poslovanju, kao i tarifi kojom određuje visinu naknade za pojedine vrste posredničkih usluga, da propiše pravila svog poslovanja, kojih se mora pridržavati prilikom obavljanja svoje posredničke delatnosti, te da o njima obavesti i svoje nalogodavce iz poslova posredovanja. Prema odredbama člana 820. ovog zakona, posrednik odgovara za štetu koju bi pretrpela jedna ili druga strana između kojih je posredovao, a koja bi se dogodila zbog toga što je posredovao za poslovno nesposobno lice za čiju je nesposobnost znao ili morao znati, ili za lice za koje je znao ili morao znati da neće moći izvršiti obaveze iz tog ugovora, i uopšte za svaku štetu nastalu njegovom krivicom. Odredbe ovog člana propisuju pravilo da posrednik nema pravo na posredničku naknadu i na naknadu troškova ako je posrednik radio protivno ugovoru ili protivno interesima svog nalogodavca. U pitanju su dva slučaja od kojih ako i jedan nastane posrednik nema pravo na posredničku proviziju i troškove. Prvi slučaj se odnosi na postupanje posrednika protivno ugovoru o posredovanju, dakle neizvršavanjem obaveza iz ugovora, a drugi na to ako protivno interesima svog nalogodavca radi za drugu stranu.

1019

UGOVOR O OTPREMANJU (SPEDICIJA) Pojam (čl. 827. ZOO) Ugovor o otpremanju (špediciji) je takav privredni ugovor po kome se otpremnik obavezuje da radi prevoza određene stvari zaključi u svoje i za račun nalogodavca ugovor o prevozu i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, kao i da obavi ostale uobičajene radnje i poslove, a za izvršenje tih poslova nalogodavac se obavezuje da otpremniku plati određenu naknadu. Pravilo je, kao što je napred navedeno, da otpremnik radi prevoza određene stvari zaključuje ugovore u svoje ime i za račun nalogodavca. Međutim, stavom 2. ovog člana propisano je da ako je ugovorom predviđeno da otpremnik može zaključivati ugovor o prevozu u ime i za račun nalogodavca, u tom slučaju postoji mešoviti ugovor, od kojih se prvi odnosi na ugovor o otpremanju a drugi na ugovor o punomoćju. Spedicijom se bave preduzeća specijalizovana za izvršenje tih poslova, a nalogodavci mogu biti kako pravna lica tako i fizička lica. Spediterski poslovi se obavljaju u unutrašnjem ili u inostranom prometu, kao i kombinovano. Otpremnik (špediter) uvek radi po nalogu nalogodavca. On je ovlašćen da radi otpreme robe nalogodavca zaključi ugovor o prevozu sa odgovarajućim preduzećem koje se bavi prevozom robe i da robu dopremi do skladišta nalogodavca, odnosno mesta koje odredi nalogodavac. Ugovor o špediciji spada u red neformalnih ugora. Naime, po pravilu, ugovor se smatra zaključenim kada nalogodavac da nalog za otpremu robe, a otpremnik prihvati taj nalog. Kod otpreme robe većeg obima, odnosno ako je u pitanju dugoročniji posao sa tačno određenom dinamikom prevoza robe, zaključuje se pismeni ugovor kojim se detaljno preciziraju prava i obaveze stranaka. Otpremnik u vršenju svoje delatnosti prema ugovoru o otpremanju obavljaju više raznorodnih delatnosti. On zaključuje ugovor o prevozu i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, ali on može preuzeti obavezu da za račun nalogodavca obavi i druge poslove, kao što su: sortiranje i pakovanje robe, vršenje carinskih poslova i poslova osiguranja robe, isplatu vozarine itd. Špediter je dužan da zavisno od poslova običaja pravila struke i konkretnih okolnosti, svoje postupke usmeri tako da obezbedi punu zaštitu prava i interesa svoga komitenta. On je odgovoran za štete koje nastanu od prijema robe radi otpremanja do predaje robe. Ako špediter bez važnih razloga odstupi od načina i vrste otpreme koju je označio predavalac, on je tada odgovoran i za neskrivljenu štetu. U stvari, ako špediter ne može da postupi po nalogu svog komitenta, on je dužan da ga o tome obavesti i zatraži dopunu dispozicije. Obaveze otpremnika su: - da zaključi ugovor o prevozu i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, - da obavi uobičajene poslove i radnje, - da upozori nalogodavca na nedostatke u njegovom, - da upozori nalogodavca na nedostatke u pakovanju, - da ukloni nedostatke u pakovanju, ako bi čekanje da ih ukloni nalogodavac bilo na štetu njega, - da u svakoj prilici postupa kako to zahtevaju interesi nalogodavca, - da postupa sa pažnjom dobrog privrednika, - da bez odlaganja obavesti nalogodavca o oštećenju stvari, kao i o svim događajima od značaja za njega, - da preduzme sve potrebne mere radi očuvanja prava nalogodavca prema odgovornom licu, - da se drži uputstva o pravcu puta, sredstvima i načinu prevoza, kao i ostalih uputstava dobij enih od nalogodavca, - da o svakom odstupanju od naloga obavesti nalogodavca, - da posle završenog posla položi račun nalogodavcu. Obaveze nalogodavca su: - da isplati otpremniku ugovorenu naknadu, - da otpremniku naknadi potrebne troškove učinjene radi izvršenja naloga o otpremanju robe. Prema ranijem Zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju, preduzeće i drugo pravno lice upisano u sudski registar za poslove međunarodne špedicije može organizovati otpremanje i dopremanje robe u međunarodnom saobraćaju u svoje ime i po nalogu i za račun komitenta i zaključivati ugovore o prevozu, utovaru, istovaru, pretovaru, sortiranju, pakovanju, uskladištenju i osiguranju robe, organizovati prevoz različitim prevoznim sredstvima, zastupati i vršiti poslove u vezi sa carinjenjem robe, osiguranjem povlastica i refakcija od vozara, ispostavljati i pribavljati transportna i druga dokumenta i vršiti druge poslove u vezi sa špediterskim uslugama u spoljnotrgo vinskom prometu. Novi Zakon o spoljnotrgo vinskom poslovanju („Sl.gl.RS", br. 101/05) ne reguliše posebno pitanja koja se odnose na materiju špedicije, jer su ta pitanja vezana registrovanom delatnošću i Zakonom o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru (,,S1. gl. RS", br. 101/05), koji u 1020

članu 29. propisuje da se uslugama otpremanja smatraju poslovi otpremanja i dopremanja robe, kao i vršenje drugih poslova i radnji koje se uobičajeno vrše uz otpremanje i dopremanje robe. Otpremnik ima pravo na naknadu odmah pošto je izvršio nalog nalogodavca. Međutim, ako otpremnik ima znatne troškove koje mora da učini radi izvršenja ugovora o prevozu i drugih ugovora za izvršenje prevoza, kao i za obavljanje drugih uobičajenih poslova i radnji, on može zahtevati od nalogodavca određenu svotu kao predujam. Ugovorom o otpremanju može se predvideti da će naknadu za izvršene poslove po ugovoru o otpremanju platiti treće lice, odnosno primalac robe, ali ako primalac robe odbije da mu naknadu isplati, otpremnik ima pravo da traži naknadu od nalogodavca. Ugovor o otpremanju može prestati iz više razloga. Pre svega nalogodavac može po svojoj volji odustati od ugovora, ali je u tom slučaju dužan da otpremniku naknadi sve troškove koje je ovaj imao u izvršenju ugovora, kao i da mu plati naknadu srazmerno uloženom trudu otpremnika, odnosno obimu izvršenog posla. Pored toga, ugovor može prestati i na osnovu otkaza od strane otpremnika ili nalogodavca, ako se utvrdi nemogućnost ispunjenja ugovora, a u svakom slučaju prestaje po ispunjenju ugovora o otpremanju.

Sudska praksa Pravo špeditera da traži regres od nalogodavca za isplaćenu kaznu i dažbine po pravosnažnom rešenju carine "Krivicu utvrđenu u prekršajnom postupku, špediter ne može prebaciti na druga lica, niti kroz parnicu za regres isplaćenog iznosa kazne i dažbina po pravosnažnom rešenju carine od nalogodavca - može dokazivati da nije kriv za učinjeni prekršaj " (prema odluci VSS, Prev. 50/00); Dospelost troškova otpremanja stvari — "Dospelost prava na naknadu troškova, ukoliko nije zahtevan predujam, podrazumeva prethodno snošenje troškova otpremanja od strane samog špeditera, jer bi u suprotnom takav re-gresni tužbeni zahtev špeditera bio preuranjen " (prema odluci VSS, Prev. 254/98 i Pzz. 18/98); Snošenje troškova carinskog prekršaja - "Kada špediter usled sopstvenih propusta, prilikom uvoza robe, počini carinski prekršaj, ne može iznose novčane kazne za prekršaj potraživati od svoga komitenta — uvoznika, jer krivicu utvrđenu u prekršajnom postupku mora sam da snosi" (prema odluci VPS, Pž. 6642/2000); Spedicija. Fiksna naknada i odgovornost špeditera - "Kada je između stranaka zaključen ugovor o špediciji u kome je predviđena ukupna naknada za izvršenje naloga o otpremanju robe, u takvoj situaciji špediter odgovara nalogodavcu za radprevozioca " (prema odluci VSS, Prev. 339/94). Iz ranije sudske prakse "Ako špediter ne postupa po pravilima špediterske struke dužan je da naknadi štetu ako do nje dođe" (prema rešenju ranijeg Vrhovnog privrednog suda, SL 266/71); "Privredno-pravno lučki špediter je uvek agent koji ne deluje samo za račun nego i u ime svog komitenta" (prema presudi ranijeg Vrhovnog privrednog suda, SI. 555/73); "Špediter odgovara za štetu nastalu pri preuzimanju i čuvanju robe, kao i za izbor vozara i otpremnika, a ne odgovara za štetu nastalu u toku prevoza krivicom vozara" (prema rešenju ranijeg Vrhovnog privrednog suda, SI. 1929/69).

Primer ugovora o špediciji UGOVOR O ŠPEDICIJI zaključen dana_________________godine, u__________________. između ______________________________, koga zastupa________________________(u daljem tekstu: otpremnik), i___________________, koga zastupa ___________________________(u daljem tekstu:nalogodavac) Otpremnik i nalogodavac sporazumeli su se o sledećem: 1. Nalogodavac poverava otpremniku svoje transporte po ugovoru zaključenim sa radi obavljanja špediterskih poslova. 2. Otpremnik je obavezan da sve pošiljke koje mu poverava nalogodavac obavi stručno i savesno, brižljivošću urednog privrednika, štiteći uvek interese nalogodavca u odnosu na vozare i ostale učesnike u transportu, pri čemu će uvek postupati po njegovim nalozima. 3. Pod pojmom špediterskih poslova u smislu ovog ugovora smatraju se naročito:______________(or ganizacija svih vrsta prevoza — morem, rečnim, suvozemnim i vazdušnim putem, u prometu sa inostranstvom i u inostranstvu, kao i u zemlji, prevoz robe u unajmljenim prevoznim sredstvima, organizacija pretovarnih manipulacija na kopnu i u lukama, uskladištenje robe u vlastita ili unajmljena skladišta, pakovanje, iz rada ambalaže, posredovanje kod unajmljivanja transportnog prostora, zastupanje kod sklapanja osiguranja u transportu, ostali poslovi vezani za špediterske radnje predviđeni pozitivnim propisima, itd.). 4. Otpremnik će za izvršenje ugovora nalogodavca ovome staviti na raspolaganje svoju stručnu or ganizaciju u zemlji i inostranstvu, kao i svoje poslovne veze u tim zemljama. 1021

5. Otpremnik je obavezi da na zahtev nalogodavca dostavi sve potrebne kalkulacije transportnih troškova, kao i sugestije u pogledu izbora prevoznog puta i načina transporta, imajući u vidu paritet ku povine, odnosno prodaje. 6. Otpremnik je dužan da po prijemu dispozicije za izvršenje transporta proveri da li je naznačeni pravac i način otpreme, odnosno dopreme najekonomičniji, vodeći računa o hitnosti potreba nalogodav ca, te da pre davanja transportnih instrukcija u slučaju potrebe zatraži od nalogodavca pristanak za izmenu ili dopunu dobij enih instrukcija. Ukoliko su izmene ili dopune usmeno dogovorene imaju se i pi smeno potvrditi. 7. Otpremnik je dužan da prijem transportnih instrukcija pismeno potvrdi, dostavljajući nalogo davcu broj pozicije pod kojim će se odnosni transport voditi, kao i kopiju transportnih instrukcija, a po potrebi i kopiju ostale prepiske vođene u toku izvršenja transporta. 8. Izmene dispozicija mogu se vršiti samo u vremenu do predaje robe na prevoz vozaru, osim ako propisi vozara to ne dozvoljavaju. 9. Otpremnik će za račun nalogodavca otpremati robu železnicom po važećim železničkim tarifama i založiće se za obezbeđenje određenih povlastica kod železnice. 10. Otpremnik će za račim nalogodavca organizovati drumski transport svih vrsta roba u međuna rodnom i domaćem prometu, uključujući i transporte vangabaritnih i specijalnih tereta, uz prethodnu saglasnost ili po posebnom nalogu nalogodavca. 11. Otpremnik će po nalozima nalogodavca zaključivati prevoze roba, morskim, rečnim i vazdušnim pu tem po tarifama prevoznika u tim oblastima, zalažući se za povoljnosti koje pružaju ovi vidovi transporta. 12. Otpremnik je dužan da podnosi prijave za transportno osiguranje robe po nalozima nalogodav ca kod osiguravajućeg zavoda kad odredi nalogodavac. U slučaju manjka ili oštećenja robe, otpremnik je dužan da obezbedi zvanični zapisnik radi podnošenja odštetnog zahteva. 13. Poslove u vezi carinjenja robe vršiće otpremnik, s tim da mu nalogodavac blagovremeno dostavi ispravna i kompletna dokumenta za carinjenje. Otpremnik će tačno, uredno i saglasno sa dokumentacijom nalogodavca ispostaviti dokumenta za carinjenje robe. 14. Nalogodavac je dužan da za izvršene špediterske poslove po ovom ugovoru plati naknadu ot premniku po ceni prema aneksu koji je sastavni deo ovog ugovora. 15. Kod obračunavanja troškova nastalih u inostranstvu, odnosno onih troškova koje otpremnik plaća u stranim valutama, primenjivaće se važeći kurs na dan plaćanja. 16. Nalogodavac je dužan da blagovremeno na zahtev otpremnika obezbedi potrebna finansijska sredstva za plaćanje transportnih i carinskih troškova. 17. Nalogodavac ima pravo reklamacije primljenih faktura od otpremnika u roku od____dana od dana prijema istih. 18. Otpremnik se obavezuje da na reklamacije odgovori u roku od____dana, pa ukoliko su reklama cije opravdane iste će uvažiti i saglasiti se da mu nalogodavac isplati nesporni deo. 19. Za slučaj spora nadležan je__________________sud u___________________. 20. U svemu što nije regulisano ovim ugovorom primenjivaće se opšti propisi. 21. Ovaj ugovor je sastavljen u_____primerka, od kojih svaka strana zadržava po____primerka.

Nalogodavac,

Otpremnik,

Primer naloga za otpremanje NALOG ZA OTPREMANJE (firma nalogodavca)

(mesto i datum)

(firma otpremnika) DISPOZICIJA broj Na osnovu ove dispozicije preuzmite radi prevoza dole navedenu robu: 1. Zaključak broj______od_____________godine. 2. Vrsta robe 3. Količina______________________kom (ili kgr), 4. Vrsta pakovanja___________________________ 1022

Vrednost robe po jedinici mere ________________________________________________________________, 6. Iznos celokupnog zaključka: _________________tona (kgr), _____________________________________din. 7. Vrednost disponirane količine ■_____________________________________________________________, 8. Kupac ______________________________________________________________________________________, 9. Primalac _____ _______________________________________________________________________________, 10. Utovarna stanica _____________________________________________________________________________, 11. Uputna stanica ______________________________________________________________________________> 12. Uslovi isporuke _________________________________________________(franko, FOB, CIF, FAS i dr.), 13. Vozarina do jug. granice _____________________________________________________________________, 14. Vozarina do inorelacije ______________________________________________________________________, 15. Rok isporuke _______________________________________________________________________________ 16. Način otpreme ________________________________________________(vozom, kamionom, brodom i si. ), 17. Uslovi i rok važnosti akreditiva _______________________________________________________________, 18. Osiguranje __________________________________(za koju relaciju, količinu, vrednost, u kojoj valuti), 19. Kome dostaviti dokumenta i obračun _________________________________________________________, 20. Ostali uslovi 5.

(ovlašćeno lice)

Primer tužbe u vezi ugovora o Špediciji TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće ____________________________________________________, iz_________________, TUŽENI: Preduzeće ____________________________________________________, iz_________________. TUŽ BA radi naknade štete iz ugovora o špediciji, vrednost _______________dinara. Tužilac je kupio od jedne inostrane firme ugovorenu robu za krajnjeg korisnika. U realizaciji tog ugovora, svojom uvoznom dispozicijom od ______________godine dao je nalog tuženom, da kao špediter izvrši transport, osiguranje i carinjenje uvezene robe, precizirajući da transport treba da se obavi od mesta iskrcaja u jugoslovenskoj luci do sedišta krajnjeg korisnika, a osiguranje da obuhvati pretovar iz bro da u železničke cisterne i transport do industrijskog koloseka krajnjeg korisnika, uključujući i da to osi guranje obuhvati i rizik preuzimanja robe iz broda i utovar u cisterne, tj. rizik od pretovara do momenta predaje robe krajnjem korisniku. Tuženi je prema polisi osiguranja robe, za preuzimanje i transport uvezene robe izvršio osiguranje kod jednog domaćeg osiguravajućeg zavoda za uvezenu robu, kako je dogovoren. Tu istu robu prodavač je bio osigurao kod jednog inostranog osiguravajućeg društva na relaciji mesto utovara - luka iskrcaja za transport određenim brodom i označio havarijskog komesara. Tužilac je pismom od _____________godine, u skladu sa teleksom prodavca, naložio tuženom da se u slučaju manjka robe odmah obrati havarijskom komesaru, koga je označio prodavač. Prilikom pretakanja iz broda u cisterne nastao je manjak u vrednosti od _____________dinara. Ino strano osiguravajuće društvo odbilo je da tužiocu naknadi pretrpljenu štetu, pozivajući se na to da osiguranik nije u roku od tri dana , koji je označen u polisi osiguranja, obavezao osiguravača, odnosno njego vog havarijskog komesara, o nastupanju osiguranog slučaja. DOKAZ: _____________________________________. Po tužiocu, tuženi je postupao nesavesno, jer je kao špediter bio dužan da izvrši sve naloge koje mu je dao tužilac, a on tako nije učinio, jer se nije informisao o stanju predmetne robe u svakom trenutku od momenta kvalitativnog i kvantitativnog preuzimanja tereta na brodu, a propustio je i da sazna da je do šlo do manjka i da o nastalom manjku u određenom roku podnese prijavu havarijskom komesaru. Sa iznetih razloga, a saglasno odredbama čl. 897. i drugim odredbama o osiguranju iz Zakona o obligacionim odnosima, tužilac predlaže da sud posle sprovedenog postupka i izvedenih dokaza donese

-

1023

PRESUDU Obavezuje se preduzeće (zavod, osiguravajuća kompanija, i si.)_________________, iz da tužiocu_________________, iz_______________, isplati iznosu od______________dinara, na ime nakna de štete po osnovu neizvršenja ugovora o špediciji, sa zateznom kamatom od_______godine do da na isplate, kao i da mu naknadi troškove spora, sve u roku od osam dana pod pretnjom izvršenja. Za tužioca - direktor, Odustajanje od ugovora (cl. 828. ZOO) Pravo na odustanaka od ugovora o špediciji predstavlja zakonsku mogućnost nalogodavca, bez obzira da li je u ugovoru što drugo određeno. Odredbe ovog člana određuju to pravo nalogodavcu, ali istovremeno propisuje mu obavezu daje dužan da naknadi otpremniku sve troškove koje je dotle imao kao i da mu isplati srazmeran deo naknade za dotadašnji rad. Za odustanak od ugovora nije potrebna saglasnost otpremnika, odnosno špeditera, jer je jednostrano pravo na odustanak nalogodavca od ugovora propisano odredbama ovog člana. Otpremnik može da traži da se ugovor održi na snazi i da predloži izmenu odredaba već zaključenog ugovora o otpremanju, ali to ne sprečava nalogodavca da odustane od ugovora. On nije dužan ni da objasni razloge svog odustanka. Njemu je priznato pravo na odustanak po samom zakonu, i on to pravo u tom smislu i koristi. Otpremnik, pak, nema pravo na odustanak od ugovora. On je dužan da postupi po zaključenom ugovoru o otpremanju u skladu sa svojim pravilima struke, a može tražiti raskid ugovora samo ako za to postoje razlozi propisani ovim zakonom, na primer, zbog promenjenih okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje njegove obaveze i dr. Odredbe ovog člana propisuju obavezu nalogodavca koji je odustao od ugovora: a) da je dužan da otpremniku, odnosno špediteru naknadi sve troškove koje je dotle imao i b) daje dužan da otpremniku isplati srazmeran deo naknada za dotadašnji rad. Kada je u pitanju naknada troškova oni mogu biti različiti, već prema tome u koju su svrhu učinjeni. To mogu biti troškovi u vezi ispunjenja obaveza iz ugovora o otpremanju, kao što su: troškovi čuvanja stvari u skladištu, troškovi u vezi poslova koje je preduzeo otpremnik za izvršenje ugovora, troškovi u vezi plaćanja raznih dažbina, taksi i slično. Ove i slične troškove, i to samo potrebne i razumne, nastali u skladu sa pravilima struke, nalogodavac je dužan da ih naknadi otpremniku. Otpremnik ima pravo na naknadu za uloženi rad i trud u vezi izvršenja naloga nalogodavca, srazmerno izvršenom delu posla. Visina naknade zavisi od ugovorene naknade za posao koji je otpremnik trebalo da izvrši, tj. srazmerno izvršenom radu i trudu koji je otpremnik uložio da izvrši nalog nalogodavca. U stvari, kako stranke pri zaključenju ugovora naknadu ugovaraju na osnovu tarife ili nekog drugog opšteg akta otpremnika, naknada u slučaju odustanka od ugovora od strane nalogodavca se određuje prema tarifi ili drugom opštem aktu otpremnika, ali srazmerno prema radu i uloženom trudu. Ako stranke ne mogu da se dogovore o visini naknade, o tome odlučuje sud na osnovu slobodne ocene, u smislu odredaba člana 224. Zakona o parničnom postupku. Primena pravila o ugovoru o komisionu, odnosno trgovinskom zastupanju (čl. 829. ZOO) Mada pravila o špediciji imaju svoju specifičnost i posebnu sadržinu u odnosu na druge oblike ugovora, kao što su, na primer, ugovor o komisionu, odnosno ugovor o trgovinskom zastupanju, ipak na neke odnose, koji su slični tim ugovorima, shodno se primenjuju pravila iz tih ugovora, i to samo onda ako pravilima o špediciji nije drukčije određeno. Sličnosti i razlike navedenih ugovora postoje. Tako, komisioni posao i posao špedicije imaju zajedničko to da komisionar i špediter obavljaju poslove u svoje ime a za račun svojih komitenata, ali se razlikuju po predmetu vršenja delatnosti jer se komisionar bavi omogućavanjem drugim licima da prodaju odnosno kupuju stvari preko njega, dok se špediter bavi poslovima otpremanja stvari, dakle u svoje ime a za račun drugog. Kod trgovinskog zastupanja postoje takođe sličnosti sa poslovima špedicije, ali i razlike. Zbog postojanja određenih sličnosti kod ugovora o špediciji i ugovora o komisionu, odnosno trgovinskom zastupanju, odredbe ovog člana na te sličnosti upućuje na shodnu primenu odredaba iz ta dva navedena ugovora. Pri tom je nužno ukazati daje ugovor o delu dosta sličan ugovoru o špediciji, pa se obavljanje špediterskih poslova, koji predstavljaju obavljanje jednog dela, upućuje na nedostajuće odredbe kod pomenutih ugovora, koji takođe imaju sličnosti sa ugovorom o delu. Koje su to sličnosti koje postoje u delatnosti navedenih pravnih instituta, na koje upućuju odredbe ovog člana, odnosno koje su to odredbe tih instituta koje se shodno primenjuju i na ugovore o špediciji, mogu se lako uočiti, jer njihova sličnost na to upućuje kada su u funkciji primene za neki određeni slučaj. 1024

OBAVEZE OTPREMNIKA Upozorenje na nedostatke naloga (čl. 830. ZOO) Nalog koji nalogodavac daje otpremniku odnosi se na preduzimanje određenih poslova u korist nalogodavca. Sadržina naloga zavisi od određene potrebe nalogodavca, odnosno prirode određenog ugovorenog posla. Kod ugovorenog otpremničkog, odnosno špediterskog posla, špediter se obavezuje, uglavnom, da radi izvršenja određene radnje, koje spadaju u delatnost špeditera (prevoz, sortiranje, pakovanje, prepakivanje, smeštaj, čuvanje i si.), da zaključuje u svoje ima a za račun nalogodavca ugovor o prevozu, odnosno druge vrste ugovora iz oblasti njegove osnovne delatnosti, kao i da obavi ostale, sporedne, uobičajene poslove koji spadaju u domen njegovog poslovanja. Ako bi nalog nalogodavca sadržavao neke nedostatke koji bi očigledno bili protivni interesu nalogodavca, a koje ovaj nije uočio, otpremnik je dužan da ga sa stanovišta svoje struke upozori na te nedostatke, naročito na one koji ga izlažu većim troškovima ili šteti. Nalog, o kome je reč u odredbama ovog člana, ne svodi se samo na to da se otpremniku naloži da izvrši kakvu radnju za nalogodavca iz delatnosti otpremnika, već i da li taj nalog može da se izvrši na racionalniji, ekonomičniji i sigurniji način, na primer kraćim prevoznim putem, obezbeđenjem eventualnog pretovara na mestima koja su za to najpovoljnija, da se obezbedi bolja, odnosno sigurnija i jeftinija ambalaža, i si., što bi očigledno povećalo sigurnost izvršenja naloga, a samim tim i ostvari cilj iz takvog naloga, odnosno ugovora o špediciji - da se otklone veći troškovi ili šteta koji bi nastali za nalogodavca. Ako nalogodavac ne bi odgovorio na primedbe, odnosno predloge otpremnika, ili bi se njegovim primedbama protivio, pravilo je da otpremnik postupi po datom nalogu, vodeći računa da se ne povrede interesi nalogodavca, odnosno da postupi kao dobar privrednik. Ako kratkoća vremena ne dozvoljava otpremniku da zatraži, odnosno sačeka odgovor nalogodavca, otpremnik može odstupiti od naloga nalogodavca - samo ako je po proceni svih okolnosti mogao osnovano smatrati da to zahtevaju interesi nalogodavca. U ovom slučaju, ako je otpremnik upozorio nalogodavca o nedostacima u njegovom nalogu, koje ovaj nije prihvatio, a nastala je šteta urednim izvršenjem naloga, za štetu odgovara nalogodavac. Ako je, pak, otpremnik prekoračio granice naloga ili odstupio od dobijenih uputstava, pa je nastala šteta za nalogodavca, otpremnik je dužan da mu je naknadi.

Upozorenje na nedostatke pakovanja (čl. 831. ZOO) Nalogodavac, po pravilu, predaje stvar na prevoz upakovanu, u ambalaži koja obezbeđuje sigurnost stvari u prevozu. Ako ugovorom nije predviđeno u kakvoj će se ambalaži prevoziti stvar, niti postoji odgovarajuća ambalaža za određenu vrste stvari koja se daje na prevoz preko otpremnika, onda ambalaža mora ispunjavati sledeće uslove: a) da bude takva da štiti upakovanu stvar i da tako upakovanu stvar bude pogodna za pre voz, b) da odgovara uslovima pod kojima se stvar prima na prevoz na svim prevoznim sredstvima koja se predviđaju ugovorom o otpremanju, a v) ako prevozna sredstva nisu predvođena ugovorom, da ambalaža odgovara uslovima pod kojima se stvar prima na prevoz na onim prevoznim sredstvima koja se prema prirodi posla redovno upotrebljavaju. Svrha dobrog pakovanja je da štiti stvar u prevozu, da stvar bude pogodna za prevoz i manipulaciju na svim prevoznim sredstvima kojima će biti prevožena, odnosno, u krajnjem slučaju da bude upakovana tako da odgovara sigurnosti prevoza. Ako stvar nije upakovana kako treba, ili inače nije spremljena za prevoz kako treba, otpremnik je dužan da upozori nalogodavca na te nedostatke, a kad bi čekanje da ih nalogodavac ukloni bilo od štete za njega, otpremnik je dužan da ih ukloni na račun nalogodavca. U nekim slučajevima, nalogodavac predaje stvar neupakovanu i otpremniku daje nalog da tu stvar sortira i upakuje, i dalje otpremi do mesta opredeljenja. Otpremnik je dužan, u okviru struke koju obavlja, da obezbedi ambalažu koja ne srne izazvati poskupljenje prevoza, za koje poslove i troškove naplaćuje posebnu naknadu. Nalogodavac je dužan, kao što je navedeno, da stvar preda na prevoz dobro upakovanu i u odgovarajućoj ambalaži. Ako i kod tako upakovane stvari nastane na šteti na stvari baš zbog neadekvatnog pakovanja, ili nalogodavac nije prihvatio predlog otpremnika da se ta stvar drukčije i bolje upakuje, za slučaj štete na stvari, ali i za štetu nastalu na sredstvu prevoza, odnosno sredstvu manipulacije, odgovara nalogodavac. Ako je nalogodavac vršio pakovanje on odgovara za štetu na stvari zbog lošeg pakovanja, odnosno loše izabrane ambalaže. On se ne može pravdati i pozivati na činjenicu da mu, na primer, autoprevoznik pre preuzimanje stvari nije prigovorio pakovanju stvari koje je preuzeo na prevoz. 1025

Sudska praksa "Špediter je kao specijalizovani i stručni privrednik dužan da stručno procenjuje da lije roba dobro upakovana. Međutim, stranke u ugovoru o špedicije mogu isključiti obavezu špeditera da kontroliše pravilnost pakovanja robe, te u takvoj situaciji špediter ne odgovara komitentu za štetu nastalu u toku prevoza zbog lošeg pakovanja robe" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, P.Rev. 19/96); Cl. 831, 834. i 844 - "Ugovor o špediciji spada u grupu ugovora o nalogu. Špediter je dužan da postupa po nalogu nalogodavca i u skladu sa njegovim interesima, a sa pažnjom dobrog privrednika. Špediter odgovara za izbor prevoznika, a ne i za njegov rad, osim kod fiksne špedicije. Obaveza otpremnika da upozori nalogodavca na nedostatke u pakovanjuje dispozitive prirode, što znači da stranke ugovorom o špediciji to pitanje mogu regulisati na drugi način " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 19/96).

Čuvanje interesa nalogodavca (cl. 832. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu neke obaveze otpremnika, a da bi ih specificirali po njihovom značenju, one bi se mogle odnositi na sledeće: a) daje dužan u svakoj prilici da postupa tako kako to zahtevaju interesi nalogodavca, b) da u odnosu na stvari primljene od nalogodavca postupa sa pažnjom dobrog privrednika, v) da bez odlaganja obavesti nalogodavca o oštećenju stvari, g) da ga obavesti o svim događajima od značaja za njega i d) da preduzme sve potrebne mere radi očuvanja njegovih prava prema odgovornom licu. Zaštita interesa nalogodavca je osnovna funkcija delatnosti otpremnika. On je dužan da određenu stvar nalogodavca primi radi otpremanja, da nalogodavcu skrene pažnju na izvršeni način pakovanja stvari, ako to nalogodavac nije dobri uradio, zatim da mu ukaže na sve pogodnosti povoljnijeg otpremanja stvari, predlažući izvršenje onih radnji koje na najekonomični)i način obezbeđuju povoljniji položaj nalogodavca. Postupajući na takav način, otpremnik mora izvršavati povereni mu posao sa pažnjom dobrog privrednika, a ranije je već navedeno, da taj izraz podrazumeva stepen posebne pažnje koju treba da pokaže, odnosno primeni otpremnik, kao specijalizovano, profesionalno stručno lice, ispunjavajući ugovorne obaveze iz ugovora sa nalogodavcem. Pažnja otpremnika, odnosno špeditera se posebno procenjuje u odnosu na tu obavezu koju imaju i ostali privredni subjekti koji obavljaju poslove usluge. Međutim, kod svih tih subjekata, pa samim tim i kod otpremnika, osnovno je pravilo da se ponaša onako kako mu to nalažu pravila njegove struke i da uloži onu pažnju koja se od njega kao stručno lice za tu vrstu poslova očekuje. Ako se otpremnik ne ponaša u tom smislu čini povredu profesionalne pažnje, te će za svoje propuste snositi odgovornost, odnosno biće odgovoran za naknadu štete. Ako je šteta nastala zbog propuštanja profesionalne pažnje, pretpostavka je da je otpremnik odgovoran za naknadu štete. U protivnom, on mora da dokaže da nije kriv, odnosno daje postupao sa profesionalnom pažnjom. Otpremnik je dužan da bez odlaganja obavesti nalogodavca o oštećenju stvari. To obaveštenje mora da sadrži sve ono stoje bitno u vezi nastale štete, a ne samo to daje šteta nastala. On mora da obavesti otpremnika o svim okolnostima koji su prouzrokovali štetu, da ukaže na uzrok nastale štete, ko je i na koji način štetu pričinio, kome bi se mogla pripisati krivica za to, te šta predlaže da se učini sa oštećenom stvari. U stvari, on ga mora obavestiti o svim događajima od značaja za njega, kako bi nalogodavac dao odgovarajući nalog za dalje postupanje sa takvom stvari. Inače, otpremnik je dužan da, u cilju zaštite nalogodavčevih interesa, preduzme sve mere radi očuvanja njegovih prava prema odgovornom licu, ali i da zaštiti samu stvar od daljeg oštećenja ili propadanja. Otpremnik je dužan, u slučaju nastanka štete na stvari koju prevozi, ili koju je drugom dao na prevoz, da sačini zapisnik sa licem koga smatra odgovornim za nastalu štete, a ako takvo lice ne postoji jer je, na primer, šteta nastala slučajno, on je dužan da nalogodavca obavesti o svim okolnostima slučaja, te da od njega traži dalja uputstva u Vezu dispozicije oštećene stvari, tj. da li daje vrati nalogodavcu ili daje kao oštećenu isporuči licu označenom za prijem te stvari, kada bi to lice eventualno moglo da traži i sniženje cene, ili ako roba nije bila dobro upakovana zbog čega je šteta i nastala, mora pozvati nalogodavca da se o toj okolnosti sam upozna i da predloži drugi način pakovanja stvari.

Sudska praksa Informisanje špeditera o stanju robe u svakom trenutku od momenta preuzimanja robe Ako špediter ne postupa po pravilima špediterske struke dužan je da naknadi štetu ako do nje dođ.e Prema obrazloženju Tužilac je podneo tužbu protiv špeditera navodeći da špediter nije postupio po njegovim nalozima usled čega je pretrpeo štetu, pa je predložio da sud obaveže tuženog na naknadu štete. 1026

Tuženi je osporio tužbeni zahtev. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je uvažio žalbu tužioca, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Rešavajući ovo sporno pitanje prvostepeni sud je našao: da tuženi kao špediter nije napravio nikakav propust, s obzirom daje izvršio sve naloge tužioca, a daje za nastalu štetu saznao tek 10. januara_______. Godine, i to od tužio ca, kada je već bio istekao rok za protest kod havarijskog komesara, kao i s obzirom na okolnost da domaći osigura vajući zavod nije odbio da tužiocu naknadi štetu zbog neprijavljivanja iste od strane tuženog, već, kako je to rečeno, zbog toga što nastupila šteta nije navodno pokrivena osiguranjem, pri čemu prvostepeni sud konstatuje i to: da je obaveza tuženog, prema dispoziciji tužioca bila da robu osigura samo od momenta kada ista već bude utovarena u vagone cisterne i daje tuženi tu obavezu izvršio. Pod tim okolnostima prvostepeni sud je našao da tuženi nije kriv za nastalu štetu, pa je tužbeni zahtev odbio. Drugostepeni sud, je, međutim, našao da se izloženo stanovište prvostepenog suda ne može prihvatiti. Prema pravilima privrednog prava, špediter je odgovoran za nesavestan rad po pravilima špediterske službe, i ako ne postupi po tim pravilima dužan je da naknadi štetu do koje je zbog toga došlo. Tuženi je u konkretnom slučaju kao špediter bio dužan da izvrši naloge svog komitenta (tužioca) i da, postupajući sa pažnjom dobrog privrednika, štiti njegove interese. Stoga je on morao da se informiše o stanju predmetne robe u svakom trenutku od momenta kvalitativnog i kvantitativnog preuzimanja tereta na brodu izvršenog od pomenutog specijalizovanog preduzeća, pa je tuženi u načelu odgovoran što je propustio da sazna daje došlo do manjka i što nastalu štetu nije blagovremeno prijavio havarijskom komesaru. Postavlja se, međutim, pitanje kakav učinak na odgovornost tuženog za naknadu nastale štete ima činjenica stoje on izvršio osiguranje robe kod domaćeg osiguravajućeg zavoda. Naime, ukoliko je tim osiguranjem obuhvaćen kao osigurani slučaj i rizik pretakanja robe prilikom pretovarivanja iz broda u vagone cisterne, tužilac tu štetu može da nadoknadi od osiguravajućeg zavoda. U tom slučaju tuženi bi, i pored propusta da blagovremeno sazna za štetu i da istu prijavi havarijskom komesaru, bio oslobođen obaveze da štetu naknadi tužiocu, jer je preduzeo mere da štetne posledice svog propuštanja otkloni i to na način kojim obezbeđuje da tužilac bude u celini oštećen. Ovu odlučnu okolnost je prvostepeni sud propustio da u toku prvostepenog postupka utvrdi na nesumnjiv način i da u pobijanoj presudi da ubedljivije razloge za datu ocenu da osiguranje kod domaćeg osiguravajućeg zavoda obuhvata samo rizik transporta robe od momenta utovara u vagone cisterne (prema odluci VPS, SI. 266/71).

Postupanje po uputstvima nalogodavca (cl. 833. ZOO) U vezi ispunjenja naloga nalogodavca, odredbe ovog člana predviđaju više obaveza otpremnika, koje se mogu iskazati na sledeći način, odnosno on je dužan: a) da se drži uputstava nalogodavca o pravcu puta, sredstvima i načinu prevoza, kao i ostalih uputstava dobijenih od njega. U stvari, to je i suština naloga - da se otpremnik prijemom naloga obavezuje da postupi po tom nalogu. Ovo naročito ako je nalogodavac u nalogu označio kojim prevozom treba izvršiti prevoz stvari, na kom mestu treba izvršiti eventualni pretovar, kako treba postupati sa stvarima datih na otpremu i sve drugo što bi nalogodavcu obezbedilo sigurnost ispunjenja datog naloga; b) ako nije u mogućnosti da postupi po uputstvima nalogodavca, otpremnik je dužan da traži nova uputstva. Nemogućnost ispunjenja naloga nalogodavca bi se odnosila na razne slučajeve zbog kojih otpremnik iz objektivnih razloga ne bi mogao da ispuni iz datog mu naloga. Tako, na primer, ako bi nalogodavac tražio da se određenim putem izvrši prevoz stvari, a taj put je privremeno ili za duži period isključen iz upotrebe, otpremnik je dužan da sa tim upozna nalogodavca i da od njega traži nova uputstva u pogledu izbora novog pravca prevo za, kao i načina prevoza stvari u novim uslovima; v) ako otpremnik nema vremena ili je nemoguće izvršiti uputstvo nalogodavca, da postupi kako to zahtevaju interesi nalogodavca, otpremnik postupa po pravilima svoje struke, sa posebnom pažnjom profesionalnog otpremnika. U prvom slučaju, ako nema dovoljno vremena da o nastalim teškoćama obavesti nalogodavca, naročito ako se radi o lako kvarljivoj robi, otpremnik postupa kako mu pravila struke nalažu, tj. da na najsigurniji način izvrši nalog nalogodavca. U drugom slučaju, ako je nemoguće izvršiti uputstvo nalogodavca, o toj okolnosti nalogodavac mora biti obavešten, kako bi se ugovorne strane dogovorile o daljoj sudbini ugovora o otpremništvu. Tako, na primer, ako je nalogodavac dao otpremniku da mu preveze neke stvari, recimo mašine sa gabaritima koji sprečavaju njihov prolaz kroz neki podvožnjak, otpremnik je objektivno spečen da izvrši dati mu nalog jer gaje nemoguće izvršiti pod uslovima koji su u nalogu dati, ali može iznalaziti mogućnost prevoza i takve stvari, uz intervencije na putu, o čemu mora dobiti od nalogodavca nova uputstva. g) da o savkom odstupanja od naloga obavezno o tome obavesti nalogodavca. Mada je nalogodavac dužan da u svemu postupi po datom mu nalogu od strane nalogodavca, on može odstupiti od datih mu naloga samo ako nije mogao blagovremeno da dobije nova uputstva nalogodavca u vezi nastalih teškoća prevozom stvari, a u pitanju su stvari lako kvarljive, kada usled nastanka slučaja nemogućnosti daljeg ispunjenja obaveze otpremnik može da izvrši i prodaju tih stvari ili ih dati na čuvanje, odnosno skladištenje drugom licu. U svakom slučaju, otpremnik je dužan da o svakom odstupanju od datog mu naloga obavezno obavesti nalogodavca, sa kojim će dalje raspraviti njihova uzajamna prava i obaveze, naročito sa stanovišta utvrđivanja odgovornosti za nastalo odstupanje o naloga 1027

d) ako nalogodavac nije odredio ni pravac puta ni sredstvo, ni način prevoza, otpremnik će odrediti kako zahtevaju interesi nalogodavca u datom slučaju. Otpremnik je dužan da sa nalogodavcem odredi pravac puta, sredstvo prevoza i način prevoza, ali ako je nalogodavac prepustio da to učini otpremnik, onda će ovaj to učiniti u skladu sa pravilima svoje struke, obezbeđujući nalogodavcu punu sigurnost u poverenom mu poslu. U tom slučaju, otpremnik sam planira pravac puta, sredstvo kojim će se stvari prevesti do mesta opredeljenja, kao i način prevoz; đ) ako je otpremnik odstupio od dobijenih uputstava odgovara i u slučaju štete nastale usled više sile, osim ako dokaže da bi se ta šteta dogodila i da se držao datih uputstava. Prema pravilima koja važe za otpremnički posao, odnosno špediciju, otpremnik, špediter, odgovara za štete nastale pri preuzimanju i čuvanju robe, pri izboru vozara i posredničkih otpremnika, i uopšte ako ne bude postupao onako kako mu nalažu pravila struke, odnosno kao savestan i uredan privrednik, a posebno ako je odstupio od dobij enih uputstava nalogodavca. Njegova odgovornost postoji i u slučaju ako je odstupio od dobijenih uputstava nalogodavca, čak i u slučaju nastanka štete usled više slile, zbog čega se inače ne odgovara, ali ako je postupao protivno uputstvima nalogodavca pretpostavlja se da do štete ne bi došlo ni u slučaju više sile. Međutim, otpremnik se može osloboditi ove odgovornosti, koja se odnosi na slučaj više sile, ako dokaže da bi se ta šteta dogodila i da se držao datih uputstava

Sudska praksa "Neovlašćeno distribuiranje robe ne može se pravdati interesima nalogodavca i pažnjom špeditera kao dobrog privrednika, kada je proizvoljnim odstupanjem od uputstva nalogodavca onemogućeno trećem licu da preuzme robu" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 227/96).

Odgovornost otpremnika za druga lica (čl. 834. ZOO) Već je ranije navedeno daje ugovor o špediciji, odnosno otpremanju takav ugovor po kome se jedna strana, špediter, obavezuje da izvrši otpremanje i dopremanje robe u svoje ime a za račun komitenta, nalogodavca. Iz toga jasno proizilazi da špediter ne obavlja sam celokupni posao otpremanja, već on zaključuje odgovarajuće ugovore sa drugim učesnicima u prevozu u svoje ime a za račun svog nalogodavca. Prevoz, po pravilu, ako je u pitanju duža relacija, ili je relacija skopčana s pretovarom, obavljaju drugi prevoznici kojima je to osnovna delatnost, o to: železnice, prevoznici u drumskom saobraćaju, prevoznici u vazdušnom saobraćaju, brodari. Kada špediter obavlja prevoz preko navedenih prevoznika, on sa njima zaključuj ugovore o prevozu u svoje ima za za račun svog komitenta, u smislu odredaba koje se odnose na ugovore o prevozu stvari, tj. odredaba čl. 653. i drugih članova iz ovog zakona. Međutim, prema odredbama člana 836. ovog zakona, špediter može i sam da obavlja potpuno ili delimično prevoz stvari čija mu je otprema poverena, ali on u tom slučaju nastupa kao prevozilac i za to mu pripada odgovarajuća naknada, ali mu pripada i pravo na naknadu po osnovu otpremanja i naknade troškova u vezi sa otpremanjem. Odredbe ovog člana imaju u vidu prevoz stvari za koje je otpremnik zaključio ugovor o prevozu sa organizacijom koja se tim poslom bavi po osnovu svoje delatnosti, odnosno utvrđuje odgovornost otpremnika za izbor prevozioca, kao i za izbor drugih lica sa kojima je u izvršenju naloga zaključio ugovor, kao što je uskladištenje i slično, s tim da ne odgovara za njihov rad, osim ako je tu odgovornost preuzeo ugovorom. U jednoj pravnoj stvari, o kome je rešavao sud, nalogodavac je angažovao špeditera da mu preveze jednu stvar metalne konstrukcije i da istu preda primaocu u mestu opredeljenja. Špediter je prihvatio taj nalog i sa svoje strane je angažovao jedno preduzece da ovaj prevoz izvrši. Međutim, prilikom prevoza stvar je oštećena. Sud je obavezao i špeditera i prevozioca stvari za naknadu štete. Prvoga za nepravilno izvršenog izbora vozara, a drugog za štetu koju je naneo u toku prevoza koji je on vršio. U navedenom slučaju, sudovi su zaključili daje špediter odgovoran jer je za prevoznika angažovao preduzece koje se bavi prometom ogreva i građevinskog materijala na veliko, a da njegova poslovna jedinica za transport ne može imati iste kvalitete kao preduzece koje se bavi isključivo transportnim poslovima. Po stanovištu drugostepenog suda, koji je potvrdio odluku prvostepenog suda, ukazano je na pravila o špediterskom poslovanju, prema kojima je špediter koji je prihvatio nalog za otpremu, a koji poveri nekom prevozniku potpuno ili delimično izvršenje prevoza stvari, i dalje odgovara za njen prevoz od njenog prijema do isporuke. Pri tome je bez značaja činjenica daje prevoznik registrovao svoju poslovnu jedinicu za prevoz, jer s obzirom na njegovu privrednu delatnost u koju je uklopljena i njegova poslovna jedinica, to preduzece nema onu specijalnost koja se traži za prevoz pošiljke, kao stoje to ovde slučaj, kao što imaju druga specijalizovana preduzeća za drumski transport. Zbog toga nije prihvaćena teza špeditera da je on pravilno postupio u svom izboru i da na njemu nema nikakve odgovornosti. Pri tom je bez značaja pitanje ko će, u krajnjoj liniji, snositi štetu između solidarnih dužnika. Prema stavu 2. ovog člana, otpremnik koji izvršenje naloga poveri drugom otpremniku umesto da ga sam izvrši odgovara za njegov rad. Otpremnik koji je na osnovu ugovora o otpremanju (špediciji) preuzeo obavezu da izvrši otpremanje stvari po nalogu nalogodavca, po pravilu, treba sam tu obavezu da izvrši. 1028

Otpremnik koji se u ugovoru o otpremništvu obavezao da će lično izvršiti poslove špedicije, dužan je da taj posao sam izvrši. Pri tom se ne misli na to da će izvršiti i poslove koje po njegovom nalogu izvršavaju druga lica, kao prevoznici, skladištari i si., već na to da poslove otpremanja, odnosno špediciji, poveri drugom otpremniku, odnosno špediteru. U slučaju kada je otpremnik poverio izvršenje otpremništva drugom otpremniku, u ugovornom odnosu i dalje ostaju nalogoprimac, odnosno otpremnik koji je sa nalogodavcem zaključio ugovor o otpremništvu (špediciji). Na mesto otpremnika prema nalogodavcu ne stupa taj drugi otpremnik, iako je to lice izvršilo poslove po ugovoru o otpremanju. To je poseban odnos između špeditera i tog drugog otpremnika, utoliko pre stoje to lice radilo po nalogu otpremnika koji je zaključio ugovor sa nalogodavcem i što otpremnik odgovara nalogoprimcu za izvršeni rad drugog otpremnika. Međutim, ukoliko nalog sadrži izričito ili prećutno ovlašćenje otpremniku da poveri izvršenja naloga drugom otpremniku, ili ako je to očigledno u interesu nalogodavca, otpremnik odgovara samo za izbor drugog otpremnika, ali ne i za ostale obaveze tog otpremnika prema nalogodavcu, osim ako je otpremnik preuzeo na sebe odgovornost tog drugog otpremnika za njegov rad. Odredbe stava 4. ovog člana utvrđuju pravilo da se odgovornosti za slučajeve navedene u ovom članu ne mogu ugovorom isključiti ni ograničiti, ako bi se postupilo protivno navedenim pravilima, zbog čega se smatra kao da takve odredbe u ugovoru nisu ni predviđene.

Sudska praksa Špediter ne odgovara za štetu nastalu krivicom vozara Špediter odgovara za štetu nastalu pri preuzimanju i čuvanju robe, kao i za izbor vozara i otpremnika, a ne odgovara za štetu nastalu u toku prevoza krivicom vozara. Prevoznik je dužan da pri određivanju kola (vagona) za utovar obrati naročitu pažnju da su dostavljena kola ispravna na ćelom prevoznom putu. Prema obrazloženju Iz činjenica koje je utvrdio prvostepeni sud, proizilazi, po oceni drugostepenog suda, nedvosmisleni zaključak daje oštećenje predmetne pošiljke nastupilo u toku prevoza. Naime, iz zapisnika sastavljenih od graničnog veterinarskog inspektora, kao i iskaza navedenih svedoka, utvrđuje se da je predmetna pošiljka do momenta predaje na pre- voz, kao i pri samom utovaru bila u ispravnom stanju, tj. bez karakterističnih mirisa, čije je postojanje konstatovano prilikom istovara u uputnoj stanici. Kod takvog stanja stvari, žalbeni navodi prvotuženog da je prvostepeni sud po-grešio kada je našao da je prvotuženi kao špediter odgovoran za nastalu štetu, pokazuju se kao osnovani. Prema pravilima privrednog prava koja važe za otpremnički posao (špedicija), otpremnik (špediter) odgovara za štete nastale pri preuzimanju i čuvanju robe, pri izboru vozara i posredujućih otpremnika i uopšte ako ne bude postupio kao savestan i uredan privrednik. Polazeći od ovog pravila privrednog prava, kao i od činjenice da je oštećenje pošiljke nastupilo u toku prevoza od otpremne stanice do uputne stanice, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud iz navedenog činjeničnog utvrđenja izveo pogrešan pravni zaključak daje za nastalu štetu odgovoran prvotuženi. U vezi s tim, po oceni drugostepenog suda, ne može se u konkretnom slučaju uzeti da prvotuženi kao špediter pri izboru vozara nije postupio sa pažnjom dobrog privrednika, budući da je prevoz robe poverio drugotuženom, koji je nesumnjivo specijalizovana privredna organizacija za obavljanje usluga prevoza robe. S druge strane, kod ovakvog stanja stvari, ne može se prihvatiti ni stanovište prvostepenog suda da drugotuženi kao vozar nije odgovoran za nastalu štetu, bez obzira na neospornu činjenicu što je predmetna pošiljka mesa prevožena vagonima hladnjačama. Prema stanovištu drugostepenog suda, dragotuženi je kao specijalizovana organizacija za vršenje usluga transporta robe dužna da pri određivanju kola (vagona) za utovar obrati naročitu pažnju da su dostavljena kola sa kojima se prevoz može vršiti na ćelom prevoznom putu, da su dobro očišćena i podesna za vrstu robe koju će tovariti, odnosno da li su dostavljena kola (vagoni) uopšte sposobna za saobraćaj. Ovu obavezu drugotuženog predviđa i njegov Pravilnik o manipulaciji pri prevozu robe, koji čak u odredbi čl. 22. predviđa da ako se u kolima oseća miris koji bi morao da škodi robi, da se takva kola ne smeju dostaviti za utovar i ako stranka pristane da robu tovari u takva kola. Stoga, kada drugotuženi nije izvršio dezinfekciju predmetnih vagona, mada je shodno izloženom to bio dužan učiniti, drugostepeni sud nalazi da su osnovani žalbeni navodi tužioca i prvotuženog da za predmetnu štetu odgovara i drugotuženi, kao prevoznik sporne robe (prema odluci VPS, SI. 1929/69).

Carinske radnje i plaćanje carine (cl. 835. ZOO) Za prevoz robe preko granice potrebno je da se angažuje izvoznik, koji može biti sopstvenik stvari koju prevozi, ali se najčešće dešava da se poslovi izvoza poveravaju otpremnicima. Međutim, i u prvom i u drugom slučaju moraju se obaviti propisani poslovi carinjenja na osnovu Carinskog zakona. 1029

Ako nalogodavac ovlasti otpremnika da izvrši posao izvoza ili uvoza robe, otpremnik je dužan da sprovede potrebne carinske radnje i isplati carinske dažbine za račun nalogodavca. On u tom poslu nastupa u svoje ime a za račun nalogodavca. Mada je u ovom članu navedeno da da otpremnik isplaćuje carinske dažbine "za račun nalogodavca", pretpostavlja se da njegovo svojstvo otpremnika podrazumeva da otpremničke poslove radi u svoje ime i za svoj račun. Odredbe ovoga člana imaju u vidu samo postupanje po nalogu za otpremu stvari preko granice, ali ne za dopremu stvari iz uvoza. Prema tome, u slučaju iz ovog člana rešava se samo pitanje obaveze otpremnika da postupi po nalogu izvoznika, nalogodavca, da mu stvari izveze iz zemlje, uz ovlašćenje da otpremnik sprovede potrebne carinske radnje i obavezu da isplati carinske dažbine za račun nalogodavca. Mada odredbe ovog člana ne predviđaju obaveze otpremnika ako po nalogu nalogodavca obavlja poslove uvoznika, pretpostavka je da otpremnik mora da obavi sve carinske radnje za račun svog komitenta, nalogodavca, ali ne i da plati carinske dažbine, jer je to obaveza uvoznika, osim ako nije drukčije ugovoreno. To je propisano u odredbama člana 21. Carinskog zakona, po kome je carinski obveznik: primalac robe, ili lice koje on ovlasti; lice na koje glasi carinska isprava; lica na koje su prenesena prava iz prevozne isprave; lice koje robu unosi u carinsko područje naše države, ili iznosi iz carinskog područja naše države, kao i druga lica koja su, u slučajevima predviđena navedenim zakonom, dužna da plate carinu. Naravno, za sve sve radnje koje izvrši otpremnik u vezi carinjenja robe, otpremnik ima pravo na posebnu naknadu, osim ako tarifom otpremnika, odnosno ugovorom o otpremanju nije predviđeno da ugovorena naknada o otpremanju obuhvata i naknadu za obavljanje i tih radova, ali ima i pravo na naknadu isplaćenih carinskih dažbina koje je izvršio u korist, odnosno za račun nalogodavca. Ako bi nalogodavac dao pogrešne, odnosno netačne podatke otpremniku za otpremu stvari preko granice, za carinski prekršaj bi odgovarao nalogodavac. Ako je otpremnik jedno od lica navedeno u članu 21. Carinskog zakona, on odgovara za carinski prekršaj, kao i za štetu koju bi pretrpeo nalogodavac.

Sudska praksa "Krivicu utvrđenu u prekršajnom postupku, špediter ne može prebacivati na druga lica, niti kroz parnicu za regres isplaćenog iznosa kazne i dažbina po pravosnažnom rešenju carine od nalogodavca može dokazivati da nije kriv za učinjeni prekršaj " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 50/00); "Tužilac kao špediter ne može tražiti regres isplaćenog iznosa kazne po pravosnažnom rešenju carine od nalogodavca, zbog izvršenog carinskog prekršaja učinjenog u toku uvoza robe. U parnici se ne može sa uspehom isticati činjenica u pogledu krivice špeditera za carinski prekršaj, kada je o tome pravo snažno odlučeno u prekršajnom postupku " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 544/96).

Kad otpremnik sam vrši prevoz ili druge poslove (cl. 836. ZOO) Mada je odredbama člana 827. ovog zakona propisano pravilo da otpremnik, pored ostalog, zaključuje ugovore o prevozu stvari nalogodavca sa drugim preduzećima, prevoznicima, ipak je odredbama ovog člana (836.) data mogućnost da otpremnik i sam izvrši potpuno ili delimično prevoz stvari čija mu je otprema poverena, ako nije nešto drugo ugovoreno. Odredbe ovog člana ne predviđaju koji je obim posla u pitanju, odnosno o kojim se relacijama radi, da li kratkim ili dužim, da li se obavlja u domaćem ili inostranom prevozu, pa se može shvatiti da otpremnik koji ima u okviru svojih registrovanih delatnosti i delatnost prevoza, a samim tim i odgovarajuća vozila za prevoz svih pa i kabastih stvari, da može i sam da obavlja potpuno ili delimično prevoz stvari koje mu je nalogodavac poverio. Izraz "potpuno ili delimično", ukazuje da otpremnik odlučuje, ako nije što drugo ugovoreno, da li će sam izvršiti, odnosno potpuno poverenu mu otpremu, ili će jedan deo on izvršiti, dakle delimično, a drugi poveriti drugom prevozniku. Ako otpremnik pri preuzimanju i čuvanju robe preuzme i obavezu da sam izvrši prevoz stvari čija mu je otprema poverena, on odgovara za štetu nastalu u toku prevoza koji je sam izvršio. Ali ako je za drugi deo, pa i ceo, angažovao drugog prevoznika, otpremnik odgovara za naknadu štete samo za izbor vozara, a ne odgovara za štetu nastalu u toku prevoza krivicom angažovanog vozara. Za ovakvo shvatanje odgovornosti postoje razlozi u činjenici da otpremnik obavlja poslove u ime i za račun nalogodavca, ali ako je propisima određeno da on povereni mu posao može poveriti određenom prevozniku, to bi bila volja i nalogodavca, pa sa tih razloga prevoznik za pričinjenu štetu stvarima koje je prevozio odgovara neposredno nalogodavcu. Odredbe ovog člana stavljaju akcenat na činjenicu da lije otpremnik sam obavio prevoz ili deo prevoza, i kakav je njegov pravni položaj u tom poslu, odnosno kakva su njegova prava i Obaveze ako je to sam učinio. Prema stavu. 2. ovog člana, ako je otpremnik sam obavio prevoz, ili deo prevoza, ima prava i obaveze prevozioca koja su propisana odredbama čl. 648. do čl. 678. ovog zakona. U tom slučaju, njemu pripada i odgovarajuća naknada za prevoz, pored naknade za otpremanje i naknade troškova u vezi sa otpremanjem. 1030

Ako se otpremnik, pored poslova otpremništva, bavi i drugim poslovima, bilo kao osnovnim ili sporednim, kao što bi, na primer, bili skladištenje, posredovanje, zastupanje i si., on može da pored poslova otpremanja za nalogodavca da obavi i druge poslove (pakovanje, prepakivanje, sortiranje, skladištenje i drugo stoje napred navedeno), pod uslovom da ugovorom o otpremanju nije što drugo predviđeno. Otpremnik nije dužan da od nalogodavca traži posebno odobrenje da sam, svojim sredstvima, izvrši prevoz stvari čija mu je otprema poverena, ako ugovorom o otpremanju nije drukčije ugovoreno. Za nalogodavca je ovo pitanje bez značaja, jer je ugovorom o otpremanju obezbeđen da će njegov nalog za otpremu stvari biti izvršen. U protivnom, ako otpremnik nije u mogućnosti da sam potpuno ili delimično izvrši prevoz stvari datih mu na otpremu, odnosno ako i pored toga upotrebi svoja nepodobna vozila, odgovarao bi za štetu i kao otpremnik, zbog liše izabranog prevoznika, odnosno sebe, a i po osnovu štete koja bi se dogodila na stvarima u prevozu. Ovo zbog toga što kao otpremnik odgovara zbog lošeg izbora vozara, sebe, a kao prevozilac s obzirom da mu je priznat status prevoznika, pa odgovara za naknadu štete koju pričini na stvari koje prevozi.

Osiguranje pošiljke (čl. 837. ZOO) Obavezno osiguranje pošiljke primljene na otpremu nije propisano ni Zakonom o osiguranju imovine i lice, ni odredbama ovog člana, odnosno odredbama koje se odnose na ugovor o otpremanju, ali ako su otpremnik i nalogodavac ugovorom predvideli daje otpremnik dužan da osigura primljenu pošiljki, otpremnik je dužan da postupi u tom smislu. Zbog toga, ako otpremnik ne osigura primljenu robu po osnovu otpreme, a u ugovoru je predviđena njegova obaveza osiguranja, on odgovara nalogodavcu, komitentu za štetu ako šteta nastane na robi. Otpremnik može osigurati primljenu pošiljku i ako ugovorom nije preuzeo takvu obavezu, ali u tom slučaju teret osiguranja ne može prebaciti na komitenta, odnosno nalogodavca. Šteta se može sastojati u iznosu vrednosti osigurane robe, ali je to za nalogodavca bez značaja, jer on naknadu štete može tražiti po osnovu objektivne odgovornosti otpremnika, prema vrednosti stvari koje je dao na otpremu. Stav 2. ovog člana ima u vidu daje ugovorom o otpremanju predviđena obaveza osiguranja od strane otpremnika. Ali ako u tom ugovoru nije navedeno koje rizike obuhvata osiguranje, otpremnik je obavezan da osigura robu od uobičajenih rizika. Izraz uobičajeni rizik je rizik za određene slučajeve, koji se najčešće u praksi događaju, a odnose se na greške koje osiguravač, odnosno otpremnik odgovara. Da bi osiguravač i osiguranik bili sigurni o kojim uobičajenim rizicima je reč, mora se postupati po pravilima osiguravača, koji te slučajeve osigurava, označavajući ih po vrsti i vrednosti, za koje ima i propisanu visinu premije. Obično, to mogu biti slučajevi krađe, curenje, lom, i drugi rizici koji su karakteristični za određenu vrste pošiljke. Nalogodavac, kod zaključenja ugovora o otpremanju, uređujući i odnos osiguranja robe koju predaje pošiljke, označuje vrstu robe, njeno stanje u momentu predaje na otpremu, kao i njenu vrednost, što će poslužiti otpremniku kao osiguraniku da pri zaključenju ugovora sa osiguravačem te osobenosti navede, pa u slučaju štete ostvaruje onu naknadu prema vrednosti robe koju je naveo u ugovoru o osiguranju. Za otpremnika je to od značaja, jer će u slučaju naknade štete koju ostvari od osiguravajuće organizacije isplatiti štetu nalogodavcu u onoj visini koja odgovara vrednosti koju je on naveo u ugovoru u pogledu osiguranja robe. Ako je otpremnik osigurao robu primljenu na čuvanje, a sa nalogodavcem nije ugovorio osiguranje te robe, u slučaju štete na robi otpremnik odgovara prema vrednosti stvari predate na otpremu. Zbog toga se postavlja pitanje da li otpremnik može nametnuti obavezu nalogodavcu da stvar koju predaje na otpremu mora biti osigurana. Smatra se da otpremnik u cenu otpremanja unosi i troškove koje ima u vezi osiguranja robe nalogodavca, pa mu to služi kao osnov da primljenu pošiljku ipak osigura, ali u svoju korist, radi umanjenja eventualne štete koju bi morao da plati nalogodavcu ako bi predata pošiljka bila oštećena ili propala. Korisno je napomenuti, uz komentar ovog člana, daje odredbama člana 905. ovog zakona, koji se odnosi na osiguranje za tuđi račun ili za račun koga se tiče, propisano daje u slučaju osiguranja za tuđi račun ili za račun koga se tiče, obaveze plaćanja premije i ostale obaveze iz ugovora dužan izvršavati ugovarač osiguranja, ali da on ne može vršiti prava iz osiguranja, čak i kad drži polisu, bez pristanka lica čiji je interes osiguran i kome ona pripadaju. U vezi sa tim on ima pravo da polisu osiguranja ne preda zainteresovanom licu dok mu ne budu naknađene premije koje je isplatio osiguravaču, kao i troškovi ugovora.

Polaganje računa (čl. 838. ZOO) Iz odredbe ovog člana proizilazi, prvo, daje otpremnik o završenom poslu dužan podneti račun nalogodavcu, i drugo, daje prema zahtevu nalogodavca otpremnik dužan položiti račun i u toku izvršenja naloga. Položiti račun nalogodavcu o završenom poslu znači da je otpremnik dužan da pismeno podnese račun nalogodavcu o svemu onom stoje učinio povodom dobij enog naloga za otpremu određene pošiljke, da se iz tog računa vidi koji je obim posla izvršio i na koji način, zatim kakav je rezultat ostvario izvršenjem tog posla, odnosno da li je ostvaren interes nalogodavca i koliko u odnosu na primljeni nalog i'dodatna uputstva, uz podnošenje i računa o naknadi koja mu pripada za taj posao, pa i o svojim troškovima. 1031

Uz navedeni račun, otpremnik je dužan da nalogodavcu preda i hartiju od vrednosti, ako je ima, po kojoj se mogu da ostvare određena prava iz takve hartije, kao što je pravo iz osiguranje pošiljke i si. Uz sve to otpremnik treba da nalogodavcu preda i svu dokumentaciju, prepisku i slično, stoje imao u vezi sa izvršenjem naloženog posla, kako bi nalogodavac, eventualno, mogao da proceni kakav je obim posla izvršen i na koji način, te da li ta dokumentacija ukazuje na pravilnost vođenja posla po nalogu. Ukoliko obračun otpremnika ne bi bio potpun, nalogodavac bi mogao da od otpremnika traži dodatna pismena obaveštenja, odnosno dopunu računa o onim pitanjima koja su bitna za sagledavanje uspešnosti izvršenog naloga, koja otpremnik u svom obračunu nije naveo, a u vezi su sa izvršenjem naloga. Prema odredbama stava 2. ovog člana, otpremnik je dužan da u toku izvršenja posla, na zahtev nalogodavca, ovome podnese račun i u toku izvršenja naloga. Prava nalogodavca propisana odredbama ovog člana proizilaze iz prirode posla koji je poveren otpremniku, naročito ako taj posao po nalogu mora da se obavi u nekom dužem vremenskom periodu, angažovanjem većeg broja prevoznika, zbog obimnog utovara i pretovara pošiljke i si. To je jedna vrsta nadzora od strane nalogodavca, kako bi u slučaju utvrđenja kakve manjkavosti intervenisao svojim uputstvima, sve u cilju da se ugovoreni posao završi u smislu ugovora o otpremanju. Zahtev nalogodavca da mu otpremnik podnese obračun i pre određenog vremena, znači kontrolu onoga što je otpremnik do određenog vremena učinio u pogledu ispunjenja ugovora o otpremanju, a i ocenu izvršenog rada sa stanovišta postavljenih rokova i zahteva, pa i u vezi načina korišćenja prevoznih sredstava i drugog što je u vezi datog naloga za otpremu određene pošiljke. To dalje znači, da bi nalogodavac po prijemu računa otpremnika, ako bi ocenio da ovaj ne izvršava dogovor kako je ugovorom predviđeno, mogao da traži i raskid ugovora, posebno ako je iz podnetog obračuna ocenio da će iz posla koji obavlja otpremnik imati kakvu štetu, zatim daje otpremnik u velikom zakašnjenju sa izvršenjem poverenih mu poslova otpreme, ili ima teškoće u svom poslovanju koje ga mogu dovesti do stečaja i slično. Pri tom, otpremnik nema pravo da od nalogodavca traži objašnjenja o razlozima zbog kojih ovaj traži izveštaj o stanju poslova ili polaganje računa pre određenog vremena.

OBAVEZE NALOGODAVCA Isplata naknade (čl. 839. ZOO) Naknade za posao iz ugovora o otpremanju se, po pravilu, ugovara, prema značaju posla, prema vrednosti tog posla, prema vremenu u kome će se taj posao moći da izvrši, prema koristi koje će iz tog posla imati nalogodavac, kao i iz drugih okolnosti koji bi bile od značaja za utvrđivanje visine naknade Ako ugovorom o otpremanju nije određena visina naknade za posao koji će izvršiti otpremnik, ona se određuje prema tarifi ili nekom drugom opštem aktu otpremnika, a u nedostatku ovoga, naknadu određuje sud. Tarifa otpremnika u širem smislu predstavlja javno objavljene njegovih uslova za obavljanje poslova po ugovoru o otpremanju, a u užem smislu objavljivanje cena za vršenje pojedinih poslova otpremanja. U ovom slučaju, ako se naknada ne može odrediti ni po tarifi zastupnika, niti dođe do sporazuma između njih o visini naknade prema izvršenom poslu i postignutom rezultatu, spor se može resiti u parnici, kada sud na osnovu nalaza stručnjaka za tu oblast poslova, donosi odluku po svojoj slobodnoj oceni u smislu odredaba člana 224. Zakona o parničnom postupku, primenjujući pravila o stvarno izvršenom radu i uloženom trudu da se posao obavi po pravilima struke. Pravilo je, kako je navedeno, da se visina naknade kod ugovora o otpremanju određuje ugovorom. To pravilo se obično zasniva na tarifi otpremnika. Ako su stranke pri zaključenju ugovora o otpremi uzeli u obzir sve elemente iz tarife otpremnika i na taj način odredili visinu naknade koju će nalogodavac platiti za izvršeni posao otpremanja, bio bi neosnovan zahtev nalogodavca da zahteva sniženje cene kada mu otpremnik podnese obračun i fakturu za izvršene uslugu. Ako su otpremnik i nalogodavac odredili visinu naknade po kriterijumima koji su samo odredili, dakle bez primene tarife otpremnika ili nekog drugog njegovog opšteg akta, i to ugovorom potvrdili, i u tom slučaju nalogodavac je dužan da otpremniku isplati ugovorenu naknadu za izvršeni rad otpremanja. Nalogodavac bi mogao da traži sniženje cene samo ako bi ona bila nesrazmerna prema izvršenom radu i uloženom trudu, odnosno ako bi se u toku izvršenja smanjio obim poslova otpremnika, ili je otpremnik pri zaključenju ugovora doveo u zabludu nalogodavca o vrednosti poslova koje će za njega da izvrši. Ugovor o otpremanju može biti zaključen, a da u ugovoru ne bude naveden iznos naknade za posao koji će da izvrši otpremnik. Ako stranke ne postignu dogovor o visini naknade koju zahteva otpremnik, onda nema ni ugovora. Ali ako se stranke dogovore da će visinu naknade odrediti otpremnik kada završi povereni mu posao, u tom slučaju, pri ispostavljanju fakture, otpremnik je dužan da navede i opiše sve poslove koje je izvršio za račun nalogodavca, zasnivajući to na svojoj tarifi ili cenama koje za te poslove vladaju na tržištu, a koje su granicama srednjih vrednosti. 1032

Kada otpremnik može zahtevati naknadu (cl. 840. ZOO) Otpremnik može zahtevati naknadu kad izvrši svoje obaveze iz ugovora o otpremanju. To pravilo je propisano zakonom, odnosno odredbama ovog člana, ali ne znači da se stranke ne mogu dogovoriti i o drukčijem načinu plaćanja. Plaćanje naknade može biti ugovoreno i pre dospelosti roka za izvršenje obaveze iz ugovora o otpremanju. To bi bila neka vrsta predujma za isplatu ugovorene naknade, ako nalogodavac oceni da će posao otpremanja duže vremena trajati. Za slučaj kada rok plaćanja nije ugovoren, nalogodavac je dužan da otpremniku izvrši isplatu naknade po izvršenom poslu i to na osnovu ispostavljene fakture i dostavljanja obračuna. Obaveza nalogodavca je, dakle, da otpremniku plati naknadu u određenom roku po izvršenju otpreme. Rok plaćanja počinje teći od dana prijema računa, po izvršenom poslu. Izvršeni posao znači ne samo otpremu robe, već i njenu dopremu i predaju pošiljaocu. Otpremnik je dužan da u jednom primerenom roku, po izvršenom poslu, dostavi račun nalogodavcu. U slučaju, kada račun nije dostavljen, odnosno kada otpremnik ne dokaže da je kupcu dostavio račun, smatra se daje nalogodavac račun primio prijemom tužbe, pa je dužan da isplati iznos iz tog računa u uobičaje nom roku, a to je rok od 8 dana od dana kada mu je tužba dostavljena, u kom slučaju ne plaća troškove parnič nog postupka. Nedostaci izvesnih podataka u računu, koji nisu bitni za likvidaciju posla, mada su nalogodavcu potrebni, ne daju ovome pravo da odbije isplatu. Izuzetak postoji jedino ako je samim ugovorom isplata računa uslovljena unošenjem određenih podataka ili to proizilazi iz prirode posla. U praksi je Često u upotrebi odredba „Plaćanje u roku od____dana od fakturisanja". Ovo treba shvatiti tako daje pre toga, ili istoga dana roba isporu čena.

Troškovi i predujam (cl. 841. ZOO) Troškovi podrazumevaju izdatke u materijalno pravnom smislu za vršenje poslova koji su povereni otpremniku. To su, po pravilu, oni troškovi koji su nužni za obavljanje poslova otpremanja. To mogu biti troškovi oko prijema robe za otpremu, za utovar, pretovar, za skladištenje, za sortiranje, pakovanje, prepakivanje, a posebno troškovi vozarine i osiguranja robe. Kod otpremničkih poslova troškovi se mogu pretpostaviti, ali je pravilo, prema stavu 1. ovog člana, daje nalogodavac dužan da naknadi one troškove koji su već učinjeni. Posao otpremnika je vezan za izdatke koje on ima u izvršenju ugovora o otpremanju. Zbog toga je odredbama ovog člana predviđeno dužnost nalogodavca da otpremniku naknadi potrebne troškove radi izvršenja naloga o otpremanju. Otpremnik je dužan da kod traženja naplate učinjenih troškova pruži dokaze da su oni bili nužni po redovnom toku stvari, odnosno po prirodi poslovanja otpremnika, ili kako to predviđaju odredbe stava 1. ovog člana -da su to bili "potrebni troškovi", koji za izvršenje obaveze otpremanja mora da učini niz radnji, angažujući i druga lica, da bi mogao da izvrši nalog nalogodavca. Dok stav 1. ovog člana propisuje dužnost nalogodavca da naknadi otpremniku potrebne troškove učinjene radi izvršenja njegovog naloga, stav 2. ovog člana obezbeđuje pravo otpremnika da može da zahteva naknadu troškova odmah pošto ih je učinio. To su, po pravilu krupniji troškovi, vezani, na primer, za plaćanje vozarine, utovar, pretovar, osiguranje. Ostale, sitnije troškove otpremnik može tražiti i kasnije, a ne "odmah pošto ih je učinio". Prema stavu 3. ovog člana, nalogodavac je dužan da na zahtev otpremnika ovome predujmi potrebnu svotu novca za troškove koje zahteva izvršenje naloga o otpremanju stvari. Ovaj odnos nalogodavac i otpremnik regulišu ugovorom o otpremanju, ali ako nastanu u toku izvršenja naloga, koji su bili nužni, a ugovorom nije predviđeno plaćanje troškova po osnovu predujma, otpremnik ima pravo da od nalogodavca traži da mu predujmi potrebnu svotu novca kako bi mogao da izvrši nalog o otpremanju stvari. Predujam je novčani iznos koji pri zaključenju nekog ugovora, a posebno kod ugovora o otpremanju, ili u toku njegovog izvršenja, nalogodavac daje na račun svoje ugovorne obaveze otpremniku radi ispunjenja obaveze otpremanja stvari. Predujam se mora koristiti samo za svrhe u vezi izvršenja poslova iz ugovora o otpremanju. Otpremnik može, ako je ugovorom predviđeno, da koristiti svoja sredstva za troškove u vezi izvršenja naloga, u kom slučaju otpremnik kreditira nalogodavca, pa stranke mogu ugovoriti obavezu nalogodavca na plaćanje kamate. Ali ako otpremnik traži da mu nalogodavac isplati određenu svotu novca za izdatke koji su ugovorom predviđeni, ili su nastali u toku izvršenja posla, a nalogodavac ne postupi po takvom zahtevu, otpremnik ima pravo na zakonsku kamatu koja se računa od dana kada je nalogodavac imao obavezu da te izdatke isplati, naravno u vezi onih sredstava koje je otpremnik utrošio za izvršenje ugovorenog posla, a može i raskinuti ugovor o otpremanju i tražiti naknadu štete. 1033

Sudska praksa Pravo špeditera na naplatu troškova koje je imao u vezi prevoza robe Špediter ima pravo da od nalogodavca traži isplatu naknade novčanog iznosa kojim je platio železnici na ime prevoza robe koju je otpremio za račun nalogodavca. Iz obrazloženja Prema stanju u spisima tužilac je u svrhu organizovanja prevoza za tuženog zaključivao ugovore o prevozu sa železnicama u svoje ime a za račun nalogodavca - tuženog, platio prevoz železnicama i sada tužbenim zahtevom traži da se obaveže tuženi da mu plati usluge otpreme robe i troškove prevoznine. Prema tome, između tužioca i tuženog nije zaključen ugovor o prevozu robe železnicom, već ugovor o špediciji. Prethodno nedvosmisleno sledi iz sadržine protokola od 26. 03. 1998. godine, gde tužilac preuzima obavezu da pribavi ponude za transport po određenim destinacijama i iz sadržine međunarodnih železničkih tovarnih listova, iz kojih se vidi daje prevoz izvršen od strane železnica različitih zemalja. Prvostepeni sud pravni odnos parničnih stranaka nije pravno kvalifikovao izričito kao ugovor o špediciji, ali to nije imalo uticaja na pravilnost primene materijalnog prava, budući da se prvostepeni sud pravilno pozvao na relevantne odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje je i trebalo primeniti. Ugovor o otpremanju (špediciji) spada u neformalne ugovore. Radi se o samostalnom ugovoru poslovnog prava. Na pravne odnose iz ovog ugovora koji nisu posebno regulisani shodno se primenjuju odgovarajuće odredbe iz ugovora o komisionu i ugovora o trgovinskom zastupanju. Kako se i na ugovor o komisionu i ugovor o trgovinskom zastupanju shodno primenjuju u nedostatku posebnih odredbi, odgovarajuće odredbe iz ugovora o nalogu (punomoć-stvu, mandatu), to se i na ugovor o otpremanju mogu primeniti odgovarajuće odredbe ugovora o nalogu. Stoga se ne mogu prihvatiti navodi žalbe da tužilac nije dostavio ugovor o otpremanju (špediciji), jer kako je to rečeno, isti dolazi u neformalne ugovore, a njegovo postojanje je dokazano pismenim dokazima koje je tužilac dostavio tokom postupka. Pravni odnos između parničnih stranaka imaju se raspraviti primenom odgovarajućih odredbi Zakona o obligacionim odnosima koji se odnose na ugovor o špediciji, a ne primenom pravila koja se odnose na ugovor o prevozu. Obaveza tuženog proističe iz odredbe čl. 841. Zakona o obligacionim odnosima. Prema toj zakonskoj odredbi nalogodavac je dužan naknaditi otpremniku potrebne troškove učinjene radi izvršenja naloga otpremanja robe. Otpravnik može zahtevati naknadu troškova odmah pošto ih je učinio. U potrebne troškove pored troškova osiguranja i troškova carinjenja robe, dolaze i prevoznine. U konkretnom slučaju potraživanje tužioca prema tuženom odnosi se na plaćanje usluge otpreme robe i troškove prevoznine koje je tužilac platio železnici. (Presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 8606/04 od 13. 1. 2005. godine); "Otpremnik ce ne može sa uspehom pozivati na sopstvene propuste kod preuzimanja carinskih obaveza i sprovođena potrebnih carinskih radnji pri prijavljivanju uvoza i prevoza robe i prevaljivati ih na nalogodavca" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 752/98); "Spediterov zahtev za naknadu troškova dospeva odmah pošto su isti učinjeni. Dospelost prava na naknadu troškova podrazumeva prethodno snošenje troškova otpremanja od strane samog špeditera, ukoliko nije zahtevan predujam " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 377/96 i Pzz. 18/97); "Podnošenje regresne tužbe za refundiranje još neisplaćenih troškova otpremanja ne može se ni u kom slučaju poistovetiti sa traženjem predujma potrebne svote za snošenje troškova otpremanja iz člana 841. st. 3. ZOO" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 441/98); "Dospelost prava na naknadu troškova, ukoliko nije zahtevan predujam, podrazumeva prethodno snošenje troškova otpremanja od strane samog špeditera, jer bi u suprotnom takav regresni tužbeni zahtev špeditera bio preuranjen" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 254/98 i Pzz. 18/98); "Zahtev za naknadu troškova otpreme, ukoliko prethodno nije tražen predujam potrebne svote, podrazumeva prethodno snošenje troškova otpreme u vidu isplate carinskih dažbina i to za račun nalogodavca " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 720/96); "Kada je otpremnik platio carinu i druge uvozne obaveze, koje nije platio nalogodavac kao obaveznik, tada otpremnik ima pravo na naknadu ovih troškova od nalogodavca" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 276/96).

Kada je ugovoreno da naknadu plati primalac stvari (cl. 842. ZOO) Prema pravilima o otpremanju, naknadu za izvršeni posao otpremanja plaća nalogodavac kada otpremnik izvrši svoje obaveze iz ugovora. Međutim, nalogodavac i otpremnik mogu ugovoriti da otpremnik svoje potraživanje naplati od primaoca stvari. Ako primalac stvari preuzme stvari i primi prevoznicu, on time nije preuzeo obavezu da otpremniku plati naknadu za izvršeni posao otpreme, iako je u prevoznici označeno da će on platiti određenu naknadu otpremniku. Zbog toga, ako primalac odbije da isplati naknadu otpremniku, odredbama ovog člana propisano je pravo otpremniku da traži isplatu naknade od nalogodavca. U slučaju, kada primalac stvari odbije da plati naknadu, iako je u prevoznici stajala obaveza da to učini, otpremnik ne može da stvar zadrži u zalogu, kao što je to slučaj kod nekih drugih ugovora. On se mora obratiti sa zahtevom da mu naknadu isplati pošiljalac, odnosno nalogodavac, i dalje se po tom pitanju ne može raspravljati, posebno kada je otpremnik pružio dokaz nalogodavcu da primalac stvari nije želeo da plati naknadu, a stvari je preuzeo. 1034

Opasne stvari i dragocenosti (čl. 843. ZOO) Stav prvi ovog člana ima u vidu prijem, odnosno prevoz stvari koje imaju osobine da mogu da ugroze sigurnost lica ili dobara ili nanošenje štete. To su, po pravilu, opasne materije, za koje je nalogodavac dužan da obavesti otpremnika. Koje su opasne materije reguliše savezni Zakon o prevozu opasnih materija, kao i Uredba o prevozu opasnih materija u železničkom i drumskom saobraćaju ("SI. gl. RS", br. 53/02). Za prevoz opasnih materija po navedenim propisima je određena procedura u pogledu traženja odobrenja za prevoz tih materija, a i uslovi koje mora da ispuni prevoznik da bi određenu opasnu materiju mogao da preuzme i preveze. U slučajevima prevoza opasnih materija koje regulišu navedeni propisi, već postoji obaveza prevoznika da se stara o izvršenju prevoza takvih stvari na način kako ti propisu određuju. Prevoznik mora da zna da je u pitanju opasna materija, pa je dužan da za njen prevoz obezbedi odgovarajuća prevozna sredstva U stavu 1. ovog člana se ne naglašava da se njegove odredbe odnose samo na opasne materije, već se na uopšten način propisuje pravilo o prijemu na otpremanje stvari koje mogu ugroziti sigurnost lica ili dobara, ili nanesena šteta. To ne moraju biti opasne materije o kojima je reč u navedenim propisima. Naprotiv, to mogu biti bilo koje druge stvari koje zahtevaju posebnu pažnju u manipulaciji i njihovom prevozu, ako mogu da ugroze sigurnost lica i imovinu. Osobina stvari, o kojoj je reč u stavu 1. ovog člana odnosi se ne samo na hemijski ili drugi sastav koji materiju čine opasnom, već i ako opasna stvar ima osobine neke druge materije, a te osobine mogu ugroziti život i zdravlje ljudi , životnu sredinu ili materijalna dobra. Zbog toga je potrebno da i u vezi tih stvari, odnosno njihovoj posebnoj osobenosti bude obavešten otpremnik, odnosno lica koja u toku prevoza rukuju ili na drugi način dolaze u dodir sa takvim materijama, kako bi preduzimali preventivne i zaštitne mere za sprečavanje nastanka opasnosti u vezi prevoza takvih stvari. Stav 2. ovog člana ima drugi karakter, jer se odnosi na predaju na otpremu dragocenosti, vrednosni papiri i druge skupocene stvari, za koje je nalogodavac dužan da obavesti o tome otpremnika i saopšti mu njihovu vrednost u času predaje radi otpremanja. Obaveštenje koje daje pošiljalac unosi se u ispravu, odnosno tovarni list, gde se, pored ostalog, navode podaci o: a) uobičajenom opisu vrste robe i načinu pakovanja, b) broju paketa i njihova specijalna oznaka i brojke, v) bruto težina robe ili drukčije izražena količina stvari, a ako se u pošiljci nalaze neke dragocenosti ili druge skupocene stvari, nalogodavac je dužan da i to unese u navedene isprave. Na taj način pošiljalac se upoznaje sa svim potrebnim podacima koji su mu nužni da bi pošiljku dopremio do mesta opredeljenja i predao je licu na koga glasi nalog pošiljaoca o predaji stvari. Ako pošiljalac, dakle, u pošiljci ima kakvu vrednu stvar, kao što su dragocenosti, vrednosni papiri, dužan je da o tome obavesti prevoznika u času njihove predaje na prevoz. Ovo zbog toga što prevozilac o takvoj pošiljci mora da vodi posebnu pažnju, odnosno da posebno rukuje tom pošiljkom. Taj podatak, a posebno vrednost stvari koja je predmet pošiljke ima značaja i za naplatu veće prevoznine, ali i kod zahteva za naknadu štete ako bi te stvari bile oštećene ili uništene. Pošiljalac koji propusti da obavesti otpremnika o otpremi vrednih stvari, koje imaju u vidu odredbe stava 2. ovog člana, snosi posledice za oštećenje ili propast tih stvari, jer ukoliko je za štetu odgovoran otpremnik, odnosno prevozilac koga je on angažovao, biće mu naknađena samo šteta za prevoz običnih stvari, po tarifi prevoznika.

POSEBNI SLUČAJEVI OTPREMANJA Otprema sa fiksnom naknadom (čl. 844. ZOO) Fiksna naknada u smislu odredaba ovog člana predstavlja onu naknadu koju nalogodavac i otpremnik utvrđuju pri zaključenju ugovora o otpremanju, radi toga da bi znali koju visinu naknade treba da plati nalogodavac za izvršeno otpremanje njegove stvari. To je cena za sve vrste poslova koje će izvršiti otpremnik, od momenta prijema stvari do njene predaje primaocu. Fiksna naknada predviđena ugovorom se ne može menjati, jer sam njen pojam i značenje ukazuje na to da su same stranke predvidele da se ni sa kojih razloga naknada neće menjati. Ona može biti izmenjena jedino ako su u toku izvršenja ugovora o otpremu nastale promenjene okolnosti, za koje stranke u momentu zaključenja ugovora nisu znale da će u toku izvršenja ugovora nastati, kada može doći do raskida ili izmene ugovora, a u smislu odredaba čl. 133. do čl. 138. ovog zakona. Inače, prema odredbama stava 1. ovog člana, kada je ugovorena fiksna naknada, odnosno jedna svota za izvršenje naloga o otpremanju stvari, ona obuhvata naknadu po osnovu otpremanja i naknadu za prevoz, kao i naknadu svih ostalih troškova. Kod takvih uslova, nalogodavac ne može po izvršenju njegovog naloga da traži smanjenje naknade, bez obzira na uloženi rad i trud otpremnika u izvršenju ugovorenog posla, niti otpremnik može da traži povećanu naknadu ako smatra da su njegov radi i trud manje vrednovani od rezultata koji je otpremom ostvario. Fiksna naknada o kojoj je reč u stavu 1. ovog ugovora, odnosi se na sve poslove koje otpremnik treba da izvrši, tj. od prijema pošiljke do njene predaje primaocu. Ta naknada obuhvata naknadu za otpremanje i nakna1035

du za prevoz, ali i sve druge druge troškove koje bi otpremnik imao u vezi izvršenja naloga, kao što bi, na primer, bili troškovi: skladištenja, pakovanja, prepakivanja, sortiranja i drugo. Naravno, ako bi otpremnik preuzeo obavezu osiguranja stvari, u svoje ime ali za račun nalogodavca, taj trošak bi se morao posebno tretirati, osim ako je otpremnik u fiksnoj naknadi obuhvatio i ove troškove. Ako stranke zaključe takav ugovor kojim određuju fiksnu naknadu za sve poslove koje izvrši otpremnik, otpremnik odgovara i za rad prevoznika i drugih lica kojima se putem ovlašćenja iz ugovora poslužio. U takvom slučaju, otpremnik nije dužan da nalogodavcu daje neku posebnu specifikaciju pojedinih troškova, jer je u pitanju otprema sa fiksnom naknadom, što podrazumeva odgovornost otpremnika za celokupan rad, pa i za rad prevozioca.

Sudska praksa Otprema sa fiksnom naknadom U slučaju kada je ugovor zaključen usmeno, a ne postoji posebno pisano punomoćje, te kada je naknada za izvršenu uslugu (pomorska vozarina i kamionski prevoz) fakturisana u jednom ukupnom iznosu, ne radi se o plovidbenom agencijskom poslu, već o ugovoru o otpremi sa fiksnom naknadom. Iz obrazloženja Neosnovani su žalbeni navodi tuženog da prvostepeni sud nije utvrdio pravnu prirodu poslovnog odnosa parničnih stranaka. Činjenica je da među strankama nije zaključen pisani ugovor, pa se samim tim ne može prihvatiti navod tuženog da su stranke zaključile ugovor o plovidbenom agencijskom poslu. Takav ugovor zahteva pisanu formu u slučaju postojanja opšteg punomoćja shodno čl. 720. Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, ili istu formu ne zahteva u slučaju postojanja posebnog punomoćj a, u smislu čl. 719. istog Zakona. U konkretnom slučaju radi se o poslovnom odnosu pravnih lica, pa bi eventualno posebno punomoćje, po osnovu kog bi ugovor o plovidbenom agencijskom poslu mogao biti zaključen usmeno, moralo biti dato u pisanoj formi, a prema čl. 42 Zakona o preduzećima. Dakle, ugovor o plovidbenom agencijskom poslu prema definiciji podrazumeva i postojanje opšteg ili posebnog punomoćja, a obuhvata isključivo plovidbene agencijske poslove (pomaganje, posredovanje, zastupanje koje se odnosi na plovidbu i iskorišćavanje brodova) za koje se plaća naknada, dok u konkretnom slučaju tuženi zadužuje tuženog i za kamionski prevoz. Prvostepeni sud je pravilno zaključio daje među parničnim strankama zaključen poseban oblik ugovora o otpremi sa fiksnom naknadom, propisan čl. 844 Zakona o obligacionim odnosima, koji izričito ne zahteva pisanu formu. Naime, iz dokaza računa br____, kojim je tuženi tužiocu fakturisao ukupnu svotu u iznosu od__________dinara, kao iznos koji obuhva ta trošak pomorske vozarine i trošak kamionskog prevoza proizlazi daje između parničnih stranaka bila ugovorena jedna ukupna svota kao naknada za otpremanje robe i naknada za prevoz robe. Stoga je, u konkretnom slučaju, pravilno prvoste peni sud, a zbog nepostojanja pisanog ugovora, shodno zaduženju iz fakture ocenio pravnu prirodu poslovnog odnosa, kao ugovor o otpremanju sa fiksnom naknadom. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 3197/06 od 27.9.2006. godine); "Kada je otpremnik (tuženi) ispostavio nalogodavcu (tužiocu) račun na ukupnu svotu za izvršenje naloga, bez specifikacije pojedinih troškova, onda je u pitanju otprema sa fiksnom naknadom, pa otpremnik odgovara i za rad prevozioca" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 483/95); "Kada je između stranaka zaključen ugovor o špediciji u kome je predviđena ukupna naknada za izvršenje naloga o otpremanju robe, u takvoj situaciji špediter odgovara nalogodavcu za rad prevozioca" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 339/94).

Zbirna otprema (čl. 845. ZOO) Zbirna otprema podrazumeva skup raznih stvari datih na otpremu, primljenih od više nalogodavaca, koji zajedničko imaju jedan cilj, a to je da otprema bude ekonomičnija, odnosno povoljnija za jednog ili sve nalogodavce. U pravnom prometu, po osnovu ugovora o otpremanju, svaka pošiljka se pojavljuje kao celina i jedinstvena stvar. U stavu 1. ovog člana navodi se "izvršavanje dobijenih naloga", što podrazumeva postojanje više naloga, bilo od strane jednog komitenta otpremnika ili više njih, za koje je upotrebljen izraz "zbirna otprema". Zbirna otprema mora biti tako organizovana da razne pošiljke koje se otpremaju zbirno ne utiču jedna na drugu svojim svojstvima. Tako, na primer, ne mogu se jednim sredstvom, zbirno, otpremati stvari koje ispuštaju neprijatne mirise sa stvarima koje imaju druge osobenosti. Zbog toga je stavom 1. ovog člana propisano da se ugovorom o otpremanju uređuje zbirna otprema, odnosno da otpremnik u izvršenju dobijenih naloga organizovati zbirna otprema, ali nalogodavac može zahtevati da se njegova pošiljka ne uključuje u zbirnu otpremu, već da se samostalno otprema. Zbirna otprema, ako je otpremnik može organizovati, ekonomična je jer se može otpremiti prevoznim sredstvom jednog vozara, stoje povoljnije i za svakog od nalogodavac. Kod zbirne otpreme vozarina je, po pravilu, manja. Zbog toga je u stavu 2. ovog člana propisano da ako otpremnik zbirnom otpremom postigne razliku u vozarini u korist nalogodavca, da otpremnik ima pravo na posebnu dodatnu naknadu. 1036

Otpremnik uvek radi u korist svog nalogodavca. On se brine da pronađe najpovoljnijeg vozara, pa u koliko u tome uspe i postigne povoljnu vozarinu za zbirnu otpremu, on ima pravo na posebnu dodatnu naknadu, jer je zbirnom otpremom uspeo da smanji troškove nalogodavca. Stav 3. ovog člana opravdava pravo otpremnika na posebnu dodatnu naknadu, propisanu u prethodnom stavu, jer on ima posebnu odgovornost za gubitak ili oštećenje stvari nastale za vreme prevoza, odnosno u slučaju zbirne otpreme, što nije slučaj kod pojedinačnih prevoza, kada otpremnik odgovara samo za loš izbor prevoznika ali ne i za štetu koju vozar pričini svojim radom. To se vidi i iz odredaba člana 834. ovog zakona, po kojima otpremnik odgovara za izbor prevoznika, kao i za izbor drugih lica sa kojima je u izvršenju naloga zaključio ugovor (uskladišten]e robe i si.), ali da ne odgovara za njihov rad, izuzev ako je to odgovornost preuzeo ugovorom. Upravo se iz navedenog vidi da otpremnik može da odgovara i za rad vozara, ako je to ugovorom predviđeno, makar se radilo o dobrom izboru vozara, ali on uvek odgovara nalogodavcu za rad vozara ako je vršio zbirnu otpremu stvari, osim ako bi gubitak ili oštećenje stvari iz zbirne otpreme nastao i da nije bilo zbirne otpreme.

Založno pravo otpremnika (čl. 846. ZOO) Da bi otpremnik obezbedio svoja potraživanja iz ugovora o otpremanju, odredbama ovog člana propisano je da on ima pravo zaloge na stvarima predatim na otpremanje. To njegovo pravo traje sve dok stvari predate na otpremu drži ili dok u rukama ima ispravu pomoću koje može njima da raspolaže. Ovo založno pravo ima dosta specifičnosti u odnosu na prava zaloge iz drugih ugovora, jer otpremnik ne stiče pravo zaloge kada stvar primi na otpremu, već samo onda ako u rukama ima neku ispravu "pomoću koje može da raspolaže njima". Naime, kako se to vidi iz odredbe člana 841. ovog zakona, otpremnik može da zahteva naknadu kad izvrši svoje obaveze iz ugovora o otpremanju, što znači daje dužan da stvar koju je primio na otpremu mora da preda određenom primaocu, a kada stvar preda on i nema, odnosno gubi založno pravo. Iz navedene odredbe, kao i iz odredbe člana 842. ovog zakona, po kojoj može biti ugovoreno da otpremnik može svoje potraživanje da naplati i od primaoca stvari, a ako otpremnik u tome ne uspe, on zadržava pravo da traži isplatu naknade od nalogodavca. Dakle, u oba slučaja otpremnik ima pravo da traži naplatu svog potraživanja, u prvom slučaju od nalogodavca, kada izvrši svoje obaveze iz ugovora o otpremanju, a u drugom slučaju ili od primaoca stvari ili od nalogodavca, opet kada izvrši, odnosno posle izvršenja obaveze predaje stvari. Pravo zaloge otpremnika ne može opstati ni onda kada stvari primljene na otpremu preda vozani radi dalje otpreme, jer sa njim on ima ugovorni odnos o prevozu, a ne nalogodavac, a uloga angažovanja eventualno i drugog otpremnika svodi se na to, prema stavu 2. ovog člana, da se stara o naplati potraživanja i ostvarivanju prava zaloge prethodnih otpremnika. Međutim, i u ovom slučaju, ako otpremnik sa kojim je zaključen ugovor o otpremanju ne može da ostvari pravo zaloge, ne mogu ni drugi otpremnici koje je prvi otpremnik angažovao da ostvare to pravo, jer je dužnost svakog otpremnika da stvar koju otprema preda licu označenom kao primalac, a da posle toga u smislu citiranih odredaba ovog člana traži naplatu svog potraživanje. Stav 3. ovog člana ima u vidu slučaj ako je drugi otpremnik isplatio prvom otpremniku njegova potraživanja bilo od nalogodavca ili primaoca stvari, posle čega to potraživanje i otpremnikovo pravo zaloge prelaze na njega po samom zakonu. I stav 4. ovog zakona na identičan način rešava slučaj ako drugi otpremnik isplati prevoziočeva potraživanje. To se dešava onda kada drugi otpremnik preuzme dalju obavezu otpremanja, zaključujući ugovor o tome sa prvim otpremnikom, i kada on angažuje prevoznika, pa tom prevozniku isplati njegova potraživanja. Međutim, u svakom slučaju važi pravilo iz odredbe člana 840. ovog zakona, gde je u naslovu za taj član navedeno "kada otpremnik može zahtevati naknadu", da otpremnik može zahtevati naknadu "kad izvrši svoje obaveze" iz ugovora o otpremanju. A činjenica je da je jedna od obaveza otpremnika i da stvar preuzetu na otpremu preda primaocu stvari. Izuzetak bi mogao da nastane kada su u pitanju troškovi i predujam, koji se prema članu 841. ovog zakona nadoknađuju otpremniku kao potrebne troškove koje treba učiniti radi izvršenja naloga i otpremanja stvari. U tom slučaju, ako nalogodavac ne isplati optpremniku te troškove, odnosno ugovoreni predujam, nalogodavac stiče pravo zaloge sve dok mu se ti troškovi, i eventualno ugovoreni predujam, ne isplate. Ovakvi slučajevi mogu nastati kod većih otprema, kod kojih otpremnik ima velike troškove u vezi prevoza, a ugovoreno je da će mu te troškove isplatiti nalogodavac, odnosno prijemnik stvari, zbog čeka, ako ima u rukama ispravi pomoću koje može da raspolaže stvarima do predaje, na primer tovarni list i si., može koristiti pravo zaloge o kome je reč u stavu 1. ovog člana.

Sudska praksa "Otpremnik ima založno pravo na robi predatoj radi otpremanja. Radi namirenja svojih potraživanja prema nalogodavcu iz ugovora o otpremanju, otpremnik može izvršiti prodaju stvari nalogodavca i namiriti potraživanje iz dobij ene cene. Pri tome je od značaja a je pre prodaje robe obavestio nalogodavca o nameravanoj prodaji" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 613/95).

1037

UGOVOR O KONTROLI ROBE I USLUGA Pojam (čl. 847. ZOO) Ugovor o kontroli robe je takav ugovor po kome se vršilac kontrole obavezuje da stručno i nepristrasno obavi ugovorenu kontrolu robe i izda certifikat o tome, a naručilac kontrole se obavezuje da za izvršenu kontrolu isplati ugovorenu centu. Kontrola robe se sastoji u utvrđivanju identiteta, kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe. U stvari, cilj kontrole je da se utvrdi da li količina, kvalitet i druga svojstva robe odgovaraju uslovima ugovora zaključenog između prodavca i kupca, odnosno drugih učesnika u pravnom prometu. Vršilac kontrole može vršiti i manje značajne poslove kontrole u vezi vršenja svoje osnovne delatnosti, kao što su: kontrola pakovanja, istovara, pretovara, transporta i slaganja robe u transportno sredstvo, kontrola skladišnog prostora, kontrola transportnih sredstava, vršenje ekspertize i si., što je uobičajeno u međunarodnom prometu. Kontrola robe vrši se u skladu sa odredbama Zakona o uslovima i obavljanju prometa robe, vršenju usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru („Sl.gl. RS", br. 39/96, 20/97, 46/98 34/01 i 101/05), koji u odredbama člana 30. propisuje da se uslugama kontrole robe smatraju poslovi ispitivanja i utvrđivanja identiteta, kvaliteta i kvantiteta robe i vršenje drugih poslova i radnji koje se uobičajeno vrše uz ove poslove. Zakon o kontroli kvaliteta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda u spoljnotrgovinskom prometu (,,S1. List SRJ", br. 12/95, 28/96, 59/98 i ,,S1. gl. RS", br. 101/05), propisuje način i uslove kontrole kvaliteta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i njihovih prerađevina koji se uvoze, odnosno izvoze, odnosno utvrđuje se da li ti proizvodi u pogledu kvaliteta, količine, pakovanja, deklasiranja, označavanja, ambalaže, prevoznih sredstava i transporta odgovaraju propisanim normativima. Za dokaz o izvršenoj kontroli, odnosno o utvrđenom pravom stanju stvari koja je bila predmet kontrole, vršilac kontrole je dužan da naručiocu kontrole izda certifikat. Certifikat je, u stvari, uverenje, odnosno isprava stručne organizacije o kvalitetu, kvantitetu ili nekom drugom svojstvu robe. Certifikat obično sadrži: datum i mesto izdavanja isprave, vrstu robe koja je bila predmet kontrole, vrstu usluge koju je vršilac kontrole izvršio naručiocu kontrole, označenje naručioca kontrole, vreme, mesto i način na koji je ugovorena usluga izvršena. Stručna organizacija koja vrši kontrolu, odnosno vršilac kontrole može obavljanje ugovorene kontrole poveriti drugome, osim ako mu je naručilac to izričito zabranio, a u slučaju poveravanja kontrole drugome odgovoran je naručiocu za rad drugog vršioca kontrole. Da bi svoj nalaz opravdao, vršilac kontrole je dužan da robu koju mu je naručilac kontrole predao čuva i obezbedi od zamene, a ako su mu predati uzorci dužan je da te uzorke Čuva najmanje šest meseci, osim ako ugovorne strane nisu drukčije ugovorile. Obaveze vršioca kontrole su: - da stručno i nepristrasno obavi ugovorenu kontrolu, - da izvrši kontrolu u obimu i na način koji su određeni u ugovoru, - da izda certifikat o izvršenoj kontroli, - da robu koja mu je predata čuva i obezbedi od zamene, - da čuva predane mu uzorke najmanje šest meseci, ako nije drukčije ugovoreno, - da naručioca kontrole blagovremeno obaveštava o svim značajnim okolnostima u toku kontrole i čuva nja robe. Obaveze naručioca kontrole su: - da vršiocu kontrole omogući pristup predmetu kontrole, - da vršiocu kontrole izdaje potrebne naloge u cilju lakšeg izvršenja kontrole, - da vršiocu kontrole isplati ugovorenu naknadu, - da vršiocu kontrole isplati nužne i korisne troškove učinjene za njegov račun. Ugovor o kontroli robe može raskinuti naručilac kontrole, ali samo dok kontrola nije izvršena. U tom slučaju naručilac kontrole je dužan da vršiocu kontrole isplati srazmerni deo naknade i nužne i korisne troškove, kao i da mu naknadi štetu. Prema propisima koji regulišu pitanja kontrole roba, preduzeće i drugo pravno lice upisano u registar za poslove kontrole kvaliteta i kvantiteta robe, vrši tu kontrolu prvenstveno radi utvrđivanja da kvalitet, kvantitet i druga svojstva robe ispunjavaju uslove iz ugovora zaključenog između kupca i prodavca robe, a može vršiti i propisane ili uobičajene delatnosti u vezi s tom kontrolom, kao što su: kontrola .pakovanja i otpremanja robe, kontrola utovara, istovara, pretovara, transporta i slaganja robe u transportno sredstvo, kontrola skladišnog prostora, kontrola transportnih sredstava, vršenje ekspertiza i dr. Preduzeće i drugo pravno lice koje vrši kontrolu kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe odgovorno je za tačnost podataka sadržanih u ispravi koju je u vršenju te kontrole izdalo korisniku usluge. 1038

Primer ugovora o kontroli robe UGOVOR O KONTROLI ROBE , između zaključen dana godine u (u daljem koga zastupa________ tekstu: naručilac kontrole) i koga zastupa ___________________ (u daljem tekstu: vršilac kontrole). Naručilac kontrole i vršilac kontrole sporazumeli su se o sledećem: 1. Naručilac kontrole predaje vršiocu kontrole uzorak — (naziv robe - uzoraka) radi obavljanja stručne kontrole kvaliteta robe (ili: kvantiteta, identiteta i drugih svojstava robe), i to: (način izvršenja kontrole ) (ili, tačka 1. može da glasi: Naručilac kontrole poverava vršiocu kontrole, kontrolu

(naziv robe)

u pogledu njenog kvaliteta-----------------------------------------------------------------------(način izvršenja kontrole) Roba iz prethodnog stava nalazi se na skladištu____________________ __________, a naručilac kontrole je obezbedio vršiocu kontrole nesmetani pristup u to skladište). 2. Vršilac kontrole se obavezuje da stručno i nepristrasno obavi kontrolu robe u smislu prethodne tačke i o tome izda certifikat. 3. Po prijemu certifikata naručilac kontrole će za izvršenu kontrolu i čuvanje uzorka - robe platiti vršiocu kontrole na ime naknade_______________dinara. 4. Naručilac kontrole će naknaditi vršiocu kontrole i sve nužne i korisne troškove učinjene za njegov ra čun, ako ga je o tim troškovima blagovremeno obaveštavao u toku kontrole i čuvanja uzorka — robe. 5. Vršilac kontrole je dužan da primljene uzorke čuva i obezbedi od zamene, sve do izdavanja certi fikata, posle čega će ih o trošku naručioca kontrole ovome odmah vratiti. 6.__________________________________(ostali uslovi) Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primenice se odgovarajuće odredbe ugovora o kontroli robe i usluga iz Zakona o obligacionim odnosima. 8. U slučaju spora nadležan je________________sud u_________________. 9. Ovaj ugovor je sastavljen u___ primeraka od kojih svaka ugovorna strana zadržava po___primerka. Naručilac kontrole, (ovlašćeno lice)

Vršilac kontrole, (ovlašćeno lice)

Primer certifikata CERTIFIKAT (firma vršioca kontrole) ___(mesto i datum) CERTIFIKAT broj _ Na osnovu ugovora o kontroli robe, zaključenog dana izvršen je pregled kvaliteta Opšti podaci: vrsta robe: način pakovanja: količina:________ skladište:

u

_, sa

(naručilac kontrole) (naziv robe - uzorka).

(ostali podaci, ______ godine.

Pregled je izvršen dana___________________ Na osnovu izvršenog pregleda daje se sledeći Nalaz M. P.

Vršilac kontrole, (ovlašćeno lice)

1039

Primer tužbe u vezi ugovora o kontroli robe TRGOVINSKI SUDU Tužilac: Preduzeće_________________________________________________, iz___________________, Tuženi: Preduzeće________________________________________________, iz____________________. TUŽBA radi predaje certifikata o kontroli robe i naknade štete, vrednost_____________dinara. Tužilac i tuženi su____________godine zaključili ugovor o kontroli kvaliteta semenskog krompira iz uvoza i izdavanja certifikata o pregledu tog krompira sa stanovišta kvaliteta i zdravstvene ispravnosti tog semena, kako to nalažu pozitivnih propisa SRJ i RS. Tužilac je kao naručilac kontrole predao tuženom - vršiocu kontrole uzorak_________________radi obavljanja stručne kontrole kvaliteta semena, i to:_________________, (način izvršenja kontrole) a bila mu je dostupna i celokupna količina semenskog krompira koja se nalazi u magacinu tužioca. DOKAZ: ugovor od__________________________godine i_____________. Vršilac kontrole tuženi je obavio kontrolu predmetne robe, i o tome je trebalo da tužioca izda certifikat, ali on to nije učinio, tražeći da mu tužilac plati naknadno još neke troškove koje je tuženi navodno imao u vezi izvršenog pregleda., iako je tužilac tuženom isplatio ugovoreni iznos po navedenom ugovoru. DOKAZ:____________________________________________________. Zbog takvog ponašanja tuženog, tužilac je pretrpeo štetu, a i dalje je trpi, jer bez certifikata o kvalitetu i zdravstvenoj ispravnosti predmetnog semena ne može da stavi to seme u promet. Šteta tužioca (obična šteta i izgubljena dobit) po navedenom osnovu iznosi________________dinara. Imajući uvidu da je tuženi postupao protivno odredbama iz pom. ugovora o kontroli robe, a i odredbama čl. 847. i drugim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, koji se odnose na osnov ove tužbe, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese PRESUDU Nalaže se tuženom preduzeću (institutu, zavodu i si. )____________, iz__________da tužiocu odmah preda certifikat o pregledu kvaliteta i zdravstvene ispravnosti za semenski krompir koji mu je tužilac dao na pregled, što ako ne učini do pravosnažnosti presude tužilac može dati na kontrolu predmetni semenski krompir drugom specijalizovanom preduzeću o trošku tuženog. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi običnu štetu u iznosu od______________dinara i štetu zbog izgubljene dobiti u iznosu od____________dinara, sve sa zateznom kamatom od____________do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka u roku od osam dana pod pretnjom izvršenja. Za tužioca - direktor,

Obim kontrole (čl. 848. ZOO) Obim kontrole robe i usluga zavisi od potreba naručioca kontrole, što se ugovorom i utvrđuje sa vršiocem kontrole. Naime, ugovorom se može utvrditi da li kvalitet određene robe odgovara kvalitetu robe koju je naručilac kontrole kupio, te da li ta roba ima sva svojstva naručenog kvaliteta robe. U drugom slučaju, ako ugovorom o kontroli robe ništa nije određeno, kontrola se vrši u obimu i na način koji odgovaraju prirodi stvari. To podrazumeva procenti vršioca kontrole o potrebama da se kontrola izvrši u onom obimu koji odgovara interesima naručioca kontrole, a što se može zaključiti iz samog ugovora o nabavci robe kao i iz prirode svojstava same stvari u vezi koje se vrši kontrola. Kontrola može biti izvršena prema uzorku robe, kao što bi bila, na primer, neka količina žitarice u odnosu na celokupnu količinu robe koja je predmet prometa, a može biti i kontrola cek>kupne količine takve robe, što sve, naravno zavisi od volje naručioca kontrole. U oba slučaja mišljenje i nalaz vršioca kontrole je od značaja za utvrđenje onog stanja, zbog čega je i zaključen ugovor o kontroli robe i usluga. 1040

Kontrolu robe mogu vršiti organizacije, osposobljena i kompetentna preduzeća i druga pravna lica, za obavljanje poslova i zadataka ispitivanja proizvoda i kontrole usaglašenosti. To mogu biti certifikaciona tela, akreditovane laboratorije i kontrolne organizacije. Kontrola usaglašenosti je utvrđivanje usaglašenosti procesa, proizvoda i usluga s tehničkim i drugim propisima, odnosno standardima na osnovu merenja, ispitivanja i posmatranja. Ta kontrola se obavlja na osnovu Zakona o standardizaciji, kao i nizu drugih propisa koji se odnose na razne vrste robe koje se stavljaju u pravni promet. Kao što se vidi iz nekih naslova navedenih propisa, postoji obaveza da se po njima postupa. Međutim, i ugovorom se može odrediti obim i način kontrole robe, bez obzira da li je ta kontrola utvrđena propisima o kontroli kvaliteta robe i usluga za razne vrste roba, naročito ako se radi o uvoznoj robi koja ima svoj certifikat, ali koja mora da zadovoljava i uslove o kvalitetu po našim standardima. Tako, na primer ako se uvozi semenska roba, kao što bi bio semenski krompir, uvoznik mora da obezbedi i certifikat prodavca i certifikat naše ovlašćene organizacije za vršenje kontrole i kvaliteta robe, koja je ovlašćena za izdavanje certifikata. U slučaju sumnje u pravilnost, odnosno izveštaju i mišljenu organizacije koja vrši utvrđivanje kvaliteta i kvantiteta sa stanovišta naših propisa, lice koje je kupilo robu od uvoznika ima pravo na super kontrolu.

Ništavost pojedinih odredaba ugovora (cl. 849. ZOO) Ugovor o kontroli roba i usluga, koji zaključuju naručilac kontrole i vršilac kontrole, ne srne sadržavati odredbe koje bi mogle uticati na nepristrasnost u vršenju kontrole ili na ispravnost isprave o izvršenoj kontroli, koji se naziva certifikat. U protivnom, takve odredbe bi bile ništave, što znači kao i da ne postoje u ugovoru. Odredbe ovog člana nemaju u vidu ceo ugovor o kontroli, već samo one odredbe koje upućuju na nepristrasnost, odnosno koje bi mogle uticati na nepristrasnost. Inače, nepristrasnost vršioca kontrole je osnovni kvalitet ugovora o kontroli. Nepristrasnost znači striktno postupanje vršioca kontrole u skladu sa pravilima propisa po kojima se vrši određena kontrola, kao i pravilima struke organizacije koja vrši kontrolu. Ta osobenost vršioca kontrole utvrđena je i u definiciji pojma ugovora o kontroli roba i usluga, kojom se vršilac kontrole obavezuje da "stručno i nepristrasno" obavi ugovorenu kontrolu robe. Ako bi ugovor o kontroli robe sadržavao odredbe koje bi mogle uticati na nepristrasnost vršioca kontrole, zainteresovano lice, tj. lice koje ima pravni interes, može da traži od suda da se takve odredbe u ugovoru proglase ništavim. U slučaju postojanja sumnje, tj. ako vršilac kontrole i pored postojanja takvih, ništavih, odredaba donese rešenje daje izvršio kontrolu robe i utvrdio daje roba ispravna, odnosno da odgovara standardima utvrđeni propisom, odnosno uobičajenim standardima, i na osnovu toga izda certifikat, kao dokaz daje kontrola izvršena, zainteresovano lice, odnosno lice koje ima pravni interes, može pokrenuti spor i tražiti da se utvrdi ništavost odredaba iz ugovora na osnovu kojih je postupao vršilac kontrole, odnosno o tome donese odgovarajuća odluka suda, koja će poslužiti kao dokaz daje certifikat izdat na osnovu nezakonitih odredaba ugovora o kontroli robe, što će dalje imati za posledicu osporavanje punovažnosti takvog certifikata, kao dokaza o ispravno izvršenoj kontroli. U jednom slučaju, koji je bio predmet spora pred sudom, utvrđeno je da među strankama nije bilo sporno daje prodavač isporučio kupcu seme pšenice sa deklaracijom (certifikatom) o kvaliteti toga semena, kojom je utvrđena odgovarajuća čistoća i kvalitet semena, kao što nije bilo sporno da to i takvo seme nije dalo odgovarajući očekivani kvalitet. Izdatom deklaracijom za tu vrstu robe garantovana su određena svojstva semena, a to je čistoća i klijavost. Međutim, izdata deklaracija, po mišljenju višeg suda, nije neoboriva pretpostavka o kvalitetu semena. Naime, iz analize veštaka proizilazi da se u spornom semenu osetilo prisustvo drugih primesa do te mere daje usev morao biti diskvalifikovan kao semenska roba, što znači da prodato seme nije moglo da proizvede semensku klasu koja se upravo očekivala. Prema tome, u konkretnom slučaju radilo se o semenu koje nije imalo odgovarajuća svojstva, a koje je isporučio prodavač. Činjenica daje prodavač uz spornu robu dostavio deklaraciju o kvalitetu semena, nije u suštini promenilo svojstvo semenske robe, pa postoje prodavač taj koji je sporno seme stavio u promet, on je odgovoran za njegov kvalitet. Certifikat, o kome je reč u stavu 2. ovog člana, predstavlja pismenu potvrdu daje izvršen pregled određene robe u pogledu podataka o identifikaciji robe, njenom stanju i njenim nedostacima, te daje u vezi toga izdata potvrda o njenoj ispravnosti. Certifikacija je postupak u kome se, izdavanjem certifikata o usaglašenosti, potvrđuje da su određeni proces, proizvod ili usluga, sistem kvaliteta usaglašeni s tehničkim i drugim propisima. Certifikat, po pravilu sadrži: označenje firme vršioca kontrole; datum kada je izvršena kontrola; navođenje ugovora u vezi koga se vrši kontrola robe; koje naručilac kontrole; koja se vrsta kontrole zahteva; opis vrste robe, način pakovanja, količina i gde se ta roba nalazila u vreme izvršene kontrole; zatim koga dane je pregled izvršen i, na kraju, opis izvršenih radnji i sam nalaz o ispravnosti robe koja je bila predmet ugovora. Prema stavu 2. ovog člana smatra se daje kontrola izvršena tek izdavanjem certifikata. Inače, certifikat se koristi u pravnim poslovima prometa robe, kada njime prodavač dokazuje ispravnost robe. Ako roba, za koju se traži postojanje certifikata, nije snabdevena cetifikatom, niti je prodavač na zahtev kupca u određenom roku po isporuci takve robe dostavio traženi certifikat, kupac je ovlašćen da takvu robu stavi prodavcu na raspolaganje. 1041

Čuvanje robe odnosno uzorka (čl. 850. ZOO) Vršilac kontrole može vršiti kontrolu robe tako što će robu naručioca primiti u svoj skladišni prostor i u tom prostoru izvršiti svoju osnovnu funkciju - kontrolu robe. Tu funkciju on može da obavi i na drugom mestu, na primer u vozilu prevozioca ili u nekom skladištu, odnosno nekom mestu gde naručilac kontrole ima robu za koju treba da se izda certifikat. Ako je roba predata vršiocu kontrole radi obavljanja ugovorene kontrole, onda je on dužan da je čuva i obezbedi od zamene. Čuvanje robe za vreme dok se ona nalazi kod vršioca kontrole podrazumeva preduzimanje svih sigurnosnih mera da se ona ne ošteti ili propadne. Vršilac kontrole mora da u izvršenju svoje obaveze čuvanja postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva za ovu vrstu obaveze, tj. kao skladištar. Čuvanje robe u smislu stava 1. ovog člana podrazumeva i obezbeđenje od zamene. Naime, ako je već primio robu u svoje skladište radi obavljanja ugovorene kontrole, vršilac kontrole treba da je tako smesti da ona bude izdvojena od druge robe, kako ne bi došlo do mešanja, odnosno zamene roba. Ako svojstva primljene robe zahteva poseban tretman, kao na primer određenu temperaturu u skladištu, provetravanjem i si., vršilac kontrole mora takvoj robi da obezbedi tražene uslove. Ili, da bi primljenu robu obezbedio od mešanja sa drugom robom, on može i da je obeleži nekim znakom. Vršilac kontrole koji kontrolu robe vrši na osnovu uzoraka, očigledno je da to čini radi utvrđivanja kvaliteta. On uzima uzorke prema pravilima svoje struke, tako da predmet kontrole bude usaglašen sa svakom delom robe iz koga je uzeo uzorak Ako je kvalitet robe utvrđen na osnovu uzorka, on je značajan utoliko da odgovara robi koju kupac kupuje od prodavca Naime, pri zaključenju nekih ugovora prodaja se vrši na osnovu uzorka koji ima certifikat o kvalitetu. Ako se ugovor zaključi na osnovu takvog uzorka, onda pri otpremi ugovorene količine te vrste robe mora da postoji usaglašenost kvaliteta robe po uzorku i robe koja je kupljena, odnosno koja se otprema. Zbog toga je u stavu 2. ovog člana propisana obaveza vršioca kontrole da čuva predane mu uzorke najmanje šest meseci, ukoliko nije drukčije ugovoreno sa naručiocem kontrole. Čuvanje uzoraka ima značaja kod prodaje robe na osnovu uzorka, jer se kod kupca stvara svest da kupuje onu robu, odnosno robu određenog kvaliteta, prema uzorku koji mu je pokazan ili predat pri zaključenju ugovora. Pored toga, uzorak može da posluži kupcu da posle kupovine robe, odnosno do isteka određenog roka, istakne sve prigovore na kvalitet u pogledu kvaliteta robe, kada može da koristi prava na ispunjenje, sniženje cene, raskid ugovora, naknadu štete, a u smislu odredaba koje se odnose na materijalne nedostatke.

Obaveza obaveštavanja naručioca (čl. 851. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju obavezu vršioca kontrole da blagovremeno obaveštava naručioca kontrole: a) o svim značajnim okolnostima u toku kontrole i čuvanja robe, a naročito b) o nužnim i korisnim troškovima učinjenim za njegov račun. Obaveštavanje naručioca kontrole je od značaja jer se on u toku kontrole i čuvanja robe obaveštava o svim značajnim okolnostima koje su vezane za navedene obaveze vršioca kontrole. To obaveštenje mora biti blagovremeno, a značajne okolnosti se mogu odnositi na postupak vršenja kontrole, naročito ako je vršilac kontrole zatražio neke analize od drugih kvalifikovanih organizacija ili instituta, te šta je učinjeno da se postupak kontrole odvija u fazama kako je ugovoreno. Pored toga, vršilac kontrole mora blagovremeno da obaveštava naručioca kontrole o stanju robe koja se nalazi kod njega, o načinu čuvanja robe, odnosno šta sve preduzima vršilac kontrole da robu sačuva u stanju u kome je primio, a naročito ako bi se na čuvanoj robi pokazali znaci promene svojstava robe, kao na primer, klijavost semenske robe, pojava nekog mirisa nesvojstvenog toj robi, truljenje i si. Rezultat obaveštavanja može imati značaj za naručioca kontrole, naročito ako naručilac robu datu na kontrolu želi da stavi u promet, ili je stavio u promet, a ako roba pokazuje znakove da se ne može obezbediti očekivani rezultat, da tu robu povuče iz kontrole. Obaveštavanje u smislu odredbe ovog člana ima značaja i u pogledu upoznavanja naručioca kontrole o nužnim troškovima učinjenih za njegov račun, jer na taj način vršilac kontrole obezbeđuje svoje pravo na naplatu svojih troškova. Vršilac kontrole nema pravo da traži naplatu izvršenih troškova pre izvršene kontrole robe, ali radi obezbeđenja ugovorene ili uobičajene naknade i naknade nužnih i korisnih troškova ima pravo zaloge na robi koja mu je predata na kontrolu. Ukoliko bi odstupio od pravila navedenog u ovom članu, vršilac kontrole bi mogao da odgovara naručiocu kontrole za naknadu štete. To bi podrazumevalo nesavestan rad vršioca kontrole, a samim tim i osnov i osnov za raskid ugovora. \ 1042

Naknada (čl. 852. ZOO) Naknada se, po pravilu, uvek ugovora, ali ako nije ugovorena onda se određuje po pravilima za uobičajenu naknadu, koja mora biti približno u ekvivalenciji sa uloženim radom i trudom vršioca kontrole, kao i sa ostalim njegovim troškovima. Ako naknada nije ugovorena ali je bila predmet raspravljanja prilikom zaključenja ugovora o kontroli robe, onda kad su naručilac kontrole i vršilac kontrole izrazili svoju volju o visini naknade za uslugu koja je predmet određenog ugovora, nema mesta da se naknada određuje u manjem iznosu od onog iznosa koje su stranke imale u vidu prilikom zaključenja ugovora. Naknada se može odrediti i na osnovu tarife vršioca kontrole. Tarifa vršioca kontrole sadrži uslove za obavljanje poslova kontrole robe i u vezi sa tim određivanje cene za pojedine vrste kontrole. Ako naručilac kontrole ne prihvata tarifne uslove vršioca kontrole, stranke mogu da ugovore druge uslove u okviru struke vršioca kontrole, kao i visinu naknade za poslove koje će da obavi vršilac kontrole. Visina naknade zavisi od vrednosti posla po ugovoru koji su stranke zaključile. Ako ugovorom o kontroli robe nije označena visina naknade, onda se ona određuje po pravilima o uobičajenoj naknadi. Uobičajena naknada je ona naknada koju vršilac kontrole ostvaruje prema drugim korisnicima njegovih usluga, a za istu vrstu robe koja je predmet kontrole. Ako se naručilac kontrole i vršilac kontrole ne dogovore o visini naknade ni na osnovu navedenih instrumenata i njihove izražene volje prilikom zaključenja ugovora o kontroli robe, o visini naknade odlučuje sud na osnovu vrednosti ugovorenog posla i uloženog rada i truda vršioca kontrole, odnosno po uobičajenim pravilima o naknadi. Ovo, naravno, ako su stranke zaključile ugovor o kontroli robe i ugovoreni posao je završen, a ugovorom nije utvrđena visina naknade. Pravo na naknadu vršilac kontrole ima kako za izvršenu kontrolu robe, tako i za troškove čuvanja robe, stoje u stavu 1. ovog člana i naglađeno izrazom "za obavljenu kontrolu i čuvanje". Ako se roba nalazi i na čuvanju kod vršioca kontrole, koji u vezi sa tim ima određene obaveze i izdatke, naručilac je dužan da mu isplati naknadu za čuvanje robe, kao i troškove koji su učinjeni da bi čuvanje robe bilo bezbedno. I ova vrsta naknade se utvrđuje ugovorom, odnosno tarifom vršioca kontrole, a u protivnom po pravilima o uobičajenoj naknadi. Visina te naknade zavisi od obima robe date na kontrolu, odnosno i čuvanje, zatim od vrste robe i posebne pažnje koja se toj robi mora posvetiti, kao i niza drugih okolnosti koje imaju uticaja na određivanje visine te naknade. Prema stavu 2. ovog člana, vršilac kontrole ima pravo i na naknadu svih nužnih i korisnih troškova koji su učinjeni za račun naručioca kontrole. Ti troškovi moraju biti specificirani i dokazani, i to sa stanovišta da su bili nužni i korisni. To bi bio slučaj ako bi vršilac kontrole imao troškove u vezi angažovanja neke institucije, odnosno instituta ili laboratorije, koja bi mu pomogla da ugovoreni posao kontrole robe uradi na najsigurniji način. To mogu biti, dakle, oni troškovi koji nisu obuhvaćeni ugovorom o kontroli robe, na koje se nije računalo pri zaključenju ugovora, a u toku postupka vršenja kontrole su se pokazali kao neophodni, odnosno nužni i korisni da se ugovoreni posao izvrši po svim pravilima struke. Te i takve troškove naručilac radova je dužan da naknadi vršiocu kontrole.

Pravo zaloge (čl. 853. ZOO) Odredbama ovog člana, a i drugim članovima iz poglavlja ugovora o kontroli roba i usluga, nije propisano kada vršilac kontrole može zahtevati naknadu, tj. da li po izvršenom poslu ili kada vršilac kontrole vrati robu naručiocu kontrole i preda mu certifikat o izvršenoj kontroli. Ipak, s obzirom daje odredbama ovog člana propisano pravo zaloge radi obezbeđenja ugovorene ili uobičajene naknade, kao i svih nužnih i korisnih troškova, koja pripada vršiocu kontrole, obaveza naručioca radova je da po ispostavljanju fakture vršiocu kontrole izvrši isplatu navedenih naknada, a mu ovaj posle toga vrati robu koja je bila predmet kontrole i certifikat o ispravnosti robe. Pravo zaloge izvršioca naloga je regulisano zakonom, odnosno odredbama ovog zakona, pa vršilac kontrole i naručilac kontrole ne moraju pravo zaloge da regulišu ugovorom o kontroli robe, niti posebnom ispravom. Naime, dovoljno je da naručilac kontrole padne u docnju sa isplatom po ispostavljenoj mu fakturi, pa da vršilac kontrole ostvari pravo koje mu obezbeđuju odredbe ovog člana, odnosno da radi osiguranja dospelog a neplaćenog potraživanja ostvari pravo zaloge na robi koja mu je predata na kontrolu. Inače, pravo zaloge po osnovu ugovora o kontroli robe je pravo vršioca kontrole da se naplati iz vrednosti robe koja mu je predata na kontrolu. Kod klasičnog ugovora o založi, ako poveriočevo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, poverilac može zahtevati od suda odluku da se založena stvar proda (čl. 980. ovog zakona). Međutim, ako dužnik ne namiri o dospelosti potraživanje dospelo iz ugovora u privredi, poverilac nije dužan obraćati se sudu, nego može 1043

pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji (član 981. ovog zakona). Na isti način bi se postupilo i kod zaloge u vezi ugovora o kontroli robe. Ako vršilac kontrole prodaje robu koja mu je predata na kontrolu, zbog neplaćene ugovorene ili uobičajene naknade i naknade nužnik i korisnih troškova, a po osnovu prava zaloge, mora analogno da postupi na način kako to propisuju odredbe člana 981. ovog zakona, a naime, ako naručilac kontrole ne namiri o dospelosti potraživanje nastalo iz ugovora u privredi, vršilac kontrole nije dužan obraćati se sudu, nego može pristupiti prodaji založene robe na javnoj prodaji, po isteku osam dana od upozorenja učinjenog naručiocu kontrole. Naplatom potraživanja obezbeđenog pravom zaloge, vršilac kontrole višak naplaćenog iznosa predaje u depozit kod suda, po pravilima koja regulišu postupak davanje stvari u depozit (po Zakonu o vanparničnom postupku).

Poveravanje kontrole robe drugom vršiocu kontrole (cl. 854. ZOO) Vršenje kontrole robe po pravilu obavlja vršilac kontrole, odnosno pravno lice koje je zaključio ugovor o kontroli. Ali kada u ugovoru o kontroli nije navedena takva obaveza, naručilac kontrole može obavljanje kontrole da poveri drugome. Međutim, prema odredbama stava 2. ovog člana, vršilac kontrole odgovara naručiocu kontrole za rad drugog vršioca kontrole. U slučaju kada je izvršilac kontrole poverio izvršenje kontrole drugom, u ugovornom odnosu i dalje ostaju naručilac kontrole i vršilac kontrole koji su zaključili ugovor o kontroli robe. Na mesto izvršioca kontrole po ugovoru, prema naručiocu kontrole ne stupa drugi vršilac kontrole, iako to lice vrši kontrolu i izdaje certifikat. To je poseban odnos između vršioca kontrole i drugog vršioca kontrole. Drugi vršilac kontrole ne odgovara naručiocu kontrole, već odgovara vršiocu kontrole, a ovaj naručiocu kontrole. Vršilac kontrole robe ne može da poveri vršenje kontrole drugom vršiocu kontrole ako mu je to izričito zabranjeno ugovorom o kontroli robe. Ako takve odredbe nema u ugovoru, naručilac kontrole takvu zabranu može da stavi i u toku izvršenja ugovora o kontroli robe, odnosno kada naručilac kontrole sazna za nameru izvršioca kontrole da ovaj želi da povereni mu posao vršenja kontrole poveri drugom vršiocu kontrole. Naručilac kontrole nije dužan da vršiocu kontrole navede razloge zbog čega ne želi da kontrolu izvrši drugi vršilac kontrole. To njegovo pravo je utvrđeno ovim zakonom, odnosno odredbama ovog člana. Ako je naručilac kontrole saglasan da kontrolu izvrši drugo lice, onda bi po pravilu to drugo lice bilo dužno da obaveštava naručioca o značajnim okolnostima u toku kontrole i čuvanja robe, ali ne i o troškovima koje bi to lice imalo u vezi vršenja kontrole, jer bi taj odnos bio regulisan sa vršiocem kontrole koji je zaključio ugovor o kontroli. Naravno, troškovi koje je imao drugi vršilac kontrole, a koji su bili nužni i korisni troškovi za izvršenje ugovorenog posla, bili bi naknađeni preko vršioca kontrole koji je zaključio ugovor. Ako je kontrola izvršena po svim pravilima struke, certifikat izdaje vršilac kontrole koji je kontrolu izvršio, što znači da ako je kontrolu robe izvršio drugi vršilac kontrole, on je u obavezi da izda certifikat pod nazivom svoje firme, a za njegov nalaz, odnosno certifikat odgovara vršilac kontrole koji je zaključio ugovor. No, nezavisno od toga, naknadu za izvršenu kontrolu, kao i sve nužne i korisne troškove, naručilac kontrole plaća vršiocu kontrole sa kojim je zaključio ugovor o kontroli, jer mu on odgovara za rad drugog vršioca kontrole.

Kontrola robe sa vršenjem pojedinih pravnih radnji (čl. 855. ZOO) Vršilac kontrole, po pravilu, obavlja uglavnom poslove kontrole robe na zahtev naručilaca kontrole. Ali, odredbe ovog člana ovlašćuju vršioca kontrole da može da pored izvršenja kontrole da vrši i druge poslove, odnosno pravne radnje u ime i za račun naručioca kontrole. U vezi sa tim ovlašćenjem, odnosno naziva "pravne radnje" postavlja se pitanje zašto nije upotrebljen izraz "pravni poslovi", kao i da li vršilac kontrole vrši pravne radnje samo u vezi izvršenja ugovorene kontrole robe. Pre svega, izraz "pravne radnje" jeste donekle nejasan pravni pojam u odnosu na izraz "pravni poslovi", bar kada je u pitanju njegova primena kod pravnog instituta kontrola robe, jer pravne radnje i jesu pravni poslovi ali ako su oni izraz izražavanja volje nekog lica da nastane neki određeni pravni odnos, tj. da se izjava njegove volje smatra određenom činjenicom u izvršenju određenog posla, onda nastaje pravni odnos, koji gledano u kontekstu odredaba ovog člana predstavlja pravnu radnju koju drugo lice treba da izvrši za nalogodavca. U tom smislu "pravni poslovi" bi bili jedan od segmenata "pravne radnje". Ovo utoliko pre što izvršilac kontrole obavlja pravne radnje za drugoga, po nalogu ovoga, samo u vezi vršenja svoje osnovne delatnosti, a ako bi pored obavljanja svoje osnovne delatnosti obavljao i neke druge, takođe osnovne ili sporedne delatnosti, stupanjem u pravni odnos sa drugim licima, svi poslovi koje bi iz tih delatnosti obavljao imali bi karakter pravnih poslova, ali su one i pravne radnje kao izraz njegove volje za nastanak, prestanak ili promenu nekog njegovog prava ili pravnog odnosa. Primena odredaba ovog člana dolazi naročito do izražaja kada kupac određene stvari preda kupljenu stvar vršiocu kontrole, kako bi ovaj utvrdio da li ta stvar ima kakvih nedostataka u pogledu kvaliteta i količine, da bi u 1044

određenom roku, propisanom odredbama člana 481. stav 1. ovog zakona mogao da se izjasni o vidljivim nedostacima na robi i da o tim nedostacima obavesti prodavca, i to "u roku od osam dana, a kod ugovora u privredi bez odlaganja", u kom slučaju bi se mogao da koristiti pravom iz odredaba člana 488. ovog zakona (da zahteva od prodavca da nedostatak ukloni ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka; da zahteva sniženje cene; da izjavi da raskida ugovor, kao i da od prodavca traži odgovarajuću naknadu štete). Stav 1. ovog člana ima u vidu da vršilac kontrole može da vrši, pored kontrole robe, i određene pravne radnje za naručioca kontrole, ali samo ako je na to izričitim nalogom ovlašćen. Naime, to ovlašćenje, u pogledu vršenja pravnih radnji, moglo bi se odnositi, na primer, da vršilac kontrole neposredno obavesti prodavca robe o vidljivim nedostacima na robi, koja ne odgovara uslovima prodaje. Ali da bi on tu radnju učinio, koja bi imala značaja kao da ju je učinio naručilac kontrole, odnosno kupac, u ugovoru o kontroli robe, ili posebnom ovlašćenju po potpisivanju takvog ugovora, mora se utvrditi obaveza vršioca kontrole da odmah po prijemu robe na kontrolu, odmah, odnosno blagovremeno, kako to predviđaju odredbe člana 481. stav 1. ovog zakona, obavesti prodavca o utvrđenim vidljivim nedostacima na robi u odnosu na uslove iz ugovora o prodaju. U tom slučaju, ako bi se vršilac kontrole legitimisao kod prodavca kao ovlašćeno lice kupca da mu saopšti stanje o vidljivim nedostacima prodate robe, to saopštenje, ako je učinjeno u roku iz člana 481. stav 1. ovog zakona, ima značaja da se kupac, odnosno naručilac kontrole koristi pravima iz člana 488. ovog zakona. Inače, naručilac kontrole može ovlastiti, odnosno dati nalog da vršilac kontrole u njegovo ime i za njegov račun, vrši i druge poslove vezane za izvršenje ugovorene kontrole, kao što bi bilo ovlašćenje da vršilac kontrole kupi određenu robu za naručioca kontrole i da u vezi te robe izvrši odgovarajuću kontrole, što podrazumeva i dužnost vršioca kontrola da o vidljivim nedostacima u propisanom roku obavesti prodavca, te da sa tim lice i raspravi sve odnosne, odnosno da ostvari najpovoljniju mogućnost koja pripada kupcu, odnosno naručiocu robe u vezi primene odredaba člana 488. ovog zakona. Prema stavu 2. ovog člana, vršilac kontrole ima pravo na posebnu uobičajenu ili ugovorenu naknadu za obavljanje pojedinih pravnih radnji u ime i za račun naručioca kontrole. Naknada za ovu vrstu poslova stranke određuju ugovorom, a ako to nije učinjeno ugovorom, naknada se određuje po pravilima o uobičajenoj naknadi, imajući u vidu obim tog posla, rad i trud koji treba da se uloži za taj posao, kao i sve drugo što utiče da se na osnovu objektivnih kriterijuma utvrdi pravična naknada.

Kontrola robe sa garancijom (čl. 856. ZOO) Naručilac kontrole ima interesa da mu vršilac kontrole garantuje nepromenljivost svojstava kontrolisane robe u određenom roku. Ovo zbog toga što naručilac kontrole želi da bude obezbeđen od eventualne odgovornosti ako bi se na kontrolisanoj robi, u određenom periodu, pojavile kakve manjkavosti robe koju je pustio u promet, a za taj period je dao garanciju o nepromenljivosti svojstava, odnosno kvaliteta prodate robe. Vršilac kontrole može da garantuje da će roba koja je bila predmet kontrole zadržati ista svojstva koja je imala pri preuzimanju na kontrolu, i to za određeni period, s obzirom da se svojstva neke robe, po prirodi njene strukture protekom vremena mogu promeniti. Zbog toga, za preuzetu garanciju u pogledu svojstva robe, za određeni period, vršilac kontrole ima pravo na posebnu ugovorenu ili uobičajenu naknadu. Pretpostavka je da se uobičajena kontrola odnosi na stanje robe u momentu kontrole, jer se od vršioca kontrole zahteva da izvrši kontrolu i izda certifikat o ispravnosti robe u momentu predaje cetifikata. Ali ako se od vršioca kontrole zahteva da i pored utvrđivanja ispravnosti robe utvrdi i za koji period će ta roba zadržati ista svojstva koja je imala pri kontroli, u tom slučaju radi se još o jednoj obavezi vršioca kontrole koju, ako je ugovori, ima svojstvo garancije, za koju može snositi odgovornost ako se u određenom periodu pokaže da taj nalaz ne odgovara stanju kvaliteta robe za koju je nepromenljivost u pogledu njenih svojstava dao garanciju. Mada se odredbama glave koja se odnosi na ugovor o kontroli robe ne predviđa obavezu naknade štete koju bi bio dužan da naknadi vršilac kontrole za datu garanciju, on je ipak odgovoran daje naknadi naručiocu kontrole ako je ovaj na osnovu dobijene garancije izvršio prodaju robe, i garantovao svojstva te robe do određenog roka, tj. do roka koji je dao vršilac kontrole, a ta roba je u tom roku pokazala nedostatke zbog kojih je naručilac kontrole, odnosno prodavač te robe bio obavezan da svom kupcu naknadi štetu. Odgovornost vršioca kontrole za datu garanciju proizilazi i iz njegovog prava na posebnu naknadu, ugovorenu ili uobičajenu naknadu.

Kontrola usluga i stvari koje nisu namenjene prometu (čl. 857. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu: a) vršenje kontrole usluga i b) kontrole stvari koje nisu namenjene prometu, za koje određuju da vršilac kontrole i naručilac kontrole imaju ista prava i obaveze kao i kod kontrole robe. Vršenje kontrole usluga odnosi se na poslove kontrole drugih koji imaju kakve obaveze prema naručiocu kontrole. To mogu biti, na primer, poslovi u vezi kontrole prevoza robe, a naime da li je za prevoz određene robe obezbeđeno i odgovarajuće prevozno sredstvo, zatim da li je smeštaj robe pravilno izvršen izbor odgovaraju1045

čeg prevoznog sredstva, ili skladišta, pa kontrola u vezi načina sortiranja, pakovanja ili prepakivanja određene robe, kao i drugi poslovi, sve sa stanovišta kontrole kvaliteta i kvantiteta robe čija se kontrola obavlja vršenjem usluga za račun naručioca kontrole. Naravno za vršenje kontrole koja se odnosi na usluge ne izdaje se certifikat, ali je vršilac kontrole dužan da blagovremeno, odmah posle izvršene kontrole, pismeno obavesti naručioca kontrole o tome koja je kontrola po ugovoru o kontroli usluga izvršena i na koji način, kako bi naručilac kontrole, u slučaju neke utvrđene nepravilnosti, mogao da interveniše i da zahteva otklanjanje nedostataka u cilju obezbeđenja svoje robe. Naručilac kontrole može sa vršiocem kontrole da zaključi i ugovor o kontroli robe koja nije namenjena prometu, tj. koja služi isključivo za potrebe naručioca kontrole. Tako, na primer, to može biti kontrola mesa od zaklane stoke, koju će naručilac kontrole da koristi za svoje potrebe. Ili, to može biti utvrđivanje kvaliteta zemljišta u cilju njegovog pravilnog korišćenja, sa stanovišta vrste poljoprivrednih kultura koje se mogu koristiti na pojedinim parcelama. Za sve te poslove, koje vršilac kontrole izvrši bilo u vezi usluga ili stvari koje nisu namenjene prometu, važe pravila koja se odnose na kontrolu robe, što znači daje naručilac kontrole dužan da i za te poslove isplati određenu naknadu vršiocu kontrole. Visina naknade, po pravilu se utvrđuje na osnovu tarife, odnosno cenovnika vršioca kontrole, a u posebnim slučajevima ona se utvrđuje ugovorom.

Raskid ugovora (ČL 858. ZOO) Prema odredbama ovog člana, pravo je naručioca kontrole da može da raskine ugovor kad god hoće, ali zbog takvog njegovog postupanje izvrsilac kontrole ne može biti oštećen. Ne ulazeći u to koji su razlozi naveli naručilac kontrole da raskine ugovor, u šta odredbe ovog člana ne ulaze i smatra se da su bez uticaja na volju naručioca da postupi onako kako je propisano, odnosno da raskine ugovor, naručilac kontrole u slučaju raskida ugovora dužan je da izvršiocu kontrole isplati srazmerni deo naknade i učinjene nužne i korisne troškove, kao i naknadi mu štetu. Na raskid ugovora po ovom osnovu, tj. kada naručilac kontrole ima pravo da u svako vreme odustane od ugovora, a da to ne zavisi od volje izvršioca kontrole, ne mogu se primeniti odredbe ovog zakona koje se odnose na poglavlje o "raskidanju ugovora zbog neispunjenja", jer su sve pravne posledice odustanka od ugovora o kontroli robe, koje se odnose na naručioca kontrole, propisane odredbama ovog člana. Raskid ugovora je moguć samo u okviru vremena dok naručena kontrola nije izvršena, dakle kada izvrsilac kontrole još nije izvršio kontrolu, odnosno kada naručiocu kontrole još nije predat certifikat o utvrđenom kvalitetu robe. Posle toga, kada naručilac kontrole primi certifikat, ili odbije prijem certifikata, naručilac kontrole ne može raskinuti ugovor, jer je vršilac kontrole stekao pravo na ispunjenje obaveze od strane naručioca kontrole, odnosno isplatu naknade za izvršenu kontrolu, koju može da ostvari ili naplatom svoje tražbine putem suda ili prodajom robe koja je bila predmet kontrole, po osnovu prava zaloge na toj robi. Odredba ovog člana koje propisuje i pravilo da se naknada koju je dužan naručilac kontrole da isplati izvršiocu kontrole smatra srazmernim delom naknade, i učinjene nužne i korisne troškove, kao i naknadi mu štetu, ukazuje na pravičnost rešenja odnosa stranaka usled raskida ugovora od strane naručioca kontrole. Srazmernost dela naknade utvrđuje se prema obimu izvršenog posla u odnosu na celokupno ugovoreni posao, sa stanovišta uloženog rada i truda da se deo posla izvrši, uključujući i troškove koje u odnosu na taj deo ima izvrsilac naloga sa stanovišta delatnosti koju obavlja i zakonom propisanih obaveza. Naravno, troškovi koje je izvrsilac naloga učinio da bi izvršio ugovorenu kontrolu, utvrđuju se potrebnim dokazima, ako su bili nužni i korisni za izvršenje naručene kontrole. Naknada štete za vršioca kontrole procenjuje se sa stanovišta da li je izvrsilac kontrole zbog zaključenog ugovora o kontroli, odnosno odustanka od tog ugovora o strane naručioca, ispustio neki posao koji bi mu mogao obezbediti planirani dohodak.

