ISTORIJA EVROPE DRAGOLJUB R. ŽIVOJINOVIĆ
USPON EVROPE (1450 – 1789) MATICA SRPSKA NADI I BRANI NEDELJKOVIĆ sa poštovanjem
SADRŽAJ UVOD PRVI DEO (1450-1598) I. HUMANIZAM I RENESANSA Političke i ekonomske prilike u Italiji 19: Firenca 21; Humanizam 22; Potraga za antikom 22; Filozofi i teolozi 23; Humanizam i obrazovanje 24; Renesansna umetnost 24: Pozna renesansa 26; Renesansa u Evropi 28; Humanizam severne Evrope 28: Erazmo i Tomas Mor 29; Nikolo Makijaveli 30 II. TEHNIKA, NAUKA I OTKRIĆA Štampa 32; Nova ratna tehnika 35; Počeci moderne nauke 36; Filozofija nauke 38; Geografska otkrića 40; Kolumbo i novi svet 43; Fernando Magelan 43; Počeci španske kolonizacije u novom svetu 44; Portugalska imperija 46 III. REFORMACIJA Verske prilike u predvečerje reformacije 48; Luter i njegovo delo 50; Luterovi sledbenici 52; Nemački seljački rat 53; Minsterski eksperiment 55; Širenje reformacije u Nemačkoj 55; Širenje reformacije u Evropi 56; Reformacija u Švajcarskoj. Cirih 57; Žan Kalvin 58; Ženeva u doba Kalvina 59; Reformacija u Engleskoj 60; Puritanci 62; Političke teorije protestantizma i katoličanstva 62; Žan Boden i teorija suvereniteta 64; Verski radikalizam 64 IV. KATOLIČKA REFORMACIJA I PROTIVREFORMACIJA Katolička crkva i reforma 66; Crkveni redovi 67; Ignacije Lojola i jezuiti 68; Sabor u Trentu i reforma crkve 70; Protestantizam i Nemačko Carstvo 71; Čovek i vera 73 V. PRIVREDA I DRUŠTVO Demografske promene 75; Gradovi 76; Selo i seljaštvo 78; Industrijski
razvitak 80; Profiti, kamate, mobilnost 81; Revolucija cena 82; Posle dice revolucije cena 83; Trgovačka revolucija 86; Antverpen 89; Ban karstvo 90 6 VI. APSOLUTISTIČKA MONARHIJA Administracija 94; Oružane snage 96; Finansije 97; Odnosi izmedu cr kve i države 99; Apsolutistička monarhija u ratu 101; Italijanski sistern 101; Italijanski ratovi (1494-1559) 102; Rivalstvo Habsburgovaca i Valoa 103; Sveto Rimsko Carstvo 105; Venecija 107 VII. ZAPADNA EVROPA U DRUGOJ POLOVINI XVI VEKA Mir u Kato-Kambreziju 111; Pitanje nasleda u Francuskoj 112; Hugenoti 112; Katarina Mediči i verski ratovi 114; Bartolomejska noć 115; Filip II i Morisci 116; Početak i tok revolucije u Nizozemskoj 116; Alba u Ni zozemskoj 118; Pomirenje u Ganu 119; Španija i Portugalija 120; Anri III i Liga u Francuskoj 121; Engleska, Španija i Nizozemska 122; Nepobediva armada 123; Anri IV Navarski 124: Kraj španskih ratova 126 VIII. SEVERNA I ISTOČNA EVROPA Švedska 128; Poljska 131; Rusija 134 IX. OSMANSKO CARSTVO Počeci 139; Turska kao velika sila 140: Opadanje turske moći 142; Temelji osmanske države 144; Privreda i društvo 146; Kulturni život 148 X. UMETNOST I KNJIŽEVNOST Slikarstvo, vajarstvo i arhitektura 150; Muzika 153; Književnost 155 DRUGI DEO (1598-1713) I. PRIVREDA I DRUŠTVO Demografske promene 161; Gradovi 162; Selo i seljaštvo 164; Društvena mobilnost. Plemstvo 168; Industrija i manufaktura 170: Amsterdam 172; Pomorstvo i kolonijalizam 172; Kolber i merkantilizam 1 74: II. VERSKI ŽIVOT Katoličanstvo 177; Papstvo 178; Katoličanstvo u Francuskoj 180; Prote stantizam 180; Jansenizam. Blez Paskal 184; Vera i razum 185; Progoni veštica 187; Pravoslavlje 188 7 III. ORUŽANE SNAGE I RAT Osnovne karakteristike 191; Francuska armija 197; Pruska armija 199; Ruska vojska 199; Mornarica 200 IV. POBUNI: I USTANCI Pobune u zapadnoj Evropi 207; Pobune u srednjoj i istočnoj Evropi 210 V. TEORIJA I POLITIKA Vladar i zakon 217; Tomas Hobs 218; Baruh Spinoza 219; Samjuel Pufen dorf 220; Džon Lok 221; Instrumenti političke vlasti 222; Predstavnička tela 225; Poreski sistem 227 VI. NAUKA I UMETNOST Biologija i medicina 230; Hemija 231; Isak Njutn 231; Učena društva i akademije 232; Školstvo 233; Književnost 236; Pozorište 236; Muzika 238; Umetnost baroka 238; Umetnost u Francuskoj i Engleskoj 241 VII. TRIDESETOGODIŠNJI RAT (1618-1648) Češka i ustanak 244; Kato}ici i protestanti 244; Danska 247; Edikt o resti tuciji 248; Švedska invazija Nemačke 249; Francusko-švedski rat 250; Ratna razaranja 251; Vestfalski mir 251; Uspon Brandenburga - Pruske i Austrije 252; Austrija 254; Sveto Rimsko Carstvo 256
VIII. FRANCUSKA Anri IV 257; Regentstvo 259; Rišelje i hugenoti 260; Spoljna politika 262; Mazaren 262: Fronda 263; Vladavina Luja XIV 265; Ličnost Luja XIV 265; Finansije 266; RatovI Luja XIV 267; Verska politika 268; Kulturne prilike 269; Novi zapleti 270; Rat za špansko naslede 271; Utrehtski mir 272 IX. ENGLESKA Džems i (1603-1625) 273; Čarls I. Zaoštravanje sukoba 275; Građanski rat (1642-1649) 278; Kromvelova republika 279; Restauracija. Čarls II 281 ; Džems II i „slavna revolucija“ 284; Ustavni dokumenti i vlast vladara 285; Ratovi sa Francuskom 286 8 X. ŠPANIJA Filip III 289: Proterivanje Moriska 290; Filip IV i Olivares 292; Španija i ra tovi u Evropi 293; Ustanci u Kataloniji i Portugaliji 294; Španija posle Olivaresa 296; Španija u drugoj polovini XVII veka 297; Špansko naslede 298 XI. NIZOZEMSKA Politički sistem 300: Sukobi u Nizozemskoj 302; Nizozemska republika (1650-1672) 304; Restauracija Oranskih 307: Nizozemska posle 1688. 309 XII. SEVERNA EVROPA Danska 310; Švedska 314; Poljska 319 XIII. RUSIJA I TURSKA Rusija 324; Vrerne nereda 324; Stabilizacija u Rusiji 325; Ratovi sa Polj skom i kozaei 329; Unutrašnji razvitak 330 Početak vladavine Petra Veli-kog 332; Osmansko Carstvo 333; Pobune i nemiri 334; Ratovi u Aziji i Evropi 336 Poraz Turske i Karlovački mir 340 TREĆI DEO (1713-1789) I. PRIVREDNI ŽIVOT Demografske promene i njihove posledice 345; Poljoprivreda 34 7 ; Indu strija 350; Banke i bankarstvo 354: Međunarodna trgovina 356; Ekonom ske teorije i praksa 360 II. DRUŠTVO Seljaštvo 367; Zemljoposednici i plemići 370; Gradovi i gradani 373; III. VLADA I BIROKRATIJA Priroda kraljevske vlasti 377; Državna administracija 379; Provincijska uprava 382; Finansije 384; Sudstvo 387; Kameralizam 388 9 IV. ORUŽANE SNAGE Suvozemne snage 389; Mornarica 395 V. EPOHA PROSVEĆENOSTI Koreni prosvećenosti 403; Filozofi 404; Ljudi i dela 405; Didro i Enciklo pedija 408; Društvene nauke 410; Književnost 412: Muzika 413: Školstvo 414; Fizičke nauke 416 VI. VERSKI ŽIVOT Papstvo 418: Ukidanje jezuitskog reda 420; Katolička crkva u Francu skoj. Jansenizam. 421; Prosvećeni apsolutisti i crkva 425: Pravoslavna cr kva 427: St.aro i novo u verskom životu 428 VII. MEĐUNARODNI ODNOSI I DIPLOMATIJA Ravnoteža snaga 433; Diplomatska revolucija 436; Priroda evropske di plomatije 437 VIII. PIRINEJSKO I APENINSKO POLUOSTRVO Španija 444; Unutrašnje reforme 445; Spoljna politika 447; Portugalija
449; Apeninsko poluostrvo 451; Kulturne prilike 455 IX. SEVERNA EVROPA Nizozemska 458: Privredno opadanje 460; Švedska 462; Severni rat (1700-1721) 463: Švedska posle severnog rata 465; Poljska 467; Rat za poljsko naslede (1733-1735) 468; Prva deoba Poljske 469 X. PRUSKA I AUSTRIJA Rat za austrijsko naslede (1740-1748) 474; Sedmogodišnji rat (1756 1763) 476; Posledice rata 4 7 7 : Austrija 478: Spoljna politika 482; Rat za bavarsko naslede 484 XI. RUSIJA I TURSKA Vladavina Petra I 487: Petrovi naslednici 489; Katarina II (1762-1796) 492; Ustanak Pugačova 493; Spoljna politika 494; Osmansko Carstvo 496 10 XII. FRANCUSKA Regentstvo (1715-1726). Džon Lo 503; Politika kardinala Flerija (1726 1743) 505; Vladavina Luja XV 506; Luj XVI i zaoštravanje krize 509; Re forme Tirgoa 510; Francuska i rat za nezavisnost američkih kolonija 511; Put u revoluciju 511: „Treći stalež“ 513; Pad Bastilje 515 XIII. VELIKA BRITANIJA Prevlast vigovaca 517; Volpol na vlasti 519; Vilijam Pit 521; Sedmogodi šnji rat 522; Vladavina Džordža III i političke slobode 525; Rat za nezavi snost američkih kolonija 527; Radikalizam i reforma 529 XIV. BORBA ZA KOLONIJALNA CARSTVA Englesko-francuski rivalitet 1689-1713. 532: Ratovi Engleske, Španije i Francuske (1718-1744) 535; Rat kralja Džordža (1744-1749) 539; Fran cuski i indijanski ratovi (1754-1763) 537; Indija 538; Evropska ekspanzija posle l 763. 540; Otvaranje Pacifika 542; Džems Kuk i njegovi prethodnici 543 GENEALOŠKE TABELE 549 ODABRANA BIBLIOGRAFIJA 553 REGISTAR LIČNIH IMENA 569 11 UVOD Ova knjiga je pokušaj da se uoče i prikažu u određenim vremenskim razdobljima najvažnija zbivanja, pokreti, ideje i ličnosti. To razdoblje evropske istorije ispunjavaju mnogobrojne i duboke promene - geografska otkrića, razvitak nauke i tehnike, humanizam i renesansa, verski ratovi, usponi i padovi pojedi nih država i carstava, industrijska, društvena i politička revolu cija. To je doprinelo da se u mnogo čemu izmeni način života i shvatanja ljudi. Promene su dramatične, a najočitije su u verskom životu, pošto reformacija dovodi u pitanje dotada neosporavane istine. Pronalazak i širenje štamparske prese podstiče diskusije o sta rim i novim vrednostima i doprinosi pojavi i širenju novih uče nja. Sklad između neba i zemlje, boga i čoveka, kao i njihov hije rarhijski odnos, nestaju u žaru verskih sukoba. Protestantizam uništava vezu između boga i čoveka tako što uklanja hijerarhiju. Time nestaje i stari društveni poredak, a predstavnici nižih sta leža počinju da se uzdižu u hijerarhiji, politici, privredi. Krajem XVI veka teorija državnog suvereniteta daje vladaru moguć
nost da određuje prava i odlučuje o životima svojih podanika. Uspon kapitalizma podstiče koncentraciju ekonomske moći u rukama pojedinaca, a stege hrišćanskog učenja o kamati gube raniji značaj. Slične promene nastavljaju se u narednim vekovima. Obim industrijske proizvodnje i trgovine stalno raste, kao i akumulaci ja kapitala. U XVII veku nastaju snažne državne administracije protiv kojih krupni feudalci ne mogu da se bore. Gradovi rastu velikom brzinom, dok njihovi bogatiji žitelji sve češće kupuju zemljišne posede u želji da obezbede svoj društveni položaj. Isto vremeno se širi pojava kupovine zvanja i položaja, a mnogi vla dari uspevaju da novostečeni društveni položaj pojedinaca pove žu sa službom državi. To omogućava veću društvenu mobilnost i pruža priliku sposobnima da se uzdignu u društvenoj hijerarhiji. U XVIII veku takva stremljenja se završavaju apsoluti zmom »: o m. ind ustrijskom i francuskom revolucijom, pravom kulmi nacijom raskida sa prošlošću. Mon.arhije i monarsi predstavljaju polubožansku ustanovu i bića, sistem vladavine ustanovljen od boga. Zapadna Evropa uživa privrednu stabilnost, iako mnoge nove ideje i shvatanja postepeno zamenjuju stare. Velika Brita ni,ja igra sve vidniju ulogu u tome, obezbedujući industrijsku, fi nansijsku, trgovačku i kolonijalnu premoć nad ostalirn država ma. Veze sa prekomorskim zemljama snažno se razvijaju Pro mene u duhovnom životu, nauci i filozofiji obezbeđuju osnove civilizaciji i kulturi modernog vremena. Istovremeno, primetni su prigovori i otpori promerzama ta kvih razmera i snage. Njihovi kritičari zahtevaju obnovu hrišćan skih vrednosti u nameri da društvo odbrane od zloupotrebe poli 12 tičkih i ekonomskih centara moći. Pobune protiv kraljevskog ap solutizma i snage gradova javljaju se u skoro svim zenzljama. To ima za posledicu jačanje predstavničkih tela i staleža. Verski su kobi pružaju priliku da se ograniči kraljevska vlast. Svi društveni slojevi nastoje da obezbede učešće u političkom odlučivanju i ne traže povratak na stari poredak. Ustanci seljaka postaju svako dnevna pojava; njihovo nezadovoljstvo upravlja se protiv stega feudalizma, ali i promena koje su suprotne njihovim interesima. Seljaci očekuju spas u milenijumu ili povratku na davna vremena. U XVII veku otpori promenama su vidljivi na mnoginz stra nama. Snage protivreformacije zaustavljaju na izgled neodoljiz o širenje protestantizma; uprkos početnih uspelza, tokom veka gradani ne uspevaju da obezbede preraspodelu političke i eko nomske moći u svoju korist. Upravo zbog toga Evropa prolazž kroz periode velikih nemira i, periode nestabilnosti. Za to vreme izraz „kriza“ predstavlja oličenje jednog stanja. „Evropska kri za“ prvih decenija XVII veka ima odredeni sadržaj i značenje, kao što ih ima i „kriza evropske svesti“ izmedu 1680. i 1 7 15. go dine. U XVIII veku filozofske i naučne norme sporo prodiru u svest ljudi, pa razvita.k egzaktnih nauka nenza revolucionarne posledice Uprivredi, politiei, društvu i intelektualnom stvarala-štvu otpori su mnogobrojni i snažni.
To pokazuje da uporedo sa promenama i novinama, opstaju mnoge stare vrednosti i uverenja. Mnoge nove ideje prodiru pod plaštom starih i bivaju lakše prihvaćene. Mnogi smatraju da je staro drzzštvo jednostavnije i razumljivije. Neizvesnosti, patnje ko je donose gladne godine i zarazne epidemije, kratkotrajnost života i drugo podstiču čoveka da traži zaštitu u veri i bogu, uveren da on čini čuda. Slično se primećuje i u narednim vekovima Istovreme no postojanje starog i novog, zaostalog i naprednog, božan.skog i ateističkog duhovnog i materijalnog predstavlja sliku zbivanja u Evropi u ovom razdoblju. Staro ne uspeva da uguši novo, koje se probija na površinu i nameće svžm društvima i narodima. Raznovrsnost pojava i vrednosti predstavlja izvor snage i dostignuća evropskog društva. Mark Blok to najbolje objašnjava ovim rečima: „Evropska civilizacija je nastala i razvijala se sve dok nije obuhvatila čitavu zemlju.“ To je izuzetan uspeh kad se zna da Evropa raspolaže relativno ograničenim ljudskim i mate rijalnim snagama. U ovom razdoblju Evropa doživljava nevide nu ekspanziju, namećući svoje vrednostž i civilžzaciju mnogim dalekim zemljama. U mnogim delovima sveta uključujući tu ona najudaljenija, i društvima, podrazumevajući i ona najotpornija na promene, vidljivi su naučne ideje, vojnička tehnika, državna organizacija i društveni poredak, kao i način mišljenja svojstve ni Evropi i Evropljanima. Sputana svojim prostorima, brojem stanovnika i prirodnim bogatstvima, otvorena napadžma sa kop na i mora, Evropa uspeva da potčini veći deo sveta i nametne mu svoje duhovne vrednosti i materijalistička shvatanja. Uporedno posmatranje evropskog razvitka otkriva mnoge specifičnosti i osobenosti pojedinih naroda i država. Zapadna 13 Evropa se razlikuje od istočne ili srednje u svojim institucijama, etičkim vrednostima, psihologiji i mentalitetu ljudi. Klima, suse di i vera utiču na razvitak pojedinih naroda, odredujući stepen njihove pripadnosti evropskom društvu u širem smislu. Pojedine države (Turska, Rusija) dugo se nalaze žzvan opštih okvira, da bi neke od njih (Rusija) u XVI77 veku postale sastavni deo evropske političke scene. Pored ovih, postoje razlike unutar pojedinih država koje potvrduju svu raznolikost izmedu njih. Kastilja ž Kata.lonija, Na puljska Kraljevina, Papska Država i Lombardija, Fretanja, Nor mandija i Il de Frans potvrduju koliko je neopravdano svako uopštavanje čak u okvirima pojedinih država. Svaka oblast lju bomorno čuva svoje tradicije, institucije, vrednosti, usporavajući prodor kraljevskog apsolutizma i državnog centralizma. Pred stavnička tela u raznim zemljama (Engleska, Švedska Nizozem-ska, Španija) pokazuju snagu pojedinih društvenih. .staleža i nji hovu ulogu u državnim poslovima. Sličnih primera raznolikosti ima unedogled. U hronološkom pogledu knjiga obuhvata razdoblje od sre dine XV veka do francuske revolucije. Otkriće Novog sveta po sledica je novih saznanja, pre svega širenja štampane reči, nauč nih dostignuća, tehničkih i tehnoloških novina koji se mogu zapa
ziti od sredine XV veka. Humanizam i renesa.nsa podstiču ljud sku radoznalost, odvažnost i avanturizam. Plovidbe portugal skih i španskih pomoraca su posledica novostečenih znanja, a njihovi uspesi rezultat samopouzdanja evropskog čoveka u eri brzih promena i novih znanja. 14
PRVI DEO (1450 – 1598) 15 I HUMANIZAM I RENESANSA Renesansa je preporod svih vidova života. Pored postojanja mnogih vrednosti hrišćanskog srednjeg veka, renesansa obnavlja veze sa klasičnom kulturom i otvara put modernoj civilizaciji. Povezivanju klasike i modernog vremena doprinose humanisti, ljubitelji starine i pristalice novog načina obrazovanja. Od sredi ne XV veka oni ističu da se bore za obnovu umetnosti, književ nosti i nauke. Većina obrazovanih tvrdi da u svetu počinje novo doba svetlosti, posle hiljadu godina mraka. Iako već u XII veku filozofija, umetnost i književnost doživljavaju uspon, oni još uvek pripadaju tradicionalnoj kulturi i stilu srednjeg veka. Sa humanistima u Italiji počinje novi, renesansni pogled na svet i ljude. Uobičajena predstava o renesansnoj Italiji - velelepni dvorovi, napredni gradovi, senzualna umetnost i samouverenost - ipak ne daje pravu predstavu o tom vremenu i njegovim protiv rečnostima. Seljaci i gradska sirotinja, iako predstavljaju ve ćinu, žive u bedi, a glad, ratovi i predrasude ispunjavaju njihov svakodnevni život. Dok humanisti nastoje da ožive prošlost, sve tu pokažu klasične rukopise, shvate prirodu i unutrašnji život čoveka, podstaknu svetovne sklonosti i individualizam, mnogi izražavaju uverenje da je to pretnja tradicionalnim shvatanjima, vrednostima i idealima. Renesansa je doba heroizma i kriminala, preteranih nada u beznadežnosti, idealizma koji je istovremeno povod za zadovoljstvo i zabrinutost. Političke i ekonomske prilike u Italiji. - Prvi znaci novog doba, suprotno nekim tvrdnjama, pojavljuju se u vreme ekonom skih kriza i razaranja. Čitava Evropa preživljava duboku krizu u trgovini i poljoprivredi. Cene padaju, nemiri su sve češći, obim trgovine se smanjuje, a propast mnogih bankarskih i trgovačkih kuća postaje svakodnevna pojava. S druge strane, pojedinci, kao Fugeri, postaju finansijeri vladara i kneževa. Gradovi i sela do življavaju povremene periode gladi i smanjenja stanovništva, što usporava izlazak iz depresije. Način obrade zemlje i me dicinska znanja ne napreduju. Epidemija kuge - crna smrt, koja sredinom XIV veka hara Evropom, odnosi milione ljudi u Italiji, Španiji, Francuskoj, Poljskoj, Engleskoj i drugde. Zaraza pono vo izbija u XV veku. Bokačov Dekameron svedoči o kugi u Firen ci i bekstvu njenih žitelja u unutrašnjost. Zaraza dovodi do opa danja proizvodnje i prometa i smanjenja izvoza i uvoza širom Evrope. Oko 1500. godine proizvodnja tkanine u Firenci opada sa 100.000 truba na svega 30.000 godišnje. U trenucima kad kuga
slabi, ratovi i pobune nanose veliku štetu. To doprinosi da se ekonomsko i duhovno oživljavanje odvija sporo. 16 U XIV i XV veku u Italiji postoji šarenilo velikih i malih država, koje su često u sukobu i borbi za nezavisnost. Borba se vodi za zemlju, podanike i sirovine. Ratovi i nedostatak ljudstva prisiljavaju gradove da se oslanjaju na najamnike, predvodene ambicioznim kondotjerima. Oni vremenom postaju pretnja gra dovima i često preuzimaju vlast u njima. Papa se nalazi u Avinjonu, što potrvđuje njegovu slabost. Polovinom XV veka Apeninsko poluostrvo je podeljeno između pet država - Veneci ja, Firenca, Milansko Vojvodstvo, Papska Država i Napuljska Kraljevina. Pored njih nalazi se mnoštvo malih država gradova, koji nisu u stanju da očuvaju svoju samostalnost. Međusobni iako često kratkotrajni savezi i rivalstvo podstiču sukobe i ugrožavaju stabilnost. Milanske vojvode (Viskonti, Sforce) pred njače u tome, iako njihova snaga nije dovoljna da se nametnu drugim državama. Ravnoteža sprečava jedinstvo, a podeljenost pretvara poluostrvo krajem XV veka u predmet politike velikih sila. Unutrašnje prilike i želja da se suprotstave neraspoloženju podanika doprinose pojavi tiranije i tirana u Italiji. Republikan ska vladavina ustupa mesto tiranima. Model je bio identičan: gradovi države žive od trgovine i nalaze se pod kontrolom veli kih trgovačko-bankarskih kuća. Udruženi bračnim vezama, gil dama i drugim nitima, oni su, istovremeno, podeljeni zbog porodičnih sukoba, konkurencije i podrške papstvu ili carstvu. Sukobi između velikih porodica i manjih trgovačkih kuća stalno se obnavljaju, i povremeno zaoštravaju sukobima sa siromašnim gradskim stanovništvom. Pobune i ustanci su česti. Krupne po rodice zanemaruju zahteve masa i, istovremeno, teže da sačuvaju slobodu delovanja i poslovanja. To otvara vrata prvo privreme noj. a potom stalnoj tiraniji. Tiranija i republika u renesansnoj Italiji predstavljaju raz ličite sadržaje, koji su nekad pozitivni, a ponekad despotski. Ti rani su često samovoljni avanturisti koji se ne obaziru na verske dogme ili ustavne norme. U želji da svojoj vlasti daju legitimitet, oni ispunjavaju politički život italijanskih država zaverama i protivzaverama, intrigama, obmanama. Protivnici se nalaze pod prismotrom ili nasilno uklanjaju. Stvara se uverenje da je u poli tici sve dopušteno. Vladavina Viskontija u Milanu (do 1450), kad ih zamenjuju Sforce, ispunjena je svirepošću, sukobima i ratovi ma. Pojedini ljudi su sa mnogo ukusa, predstavnici renesansnog vremena Frančesko Sforca se zanima arhitekturom i poziva hu maniste da vaspitavaju njegovu decu. Federiko da Montefeltre (1444-1482), despot Urbina, bio je, po rečima svog biografa Ve spazijana, proučavalac klasične literature i teologije, mecena ar hitekata, slikara i vajara. Njegov odnos prema podanicima je umeren. S druge strane, republike se nekad nalaze pod kontro lom svemoćnih oligarhija, čija se vlast graniči sa tiranijom. U
Veneciji, na primer, jedino plemstvo, iako sačinjava svega 5 pro cenata stanovništva, učestvuje u političkom životu. Zemljom upravljaju aristokratske trgovačke porodice u svom interesu i po 17 svom nahođenju Veće desetorice nadgleda političke prilike u re publici, protivnike režima proteruje ili kažnjava smrću. Politički poredak Venecije odisao je samouverenošću klase koja uporno teži suverenoj vlasti. Firenca. - Republika na Arnu se smatra drukčijom. Repu blikansko uređenje predstavlja zaklon za delovanje krupnih po rodica. Ono odgovara mnogima, uključujući porodicu Mediči. Firenca se uzdiže u vrh italijanskih renesansnih republika zbog svog uredenja, umetnosti, književnosti i filozofije, zahvaljujući upornosti njene vladajuće klase i bogatstvu i preduzimljivosti njenih građana. Kao jedan od najvećih bankarskih i trgovačkih centara Evrope, Firenca preživljava česte unutrašnje krize. Do laskom Medičija na vlast tridesetih godina XV veka ona jača, a bankarski poslovi obavljaju se širom Evrope, od Londona do Ri ma. Kozimo Mediči, tipična ličnost renesanse, koristi bogatstvo i uticaj na način koji potvrđuje njegovu moć i snagu. Pored svojih poslovnih interesovanja, Kozimo održava bliske veze sa hu manistima, proučava Platonovu filozofiju i spise crkvenih otaca. Njegov unuk Lorenco Veličanstveni je otelovljenje renesansnih ideala, koje se ogleda u stavu prema umetnosti, književnosti i ar hitekturi. Lorencovom krugu pripadaju najslavn.ija.imena rene sansne Firence, slikari Sandro Botičeli i Domeniko Girlandajo, filozof Marsilio Fićino, vajar Andrea Verokio i drugi. Lorencova najveća snaga je politička veština: spretno drži vlast u svojim rukama, čuva republikanske tradicije i vodi miro ljubivu diplomatiju. Koristi sva raspoloživa sredstva - bračne veze, lični ugled i novac. To mu stvara mnoge neprijatelje, pa se 1478. godine protiv njega i porodice Mediči priprema zavera. Ona ne uspeva, iako Lorenco biva ranjen. Njegov ugled još više raste, pa preostale godine svog života provodi u nastojanju da očuva mir u Italiji. Lorencov sin Pjero mora da beži iz Firence 1494. godine, posle francuske invazije na Italiju. Početkom XVI veka Mediči se vraćaju u Firencu i nastavljaju svoj politički rad. Porodica daje dva pape - Lava X (1513-1521) i Klementa VII (1523-1534), francusku kraljicu i druge istaknute ličnosti. Humanizam. - Frančesko Petrarka (1304-1374), iz Areca, je jedna od najistaknutijih ličnosti humanizma. Piše poeme i so nete, ali njegova veličina počiva na otkriću i širenju antičke kul ture i njenih vrednosti. U vreme studija u Monpelijeu čita dela Cicerona i sv. Avgustina. Proučavanje njihovih spisa objašnjava sklonost humanista da ne dovode u pitanje učenje katoličke cr kve, i da, istovremeno, pokazuju razumevanje za klasične, pre svega, rimske starine. Upoznavši se sa Ciceronovim spisima, Pe trarka u njima otkriva republikanske vrline i slabosti i povezuje ih sa svojim vremenom. Takve sklonosti podstiču traganje za no vim, nepoznatim klasičnim rukopisima, kritičkim proučavanjem i pročišćavanjem poznatih dela. Leonardo Bruni, Petrarkin bio
graf, tvrdi da se u Firenci proučavaju grčki i latinski pisci u ori 18 ginalu, umesto preko rđavih prevoda. Petrarka teži da shvati Ci cerona u njegovom vremenu. Time podstiče kritičko proučavanje istorijskih izvora. Antika se otkriva u pravom svetlu, a njene du hovne vrednosti postaju dostupne mnogima. Razumevanje vre mena i sagledavanje istorijske perspektive dobijaju poseban značaj. Antika ostaje vremenski daleko, ali postaje intelektualno bliska. Između propasti Rimske Imperije i novog vremena nalazi se „mračno doba“ u kome dominira katolička crkva. Za Pe trarku to nije napad na hrišćanstvo, već napor da potpunije shvati prošlost. Petrarka stalno nastoji da ukaže na važnost pojedinca i ot kriće njegove svesti. U Petrarkinoj ličnosti sreću se protiv rečnosti pesnika koji teži opštem, dvoranina koji idealizuje usamljenost, pamfletiste i hrišćanina koji je sklon razmišljanju, individualiste renesanse koji obožava aktivnost, pristalice ličnih i političkih sloboda koji provodi život u Milanu Viskontija, upornog istraživača kome nepotpuno znanje grčkog jezika ne smeta da proučava dostignuća klasične Grčke. Humanisti XIV i XV veka - Đovani Bokačo, Kolučio Salutati, Leonardo Bruni i drugi - smatraju se njegovim sledbenicima. Potraga za antikom. - U XIV i XV veku, podstaknuti Pe trarkinim primerom, humanisti tragaju po arhivima i bibliotekama za starim rukopisima. Salutati otkriva Ciceronova Pisma prijateljima (Epistulae ad familiares), Podo Braćolini Lukrecijev spis O prirodi stvari i neke Ciceronove govore, a Đerardo Lan drini, biskup Lodija, rukopis Ceceronovog Bruta, Besednika i O besedništvu. Rukopisi Tacita, Katula, Propercija i drugih izlaze na svetlost dana. Oni podstiču stvaranje velikih biblioteka, od kojih su najpoznatije porodice Mediči, Petrarke i drugih, u koji ma se čuva ogromno kulturno blago. Naredni korak je izdavanje dokumenata, u čemu Petrarki pripada posebna uloga za izdava nje Rimske istorije Tita Livija. Otkrivanje, čuvanje i izdavanje antičkih dela doprinosi da ona postanu deo kulturnog nasleđa i predmet stalnog proučavanja. To doprinosi da interpolacije na stale u srednjem veku ili dodaci umetnuti u poeziju Ovidija, fi lozofiju Seneke ili radove Vergilija budu otkriveni i uklonjeni iz teksta. Kritički pristup humanista i njihova erudicija imaju poli tičke posledice. Petrarka obezvreduje 1361. godine tvrdnje voj vode Rudolfa IV koji, pozivajući se na privilegije Cezara i Nero na, tvrdi da je Austrija suverena država. Firentinski humanista Lorenco de la Vala dokazuje da je Konstantinova darovnica, za koju se tvrdilo da je rimski car dao papi u IV veku, nastala u VIII veku. Napori humanista podstiču upotrebu klasičnog latinskog jezika i napadaju jezik i stil teologa i pisaca srednjeg veka. Filozofi i teolozi. - Napori humanista ukazuju na novi na čin gledanja na čoveka i svet. Zbog nedovoljnog poznavanja kla sike humanisti ne uspevaju da stvore novu filozofiju. Oni koji pi 19
šu o antičkoj filozofiji podeljeni su na platoniste, aristotelijance i antiskolastičare. U njihovim spisima primetni su često neznanje i konfuzija, a učenja Platona i Aristotela često se mešaju. Neo platonisti posvećuju posebnu pažnju mističnim i teološkim aspektima Platonove filnzofije. Zbog toga njihovo učenje o Plato nu ostaje prihvatljivo za katoličku crkvu. Delo Marsilija Fićina, Platonova teologija predstavlja mešavinu platonizma, neoplato nizma i tomizma. Aristotelova filozofija bolje je poznata i shva ćena od Platonove. U XV veku humanisti prihvataju njegovo učenje, koristeći ga kao oruđe u borbi protiv skolastičara. Pro blem sa kojim se suočavaju humanisti sastoji se u tome kako uključiti klasično naslede u hrišćansku filozofiju i teologiju. To je vidljivo u nastojanju Lorenca Vale da pomiri hrišćanstvo i epi kurejstvo. Humanisti stvaraju mesto za kritičare vere i crkve. Ti me paganska filozofija postaje, iako tek u XVI i XVII veku, deo evropske kulture. Renesansa tada predstavlja prošlost. U tom pogledu, ona ostaje doba širenja svetovnih pogleda, a ne napad na veru ili njeno odbacivanje. Uvereni u snagu ljudskog uma, humanisti posvećuju punu pažnju čoveku, njegovim vrednostima i dostojanstvu. Delo firen tinskog humaniste Đanoca Manetija Dostojanstvo i uzvišenost čoveka odgovor je na raspravu pape Inoćentija III o ljudskoj bedi i slabosti. Krajem XV veka Piko de la Mirandola, Fićinov učenik, iznosi suštinu stava prema čoveku u delu Beseda (Oration). Tvrdi da je Bog stvorio čoveka poslednjeg, što mu nameće po trebu da sam odreduje svoju sudbinu. To je, istovremeno, čove kova obaveza da odredi put koji najviše odgovara smrtnim stvo renjima. Humanizam i obrazovanje. - Humanisti nisu filozofi već učitelji, oni žele da obrazuju druge. Njihovo ime ukazuje, prvo bitno, da su učitelji humanističkih nauka (studia humanitatis) gramatike, poezije, istorije, etike i retorike. Njihova retorika predstavlja podučavanje; koriste takode svaku priliku da izra ze svoju elokvenciju, što treba da znači uverljivost. Biti uverljiv znači obrazovati druge. Većina humanista su učitelji, koji to zva nje koriste da šire humanističke ideale. Pojedinci pišu pedagoške rasprave i objašnjavaju svoje metode. Time se svrstavaju medu moraliste. Po njihovom shvatanju, klasično obrazovanje je ideal no, iako medu klasike uključuju i sv. Avgustina. S obzirom na to, humanisti ne veruju u progres i tvrde da savremenici treba da prihvate sve što su klasici stvorili. Da potvrde svoja gledišta ne prekidno i neumorno sakupljaju, prepisuju, izdaju i prevode dela klasičnih pisaca. Klasično obrazovanje, tvrde humanisti, jedino je vredno slobodnog čoveka. Na univerzitetima i u školama humanisti neumorno propo vedaju svoja gledišta. Tehničke nauke, matematika, fizika i dru ge oblasti za koje se humanisti posebno ne zanimaju, dobijaju takode podsticaj zahvaljujući njihovim naporima. Oni podstiču ideju o lepom ponašanju u društvu, sklonom raznovrsnim zaba 20 vama. Najznačajnije delo ove vrste je Knjiga o dvoraninu Balta
zara Kastiljonea (1526). Priručnik predstavlja, kao ideal, ugla denog, univerzalnog čoveka, sa klasičnim obrazovanjem, pri jatnog u ophodenju, sa sklonostima prema muzici, slikarstvu i drugim sličnim interesovanjima. Renesansna umetnost. - Renesansa doživljava najpotpuniji izraz u umetnosti, a italijanski gradovi su najbolje svedočanstvo o njenom sjaju: gradevine Filipa Bruneleskija, ornamentika Lo renca Gibertija, Đotova kupola katedrale u Firenci, freske Ma saćija i skulpture Mikelandela. Dela potvrduju mišljenje savre menika da je to u svemu doba preporoda, oživljavanje umetnosti koja se dugo nalazi u mraku. U tome je sličnost sa humanistima u književnom stvaralaštvu. Renesansna umetnost predstavlja ta kođe izraz kulture i duha vremena. Uzajamno preplitanje slikar stva poezije, klasike i vajarstva je nesumnjivo, a Giberti, Brune leski, Donatelo, Masaćijo, Alberti i Montenj proučavaju klasične starine, posećuju stare gradove ili ispituju ostatke skulptura. Flavio Bjondo, humanista, sastavlja sredinom XV veka katalog antičkih spomenika u Rimu. Oduševljenje za antičke uzore ne dovodi do njihovog imiti ranja. Renesansni umetnici pokazuju unutrašnju slobodu koja im omogućava da antičke uzore koriste na novi način. Brunele skijeva bolnica za napuštenu decu u Firenci, jedna od najlepših gradevina renesanse, podseća na lokalne građevine iz okoline Fi rence. Klasika pruža slobodu stvaranja i otvara pristup prirodi. Unutrašnja sloboda dobija višestruki izraz. Lepota ljudskog tela, koje se u srednjem veku skriva, postepeno dobija pravo gra đanstva Gibertijev „Goli dečak Isak“ i Donatelov „Mladi Da vid“ pokazuju fizičku lepotu. Oblik i sloboda izraza predstavlja ju raskid sa hrišćanskom tradicijom. Obnaženo ljudsko telo dobija pravo gradanstva širom Italije. Uživanje u ljudskom telu otkriva interesovanje za ljudsko lice. Renesansa predstavlja epohu portreta ljudi i žena svih doba, uzrasta i staleža. Portreti se slikaju na zidovima, u crkvama ili na grobovima. Mnogi predstavljaju ličnosti iz svakodnevnog života, često sa neželjenim detaljima. Verokijeva statua Bartolo meja Koleonija u Veneciji i Girlandajov portret. „Dede sa unu kom“ obiluju realizmom. Masaćijeve freske u Firenci predstav ljaju likove humanista, vajara, trgovaca i drugih lica. Otkriće čoveka i njegove fizičke lepote dovodi do otkrića prircide. Ona nema mesto u srednjovekovnoj umetnosti, pa njena privlačnost biva prihvaćena u renesansi. Pejzaži na slikama Hri stovog raspeća, portretima Bogorodice sa detetom u naručju div no su naslikani, puni svetlosti i senki. U XV veku slikanje priro de dobija potpuni izraz, pa ona u renesansnoj umetnosti postaje tema za sebe. Slikanje čoveka i prirode, iako teme za sebe, nije jedini do prinos umetnika sjaju renesanse. Njihovi radovi često predstav ljaju ličnosti, mitove i filozofiju klasike uobličene od humanista. 21 Botičelijevi radovi „Radanje Venere“ i „Proleće“ nastaju na Po licijanovoj poemi o vladavini Venere. Druga dela prikazuju neo
platonizam ili primitivnu kulturu. Umetnost renesanse odražava bliskost sa verom. Pored vla dara i trgovaca, visoki prelati crkve postaju uticajni zaštitnici umetnosti i umetnika. Pape uzimaju umetnike da grade crkve, ukrašavaju zidove slikama i skulpturama. Verske teme nalaze mesto u vilama svetovnih lica. Đoto slika freske u kapeli Arena PRVI DEO (1450 - 1598) u Padovi, a Mikelandelo i fra Anđeliko po nalogu Kozima Me dičija, obnavljaju i ukrašavaju samostan Sv. Marko u Firenci. Mi kelandelo projektuje Baziliku sv. Petra u Rimu, a po nalogu pape slika „Svetu porodicu“ i „Poslednju presudu“ i vaja „Davi da“, „Mojsija“ i „Pijetu“. Rafaelove i Leonardove Madone nala ze se u mnogim svetskim muzejima. U njihovim delima primetna je promena u kvalitetu vere. Dela Mikelanđela, ispunjena ne oplatonskim temama, lepotom ljudskog tela i svetlošću, daju re nesansnoj umetnosti paganski karakter i tako je odvajaju od hrišćanske umetnosti. Promena predstavlja izraz proširenih i obogaćenih vidika i iskustava. Prisustvo profanih scena pokazu je više načina da se izrazi božansko delo. Renesansni umetnici ostaju hrišćani. Pozna renesansa. - Sredinom XV veka veliki firentinski umetnici (Bruneleski, Giberti, Donatelo) umiru i njihovo mesto zauzimaju Verokio, Domeniko Girlandajo, Filipino Lipi i San dro Botičeli. Njihova dela zauzimaju istaknuto mesto u renesan snoj umetnosti. Krajem XV i u prvoj polovini XVI veka stupa na scenu generacija najvećih umetnika renesanse - Leonardo da Vinči (1452-1519), Rafaelo Santi (1483-1520) i Mikelandelo Buonaroti (1475-1564) - koja daje pečat čitavoj epohi. Iako Mi lano, Rim i Venecija zauzimaju vidno mesto, Firenca zadržava primat. Leonardo studira kod Verokija, ali njegovi radovi brzo pre vazilaze sposobnosti učitelja. Odlazi u Milano 1482, gde na dvo ru Ludovika Sforce provodi petnaest plodnih godina; slika „Ma donu na steni“ i „Tajnu večeru“. Posle 1503. vraća se u Firencu, gde slika „Mona Lizu“. Posle više godina provedenih u Milanu i Rimu, gde slika, projektuje, posmatra i beleži, umire u Francu skoj. Leonardova darovitost je neslućena, pa sve ono čime se ba vi ima izuzetnu vrednost. Njegove karikature su žive, anatomski opisi precizni, skice lišća i drveća potpune. Arhitektonski nacrti otkrivaju talenat, a njegov autoportret je primer realizma i otvo renosti. U Leonardu se ujedinjuju umetnik i pronalazač, maštar potčinjen stalnom posmatranju i merenju. Njegove slike otkriva ju unutrašnja htenja. Svojim zagonetnim osmehom, „Mona Li za“ odavno privlači pažnju. „Tajna večera“ pokazuje izuzetan smisao za dramatičnost, a prikaz Hrista i Jude potpuno je nov. Mesto prvog je centralno, osvetljeno, dok se lice drugog na lazi u senci. 22 Rafaelo oličava koncentraciju. Nakon studija u Urbinu, dolazi 1504. u Firencu, gde se susreće sa Leonardovim radovima. Njegove mnogobrojne Bogorodice pokazuju slobodu izraza i
kompozicije, a ona u Sikstinskoj kapeli je najuspelija. Boje upotrebljava uverljivo, što licima daje trajnu vrednost i izražajnost, lepotu i mir. Pored slikarstva Rafaelo projektuje gradevine u Ri mu, pravi skice za tapiserije i koristi se životima apostola. Ukra šava freskama stance i lode i druge gradevine u Vatikanu, dok ve like zidne freske - „Atinska škola“ i „Rasprava“, pored čvrste kompozicije, otkrivaju sposobnost za prikazivanje pojedinosti. Mikelanđelo uči kod Girlandaja u Firenci. Njegova prva „Pijeta“, divna skulptura mlade žene sa mrtvim detetom u na ručju, otkriva puni talenat. U Firenci nastaje njegov „David“, statua mladog čoveka, koja pokazuje osećaj za pojedinost. Na poziv pape Julija II Mikelandelo odlazi 1505. u Rim, gde vaja „Mojsija“ i više „Robova“ i ukrašava Sikstinsku kapelu. Slike su jedva vidljive zbog visine, a „Poslednji sud“, na zidu kapele, nadmašuje strop i lunete scenama iz Starog zaveta. Po povratku u Firencu, 1520, Mikelandelo ukrašava pogrebnu kapelu Mediči ja u crkvi San Lorenco. Biste malih Medičija u sedećem stavu upotpunjuju kompoziciju, dok „Madona“ otkriva ideal lepote pozne renesanse. Poslednje godine života, priznat od svih, Mike landelo provodi u Rimu radeći na Bazilici sv. Petra. Dela pozne renesanse ostaju svojom zrelošću vrhunski izraz umetnosti jedne epohe, doba koje zadržava trajnu vrednost u istoriji. Renesansa u Evropi. - Pod uticajima Italije, iako kasnije, renesansa dobija svoj posebni izraz u severnoj Evropi. Njeni naj istaknutiji predstavnici - Erazmo Roterdamski, Albreht Direr i Nikola Kopernik - nastavljaju vrednosti renesanse u drukčijim uslovima. Uprkos medusobnih uticaja, izmedu Italije i ostale Evrope postoji primetna razlika i samostalnost u tehnici i na činu istraživanja. Direrovi bakrorezi i duborezi govore više o stanju duhova podstaknutih Reformacijom, a manje otkrivaju uticaj italijanske tehnike u slikarstvu; flamansko slikarstvo otkriva boje i pejzaže, iako se zadržava na tradicionalnim tema ma i tehnici. Slike Rože van den Hejdena i Hansa Memlinga otkrivaju, više nego u Italiji, privrženost verskim temama, iako su pune svetlosti i prirode. Portretisti Luka Kranah stariji, Hans Holbajn mladi i Direr pokazuju slobodu izraza. Na njihovim sli kam a se nalaze i obični mahom pobožni ljudi. Direrova dela ispu nj ena su -.-er;kim temama, iako svedoče i o poznavanju antičkog paganstva i pokazuju osećanja za srazmeru. Direrove gravure „Vitez“. „Smrt i davo“ i „Melanholija“ pokazuju ličnosti u po kretu. dok „Sv. Jeronim“ otkriva mir, svetlost i vrednoću sveca. Humanizam severne Evrope. - Humanizam u Engleskoj, Francuskoj. Nemačkoj i Holandiji ima odredene karakteristike, iako se razvija pod uticajem italijanskih humanista. Krajem XV veka mnogi italijanski i grčki humanisti žive u Parizu, predaju 23 grčki jezik i napadaju skolastičku filozofiju. Francuski humani sti Gijom Bide i Žak Lefevr d'Etapl inspirišu se primerima iz Fi rence i Padove. Slično je i sa Englezima. Vilijam Kakston, štam par, Džon Tiptoft, Vilijam Grocin, Tomas Linakr, Džon Kolet i drugi studiraju u Italiji i u svojim redovima pokazuju renesansne
uticaje. Tomas Mor prihvata stavove italijanskih humanista, iako nije nikad bio u Italiji. Nemački humanisti, počev od teolo ga Nikolasa Kuze do Ulriha fon Hutena traže znanje i podsti caje na jugu. Znanje šire preko univerziteta, književnih dru štava, grupa okupljenih oko pojedinaca i akademija kao što je ona u Erfurtu. U njima se proučava antika, piše latinska poezija i istražuje prošlost Nemačke. Neoplatonizam, Aristotelova fi lozofija i grčki jezik zauzimaju istaknuto mesto. Pokret se širi na novostvorene univerzitete i dobija podsticaj verskim neza dovoljstvom. Humanisti severne Evrope zalažu se za pročišćavanje vere i crkve. Njihov ideal je učena pobožnost. Put ka čistoj veri vide u nauci koja treba da oslobodi hrišćanstvo svega što je ovozemalj sko. Istina se nalazi u spisima svetih otaca i Sv. pismu, a svetov na znanja (jezik, pravo, prirodne nauke) otkrivaju put ka po božnosti. Humanisti severa su, kao i u Italiji, učitelji i pedagozi. Rasprave Gijoma Budea o rimskom pravu i prevodi Plutarha podstiču reformu postojećih institucija u skladu sa razumom. Njegovi napori dovode do otvaranja Kolež de Fransa oko 1530, čime se prekida tradicija srednjovekovnog univerziteta. Grčki, hebrejski, matematika i latinski predstavljaju prve predmete i ideal humanista. D'Etapl prevodi 1523. na francuski tekst No vog zaveta i piše komentare dela crkvenih otaca. Humanističko učenje prodire duboko u svest Engleza, u crkvu, na dvor i uni verzitete. Humanističke ideale šire sveštenici, medu kojima Ko let zauzima posebno mesto. On otvara u Oksfordu školu, gde 1496. drži predavanja o pismima sv. Pavla. Reforma metoda podstiče zahteve za širom reformom crkve i države, što otkriva političku stranu humanističkih stremljenja na severu Evrope. Erazmo i Tomas Mor. - Najistaknutiji predstavnik huma nizma u severnoj Evropi je Erazmo Roterdamski (1466-1536). Obrazovan u Parizu, Erazmo putuje po Evropi (Engleska, Vene cija, Švajcarska) i rano pokazuje ogromnu erudiciju. Erazmo pristupa filozofskim i verskim problemima uzdržano, zalažući se za pročišćavanje tekstova i bolje razumevanje među ljudima. Naučnik i popularizator znanja, Erazmo 1500. objavljuje svoje delo Zbirka izreka, (Adagiorum collectanea), zbirku izreka kla sičnih mislilaca sa objašnjenjima. Time približuje humanizam čitaocima, a sa klasičnog obrazovanja uklanja mistiku. Njegovo izdanje sv. Jeronima i grčkog teksta Novog zaveta potvrđuje odanost kritičkom idealu humanista. Svoje poglede na društve na i verska pitanja Erazmo iznosi na razne načine: prepis kom sa izdavačima, kardinalima, kraljevima, humanistima i u didaktičkim spisima Priručnik za hrišćanskog viteza (1503), 24 Obrazovanje hrišćanskog vladara (1515). Njegovo najpoznatije delo ostaje Pohvala ludosti (1509). Pisano sa mnogo duha i lake satire, delo ima oblik deklamacije, iako predstavlja pogled na savremeni svet i njegove slabosti. Najoštriju kritiku upućuje sveštenstvu, svetovnom životu, neznanju i stavljanju naglaska na ritual, a ne suštinu vere. Pohvala ludosti otkriva Erazmov
stav, čija je suština „Hristova filozofija“. Erazmova misao poka zuje nezavisnost i udaljavanje od Rima i reformacije. Očuvanje jedinstva crkve, umerenost i obrazovanje odvajaju ga od Lutera i njegovih sledbenika. Umerenost, tolerancija, preciznost i uver ljivost čine ga neprihvatljivim za katoličku crkvu i protestante. Slična sudbina očekuje Tomasa Mora (1478-1535), ličnost čvrstih principa, prijatnog i učenog, u Engleskoj. Pod uticajem Koletovog humanizma, Mor piše svoje najpoznatije delo Utopija (1516). Pravnik, pobožan i odan nauci, Mor se brzo uzdiže u is taknutog državnika. Iako kancelar Engleske, Mor ne zanemaruje svoje humanističke studije. U Utopiji želi da pokaže u kakvom stanju se nalaze pojedine države, pre svega Engleska. U prvom delu prikazan je ideal savršene zajednice, podeljene u oblasti i gradove, pravedne i lišene privatne svojine. Drugi deo je osuda rata, bogatih, društvene nepravde i „ogradivanja“. Po njegovim rečima ovce postaju toliko gladne da jedu ljude i „gutaju polja, kuće i gradove“. Mnogi kritičari napadaju Morove utopijske predloge kao intelektualnu zabavu humanista, otpor srednjove kovnih ljudi kapitalizmu ili predvidanje budućeg društva. Mor predstavlja pažljivog posmatrača prilika i radikalno nastrojenog reformatora. Njegova satira je iskrena i otvorena. Kao kancelar Mor nije u prilici da širi svoje ideje, a sukob Henrija VIII sa Vati kanom dovodi do njegove ostavke. Odbijanje da položi zakletvu kojom priznaje kraljevu suprematiju u verskim pitanjima, Mor plaća glavom. Sukob izmedu politike i ideje završava se pobe dom prve. Nikolo Makijaveli (1469-1527) je najistaknutiji politički mislilac i teoretičar renesanse. Roden u siromašnoj plemićkoj porodici. NTakijaveli ostaje čitavog života vezan za Firencu. Na kon zbacivanja Medičija, od 1498-1512, Makijaveli obavlja raz ličite diplomatske misije i dužnost sekretara republike. Svoje bogato iskustvo dopunjava čitanjem dela klasičnih pisaca. Poznanstvo sa mnogim državnicima i političarima otkriva mu sla bosti ljudske prirode, dok ga poznavanje vojnih pitanja uverava da su najamnici smrtna pretnja republici. Po povratku Medičija u Firencu, Makijaveli odlazi u pro onstvo Tu se bavi pisanjem političkih spisa, istorijskih knjiga, rasprava o veštini rata, književnih radova. Njegova najvažnija dela su Vladalac, Rasprava o prvih deset knjiga Tita Livija i Isto rija Firence, od kojih prve dve predstavljaju remek-dela politič ke teorije. Pronicljiv um i izvanredan stilist, Makijaveli u Vla daocu daje izvanrednu analizu prirode političkog procesa i uloge čoveka u njemu. Otvorenost i sadržaj knjige izazivaju mnoga 25 protivrečna mišljenja o njenom autoru. Tema knjige je problem političkog vodstva, a njegova razmišljanja najavljuju početak novog doba u politici Evrope. Kao humanista, Makijaveli želi da primeni iskustva antičkog sveta, a kao savremenik tih zbivanja nastoji da uoči zakonitosti koje politiku pretvaraju u nauku. Ma kijaveli se zalaže za republiku i protivnik je svake plutokratije. svestan je da sreća predstavlja moćnu snagu, a da samo odluč
nost i mudrost nisu dovoljni ukoliko nje nestane. Zbog toga Ma kijaveli traži da vladar pokaže energiju, strpljenje, snagu i pre duzimljivost. Svoje nepovoljno mišljenje o ljudskoj prirodi Makijaveli potvrduje primetnim pesimizmom, koji izbija na stranama nje govih dela. Tvrdi da ljude treba maziti ili uništiti. Stoga mudar vladar ne treba da se pridržava zadate reči kad je svestan da će mu se to osvetiti i kada razlozi zbog kojih je daje više ne postoje. „Da su ljudi dobri, takav savet ne bi bio dobar; ali pošto oni to nisu i ne pridržavaju se zadate reči, čovek nije obavezan da se pridržava svojih obećanja“, piše Makijaveli. U celini, njegova sposobnost da prodre u dušu vladara predstavlja posebnu vred nost; u njegovim knjigama otkriva se moderno doba u kome poli tička moć postaje svetovna, oslobođena verskih obzira i moral nih stega, pa postaje sebi cilj. Otvoreno i prećutno Makijaveli potvrđuje svoje saznanje o usponu novih monarhija u Evropi. 26 II TEHNIKA, NAUKA I OTKRIĆA Iako je široko prihvaćeno mišljenje da Kolumbovo otkriće Novog sveta 1492. ili plovidba Vaska de Game oko Afrike 1498. znači početak novog doba, druge pojave i zbivanja krajem XV veka imaju jednako značajno mesto u istoriji Evrope, iako se o njima manje govori. Pojava štampane knjige, koje Evropljani či taju već pedeset godina ranije, predstavlja izuzetan dogadaj. U razdoblju od 1450. do 1525. uobličava se nova tehnika vodenja rata. Kopernikova teorija izneta 1500. u Rimu pokazuje da se Zemlja okreće oko svoje osovine i zajedno sa drugim telima oko Sunca. Ta i druga saznanja i zbivanja odreduju, umnogome, pra vac budućeg razvitka Evrope i delom sveta. Stvaralački duh, upornost i konkurencija medu državama doprinose usponu Evrope. Raskid sa starim nasledem postaje neminovan, pa već oko 1500. Evropa prenosi svoja dostignuća i vrednosti drugim narodima i kulturama. Štampa. - Tehnika štampanja kakva se primenjuje i danas, sa pokretnim metalnim slovima, pronađena je i usavršena oko 1450. u Majncu. Zasluga za to pripada Johanu Gutenbergu, Jo hanu Fustu i Peteru Šeferu. Štampanje knjige ima svoju pred istoriju u Kini, gde se ranije zna za štamparski blok i hartiju. S obzirom da se blok nije mogao koristiti zbog načina pisanja u Evropi, problem je rešen tako da se svako slovo pravi za sebe i slaže prema potrebi. To dovodi do prihvatanja i širenja štampe: prvo se štampaju karte za igru i crkvene knjige. Širenje tržišta za knjigu daje novi podsticaj usavršavanju štampe. Tome takode doprinosi i proizvodnja hartije. Potapanjem u vodu kože, starih krpa, kudelje i drugog stvara se pulpa iz koje se istiskivanjem vode dobijaju suvi listovi. Hartija se koristi u Gutenbergovo vreme, kao i mastilo, metalne ploče i presa. Knjige štampane u Majncu, pre svega čuvena Gutenbergova Biblija., pokazuju sa vršenstvo tehnike, dugo vremena neprevaziđene Knjiga Psalmi (1457) je najlepši i najstariji primerak štampan u Majncu. Crkve