1046

UGOVOR O ORGANIZOVANJU PUTOVANJA Pojam (ČL 859. ZOO) Organizovano putovanje podrazumeva obavezu organizatora putovanja da pribavi putniku skup usluga koje se sastoje od prevoza, boravka i drugih usluga koje su sa njima vezane, u sklopu turističke delatnosti, a putnik se obavezuje da organizatoru plati jednu ukupnu (paušalnu) cenu. U vezi određenog putovanja organizator putovanja mora da obezbedi putniku skup usluga, a ne samo pojedine, što znači da se jedinstveno mora obezbediti i prevoz i boravak putnika, kao i druge usluge koje su sa njim vezane, naravno prema potrebama i želji putnika. Turističko putovanje je unapred pripremljena kombinacija dve ili više usluga, kao što su prevoz, smeštaj i druge turističke usluge, koje se prodaju po jedinstvenoj ceni. Turističko putovanje može biti višednevni boravak koji uključuje korišćenje samo usluga smeštaja u određenim terminima i vremenskom trajanju, koje se nude i prodaju po jedinstvenoj ceni. Ugovor o organizovanom putovanju zaključuju organizator putovanja, obično turistička agencija i putnik, turista. Izraz "turista" identičan je izrazu "putnik", u zavisnosti kako se naziva organizacija koja organizuje putovanje, tj. da li putnička agencija ili turistička agencija, što je sve isto. Tako, Zakon o turizmu propisuje da se opštim uslovima putovanja uređuju prava i obaveze organizatora putovanja, prava i obaveze putnika i t. d. Međutim, ima i drugih shvatanja jer, navodno, izraz "turist" ne pokriva sve subjekte koji traže usluge organizatora putovanja. Naravno, mi se oslanjamo na sam Zakon o turizmu, koji uređuje obavljanje turističke i ugostiteljske delatnosti, koji pod turističkom delatnošću smatra delatnost putničkih, odnosno turističkih agencija. Suština organizovanog putovanja je u organizovanju putovanja za više putnika, turista, po programu koji sastavlja i nudi organizator putovanja, koji obuhvata sve ili pojedine vidove usluga koje su vezane za organizovano tzv. turističko putovanje, a ne na običan prevoz putnika koji se se reguliše posebnim propisima o prevozu putnika. Organizovano putovanje obezbeđuju putničke, odnosno turističke agencije, kroz: a) organizovanje i sprovođenje putovanja i boravka turista u zemlji i inostranstvu, tzv. turističko putovanje; b) pribavljanje putnih isprava, rezervacija i prodaja putnih karata; v) pružanje turističkih, ugostiteljskih i drugih usluga vezanih za putovanje i boravak turista; g) poslova u vezi izdavanja soba i drugih kapaciteta za smeštaj u svojini fizičkih lica; d) iznajmljivanje, odnosno posredovanje u iznajmljivanju vozila turistima i putnicima; đ) kao i kroz obavljanje niza drugih uobičajenih poslova vezanih za druge potrebe turista i putnika u vezi organizovanog putovanja, kako to propisuje Zakon o turizmu. Za obavljanje poslova organizovanog putovanja turističke organizacije izrađuju program putovanja, koji sadrži vrstu usluga i cenu. Ovaj program predstavlja ponudu organizatora putovanja za zaključenje ugovora o organizovanju putovanja, a ugovor se smatra zaključenim kada se putnik prijavi za putovanje. Zaključenjem ugovora, odnosno po prijemu prijave organizator putovanja izdaje putniku potvrdu o putovanju. Ova potvrda sadrži sledeće podatke: mesto i datum izdavanja; oznaku i adresu organizatora putovanja; ime putnika; mesto i datum početka i svršetka putovanja; datume boravka; nužne podatke o prevozu, boravku, kao i o drugim uslugama koje su obuhvaćene ukupnom cenom; uslove pod kojim putnik može tražiti raskid ugovora, i drugo što se smatra korisnim. Ako su ovi podaci uneti u program putovanja, koji izdaje organizator putovanja, i ako su u potvrdi o putovanju putnik upućuje na taj program, potvrda o putovanju može biti i bez svih napred navedenih podataka. Obaveze organizatora putovanja su: - da putniku pruži usluge koje imaju sadržaj i svojstva predviđena ugovorom, - da se stara o pravima i interesima putnika, saglasno dobrim poslovnim običajima u ovoj oblasti, - da putniku pruži potrebna obaveštenja o cenama i uslovima prevoza, boravka i posebnih usluga, kao i obaveštenja koja se odnose na kvalitet prevoznih sredstava i smeštaja, na red vožnje, veze, granične i carinske formalnosti, na sanitarne, monetarne i druge administrativne propise, - da naknadi štetu koju prouzrokuje putniku zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja obaveza iz ugovora. Obaveze putnika su: - da organizatoru putovanja plati ugovorenu cenu za putovanje u vreme kako je ugovoreno, - da na traženje organizatora putovanja dostavi sve podatke potrebne za organizovanje putovanja, - da organizatoru putovanja naknadi štetu zbog neizvršenja obaveza iz ugovora o organizovanju putovanja. Organizator putovanja i putnik, svaki posebno, može odustati od ugovora, i to potpuno ili delimično, ako pre ili za vreme izvršenja ugovora nastupe izvanredne okolnosti koje se nisu mogle predvideti, ni izbeći niti otkloniti, a 1047

koje bi da su postojale u vreme zaključenja ugovora predstavljale opravdani razlog za organizatora putovanja ili putnika da ugovor ne zaključe, a organizator putovanja i u slučaju kad se minimalni broj putnika nije sakupio. U slučaju odustanka od ugovora iz navedenih razloga, putnik je dužan da organizatoru putovanja naknadi samo učinjene troškove. U drugim slučajevima odustanka, odnosno kod neblagovremenog odustanka od ugovora, putnik je dužan da organizatoru putovanja naknadi administrativne troškove, kao i da plati naknadu u određenom procentu ugovorene cene. Primer ugovora o organizovanju putovanja UGOVOR O ORGANIZOVANJU PUTOVANJA zaključen_____________ godine, u _______________, između ___________________, koga zastupa ___________________________(u daljem tekstu: organizator putovanja) i_________________, iz________________, ul._______________, br.______(u daljem tekstu: putnik) Organizator putovanja i putnik sporazumeli su se o sledećem: 1. Organizator putovanja se obavezuje da putniku organizuje putovanje od------------------------do------------------------------, u vremenu od------------------------------do-------------------------------godine. 2. Putnik se obavezuje da za putovanje po ovom ugovoru plati organizatoru putovanja---------— dinara, i to prilikom potpisivanja ovog ugovora najmanje-----------% od navedenog iznosa, a ostatak do punog iznosa najkasnije---------dana pre polaska na put. 3. Cena iz prethodne tačke obuhvata avioprevoz (ili železnički, brodski, autobuski prevoz)_____kla se, zatim smeštaj u hotelu---------------------------------------------u jednokrevetnoj (ili: dvokrevetnoj) sobi, na bazi noćenja i doručka (ili: noćenja i polupansiona, ili: noćenja i punog pansiona), transfere: aero drom — hotel — aerodrom (ili: poslovnica organizatora putovanja — železnička stanica — hotel, itd. ), kao i__________________________. 4. Ako posle zaključenja ovog ugovora dođe do promena u kursu razmene valute ili do promene u tarifama prevoznika, putnik će platiti nastalu razliku organizatoru putovanja, ali ako to povećanje iznosi više od 10% ima pravo da raskine ovaj ugovor bez obaveze da naknadi štetu, a organizator je dužan da putniku vrati ono što je platio. 5. Ako putnik otkaže putovanje u roku od-------dana pre putovanja, što se računa razumnim ro kom, organizator putovanja ima pravo na naknadu administrativnih troškova u iznosu od------------------dinara, a ako otkaže putovanje u roku od-------dana pre putovanja, što se smatra neblagovremenim odustankom, putnik je dužan da plati organizatoru putovanja naknadu, i to: od----------do----------dana ---------------------------------------------------------------------------------------------------------%, od---------do----------dana-------%, od---------do----------dana-------%, itd.). 6. Putnik je dužan da putne isprave i druge dokumente preuzme od organizatora putovanja najka snije na dana pre polaska na put. 7. Organizator putovanja je dužan da putniku odmah po potpisivanju ovog ugovora izda potvrdu o putovanju. 8. Organizator putovanja predaje putniku program putovanja sa uslovima putovanja, koji je sa stavni deo ovog ugovora, a koga se ugovorne strane moraju pridržavati. 9.---------------------------------------------------(ostali uslovi). 10. Za sve što nije predviđeno ovim ugovorom primeniće se odgovarajuće odredbe Ugovora o organizovanom putovanju iz Zakona o obligacionim odnosima. 11. U slučaju spora nadležan je___________________sud u_____________________________. 12. Ovaj ugovor je sastavljen u____________primerka, od koje svaka ugovorna strana dobija po _____primerka. Organizator putovanja, (ovlašćeno lice)

1048

Putnik,

Izdavanje potvrde o putovanju (čl. 860. ZOO) Potvrda u smislu odredaba ovog člana je takva isprava kojom organizator putovanja upoznaje putnika sa programom putovanja. Davanjem takve potvrde organizator putovanja preuzima obavezu da će odredbe ugovora o putovanju biti izvršene. Na to upućuju i odredbe stava 3. ovog člana, kojima je propisano da ako je pre izdavanja potvrde putniku uručen program putovanja, u kome se nalaze podaci iz stava 2. ovog člana, da potvrda o putovanju može da sadrži samo uput na taj program. Iz navedenog se vidi daje organizator putovanja dužan da putniku prilikom zaključenja ugovora izda potvrdu o putovanju, sa sadržinom iz stava 2. ovog člana, ili potvrdu bez navođenja tih podataka ako je putniku predat program putovanja koji će sadržavati navedene podatke. U svakom slučaju, organizator putovanja izdaje putniku, pored ugovora o organizovanom putovanju, i potvrdu o putovanju, pa i u onom slučaju ako je putniku organizator putovanja dao program putovanja. U tom slučaju, kada je putnik dobio program putovanja, u potvrdi koju je primio moraju biti sadržani oni podaci iz stava 2. ovog člana koji se ne nalaze u programu putovanja, a to su podaci o putniku, njegovom imenu i adresi prebivališta, odnosno boravišta, kao i eventualno drugi podaci koje ne sadrži program putovanja, a navedeni su u stavu 2. ovog člana. Značaj izdavanja potvrde je bitan za putnika, jer na osnovu dobijene potvrde, odnosno programa putovanja može da traži od organizatora putovanja da izvrši one obaveze koje su u toj ispravi navedene jer, u protivnom, ima pravo na raskid ugovora, našta ga upućuje jedan deo potvrde, kao i pravo na naknadu štete ako organizator nije ispunio one obaveze koje je preuzeo navodeći ih u potvrdi, odnosno svom programu putovanja. Inače, prema Zakonu o turizmu, program putovanja sadrži naročito: naziv organizatora putovanja; broj i datum izdavanja licence (ako je svoje poslove organizovanja putovanja upisao u sudski registar i ako ima sve uslove propisane zakonom za obavljanje registrovane delatnosti); mesto i datim početka i završetka putovanja, opis odredišta putovanja i periode boravka sa datumima, ako je boravak u delovima; podatke o vrsti prevoza i karakteristikama prevoznog sredstva koje se koristi; podatke o vrsti i lokaciji smeštajnog objekta, kategoriji prema važećim propisima zemlje u kojoj se objekat nalazi, odnosno nivou komfora, vrsti i načinu usluživanja obroka; ukupnu cenu putovanja i usluge koje su obuhvaćene tom cenom, kao i iznos taksa i naknada koje se odnose na određene usluge, a nisu uključene u cenu putovanja; eventualne posebne obaveze putnika koje su uslov za realizaciju putovanja; minimalni broj putnika ako je to uslov za realizaciju putovanja i krajnji rok za obaveštavanje putnika za slučaj otkazivanja (prema Zakonu o turizmu). Organizator putovanja je dužan da putniku učini dostupnim opšte uslove putovanja i program putovanja.

Odnos ugovora i potvrde o putovanju (čl. 861. ZOO) Za ugovor o organizovanom putovanju nije obavezna pismena forma. On se može zaključiti i drugi način, tako što će putnik obavestiti organizatora putovanja da prihvata njegovu ponudu o organizovanom putovanju. Već je ranije rečeno da je ponuda prihvaćena kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu (član 39. ovog zakona) i da se prijemom izjave ponuđenog smatra da je ugovor zaključen, osim ako u ponudi ponudioca nisu navedena neka ograničenja, odnosno rezerve. Prema tome, ugovor o organizovanom putovanju može se smatrati zaključenim ako je ponuđeni obavestio organizatora putovanja da prihvata ponudu, a to obaveštenje je učinio, na primer, putem teleksa, telegrama, teleprintera, i si., pa i pismom. Zaključujući ugovor o organizovanom putovanju, putnik je dužan da plati ugovorenu cenu koja će kao dokaz o uplati biti navedena u tom ugovoru. Pored ugovora, putnik dobija i potvrdu o putovanju. Sadržina potvrde je navedena u stavu 2. prethodnog člana. Ali, punovažnost ugovora o organizovanom putovanju je nezavisan od postojanja potvrde o putovanju i njene sadržine. Ovo zbog toga što je ugovor dokaz da su zaključenjem ugovora o organizovanju putovanja stranke preuzele određena prava i obaveze, odnosno saglasno su izjavile volju da ugovor zaključuju pod uslovima koji su navedeni u ponudi, dok je potvrda o putovanju koja se, inače, sastavlja na osnovu programa putovanja, odnosi na garanciju organizatora putovanja da će putniku obezbediti sve one uslove koji su predviđeni ugovorom o putovanju, a za iznos plaćene cene. Organizator putovanja je dužan da putniku pored jednog primerka ugovora o organizovanom putovanju obavezno izda i potvrdu o putovanju. Ako organizator ne bi putniku dao potvrdu o putovanju, bez obzira da li mu je prethodno dao program putovanja, organizator putovanje odgovara za svu štetu koju putnik pretrpi zbog neizdavanja potvrde ili njene netačnosti. Naime, putnik, prihvatajući ponudu organizatora putovanja, odnosno zaključujući ugovor o organizovanom putovanju, može se pouzdati u podatke koji su objavljeni u ponudi, u vezi njihove tačnosti, te da se zbog nedostatka potvrde osloni samo na podatke iz ponude, koji u nekim delovima ne moraju biti saglasni sa potvrdom o putovanju, te da putnik na taj način propusti čak i putovanje, ili da se u toku putovanja ne koristi nekim pravima koja mu pripadaju, a navedena su u potvrdi o putovanju koje izdaje organizator putovanja. U takvim slučajevima, organizator putovanja odgovara za svu štetu koju putnik pretrpi zbog neizdavanja potvrde o putovanju ili njene netačnosti. 1049

Pretpostavka tačnosti potvrde (cl. 862. ZOO) Na osnovu sadržine potvrde o putovanju, putnik dokazuje svoja prava iz ugovora o organizovanom putovanju. Organizator putovanja odgovara za štetu ako putniku ne izda potvrdu o putovanju. On odgovara i u slučaju kada je putniku izdao potvrdu ali se ne pridržava programa putovanja navedenog u potvrdi. Zbog toga je u ovom članu propisano pravilo daje tačno samo ono što stoji u potvrdi, a ako organizator putovanja osporava neko pravo putnika, koje ovaj zasniva na sadržini potvrde o putovanju, smatra se daje tačno ono što stoji u potvrdi, osim ako organizator ne dokaže suprotno. To pravilo važi i za putnika, ako smatra da to što stoji u potvrdi o putovanju ima drugu sadržinu od one koju zastupa organizator putovanja. I u tom slučaju mora se smatrati tačnim ono što stoji u potvrdi, a ako putnik misli drukčije dužan je da to drukčije, odnosno suprotno dokaže. Naime, može se u praksi desiti daje organizator putovanja umesto određene destinacije, ili određenog hotela u koji treba da bude smešten putnik, da odredu drugu destinaciju, odnosno drugi hotel, a da tvrdi da postupa u skladu sa potvrdom o putovanju. U tom slučaju smatra se tačnim samo ono što je u programu putovanja navedeno, te organizator može odgovarati za naknadu štete ako je postupio suprotno sadržini potvrde o putovanju. Teret dokazivanja je na onome ko tvrdi suprotno, odnosno ko treba da dokaže neku činjenicu od značaja za utvrđivanje istinitosti isprave, u ovom slučaju potvrde o putovanju. Od rešenja tog pitanja zavisi čije će se shvatanje smatrati da odgovara sadržini potvrde o putovanju. Ako stranka ne uspe da dokaže suprotno od onoga stoje navedeno u potvrdi o putovanju, dužna je da postupi u skladu sa njenom sadržinom. Naime, ako dokazivanje suprotnog ne uspe, smatra se kao da učinjeno osporavanje nije ni bilo postavljeno.

OBAVEZE ORGANIZATORA PUTOVANJA Zaštita prava i interesa putnika (cl. 863. ZOO) Organizator putovanja je dužan da štiti prava i interese putnika u toku celog trajanja putovanja, kao i za vreme boravka putnika u mestima koja su ugovorom određena, uključujući i sve druge usluge u toku putovanja, boravka i povratka putnika u mesto polaska. Organizator putovanju u izvršavanju navedenih obaveza dužan je da se ponaša kao dobar privrednik, čak i više od toga da bi na najbolji način zadovoljio potrebe putnika prema kojima ima obaveze prema ugovoru o organizovanom putovanju. To proizilazi iz ugovora o organizovanom putovanju, iz koga proizilazi obaveza organizatora putovanja da se stara o zaštiti prava i interesa putnika s pažnjom dobrog organizatora putovanja, iz čega proizilazi očekivanje putnika da će organizator putovanja preduzeti sve potrebne mere koje putnik, zaključujući ugovor, očekuje. U izvršavanju te funkcije organizator putovanja je dužan da obezbedi najsigurnije prevozno sredstvo, da odredi organizatora putovanja koji će se starati o tome da se putnicima za vreme putovanja, i za vreme odmora na putevima, obezbedi najsigurnija zaštita, da se putnici dovedu do mesta odmora, da se smeste u određene objekte, hotele i si., da kontroliše da li treća lica koja sa njim imaju ugovor o smeštaju putnika i ishrani izvršavaju svoje obaveze na najbolji način, a da se putnici pri tome osećaju potpuno oslobođeni svih briga oko onih poslova koji su obaveza organizatora putovanja. Da bi ostvario svoju funkciju zaštite prava i interesa putnika, organizator putovanja je dužan da prilikom izbora hotelskih, odnosno ugostiteljskih objekata obezbedi one davaoce usluga koji na najsigurniji i najkvalitetniji način to čine u vršenju svojih delatnosti. U tom smislu organizator putovanja, preko za to odgovornog lica koji je za to profesionalno obučen, je u stalnom kontaktu sa putnicima, pa ako oni imaju kakve primedbe na smeštaj ili ishranu, da ih saopšti organizaciji koja tu vrstu usluga pruža. I u slučaju prekida putovanja, nastao iz razloga za koji nije odgovoran organizator putovanja, ovaj je dužan da preduzme sve već ranije planirane mere da se nastali uzrok otkloni pa, u slučaju potrebe, da se što hitnije zameni prevozno sredstvo, a putnicima obezbedi smeštaj i druge usluge koje ne bi uticale na raspoloženje putnika. Dobri poslovni običaji u oblasti organizovanog putovanja upravo to i zahtevaju, odnosno takvo ponašanje organizatora putovanja, koji će se od početka pa do završetka putovanja brinuti o pravima i interesima putnika, zbog čega su se putnici i opredelili za onog organizatora putovanja koji najviše pruža garancije da će se ugovoreno putovanje odvijati u skladu sa programom putovanja, po svim pravilima struke organizatora putovanja, i kako je to uobičajeno u oblasti organizovanog putovanja.

Obaveza obavestavanja (cl. 864. ZOO) Iz sadržaja odredaba ovog člana može se steći zaključak daje organizator putovanja dužan pružati potrebna obaveštenja putniku pre zaključenja ugovora, jer ako je dužan da putniku pruža obaveštenje o cenama i uslovima prevoza, pretpostavka je da putnik još nije zaključio ugovor, jer cenu nije isplatio, čekajući obaveštenje o tome od organizatora putovanja. Međutim, ipak se odredbe ovog člana odnose na već zaključeni ugovor o organizovanom putovanju, jer se kod ove vrste putovanja ne određuju cene pojedinačno za svaku vrstu usluge, već za sve usluge ukupno, kao jedna ukupna cena, koja može biti i paušalna, kako je to propisano odredbama člana 859. ovog zakona. 1050

Imajući to u vidu, organizator je dužan da putniku pruži potrebna obaveštenja o svemu stoje vezano za zaključeni ugovor o organizovanom putovanju, pa i o cenama i uslovima prevoza, boravka i posebnih usluga, na koje putnik ne može da utiče, ali želi da sazna pod kojim se uslovima njegovo putovanje odvija, odnosno staje organizator putovanja sve preduzeo i koje su cene koje njega opterećuju da bi pružio potrebne usluge svojim putnicima. Naravno, organizator putovanja nije dužan da putniku pruži obaveštenje i o svojoj kalkulaciji finansijskog ishoda preduzetog putovanja. U ostalom, o cenama usluga prevoza, boravka, ishrane i drugog putnik se može obavestiti i neposredno od prevoznika, hotelijera i drugih koji su ugovor o pružanju usluga zaključili sa organizatorom putovanje. Međutim, važnija su obaveštenja koja pruža organizator putovanja koja se odnose na pasoše i vize koje treba pribaviti, na granične formalnosti, odnosno carinske i devizne - ako se putovanje organizuje za drugu zemlju, koje putnik treba da obezbedi a da ih organizator putovanja podnosi za putnika, ne opterećujući ga tim poslovima u toku putovanja. Neka od navedenih obaveštenja organizator putovanja pruža i pre zaključenja ugovora o organizovanom putovanju, naročito ona o ukupnoj ceni aranžmana, o deviznim i carinskim formalnostima o vizama, pasošima i slično, odnosno sve stoje potrebno da se obezbedi takvo putovanje koje će obezbediti nesmetano putovanje putnika, njihovom rasterećenju obaveza nakon započetog putovanja.

Obaveza čuvanja tajne (cl. 865. ZOO) Kao što je napred izneto, putnik je zaključujući ugovor o organizovanom putovanju dužan da o sebi da određene podatke. Ti podaci nisu takve prirode da se ulazi u intimu putnika, već osnovni podaci koji se odnose na ime i prezime, mesto stanovanja i bliža adresa. Naravno, sa davanjem ovih podataka, a zaključujući navedeni ugovor, tačno se zna i koja je destinacija u pitanju, odnosno opredeljeno mesto boravka, hotel, restoran i sve drugo što mora da zna i o tome vodi evidenciju organizator putovanja. Pravilo koje je propisano odredbama ovog člana obezbeđuje putnika da se o njemu, o njegovom prtljagu, njegovom kretanju, ništa ne iznosi iz podataka koje o njemu ima organizator putovanja. On te podatke može dati trećim licima samo s odobrenjem putnika ili na zahtev nadležnog organa. U pitanju je službena tajna organizatora putovanja, koja štiti putnika od raznih uznemiravanja, naročito ako su u pitanju poznate ličnosti, koji i sami žele da ostanu anonimni i da se o njihovom kretanju ništa ne zna. Ako podatke o putniku, njegovom prtljagu i njegovom kretanju traži nadležni organ, onda taj organ mora da se legitimiše sa ovlašćenjem koje mu daje pravo da zahteva podatke o određenom putniku ili grupi putnika. Ovo bi bio slučaj ako bi postojala kakva sudska poternica, ili ako bi se posumnjalo da neko od putnika ima stvari čiji je promet zabranjen. I u takvim slučajevima organizator putovanja takvom organu, dalje nadležnom organu, da podnese samo spisak svojih putnika, ali da ne iznosi i druge podatke bez odobrenja putnika. Inače, prema odredbama Zakona o krivičnom postupku, ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu bez naredbe o pretresanju i bez prisustva svedoka sprovesti pretresanje lica prilikom izvršenja rešenja o privođenju ili prilikom lišenja slobode, ako postoji sumnja da to lice poseduje oružje ili oruđe za napad, ili ako postoji sumnja da će odbaciti, sakriti ili uništiti predmete koje treba od njega oduzeti kao dokaz u krivičnom postupku. U krivičnom postupku organizator putovanja nije zaštićen čuvanjem tajne o putniku koga prevozi ili koga je prevozio, jer to nije propisano ni jednom odredbom Zakona o krivičnom postupku. Ali ako je u pitanju parnični postupak, organizator putovanje je zaštićen odredbama člana 238. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, koje propisuju da svedok može uskratiti svedočenje, pored ostalog, "ako postoji obaveza da se kao tajna čuva ono što se saznalo u vršenju tog poziva ili delatnosti", a činjenica je da odredbe ovog člana (865.) obavezuju čuvanje tajne, osim ako ga putnik oslobodi te obaveze.

Odgovornost za organizovanje putovanja (čl. 866. ZOO) Svako je odgovoran za svoju krivicu, pa i organizator putovanja odgovara za štetu koju prouzrokuje putniku zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja obaveza iz ugovora o organizovanom putovanju. Šteta koja organizator putovanja prouzrokuje putniku zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja obaveze, najčešće se pripisuje krivici organizatora putovanja, odnosno ako je svojim radnjama ili propuštanjem izvršenja neke radnje iz obaveza koje je preuzeo ugovorom, prouzrokovao štetu putniku, koje mu se mogu pripisati u krivicu. Odgovornost organizatora putovanja prema putniku proizilazi iz samog ugovora o organizovanog putovanja. Zbog toga se na njegovu odgovornost primenjuju opšta pravila o odgovornosti po ovom zakonu, dakle po osnovu povred ugovorne obaveze prouzrokovane krivicom, o čemu je napred bilo reci. Organizator putovanja odgovara kada potpuno ne izvrši obaveze iz ugovora o organizovanom putovanju, a to može biti slučaj kada nije izvršio ni jednu obavezu iz zaključenog ugovora, kao na primer ako je otkazao, odnosno raskinuo ugovor o putovanju, iako su bili ispunjeni uslovi da se organizovano putovanje izvrši. U tom slučaju putnik ima pravo na povraćaj uplaćene cene i naknadu štete, koja može bitiizražena u različitim oblicima (kamata, razlika u ceni zbog angažovanja drugog organizatora putovanja, troškovi i si.). Organizator je odgovoran i ako delimično ne izvrši ugovor o organizovanom putovanju, iz bilo kod dela njegovih obaveza, zbog kojih putnik ima pravo i na raskid ugovora i naknadu štete. To bi bio slučaj počev od 1051

sredstva prevoza, koji ne bi bilo adekvatan ugovorenom sredstvu, zatim ako putniku ne obezbedi smeštaj u objektu koji je označen u ugovoru, te ako nije obezbeđena kvalitet ishrane, kao i druge obećane a ugovorene uslove, odnosno ako se nije ponašao kao dobar privrednik i ako je zapostavio obaveze koje proističu iz pravila njegove struke, da se putniku obezbede oni uslovi zbog kojih se on odlučio na zaključenje ugovora. U navedene odgovornosti spadaju i one koje su predviđene zakonom, a naime ako je odbio da putniku pruži potrebna obaveštenja o onim pitanjima o kojima je dužan to da učini u smislu odredaba člana 864. ovog zakona, zatim ako nije čuvao tajnu, kako je to predviđeno odredbama člana 865. ovog zakona, pa i ako putniku nije izdao potvrdu o putovanju sa sadržinom iz programa putovanja, kao i u drugim slučajevima neodgovornog ponašanja organizatora putovanja u smislu preuzetih obaveza iz ugovora o organizovanom putovanju. U teoriji je sporno da li je organizator putovanja odgovoran putniku i za radnje davalaca usluga, od kojih neki, pominjući inostrano pravo smatraju da organizator putovanja nije odgovoran za radnje davalaca usluga, osim ako je njihov izbor izvršio pogrešno, dok drugi smatraju daje odgovornost organizatora putovanja nesumnjiva, jer je on garantovao da će putniku obezbediti sve uslove, odnosno pogodnosti iz organizovanog putovanja, stoje i logično, jer putnik ne može da traži od davaoca usluga nešto što nije sa njim ugovorio. Prema Zakonu o turizmu, u slučaju neizvršenja ili nepotpunog izvršenja usluga obuhvaćenih programom turističkog putovanja, organizator putovanja je dužan da obešteti putnika u roku određenom opštim uslovima putovanja, odnosno programom putovanja, koji ne može biti duži od 15 dana od dana podnošenja reklamacije putnika. Naime, prema odredbama člana 64. Zakona o turizmu, u slučaju neizvršenja ili nepotpunog izvršenja programa turističkog putovanja, organizator putovanja dužan je da putniku vrati razliku između ugovorene cene putovanja i cene putovanja snižene srazmerno neizvršenju ili nepotpunom izvršenju usluga, pod uslovom daje putnik stavio prigovor u roku od osam dana od dana završetka putovanja. Ako bi takav slučaj nastao, organizator putovanja dužan je da putniku vrati nastalu razliku u roku određenom opštim uslovima putovanja, odnosno programom putovanja, koji ne može biti duži od 15 dana od dana podnošenja prigovora putnika.

Odgovornost organizatora putovanja kad sam vrši pojedine usluge (cl. 867. ZOO) Organizator putovanja odgovara za štetu putniku i ako je sam pružio usluge prevoza, smeštaj a ili druge usluge vezane za izvršenje organizovanog putovanja. To može biti slučaj ako organizator putovanja ima svoja prevozna sredstva, svoje hotele ili druge objekte za smeštaj svojih putnika i ako u tim objektima pruža i usluge ishrane i druge pogodnosti za odmor putnika, ali neke od tih usluga mogu obavljati i druga lica po nalogu organizatora putovanja. Organizator putovanja je dužan da u svom programu putovanja navede da sam vrši pojedine ili sve usluge po ugovoru o organizovanom putovanju, pri čemu, ako te usluge ne vrši isključivo sam, mora da izdvoji one usluge koje on sam pruža, i navede one usluge koje će putnicima pružati druga lica po njegovom nalogu, kako bi putnici bili informisani o svim detaljima putovanja. Ako organizator putovanja sam vrši pojedine usluge, odgovornost za štetu po osnovu iz odredaba ovog člana nastaje, na primer, kod prevoza, kada prevoznik, odnosno organizator putovanja odgovara za štetu koju putnik pretrpi u toku prevoza, za koju putnik nije odgovoran. Njegova odgovornost može biti i u vezi neadekvatnog pružanja usluga smeštaj a u hotelu, odnosno nekom drugom objektu organizatora putovanja, zatim u pogledu pružanja usluga iz ugostiteljske delatnosti i drugog stoje predmet ugovora o organizovanom putovanju. Prema sadržini odredaba ovog člana, za štetu pričinjenu putniku, postoji odgovornost organizatora putovanja i po osnovu organizovanog putovanja i po osnovu posebnih propisa koji se odnose na određene vrste usluga, kao što je, na primer, ugovor o prevozu, zatim ugovor o pružanju ugostiteljskih usluga, usluga nautičkog turizma, usluga na skijaškom terenu, usluga turističkog vodiča i si. U svim tim slučajevima odgovornost organizatora putovanja, ako navedene delatnosti sam vrši, odgovara po propisima koji su za te poslove posebnim propisima određene. Pri svemu tome, pravila obligacionog prava imaju u vidu da se organizator putovanja, kome je šteta stavlja u krivicu, nastala njegovim skrivljenim ponašanjem, ne može osloboditi te odgovornosti, bilo da odgovara po načelu objektivne odgovornosti ili po krivici. Ako bi za štetu bio odgovoran i putnik, moglo bi se govoriti o oslobođenju od odgovornosti organizatora putovanja ili o njihovoj podeljenoj odgovornosti sa putnikom za nastalu štetu.

Odgovornost organizatora putovanja kad je izvršenje pojedinih usluga poverio trećim licima (cl. 868. ZOO) Organizator putovanja odgovara putniku i za štetu koja je putniku naneta od trećih lica, kojima je organizator putovanja poverio izvršenje pojedinih usluga vezanih za određeno putovanja, kao što su usluge prevoza, smeštaja ili druge usluge vezane za izvršenje ugovora o putovanju. Odgovornost organizatora putovanja može biti zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja ugovorenih usluga iz ugovora o organizovanom putovanju. Ako se ta odgovornost odnosi na delimično neizvršenje ugovora, onda se ima u vidu i naknada štete za povredu obaveze pojedinačne usluge, kao što bi bio slučaj kod prevoza, ako prevozno sredstvo ne odgovara uslovima navedenim u ugoru, organizator putovanja bi bio odgovoran za naknadu štete po tom 1052

osnovu. Ali ako je krivicom prevoznika došlo do štete po život i zdravlje putnika, ili oštećenje njegovih stvari, prtljaga, za štetu bi mogao da odgovara i prevoznik po osnovu objektivne odgovornosti i po osnovu krivice. Identično bi se postupalo i ako bi putnik pretrpeo štetu od nekog drugog vršioca usluge, što znači da bi putnik pre svega imao pravo na naknadu štete od organizatora putovanja, ali i od samog učinioca štete. Za putnika je od značaja mogućnost da svoju štetu može da naplati ili od organizatora putovanja ili od pojedinog pružaoca usluge, ako je ovaj odgovoran za štetu, ali je za putnika najekonomičnije da naknadu traži od organizatora putovanja, koji ima pravo regresa da se za isplaćenu štetu regresira od učinioca štete, pojedinačnog pružaoca usluge.Ovo zbog toga što organizator putovanja ima obezbeđena sredstva isključivo za namenu naknade štete, a stoje odredbama člana 10a. Zakona o turizmu propisano, po kome je u slučaju neizvršenja ili nepotpunog izvršenja usluga obuhvaćenih programom turističkog putovanja, organizator putovanja dužan da iz sredstava garantnog pologa obešteti putnika u roku određenom opštim uslovima putovanja, odnosno programom putovanja, koji ne može biti duži od 15 dana od dana podnošenja reklamacije putnika. Odgovornost organizatora putovanja postoji i ako su usluge izvršene od trećih lica po svim pravilima struke tih lica, ali je i pored toga putnik pretrpeo određenu štetu za koju on nije odgovoran. Tako, na primer, može se desiti da i u najelitnijem restoranu, u kome je obedovao putnik, dođe do trovanja hranom, pa putnik zbog toga ili prekine putovanje ili ostane na nekom dužem lečenju, sa posledicama ili bez njih u pogledu zdravstvenog stanja. U tom slučaju odgovornost organizatora ne može biti isključena i ako dokaže da se ponašao kao pažljiv organizator putovanja pri izboru lica koje su ih izvršile. Njegova odgovornost bi mogla biti isključena ako se ponašao kao pažljiv organizator putovanja pri izboru lica koje su ih izvršile, ali bi se to moglo odnositi samo u pogledu onih obaveza koje je organizator putovanja preuzeo ugovorom o organizovanju putovanja. Međutim, ne može izbeći odgovornost u slučaju ako je treće lice odgovorno po osnovu objektivne odgovornosti i krivice, jer ako je putnik iz tih osnova pretrpeo štetu ima pravo na naknadu ili od trećeg lica koje mu je štetu pričinilo ili od organizatora putovanja, a ovaj da po osnovu regresa pravo naknadi isplaćenu štetu od učinioca štete. Ako je organizator naknadio štetu putniku, stiče sva prava koje bi putnik imao prema trećem licu odgovornom za ovu štetu. Zbog toga je putnik dužan da ustupi organizatoru putovanja isprave i sve stoje potrebno za ostvarivanje prava regresa. Inače, pravo regresa podrazumeva pravo organizatora putovanja, koji je isplatio štetu putniku zbog skrivljene delatnosti trećeg lica koga je on angažovao za pružanje određene usluge, da mu to lice naknadi isplaćeni iznos. Visina tražene naknade po osnovu prava regresa ne može biti veća od one koju je organizator putovanja isplatio oštećenom putniku, ali organizator putovanja može tražiti naknadu štete i po osnovu ugovora koji je on zaključio za vršiocem određene usluge, pored ostalog i ugovornu kaznu za neispunjenje ugovorne obaveze, kao i druge troškove i kamatu.

Sniženje cene (čl. 869. ZOO) Putnik ima pravo na srazmerno sniženje cene ako su usluge iz ugovora o organizovanju,putovanja nepotpuno ili nekvalitetno izvršene, pod uslovom daje stavio prigovor organizatoru putovanja u roku od osam dana od dana završetka putovanja. Kod zahteva za srazmerno sniženje cene, putnik je dužan da se o njegovom zahtevu za sniženje cene prvo izjasni organizator putovanja. U stvari, da bi putnik ostvario to pravo dužan je da organizatoru putovanja stavi određeni prigovor. Rok za stavljanje prigovora organizatoru putovanja, kao što je i u odredbi ovog člana navedeno, iznosi osam dana od dana završetka putovanja. U stvari, putnik može prigovor staviti organizatoru putovanja i u toku organizovanog putovanja ako je, na primer, imao pravo na sobu sa jednim ležaj em a dobio je sobu sa dva ležaja, od kojih je drugi ležaj koristio drugi putnik, ili je bio smešten u hotelu niže kategorije od one za koju je platio cenu, a označena je u ugovoru o organizovanom putovanju, i si. U prigovoru putnik navodi razloge zbog kojih traži srazmerno sniženje cene, i u tom smislu upoznaje organizatora putovanja sa razlozima koji opravdavaju njegovo traženje, dostavljajući mu i određene dokaze. Pored toga, upoznaje organizatora putovanja na osnovu kojih merila i dokaza je to srazmerno sniženje cene utvrdio, i u vezi sa tim daje predlog da mu organizator putovanja prizna pravo na sniženje cene, odnosno vrati razliku od cene koju je pri zaključenja ugovora platio.. Zahtev putnika za srazmerno sniženje cene organizator putovanja ne mora da prihvati, ali u tom slučaju putnik ima pravo da se obrati sudu koji bi o zahtevu putnika za srazmerno sniženje cene doneo konačnu odluku. Putnik, kao tužilac, dužan je da opredeli visinu snižene cene, a ako taj predlog organizator putovanja, kao tuženi, ne prihvati, sud cenu utvrđuje putem stručnog lica, odnosno sudskog veštaka. Pri razmatranju pitanja zahteva putnika za srazmerno sniženje cene, sud pre svega utvrđuje da li je putnik ispunio uslov u pogledu roka u kome je mogao da stavi prigovor organizatoru putovanja. Ako je putnik zaključio ugovor o organizovanom putovanju i isplatio cenu za-određeno putovanje, a sudskom odlukom je izvršeno srazmerno sniženje cene iz ugovora, putnik ima pravo da od organizatora putovanja traži da mu vrati razliku između plaćene cene i cene koja je utvrđena sudskom odlukom. Ako je sud prihvatio zahtev putnika za sniženje cene, putnik ima pravo i na naknadu eventualne štete. 1053

Iz sudske prakse Ugovor o organizovanju putovanja (sniženje cena) - "Kada su usluge iz ugovora o organizovanju putovanja nepotpuno i nekvalitetno izvršene, o čemu je u zakonskom roku stavljen prigovor organizatoru putovanja, ispunjeni su uslovi za srazmerno sniženje ugovorene cene " (prema odluci VSS, Prev. 361/94); "Kada se usluge iz ugovora o organizovanju putovanja nepotpuno i nekvalitetno izvrše, o čemu je u zakonskom roku stavljen prigovor organizatoru putovanja, ispunjeni su uslovi za srazmerno sniženje ugovorene cene" — (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 361/94 );

Isključenje i ograničenje odgovornosti organizatora putovanja (čl. 870. ZOO) Odredbama člana 859. ovog zakona data je definicija ugovora o organizovanom putovanju. Iz tih odredaba proizilaze i obaveze organizatora putovanja o tome koje poslove on morao da izvrši da bi mogao da zaključi ugovor sa putnikom. Jedna od njegovih obaveza jasnije je formulisana odredbama člana 860. ovog zakona, po kome organizator putovanja prilikom zaključenja ugovora izdaje putniku potvrdu o putovanju, koja sadrži niz konkretnih obaveza koje on mora da izvrši. Ako u vezi navedenih obaveza, organizator putovanja u ugovoru o organizovanom putovanju isključi ili smanji svoju odgovornost organizatora putovanja, prema odredbama stava 1. ovog člana ništave su takve odredbe, što znači kao da nisu ni ugovorene. Inače, pojam ništavog ugovora definisan je članom 103. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbama ovog člana, pored ostalog, ugovor koji je protivan prinudnim propisima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju, ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.Ako bi u konkretnom slučaju neke odredbe ugovora o organizovanom putovanju bile protivne prinudnom propisu, tačnije odredbama ovog člana, zbog toga što bi se odnosile na ograničavanje ili smanjenje odgovornosti organizatora putovanja, odredbe takvog ugovora su apsolutno ništave, jer se njihova primena vezuje za uslove koji su, kao stoje naglašeno, protivni prinudnim propisima.. U članu 859. ovog zakona, kojim se određuje pojam ugovora o organizovanju putovanju, propisano je da se u vezi obaveza organizatora putovanja putnik obavezuje da organizatoru plati jednu ukupnu (paušalnu) cenu. Pri zaključenju ugovora cena mora biti opredeljena, ili u ukupnom ili u paušalnom iznosu. Ukupan iznos podrazumeva određenu cenu za sve vrste usluga koje će organizator putovanja da preduzme da bi organizovao putovanje putnika. Ta cena je, po pravilu, fiksna. Ali cena može biti i paušalno određena, u kom slučaju se cena određuje orijentaciono, s obzirom da ona može biti podložna promenama, pored ostalog i zbog promenjenih okolnosti koje mogu nastati posle zaključenja ugovora, a pre završenog putovanja, s tim da se po završenom putovanju konačno određuje prema troškovima koje je organizator putovanja imao za sve ili pojedine vrste usluga. Ako se cena određuje paušalno, odnosno orijentaciono, njena visina prema stavu 2. ovog člana, ako je određena u najvišem iznosu, nije protivna pravilima o ništavosti odredaba ugovora, pod uslovom da nije u očiglednoj nesrazmeri sa štetom. Očigledno se ta šteta odnosi na organizatora putovanja, koja može nastati bez njegove krivice, kao što bi bila eventualna promena kursa valute, što bi iziskivalo veće troškove za organizatora putovanja, ili se promene okolnosti koje su uticale da cena može biti veća ili manja od one koja je određena tarifom organizatora putovanja, odnosno u vreme zaključenja ugovora. Imajući to u vidu, organizator putovanja predlaže putniku odredbu o ceni koja je orijentaciona i kao takva određena u nešto većem iznosu od ranije cene za istu vrstu poslova, pod uslovom da nije u očiglednoj nesrazmeri sa štetom. Stav 3. ovog člana ima drugi značaj, a naime ako je organizator putovanja odredio veću cenu od uobičajene zbog štete koja bi mu predstojala, a istu je on prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom, zbog čega je odredba o takvom određivanju cene ništava, pa putnik po završenom putovanju treba da plati onu cenu koja je odraz stvarnih troškova organizatora putovanja, odnosno ako je platio veću cenu prilikom zaključenja ugovora, da traži povraćaj više plaćene cene.

OBAVEZE PUTNIKA Plaćanje cene (čl. 871. ZOO) Po pravilu, organizator putovanja određuje destinacije na kojima će se putovati i u vezi sa tim određuje i cene za svaku od njih posebno. On sastavlja i program putovanja, te u vezi sa svim tim određuje i cenu, ali i uslove, odnosno rok kada se cena mora platiti. Odredbama ovog člana nije određeno u koje vreme će putnik platiti ugovorenu cenu. To pitanje se uređuje ugovorom ili na osnovu uslova koje je objavio organizator putovanja, a to može biti odjednom, pri zaključenju ugovora, ili po završetku putovanja, ali se najčešće ugovara u ratama. 1054

Mada je u članu 859. ovog zakona propisano da će putnik za izvršene mu usluge organizovanog putovanja platiti jednu ukupnu (paušalnu) cenu), to još ne ukazuje da je putnik dužan da pri zaključenja ugovora plati jednu ukupnu, odnosno paušalnu cenu za određeno putovanje. To je stvar dogovora stranaka, ali pre svega organizatora putovanja, koji iz ekonomskih, odnosno profitnih razloga, a u cilju konkurencije, daje najpovoljnije uslove plaćanja. Navođenje izraza "paušalno" upućuje na zaključak da se radi o jednom iznosu, koji se na kraju svodi na jednu ukupnu cenu. Da li će taj paušalni iznos biti konačna cena, ili će se stranke dogovoriti da putnik plati jedan deo cene, a da ostatak, koji će se odrediti prema uslovima putovanja (promena kursa valute, izmenjene okolnosti i si.), plati po završetku putovanja, a po konačnom obračunu, stvar je poslovne politike organizatora putovanja i putnika, koji te uslove moraju utvrditi u ugovoru o organizovanom putovanju.

Obaveza davanja podataka (cl. 872. ZOO) Zaključujući ugovor o organizovanom putovanju, putnik je dužan da organizatoru putovanja pruži sve potrebne podatke o sebi, koje se odnose na njegovo ime i prezime, mesto stanovanja i njegovu adresa, i sve drugo stoje potrebno za njegov identitet, a posebno podatke za pribavljanje prevoznih karata, rezervaciju za smeštaj, kao i isprave potrebne za prelazak preko granice. Putnik je dužan da se sam stara da ima potrebna dokumenta za putovanje, naročito pasoš za važećom vizom. Neki organizatori putovanja preuzimaju obavezu da svojim putnicima izvrše radnje oko izdavanja pasoša, a posebno viza, tako da putnika oslobađa obaveze da te radnje sam preduzima. Ako putnik ne bi postupio na način kako je to određeno odredbama ovog člana, zbog čega organizator putovanja ne može da izvrši svoje obaveze iz ugovora o organizovanom putovanju, posledice toga snosi sam putnik, koji je dužan da organizatoru putovanja naknadi štetu u pogledu onih troškova koje je organizator imao u vezi već zaključenih aranžmana sa vršiocima određenih usluga (prevoznik, hotelijer, i dr.).

Ispunjavanje uslova predviđenih propisima (čl. 873. ZOO) Ako se organizovano putovanje obavlja za destinacije u drugim zemljama, putnik je dužan da on lično, njegove lične isprave, dakle pasoš sa urednom vizom, i njegov prtljag ispunjavaju uslove predviđene graničnim, carinskim, sanitarnim, monetarnim i drugim administrativnim propisima. Analizirajući obaveze putnika po odredbama ovom ovog člana, putnik mora da ima uredan pasoš sa izdatom vizom, što predstavlja njegovu ličnu ispravu. Tu ispravu je putnik dužan da obezbedi blagovremeno, tj. pre početka organizovanog putovanja. Po pravilu, organizator putovanja proverava ispravnost ličnih isprava putnika pre otpočetog putovanja i, prema običaju, te isprave do prelaska granice drži kod sebe, odnosno vodiča određenog putovanja, koji u ime putnika izvršava carinske i druge formalnosti. Pored toga, prtljag putnika mora biti u skladu sa propisima o prelasku granice, što znači da u svom prtljagu ima svoje lične stvari i one stvari koje prema carinskim propisima može da prenese preko granice, ili da ih uveze u svoju zemlju. Putnik u svom prtljagu ne može imati stvari čiji je promet zabranjen, kao što su droga, oružje i si. Proveru sadržine prtljaga ne vrši organizator putovanja, već nadležni granični organi, ali je organizator dužan da putnike, pre započetog putovanja, obavesti o svim pravima i obavezama koji nastaju prilikom prelaska granice. Zakonom o deviznom poslovanju uređuju se pitanja iznošenja i unošenja dinara, deviza i hartija od vrednosti. U vezi iznosa dinarskih sredstava zakon upućuje na odluku Narodne banke Republike Srbije, a to je Odluka o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvu i iz inostranstva. S obzirom na promene koje se u ovoj sveri vrše politikom monetarnog kursa, organizator putovanja pri zaključenju ugovora o organizovanom putovanju obaveštava putnike o visini sredstava, odnosno valute koja se može iznositi iz zemlje i unositi u zemlju. Carinskim zakonom propisano je koja se roba može uvoziti bez plaćanja carine, pa se putnici i o toj okolnosti blagovremeno obaveštavaju, kako ne bi imali neprijatnosti prilikom izlaska, odnosno ulaska u zemlju.Naravno, putnici se moraju pridržavati pravila kojima se regulišu pitanja ispunjavanja uslova za prelazak granice i ulazak u zemlju.

Odgovornost putnika za pričinjenu štetu (cl. 874. ZOO) Putnik koji ne izvršava ugovorene obaveze iz ugovora o organizovanom putovanju, odgovara za štetu koju pričini organizatoru putovanja. Šteta koju bi putnik mogao da učini organizatoru putovanja proizilazi iz samog ugovornog odnosa stranaka, po pravilu da ko ne ispuni ugovornu obavezu daje dužan da naknadi drugoj strani štetu koja mu je time naneta, osim ako je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja došlo iz uzroka za koji nije odgovoran. To je tzv. ugovorna šteta, koja nastaje ako jedna od ugovornih strana ne ispuni svoju obavezu iz ugovora. Tu štetu mora da dokaže strana koja je pretrpela štetu, u ovom slučaju organizator putovanja. Dakle, da bi put1055

nik bio odgovoran za naknadu štete moraju biti ispunjene dve pretpostavke: a) da postoji ugovorni odnos između organizatora putovanja i putnika i b) daje šteta nastala kao rezultat povrede obaveze iz ugovora o organizovanom putovanju. Naknada štete se sastoji isplatom odgovarajućeg iznosa štete. Prilikom opredeljenja visine zahteva štete, uzima se u obzir visina stvarno pričinjene štete, dakle prosta šteta i izgubljena korist, kao i ostali oblici štete, kao stoje kamata i si., ali se odbija eventualna korist koju je organizator putovanja imao u vezi sa štetnom radnjom putnika, kao na primer ako je blagovremeno, uz određene povećane troškove, obezbedio drugog putnika umesto onog koji je, eventualno, neblagovremeno odustao od putovanja. Putnik može svojim neodgovornim ponašanjem pričiniti štetu i u toku putovanja ili za vreme boravka u mestu određenom za odmor, u hotelu, restoranu ili na nekom drugom mestu u toku putovanja. Ako je organizator putovanja imao ugovor sa pružaocem usluge kome je putnik naneo štetu, i tim ugovorom preuzeo odgovornost da naknadi svaku štetu koju putnik pričini, oštećeno lice ima pravo da zahteva naknadu štete od organizatora putovanja, ali u slučaju postojanja namere da se izvrši šteta, putnik posebno odgovara i po osnovu svoje krivice. S obzirom da se organizovano putovanje izvršava na osnovu zaključenog ugovora, naknada štete pričinjena po ovom osnovu, odnosno po osnovu ugovorne odgovornosti, organizator putovanja ima pravo, ako je štetu prouzrokovao putnik, na naknadu kako stvarne tako i izgubljene dobiti, i onda kada putnik štetu nije učinio namerno ili krajnjom nepažnjom. Putnik ne bi odgovarao za štetu samo onda ako bi dokazao daje šteta nastala bez njegove krivice (Član 154. stav 1. ovog zakona). Putnik, međutim, odgovara organizatoru putovanja i za štetu učinjene iz proste nepažnje, ali tada nema obavezu da organizatoru putovanja plati i naknadu za izgubljenu dobit.

POSEBNA PRAVA I OBAVEZE UGOVORNIH STRANA Zamena putnika drugim licem (cl. 875. ZOO) Prema odredbama ovog člana, putnik koji želi da odustane od ugovora o organizovanom putovanju, može odrediti drugo lice da umesto njega koristi usluge pod uslovom da to lice zadovoljava posebne zahteve predviđene za određeno putovanje i da putnik, koji odustaje od putovanja, naknadi organizatoru putovanja troškove prouzrokovane zamenom.Zamena putnika je uvek moguća, i ako taj drugi putnik ispunjava predviđene posebne uslove za određeno putovanje, organizator putovanja nema pravo da odbije zaključenje ugovora sa tim drugim putnikom. Predlog o zameni potiče od putnika koji odustaje od putovanja, koji i predlaže drugog putnika da umesto njega obavi određeno putovanje. Da bi putnik koji je zaključio ugovor mogao da izađe iz obaveza prema organizatoru putovanja, a u vezi ranije zaključenog ugovora, mora da pronađe lice koje će ispunjavati zahteve organizatora putovanja za određeno putovanje, što znači da mora da ima ispravne putne isprave, da organizatoru blagovremeno dostavi sve potrebne podatke o sebi, da isplati iznos predviđen ugovorom, i ispuni ostale uslove organizatora putovanja kojih se morao pridržavati i raniji putnik. Postupajući po odredbama ovog člana, raniji i novi putnik nisu u bilo kakvom odnosu u vezi ugovora koji je raniji putnik zaključio sa organizatorom putovanja, jer putnik koji je zaključio ugovor o putovanju može u svakom trenutku da odustane od ugovora, i da taj odnos reguliše sa organizatorom putovanja, nezavisno od toga što je putnik obezbedio drugo lice da umesto njega koristi ugovorene usluge, a to su usluge prevoza, boravka i druge usluge koje su sa njima vezane. Obezbeđujući drugo lice da umesto njega koristi ugovorene usluge, putnik na taj način smanjuje troškove štete koja bi njegovim odustankom nastala za organizatora putovanja. On je dužan, prema odredbama ovog člana, da organizatoru putovanja naknadi troškove prouzrokovane zamenom. Takvom kombinacijom, ne proizvode se posledice naknade štete koje predviđaju odredbe člana 877. ovog zakona, odnosno putnik koji je obezbedio drugo lice da ga zameni da koristi njegove usluge, nije u obavezi da organizatoru putovanja naknadi štetu u određenom procentu, ako blagovremeno, odnosno neblagovremeno odustane od ugovora. Zamena putnika drugim licem ne nanosi štetu organizatoru putovanja, jer ovaj i sa tim putnikom zaključuje ugovor o organizovanom putovanju, od koga naplaćuje određenu cenu, a ukoliko je tom zamenom imao kakve posebne troškove, ti troškovi padaju na teret putnika koji je odustao od ugovora.

Povećanje ugovorene cene (čl. 876. ZOO) Mada odredbama člana 859. ovog zakona nije predviđena izričita mogućnost povećanje cene za ugovoreno organizovano putovanje, ta mogućnost proizilazi iz odredaba ovog člana, kojim je propisano da organizator putovanja može zahtevati povećanje ugovorene cene, ali samo u dva slučaja, i to: a) ako je poste zaključenja ugovora došlo do promene u kursu razmene valuta ili b) ako dođe do promene u tarifama prevoznika, koje utiču na cenu. Da bi organizator putovanja mogao da ostvari pravo na povećanje ugovorene cene, uslov je i taj da je je to njegovo pravo predviđeno u potvrdi o putovanju. U potvrdi o putovanju, zasnovanoj na sadržini člana 862. stav 1056

2. ovog zakona, navodi se da ona, pored ostalog, sadrži i ukupnu cenu za skup usluga predviđenih ugovorom, ali ne i pravo organizatora putovanja da može da poveća ugovorenu cenu putovanja. Međutim, to pravo organizatora putovanja propisano je odredbama ovog člana, ali i ono pod uslovom samo ako je u toj potvrdi navedeno da organizator putovanja ima pravo da zbog gore dva navedena razloga može da poveća ugovorenu cenu. Povećanje ugovorene cene zbog promene u kursu razmene valute je jedan od uslova da organizator putovanja poveća cenu, ali i u ovom slučaju samo ako je do promene kursa valute došlo posle zaključenja ugovora. To je i logično, jer organizator putovanja, zaključujući ugovor sa drugim licima o pružanju usluga njegovim putnicima, preuzima obavezu da u slučaju promene kursa valute u zemlji gde će putovati putnici, isplati onu cenu pružaocima usluga koja važi u momentu pružanja usluga prema važećem kursu valute. Organizator putovanja ima pravo na povećanje ugovorene cene i ako dođe do promene u tarifama prevoznika, naravno i u ovom slučaju ako do tih promena dođe posle zaključenog ugovora i ako je organizator putovanja predvideo takvu mogućnost i naveo je u potvrdi o putovanju. Ovaj drugi slučaj odnosi se, uglavnom, na domaće prevoznike koji vrše usluge organizatoru putovanja da ovaj izvrši planirano putovanje, a koji posle zaključenja ugovora o putovanju izmene svoje tarife. Stvar je organizatora putovanja da sa prevoznikom ugovoru ukupnu cenu za određeni prevoz, i on to čini, ali da bi zaštitio prava svojih putnika on sa prevoznikom ugovara da ovaj ako poveća svoju tarifu da ona bude zasnovana na ekonomskim elementima povećanja cene (povećana cena goriva, povećani troškovi nabavke rezervnih delova, povećanje zarada radnika iz razloga koji to povećanje odobravaju i si.). U stavu 3. ovog člana propisano je pravo putnika da odustane od ugovora o putovanju ako povećanje ugovorene cene pređe deset odsto. Odredba ovog člana je primenljiva samo dok putnik nije započeo putovanje, odnosno ako je do povećanje ugovorene cene došlo posle zaključenja ugovora o putovanja, a putovanje nije započeto, jer iako je odredbama člana 877. stav 1. ovog zakona propisano pravo putnika da može u svakom trenutku da odustane od ugovora, potpuno ili delimično, teško je zamisliti slučaj da organizator putovanja obavesti putnike u toku putovanja da je povećao cenu više od deset posto od ugovorene cene, i da svi putnici iz tog razloga raskinu ugovor o putovanju, posebno ako je u stavu 3. ovog člana propisano da u slučaju raskida iz navedenog razloga nema pravo na naknadu štete. Odredbama ovog Člana nije predviđeno pravo putnika koji je započeo putovanje i u toku putovanja dobio obaveštenje daje organizator putovanja povećao ugovorenu cenu za više od deset odsto, da može u tim uslovima da odustane od ugovora. On, u stvari, treba da nastavi putovanje i da koristi sve usluge koje mu pripadaju po ugovoru o organizovanom putovanju, a da po završenom putovanju plati organizatoru putovanja samo iznos povećane cene do deset posto. Stav 4. ovog člana odnosi se na period posle zaključenja ugovora o putovanju do časa kada putovanje treba da započne, kada putnik, zbog saopštenja daje povećana ugovorena cena za preko deset posto, ima pravo da odustane od ugovora o putovanju i da traži da mu organizator putovanja vrati ono Što mu je platio, naravno, bez ikakvog umanjenja.

Pravo putnika da odustane od ugovora (čl. 877. ZOO) Ugovorne strane mogu odustati od ugovora ako je to ugovorom predviđeno. Međutim, odustanaka od ugovora može predvideti i zakon, u ovom slučaju pravo da svakog trenutka može da odustane od ugovora, potpuno ili delimično. Odustanak od ugovora u smislu odredaba ovog člana odnosi se na slučaj ako putnik pre početka putovanja izrazi svoju volju da odustaje od zaključenog ugovora o putovanju (potpuni odustanak), ali i na slučaj kada putnik odustane od ugovora za vreme započetog putovanja (delimični odustanak). Odredbama ovog člana predviđeno je više slučajeva kada putnik može da odustane od ugovora, i kakve posledice nastaju za njega kod svake od tih situacija. Ti slučajevi su: a) ako putnik blagovremeno odustane od ugovora, tj. ako to učini pre početka putovanja u razumnom ro ku, koji se određuje s obzirom na vrstu aranžmana, u kom slučaju organizator putovanja ima pravo samo na na knadu administrativnih troškova. Razumni rok nije utvrđen ugovorom o putovanju, ali on podrazumeva vreme do kada i sam organizator putovanja može bez posledica za svoje poslovanje, odnosno posebnih troškova u odnosu na treća lica, da prihvati odustanak putnika od ugovora o putovanju. U tom slučaju organizator putovanja ima pravo da od putnika koji je blagovremeno odustao od ugovora da naplati samo administrativne troškove, tj. one troškove koliko se on angažovao sa svojim stručnim kadrom da putniku obezbedi potrebne uslove za ugovoreno putovanje; b) ako putnik neblagovremeno odustane od ugovora, odnosno, kada je organizator putovanja već ušao u neke obaveze sa trećim licima koji treba da pruže određene usluge njegovim putnicima, organizator može od putnika da zahteva naknadu u određenom procentu ugovorene cene, koji se utvrđuje srazmerno vremenu preostalom do početka putovanja i koji mora biti ekonomski opravdan. Izraz "ekonomski opravdan" podrazumeva pokriće svih troškova ko je je organizator putovanja imao ili će imati u vezi u vezi neblagovremenog odustanka od ugovora. 1057

Stav 4. ovog člana ima u vidu slučaj kada je putnik odustao od ugovora zbog nastalih okolnosti na koje on nije mogao da utiče, a tiču se razloga zbog kojih da ih je znao u vreme zaključenja ugovora o putovanju taj ugovor ne bi zaključio. To su iznenadni slučajevi, kao što bi, na primer, bila smrt nekog člana uže porodice putnika, zatim neki teži nesretni slučaj koji bi se desio samom putniku ili članu njegove uže porodice, zatim zbog nekih elementarnih nepogoda koje su putniku prouzrokovale štetu na imovini (poplava, požar i si.), kao i neki drugi objektivno pravdani razlozi koji bi mogli da utiču da putnik odustane od ugovora o putovanju, uz uslov da su ti razlozi takve prirode da putnik ne bi zaključio ugovor o putovanju da su postojali u vreme zaključenja ugovora. Već je u stavu 1. ovog ugovora naglašeno da putnik može u svakom trenutku da odustane od ugovora, potpuno ili delimično. Stav 5. ima u vidu slučaj ako je putnik odustao od ugovora nakon početka putovanja. U tom slučaju, a ako se ne radi o razlozima za odustanak koji su navedeni u prethodnom stavu, odnosno stavu 4. ovog člana, organizator putovanja ima pravo na puni iznos ugovorene cene putovanja. U stvari, putnik koji je započeo putovanje ima pravo na odustanak od ugovora o putovanju, kada prema njemu prestaju obaveze organizatora putovanja, ali ne i pravo organizatora putovanja da naplati puni iznos ugovorene cene putovanja. Ovo zbog toga što organizator putovanja i dalje ima troškove za tog putnika kod lica koje mu vrše usluge u vezi organizovanog putovanja.

Pravo organizatora putovanja da odustane od ugovora (čl. 878. ZOO) Organizator putovanja može odustati od ugovora, potpuno ili delimično, u sledećim slučajevima: a) ako pre ili za vreme izvršenja ugovora nastupe izvanredne okolnosti koje se nisu mogle predvideti u vreme zaključenja ugovora. To bi bili opravdani razlozi, koji da su mu bili poznati u vreme zaključenja ugovora o putovanju ne bi sa putnicima zaključio ugovore o organizovanom putovanju. Organizator putovanja može odustati od ugovora bilo da su ti razlozi nastali posle zaključenja ugovora, bilo da su nastali u toku izvršenja ugovora. Izvanredne okolnosti se odnose na slučajeve kao što su: poplava, zemljotres, zatim eventualna ograničenja upravnih organa da se putuje u neku zemlju ako u njima vlada neka epidemija, ako su se i u toj zemlji desili događaji da se više ne može putniku pružiti ona usluga koja je ranije ugovorena, ili nagli skok cena, što bi za organizatora putovanja predstavljalo ekonomsko opterećenje, i si.; b) ako nedostaje minimalni broj putnika, takođe je takođe jedan od razloga da organizator odustane od ugovora sa putnicima sa kojima je već zaključio ugovor o putovanju. Koliko iznosi najmanji, odnosno minimal ni broj putnika može se zaključiti iz potvrde koju organizator putovanja izdaje putniku prilikom zaključenja ugovora, jer je davanje tog podatka obavezno u smislu člana 860. stav 2. ovog zakona. Da bi odustanak organizatora putovanja bio pravno valjan, on je dužan da o nastaloj okolnosti i samom odustanka od ugovora obavesti putnika u primerenom roku, koji ne može biti kraći od pet dana pre dana kada je putovanje trebalo da otpočne. U oba slučaja, navedena pod a) i b) ovog dela komentara, odnosno ako su ispoštovani uslovi iz stava stavova 1. i 2. ovog člana, organizator putovanja je dužan da putniku vrati u celini ono što je primio od njega, bez prava putnika na naknadu štete. Mada se odredbe ovog člana odnose na odustanak od ugovor "ako nastupe izvanredne okolnosti...", a ne na raskid ili izmenu ugovora zbog promenjenih okolnosti, kako je to propisano odredbama člana 133 i dr. ovog zakona, a u vezi zaključenih dvostranih ugovora, odustanak od ugovora po osnovu prava organizatora putovanja da od ugovora odustane ima svoje specifičnosti, koje su navedene u ovom Članu, posebno zbog toga što se u slučaju nastupanja izvanrednih okolnosti, koje se odnose na njega, ili nije obezbeden minimalni broj putnika, navode svi svi uslovi i svi elementi od kojih zavisi da lije opravda odustanak od ugovora organizatora putovanja. Ako je organizator putovanja odustao od ugovora, a nisu u vezi razloga koji su navedeni u stavovima 1. i 2. ovog člana, dužan je da putniku vrati ono što je od njega primio, ali i da mu naknadi štetu koju bi putnik imao ako bi se opredelio na drugog prevoznika, čije su usluge organizovanog putovanja skuplje, odnosno da mu naknadi i razliku u ceni, kao i druge troškove koje je imao u vezi angažovanja novog organizatora putovanja. Na kraju, odredbe stava 4. imaju u vidu odustanak od ugovora od strane organizatora putovanja ako je od ugovora odustao za vreme izvršenja ugovora. U tom slučaju se taj odustanak vezuje za uslove iz stava 1. ovog člana (stav 2. ne bi imao uticaja kod započetog putovanja, jer je pretpostavka daje organizator putovanja započeo putovanje sa većim brojem od minimalnog broja putnika naveden u potvrdi o putovanju), odnosno da se odustanak vezuje za nastupanje izvanrednih okolnosti, ako su te okolnosti nastale za vreme izvršenja ugovora, odnosno putovanja ili izvršenja nekih usluga od strane trećih lica sa kojima je organizator putovanja zaključio posebne ugovore o pružanja usluga njegovim putnicima. U slučaju iz stava 4. ovog člana, ima pravo na pravičnu naknadu za ostvarene ugovorene usluge, a dužan je da preduzme sve nužne mere za zaštitu interesa putnika. To može biti slučaj ako je putovanje prema određenoj destinaciji započeto pa prekinuto i putnici vraćeni u mesto polaska putovanja, ili ako je u toku nastanka izvanrednih okolnosti pružen samo jedan deo usluga od ukupnog broja za koji je plaćena jedna ukupna cena, odnosno paušal. 1058

Pravična naknada je relativan pojam. Osnov za ovu naknadu bi možda bio procenjena vrednost stvarnih ukupnih troškova organizatora putovanja, očekivana dobit od tog putovanja kao i naplaćena cena od svih putnika, pa procenat koji bi pripao organizatoru putovanja ne bi obuhvatao, na primer, profit, odnosno korist koju je očekivao od započetog putopvanja. Ovo utoliko pre što se slučaj odnosi na odustanak od ugovora za vreme njegovog izvršenja, a odustanak je nastao iz razloga koji ne zavise od volje i aktivnosti organizatora putovanja.

Izmena programa putovanja (cl. 879. ZOO) Organizator putovanja organizuje određeno putovanje na osnovu svog programa putovanja, koji je dostupan i putnicima, o kome se oni obaveštavaju prijemom potvrde o putovanju. Međutim, organizator putovanja može da menja taj program i pošto su putnici sa njim zaključili ugovor o putovanju. Razlozi za izmenu programa putovanja mogu biti samo oni koji su prouzrokovani vanrednim okolnostima, koje organizator putovanja nije mogao da predvidi, da ih izbegne, ili otkloni. Nastankom okolnosti za koje nije odgovoran organizator putovanja, odnosno ako su te okolnosti prouzrokovane vanrednim okolnostima, organizator ima pravo, prema odredbama prethodnog člana, da odustane od ugovora, ali ako ne odustane od ugovora o putovanju, već izmeni program putovanja, rizik većih pada na njega, dok smanjenje troškova, pod istim ili boljim uslovima putovanja, smeštaja ili ishrane od zaključenog ugovora, idu u korist putnika. Izmena programa putovanja nastaje kao rezultat izmenjenih prilika u vezi sa organizovanim putovanjem. Program se ne mora promeniti u celini u odnosu na onaj program zbog koga su putnici zaključili ugovor o putovanju. To ne može biti datum putovanja, niti promena mesta u koje se putuje, već može biti zamena ugovorenog smeštaja, bilo određene sobe ili drugog objekta smeštaja, koji ima istu kategoriju kao i objekat koji je u ugovoru naveden, a ako takvog nema onda objekat više kategorije, naravno u ugovorenom mestu smeštaja. U svakom slučaju, putniku se mora obezbediti onaj smeštaj koji je ugovorom određen, a ako organizator putovanja to ne može da obezbedi, dužan je da obezbedi drugi smeštaj koji odgovara smeštaju po ugovoru, u objektu iste kategorije ili u objektu više kategorije, naravno sve o trošku organizatora putovanja. Međutim, ako organizator putovanja u programu putovanja izvrši bitne izmene bez opravdanog razloga, putnik ima pravo da odustane od ugovora, a organizator putovanja je dužan da mu u celini vrati ono što je primio od putnika. Naravno, to se ne odnosi na slučaj ako su bitne promene u programu učinjene za vreme izvršavanja ugovora, a putnik je prihvatio te promene, ali ako putnik ne prihvati te promene u toku izvršenja ugovora, ima pravo da odustane od ugovora i obavezu da organizatoru putovanja plati samo stvarne troškove učinjenih usluga. Tako, na primer, ako bi se od putnika tražilo da promeni ugovoreni objekat za smeštaj, a za to nije bilo opravdanih razloga, putnik je dužan, ako odustane od ugovora, da plati samo one troškove koji su za njega učinjeni do dana prestanka ugovora, ali samo u visini stvarnih troškova, bez troškova koji bi se odnosili i na dobit koju je organizator putovanja očekivao naplatom cene od putnika.

1059

POSREDNIČKI UGOVOR O PUTOVANJU Pojam (čl. 880. ZOO) Posrednički ugovor o putovanju je takav ugovor po kome se posrednik obavezuje da u ime i za račun putnika zaključi bilo ugovor o organizovanom putovanju, bilo ugovor o izvršenje jedne ili više posebnih usluga, koje omogućuju da se ostvari neko putovanje ili boravak, a putnik se obavezuje da za to plati naknadu. Iz navedenog pravila, a naime iz zaključenog posredničkog ugovora o putovanju, proizilaze dve osnovne funkcije posrednika, i to: a) da za putnika, u njegovo ime i za njegov račun, zaključi ugovor o organizovanom putovanju, ili b) da u ime i za račun putnika ugovori izvršenje jedne ili više posebnih usluga, koje omogućuju da se ostvari neko putovanje ili boravak. Za izvršenje tih funkcija putnik se obavezuje da posredniku plati određenu naknadu. Posredničkim poslovima u vezi odredaba ove Glave, bave se, po pravilu, turističke agencije, kao i preduzeća koja se bave turističkom delatnošću (preko svojih poslovnih jedinica, biroa i si.), posebno za poslove zaključenja posredničkih ugovora. Ostvarujući funkciju zaključenja posredničkog ugovora sa putnikom, posrednik zaključuje i ugovore sa davaocima usluga u ime i za račun putnika, usklađujući ta dva odnosa tako da se ostvari osnovni cilj njegove delatnosti, a naime da putniku obezbedi organizovano putovanje ili neke posebne usluge u vezi sa putovanjem. Ugovor o organizovanom putovanju, koji posrednik zaključuje u ime i za račun putnika sa organizatorom organizovanog putovanja ima za cilj da putnika, putem posrednika, dovede u vezu sa organizatorom putovanja, kako bi zaključio ugovor o putovanju, ili bi u ime i za račun putnika taj ugovor zaključio posrednik, obavljajući niz dužnosti koje bi inače obavljao putnik, kao stoje na primer, obezbeđenje pasoša, viza, davanje podataka o putniku, uplata određenog iznosa za putovanje, prijem potvrde o putovanju, i sve drugo što bi inače putnik sam morao da uradi ako bi neposredno zaključivao ugovor o organizovanom putovanju. Posrednik posebno obavlja poslove koji se odnose na obezbeđenje putniku određenih usluga, kao što bi bili: obezbeđenje prevoza, obezbeđenje smeštaja putnika u određeni objekat u mestu putovanja, kao i vršenje drugih sporednih radnji, kao što bi bili: obezbeđenje turističkog vodiča, usluge nautičkog turizma (iznajmljivanje plovnih objekata namenjenih odmoru, sportu, rekreaciji, zabavi i si.). Za sve te posebne vrste usluga posrednik bi morao da zaključi posebne ugovore sa pružaocima usluga, u ime i za račun putnika sa kojim je zaključio posrednički ugovor o putovanju. Putnik je dužan da posredniku isplati određenu naknadu za one vrste poslova koje je posrednik izvršio za njega. Naknada se, po pravilu, utvrđuje na osnovu na osnovu dogovora stranaka, što se unosi i u ugovor o posredovanju, a ako naknada nije ugovorom utvrđena, onda se ona određuje prema tarifi posrednika, a u slučaju nedostatka i ovoga onda na osnovu poslovnih običaja, odnosno uobičajenih pravila koja su do tada korišćena. Primer posredničkog ugovora o posredovanju

POSREDNIČKI UGOVOR O POSREDOVANJU zaključen dana______________godine, između Turističke agencije______________________________, iz___________________, ul._________________, br.______, koju zastupa______, direktor Agen cije (u daljem tekstu: posrednik) i_________, iz_______, ul._______________, br.__________ (u daljem tekstu: putnik), o izvršenju određene usluge posredovanja u vezi putovanja i boravka putnika. U vezi traženja putnika da mu posrednik obezbedi više posebnih usluga da ostvari određeno puto vanje i boravak u_________________, posrednik i putnik su se dogovorili o sledećem: 1. Posrednik se obvezuje da putniku obezbedi putovanje avionom, u prvom razredu, za ________________________________________________________________________________________ godine, od_____________do mesta______________, u________(zemlja), radi letovanja u hotelu____________, "B" kategorije, za vreme od____________do_____________godine, u jednokrevetnoj sobi, sa pogledom na _________________(na pr. - morsku pučinu), u trajanju od______dana, kao i da mu obezbedi za______________ godine povratnu avionsku kartu, u prvom razredu, kao i da mu u restoranu navedenog hotela obezbedi pun pansion. 1060

2. Putnik se obavezuje da posredniku za sve navedene usluge isplati_____________dinara (ili deviza u dinarskoj protivvrednosti), od čega 80% od obračuna prilikom zaključenja ugovora, a ostatak po završenom putovanju, po izvršenom konačnom obračunu 3. Putnik predaje posredniku svoj pasoš, označen po brojem___________, na kojoj je stavljena viza zemlje u koju putuje. 4. Posrednik se obavezuje da putniku pre označenog putovanja, tj. do___________godine preda avi onske karte za odlazak i povratak, kao i potvrdu o putovanju, koja pored podataka koji se odnose na sa mo putovanje sadrži i podatke koji se odnose na njega kao posrednika, te da u tom svojstvu i istupa, kao i da mu preda posebnu pismenu ispravu koja putniku služi kao dokaz da je on u ugovornom odnosu sa ho telom (ugostiteljem) i da je putniku u označenom hotelu obezbedio traženi smeštaj, kao i ishranu po osno vu punog pansiona. 5. Posrednik je dužan da se stara da se putniku obezbede oni uslovi koji su navedeni u tački 1. ovog ugovora. 6. Putnik se obavezuje da o svom trošku obezbedi prevoz od svog mesta prebivališta, odnosno stana do aerodroma, kao i u povratku od hotela do aerodroma u povratku, kao i od aerodroma mesta dolaska do svog prebivališta. 7.________________________________(ostali dogovor, prava i obaveze). 8. Za ostalo, što nije predviđeno ovim ugovorom primeniće se odgovarajuće odredbe iz Zakona o obligacionim odnosima. 9. Za slučaj spora nadležan je Opštinski sud u_____________. Za Turističku agenciju

Putnik,

Obaveza izdavanja potvrde (cl. 881. ZOO) Potvrda koju posrednik izdaje putniku i smislu odredaba stava 1. ovog člana nezavisna je od potvrde koju organizator putovanja daje putniku u smislu člana 860. ovog zakona, a i razlikuju se po sadržini Posrednik, na osnovu ugovora o posredovanju, izdaje putniku svoju potvrdu, kojim potvrđuje da je sa njim zaključio posrednički ugovor o putovanju, koja sadrži podatke koji se odnose na putovanje i oznake i adrese nosilaca usluga u korist tog putnika, ali i oznaku i adresu posrednika, a posebno da on istupa u tom svojstvu, dakle kao posrednik određenog putnika. Naznačenje u toj potvrdi da on postupa u svojstvu posrednika je od značaja za odnos sa putnikom, jer ako takvo naznačenje ne postoji u potvrdi smatra se da je on preuzeo prava i obaveze organizatora putovanja. Posrednik izdaje i druge vrste potvrda putnika, pored već navedene i o nekoj posebnoj usluzi koja se odnosi na tu uslugu, s naznakom iznosa koji je plaćen za uslugu. Posrednik može za izvršenje poslova posredovanja tražiti od putnika da mu isplati određeni iznos kao predujam, radi pokrića troškova koji se odnose na putovanje putnika koje organizuje posrednik. Tako, na primer, on mora imati sredstva da bi organizatoru putovanja uplatio predviđeni iznos za određeno putovanje svog putnika. Ako, pak, posrednik zaključuje ugovore za pojedine vrste usluga koje obezbeđuje putniku, a mora da plati određenu uslugu, te tu sumu i plati, a u vezi te uplate izdaje putniku posebnu potvrdu daje usluga plaćena i od putnika traži da mu je naknadi. Ako posrednik za putnika zaključuje ugovor sa organizatorom putovanja o organizovanom putovanju, onda je organizator putovanja dužan da izda potvrdu posredniku, odnosno putniku, u smislu odredaba člana 860. ovog zakona, u kojoj bi stajali podaci o putniku, njegovoj adresi, datum o početku i svršetku putovanja, podatke o prevozu, boravku, kao i o drugim uslugama koje su ugovorene za putnika. Posrednik koji u ime i za račun putnika zaključi ugovor o organizovanju putovanja, ovlašćen je da se stara o putniku sa kojim je zaključio ugovor o posredovanju, po pravilima struke posrednika a u cilju zaštite interesa putnika. Njegova briga o putniku ne prestaje sve dok se ne izvrše njegove obaveze po zaključenom posredničkom ugovoru o putovanju.

Postupanje po uputstvima putnika (cl. 882. ZOO) Zaključujući ugovor o posredničkom putovanju, putnik ugovara usluge u vezi putovanja koje bi mu organizovao posrednik. Taj ugovor sadrži osnovne podatke o strankama, zatim uslugama koje će posrednik izvršiti, u kom roku i za koju orijentacionu cenu, kao i o naknadi koja za te poslove pripada posredniku. 1061

Putnik može da zahteva da se neki detalji njegovog putovanja, kao nalog posredniku, navedu i u samom ugovoru o posredovanju. Međutim, odredbama ovog člana predviđa se pravo putnika da u vezi već zaključenog ugovora o posredovanju, daje određena uputstva posrednika, ali samo ako su u skladu sa ugovorom, uobičajenim poslovanjem posrednika i interesima drugih putnika. Ako su uputstva putnika potpuna i jasna, posrednik je dužan da postupa u skladu sa tim uputstvima, ali ako nisu -posrednik je dužan da na to skrene pažnju putniku kako bi putnik korigovao svoja uputstva, ako su u njegovom interesu. U protivnom, ako putnik nije dao dovoljna uputstva posredniku, ovaj postupa po pravilima svoje struke, kao dobar privrednik, sve u interesu putnika, odnosno koja su u datim prilikama najpogodnija za putnika.Posrednik, u stvari, u skladu sa svojom delatnošću, vrši i one poslove koje nije ugovorio sa putnikom, a u sklopu su onih usluga koje čine sadržinu posredničkog ugovora o putovanju. To su, na primer oni poslovi koji se tiču ugovora koje posrednik u ime i za račun zaključuje sa pružaocima usluga koje će koristiti putnik, tražeći najpovoljnija i najracionalnija rešenja, sve u cilju da ispuni očekivanja putnika sa kojim je zaključio ugovor.

Izbor trećih lica (čl. 883. ZOO) Posrednik putovanja je dužan da sam izvrši poslove, odnosno obaveze iz posredničkog ugovora o posredovanju. Međutim, ako on nije u mogućnosti da izvrši neke ili sve poslove iz ugovora o posredovanju, dužan je da izvrši izbor trećeg lica koje treba da obavi usluge predviđene ugovorom, sa kojim zaključuje poseban ugovor u ime i za račun putnika. Posrednik odgovara putniku ako izvrši pogrešan izbor trećeg lica, ali ne odgovara za štetu koje treće lice pričini putniku u izvršenju obaveza iz ugovora koje je posrednik zaključio sa putnikom. Kod dobrog izbora trećeg lica, ako bi ovo svojim radnjama pričinilo štetu, za tu štetu odgovara putniku to lice, a ne posrednik. Lice kome posrednik ustupa poslove i ime i za račun putnika naziva se supstitutor. To bi bio slučaj ako posrednik nije u mogućnosti da u određenom mestu obezbedi potrebnu uslugu putniku, zbog čega angažuje drugo stručno lice, neku agenciju, da za putnika zaključi ugovor, na primer o prevozu, o obezbeđenju sobe za smeštaj, zatim za ishranu i drugo. U cilju ekonomičnosti, neki posrednici obavljaju poslove zastupanja tako što neke poslove zastupanja putnika poveravaju drugim stručnim organizacijama koje se bave poslovima turizma, odnosno supstitutorima, sa kojima imaju zaključene posebne ugovore o toj saradnji. Da li će posrednik zaključiti ugovor sa supstitutorom radi obavljanja određenih poslova za putnika, zavisi od toga da li je sa tim saglasan putnik ili ne. Ako nije saglasan, a posrednik ne može da obavi posao bez supstitutora, ugovor o posredovanju se ne zaključuje, a ako je zaključen od njega mogu odustati ili putnik ili posrednik. Ako je putnik prihvatio da poslove posrednika obavi supstitutor, onda supstitutor postupa u ime i za račun putnika, i odgovara za štetu koje je svojim radnjama prouzrokovao putniku, a posrednik, kao što je navedeno, odgovara putniku samo ako je izvršio pogrešan izbor supstitutora.

Shodna primena odredaba ugovora o organizatoru putovanja (čl. 884. ZOO) S obzirom na sličnost pravnih instituta ugovora o organizovanom putovanju i posredničkog ugovora o putovanju, odredbama ovog člana propisano je da se odredbe ovog zakona koje se odnose na ugovor o organizovanom putovanju, shodno primenjuju na posrednički ugovor o putovanju, osim ako odredbama ove glave nije drukčije određeno. Razlika između ove dve vrste ugovora postoje, naročito u tome što putnik kod ugovora o organizovanom putovanju zaključuje ugovor sa organizatorom putovanja u svoje ime i za svoj račun i u neposrednom je pravnom odnosu sa organizatorom putovanja počev od zaključenja ugovora o putovanju do završetka putovanja, koji obuhvata i usluge prevoza, boravka i druge usluge. Naprotiv, kod posredničkog ugovora o putovanju putnik zaključuje ugovor sa posrednikom u pogledu izvršenja jedne ili više posebnih usluga, koje omogućuju da se ostvari neko putovanje ili boravak, a u izvršenju tih usluga posrednik nastupa u ime i za račun putnika. Inače, shodno bi se mogle primeniti odredbe ugovora o organizovanom putovanju na slučajeve kao što su: pribavljanje potvrde o putovanju ako posrednik zaključi ugovor o organizovanom putovanju sa organizatorom putovanja; obaveza obaveštavanja o svemu što je posrednik preduzeo u izvršenju obaveze prema putniku; obaveza čuvanja tajne; odgovornost za organizovano putovanje (u pogledu naknade štete); sniženje cene; isključenje i ograničenje odgovornosti organizatora putovanja; plaćanje cene, odnosno naknade; obaveza davanja podataka; ispunjenje uslova predviđenih propisima; odgovornost putnika za pričinjenu štetu; zamena putnika drugim licem; pravo putnika da odustane od ugovora, pravo organizatora, odnosno posrednika da odustane od ugovora; odnosi stranaka u vezi izmene programa putovanja.

1062

UGOVOR O ANGAZOVANJU UGOSTITELJSKIH KAPACITETA (UGOVOR O ALOTMANU) Pojam (čl. 885. ZOO) Ugovor o alotmanu je takav ugovor po kome se ugostitelj obavezuje da u toku određenog vremena stavi na raspolaganje turističkoj agenciji određeni broj ležaja u određenom objektu, pruži ugostiteljske usluge licima koje uputi agencija i plati joj određenu proviziju, a ova se obavezuje da nastoji da ih popuni, odnosno da obavesti u utvrđenim rokovima da to nije u mogućnosti, kao i da plati cenu pruženih usluga ukoliko je koristila angažovane hotelske kapacitete. Ugovorne strane po ovom ugovoru su, dakle, turistička agencija koja se inače bavi pružanjem turističkih usluga, i ugostitelj, odnosno organizacija koja se bavi smeštajem lica - izdavanjem soba i ishranom. Kao rezultat odnosa turističke agencije i ugostitelja javlja se odnos turističke agencije i lica koje ta agencija šalje na osnovu ugovora o alotmanu koji, u stvari, zaključuju ugovor o pružanju određenih ugostiteljskih usluga. Prema tome, lice za određene usluge boravka, odnosno smeštaja i ishrane kod ugostitelja, plaća određenu naknadu turističkoj organizaciji a ova, ukoliko ugovorom nije drukčije određeno, cenu pruženih usluga plaća ugostitelju posle izvršenih usluga. Obaveze turističke agencije su: - da obaveštava ugostitelja o toku popunjavanja smeštajnih kapaciteta, - da u određenim rokovima obaveštava ugostitelja o popuni angažovanih kapaciteta, - da ugostitelju posle izvršenih usluga plaća cenu pruženih ugostiteljskih usluga, - da licima koje šalje na osnovu ugovora o alotmanu izda posebnu pismenu ispravu, kao dokaz da je to li ce klijent turističke agencije koja sa ugostiteljem zaključila ugovor o alotmanu. Obaveze ugostitelja su: - da u toku određenog vremena stavi na korišćenje ugovoreni broj ležaja turističkoj agenciji, - da licima koje upućuje turistička agencija pruži usluge navedene u posebnoj pismenoj ispravi, - da turističkoj organizaciji isplati proviziju na promet ostvaren na osnovu ugovora o alotmanu. Ako se turistička agencija obaveže ugovorom o alotmanu da će popuniti angažovane ugostiteljske kapacitete, ona kasnije ne može otkazati ugovor o alotmanu, bilo delimično ili u celini, već je dužna da ugostitelju plati naknadu po neiskorišćenom ležaj u i danu. Međutim, turistička organizacija može ugovorom o alotmanu da obezbedi sebi takav položaj kod ugostitelja da može privremeno odustati od korišćenja angažovanih smeštajnih kapaciteta, pod uslovom ako o tome blagovremeno, odnosno u ugovorenom roku pošalje obaveštenje o odustanku od korišćenja. Time se ne raskida ugovor o alotmanu niti turistička agencija takvim ponašanjem sebe obavezuje na naknadu štete. Naprotiv, ako obaveštenje o odustanku ne bude poslato u ugovorenom roku, ugostitelj ima pravo na naknadu šteta, naravno ako na drugi način ne popuni angažovane kapacitete. Turistička agencija može odustati od ugovora u celinu bez obaveze da naknadi štetu ugostitelju, ako o tom odustanku blagovremeno, tj. u ugovorenom roku obavesti ugostitelja.

Iz sudske prakse Hotelske usluge, ispunjenje obaveze - "Dužnost je ugovorne strane da izvrši svoju obavezu plaćanja hotelskih usluga koje je koristila gostujuća folklorna grupa iz inostranstva, ako je takav sporazum između ugovorih strana postojao. To što su ove troškove trebali nadoknaditi sponzori irelevantno je za tužioca - davaoca usluga, jer su oni u odnosu na ugovornu obavezu treća lica" (prema odluci VPS, Pž. 11521/97); Ugovor o alotmanu - "Turistička organizacija ne može odbiti da plati usluge izvršene po osnovu ugovora o alotmanu ako tokom trajanja ugovornog odnosa nije konkretno prigovorila kvalitetu usluga niti tražila raskid ugovora. Da bi turistička organizacija osnovano mogla prigovoriti neurednom izvršenju usluga, iste moraju biti utvrđene ugovorom " (prema odluci VPS, Pž. 9888/97).

1063

Primer ugovora o alotmanu UGOVOR O ALOTMANU zaključen dana__________________________godine, u_____________, između koga zastupa______________________(u daljem tekstu: ugostitelj) i_____________ koga zastupa_____________________(u daljem tekstu: turistička organizacija). Ugostitelj i turistička agencija sporazumeli su se o sledećem: 1. Ugostitelj se obavezuje da za vreme od-------------------do_______godine stavi na raspo laganje turističkoj agenciji ________jednokrevetnih soba i _______ dvokrevetnih soba u hotelu ___________________________u_______________i pruži ugostiteljske usluge na bazi noćenja (doručak ili: noćenje, polupansion, ili: noćenje puni pansion), za putnike koje uputi agencija. 2. Dnevna cena po putniku na bazi noćenja puni pansion iznosi, i to: I - u predsezoni_______________________dinara, II - u sezoni__________________________dinara i III - u, po sezoni______________________dinara. Polupansion se umanjuje dnevno po osobi za-------------------dinara. 4. Deca do------godina plaćaju-------% od cene iz tač. 2. i 3. ovog ugovora. 5. Cene pruženih ugostiteljskih usluga plaća ugostitelju turistička agencija posle izvršenih usluga. 6. Turistička agencija će putnicima koje šalje na osnovu ovog ugovora izdati posebnu pismenu is pravu koja sadrži nalog ugostitelju da pruži usluge koje su u njoj navedene. 7. Obračun između ugostiteljske organizacije i ugostitelja vrši se na osnovu realizovane posebne pi smene isprave. 8. Ugostitelj je dužan da turističkoj agenciji isplati proviziju od-----------% od ostvarenog prometa po realizovanim posebnim pismenim ispravama. 9. Stranke mogu odustati, odnosno raskinuti ovaj ugovor u smislu odredaba člana 895. Zakona o obligacionim odnosima, ako jedna stranka obavesti drugu u roku od_____dana od dana nemogućnosti is punjenja svojih obaveza iz ovog ugovora, što se smatra blagovremenim obavestenjem, bez prava druge strane na naknadu štete. 10. Ovaj ugovor može ostati na snazi ako turistička agencija privremeno odustane od korišćenja angažovanih smeštajnih kapaciteta po ovom ugovoru, pod uslovom da o tome blagovremeno, odnosno u roku od_____dana pre nastanka određene obaveze popune smeštajnih kapaciteta obavesti ugostitelja, bez prava ugostitelja na naknadu štete, a ako turistička agencija ni posle______dana od poslatog obaveštenja i dalje ne koristi smestajne kapaciteta, svaka strana ima pravo na raskid ugovora, s tim što se pravo na naknadu štete ocenjuje sa stanovišta blagovremenosti obaveštenja. 11.------------------------------------------------------------------------------------------------------(ostali uslovi). 12. Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odgovarajuće odredbe Glave XXVI iz Zakona o obligacionim odnosima. 13. Za slučaj spora nadležan je_________________________sud u____________________________. 14. Ovaj ugovor je sastavljen u_______________primerka, od koja svaka ugovorna strana zadržava po____primerka. 3.

Ugostitelj, (ovlašćeno lice)

1064

Turistička agencija, (ovlašćeno lice)

Primer tužbe ugovora o organizovanom putovanju

TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće _______________________________________________, iz TUŽENI: Preduzeće ________________________________________________, iz TUŽ BA radi plaćanja hotelskih usluga, vrednost ________________dinara. Tužilac i tuženi su _____________godine zaključili ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta (ugovor o alotmanu), kojim su predvideli da tužilac za vreme od ____________godine do ___________godine stavi tuženom 5 jednokrevetnih soba i 20 dvokrevetnih soba, u hotelu tužioca ______________________, u __________________, i za sve goste koji će koristiti te sobe, odnosno 45 gostiju, pruži im ugostiteljske usluge na bazi punog pansiona. DOKAZ: ugovor od ______________________godine. Dnevni pansion na bazi punog pansiona ugovoren je na ukupan iznos od _____________dinara, raču najući puni pansion u jednokrevetnoj sobi po ceni od _________________dinara, a u dvokrevetnoj sobi po ceni od ___________dinara. Tuženi je dana ____________godine uputio tužiocu 45 putnika, koje je tužilac prihvatio, primajući od njih posebne isprave tuženog kojim daje nalog tužiocu da pruži usluge putnicima, a koje su u tim is pravama navedene, smestio ih u odgovarajuće sobe i pružio im puni pansion za sve vreme korišćenja ugo stiteljskih usluga, saglasno navedenim posebnim ispravama koje je tuženi izdao tim putnicima. DOKAZ: Tužilac je posle izvršenih usluga putnicima koje je uputio tuženi, dostavio tuženom obračun za iz vršene usluge, koje ne odstupaju od ugovorenog iznosa po ugovoru o alotmanu, odobravajući tuženom proviziju od ______% od ukupnog uznosa pruženih usluga. Tuženi je odbio da plati tužiocu utuženi iznos, navodeći da su gosti kao folklorna grupa iz inostranstva imali sponzora ___________________________, koji se obaveza da če on da naknadi troškove smeštaja, odnosno pružanja ugostiteljskih usluga kod tužioca, jer je takav dogovor utvrđen između navedenog sponzora i tuženog. DOKAZ: obračun tužioca od

___________godine i dopis tuženog od _________godine.

Kako je ugovorom stranaka predviđeno, saglasno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, koje se odnose na ugovor o pružanju ugostiteljskih usluga, da cene pruženih ugostiteljskih usluga plaća ugostitelju turistička agencija posle izvršenih usluga, a da je za tužioca irelevantno kakav je dogovor tu ženi imao sa navedenim sponzorom, to tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim do kazima usvoji tužbeni zahtev tužioca, koji je umanjen za iznos provizije koji pripada tuženom, i donese

-

P R E S U DU Obavezuje se tuženo preduzeće (turistička agencija i si. ) _________________, iz__________, da tužiocu _______________________, iz______________, isplati iznos od ____________dinara, na ime pruženih mu ugostiteljskih usluga, sa zakonskom kamatom od ____________godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove spo ra, sve u roku od osam dana pod pretnjom izvršenja. Za tužioca - direktor,

1065

Forma ugovora (čl. 886. ZOO) Upućivanje odredaba ovog člana da forma ugovora o alotmanu mora biti zaključena u pismenoj formi ukazuje na specifičnost ovog pravnog instituta, za razliku od prethodna dva (ugovor o organizovanju putovanja i posrednički ugovor o putovanju) - da ugovor ne mora biti zaključen u pismenoj formi. Ova obaveza proizilazi iz Međunarodne hotelske konvencije, koja podrazumeva da su se stranke prethodno dogovorile o zaključenju ugovora kojim će ugostitelj pružati određene usluge gostima turističke agencije, a da će turistička agencija te usluge da plati. Ako je ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta, odnosno ugovor o alotmanu sačinjen u pismenoj formi i ako su ga stranke potpisale, njegova sadržina obavezuje stranke od momenta potpisivanja. Stranke ne obavezuje ono što su propustile da unesu u ugovor, čak i ako su o nekim elementima ugovora pre potpisivanja ugovora razgovarali, jer se smatra da su bili samo predmet razgovora i dogovora. Zbog toga se stranke ne mogu u sporu pozivati na te pregovore, jer da su htele da predmet tih pregovora bude njihova volja u zaključenom ugovoru, one bi ih i regulisale potpisanim ugovorom. Naravno, kasnije se, a možda i posle potpisivanja ugovora, sačini kakav aneks ugovora koji te nove odnose reguliše i njime se utvrdi da su sastavni deo već potpisanog ugovora. Problem nastaje ako stranke na već potpisanom ugovoru, na njegovim marginama, napisu kakvu odredbu kojom se dopunjuje ugovor, a što stvara obaveze i prava za stranke, u kom slučaju takve odredbe obavezuju stranke ako su u svim primercima ugovora navedene, i to u delu ugovora iznad potpisa stranaka. Pismena forma je zadovoljena i ako su stranke svoju volju izjavile razmenom pisama, faksom, telegrama i drugom tehnikom pismenog opštenja, ako su te volje saglasne u vezi svih elemenata koji takav ugovor čine potpunim i valjanim, i ako su ta pismena potpisana od ovlašćenih lica. Prema ranijim pravilima, a koja se i sada primenjuju, pismeni ugovor se sastavlja, po pravilu, u onoliko primeraka koliko ima stranaka. Ako je ugovor umnožen ili preveden na drugi jezik, merodavan je izvorni ugovor potpisan od stranaka. Ako su, pak, stranke potpisale više primeraka izvornog ugovora, merodavan je primerak koji su kao takav odredile, a ako to nisu odredile, onda se u vezi sa ostalim dokazima i utvrđenim okolnostima ceni koji je od izvornih primeraka merodavan. I kod pismenih ugovora često nastaju nesporazumi, čak i u uvezi bitnih sastojaka ugovora, pa i motiva kojim su se stranke rukovodile pri zaključenju posla, pa ako je ugovor nejasan sud utvrđuje njihov motiv kojim su se rukovodile pri zaključenju ugovora. Ako se jedna stranka u sporu pozove da je greškom utvrđena viša cena od dogovorene, sud će utvrditi pravu volju stranaka u pogledu cene, koja je trebalo da bude uneta u ugovor. Ispitujući volju stranaka kod tako nastalog spora, sud utvrđuje i realnost cene koja bi bila primerena za određeni ugovorni odnos stranaka. Međutim, kod nejasnih ugovora sudovi polaze i od toga da pri tumačenju ugovora svaka nejasnost ide na štetu onog koji je ugovor sastavio. Inače, ugovor o alotmanu koji nije sačinjen u pismenoj formi ne proizvodi pravno dejstvo, tj. kao da nije ni zaključen. U jednom slučaju o kome je rešavao sud, a odnosi se na obaveznost pismene forme kod ugovora o alotmanu, u obrazloženju sudske odluke je, pored ostalog, navedeno da prema odredbi člana 886. ZOO, ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta mora biti zaključen u pismenoj formi, a ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo ukoliko iz cilja propisa kojim je određena forma ne proizlazi što drugo (član 70. ZOO). Iz cilja propisa kojim je propisana pismena forma navedenog ugovora ne proizlazi nešto drugo. Naprotiv, zbog značaja i dugoročnosti posla zahteva se pismena forma kao uslov punovažnosti ugovora. Zato ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta, koji nije zaključen u propisanoj formi ne proizvodi pravno dejstvo. Kako u ovom slučaju između stranaka nije došlo do zaključenja ugovora u pismenoj formi, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da se ne stiču uslovi za naknadu štete zbog neispunjenja ugovora u smislu odredbe člana 124. ZOO. Isto tako su pravilno primenili materijalno pravo kada su ocenili da se ne stiču uslovi ni za naknadu štete iz osnova člana 30. stav. 3. navedenog zakona, opravdano nalazeći da nepostignuta saglasnost o cenama nije neosnovan razlog za odustanak od namere zaključenja ugovora.

OBAVEZE TURISTIČKE AGENCIJE Obaveze obaveštavanja (čl. 887. ZOO) Osnovna obaveza turističke agencije je da organizovanjem zajedničkog putovanja obezbedi onaj broj korisnika njegovih usluga koji će biti adekvatan broju koji je ugovorio sa ugostiteljem u vezi pružanja ugostiteljskih usluga. Ugovorom o alotmanu se, međutim, predviđaju i takve situacije da organizator putovanja otkaže organizovano putovanje, naročito ako su posle zaključenja ugovora nastupile izvanredne okolnosti ili ako organizator putovanja ne sakupi minimalni broj putnika predviđenim svojim programom putovanja i ugovorom o alot1066

manu. Zbog toga se u ugovoru o alotmanu predviđaju takve situacije i tolerišu, ali to je odnos koji organizator putovanja mora da reguliše sa svojim putnicima koji su se prijavili za putovanje, o čemu govore odredbe 878. ovog zakona, a poseban odnos koji organizator putovanja reguliše sa ugostiteljem na osnovu ugovora o alotmanu. Posebno je pitanje ako organizator putovanja, odnosno turistička agencija nije u mogućnosti da popuni sve ugovorene kapacitete sa ugostiteljem, pa samo jedan deo lica šalje ugostitelju, dok ga o nemogućnosti popunjavanja celokupno ugovorenog kapaciteta blagovremeno obaveštava, kako bi ugostitelj te slobodne kapacitete za određeno vreme izdao drugim svojim gostima. S obzirom na pismeno zaključeni ugovor o alotmanu, turistička agencija je dužna da obaveštava ugostitelja o toku popunjavanja smeštajnih kapaciteta. Turistička agencija nije u stanju da trenutno popuni ugovorene smeštajne kapacitete, zbog toga se u ugovoru o alotmanu predviđaju rokovi u kojima je ona dužna da to učini u nekom doglednom vremenu, o čemu pre isteka tog vremena obaveštava ugostitelja. Ako turistička agencija nije u mogućnosti da popuni sve angažovane smeštajne kapacitete, o tome blagovremeno obaveštava ugostitelja, dostavljajući mu listu gostiju koji će prema ugovoru o alotmanu da koriste smeštajne kapacitete ugostitelja, ali ne odustaje od onih kapaciteta koji nisu popunjeni sve do određenog vremena, očekujući da mu lista gostiju bude potpuna. Turistička agencija koja ni do određenog roka nije mogla da obezbedi potreban, odnosno ugovoreni broj gostiju za smeštaj kod određenog ugostitelja, dužna je da ugostitelja obavesti o tome blagovremeno, kako bi ugostitelj do nekog roka mogao slobodno da raspolaže angažovanim kapacitetima. Zbog toga, ugostiteljski kapaciteti koji u listi gostiju nisu označeni kao popunjeni, smatraju se slobodnim za period na koji se lista odnosi. Tek posle proteka tog roka, turistička agencija stiče pravo da popunjava angažovane smeštajne kapacitete. Dužnost obaveštavanja ima svoj cilj, jer ako turistička agencija blagovremeno, prema ugovoru, obavesti ugostitelja da trenutno nije u mogućnosti da popuni ugovorene smeštajne kapacitete, ugostitelj ima dovoljno vremena da te kapacitete izda drugim gostima i na taj način pokrije eventualni gubitak. Ako, pak, obaveštenje turističke agencije nije u ugovorenom roku ostavljeno ugostitelju, ovaj ima pravo na naknadu štete za slučaj da angažovane kapacitete ne popuni krivicom turističke agencije.

Obaveza pridržavanja ugovorenih cena (čl. 888. ZOO) S obzirom da turistička agencija i ugostitelj zaključuju ugovor o alotmanu, kojim su za određeni period utvrđene cene smeštajnih usluga, turistička agencija ne može licima koja šalje u ugostiteljski objekat da zaračuna veće cene za ugostiteljske usluge od onih koje su predviđene ugovorom. Ako turistička agencija i pored utvrđenih cena ugovorenih ugovorom o alotmanu, naplati veću cenu, naplata razlike cene bila bi protivna odredbama ovog člana, a turistička agencija bi bila u obavezi da tu razliku vrati licu koje je poslalo u ugostiteljski objekat. Odredbama ovog člana nije propisana obaveza turističke agencije da licima koje šalje u ugostiteljski objekat daje izvode iz svog ugovora o alotmanu sa ugostiteljem. To nije poželjno jer bi se ta lica mogla da upoznaju i sa nekih podacima iz tog ugovora koje oni ne moraju znati, a to je, pre svega, visina proyizije koju turistička agencija ostvaruje u poslovanju sa ugostiteljem kome ta lica upućuje. Prikrivanje podataka o visini ugostiteljskih usluga, po pravilu, je nemoguće, jer se podaci o cenama koje su navedene u ugovora o alotmanu pojavljuju i na cenovniku ugostitelja. Turistička organizacija i ugostitelj mogu ugovoriti i niže cene od onih koje je ugostitelj objavio za ostale svoje goste, zbog čega i postoji zainteresovanost turističkih organizacija, da kod obezbeđenja određenog broja lica koristi jednu vrstu popusta, što čini zainteresovanim i lica koja se javljaju turističkoj agenciji da koriste njene usluge, dakle zbog povoljnosti aranžmana, ali i u tom slučaju turistička agencija ne može licima koje šalje u ugostiteljski objekat da zaračuna veće cene za ugostiteljske usluge od onih koji su predviđene ugovorom o alotmanu. Turističke agencije, po pravilu, svoje usluge objavljuju u svojim prospektima, ponudama, u kojima navode uslove pružanja ugostiteljskih usluga, pa i cene za pojedine aranžmane, što takođe obezbeđuje obaveštenost lica koje on šalje u ugostiteljski objekat, da to stoje od tih lica naplatio predstavlja dogovorenu cenu sa ugostiteljem.

Obaveza plaćanja ugostiteljskih usluga (čl. 889. ZOO) Odredbama ovog člana predviđeno je da cenu pruženih ugostiteljskih usluga plaća ugostitelju agencija posle izvršenih usluga. Ali s obzirom da su u ovom članu upotrebljene i reci "ukoliko ugovorom nije drukčije određeno", proizilazi da obveznik plaćanja ugostiteljskih usluga po osnovu ugovora o alotmanu može biti i sam putnik, odnosno gost koga šalje turistička agencija. U praksi se to retko dešava, pa ostaje pravilo da cenu pruženih ugostiteljskih usluga plaća ugostitelju turistička agencija. Cena koju ugostitelj naplaćuje od turističke agencije je cena za pruženi smeštaj i ishranu, kao i za druge pogodnosti koje su ugovorom o alotmanu predviđene, kao stoje pravo besplatnog korišćenja bazena za kupanje, pravo na rekvizite koji se upotrebljavaju na plažama (suncobran, dušek za plivanje, stolica za sunčanje na plaži, i si.). 1067

Činjenica je da se ugovorom o alotmanu ugovaraju nešto niže cene od onih cena koje ugostitelj naplaćuje od drugih svojih gostiju. To se čini sa razlogom da bi kroz takvu organizaciju poslovanja mogli uspešno da ostvaruju dohodak i turistička agencija i ugostitelj. Ugovor o alotmanu predviđa posebne pogodnosti za roditelje sa decom, za koje ugostitelj naplaćuje cene sa velikim popustom. Tim ugovorom regulisana su i neka druga prava, kao što bi bila besplatna usluga za vodiča grupe putnika koje dovodi u ugostiteljski objekat po osnovu ugovora o organizovanom putovanju. Ako je ugovorom o alotmanu predviđeno da cenu pruženih ugostiteljskih usluga plaća turistička agencija, ona to čini tek pošto ugostitelj pruži ugovorene ugostiteljske usluge, koje potvrđuju ili sami gosti ili vodič tih gostiju, a na osnovu fakture koju ugostitelj ispostavlja turističkoj agenciji. Faktura ugostitelja mora da odgovara onim uslugama i cenama koje su ugovorom utvrđeni. Turistička agencija je dužna da ugostitelju uplati fakturisani iznos u određenom roku, a to je, po uobičajenom pravili, 8 ili 15 dana po ispostavljanju, odnosno prijemu fakture. Ako bi gost koga je turistička agencija uputila ugostitelju imao neke svoje posebne prohteve u pogledu usluga koje ugostitelj pruža i drugim gostima, koji nisu uključeni u ugovoru o alotmanu, odnosno cenu koju za određene usluge to lice plaća turističkoj agenciji, kao što je na primer iznajmljivanje broda za krstarenje, ili autobusa, odnosno drugih prevoznih sredstava radi obilazak nekih obližnjih mesta, za koje se naplaćuju posebne usluge, te usluge plaća gost lično, odnosno lice koje turistička agencija šalje na osnovu ugovora o alotmanu. Stav 2. ovog člana ima u vidu pravo ugostitelja da zahteva od turističke agencije, na osnovu ugovora o alotmanu, da mu se isplati određena akontacija. Naravno, ako na to ne pristane turistička organizacija ugovor o alotmanu se ne zaključuje, osim ako ugostitelj prihvati ugovor o alotmanu i bez tog prava. Međutim, s obzirom daje navedeno pravo ugostitelja utvrđeno zakonom, ugostitelj može po zaključenju ugovora o alotmanu, odnosno u toku izvršenja tog ugovora, to pravo da ostvari putem suda, naročito ako je tim ugovorom predviđen veliki broj gostiju i duži period pružanja ugostiteljskih usluga. Akontacija je novčani iznos koji turistička agencija daje ugostitelju odmah po zaključenju ugovora o alotmanu, ili u toku izvršenja tog ugovora, u cilju ispunjenja ugovorenih obaveza, odnosno pokrića nekih troškova koje bi ugostitelj imao za vreme pružanja ugostiteljskih usluga do naplate potpune tražbine. Akontacija ne znači plaćanje ćele ugovorene cene unapred, već samo jedan njen deo kako bi ugostitelj imao sredstva za nabavku potrebnih stvari radi pružanja ugovorenih usluga.

Sudska praksa Primana Posebnih uzansi u ugostiteljstvu u vezi obezbeđenja potraživanja ugostitelja Davalac ugostiteljskih usluga u cilju obezbeđenja svog potraživanja ima pravo da zadrži stvari koje je u objekat uneo korisnik usluga, bez obzira da lije korisnik i vlasnik tih stvari. Prema obrazloženju Tužilac je naveo daje uz ugovorenu zakupninu izdao u zakup jednom propagandnom birou niz stvari Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Nije bilo među strankama sporno daje tuženi protiv pomenutog propagandnog biroa podneo tužbu radi naplate svoga potraživanja na ime korištenja ugostiteljskih usluga članova ekipe za vreme snimanja filma i da je presudom prvostepenog suda uvažen tužbeni zahtev. Isto tako, među strankama nije bilo sporno da je pomenuti propagandni biro uzeo od tužioca i zakup sporne stvari, uz obavezu tužioca da za njihovo korištenje plata ugovoreni iznos na ime zakupa. Sporne stvari koristili su članovi ekipe koja je na terenu snimala film. Pa kako su članovi te ekipe za vreme snimanja filma koristili ugostiteljske usluge tuženog, i zbog činjenice da tuženi za svoje potraživanje za pružene usluge nije izmiren, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud primenom propisa uzanse broj 57. Posebnih uzansi u ugostiteljstvu pravilno našao da je tuženi kao davalac usluga u cilju obezbeđenja svog potraživanja, imao pravo da zadrži stvari koje je pomenuta ekipa, kao ko korisnik usluga, unela u ugostiteljski objekt tuženog. Iz izloženog, prema stanovištu drugostepenog suda proizilazi daje korisnik usluga bila ekipa koja je na terenu snimala film. S obzirom na tu okolnost, kao i na činjenicu da su članovi te ekipe pored ostalih uneli u ugostiteljski objekt i sporne stvari, drugostepeni sud je našao da je tuženi, u smislu pomenutog propisa, imao pravo da zadrži i sporne stvari radi obezbeđenja naplate svog potraživanja za pružene ugostiteljske usluge. Pri tom je bez uticaja i značaja da li su stvari koje je tuženi zadržao vlasništvo korisnika ugostiteljskih usluga ili trećih lica, zato stoje, prema navedenom propisu, bitno daje stvari koje je davalac usluga zadržao korisnik ugostiteljskih usluga uneo u ugostiteljski objekt. Prema tome, ne može se prihvatiti navod tužioca da tuženi nije imao pravo da zadrži sporne stvari radi obezbeđenja svoga potraživanja, zbog toga što su sporne stvari njegovo vlasništvo. Stoga je drugostepeni sud zauzeo stanovište da je prvostepeni sud primenom uzanse 57. Posebnih uzansi za ugostiteljstvo pravilno našao daje tužbeni zahtev neosnovan. U pogledu potraživanja tužioca za naknadu štete, drugostepeni sud je zauzeo stanovište da je prvostepeni sud pravilno našao daje istaknuti prigovor tuženog o nedostatku pasivne legitimacije osnovan, pošto se tuženi ne nalazi u ugovornom odnosu sa tužiocem u vezi zakupa spornih stvari. Prema tome, ukoliko je za tužioca nastala šteta usled toga stoje tu1068

ženi u cilju obezbeđenja svog potraživanja od korisnika ugostiteljskih usluga zadržao sporne stvari, tužilac svoje potraživanje po tom osnovu može ostvariti odpomenutog propagandnog biroa, sa kojim se nalazi u ugovornom odnosu u vezi zakupa spornih stvari, (prema presudi VPS, SI. 658/72).

Obaveza izdavanja posebne pismene isprave (čl. 890. ZOO) Posebna pismena isprava koju turistička agencija izdaje licu koje šalje ugostitelju na osnovu ugovora o alotmanu naziva se potvrda, a u praksi ona je poznata kao "vauČer". Potvrda, odnosno vaučer predstavlja nalog turističke agencije ugostitelju da licu koje mu agencija šalje pruži usluge označene u toj potvrdi. U stvari, to je isprava kojom putnik dokazuje ugostitelju da ga šalje turistička agencija, sa kojim ugostitelj ima zaključen ugovor o alotmanu, te da ga ugostitelj primi i pruži mu sve usluge koje su u vaučeru navedene. Posebna pismena isprava, potvrda, odnosno vaučer glasi na ime, ili na određenu grupu. Ako glasi na ime, u ispravi se navodi: a) daje to vaučer, b) naziv i sedište turističke agencije koja je izdala vaučer, v) dan i mesto izdavanja, g) naziv i sedište davaoca usluge, d) ime i prezime putnika, đ) vrsta, ovim, kvalitet i vreme korišćenja usluge, e) novčani iznos koji je naplaćen od putnika, ž) serija i broj vaučera, z) potpis izdavača vaučera. Izdavanju vaučera prethode dva pravna odnosa, i to: prvi, ugovor koji zaključuju turistička agencija i putnik, i drugi, koji zaključuju turistička agencija i ugostitelj, odnosno davalac usluga. Ako vaučer glasi na grupu putnika, izdaje se jedan posebna isprava i, po pravilu, ta isprava sadrži sve sastojke kao i vaučer koji glasi na ime, alu u tom vaučeru mora biti označeno ime svakog korisnika turističke usluge, i sve ono stoje karakteristično za jednog putnika (iznos njegove uplate, vrsta, obim, kvalitet i vreme korišćenja usluge), dok se zajednička odrednica odnosi na naziv i sedište agencije koja je izdala vaučer, vreme izdavanja vaučera i dr.). U tom slučaju, turistička agencija je dužna da ugostitelju dostavi grupnu list, odnosno potvrdu, vaučer pre roka dolaska lica koja šalje turistička agencija, kako bi se blagovremeno pripremio za izvršenje obaveza po takvoj grupnoj listi. Davaoca usluge obavezuje vaučer koji mu preda putnik. Ako je turistička agencija izdala putniku vaučer, a prethodno nije zaključila ugovor o alotmanu sa ugostiteljem, odnosno davaocem usluga, ovaj može da odbije prijem vaučera, koji ga ne obavezuje, a ako ima uslova, takvom putniku može da izvrši usluge kao i za druge svoje goste. Ugostitelj, koji je na osnovu primljenog vaučera pružio usluge putniku, odnosno gostu, koristi primljeni vaučer da sa turističkom agencijom obračuna uzajamna potraživanja, opredeljujući svoje potraživanje i priznavanje turističkoj agenciji proviziju za izvršeni posao, odnosno na promet ostvaren na osnovu ugovora o alotmanu. Vaučer nije hartija od vrednosti, pa ako ga putnik i izgubi on ipak ostvaruje prava iz vaučera, jer ugostitelj u kontaktu sa turističkom agencijom proverava istinitost tvrđenja putnika da je od turističke agencije dobio vaučer, koji mu daje pravo na pružanje ugostiteljskih usluga.

OBAVEZE UGOSTITELJA Obaveze stavljanja na korišćenje ugovorenih smeštajnih kapaciteta (čl. 891. ZOO) Ugostitelj se obavezuje na osnovu ugovora o alotmanu da u toku određenog vremena stavi na korišćenje turističkoj agenciji ugovoreni broj ležajeva i pruži određene usluge licima koje ona upućuje, u obimu i po vrsti navedenih u vaučeru, odnosno posebnoj pismenoj ispravi. Naravno, iz ugovora turističke agencije i ugostitelja proizilazi koje vrste usluga pruža ugostitelj, u kom objektu, sa koliko ležajeva, odnosno soba, oznakom tih soba, kvalitet soba, kao i usluge ishrane. Ugostitelj je dužan da za sve vreme trajanja ugovora o alotmanu ne izdaje drugim licima angažovane soba, odnosno da ih ne popunjava drugim licima bez posebnog naloga turističke agencije. On to može da učini samo onda ako ga turistička agencija obavesti da nije u mogućnosti da popuni sve angažovane smeštajne kapacitete, ali to ne može da učini naročito ako je ugovorom o alotmanu predviđena posebna obaveza turističke agencije da popuni angažovane ugostiteljske kapacitete, kako je to predviđeno odredbama člana 896. ovog zakona. Ako ugostitelj ne izvrši obavezu po ugovoru o alotmanu, odnosno ako je angažovane sobe po tom ugovoru izdao drugim licima, odnosno drugim agencijama, odgovara za štetu turističkoj agenciji. U tom slučaju turistička agencija može da angažuje drugog ugostitelja, koji ima iste ili bolje smeštajne uslove od ugostitelja, na račun ugostitelja sa kojim je zaključila ugovor o alotmanu, kao i da od njega naknadi i drugu štetu koju je zbog neizvršenja ugovora o alotmanu pretrpeo. U praksi se dešavalo daje ugostitelj zbog straha da turistička agencija sa kojim je zaključio ugovor o alotmanu ne izvrši svoju obavezu slanja određenog broja gostiju, pa je protivno tom ugovoru popunjavao svoje kapacitete gostima neke druge turističke agencije. Zbog toga je u odredbama stava 2. ovog člana propisano da ugostitelj ne može ugovarati sa drugom turističkom agencijom angažovanje kapaciteta koji su već rezervisani na osnovu ugovora o alotmanu. 1069

Iako je po navedenom stavu 2. ovog člana propisano da ugostitelj ne može da angažovane kapacitete ustupa drugoj turističkoj agenciji, to pravilo se očigledno odnosi i- na druge putnike, koji traže ugostiteljske usluge bez posrednika, jer je ugostitelj dužan da ne popunjava angažovane ugostiteljske kapacitete do isteka ugovora o alotmanu.

Sudska praksa "Turistička organizacija ne može odbiti da plati usluge izvršene po osnovu ugovora o alotmanu ako tokom trajanja ugovornog odnosa nije konkretno prigovorila kvalitetu usluga niti tražila raskid ugovora. Da bi turistička organizacija osnovano mogla prigovarati neurednom izvršenju usluga iste moraju biti i utvrđene ugovorom " — (prema odluci VPS, Pž. 9888-97).

Obaveze jednakog postupanja (cl. 892. ZOO) Usluge koje ugostitelj pruža licima koje upućuje turistička agencija odnose se, uglavnom, na usluge smeštaja i ishrane. Lice koje po tom osnovu koristi ugostiteljske usluge ne može biti drukčije tretirano nego kako je određeno vaučerom, ali ako su usluge ugostitelja po vaučeru jasno opredeljene (jednokrevetna, dvokrevetna soba i si, ili polupansion ili puni pansion i si.), te usluge ugostitelj mora da izvršava pod istim uslovima kao i prema licima sa kojima je neposredno zaključio ugovor o ugostiteljskim uslugama. Podjednakim postupanjem se ne može podrazumeti samo određivanje soba koje su lošijeg kvaliteta od soba koje ugostitelj izdaje drugim svojim gostima, kao i drugi meni koji bi se po kvalitetu razlikovao od menija za ostale goste ugostitelja, već i ako ugostitelj goste koje mu je uputila turistička agencija smesti u neke druge objekte, protivno sadržini naloga navedenog u vaučeru. Smeštaj u nekom drugom objektu može biti iste ili veće kategorije, a ako putnik koga je poslala turistička agencija pristane i na te uslove, razliku u smeštaju snosi ugostitelj koji nije izvršio obaveze po ugovoru o alotmanu. Time se, naravno, remete odnosi između turističke agencije i ugostitelja, ne samo zbog povrede pravila o turizmu, već i zbog toga što turistička agencija gubi u ugledu kod svojih komitenata za buduće usluge, nezavisno od toga što će turistička agencija da naknadi štetu od ugostitelja zbog nepoštovanja obaveza iz ugovora o alotmanu. I ne samo to. Turistička agencija koja je poslala svoje putnike određenom ugostitelju sa kojim ima zaključen ugovor o alotmanu, a ugostitelj nije postupio po tom ugovoru, odnosno pod uslovima navedenim u vaučeru, i putnike smestio u neki drugi objekat, ili im ne pruža adekvatne usluge u ishrani kao i licima koje je neposredno primio, ima pravo na raskid ugovora i na naknadu Štete.

Obaveza ugostitelja da ne menja cene usluga (cl. 893. ZOO) Ugovorom o alotmanu koji zaključuju turistička agencija i ugostitelj utvrđuju se, pored ostalog, i cene za pojedine vrste usluga. Tako utvrđene cene se ne mogu menjati, ne bar najmanje za šest meseci unapred od dana kada ugostitelj obavesti turističku agenciju o nameravanoj promeni cena svojih usluga. Izuzetak od ovog pravila može biti učinjen samo u slučaju promene u kursu razmena valuta koje utiču na ugovorenu cenu. Ugostitelj, dakle, može promeniti cene svojih usluga, predviđenih ugovorom o alotmanu, samo ako o tome obavesti turističku organizaciju, i to šest meseci unapred. Istekom tog roka, nove cene se mogu primenjivati po isteku mesec dana od njihove dostave turističkoj agenciji. U pitanju su, dakle, nove cene, koje ugostitelj može da primenjuje po isteku onog roka od najmanje šest meseci i roka od mesec dana od dana kada ugostitelj dostavi turističkoj agenciji nove cene. Obaveštenje o promeni ugovorenih cena ne sadrži nove cene, već samo stavljanje do znanja turističkoj agenciji da će cene po ugovoru o alotmanu ostati na snazi samo još za vreme od najmanje šest meseci. Ako je u pitanju dugoročni ugovor o alotmanu, a ugostitelj po isteku roka od najmanje šest meseci ne dostavi turističkoj agenciji nove cene, ne može primenjivati nove cene sve dok ne istekne rok od mesec dana od dana njihove dostave turističkoj agenciji. Ako ugostitelj ne dostavi nove cene turističkoj agenciji, ugovor o alotmanu se može primenjivati i posle isteka vremena od "najmanje šest meseci", jer je ugovor o alotmanu još uvek na snazi, odnosno nije otkazan ni od jedne ugovorne strane. Planiranje promena ugovorenih cena usluga i njihova zamena novim cenama, u zavisnosti je od niza okolnosti koje imaju uticaja da cene usluga budu veće ili manje od ugovorenih ugovorom o alotmanu. To su pretpostavke o kojima ugostitelj mora da vodi računa, s tim da te pretpostavke imaju karakter realne procene, jer od toga zavisi da li će turistička agencija i dalje da posluje sa ugostiteljem posle proteka vremena kada se mogu odrediti nove cene. Situacija je drukčija ako do promene cena usluga mora da dođe u slučaju promene kursa razmena valuta koje utiču na ugovorenu cenu. Međutim, i u tom slučaju nove cene se mogu primenjivati tek po isteku mesec dana od njihove dostave turističkoj agenciji. Dakle, i u ovom slučaju ugostitelj može snositi rizik svog propusta, odnosno ako ne obavesti turističku agenciju o premeni cena iz razloga promena kursa valuta, koje bi se primenjivale po isteku mesec dana od dana njihove dostave turističkoj agenciji, jer se zaključeni ugovor o alotmanu mora primenjivati sve do njegovog raskida, a do tada se imaju ispunjavati obaveze koje su tim ugovorom predviđene. 1070

Odstupanje od navedenih pravila u odnosu na nove cene postoji samo onda ako je turistička agencija već dostavila listu gostiju, dakle pre obaveštenja ugostitelja o povećanju cena. Ako je ugostitelj ispoštovao pravila o obaveštenju turističke agencije o menjanju ugovorene cene, odnosno o novim cenama obavestio tu agenciju, koje će se primenjivati kod uputa novih gostiju, ugostitelj nema pravo da menja rezervacije koje je on potvrdio turističkoj agenciji. Dakle, ostaju sva prava i obaveze po već zaključenom ugovoru o alotmanu, osim u pogledu novih cena koje se primenjuju kako je to propisano odredbama ovog člana. Obaveza plaćanja provizije (cl. 894. ZOO) Turistička agencija, na osnovu ugovora o alotmanu, upućuje putnike ugostitelju, on je organizator putovanja ili putnike posebno upućuje ugostitelju, zašta mu pripada i određena naknada, odnosno provizija Visina provizije se određuje od ukupnog prometa na osnovu ugovora o alotmanu, u procentu od cene izvršenih ugostiteljskih usluga. Koliko ona iznosi zavisi od obima ugovorenog i izvršenog posla, a u svakom slučaju provizija mora da se zasniva na ekonomskim elementima poslovanja turističke agencije, kojima ona pokriva svoje troškove poslovanja i ostvaruje prihod, odnosno dobit iz takvog poslovanja. Lica koja turistička agencija upućuje ugostitelju znaju koja je cena usluga koje naplaćuje ugostitelj od turističke agencije, ali ne moraju znati koliki je procenat provizije turističke agencije od prometa ostvarenog na osnovu ugovora o alotmanu. S obzirom daje članom 889. stav 1. ovog zakona propisano da cenu pruženih ugostiteljskih usluga plaća ugostitelju turistička agencija posle izvršenih usluga, ugostitelj je dužan da obračuna visinu pruženih usluga na promet ostvaren na osnovu ugovora o alotmanu, i turističkoj agenciji odobri ugovorenu proviziju, umanjujući iznos svog potraživanja u fakturi za iznos provizije odobren turističkoj agenciji. Prema stavu 3. ovog člana, ako procenat provizije nije određen ugovorom o alotmanu, što se retko može desiti, turističkoj agenciji pripada provizija određena opštim uslovima poslovanja turističke agencije ili, ako ovih nema, poslovnim običajima. Opšti uslovi, o kojima je reč u prethodnom stavu, predstavljaju pravila koja je turistička agencija unapred odredila u vezi vršenja poslova delatnosti iz oblasti ugovora o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta, odnosno ugovora o alotmanu, a njene odredbe obavezuju drugu ugovornu stranu ako je potpisala poseban ugovor i bila upoznata sa pravilima iz opštih uslova. Kao sastavni deo opštih uslova turistička agencija ima i posebnu tarifu, zasnovanu na opštim uslovima, sa kojom takođe mora biti upoznata druga strana, u ovom slučaju ugostitelj, a i lica sa kojima turistička agencija zaključuje ugovore o njihovom upućivanju određenom ugostitelju. Poslovni običaji, o kojima je takođe reč u ovom članu, predstavljaju pravila po kojima se neki subjekti ponašaju u privrednom poslovanju, odnosno pravnom prometu. Oni su u raznim granama i različiti, već prema vrsti delatnosti koje ti subjekti obavljaju, ali kod ugovora o alotmanu, ili tačnije kod određivanja procenta za proviziju, ti običaji se zasnivaju na troškovima koje je imala turistička agencija i koristi koje je očekivala iz poslova po ugovoru o alotmanu, imajući u vidu dotadašnju praksu turističkih agencija kod vršenja sličnih usluga i naplaćivanju provizije za izvršenje tih usluga.

PRAVO TURISTIČKE AGENCIJE DA ODUSTANE OD UGOVORA Pravo na odustanak od angažovanih smeštajnih kapaciteta (čl. 895. ZOO) Ugovor o alotmanu je ugovor koji ima trajne prestacije, koje se izvršavaju periodično, prema turističkoj sezoni za razne vrste usluga koje odgovaraju određenom periodu (zima, leto i si.), kada turistička agencija popunjava kapacitete ugostitelja, prema tome koliko lica može da obezbedi po jednom aranžmanu, ali ako to nije u mogućnosti da učini zbog toga što nije prijavljen dovoljan broj lica koja treba da koriste ugostiteljske usluge, odredbama stava 1. ovog člana propisana je mogućnost da turistička agencija može privremeno da odustane od korišćenja angažovanih smeštajnih kapaciteta, a da time ne raskine ugovor o alotmanu, niti stvori za sebe obaveze naknade štete ugostitelju. U tom slučaju imali bi delimični odustanak, odnosno delimični otkaz ugovora. Turistička agencija mora redovno da obaveštava ugostitelja o mogućnosti popunjavanja ugostiteljskih kapaciteta, tj. o tome kada i u koje vreme šalje određeni broj korisnika ugostiteljskih usluga, odnosno da li je za neki period u mogućnosti to da učini. Zbog toga, ako je turistička agencija za jedan određeni period angažovala korišćenje ugostiteljskih usluga, a nije dovoljno obezbedila broj korisnika tih usluga, ili ih uopšte nije obezbedila, mora o tome blagovremeno da obavesti ugostitelja, ostavljajući ovome mogućnost da nepopunjeni kapacitet iz aranžmana ponudi drugim svojim gostima, ili turističkim agencijama, ali da mu ne "zatvori" pravo da u jednom drugom periodu, po istom ugovoru o alotmanu, koristi pravo na upućivanje lica u određeni objekat ugostitelja. Da se ugovor o alotmanu ne bi smatrao raskinutim, mora se u samom ugovoru predvideti klauzula da ako turistička agencija ne pošalje dovoljan, odnosno ugovorom predviđen broj gostiju, da se ugovor ne smatra raskinutim, već prihvata delimično izvršenje ugovora i da ugovor o alotmanu i dalje traje, s tim da ako turistička 1071

agencija za duže vreme ne izvršava ni delimične obaveze, da se smatra daje ugovor raskinut, odnosno da ugostitelj ima pravo na raskid ugovora, sa ili bez obaveze naknade štete, već prema tome da li su obaveštenja turističke agencije bila blagovremena ili ne. Ako u ugovoru o alotmanu nije previđeno pravo turističke agencije da može privremeno da odustane od korišćenja angažovanih kapaciteta, ugostitelj ima pravo da raskine ugovor o alotmanu sa turističkom agencijom, ako mu ova u određenom periodu ne uputi određeni broj gostiju i da od agencije traži naknadu štete, naročito ako ga o privremenom odustanku nije blagovremeno obavestila. Naime, ako bi obaveštenje o privremenom odustanku bilo blagovremeno, što znači o roku koji omogućuje ugostitelju da pronađe nove mogućnosti za popunu svojih kapaciteta, ugostitelj koji je raskinuo ugovor o alotmanu nema pravo na naknadu štete. To proizilazi iz odredbe stava 3. ovog člana, koji acontrario znači da ugostitelj nema pravo na naknadu štete ako ga turistička agencija o odustanku u "predviđenom roku". U ugovoru o alotmanu mora biti uneta klauzula o pravu turističke agencije da može privremeno odustati od korišćenja angažmana smeštajnih kapaciteta ugostitelja, u kom slučaju bi taj ugovor imao snagu za buduće poslove, o čemu bi se ugovorne strane posebno dogovorile. Ako takve klauzule nema ugostitelj ima pravo na odustanak od ugovora, odnosno raskid ugovora sa pravom na naknadu štete ako ga turistička agencija blagovremeno ne obavesti o privremenom odustanku od korišćenja angažovanih smeštajnih kapaciteta. Međutim, i turistička agencija ima pravo da odustane od ugovora u celini, bez obaveze da naknadi štetu ugostitelju ako obaveštenje o odustanku pošalje u ugovorenom roku.

Obaveza turističke agencije da popuni angažovane kapacitete (čl. 896. ZOO) Zaključujući ugovor o alotmanu, turistička agencija se, prema odredbama člana 885. ovog zakona, obavezuje da nastoji da popuni u toku određenog vremena određeni broj ležajeva u određenom objektu ugostitelja. Sam izraz "nastoji" ukazuje da se ne radi o nekoj čvrstoj obavezu turističke agencije, sa posledicama naknade štete ako to nastojanje ne bude realizovano. Međutim, odredbe stava 1. ovog člana (896.) propisuju pravilo da ako se turistička agencija obaveže da popuni ugovorene angažovane kapacitete, pa tu obavezu ne izvrši, daje dužna da plati ugostitelju naknadu po neiskorišćenom ležaju u danu. To znači, na primer, da ako je turistička agencija pod navedenim uslovom angažovala, recimo 20 ležajeva, a od toga popunila samo 18, ona je dužna da ugostitelju plati naknadu za 2 neiskorišćena ležaja, računajući po danu i po ceni koja je ugovorom predviđena za te ležajeve. Obavezu da popuni angažovane ugostiteljske kapacitete, turistička agencija preuzima radi toga da bi ostvarila veću proviziju iz tog posla, što je u interesu i ugostitelju. Takvu obavezu turistička agencija obično preuzima tada ako oceni da će u određenom vremenu, ili za sve vreme trajanja ugovora, imati dovoljan broj lica sa kojima može popuniti ugovorene ugostiteljske kapacitete ugostitelja. Ako ta njegova procena bude pogrešna, on rizikuje da plati sve nepopunjene angažovane ugostiteljske kapacitete, ali u tom slučaju turistička agencija ima pravo na proviziju kao daje popunila sve angažovane ugostiteljske kapacitete. Dok je odredbama prethodnog člana predviđena mogućnost da turistička agencija može da odustane od ugovora u celini bez obaveze da naknadi štetu - ako obaveštenje o odustanku pošalje U ugovorenom roku, odredbama ovog člana (896.) turistička agencija nema pravo da putem čak i blagovremenog obaveštenja otkaže ugovor, bilo delimično ili u celini. Na taj način se štite prava ugostitelja da mu ugostiteljski kapaciteti budu uvek angažovani. Takav ugovor se mora izvršavati do isteka vremena njegovog trajanja, zbog čega turističke organizacije zaključuju ugovore o alotmanu sa kraćim rokom trajanja, odnosno od početka do završetka određene sezone. Mada je odredbama stava 3. ovog člana propisano pravilo da se ugovor ne može otkazati, on se ipak može smatrati raskinutim ako su u međuvremenu nastale takve okolnosti koje turističku organizaciju dovode u stanje da ne može da izvrši preuzete obaveze (ratno stanje i si.), odnosno kad ispunjenje obaveze postane nemoguće usled okolnosti zbog kojih dužnik ne odgovara, kako je to propisano odredbama člana 354. stav 1. ovog zakona.

1072

UGOVOR O OSIGURANJU Osiguranje je pravni odnos koji nastaje na osnovu zakona ili ugovora. Ugovorom o osiguranju društvo za osiguranje preuzima obavezu da osiguraniku, ili trećem licu u čiju je korist osiguranje izvršeno, naknadi štetu, ili isplati određenu sumu novca, ako nastupi ugovorom predviđeni slučaj. Osiguranje na osnovu zakona nastaje u vezi okolnosti koje predviđa zakon, kojim je unapred određeno koji se rizici osiguravaju, koliko iznosi osigurana suma, koliko iznosi premija koja se naplaćuje uz cenu za uslugu i si. Kod zakonskog osiguranja polisa se ne izdaje. Ugovor o osiguranju nastaje na osnovu uslova društva za osiguranje i ponude koju daje osiguranik putem prijave osiguranja, s tim što se smatra da je ugovor zaključen tek kada društvo za osiguranje sastavi polisu i istu uruči osiguraniku. Pored odredaba u polisi, stranke obavezuju pravila društva za osiguranje kao i opšti uslovi polise. Ugovorno osiguranje je, u stvari, dobrovoljno osiguranje. Reosiguranje je takođe ugovor, ali između dva društva za osiguranje, po kome jedna preuzima na sebe ceo rizik ili deo rizika iz osiguranog slučaja, a druga mu na ime toga ustupa deo premije srazmeran preuzetom riziku. Reosiguanjem se bave društva za reosiguranje. Delatnost osiguranja obavlja društvo za osiguranje koje je dobilo dozvolu nadležnog organa za obavljanje te delatnosti. Društvo za osiguranje osniva se kao akcionarsko društvo ili društvo za uzajamno osiguranje. Društvo za uzajamno osiguranje je pravno lice koje obavlja delatnost osiguranja u interesu svojih članova (osiguranika), po principu uzajamnosti i solidarnosti. Osiguranici samostalno odlučuju kod koga će se zavoda za osiguranje osigurati, a zavod za osiguranje kome je podneta ponuda lužan je da prihvati ponudu pod uslovima pod kojima vrši odnosnu vrstu osiguranja.

IMOVINSKA OSIGURANJA I OSIGURANJE LICA Pojam (čl. 897. ZOO) Ugovor o osiguranju je takav ugovor po kome se ugovorač osiguranja obavezuje da na načelima uzajamnosti i solidarnosti udružuje određeni iznos u zajednici osiguranja, odnosno zajednici rizika (osiguravač), a zajednica se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo. Pojam osiguranja podrazumeva skup opasnosti, odnosno vrste osiguranja, od kojih se osiguravaju određene stvari. Osiguranja mogu biti: od požara, udara groma, eksplozije, oluje, grada, zemljotresa, krađe, loma stakla, odgovornosti, poplava itd. Ugovor o osiguranju je adhezioni ugovor, tj. ugovor po pristupanju. On je dvostran i teretan, jer se danom zaključenja ugovora za obe ugovorne strane stvaraju uzajamna prava i obaveze. Ugovor o osiguranju se zaključuje samo u vezi događaja koji mora biti budući. To znači da se ugovor o osiguranju zaključuje povodom nekog neizvesnog događaja, dakle događaja koji može nastupiti. Neizvesnost nastupanja događaja ne može se vezivati za čas kada se zaključuje ugovor o osiguranju, odnosno za slučaj koji je bio u nastupanju ili je bilo izvesno da će nastupiti, ili ako je već tada bila prestala mogućnost da on nastane, jer bi to bilo protivno ustanovi osiguranja, zbog čega zakon i naglašava da bi takav ugovor bio ništav. Ugovor o osiguranju se smatra zaključenim kada ugovorači potpišu polisu osiguranja ili listu pokrića. U polisi osiguranja i listi pokrića osiguravač, pored ostalog, upozorava ugovorača osiguranja da su opšti i posebni uslovi osiguranja sastavni deo ugovora, odnosno on je dužan da na tu okolnost upozori osigurača na siguran način, pa je i u obavezi da mu tekst tih uslova preda, naravno ako oni nisu štampani na samoj polisi. Obaveze osigurača su: - da ugovorača osiguranja pre zaključenja ugovora upozna sa opštim i posebnim uslovima osiguranja, - da ugovoraču osiguranja preda tekst opštih i posebnih uslova, - da osiguraniku izda potpisanu polisu osiguranja, kao dokaz zaključenja ugovora o osiguranju, - da kada se dogodi osigurani slučaj, isplati naknadu ili svotu određenu ugovorom u ugovorenom roku. Obaveze ugovorača osiguranja, odnosno osiguranika su: - da preduzme propisane, ugovorene i sve ostale mere potrebne da se spreči nastupanje osiguranog slučaja, a ako nastupi osigurani slučaj da preduzme sve što je u njegovoj moći da se ograniče njegove štetne posledice, - da plati premiju osiguranja, odnosno da uredno plaća premije osiguranja, 1073

- da po nastupanju osiguranog slučaja odmah, odnosno na ugovoreni način obavesti osiguravača o nastalom slučaju. Zakon o obligacionim odnosima posebno reguliše pitanja: zaključenje ugovora u ime drugog bez ovlašćenja; osiguranje za tuđi račun ili za račun koga se tiče; prijava okolnosti značajnih za ocenu rizika; plaćanje premije; obaveštavanje osiguravača o promenama rizika; trajanju osiguranja; kod osiguranja imovine: ograničenje osiguranih rizika; nadosiguranje i ugovor sa više osiguravača; podosiguranje; prelaz ugovora i isplata naknade iz osiguranja drugome; prelaz osiguranikovih prava prema odgovornom licu na osiguravača (suborganizacija); osiguranje od odgovornosti; zatim osiguranje lica i dr. U jednoj svojoj odluci (Pž. 9028/05), Viši trgovinski sud je dao svoj pravni stav o premiji osiguranja kao bitnog elementa ugovora, odnosno da se visina premije određuje prema prosečnom intenzitetu rizika i iskazuje u tarifama premije, koje za pojedine vrste osiguranja donosi osiguravač, navodeći dalje, da premija kao bitan element ugovora o osiguranju ima osnovu u plaćanju premije osiguranja, koja je osnovna obaveza osiguranika iz ugovora o osiguranju. Visina premije se određuje prema prosečnom intenzitetu rizika i iskazuje u tarifama premije koje za pojedine vrste osiguranja donosi osigurač. To ipak ne uklanja ugovorni karakter premije (u pitanju je samo ugovor po pristupu). Premija je element ugovora u kome stranke postižu sporazum prilikom zaključenja ugovora. Međutim, one nisu obavezne da zaključe ugovor prema postojećim tarifama. Same ugovorne strane, prema tome, vode računa pri zaključenju ugovora o svojim interesima. U pogledu vremena plaćanja (dospelosti), treba poći od toga daje vreme plaćanja premije predmet sporazuma ugovornih strana. Ipak, u praksi osiguranja je opšteprihvaćeno načelo da se premija plaća unapred za određeni period osiguranja. Ona može biti jednokratna, plaća se za pojedine periode unutar vremena osiguranja. Kod kratkoročnih osiguranja premija je po pravilu jednokratna i dospeva prilikom zaključenja ugovora prvog dana tekućeg perioda osiguranja. Pod tekućim periodom osiguranja podrazumeva se (ukoliko nije drukčije ugovoreno) godina dana, jer je to najpovoljniji period vremena za statističke proračune i utvrđivanje visina premija prema riziku koji se pokriva. I godišnja premija može biti izdeljena na polugodišnje, tromesečne ili čak mesečne. Ovde je reČ samo o modalitetu plaćanja koji ne utiču na obavezu osiguranika da plati ukupan iznos godišnje premije. Premija se dakle, po pravilu, plaća unapred. Ipak, ugovorne strane mogu ugovoriti da se ona naplaćuje i unazad za određeni period. Kad se ovo dogodi, onda uslovi osiguranja predviđaju da se za iznos tehničke premije za koji je ugovoreno odlaganje plaćanja, može računati redovna kamata. Ako se, pak, ova premija ne plati na vreme i u ugovorenom roku, onda se računa i zatezna kamata.