ne knjige i njihov oblik služe kao estetski model Gutenbergu i drugima. Stampanje knjige je doprinos nemačkih kulturnih i verskih centara renesansi. Prve knjige pokazuju kolika je potreba za čitanjem među žiteljima gradova i crkvenim licima (trgovci, činovnici, učitelji, lekari, sveštenici, zanatlije). Za knjigu se interesuje i plemstvo, dok seljaštvo, iako najbrojnija grupa stanovništva, nepismena i neobrazovana, nema potrebe za njom. Tržište za knjigu stalno se širi. Stari i novi univerziteti i gradovi su najveći korisnici. Knji ga podstiče intelektualne i obrazovne potrebe njihovih žitelja. 27 Najviše se traže knjige duhovnog i svetovnog sadržaja - Sv. pismo, spisi crkvenih otaca, gramatike, rečnici, enciklopedije, matematički, medicinski i astrološki tekstovi, zbirke zakona, istorije, priručnici, dela klasične literature i humanista i druge. Knjige se štampaju na latinskom i jezicima pojedinih naroda. Brzo širenje štampe potvrđuje i veliki broj štamparija koje niču širom Evrope: Strazbur (1458), Keln (1465), Augsburg (1468), Nirnberg (1470), Lajpcig (1471), Beč (1482). Iz Nemačke štampa se brzo prenosi u Italiju (1467), Švajcarsku i Češku (1468), Fran cusku i Holandiju (1470), Španiju, Englesku, Ugarsku i Poljsku (1474-1476), Dansku i Svedsku (1482-1483), a 1493. u jugoslo venske zemlje (Obod). Do 1500. štampano je širom Evrope oko šest miliona knjiga. Brzo širenje knjige izaziva značajne kulturne promene. Nauka ima od nje najviše koristi, naučni tekstovi postaju pristu pačni mnogima i greške ispravljene. Kopernikovo delo O kruže nju nebeskih tela (1543), privlači pažnju naučnika širom Evrope. Štampanje knjiga podstiče naučnu diskusiju i polemike i time ubrzava rešenje mnogih problema. Štampana knjiga doprinosi širenju znanja uopšte, naročito na univerzitetima. Posle 1500. štampa pomaže širenje umetnosti i ideja uop šte. Slike, gravure, freske i drugi vizuelni izrazi postaju dostupni mnogima; radovi Mikelanđela postaju poznati, kao što Erazmo ve reči stižu u sve delove Evrope. U verskim sukobima izazvanim reformacijom štampa dobija potpuni izraz, svi zainteresovani mogu da prate polemiku, argumente i protivargumente obeju strana. Reformacija podstiče širenje štampe i štamparija. Širenje štampane knjige dovodi do uvođenja cenzure u pojedinim drža vama. Zabrane i spaljivanja knjiga postaju metod u borbi protiv širenja ideja neprihvatljivih za crkvu, državu i dvorove. U vreme zaoštrenih verskih sukoba (1559) Vatikan počinje da objavljuje PPVI DEO (1450 - 1598) spiskove zabranjenih knjiga (Index), koje pripremaju katolički univerziteti (Sorbona, Luven). Oko 1560. godine cenzura se pri menjuje u svim delovima Evrope, pa sukobi između autora i iz davača, s jedne, i crkvene i svetovne cenzure. s druge strane, ukazuju na oštrinu intelektualnih sukoba epohe. Nova ratna tehnika. - U razdoblju od 1450. do 1550. tehno logija proizvodnje predmeta za ratne potrebe i ratna tehnika do življavaju burne promene. Korišćenje baruta menja dotadašnji
način ratovanja i odreduje političke i društvene promene u Evro pi, slično kao što pojava štampane knjige ubrzava intelektualna kretanja. Barut postaje oružje kad ljudi počinju da ga koriste da metku (puščanom, artiljerijskom) da veću brzinu i snagu. U srednjem veku barut služi za razbijanje zamkova i utvrđenja a Turci ga koriste prilikom opsade Carigrada. Bitka kod Merinja na 1515. pokazuje korist od primene baruta u artiljerijskim oru dima, iako njihova efikasnost nije ujednačena zbog neprecizno 28 sti. Moderne armije se sve više naoružavaju ručnim vatrenim oružjem. Bitke se dotada vode uglavnom izmedu protivničkih konji ca, sastavljenih od plemića. To se menja upotrebom vatrenog oružja u čemu prednjače Švajcarci i Englezi. Bitke u XVI veku postaju sudari izmedu pešadije, naoružane arkebuzama i koplji ma, i konjice. Švajcarski najamnici, zajedno sa španskim forma-cijama terciosa, napadaju konjicu u falangama i nanose joj teške gubitke. Upotreba pešadije naoružane vatrenim oružjem dovodi do revolucije u načinu vodenja rata. Upotreba arkebuza postaje stalna od početka XVI veka, a od 1521. Španci upotreb ljavaju mušketu - primitivnu pušku. Ona izbacuje zrno na daljinu do 200 m. Ubrzo potom većina armija prihvata upotrebu arkebuza i mušketa. Španski general Fernando de Avalos poka zuje efikasnost upotrebe novog oružja u ratovima u Italiji 1520-1525. Zahvaljujući njemu on trijumfuje u bici kod Pavije 1525, kad zarobljava kralja Fransoa I. Francuske trupe. mahom konjica, snažnije i mnogobrojnije, trpe velike gubitke od španske vatre koja uništava cvet francuskog plemstva. Već 1530. konjica sačinjava svega jednu jedanaestinu francuske, a jednu dvanae stinu španske armije. Plemstvo se gorko žali da seljaci koji jedu sir i piju mleko novom tehnikom pobeduju armije sastavljene od plemstva. Nova ratna tehnika ima i druge dalekosežne posledice Po treba za oružjem, u eri stalnih ratova, dovodi do većih ulaganja i povećanja proizvodnje metala u Evropi. Topovi, arkebuze i mu škete zahtevaju mnogo metala, lanaca, kuka, drveta i ostalog; kamena topovska dulad zamenjuju se metalnim, što važi i za lako oružje. Potreba za metalnom rudom dovodi do širenja starih i otvaranja novih rudnika, a koriste se i novi tehnološki procesi (peći za topljenje rude). U periodu od 1460. do 1530. ratne potre be dovode do petostrukog povećanja proizvodnje gvožda. Po većava se potražnja za bakrom i drugim metalima. Korišćenje baruta i metala dovodi do stvaranja snažnih ar mija koje upotrebom vatrenog oružja, kao i drugih sredst.ava, rc šavaju sudbine mnogih država, pa i kontinenata. Vatreno oružjc je skupo i zbog toga mnogim (plemstvo, sitni kneževi) nije do stupno. Zbog toga vodenje rata prelazi u ruke vladara, koji mogu da obezbede više sredstava. Otpor feudalaca njihovoj vladavini i centralizmu postaje stoga manji nego dotada. Put ka stvaranju apsolutističke monarhije bio je otvoren promenom u tehnici ra
tovanja i proizvodnji za nju. Nadmoćnost vladara i opadanje snage plemstva dovode do značajnih društvenih promena. Običan čovek, dotada zapostav ljen u društvenoj hijerarhiji srednjeg veka, postepeno izbija u prvi. plan. Savremenici zapažaju promene i izmenjeni položaj i ulogu plemstva. Francuski vitez zarobljen u bici kod Pavije 1525. tvrdi da bi „Bog učinio mnogo bolje da nikad nije pronašao ovo oružje. Ne bih nosio na sebi rane koje imam danas, niti bih bio toliko zaplašext.“ Dodao je da ne bi izginulo toliko hrabrih 29 ljudi od ruku kukavica, koji obaraju ljude mecima iz daf jine. Re či ovog viteza r_isu upravljene protiv krvavog rata već protiv to ga što običan čovek. seljak, ubija i pobeđuje vlastclu. Pcsnik Lu doviko Ariosto peva protiv „prokletog i glupog pronalaska, ko,ji nalazi mesto u ljudskom srcu. On pomaže da se uništi slava rat nika, rat postane nečasna stvar, a hrabrost i izdrž]jivost malc> ce ne.“ Nostalgija za starim je primetna u Ariostovim rečima. On ne shvata da se ne radi o hrabrosti pojedinaca, već o novom na oružanju, taktici, disciplini, koji razdvajaju srednjovekovni od novog načina ratovanja. Makijaveli to uviđa i tvrdi da je u ratu sve dozvoljeno. Upotreba baruta dovodi do slabljenja riterskih ideala. Smrt Bajara, „viteza bez mane i straha“, od metka uni štava mit. kcji traje vekovima. Prenošenje vodenja rata sa plemstva na kralja i na,jamnike i upotreba nove tehnike i oružja, najavljuju promene u Evropi. Iako je proces različit u raznim delovima Evrope, rezultat je svugde bio isti: slabljenje uticaja plemstva i smanjenje njegove političke i vojničke snage i moći. Plemstvo ratuje i dalje, a novu tehniku prihvata sa mnogo cinizma. Ono prihvata nastalo stanje i zadržava komandne položaje u armijama evropskih država Stupanje u službu vladara dovodi do potčinjavanja plemstva njegovim željama i stvaranja novih odnosa izmedu vladara i podanika. Pretvaranje rata u masovna ubistva, mereno srednjovekov nim merilima, izaziva nove reakcije. Teolozi i pacifisti osuduju surovost i nemoralnost rata. Anabaptisti zahtevaju da se svet pridržava zapovesti da se ne ubija; teolozi tvrde da se rat pretva ra u pljačku i da ljudi u njemu nemaju vere ni pijeteta; vojska postaje omrznuta i nedostojna pažnje. Vojnici su lopovi, izdajice, obmanjivači spremni da prekrše božju reč i čine zlodela; gde do du donose nemoral, pijančenje, kocku i druge poroke. Uticajni i bogati tvrde, pak da se svi ratovi ne mogu staviti u istu kategori ju, da ima pravednih, osvajačkih i odbrambenih ratova. Rat po stepeno postaje tema za umetnika, pa dela poznorenesansnih umetnika sadrže mnoge predstave ratnika (Mars i Venera). Rat postaje deo svakodnevnog života i nalazi mesto u poeziji, tradi ciji, romantici i istoriji. Počeci moderne nauke. - Uspon Evrope podudara se vre menski sa uobličavanjem i razvojem moderne nauke i naučne misli uopšte. U periodu izmedu pojave Kopernikovog dela O kruženju nebeskih tela (1543) i Njutnovog Matematički principi
filozofije prirode (Principia matematica, 1687) evropska nauka dobija svoje prave oblike i filozofiju. Razvoj nauka predstavlja deo društvenih i intelektualnih promena u Evropi u tom periodu i često se naziva naučna revolucija. Mnoga naučna otkrića pred stavljaju nastavak srednjovekovne nauke ili renesansne misli. Krajem XV veka opšte prihvaćena predstava o svetu je da je zemlja centar univerzuma. Oko nje se nalazi savršena nebeska sfera u kojoj se nalaze Sunce, Mesec, planete i zvezde. Hijerar 30 hijski poredak i zakoni prirode nalaze mesto u teološkim i filo zofskim studijama. Mnogi naučnici dovode krajem XV veka u pi tanje takve predstave o svetu i univerzumu. Novi naučni metod, korak napred u evoluciji nauke, rezul tat rada mnogih, predstavlja sintezu logike, eksperimentalizma i matematike. Njihovo zajedničko korišćenje omogućava čoveku da ostvari korak napred u razumevanju prirodnih pojava oko sebe. To je najznačajniji doprinos renesanse razvoju moderne nauke. Logika i njena ograničena upotreba dovode do primene matematike kao sredstva za proveru naučnih hipoteza. Rezultat toga su stalni eksperimenti, što je veliki korak napred u razvitku nauke. Italijanski slikari i graditelji u XV i XVI veku, više prak tičari nego teoretičari, pokazuju sklonost ka posmatranju, anali zi i proveravanju. Oni proučavaju prirodu, ptice, cveće, optičke zakone u perspektivi i ljudsko telo. Otkriće prostora predstavlja novu vrednost i dovodi do stvaranja zakona o klasičnoj meha nici u XVII veku. Često se koristi hirurški skalpel i nastaju van redni crteži i skice o disekciji; proučavanje antičkih građevina prisiljava slikare i graditelje da obave različita merenja i upore denja. Leonardovi crteži i beleške najbolje pokazuju njegov me tod posmatranja, koji je opšte prihvaćen. „Mudrost je ćerka eks perimenta“, piše Leonardo. Oko 1500. radovi grčkih i rimskih matematičara (Papus, Apolonije, Diofant, Hero i drugi), pre svega Arhimeda, prevode se na latinski. Oni postaju deo svakodnevnih diskusija i kritike. Matematika dobija mnogo njihovim objavljivanjem, pa se poste peno stvara uverenje da je priroda u osnovi matematička. Novi način razmišljanja pretpostavlja visoki stupanj apstrakcije koji će omogućiti da se raznovrsnost vidljivog sveta objasni i izrazi matematičkim formulama. Primena novih naučnih metoda i shvatanja sporo napre duje. Njen antihrišćanski karakter uzbuduje mnoge teologe i filozofe. Naučni metod potpuno menja čovekovu predstavu o svetu i njegov odnos prema prirodi. Prvi korak u tome je Ko pernikovo delo O kruženju nebeskih tela (1543). Nikola Koper nik (1473-1543), poljski matematičar i astronom, provodi život u posmatranju, merenju i opisivanju pojava. Klasično naslede izgleda mu neuverljivo i matematički neodrživo. Ptolomejeva teorija o zemlji kao centru univerzuma nailazi na kritiku Ko pernika i drugih naučnika. Posmatranje kretanja nebeskih tela uverava ga da uređeni univerzum ne postoji. Kopernik zasniva heliocentričnu teoriju na racionalnim i matematičkim osno
vama. Ona je nova, smela i izazovna, iako ne potpuno argu mentovana. Prihvatanje Kopernikove teorije je spor proces, što pokazuje njen revolucionarni karakter i potpuni raskid sa srednjim vekom. Kopernikova teorija o univerzumu, po mišljenju mnogih subverzivna, postaje predmet naučne i verske polemike krajem XVI i u XVII veku. Njenom prihvatanju mnogo doprinosi danski astronom Tiko Brahe (1546-1601), koji provodi život u posma 31 tranju nebeskih tela, računanju i pravljenju karata. Svojim ra dom Brahe potvrduje opravdanost kritike Ptolomejevog sistema, iako odbacuje učenje da se zemlja okreće oko svoje osovine. Jo han Kepler (1571-1630) istaknuti nemački astronom, prihvata Kopernikovo učenje, a u svom delu Nova astronomija (Astrono mia nova, 1609) proširuje i potvrduje njegova gledišta. Pristali ca neoplatonizma i astrologije, Kepler se koristi rezultatima i teorijama drugih naučnika. Njegovi zakoni o celestijalnom kre tanju, tvrdnja da Sunce ispušta magnetsku snagu, da pokreće planete u orbiti i da se one ne kreću u krugovima već u elipsastim putanjama, značajan su prilog razvoju nauke. U Keplerovom si stemu preovladuje potpuna harmonija, čime njegova astronomi ja dobija potpuni oblik. Korak napred u potvrđivanju Kopernikove teorije i uobli čavanju uaučnog metoda predstavlja rad Galilea Galileja (1564 1642). On koristi pronalazak uveličavajućeg stakla i gradi tele-skop kojim posmatra planete i njihovo kretanje. Otkriva Meseče ve planine, Mlečni put, Jupiterove mesece, Veneru i pege na Suncu. Ova otkrića dovode Galileja u sukob sa inkvizicijom. Njegovo delo Rasprava o dva glavna svetska sistema, (Dialogo... sopra i due massimi sistemi del Mondo, 1632) potvrda je Koper nikovog učenja. Knjiga je stavljena na Index, a Galilej provodi ostatak života u kućnom zatvoru. Njegovo delo postavlja temelje učenja o dinamici, a zakon o inerciji odbacivanje Aristotelovog učenja da mirovanje predstavlja prirodno stanje tela koja se kre ću samo kad ih neko gura. Astronomska otkrića, zakon o inerciji i matcmatička potvrda Kopernikove teorije imaju dalekosežne posledice. Njegov naučni metod - posmatranje, eksperimenti i primena matematike - odreduju budući razvitak nauke. Galilej je naučnik koji ne prihvata teološke i filozofske okvire i vredno sti. On širi opseg naučnog mišljenja, objektivnost i kvantitet. Njegov rad otkriva mogućnost jedinstvene fizičke nauke i njeno objašnjenje orbitalnog sistema. Filozofija nauke. - Zajedno sa teorijama, otkrićima i njiho vom odbranom od teologa i skolastičara, postepeno se izgrađuje filozofija nauke. U tom procesu fiziolozi Andreas Vesalijus i Vi lijam Harvi i filozofi Frensis Bekon i Rene Dekart zauzimaju po sebno mesto. Nauka o ljudskom telu je predmet stalnog istraži vanja i interesovanja. Grčki lekar Galen, iz drugog veka naše ere, ostavlja mnoge rasprave o anatomiji, fiziologiji i medicini uopšte. Njegove postavke i autoritet su smetnja razvoju medici
ne jer se svi pozivaju na njih kao nepromenljive. Proučavanje ljudskog tela poznatog fiziologa XVI veka Andreasa Vesalijusa (1514-1564) otkriva nesklad sa Galenovim učenjem. Vesalijuso vo delo O sastavu ljudskog tela (1543), nastalo na disekciji i po smatranju znači krupan korak napred u poznavanju skeleta, mišića, arterija, vena, nervnog sistema i mozga. Ilustracije pred stavljaju primer preciznosti i empirizma. Uprkos tome, Vesalijus 32 nije u stanju da se potpuno oslobodi Galenovog uticaja. Učenje Vilijarna Harvija (1578-1657), engleskog anatoma, u stvari je raskid sa Galenom, iako se na njega često poziva. Njegovi eks perimenti otkrivaju cirkulaciju krvi i potvrđuju napredak na učnog metoda. Frensis Bekon (1561-1626), filozof, pravnik, esejist i držav nik. prvi uočava značaj naučnih otkrića i njegove posledice. Iako nedovoljno upoznat sa radovima Kopernika, Galileja, Harvija i drugih, Bekon shvata značenje nauke u potpunosti. Medu prvima shvata nove puteve ljudske misli i njihove posledice. Njegova dela Unapređenje nauka (1605) i Novi organon (Novum Orga num Scientiarum, 1620) imaju ogroman uticaj na razvoj nauke. LT njima iznosi shvatanje da čovečanstvo mora da preispita i ob novi iz osnova nauku, umetnost i znanje uopšte i postavi ih na prave temelje. On ukazuje na ona znanja koja čovek može da pri hvati i koristi. Medu njima je otkrivanje i uklanjanje svega što čoveka ometa - jezik, predrasude, neosnovane tvrdnje - da shva ti istinu. Posebno se osvrće na „idole“ iz prošlosti kao smetnju tome. Zalaže se za primenu induktivnog metoda koji otvara put hipotezama i opštim teorijama i ponavljanje eksperimenata u kojima se mogu postavljati i proveravati postavke. Uočivši slo ženost naučnog istraživanja, Bekon predlaže da se razgraniče problemi i istraživanja učine specijalističkim. Deoba mora biti organizovana, a nauka javna, udružena i kumulativna. Po njego vom shvatanju, novi naučni metod je pragmatičan, znanje pred stavlja snagu, a čovek postaje kovač svoje sudbine. Rene Dekart (1596-1650), filozof i matematičar, prihvata Bekonove stavove. Dekartovo delo Rasprava o metodu (1637) je prilog proučavanju naučnog metoda, korišćenju razuma i traga nju za istinom i naukom. On se oduševlj ava novim rezultatima i osuduje staru nauku. Dekart traži da čovek ovlada i shvati priro du. To se može postići jedino racionalnim posmatranjem. Da se do toga dode, Dekart uobličava četiri pravila: prvo, prihvatiti samo očevidne ideje; drugo, analizirati ih; treće, urediti ih u skladu sa složenošću, polazeći uvek od lakših ka težim, i četvrto, navesti primere i pregled načina mišljenja. Svojim načinom mi šljenja Dekart stvara osnov za sagledavanje i proveravanje ist i ne. Kao i Bekon, Dekart otkriva viziju čovečanstva i njegove bu dućnosti - snagu da se izvuče iz nasleda prošlosti, produži i olak ša život, izbegnu bolesti i njihove posledice i manje radi. Geografska otkrića. - Uspon Evrope, započet upotrebom no ve tehnike u štampi, načinu ratovanja, umetnosti i nauci, dobija poseban izraz i značaj putovanjima i istraživanjima pomoraca sa
obala Atlantika. Vrhunac dostignuća renesanse podudara se sa prenošenjem centara moći iz Sredozemnog mora na Atlantski okean. Oživljavanje trgovine i demografske promene burniji su na Zapadu nego u Italiji, što objašnjava njegovu političku, ekonom sku i intelektualnu supremaciju u XVI veku i kasnije. 33 Izraz premoći atlantskih država predstavljaju putovanja i otkrića novih zemalja i kontinenata. Interesovanje pomoraca i avanturista za nove zemlje i njihova bogatstva primetno je i u srednjem veku, ali u XV i XVI veku dobija potpuni izraz i postiže vidljive rezultate. Podsticaji za istraživanja su mnogi i raznovrsni - verski, profani i ekonomski. U interesu svojih država, vla dari finansiraju ekspedicije u nepoznate zemlje. Njihovi napori dovode do političke i ekonomske kolonizacije širokih razmera, pretvaranja novootkrivenih zemalja u izvor sirovina i pleme nitih metala i privodenja katoličanstvu domorodačkog stanov ništva. To daje snažan podsticaj privredi Evrope i dovodi do nametanja njenih kulturnih i verskih vrednosti većem delu sve ta. Geografska otkrića otvaraju eru dominacije Evrope u na rednim vekovima. Putovanja i otkrića portugalskih i španskih pomoraca za počinju novu eru. Portugalska osvajanja u Africi, započeta 1415. godine, znače epizodu u borbi hrišćanstva i islama, ali i izraz želje da se ovlada trgovinom zlata. Prvi korak u tome je prikup ljanje i proučavanje geografskih podataka. Na tome radi Henri Moreplovac (1394-1460), portugalski princ, koji čitav život po svećuje moru, prikupljanju znanja o razni.m zemljama, morima i narodima, navigaciji i drugim pitanjima. Česte portugalske eks pedicije koje šalje Henri proširuju znanje o zapadnoj obali Afrike; njegov cilj je da morskim putem dode do Indije. Za Hen rijevog života Portugalci dopiru do obala Gvineje i Zelenortskih ostrva. Program ostaje kao naslede potonjim generacijama por tugalskih pomoraca i vladara. Kralj Zoao II (1450-1495) nastav lja da podstiče istraživanja i gradnju utvrdenja. Indija ostaje cilj novih napora. Oni se i završavaju plovidbom Bartolomeja Dijaza (1450-1500), koji 1487. stiže do Rta Dobre Nade (Capo di Buona Speranza). Plovidba do Indije odlaže se deset godina, kad 1497. portugalski kralj upućuje četiri broda da istražuju i prona du začine. U maju 1498. Vasko de Gama (1469-1524) dolazi na Malabarsku obalu u Indiji. Traganje za zlatom, koje podstiču priče o ogromnim bogat stvima u Sahari, ostaje glavni cilj. Zlato se sakuplja i prenosi do gradova na njenoj ivici - Niani, Džene, Valata i Tambuktu, oda kle se dovozi karavanima u sredozemne luke - Alžir, Bone, Tunis i druge. Portugalci žele da drže u svojim rukama trgovinu zlata i izbegnu posredničku ulogu muslimana. U tom nastojanju poči nje i trgovina crncima-robovima. Ova delatnost je podstaknuta potrebom za plemenitim metalima u kojima Portugalci, kao i či tava Evropa, oskudevaju. Putovanja portugalskih moreplovaca nisu izleti u nepoznato. Iza njih stoje znanje, iskustvo, upornost,
smelost i primena vatrenog oružja. Portugalci postepeno stavlja ju pod svoju vlast značajan deo trgovine Afrike. Zlato se prenosi morskim putem do Lisabona i Antverpena, što dovodi do eko nomskog uspona Portugalije i ekonomske krize u zemljama se verne Afrike. Pored zlata, dovozi se slonova kost, abonosovo drvo, biber i drugo, što obezbeduje velike zarade. Do 1530. trgovina zlatom ostaje 34 najvažnija delatnost, kada ustupa mesto trgo vini robovima; zapadna Afrika postaje potom glavni izvor radne snage za plantaže u Novom svetu. Način ishrane podstiče takode žar za geografskim otkrići ma i potragu za začinima. Evropljani se hrane jednolično i rdavo; ne zna se za kukuruz i krompir, malo se jedu mlečni pro izvodi, a voće i povrće samo u sezoni. Šećer se uzima u malim količinama, a sveže meso najviše u jesen. Najčešće se jedu hleb, kuvano meso, kiseo kupus, pasulj, repa i sočivo. Da jela dobiju ukus, postanu raznovrsna i čovek otporan prema bolestima, neophodni su začini. Oni se koriste kao lek, ženski parfemi, miri si i u verske svrhe. Potreba za kamforom, cimetom, vanilom, bi berom, oraščićem, dumbirorn, karanfilićem i drugim začinima stalno raste. U vreme dolaska Vaska de Game u Indiju, u Kalkutu, trgo vina začinima izmedu Evrope i Azije odvija se vekovima. Ki neske džunke iz Kantona i pomorci iz istočne Indije donose začine trgovcima u Malaki, na zapadnoj obali Malajskog po luostrva. Odatle ih trgovci muslimani prevoze na Malabarsku obalu, u Kalkutu. Začini se prevoze karavanima preko Ormuza u Persijskom zalivu, dolinom Eufrata do'Alepa i Bejruta, ili preko Adena i Crvenog mora do Sueca i Aleksandrije. Tu ih prikupljaju Evropljani, mahom Mlečani i Đenovljani, koji u XV veku imaju monopol u trgovini, i prevoze u Evropu. Dolazak Portugalaca u Indiju ugrožava monopol muslima na, Mlečana i Đenovljana. Portugalci uzimaju u svoje ruke trgo vinu začinima i šalju ih oko Rta Dobre Nade u Lisabon i druga evropska tržišta. Sudari sa muslimanskim trgovcima neobično su česti i krvavi. Portugalska flota, u nameri da očuva i učvrsti monopol u trgovini začinima, uništava 1509. veliku mamelučku flotu, a snage pod komandom Alfonsa Albukerka, guvernera In dije, u periodu od 1509. do 1515. uništavaju Kalkutu, zauzimaju Ormuz i Gou, pretvorivši je, istovremeno, u centar trgovine zači na na Malabarskoj obali. Malaka pada u ruke Portugalaca 1511, što omogućava stvaranje portugalske imperije na istoku. Tako je obezbeden stalan priliv velikih količina začina i drugih dobara u Lisabon, Antverpen i druge evropske luke. Položaj Portugalaca na istoku osigurava njihovu dominaci ju u trgovini začinima na evropskom tržištu. Već 1515. Mlečani kupuju biber u Lisabonu, iako plovidba oko Afrike ne predstav lja kraj sredozemne trgovine. Oko 1560. količina bibera i drugih začina koji stižu preko Aleksandrije jednaka je onoj koja stiže u Lisabon oko Afrike. Portugalci ukidaju monopol muslimana, ali ne uspevaju da u potpunosti nametnu svoj. Na kraju, prvenstvo
pripada Atlantiku, a putovanje Vaska de Game početak prenosa centra evropske trgovine iz Sredozemlja i Italije u Holandi ju, Portugaliju, Francusku i Englesku. Taj proces dobija puni izraz u XVI veku. 35 Kolumbo i novi svet. - Neposredno posle putovanja Portu galaca na istok, moreplovci u službi španskog dvora plove prema zapadu, preko Atlantika. Motivi za putovanje slični su portugal skim - sticanje bogatstva i širenje hrišćanske vere. Kristofor Kolumbo (1451-1506), Đenovljanin u službi španskog dvora, smatra, kao i Henri Moreplovac, da su „mnogi ljudi izgubljeni zato što veruju u idole“. On traži nove zemlje da bi domoroce preveo u hrišćanstvo i da bi se obogatio. Jedan od Kortesovih sa radnika tvrdi da Španci dolaze u Ameriku da bi „služili Bogu i kralju i da bi se obogatili“. Kao i njegovi savremenici, Kolumbo traži put za Indiju, ali veruje da se do nje može stići plovidbom na zapad. Ideja se za sniva na pretpostavci da je Zemlja okrugla. Pripremajući se za put na zapad, Kolumbo proučava srednjovekovne pisce (biskup Aj, Isidor Seviljski), kartografe (Toskaneli) i koristi svoja pomor ska iskustva. Predlaže plan putovanja na zapad portugalskom kralju Žoau II 1483. i traži od njega da finansira taj poduhvat, ali ovaj to odbija. Kolumbo se obraća španskoj kraljici Izabeli sa molbom da mu dodeli sredstva za putovanje, što ona, posle mno go oklevanja, prihvata. Ekspedicija od četiri broda polazi iz luke Palos u leto 1492. i posle mirnog putovanja stiže, 12. oktobra iste godine, do Bahamskih ostrva. Kolumbo je uveren da je otkrio azijsko kopno i to uverenje ne menja ni nakon svoja tri naredna putovanja (1494, 1498, 1504). Na njima otkriva Portoriko, Ja majku i druga Karipska ostrva, Trinidad, delove Južne i Srednje Amerike. Iako prvo slavljen, a potom ponižavan, Kolumbo - Ad miral okeana, ne shvata značaj svoga putovanja. Fernando Magelan. - Kolumbova otkrića nepoznatih ze malja, koja ubrzo dobijaju svoje istraživače (Amerigo Vespuči), podstiču upućivanja drugih ekspedicija u potragu za novim zem ljama. Pedro Kabral, u ime Portugalije, stiže 1500. do obala Bra zila, a 1513. Španac Vasko Nunjez de Balboa prelazi preko Pa name i otkriva Tihi okean. To podstiče traganje za pomorskim prolazorn izmedu Atlantskog i Tihog okeana. Sa odobrenjem španskog kralja Karla I (1517-1555), Portugalac Fernando Ma gelan predvodi 1519-1522. ekspediciju u potrazi za prolazom. Njegovi brodovi plove uz obalu Atlantika prema jugu i posle mnogih teškoća i zadržavanja (Rio Plata) otkrivaju toliko traže ni prolaz - Magelanov tesnac - i izlaze na Tihi okean. Nakon dugotrajnog i mučnog putovanja, čiji je opis ostavio poznati putopisac i pustolov Antonije Pigafeta, preostali Magelanovi brodovi stižu na Marijanska i Filipinska ostrva, gde Magelan gi ne u sukobu sa urodenicima. Samo brod „Viktorija“ sa kapeta nom Sebastijanom Elkanom stiže u Španiju. Pored otkrića novih zemalja i prolaza iz Atlantskog u Tihi okean, Magelanova ekspe dicija prvi put oplovljava oko zemlje i potvrduje teoriju o nje
nom obliku. Plovidba odreduje takode veličinu kopna i mora na zemlji u odnosu dva prema jedan. U Dubrovniku se saznaje za poduhvate ovih pomoraca i njihove rezultate. 36 Otkrića novih zemalja imaju za posledicu i prvu deobu sve ta u interesne sfere. Španija i Portugalija traže od pape Aleksan dra VI Bordžije da povuče granicu izmedu njihovih teritorija u novootkrivenim zemljama. Papa povlači liniju tako da sve zem lje udaljene 360 milja na zapad od Zelenortskih ostrva pripadaju Spaniji, a ostale Portugaliji. Ovakvom deobom, kojoj se suprot stavljaju kraljevi Francuske i Engleske, Portugalija dobija dana šnji Brazil. Ugovorom u Tordesilasu 1494. dve zemlje prihvataju predloženu deobu, zanemarujući prigovore Londona i Pariza. Značaj otkrića ostaje neko vreme nezapažen, iako borba iz medu evropskih sila odmah počinje. Već 1496. engleski kralj Henri VII Tjudor daje povelju Đovaniju i Sebastijanu Kabotu da za Englesku istražuju severni Atlantik. Oni otkrivaju Nju faundlend i obale Nove Engleske, ali Engleska nema snage i interesovanja da nastavi istraživanja. Kralj Fransoa I (1515 1547) pokazuje živo interesovanje za prekomorske teritorije. To kom 1520-1530. ekspedicije koje predvode Žak Kartje, Roberval i drugi pomorci ispituju obale Kanade, reku Sv. Lorenca i dolaze do Kvibeka. Oštre zime, neprijateljstvo domorodaca i neprekidni ratovi u Evropi sprečavaju Francusku da vidnije učestvuje u naseljavanju i eksploataciji Novog sveta. Tada se naziru obrisi budućih imperija evropskih sila u Americi, iako će oni dobiti svoje potpune oblike tek u XVII veku. Počeci španske kolonizacije u Novom svetu. - Iako Španci, kao i Portugalci, teže da dodu do začina, bisera i blaga Indije, njihovi napori i putovanja donose drukčije rezultate. Oni otkri vaju srebro i zlato u ogromnim količinama. To odreduje razvoj dve iberijske države i uslovljava razlike u njihovim kolonijalnim sistemima. Dok Portugalci grade na istoku utvrdenja i uporišta i ne ulaze u unutrašnjost kontinenta, Španija pretvara svoje pose de u veliku rudarsku zajednicu. Otkriće srebra i zlata predstav lja najvažniji podsticaj za osvajanje i kolonizaciju Amerike. Iz medu Spanije i Portugalije uspostavlja se direktna veza: špansko srebro i zlato koristi se za plaćanje portugalskih začina. Sirenje trgovine izmedu Evrope i Istoka, koja odnosi plemenite metale, omogućeno je njihovim otkrićem i eksploatacijom u Americi. Raspored rudnika srebra i zlata odreduje oblasti za nase ljavanje. Spanske kolonije zatvorene su za neke evropske narode i pripadnike drugih vera. Rudarstvo, kao i jeftina domorodačka radna snaga, odreduju ekonomski, socijalni i administrativni razvitak španske Amerike. Zlato se otkriva prvo na Hispanioli, Kubi i Portoriku. Pošto se nalazi na površini, u plitkim jamama i nanosima reka, njegova eksploatacija je brza i laka. Korišćenje radne snage Indijanaca doprinosi da je ono veoma jeftino. Iscrp ljivanje, glad i zarazne bolesti dovode do naglog smanjenja do morodačkog stanovništva. U vreme Kolumbovog putovanja na Hispanioli živi oko milion stanovnika, a 1510. svega oko sto hi
ljada. Zbog toga mali broj doseljenika ostaje na ostrvu, gde se bavi gajenjem stoke i proizvodnjom šećerne trske. Sve više se ko 37 risti radna snaga afričkih robova. Većina doseljenika prelazi na kopno, prvo u Meksiko, a potom u Peru, u nadi da će tamo naći plemenite metale i Indijance da ga vade iz nedara zemlje. Pokoravanje carstva Acteka i Inka predstavlja primere španskog osvajanja Novog sveta. Jedan od konkvistadora (osva jača), Hernan Kortes, prelazi 1519. sa Kube u Meksiko. Već 1532. Spanci drže pod kontrolom visinski plato, koji nazivaju Nova Španija. Naredne godine, 1533, drugi konkvistador, Fran cisko Pizaro, zauzima, sa grupom avanturista naoružanih sa ne koliko mušketa, grad Kusko, prestonicu carstva Inka. Carstva Acteka i Inka padaju za kratko vreme, bez mnogo borbe i otpora u ruke Španaca. Oni drže pod svojom vlašću najnaseljenije delo ve kontinenta sa oko dvadeset dva miliona stanovnika. Kortes sakuplja ogromna bogatstva zemlje Acteka; slično postupa i Pi zaro u zemlji Inka. Koristeći vlast i vatreno oružje, Kortes, Piza ro i njihovi sledbenici otkrivaju najveće naslage i rudnike zlata i srebra - Zakatekas i Gvanahuto u blizini današnjeg Meksiko Si tija i rudnik Potosi, u brdima Bolivije. Rudarstvo ubrzo postaje osnovna grana privrede Novog sveta a Potosi najvažniji rudarski grad na svetu, sa oko 120.000 žitelja. Veći je od svih španskih gradova i izjednačuje se sa Lon donom i Parizom. Potosi i Zakatekas su srž kolonijalne privre de španske imperije. Stanovništvo koje ne radi u rudnicima proizvodi hranu za rudare ili dovodi radnu snagu. Izvoz zlata i srebra omogućava uvoz evropskih manufakturnih dobara u kolonije. Tehnika eksploatacije srebra stalno se usavršava, a količi ne proizvedenog metala bivaju sve veće. Evropski metodi top ljenja rude koriste se u Potosiju i drugde. Upotreba žive u procesu odvajanja srebra ima, od sredine XVI veka, veliki značaj za razvoj američkog rudarstva. Ona povećava procenat izvadenog srebra tako da se koristi i ruda slabijeg kvaliteta. Od 1555. do 1556, kad se nova tehnologija primenjuje u Potosiju, količi na izvadenog srebra se uvećava četiri puta u poređenju sa ranijom. Tokom XVI veka priliv plemenitih metala u Evropu je ogroman. Od 1505. do 1535. u Evropu se najviše uvozi zlato, a kasnije srebro zauzima prvo mesto, tako da 1590. dostiže količi nu od deset miliona unci. U to vreme najveći evropski rudnici (Saksonija, Ugarska, Češka) proizvode ukupno tri miliona unci. Ogromne količine plemenitih metala koje kolaju Evropom imaju izuzetan značaj za privredni, društveni i politički razvitak Evrope. Ogromna bogatstva španske Amerike privlače različiti svet. Servantes opisuje ljude u kolonijama sledećim rečima: „To je bilo stecište i raj za sve siromašne đavole Španije, pribežište propalih, utočište ubica, raj za kockare, obećana zemlja za dame lakih vrlina, sjaj i razočarenje za mnoge i lično spasenje za malo
brojne.“ 38 Prisustvo domorodačkog stanovništva - pagana - postavlja pred Špance odredene dileme. Prvo, imaju li pravo da ratuju, osvajaju i oduzimaju zemlju Indijanaca, i drugo, na koji način ih treba prevesti u hrišćanstvo. Svi su saglasni da se to mora ostva riti. Jedni tvrde, uključujući kraljeve Karla V i Filipa II da se to može ostvariti preko papskih bula; drugi odbacuju pravo papa ma da se upliću u svetovna pitanja i tvrde da paganstvo nije do voljan razlog da se oduzimaju zemlje. Postupak prema Indijancima izaziva reakciju sveštenstva. Borba između njih i kolonista počinje 1511. U njoj se ističu do minikanci, koji u eksploataciji Indijanaca vide rušenje strukture njihovog društva i porodice. Obe strane, dominikanci i kolonisti, zahtevaju od krune da prihvati njihove predloge. Vodeća ličnost u toj borbi je Bartolomej de las Kazas, koji provodi život doka zujući da Indijanci nisu niža bića od Španaca. Karlo V donosi 1542. Nove zakone sa ciljem da zaštiti Indijance. Uprkos tome, kolonisti nastavljaju sa svojom praksom i politikom, često ad bijajući da sprovedu zakon. Najgore zloupotrebe i svireposti su ipak izbegnute. Portugalska imperija. - Dolazak Vaska de Game 1498. u Indiju trijumf je napora više generacija pomoraca i vladara. Podsticaj za prekomorska putovanja je idealističke i materijali stičke prirode: borba protiv Mavara u severnoj Africi, prevođe-nje divljaka u hrišćanstvo i potraga za zlatom, začinima i robovi ma. Dolazak Portugalaca na Istok predstavlja težak udarac za muslimane i Arape koji imaju monopol u prikupljanju i trgovini orijentalnim dobrima, pre svega začinima. Vatikan podržava portugalska i španska osvajanja i stva ranje kolonijalnih carstava. Nizom papskih bula (1493) potvrđe-no je pravo evropskih zemalja na te krajeve. Početkom XVI veka kralj Manuel I uzima titulu Gospodara osvajanja, plovidbe i trgovine Etiopije, Indije, Arabije i Persije. Uprkos takvim pre tenzijama, Portugalija nema snage da ih ostvari. Portugalski po morci ne ulaze u unutrašnjost kontinenata, već stvaraju baze i utvrdenja duž obala, pomoću kojih kontrolišu pomorske puteve i trgovinu. Oni nastoje da nametnu svoj monopol na trgovinu za činima. Za to koriste ne samo trgovačke, već i verske razdore. Borba sa muslimanima i širenje hrišćanstva odvijaju se istovre meno sa jačanjem njihove trgovine. U tim borbama i jedna i dru ga strana čini mnoge svireposti i zločine; širenje katoličanstva nailazi na otpor domorodačkog stanovništva. Pojedini crkveni redovi (dominikanci, jezuiti) nastoje da ublaže najteže posledice osvajanja, kolonizacije i pohlepe belog čoveka. U tome imaju najviše uspeha u Brazilu, koji posle 1500. prelazi pod kontrolu Portugalaca. Portugalski dvor zahteva da svi hrišćani, bez obzira na bo ju kože, budu jednaki pred zakonom. To se potvrduje kraljev skim dekretima donetim 1562. i 1572. Portugalski kolonisti i ko lonijalni kler, kao i u slučaju Španije, zanemaruju odredbe zako
39 na. Vremenom, Indijanci i Afrikanci ulaze u redove sveštenstva, kolonisti se žene domorodačkim ženama, čime se sukobi ublaža vaju, mada potpuno ne prestaju. Čuveni ep portugalskog pesnika Kamoensa, Luzijadi opisuje portugalske napore u periodu otkri ća i kolonizacije. 40 III REFORMACIJA Od 1517. do 1564. Evropa prolazi kroz krize velikih razme ra i oštrine. Nekoliko originalnih verskih reformatora i mislilaca podstiču verski žar miliona vernika, stvaraju nova hrišćanska učenja, vere i crkve, neprijateljski nastrojene prema Vatikanu i ruše duhovno i političko jedinstvo Evrope. Reformacija, pokret koji započinje Martin Luter protiv zloupotreba Vatikana i kato ličke crkve, ne predstavlja delo pojedinaca. Ona je izraz ekonom skih, političkih, socijalnih i verskih zbivanja koje pojedinci (Lu ter, Kalvin, Cvingli) koriste da stvore novu veru kao alternativu katoličanstvu. Verske prilike u predvečerje reformacije. - Katolička crkva je u srednjem veku istovremeno božanska i svetovna institucija u kojoj ljudi, u ime vere, sprovode svoje ideje, želje i politiku. Zloupotrebe su neminovne i vidljive, kao što su primetna nasto janja da se razlike između idealnog i stvarnog ublaže i crkvi vra ti oreol svetosti. Savremenici osuduju sekularizaciju episkopata, korišćenje više crkvenih položaja, odsustvovanje biskupa i klera uopšte iz svojih dijeceza i župa. U XV i XVI veku niži kler, često veoma siromašan, neobrazovan, sujeveran i zanemaren od cr kvenih vrhova, živi u nedozvoljenim vezama i ima decu. U samo stanima se retko primenjuju pravila, a disciplina crkvenih redo va slabi. Takvo stanje traje nekoliko vekova. Renesansne pape, kao svetovni vladari, vode raskošan život i zanemaruju duhovne obaveze, i služe se svim sredstvima da pribave novac. Da ostvare svoje ciljeve, koriste ekskomunikaciju i interdikt, a nepotizam postaje normalna pojava u crkvi i kuriji. Prodaja crkvenih polo žaja često služi svetovnim vladarima kao primer kako da dođu do potrebnih finansijskih sredstava. U predvečerje reformacije, kao i ranije, vernici traže uvo đenje reformi i uklanjanje najtežih oblika zloupotreba iz crkve. Franjevci i dominikanci osuđuju grabežljivost, nadmenost i sve tovni način života klera. Humanistički naklonjeni teolozi osuđu-ju obožavanje ikona, relikvija i krstaških ideala. Pariski parla ment upućuje 1512. trupe da nametnu reformu monaškog života, a nadbiskup Kanterberijski zahteva iste godine od sveštenstva da živi u skladu sa Hristovim učenjem. Peti Lateranski sabor, održan u Rimu od 1512. do 1517, ističe potrebu uklanjanja zlou potreba iz crkve i vraćanja na stare vrednosti. Sabor donosi pro pise o načinu izbora biskupa, borbi protiv jeresi, bogohuljenja i konkubinata. Osniva se Udruženje za božansku ljubav, koje se zalaže za povremene rasprave o prilikama u crkvi i njenoj obnovi 41
u skladu sa Hristovim učenjem. Evropom krstare reformatori, ukazuju na zloupotrebe i nastoje da ih otklone. Iako se tvrdi da pojava Lutera dovodi do nestanka jedin stva hrišćanske zapadne Evrope, ona je već od ranije podeljena i Luter je toga svestan. On priznaje doprinos njegovih predhodni ka takvom stanju. Među njima najznačajnije mesto zauzima Džon Viklif (1328-1384), engleski teolog i mislilac. Viklifova sklonost ka jeretičkim mislima, reformi crkve i teološkoj čistoći prethodi Luteru, naglasak na veri i direktnoj vezi čoveka sa Bo gom osnovi su protestantskog učenja. Iako se crkva obračunava sa njegovim učenjem, Viklif ima mnoge pristalice u XV i XVI ve ku i tako se uključuje u tokove reformacije. Jan Hus (1369? 1415), češki reformator, takođe je Luterov prethodnik u razvoju teologije. Iako je Husovo učenje umerenije od Viklifovog, on isti če papsku pogrešivost i primat Sv. pisma. Njegova smrt pruža pristalicama crkvene reforme oružje u borbi protiv papstva. Učenje i pokreti XIV i XV veka izraz su društvenih sukoba, ekonomskih patnji, političkih ambicija buržoazije, lokalnih tež nji i sklonosti pojedinaca. Sukobi u društvu u predvečerje refor macije dobijaju izrazito verske oblike i izraz. Ljudi toga vreme na, sa izuzetkom pojedinaca, doživljavaju svet kroz veru i njen sadržaj; politika i privredni život predstavljaju njen sastavni deo. U predvečerje reformacije prisustvo vere primetno je u raz novrsnim vidovima i delatnostima pojedinaca i grupa. Oni su če sto izraz beznadežnosti, nesposobnosti da se suoče i shvate odre dene pojave - glad, epidemije, smrt. Versko uverenje izražava se u svemu što izgleda neobjašnjivo i neobično: verovanju u veštice, uticaju zvezda, predstavama o raju na zemlji, raspravama o pri rodi stvarnosti i tokovima istorije. Marsilio Padovanski u svojoj raspravi Branilac mira (1324) predviđa mnoge ideje potonjih vremena - potpunu samostalnost svetovne vlasti, ravnopravnost sveštenstva, izjednačavanje crkve sa hrišćanstvom i primat Hrista nad papom u crkvi. Početkom XIV veka Vilijam Okam, engleski teolog, tvrdi da znanje dolazi preko iskustva, čime stav lja u sumnju crkveno učenje. Dovodeći u pitanje razum, Okam otvara put pojavi misticizma i pijetizma. U XIV veku primetna je u Engleskoj, Nemačkoj, Flandriji, severnoj Italiji i drugde težnja pojedinaca da napuste formalnu teologiju i uspostave lične veze sa Bogom preko mističnog sjedinjavanja. U tome je vidljiv uticaj Johana Taulera na Lutera. To je suprotno učenju crkve, koja odbacuje vezu izmedu Boga i čoveka, postavljajući sebe kao posrednika izmedu njih. Misticizam nalazi izraz u sklonosti vernika da zanemare teološke rasprave i posvete se bogougodnom radu. Krajem XIV veka osniva se udruženje Braće zajedničkog života, u kome ljudi žive zajedno, ali kao svetovna lica pomažu bolesne, proučavaju Sv. pismo, podučavaju decu. Pijetet ove vrste predstavlja deo Luterovog učenja, iako je njegov naglasak drukčiji. Svojim ra dom pijetisti pripremaju duhove za versku pobunu. Njihovi uče nici su Nikola Kuza, Tomas Kempis, Erazmo Roterdamski i dru 42
gi. Drugi prihvataju ideju o novom svetu u budućnosti. Ideja o milenijumu, rezultat naglašenog pesimizma, dovodi do neosno vanog optimizma. Ideja je poznata u XII veku, a u učenju Joaki ma iz Flore postaje sistem. Novo doba biće doba „trajnog jevan đelja“ i milosrđa U njemu će vladati opšte siromaštvo, duhovna stremljenja, sloboda od pritiska crkve i države. Ideja milenijuma primetna je u učenju Lutera, puritanaca i anabaptista. Luter i njegovo delo. - Luter (1483-1546), poreklom iz Ti-ringije, oličava stremljenja poznata u Evropi u XV i XVI veku. On uobličava različite ideje, nadanja i strahovanja u posebnu ve ru. Odlučan, dobro obrazovan, sa osećanjem za humor, pun pre drasuda i oštrih reakcija, konzervativan i grub u govoru, Luter je sušta suprotnost Erazmu. Luter je čovek sela, veruje u zle duho ve i protiv njih se bori do kraja života. Postaje član reda sv. Av gustina i stiče potpuno versko obrazovanje. Studira teologiju u Erfurtu, gde ukazuje na razliku izmedu razuma i otkrovenja. To mu omogućava da se humanistički obrazuje i veruje u misterio zni univerzum. Kao redovnik zahteva stalno ispovedanje, uveren da je nemoćan grešnik. Njegovi unutrašnji sukobi pods.:iču potrebu za stvaranjem nove vizije sveta. Postaje profesor na Univerzitetu u Vitenbergu (1508), gde se zalaže za humanističke studije i napada skolastičare; tu stiče doktorat teologije (1512), kad počinje da drži predavanja o Sv. pismu, psalmima, Rimljani ma i Galima. Luterov verski razvoj prati se kroz njegova predavanja, razmišljanja o Sv. pismu i doživljavanja vere. Njegov cilj je da umanji razliku izmedu Boga i čoveka, a metod da se to ostvari ostaju mistika i razmišljanje. Veza između njih može da se otkri je i doživi samo u veri, koja je dar Božji, u koga čovek može da veruje. „Onaj ko dospe kroz pravednost do Boga živeće“, piše Luter. Kod njega poverenje i vera zamenjuju strah i dobra dela. Vera dopire do čoveka Hristovom žrtvom, koji je živeo i umro za ljude. Suština vere odgovara učenju Jevandelja, gde Bog otkriva plan za spasenje: Evangelium est promissio. Nada čovečanstva u spasenje leži u Božjem obećanju. Trenutak kad Luter iznosi mišljenje da se čovek može spasti verovanjem, najverovatnije 1516, znači početak uobličavanja nove teologije. To je osnovna snaga reformacije; iz nje proističe uverenje da istinu treba tra žiti u Sv. pismu, koje stoga mora biti pristupačno i razumljivo svima. To se podstiče propovedima, koje postaju snažno oruđe reformacije i Lutera. Prodaja oproštaja grehova (indulgencije) je za Lutera po vreda njegovog učenja da dobra dela ne mogu da zamene pravu veru. Luter objavljuje 31. oktobra 1517. svojih devedeset pet teza na crkvi zamka u Vitenbergu. Poziva Johana Tecela, papskog le gata, koji prodaje indulgencije, na javnu diskusiju. Pitanje in dulgencija je davnašnji problem. Luterove teze - Spor o moći i korisnosti indulgerz.cija - su umerene i podstaknute željom za istinom. On tvrdi da je pokajanje i priznanje grehova potvrda ve 43 re, pa otkupljivanje novcem nema vrednosti. Luter traži da papa
iz ljubavi oslobodi vernike čistilišta, a ne za zlato. Njegove teze nailaze na široko odobravanje u mnogim delovima Nemačke. Neuspeh diskusija sa kardinalom Kajetanom (1518) i Johanom Ekom (1519) dovodi do Luterovog otvorer.og sukoba sa papom Lavom X. Potom se on stavlja pod zaštitu Fridriha Mudrog, kne za Saksonije, dovodi u pitanje papino božansko imenovanje i izražava naklonost za Viklifa i Husa. Luterovi verski pogledi uobličavaju se brzo, pa sukob sa Vatikanom postaje neminovan. U junu 1520. Lav X osuduje Luterove spise i poziva ga da se odrekne svoga učenja. Luter to odbija, spalivši javno papsku bulu. Time je rascep sa Vatikanom potpun. U toku 1520. i 1521. Luter uobličava svoje poglede na kato ličku crkvu i reformaciju. U prvoj raspravi, Apelu hrišćanskom plerrrstvu nemačke države, Luter iznosi opširno optužbe nemač kih katolika protiv Vatikana i sveštenstva. Ističe svoje uverenje o tome da su svi vernici sveštenici i zahteva da vladajuće klase od bace pretenzije katoličke crkve i da je liše svetovne vlasti i bo gatstva. To je poziv kneževima da podrže reformu crkve i brinu o novoj veri. Za Lutera su svi hrišćani vernici i među njima nema razlike jer se svi krštavaju, imaju i jedno jevandelje i jednu veru. Luter zahteva da se ukloni rimsko papstvo, koje je nezakonito i deluje suprotno Hristovom učenju. Drugi spis Vavilonsko ropstvo crkve - Luter upućuje sveštenstvu i zalaže se za uklanja nje verskih oblika katoličanstva. Odbacuje postojanje sedam sakramenata (svetih tajni) i predlaže tri: krštenje, pokajanje i pričešće. Time potvrđuje učenje da su vernici istovremeno i sve štenici i da kler nema posebnu ulogu. Sveštenik ne može više da vati hleb i vino, pa nije stoga ni isključivi čuvar Hristovog tela. Verska služba postaje zajednička, a njen simbol himna. Luter menja stav prema transubstancijaciji, pretvaranju hleba i vina u telo i krv Hristovu. U trećoj raspravi - O hrišćanskoj slobodi Lu ter tvrdi da ona ne može da predstavlja političku i društvenu slo bodu; to je samo unutrašnja sloboda koja potiče iz vere slobodno doživljene. Za njega dobra dela pripadaju posledici, a ne stanju vere, ona stvaraju hipokrite i rđave ljude; samo dobri ljudi čine dobra dela. Za Lutera sloboda proističe iz vere i ona odbacuje sve okove koji je sputavaju. Luterovo nastojanje da čoveka oslobodi okova katoličkog učenja Vatikan ne može da prihvati. Početkom 1521. Luter biva ekskomuniciran. Prihvata poziv Karla V i odlazi na sabor u Vormsu, gde, u prisustvu cara, plemstva i klera, brani svoje sta vove i učenje. Poziva Nemce da ustanu u odbranu zemlje od tira nije Rima, odbija optužbe protiv sebe, potvrđuje primat Sv. pis ma i odbacuje prerogative papa. U maju 1521. sabor donosi Vormski edikt kojim osuđuje Lutera zbog prihvatanja Husovog učenja, odbacivanja sakramenata, uvrede pape i Vatikana i pod sticanja na pobunu u crkvi. Luter nalazi utočište kod saksonskog kneza u zamku Vircburg gde, posle duboke krize, prevodi Sv. pismo na nemački jezik. Podrška njegovom učenju dolazi sa više 44 strana: uzdržana od humanista (Erazmo), snažna od radikala i
romantičara (Franc fon Zikingen, Ulrih fon Huten) i nepokoleb ljiva od kneževa i carskih gradova. Želja za vlašću, profitom i pi jetet se, iako kratkotrajno, udružuju. Oduzimanje crkvene imo vine, odbijanje da se šalje novac u Rim i stvaranje državne crkve obezbeđuju podršku Luterovom učenju. Dvadesetih godina XVI veka izborni kneževi Saksonije i Hesena prihvataju protestanti zam u svojim državama; isto čini i Albert Hoencolern, veliki majstor tevtonskog reda, koji vlada Brandenburgom i istočnom Pruskom. Nirnberg, Bremen, Erfurt i Gota prihvataju Luterovo učenje. Luterovi sledbenici. - Među Luterovim sledbenicima, isti ču se Filip Melanhton (1497-1560), koji piše prvo delo o prote stantskoj teologiji - Opšta mesta (Loci Communes, 1521). Istra nin Matija Vlačić - Ilirik (1525-1575), pisac jedine istorije refor macije - Magdeburške centurije - suprotstavlja se učenju Melanhtona o verskom ceremonijalu i tvrdi da liturgija ima direktne veze sa doktrinom. Luterova predavanja u Vitembergu privlače mnoge učenike, iako njihova gledišta nisu jedinstvena. Pogledi na Sv. pismo, čiji se nemački prevod pojavljuje 1534, otvaraju diskusiju o raznim doktrinalnim pitanjima. Svi Luterovi sledbe nici prihvataju njegovo učenje o primatu Sv. pisma nad ostalim crkvenim tekstovima. Huten (1488-1523) se zalaže za političku i versku nezavisnost Nemačke i traži od Karla V da je oslobodi uticaja papstva. Kao predstavnik plemstva, Huten vidi u pap stvu neprijatelja; sukob sa Luterom postaje neminovan posle neuspelog napada na Trijer 1522; Huten umire u izgnanstvu. Medu radikalima posebno mesto pripada Andreasu Karlštatu (1480-1541), profesoru u Vitembergu, koji se zalaže za napušta nje mise i slika u crkvi; to dovodi do uništavanja relikvija, slika i drugih crkvenih predmeta. Grupe i pojedinci ističu ideju milenijuma i veruju u „stalno otkrovenje“. Cilj radikala, mahom siromašnih, ostaje uništenje svega što je vezano za lažne idole i nepravdu. Toma Mincer (1489-1525) je ideolog radikalizma. On pro poveda večiti sporazum izabranih sa Bogom i poznavanje Sv. duha. Odbacuje Sv. pismo kao osnov crkvenog učenja. Po njego vom shvatanju krštenje predstavlja deo procesa koji dovodi iza brane u dodir sa Sv. duhom. Siromašni i duhovno neobrazovani sačinjavaju izabrane čija je dužnost da ostvare „potpunu refor maciju“. Mincer osuđuje Lutera kao lažnog proroka i slugu kne zova. On poziva saksonske knezove 1524. da predvode „izabra ne“ protiv ostalog sveta. U Mincerovom učenju i propovedima mešaju se socijalna i verska stremljenja, a trijumf pravog hriš ćanstva znači povratak starim dobrim vremenima i životu. Min cerove propovedi u Saksoniji podstiču seljačke pobune, pa je Lu terova osuda „varvarskih i lopovskih bandi“ delom izraz gneva protiv Mincera i njegovog učenja. Radikali se razilaze sa Lute rom i njegovim učenjem o slobodi. Težnje radikala nalaze izraz 45 još za Luterovog života u nemačkom seljačkom ratu i minster skom eksperimentu.