Sudska praksa Određivanje visine premije Visina premije se određuje prema prosečnom intenzitetu rizika i iskazuje u tarifama premije koje za pojedine vrste osiguranja donosi osiguravač. To ne uklanja ugovorni karakter premije. Iz obrazloženja Premija je bitan element ugovora o osiguranju. Plaćanje premije osiguranja je osnovna obaveza osiguranika iz ugovora o osiguranju. Visina premije se određuje prema prosečnom intenzitetu rizika i iskazuje u tarifama premije koje za pojedine vrste osiguranja donosi osigurač. To ipak ne uklanja ugovorni karakter premije (u pitanju je samo ugovor po pristupu). Premija je element ugovora u kome stranke postižu sporazum prilikom zaključenja ugovora. Međutim, one nisu obavezne da zaključe ugovor prema postojećim tarifama. Same ugovorne strane, prema tome, vode računa pri zaključenju ugovora o svojim interesima. U pogledu vremena plaćanja (dospelosti), treba poći od toga daje vreme plaćanja premije predmet sporazuma ugovornih strana. Ipak, u praksi osiguranja je opšteprihvaćeno načelo da se premija plaća unapred za određeni period osiguranja. Ona može biti jednokratna plaća se za pojedine periode unutar vremena osiguranja. Kod kratkoročnih osiguranja premija je po pravilu jednokratna i dospeva prilikom zaključenja ugovora prvog dana tekućeg perioda osiguranja. Pod tekućim periodom osiguranja podrazumeva se (ukoliko nije drukčije ugovorena) godina dana jer je to najpovoljniji period vremena za statističke proračune i utvrđivanje visina premija prema riziku koji se pokriva. I godišnja premija može biti izdeljena na polugodišnje, tromesečne ili čak mesečne. Ovde je reč samo o modalitetu plaćanja koji ne utiču na obavezu osiguranika da plati ukupan iznos godišnje premije. Premija se dakle, po pravilu, plaća unapred. Ipak, ugovorne strane mogu ugovoriti da se ona naplaćuje i unazad za određeni period. Kad se ovo dogodi, onda uslovi osiguranja predviđaju da se za iznos tehničke premije za koji je ugovoreno odlaganje plaćanja, može računati redovna kamata. Ako se, pak, ova premija ne plati na vreme i u ugovorenom roku, onda se računa i zatezna kamata. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 9028/05 od 10.3.2006. godine) 1074

Forma ugovora o osiguranju - "Ugovor o osiguranju mora da bude zaključen u pismenoj formi. Ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo i ne uživa sudsku zaštitu " (prema odluci VPS, Pž. 8934/97); Premija osiguranja - "Ukoliko se ponuda tužioca za zaključenje novih ugovora o osiguranju i obaveštenje tuženog tužiocu da neće zaključiti ugovor o osiguranju, odnosno daje osiguranje od istog rizika poverio drugom osiguravaču, smatra se kao otkaz ugovora o osiguranju, onda pravo tužioca na premiju osiguranja za sporni period treba raspraviti primenom odredbe člana 922. st. 3. ZOO, te na osnovu toga ceniti pravo tužioca da od tuženog potražuje premiju osiguranja za sporni period, ili za period od šest meseci" (prema odluci VSS, Prev. 87/99); Odgovornost osiguravača u slučaju osiguranja od odgovornosti. Limit osiguranja "Uslučaju osiguranja od odgovornosti osiguravač odgovara samo do iznosa svoje obaveze. Visina osigurane sume do koje se može nadoknaditi šteta od osiguravača propisana je odlukama Savezne Vlade. S toga se i opredeljeni tužbeni zahtev može usvojiti samo pod uslovom da je postavljen u granicama propisanog limita osiguranja " (prema odluci VSS, Prev. 478/99); Plaćanje premije. Posledice neisplate premije - "Za raskid ugovora o osiguranju traži se izjava osiguravača, izuzev za slučaj prestanka ugovora o osiguranju po samom zakonu iz člana 913. st. 4. ZOO (istekom godine dana od dospelosti premije koja nije plaćena). U tom slučaju ugovor je na snazi i proizvodi pravno dejstvo jednu godinu od dospele a neplaćene premije " (prema odluci VSS, Prev. 61/98); Posledice neisplate premije. Raskid ugovora - "Ugovor o osiguranje prestaje po samom zakonu ako premija ne bude plaćena u roku od godinu dana od dospelosti. Za prestanak ugovora u ovom smislu, nije potrebna nikakva posebna izjava osiguravača. U takvoj situaciji osiguranik duguje osiguravaču premiju osiguranja do dana prestanka ugovora o osiguranju po samom zakonu, odnosno istekom roka od godine dana od dana dospelosti premije " (prema odluci VSS, Prev. 258/98); Isplata rente u osiguranju i njena visina - "Ako je ugovor o osiguranju imovine i lica zaključen na osnovu Zakona o osiguranju imovine o lica, tada obim štete koji plaća osiguravajuća organizacija nije ograničen, pa shodno primeni člana 188. st. 1. i 4. ZOO, poverilac ima pravo da zahteva da mu se umesto rente isplati jedna ukupna svota čija se visina utvrđuje prema visini rente i verovatnom trajanju poveriočevog života uz odbitak odgovarajuće kamate. Pri tome, ova suma nije ograničena visinom ugovorene osigurane sume ". (prema odluci VPS, Pž. 2652/94); Posledice neisplate premije osiguranja - "Ako premija osiguranja nije plaćena u roku od godinu dava od da-va dospelosti, ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu (prema odluci VSS, Prev. 183/94); Premija u slučaju raskida ugovora - U slučaju raskida ugovora o osiguranju po sili zakona (zbog neplaćanja premija osiguranja), osiguravač ima pravo da zahteva isplatu premija dospelih u prvoj godini osiguranja, odnosno do dana raskida ugovora " (prema odluci VPS, Pž. 10280/98); Određivanje cene oštećene stvari - "Cena oštećenog vozila određuje se prema Uslovima za kombinovano osiguranje motornih vozila a ne prema tržišnoj ceni vozila, osim ako sud utvrdi da su odgovarajuće odredbe opštih uslo-va preterano stroge ili nepravične za osiguranika " (prema odluci VPS, Pž. 22/94); Granice odgovornosti - "Zajednica osiguranja je u obavezi da nadoknadi štetu iz osiguranog slučaja samo do visine ugovorene sume osiguranja " (prema odluci VSS, Prev. 304/97); Dospelost kamata po regresnom zahtevu - "Dospelost obaveze naknade štete određena je trenutkom nastanka štetnog događaja i saznanja za obim prouzrokovane štete. S toga i pravo na kamatu po regresnom zahtevu osiguravača za isplaćenu štetu osiguraniku dospeva od dana izvršene isplate " (prema odluci VPS, Pž. 588/99); Naknada štete - sudar osiguranih vozila i održavanje puteva - "Ako je do saobraćajnog udesa došlo krivicom oba osigurana vozila, tada se ima primeniti princip podcijene odgovornosti za štetu. Pri tome se deo naknade ove štete ne može sa uspehom zahtevati od organizacije nadležne za održavanje puta na kome se šteta dogodila, ako je ona u vreme nastanka štetnog događaja program održavanja spornog puta realizovala u većem obimu nego stoje to bilo predviđeno, pa i na mestu samoga udesa " (prema odluci VPS, Pž. 3335/93); Osigurani slučaj - "Osiguranjem se mogu pokriti i štete nastale pre zaključenja ugovora o osiguranju, pod uslovom da u trenutku zaključenja ugovarač osiguranja i osiguranik nisu znali, niti su mogli znati daje već nastupio osigurani slučaj " (prema odluci VSS, Prev. 135/95); Regresni zahtev strane osiguravajuće organizacije - "Strana osiguravajuća organizacija (tužilac) u regresnom zahtevu prema domaćem pravnom licu (tuženi), ima pravo na visinu one štete koja je isplaćena osiguraniku u državi sedišta osiguravajuće organizacije i prema propisima te države. Samo o pravu na naknadu štete odlučuje se po propisima SRJ" (prema odluci VSS, Prev. 28/94); Pravo regresa inoosiguravača - "Odredba člana 76. Zakona o osiguranja imovine i lica nije od uticaja na postojanje regresnog prava inoosiguravača oštećenog prema domaćem osiguravaču štetnika. Pravo regresa inoosiguravača oštećenog prema domaćem osiguravaču štetnika zasniva se na odredbi čl. 38. Konvencije zaključene između Savezne Republike Austrije i SFRJ" (prema odluci VSS, Prev. 743/98); 1075

Regresni zahtev strane osiguravajuće organizacije po osnovu osiguranja od odgovornosti za štetu upotrebom motornog vozila - primena međunarodne konvencije - "Izmene u domaćem zakonodavstvu ne mogu imati uti-caja na prvenstvo u primeni ratifikovane međunarodne konvencije u odnosu na domaće propise. Međunarodni ugovori koji su potvrđeni i objavljeni u skladu sa Ustavom i opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava, sastavni su deo unutrašnjeg pravnog poretka. Naknada štete po tužbi strane osiguravajuće organizacije (zdravstvenog, invalidskog i penzijskog osiguranja), nastala upotrebom motornog vozila i pričinjena trećim licima, ima se raspraviti prema propisima koji su važili u vreme štetnog događaja " (prema odluci VSS, Prev. 98/98); Regresni zahtev strane osiguravajuće organizacije po osnovu osiguranja od odgovornosti za štetu upotrebe motornog vozila. Primena međunarodne konvencije - "Zakon o osiguranju imovine i lica, kojim je predviđeno da domaća strana i fizička lica koja obavljaju poslove zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, ne mogu prema organizaciji za osiguranje isticati regresne zahteve po osnovu osiguranja od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima - ne može se primeniti na konkretan pravni odnos inoosiguravača oštećenog i domaćeg osiguravača štetnika, kada je zaključen međunarodni ugovor (konvencija) između strane države na čijoj teritoriji je sedište inoosiguravača i tadašnje SFRJ" (prema odluci VSS, Prev. 801/97); Osiguranje lica. Otkupna vrednost osiguranja - "Otkupna vrednost osiguranja predstavlja minimum ispod kojeg se ne može smanjiti osigurana svota u slučaju neplaćanja premije (nakon plaćanja bar tri godine godišnje premije) kod redukcije osigurane svote u smislu čl. 945. st. 2. ZOO. Ugovorač osiguranja ima pravo na otkup osiguranja samo u slučaju doživotnog osiguranja, a ne i kod ugovora o osiguranju života zaključenih na određeno vreme" (prema odluci VSS, Prev. 742/97); Osiguranje. Odgovornost osiguravajuće organizacije za svoje bivše filijale u drugim otcepljenim republikama - "Osiguravajuća organizacija odgovara za naknadu štete za svoje bivše filijale u drugim otcepljenim republikama, za preuzete obaveze koje su nastale pre secesije" (prema odluci VSS, Prev. 740/98); Prestanak ugovora o osiguranju. Faktura i obaveštenje o dospelosti premije - "Poslata faktura osiguravača osiguraniku ne predstavlja obaveštenje o dospelosti premije osiguranja, jer ona nije preporučeno pismo, već predstavlja poziv osiguraniku da u određenom roku plati premiju" (prema odluci VSS, Prev. 524/98); Zastarelost - početak roka zastarelosti - "Za ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja iz ugovora o osiguranju, odlučna je činjenica kada je potraživanje nastalo, jer od tog vremena teče i zastarni rok takvog potraživanja" (prema odluci VSS, Prev. 227/98); Posledica neisplate premije osiguranja - "Ako ugovarač osiguranja ne isplati premiju osiguranja dospelu po zaključenju ugovora, ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu protekom roka od 30 dana od uručenja preporučenog pisma osiguravača sa obaveštenje o dospelosti premije" (prema odluci VPS, Pž. 6726/97; Prestanak ugovora o osiguranju - "Ugovor o osiguranju prestaje po sili zakona ako premija ne bude plaćena po proteku roka od godinu dana do dospelosti premije. Takav prestanak ugovora deluje ex nunc, tj. od ispunjenja us lova za prestanak ugovora (član 913. st. 4. ZOO)"-prema odluci VPS, Pž. 6342/97); Odgovornost za štetu i osiguranje - "Kada su više lica odgovorna za štetu osiguravač tuženik i sam štetnik -tuženi, njihova odgovornost je solidarna, pa je pravo tužioca da izvrši izbor da li će tužiti oba solidarna dužnika ili samo jednog od njih " (prema odluci VPS, Pž. 9911/97); Osiguranje i odgovornost za obaveze - "Za obaveze filijala osiguravajućih organizacija (bez svojstva pravnog lica), koje se sada više ne nalazi na teritoriji SRJ, već od nekih od otcepljenih republika SFRJ, odgovara domaća zajednica osiguranja koja se transformisala u deoničko društvo za osiguranje, jer su na deoničko društvo za osiguranje prešla sva prava i obaveze bivše Zajednice osiguranja imovine i lica, kojoj su pripadale i filijale sada u drugim državama" (prema odluci VPS, Pž. 11946/97); Osiguranik se ne može ugovorom o osiguranju osloboditi od odgovornosti da oštećeniku naknadi prouzrokovanu štetu - "Okolnost daje prvo tuženi bio osiguran kod drugotuženog od odgovornosti za štetu pričinjenu trećem licu motornim vozilom, prvotuženi se nije oslobodio od odgovornosti prema licu kome je naneo štetu upotrebom osiguranog vozila, već je takvim osiguranjem osiguranik sebi obezbedio samo mogućnost da se od zavoda kod koga je vozilo osigurano, regresira za iznos štete koju je isplatio oštećenom licu. Prema tome, odnosno tužilac koji je u ime oštećenog naknadio štetu, ovlašćen je da tužbom traži obeštećenje kako od vlasnika vozila, tako i od osiguravajućeg zavoda kod koga se vlasnik vozila osigurao " (prema presudi VPS, Pž-896/73); "Isplatom štete svom osiguraniku osiguravajući zavod samo stiče aktivnu legitimaciju za vođenje spora, a osnov i visinu štete mora da dokaže " (prema rešenju VPS, Pž-844/74); "Kod ugovora o osiguranju kojim preduzeče osigurava svoje radnike od posledica nesrečnog slučaja (ugovor u korist trećeg lica), ugovorač - osiguranik ima pravo da u sporu ostvaruje izvršenje obaveze osiguravača prema trećim licima, i u takvom sporu osiguranik ima aktivnu legitimaciju, pa i pravo da putem tužbe za utvrđivanje utvrđuje postojanje obaveze osiguravača da obavezu iz ugovora izvrši prema trećem licu " (prema presudi VPS u Beogradu, P-5021/70); 1076

U poslovima osiguranja nije dopuštena zamena osigurane robe. Kad osiguranih izvrši neovlašćeno promenu etiketa na osiguranoj robi, postupa protivno načelu savesnosti i poštenja, pa otuda zahtev za isplatu osiguranja usled štete koja nastane na tako označenoj robi ne uživa sudsku zaštitu " (premapresudi VPS u Beogradu, Pž-3968 /72); "Obaveza zajednice osiguranja imovine i lica za naknadu štete trećim licima, po osnovu obaveznog osiguranja u saobraćaju, ceni se po principu objektivne odgovornosti zbog upotrebe opasne stvari. Vlasnik motornog vozila, a samim tim i njegov osiguravajući zavod, odgovara za pričinjenu štetu po principu objektivne odgovornosti zbog opasne stvari. On se može osloboditi samo pod određenim uslovima, ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nije mogao sprečiti ili izbeći, ili ako dokaže daje šteta nastupila isključivo krivicom oštećenog ili trećeg lica, koju on nije mogaopredvideti i čijeposledice nije mogao izbeći" (prema rešenju VPS, Pž-165/75); "Preduzeće ne može da zahteva od zajednice za osiguranje imovine i lica, po osnovu obaveznog osiguranja u saobraćaju, naknadu štete koja je nastala sudarom njenih autobusa. Obaveznim osiguranjem u saobraćaju obuhvaćena je samo šteta pričinjena trećim licima od strane sopstvenika, odnosno korisnika motornog vozila. Da bi treće lice imalo pravo na naknadu štete po ovom osnovu treba da nastupi osigurani slučaj, tj. da sopstvenik, odnosno korisnik motornog vozila upotrebom motornog vozila pričini štetu trećem licu, što u konkretnom slučaju ne stoji, jer je tužilac pretrpeo štetu na svom vozilu prouzrokovanu odstrane drugog svog vozila, pa zbog toga i nije nastupio osigurani slučaj. " (prema presudi VPS u Beogradu, Pž-1176/75); "Osiguravajući zavod je dužan da svom osiguraniku naknadi stvarnu štetu na osiguranom vozilu prema vrednosti opravke u vreme presuđenja spora a ne u vreme nastanka štete. Opšte je poznata činjenica daje cena karoserije od 1971. godine pa do 1977. godine znatno porasla. Ranije dosuđenim iznosom tužilac bi bio samo delimično obeštećen, a ne i u potpunosti za štetu koju je pretrpeo. Kada se u parnici utvrđuje obaveza za naknadu imovinske štete onda se visina štete utvrđuje prema cenama u vreme presuđenja, a ne u vreme nastanka štete, postoje svrha naknade štete potpuno obeštećenje oštećenog. U protivnom, žalilae kao oštećeni ne bi dobio potpunu naknadu". (Prema presudi VPS u Beogradu, Pž-1050/78);

Primer tužbe iz ugovora o osiguranju TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće ________________________________________________, iz TUŽENI: Preduzeće (za osiguranje imovine i lica) _________________________, iz TUŽBA

radi ispunjenja obaveze iz osiguranja, vrednost______________dinara.

Tužilac i tuženi su _____________godine zaključili ugovor o kolektivnom osiguranju tužiočevih rad nika od posledica nesrećnog slučaja pri vršenju i izvan vršenja redovnog zanimanja. Na osnovu ovog ugo vora tuženi je kao osiguravač izdao polisu osiguranja, a tužilac je izvršio svoju obavezu i isplaćivao ugo vorenu premiju. DOKAZ: ugovor o kolektivnom osiguranju od _______________godine i polisa osiguranja. Za vreme vršenja ugovora o osiguranju nastradao je radnik tužioca ____________________________________________________________________________________ i usled posledice nesrećnog slučaja taj radnik je umro. DOKAZ:_______________________________________________. Tužilac je tražio da tuženi kao osiguravač ispuni svoju obavezu prema trećem licu iz pomenutog ugovora o osiguranju, ali je tuženi taj zahtev odbio, nalazeći da tužilac nema pravni interes da traži pred metno utvrđenje. DOKAZ: dopis tuženog od ________________________________godine. Po tužiocu, u vezi spornog traženja, u ugovornom odnosu se nalaze stranke koje su ugovor potpisale i tim ugovorom stranke mogu preuzeti izvesne obaveze, i u isti mah ugovoriti da treće lice bude korisnik. Kod ugovora u korist trećih lica, ova oba lica stiču sopstveno i neposredno pravo prema ugovornoj strani koja se obavezala tim ugovorom da nešto učini u korist trećih lica. Prema tome, to treće lice na osnovu tako stečenog prava može ostvariti to svoje pravo prema strani koja je preuzela neku obavezu. 1077

To, naravno, ne znači da samo treća strana ima pravo da zahteva od stranke koja je neku obavezu pre uzela da tu svoju obavezu ispuni. Naprotiv, i druga strana, odnosno druga ugovorna strana, u ovom slučaju tužilac, ostaje i dalje u ugovornom odnosu, i s toga i ona ima pravo da zahteva od stranke koja je preuzela obavezu da tu obavezu i izvrši prema trećem licu, odnosno da izvrši ono što je ugovoreno u korist trećeg lica. U konkretnom slučaju su u ugovornom odnosu tužilac i tuženi, i tuženi se obavezao da u slučaju na stupanja osiguranog slučaja izvrši svoju obavezu i isplati u korist trećeg lica osiguranu sumu. Sa tih raz loga, tužilac kao ugovorna strana ima pravo da zahteva od tuženog da ispuni svoju obavezu prema tre ćem licu, odnosno da ispuni svoju obavezu koja je ugovorena u korist trećeg lica. Zbog toga, tužilac ima aktivnu legitimaciju, pa je osnovano podneo ovu tužbu u svoje ime, sa zahtevom da se utvrdi da je tuženi dužan da ispuni svoju obavezu, odnosno da je nastupio osigurani slučaj. Tužilac, kao ugovorna strana, ima pravni interes da se utvrdi da je tuženi dužan da ispuni svoju obavezu prema trećem licu u čiju korist je ugovor i zaključen. To je osnov ove tužbe. Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese sledeću

-

-

PRESUDU Utvrđuje se da je tuženo preduzeće (osiguravajuća organizacija) ________________iz _________________________________________________________________________, kao osiguravač iz kolektivnog ugovora zaključenim sa tužiocem, u obavezi da ispuni svoju obavezu prema nastradalom radniku tužioca _________________, odnosno prema njegovim naslednicima. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka, u roku od osam dana, pod pretnjom iz vršenja. Za tužioca - direktor,

Osigurani slučaj (čl. 898. ZOO) Pod osiguranim slučajem, u smislu ovog zakona, smatra se događaj koji se dogodio, a ugovorom o osigu ranju je predviđen kao rizik. Postojanje rizika zavisi od obima događaja i on ne prestaje ako događaj nije uništio objekat koji je bio predmet osiguranja. Saniranjem osiguranog događaja rizik i dalje postoji, osim ako ugovorač osiguranja i osiguranik nisu drukčije ugovorom o osiguranju predvideli. Tako, na primer, kod osiguranja stana, koji obuhvata više rizika, u slučaju štete, na primer, zbog izlivanja vode, popravka parketa i drugog stoje izlivanje pričinilo kao štetu, nastavlja se osiguranje. Ako je, pak, nastupio osigurani slučaj - uništenje celog objekta požarom, prestaje i rizik za taj slučaj (totalna šteta). To znači da nastupanjem osiguranog slučaja rizik se može odnositi i ostvariti u celini ili delimično Odredbama stava 1. ovog člana propisano je da osigurani slučaj mora biti budući, neizvestan i nezavisan od isključive volje ugovorača. Budući događaj je onaj događaj koji se dogodi posle zaključenja ugovora o osiguranju, odnosno kada osi gurani rizik još nije nastao. Zbog toga se ugovor o osiguranju ne može zaključiti za događaj koji se već dogodio, a stranke su o tom nastalom događaju bile upoznate. Neizvestan događaj predstavlja pretpostavku o mogućnosti da se neki događaj može dogoditi posle za ključenja ugovora o osiguranju. Ako bi ugovor o osiguranju jednog građevinskog objekta bio zaključen, na primer, 20. 06. tekuće godine, po osnovu rizika od oluje, a događaj se desio 17. 06. tekuće godine, kojom prilikom je usled oluje uništen krov tog objekta, takav slučaj, odnosno događaj ne može biti predmet osiguranja. Osigurani slučaj, odnosno događaj sadrži u sebi dva bitna elementa: mogućnost i neizvesnost nastupanja. Nemoguć događaj, kao i izvestan, ne može biti predmet osiguranja. Ono stoje moguće i ono stoje neizvesno samim tim nije sigurno da će se desiti. Prema tome, činjenica da je u momentu zaključenja ugovora o osiguranju nastupio događaj koji je prouzrokovao štetu, znači da više ne postoji neizvesnost kao drugi bitan elemenat osiguravajućeg rizika, odnosno ne postoji neizvesnost nastupanja toga događa ja. Takav događaj koji je u konkretnom slučaju prouzrokovao štetu i koji je u momentu zaključenju ugovora o osigu ranju već bio nastupio i strankama bio poznat, nije mogao biti predmet ugovora o osiguranju. Nezavisan od isključive volje ugovorača je slučaj koji osiguranik na osiguranoj stvari nije želeo da nasta ne šteta, a šteta, odnosno osigurani slučaj je ipak nastao. Tako, na primer, ako je osigurana zgrada uništena usled požara, a požar je izbio, na primer usled udara groma, ili dotrajale električne instalacije, kod osiguranja tog slu čaja od rizika neizvesno je bilo da bi se požar iz navedenih razloga mogao dogoditi. Čak ako je neko i podmet nuo požar i zgrada je izgorela, i to je neizvestan slučaj, ali ako bi to učinio osiguranik, takav slučaj bi bio proti van pravilima o osiguranju i ne bi uživao sudsku zaštitu. Ugovor o osiguranju je ništav ako je u času njegovog zaključenja već nastao osigurani slučaj, a o tome je znao osiguranik, ili je taj slučaj bio u nastupanju (na primer, kuća gori a vlasnik odlazi u osiguravajuću organi zaciju i kuću osigurava od rizika požara), ili je bilo izvesno da će nastupiti (na primer, slučaj klizišta zemljišta 1078

koje je pokazivalo znake pomeranja zemljišta u blizini osiguranog objekta - dakle, osiguranog rizika zbog klizanja terena na kojoj se zgrada nalazi), ili ako je već tada bila prestala mogućnost da on nastane (na primer da se ugovor o osiguranju zaključi za događaj koji nije moguć, odnosno koji više ne postoji). Osiguranjem se, po pravilu, obuhvata period od zaključenja ugovora o osiguranje pa ubuduće, ali stav 3. ovog člana predviđa mogućnost da se ugovor o osiguranju zaključi i za period koji prethodi zaključenju ugovora. Ako je u uslovima takvog osiguranja već nastupila šteta, dakle ako je šteta nastupila pre zaključenja ugovora za obuhvaćeni period osiguranja, takav ugovor nije ništav, ako u času njegovog zaključenja osiguraniku nije bilo poznato da se osigurani slučaj već dogodio, odnosno da bi već tada bila prestala mogućnost da se on dogodi. Ugovor o osiguranju koji obuhvata i period koji prethodi danu zaključenja ugovora, zaključuje se zbog nekih prava koje osiguranik može da ostvari ako se ugovor odnosi na neki period pre zaključenja ugovora, a pogoduje i osiguravaču osiguranja da i za taj period naplati premiju osiguranja.

Sudska praksa Odgovornost Garantnog fonda za štetu pričinjenu upotrebom neregistrovanog traktora Odgovornost Garantnog fonda za naknadu štete prouzrokovane upotrebom neregistrovanog traktora uslovljena je postojanjem, odnosno nepostojanjem obaveze registracije traktora u rokovima ne dužim od 12 mesecu Iz obrazloženja Drugostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i prema tuženom Udruženju osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore - Garantni fond, jer nalazi daje u saobraćajnog nezgodi učestvovao i neosigurani traktor kojim je upravljao Z. 0. Ovakvo stanovište se temelji na odredbi člana 83. Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ" br. 30/96. i 55/98), jer je tom odredbom propisano daje i vlasnik, odnosno korisnik motornog i priključnog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom tog vozila pričini trećim licima us led smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štetu na stvarima koje je primio na prevoz. Shodno odredbi člana 84. citiranog Zakona, pod motornim vozilom se smatra i traktor koji prema propisima o registraciji drumskih vozila mora imati saobraćajnu dozvolu. U konkretnom slučaju traktor kojim je upravljao Z.O. nije bio osiguran na dan saobraćajnog udesa 11.6.2001. godine. Zato je drugostepeni sud na temelju odredbe člana 99. Zakona o osiguranju imovine i lica usvojio tužbeni zahtev i prema tuženom Udruženju osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore - Garantnom fondu. Vrhovni sud je mišljenja da se izneto pravno shvatanje, za sada, ne može prihvatiti. Nije sporno da obaveznom osiguranju podležu i traktori, ali samo u slučaju kada se isti registruju uz obavezu produženja saobraćajne dozvole u rokovima ne dužim od 12 meseci. Međutim, to nije slučaj i sa traktorima koji ne podležu obaveznoj registraciji svakih 12 meseci. U tu kategoriju spadaju traktori koji se koriste isključivo u poljoprivredne svrhe. Takvi traktori podležu ponovnoj registraciji samo prilikom promene sopstvenika, odnosno nosioca prava korišćenja, ili promene prebivališta sopstvenika. To je izričito propisano odredbom člana 135. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima ("Službeni glasnik SRS" br. 58/82...21/90; "Službeni glasnik RS" br. 28/91...101/2005). U tom slučaju, a shodno odredbi člana 84. stav 3. Zakona o osiguranju imovine i lica ne postoji obaveza organizacije za osiguranje da naknadi štetu pričinjenu upotrebom traktora koji ne podleže obaveznoj registraciji u rokovima ne dužim od 12 meseci. Prema tome, odgovornost Udruženja osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore - Garantni fond za štetu koja je predmet ovog spora uslovljena je postojanjem, odnosno nepostojanjem obaveze registracije traktora koji je učestvovao u saobraćajnoj nezgodi. Zbog pogrešne primene materijalnog prava ova odlučna činjenica za presuđenje nije utvrđena. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 5/06 od 25juna 2006. godine); Ništavost ugovora o osiguranju - "Nemoguć događaj, kao i izvestan, ne može biti predmet osiguranja". (Prema odluci VPS, SI. 709/69); Određeni rizik se mora ugovoriti Pravila osiguranja predstavljaju opšte uslove ugovora o pristupu, a obavezuje ugovornu stranu samo ako ih prihvati. Prema obrazloženju U pogledu utvrđivanja sporne činjenice da lije nastupio ugovoreni rizik oluje, tuženi u žalbenim navodima, po oce-ni drugostepenog suda, osnovano ističe da je prvostepena presuda u tom delu zasnovana na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, odnosno da ova sporna okolnost nije raspravljena. Naime, u konkretnom slučaju trebalo je utvrditi da li pravila za osiguranje od požara i nekih drugih opasnosti po kojima se olujom smatra vetar jačine 17 met/sek, čine sastavni deo spornog ugovora o osiguranju, odnosno da li su stranke u ovom slučaju ugovorile njihovu primenu. Prvostepeni sud je raspravljajući o ovom spornom, pitanju našao da su stranke 1079

prihvatile primenu ovih Pravila, iako u polisi to nisu izričito označile, budući da su premiju ugovorile po tarifi premija za osiguranje od požara i drugih opasnosti. Međutim, ovakav zaključak prvostepenog suda drugostepeni sud nije prihvatio kao pravilan. Prema stanovištu drugostepenog suda tarifa na osnovu koje se obračunava premija nije sastavni deo ugovora o osiguranju, osim ukoliko to nije izričito ugovoreno, kao stoje to učinjeno za osigurani rizik padavina, u kom slučaju su stranke polisom previdele da tarifa premija za osiguranje sportskih, umetničkih i sličnih priredaba od atmosferskih padavina predstavlja sastavni deo ugovora o osiguranju. Prema tome, kako stranke tako nisu postupile i za drugi osigurani slučaj (oluja), onda je prvostepeni sud pogrešio kada je bez prethodnog utvrđenja ove činjenice zauzeo stanovište da i tarifa za osiguranje od opasnosti požara i nekih drugih opasnosti čini sastavni deo spornog ugovora, i pored toga što ugovorne strane tu polisu nisu predvidele. Konačno, prvostepeni sud je u tom postupku na osnovu iskaza svedoka utvrdio da tuženi nije predao tužiocu pravila za osiguranje od opasnosti od požara i nekih drugih opasnosti. Stoga, kada se ima u vidu ova okolnost, kao i to da prema pravilima koja važe za ugovor o osiguranju, pravila osiguranja predstavljaju opšte uslove ugovora po pristupu koja obavezuju ugovornu stranu samo ukoliko ih prihvati, onda se stanovište prvostepenog suda da su pomenuta pravila od opasnosti požara i nekih drugih opasnosti sastavni deo spornog ugovora o osiguranju ne može prihvatiti kao pravilno, a da nije utvrđeno da li ih je tužilac kao ugovorna stranka prihvatio (prema odluci VPS, SI. 948/71); "Osiguranjem se mogu pokriti i štete nastale pre zaključenja ugovora o osiguranju, pod uslovom da u trenutku zaključenja ugovarač osiguranja i osiguranik nisu znali, niti su mogli znati da je već nastupio osigurani slučaj" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 135/95).

Isključenje nekih osiguranja (cl. 899. ZOO) Odredbe ove Glave ("Osiguranje") se ne primenjuju na plovidbeno osiguranje, kao i na druga osiguranja na koja se primenjuju pravila o plovidbenom osiguranju. Ovo zbog toga stoje plovidbeno osiguranje propisano drugim zakonima, kao što su: Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi ("Službeni list SRJ", br.12/98, 44/99 od 25.06, 74/99-53 od 25.12, 73/00 od 29.12), i Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju ("Službeni list SRJ", br.12/98 i 15/98). Navedenim propisima detaljno je uređena materija osiguranja, kao što su (kod Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi): 1) osiguranje broda, njegovih mašina, uređaja, opreme i zaliha, kao i robe i drugih stvari koje se prevoze brodom ili se na njemu nalaze; 2) osiguranje vozarine, prevoznine, troškova osiguranja, troškova opremanja broda, troškova zajedničke havarije, nagrada za spašavanje, očekivanog dobitka, provizija, zarada posade, založnih i ostalih prava i materi jalnih koristi koje postoje ili se opravdano mogu da očekuju u vezi sa plovidbom ili prevozom robe brodom a mogu da se procene u novcu; 3) osiguranje odgovornosti za štete nanete trećim licima u vezi sa pravom svojine ili sa iskorišćavanjem broda i drugih stvari navedenih u tački 1. ovog stava koje su u svojini fizičkih ili pravnih lica. Odredbe tog zakona primenjuju se i na osiguranje brodova u gradnji i stvari namenjenih njihovoj gradnji, na osiguranje stvari koje se pre ili posle prevoza brodom nalaze u skladištima, stovarištima, na reosiguranje predmeta navedenih u ovom članu, kao i na druga osiguranja i reosiguranja ako su zaključena po polisama ili uslovima uobičajenim za plovidbena osiguranja. Isto tako odredbama navedenog zakona primenjuju se i na uzajamna osiguranja plovidbenih rizika, ako nisu u suprotnosti sa prirodom odnosa ovih osiguranja, kao i na osiguranje čamaca. Inače, osiguranje u vezi navedenih rizika vrše osiguravajuće organizacije, ali samo po pravila koja proizilaze iz tih propisa. U vezi primene odredaba o osiguranja kod vazdušnog saobraćaja, važe pravila koja su navedena u Zakonu o o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju, ali kako su ona nepotpuna, odredbe člana člana 131. istog zakona taj nedostatak reguliše tako što propisuje da se na ugovore o osiguranju u vazdušnom saobraćaju shodno primenjuju odredbe saveznog zakona kojim se uređuje osiguranje imovine i lica i odredbe o ugovorima o plovidbenom osiguranju saveznog zakona kojim se uređuje pomorska i unutrašnja plovidba, osim posebnih odredaba o osiguranju brodova, ako pom. Zakonom o obligacionim odnosima nije drukčije određeno. Imajući u vidu napred navedeno, odredbama stava 2. ovog člana propisano je i da se odredbe obe Glave neće primenjivati ni na osiguranje potraživanja, kao ni za odnose iz reosiguranja. Razlozi za navedeni izuzetak nisu navedeni, a ta pitanja nisu regulisana ni u navedenim zakonima, što znači da se ugovornim stranama ostavlja na volju da li će i pod kojim uslovima zaključiti ugovore iz navedenih oblasti. 1080

Odstupanje od odredaba ove glave (čl. 900. ZOO) Ako stranke zaključe ugovor o osiguranju u smislu odredaba ovog zakona, one mogu odstupiti od onih odredaba ovog zakona, odnosno odredaba ove Glave (o osiguranju) u kojima je to izričito dopušteno, kao i od onih koje pružaju ugovoračima mogućnost da postupe kako hoće. Odredbe Glave o osiguranju nisu dispozitivne prirode, jer iz raznih razloga postoji mogućnost da jedna strana, uglavnom osiguravač osiguranja, koristi neke odnose u društveno ekonomskom sistemu koji mu odgovaraju, odnosno dozvoljavaju da nameće obaveze osiguranicima koje bi bile protivne principu ravnopravnosti stranaka. Zbog toga je stavom 1. i stavom 2. ovog člana propisano u kojim slučajevima je moguće odstupiti od imperativnosti odredaba o osiguranja propisana ovim zakonom, a to su dva navedena slučaja, i to: a) kada je odstupanje izričito dopušteno odredbama ove Glave, kao na primer, slučaj iz člana 016. ovog zakona, kada se posle zaključenja ugovora o osiguranju dogodi smanjenje rizika, ugovorač osiguranja ima pravo da zahteva odgovarajuće smanjenje premije, a ako osiguravač ne pristane na smanjenje premije, ugovorač osigu ranja može raskinuti ugovor; b) kada neke odredbe ove Glave pružaju mogućnost da stranke postupe kako hoće, kao što bi bio primer iz člana 913. st. 1. i 2. ovog zakona, kada se stranke mogu dogovoriti da li će se ugovorena premija plaćati prili kom zaključenja ugovora ili posle zaključenja ugovora; ili v) ako je to odstupanje nije zabranjeno ovim ili nekim drugim zakonom, ako je dopušteno i ako je samo u nesumnjivom interesu osiguranika. Kod primene pravila o osiguranju u smislu odredaba ovog člana, a i ostalih odredaba iz ove Glave, potrebno je uvek imati u vidu da li se njihovom primenom obezbeđuje načelo poštenja i savesnosti. Naime, i pravilima osiguranja kao sastavnim delom određenog ugovora o osiguranju, mora se obezbediti jednakost ugovornih strana, i to ne samo u pogledu jednakog ekonomskog efekta već i u pogledu ostalih prava i obaveze i zaštite njihovih interesa.

ZAKLJUČENJE UGOVORA Kad je ugovor zaključen (čl. 901. ZOO) Ugovor o osiguranju smatra se zaključenim kada ugovorači, tj. osiguravač i osiguranik, potpišu polisu osiguranja ili listu pokrića. Stav 2. ovog člana propisuje pravila u vezi ponude i prihvatanje ponude o osiguranju. Ponuda mora da sadrži označenje stvari ili označenje lica u vezi kojih se vrši osiguranje. Pored toga, ponuda treba da sadrži i obim pokrića, odnosno označenje rizika zbog koga se ugovor o osiguranju zaključuje, kao i vreme za koje se predlaže osiguranje, zatim visina premije i drugo stoje od značaja za obavezivanje i prava osiguranika. Pismenu ponudu za osiguranje po navedenom stavu dostavlja lice koje želi da zaključi ugovor o osiguranju. Ta ponuda vezuje osiguravača i smatra se da je ponuda prihvaćena ako osigurač u roku određenom u ponudi, odnosno u roku od osam dana od dana kada je ponuda prispela osiguravaču, a ako je potreban lekarski pregled, onda za vreme od 30 dana. Ako osiguravač u roku iz ponude, odnosno roku iz stava 2. ovog člana osiguravač ne ne odbije ponudu, koja je saglasna uslovima po kojima inače vrši osiguranje, smatra se daje osiguravač prihvatio ponudu i da je ugovor zaključen, a smatra se daje ugovor zaključen onoga dana kada je ponuda prispela osiguravaču. Mada prema odredbama ovog člana ponudu osiguravaču čini lice koje želi da ostvari osiguranje, u praksi se to retko dešava, pa ulogu ponudioca preuzima osiguravajuća organizacija. Primer, dobijen od jedne kompanije osiguranja, najbolje to ilustruje. Ponuda za osiguranje koju nudi osiguravač, sadrži sve sastojke koje bi, inače, sadržavala ponuda lica koje želi osiguranje dostavom svoje ponude .

Primer ponude jednog osiguravača PONUDA ZA OSIGURANJE POŠTOVANI, KOMPANIJA_____________OSIGURANJE,_____________ uspešno i efikasno posluje zahvaljujući svoni^ finansijskom, stručnom, tehničkom potencijalu i dobroj poslovnoj saradnji sa svojim osiguranicima. Želeći da se dosadašnja saradnja nastavi i kvalitetno poboljša, nudimo Vam osiguranje vaše imovine (stanova i stvari domaćinstva) po vrlo povoljnim uslovima - niskoj premiji, načinu plaćanja i rizicima pokrivenim osiguranjem. U saradnji sa Preduzećem_____________, u mogućnosti smo da Vam obezbedimo plaćanje godišnje premije osiguranja za stanove i stvari domaćinstva u njima (bez obzira da li je stan u vašem vlasništvu ili nije), u____mesečnih rata, putem uplatnica koje će Vam biti dostavljene. 1081

PREDMET OSIGURANJA po ovoj ponudi je: 1. Građevinski deo stana sa pripadajućom opremom. 2. Sve stvari domaćinstva u stanu i lične stvari članova domaćinstava kao i krečenje, moleraj, tapeti i zidne, podne i plafonske obloge u stanu. OBIM POKRIĆA - Za iznos premije od samo______(0,___) dinara po 1 m2 stana mesečno nudimo Vam, u skladu sa Opštim uslovima za osiguranje imovine i Uslovima za kombinovano osiguranje stanova i stvari: 1. Osiguravajuće pokriće građevinskog, dela stana sa pripadajućom opremom i stvarima u stanu od sledećih rizika: požara i udara groma, eksplozije, oluje, grada (tuče), pada letelice i manifestacija i de monstracija do sume osiguranja___________din. po 1 m2 stana. 2. Osiguravajuće pokriće za sve stvari domaćinstva u stanu, stvari za ličnu upotrebu od rizika pro valne krađe do sume osiguranja na I rizik u iznosu od_________din. po 1 m2 stana. 3. Za krečenje, moleraj, tapete i razne zidne, podne i plafonske obloge u stanu do sume od_________ dinara po 1 m2 stana. Mesečna premija za prednji obim pokrića za stan od 50 m2 iznosi samo___________dinara. ZAKLJUČENJE UGOVORA O OSIGURANJU - Uplatom I mesečne rate premije osiguranja, po dostavljenoj uplatnici, smatra se da ste, kao osiguranik, sa KOMPANIJOM_____________OSIGURANJE, kao osiguravačem, zaključili Ugovor o osiguranju u svemu u skladu sa ovom ponudom i Uslovima za kombinovano osiguranje stanova koji su sastavni deo zaključenog ugovora o osiguranju. Ugovor proizvodi svoje dejstvo počev od prvog narednog dana od dana uplate I rate premije osiguranja (obavezno sačuvati original uplatnicu I rate radi dokaza o početku osiguranja). Ukoliko uplatite I ratu premije osiguranja i time nastane ugovorni odnos iz osiguranja u obavezi smo da Vam dostavimo gore navedene uslove. Ugovor o osiguranju stana i stvari u stanu zaključuje se na neodređeno vreme uz mogućnost raskida ugovora obe ugovorne strane pismenim putem najkasnije 3 meseca pre isteka tekuće godine osiguranja, u kom slučaju se Ugovor raskida istekom 24-tog časa poslednjeg dana tekuće godine osiguranja. Ukoliko izmenimo sume osiguranja i visinu premije ili uslove osiguranja, dužni smo da Vas o tome obavestimo. U tom slučaju imate pravo da, po prijemu obaveštenja pismeno otkažete ugovor o osiguranju i isti prestaje da važi istekom poslednjeg dana meseca u kom smo primili pismeni otkaz ugovora. Ukoliko na napred navedeni način ne otkažete ugovor o osiguranju isti ostaje na snazi sa izvršenim izmenama. Izuzetno, ako inflacija bude u narednom periodu veća od 5% mesečno, vršićemo automatski usklađivanje sume osiguranja i premije, u cilju sprečavanja obezvređivanja osigurane imovine. PLAĆANJE PREMIJE OSIGURANJA - Prvu mesečnu ratu premije osiguranja uplatićete po uplatnici, dostavljenoj u prilogu ove ponude, na račun KOMPANIJE_____________OSIGURANJE. Nared ne mesečne rate premije osiguranja će biti uključene na uplatnicama koje ćemo Vam dostaviti i iste ste dužni da plaćate u rokovima navedenim u tim uplatnicama, odnosno do datuma dospeća za naplatu od štampanog na uplatnici. NAPOMENA: Ukoliko ne platite tri uzastopne mesečne premije osiguranja, prestaje važnost Ugovora o osiguranju i to istekom poslednjeg dana u mesecu za koji je uplaćena premija osiguranja. NAKNADA IZ OSIGURANJA - U slučaju nastanka štete u obavezi smo kao osiguravač da Vam naknadimo stvarnu štetu a najviše do iznosa suma osiguranja utvrđenih zaključenim ugovorom o osiguranju, (iznosi suma osiguranja navedeni ovom ponudom za osiguranje). KOMPANIJA_____________OSIGURANJE raspolaže stručnim kadrom i spremna je da u slučaju nastanka štete a po prijemu vaše prijave, pristupi proceni štete i izvrši sigurnu i brzu isplatu naknade. Ukoliko želite dodatne informacije o osiguranju koje nudimo, možete se obratiti na adresu i telefon:

Polisa i lista pokrića (čl. 902. ZOO) Polisa osiguranja je isprava o osiguranju. Ona služi kao dokazna isprava, posebno ako je ugovor o osiguranju neformalan. Kod neformalnog ugovora o osiguranju, kada za zaključenje ugovora o osiguranju nije propisana pismena forma, samim potpisivanjem polise osiguranja smatra se daje ugovor o osiguranju zaključen. Polisa, po pravilu, glasi na ime osiguranika. Ali kod robnog osiguranja ona može glasiti po naredbi, što znači da se može prenositi indosamentom. Polisa osiguranja sadrži sve elemente ugovora o osiguranju i njome se dokazuje daje zaključen ugovor o osiguranju. Polisa osiguranja, po pravilu, sadrži: označenje osiguranika (ako je osiguranje izvršeno za tuđ račun), označenje osigurane stvari, odnosno osiguranog lica, označenje rizika koji su obuhvaćeni osiguranjem, označenje trajanja osiguranja i osiguravajućeg pokrića, sumu osiguranja, premiju, datum izdavanja polise i potpise ugovornih strana. AJco u pojedinim slučajevima zakon zahteva pismenu formu za neki oblik osiguranja, onda se mora sačiniti pismeni ugovor, koji potpisuju obe stranke, a izdaje se i polisa osiguranja kojom se dokazuje daje ugovor u pismenoj formi zaključen. 1082

Postoji više vrsta polisa osiguranja, kao što su: polisa za osiguranje imovine; polisa za osiguranje lica; polisa za osiguranje robe u prevozu; polise za osiguranje robe u skladištu; zatim kasko polise, naročito u automobilskom saobraćaju, alo i u prevozu robe brodom ili kamionom i si. Lista pokrića, o kojoj je reč u stavu 1. ovog člana, je takođe pismena isprava koju osiguravač, prilikom zaključenja ugovora o osiguranju, predaje osiguraniku, u slučaju kad još nisu poznati svi elementi ugovora, koje polisa mora da sadrži. U listu pokrića se moraju označiti najvažniji sastojci ugovora, oni koji su poznati. Lista pokrića se obično izdaje kod brodskog ili drugog prevoza. Kasnije, kada se saznaju svi elementi u vezi prevoza robe, na osnovu liste pokrića izdaje se polisa osiguranja koja mora biti potpuna. Polisa osiguranja može biti privremeno zamenjena listom pokrića u koju se unose bitni sastojci ugovora. To bi bio slučaj kada bi iz istog predmeta polise osiguranja bila povećana količina osiguranih stvari, a očekuju se i druge. Kasnije se, na osnovu konačne liste pokrića izdaje polisa sa svim sastojcima koji proizilaze iz liste pokrića. Ugovor o osiguranju se zaključuje na osnovu opštih uslova osiguranja, koji predstavljaju sastavni deo ugovora. Opšti uslovi osiguranja su pravila koja je unapred propisao osiguravač. Oni moraju biti saglasni odredbama ove Glave (o osiguranju), ali prilagođeni uslovima i mogućnostima osiguravača, u skladu sa ciljevima u ugovora o osiguranju. Zaključujući ugovor o osiguranju, osiguravač je dužan da upozori osiguranika na postojanje opštih uslova o osiguranju, dakle onih uslova na osnovu kojih se zaključuje ugovor o osiguranju, a čija pravila nisu uneta u ugovor, ali predstavljaju sastavni deo tog ugovora, zbog čega je osiguravač dužan da to upozorenje navede u polisi osiguranja i da osiguraniku preda njegov tekst. Ako bi postojalo neko neslaganje između sadržine polise i opštih uslova osiguravača, primenjuju se odredbe polise, a u slučaju neslaganja neke štampane odredbe polise i neke njene rukopisne odredbe, primenjuju se one odredbe koje rukopisno formulisane. To znači da ako je polisa sastavljena na formularu, a na samoj polisi su stranke potvrdile neku drugu sadržinu te polise, važi ono stoje rukopisno formulisano. Polisa može glasiti na određeno lice, po naredbi ili na donosioca. Ako polisa glasi "po naredbi", onda se ona može prenositi indosiranjem, ali ako glasi na donosioca, onda sva prava iz određene polise, ako su ispunjene obaveze iz polise, koristi lice koje je u posedu te polise. Primer polise o dugoročnom osiguranju POLISA O OSIGURANJU (naziv zajednice osiguranja) Tarifa/Tar. grupa___ Kl. opasn. /Kl. z. m. Sektor Zaj. riz. sa pol.

Zajednica osiguranja u Filijala______________ Poslovnica

Zamena pol. br.

OSIGURANIK

UGOVORAC OSIGURANJA Adresa----------------------------------------

Adresa

, u smislu Uslova osiguranja. Dugoročno osiguranje počinje_______ i traje do Premija za dugoročno osiguranje dospeva za naplatu svake godine dana_______________. Ovo osiguranje je zaključeno u smislu Opštih uslova za osiguranje imovine i Uslova za osiguranje od __________, koji su uručeni ugovoraču osiguranja i koji čine sastavni deo ovog ugovora o osiguranju (polise). Redni broj

OSIGURAVA

Suma osiguranja Din.

SE

Premija osiguranja % dinara

Osnovna sredstva do visine stvarne vrednosti prema priloženom obračunu koji čini sastavni deo ove polise i posebnim uslovima za osiguranje sredstava, primenom faktora podosiguranja, itd. (deo premije, dopunski rizici) UKUPNO Premija za naplatu________ do , u iznosu od din. plaćena je Premija za vreme od______ Osiguravač zadržava pravo ispravke za slučaj računske ili kakve druge greške zastupnika. U Osiguravač,

dana

godine. Ugovorač osiguranja,

1083

Osiguranje bez polise (cl. 903. ZOO) Mada je u članu 901. stav 1. ovog zakona propisano pravilo daje ugovor o osiguranju zaključen kad ugovorači potpišu polisu osiguranja ili listu pokrića, u ovom slučaju, prema odredbama ovog člana (903.) ugovor o osiguranju može biti zaključen i bez potpisivanja polise osiguranja, ako je takva mogućnost propisana opštim pravilima osiguranja i ako je osiguranik na osnovu tih uslova isplatio odgovarajuću premiju. Sadržina ove odredbe pretpostavlja da je uplatom premije, za slučaj predviđen opštim uslovima osiguranja, postojala saglasnost obeju strana da se ugovor zaključi, pa je takav ugovor i zaključen kada je osiguranik na osnovu opštih uslova osiguravača uplatio određeni iznos premije. Da se ugovor o osiguranju smatra zaključenim i bez polise osiguranja, dopuštaju i odredbe stava 2. člana 901. ovog zakona, po kojima se smatra daje ugovor o osiguranju zaključen kada lice koje dostavi ponudu osiguravaču za zaključenje ugovora o osiguranju, nije dobilo negativan odgovor osiguravača, a ta ponuda ne odstupa od uslova pod kojima osiguravač vrši predloženo osiguranje. Naravno, to ne znači da stranke, osiguravač i osiguranik, posle uplaćene premije osiguranika, neće potpisati polisu osiguranja, pod uslovim da su za to ispunjeni uslovi iz opštih uslova o osiguranju, jer je ugovor o osiguranju zaključen samim tim što su radnjom osiguranika ispunjeni uslovi iz opštih uslova osiguranja. Ako bi se posle uplate premije dogodio osigurani slučaj, a stranke još nisu potpisale polisu osiguranja, izvršenje ugovora o osiguranju bi se sprovelo po odredbama opštih uslova o osiguranju, s obzirom da se smatra da je uplatom određene premije zaključen ugovor o osiguranju. Plaćanjem premije samo na osnovu opštih uslova osiguranja, za slučaj koji ti uslovi ne predviđaju takvu mogućnost, smatra se da ugovor i nije zaključen, te da osiguravač nema nikakve obaveze prema licu koji je uplatio premiju bez prethodnog potpisivanja polise a bez postojanja uslova da se uplatom premije smatra daje ugovor o osiguranju zaključen.

Zaključenje ugovora u ime drugog bez ovlašćenja (čl. 904. ZOO) Fizičko ili pravno lice obično zaključuju ugovor o osiguranju lično, u svoje ima i za svoj račun. Ali ako neko zaključi ugovor o osiguranju u ime drugog i bez njegovog ovlašćenja, odgovara osiguravaču za obaveze iz ugovora, sve dok ga onaj u čije je ime ugovor zaključen ne odobri. S obzirom da se i u navedenom slučaju smatra da ugovor o osiguranju postoji, jer za njegovo izvršenje odgovara onaj koji je ugovor o osiguranju potpisao iako nije imao ovlašćenje drugog, ako bi i nastao osigurani slučaj, izvršenje ugovora bi moglo da traži lice na koga glasi osiguranje, čime bi se smatralo da je to lice odobrilo ugovor o osiguranju zaključenom na njegovo ime, pod uslovom da su ispunjeni uslovi za naplatu štete iz osiguranog slučaja. Odredbama stava 1. ovog člana propisana je mogućnost da neovlašćeno zastupani da naknadno odobrenje, kada o tome bude obavešten, ali stav 2. istog člana daje i ovlašćenje neovlašćeno zastupanom da se koristi iz tako zaključenog ugovora i pošto se dogodi osigurani slučaj. Na taj način, kako je već navedeno, osigurano lice, po odobrenju neovlašćeno zaključenog ugovora o osiguranju, preuzima dalje obaveze plaćanja premije sagi asno zaključenom ugovoru. Ako lice za koga je zaključen ugovor o osiguranju odbije da prihvati ugovor zaključen od neovlašćenog lica, ugovorač osiguranja duguje premiju za period osiguranja u kome je osiguravač obavešten o odbijanju odobrenja, ali nema pravo na naplatu štete za nastali slučaj po tom ugovoru, ako na to ne pristane lice za koga je ugovor o osiguranju potpisao. U tom slučaju ugovorač osiguranja bi imao pravo na povraćaj uplaćenih premija, posebno ako bi lice odbilo da se koristi pravima iz zaključenog ugovora, a naročito ako bi odbio i da se tim pravima koristi ako je osigurani slučaj nastao, kada bi imao pravo na naplatu štete, jer bi se u protivnom smatralo daje osiguravač stekao određenu imovinu bez osnova, odnosno da se neopravdano obogatio na račun lica koje je neovlašćeno plaćalo premiju, a liceje odbilo odobrenje ugovora i pošto se dogodio osigurani slučaj. To se može zaključiti i iz odredbe stava 3. ovog člana, jer ako je odobrenje odbijeno, ugovor o osiguranju više i ne postoji, a ugovorač osiguranja duguje premiju "za period osiguranja u kome je osiguravač obavešten o odbijanju odobrenja". U članu 88. ovog zakona propisana su pravila zaključenja ugovora od strane neovlašćenog lica, po kojima ako neko lice zaključi ugovor kao punomoćnik u ime drugoga bez njegovog ovlašćenja, da takav ugovor obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri. Ako ga ne odobri, smatra se da ugovor nije ni zaključen. U tom slučaju, strana sa kojom je ugovor zaključen može da traži naknadu štete od lica koje je kao punomoćnik bez ovlašćenja zaključilo ugovor. Lice koje je zaključilo ugovor o osiguranju u ime drugog bez njegovog ovlašćenja, kao poslovođa bez naloga, ne odgovara za obaveze iz osiguranja ako je prilikom zaključenja ugovor p osiguranju obavestio osiguravača da istupa bez ovlašćenja u ime i za račun drugog. Poslovođa bez naloga, prema odredbama člana 221. ovog zakona, ima obavezu da obavesti o svom postupku što je moguće pre onog čiji je posao, odnosno, u ovom slučaju, za čiji je račun zaključio u njegovo ime ugovor o osiguranju. 1084

Osiguranje za tuđi račun ili za račun koga se tiče (čl. 905. ZOO) Prema odredbama stava 1. ovog člana, kada ugovorač osiguranja ugovori osiguranje za tuđi račun ili za račun koga se tiče, on je dužan da plaća premije i ostale obaveze iz ugovora, ali ne može da vrši prava iz osiguranja, čak i kad drži polisu, bez pristanka lica čiji je interes osiguran i kome ona pripadaju. Sadržina stavova 1. i 2. ovog člana upućuju na zaključak da se osiguranje zainteresovanog lica vrši po ovlašćenju tog lica, jer ugovorač osiguranja koji je platio premije osiguranja za to lice nije dužno da mu preda polisu osiguranja, dok mu to lice ne bude naknadilo premije koje je isplatio osiguravaču, kao i troškove ugovora. Osiguranje za tuđ račun znači zaključenje ugovora o osiguranju u svoje ime a za tuđi račun, a osiguranje za račun koga se tiče znači osiguranje u ime i za račun zainteresovanog lica. I u prvom i u drugom slučaju ugovorač osiguranja zaključuje ugovor o osiguranja za zainteresovano lice, po ovlašćenju tog lica. Mada je korisnik osiguranja zainteresovano lice, troškove ugovora o osiguranju tog lica plaća ugovorač osiguranja, ali plaća i premije osiguranja za rizike koje je ugovorio za to lice. Polisa osiguranja u slučaju iz ovog člana glasi na zainteresovano lice i ono ima sva prava iz osiguranja, ali ih ne može koristiti dok se polisa nalazi kod ugovorača osiguranja. Tek kada zainteresovano lice naknadi ugovoraču osiguranja isplaćene premije koje je ovaj platio za njega, kao i troškove koje je imao u vezi zaključenja ugovora o osiguranju, ima pravo da traži da mu ugovorač osiguranja preda polisu osiguranja. Ugovorač osiguranja ne može vršiti prava iz osiguranja čak i kad drži polisu, jer ona pripadaju licu za čiji je račun zaključen ugovor o osiguranju. Osiguravač, pak, nije dužan da zainteresovanom licu omogući da ostvari prava iz osiguranja, ako se ne legitimiše polisom osiguranja, utoliko pre što poseduje ugovor o osiguranju koji je zaključilo drugo lice, i što osiguravač zna da je po odredbama stava 1. ovog člana propisana obaveza ugovorača osiguranja da plaća premije i ostale obaveze iz ugovora. Odredbe stava 3. ovog člana imaju u vidu pravo ugovorača osiguranja da od prava koja iz osiguranog slučaja nastaju za zainteresovano lice, odnosno osiguranika, da se on prvenstveno naplati u visini isplaćenih premija osiguranja i troškova koje je imao u vezi zaključenja ugovora o osiguranju. To pravo ugovorač osiguranja ostvaruje pravom prvenstvene naplate tog potraživanja iz dugovane naknade, a ima i pravo da zahteva njihovu isplatu neposredno od osiguravača. Naplatom svog dela potraživanja, ugovorač osiguranja je i dalje u obavezi prema osiguravaču u pogledu daljeg plaćanja dospelim premija, osim ako tu obavezu ne preuzme sam osiguranik, o čemu se mora saglasiti osiguravač. Prema stavu 4. ovog člana, iako osiguravač nije zaključio ugovor o osiguranju sa korisnikom osiguranja, on može svakom korisniku osiguranja za tuđ račun da istakne sve prigovore koje po osnovu ugovora ima prema ugovaraču osiguranja. Pravo iz ovog stava vezano je i za obavezu osiguravača u smislu člana 921. ovog zakona, po kome protiv zahteva donosioca polise, kao i zahteva kog drugog lica koje se na nju poziva, osiguravač može istaći sve prigovore koje ima u vezi sa ugovorom prema licu sa kojim je zaključilo ugovor o osiguranju.

Zastupnici osiguranja (čl. 906. ZOO) Kao što je poznato, zastupnik je lice koje obavlja radnje u tuđe ime (prava i obaveze iz ugovora koje on zaključuje ne obavezuju onoga ko je pravnu radnju preduzeo, već za ono lice koje je zastupao) i za tuđ račun (imovinske posledice koje nastaju iz radnju zastupnika obavezuju zastupanog). I kod osiguranja, osiguravač ima veliki broj zastupnika, koje ovlašćuje da u njegovo ime i za njegov račun stvaraju prava i obaveze zaključujući ugovore o osiguranju. Zastupnik osiguravača može imati ovlašćenje kojim nisu određena njegova ovlašćenja, kao i ovlašćenja kojim su njegova ovlašćenja ograničena, odnosno samo za zaključenje, odnosno preduzimanje tačno određenih radnji za račun osiguratelja. Odredbe stava 1. ovog člana imaju u vidu potpuna ovlašćenja zastupnika. Naime, ako u ovlašćenju zastupnika nisu navedena ograničenja u vezi obavljanja poslova zastupanja osiguravača, zastupnik ima pravo da u ime i za račun osiguravača zaključuje ugovore o osiguranju ili produženje njihovo važenje, da izdaje polise osiguranja, da naplaćuje premije i da prima izjave upućene osiguravaču. Stavom 2. ovog člana reguliše se odnos ugovorača osiguranja i osiguravača ako je zastupnik imao ograničena ovlašćenja za zastupanje osiguravača. Tako, ako je osiguravač ograničio ovlašćenja svog zastupnika, a to ugovoraču osiguranja nije bilo poznato, smatra se kao da ta ograničenja nisu ni postojala. Na primer, ako je zastupnik imao ovlašćenje osiguravača samo da zaključuje ugovore o osiguranju i da izdaje polise osiguranja, a zastupnik i pored toga naplaćuje premije osiguranja, za koje ograničenje ugovorač osiguranja nije znao, smatra se da takva radnja zastupnika obavezuje osiguravača. U ovom slučaju se ne mogu primeniti pravila o zastupanju u smislu ovog zakona, a naime, kad zastupnik prekorači granice ovlašćenja daje zastupani u obavezi samo ukoliko odobri prekoračenje (čl. 87. stav 1. ovog 1085

zakona). Pravila o zastupnicima osiguranja su posebno uređena odredbama ovog zakona (čl. 906.), i njima se u potpunosti štite prava ugovorača osiguravača u vezi zaključenog ugovora o osiguranju, jer se smatra da ako zastupnik sa ograničenim ovlašćenjem može da zaključuje ugovore o osiguranju i da izdaje polise osiguranja, da po prirodi stvari može i da naplaćuje premije iz tog osiguranja. Na koji način će osiguravao da raspravi pitanje sa svojim zastupnikom koji je prekoračio ovlašćenje o zastupanju, nije pitanje koje se rešava odredbama ovog člana, jer osiguravaČ takve slučajeve rešava svojim opštim aktima.

OBAVEZE OSIGURANIKA, ODNOSNO UGOVARAČA OSIGURANJA PRIJAVA OKOLNOSTI ZNAČAJNIH ZA OCENU RIZIKA Dužnost prijavljivanja (cl. 907. ZOO) Prilikom zaključenja ugovora o osiguranju, ugovoraču osiguranja nisu poznate sve okolnosti koje se odnose na predmet osiguranja, pa je ugovorač osiguranja, odnosno njegov zastupnik dužan da prijavi, odnosno da ga upozna sa svim okolnostima koje su od značaja za ocenu rizika U stvari, postoji obostrana odgovornost ugovorača osiguranja i osiguravača, od kojih prvi obaveštava osiguravača o okolnostima u vezi kojih zaključuje osiguranje, a ovaj ga upoznaje sa rizicima koji iz takvog osiguranja mogu nastati. Rizik osiguranja je događaj koji se može dogoditi za vreme trajanja ugovora o osiguranju. Ugovorač osiguranja upoznaje osiguravača na neki događaj koji se može dogoditi i naneti štetu imovini ili licima, pa i samom osiguraniku, i da za slučaj nastanka tog događaja želi da bude osigurana, da ako nastane da ima pravo na naknadu štete po osnovu osiguranja tog događaja. Ako se ostvari rizik koji je obuhvaćen ugovorom o osiguranju, nastupa osigurani događaj Nije svaki događaj podoban za osiguranje. Zbog toga odredbe ovog člana obavezuju ugovorača osiguranja da osiguravača obavesti o svim okolnostima od značaja za ocenu rizika. Ne može se zaključiti ugovor o osiguranju za stvar koja više ne postoji, jer nema rizika pa samim tim ni osnova za osiguranje. Rizik nastaje kada nastane osigurani slučaj, kada se pretpostavlja da se na osiguranom događaju, odnosno imovine ili lica, može dogoditi šteta. Ukazujući na sve okolnosti koje su od značaja za ocenu rizika, koje su mu poznate ili mu nisu mogle ostati nepoznate, ugovorač osiguranja nastoji da obezbedi uslove za osiguranje pod uslovima koje osiguravač priznaje kao rizik, čime u slučaju nastanka osiguranog slučaja, odnosno događaja, obezbeđuje sebi prava iz osiguranog rizika. Tako, na primer, ako ugovorač osiguranja zna da se u blizini njegovog placa na kome se nalazi kuća pojavljuju tendencije klizanja zemljišta, zbog koga može biti oštećena ili uništena kuća ugovorača osiguranja, a o toj okolnosti ne obavesti osiguravača, ugovor o osiguranja zbog događaja klizanja zemljišta može se pobijati po osnovu ništavosti ugovora. Zbog toga su odredbama člana 909. ovog zakona propisana pravila u vezi nemarne netačnosti ili nepotpunosti prijave, kada se može raskinuti ugovor o osiguranju ili predložiti povećanje premije.

Sudska praksa Obaveza Garantnog fonda za naknadu štete pričinjenu upotrebom traktora Garantni fond nije u obavezi da naknadi štetu pričinjenu upotrebom traktora koji se koristi isključivo u poljoprivredne svrhe, s obzirom da isti ne podleže obaveznoj registraciji svakih 12 meseci, a samim tim ni obaveznom osiguranju. Iz obrazloženja Drugostepeni sud je usvoji tužbeni zahtev i prema tuženom Udruženju osiguravajućih organizacija Srbija i Crna Gora - Garantni fond, jer nalazi daje u saobraćajnog nezgodi učestvovao i neosigurani traktor kojim je upravljao 3. O. Ovakvo stanovište se temelji na odredbi člana 83. Zakona o osiguranju imovine i lica (,, Službeni list SRJ" br. 30/96...55/98),jerje tom odredbom propisano daje i vlasnik odnosno korisnik motornog i priključnog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom tog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štetu na stvarima koje je primio naprevoz. Shodno odredbi člana 84. citiranog Zakona, pod motornim vozilom se smatra i traktor koji prema propisima o registraciji drumskih vozila mora imati saobraćajnu dozvolu. U konkretnom slučaju traktor kojim je upravljao 3. O. nije bio osiguran na dan Saobraćajnog udesa 11.6.2001. godine. Zato je drugostepeni sud na temelju odredbe člana 99. Zakona o osiguranju imovine i lica usvojio tužbeni zahtev i prema tuženom Udruženju osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore - Garantnom fondu. 1086

Vrhovni sud je mišljenja da se izneto pravno shvatanje, za sada, ne može prihvatiti. Nije sporno da obaveznom osiguranju podležu i traktori, ali samo u slučaju kada se isti registruju uz obavezu produženja saobraćajne dozvole u rokovima ne dužim od 12 meseci. Međutim, to nije slučaj i sa traktorima koji ne podležu obaveznoj registraciji svakih 12 meseci. U tu kategoriju spadaju traktori koji se koriste isključivo u poljoprivredne svrhe. Takvi traktori podležu ponovnoj registraciji samo prilikom promene sopstvenika, odnosno nosioca prava korišćenja, ili promene prebivališta sopstvenika. To je izričito propisano odredbom člana 135. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik SRS" , br. 58/82...21/90; „Službeni glasnik RS", br. 28/91... 101/2005). U tom slučaju, a shodno odredbi člana 84. stav 3. Zakona o osiguranju imovine i lica ne može se uspostaviti ni obaveza organizacije za osiguranje da naknadi štetu pričinjenu upotrebom traktora koji nepodleže obaveznoj registraciji u rokovima ne dužim od 12 meseci. Prema tome, odgovornost Udruženja osiguravajućih organizacija Srbija i Crna Gora - Garantni fond, za štetu koja je predmet ovog spora, uslovljena je postojanjem obaveze registracije traktora koji je učestvovao u saobraćajnoj nezgodi. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 5/06 od 25.5.2006. godine)

Namerna netačna prijava ili prećutkivanje (čl. 908. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu zaključenje ugovora o osiguranju, kada ugovorač osiguranja namerno da netačnu prijavu ili prećutkuje neke okolnosti koje su od značaja da bi ugovor o osiguranju mogao biti zaključen. Ako nastane takav slučaj, osiguravač ima pravo da traži poništaj ugovora o osiguranju, i ne samo to već i da zadrži plaćene premije osiguranja po netačnoj prijavi ili prećutkivanju okolnosti, da ako bi osiguravaču bila poznata da ne bi zaključio ugovor o osiguranju. Da bi osiguravač mogao da traži poništaj tako zaključenog ugovora, mora da dokaže nameru ugovorača osiguranja da sačini netačni prijavu i da prećuti okolnosti od značaja za zaključenje ugovora. Namera postoji kada je ugovorač osiguranja bio svestan činjenice da zbog netačne prijave može da ostvari kakvo pravo iz ugovora o osiguranju, a koje ne bi ostvario daje njegova prijava bila tačna. Sa namerom se izjednačuje i nehat, kada je ugovorač osiguranja bio svestan mogućnosti nastupanja posledice osiguranog rizika, a olako je držao da ono što je u prijavi navedeno ne predstavljaju okolnosti koje bi bile od značaja za ostvarivanje prava po osnovu osiguranja. I prećutkivanje izvesnih okolnosti od značaja pri zaključenju ugovora o osiguranju, predstavljaju osnov da se može zahtevati poništenje ugovora. Tako, na primer, ako je pri zaključenju ugovora ugovorač osiguranja prećutao okolnost daje pomoćna zgrada u kojoj je smeštena stoka, koju je osigurao, recimo za slučaj rušenja zbog nepogode, sagrađena od letava, zemlje i maltera, dakle od slabog materijala, a osigurao je za slučaj rušenja koje bi nastalo od velikom nevremena kao objekat sagrađen od čvrstog materijala, u slučaju nepogode i rušenja te zgrade, kao i štete na stoci koja bi tom prilikom stradala, kod utvrđenja daje prećutao okolnost daje objekat sagrađen od slabog materijala, postoji osnov osiguravača da traži poništaj ugovora o osiguranju i da zadrži sve premije osiguranja koje mu je do tada isplatio ugovorač osiguranja. Pored prava osiguravača da zbog poništaj a ugovora o osiguranju zadrži naplaćenu premiju, osiguravač ima pravo da zahteva isplatu premije i za vreme osiguranja do dana pravosnažne odluke suda o poništaju takvog ugovora. Odredbama stava 3. ovog člana propisano je ograničeno pravo osiguravača da traži poništaj ugovora o osiguranju za slučajeve o kojima je reč u odredbama prethodna dva stava. On to pravo može'da ostvari, odnosno može da traži poništaj ugovor o osiguranju, samo ako je u roku od tri dana od dana saznanja za netačnost ili za prećutkivanje, pismeno obavestio ugovorača osiguranja da namerava da koristi to pravo, tj. da podnese tužbu sudu i traži poništaj ugovora o osiguranju. Ako osiguravač obavesti ugovorača osiguranja da namerava da će koristiti pravo poništenja ugovora o osiguranju, ne znači da u tom roku, odnosno u roku od tri dana mora da podnese tužbu radi poništaja ugovora. On je tim obaveštenjem, koje je učinio u propisanom roku, samo obezbedio sebi pravo na podnošenje tužbe. Ako takvo obaveštenje u označenom roku ne bi dao ugovoraču osiguranja, osiguravač bi izgubio pravo na poništenje ugovora, ali ne i pravo da zadrži naplaćenu premiju do dana kada je saznao za okolnosti koje mu daju pravo na poništenje ugovora. U tom slučaju osiguravač može da izjavi da raskida ugovor i da traži naknadu štete, odnosno troškove koje je imao u vezi utvrđenja takvog stanja.

Sudska praksa Netačna prijava osiguranja i posledice u slučaju nastanka štete Prilikom osiguranja osiguranik mora voditi računa da stvar osigura po tržišnoj vrednosti. Prema obrazloženju Tužilac je naveo daje ugovorom koji je zaključio sa tuženim u vozni park tuženog uvrstio 20 svojih vagona kojima je tuženi prevozio robu za tužioca na ugovorenoj relaciji, i to tek pošto je tužilac udovoljio zahtevu tuženog da osigura te vagone. Međutim, u toku eksploatacije tih vagona na pomenutoj relaciji prevrnula se ćela kompozicija vo1087

za kojom prilikom su tužiočevi vagoni potpuno uništeni. Osiguravajući zavod je tužiocu isplatio osigurani iznos na koliko su vagoni bili osigurani. Osiguravač je platio tužiocu naknadu u visini pune vrednosti vagona u momentu nabavke, po kojoj ih je tnžilac i osigurao. S obzirom, daje u vreme saobraćajnog udesa vrednost jednog vagona iznosila više od nabavne, jer je tužilac za nabavku vagona morao dati veći iznos od onog koji je primio od osiguravača, tužilac je zauzeo stanovište daje tuženi dužan da mu naknadi tu razliku. Tuženi je osporio tužbeni zahtev, navodeći daje uslov da uvrsti tužiočeve vagone u vozni park tuženog bio da tužilac osigura vagone po članu 1. Pravilnika za uvršćivanje privatnih kola u vozni park Jugoslovenskih železnica, koji je uslov unet i u član 8. ugovora, i to da ih osigura od opasnosti požara, elementarnih nepogoda, saobraćajnih nezgoda, gubitaka i krađe. Tužilac je to učinio, pa je tuženi zaključio ugovor sa tužiocem. Međutim, tuženi smatra da nije dužan da tužiocu naknadi tužbom traženu razliku, jer je tužilac bio obavezan da vagone osigura preina njihovoj stvarnoj vrednosti, tj. onoj koju su oni imali za tužioca u vreme nastalog saobraćajnog udesa, a ne po nabavnoj, koja je u odnosu na stvarnu vrednost viša. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, zauzevši stanovište da tuženi nije dužan da tužiocu naknadi razliku između nabavne vrednosti uništenih vagona i vrednosti novokupljenih vagona, s obzirom na ugovor parničnih stranaka, i odredbu člana 12. Pravilnika o uvršćenju privatnih kola u vozni park Jugoslovenskih železnica. Dragim recima, prvostepeni sud smatra da tuženi prilikom zaključenja ugovora sa tužiocem nije hteo da primi na sebe odgovornost za poraenute vagone u većem obimu nego što iznosi njihova vrednost po polisama osiguranja kojima je tužilac te vagone osigurao, te da posledice toga stoje tužilac osigurao te vagone na manju vrednost od vrednosti po kojoj su se oni prodavali u vreme saobraćajnog udesa (tržišna vrednost) treba da snosi tužilac, a ne tuženi. Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Po stanovištu dugostepenog suda, ne stoji razlog žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Pri činjenici daje tuženi zaključenje ugovora o uvršćenju tužiočevih vagona u vozni park tuženog uslovio podnošenjem dokaza o osiguranju tih vagona kod osiguravajućeg zavoda, prvostepeni sud je pravilno odbio tužbeni zahtev, jer je tužilac bio dužan da vodi računa na koju će vrednost osigurati vagone koje je uvrstio u vozni park tuženog. Tužiocu, je u vreme zaključenja ugovora bilo poznato pod kojim uslovima tuženi može uvrstiti privatna kola i kola drugih pravnih lica u svoj vozni park, te da tuženi to nije mogao učiniti suprotno odredbama pravilnika Jugoslovenskih železnica o uvršćenju kola trećih lica u vozni park železnica, i ne može biti reci o tome da su odredbe pomenutog pravilnika u suprotnosti sa zakonom samo zato što više ne postoji obavezno osiguranje osnovnih sredstava radnih organizacija. Tuženi je, s obzirom daje sa tužiočevim vagonima trebalo da prevozi rudu za tužioca, imao pravo da zahteva da te vagone tužilac osigura za slučaj požara, saobraćajne nezgode i drugih rizika, jer bi bez toga odgovarao tužiocu i bio dužan da ih osigura kod osiguravajućeg zavoda, a to, prema postojećim pravilnicima Jugoslovenskih željeznica, tuženi nije mogao preuzeti na sebe. Prema tome, kad je tužilac prihvatio uslov koji je postavio tuženi, pitanje naknade sporne štete koja ic nastala kao posledica nastupanja slučaja od koga se tužilac osigurao ima da resi tužilac sa osiguravajućim zavodom, pa bi tuženi odgovarao jedino za onu štetu koju je prouzrokovao, a koja nije obuhvaćena osiguranjem. O takvoj šteti se u ovom slučaju radi, a tuženi ne može biti obavezan da plati tužiocu iznos koji premaša iznos vrednosti vagona na koji ih je sam osigurao, s obzirom da je prilikom osiguranja morao voditi računa o tome i da ih osigura po stvarnoj odnosno tržišnoj vrednosti. Znači, kada je uslov za uvršćenje tužiočevih vagona u vozni park tuženog bio da ih sam osigura, tužilac je dužan da ih osigura tako da ako nastupi osigurani slučaj od osiguravajućeg zavoda dobije naknadu prema stvarnoj tržišnoj vrednosti vagona u vreme nastanka štete (prema odluci VPS, SI. 1601/73).

Nenamerna netačnost ili nepotpunost prijave (cl. 909. ZOO) Suprotno odredbama prethodnog člana, kada je ugovorač osiguranja namerno učinio netačnu prijavu ili namerno prećutao neke okolnosti od značaja za zaključenje ugovora o osiguranju, odredbe ovog člana regulišu pitanje pravne posledica ako se utvrdi da ugovorač osiguranja nije imao nameru da da netačne podatke o osiguranom slučaju, ili ako je dao nepotpunu prijavu, da kod njega nije postojala namere da ošteti prava osiguravača. Ako je nastao slučaj u smislu stava 1. ovog člana, osiguravač može, po svom izboru, u roku od mesec dana od saznanja za netačnost ili nepotpunost prijave, da izjavi da raskida ugovor ili predloži povećanje premije srazmerno većem riziku. Raskid ugovora iz razloga po stavu 1. ovog člana, osiguravač može da ostvari u roku od mesec dana od saznanja za netačnost ili nepotpunost prijave. U tom slučaju, dakle ako je u navedenom roku izjavio da raskida ugovor, ugovor u tom slučaju prestaje po isteku četrnaest dana od kad je osiguravač svoju izjavu o raskidu ugovora saopštio ugovoraču osiguranja. Drugi slučaj raskida ugovora nastaje ako je osiguravač predložio da se premija poveća, a ugovorač osiguranja taj predlog nije prihvatio, odnosno u tom slučaju raskid ugovora nastupa po samom zakonu - ako ugovorač osiguranja ne prihvati predlog u roku od četrnaest dana od dana kada gaje primio. Ako ugovorač osiguranja prihvati predlog osiguravača o povećanju premije osiguranja, ugovor o osiguranju ne prestaje, a ugovorač osiguranja je dužan da isplati razlike u isplaćenim premijama po kojima je ranije vršio uplate, s tim što bi se polisa osiguranja morala izmeniti u skladu sa pravim stanjem koje je predmet osiguranja, a u skladu sa pravilima osiguravača. 1088

Ako ne bi došlo do povećanja premije, odnosno ako bi zbog razloga iz stava 1. ovog člana osiguravač dao izjavu da raskida ugovor, pa je po proteku određenog roka .došlo do raskida ugovora, osiguravač bi imao pravo da od ugovorača osiguranja naplati premije koje odgovaraju osiguranom slučaju, ali samo do dana koje se odnosi na vreme kada je osiguravač saznao za netačnost ili nepotpunost prijave, dok bi ostatak plaćenih premija do kraja perioda osiguranja bio dužan da vrati ugovoraču osiguranja. Ako bi u međuvremenu, do otkrivanja nenamerne netačnosti ili nepotpunosti prijave nastao osigurani slučaj, ili posle toga ali pre raskida ugovora, odnosno pre postizanja sporazuma o povećanju premije, naknada koju osiguravač treba da plati ugovoraču osiguranja za nastali slučaj, smanjuje se u srazmeri između stope plaćenih premija koje bi trebalo platiti prema stvarnom riziku.

Proširenje primene prethodnih članova (čl. 910. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu odredbe prethodnih članova, odnosno članova 908. i 909. ovog zakona, a naime da se odredbe ta dva člana koje se odnose na posledice netačne prijave ili prećutkivanja okolnosti od značaja za ocenu rizika, odnose i na sledeće slučajeve: a) kada je ugovor o osiguranju zaključen u ime i za račun drugoga; b) kada je ugovor o osiguranju zaključen u korist trećeg lica; v) kada je ugovor o osiguranju zaključen za tuđi račun, ili g) kada je ugovor o osiguranju zaključen za račun koga se tiče. Za sve navedene slučajeve, uglavnom su predviđeni načini rešavanja odnosa između onoga ko je za drugog zaključio ugovor o osiguranju i osiguranog lica. Tako je u članu 904. stav 3. ovog zakona, koji se odnosi na zaključenje ugovora u ime drugog bez ovlašćenja, propisano da ako to drugo lice odbije ugovor, odnosno odbije da da odobrenje, taj odnos rešavaju lice koje je zaključilo ugovor o osiguranju i osiguravač, kada osiguravač ima pravo da od tog lica traži da mu plati premije za period osiguranja. Ili, to mogu biti slučajevi iz člana 905. ovog zakona, koji se odnose na osiguranje za tuđ račun ili za račun koga se tiče, kada takođe svoje nesporazume rešavaju ugovorač osiguranja i zainteresovano lice, za čiji je račun ili za račun koga se tiče zaključen ugovor o osiguranju. Međutim, s obzirom da se odredbe člana 908. ovog zakona koje se odnose na posledice koje nastaju kada ugovorač osiguranja namerno učini netačnu prijavu ili namerno prećuti neku okolnost, za koju da ju je osiguravač znao ne bi zaključio ugovor o osiguranju, u kom slučaju osiguravač ima pravo da zahteva poništenje ugovora, zatim da zadrži naplaćene premije i zatraži isplatu premije za period osiguranja, odnosno do poništenja ugovora, a kod odredaba člana 909. ovog zakona, koje se odnose na nenamernu netačnost ili nepotpunost prijave, da se može raskinuti ugovor ili predložiti povećanje premije srazmerno većem riziku, u kom slučaju da ako se raskine ugovor da osiguravač ima pravo na deo premije koji otpada na vreme do kraja perioda osiguranja, odnosno ako se osigurani slučaj dogodio pre nego što je utvrđena netačnost ili nepotpunost prijave, ili posle toga ali pre raskida ugovora, da se naknada za štetu, odnosno osigurani slučaj smanjuje u srazmeri između stope plaćenih premija i stope premija koje bi trebalo platiti prema stvarnom riziku, odredbe ovog člana (910.) propisuju pravilo da se posledice netačnih prijava ili prećutkivanja okolnosti o kojima je bilo reci u napred navedenim članovima, odnose i na one slučajeve ako je ugovor o osiguranju zaključen u ime i za račun drugog, ili u korist trećeg, ili za tuđi račun, ili za račun koga se tiče, ako su ova lica znala za netačnost prijave ili prećutkivanje okolnosti od značaja za ocenu rizika. Dakle, ako je neko zaključio ugovor o osiguranju: a) u ime i za račun drugoga; b) ili u korist trećeg lica, v) ili za tuđi račun; g) ili za račun koga se tiče, a to liceje znalo daje ugovorač osiguranja sačinjen na osnovu netačne prijave ili prećutkivanje okolnosti od značaja za ocenu rizika, posledice netačne prijave ili prećutkivanja okolnosti od značaja za ocenu rizika, primenjuju se i na ugovore o osiguranju koja su ta lica, kao ugovorači osiguranja zaključila sa osiguravačem.

Slučajevi u kojima se osiguravač ne može pozivati na netačnost ili nepotpunost prijave (cl. 911. ZOO) Dok su odredbama prethodnih članova ovog zakona propisana pravila u vezi pravnih posledica ugovora o osiguranju zaključenih zbog namerne netačne prijave ili prećutkivanja, odnosno nenamerne netačnosti ili nepotpunosti prijave, pa i slučaja ako su takve ugovore zaključila druga lica za korisnike osiguranja, a ta lica su znala za navedene nepravilnosti, odredbama ovog člana propisuje se odgovornost osiguravača za zaključenje takvih ugovora u slučajevima: a) ako su mu u času zaključenja ugovora bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate okolnosti koje su od značaja za ocenu rizika, a koje je osiguravač osiguranja netačno prijavio ili prećutao i b) ako je osiguravač saznao za te slučajeve za vreme trajanja osiguranja, a nije se koristio zakonskim ovlašćenjima. 1089

Kao posledica takvog ponašanja osiguravača, a naime da je znao da postoje nepravilnosti učinjene od strane ugovorača osiguranja, a ipak je prihvatio da se ugovor o osiguranju zaključi, odnosno da se takav ugovor i dalje primenjuje ako je o tim nepravilnostima saznao u toku primene takvog ugovora, osiguravač se ne može pozivati na netačnost prijave ili prećutkivanja, niti može tražiti da se premije osiguranja smanjuju u srazmeri između stopa plaćenih premija i stope premija koje bi trebalo naplatiti prema stvarnom riziku. Kod takvih slučajeva osiguravač, čija je nepravilnost rada na zaključenju takvih ugovora utvrđena, može tražiti samo raskid ugovora o osiguranju, a za sve to vreme, tj. do pravosnažne odluke suda, ugovor o osiguranju se mora poštovati prema ugovoru o osiguranju, odnosno sadržini polise o osiguranju. Naravno, osiguravač ne može biti oštećen ni kod postojanja navedenih slučajeva, jer ako svoja prava na obeštećenje ne može da ostvari prema ugovoraču osiguranja, odnosno licu koje je takav ugovor zaključilo, on se može obeštetiti od lica, tj. svog zastupnika koji je takve ugovore zaključio, što uključuje i krivičnu i disciplinsku odgovornost zbog nesavesnog rada u službi, a možda i koje drugo teže krivično delo.

PLAĆANJE PREMIJE Dužnost plaćanja i primanja premije (cl. 912. ZOO) Premija osiguranja, o kojoj je reč u odredbama ovog člana, predstavlja određeni iznos novca koji je dužan da plati ugovorač osiguranja, na ime osiguranog slučaja. Premija se, po pravilu plaća prilikom zaključenja ugovora ili u ugovorenim rokovima. Ako je ugovorom o osiguranju predviđeno da se premija osiguranja plaća u momentu zaključenja ugovora, a ugovorač osiguranja to ne učni, onda ugovor o osiguranju, odnosno osiguravajuće pokriće ne dejstvuje, što znaci da ugovor i dalje postoji ali se njegove odredbe ne mogu primeniti na osigurani slučaj koji je nastao. Ugovor o osiguranju sa plaćanjem premije odjednom, može imati pravnu snagu u pogledu osiguranog pokrića i ako je plaćanje premije ugovorom odloženo za neko dogledno vreme, ali ako za to vreme nastane osigurani slučaj, osiguravač je dužan da pozove ugovorača osiguranja da plati premiju koja nije dospela, pa ako ovaj to ne učini ugovor o osiguranju se raskida, bez prava ugovorača osiguranja na naknadu štete zbog rizika koji je nastupio, jer bi drukčije postupanje bilo protivno načelu jednakih vrednosti davanja, pa i načelu savesnosti i poštenja, uključujući i neosnovano obogaćenje ugovorača osiguranja. Visina premije se određuje prema vrednosti osiguranog slučaja, odnosno okolnosti koje su od značaja za utvrđivanje predmeta osiguranja. U nekim slučajevima za predmete iste vrednosti može biti različito premirane, u zavisnosti od okolnosti većeg ili manjeg rizika - s obzirom na uticaj spoljnih faktora i mestu gde se nalazi osigurani predmet, koji mogu različito da utiču na mogućnost nastanka štete. Međutim, premija osiguranja koja je utvrđena ugovorom o osiguranju, ne može se menjati, osim ako nisu nastupile neke okolnosti koje povećavaju ili smanjuju vrednost osigurane stvari, ali ne i za slučaj mogućnosti nastanka većeg ili manjeg osiguranog rizika. Zbog toga se osiguravač ne može pozivati na pogrešnu primenu svoje tarife ili na neke svoje druge propuste u vezi ugovorenog iznosa premije. Premija se mora plaćati onako kako je ugovorena, na vreme i u mestu u kome ugovorač osiguranja ima svoje sedište, odnosno prebivalište. Odredbama stava 3. ovog člana propisano je da je mesto plaćanja premije ono mesto u kome ugovorač osiguranja ima sedište, pri čemu se misli na pravne subjekte, preduzeća i druga pravna lica, odnosno ono mesto u kome ugovorač osiguranja ima prebivalište, pri čemu se misli na fizička liza.

Sudska praksa "Kod ugovora o osiguranju premija osiguranja isplaćuje se u ugovorenim rokovima, a ako treba odjednom -plaća se prilikom zaključenja ugovora. Kad premija nije plaćena na ovaj način, tada nije nastala obaveza tuženog kao osiguravača da isplati osiguranu sumu osiguranja, jer ta naknada dospeva narednog dana od dana uplate premije " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev, 136/95).

Posledice neisplate premije (čl. 913. ZOO) Odredbe stava 1. ovog člana propisuju pravilo da ako je ugovoreno da se premija plaća prilikom zaključenja ugovora, daje ugovorač osiguranja dužan da isplati naknadu ili svotu određenu ugovorom, koja obaveza počinje da teče narednog dana od dana uplate premije. Odredbe ovog člana mogu se shvatiti tako da ugovorač osiguranja, koji nije isplatio premiju osiguranja prilikom zaključenja ugovora, da pravo na naplatu određene naknade, odnosno određene svote novca, može da ostvari tek kada plati premiju na koju se obavezao ugovorom o osiguranju, a da obaveza osiguravača da isplati određenu naknadu, odnosno svotu novca zbog nastalog rizika osiguranja, počinje da teče narednog dana od dana uplate premije. 1090

To, dakle, znači da ugovorač osiguranja ne može da ostvari pravo na naknadu štete, odnosno naplatu određene sume, sve dok osiguravaču ne isplati odrešenu premiju, koju je bio dužan da plati prilikom zaključenja ugovora o osiguranju. Tako, na primer, ako je šteta nastala, recimo 01. 02. tekuće godine, a ugovorač je premiju platio 01.04. tekuće godine, osiguravao je obavezan da štetu isplati narednog dana od dana uplate premije, što u navedenom slučaju znači 02.04. tekuće godine. Ako je, pak, ugovorom o osiguranju predviđeno da se premija plaća posle zaključenja ugovora, osiguravač je dužan da isplati naknadu štete ili svotu određenu ugovorom, a njegova obaveza plaćanja počinje od dana određenog ugovorom kao dana početka osiguranja. To znači da se ugovorom o osiguranju utvrđuje vreme plaćanja i da je to vreme pokriveno danom zaključenja ugovora. Stav 3. ovog člana je ponekad sporan u praksi, jer se kao sporno pitanje pojavljuje da li ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu, ako ugovorač osiguranja, ili neko drugo zainteresovano lice koji nije platilo dospelu premiju osiguranja, - po isteku roka od trideset dana od dana kada je ugovorač preporučenim pismom obavestio ugovorača osiguranja o dospelosti premije, te kakve su obaveze ugovorača osiguranja u pogledu dospelih a neisplaćenih premija. U navedenom stavu propisano je osnovno pravilo daje osiguravač dužan da preporučenim pismom obavesti ugovorača osiguranja o neplaćenoj premiji. Kada će osiguravač da obavesti preporučenim pismo ugovorača osiguranja o neplaćenoj premiji nije određeno odredbama ovog stava, ali ako to učini, po isteku roka od 30 dana smatra se da je ugovor o osiguranju prestao po samom zakonu. Zbog toga se postavlja pitanje - da ako je ugovor prestao po samom zakonu, da li osiguravač ima pravo na naplatu dospelih a neisplaćenih premija. U vezi sa iznetim postoji još jedna dilema, a naime, kakve su posledice ugovora o osiguranju, po kome je ugovorač osiguranja bio dužan da plati dospele premije, a nije ih platio, a osiguravač ga nije preporučenim pismom obavestio o dospelosti premija, koje bi bilo osnov da se ugovor o osiguranju smatra daje prestao po samom zakonu. U vezi sa iznetim problemima, smatra se da osiguravač ima uvek pravo na naplatu dospelih a neisplaćenih premija, saglasno ugovoru o osiguranju, bez obzira dali je ugovorač osiguranja platio dospelu premiju ili ne. Ako je osiguravač obavestio ugovorača osiguranja o neplaćenoj premiji, a po proteku roka od 30 dana od dostave preporučenog obaveštenja, smatra se daje ugovor o osiguranju prestao po samom zakonu. U tom slučaju, ako je ugovor prestao po samom zakonu, ne postoje više prava i obaveze po zaključenom ugovoru o osiguranju, pa osiguravač nema pravo na naplatu neisplaćenih premija, osim ako je isplatio naknadu štete ili neku svotu ugovoraču osiguranja, od koga može tražiti povraćaj isplaćenog, jer bi se smatralo da se ugovorač osiguranja, koji nije isplatio premiju, a naplatio sredstva po osnovu nastalog rizika osiguranja, da bi u tom slučaju postojalo sticanje bez osnova, odnosno neopravdano obogaćenje na strani ugovorača osiguranja, što bi bilo protivno načelima jednake vrednosti davanja i savesnosti i poštenja. Već je napred rečeno, da ako osiguravač nije pismeno obavestio ugovorača osiguranja o dospelosti premija da se u tom slučaju ugovor o osiguranju smatra važećim i da osiguravač ima pravo da putem suda traži naplatu dospelih a neisplaćenih premija. U tom slučaju ugovor o osiguranju se ne smatra daje prestao, a smatra se da je ugovor o osiguranju prestao po samom zakonu ako su ispunjeni uslovi u vezi sa dostavom preporučenog pisma o neisplaćenim premijama, kada osiguravač, po proteku roka od 30 dana smatra da nije u ugovornoj obavezi prema ugovoraču osiguranja. U svakom slučaju, prema odredbama stava 4. ovog člana, ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu ako premija ne bude plaćena u roku od godine dana od dospelosti. To se može shvatiti tako da ugovor o osiguranju prestaje da postoji ako osiguravač nije dostavio preporučeno pismeno obaveštenje ugovoraču osiguranja o neplaćenoj premiji, ako premija ne bude plaćena u roku od godine dana od dospelosti. U jednoj svojoj odluci (Pž. 9028/05), Viši trgovinski sud je izneo pravila u vezi raskida ugovora kao posledice neblagovremenog plaćanja premije, zaključujući da je po isteku ugovorenog roka za plaćanje premije (tzv. skadenca), osiguravač dužan da ostavi naknadni rok od 30 dana (tzv. počekni rok), ali da po isteku tog roka ugovor prestaje po samom zakonu bez posebne izjave osiguravača da ugovor raskida Naime, pravila građanskog prava o raskidu ugovora zbog neizvršenja primenjuju se i na ugovor o osiguranju, to su pravila Zakona o obligacionim odnosima o raskidanju ugovora zbog neizvršenja (čl. 124. i 132.); o dužničkoj i poverilačkoj docnji (čl. 324. i 326.); kao i o pravu na naknadu štete zbog zadocnjenja (čl. 262.) i oslobađanju dužnika od odgovornosti za štetu (čl. 263.). Ona se međutim, primenjuju samo ako Zakonom i ugovorom o osiguranju nisu predviđena posebna pravila za pojedine slučajeve raskida, ili ako su ta pravila nedovoljna, drugim recima, pravila u odnosu na pravila o raskidu predviđena ugovorom o osiguranju, nalaze se u odnosu opštih pravila prema specijalnim. Sledeće pitanje se odnosi na raskid ugovora zbog neplaćanja premije osiguranja. Opšti uslovi osiguranja redovno predviđaju mogućnost raskida ugovora u slučaju neizvršenja ove osnovne obaveze osiguranika. U našem pravu prihvaćenje sistem raskida ugovora bez prethodne suspenzije. Osiguraniku se ostavlja određeni rok za ispunjenje njegove obaveze plaćanja dospelih premija, tako da tek po proteku ovog roka osigurač može ugovor da raskine. Sve do raskida osiguranik je pokriven osiguranjem, te je na taj način njegova zaštita potpunija nego u sistemu suspenzije. I u našem pravu čini se razlika između osiguranja imovine i osiguranja lica. 1091

Kada je u pitanju osiguranje imovine, prema pravilima Zakona o obligacionim odnosima, ako premija ne bude plaćena od dospelosti, osigurač je dužan da osiguraniku uruči preporučeno pismo sa obaveštenjem od dospelosti premije, a ako ovaj ni u roku od 30 dana od uručenja pisma ne plati premiju, ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu. Taj rok ne može isteći pre nego što protekne 30 dana od dospelosti premije (Čl. 913. ZOO). Prema tome, po isteku ugovorenog roka za plaćanje premije (tzv. skadenca), osigurač je dužan da ostavi naknadni rok od 30 dana (tzv. počekni rok), ali, po isteku toga roka ugovor prestaje po samom zakonu, bez posebne izjave osigurača da ugovor raskida. Rok od 30 dana se može produžiti ugovorom, ali se ne može skratiti (naime, kao što je poznato, od odredaba tog Zakona se ne može odstupiti i kada su one imperativne, samo ako je to u interesu osiguranika). Kad ugovor prestane na ovaj način, osiguranik je u obavezi da plati premiju do prestanka ugovora, odn. ceo iznos premije za tekuću godinu osiguranja, ako je do dana prestanka ugovora nastao osigurani slučaj za koji je osigurač u obavezi da plati naknadu. Ako, dakle, osigurani slučaj nastane u vreme počeknog roka, osigurač je u obavezi. Međutim, ako je pre isteka naknadnog roka osigurač podneo tužbu radi naplate premije, on je u obavezi da naknadi štetu prouzrokovanu osiguranim slučajem, pa i onda kada on nastane posle isteka tog roka.

Sudska praksa Prestanak ugovora o osiguranju po sili zakona Ako se premija osiguranja ne plati u roku od godinu dana od dospelosti ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu. Iz obrazloženja Ugovor, pak, prestaje da važi u svakom slučaju, po samom zakonu, ako premija ne bude plaćena u roku od godinu dana od dospelosti (čl. 913. st. 4. ZOO). Za prestanak dejstva ugovora, u ovom slučaju, nije potrebna nikakva izjava osigurača, ugovor prestaje po sili zakona. Činjenica daje usled neplaćanja premije u roku od godinu od dospelosti ugovor prestao, ne lišava osigurača prava da zahteva premiju za vreme važenja ugovora. Po mišljenju izraženom u našoj sudskoj praksi, osigurač ima pravo da u takvom slučaju zahteva od osiguranika premije za ćelu godinu na čijem početku je premija dospela, dakle, za vreme dok je ugovor bio u važnosti, kao i na dospele kamate. Ugovor o osiguranju prestaje po isteku godinu dana, ali samo za ubuduće, a dospela premija se mora platiti kao i svaka druga dospela obaveza, zajedno sa zateznom kamatom. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 9028/05 od 10.3.2006. godine); Okolnost neplaćene premije osiguranja ne može uticati na punovažnost zaključenog ugovora Iz poslova koje obavlja finansijski direktor proističe njegovo ovlašćenje kao punomoćnika po zaposlenju da zaključi ugovor o osiguranju. Iz obrazloženja Sporno je bilo među strankama da li je predmetnom polisom između stranaka zaključen punovažan ugovor o osiguranju, budući da tuženi ovu polisu smatra ponudom koju je, kako on tvrdi, tužilac prihvatio tek po nastupanju osigurane opasnosti od požara. Drugostepeni sud, razmotrivši predmet spora i ocenivši žalbene navode tuženog, našao je da je prvostepeni sud u prvostepenom postupku utvrdio sve činjenice koje su odlučne za rešenje istaknutog spornog pitanja, te daje na takvo utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kad je našao da su stranke potpisivanjem pomenute polise punovažno zaključile ugovor o osiguranju od opasnosti požara. Nije bilo sporno da je spornu polisu pored ovlašćenog predstavnika tuženog potpisao i predstavnik tužioca, i to njegov finansijski direktor, koji je ovu činjenicu, u ostalom, i posvedočio u svom iskazu kao svedok, kome je prvostepeni sud poklonio veru. Kod takvog stanja stvari nije odlučno to što polisu nije potpisao generalni direktor tužioca. Ova okolnost bi eventualno mogla biti od uticaja da su to stranke ugovorom izričito predvidele. Međutim, tuženi to ne tvrdi, niti je to polisom predviđeno, pa je pomenuto lice bilo ovlašćeno da potpiše spornu polisu budući da, pored ostalog, ovlašćenje za zaključenje ugovora ovakve vrste proističe i po redovnom toku stvari iz poslova koje ovo lice obavlja u vršenju poverene mu dužnosti. Konačno, ni okolnost što tužilac prilikom zaključenja spornog ugovora o osiguranju nije platio tuženom premiju, ne može uticati na punovažnost toga ugovora, a shodno tome na postojanje obaveze tuženog kao osiguravača da tužiocu kao osiguraniku naknadi štetu po osnovu osiguranja. Naime, prema važnijim odredbama iz opštih pravila za osiguranje imovine, koje su odštampane na poleđini sporne polise i koje, prema tome, čine sastavni deo ugovora o osiguranju, obaveza osiguravača počinje, ukoliko stranke drukčije ne ugovore, u 24 časa dana koji je u polisi označen kao početak trajanja osiguranja, ako je do tada plaćena premija, inače u 24 časa dana kada premija bude plaćena, osim ako nije drugačije ugovoreno. U spornom slučaju stranke su ugovorile da će tužilac platiti ugovorenu premiju virmanom, po prijemu fakture. Prema tome, ako su stranke ugovorile ovakav način plaćanja premije, okolnost što tužilac do nastupanja osigurane opasnosti 1092

požara nije platio premiju ne čini samim tim nepunovažnom obavezu tuženog da naknadi štetu tužiocu, kad tuženi do tog momenta nije ispostavio fakturu po kojoj je tužilac trebalo da plati obračunatu premiju (prema odluci VPS, SI. 712/72); "Poslata faktura osiguravača osiguraniku ne predstavlja obaveštenje o dospelosti premije osiguranja, jer ona nije preporučeno pismo, već predstavlja poziv osiguraniku da u određenom roku plati premiju " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev, 524/98); "Za raskid ugovora o osiguranju traži se izjava osiguravača izuzev za slučaj prestanka ugovora o osiguranju po samom zakonu iz člana 913. st. 4. ZOO (istekom godine dana od dospelosti premije koja nije plaćena). U tom slučaju ugovor je na snazi i proizvodi pravno dejstvo jednu godinu od dospele a neplaćene premije" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 61/98); "Ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu ako premija ne bude plaćena u roku od godinu dana od dospelosti. Za prestanak ugovora u ovom smislu, nije potrebna nikakva posebna izjava osiguravača. U takvoj situaciji osiguranih duguje osiguravaču premiju osiguranja do dana prestanka ugovora o osiguranju po samom zakonu, odnosno istekom roka od godine dana od dana dospelosti premije" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 258/98); "Ako premija osiguranja nije plaćena u roku od godinu dana od dana dospelosti, ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 183/94).

OBA VESTA VANJE OSIGURAVAČA O PROMENAMA RIZIKA Povećanje rizika (cl. 914. ZOO) Odredbama ovog člana propisano je više pravila u vezi povećanja rizika. Prvo pravilo se odnosi na dužnost ugovorača osiguranja, kad je u pitanju osiguranje imovine, da obavesti osiguravača o svakoj promeni okolnosti koja može biti od značaja za ocenu rizika, a kad je u pitanju osiguranje lica, onda samo ako je rizik povećan zbog toga stoje osigurano lice promenilo zanimanje. Obaveštavanje osiguravača osiguranja, je od značaja za ocenu rizika sa stanovišta novonastalih okolnosti, koje da su postojale u vreme zaključenja ugovora ne bi bio zaključen ugovor kako je zaključen. Obaveštavanje osiguravača ima značaja samo ako je rizik povećan nekom radnjom ugovorača osiguranja, u kom slučaju je ovaj dužan da odmah, bez odlaganja, obavesti osiguravača, ili ako se povećanje rizika dogodilo bez njegovog učešća, o toj okolnosti je dužan da obavesti osiguravača u roku od četrnaest dana od kad je za to saznao. Iz navedenog proizilaze dve situacije. Prva se odnosi na slučaj koji se nije dogodio, ali je stvorio povećani rizik nekim postupkom ugovorača osiguranja, a druga ako se slučaj dogodio bez učešća ugovorača osiguranja. Prvi slučaj je jasan, jer se osigurani slučaj nije dogodio, a nastao je povećani rizik postupkom ugovorača osiguranja, pa osiguravač ima vremena da ugovor raskine ili da predloži novu stopu premije. Drugi slučaj je dosta nejasan jer ako se osigurani slučaj dogodio bez učešća ugovorača osiguranja, onda se pitanje svodi na to da li je ugovorač znao za povećani rizik, te da li je bio prisutan kada je osigurani slučaj na stao, odnosno da li postoji neka krivica kod ugovorača osiguranja ako je do štete došlo bez njegovog učešća. Izraz "bez njegovog učešća" može imati više značenja, a naime da on nije doprineo povećanju rizika, ali da nije ni znao niti mogao znati da će se na osiguranoj stvari dogoditi šteta zbog povećanog rizika, pa zbog toga nije blagovremeno obavestio osiguravača. Međutim, kod takvog slučaja osiguravač osiguranja je dužam da ga o nastaloj šteti obavesti u roku od četrnaest dana od kad je za to saznao. Kakve su posledice ako to ne učini ugovorač osiguranja, bar u pogledu prava na naplatu dospelih premija, nije propisano odredbama ovog člana, ali se u pogledu samog ugovora može smatra da se u prvom slučaju već zaključeni ugovor može raskinuti, kako to propisuju odredbe stava 3. ovog člana, a naime, da ako je povećanje rizika toliko da osiguravač ne bi zaključio ugovor daje takvo stanje postojalo u času njegovog zaključenja. Po stavu 4. ovog člana - da ako povećanje rizika nije toliko da bi osiguravač zaključio ugovor samo uz veću premiju, da je takvo stanje postojalo u času zaključenja ugovora, da bi osiguravač mogao da predložiti ugovoraču osiguranja novu stopu premije. U slučaju, ako ugovorač osiguranja ne pristane na novu stopu premije u roku od četrnaest dana od prijema predloga nove stope, ugovor prestaje po samom zakonu. Stav 5. ovog člana ima u vidu da ugovor, u vezi slučaja iz stava 4. i stava 5. ovog zakona, ostaje na snazi, i ugovorač se više ne može koristiti ovlašćenjima da predloži ugovoraču osiguranja novu stopu premije ili da raskine ugovor, ako ne iskoristi ovlašćenja navedena u tim stavovima (4. 5.) u roku od mesec dana , od kad je na ma koji način doznao do povećanja rizika, ili ako pre isteka toga roka na neki način pokaže da pristaje na produženje ugovora, kao na primer ako primi premiju, isplati naknadu za osigurani slučaj koji se desio posle tog povećanja i si. 1093

Sudska praksa Otkaz ugovora o osiguranju Ako osiguravač povisi iznos premije — osiguranik može otkazati ugovor, osim onih na koje se ta izmena ne odnosi. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu. Među strankama nije bilo sporno daje tuženi sa tužiocem zaključio dugoročni ugovor o osiguranju svoje imovine od opasnosti požara, loma mašine i ostalih lomova sa trajanjem od 1. oktobra godine do 31. decembra 1970 godine. Nije bilo sporno ni to daje tuženi svoju obavezu plaćanja premije po tome ugovoru uredno izvršavao zaključno sa 1970. godinom. Sporno je bilo da lije tuženi u obavezi da tužiocu plati premiju osiguranja i za 1971. godinu, budući daje tuženi 3. januara 1971. godine otkazao ugovor o osiguranju. U vezi s tim, među strankama je bilo sporno i to da lije tuženi u smislu člana 38. Uslova za osiguranje od opasnosti požara i nekih drugih opasnosti, punovažno otkazao ugovor o osiguranju. Odlučujući o istaknutom spornom pitanju prvostepeni sud je zauzeo stanovište da tuženi kao osiguranik u smislu pomenute odredbe Uslova nije mogao punovažno da otkaže ugovor o osiguranju i daje stoga tuženi dužan da tužiocu plati sporni iznos na ime premije osiguranja za 1971. godinu, obračunat kao akontaciju na bazi iznosa premije za 1970. godinu. Razmotrivši predmet spora i ocenivši žalbene razloge tuženog, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno postupio kad je po oceni izvedenih dokaza utvrdio da tuženi nije mogao da punovažno otkaže ugovor o osiguranju i kad je, dosledno tome, pobijanom presudom održao platni nalog na snazi. Prema članu 38. pomenutih uslova, ako osiguravač promeni uslove osiguranja ili cenu premije, mora obavestiti osiguranika o tim promenama, s tim što ovaj ima pravo da u roku od 15 dana po prijemu obaveštenja otkaže ugovor o osiguranju, koji u tom slučaju prestaje da važi protekom tekuće godine osiguranja. U konkretnom slučaju, tužilac je 9. decembra 1970. godine doneo odluku — sa početkom primene od 1. januara 1971. godine — kojom je povećao stopu premije osiguranja, da o ovoj promeni nije obavezao tuženog, kao i da od tuženog nije tražio po novoj stopi uvećanu premiju osiguranja za 1971. godinu. Neosporno je daje tužilac utužio premiju osiguranja za 1971. u visini iznosa premije iz 1970. godine, obračunatu prema uslovima koji su važili pre pomenute izmene u stopama premije osiguranja. Pri takvom stanju stvari, drugostepeni sud je zauzeo stanovište da tuženi u ovom slučaju nije mogao punovažno da otkaže ugovor o osiguranju, budući da u odnosu na njega visina premije, kao jedan od bitnih uslova osiguranja i nije bila izmenjena. Pri tom je bez uticaja okolnost što je tužilac izmenio uslove i cenu premije, kad je u postupku utvrđeno da su u odnosu na tuženog kao osiguranika uslovi osiguranja ostali nepromenjeni. Prema tome, prvostepeni sud je pravilno postupio kad je obavezao tuženog da tužiocu plati dugovanu premiju osiguranja u visini utuženog iznosa, budući daje tuženi i po oceni drugostepenog suda ugovor o osiguranju otkazao suprotno ugovorenim slučajevima, koje su stranke predvidele kao razlog za otkaz ugovora o osiguranju. (prema odluci VPS, SI. 1195/72).

Kad se osigurani slučaj dogodi u međuvremenu (čl. 915. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se na smanjenje naknade, na koju ima pravo osiguravač: a) ako se osigurani slučaj dogodi pre nego stoje osiguravač obavešten o povećanju rizika, ili b) postoje osiguravač obavešten o povećanju rizika, ali pre nego stoje ugovor raskinuo i postigao spora zum sa ugovoračem osiguranja o povećanju premije, u kom slučaju se naknada koju treba da isplati ugovoraču osigu ranja smanjuje u srazmeri između plaćenih premija i premija koje bi trebalo platiti prema povećanom riziku. I sam nadnaslov ovog člana upućuje na zaključak da se njegove odredbe odnose na osigurani slučaj kad se u međuvremenu on dogodi, odnosno dogodi pre nego stoje osiguravač obavešten o povećanju rizika, a do povećanje rizika je došlo ako su se promenile okolnosti koje su mogle biti od značaja za ocenu rizika, kako je to regulisano odredbama člana 914. ovog zakona. Drugi slučaj se odnosi kada je osiguravač obavešten o povećanju rizika, ali pre nego stoje ugovor raskinuo i postigao sporazum sa ugovoračem o povećanju premije. Redosled bi mogao biti takav daje prvo osiguravač obavešten o povećanju rizika, a zatim daje posle obaveštenja o povećanom riziku osiguravač raskinuo ugovor ili je postigao sporazum sa osiguravačem o povećanju premije. Naime, ako je u takvim uslovima osiguravač isplatio naknadu, ili treba daje isplati po postojećoj polisi osiguranja, ima pravo da zbog toga smanji naknada u srazmeri između plaćenih premija i premija koje bi trebalo platiti prema povećanom riziku. Odredbe ovog člana imaju za cilj da obezbede osiguravača ako je isplatio neku naknadu ugovoraču osiguranja, a nije trebalo daje isplati u visini isplaćenog iznosa, jer su postojali uslovi ili za raskid ugovora ili povećanje osigura1094

nog iznosa, odnosno povećanja premije, ako su nastupile okolnosti koje su napred navedene, a naime, da ugovorač osiguranja nije blagovremeno obavestio osiguravača o povećanom riziku, koji osiguravač ne bi prihvatio u momentu zaključenja ugovora da je o toj okolnosti u to vreme bio upoznat, ili postoje osiguravač obavešten o povećanju rizika, ali pre nego stoje ugovor raskinuo i postigao sporazum sa ugovoračem osiguranja o povećanju premije. Dakle, i u tom slučaju, ako bi ugovorač osiguranja naplatio ugovoreni iznos naknade za slučaj osiguranja koji je nastao, a na to ne bi imao pravo, iako je ugovorač osiguranja obavestio osiguravača o povećanom riziku, ali je naknadu po osiguranom riziku naplatio, ili je trebalo da je naplati, pre nego što je osiguravač iskoristio svoja prava iz člana 914. ovog zakona (da raskine ugovor ili da ugovoraču osiguranja predloži novu stopu premije), osiguravač ima pravo da naknadu smanji u srazmeri između plaćenih premija i premije koju bi trebalo da plati prema povećanom riziku.

Smanjenje rizika (čl. 916. ZOO) Posle zaključenja ugovora o osiguranju može se dogoditi ne samo povećanje rizika, o čemu je bilo reci u komentaru za član 914. ovog zakona, već i smanjenje, o čemu odredbe ovog člana (916.) propisuju pravila u korist ugovorača osiguranja. Ugovor o osiguranju se zaključuje prema stanju stvari u momentu zaključenja ugovora za rizik koji bi mogao da nastane na toj stvari. To mora biti objektivno utvrđeno, da bi i premija osiguranja za taj rizik bila pravilno određena. Ali ako bi došlo do smanjenja rizika za neku osiguranu stvar, kao na primer ako je ugovorač osiguranja osigurao dva stana od rizika koji mogu da nastanu na njima, a u međuvremenu je, dok traje osiguranje, prodao je jedan od tih stanova, ugovorač osiguranja ima pravo da traži od osiguravača smanjenje premije za jedan stan, računajući od dana kad je o smanjenju obavestio osiguravača. Osiguravač može da prihvati smanjenje premije, u kom slučaju se menja ugovor o osiguranju i smanjuje premija osiguranja, tako da se odnosi samo na stan koji je i dalje u državini ugovorača osiguranja. U tom slučaju smanjenje premije se računa od dana kada je ugovorač osiguranja o smanjenju osiguranja obavestio osiguravača. Ako osiguravač ne pristane na smanjenje premije, ugovorač može da raskine ugovor. Po pravilu, obaveštenje ugovorača osiguranja mora da sadrži podatke o osiguranom slučaju za koji traži smanjenje premije, kao i upozorenje osiguravaču da sa danom po ovom obaveštenju smatra daje ugovor o osiguranju raskinut u celini. Osiguravač koji je primio zahtev ugovorača osiguranja o smanjenju premije, dužan je da odmah odgovori ugovoraču osiguranja da li prihvata njegov zahtev ili ne, pa ako ne prihvata da ga o tome obavesti, a ako to ne učini u razumnom roku, ugovorač osiguranja nema obavezu da plaća premije počev od dana kada je o navedenom zahtevu obavestio osiguravača. Ako je ugovorač osiguranja propustio da odmah po smanjenju rizika obavesti osiguravača, već je to učinio kasnije, njegova obaveza plaćanja premije po zaključenom osiguranju teče sve do dana kada je o smanjenju rizika obavestio osiguravača. Ako bi u međuvremenu do obaveštenja osiguravača o smanjenju premije nastao osigurani slučaj, na primer na stanu koji je bio osiguran a koji nije više u državini ugovorača osiguranja, osiguravač je dužan da plati naknadu ugovoraču osiguranja za rizik koji je nastao na osiguranoj stvari. Naime, smatra se da ugovor o osiguranju postoji nepromenjen sve dok ugovorač osiguranja ne obavesti osiguravača o potrebi za smanjenje rizika, jer pravne posledice, odnosno smanjenje premije ili raskid ugovora, nastaju tek pošto je ugovorač osiguranja zahtevao od osiguravača da se smanji iznos premije zbog smanjenja rizika.

Obaveza obaveštavanja o nastupanju osiguranog slučaja (čl. 917. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju postupak u vezi obaveštenja osigurača daje nastupio osigurani slučaj, i određuju rok od tri dana u kome je ugovorač osiguranja dužan da o nastalom slučaju obavesti osiguravača. Naravno, ugovorač osiguranja ne gubi pravo iz ugovora o osiguranja ako navedeni rok propusti, ali je dužan da naknadi osiguravaču štetu koju bi ovaj zbog toga ima. Navedena pravila se ne odnose na slučaj osiguranja života, već samo na osigurane stvari. Prema opštim uslovima koje, po pravilu propisuje svi osiguravači, a prihvata ih ugovorač osiguranja prilikom zaključenja ugovora o osiguranja, navode se uglavnom sledeća pravila za postupanje ugovorača osiguranja i osiguravača: A. Ugovorač osiguranja: 1) odmah preduzima sve što je u njegovoj moći da se ograniče njegove štetne posledice i pri tom se pridr žava uputstava koja mu je dao osiguravač ili njegov zastupnik; 2) obaveštava osiguravača o nastupanju osiguranog slučaja najkasnije u roku od tri dana od kad je to saznao; 3) što pre, a najdalje u roku od tri dana da pismeno potvrdi prijavu ako ju je učinio usmeno, telefonom, telegrafom ili na koji drugi sličan način; 1095

u svim slučajevima predviđenim propisima, a naročito kada je šteta prouzrokovana od požara, eksplo zije, krađe, provalne krađe, razbojništva, i saobraćajne nesreće, prijaviti nadležnom organu unutrašnjih poslova i navesti koje su sve stvari uništene, odnosno oštećene ili su nestale prilikom nastanka osiguranog slučaja, 5) odmah po nastanku osiguranog slučaja, ako je to moguće, odnosno kad to prilike dozvoljavaju, podneti osiguravaču popis uništenih, odnosno oštećenih stvari uz približno označenje njihove vrijednosti, 6) do dolaska predstavnika osiguravača na samo mesto ne promeniti stanje oštećenih odnosno uništenih stvari, osim ako je promena potrebna u javnom interesu ili radi smanjenja, odnosno sprečavanja povećanja štete, odnosno radi nastavljanja normalne proizvodnje. Ako se promena izvrši radi nastavljanja normalne proizvodnje, osiguranik je dužan da o tome odmah obavesti osiguravača telefonom, teleksom ili na koji drugi način. B. Osiguravač osiguranja: 1) Kad primi prijavu o nastalom osiguranom slučaju, dužan je odmah, a najkasnije u roku od tri dana, pri stupiti utvrđivanju i proceni štete, a ako to ne učini, osiguranik može početi otklanjati štetu uz uslov da se pret hodno komisijski utvrdi uzrok nastanka osiguranog slučaja i obim oštećenja. Osiguranik može i pre isteka roka od tri dana početi otklanjati štetu, ako je potrebno radi nastavljanja normalne proizvodnje. Štetu utvrđuju i procenjuju zajedno osiguranik i osiguravač, odnosno njihovi ovlašćeni predstavnici; 2) Ako je ugovorom o osiguranju vrednost osigurane stvari sporazumno utvrđena, naknada se određuje prema toj vrednosti, osim ako osiguravač dokaže daje ugovorena vrednost znatno veća od stvarne vrednosti, a za tu razliku ne postoji opravdan razlog; 3) U slučaju da se osiguranik i osiguratelj ne slože pri utvrđivanju i proceni štete, svaka od ugovornih strana može zatražiti da štetu utvrde stručnjaci (veštaci); 4) Svaka od ugovornih strana pismeno imenuje svoga veštaka. Za veštaka se mogu imenovati lica koja ni su u radnom odnosu s osiguravačem, odnosno osiguranikom. Pre početka veštačenja oba imenovana veštaka bi raju trećeg veštaka kao predsednika; 5) Predmet veštačenja mogu biti samo sporne činjenice. Koje će sporne činjenice biti predmet veštačenja i postupak veštačenja određuje u svakom pojedinom slučaju osiguranik i osiguravač pismenim sporazumom o veštačenju; 6) Svaka ugovorna strana snosi troškove za. svoga veštaka. Troškove za predsednika snose obe strane popola; 7) Iznos naknade ne može biti veći od štete koju je osiguranik pretrpeo nastupanjem osiguranog slučaja. Pitanje naknade štete koju bi pretrpeo osiguravač ako ga ugovorač osiguranja ne obavesti u roku od tri dana od nastalog slučaj je relativna stvar, što znači da osiguravač mora imati pouzdane dokaze o visini te štete, a naime daje zbog tog propusta ugovorača osiguranja zaista pretrpeo tu štetu. 4)

Ništavost odredaba o gubitku prava (cl. 918. ZOO) Osiguravač i osiguranik osiguranja ne mogu u ugovoru o osiguranju predvideti takve odredbe kojim bi se ugovorač osiguranja odrekao nekih prava na naknadu ili svotu osiguranja, ako nastane osigurani slučaj. Ako bi ih ugovorili takve odredbe su ništave, odnosno ne proizvode bilo kakvo dejstvo. To može biti slučaj ako se u ugovoru o osiguranju, na primer, navede da ugovorač osiguranja gubi pravo na naknadu ili određenu svotu osiguranja ako ne obavesti osiguravača o nastupanju osiguranog slučaja najduže u roku od tri dana od kad je to saznao, ili ako je ugovorač osiguranja propustio da izvrši obezbeđenje mesta gde je nastao osigurani slučaj, ili bilo što drugo stoje ugovorom predviđeno kao obaveza ugovorača osiguranja, kojim bi mu isključilo pravo na naplatu naknade ili određene svote osiguranja. Propusti ugovorača osiguranja o blagovremenom obaveštavanju o nastalom osiguranom slučaju, ili neki njegovi drugi propusti u vezi utvrđivanja obima i visine štete, ne mogu biti razlog da ugovorač osiguranja uskrati pravo ugovoraču osiguranja da mu naknadi štetu. Pravilo je da ugovorač osiguranja odmah, a najkasnije u roku od tri dana obavesti osiguravača o nastalom slučaju, ali ako to ne učini, pa se zbog toga ne može utvrditi stanje koje je nastalo iz rizika osiguranja, osiguravač i ugovorač osiguranja utvrđuju visinu štete prema stanju koje je u ugovoru o osiguranju navedeno i stanju koje se utvrđuje prilikom procene štete. Tada se koriste razni dokazi pribavljeni ili od službe spašavanja, ili od policije ako je u pitanju provera uzroka zbog koga je šteta nastala, na primer, požarom, eksplozijom, krađom, provalne krađe, razbojništva ili saobraćajne nesreće, ili od lica koja bi mogla da posvedoče činjenice koje se odnose na sam događaj usled kojih je šteta nastala. Ako se osiguravač i ugovorač osiguranja ne mogu složiti o visini nastale štete, odnosno visini naknade koju osiguravač treba da isplati ugovoraču osiguranja, tada se pristupa obezbeđenju dokaza i vanparničnog suda traži da putem veštaka utvrdi pravo stanje nastalog slučaja, te da na osnovu tako utvrđenih dokaza stranke uputi na parnicu. 1096

OBAVEZE OSIGURAVACA Isplata naknade ili ugovorene svote (cl. 919. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu da kada se dogodi osigurani slučaj daje osiguravač dužan da isplati naknadu ili svotu određenu ugovorom, u ugovorenom roku koji ne može biti duži od četrnaest dana od kada je osiguravač dobio obaveštenje da se osigurani slučaj dogodio. Ako je za utvrđivanje postojeće osiguravaočeve obaveze potrebno izvesno duže vreme, zbog složenosti utvrđivanja nastale štete i isplate određene naknade, odredbe stava 2. ovog člana propisuju mogućnost produženja roka od četrnaest dana, predviđenog u prethodnom stavu, te rok isplate naknade ili svote određene ugovorom, počinje da teče od dana kada je utvrđeno postojanje njegove obaveze, odnosno od isteka roka od četrnaest dana do dana utvrđenja uzroka nastanka osiguranog slučaja, ali ne duže od potrebnog vremena da se to stanje stvarno utvrdi. Tako, na primer, ako bi se šteta dogodila u nekom rudniku, za koji se uzrok nastanke štete ne bi mogao da utvrdi odmah, osiguravač nije dužan da isplati naknadu u roku od četrnaest dana, računajući od kada je dobio obaveštenje da se osigurani slučaj dogodio, već onda kada dobije nalaz eksperata o utvrđivanju pravog stanja uzroka štete. Ako postoje razlozi da se visina naknadi ne može da utvrdi u roku od četrnaest dana, kako je to propisano odredbama stava 1. ovog člana, stavom 3. ovog člana predviđena je obaveza osiguravača, da na zahtev ugovorača osiguranja ovome isplati iznos nespornog dela svoje obaveze na ime predujma. Osiguravač ne može osporavati pravo ugovoraČa osiguranja za deo štete za koji i sam smatra da zaista postoji i daje osnovan, odnosno ako ne postoje razlozi zbog kojih bi ugovorača osiguranja mogao da odbije da mu isplati deo svoje obaveze na ime predujma. Zakon o osiguranju imovine i lica ("Sl.gl.RS", br. 55/04), u poglavlju o obaveznom osiguranju, propisuje postojanje Garantnog fonda (čl. 99.), čija se sredstva koriste za naknadu štete, pored ostalog, i u vezi štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak. U sudskoj praksi, za primenu ovog člana (čl. 919. ZOO), naveden je primer primene odredaba člana 99. pom. Garantnog fonda.

Sudska praksa Pravo na naknadu štete iz Garantnog fonda Pravo na naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda mogu ostvarivati oštećena lica kojima je šteta pričinjena upotrebom motornih vozila, ali to pravo ne pripada i vozaču motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta, a koji je odgovoran za štetu. Prema obrazloženju Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Opštinski sud je zaključio da, u smislu čl. 99. Zakona o osiguranju imovine i lica, tuženo udruženje osiguravajućih organizacija "W", nije u obavezi da tužiocu regresira isplaćenu štetu oštećenom licu, pa je odbio tužbeni zahtev, a Okružni sud je, preinačujući prvostepenu presudu i usvajajući tužbeni zahtev, stao na stanovište, da, u konkretnom slučaju trebaprimeniti odredbu čil06. Zakona o osiguranju imovine i lica, koji upućuje na solidarnu odgovornost štetnika i Udruženja za štetu prouzrokovanu motornim vozilom, za koje postoji zaključen ugovor o osiguranju, a nad osiguravačem je otvoren stečaj. Osnovano se ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti daje drugostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo. Predmet spora je zahtev štetnika, prema Udruženju osiguravajućih organizacija "W" za isplaćenu štetu oštećenom u štetnom događaju. Iz odredbi čl.99. i čl.106. Zakona o osiguranju imovine i lica proizilazi da se sredstva Garantnog fonda koriste radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica, te da se upotrebljavaju za naknadu štete, pored ostalog, prouzrokovane upotrebom motornog vozila, za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje, nad kojom je otvoren stečajni postupak. Dakle, pravo na naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda mogu ostvarivati oštećena lica kojima je šteta pričinjena upotrebom motornih vozila, uz ispunjenost i posebnih uslova za aktiviranje subsidijarne odgovornosti Garantnog fonda. Čl.85. navedenog zakona određena su lica, koja se ne smatraju trećim licima, a u krug tih lica, pored ostalih, spada i vozač motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta, a koji je odgovoran za štetu. Stoga štetnik ne može biti treće lice, jer to svojstvo ima oštećeno lice. Pošto tužilac nema svojstvo trećeg oštećenog lica, jer je krivac za štetu - štetnik, osnovanost njegovog regresnog zahteva ne može se podvesti pod sadržinu odredaba čl.99. Zakona o osiguranju imovine i lica, kojima nije predviđeno pravo regresa štetnika prema Garantnom fondu. Stoga je imalo mesta odbijanju tužbenog zahteva. (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 7/05); 1097

Pravo na naknadu štete fondovima socijalnog osiguranja Ako osigurani slučaj predstavlja zakonski osnov za ostvarivanje prava samo po osnovu osiguranja od odgovornosti, već i po osnovu socijalnog osiguranja, onda nastupanjem istovetnog osiguranog slučaja, zajednica socijalnog osiguranja i osiguravajući zavod stupaju u međusobni pravni odnos. Prema obrazloženju Tužilac je naveo daje 31. avgusta_______. godine došlo do saobraćajne nesreće prilikom sudara teretnog voza i ka miona jednog autotransportnog preduzeća, u kojoj je poginuo osiguranik tužioca - zajednice socijalnog osiguranja. Poro dici nastradalog osiguranika priznato je pravo na penziju, pa je na taj način, prema navodima tužioca, pričinjena šteta fondovima socijalnog osiguranja u visini izvršenih isplata porodici osiguranika, kao i kapitaliziranih budućih davanja. Tu žilac je predložio da mu tuženi, kao osiguravajući zavod, isplati pričinjenu štetu. Tuženi je osporio tužbeni zahtev, istakavši prigovor, nedostatka pasivne legitimacije i prigovor zastarelosti potraživanja. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je uvažio žalbu tužioca, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Osiguranjem od odgovornosti za pričinjenu štetu trećim licima priznato je pravo i trećim licima i njihovim naslednicima da svoje zahteve po osnovu naknade štete pričinjene motornim vozilom ostvaruju ne samo prema štetniku koji je pričinjenom štetom stupio u neposredni pravni odnos sa oštećenim, već i da naknadu te štete, za koju je odgovoran vlasnik odnosno korisnik motornog vozila, ostvaruju neposredno od osiguravajućeg zavoda. Time su jasno i određeno regulisani svi odnosi koji nastaju pričinjenom štetom putem upotrebe motornog vozila ne samo iz neposrednog pravnog odnosa zasnovanog zaključenjem ugovora o obaveznom osiguranju, već i iz pravnog odnosa trećeg lica kao oštećenog prema strankama iz tog neposrednog pravnog odnosa. Iz izloženog proizilazi da je za ostvarivanje zahteva za naknadu pričinjene štete upotrebom motornog vozila pravni osnov pričinjena šteta i odgovornost štetnika za njenu naknadu. U svakom slučaju, treće lice kao oštećeni ima pravo na punu naknadu pretrpljene štete, a za ostvarivanje toga prava bez značaja je na koji se način i po kom osnovu vrši ta naknada - da lipo osnovu neposrednog pravnog odnosa sa štetnikom, po osnovu osiguranja štetnika od odgovornosti, ili po nekom drugom osnovu. Zbog toga je za pravilnu ocenu istaknutog prigovora o nedostatku pasivne legitimacije tuženog odlučno da li je šteta pričinjena upotrebom motornog vozila, zatim da li je štetnik odgovoran za štetu po važećim propisima i po pravilima o odgovornosti i najzad, da oštećeno lice ima pravo i da je ostvarilo naknadu po osnovu pričinjene štete. Prema tome, bez obzira u kom je sve vidu oštećeno lice ostvarilo naknadu štete koja mu je pričinjena upotrebom motornog vozila, i bez obzira po kom je osnovu i kod kosa ostvarilo naknadu, pričinjena šteta i njena naknada predstavljaju osnov za regulisanje svih odnosa između drugih lica koja su po ma kom osnovu bila dužna da trećem licu na-knade pričinjenu štetu nanesenu upotrebom motornog vozila. Tačnoje da obavezno osiguranje od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima, sjedne, i socijalno osiguranje, s druge strane predstavljaju dva posebna vida obaveznog osiguranja i da se i po jednom i po drugom osiguranju mogu ostvarivati prava pod određenim uslovima, tj. kada nastupi osigurani slučaj predviđen bilo po prvom bilo po drugom obaveznom osiguranju. Međutim, kad se radi o ostvarivanju prava na naknadu štete koja je predmet i jednog i drugog obaveznog osiguranja, dakle, kad se radi o obeštećenju trećeg lica koje je osiguranik i po jednom i po drugom obaveznom osiguranju, tj. kad osigurani slučaj predstavlja zakonski osnov za ostvarivanje prava ne samo po osnovu osiguranja od odgovornosti, već i po osnovu socijalnog osiguranja, onda osiguravač - zajednica socijalnog osiguranja i osiguravajući zavod - po osnovu njihove zakonske, odnosno ugovorne obaveze, koja ima karakter zakonske obaveze za naknadu štete nastale nastupanjem istovetnog osiguranog slučaja, stupaju jedan prema drugom pod određenim uslovima u međusobni pravni odnos. Drugostepeni sud takvo svoje stanovište zasniva na odredbama Osnovnog zakona o organizaciji i finansiranju socijalnog osiguranja, i to na odredbama kojima se zajednicama socijalnog osiguranja pod određenim uslovima priznaje pravo na ostvarivanje zahteva za naknadu štete pričinjene fondovima zajednice socijalnog osiguranja (prema odluci VPS, SI. 1268/73). NAPOMENA u vezi navedenog primera: Odredbama Zakona o osiguranju imovine i lica, pored ostalog, propisano je daje vlasnik, odnosno korisnik motornog i priključnog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanjem zdravlja (član 83.). Po istom zakonu, organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od autoodgovornosti (član 87. stav 2.). Prema Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, fond ima pravo da zahteva naknadu štete od lica koje je prouzrokovalo invalidnost, telesno oštećenje ili smrt osiguranika ako je, po tom osnovu, ostvareno pravo iz penzijskog ili invalidskog osiguranja (član 207 stav 2.). Osiguranje i delimična šteta (ili u delu o načelu poštenja i savesnosti) Kod primene ugovornih odredbi o osiguranju potrebno je uvek imati u vidu da li se njihovom primenom obezbeđuje poštovanje načela poštenja i savesnosti. 1098

Prema obrazloženju Među strankama nije bilo sporno daje tužilac osigurao kod tuženogpomenuto teretno vozilo i daje tužilac na tom vozilu pretrpeo štetu u saobraćajnom udesu. Takođe nije bilo sporno ni to da je šteta na ovom vozilu utvrđena zapisnikom o proceni štete, kao i daje ovim zapisnikom konstatovano da se određeni delovi mogu iskoristiti. Konačno, nije bilo sporno ni to daje tuženi delimično naknadio tužiocu štetu. Sporno je bilo da lije tuženi u obavezi da tužiocu naknadi na ime štete i utuženi iznos, budući da tuženi smatra daje uzimanjem u obzir prilikom obračuna ove štete vrednost delova koji su upotrebljivi i već učinjenom isplatom, izmirio prema tužiocu svoju obavezu iz osnova osiguranja. Prvostepeni sud, odlučujući o istaknutom spornom pitanju, smatra daje tuženi u obavezi da tužiocu plati sporni iznos na ime neisplaćenog dela štete. Ovo sa razloga stoje na osnovu nalaza veštaka utvrdio daje bilo moguće nabaviti samo kompletnu kabinu za oštećeno vozilo, te da tuženom ostaje pravo i mogućnost da od tužioca traži staru kabinu oštećenog vozila sa svim neoštećenim delovima. Drugostepeni sud je našao da se ovakvo shvatanje prvostepenog suda u vezi istaknutog spornog pitanja ne može prihvatiti kao pravilno. Zapisnikom o proceni štete konstatovano je daje u pitanju oštećenje vozila, takozvana delimična šteta, s tim da je pri tom u zapisniku navedeno koji se delovi vozila zamenjuju, a koji opravljaju. U pogledu oštećene kabine u zapisniku je konstatovano da se ovaj deo oštećenog vozila mora zameniti, s tim da se od kabine mogu iskoristiti leva vrata i krov kao i staro železo. Po članu 7, stav 1, tačka 2. Pravila za kombinovano osiguranje motornih vozila kod oštećenja vozila (delimična šteta), visina štete se utvrđuje u visini troškova opravke umanjenih za vrednost ostataka. Prema tome, načelno gledano na stvar, prvostepeni sud je bio dužan da u ovom slučaju pri odmeravanju visine štete ima u vidu ovu odredbu pomenutih pravila, budući da su ta pravila sastavni deo ugovora o osiguranju zaključenog između stranaka. Međutim, po oceni drugoste-penog suda i kod primene pravila osiguranja, tj. ugovornih odredbi potrebno je uvek imati u vidu da li se njihovom prime-nom obezbeđuje načelo poštenja i savesnosti. Naime, i pravilima osiguranja, kao sastavnim delovima određenog ugovora o osiguranju, mora se obezbediti jednakost ugovornih strana i to ne samo u pogledu jednakog ekonomskog efekta već i u pogledu ostalih prava i obaveza i zaštite njihovih interesa. U vezi s tim, po oceni drugostepenog suda radi pravilne primene odredbe Pravila za kombinovano osiguranje vozila, potrebno je u postupku na nesumnjiv način utvrditi da lije u momentu opravke oštećenog vozila bilo moguće na tržištu nabaviti pojedine delove kabine ili samo kompletnu kabinu oštećenog vozila. Ovo stoga, što se u slučaju daje na tržištu bilo moguće nabaviti samo kompletnu kabinu, mora pretpostaviti da bi stranke prilikom zaključenja ugovora o osiguranju svakako vodile računa i o ovoj okolnosti, pa bi stoga primena pomenute odredbe Pravila u takvoj situaciji bila u suprotnosti sa načelom poštenja i savesnosti, koga se stranke moraju uvek pridržavati u svojim poslovnim odnosima. U nastavku postupka sud će shodnim dokazima utvrditi da lije u vreme opravke vozila bilo moguće na tržištu nabaviti kompletnu kabinu oštećenog vozila, kako to inače tužilac tvrdi ili je istu bilo moguće nabaviti i u delovima, pa će zavisno od utvrđenja ove okolnosti odlučiti da li u konkretnom slučaju treba primeniti pomenutu odredbu Pravila za kombinovano osiguranje motornih vozila, kojom je predviđen način utvrđenja visine štete u slučaju oštećenja vozila (prema odluci vPS, SI 1439/71); "Obaveza novoosnovanog osiguravajućeg društva po osnovu osiguranja od autoodgovornosti postoji ako je to društvo u trenutku formiranja unelo celokupnu imovinu ranije filijale i ako se imovinski efekti prava i obaveza realizuju u njegovoj imovini" - (prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3347/97); "Ako se desi osigurani slučaj, osiguraniku pripada samo odgovarajući procenat naknade, srazmerno procentu utvrđene invalidnosti" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev.1214/98).

Primer tužbe za naknadu prouzrokovane štete na motornom vozilu po osnovu dobrovoljnog kasko osiguranja OPŠTINSKI

SUD

Tužilac:__________________________, iz_______________, ul.____________________, br.______, Tuženi:________________(Zavod za osiguranje imovine i lica) iz___________, ul.___________, br. _____________________. TUŽBA

radi naknade štete, vrednost spora__________dinara, u 2 primerka. Svoje putničko vozilo marke________________, reg.____________osigurao je tužilac kod tuženog po polisi N°-______od______________. godine od potpune štete na vozilu (potpuno kasko osiguranje) saglasno Pravilima tuženog zavoda_________________________, koja su sastavni deo ugovora. 1099

Dokaz: polisa N°-_________od__________godine. Na dan______________. godine, na putu________________, prilikom mimoilaženja sa jednim kamionom-hladnjačom, reg._____________, zbog uskog dela pomenutog puta na jednoj izraženijoj krivini, možda i nedovoljnom spretnošću tužioca u vožnji, došlo je do iskliznuća vozila tužioca sa puta i upada u okomito zemljište, a zatim i udara u jedno drvo, pri čemu je došlo do teškog oštećenja__________________, a i do ozbiljnije povrede tužioca, usled koje je lečen na hirurškoj klinici u_____________. U vozilu su se na lazili i dole predloženi svedoci. Vozilo je odšlepovano u__________, u servis____________, radi opravke. Predstavnik tuženog izvršio je pregled oštećenja na vozilu ali je odbio da se saglasi da se opravka izvr ši na račun tuženog, tvrdeći da tužilac u vreme oštećenja nije upravljao vozilom već, da je njime upra vljao bez vozačkog ispita njegov sin. Smatra da je Zavod, saglasno Pravilima_________________, navodno, oslobođen obaveze na naknadu štete. Vozilo je opravljeno o trošku tužioca, a vrednost opravki zajedno sa šlepovanjem iznosi ____________dinara. Dokaz: a) Zapisnik o konstatovanom oštećenju vozila od_____________godine, b) pismo tuženog Zavoda od___________godine, kojim odbija da plati naknadu štete, v) račun servisa_________________iz____________od___________godine, o izvršenoj opravci i naplati vrednosti opravke, g) svedoci koji su bili u vozilu:___________________________________. Pošto su neistinita i neosnovana tvrđenja tuženog Zavoda, da tužilac nije upravljao vozilom, već da je njime upravljao bez vozačkog ispita njegov sin, tužilac, saglasno ugovoru o osiguranju, ima pravo na naknadu potpune štete na vozilu, te je tuženi zavod dužan da isplati tužiocu isplaćeni iznos na ime šlepovanja i opravke vozila. Stoga, podnoseći ovu tužbu, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima, donese sledeću PRESUDU: Obavezuje se tuženi________________________iz__________, da tužiocu______________________, iz___________, na ime naknade štete po osnovu osiguranja isplati iznos od______________dinara sa zate znom kamate od dana dospelosti za isplatu do dana isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. __________________godine.

Tužilac,

Isključenje odgovornosti osiguravača u slučaju namere i prevare (čl. 920. ZQO) Ugovorač osiguranja je dužan da se savesno odnosi prema svojim obavezama iz ugovora o osiguranju. On osigurava slučaj ili lice sa ciljem da se osigurani rizik ne dogodi, ali ga obezbeduje osiguranjem za slučaj ako bi mu se šteta dogodila Ako bi osiguravač osiguranja, osiguranik ili korisnik izazvao osigurani slučaj namerno ili prevarom, osiguravač nije obavezan ni na kakva davanja, a to se ne može predvideti ni ugovorom o osiguranju. Šteta može biti pričinjena na osiguranom slučaju od strane: a) ugovorača osiguranja (lice koje po ovlašćenju u ime i za račun drugoga zaključuje ugovor o osiguranju, ili lice koje zaključi ugovor u ime drugog bez njegovog ovlašćenja, ili lice koje zaključi ugovor u korist trećeg lica ili za račun lica koga se tiče), b) osiguranika (lice za čiji je račun ugovor o osiguranju zaključen, tj. lice koje je neposredno sa osiguravačem zaključilo ugovor o osiguranju), v) ili korisnika osiguranja (lice koje se koristi pravima iz ugovora o osiguranju koji je neko zaključio u svoje ima a za račun korisnika). Namera ili prevara su i elementi za utvrđivanje krivične odgovornosti lica koje bi učinilo štetu na osiguranoj stvari, a učinilac takvog dela mogao bi biti ugovorač osiguranja, osiguranik ili korisnik osiguranja, ali i druga lica koja bi saučestvovala u izvršenju dela, ili pomagala, ili podstrekavala da se osigurani slučaj izazove. U takvim situacijama, kada se na pouzdan način utvrdi daje neko od navedenih lice namerno prouzrokovao štetu na osiguranoj stvari, ili je učinilo kakvu prevaru da bi se osigurani slučaj dogodio, osiguravač nije obavezan ni na kakva davanja, makar da su takve štetne radnje u ugovoru o osiguranju bile utvrđene jer su kao bez značaja za isplatu ugovorene naknade 1100

Sudska praksa Isključuje obaveze na naknadu štete iz osnova osiguranja Osiguravač nije dužan da osiguraniku naknadi štetu koju je prouzrokovalo motornim vozilom lice koje je bez vozačke dozvole, a sa znanjem osiguranika, upravljalo vozilom. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Iz činjeničnog stanja utvrđenog od strane prvostepenog suda, koje, inače, među strankama i nije bilo sporno, proizilazi daje tužilac osigurao kod tuženog svoje vozilo u smislu Pravila za kombinovano osiguranje motornih vozila. Nije bilo sporno ni to daje tužilac na ovom vozilu zbog iskliznuća sa puta prilikom mimoilaženja sa drugim vozilom pretrpeo štetu. Konačno nije bilo sporno daje vozilom u momentu udesa upravljao radnik tužioca, mehaničar, koji nije imao vozačku dozvolu. Sporno je bilo da lije tuženi u obavezi da tužiocu naknadi ovako nastalu štetu iz osnova osiguranja. Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud u provedenom postupku utvrdio sve činjenice koje su odlučne za rešenje spora, te daje na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio zah-tev tužioca za naknadu sporne štete po osnovu zaključenog ugovora o osiguranju sa tužiocem. Naime, prema članu 1, tačka 5, pod 3. Pravila za kombinovano osiguranje motornih vozila (Pravila su sastavni deo ugovora o osiguranju) osiguravač nije u obavezi za štetu prouzrokovanu vozilom pri upravljanju vozilom od strane osiguranika bez propisane dozvole za upravljanje dotičnom vrstom vozila, ili sa znanjem osiguranika od strane lice bez propisane dozvole za upravljanje dotičnom vrstom vozila, osim u slučajevima kada vozilom upravlja lice koje se uči da upravlja vozilom, a pored njega sedi lice koje vrši obuku u smislu važećih propisa. U konkretnom slučaju šteta na pomenutom vozilu je prouzrokovana prilikom upravljanja od strane tužiočevog radnika, mehaničara, koje nema vozačku dozvolu za upravljanje pomenutom vrstom vozila. Pri tome je taj radnik preuzeo vožnju pomenutim vozilom sa znanjem tužiočevog radnika - vozača, kome je to vozilo bilo povereno od strane tužioca kao stalno zaposlenom kod njega u svojstvu vozača. Kod takvog stanja stvari i drugostepeni sud je našao daje u konkretnom slučaju šteta na vozilu nastupila pod okolnostima koje u smislu pomenute odredbe Pravila isključuju obavezu tuženog da tužiocu iz osnova osiguranja naknadi spornu štetu. Pri tome, i po stanovištu drugostepenog suda, pravilno je shvatanje prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju ima uzeti daje tužiočev mehaničar upravljao vozilom sa znanjem tužioca, budući daje njegov vozač, kome je tužilac kao radna organizacija ovo svoje vozilo poverio na upravljanje kao profesionalnom vozaču radi obavljanja radnih zadataka, doz\'olio pomenutom mehaničaru da upravlja vozilom, mada nije imao propisanu vozačku dozvolu. U vezi s ovim drugostepeni sud je našao da shvatanje tužioca izraženo u žalbi da je pomenuta šteta pokrivena po članu 22. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju nije pravilno. Naime, odredbom ovoga Zakona, pored ostalog, propisano je da se obavezno vrši osiguranje korisnika, odnosno sopstvenika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu frećim licima. To znači da se osiguranjem po ovom Zakonu korisnik, odnosno sopst\>enik motornog vozila osigurava od odgovornosti za štetu koju prouzrokuje pri upotrebi vozila. Međutim, u konkretnom slučaju se radi o drugoj vrsti osiguranja, o takoz\>anom dobrovoljnom osiguranju motornih vozila kojim se osigurava samo vozilo od štete prouzrokovane prilikom ostvarenja jednog od osiguranih rizika predviđenog u Pravilima osiguranja. Kod takvog stanja stvari pozivanje tužioca na pomenute odredbe Zakona je pravno pogrešno, budući da se u konkretnom slučaju ne radi o obavezi tuženog iz osiguranja po osnovu ovog Zakona. (SI. 1497/71). "Kad se članom 920. Zakona o obligacionim odnosima isključuje odgovornost osiguravača za namerni izazvani osigurani slučaj osiguranika, onda se i u slučaju kad bračni drug osiguranika namerno izazove osigurani slučaj, ima isključiti odgovornost osiguravača " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 50/88).

Prigovori osiguravača (cl. 921. ZOO) Osiguravač može staviti prigovore prigovore na zahtev osiguranika, kao i na zahtev kog drugog lica koje se na nju poziva, koje ima u vezi sa ugovorom prema licu sa kojim je zaključio ugovor o osiguranju. Već je ranije naglašeno da ugovorač osiguranja ne mora da bude ono lice koje je zaključilo ugovor o osiguranju. Ugovor o osiguranju proizvodi određene pravne posledice, a polisa osiguranja druge. Onaj ko ima polisu osiguranja korisnik je prava koja su u njoj navedena, osim u slučaju ako bi osiguravač utvrdio daje to lice nesavesno, odnosno daje znalo ili moralo da zna da njemu ne pripadaju prava iz polise osiguranja. Zahte\ i koji se postavljaju osiguravaču u vezi ostvarivanja prava iz polise mogu biti različita, ali on može na svaki od tih zahteva, ako je neopravdan, da stavi određene prigovore. Tako na primer, osiguravač može da stavi prigovor koji se odnose na isključenje njegove odgovornosti za nastali osiguram slučaj (namera ili prevara da nastane osigurani slučaj - čl. 920. ovog zakona), zatim na ništavost ugovora (namerna netačna prijava ili prećutkivanje neke okolnosti koje su od značaja da li bi osiguravač zaključio ugovor daje za nju znao), na zastarelost (odredbe člana 380. ovog zakona), i dr. 1101

Stav 2. ovog člana ima u vidu izuzetak u odnosu na treće lice, ako bi u slučaju dobrovoljnog osiguranja od odgovornosti i zahteva nosilaca određenih prava na osiguranoj stvari, čije je pravo prešlo po samom zakonu sa uništene ili oštećene stvari na naknadu iz osiguranja, da osiguravač može istaći samo prigovore koji su nastali pre nego što se dogodio osigurani slučaj. Naime, ako je treće lice, po osnovu dobrovoljnog osiguranja od odgovornosti i zahteva nosilaca određenih prava, kao osiguranik, na osiguranoj stvari stekao pravo na naknadu osiguranja po samom zakonu, on (treće lice) može ta prava na naknadu da ostvari, osim ako je osiguravač imao pravo prigovora koji su nastupili pre nego što se dogodio osigurani slučaj.

Sudska praksa "Inostrana osiguravajuća organizacija koje je po osnovu kasko osiguranja isplatila svome osiguraniku štetu nastalu u saobraćajnoj nesreći, ima pravo od domaće osiguravajuće organizacije naplatiti deo štete srazmeran stepenu odgovornosti njegovog osiguranika - učesnika u saobraćaju , koji je zbog nedozvoljene brzine u kretanju vozila delom skrivio nastanak štete isplaćen po osnovu kasko osiguranja" - (prema odluci Višeg privrednog suda, Pž. 1285/95).

TRAJANJE OSIGURANJA Početak dejstva osiguranja(cL 922. ZOO) Ugovor o osiguranju, prema odredbama ovog člana, može biti zaključen na određeno ili neodređeno vreme. I za prvi i za drugi slučaj važi pravilo, da ako u ugovoru o osiguranju nije određen trenutak kada taj ugovor počinje da proizvodi svoja dejstva, onda važi pravilo propisano u stavu 1. ovog člana, da ugovor o osiguranju proizvodi svoje dejstvo počev od dvadeset četvrtog časa dana koji je u polisi osiguranja označen kao dan početka trajanja, pa sve do završetka poslednjeg dana roka kada je osiguranje ugovoreno. Iz navedenog jasno proizilazi da momenat zaključenja ugovora o osiguranju i momenat, odnosno čas kada taj ugovor počinje da proizvodi pravna dejstva, nemaju dejstvo istog trenutka. Prema opštim uslovima osiguravajućih organizacija, obično stoji pravilo da osiguranje počinje u 24 časa dana kada je izvršena uplata prve rate premije osiguranja, što znači da se stav 1. ovog člana neće primeniti ako je prihvaćen rok, tj. trenutak početka kad ugovor počinje da proizvodi svoja dejstva prema opštim uslovima osiguravača. Tako, na primer, ako je ugovor o osiguranju zaključen prema opštim uslovima osiguravača, recimo 15. 03. tekuće godine, on počinje da proizvodi pravo dejstvo kada je izvršena uplata prve rate premije osiguranja, pa ako je prva premija uplaćena 20.03. tekuće godine u 18 časova, osiguranje po polisi osiguranja proizvodi pravno dejstvo, odnosno počinje u 24 časa kada je izvršena uplata, dakle ne u 0,00 časova narednog dana u u 24 časa po uplati premije toga dona, što je praktično isto, ali ne i pogledu dana kada osiguranje proizvodi pravo dejstvo prema momentu uplate premije. Početak trenutka kada počinje da teče osiguranje se može ugovoriti i na drugi način, u zavisnosti od kog trenutka se posle uplate premije želi da ugovor o osiguranju počinje da teče, na primer, od dana, odnosno časa kada ugovoraču stigne neka pošiljka u njegovo skladište i si. Kod ugovora o osiguranju, u kome nije navedeno njegovo trajanje, odnosno ako se radi o ugovoru na neodređeno vreme, rok početka osiguranja se računa kao i kod ugovora na određeno vreme, a može, kao što je navedeno, i na drugi način, a takav ugovor može raskinuti svaka strana sa danom dospelosti premije, obaveštavajući pismenim putem drugu stranu najkasnije tri meseca pre dospelosti premije. Ako je ugovor o osiguranju zaključen na rok duži od pet godina, dakle ne kao ugovor na neodređeno vreme, ali sa trajanjem duže od pet godina po kome se zna kada takav ugovor prestaje da postoji, svaka strana može po proteku roka od pet godina da raskine takav ugovor, uz otkazni rok od šest meseci, pismenom izjavom drugoj strani da raskida ugovor. Tako, na primer, ako je ugovor o osiguranju zaključen, recimo za vreme od deset godina, jedna od ugovornih strana može, po proteku roka od pet godina da raskine ugovor, s tim da se pridržava propisanog otkaznog roka koji iznosi šest meseci. Ugovor koji je zaključen na određeno vreme može trajati samo do isteka roka za vreme na koji je ugovor zaključen. On ne može biti prećutno produžen jer je za novi period potrebna nova polisa osiguranja, jer je prema članu 901. stav 1. propisano da je ugovor zaključen kad ugovorači potpišu polisu osiguranja, a kako je na polisi označen rok njenog trajanja, osiguranje gubi dejstvo čim taj rok istekne. Međutim, ako je opštim uslovima osiguravača predviđeno da se kod ugovora na određeno vreme određeni ugovor može produžiti za još koji period pod istim uslovima, a ugovorač osiguranja to prihvati, i na polisi osiguranje se to označi, nema smetnji da se prećutno produži takav ugovor, pod uslovom da ugovorač osiguranja nije obavestio osiguravača da ugovor o osiguranju smatra daje taj ugovor o osiguranja prestao da važi onog dana do kog dana je njegova važnost ugovorena. U ranijoj praksi je zabeležen slučaj daje ugovorač osiguranja zaboravio do kog roka je zaključio ugovor o osiguranju, pa je i posle tog roka vršio isplate premije. Naravno, bez obzira stoje osiguravač primao premije od ugovorača osiguranja po proteku ugovorenog roka, ne znači da i dalje postoji ugovor o osiguranju, jer da bi ugo1102

vorač osiguranja mogao da ostvaruje neka prava iz osiguranja mora da poseduje polisu osiguranja i da po osnove iz te polise ostvarivati osigurana prava, koja po proteku roka osiguranja više i ne postoje. Naravno, ugovorač osiguranja bi u tom slučaju mogao da traži plaćene premije bez osnova u smislu člana 210. ovog zakona, ali ne i naknadu za nastali slučaj posle isteka roka navedenog u ugovoru, odnosno polisi osiguranja.