Nemački seljački rat. - Buntovni duh seljaštva oseća se ši rom Evrope. Seljaci i njihove vođe svesni su nastojanja plemstva, kneževa i vladara da ih vežu za zemlju i pretvore u kmetove. U Češkoj, Slovačkoj, Ugarskoj, Erdelju i drugde ustanci seljaka predstavljaju izraz otpora takvim nastojanjima. Ustanci izbijaju i zbag nesposobnosti plemstva da seljake zaštite od spoljne inva zije. Sličan pritisak na seljake primetan je i u Nemačkoj, a pove ćanje radnih obaveza, zabrana korišćenja zajedničkih ispaša, voda i lovišta, kao i „ograđivanje“ u Engleskoj izazivaju pobune. Elementarne nepogode, glad i česte epidemije zaraznih bolesti pojačavaju nezadovoljstvo i strah za budućnost. Seljaci prihva taju Luterovo učenje, a njihovo versko oduševljenje dostiže vrhunac. Ekonomske i socijalne pretenzije i sukobi seljaka mešaju se sa verom, misticizmom i očekivanjem milenijuma. Nemački seljački rat predstavlja izraz takvih raspoloženja, stremljenja i nada. Luteranizam pruža pokretu seljaka načela na kojima se mogu organizovati na široj osnovi, priliku da svoje ciljeve prika žu kao deo opšte i nacionalne reforme. Seljački rat započinje 1524, u jugozapadnoj Nemačkoj, u blizini gradova, prema Svaj carskoj, gde reformacija uzima sve više maha. Ciljevi ustanika razlikuju se u pojedinim krajevima. U jugozapadnim oblastima teži se očuvanju starih prava, kao i njihovom širenju na račun plemstva i države. Na severu, razlog za pobunu predstavlja eko nomsko propadanje seljaštva. Najpotpuniji i zraz njegovih zahte va je spis Dvanaest zahteva seljaštva, kožara Sebastijana Loc:era iz Svabije. Umerenim tonom dokumenat zahteva: da kongrega cije biraju sveštenike, koji će im i odgovarati, da se božanska reč propoveda razumljivo i da se pri tome ne koriste lični ili doktri narni pogledi. Pored toga, zahteva se smanjenje preteranih oba veza, nameta i taksa, zabrana da plemstvo koristi šume, ispaše, lovišta i reke i ukidanje kmetstva. Mincer očekuje da ustanak donese društvenu jednakost, što izaziva otpor vladajućih krugo va. Plemstvo i kneževi odbijaju zahteve seljaka, što dovodi do ši renja ustanka u oblastima na severu, pre svega u dolini Rajne, zaoštravanja sukoba i radikalizma. Iako mnogobrojni, njih oko pola miliona, seljaci nisu dovoljno organizovani, nemaju savez nike i dugoročne ciljeve. U maju i junu 1525. njihove snage su u rasulu, posle čega sledi nezamisliv pokolj i odmazda. Mučenje, sakaćenje, sečenja glava, vešanje i spaljivanje postaju svako dnevne scene u gradovima i selima. Zauzeće Vircburga završava se ubistvom 64 lica, a nakon biskupovog obilaska dijeceze još 272 seljaka plaćaju glavom. Stotine hiljada seljaka biva ubijeno, a isto toliki broj ostaje osakaćen. Obračun vladajuće klase sa ustanicima predstavlja, po rečima Haja Holborna, jedno od naj sramnijih poglavlja nemačke istorije. 46 Držanje Lutera, od koga seljaci očekuju razumevanje i podršku, postaje vremenom neprijateljsko. To je normalno, pošto on propoveda potčinjavanje političkoj vlasti. U aprilu 1525. Luter javno osuđuje kneževe i seljake; prve smatra odgo
vornim za izbijanje ustanka i traži da ispune zahteve seljaka i ta ko ublaže „nepodnošljive patnje“, druge osuduje što koriste oružje u borbi protiv kneževa. U maju 1525. Luter staje potpuno na stranu plemstva. U pamfletu Protiv mučkih i lopovskih bandi seljaka, Luter piše da oni seju smrt i ubistva i žele da promene društveni poredak. Poziva sve da im se suprotstave i da ih ubija ju bez milosti. „Pravedno je ubiti ih, kao što je pravedno ubiti besnog psa; ako ga ne ubiješ, on će ubiti tebe“, piše Luter. Luter odbacuje ideje verskih radikala i socijalnu revoluciju. Plemstvo odbacuje njegove predloge za uvođenje umerenih reformi, ali prihvata poziv na odmazdu. Minsterski eksperiment. - Jedan od centara verskog radi kalizrna je grad Minster, na severu Nemačke, u kome posle 1525. anabaptisti predstavljaju poseban primer. Počeci anabaptizma su magloviti, a njihov osnovni zahtev je da krštenje ne vredi, da samo odrastao čovek može da bude valjano kršten. Mincer odba cuje anabaptizam i otvara polemiku sa anabaptistima, a Cirih postaje centar anabaptizma. Ipak, mnogi anabaptisti dolaze u Minster, gde vatrenim propovedima šire svoje učenje. Već 1524. Minster je pod kontrolom doseljenika iz Holandije, koji, ukinuv ši versku slobodu, stvaraju „svetu zajednicu“. Teokratija pred vodi socijalnu revoluciju, ukida privatnu svojinu, zabranjuje upotrebu novca u gradu i nameće komunalno vlasništvo nad svim dobrima u njemu. Život u Minsteru se odvija u skladu sa Starim zavetom. Organizovan na taj način, grad se dugo suprot stavlja kneževima i kratko vreme otelovljuje ideale prvobitnog hrišćanstva. Konrad Grabel u Cirihu osniva anabaptističku zajednicu 1525. i zahteva da se baptizam (krštenje) obavlja samo osvedoče nim vernicima. U Moravskoj anabaptisti, iako umereniji, imaju predvodnika u Jakobu Huteru, dok u drugim krajevima nagla sak na spiritualizmu, stalnom otkrovenju i proročanstvu ostavlja slobodu različitih objašnjenja religije. Luterovo učenje dobija neslućene razmere i slobodu razvitka, koju on često i ne shvata jući je odobrava. Širenje reformacije u Nemačkoj. - Gušenje seljačkog rata 1525. je značajan događaj u Luterovom životu. On raskida sa Erazmom, socijalnim radikalima i verskim ekstremistima. Do kraja života posmatra širenje i tokove reformacije u Nemačkoj i Evropi. Hesen, Nirnberg, Frankfurt i Augsburg prihvatanju novu veru. Borba u Nemačkoj se zaoštrava. Na saboru u Spajeru 1529. potvrduje se Vormski edikt i zabranjuje novo učenje. Pro test kneževa ostaje bez odgovora, pa Karlo V saziva 1530. sabor u Augsburgu, sa ciljem da razjasni verske prilike u Carstvu. Na 47 carev zahtev Johan Ek sastavlja spisak jeretičkih učenja, na koje Luterove pristalice odgovaraju Melanhtonovom Augsburškom konfesijom. Dokumenat potvrduje nepomirljive razlike između katolika i protestanata i uobličava Luterovo učenje. Približava nje vere i države je potpuno, a primat države priznat. Luter
podržava ovakav stav, potvrduje svoj konzervatizam i predaje sudbinu svoga učenja u ruke svetovne vlasti. Naredne 1531. pro testantski kneževi i gradovi stvaraju Šmalklandsku ligu sa ci ljem da brane svoju veru. Mir u Carstvu traje do 1546, kad Karlo V objavljuje rat i naredne godine pobeduje snage Lige. Iako po ražen, protestantizam zadržava svoju snagu i položaj. Karlo V odlučuje 1552. da se konačno obračuna sa protestantizmom, ali nema sredstva da vodi rat. Podrška francuskih katolika nemač kim protestantima pokazuje da vera više ne predstavlja osnovni činilac u politici evropskih država. Konačno, na saboru u Augs burgu 1555. uspostavlja se verski mir u carstvu. Njegove odredbe predvidaju da kneževi imaju pravo da određuju veru svojih po danika. Tako nastaje poznata izreka „Čija vlast njegova i vera“ (Cuius regio, eius religio). Ove odluke potvrđuju političku i ver sku podelu Nemačke. Značaj Luterovog učenja vidljiv je u obrazovanju i načinu života uopšte. Cilj obrazovanja postaje bolje razumevanje vere, što dovodi do zahteva za njegovom opštom primenom. Podržava se učenje jezika, kao sredstva da se upoznaju Sv. pismo i prirod ne nauke. Naglasak na školstvu odgovara potrebama gradova i buržoazije. Milosrdni rad postaje deo Luterovog učenja; gradovi preuzimaju brigu o siromašnim i bolesnim, što do tada čine ma nastiri. Grad Lejsing je primer primene Luterovog shvatanja ko munalnog života. Njegovo upravno telo bira se iz redova staleža (gradani, seljaci), u čemu prevazilazi Kalvinovu Ženevu. Telo se brine za potrebe grada i stanovništva. Zajednički život naglaša va potrebu društvene pravde u okviru grada. Vremenom Lutero va netrpeljivost dobija nove vidove: traži progon anabaptista, veštica i spaljivanje sinagoga. Svi koji se suprotstavljaju njego vom učenju proglašavaju se decom davola, za koje nema mesta u društvu. Protestantizam ističe zajednicu vernika i uobličava nje ne društvene dužnosti. Evolucija svetovnog društva dobija na taj način novi podsticaj. Cilj Luterovog učenja je uspostavljanje direktne, rano hrišćanske veze izmedu Boga i čoveka. On mora da doživi veru sam, bez posredovanja klera. Luterov napad na katoličku hije rarhiju je napad na ljudsku organizaciju koja posreduje izmedu Boga i čoveka. Samo Hrist, tvrdi Luter, ima na to pravo. Širenje reformacije u Evropi. - Reformacija se brzo širi Evropom, a njene pristalice deluju u Francuskoj, Engleskoj i švajcarskim kantonima, gde razvijaju specifične oblike verske i državne organizacije. Reformacija se širi na Baltik, u Erdelj i delove Poljske, Ugarsku, južnoslovenske zemlje (Hrvatska, Slo venija, Istra) i Skandinaviju. Danska prihvata luteranstvo kao 48 državnu veru 1537, koja se postepeno širi i u Norvešku. U Šved skoj luteranizam uvodi kralj Gustav Vaza (1527). Reformacija u Švajcarskoj. Cirih. - Verski život u Švajcar skoj predstavlja deo reformacije u Nemačkoj, iako delom nastaje nezavisno od nje. Najistaknutiji predstavnici reformacije u Švaj carskoj su Ulrih Cvingli (1484-1531) i Žan Kalvin (1509-1564).
Humanist i pristalica Erazma, poznavalac Starog zaveta, neo platonista i spisa crkvenih otaca, Cvingli daje podsticaj refor maciji u Švajcarskoj izborom za pastora crkve u Cirihu (1518). Upoznat sa Luterovim idejama i prodajom indulgencija, Cvingli počinje 1519. reformnu delatnost. U periodu od 1520. do 1525. reformacija u Cirihu dobija svoj potpuni oblik. Svoje učenje i poglede Cvingli izlaže u delu Komentari o pravoj i lažnoj veri (1522) i narodu razumljivim propovedima, koje su pune patriot skih izjava i pomena savremenih zbivanja. Cvingli tvrdi da Sv. pismo predstavlja jedino učenje svakog hrišćanina, a da su papstvo, sakramenti i proslave pronalazak davola; duh je sušti na svega. Razlika između Cvinglija i Lutera nastaje oko značenja pričešća. Cvingli tvrdi da hleb i vino ne mogu da predstavljaju duhovne vrednosti tela i krvi Hristove. Cvingli odbacuje tran supstancijaciju i Luterovo učenje o stvarnom prisustvu - kon supstancijaciji. Njihov sukob postaje nepomirljiv. Cvingli uživa podršku gradskog veća Ciriha i to mu osigu rava učešće u političkom životu. Uklanjaju se slike, sveštenici se žene i napušta sveta misa. Cvingli ističe korporativni karakter crkve, čime se sveštenici i laici izjednačavaju. Crkva postaje „sveta zajednica“ u kojoj su svetovni poslovi i crkvene molitve povezane. Reforma crkve dovodi do značajnih društvenih pro mena: zatvaraju se samostani i oduzima njihova imovina, a po moć siromašnima i bolesnima pruža grad. Gradska uprava širi svoju vlast i uz podršku crkve nameće čvrstu disciplinu. Sud nadgleda život u gradu i kažnjava prestupnike. Prisustvo crkve nim službama postaje obavezno 1529, a nedolazak se kažnjava. Crkva i grad zajednički vrše kontrolu, što će prihvatiti i Kalvin u Ženevi. Disciplina je osnova za obrazovanje, priprema za sveti život. Cvinglijev doprinos reformaciji je njegovo humanističko verovanje u čoveka kao tvorca svete zajednice na zemlji. Njegovo potpuno povezivanje sa državom ne slede drugi protagonisti re formacije. Cvingli ne uspeva da pridobije druge kantone za svoje učenje. Strah od centralizma i držanje Habsburgovaca onemo gućuju njegove političke planove. Sukobi u konfederaciji dovode do rata izmedu kantona, u kome je Cirih poražen, a Cvingli gine u bici kod Kapela (1531). Žan Kalvin. - Cvinglijev neuspeh u Cirihu ne znači kraj uticaja verskih reformatora u Švajcarskoj. Žan Kalvin, jedan od najistaknutijih teologa reformacije, stvara veru koja osvaja veli ki deo Evrope i sveta. Kalvinovo humanističko i pravničko obra 49 zovanje i poznavanje filologije daju njegovim verskim koncepci jama i društveno-političkim shvatanjima posebnu ubedljivost. Stav prema Sv. pismu je strogo naučan, kao što je stvaranje poje dinih institucija, u suštini, pravničko. Kalvin studira teologiju i pravo na Sorboni. Dolazi u dodir sa humanistima, koji na njega ostavljaju trajni uticaj. Na poziv Gijoma Ferela, pristalice refor macije, Kalvin napušta Francusku i 1536. dolazi u Ženevu. Iste godine objavljuje svoje najvažnije delo Institucije hrišćanske ve
re, koje do kraja života dopunjava i ispravlja. Institucije pred stavljaju klasično delo protestantizma i izraz Kalvinovih shva tanja o mnogim političkim, socijalnim i verskim pitanjima. Do lazak u Ženevu je izazov za Kalvina, koji nalazi da reformacija ne zauzima značajno mesto u životu građana Protestanti čine manjinu u gradu; teološke polemike između katolika i pristalica reformacije dovode Ženevu do gradanskog rata; katolički biskup odlazi iz grada 1533, a dve godine kasnije ukida se služenje mise. Blizina katoličke Savoje, otpor katolika u gradu i slabosti prote stanata dovode reformaciju u pitanje. Kalvin stvara teologiju i crkvu, doktrinu i praksu, koje nai laze na odobravanje mnogih. On previše žuri, a njegovi metodi izazivaju kritiku. Dve godine posle objavljivanja Institucija (1538) Kalvin i Ferel napuštaju Zenevu. Do 1541. Kalvin živi u Strazburu, prati širenje reformacije, čita i piše. Njegovi politički i socijalni pogledi i shvatanja dobijaju potpuni oblik i izraz. Iste godine se vraća u Ženevu, gde ostaje do smrti, 1564. Kalvinovo versko učenje počiva na uverenju o božanskoj uzvišenosti, Hristovom milosrdu i snazi vernika. Bog predstavlja daleku, snažnu, zastrašujuću očinsku ličnost. Čovek nije u stanju da osigura svoje spasenje ili shvati njegovu volju, pa ne može da osigura ni rajski život. Kalvin odbacuje misao da čovečje delo odlučuje o njegovoj sudbini. Neshvatljivo i nepromenljivo za čo veka ostaje Kalvinovo tvrdenje o postojanju izabranih i odbače nih ljudi. Po njemu Bog odlučuje ko će biti izabran, a ko odba čen. Tvrdnjom da se sudbina čovekova nalazi u božjim rukama, Kalvin uobličava teoriju o predestinaciji. Ne treba žaliti što je većina osudena na patnje; treba se radovati što će se neko spasti, pošto čovek zbog prvobitnog greha nema pravo da računa na bo žanske obzire. Spasenje je delo milosti koje se može opravdati Hristovom žrtvom za čoveka. Učenje o predestinaciji ima zna čajne socijalno-psihološke posledice, koje se ogledaju u potrebi da se stalno radi, štedi, beži od greha i čuva samouverenosti. Takvo držanje potvrđuje saznanje o spasenju. Kalvinovi verski i socijalni pogledi se udružuju, a urnerenost je primetna u svim vidovima života i rada. Ženeva u doba Kalvina. - U nastojanju da ostvari idealnu versku zajednicu, Kalvin pretvara Ženevu u grad spartanske discipline, uzdržanosti i poslušnosti. Grad je oličenje reda u ko me se vlast nalazi u rukama nekolicine „izabranih“. Oni uprav ljaju uz „prećutnu saglasnost naroda“, koji je lišen učešća u 50 upravi. Kalvin smatra da crkva treba da bude odvojena od drža ve, koja ne sme da se upliće u njene unutrašnje poslove i organi zaciju. Posebno mesto zauzimaju „neposredno pretpostavljene“ grupe, koje se nalaze iznad naroda, a ispod vladara. To su staleži u Francuskoj i gradska veća u Nemačkoj. Takva politika je real na, pošto su kneževi i gradovi saveznici u borbi protiv cara i savojskog vojvode, prvog i opasnog suseda. Filozofija vlasti u Ženevi nema u sebi ničeg demokratskog.
Život u Ženevi podvrgava se kontroli, a vlast se nalazi u ru kama nekoliko porodica. Veliko i Malo veće odlučuju o svim pi tanjima, a od 13.000 žitelja grada, svega oko 1500 imaju pravo glasa. Kalvinovo delo Crkveni propisi (Ordonances Ecclesiasti ques, 1541) predstavlja model za druge zemlje Veće ima crkvenu vlast i oličava slobodu crkve od države. Clanovi veća obilaze grad i žitelje i proveravaju ponašanje vernika. Ideja reda i zajed ništva igra značajnu ulogu u Ženevi. Ma koliko uvažava književ nost, umetnost i nauku, Kalvin se suprotstavlja životu punom zadovoljstva i zabave. Konzistorijum nameće kazne za igranje, pričanje i smeh za vreme crkvene službe, ili zbog razgovora o po litičkim pitanjima ili čitanja romantičnih priča. Zatvaraju se ka fane, a nepoželjni pojedinci proteruju iz grada ili kažnjavaju smrću ukoliko dovode u pitanje postojeći poredak i organizaciju (Sebastijan Kastelio, Miguel Servetus). Sklad i red primetni su u Kalvinovom stavu prema socijal nini i ekonomskim pitanjima. On podržava trgovinu pošto pove zuje ljude, a na novac gleda kao na sredstvo za napredak dru štva. Novac ne sme biti cilj za sebe, sredstvo za bogaćenje, već se mora koristiti prema zakonima pravednosti i u korist zajednice. To gledanje je raskid sa učenjem katoličke crkve i put za kapita listički način privredivanja. Luter osuduje uzimanje kamate, dok Kalvin pravi razliku izmedu zajma i kamate. Pozajmica u cilju podsticanja proizvodnje je prihvatljiva i nije greh. Kontrola cena hleba, vina i mesa je deo Kalvinovih napora za ostvarenje potpune zajednice. Kalvinizam se širi iz Švajcarske u Francusku, Holandiju, Škotsku, Englesku i Nemačku. Pored širenja dogmi, pastori Kal vinove crkve se suprotstavljaju pritisku drugih vera. Mnogobroj ne izbeglice dolaze u Ženevu. gde prihvataju novu veru. Kalvi nove Institucije prevode se na francuski jezik (1559) i nailaze na odobravanje trgovaca. zanatlija i sveštenika, kojima je Ženeva ideal. Kalvinov naslednik Teodor Beza (1519-1605) suočava se sa problemima izazvanim verskim ratovima i političkim sukobi ma. On dosledno brani kalvinizam i još potpunije uobličava neke stavove (predestinacija). Prihvatljiv za žitelje gradova i sitno i krupno plemstvo (Francuska, Škotska), kalvinizam pruža utoči šte u nemirnim vremenima. Kao takav obuhvata sve društvene grupe koje se bore za svoja politička prava. Uvođenje kongrega cija, u kojima članovi crkve biraju sveštenika, koji u svetovnim pitanjima podležu svetovnim vlastima, vid je demokratskog upravljanja crkvom. 51 U političkim pitanjima kalvinizam doživljava širom Evro pe potpunu transformaciju. Kalvin propoveda pasivni otpor ti raniji, pošto jedino Bog može da kazni rdavog vladara. Takav stav se napušta u mnogim zemljama. Džon Noks u Škotskoj i mnogi pisci u Francuskoj postavljaju temelje za suprotstavljanje i uklanjanje rdavih vladara i tirana. Kalvinizam postaje dina mična snaga i centar okupljanja. Kalvinisti Nizozemske prihva taju 1566. Belgijsku ispovest i ujedinjuju se; škotski parlament
prihvata 1560. Versku ispovest. Uspeh Kalvinista u Engleskoj je manje zapažen, dok se u Carstvu i istočnoj Evropi stvaraju snažne kongregacije. Reformacija u Engleskoj. - Reformacija u Engleskoj ima političke korene. Stupanje na presto Henrija VIII (1509-1547) podudara se sa dalatnošću pijetista, pristalica Erazma i antikle rikalaca. Pojava luteranizma i kalvinizma dovodi do sukoba sa Vatikanom. Henri VIII, ambiciozan, nemiran i agresivan, želi da učvrsti na prestolu dinastiju Tjudora. Njegova žena, Katarina Aragonska, ne može da rodi naslednika prestola, pa Henri traži od pape Klementa VII dispenzaciju (1527). Napori Henrija i nje govog prvog ministra, kardinala Vulsija, da privole papu ostaju bez uspeha. Henri gubi strpljenje i traži od Parlamenta 1529. da donese odluku. Henri VIII ne pokazuje naklonost prema Luteru, iako pre govara sa njegovim predstavnicima. Zeli da dobije ustupke od katoličke crkve. On brani sveto pričešće (1521) i dobija naziv branioca vere. Protestantizam se širi u Engleskoj protiv Henrijeve volje, iako ga on nenamerno podstiče. Od 1529. do 1536. Parlament donosi više zakona koji doprinose njegovom širenju. Do 1532. Henrijev cilj je da privoli papu i kler da prihvate njegov razvod. U maju 1533. Tomas Kranmer, nadbiskup kenterberij ski, poništava brak Henrija i Katarine. Ana Bolen postaje kralji ca i ubrzo se rada Elizabeta I. Naredne godine, 1534, Parlament donosi Zakon o suprematiji koji odreduje da kralj postaje „vrhovni poglavar engleske crkve“. Već 1536. Henri sprovodi eksproprijaciju crkvenih poseda. Nekoliko stotina manastira se zatvara, a njihovi žitelji otpuštaju ili prelaze u službu nove anglikanske crkve. Posledice ekspropri jacije su velike i nepredvidljive. Kralj uklanja otpor svojoj poli tici i stiče ogromno bogatstvo. Deoba crkvenih poseda Henri jevim pristalicama stvara i jača novu klasu zemljoposednika (džentriju). Prodor protestantizma postaje snažan. Tome doprinosi Henrijeva politika (raskid sa papom, eksproprijacija, razgovori sa Luterom i Melanhtonom, šest brakova). Medutim, Henri ne želi da raskine sa katoličanstvom. Guši pobune katolika, ali se suprotstavlja svima koji šire Luterovo učenje. Engleski prevod Sv. pisma nailazi na Henrijevu osudu. Na njegov zahtev Parla ment donosi Zakon šest članaka (1539) koji proglašava da su transupstancijacija, misa, celibat, nevinost i ispovest obavezni 52 za sve Engleze. Prestupnici bivaju surovo kažnjavani. Pred kraj života Henri VIII istupa opreznije protiv protestanata, koji šire svoje učenje, ali čekaju bolja vremena. Edvard VI (1547-1553), Henrijev maloletni naslednik, uklanja, uz pomoć savetnika (Somerset) Zakon šest članaka i za branu širenja Sv. pisma na engleskom. Kranmer uvodi novu službu u crkvu (1549). Naredne godine Parlament prihvata Moli tvenik anglikanske crkve. On biva preraden 1552, ali ostavlja mnoga pitanja doktrine otvorena i dvosmislena. U njemu se tvrdi
da je katolički, ali sadrži mnoge odredbe evropskog protestanti zma. Složena katolička služba se uklanja, slike i knjige se uni štavaju, uvodi se pričešće, a sveštenici postavljaju u sva zvanja. Anglikanska doktrina ostaje nepotpuna pošto Edvard umire 1553, a Marija (1553-1558), kći Katarine Aragonske, poznata kao „Krvava“, stupa na engleski presto. Tok reformacije se zaustavlja. U nastojanju da Englesku vrati u krilo katoličke crkve, Marija se rukovodi verskim, a ne političkim razlozima. Već 1554. Parlament opoziva zakone Henrija VIII i Edvarda VI. Protestan ti, od Kranmera do običnih vernika, bivaju proganjani ili spalji vani. Mnogi beže u Evropu (Frankfurt, Strazbur, Ženeva), gde utvrduju svoje verske dogme. Uprkos svih napora, Marija ne uspeva da osnaži katoličanstvo ili povrati oduzeta imanja. Njena svirepost podstiče na otpor. Englezi oduševljeno pozdravljaju Marijinu smrt i stupanje na presto Elizabete I (1558-1603). Ona želi povratak anglikanske crkve, ali istupa oprezno i uzdržano. Prilike u Evropi i stanje u zemlji zahtevaju takvu politiku. Pod pritiskom puritanaca, Parlament donosi 1559. Zakon o uniformnosti i vraća Edvardov Molitvenik u upotrebu. Zakon dopušta širu versku toleranciju, mada delovi katoličkog ceremonijala ostaju na snazi. Konačno, Trideset devet članaka anglikanske crkve (1563) utvrduju novu dogmu i potvrduju verske slobode. Kralj postaje vrhovni poglavar u crkvenim i svetovnim pitanjima. Zakon stupa na snagu 1571. Puritanci. - Napori Elizabete I da nametne svoju volju u verskoj politici nailaze na otpor u Parlamentu, gde grupa ver skih radikala, puritanaca, stiče veliki uticaj. Puritanci žele da „pročiste“ crkvu od ostataka katoličke dogme i ceremonije. Pu ritanizam pokazuje raznovrsnost pogleda na verski život. Jedni se zalažu za svetu hrišćansku zajednicu, koja ne zahteva disci plinu već postoji kroz božansku inspiraciju. Drugi su protiv to ga. Iz ovog pokreta se razvija kongregacionalizam. Povratnici iz Evrope donose uobličene predstave o crkvi. Kalvinovo učenje o predestinaciji, umerenosti i posvećenost.i uzima maha u Engle skoj. Puritanci objavljuju ženevsku Bibliju, zalažu se za propo vedi u crkvi, što ugrožava anglikanizam, bore se protiv greha i podstiču pobožnos±. Prihvataju kraljicu kao guvernera crkve i ne pokazuju interesovanje za njen spoljašnji oblik. Puritanci su u manjini, ali bučni, čije poglede ponekad prihvata i anglikanska 53 hijerarhija. Razlike izmedu anglikanaca i puritanaca su primet ne. Prvi su skloni da prihvate čovekovu slobodu volje i sposob nost da sam odlučuje, dok drugi ističu greh i predestinaciju. Pu ritanci odbacuju širinu koju prihvata anglikanska crkva, a za htevaju jasnoću i odlučnost. To dovodi do sukoba sa Elizabetom. Puritanci traže (1572) uklanjanje svih teoloških nedoslednosti i ostataka „papističke prakse“ i Parlament podržava njihove predloge. To stalno podstiče sukobe sa vladarom, čije finansije zavise od Parlamenta. Parlament je snažan i Elizabeta želi da iz begne sukobe sa njim, što pokazuje da verski sporovi jačaju u
gled i mesto Parlamenta. Političke teorije protestantizma i katoličanstva. - Političke i verske prilike sredinom XVI veka, kao posledica širenja refor macije, veoma su složene. Protestantizam je snažan, ali je otpor njegovom širenju primetan na mnogim stranama. Drugi sabor u Trentu i stupanje na papsku stolicu pape Pavla IV (1555-1559) ukazuje na pojačani otpor katoličanstva. Španija ostaje u okviri ma katoličke crkve, a Filip II (1556-1598) predvodi borbu protiv protestantizma u Evropi. Sukobi izmedu katolika i protestanata su stalna pojava, kao i borba izmedu raznih protestantskih de nominacija. Verske borbe su deo sukoba velikih sila za domina ciju u Evropi i Americi. U tim borbama nastaju značajne političke teorije i gledišta o prirodi kraljevske vlasti, otporu, suverenitetu, verskoj toleran ciji i drugim pitanjima. One doprinose jačanju kraljevske vlasti. Kalvin i Beza uobličavaju teorije otpora, koje nalaze izraz u spi sima hugenota. Spis Fransoa Otmana Franco-Gallia (1573) uka zuje da vlast potiče od naroda, da su staleži izraz njegove volje i da moraju da dele vlast sa njima. Teorija ugovora izmedu boga i čoveka, popularna u srednjem veku, dobija svoj izraz u delima hajdelberške teološke škole i hugenota. Ugovor obuhvata sve ljude na zemlji i polazi od pretpostavke da vlast potiče od naro da. Spis Zaštita od tirana (Vindiciae Contra Tyrannos, 1579), ne poznatog Francuza, predstavlja izraz takvih stremljenja i shva tanja. Ugovor izmedu naroda i vladara je od posebnog značaja. Sve dok vladar ispunjava obaveze, a njegova vlast je božanskog porekla, narod mu duguje poslušnost. U protivnom narod, po sredstvom staleža, može da ga ukloni. Kralj postaje ljudsko biće, lišen vanzemaljske snage i moći; on mora da ispunjava svoje obaveze kao i drugi hrišćani. Pozivanje na staleže je napor da se izbegne socijalna revolucija. Vindiciae se zalažu da staleži čuva ju pravu veru, ravnopravnost i pravdu. i saradnju sa kraljem u svim pitanjima. Takvo učenje hugenota je posledica Bartolo mejske noći (1572). Za razliku od hugenota, škotski kalvinisti traže da običan narod vodi borbu protiv tiranije. Predstavnik političkog i ver skog radikalizma u Škotskoj je Džon Noks (15U5?-1572). Sukobi Engleske i Francuske za uticaj u Škotskoj dcvcxcle do rata izmedu dve zemlje (1513), jačanja katoličkog uticaja u Škotskoj (1542) i 54 pobune protiv škotske kraljice Marije (1547). Noks podstiče i podržava narod i plemstvo protiv Francuske. Ustanak (1557) se završava pobedom i trijumfom kalvinizma (1566). Hugerloti i kalvinisti razilaze se u svojim političkim stavovima. Prvi naginju ustavnim promenama, dok su drugi radikalniji u svojim sta vovima. Katolici takode daju doprinos razvitku političke misli. Nji hov stav je sličan stavu hugenota i nastaje u toku verskih ratova. Teoretičari Lige tvrde da vlast dolazi od naroda i da kralja ti ranina svako može ubiti. Rober Belarmin (1542--1621), teoretičar
Lige, smatra da apsolutista može biti uklonjen ako vreda dušu naroda, ali to može da učini jedino papa. Stav Belarmina nastaje povodom pretenzija hugenota Anrija Navarskog (1589-1610) na francuski presto. Jezuita Huan de Marijana smatra da je ubistvo Anrija III (1574-1589) opravdano i da to može svako da učini. Verski ratovi u Francuskoj podstiću razvoj političkih teorija o vlasti i njenom odnosu prema narodu i veri. Žan Boden i teorija suvereniteta. - Verski ratovi i njihove posledice dovode do stvaranja teorije o suverenitetu, centralnoj vlasti i ulozi staleža u državi. Bodenovo delo Republika (1576) is tiče da u svakoj zemlji mora da postoji vrhovna vlast koja ima ulogu u stvaranju i sprovođenju zakona. Tako nastaje teorija o političkoj vlasti. Dok se ranije deli, suverena vlast sad postaje centralna i nedeljiva. Novo učenje je odgovor teorijama hugeno ta i katolika, odbrana apsolutističke monarhije. Potvrda „bo žanskog porekla kraljevske vlasti“ je nesumnjiva, pa niko osim Boga ne može da ukloni vladara sa prestola. Anri IV koristi Bo denovo učenje da uspostavi kontrolu nad crkvom u Francuskoj i spreči uplitanje Vatikana u unutrašnja pitanja; Elizabeta I (1558-1603) koristi teoriju u borbi protiv katolika i puritanaca. Teorija nailazi na podršku drugih vladara i doživljava nagli uspon. Crkva nastoji da nade svoje mesto u novonastalim okolno stima. Đovani Botero (1533-1617) u delu Državni razlozi (1589) iznosi stav katolika; prihvata Bodenovu teoriju i u njoj nalazi identičnost interesa izmedu crkve i vladara. Saradnja izmedu njih je neophodna da bi se postigao željeni cilj. U tom slučaju do zvoljena je upotreba svih sredstava. Ideja apsolutističke monar hije dobija na snazi verskim sukobima koji menjaju tradicional ne odnose i snage. Jedini način da se utiče na politiku vladara ostaje uključivanje političkih stremljanja i gledišta u tradicio nalne okvire hrišćanstva. Verski radikalizam. - Uprkos zbližavanju protestantizma i katoličanstva sa vladarima, radikalizam dobija nove izraze i pri stalice. Radikalna misao se pokazuje u različitim vidovima. Za jednička svima je vera u čovekovu obnovu posredstvom Sv. du ha; čovek je oslobođen greha i može da živi u svetoj zajednici jednakih ljudi. Medu radikalima se ističu menoniti u Holandiji, 55 huteriti u Moravskoj, pristalice Petera Ramusa (1515-1572) u Francuskoj i puritanci u Engleskoj. U Italiji radikalizam dobija poseban vid kad se isticanje čoveka, u skladu sa humanističkim shvatanjima, udružuje sa poduhovljenjem vere. Sebastijan Ka stelio u svom spisu O jereticima (De Heareticis, 1554) tvrdi da je snaga duha najjača, čime hrišćanstvo svodi na vrlinu. Odbacivanje spoljnih sličnosti od strane radikala otvara put verskoj toleranciji, iako se luteranska i kalvinistička crkva suprotstavljaju takvim težnjama. Okoštavanje dogmi potvrduje se prihvatanjem verskih konfesija, čije se odredbe nalaze u ver skoj literaturi obaveznoj za njene pripadnike. To su Luterov Ka tekizam, Augsburška konfesija i odredbe Šmalklandske lige. Ra
dikali zauzimaju drukčiji stav prema protestantskoj veri. Oni že le veru i crkvu otvorene idejama i traganjima za pravom verom. Raznovrsnost stavova, odbacivanje tradicionalnih dogmi i isti canje jednakosti pružaju priliku za jačanje ideje tolerancije. Verski i politički sukobi u XVI veku doprinose takode po javi skepticizma i verske uzdržanosti. Predstavnik skepticizma je Mišel Montenj (1533-1592), koji smatra da sumnja u sve pred stavlja najdragoceniju čovekovu vrednost. Čovek ne može da prihvati nešto kao konačno, ali može da ukaže svojim umom šta je razumnije od dve stvari. Čovek i njegova vera mogu da stvore sumnju i nepotpuno mišljenje. Montenjov stav predstavlja težak udarac veri uopšte, a oživljavanje stoicizma olakšava širenje njegovih shvatanja. Protivrečnosti koje donosi reformacija su nesumnjive i ne pomirljive. One podstiču verske strasti, sumnje ili težnju za živo tom u skladu sa verskim dogmama. Primetni su takođe toleran cija i politički metodi ranije neprihvatljivi. Versko oduševljenje je prisutno na raznim stranama (radikali, puritanci), a katoli čanstvo dobija novi zamah krajem XVI veka. Svetovne ideje se probijaju u prvi plan, a verska koegzistencija u okviru države postaje moguća. Jačanje centralne vlasti i ideje o suverenitetu prirodna je posledica verskih i političkih promena izazvanih reformacijom. 56 IV KATOLIČKA REFORMACIJA I PROTIVREFORMACIJA Zahtevi za unutrašnjim reformama u katoličkoj crkvi jav ljaju se još pre pojave Lutera. Njegova teologija i širenje prote stantizma pojačavaju takve zahteve. Pristalice Erazma i pristali ce starih shvatanja o ulozi hrišćanstva istupaju zajednički. Pozi vanjem na stare vrednosti i unutrašnju čistoću, vernici će biti u stanju da se suprotstave protestantima. Pot.reba za reformom dobija u snazi širenjem novih ideja i učenja u Italiji, koje prihva taju obrazovani i obični ljudi. Katolička reformacija, koja zapo činje istovremeno kad i protestantizam, dobija snažan zamah i postiže značajne uspehe širom Evrope. Katolička crkva i reforma. - Mnoge pojave u prošlosti ot krivaju uzroke krize katoličke crkve i razloge uspona protestan tizma. Najznačajniji je nedovoljan broj obrazovanih sveštenika. Mnogi biskupi žive izvan svojih dijeceza, na dvorovima kneževa, vladara, u Vatikanu ili imaju pod svojom kontrolom više većih ili udaljenih dijeceza. Veliki broj biskupa obavlja političke, a ne verske dužnosti i poslove. Visoki prelati često esto ne pokazuju. do voljnu odlučnost u borbi protiv novog učenja (u Nemačkoj odbi jaju da sprovode papsku bulu protiv Lutera) ili poslušno slede zahteve vladara (Vulsi, Kranmer u Engleskoj). Prepušteni sebi, vernici prihvataju pijetizam ili Erazmov humanizam što slabi otpor širenju protestantizma. Stvaranje pojedinih bratstava u Italiji (Sv. Jeronima u Vićenci 1494, Božanske ljubavi u Rimu 1 5 1 7 ), koja uključuju ugledna svetovna i duhovna lica, predstav lja prethodnicu crkvenoj reformi. Oni se zalažu za molitve, često
ispovedanje, pričešće i milosrdni rad, čime postavljaju osnov za reformu crkve. Izbijanje i širenje reformacije podstiče nove napore unutar crkve; oni uživaju podršku papa i najistaknutijih predstavnika Vatikana. Sa Hadrijanom VI (1522-1523), koji zastupa postavke Erazmovog humanizma, okončava se niz renesansnih papa. Nje govi naslednici, iako ne uvek potpuno, pokazuju uzdržanost, od lučnost i imaju odredene ciljeve. Lav X (1513-1521) i Klement VII (1523-1534) pokazuju primetne političke sklonosti. Klemen tova politika dovodi do pljačke koju su Karlovi najamnici, kato-lici i protestanti izvršili u Rimu 1527. Pljačka Rima (saccc di Roma) izaziva zapanjenost katolika širom Evrope; ona dovodi do potpunog raskida sa renesansnim ponašanjem papa i odva;janja Engleske od katoličke crkve. 57 Papa Pavle III (1534-1549), uvida potrebu za reformama. Uveren da dotadašnja nastojanja nisu donela željene rezultate, on stvara komisiju (Kontarini, Redžinald Pol i Đan Pjetro Kara fa) sa ciljem da pripremi predloge za budući rad. Komisija uka zuje na postojanje mnogih slabosti u crkvi i traži da se one uklo ne. Predlozi, u dokumentu poznatom pod nazivom Savet za reformu crkve (Consilium de Emendanda Ecclesia, 1537), sadrže kritiku stanja u crkvi, ali otkrivaju i konzervativni karakter članova komisije. Consilium oštro osuduje korupciju, rđave savetnike, lenjost sveštenstva i srebroljubivost biskupa. Papstvo dolazi pod udar komisije, koja traži i cenzuru knjiga, kontrolu nad filozofskirn razmišljanjima i uklanjanje nepodobnih dela (Erazmo) iz škola. Korupcija i sloboda predstavljaju jcdnake opasnosti za crkvu. Consilium nije program reforme katoličke crkve. On pro poveda čistoću, pobožnost i nadzor nad obrazovanjem. Njegovi sastavljači zalažu se za diskusiju sa protestantima, što uživa podršku Karla V. Sabor u Regensburgu (1541) predstavlja poku šaj zalečenja šizme. Uprkos početnih uspeha (pitanje doživljava nja posredstvom vere, uloga Hrista izmedu Boga i sveta), razgo-vor se prekida na pitanju transupstancijacije. Bez obzira na velika očekivanja, sporazum nije postignut i to dovodi do novih papinih radikalnih odluka. Istovremeno, predlozi Consiliuma nailaze na otpor Kurije i biskupa koji žive van svojih rezidencija. Crkveni redovi. - Čistoća, pobožnost i nadzor nad obrazo vanjem ubrzo postaju osnovni činioci i podsticaji za stvaranje novih i oživljavanje rada starih crkvenih redova. Stari redovi se nalaze u krizi, čemu doprinose papske svetovne sklonosti. Postoji dilema da li osnivati nove ili obnoviti stare redove. U prvoj polovini XVI veka stvara se nekoliko redova koji svojim radom vidno utiču na verske prilike u Evropi. Redovi se prihvataju sa okleva-njem, u čemu prednjače papa i vatikanska hijerarhija, zaplašeni njihovom nezavisnošću, žarom i opasnošću od nove šizme. Ipak, žar, strpljenje, odanost, želja za svetačkim životom i bor benost uveravaju pape da je stvaranje redova u skladu sa crkve
nim potrebama, njihova vera čvrsta i organizacija snažna i efi kasna. Medu novim redovima ističe se Kapucinski, osnovan 1529, čiji pripadnici, u skladu sa učenjem sv. Franje Asiškog, ži ve u siromaštvu i bave se milosrdnim radom. Red širi svoju de latnost izvan Italije i stiče veliku popularnost. Kardinal Karafa osniva Teatinski red (1524), koji se bavi propovedanjem i prido bijanjem vernika; Kartuzijanski red vodi uzdržanu versku bor bu. Barnabiti, ursulinke i konventualci propovedaju potpuno si romaštvo; osnovni ciljevi ovih redova su propovedanje i pruža nje pomoći narodu u vreme prirodnih katastrofa. Stvaranje novih i obnavljanje starih redova podstaknuto je konzervativnim verskim težnjama, pre svega željom da se obnovi stari verski ideal hrišćanstva. Njihova organizacija uobličava se u skladu sa tim ciljem. Naglasak na propovedanju i milosrdnorn 58 radu je način da se dopre do masa. Takva delatnost ističe nes klad izmedu ideala i nereformisane crkve. Bernandino Okino, starešina kapucina, napušta red i prelazi u protestantizam, ot krivajući nesklad i pretnje sa kojima se suočavaju pape i crkva. Ignacije Lojola i jezuiti. - Najpoznatiji i najuticajniji medu novim redovima bili su jezuiti ili Društvo Isusovo (Societa Gesu). Njegov osnivač, španski plemić Ignacije Lojola (1491-1556), je vojnik, vizionar i mistik. Ranjen u bici kod Novare (1521), Lojola čita verske knjige i postaje oduševljeni sluga božji. Odlučan u svojim namerama, podvrgava se surovoj disciplini, koju nameće svojim istomišljenicima. Oni se zaklinju (1534) da će papu služiti u sv. zemlji ili drugde. Statut reda pruža izglede na uspeh svojom militantnom organizacijom i pobožnošću. Posle mnogo okle vanja, papa Pavle III prihvata red (1540). Njegovi ciljevi i metodi jasno su uobličeni u Lojolinim Duhovnim vežbama (1548). Osnovni cilj je disciplina uma i tela, sposobnost da iz vršava sve što zahteva Hristovo učenje. Red se razlikuje od dru gih redova, a Lojolina ličnost nameće se u svemu. Zadatak reda je da se suprotstavlja protestantizmu i vaspitava omladinu. Je zuiti učestvuju u svim zbivanjima, ističući se svojom učenošću, držanjem i upornošću. Odani papstvu i njegovoj politici, jezuiti izazivaju istovremeno mržnju i obožavanje. Oni su savetodavci i ispovednici vladarima i kneževima, propagandisti katoličanstva ličnom hrabrošću i upornošću. Njihova borbenost, autonomija i prisustvo u svim vidovima verskog i političkog života su ne osporni. U društvenim pitanjima, oni zauzimaju konzervativ ne stavove. Sabor u Trentu i reforma crkve. - Predlozi sadržani u Con-siliumu nailaze na otpor crkvene hijerarhije, što sprečava rad na reformi crkve. Neuspeh razgovora u Regensburgu (1541) pogor-šava po.ložaj papstva. Sve više jača pokret za održavanje ekumenskog crkvenog sabora sa ciljem da radi na ujedinjenju crkve i sprovođenju neophodnih reformi u njoj. Pape oklevaju da sazo vu sabor, uvereni da će on ograničiti njihovu vlast. Najzad, papa Pavle III saziva Sabor u Trentu sa ciljem da utvrdi dogmatska pitanja i program reformi. U neposrednoj vezi
sa verskim zbivanjima u Nemačkoj i pod nadzorom Karla V, Sa bor se sastaje u tri navrata (1545-1547, 1551--1552 i 1561-1562; Prvo zasedanje Sabora donosi više odluka o teološkim pitanji-ma: potvrduje se apostolska tradicija katoličke crkve, verzija Vulgate ostaje autentični tekst Sv. pisma, odbacuje se prote-stantsko učenje o ljudskom grehu. Sabor potvrđuje učenje o čo-vekovoj slobodnoj volji i valjanosti sakrameriata (svetog pričeš ća). Reformna nastojanja Sabora ne donose očekivane rezultate Zabranjuje se držanje više biskupskih zvanja, ali se pitanje odsustva biskupa iz svojih sedišta ne rešava. Drugo zasedanje Sabora (1551-1552) potvrduje Hristovo ,,stalno prisustvo“ u sve 59 tom pričešću i ističe značaj usmenog ispovedanja. Zahtevi protestanata u Saboru dovode do prekida njegovog rada. Treće zasedanje Sabora odlaže se deset godina. Papa Pavle IV (1555-1559) odbija da sazove Sabor zbog straha da će on sma njiti papsku vlast i izglasati reforme kojima se papa protivi. Pije IV (1559-1564) saziva treće zasedanje Sabora (1561). Protestari tizam je u ofanzivi širom Evrope, Karlo V je mrtav, a Francuska se suočava sa verskim ratom. Teološka pitanja - misa i uioga sveštenika u njoj lako se rešavaju, potvrduje se i obožavanje iko na (svetaca). Pitanje držanja biskupa izaziva oštru polemiku u Saboru. Francuski prelati traže veću crkvenu vlast biskupa, če mu se protive kurija i Italijani. Reformatori traže da biskupi obavljaju svoje funkcije po božjem pravu (iur e divino), čime se dovodi u pitanje papska vlast nad njima. To pitanje ne nalazi mesto u dekretima Sabora. U njima se zabranjuje držanje više biskupija, zahtevaju česte vizitacije dijeceza i određuje školo-vanje sveštenstva. Jedna od najvažnijih odluka Sabora je da sva ka dijeceza ima semenište. Od crkvenih redova se očekuje do slednije ispunjenje obaveza. Pije IV potvrđuje odredbe Sabora (1564) i stvara komisiju za njihovu primenu. Zelja Karla V da se postigne sporazum sa protestantima ostaje neostvarena. Dekreti Sabora u Trentu predstavljaju potvrdu nepopustljivosti katoličke crkve u pitanji ma dogme. Ona odbacuje svaki kompromis u pitanjima transup stancijacije, važnosti ljudskog dela, odbacivanju privatnih uverenja i održanju celibata. Sabor razjašnjava i potvrduje pita nja doktrine, discipline i organizacije crkve. Papstvo izlazi oja čano. Odluke Sabora dovode do potpunog razlaza u hrišćanskom svetu. Otvaraju se dva puta: krstaški rat protiv protestanata ili mirenje sa postojećim stanjem. Sabor se odlučuje za prvi. Iako ne dovodi odmah do bolje organizacije i veće efikasnosti crkve, Sa bor priprema temelje za duhovno i političko oživljavanje kato ličanstva u XVII veku. Protestantizam i Nemačko Carstvo. - Provodenje odluka Sabora u Trentu predstavlja najteži problem sa kojim se suoča vaju papstvo i Carstvo. Papa Pije V (1566-1572), fanatičan, aske ta i agresivan, izraz je novih stremljenja u katoličkoj crkvi. Pod stiče vojvodu od Albe da se surovo obračuna sa protestantima u Nizozemskoj i traži od Huana Austrijskog da uništi tursku flotu
kod Lepanta. Sličan žar pokazuje i jedan od njegovih nasledni ka, Sikst V (1585-1590). Nemačko Carstvo, kao centar protestantizma, privlači nai veću pažnju. On se učvršćuje i širi, a nepostojanje snažne cen tralne vlasti onemogućava borbu protiv njega. Ševerna Nemačka prihvata čvrsto protestantizam. Rajnska oblast je izložena utica jima iz Nizozemske, Saksonije i Svajcarske, pa preti opasnost da prihvati novu veru. Ona se širi u Palatinatu, Virtenbergu i Bade nu. U gradovima Bavarske propovedaju luteranski sveštenici. Protestantizam se širi u Štajersku, Korušku i jugoslovenske 60 zemlje. Oko 1570. protestantizam stiče čvrst položaj u Češkoj i Moravskoj, u gradovima i medu plemstvom. U ovom razdoblju dolazi do konačnog rascepa izmedu kal vinizma i luteranizma. Obe grupe priznaju da u njihovim uče njima postoje velike razlike. Luteranska Saksonija i kalvinistič- ki Palatinat še neopozivo udaljavaju jedan od drugog. Pored toga, duhovna snaga pokreta slabi smrću Lutera i Kalvina. Po kret ne daje velike mislioce, a polemike postaju sterilne. Vera ne privlači nove sledbenike. Augsburški ugovor (1555) dominira verskim životom Car stva. Luterani i katolici nisu spremni da iskreno prihvate njego ve odredbe. Katolici traže da se crkvi vrate imanja oduzeta posle 1552, što luterani odbacuju. Katolički kneževi tvrde da imaju pravo da proteraju protestante sa svojih teritorija. Ovi to sma traju povredom sporazuma o toleranciji. Proterivanje protesta nata iz katoličkih oblasti, oduzimanje prava da drže propovedi, zabrana vršenja javnih funkcija i drugi izazivaju stalne sukobe. Odsustvo čvrste vlade objašnjava ovakvo stanje u Nemač koj. Sabori su neefikasni, a vladari vode politiku koja pogoduje njihovim političkim i teritorijalnim pretenzijama. Nema plana za rešenje verskog pitanja u Nemačkoj. Habzburgovci, vezani za moćnu Spaniju, imaju mogućnosti da utiču na verski život u Carstvu. U drugoj polovini XVI veka na prestolu su slabe lično sti. Ferdinand I (1556-1564), iako dobar katolik i prijatelj jezui ta, obezbeđuje svojim protestantskim podanicima verski mir. Maksimilijan II (1564-1576) ostaje, uprkos napora jezuita i pro testanata, po strani od verskih sukoba, pa ne doprinosi njihovom rešavanju. Vladavina Rudolfa II (1576-1602) pogoršava prilike u Carstvu. Njegovo ekscentrično ponašanje, mrzovoljnost i nauč nička povučenost ne pomažu rad na rešavanju verskih problema. Protivreformacija u Carstvu odvija se pod nadzorom ba varskih nadvojvoda i jezuita. Lojola uvida veliki značaj obrazo vanja na humanističkim načelima, sa naglaskom na kulturnim i slobodarskim sklonostima. Jezuitsko obrazovanje se okreće spo sobnim, bogatim i uticajnim. Oni stiču izvanredno obrazovanje i razvijaju sposobnost da o svemu raspravljaju. Gvozdena duhov na disciplina postaje osobina svakog učenika. Sredinom XVI ve ka jezuiti osnivaju škole širom Carstva. Stiču kontrolu nad Uni verzitetima u Beču (1551), Kelnu i Ingolštatu (1556) i Minhenu (1559). Osnivaju škole u Bonu, Majncu, Špajeru i Vircburgu. Je