Sudska praksa Ukoliko se ponuda tužioca za zaključenje novih ugovora o osiguranju i obavestenje tuženog tužiocu da neće zaključiti ugovore o osiguranju, odnosno daje osiguranje od istog rizika poverio drugom osiguravaču, smatra se kao otkaz ugovora o osiguranju, onda pravo tužioca na premiju osiguranja za sporni period treba raspraviti primenom odredbe člana 922. stav 3. ZOO, te na osnovu toga ceniti pravo tužioca da od tuženog potražuje premiju osiguranja za sporni period, ili za period od šest meseci" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 87/99).

Uticaj stečaja na osiguranje jfčl. 923. ZOO) Kada se otvori postupak stečaja prema nekom pravnom licu, u ovom slučaju prema ugovoraču osiguranja, trebalo bi da prestane i ugovor o osiguranju, danom otvaranja postupka stečaja, te da osiguravač prijavi stečajnom veću svoje potraživanje u vezi neisplaćenih premija, a da eventualne obaveze iz osiguranog slučaja nastalog do dana stečaja, uplati u stečajnu masu, ako pre toga to nije učinio na račun ugovorača osiguranja, dok prema ovome nije otvoren stečajni postupak. Ovo zbog toga što ugovorač osiguranja, otvaranjem postupka stečaja više ne postoji kao pravni subjekt koji je zaključio ugovor sa osiguravačem, s obzirom da se njegovo ime, odnosno forma briše iz sudskog registra danom otvaranja tog postupka, te da ugovorač osiguranja više ne postoji, već postoji neko drugo lice koje se označuje kao dužnik ugovorača osiguranja. No, nezavisno od toga, odredbama stava 1. ovog člana je propisano da se osiguranje nastavlja i u slučaju stečaja ugovorača osiguranja, ali da svaka strana ima pravo da raskine ugovor o osiguranju u roku od tri meseca od otvaranja stečaja, što znači da u ime ugovorača osiguranja, sada u stečaju, može da raskine ugovor o osiguranju stečajni upravnik, kao zakonski zastupnik ugovorača osiguranja u postupku stečaja. Tako, je propisano odredbama stava 1. ovog člana i tako se mora postupati. Ako se ugovor o osiguranju raskine u toku stečajnog postupka nad ugovoračem osiguranja, stečajnoj masi ugovorača osiguranja pripada deo plaćene premije koji odgovara preostalom vremenu osiguranja, što znači ako je, na primer, osiguravač uplatio sve premije osiguranja, ali one nisu dospele do isteka roka trajanja ugovora o osiguranju, više uplaćene premije osiguravač osiguranja je dužan da uplati na račun stečajne mase. Drugi je slučaj ako bi nastao stečaj osiguravača, jer bi u tom slučaju ugovor o osiguranju prestao da postoji po isteku trideset dana od otvaranja stečaja. Primećuje se da se kod otvaranja stečaja prema ugovoraču osiguranja, raskida ugovor o osiguranju, a u slučaju otvaranja stečaja osiguravača, ugovor o osiguranju prestaje da postoji. U prvom slučaju, ako bi nastao osigurani slučaj do raskida ugovora osiguranja, ugovorač osiguranja je dužan da naknadi štetu i da je uplati u stečajnu masu, pod uslovom da je osiguravač uplatom dospele premije osigurao naplatu te štete. U drugom slučaju, kada je ugovor o osiguranju prestao da postoji zbog stečaja osiguravača, ugovorač osiguranja zaštićuje svoje pravo prijavom svog potraživanja po osnovu nastale štete iz osiguranog rizika, koju do-stečaj a osiguravača nije naplatio. Dakle, u tom slučaju on ne mora da raskida ugovor o osiguranju, jer se smatra daje taj ugovor prestao da postoji posle isteka trideset dana od otvaranja stečaja. Zbog toga, ako je u tom periodu, odnosno u roku do isteka trideset dana nastao osigurani slučaj, osiguravač osiguranja može svoje potraživanje da naplati jedino iz stečajne mase, ako gaje prijavio do određenog roka.

OSIGURANJE IMOVINE Interes osiguranja (cl. 924. ZOO) Postoje razna shvatanja o pojmu interesa osiguranja. Po nekim stranim pravima, interes je odnos između osiguranika i nekog osiguranog slučaja, a po nekima po određenom predmetu - stvar koja može biti srušena ili oštećena osiguranim slučajem, i si. Pojam osiguranja se mora posmatrati, pre svega, kao ekonomski interes zaštite određene imovine osiguranog lica, koja je predmet osiguranja, našta se u odredbama stava 2. ovog člana ukazuje normom da prava iz osiguranja mogu imati samo lica koja su u času nastanka štete imala materijalni interes da se osigurani slučaj ne dogodi. Navođenje izraza "interes" da se ne dogodi osigurani slučaj, upućuje na zaključak da taj interes imaju ne samo osiguranici koji raspolažu određenom stvari koja je predmet osiguranja, već i druga lica, kao što su hipotekarni poverioci, založni poverioci i si., ali i druga lica, kao što su zakupci stvari, skladištari, čuvari stvari i si. To su po pravilu lica koja raspolažu određenim stvarima, a koja imaju interesa da se osigurani slučaj ne dogodi. Taj interes imaju lica koja su zaključila ugovor o osiguranju sve dok se osigurana stvar nalazi u njihovom pritežanju, odnosno vlasti, ali taj interes gube onda kada otuđe osiguranu stvar i kada taj interes prelazi na onoga koji je od osiguranika pribavio tu stvar. 1103

Interes osiguranja se iskazuje i kroz osiguranje kada se ugovor zaključuje u korist trećeg lica, pa i onda ako se zaključuje ugovor za račun koga se tiče, kada interes osiguranja postoji i kod ugovorača osiguranja i kod trećeg lica, koji svoje odnose regulišu na drugi način od načina koji je uređen ugovorom o osiguranju, ali ga svako može ostvariti ako poseduje polisu osiguranja stečenu na savestan način. Imajući u vidu sadržinu odredbe stava 2. ovog člana, vidi se da se materijalni interes vezuje za čas nastanka štete, odnosno da onaj ko u tom trenutku ima prava iz polise ima i materijalni interes da se osigurani slučaj ne dogodi, a kada otuđi stvar koja je bila predmet osiguranja, on više nema pravni interes, jer taj interes ostvaruje onaj na koga su prešla prava iz osiguranja.

Svrha osiguranja imovine (čl. 925. ZOO) Svrha osiguranja je da se osiguranjem određene imovine osiguraniku obezbedi naknada za štetu koja bi nastala na njegovoj osiguranoj imovini, zbog nastalog osiguranog slučaja. Da bi se ta svrha ostvarila mora da postoji interes osiguranja, o čemu je bilo reci u komentaru za prethodni član. Nastankom štete na osiguranoj stvari, utvrđuje se iznos koji osiguravač treba da plati za osigurani slučaj. Visina te naknade, prema stavu 2. ovog člana ne može biti veća od štete koju je osiguranik pretrpeo nastupanjem osiguranog slučaja. Naknađuje se samo materijalna šteta, ali samo do visine koja ne može biti veća od štete koju je osiguranik pretrpeo. Materijalna šteta koja se naknađuje može biti obična ili obična sa izmaklom dobiti. Inače, svota osiguranja ne može biti veća od stvarne vrednosti osigurane stvari. Zbog toga, ako šteta nastane na osiguranoj stvari, a stvar je osigurana prema njenoj stvarnoj vrednosti, naknada štete ne može biti veća od vrednosti osigurane stvari. Kod osiguranja useva i plodova i ostalih proizvode zemlje, iznos štete se utvrđuje prema vrednosti koju bi usevi, plodovi i drugo imali u vreme sabiranja, ako ugovorom nije drukčije određeno. Kao osnovica za određivanje vrednosti useva i plodova uzima se u obzir vrednost useva i plodova koji se očekuju u vreme kada se mogu skinuti, odnosno požnjeti, ili ubrati u vreme njihove zrelosti. Naravno, osiguravač osiguranja zahteva od ugovorača osiguranja da preduzme potrebne agrotehničke mere kako bi bio siguran da će usevi, odnosno plodovi dati onu vrednost na koju su oni osigurani. Ugovorom o osiguranju useva i plodova može se i na drugi način utvrditi osnovica za osiguranje prinosa, naročito ako se zna kolika će biti tržišna cena proizvoda od useva i plodova kada se budu skinuli, a posebno ako je ugovoren njihov otkup i za te proizvode određena cena, ili je nadležni organ odredio, odnosno garantovao najniži ili neki drugi iznos otkupa plodova ili useva. Stav 4. ovog Člana štiti osigurača osiguranja, tako što dozvoljava da se ugovorom o osiguranju može da ograniči iznos štete, koji može biti manji od iznosa stvarne štete. Smatra se da su takve odredbe u ugovoru pravovaljane. Međutim, odredbama ovog člana nije ništa određeno u pogledu visine premije u navedenom slučaju, a naime da li premija ostaje u visini stvarne štete ili se i ona umanjuje prema visini naknade koju bi platio osiguravač na manji iznos od iznosa štete. Zbog toga bi moglo doći do analogne primene primene odredaba člana 936. ovog zakona, koji se odnosi na podosiguranje, kada ako se utvrdi da je u početku odnosnog perioda osiguranja vrednost osigurane stvari bila veća od svote osiguranja, iznos naknade koju duguje osiguravač smanjuje se srazmerno, osim ako je drukčije ugovoreno. Pri utvrđivanju iznosa štete uzima se u obzir izmakla dobit, odnosno korist samo ako je to ugovoreno, što podrazumeva i plaćanje većeg iznosa premije. Izmakla dobit je oblik konkretne štete, koju može pretrpeti ugovorač osiguranja, ako nije ostvario dobit koju je očekivao od osiguranih stvari koje je hteo da stavi u promet, a u međuvremenu su, na primer, usled požara uništene. Ako, pak u ugovoru o osiguranju taj vid osiguranja nije ugovoren, osiguravač je dužan da ugovoraču osiguranja naknadi običnu štetu. Stav 6. ovog člana reguliše pitanje naknade štete za više osiguranih slučajeva - ako se u toku istog perioda osiguranja dogodi više osiguranih slučajeva jedan za drugim, na primer, osigurani su upravna zgrada, garaža i određena vozila, naknada iz osiguranja za svaki od njih određuje se i isplaćuje u potpunosti s obzirom na ćelu svotu osiguranja, bez njenog umanjenja za iznos ranije isplaćene naknade u tom periodu. To podrazumeva da ako su ranije pričinjene neke štete na nekim od tih objekata, za koje je isplaćena odgovarajuća naknada, kod naknade štete za sve osigurane objekte koji su uništeni, isplaćuje se naknada u potpunosti s obzirom na ćelu svoru osiguranja. Pravilo iz stava 7. ovog člana dozvoljava osiguravaču i ugovoraču osiguranja da ugovorom o osiguranja sporazumno utvrde vrednost osigurane stvari, na osnovu koje sporazumno utvrđuju i naknadu koja se određuje prema toj vrednosti. Ako stranke zaključe ovakav ugovor, po predlogu ugovorača osiguranja, a prihvati ga osiguravač, u slučaju nastanka osiguranog slučaja ugovorač osiguranja je dužan da dokaže da je oštećena stvar u momentu zaključenja ugovora o osiguranju imala onu vrednost na koju je osigurana. To bi bio slučaj kod osiguranja, na primer umetničkih slika, raznih dragocenosti i si. Međutim, u drugim slučajevima osiguranja po ugovorenoj vrednosti, ako osiguravač dokaže daje ugovorena vrednost znatno veća od stvarne vrednosti, a za tu razliku ne postoji opravdan razlog, kao na primer, osiguravanje upotrebljavane stvari na vrednost takve nove stvari, ili osiguranje subjektivne vrednosti, naknada se određuje prema stvarnoj vrednosti osigurane stvari, iako je ugovorač osiguranja plaćao premije na veću vrednost te stvari. 1104

Sudska praksa Troškovi koji prelaze okvir normalnog poboljšanja — nije obaveza osiguravaca Kada osiguravao i osiguranik ugovore da će osiguravač isplatiti osiguranu sumu posle repariranja oštećenog objekta, troškove normalnog poboljšanja objekta snosi osiguravač, a troškove poboljšanja koji prelaze okvire normalnog poboljšanja snosi osiguranik. Prema obrazloženju Tužilac je naveo daje njegov objekt usled poplave bio oštećen i daje zajednička komisija parničnih stranaka utvrdila štetu i ovlastila je tužioca da preko najpovoljnijeg izvođača otkloni posledice, s tim da će tuženi, kao osiguravajući zavod, isplatiti privremene situacije, a da će se konačan iznos vrednosti radova utvrditi završnom situacijom. Tužilac je radove poverio jednom preduzeću i po završetku radova je izvršen konačan obračun radova. Pošto tuženi kroz privremene situacije nije isplatio sve izvedene radove, tužilac je podneo tužbu. Tuženi je osporio tužbeni zahtev, istakavši da su prilikom otklanjanja štete učinjena poboljšanja pojedinih objekata i daje, uzimajući to u obzir, više isplatio nego stoje trebalo, pa je zbog toga podneo protiv tužbu za tu razliku. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev i uvažio protivtužbeni zahtev. Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Po nalazu drugostepenog suda, prvostepeni sud je pravilno utvrdio stanje stvari, na osnovu isprava koje su predmet pobijanja žalbe i drugih izvedenih dokaza. Naime, nema razloga ne verovati učesnicima sastanka od 23. januara_______. go dine, koji su izjavili da su radovi stvarno izvedeni s poboljšanjima i potpisali taj zapisnik, bez obzira da li onda ili godinu dana kasnije. Ovo zato što je prvostepeni sud i na bazi pregleda odstrane sudskog veštaka, tehničke ifinansijske dokumen tacije, utvrdio na licu mesta, pa čak i upoređivanjem fotografija, činjenice koje žalba smatra da su pogrešno, odnosno ne potpuno utvrđene, dakle, i činjenicu da su radovi izvedeni sa poboljšanjem, kao i činjenicu da su za neke od radova i inače ne može na tuženog prebaciti dužnost isplate, jer prelazi okvire njegove obaveze iz ugovora o osiguranju. Činjenica je da je kod otklanjanja štete na način na koji su se i parnične stranke dogovorile u ovom slučaju, dakle, putem isplate osigurane sume posle prethodnog repariranja oštećenog osiguranog objekta, normalno se dešava da su reperirani objekti u boljem stanju od onoga u kome su bili pre njihovog oštećenja, već samim činom reparacije, i normalno je da vrednost takvog poboljšanja snosi osigurač kada je pristao na takav način likvidacije štete. Međutim, poboljšanja koja, kao stoje u ovom slučaju utvrđeno da su ona bila prelaze okvire takvog normalnog ponašanja, ne mogu se prebaciti na osiguravaca, već jedan njihov deo mora teretiti osiguranika, a pogotovu na njegov teret padaju ona poboljšanja koja su van svake sumnje van okvira rizika koji snosi osiguravač (prema odluci VPS, SI. 447/69); "Kada su stranke zaključile ugovor o potpunom kasko osiguranju, nominalni iznos sume osiguranja unet u polisu u vreme zaključenja usovora odgovarao je premiji osiguranja koju je osiguranik platio. Materijalna šteta koju je osiguranik (tužilac) pretrpeo i koju potražuje od osiguravaca (tuženog) po osnovu zaključenog ugovora o kasko osiguranju ista je i u momentu zaključenog ugovora i u momentu nastupanja osiguranog rizika, odnosno momentu presuđenja, a različit je samo njen nominalni izraz. Nominalni iznos štete može biti znatno veći u vreme suđenja kada je došlo do obezvređivanja novca zbog inflacije. Bitno je daje osiguravač preuzeo obavezu da za slučaj nastupanja osiguranog rizika isplati osiguraniku potpunu naknadu štete " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 641/97).

Sprečavanje osiguranog slučaja i spašavanje (cl. 926. ZOO) Prilikom zaključenja ugovora o osiguranju osiguravač insistira da se u ugovoru unese klauzula, ili na to upućuju njegova opšta pravila, da ugovorač osiguranja preduzme potrebne, nužne mere radi sprečavanja nastanka štete na osiguranoj stvari. On je i sam dužan da preduzme propisane i sve ostale mere potrebne da se spreči nastupanje osiguranog slučaja. Ako osigurani slučaj i nastane, odredbe stava 1. ovog člana propisuju dužnost ugovorača osiguranja da preduzme sve stoje u njegovoj moći da se ograniče njegove štetne posledice. Osiguravač osiguranja najbolje poznaje svojstva stvari koje osigurava, pa samim tim preduzima mere da ne dođe do osiguranog slučaja. Tako, na primer, on je dužan da preduzima i one mere osiguranja koje nisu predviđene ugovorom o osiguranju, a koje služe da se spreči eventualni nastanak osiguranog slučaja. To su, u slučaju osiguranja od požara, mere česte kontrole električne instalacije, eventualno njene izmene, uklanjanje sa mesta osiguranog slučaja sredstva koja mogu izazvati požar, kao na primer držanje u tom prostoru lako zapaljive materije i si. Ako i nastane šteta ugovora osiguranja je dužan da preduzme sve potrebne mere, koje su njegovoj moći, da se ograniče štetne posledice nastalog slučaja. Tako, na primer, u slučaju požara dužan je da odmah obavesti vatrogasnu službu radi gašenja požara, a da sam ili sa drugima pokuša da spase osigurane stvari koje se nalaze u objektu zahvaćenom požarom. Kod takvog njegovog savesnog ponašanja radi sprečavanja nastanka veće štete, osiguravač je dužan da ugovoraču osiguranja naknadi troškove, gubitke, kao i druge štete prouzrokovane razumnim pokušajem da se otkloni neposredna opasnost nastupanja osiguranog slučaja, kao i pokušajem da se ograniče njegove štetne posledice, pa i onda ako su ti pokušaji ostali bez uspeha. 1105

Navedena obaveza osiguravača, prema odredbama stava 2. ovog člana, podrazumeva naknadu za troškove i gubitke koje je osiguranik imao pre nastalog slučaja, ako ih je učinio radi obezbeđenja osiguranog slučaja, odnosno sprečavanja nastanka takvog slučaja. Međutim, osiguravač je dužan da ugovoraču osiguranja naknadi i one troškove koje je ovaj imao prilikom pokušaja da se ograniče štetne posledice nastalog slučaja, pa i onda ako su ti pokušaji ostali bez uspeha. U takvom slučaju, a naime ako je ugovorač osiguranja postupao savesno, razumnim pokušajem da se otkloni neposredna opasnost nastupanja osiguranog slučaja, i kod pokušaja da se ograniče štetne posledice, osiguravač je dužan da ugovoraču osiguranja naknadi troškove, gubitke i drugu štetu, i ako zajedno sa naknadom štete od osiguranog slučaja prelazi svotu osiguranja. Međutim, ako osigurač osiguranja ne ispuni svoju obavezu sprečavanja osiguranog slučaja, preduzimanjem mera kako je to predviđeno u stavu 1. ovog člana, ili obavezu spašavanja, u smislu odredbe stava 2. ovog člana, a za to nema opravdanja, obaveza osiguranja se smanjuje za onoliko za koliko je nastala veća šteta zbog tog neispunjenja. Da bi došlo do primene odredaba stava 3. ovog člana, ugovorač osiguranja mora da dokaže činjenice u vezi njegovog postupanja daje ispunio obaveze iz stava 1. i 2. ovog člana, odnosno da za potraživanje i troškova i gubitaka u vezi spašavanja osiguranog slučaja ima opravdanja. Tako, na primer, u slučaju iskliznuća voza sa šina, ugovorač osiguranja mora da dokaže daje po pravilima službe uredno vršio kontrolu šina preko za to određenog lica i da je preduzeo sve mere da ne dođe do veće štete, recimo odvajanjem ostalog dela kompozicije od oštećenog koji je možda zahvaćen požarom, a osiguravač je dužan da mu pored tih troškova naknadi i troškove uklanjanja oštećenih delova voza radi uspostavljanja normalnog saobraćaja.

Sudska praksa Odgovornost za štetu koju pričine radnici preduzeća nemarnošću Ako radnici u preduzimanju mera sprovođenja protivpožarne zaštite postupaju sa velikom nemarnošću, za postupke radnika odgovara preduzeče i osiguravač nije dužan da naknadi štetu koju je naneo požar. Prema obrazloženju Drugostepeni sud, razmotrivši predmet spora i ocenivši žalbene razloge tuženog, našao je da se shvatanje prvostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilno, budući da iz obrazloženja pobijane presude nije moguće utvrditi na osnovu kojih je činjenica prvostepeni sud zasnovao ovakvu svoju odluku. Naime, prema odredbama parničnog postupka, sud je dužan da u postupku potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva. Prema tome, okolnost što tuženi u ovoj parnici nije naveo u kom obimu osporava pravo tužioca na odštetu zbog toga što smatra da nije preduzimao protivpožarne mere zaštite, ne može značiti da postojanje ovih činjenica nije dokazao. Ovo tim pre što u spisima predmeta ima podataka koji ukazuju daje u sprovođenju i preduzimanju mera za zaštitu od požara u skladištu u kome je smeštena osigurana imovina, bilo velikih nedostataka. Stoga, ako su radnici tužioca kao radne organizacije u preduzimanju i sprovođenju mera protivpožarne zaštite u ovom slučaju postupali sa velikom nemarnošću, kako to inače tuženi tvrdi, onda za postupke svojih radnika pri vršenju delatnosti tužioca odgovara tužilac kao radna organizacija, pa prema tome i za eventualne posledice grube nepažnje. Sledstveno izloženom, prvostepeni sud je bio dužan da u postupku na sigu ran način utvrdi da li je tužilac preduzimao mere u skladištu gdeje roba bila smeštena u cilju zaštite od požara, te ukoliko ove mere nisu bile predu-zete, dužan je da utvrdi od kog je to značaja bilo za nastanak požara, odnosno da li bi sporna šteta bila manja da su ove mere bile preduzete i da li bi do štete uopšte i došlo. Tek po utvrđenju ovih činjenica moguće je, po oceni drugostepenog suda, u konkretnom slučaju oceniti da lije tužilac postupao sa velikom nemarnošću, odnosno u kojoj je meri šteta nastupila kao posledica njegovog propusta. Takođe, nije pravilno ni stanovište prvostepenog suda daje tužilac pomenutim osiguranjem osigurao i svoje propuste u nepreduzimanju zaštitnih mera, budući da se iz pomenutog ugovora o osiguranju ne vidi da su stranke zaključile i ugovor o osiguranju od odgovornosti tužioca, koje je posebno osiguranje, kojim se ne pokrivaju isti rizici kao i spornim osiguranjem (prema odluci VPS, SI. 695/73); Dužnost osiguranika da zaštiti osiguranu imovinu Osiguranik je dužan da radi zaštite osigurane imovine preduzima određene zaštitne mere i osiguravač nije dužan da naknadi štetu koja je nastala time stoje osiguranik propustio da preduzme mere za zaštitu imovine. Prema obrazloženju Tužilac je naveo daje kod tuženog kao osiguravača osigurao, na osnovu ugovora, robu u prevozu. S obzirom daje u toku prevoza došlo do požara na kamionu kojim je roba prevožena tužilac je pretrpeo štetu, pa je navodeći da je nastao osigurani slučaj, predložio da sud obaveže tuženog da isplati utuženi iznos na ime naknade štete. 1106

Tuženi je osporio tužbeni zahtev. Prvostepeni sud je uvažio tužbeni zahtev i zauzeo stav daje tuženi dužan da tužiocu naknadi štetu koju je pretrpeo na robi, prilikom prevoza, usledpožara na kamionu. Tuženi je u žalbi istakao da je prvostepeni sud pogrešio kad je našao da tužilac kao osiguranik ima pravo na naknadu sporne štete po osnovu osiguranja od požara, a da pri tom nije vodio računa daje roba prevožena tužioče-vim vozilom za koje je u postupku na nesumnjiv način utvrđeno da nije bilo snabdeveno aparatom za gašenje požara. Drugostepeni sud je uvažio žalbu tuženog, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Medu strankama nije bilo sporno daje tužilac po generalnoj polisi zaključio sa tuženim, osiguravajućim zavodom, osiguranje pošiljaka u domaćem transportu. Takode nije bilo sporno daje tužiočeva roba natovarena na njegovom vozilu u toku prevoza izgorela. Sporno je među strankama bilo da lije ovako nastala šteta pokrivena pomenutim osiguranjem od požara. Pri tom tuženi smatra da tužilac kao osiguranik nema pravo na naknadu ove štete iz osnova osiguranja, budući da nije preduzeo potrebne mere (kamion nije bio snabdeven aparatom za gašenje požara) kojima bi izbegao ili smanjio na-stalu štetu. Prvostepeni sud, odlučujući o istaknutom spornom pitanju, smatra daje tuženi u obavezi da tužiocu spornu štetu naknadi bez obzira na okolnost stoje roba prevožena kamionom koji u času nastupanja osigurane opasnosti požara nije bio snabdeven aparatom za gašenje požara, pošto stranke uslovima spornog osiguranja nisu predvidele da tužiočevo vozilo mora biti snabdeveno aparatom za gašenje požara, pa je zato, po oceni prvostepenog suda, ukazivanje tuženog na ovu okolnost bez uticaja na pravo tužioca na naknadu iz spornog osiguranja. Drugostepeni sud razmotrivši predmet spora i ocenivši žalbene razloge tuženog našao je da se ovako shvata-nje prvostepenog suda, s obzirom na dosad utvrđeno činjenično stanje, ne može prihvatiti. Prema stanovištu drugostepenog suda, načelno gledano, osiguranik (tužilac) je kao dobar privrednik u svakom slučaju dužan da u cilju zaštite osigurane imovine preduzima određene zaštitne mere, bez obzira da lije dužan da to učini u smislu us lova osiguranja ili u smislu propisanih mera zaštite. U vezi s tim, osiguranik svakako ne bi imao pravo na odštetu i po opštim načelima o naknadi štete, ukoliko bi nastanak štete bio prouzrokovan time što je propustio da preduzme određene mere za zaštitu imovine. U konkretnom slučaju, kako je to inače utvrdio prvostepeni sud, kamion tužioca kojim je prevožena pomenuta roba u momentu nastanka osiguranog slučaja požara nije imao aparat za gašenje požara, iako je u smislu važećih propisa morao biti njime snabdeven. Kod takvog stanja stvari drugostepeni sud je našao daje u prvostepenom postupku bilo odlučno utvrditi da li bi pomenuta šteta bila izbegnuta ili bar smanjena daje u momentu izbijanja požara na tužiočevom kamionu bilo moguće upotrebiti aparat za gašenje požara (prema odluci VPS, SI. 670/72).

Prepuštanje oštećene osigurane stvari (čl. 927. ZOO) Posle nastupanja slučaja osiguranja, odnosno ugovorenog rizika, osigurana stvar može biti sasvim uništena ili delimično uništena. Ako je stvar delimično uništena, a preostali deo ima određenu vrednost, naknadu štete čini razlika između vrednosti osigurane stvari i vrednosti stvari koja je ostala, a koja se dalje može upotrebiti. Na primer, izgoreo je krov zgrade koja je osigurana, ali je sve ostalo neoštećeno, u kom slučaju osiguravao plaća naknadu štete za uništeni krov i troškove u vezi spašavanja od požara ostalog dela zgrade. Ako bi, pak, usled požara ćela zgrada bila uništena, osiguravač ima obavezu da isplati vrednost osigurane zgrade, kao i troškove koje je ovaj imao u vezi uklanjanja, odnosno odnošenja preostalog, neupotrebljivog dela zgrade na mestu gde se smešta neupotrebljivi materijal. Ugovorom o osiguranju može biti predviđeno da osiguravač posle nastanka osiguranog slučaja preuzme oštećenu stvar, a da ugovoraču osiguranju isplati punu svotu osiguranja. Ako ugovorom osiguranju to nije predviđeno, ugovorač osiguranja nema pravo da posle nastupanja osiguranog slučaja prepusti osiguravaču oštećenu stvar i da od njega zahteva isplatu pune svote osiguranja. U jednom slučaju, o kome je rešavao sud, ugovorač osiguranja je pretrpeo štetu na osiguranom objektu usled poplave. Zajednička komisija osiguravača i ugovorača osiguranja je utvrdila štetu i ovlastila ugovorača osiguranja da preko najpovoljnijeg izvođača otkloni posledice, s tim da osiguravač isplati privremene situacije, a da će se konačan iznos izvedenih radova utvrditi na osnovu okončane situacije. Osiguranik je radove poverio jednom preduzeću i po završetku radova je izvršen konačan obračun radova. Pošto osiguravač nije izvršio svoje ugovorene obaveze, ugovorač osiguranja je podneo tužbu i tražio naknadu štete koja je iskazana u konačnom obračunu. Prigovori osiguravača su bili u tome stoje prilikom otklanjanja štete ugovorač osiguranja preduzeo i radnje radi poboljšanja oštećenog objekta, a daje osiguravač više isplatio nego stoje trebalo. Ocenjujući izvedene dokaze sud je zaključio da kada osiguravač i osiguranik ugovore da će osiguravač isplatiti osiguranu sumu posle repariranja oštećenog objekta, troškove normalnog poboljšavanja objekta snosi osiguravač, a troškove poboljšanja koji prelaze okvire normalnog poboljšanja snosi osiguranik. 1107

Propast stvari usled događaja koji nije predviđen u polisi (čl. 928. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu propast osigurane stvari ali ne zbog rizika zbog koga je ugovor o osiguranju zaključen, već zbog nekog drugog razloga koji nije bio obuhvaćen osiguranjem te stvari, ugovor prestaje da važi dalje, a osiguravao je dužan vratiti ugovoraču osiguranja deo premije srazmerno preostalom vremenu. To bi, na primer, bio slučaj ako bi osigurana zgrada bila uništena usled snega nanetog vetrom, od prodiranja kiše, grada, snega ili drugih nanosa kroz otvoren prozor ili druge otvore u zgradi, zatim na objektu koji nije bio izgrađen prema uobičajenom načinu gradnje u tom mestu, ili je nedovoljno održavan ili je dotrajao (primeri uzeti is Uslova za kombinovano osiguranje nastanjenih stanova, jednog osiguravajućeg preduzeća). U tom slučaju, ako je osigurana zgrada uništena iz razloga koji su navedeni, a zgrada nije osigurana i za slučaj nastanka od tih rizika, ugovor o osiguranju prestaje da važi, a osiguravač je dužan da vrati ugovoraču osiguranja deo premija srazmerno preostalom vremenu. Osiguranje je u navedenom slučaju trajalo do nastanka štete, a kako osigurani objekat više ne postoji, ne postoji ni osiguranje, koje prestaje sa danom uništenja osiguranog objekta, jer je nastao usled nekog događaja koji nije predviđen u polisi osiguranja. Ako jedna od više stvari obuhvaćeni jednim ugovorom o osiguranju (osiguranje stana je jedno osiguranje, a osiguranje stvari u stanuje drugo osiguranje, ali mogu biti obuhvaćeni jednim ugovorom) propadne usled nekog događaja koji nije predviđen u polisi osiguranja (kao što su primeri navedeni u drugom stavu ovog komentara), osiguranje ostaje na snazi i dalje u pogledu ostalih stvari (na primer, uništene su samo stvari iz događaja koji nije predviđen u polisi), uz potrebne izmene zbog smanjenja predmeta osiguranja. Naknadno smanjenje ugovorene vrednosti stvari, zbog propasti druge stvari iz razloga nekog događaja koji nije predviđen u polisi, a te stvari su bile obuhvaćene jednim ugovorom, vrši se procenom vrednosti preostale osigurane stvari, pa se u tom smislu menja polisa osiguranja samo u odnosu na tu preostalu stvar. U ovom slučaju plaćenim premijama obezbeđeno je osiguranje do nastanka štete na jednoj stvari, a ubuduće, posle tog događaja, određuje se nova smanjena premija osiguranja za preostalu osiguranu stvar, za rizike zbog kojih šteta na preostalom objektu može nastati.

OGRANIČENJE OSIGURANIH RIZIKA Štete pokrivene osiguranjem (čl. 929. ZOO) Odredbama ovog člana predviđena je obaveza osiguravača da naknadi štete nastale slučajno ili krivicom, a) ugovorača osiguranja, b) osiguranika ili v) korisnika osiguranja, osim ako je u pogledu određene štete ova njegova obaveza izričito isključena ugovorom o osiguranju. Iz sadržine prethodnog stava proizilazi da je osiguravač dužan da naknadi štete nastale slučajno ili krivicom navedenih subjekata. Odredbom stava 1. ovog člana nije obuhvaćena i viša sila, ali je to učinjeno s razlogom, jer viša sila predstavlja neprevidiv događaj koji dolazi spolja, a ne može se otkloniti bilo kakvom ljudskom radnjom ili upotrebom nekih sredstava (kao što su: poplava, šumski požar izazvan gromom, zemljotres i si.), pa samim tim za nastalu štetu nije kriv nijedan od navedenih subjekata koji su zaključili ugovor o osiguranju, zbog čega je osiguravač u obavezi da i u tom slučaju naknadi štetu. Šteta nastala slučajno odnosi se na događaj koji je iznenada nastao mimo volje osiguranika i drugih navedenih subjekata osiguranja, koji nije mogao biti sprečen njihovom radnjom ili radnjom nekog drugog lica - zbog nepredvidivosti nastanka tog događaja (na primer u osiguranom stanu, odnosno osiguranim stvarima u tom stanu pukne instalacija u televizoru, ili u frižideru, odnosno zamrzivaču bude uništen motor koji osigurava hlađenje, a ta šteta je nastala od povećanog napona električne energije dobijene od distributera te energije). Šteta nastala slučajno ili krivicom nekog od subjekata osiguranja, odnosno osiguranika ili nekog drugog korisnika prava iz osiguranja, ne mora predstavljati obavezu osiguravača da je naknadi ako je ugovorom o osiguranju, u pogledu određene štete, ova njegova obaveza izričito isključena ugovorom o osiguranju. Osiguravač ne bi bio odgovoran za štetu koja su lica navedena u stavu 1. ovog člana prouzrokovala namerno, makar da su takvu mogućnost isključili u ugovoru o osiguranju, jer se takva odredba u ugovoru, odnosno polisi osiguranja po zakonu smatra ništavom - ako bi predvidela odgovornost osiguravača i u tom slučaju. Stav 3. ovog člana ima u vidu da ako se ostvario osigurani slučaj, daje osiguravač dužan da naknadi svaku štetu prouzrokovanu od nekog lica za čije postupke on odgovara, bez obzira da l i j e šteta prouzrokovana nepažnjom ili namerno. Odredbe ovog stava nisu protivne odredbama stava 2. ovog člana, jer je stavom 2. predviđeno da se namera za pričinjenu štetu pripisuje licima koja su navedena u stavu 1. ovog člana (ugovorač osiguranja, osiguranik ili korisnik osiguranja), dok se u stavu 3. ovog člana ta namera ne pripisuje ugovoraču osiguranja, na primer privrednom subjektu, već licima za čije postupke osiguranik odgovara po ma kom osnovu, bez obzira da li je šteta prouzrokovana nepažnjom ili namerno. U tom slučaju osiguravač bi imao pravo na naknadu štete od lica koje je štetu namerno prouzrokovalo, ali ne i u slučaju nepažnje, jer je i odredbama člana 170. stav 2. ovog za1108

kona propisano da oštećeni, u ovom slučaju osiguravao, ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od radnika samo ako je štetu prouzrokovao namerno. Izraz "nepažnja" naveden u stavu 3. ovog člana, predstavlja stepen krivice učinioca štete, njegovim ponašanjem onako kako se inače ne ponaša razuman i pažljiv čovek u sredini gde živi i radi, bez namere da se šteta namerno prouzrokuje. Navedeni izraz nema značaja za odgovornost osiguravača, jer je on dužan da naknadi štetu ugovoraču osiguranju ako je neko lice, za čije postupke osiguranik odgovara ma po kom osnovu, pričinilo štetu i u slučaju ako je šteta prouzrokovana od tog lica i namerno.

Sudska praksa "Nastupanjem osiguranog slučaja iz ugovora o osiguranju od rizika požara, tužena osiguravajuća organizacija je dužna da isplati po ugovoru o osiguranju štetu, bez obzira što je protiv nepoznatog izvršioca pokrenut krivični postupak zbog izazivanja požara. Krivica za izazivanje požara i nastupanje osiguranog slučaja je osnov za regresna prava tuženog prema licu koje je odgovorno za štetu" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 424/95).

Šteta prouzrokovana nedostacima osigurane stvari (cl. 930. ZOO) Odredba ovog člana zahteva dublju analizu. Naime, postavlja se pitanje da li neka stvar koja je predmet osiguranja ima neki nedostatak, odnosno da li su pri zaključenju ugovora o osiguranju saugovorači znali ili morali znati da osigurana stvar ima neki nedostatak, te ako su znali ili morali znati za taj nedostatak, da lije postojala mogućnost da stranke zaključe ugovor o osiguranju, da bi kasnije, kada je nastala šteta to bilo konstatovano, a osiguravač osiguranja po odredbama ovog člana bio oslobođen od odgovornosti za naknadu štete. Pod nedostatkom stvari moglo bi se podrazumeti stanje stvari čiji nedostatak nije vidljiv u vreme njenog osiguranja, a vremenom može prouzrokovati oštećenje zbog osobenosti, odnosno svojstava koja se nalaze u toj stvari (proteka vremena, istrošenosti, zamorenosti, rđe i si.), koje su sastavni deo te stvari ali je ta osobenost, odnosno svojstvo nevidljiva, i ne pretpostavlja se da bi taj nedostatak mogao da prouzrokuje štetu. Inače, daje osiguravaču ili ugovoraču poznato to negativno dejstvo stvari, sigurno je da ne bi ni došlo do zaključenja ugovora o osiguranju. Na kraju, pretpostavka je svaka stvar, pa i nova, ima svoje skrivene nedostatke, ali to ne znači da stvari, pa i polovne, ne mogu biti osigurane. Ranije je već rečeno (u vezi člana 908. ovog zakona) da namerna netačna izjava ili prećutkivanje od strane ugovorača osiguranja nekih okolnosti, za koje da ih je osiguravač znao u vreme zaključenja ugovor o osiguranju da ugovor ne bi zaključio, te daje tako zaključeni ugovor ništav, ukazuje daje ugovoraču osiguranja bilo poznato da osigurana stvar ima nedostataka zbog kojih može doći do štete na osiguranoj stvari, ali u ovom slučaju, u vezi odredaba člana (930.), pretpostavlja se da nijedna ugovorna strana ne zna za postojanje nekih nedostataka na stvari koja je predmet osiguranja, koje su doprinele da nastane šteta, a ipak odredbe ovog člana propisuju pravilo da osiguravač ne odgovara za štetu na osiguranoj stvari koja potiče od njenih nedostataka. Kako će se utvrditi nedostatak na osiguranoj stvari ako taj nedostatak nije vidljiv, pitanje je koje stvara dilemu u vezi primene odredaba ovog člana. Naime, može se desiti, na primer, da se osigura jedna dizalica od rizika slučajnog pada, i da se u toku njenog rada, za vreme trajanja osiguranja, usled nekog vetra sruši, odnosno padne i pričini štetu kako na samoj dizalici tako i na nečijom imovini ili licima. U toku ispitivanja uzroka pada dizalice može se utvrditi da je pored vetra padu dizalice doprinelo i neko stanje na njenim glavnim oslonima, odnosno stanje istrošenosti nekog dela ili stanje zarđalosti, što može stvoriti povoljnost osiguravaču da na osnovu odredaba ovog člana ne bude u obavezi da naknadi štetu ugovoraču osiguranja, osim ako nije drukčije dogovoreno, što se u praksi retko dešava. Kako će se shvatiti sadržina ovog člana, u slučaju spora, utvrdiće sud na osnovu na osnovu ostalih odredaba ovog zakona koje regulišu materiju osiguranja stvari, opštih uslova osiguranja osiguravača, samog ugovora o osiguranju, kao i uobičajenoj praksi.

Štete prouzrokovane ratnim operacijama i pobunama (čl. 931. ZOO) Ratne operacije su pojam koji se vezuje za slučaj ratnog rizika, kada je objavljeno ratno stanje, kada je rat počeo, kada se upotrebljava ratno oružje. Ratne operacije predstavljaju slučaj više sile, pa ako ugovorom o osiguranju nije predviđeno osiguranje i za slučaj ratnih operacija, a ratne operacije otpočnu, smatra se da ugovor o osiguranju i dalje postoji, ali ako šteta na osiguranom slučaju nastane usled ratne operacije i osigurana stvar bude uništena ili oštećena, ne postoji obaveza osiguravača da nastalu štetu naknadi. Pobuna je relativan pojam i on se u ugovoru o osiguranju mora jasnije definisati, jer pobuna može biti lokalnog karaktera ili opšteg, kao što bi bio slučaj građanskog rata. U oba navedena slučaja, ako u ugovoru osiguranja nije naveden i rizik osiguranja zbog ratnih operacija ili pobunama, štetu nastalu na osiguranim stvarima od tih rizika neće platiti osiguravač, jer se štete nastale u tim uslovima smatraju kao štete nastale usled više sile. 1109

Međutim, ako su stranke u ugovoru o osiguranja predvidele i obavezu osiguranja stvari za slučaj ratnog rizika, kao na primer uništenje osigurane zgrade za slučaj bombardovanja ili vođenja nekih vojnih operacija, osiguravač je dužan da ugovoraču osiguranja naknadi štetu prema polisi osiguranja za taj rizik. Naravno, ugovorač osiguranja je dužan da dokaže daje šteta prouzrokovana nekim od ovih događaja. I u slučaju pobune, ma kako ona bila definisana u ugovoru o osiguranju, osiguravač je dužan da ugovoraču osiguranja naknadi štetu ako mu je šteta pričinjena na osiguranoj stvari od rizika pobune. Ugovorač je dužan da pruži validne dokaze daje šteta na osiguranoj stvari nastala usled pobune, a pobuna je u polisi osiguranja navedena kao rizik osiguranog slučaja.

Sudska praksa "Opšte poznate okolnosti o pojavi ratnih sukoba nisu dovoljan osnov za oslobađanje od odgovornosti osiguravača za naknadu štete. Zbog toga je u svakom pojedinom slučaju potrebno utvrditi da lije šteta direktna posledica vanrednih okolnosti. Teret dokazivanja je na tuženom" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 152/95).

NADOSIGURANJE I UGOVOR SA VIŠE OSIGURAVAČA Nadosiguranje (čl. 932. ZOO) Odredbe ovog člana pod "nadosiguranjem" podrazumevaju osiguranu svotu koja premašuje vrednost osigurane stvari, te kada se to utvrdi da se suma osiguranja snižava do iznosa stvarne vrednosti osigurane stvari, uz promenu premije srazmerno smanjenju. Nadosiguranje nastaje kada osiguravač i ugovorač osiguranja zaključuju ugovor o osiguranje, pa jedan od njih, svesno (prevarom) ili nesvesno poveća stvarnu vrednost osigurane stvari. Nadosiguranje nastaje i ako se osigurana vrednost smanji za vreme trajanja osiguranja, kako to predviđaju odredbe člana 933. ovog zakona. Dakle, nadosiguranje nastaje kada se neka stvar osigura na veću vrednost od one koju ona stvarno ima, ili ako se njena vrednost smanjuje za vreme osiguranja. Pravne posledice nadosiguranja imaju značaja kod ocene savesnosti ili nesavesnosti jedne od ugovornih strana, koje se odražavaju u mogućnosti poništenja ugovora (ako je to učinjeno na prevaran način), ili izmene ugovora (kad obe strane nisu postupale nesavesno), i kada osiguravač u oba slučaja zadržava primljene premije i ostvaruje pravo na premiju za tekući period, tj. do isteka godišnjeg perioda. Tako, odredbe stava 1. ovog člana imaju u vidu nesavesnost jedne strane koja se iskazuje kroz prevaru da svota osiguranja bude veća od stvarne vrednosti osigurane stvari, sa ciljem da se u slučaju nastanka štete zbog osiguranog slučaja ostvari veća naknada naknada od one koju je oštećena stvar imala u vreme zaključenja ugovora o osiguranju. Nesavestan može biti kako ugovorač osiguranja tako i osiguravač. Kada je u pitanju ugovorač osiguranja, on može predložiti osiguranje stvari u većoj vrednosti nego što ona ima po knjigovodstvenom stanju, dakle u vrednosti kupovne cene stvari, ne odbijajući vrednost amortizacije te stvari, koja može biti znatna s obzirom na vreme upotrebe te stvari, pa i sasvim amortizovana, ali je i dalje u funkciji, a tu cenu prihvata bez provere osiguravač, sve u cilju da se u slučaju nastanka štete na toj stvari naplati ona suma koja odgovara osiguranoj vrednosti. Nesavestan može biti i sam osiguravač ako putem svog zastupnika proceni vrednost stvari koja je predmet osiguranja u većem iznosu od njene stvarne vrednosti, a ta procena ne odgovara pravom stanju vrednosti osigurane stvari. I u prvom i drugom slučaju stranke mogu biti nesavesne, odnosno da na prevaran način utvrde veću vrednost stvari od one koju ona stvarno ima, te da ugovorač osiguranja u slučaju nastanka štete ostvari veću naknadu od one koja bi mu pripala da je u pitanju osiguranje stvari prema njenoj stvarnoj vrednosti. Kod slučaja iz stava 1. ovog člana svaka stranka ima pravo da traži poništenje ugovora, pri čemu se ne vidi interes ugovorača osiguranja da on to traži, osim ako je zbog takvog stanja opterećen većim premijama osiguranja. Drukčije se rešava slučaj ako je ugovorena svota veća od vrednosti osigurane stvari, a pri tome ni jedna ugovorna strana nije postupila nesavesno. U tom slučaju ugovor ostaje na snazi, svota osiguranja se snižava do iznosa stvarne vrednosti osigurane stvari, a premija se srazmerno smanjuje. Do takve situacije dolazi onda kada se ugovorne strane, na primer, pouzdaju u tačnost knjigovodstvene vrednosti stvari, a osigurana stvar ima stvarno veću vrednost od one koja je navedena u knjigovodstvu. Ako se to neslaganje utvrdi u toku trajanja osiguranja, ugovorne strane menjaju ugovor o osiguranju i polisu osiguranja samo u odnosu na vrednost osigurane stvari, određujući vreme od kada počinje plaćanje premije po novom stanju utvrđenja prave vrednosti osigurane stvari. Prema stavu 3. ovog člana, u oba slučaja, tj. i kod nesavesnog i savesnog postupanja, osiguravač zadržava primljene premije i ima pravo na nesmanjenu premiju za sve vreme do isteka tekućeg perioda (osiguravač zadržava pravo na istu premiju do isteka godišnjeg perioda), a posle toga, ubuduće njegove premije će odgovarati pravom stanju vrednosti osigurane stvari. To, naravno, nije u skladu sa načelom jednake vrednosti davanja, pa i sa načelom savesnosti i poštenja, naročito ako se utvrdi nesavesnost na strani osiguravača.. 1110

Naknadno smanjenje vrednosti (cl. 933. ZOO) Nadosiguranje postoji i kada se vrednost neke osigurane stvari u toku trajanja osiguranja smanji u odnosu na onu vrednost koju je ta stvar imala u momentu zaključenja ugovora o osiguranju. U takvom slučaju svaka ugovorna strana ima pravo na odgovarajuće sniženje svote osiguranja i premije, računajući od od dana kada je jedna strana svoj zahtev za sniženje saopštila drugoj strani. U ovom slučaju se ne radi o savesnosti ili nesavesne neke ugovorne strane što je u toku trajanja osiguranja utvrđeno da osigurana stvar ima manju vrednost, koja je nastala kao rezultat nekog događaja koji imaju uticaja da se vrednost osigurane stvari tokom vremena osiguranja smanji. Tako, na primer, ako je osigurana vrednost pšenice odmah posle žetve, koja u sebi može da ima dosta vlage, a lageruje se bilo u silosu ili na nekom drugom prostoru, koji doprinose da kalira količina predate pšenice, recimo zbog toplote ili nekog drugog svojstava te stvari, može doći do izmene ugovora o osiguranju radi odgovarajućeg sniženja svote osiguranja i premije, počev od dana kada je jedna strana svoj zahtev saopštila drugoj strani. Ugovorne strane su kod utvrđivanja naknadno smanjene vrednosti stvari ravnopravne, jer se od dana utvrđenja smanjenja vrednosti smanjuje ne samo vrednost osigurane stvari, već i premija osiguranja odgovara toj smanjenoj vrednosti. Ako stranke utvrde postojanje činjenica koje ukazuju daje iz nekih razloga, koji ne zavise od njihove volje, naknadno smanjena prednost osigurane stvari, mogu se sporazumno dogovoriti, uz primenu instrumenata koji to potvrđuju, da sami izvrše odgovarajuće sniženje svote osiguranja i premije, a ako u tome ne postignu sporazum o tome može doneti odluku nadležni sud.

Višestruko i dvostruko osiguranje (čl. 934. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu pitanja pravnih odnosa iz dvostrukog ili višestrukog osiguranja, odnosno prava i obaveze stranaka iz takvih oblika osiguranja. Višestruko osiguranje postoji ako je ugovorač osiguranja osigurao od istog rizika, za isti interes i za isto vreme, jednu stvar kod dva ili više osiguravača, a zbir svota osiguranja ne prelazi vrednost te stvari (što predstavlja višestruko osiguranje). U pitanju je, dakle, ista stvar osigurana od istog rizika, čija vrednost osiguranja odgovara pravoj vrednosti osigurane stvari, kada ugovorač osiguranja svakom od osiguravača uplaćuje odgovarajući iznos premije (kao da drugog osiguravača nema), a svaki osiguravač odgovara za izvršenje u potpunosti obaveze nastalih iz ugovora koji je on zaključio. Prema stavu 2. ovog člana, ako zbir svota osiguranja prelazi vrednost osigurane stvari, što ulazi u domen dvostrukog osiguranja, a pri tome ugovorač osiguranja nije postupio nesavesno, sva ta osiguranja su punovažna, što znači da svaki ugovorač ima pravo na ugovorenu premiju za period osiguranja koji je u toku. U tom slučaju ugovorač osiguranja ima pravo da zahteva od svakog pojedinog osiguravača naknadu prema ugovoru sa njim, ali ukupno ne više od ukupnog iznosa štete. I u vezi stava 1. i u vezi stava 2. ovog člana, za procenu da li je u pitanju višestruko ili dvostruko osiguranje, od značaja je činjenica da li osigurana stvar odgovara pravoj vrednosti osigurane stvari, tako da zbir svota osiguranja kod dva ili više ugovorača ne prelazi vrednost te stvari, ili zbir svota osiguranja prelazi vrednost osigurane stvari. Ako se radi o slučaju iz stava 2. ovog člana, a pri tome osiguravač osiguranja nije postupao nesavesno, svaki ugovorač ima pravo na ugovorenu premiju, a ugovorač osiguranja ima pravo da zahteva od svih ugovorača onoliku naknadu koliko iznosi stvarna šteta, a ne naknadu od svakog osiguravača posebno koliko iznosi stvarna šteta, jer se smatra da se on naplatama osiguranih suma od svih osiguravača, tj. od svakoga posebno za ukupnu štetu, ne srne neopravdano obogatiti, mada pitanje premije nije tako ocenjeno, jer je ugovorač osiguranja dužan da svakom osiguravaču isplati premiju koju je ugovorio sa njim, bez obzira što ukupan iznos svih premija koje mora da plati prelazi iznos premije koji bi inače bio dužan da plati da je stvar osigurao prema njenoj stvarnoj vrednosti. Međutim, čini se, daje kod primene pravila o osiguranju u smislu odredaba ovog člana, izostalo pravilo da se primenom pravila o osiguranju obezbeđuje načelo poštenja i savesnosti, a samim tim i načelo jednakih vrednosti davanja. Odredbe stava 3. obavezuju ugovorača osiguranja da kada nastane osigurani slučaj, daje dužan da o tome obavesti svakog osiguravača istog rizika, i da mu saopšti imena i adrese ostalih osiguravača, kao i svote osiguranja pojedinih ugovora sa njima. Ovo zbog toga što po isplati naknade ugovoraču osiguranja, svaki osiguravač snosi deo naknade u srazmeri u kojoj stoji svota osiguranja na koju se on obavezao, prema ukupnom zbiru svota osiguranja, zbog čega osiguravač koji je platio više ima pravo da zahteva od ostalih ugovorača naknadu više plaćenog. Činjenica je da ugovorač osiguranja kod dvostrukog osiguranja, u slučaju nastanka štete od istog rizika, ne može da dobije veću štetu od stvarne štete koju je pretrpeo. Zbog toga, ako je neki osiguravač platio, na primer, celokupnu sumu štete, on ima pravo da od drugih ugovorača traži da mu naknade iznos plaćene štete jer je 1111

platio više nego što je trebalo, s obzirom i na obaveze drugih osiguravača, određujući to pravo prema srazmeri u kojoj stoji svota osiguranja na koju se on obavezao. Višestruko osiguranje postoji, kao stoje navedeno, kada se ista stvar osigura kod više ugovorača. Ono je punovažno ako sume osiguranja iz svih ugovora ne prelaze vrednost osigurane stvari. Tako, na primer, ako jedna stvar ima vrednost 10.000 dinara, a ugovorač osiguranja je sa jednim ugovoračem zaključi ugovor o osiguranju, za štetu na toj stvari na iznos od 6.000 dinara, a sa drugim, za istu stvar i isti rizik, zaključi osiguranje ali za iznos štete od 4.000 dinara, takvo osiguranje je punovažno, pa ako nastane šteta na celoj stvari, jedan osiguravač plaća štetu u iznos ud 6.000 dinara a drugi u iznosu od 4.000 dinara. Naravno, ugovorač osiguranja plaća premije osiguranja koje odgovaraju visini štete, ali samo do ugovorenog iznosa. Kod dvostrukog osiguranja je drugi slučaj, jer ugovorač osiguranja zaključuje ugovor sa dva ili više osigurača, koji i ne moraju znati jedan za drugog, tako da zbir suma svih zaključenih osiguranja prelaze vrednost osigurane stvari. Ako je zaključeno dvostruko osiguranje, a ugovorač osiguranja nije postupio nesavesno, sva zaključena osiguranja su punovažna, pa ugovorač osiguranja ima pravo, bez obzira da li je ranije osiguranje zaključio on ili neko drugi, da zahteva odgovarajuće sniženje svote osiguranja i premije docnijeg osiguranja, i to u roku od mesec dana od kada je saznao za postojanje i drugog osiguranja za istu stvar, osiguranu od istog rizika. U tom slučaju, kao i u slučaju iz člana 932. stav 3. ovog zakona, osiguravač zadržava primljene premije i ima pravo na premiju za tekući period, po pravilu do kraja godine. Ako je do dvostrukog osiguranja došlo zbog smanjene vrednosti osigurane stvari za vreme trajanja osiguranja, osiguravač ima pravo na odgovarajuća sniženja svota osiguranja i premija, počev od dana kada je svoj zahtev za sniženje saopštio osiguravaču, dakle kao u odredbama člana 933. ovog zakona. Ako je kod dvostrukog osiguranja jedan osiguravač postupao nesavesno, svaki ugovorač može tražiti poništenje ugovora koji je taj osigurač zaključio, zadržati primljene premije i zahtevati nesmanjenu premiju za tekući period. U jednom slučaju, o kome je rešavao sud, osiguravač je tražio da mu ugovorač osiguranja plati određeni iznos na ime nenaplaćene premije osiguranja. Ugovorač osiguranja protivio se tom zahtevu, navodeći da ne spori daje sa osiguravačem zaključio ugovor o osiguranju, izgubivši iz vida činjenicu daje kod svakog dotadašnjeg osiguravača produžio ranije zaključene ugovore o osiguranju iste imovine od istih rizika. Rešavajući navedeni slučaj, sudovi su stali na stanovište da prema opštim uslovima o osiguranju osiguravača, kao i pravilima o osiguranju, ako ugovorač osiguranja zaključi za osiguranu imovinu ugovor o osiguranju i sa kojim drugim osiguravačem od istih rizika, dužan je da o tome odmah pismeno obavesti drugog osiguravača, uz naznačenje sume osiguranja iz novo zaključenog ugovora o osiguranja. Ako zbir suma osiguranja iz novo zaključenog ugovora ne prelazi stvarnu vrednost osigurane imovine (višestruko osiguranje), svaki osiguravač odgovara za izvršenje u potpunosti obaveza nastalih iz ugovora koje je on zaključio. Međutim, ako zbir suma osiguranja premašuje stvarnu vrednost osigurane imovine (dvostruko osiguranje), tada je svaki osiguravač u obavezi za štetu prema ugovoru o osiguranju - za deo štete koji na njega otpada u smislu zaključenog ugovora, ali ne više nego što iznosi šteta. U konkretnom slučaju moguće je uzeti da su oba ugovora o osiguranju punovažna, s tim što je ugovorač osiguranja bio dužan da po zaključenom novom ugovoru o osiguranju sa ugovoračem iz ovog spora, o tome obavesti svog ranijeg osiguravača, kako bi ovaj mogao, ukoliko to želi, otkazati svoj ugovor o osiguranju. Pošto ugovorač osiguranja nije postupio u tom smislu, sud nalazi daje on pri zaključenju novog ugovora o osiguranju očigledno postupao nesavesno. Kod takvog stanja, sud zaključuje da, polazeći od činjenice da je ugovorač osiguranja pri zaključenju predmetnih ugovora o osiguranju sa osiguravačem (u sporu), bio nesavestan, kao i od neosporene činjenice daje osiguravač (u sporu) naknadio ugovoraču osiguranja nastalu štetu na njegovoj imovini u ovom periodu osiguranja, tj. daje osiguravač izvršio svoju obavezu iz ugovora o osiguranju, sud nalazi daje ugovorač osiguranja u obavezi da plati premiju za ćelu godinu osiguranja.

Sudska praksa Dvostruko osiguranje i naknada štete Imovina jednog pravnog lica može biti osigurana od istih rizika kod dva osiguravača. Prema obrazloženju Stanovište umešača i tuženog da imovina jednog lica ne može biti osigurana od istih rizika kod dva osigurača, ne može se prihvatiti. Prema tužiočevim opštim pravilima za osiguranje imovine (član 8), što između ostalog i umešač u žalbi navodi, ako ugovarač osiguranja zaključi za osiguranu imovinu ugovor o osiguranju, i sa kojim drugim osiguračem od istih rizika, dužan je da o tome odmah pismeno obavesti drugog osigurača uz naznačenje sume osiguranja iz novo zaključenog ugovora o osiguranju. Ako zbir suma osiguranja iz novo zaključenog ugovora ne prelazi stvarnu vrednost 1112

osigurane imovine (višestruko osiguranje), svaki osigurač odgovara za izvršenje u potpunosti obaveza nastalih iz ugovora koje je on zaključio. Međutim, ako zbir suma osiguranja premašuje stvarnu vrednost osigurane imovine (dvostruko osiguranje), tada je svaki osigurač u obavezi za štetu prema ugovoru o osiguranju za deo štete koja na njega otpada u smislu zaključenog ugovora, ali ne više nego što iznosi šteta. Sledstveno iznetom, po oceni drugostepenog suda, u konkretnom slučaju moguće je uzeti da su oba ugovora o osiguranju punovažna, s tim stoje tuženi kao ugovarač osiguranja bio dužan da po zaključenju novog ugovora o osiguranju sa tužiocem o tome obavesti svog ranijeg osiguravača - umešača, kako bi ovaj mogao, ukoliko to želi, otkazati svoj ugovor o osiguranju. Pošto tuženi daje tako postupio ničim ne dokazuje, a iz spisa ovog predmeta utvrđuje se daje sa umešačem, prema čl. 4. Aneksa ugovora, po zaključenju ugovora o osiguranju sa tužiocem, predvideo da mu ovaj naknadi štetu koja bi eventualno nastala za njega usled raskida njegovog Ugovora o osiguranju sa tužiocem, drugostepeni sud nalazi daje tuženi kao ugovarač osiguranja pri zaključenju pomenutih ugovora o osiguranju sa tužiocem očigledno postupio nesavesno. S druge strane, žalioci u osnovi i ne osporavaju pravo tužioca kao osiguravača na određenu naknadu štete. Kod takvog stanja stvari, polazeći od činjenice daje tuženi pri zaključivanju predmetnih ugovora o osiguranju sa tužiocem bio nesavestan kao i od neosporne činjenice daje tužilac naknadio tuženom nastalu štetu na njegovoj imovini u ovom periodu osiguranja, tj. daje tužilac izvršio svoju obavezu iz ugovora o osiguranju, drugostepeni sud nalazi daje tuženi kao ugovarač osiguranja u obavezi da plati premiju za ćelu godinu osiguranja. Uvezi s tim, drugostepeni sud smatra da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je tuženog obavezao na plaćanje utuženog iznosa, nalazeći pri tome, shodno čl. 22 tužiočevih opštih pravila za osiguranje, da su ugovori o osiguranju zaključeni između tužioca i tuženog na neodređeno vreme punovažni, kao i da tuženi nije mogao raskinuti ugovor o osiguranju protivno odredbama tužiočevih pravila (prema odluci VPS, SI. 1430/69).

Saosiguranje (čl. 935. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravilo o solidarnoj odgovornosti više osiguravača ako su se dogovorili da sa ugovoračem osiguranja zaključe ugovor o osiguranju i tim ugovorom se obavežu da će zajednički snositi i raspodeliti rizik. Taj vid osiguranja, nazvan saosiguranje, zaključuje se iz ekonomskog interesa više saougovorača kada prema sebi, kao saugovorača, imaju veliku organizaciju sa imovinom velike vrednosti. Saosigurovači koji zaključuju jedan ugovor o osiguranju sa ugovoračem osiguranja izdaju jednu polisu osiguranja, sa potpisima svih saosiguravača, i svi oni solidarno odgovaraju za obaveze prema ugovoraču osiguranja, dok se kod višestrukog osiguranja svaki osiguravač posebno obavezuje, odnosno preuzima prava i obaveze iz osiguranja nezavisno jedno od drugog, potpisujući polisu osiguranja takođe nezavisno jedan od drugog. S obzirom da ugovorna odgovornost može biti pojedinačna, podeljena ili solidarna, u ovom slučaju u pitanju je solidarna odgovornost svih saosiguravača, jer iz polise osiguranja proizilazi da svaki osiguravač naznačen u polisi odgovara osiguraniku za potpunu naknadu. Saosiguravači mogu imati svoj međusobni sporazum o tome kolika je obaveza svakog od njih u vezi raspodele rizika, u konkretnom slučaju, ali je činjenica da ugovorač osiguranja u slučaju štete zbog rizika koji je ugovoren, ima pravo da od bilo kod osiguravača traži naplatu naknade štete. Pošto od jednog osiguravača naplati naknadu štete, onaj koji je isplatio štetu ima regresno pravo prema ostalim saugovoračima, sa kojima ima međusobni sporazum o raspodeli isplaćene štete. Ugovor o saosiguranju može zaključiti jedan od osiguravača, u svoje ime i za svoj račun i u ime i za račun ostalih saosiguravača. Po pravilu se tako i čini, pa tako jedan od njih učestvuje u pregovorima u vezi osiguranja u ime i za račun svih saosiguravača, pa i zaključenju ugovora o osiguranju, s tim što su ostali saosiguravači dužni da potpišu polisu osiguranja, po kojoj ugovorač osiguranja ima pravo da naplati štetu od bilo kog potpisnika takve polise.

PODOSIGURANJE (čl. 936. ZOO) Iz same sadržine stava 1. ovog člana proizilazi i pojam podosiguranja. Naime, podosiguranje postoji kad se utvrdi da je u početku određenog perioda osiguranja vrednost osigurane stvari bila veća od svote osiguranja, pa ako u toku tog perioda nastane osigurani slučaj, osiguravač ne isplaćuje puni iznos naknade kako je ugovorom određeno, već ga smanjuje srazmerno vrednosti osigurane stvari, osim ako nije drukčije ugovoreno. Tako, na primer, ako je stvar osigurana na iznos od 400.000 dinara, a šteta od osiguranog slučaja iznosi 100.000 dinara, a stvarna vrednost osigurane stvari je 600.000 dinara, osiguravač treba po navedenom pravilu o srazmeri da isplati ugovoraču osiguranja 66.666 dinara (400.000 X 100.000 : 600.000 = 66.666). Prema stavu 2. ovog člana, osiguravač je dužan dati potpunu naknadu sve do iznosa svote osiguranja, ako je ugovoreno da odnos između vrednosti stvari i svote osiguranja nema značaja za određivanje iznosa naknade. Time se odstupa od pravila osiguranja, jer su se tako dogovorili osiguravač i ugovorač osiguranja. Međutim, u takvoj situaciji osiguravač je dužan da u slučaju nastanka štete da punu naknadu sve do iznosa svote osi1113

guranja i on snosi rizik da ako nastane manja šteta, tj. šteta do iznosa svote osiguranja da će isplatiti naknadu koliko iznosi ta šteta, dok ugovorač osiguranja snosi rizik.da će se dogoditi veća šteta, odnosno veća od stvarne vrednosti osigurane stvari, te da će mu na taj način biti isplaćen manji iznos štete od iznosa svote osiguranja. U praktičnoj primeni odredaba stava 2. ovog člana, taj odnos stranaka se naziva "osiguranje na prvi rizik". To pravilo se primenjuje kod slučajeva kada se pretpostavlja da šteta neće nastupiti na vrednost ćele stvari, već samo na nekom njegovom delu, zbog čega se taj deo osigurava, pa ako nastane veća šteta od tog dela rizik snosi ugovorač osiguranja, jer neće dobiti potpunu naknadu za deo stvari koji nije osiguran, ili ako je šteta manja od osigurane vrednosti, osiguravač isplaćuje osigurani iznos iako je on veći od iznosa stvarne štete.

PRELAZ UGOVORA I ISPLATA NAKNADE IZ OSIGURANJA DRUGOME Prelaz ugovora na pribavioca osigurane stvari (cl. 937. ZOO) Ugovorač osiguranja koji otuđi neku osiguranu stvar, ili stvar u vezi sa čijom je upotrebom zaključeno osiguranje od odgovornosti, svoja prava i obaveze iz takvih osiguranja po samom zakonu prenosi na pribavioca, odnosno ona po samom zakonu prelaze na pribavioca, osim ako nije drukčije uređeno. To bi bio slučaj ako ugovorač osiguranja otuđi ćelu osiguranu stvar, ali ako otuđi samo jedan deo osigurane stvari, ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu samo u pogledu otuđenih stvari.. Ako se zbog otuđenja stvari poveća ili smanji verovatnoća osiguranog slučaja, primenjuju se odredbe o povećanju ili smanjenju rizika, što znači pravila iz odredaba članova 914. i 916. ovog zakona. Pravilo je da ugovorač osiguranja obavesti osiguravača osiguranja daje osiguranu stvar otuđio. Ako to ne učini na njemu i dalje ostaje obaveza plaćanja premije koje dospevaju i posle dana otuđenja, ali i pravo da u slučaju štete na osiguranoj stvari, koju je otuđio, naplati u skladu sa ugovorom, odnosno polisom osiguranja koja još uvek glasi na njegovo ime. Pravo je osiguravača i pribavioca osigurane stvari da mogu odustati od osiguranja, uz otkazni rok od petnaest dana, s tim što su otkaz dužni podneti najdalje u roku od trideset dana od saznanje za otuđenje. Ako osiguravač ili pribavilac osigurane stvari želi da otkaže ugovor, otkaz se podnosi u roku od trideset dana, a otkazni rok iznosi 15 dana od dana kada je otkaz podnet. U protivnom, ako se ti rokovi ne ispoštuju, osiguranje nastaje da teče prema pribaviocu od dana kada je osiguravač obavešten o otuđenju osigurane stvari, jer to proizilazi iz odredaba stava 1. ovog člana, a naime da prava i obaveze ugovorača osiguranja "prelaze po samom zakonu" na pribavioca. Ako ugovor o osiguranju ne bude otkazan premije osiguranja dalje plaća pribavilac osiguranja, a ako bude otkazan, a premije je platio ugovorač osiguranja, njemu se, po pravilu vraćaju premije koje nisu iskorišćene. Ako je polisa osiguranja izdata na donosioca ili po naredbi, ugovor o osiguranju se ne može raskinuti. U tom slučaju, otuđenjem osigurane stvari, ili stvari sa čijom je upotrebom zaključeno osiguranje od odgovornosti, ugovor o osiguranju obavezuje pribavioca osigurane stvari, dok prava iz tog osiguranja po polisi osiguranja koriste donosilac polise ili lice koje je polisu steklo po osnovu indosiranja.

Dodeljivanie naknade nosiocima zaloge i drugih prava (cl. 938. ZOO) Odredbe ovog člana odnose se na dodeljivanje naknade nosiocima zaloge i drugih prava, odnosno ako založna prava i ostala prava koja su ranije postojala (posle nastupanja osiguranog slučaja) na osiguranoj stvari, a imaju za predmet dugovanu naknadu, i to kako u slučaju osiguranja sopstvene stvari, tako i u slučaju osiguranja tuđih stvari zbog obaveze njihovog čuvanja, u kom slučaju osiguravač ne može isplatiti naknadu bez saglasnosti nosilaca tih prava. Da bi se navedeno još više pojasnilo, potrebno je navesti, prvo, da na nekoj osiguranoj stvari već postoji dugovanje nekome po osnovu zaloge i drugih prava (koja su ranije postojala na osiguranoj stvari a imaju za predmet dugovanu naknadu), drugo, daje šteta nastala na toj osiguranoj stvari i, treće, da pravo naplate naknade štete iz tog osiguranja pripada onome ko ima pravo zaloge ili neka druga prava na toj osiguranoj stvari. U slučaju sticanja svih tih elemenata, a posebno da su ta lica blagovremeno obavestila i dokazala osiguravaču da prava na osiguranim stvarima, odnosno da pravo na naknadu u slučaju štete na tim stvarima pripada njima, osiguravač ne može da isplati naknadu osiguraniku bez saglasnosti nosioca prava zaloge ili nekih drugih prava. Lica koja imaju prava zaloge ili neka druga prava na osiguranoj stvari, u slučaju nastanka štete na osiguranoj stvari, nastale iz osiguranog rizika, imaju pravo da tu naknadu traže neposredno od osiguravača u granica1114

ma svote osiguranja, ali i u granicama svojih potraživanja, prema zakonskom redu isplate njihovih potraživanja, što znači da ako obim osiguranja i naknada štete premašuje njihova potraživanja, ostatak naknade štete osiguravač je dužan da isplati ugovoraču osiguranja. Ako, pak, osiguravač u momentu isplate nije znao niti je mogao znati za ta prava (pravo zaloge i ostala prava koja su ranije postojala na osiguranoj stvari, a imaju za predmet dugovanu naknadu), pa izvrši isplatu naknade ugovoraču osiguranja, odnosno osiguraniku, ta isplata ostaje pravovaljana.

PRELAZ OSIGURANIKOVIH PRAVA PREMA ODGOVORNOM LICU NA OSIGURAVAČA (SUBROGACIJA) (čl. 939. ZOO) Prelaz osiguranikovih prava prema odgovornom licu na osiguravača naziva se subrogacija. Subrogacija nastaje po samom zakonu, do visine isplaćene naknade - sva osiguranikova prava prema licu koje je ma po kom osnovu odgovorno za štetu. Dakle, subrogacijom dužnikov dug prestaje prema njegovom poveriocu, a tražbina prelazi na isplatioca, odnosno osiguravača. Isplatom oštete osiguraniku, osiguravač nije dužan da o tome obavesti stranu koja je odgovorna za nastalu štetu, već može odmah punovažno da raspravlja sa štetnikom, pa i da se obrati sudu da po tom osnovu (prelaskom osiguranikovih prava na osiguravača) ostvari prava na naknadu štete od štetnika. U tom slučaju, danom isplate štete osiguraniku, prestaju prava ovoga na naknadu štete od štetnika. Ako je krivicom osiguranika onemogućen ovaj prelaz na osiguravača, u potpunosti ili delimično, osiguravač se oslobađa u odgovarajućoj meri svoje obaveze prema osiguraniku. Prelaz prava sa osiguranika na osiguravača ne može biti na štetu osiguranika. Naime, ako je osiguranik ostvario svoja prava od osiguravača, ali ne u punom iznosu štete, s obzirom na osigurani iznos, osiguranik ima pravo da mu se iz sredstava odgovornog lica za štetu isplati ostatak naknade - pre isplate osiguravačevog potraživanja po osnovu prava koja su prešla na njega. Prelaz osiguranikovih prava prema odgovornom licu osiguranik ne može ostvariti ako je štetu prouzrokovalo lice u srodstvu u prvoj liniji sa osiguranikom, ili lice za čije postupke osiguranik odgovara, ili koje živi sa njim u istom domaćinstvu, ili lice koje je radnik osiguranika. Ako su ta lica štetu prouzrokovala namerno, osiguranik ima pravo da traži isplatu od svog osiguravača, u kom slučaju osiguravač ostvaruje svoje potraživanje prema licu koje je štetu prouzrokovalo, dakle bez obzira na srodstvo sa osiguranikom. Ako takav slučaj postoji, a štetnik je svoju odgovornost osigurao kod drugog osiguravača, osiguravač može zahtevati od njegovog osiguravača naknadu iznos koji je isplatio osiguraniku. U jednom slučaju o kome je raspravljao sud, utvrđeno je daje osnovan regresni zahtev osiguravača, s obzirom daje šteta na motornom vozilu osiguranika (koju je štetu osiguravač isplatio svom osiguraniku) pričinjena u saobraćajnoj nezgodi krivicom vozača motornog vozila obavezno osiguranog lica kod drugog osiguravača. Sud je zaključio da kako je sporni odštetni zahtev nastao u sudaru motornih vozila u pogonu, tj. pri sukobu opasnih stvari, to se pri ocenjivanje njegove osnovanosti ne mogu primenjivati pravila o odgovornosti iz upotrebe motornih vozila (objektivna odgovornost), već samo opšta načela imovinskog prava po kojima je osnov za naknadu štete krivica prouzrokovača štete, kada se i pravila o zastarelosti potraživanja mogu primenjivati po tom osnovu.

Sudska praksa Subrosacija — prelaz prava na osiguravača Organizacija za osiguranje koja naknadi štetu oštećenom licu, po osnovu obaveznog osiguranja od autoodgovornosti, stupa u njegova prava prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove. Iz obrazloženja Predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari je regresna naknada štete koju je tužilac, kao osiguravač, na ime naknade materijalne i nematerijalne štete isplatio bližim članovima porodice pokojnog PP, koji je umro od posle-dica teških telesnih povreda zadobijenih u saobraćajnom udesu, prouzrokovanom od strane prvotuženog, vozilom koje je vlasništvo drugotuženog, osigurano kod tužioca po osnovu ugovora o osiguranju od auto-odgovornosti. Presudom Okružnog suda u Jagodini, K. broj 70/99 od 18.01.2001. godine, koja je preinačena presudom Vrhovnog suda Srbije, Kž. br. 1121/01 od 25.04.2002. godine, prvotuženi je oglašen krivim za teško delo protiv bezbednosti saobraćaja iz člana 201.stav 2, u vezi sa članom 195. stav 1. KZ Republike Srbije, izvršeno pod uticajem alkohola, za koje je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su obavezali tužene da solidarno isplate tužiocu iznose koje je tužilac, na ime naknade štete, isplatio oštećenima, jer obaveza tuženih proističe iz odredbe člana 154. i 174. ZOO, a u vezi sa članom 87.stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica. 1115

Za štetu od opasne stvari odgovoran je njen imalac, a imaocem se smatra sopstvenik stvari, ali se ta odgovornost ne zasniva na krivici, već na stvorenom riziku. Organizacija za osiguranje koja naknadi štetu oštećenom licu, stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od auto-odgovornosti. Prema odredbama člana 87.stav 1. Zakona o osiguranju imovine i lica, ako je oštećeno lice istaklo odštetni zahtev neposredno prema organizaciji za osiguranje, organizacija za osiguranje ne može u odgovoru na takav zahtev isticati prigovore koje bi na osnovu zakona ili ugovora o osiguranju mogla istaći prema osiguranom licu zbog nepridržavanja zakona ili ugovora. Tužilac je, saglasno navedenim odredbama zakona i praksom glavne filijale, da zahte-ve oštećenih lica rešava na osnovu pismene dokumentacije, uz zahtev utvrđivanja osnovanosti zahteva i odmeravanje visine naknade, saglasno kriterijumima za naknadu štetu osiguravajućih organizacija i važećoj sudskoj praksi, oštećenim licima isplatio naknade, na osnovu čega je stekao pravo regresa od tuženih sa zakonskom zateznom kamatom od dana postavljanja zahteva za naknadu štetu do konačne isplate, kako je pravilno nižestepenim odlukama i dosuđeno. U revizijama tuženi ponavljaju žalbene navode koje je Okružni sud u Jagodini pravilno cenio i za iste dao valjane razloge. U toku prvostepenog postupka tuženi nisu dokazali daje tužilac oštećenima isplaćivao veće iznose štete od pravične naknade, niti da se radi o podeljenoj odgovornosti učesnika nezgode za prouzrokovanu štetu. Prvotuženi je kao dugodišnji ratnik tužioca i vinovnik predmetne saobraćajne nezgode bio u pregovorima sa tužiocem u pogledu regulisanja regresnog duga, te je bio upoznat sa načinom i visinom isplate štete i sudskim postupcima koji su vođeni radi naknade štete, te se u smislu člana 206. ZPP, mogao, kao umešač, pridružiti ovde tužiocu u toku celog postupka, sve do pravosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu, kao i u toku postupka nastavljenog podnošenjem vanrednog pravnog leka. To isto važi i za drugotuženog, obzirom daje kao vlasnik vozila kojim je prouzrokovana predmetna saobraćajna nezgoda, imao pravni interes da ovde tužilac, uspe u sporu za naknadu štete pokrenutom od strane oštećenih. Prema odredbi člana 175. ZOO, ako je imaocu oduzeta opasna stvar na protivpravan način, za štetu koja od nje potiče ne odgovara on, nego onaj koji mu je oduzeo opasnu stvar, ako imalac nije za to odgovoran. Neovlašćeni držalac opasne stvari odgovara za štetu koja ona prouzrokuje dok se stvar nalazi u njegovoj vlasti, ali on nije uvek i jedino odgovoran oštećenom. Pored njega, odgovara i imalac stvari, ukoliko se dokaže daje svojom krivicom omogućio neovlašćenom držaocu da dođe u posed opasne stvari. Imalac se smatra krivim ako nije preduzeo sve potrebne mere da sačuva državinu stvari. U situaciji kada je neovlašćeni držalac opasne stvari, otac drugotuženog, koji je i ranije koristio njegovo vozilo, ne može se smatrati daje tuženi preduzeo sve potrebne mere da sačuva državinu stvari, odnosno da se oslobodi solidarne odgovornosti za nastalu štetu, sa ovde prvotuženim kao neovlašćenim držaocem stvari. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 173/06); Regresni zahtev prema štetniku Osiguravač ima pravo na regresni zahtev prema štetniku bez obzira na stepen krivice štetnika. Prema obrazloženju Predmet tužbenog zahteva je regresni zahtev tužioca prema tuženom po osnovu odgovornosti za štetu koju su, prema tvrđenju tužioca, pričinili radnici tuženog na imovini osiguranika tužioca, a za koju štetu tuženi odgovara i koju je tužilac isplatio svom osiguraniku u visini spornog iznosa po osnovu osiguranja njegove imovine u smislu Pravila za osiguranje imovine Jugoslovenskih željeznica. Tuženi smatra da nije u obavezi da tužiocu plati sporni iznos, budući da tužilac kao osiguravač imovine Jugoslovenskih železnica ne može ostvariti pravo na regres prema njemu kao jednom od preduzeća u okviru Zajednice jugoslovenskih železnica, pošto bi to značilo da regres u stvari ostvaruje od imovine koju je i osigurao. Pored toga, ako bi se i zauzelo stanovište da je tuženi u obavezi da isplati štetu koju su njegovi radnici pričinili, smatra da bi bio u obavezi samo u slučaju ukoliko je šteta pričinjena od strane njegovih radnika namerno ili krajnjom nepažnjom. Drugostepeni sud, razmotrivši predmet spora i ocenivši žalbene razloge tuženog, našao je da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je po oceni izvedenih dokaza našao daje tuženi u obavezi da tužiocu naknadi sporni iznos koji je on isplatio na ime sporne štete. Prema tome, okolnost što pravo tužioca na regres u ovom slučaju nije posebno predviđeno i Pravilima za osiguranje imovine Jugoslovenskih železnica - nije od značaja kad je to pravo tužioca kao osiguravajućeg zavoda da od odgovornog lica ostvaruje regres određen zakonom (zakonska subrogacija). Ovo utoliko pre što tuženi po konkretnoj stvari nije u ugovornom odnosu sa tužiocem, a pomenuta Pravila osiguranja na koja se tužilac poziva su sastavni deo ugovora između tužioca i njegovog osiguranika u kojem tuženi nije učesnik. Pri tom, nije osnovan ni žalbeni navod tuženog da tužilac ostvaruje pravo regresa prema tuženikovoj imovini, u stvari regres od imovine osiguranika, budući da se u ovom slučaju i ne radi o jednoj istoj imovini, kako to pogrešno smatra tuženi. Ovo stoga što tuženi kao željezničko transportno preduzeće udruženo u Zajednicu jugoslovenskih železnica ima svojstvo pravnog lica i svoju posebnu imovinu (sredstva), kojom upravlja i raspolaže i koja je odvojena od sredstava dragih članova. Zajednica jugoslovenskih železnica predstavlja jedan oblik udruživanja željezničko transportnih preduzeća, a ne jedinstvenu privrednu organizaciju. Zato u ovom slučaju regres ne pogađa jedinstvenu imovinu osiguranika i tuženog, jer takva jedinstvena imovina i ne postoji, pa je žalbeni navod tuženika da je prvostepena presuda u ovom pogledu zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovan. 1116

Ne može se prihvatiti kao osnovan ni žalbeni navod tuženog da je u prvostepenom postupku bilo odlučeno da se utvrdi da lije sporna šteta od strane tuženikovih radnika prouzrokovana namerno, ili iz krajnje nepažnje. Citiranim odredbama zakona kojim se predviđa pravo regresa kao osiguravajućeg zavoda u slučaju isplate Štete osiguraniku prema odgovornom licu ne određuje se da će štetnik biti odgovoran samo u slučaju ako je šteta pričinjena namerno ili grubom nepažnjom, već bi ta okolnost mogla eventualno biti od uticaja na pravo regresa tuženog prema svojim radnicima, prema odnosnim pravilima radnog prava, ali to nije predmet ovog spora. Prema tome okolnost da li su tuženikovi radnici ovu štetu prouzrokovali namerno ili krajnjom nepažnjom, nije od značaja za ostvarivanje prava na regres tužioca prema tuženom, budući da tuženi kao radna organizacija odgovara za štetu koju pričine njegovi radnici na radu ili u vezi sa radom, bez obzira na stepen krivice (čl. 97. Osnovnog zakona o radnim odnosima koji je u kritično vreme bio na snazi) (prema odluci VPS, SI. 1856/72); Subrogacija "Fondovi penzijskog i invalidskog osiguranja, odnosno ustanove socijalnog osiguranja u Nemačkoj, nisu osiguravajuće organizacije u smislu odredbe člana 939. ZOO, te ta odredba ne može biti osnov za regres, isplaćenog iznosa. Potraživanja fondova penzijskog i invalidskog osiguranja naknade štete od lica čijom krivicom je došlo do smrti, odnosno do telesnog oštećenja, a time i davanja na teret fondova, je zakonska obligacija i ima svoj osnov u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju. To pravo na naknadu štete imaju i inostrane ustanove socijalnog osiguranja prema domaćim osiguravajućim organizacijama, odnosno drugim licima odgovornim za nastupanje štetnog događaja, pod uslovom reciprociteta i u skladu sa međunarodnim ugovorima " (prema odluci VSS, Prev. 88/99); Osiguranje imovine. Subrogacija "Isplatom naknade iz osiguranja prelaze na tužioca kao osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema tuženom kao licu koje je odgovorno za štetu. Pravo tužioca kao osiguravača prema tuženom kao odgovornom licu izvedeno je iz prava njegovog osigurani-ka, tako da tuženi kao treće lice prema kome je osiguravač istakao regresni zahtev, može da se brani prigovorima koje bi mogao da ističe i prema osiguraniku " (prema odluci VSS, Prev. 302/97); Osiguranje imovine. Subrogacija - čl. 939. ZOO - "Nakon prelaska osiguranikovih prava prema tuženicima na inostranog osiguravača prema samom zakonu, po osnovu isplaćene naknade iz osiguranja, tuženici su solidarno u obavezi da isplate iznos utvrđene štete (personalna subrogacija po čl. 939. ZOO)" - prema odluci VSS, Prev. 610/97); "Fondovi penzijskog i invalidskog osiguranja, odnosno ustanove socijalnog osiguranja u Nemačkoj nisu osiguravajuće organizacije u smislu odredbe člana 939. ZOO, te ta odredba ne može biti osnov za regres, isplaćenog iznosa. Potraživanja fondova penzijskog i invalidskog osiguranja naknade štete od lica čijom krivicom je došlo do smrti, odnosno do telesnog oštećenja, a time i davanja na teret fondova, je zakonska obligacija i ima svoj osnov u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju. To pravo na naknadu štete imaju i inostrane ustanove socijalnog osiguranja prema domaćim osiguravajućim organizacijama, odnosno drugim licima odgovornim za nastupanje štetnog događaja, pod uslovom reciprociteta i u skladu sa međunarodnim ugovorima " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 88/99); "Kad strana osiguravajuća organizacija isplati sumu osiguranja iz privrednog ugovora sa domaćim licem (uvoz), onda isplaćeni iznos ne može po osnovu subrogacije potraživati od osiguravajuće organizacije domaćeg lica, jer sa njim nije ni u kakvom odnosu po ugovoru o osiguranju, a ne radi se o dejstvu ugovora prema trećem licu " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 589/96); "U regresnoj parnici stranog osiguravača, za isnose isplaćene svom osiguraniku, protiv domaće osiguravajuće organizacije koja odgovara po osnovu obaveznog osiguranja od odgovornosti u saobraćaju, prava stranog osiguravača iz ugovora o osiguranju (pitanju subrogacije) presuđuje se po zakonu mesta gde se u vreme primljene ponude za zaključenje ugovora o osiguranju nalazilo sedište osiguravača, dok je za pitanje postojanja regresne obaveze domaćeg osiguravača merodavan naš zakon " (prema odluci VSS, Rev. 23/83); "Strana osiguravajuća organizacija (tužilac) u regresnom zahtevu prema domaćem pravnom licu (tuženi) ima pravo na visinu one štete koja je isplaćena osiguraniku u državi sedišta osiguravajuće organizacije i prema propisima te države. Samo o pravu na naknadu štete odlučuje se po propisima SRJ" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 28/94); "Isplatom sume osiguranja na osiguravača po samom zakonu, do visine isplaćene naknade, prelaze sva osiguranikova prava prema trećem licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu. Obaveza tuženog na regres isplaćenog iznosa nastaje danom kada je tužilac (osiguravač) izvršio isplatu svom osiguraniku, jer je toga dana stekao pravo na regres. Od tog dana do dana regresa teku zatezne kamate, pa tužilac ima pravo da pored isplaćenog iznosa potražuje od tuženog i zateznu kamatu. Samim tim, tužilac je stekao i pravo na naknadu štete u smislu odredbe člana 278. st. 2. ZOO" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 89/97); 1117

Regresni zahtev prema odgovornom licu iz ugovora o osiguranju - "Iznajmljivanjem prostora za parkiranje u javnoj garaži, osiguranih tužioca svoje vozilo nije poverio na čuvanje tuženom, niti je tužena javna garaža preuzela obavezu čuvanja vozila. Zbog toga ne postoji njena odgovornost po osnovu krivice za krađu tog vozila, odnosno ne postoje zakonski uslovi za prelaz osiguranikovih prava prema odgovornom licu na osiguravača (subrogacija) " -prema odluci VSS, Prev. 478/95.

OSIGURANJE OD ODGOVORNOSTI Odgovornost osiguravača (čl. 940. ZOO) Prema odredbama stava 1. ovog člana, u slučaju osiguranja od odgovornosti, bilo po osnovu dobrovoljnog ili obaveznog osiguranja, osiguravač odgovara za štetu nastalu osiguranim slučajem samo ako treće lice zahteva njenu naknadu. To podrazumeva da treće lice može tražiti naknadu samo od osiguranika, odnosno štetnika, ne obuhvatajući eventualnom tužbom i osiguravača, ili samo od osiguravača ali do iznosa osiguranog slučaja, ili obuhvatiti i osiguravača i njegovog osiguranika, odnosno štetnika, pri čemu bi do osiguranog iznosa mogli solidarno da odgovaraju i osiguravač i osiguranik, a za preostali deo Štete, koji nije bio pokriven ugovorom o osiguranju, da odgovara štetnik. Ako treće oštećeno lice zahteva njenu naknadu od osiguravača, onda se moraju imati u vidu pravila koja se odnose na tri vrste subjekta koja učestvuju u postupku naknade štete iz osiguranog slučaja. Osiguranje od odgovornosti se uređuje ili zakonom ili ugovorom. Iz stava 1. ovog člana može se zaključiti da su subjekti u ovom odnosu: osiguravač, osiguranik i treće lice, tako što a) osiguravač po zakonu ili ugovoru, a na osnovu naplaćenih premija osiguranja, preuzima obaveze iz nastalog osiguranog slučaja, b) osiguranik se oslobađa obaveze naknade imovinske štete koju je prouzrokovao trećem licu, v) a treće lice, koje pretrpi štetu, se obeštećuje od osiguravača lica koje mu je štetu pričinilo. Obim odgovornosti osiguravača za naknadu štete od odgovornosti osiguranog lica ne može biti veća od visine osiguranog iznosa. Naime, ako osiguranik pričini štetu trećem licu u većem iznosu od iznosa osiguravaočeve obaveze koju ovaj ima prema tom osiguraniku, osiguravač odgovara trećem licu samo do visine iznosa svoje obaveze prema osiguraniku, što znači da ako je osiguranik pričinio veću štetu od osigurane odgovornosti za pričinjenu štetu, razliku bi bio dužan sam da plati Ako treće lice, oštećeni tuži i osiguravača i osiguranika ovoga koji je pričinio štetu, ne može ih tužiti da štetu naknade po osnovu solidarne odgovornosti za iznos veći od osiguranog iznosa, već tako da osiguravač odgovara samo do visine osiguranog slučaja, ili do te visine solidarno i osiguranik, dok osiguranik odgovara za preostali iznos štete nastao iz određenog slučaja. Zbog toga, za slučaj spora, osiguravač snosi, u granicama svote osiguranja, troškove spora o osiguranikovoj odgovornosti, a ostatak troškova osiguranik, odnosno štetnik (za deo koji nije pokriven osiguranjem). Zakon o osiguranje imovine i lica propisuje da osiguranje imovine i lica može biti dobrovoljno, ali i obavezno - u slučajevima koji su propisani zakonom. Dobrovoljno osiguranje nastaje ugovorom, kada neko lice želi da osigura svoju odgovornost za slučaj da nekim svojim radnjama, činjenjem ili nečinjenjem, prouzrokuje štetu trećem licu. Kod takvog osiguranja, osiguravač preuzima obavezu da trećem licu naknadi štetu do visine osiguranog iznosa. Obavezno osiguranje od odgovornosti nastaje na osnovu samog zakona, za razne oblike osiguranja. Tako je prema odredbama člana 73. Zakona o osiguranju imovine i lica propisano da se obavezno osiguravaju: a) putnici u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja; b) vlasnici, odnosno korisnici motornih i priključnih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima; v) vlasnici, odnosno korisnici vazduhoplova od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima; depoziti građana kod banaka i drugih flnansijskih organizacija.

Sudska praksa Osiguranje od odgovornosti Oštećena lica koja nisu nadoknadila štetu iz likvidacione mase, ne bi mogla da to pravo realizuju iz sredstava garantnog fonda Udruženja osiguravajućih organizacija. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u vreme saobraćajnog udesa vozilo kojim je upravljao tuženi DD, bilo je osigurano kod DD "ZZ". Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u BP od 22.12.1997. godine, po predlogu Saveznog ministarstva za finansije, otvorenje i zaključen likvidacioni postupak nad DD "ŽŽ". U saobraćajnom udesu tužioci su pretrpeli nematerijalnu štetu, a tužilac GG i materijalnu štetu zbog izgubljene zarade i uništenih naočara. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili daje tuženo Udruženje osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore — Garantni fond odgovorno za štetu koju su tužioci pretrpeli, a na osnovu čl. 99.i 106. Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ" br. 30/96). 1118

Stanovište nižestepenih sudova o odgovornosti tuženog Udruženja osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore -Garantni fond nije pravilno. Na osnovu čl. 99. i 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, iz sredstava garantnog fonda može se namiriti samo nenadoknađeni deo štete iz stečajne mase. Zbog toga oštećena lica koja nisu nadoknadila štetu iz likvidacione mase ne bi mogla da to pravo realizuju iz sredstava garantnog fonda. Postupak likvidacije razlikuje se od stečajnog postupka zato što se stečaj sprovodi isključivo zbog insalventnosti privrednih subjekata, a likvidacija zbog administrativnih zabrana i drugih razloga koji su bili propisani u članu 100. Zakona o preduzećima i članu 153. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Na osnovu navedenih propisa postupak likvidacije mogao se sprovesti samo kad likvidaciona masa omogućava 100% namirenje potraživanja likvidacionih poverilaca. U suprotnom, po predlogu likvidacionog upravnika, otvarao se postupak stečaja. Kako su nižeštepeni sudovi pogrešnom primenom materijalnog prava utvrdili daje tuženo Udruženje osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore — Garantni fond odgovorno za štetu koju je pretrpela tužilja AA, Vrhovni sud Srbije je preinačio nižestepene presude, tako stoje tužbeni zahtev tužilje AA prema tuženom Udruženju osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore - Garantni fond odbio kao neosnovan. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 464/06); Osi2uravač snosi naknadu štete u granicama svote osiguranja, a imalac opasne stvari do potpune štete Oštećeni ima pravo da zahteva ispunjenje štete i od osiguravajuće organizacije kod koje je motorno vozilo bilo osigurano, samo do limita, a od vlasnika po principu objektivne odgovornosti do potpune štete. Iz obrazloženja Predmet spora u ovoj parnici, po tužbi tužioca od 6.7.1991. godine, je naknada štete. Naime, tužilac je bio radnik tuženog i kritičnom prilikom je radio na terenu u DD. Do saobraćajne nesreće je došlo______. godine, i u toj sa obraćajnoj nezgodi tužilac je zadobio teške telesne povrede. Tom prilikom trpeo je fizičke bolove i strah dužeg vre menskog trajanja i intenziteta. Nesreća je prouzrokovana sa vozilom koja je u vlasništvu tuženog. Po stanovištu nižestepenih sudova, za ovu štetu odgovara osiguravač tuženog. Prema nalaženju nižestepenih sudova, tužilac ne može ponovo tražiti neposredno od štetnika da mu ovu štetu plati, jer je u celosti izmirena od osiguravača tuženog, o čemu je postignut sporazum. Izloženo stanovište nižestepenih sudova je pogrešno, a razlozi dati na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja u suprotnosti su sa izvedenim dokazima, čime je učinjena bitna povreda iz odredbe člana 354. stav 2. tačka 14. ZPP. U postupku nisu pravilno i potpuno utvrđene sve odlučne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava. Naime, nižeš tepeni sudovi staju na stanovište da je postignut posebni sporazum tužioca i tuženog i umešača, što je u suprotnosti sa stanjem u spisima, jer veštačenje koje je obavljeno, a koje je osnov za ove tvrdnje, ukazuje da nije postojao nikakav sporazum oko isplate visine štete. Odredbom člana 940. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u slučaju osiguranja od odgovornosti, osiguravač odgovara za štetu nastala osiguranim slučajem samo ako treće oštećeno lice zahteva njenu naknadu. Osiguravač snosi, u granicama svote osiguranja, troškove spora o osiguranikovoj odgovornosti, a istim zakonom, članom 941, propisano je da u slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osigura-vača naknadu štete koje je pretrpelo, događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze. Oštećeno lice ima od dana kada se dogodio osigurani slučaj, sopstveno pravo na naknadu iz osiguranja, te je svaka docnija promena u pravima osiguranika prema osiguravaču bez uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu. Članom 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima propisano je, da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Stoga je, tuženi po principu objektivne odgovornosti odgovoran, pa tužilac ima pravo od vlasnika da potražuje štetu. Stoga, kako oštećeni ima pravo da zahteva ispunjenje štete i od osiguravajuće organizacije kod koje je motorno vozilo bilo osigurano, samo do limita, a od vlasnika po principu objektivne odgovornosti do potpune štete, to su nižestepeni sudovi propustili da utvrde da lije tužiocu u potpunosti isplaćena naknada štete ili ima pravo na razliku do potpune štete i od tuženog. Iz svih navedenih razloga stekli su se uslovi da se ukinu obe nižestepene presude i da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje kako bi se prikupile pouzdane činjenice za zakonito presuđenje. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1552/05); Uslovi za naknadu štete iz Garantnog fonda Lice koje nema svojstvo trećeg oštećenog lica, a krivac je za štetu - štetnik, nema pravo na regresni zahtev prema Garantnom fondu po Zakonu o osiguranju imovine i lica, jer takva lica ne spadaju u krug korisnika kojima bi bila predviđeno pravo regresa štetnika prema tom fondu.

1119

Iz obrazloženja Predmet spora je zahtev štetnika, prema Udruženju .osiguravajućih organizacija "VV", za isplaćenu štetu oštećenom u štetnom događaju. Iz odredbi čl.99. i čl.106. Zakona o osiguranju imovine i lica proizilazi da se sredstva Garantnog fonda koriste radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica, te da se upotrebljavaju za naknadu štete, pored ostalog, prouzrokovane upotrebom motornog vozila, za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje, nad kojom je otvoren stečajni postupak. Dakle, pravo na naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda mogu ostvarivati oštećena lica kojima je šteta pričinjena upotrebom motornih vozila, uz ispunjenost i posebnih uslova za aktiviranje subsidijarne odgovornosti Garantnog fonda. Čl.85. navedenog zakona određena su lica, koja se ne smatraju trećim licima, a u krug tih lica, pored ostalih, spada i vozač motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta, a koji je odgovoran za štetu. Stoga štetnik ne može biti treće lice, jer to svojstvo ima oštećeno lice. Pošto tužilac nema svojstvo trećeg oštećenog lica, jer je krivac za štetu - štetnik, osnovanost njegovog regresnog zahteva ne može se podvesti pod sadržinu odredaba čl.99. Zakona o osiguranju imovine i lica, kojima nije predviđeno pravo regresa štetnika prema Garantnom fondu. Stoga je imalo mesta odbijanju tužbenog zahteva. (Prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 7/05) "Odredbe člana 76. Zakona o osiguranju imovine i lica ne mogu se primenjivati retroaktivno, dok se u slučaju kolizije ove odredbe i ratifikovane međunarodne konvencijeprimenjuju odredbe Konvencije" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 640/00).

Sopstveno pravo oštećenika i direktna tužba (čl. 941. ZOO) U komentaru za prethodni član objašnjeno je kakav je odnos osiguravača, osiguranika i trećeg lica, ako se treće lice opredeli da mu štetu naknadi osiguravač. Odredbama ovog člana određeno je pravilo da oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik po osnovu osiguranja od odgovornosti, ali najviše do iznosa osiguravaočeve obaveze. Kada nastane osigurani slučaj, oštećeno lice ima pravo da od dana kada se taj slučaj dogodio traži naknadu štete od osiguravača. To njegovo sopstveno pravo na naknadu, koje u prvom momentu nije istaknuto, ne može biti ograničeno nekom docnijom promenom u pravima osiguranika prema osiguravaču. Naime, odredbe stava 2. ovog člana imaju u vidu promene koje bi osiguranik učinio u pogledu osiguranog slučaja kasnije, posle nastanka osiguranog slučaja, kada se oštećeni već izjasnio o visini svog zahteva, a koje ne mogu da utiču na prava trećeg lica u vezi tražene naknade štete po već osiguranom slučaju. Nadnaslov ovog člana navodi i izraz "i direktna tužba", mada se u tekstu odredaba ovog člana taj izraz ne upotrebljava. To se može shvatiti u tom smislu da oštećeno lice može direktnom tužbom da zahteva od osuguravača da mu naknadi štetu koju je pretrpeo događajem za koji odgovara osiguranik. Međutim, to "direktno" treba posmatrati sa stanovišta da tužbu može podneti treće lice samo ako mu prethodno, posle neposredno podnetog zahteva, osiguravač nije isplatio štetu nastalu iz osiguranog slučaja njegovog osiguranika. Ovo zbog toga što izraz u stavu 1. ovog člana "zahtevati neposredno od osiguravača" ne znači da se ta neposrednost uspostavlja putem tužbe već, naprotiv, da se oštećeni prvo obrati osiguravaču, pa ako bude odbijen od svog traženja da tek tada ostvari svoje pravo putem tužbe. U slučaju "direktne tužbe", odnosno u slučaju spora osiguravač može staviti prigovor da bi trećem licu isplatilo štetu da mu se neposredno, pre tužbe, za to obratilo, u kom slučaju bi sud doneo presudu na osnovu priznanja, ali tužiocu, trećem licu, ne bi priznao troškove parničnog postupka, već bi ga obavezao da naknadi troškove i osiguravaču, odnosno neosnovano tuženom osiguravaču.

Sudska praksa Zastarelost regresnog potraživanja osiguravača Zastarelo je regresno potraživanje osiguravača prema licu odgovornom za nastanak štete pričinjenu osiguraniku u slučaju daje osiguravač isplatu osiguraniku izvršio nakon proteka 5 godina od kada je šteta nastala. Iz obrazloženja Odredbama čl. 376. tač. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, predviđeno je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Tužilac je svom osiguraniku isplatio rentu u iznosu od 7.742,78 eura, pa u ovoj parnici tužbom traži da se obaveže tuženi da mu isplati naknadu štete u visini isplaćene rente. Nije sporno daje tužilac shodno odredbi čl. 35. st. 1. Sporazuma o socijalnom obezbeđenju zaključenom između SFRJ i SR Nemačke (,,Sl. SFRJ" br. 9/69), koji je još uvek na snazi, ovlaščen da od tuženog zahteva naknadu za is1120

plaćenu penziju svom osiguraniku zbog profesionalne nesposobnosti za privređivanje. Tuženi je obveznik tog regre-snog zahteva kao osiguravača iz ugovora o obaveznom osiguranju motornih vozila. Po tom osnovu on je u obavezi da oštećenom licu naknadi štetu koju mu je pričinio njegov osiguranik. Međutim, oštećeno lice stiče sopstveno pravo da od dana kada se dogodi osigurani slučaj zahteva naknadu iz osiguranja. To je izričito propisano odredbom čl. 941. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je regres ni poverilac koji stupa u prava svog osiguranika oštećenog lica prema tuženom kao osiguravaču od odgovornosti za štetu koju je pričinio njegov osiguranik. Dosledno tome tužilac ne može imati više prava nego što ih ima sam osiguranik, u čija se prava on subrogira. Prema tome, i tužiočevo pravo prema osiguravaču štetnika se konstituiše na dan kada se osigurani slučaj dogodio. Štetni događaj je nastao 1977. godine. Od tog dana teče objektivni rok zastarelosti za ostvarenje svih prava oštećenog lica iz tog događaja prema osiguravaču. Međutim, tužilac je tek 1998. godine priznao svom osiguraniku pravo na penziju zbog profesionalne nesposobnosti, s tim da to pravo ostvaruje počev od 1.6.1996. godine. Kod takvog stanja stvari očito je daje tužilac stekao status regresnog poverioca po isteku opšteg zastarnog roka za ostvarenje prava prema tuženom kao osiguravaču štetnika. Iz tih razloga pravilna je odluka nižeštepenih sudova kojom je zbog osnovano istaknutog prigovora zastarelosti tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 452/04 od 23.6.2005. godine); "U slučaju osiguranja od odgovornosti, osiguravat odgovara samo do iznosa svoje obaveze. Visina osigurane sume do koje se može nadoknaditi šteta od osiguravača propisivana je odlukama Savezne Vlade. Stoga se i opre-deljeni tužbeni zahtev može usvojiti samo pod uslovom daje postavljen u granicama propisanog limita osiguranja " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 478/99); "Činjenica daje zajednica osiguranja imovine i lica isplatila oštećenom licu štetu primenom svojih pravila o totalnoj šteti ne znači da oštećeno lice nema pravo da od osiguravajuće organizacije štetnika naplati stvarnu štetu koju je pretrpeo zbog krivice njegovog osiguranika do visine limita osiguranja . Razliku od limita do potpune naknade štete oštećeni može tražiti od štetnika " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 283/98); "Odredba čl. 76. ZOIL kojom je isključeno pravo zdravstvenih i penzionih fondova na refundaciju od fonda osiguranja, ne može se retroaktivno primeniti na osigurani slučaj rešen prema propisima koji su tada bili na snazi" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 104/99).

OSIGURANJE LICA Utvrđivanje osigurane svote (čl. 942. ZOO) Kod osiguranja lica, odnosno kod ugovora o osiguranju lica, što obuhvata osiguranje života i osiguranje od nesrećnog slučaja, visina osigurane svote, koju je osiguravač dužan da isplati kad nastupi osigurani slučaj, utvrđuje se u polisi osiguranja prema sporazumu ugovornih strana. Odredbe ovog člana se, dakle, odnose na pravilo u vezi utvrđivanja visine osigurane svote za slučaj osiguranja lica od određenih rizika, pa je tako određeno da se njena visina utvrđuje u polisi osiguranja. Sporazum o visini osigurane svote utvrđuju ugovorne strane, ali se pravila o utvrđivanju osigurane svote regulišu opštim pravilima o osiguranju lica, koja su kao opšta, javna pravila dostupna svim licima koji žele da zaključe tu vrstu osiguranja. Polisa o osiguranju po pravilu sadrži: označenje ugovornih strana; označenje osiguranika u čiju se korist vrši osiguranje; označenje rizika osiguranja - kod osiguranja života (za slučaj smrti, za slučaj doživljen)a ili za slučaj utvrđenja roka isplate); suma osiguranja; i drugo stoje od značaja za validnost takve isprave, zatim datum sastavljanja polise i potpise ugovorača, a kod osiguranja od nesrećnog slučaja pored navedenih obaveznih sastojaka, polisa sadrži rizike nesrećnog slučaja (smrt usled nesrećnog slučaja; potpuni ili delimični invaliditet; prolazna nesposobnost za rad; narušenje zdravlja i si.). Visina osigurane sume određuje osiguravač i osiguranik prema podacima iz ponude, a naime šta se želi osigurati, odnosno koji se rizik osiguranja bira, zatim prema izabranoj tarifi osiguravača, starosti osiguranika i dužine trajanja osiguranja. Inače, osiguranje za slučaj smrti može biti ili privremeno ili "za ceo život". Privremeno osiguranje za slučaj smrti se zaključuje za jedan određeni period, pa ako je osigurano lice po isteku rog roka još živo, osiguravač osiguranja je dužan da mu isplati osigurani iznos. Ako je u pitanju drugi slučaj, tj. osiguranje za ceo život, u slučaju smrti osiguranog lica isplata osigurane sume se isplaćuje njegovim osiguranicima ili onome ko je u polisi osiguranja naveden kao korisnik. 1121

Polisa osiguranja života (cl. 943. ZOO) Ugovor o osiguranju života je takav ugovor po kome se jedno lice osigurava u slučaju smrti tog lica ili za slučaj isteka vremena za koji se ugovor zaključuje, po kome se osiguravač u vezi plaćenih premija osiguranja obavezuje da isplati osiguravaču osiguranja ili licu koje on odredi, određenu sumu novca ili rente ako nastupi koji od navedenih slučajeva. Osiguranje života je različito, već prema tome o kojoj se starosti života vrši osiguranje. Uglavnom se osiguravaju zdrava lica od 15 do 65 godina života. Osiguravač, po pravilu, ne osigurava starija lica, naročito bolesna, ali u određenim slučajevima može odstupiti od svojih pravila u odnosu na neke kategorije lica, samo po posebnim uslovima koje on odredi. U stavu 1. ovog člana navedeno je šta pored sastojaka koje ima svaka polisa treba da sadrži osiguranja života, naglašavajući da u njoj mora biti naznačeno ime i prezime lica na čiji se život odnosi osiguranje, datum njegovog rođenja i događaj ili rok od koga zavisi nastanak prava da se zahteva isplata osigurane svote. Inače, svaka polisa osiguranja mora da sadrži one sastojke koji su navedeni u odredbama člana 902. stav 1. ovog zakona, a to su: ugovorne strane; osigurana stvar, odnosno osigurano lice; rizik obuhvaćen osiguranjem; trajanje osiguranja i period pokrića; svota osiguranja ili daje osiguranje neograničeno; premija ili doprinos, datum izdanja polise i potpisi ugovornih strana. Osiguranje života može biti za slučaj smrti (ono može biti privremeno, prema tome da li za slučaj smrti u jednom određenom vremenu, ili osiguranje za ceo život), zatim za slučaj doživljenja (kad osigurano lice doživi određeni trenutak), kao i mešovito osiguranje (za slučaj smrti i slučaj doživljenja) i osiguranje s utvrđenim rokom trajanja (do isteka jednog određenog roka). Polisa osiguranja života može da glasi na određeno lice ili po naredbi, ali ne može da glasi na donosioca. Polisa osiguranja "po naredbi", znači da se indosiranjem polise može raspolagati pravima iz osiguranja života.

Netačna prijava starosti osiguranika (čl. 944. ZOO) Odredbe ovog člana uređuju dva pitanja sa stanovišta pravnih posledica usled netačne prijave starosti. To su: a) ako su pri zaključenju ugovora o osiguranju života netačno prijavljene godine života osiguranika i b) ako godine života osiguranika ne prelaze granicu do koje osiguravač vrši osiguranje. U prvom slučaju, ugovor je ništav ako su prilikom zaključenja ugovora o osiguranju života netačno prijavljene godine života osiguranika, a njegove stvarne godine života prelaze granice do koje osiguravač po svojim uslovima i tarifama vrši osiguranje života. U tom slučaju osiguravač je dužan da vrati sve primljene premije jer, po prirodi stvari, osigurani slučaj još nije nastao, ali i ako je nastao pod navedenim lažnim podacima, osiguravač nije dužan da naknadi štetu ali je dužan da vrati primljene premije osiguranja. Tako, na primer, kako osiguravač obično svojim opštim uslovima određuje granice osiguranja, koje iznose od 15 do 65 godina starosti, ako se u prijavi o osiguranju navede da osiguranik ima 64 godine, a on stvarno ima 68 godina, u tom slučaju smatra se da je ugovor ništav, pa je osiguravač osiguranja dužan da vrati primljene premije. U drugom slučaju, ugovor je punovažan i ako je netačno prijavljeno da osiguranik ima manje godina, a njegove stvarne godine života ne prelaze granicu do koje osiguravač vrši osiguranje života, ali se osigurana svota smanjuje u srazmeri ugovorene premije i premije predviđene za osiguranje života lica osiguranikovih godina. Tako, na primer, ako je neko prijavio da osiguranik ima 58 godina, a on stvarno ima 64 godine, a za te godine su predviđene različite premije osiguranja, premija osiguranja se usklađuje sa premijom koja se odnosi na stvarne godine osiguranikove starosti, jer se te godine nalaze u granicama za koje osiguravač vrši osiguranje života a na njih se odnose različite premije osiguranja. Usklađivanje premije znači da će se za osigurano lice morati da plati ona premija koja odgovara tarifi osiguravača za osigurano lice prema njegovim godinama starosti. Ako, pak, osiguranik ima manji broj godina nego stoje prijavljeno prilikom zaključenja ugovora, na primer prijavljeno je da ima 60 godina, a on stvarno ima 50 godina, premija se smanjuje na odgovarajući iznos, a osiguravač je dužan da vrati razliku između primljenih premija i premija na koje ima pravo.

Posledica neplaćanja premije i smanjenje osigurane svote (Čl. 945. ZOO) Odredbama ovog člana propisane su posledice neplaćanja premije osiguranja, pa je tako propisano da osiguravač nema pravo da neplaćene premije traži sudskim putem, već mora: a) prvo, da dostavom preporučenog pisma pozove ugovorača, u roku koji ne može biti kraći od mesec da na, računajući od kada mu je pismo uručeno, da isplati dospelu premiju u roku određenom u tom pismu, pa ako u tom roku ugovorač ne postupi u tom smislu, osiguravač ima pravo na raskid ugovora, i b) drugo, da u navedenom slučaju neplaćanja dospele premije, osiguravač može, samo ako su dotle plaćene bar tri godišnje premije, da izjavi ugovoraču osiguranja da smanjuje osiguranu svotu na iznos otkupa vrednosti osigura1122

nj a. Takva njegova izjava je punovažna bez obzira da li se tome protivi ugovorač osiguranja. Ugovorač ima pravo da raskine ugovor o osiguranju života samo ako nisu ispunjeni uslovi u vezi "plaćene bar tri godišnje premije" Smanjenje osigurane svote na iznos otkupa vrednosti osiguranja, o čemu je bilo reci u tački pod b), podrazumeva da se osigurana suma smanjuje prema posebnoj tabeli osiguravača, na iznos čija visina zavisi od proteklog trajanja osiguranja i obrazovane rezerve, koja se naziva "matematička rezerva", na iznos čija visina zavisi od proteklog vremena trajanja osiguranja i navedene obrazovane rezerve za to osiguranje, koji se isplaćuje posle isteka ugovorenog trajanja osiguranja, odnosno u slučaju ranije smrti osiguranog lica. Ako se osigurani slučaj dogodio pre raskida ugovora, (nastupila je smrt u vezi osiguranog slučaja), ili se osigurani slučaj dogodio pre smanjenja osigurane svote, smatra se kao daje osigurana svota smanjena , odnosno daje ugovor raskinut, prema tome da li su premije bile plaćene bar za tri godine ili ne.

Sudska praksa "Otkupna vrednost osiguranja predstavlja minimum ispod kojeg se ne može umanjiti osigurana svota u slučaju neplaćanja premije (nakon plaćanja bar tri godišnje premije) kod redukcije osigurane svote u smislu člana 945. st. 2. ZOO. Ugovarač osiguranja ima pravo na otkup osiguranja samo u slučaju doživotnog osiguranja, a ne i kod ugovora o osiguranju života zaključenih na određeno vreme" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 742/97); "Prestanak plaćanja premije dovodi do raskida ugovora o osiguranju života, jer osiguravač ne može sudskim putem da prinudi osiguranika da ubuduće plaća premiju osiguranja " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 330/96).

Osiguranje trećeg lica (cl. 946. ZOO) Predmet osiguranja lica mogu biti osiguranje života i osiguranje od nesrećnog slučaja. Već je ranije navedeno da se osiguranje života pojavljuje u više oblika, kao što su: osiguranje za slučaj smrti, osiguranje za slučaj doživljen] a, meso vito osiguranje koje se odnosi na za slučaj osiguranja smrti i osiguranja za slučaj doživljenja, kao i osiguranje s određenim rokom isplate. U vezi osiguranja od posledica nesrećnog slučaja navedeno je da se ono ugovara za slučaj smanjenja radne sposobnosti, ali i na slučaj izgubljene zarade i troškova lečenja, ako je tako ugovoreno. Prema odredbama stava 1. i stava 2. ovog člana osiguranje života može se odnositi na život ugovorača osiguranja, a može se odnositi i na život nekog trećeg. Isto to odnosi se i na osiguranje od nesrećnog slučaja. Ako se osiguranje života odnosi na život nekog trećeg lica, nije potrebna saglasnost tog trećeg lica. Ali ako se osiguranje života odnosi na smrt trećeg lica, , za punovažnost ugovora, prema odredbama stava 3, ovog člana, potrebna je njegova pismena saglasnost data u polisi osiguranja. Ako treće lice nije prisutno prilikom potpisivanja polise, ugovorač osiguranja je dužan da tom prilikom preda osiguravaču odvojeno pismeno, sa naznakom daje saglasan sa predloženim osiguranjem i da je u tom pismenu naznačio osigurane svote. Takvu izjavu trećeg lica osiguravač upisuje na samoj polisi i to potvrđuje. Takva polisa ima značaj za ostvarivanje prava za slučaj smrti tog trećeg lica.

Sudska praksa Pravni interes lica koje je zaključilo ugovor Lice koje je zaključilo ugovor o osiguranju u korist trećeg lica ovlašćeno je da zahteva ispunjenje obaveze od osiguravača. Prema obrazloženju Drugostepeni sud nije mogao prihvatiti stanovište prvostepenog suda da tužiocu nedostaje aktivna legitimacija. Nesporno je da su ugovor zaključile parnične stranke, dakle, tužilac i tuženi, u konkretnom slučaju u korist naslednika poginulog radnika. Prema pravilima materijalnog prava, dve ugovorne stranke mogu zaključiti ugovor u korist trećih lica. U tom slučaju u ugovornom odnosu se nalaze stranke koje su ugovor potpisale i tim ugovorom stranke mogu preuzeti izvesne obaveze i u isti mah ugovoriti da treće lice bude korisnik. Kod ugovora o korist trećih lica ova oba lica stiču sopstveno i neposredno pravo prema ugovorenoj strani koja se obavezala tim ugovorom da nešto učini u korist trećih lica. Prema tome, to treće lice na osnovu tako stečenog prava može ostvariti to svoje pravo prema strani koja je preuzela neku obavezu, osim ako je nešto suprotno ugovoreno. Međutim, to još ne znači da samo treća stranka ima pravo da zahteva od stranke koja je neku obavezu preuzela da tu svoju obavezu ispuni. Druga stranka, odnosno druga ugovorna stranka, a ne ona koja je preuzela obavezu da nešto izvrši, ostaje i dalje u ugovornom od1123

nosu i stoga i ona ima pravo da zahteva od stranke koja je preuzela obavezu da tu obavezu i izvrši prema trećem licu, odnosno da izvrši ono stoje ugovoreno u korist trećeg lica. • U konkretnom slučaju su u ugovornom odnosu tužilac i tuženi i ovaj poslednji se obavezao da u slučaju nastupanja osiguranog slučaja izvrši svoju obavezu i isplati u korist trećeg lica osiguranu sumu. Stoga tužilac kao ugovorna stranka može zahtevati od tuženog da ispuni svoju obavezu prema trećem licu, odnosno da ispuni svoju obavezu koja je ugovorena u korist trećeg lica. Prema tome, tužilac ima aktivnu legitimaciju, pa je osnovano podigao tužbu u svoje ime sa zahtevom da se utvrdi daje tuženi dužan da ispuni svoju obavezu, odnosno daje nastupio osigurani slučaj. Drugostepeni sud se ne slaže ni sa stanovištem prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za podnošenje tužbe radi utvrđenja. Tužilac je ugovorna stranka i on ima pravni interes da se utvrdi daje tuženi dužan da ispuni svoju obavezu prema trećim licima u čiju korist je ugovor i zaključen. Sa druge strane, u ovom slučaju, sporno je ko su ta treća lica, s obzirom daje nastradali radnik poveo brakorazvodnu parnicu, a koja nije okončana, pa se ne zna ko su naslednici i kome je tuženi, ukoliko se utvrdi njegova obaveza, dužan da isplati osiguranu sumu. Prema tome, tužilac ima pravni interes da podnese tužbu radi utvrđenja i ne može se uzeti da on tu tužbu ne može podneti jer je dospela obaveza (prema odluci VPS, SI. 708/71).

Osiguranje za slučaj smrti maloletnika i lica lišenih poslovne sposobnosti (cl. 947. ZOO) Lica mlađa od 14 godina, po samom zakonu, ne mogu biti osigurana ne samo za slučaj smrti, već i za sve druge oblike osiguranja života, koji su navedeni u komentaru prethodnog člana. To pravilo važi i za lica potpuno lišena poslovne sposobnosti. Za lica koja su potpuno lišena poslovne sposobnosti, Zakon o braku i porodičnim odnosima propisuje da su to punoletna lica koja nisu potpuno sposobna za normalno rasuđivanje, usled duševne bolesti, duševne zaostalosti ili kog drugog uzroka, zbog čega nisu u stanju da se sami brinu o svojim pravima i interesima. Odredbe stava 2. ovog člana dopuštaju mogućnost da ugovorač osiguranja osigura za slučaj smrti treće lice starije od 14 godina, ali je za zaključenje takvog osiguranja potrebna pismena saglasnost njegovog zakonskog zastupnika, što znači, po pravilu, roditelja ili staraoca, kao i pismena saglasnost svakog osiguranog lica. Ovo zbog toga što maloletna lica koja su navršila četrnaest godina odgovaraju samostalno za svoje postupke, imajući u vidu njihov pravni položaj prema Zakonu o braku i porodičnim odnosima, u kome je propisano da maloletna deca starija od četrnaest godina mogu samostalno da zaključuju pravne poslove manjeg značaja, a ugovor o osiguranju života za slučaj smrti takvog lica nije ugovor manjeg značaja, zbog čega se i zahteva da takav ugovor mora imati pismenu saglasnost njegovog zakonskog zastupnika kao i pismenu saglasnost samog osiguranika. Navedeno pravilo važi i za lica starija od 15 godina života ( do njihovog punoletstva kada stiču potpunu poslovnu sposobnost), koja mogu samostalno da zasnuju radni odnos i raspolažu svojim ličnim dohotkom i imovinom koju je stekla svojim radom, jer je i za takva lica ugovor o osiguranju života za slučaj smrti većeg značaja od značaja onih ugovora koje oni mogu samostalno da zaključuju u smislu Zakona o braku i porodičnim odnosima. Odredbe ovog člana (947.) se ne odnose i na lica koja su delimično lišena poslovne sposobnosti (takođe punoletna lica koja svojim postupcima ugrožavaju svoja prava i interese ili prava i interese drugih lica zbog duševne bolesti, duševne zaostalosti, zloupotrebe alkohola i opojnih sredstava i drugih sličnih razloga), ali se ona izjednačavaju, prema odredbama stava 2. člana 277. Zakona o braku i porodičnim odnosima, sa licima koja su navršila 14 godina života, odnosno da organ starateljstva može, kada je to potrebno, da odredi poslove koje lice delimično lišeno poslovne sposobnosti može da preduzima samostalno i bez odobrenja. Međutim, ugovor o osiguranju za slučaj smrti lica delimično lišenog poslovne sposobnosti očigledno nije takvog značaja da organ starateljstva može da odredi da ga to lice može samostalno da zaključi.

Kumuliranje naknade i osigurane svote (cl. 948. ZOO) I sam nadnaslov ovog člana ukazuje da osiguranik, u slučaju nastupanja osiguranog slučaja, ima pravo na naknadu štete kako od osiguravača tako i od trećeg lica odgovornog za nastupanje osiguranog slučaja. Zbog toga se i navodi kumuliranje naknade, kao pravo osiguranika da nezavisno i neuslovljeno zahteva naknadu kako i od osiguravača i od trećeg lica koje je odgovorno za nastali osigurani slučaj. Prema stavu 1. ovog člana, osiguravač koji je isplatio osiguranu svotu osiguranom licu, ne može ni po kom osnovu prava na naknadu od trećeg lica za nastupanje osiguranog slučaja. Ovo zbog toga stoje osiguranje života odnos samo između osiguravača i osiguranika, po kome ugovorač osiguranja plaća dospele premije na iznos ugovorene svote, a osiguravač se obavezuje da ako nastane osigurani slučaj osiguraniku isplati osigurani iznos. Samim tim, a i zbog sadržine odredbe člana 1. ovog zakona, odstupljeno je od pravila o subrogaciji, jer se ovo pravilo primenjuje u slučajevima predviđenim članom 939. ovog zakona - na slučaj kada je osiguranje od posledica nesrećnog slučaja ugovoreno kao osiguranje od odgovornosti, što se utvrđuje i iz odredaba stava 3. ovog člana (948.). Kumuliranjem naknade štete i osigurane svote daju mogućnost osiguraniku štetu koju je pretrpeo naknadi i od osiguravača po osnovu osigurane sume i od trećeg lica po osnovu naknade štete. 1124

Može se desiti da treće lice dokaže da nije odgovorno za nastalu štetu, u kom slučaju osiguranik ostvaruje pravo na naknadu samo po osnovu osiguranja osiguranog slučaja. Prema stavu 3. ovog člana, a već je navedeno, odredbe prethodnih stavova po kojima osiguranik ima pravo da naknadu štete od trećeg lica i na naplatu osigurane svote zbog nastalog osiguranog slučaja, te odredbe se ne odnose na slučaj kad je osiguranje od posledica nesrećnog slučaja ugovoreno kao osiguranje od odgovornosti. Ovo zbog toga što su u pitanju dva samostalna i nezavisna jedan od drugoga dva ugovora. Ako bi takav slučaj i nastao ostalo bi osiguranje za nastupanje osiguranog slučaja po osnovu osiguranja života. Osiguravač koji bi osiguraniku isplatio naknadu štete ugovorene po osnovu osiguranja od odgovornosti imao bio bi dužan da po dva osnova isplati naknadu osiguraniku, jedan po osnovu osiguranja od odgovornosti, u vezi koga on ima prava iz subrogacije, i drugi po osnovu osigurane svote za nastupanje osiguranog slučaja.

ISKLJUČENI RIZICI Samoubistvo osiguranika (čl. 949. ZOO) Neki rizici osiguranja za slučaj smrti se isključuju iz osiguranja i njih ne osigurava osiguravač. Te slučajeve i uslove osiguranja određuje osiguravač svojim opštim uslovima, ali u ovom slučaju zakon propisuje kada se osiguravač oslobađa obaveze na isplatu osiguranog rizika. Svako punoletno. zdravo lice ima pravo da bude osigurano od rizika smrti. Ali rizik smrti je isključen ako smrt nastane kao posledica samoubistva. Zbog toga je u stavu 1. ovog člana propisano da ugovorom o osiguranju za slučaj smrti nije obuhvaćen rizik samoubistva, ako se desio u prvoj godini osiguranja. Naime, i ako ugovorom o osiguranju za slučaj smrti nije obuhvaćen rizik samoubistva, ako bi se smrt dogodila zbog samoubistva, odredbama stava 1. ovog člana se samo pojašnjava rizik smrti, odnosno da ako je ugovorom o osiguranju zaključen za slučaj smrti, da se pod tim rizikom ne smatra samoubistvo osiguranog lica. Po opštim uslovima osiguranja jedne osiguravajuće organizacije, osiguravač ne isplaćuje za osiguranje života ugovorenu osiguranu sumu u sledećim slučajevima: a) ako je osiguranikovu smrt zlonamerno prouzrokovao korisnik osiguranja, pri čemu nije od značaja motiv ubistva, b) ako je smrt osiguranika nastupila izvršenjem smrtne kazne po sudskoj presudi, v) ako osiguranik pogine pri pokušaju ili zbog pripreme pokušaja ili izvršenja umišljajnog krivičnog dela za koje je predviđena kazna zatvora u dužem trajanju, g) ako osiguranik u toku prve godine trajanja osiguranja izvrši samoubistvo ili umre od posledica samoubistva izvršenog u istom roku, d) ako je smrt osiguranika nastala usled ratnih događaja. To su rizici koje osiguravajuće organizacije ne osiguravaju za slučaj samoubistva osiguranog lica i drugih slučajeva smrti, ali odredbe stava 1. i 2. ovog člana propisuju samo samoubistvo koje se ne može smatrati osiguranim slučajem po osnovu osiguranja života za slučaj smrti, ali ne i druge slučajeve koji su u uzročnoj vezi sa samoubistvom, odnosno ubistvom. Ako bi nastao slučaj samoubistva, koji nije osigurani rizik, i to u roku od tri godine od dana zaključenja ugovora, osiguravač nije dužan da isplati korisniku osiguranja svotu, nego samo "matematičku rezervu'ugovora". Dakle, stav 1. ovog člana smatra da samoubistvo nije obuhvaćeno rizikom osiguranja života za slučaj smrti, ali ako nastane u roku od tri godine, a s obzirom da su za to vreme plaćane premije osiguranja, da korisnik osiguranja ima pravo na naknadu po osnovu matematičke rezerve ugovora. Matematička rezerva ugovora nastaje iz sakupljene premijske rezerve, kod kod osiguravača postoji kao neka vrsta fonda, iz koga se prema određenoj skali isplaćuje korisniku osiguranja odgovarajući deo. S obzirom da odredbama ovog člana nisu propisane pravne posledice redukcije isplate osigurane sume ako bi osiguranik izvršio samoubistvo posle isteka roka od tri godine od dana zaključenja ugovora o životnom osiguranju, jasna je pretpostavka da se samoubistvo posle tog perioda osiguranja tretira kao svaki slučaj koji je pokriven osiguranjem, odnosno da se isplata osigurane sume vrši korisniku osiguranja i ako je smrt osiguranika nastala samoubistvom.

Namerno ubistvo osiguranika (čl. 950. ZOO) Već je rečeno u prethodnom članu, da samoubistvo nije obuhvaćeno rizikom osiguranja za slučaj smrti osiguranog lica, ali ako osiguranik i izvrši samoubistvo u roku od tri godine od dana kada je zaključen ugovor o osiguranju, da u tom slučaju korisnik osiguranja ima pravo na naknadu po osnovu matematičke rezerve ugovora. Odredbe ovog člana imaju u vidu ne samoubistvo osiguranika, već smrt osiguranika koju je namerno izazvao neko koje korisnik isplate osiguranja ako nastupi smrt osiguranika. Korisnik isplate je ono lice koje je kao takvo navedeno u polisi osiguranja, a on je namerno izazvao smrt osiguranika.

1125

U tom slučaju osiguravač se oslobađa obaveze da korisniku osiguranja isplati osiguranu svotu, ali je dužan, ako su dotle bile uplaćene bar tri godišnje premije, da ugovoraču osiguranja isplati matematičku rezervu ugovora, a ako je ovaj i osiguranik, onda se ta isplata vrši njegovim naslednicima. Prema drugom delu rečenice iz odredaba ovog člana proizilazi da ako je ugovorač osiguranja istovremeno i osiguranik, pa korisnik osiguranja namerno izazove njegovu smrt, daje osiguravač dužan da za dotle uplaćene bar tri godine premije isplati matematičku rezervu ugovora ugovoraču osiguranja, a ako je ovaj i osiguranik, prema kome je korisnik izvršio namerno ubistvo, onda naslednicima ugovorača osiguranja, odnosno osiguranika. Tako, na primer, ako je lice "A" ugovorač osiguranja i osiguranik, dakle sam je sebe osigurava za slučaj smrti, ali je za korisnika osiguranja označio lice "B", pa lice "B" namerno izazove smrt lica "A", u tom slučaju osiguravač je dužan da matematičku rezervu ugovora isplati naslednicima lica "A".

Namerno prouzrokovanje nesrećnog slučaja (čl. 951. ZOO) Ako je osiguranik namerno prouzrokovao nesrećni slučaj, osiguravač se oslobađa obaveze iz ugovora o osiguranju od nesrećnog slučaja. U pitanju je ugovor o osiguranju od nesrećnog slučaja. Osiguravač kod zaključenja tog oblika ugovora o osiguranju preuzima obavezu da osiguraniku isplati osiguranu sumu, ili njen deo, ako nastupi osigurani nesrećni slučaj, koji za posledicu može da ima: smrt osiguranika, potpuni ili delimični trajni gubitak opšte radne sposobnosti, usled čega to lice postaje invalid. Međutim, odredbe ovog člana imaju u vidu slučaj ako je osiguranik namerno prouzrokovao nesrećni slučaj, zbog čega, ako se ta namera za prouzrokovanje nesrećnog slučaja utvrdi, osiguravač oslobađa obaveze iz ugovora o osiguranju po tom osnovu. Namerno prouzrokovanje nesrećnog slučaja podrazumeva psihički odnos osiguranika da prema sebi učini delo koje bi se kvalifikovalo kao nesrećni slučaj, pri čemu je on svestan da zbog njegovog činjenja može nastupiti osigurana posledica. Da li je osiguranik namerno prouzrokovao nesrećni slučaj, ili je u pitanju eventualna namera kada osiguranik ne želi da iz osiguranog slučaja proizvede one posledice koje su osigurane ugovorom o osiguranju života, pitanje je koje mora da dokaže osiguravač. U svakom slučaju, gubitak prava na naknadu zbog nastalog osiguranog slučaja nastaje ako se dokaže daje osiguranik namerno prouzrokovao nesrećni slučaj. Opšti uslovi osiguranja osiguravača, pod nesrećnim slučajem podrazumevaju svaki iznenadni i.od volje osiguranika nezavisni događaj, koji delujući uglavnom spolja i naglo na telo osiguranika, a ima za posledicu njegovu smrt, potpuni ili delimični invaliditet, prolaznu nesposobnost za rad ili narušenje zdravlja koje zahteva lekarsku pomoć. Prema opštim uslovima za osiguranje, nesrećnim slučajem smatraju se naročito: gaženje, sudar, udar kakvim predmetom ili o kakav predmet; udar električne struje ili groma, pad, okliznuće, survavanje, udar ili ujed životinje i ubod insekata,. izuzev ako je takvim ubodom prouzrokovana kakva infektivna bolest. Događaji koji se smatraju nesrećnim slučajem, mada ne predstavljaju uvek spoljne događaje, opšti uslovi navode: trovanje hranom ili hemijskim sredstvima, izuzev profesionalnih oboljenja; infekcija povrede prouzrokovane nesrećnim slučajem; opekotine, davljenje i utopljenje; gušenje ili ugušenje usled zatrpavanja; istegnuće mišića, iščašenje, uganuće, prelomi kostiju koji nastaju usled naglih telesnih pokreta ili iznenadnih naprezanja i dr. Uslovi navode i više bolesti koje se ne smatraju nesrećnim slučajem, pa i posledice medicinskih, osobito operativnih zahvata koji se preduzimaju radi lečenja ili preventive za sprečavanja bolesti, osim ako je do tih posledica došlo usled dokazane greške medicinskog osoblja. Ne postoji obaveza osiguravača ako je nesrećni slučaj nastao: usled zemljotresa; usled pokušaja ili izvršenja samoubistva; usled delovanja alkohola ili narkotičnih sredstava; usled toga što je ugovarač osiguranja ili korisnik namerno prouzrokovao nesrećni slučaj; pri pripremanju, pokušaja ili izvršenja umišljajnog krivičnog dela; pri upravljanju motornim vozilom bez propisane vozačke dozvole.

Ratne operacije (čl. 952. ZOO) Opšte pravilo o naknadi štete nastalih usled ratnih operacija, propisano je odredbama člana 931. ovog zakona. Pod ratnim operacijama, u smislu odredaba navedenog a i ovog člana, podrazumevaju se: slučaj ratnog rizika, kada je objavljeno ratno stanje, kada je rat počeo, kada se upotrebljava ratno oružje. Ratne operacije predstavljaju slučaj više sile, pa ako ugovorom o osiguranju nije predviđeno osiguranje i za slučaj ratnih operacija, a ratne operacije otpočnu, smatra se da ugovor o osiguranju i dalje postoji, ali ako šteta na osiguranom slučaju nastane usled ratne operacije i osigurana stvar bude uništena ili oštećena, ne postoji obaveza osiguravača da nastalu štetu naknadi. U ovom slučaju odredbe člana 952. propisuju izuzetak od pravila navedenog u članu 931. ovog zakona, u tom smislu što se i dalje smatra da osiguravač nije dužan da naknadi korisniku osiguranja osiguranu sumu za slučaj ratnih operacija, ali je obavezan da mu isplati matematičku rezervu iz ugovora. 1126

_ i

Ranijim propisima o osnovama osiguranja imovine i lica bilo je propisano da u slučajevima osiguranja, odnosno zajednici rizika postoje rezerve sigurnosti, matematičke rezerve osiguranja života i fondovi prevencije. Rezerve osiguranja i matematičke rezerve osiguranja života obrazuju se iz tehničke premije osiguranja, na način utvrđen opštim uslovima osiguranja, odnosno opštim aktom osiguravajuće organizacije i služe za izmiri -vanje obaveza prema osiguranicima. Stav 2. ovog člana ima u vidu oslobođenje osiguravača od obaveze iz ugovora o osiguranju od nesrećnog slučaja, ako je nesrećni slučaj prouzrokovan ratnim operacijama, što znači da osiguraniku iz takvog slučaja ne daje naknadu ni po osnovu matematičke rezerve, jer se ta rezerva ne formira za te slučajeve, odnosno slučajeve nesrećnog slučaja usled ratne opasnosti.

Ugovorno isključenje rizika (cl. 953. ZOO) Odredbe ovog poglavlja, koje se odnosi na isključenje rizika, navode samo neke slučajeve (osnovne) koje zakon predviđa kao isključenje rizika, a odredbe ovog člana propisuju mogućnost da se ugovorom o osiguranju, za slučaj smrti ili od nesrećnog slučaja, mogu isključiti iz osiguranja i drugi rizici. Opštim uslovima o osiguranju za slučaj smrti ili od nesrećnog slučaja mogu biti izuzeti, odnosno isključeni iz ugovora o osiguranju slučajevi kao što su: gaženje, sudar, udar kakvim predmetom ili o kakav predmet; udar električne struje ili groma, pad, okliznuće, survavanje, udar ili ujed životinje i ubod insekata,. izuzev ako je takvim ubodom prouzrokovana kakva infektivna bolest. Događaji koji se smatraju nesrećnim slučajem, mada ne predstavljaju uvek spoljne događaje, opšti uslovi navode: trovanje hranom ili hemijskim sredstvima, izuzev profesionalnih oboljenja; infekcija povrede prouzrokovane nesrećnim slučajem ; opekotine, davljenje i utopljenje; gušenje ili ugušenje usled zatrpavanja; istegnuće mišića, iščašenje, uganuće, prelomi kostiju koji nastaju usled naglih telesnih pokreta ili iznenadnih naprezanja i dr. Uslovi navode i više bolesti koje se ne smatraju nesrećnim slučajem, pa i posledice medicinskih, osobito operativnih zahvata koji se preduzimaju radi lečenja ili preventive za sprečavanja bolesti, osim ako je do tih posledica došlo usled dokazane greške medicinskog osoblja. Ugovorom o osiguranju za slučaj smrti ili nesrećnog slučaja mogu biti isključeni neki od napred navedenih rizika. Naime, u ugovoru o osiguranju za slučaj smrti ili nesrećnog slučaja navode se slučajevi koji su osigurani, koji predstavljaju rizik osiguranja, što znači da se ne navedeni slučajevi ne smatraju osiguranim, pa osiguravač kod nastanka tih slučajeva nema obavezu na isplatu naknade.

PRAVA UGOVARAČA OSIGURANJA PRE NASTUPANJA OSIGURANOG SLUČAJA Otkup (ČL 954. ZOO) Ugovorač osiguranja ima neka posebna prava kod zaključenja ugovora o osiguranju života, koja nastaju pre nastupanja osiguranog slučaja. Ta posebna prava se ne nalaze kod drugih oblika osiguranja, i utoliko su specifična jer ugovorač osiguranja može tražiti i dobiti određeni iznos po osnovu otkupne vrednosti polisi, ako je do određenog vremena platio godišnje premije. Osigurani slučaj po ugovoru o osiguranju života može biti privremeno osiguranje ili osiguranje na ceo život. U ovom drugom slučaju, koji se odnosi na osiguranje na ceo život, ugovorač osiguranja može da zahteva od osiguravača da mu isplati otkupnu vrednost polise, ako je do dana zahteva isplatio bar tri godišnje premije. Pored toga, uslov za isplatu otkupne vrednosti polise je i da u polisi osiguranja budu navedeni i uslovi pod kojima ugovorač može zahtevati isplatu njene otkupne vrednosti, kao i način na koji se ta vrednost izračunava, saglasno ugovoru o osiguranju (koji, po pravilu, upućuje na opšte uslove osiguravača o osiguranju). Kod ispunjenja navedenih uslova, osiguravač isplaćuje otkupnu vrednost osiguranja u visini određenoj svojom posebnom tabelom, odnosno na način kako se ta vrednost izračunava, saglasno uslovima osiguranja. Stav 3. ovog člana ima u vidu da poverioci ugovorača osiguranja ne mogu zahtevati otkup polise, a to pravo nema ni korisnik osiguranja. Međutim, korisnik osiguranja može da zahteva otkup polise, ako je on u polisi osiguranja određen kao neopozivi korisnik. Izuzetno od navedenog pravila, poverilac kome je polisa predata u zalogu može zahtevati otkup polise, ako potraživanja radi čijeg je osiguranja data zaloga, ne bude namireno o dospelosti. U ovom slučaju, za razliku od prethodnog stava, svaki ugovorač osiguranja, pa i korisnik osiguranja, ako je njegovo određivanje kao korisnika neopozivo, može predati polisu osiguranja u zalogu za neki dug koji ima prema zalogoprimcu. Zalogoprimac ima pravo naplate svog potraživanja iz polise osiguranja, ali pod uslovima da su ispunjeni uslovi iz stava 1. ovog člana, tj. daje u pitanju polisa osiguranja za ceo život, i da su po toj polisi plaćene bar tri godišnje premije, posle čega može naplatiti svoje potraživanje koje je dospelo prema prema osiguravacu osiguranja, odnosno korisniku osiguranja ako je njegovo određivanje kao korisnika neopozivo. 1127

Predujam (cl. 955. ZOO) Predujam kao pravna kategorija, kod osiguranja života za ceo život, je davanje jednog određenog novčanog iznosa koji pri zaključivanju ugovora o osiguranju, ili u toku njegovog ispunjenja, osiguravač daje na račun svoje ugovorne obaveze, ugovoraču osiguranja radi ispunjenja obaveze iz ugovora o osiguranju. Osiguravač osiguranja života zaključenog za ceo život osiguranika, ima pravo pored prava na otkup vrednosti polise i pravo na predujam, koji može da ugovori pri zaključenju tog oblika ugovora ili u toku njegovog ispunjenja. Predujam predstavlja deo osigurane svote koji ne može biti veći od otkupne vrednosti polise, ali je njegova specifičnost i u tome što primljeni iznos premije mora da vrati osiguravaču prema uslovima iz ugovora kojim mu se predujam odobrava. S obzirom na sadržinu odredbe stava 1. ovog člana predujam predstavlja pravo ugovorača osiguranja, ali ne i obavezu osiguravača da ugovoraču osiguranja mora da isplati predujam koji ovaj traži. To zavisi od procene osiguravača o tome da li će se ostvariti svrha osiguranja za života, odnosno ako je siguran da će mu ugovorač premije plaćati uredno premije osiguranja i uredno vratiti predujam. Ugovorač osiguranja je dužan da na primljeni iznos premije plaća određenu kamatu. To je, po pravilu, ugovorna kamata, koja prema odredbama člana 399. ovog zakona stopa ugovorne kamate ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju. Ako bi ugovorač osiguranja zadocnio sa plaćanjem dospele kamate, osiguravač će postupiti kao daje zahtev otkupa. Međutim, to može učiniti samo ako su nastali uslovi za otkup vrednosti polise u smislu odredaba prethodnog člana, što znači da mora sačekati istek roka od, tri godine u kome će osiguravač plaćati premije, pa nakon toga da obračuna zaostale kamate i da od iznosa otkupne vrednosti polise prvo, iz naplaćenih premija, naplati kamatu a nakon toga izvrši obračun otkupne vrednosti polise. Zbog toga je u stavu 4. ovog člana propisano da: a) u polisi osiguranja moraju biti navedeni uslovi davanja predujma, b) mogućnost da se iznos primljen na ime predujma vrati osiguravaču, v) visina kamatne stope, g) posledice neplaćene dospele kamate, kako je određeno uslovima osiguranja. Zalaganje polise (čl. 956. ZOO) Polisa osiguranja života može biti data u zalog, ali ne samo kada ugovorač osiguranja želi da ostvari neka prava iz ugovora o kreditu, već uvek prema onome prema kome ima dug, pa ga kao sredstvo obezbeđenja pokriva zalaganjem polise osiguranja, što znači da ako poveriočevo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, poverilac može zahtevati od osiguravača da mu isplati otkupnu vrednost polise, po ispunjenju uslova za otkup polise u smislu odredaba člana 954. ovog zakona. Prema odredbama stava 2., zalaganje ima dejstvo prema osiguravaču samo ako je ovaj pismeno obavešten da je polisa založena određenom poveriocu i ako je u vreme obaveštenja osiguranik bio u životu. Polisa osiguranja života može glasiti na određeno lice ili po naredbi, ali ne može glasiti na donosioca. Polisa osiguranja "po naredbi", znači da se indosiranjem polise može raspolagati pravima iz osiguranja života. Na indosamentu se obično piše "vrednost kao zaloga".

OSIGURANJE ŽIVOTA U KORIST TREĆEG LICA Određivanje korisnika (čl. 957. ZOO) Ovo poglavlje o osiguranju života u korist trećeg lica odnosi se na život ugovorača ili nekog drugog lica. Ugovorač osiguranja može u ugovoru o osiguranju, ili nekom drugim pravnim poslom, pa i testamentom, da odredi lice kome će pripasti prava iz osiguranja. Osiguravač osiguranja sa takvim pravima raspolaže, bez obzira da li je u polisi osiguranja on označen kao osiguranik. U nekim slučajevima, ako je ugovor o osiguranju za života zaključen za određeno vreme, kao privremeno osiguranje, ugovorač osiguranja, odnosno korisnik osiguranja ostvaruje prava iz takvog osiguranja. Osiguravač osiguranja može da opozove neka ili sva prava koja je ugovorom o osiguranju zaključio u korist drugog lica, ali ako korisnik izjavi da prima osiguranje učinjeno u njegovu korist, a ugovorač osiguranja izjavi da je tako izražena njegova volja neopoziva, onda ugovorač osiguranja nema pravo da tu i na takav način datu izjavu menja, jer se smatra daje neopoziva. Ugovorač osiguranja može da zaključi ugovor o osiguranju svog života u korist trećeg lica, ali za punovažnost takvog ugovora potrebna je i pismena saglasnost lica u čiju je korist osiguranje učinjeno. Kada su za korisnika određena deca ili potomci, korist pripada i onima kojj su rođeni docnije, a korist namenjena suprugu pripada licu koje je bilo u braku sa osiguranikom u času njegove smrti. Imajući u vidu izneto, ugovorač osiguranja može da odredi korisnika i nekim pravnim poslom, dakle kasnije pošto je zaključio ugovor o osiguranju života. On to može da učini i testamentom ili nekim drugim pisme1128

nim, ali je to pravo korisnika nezavisno od nasleđa, što znači da naslednik prima svoj deo nasleđa po testamentu i u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju, ali se o njegovim pravima kao korisnika ugovora osiguranja za života ostavioca ne može raspravljati, jer su ona nezavisna od nasleđa. U ugovoru o osiguranju života, ili u nekom drugom pismenu kojim ugovorač određuje neko lice kao korisnika osiguranja, po pravilu se navodi ime tog lica, ali odredbe stava 3. ovog člana imaju u vidu daje takvo raspolaganje punovažno i ako ime nije određeno, ali se iz tog pismena, odnosno akta može zaključiti na koga se odnosi, kao što bi bio slučaj da se navede samo izraz "supruga", čime je ispunjen sadržaj njegovog određivanja. Ako bi u ugovoru o osiguranja za života bio naveden izraz "naslednici", u tom slučaju takođe postoji odredivost korisnika ugovora o osiguranju za slučaj smrti ugovorača osiguranja, ali i u ovom slučaj taj izraz ne može imati uticaja na raspravljanje zaostavštine umrlog ugovorača osiguranja. Ugovorač osiguranja za života može imati više naslednika, ali ako je u ugovoru o osiguranju označio jednog ili više njih kao korisnike, onda samo ta lica imaju pravo iz ugovora o osiguranju za života posle smrti osiguranika. Inače, ako je osiguravač osiguranja za života zaključio ugovor samo za slučaj ako njegova smrt nastupi do određenog vremena, što podrazumeva privremeno osiguranje, on i u tom slučaju može da odredi korisnika osiguranja, ali korisnik osiguranja može da koristi prava iz ugovora o osiguranju ako ugovorač umre pre isteka roka za koji je ugovor zaključen. U protivnom, ako ugovorač osiguranja doživi rok do kada je svoj život osigurao, on ima pravo na naplatu osigurane sume po tom osnovu.

Podela koristi između više korisnika (čl. 958. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu samo pitanje kako će se izvršiti podela osigurane svote ako je ugovorač osiguranja odredio da su korisnici njegovi naslednici, a nije odredio koliko će svakome od njih pripasti deo od osigurane sume, ili ako korisnici nisu naslednici, kako će oni između sebe kao korisnika osiguranja izvršiti tu podelu. Ugovorač osiguranja za života, odnosno za slučaj smrti (računajući i smrt koja nastane od posledica nesrećnog slučaja), može ugovorom o osiguranju, ili na drugi siguran pismeni način, uključujući i testamentom, da odredi kako će se izvršiti podela između njegove dece, potomaka i uopšte naslednika, kao na primer, da jednom imenovanom nasledniku ostavi recimo 50% a ostalima ostatak na jednake delove i si. Ako ugovorač osiguranja nije odredio kako će se izvršiti podela između njih, odredbe ovog zakona propisuju pravila, tako: a) što će se podela izvršiti srazmerno njihovim nasledničkim delovima, b) a ako korisnici nisu naslednici, osigurana svota biće podeljena na jednake delove.

Opozivanje odredbe o određivanju korisnika (čl. 959. ZOO) Ugovorač osiguranja ima pravo da u ugovoru o osiguranju života odredi lice koje će biti korisnik osiguranja, odnosno koji će kada nastupi smrt ugovorača osiguranja naplatiti osiguranu svotu osiguranja. Lice koje je označeno kao korisnik ne mora da zna daje ono određeno za korisnika osiguranja. To mogu biti, po pravilu, lica iz kruga njegovih naslednika, sva ili neko od njih, ali i neko prema kome on ima neki dug, na primer, ako ga čuva, pazi, neguje i si. Ugovorač osiguranja može da menja odredbu u ugovoru o osiguranju života, kojom je odredio neko lice kao korisnika. To je njegovo isključivo pravo, i to pravo ne mogu vršiti ni njegovi poverioci, ni njegovi zakonski naslednici. On može da umesto ranije određenog lica, upisanog u ugovoru o osiguranju, da odredi neko drugo lice, i t. d. To njegovo pravo da može da menja odredbu u ugovoru o osiguranju u vezi korisnika osiguranju, odnosno da opozove odredbu o koristi drugog lica, traje samo ako je korisnika obavestio o svojoj nameri i ako je to lice prihvatilo, odnosno primilo se dodeljenog mu prava da bude korisnik osiguranja ugovorača osiguranja, o čemu mora biti obavešten osiguravač na siguran način, nekim pismenom, ili navođenjem tog prava i prihvatanja istog od tog lica u polisi osiguranja života. U tom slučaju ugovorač osiguranja nema pravo, odnosno ne može da menja odredbu u ugovoru o osiguranju, jer se njegova izjava o određivanju drugog lica kao korisnika, pod napred navedenim uslovima, smatra neopozivom izjavom ugovorača osiguranja. Ipak, u nekim slučajevima se može desiti da ugovorač osiguranje stekne pravo da izmeni odredbu u ugovoru o osiguranju života, odnosno u polisi osiguranja, tj. da opozove odredbu u ugovoru o određivanju korisnika, i ako je treće lice prihvatilo, odnosno primilo se dodeljenog mu prava da bude korisnik osiguranja ugovorača osiguranja, tj. i ako se smatra daje to određivanje učinjeno na takav način neopozivo. To bi bio slučaj, prvo, ako je korisnik pokušao ubistvo osiguranika, odnosno ugovorača osiguranja ako je on označen i kao osiguranik, a drugo, ako je korist dodeljena bez naknade, primenjuju se odredbe o opozivu poklona. Kod opoziva odredbe o određivanju korisnika, ako je korist dodeljena bez naknade, primenjuju se pravila o opozivu poklona, a poklon se može opozvati: a) zbog oskudice, tj. ako je poklonodavac, odnosno u ovom slučaju ugovorač osiguranja naknadno toliko osiromašio da se više ne može izdržavati, zbog čega svojom polisom 1129

osiguranja može raspolagati na drugi način, koji mu obezbeđuje potrebno izdržavanje, b) zbog nezahvalnosti poklonoprimca, u ovom slučaju korisnika osiguranja, ako ga vređa, tuče, pokuša ili izvrši kakvo krivično delo prema ugovoraču osiguranja, v)zbog naknadno rođene dece, tj. ako se ugovoraču osiguranja posle zaključenja ugovora i određivanju korisnika osiguranja, rodilo dete, g) ako je brak razveden ili poništen, a ugovorač osiguranja je ranije kao korisnika odredio suprugu, odnosno supruga, i si. Korisnik osiguranja stiče pravo na naplatu osigurane svote osiguranja posle smrti osiguranika. Po pravilu, korisnik osiguranja ostvaruje svoja prava iz osiguranja ugovorača osiguranja neposredno sa osiguravačem. Ali ako se on ne obrati osiguravaču da bi ostvario svoja prava, na to ga mogu podsetiti naslednici osiguranika, pa ako se on, na poziv naslednika osiguranika ne izjasni u roku od mesec dana da prima korist koja mu je ostavljena, smatra se da je korisnik odbio namenjenu mu korist.

Sopstveno i neposredno pravo korisnika (cl. 960. ZOO) Kao što se iz prethodnih odredaba moglo da vidi, ugovorač osiguranja za života u slučaju smrti može biti i sam osiguranik, ali da ugovorač osiguranja može da kao korisnika odredi neko drugo lice (deca, potomci i uopšte naslednici ili neko lice određeno kakvim pravnim teretnim ili besteretnim poslom). S obzirom daje određivanje korisnika osiguranja isključivo, lično pravo ugovorača osiguranja, on može u samom ugovoru o osiguranja života za slučaj smrti da odredi ko će biti korisnik osiguranja, odnosno ko će posle njegove smrti dobiti osiguranu svotu, ali u toku trajanja osiguranja može i menjati odredbu o određenom osiguraniku, s tim da o tome obavesti osiguravača na siguran način. Zbog toga, a i zbog zakonskog rešenja takvog njegovog položaja, stavom 1. ovog člana propisano je da osigurana svota koja treba da bude isplaćena korisniku ne ulazi u zaostavštinu ugovorača osiguranja, pa ni kad su za korisnike određeni njegovi naslednici. Pravo na osiguranu svotu ima samo korisnik, i to od samog zaključenja ugovora o osiguranju, osim ako u toku trajanja nije izmenio odredbu u ugovoru o određivanju drugog korisnika, u kom slučaju prava osiguranika pripadaju tom licu, što se zaključuje i iz sadržine odredbe stava 2. ovog člana, u kojoj se navodi "i bez obzira da li je izjavio svoje prihvatanje pre ili posle smrti osiguranika. S obzirom daje stavom 1. ovog člana propisano da osigurana svota osiguranja, koja treba da bude isplaćena korisniku osiguranja ne ulazi u zaostavštinu ugovorača osiguranja, korisnik osiguranja se može obratiti neposredno osiguravaču sa zahtevom da mu se isplati osigurana svota. Ugovorom o osiguranju ugovorač osiguranja može da odredi za svoje korisnike svoje naslednike, odnosno svoju decu, svoje potomke, ili naslednike uopšte, svakom tako određenom korisniku pripada pravo na odgovarajući deo osigurane svote, pa i onom ko se odrekao nasleđa. Ugovorač može odrediti kao korisnika samo jednog korisnika osiguranja, te da to lice ima pravo, nezavisno od prava nasleđa, da sam naplati osiguranu svotu, koja ne ulazi u zaostavštinu ugovorača osiguranja. To može biti njegova supruga, odnosno suprug ako brak nije razveden, ili samo jedan od unuka, ili jedan od sinova, ili neko drugo lice koje nije naslednik ugovorača osiguranja. U svakom slučaju, bitno je zaključenje da osigurana svota koja se isplaćuje korisniku osiguranja ne ulazi u naslednu masu ugovorača osiguranja, odnosno osiguranika.

Poverilac ugovarača osiguranja i osiguranika (cl. 961. ZOO) Odredbama stava 1. ovog člana još jednom je naglašeno da poverioci ugovorača osiguranja i osiguranika nemaju nikakvo pravo na osiguranu svotu ugovorenu za korisnika. Međutim, sadržina odredbe tog stava vezuje se za slučaj ako bi ugovorač osiguranja uplaćivao velike premije osiguranja, a njegove mogućnosti u času kada su uplaćivane nisu bile takve da budu nesrazmerno velike, u kom slučaju njegovi poverioci mogu da zahtevaju da im se preda deo premija koji premaša njegove mogućnosti, ako su ispunjeni uslovi pod kojima poverioci imaju pravo na pobijanje pravnih radnji. Ovo je osetljivo pitanje jer se uplaćivanja premija osiguranja vezuje za nesrazmernost prema mogućnosti ugovorača osiguranja, a ta nesrazmernost se mora utvrđivati putem suda, jer ako u uplaćivanju premije učestvuje svojom voljom i korisnik osiguranja, onda se učešće ovoga mora izdvojiti, i nesrazmernost utvrđivati prema onome što je osiguravač uplaćivao od svojih sredstava. Ugovorač osiguranja obično ugovara visinu plaćanja premije prema svojim mogućnostima, prema svojoj zaradi, odnosno prihodu od poljoprivrede i si. Ali ako stekne neku imovinu veće vrednosti, i ta imovina mu posluži da plaća velike premije, ne može se smatrati da postoji nesrazmera između njegove mogućnosti i visine plaćenih premija. U stavu 2. ovog člana propisano je da se poverioci mogu koristiti navedenim pravom ako su ispunjeni uslovi pod kojima oni imaju pravo na pobijanje dužnikovih pravnih radnji. Pobijanje pravnih radnji po navedenom osnovu predstavlja utvrđivanje činjenice daje ugovorač osiguranja plaćao premije osiguranja u korist osiguranika u visini koje su u nesrazmeri sa njegovim mogućnostima, a zanemario je svoje obaveze koje ima prema svojim poveriocima. Da bi putem tužbe poverilac mogao da ostvari određena prava prema dužniku, u ovom slučaju prema korisniku osiguranja, potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi: daje poverilac oštećen, tj. daje ugovorač osi1130

guranja plaćao velike premije osiguranja iako njegove mogućnosti to nisu dozvoljavale i tako doveo poverioca do nemogućnosti da naplati svoje potraživanje, zatim da je ugovorač osiguranja plaćanjem velikih premija koje su nesrazmerne sa njegovim mogućnostima bio svestan da ugovaranjem i plaćanjem velikih iznosa premije osiguranja dovodi svoje poverioce u nemogućnost da se naplate, kao i da je korisnik osiguranja znao ili morao znati za takvu nesavesnu radnju ugovorača osiguranja. Kada se tužbom utvrdi daje ugovor o osiguranju za života za slučaj smrti osiguranika bez pravnog dejstva, iz razloga koji su napred navedeni, izdvaja se deo iz osigurane svote koji po navedenom osnovu ne bi pripao korisniku osiguranja, te se taj iznos dosuđuje poveriocu ugovorača osiguranja, koji on naplaćuje od osiguravača.

Ustupanje osigurane svote (cl. 962. ZOO) Ugovorač osiguranja može u ugovoru o osiguranju života za slučaj smrti osiguranika da odredi ko će biti taj osiguranik, odnosno da li ugovorač osiguranja ili neko drugo lice, a ko korisnik tog osiguranja, odnosno ko će posle smrti osiguranika, ako je u pitanju osiguranje na ceo život, naplatiti svotu osiguranja. Ako on to u ugovoru ne odredi, onda posle njegove smrti korisnici osiguranja su njegovi naslednici. Međutim, odredbe ovog člana propisuju pravo korisnika osiguranja, dakle lica koje je prihvatilo da bude korisnik osiguranja posle smrti osiguranika, da može svoje pravo na osiguranu svotu da prenese na drugog i pre osiguranog slučaja. Da bi korisnik osiguranja mogao da ostvari ovo pravo, potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi: a) da je odredio lice na koga prelaze njegova prava; b) da ima potreban pismeni pristanak ugovorača osiguranja, u kome mora biti navedeno ime na koje se pravo prenosi, v) a ako se osiguranje odnosi na život nekog drugog lica, potreban je isti takav pristanak i tog lica. U slučaju navedenom pod v), odredbe ovog člana imaju u vidu daje ugovorač osiguranja ugovorio osiguranje na život nekog drugog lica, koje se smatra osiguranikom, u kom slučaju je potreban i pristanak tog lica ako korisnik osiguranja želi da prenese na drugo lice svoja prava na osiguranu svotu, a pre nastupanja osiguranog slučaja. Inače, korisnik osiguranja ima velika prava ako je prihvatio da se prima da bude korisnik osiguranja i kada je o toj činjenici obavesten osiguravač, jer u tom slučaju određivanje korisnika smatra neopozivim, osim ako ne nastane koji slučaj iz člana 959. ovog zakona, kada se pod uslovima navedenim u tom članu može opozvati odredba o određivanju korisnika. Međutim, ako ne postoje uslovi za opoziv, korisnik osiguranja ima dve mogućnosti da koristi pravo na osiguranu svotu. Prvi je kada posle smrti osiguranika sam ostvaruje pravo na naplatu osigurane svote, a drugi, koji regulišu odredbe ovog člana, da svoje pravo na osiguranu svotu može preneti na drugog, a pre osiguranog slučaja, o čemu je napred bilo reci.

Kad određeni korisnik umre pre dospelosti (čl. 963. ZOO) Ugovorač osiguranja može u ugovoru o osiguranju života za ceo život, da odredi kao korisnika neko lice, prema kome nema bilo kakve obaveze. Ako bi to lice nadživelo osiguranika, primilo bi osiguranu svotu osiguranja, što bi se po svojoj prirodi moglo smatrati poklonom učinjenim od ugovorača osiguranja.. Ako to lice koje je postalo korisnik osiguranja, umre pre dospelosti osigurane glavnice ili rente, korist iz osiguranja ne pripada njegovim naslednicima, dakle ne naslednicima tog lica koje je određeno za korisnika, nego narednom korisniku ako gaje ugovorač odredio za slučaj smrti kao drugo označenog korisnika osiguranja, a ako to drugo lice nije određeno, onda posle smrti korisnika bez naknade osigurana svota pripada imovini osiguravača osiguranja. Dakle, odredbe ovog člana imaju u vidu smrt korisnika osiguranja bez naknade pre nego je nastala dospelost osiguranja ili rente, u kom slučaju bez obzira da l ij e živ ugovorač osiguranja ili osiguranik, korist iz osiguranja ne pripada naslednicima korisniku bez naknade, nego drugom korisniku, odnosno ako ovaj ne postoji, svota osiguranja pripada imovini ugovorača osiguranja, što znači da posle smrti osiguranika, kada već nastane osigurani slučaj, osigurana svota pripada imovini ugovorača osiguranja, što znači da može biti predmet zaostavštine ugovorača osiguranja ako ugovorač osiguranja ne odredi novog korisnika osiguranja.

Osiguranje za slučaj smrti bez određenog korisnika (cl. 964. ZOO) Već je u komentarima prethodnih članovi ovog poglavlja bilo reci o tome da ugovorač osiguranja ima isključivo pravo da odredi ne samo osiguranika, od kojih može biti i on sam, već i da odredi korisnika osiguranja, tj. ono lice koje će posle smrti osiguranika da primi određenu svotu osiguranja. Odredbe ovog člana imaju u vidu osiguranje za slučaj smrti bez određenog korisnika. To mogu biti sledeći slučajevi: a) ako ugovorač osiguranja za slučaj smrti ne odredi korisnika, b) ako ugovorač odredi neko lice za korisnika ali ostane bez dejstva zbog opozivanja, v) ako ugovorač odredi neko lice za korisnika ali to lice odbije prijem takvog osiguranja, g) ili iz kog drugog uzroka, a osiguravač osiguranja ne odredi drugog korisnika. U tom slučaju, odnosno u slučaju smrti osiguranika, osigurana svota pripada imovini ugovorača osiguranja. 1131

Ako je ugovorač osiguranja živ, ali je zaključenjem ugovora odredio drugo lice za osiguranika, za koga plaća, za slučaj smrti tog lica, određene premije, u slučaju smrti tog lica, osiguranu svotu ima pravo da naplati ugovorač osiguranja, i ta osigurana, odnosno naplaćena svota ulazi u njegovu imovinu sa kojom može slobodno da raspolaže. Ako ugovorač osiguranja nije živ, a nastane jedan od napred navedenih slučajeva pod a) do v), u slučaju smrti osiguranika, osigurana svota pripada imovini ugovorača osiguranja i kao njen deo prelazi, sa ostalim njegovim pravima, na njegove naslednike.

Savesna otplata osigurane svote neovlašćenom licu (čl. 965. ZOO) Ugovorač osiguranja može ugovorom o osiguranju da odredi neko lice kao korisnika osiguranja. U tom slučaju osiguravač zna za tu činjenicu, ali da bi je prihvatio kao punovažnu, to lice, odnosno određeni korisnik osiguranja mora da dostavi osiguravaču pismenu izjavu da se prihvata tog prava. Ako su ti uslovi ispunjeni, u slučaju smrti osiguranika osiguravač je dužan da osiguranu svotu isplati tom korisniku osiguranja. Ugovorač osiguranja može i naknadno da odredi korisnika osiguranja, ali je o tome dužan da obavesti osiguravača, i da osiguravaču obezbedi izjavu tog korisnika da prihvata prav iz tog osiguranja. I u slučaju ako je na samoj polisi osiguranja navedeno ime korisnika osiguranja, koju polisu je potpisalo i to lice, osiguravač je dužan da tom licu isplati osiguranu svotu u slučaju smrti osiguranog lica. Ako nije postupljeno na način kako je napred navedeno, pa je osiguravač isplatio osiguranu svotu licu koje bi na nju imalo pravo da ugovorač osiguranja nije odredio korisnika, osiguravač se oslobađa obaveze iz ugovora o osiguranju ako u času izvršene isplate nije znao niti mogao znati daje korisnik određen testamentom, ili nekim drugim aktom koji mu nije dostavljen, a korisnik ima pravo da zahteva vraćanje od lica koje je primilo osiguranu svotu. Kao što se iz iznetog vidi, ako je osiguravač savesno isplatio svotu neovlašćenom licu, odredbe ovog člana daju ovlašćenje korisniku osiguranja da zahteva vraćanje od lica koje je primilo osiguranu svotu. Navedeno pravilo koje je izneto u ovom članu važi i ako je ugovorač osiguranja promenio korisnika osiguranja, koju je mogao da izvrši, imajući u vidu daje promenu mogao da izvrši dok se u vezi tog prava nije prihvatilo imenovano lice, jer čim se to lice prihvati tog prava i o tome bude obavešten osiguravač, smatra se da je ugovorač osiguranja odredio korisnika neopozivo. Međutim, svoju odluku o određivanju korisnika osiguranja može promeniti ugovorač osiguranja pod uslovima iz člana 959. ovog zakona, koje se odnose na opozivanje odredbe o određivanju korisnika.

1132

UGOVOR O ZALOŽI Poiam (čl. 966. ZOO) Ovaj zakon, odnosno odredbe ove Glave, regulišu pitanja zaloge na pokretnim stvarima, pa se tako ovim članom (966.) formuliše pravo zaloge kao ugovor kojim se dužnik ili neko treći (zalogodavac) obavezuje prema poveriocu (zalogoprimcu) da mu preda neku pokretnu stvar na kojoj postoji pravo svojine da bi se pre ostalih poverilaca mogao naplatiti iz njene vrednosti, ako mu potraživanje ne bude isplaćeno o dospelosti, a poverilac se obavezuje da primljenu stvar čuva i po prestanku svog potraživanja vrati neoštećenu zalogodavcu. Iz toga izvlačimo zaključak da je zaloga stvarno pravo na osnovu koga poverilac traži namirenje iz stvari koje pripadaju dužniku, radi obezbeđuje naplata duga o roku. O pravu zaloge postoje odredbe i u Zakonu o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima (čl. 61.-62.). Tako je u članu 61. Zakona o osnovnim svojinsko pravnim odnosima propisano da pravo zaloge može postojati na pokretnim stvarima, nepokretnostima (označavajući ih u narednim članovima kao hipoteku) i na pravima, te da nastaje na osnovu pravnog posla, sudske odluke i zakona, dok je u članu 62. istog zakona propisano da se na pravo zaloge na pokretnim stvarima i pravo zaloge na pravima primenjuju odredbe o založi sadržane u propisima kojima su uređeni obligacioni odnosi, što znači ovog zakona (ZOO). Iz navedenog se može zaključiti da postoje tri vrste zaloge: 1) ručna zaloga (zaloga na pokretnoj stvari); 2) založno pravo na pravu, ako je predmet zaloge pravo i 3) hipoteka, koja se odnosi na nepokretne stvari. Odredbe članova 63. do 69. Zakona o osnovnim svojinsko pravnim odnosima, koje se odnose na hipoteku, prestale su da važe donošenjem Zakona o hipoteci (koji se primenjuje od 3. marta 2006. godine ,,S1. glasnik RS",br. 115/05). Prema tome, odredbe ovog zakon (- čl. 966. do 996. ZOO) sada regulišu sva pitanja koja se odnose na zalogu kao založnog prava na pokretnim stvarima (tzv. „ručna zaloga") na kojoj postoji pravo svojine, a Zakon o hipoteci na založno pravo na nepokretnost. Pitanja prava na zaloge potraživanja „drugih prava", regulisana su na taj način što je u odredbama člana 996. ovog.zakona (ZOO) propisano da će se na te vrste zaloga primenjivati odredbe ovog zakona o davanju u zakup stvari, „ukoliko za njih nije propisano što drugo". Založno pravo se može ustanoviti ugovorom, povodom obaveze dužnika, zatim može se ustanoviti i sudsko založno pravo, nastalo prinudnim popisom, plenidbom stvari u izvršnom postupku, a može biti i zakonsko založno pravo, koje nastaje na osnovu zakona, kada stvar može ostati kod dužnika, kao stoje na primer slučaj prava zaloge po osnovu ugovora o delu, koje je u članu 628. ovog zakona propisano tako da "radi obezbeđenja naplate potraživanja naknade za rad i naknadu za utrošeni materijal, kao i ostalih potraživanja po osnovu ugovora o delu, poslenik ima pravo zaloge na stvarima koje je napravio ili opravio, kao i na ostalim predmetima koje mu je predao naručilac u vezi sa njegovim radom, sve dok ih drži i ne prestane dragovoljno da ih drži". Zalogaje, dakle, sredstvo kojim se obezbeđuje izvršenje neke obaveze, pretežno nastale iz ugovora, odnosno ispunjenje određene obligacije. Zalogoprimac na založenoj stvari stiče stvarno pravo na tuđoj stvari, što znači da to pravo deluje prema svim drugim licima od momenta kada primi založenu stvar. On je dužan da založenu stvar čuva sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno pažnjom dobrog domaćina, i da je vrati zalogodavcu čim ovaj ispuni svoju obavezu do dana njene dospelosti Zalogoprimac ne može založenu stvar da upotrebljava ili daje daje drugome na upotrebu. Ako zalogodavac ne ispuni svoju obavezu prema zalogoprimcu, ovaj ima pravo da založenu stvar proda i da na taj način naplati svoje potraživanje. U tom slučaju zalogoprimac može da zahteva od suda odluku da se stvar proda na javnoj prodaji ili po tekućoj ceni, kad stvar ima berzansku ili tržišnu vrednost. Ako dužnik ne namiri o dospelosti potraživanje nastala iz ugovora u privredi, poverilac nije dužan da se obraća sudu, već može založenu stvar sam da proda, po postupku koji je propisan odredbama člana 981. ovog zakona. S obzirom da se institut zaloge, odnosno hipoteke pojavljuje u pravnom prometu pretežno kod privrednih subjekata, u delu komentara koji se odnosi na zalogu govoriće se i o jednom i o drugom obliku zaloge.

1133

Primer ugovora o založi pokretne stvari

UGOVOR O ZALOŽI POKRETNE STVARI Zaključen dana_____________godine, u____________, između________________, iz__________________, ul.____________, br.______(u daljem tekstu: zalogodavac) i________________, iz________________________, ul._____________, br.______(u daljem tekstu: zalogoprimac). Zalogodavac i zalogoprimac utvrđuju kao nesporno da zalogodavac ima obavezu prema zalogoprimcu, odnosno duguje mu iznos od ___________dinara (ili neku stvar u vrednosti od_______dinara), po osnovu_____________________, a koja obaveza dospeva za isplatu______________godine. Radi obezbeđenja naplate navedenog duga iz prethodnog stava, zalogodavac i zalogoprimac su se sporazumeli o sledećem: 1. Zalogodavac daje u zalogu zalogoprimcu_______________(stvar zaloge), u stanju koji su utvrdili u posebnom zapisniku (opis te stvari, odnosno njeno stanje ispravnosti u vreme zaključenja ovog ugovora i drugo što bi bilo od značaja za utvrđivanje stanja stvari kod predaje, odnosno vraćanja), na ime obezbe đenja duga prema zalogoprimcu u iznosu od_____________dinara. 2. Zalogoprimac prima stvar zaloge iz prethodnog stava, u navedenoj vrednosti, u stanju kako je to utvrđeno posebnim zapisnikom stranaka. 3. Zalogoprimac se obavezuje da primljenu stvar datu mu u zalog čuva s pažnjom dobrog domaći na, da je smesti na sigurnom mestu kako ne bi došlo do njenog oštećenja, da tu stvar ne koristi za svoje potrebe, niti da je daje drugim licima na korišćenje, te da je preda, odnosno vrati zalogodavcu čim napla ti svoje potraživanje. 4. Ako zalogodavac ne ispuni obavezu plaćanja svoga duga navedenog u ovom ugovoru do ____________________godine, zalogoprimac ima pravo da zahteva od suda odluku da se založena stvar proda na javnoj prodaji (ili po tekućoj ceni, kad stvar ima berzansku ili tržišnu cenu). 5. Zalogoprimac ima pravo da iz cene postignute prodajom založene stvari naplati pre ostalih eventualnih poverilaca zalogodavca svoje potraživanje, dužnu kamatu, troškove učinjene za očuvanje za ložene stvari, kao i troškove oko ostvarenja naplate potraživanja. 6. Ostala pitanja vezana za izvršenje prava i obaveza iz ovog ugovora, zalogodavac i zalogoprimac će resiti u smislu odgovarajućih odredaba Zakona o obligacionim odnosima. 7. U slučaju spora utvrđuje se nadležnost_________________suda u___________________________. 8. Ovaj ugovor je sastavljen u 2 istovetna primerka, od kojih svaka stranka dobija po jedan. Zalogoprimac,

Zalogodavac,

NAPOMENA: u slučaju prodaje založenih stvari, odnosno ako zalogodavac ne isplati o roku potraživanje zalogoprimcu, ovaj može posebnim podneskom - predlogom da založenu stvar preda u sudski depozit i zatraži da sud donese odluku da se ta stvar proda. Postupak davanja založene stvari u sudski depozit radi njene prodaje propisan je odredbama o sudskom depozitu u Zakonu o vanparničnom postupku (čl. 211. i dr.), dok se prodaja vrši po Zakonu o izvršenom postupku (član 77. i dr.), koja predstavlja osnov za izvršenje, odnosno prodaju.

Hipoteka Hipoteka, kao založno pravo, odnosi se na nepokretnosti, ali se ne konstituiše na samu nepokretnost, već na pravo svojine na nepokretnosti, kao izvedeno pravo svojine. Ustvari, hipoteka je određeno ovlašćenje koje proizilazi iz prava svojine. Na osnovu tog prava hipotekarni poverilac može da traži namirenje svoga potraživanja iz hipotekame stvari, ako dužnik ne izvrši svoju obavezu o roku, bez obzira da li će hipotekama stvar ostati u državini dužnika ili ne. Ustvari, hipoteka je vezana za određenu tražbinu, zbog čega se svrstava u sporedna, akcesoma prava, jer hipoteka služi za obezbeđenje tražbine, kao glavne stvari, ali ona, stoje osnovno, predstavlja određeno ovlašćenje koje proizilazi iz prava svojine, dakle, radi obezbeđenja određenog potraživanja. Zbog toga je ova materija podrobno regulisana Zakonom o hipoteci ("SI. gl. RS", br. 115/05 - koji se primenjuje od 3. marta 2006. godine) 1134

Hipoteka nastaje na osnovu: a) ugovora ili sudskog poravnanja, TZV ugovorna hipoteka; b) založne izjave, tzv. jednostrana hipoteka; v) zakona, tzv. zakonska hipoteka; g) sudske odluke, tzv. sudska hipoteka, pod uslovom da hipoteka bude upisana u registar nepokretnosti. Predmet hipoteke je nepokretna stvar, a kao takva smatra se: a) pravo svojine na zemljištu, građevinskom objektu i si.; b) deo nepokretne stvari, u skladu sa odlukom o deobi; v) susvojinski udeo u nepokretnoj stvari; poseban deo zgrade na kome postoji pravo svojine, odnosno drugo pravo koje sadrži pravo raspolaganja (stan, poslovne prostorije, garaža, garažno mesto i dr.); g) pravo na zemljištu koje sadrži ovlašćenje slobodnog pravnog raspolaganja, a naročito pravo građenja, pravo preče gradnje, ili raspolaganje u državnoj, odnosno društvenoj svojini; d) objekt u izgrada da se nadhipotekarni poverilac može upisati u tom svojstvu u registar nepokretnosti. U tom slučaju, tako zaključeni ugovor proizvodi pravno dejstvo prema dužniku od dana kada mu stigne pismeno obaveštenje o zalaganju potraživanja, od kada dužnik obavezu može da izvrši samo prema nadhipotekarnom poveriocu ili po njegovom pismenom nalogu. Za prenos potraživanja i za nadhipoteku nije potrebna saglasnost dužnika. On je dužan da svoju obavezu izvrši onom licu na koga hipoteka glasi, odnosno na lice kome je ustupljeno potraživanje obezbeđeno hipotekom, ili prema nadhipotekarnom poveriocu ako je potraživanje obezbeđeno hipotekom založeno na njega. Hipoteka može da obuhvati sve sastavne delove nepokretnosti, osim ako se ugovorom o hipoteci drukčije ne odredi, zatim može da obuhvati pripatke nepokretnosti, ali ne i stvari u svojini trećih lica, kao i sva poboljšanja i povećanja vrednosti nepokretnosti do kojih je došlo posle zasnivanja hipoteke. Kod susvojine (pravo svojine koju imaju dva ili više lica na stvari) i zajedničke svojine (imovina supruga koju steknu radom u toku trajanja braka), način zasnivanja hipoteke zavisi od oblika svojine. Tako, kod susvojine, hipoteka na idealnom delu nepokretnosti, zasniva se bez saglasnosti ostalih suvlasnika, osim ako se hipoteka zasniva na idealnom delu objekta u izgradnji, kada je potrebna saglasnost svih suvlasnika. Kod zajedničke svojine, hipoteka na nepokretnoj stvari zasniva se na celoj nepokretnoj stvari, uz saglasnost svih zajedničara. I u prvom i u drugom slučaju, pri namirenju hipotekarnih poverilaca, ostali suvlasnici, odnosno zajedničari imaju pravo preče kupovine. Pored ugovora o hipoteci, zakon propisuje i mogućnost sastavljanja založne izjave koja je sačinjena od strane vlasnika nepokretnosti, kojom se on jednostrano obavezuje, dakle bez učešća poverioca u tom poslu, da ukoliko dug ne bude isplaćen o dospelosti, da poverilac naplati svoje obezbeđeno potraživanje iz vrednosti određene nepokretnosti, na način kako to zakon prnji, kao i poseban deo objekta u izgradnji (stan, poslovne prostorije, garaža i dr.), bez obzira da li je već izgrađen, pod uslovom daje izdato pravosnažno odobrenje za gradnju, u skladu sa zakonom kojim se uređuje izgradnja objekta. Postoji i tzv. „zajednička hipoteka" , koja podrazumeva opterećenje više nepokretnosti, bez obzira da li pripadaju istom ili različitim vlasnicima. Pogodnost ove hipoteke je u tome što poverilac može potraživanje da naplati po svom izboru iz vrednosti jedne ili više nepokretnosti. Reci u zakonu „radi obezbeđenja jednog potraživanja", podrazumevaju da zajednička hipoteka pripada jednom poveriocu. Hipotekom se može opteretiti nepokretnost i od više poverilaca , ali prioritet naplate potraživanja ima onaj poverilac koji je prema vremenu upisa prvi upisan, što iskazuje i pravilo: „raniji poverilac jači je u založi", osim ako zakon ne propisuje izuzetak, kada je u pitanju, na primer, naplata poreze i doprinosa i si. Potraživanje obezbeđeno hipotekom može se ustupati drugom licu na osnovu ugovora između poverioca i drugog lica. Zaključenjem takvog ugovora hipoteka se prenosi na lice kome se potraživanje ustupa, pod uslovom daje ugovor upisan u registar nepokretnosti, čime se obezbeđuje pravno dejstvo prenosa prema trećim licima. Za razliku od ustupanja potraživanja, kada se potraživanje, odnosno hipoteka prenosi na drugo lice, postoji i nadhipoteka , koja nastaje kada se potraživanje obezbeđeno hipotekom, zalaže na osnovu ugovora između hipotekarnog poverioca i nadhipotekarnog poverioca. O prenosu potraživanja na ovaj način, zaključuje se ugovor u pismenoj formi, sa potpisima overenim od strane suda, odnosno drugog ovlašćenog organa. Ugovor treba da sadrži izričitu i bezuslovnu izjavu poveriocopisuje. Ta založna isprava po formi i sadržini odgovara ugovoru o hipoteci, a upis hipoteke na osnovu takve založne izjave vrši se na zahtev vlasnika ili poverioca. Ugovorna hipoteka i založna isprava, ako su sačinjeni u pismenoj formi, sa potpisima poverioca i dužnika, odnosno kod založne isprave sa potpisom dužnika, overenim u sudu, predstavlja izvršnu ispravu, koja se upisuje u registar nepokretnosti kao „izvršna vansudska hipoteka ", a ima značaja utoliko što se sprovodi po posebnom postupku, dok se hipoteka, odnosno založna isprava, koja ne sadrži odredbe o izvršnom ugovoru o hipoteci, sprovodi po Zakonu o izvršnom postupku. U ugovoru o hipoteci ne mogu se unositi izjave poverioca i dužnika o tome da poverilac može da proda nepokretnost suprotno propisanim pravilima o prodaji, utvrđeni zakonom, kao i da nepokretnost po neodređenoj ceni, ili unapred određenoj ceni prelazi u svojinu poverioca ili trećeg lica, jer bi takve odredbe bile ništave, odnosno ne bi proizvodile pravno dejstvo. Inače, vlasnik i posle nastanka hipoteke ima pravo da drži predmet hipoteke; da upotrebljava predmet hipoteke; da pribira prirodne ili građanske plodove koje predmet hipoteke daje; kao i da otuđuje predmet hipoteke i prenese pravo na pribavioca, ali se u tom slučaju ništa ne menja u obavezi dužnika i u obezbeđenom potraživanju. 1135

Ovlašćenje poverioca da sam naplati potraživanje iz hipoteke Vansudski postupak namirenja sprovodi uglavnom hipotekarni poverilac. Naime, ako je on u ugovoru o hipoteci, odnosno izvršnoj založnoj ispravi, ugovorio sa dužnikom, odnosno da stoji u založnoj izjavi, - da vla snik nepokretnosti neopozivo ovlašćuje poverioca da, ako dug ne bude plaćen o dospelosti, poverilac može da naplati potraživanje iz cene dobijene prodajom u skladu sa vansudskim postupkom prodaje utvrđenim ovim za konom (Zakonom o hipoteci - prim. DV), bez podnošenja tužbe sudu, kao i da će nepokretnost prinudnim pu tem da bude ispražnjen i predata kupcu u posed u roku od 15 dana o dana zaključenja ugovora o prodaji, osim x ako se hipoteka upisuje na suvlasnički deo. Pored toga u ugovoru, odnosno izjavi vlasnika nepokretnosti, mora se izričitom odredbom naglasiti daje vlasnik upozoren o posledicama neizmirenog duga o dospelosti te da, svestan tih posledica, pristaje na mogućnost izvršenja ugovora o hipoteci prodajom njegove nepokretnosti u skladu sa odredbama ovog zakona (Zakona o hipoteci - prim. DV) o vansudskom postupku namirenja, bez prava na vođenje parnice, kao i da će njegova nepokretnost prinudnim putem biti ispražnjena i predata kupcu u posed u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora o prodaji, ako je vlasnik ne preda dobrovoljno, osim ako se hipoteka upisuje na suvlasničkom delu. Treći uslov je jasno naznačena odredba vlasnika nepokretnosti u ugovoru, odnosno izjavi, daje vlasnik saglasan da poverilac ima pravo pristupa nepokretnosti, uključujući i ulazak u nepokretnost bez obzira ko se u njoj nalazi (vlasnik, zakupac i dr.), radi kontrole održavanja ili iz drugih opravdanih razloga, kao i da je dužan da sarađuje sa poveriocem u postupku prodaje, a naročito da omogući pristup hipotekarnoj nepokretnosti (ulazak u stan i si.). Četvrti uslov je izričita izjava trećeg lica, ako takvo lice postoji, koje ima neposrednu državinu, a nije vlasnik hipotekarne nepokretnosti (zakupac i dr.), daje svesno posledica do kojih ugovor o hipoteci može dovesti, uključujući i iseljenje nepokretnosti i gubljenja državine na njoj, kao i da je saglasno sa pravima navedenim u prethodnom stavu. Ako hipotekarni dužnik ne da izričitu izjavu u ugovoru o hipoteci, odnosno izjavi, o tome da je saglasan da poverilac ima pravo pristupa nepokretnosti, uključujući i ulazak u nepokretnost, kako je to napred navedeno, namirenje se sprovodi u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku. Postupak namireni a (vansudski) Da bi hipotekarni poverilac mogao sam da pristupi prodaji hipotekarne nepokretnosti, potrebno je da dužniku i vlasniku predmeta hipoteke ( ako su različita lica) prethodno, pre prodaje, dostavi opomenu koja mora sadržavati elemente navedene u samom zakonu, odnosno koja upozorava dužnika da prema ugovoru o hipoteci, odnosno založnoj izjavi da izmiri svoj dug, a posebno navođenjem roka u kome se dug mora isplatiti. Ako dužnik ne postupi po opomeni poverioca, odnosno ukoliko u roku od 30 dana od dana prijema opomene, ne isplati dug, poverilac dužniku i vlasniku nepokretnosti dostavlja novu opomenu, ali sada opomenu o prodaji predmeta hipoteke, uz navođenje propisanih podataka o sadržini takve opomene. Pored toga, poverilac istovremeno dostavlja registru nepokretnosti zahtev da se izvrši zabeležba hipotekarne prodaje u korist poverioca. Uz taj zahtev se dostavljaju potrebna dokumenta (opomena o prodaji, ugovor o hipoteci, izjavu da dužnik nije isplatio dug, dokaz o poslatim opomenama dužniku). Zabeležbom u registar nepokretnosti, poverilac dobij a rešenje o prodaji nepokretnosti . Rešenje o zabeležbi dostavlja se i dužniku, koji ima pravo žalbe, koja može biti osnovana i usvojena, samo ako dokaže: da potraživanje ne postoji; da hipoteka ne postoji; da potraživanje nije dospelo za naplatu; ili daje dug isplaćen. Pravo prodaje hipotekarne nepokretnosti pripada poveriocu, koji je pre pristupanja prodaji dužan da utvrdi orijentacionu tržišnu vrednost nepokretnosti angažovanjem ovlašćenog veštaka. Nakon toga, prodaja se može izvršiti aukcijskim putem ili putem prodaja neposrednom pogodbom, za koje su zakonom propisani određeni uslovi. Ako je predmet hipoteke objekat u izgradnji , njegova prodaja radi namirenja vrši se ustupanjem prava gradnje utvrđenog pravosnažnim odobrenjem za gradnju (građevinska dozvola), uz naknadu, i prodaju stvari koje su ugrađene u objekat izgradnje. Postupak namirenja na ovaj način identičan je postupku koji se sprovodi za vansudsko namirenje prodaje hipotekarne nepokretnosti, utvrđene ugovorom o hipoteci ili založnom izjavom. Lice koje po navedenom postupku kupi objekat u izgradnji, na osnovu svog zahteva dobija odobrenje za gradnju od organa ovlašćenog za izdavanje takvog odobrenja. Prodajom hipotekarne nepokretnosti, poverilac vrši namirenje od naplaćene prodajne cene, tako što prvo pokriva troškove prodaje, zatim svoje hipotekarno potraživanje, pa potraživanje hipotekarnog poverioca nižeg reda, ako je postojao, a preostali iznos pripada dužniku. Ispis iz registra nepokretnosti S obzirom da je za punovažnost prodaje hipotekarne nepokretnosti bilo nužno obezbeđenje upisa hipoteke u nadležan registar nepokretnosti, po izvršenoj prodaji hipotekarne nepokretnosti mora se izvršiti ispis iz pomenutog registra. Ispis se vrši na zahtev vlasnika, ako je dug isplaćen u potpunosti, zatim ako je hipoteka prestala kad predmet propadne u celosti. Hipoteka prestaje i kad u cilju zadovoljenja opšteg interesa (eksproprijacija i 1136

si.), pravo vlasnika na predmetu hipoteke pređe na treće lice. U tom slučaju pravo ispisa traži vlasnik nepokretnosti, a hipotekarni poverilac stiče založno pravo na potraživanju naknade, koja bi se isplatila dužniku, odnosno upisuje se hipoteka na nepokretnosti koja je predata u svojinu vlasniku, umesto oduzete nepokretnosti u opštem interesu. Ako se prodaja hipotekarne nepokretnosti vrši sudskim putem, onda se ispis vrši na osnovu pravosnažne sudske odluke o izmirenju hipotekarnih poverilaca. Postupak se sprovodi u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku, ako ugovor o hipoteci, odnosno založna isprava ne sadrži odredbe u vezi sa saglasnošću dužnika da ako dug ne namiri o roku, da poverilac može sam da izvrši prodaju nepokretnosti, pod uslovima propisanim za takvu prodaju (opomena, zabeležba hipotekarne prodaje, aukcijska prodaja, prodaja neposrednom pogodbom i dr.). Sudska praksa Upis u javne knjige Hipoteka ne nastaje donošenjem rešenja zemljišno-knjižnog suda o upisu iste, nego samim upisom u javne knjige. Iz obrazloženja Neosnovano je pozivanje žalioca (tužioca) da njegovo razlučno pravo, odnosno pravo odvojenog namirenja sporednih potraživanja iz opterećenih nepokretnosti tuženog, proizlazi iz rešenja DN. 1859/96 i DN. 1306/97. Ovo stoga što u smislu člana 64 Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, hipoteka ne nastaje donošenjem rešenja zemljišno knjižnog suda o upisu iste, nego samim upisom u zemljišne knjige. Dakle, rešenja na koja se poziva žalilac služe da se istima dozvoli upis u zemljišne knjige, a na osnovu dokumentacije koju prilaže predlagač takvog upisa. Da bi hipoteka međutim nastala, nije dovoljno da je u rešenjima kojima se dozvoljava uknjižba naveden veći obim prava od onoga koji je upisan u zemljišne knjige. Ova rešenja mogla su poslužiti žaliocu kao osnov da zahteva ispravku izvršenog upisa u zemljišnim knjigama, ali nisu dovoljna za zasnivanje samih hipoteka. Kako prema stanju u zemljišnim knjigama nesumnjivo proizlazi da u javnim knjigama nije upisana hipoteka koja treba da posluži obezbeđenju namirenja sporednih potraživanja čije se utvrđenje traži u ovoj parnici, to je prvostepeni sud pravilno našao da nije osnovan tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja prava odvojenog namirenja razlučnog prava, te je pravilno odbio postavljeni tužbeni zahtev i odlučio kao u izreci pod II. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 10226/06 od 14.02.2007. godine); Realizacija založnog prava Kada je zalogodavac samo vlasnik stvari date u zalogu, a ne i lični dužnik potraživanja, zalogoprimac ne može da traži da se naloži zalogodavcu da mu isplati dug koji je obezbeđen zalogom. Iz obrazloženja: Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati određeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći daje tuženi hipotekarni dužnik zbog čega je tužilac protiv njega mogao podneti samo hipotekarnu tužbu a ne tužbu radi isplate duga po osnovu ugovora o kreditu koji je zaključen sa DD "Dž" u Novom Sadu. U revizijskom postupku, Vrhovni sud Srbije je prihvatio izraženo pravno stanovište drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o različitosti ličnog i realnog dužnika. Naime, Vrhovni sud Srbije polazi od činjenice daje lični dužnik tužioca DD "Dž" u NS, koji je korisnik kredita i oni su stranke u obligaciono-pravnom odnosu. Međutim, tuženi je vlasnik založene stvari, a tužbeni zahtev ne može da bude usmeren protiv njega radi obavezivanja da plati dug. Ako je tužba podneta samo protiv vlasnika stvari, kao stoje u ovom slučaju, onda je tužbeni zahtev trebalo da glasi daje tuženi dužan da dozvoli da se tužiočevo potraživanje koje ima prema ličnom dužniku, a to je DC "Dž", namiri iz stvari date u zalogu javnom prodajom preko suda. Normalno, daje u interesu poverioca da u slučaju različitosti ličnog i realnog dužnika, podnese jednu tužbu kojom će tražiti da se lični dužnik obaveže na plaćanje založnog potraživanja, a realni dužnik da dozvoli da se tužiočevo potraživanje, radi ispunjenja obaveze ličnog dužnika, namiri javnom prodajom stvari koja je data u zalog za obezbeđenje tuđeg potraživanja. Članom 63. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa propisano je daje hipotekarni poverilac ovlašćen da traži namirenje svog potraživanja iz vrednosti založene nepokretnosti na način predviđen zakonom. Kako u pogledu rečenog tužilac nije usmerio svoj tužbeni zahtev na navedeni način, ne mogu se prihvatiti navodi revizije daje tuženi u obavezi po zaključenim ugovorima da isplati traženi iznos koji duguje korisnik kredita, a to je DD "Dž" u N S.." (Izpresude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 578/04 od 8. decembra 2004. godine); Založno pravo (zaključak Saveznog suda 2/93) "I. Založnim pravom na pokretnoj i nepokretnoj stvari mogu se obezbediti buduća potraživanja samo iz istog pravnog odnosa. Kada se založnim pravom obezbeđuju tražbine koje mogu nastati zbog odobrenog kredita, preuzetog poslovodstva, jemstva ili naknade štete, onda se u ispravi na osnovu koje se vrši upis navodi najveći iznos koji kredit može dostići. 1137

77. Ništava je svaka odredba ugovora kojom se u trenutku zaključenja ugovora o založi na nepokretnoj stvari (hipoteka) ili na pokretnoj stvari (ručna zaloga) predviđa da će založena stvar preći u svojinu poverioca, ako njegovo potraživanje ne bude namireno u momentu dospelosti"; Zaloga. Ništavost zahteva poverioca da mu dužnik preda založenu stvar u svojinu - "Poverilac ne može tražiti od dužnika da mu založenu stvar preda u svojinu, jer založena stvar predstavlja obezbeđenje duga iz koje će se poverilac moći naplatiti" (prema odluci VSS, Prev. 437/99); Naplata iz založene stvari - "Ugovor o založi na pokretnim stvarima je realan ugovor i zalogoprimac stiče založno pravo kad mu stvar, koja je predmet ugovora, bude predata" (prema odluci VPS, PZ. 6703/2000); Kredit - založno pravo i prenos vlasništva - "Odredbe ugovora o prenosu vlasništva kojim založena stvar prelazi u svojinu poverioca ako njegovo potraživanje ne bude namireno do dospelosti, ne uživaju pravnu zaštitu. Stoga su ništave odredbe ugovora prema kome su stranke saglasne da davalac kredita stiče pravo svojine na založenoj stvari ukoliko korisnik kredita u roku utvrđenom u ugovoru ne isplati dospele rate" (prema odluci VPS, Pž. 6539/95); Ugovor o prevozu stvari (pravo zalose) - "Kad tužilac po ugovoru o prevozu stvari nije prevezao robu na me-stu otpreme, tada nema pravo zaloge na tim stvarima po nekom drugom potraživanju prema naručiocu prevoza " (prema odluci VSS, Prev. 160/94).

Primer založne izjave u vezi hipoteke Ovom prilikom, iako su stranke ugovorile plaćanje sa odložnim rokom i sa jednim od navedenih instrumenata plaćanja, stranke su ugovorile i obezbeđenje određenog potraživanja poverioca opterećenjem prava zaloge (hipoteka) na određenoj nepokretnoj imovini kupca - dužnika, ako u određenom roku ne plati dugujući iznos iz bilo kod razloga. Založna isprava bi mogla da glasi: Založna

i z j a v a Saglasan sam da se moja nepokretna imovina u

u ulici

koju čini dvosobni stan , br. , površine m2, na kp. br. , KO , upisanoj u zk. ul. , KO , optereti za kreditni dug u iznosu od dinara, sa zateznom kamatom od dana dospelosti plaćanja duga do isplate, po ugovoru o prodaji - kreditu br. od , u korist , , ulica , br. 2001. godine, u Izjavu dao, • Nadležni sud overava ovu izjavu potvrdom daje vlasnik (dužnik) priznao svoj potpis na navedenoj ispravi - izjavi. U vezi sa datom izjavom o založi, nadležni sud na čijoj se teritoriji nalazi opterećena nepokretna imovina donosi rešenje, koje glasi: R e š e nj e Na osnovu ugovora o prodaji - kreditu od______________godine, overenog od Opštinskog suda u _______________, Posl. br. / , dozvoljava se uknjižba založnog prava prvog stepena na nepokretnosti upisanoj u zk. ul.________, K. O._________, jednog dvosobnog stana u_____________, u ulici_________, br. ________, površine _______ m2, vlasništvo __________________________, iz ______________, ul. _______________________, br.______, radi obezbeđenja potraživanja u iznosu od____________dinara, sa zateznom kamatom, u korist__________________________, iz__________________, ul.______________, br. Prepis ugovora o prodaji - kreditu prilaže se Dn. spisima. Rešenjem izvestiti: S u d i j a, Na područjima u kojima nisu uvedene zemljišne knjige, postoji tapijski sistem, kojim se vlasništvo na nepokretnostima vrši upisom u tapijske knjige. U tom slučaju, založna izjava može da glasi: Saglasan sam da se moja nepokretna imovina, koju či ni jedan dvosoban stan u _______________, ulica ____________, br. _______, na k. p. br. ______, K. O. _________________, optereti za dug i zateznu kamatu, po ugovoru o prodaji - kreditu br. _________ od _________________godine, u korist___________________, iz_____________, ulica________________, br.________. 1138

Hipoteka se može regulisati i ugovorom o zajmu, dakle bilo kojim pravnim poslom, saglasno zakonu, u kome će se naznačiti bitni elementi tog ugovora, a posebno visina zajma - duga, kojim se obezbeđuje zajmodavac i kojim se konstituiše založno pravo na određenoj nepokretnosti, bliže opisano prema upisu u zk. ul. ili tapijskoj knjizi. Neizvršenjem ugovora kojim je regulisan rok vraćanja kredita, odnosno zajma, stiču se uslovi za podnošenje hipotekarne tužbe i zabeležba hipotekarne tužbe. Hipotekama

t u ž b a kao sredstvo obezbeđenje naplate određenog potraživanja sa predlogom za upis zabeležbe spora

Primer hipotekarne tužbe SUDU U Tužilac:______________________, iz_______, i t. d. Tuženik:______________________(ako je i dužnik i vlasnik) 2.__________________(ako je dužnik pravno a vlasnik fizičko lice) T U Ž B A radi duga i utvrđenja hipotekarnog potraživanja, vrednost___________dinara. Mesna nadležnost_________suda utvrđena je ugovorom stranaka br._______od___________godine. DOKAZ. Ugovor o prodaji (robnom kreditu) od_____________godine. I. Tužilac je____________godine odobrio tuženom robni kredit u iznosu od____________dinara, po kome se tužilac obavezao da tuženom isporuči određenu robu iz svog proizvodnog programa, u vrednosti od___________dinara. Na podlozi navedene isprave o kreditu,_____________, iz_______, vlasnik tuženog preduzeća, dana _________________godine dao je založnu izjavu kod Opštinskog suda u______, koju je taj sud overio istoga dana pod Ov.____/___, navodeći da se ta zaloga daje u vezi navedenog ugovora o prodaji - kreditu br. / -u korist_____________________, iz__________, ul.______________, br.____. Opštinski sud u____________doneo je rešenje Dn. br. / , od____________godine, kojim je na osnovu napred navedene založne isprave, dozvolio uknjižbu založnog prava (intabulaciju), prvog stepena na jednom dvosobnom stanu, u_____________, u ul._____________, br._____, bliže opisan u tom rešenju, u korist tužioca. DOKAZ: - ugovor o prodaji - kreditu br. / od_____________godine, - založna izjava overena kod Opštinskog suda u______, Ov/ od _______godine, - rešenje Opštinskog suda u_____, Dn. br. __/__, od____________godine, - izvod iz zk. ul. br.______(intabulacionog protokola) na ime_________. Na osnovu navedenog ugovora od____________godine, tuženi je preuzeo određenu robu od tužioca u______godini, ali istu nije platio, iako su mu bile blagovremeno dostavljene fakture, sa naznakom valute plaćanja - prema uslovima iz pom. ugovora o prodaji - kreditu. DOKAZ: - stanje kupca sa___________godine; obračun zatezne kamate sa_________godine. U stvari, tuženi je na osnovu pom. ugovora predao tužiocu akceptni nalog br._____________, nazna čen sa datumom____________godine. Tužilac je pokušao naplatu navedenog akceptnog naloga kod ZOPa u_______, ali isti nije mogao biti naplaćen jer tuženi na svom žiro računu nije imao sredstva za isplatu dugujućeg iznosa - glavnog duga i kamate. Prema izloženom, hipotekarno potraživanje tužioca prema tuženom, odnosno dug tuženog prema tužiocu iznosi ukupno____________dinara, sa obavezom i plaćanja zatezne kamate. 1139

II. Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku donese PRESUDU I. Obavezuje se tuženi_________________________iz____________, ul._________________br._____, da tužiocu___________________, iz__, isplati iznos od_____dinara sa zate znom kamatom od_____________godine do isplate - na ime duga obezbeđenog hipotekom na stanu vlasni ka tuženog, upisanog u ZK. ul. br.____(intabulacionom protokolu) Opštinskog suda u____, Dn. br. / , a prema rešenju Opštinskog suda u___________Ov. br._______/ od____________godine, u roku od 15 (8) dana po pravosnažnosti presude, što ako ne učini u navedenom roku, tuženi se obavezuje da prizna namirenje tužiočevog potraživanje duga i kamate iz prethodne alineje, ispunjenjem obaveze iz hipo-tekarne nepokretnosti, napred opisane, odnosno da dopusti da se tužilac kao hipotekarni poverilac namiri za navedeno dospelo potraživanje iz navedene hipotekovane nepokretnosti putem prodaje. (Naravno, ovaj deo bi se prilagodio ako je pravno lice korisnik kredita, a drugo lice, obično vlasnik tog pravnog lica, vlasnik nepokretnosti koja se daje u zalogu - hipoteku). II. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka, sve u roku od 15 (8) dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Podnoseći ovu tužbu, tužilac predlaže da Sud donese R e š e nj e Dozvoljava se zabeležba ove hipotekarne tužbe na hipotekarno opterećenoj stambenoj zgradi, upi sanoj u Zk. ul. br. (Intabulacionom protokolu) Opštinskog suda u_______, Dn. br. / , prema rešenju istog suda od_____________godine. _________________godine.

Za tužioca,

Zabeležba hipotekarne tužbe ima značaja za poverioca jer iz predmetne nepokretnosti može da naplati svoje potraživanje. To ima značaja zbog prava prvenstva naplate, jer kada na istoj nepokretnosti postoji više hipoteka, redosled hipoteka određuje se prema trenutku njihovog nastanka. NAPOMENA: u slučaju poslovnog odnosa između pravnih subjekata, naplata novčanog iznosa bi se tražila po postupku propisanom za naplatu preko određene poslovne banke. Pored toga, treba napomenuti da ako je ugovor o prodaji - kreditu zaključilo pravno lice, a založnu izjavu je dalo fizičko lice, da se jedna tužba može podneti i protivu jednog i protivu drugog lica - istom sudu, saglasno odredbama čl. 492. i čl. 196. ZPP. Jedan od vidova prestanka hipoteke je kad hipotekarni dužnik plati potraživanje obezbeđeno hipotekom, što podrazumeva i prinudno izvršenje u slučaju da dužnik blagovremeno ne izvrši novčanu obavezu, odnosno ne preda dobrovoljno nepokretnost po osnovu hipoteke.

Sricanje založnog prava (čl. 968. ZOO) Založno pravo po odredbama ovog zakona smatra se kao stvarno pravo na tuđoj stvari, s tim što se zaloga po odredbama ovog zakona stiče na osnovu nekog ugovorno obligacionog odnosa, koji za predmet ima neko dugovanje, odnosno potraživanje i dr. - (založno pravo se ustanoviti ugovorom, povodom obaveze dužnika, zatim može se ustanoviti i sudsko založno pravo, nastalo prinudnim popisom, plenidbom stvari u izvršnom postupku, a može biti i zakonsko založno pravo, koje nastaje na osnovu zakona, kada stvar može ostati kod dužnika, kao što je na primer slučaja prava zaloge po osnovu ugovora o delu. Založno pravo se stiče kada se zalogoprimcu preda stvar koja je predmet ugovora o založi. To je od značaja za zalogoprimca da će mu zalogodavac vratiti dugo vani iznos u ugovorenom roku, a ako to ne učini da će se u slučaju prodaje založene stvari prvi naplati iz vrednosti založene stvari. Ugovor o založi predstavlja osnovu da zalogoprimac stekne založno pravo, dok predaja stvari predstavlja dokaz o načinu sticanja te stvari. Zaključenje ugovora o založi određene stvari, dakle, predstavlja samo osnov da bi zalogoprimac mogao tu stvar da drži, ali ako je ugovor o založi zaključen a stvar zaloge nije predata zalogoprimcu, onda ugovor formalno pravno postoji ali je to konsesualni ugovor, koji bi se sastojao od uzajamnih prava i obaveze zalogodavca i zalogoprimca (kada i zalogodavac treba da da neku stvar koja je predmet ugovora -kako to propisuju odredbe člana 974. ovog zakona). Ugovor o založi je realan ugovor, ali on znači i drugo, a naime da pored prijema založene stvari, postoji i sporazum o tome da zalogodavac založenu stvar čuva do određenog perioda i da je preda, odnosno vrati zalogodavcu čim ovaj ispuni svoju obavezu vraćanja duga. zalogoprimcu. 1140

Sadržina ugovora o založi ima za svrhu obezbeđenje zalogoprimca, kao poverioca, da potraživanje od dužniku naplati protekom određenog vremena. Za to vreme zalogoprimac čuva založenu stvar, a po dospelosti roka i naplati svog potraživanja tu stvar vraća zalogodavcu. Ako zalogodavac ne isplati o roku dugo vani iznos, zalogoprimac daje založenu stvar u sudski depozit i pošto dobije odluku suda o ispunjenju uslova da se ta stvar može da proda, on od dobijene prodaje prvo namiruje svoje potraživanje.

Sudska praksa "Ugovor o založi na pokretnim stvarima je realan ugovor i zalogoprimac stiče založno pravo kad mu stvar, koja je predmet ugovora bude predata " - (prema odluci VPS, Pž. 6703/2000).

Sposobnost (čl. 969. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu sposobnost zalogodavca da može da raspolaže stvarima koje daje u zalog. Pri tom se ne misli na stvari koje se nalaze u državini zalogodavca, već na njegovu sposobnost da tim stvarima može slobodno da raspolaže, da ih prodaje, poklanja, zalaže, daje u zakup i si. Može se desiti da dužnik nema podobnu stvar da da u zalogu, zbog čega se može u njegovo ime pojaviti drugo lice i dati određenu stvar u zalogu za obezbeđenje duga zalogodavca - dužnika. U tom slučaju glavni dužnik nije zalogodavac, već je to ono lice koje je stvar dalo u zalogu, ali i to lice mora biti sposobno da raspolaže stvarima koje daje u zalogu. U ovom slučaju glavni dužnik je i dalje u obavezi prema poveriocu - zalogoprimcu i on njemu odgovara za svoj dug celokupnom svojom imovinom. On ne mora ni da plati dug poveriocu - zalogoprimcu, jer će se ovaj iz založene stvari naplatiti prodajom te stvari, a kako će se resiti odnos glavnog dužnika i lica koje je dalo stvar u zalogu, nije od interesa za poverioca - zalogoprimca. Sposobnost raspolaganja stvarima u smislu ovog zakona može se shvatiti tako daje lice koje raspolaže stvarima vlasnik tih stvari, ili lice ovlašćeno od vlasnika da može da raspolaže njegovom imovinom. Ako je vlasniku ograničeno pravo raspolaganja stvarima na kojoj ima pravo svojine, bilo zakonom bilo ugovorom sa drugim licem, vlasnik nije sposoban da raspolaže stvarima koje treba da da u zalogu.

Zaloga na stvari već založenoj drugome (čl. 970. ZOO) Prema odredbama ovog člana, na jednoj založenoj stvari može postojati više založnih prava. To biva u slučaju ako dužnik višestruko zalaže jednu ili više stvari, najpre jednom poveriocu - zalogoprimcu, kome predaje založene stvari, a zatim i drugom poveriocu, sa kojim zaključuje ugovor o založi i upućuje ga na lice sa kojim je prvo zaključio ugovor o založi i predao mu založnu stvar ili stvari, a istovremeno obaveštava prvog poverioca - zalogoprimca daje sa drugim zaključio drugi ugovor o založi, te mu nalaže da po naplati svog potraživanja preda stvar ovome. Sadržina ovog člana ima značaja u toliko da je drugi poverilac ugovorom sa dužnikom, stekao pravo na stvar ili stvari koje su dati ranijem zalogoprimcu, u onom obimu koji ostane posle namirenja prvog poverioca -zalogoprimca. Da li će drugi poverilac prihvatiti takvu zalogu ili će tražiti da se naplati od imovine dužnika, u zavisnosti je od vrednosti založene stvari i potraživanja prvog poverioca - zalogoprimca, odnosno da li se drugi poverilac, formalni zalogoprimac, može naplatiti od preostalog iznosa vrednosti založenih stvari. Odredba stava 2. nije potpuna utoliko što ima u vidu da prvi poverilac - zalogoprimac po namirenju svog potraživanja preda založenu stvar drugom formalnom zalogoprimcu, ali ništa nije predviđeno šta biva ako prvi zalogoprimac bude prinuđen da proda založenu stvar i da od naplaćene cene naplati svoje potraživanje, a da ostatak, ako uopšte bude, preda drugom poveriocu (mada se u stavu 2. ovog člana ne navodi da će mu predati ostatak naplaćenog iznosa od prodate založene stvari, već samo založenu stvar), čije je potraživanje znatno veće od dobij ene sume od prodate stvari. U stvari, iz stava 2. ovog člana proizilazi da će prvi poverilac - zalogoprimac predati založenu stvar drugom poveriocu - formalnom zalogoprimcu, ako prvi poverilac bude namiren od dužnika bez prodaje založene stvari. U tom slučaju jedino rešenje bi bilo ono propisano u članu 985. ovog zakona, da kad je jedna stvar založena nekolicini poverilaca, red po kome se isplaćuju njihova potraživanja iz vrednosti založene stvari određuju se prema datumu nastanka njihovih založnih prava, ali i u tom slučaju postoji određeno neslaganje sa odredbama ovog člana (970.), jer ovaj član ima u vidu da će onaj poverilac - zalogoprimac koji raspolaže založenom stvari, "po naplati svog potraživanja predati stvar ovome" (drugom poveriocu).

Zaloga za buduću ili uslovnu obavezu (čl. 971. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu davanje zaloge za neke buduće, kao i za uslovne obaveze. Buduće obaveze bi bile one koje se očekuju da nastanu u budućem periodu, a zalogoprimac ima potrebu da da obezbeđenje za takve obaveze, dajući neku stvar kao zalogu, da bi imao pravo, na primer, da kod nastupanja određenih okolnosti, u vezi nekog predmeta koji može biti u pravnom prometu, da ga osigura zalogom. 1141

Uslovna obaveza takođe može biti predmet zaloge, ako njegov nastanak ili prestanak zavisi od neizvesne činjenice. Prema odredbama člana 74. ovog zakona, ako je ugovor zaključen pod odložnim uslovom pa se uslov ispuni, ugovor deluje od trenutka njegovog zaključenja. Ako je ugovor zaključen pod raskidnim uslovom, ugovor prestaje da važi kad se uslov ispuni.

Protezanje zaloge na druge obaveze zalogodavca (čl. 972. ZOO) Protezanje zaloge na druge obaveze zalogodavca podrazumeva proširenje prava zaloge na već postojeću zalogu, ako su u međuvremenu nastale i neke druge obaveze zalogodavca prema zalogoprimcu, a koje bi dospele za isplatu pre namirenja obaveze za čije je obezbeđenje zaloga data. To podrazumeva novo obezbeđenje za novo nastale obaveze, nastale posle date zaloge, koje se pokrivaju već datom zalogom. Pored toga, uslov je da nove obaveze dospevaju pre namirenja obaveze za čije je obezbeđenje zaloga data, što ne znači da zalogoprimac ima pravo da po dospelosti novih obaveza preduzme mera za prodaju založene stvari, ako zalogodavac te obaveze ne isplati o dospelosti. Zalogoprimac ima pravo da traži od zalogodavca da mu o dospelosti novih obaveza iste isplati, a ako to ne učini ima pravo na kaznenu kamatu zbog docnje, koje će naplatiti kada dospe glavna, prva obaveza zbog koje je zaloga data. Kod nastanka nove zaloge, protezanjem na već postojeću zalogu, ne nastaje novi ugovor o založi, jer se to pravo obezbeđuje odredbama ovog člana, ali zalogoprimac mora imati ubedljive dokaze o postojanju i valjanosti novih obaveza zalogodavca prema njemu. Radi sigurnosti proširenja obezbeđenja nastalog protezanjem zaloge, zalogoprimac je dužan da o tome obavesti zalogodavca, odnosno o tome da za nove obaveze zalogodavca važi već učinjena zaloga, naravno ako je vrednost založene stvari veća od zaloge po ugovoru o založi, tako da zalogoprimac može da naplati sva svoja potraživanja. Nove obaveze, kao stoje napred navedeno, moraju nastati posle zaključenja ugovora o založi, a prema založenoj stvari imaju dejstvo samo ako dospevaju za isplatu pre izvršenja obaveze za čije je obezbeđenje zaloga data. Pri tom je bez značaja o kojoj se vrsti obaveze radi ako se ta obaveza može izraziti u novcu. U slučaju nesaglasnosti o toj činjenici, zalogodavac može tužbom za utvrđenje da traži od suda da se utvrdi da njegova nova obaveza ne postoji, ili da nije u takvom obimu kako je predstavlja zalogoprimac.

Zabranjene odredbe (čl. 973. ZOO) Odredbe ovog člana imaju za cilj da zaštite zalogodavca - dužnika, da poverilac na osnovu ugovora o založi ne ugovori za sebe takvu pogodnost koja bi mu obezbedila veću imovinsku korist od one koja predstavlja obavezu zalogodavca zbog koje je on zaključio ugovor o založi. Zbog toga je propisano da ugovor o založi ne može sadržavati odredbe: a) da će založena stvar preći u svojinu poverioca ako njegovo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, b) kao i da će u tom slučaju poverilac moći da po unapred određenoj ceni proda založenu stvar ili da je zadrži za sebe. Ako bi ugovor o založi sadržavao takve odredbe one bi bile ništave, i to po osnovu zelenaškog ugovora, u smislu odredaba člana 141. ovog zakona. Za utvrđivanje ništavosti takvih odredaba nije potrebno samo to daje zalogodavac morao da prihvati takve odredbe zbog svog stanja nužde ili svog teškog materijalnog stanja, već i ako bi na to pristao zbog svog neznanja, odnosno nedovoljnog iskustva. Zalogoprimac ne bi mogao na osnovu odredbe u ugovoru o založi sam da proda založenu stvar po unapred utvrđenoj ceni, jer se prodaja založene stvari, posle isteka roka za ispunjenje obaveze dužnika - zalogodavca po toj založi, vrši putem suda, na osnovu odluke suda, a po postupku propisanom u Zakonu o vanparničnom postupku i Zakonu o izvršnom postupku, osim ako se ne radi o prodaji stvari založene za potraživanje iz ugovora u privredi, u smislu odredaba člana 981. ovog zakona. Isto tako zalogoprimac ne može da zadrži založenu stvar za sebe, ako zalogodavac u određenom roku ne ispuni svoju obavezu. Odredba u ugovoru o založi u tom smislu smatrala bi se nepostojećom, odnosno nevažećom. On bi to mogao da učini ali po sporazumu sa dužnikom tek kada ovaj svoj dug isplati, ali bi taj sporazum bio zasnovan na načelu jednakih vrednosti davanja. U slučaju spora, ako bi se tužbeni zahtev odnosio na ceo ugovor o založi, sud bi mogao da donese odluku o utvrđivanju ništavosti odredbe koje u smislu odredaba ovog člana nisu mogle biti ugovorene, ali bi odbio tužbeni zahtev u odnosu na ostale odredbe osporavanog ugovora o založi. 1142

Sudska praksa Zalosa. Zabranjene odredbe Odredba ugovora prema kojoj su stranke saglasne da zajmodavac stehne pravo svojine na nepokretnosti, ukoliko zajmoprimac, u roku utvrđenom ugovorom, ne vrati pozajmljena sredstva, tzv. lex commissorie, je ništava, ali u ostalom delu ugovor ostaje na snazi. Iz obrazloženja "Prema podacima u spisima, tužilac je zaključio Ugovor o kreditu sa N. N. bankom, a kao sredstvo obezbeđenja ugovoreno je jemstvo, pa je zaključen Ugovor ojemstvu te banke sa L. L. preduzećem, ovde tuženim. Zaključenje i ugovor tužioca i tuženog broj 33/4 od 26. 4. 1991. godine. U tom ugovoru L. L. se obavezuje da će dati garanciju tužiocu na kratkoročnu pozajmicu od 1. 500. 000, 00 dinara sa rokom vraćanja od 60 dana od dana uplate na žiro-račun tužioca i da se navedena pozajmica odobrava banci koja je dala kredit tužiocu. Tužilac se obavezuje da će vratiti pozajmljena sredstva tuženom, s time da, ukoliko ih ne vrati u dogovorenom roku, tuženi preuzima sve obaveze po ugovoru za vraćanje navedenog iznosa. Članom 3. navedenog ugovora predviđeno je da u slučaju preuzimanja obaveze odstrane tuženog, tuženi stiče pravo svojine na spornom poslovnom prostoru, vlasništvo tužioca, ako u roku utvrđenom ugovorom, tužilac ne vrati u celini pozajmljeni iznos sredstava. Takođeje ugovoreno i pravo preče kupovine navedenih poslovnih prostorija, pod istim uslovima pod kojima su prenete na tuženog, uz umanjenje iznosa po osnovu cene kredita. Tužilac je garantovao da prostor koji prenosi u svojinu tuženom nije opterećen realnim teretima, niti je izdat u zakup sa otkaznim rokom dužim od tri meseca. Sledom navedenog, može se zaključiti daje Ugovor broj 33/4 od 26. 4. 1991. godine mešoviti ugovor sa elementima ugovora o preuzimanju duga, kredita i hipoteke. Odredbom člana 4. navedenog ugovora ugovorena je hipoteka "pravo zaloge" na poslovnom prostoru. Ovakva odredba ugovora je ništava i ne proizvodi pravno dejstvo, te se njena ništavost, budući da se radi o apsolutnoj ništavosti, može isticati bez obzira na rok, a sud o njoj mora voditi računa po službenoj dužnosti. Zakon o obligacionim odnosima predviđa, u stavu 1. člana 973, daje zabranjeno ugovaranje lex commissorie, tj. stranke u ugovoru o založi predvide da će založena stvar preći u svojinu poverioca ako njegovo potraživanje ne bude namireno do dospelosti, kao i odredbu da će u tom slučaju poverilac moći da, po unapred određenoj ceni, proda stvar, ili daje zadrži za sebe. Zakonom o svojinsko-pravnim odnosima, u članu 69. propisano je daje ništava odredba ugovora o hipoteci kojom hipotekarni poverilac ugovora za sebe pravo da u slučaju neisplate duga namiri svoje potraživanje sticanjem prava svojine na založenoj nepokretnosti, ubiranjem plodova koje ta nepokretnost daje ili iskorišćavanjem nepokretnosti na drugi način. Navedene odredbe su propisane baš u cilju zaštite, kako poverilac ne bi iskoristio stanje nužde, ili teško materijalno stanje kod traženja kredita i za sebe ugovorio zelenaške klauzule iz člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, po kojima mu ili ostaje stvar veće vrednosti u svojini, ilijeprodatapo unapred utvrđenoj ceni koja ne odgovara stvarnoj vrednosti založene stvari. Navedene odredbe Ugovora o založi su ništave i ne proizvode ni obligaciono-pravno ni stvarno pravno dejstvo. Kako je navedena odredba Ugovora o založi zaključena protivno zakonskom propisu, ona je nezakonita, te je ugovor u tom delu, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud, apsolutno ništav i ne proizvodi pravno dejstvo. Vodeći po službenoj dužnosti računa o dozvoljenosti stranaka, Vrhovni sud Crne Gore je pravilno postupio kad nije pružio pravnu zaštitu ovoj odredbi ugovora, s tim što je pravilno zaključio da ništavost ove odredbe, u smislu člana 105. Zakona o obligacionim odnosima, ne povlači ništavost samog Ugovora, pa je u ostalom delu odbio tužbu tužioca radi utvrđivanja ništavosti ostalih odredbi Ugovora, i o tom dao činjenične i pravne razloge koje prihvata i ovaj sud" (presuda Saveznog suda, Gzs. 19/94 od 24. 11. 1994. godine). U vezi nadležnosti suda za rešavanje pitanja obezbeđenja naplate u vezi spora pravnih lica po hipotekarnoj tužbi, Viši privredni sud u Beogradu je svojom presudom Pž. 6221/96 zauzeo sledeći pravni stav: "Ovaj spor je privredni spor, jer je proistekao iz privrednih ugovora, a između pravnih lica u smislu člana 15. Zakona o sudovima Republike Srbije. Tačnoje daje za zemljišno knjižne stvari, odnosno za upis i brisanja založnog prava nadležan opštinski sud. Međutim, da bi opštinski sud upisao založno pravo ili izvršio brisanje založnog prava, on mora imati podobnu ispravu za te upise. U smislu člana 64. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, na osnovu pravnog posla ili sudske odluke hipoteka se stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Prema tome, da bi opštinski sud upisao hipoteku ili izvršio brisanje hipoteke, on mora imati podobne isprave za te upise bilo ugovor među strankama, odnosno sporazumne predloge ili presudu kao ispravu pogodnu za upis pro-mene u zemljišnoj knjizi. Upravo u ovom sporu se traži donošenje presude koja će biti podobna isprava za promenu u zemljišnoj knjizi, ukoliko tuženi ne izda dozvolu za brisanje hipoteke. U ovom sporu sud je utvrđivao kao prethodno pitanje da li su ispunjeni uslovi za brisanje hipoteke, i kako je prvostepeni sud pravilno utvrdio da su uslovi ispunjeni, jer tužilac nema nikakvih obaveza prema tuženom po pravnom odnosu koji je služio kao osnov za upis hipoteke, to je naložio tuženom da takvu dozvolu izda, a ukoliko ne izda presuda zamenjuje dozvolu za brisanje hipoteke na određenom zemljišno knjižnom telu koje je upisano u određeni zemljišno knjižni uložak" (prema presudi Saveznog suda, Gzs. 19/94);

1143

Zaloga. Zabranjene odredbe - "Ništava je odredba ugovora zaključenog između parničnih stranaka kojim je tuženi preneo pravo vlasništva na spornim nepokr etnos tima na tužioca, kao sredstvo obezbeđenja vraćanja kredita (zaloga)" (prema odluci VSS, Prev 652/97); "Poverilac ne može tražiti od dužnika da mu založenu stvar preda u svojinu već založna stvar predstavlja obezbeđenje duga iz koje će se poverilac moći naplatiti" — (prema odluci VPS, Prev. 437/99).

ZALAGANJE STVARI OBAVEZE ZALOGODAVCA (čl. 974. ZOO) Osnovne obaveze zalogodavca u vezi predaje založene stvari zalogoprimcu konsumirane su u odredbama ovog člana. Ostale njegove obaveze proizilaze iz odredaba članova 979. do 985. ovog zakona. Osnovno pravilo iz ugovora o založi je da zalogodavac zalogoprimcu, ili trećem licu koje su sporazumno odredili, preda stvar koja je predmet ugovora o založi, ili ispravu koja daje imaocu isključivo pravo raspolaganje njome. Predaja predmeta zaloge ili isprave u navedenom smislu, zalogodavac predaje zalogoprimcu ili trećem licu momentom zaključenja ugovora o založi. Treće lice, kome se stvar može predati (umesto zalogoprimcu) određuju sporazumno zalogoprimac i zalogodavac. Za to treće lice, ako se prihvati da založenu stvar čuva, važe pravila o čuvanju založene stvari kao i za zalogoprimca. Isprava o kojoj je reč u odredbama stava 1. ovog člana, odnosi se na pravo raspolaganja založenim stvarima, na primer, po osnovu posedovanja tovarnog lista kod ugovora o prevozu, s obzirom na sadržinu odredbe člana 655. stav 5. ovog zakona, koja propisuju da tovarni list može sadržati odredbu "po naredbi" ili glasiti na donosioca, a i odredbama člana 743. ovog zakona, koje se odnose na ugovor o uskladišten]u, a propisuju da imalac skladišnice ima pravo da zahteva da mu se preda roba označena na njoj, koji može da raspolaže robom označenom u skladišnici prenošenjem skladišnice. Odredbe stava 2. ovog člana propisana je mogućnost ugovorača da sporazumno zajednički čuvaju stvar ili ispravu. U stvari, predmet ugovora o založi se uvek nalazi u posedu zalogoprimca, ali ako postoji opasnost da zalogoprimac bude ometan u korišćenju prava založene stvari, ili zalogoprimcu bude oduzeta stvar zaloge od lica koje smatra da ta stvar njemu pripada, sporazum ugovora o zajedničkom čuvanju stvari bi imao značaja utoliko da se zalogoprimac koristi založno-pravnom zaštitom, odnosno založnom tužbom Ostale obaveze zalogodavca su: a) da zalogoprimcu preda stvar koja nema neki materijalni ili pravni nedostatak, b) da ta stvar predstavlja dovoljno obezbeđenje naplate potraživanja, b) da zalogoprimcu preda drugu odgovarajuću stvar, ako predata stvar ima nedostatke navedene ovde pod oznakama a) i b).

OBAVEZE ZALOGOPRIMCA v

Čuvanje založene stvari (čl. 975. ZOO) Obaveza čuvanja založene stvari proizilazi iz ugovornog odnosa zalogodavca i zalogoprimca, odnosno iz ugovora o založi, potencirana odredbom člana 966. ovog zakona, po kome se zalogoprimac obavezuje da primljenu stvar čuva i daje po prestanku svog potraživanja vrati neoštećenu zalogodavcu. Zalogoprimac je dužan da čuva založenu stvar sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina. Zalogoprimac, kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin pri ispunjenju svoje obaveze čuvanja založene stvari mora da bude aktivan, da vodi računa da stvar bude smeštena na sigurnom mestu, da je ne smešta u prostorije koje zbog vlage ili nekog drugog razloga (širenje neprijatnih mirisa od drugih stvari koje mogu uticati na svojstvo stvari koja je predmet zaloge), mogu da utiču na oštećenje založene stvari i si. Pažnja dobrog privrednika u širem smislu podrazumeva pažnju pri poslovanju pravnih subjekata, da uredno i savesno ispunjavaju preuzete obaveze u oblasti privrednog poslovanja. Ona se odnosi na pravne subjekte koji se bave privrednom delatnošću, ali i kada posluju i sa građanskim licima - ako se sa njima obavljaju poslovne aktivnosti. Za ostvarenje ovog načela pretpostavka je da postoji dobra organizacija poslovanja, dobra tehnologija, dobra stručna radna snaga, međusobno poverenje i saradnja partnera u pravnom poslu. "Pažnja", pak, podrazumeva opreznost pri postupanju, koja je uobičajena u poslovnom prometu. Povreda ovog načela povlači odgovornost za štetu nanetu drugom licu. "Pažnja dobrog domaćina" je pojam koji se odnosi na građane, koji obavljaju pravni promet, kao građanska pravna lica, preduzetnici. Za preduzetnike je članom 1. st. 2. i 3. Zakona o preduzećima propisano da su to fizička lica koja obavljaju delatnost radi sticanja dohotka, odnosno da se fizičko lice koje obavlja delatnost slobodne profesije, uređene posebnim propisima, smatra preduzetnikom. Dakle, sve stoje rečeno za pojam "pažnja dobrog privrednika" odnosi se i na pojam "pažnja dobrog domaćina", jer se odredbe stava 1. člana 1.8. odnose na oba pojma. 1144

Zalogoprimac mora da sačuva primljenu stvar u stanju u kakvom je primio i da je kao takvu vratiti zalogodavcu u momentu kada ovaj ispuni svoju obavezu iz ugovora 0 založi. Ako bi zalogoprimac postupao sa založenom stvari protivno navedenom načelu s pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, ili ako je upotrebljava bez dozvole zalogodavca, ili je drugom daje na upotrebu, ili ako je ne upotrebljava saglasno datoj mu dozvoli, i uopšte ako postupa sa njom protivno ugovoru o založi i zakonu, nalogodavac može zahtevati da sud naredi da se založena stvar oduzme od zalogoprimca i preda nekom trećem licu da je drži za zalogoprimca.

Upotrebljavanje založene stvari (cl. 976. ZOO) Zalogoprimcu ne pripada pravo da upotrebljava založenu stvar. Odstupanja od tog pravila postoje jedino ako je zalogodavac saglasan da zalogoprimac: a) upotrebljava založenu stvar, b) daje preda drugom na upotrebu ili v) da založenu stvar daje u zalogu (podzalogu). Zalogoprimac može uz saglasnost zalogodavca da upotrebljava založenu stvar, kako bi od upotrebe založene stvari ostvario kakvu korist. Ako upotrebom založene stvari ostvari naku korist, zalogoprimac, ako nije što drugo ugovorio sa zalogodavcem, dužan je da ostvarenu korist preda zalogodavcu, ili vrednost te koristi odbije od ukupnog duga u vezi kod odnosa je i zaključen ugovor o založi. Ako zalogoprimac želi da založenu stvar preda drugom radi korišćenja, smatra se kao stvar sam koristi, ali i u tom slučaju je potrebna saglasnost zalogodavca. I u ovom slučaju se to pravo zalogoprimca mora regulisati ugovorom sa zalogodavcem, pri čemu zalogodavac mora da zna koje će drugo lice upotrebljavati založenu stvar. Davanje založene stvari u zalog što, u stvari, predstavlja podzalog, je dalje zalaganje založene stvari, davanjem te stvari trećem licu sa ciljem da to lice osigura neko svoje potraživanje koje ima prema zalogoprimcu, naravno uz prethodnu dozvolu zalogodavca. Postoji slučaj koji je zakonom uređen da se založena stvar može preneti na treće lice, ali uz određeno ograničenje. Naime, odredbama ovog zakona koja se odnose na ustupanje potraživanja ugovorom (cesija), odnosno prenosa sporednih potraživanja (čl. 437.), propisano je da sa potraživanjem prelaze na prijemnika i sporedna prava, među kojima je i pravo zaloge ali, ipak, ustupilac može predati založenu stvar prijemniku (treće lice) samo ako zalogodavac pristane na to, inače ona ostaje kod ustupioca daje čuva za račun prijemnika. Iz navedenog proizilazi daje zalogodavac zaključenjem ugovora o zakupu obezbedio da se založena stvar nalazi u posedu kod zalogoprimca do isteka roka kada je dužan da isplati svoj dug, kada je i poverilac, odnosno zalogoprimac obavezan da primljenu stvar vrati neoštećenu zalogodavcu. To stoje u tom članu (437.) navedeno da založena stvar ostaje kod zalogoprimca (ustupioca) "da je čuva za račun prijemnika", podrazumeva pravo prijemnika da se naplati iz založene stvari ako se prodaje zbog toga što zalogodavac do određenog roka nije isplatio svoj dug zalogoprimcu. Stav 2. ovog člana ima u vidu posledice upotrebu založene stvari bez odobrenja zalogodavca, u slučajevima koji su navedeni u tom stavu (ako zalogoprimac upotrebljava stvar bez dozvole zalogodavca, ili je preda drugom na upotrebu, ili u zalogu). U tim slučajevima, za slučaj propasti ili oštećenja stvari, koji bi se dogodili prilikom navedenih zloupotreba, odgovara zalogoprimac, bez obzira da li je šteta nastala krivicom lica koje je stvar koristilo, pa i u slučaju nastanka štete zbog više sile. Zalogodavac je zaštićen i pravom da od suda traži da naredi da se založena stvar oduzme od zalogoprimca i preda nekom trećem licu daje drži za njega (zalogoprimca), ako zalogoprimac upotrebljava založenu stvar bez dozvole zalogodavca, ili je daje drugom na upotrebu, odnosno ako postupa sa njom protivno ugovoru o založi, kako to propisuju odredbe člana 978. ovog zakona.

Plodovi založene stvari (čl. 977. ZOO) Kako predmet zaloge može biti stvar koja daje plodove, ugovorom o zalogu može se regulisati pitanje ubiranja plodova od časa davanja stvari u zalogu do vraćanja te stvari zalogodavcu. Zalogoprimac ima pravo da ubira plodove sa založene stvari. Ako ugovorom nije ugovoreno kome će pripasti plodovi posle odvajanja od stvari, zalogoprimac - poverilac ima pravo da ih zadrži za sebe, ali ako to ne želi, jer bi mu se uračunali u korist koju bi ostvario korišćenjem založene stvari, on je dužan da plodove ponudi zalogodavcu. Iznos čistog prihoda od plodova, u smislu odredaba stava 2. ovog člana, predstavlja razliku između vrednosti stvari i ostvarenog prihoda, po odbitku troškova na čiju naknadu zalogoprimac - poverilac ima pravo, zatim od dužne kamate i najzad od glavnice. Naime, ako je zalogoprimac zadržao plodove založene stvari, onda se dobijena korist odbija od glavnice, pri čemu se u korist ne uračunavaju troškovi koje je zalogoprimac imao u vezi ostvarenja čistog prihoda, kao i dužne kamate. Ako se založena stvar koristi po sporazumu sa zalogoprimcem, onda stranke sporazumno utvrđuju koje koristi može da ostvari zalogoprimac i u kojoj vrednosti, odnosno način utvrđivanja te vrednosti, te kako se ostvarena korist odbije od glavnice dugovanog iznosa. Ako zalogoprimac koristi založenu stvar bez odobrenja 1145

zalogodavca, i u tom slučaju je zalogoprimac dužan da zalogodavcu umanji vrednost svog potraživanja, za iznos ostvarene koristi, ali u tom slučaju zalogodavac se može-poslužiti pravom da od suda traži da se založena stvar preda trećem licu koje će je čuvati umesto zalogoprimca. Ako založena stvar ne daje plodove, već druge koristi njenom upotrebom, i u tom slučaju se obračun koristi vrši na način kako je to napred objašnjeno kada je u pitanju obračun koristi od dobijenih plodova. Tako, na primer, ako je založena stvar automobil, koji po sporazumu koristi zalogoprimac, obračunava se korist koju ima zalogoprimac od upotrebe te stvari, i ista odbija od glavnice, pri čemu se ne uračunavaju troškovi koje je ovaj imao (popravke, gorivo i si.). Pri obračunu, odnosno odbijanju koristi koje je od upotrebljavan]a stvari imao zalogoprimac, prvo se odbijaju troškovi na čiju naknadu zalogoprimac - poverilac ima pravo, zatim dužne kamate i najzad od glavnice. Tako, na primer, ako je na založenoj stvari imao kakve troškove, opravke, održavanje i si., što bi inače imao i sam zalogodavac da se ta stvar nalazila kod njega, prvo se ti troškovi odbijaju od vrednosti stečene koristi, zatim kamate na koje ima pravo zalogoprimac u vezi duga koji zalogodavac ima prema njemu, srazmerno koristi koju je ostvario, i najzad od glavnice.

Oduzimanje založene stvari od zalogoprimca (čl. 978. ZOO) Zalogoprimac je dužan da čuva založenu stvar kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin, te da je po prestanku svog potraživanja vrati neoštećenu zalogodavcu. Ako zalogoprimac ne bi postupao na taj način, odnosno saglasno ugovoru o založi, zalogoprimac može da traži da sud naredi da se založena stvar oduzme od zalogoprimca i preda nekom trećem licu, i to u slučajevima: a) ako založenu stvar ne čuva kako treba, kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin, b) ako je upotrebljava bez dozvole zalogodavca, v) ako je daje drugom na upotrebu, g) ako je ne upotrebljava saglasno datoj mu dozvoli i d) uopšte ako postupa sa njom protivno ugovoru i zakonu. Odredbe ovog člana imaju za cilj da se sačuva založena stvar od propasti i oštećenja, kao i zloupotrebe njenim korišćenjem, protivno ugovoru i zakunu. Zalogodavac ima pravo da mu se stvar koju je dao u zalogu vrati u onom stanju u kakvom je dao. Njena vrednost se može umanjiti prirodnim rabaćenjem stvari, koja zbog proteka vremena gubi svoju osnovnu vrednost. Za takvo umanjenje vrednosti stvari nije odgovoran zalogoprimac, ali on može u slučaju prodaje te stvari (ako mu zalogodavac o ruku ne isplati dug) da utvrdi njenu pravu vrednost, i da prema toj vrednosti naplati svoje potraživanje. Davanjem stvari na osnovu odluke suda trećem licu, zalogoprimac ostaje i dalje posednik založene stvari, a treće lice, ako stvar primi na čuvanje, ima pravo na određenu naknadu, koja tereti zalogoprimca.

PRAVA ZALOGOPRIMCA Kad založena stvar ima neki nedostatak (čl. 979. ZOO) Da bi došlo do primene odredaba ovog člana znači daje stvar koja se daje u zalogu već u posedu zalogoprimca, jer na to upućuju reci "kad se pokaže da založena stvar", koje znače daje određena stvar već data u zalogu. Materijalni nedostatak na stvari date u zalogu se može utvrditi prilikom predaje stvari, ali ako se to tada ne može da utvrdi, onda se on utvrđuje čim taj nedostatak uoči zalogoprimac, o čemu je dužan odmah da obavesti zalogodavca, radi zajedničkog utvrđenja materijalnog nedostatka. Može na založenoj stvari postojati i neki skriveni nedostaci, koji umanjuju vrednost založene stvari. U takvom slučaju zalogoprimac ima pravo da zahteva od zalogodavca drugu odgovarajuću zalogu, koja bi predstavljala dovoljno obezbeđenje naplate potraživanja poverioca - zalogoprimca. Odredbe ovog člana ne regulišu pravne posledice neprihvatanja predloga zalogoprimca, ali u skladu sa odredbama ovog zakona, ako zalogodavac ne prihvati predlog zalogoprimca da mu da drugu odgovarajuću zalogu, zalogoprimac može staviti na raspolaganje primljenu založenu stvar sa nedostacima zalogodavcu, i tražiti naplatu svog potraživanja. Materijalni nedostaci na založenoj stvari utvrđuju se u skladu sa pravilima iz odredaba člana 479. ovog zakona, a naime nedostaci na stvari postoje ako stvar nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu, zatim ako stvar nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene , odnosno propisane i dr. To mogu biti i skriveni nedostaci, kad se posle prijema stvari od zalogodavca pokaže da založena stvar ima neki nedostatak koji se nije mogao otkriti uobičajenim pregledom prilikom preuzimanja stvari. 1146

Zbog toga, a naime što utvrđeni materijalni nedostaci umanjuju vrednost založene stvari, zbog kojih založena stvar ne predstavlja dovoljno obezbeđenje naplate potraživanja, zalogoprimac može zahtevati od zalogodavca drugu odgovarajuću zalogu. S obzirom da se u odredbama ovog člana navodi i smetnja zbog postojanja pravnog nedostatka založene stvari, pravni nedostatak postoji u pravu zalogodavca. Zbog toga zalogoprimac trpi uznemiravanje od drugog lica koje smatra da na založenoj stvari ima neka prava, nastala pre nego što je data u posed nalogoprimcu. Ta okolnost daje pravo zalogoprimcu da zahteva od zalogodavca drugu odgovarajuću zalogu.

Prodaja založene stvari (cl. 980. ZOO) Prodaja založene stvari može uslediti tek ako poveriocevo - zalogoprimčevo potraživanje ne bude namireno o dospelosti. Ako bi zalogodavac - dužnik isplatio zalogoprimcu svoju obavezu o roku, ovaj ne bi imao osnova da prodaje založenu stvar, već je dužan daje vrati neoštećenu zalogodavcu. Zalogoprimac kome nije o roku namireno potraživanje u vezi stvari primljene u zalogu, ne može sam, po svojoj volji, da proda založenu stvar i da se od naplaćene sume obešteti. Prodaja založene stvari se može izvršiti samo putem suda, na osnovu odluke suda u izvršnom postupku. Izvršni naslov za prodaju založene stvari bi bila odluka vanparničnog suda da se stvar proda na javnoj licitaciji ili po tekućoj ceni, kad stvar ima berzansku ili tržišnu cenu. Ako bi zalogodavac - dužnik istakao prigovor da se založena stvar iz određenih razloga ne može prodati, vanparnični sud po sprovedenom postupku upućuje predlagača, zalogoprimca - poverioca na parnicu, da u tom postupku dokaže osnovanost svog traženja. Tek na osnovu odluke parničnog suda zalogoprimac - poverilac stiče osnov da se neposredno obrati izvršnom sudu i traži prodaju založene stvari. Na to upućuju i odredbe člana 984. ovog zakona, naročito odredbe stava 2. tog člana, kada na predlog zalogodavca sud donosi odluku i određuje da se založena stvar proda određenom licu po povoljnoj ceni, ako su time očuvani opravdani interesi zalogoprimca. Postupak se, dakle, sprovodi kod vanparničnog suda, jer se radi o predlogu a ne o tužbi. Ako je predlog zalogodavca osnovan, sud donosi odluku o prodaji založene stvari određenom licu, a naplaćeni iznos se polaže u sud za obezbeđenje naplate poveriočevog potraživanja. Založna tužba bi se mogla podneti parničnom sudu tek ako u vanparničnom postupku, po predlogu zalogoprimca - poverioca, zalogodavac - dužnik stavi neke osnovane prigovore u vezi pravnog odnosa stranaka povodom založene stvari, pa vanparnični sud stranke upućuje na parnicu da sporni odnos rese u tom postupku. S obzirom da je u stavu 1. ovog člana propisano da će se založena stvar na osnovu odluke suda prodati na javnoj prodaji, ili po tekućoj ceni kad stvar ima berzansku ili tržišnu cenu (na primer, žitarice i si.), založena stvar čija bu prodaja po takvim uslovima bila nesrazmerna, odnosno ako bi troškovi javne prodaje bili nesrazmerno veliki prema vrednosti založene stvari, sud može odlučiti da poverilac proda stvar po ceni utvrđenoj procenom stručnjaka, ili daje, ako hoće, zadrži za sebe po toj ceni. Odluka suda da se založena stvar javno ne prodaje zbog nesrazmerno velikih troškova prodaje, koji bi umanjili vrednost založene stvari, smanjuje troškove protivniku predlagača, zbog čega sud može predložiti da donese odluku da predlagač - zalogoprimac založenu stvar zadrži za sebe, naravno ako on na to pristane. U protivnom, sud donosi odluku da poverilac - zalogoprimac proda stvar po ceni koja bude utvrđena procenom stručnjaka", veštaka. Primećuje se da u stavu 2. ovog člana nije predviđen i slučaj prodaje založene stvari po tekućoj ceni, kad ta stvar ima berzansku ili tržišnu cenu, jer se u tom slučaju ne stvaraju troškovi javnom prodajom, a prodaju takve stvari sprovodi izvršni organ na osnovu izvršne odluke suda.

Prodaja stvari založene za potraživanje iz ugovora u privredi (cl. 981. ZOO) Prodaja stvari založene za potraživanje iz ugovora u privredi ne vrši se putem suda, već se ostavlja poveriocu da radi prodaje založene stvari sprovede postupak koji je predviđen odredbama ovog člana. Pre svega, potraživanje zbog koga je nastala zaloga mora poticati iz nekog odnosa nastao iz ugovora u privredi. Pojam ugovora u privredi dat je u odredbama člana 25. stav 2. ovog zakona, definišući ga tako da se pod ugovorom u privredi, u smislu ovog zakona, smatraju oni ugovori koje preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrdvanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključuju međusobom u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima. Da bi poverilac, inače privredni subjekt, mogao da proda založenu stvar bez učešća suda, potrebno je da po isteku roka dospelosti potraživanja, poverilac o nameravanoj prodaji obavesti dužnika kao i zalogodavca, kad to nije isto lice (član 966. ovog zakona - "dužnik ili neko treće lice (zalogodavac)", da će po isteku roku od osam dana od dana tog upozorenja izvršiti nameravanu prodaju.. Ovo zbog toga da. bi dužnik, odnosno zalogodavac modao da u tom roku eventualno isplati svoje dugovanje i od poverioca povrati založenu stvar. Obaveštavanje dužnika i zalogodavca, ako to nije isto lice, o nameravanoj prodaji mora da sadrži podatak o datumu i mestu prodaji. 1147

U slučaju javne prodaje poverilac provodi postupak koji je propisan za javnu prodaju. Naime, mora se putem javnog obaveštenja obavestiti zainteresovani kupci da se prodaje određena stvar, da se ta stvar prodaje određenog dana u određeno vreme i na određenom mestu, i da ta stvar ima početnu cenu koja je u tom oglasu navedena. Prodavač određuje komisiju koja će sprovesti postupak javne prodaje. To u slučaju da se prodaja založene stvari prodaje putem javne prodaje, kada za tu stvarnije određena tekuća cena kao berzanska ili tržišna cena. Ako založene stvari imaju tržišnu ili berzansku cenu, poverilac ne mora da ih prodaje putem javne prodaje, već po toj ceni, pod uslovom da o prodaji na taj način prethodno obavesti dužnika, odnosno zalogodavca, i to u roku od osam dana pre nego što će izvršiti prodaju založene stvari po tržišnoj ili berzanskoj ceni. To upozorenje je obaveštenje dužniku, odnosno zalogodavcu, da će poverilac na takav način prodati založenu stvar, ali u tom upozorenju nije dužan da ga obavesti o vremenu prodaje i licu kome će stvar prodati, kao i o nekim drugim detaljima koji su karakteristični za javnu prodaju. To ima svoj značaj, jer i kod takvog načina prodaje, dužnik, odnosno zalogodavac može tražiti da on otkupi stvar zaloge.

Prodaja založene stvari pre vremena i zbog kvarenja ili gubljenja vrednosti i njena zamena (čl. 982. ZOO) Prodaja založene stvari može se zahtevati pre isteka roka dospelosti potraživanja poverioca, odnosno zalogoprimca, ako to zalogoprimac traži (stav 2. ovog člana), ali se prodaja založene stvari može tražiti i zbog kvarenja ili gubljenja vrednosti i njene zamene, kada njenu prodaju mogu tražiti i zalogoprimac i zalogodavac (stav 1. ovog člana), a može se založena stvar zameniti i ako zalogoprimac ne traži njenu prodaju. Prodaja založene stvari pre vremena može se tražiti kad se založena stvar kvari ili kad inače gubi vrednost iz nekih razloga, odnosno nekih svojih svojstava, te postoji opasnost da postane nedovoljna za obezbeđenje poveriočevog potraživanja. Prodaja založene stvari pre vremena znači prodaja pre isteka roka dospelosti potraživanja poverioca, odnosno zalogoprimca. Prodaju mogu tražiti ili zalogoprimac ili zalogodavac, ali po saslušanju i druge strane. Ako se jedna od stranaka ne složi da se založena stvar proda zbog kvarenja ili gubljenja vrednosti, sud donosi odluku o predlogu na osnovu saslušanja obe strane, a posebno na osnovu utvrđenja veštaka, kome su osobenosti i svojstva založene stvari poznate po njegovoj stručnosti. Ako sud donese odluku o prodaji založene stvari pre vremena, sud odlukom određuje i da li će se stvar prodati putem javne prodaje, ili po berzanskoj ili tržišnoj ceni ako je ima, a naplaćena cena se polaže kod suda radi obezbeđenja zalogoprimčevog potraživanja. Stav 2. ovog člana se ne odnosi na prodaju založene stvari zbog kvarenja ili gubljenja vrednosti. To se može zaključiti i po sadržini ovog stava, jer se ne povezuje sa slučajem iz stava 1. ovog člana, a i iz samog podnaslovi koji koristi reč "i", što znači da se založena stvar može tražiti pre vremena i ako ta stvar nije u stadij umu kvarenja niti gubljenja vrednosti, pa ako zalogoprimac podnese predlog da se založena stvar proda pre vremena sud može odbiti njegov predlog ako ne prihvati ponudu zalogodavca da mu umesto ranije založene stvari da neku drugu stvar iste vrednosti, čije čuvanje ne zahteva veći trud i brigu od čuvanja prvobitno založene stvari. Odbijanjem predloga zalogoprimca za prodaju založene stvari pre vremena, iz razloga što njegovu ponudu nije prihvatio zalogodavac, ne menja se stanje stvari u vezi prava i obaveza stranaka koje proizilaze iz ugovora o založi, jer stanje stvari ostaje isto kao da predlog za prodaju stvari pre vremena i nije bio podnet. Imajući u vidu izneto može se konstatovati sledeće: Iz sadržine stava 1. ovog člana jasno proizilazi da se prodaja pre vremena vrši kad se založena stvar kvari ili kad inače gubi vrednost te postoji opasnost da postane nedovoljna za obezbeđenje poveriočevog potraživanja. Stav 2. se odnosi na predlog zalogoprimca da se založena stvar proda pre vremena, ali da sud može odbiti taj predlog ako zalogodavac ponudi da zalogodavcu preda umesto založene stvari neku drugu stvar iste vrednosti. . Stav 3. ovog člana ima u vidu slučaj da će sud dozvoliti zamenu založene stvari ako je zalogoprimac to zahtevao, dakle i ako zamenu stvari nije tražio zalogoprimac, i to pod istim uslovima kao što je to regulisano u stavu 2. ovog člana, kada je zahtev za prodaju pre vremena tražio zalogoprimac. Odluke suda u vezi stava 2. i 3. ovog člana ne obavezuju stranke, ali one ne mogu vršiti prava iz ugovora o založi drukčije nego što je ugovorom određeno, osim u slučaju iz stava 1. ovog člana kada prodaju založene stvari pre vremena mogu tražiti iz opravdanih razloga kako zalogoprimac tako i zalogodavac.

Prodaja založene stvari pre vremena na zahtev zalogodavca (cl. 983. ZOO) Sadržina ovog člana ne upućuje na zaključak da se njime reguliše pitanje prodaje založene stvari pre vremena, osim što to proizilazi iz nadnaslova ovog člana i odredbe stava 2. ovog člana da prodajom založene stvari dobijena cena "stupa na mesto založene stvari i polaže se u sud na obezbeđenje naplate poveriočevog potraživanja". Ovo zbog toga što zalogodavac takav zahtev može da postavi i u toku prodaje založene stvari po redovnom toku stvari, tj. kada je istekao rok dospelosti potraživanja poverioca, i kada je ovaj podneo zahtev sudu da donese odluku da se stvar proda, a s obzirom da se naplaćena cena i u tom slučaju predaje sudu u sudski depozit radi naplate po1148

veriočevog potraživanja, postiže se isti efekat, osim u jednom, a naime da se prema stavu 1. ovog člana ta prodaja vrši slobodno, po odluci suda, određenom licu i ako sud nađe daje cena povoljna i da su time očuvani interesi zalogoprimca, što upućuje na drugi zaključak da se odredbe ovog stava odnose na prevremenu prodaju. Ako se i pođe od činjenice daje u pitanju prevremena prodaja, sud može, na zahtev zalogodavca, da donese odluku da se založena stvar proda određenom licu za određenu cenu, ako nađe daje cena povoljna i ako su time očuvani opravdani interesi zalogoprimca. Kod takvog stanja stvari postavlja se pitanje značaja odluke suda, ako se predlogu zalogodavca protivi zalogoprimac, pre svega što po ugovoru o založi još nije dospelo vreme za isplatu duga, a zalogoprimac taj dug nije isplatio do dana te dospelosti, kao i ako zalogoprimac oceni da će prodajom založene stvari u redovnom postupku, po njegovom zahtevu, a po isteku roka za naplatu svog potraživanja, postići pravu cenu, tj. oni cenu koja će u potpunosti pokriti njegovo potraživanje, dok se po stavu 1. ovog člana sudu ostavlja da oceni da li će cena prodajom založene stvari odrešenom licu biti povoljna za zalogoprimca i ako su time očuvani opravdani interesi zalogoprimca. Dakle, protivljenjem zalogoprimca stvorila bi se mnoga sporna pitanja, o kojima bi mogao da raspravlja samo parnični sud, u kontradiktornom postupku, kada bi se moglo da utvrdi i suprotno od onoga stoje tražio zalogodavac. Međutim, vraćajući se na suštinu sadržine odredaba ovog člana, stoji pretpostavka da zalogodavac zahtevajući prodaju založene stvari pre vremena, i to određenom licu za određenu cenu, vodi računa, pre svega, o svojim interesima ili interesima tog drugog lica, kada, ako je vrednost založene stvari veća od vrednosti potraživanja zalogoprimca, postiže da se razlika između vrednosti založene stvari i duga po ugovoru o založi, njemu isplati. Drugo je pitanje zašto bi zalogodavac tražio prodaju pre vremena određenom licu za određenu cenu, ako je ta cena niža od cene koju ta stvar stvarno ima i ako to ne odgovara zalogoprimcu, s obzirom na ugovor o založi koji određuje kako će se resiti odnos zalogoprimca i zalogodavca, odnosno u kom roku, uzimajući u obzir i sporedna potraživanja zalogoprimca, kao što su nužni troškovi u vezi čuvanja stvari, a posebno u vezi kamate koja pripada zalogoprimcu do dana isplate njegovog potraživanja. Ako bi zalogoprimac i prihvatio zahtev zalogodavca da se založena stvar proda određenom licu i za određenu cenu, odnosno ako ne bi bilo spora u vezi odluke suda koji bi takav zahtev prihvatio, određeno lice bi bilo dužno da određeni iznos uplati u sudski depozit radi obezbeđenja naplate poveriočevog potraživanja. Ako ta suma ne bi pokrila celokupno potraživanje zalogoprimca, ovaj bi mogao da traži da se utvrdi onaj iznos potraživanja koji mu nije isplaćen, čime nastaje novi oblik njegovog potraživanja, koji u slučaju neizvršenja obaveze od strane zalogodavca da taj iznos isplati o roku dospelosti, može da traži putem tužbe u parničnom postupku. To je i negativna činjenica koja proizilazi iz odredaba ovog člana.

Pravo prvenstvene naplate (cl. 984. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu pitanje prava prvenstva naplate ako zalogodavac pored zalogoprimca, kao poverioca, ima i druge poverioce koji ne potražuju po osnovu redosleda založnih prava. U ovom slučaju postoji jedan zalogoprimac, kod koga se nalazi založena stvar, i više poverilaca zalogodavca, koji očekuju da od prodaje založene stvari i oni naplate svoje potraživanje. U svakom slučaju, poverilac koji je i zalogoprimac, ima pravo prvenstva naplate iz cene postignute prodajom založene stvari. Prodajom založene stvari zalogoprimac naplaćuje svoje potraživanje, koje pored glavnice obuhvata i dužnu kamatu, troškove učinjene za očuvanje založene stvari, kao i troškove oko ostvarenja naplate potraživanja. Ako je u pitanju založena stvar koja ima veću vrednost od iznosa koji potražuje zalogoprimac po ugovoru o založi, ostatak iznosa po prodaji založene stvari uplaćuje se u sudski depozit, kao obezbeđenje naplate potraživanja ostalih poverilaca. U slučaju neslaganja, ili protivljenja zalogodavca, kao dužnika tih poverilaca, vanparnični sud upućuje stranke na parnicu u kojoj će svaki od njih dokazati svoje pravo u odnosu na iznos koji se nalazi u depozitu suda. Odredbe ovog člana nemaju u vidu redosled naplate ostalih poverilaca koji nemaju založno pravo na stvari koja je prodata, pa u slučaju spora sud odlučuje ne kako je to propisano za red založnih prava u narednom članu ovog zakona, već po jednakoj raspodeli preostalog iznosa iz prodaje založene stvari, srazmerno vrednosti koju svaki od tih poverilaca ima u momentu prodaje založene stvari. Međusobna konkurencija ostalih poverioca u ovom slučaju ne postoji, jer oni nemaju status po osnovu založnog prava, već kao svaki poverilac kome je dospelo pravo na naplatu svog potraživanja.

Redosled založnih prava (cl. 985. ZOO) Odredbe ovog Člana polaze od činjenice da postoji više založnih poverilaca, imajući u vidu daje odredbama člana 970. ovog zakona, po kome ugovor o založi može biti zaključen o stvari koja je već založena nekome. U tom slučaju, kako regulišu odredbe stava 2. navedenog člana, založno pravo nastaje kad zalogodavac obavesti poverioca kod koga se založena stvar nalazi, o zaključenju ugovora o založi sa drugim poveriocem, kome nalaže da po naplati svog potraživanja preda stvar ovome. 1149

Prodajom založene stvari prestaju založna prava ostalih založnih poverilaca, jer založena stvar više nije u posedu zalogoprimca, pa ako kao takva ne postoji po osnovu zaloge, nema ni založnih prava ostalih založnih poverilaca. Založni poverioci posle prodaje založene stvari postaji poverioci po osnovu prava svog potraživanja od dužnika, zalogodavca, te po tom osnovu naplaćuju svoje potraživanje od preostalog iznosa prodate založene stvari, postoje prvi zalogoprimac naplatio svoje potraživanje. Redosled založnih poverilaca se određuje prema datumu nastanka njihovih založnih prava, a kako je prvo založno pravo stekao poverilac kome je založna stvar predata u zalogu, on je, po prirodi stvari, prvi založni poverilac, pa on prvi i naplaćuje svoje potraživanje, a preostali iznos naplaćuju ostali založni poveriocu, ali po redosledu, odnosno datumu nastanka njihovih založnih prava. To znači da se od ostatka cene, po namirenju prvog zalogoprimca, isplaćuje naredni u celini, a ako i tada ostane neki iznos kao višak, od njega se naplaćuje treći zalogoprimac, i tako dalje do iscrpljenja iznosa naplaćene vrednosti prodate založene stvari. U ovom slučaju ostvaruje se princip prava prvenstvene naplate prema zalogodavcu, i to je jasno određeno odredbama ovog člana, za razliku od odredaba prethodnog člana kada ne postoje ostali založni poverioci, već poverioci dužnika - zalogodavca po nekim drugim osnovima, kada među njima nastaje konkurencija ne prema vremenu dospelosti njihovog potraživanja, već prema pravičnosti raspodele preostalog iznosa naplaćenog iz založene stvari, srazmerno visini svojih potraživanja i vremenu od kada ona potiču.

PRESTANAK ZALOŽNOG PRAVA Prestanak založnog prava gubitkom državine (cl. 986. ZOO) Poverilac ima pravo da svoje potraživanje naplati iz vrednosti založene stvari, kako je to ugovorom o založi regulisano. Pravo zalogoprimca na založenoj stvari postoji sve dok se založena stvar nalazi u njegovom posedu. Ako založena stvar izađe iz državine zalogoprimca na bilo koji način, bilo dobrovoljnim vraćanjem založene stvari zalogodavcu, bilo prinudnim oduzimanjem te stvari, ili na koji drugi način, što znači i u slučaju isplate duga zalogodavca ili prodaje založene stvari, prestaje pravo zalogoprimca da prvenstveno naplati svoje potraživanje od dužnika, ranijeg davaoca određene stvari u zalogu. U tom slučaju pravni položaj ranijeg zalogoprimca, dakle onog koji više nema u posedu ranije založenu stvar, jednak je pravnom položaju ostalih poverilaca dužnika, odnosno ranijeg zalogodavca. Isti takav položaj imaju i ostali zalogoprimci, kod kojih se inače i ranije nije nalazila založena stvar, što znači da i oni svoje potraživanje od dužnika ostvaruju po osnovu duga ranijeg zalogodavca koji on ima prema njima. Prema stavu 2. ovog člana, ako poverilac ponovo povrati državinu stvari, poveriočevo pravo se ponovo uspostavlja u tom smislu da se on prvenstveno naplati iz vrednosti založene stvari koja je u njegovom posedu. U tom slučaju primenjuju se odredbe člana 984. ovog zakona, koji to pravo konstituišu u korist zalogoprimca, a naime da on iz cene postignute prodajom založene stvari naplati pre ostalih poverilaca svoje potraživanje prema dužniku, dok se u slučaju iz člana 985. ovog zakona, kada pored poverioca'koji poseduje založenu stvar, postoje i drugi zalogoprimci, koji svoje pravo ostvaruju po redosledu založnih prava, od ostatka iznosa naplaćene cene ostale posle naplate potraživanja držaoca založene stvari. Poverilac koji je ranije imao u državini založenu stvar, a pre njene prodaje je izašla iz njegovog poseda, može ponovo doći do stvari na taj način što bi mu dužnik vratio založenu stvar, ili dao neku drugu stvar odgovarajuće vrednosti, ili ako mu je prinudno oduzeta a kasnije vraćena na osnovu odluke suda, a i u drugim slučajevima kada zalogoprimac ponovo dođe u posed stvari koju je imao u zalogu po osnovu ugovora o založi.

Prestanak založnog prava prestankom potraživanja (cl. 987. ZOO) Već je i u članu 966. ovog zakona, u kome je defmisan pojam ugovora o založi, naznačeno da se poverilac obavezuje da primljenu stvar čuva i da je po prestanku svog potraživanja vrati neoštećenu zalogodavcu. Odredbe ovog člana to pravilo potvrđuju One se mogu i šire posmatrati, a naime da se založena stvar vraća zalogodavcu kada je ovaj isplatio ne samo dug već i ostala sporedna potraživanja zalogoprimca, kao što su kamate, troškovi u vezi čuvanja i održavanja založene stvari i si. Odredbe ovog člana nemaju u vidu prestanak založnog prava kada je zalogoprimac, posle isteka roka dospelosti svog potraživanja, prodao stvar u smislu odredaba ovog zakona koje se odnose na prava zalogoprimca. Naprotiv, u tom slučaju zalogoprimac ne može da vrati založenu stvar jer je istu prodao i od prodajne vrednosti je naplatio svoje potraživanje. U tom slučaju štetne posledice snosi zalogodavac koji nije na vreme isplatio dospeli dug, što znači da ako zalogodavac nije ispunio svoju obavezu da o roku dospelosti isplati svoj dug ne može ni da ostvari pravo na povraćaj založene stvari. 1150

Potraživanje koje je bilo obezbeđeno zalogom može prestati i na drugi način, a ne samo ako dužnik svom poveriocu isplati dospeli dug. Naime, već je ranije naglašeno da poverilac može izgubiti državinu na založenoj stvari ako tu stvar dobrovoljno vrati zalogodavcu, a svoj odnos potraživanja kao poverilac ostvari na drugi način sa dužnikom, zalogodavcem. Prestankom založnog prava po bilo kom osnovu, a posebno kada je zalogodavac o roku ispunio svoju obavezu i zalogoprimcu isplatio dugo vani iznos, prestaje založno pravni odnos i nastaje obaveza zalogoprimca da založenu stvar neoštećenu vrati zalogodavcu, čime se uzajamne obligacije iz ugovora o založi gase, a samim tim i prestao pravna važnost ugovora o založi.

Zastarelost međusobnih potraživanja (cl. 988. ZOO) Zastarelost međusobnih potraživanja u smislu odredaba ovog člana odnosi se na zastarelost u vezi potraživanja: a) zalogodavca prema zalogoprimcu za naknadu štete zbog pogoršanja stvari, kao i b) zalogoprimca prema zalogodavcu za naknadu troškova učinjenih radi poboljšanja stvari. Rok zastarelosti potraživanja po tim osnovima određenje odredbama ovog zakona i on iznosi godinu dana od dana kada je založena stvar vraćena. Za razliku od slučaja kada zastarelost zbog nevraćanja založene stvari i pored isplaćenog duga od strane zalogodavca, zastarni rok iznosi deset godina u smislu člana 371. ovog zakona, koji se odnosi na opšti rok zastarelosti, odredbe ovog člana (988.) imaju u vidu daje založena stvar vraćena zalogodavcu, ali da i zalogodavac i zalogoprimac imaju neka svoja potraživanja nastala u vezi založene stvari. Kod tih slučajeva, koji su decidno navedeni (kod zalogodavca - naknada štete zbog pogoršanja stvari, a kod zalogoprimca - naknada troškova učinjenih radi poboljšanja stvari), određenje kraći rok zastarelosti, vezan za dan kada je založena stvar vraćena zalogoprimcu. Obaveza naknade troškova učinjenih radi poboljšanja stvari, proizilazi iz samog ugovora o založi, u tom smislu da zalogoprimac Čuva stvar zaloge kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin, što znači da se mora brinuti o njoj da se ne ošteti, odnosno da učini sve stoje potrebno da se vrednost primljene stvari očuva u onom stanju u kome je primljena, a ako njegova briga o toj stvari doprinese da se ta stvar poboljša, odnosno da zbog tog poboljšanja njena vrednost bude veća od vrednosti u momentu prijema te stvari, odredbe ovog člana daju pravo zalogoprimcu da u roku od jedne godine od dana kada je stvar vraćena, traži da mu se naknade samo troškovi radi poboljšanja te stvari, ali ne i povećana vrednost te stvari koja bi nastala usled brige i truda zalogo primca da založenu stvar sačuva. I u drugom slučaju, obaveza naknade štete zbog pogoršanja stvari na dan vraćanja, takođe proizilazi iz ugovora o založi, a i samom zakonu, koji u odredbama člana 966. ovog zakona propisuje pravilo daje zalogoprimac dužan da stvar čuva (od oštećenja ili propadanja) i da je po prestanku svog potraživanja vrati neoštećenu zalogodavcu.

ZALAGANJE POTRAŽIVANJA I DRUGIH PRAVA ZALAGANJE POTRAŽIVANJA Obaveštavanje dužnika i predaja isprave (cl. 989. ZOO) Za razliku od zalaganja neke pokretne stvari, stoje bilo predmet razmatranja u odredbama prethodnih članova, odredbe ovog člana imaju u vidu zalogu potraživanja i drugih prava. Iz odredaba ovog člana vidi se da postoje tri subjekta koja učestvuju u ovom pravnom poslu, i tri prava koja se odnose na obaj oblik zaloge. Pre svega subjekti ovog pravnog odnosa su: a) zalogoprimac, koji se smatra založnim poveriocem, zatim b) zalogodavac, koji je dužnik zalogoprimca a istovremeno i poverilac potraživanja koja se zalaže, kao i v) kao i dužnik zalogodavca (ovde označenog pod "b)"). Da bi se ostvario ovaj pravni institut zaloge, potrebno je, najpre, da zalogoprimac i zalogodavac, dakle lica pod "a,)" i "b)", zaključe ugovor o založi potraživanja koje ima zalogodavac prema svom dužniku, licu označenom pod "v)", zatim da o tako zaključenom ugovoru bude obavešten dužnik zalogodavca, odnosno o tome daje zalogodavac svoje potraživanje koje ima prema njemu (dužniku) preneo na treće lice, odnosno na treće lice - zalogoprimca, kao i da zalogodavac (lice označeno pod "b)" preda zalogoprimcu ispravu o založenom potraživanju. Kod zalaganja potraživanja, a i nekih drugih prava, zalogoprimac - poverilac ne stiče neko stvarno pravo prema svom dužniku - zalogodavcu, jer ne dobij a u zalogu neku stvar već već pravo koje zalogodavac ima prema svom dužniku, prenosom isprave o založenom potraživanju. 1151

Kod takvog odnosa zalogoprimac ostvaruje svoje pravo iz zaključenog ugovora sa zalogodavcem neposredno od dužnika zalogodavca, koji je obavešten daje njegov poverilac (zalogodavac u ovom slučaju) preneo svoje potraživanje na treće lice zalogoprimca. Dužnik zalogodavca potraživanja ne može odbiti izvršenje isplate trećem licu - zalogoprimcu, jer je njegova obaveza predaje tom licu utvrđena odredbama ovog člana, odredbom da dužnik bude pismeno obavešten o zaključenom ugovoru o založi, a i iz činjenice daje stavom 2. ovog člana propisano da će ispravu o založenom potraživanju raspolagati zalogoprimac. Kada dužnik bude obavešten o tome daje njegov poverilac svoje pravo potraživanja preneo na treće lice -zalogoprimca, ne može svoju obaveza duga da izvršava prema svom poveriocu, već jedino prema zalogoprimcu koji poseduje ispravu o založenom potraživanju. Zalogoprimac ima prava da od dužnika naplati i sporedna potraživanja koja proizilaze iz glavnog duga, kao što su kamate, troškovi i drugo. Kada zalogoprimac naplati od dužnika iznos iz isprave o založnom potraživanju, on najpre od tog iznosa prvo podmiruje svoje troškove na čiju naknadu ima pravo, zatim dospelu kamatu i, na kraju, glavnicu. Višak naplaćenog iznosa raspravlja se po odredbama stava 3. člana 993. ovog zakona, po kome, prvo, zalogodavac ima pravo da zahteva od suda da zalogoprimcu naloži da naplaćeni iznos preda sudu, dakle u sudski depozit, kako bi i on mogao da naplati eventualnu razliku koja pripada njemu iz odnosa sa dužnikom, i drugo, ako je predmet potraživanja takođe novac, i ako je ono dospelo za naplatu, zalogoprimac može zadržati za sebe koliko mu se duguje, a ostalo je dužan da preda zalogodavcu. Kada su u pitanju založna prava, ona se mogu odnositi, na primer, pravo licence, pravo patenta , autorsko pravo i druga prava koja imaju materijalnu vrednost a pripadaju samo određenom licu. Zalaganja potraživanja su najčešća kod hartija od vrednosti koje mogu glasiti "po naredbi" ili založnim indosamentom. Naravno, u ovim slučajevima predajom isprave, odnosno hartije od vrednosti zalogoprimcu, uz obaveštenje dužnika o izvršenom prenosu. Zalogoprimac u smislu odredaba ovog člana ima sva prava koja, inače, ima zalogoprimac kod zalaganja stvari, osim onih prava koja su posebno uređena a odnose se na založenu stvar.

Davanje u zalogu potraživanja za hartije od vrednosti (cl. 990. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu sticanje založnog prava na potraživanju upisanom na: a) hartiji od vrednosti na donosioca - kada mu ona bude predata i b) hartiji po naredbi - kada se prenos izvrši indosamentom, u kojoj je naznačeno da je predata u zalogu. Kod razmatranja odredaba ovog člana, treba imati u vidu sve ono što je rečeno u vezi hartija od vrednosti u odredbama članova od 234. do 261. ovog zakona. Prema odredbama člana 234. ovog zakona, hartija od vrednosti je pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu. Hartija od vrednosti može glasiti na donosioca, na ime ili po naredbi. Odredbe ovog člana (990.) regulišu pitanje hartija od vrednosti kao založnih isprava ako se odnose na donosioca i po naredbi koja se vrši indosamentom. Prenos prava iz hartija na ime, kao založnog prava, prenosi se cesijom. Prenosom hartije od vrednosti njen novi imalac, u ovom slučaju zalogoprimac, stiče sva prava koja su pripadala prethodnom imaocu. Iz stava 1. ovog člana proizilazi da poverilac stiče založno pravo na potraživanju upisanom na hartiji od vrednosti na donosioca - kada mu ona bude predata. Prema tome, svako lice koje ima takvu hartiju od vrednosti, na kojoj je označeno da ona glasi na donosioca, ima sva založna prava na potraživanju upisanoj na toj hartiji. Iz stava 2. ovog člana koji se odnosi na davanje u zalog potraživanja iz papira po naredbi, koje se obavlja indosamentom, davanje u zalog iz takvog potraživanja nastaje indosiranjem, odnosno navođenjem lica kome se prenos takve hartije vrši, uz naznačenje na toj hartiji daje taj papir predan u zalog. Naime, kad indosament sadrži napomenu "vrednost za zaloge", pod kojim se podrazumeva zalaganje, imalac hartije od vrednosti može vršiti sva prava koja iz nje proističu, ali tu hartiju može indosirati kao prenos punomoćja. Kod ove vrste prenosa dužnik, indosant daje svome poveriocu hartiju od vrednosti u zalogu. Poverilac tada stiče pravo na hartiju od vrednosti i on može tražiti njeno ispunjenje o dospelosti. Kad se prenos hartije vrši po osnovu zaloge, imalac tog papira može vršiti sva prava koja proizilaze iz vrednosnog papira, ali ga dalje ne može prenositi jer se taj prenos smatra kao prenos punomoćja, koje se kao takvo može prenositi na drugoga. To proizilazi iz odredaba člana 247. ovog zakona, koji propisuje da imalac hartije od vrednosti, koja je na njega preneta kao "prenos punomoćja" ili "prenos za zalogu", može vršiti sva prava koja iz tih hartija od vrednosti proističu, ali hartiju može preneti na drugog kao prenos punomoćja. Jasnije rečeno, kada iz bilo kojih razloga imalac hartije od vrednosti nije u mogućnosti da čeka dospeće roka po toj hartiji, on je ovlašćen po zakonu da hartiju od vrednosti, odnosno sva prava koja ima po njoj, ustupi drugom licu. To ustupanje obično biva u naknadu za izvesnu sumu novca, ali se namera ustupioca iz te hartije ne vidi. To znači, da prvi imalac hartije od vrednosti, a zatim i svaki naredni imalac, može tu hartiju da proda drugom licu, koji nastaje novi sopstvenik te hartije. Prenosom hartije od vrednosti, kada je na njoj označeno "prenos po zalogu", ustupilac hartije od vrednosti prenosi novom sopstveniku svoja poverilačka prava po toj 1152

hartiji, a istovremeno mu i sam jemči isplatu od onoga koji treba hartiju od vrednosti da plati, ali se hartija za navedenom oznakom dalje ne može indosirati, već samo prenositi kao punomoćje. To znači da ako se dalje prenosi ta hartija ne može se dalje prenositi u svojinu, već dobij a karakter hartije kao dokaz o izvesnom potraživanju, u obimu koji je u toj hartiji navedeno, što znači da ustupilac ne jemči novom poveriocu prava kao prenosilac hartije od vrednosti, već mu takvim prenosom stvara samo pogodnost da može da ostvari onu tražbinu koja je navedena u toj hartiji.

Dužnost očuvanja potraživanja (čl. 991. ZOO) Odredbe ovog člana imaju sličnosti sa odredbama o čuvanju založenih stvari, u smislu člana 975. ovog zakona, ali se ipak u nečemu razlikuju. Naime, kod navedenog člana predmet čuvanja založene stvari je neka pokretna stvar koja je data u zalogu, dok se odredbe o dužnosti čuvanja potraživanja (čl. 991.) odnose na očuvanje određenih prava koja proizilaze iz potraživanja po tom osnovu. Koje bi to mere morale biti preduzete da bi se očuvalo založno potraživanje zalogoprimca nije navedeno u ovom poglavlju, sli se može pretpostaviti da se odnose na one radnje koje štite zalogodavca (poverioca dužnika) u pogledu, na primer naplaćivanja založenog potraživanja - kad je predmet založenog potraživanja novac, a zalogoprimac je dužan na zahtev zalogodavca da položi naplaćeni iznos kod suda, zatim, preduzimanja mera da se prekine zastarelost potraživanja, osiguranja potraživanja. Pod dužnosti očuvanja potraživanja u smislu odredbe ovog člana mogu se podrazumeti i prigovori dužnika založnom poveriocu, koje on inače može da ističe svom poveriocu, prijemniku. Vredno je napomenuti da odredbe ovog člana propisuju samo dužnost preduzimanja mera za očuvanje založenog potraživanja, pa ako u tome zalogoprimac učini kakav propust, dužan je da naknadi štetu koja bi proistekla iz dužnosti koje on ima u vezi očuvanja založenog potraživanja.

Naplaćivanje i uračunavanje kamata (čl. 992. ZOO) Pre svega, prema odredbama stava 1. ovog člana, zalogoprimac je dužan da od založenog potraživanja, koje daje pravo na kamatu ili kakva druga povremena potraživanja, da ih naplati. Tako postignute iznose zalogoprimac ne može prisvojiti, kao što ne može zalogoprimac založene pokretne stvari da prisvoji koristi koje ostvari od tih stvari, već ako ih je naplatio (kamate ili kakva druga povremena potraživanja) ima pravo da ih prebije sa troškovima na čiju naknadu on ima pravo, zatim sa kamatom koja mu se duguje i najzad sa glavnicom, a da ostatak preda zalogodavcu - prijemniku, tj. onome sa kojim je zaključio ugovor o založi Dakle, slično kao kod založene pokretne stvari, prema odredbama člana 977. stav 2. ovog zakona, kada se iznos čistog prihoda (ako založena stvar daje plodove) od plodova odbija od troškova na čiju naknadu poverilac ima pravo, zatim od dužne kamate i najzad od glavnice, tako se i u ovom slučaju, kada založeno potraživanja daje pravo na kamate ili kakva druga povremena potraživanja, zalogodavac je dužan da ih naplati i da tako od naplaćenog iznosa prebije svoje troškove, na čiju naknadu ima pravo, zatim s kamatom koja mu se duguje i na kraju s glavnicom. U ovom slučaju bitno je da se naglasiti da stav 1. ovog člana ima u vidu da založeno potraživanje još nije dospelo za isplatu, ali da u periodu do dospelosti zalogoprimac ostvaruje pravo na kamatu iz založenog prava, ili mu se po tom osnovu plaćaju neka druga potraživanja. Tako naplaćene iznose zalogoprimac može da rasporedi u tom smislu da prvo naplati svoje troškove, pa svoju kamatu i na kraju i glavnicu, ili deo te glavnice ako primljeni iznos ne iscrpljuje glavnicu. Ako zalogoprimac ne bi tako postupio, odnosno ako ne bi naplatio kamate ili kakva druga povremena potraživanja, kojima bi smanjivao svoje založno pravo, zalogodavac bi imao pravo na naknadu štete kod obračuna sa zalogoprimcem.

Naplaćivanje založenog potraživanja (čl. 993. ZOO) Prema odredbama stava 1. ovog člana, kad založno potraživanje dospe za naplatu, zalogoprimac je dužan da ga naplati. U ovom slučaju s obzirom da se radi o zalaganju potraživanja, dospelu naplatu ne vrši zalogodavac, koji je svoje potraživanje prema dužniku založio kod nalogoprimca, već nalogoprimac. Stav 2. ima u vidu da ispunjenjem, odnosno isplatom založenog potraživanja, koje je imao zalogoprimac prema svom dužniku, koji je takođe nalogoprimac ali u odnosu na stvar zaloge koju je primio od svog dužnika, založno pravo prelazi na stvar koja se nalazi kod zalogoprimca po ugovoru o zalogu. Kod ugovora o zalogu potraživanja poverilac je u posedu isprave o založnom potraživanju, ali je založena stvar i dalje ostala kod zalogodavca, odnosno zalogoprimca u odnosu na dužnika. Predmet potraživanja je, po pravilu, novac. Kada zalogoprimac naplati neku količinu novca, koji je predmet založnog potraživanja (stvari), zalogoprimac je dužan da naplaćeni iznos novca deponuje kod suda, ako to zahteva zalogoprimac. Ovo zbog toga da zalogoprimac ne bi izvršio neke obustave na ime svog potraživanja koje mu ne pripadaju, naročito ako je predmet založenog potraživanja stvar veće vrednosti od potraživanja koje 1153

ima zalogoprimac prema zalogodavcu, koji takođe mora svoj založnički odnos da reguliše sa dužnikom sa kojim ima zaključeni ugovor o založi. Pored toga zalogodavac,. koji je inače zalogoprimac prema svom dužniku, mora da vodi računa o dospelosti svog potraživanja, saglasno ugovoru o založi. U stvari, ako je predmet zaloge bila stvar, koja se nalazi u posedu zalogoprimca zbog duga koji prema njemu ima dužnik, i povodom koje su zaključili ugovor o založi, ta stvar se ne nalazi kod zalogoprimca (trećeg lica kao poverioca prema zalogoprimcu), već samo isprava na osnovu koje to lice ostvaruje svoje pravo naplate svog potraživanja. U tom slučaju, s obzirom da se radi o različitim zalogama, dolazi do zamena predmeta založnog prava, pa pravo iz zaloge na stvari se pretvara u pravo na naplatu novca od dužnika koji je određenu stvar predao u zalogu svom poveriocu. To je u stvari osnov zbog čega zalogodavac založnog prava traži da zalogoprimac koji je naplatio novac, a u vezi duga, odnosno založene stvari, naplaćeni iznos položi kod suda. Ako je pak predmet potraživanja zalogoprimca takođe novac, i ako je to potraživanje dospelo za naplatu, zalogoprimac može da zadrži za sebe koliko mu se duguje, a ostatak je dužan da preda zalogodavcu, (čl. 900. ZOO)

Prigovori dužnika založenog potraživanja (cl. 994. ZOO) Odredbe ovog člana, koje regulišu pitanje prigovora dužnika založnog poverioca, upućuju na odredbe ovog zakona koje se odnose na slučaj ustupanja potraživanja ugovorom, u stvari cesijom. Zbog toga, suština prigovora dužnika u vezi ustupljenog potraživanja na drugo lice, svodi se na to da dužnik ima ista prava koja je kao zalogodavac imao prema zalogoprimcu do ustupanja stvari date u zalog, a i kasnije do isteka roka dospelosti potraživanja zalogoprimca.. Iz ovoga proizilazi da se obaveze dužnika ne menjaju prema novom zalogoprimcu, te on ustupljenim potraživanjem ne gubi ništa. Njemu je svejedno kome će poveriocu da ispuni obavezu, ako ona postoji i ako je postupljeno po pravilima o prenosu, odnosno ako je on blagovremeno obavesten o izvršenom prenosu i licu prema kome treba da izvrši ispunjenje. Zalogoprimac primajući stvar zaloge, prima i sva sporedna potraživanja koja iz tog prenosa nastanu, odnosno koja su nastala do dana prenosa, a i kasnije do isteka roka dospelosti obaveze dužnika. Jedno od sporednih prava koje je značajnije u odnosu na druga, je preuzimanje prava iz ugovora s jemcem, što znači daje zalogoprimac obezbeđen da će se prava preneta ugovorom o založi sigurno ostvariti. Dužnik može zalogoprimcu, pored prigovora koje ima prema njemu, da istakne i prigovore koje je mogao da istakne i prema svom nalogoprimcu, do časa kada je saznao za ustupanje. Prigovori koje dužnik može da istakne prema zalogoprimcu odnose se na prigovor zastarelosti potraživanja, prigovor prebijanja uzajamnih tražbina, prigovore koji se odnose na mane volje u vezi prenosa potraživanja, zbog zablude, prevare i si., što bi ugovor o prenosi učinio ništavim. Dužnik može da istakne i prigovor poslovne nesposobnosti zalogoprimca, koja je nastala posle zaključenja ugovora o prenosu. U tom slučaju prijemnik ne raspravlja nastali slučaj sa prenosiocem, već sa zalogoprimcem kome je stvar predao u zalogu. Dužnik ustupljenog založnog potraživanja može prebiti nalogoprimcu ona svoja potraživanja koja je do obaveštenja o ustupanju mogao prebiti nalogoprimcu kome je stvar dao u zalogu. Prema odredbama člana 340. stav 2. ovog zakona, dužnik može prebiti i ona svoj a potraživan] a od ustupioca koja je stekao pre obaveštenja o ustupanju, a čiji rok za ispunjenje nije bio dospeo u času kada je obavesten o ustupanju, ali samo ako taj rok pada pre roka za ispunjenje ustupljenog potraživanja ili u isto vreme. Naravno, ako je dužnik bez rezerve izjavio prijemniku da pristaje na ustupanje, ne može mu prebiti svoje potraživanje od ustupioca. Ovde, dakle, treba praviti razliku o obaveštenju ustupanja, koje obavezuje dužnika da ispunjenje obaveze izvrši prema novom poveriocu, odnosno prijemniku, i "pristajanje na ustupanje", koje ima značaj u vezi iznetog, a naime da dužnik više nema pravo da prebije bilo koje svoje potraživanje od poverioca.

DAVANJE U ZALOGU DRUGIH PRAVA Način zalaganja (čl. 995. ZOO) Davanje u zalogu drugih prava, osim potraživanja, odnosi se na davanje u zalogu prava kojim se obezbeđuje zalaganje potraživanja kao stoje, na primer, hartija od vrednosti, kada zalogoprimac danom njenog prijema stiče založno pravo na nekom potraživanju. Pored hartija o vrednosti, o kojima je bilo dosta reci u odredbama člana 990. ovog zakona, druga prava koja se mogu davati u zalog mogu biti: autorsko pravo, patentno pravo, licencno pravo i dr. Tako na primer, u vezi imovinskih prava autora, Zakon o autorskim i srodnim pravima propisuje da autor, odnosno njegov pravni sledbenik može ustupiti pojedina ili sva imovinska prava na svome delu drugom licu, a da ustupanje tih prava može biti predmetno, prostorno i ograničeno. Pored toga, lice koje je ustupanjem steklo imovinsko pravo od autora ili njegovog naslednika može to svoje pravo u celini preneti na drugog uz dozvolu 1154

autora, odnosno autorovog naslednika. Ta prava se mogu davati u zalogu za, na primer, potraživanje koje neko lice ima prema autoru. Da bi neko od navedenih ili drugih prava mogla biti predmet zalaganja, mora imati imovinski karakter i da ih nosilac prava može prenositi na druga lica po raznim osnovima, pa i po osnovu njihovog zalaganja. Zalagati se ne mogu neimovinska prava, tj. ona prava koja su propisana u odredbama, kao što su na primer naknade nematerijalne štete (čl. 199. i dr. ovog zakona). Odredbe stava 2. ovog člana propisuju pravilo da se davanje u zalogu prava vrši na način predviđen za njihovo prenošenje na drugoga, koji, po pravilu, predviđa pismenu formu ugovora, i sve drugo zbog čega se određeno pravo prenosi na drugog, imovinska vrednost tog prava, vreme trajanja i si.

PRIMENA ODREDABA O DAVANJU U ZALOGU STVARI (ČL 996. ZOO) S obzirom da odredbe o zalaganju potraživanja (čl. 989. i dr. ovog zakona) ne propisuju sve odnose koji mogu nastati od momenta prenosa založenog potraživanja do njegove realizacije, odnosno naplaćivanja, odredbe ovog člana upućuju na to da se na te odnose analogni primenjuju odredbe o davanju u zalog stvari, ukoliko za zalaganje potraživanja nije propisano nešto drugo. To su oni odnosi koji regulišu obaveze zalogodavca (čl. 974.), zatim prava zalogoprimca, na primer iz člana 984. ovog zakona, po kome zalogoprimac ima pravo da iz cene postignute prodajom založene stvari naplati pre ostalih poverilaca zalogodavca svoje potraživanje, dužnu kamatu, troškove učinjene za očuvanje založene stvari, kao i troškove oko ostvarenja naplate potraživanja. Činjenica je da su neki od navedenih odnosa ugrađeni i u odredbe o zalaganju potraživanja (čl. 991. i čl. 992.), ali odredbe člana 984. reguliše pre svega pravo prvenstvene naplate, pa u vezi sa tim način postupanja sa naplaćenim potraživanjem, što se analogno može primeniti i u delu koji regulišu odredbe o zalaganju potraživanja. Naravno, neke ili veći deo odredaba iz odredaba o davanju u zalogu stvari neće se primenjivati, jer su one specifične za odnos zalogodavca i zalogoprimca, kao i drugih poverilaca ili zalogoprimaca dužnika - zalogodavca.

1155

UGOVOR O JEMSTVU Pojam (čl. 997. ZOO) Pojam ugovora o jemstvu, kojim se jemac obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini, unet je u sve odredbe Glave o jemstvu, što će biti predmet razmatranja narednih članova o jemstvu. Poverilac ima na raspolaganju niz pravnih sredstava kojima može osigurati ispunjenje dužnikove obaveze. Kojim će se pravnim sredstvima koristiti zavisi od volje stranaka, sto se reguliše ugovorom. Od najefikasnijih sredstava je jemstvo. U tom slučaju treće lice jemči da će jedna ugovorna strana ispuniti svoju obavezu prema drugoj ugovornoj strani, a ukoliko je ne ispuni da će tu obavezu ispuniti to treće lice -jemac. Garancija jemca može biti ograničena rokom i tada je bitno daje obaveza nastala u garantnom roku i da je korisnik garancije postavio zahtev jemcu u garantnom roku. Jemstvo se može dati za svaku punovažnu obavezu dužnika, ali najčešći je slučaj da treće lice, jemac, jemči da će dužnik ispuniti svoju novčanu obavezu prema poveriocu, a u slučaju neispunjenja da će je ispuniti on - jemac. Jemstvo ne može nastati ako ne postoji punovažna tražbina koja se obezbeđuje. Kad prestane glavna obaveza prestaje i jemstvo. Obaveza jemstva ne može biti veća od obaveze dužnika, može biti jednaka ili manja i, ukoliko se smanji obaveza glavnog dužnika, smanjuje se i obaveza jemca. Ali, ko je preuzeo jemstvo u pogledu glavnice preuzeo je samim tim i jemstvo za isplatu kamata. Za punovažnost ugovora o jemstvu nije potreban pristanak dužnika. Za istu obavezu glavnog dužnika jemstvo može preuzeti više lica, jemaca. U tom slučaju njihova obaveza je solidarna i ako glavni dužnik ne ispuni svoju obavezu, poverilac se može obratiti bilo kom jemcu za ispunjenje obaveze. U poslovnom prometu robom jemac je uvek platac, on odgovara poveriocu solidarno sa glavnim dužnikom. Poverilac može, kada glavni dužnik svoju obavezu ne ispuni o roku, da ispunjenje obaveze zahteva od jemca, ne zahtevajući prethodno da glavni dužnik ispuni obavezu. Može se i suprotno ugovoriti. U građanskom pravu jemac je uvek supsidijaran, osim ako se suprotno ne ugovori. Kad jemac ispuni obavezu glavnog dužnika, na jemca prelazi poveriočevo pravo -jemac se pojavljuje kao poverilac prema glavnom dužniku, što znači da jemac stiče regresna prava prema glavnom dužniku. Obim prava jemca prema glavnom dužniku ograničenje pravima poverioca koje je mogao ostvarivati prema glavnom dužniku. Jemac stupa u prava poverioca kome je platio dužnikov dug u momentu plaćanja toga duga, a nedospevanjem i toga dana i od tog momenta može ostvarivati svoje pravo kao poverilac prema glavnom dužniku, ali samo u onom obimu u kome bi to mogao ostvarivati poverilac kada je nad dužnikom otvoren postupak prinudnog poravnanja ili stečaja. Pri ispunjenju obaveze jemac mora postupati sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva, u protivnom bi bio dužan da naknadi štetu glavnom dužniku. Prema članu 1019. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelošću obaveze glavnog dužnika zastareva i obaveza jemca, jer jemac ugovorom o jemstvu ne preuzima veće obaveze od onih koje ima glavni dužnik.