zuiti posvećuju posebnu pažnju Beču, gde deluje Petar Kanisio, u koga car ima poverenja. Jezuiti pridobijaju Ferdinanda Štajer skog da protera deset hiljada protestanata iz svoje teritorije; kao car, on predvodi katoličke snage u tridesetogodišnjem ratu. Jezuiti postižu veliki uspeh u Poljskoj. U njoj luterani i kal vinisti nesmetano obavljaju svoju propagandu. Kraljevska vlast je ograničena velikim pravima plemstva. U zemlji nema snage koja može da spreči širenje verske agitacije. Luterani i kalvinisti se ujedinjuju 1570, ali savez nije čvrst; 1565, uz kraljevu pomoć, jezuiti preuzimaju kontrolu nad školstvom u Poljskoj. Delatnost 61 jezuita dovodi do pretvaranja Poljske u jednu od katoličanstvu najodanijih zemalja u Evropi. Protivreformacija ruši veze izme đu Poljaka i Rusa. ' U Ceškoj i Moravskoj protivreformacija nailazi na veći ot por. Tamo protestantizam prihvata većina stanovništva. Njihov otpor katoličanstvu potiče iz husitskog pokreta. Rudolf II poku šava da obnovi katoličanstvo u Češkoj: postavlja katolike na važne položaje, imenuje jezuite za misionare i objavljuje zakone protiv čeških kalvinista. Uprkos tome, češki sabor ustaje protiv Rudolfa (1609), koji je primoran da objavi „Carsko pismo“ u ko me garantuje najšire verske slobode u Evropi. Verski mir stvoren u Augsburgu biva poremećen 1609. Car ski sabor se rastura 1608, kad protestantski zastupnici organizu ju njegov bojkot. Nemački protestantski kneževi stvaraju (1609) Protestantski savez u cilju samoodbrane. Na njegovom čelu se nalazi izbornik Palatinata. Kao odgovor na to, katoličke države na čelu sa Bavarskom stvaraju Katoličku ligu. Obema stranama nedostaje unutrašnje jedinstvo zbog međusobnih sukoba njiho vih članova. Ipak, nastoje da izbegnu oružani obračun. Takvo stanje traje do 1618, kad izbija kriza oko Češke. Čovek i vera. - Odluke Sabora u Trentu i upornost jezuita doprinose da vera postane bliža čoveku. „Stvarno prisustvo“ u misi, obožavanje svetaca i sveto pričešće prisutni su u raznim vi dovima, pre svega u čudima. U tome je nastavak narodnog vero vanja i prisutno je medu katolicima i protestantima. Crkva i vla dari podstiču hadžiluk i verske procesije. Crkvena muzika se podstiče, ali uz nju ostaje i narodna muzika koja se sluša u procesij ama. Ona se čuva među protestantima i katolicima. U narodu postoji veza između tradicije i trenutnog stanja vere. To usporava učvršćivanje reformisane crkve. Život sveštenika u konkubinatu tešxo se iskorenjuje. Katolička crkva spretno koristi čovekovu pobožnost. Lu ter, a naročito Kalvin ističu čovekov greh i predestinaciju. Kato lička crkva veruje u slobodnu volju, pa pravi razliku izmedu smrtnog greha i greha koji se može okajati. Pošto čovek greši, on mora da se pripremi da izabere pravi put i da osigura božji opro štaj. Crkvena liturgija će pomoći grešnom čoveku da upravlja svojim životom. Mnoge kulturne vrednosti nastale iz različitih shvatanja čoveka i njegovih sposobnosti postaju vidljive širom Evrope. Ka
toličanstvo i protestantizam odreduju različite vrednosti. Ljudi u južnoj i severnoj Evropi imaju zbog toga različit pristup radu, zanimanjima, čitavom životu. U katoličkom svetu stvari su jed nostavnije i manje ispunjene unutrašnjim protivrečnostima (htenjima). Katolička crkva predstavlja sigurnog vodiča koji, sa čovekovom pobožnošću, objašnjava razliku sa protestantskim načinom života. U tom pogledu reformacija i protivreformacija dele Evropu i u stavu prema životu. 62 Protestantizam i protivreformaciju primaju različite dru štvene klase. Seljaštvo je u centru pažnje. Ono prihvata reforma ciju u borbi za svoja prava i kao novu veru. Sredinom XVI veka ono se u velikom broju vraća katoličanstvu zahvaljujući sjedi njavanju vere i narodne pobožnosti. Jezuiti se obraćaju višim društvenim slojevima, koji u katoličanstvu vide garanciju dru štvenog poretka. Pretnje katoličkoj crkvi dolaze od apsolutističke monarhi je. Neke od njih uobličavaju svoju politiku u vreme sabora i ver skih ratova. Anri IV ne dozvoljava primenu dekreta iz Trenta u Francuskoj u strahu da će time ojačati položaj sveštenstva. Slično postupa i Venecija. Ideja o nacionalnim crkvama stiče sve više pristalica i ugrožava dostignuća protivreformacije. Vladari i države pokazuju sklonost ka verskoj toleranciji, pozivajući se na ekonomske i političke razloge. Reformacija ruši jedinstvo hriš ćanskog sveta; ona uništava carstvo Karla V i podstiče razvitak apsolutističkih monarhija. 63 V PRIVREDA I DRUŠTVO Demografske promene. - Poslednjih decenija srednjeg veka u Evropi se dešavaju veliki demografski poremećaji i promene. Uzrok tome su razne zarazne bolesti, pre svega kuga, koje haraju Evropom. Smanjenje stanovništva razlikuje se od oblasti do oblasti. Računa se da se evropsko stanovništvo tada smanjuje u proseku oko 40%. To traje od 1460. do 1500, posle čega dolazi do brzog porasta broja stanovnika. Povećanje stanovništva vidljivo je u Kraljevini Dveju Sicilija, Portugaliji, Španiji, Skandinaviji, Engleskoj Švajcarskoj, Nemačkom Carstvu, Francuskoj, Polj skoj i Rusiji, iako preciznih podataka za to nema. Računa se da 1500. u Evropi živi izmedu 8(1 i 85 miliona ljudi, dok 1600. taj broj dostiže oko 100 miliona. Popisi domaćinstava, zemljišne knjige, vojni spiskovi, knjige rodenih, venčanih i umrlih su osnovni izvori za proučavanje demografskih promena. U tom pogledu pouzdaniji su podaci za gradove. Početkom XVI veka ima svega pet gradova sa preko 100.000 stanovnika. To su Carigrad, Napulj, Milano, Venecija i Pariz. Do kraja veka neki od njih udvostručuju broj stanovnika, a 1600. još osam gradova dostiže ili premašuje 100.000 stanovnika (Rim, Palermo, Mesina, Marselj, Lisabon, Sevilja, London, Antverpen, Moskva). Slično je 1 sa manjim gradovima koji rastu velikom brzinom - Firenca, Libek, Beč, Augsburg, Nirnberg, Strazbur, Hamburg, Gdanjsk -
koji dostižu izmedu 20.000 i 70.000 žitelja. Od malog provincij skog grada Madrid postaje prestonica Španije sa 60.000 stanov nika i velelepnim palatama, ali i sa sirotinjskim straćarama. Rim, kome se svi dive, izgraden je u XVI veku (54 crkve, 60 pala ta, mnoge vile, prosečene nove ulice, izgraden vodovod). To su za ono vreme veliki gradovi, iza kojih se nalaze mnogi srednji i mali gradovi koji rastu velikom brzinom. Gradovi. - Uspon gradova potvrđuje opšti porast evrop skog stanovništva i njegovu mobilnost. Priliv stanovništva u gra dove je značajan činilac u njihovom usponu. Stanovnici malih varoši i seljaci odlaze u gradove podstaknuti novim moguć nostima za zapošljavanje i boljim zaradama. Tome pogoduju poboljšanje saobraćaja (putevi, kanali), porast manufakturne proizvodnje, pretvaranje gradova u trgovinska, bankarska i ad ministrativna središta. Radni i životni uslovi u gradovima se me njaju: grade se kamene kuće, dovode voda i kanalizacija, menja način ishrane (meso, začini), posvećuje veća pažnja higijeni i odevanju. Evropa doživljava česte gladne godine i epidemije za raznih bolesti, kao što je ona u Italiji od 1574 do 1575, koje pri 64 vremeno zaustavljaju ekspanziju stanovništva i gradova. Povre meni požari uništavaju čitave gradove, a sa njima i legla zaraza, i prisiljavaju vlasti da grade nova naselja. Život u gradovima razlikuje se od života na selima. Njima se upravlja na drukčiji način, a gradski zidovi, katedrale i grad ska većnica su simboli zaštite, autonomije i posebnosti. Gra dovima upravlja patricijat sastavljen od bogatih trgovaca i po sednika, ponekad i plemića. Njihov sastav i uticaj razlikuju se od zemlje do zemlje, od grada do grada. Negde su zatvoreni u sebe (Venecija); dok su drugde povezani sa zemljišnorr aristo kratijom (Engleska, Libek). U nekim gradovima Kastilje do minira plemstvo, dok je u Antverpenu vlast u rukama bankara i trgovaca. U gradovima Sredozemlja ima robova; stanovnici su uglav nom zakonski slobodni, iako mali broj uživa politička prava. Ve ćinu stanovništva sačinjava sirotinja. Ona živi u sirotinjskim predgrađima poznatim po prostituciji, lopovima i ubicama. Sta novi u gradovima su mračni, prljavi i nc:zdravi, po čemu su naj poznatiji Napulj i Pariz. Zdravstvena zaštita je, ukoliko postoji, primitivna, a čišćenje gradskih ulica i iznošenje smeća počinje tek krajem veka. Siromaštvo i teški uslovi života u gradovima dovode do čestih i krvavih pobuna. Udruženi sa verskim fana tizmom, pokreti gradana predstavljaju veliku opasnost po vlasti u njima. Uprkos svega, gradovi ostaju privlačni za mnoge iz unutra šnjosti. Kafane, pozorišta, zabave, zapaljive propovedi, društvo i pomoć u nemaštini i bolesti, mogućnost da se poboljša život do vode u njih mnoge ljude iz raznih krajeva. Većina doživljava pot puno razočarenje. Nezavisnost i autonomija gradova zavise od snage državne vlasti. U Nemačkom Carstvu, gde se nalaze velike urbanizovane
sredine i gde je centralna vlast slaba gradovi uživaju visok ste pen slobode i autonomije. U Brabantu, Flandriji i Holandiji koncentracija gradskog stanovništva dostiže do 50% ukupnog broja žitelja. U drugim delovima Evrope taj procenat je mnogo niži. Ekonomski snažni gradovi uživaju sličan položaj. Gradovi repu blike (Venecija, Đenova, Firenca) su nezavisne države. Libek, Nirnberg, Augsburg uživaju nezavisnost. Gan, Briž i Ipr uživaju autonomiju, dok Antverpen i Amsterdam nemaju takva prava. Veći i snažniji gradovi nameću vlast okolnim manjim gra dovima i oblastima (contada). Venecija, Đenova i Firenca to pre duzimaju zbog ekonomskih i političkih razloga. Briž i Gan to rade da zaštite svoju tekstilnu proizvodnju od lokalne konku rencije. Bazel zabranjuje useljavanje radnika u grad, zadržava ih van gradskih zidina i tako sprečava društvene sukobe i nemi re. U Nemačkom Carstvu takva praksa nema veći značaj. Švaj carski gradovi nameću svoju vlast širokim oblastima. Konfede racija sa kantonima Švic, Uri, Untervalden i Glarus daje im kontrolu nad najamnicima i vojnu moć nesrazmernu njihovoj ekonomskoj snazi. 65 Tokom XVI veka evropski gradovi doživljavaju različite sudbine. Firenca prolazi kroz mnoge unutrašnje nemire i trpi pritisak spolja. Sukob između republikanaca i Medičija dovodi do zbacivanja ovih poslednjih, kratkotrajne moći Đirolama Sa vanarole, dominikanca, vatrenog propovednika. Borba izmedu republikanaca i Medičija nastavlja se tokom čitavog veka. Vene cija je najmoćnija od svih italijanskih gradova republika. Kao takva ona se upliće u sukobe velikih sila oko Italije u kojima se otkrivaju njene slabosti. Nizozemski gradovi su prisiljeni da brane svoju autonomiju od nasrtaja burgundskih vojvoda i hab zburških careva. To je jedan od razloga revolucije u Nizozemskoj protiv Filipa II. Sličnu politiku vode francuski kraljevi. Sredi nom XVI veka kraljeva administracija kontroliše finansije i sud stvo u gradovima. Gradovi doživljavaju velika razaranja u vre me verskih ratova i koriste slabost kraljevske vlasti da povrate nešto od svojih ranijih prava i autonomije. Kastiljski gradovi sukobljavaju se sa kraljevskom vlašću. Oni odbijaju da plaćaju poreze koje traže vladari (Karlo V) za vodenje svoje imperijalne politike. Pobuna gradova izaziva 1520. i 1521. oružani sukob koji se završava trijumfom kraljevske vla sti. Gradovi Aragona, Katalonije i Valensije uspevaju da očuvaju svoja prava. Tokom XVI veka većina gradova gubi svoju raniju nezavi snost ili autonomiju. To dovodi do snaženja patricijsko-konzer vativnih snaga u gradovima. Javne službe preuzimaju školovani pravnici, trgovački sinovi, koji vremenom postaju „plemstvo to ge“ - „gospoda pera i mastionice“, kako ih nazivaju savremenici. Brakovima sa starim plemstvom učvršćuju svoj ugled i stvaraju čvrstu klasno svesnu kastu koja će dugo dominirati društvenim i političkim životom u Francuskoj. To dovodi do sve primetnijeg
učešća plemstva u životu gradova. U njima se grade velelepne palate i odvija živi društveni i politički život. Selo i seljaštvo. - Ogromna većina evropskog stanovništva živi na zemlji, na malim imanjima, u selima i malim varošicama. Seosko stanovništvo uživa, osim izuzetno, slobodu kretania i raspolaganja svojom imovinom. Na svojim imanjima bavi se proizvodnjom dobara za tržište (vuna, konoplja, vino) i prede-njem vune, tkanjem, kovanjem metala. Tradicionalno selo dugo vremena odoleva pritiscima i ostaje nepromenjeno. Plemstvo, vlasnici zemlje, ubiraju svoje prihode od seljaka, naplaćuju po sebne dažbine, kazne, radnu rentu; u nekim zemljama plemstvo uživa i sudsku vlast. Potreba za novcem i hranom utiče na poste penu promenu položaja seljaka. Feudalne rente zamenjuju se novčanom, koja postaje sve prisutnija. Emancipaciia ne dovoeli uvek do poboljšanja ekonomskog položaja seljaštva. Njih feuda lac proteruje sa poseda i na njihovo mesto dovodi najamne rad nike, koji proizvode za tržište. Prisustvo starog i novog, tradicije i promena, ukazuju na nužna prilagođavanja i postojeću nesta bilnost. Za to postoje mnogi razlozi. 66 Feudalci povećavaju najamninu na zemlju. U Francuskoj se primenjtzje sistem kratkoročnog iznajmljivanja (metoyaqe ): slična tome je mezzadria u Italiji. Seljak čccto plaća unapred dec; prihoda od zemlje, najčešće polovinu. Kada ni to nije dovoljno, plemstvo se prihvata oružja ili pljačke. U Španiji se dugo živi na zemlji otetoj od Mavara. Posle pada Granade 1492. mnogi hidal gozi odlaze u Novi svet (Kortes); plemstvo vrši pritisak i na crkvu u ciljtz obezbedivanja sredstava. Mnogi se zadužuju i gube imanja. Stanje seljaštva odražava stanje plemstva. Gde god plem stvo dobro živi (Spanija, Portugalija, južna Italija, delovi Engle ske, oblasti istočno od Elbe) seljaštvo trpi. Njihovo nezadovolj stvo podstiču i mnogi nameti koji se uteruju sa više odlučnosti nego ranije - drumarina, mostarina, plaćanje za mlinove, furune za pečenje hleba, prese za vino. Plemstvo uzima i zajedničke zemlje - šume, ispaše, potoke, pravo na lov i ribolov. Gde le ut i caj plemstva veći i pritisak je teži. To dovodi do mnogih sukoba između plemstva i seljaka (Francuska, Engleska). U Nemačkoj izbija veliki broj pobuna, od kojih je najpoznatiji seljački rat od 1524. do 1525. Seljaci traže povratah na stara prava i sl.obode. Hans Bem, putujući propovednik, pravo je oličenje protesta; on propoveda o božanskom kraljevstvu na zemlji, uklanjanju care va i papa, jednakosti za sve. Porast stanovništva dovodi do povećanja pritiska na već ograničeni zemljišni fond. Istina, postoje veliki neobradeni prostori, ali je zemlja neplodna i nepristupačna. Nedostaje novac za njeno korišćenje. Pritisak dovodi do deobe obradive zemlje na više poseda i njihovog daljeg usitnjavanja (Italija, Francuska, južna Nemačka). Sve veći broj seljaka ostaje bez zemlje i prihoda. Mnogi stupaju u vojsku, postaju skitnice i razbojnici ili odlaze preko Okeana. Nesigurnost u južnoj Ita
liji posledica je postojanja velikog broja razbojnika i skitnica. Država naseljava seljake u ratom opustošene krajeve (Franš -Konte) ili iseljene oblasti, kao što je slučaj sa Granadom posle pobune Moriska 1570. Najveći broj seljaka prelazi u ,ra dove. Porast stanovništva dovodi do stalnog porasta potražnje za hranom i sirovinama (vuna, konoplja), gradevinskim materija lom i gorivom. To unapreduje obradu zemlje, specijalizaciju, uvodenje novih kultura. Pirinač i kukuruz se šire u dolinu Po, vi nogradarstvo iz Bretanje širi se u istočnu i južnu Francusku i is točnu Englesku. a Pariz i London su veliko tržište za voće i povr će. Upotreba deteline za stočnu hranu i rotacija plodoreda uvode se tek u XVII veku. Seljaci ne čitaju knjige o zemljoradnji i ne raspolažu kapitalom za primenu novih kultura i tehnike. Kako rastu potrebe za hranom i sirovinama, tako i njihova cena raste, što je u skladu sa porastom zakupnina, troškovima obrade zem lje i nadnicama. Ovi činioci objašnjavaju razloge koji dovode do revolucije cena i razlika izmedu poljoprivrednih i manufaktur nih cena. 67 Povećana potražnja dovodi do porasta cena sirovina, pre svega vune. To utiče na tokove privrednog života u Engleskoj i Spaniji, najvećim proizvodačima sirove vune. Do sredine XVI veka cena vune raste brže nego žitarica. Potreba za vunom dovo di do pretvaranja obradivog zemljišta u pašnjake. Uzgoj ovaca zahteva velika prostranstva, koja se stvaraiu povezivanjem za jedničkih ispaša, rasturenih poseda i pašnjaka. Proces je poznat kao „ograđivanje“, za koje se govorilo da znači „gojenje životi nja i mršavljenje ljudi“. Smanjenje obradivih površina dalje zao štrava problem ishrane. U Španiji potražnja za merino-vunom podstiče sličan raz vitak. Porast cena vune dovodi do stvaranja velikih stada ovaca. U potrazi za ispašom, velika stada ovaca sele se u različite obla sti (Kastilja, Estramadura, Andaluzija). To uništava useve i do vodi do stalnih sukoba izmedu seljaka i naoružanih pastira u službi Meste, esnafa proizvodača vune. Mesta obezbeduje vunu izvoznicima iz Burgosa i drugih gradova i uživa zaštitu kraljev ske vlasti. Porast stanovništva daleko prevazilazi proizvodnju hrane, pa neke urbanizovane oblasti nisu u stanju da ishrane sta novništvo. Nizozemska uvozi 13-14% žita, Venecija i Rim dovo ze žito iz Apulije i Sicilije, Grčke i Albanije. Gladne godine 1590. i 1591. u Italiji, Španiji i južnoj Francuskoj pokazuju da zapadno Sredozemlje mora da uvozi žito iz Egipta i Te salije, gde nailazi na konkurenciju carigradskih trgovaca. Tr govina žitaricama prenosi se na Baltik. Nizozemski i hanze atski brodovi prevoze ovas iz Pruske, Poljske i Pomeranije u London, Amsterdam i Ruan. Od 1590. brodovi natovareni bal tičkim žitaricama dolaze u Livorno, koji postaje glavni centar za nabavku baltičkih žitarica, engleskog i nizozemskog tekstila i druge robe. Engleski i nizozemski pomorci otada preuzimaju
veliki deo trgovine u Sredozemlju, patiskujući Italijane (Đenov ljane, Mlečane). Industrijski razvitak. - Za razliku od poljoprivrede, indu strijska proizvodnja, uprkos otpora, beleži stalni uspon. Poveća nje kapitala potrebno je samo za neke grane (topljenje gvozdene rude), dok u tekstilnoj proizvodnji treba povećati samo radnu snagu. Ona je jeftina, pa ne podstiče proizvodače da grade nove mašine. Proizvodači traže tržišta za svoje proizvode. Glavna smetnja bržem razvoju je otpor esnafa razvitku no vih oblika proizvodnje. Krajem XV veka esnafi kontrolišu pro izvodnju u najvažnijim granama, pre svega u proizvodnji teksti la, u Engleskoj, Flandriji, Italiji i južnoj Nemačkoj. Kontrolom cena i kvaliteta esnafi sprečavaju kapitalističkog proizvodača da poveća proizvodnju, zaposli veći broj radnika i obezbedi veće tr žište. Kapitalisti prenose proizvodnju u male varoši i sela, gde stanovništvo u svojim domovima prede i tka. „Domaći sistem“ brzo se širi u Engleskoj i Flandriji, gde se proizvode lake i jefti nije tkanine koje nalaze potrošače širom Evrope i na Levantu. 68 Pojedine države (Francuska) štite esnafsku organizaciju tako što zahtevaju da sve zanatlije budu njeni članovi. Esnafi sprečavaju društvene nemire, koji prate širenje kapitalističke proizvodnje. Oni su smetnja razvitku moderne industrije. Krajem XV veka, korišćenjem kapitala, sirovina, radne snage i znanja počinje novi, kapitalistički način proizvodnje. Pr vi primer takve organizacije je Arsenal u Veneciji. U njemu se grade i popravljaju brodovi; već 1540. Arsenal obuhvata prostor od 40 hektara i u njemu radi više od 1000 radnika. Različite za natlije rade za zaradu, investitor (Venecija) ulaže novac i kon troliše proizvodnju. Radnici rade za platu koju im određuje država. Ona ima kapital i vlast da prisili zanatlije da rade u Arsenalu. Proizvodnja svile u gradovima je drugi oblik ujedinjenja kapitalista i zanatlija. Ona se razvija u gradovima Flandrije i se verne i srednje Italije, odakle se brzo širi u Nemačku, Francusku i Španiju. S obzirom da se proizvodi luksuzna roba (veluri, teška svila, brokati), u boji i sa utkivanjem zlata i srebra, zahteva se visoka stručnost. Italijanska svila mahom se izvozi i veoma je tražena. Proizvodnja svile zahteva gajenje svilene bube, koja se razvija posle 1450. na Siciliji, u Kalabriji, Toskani, Lombardiji i Savoji. Pošto moraju da uvoze srebro, zlato i boje, proizvodači postaju zavisni od bankara. S druge strane, tkači i bojadžije zavise od trgovaca koji pribavljaju sirovine i prodaju gotove proizvode. Industrijska proizvodnja u XVI veku pokazuje raznovr snost oblika, uz prisustvo stare (esnafske) i nove (industrijske) organizacije. Ipak, proces promene u korist industrijske pro izvodnje uzima sve više maha. Već 1560. razlika izmedu rada i kapitala čvrsto je ukorenjena u privredno razvijenim delovima Evrope. Profiti, kamate, mobilnost. - Stekavši bogatstvo u trgovini,
industriji i bankarstvu, kapitalisti pokazuju velike ambicije i preduzimljivost. Njihov glavni cilj je sticanje zarade (profita). Taj cilj nailazi na mnoge prepreke i otpore u društvu u kome po stoje razne predrasude, tradicije i različite vrednosti. Njihovi nosioci su crkva i plemstvo, protiv čijeg nepoverenja i omalo važavanja moraju da se bore. Vremenom kapitalisti uspevaju da nametnu neke svoje etičke vrednosti. Siromaštvo i osuda bogat stva predstavljaju ideal Tome Akvinskog i teologa. Oni se od lučno protive plaćanju kamata na pozajmljeni novac, tvrdeći da je to nehrišćanski i pohlepno. Sredinom XV veka širi se uverenje da kamata može da se naplaćuje, pošto onaj koji pozajmljuje ne može da ostvari zaradu za sebe. To biva brzo prihvaćeno, iako se lihvarstvo strogo za branjuje. U XVI veku kamata na pozajmice smatra se normal nom. Kad Žan Kalvin pruža podršku (1560) zahtevu banaka i kapitalista u pogledu uzimanja kamate, postiže se veliki napre dak. To prihvataju i jezuiti. Interesi bankara, trgovaca, plemstva 69 i vladara dovode do promene crkvenog učenja sa svim potonjim posledicama. Uspon građanstva nailazi na omalovažavanje plemstva, koje želi da očuva svoj društveni položaj. U nameri da taj otpor ukloni, buržoazija preduzima sve ono što će promeniti njen dru štveni položaj. Pojavljuju se spisi, na primer O pravoj plemenito sti (De vera nobilitate), u kojima se ističe da su rad i lične spo sobnosti mnogo važniji nego poreklo. Takvi radovi stiču veliku popularnost medu buržoazijom. Novi gradanski moral i etika, potpuno različiti od aristokratskog, stiču sve više pristalica. Na suprot plemstva koje ističe da treba živeti „plemenito“, tj. voditi ratove i učestvovati na turnirima, građani naglašavaju vrednosti produktivnog rada. Lenjost i rasipništvo postaju greh, a rad i štedljivost vrlina. Protestanti podržavaju takva shvatanja. Vremenom gradanstvo prilagodava svoj stav i ulazi u redo ve aristokratije. Trgovina, industrija i bankarstvo postaju sred stvo za uspon u društvenoj hijerarhiji. Većina potomaka prvih kapitalista smatra sigurnijim da novac ulaže u zemlju, gradske nekretnine i vladine obveznice. Mnogi kupuju plemićke titule i zvanja ili se žene sa plemkinjama. Time postepeno gube svoj pr vobitni karakter i pojačavaju društvenu mobilnost. U Veneciji se trgovačka oligarhija pretvara u naslednu aristokratiju koja ula že svoje kapitale u zemljišni posed i državne obveznice. Počet kom XVII veka Fugeri, najveća bankarska porodica u Evropi, imaju titulu carskih kneževa i žive na posedima u Švabiji. Slična pojava primetna je u Engleskoj i Francuskoj. Ima država gde to nije moguće ili se čini samo izuzetno (Dubrovnik). Revolucija cena. -Tokom XVI veka dolazi do velikog pora sta cena svih dobara i usluga. Ta pojava dugo ostaje nezapažena zbog stalnih fluktuacija i neujednačenog kvaliteta žetve. Cene rastu u proseku 2 - 3 % godišnje, što postaje primetno tek sredi nom veka. Cene hrane stalno rastu, pa su početkom XVII veka pet do osam puta veće, zavisno od zemlje (Engleska, Francuska,
Spanija), od cena krajem XV veka. U početku se smatra da su za takvo stanje odgovorni rđavi pojedinci. Mnogi propovednici osuđuju monopoliste, zelenaše, trgovačke kompanije, a posebno trgovce žitom, čije se kuće i ma gacini pljačkaju u vreme gladnih godina. U tim optužbama ima nešto istine, ali one ne predstavljaju potpuno objašnjenje. Teolo zi sa Univerziteta u Salamanki ukazuju da uzrok inflacije treba tražiti u stalnom prilivu plemenitih metala iz Amerike. Martin A. Navaro piše sredinom XVI veka da u onim zemljama gde ima manje novca, za robu i hranu se plaća niža cena nego u onim gde ima više novca. Kao primer navodi Francusku i Spaniju pre pri liva plemenitih metala. Teorija Navare o uzrocima inflacije nalazi pristalicu u Ža nu Bodenu, teoretičaru i državniku. Zahvaljujući Bodenu teorija Navare biva opšte prihvaćena. U pamfletu Odgovor gospodina Žana Bodena na neprihvatljive čvrdnje gospodina Malestroa 70 (1568), Boden odgovara Malestrou, činovniku francuske kraljev ske kovnice, koji tvrdi da inflacija nije stvarna već da je posledi ca stalnog kvarenja novca. Boden priznaje postojanje takve prakse, ali pokazuje da su cene porasle mnogo više nego što bi bilo moguće samo kvarenjem novca. Kao i Navara, iako potpuno nezavisno od njega, Boden tvrdi da priliv plemenitih metala iz Amerike dovodi do porasta cena. Bodenovo mišljenje dugo ostaje prihvaćeno, a potvrđuje ga i Erl Hamilton u knjizi Američko bogatstvo (American Treasure, 1934). Novija istraživanja obezvrednjuju takve tvrdnje. Podaci o uvozu plemenitih metala pokazuju da oni pritiču u velikim koli činama tek od sredine XVI veka. Porast cena zapaža se već po četkom veka. Pored toga, američko srebro se brzo izvozi iz Spa nije za plaćanje španskog uvoza, vojnika i dugova. Španija trpi zbog nedostatka, a ne viška plemenitih metala. Cene različitih dobara ne rastu podjednako. Najveći porast imaju poljoprivred ni proizvodi, žito i vuna, dok manufakturna roba raste samo za polovinu. Američko blago nije jedini niti najvažniji uzrok revo lucije cena. U uskoj vezi sa revolucijom cena nalazi se pitanje nadnica. Zarade radnika ne prate porast cena, koje tokom veka rastu brže od njih. Razlike izmedu zarada i cena hrane su izuzetno velike. Zarada građevinskog radnika u Engleskoj udvostručuje se to kom veka, dok se cena hrane povećava 4-5 puta Slično smanje nje kupovne moći radnika primetno je u Spaniji, Francuskoj, Nemačkoj i Skandinaviji. Maloprodajne cene ne rastu kao cene na veliko, koje služe kao osnov za istraživanje. I cene manufak turnih proizvoda rastu brže od zarada. To pokazuje da se položaj najamnih radnika stalno pogoršava. Zidar i tkač mogu da kupe sve manje hrane kako se vek približava kraju. Nesklad između zarada i cena postaje primetan tek tridesetih godina XVI veka. Otada počinje vidno povećanje zarada i jača saznanje o nezado voljstvu radnika širom Evrope. Ono izbija na površinu 1534. u
Minsteru. Slični razlozi izazivaju nemire u mnogim nemačkim gradovima, Kitov ustanak u Norfolku 1549, pobunu u Nizozem skoj 1565-1566. i drugde. Delimično rešenje ovog problema radnici nalaze u obradi malih komada zemlje ili bašta, odakle prikupljaju dodatnu sku pu hranu. Pored toga, u gradovima kao što je Antverpen posle 1530. dolazi do ujednačavanja zarada i cena. Već 1561. između njih se uspostavlja odnos koji je postojao početkom veka. To ob jašnjava zašto nemiri i pobune izazvani revolucijom cena nisu češći i krvaviji. Posledice revolucije cena. - Analiza ovog pitanja ne daje uvek odredene i pouzdane odgovore. Revolucija cena u agrarnim oblastima Evrope ima određene specifičnosti, a razlike izmedu pojedinih država i regiona ne dopuštaju široke generalizacije. Zakupci zemlje po ugovoru (copyholders) u Engleskoj suočavaju se sve češće sa zahtevima zemljoposednika da napuste zemlju, 71 koju oni sami obraduju ili iznajmljuju drugima na odredeno vre me i sa povećanom zakupninom. To preti da dovede do njihovog nestanka. Pri tome nije poznato koliko ih je u pitanju i koliko ih prelazi u položaj najamnog farmera. Pretpostavlja se da taj pro ces nije brz, pošto krajem XVII veka broj slobodnih posednika i ugovornih zakupaca prevazilazi broj zakupaca. S druge strane, veliki broj imućnih posednika (jomen) prelazi u kategoriju džen trije. Oni raspolažu znatnim zemljišnim posedima, koje uvećava ju otkupom crkvenih imanja u vreme Henrija VIII. Ipak, teško je utvrditi da li se položaj džentrije menja u odnosu na druge kate gorije stanovništva. Mobilnost stanovništva i kapitala veća je u Engleskoj nego u drugim evropskim zemljama. Novac zaraden u trgovini ulaže se u zemlju, što omogućava stupanje u redove plemstva. Moguć je i obrnut tok kapitala, iz poljoprivrede u trgovinu i industriju. Ova mobilnost daje Engleskoj veliku prednost u razvitku trgovi ne i industrije u poređenju sa evropskim zemljama. Slično vredi i za druge evropske zemlje. Statistički podaci 0 ovim pitanjima ne postoje. Izuzetak je provincija Hajnal u Nizozemskoj. Vlasnici većih poseda u njoj imaju veće koristi od povećanja cena hrane i sirovina. U Francuskoj i Italiji to nije slu čaj. Niže plemstvo ne može da povećava prihode u skladu sa po rastom cena. Potvrda za to nalazi se u velikom učešću francu skog plemstva u verskim i spoljnim ratovima toga vremena. Plemstvo u Italiji nastoji da očuva porodična imanja u celini. U želji da se odbrani od stalnog pritiska kraljevske vlasti na svoja prava, plemstvo uporno insistira na njihovoj doslednoj primeni. Pod njihovim pritiskom Fransoa II (1559-1560) prihvata teoriju derogeance. Ona dobija snagu zakona. Po njoj svako ko se bavi trgovinom ili zanatima gubi plemićka prava. Krajem veka teori ju prihvata i plemstvo u severnoj Italiji. U suštini, prema dero geance znači da agrarni kapital ne može da se ulaže u trgovinu i industriju. Kad gradanin kupi zemlju ili stekne plemićku titulu, on se pridržava njenih odredbi.