Sudska praksa Jemac je uvek platac, odnosno on je uvek solidarni dužnik sa glavnim dužnikom Jemac -platac odgovara odmah po dospelosti duga i poverilac ne mora da traži ispunjenje obaveza od glavnog dužnika. Prema obrazloženju Rešavajući međusobne odnose stranaka, uspostavljene pomenutom garancijom koju je izdao tuženi, drugostepeni sud je našao da odluka prvostepenog suda nije pravilna. Prava i obaveze između tužioca kao poverioca i tuženog kao jemca, regulisane su upravo datom garancijom. Tom garancijom je, naime, tuženi preuzeo obavezu da će, ako glavni dužnik ne isplati tužiocu garantovani iznos do roka predviđenog u ugovoru sa glavnim dužnikom, tuženi isplatiti neisplaćeni deo garantovanog iznosa. Jemac je, prema pravilima obligacionog prava, uvek platac, odnosno solidarni dužnik sa glavnim dužnikom. Jemac platac odgovara odmah po dospelosti.duga i poverilac ne mora da traži ispunjenje obaveze od glavnog dužnika. Prema tome obaveza tuženog ima da se ceni iz aspekta ugovora o jemstvu. Sledstveno tome ne radi se o regresnoj tužbi, kao stoje to našao prvostepeni sud. Ugovorom o jemstvu se umnožavaju subjekti obligacije i tim ugovorom jemac preuzima prema poveriocu obavezu da će mu isplatiti ono što mu duguje 1156

dužnik, ako ovaj ne izvrši svoju obavezu. Istina, karakteristika ugovora o jemstvuje njegova akcesornost - a to znači da obaveza jemca (garanta) zavisi od obaveze glavnog dužnika. Stoga je, u konkretnom slučaju, potrebno da se ispita kakva je obaveza glavnog dužnika u pogledu polaganja dinarske protivuvrednosti uvezene robe. Ne može se, dakle, usvojiti stav prvostepenog suda koji je, naime, prihvatio tezu tuženog daje u pitanju regresni tužbeni zahtev, odnosno da tužilac može od tuženog zahtevati polaganje dinarskih sredstava, tek pošto tužilac izmiri obavezu prema inodo-bavljaču. Ovakav stav prvostepenog suda je pravno pogrešan i usled toga u prvostepenom postupku nije utvrđeno nužno činjenično stanje. Da bi se ova pravna stvar mogla pravilno resiti bilo je potrebno utvrditi kada je dospela obaveza glavnog dužnika da položi dinarsku protivuvrednost uvezene robe. Istina tužilac je u svojoj tužbi označio te rokove, ali prvostepeni sud usled pogrešno zauzetog pravnog shvatanja nije razjasnio ovu odlučnu okolnost (prema odluci VPS, SI. 2807/71); Jemac odgovara za ono na šta se ugovorom o jemstvu obavezao prema poveriocu Cilj jemstva je obezbeđenje poveriočevog prava a ne zasnivanje samostalnog duga jemca prema poveriocu i obaveza jemca se kreče isključivo u okviru garancije. Prema obrazloženju Pravilno je ovako stanovište prvostepenog suda i drugostepeni sud ga je u svemu prihvatio. Prava i obaveze između tužioca, kao poverioca i tuženog, kao jemca, regulisani su upravo datom garancijom. Tom garancijom je, naime, tuženi preuzeo obavezu da će, ako glavni dužnik ne isplati tužiocu garantovani iznos do roka predviđenog u ugovoru sa glavnim dužnikom, tuženi isplatiti taj iznos. Jemac, je prema pravilima privrednog prava, uvek platac, odnosno solidarni dužnik sa glavnim dužnikom. Međutim, postavlja se pitanje kvalitativne obaveze jemca prema poveriocu. Jemstvo se, po pravilu, daje za punovažnu obligaciju. Jemac je. u principu, dužan da izvrši ono, na šta se obavezao glavni dužnik. Međutim, kvantitativna obaveza jemca može biti manja od obaveze glavnog dužnika. U konkretnom slučaju tuženi je jemčio za ispunjenje obaveze glavnog dužnika do određenog iznosa, mada je u trenutku zaključenja posla taj iznos predstavljao protivuvrednost uvezenog repromaterijala. Međutim, uloga i položaj jemca su drugojačiji od položaja glavnog dužnika, jer je cilj jemstva obezbeđenje poveriočevog prava, a ne zasnivanje samostalnog duga jemca prema poveriocu, a upravo, odnos između jemca i poverioca uspostavlja se međusobnim ugovorom. Prema tome, jemac odgovara za ono, na šta se ugovorom o jemstvu obavezao prema poveriocu. Tuženi će ukoliko to ne učini glavni dužnik izmiriti obaveze prema tužiocu u tačno određenoj visini, te se, prema tome, obaveza tuženog kao jemca, kreće isključivo u okviru date garancije (prema odluci VPS, 151/72); Od sadrjine garancije zavisi obaveza jemca Za davaoca jemstva nužno je da zna kome izdaje garanciju, kao i pod kojim uslovima. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Tuženi se po poravnanju zaključenim pred prvostepenim sudom obavezao da u roku od 15 dana od dana zaključenja poravnanja izda tužiocu garanciju u konvertibilnim devizama u određenom iznosu za dobijanje inostranog kredita. Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda daje za izvršenje tuženikove obaveze u vezi izdavanja garancije bilo nužno da su ispunjene potrebni uslovi, tj. daje tužilac u podnetom zahtevu tuženom u vezi sa izdavanjem garancije bio dužan da konkretno navede: tačan naziv banke, odnosno isporučioca robe, uslove pod kojima se dobija kredit, kao što su rokovi otplate, kamatna stopa i dr. Ovo zbog toga stoje za tuženoga kao davaoca garancije nužno da zna kome izdaje garanciju, kao i pod kojim uslovima. Kako tužilac nije postupio napomenuti način, jer u svojim dopisima kojima se obraćao tuženom radi izdavanja garancije nije naveo navedene podatke, drugostepeni sud prihvata zaključak prvostepenog suda kao pravilan, da tuženi garanciju nije mogao izdati propustom tužioca, jer tužilac nije ispunio uslove da bi tuženi, u smislu obaveze iz pomenutog poravnanja, mogao da izda tužiocu garanciju (prema odluci VPS, 369/73); Protek roka garancije Jedan od načina prestanka garancije je i protok roka na koji je garancija izdata. Prema obrazloženju Vrhovni privredni sud je uvažio žalbu tužioca, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Drugostepeni sud se nije saglasio sa stanovištem prvostepenog suda da tuženi nije preuzeo garanciju za isplatu duga tužiocu na ime vrednosti robe koju je umešač kupio od tužioca, kao jemac -platac, te da bi njegova obaveza za isplatu duga tužiocu bila moguća tek u slučaju ako se ne bi mogao naplatiti od umešača. 1157

Iz garancije proizilazi daje tuženi garantovao tužiocu da će umešač kao kupac isplatiti vrednost robe u roku od 12 meseci, a ukoliko umešač ne izvrši isplatu u tom roku-da će, u istom roku, tuženi isplatiti tužiocu dug po navedenom osnovu. S obzirom na tu obavezu tuženog, prema stanovištu drugostepenog suda, tuženi je preuzeo obavezu da isplati vrednost robe kao jemac - platac, te daje tuženi sa umešačem solidarno odgovoran za isplatu duga tužiocu na ime kupoprodajne cene za pomenutu robu. Prema pravilima obligacionog prava, solidarni dužnici svi zajedno i svaki od njih posebno su odgovorni poveriocu za isplatu duga, pa je tužilac, u smislu pomenutih pravila, mogao podneti tužbu za naplatu svog potraživanja protiv tuženog i umešača u isto vreme, kao i samo protiv umešača ili tuženog. Tuženi je izdao garanciju kao jemac -platac u cilju obezbeđenja tužioca kao poverioca za naplatu vrednosti robe koju je tužilac prodao glavnom dužniku, tj. umešaču, s tim da garantni rok traje 12 meseci od dana izdavanja garancije, pa kako je garancija izdata 7. juna_____. godine, proizilazi da garancija tuženog važi do 7. juna naredne godine. Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da je jedan od načina prestanka garancije i protek garantnog roka na koji je garancija izdata. Međutim, drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda daje tužbeni zahtev neosnovan, zbog toga što tužilac nije podneo tužbu 7. juna naredne godine. To je zato što, po stanovištu drugostepenog suda, da bi tužilac prema navedenoj garanciji mogao ostvarivati svoje pravo, odnosno da bi za prodatu robu umešaču po navedenom ugovoru mogao od tuženog naplatiti garantovani iznos, nije bitno da lije tužilac u vezi naplate pre isteka garantovanog roka podneo tužbu sudu protiv tuženog kao jemca - platca, već je bitno daje tužilac za prodatu robu umešača, nakon proteka ugovorenog roka za isplatu u garantovanom roku tražio od tuženog isplatu dospelog potraživanja. Od istog je značaja i daje obaveza za plaćanje vrednosti isporučene robe nastala u roku na koji je izdata garancija. To u konkretnom slučaju znači daje obaveza za plaćanje nastala u garantnom roku i daje korisnik garancije, postavio zahtev za naplatu duga u cilju korišćenja garancije u roku na koji je izdata garancija. Tužilac tvrdi daje tuženom postavio zahtev za naplatu duga u garantnom roku, i to pismeno i usmeno. S obzirom na izneto stanovište drugostepeno suda, bitno je da prvostepeni sud oceni dopis na koji se poziva tužilac, s obzirom daje u garantnom roku od 12 meseci od izdavanja garancije postavio zahtev za naplatu duga i u garantnom roku dostavio tuženom zahtev za naplatu duga u cilju korišćenja garancije. Ukoliko prvostepeni sud utvrdi daje tužilac za naplatu duga podneo tužbu u garantnom roku, potrebno je da prvostepeni sud utvrdi i da lije tužilac uredno isporučio robu kupcu, tj. umešaču, s obzirom daje bitno da lije obaveza za isplatu duga na ime vrednosti robe nastala u garantnom roku (prema odluci VPS, SI. 359/73); Isplata duga po garanciji ako je slavni dužnik dug isplatio Ispunjavajući obavezu u pogledu plaćanja duga, koji je dug već isplatio glavni dužnik, jemac je platio glavni dug koji ne postoji i ne može zahtevati od glavnog dužnika isplaćeni iznos. Prema obrazloženju Ovo stanovište prvostepenog suda Vrhovni privredni sud nije prihvatio. Jemčeva obaveza pretpostavlja postojanje obaveze nekog drugog lica i javlja se kao sporedna, akcesorna obaveza. To znači, jemstvo je akcesorne prirode, tj. vezano je za obavezu glavnog dužnika. Jedna od posledica jemstva kao sporedne obaveze je da se jemstvo gasi kad i glavna obaveza, što znači, da ako glavna obaveza prestane prema glavnom dužniku, prestaje i jemstvo. U vreme kada je tužilac kao jemac, platio sporni dug zadruzi, tuženi je, kao glavni dužnik, obavezu u pogledu plaćanja tog duga prema zadruzi već izmirio. Prema tome, kako je u vreme plaćanja spornog duga odstrane tužioca, sporni dug već bio isplaćen poveriocu, jasno je da se tom isplatom ugasila i tužiočeva obaveza kao jemca. Na taj način, tj. ispunjavajući obavezu koja se već ugasila isplatom odstrane tuženog kao glavnog dužnika, tužilac je kao jemac, u stvari, platio dug koji nije postojao, te po odnosu takve isplate tužilac ne može steći nikakva prava prema tuženom u pogledu naplate spornog iznosa. Svakako, valja istaći, da to pravo tužilac može ostvarivati u posebnom sporu, ali jedino prema navedenoj zadruzi kojoj je isplatio nešto što više nije dugovao, s obzirom da se njegova obaveza već bila ugasila, i zadruga već bila iz-mirena sa spornim dugom (prema odluci VPS, SI. 169/68); Jemstvo. Pravo jemca na prethodno obezbeđenje - "Lice koje je primilo jemstvo saznanjem ili odobrenjem dužnika, ima pravo na prethodno obezbeđenje od dužnika (i pre nego što namiri poverioca), ukoliko je poverilac sudskim putem zatražio naplatu od jemca. Jemac ima pravo na naknadu troškova nastalih u sporu sa poveriocem od časa kada je obavestio tužioca o tom sporu, kao i na naknadu štete ako bije bilo (čl. 113. st. 2. ZOO)" -prema odluci VSS, Prev. 274/98); Obavezna pismena forma ugovora o jemstvu - "Da bi se zasnovao ugovor o jemstvu potrebno je da se zaključi pismeni ugovor između poverioca i jemca. Bez postojanja pismenog ugovora jemst\>o se ne može uspostaviti" (prema odluci VSS, Prev. 339/98). 1158

Primer ugovora o jemstvu UGOVOR O JEMSTVU zaključen dana _______________ godine u _____________, između Preduzeća _______, koga zastupa _______________(u daljem tekstu: poverilac) i Preduzeća ________ koga zastupa _________________(u daljem tekstu: jemac). Ugovorne strane saglasno konstatuju da dužnik _,___________________________(u da ljem tekstu: dužnik), duguje poveriocu ________________dinara, sa dospelošću za naplatu ___________ godine, te da jemac preuzima obavezu, odnosno jemči poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu oba vezu dužnika, ako to ovaj ne učini. Radi realizacije tog utvrđenja, poverilac i dužnik su se dogovorili o sledećem: 1. Jemac se obavezuje da ispuni obavezu dužnika prema poveriocu u iznosu od _____________________ dinara, ako dužnika taj iznos ne isplati poveriocu do ______________godine. 2. U slučaju neispunjenja obaveze dužnika iz prethodne tačke, jemac se obavezuje da poveriocu po red glavnice koja dospeva za naplatu _______________godine, plati i zateznu kamatu od dana dospelosti za naplatu glavnog duga do dana isplate. 3. Poverilac može tražiti ispunjenje od jemca iako nije pre toga pozvao glavnog dužnika na ispunje nje obaveze, ako je očigledno da se iz sredstava glavnog dužnika ne može ostvariti njeno ispunjenje, ili ako je glavni dužnik pao pod stečaj. 4. Jemac je platac i odgovara odmah po dospelosti duga, ali poverilac mora prvo da traži ispunje nje glavne obaveze od dužnika. 5. Ako dužnik izgubi pravo na rok određen za ispunjenje njegove obaveze, poverilac ima pravo da zahteva ispunjenje obaveze od jemca tek po isteku roka iz tačke 1. ovog ugovora. 6. Ako dužnik padne pod stečaj pre isteka roka isplate duga iz tačke 1. ovog ugovora, poverilac se obavezuje da prijavi svoje potraživanje u stečaj, i da o tome odmah obavesti jemca. 7. Za slučaj iz prethodne tačke, ili u vezi eventualnog pokretanja postupka prinudnog poravnanja protivu dužnika, jemac se obavezuje da izvrši svoju obavezu u celosti, kako je to određeno u tač. 1. i 2. ovog ugovora. 8. Jemac se oslobađa odgovornosti po ovom ugovoru ako poverilac na njegov poziv, posle dospelosti potraživanja, ne zahteva ispunjenje od glavnog dužnika u roku od mesec dana od tog poziva. 9. Dužnik po ovom ugovoru saglasan je sa dogovorom stranaka po ovom ugovoru. 10. Ovaj ugovor je sastavljen u _____primeraka, od kojih po _____za poverioca, jemca i dužnika.

Jemac,

Poverilac,

Dužnik,

Primer tužbe za obaveze iz ugovora o jemstvu TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće ______________________________________________, iz TUŽENI: Preduzeće ________________________________________________, iz" TUŽ BA dug po osnovu jemstva, vrednost ____________dinara. Tuženi je dao garanciju ______________godine, da će jedno određeno preduzeće ("X") isplatiti tuži ocu iznos od _____________dinara za uvoz robe. U stvari, tuženi se pomenutom garancijom neopozivo oba vezao da će, ukoliko ovo preduzeće ("X") ne isplati o roku pomenutu obavezu tužiocu, on isplatiti za ovo preduzeće navedenu obavezu do iznosa pom. garancije. 1159

DOKAZ: garancija tuženog od_________________________________godine. Uvozni posao pokriven garancijom zaključen je i realizovan, pa je tužilac dao inodobavljaču neopo zivu garanciju da će uvezena roba biti plaćena. Međutim, pomenuto preduzeće ("X") svoju obavezu nije ispunilo u roku, pa tužilac traži tužbom da se tuženi obaveže da položi dinarsku protivvrednost dospelih obaveza za uvezenu robu u iznosu od______________dinara, jer glavni dužnik, preduzeće "X", nije izvrši lo polaganje dinarskih sredstava. DOKAZ:________________________________________. Tuženi ne želi da plati utuženi iznos, navodeći da tužilac nije mogao protivu njega da podnese regresnu tužbu, kao jemca, jer dug nije platio inodobavljaču iz svojih sredstava. U vezi sa iznetim, tužilac ukazuje da su prava i obaveze između tužioca kao poverioca i tuženog kao jemca, regulisane upravo datom garancijom. Tom garancijom je, naime, tuženi preuzeo obavezu da će, ako glavni dužnik ne isplati tužiocu garantovani iznos do roka predviđenog u ugovoru sa glavnim dužnikom, tražiti isplatu neisplaćenog dela garantovanog iznosa. Jemac je prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima uvek platac, odnosno solidarni je dužnik sa glavnim dužnikom. Jemac-platac odgovara odmah po dospelosti duga i poverilac, u ovom slučaju tužilac, ne mora da traži ispunjenje obaveze od glavnog dužnika. Prema tome, obaveza dužnika se mora ceniti sa aspekta ugovora o jemstvu, zbog čega se ne može govoriti o regresnoj tužbi. Ugovorom o jemstvu se umnožavaju subjekti obligacije i tim ugovorom jemac preuzima prema poveriocu obavezu da će mu isplatiti ono što mu duguje dužnik. Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima, donese PRESUDU Obavezuje se tuženo preduzeće ________________, iz ________________, da tužiocu - preduzeću ________________________, iz_____________, isplati iznos od___________dinara, po osnovu odgovornosti iz ugovora o jemstvu, sa zateznom kamatom od____________do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od osam dana pod pretnjom izvršenja. Za tužioca - direktor,

Forma (čl. 998. ZOO) Zaključenje ugovora, po pravilu, ne podležu nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno, kako to propisuju odredbe člana 67. ovog zakona. Kako je u odredbama ovog člana (998.) propisano da ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ako je izjavu o jemčenju učinio pismeno, dakle pismenim ugovorom, samim tim je jasno određeno da jemčeva obaveza mora biti data u pismenoj formi da bi proizvela pravno dejstvo jemstva, a u protivnom, ako je data usmeno, da ta obaveza jemstva ne obavezuje jemca. Pravilo o punovažnosti jemstva sa stanovišta forme je jasno, čak i u onim slučajevima ako se dokaže da jemac ima dug prema dužniku za koga je dao usmeno jemstvo. U tom slučaju jemac neće sporiti da duguje određeni iznos dužniku, svom poveriocu, ali može punovažno da osporava svoju obavezu kao jemac za dug svog poverioca, jer nije zaključio ugovor o jemstvu u pismenoj formi, a usmeno dato jemstvo ga ne obavezuje. Iz pojma ugovora o jemstvu, a i iz sadržine odredaba ovog člana, jasno proizilazi da jemstvo nije prosta izjava o tome da će jemac isplatiti dug svog poverioca ako ovaj to ne učini u roku dospelosti svoje obaveze. Naprotiv, ugovor o jemstvu mora da sadrži, pored osnovnih podataka o strankama, poveriocu i jemcu, još i naznačenje predmeta jemčenja i obima jemčeve odgovornosti, obaveze jemca, odnos jemca i dužnika i drugo što bi bilo od značaja da stranke budu osigurane da će se pravni posao jemstva izvršiti na način kako je to ugovorom o jemstvu predviđeno. Zbog toga se odredbama ovog člana i propisuje normu da ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ako je izjavu o jemčenju učinio pismeno.

Sudska praksa Preuzimanja duša nije isto što i pozajmica Ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ako je izjavu o jemčenju učinio pismeno. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, DD uz posredovanje ĐĐ, obratio se tokom 2001. godine tužiocu radi pozajmice iznosa od 60.000,00 DEM. Tužilac je pre davanja pozajmice tražio garanciju za vraćanje duga, pa mu je tuženi garantovao da će DD, u ugovorenom roku vratiti taj dug (do 31.12.2002. godine u evrima, po kursu koji bude važio na dan plaćanja), a ako on to ne učini, da će mu onda on (tuženi) vratiti dug. Nakon ovog zajma DD je još u 1160

dva navrata od tužioca pozajmio po 20.000,00 DEM, tako daje njegov dug prema tužiocu iznosio ukupno 100.000,00 DEM. DD nije vratio dug do ugovorenog roka, tako daje tuženi posle 31.12.2002. godine, vratio tužiocu iznos od 60.000,00 DEM, a odbio obavezu vraćanja iznosa od 40.000,00 DEM, što odgovara traženom iznosu od 20.252 EVRA.jer za vraćanje tog iznosa nije garantovao. Ugovor ojemstvu između tužioca i tuženog zaključenje u usmenoj formi. Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, i to odredbe člana 997, 998, u vezi člana 446. i 448. Zakona o obligacionim odnosima, kada su odbili kao neosnovan tužbeni zah-tev tužioca. Odredbom člana 998. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ako izjavu ojemčenju učinio pismeno. Kako je u postupku utvrđeno da ne postoji pismeni ugovor ojemstvu, sve i daje tuženi jemčio tužiocu u telefonskom razgovoru da će vratiti dug, ta izjava ne bi imala pravnu valjanost jer nije zaključena u pismenoj formi; pa su stoga neosnovani navodi tužiočeve revizije o obavezi tuženog koja proizilazi iz njihovog sporazuma ojemstvu. Međutim, kod činjeničnog utvrđenja daje tuženi ustvari preuzeo obavezu jemstva samo za "prvu" pozajmicu DD od 60.000 DEM, ali ne i za njegove kasnije pozajmice; bez uticajaje revidentov navod o pogrešnojprimeni materijalnog prava u vezi jemstva. U tom smislu je tačno da tuženikova obaveza nije proistekla iz njegovog preuzimanja duga u smislu člana 446. ZOO, već iz njegovog pristupa dugu u smislu člana 451. ZOO; ali samo do iznosa od 60.000 DEM, koji je on i platio (prema presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 811/06); Ugovor o jemstvu obavezuje samo ako je izjava o jemstvu sačinjena u pismenoj formi U odsustvu pismenog ugovora o jemstvu, usmeni sporazum ne može proizvoditi pravno dejstvo između ugovarača. Prema obrazloženju Ugovor ojemstvu definisan je odredbama člana 997. i 998. ZOO, kao formalan ugovor za čiju je punovažnost nužno da bude zaključen u pismenoj formi i za koga važe sva opšta pravila ugovornog prava, pa je bez značaja činjenica da lije među strankama postojao bilo kakav usmeni sporazum u tom smislu. U odsustvu pismenog ugovora, usmeni sporazum ne može proizvoditi pravno dejstvo između ugovarača. U konkretnom slučaju između parničnih stranaka nije zaključen takav ugovor. Za ispunjenje zahteva za pismenom formom prema odredbi člana 998. ZOO dovoljno je da tekst ugovora, tj. pismeno izraženu izjavu o predmetu i osnovu (o bitnim elementima ugovora) potpiše samo ugovornik koji se tim ugovorom obavezuje shodno članu 72. ZOO. Međutim, u ovom slučaju pismeno od 01.07.1996. godine ne može da predstavlja pismenu izjavu ojemčenju u smislu člana 998. ZOO, jer iz sadržine navedenog pismena nesumnjivo proizilazi daje Wprimalac duga i daje novac njemu pozajmljen, a da tuženi to pismeno nije potpisao u svojstvu jemca (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1411/07). "Da bi se zasnovao ugovor o jemstvu potrebno je da se zaključi pismeni ugovor između poverioca i jemca. Bez postojanja pismenog ugovora jemstvo se ne može uspostaviti. " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 339/98).

Sposobnost za jemčenje (čl. 999. ZOO) Potpuna poslovna sposobnost je sposobnost pravnog subjekta da izjavom svoje volje može da stvara prava i obaveza, odnosno da zaključuje pravne poslove, u granicama imovinskih prava kojima može slobodno da raspolaže, odnosno ako je pravno lice - onda u granicama imovine kojom raspolaže i registravane delatnosti tog lica. Fizička lica stiču pravnu i poslovnu sposobnost od dana rođenja, s tim što se njihova potpuna poslovna sposobnost za neko vreme od rođenja ograničava vršenjem njihovih prava od strane njihovih zakonskih zastupnika, što se reguliše posebnim propisima. Imajući u vidu odredbe člana 33. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima, a naime da maloletnu decu zastupaju roditelji, znači da poslovnu sposobnost dece obavljaju njihovi zakonski zastupnici. Poslovna sposobnost je, dakle, ograničena, ali ograničeno poslovno fizičko lice može bez odobrenja svog zakonskog zastupnika zaključivati samo one ugovore čije mu je zaključivanje zakonom dozvoljeno. Tako, na primer, član 122. Zakona o braku i porodičnim odnosima propisuje pravilo da dete koje je navršilo četrnaest godina može samo da zaključuje pravne poslove manjeg značaja, a član 15. istog zakona - da dete koje je navršilo 15 godina života može samostalno zasnovati radni odnos i raspolagati svojim ličnim dohotkom i imovinom koju je stekao svojim radom. Prema odredbama člana 54. stav 1. ovog člana, pravno lice može zaključivati ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti. Pravna sposobnost predstavlja sposobnost pravnog lica da bude subjekt u pravu, tj. da ima prava i obaveze u pravnom prometu prema registrovanoj delatnosti. Sticanjem svojstva pravnog lica stiče se, dakle, pravo na zaključivanje ugovora u pravnom prometu. Kod pravnih lica, dakle, postoji potpuna poslovna sposobnost za poslove koje'vrše u granicama svojih registrovanih delatnosti. Van tih ovlašćenja pravno lice ne može zaključivati ugovore, a ako ih zaključi radi se o ugovoru koji nemaju pravno dejstvo. 1161

Odredbe ovog člana utvrđuju pravilo da se ugovorom o jemstvu ne može obavezati lice koje nema potpunu poslovnu sposobnost. Prema tome, potpuna poslovna sposobnost kod pravnih lica ceni se sa stanovišta imovine sa kojom raspolažu i delatnosti koje ima upisane u sudski registar. Kod fizičkih lica potpuna poslovna sposobnost nastaje navršetkom 18 godina života, a sve ispod tih godina poslovna sposobnost može postojati ali je ona ograničena, pa se ta lica i ne mogu ugovorom obavezivati po osnovu ugovora o jemstvu.

Jemčenje za poslovno nesposobnog (cl. 1000. ZOO) Već je u odredbama prethodnog člana regulisano pitanje sposobnosti lica za zaključenje ugovora o jemstvu, odnosno da se ugovorom o jemstvu može obavezati samo ko ima potpunu poslovnu sposobnost. Ako je neko poslovno nesposobno lice zaključilo ugovor o jemstvu, takav ugovor je rušljiv u smislu odredaba ovog zakona o rušljivosti ugovora, i ne proizvodi pravno dejstvo. Ali ako je za takvo lice koje je zaključilo određeni ugovor dalo jemstvo neko lice koje ima potpunu poslovnu sposobnost, prema odredbama ovog člana to lice odgovara poveriocu poslovno nesposobnog lica kao jemac poslovno sposobnog lica. Jemac bi se mogao osloboditi ove odgovornosti ako je pri zaključenju ugovora o jemstvu bio u zabludi u pogledu potpune poslovne sposobnosti dužnika za koga je jemčio, ili je prevaren u pogledu činjenice koja se odnosi na potpunu poslovnu sposobnost dužnika. Da bi jemac mogao biti odgovoran po osnovu obaveze koju je preuzelo poslovno nesposobno lice, za koga je on jemčio, potrebno je da se utvrdi daje dužnik poslovno nesposobno lice, odnosno daje ugovor koji je to lice zaključilo ništav u smislu člana 111. ovog zakona. Ako bi jemac želeo da se oslobodi svoje odgovornosti za obavezu koju je preuzeo ugovorom o jemstvu za takvo lice, potrebno je da dokaže daje zaključujući ugovor o jemstvu bio u zabludi u pogledu poslovne sposobnosti dužnika za koga je jemčio, odnosno daje prevaren, koja nastaje ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora. To bi bile mane volje kod jemca, što bi predstavljalo osnov da jemac zahteva poništaj ugovora o jemstvu, te bi i on mogao da traži poništaj ugovora o jemstvu u smislu pomenutog člana.

Predmet iemčenja (cl. 1001. ZOO) Ovde se iznosi opšte pravilo o predmetu jemčenja, pa je tako u stavu 1. ovog člana propisano da se jemstvo može dati za svaku punovažnu obavezu, bez obzira na njenu sadržini. Međutim, svaka punovažna obaveza, ako predstavlja ličnu obavezu koji drugi ne može ispuniti, ne može biti predmet jemčenj a, ali može biti jemstvo da se naknadi šteta koju bi poverilac pretrpeo ako dužnik ne izvrši svoju obavezu. Tako, na primer, ako se slikar, umetnik obaveže da naslika neku stvar, pa to ne učini, jemac ne može za tu obavezu da jemči, ali može ugovorom o jemstvu da preuzme obavezu da će poveriocu naknaditi štetu ako dužnik, slikar, ne izvrši naručeno delo. Obaveza jemca se može odnositi samo na one obaveze koje su pravno dozvoljene, bez obzira da li se te obaveze odnose na neko činjenje, nečinjenje ili trpljene. Bitno je daje ta obaveza pravno dopuštena, daje ona moguća i da se može materijalno izraziti. Jemstvo se može ugovoriti čak i za zastarele obaveze dužnika, bez obzira što je u odredbama člana 1019. ovog zakona propisano da sa zastarelošću obaveze glavnog dužnika zastareva i obaveza jemca. Ovo zbog toga što je ugovor o jemstvu poseban ugovor i što se može odnositi i na obavezu dužnika ako mu obaveza zastari (ako se tako ugovori), u kom slučaju zastarelost po takvom ugovoru o jemstvu ceni se prema roku kada je ugovor o jemstvu zaključen. Takav ugovor je, u stvari, nezavisan od ugovora dužnika, čija je obaveza prestala zastarelošću, ali to više nije ugovor o jemstvu već ugovor o običnom dugovanju. Jemstvo se, po pravilu, daje za već postojeće obaveze dužnika. Međutim, odredbe stava 2. ovog člana propisuju pravilo da se jemčiti može i za uslovnu obavezu, kao i za određenu buduću obavezu. Te obaveze moraju biti jasno određene, jer dejstvo ugovora o jemstvu po takvim ugovorima nastaje ako se ispuni uslovna obaveza ili određena buduća obaveza dužnika. U stvari, jemac ne može jemčiti da će neka uslovna obaveza ili određena buduća obaveza nastati na strani dužnika - on jemči samo ako određeni uslov ili obaveza nastanu, pa njegova obaveza postaje perfektna samo na onu obavezu dužnika koja je nastala, i to od momenta nastanka materijalizovane obaveze. Prema odredbama stava 3. ovog člana, jemstvo za buduću obavezu može se opozvati pre nego što obaveza nastane, ako nije predviđen rok u kome ona treba da nastane. To znači da se kod budućih obaveza ugovor o jemstvu može ugovoriti pod uslovom da on jemči za buduću obavezu dužnika ako ona nastane do određenog datuma. Ako se do tog datuma ne dogodi određeni događaj, odnosno ako do tog vremena ne nastane obaveza dužnika, prestaje i obaveza jemca po ugovoru o jemstvu. Ali ako u ugovoru o jemstvu nije predviđeno takvo ograničenje u odnosu na vreme nastanka buduće obaveze, pa obaveza dužnika nastane, jemac odgovara za obaveze dužnika sve dok obaveza dužnika traje. Stav 3. ovog člana ima u vidu pravo jemca da u vezi buduće obaveze dužnika opozove jemstvo, ako obaveza dužnika još nije nastala. Međutim, ako je obaveza dužnika nastala, a jemac prilikom zaključenja ugovora, ili do vremena nastanka obaveze dužnika, nije znao da postoje mane volje zbog kojih da ih je znao u vreme zaključenja ugovora ne bi zaključio ugovor o jemstvu, može tražiti poništaj ugovora o jemstvu po osnovu odredaba o rušljivosti 1162

ugovora, na primer, zbog prevare ili bitne zablude o ličnosti dužnika, koji je u vreme zaključenja ugovora mogao biti potpuno poslovno nesposobno lice, što jemac nije mogao znati, ili je bio u teškom materijalnom položaju, a tu činjenicu je prikrio i predstavio drugo stanje svoje imovine koje inače nije imao. Odredbe stava 4. ovog člana imaju u vidu "jemac jemčev", što znači da drugo lice jemči poveriocu da ako jemac dužnika ne plati svoju obavezu po ugovoru o jemstvu, da će on to učiniti umesto jemca dužnika.

Obim jemčeve odgovornosti (čl. 1002. ZOO) Osnovno pravilo o jemstvu je to da ako dužnik ne isplati određeni dug, taj dug će isplatiti lice koje je jemčilo za isplatu tog duga. Koliki je obim jemčeve odgovornosti regulišu odredbe ovog člana. Iz tog pravila proizilazi pravna priroda ugovora o jemstvu kao ugovora akcesorne prirode. Dužnik je glavni obveznik, a ako dužnik ne isplati određenu obavezu plaća je jemac kao sporedni dužnik. Jemac može da odgovara za obavezu dužnika u zavisnosti od dužnikove obaveze, kako u pogledu iznosa obaveze tako i u pogledu trajanja obaveze. Jemčeva obaveza je, po pravilu, jednaka obavezi glavnog dužnika, ali ona može biti i manja od glavnog iznosa duga i sa trajanjem jemstva kraćeg od roka u kome dužnik treba da izvrši svoju obavezu. Obaveza jemca postoji ako je obaveza dužnika pravno valjana. On će odgovarati, odnosno isplatiti dug dužnika ako ga ovaj ne isplati. Ako je obaveza dužnika ništava, jer je dužnik bio potpuno poslovno nesposobno lice, jemac i u tom slučaju odgovara, odnosno dužan je da izvrši obavezu takvog dužnika (čl. 1000. ovog zakona), jer je u vreme zaključenja ugovora o jemstvu jemac znao za tu činjenicu. Ali jemac bi se mogao osloboditi ove odgovornosti ako je pri zaključenju ugovora o jemstvu bio u zabludi u pogledu potpune poslovne sposobnosti dužnika za koga je jemčio, ili je na prevaran način zaključio ugovor o jemstvu u pogledu činjenice koja se odnosi na potpunu poslovnu sposobnost dužnika. On bi se mogao osloboditi te odgovornosti i ako je bio u zabludi prilikom zaključenja ugovora o jemstvu u pogledu materijalno i fmansijskog stanja dužnika, a naime da je na osnovu nekih činjenica u pogledu tog stanja smatrao da će dužnik svoju obavezu bez problema izvršiti. Teško je braniti tezu da bi se ugovor o jemstvu mogao poništiti ako je dužnik posle zaključenja ugovora, odnosno u toku trajanja ugovora sa poveriocem toliko osiromašio da ako je jemac to mogao znati prilikom zaključenja ugovora o jemstvu da takav ugovor ne bi zaključio, a posebno da je o toj činjenici mogao znati poverilac, što bi predstavljalo pravni nonsens. Iz odredaba ovog člana proizilazi da je jemčeva obaveza ista kao i obaveza dužnika, zatim da jemac može ugovoriti i manju obavezu od obaveze dužnika, ili za određeno kraće ili duže vreme od dospelosti obaveze dužnika, kao i da se jemčeva obaveza može povećati ako je povećana i obaveza dužnika, ali samo ako je to ugovorom o jemstvu predviđeno. Ali jemac odgovara, prema stavu 4. ovog člana, za svako povećanje obaveze koje bi nastalo dužnikovom docnjom ili dužnikovom krivicom, ukoliko nije drukčije ugovoreno. Odredbe stava 3. ovog člana odnose se se na obaveze jemca da naknadi potrebne troškove koje je poverilac učinio u cilju naplate duga od glavnog dužnika. Ovo pravilo bi se odnosilo samo na slučaj ako te troškove poverilac nije mogao da naplati od dužnika kada je od ovoga naplatio glavni dug. Dakle, jemac odgovara za sve obaveze dužnika, što podrazumeva i troškove koje je poverilac imao u vezi naplate duga od dužnika, ako ih ovaj nije mogao platiti. Ako je dužnik za svoju obavezu, ugovorio i obavezu plaćanja ugovorne kamate do dana dospelosti glavne obaveze, i za tu kamatu odgovara jemac, ali samo za vreme od dana zaključenja ugovora o jemstvu do dana dospelosti izvršenja obaveze dužnika, naravno ukoliko ugovorom o jemstvu nije predviđeno što drugo.

Prelaz poveriočevih prava na iemca (subrogaciia) (čl. 1003. ZOO) Isplatom obaveze dužnika od strane jemca, ne prestaje obaveza, odnosno ne gasi se obligacija. U stvari, ona prestaje prema poveriocu koji se naplatio od jemca, ali ne prestaje obaveza dužnika prema jemcu. Obaveza dužnika prema poveriocu je glavna obaveza, a jemčeva obaveza sporedna, jer ako dužnik ne isplati ugovorenu obavezu, u tom slučaju tu obavezu izvršava jemac, kao akcesorni obveznik. Ali pored te karakteristike jemstva kao pravne institucije, njena karakteristika je i u tome stoje subsidijarna, što znači da jemac stupa na mesto dužnika ako ovaj ne izvrši svoju ugovornu obavezu. Ta subsidijarnost ima karakter zakonske subrogacije, po kojoj prava pcverioca prema dužniku, čiju je obavezu izvršio jemac, prelaze na jemca. Odredbe ovog člana imaju u vidu zakonsku subrogaciju, po kojoj na jemca, koji je namirio potraživanje dužnika, to potraživanje prelazi sa svim sporednim pravima (troškovima, kamatama, i dr,) i garancijama, u granicama ispunjenja.

1163

Pod subrogacijom se podrazumeva prelaz isplaćenog duga sa svim sporednim pravima i garancijama sa poverioca na jemca. Ona nastaje, kao stoje naglašeno, po samom zakonu, tj. odredbama ovog člana, do visine isplaćene naknade, odnosno duga dužnika, sa eventualnim troškovima, kamatama, garancijama. Dakle, subrogacijom dužnikov dug prestaje prema njegovom poveriocu, a tražbina prelazi na isplatioca, odnosno jemca koji je isplatio njegov dug. Inače, zakonska subrogacija je definisana u odredbama člana 300. ovog zakona, po kome - kad obavezu izvrši lice koji ima neki pravni interes u tome, na njega prelazi po samom zakonu u času ispunjenja poveriočevo potraživanje sa svim sporednim pravima. Prelaz prava sa poverioca na jemca ne može biti na štetu glavnog dužnika. Naime, ako je poverilac ostvario svoja prava od dužnika, ali ne u punom iznosu duga, s obzirom na celokupno dugo vani iznos, jemac koji je isplatio ostatak duga ima pravo da od dužnika zahteva naplatu samo onog iznosa koji je on za račun dužnika isplatio. S obzirom da se u teoriji dosta raspravlja o subrogaciji i cesiji, kada se u nekim slučajevima ta dva instituta pojmnovo izjednačavaju, treba reći da se oni razlikuju u tome što cesija podrazumeva prelaz celokupnog potraživanja jednog poverioca (cedenta) na drugog poverioca^ (cesionara), dok subrogacija iz ugovora o jemstvu, podrazumeva prelaz prava samo u onom obimu koji je jemac jemčio po ugovoru o jemstvu, odnosno u manjem obimu ako je poverilac naplatio neki iznos od dužnika.

Sudska praksa "Spor po tužbi jemca protiv dužnika, za koga je ispunio obavezu prema poveriocu, rešava se primenom propisa o personalnoj subrogaciji a ne primenom propisa koji uređuju odnos jemca i poverioca" - ( prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2788/95).

ODNOS POVERIOCA I JEMCA Oblici iemstva (čl. 1004. ZOO) Odredbe stava 1. ovog člana imaju u vidu nastanak supsidijarnog jemstva Ono, u stvari, nastaje kada se od jemca može zahtevati ispunjenje obaveze iz ugovora o jemstvu, a to je kada glavni dužnik ne ispuni svoju obavezu u roku određenom u pismenom pozivu. Prema sadržini te odredbe, supsidijarno jemstvo nastaje tek pošto je poverilac pozvao dužnika pismenim pozivom da izvrši svoju obavezu, što znači do određenog roka koji mu on određuje. Nakom toga nastaje supsidijarno jemstvo, kada je jemac dužan da ispuni obavezu dužnika. Navođenje u stavu 1. ovog člana "u roku određenom u pismenom pozivu", znači daje poverilac dužan prvo da pokuša, odnosno da uputi pismeni poziv, ili opomenu dužniku da treba da izvrši svoju obavezu., ali ako dužnik stavi kakav prigovor poveriocu u vezi osnovanosti njegovog potraživanja (na primer, da mu je isplatio predmetni dug), rok određen u pismenom pozivu se produžava do prijema pravosnažne sudske odluke o osnovanosti potraživanja poverioca, što znači da poverilac ne mora da traži prinudnu naplatu od dužnika, već može neposredno od jemca da zahteva da mu ovaj isplati određeni dug dužnika. Ako glavni dužnik po prijemu pismenog poziva poverioca ne izvrši svoju obavezu, a ne stavi bilo kakav prigovor na osnovanost potraživanja poverioca, jemac je dužan po osnovu supsidijarne odgovornosti da isplati dug poveriocu, u roku kako je to određeno u ugovoru o jemstvu. Poverilac može tražiti ispunjenje od jemca iako pre toga nije pozvao glavnog dužnika na ispunjenje obaveze, ako je očigledno da se iz sredstava glavnog dužnika ne može ostvariti njeno ispunjenje, ili ako je glavni dužnik pao pod stečaj. U ovom slučaju radi se o običnom jemstvu, kada jemac može staviti prigovor neosnovanog potraživanja, koji se može odnositi na nepoznavanja stanja imovine dužnika ili pogrešnog obaveštenja od drugog o toj činjenici, što bi se moralo raspraviti pred sudom. Jemac se ne protivi obavezi koju je dao po osnovu jemstva, već se protivi roku koji mu poverilac nameće protivno ugovoru, ako traženje poverioca nije osnovano. Stav 3. ovog člana uvodi "novu" kategoriju jemstva, a to je "jemac platac". Jemac platac se razlikuje od običnog jemca u tome što poverilac, odmah po dospelosti duga, ne mora da traži ispunjenje obaveze od glavnog dužnika, već to može da učini neposredno od jemca platca. Kod postojanja takve obaveze jemca, poverilac može da traži ispunjenje obaveze bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca, ili od obojice u isto vreme, što se smatra solidarnim j emstvom. Kada je u pitanju jemstvo za obavezu nastalu iz ugovora u privredi, jemac odgovara kao jemac platac, ako nije što drugo ugovoreno. U jednom slučaju, o kome je raspravljao sud, a u vezi jemstva koju je izdao tuženi, konstatovano je da je datim j emstvom tuženi preuzeo obavezu da će, ako glavni dužnik ne isplati poveriocu, tužiocu u ovom sporu, garantovani iznos do roka predviđenog u ugovoru sa glavnim dužnikom, tuženi isplatiti neisplaćeni deo garantovanog, odnosno zajemčenog iznosa. Prema takvom stanju stvari, sudovi su našli da je jemac prema zakonu, ako je u pitanju ugovor u privredi, uvek platac, odnosno solidarni dužnik sa glavnim dužnikom. Jemac platac odgo1164

vara odmah odgovara odmah po dospelosti duga i poverilac ne mora da traži ispunjenje obaveze od glavnog dužnika. Prema tome, obaveza tuženog ima da se ceni iz aspekta ugovora o jemstvu. Pored navedenih oblika jemstva postoji i jemstvo o kome je bilo reci u članu 1001. stav 4. ovog zakona, kada se jemstvo može dati i za obavezu nekog drugog jemca, nazvano "jemac jemčev".

Sudska praksa Solidarna odgovornost zajmoprimca i jemca Posle ugovorenog roka, zajmoprimac je obavezan da zajmodavcu vrati istu količinu novca. Jemac odgovara poveriocu isto kao glavni dužnik. Prema obrazloženju Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pozajmio 10.000 USA dolara tuženoj BB dana 1. decembra 2000. godine, o čemu su sačinili ugovor o zajmu istoga dana, na kome supotpisi overenipred Opštinskim sudom u V. dana 17. avgusta 2001. godine, uz učešće tuženog W, kao jemca. Tužena je izvršila delimični povraćaj dugovanog iznosa, sa kamatom i troškovima postupka, ali nije izvršila povraćaj iznosa od 3.750 eura. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su tuženi pobijanom presudom obavezani da solidarno izvrše povraćaj dugovanog iznosa tužiocu, sa domicilnom kamatom počev od 21. januara 2004. godine, kao dana padanja u docnju, jer je obaveza tužene BB bila da celokupan iznoo zajma vrati najkasnije do 20. januara 2004. godine. Za ovu odluku dati su razlozi koje u celini prihvata i Vrhovni sud, pa su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj pri-meni materijalnog prava. U konkretnom slučaju su tužilac i tužena BB zaključili ugovor o zajmu određene količine novca, u smislu odredbe čl. 557. Zakona o obligacionim odnosima. Prema toj odredbi, posle ugovorenog roka, zajmoprimac je obavezan da zajmodavcu vrati istu količinu novca. Tužena BB nije u potpunosti izvršila povraćaj dugovanog iznosa, zbog čega je pravilno sudskom presudom obavezana da dugovani iznos novca vrati tužiocu. Pored izloženog pravilno je primenjena i odredba čl. 1004. st. 3. istoga Zakona, u odnosu na tuženog W, kao jemca, jer je on po navedenoj odredbi zakona solidarni jemac, kao jemac platac, koji odgovara poveriocu isto kao glavni dužnik za ćelu obavezu, te poverila da može ispunjenje obaveze zahtevati bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca, ili od obojice u isto vreme. Pravilno su primenjene i odredbe o kamati, propisane odredbom čl. 277. ZOO, jer tužena BB nije celokupan dugovani iznos vratila tužiocu najkasnije od 20. januara 2004. godine, čime je pala u docnju (prema presudi VSS, Rev. 2881/05).

Solidarnost jemaca (čl. 1005. ZOO) Vise jemaca nekog duga mogu odgovarati solidarno. Njihovo jemstvo može biti utvrđeno u jednom ugovoru, ali se svako od njih može posebno obavezati prema poveriocu kao jemac za određeni dug. Za tu solidarnu odgovornost važe pravila iz odredaba člana 414. ovog zakona, po kojima svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za ćelu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće, sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kad jedan solidarni dužnik ispuni obavezu ona prestaje i svi se solidarni dužnici oslobađaju prema poveriocu, ali ne i prema solidarnom jemcu koji je dug isplatio, a koji ima regresno pravo prema ostalim solidarnim jemcima, kako je to propisano odredbama čl. 423. i čl. 424. ovog zakona. U tom slučaju, ako je poverilac pokušao da naplati svoje potraživanje od dužnika, pa u tome nije uspeo, može da se obrati bilo kome od solidarnih jemaca. Jemac koji je isplatio dug poveriocu ima pravo, po osnovu subrogacije, da traži od glavnog dužnika da mu naknadi iznos koji on za njega platio njegovom poveriocu. Ako jemac ne uspe da svoje potraživanje naplati od dužnika, bilo zbog toga što ovaj nema potrebnu imovinu iz koje bi se mogao naplatiti, ili iz nekih drugih razloga (smrt, bolest dužnika, stečaj pravnog lica i si.), on ima pravo da se obrati ostalim solidarnim jemcima, kao solidarnim dužnicima, i da zahteva da mu svaki od njih isplati deo koji pada na njega, dok jedan isti deo pada na samog poverioca, osim ako nije što drugo ugovoreno. U odredbama ovog člana navedene su reci: "izuzev kada je ugovorom njihova odgovornost uređena drukčije", što ukazuje da se i jednim ugovorom jemci mogu sporazumeti sa poveriocem da njihove obaveze kao jemaca budu različite, odnosno da se ugovore na drugi način. U tom slučaju, ako je poverilac naplatio svoje potraživanje od jednog ili više njih, svi oni kao solidarni dužnici imaju pravo da se ovrate ostalim solidarnim jemcima da se njihov raspravi onako kako su se obavezali ugovorom o jemstvu.

Gubitak prava na rok (čl. 1006. ZOO) Odredbe ovog člana treba shvatiti tako da se pravo na rok glavnog dužnika ne odnosi na njegov rok za ispunjenje obaveze prema poveriocu, već rok koji je on dobio od ovoga po odredbama člana 1004. ovog zakona, a naime da bi po proteku roka, određenom u pismenom pozivu glavnom dužniku za ispunjenje obaveze, stekao pravo da od jemca zahteva ispunjenje obaveze. 1165

Ako dužnik nije odgovorio ili je odbio da odgovori na poziv poverioca da ovome izmiri dug, smatra se da je izgubio rok određen za ispunjenje njegove obaveze, pa poverilac ima pravo da zahteva ispunjenje obaveze od poverioca. Međutim, odredbe ovog člana imaju u vidu da poverilac ne može da zahteva ispunjenje od jemca dok ne istekne rok koji je poverilac odredio glavnom dužniku da ispuni određenu obavezu. Ovo ima opravdanje utoliko što propust dužnika da se odazove poveriocu i da po njegovom pozivu plati dug, odnosno ako se odrekao tog prava čim je dobio poziv, može izazvati štetu za jemca jer ovaj može odgovarati i za svako povećanje obaveze koje bi nastalo dužnikovim zakašnjenjem ili dužnikovom krivicom, kako je to propisano u stavu 4. člana 1002. ovog zakona. Pored toga mogu nastati problemi da glavni dužnik plati svoj dug po pozivu poverioca u ostavljenom mu roku, a da u tom roku i jemac isplati dug po osnovu poziva poverioca koji je i njemu učinjen, obaveštavajući ga daje istekao rok u kome je glavni dužnik trebalo da ispuni svoju obavezu. U tom slučaju poverilac bi mogao da traži povraćaj isplaćenog iznosa po osnovu sticanja bez osnova, ali ako je glavni dužnik svoj dug isplatio poveriocu posle poziva u kome mu je ostavljen rok za ispunjenje obaveze, a po isteku tog roka isplatu je izvršio i jemac, jemac ima pravo da traži naknadu štete od glavnog dužnika, koji je postupio protivno pozivu poverioca da po njegovom pozivu isplati dug, čime je jemca doveo u položaj da on isplati obavezu u smislu člana 1004. ovog zakona. Ako je glavni dužnik isplatio svoj dug poverioci, ne obaveštavajući o tome jemca, pa to učini i jemac, ali u roku koji je ostavljen glavnom dužniku po pozivu poverioca, jemac ne bi mogao da traži povraćaj plaćenog od dužnika, već samo od poverioca, takođe po osnovu sticanja bez osnova.

Stečaj glavnog dužnika (čl. 1007. ZOO) Stečaj nad dužnikom može nastati u toku trajanja roka za ispunjenje njegove obaveze prema poveriocu. S obzirom da u tom periodu glavni dužnik ima obavezu prema poveriocu, u slučaju otvaranja postupka stečaja nad dužnikom poverilac je dužan da svoje potraživanje prijavi u stečaj, kako bi zaštitio svoje interese, tako i interese jemca. Otvaranjem postupka stečaja nad glavnim dužnikom, ako nije istekao rok u kome je dužnik bio u obavezi da svoj dug namiri poveriocu, jemac nema pravo da i on prijavljuje potraživanje u stečaj, jer se on prema glavnom dužniku još ne pojavljuje kao poverilac. To bi bio slučaj ako je jemac isplatio dug glavnog dužnika, pa on po osnovu prava subrogacije (čl. 1003. ovog zakona) prijavljuje u stečaj svoje potraživanje prema glavnom dužniku. Poverilac koji je prijavio svoje potraživanje u stečaj, dužan je da o tome obavesti i jemca, kako bi jemac kao supsidijarni poverilac, posle isplate duga poveriocu, nastavio da ostvaruje svoja prava prema glavnom dužniku. Naime, isplatom duga po osnovu jemstva, jemac preuzima sva prava i obaveze u odnosu na glavnog dužnika koji je u stečaju, te o toj činjenici obaveštava sud kako bi on umesto dotadašnjeg poverioca nastavio postupak i ostvario prava koja bi mu mogla biti priznata. Ako poverilac ne bi prijavio svoje potraživanje u slučaju stečaja glavnog dužnika, propustio bi rokove koji mu obezbeđuju pravo na učešće u stečajnom postupku kao i u podeli imovine iz stečajne mase. U tom slučaju, kasnije, odnosno ako zbog propusta poverioca jemac nije u mogućnosti da učestvuje u postupku i u raspodeli stečajne mase, poverilac ne bi mogao da traži ispunjenje obaveze od jemca, jer mu je svojim nečinjenjem pričinio štetu koja je mogla biti izbegnuta. Naime, više ne postoji dužnik od koga bi jemac mogao da ostvari svoje potraživanje, pa samim tim ne bi se mogla ostvariti ni svrha subrogacije po kom bi osnovu jemac imao pravo da traži ono što bi isplatio poveriocu. Odredbe stava 2. člana imaju drugi značaj i drukčije ponašanje stranaka. One se odnose na prinudno poravnanje glavnog dužnika, u kom postupku učestvuje i poverilac. Karakteristika prinudnog poravnanja je u tome što u sebi sadrži elemente ugovora poverilaca u tom postupku, ali i nije ugovor jer se njeno dejstvo odnosi i na one poverioce koji nisu obuhvaćeni odlukom o prinudnom poravnanju, ako je za taj ugovor glasala većina od ukupnog broja poverilaca koji imaju pravo glasa. Ono se naziva "prinudno poravnanje", ali u suštini ono nije prinudno za one koji su se dogovorili da sud donese odluku o smanjenju obaveze glavnog dužnika, već je prinudno za one u manjini i one koji u tom postupku ne učestvuju. Kod takvog slučaja, poverilac koji ima obezbeđeno jemstvo, može ali i ne mora da prihvati predlog ostalih poverilaca, međutim njega obavezuje odluka suda o smanjenju potraživanja poverilaca prema glavnom dužniku, u procentu i za vreme kako su se ostali poverioci dogovorili saglasno Zakonu o stečajnom postupku. Smanjenjem obaveze glavnog dužnika u stečajnom postupku (ako na ročištu posle donošenja odluke o pokretanju prethodnog postupka bude stavljena ponuda za prinudno poravnanje koja ispunjava uslove za prihvatanje poravnanja) ili u postupku prinudnog poravnanja, ne povlači za sobom i odgovarajuće smanjenje jemčeve obaveze, te jemac odgovara poveriocu za ceo iznos svoje obaveze. Naravno, za slučaj iz prethodnog stava, poverilac mora da sačeka rok dospelosti obaveze glavnog dužnika i da ovoga pozove da u određenom roku izvrši glavnu obavezu, pa ako je izvrši u smislu odluke suda o prinudnom poravnanju, poverilac ima pravo da ostatak duga, tj. do celine duga, naplati od jemca. 1166

Slučaj smanjene odgovornosti dužnikovog naslednika (čl. 1008. ZOO) Kao što je to učinjeno u odredbama prethodnog člana, tako je i u odredbama ovog člana odstupljeno od pravila akcesornosti jemstva, kad jemac odgovara za ceo iznos duga kao i kad dužnik padne u stečaj, odnosno u ovom slučaju, po odredbama ovog člana, kad bi se od dužnikovog naslednika mogla zahteva isplata samo onog njenog dela koji odgovara vrednosti nasledne imovine. Naime, ako naslednik nasledi imovinu manje vrednosti nego što iznosi dug glavnog dužnika, odnosno vrednost po jemstvu, jemac odgovara za ceo iznos obaveze za koju je jemčio.. Odredbe ovog člana su saglasne sa odredbama Zakona o nasleđivanju, pošto naslednik po tom zakonu odgovara za dugove ostavioca samo do visine vrednosti nasleđene imovine. Zbog toga naslednik ne može da odgovara više nego što je primio po osnovu nasleđa. To u slučaju ako je jedan naslednik. Ako ima više naslednika, koji se nisu odrekli nasleđa, oni odgovaraju za ostaviočeve dugove do visine vrednosti svog naslednog dela, a dugovi se među njima dele srazmerno njihovim naslednim delovima, ako iz zaveštanja ne proizilazi nešto drugo. U svakom slučaju, jemac poverilac može, prema Zakonu o nasleđivanju, u roku od tri meseca od dana otvaranja nasleđa, zahtevati da se zaostavština odvoji od imovine naslednika, u kom slučaju naslednici ne mogu raspolagati stvarima i pravima iz zaostavštine sve dok se ne naplati jemac poverilac, koji je odvajanje zahtevao. Pravilo je, dakle, da jemac poverilac, koji je zahtevao odvajanje, može svoje potraživanje namiriti samo iz zaostavštine. Ako glavni dužnik iza svoje smrti nije ništa ostavio svojim naslednicima, jemac poverilac se ne može naplatiti od imovine naslednika. Ako je, pak, glavni dužnik za života otuđio svoju imovinu, sa namerom da osujeti jemca poverioca da naplati svoje potraživanje, jemac poverilac, čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na njegovu štetu. Radi ostvarenja tog prava jemac poverilac se može koristiti odredbama o pobijanju dužnikovih pravnih radnji, propisani u članovima 280. do 285. ovog zakona.

Jemčevi prigovori (čl. 1009. ZOO) Imajući u vidu činjenicu da se jemac obavezao poveriocu da će isplatiti dug dužnika ako ga ovaj ne isplati u roku dospelosti, jemac ima pravo da ističe prigovore poveriocu koje na koje inače ima pravo i dužnik. Odredbe stava 1. ovog člana propisuju da pored ostalih prigovora glavnog dužnika, jemac ima pravo da ističe i prigovor prebijanja, ali ne i čisto lične dužnikove prigovore. Prigovore koje jemac može isticati poveriocu su, naročito: a) prigovor daje obaveza dužnika već ispunjena, b) zastarelost poveriočevog potraživanja dužnikove obaveze (jer zastarelošću obaveze glavnog dužnika zastareva i obaveza jemca - čl. 1019. ovog zakona), v) otpuštanje duga (jer otpuštanje duga glavnom dužniku, oslobađa jemca - čl. 346. ovog zakona) i dr. Prigovor prebijanja o kome je reč u stavu 1. ovog člana odnosi se na neko potraživanje glavnog dužnika prema poveriocu, koje ovaj može prebiti sa potraživanjem poverioca. U tom slučaju, ako glavni dužnik ne inicira prebijanje navedenih uzajamnih potraživanja, koja su i dospela i istorodna, jemac ima pravo prigovora poveriocu, tj. da poverilac prihvati takvo prebijanje, jer se na taj način smanjuje ili prestaje obaveza jemca prema poveriocu, a samim tim i poverioca prema glavnom dužniku. Poverilac je zaštićen prema nesavesnom dužniku ako se ovaj odrekne od prigovora, jer takvo njegovo odricanje nema dejstvo prema jemcu. To isto odnosi se i ako glavni dužnik prizna poveriočevo potraživanje, iako ono može biti sporno. Jemac ne može isticati prigovore koji pripadaju samo glavnom dužniku, koji su čisto lični dužnikovi prigovori, tj. prigovori koji se ne tiču jemca. Jemac ima pravo da poveriocu istakne svoje lične prigovore, koji su nezavisni od prigovora koje može da istakne glavni dužnik. To je, pre svega, prigovor ništavosti ugovora o jemstvu, a naime ako je jemac zaključio ugovor o jemstvu a bio je ograničeno poslovno sposoban u momentu zaključenja ugovora, ili je postojala mana u pogledu njegove volje da zaključi ugovor, ako je ugovor zaključen na prevaran način ili je jemac kao ugovorna strana dovedena u zabludu u pogledu valjanosti zaključenog ugovora, odnosno interesa jemca, za koje da ih je znao u tom momentu takav ugovor o jemstvu ne bi zaključio. Pored navedenog prigovora ništavosti ugovora o jemstvu, jemac može staviti prigovor zastarelosti poveriočevog potraživanja prema njemu, što je regulisano odredbama člana 1019. ovog zakona, koje se odnose na zastarelost, kao i prigovor prebijanja uzajamnih potraživanja.

Dužnost obaveštavanja jemca o dužnikovom propuštanju (čl. 1010. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu obavezu poverioca da obavesti jemca ako ne ispuni svoju obavezu na vreme, što ako ne učini odgovara za štetu koju bi jemac pretrpeo zbog toga. Ova dužnost se odnosi, dakle, samo na oba1167

veštenje da dužnik nije ispunio svoju obavezu na vreme. Tu obavezu ima poverilac prema jemcu i on je mora ispoštovati odmah čim nastanu okolnosti da dužnik nije ispunio obavezu u roku određenom u pismenom pozivu poverioca, kako je to regulisano odredbama člana 1004. stav 1. ovog zakona. Obaveza obaveštenja jemca od strane poverioca o navedenoj okolnosti je od značaja za prava i obaveze jemca jer, kako propisuju i odredbe člana 1011. ovog zakona, jemac se oslobađa odgovornosti ako poverilac na njegov poziv posle dospelosti potraživanja ne zahteva ispunjenje od glavnog dužnika u roku od mesec dana od tog poziva. Kakve bi posledice mogle nastati ako poverilac odugovlači sa obaveštavanjem jemca o dužnikovom propuštanju? Pre svega, jemac bi mogao da odgovara ako bi glavni dužnik, posle isteka roka obaveštenja, propuštanjem da izvrši glavnu obavezu na vreme, povećao svoje obaveze u pogledu pravnih posledica nastalih docnjom u ispunjenju obaveze o roku dospelosti, kao što su kamata i neke druge sporedne obaveze, troškovi i si., a koji bi mogli pasti na teret jemca. Jemac bi zbog propusta poverioca da ga obavesti da dužnik nije ispunio svoju obavezu u roku koji mu je odredio u pismenom pozivu (član 1104. stav 1. ovog člana), mogao da pretrpi određenu štetu, za koju bi mogao da mu odgovara poverilac. To ne znači da jemac treba da zastane sa izvršenjem svoje obaveze jemstva, odnosno da poveriocu ne isplati zajemčeni iznos, sa kamatom, troškovima i drugim sporednim obavezama. Ako bi jemac pretrpeo štetu zbog toga što ga poverilac nije na vreme obavestio o tome da dužnik nije ispunio svoju obavezu na vreme, može je ostvariti u posebnom postupku prema poveriocu, jer na to upućuju reci iz ovog člana "inače će mu odgovarati za štetu koju bi jemac pretrpeo zbog toga. U odredbama ovog člana nije navedeno u kom roku je poverilac dužan da obavesti jemca da dužnik nije ispunio svoju obavezu na vreme, ali s obzirom na posledice koje mogu nastati zbog neizvršenja te obaveze, pretpostavka je daje poverilac dužan da to obaveštenje jemcu učini odmah, a najkasnije sutradan od dana kada je stekao dužnost da o navedenoj okolnosti obavesti jemca.

Oslobođenje iemca zbog poveriočevog odugovlačenja (cl. 1011. ZOO) Već je u prethodnom članu bilo reci o odgovornosti poverioca ako blagovremeno ne obavesti jemca da dužnik nije ispunio obavezu na vreme. Međutim, odredbama ovog člana propisano je da će jemac biti oslobođen odgovornosti ako poverilac, na njegov poziv posle dospelosti potraživanja (kada je u smislu člana 1004. stav 1. ovog zakona pozvao glavnog dužnika da u određenom roku ispuni svoju obavezu), ne zahteva ispunjenje u roku od mesec dana od tog poziva. Naravno, jemstvo ne prestaje nastupanjem tog događaja. Nastupanjem tog događaja jemac se samo oslobađa odgovornosti koje bi mogle nastati u periodu od dana kada je dužnik pozvan da izvrši svoju obavezu do dana kada je trebalo tu obavezu da izvrši, ali samo ako poverilac ne zahteva ispunjenje od glavnog dužnika u roku od mesec dana od tog poziva. Drugim recima, kada poverilac u smislu člana 1004. ovog zakona uputi poziv glavnom dužniku da u odrešenom roku izvrši svoju obavezu, pa on u tom roku tu obavezu ne izvrši, poverilac mora po isteku tog roka, odmah, da zahteva ispunjenje od glavnog dužnika. Ako poverilac to nije učinio u tom roku, jemac se oslobađa samo od odgovornosti koje bi mogle nastati u periodu do isteka navedenog roka od mesec dana. Radi pojašnjenja ova dva odnosa, tj. ispunjenja obaveze i oslobađanje jemca zbog poveriočevog odugovlačenja, treba navesti da među njima postoje bitne razlike. Obaveza jemca da ispuni obavezu glavnog dužnika nastaje tek kada poverilac iscrpi sva sredstva da se naplati od glavnog dužnika. U stvari, pošto još uvek ne postoje pravila u pogledu ispunjenja uslova za nastanak obaveze jemca da plati dug glavnog dužnika, pravilo je da se poverilac obrati jemcu i traži od njega isplatu duga glavnog dužnika, ali tek postoje obezbedio presudu nadležnog suda i pokušao izvršnom presudom da naplati svoje potraživanje, ali u tome nije uspeo zbog, recimo, nemaštine glavnog dužnika. Naravno, to se ne odnosi na slučaj ako je jemac istovremeno i platac, kako je to propisano odredbama člana 1004. st. 3. i 4. ovog zakona). To proizilazi i iz odredbe člana 997. ovog zakona, po kome se ugovorom o jemstvu jemac obavezuje da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu, ako to ovaj ne učini. Međutim, odgovornost o kojoj je reč u odredbama ovog člana odnosi se, kao stoje napred navedeno, na oslobađanje odgovornosti jemca za one naknade koje bi mogle nastati od dana kada je poverilac pozvao dužnika da izmiri svoj dug do dana kada je glavni dužnik trebalo da izmiri svoju obavezu, te protekom roka od trideset dana, posle koga je trebalo odmah da traži prinudnu naplatu od glavnog dužnika, ako to nije učinio jemac se oslobađa eventualno nastale odgovornosti u tom periodu. Stav 2. ovog člana ima u vidu da kada rok za ispunjenje obaveze nije određen (poverilac je pozvao glavnog dužnika da izmiri svoju obavezu, ali u tom upozorenju nije odredio u kom roku treba to da učini), jemac se oslobađa odgovornosti ako poverilac, na njegov poziv po isteku jedne godine od zaključenja ugovora o jemstvu, ne učini u roku od mesec dana od tog poziva potrebnu izjavu za određivanje datuma ispunjenja. Naravno, sve to pod uslovom da poverilac nije mogao da naplati dospelu obavezu od dužnika, po postupku koji je napred naveden. I u tom slučaju jemac bi se oslobodio odgovornosti zbog poveriočevog odugovlačenja. 1168

Oslobođenje jemca zbog napuštanja garancije (cl. 1012. ZOO) Poverilac se za svoje potraživanje od dužnika može obezbediti ne samo jemstvom drugog lica, koje bi se obavezalo da ono isplati dužnikovu obavezu ako je ne plati u određenom roku, već i zalogom neke stvari ili prava koje dobije od glavnog dužnika, takođe kao obezbeđenje sigurne naplate svog potraživanja. Ako bi poverilac kojim slučajem napustio zalogu ili koje drugo pravo kojim je bilo obezbeđeno ispunjenje njegovog potraživanja, ili ga izgubi svojom nepažnjom i tako onemogući prelaz tog prava na jemca, jemac se oslobađa svoje obaveze (dakle, ne svoje odgovornosti o kojoj je bilo reci u članu 1011. ovog zakona) prema poveriocu za onoliko za koliko bi mogao dobiti vršenjem tog prava. Kao stoje ranije navedeno u vezi odredaba o založi, da ako poveriočevo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, da poverilac, odnosno zalogoprimac, može zahtevati od suda odluku da se stvar proda (član 980, ili ako je u pitanju prodaja stvari iz ugovora u privredi - neposrednom prodajom - čl. 981. ovog zakona), odredbama ovog člana predviđeno je da poverilac ne može napustiti zalogu ili koje drugo pravo kojim je bilo obezbeđeno njegovo potraživanje (naravno, ako se sam iz te zaloge nije naplatio), jer bi ta zaloga, u slučaju da jemac isplati dug poveriocu umesto glavnog dužnika, morala biti predata jemcu kako bi se u slučaju nemogućnosti naplate mogao naplatiti od te zaloge. To pravo jemca proizilazi i iz odredaba člana 1003. ovog zakona, po kome "na jemca koji je namirio poveriočevo potraživanje prelazi to potraživanje sa svim sporednim pravima (u koje spada i zaloga) i garancije njegovog ispunjenja". Zbog toga, ako poverilac napusti zalogu ili neko pravo koje je mogao da preda jemcu pošto ovaj ispuni svoju obavezu prema njemu, jemac je oštećen time što je nesavesnošću, namerno ili bez namere, ili zbog svoje nepažnje, poverilac je onemogućio jemcu da se namiri iz zaloge, odnosno prava sa kojima je poverilac mogao svoje potraživanje da naplati od glavnog dužnika, zbog čega se jemac oslobađa svoje obaveze prema poveriocu za onoliko za koliko bi mogao dobiti vršenjem tog prava. Stav 2. ovog člana ima u vidu da pravilo navedeno i stavu 1. ovog člana važi kako u slučaju kad je pravo zaloge nastalo pre zaključenja ugovora o jemstvu, tako i u slučaju kad je nastalo posle toga. U stvari, ako bi poverilac imao u posedu založenu stvar, a on je to ostvario zbog obezbeđenja naplate svog duga od glavnog dužnika, ako se posle zaključenja ugovora o založi iz bilo kog razloga oslobodio prava te zaloge, radi toga što bi smatrao da bi mu potraživanje glavnog duga od dužnika bilo sigurnije ako zaključi ugovor o jemstvu, jemac se oslobađa svoje obaveze prema poveriocu za onoliko koliko bi mogao dobiti vršenjem tog prava. To pravilo važi i ako bi poverilac napustio zalog ili neko drugo pravo kojim je bilo osigurano ispunjenje njegovog potraživanja posle dospelosti obaveze plaćanja duga od glavnog dužnika, a pre naplate od jemca.

ODNOS JEMCA I DUŽNIKA Pravo zahtevati naknadu od dužnika (cl. 1013. ZOO) Isplatom poveriocu njegovo potraživanje koje je poverilac, inače, imao prema glavnom dužniku, prestaje obaveza jemca prema poveriocu. Tada se prema poveriocu gase i sporedne jemčeve obaveze. U stvari, u tom slučaju prestaju potraživanja poverioca i prema glavnom dužniku i prema jemcu. Ali, isplatom duga poveriocu, na mesto ovoga prema glavnom dužniku stupa jemac, sa istim pravima koje je pre toga poverilac imao prema glavnom dužniku. Jemac može da traži od glavnog dužnika samo onoliko koliko je isplatio poveriocu po ugovoru o jemstvu. Ostatak, ako je dug glavnog dužnika veći od obaveze jemca, poverilac naplaćuje neposredno od glavnog dužnika. Prema tome, jemac stupa u poveriočeva prava samo za onaj iznos koji je bio predmet ugovora o jemstvu i koliko je jemac isplatio poveriocu. To se može desiti i u slučaju ako poverilac napusti zalogu ili neko drugo pravo kojim je obezbedio svoje potraživanje od glavnog dužnika, u kom slučaju jemac isplaćuje samo onaj deo koji nije bio obezbeđen zalogom, kada poverilac za ostatak svog potraživanja svoja prava ostvaruje neposredno od glavnog dužnika, dok jemac prema glavnom dužniku ima samo ono potraživanje koje je ostalo po osnovu oslobođenju jemca u smislu člana 1012. ovog zakona. Kao stoje navedeno, jemstvo prestaje danom kada je jemac isplatio dug poveriocu po osnovu ugovora o jemstvu. Od tog dana, prema odredbama stava 1. ovog člana prava poverioca koje je imao prema glavnom dužniku prelaze na jemca. Zbog toga jemac može zahtevati od dužnika da mu naknadi sve stoje isplatio za njegov račun, što znači i sporedne obaveze, ali ima pravo na kamatu prema glavnom dužniku za isplaćeni iznos od dana kada je isplatio potraživanje poverioca. Zaključenjem ugovora o jemstvu prethodi zaključenje ugovora sa glavnim dužnikom, kojim se jemac obavezuje da jemči za glavnog dužniku da će ako ovaj ne plati glavni dug poveriocu da će on to učiniti, ali i da se glavni dužnik obavezuje da će isplatiti jemcu onaj iznos koji je jemac morao da isplati poveriocu, ako to nije mogao da učini do roka dospelosti njegove obaveze prema poveriocu. 1169

Imajući to u vidu, a da je povodom tog ugovora jemac zaključio drugi ugovor sa poveriocem, kojim se obavezao da će isplatiti dug glavnog dužnika ako ovaj to ne učini do određenog roka, isplatom duga od strane jemca, jemac ostvaruje prava iz ugovora zaključenim sa glavnim dužnikom, ali i po osnovu subrogacije, kada na osnovu odredaba člana 1003. ovog zakona "ne jemca koji je namirio poveriočevo prelazi to potraživanje sa svim sporednim pravima i garancijama njegovog ispunjenja". Naravno, ako je glavni dužnik isplatio glavni dug poveriocu o roku dospelosti, gasi se tražbina poverioca ne samo prema glavnom dužniku već i prema jemcu. Zbog toga jemac nije u obavezi prema poveriocu, a ugovor koji je zaključio sa dužnikom postaje bespredmetan. Ako je ugovorom o prinudnom poravnanju, u kome je glavni dužnik učesnik u postupku prinudnog poravnanja, a na osnovu odluke suda smanjena obaveza glavnog dužnika, poverilac bi prema glavnom dužniku mogao da naplati samo iznos koji je utvrđen odlukom suda o prinudnom poravnanju, dok bi od jemca mogao da naplati celokupno potraživanje koje ima prema glavnom dužniku (član 1007. stav 2. ovog zakona).

Sudska praksa Gubitak prava na naknadu po ugovoru o jemstvu Jemac, koji je poveriocu isplatio potraživanje dužnika u stečaju, ne može zahtevati od dužnika da mu nadoknadi sve stoje isplatio za njegov račun, pa ni sa uspehom istaći prigovor nedugovanja sopstvene obaveze. Ovo zato što je vršenjem isplate, uz izričito protivljenje dužnika, koji je kao lice u stečaju raspolagao valjanim pravnim sredstvima za odbijanje zahteva za namirenje (koje se jedino u stečajnom postupku može sprovesti prema svim poveriocima istovremeno i ravnomerno) izgubio pravo iz člana 1013. Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja Na drugačiju odluku suda je bez uticaja činjenica da je tuženi zaključio ugovor o garanciji sa trećim licem, inofirmom M. iz D. i daje u periodu od 17.11.1999. godine do 22.11.2000. godine inofirmi uplatio novčane iznose, bez označene svrhe, a koje odgovaraju vrednosti isporučene robe. Za ovakav zaključak nije odlučna činjenica to što na samim doznakama nije navedena svrha uplate, niti poziv na broj određenog ugovora, već je relevantno da ugovor o garanciji, koji su zaključili inofirma i ovde tuženi, ima prirodu ugovora o jemstvu u smislu član 997. Zakona o obligacionim odnosima. Prema ovoj odredbi, ugovorom o jemstvu se jemac obavezuje prema poveriocu da ispuni punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini. U konkretnom slučaju, tuženi se obavezao prema poveriocu kupoprodajne cene inofirmi, da će ispuniti obavezu njegovog dužnika, ovde tužioca, po ugovoru od 09.04.1998. godine po kome je isporuka izvršena. Saglasno članu 1013. Zakona o obligacionim odnosima, jemac koji je isplatio poveriocu njegovo potraživanje, može zahtevati od dužnika da mu naknadi sve stoje isplatio za njegov račun, kao i kamatu od dana isplate. Sledilo bi daje tuženi, koji je imao položaj jemca, navedenom isplatom koja je izvršena inofirmi, stekao pravo da zahteva od dužnika te inofirme, a ovde tužioca, da mu naknadi ono stoje isplatio za njegov račun. Pravu jemca na naknadu, mogao bi se upodobiti i prigovor nedugovanja prema dužnikovom zahtevu za isplatu potraživanja iz drugog pravnog odnosa, odnosno zahtev da se to potraživanje prebije sa potraživanjem tužioca prema tuženom. Međutim, prema odredbi člana 1016. istog zakona dužnik, u ovom slučaju tužilac, jer je on dužnik inofirme, može upotrebiti protiv jemca (a po ugovoru o garanciji tuženi je bio jemac) koji je bez njegovog znanja izvršio isplatu poveriocu potraživanja, sva pravna sredstva kojima je u času te isplate mogao odbiti poveriočev zahtev. Iz činjenice daje resenjem Trgovinskog suda u B. St. 3750/98 od 25.02.1999. godine otvoren postupak stečaja nad tužiocem, da su ove uplate vršene u periodu kada je stečajni postupak već bio otvoren, sledi daje tužilac u svojstvu dužnika prema svom poveriocu inofirmi, u času isplate, mogao istaći prigovor neisplate, odnosno odbiti njegov zahtev za isplatu. Ovo stoga što prema važećim propisima, kada se pravno lice nalazi u stečaju, onda se izvršenje, odnosno naplata potraživanja, sprovodi u samom stečajnom postupku, namirenjem svih poverilaca istovremeno i ravnomerno iz unovčene imovine. U protivnom bi se remetilo namirenje poverilaca i pogodovalo onom poveriocu kome se isplata vrši. U navedenoj situaciji, i da je inopoverilac podneo tužbu protiv ovde tužioca u stečaju, sa zahtevom za isplatu, takav zahtev od strane suda ne bi mogao biti usvojen, jer se u toku stečajnog postupka samo može utvrditi potraživanje poverioca prema stečajnom dužniku, i to uz postojanje procesne pretpostavke za vođenje parničnog postupka da je potraživanje prijavljeno u postupku stečaja, da je isto osporeno, a poverilac upućen na postupak za njegovo utvrđenje. Dakle, nezavisno od toga da li je prijavljeno potraživanje priznato u postupku stečaja ili je osporeno, a zatim u parničnom postupku pravosnažnom presudom utvrđeno, samo namirenje sprovelo bi se u postupku stečaja. Iz navedenog sledi daje tuženi kao jemac, koji je bez znanja, odnosno uz izričito protivljenje tužioca, vršeći isplatu trećem licu inofirmi, nakon otvaranja stečaja nad tužiocem koji je prema svom poveriocu, istoj toj inofirmi raspolagao valjanim pravnim sredstvima za odbijanje zahteva za namirenje, izgubio pravo na naknadu od tužioca, odnosno u konkretnom slučaju takvom isplatom se ne može osloboditi sopstvene obaveze prema tužiocu prema međusobno zaključenom ugovoru o kupoprodaji. (Izpresude Višeg trgovinskog suda Pž. 2657/06 od 28.12.2006. godine); 1170

Pravo iemca jednog solidarnog dužnika (čl. 1014. ZOO) Ako je poverilac zaključio ugovor o jemstvu sa više jemaca, on može, u slučaju nemogućnosti naplate svog potraživanja od glavnog dužnika, da traži od bilo kog jemca celokupno svoje potraživanje. Jemac koji je isplatio potraživanje poverioca, može da zahteva od bilo kog drugog sajemca, odnosno svih sajemaca, da mu naknade ono što je isplatio poveriocu, kao i troškove. Ako je ugovorom o sajemstvu drukčije dogovoreno, odnosno tako da su im obaveze različite, jemac koji je isplatio dug poveriocu mora tako i da podeli naknadu i troškove koje u smislu odredaba ovog člana ima pravo da traži od njih. Da li će se jemac koji je isplatio dug poveriocu prvo obratiti glavnom dužniku i od njega zahtevati da mu isplati ono stoje on isplatio poveriocu, ili će jemac tražiti od ostalih sajemaca da mu plate srazmerne delove naknade, zavisi od toga kako je regulisan odnos jemaca prema glavnom dužniku i odnos jemaca jedan prema drugom, ako jedan od njih isplati potraživanje poverioca. Za rešenje ovog slučaja od značaja su odredbe člana 1018. ovog zakona, po kome "kad ima više jemaca, pa jedan od njih isplati dospelo potraživanje, on ima pravo zahtevati od ostalih jemaca da mu svaki naknadi deo koji pada na njega". U tom slučaju, kada svaki jemac isplati svoj deo duga jemcu koji je isplatio potraživanje poverioca, svi jemci imaju pravo da traže od glavnog dužnika da im isplati ono što su oni, preko jednog od jemaca, isplatili poveriocu. Ako bi jemac koji je isplatio dug poveriocu u vezi sa tom isplatom imao kakve troškove i kamatu, i taj deo se deli među sajemcima, u zavisnosti koliko iznosi deo jemstva svakog od njih posebno. Nije na odmet napomenuti da i odredbe člana 423. ovog zakona, koje se odnose na solidarne obaveze, odnosno pravo ispunioca na naknadu, propisuju identično pravilo, po kome dužnik koji je ispunio obavezu ima pravo zahtevati od svakog sadužnika da mu naknadi deo obaveza koji pada na njega.

Pravo iemca na prethodno obezbeđenje (čl. 1015. ZOO) Jemac ima pravo i pre nego što namiri poverioca, da zahteva od dužnika koji mu je odobrio, ili uz njegovo znanje, da zaključi ugovor o jemstvu, da mu pruži potrebno obezbeđenje za njegove eventualne zahteve, odnosno zahteve jemca prema glavnom dužniku, u sledećim slučajevima: a) ako dužnik nije ispunio svoju obavezu o njenoj dospelosti, b) ako je poverilac zatražio sudskim putem naplatu od jemca, i v) ako se dužnikovo imovinsko stanje znatno pogoršalo posle zaključenja ugovora o jemstvu. Izraz "za njegove eventualne zahteve" odnosi se na zahteve koje bi jemac posle isplate duga glavnog dužnika imao prema glavnom dužniku. Uslov za pružanje potrebnog obezbeđenja je da postoji mogućnost da nastane neki od navedenih slučajeva pod a) do v), i pre nego što je jemac namirio poverioca. Traženo obezbeđenje bi se moglo odnositi na davanje jemcu neke stvar ili nekog prava u zalogu, ili jemstvo nekog trećeg lica jemcu glavnog dužnika, da ako jemac glavnog dužnika ne bude u mogućnosti da naplati svoje potraživanje od glavnog dužnika, da će mu taj jemac naknaditi potraživanje koje nije mogao da naplati. Pravo jemstva na prethodno obezbeđenje po odredbama ovog člana ima u vidu zahtev jemca za obezbeđenjem pre nego što je namirio poverioca. Međutim, ako glavni dužnik nije u mogućnosti da jemcu isplati dugovano, pošto je jemac isplatio dug glavnog dužnika, jemac može tražiti od glavnog dužnika da mu pruži potrebno obezbeđenje, određujući mu na taj način rok u kome treba da izvrši svoju obavezu prema njemu. Ako u tome ne bi uspeo, jemcu ne ostaje ništa drugo već da protivu glavnog dužnika pokrene spor, i da svoje potraživanje naplati prinudnim putem. Odredbe ovog člana, koje se odnose na pravo jemca da pre nego što namiri poverioca zahteva od dužnika potrebno obezbeđenje, pod uslovima iz ovog člana, nisu obavezujuće za glavnog dužnika, jer on, iako je bio saglasan da jemac zaključi ugovor o jemstvu sa njegovim poveriocem, može odbiti taj zahtev bez ikakvih pravnih posledica za njega. Naime, niko ga ne može naterati da takvo obezbeđenje da, bilo kao prethodno obezbeđenje ili obezbeđenje pošto jemac namiri poverioca.

Sudska praksa "Lice koje je primilo jemstvo saznanjem ili odobrenjem dužnika ima pravo na prethodno obezbeđenje od dužnika (i pre nego što namiri poverioca), ukoliko je poverilac sudskim putem zatražio naplatu od jemca. Jemac ima pravo na naknadu troškova nastalih u sporu sa poveriocem od časa kada je obavestio tužioca o tom sporu, kao i na naknadu štete ako bije bilo (Član 113, st. 2. ZOO) " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 274/98).

Gubitak prava na naknadu (čl. 1016. ZOO) Imajući u vidu da ugovor o jemstvu zaključuju poverilac i jemac, ponekad i bez prisustva glavnog dužnika, jemac se prema odredbama člana 997. ovog zakona obavezuje da će poveriocu ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini. Pretpostavka je da je jemac upoznat sa obavezom glavnog dužnika, te u tom smislu i prihvata na zaključenje ugovora o jemstvu sa poveriocem. 1171

Međutim, to ne znači da je jemac upoznat sa svim odnosima koji postoje između poverioca i glavnog dužnika, a u vezi duga za koji se jemac obavezuje da će ga isplatiti ako ga glavni dužnik ne isplati u roku dospelosti. Po pravilu, jemac zaključuje ugovor o jemstvu sa znanjem ili odobrenjem dužnika, pa je pretpostavka da će se jemac informisati o svim okolnostima koje su u vezi duga koji dužnik ima prema poveriocu, a posebno o prigovorima koje dužnik može da ističe prema poveriocu. Ti prigovori bi se mogli odnositi na slučajeve kao što su: a) prigovor daje obaveza dužnika već ispunjena, b) zastarelost poveriočevog potraživanja dužnikove obaveze (jer zastarelošću obaveze glavnog dužnika zastareva i obaveza jemca - čl. 1019. ovog zakona), v) otpuštanje duga (jer otpuštanje duga glavnom dužniku, oslobađa jemca - čl. 346. ovog zakona) i dr. Takođe se može istaći i prigovor prebijanja o kome je reč u stavu 1. člana 1009. ovog zakona, odnosi se na neko potraživanje glavnog dužnika prema poveriocu, koje ovaj može prebiti sa potraživanjem poverioca. Odredbe ovog člana imaju u vidu gubitak prava jemca na naknadu od glavnog dužnika, ako je jemac izvršio isplatu poveriocu potraživanja bez znanja glavnog dužnika, a ovaj je mogao osporiti pravo poverioca na naplatu potraživanja u času kada je jemac izvršio isplatu - isticanjem osnovanih prigovora. Izraz naveden u stavu jedan ovog člana "sva pravna sredstva kojima je u času te isplate mogao odbiti poveriočev zahtev", odnosi se uglavnom na one prigovore koje je glavni dužnik mogao da ističe prema poveriocu. Tako, na primer, ako je jemac isplatio dug glavnog dužnika, a taj dug je u momentu isplate već zastareo, glavni dužnik može prema jemcu istaći prigovor daje njegov dug zastareo, odnosno da je jemac na svoj rizik, ne proveravajući tu okolnost kod dužnika, ipak platio glavni dug. Ako je glavni dužnik isplatio svoj dug poveriocu, a posle toga je to učinio i jemac, ne znajući o toj okolnosti, situacija je nešto drukčija, ali i u tom slučaju jemac ne može steći pravo naknade od glavnog dužnika, već može u smislu odredaba člana 1017. ovog zakona, da zahteva od poverioca vraćanje isplaćenog. Slično tome ne bi se mogao tretirati slučaj ako je poverilac otpustio dug glavnom dužniku, kada bi i jemac, primenom člana člana 346. ovog zakona bio oslobođen obaveze isplate po osnovu ugovora o jemstvu. Ali ako je jemac, ne znajući o toj okolnosti ipak isplatio poveriocu obavezu po osnovu ugovora o jemstvu, u tom slučaju jemac nema pravo da zahteva povraćaj isplaćenog, niti tražiti od glavnog dužnika naknadu isplaćenog, jer je jemac isplatu izvršio bez njegovog znanja. Odredbe stava 2. ovog člana odnose se samo na slučaj kada je glavni dužnik izvršio isplatu poveriocu, a to je iz neznanja učinio i jemac, zbog čega jemac ne može tražiti naknadu od dužnika , ali ima pravo da zahteva od poverioca da mu vrati ono što mu je isplatio. Kako se odredbe ovog stava ne odnose i na slučaj otpusta duga, odnosno ako je poverilac otpustio dug glavnom dužniku, a jemac je iz neznanja isplatio dug poveriocu, ne postoji obaveza poverioca da jemcu vrati ono što mu je isplaćeno.

Pravo na vraćanje isplaćenog (čl. 1017. ZOO) Odredbama ovog člana jasno su naglašena dva slučaja kada jemac, koji je bez dužnikovog znanja isplatio poveriočevo potraživanje, može da zahteva od poverioca vraćanje isplaćenog. To su: a) kada je docnije, na dužnikov zahtev, poništeno potraživanje poverioca i b) ako je poveriočevo potraživanje ugašeno prebijanjem sa dužnikovim potraživanjem. Poništenje potraživanja poverioca može nastati ako je obaveza nastala protivno odredbama o nevažnosti ugovora, prema odredbama čl. 103.. ili čl. 111. i 112. ovog zakona. Poništaj takvih ugovora vrši sud na zahtev glavnog dužnika, odnosno lica koje ima pravni interes da se ugovor zaključen protivno navedenim odredbama poništi. Ako je jemac isplatio dug po ugovoru o jemstvu, ali nije bio obavešten od glavnog dužnika daje poveriočevo potraživanje poništeno, poverilac ima pravo u smislu odredaba ovog člana da zahteva od poverioca vraćanje isplaćenog. I u drugom slučaju, ako je poveriočevo potraživanje ugašeno prebijanjem sa dužnikovim potraživanjem, jemac ima pravo da ukoliko je isplatu izvršio pošto je ugašeno potraživanje poverioca zbog izvršenog prebijanja sa potraživanjem dužnika, da zahteva od poverioca da mu vrati ono što mu je isplatio. Prema odredbama članu 336. ovog zakona, dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela. Obaveza može prestati na razne načine. Kad dužnik postane poverilac svome poveriocu, tada se može izvršiti preboj onog što on potražuje od njega, ako oba potraživanja imaju za predmet novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela. Kompenzacijom prestaju oba potraživanja, ako su jednaka, a ako nisu jednaka manje prestaje, a veće se smanjuje do iznosa manjeg potraživanja. Izvršeno plaćanje putem kompenzacije ima za posledicu gašenje duga, bez obzira što je plaćanje na ovaj način suprotno sa ugovorenim načinom plaćanja. Prebijanje koje ima u vidu ovaj član podrazumeva daje posle zaključenja ugovora o vraćanju duga poveriocu došlo do novog ugovora između ovih lica, kada se u ulozi poverioca javlja dužnik po ranijem ugovoru, i kada oni utvrđuju da su se njihove uzajamne tražbine ugasile. 1172

REGRES ISPLATIOCA PREMA OSTALIM JEMCIMA (čl. 1018. ZOO) Osnov da jedan jemac ako je isplatio dospelo potraživanje ima pravo da zahteva od ostalih jemaca da mu svaki naknadi deo koji pada na njega, nalazimo i u odredbama člana 1005. ovog zakona, kojim je propisano da više jemaca nekog duga odgovaraju solidarno, bez obzira da li su jemčili zajedno, ili se svaki od njih obavezao prema poveriocu odvojeno, osim kada je ugovorom njihova odgovornost uređena drukčije. Može se reći, da kada više lica jemče za dug glavnog dužnika da je u pitanju sajemstvo. Sadržina ovog člana ne ukazuje da su se svi jemci obavezali jednim ugovorom da jemče za dug glavnog dužnika. Naprotiv, i kada bi u vezi jednog duga glavnog dužnika postojalo više ugovora o jemstvu, i u tom slučaju bi postojalo sajemstvo, pa ako je dug isplatio jedan jemac, zato stoje to od njega zahtevao poverilac, on ima pravo da od ostalih jemaca zahteva da mu svaki naknadi deo koji pada na njega. U stvari, kada jedan jemac isplati dospelo potraživanje poverioca, on će se prvo obratiti glavnom dužniku i od njega će tražiti naknadu koja mu pripada po osnovu subrogacije. Ako jemac naplati naknadu od glavnog dužnika, njegovo potraživanje se gasi prema tom dužniku, dok se obaveze ostalih dužnika gase prema poveriocu potraživanja ako je to potraživanje isplaćeno u celini, osim ako je odgovornost nekog jemca uređena drukčije. Ako jemac ne uspe da naplati naknadu od glavnog dužnika, jemac isplatilac može tražiti od ostalih jemaca da mu svaki od njih isplati deo koji pada na njega, osim onog dela koji pada na samog jemca isplatioca. U stvari, to ne proizilazi iz sadržine odredbe ovog člana, ali pravila o potraživanjima imaju svoj redosled, što znači da poverilac prvo mora da tuži glavnog dužnika ako mu dug ne isplati o roku, pa ako se u postupku prinudne naplate utvrdi da se njegovo potraživanje ne može naplatiti od glavnog dužnika, tek tada poverilac ima pravo da pozove jemca, odnosno jemce da mu isplate dug za koji su jemčili. Međutim, ako se i oni tome protive, poverilac može tužbom tražiti naplatu duga od jednog, više ili svih jemaca, pa u postupku prinudne naplate da ostvari svoje potraživanje prema jednom jemcu, pa ako ne uspe prema njemu onda od drugog i t. d., sve dok se ne naplati. Jemac koji je isplatio dug poveriocu po osnovu ugovora o jemstvu, preuzeo je samim tim i sva prava koja je poverilac imao prema dužniku, što znači da jemac u slučaju protivljenja dužnika svoja prava može da ostvari putem tužbe na isti način, odnosno po istom postupku po kome je i poverilac tražio naplatu duga od dužnika. Ako jemac ne uspe da naplati potraživanje od glavnog dužnika, ni u postupku prinudne naplate, jemac isplatilac ima pravo da traži od svakog drugog jemca da mu isplate naknadu koja pada na njih. Prema odredbama člana 1004. stav 4. ovog zakona, jemac za obavezu iz ugovora u privredi odgovara kao jemac platac, što znači da poverilac istovremeno može da traži naplatu svog potraživanja i od dužnika i od jemca. U stvari, jemac - platac odgovara odmah po dospelosti duga i poverilac ne mora da traži ispunjenje obaveze od glavnog dužnika. Ali se i u ovom slučaju, ako se dužnik, odnosno jemac protivi obavezi, potraživanje poverioca se mora ostvariti putem suda, u parničnom postupku, osim ako se postupak ne okonča u izvršnom postupku na osnovu verodostojne isprave. Kod ostalih lica, odnosno duga koji nije u vezi sa ugovorom u privredi, može se takođe ugovoriti odgovornost jemca kao platca, u kom slučaju poverilac ima ista prava prema jemcu kao kod jemca platca u vezi ugovora u privredi.

ZASTARELOST (čl. 1019. ZOO) Već je ranije navedeno daje obaveza jemca sporedna obaveza uz obavezu o glavnom zahtevu. Zbog toga stav 1. ovog člana propisuje pravilo da kada zastari glavna obaveza zastareva i sporedna obaveza, odnosno kad zastari obaveza glavnog dužnika zastareva i obaveza jemca. To je slučaj i kada glavna obaveza prestane zbog njenog ispunjenja od strane dužnika, prestaje i obaveza jemstva kao sporedne obaveze. Ima i drugih slučajeva kada jemčeva obaveza prestaje kada prestane obaveza glavnog dužnika. To pravilo je potvrđeno i odredbama člana 369. ovog zakona, po kome "kad zastari glavno potraživanje, zastarela su i sporedna potraživanja, ....". Odredbe stava 2. ovog člana propisu drukčija pravila o zastarelosti potraživanja u odnosu na ona koja su propisana u odredbama o zastarelosti u članovima 371. do 380. ovog zakona. Naime, u navedenim članovima propisani su rokovi zastarelosti uglavnom od jedne godine, tri godine, deset godina (kada je u pitanju opšti rok zastarelosti), dok odredbe ovog člana (1019.) propisuju rok od dve godine. Rok od dve godine se odnosi na slučaj ako je rok za zastarevanje obaveze glavnog dužnika duža od dve godine, da obaveza jemca zastareva po isteku roka od dve godine od dospelosti glavne obaveze dužnika, osim kad jemac odgovara solidarno sa glavnim dužnikom (kako je propisano u odredbama stavova 3. i 4. člana 1004. ovog zakona). Uticaj prekida postupka na zastarelost kod jemstva je nešto drukčije određena nego stoje to učinjeno u odredbama čl. 387. do 393. ovog zakona, u toliko stoje odredbama stava 3. ovog člana propisano da prekid zastarevanja poverioca prema glavnom dužniku takođe deluje i prema jemcu, ali samo ako je u prekidu došlo nekim postupkom poverioca pred sudom protivu glavnog dužnika. Naime, poverilac može prekinuti zastarelost svog potraživanja ako podnese tužbu sudu protivu glavnog dužnika radi naplate svog potraživanja. 1173

To mogu biti i druge radnje koje poverilac može da preduzme kod suda u vezi svog potraživanja od glavnog dužnika, kao što su: obezbeđenje dokaza; zatim podnošenje tužbe zbog uznemiravanja poverioca (evikcija); isticanje prebijanja potraživanja u sporu, odnosno prijavljivanjem potraživanja u nekom drugom postupku, kao i drugi postupci kod suda povodom iniciranja rešavanja pitanja koja su vezana za prava poverioca prema dužniku. U svim tim slučajevima, prekidom postupka prema glavnom dužniku, vreme prekida postupka odnosi se i na jemca, što znači da zastarevanje ne teče i prema njemu, tj. za vreme prekida, ali da posle prekida zastarevanje počinje da teče iznova, a vreme proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost. U tim slučajevima rok zastarelosti počinje da teče iznova od dana kada je spor okončan ili svršen na neki drugi način. I ono što je bitno u vezi prekida postupka je zakonsko rešenje da zastarevanje počinje da teče iznova posle prekida a navršava se kad protekne onoliko vremena koliko je zakonom određeno za zastarevanje koje je prekinuto, što znači u ovom slučaju, kod zastarelosti koja se odnosi na jemca, odnosno prekida zastarelosti, zastarelost se navršava kada protekne dve godine koliko je stavom 2. ovog člana određeno za zastarevanje od dospelosti obaveze glavnog dužnika.

1174

UPUĆIVANJE (ASIGNACIJA) Pojam ugovora (čl. 1020. ZOO) Asignacija je izjava - uput jednog lica kojim ovlašćuje drugo lice da za njegov račun izvrši trećem licu nešto određeno, po pravilu isplatu određenog novčanog iznosa, a istovremeno ovlašćuje to treće lice da tu radnju, odnosno novac primi. Taj nalog sadrži dva ovlašćenja, jedno uputiocu (asignatu) - da može za njegov račun da izvri asignatoru (primaocu uputa) nešto određeno, odnosno određeni iznos novca, i drugo primaocu uputa (asignataru) da može da zahteva od upućenika (asignanta) izvršenje te radnje, naloga, naravno ukoliko on prihvati taj uput. Primalac uputa stiče pravo da zahteva od upućenika (asignata) tek kad mu ovaj izjavi da prihvata uput. Upućenik (asignat) može da stavi prigovore uputiocu samo u vezi punovažnosti prihvatanja, zatim prigovore koji se zasnivaju na sadržinu prihvatanja ili na sadržinu samog uputa, kao i prigovore koje ima lično prema njemu - uputiocu, ali ako prihvati uput u tom slučaju nastaje odnos samo između primaoca uputa i upućenika, i to u smislu regulisanja njihovih dugo vinskih odnosa,, nezavisno od odnosa između uputioca i primaoca uputa. Nalog - uput se može prenositi više puta, jer primalac uputa može uput preneti na drugog - pre prihvatanja od upućenika, a može ga preneti dalje, osim kad iz samog uputa ili posebnih okolnosti proizilazi da je on neprenosiv. Primalac uputa ima pravo da zahteva ispunjenje od upućenika (asignata) da mu to nešto određeno, odnosno novac, isplati u roku od godine dana. U protivnom, istekom roka od tri godine, pravo primaoca uputa zastareva. Ako u uputu nije određen rok za ispunjenje, zastarelost teče od dana kada upućenik prihvati uput, a ako je upućenik prihvatio uput pre nego stoje dat primaocu uputa, onda zastarelost počinje da teče od dana kada uput bude predat upućeniku. Odnos između uputioca i upućenika je uvek u vezi ispunjenja neke obaveze od strane upućenika. Ta obaveza ne prestaje prema uputiocu sve dok ne izvrši uput u korist primaoca uputa. Zbog toga, obaveza uputioca prema primaocu uputa ne prestaje sve dok primalac uputa primi određeno ispunjenje od upućenika. Upućenik, iako je dužnik uputiocu naloga, ne mora da prihvati nalog, izuzev ako mu je to obećao. Pismeni uput može biti izdat i na donosioca. U tom slučaju svaki imalac hartije ima prema upućeniku položaj primaoca uputa (asignatara) Pismeni uput koji glasi na novac, na hartije od vrednosti, ili na zamenljive stvari, može biti izdat sa odredbom "po naredbi", ako je upućenik lice koje se bavi privrednom delatnošću. Pod hartijom "po naredbi" podrazumeva se takva hartija kod koje se kao imalac prava pojavljuje jedno lice, izričito navedeno u samoj ispravi, uz mogućnost da svojom naredbom odredi neko treće lice kao korisnika isprave. Upućivač naloga ne mora imati svoja sredstva kod asignata. Ali prihvatanjem naloga asignat ulazi u obavezu koju je dužan da izvrši. Međutim, ako davalac naloga nema svoja sredstva kod asignata, asignat nije obavezan da izvrši njegov nalog. Naprotiv, ako davalac naloga asignanta ima svoja sredstva kod asignata, ovaj je dužan da izvrši dati mu nalog, a u protivnom odgovoran je za štetu davaocu naloga ako do nje dođe zbog neizvršenja naloga. Primer asignacije ASIGNACIJA-NALOG ZA PRENOS SREDSTAVA Na osnovu člana 1020. Zakona o obligacionim odnosima, Preduzeće_____________________,________, ul._________________br.____(Uputilac), nalaže___________________________,_____, ul._________br. ___________________ (Upućenik), da u njegovo ime i za njegov račun izvrši plaćanje u korist_______________________, _____________________________________________________________________________________, na žiro račun br._________________(Primalac), po osnovu duga iznosa od_________dinara, a ostatak duga od _______ dinara da izvrši plaćanje u ime i za njegov račun u korist Preduzeća ______________^iz ____________, ul._______________br.______, na žiro račun br._______________________, sve iz sredstava potra živanja __,_________________, odnosno primca.________________________________. Smatra se da je Upućenik izmirio svoje obaveze prema uputiocu danom plaćanja prema gore navedenim primaocima uputa. Izvršenjem ovog prenosa (uputa), Upućenik se u navedenom ukupnom iznosu obe uplate oslobađa prema Uputiocu. __________________,___________.

Uputilac,

godine. Upućenik, 1175

Primer tužbe po osnovu ugovora o upućivanju (asignaciji)

TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće _____________________________________________, iz TUŽENI: Preduzeće _______________________________________________, iz TUŽ BA radi naplate po osnovu asignacije, vrednost ____________dinara. Stranke su _____________godine zaključile sporazum - ugovor o asignaciji, po kome je tuženi dao pristanak na asignaciju u svojstvu asignata (upućenika), i to tužiocu kao asignataru (primalac uputa) i preduzeću ("A") kao asignantu (uputilac), koji je bio dužnik tužioca, da će umesto tog preduzeća platiti iznos od ______________dinara i da će na taj način likvidirati svoju obavezu prema tom preduzeću u nave denom iznosu. DOKAZ: sporazum (ugovor) stranaka od _____________godine. Tuženi ne želi da izvrši svoju obavezu po navedenom sporazumu, zato što on preduzeću ("A"), tj. asignantu po navedenom sporazumu ne duguje gore navedeni iznos, a ovo zbog toga što navodno potraži vanje tog preduzeća u navedenom iznosu proizilazi iz fiktivnog pravnog posla, zaključenog između njega i tog preduzeća. Tuženi ne želi da shvati, da je asignacija prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima izjava asignanta kojom ovlašćuje asignata da za njegov račun izvrši asignaciju, određenu činidbu, a asignatara da tu činidbu primi. Prema tome, s obzirom da je asignacija obligacioni odnos između tri lica koji, samo po sebi, pred stavlja ovlašćenje asignatu da za račun asignanta izvrši činidbu trećem licu - asignataru, samim tim došlo je do promene duga i promene dužnika, jer su tako stranke ugovorile, posebno što je na to pristao asignat, koji izjavom da prihvata asignaciju postaje neposredni dužnik asignatara. Ovo utoliko pre što asignat svoju izjavu da prihvata asignaciju ne može više da opozove. Iz navedenog činjeničnog stanja, proizilazi da je ugovor - sporazum zaključen između tužioca, tuže nog i pomenutog preduzeća. Tim sporazumom utvrđeno je da preduzeće potražuje od tuženog gore nave deni iznos, a da to preduzeće duguje tužiocu takođe iznos u toj visini. Zbog toga su se sva tri učesnika sporazuma dogovorila prikazani dugovinski odnos likvidiraju, zbog čega su se oni saglasili, odnos tuženi se obavezao da plati tužiocu napred navedeni, utuženi iznos, i da na taj način izvrši svoju obavezu prema pomenutom preduzeću, čime bi na taj način prestala njegova obaveza prema tom preduzeću za navedeni iznos duga. Taj sporazum tuženi je potpisao i to među strankama nije sporno. Na taj način, odnosno na osnovu navedenog sporazuma - ugovora proizilazi da je između stranaka zaključen sporazum o asignaciji, odnosno da je asignacija perfektna, jer je tuženi dao svoj pristanak na asignaciju i to kao asignat tužiocu, kao asignataru i pomenutom preduzeću kao asignatu za navedeni iz nos. Sa iznetih razloga, tužilac - asignator na osnovu navedene izjave tuženog stekao je neposredno pra vo da od tuženog - asignata potražuje sporni iznos, pa predlaže da sud po sprovedenom postupku i izve denim dokazima donese P RE S U DU Obavezuje se tuženo preduzeće __________________________, iz ______________________________________________________ da tužiocu ____________________, iz______________, isplati iznos od _____________dinara na ime obaveze po osnovu ugovora o asignaciji, sa zateznom kamatom od ______________do isplate, kao i da mu naknadi tro škove postupka, sve u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja. Za tužioca - direktor,

1176

-

-

-

-

ODNOSI PRIMAOCA UPUTA I UPUCENIKA Prihvatanje od strane upućenika (cl. 1021. ZOO) Primalac uputa, asignat, stiče pravo da zahteva od upućenika, asignata, ispunjenje tek kada mu ovaj izjavi da prihvata uput. Uputilac naloga ne mora da ima svoja sredstva kod asignata. Ali prihvatanjem naloga asignat ulazi u obavezu koju je dužan da izvrši. Ako davalac naloga nema svoja sredstva kod asignata, asignat nije obavezan da izvrši njegov nalog. Naprotiv, ako davalac naloga - asignant ima svoja sredstva kod asignata, ovaj je dužan da izvrši dati mu nalog, a u protivnom odgovoran je za štetu davaoca naloga ako do nje dođe zbog neizvršenja naloga. Odredbe stava 2. ovog člana ima karakter prihvatanja ponude, kao što to regulišu odredbe člana 39. ovog zakona koje se odnose na prihvatanje ponude, odnosno kada upućenik (asignatar), prihvati uput uputioca (asignanta), primalac uputa (asignat), stiče prava prema upućeniku koja proizilaze iz tog uputa. Zbog toga se prihvatanje uputa ne može opozvati. Iz jednog slučaju, koji je sud rešavao, može se na konkretnom slučaju shvatiti suština pravila izraženog u stavu 2. ovog člana. Naime, tužilac je podneo tužbu i predložio da sud obaveže tuženog da mu isplati utuženi iznos. Naveo je da utuženi iznos potražuje u svojstvu, asignatera od tuženog kao asignata, prema zaključenom sporazumu o asignaciji. Tuženi je osporio tužbeni zahtev. Istakao je da prema sporazumu, na koji se poziva tužilac, nije dužan da plati sporni iznos tužiocu, a to zato što on asignantu po ovom sporazumu ne duguje iznos od 500.000 dinara, zato što potraživanje preduzeća, u označenom iznosu, proizilazi iz fiktivnog pravnog posla zaključenog između njega i tog preduzeća (asignanta). Prvostepeni sud je utvrdio da su na osnovu sporazuma stranke i pomenuto preduzeće (asignant) zaključile obostrani sporazum o asignaciji, te daje tuženi dao svoj pristanak na asignaciju u svojstvu asignata, i to tužiocu kao asignataru i preduzeću kao asignantu, koji je bio dužnik tužioca, da će umesto tog preduzeća platiti iznos od 500.000 dinara i da će na taj način likvidirati svoju obavezu prema tom preduzeću u pomenutom iznosu. S obzirom da su stranke zaključile sporazum o asignaciji, prvostepeni sud je našao da je bez uticaja da li je postojalo potraživanje pomenutog preduzeća prema tuženom. Stoga je našao daje tužbeni zahtev osnovan. Viši sud je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu, navodeći u obrazloženju svoje odluke, pored ostalog, daje asignacija prema pravilima iz obligacionog prava izjava asignanta kojom ovlašćuje asignata da za njegov račun izvrši asignaciju, određenu činidbu, a asignatara da tu činidbu primi. Prema tome, asignacija je obligacioni odnos između tri lica koja, sama po sebi, je ovlašćenje asignatu da za račun asignanta izvrši činidbu trećem licu - asignataru. Do prenosa duga i promene dužnika dolazi u slučaju ako stranke tako ugovore, posebno ako na to pristane asignat (koji izjavom da prihvata asignaciju postaje neposredni dužnik asignatara). Značajno je u ovom slučaju da asignat svoju izjavu da prihvata asignaciju ne može više opozvati. Na osnovu navedenog sporazuma viši sud je našao daje prvostepeni sud pravilno našao daje između stranaka zaključen sporazum o asignaciji, odnosno daje asignacija perfektna, jer je tuženi dao svoj pristanak na asignaciju, i to kao asignat tužiocu, kao asignataru i pomenutom preduzeću kao asignatu da iznos od 500.000 dinara isplati tužiocu. Prema tome, tužilac - asignatar je na osnovu te izjave stekao neposredno pravo da od tuženog - asignata potražuje sporni iznos. Tuženi je u toku prvostepenog postupka, a i u žalbi, isticao prigovore da nije dužan da plati tužiocu sporni iznos zato što preduzeću ne duguje iznos od 500.000 dinara, jer njegova obaveza, da preduzeću plati označen iznos proizilazi iz fiktivnog pravnog posla zaključenog između njega i navedenog preduzeća. Viši sud je povodom tog navoda našao daje istaknuti prigovor neosnovan, a to zato što tuženi nakon što je pristao na asignaciju, kao dužnik, prema pravilima obligacionog prava, može isticati samo one prigovore koji se odnose na punovažnost izjave na prihvatanje asignacije, ili prigovora iz ličnog odnosa između njega i tužioca kao asignatara, a ne može isticati prigovore koji proističu iz odnosa njegovog i pomenutog preduzeća, kao asignanta. Pa kako prigovori tuženog proističu iz odnosa tuženog i preduzeća, viši sud je našao da su prigovori tuženog neosnovani i daje prvostepeni sud pravilno postupio kada je tužbeni zahtev usvojio.

Sudska praksa Posledice prihvata uputa Prihvatom uputa zasniva se direktni odnos između primaoca uputa i upućenika i isti je nezavisan od odnosa uputioca i upućenika. Iz obrazloženja Pravilan je zaključak prvostepenog suda daje s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, u pogledu načina odvijanja međusobno poslovnog odnosa između ,.S" i parničnih stranaka, bio zaključen ugovor o asignaciji i daje isporuka melase izvršena u cilju realizacije obaveza iz ugovora o asignaciji. Kako se prihvatom uputa po ugovoru o asignaciji uspostavljaju direktni odnosi između primaoca uputa i upućenika i isti su nezavisni od odnosa između uputioca i upućenika, to je prihva1177

tanjem uputa izvršenim kroz direktno pregovaranje i učešće u zaključenju ugovora o asignaciji, uspostavljen direktni odnos između tuženog kao primaoca uputa i tužioca. Po tom odnosu, po osnovu asignacije, tužilac je bio dužan da tuženom isplati vrednost melase koju mu je isporučila ,,S", a on je to delimično učinio u novcu, a delimično uz dogovornu zamenu predmeta obaveze isporukom pekarskog kvasca Preduzeću ,,X" N. S. po nalogu samog tuženog. Stoga, pravilno je primenj eno materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje, od strane prvostepenog suda, kada je utvrđeno daje isporukom pekarskog kvasca, tužilac izvršio svoju obavezu iz ugovora o asignaciji, a ne daje isti isporučen po osnovu kupoprodaje, te daje stoga neosnovan tužiočev zahtev, da se tuženi obaveže za plaćanje cene isporučenog kvasca. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 10978/06 od 23.01.2007. godine); Odnosi učesnika asignacije Zaključenjem ugovora o asignaciji radi ispunjenja obaveze uputioca prema primaocu, uspostavljaju se direktni međusobni odnosi svih učesnika u asignaciji. Iz obrazloženja Zaključenjem ugovora o asignaciji u smislu odredaba člana 1021. do 1034. ZOO, došlo je do uspostavljanja direktnih odnosa između učesnika navedene asignacije, odnosno između primaoca uputa i upućenika primaoca uputa i uputioca i uputioca i upućenika. Kako su stranke u ovom sporu upućenik u svojstvu tužioca i primalac uputa u svojstvu tuženog, to je njihove međusobne odnose, prava i obaveze potrebno utvrditi imajući u vidu i primenom odredaba kojima se reguliše međusobni odnos primaoca uputa i upućenika, imajući u vidu da shodno odredbi člana 1022. ZOO, prihvatanjem uputa nastaje između primaoca uputa i upućenika dugovinski odnos nezavisan od odnosa između uputioca i upućenika, kao i odnosa između uputioca i primaoca uputa. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 13702/05 od 15.3.2006. godine).

Prigovori upućenika (cl. 1022. ZOO) Ovo poglavlje o asignaciji odnosi se na odnose primaoca uputa i upućenika. Ti odnosi zavise od toga da li je upućenik, odnosno primalac uputa (asignat) dužnik uputioca (asignanta) ili nije, i u vezi sa tim pravo prigovora koje asignatar može uputiti asignatu. Ako je primalac uputa dužnik uputioca, on je obavezan da primi uput i izvrši naloženu isplatu uputiocu. Ovo zbog toga što je uputilac svoje potraživanje preneo na upućenika (asignatara), a izvršava ga uputilac - kao (ili - ako je) dužnik upućenika, koji to izvršenje čini u korist uputioca. Odnos koji se može uporediti sa ovim je identičan sa pravilima koja važe za cesiju. Ako upućenik (asignat) nije dužnik uputioca (asignanta), a primi uput od ovoga, koji je prihvatio primalac uputa (asignatar), onda nastaje poseban odnos između ova dva lica, tj. asignata i asignatara, po kome se asignatar pojavljuje kao poverilac prema asignatu, kada ovaj postaje dužnik primaoca uputa. To se može objasniti slučajem daje asignat, iako nije dužnik asignantov (uputioca), prihvatio uput ovoga da izvrši neki posao u korist asignanta, pri čemu nastaje i poseban odnos između asignanta i asignata. Ako asignat nije dužnik asignantov, nije dužan da primi uput u korist asignatara, ali ako taj uput primi, kao što je u prethodnom stavu objašnjeno, on mora da izvrši nalog asignanta, odnosno da ga preda asignataru i izvrši radnju iz naloga. Upućenik (asignatar) koji je prihvatio uput od asignata, može ovome da istakne samo prigovore koji se tiču punovažnosti prihvatanja, tj. da taj uput ima nedostatke koji ga pravno čine nevaljalim, odnosno u pogledu asignatove izjave - da je primio uput od asignanta, ili na sadržinu samog uputa (ako ovlašćenje nije pravno valjano u pogledu radnji koja treba da se izvrši asignataru, ili je u pitanju neko ovlašćenje koje nije saglasno nekim odnosima koji proizilaze iz pravnog sistema zemlje), kao i prigovore koje ima lično prema njemu, koji nisu vezani za asignaciju, nego za neke druge dužničko - poverilačke odnose ova dva lica.

Sudska praksa Asignat, nakon što je pristao na asignaciju, kao dužnik, ne moje isticati prigovore koji proističu iz njegovog odnosa sa asignantom Asignat svoju izjavu da prihvata asignaciju ne može opozvati. Prema obrazloženju Tužilac je podneo tužbu i predložio da sud obaveže tuženog da mu isplati utuženi iznos. Naveo je da utuženi iznos potražuje u svojstvu asignatara od tuženog kao asignata, prema zaključenom sporazumu o asignaciji. Tuženi je osporio tužbeni zahtev. Istakao je da prema sporazumu, na koji se poziva tužilac, nije dužan da plati sporni iznos tužiocu, a to zato što on jednom preduzeću, tj. asignantu po ovom sporazumu ne duguje iznos od 500.000 dinara zato što potraživanje preduzeća, u označenom iznosu, proizilazi iz fiktivnog pravnog posla zaključenog između njega i tog preduzeća. 1178

Prvostepeni sud je utvrdio da su na osnovu sporazuma stranke i pomenuto preduzeće zaključile obostrani sporazum o asignaciji, te da je tuženi dao svoj pristanak na asignaciju u svojstvu asignata i to tužiocu kao asignataru i preduzeću kao asignantu, koji je bio dužnik tužioca, da će umesto tog preduzeća platiti iznos od 500.000 dinara i da će na taj način likvidirati svoju obavezu prema tom preduzeću u pomenutom iznosu. S obzirom da su stranke zaključile sporazum o asignaciji prvostepeni sud je našao daje bez uticaja da li je postojalo potraživanje pomenutog preduzeća prema tuženom. Stoga je našao daje tužbeni zahtev osnovan. Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu. Asignacija prema pravilima obligacionog prava je izjava asignanta kojom ovlašćuje asignata da za njegov račun izvrši asignaciju, određenu činidbu, a asignatara da tu činidbu primi. Prema tome, asignacijaje obligacioni odnos između tri lica koja, sama po sebi, je ovlašćenje asignatu da za račun asignanta izvrši činidbu trećem Hicu — asignataru. Do prenosa duga ipromene dužnika dolazi u slučaju ako stranke tako ugovore, posebno ako na to pristane asignat, koji izjavom da prihvata asignaciju postaje neposredni dužnik asignatara. Značajno je u ovom slučaju da asignat svoju izjavu da prihvata asignaciju ne može više opozvati. Iz sporazuma proizilazi da je on zaključen između tužioca, tuženog i pomenutog preduzeća. Tim sporazumom utvrđeno je da preduzeće potražuje od tuženog iznos od 500.000 dinara, a da to preduzeće duguje tužiocu iznos od dinara 500.000. Radi likvidiranja prikazanih dugovinskih odnosa učesnici sporazuma su se saglasili, odnosno tuženi se obavezao da plati tužiocu iznos od 500.000 dinara i da na taj način izvrši svoju obavezu prema pomenutom preduzeću (odnosno da na taj način prestaje njegova obaveza prema tom preduzeću) za dug od 500.000 dinara. Taj sporazum tuženi je potpisao, što u prvostepenom postupku nije ni bilo sporno. Na osnovu sporazuma stranaka drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno našao daje između stranaka zaključen sporazum o asignaciji, odnosno da je asignacija perfektna, jer je tuženi dao svoj pristanak na asignaciju i to kao asignat tužiocu, kao asignatoru i pomenutom preduzeću kao asignatu da iznos od 500.000 dinara isplati tužiocu. Prema tome, tužilac - asignator na osnovu te izjave stekao je neposredno pravo da od tuženog - asignata potražuje sporni iznos. Tuženi u toku prvostepenog postupka, i u žalbi, je isticao prigovore da nije dužan da plati tužiocu sporni iznos zato što preduzeću ne duguje iznos od 500.000 dinara, jer njegova obaveza, da preduzeću plati označen iznos proizilazi iz fiktivnog pravnog posla zaključenog između njega i navedenog preduzeća. Drugostepeni sud je našao daje istaknuti prigovor neosnovan a to zato što tuženi nakon što je pristao na asignaciju, kao dužnik, prema pravnim pravilima obligacionog prava, može isticati satno one prigovore koji se odnose na punovažnost izjave na prihvatanje asignacije, ili prigovora iz ličnog odnosa između njega i tužioca kao asignatara, a ne može isticati prigovore ikoji proističu iz odnosa njegovog i pomenutog preduzeća, kao asignanta. Pa kako prigovori tuženog proističu iz odnosa tuženog i preduzeća, Vrhovni privredni sud je našao da su prigovori tuženog neosnovani i da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je tužbeni zahtev usvojio (Prema odluci VPS, SI. 7/71).

Prenošenje uputa (cl. 1023. ZOO) Kada primalac uputa (asignatar) primi uput od uputioca (asignanta), i pre prihvatanja od upućenika (asignata), prema odredbama stava 1., primalac uputa može ga preneti na drugog i pre nego uput prihvati upućenik (asignant), a ovo zbog toga što primalac uputa primajući uput još uvek nije u nekom pravnom odnosu sa upućenikom. Primalac uputa je ili dužnik ili nije dužnik uputioca, ali čim primi uput on ga mora izvršiti, odnosno mora ga preneti na prihvatanje ili upućeniku ili na drugog i pre prihvatanja od upućenika. Pored toga, ako je je primalac uputa poverilac uputioca, a uputilac želi da pokrije neko svoje dugovanje prema primaocu uputa, nastaje odnos kao kod cesije. Primalac uputa može da prenese uput na drugo lice i tada nastaje odnos između uputioca (asignanta) i tog drugog lica, a ako bi upućenik prihvatio uput, tada bi nastao odnos između primaoca uputa (asignata) o upućenika (asignatara). Ako je upućenik izjavio primaocu uputa da prihvata uput, prema stavu 2. ovog člana, to prihvatanje ima dejstvo prema svim licima na koja bi uput bio uzastopno prenesen, ali u tom slučaju upućenik (asignant) nema pravo da ističe pribaviocu prigovore koje ima prema primaocu uputa lično, ali ima pravo na one prigovore koji se odnose na punovažnost prihvatanja, prigovore koji se zasnivaju na sadržini prihvatanja ili na sadržini samog uputa. Ako je upućenik primio uput od drugog, a ne od asignatara, on nema pravo da obavezu iz uputa ispuni asignataru, već samo poslednjem pribaviocu, ali ako je poslednju pribavilac, posle više prenosa, ponovo postao asignatar, onda je upućenik dužan da svoju obavezu izvrši prema njemu. Praktično, odredbe ovog člana mogu se shvatiti na sledeći način: s obzirom da kod asignacije postoje tri lica, od kojih je jedan poverilac - uputilac (asignant), drugi je dužnik poverioca - upućenik (asignat), a treći je poverilac - primalac uputa (asignatar) prema kome obavezu ima asignant, njihov dugo vinski odnos se razrešava, po pravilu, tako što upućenik, dužnik, predaje uput na prihvat primaocu uputa, pa ako ga ovaj prihvati upućenik je dužan da prema njemu izvrši nešto određeno. Ako je slučaj kakav je naveden u odredbama ovog člana, on se može shvatiti'tako da poverilac - uputilac predaje uput neposredno primaocu uputa, tj. svom poveriocu, da se naplati od upućenika (dužnika uputioca), ali primalac uputa (asignatar) može primljeni uput da prenese nekom drugom licu (svom poveriocu) da se naplati od upućenika, i tako zatvori krug po kome prestaje obligacija u celini. 1179

Sudska praksa Dug po asisnaciji može isplatiti i treće lice Poverilac može prihvatiti da umesto dužnika dug isplati treće lice, ali u tom slučaju dužnik ispada iz obaveze samo ako poverilac izričito izjavi da prvobitnog dužnika ispušta iz obaveze. Prema obrazloženju Pravilno je prvostepeni sud utvrdio daje tuženi uputio svog poverioca - tužiocu, da sporni iznos na ime kupovne cene za robu naplati od trećeg lica. Tužilac je na osnovu toga uputa dostavio tom preduzeću dopis, kojim mu je dostavio sporne fakture i obavestio da zaračunate iznose po dostavljenim fakturama uplati na njegov žiro račun u roku od tri dana, s tim da ako u tom roku ne izvrši uplatu da će dostavljene fakture stornirati, a iste da će ostati na snazi prema prvobitnom dužniku - tuženom. Pomenuto preduzeće nije izvršilo isplatu spornih faktura u datom roku od tri dana, niti kasnije, nego je svojim pismom obavestio tužioca da prihvati sporne fakture i da će izvršiti odgovarajuća knjiženja u korist tužioca. U konkretnom slučaju iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi daje tužilac dao saglasnost da tuženog ispusti iz obaveze plaćanja ako pomenuto preduzeće ne izvrši isplatu na osnovu uputa. Međutim, to preduzeće nije izvršilo plaćanje. Sledstveno tome što je tužioca uputio da naplatu traži od trećeg lica nije oslobođen svoje obaveze. Sa jedne strane između tužioca i pomenutog preduzeća kao asignata nije zasnovan pravni odnos, koji se zasniva sagla-snošću asignata da prihvata asignaciju, na osnovu koje bi tužilac mogao od tog preduzeća zahtevati ispunjenje tuže-nikove obaveze, a sa druge strane, tuženi time što je uputio tužioca da naplati svoje potraživanje od trećeg lica nije oslobođen svoje obaveze u slučaju ako asignat ne isplati sporni iznos. Prema pravilima obligacionog prava, obaveza radi čijeg je ispunjenja dužnik asignat uputio svoga poverioca - asignatara na treće lice - asignata, ne prestaje, po pravilu, samim upućivanjem, niti pak pristankom učesnika, već se ono gasi, ukoliko drugačije nije izričito ili na konkludentan način ugovoreno, ispunjenjem od strane asignata. Po nahođenju drugostepenog suda i ako poverilac prihvati da obavezu na plaćanje izmiri novi dužnik, to ne znači daje ispustio od novčane obaveze prethodnog dužnika, osim u slučaju ako je u tom smislu dao pristanak (prema odluci VPS, SI. 418/70).

Zastarelost (čl. 1024. ZOO) Odredbe ovog Člana propisu drukčija pravila o zastarelosti potraživanja u odnosu na ona koja su propisana u odredbama o zastarelosti u članovima 371. do 380. ovog zakona. Naime, u navedenim članovima propisani su rokovi zastarelosti uglavnom od jedne godine, tri godine, deset godina (kada je u pitanju opšti rok zastarelosti), dok odredbe ovog člana (1024.) propisuju rok od godinu dana, u kome roku može zastareti potraživanje primaoca uputa prema upućeniku. Pravilo iz stava 1. ovog člana je opšte pravilo o zastarelosti primaoca uputa prema upućeniku - kada primalac naloga prihvati uput, rok zastarelosti iznosi godinu dana U stavu 2. propisano je pravilo od kada teče zastarelost o kojoj je reč u prethodnom stavu, ako rok nije određen, a upućenik prihvati uput, i ako ga je on prihvatio pre nego što je dat primaocu uputa (asignataru). U zavisnosti od toga, propisana su dva slučaja, i to: a) ako za ispunjenje upućivanja (asignacije) nije određen rok, zastarelost počinje da reče od dana kada je upućenik prihvatio uput, i b) ako gaje upućenik prihvatio pre nego što je dat primaocu uputa, onda zastarelost počinje da teče od da na kada bude dat ovome (primaocu uputa - asignataru).

ODNOS PRIMAOCA UPUTA I UPUTIOCA Ako je primalac uputa poverilac uputioca (čl. 1025. ZOO) Osnovno pravilo o asignaciji je jasno - postoje tri lica, od kojih je prvi asignant (uputilac), drugi upućenik (asignat) koji je dobio uput da ga preda primaocu uputa (asignataru). Ako je asignatar primio uput od upućenika, nastaje obaveza upućenika da izvrši obavezu iz uputa primaocu uputa. Stav 1. ovog člana ima u vidu poverioca (primaoca uputa - asignatara), koji nije dužan da primi uput od upućenika da bi mu ovaj ispunio svoju obavezu koju je preuzeo prema uputiocu. Ako poverilac ne primi uput od upućenika, dužan je da o svom odbijanju odmah izvesti dužnika, u ovom slučaju uputioca, inače će odgovarati za štetu tom dužniku, odnosno u ovom slučaju uputiocu. I u ovom slučaju postoje dve situacije koje su od značaja za odnos uputioca (dužnika) i primaoca uputa (asignatara). Naime, pitanje je da li je upućenik (asignat) dužnik uputioca (asignanta), ili nije. 1180

Ako je upućenik dužnik uputioca, obaveza uputioca će se ugasiti prema asignataru tek kada asignat izvrši svoju obavezu prema asignataru.. Ali ako asignat nije dužnik asignantov, dug ovoga će se ugasiti prema asignataru, ali će nastati drugi odnos - kada će asignatar biti poverilac prema upućeniku (asignatu) - koji postaje novi dužnik prema asignataru. I kao što je napred navedeno, asignatar nije dužan pristati na uput, ali čim ga odbije dužan je da o tome obavesti uputioca (asignanta), u kom slučaju uputilac i dalje ostaje dužnik primaocu uputa (asignataru), inače mu odgovara za štetu. Ako, pak, asignatar prihvati uput, nastaje odnos između njega i upućenika (asignata), zbog čega asignatar poziva asignata da izvrši obavezu iz uputa prema njemu. To je i propisano u odredbi stava 2. ovog člana, a naime, poverilac (asignatar) koji je pristao na uput, dužan je pozvati upućenika da ga izvrši. Inače, problem ne postoji ako asignant (uputilac) nije dužnik asignataru, jer ako ovaj odbije prijem uputa ne nastaje ni odnos između upućenika i asignatara. Ali ako asignatar i pored toga primi uput, dužan je da primi izvršenje od upućenika ("prihvatanje uputa se ne može opozvati" - čl. 1021. stav 2. ovog zakona), u kom slučaju asignatar postaje dužnik uputioca. Zbog čega bi to bilo - posebno je pitanje, ali se može pretpostaviti da bi se taj odnos mogao odnositi na nekom obećanju kredita i si.

Uput nije ispunjenje (čl. 1026. ZOO) Odredbama ovog člana regulisana su pitanja koja se odnose na uput koji nije ispunjen. Naime, ako je poverilac (asignatar) pristao na uput, odnosno da mu upućenik izvrši nešto određeno, dakle po uputu uputioca (asignanta), obaveza asignanta (dužnika) i dalje postoji prema asignataru (poveriocu), bez obzira stoje poverilac pristao na uput, odnosno prihvatio uput od strane upućenika, sve dok mu upućenik ne ispuni obavezu po uputu. Asignatar (poverilac) i dužnik (uputilac) se mogu i drukčije dogovoriti nego što je to pitanje uređeno stavom 1. ovog člana, jer na to upućuju reci "ako drukčije nije dogovoreno", što znače da se oni mogu dogovoriti da obaveza dužnika prema poveriocu prestaje i kada upućenik preda uput primaocu uputa a ovaj je primi, u kom slučaju nastaje odnos između poverioca (primaoca uputa - asignatara) i upućenika (asignata), u vezi koga asignatar preduzima sve mere da mu asignat (upućenik) isplati dugovano. Drugi slučaj, naveden u odredbama stava 2. ovog člana, reguliše pitanje poverioca (asignatara) i dužnika (uputioca), a naime, ako je poverilac primio uput od upućenika, ali mu ovaj nije izvršio to što je određeno u uputu, odnosno u vreme određeno u uputu, u tom slučaju poverilac (asignatar) ima pravo da zahteva od uputioca (asignanta - svoga dužnika) da mu ispuni ono što mu duguje. Iz odredaba ovog člana može se zaključiti i to da poverilac (asignatar) ima dvostruki odnos prema učesnicima asignacije, i to prvi prema upućeniku koji mu je predao uput, i taj uput prihvatio, od koga može da traži ispunjenje obaveze iz uputa, i drugi, prema dužniku (uputiocu) prema kome stiče pravo na naplatu svog potraživanja ako mu upućenik to ne izvrši u određenom roku. Dakle, u ovom drugom slučaju je bitno da upućenik nije izvršio svoju obavezu iz uputa u roku određenom u uputu, u kom slučaju tek tada nastaje pravo poverioca (asignatara) da traži isplatu svog potraživanja od svog dužnika (uputioca).

Sudska praksa Ako rok isplate ugovorom nije određen, asignacioni nalog se ima isplatiti u primerenom roku Prodavač kao poverilac može podneti tužbu protiv kupca u slučaju ako je pristao da dug bude isplaćen asignacijom, ako asignacioni nalog nije ispunjen u primerenom roku. Prema obrazloženju Stranke su se sporazumele da tuženi plati utuženi iznos tužiocu za osnovna sredstva zajedno sa majdanom putem asignacije preko jednog preduzeća, kome će tuženi dati asignacioni nalog za isplatu označenog iznosa tužiocu. Tuženi je, istina, izdao asignacioni nalog pomenutom preduzeću, ali kako kod istog nije imao pokriće, to pomenuto preduzeće nije isplatilo taj iznos tužiocu. Zbog toga je tužilac asignacioni nalog vratio tuženom, a od tuženog tražio da mu u roku od pet dana plati dužni iznos. Pošto tuženi svoj sporni dug nije izmirio na ugovoreni način, tj. putem asignacije, Vrhovni privredni sud je našao da je pravilno stanovište prvostepenog suda daje tuženi dužan da utuženi iznos plati tužiocu bez obzira na ugovoreni način isplate. Okolnost što između stranaka nije ugovoreno u kojem roku treba da se asignacija izvrši nije od uticaja za rešenje ove pravne stvari jer je prvostepeni sud pravilno našao da time tuženi nije ovlašćen da neograničeno odlaže isplatu spornog iznosa. Po mišljenju Vrhovnog privrednog suda bitno je u ovoj pravnoj stvari da tuženi sporni iznos nije platio tužiocu u primenom roku, jer asignacioni nalog koji je tuženi izdao prema ugovoru pomenutom preduzeću nije izvršen zbog toga što tuženi nije imao pokriće kod tog preduzeća. Pošto je tužilac dao tuženom rok od pet dana za isplatu spornog iznosa, a tuženi u tom roku nije platio tužiocu, Vrhovni privredni sud je našao da je pravilno prvostepeni sud našao da je prigovor tuženog o preuranjenosti tužbe neosnovan i daje tuženi dužan da plati tužiocu sporni iznos na ime duga za osnovna sredstva koje je prema navedenom sporazumu preuzeo od tužioca (prema odluci VPS, SI. 3049/70). "Ako asignat ne ispuni, ili loše ispuni obavezu iz ugovora o asignaciji, asignatorje ovlašćen da zahteva ispunjenje te obaveze odstrane asignanta kao dužnika iz osnovnog pravnog posla " — (prema odluci VPS, Pž. 308/99). 1181

Dužnost primaoca uputa da obavesti uputioca (cl. 1027. ZOO) Ranije je već napomenuto da upućenik može biti dužnik uputioca, ali i da ne mora, odnosno da može odbiti pristanak na uput, u kom slučaju ne nastaje asignacija već i dalje odnos poverioca (uputioca) i dužnika (upućenika). Odredbama ovog člana regulišu se pitanja: a) upućenika koji odbije pristanak na dug, b) ako odbije ispunjenje koje mu zahteva primalac uputa ili v) izjavi da neće da izvrši obavezu iz uputu. Odbijanje pristanka na dug, ne znači da upućenik odbija da izvrši svoj dug prema poveriocu (uputiocu). On se protivi da dug isplati, odnosno da za njegov račun izvrši nešto asignataru, inače poverioca uputioca. Odbijanje upućenika pristanka na uput, ne znači daje on u vezi tog odbijanja bio u kakvom odnosu sa primaocem uputa, pa je nelogično da primalac uputa o tome obavesti uputioca. Međutim, ako je upućenik pristao na uput i primalac uputa (asignatar) primio uput, upućenik je dužan da u određenom roku izvrši u korist asignatar ono što je u uputu navedeno, a ako on to ne učini u tom roku, ili izjavi da neće da izvrši obavezu iz uputa, primalac uputa je dužan da o tome odmah obavesti uputioca, inače mu odgovara za štetu. Šteta uputioca bi se mogla odnositi na to što bi u slučaju docnje svog dužnika (upućenika) imao pravo na naknadu štete od njega zbog docnje, odnosno neblagovremenog ispunjenja obaveze, u vidu sporednih obaveza, kao što su kamata, izgubljena dobit, troškovi i dr. Kod slučaja iz odredaba ovog člana, primalac uputa nema samo dužnost da o odbijanju upućenika da izvrši obavezu po uputi, već ima i pravo da ispunjenje svog potraživanja traži neposredno od uputioca, inače dužnika primaoca uputa (asignatara), u smislu odredaba člana 1026. ovog zakona.

Odustanak od prihvaćenog uputa (cl. 1028. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu slučaj da ako primalac uputa (asignatar) nije poverilac uputioca, odnosno ako mu uputilac ništa ne duguje, da može da ne prihvati uput koji mu je ponuđen od upućenika, ali ako je takav uput i prihvatio, odnosno izjavio da ga prima, dužan je da o tome obavesti uputioca. U stvari, odredba ovog člana ukazuje da primalac uputa nije poverilac uputioca, ali ako primalac uputa i pored toga primi uput, on može odustati od njega, čak i ako je izjavio da ga prima. Naime, za punovažnost asignacije bitno je ne samo to da je upućenik predao uput asignataru, već i da je asignatar izjavio da taj uput prima. Postoje, dakle, dve faze u kojima učestvuje asignatar, prva kada prima uput, a druga kada izjavi daje uput primio. I u prvom slučaju, kada je asignatar primio uput, i u drugom slučaju kada je izjavio da prima uput, on može odustati od uputa, naravno ako on nije poverilac uputioca, ali je dužan da o tome obavesti uputioca. Odustanak od uputa koji je primio ne proizvodi pravno dejstvo prema uputiocu, pa čak i prema upućeniku. Ovo zbog toga što je za punovažnost prava i dužnosti po osnovu asignacije bitno daje asignatar izjavio da prima uput. No, i u ovom slučaju, kada je i primio uput od upućenika, i dao izjavu da prima uput, asignatar ima pravo da odustane od prihvaćenog uputa, utoliko pre što on nije poverilac uputiocu, a i pored toga što nije istekao rok u kome bi on morao da obavesti uputioca da ne prihvata uput, a taj rok bi bio onaj koji pripada upućeniku da izvrši nešto određeno asignataru, a koji je naveden u uputu.

Opozivanje ovlašćenja datog primaocu uputa (cl. 1029. ZOO) U prethodnom članu regulisano je pravo asignatara da može odustati od uputa, bilo kada gaje primio, bilo kada je dao izjavu da uput prima, a u slučaju kada asignatar (primalac uputa) nije poverilac uputioca. Odredbe ovog člana reguliše pitanje opozivanje ovlašćenja uputioca, čak i ako je asignatar (primalac uputa) dao izjavu da prima uput. Ovo pravo može da koristi uputilac samo ako primalac uputa nije poverilac uputiocu. Uputilac ne može da opozove ovlašćenje koje je uputom dao primaocu uputa ako je uput dat u cilju ispunjenja nekog svog duga prema primaocu uputa (asignataru), pa i ako je uput izdao u njegovom interesu. U stvari, uputilac može i u tom slučaju da stornira svoje ovlašćenje koje je uputom dao primaoca uputa, ali tada rizikuje da svoj dug asignataru naknadi na drugi način, i zbog toga sebi prouzrokuje troškove, kamatu i si. Opoziv ovlašćenja uputioca mora biti blagovremeno dostavljeno i primaocu uputa (asignataru) i upućeniku, kako upućenik ne bi izvršio za račun uputioca nešto stoje određeno tim uputom. Ako bi ovlašćenje stiglo u toku ispunjenja uputa ili posle njegovog, ispunjenja, ono ne bi imalo dejstvo ni prema kome. U vezi sa iznetim ne bi se smelo dogoditi da uputilac o opozivu svog ovlašćenja obavesti samo asignatara, jer uput dat asignataru, o kome se on izjasnio da ga prima, obavezuje upućenika 4a postupi po uputu, pa se može dogoditi da asignatar zbog primljenog opoziva uputioca ne želi da primi ispunjenje po uputu, iako je upućenik, pre tog saznanja, na primer, izvršio uput uplatom nekog iznosa na račun asignatara, što bi izazvalo štetu i troškove za upućenog. 1182

ODNOS UPUTIOCAI UPUCENIKA Ako je upućenik dužnik poverioca (cl. 1030. ZOO) Odredbe ovog člana regulišu pitanja dužnosti, odnosno obaveza upućenika da prihvati uput. Upućenik može biti, kao što je to ranije već objašnjeno, dužnik uputioca, ali i ne mora biti, zbog čega odredbe ovog člana različito regulišu njegov položaj. U prvom slučaju, koristeći se izrazom "dužan", propis ukazuje da upućenik nije dužan da prihvati uput uputioca, bez obzira da li je on dužnik upućenika ili ne, izuzev kada mu je to obećao. To obećanje se, dakle, odnosi i na slučaj ako je upućenik dužan i ako nije dužan uputiocu. Međutim, niko ne može naterati drugog da zaključi kakav ugovor, bez obzira što u propisu stoji daje neka od stranaka dužna da zaključi ugovor, čak ako za to postoje i određeni ušlo vi, kao što je ovaj, u odredbama ovog člana. Obaveza zaključenja ugovora nastaje ako postoji volja stranke, ili stranaka da zaključe određeni ugovor. Mada se obaveza zaključenja ugovora najčešće pojavljuje kod prihvatanja ponude, i zakon propisuje kada su stranke dužne da zaključe ugovor, ali se to više odnosi na pravna lica koja obavljaju poslove od javnog interesa (prevoznici, skladištari, komunalna preduzeća i si.) U konkretnom slučaju odredbe ovog člana ne propisuju bilo kakvu sankciju prema upućeniku ako ne prihvati uput, čak i ako je dužnik uputioca. Zbog toga upućenik ne mora da prihvati uput uputioca, ali se tada njihov odnos raspravlja po osnovu duga koji se mora platiti o dospelosti, sa svim posledicama docnje, ali i naknade štete ako je upućenik obećao uputiocu da će prihvatiti uput, pa je od tog obećanja odustao, a u vezi tog obećanja uputilac je imao kakve troškove, posebno ako je primaoca uputa obavestio da će svoj dug prema njemu ispuniti preko punomoćnika, dostavljanjem uputa. Naknada štete bi postojala i ako upućenik nije dužnik uputioca, a obećao je uputiocu da će prihvatiti njegov uput. U istom smislu regulisan je i slučaj naveden u stavu 2. ovog člana, a naime, kad je uput izdat na osnovu upućenikovog duga uputiocu, upućenik je dužan da prihvati uput do iznosa duga koga ima prema uputiocu, ako mu izvršenje te obaveze nije teža od obaveze kada bije izvršio neposredno uputiocu. To je faktičko pitanje. Međutim, primećuje se daje u odredbama ovog stava naveden i izraz "do iznosa tog duga", što znači da se u nekim slučajevima upućenik može obaveza i za dug koji ne postoji, odnosno za veći iznos od postojećeg duga, što znači da u vezi tog povećanog iznosa mora postojati poseban ugovor uputioca i upućenika, u kom slučaju je za taj povećani iznos upućenik poverilac uputiocu, a ovaj dužnik upućeniku. To se obično čini ako uputilac isplatom svog duga primaocu uputa, kao i iznosa koji je veći od tog duga, želi da pomogne primaocu uputa u obliku nekog kredita ili neke pomoći. Stav 3. ovog člana propisuje već poznato pravilo, da kada dužnik izvrši svoju obavezu, pa makar i putem asignacije, on se oslobađa obaveze prema poveriocu, u ovom slučaju prema uputiocu.

Opozivanje ovlašćenja datog upućeniku (cl. 1031. ZOO) Odredbama ovog člana data su ovlašćenja uputiocu da može opozvati svoje ovlašćenje dato upućeniku. U stavu 1. ovog člana taj opoziv se odnosi prema upućeniku, i to u dva slučaja. Prvi se odnosi na slučaj kada je upućenik izjavio da prihvata uput, ali ga još nije predao asignataru (primaocu uputa) i drugi, ako je upućenik primio uput od uputioca ali ga nije izvršio. Ovaj način opozivanja ovlašćenja zasniva se na pravu uputioca da može odustati od pokušaja da svoj odnos dužnika prema svom poveriocu (u ovom slučaju - asignataru) reguliše putem ugovora o asignaciji, tj. dok upućenik još nije predao asignataru asignacioni uput i dok asignatar još nije dao izjavu da prihvata ponuđeni mu uput. Ovo i zbog toga što ugovor o sanaciji još nije zaključen, jer se zaključenim smatra samo onda, kako je napred navedeno, kada asignatar izjavi da prihvata uput. Ugovor o asignaciji nije zaključen ni kada upućenik preda uput primaocu uputa (asignataru), pa i u tom slučaju uputilac ima pravo da opozove svoje ovlašćenje, s tim daje o tome dužan blagovremeno da obavesti asignatara. Asignatar koji bi nakon prijema opoziva ovlašćenja uputioca prihvatio nalog, to prihvatanje ne bi imalo pravo dejstvo, jer za postojanje ugovora, kao što je u prethodnom članu navedeno, potrebno je postojanje volje obeju strana. Međutim, odredbe stava 1. ovog člana odnose se samo na slučajeve kada je uputilac opozvao svoje ovlašćenje za vreme dok se uput nalazio kod upućenika, bez obzira da li gaje ovaj prihvatio ili ne, a posebno ako ga ne izvrši. Odredbe stava 2. odnose se na slučaj kada je uputilac mogao da opozove svoje ovlašćenje, izneto u uputu, a predato upućeniku, i pored toga što je u samom uputu navedeno daje uput neopoziv, a u drugom slučaju kao i kad bi se opozivanjem vređala neka njegova obaveza prema primaocu uputa (asignataru). Naime, i u ovim slučajevima, radnjama uputioca da opozove svoje ovlašćenje datog upućeniku, čak i ako je ovlašćenje dato kao neopozivo, ne stvaraju se neke posebne sankcije prema uputiocu, jer ugovor o asignaciji nije zaključen sve dok primalac uputa ne izjavi da prihvata uput, pa samim tim ako za zaključenje tog ugovora ne postoji volja uputioca, nije zaključen ni ugovor. Drugo je pitanje kako će uputilac raspraviti svoj odnos sa asignatarom, ako 1183

je ovome obećao da će svoju obavezu prema njemu regulisati putem asignacije, odnosno kako će eventualno naknaditi štetu asignataru ako su ovome povređena prava time što. je uputilac opozvao svoje ovlašćenje. Ako je stečaj otvoren nad uputiocem, prema odredbama stava 3. ovog člana, uput je opozvan po samom zakonu, osim ako je upućenik bio već prihvatio uput pre otvaranja stečaja, kao i kad u času prihvatanja nije znao, niti je morao znati za stečaj. I u prvom i u drugom slučaju, otvaranjem stečaja nad uputiocem ovome se ne oduzimaju prava da raspolaže svojom imovinom, odnosno imovinom upućenika kao dužnika uputioca, i to samo u slučajevima koji su napred navedeni, a naime, kada je upućenik primio i prihvatio uput, i u slučaju ako upućenik u času prihvatanja nije znao, niti je morao znati za stečaj. Dakle, opozivanje uputa u smislu stava 3. ovog člana se ne odnosi na napred dva navedena slučaja. Opozivanje ovlašćenja uputioca odnosi se samo na one upute koje upućenik još nije prihvatio i na one upute za koje je u času otvaranja stečaja upućenik znao, ili morao znati daje otvoren stečaj nad imovinom uputioca. Međutim, ako upućenik nije bio dužnik primaoca uputa, a primio je uput, i u tom slučaju smatra se da je opoziv ovlašćenja povučen po samom zakonu, jer se ne radi o imovini upućenika.

SMRT I LIŠENJE POSLOVNE SPOSOBNOSTI (čl. 1032. ZOO) Odredbe ovoga člana mogu se shvatiti tako kao da se odnose na uput u bilo kojoj fazi njegovog realizovanja, pa i na fazu kada je uput realizovan prihvatanjem uputa od strane asignatara. Daje u odredbama ovog člana naveden izraz "nema uticaja na već zaključeni ugovor o asignaciji", ili "nema uticaja na uput koji je primio primalac uputa (asignatar) i izjavio da uput prihvata", onda bi se moglo smatrati da se odredbe ovog člana odnose samo na već zaključeni ugovor o asignaciji. Međutim, ima shvatanja da smrt bilo koga od učesnika ugovora o asignaciji (uputioca, upućenika ili primaoca uputa) ili lišenje poslovne sposobnosti nekoga od njih, nema uticaja na uput. Ako bi se odredbe shvatile u tom smislu, onda smrt nekoga od njih, ili lišenje poslovne sposobnosti nekoga od njih, nema uticaja na već zaključeni ugovor o asignaciji. Ovo zbog toga što prema odredbama člana 359. ovog zakona, smrću dužnika ili poverioca prestaje obaveza samo ako je nastala s obzirom na lične sposobnosti dužnika, pa samim tim, s obzirom da kod ugovora o upućivanju nije u pitanju neka obaveza lične prirode nekog od tih učesnika (mada ona može postojati posebno), ne utiče na postojanje samog ugovora o upućivanju, imajući u vidu da se njihova prava i obaveze usled smrti prenose na univerzalne naslednike umrlog, bilo daje on uputilac, upućenik ili primalac uputa, kao što ne utiče ni na preostale strane iz tog ugovora. Jer ako se odredbe ovog člana odnose samo na već zaključeni ugovor o asignaciji, postavlja se pitanje kako bi se raspravio odnos učesnika ugovora koji nije realizovan, odnosno zaključen. Ako bi se odredbe ovog člana shvatile kao da se one odnose samo na one upute povodom kojih nije zaključen ugovor o upućivanju, onda smrću jednog od njih, nastaje međusobni odnos koji je prethodio davanju uputa, odnosno prihvatanju uputa, pa se taj odnos ima raspraviti između naslednika umrlog, odnosno zakonskog zastupnika lica lišenog poslovne sposobnosti (koji bi imali sva prava koja je imao njihov prethodnik), sa strankom koja je u vezi sa datim, odnosno primljenim uputom. Ipak preovladava shvatanje da se odredbe ovog člana odnose na već zaključeni ugovor o ustupanju, odnosno asignaciji, kada naslednici umrlog preuzimaju prava i obaveze njihovog ostavioca, koji je bio jedan od tri učesnika pomenutog ugovora. Međutim, u ovom slučaju se mora imati u vidu i okolnost da se naslednici mogu odreći nasleđa, u kom slučaju ugovor o asignaciji prestaje da postoji, a odnos preostalih stranaka se reguliše prema tome u kojoj je fazi izvršenja dati nalog.

UPUT U OBLIKU HARTIJE NA DONOSIOCA (čl. 1033. ZOO) Pismeni uput radi zasnivanja odnosa iz ugovora o asignaciji, po pravilu, glasi na upućenika, koji će u vreme dospelosti potraživanja asignatara ovome da izmiri kakav dug uputioca. I u slučaju, kako to regulišu odredbe ovog člana, kada uputilac izdaje pismeno upućeniku na kome nije označen asignatar, već je označeno da glasi na donosioca, znači da to pismeno upućenik može dati bilo kome licu, koje će ga primiti i priznati, pa je svaki imalac takvog pismena asignatar, koji ima pravo da naplati određeni iznos naveden u uputu od upućenika, kao dužnika uputioca (asignanta). Ovo ima smisla onda kada je upućenik dužnik uputioca, tj. kada se predajom uputa upućeniku uputilac oslobađa obaveze prema upućeniku, odnosno i prema svakom primaocu uputa, u kom slučaju odnos koji uputom nastaje između primaoca uputa i uputioca, nastaje samo između svakog pojedinog imaoca hartije i lica koje mu je hartiju ustupilo. 1184

U ovom slučaju uputilac asignant (uputilac) smatra se kao izdavalac uputa na donosioca, a kao asignatar (primalac uputa) smatra se svaki imalac hartije koji ima pravo na naplatu od upućenika, što znači da se upućenik (asignat) smatra licem koje treba da izvrši obavezu. Takav uput u obliku hartije može se prenositi od jednog na drugo lice, bezbroj puta, bez ubeležavanja bilo kakvih oznaka, jer ono lice koje poseduje hartiju koja glasi na donosioca ima pravo prema upućeniku, odnosno položaj primaoca uputa - kao asignatar.

UPUT U OBLIKU HARTIJE PO NAREDBI (čl. 1034. ZOO) Uput po odredbama poglavlja o upućivanju (asignaciji) nije hartija od vrednosti, ali može imati sve njene odlike. Da bi uput u obliku hartije od vrednosti mogao biti izdat sa odredbom "po naredbi", moraju biti ispunjeni sledeći uslovi, a naime da uput: a) glasi na novac, b) na hartije od vrednosti, ili v) zamenljive stvari. Pored toga, da bi uput sa navedenom odredbom, odnosno klauzulom bio pravno valjan, potrebno je da je upućenik: - lice koje se bavi privrednom delatnošću i - i ako ono što treba da izvrši ulazi u okvir te delatnosti. Kod uputa u obliku papira na donosioca, o čemu je bilo reci u prethodnom članu, bilo je bitno daje uputilac izdao pismeni uput na donosioca. Ko ima takav uput može da naplati svoje potraživanje od upućenika, koji je takav uput prihvatio, odnosno od lica koje mu je takav papir ustupilo. U ovom slučaju, po odredbama ovog člana, uslovi su drukčiji, bar što se subjekta - upućenika tiče, koji može ispuniti obavezu kao upućenik, odnosno dužnik, samo ako je na uputu u obliku papira po naredbi napisana klauzula "po naredbi", i ako se to lice bavi privrednom delatnošću, odnosno ako ono što treba da izvrši ulazi u okvir te delatnosti. Međutim, uslov je i taj da uput u obliku papira po naredbi glasi na novac, na hartije od vrednosti i zamenljive stvari. Klauzulu "po naredbi" upisuje uputilac (asignant), jer je on izdavalac takvog uputa. Ovaj uput se prenosi, tako što se na poleđini tog uputa, ili njegovog posebnog dodatka, upisuju prenosioci. Koje poslednji imalac takvog uputa on je indosatar, i svoje potraživanje može naplatiti od upućenika, pod uslovima iz odredaba ovog člana, a ako on nije u mogućnosti onda od svojih prethodnika upisanih na tom uputu.

1185

BANKARSKI NOVČANI DEPOZITI NOVČANI DEPOZIT Pojam (čl. 1035. ZOO) Ugovor o depozitu, kao neutralni bankarski posao, je takav ugovor kojim se banka obavezuje da primi, a deponent da preda banci predmet depozita. Predmet depozita može biti novac (novčani depozit) i hartije od vrednosti, predmeti od zlata i drugih plemenitih metala, nakita i si. (nenovčani depozit). Kod novčanih depozita, u smislu odredaba ovog člana, banka se obavezuje da primi, a deponent da položi kod banke određeni novčani iznos. Banka je obavezna da deponentu plati ugovorenu kamatu, jer se deponovanim novčanim sredstvima može koristiti u platnom prometu. Novčani depozit može biti oročen ili po viđenju, s otkaznim rokom i bez otkaznog roka, sa posebnom namenom i bez namene. Smisao odredaba ovog člana, koji se odnose na definiciju ugovora o novčanom depozitu, je taj da ugovor o depozitu, po pravilu, zaključuje lice koje ima novčana sredstva da ih plasira u sredstva banke, da bi ostvario određenu kamatu u smislu čl. 1042. ovog zakona. Naravno, zakon ne zabranjuje da se depozit uplati i delom sredstava odobrenog kredita, ali ako se radi o više ugovora i aneksa tih ugovora, ako oni iznose na desetine i desetine, onda je namera i korist davaoca kredita nesumnjivo špekulantska. Ovo utoliko pre što je kod banaka uobičajeno da se na depozite plaća mnogo niža kamata od realnih, a posebno da te kamate nema kada se ugovori o depozitu transformišu u akcijski kapital banke. Kod nenovčanog depozita (hartija od vrednosti i drugi predmeti od vrednosti) - član 1047. Zakona o obligacionim odnosima), banka se, po pravilu, ne koristi deponovanim stvarima i dužna je da deponentu vrati stvari primljene na čuvanje, i to iste stvari. Međutim, banka može biti ovlašćena da se deponovanim stvarima služi, a pri povraćaju je dužna da vrati stvari prema vrsti, količini i vrednosti, što znači ne iste stvari koje je primila. Stvari koje deponent predaje banci na čuvanje mogu biti zatvorene ili otvorene. I u ovom slučaju depoziti mogu biti po viđenju ili oročeni. Kod oročenih depozita deponent ima pravo da u svakom momentu od banke zahteva vraćanje deponovanih stvari, a kod oročenih istekom otkaznog roka. Za primljene stvari u depozit banka izdaje deponentu posebnu ispravu. U praksi sudova različito se tumači pravo deponenta na naplatu novčanog depozita uloženog naročito u periodu 1992. i 1993. godine. Iz obrazloženja presuda nekih sudova vidi se da deponent nema pravo na povraćaj, naplatu uloženih dinarskih sredstava, odnosno naknadu štete, jer je više puta sprovedena denominacija valute, koja je obezvredila uložena sredstva, zbog čega je novčani depozit obezvređen, odnosno da je do obezvređivanja novčanog depozita deponenta došlo u periodu oročenja, pre dospelosti obaveze banke i bez njene krivice. Činjenica je da je denominacija dinara postojala, ali je i činjenica da je banka za vreme obezvređivanja valute ipak koristila sredstva deponenta (bilo kako, jer je i tada postojao novčani promet - možda je od primljenih sredstava od Narodne banke kupila devizna sredstva, možda ih je plasirala za određene projekte, a možda ih je odobravala preduzećima za isplatu zarada radnika i dr.), jer ako ih ne bi koristila (kao i sredstva ostalih deponenata), ona bi morala da prestane da postoji, tj. morao bi da se nad njom otvori postupak stečaja. Ali banka je i dalje postojala, odnosno i dalje je poslovala, - znači zahvaljujući i sredstvima deponenta. Ako je banka ipak na bilo koji način koristila sredstva deponenta (a koristila ih je), dakle do perioda denominacija, ona je ostvarivala neki prihod, ali ona zbog denominacija nije propala. Zbog toga bi trebalo da postoji osnov „sticanja bez osnova", odnosno neopravdanog obogaćenja na štetu deponenta. Prema ranijoj sudskoj praksi (opet za period 1992. i 1993. godine), vrednost uloženog novca na štednju obračunavana je, pored ostalog, i prema vrednosti namirnica koje su se u vreme uplate mogle kupiti na tržištu za uloženi iznos, pa je ta vrednost i dosuđivana deponentu, sa kamatom do 24.01.1994. godine, vodeći računa o načelu jednake vrednosti davanja (član 15. ZOO). U tom smislu postoji Zaključak usvojen na savetovanja građanskih i građansko-privrednih odeljenja Saveznog suda, vrhovnih sudova Srbije i Crne Gore, Vrhovnog vojnog suda, Višeg privrednog suda u Beogradu i Privrednog suda u Beogradu, održanog 16. i 17. novembra 1993. godine u Beogradu, koji glasi: „Kada je zbog visoke inflacije broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi obezvređen, po veriocu pripada, saglasno načelu jednakih vrednosti uzajamnih davanja, valorizovani iznos po stopi rasta cena na malo prema podacima nadležnog saveznog organa za poslove statistike, ako zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno"... i td, i. td. (,3ilten Vrhovnog suda Srbije", br. 1/1994.). Za ovaj stav postoji i opširno obrazloženje u navedenom Zaključku. Navedeni pravni stav je revidiran Zaključkom Saveznog suda, Vrhovnog suda Srbije i drugih sudovi, na savetovanju od 24. do 26. septembra 1996. godine, i on glasi: „Kada je zbog visoke inflacije broj novčanih jedinica na koju obaveza glasi obezvređen, poveriocu pripada, saglasno načelu jednakih vrednosti uzajamnih dava1186

nj a, valorizovani iznos po stopi rasta cena na malo prema podacima nadležnog saveznog organa za poslove statistike". I za ovo pravno stanovište dato je opširno obrazloženje. Razlika ova dva stava vidi se u tome što su kod zaključaka od 16. i 17. novembra 1993. godine, novim zaključkom od 24. do 26. IX 2006. godine, brisani naslovi pod I i II, a koji su glasili: „novčana potraživanja nastala pre, odnosno posle 3. jula 1993. godine". Vredno je zapaziti daje na savetovanju od 24. - 25. IX 1996. godine, pod tačkom 2. zauzet pravni stav da „Za period od 3. jula 1993. godine do 24. januara 1994. godine za period docnje poveriocu pored valorizovanog iznosa potraživan]a.treba priznati i 1,2% propisane kamate, u tački 3. "Mogu se dosuditi novčana potraživanja u visini sadašnje cene određenih roba, odnosno drugih stvari koje su dužniku prenete u svojinu, odnosno u visini sadašnje cene određenih usluga koje je poverilac izvršio, a kada su u pitanju novčana potraživanja.koja se odnose na robu ili druge stvari, odnosno na usluge (na primer, naknada štete zbog neosnovano uskraćene zarade) - u visini sadašnje zarade odnosno naknade za isti ili sličan posao, ako se time ostvaruje suština Zaključka - ekvivalentnost novčanih potraživanja i obaveza, a u tački 4. da "Za vreme od 24. januara do 8. aprila 1994. godine valorizacija potraživanja data u Zaključku od 16. i 17. novembra 1993. godine se ne primenjuje, a poveriocu novčanog potraživanja za ovo vreme pripada zakonska kamata od 15% godišnje". I ako je u pitanju raniji period (naročito 1993. godina), i danas postoje štedni ulozi, odnosno štedne knjižice koje nisu ugašene, pa se za te slučajeve ne bi moglo primeniti pravilo o zastarelosti potraživanja.

Sudska praksa Obustava postupka po zahtevima za naplatu ranije devizne štednje Javni dug po osnovu devizne štednje građana kod „Dafiment banke" ne može se naplatiti zbog zakonske rešenja obustave postupka isplate. Prema obrazloženju Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu od 16.12.2004. godine, obustavljen je postupak u predmetu po tužbi tužioca V. V.radi utvrđenja i isplate protiv tužene Narodne banke Srbije. Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem od 30.03.2005. godine, odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje. Vrhovni sud je ispitao pobijano rešenje u smislu odredbe čl. 386. u vezi odredbe čl. 400. ZPP, i našao da revizija nije osnovana. Odredbom čl. 36. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana ("SI. list SRJ" br. 36/02), propisano je da danom stupanja na snagu ovog zakona obustavljaju se sudski postupci za naplatu devizne štednje obuhvaćene ovim zakonom, uključujući i izvršne postupke. Kako iz sadržine tužbenog zahteva proizlazi da tužilac potražuje naplatu devizne štednje položene kod Dafiment banke, to je postupak u ovoj parnici morao biti obustavljen, jer je citirana zakonska odredba imperativne prirode, pa su nižestepeni sudovi izveli pravilan činjenični i pravni zaključak pravilnom primenom odredbe čl. 36. navedenog Zakona (prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2977/05). Obustava sudskih postupaka za naplatu devizne štednje položene kod Dafiment bamke Prema obrazloženju Prvostepeni sud je obustavio postupak po tužbi tužilje. Drugostepeni sud je odbio žalbu, a Vrhovni sud Srbije reviziju tužilje. Odredbom čl. 36. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana ("SI. list SRJ" br. 36/02) propisano je da danom stupanja na snagu ovog zakona obustavljaju se sudski postupci za naplatu devizne štednje obuhvaćene ovim zakonom, uključujući i izvršne postupke. Kako iz sadržine tužbenog zahteva proizlazi da tužilac potražuje naplatu devizne štednje položene kod Dafiment banke, to je postupak u ovoj parnici morao biti obustavljen jer je citirana zakonska odredba imperativne prirode, pa su nižestepeni sudovi izveli pravilan činjenični i pravni zaključak pravilnom primenom odredbe čl. 36. navedenog Zakona (prema odluci VSS, 2970/05); "Isplata sa deviznog računa, odnosno vraćanje uloga sa devizne štedne knjižice, vrši se isključivo po propisima zakona o obligacionim odnosima o novčanim depozitima i ulogu na štednju" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 657/94).

Otvaranje računa(čl. 1036. ZOO) Kada banka zaključi ugovor o depozitu sa deponentom, mora da otvori poseban račun u korist deponenta, u koji će upisivati sva potraživanja i dugovanja koja proizađu iz poslovanja sa deponentom, ili za njegov račun sa trećim licem.

1187

Banka otvara račun u korist i na teret deponenta, na kome evidentira promene na računu deponenta, bilo kada uplatama deponenta povećava njegova sredstva na otvorenom računu, što ide u korist deponenta, ili kada banka koristi sredstva deponenta, po ugovoru sa deponentom. Otvoreni račun deponenta evidentira sve promene koje nastanu u vezi depozita deponenta, bilo da se one odnose na odnos na poslovanje sa bankom, odnosno poslovanjem sa njom u pogledu korišćenja sredstava deponenta, ili za njegov račun sa trećim licima. Te promene mogu nastati, na primer, kada banka sprovodi novu emisiju akcija, u cilju povećanja svog osnovnog kapitala, kada deponent koristi deponovana sredstva za otkup određenog broja akcija banke. O svim tim promenama banka je dužna da obaveštava svog deponenta, kako bi ovaj uvek imao pregled stanja svojih deponovanih novčanih sredstava. Banka i deponent mogu ugovoriti da se na račun deponenta ne upisuju neka potraživanja odnosno dugovanja koja se inače upisuju u smislu stava 1. ovog člana, odnosno mogu ih isključiti sa tog računa. Međutim, to ne znači da deponent nema neki drugi račun kod banke, na kome se ta sredstva posebno koriste.

Otklanjanje duhovnog salda (čl. 1037. ZOO) Ako je već otvoren račun depozita, deponent mora na tom računu da ima dovoljno sredstava koja ih može koristiti prema ugovoru sa bankom o korišćenju tih sredstava, saglasno pozitivnim propisima i pravilima banke. Ako deponent ima sredstva novčanog depozita, banka je obavezna da vrši isplate u granicama raspoloživih sredstava. Banka neće odobriti raspolaganje računom depozita ako deponent na njemu nema dovoljno novčanih sredstava. Međutim, kod takvih slučajeva banka često odobrava deponentu kratkoročne kredite, na osnovu kojih deponent popunjava svoj račun depozita, sa koga dalje može njima raspolagati. Dugovni saldo je računa deponenta postoji ako na njegovom depozitnom računu nema novčanih sredstava, a banka je kod takvog stanja računa obavila jednu ili više uplata u okviru ugovora o depozitu. Banka i deponent se mogu ugovorom sporazumeti da banka banka postupa po nalozima za isplatu deponenta i ako ovaj nema dovoljno sredstava na svom depozitnom računu. U vezi sa tim ugovara se i način popunjavanja pasivnog računa deponenta, a to je, po pravilu pozivanje deponenta da sa bankom zaključi poseban ugovor o kratkoročnom kreditu, osim ako osnovnim ugovorom to nije detaljno utvrđeno. Inače, banka je dužna da o pasivnom stanju računa deponenta, naročito ako je obavila jednu ili više uplata i isplata u okviru ugovora o depozitu, koje čine račun pasivnim, o tome, bez odlaganja, obavesti deponenta da preduzme mere u cilju otklanjanja dugovnog salda. Deponent novčanih sredstava koji nije otklonio dugovni saldo, postaje dužnik banke, zbog čega mu banka zbog docnje u plaćanju može obračunati zatezne kamate, a dužnik, prema odredbama člana 277. ovog zakona, koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate.

Vrste novčanih depozita (cl. 1038. ZOO) Prema stavu 1. ovog člana, novčani depoziti mogu biti: a) po viđenju ili oročeni, b) ako su oročeni - s otkaznim rokom i bez otkaznog roka, i v) sa posebnom namenom ili bez namene. Kod depozita po viđenju nije određen rok vremena trajanja depozita, niti je ugovoren otkazni rok, pa deponent može u svako doba da raspolaže deponovanim sredstvima, kao i da povuče svoja deponovana sredstva. Kod oročenih novčanih sredstava ugovorom se može predvideti vreme trajanja depozita ili se može ugovoriti na neodređeno vreme. Kod prvog slučaja, kada je vreme trajanja depozita određeno, deponent nema pravo da podiže deponovana sredstva do dana isteka roka na koji su deponovana. Kod drugog slučaja, kada je depozit oročen na neodređeno vreme, deponent ima pravo na otkazni rok, koji se određuje ugovorom o depozitu, a po pravilu se otkazni rok mora ranije najaviti banci, posle koga deponent ima pravo na slobodno raspolaganje svojim deponovanim sredstvima. Kod oročenih deponovanih sredstava na neodređeno vreme, kod kojih je otkazni rok ugovoren sa rokom dužim od jedne godine, deponent može tražiti potvrdu banke o deponovanim sredstvima, koja sadrži ime deponenta (koji mora biti samo pravno lice), zatim iznos deponovanih sredstava, rok na koji su sredstva deponovana i kamatnu stopu koja se priznaje deponentu. Ta potvrda se naziva certifikat koji se može prenositi drugim pravnim licima, uglavnom onim koje obavljaju privrednu delatnost, putem ugovora o cesiji. Lice koje po osnovu tog ugovora poseduje certifikat (cesionar) ima sva prava iz ugovora o depozitu, koji je prethodno imao deponent prema banci. Taj certifikat ima značaj hartije od vrednosti, pa se u vezi tog pravnog instituta primenjuju pravila iz ovog zakona o hartijama od vrednosti. Ako banka i deponent drukčije ne ugovore, odnosno ne ugovore oročavanje depozita, smatra se daje račun novčanog depozita po viđenju, što znači da deponent računa ima pravo da raspolaže delom ili celim saldom u svakom trenutku. 1188

Stanje računa (čL 1039. ZOO) Dužnost obaveštavanja banke da deponenta obaveštava o svakoj promeni stanja na njegovom računu je obaveza banke, ne samo po ugovoru stranaka već i u skladu sa odredbama ovog člana. To je logično, jer deponent treba da bude upoznat sa stanjem svog depozitnog računa, s obzirom da banka raspolaže sredstvima deponenta i da u svojim knjigama, odnosno računu deponenta vrši razne promene koje se tiču njegovih potraživanja i dugovanja. Dužnost banke je da deponenta obaveštava o svakoj promeni stanja na njegovom računu, tj. uvek kada se izvrši neka isplata ili uplata u korist deponenta. Ako deponent nema česte promene na svom računu, ugovorom o depozitu stranke mogu ugovoriti kada će, odnosno kod kog stanja računa će banka obaveštavati deponenta. Međutim, u svakom slučaju, prema odredbama stava 2. ovog člana, banka je dužna da krajem svake godine, ako drukčije nije dogovoreno, da deponentu pošalje izveštaj o stanju računa, odnosno o saldu računa, koji podrazumeva razliku između dugovanja i potraživanja. Izveštaj banke o stanju računa deponenta je samo potvrda deponentu koji je saldu na njegovom računu, a ne može se koristiti u druge svrhe, kao dokazno sredstvo u odnosima sa trećim licima. To je interni dokument koji ima značaja samo za banku i za deponenta, da se ne bi odstupilo od pravila koja regulišu materiju depozita i ugovora stranaka o depozitu. Deponent mora da vodi računa o izveštaj ima dobijenim od banke i da ih pregleda, o mora da obavesti banku o svakom neslaganju ili osporavanju dugovanja, odnosno potraživanja. Banka obavezu da svako takvo neslaganje, odnosno osporavanje ili dugovanje ispitati, obezbediće valjane informacije koje su joj na raspolaganju i tamo gde su podaci usklađeni i određeni - izvršiće potrebna usaglašavanja i korekcije na računu.

Mesto uplata i isplata (cl. 1040. ZOO) Ova materija je detaljnije uređena propisima o platnom prometu. Odredbama ovog člana propisano je pravilo da ako među ugovorenim stranama nije drukčije dogovoreno, da se nalozi za uplatu i isplatu deponenta upućuju u sedištu banke kod koje je račun otvoren. Odredbe ovog člana imaju u vidu naloge za uplatu i isplatu sa računa deponenta, ali se ugovorom može odrediti da se navedeni nalozi uplaćuju i isplaćuju i kod nekih drugih jedinica banke deponenta, s obzirom da deponent može imati jedan račun, ali više podračuna, o čemu se stara banka kod koje je deponent otvorio račun. Uplate na račun deponenta se mogu vršiti i preko drugih banaka, u korist banke kod koje deponent ima otvoreni račun. Međutim, isplate iz deponovanih sredstava se vrše u sedištu banke kod koje je račun otvoren, ili kod neke njene poslovne jedinice. Mesto uplata i isplata se u ovom slučaju ne određuje po mestu sedišta deponenta, osim ako u mestu deponenta postoji jedinica banke kod koje je račun otvoren. Ovo zbog toga što se samo na taj način može raspolagati deponovanim sredstvima, prema stanju tih sredstava na računu deponenta.

Sudska praksa Bankarski novčani depozit — obustava postupka po osnovu ranije devizne štednje Javni dug SRJ po osnovu devizne štednje građana, koji je pretvoren u oročeni depozit kod ovlaščenih banaka, državljani SRJ, koji su tu štednju položili kod filijala banaka koje su se nalazile na teritoriji bivših republika SFRJ do momenta otcepljenja tih republika, svoja potraživanja po osnovu devizne štednje građana ostvaruju na način koji se ugovori sa državama sukcesorima SFRJ. Prema obrazloženju Presudom prvostepenog suda odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da sud solidarno obaveže tužene (Državnu zajednicu SRJ i Narodnu banku Srbije) da im na jednake delove isplati po V2 dinarske protivvrednosti dospelih deviznih obaveza, u iznosima i sa kamatom. Drugostepeni sud je tužbu odbacio kao nedozvoljenu. Vrhovni sud je našao da su ispunjeni uslovi za obustavu postupka po reviziji. Odredbom člana 1. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana ("Službeni list SRJ", br. 36/2002) propisano je da se tim zakonom uređuju uslovi i način regulisanj a obaveza po osnovu devizne štednje građana iz člana 2. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana ("Službeni list SRJ", br. 59/98, 44/99 i 53/2001), koja je u skladu sa članom 4. tog zakona, pretvorena u oročeni depozit kod ovlaščenih banaka i postala javni dug Savezne Republike Jugoslavije. Prema članu 2. Zakona o regulisa-nju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana javni dug iz člana 1. tog zakona obuhvata stanje devizne štednje građana na dan 31.3.2002. godine, obračunato kao razlika stanja devizne štednje kod ovlaščenih banaka iz 1189

člana 2. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana na dan 31.12.1997. godine i isplata izvršenih do 31. marta 2002. godine, pripisanu kamatu od 1. januara 1998. godine do 31.3.2002. godine i kamatu za period od 1.4.2002. godine do rokova dospeća utvrđenih tim zakonom. Predmet tužbenog zahteva je isplata deviznih sredstava koje je pravni prethodnik tužilaca, inače državljanin SRJ, položio kod W. Prema članu 21. Zakona o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana državljani Savezne Republike Jugoslavije, koji su tu štednju položili kodfdijala banaka koje su se nalazile na teritoriji bivših republika SFRJ do momenta otcepljenja tih republika, svoja potraživanja po osnovu devizne štednje građana ostvaruju na način koji se ugovori sa državama sukcesorima SFRJ. Prema članu 36. navedenog Zakona o regulisanju javnog duga, danom stupanja na snagu tog zakona obustavljaju se sudski postupci za naplatu devizne štednje obuhvaćene tim zakonom, uključujući i izvršne postupke. Zakon je stupio na snagu 22. maja 2004. godine. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 36. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, postupak po reviziji tužilaca obustavio i odlučio kao u izreci rešenja (prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2871/05).

Postojanje više računa (čl. 1041. ZOO) Materija o depozitu, regulisana u odredbama čl. 1035. do čl. 1042. ima u vidu pitanja ugovaranja depozita između deponenta ijedne banke, kod koje deponent ima otvoren račun, kao i pitanja koja stvaraju prava i obaveze za obe ugovorne strane u vezi deponovanih sredstava deponenta, a naročito u vezi davanja naloga za uplate i isplate sa računa deponenta. Međutim, odredbe ovoga člana reguliše pitanje otvaranja više računa - kod poslovnih jedinica banke kod koje je zaključen ugovor o depozitu, za koje određuju daje svaki od tih računa samostalan. Samostalnost računa ne znači i da poslovna jedinica banke zaključuje poseban ugovor o depozitu sa deponentom. Ako deponent zaključi poseban ugovor o deponovanju svojih novčanih sredstava kod poslovne jedinice banke kod koje deponent inače ima otvoreni račun, taj ugovor je samostalan i nezavisan od ugovora koji je zaključen sa maticom banke deponenta ili nekom drugom njenom jedinicom. Naravno, sve te poslovne jedinice kod kojih deponent obavlja platni promet u vezi deponovanih sredstava, imaju svoj poslovni kontakt sa svojom maticom, koji je svakodnevan, tako da se obezbeđuje interes poslovne banke kod koje je deponent zaključio ugovor o depozitu, a i njenih poslovnih jedinica. Deponent može imati više računa o depozitu i kod drugih banaka, ali su to samostani depoziti, što znaci da deponent može imati više samostalnih ugovora o deponovanju novčanih sredstava, nezavisne od ugovora o depozitu koji je deponent zaključio sa prethodnom bankom. U tom slučaju svaka banka, na osnovu ugovora o depozitu, izvršava naloge deponenta, odnosno naloge za uplatu i isplatu sa računa, i ima druge obaveze ali i prava prema deponentu o kojima je napred bilo reci. Interes deponenta da ima više računa po osnovu ugovora o depozitu postoji u slučaju kada deponent iscrpljuje svoja prava kod svoje banke, pa otvarajući račun o depozitu kod druge banke uspeva da dobijanjem kratkoročnih kredita, koja ulaže u depozit te banke, ostvaruje svoje poslovne ciljeve.

Plaćanje kamate (čl. 1042. ZOO) Ugovor o depozitu zaključuju ona pravna lica koja imaju dovoljno novčanih sredstava za svoje normalno poslovanje. Uplatom u depozit, deponent želi da ostvari kakvu dobit, a to je, po pravilu, kamata. Visina kamate određuje se ugovorom o deponovanju novčanih sredstava. One, po pravili, nisu u istoj ravni sa kamatama koje banke naplaćuju na odobrene kredite. Kod kamata, čija se visina određuje ugovorom o deponovanju, svaka banka ima svoja pravila o plaćanju kamate na deponovana sredstva. Ni jedna banka ne isplaćuje kamate u visini koje naplaćuje kod odobravanja kredita. Stav 2. ovog člana propisuje pravilo da ako ugovorom o deponovanju sredstava nije ništa predviđeno, da banka plaća kamatu po stopi koja je zakonom određena kao zakonska kamata. To u praksi nije primećeno, jer svaka banka koristi deponovana sredstva, po pravilu, za davanje kredita drugim licima, kada određuje ugovornu kamatu po Kodeksu banaka, koja je u velikoj nesrazmeri sa visinom kamate koju ona odobrava na deponavana sredstva, ili očekuje da deponent, kod predstojeće akcijske emisije, deponovani iznos upotrebi za kupovinu akcija banke, na koja dobij a takođe nesrazmernu visinu dividende u odnosu na vrednost sredstava deponenta do unošenja sredstava u depozit, a i kasnije kada od uloženih deponovanih sredstava ostvaruje kamate. Zakonska kamata, o kojoj je reč u odredbama stava 2. ovog člana je u stvari ugovorna kamata, ali kako je u pogledu najviše ugovorne kamatne stope između pravnih lica propisano da seprimenjuju odredbe posebnog zakona, a taj zakon još nije donet, primenjuju se odredbe člana 399. stav 3. ovog zakona, po kojima ako je kamata ugovorena ali nije određena njena stopa, između pravnih lica važi kamatna stopa koju banka ili druga bankarska organizacija plaća, odnosno ugovara za takvu ili sličnu vrstu posla. 1190

ULOG NA ŠTEDNJU Štedna kniižicafcl. 1043. ZOO) Ulog na štednju je takav ugovor po kome jedno lice (ulagač) predaje banci na čuvanje određeni iznos novčanih sredstava, a banka se obavezuje da mu ta sredstva čuva i po njegovom zahtevu isplati, delom ili u celini, kao i da mu za korišćenje tih sredstava isplati propisanu kamatu. Prikupljanjem uloga bave se banke i štedionice (poštanska štedionica, štedno-kreditna zadruga i si.). Ulog na štednju je zasnovan samo na štednji fizičkih lica. Pravna lica ne mogu davati svoja sredstva u vidu uloga na štednju, jer je propisima jasno određeno da oni svoja sredstva mogu držati jedino na žiro-računu. Od ulagača zavisi kada će se uloženi novac moći podići. Naime, ulozi na štednju mogu biti po viđenju, u kom slučaju banka ima obavezu da odmah po prijemu naloga za isplatu isplati određeni iznos, a mogu biti oročeni s otkaznim rokom ili bez otkaznog roka, u kom slučaju - ako je sa otkaznim rokom - ulagač može podići uloženi novac istekom otkaznog roka. Štedni ulozi se mogu isplaćivati na ime, na donosioca i na donosioca uz šifru. Banka se može služiti štednim ulozima, zbog čega i postoji njena obaveza na isplatu propisane kamate, ali ona je dužna uvek da po nalogu ulagača isplati određeni iznos, delom ili u celini. Ulozi na štednju mogu biti u dinarskim iznosima ili u stranoj valuti. I u jednom i u drugom slučaju ulagač dobij a štednu knjižicu na osnovu koje može podizati uložene iznose. Štedna knjižica može biti izdata samo na određeno lice ili na donosioca. U praksi, skoro da i ne postoji slučaj daje nekome izdata štedna knjižica na donosioca. Razvoj bankarskog sistema će verovatno zaživeti i ovaj oblik štednje. Mada je odredbama ovog člana propisano da štedna knjižica može da glasi samo na ime ili na donosioca, neke banke svojim pravilima propisuju da štedna knjižica može glasiti i na šifru i na donosioca šifre. Kako je to u praksi primenjeno još nije uočeno.

Sudska praksa "Na karakter deponovanog novca ne utiče i njegovo poreklo " -(prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev. 777/94).

Upis u kniižicufčL 1044. ZOO) Izdavanjem štedne knjižice, pre svega, uređuju se odnosi između banke i ulagača u vezi izvršene uplate ulagača i njegovog prava na podizanje sa štedne knjižice uloženog iznosa, odnosno obaveze banke da postupi po njegovom zahtevu. U štednu knjižicu se upisuju sve uplate i podizanje novca. To se potvrđuje pečatom banke i potpisom ovlašćenog lica, čime se dokazuje da je određena uplata izvršena, odnosno isplaćena ulagaču. U praksi neke banke umesto pečata stavljaju štambilj banke, stoje protivno propisu ali se i takav način potvrde prihvata kao ispravan. Ako je u štednoj knjižici neki iznos upisan pogrešno, bilo u korist ili na štetu ulagača, ispravka se vrši na samoj knjižici. Ako se stranke ne saglase o grešci banke prilikom upisa uplate ili isplate, o tome odluku donosi sud. Odlukom suda se samo konstatuje ništavost takvog upisa, odnosno njome se samo konstatuje postojeće pravo stanje. U takvim slučajevima sud vodi računa o dozvoljenosti raspolaganja stranaka i neće pružiti zaštitu onom upisu koji je protivan sa odredbama ovog člana. Inače, ništavost spornog upisa ne povlači i ništavost same štedne knjižice, jer se ništav upis zamenjuje pravim upisom koji proizilazi iz saglasnosti volja stranaka. To je, u stvari restitucija, pa ako je, na primer, uplata pogrešno upisana ili je pogrešno isplaćen neki iznos, odnosno ako je realizovan, savesna strana može tražiti povraćaj datog, jer je to sankcija nevažećeg pravnog posla.

Plaćanje kamate (čl. 1045. ZOO) Visinu stope ugovorne kamate kod štednih uloga određuje banka svojim pravilima. Ona ne srne biti neprimerena, već mora odražavati realno stanje, tj. mora biti srazmerna između kamata koje ostvaruje od davanja kredita i one stope koju priznaje kada ona isplaćuje kamatu na štedne uloge. 1191

I sudska praksa zauzima takav stav, a naime da ugovorne odredbe o visini stope ugovorne kamate između stranaka uživaju sudsku zaštitu samo dotle dok postoji srazmera između prestacija. Za ugovorenu nesrazmernu imovinsku korist, koja proizilazi iz visoko utvrđene stope ugovorne kamate, sud je ovlašćen da primeni utvrđeno načelo ograničenosti stope ugovorne kamate ustanovljene članom 399. ovog zakona. Naime, pruža se zaštita samo onoj kamati koja se iskazuje kao ekvivalent primeren davanju iz ugovora o kreditu. U protivnom, ako se utvrdi da takva kamata predstavlja nesrazmernu imovinsku korist, sud na zahtev oštećenog istu smanjuje na pravičan iznos. Međutim, ako ulagač prihvati da mu banka na štedne uloge plaća i manju kamatu od one koja je realna, ne može je pobijati kod suda, osim ako je doveden u zabludu ili je prevaren, kada može tražiti poništaj neprimereno niske stope ugovorene kamate. To stanje se utvrđuje na osnovu izveštaja Narodne banke, odnosno udruženja banaka, ili nekoliko renomiranih banaka, o tome koja je realna stopa ugovorne kamate koja se ugovora za štedne uloge, pa se ukoliko je ugovorena kamata prenisko ugovorena ista usklađuje.

Vrste uloga na štednju (cl. 1046. ZOO) Prema odredbi ovog člana, ulozi na štednju mogu biti: po viđenju ili oročeni, a ako su oročeni - s otkaznim rokom i bez otkaznog roka, i Kod uloga na štednju po viđenju nije određen rok vremena trajanja štednje, niti je ugovoren otkazni rok, što znači da ulagač može u svako doba da raspolaže uloženim sredstvima na štednju, kao i da povuče svoja uložena sredstva. Kod oročenih uloga na štednju, ugovorom se može predvideti vreme trajanja štednje ili se može ugovoriti na neodređeno vreme. Kod prvog slučaja, kada je vreme trajanja štednje određeno, ulagač nema pravo da podiže uloge na štednju do dana isteka roka na koji su oročeni. Kod drugog slučaja, kada je ulog na štednju oročen na neodređeno vreme, ulagač ima pravo na otkazni rok, koji se određuje ugovorom o štednji, a po pravilu se otkazni rok mora ranije najaviti banci, posle koga ulagač ima pravo na slobodno raspolaganje svojim ulozima na štednju. Ako banka i ulagač drukčije ne ugovore, odnosno ne ugovore oročavanje uloga na štednju, smatra se daje ugovoren ulog na štednju po viđenju, što znači da ulagač ima pravo da raspolaže celim uloženim iznosom uloga na štednju u svakom trenutku.

1192

DEPONOVANJE HARTIJE OD VREDNOSTI Pojam (čl. 1047. ZOO) Vrednosni papir, kao hartija od vrednosti, je pismena isprava kojom se njen imalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu, kako je to propisano odredbama člana 234. ovog zakona. Hartija od vrednosti je uvek jedno imovinsko pravo. Kako je ranije naglašeno, imalac hartije od vrednosti raspolaže pravom navedenom u toj hartiji. Inače, sama hartija nema posebnu vrednost, ali ima određenu materijalno pravnu vrednost samim tim što može da se prenosi, te da svaki ko je ima u posedu može da ostvaruje prava određena u toj hartiji. Odredbe ovog člana imaju u vidu da imalac hartije od vrednosti može deponovati tu hartiju kod banke, sa kojom zaključuje ugovor o deponovanju, kojim se banka obavezuje da će, uz naknadu, preuzeti hartiju od vrednosti radi čuvanja i vršenja prava i obaveza koje se u vezi s tim zahtevaju. Kao hartije od vrednosti smatraju se: akcija, obveznica, blagajnički zapis, državni zapis, certifikat o depozitu, kao i finansijski derivat kojim se trguje na berzi. Odredbe ovog zakona (čl. 1047.) ne odnose se na Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finsnsijskih instrumenata ("Službeni glasnik RS", br.46/06), kojim se uređuju uslovi i postupak izdavanja hartija od vrednosti; 2) trgovina hartijama od vrednosti na organizovanom tržištu hartija od vrednosti; 3) organizacija, struktura i način funkcionisanja organizovanog tržišta u Republici Srbiji; 4) pojam i delatnost organizatora tržišta; 5) osnivanje i delatnost učesnika na organizovanom tržištu; 6) organizacija i nadležnosti Komisije za hartije od vrednosti; 7) organizacija i nadležnosti Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti. Sve ovo, koje se odnosi na hartije od vrednosti, u smislu pom. zakona, primenjuje se i na druge fmansijske instrumente, ukoliko ovim zakonom nije drukčije određeno. Navedeni zakon se primenjuje na sledeće fmansijske instrumente: 1) hartije od vrednosti; 2) standardizovane fmansijske derivate; 3) druge finansijske instrumenate kojima se trguje u skladu sa pravilima poslovanja organizatora tržišta, na koja saglasnost daje Komisija. Međutim, taj zakon se ne primenjuje na: 1) polise osiguranja osiguravajućih društava; 2) hartije od vrednosti koje se izdaju povodom prometa robe i usluga, kao što su menica, ček, pismeni uput (asignacija), konosman, tovarni list, skladišnica i druge hartije od vrednosti čiji su izdavanje i promet ure đeni posebnim zakonom; 3) druge isprave o dugu, novčanom depozitu ili štednji koje nemaju svojstva hartije od vrednosti u skladu sa ovim zakonom; 4) izvedene i druge finansijske instrumente koji nisu standardizovani i koji kao finansijski instrumenti ni su utvrđeni u skladu sa ovim zakonom; 5) udele u ortačkom, komanditnom i društvu sa ograničenom odgovornošću, investicione jedinice otvore nih investicionih fondova i doborovoljnih penzijskih fondova; 6) dužničke hartije od vrednosti čiji je izdavalac Republika i Narodna banka Srbije, osim kad je ovim ili drugim zakonom drukčije određeno. Izdavaocic hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, koji se izdaju u skladu sa pom. Zakonom o tržištu hartija od vrednosti...., mogu biti: 1) pravna lica sa sedištem na teritoriji Republike) 2) Republika, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, pravna lica korisnici budžetskih sred stava i organizacije obaveznog socijalnog osiguranja, u skladu sa zakonom; 3) Narodna banka Srbije; 4) pravna lica sa sedištem na teritoriji država članica OECD i EU i na teritoriji susednih država sa čijim institucijama nadležnim za kontrolu tržišta hartija od vrednosti Komisija ima zaključen ugovor kojim se uređuje saradnja nadležnih organa za kontrolu tržišta, u skladu sa ovim zakonom. Ne ulazeći u to ko sve može izdavati hartije od vrednosti, u ovom slučaju se razmatra pitanje deponovanja hartija od vrednosti kod banaka, odnosno kako se reguliše odnos banke i deponenta, te kakva su ovlašćenja banke u vezi preuzetih hartija od vrednosti i kakva su njena prava u vezi poslova koja vrši u smislu odredaba ovog člana, a u smislu odredaba ovog člana (čl. 1047.). 1193

Prema odredbama Zakona o bankama, banka se može baviti, pored ostalog, i čuvanjem sredstava i hartija od vrednosti i upravljanjem njima, označen kao "depo-posao", mada može i sama da izdaje hartije od vrednosti, kada vrši emisioni posao. U ugovoru o deponovanju hartije od vrednosti navodi se, pored ostalog, o kojoj je hartiji od vrednosti reč, te da li banka ima samo funkciju čuvanja te hartije, ili se ovlašćuje da za račun deponenta vrši određena prava iz deponovane hartije od vrednosti, kao i koja je visina naknade na koju banka ima pravo u vezi vršenja tih poslova.

Vršenje prava (čl. 1048. ZOO) Imalac hartije od vrednosti može sam da vrši prava iz hartije od vrednosti koju poseduje, ali on može ta prava da vrši i preko banke - deponovanjem vrednosnog papira, zaključenjem ugovora o deponovanju i davanje ovlašćenja banci da prava iz te hartije obavi banka za račun deponenta. Ako u ugovoru nije određeno da banka neće vršiti prava iz deponovanih hartija od vrednosti, banka ima ovlašćenje, na osnovu odredaba ovog člana, da vrši prava iz deponovanih hartija od vrednosti, isključivo za račun deponenta. Naravno, banka vršenjem poslova u tom smislu računa i na neku posebnu naknadu koja joj pripada prema uspehu ostvarenom u tom poslu. Upravljanjem deponovanim hartijama od vrednosti podrazumeva vršenjem onih prava iz hartija od vrednosti koje su na hartiji označena u korist imaoca, odnosno deponenta tih hartija. One se mogu kotirati na berzi, ili drugom prenositi, odnosno prodavati, ako je to u interesu deponenta. U stvari, ako je deponent u ugovoru o deponovanju ovlastio banku na upravljanje njegovim hartijama od vrednosti, on je dužan da navede kada i u koje vreme ih može koristiti, odnosno otuđiti, i po kojoj ceni. Ako to nije navedeno u ugovoru, banka sama vrši prava iz deponovanih vrednosnih papira, isključivo u korist, odnosno račun deponenta. Banka nije berza preko koje se vrši promet vrednosnih papira. Ali ona može učestvovati na berzi u ime i za račun deponenta, po pravilima i uzansama prodaje, odnosno kupovine robe, novca, odnosno deviza, uz učestvovanje određenih posrednika, naravno u granicama onih prava koja proizilaze iz tih vrednosnih papira. Pored toga, na primer, ako pravo deponenta iz vrednosnog papira dospeva određenog dana, banka je dužna da izvrši radnju kojim ostvaruje pravo deponenta dospelog tog dana. Ako bi banka raspolagala hartijama od vrednosti protivno ugovoru, odnosno upravljala njima protivno interesima deponenta, bila bi dužna da deponentu naknadi štetu koju bi ovaj pretrpeo zbog takvog rada banke.

Dužnosti banke (čl. 1049. ZOO) Banka koja je ugovorom o deponovanju hartije od vrednosti iste preuzela bilo na čuvanje ili vršenje prava i obaveza koje se u vezi sa tim zahtevaju, dužna je da obezbedi čuvanje tih hartija, sa brižljivošću koja se zahteva od ostavoprimca, i da za račun deponenta preduzima sve radnje radi očuvanja i ostvarivanja njegovih prava iz hartije od vrednost. S obzirom da odredbe ovog člana upućuju na pravila o brižljivosti ostavoprimca uz naknadu, da podsetimo da odredbe člana 714. ovog zakona, koje se odnose na obaveze čuvanja ostavoprimca, imaju u vidu dužnost čuvanja stvari kao dobar privrednik, što podrazumeva brižljivost, odnosno uredno i savesno ispunjavaju preuzete obaveze iz ugovora o deponovanju. Za ostvarenje ovog pravila, a ono predstavlja i načelo u smislu člana 18. ovog zakona, pretpostavka je da postoji dobra organizacija poslovanja, dobra tehnologija, dobra stručna radna snaga, međusobno poverenje i saradnja banke i deponenta.. "Brižljivost", pak, podrazumeva opreznost pri postupanju, koja je uobičajena u poslovnom prometu banke. Ugovorom o deponovanju vrednosnih papira mogu ali ne moraju biti utvrđene obaveze banke da vrši određena prava koja proizilaze iz tih papira. Ako nije ništa ugovoreno u tom smislu, ili ako su stranke ugovorile ovlašćenja banke da prava koja proizilaze iz tih papira vrši u korist deponenta, onda ih banka mora vršiti tako da se ne oštete interesi deponenta. Ako banka nije ovlašćena od deponenta da upravlja primljenim hartijama od vrednosti, ovlašćena je po samom zakonu, odnosno dužna je da naplaćuje dospele kamate, glavnicu i uopšte sve sume na koje deponovane hartije daju pravo, čim one dospevaju za isplatu. U tom slučaju naplaćene iznose po tim osnovima banka ne pripisuje sredstvima koja su deponovana, već ih uplaćuje na žiro račun deponenta, a o izvršenim radnjama u navedenom smislu blagovremeno obaveštava deponenta. Izuzetak je ako deponent ima kod banke račun sa novčanim depozitom, kada ostvarene dobiti upisuje u korist tog računa. 1194

Vraćanje hartija od vrednosti (cl. 1050. ZOO) Vreme čuvanja deponovanih hartija od vrednosti rriože biti utvrđeno ugovorom o deponovanju. U tom slučaju banka je dužna da po isteku tog vremena vrati deponentu hartije od vrednosti, a deponent je dužan da ih preuzme. Ako vreme vraćanja nije određeno ugovorom, deponovane hartije ostaju na kod banke kao na neodređeno vreme, ali deponent može zahtevati da mu banka vrati hartije od vrednosti u svako doba. Prilikom vraćanja hartija od vrednosti, banka i deponent utvrđuju stanje po deponovanim hartijama, odnosno njihovu aktivu i pasivu, u zavisnosti da li su one bile poverene banci da ih upotrebljava. Vraćanje se, po pravilu, vrši u mestu gde je izvršeno deponovanje. Ako deponent ne živi, odnosno ne obavlja delatnost u mestu deponovanja, može tražiti od banke da mu ih dostavi na adresu koju on označi. Ta pošiljka bi morala biti izvršena samo na zahtev deponenta i to kao pošiljka od vrednosti. Predmet vraćanja su hartije od vrednosti koje je deponent dao na čuvanje banci prilikom zaključenja ugovora o deponovanju hartija od vrednosti. Ako je banka po ovlašćenju deponenta koristila hartije od vrednosti, može se dogoditi daje banka raspolagala tim hartijama i daje ostvarila određeni finansijski rezultat, u kom slučaju je dužna da deponentu izvrši plaćanje odgovarajućeg iznosa. Banka je dužna da uz vraćene hartije od vrednosti, odnosno izvršenog plaćanja odgovarajućeg iznosa, podnese izveštaj deponentu o izvršenim radnjama u vezi raspolaganja deponovanih hartija od vrednosti. Prema stavu 4. ovog člana, banka može izvršiti vraćanje deponovanih hartija od vrednosti samo deponentu, ili njegovim pravnim sledbenicima ili licima koje oni označe, čak kad je iz samih hartija vidljivo da one pripadaju trećem. Naime, ako deponent nije živ, njegovi pravni sledbenici imaju pravo da prime hartije od vrednosti, ali samo prema sudskoj odluci, odnosno prema tome ko je naslednik tih hartija, a ako svi naslednici imaju pravo na te hartije, one se realizuju na osnovu sudske odluke. Mada je u poslednjem stavu propisano da će banka vratiti hartije od vrednosti i naslednicima deponenta, ili licima koje oni označe, to se ima razumeti tako da će banka čim sazna za smrt deponenta deponovane hartije od vrednost dostaviti sudu u sudski depozit, kako je to propisano odredbama 70. stav 4. Zakona o izvršnom postupku, do odluke suda kada će se utvrditi ko će tim papirima raspolagati. To da je obaveza banke da vrati hartije od vrednosti deponentu, odnosno drugim licima navedenim u stavu 3. ovog člana, "čak i kad je iz samih papira vidljivo da oni pripadaju trećim", nema uticaja na obavezu vraćanja, jer je banka i u vreme zaključenja ugovora o deponovanju hartija od vrednosti znala kome one pripadaju, a u slučaju sumnje o pravovaljanosti posedovanja tih hartija bila bi dužna da o tome obavesti nadležne organe, koji bi tu sumnju eventualno otklonili.

Zahtevi trećih lica (čl. 1051. ZOO) Ako treće lice smatra da deponovane hartije, koje je deponent predao na čuvanje banci, pripadaju njemu, čak ago glase i na njegovo ime, banka je dužna da o tome obavesti deponenta. U tom slučaju odnos deponenta i banke ostaje onako kako je predviđeno ugovorom o deponovanju hartija od vrednosti. Treće lice koje smatra da deponovane hartije pripadaju njemu može tražiti putem suda da se to njegovo pravo utvrdi sudskom odlukom, pa ukoliko je zahtev trećeg lica osnovan on ima pravo da od banke traži da se njemu vrate deponovane hartije od vrednosti. Ako bi, pak, pravo na povraćaj deponovanih papira imali naslednici deponenta, banka bi bila dužna da te papire, bez obzira da li na te papire polaže pravo neko treće lice, dostavi sudu u sudski depozit, obaveštavajući sud o nastalim okolnostima.

1195

BANKARSKI TEKUĆI RAČUN Pojam (čl. 1052. ZOO) Tekući račun je pasivni bankarski posao jer se banka nalazi u obavezi prema svom klijentu da mu otvori kod sebe poseban račun na kome će voditi sva njegova primanja i izdavanja novčanih iznosa. Otvarajući tekući račun klijentu banka se, u stvari, obavezuje da izvršava sve njegove naloge za isplatu trećim licima, bilo u gotovom novcu ili prebacivanjem na račune tih lica. Ugovor o tekućem računu je pasivan bankarski posao, jer se banka smatra dužnikom klijenta, po osnovu prava da se koristi njegovim deponovanim sredstvima i što ima obavezu da po nalogu klijenta vrši isplate trećim licima sa njegovog računa. U stvari, on je pasivan bankarski posao jer se banka ugovorom obavezuje da će svom klijentu otvoriti tekući račun, kojim će klijent raspolagati svojim sredstvima, izdavanjem naloga banci da iz uplaćenih sredstava vrši isplate, bilo njemu ili licu koje on odredi, a samim tim banka stiče sredstva za obavljanje poslova iz svoje delatnosti (plasman sredstava na novčanom tržištu, kreditiranje i dr.). Ima više vrsta računa koji se otvaraju kod banaka, uključujući i druge subjekte koji, u skladu sa zakonom, imaju račune kod Narodne banke Srbije. Prema Zakonu o platnom prometu, račun označava: tekući, žiro i drugi račun, uključujući i račun za izvršenje jedne transakcije plaćanja, otvoren na osnovu ugovora klijenta i banke. Isti zakon defmiše i uređuje i pitanja obračunskog računa, koji označava račun banke, kao i račune drugih subjekata koji se vode kod Narodne banke Srbije, preko koga se vrše plaćanja i obračunavaju međubankarska, odnosno međumesna plaćanja. Zakon o platnom prometu reguliše i pitanja prava i obaveza fizičkih lica kao klijenata koji imaju račun kod banke. Jedan od oblika računa koji vodi banka je tekući račun. Preko tekućeg računa pravna i fizička lica koja obavljaju delatnost imaju obavezu da sva svoja novčana sredstva drže kod poslovne banke koju oni odrede, kod koje imaju svoje račune. Zakon o platnom prometu označava kao imaoce račune fizička lica koja obavljaju delatnost, a to su ona lica koja ostvaruju dohodak od vršenja samostalne privredne delatnosti, kao što su preduzetnici, ili od samostalnog vršenja intelektualnih usluga, kao i lica koja ostvaruju prihode od autorskih prava ili dopunskog rada. I fizička lica koja ne obavljaju delatnost mogu imati kod banke račune za plaćanje u dinarima, kao što su, na primer, penzioneri koja svoja primanja ostvaruju preko neke banke, zatim lica koja ostvaruju svoja prava po osnovu prava na novčanu naknadu, ili dosuđenih iznosa po sudskim odlukama, pa i u vezi prenosa akcija bez naknade, a i u drugim slučajevima, naročito kod naknada šteta od štetnika, ili drugih obaveza koje neko pravno lice ima prema fizičkom licu koje ne obavlja neku delatnost. Mada Zakon o platnom prometu propisuje da "račun označava tekući, žiro i drugi račun", žiro račun nema svoje posebno mesto u navedenom zakonu. Prema odredbama člana 39. Zakona o platnom prometu, žiro račun poseduju banke, koji se vode kod Narodne banke Srbije, uključujući i druge subjekte koji, u skladu sa zakonom, imaju račune kod Narodne banke Srbije. Žiro račun se tretira kao posebna vrsta tekućeg računa, ali kao pasivan račun, na kome banka drži svoja aktivna novčana sredstva. Obračunski račun označava račun banke, kao i račune drugih subjekata koji se vode u Narodnoj banci Srbije, preko koga se vrše plaćanja i obračunavaju međubankarske, odnosno međusobna plaćanja. Banka u određenim intervalima utvrđuje stanje računa korisnika, odnosno izvodi saldo po tom računu, a dužna je da povremeno, a u nekim slučajevima i svakodnevno, obaveštava svog klijenta o stanju njegovih sredstava na žiro-računu. Osnovna funkcija banke je ne samo da prima sredstva svog klijenta već i da sa računa klijenta vrši isplate po njegovim nalozima. Druga lica nemaju pravo izdavanja naloga, osim naloga suda, kada je banka dužna da izvrši određenu isplatu sa računa svog klijenta. Kad na računu klijenta nema dovoljno sredstava za izmirenje određenih obaveza, banka po svojoj funkciji ili nalogu suda blokira račun svog klijenta. Inače, računi za redovno poslovanje određenih učesnika su računi na kojima nosioci, odnosno određeni učesnici vode svoja novčana sredstva koja ostvaruju i kojima raspolažu.. Preko računa, odnosno računa za redovno poslovanje, nosioci, odnosno određeni učesnici vrše plaćanja po svim osnovima iz delatnosti za koju su regi stro vani. Odlukom o uslovima plaćanja u gotovom novcu u dinarima za pravna lica i-za fizička lica koja obavljaju delatnost ("Sl.gl.RS", br. 45/07), propisano je dužnost pravnih i fizičkih lica koja obavljaju delatnost (preduzetnici i dr.) da čuvaju dokumentaciju o izvršenim isplatama u gotovom novcu i dužnost uplate primljenog gotovog novca banci - istoga dana, odnosno najkasnije narednog radnog dana. 1196

Forma ugovora (čl. 1053. ZOO) Banka otvara račune učesnicima na osnovu pismenog zahteva za otvaranje računa i zaključenog ugovora o otvaranju računa kod banke. Zahtev za otvaranje računa za redovno poslovanje učesnika podnose banci koju sami izaberu.. Uz zahtev za otvaranje računa za redovno poslovanje, pravna lica i preduzetnici podnose sledeću dokumentaciju: 1) rešenje o upisu u sudski registar, odnosno u registar nadležnog organa ako je za njih registrovanje pro pisano ili akt nadležnog organa o osnivanju ako nisu osnovani neposredno na osnovu zakona i ako registrovanje za njih nije propisano; 2) obaveštenje organa nadležnog za poslove statistike o razvrstavanju po delatnostima ako razvrstavanje vrši organ za poslove statistike; 3) karton deponovanih potpisa lica ovlašćenih za potpisivanje naloga radi raspolaganja sredstvima sa računa; 4) ažurnu listu o svim do tada otvorenim računima kod drugih nosilaca, koju je potpisalo ovlašćeno lice; 5) overu potpisa lica ovlašćenih za zastupanje, na obrascu OP. Banka je dužna da primi svaki zahtev za otvaranje računa i da proveri podatke iz zahteva i podnetu dokumentaciju. Ako utvrdi da su ispunjeni uslovi za otvaranje računa, banka sa fizičkim licem zaključuje ugovor o otvaranju računa i otvara odgovarajuće račune. Otvarajući račun kod banke na način kako je to propisano zakonom, banka i klijent zaključuju ugovor o otvaranju računa, kojim se utvrđuju prava i obaveze stranaka u skladu sa pravilima o poslovanju banke, a posebno u vezi naloga za plaćanje kada deponent na svom računu nema pokrića, odnosno do kog obima banka može vršiti plaćanja iz svojih sredstava i pod kojim uslovima, uključujući i pravo banke na naplatu određene provizije za usluge koje u tim poslovima pruža klijentu. U svakom slučaju, a kako propisuju i odredbe ovog člana, ugovor o otvaranju tekućeg računa mora biti sklopljen u pismenoj formi. U obrascu jedne banke, kojim se otvara tekući račun fizičkog lica koje ne obavlja delatnost, stoji daje ulagač prilikom otvaranja računa upoznat sa Opštim uslovima poslovanja banke, a prava i obaveze banke i klijenta regulisane su tako što se banka obavezuje da: 1) usluge koje su predmet ovog ugovora pruža ulagaču kvalitetno, efikasno i stručno, u skladu sa Zako nom o platnom prometu i podzakonskim aktima i u skladu sa opštim bankarskim standardima; 2) izvršava plaćanje na teret računa ulagača do iznosa pokrića, odnosno u visini odobrene pozajmice na računu ulagača, 3) utvrđuje dnevni promet i dostavlja izveštaj na zahtev ulagača; 4) postupi odmah a najkasnije u roku od tri dana po reklamaciji ulagača; 5) poštuje princip tajnosti računa i daje informacije samo ulagaču, ovlašćenom licu ili na zahtev suda ili drugog nadležnog organa, a da se ulagač obavezuje: 1) da naloge za plaćanje izdaje u pisanoj formi na propisanim instrumentima platnqg prometa, ili elek tronski, u skladu sa Uputstvom banke za obavljanje elektronskog platnog prometa sa klijentima; 2) da će naloge potpisivati samo lice koje je deponovalo potpis kod banke; 3) da će podneti reklamaciju banci o neslaganju na računu odmah, a najkasnije u roku od tri dana od sa znanja; 4) da će obezbediti redovan priliv sredstava na računu, ukoliko je banka po tom računu izdala ulagaču če kove građana kod kojih je banka trasat i ako se na teret tog računa realizuju druge obaveze ulagača putem traj nog naloga; 5) da banku pismenim putem obavesti o izmeni ličnih podataka, promeni statusa rezidentnosti, i to u roku od deset dana od nastale promene i da o tome dostavi dokaz; 6) da će u slučaju raspolaganja sredstvima od strane ovlašćenog lica po računu otvorenom za prijem pen zije vršiti potvrdu datog ovlašćenja u traženim intervalima. Potvrdu ovlašćenja ulagač vrsi dostavom potvrde o životu korisnika penzije, potvrde nadležnih organa ili ličnim pojavljivanjem u Banci. Zaključenjem ugovora, banka ulagaču izdaje identifikacionu platnu karticu, čiji je izdavalac i vlasnik banka.

Sredstva na tekućem računu (čl. 1054. ZOO) Novčana sredstva koja korisnik tekućeg računa, odnosno klijent, ostvari iz svog poslovanja ili na drugi način, kao što su krediti, razne pomoći, donacije i si. uplaćuje na svoj tekući, odnosno žiro račun. Tim sredstvima banka vrši plaćanja za račun korisnika računa. Ako klijent nema na svom tekućem računu dovoljno sredstava radi plaćanja neke svoje obaveze, banka je dužna da iz svojih sredstava izvrši isplatu po nalogu klijenta, ako takvu obavezu ima na osnovu ugovora o otva1197

ranju tekućeg računa, ili posebnog sporazuma kada nastane takav slučaj. Ta obaveza banke može se isključiti ugovorom o otvaranju tekućeg računa. Odlukom o načinu obavljanja platnog prometa propisani su način i postupak obavljanja platnog prometa u zemlji u dinarima za pravna lica, preduzetnike i fizička lica, koji plaćanje vrše preko računa. Prema toj odluci, plaćanje između učesnika u platnom prometu vrši se do visine pokrića na računu sa koga se vrši to plaćanje. Pod pokrićem se smatra stanje sredstava na računu od prethodnog dana, sredstava prispela i evidentirana u toku dana, umanjeni za izvršena plaćanja do momenta utvrđivanja pokrića. Nalozi za plaćanje koje ispostavljaju vlasnik računa, poverilac ili nosilac platnog prometa, izvršavaju se sa računa na koje su ispostavljeni prema datumu dospeća, vremenu i redosledu prijema ili propisanim redosledom, ako zakonom nije drukčije propisano. Ako za izvršenje naloga nema dovoljno sredstava, banka, odnosno nosilac platnog prometa nalog izvršava delimično - internim nalogom, do visine raspoloživih sredstava na računu. Inače, banka, izvršava naloge za naplatu iz svih sredstava korisnika računa, koji se vode na računima kod iste banke. Smatra se daje plaćanje izvršeno kad banka, kao nosilac platnog prometa, prenese sredstva na račun učesnika u platnom prometu kome su sredstva upućena. Prema Odluci o načinu naplate u platnom prometu: Nosilac platnog prometa kod koga se vodi račun dužnika kome se dostave nalozi i osnovi za naplatu obavezan je da primljene naloge za naplatu koji su popunjeni i izdati u skladu sa propisom i osnove za naplatu koji sadrže sve propisane elemente izvršava sa računa na koji glase, prema datumu dospeća, redosledu prijema i propisanom redosledu. Ako je prioritet naplate za više vrsta obaveza utvrđen zakonima kojima pri tom nije utvrđen redosled prioriteta obaveza, sve obaveze se evidentiraju i izvršavaju u istom redu prioriteta, prema datumu i vremenu prijema koje je označio nosilac platnog prometa kome su prvi put podnete na naplatu. Primljene naloge i osnove za naplatu, nosilac platnog prometa je dužan da izvrši istog dana kada ih je primio prema redosledu, ako za njihovo izvršenje ima sredstava na računu dužnika i ako je nosilac platnog prometa likvidan. Nosilac platnog prometa je obavezan da naloge i osnove za naplatu izvršava iz svih sredstava dužnika koja se vode na računima kod tog nosioca platnog prometa, osim ako njihovo izvršenje zakonom nije izuzeto - prenosom sa tih računa na račun sa koga se vrši naplata. Naplatu potraživanja po osnovu dospelih hartija od vrednosti, instrumenata obezbeđenja plaćanja, otvorenih akreditiva, akceptiranih instrumenata platnog prometa ili ugovornih ovlašćenja, poverilac ostvaruje izdavanjem naloga za naplatu na teret računa dužnika a u korist svog računa i podnošenjem tog naloga nosiocu platnog prometa kod koga se vodi račun dužnika. Uz nalog za naplatu, poverilac nosiocu platnog prometa dostavlja i dospelu hartiju od vrednosti i drugi instrument obezbeđenja plaćanja, kao i specifikaciju ili ugovor koji sadrži ovlašćenje za ispostavljanje naloga. Za naplatu menice sa avalom, imalac menice nosiocu platnog prometa, uz nalog za naplatu iz sredstava dužnika, dostavlja i nalog za naplatu iz sredstava avaliste, radi naplate na teret avaliste.

Prebijanje između salda više računa (čl. 1055. ZOO) Kako deponent može da ima više tekućih računa kod jedne banke, na kojima postoje aktivna i pasivna salda, banka je ovlašćena da aktivni i pasivni saldo tih računa uzajamno prebije, ukoliko nije drukčije ugovoreno, s obzirom na vrste tekućih računa koji se mogu voditi kod jedne banke. Ako klijent ima više računa kod jedne banke, oni se razlikuju jedan od drugih, kako po nazivu tako i po nameni. Kada banka utvrđuje stanje tekućih računa klijenta, ona obračunava aktivu i pasivu klijenta, kao i svoju naknadu, odnosno proviziju. O utvrđenom stanju banka je dužna da obavesti klijenta. Prebijanje aktivnog i pasivnog salda je veoma značajno za korisnika računa, jer on na taj način saznaje sa kojim stanjem računa, naravno aktivnim, može da računa u poslovanju u pravnom prometu.

Raspolaganje saldom (čl. 1056. ZOO) Posle utvrđenja stanja računa korisnika računa, ako je to stanje aktivno, korisnik može i dalje da koristi sredstva koja se nalaze na tom računu, odnosno da banci i dalje daje naloge za plaćanje sa njegovog računa drugim korisnicima računa, kao i da prima uplate po raznim osnovima. Ako je ugovorom o otvaranju tekućeg računa ugovoren otkazni rok, banka vodi računa o mogućnostima plaćanja klijenta, pa ako utvrdi da bi korisnik sredstvima kojima bi raspolagao pao u pasivni saldo, ima pravo da korisnika odbije da raspolaže saldom. Ovo zbog toga što je korisnik kredita obavezan i na druge naknade koje pripadaju banci, a u nekim slučajevima i za plaćanje raznih obaveza koje proizilaze iz zakonskih propisa. 1198

Primena pravila ugovora o nalogu (čl. 1057. ZOO) Za izvršenje naloga banke važe pravila koja se odnose ugovor o nalogu. U odredbama o ugovoru o nalogu (član 749. i dr. ovog zakona) propisano je daje nalogoprimac dužan da izvrši nalog prema primljenim uputstvima, sa pažnjom dobrog privrednika, ostajući u njegovim granicama i u svemu paziti na interese nalogodavca i njima se rukovoditi. Dakle, u slučaju izvršenja naloga deponenta, i banka postupa na identičan način kao stoje obaveza nalogoprimca, odnosno dužna je da izvrši nalog klijenta, sa pažnjom dobrog bankara, da ostane u granicama naloga klijenta i njegovih uputstava, a da pri tom vodi računa o interesima svog klijenta. Kad banka smatra da bi izvršenje naloga po dobijenim uputstvima klijenta bilo štetno za njega, dužna je da mu na to skrene pažnju i da od njega traži nova uputstva. Ako klijent nije dao određena uputstva banci u vezi naloga koji dao radi izvršenja, banka može, rukovodeći se interesima klijenta da postupi kao dobar bankar. U stvari, banka može u određenim slučajevima i da odstupi od naloga klijenta ako nije u mogućnosti, zbog kratkoće vremena ili nekog drugog razloga, da dobije potrebna uputstva od klijenta, odnosno da u tom slučaju postupi tako kako bi se ostvarili interesi komitenta. U ovom slučaju, kod pravila o adekvatnoj primeni propisa koji se odnose na ugovor o nalogu, banka je dužna da nalog svog klijenta lično izvrši, ili da to izvršenje poveri nekoj drugoj banci ako mu to komitent odobri. Pored toga, banka je dužna da o izvršenom nalogu podnese izveštaj svom komitentu, a posebno u vezi stanja svih poslova koje za njega obavlja. Ako bi se banka koristila sredstvima svog klijenta, dužna je da mu plati kamatu po najvišoj dozvoljenoj ugovornoj stopi, računajući od dana upotrebe.

Sudska praksa Šteta zbo2 nepostupanja poslovne banke Poslovna banka odgovara za štetu koju pretrpi njen komitent ako u primerenom roku ne izvrši njegov nalog za isplatu Prema obrazloženju Nesporna je činjenica daje tuženi pretrpeo štetu u visini plaćenih kamata inostranoj firmi i daje ova šteta prouzrokovana neblagovremenim isplatama inostranom poveriocu. Tužilac, međutim, nije skrivio nastanak štete, s obzirom daje naloge za isplatu svojoj banci - tuženom davao blagovremeno. Tuženi je, da je postupao savesno, morao odmah po dobijanju naloga od strane tužioca da postupi po primljenom nalogu - izvrši potrebne radnje, da bi isplata inostranom poveriocu bila blagovremena, s obzirom da je tužilac obezbedio takvu, blagovremenu isplatu inostranom partneru. Međutim, tuženi nije blagovremeno postupao po nalozima tužioca. U toku spora pred prvostepenim sudom je na nesumnjiv način utvrđeno daje tuženi držao naloge tužioca izvestan period vremena, ne postupajući po njima, pa je tek po proteku dužeg vremenskog perioda iste naloge vraćao naredbodavcu, tražeći njihovo razbijanje, na manje iznose, radi lakše isplate. Ovakvo ponašanje tuženog prouzrokovalo je neblagovremene isplate inostranom poveriocu, usled čega je nastala obaveza za tužioca da plati naknadu štete u visini zateznih kamata na sve neblagovremeno plaćene iznose inostranom poveriocu. Tužilac je, kao stoje navedeno, odlukom Spoljnotrgovinske arbitraže osuđen na plaćanje kamate i istu je izmirio, čime je za tužioca nastala šteta u visini plaćenih kamata. Kako između propusta tuženog da blagovremeno izvršava naloge tužioca i nastale štete postoji uzročna veza — to je tuženi svojim propustom prouzrokovao štetu tužiocu. Jedno od osnovnih principa, pravila privrednog prava je daje onaj ko prouzrokuje štetu svojom krivicom dužan daje i naknadi. Prema tome, tuženi je dužan da tužiocu naknadi nastalu štetu, s obzirom da u svom poslovanju nije postupao onako kako nalažu dobri poslovni običaji. Navodi tuženog da nije raspolagao deviznim sredstvima i daje zato došlo do neblagovremene isplate, ne mogu se prihvatiti. Tuženi je poslovna banka tužioca, koji preko nje obavlja svoj platni promet i u obavezi je da vodi računa o rasporedu raspoloživih deviznih sredstava svojim komitentima, prema njihovim ugovornim obavezama. Postoje tuženi postupao protivno svojim obavezama prema svojim komitentima, dužan je da tužiocu naknadi štetu nastalu nesavesniraposlovanjem (prema odluci VPS, SI. 1427/72).

Trajanje računa (čl. 1058. ZOO) Trajanje tekućeg računa nije određeno, ali banka i klijent mogu ugovoriti rok trajanja ugovora o otvaranju bankarskog tekućeg računa. Tekući račun može prestati, prema propisima o načinu otvaranja i ukidanja računa kod nosilaca platnog prometa, na sledeći način: Banka ukida račune učesnicima na osnovu pismenog zahteva za ukidanje računa, odnosno otkazivanjem ugovora o otvaranju računa kod banke. 1199

Računi pravnih lica i preduzetnika ukidaju se i kada pravna lica i preduzetnici prestanu da postoje kao pravni subjekti: 1) na osnovu zakona ili drugog propisa, 2) zbog stečaja ili likvidacije, 3) zbog nastalih statusnih promena. Pravnim licima i preduzetnicima koji su prestali da postoje na osnovu zakona ili drugog propisa banka ukida sve račune bez obzira na to da li su podneli zahtev za ukidanje računa. Pravnim licima i preduzetnicima nad kojima je otvoren stečajni postupak ili postupak likvidacije banka ukida sve račune na osnovu zahteva stečajnog, odnosno likvidacionog upravnika za ukidanje računa, uz istovremeno otvaranje računa pravnom licu ili preduzetniku u stečaju, odnosno likvidaciji. Sredstva sa ukinutih računa pravnih lica i preduzetnika u stečaju, odnosno likvidaciji banka prenosi na novootvoreni račun u stečaju, odnosno likvidaciji. Pravnim licima i preduzetnicima kod kojih je nastala statusna promena, banka ukida račune za redovno poslovanje i sve druge račune, na osnovu njihovog zahteva ili na osnovu zahteva pravnog sledbenika. Ako za pravno lice ili preduzetnika kod koga je nastala statusna promena zahtev za ukidanje računa ne podnesu ni pravno lice, ni preduzetnik, ni pravni sledbenik, već lice koje za to ima pravni interes - banka će, posle provere kod nadležnog registarskog suda osnovanosti i verodostojnosti zahteva, ukinuti račun za redovno poslovanje pravnog lica i preduzetnika, kao i sve druge račune, a sredstva sa tih računa preneće na račun pravnog sledbenika. Istovremeno sa ukidanjem računa za redovno poslovanje pravnog lica ili preduzetnika, banka ukida i sve druge račune tog pravnog lica, odnosno preduzetnika. Računi fizičkih lica ukidaju se na osnovu zahteva za ukidanje računa ili otkazivanjem ugovora o otvaranju računa. Sredstva sa ukinutih računa, banka prenosi u skladu sa zahtevom za ukidanje računa. Ako su pravna lica i preduzetnici prestali da postoje na osnovu zakona ili drugog propisa, sredstva sa ukinutih računa banka prenosi na račun pravnog sledbenika, odnosno na račun učesnika određenog zakonom ili drugim propisom. Ako zakonom ili drugim propisom nije određen pravni sledbenik ili drugi učesnik na čiji se račun sredstva prenose, sredstva sa ukinutih računa banka prenosi na račun otvoren kod banke za sredstva koja se ne koriste. Ta sredstva sa računa posle isteka roka od 30 dana od dana prenosa, banka prenosi na svoj žiro-račun, sa obavezom da se ta sredstva, na zahtev, vrate.

Provizija i naknada troškova (cl. 1059. ZOO) Zaključujući ugovor o otvaranju tekućeg računa, banka i korisnik računa, odnosno deponent ugovaraju i visinu provizije na koju banka ima pravo u vezi izvršenja naloga deponenta, kao i u vezi obavljanja drugih poslova vezanih za korišćenje tekućeg računa.. Visina provizije na koju banka ima pravo određuje se, po pravilu, pravilima banke. U nekim slučajevima banka ne naplaćuje proviziju, ako ima za ti interesa, koristeći sredstva deponenta. U svakom slučaju, visina provizije ne srne biti neprimerena u odnosu na provizije koje naplaćuju druge banke, kao i na trud koji banka ulaže za izvršenje određenog naloga ili posla u korist deponenta. Visina naloga ne bi trebalo da predstavlja osnov za naplatu provizije, ali u praksi nije tako. Deponent je dužan da kod izbora banke ima u vidu visinu provizije koju ta banka naplaćuje, naravno ne zanemarujući njen bonitet koju mu obezbeđuje siguran plasman, odnosno obrt svojih sredstava. Odredbe stava 1. ovog člana imaju u vidu i pravo banke na naknadu za posebne troškove učinjene u vezi sa uslugama banka čini deponentu izvršavajući njegove naloge, kao i vršenjem posebnih radnji koje u vezi održavanja tekućeg računa deponenta u stanju koje omogućava normalno vođenje njegovog tekućeg računa. Ovo svoje potraživanje, dakle obračunatu proviziju i naknadu za posebne troškove, banka upisuje u svoju korist u tekući račun deponenta, ukoliko između ugovornih strana nije drukčije ugovoreno.

Dostavljanje izvoda (čl. 1060. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravilo daje banka dužna da prilikom svake promene stanja tekućeg računa, izda izvod sa naznačenjem stanja i preda ga klijentu na sporazumno utvrđeni način. Korisnik računa ima pravo da stavi primedbe na sadržinu izvoda banke iz njegovog računa, u roku koji su stranke odredile ugovorom o otvaranju tekućeg računa, a ako tom roku ne stavj primedbe, ili ako taj rok nije utvrđen ugovorom, smatra se da je izvod odobren ako nije osporen u roku od 15 dana od dana dostavljanja. Izvod se može osporavati i nakon proteka roka u kome je komitent bio dužan da stavi primedbe, pa čak i nakon njegovog odobrenja, ako se primedbe odnose na greške u pisanju ili obračunu, zbog ispuštanja ili duplira1200

nj a, ali se ovo osporavanje mora preduzeti najdalje u roku od godinu dana od dana prijema o likvidaciji salda po zaključenju tekućeg računa, inače se njegovo pravo gasi. Prema Odluci o obavljanju platnog prometa, izveštavanje učesnika u platnom prometu se vrši na sledeći način: Dnevne promene po izvršenim nalozima za plaćanje po svakom računu učesnika u platnom prometu evidentiraju se na tim računima zbirno (ukupna zaduženja i ukupna odobrenja), uz obezbeđivanje podataka za potrebe informisanja. Izveštaj o izvršenom platnom prometu (izvod) treba da sadrži: - naziv nosioca platnog prometa koji izveštaj dostavlja, broj izveštaja i datum promene; - broj računa, naziv i sedište učesnika u platnom prometu za čiji se račun daje izveštaj; - izveštaj o zaduženju, odnosno odobrenju sa svim podacima sa pojedinačnih naloga za plaćanje - origina lan ili reprodukovan; - podatke o stanju sredstava prethodnog dana, ukupan iznos dnevnih promena (duguje i potražuje) i stanje sredstava na kraju tog dana. Izveštaj nosilac platnog prometa dostavlja učesniku u platnom prometu, koji kod njega ima otvoren račun, u roku predviđenom ugovorom o otvaranju računa. Uz izveštaj nosilac platnog prometa dostavlja učesniku u platnom prometu i Pregled naloga za plaćanje koji nisu izvršeni zbog nedostatka sredstava na računu tog učesnika ili banke koja vodi njegov račun. Reklamacije i ispravke grešaka prema pomenutoj odluci se vrše na sledeći način: U slučaju greške ili propusta, učesnik u platnom prometu obaveštava o tome nosioca platnog prometa kod koga se vodi njegov račun, a nosilac platnog prometa - organizacioni deo banke kome su predati nalozi za plaćanje i druga dokumentacija. Obaveštenje iz stava 1. ove tačke (reklamacija) sadrži: datum predaje naloga, iznos, naziv i broj računa nalogodavca i primaoca na koje se nalog odnosi, identifikaciju naloga za reklamaciju ili druge podatke koji doprinose bržem otkrivanju i otklanjanju greške, odnosno propusta. O primljenim reklamacijama nosilac platnog prometa vodi evidenciju, sa podacima iz reklamacije. Nosilac platnog prometa postupa po reklamaciji ako je podneta u roku koji je propisan za čuvanje isprava platnog prometa. Nosilac platnog prometa dužan je da odmah ispita nastalu grešku ili propust i da hitno preduzme mere za njihovo otklanjanje, kao i da, najkasnije u roku od dva dana od dana prijema reklamacije, o rezultatu ispitivanja obavesti podnosioca reklamacije. Nosilac platnog prometa bez odlaganja otklanja grešku ili propust koji su nastali u obavljanju platnog prometa, odnosno učesniku u platnom prometu ukazuje na njihovo postojanje. Nosilac platnog prometa, na zahtev učesnika u platnom prometu, izdaje prepis isprava platnog prometa. Troškove izdavanja prepisa snosi podnosilac zahteva, osim ako do izdavanja prepisa nije došlo zbog greške nosioca platnog prometa.

1201

UGOVOR O SEFU Pojam (cl. 1061. ZOO) Ugovor o šefuje takav ugovor po kome se banka obavezuje da stavi na upotrebu korisniku sef za određeni period vremena, a korisnik se obavezuje da za to plati banci određenu naknadu. Sef je, u stvari, jedna vrsta čvrste i bezbedne kasete, koja banka iznajmljuje korisniku na određeno vreme, koju čuva u za to određenoj, bezbednoj prostoriji. Propisom nije određeno koje se stvari mogu stavljati u sef, ali je izričito zabranjeno da se u sef ne mogu stavljati predmeti ili proizvodi koji mogu ugroziti sigurnost banke ili druge sefove. U sef se, po pravilu, stavljaju hartije od vrednosti, dragocenosti, umetnički predmeti i si. Zaključenjem ugovora o sefu banka stavlja klijentu na raspolaganje određeni sef i predaje mu ključeve tog sefa. Banka ne srne držati kod sebe duplikat ključeva, a pristup sefu dozvoljen je samo korisniku ili njegovom punomoćniku. Korisnik sefa je dužan da banci plati određenu naknadu za korišćenje sefa, prema cenovniku banke. Ugovorom se može predvideti da korisnik plaća banci naknadu u obrocima. Ako korisnik ne plati banci samo jedan obrok naknade po dospelosti, banka može raskinuti ugovor. Po raskidu ugovora banka poziva korisnika da isprazni sef i da joj preda ključ, pa ako korisnik to ne učini banka može zahtevati da se sef otvori putem suda, u kom slučaju ima pravo prvenstva naplate dužne naknade nastale iz ugovora o sefu. Stav 2. ovog člana nema u vidu samo obezbeđenje sefa putem čuvanja od strane određenih lica, odnosno vršenjem nadzora na sefu, već obezbeđenje samog sefa, a naime da se ne može obiti, da je u prostoriji koja je zaštićena da u nju ne može svako da ulazi osim ovlašćenih lica, daje sef izrađen od materijala koji neće imati osobenosti koje bi mogle uticati na stvari u sefu i si.

Pristup sefu (cl. 1062. ZOO) Zaključenjem ugovora o sefu, i predajom ključeva od sefu korisniku, banka dozvoljava korisniku pristup sefu i korišćenje sefa. Sefu korisnika ne može pristupiti bilo koje drugo lice, osim punomoćnik, koji mora da ima specijalno punomoćje da vrši one radnje iz ugovora o sefu koje inače može da vrši samo korisnik sefa. Specijalno punomoćje se može overiti pred sudom, a korisnik ga može dati i pred ovlašćenim licem banke, s tim da punomoćnik prihvati punomoćje i da deponuje svoj potpis na ispravi kod banke. S obzirom da banka kod sebe ne drži ključeve sefa, pa ni duplikat ključa, već ključeve od zakupljenog sefa predaje korisniku, banka ne preuzima obavezu da čuva stvari korisnika koje je on stavio u sefu. Ovo i zbog toga što banka i ne zna koje je stvari i kakve vrednosti korisnik sefa stavio u sef. Ugovor o šefuje ugovor posebne vrste koji ima elemente ostave, čuvanja, odnosno zakupa, ali se od njih razlikuje u predmetu radnje koja predstavlja sadržinu ugovora o sefu.

Predmeti koji se ne snieju staviti u sef (čl. 1063. ZOO) Korisnik koristi sef radi obezbeđenja svojih vrednih stvari, koje ne želi da drži u svojim prostorijama. To su obično razne dragocenosti, novac, vrednosni papiri, razna dokumenta i druge vredne stvari. Korisnik ne može u sefu da drži stvari koje mogu ugroziti ne samo sigurnost ostalih sefova već i same banke. U sefu se ne mogu držati ni stvari čija je upotreba zakonom zabranjena, a to ovim zakonom nije propisano, kao na primer, oružje, droga i si. Način kontrole stvari koje korisnici sefa može da drže u svom sefu određuje se pravilima banke. Ako banka utvrdi da se korisnik sefa ne pridržava pravila iz stava 1. ovog člana, banka može da izjavi da raskida ugovor o sefu. Ali ako banka postupa protivno pravilima o predmetima koje korisnik može da stavi u sef, u slučaju nastanka štete zbog toga, korisnici sefova imaju pravo na naknadu štete.

Prava banke u slučaju neplaćanja (čl. 1064. ZOO) Korisnik je dužan da za korišćenje sefa plati banci određenu naknadu. Naknada se određuje ugovorom, ali se ona zasniva na pravilima, odnosno cenovniku banke za korišćenje sefa. Ako korisnik ne plati makar i samo jedan obrok naknade po dospelosti, banka je dužna da o tome obavesti korisnika preporučenim pismom, a ako korisnik i pored toga ne plati određenu naknadu, banka je ovlašćena da raskine ugovor po isteku mesec dana, pošto korisnika o tome obavesti preporučenim pismom. 1202

Stav 1. ovog člana nema u vidu automatski raskid ugovora o sefu ako korisnik ne plati banci makar i jedan obrok naknade, već propisuje postupak u tom smislu da prvo obavesti korisnika sefa o neplaćenoj naknadi u određenom roku, jer ako korisnik izvrši svoju obavezu po toj opomeni, banka, uz naplatu svojih troškova koje je imala u vezi opomene, nastavlja sa izvršenjem ugovora. Ako korisnik po proteku roka od mesec dana od dana prijema preporučenog pisma banke ne odgovori, odnosno ne izvrši svoju obavezu plaćanja naknade, banka raskida ugovor i poziva korisnika da isprazni sef i da joj preda ključ, a ako korisnik ne postupi u tom smislu, banka može da zahteva da se sef otvori putem suda, utvrdi njegov sadržaj i nađene stvari stave u sudski depozit ili povere banci na čuvanje. Ako se u sefu nalaze novčani iznosi, banka ima pravo prvenstva naplate dužne naknade nastale iz ugovora o sefu, ako se nalaze druge stvari, onda se banka po istom pravu prvenstva naplaćuje iz ostvarene cene prodaje tih stvari putem suda.

1203

UGOVOR O KREDITU Pojam (čl. 1065. ZOO) Ugovor o kreditu je takav ugovor po kome se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Zakon o bankama (,,S1- gl- RS", 107/05) u članu 2. propisuje da kredit ima značenje utvrđeno u zakonu kojim se uređuju obligacioni odnosi, što znači da to značenje upućuje na odredbe ovog člana (1065. ZOO). Inače, banka prema Zakonu o bankama može da obavlja, pored ostalih poslova navedenih u članu 2, i kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita), s tim što za obavljanje tih poslova banka mora imati prethodnu saglasnost Narodne banke Srbije. Ugovor o kreditu je strogo formalni ugovor, jer se za njegovo zaključenje traži daje zaključen u pismenoj formi. Ugovorom o kreditu utvrđuju se uslovi davanja korišćenja i vraćanja kredita, kao i druga prava i obaveze ugovornih strana. Davalac kredita, banka, određuje uslove davanja kredita, vodeći računa o interesima banke, odnosno osnivačima banke, pri čemu se pridržava bankarskih uzansi i dobrih poslovnih običaja, s ciljem da se davanjem kredita dalje razvijaju materijalna dobra komitenta, a samim tim i materijalna dobra društvene zajednice kao celine. Korišćenje kredita može biti namensko ili bez utvrđene namene. Ugovorom o kreditu regulišu se naročito pitanja: iznos kredita, namena kredita, rok vraćanja kredita, obezbeđenje kredita putem menica, iznosi pojedinih transi i vreme njihovog puštanja u tok, visina kamate, način obračuna i vreme plaćanja kamate, troškovi kredita, uslov raskida ugovora i drugo. Banka može otkazati ugovor o kreditu, ako komitent koristi kredit nenamenski. Ona može otkazati ugovor i u slučaju insolventnosti komitenta, prestanka pravnog lica, ako bi u tim slučajevima davalac kredita došao u bitno nepovoljniji položaj, tj. u položaj da ne bude u mogućnosti da vrati, odnosno otplaćuje odobreni kredit. Korisnik kredita može odustati od ugovora o kreditu. On može i da vrati kredit banci pre isteka vremena vraćanja kredita, pod uslovom da o tome unapred obavesti banku, ali i u prvom i u drugom slučaju on je odgovoran banci za naknadu štete, ako je banka zbog takvog ponašanja korisnika kredita pretrpela štetu. U tom slučaju banka ne može korisniku kredita zaračunati i naplatiti kamatu do isteka vremena vraćanja kredita, već samo za ono vreme dok je korisnik kredita koristio odobreni kredit. Zakon o zaštiti potrošača (,,S1. gl. RS", br. 79/05) propisuje pravila u vezi potrošačkog kredita. Ali, to nisu bankarski krediti. To su krediti koji se odnose na zadovoljenje osnovnih potreba - dostupnost najnužnijih proizvoda i usluga, hrane, odeće, obuće i stambenog prostora, zdravstvene zaštite, obrazovanja i higijene. Prema članu 29. tog zakona, ugovor o potrošačkom kreditu sačinjava se u pismenoj formi. Davalac potrošačkog kredita dužan je da pre zaključenja ugovora, u pismenoj formi obavesti potrošača o najvišem iznosu potrošačkog kredita, o godišnjoj kamatnoj stopi i uslovima pod kojima se ona može promeniti, o troškovima kredita koji se naplaćuju u vreme zaključenja ugovora i uslovima pod kojima se oni mogu promeniti, kao i o uslovima i postupku raskida ugovora. Takav ugovor o potrošačkom kreditu obavezno sadrži: 1) naziv i cenu proizvoda ili usluge koja je predmet ugovora; 2) ukupan iznos, rok otplate, broj i iznos mesečne rate kredita, kamatnu stopu, način obezbeđivanja otplate kredita i uslove za raskid ugovora; 3} visinu godišnje kamatne stope i uslove pod kojima se ona može promeniti; 4) uslove i način otplate kredita pre ugovorenog roha; 5) druge elemente, u skladu sa zakonom. Kod takvog ugovora, davalac potrošačkog kredita ne može potrošaču da zaračuna i naplati dodatni trošak koji nije utvrđen ugovorom.

Sudska praksa Pravni stavovi Višeg privredno2 suda u Beogradu, od 18. 11. 1998. godine, u vezi postavljenih pitanja na savetovanju privrednih sudova, banaka i drugih subjekata 29. -30. 1998. godine: Da li korisnik kredita može sredstva dobijena po osnovu kredita uložiti kod davaoca kredita u depozit? Kod svih kratkoročnih kredita (mi više skoro i da nemamo dugoročne kredite) uobičajeno je da korisnik kredita daje deo sredstava u depozit banci. Naše poslovne banke su uglavnom depozitne banke, koje prikupljanjem depozita, odnosno uloga na štednju uz sredstava sa žiro i tekućih računa dobijaju sredstva koja dalje mogu plasirati prvenstveno u kratkoročne kredite, ali i u druge odobrene namere. 1204

Ne može se zabraniti banci da obavlja depozitne poslove, jer i je to dozvoljeno u smislu člana 1035. Zakona o obligacionim odnosima. I Korisnik kredita raspolaže sredstvima dobijenog kredita i on može da deo dobijenih sredstava po osnovu kredita uloži u depozit banke. Depozit je skoro uvek pratio kredite, jer za banku je depozit način pribavljanja novih sredstava za dalje plasmane, ali je depozit i svojevrsno obezbeđenje da će korisnik kredita blagovremeno vraćati kredit da bi došao do deponovanih sredstava, jer je uobičajeno da se na depozite plaća mnogo niža kamata od realnih. Da li sredstva dobijena po osnovu kredita korisnik kredita može upotrebiti za kupovinu akcija davaoca kredita? Korisnik kredita može sredstva dobijena po osnovu kredita upotrebiti za kupovinu akcija davaoca kredita, jer takav posao nije ništav u smislu člana 244. Zakona o preduzećima. Za 1994. godinu bila je na snazi Odluka o monetarnoj politici Narodne banke Jugoslavije, kojom nije bilo dozvoljeno da se sredstva kredita mogu koristiti za kupovinu akcija. Prema tome, odredbama ugovora o kreditu koji se odnose na kupovinu akcija davaoca kredita, a koji su zaključeni u 1994. godini, ne može se dati sudska zaštita. Da li se sredstva dobijena po osnovu kredita mogu staviti u depozit kod banke do određenog vremena, odnosno do nove emisije akcija davaoca kredita? U smislu člana 1035. Zakona o obligacionim odnosima ugovor o depozitu je zaključen kada se banka obaveže da primi, a deponent da položi kod banke određeni novčani iznos. Ugovor o depozitu je po pravilu dobrovoljan, međutim, on može biti i obavezan, jer sva pravna lica su dužna da sredstva vode i drže na računima kod nadležnih nosilaca platnog prometa u smislu člana 6. Zakona o platnom prometu. Kod ugovora o kreditu odredbe o depozitu su dobrovoljne, a ne zakonski naložene. U smislu člana 1038. Zakona o obligacionim odnosima, novčani depozit može biti bez namene ili sa posebnom namenom. Novčani depozit koji je dat sa svrhom kupovine akcija, kada akcije budu emitovane (kada budu ispoštovani uslovi iz Zakona o hartijama od vrednosti) je ugovor sa posebno dozvoljenom namenom, te odredbe ugovora o kreditu koje predviđaju davanje dela sredstava iz kredita u depozit sa namenom za kupovinu akcija kada banka iste bude emitovala, nisu ništave, jer nisu protivne nijednom zakonskom propisu i iste uživaju sudsku zaštitu. Isplata duša na osnovu koriščenja inostranih kredita Banka, koja je sa krajnjim korisnikom kredita zaključila ugovor o kreditu koji spada u obaveze prema poveriocima Pariškog i Londonskog kluba, ima potraživanje prema korisniku u visini vrednosti emitovanih akcija iz član 4. st. 1. Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariškog i Londonskog kluba, jer je na taj način i visini banka izmirila svoju obavezu. Prema obrazloženju Predmet tužbenog zahteva je isplata duga tuženog iz dva ugovora o regulisanju međusobnih odnosa na osnovu korišćenja inostranog kredita i to ugovora zaključenog 22.10.1985. godine i ugovora zaključenog 19.04.1989. godine. Na osnovu ugovora od 22.10.1985. godine tuženom je odobren finansijski kredit iz sredstava I. F. C. V. (u daljem tekstu IFC kredit), radi realizacije investicionog programa „Proizvodnja radialnih guma sa čeličnim brekerom" u ukupnom iznosu od 9.551.647,00 DM. Na osnovu ugovora od 19.04.1989 godine tuženom je odobren kredit iz sredstava M. s. C, R. (u daljem tekstu MOS kredit), radi uvoza repromaterijala iz I. u iznosu od 1.855.200.000,00 ITL. Prema izveštaju NBS od 17.01.2005. godine kredit po ugovoru od 19.04.1989 godine MOS spada u obaveze prema poveriocima Pariškog i Londonskog kluba. Pravilno je prvostepeni sud utvrdio i to daje tužilac na ime MOS kredita emitovao akcije u ukupnom iznosu od 1.121.049,82 EUR, i od 19.04.1989 godine MOS spada u obaveze prema poveriocima Pariškog i Londonskog kluba. Pravilno je prvostepeni sud utvrdio i to da je tužilac na ime MOS kredita emitovao akcije u ukupnom iznosu od 1.121.049,82 EUR, i to iznos od957.810,64 EUR, 5.08.2002. godine a iznose od 145.457,35 EUR, dana 15.07.2004. godine i iznos od 17.781,83 EUR, dana 24.08.2004. godine, čime je tužilac izmirio svoj dug prema Republici Srbiji u smislu član 4. Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariškog i Londonskog kluba. Tužilac je tuženom ponudio da zaključi ugovor o reprogramu duga u smislu odredaba član 5 Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariškog i Londonskog kluba nakon izdavanja akcija za glavni dug od 957.810,64 EURa apre emitovanja akcija po osnovu kamata, dana 22.05.2003 godine, stoje tuženi odbio. Pošto obaveza nastala po osnovu MOS kredita predstavlja obavezu prema poveriocima Pariškog kluba, to znači da se na ove obaveze tuženog primenjuju odredbe Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariškog i Londonskog kluba. Odredbama član 3 ovog zakona predviđeno je da se banka sa sedištem na teritoriji Srbije i Crne Gore koja je prvobitni dužnik ili garant prema poveriocima Pariškog kluba, odnosno Londonskog kluba ili njihovi pravni sledbenici, oslobađaju obaveze prema poveriocima Pariškog i Londonskog kluba i stupaju obaveze prema Republici Srbiji na način i pod uslovima predviđenim ovim zakonom. Članom 4. stav 1. istog zakona predviđeno je da Narodna banka Srbije u svojstvu agenta Srbije i Crne Gore za izmirivanje obaveza prema poveriocima Pariškog i Londonskog kluba obave1205

stava banku iz član 3. stav 1. ovog zakona o visini njene obaveze prema Srbiji i Crnoj Gori i daje joj pismeni nalog da u roku od 30 dana od dana dostavljanja donese odluku o emisiji akcija u iznosu iz obaveštenja, a Odlukom o pre-nosu svojine nad akcijama Savezne Republike Jugoslavije, Republici Srbiji („Službeni list SRJ", br. 46/02) predviđeno je da Savezna Republika Jugoslavija prenosi bez naknade Republici Srbiji svojinu nad akcijama stečenim na osnovu konverzije potraživanja Savezne Republike Jugoslavije prema bankama u skladu sa zakonom. Dalje, odredbama član 5. istog zakona predviđeno je da su pravna lica odnosno njihovi pravni sledbenici obavezni da blagovremeno izmiruju svoje obaveze po kreditima prema banci o čemu zaključuju poseban ugovor, s tim što su dužni da takav ugovor zaključe u roku do 90 dana od dana kada banka donese odluku o emisiji akcija. Tužilac je emitovanjem akcija u ukupnoj vrednost od 1.121.049,82 EUR, postupio u skladu sa ovim propisima i ponudio tuženom da zaključe poseban ugovor, stoje tuženi odbio. Sa izloženog, pravilno je prvostepeni sud postupio kada je obavezao tuženog da tužiocu po osnovu MOS kredita isplati 1.121.049,82 EUR, sa zateznom kamatom po stopi Evropske centralne banke i to na iznos od 957.810,64 EUR, počev od 5.08.2002. godine kao dana dospelosti, na iznos od 145.457,35 EUR, počev od 15.07.2004. godine i na iznos od 17.781,83 EUR, počev od 24.08.2004. godine, nalazeći daje ovo potraživanje tužioca dospelo onoga dana kada su akcije emitovane. (Izpresude Višeg trgovinskog suda Pž. 5920/06 od 24.1.2007. godine). Cena kredita i revalorizacija Banka nema pravo da pored ugovorene kamate kao cene kredita (kapitala) naplaćuje još i revalorizaciju, ukoliko ne dokaže da su kreditna sredstva obezvređena i u situaciji kada se od korisnika kredita naplaćuje stopa ugovorne kamate primenom konformne metode. Prema obrazloženju ,, Osnovano se u žalbi ističe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da tužiocu isplati 31.426.466,98 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9.11.2005 godine, jer se dosuđeni iznos sastoji između ostalog i od obračunate zatezne kamate po ugovorenoj stopi i zatezne kamate po stopi iz Zakona o visini stope zatezne kamate, kao i obračunate revalorizacije, što je protivno načelu jednake vrednosti davanja sadržano u čl. 15 Zakona o oblisacionim odnosima. Ugovorena kamatna stopa predstavlja cenu kredita (kapitala). Bez obzira na sadržinu ugovora tužilac nema pravo da pored ugovorene kamate kao cene kredita naplaćuje još i revalorizaciju, ukoliko ne dokaže da je vrednost kreditnih sredstava obezvređena i u situaciji kada se od korisnika kredita naplaćuje stopa ugovorne kamate koja se obračunava primenom konformne metode kao što je u konkretnom slučaj. Obračunavanje kamate konformnom metodom podrazumeva pripis mesečno obračunate kamate glavnom dugu i obračunu nove kamate na iznos tako utvrđene glavnice za sledeći mesec, čime dolazi do progresivnog rasta kamate. Ukoliko se tako obračunatoj ugovornoj kamati doda još i obračunata revalorizacija glavnice po stopi rasta cena na malo na mesečnom nivou, očigledno se dovodi u sumnju primena jednog od osnovnih načela obligacionog prava načelo ekvivalentnosti uzajamnih davanja. Potrebno je da prvostepeni sud putem veštačenja finansijske struke pre svega utvrdi da lije obezbeđeno i očuvanje vrednosti datih kreditnih sredstava i naplata cene kapitala. To se može vide ti kroz upoređivanje ugovorene stope i stope zatezne kamate po Zakonu o visini stope zatezne kamate za period korišćenja kredita, s obzirom da stopa zatezne kamate iz Zakona o visini stope zatezne kamate sadrži u sebi i stopu revalorizacije. Ukoliko je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate po Zakonu o visini stope zatezne kamate za period korišćenja kredita, onda je očigledno da se banka kroz ugovaranje stope od 1,5% mesečno primenom konformne metode obezbedila u pogledu očuvanja supstance i cene kapitala. Ugovorna kamata je kamata koja se plaća na kreditna sredstva za period od dana puštanja kreditnih sredstava u tečaj do dana dospelosti vraćanja. To znači da banka kreditor ima pravo na zateznu kamatu na obračunatu ugovornu kamatu od dospelosti do isplate ukoliko je tako ugovoreno, ali ne i na obračunatu zateznu kamatu dok glavni dug ne bude isplaćen. (Izrešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 3334/06 od 26.10.2006. godine); Bankarski poslovi ne poznaju institut promenjenih okolnosti Kod bankarskih poslova ni u kom slučaju i ni na koji način se ne može primeniti institut o izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti. Prema obrazloženju Drugostepeni sud nije prihvatio izneto stanovište prvostepenog suda. Ugovorom su se stranke sporazumele da tuženi odobri tužiocu investicioni kredit za izgradnju nove fabrike. Ugovorom je utanačena visina odobrenog kredita i rokovi vraćanja kredita (anuiteti i kamate). Iz sadržine ugovora proizilazi da se radi isključivo o odobrenom kreditu, u klasičnom smislu, - tuženi kao poverilac daje tužiocu novčana sredstva, a tužilac se kao dužnik obavezuje da ta sredstva vrati. Ne radi se, dakle, u ovom slučaju o zasnivanju nekog odnosa, gde bi tuženi, kod datog kredita bio su-investitor u nameravanoj tužiočevoj izgradnji nove fabrike. Prema tome, kod zasnovanog odnosa — odobreni krediti 1206

uz obavezu vraćanja kredita - svaka stranka - tj. tuženi kao zajmodavac i tužilac kao zajmoprimac, odvojeno snose svoje rizike: tuženi, rizik da mu tužilac uredno i na vreme vrati odobrena novčana sredstva, a tužilac, rizik da odobrenim sredstvima ostvari željenu namenu, tj. da izvede nameravanu izgradnju, prema predviđenim kalkulacijama. Radi se ov-de, dakle, o jednom bankarskom poslu u klasičnom smislu. Pravila imovinskog prava — obligaciono pravo, po pitanju izmene i raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti (clauzula rebus sic stantibus) poznaje taj institut (tako kod materija: ugovorenih uslova, uticaja zablude u motivima, poravnanja, ugovora o zaključenju budućeg ugovora), alije primena toga instituta uglavnom uslovljena time, da već iz zasnovanog ugovornog odnosa stranaka bar posredno mora da izlazi, da su stranke imale u vidu mogućnost izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti. Međutim, a što je ovde jedino odlučno, naše zakonodavstvo, što se tiče bankarskih poslova ne poznaje taj institut, pa zato ni kod ispunjenja ugovora o kreditu u klasičnom smislu - o takvom je poslu ovde i reč— nema mesta primeni clauzule rebus sic stantidbus, Kod takvog ugovora o kreditu, samo banka, raspolažući kao kreditor slobodno svojim pravima iz ugovora o odobrenom kreditu, može dobrovoljno pristati na iz-menu ugovora zbog promenjenih okolnosti. Tu izmenu kod ugovora o kreditu ne može dužnik jedinstveno, kao primalac kredita tražiti i ostvarivati sa uspehom u parnici preko suda Ne može, budući da sud, u nedostatku zakonskog propisa o primeni clauzule rebus sic stantibus i na bankarske poslove, te kod nepostojanja takve klauzule u samom ugovoru o kreditu, odnosno nepostojanja znakova da su stranke prilikom zaključivanja ugovora o kreditu imale u vidu primenu te klauzule - ne može odlučivati bez pristanka poverioca o izmeni čvrsto zaključenog ugovora i izmene preuzete obaveze dužnika (prema odluci VPS, SI. 2111/71). Ugovor o kreditu i kursne razlike (prema jednoj odluci biv. Saveznog suda) Za propust tužilačke banke koja ugovorima o kreditu nije sporne kursne razlike uračunala krajnjim korisnicima kredita i na njih prenela obavezu koju je preuzela po zaključenom kreditu sa Međunarodnom bankom, ne može da odgovara nacionalna banka samo zato što je po zakonu jedina ovlaščena da vrši otkup i prodaju deviza. Prema obrazloženju Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilačka poslovna banka od Međunarodne banke za obnovu i razvoj dobila je 24. 6. 1983. godine devizni zajam koga je u vidu kredita plasirala u zemlji za realizaciju projekta "Regionalni razvoj Srbije na područjima podrinjsko-kolubarskog i podunavskog regiona " i to preko A. B. Ugovorom o zajmu tužilačka banka se obavezala prema Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj da prilikom vraćanja deviznog zajma, pored glavnice i kamate, vrati i odgovarajući iznos revalorizovane glavnice u visini kursnih razlika između dolara i korpe konvertibilnih inostranih valuta prema kojima se formira kurs dolara u vreme vraćanja dospelih anuiteta. Parnične stranke su 3. 10. 1984. godine u skladu sa odredbom člana 7. Zakona o plaćanju u konvertibilnim devizama zaključile ugovor kojim se tužilačka poslovna banka obavezala da konvertibilne devize koje je dobila po osnovu zajma od Međunarodne banke za obnovu i razvoj proda tuženoj nacionalnoj banci, uz obavezu tužene da otkupljeni iznos konvertibilnih deviza proda nazad tužilja radi vraćanja zajma Međunarodnoj banci u vreme dospelosti anuiteta, prema kursu po kome ih je ova otkupila. U skladu sa navedenim ugovorom parničnih stranaka, tužilja je prodala tuženoj 65. 364. 597, 82 USA dolara sukcesivno prema dinamici kako je povlačila sredstva zajma od Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Sa svoje strane, tužena je navedeni iznos konvertibilnih deviza, koje je otkupila u celini, ponovo prodala tužilji sukcesivno prema dinamici anuiteta - došlo je do kursnih razlika između dolara i korpe konvertibilnih valuta prema kojima se formira kurs dolara, pa je tužilja pored glavnice, a u skladu sa zaključenim ugovorom morala Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj da plati revalorizovani iznos na ime ovih kursnih razlika od 5. 608. 831, 21 USA dolar. Na osnovu ovih činjenica prvostepeni i drugostepeni sud usvojili su tužbeni zahtev i tuženu obavezali da tužilji isplati navedeni iznos, sa domicilnom zateznom kamatom, na ime kursnih razlika, nalazeći daje tužena dužna da tužilji naknadi ovako pretrpljenu štetu kao krajnji korisnik deviza koje je otkupila. Uporište za ovakav pravni stav nižeš tepeni sudovi nalaze u odredbama člana 50a. i čl. 51. Zakona o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom, koji je bio na snazi u vreme otkupa deviza. Prema ovim odredbama Zakona, kursne razlike u poslovanju devizama snose domaća lica srazmerno iznosu deviza koje koriste, ako ih nisu otklonile odgovarajućim pravnim poslom. Saglasno tome tužena, kao krajnji korisnik otkupljenih deviza, nije ugovorom o otkupu otklonila primenu navedenih zakonskih odredaba, pa nižestepe-ni sudovi nalaze daje tužena dužna da tužilji naknadi kursne razlike koje je ova isplatila. Revizijski sud, međutim, stao je na stanovište da se na konkretni pravni odnos ne može primeniti Zakon o deviznom poslovanju i kreditima odnosno sa inostranstvom, s obzirom da navedenim odredbama nije propisan način pokrića kursnih razlika između pojedinih inostranih konvertibilnih valuta, već samo pokrića kursnih razlika između dinara i tih valuta. U ovoj parnici predmet spora nije kursna razlika između dinara i dolara, već kursna razlika između dolara i korpe inostranih konvertibilnih valuta. Pokriće te kursne razlike stranke nisu predvidele ugovorom o otkupu konvertibilnih deviza. Tužilja je tuženoj konvertibilne devize prodala da bi stekla pravo da ih od nje ponovo otkupi, ali po istom dinarskom kursu po kome ih je prodala. Zato ovaj sud nalazi da otkupom deviza pod takvim uslovima tužena nije krajnji korisnik deviznog zajma, već su to oni privredni subjekti kod kojih je tužilačka poslovna banka zajam 1207

plasirala u vidu kredita za obnovu i razvoj, pa je sporne kursne razlike tužilja mogla ugovorom o kreditu da prevali na krajnje korisnike, a ne na tuženu nacionalnu banku samo. zbog toga što joj je prodala devize koje je kasnije ponovno otkupila po istom dinarskom kursu. U svemu prihvatajući razloge Vrhovnog suda Srbije i Savezni sud ocenjuje da se na konkretni pravni odnos ima primeniti Zakon o plaćanjima u konvertibilnim devizama ("Službeni list SFRJ" br. 34/83), kao posebni zakon koji reguliše način i uslove deviznih plaćanja kao i otkup deviza po osnovu inostranih kredita. Odredbom člana 7. st. 3. navedenog Zakona propisano je da se pri otkupu deviza iz kredita međunarodnih organizacija međusobni odnosi kupca i prodavca deviza uređuju ugovorom. Dakle, kada ugovor punovažno nastane, strana koja je preuzela ugovornu obavezu dužna je da ovu izvrši onako kako je ugovorom predviđeno, što se može uskratiti, odnosno modifikovati samo iz razloga koji su zakonom ili voljom samih stranaka predviđeni. S obzirom na navedeno načelo obligacionog prava da ugovorne obaveze moraju biti izvršene onako kako glase, te na utvrđenu činjenicu da parnične stranke ugovorom nisu predvidele da tužena nacionalna banka pokrije tužilačkoj poslovnoj banci sporne kursne razlike, kao i okolnost daje tužena svoju obavezu izvršila na način kako je ugovorom predviđeno, to traženje tužilacke poslovne banke da joj nacionalna banka naknadi štetu koju trpi zbog kursnih razlika pri vraćanju deviznog zajma nije na zakonu zasnovano. Za propust tužilačke banke koja ugovorima o kreditu nije sporne kursne razlike uračunala krajnjim korisnicima kredita i na njih prenela obavezu koju je preuzela po zaključenom kreditu sa Međunarodnom bankom, ne može da odgovara nacionalna banka samo zato što je po zakonu jedina ovlašćena da vrši otkup i prodaju deviza " (prema presudi Saveznog suda, Gzs. 43/2000 od 28. 12. 2000. godine); Garancija banke - provizija - "Bankarska organizacija ne može tražiti naplatu bankarske provizije ako zbog uvedenih sankcija Ujedinjenih nacija nad našom zemljom nije obavljala nikakve radnje u vezi sa plaćanjem po izda-toj bankarskoj garanciji" (prema odluci VPS, Pž. 10728/97); Pravo banke na naknadu troškova po ugovoru o kreditu - "Banka nema pravo na naknadu troškova u procentualnom iznosu od iznosa kredita koji procenat naplaćuje mesečno uz kamatu, već samo na stvarne troškove koji su nastali iz tog odnosa " (prema odluci VSS, Prev. 295/99); Uslovna garancija - "Uslovna garancija je takva garancija u kojoj je definisan uslov koji treba da bude ispunjen da bi korisnik garancije mogao da ostvari prava prema banci garantu. Pri tom nastupanje, odnosno nenastupa-nje takvog uslovaje izvan uticaja banke garanta " (prema odluci VSS, Prev. 26/99); Odgovornost za obaveze po ugovoru o kreditu - "Tuženi koji je sa bankom zaključio ugovor o kreditu odgovara za obaveze po zaključenim ugovorima, bez obzira što su se krajnji korisnici ovih sredstava kasnije izdvojili izpred-uzeća koje je ovaj ugovor zaključilo. Podela međusobnih prava i obaveza između matičnog preduzeća i delova koji su se izdvojili i postali samostalna pravna lica je internog karaktera i predstavlja njihov međusobni odnos, a ne tiče se davaoca kredita - banke koji je sa tuženim u neposrednom ugovornom kreditnom odnosu " (prema odluci VPS, Pž. 1691/94); Kupovina na kredit opreme iz inostranstva - "Kod kupovine na kredit opreme iz inostranstva ostvarene preko banke, kupac je u obavezi da banci plaća kamatu na kredit i snosi rizik kursne razlike sve do isplate duga " (prema presudi ranijeg Vrhovnog privrednog suda, SI. 512/72); Pravo banke na raskid ugovora - "Pravo banke kreditora da raskine ugovor o kreditu i da traži vraćanje kredita pre ugovorenog roka zavisi od toga da lije kredit upotrebljen namenski, a ne i od toga da li se sredstva koja su nabavljena iz kredita upotrebljavaju u namenske svrhe" (prema presudi ranijeg Vrhovnog privrednog suda, SI. 6/64); "Uvreme kada banka nije vršila nikakva plaćanja prema inostranstvu po ugovoru o kreditu koji je u to vreme mirovao, nisu ispunjeni uslovi da tužilac (banka) za ovo vreme potražuje ugovorenu naknadu za sve doznake prema inostranstvu za vreme trajanja i koriščenja kredita " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 550/96); "Kada je ugovorom o refinansiranju dospelih obaveza po osnovu glavnice inostranih kredita predviđeno i plaćanje provizije (naknade), tada se sporni odnos prava na proviziju ima raspravljati primenom odredbe člana 782. ZOO i ugovora. Pri tom se mora ceniti da li banku ima pravo na proviziju dok krediti miruju, odnosno dok banka ne obavlja bankarske poslove plaćanja po inostranim kreditima" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 381/96).

1208

Primer ugovora o kreditu UGOVOR O KREDITU zaključen dana_____________godine u_________________, između____________________________, koju predstavlja___________________(u daljem tekstu: banka) i____________________, koga predstavlja ______________________________(u daljem tekstu: korisnik kredita). Banka i korisnik kredita sporazumeli su se o sledećem: 1. Na osnovu kreditnog zahteva korisnika kredita i odluke Kreditnog odbora banke od-------------godine, banka odobrava korisniku kredita kredit u iznosu od----------dinara (i slovima:----------------------). 2. Kredit iz prethodne tačke korisnik kredita može koristiti isključivo za---------------------------------3. Kredit se daje sa rokom vraćanja-----------------------------4. Korisnik kredita se obavezuje da pre korišćenja sredstava iz kredita po ovom ugovoru priloži banci obezbeđenje za uredno, odnosno pravilno izvršenje obaveza iz ovog ugovora u vidu sopstvenih solo - menica (___________________________komada), potpisanih od ovlašćenih lica korisnika kredita, sa ovlašćenjem banci da ih popuni do iznosa neizmirenih obaveza sa kamatom od__________. 5. Banka će korisniku kredita stavljati odobreni kredit na raspolaganje u granicama slobodnih ras položivih sredstava, a na osnovu dokumentacije____________i po ispunjenju obaveza iz prethodne tačke. 6. Kamata po ovom ugovoru iznosi______% (__________________mesečno, godišnje) i plaća se na iznos iskorišćenog kredita, za vreme od dana korišćenja kredita pa do dana njegovog vraćanja. Obračun i naplata kamate vrši se 3-mesečno unazad (31. III, 30. VI, 30. IX i 31. XII), odnosno po isplati kredita. Na neblagovremeno vraćeni iznos kredita, pored redovne kamate, plaća se i kaznena kamata po stopi od______% godišnje. U osnovicu za obračun i naplatu kamate, pored glavnog duga, ulazi i obračunata a neblagovremena plaćena kamata po ovom kreditu. Na preplaćeni deo kredita banka ne plaća kamatu. 7. Korisnik kredita obavezan je da plati banci sve troškove predviđene njenom tarifom za usluge u bankarskim poslovima. 8. Korisnik kredita se obavezuje: a)---------------------------------------------------------------------------, b)---------------------------------------------------------------------------, c) da omogući banci kontrolu korišćenja kredita po ovom ugovoru, d) da redovno dostavlja banci svoja mesečna knjigovodstvena stanja (bruto bilans) u roku od______ dana po isteku meseca, kao i periodične obračune i godišnje završne račune u rokovima određenim važećim propisima, e)__________________________________________• 9. Banka ima pravo da otkaže ovaj ugovor i zahteva da se upotrebljena sredstva vrate ili da obustavi da lje korišćenje kredita u slučajevima kada korisnik kredita: neupotrebljava sredstva iz ovog ugovora u svrhu iz tačke 2. ovog ugovora; kada ne plati u roku dospelu ratu; kada ne omogući banci kontrolu korišćenja kredita; kada ne ispunjava uslove iz tačke 7. ovog ugovora; kada po završnom računu ima gubitaka na nepokrivene lične dohotke i ako nije u mogućnosti đa pokazani gubitak ili nepokrivene lične dohotke po poslednjem perio dičnom obračunu pokrije u sledećem obračunskom periodu; kada se pripoji drugoj organizaciji ili se spoji sa drugom organizacijom i kada se ne pridržava ostalih odredaba iz ovog ugovora. 10. Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odredbe važećih propisa koji se odnose na ove poslove. 11. Za rešavanje sporova iz ovog ugovora nadležan je___________sud u_____________. 12. Ovaj ugovor je sastavljen u dva primerka i stupa na snagu danom potpisivanja. Korisnik kredita, Banka, Napomena: ovaj primer ugovora sačinjen je prema obrascu jedne banke.

1209

Forma i sadržina (čl. 1066. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravilo da ugovor o kreditu mora biti zaključen u pismenoj formi. Sadržina pismenog teksta ugovora obavezuje banku i korisnika kredita, koji su takav ugovor potpisali. Prema tome, ugovor o kreditu se smatra zaključenim kad ga navedene stranke potpišu. Za takve ugovore opšte odredbe o formi ugovora propisuju pravilo da su bez pravnog dejstva, odnosno da se kao takvi ne mogu smatrati punovažnim. Cak i u slučajevima kada se u ugovorima u propisanoj formi neodređeno, nejasno ili nepotpuno navode samo neki nebitni odnosi stranaka, a nije ispoštovan cilj tog propisa, ugovor se smatra pravno nevaljalim, posebno ako se u propisima, odnosno sporazumu stranaka o zaključenju takvog ugovora, navodi ta obaveza koja je jasna i precizna. To je jasno rečeno u odredbama u odredbama ovog člana, naglašavajući, pored ostalog, da se ugovorom o kreditu utvrđuje iznos, kao i ušlo vi davanja, korišćenja i vraćanja kredita. Inače, banka svojim aktima uređuje postupke odobravanja, zaključivanja ugovora i naplate potraživanja, kada su u pitanju ugovori o kreditu. Da bi banka odobrila kredit tražiocu kredita, svojim aktima mora da uredi niz pitanja, kako bi bila sigurna da će zaključeni ugovor ostvariti svrhu zbog koje je odobren i korišćen od strane korisnika kredita, što se može videti i iz Odluke o osnovnim elementima postupka odobravanja i naplate potraživanja banaka i drugih finansijskih organizacija. Ugovorom o kreditu, banka i korisnik kredita mogu ugovoriti da korisnik kredita pruži neko odgovarajuće obezbeđenje, kao što su: jemstvo, hipoteka, osiguranje kredita, zaloga, menica sa žirantima i dr.

Otkaz davaoca kredita (čl. 1067. ZOO) Ugovor o kreditu se, po pravilu, zaključuje na određeno vreme, koji s obzirom na rok vraćanja može biti kratkoročni, srednjoročni i dugoročni kredit. Ugovor o kreditu se zaključuje, po pravilu, u vezi neke namene, koja je bila osnov da banka korisniku kredita odobri kredit. Kad ugovor o kreditu ima namenski kredit, korisnik mora da ga koristi u svrhe koje su navedene u ugovoru o kreditu. Ako bi korisnik kredita koristio kredit za druge namene a ne za one za koje je odobren, banka ima pravo da otkaže ugovor o kreditu i pre isteka dogovorenog roka. Banka može otkazati ugovor i pre isteka ugovorenog roka i u slučaju: a) insolventnosti korisnika, čak i kad nije utvrđena sudskom odlukom, b) prestanka pravnog lica ili smrti korisnika, ako bi u tim slučajevima davalac kredita došao u bitno nepovoljniji položaj. Stav 2. ovog člana propisuje da banka može otkazati ugovor o kreditu i kada je sudskom odlukom utvrđeno da je korisnik kredita insolventan, ali i kada sama banka to utvrdi na osnovu nekih svojih saznanja o pogoršanom finansijsko materijalnom stanju korisnika kredita. Insolventnost podrazumeva nesposobnost korisnika kredita da uredno otplaćuje dobijeni kredit. Ona može trajati kraće ili duže vreme. Ali banka može ugovoriti sebi pravo da otkaže ugovor o kreditu ako je insolventnost korisnika kredita vidljiva, što se može utvrditi, na primer, prema stanju njegovog tekućeg računa ili imovinskom stanju koje se njegovim postupcima umanjuje, odnosno prezadužuje. Ako korisnik kredita ne bi uredno otplaćivao kredit, ali ne iz razloga koje propisuju odredbe ovog člana, već iz nekih drugih namera, koji su protivni prinudnim propisima, ne smatra se da je on insolventan, u kom slučaju banka može tražiti raskid ugovora zbog neplaćanja dospelih obroka, što predstavlja osnov prema ugovoru o kreditu. Banka može otkazati ugovor o kreditu korisniku kredita i ako je nastao prestanak pravnog lica ili smrti korisnika, ako bi u tim slučajevima korisnik kredita došao u bitno nepovoljniji položaj. Pravno lice može prestati da postoji, na primer, usled stečaja (kada bi banka mogla da prijavi svoje potraživanje u stečajnu masu), ili kada bi bilo pripojeno nekom drugom pravnom licu, odnosno kada se integriše sa drugim pravnim licem ( kom slučaju bi banka mogla svoje potraživanje da ostvaruje prema tom drugom pravnom licu, kao pravnom sledbeniku svog dužnika, korisnika kredita). Ako bi nastala smrt fizičkog lica, inače korisnika kredita, banka i u tom slučaju ima pravo da otkaže ugovor njegovim pravnim sledbenicima, naslednicima, prema kojima može istaći zahteve za naplatu duga po osnovu odobrenog i iskorisćenog dela kredita.

1210

Primer tužbe u vezi ugovora o kreditu

TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: (Banka) ___________________________________________, iz TUŽENI: Preduzeće __________________________________________, iz TUŽ BA radi otkaza ugovora o kreditu, vrednost ____________dinara. Tužilac i tuženi su _______godine zaključili ugovor o kreditu, po kome je tužilac dao tuže nom kredit za izgradnju jedne fabrike i nabavku opreme, u iznosu od _____________dinara, sa rokom vra ćanja tog kredita ______________godine, i drugim uslovima predviđenim u tom ugovoru. DOKAZ: - ugovor stranaka od

_________________godine,

Tuženi nije izvršio svoje obaveze prema tužiocu, jer nije o roku isplaćivao dospele obaveze iz tog ugovora, tako da mu do podnošenja ove tužbe duguje iznos od ____________dinara, na ime dospelih nena mirenih obaveza. DOKAZ: knjigovodstveno stanje tužioca i opomene tužioca od

______________godine.

Tuženi ne želi da plati preostali dug tužiocu, tvrdeći da je deo neisplaćenog kredita, odnosno deo neisplaćenih obaveza, preneo na novoosnovano preduzeće pa smatra da nije pasivno legitimisan u odnosu na potraživanja tužioca, tvrdeći da je novoosnovano preduzeće prihvatilo obaveze vraćanja preostalog kredita tuženom Izbegavanje obaveze vraćanja preostalog dela kredita od strane tuženog je bez osnova, jer je tužilac sa tuženim, a ne sa novoosnovanim preduzećem zaključio ugovor o kreditu u smislu odredaba člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, pa je tuženi dužan da izvrši obaveze iz tog ugovora tužiocu. Imajući u vidu izneto, odnosno da tuženi duguje tužiocu neizmirene obaveze po navedenom ugovo ru o kreditu u iznosu od ___________________________dinara, a tužilac zbog nepridržavanja tog ugovora od strane tuženog nije voljan da druge svoje obaveze po navedenom ugovoru izvršava prema novoosno vanom preduzeću tuženog, tužilac ovom tužbom u smislu člana 1067. ZOO otkazuje ugovor o kreditu stranaka od ___________________________________godine, te predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima, donese

-

PRESUDU I. Usvaja se tužbeni zahtev tužioca i otkazuje ugovor o kreditu od _ godine, zaključe no između tužioca (banke) __________________________________________, iz____________, i tuženog preduzeća _______________________, iz_____________________. II. Obavezuje se tuženo preduzeće _______________________________ , iz_____________________ da tužiocu (banci) _______________, iz__________________, isplati iznos od ______________dinara, sa zakon skom kamatom, od ______________godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja. Za tužioca - direktor,

1211

Odustajanje od ugovora i vraćanje kredita pre roka (cl. 1068. ZOO) Odredbama ovog člana propisana su pravila o odustajanju od kredita i vraćanja kredita pre roka od strane korisnika kredita. Prema stavu 1. ovog člana, korisnik kredita može odustati od ugovora pre nego što je počeo da koristi kredit. Izraz "pre nego što je počeo" podrazumeva daje korisniku odobren kredit i da je zaključio ugovor o kreditu, ali da nije došlo do realizacije tog ugovora, odnosno da mu banka nije stavila na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava. U tom slučaju obaveza je korisnika kredita da banci naknadi štetu ako je banka tu štetu pretrpela. Korisnik kredita koji je od banke dobio ugovorena sredstva kredita, sa obavezom da kredit vrati u određenom roku, naravno sa određenim kamatama i drugim troškovima, može vratiti kredit i pre roka određenog za vraćanje, ali je dužan da o tome unapred obavesti banku. U tom slučaju banka je dužna da prihvati vraćanje kredita pre roka određenog za vraćanje, ali je korisnik kredita dužan da banci naknadi štetu ukoliko je ona tu štetu pretrpela. Navođenje u stavu 3. ovog člana da je u vezi slučajeva iz stava 1. i stava 2. korisnik dužan da naknadi šte tu banci, ukoliko je banka zbog toga pretrpela kakvu štetu, odnosi se više na izgubljene koristi koju bi banka imala daje sredstva kredita stavila nekom drugom licu na raspolaganje. Ako je korisnik kredita vratio sredstva kredita pre određenog roka, banka može korisniku naplatiti kamatu za korišćenje njenih sredstava samo za vreme od prijema kreditnih sredstava do dana vraćanja tih sredstava, ali ne i za vreme do dana kada je po ugovoru trebalo da budu vraćena. Naravno daje banka računala na kamatu koja bi joj bila plaćena do vremena kada je korisnik kredita trebalo daje vrati prema ugovoru, pa s obzirom da bi joj za vreme od dana vraćanja kredita do dana isteka roka vraćanja po ugovoru, bila naneta šteta u smislu neostvarivanja određenog prihoda po osnovu delatnosti koju vrši, naknada štete bi se odnosila na tu situaciju.

1212

UGOVOR O KREDITU NA OSNOVU ZALOGE HARTIJE OD VREDNOSTI Pojam (čl. 1069. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu zaključenje ugovora o kreditu na osnovu zaloge hartije od vrednosti. Već je ranije objašnjeno (član 234. ovog zakona), daje hartija od vrednosti isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu. Pored toga objašnjeno je i to (čl. 990. ovog zakona) da poverilac stiče založno pravo na potraživanju upisanog na hartiji od vrednosti na donosioca kad mu ona bude predata. Prema odredbama ovog člana, banka može na osnovu zaloge hartija od vrednosti da odobri kredit u određenom iznosu, uz obezbeđenje zalogom hartije od vrednosti koje pripadaju korisniku kredita ili trećem licu koji na to pristane. Ugovorom o kreditu korisnik kredita predaje banci određene hartije od vrednosti da bi stekao pravo na kredi, ili neke hartije od vrednosti koje pripadaju trećem licu, u ovom slučaju po osnovu ugovoru o založi, kao obezbeđenje da će korisnik kredita izvršiti svoju obavezu vraćanjem kredita u ugovorenom roku. Može se desiti da neko treće lice da banci određene hartije od vrednosti u korist korisnika dužnika, kojim se obezbeđuje bančino potraživanje od ovoga. Na taj način nastaje ugovor o založi između banke i zalogodavca, u korist korisnika kredita, kojim zalogodavac prihvata da se banka naplati od vrednosti založene stvari ako korisnik kredita ne bude u ugovorenom roku isplatio dospele obroke, odnosno ceo dug po kreditu. Ako, pak, korisnik kredita, da bi dobio kredit od banke, preda banci nečije hartije od vrednosti u zalogu, po kojima je on stekao pravo zaloge na tim hartijama od trećeg lica, bilo po kom osnovu, banka je dužna da o tome pismeno obavesti to lice, odnosno dužnika po tim hartijama, pa ukoliko to lice pristane na takav prenos, odnosno da te hartije banka može da upotrebi ako korisnik ne bude izvršavao svoje obaveze iz ugovora o kreditu, banka može po tom osnovu da zaključi ugovor o kreditu sa korisnikom kredita. Banka je dužna da primljenu stvar u zalogu čuva sa pažnjom dobrog privrednika. Ona može založenu stvar upotrebljavati samo ako o tome postoji saglasnost klijenta koji je stvar dao u zalogu. Inače, banka je dužna da vrati primljenu stvar čim joj dug bude namiren. Ako klijent o roku ne namiri dug, banka ima pravo da pristupi prodaji založene stvari na javnoj prodaji, o čemu je dužna da prethodno o tome obavesti dužnika, bez intervencije suda. Zakon o Narodnoj banci Srbije utvrđuje da Monetarni odbor (čine ga guverner i viceguverneri Narodne banke Srbije), pored ostalih ovlašćenja, i uslove i način izdavanja kratkoročnih hartija od vrednosti, odnosno da Narodna banka Srbije može bankama odobravati kredite s rokom dospeća do godinu dana, na osnovu zaloge portfelja (mesto gde se drže hartije od vrednosti u NBS - prim. DV) hartija od vrednosti. Pri tom, Narodna banka Srbije uređuje vrstu i kvalitet hartija od vrednosti na osnovu koje odobrava ove kredite, kao i uslove i način odobravanja tih kredita. Lombardni krediti kao posledica zaloge hartija od vrednosti U vezi ovog instituta, postoje propisani uslovi za odobravanje kratkoročnih kredita za održavanje likvidnosti banaka i drugih pravnih lica - na osnovu zaloge hartije od vrednosti. To je odnos između Narodne banke Srbije i drugih banaka, odnosno banaka i njenih klijenata, po kojima se, na osnovu posebnog ugovora, odobravaju bankarski kratkoročni krediti radi održavanje likvidnosti, a na osnovu hartija od vrednosti, koje se u poslovnom odnosu nazivaju lombardni krediti. Lombard je, dakle, davanje zajma, odnosno kratkoročnog kredita uz zalogu. Ugovorom o lombardu banka daje zajam svom klijentu - banci, a klijent je dužan da banci preda određene stvari kao obezbeđenje da će dobijeni zajam vratiti o roku. Stvari koje se daju u zalogu kod lombarda su pokretne stvari. To mogu biti hartije od vrednosti, dragocenosti i druge vredne stvari, ali to može biti i roba koja je, na primer, deponovana u nekom javnom skladištu. Radi zaključenja ugovora o lombardu može se dati i neko potraživanje klijenta, u kom se slučaju sva prava klijenta po tom odnosu prenose na banku. Kod zalaganja robe klijent prenosi na banku deo skladišnice koji se zove va-rant - založnica. Ugovor o lombardu se zaključuje u pismenoj formi. Za zaključenje punovažnog ugovora o lombardu potrebno je da banka - klijent ima sposobnost za raspolaganje stvarima koje daje u zalogu. 1213

Kod odnosa Narodne banke Srbije i ostalih banaka, postoji pravilo (Odluka o uslovima i načinu odobravanja kratkoročnih kredita za održavanje likvidnosti banaka na osnovu zaloge hartija od vrednosti - "Sl.gl.RS", br. 95/05 i 73/06), po kome se ugovara procenat normalne vrednosti založene stvari, pa se na tako utvrđeni procenat vrednosti stvari, koja se daje u zalogu, dogovara visina kratkoročnog kredita, koji Narodna banka Srbije daje drugoj banci. Predmet založene stvari su hartije od vrednosti koje banka po osnovu navedenog zaloga predaje Narodnoj banci Srbije u cilju dobij a kratkoročnog kredita. Radi korišćenja lombardnog kredita, Narodna banka Srbije zaključuje s bankom ugovor o lombardnom kreditu. Tim ugovorom utvrđuju se naročito odnosi Narodne banke Srbije i banke u vezi sa odobravanjem, korišćenjem i vraćanjem lombardnog kredita, upisom i prestankom založnog prava Narodne banke Srbije, kao i naplata potraživanja Narodne banke Srbije iz založnih hartija od vrednosti. Po zaključenju takvog ugovora, Narodna banka Srbije pušta u tečaj banci lombardni kredit, a na osnovu zahteva bake za korišćenje tog kredita. Navedenim propisom regulisani su i drugi detalji, ako što su: vreme i način korišćenja lombardnog kredita, plaćanje propisane kamate kamate, vraćanje lombardnog kredita, kao i posledice docnje u vraćanju tog kredita. Postoji i relombard. Relombard predstavlja jednu posebnu vrstu ugovora o lombardu. Njegova osobenost se sastoji u tome što se kod ovog pravnog posla kao davalac zajma pojavljuju dve bankarske organizacije. U stvari, bankarske organizacije ne daju istovremeno zajam klijentu, jer bi se u tom slučaju radilo o ugovoru o lombardu, već jedna banka koja je već dala zajam po ovoj vrsti ugovora primljene stvari prenosi na drugu banku radi dobijanja novčanih sredstava. Ta vrsta zalaganja stvari, tj. ponovo lombardovanje, naziva se relombardovanje.

Forma i sadržaj (čl. 1070. ZOO) Ugovor o kreditu na osnovu zaloge o kreditu mora biti zaključen u pismenoj formi i, kako propisuju odredbe ovog člana, mora sadržavati, pored ostalog, i sledeće: a) naznačenje hartija od vrednosti koje se zalažu, b) naziv, odnosno firma i sedište, odnosno prebivalište imaoca hartije, v) iznos i uslove odobrenog kredita, kao i g) iznos i vrednost hartije koja je uzeta u obzir za odobrenje kredita. Sadržina pismenog teksta ugovora obavezuje banku i korisnika kredita, koji su takav ugovor potpisali. Prema tome, ugovor o kreditu se smatra zaključenim kad ga navedene stranke potpišu i kada korisnik kredita preda banci hartije od vrednosti koje su u ugovoru navedene. Opšte odredbe o formi ugovora, propisuju pravilo da su bez pravnog dejstva, odnosno da se kao takvi ne mogu smatrati punovažnim ako nisu zaključeni u formi koju propisuje zakon. Čak i u slučajevima kada se u ugovorima u propisanoj formi neodređeno, nejasno ili nepotpuno navode samo neki nebitni odnosi stranaka, a nije ispoštovan cilj tog propisa, ugovor se smatra pravno nevaljalim, posebno ako se u propisima, odnosno sporazumu stranaka o zaključenju takvog ugovora, navodi ta obaveza koja je jasna i precizna. Tako i u ovom slučaju, ako ugovor o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti ne bi sadržavao bilo koji od navedenih elemenata iz ovog člana, takav ugovor bi bio nevažeći u celini.

Kad banka može prodati založene hartije (cl. 1071. ZOO) Prodaja hartija od vrednosti založene za potraživanje iz ugovora o kreditu ne vrši se putem suda, već se ostavlja banci kao poveriocu da radi prodaje založenih hartija od vrednosti sprovede postupak koji je utvrđen njenim pravilima. Pre svega, potraživanje zbog koga je nastala zaloga mora poticati iz ugovora o kreditu, zaključen sa bankom. Po pravili, analognom primenom odredaba člana 981. ovog zakona, koji se odnosi na prodaju stvari za potraživanje iz ugovora u privredi, da bi poverilac, odnosno banka mogla da proda založene hartije od vrednosti bez učešća suda, potrebno je da po isteku roka dospelosti potraživanja, poverilac, banka o nameravanoj prodaji obavesti korisnika kredita, dužnika kao i zalogodavca, kad to nije isto lice (član 966. ovog zakona - "dužnik ili neko treće lice (zalogodavac)", da će po isteku roku od osam dana od dana tog upozorenja izvršiti nameravanu prodaju.. Ovo zbog toga da bi dužnik, korisnik kredita, odnosno zalogodavac modao da u tom roku eventualno isplati dugovanje po osnovu iz ugovora o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti i od banke povrati založenu stvar. Obaveštavanje dužnika, korisnika kredita i zalogodavca, ako to nije isto lice, o nameravanoj prodaji mora da sadrži podatak o datumu i mestu prodaji, a to je, po pravilu određena berza.

1214

UGOVOR O AKREDITIVU Obaveza akreditivne banke i forma akreditiva (cl. 1072. ZOO) Akreditiv predstavlja takav posao po kome banka, po nalogu klijenta, izdaje nalog da kod nje ili kod neke druge banke do određenog vremena, treće lice - korisnik akreditiva može naplatiti određenu svotu novca. Banka koja je prihvatila nalog za otvaranje akreditiva je akreditivna banka. Prihvatajući zahtev ona se obavezuje da će korisniku akreditiva isplatiti određenu novčanu svotu, ako do određenog vremena budu ispunjeni uslovi navedeni u nalogu za otvaranje akreditiva. Akreditiv može biti neuslovljen ili uslovljen. Neuslovljen akreditiv je onaj akreditiv kod koga se za isplatu ne traži neka činidba od lica za koga je otvoren akreditiv, tj. za korisnika akreditiva (lični akreditiv). Ova vrsta akreditiva javlja se u više oblika u prometu. Tako, neuslovljeni akreditiv je kreditno pismo koje može biti obično ili cirkularno. Obično kreditno pismo predstavlja ispravu koju jedno lice dobij a od banke da po njemu podigne određeni iznos ili od same banke izdavaoca ili kod druge banke, s tim da ga realizuje u određenom roku, dok cirkularno pismo nije vezano za jednu banku, što znači da njen korisnik može podići određeni iznos novca kod svake banke koja je naznačena u takvom pismu. Dalje, neuslovljeni akreditiv može biti budžetski akreditiv , koji je vezan za određeni vremenski period, na primer od nekoliko meseci ili godinu dana, s tim ako se novčana sredstva ne utroše u određenom periodu da se prenose za naredni period ili se gase. Uslovljeni akreditiv je onaj akreditiv kod koga se za isplatu određenog iznosa traži da se prethodno izvrši određena činidba od strane korisnika akreditiva. To je dokumentarni, odnosno robni akreditiv , a taj naziv potiče u vezi kupovine i prodaje robe, zbog čega se i traži otvaranje akreditiva, uz uslov da će korisnik akreditiva moći da izvrši naplatu po akreditivu samo ako banci deponuje određene isprave, a prema ugovoru o akreditivu. Ova vrsta akreditiva ima naročitog značaja u međunarodnom robnom prometu. Banka, po nalogu kupca, otvara akreditiv u korist prodavca, a prodavcu vrši naplatu određenog iznosa kad podnese u akreditivu nabrojana dokumenta. Ova vrsta akreditiva obezbeđuje interese ugovornih strana u jednom poslu, bez obzira na ekonomske i druge prilike koje vladaju tjednoj zemlji. Postoji razlika između domaćeg i međunarodnog akreditiva . Kod domaćeg akreditiva Narodna banka reguliše svojim uputstvom postupak od otvaranja do realizacije akreditiva. Kod međunarodnog akreditiva postupak je određen Jednoobraznim pravilima i običajima u poslovanju po dokumentarnim akreditivima, koje je donela Međunarodna trgovinska komora u Parizu 1933. godine, s tim što su se od 1951. godine primenjivala revidirana pravila, a od 1. VII 1963, odnosno 1975. godine primenjuju se ova pravila u novoj verziji, stoje prihvaćeno i od naših banaka. Dokumentarni akreditivi mogu biti opozivi i neopozivi. Opozivi akreditiv može biti uvek opozvan od strane nalogodavca, što znači i pre roka za koji je akreditiv otvoren. Akreditiv je opoziv i u slučaju ako u ugovoru nije ništa rečeno o opozivanju akreditiva. Neopozivi akreditiv sadrži samostalnu i neposrednu obavezu banke prema korisniku. Ta obaveza može biti ukinuta ili izmenjena samo sporazumom svih zainteresovanih strana. Neopozivi akreditiv traje do određenog vremena, kako je to ugovorom određeno, što znači da pre isteka tog roka ne može biti opozvan, osim ako to pismeno zatraže dužnik i poverilac ili ako se stekne koji od uslova za prevremeno gašenje akreditiva predviđen u nalogu za njegovo otvaranje. Kod međunarodnog akreditiva postupak je određen Jednoobraznim pravilima i običajima u poslovanju po dokumentarnim akreditivima, koje je donela Međunarodna trgovinska komora u Parizu 1933. godine, sa docnijim izmenama i dopunam. Prema stavu 2. ovog člana, akreditiv mora biti sačinjen u pismenoj formi. On je po tome strogo formalan pravni posao, što znači da ako ta forma nije ispoštovana pravni posao je ništav. Na to ukazuju i odredbe člana 70. stav 1. i člana 103. ovog zakona. Odlukom o obliku, sadržini o načinu korišćenja jedinstvenih instrumenata platnog prometa (,,S1. gl. RS", br. 57/04 i 82/04) propisano je da se akreditiv koristi kada klijent nalaže banci kod koje ima otvoren račun da određena sredstva, uz određene uslove, stavi na raspolaganje pravnom ili fizičkom licu kod iste ili druge banke. Istom Odlukom popisano je i da vrstu akreditiva, uslove otvaranja i način njegovog korišćenj a utvrđuju banka i klijent - nalogodavac za otvaranje akreditiva. 1215

Sudska praksa Plaćanje putem akreditiva pretpostavlja istovremenu isporuku robe Ako kupac, suprotno ugovorenoj odredbi, ne bi otvorio akreditiv, prodavač je dužan, da bi stekao pravo na naplatu kupovne cene, da isporuči robu ili je stavi na raspolaganje kupcu. Prema obrazloženju Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Prema navodima tužbe, a sobzirom da tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu u pogledu otvaranja akreditiva do ugovorenog roka, tužilac je postavio tužbeni zahtev da mu tuženi izvrši isplatu ugovorene kupoprodajne cene. Prema stanovištu drugostepenog suda, da bi tužilac stekao pravo da od tuženog traži da mu izvrši neposrednu isplatu ugovorene kupoprodajne cene za predmetnu robu u gotovom novcu, nužno je da i on ispuni svoju ugovornu obavezu u pogledu isporuke robe. Pošto plaćanje putem akreditiva, kako je to predviđeno ugovorom, pretpostavlja prethodnu, odnosno istovremenu isporuku, tužilac je dužan da bi stekao pravo na naplatu kupoprodajne cene, da ugovorenu robu isporuči tuženom, ali da mu istu prethodno stavi na raspolaganje. Ovo stoga što iz ugovorne odredbe o plaćanju pomenute robe akreditivom proizilazi da bi tužiocu kupoprodajna cena bila isplaćena iz otvorenog akreditiva tek kad bi tužilac isporučio robu tuženom i podneo verodostojne dokaze o toj isporuci. Prema tome, ako bi se prihvatilo stanovište prvostepenog suda daje tuženi dužan da.kupovnu cenu za robu plati unapred, a da mu isporuka od strane tužioca nije sa materijalne strane obezbeđena, tužilac bi došao u položaj koji je povoljniji od ugovorenog odnosa. Stoga je drugostepeni sud zauzeo stanovište da bi potraživanje tužioca dospelo samo u slučaju daje robu isporučio ili, u vezi sa docnjom tuženog u otvaranju akreditiva, samo onda, ako bi tužilac svoju obavezu prethodno ispunio na taj način da prodatu robu stavi tuženom na raspolaganje, odnosno daje uskladišti tako da tuženi po isplati kupovne cene može njome da raspolaže (prema odluci VPS, SI. 1763/72). "Nalogodavac za otvaranje akreditiva nije legitimisan da traži da se akreditivna banka sudskom presudom obaveže da određeni novčani iznos isplati korisniku akreditiva. Pravo da traži ispunjenje obaveze od strane akreditivne banke o ugovoru o akreditivu pripada samo korisniku akreditiva " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 504/95)..

Primer otvaranja akreditiva OTVARANJE AKREDITIVA Na zahtev Preduzeća_____________________, iz______, (u daljem tekstu: Nalogodavac) za otvara nje akreditiva u korist Preduzeća "XYM, iz________, (u daljem tekstu: Korisnik akreditiva), Banka ___________________________(akreditivna banka) iz____________, ( daljem tekstu: Akreditivna banka) se obavezuje da korisniku akreditiva isplati novčani iznos pod uslovima iz ovog akreditiva. Član 1. Saglasno nalogu Nalogodavca, Akreditivna banka se obavezuje da će lično ili preko Banke _______________________ u _____________, Korisniku akreditiva isplatiti novčani iznos od ____________ dinara, uvek na lični zahtev korisnika akreditiva, u obrocima koji ne mogu biti veći od_______(__________dinara, na 10 dana od svake isplate, sve do isplate celokupnog iznosa odobrenog akreditiva. Član 2. Korisnik akreditiva je dužan da prilikom naplate određenog iznosa podnese Banci potvrdu nalogodavca da je izvršio posao zbog koga je korisniku akreditiva odobren akreditiv, bez prilaganja drugih isprava (lični akreditiv). (Ili u slučaju dokumentarnog akreditiva: Akreditivna banka će isplatiti novčani iznos iz ovog akreditiva, pod uslovom da joj Korisnik akreditiva podnese robna dokumenta, i to:_________________(tovarni list, konosman, certifikat o osiguranju ili polisu, uverenje o poreklu robe i njenoj ispravnosti za životnu upotrebu, odnosno atest o izvršenoj kontroli određene robe i dr., već prema tome šta je odredio nalogodavac kao dokaz za isplatu određenog iznosa po osnovu otvorenog akreditiva). Član 3. Korisnik akreditiva može opozvati svoj nalog o otvaranju ovog akreditiva, ne navodeći razlog za taj opoziv. Član 4. Ovaj akreditiv nije prenosiv. Član 5. Ovaj akreditiv važi od dana kada Akreditivna banka saopšti otvaranje akreditiva Korisniku akreditiva, odnosno banci preko koje će vršiti naplatu, do______________godine. Član 6. U slučaju spora, nadležan je Privredni sud u_________________. U____________,___________godine. Nalogodavac, 1216

Akreditivna banka.

NAPOMENA: osnovno pravilo je kod otvaranja akreditiva da se uspostavljaju odnosi između kupca - nalogodavca i akreditivne banke, i to ugovorom između ta dva subjekta, na osnovu koga akreditivna banka otvara akreditiv, bilo u svojoj banci ili kod druge banke, preko koje prodavač - korisnik akreditiva naplaćuje iznos za prodatu robu kupcu - nalogodavcu, uz ispunjenje određenih uslova navedenih u akreditivu, ili bez bilo kakvih uslova. Primer tužbe u vezi otvaranja akreditiva TRGOVINSKU SUD U TUŽILAC: Preduzeće____________________________________________________, iz TUŽENI: Preduzeće_____________________________________________________, iz TUŽBA radi isplate kupovne cene, vrednost____________dinara. Tužilac je na osnovu ugovora od____________godine prodao i isporučio tuženom ugovorenu količi nu robe. Po isporučenoj isporuci tužilac je ispostavio račune, ali tuženi kupovnu cenu nije isplatio. DOKAZ: ugovor stranaka od_____________godine i računi tužioca od_____________godine. Tuženi ne želi da plati tužiocu dugovani iznos, navodeći da je otvorio dokumentarni akreditivi, i da je na taj način ispunio svoju obavezu kao kupac. DOKAZ: dopis tuženog od______________godine. Razlozi koje iznosi tuženi su neosnovani, jer je tuženi kao dužnik, obavezan da ispuni svoju obavezu i da isplati kupovnu cenu za primljenu robu. Tužilac ne spori da je tuženi mogao da plati kupljenu robu i putem otvaranja neopozivog akreditiva, što bi predstavljalo i obezbeđenje tužiocu kao prodavcu da će svoju tražbinu naplatiti. Međutim, s obzirom da otvaranje akreditiva od strane dužnika predstavlja samo jednu radnju dužnika kojom se poveriocu omogućava da izvrši naplatu, sama ta radnja ne može se smatrati plaćanjem, pošto do toga dolazi tek kada tužilac kao poverilac banci kod koje je otvoren akreditiv prezentira dokumenta, koja su u nalogu za otvaranje akreditiva označeni kao neophodni da bi se izvršila isplata putem akreditiva. Otvaranjem navedenog akreditiva nije došlo do pravnog odnosa između tužioca i banke kod koje je otvoren akreditiv, što upućuje na zaključak da tužilac ne mora da tuži tu banku radi neplaćanja. Ona nije tužiočev dužnik, pošto je, bez obzira što je tuženi otvorio akreditiv, on i dalje u obavezi prema tužiocu kao poveriocu, čak i kada krivicom samog tužioca ne bi došlo do isplate na teret sredstava iz akreditiva, dakle bez obzira da li je tužilac i tuženi odgovoran što potraživanje nije naplaćeno iz akreditiva. U konkretnom slučaju radi se o vremenski ograničenom akreditivu. Zbog toga, kada bi se prihvatilo stanovište tuženog, značilo bi da bi on kao dužnik, ispao iz obaveze, a da bi na mesto njega dužnik postala akreditivna banka, što ne odgovara ni opštoj ni posebnoj obavezi dužnika prema poveriocu, u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima. Sa iznetih razloga, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima donese PRESUDU Obavezuje se tuženo preduzeće__________________, iz______________, da tužiocu_____________, iz _________________, isplati na ime duga iznos od____________dinara, sa zakonskom kamatom od ___________ do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja. Za tužioca - direktor, Kada nastaje obaveza prema korisniku (čl. 1073. ZOO) Strana koja daje nalog banci da nešto izvrši za njen račun, u korist drugog lica, u ovom slučaju je nalogodavac, a banka nalogoprimac, pa se taj deo pravnog posla zasniva na pravilima ugovora o nalogu. Iz tog naloga proizilazi obaveza banke prema nalogodavcu - da otvori akreditiv u korist trećeg lica koje je odredio i da mu izvrši određeno plaćanje kako je to u nalogu uslovljeno. 1217

Banka može ali ne mora da prihvati zahtev nalogodavca za otvaranje akreditiva. Ako je banka prihvatila zahtev, ona je obavezna prema korisniku od dana kad mu je otvaranje akreditiva saopšteno. U stvari, nalog za otvaranje akreditiva mora da bude potpun i precizan, da ne sadrži suviše detalja, kako bi se izbegle zabune i nesporazumi kod njegove realizacije/Nalog za otvaranje akreditiva, po pravilu, sadrži: naziv i adresu korisnika akreditiva, svrhu akreditiva, akreditivni iznos i valuta u kojoj treba da bude isplaćen. Kod postojanja takvih podataka, akreditivna banka otvara akreditiv, dakle u skladu sa sadržajem naloga o otvaranju akreditiva. Nalogodavac je vezan izdatim nalogom kad je nalog prispeo banci. Po prispeću naloga, banka obaveštava korisnika akreditiva da mu je otvoren akreditiv. Ako je akreditiv običan, a on je običan jer je bezuslovan, banka kod koje nalogodavac ima otvoreni račun, daje nalog drugoj banci da trećem licu isplaćuje određene novčane iznose do određenog vremena, ili do opoziva tog naloga. Banka, u ovom slučaju akreditivna banka, obaveštava korisnika da mu je otvoren akreditiv i da ga može koristiti. Ova banka se pojavljuje u ulozi punomoćnika druge banke, banke nalogodavca, da pod određenim uslovima vrši isplate korisniku akreditiva, a da nakon isteka određenog vremena neisplaćena sredstva vrati banci nalogodavca. Kod dokumentarnog akreditiva, koji je dokumentaran jer je uslovan, ispunjenje uslova navedenih u akreditivu predstavlja osnov da korisnik akreditiva naplati kakvo svoje potraživanje. I kod otvaranja običnog akreditiva i kod otvaranja dokumentarnog akreditiva, akreditivna banka je dužna da obavesti korisnika da mu je akreditiv otvoren, s tim što mu uz to obaveštenje dostavlja i akreditivna dokumenta iz kojih korisnik može da zaključi koja je prava iz tih dokumenata stekao, odnosno pod kojim ih uslovom može koristiti.

Sudska praksa Dan otvaranja akreditiva Ako banka prihvati zahtev nalogodavca za otvaranje akreditiva ona je obavezna prema korisniku od dana kada mu je otvaranje akreditiva saopštila. Iz obrazloženja: Neosporno je daje tuženi otvorio tužiocu dokumentarne akreditive, ali je isto tako neosporno da od plaćanja putem tih akreditiva nije došla o roku. Kupac je kao dužnik obavezan da ispuni svoju obavezu i da isplati kupovnu ce-nu za primljenu robu, ali tu robu može platiti i putem otvaranja akreditiva, što predstavlja obezbeđenje prodavcu da će svoju tražbinu naplatiti. Prihvatanjem zahteva nalogodavca za otvaranje akreditiva dolazi do pravnog odnosa između nalogodavca i akreditivne banke, po kome se banka obavezuje da će korisniku akreditiva isplatiti određenu novčanu svotu ako do određenog vremena budu ispunjeni uslovi navedeni u nalogu za otvaranje akreditiva. Logično je da banka ne mora da prihvati zahtev nalogodavca za otvaranje akreditiva, iz razloga za koje ona nađe da su osnovani. Ali ako zahtev prihvati, ona je obavezna prema korisniku od dana kada mu je otvaranje akreditiva saopštila. Ustanova akreditiva nema kao bitni elemenat i us lov daje akreditivna banka dobila i novčano pokriće nalogodavca. Ona sama ocenjuje da lije dovoljno obezbeđena od svog nalogodavca, pa u tom smislu i ocenjuje da li će prihvatiti ili ne zahtev nalogodavca za otvaranje akreditiva. U konkretnom slučaju, kako su pravilno utvrdili prvostepeni i drugostepeni sud, postoje tuženi četiri akreditiva konfirmirao, o čemu je obavestio tužioca, takvo konfirmiranje akreditiva za tuženog predstavlja preuzimanje obaveze prema tužiocu, koje nije vezano za pokriće, jer je to odnos kupca odnosno njegove banke i akreditivne banke, tako daje tužena banka pravilno obavezana da izvrši svoju obavezu po ispunjenju akreditivnih uslova, koji uopšte nisu sporni. Sa tih razloga, a kako tuženi nije blagovremeno izvršio svoju obavezu prema tužiocu, u obavezi je da mu naknadi štetu u visini i po osnovima kako je to utvrdio prvostepeni sud" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev, 78/80); "Akreditivna banka odgovara za isplatu iz akreditiva od dana kada je korisniku akreditiva saopšteno da mu je akreditiv otvoren. Banka se ne može osloboditi te obaveze ni u slučaju kada je zbog organizacionih promena prestala da obavlja poslove sa inostranstvom" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 515/98).

Iz ranije sudske prakse Ako akreditiv ne bude otvoren na osnovu usovora o srađenju, ne postoji obavezaizvodača radova na plaćan/e ugovorne kazne ako radove nije okončao u ugovorenom roku Kada se investitor obavveže da če pre početka radova dati akreditiv, izvođač nije dužan da započne radobve dok se ne otvori akreditiv. Prema obrazloženju Na osnovu ugovora tužilac se obavezao da radove koje su stranke ugovorile izvede do određenog datuma, a za slučaj da to ne uradi do ugovorenog roka tužilac se obavezao da plati tuženom na ime ugovorne kazne 2°/o od vrednosti neizvršenih radova. Međutim, u članu 4. stav 1. ugovora, tuženi se kao investitor obavezao da do dana potpisivanja toga ugovora osigura plaćanje tužiocu izvršenih radova putem neopozivog akreditiva, a u stavu 2. pomenutog 1218

člana stranke su ugovorile da ukoliko investitor ne izvrši obavezu iz ovog stava da tužilac kao izvođač nije ni dužan da radove otpočne i završi u roku iz člana 3. ugovora, bodući da se za takav slučaj rok izgradnje imao pomeriti za onoliko dana za koliko je dana tužilac kao izvođač kasnije dobio akreditiv. Nije sporno da tuženi nikada nije tužiocu dostavio akreditiv na čije se dostavljanje obavezao u članu 4. stav 1. ugovora, pa kod takvog stanja stvari ne samo što tužilac nije ni bio dužan da otpočne sa radovima, već mu rok za izgradnju nije ni otpočeo da teče. Kada je tužilac i pored toga što mu nije dostavljen akreditiv radove otpočeo, završio i predao, to se mora uzeti da tužilac ugovor nije ispunio u docnji, pa shodno tome nije ni dužan da tuženom plati ugovorenu kaznu, koju su stranke ugovorile samo za slučaj tužiočeve docnje oko ispunjenja ugovora. Kod takvog stanja stvari, bez obzira na vreme kada je tužilac završio ugovorene radove, potraživanje tuženog iz osnova ugovorne kazne nije osnovano, jer rok za izvođenje radova shodno članu 4, stav 2. ugovora koje su stranke zaključile nije ni otpočeo da teče, pa je trebalo utvrditi neosnovanost potraživanja tuženog iz osnova ugovorne kazne do utuženog iznosa. Prvostepeni sud nije tako postupio usled zauzetog stava da docnja tuženog u.predaji akreditiva nije bila od uticaja da tužilac završi radove kako se ugovorom obavezao. Međutim, takvo se stanovište prvostepenog suda ne može prihvatiti. Naime, stranke su, kako je to napred navedeno, ugovorom tačno odredile svoja prava i obaveze, pa su pravo tuženog na naplatu ugovorene kazne odredile samo za slučaj neurednog ispunjenja ugovora od strane tužioca, pri čemu su tužiočevu dužnost otpočinjanja radova uslovile polaganjem neopozivog akreditiva, s tim što se rok dovršenja radova mogao produžiti za onoliko dana za koliko je tuženi zakasnio oko dostavljanja akreditiva, što znači da su stranke ugovorile da nepredaja akreditiva pravda tužiočevu docnju. Tuženi do predaje radova nije izvršio svoju obavezu predaje akreditiva, pa s obzirom na pomenute ugovorne odredbe tužilac nije ni pao u docnju sa ispunjenjem ugovora. Shodno tome po ugovoru nije ni dužan da plaća ugovornu kaznu pa je stoga Vrhovni privredni sud odbio kompenzacioni prigovor tuženog. Pomenuta obaveza tuženog da tužiocu dostavi neopoziv akreditiv je obaveza koju je tuženi preuzeo ugovorom, pa ona ne predstavlja neku formalnu obavezu bez ikakvih posledica kako to tuženi navodi u odgovoru na žalbu. Naprotiv, usled nepredaje akreditiva stranke su ovlastile tužioca da sa radovima ne otpočne, a neblagovremena predaja akreditiva davala je pravo tužiocu na produženje roka izgradnje i predaje objekta, pa se ova nepredaja akreditiva morala uzeti u obzir kod ocene osnovanosti potraživanja tuženog iz osnova ugovorne kazne. Shodno napred izloženom, naime, kada prema ugovoru tužilac pre predaje akreditiva nije ni mogao pasti u docnju sa izvršenjem ugovora, to za docnju pre predaje akreditiva tuženi nema pravo na ugovornu kaznu, te kako je usled toga kompenzacioni prigovor tuženog neosnovan, to je Vrhovni privredni sud uvažio tužbeni zahtev. (SI. 2012/70).

Nezavisnost akreditiva od drugog pravnog posla (čl. 1074. ZOO) Odredbe ovog člana određuju daje akreditiv nezavisan od ugovora o prodaji ili drugog pravnog posla povodom koga je akreditiv otvoren. Ovo zbog toga što banka koja je prihvatila da otvori akreditiv uspostavlja odnos sa korisnikom akreditiva, prema uslovima otvorenog akreditiva, kome vrši isplate po punomoćju, odnosno po uslovima dobij enim nalogom od druge banke, tj. banke nalogodavca. Takav odnos akreditivne banke i korisnika je nezavisan od odnosa koji je korisnik akreditiva uspostavio zaključenjem ugovora o prodaji sa nalogodavce - posebnim ugovorom po kome su predvideli da će se plaćanje izvršiti putem akreditiva, otvaranjem akreditiva kod određene banke, preko koje će prodavač ostvariti svoje pravo naplate potraživanja. U ovom slučaju obaveza akreditivne banke je odvojena od pravnog posla zbog koga je otvoren akreditiv, zbog čega se u odredbi ovog člana naznačuje daje akreditiv nezavisan od ugovora o prodaji ili drugog pravnog posla povodom koga je akreditiv otvoren. Isto tako, odnos između akreditivne banke i banke koja je dala nalog za otvaranje akreditiva, u vezi plaćanja po akreditivu, je nezavisan od odnosa koji postoji između stranaka u vezi akreditivnog posla. To se može reći i za odnos banke nalogodavca i samog nalogodavca, koji se uspostavlja po pravilima o nalogu, kada banka, kod koje nalogodavac ima otvoren račun, ili je od banke dobio kredit. Naime, taj odnos nije vezan za odnose prodavca i kupca (u ovom slučaju nalogodavca), pa je zbog toga nezavisan od ugovora o prodaji koji su zaključili prodavač i kupac. I Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive je naglašeno da korisnik akreditiva ne može da koristi ugovorne odnose koji postoje između banaka učesnica, odnosno između akreditivne banke i nalogodavca akreditiva. Drugi pravni posao, osim ugovora o prodaji, a u vezi koga je akreditiv otvoren, može se odnositi, na primer, na poslove u vezi akceptiranja ili otkupa menice (vučene od strane korisnika akreditiva), pa sama ili uz pomoć druge banke isplati menični iznos korisniku akreditiva.

Dokumentarni akreditiv (čl. 1075. ZOO) U komentarima prethodnih članova objašnjenje pojam akreditiva, pa samim tim i pojam dokumentarnog akreditiva. Ova vrsta akreditiva se obično koristi u vezi međunarodnog prometa, radi plaćanja cene za prodatu robu. 1219

Dokumentarni akreditiv pruža garanciju prodavcu, odnosno korisniku kredita da će mu biti isplaćena kupoprodajna cena. Iako je kupac dužnik prodavca, kod dokumentarnog akreditiva dužnik isplate je banka koja je preuzela obavezu da određeni iznos isplati prodavcu, korisniku akreditiva, ako ovaj podnese banci kvaliflkovane isprave koje mu daju pravo na naplatu akreditovanog iznosa. Prodavač i kupac određuju koja dokumenta prodavač treba da preda akreditivnoj banci da bi mogao od nje da naplati iznos koji su ranije ugovorili prodavač i kupac. Ti isti podaci unose se i u nalogu koji banka nalogodavca (kupca) dostavlja akreditivnoj banci. Nalog o otvaranju akreditiva, po pravilu, sadrži: naziv i adresu korisnika akreditiva, svrhu akreditiva, akreditivni iznos i valutu u kojoj treba da bude isplaćen. Kod postojanja takvih podataka, akreditivna banka otvara akreditiv, dakle u skladu sa sadržajem naloga o otvaranju akreditiva. Prema Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive, koja je izdala Međunarodna trgovinska komora u Parizu, dokumentarni akreditiv treba da sadrži: otpremna dokumenta (datum na dokumentu smatra se datumom otpreme robe), zatim dokument o osiguranju i druge isprave, kao na primer fakturu i si. U svakom slučaju, kod dokumentarnog akreditiva bitno je naglasiti da svi učesnici u akreditivnom poslu posluju samo sa dokumentima, a ne sa robom koja je predmet drugog odnosa između prodavca i kupca. Kod dokumentarnog kredita, banke ne odgovaraju za tačnost podataka navedenih u nalogu, odnosno otvorenom akreditivu, pa ni za stanje robe, gubitak robe, zakašnjenje isporuke robe i slično, što je predmet drugog ugovora, odnosno ugovora između prodavca i kupca.

Sudska praksa "Akreditivna banka se ne može osloboditi obaveze isplate prema svojim poveriocima bez obzira na njene kasnije statusne promene i reorganizacije, jer davalac akreditiva može korisniku akreditiva isticati samo prigovore koji se odnose na uslove iz akreditiva " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 440/98); "Da bi banka izvršila isplatu iz akreditiva, korisnik akreditiva je dužan da preda potrebnu dokumentaciju iz uslova akreditiva " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 214/94).

Dužnost akreditivne banke (cl. 1076. ZOO) Banka koja je primila nalog druge banke za otvaranje akreditiva, odnosno banka koja je otvorila akreditiv u korist nekog lica, dužna je da izvrši klauzule plaćanja pod uslovima predviđenim u akreditivu. To proizilazi i iz odredaba člana 1072. ovog zakona, po kome prihvatanjem zahteva nalogodavca za otvaranje akreditiva, akreditivna banka se obavezuje da će korisniku isplatiti određenu svotu, ako ovaj do određenog roka ispuni uslove navedene u nalogu za otvaranje akreditiva. Akreditivna banka je dužna da o otvaranju akreditiva obavesti korisnika akreditiva, u kome će navesti vrstu akreditiva i uslove akreditiva. Klauzula plaćanja se odnosi na valutu plaćanja, po pravilu prema valuti koja važi u mesti isplate. Ako vrsta akreditiva i valuta plaćanja ne odgovaraju sporazumu stranaka, odnosno uslovima koji su svojim ugovorom utvrdili prodavač i kupac, korisnik akreditiva ne mora da prihvati akreditiv, odnosno može ga odbiti i o tome obavestiti svoju ugovornu stranu da akreditiv nije dat prema njihovom dogovoru o uslovima plaćanja. U tom slučaju, navedeno neslaganje stvara osnov za spor među njima, što za akreditivnu banku stvara i obavezu da o odbijanju prihvatanja akreditiva obavesti banku nalogodavca i da joj primljena sredstva po osnovu akreditiva vrati, uz naplatu svojih troškova u vezi sa tim poslom.

Sudska praksa Uticaj statusnih i reorganizacionih promena na obaveze akreditivne banke Akreditivna banka se ne može osloboditi obaveze isplate prema svojim poveriocima, bez obzira na kasnije statusne i reogranizacione promene, jer izdavalac akreditiva može korisniku akreditiva isticati samo prigovore koji se odnose na uslove iz akreditiva Iz obrazloženja Akreditivna banka se ne može osloboditi obaveze isplate prema svojim poveriocima bez obzira na njene kasnije statusne promene i reorganizacije, jer izdavalac akreditiva može korisniku akreditiva isticati samo prigovore koji se odnose na uslove iz akreditiva. Ovakav zaključak proizlazi iz odredaba čl. 1075 i 1076 ZOO Pošto je pravni prethodnik tužene otvorio akreditiv, to proizlazi dajepoverilac tužitelj ovlašten da tuži bez obzira na koga je organizacionim promenama preneto poslovanje po odnosnom dokumentarnom akreditivu. Unutrašnji, kasniji statusni odnosi između banke i banke kćeri su bez uticaja na odnos između akreditivne banke i korisnika akreditiva. Pravni prethodnik tužbene banke je sa danom osnivanja preuzeo ne samo radnike, već celokupnu infrastruktu1220

ru bivše ,,J" B, ,,J" N. S. Dakle, sva imovina ove filijale koju je koristila i u vreme dok je pre pripajanja ,,J" DD B. poslovala kao samostalno pravno lica, pripala je tuženoj. Takav postupak prenosa imovine i preuzimanje radnika ukazuje daje upis tužene u sudski registar samo formalno realizovan preko instituta osnivanja novog pravnog subjekta, dok je faktički pravni subjektivitet tužene proiza-šao izpodele ,,J" DC B. Stoga se nezavisno od prikazane forme sticanj a pravnog subjektiviteta tužene i njen status po pitanju odgovornosti za obaveze pravnog subjekta, čijom je deobom ona nastala, mora raspraviti u skladu sa odredbom čl. 187a. tada važećeg Zakona o preduzećima. U suprotnom došlo bi do izigravanja prava trećih lica kao poveri-laca ,,J" DC B, kojom bi ostale sve obaveze proistekle iz poslovanja ranije ,,J" osnovne banke N. S. i filijale, J" B. ,,J" N. S, kao organizacionog dela u kome oblikuje nastavljeno njeno docnije poslovanje u sastavu te banke, dok bi sva prava istih prešla na tuženu. Zato se ne može prihvatiti da je u pitanju osnivanje novog pravnog lica koje ne odgovara za obaveze svog osnivača, jer na taj način sud bi legalizovao zloupotrebu prava učinjenu na štetu trećeg lica, zbog čega je sud dužan da po službenoj dužnosti uskrati sudsku zaštitu takvom raspolaganju, što je saglasno odredbi čl. 3 st. 2. tač. 2 ZPP. Ovako materijalno-pravno rešenje spornog odnosa je nužno, jer imovina predstavlja skup prava i obaveza, zbog čega se njenom deobom na novonastale pravne subjekte moraju preneti i obaveze a ne samo prava. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 15/05 od 16.5.2006. godine).

Iz ranije sudske prakse Ako banka nije postupila po akreditivu zbog zabrane isplate od strane suda Otvaranjem akreditiva može, ali ne mora, doći do pravnog odnosa između poverioca i banke dužnika. Prema obrazloženju Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda.. Nesporno je daje tuženi otvorio neopozive akreditive, ali je isto tako nesporno da do plaćanja putem navedenih, akreditiva nije došlo. Kupac je, kao dužnik, obavezan da ispuni svoju obavezu i da isplati kupovnu cenu za primljenu robu. Između ostalog, robu može platiti i putem otvaranja neopozivog akreditiva, stoje i obezbeđenje prodav-cu da će svoju tražbinu naplatiti. Međutim, s obzirom da otvaranje akreditiva od strane dužnika predstavlja samo jednu radnju dužnika kojom se poveriocu omogućava da izvrši naplatu, sama ta radnja ne može se smatrati plaćanjem, pošto do toga dolazi tek kad poverilac banci kod koje je akreditiv otvoren prezentira dokumenta koja su u nalogu za otvaranje akreditiva označeni, kao neophodni da bi se izvršila isplata putem akreditiva. Samim otvaranjem akreditiva može, ali ne mora doći do pravnog odnosa između poverioca i banke dužnika, ili koje druge banke kod koje je akreditiv otvoren. Do takvog odnosa će, na primer, doći kad akreditivna banka odbije da izvrši isplatu iz sredstava po akreditivu, iako joj je poverilac dostavio akreditivna dokumenta. Ali i kad dođe do toga, to ne znači da poverilac mora tužiti banku radi neplaćanja. Ona nije njegov dužnik, pošto je - bez obzira što je dužnik otvorio akreditiv - on i dalje u obavezi prema poveriocu, čak i kada krivicom samog poverioca ne dođe do isplate na teret sredstava iz akreditiva, znači bez obzira da li je poverilac ili dužnik odgovoran što potraživanje nije naplaćeno iz akreditiva. U konkretnim slučajevima radi se o vremenski ograničenim akreditivima, jer su važnost tih akreditiva za prezentaciju dokumenata i naplatu vremenski bili ograničeni. Kad bi se prihvatilo stanovište prvostepenog suda, s obzirom da je protekla važnost pomenutih akreditiva, značilo bi da bi dužnik, ovde tuženi, ispao iz obaveze, a da bi na mesto njega dužnik postala akreditivna banka. Međutim, kao stoje rečeno, dužnik i dalje ostaje u svojoj obavezi i poverilac može direktno da se obrati kupcu za isplatu kupovne cene. Pri tome je bez uticaja to što akreditiv nije iskorišćen i što banka nije postupila po njemu. Pomenutom naredbom zabranjena je isplata sa obrađenog računa, ali ovo konkretno potraživanje nije zaplenjeno. Tuženi je dužan da plati i kamate i troškove postupka, s obzirom daje zapao u docnju sa isplatom duga. Tuženi je dospeli glavni dug mogao da plati i na drugi način, a bio je u mogućnosti da to učini - jer je imao utužene račune, pa je znao koliko je dužan -pogotovu što poverilac u ovom slučaju nije odgovoran što nije mogao da se: naplati preko otvorenog akreditiva (Prema odluci VPS, SI.. 1848/73).

Vrste dokumentarnog akreditiva (čl. 1077. ZOO) Odredbe ovog člana samom svojom sadržinom određuju da dokumentarni akreditiv može biti opoziv ili neopoziv. Ako drukčije nije dogovoreno, akreditiv je uvek opoziv, čak i kad je otvoren za određeni prenos virmana. U akreditivu se, po pravilu naznačuje da li je akreditiv opoziv ili neopoziv. Opoziv akreditiv je nesiguran za korisnika akreditiva, jer akreditiv sa opozivom može biti u svako vreme opozvan, što bi bilo protivno interesu korisnika kredita da svoje potraživanje naplati-iz akreditiva. Međutim, ako je akreditiv sa opozivom, akreditivom se mora odrediti rok opoziva, ali akreditivna banka nije dužna da o tome obaveštava korisnika akreditiva. 1221

Prema Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive, ako je opozivi akreditiv prenet na filijalu akreditivne banke, ili kod banke korespodentna, tada će opoziv biti pravno valjan tek pošto korisnik akreditiva primi izveštaj o opozivu u odnosnoj filijali, ili kod banke korespodenta. Ako je akreditiv iskorišćenu celosti, opoziv je bez dejstva, jer je akreditiv izvršen.

Opozivi akreditiv (čl. 1078. ZOO) Opozivi dokumentarni akreditiv je takav akreditiv kog koga nalogodavac može u svakom trenutku da otkaže, odnosno opozove akreditiv. Opozivi dokumentarni akreditiv ne vezuje banku prema korisniku. Ovo zbog toga stoje odnos banke nalogodavaca i akreditivne banke u vezi s plaćanjem po akreditivu, nezavisan od pravnog odnosa između stranaka u akreditivnom odnosu. Opozivi dokumentarni akreditiv mora imati u nalogu označenje daje opoziv, što je za korisnika akreditiva nepovoljno, ako se ima u vidu da banka koja je doznačila akreditiv akreditivnoj banci može uvek, odnosno svakog trenutka da akreditiv izmeni ili da ga opozove na zahtev nalogodavca, ili po sopstvenoj inicijativi, ako je to u interesu nalogodavca. Ako je akreditiv iskorišćen do opoziva, opoziv koji je dat posle toga je bez pravnog dejstva, jer je akreditiv ugašen. Ako akreditiv nije izvršen u celini, onda dati opoziv ima dejstvo prema još ne izvršenom akreditivu. U praksi se retko dešava da da se u akreditivu unese klauzula sa otkaznim rokom, jer prodavcu nije u interesu da bude ograničen pravom i vremenom u kome može naplatiti kupoprodajnu cenu preko akreditiva.

Neopozivi akreditiv (čl. 1079. ZOO) Neopozivi akreditiv je takva vrsta akreditiva kojim se akreditivna banka neopozivo obavezuje prema korisniku akreditiva da će mu, prema uslovima iz akreditiva, izvršiti određeno plaćanje, akceptiranje ( koje se odnosi na akceptiranje menice vučene na banku) ili negociranje menice (koje se odnose na prodaju menice kojoj još nije dospeo rok plaćanja, odnosno prenošenje takve menice na drugog). Ta obaveza može biti ukinuta samo sporazumom svih zainteresovanih strana, što znači sporazumom banaka i davaoca naloga i korisnika akreditiva. Ako je akreditivna banka prenela akreditiv kao korisnik na svog korespodenta, odnosno drugu banku i ovaj korespodent je dužan da korisniku akreditiva neopozivo izvršava plaćanje prema uslovima iz akreditiva. Iako je u pitanju neopozivi akreditiv, on mora da traje onoliko kako je navedeno u akreditivu, o čemu je korisnik akreditiva upoznat prijemom dokumenta o otvorenom akreditivu u njegovu korist. Neopozivi akreditiv je najsigurnije sredstvo plaćanja, jer obezbeđuje pravnu sigurnost naplate. Naime, samo postojanje akreditiva dokaz je da će korisnik akreditiva naplatiti svoje potraživanje koje ima prema svom kupcu, zbog čega prodavač i kupac kod zaključenja ugovora o prodaji unose klauzulu daje akreditiv neopoziv, ali da traje određeno vreme, označeno u samom akreditivu. Akreditivna banka će zastati sa izvršenjem akreditiva samo ako utvrdi daje korisnik akreditiva zloupotrebio svoje pravo iz ovog odnosa, ako je izdat pod uticajem prevare ili zablude. Međutim, ako se ništavost ne odnosi na akreditiv, već na sam osnovni ugovor iz koga je nastala obaveza otvaranja akreditiva, akreditiv će se izvršavati i dalje dok se ne pokrene postupak za utvrđivanje ništavosti samog neopozivog akreditiva.

Sudska praksa "Kada su sankcije Saveta bezbednosti OUN uticale na poslovanje tužene akreditivne banke dovodeći do prekida njenog rada u inostranstvu, odnosno do njene nelikvidnosti iz razloga prouzrokovanih sankcijama, ispunjeni su uslovi za primenu člana 19. jednoobraznih pravila, po kojoj odredbi zbog dejstva sankcija (viša sila), akreditivna banka ne preuzima nikakvu obavezu ili odgovornost" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 237/95); "Kada je u akreditivu naznačeno daje otvoren saglasno jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive, tada je povodom prigovora tuženog da uvedene sankcije OUN, u pogledu neizvršenja obaveza, predstavljaju višu silu, prvostepeni sud je bio dužan da ove okolnosti ispita i ceni, jer su od uticaja na postavljeni tužbeni zahtev" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 116/94).

Dužnost banke u pogledu dokumenata (čl. 1080. ZOO) Iako je akreditivna banka otvorila akreditiv u korist određenog lica (korisnika akreditiva), ona je dužna da dokumenta koja joj podnese korisnik akreditiva ispita, u tom smislu da li odgovaraju uslovima iz akreditivnog naloga. Korisnik kredita koji ne podnese sva dokumenta potrebna za naplatu po akreditivu, ne može biti isplaćen. Da do ovoga ne bi došlo, prodavač (korisnik akreditiva) i kupac (nalogodavac) ugovorom o kupovini određuju 1222

koje dokumente mora podneti korisnik kredita akreditivnoj banci, radi naplate određenog iznosa. Ti uslovi moraju biti navedeni i u nalogu za otvaranje akreditiva, pa se akreditivna banka njima mora rukovoditi. Kada korisnik akreditiva preda dokumenta akreditivnoj banci, za koja smatra da su od značaja za naplatu svog potraživanja, pa banka utvrdi da postoji nesaglasnost između sadržine naloga i dokumenata koje je predao korisnik akreditiva, dužna je da o tome odmah obavesti nalogodavca, odnosno banku nalogodavca - od koje je primila nalog, i ukaže im na utvrđene nepravilnosti i nedostatke. Prema Jedinstvenim pravilima za dokumentarne akreditive, banka, ili njena banka - korenspodent koja je prihvatila da ispuni akreditiv, dužna je da savesno ispita dokumenta koja joj je podneo korisnik akreditiva, da bi utvrdila da li ta dokumenta odgovaraju uslovima akreditiva. Banka ne odgovara za formu, potpunost, tačnost, autentičnost bilo kod dokumenta koji predaje korisnik akreditiva, niti ispituje osnov po kome je akreditiv otvoren. Ako banka nalogoprimac i nalogodavac na primedbe akreditivne banke daju nova uputstva, odnosno preciznije uslove za isplatu po otvorenom akreditivu, akreditivna banka je dužna da o tome obavesti korisnika akreditiva. U slučaju neprihvatanja uslova iz akreditiva, korisnik akreditiva i nalogodavac svoj odnos raspravljaju ili sporazumno ili putem suda.

Granice odgovornosti banke (čl. 1081. ZOO) Već je u komentaru za prethodni član navedeno da banka ne odgovara za formu, potpunost, tačnost, autentičnost ma kog dokumenta koji korisnik akreditiva podnese banci radi isplate. Odredbe ovog člana samo naglašavaju da banka ne preuzima odgovornost ako su ti dokumenti "na izgled saobrazni" sa uputstvima nalogodavca. Ako, pak, akreditivna banka primeti da neki dokument ima neke nedostatke, što može izazvati kakvu sumnju u autentičnost tog dokumenta, dužna je da o tome obavesti banku nalogodavca, te da zastane sa izvršenjem akreditivnog naloga dok o traženom ne dobije potrebne podatke. Akreditivna banka ne preuzima obavezu ni u pogledu robe koja je predmet otvorenog akreditiva. Nju ne interesuje vrsta robe, njeno stanje, ambalaža, težina, količina i si. Ona se pridržava samo akreditovanog naloga, odnosno ispituje samo ono što je u nalogu navedeno kao uslov da bi se isplata izvršila. Banka ne preuzima odgovornost i ako nalogodavac još nije primio kupljenu robu, a akreditivna banka je već primila akreditivni nalog.

Sudska praksa Iz ranije sudske prakse Banka nije odgovorna ako postupa po nalogu nalogodavca za otvaranje akreditiva Rok važenja akreditiva može se produžiti samo na osnovu izričite dispozicije nalogodavca i to preko banke koja je otvorila akreditiv. Prema obrazloženju Tužilac je naveo daje sa jednom inostranom firmom zaključio ugovor o špediciji i daje na osnovu tog ugovora pomenuta inostrana firma izdala nalog za otvaranje akreditiva. Na osnovu tog naloga, za račun te inostrane firme, tužena banka je otvorila neopozivi dokumentarni akreditiv u korist tužioca. Međutim, po navodima tužioca, tužena banka je neosnovano odbila da mu isplati tuženi iznos sa pomenutog otvorenog akreditiva, pa je stoga podneo tužbu. Tuženi je osporio tužbeni zahtev navodeći daje tužilac zakasnio sa podnošenjem odgovarajućih akreditivnih dokumenata, odnosno daje ova dokumenta podneo posle proteka roka važenja akreditiva i daje stoga osnovano odbio da isplati utuženi iznos. Privredni sudovi su odbili tužbeni zahtev, odnosno žalbu tužioca.. U obrazloženju žalbenog suda se, pored ostalog, navodi da kod postojanja nespornog činjeničnog stanja daje tužilac prekoračio rok dostave akreditivnih dokumenata nadležnoj banci za isplatu, da je prvostepeni sud pravilno našao daje tuženi opravdano osporio tužiocu pravo korišćenja spornog akreditiva, sa razloga stoje tužilac zakasnio sa podnošenjem odgovarajućih akreditivnih dokumenata, tj. stoje ova dokumenta podneo posle proteka roka važenja spornog akreditiva. Krajnji rok do ikoga je akreditivna dokumenta trebalo da budu podneta određen je trajanjem važenja samog akreditiva. Nesporno je daje rok važenja akreditiva istekao, zbog ga je sporni akreditiv ugašen, pa je tuženi, osnovano osporio tužiocu pravo korišćenja toga akreditiva. Pozivanje tužioca u toku postupka i u žalbi na predstavnike tužene banke koji su mu navodno produžili rok važenja akreditiva.neosnovano je, s obzirom da to tužilac nije dokazao i s obzirom na činjenicu da še rok važenja akreditiva može produžiti samo na osnovu izričite dispozicije nalogodavca, koja treba da usledi preko one iste banke preko koje je otvoren akreditiv. Kako takva dispozicija od strane nalogodavca nije data.to tužilac ne može tražiti posle proteka roka važenja akreditiva naplatu po tom akreditivu (prema odluci biv. Vrhovnog privrednog suda SI. 2151/71). 1223

Prenosivost i deljivost akreditiva (cl. 1082. ZOO) Prenosivi i deljivi akreditiv je jedna vrsta dokumentarnog akreditiva, kada korisnik akreditiva odluči da akreditiv, koji je banka otvorila u njegovu korist, u celini ili delimično stavi na raspolaganje nekom drugom licu. Prenosivi akreditiv se prenosi jednom licu, a može se podeliti na više lica, ali u odnosu na sve njih samo jedanput. Akreditiv se može prenositi, odnosno deliti pod uslovima koji su navedeni u stavu 1. ovog člana, a naime samo onda ako je banka koja je otvorila akreditiv u korist korisnika koga je označio nalogodavac, bila ovlašćena u uputstvima prvog korisnika da plati u celini ili delimično jednom ili većem broju trećih lica. Prema Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive, svaki dokumentarni akreditiv je neprenosiv, osim ako je u akreditivu, koji označuje nalogodavac, navedeno da se akreditiv može prenositi, i to izrazom "prenosiv" U protivnom, korisnik akreditiva ne može da prenosi akreditiv i ako je prvi korisnik ovlastio akreditivnu banku da prenos može da izvrši na druga, odnosno druga lica. Kod promenljivosti, odnosno deljivosti akreditiva od značaja je da prvi korisnik, koji je, inače, po svojoj prilici dužnik tih lica, prenosi ceo ili deo akreditiva iznosima koji su niži od navedenog u akreditivu. Pored toga, ime nalogodavca može biti zamenjeno imenom samog korisnika akreditiva, kako bi lice na koga se prenosi akreditiv bio u saznanju da mu isplatu vrši korisnik kredita, odnosno kako se ne bi znali ko je nalogodavac akreditiva. U tom cilju korisnik akreditiva može podneti akreditivnoj banci fakture na svoje ime, i time ukloniti iz akreditivne banke one fakture koje je uz nalog za otvaranje akreditiva dostavio nalogodavac. Na taj način korisnik akreditiva skraćuje i rok u kome se ima izvršiti ova promena, pa taj posao ima komisioni karakter. Ako je drugi korisnik podneo svoje fakture, korisnik akreditiva je ovlašćen da svojim fakturama zameni fakture tog drugog lica, pod uslovom da su iznosi u tim fakturama manji od iznosa naveden u akreditivu. Naravno, sve to pod uslovom daje akreditiv prenosiv.

1224

BANKARSKA GARANCIJA Pojam (čl. 1083. ZOO) Pod bankarskom garancijom podrazumeva se obaveza banke prema primaocu garancije - korisniku da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu, ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji. Garancija je posledica obaveze koju ima treće lice prema primaocu garancije. Ona ima za cilj da primaocu garancije obezbedi bez uznemiravanja korišćenje prava iz ugovora sa trećim licem. Ustvari, banka garantuje da će treće lice ispuniti obavezu davaocu garancije, tj. da će primalac garancije svoje potraživanje uredno i na vreme namiriti, a ako se to ne ostvari, odnosno ako treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti, banka je dužna da ispuni uslove navedene u garanciji. Prema tome, banka se izdavanjem garancije ne može tretirati ni kao poverilac ni kao dužnik. Bankarske garancije se daju i u međunarodnom i u unutrašnjem prometu. Banka može dati i super garanciju drugoj banci. Po toj garanciji ona se obavezuje da će izvršiti plaćanje po garanciji koju je dala druga banka, ako ta banka ne izvrši svoje obaveze po toj garanciji. Ako se u garanciji obezbeđuje plaćanje u pojedinim periodima, obaveze banke da izvrši plaćanje umesto dužnika ne može u pojedinim periodima iznositi više od iznosa označenog u garanciji za odnosni period. U garanciji se, pored ostalog, navodi ovlašćenje banke da izvrši naplatu po izdatoj garanciji iz svih raspoloživih sredstava banke, osim sredstava koja po važećim propisima ne mogu biti predmet izvršenja, a u korist žiro-računa poverioca označenog u garanciji. Odredbama stava 2. ovog člana propisano je da bankarska garancija mora biti izdata u pismenoj formi. Ovo naročito zbog toga što se bez pismene garancije ne mogu ostvariti i druga prava iz garancije, a pored toga obezbeđuje se sigurnost i predstavlja siguran dokaz o ispunjenju uslova iz garancije. Za takve ugovore, opšte odredbe o formi ugovora propisuju pravilo da su bez pravnog dejstva, odnosno da se kao takvi ne mogu smatrati punovažnim. Viši trgovinski sud (u jednoj svojoj odluci, dole navedenoj), pored ostalog navodi da zakonom nisu propisani elementi bitni elementi koje mora da ima bankarska garancija, ali je u praksi uobičajeno da bankarska garancija mora da sadrži određene elemente koji su uslovljeni prirodom posla. Tako, iz prakse proizlazi da svaki oblik garancije mora imati sledeće elemente: naziv davaoca garancije, naziv primaoca garancije korisnika, naznačenje posla čije se ispunjenje obezbeđuje bankarskom garancijom, novčani iznos na koji garancija glasi, rok važnosti garancije, mesto izdavanja garancije, datum njenog izdavanja i potpis ovlašćenog lica davaoca garancije, a stranke mogu ugovoriti i druge nebitne elemente.

Sudska praksa Sadrzina i forma bankarske garancije Sadržina i forma bankarske garancije nije propisana zakonom, ali je u bankarskoj praksi uobičajeno da bankarska garancija sadrži naziv davaoca garancije, naziv primaoca garancije korisnika, podatke o osnovnom poslu čije se ispunjenje obezbeđuje bankarskom garancijom, novčani iznos na koji garancija glasi, rok važnosti garancije, mesto izdavanja garancije, datum njenog izdavanja i potpis ovlašćenog lica davaoca garancije, a stranke mogu ugovoriti i druge nebitne elemente. Iz obrazloženja Pravilno je prvostepeni sud našao da garancija broj 241103/444 koja je priložena uz tužbu, a čiji je original tužilac priložio u toku postupka i prvostepeni sud izvršio uvid u isti, ne predstavlja „nacrt garancije" već punovažnu bankarsku garanciju. Prema odredbi člana 1083. Zakona o obligacionim odnosima bankarskom garancijom se obavezuje banka prema primaocu garancije korisniku da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji. Garancija mora biti izdata u pismenoj formi. Prema navedenoj odredbi člana 1083. Zakona o obligacionim odnosima proizlazi daje bankarska garancija strogo formalni pravni posao i uvekje vezana za određeno lice i određeni ugovor. Bez uticaja su na drugačiju odluku suda žalbeni navodi tuženog da bankarska garancija nije izdata, jer nije postignuta saglasnost o bitnim elementima ugovora, već da je postojala samo namera da se izda garancija. Ovo iz razloga stoje tužilac kao korisnik iz garancije, predao u toku postupka original bankarske garancije navedenog broja, a u toku postupka tuženi s obzirom da se radi o formalno-pravnom poslu, nije pružio dokaz da je tražio poništaj 1225

bankarske garancije broj 24A1103/444 iz razloga i pod uslovima predviđenim članom 111. i 112. Zakona o obligacio-nim odnosima, odnosno pod uslovima pod kojima se može tražiti poništaj pravnog posla. U vezi žalbenih navoda tuženog da bankarska garancija nije ni izdata iz razloga više što nema datum izdavanja, pa se ne zna od kada se računa rok važnosti garancije od 180 dana, Viši trgovinski sud navodi da Zakonom nisu propisani elementi bitni elementi koje mora da ima bankarska garancija, ali u praksi je uobičajeno da bankarska garancija mora da sadrži određene elemente koji su uslovljeni prirodom posla, a iz prakse proizlazi da svaki oblik garancije mora imati sledeće elemente: naziv davaoca garancije, naziv primaoca garancije korisnika, naznačenje posla čije se ispunjenje obezbeđuje bankarskom garancijom, novčani iznos na koji garancija glasi, rok važnosti garancije, mesto izdavanja garancije, datum njenog izdavanja i potpis ovlaštenog lica davaoca garancije, a stranke mogu ugovoriti i druge nebitne elemente. Viši trgovinski sud navodi da garancija broj 241103/444 je punovažna i sadrži sve bitne elemente. Što se tiče mesta izdavanja ove garancije, ista je sačinjena na originalnom memorandumu garanta banke, kako je navedeno i u firmi garanta izdavaoca garancije i u pečatu izdavaoca garancije, a garancija je izdata na osnovu odluke kreditnog odbora garanta od 24.11.2003. godine sa rokom važnosti od 180 dana, pa s obzirom na datum kada je korisnik podneo zahtev za isplatu iznosa iz garancije, a to je 19.4.2004. godine, tuženi je u obavezi da isplati garantovanu sumu. Drugostepeni sud je cenio i sve druge žalbene navode tuženog, ali je našao da su bez uticaja na pravilnost pobijene odluke jer je u pitanju punovažna garancija broj 241103/444, original ove garancije nalazi se kod tužioca, nema dokaza daje tuženi tražio poništaj ove garancije, ista ne sadrži naznaku da se radi o predlogu ili o nacrtu iste. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 5596/05 od 31.8.2006. godine); Prigovori banke garanta Kada bankarska garancija sadrži klauzulu „bez prigovora", „na prvi poziv", ili sadrži reci koje imaju isto značenje, tada korisnik garancije nema obavezu dokazivanja nastupanja garantnog slučaja, ali banka garant (iako ne može isticati one prigovore koje bi korisniku mogao istaći nalogodavac) može uskratiti isplatu dokazujući suprotno. Iz obrazloženja Imajući u vidu odredbe Zakona o obligacionim odnosima, može se zaključiti da u našem pravu i ne postoje potpuno apstraktni ugovori, pa samim tim ni apstraktna garancija kao jednostrano obavezni ugovor. Ovo stoga što Zakon o obligacionim odnosima propisuje da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (kauzu), te da se pretpostavlja da osnov obaveze postoji čak i kada on nije izražen. Iz ovakve odrednice Zakona o obligacionim odnosima može se zaključiti da su u našem pravnom prometu postojeći i dopušteni kauzalni ugovori: a) kod kojih je osnov ugovorne obaveze izražen (u kom slučaju postojanje osnova dokazuje poverilac) i b) kod kojih osnov u samom ugovoru nije izražen, ali se dopuštenost istih zasniva na zakonskoj pretpostavci o postojanju osnova (u ovakvim ugovorima poverilac ne mora dokazivati postojanje osnova, ali se dužnik od realizacije istih može braniti dokazivanjem da pretpostavljeni osnov ne postoji). Kada ova opšta pravila Zakona o obligacionim odnosima prebacimo na teret bankarskih garancija, možemo zaključiti da bankarske garancije koje su Zakonom o obligacionim odnosima propisane u članu 1087. predstavljaju takozvane garancije neakcesornog karaktera, kod kojih se kauza istih pretpostavlja. Stoga po istima korisnik garancije nema obavezu dokazivanja nastupanja garantnog slučaja, ali bi banka garant mogla uskratiti isplatu dokazujući suprotno. Za razliku od ovih garancija bankarska garancija iz člana 1083. Zakona o obligacionim odnosima je kauzalna garancija u kojoj korisnik garancije da bi istu realizovao, mor-a dokazati i postojanje osnova bančine obaveze, odnosno daje garantni slučaj nastupio. U konkretnom slučaju čitanjem teksta bankarskih garancija br. 2020 i br. 7279, ovaj sud zaključuje da obe garancije predstavljaju takozvane samostalne i neakcesorne garancije. Ovo stoga što garancija br. 2020 sadrži reci „na prvi poziv", dok garancija 7279 sadrži reci ,,bez daljeg odlaganja", a za njihovo aktiviranje dovoljna je izjava korisnika o nastupanju osnova. Posmatrajući dakle sadržinu samih bankarskih garancija sledi da su tačni žalbeni navodi iz žalbe drugotuženog o tome da po pravnoj prirodi nema suštinske razlike između navedenih garancija odnosno da se radi o takvim garancijama po kojima banka izdavalac garancije korisniku garancije ne može isticati nikakve prigovore iz osnovnog posla. Sledom iznetog, neosnovani su navodi iz žalbe tužioca o tome da su navedene garancije bile uslovne, te daje za uspešnu realizaciju odnosno naplatu po istima, korisnik garancije bio dužan da dokaže daje nalogodavac za izdavanje garancije prekršio svoje ugovorne obaveze. Nasuprot ovim navodima, iz teksta samih garancija sledi da je za uspeŠnu realizaciju istih dovoljno da korisnik garancije da izjavu o tome da su odredbe osnovnog ugovora prekršene. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 1915/07 od 1.3.2007. godine);. Carinska garancija Carinska garancija predstavlja akcesornu bankarsku garanciju, što znači da ona ne može proizvesti pravo dejstvo ako istovremeno nije nastala i punovažna obaveza glavnog dužnika. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je svom komitentu PP ,,S. M" iz S. izdao garanciju broj 1252 radi obezbeđenja naplate carine, drugih uvoznih dažbina i kamata, saglasno odredbama Uredbe o delovima naplate carinskih i drugih uvoznih dažbina za period od 12. 01. 1999. godine do 31. 12. 1999. godine. Izdatom garancijom tuži1226

lac se obavezao da će plaćati carinu, druge uvozne dažbine i kamatu za robu ocarinjenu u vreme važenja garancije, ako to u propisanom roku ne učini carinski obveznik PP "S. M", ili njegov punomoćnik. Nesporno je daje tužena za dug carinskog obveznika ,,S. M" po osnovu izvršnih rešenja Carinarnice S. naplatila iz bankarske garancije iznos od 941.720,99 dinara dana 7. 12. 1999. godine. Tužilac u ovom sporu traži da mu tužena vrati sumu od 941.720,96 dinara, u koju ulazi i dosuđeni iznos od 680.736,72 dinara sa kamatom po stopi određenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 7. 12. 1999. godine, kada je izvršena naplata po osnovu izdate garancije. Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojio, dajući pri tom razloge koje prihvata i ovaj sud. Carinska garancija čijom je realizacijom tužena naplatila od tužioca 941.720,99 dinara dana 7. 12. 1999. godine predstavlja akcesornu bankarsku garanciju iz člana 1083. ZOO. To znači da ona ne može proizvesti pravno dejstvo ako istovremeno nije nastala i punovažna obaveza glavnog dužnika, u ovom slučaju Međunarodne špedicije ,,S. M" iz S. za robu po cariničnom dokumentu od 15. 01. 1999. godine. Iz rečenih razloga neosnovani su i navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, s obzirom na to da je rešenjem tužene postupak naplate carina obustavljen protiv drugog pravnog lica, a ne tužioca, što znači da tužilac nije carinski obveznik, te ne može ni tražiti od tužene povraćaj carine. Tužilac u ovom sporu ne traži povraćaj carine, već povraćaj garantovane sume, zbog toga što obaveza njegovog nalogodavca - glavnog dužnika Međunarodne špedicije ,,S. M" nije punovažna. Iz sadržine rešenja, kojim je obustavljen postupak naplate carine i drugih uvoznih dažbina, proizlazi da je us led propusta radnika carine na izlazu iz zemlje došlo do toga da se roba iz dokumenta JCI— 3 br. 648 od 15. 01. 1997. godine ocarini, pa tako i od tužioca naplati navedena garantovana suma, pa je pravilno prvostepeni sud našao da tužiocu u smislu odredaba člana 214. ZOO pripada zatezna kamata od 7. 12. 1999. godine kao dana kada je od tužioca naplaćen iznos od 680.736,72 dinara. Naime, ovakav propust carinskog radnika na izlazu iz zemlje ukazuje na nesavesnost tužene u momentu naplate garantovane sume od tužioca. Stoga su neosnovani navodi žalbe da tužiocu pripada zatezna kamata od dana pravosnažnosti rešenja kojim je postupak naplate carine obustavljen. (Presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 6010/04 od 24. 11. 2004. godine). Mirovanje obaveza prava na proviziju u vreme sankcija Banka nema pravo na proviziju za izdatu bankarsku garanciju kada su zbog sankcija prema SRJ mirovale obaveze nalogodavca prema inostranom kreditoru. Iz obrazloženja Odredbom člana 1083. st. 2. ZOO propisano je da se bankarskom garancijom obavezuje banka prema primaocu garancije da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji. Prema navedenoj zakonskoj odredbi, vezano za izdatu bankarsku garanciju, nastaju tri odvojena pravna odnosa, i to međusobni odnosi između subjekata ovog pravnog posla, banke, primaoca ili korisnika garancije i trećeg lica u vezi sa čijom obavezom banka izdaje garanciju - nalogodavca. Jedan od pravnih odnosa nastaje između banke i lica u vezi sa čijom obavezom banka izdaje garanciju, između kojih nastaje jedna vrsta ugovora o nalogu, kod koga lice u vezi sa čijom obavezom se izdaje garancija ima pravni položaj nalogodavca. U vezi sa pravnom prirodom ugovora o izdavanju garancije i odnosa banke i nalogodavca proizlazi i pravo banke prema nalogodavcu na odgovarajuću naknadu, saglasno odredbi člana 749. st. 3. ZOO prema stanju u spisima predmeta, pitanje plaćanja naknade -provizije po izdatoj garanciji stranke su precizno reguUsale članom 7. Ugovora o izdavanju garancije, tako da je tuženi u obavezi da banci plati proviziju u dinarima po bankarskoj tarifi koja bude važila u momentu plaćanja korisniku garancije. Kako je iz priložene dokumentacije u spisima predmeta utvrđeno daje tuženi svoje obaveze prema banci izmirivao uvek tako što je provizija plaćana istovremeno kada su vršena plaćanja anuiteta po inokreditu, i to tako što je provizija obračunavana na ostatak duga, a iz nalaza veštaka vidi se da je za sporni period provizija obračunavana kvartalno uvek na isti ostatak duga, s obzirom da nije bilo plaćanja prema inostranstvu, kao i da je provizija obračunavana po tarifi koja je važila u momentu obračuna, a ne prema tarifi tužioca koja važi u momentu plaćanja, to su neosnovani navodi iz zahteva kojim se pobijaju sudske odluke donete u ovom sporu. Pravilno su sudovi ocenili da iz sadržine ugovornog odnosa stranaka proizlazi daje dospelost provizije vezana za plaćanje po inostranom kreditu, te da ukoliko usled uvedenih sankcija prema SRJ miruju obaveze prema inostranom kreditoru, miruju i potraživanja tužioca u odnosu na dužnika na domaćem planu" (prema odluci Saveznog suda, Gzs. 36/99); Naplata po carinskoj garanciji - "Naplata neizmirenih obaveza carinskog obveznika bančinog nalogodavca po osnovu izdate carinske garancije ne može se vršiti od garantne banke za robu ocarinjenu za vreme važenja garancije posle isteka važnosti garancije, s obzirom daje to protivno samoj prirodi carinskoj garanciji, čiji je jedan od bitnih elemenata upravo ročnost" (prema odluci VSS, Prev. 493/98); Protek roka važnosti bankarske garancije - "Posle proteka roka garancije poverilac (imalac garancije) ne može tražiti od banke plaćanje iznosa po izdatoj garanciji, bez obzira na sporazum o odlaganju plaćanja između stranaka u pravnom poslu za koji je data garancija, bez učešća garanta - banke" (prema odluci VSS, Prev. 117/94); Bankarska garancija - "Bankarska garancija je stroso formalni pravni posao i uvek je vezana za određena lica i određeni ugovor" (prema odluci VSS, Prev. 199/94); 1227

Bankarska garancija - "Isplatu dospelog iznosa po.datoj bankarskoj garanciji može od garanta tražiti samo korisnik garancije, a ne i lice za čiju je obavezu banka garantovala " (prema odluci VSS, Prev. 134/94); Bankarska garancija - isključenje prava na proviziju - "Obaveza plaćanja provizije za izdatu bankarsku garanciju nije uslovljena isplatom banke garanta korisniku bankarske garancije. Ta obaveza se može isključiti samo za period u kome za vreme važenja bankarske garancije dođe do promenjenih okolnosti zbog kojih inostrani poverilac ne može tražiti naplatu od glavnog dužnika " (prema odluci VSS, Prev. 66/99); Bankarska garancija - računanje roka - "Protek roka po bankarskoj garanciji računa se po odredbama Zakona o obligacionim odnosima, a ne po odredbama procesnog prava" (prema odluci VSS, Prev. 24/99); Rok važnosti garancije - "Zahtev korisnika za isplatu garantovane sume mora biti predat banci garantu pre isteka roka važnosti garancije. U suprotnom, obaveza banke garanta prestaje" (prema odluci VPS, Pž. 5704/2000); "Uslovna garancija je takva garancija u kojoj je definisan uslov koji treba da bude ispunjen da bi korisnik garancije mogao da ostvari prava prema banci garantu. Pri tom nastupanje odnosno nenastupanje takvog uslovaje izvan uticaja banke garanta " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 26/99); "Pravni sledbenici banke koja je izdala garanciju prema odredbi člana 1083. ZOO su u obavezi da isplate garantovani iznos, jer je ta obaveza po samom zakonu prešla na njih na osnovu propisa iz člana 187a. Zakona o preduzećima koji je važio u sporno vreme i u vezi sa odredbom člana 4. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 101/97); "Ukoliko između nalogodavca i banke garanta nije drugačije ugovoreno, obaveza plaćanja provizije po izda-toj bankarskoj garanciji nastaje izdavanjem bankarske garancije korisniku bankarske garancije i ta obaveza nije uslovljena plaćanjem od strane banke garanta korisniku garancije - inostranom poveriocu. Provizija - naknada po iz-datoj bankarskoj garanciji je cena koju je dužan platiti nalogodavac - dužnik iz osnovnog posla, za rizik koji banka garant preuzima izdavanjem bankarske garancije da će nastupiti obaveza plaćanja po osnovu bankarske garancije iz njenih sredstava " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 323/99); "Kada se steknu uslovi da korisnik bankarske garancije traži naplatu iznosa iz bankarske garancije od banke garanta, tada korisnik garancije može pored nominalnog iznosa iz garancije, od banke garanta u slučaju docnje u isplati tražiti i zatezne kamate saglasno odredbi iz člana 277. stav 1. ZOO. Banka garant odgovara solidarno sa dužnikom iz osnovnog posla " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 205/96); "Prema uslovima date garancije i kada je predmet zahteva isporuka robe sa ugovorenom kamatom, ugovorenom kaznom i troškovima, postoji obaveza banke - garanta za isplatu novčanih sporednih obaveza, a ne i za isporuku robe" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 37/94).

Primer ugovora o izdavanju garancije UGOVOR O IZDAVANJU GARANCIJE zaključen dana____________godine u_______________, između____________________, koju zastupa ______________________________ (u daljem tekstu: banka) i ______________________, koga zastupa ______________________________(u daljem tekstu:korisnik garancije) Banka i korisnik garancije sporazumeli su se o sledećem: 1. Banka se obavezuje da odmah po potpisivanju ovog ugovora izda korisniku garancije, garanciju na iznos od ____________ dinara (slovima: ____________________), sa sledećom dinamikom utroška: Garancija izdata po ovom ugovoru služiće korisniku garancije kao dokaz o obezbeđenju sredsta va za finansiranje izgradnje - opremanje investicionog objekta___________________. 3. Korisnik garancije se obavezuje da obezbedi sredstva u svom poslovnom fondu za finansiranje izgradnje objekta iz prethodne tačke u visini predračunske vrednosti investicionog programa i to pre po četka izgradnje (u toku izgradnje ili pre dospeća obaveza po ugovoru sa izvođačem radova). Korisnik garancije se istovremeno obavezuje da raspoloživa sredstva u poslovnom fondu i iz drugih izvora namenjenih za izgradnju predmetnog objekta neće koristiti u druge svrhe dok se navedeni objekat ne završi, odnosno ne izvrše sve isplate po ugovoru sa izvođačem radova. 4. Ako po dospeću obaveza po ugovoru zaključenom između korisnika garancije i izvođača radova korisnik garancije ne obezbedi sredstva za isplatu ili iz dragih razloga ne bude u mogućnosti da izmiri obaveze po tom ugovoru, banka će korisniku garancije odobriti namenski kredit u visini neizmirene oba veze na osnovu investiciono - tehničke dokumentacije koju je korisnik garancije dužan da podnese. 2.

1228

Ukoliko je po oceni banke korisnik garancije sopstvena sredstva upotrebio u druge svrhe i radi toga nije mogao da izmiri obavezu prema izvođaču radova, banka mu može odobriti kredit sa rokom vra ćanja koji neće biti duži od jedne godine i zahtevati od korisnika garancije izdavanje solo-menica i pruža nje drugih sredstava obezbeđenja. 6. Za obezbeđenje izvršenja obaveza koje proističu iz ovog ugovora, korisnik garancije podnosi banci solo-menicu blanko potpisane od ovlašćenih lica, sa ovlašćenjem banci da ih popuni do izno sa neizmirenih obaveza sa kamatom. 7. Banka ima pravo da na sve o roku neplaćene anuitete naplati pored redovne i kaznenu kamatu, računajući od dana dospelosti do naplate. 8. Ukoliko banka interveniše po ovoj garanciji obračunaće se i naplatiti redovna i zatezna kamata po važećoj tarifi banke, za period od dana intervencije do konačne naplate. 9. U svemu ostalom što ovim ugovorom nije predviđeno primeniće se odredbe važećih propisa. 10. U slučaju spora nadležan je_____________sud u_____________________. 11. Ovaj ugovor je sačinjen u_____primerka od kojih po_______primerka dobij a svaka ugovorna strana. 5.

Korisnik garancije,

a n k a,

NAPOMENA: ovaj primer izrađen je prema obrascu jedne banke.

Primer garancije

GARANCIJA Garant- Banka __________________________________________________ Dužnik - Poverilac: __________________________________________________ Na zahtev dužnika, a radi obezbeđenja plaćanja po osnovu svoje ime i za svoj račun daje ovu

(firma i broj žiro-računa) (firma i broj žiro-računa) ______________________, garant u

GARANCIJU na

dinara (slovima:

J, od čega se obezbeđuje plaćanje, i to: 2001. din.

2002. din.

2003. din.

I kvartal II kvartal III kvartal IV kvartal Ova garancija služi dužniku za podmirenje svojih obaveza prema ugovoru od zaključenim sa poveriocem, odnosno garant - banka se obavezuje prema primaocu garancije - godine poveriocu da će mu za slučaj da mu dužnik ne ispuni obavezu plaćanja o dospelosti po navedenom ugovoru izmiriti obavezu, ako bude ispunjeni uslovi u garanciji. Garant ovlašćuje Službu društvenog knjigovodstva da izvrši naplatu po ovoj garanciji bez posebnog naloga garanta - kada budu ispunjeni uslovi iz garancije, pa će za iznos izvršene naplate izdati nalog na teret žiro-računa dužnika i izvršiti ga u korist žiro-računa garanta. Ova garancija važi do isplate garantovanog iznosa poveriocu, a najdocnije do_____________godine. Ova garancija je izdata u_____primeraka. Garancija broj:__________________ (mesto i datum) Banka — GARANT, (ovlašćeno lice)

Dužnik (ovlašćeno lice)

1229

Primer tužbe iz bankarske garancije

TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: ________________________________________________________, iz TUŽENI:

, iz TUŽ BA radi ispunjenje obaveze iz bankarske garancije, vrednost ___________________dinara.

Tuženi se bankarskom garancijom od 06.10. ________godine obavezao da tužiocu, kao primaocu ga rancije, isplati iznos od _______________dinara, za slučaj da mu glavni dužnik, preduzeće "P", o roku dospelosti ne otplati kredit iz ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji od 20. 02. _________godine. DOKAZ: bankarska garancija od 06. 10. _________godine. Predmetna garancija izdata je na određeno vreme od dospelosti, tj. sa krajnjim rokom važnosti do 05. 11. ___________godine. Kredit je dospeo za vraćanje 30. 10. _________godine, pa je tužilac teleksom od 03. 11. ___________godine pozvao tuženog na isplatu garantovanog iznosa. DOKAZ: teleks tužioca od 03. 11.

_________godine.

Tužilac je naknadno, tj. 10. januara sledeće godine ponovo tražio od tuženog naplatu dugovanog iznosa, ali mu je tuženi odgovorio da je tužilac izgubio pravo na naplatu jer je istekao ugovoreni rok garancije. DOKAZ: dopis tuženog od

_______________godine.

Tuženi neosnovano odbija plaćanje dugovanog iznosa tužiocu, jer je tužilac blagovremeno pozvao tuženog na isplatu garantovanog iznosa, jer samo podnošenje tužbe posle tog roka ne vodi gubitku ovog prava tužioca. Po tužiocu, neosnovano je protivljenje tuženog, jer u smislu pravila iz ZOO o jemčevoj odgovorno sti, nastali obligacioni odnos iz jemstva zasnovan je na određeno vreme, pa postoji obaveza tuženog za is punjenje obaveze, jer je jemčeva - tuženikova obaveza nastala pre prestanka ugovora, a u jemstvu iste kom određenog roka. Naime, rok određen u bankarskoj garanciji nema karakter prekluzivnog roka, zbog čega se nastu panjem određenog roka ne može vezivati samo za podnošenje tužbe, već i za svaki pismeni poziv korisni ka garancije na izmirenje obaveze iz garancije. Sa iznetih, razloga, tužilac predlaže da sud po sprovedenom postupku i izvedenim dokazima, donese

-

PRESUDU Obavezuje se tuženo preduzeće __________________, iz_______________, da tužiocu ____________, iz _____________________, isplati iznos od _____________dinara, po osnovu ispunjenja obaveze iz bankarske garancije, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od osam dana pod pretnjom izvršenja. Za tužioca - direktor,

1230

Primer predloga teksta bankarske garancije sa ino-organizaciojom Predlog teksta bankarske garancije za plaćanje u korist "

________________ (banka)

GARANCIJA ZA PLAĆANJE br. Upoznati smo da ste Vi, _______________________, zaključili dana _____________godine, u svojstvu prodavca, Ugovor o isporuci i snabdevanju poljoprivrednom opremom, sa Preduzećem __________________, iz__________, Jugoslavija u svojstvu kupca, vašim zastupnikom _________________Export-inport, __________, i uvoznikom firmom , ,u ukupnoj vrednosti od USD Predmet ugovora je isporuka 1 komada traktora tipa ______, snage _____KS, sa dodatnom opremom. Članom _____________ugovora kupac se obavezao da plaćanje ugovorene cene u iznosu od USD izvrši na sledeći način: a) 5% ugovorene vrednosti, što iznosi USD ____________, avansno u roku od 15 dana od datuma pod nošenja kupcu avansne garancije prodavca, koja je izdata od strane prvoklasne poslovne banke, b) 95% ugovorene vrednosti, što iznosi USD ______________u 5 godišnjih rata i to: - 10%, što iznosi USD ___________, do____________. godine, uz prezentaciju zapisnika o kvantitativ nom i kvalitativnom prijemu, montaži i puštanju u rad kompletne opreme koja se isporučuje u skladu sa prilogom br. 1 ugovora, potpisanog od strane prodavca i kupca; - USD ___________, do_____________. godine; /i - USD ___________, do_____________. godine; - USD ___________, do _____________. godine; - USD ___________, do_____________. godine. Kamata na godišnjem nivou iznosi ________%. Članom ___. ugovora predviđeno je da kupac - __________________, u roku od 45 dana od potpisiva nja ugovora prezentuje garanciju za uredno plaćanje u korist prodavca na 95% vrednosti ugovora, uve ćano za pripadajući kamatu po stopi od ____% p. a. izdatu od strane ______. U skladu sa navedenim, mi, __________________(banka) neopozivo i bezuslovno garantujemo da će mo ukoliko kupac, ______________ne ispuni svoje obaveze plaćanja delimično ili u celosti na vaš prvi poziv u pisanoj formi u roku važnosti garancije, platiti svaku dospelu a neplaćenu obavezu najviše do iznosa USD ____________. (i slovima: američkih dolara ________________________________________________________________), što uključuje kamatu po stopi od ____% godišnje, a prema sledećem anuitetnom planu: datum dospeća

dug

glavnica

kamata ______%

anuitet (ukupno)

UKUPNO: Garantovani iznos će se sukcesivno smanjivati srazmerno izvršenim plaćanjima prodavcu od strane kupca ili plaćanjem izvršenim po ovoj garanciji, a pošto kupac potvrdi prijem plaćanja. Podrazumeva se da odnosni pisani zahtev može biti podnet nakon datuma dospeća obaveze plaća nja i uz isti mora biti dostavljena: - fotokopija potpisanog protokola o kvantitativnom i kvalitativnom preuzimanju predmeta ugovora, - Vaša izjava da kupac nije u roku izvršio svoju obavezu plaćanja u skladu sa članom _. ugovora, - Odnosni zahtev sa gore navedenom dokumentacijom treba biti poslat nama pre isteka roka va žnosti ove garancije preporučenom poštom, SWIFT-om ili šifriranim teleksom, sa ciljem da se identifikuje vaš zahtev za plaćanje sa vašom izjavom preko prvoklasne banke, koja će potvrditi da su potpisi auten tični i legalni u vašoj firmi. - Kopija zahteva mora biti poslat Kupcu za njegovu informaciju. Ova garancija za plaćanje stupa na snagu datumom izdavanja i važi ______dana od datuma poslednje obaveze plaćanja a najkasnije do ____________. godine. Po isteku navedenog roka garancija za plaćanje nam se mora vratiti kao ništavna i neprimenljiva, bez ob zira na njen povraćaj nakon isteka roka važnosti, smatraćemo se potpuno oslobođeni svake obaveze po istoj. Ova garancija za plaćanje je slobodno prenosiva i ustupiva na osnovu obaveštenja od strane _____________________________________,___________(banci) u _____________. S a g 1 a s a n,

Saglasan za __________(banku), 1231

Primer ugovora o izdavanju devizne garancije U GO V O R o izdavanju devizne garancije za urednu otplatu ino-komercijalnog kredita namenjenog finansiranju uvoza traktora _____________, tipa ___________, snage _________KS, po osnovu Ugovora br. __________od ____________godine, zaključenog između ____________, iz__________, i ino-flrme ___________________________, zaključen između ____________________(banka), iz ___________ (u daljem tekstu: Banka), s jedne strane, i __________________(preduzeće) iz ___________( daljem tekst: Preduzeće), s druge strane. Član 1. Na osnovu zahteva Preduzeća i odluke Kreditnog odbora Banke od ___________godine, a s hodno od redbama Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakona o bankama i drugim ilnansijskim organizaci jama, Zakona o kreditnim poslovima sa inostranstvom i ostalim propisima koji regulišu ovu materiju, Banka se obavezuje da će za račun Preduzeća izdati deviznu garanciju za urednu otplatu ino-komercijal nog kredita namenjenog finansiranju uvoza traktora _______________, tipa _________, snage __________KS, po osnovu Ugovora br. _______od___________godine, zaključenog između Preduzeća i ino-firme ___________________________, na iznos od USD _____________(slovima: ______________________). Garantovani iznos predstavlja _____% vrednosti opreme koja se uvozi, uvećano za pripadajuću ka matu obračunatu po stopi od ______% godišnje. Član 2. Rok vraćanja kredita je 5 godina, sa otplatom u 5 godišnjih rata, i to: -10%, tj. USD _____________ do ____________ godine, uz prezentaciju zapisnika o kvalitativnom i kvantitativnom prijemu obostrano potpisanom; -25%, tj. USD _____________do___________godine, -20%, tj. USD _____________do____________godine, -20%, tj. USD _____________do____________godine, -20%, tj. USD _____________do____________godine. Garantovani iznos će se sukcesivno smanjivati srazmerno izvršenim plaćanjima prodavcu od strane kupca, ili plaćanjem izvršenim po ovoj garanciji, a pošto kupac potvrdi prijem plaćanja. Garancija se izdaje u korist ino-firme ________________. Rok važnosti garancije je 5 godina, tj. 30 dana od datuma dospeća poslednje rate, a najkasnije do ________________godine. Obaveze Preduzeća prema Banci, preuzete ovom garancijom, ostaju do potpunog izmirenja svih plaćanja vezanih za izdatu garanciju, odnosno do gašenja iste. Garancija je prenosiva jedanput, u svrhu refinansiranja. Član 3. Ovom garancijom Banka preuzima neopozivu, bezuslovnu obavezu da korisniku garancije, na prvi poziv, podnet u roku važnosti garancije, plati garantovani iznos u slučaju da Preduzeće ne izvrši svoje obaveze plaćanja, pod uslovom da je ino-firma izvršila svoje Ugovorom preuzete obaveze. Član 4. Otplata garantovanog iznosa vršiće se u skladu sa odredbama propisa navedenih u čanu 1. ovog ugovo ra, a koji budu u važnosti u momentu dospeća obaveza vraćanja kako prema investitoru, tako i prema Banci. U cilju registracije kreditnog posla, Preduzeće je dužno da pre zaključenja Ugovora o kreditnom poslu, podnese NBJ obaveštenje o nameri zaključenja kreditnog posla u skladu sa članom 12. Zakona o kreditnim poslovima sa inostranstvom. Član 5. Pre izdavanja garancije, Preduzeće je u obavezi da dostavi Banci: - Ugovor br. __________sa ino-firmom ________________, u originalu i overenom prevodu, - izvozne ugovore, - Plan priliva i odliva Preduzeća za period _____________do_____________godine, - registrovano obaveštenje o nameri zaključenja kreditnog posla u inostranstvu, 1232

-

- registrovanu prijavu o zaključenom kreditnom poslu, - registrovanu uvoznu prijavu, - odluku organa upravljanja o podnošenju zahteva Banci za izdavanje predmetne garancije, kao i o ovlašćenju odgovornih lica za potpisivanje Ugovora sa Bankom, akceptnih naloga i ostale neophodne do kumentacije, -_____(slovima:___________) sopstvenih menica blanko potpisanih i overenih od strane ovlašćenih lica sa ovlašćenjem Banci da ih može popuniti u formi i sadržini zadovoljavajućoj za Banku, U slučaju da dođe do realizacije nekog instrumenta obezbeđenja pri parcijalnom izvršenju obaveza, dužnik je u obavezi da Banci dostavi novi u roku od 15 dana, - odluku nadležnog organa upravljanja o upisu založnog prava hipoteke I reda (ručne zaloge na nepokretnosti), pokretnoj stvari na kojoj preduzeće ima pravo raspolaganja i korišćenja, uz uslov da procenjena vrednost ponuđene nepokretnosti (pokretne stvari) bude za 50% veća od vrednosti garantovanja, u korist Banke - za pokriće obaveza po predmetnoj garanciji, - dokaz o uplati____% aranžmanske naknade (jednokratno, unapred). Član 6. Preduzeće se obavezuje da se: - pridržava svih odredaba Ugovora o uvozu, da sve preuzete obaveze prema ino-partneru izvršava u ugovorenim rokovima i ne dozvoli intervenciju Banke po predmetnoj garanciji. - sva plaćanja po ovom poslu obavlja preko Banke, - devizni priliv usmerava preko Banke najmanje u visini obaveza preuzetih ovim ugovorom, a pre ma instrukcijama Banke, - plaća Banci naknadu za izdatu garanciju prema Tarifi Banke, koja trenutno iznosi_____% i koja je na snazi na dan obračuna. Provizija se obračunava i plaća tromesečno unapred na saldo garancije (svako započeto tromesečje se računa kao ćelo), a obaveza plaćanja provizije nastaje datumom izdavanja garancije i završava se datumom isteka roka važnosti garancije, tj. povraćajem iste od strane ino-korisnika, - naknadi Banci i sve troškove koji nastanu u vezi sa izdavanjem garancije, - odmah dostavi nove instrumente obezbeđenja, prihvatljive za Banku, u slučaju da u periodu važe nja ovog Ugovora iz bilo kog razloga postanu nevažeći dostavljeni instrumenti obezbeđenja plaćanja, - ne će izvršiti otuđenje opreme za koju se izdaje garancija do konačne otplate obaveza, - opremu osigura kod____protiv svih rizika za koje se predviđa obavezno osiguranje opreme prema postojećim propisima i redovno uplaćuje premiju osiguranja i polisu osiguranja vinkulira u korist Banke, - dostavi pregled svih otvorenih deviznih računa kod banaka u zemlji, redovno obaveštava o novootvorenim deviznim računima u zemlji, kao i pregled deviznih računa u inostranstvu, ukoliko budu otvo reni od strane Preduzeća u toku perioda važnosti garancije, kao i da neopozivo ovlasti Banku da na teret bilo kod deviznog računa naplati devizno potraživanje, uključujući kamatu i druge stvarne troškove koji nastanu po ovom poslu, - blagovremeno obavesti Banku o nameravanoj statusnoj promeni ili osnivanju drugih pravnih lica, kao i da u roku od 15 dana dostavi instrumente obezbeđenja istih (menice, akceptne naloge i dr.), - do izmirenja svih obaveza po ovom Ugovoru svoje celokupno devizno i dinarsko poslovanje oba vlja preko Banke, - u roku od 30 dana pred nadležnim sudom zaključi sa Bankom sporazum o upisu založnog prava hipoteka I reda/ ručna zaloga na nepokretnostima/ pokretnim stvarima na kojima je Preduzeće imalac prava raspolaganja i korišćenja, uz uslov da procenjena vrednost ponuđene nepokretnosti / pokretnih stvari bude za 50% veća od vrednosti garantovanja, u korist Banke, za pokriće obaveza po predmetnoj garanciji, kao i da osigura nepokretnost / pokretnu stvar i polisu osiguranja vinkulira na Banku, - ugovore o depozitu ne može raskinuti ukoliko prethodno ne izmiri svoje obaveze nastale na osno vu ovog Ugovora. Član 7. U slučaju da dužnik ne izvrši svoje obaveze iz ovog ugovora (alineje 10, 11,12. i 13), Banka je ovlašćena da odmah proglasi dospelim sve obaveze po predmetnom poslu, uvećano za pripadajuću kamatu, troškove i naknadu, i naplati se putem akceptnih naloga za saldo duga. Naplaćeni iznos ima karakter beskamatnog depozita, koji će Banka vratiti Preduzeću kada isti devizno izmiri svoje obaveze po ovom poslu. Član 8. Ukoliko Banka bude pozvana na plaćanje po garanciji, Preduzeće se obavezuje da odmah obezbedi devizna sredstva potrebna za plaćanje garantovanog iznosa. 1233

Ukoliko Preduzeće ne obezbedi devizna sredstva do roka dospeća obaveze, a Banka ne bude u mogućnosti da izvrši produženje roka vraćanja iste, Preduzeće se obavezuje da snosi sve troškove obezbeđe-nja deviznih sredstava od strane Banke. Član 9. Ukoliko preduzeće ne izvršava blagovremeno i u potpunosti svoje obaveze Ugovorom o izdavanju predmetne garancije, Banka ima pravo da aktivira sve instrumente obezbeđenja dostavljene od strane Dužnika, a naplati od Preduzeća dvostruki dinarski iznos dospele obaveze. Iznos iz prethodnog stava smatra se beskamatnim depozitom koji će Banka vratiti Preduzeću po izmirenju dospele obaveze. Banka je istovremeno ovlašćena da gore navedena sredstva može upotrebiti delimično ili u celosti za obezbeđenje deviznog iznosa koji predstavlja dug Preduzeća prema Banci, kao i za zatvaranje ostalih obaveza koji za Banku nastanu po ovom poslu. Član 10. Banka je ovlašćena da bez posebne saglasnosti Preduzeća izvrši naplatu dospelog a neizmirenog duga, uključujući i pripadajuću kamatu iz svih novčanih sredstava Preduzeća koja se nalaze na računima Banke, kao i po osnovu depozita - dinarskog ili deviznog. O izvršenoj naplati Banka je u obavezi da pismeno obavesti Preduzeće. Član 11. Banka ima pravo da pozove Preduzeće: - za izmenu pojedinih odredaba ovog Ugovora, ukoliko dođe do izmene propisa koji regulišu ovu materiju i da otkaže ovaj ugovor i traži naplatu garantovanog iznosa, ukoliko se isti ne pridržava ugovo renih obaveza, - da naknadno, do konačnog izmirenja duga, zahteva od Preduzeća da podnese druge oblike obez beđenja, koje odredi Banka. Član 12. U slučaju spora po ovom Ugovoru, ugovorne strane su saglasne da isti sporazumno rese, a u suprot nom nadležan je Privredni sud u______________. Član 13. Ovaj ugovor je sačinjen u____istovetnih primeraka, od kojih su_____za Banku, a_____za Preduzeće. Član 14. Ovaj ugovor stupa na snagu danom potpisivanja obe ugovorne strane. ____________godine,___________(mesto). Za Preduzeće,

Za Banku,

NAPOMENA: poslednja dva primera su iz prakse jedne banke i preduzeća.

Izmirenje obaveze iz garancije u novcu (čl. 1084. ZOO) S obzirom da banka obavlja svoje bankarske poslove uglavnom u novcu, kod izmirenja obaveze iz garancije u novcu, banka izmiruje obavezu u novcu i kada se garancijom obezbeđuje nenovčana obaveza. U praksi banka obično garantuje svom klijentu da će ako ne izvrši obavezu iz ugovora o prodaji ona platiti njegovu obavezu. Tako, na primer, ako kupac nije izvršio vraćanje pozajmljenih stvari, a banka je garantovala za kupca da će ona izvršiti njegovu obavezu izraženu u novčanoj vrednosti, a on to ne učini, kod nastalog spora sud bi zaključio da prema kupcu može stajati obaveza vraćanja pozajmljene robe, ali ista obaveza nije i prema banci, jer se banka obavezala, odnosno dala je garanciju na novčanu vrednost pozajmljene robe, zbog čega se banka ne može obavezati da, solidarno sa svojim klijentom, kome je dala garanciju, zajmodavcu vrati pozajmljene stvari. Inače, nenovčane obaveze nemaju za svoj predmet obaveze novac, već neku drugu stvar ili radnju. Ugovori kod nenovčanih obaveza imaju za predmet neko tražbeno pravo, kao što se to nalazi kod ugovora o ostavi, posluzi, zakup i si. Predmet ovakvih ugovora, kod kojih obaveza nije novčana, obaveza se može pretvoriti u novčanu obavezu, ako nije moguće izvršiti nenovčanu obavezu. Kod takvih nenovčanih obaveza, za koje je banka dala garanciju u novcu, dužnik izvršava svoju obavezu kao nenovčanu tražbinu, a ako on to ne učini, banka kao garant izmiruje njegovu obavezu u novcu, kako je u garanciji navedeno. 1234

Potvrda garancije (supergarancija) (cl. 1085. ZOO) Bankarskom garancijom se obezbeđuje klijent banke, za koga je banka dala garanciju, da će lakše da obavi neki pravni posao, u vezi koga poverilac traži neko obezbeđenje, kao stoje na primer bankarska garancija. Ugovorom o bankarskoj garanciji banka uređuje uređuje svoj odnos sa svojim klijentom, tj. obostrana prava i obaveze, po kome izdaje bankarsku garanciju u korist drugog lica prema kome se pojavljuje kao dužnik -ako njegov klijent u ugovorenom roku ne izvrši nenovčanu obavezu prema svom poveriocu. Ako je banka klijenta izdala garanciju u korist nekog lica iz neke druge zemlje, to lice, poverilac, može da traži od svog dužnika da njegova banka zatraži potvrdu te garancije od neke druge banke, kao na primer od banke zemlje u kojoj se poverilac nalazi. U tom slučaju, tj. ako druga banka potvrdi obavezu iz garancije, korisnik može svoje zahteve iz garancije podneti bilo banci koja je izdala garanciju, bilo onoj koja ju je potvrdila. Taj odnos se naziva supergarancijom, koji obezbeđuje poverioca da svoje potraživanje naplati bilo od jedne banke, davaoca garancije, ili od druge banke, koja je tu garanciju potvrdila. Ako poverilac naplati garantni iznos od banke koja je potvrdila obavezu iz garancije, ova banka ima pravo da refundira isplaćeni iznos od banke koja je dala garanciju, i da od nje zahteva određenu naknadu, troškove i si. koji su nastali u vezi davanja supergarancije.

Ustupanje prava iz garancije (cl. 1086. ZOO) Kada poverilac, korisnik garancije primi bankarsku garanciju dužnika, on može tu garanciju da ustupi trećem licu, bez saglasnosti bilo banke garanta bilo njenog klijenta kao dužnika po nekoj obligaciji. Međutim, odredbe ovog člana propisuju pravilo da korisnik garancije sa ustupanjem garancije mora da prenese na treće lice i svoje obaveze sa obezbeđenim potraživanjem. Dakle, s ustupanjem garancije korisnik kredita prenosi na treće lice i svoje potraživanje koje ima prema svom dužniku koji je za isplatu tog potraživanja obezbedio bankarsku garanciju. Odredbe ovog člana imaju svoje značenje u toliko što se bankarska garancija ne može prenositi kao kod drugih hartija od vrednosti, već se zahteva da se sa prenosom garancije prenose i prava i obaveze u vezi sa obezbeđenim potraživanjem. Ako bi kod postojanja bankarske garancije, stranke, odnosno poverilac i dužnik izmenili ugovor u vezi koga je nastao odnos garancije, bankarska garancija prestaje čak i ako je ugovor i inoviran, jer je data garancija vezana samo za onaj posao u vezi koga je data, što znači daje nezavisna od svih drugih poslova koje njen klijent ima sa trećim licima.

Garancija "bez prigovora" (čl. 1087. ZOO) Bankarska garancija može biti bezuslovna, o čemu je bilo reci u prethodnom članu, Međutim, ako banka izda garanciju sa klauzulom "bez prigovora", "na prvi poziv", ili ta klauzula sadrži reci koje imaju isto značenje, banka ne može isticati prema korisniku garancije prigovore koje nalogodavac kao dužnik može isticati prema korisniku po određenoj obavezi. Zbog toga, ako bankarska garancija ima neku od navedenih klauzula, mora prihvatiti isplatu po toj garanciji bez obzira da li nalogodavac banke ima kakve prigovore koje može da ističe korisniku po obezbeđenoj obavezi. Kod tumačenja značenja ove odredbe treba imati u vidu da navedena obaveza banke postoji samo ako bi njen nalogodavac, kao dužnik, mogao isticati neke prigovore samo u vezi određene obaveze, povodom koje je banka izdala garanciju. To znači da i ako je banka na garanciji stavila neku od navedenih klauzula, ona može isticati određene prigovore i na takvim garancijama, ako nisu u vezi sa određenom obavezom, povodom koje je banka dala garanciju. U praksi ima drukčijih shvatanja, jer se smatra da kod postojanja garancije bez prigovora postoji obaveza banke kao garanta da plati garantovani iznos, navodno daje bez uticaja izmena nekog odnosa između poverioca i dužnika, makar ove stranke zaključile drugi ugovor, ili raniji obaveze u vezi roka ispunjenja po ranijem ugovoru produžile aneksom, čime je povređen rok o trajanju garancije. Za pravilnost iznetog stava od značaja je sadržina norme navedena u stavu 1. ovog člana, u kojoj stoji da banka garant nema pravo prigovora prema korisniku garancije onih prigovora koje nalogodavac kao dužnik može isticati "prema korisniku po obezbeđenoj obavezi". To znači, da ako je garancija data za određenu obavezu, banka nema pravo prigovora prema korisniku garancije, tj. nema pravo prigovora koje za tu određenu obavezu ima dužnik prema svom poveriocu. Ako je garantna banka isplatila garantni iznos korisniku garancije, nalogodavac je dužan da banci plati svaki iznos koji je banka platila po osnovu garancije, sa klauzulom iz stava 1. ovog člana. Međutim, ako je nalogodavac banke u postupku prinudnog poravnanja obavezan na isplatu svojim poveriocima manje iznose od dugovanih, banka koja se neopozivom garancijom obavezala da na prvi poziv korisnika garancije ovome isplati garantovani iznos, ona nema pravo da umanjuje taj iznos prema uslovima koje je njen dužnik prihvati u odnosu svoje poverioce. 1235

Sudska praksa Bankarska garancija. Regres prema nalogodavcu Banka ima pravo regresa prema nalogodavcu, za slučaj isplate korisniku garancije. Iz obrazloženja Prema utvrđenom činjeničnom stanju, članom 6. Sporazuma od 12. 1. 1998. godine, koji je zaključen između pravnog prethodnika tužioca, tuženog i P. Konsultanta, pravni prethodnik tužioca preuzeo je obavezu i garantovao da će izvršiti plaćanje provizije koja pripada konsultantu. Time tužilac garantuje za svaki ugovor koji principal zaključi sa trećim stranama na teritoriji Kuvajta za plaćanje konsultantske provizije koja mu pripada od principala po tom sporazumu, i to na „prvipoziv". Odredbom člana 1083. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se bankarskom garancijom obavezuje banka prema primaocu garancije (korisniku) da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti, izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji. Odredbom člana 1087. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako bankarska garancija sadrži klauzulu ,,bez prigovora", ,,na prvi poziv" ili sadrži reci koje imaju ista značenja, banka ne može isticati prema korisniku prigovore koje nalogodavac kao dužnik može isticati prema korisniku po obezbeđenoj obavezi. U stavu 2. ove zakonske odredbe propisano je daje nalogodavac dužan platiti banci svaki iznos koji je banka platila po osnovu garancije izdate sa klauzulom iz prethodnog stava. S obzirom na činjenično stanje, utvrđeno u prvostepenom postupku, pravilan je zaključak nižestepenih sudova daje obaveza tužioca po zaključenom Sporazumu od 12. 4. 1998. godine bila obaveza po osnovu samostalne nepokrivene bankarske garancije „na prvi poziv" iz člana 1087. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tužiocu su po osnovu ove garancije, a na osnovu pravosnažne arbitražne odluke u Kuvajtu, Svajcarskoj i Velikoj Britaniji, skinuta sredstva u iznosima navedenim u stavu I izreke prvostepene presude, te tužilac shodno citiranoj odredbi člana 1087. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo regresa tih iznosa od tuženog kao nalogodavca. Stoga su nižeste-peni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava obavezali tuženog da tužiocu isplati iznose navedene u stavu I prvostepene presude, sa domicilnom kamatom kako je opredeljeno u ovom stavu izreke. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 300/03 od 1. 7. 2004. godine); Garancija "bez prigovora ". Regres "Prema odredbama čl. 1087. st. 2. ZOO, nalogodavac kao tražilac garancije dužan je platiti banci svaki iznos koji je banka platila po osnovu garancije izdate sa klauzulom "na prvi poziv". Banka garante se ne može prethodno pozivati na dospelost obaveze nalogodavca i regresno od istog potraživati iznos iz garancije, koji je inače sama bila dužna platiti korisniku garancije. Putem samostalne bankarske garancije, korisnik garancije se obezbeđuje ne samo od rizika insolventnosti nalogodavca (dužnika iz osnovnog ugovora), nego i od rizika nepunovažnosti i nemogućnosti ispunjenja obaveze dužnika, i po tome se bezuslovna garancija razlikuje odjemstva građanskog prava, kao i od akcesorne bankarske garancije (bankarskog jemstva)" (prema odluci VSS, Prev. 538/97); I na bankarsku garanciju "bez prigovora " primenjuje se ugovoreni rok važnosti garancije Iz obrazloženja: Među strankama je nesporno da DP______nije ispunio svoje obaveze iz ugovora u kreditu zaključenog sa tužio cem, a daje za dobro izvršenje ugovorne obaveze tužiocu garancijom "bez prigovora" jemčila tužena banka. Bankarska garancija sa klauzulom "bez prigovora", "na prvi poziv" i si. (čl. 1087. ZOO), od garancije predviđene u Čl. 1083. -1086. ZOO razlikuje se u tome što banka poveriocu ne može isticati prigovore iz osnovnog posla između poverioca (korisnika garancije) i dužnika (drugim recima, u tim slučaju nema shodne primene normi koje regu-lišu ugovor ojemstvu). Ali, i tada banka poveriocu može isticati prigovore iz ugovora o garanciji. Garanciji prestaje važnost ako garant, pre isteka roka garancije vansudskim ili sudskim putem ne primi zahtev za isplatu garancije. Kako tužilac takav zahtev nije blagovremeno postavio, već je tužbu podneo posle proteka ugovorenog roka va žnosti garancije, to je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalJ no pravo, pa je odluka preinačena u tužbeni zahtev odbijen (prema odluci VPS, Pž. 2913/93. ); i Bankarska garancija "bez prigovora" - "Nepunovažnost osnovnog pravnog posla za koji je izdata garancija sa klauzulom "bezprigovora", ne utiče na punovažnost obaveze banke po izdatoj garanciji. Zato se banka može korij štiti samo prigovorima koji proizilaze iz uslova garancije (rok važenja garancije i slično), a ne i prigovorom ništavoJ sti pravnog posla za koji je data garancija "bez prigovora" (prema odluci VSS, Prev 74/98); \ "Kod bankarske garancije " bez prigovora " banka garant, ne može prema korisniku garancije isticati prigo-

j vore o postojanju i punovažnosti osnovnog ugovora koji je obezbeđen garancijom, već samo prigovorom koji svoj osnov ima u garanciji" - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 348/94 ); "Nepunovažnost osnovnog pravnog posla za koji je izdata garancija sa klauzulom "bez prigovora" ne utiče na punovažnost obaveze banke po izdatoj garanciji. Zato se banka može koristiti samo prigovorima koji proizilaze iz 1236

uslova garancije (rok važenja garancije i slično), a ne i prigovorom ništavosti pravnog posla za koji je data garancija "bez prigovora " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 74/98); Prema odredbama člana 1087. st. 2. ZOO nalogodavac kao tražilac garancije dužan je platiti banci svaki iznos koji je banka platila po osnovu garancije izdate sa klauzulom "na prvi poziv". Banka garant se ne može prethodno pozivati na dospelost obaveze nalogodavca i regresno od istog potraživati iznos iz garancije koji je inače sama bila dužna platiti korisniku garancije. Putem samostalne bankarske garancije korisnik garancije se obezbeđuje ne samo od rizika insolventnosti nalogodavca (dužnika iz osnovnog ugovora), nego i od rizika nepunovažnosti i nemogućnosti ispunjenja obaveze dužnika i po tome se bezuslovna garancija razlikuje odjemstva građanskog prava, kao i od akcesorne bankarske garancije (bankarskog jemstva) " - (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 538/97).

PRIMENA ODREDABA O BANKARSKOM POSLOVANJU (čl. 1088. ZOO) Odredbe o bankarskom poslovanju, navedene u ovom zakonu (čl. 1035. do čl. 1087.) obuhvat uglavnom banku kao subjekta poslovanja, koje svoje poslovanje obavlja prema zakonu kojim se uređuju banke i druge finansijske organizacije. Kao "druga pravna lica koja su, u skladu sa zakonom, ovlašćena za obavljanje određenih bankarskih poslova", mogu biti štedionice, štedno-kreditne organizacije, štedno-kreditne zadruge, kao i druga pravna lica koja se registruju za obavljanje određenih bankarskih poslova. Bankarski poslovi, navedeni u odredbama pomenutih članova, koji se shodno primenjuju i na druga pravna lica koja su ovlašćena za obavljanje određenih bankarskih poslova su: a) bankarski novčani depozit (novčani depozit, otvaranje računa, ulog na štednju - čl. 1035. do čl. 1046.), b) deponovanje hartija od vrednosti (čl. 1047. do čl. 1051.), v) bankarski tekući račun (čl. 1052. do čl. 1060.), g) ugovor o sefu (čl. 1061. do 1064.), d) ugovor o kreditu (čl. 1065. do čl. 1068.), đ) ugovor o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti (čl. 1069. do čl. 1071.), e) akreditivi (čl. 1072. do čl. 1082.), ž) bankarska garancija (čl. 1083. do čl. 1087.). Navedene poslove mogu obavljati, na shodan način, i druga pravna lica koja imaju registrovanu delatnost za te poslove. Prema Zakonu platnom prometu, banku označava: a) pravno lice koje je osnovano kao banka, b) finansijska organizacija (osnovana prema zakonu kojim se uređuju banke i druge fmansijske organizacije, koje obavljaju poslove prema zakonu kojim se uređuju banke) v) Poštanska štedionica, g) Narodna banka republike, d) preduzeća PTT saobraćaja, koja obavljaju poslove platnog prometa, đ) inicijalna banka (koja prima prvi nalog za plaćanje kojim se inicira transakcija plaćanja - u transferu odobrenja je dužnik, a u transferu zaduženja je poverilac), e) prijemna banka (svaka banka koja prima nalog za plaćanje), ž) odredišna banka (banka identifikovana za plaćanje, z) banka posrednik (prijemna banka).

1237

UGOVOR O PORAVNANJU Pojam (čl. 1089. ZOO) Naslov "poravnanje" ne može se shvatiti kao običan pojam o tome da su se neka lica, u vezi nekog problema koji čini spor među njima, sporazumela kako da rese taj spor zaključenjem ugovora o poravnanju. Naprotiv, suština odredaba koje reguliše materija o poravnanju, jeste ugovor između lica kod kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, a koji u vezi uzajamnih popuštanja prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze. To je suština odredaba ovog člana. Naime, radi se o tome da se već postojeći spor između lica modifikuje tako da se on na neki način izmeni, pre svega popuštanjem svih učesnika u tom sporu, i dovede do takvog stanja da nastali problem, koji je bio predmet spora, zadovolje interesi, odnosno rese prava i obaveze tih učesnika. To znači, da se suština problema ne menja, ali da se menja sadržina tog problema njegovim preinačavanjem, koji dovodi do rešenja spora između stranaka, a kojim konačno rešavaju taj problem, određujući uzajamna prava i obaveze koji zadovoljavaju učesnike u sporu. Uzajamna popuštanja se mogu sastojati, između ostalog, u delimičnom ili potpunom priznavanju nekog zahteva druge strane, ili u odricanju od nekog svog zahteva; u uzimanju na sebe neke nove obaveze; u smanjenju kamatne stope; u produženju roka, u pristajanju na delimične otplate; u davanju prava na odustanicu (član 1090. ovog zakona). Ako samo jedna strana popusti drugoj, u tom slučaju se ne radi o poravnanju u smislu ovog instituta. Postoji razlika između sudskog poravnanja, koje je regulisano odredbama čl. 322. - 329. Zakona o parničnom postupku i poravnanja po članu 1089. Zakona o obligacionim odnosima, jer kod sudskog poravnanja sud učestvuje kao posrednik među strankama, ukazujući im na mogućnost sudskog poravnanja, pri čemu im i pomaže da pred sudom zaključe poravnanje, te i uz druge karakteristike tog poravnanja, od značaja je činjenica da sudsko poravnanje ima izvršnu snagu, koja strankama omogućava da prinudnim putem, u izvršnom postupku zadovolje svoje interese postignutim poravnanjem, dok kod poravnanja iz ovog člana (1089.), koje često nazivamo vansudskim poravnanjem, takvu mogućnost nemaju stranke koje same rešavaju nastali spor među sobom, pri čemu radi ostvarenja cilja zaključenog poravnanja mora postojati uzajamno popuštanje stranaka. Predmet poravnanja može biti svako pravo kojim se može raspolagati (kao i kod sudskog poravnanja). Međutim, punovažno je poravnanje i o imovinskim posledicama krivičnog dela, što znači da ako se neka norma tako stipuliše da postoji mogućnost nastanka krivičnog dela, da stranke prihvataju da snose posledice naknade štete ako to krivično delo bude izvršeno. I na kraju, predmet poravnanja ne mogu biti sporovi koji se tiču statusnih odnosa, posebno zbog toga što se statusni odnosi rešavaju u okviru jednog pravnog subjekta, o čijim modalitetima učestvuju nadležni organi pravnog lica u skladu sa zakonom. U stvari, suština poravnanja je u tome da svaka strana delimično prizna svoju obavezu, a delimično oslobađa drugu stranu neke obaveze. Uzajamno popuštanje bi bilo i ako jedna strana prizna svoj dug drugoj strani,, ali traži odlaganje roka isplate svoje obaveze, a druga strana to prihvati. Može se desiti i slučaj da se jedna strana odrekne svog zahteva prema drugoj strani, ako joj druga strana u nekom drugom odnosu prizna neko pravo, neko umanjenje obaveze i si. Pod nazivom "poravnanje" ne mogu se rešavati neki drugi odnosi koji nisu predmet poravnanja kako je to regulisano odredbama člana 1089. ZOO. Ako se ovaj institut zloupotrebi, kod rešavanja spora dobija ono obeležje koje važi za stvarno obavljeni posao. Vansudsko poravnanje se može poništiti ako je bar jedna strana, u času zaključenja poravnanja, znala za mogućnost da se poravnanje može poništiti, ali u svakom slučaju ništavo je poravnanje o ništavom pravnom poslu i kad su ugovorači znali za ništavost i hteli poravnanjem daje otklone. Ništavo je i poravnanje ako je zasnovano na pogrešnom verovanju oba ugovorača da postoji pravni odnos koji u stvari ne postoji. Za razliku od opštih uslova ugovora, kad sud može odbiti primenu pojedinih odredaba opštih uslova koje lišavaju drugu stranu da stavi prigovore, i td. (čl. 143. ovog zakona), kod ugovora o vansudskom poravnanju "odredbe o poravnanju čine celinu, te ako je jedna odredba ništava, ćelo poravnanje je ništavo, izuzev kada se iz samog poravnanja vidi da se ono sastoji iz nezavisnih delova" (čl. 1098. ovog zakona).

1238

Primer ugovora o poravnanju PORAVNA NJ E zaključeno dana ____________. godine u _________, između _____________________, ________, ul. ________________ br. ___, koga zastupa direktor ______________, (u daljem tekstu: ____-A-___) i ___________________, ul.____________br.______, koga zastupa direktor__________________, (daljem tekstu:_____-B-_____), a u vezi regulisanja duga, preuzimanjem obaveza iz____________________posla. ____-A-_____i_____-B-_______(u

daljem

Član 1. tekstu:stranke)

konstatuju

da

su

ugovorom

od

___. godine regulisale svoje međusobne odnose u vezi predaje ranije prijavljenih i delimicno realizovanih po slova __________preuzimanja dugovanja-potraživanja od strane______-B-________. Po navedenom ugovoru ____-B-____ se obavezao da _____-A-____ odobri 1% naknade, što iznosi _____________________dinara.____-B-____je od tog iznosa platio____-A-___________________dinara, tako da je ostao neplaćeni dug___-A-u____u iznosu od____________dinara. Kako je od dana zaključenja pom. ugovora prošao dug period, a_____-B-____nije isplatio____-A-u_____ preostali deo duga,____-A-____je_________. godine podneo tužbu Privrednom sudu u__________, koja se vo di pod brojem P.______, za iznos od______dinara, sa zakonskom kamatom od_______________. godine do isplate, kao i za troškove postupka. U međuvremenu,____-B-____je putem Ugovora o asignaciji sa______-X-_______, a uz pristanak___-A_______, isplatio deo duga u iznosu od___________dinara, što na dan plaćanja____________. godine preostali deo duga iznosi______________dinara. Stranke su voljne da se predmetni spor resi mirnim putem, te u tom smislu zaključuju sledeće PORAVNA NJ E Član 1. Stranke utvrđuju da____-B-ov____dug prema____-A-_____, po obračunu uplate iznosa od___________ dinara, na dan zaključenja ovog vansudskog poravnanja iznosi_______________dinara. Član 2. _____-B-___ se obavezuje da iznos iz prethodnog člana uplati ______-A-_____ najkasnije do _______________. godine, bez ikakvih uslovljavanja. Član 3. -A-____se obavezuje da odmah po potpisivanju ovog vansudskog poravnanja: a)povuče tužbu kod________________u_________, P._______, b)da se odriče zakonskih kamata (ili da se ova tačka briše), v)da snosi svoje troškove pom. sudskog postupka. Član 4. _____-B-____prihvata obaveze____-A-___iz prethodnog člana, i pristaje da iznos naveden u članu 3. ovog ugovora isplati___-A-____najkasnije do____________. godine, (sa zakonskom od________godine do is plate - ili bez ovog dela), kao i da snosi svoje troškove spora u vezi podnetog odgovora na tužbu. Član 5. Ovaj ugovor ima snagu od dana potpisivanja. Član 6. Ovaj ugovor je sastavljen u___primerka, od kojih za svaku ugovornu stranu po____primerka. Za____-B-____, direktor,

Za___-A-___, direktor, 1239

Primer tužbe radi izvršenja ugovora o poravnanju TRGOVINSKI SUD U TUŽILAC: Preduzeće_________________________________________________, iz TUŽENI: Preduzeće__________________________________________________, iz

TUŽBA

radi izvršenja ugovora o poravnanju, vrednost______________dinara.

Tužilac i tuženi su______________godine zaključili ugovor o poravnanju, kojim se regulisali svoja prava i obaveze iz ranijeg pravnog odnosa, određenim popuštanjem jedno drugom, tako da je tuženi po tom ugovoru ostao dužan da do_____________godine isplati iznos od______________dinara, bez kamate. DOKAZ: ugovor o poravnanju od_____________godine. Protekom roka za izvršenje obaveze od strane tuženog po navedenom ugovoru, tužilac je pozvao tu ženog dopisom od___________godine, da mu isplati dugovani iznos, ali mu tuženi u vezi toga nije ništa odgovorio. Tuženikova obaveza je dospela na dan__________godine, i od tog dana pa nadalje on je u obavezi prema tužiocu i u pogledu zateznih kamata. DOKAZ: dopis tužioca od______________godine. Imajući u vidu izneto, tužilac predlaže da sud po sprovedenom dokazu i izvedenim dokazima, donese P R E S U DU Obavezuje se tuženo preduzeće _________________, iz ___________, da tužiocu ___________ iz __________________, isplati iznos od____________dinara, sa zateznom kamatom od dana dospelosti obaveze tuženog za isplatu duga, odnosno od__________godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, sve u roku od osam dana pod pretnjom izvršenja. Tužilac - direktor,

Sudska praksa Obim ovlašćenja punomoćja. Konvalidacija sporazuma o vansudskom poravnanju - "Samo izričita izjava ovlaštenog lica o priznanju duga može da znači konvalidaciju sporazuma o vansudskom poravnanju " (prema odluci VSS, Prev. 486/96); Zastarelost naknade štete iz osiguranja. Vansudsko poravnanje - "Kad između osiguravača oštećenog i osiguravača štetnika nije zaključeno vansudsko poravnanje, koji je regulisana visina štete, to potraživanje osiguravača oštećenog ne zastareva u opštem desetogodišnjem roku zastarelosti iz čl. 371. ZOO, koji se vezuje za potraživanje po vansudskom poravnanju, već kao potraživanje naknade štete u trogodišnjem roku iz čl. 3 76. ZOO" (prema odluci VSS, Prev. 614/97); "Vansudsko poravnanje zaključeno između strane i domaće osiguravajuće organizacije, pre raspada SFRJ, obavezuje osiguravajuću organizaciju u SRJ" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 29/95).

U čemu se sastoje uzajamna popuštanja (cl. 1090. ZOO) Osnovna karakteristika ovog pravnog instituta je u tome što zahteva uzajamno popuštanje ugovornih strana u nekom sporu. Ako bi samo jedna strana u nečemu popustila, a druga ostala pri svom ranijem stavu, onda nema popuštanja u smislu odredaba stava 3. ovog člana, koji propisuje pravilo da "kada samo jedna strana popusti drugoj.... to nije poravnanje, te ne podleže pravilima o poravnanju". Suština poravnanja je, dakle, u tome da svaka strana delimično prizna svoju obavezu, a delimično oslobađa drugu stranu neke obaveze. Uzajamno popuštanje bi bilo i ako jedna strana prizna svoj dug drugoj strani, ali traži odlaganje roka isplate svoje obaveze, a druga strana to prihvati. Može se desiti i slučaj da se jedna strana odrekne svog zahteva prema drugoj strani, ako joj druga strana u nekom drugom odnosu prizna neko pravo, neko umanjenje obaveze i si. 1240

Odredbe stava 1. ovog člana imaju u vidu slučajeve u vezi kojih stranke mogu izvršiti popuštanje. To su slučajevi: između ostalog: a) u delimičnom ili potpunom priznavanju nekog zahteva druge strane, b) ili u odricanju od nekog svog zahteva; v) u uzimanju na sebe neke nove obaveze; g) u smanjenju kamatne stope; d) u produženju roka; đ) u pristajanju na delimične otplate; e) u davanju prava na odustanicu. Stavom 2. ovog člana propisano je da "popuštanje može biti uslovno". To su oni slučajevi kada se izvrši neko popuštanje koji ima odložni rok, koje ako se ne ostvari stvara uslov za raskid ugovora o poravnanju. Pri tome se imaju u vidu i odredbe o uslovima i njihovom dejstvu, kako je propisano u odredbama člana 74. ovog zakona. Pri svemu iznetom bitno je naglasiti da uzajamno popuštanje dovodi do uzajamnog smanjenja obaveza stranaka, pri čemu uzajamna popuštanja ne moraju biti u jednakoj srazmeri.

Sposobnost (čl. 1091. ZOO) Sposobnost za raspolaganje pravom ima u vidu poslovna sposobnost jednog lica da izjavom svoje volje može da stvara prava i obaveza, odnosno da zaključuje pravne poslove. Kod pravnih lica postoji poslovna sposobnost u vezi vršenja samo onih poslova za koje ima registrovanu delatnost, zbog čega u vezi tih poslova ovlašćeno lice ima pravo da zaključuje ugovore o poravnanju, tj. o onim pitanjima koja su navedena u stavu 1. prethodnog člana. Naime, s obzirom da pravna lica zaključuju ugovore u vezi svog registrovanog poslovanja, te da u vezi ugovorenih poslova ulaze u neke sporove, odnosno u slučaju nastanka spora sa drugim licem, postoji mogućnost da spor rese uzajamnim popuštanjem u vezi onih pitanja koja su navedena u odredbama člana 1090. ovog zakona. Kod fizičkih lica, sposobnost za zaključenje ugovora o poravnanju imaju punoletna sposobna lica, a za maloletna lica njihovi zakonski zastupnici, roditelji, staraoci. Ograničeno poslovno fizičko lice može bez odobrenja svog zakonskog zastupnika da zaključuje samo one ugovore čije mu je zaključivanje zakonom dozvoljeno. Tako, na primer, prema Porodičnom zakonu, dete koje je navršilo četrnaest godina može samo da zaključuje pravne poslove manjeg značaja, a dete koje je navršilo 15 godina života može samostalno zasnovati radni odnos i raspolagati svojim ličnim dohotkom i imovinom koju je stekao svojim radom. Ta lica u vezi zakonom dozvoljenih prava raspolaganja imaju pravo na zaključenje ugovora o poravnanju, pod uslovima obima prava kojima raspolažu na osnovu Porodičnog zakona, kao i odredaba čl. 54. - 59. i dr. ovog zakona (ZOO). Fizičko poslovno nesposobno lice, koja bez odobrenja svog zakonskog zastupnika zaključi kakav ugovor, dakle, van svoje poslovne sposobnosti, taj ugovor je rušljiv, kako i propisuju odredbe člana 111. ZOO, a naime daje "ugovor rušljiv kad gaje zaključila strana ograničeno poslovno sposobna...".

Predmet (čl. 1092. ZOO) Stav 1. ovoga člana postavlja pravilo da predmet poravnanja može biti svako pravo kojim se može raspolagati. Drugim recima, predmet poravnanja ne može biti predmet koji je nedopušten, odnosno ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. U Zakonu o parničnom postupku, odredbama člana 3. stav 3. propisano je pravilo da "sud neće uvažiti raspolaganje stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala". Ovo pravilo je u vezi i sa odredbom člana 322. stav 4. istog zakona, kojom je propisano da se "pred sudom ne može zaključiti poravnanje u pogledu zahteva kojima stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.)". Ako se odstrane slučajevi povodom kojih je predmet ugovora pravo kojim se ne može raspolagati, kako je to navedeno u prethodnom stavu, dolazi se do primene načela autonomije stranaka (čl. 10. ovog zakona i načela dispozitivnog karaktera odredaba zakona (čl. 20. ovog zakona), po kojima su stranke slobodne, u granicama prinudnih propisa, odnosno da mogu svoj obligacioni odnos da urede drukčije nego stoje ovim zakonom određeno. Imajući u vidu izneto, odgovor na sadržinu odredbe stava 1. ovog člana, daju odredbe člana 49. ovog zakona, po kojima je predmet obaveze nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Stav 2. ovoga člana ima u vidu da se punovažno poravnanje može ugovoriti u vezi naknade pričinjene štete prouzrokovane krivičnim delom. Naravno, to poravnanje se ne zaključuje u krivičnom postupku, već u parničnom postupku, kada se raspravlja o imovinskim posledicama krivičnog dela. Izuzetak bi bio ako bi se krivični postupak vodio po privatnoj tužbi, kada bi se u tom krivičnom postupku stranke mogle dogovoriti da tužilac odustane od privatne tužbe, a da mu optuženi u vezi toga izvrši neku radnju, ili neko umanjeno plaćanje. Pored toga, stav 3. ovog člana propisuje pravilo da se poravnanje ne može odnositi na sporove u vezi statusnih odnosa. Ovo je učinjeno sa razlogom, jer se statusni odnosi mogu resiti jedino sudskom presudom, dok se postignuto poravnanje samo potvrđuje rešenjem suda, a stoji i činjenica daje zakonom određen način i postupak u vezi statusne promene pravnog lica. Međutim, ako je spor u vezi podele imovine pravnih subjekata koji su se, na primer, u dva ili više pravnih subjekata, može doći do poravnanja u smislu odredaba ovog člana, jer se stav 3. ovog člana odnosi na sporove koji se tiču samo statusnih odnosa. 1241

Primene odredbe o dvostranim ugovorima (cl. 1093. ZOO) Kod ugovora o poravnanju, po pravilu, primenjuju se odredbe o dvostranim ugovorima. Po pravilima pravne nauke, ugovor je saglasnost volja dva ili više lica kojom se zasniva ili prestaje neki pravni odnos. Odredbe o dvostranim ugovorima nalazima u delu ovog zakona koji se odnosi na dvostrane ugovore (čl. 221. do čl. 147. ovog zakona.). U vezi tih ugovora moguće je zaključenje poravnanja, osim ako za taj ugovor nije što drugo predviđeno, a naime, ako je u vezi nekog odnosa već izvršeno određeno popuštanje, te u tom smislu zaključeno poravnanje, posle čega jedna od ugovornih strana nema pravo na primenu nekog drugog alternativnog prava, kao što bi, na primer, bio slučaj u vezi primene člana 488. ovog zakona. Prema stavu 2. ovog člana, ako su stranke zaključile poravnanje za određeni posao, oni mogu - ako obave neki drugi posao pod nazivom poravnanja, na njihove odnose se ne primenjuju odredbe zakona koje važe za poravnanje, već one koje važe za stvarno obavljeni posao. Iz navedenog proizilazi da kod izvršenja nekog posla nije bitan naziv koji su stranke upotrebile za taj posao, pa ni naziv već zaključenog nekog poravnanja, zbog čega ako su pod tim nazivom obavili neki drugi posao, na taj posao se imaju primeniti odgovarajući propis, a ne odredbe zakona koji je primenjen, odnosno koji važi za određeno poravnanje. Pri tome je od značaja pravilo iz člana 99. stav 2. ovog zakona, po kome se pri tumačenju spornih odredaba ne treba držati doslovno značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovorača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom. Zbog toga, ako je namera ugovorača utvrđena, ostvaruje se onaj cilj koji se ostvaruje ugovorom, pa se u vezi tog cilja kod nekih drugih ugovora ne mogu koristiti zakonskih odredaba koje se odnose na izvršeno poravnanje. Tako, na primer, ako bi stranke zaključile poravnanje u vezi plaćanja za kupljenu robu, pomerajući rok isplate u odnosu na ugovoreni rok, a kupac je prihvatio obavezu da za produženi rok plati prodavcu neki manji iznos ugovorne kamate, koristeći to poravnanje ne mogu dug kupca pretvoriti u zajam pod uslovima koje propisuju odredbe zakona o zajmu, jer nije u skladu sa ugovorom o poravnanju, odnosno odredbama stava 2. ovog člana.

Prekomerno oštećenje (čl. 1094. ZOO) Poravnanje je sporazum između lica koja su u sporu u vezi nekog pravnog odnosa, ili neizvesnosti o nekom pravnom odnosu, kojim utvrđuju svoja prava i obaveze uzajamnim popuštanjem, usled čega prekidaju spor, odnosno otklanjaju neizvesnost, i određuju svoja uzajamna prava i obaveze. Kod takvog stanja, kada su lica zaključila poravnanje, kada više ne postoji spor, kada je usled uzajamnog popuštanja stvorena nova klima za izvršenje umanjenih obaveza stranaka, ne može se tražiti poništenje poravnanja ako je kod neke stranke došlo do prekomernog oštećenja. Naime, smatra se daje došlo do zaključenja ugovora o poravnanju uglavnom zbog postojanja okolnosti koje ukazuju na prekomerno oštećenje, pa su stranke zaključujući taj ugovor otklonile uslove za poništenje osnovnog ugovora. Činjenica je da pravni poslovi kod kojih očigledno postoji nesrazmera davanja postoje uvek kad uzajamna davanja stranaka u dvostranom ugovoru nisu u ekvivalentnom odnosu. Pravne posledice iz odnosa koji se ne zasniva na ekvivalentnosti davanja, ostvaruju se samo ako ta neekvivalentnost prelazi određene granice. To je faktičko pitanje o kome sud odlučuje u slučajevima kao što su, na primer, oštećenja preko polovine, ili nekog drugog procenta znatnije vrednosti, a koja upućuju na nesrazmere davanja. U svakom slučaju, za utvrđenje očigledne nesrazmere uzajamnih davanja, bitno je daje ta očigledna nesrazmera postojala samo u vreme zaključenja ugovora, a ne i ako ta nesrazmera nastane u toku izvršenja ugovora, u kom slučaju postoje drugi uslovi za raskid ili izmenu ugovora. Kod takvog stanja stvari, ako su stranke u vezi nekog odnosa bile u sporu, one su mogle da zaključe ugovor o poravnanju, vodeći računa o mogućnostima oštećene strane, pa ako je oštećena strana prihvatila i zaključila ugovor o poravnanju, ona ne može kasnije da traži poništaj poravnanja zbog prekomernog oštećenja.

Sudska praksa Poništaj sudskog poravnanja Prekomerno oštećenje ne može da predstavlja osnov za traženje poništaja poravnanja, jer su stranke svesno učinile određena popuštanja protivnoj strani. Iz obrazloženja Prema činjeničnom stanju koje je do zaključenja glavne rasprave utvrdio prvostepeni sud, ovde tužilac je dužnik prema tuženom kao poveriocu u predmetu I. br.3515/97, na osnovu izvršne isprave - presude istoga suda P. 9678/96 od 17.6.1998. godine, kojom je obavezan da plati iznos od 95.000 DEM u dinarskoj protivvrednosti. Kako 1242

na računu tuženog nije bilo novčanih sredstava, izvršenje je nastavljeno popisom i plenidbom pokretne imovine tužioca u izvršnom postupku. Na osnovu rešenja izvršnog suda od 24.9.1999. godine odobreno je usmeno javno nadmetanje za popisanu pokretnu imovinu tužioca, te su istim reŠenjem dosuđena ovde tuženom kao najboljem ponuđaču teretna i putnička vozila prema popisnoj listi odreg. br.120. U toku sprovođenja izvršenja plenidbom popisane pokretne imovine, obustavljeno je prinudno izvršenje i zaključeno sudsko poravnanje, čiji je poništaj predmet ovog spora, Na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je odbio primarni i eventualni tužbeni zahtev. Naime, za ocenu punovažnosti zaključenog sudskog poravnanja primenjuju se odredbe čl. 1089. i 1098. Zakona o obligacionim odnosima. Na osnovu ocene izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je prvostepeni sud zaključio da predmetno sudsko poravnanje nije zaključeno u zabludi, niti pod prinudom ili prevarom, obzirom da je prethodno sačinjen dogovor između parničnih stranaka o sadržini poravnanja, te daje isti potpisan od strane tužioca na osnovu ovlaštenja zakonskog zastupnika. Isto tako, prvostepeni sud je pravilno zaključio, da se shodno članu 1094. Zakona o obligacionim odnosima, poništenje poravnanja ne može tražiti zbog prekomernog oštećenja, te su stoga neosnovani navodi tužioca daje zaključeno sudsko poravnanje ništavo, jer je vrednost predmetne stambene jedinice veća od novčanog duga po označenoj pravosnažnoj i izvršnoj presudi P. br. 9678/96 od 17.6.1998. godine. Na konkretnu pravnu situaciju nema uslova za primenu člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, koji predviđa daje ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim stoje on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti. Konkretno, parnične stranke su zaključile dana 5.10.2000. godine sudsko poravnanje u postupku izvršenja po presudi koja je postala pravosnažna i izvršna dana 17.6.1998. godine, i po kojoj je ovde tužilac dužnik, a koji od tada nije dobrovoljno ispunio svoju obavezu po ovoj presudi, mogla da se prinudno sprovede zbog blokade računa tužioca, a kasnije zbog dogovora stranaka da se ne vrši plenidba popisanih pokretnih stvari tuženog. Zaključeno sudsko poravnanje po svojoj pravnoj prirodi u suštini predstavlja sporazum o promeni predmeta izvršenja. Sudskim poravnanjem ovde parnične stranke su dogovorile da ukoliko ovde tužilac do 15.12.2000. godine ne isplati ovde tuženom dug po pravosnažnoj i izvršenoj sudskoj odluci P.9 678/96 od 17.6.1998. godine, obavezuje se da ovde tuženom odnosno njegovom članu i osnivaču preda u isključivo vlasništvo stan bliže označen u sudskom poravnanju. Dakle, kako je predmetno sudsko poravnanje zaključeno u izvršnom postupku i kako predstavlja sporazum stranaka o promeni predmeta izvršenja u postupku prinudnog izvršenja označene pravosnažne izvršne sudske odluke od 17.6.1998. godine, te kako se dakle ne radi o zaključenju ugovora koji je vezan za promet robe ili usluga, ne može se prihvatiti da se ništavost zaključenog prinudnog poravnanja ispituje shodno članu 141. Zakona o obligacionim odnosima, koji reguliše kada se jedan ugovor smatra zelenaškim. (Presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 6082/04 od 17.3.2005. godine); "Međusobna popuštanja učinjena u postupku zaključenja vansudskog poravnanja ne moraju podrazumevati i ekvivalentnost takvih ustupaka " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 748/98).

Dejstvo poravnanja prema jemcima i zalogodavcima (čl. 1095. ZOO) Poravnanjem ne prestaje pravni odnos povodom koga su stranke zaključile određeni ugovor. One samo u vezi tog odnosa vrše neka uzajamna popuštanja u vezi svojih uzajamnih prava i obaveza, kako je to napred objašnjeno. Poravnanjem stranke mogu da izvrše novaciju obaveza, a novacija, odnosno prenov, predstavlja jednu vrstu ugovora između dotadašnjeg poverioca i dužnika koji umesto postojeće obaveze stvaraju novu obavezu, dok stara obligacija prestaje da postoji. Dakle, umesto stare obligacije, odnosno njenim prestankom, poverilac i dužnik stvaraju novu obligaciju. Karakteristike ovog pravnog instituta su u tome: a) što stara obaveza prestaje da postoji, b) što se postojeća obaveza zamenjuje novom, v) što nova obaveza ima različiti predmet ili različiti pravni osnov. Iz navedenih karakteristika proizilazi da nova obaveza, odnosno ugovor dovodi do prestanka obaveze po ranijem ugovoru, menja se njen pravni sadržaj, a nastaje nova obaveza koja ima drugi predmet ili različiti pravni osnov. Novacija, dakle, ne dovodi samo do prestanka stare obaveze, već i do stvaranja nove, ali sa drugim predmetom ili drugim pravnim osnovom. U takvim uslovima, ako je poravnanjem izvršena novacija obaveze, jemac se oslobađa odgovornosti za njeno ispunjenje, a prestaje i zaloga koju je dao neko treći. Jemac i zalogodavac se, dakle, oslobađaju zbog toga stoje prestao da postoji raniji ugovor, a sa prestankom ugovora prestaje i njihova obaveza po tom ugovoru. Međutim, prema odredbama stava 2. ovog člana, a s obzirom da između poverioca i dužnika i dalje postoji dugo vinsko - potražni odnos, jemac i treći koji je dao svoju stvar u zalogu ostaju i dalje u obavezu ali u odnosu na prenovljeni ugovor, s tim što njihova odgovornost može biti smanjena, ali ne i povećana, izuzev ako su se saglasili sa poravnanjem. Prema stavu 3. ovog člana, ako je dužnik poravnanjem priznao sporno potraživanje, jemac i zalogodavac zadržavaju pravo da istaknu poveriocu prigovore kojih se dužnik poravnanjem odrekao, kao na primer prigovora u vezi poveriočeve docnje, zatim prigovora prebijanja i dr., jer dužnikovo odricanje od prigovora, kao i njegovo priznanje poveriočevog potraživanja, nema dejstvo prema jemstvu (čl. 1009., a u vezi zaloge čl. 994. ovog zakona). 1243

Poravnanje o poslu koji se može poništiti (cl. 1096. ZOO) Odredbe ovog člana propisuju pravila za dva slučaja" ništavosti poravnanja, s tom razlikom što u prvom slučaju nistavost poravnanja ne mora da nastane i ako su postojali ušlo vi za to u vreme njegovog zaključenja, a u drugom slučaju, s obzirom da se radi o apsolutno ništavom pravnom poslu, daje zaključeno poravnanje ništavo. Stav 1. ovog člana ima u vidu relativnu nistavost pravnog posla, propisanu odredbama o rušljivim ugovorima, posebno odredbama člana 112. ovog člana, po kojima ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena da može da traži da se ugovor poništi. Naime, i u ovom slučaju, kod primene stava 1. ovog člana, ako su postojali uslovi u času zaključenja poravnanja za poništaj ugovora usled rušljivosti, strana kod ugovora o poravnanju koja je u času zaključenja ugovora mogla znati da bi ugovor o poravnanju mogao biti poništen, pa je ipak pristala na zaključenje takvog ugovora, nema pravo da traži poništaj takvog ugovora, jer se smatra da je on punovažan. Ako, pak, ugovorna strana, koja je mogla tražiti poništenje ugovora o poravnanju, nije znala za mogućnost poništenja relativno ništavog ugovora u momentu zaključenja ugovora, takvo poravnanje je ništavo i ne proizvodi pravne posledice. Stav 2. ovog člana ima u vidu apsolutnu nistavost pravnog posla, odnosno nistavost zaključenog ugovora o poravnanju, jer ako to poravnanje nije moglo biti zaključeno usled toga što su postojali uslovi za nistavost takvog ugovora, a ugovorači su znali za nistavost, ili su poravnanjem hteli da otklone tu nistavost, takvo poravnanje je ništavo i ono ne proizvodi pravna dejstva. To bi bio slučaj kod onih ugovora koji su protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (čl. 103. ovog zakona).

Nistavost poravnanja (čl. 1097. ZOO) Odredbe stava 1. ovog člana imaju u vidu poništenje ugovora o poravnanju ako su ga stranke zaključile u zabludi, odnosno ako su pri zaključenju ugovora pogrešno verovali da postoji pravni odnos koji u stvari ne postoji, i ako zbog tog pogrešnog verovanja ne bi među njima bilo ni spora ni neizvesnosti. Zabluda o kojoj je reč u odredbama ovog člana nije ona zabluda o kojoj govore odredbe o mani volje iz člana 61. ovog zakona. Naprotiv, zabluda iz odredbe stava 1. ovog člana ima posebnu osobenost u tome što se zasniva na pogrešnom verovanju oba ugovorača da postoji pravni odnos koji u stvari ne postoji, dok se odredbe o zabludi iz člana 61. ovog zakona više odnose na nedostatak istinitih podataka o nekoj okolnosti koje utiču na volju stranaka, za koje da su ih znale u momentu zaključenja ugovora takav ugovor ne bi zaključile. Međutim odredbe stava 1. ovog člana vezuju se za činjenicu da su ugovorne strane pogrešno verovale da posti pravni odnos u vezi koga zaključuju ugovor o poravnanju, a on u stvari ne postoji, dakle ne radi se o onoj vrsti zablude koja se odnosi na "nedostatak istinitih podataka o nekoj okolnosti", što te vrste zablude i čine da su one različite po svom sadržaju, mada po dejstvu ne. Pri tom se, radi pravljenje razlike u vezi mane volje, u koje spada i zabluda, ne može govoriti o pretnji kao mani volje, prevare ili nesporazuma pri zaključenju ugovora o poravnanju, jer stav 1. određuje samo jedan segment nedostatka volje, a to je zabluda o pogrešnom verovanju oba ugovorača da postoji pravni odnos, koji u stvari ne postoji, te da su za tu okolnost znale ne bi među njima bilo ni spora ni neizvesnosti, što su osnovni elementi kod zaključenja ugovora o poravnanju u smislu člana 1089. ovog zakona. Stav 2. ovog člana navodi pravilo da ono stoje propisano u odredbi stava 1. ovog člana, važi i kod pogrešnog verovanja ugovorača koja se odnosi na obične činjenice. Razlika je samo u pogledu dva odnosa koje dovode do ništavosti ugovora o poravnanju, jer se prema stavu 1. ovog člana radi o zabludi ugovorača o postojanju pravnog odnosa, koji u stvari ne postoji, a prema stavu 2. ista pravila samo ako je u pitanju pogrešno verovanje ugovorača koje se odnosi na činjenice. Tako, na primer, ako je jedna strana podnela tužbu u vezi nekog pravnog odnosa sa drugom stranom, recimo za potraživanje od 80.000 dinara, a druga strana smatra da duguje samo 60.000 dinara, pa u vezi sa tim oni zaključe ugovor o poravnanju na iznos od 70.000 dinara (uzajamno popuštanje, stoje odlika ugovora o poravnanju - čl. 1089. ovog zakona), iako je prava vrednost daleko manja, na primer 30.000 dinara, u tom slučaju poravnanje je ništavo, jer su stranke pogrešno verovale da dug iznosi 70.000 dinara. Stav 3. ovog člana ima u vidu da se kod postojanja navedenih okolnosti u stavu 1. i stavu 2. ovog člana, zbog kojih je zaključeno poravnanje ništavo, ne može u ugovoru o poravnanju predvideti odredba da se stranke odriču prava na nistavost takvog ugovora, pa ako se utvrdi daje ugovor ništav iz razloga navedenih u ovom članu, svaka strana ima pravo da od druge strane traži da joj se vrati ono stoje u vezi tog ugovora dala, a u smislu odredaba člana 113. ovog zakona.

Sudska praksa "Ne može se tražiti poništaj (raskid) vansudskog poravnanja koje je u potpunosti izvršeno, zbog zablude o pobudi jednog ugovarača" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 119/94). 1244

Ništavost jedne odredbe poravnanja (cl. 1098. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu ništavost celog poravnanja ako je ništava i samo jedna odredba tog poravnanja, za razliku od delimične ništavosti po članu 105. ovog zakona, koji propisuje da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači i ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen. Ništavost celog poravnanja, zbog ništavosti samo jedne odredbe iz tog poravnanja, ne nastaje samo onda ako se iz samog poravnanja vidi da se ono sastoji iz nezavisnih delova. Taj izuzetak se odnosi samo na ono poravnanje koje u sebi ima više nezavisnih delova, koji se, kao podeljen u više delova svaki deo smatra posebnim, pa ništavost jedne odredbe u jednom takvom delu ne proizvodi ništavost celog ugovora. U pitanju su samo neki, odnosno više spornih pravnih odnosa, koji mogu biti obuhvaćeni jednim ugovorom o poravnanju, u kom slučaju, kao što je navedeno, jedna ništava odredba u takvom jednom delu ne proizvodi ništavost celog ugovora o poravnanju.

1245

ZAVRŠNI DEO Primena ovog zakona (cl. 1106. ZOO) Donošenjem ovog zakona 1978. godine, prema odredbama ovog člana, odredbe ovog zakona se neće primenjivati na obligacione odnose koji su nastali pre stupanja na snagu ovog zakona. To znači da se odredbe ovog zakona odnose na obligacione odnose koji nastanu posle stupanja na snagu ovog zakona, a ne i na one odnose koju su nastali pre njegovog stupanja na snagu. U stvari, kako učesnici nekog obligacionog odnosa koji je nastao pre stupanja na snagu ovog zakona nisu znali, niti su mogli znati o sadržini i primeni ovog zakona, logično je da se na te odnose ne mogu retroaktivno primeniti odredbe novog zakona, što znači da se imaju raspraviti prema propisima koji su važili do dana donošenja ovog zakona - Zakona o obligacionim odnosima.

Sudska praksa Isplata deviznih sredstava koje je državljanin SRJ položio kod banaka bivših republika Državljani SRJ, koji su štednju položili kod filijala banaka koje su se nalazile na teritoriji bivših republika SFRJ do momenta otcepljenja tih republika, svoja potraživanja po osnovu devizne štednje građana ostvaruju na način koji se ugovori sa državama sukcesorima SFRJ. Prema obrazloženju Odredbom člana 1. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana ("Službeni list SRJ", br. 36/2002), propisano je da se tim zakonom uređuju uslovi i način regulisanja obaveza po osnovu devizne štednje građana iz člana 2. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana ("Službeni list SRJ", br. 59/98, 44/99 i 53/2001), koja je u skladu sa članom 4. tog zakona, pretvorena u oročeni depozit kod ovlaštenih banaka i postala javni dug Savezne Republike Jugoslavije. Prema članu 2. Zakona o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana, javni dug iz člana 1. tog zakona obuhvata stanje devizne štednje građana na dan 31.3.2002. godine, obračunato kao razlika stanja devizne štednje kod ovlašćenih banaka iz člana 2. Zakona o izmirenju obaveza, po osnovu devizne štednje građana na dan 31.12.1997. godine i isplata izvršenih do 31. marta 2002. godine, pripisanu kamatu od 1. januara 1998. godine do 31.3.2002. godine i kamatu za period od 1.4.2002. godine do rokova dospeća utvrđenih tim zakonom. Predmet tužbenog zahteva je isplata deviznih sredstava koje je pravni prethodnik tužilaca, inače državljanin SRJ, položio kod W. Prema članu 21. Zakona o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana, državljani Savezne Republike Jugoslavije koji su tu štednju položili kod filijala banaka koje su se nalazile na teritoriji bivših republika SFRJ do momenta otcepljenja tih republika, svoja potraživanja po osnovu devizne štednje građana ostvaruju na način koji se ugovori sa državama sukcesorima SFRJ. Prema članu 36. navedenog Zakona o regulisanju javnog duga, danom stupanja na snagu tog zakona obustavljaju se sudski postupci za naplatu devizne štednje obuhvaćene tim zakonom, uključujući i izvršne postupke. Zakon je stupio na snagu 22. maja 2004. godine. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 36. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, postupak po reviziji tužilaca obustavio i odlučio kao u izreci rešenja. (Prema rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2871/05).

Primena običaja (čl. 1107. ZOO) Odredbe ovog člana imaju u vidu ne samo Opšte uzanse za promet robom, već i posebne uzanse kojima se utvrđuju pretpostavke da su ugovorne strane pristale na primenu uzansi, ukoliko ih nisu ugovorom isključile, za koje je propisano pravilo da se neće primenjivati posle stupanja na snagu ovog zakona. Opšte uzanse za promet robom ("Službeni list SFRJ", br. 15/54) u suštini su predstavljale pravila obligacionog prava, pa su kao takva u najvećoj meri preuzeta u Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78). Zbog toga je odredbama ovog člana propisano da se odredba opštih ili posebnih uzansi kojom se utvrđuje pretpostavka da su ugovorne strane pristale na primenu uzansi, ukoliko ih nisu ugovorom isključile, neće se primenjivati posle stupanja na snagu ovog zakona. Opšte uzanse za promet robom neće se primenjivati posle stupanja na snagu ZOO u pitanjima koja su njime regulisana. Ako su opšte ili posebne uzanse ili drugi trgovinski poslovni običaji suprotni dispozitivnim normama ovog zakona, primenjivaće se odredbe ovog zakona, osim ako su stranke izričito ugovorile primenu uzansi, odnosno drugih trgovinskih poslovnih običaja. 1246

Sve to znaci da stranke mogu i dalje ugovarati primenu uzansi ili drugih trgovinskih poslovnih običaja, dakle kada nisu u pitanju pravila obligacionog prava, u kom slučaju će se prilikom rešavanja spora primeniti te uzanse, odnosno trgovinski poslovni običaji. To proizilazi iz člana 21. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome se na obligacione odnose primenjuju uzanse, ako su učesnici u obligacionim odnosima ugovorili njihovu primenu ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu hteli. Iz navedenog može se zaključiti: a) Zakonom o obligacionim odnosima uređuju se osnovi obligacionih odnosa i ugovorni i drugi obligacioni od nosi u oblasti prometa robe i usluga (cl. 1. ovog zakona), b) na obligacione odnose se primenjuju uzanse ako su učesnici u obligacionim odnosima ugovorili njihovu pri menu, ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu hteli (čl. 21. st. 2. ovog zakona), v) ako su opšte ili posebne uzanse suprotne dispozitivnim normama Zakona o obligacionim odnosima, primenjuju se odredbe ovog zakona, osim ako su stranke izričito ugovorile primenu uzansi (čl. 1107. st. 3. ovog zakona). Kao posebne uzanse mogu se navesti: Posebne uzanse o građenju ("SI. I. SFRJ", br. 18/77), Lučke uzanse ("Službeni list SFRJ", br. 2/51); Posebne uzanse za trgovinu krompirom ("Službeni list SFRJ", br. 29/78); Posebne uzanse za trgovinu pasuljem ("Službeni list SFRJ", br. 25/60); Posebne uzanse za trgovinu pirinčem ("Službeni list SFRJ", br. 25/60); Posebne uzanse za trgovinu povrćem ("Službeni list SFRJ", br. 25/60); Posebne uzanse za trgovinu pirinčanom arpom ("Službeni list SFRJ", br. 25/60); Posebne uzanse u ugostiteljstvu ("Službeni list SFRJ", br. 69/83 i 18/84); Posebne uzanse za promet blokova i ploča od kamena, mermera i granita ("Službeni list SFRJ", br. 9/67); Posebne uzanse za pojedine vrste i klase duvana ("Službeni list FNRJ", br. 38/56 i 19/57); Posebne uzanse za trgovinu žitaricama ("Službeni list SFRJ", br. 29/60); Posebne uzanse o prometu na malo ("Službeni list SFRJ", br. 12/78); Posebne uzanse za promet knjiga ("Službeni list SFRJ", br. 19/84).

Sudska praksa Kada su se stranke dogovorile da će prodavač isporučivati određenu robu "franko utovareno u kamion ", onda prodavač nema obavezu snošenja troškova vozarine Iz obrazloženja: "Vrhovni sud Srbije smatra da prvostepeni sud nije utvrdio sve činjenice koje su odlučne za rešenje ovog spora, zbog čega je na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno prava, kada je usvojio tužbeni zahtev tuženog da mu tužilac naknadi troškove prevoza u iznosu od 12, 060. 425 dinara, iako su stranke u aneks ugovora od 14. 11. 1986. godine predvidele da cene krompira od 48 dinara za jedan kilogram podrazumeva franko utovareno u kamion. Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu a ovaj nedostatak nije otklonio. Naime, kako se iz utvrđenog činjeničnog stanja vidi, stranke su 7. 11. 1986. godine zaključile ugovor kojim prodavač - tužilac prodaje kupcu - tuženom određenu količinu krompira. U delu ugovora o ceni krompira naveli su daje cena 45 dinara kgr. krompira utovarenog u kamion. Nakon 7 dana od toga, tačnije 14. 11. 1986. godine, stranke su zaključile aneks navedenog ugovora kojim su u članu 5. predvidele da se cena krompira menja i da iznosi 48 dinara za 1 kgr. "franko utovareno u kamion". Mada je i u ugovoru od 7. 11. 1986. godine predviđeno da se cena određuje prema momentu utovara krompira u kamion, a da je aneksom to predviđeno izrazom koji označava obavezu prodavca, ovde tužioca, da na svoj trošak stavi kupcu na raspolaganje prodati krompir utovareno u kamion, prvostepeni sud je uzeo kao daje tužiočeva obaveza i prevoz krompira, odnosno obaveza da obezbedi kamion i da za takav prevoz snosi određene troškove. Po nalazu Vrhovnog suda Srbije, kada su se stranke dogovorile da će prodavač isporučiti određenu robu "franko utovareno u kamion", onda prodavač nema obavezu snošenja troškova vozarine, osim ako se drukčije nisu dogovorile, a u konkretnom slučaju takav dogovor nije učinjen ni ugovorom ni aneksom ugovora od 14. 11. 1986. godine. Međutim, tuženi je zbog neispunjenja obaveza od strane tužioca kao prodavca očigledno imao povećane troškove prevoza, pa Vrhovni sud nalazi da se tuženom mogu dosuditi samo oni troškovi prevoza koji prelaze iznos vozarine, koji bi on imao daje od tužioca primio isporuku, pri čemu se moralo voditi računa o tome da lije tuženi mogao da angažuje bližeg prevoznika što bi uslovilo manje troškove prevoza " - Vrhovni sud Srbije, Prev. 116/89). U sudskoj praksi zabelejeni su i slučajevi: a) u odnosima između stranaka iz ugovora u privredi primenjuju se uzanse 115-134 Opštih uzansi za promet robom u pogledu utvrđivanja robe prilikom isporuke i prigovora na količinu, ako stranke nisu drukčije ugovorile; b) nalogoprimac, kome je kupac dao nalog da primi robu i čuva je za njegov račun, dužan je da sa prodavcem izvrši kvantitativni i kvalitativni prijem robe u momentu isporuke, pa se naknadne reklamacije kupca ne mogu uvažiti (iz knjige "Privredno pravo " - D V, 1971.).

1247

(Opšte i posebne uzanse) (Uzansa 21. i član 1107. ZOO) "Posebne uzanse kao kodifikovani trgovinski običaji (za pojedine vrste privrednih poslova, odnosno kod prometa određene vrste robe) primenjuju se kada nisu protivne imperativnim propisima i imaju prednost pred dispozitiv-nim propisima ukoliko su stranke izričito ili prečutno ugovorile njihovu primenu. Posebne uzanse imaju prednost nad opštim uzansama u slučaju međusobnog razilaženja, primenom pravila odnosa opšteg i posebnog. Strane u obligaci-onim odnosima dužne su da postupaju u skladu sa uzansama i drugim poslovnim običajima, s tim da se primena uzansi može isključiti, izričito ili prečutno, u celini ili delimično" (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 765/96). Opšte uzanse za promet robom - i član 492. ZOO U praksi se postavilo pitanje da li se odredbe Zakona o obligacionim odnosima, koje regulišu pitanje materijalnih nedostataka i odgovornosti za materijalne nedostatke, odnose i na prigovor za manje isporučenu količinu robe, ili se u pogledu prigovora na količinu robe primenjuju Opšte uzanse za promet robom, kao kodifikovani poslovni običaji i posle stupanja na snagu ZOO, a o pitanjima koja njime nisu regulisana? Odredbe člana 492.Zakona o obligacionim odnosima ne izjednačuju nedostatak na delu prodate stvari s manje isporučenom količinom robe od ugovorene, pa se i posle stupanja na snagu Zakona o obligacionim odnosima primenjuju Opšte uzanse za promet robom (uzanse broj 115 do 134 OU), u odredbama koje regulišu utvrđivanje i saopštavanje prigovora na količinu robe, i to kao kodifikovani poslovni običaji, a u smislu odredbi člana 21. stav 2, čl. 25. i 1107. Zakona o obligacionim odnosima (prema zaključku sa XV koordinacionog sastanka privrednog sudstva Jugoslavije, održanog 25. i 26. maja 1982. godine u Malinskoj na Krku).

LITERATURA Perović prof dr. Slobodan - "Obligaciono pravo", Vizner prof dr. Boris - "Komentar Zakona o obveznim (obligacionim) odnosima" , Bukljaš prof dr. Ivan - "Komentar Zakona o obveznim (obligacionim) odnosima " (3. i 4. knjiga), Konstantinović prof. dr. Mihailo - "Obligacije i ugovori - Skica za zakonik o obligacijama i ugovorima"1, Antonijević prof. dr. Zoran - "Ugovori u privredi", Antonijević prof. dr. Zoran - "Privredno pravo ", Kapor prof. dr. Vladimir i Carić prof. dr. Slavko - "Ugovori robnog prometa", Mirko prof. dr Vasiljević - Trgovinsko pravo, Beograd, 2006, Obren prof. dr. Stanković - Naknada imovinske štete, 1968. Vesna prof. dr Besarović - Enciklopedija građanskog prava, Beograd, 1995, Marko prof dr Đurđević - Komenatar Zakona o obligacionim odnosima, Beograd, 1995; Enciklopedija imovinskog prava i prava udruženog rada, izdanje „Službenog lista SFRJ", 1978.g. Zbornik građanskih zakonika stare Jugoslavije, Ratimir dr. Kašanin i Dragoslav Veljković - "Sudska praksa privrednih sudova u sporovima organizacija udruženog rada ", Dragoslav Veljković - "Priručnik za praktičnu primenu svih ugovora u privredi - prema Zakonu o obligacionim odnosima ", Dragoslav Veljković - "Priručnik - pravni stavovi u privrednim sporovima....", Dragoslav Veljković - "Privredno pravo kroz sudsku praksu privrednih sudova", Dragoslav Veljković -„Obligaciono pravo kroz Komentar Zakona o obligacionim odnosima", Beograd, 2005. Zbornik radova - "Ugovorno i odštetno pravo po Zakonu o obligacionim odnosima ", Živković Sreten - "Naknada štete - imovinske i neimovinske", Vojinović Jovan - Posebne uzanse o građenju ", Vrhovni sud Srbije - "Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog prava 1973-1986", Bilteni sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, "Plava knjiga" - "Zbirka propisa", Švajcarski Zakonik o obligacijama, sa predgovorom Mihaila prof. Dr. Konstantinovića "INCOTERMS"

1248

(Opšte i posebne uzanse) (Uzansa 21. i član 1107. ZOO) "Posebne uzanse kao kodifikovani trgovinski običaji (za pojedine vrste privrednih poslova, odnosno kod prometa određene vrste robe) primenjuju se kada nisu protivne imperativnim propisima i imaju prednost pred dispozitiv-nim propisima ukoliko su stranke izričito ili prećutno ugovorile njihovu primenu. Posebne uzanse imaju prednost nad opštim uzansama u slučaju međusobnog razilaženja, primenom pravila odnosa opšteg i posebnog. Strane u obligaci-onim odnosima dužne su da postupaju u skladu sa uzansama i drugim poslovnim običajima, s tim da se primena uzansi može isključiti, izričito ili prećutno, u celini ili delimično " (prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Prev. 765/96). Opšte uzanse za promet robom - i član 492. ZOO U praksi se postavilo pitanje da li se odredbe Zakona o obligacionim odnosima, koje regulišu pitanje materijalnih nedostataka i odgovornosti za materijalne nedostatke, odnose i na prigovor za manje isporučenu količinu robe, ili se u pogledu prigovora na količinu robe primenjuju Opšte uzanse za promet robom, kao kodifikovani poslovni običaji i posle stupanja na snagu ZOO, a o pitanjima koja njime nisu regulisana? Odredbe člana 492.Zakona o obligacionim odnosima ne izjednačuju nedostatak na delu prodate stvari s manje isporučenom količinom robe od ugovorene, pa se i posle stupanja na snagu Zakona o obligacionim odnosima primenjuju Opšte uzanse za promet robom (uzanse broj 115 do 134 OU), u odredbama koje regulišu utvrđivanje i saopštavanje prigovora na količinu robe, i to kao kodifikovani poslovni običaji, a u smislu odredbi člana 21. stav 2, čl. 25. i 1107. Zakona o obligacionim odnosima (prema zaključku sa XV koordinacionog sastanka privrednog sudstva Jugoslavije, održanog 25. i 26. maja 1982. godine u Malinskoj na Krku).

LITERATURA Perović prof dr. Slobodan - "Obligaciono pravo", Vizner prof dr. Boris - "Komentar Zakona o obveznim (obligacionim) odnosima" , Bukljaš prof dr. Ivan - "Komentar Zakona o obveznim (obligacionim) odnosima " (3. i 4. knjiga), Konstantinović prof. dr. Mihailo - "Obligacije i ugovori - Skica za zakonik o obligacijama i ugovorima1", Antonijević prof. dr. Zoran - "Ugovori u privredi", Antonijević prof. dr. Zoran - "Privredno pravo ", Kapor prof. dr. Vladimir i Carić prof. dr. Slavko - "Ugovori robnog prometa", Mirko prof. dr Vasiljević - Trgovinsko pravo, Beograd, 2006, Obren prof. dr. Stanković - Naknada imovinske štete, 1968. Vesna prof. dr Besarović - Enciklopedija građanskog prava, Beograd, 1995, Marko prof dr Đurđević - Komenatar Zakona o obligacionim odnosima, Beograd, 1995; Enciklopedija imovinskog prava i prava udruženog rada, izdanje „Službenog lista SFRJ", 1978.g. Zbornik građanskih zakonika stare Jugoslavije, Ratimir dr. Kašanin i Dragoslav Veljković - "Sudska praksa privrednih sudova u sporovima organizacija udruženog rada ", Dragoslav Veljković - "Priručnik za praktičnu primenu svih ugovora u privredi - prema Zakonu o obligacionim odnosima ", Dragoslav Veljković - "Priručnik - pravni stavovi u privrednim sporovima....", Dragoslav Veljković - "Privredno pravo kroz sudsku praksu privrednih sudova", Dragoslav Veljković -„Obligaciono pravo kroz Komentar Zakona o obligacionim odnosima", Beograd, 2005. Zbornik radova - "Ugovorno i odštetno pravo po Zakonu o obligacionim odnosima ", Zivković Sreten - "Naknada štete - imovinske i neimovinske", Vojinović Jovan - Posebne uzanse o građenju ", Vrhovni sud Srbije - "Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog prava 1973-1986", Bilteni sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, "Plava knjiga" - "Zbirka propisa", Švajcarski Zakonik o obligacijama, sa predgovorom Mihaila prof. Dr. Konstantinovića "INCOTERMS"

1248