U drugim delovima Evrope, na jugu i zapadu, plemstvo us peva da prebrodi lakše krizu nastalu revolucijom cena. To posti že na različite načine. U Španiji vlada odreduje maksimalne cene žita (tasa). To je način da se seljaku plati minimum, dok plemstvo isto žito prodaje po ceni koja je iznad odredene. Zbog teških feudalnih dažbina i monopola (mlinarina, prese za ulje i vino) seljak u Portugaliji se nalazi u položaju malo boljem od crnačkog roba. U rimskoj Kampanji plemići iseljavaju seljake, pretvaraju obradivo zemljište u pašnjake, a meso i sir prodaju u Rimu. U Kastilji vlada štiti seljake od samovoljnog poveća vanja feudalnih dažbina, ali ne uspeva da ih zaštiti od ekonom ske eksploatacije. U Aragonu i Kataloniji moćno plemstvo po većava eksploataciju do krajnosti. Slično stanje vlada u Napulju i Siciliji, gde napori vicekraljeva da umanje poreske obaveze seljaka doživljavaju neuspeh. 72 Plemstvo rešava svoje probleme na načine koji nemaju ni kakve veze sa povećanjem dažbina. To postižu obavljanjem raz ličitih visokih administrativnih i vojnih funkcija. Prihvataju pa tronažu kraljeva i za svoje službe dobijaju različite beneficije i privilegije, mahom novčane i materijalne prirode. U tome nema razlike između prinčeva kraljevske krvi u Francuskoj, španskih granda, stare italijanske aristokratije, engleskih lordova ili nizo zemskih vitezova. U nekim delovima Evrope (zapadna i severozapadna“Ne mačka, Austrija) plemstvo nije uvek u stanju da se uspešno bori sa posledicama revolucije cena. Postojanje feudalnih obaveza se ljaka i kmetstva igraju značajnu ulogu. Običajna prava ne mogu se jednostrano menjati, što seljaštvu pruža odredenu zaštitu. Zbog toga povećanje feudalnih dažbina biva retko. U Austriji, gde postoji kmetstvo, povećanje dažbina je lakše. Ali to stalno izaziva seljačke nemire, koji dostižu vrhunac u seljačkom ratu od 1524. do 1525, koji zahvata jugozapadnu i srednju Nemačku i alpske zemlje. Nakon gušenja pobune kneževi uspevaju da na metnu nove dažbine. U Nemačkoj, za razliku od Engleske, Fran cuske i Italije, buržoazija ne može da kupuje plemićke posede, što usporava priliv kapitala u poljoprivredu. To dovodi do dugo trajne krize u tim krajevima i prisiljava plemstvo da u velikom broju ulazi u službu vladara i kneževa. Revolucija cena ima potpuno različite tokove i posledice u krajevima istočno i severno od Elbe. Potražnja za žitaricama i drugim agrarnim proizvodima omogućava veleposednicima Danske i Holštajna da ih prodaju direktno u Nizozemskoj i gra dovima severozapadne Nemačke. Od njih dobijaju zajmove, šire svoje posede i koriste rad kmetova. Sličan proces je i u Branden burgu, Meklenburgu, Pomeraniji, Pruskoj i Poljskoj. Smanjiva nje i iseljavanje stanovništva ostavlja mnoge posede bez radne snage. Potrebe zapadne i južne Evrope za žitaricama, drvetom i krznima dovode do prisilnog zaustavljanja iseljavanja. Plemstvo vezuje seljake za zemlju i nameće im odredene radne dažbine. Tako nastaje „novo kmetstvo“, nametnuto oštrim zakonima i
provodeno feudalnim i policijskim ovlašćenjima. Izbornici, kra ljevi i kneževi, čiji su interesi slični plemićkim i od kojih zavise njihove finansijske prilike, ne štite prava seljaka. Koristeći jefti nu radnu snagu i zakone, plemstvo stvara velike posede na kojima se efikasno posluje (Gutsherrschaft). Razvijeni sistem reka, kanala i jezera omogućava da se agrarni proizvodi prevoze do Gdanjska i drugih baltičkih luka, gde ih preuzimaju engleski i nizozemski trgovci. U drugoj polovini veka izvoz ovsa iz Poljske se utrostručuje, a slično povećanje imaju i drugi krajevi. Slična pojava postoji u Ugarskoj i Ceškoj. Njihove žitarice ne izvoze se u zapadnu Evropu, već služe za ishranu vojske u vreme ratova sa Turskom. Promene izazvane revolucijom cena neposredno utiču na zbivanja u oblastima istočno od Elbe - oživljavanje „trgovač kog“ feudalizma, uvodenje kmetstva i propadanje nemačkih i 73 poljskih gradova. Primetne su i druge promene. Plemstvo jača svoj ekonomski i politički položaj, a svoje interese poistovećuju sa državnim. To dovodi do slabljenja kraljevske vlasti (Poljska) i udruživanja sa vladarom (Brandenburg-Pruska). U drugim delo vima Evrope struktura društva i države pokazuje mnogo više složenosti i prilagodljivosti. Borba između različitih društvenih grupa i interesa odvija se neprekidno, a medu njima se uspostav lja ravnoteža. Granica deobe izmedu zapadne i istočne Evrope utvrduje se na Elbi i oličava industrijski zapad i agrarni istok. Trgovačka revolucija. - Istovremeno sa revolucijom cena odvija se drugi izuzetno značajan proces - trgovačka revolucija. Ona se nezadrživo širi na velikim prostorima i dovodi do veoma značajnih promena - pretvaranja evropske trgovine u svetsku, otvaranja novih puteva, prenošenja centara trgovine iz Sredo zemlja u severnu Evropu i Atlantik, uobličavanja novog lika trgovca, stvaranja velikih trgovačkih i bankarskih centara. Do kraja XV veka evropska trgovina se odvija na ranije utvrdenim prostorima i metodima. Njena središta se nalaze u se vernoj Italiji i Flandriji, urbanizovanim i privredno najrazvije nijim delovima Evrope. U njima se proizvode vunene i svilene tkanine najboljeg kvaliteta, platno, čipka, tapiserije i druge vrste tekstila. Takode su razvijeni brodogradnja, topljenje i obrada metala. Venecija prednjači u proizvodnji stakla i ogleda la i uživa monopolistički položaj u trgovini istočnjačkim za činima, koje dovozi iz Aleksandrije i Alepa. Mletački i drugi trgovci prodaju ove proizvode širom Evrope, od Engleske do Moskve, Stokholma i Carigrada. Izmedu Flandrije i severne Ita lije postoje žive saobraćajne veze, morem i kopnom. Povezanost sa drugim delovima Evrope je naglašena - Francuska, Španija, Nemačka i Baltik. Značajna veza se širi do Engleske koja, pored sirove vune neophodne tkačima u Ganu i Firenci, dovozi u gra dove Brabanta i Flandrije velike količine polupreradenih vune nih tkanina. Tu se one boje, dovršavaju i izvoze na tržište. Merino vuna iz Španije predstavlja glavnu sirovinu firentinskih, flandrijskih i brabantskih tkača i bojadžija.
To nije sve. Sirovine i hrana igraju važnu ulogu u evropskoj trgovini. Krzna, drvena grada, rude, žitarice iz Skandinavije i Baltika dovoze se na mnoga tržišta, gde se zamenjuju za vina, so, ribu, sir, puter, pivo, metalnu robu, oružje iz Francuske, Portu galije, Nemačke i drugih zemalja. Trguje se i robovima, mahom u južnoj Evropi, koji rade kao sluge ili veslači na brodovima i gali jama. Najveći deo robe prevozi se brodovima, pošto je to brže i jeftinije, putevi su loši a cena prevoza veća. Od Venecije do Bri sla putuje se 10 dana, Pariza 12, Londona 24, a Carigrada 30. Efikasnost poslovanja olakšava postojanje razvijenog kreditnog sistema, osiguranja i dvojnog knjigovodstva. To omogućava veću sigurnost, brzinu, tajnost i špekulacije na novčanom tržištu. Nakon geografskih otkrića evropska trgovina doživljava velike kvalitativne i kvantitativne promene. Pre svega, trgovački 74 putevi se naglo šire, plovidba portugalskih pomoraca oko Afrike, do Indije i Molučkih ostrva, donosi mnoge nove proizvode na evropska tržišta. Robovi i zlato iz zapadne Afrike, biber i slono vača iz Indije, svila i porcelan iz Kine stižu u znatnim količina ma. Prvi put evropski trgovci uspostavljaju direktnu vezu sa njihovim proizvodačima. Slično je i sa španskim pomorcima koji iz Amerike donose šećer, duvan, zlato i srebro. Povećanje sta novništva u Novom svetu obezbeduje tržište za evropske pro izvode. Zlato i srebro dovode do širenja evropske trgovine sa Is tokom. Već 1565. evropska trgovina postaje svetska: španski galeoni obavljaju redovne plovidbe do Manile na Filipinima i Akapulka u Meksiku Borba za prevlast počinje odmah. Portugalske i španske lu ke (Lisabon, Sevilja, Kadis) imaju najviše koristi od stvaranja prekomorskih imperija u Indiji, srednjoj i južnoj Americi. Do sredine XVI veka Lisabon preuzima vodeće mesto u lukrativnoj trgovini začinima - biber, cimet, oraščić, karanfilić i drugi. To predstavlja težak udarac Veneciji, od koga će se oporaviti tek sredinom XVI veka i uspostaviti ravnotežu sa Portugalijom. Se vilja postaje centar trgovine sa Amerikom, pre svega njenim na izgled neiscrpnim rezervama srebra. Kako špansko osvajanje i naseljavanje napreduje, tako se sve više uobličavaju neslućene mogućnosti trgovine sa Amerikom. Kolonisti dobavljaju iz Špa nije i Evrope sve svoje potrebe: hranu, tkanine, oružje, radnu snagu. Obim trgovine povećava se do sredine XVI veka, kada do stiže oko 30.000 tona robe godišnje u oba pravca. Posle kratko trajnog opadanja, transatlantska trgovina počinje da raste še zdesetih godina, da 1600. dostigne obim od 50.000 tona robe u oba pravca i preko 200 brodova. Porast je vezan za napore kolonista da urede svoj privredni život i usavrše nove metode prerade srebrne rude (upotreba žive). Taj period predstavlja vrhunac uvoza američkog srebra, jedinog platežnog sredstva kolonista. Trgovina sa kolonijama ostaje u rukama Kastiljaca, iz nje se po tiskuju drugi podanici španskog kralja, a kruna dobija petinu (quint) od uvezenog srebra. Priliv ogromnih količina začina i srebra premašuje sposob
nosti Portugalije i Španije da ih iskoriste. Strogi nadzor krune nad njihovim uvozom donosi neželjene posledice. Portugalski dvor daje monopol za trgovinu pojedincima, zadržava kontrolu nad plemenitim metalima, začinima i trgovačkom flotom. Špan ski dvor postupa slično; kraljevski činovnici kontrolišu trgovinu, monopol se daje pojedincima i direktno trguje. Vremenom druge zemlje i narodi preuzimaju trgovinu sa Novim svetom u svoje ru ke. Portugalija i Spanija, privredno nerazvijene, ne mogu da za dovolje njihove stalno rastuće potrebe. Najveći snabdevači roba ma postaju nizozemski i severnoitalijanski gradovi. Američki plemeniti metali odlivaju se iz Španije u druge zemlje. Nesposobnost Portugalije i Spanije da svoje kolonije pre tvore u izvor trajne ekonomske premoći nad drugim evropskim zemljama dovodi do toga da se trgovina XVI veka brže razvija u 75 gradovima Flandrije i severne Italije. U pitanju su oblasti u koji ma trgovci uspevaju da se oslobode feudalnih stega i u kojima ne postoji snažna centralna vlast apsolutističke monarhije. U toj trci italijanski gradovi postepeno gube dah. Njihove ekonom ske institucije se okoštavaju, politika vlada postaje kratkovida, a oštra konkurencija Engleske i Nizozemske dovodi do pada eko nomske snage i značaja italijanske privrede u XVII veku. Trgovačka revolucija menja lik Evrope. Zajedno sa eko nomskim, i politički centar Evrope pomera se na sever. Novi proizvodi i dobra, ranije nedostupni ili nepoznati, postaju obični i menjaju navike stanovništva. Početkom XVII veka ljudi piju čaj i kafu, puše duvan, upoznaju se sa kininom i opijumom, čime se otvaraju široke mogućnosti razvitka medicine. Nesumnjivo, trgovac je najistaknutiji predstavnik evrop skog privrednog života i preporoda. On je dinamičan, pripada društvenoj eliti, učestvuje u mnogim vidovima života i njegov uticaj je u stalnom porastu. Kako izgleda moderni trgovac? Za jedno sa promenjenim uslovima menja se i njegov lik. Dok u srednjem veku putuje po sajmovima i gradovima, u XVI veku on je poslovan čovek nastanjen u jednom gradu, iz koga prati po slovnu delatnost širom Evrope i sveta, cene roba, kurseve mone ta, vojne operacije. Preko berzanskih agenata kupuje i prodaje po volji, pozajmljuje novac, upućuje ga preko kreditnih pisama i menica. Koristi pomorsko osiguranje i trgovačko pravo. Nalazi se obično na čelu porodičnih ili akcionarskih društava, često samo za ugovoreni posao. Za razliku od ranijih vremena, trgovac pokazuje sklonost da ulaže novac u različite poslove, čime sma njuje rizik od gubitaka. Trguje raznim robama širom Evrope i sveta; najveće kompanije (Mediči) trguju vunom, tkaninama, svilom, bojama, začinima, maslinovim uljem, pamukom, zlatnim proizvodima. Trgovac često deluje kao industrijalac i bankar. Primer po slovne raznovrsnosti i uspeha predstavljaju članovi porodice Fuger. Sredinom XV veka oni trguju začinima, svilom i vune nim tkaninama sa Venecijom. Jakov Fuger (1478-1525) ogrom no širi poslove, uvodi porodicu u svet finansija davanjem zaj
mova vladarima i kneževima, i ulaže velika sredstva u rudarstvo. Zahvaljujući zajmovima datim Karlu V i Maksimilijanu I, Ja kov dobija koncesije za najbogatije evropske rudnike srebra i bakra (Tirol, Madarska); on prodaje indulgencije, otkupljuje imanja zaduženog plemstva i ubira prihode nekih španskih redova. U razdoblju od 1511. do 1525. njegovi prihodi do stižu 50% od uloženog kapitala. Malo ko može da se meri sa Fugerima. Antverpen. - Širenje i prenošenje evropskog privrednog ži vota u severnu Evropu najbolje se vidi u brzom usponu i padu Antverpena. Glavni grad Brabanta, na ušću Šelde, Antverpen svojim položajem i unutrašnjom politikom privlači trgovce, ban kare, poslovne ljude iz čitave Evrope. To omogućava njegov brzi 76 uspon. Lodoviko Gvičardini, poznati italijanski pisac, opisuje sa divljenjem njegove gradevine, javne i privatne, magacine, trgo vine. Njegova izvanredna luka ima osam glavnih kanala u gradu, od kojih najveći može da prihvati oko sto brodova. Grad je odli čno snabdeven roborn sa raznih strana, piše Gvičardini. U Ant verpenu se obavlja veoma živa trgovina, manufakturna pro izvodnja i bankarska delatnost. Krajem XV veka Antverpen postaje trgovački centar severne Evrope posle odluke portugal skog dvora da u njemu bude centar trgovine začinima. Prvi tovar skupocenog bibera stiže 1501, a nekoliko godina kasnije brodovi natovareni začinima postaju veći i mnogobrojniji. Zauz vrat, Antverpen snabdeva Portugaliju tkaninama i metalnom ro bom. Pored Portugalaca, u Antverpenu posluju Englezi, Nemci, Italijani; u njemu se kupuju i prodaju tkanine iz Engleske, Italije i Nemačke, vina iz Nemačke, Francuske i Španije, so iz Francu ske, žito sa Baltika. Antverpen nije samo luka za izvoz i uvoz, u njegovim radionicarna se proizvodi sapun, preraduje riba, pre čišćava šećer, boje i dovršavaju tkanine. U njemu se otvara berza (1531), koja postaje vodeća institucija te vrste u Evropi. Brz uspon dovodi do brzog pada. Sredinom XVI veka Ant verpen dostiže vrhunac. Pad počinje odlukom portugalskog dvora da napusti grad kao centar trgovine začinima (1549). Posle toga ona se odvija drugim putevima (Lisabon, Venecija). Engle ski trgovci tkanina napuštaju Antverpen kao kontinentalni cen tar. Rat Francuske i Carstva (1552) i glad u Evropi (1555, 1556) teško pogadaju Antverpen. Kad Španija, Francuska, Nizozem ska i Portugalija proglašavaju moratorijum na svoje dugove (1557, 1560), finansijska snaga grada doživljava težak udarac. Trgovački rat izmedu Engleske i Nizozemske (1565), špansko ra zaranje grada (1576) i zatvaranje Šelde (1585) dovode do opa danja njegove snage. Antverpen zamenjuje drugi nizozemski grad - Amsterdam. Bankarstvo. - Ima svoje korene u ranijim vremenima. Ban kari obavljaju izuzetno korisne poslove, pre svega obezbeduju velike sume novca kraljevima i carevima, od kojih često za vise. S obzirom na stav katoličke crkve prema uzimanju kamata, njihova borba za opstanak i ekspanzija nailaze na mnoge otpore.
U početku, bankari iz severne Italije (Đenova, Venecija, Firenca) imaju nadmoćan položaj. U XVI veku pridružuju im se Nemci (Fugeri, Velser), Holandani, Španci i Englezi. Oni otvaraju banke, šire novčano tržište, razmenjuju različite monete, pri maju i izdaju menice i obavljaju druge novčane poslove. Obim kapitala u cirkulaciji i investicijama daleko prevazilazi sred njovekovne banke (Mediči). Polovinom XVI veka kapital Fu gera deset puta je veći od kapitala Medičija. Trgovci bankari iz Nemačke i Italije ne oličavaju predstavnike rastućeg kapita lizma ili buržoazije. Fugeri su skromnog porekla, kao i Simon Ruiz iz Medine del Kampo, Esponoze iz Sevilje i drugi, dok 77 Grimaldi, Spinola, Palavičini pripadaju staroj denovljanskoj aristokratiji. Bez obzira na svoje poreklo, bankari predstavljaju deo strukture apsolutističke monarhije. Oni su joj neophodni, od nje dobijaju različite monopole (rudnici), pravo da prikupljaju pore ze i trguju sa kolonijama (Španija). Bez izdašne podrške vladara malo ko je u stanju da stvori velike kapitale. Kapital Fugera ras te od 200 hiljada na dva miliona dukata. Fugeri su glavni kre ditori Karla V i Filipa II i njihovih ratova. Bankari deluju na medunarodnom planu, a neki održavaju veze sa različitim dvo rovima. Gaspar Duči iz Antverpena posluje sa carskom i francu skom vladom, kao i na berzama u Antverpenu i Lionu. Fugeri se vezuju isključivo za Nemačko Carstvo, a Đenovljani za Spa niju. Manje nemačke, firentinske i druge banke saraduju sa Francuskom. Kao što omogućuju njihov uspon, tako vladari odlučuju o njihovom opstanku. Oduzimanjem monopola i drugih privilegija lišavaju ih izvora prihoda. Mnogo teže posledice imaju bankrot stva, od kojih ona Filipa II (1575, 1596) dovode do propadanja mnogih bankarskih kuća i njihovih poverilaca. U suštini, finan sijske potrebe odreduju politiku mnogih dvorova. Krajem veka većina bankara južne Nemačke propada, dok su Fugeri i Đenov ljani teško oštećeni i prisiljeni da se povuku iz poslova zbog ne sposobnosti španske države da isplati ogromne dugove. 78 VI APSOLUTISTIČKA MONARHIJA Od sredine XV do kraja XVI veka države zapadne Evrope (Engleska, Francuska, Španija) ostvaruju novi korak u svom unutrašnjem razvitku. Njihovi vladari stvaraju institucije svoj stvene modernoj državi. Njihova posebna karakteristika je centralizacija državne uprave u svim domenima sa ciljem da uspostavi red i mir i učvrsti kraljevsku vlast. Razloga z.a to ima mnogo. Građanski ratovi, klasni nemiri, feudalne pobune i raz bojništva prisutni su širom Evrope do sredine XV veka i kasnije. Stogodišnji rat, husitski ratovi, ustanak Džeka Kada u Engleskoj (1452), ratovi ruža, seljački ustanci, ustanci žakerije, nemiri u gradovima Flandrije su najpoznatiji. Centralna vlast jedva da postoji, a srednjovekovne skupštine (parlamenti, kortesi) često
imaju veću vlast od kralja, što omogućava nadmoćnost plemstva nad njim. Mnoge prerogative i prava krune pripadaju pojedinci ma i naslednim članovima zemljišne i vojne aristokratije. Postoji preplitanje između države i privatne svojine. To je doba nesigur nosti i nereda. Takvo stanje ne može da traje dugo. Već mnogo ranije mo narhija prestaje da bude izborna i postaje nasledna. Sredinom XV veka vladari guše pobune i nastoje da zavedu red i mir i ograniče vlast plemstva. Postepeno postavljaju temelje nacional ne i teritorijalne celine (države). U tom procesu kraljevi učvršću ju svoju vlast i nameću je nemirnom plemstvu. Jačanje kraljevske vlasti je garancija unutrašnjeg mira. Podstiče se odanost dinasti ji i tvrdi da je nasledna dinastija jedini legitimni oblik vladavine, koju svi treba da prihvate bez otpora. To nije sve. Kraljevi nasto je da obezbede podršku gradova i njihovih žitelja, voljnih da, u zamenu za mir i bezbednost, plaćaju poreze kraljevskoj blagajni. Tim novcem kraljevi stvaraju stajaću vojsku i lišavaju plemstvo povlašćenog položaja u njoj. U nameri da skrše feudalno, običaj no pravo, vladari se sve češće pozivaju na rimsko pravo. Oni se smatraju suverenima, ličnostima koje u sebi objedinjuju volju i dobrobit naroda i ističu poznatu maksimu Salus p6puli suprema lex (Blagostanje naroda najviši je zakon). Kraljevi stiču pravo da donose zakone i sprovode ih svojim autoritetom. Od sredine XV veka ravnoteža izmedu kraljeva i feudalaca, centralizacije i de centralizacije, menja se u korist prvih. Predstavnik apsolutističke monarhije u Engleskoj je Henri VII Tjudor (1485-1509). U ratu ruža (1455-1484) nestaje cvet en gleskog plemstva, što olakšava njegov posao. On donosi zakon koji zabranjuje feudalcima da drže svoju vojsku, ustanovljava sud Zvezdane sale, koji raspravlja o pitanjima svojine i prime 79 njuje rimsko pravo sa dokaznim postupkom, bez porote. Oko Tjudora se konsoliduje nacionalno osećanje. Začetnik apsolutističke vladavine u Francuskoj je Luj XI (1461-1483). On povećava svoju vlast, stvara kraljevsku vojsku, širi francuske granice, guši pobune plemstva, progoni razbojni ke, nameće poreze bez saglasnosti parlamenata, lišava plemstvo i gradove ranije stečenih prava, jača ugled kraljevskih činovnika i vrši oštru kontrolu nad sveštenstvom. To je početak rešavanja pitanja galikanske crkve. Izjava predsednika najvišeg suda u Francuskoj (1527) kra lju Fransoa I (1515-1547) da „mi ne želimo da osporavamo ili umanjujemo Vašu vlast; to bi bilo svetogrde, pošto priznajemo da ste Vi iznad zakona“, pokazuje koliko je postignuto. Žan Bo den (1530-1596), teoretičar državnog suvereniteta, razvija misao da suverenu vlast ne mogu da ometaju ljudski zakoni. Vladar podleže jedino božanskom i prirodnom zakonu. On uživa sva prava: vlast i prerogative u državi, može da deli pravdu, da traži povratak svih javnih službi koje su prešle u privatne ruke. Teo rijski on ima pravo da razrezuje poreze i druge namete bez obzi ra na saglasnost drugih, da drži stalnu vojsku, da upravlja efika
snom administracijom i uživa premoć nad svim telima i organi zacijama (parlamenti, sudovi, staleži, crkva). Slučaj Španije je specifičan. Formalno u njoj ne postoji je dinstvena monarhija. Ujedinjenje Kastilje i Aragona (1469) ostva ruje se brakom izmedu Izabele i Ferdinanda. Aragonu pripadaju Balearska ostrva, Sardinija, Sicilija i južni deo Italije, a Kastilji Amerika (1492). Sve države zadržavaju svoje političke, admini strativne i sudske ustanove. To sprečava stvaranje španskog nacionalnog osećanja. Špance zbližava pripadnost katoličkoj crkvi, a jedina zajednička ustanova im je inkvizicija. Stoga apso lutistička monarhija ima versko obeležje: ujedinjenje se ostvaru je oko crkve, koju vladari koriste i na koju se oslanjaju. Traži se versko jedinstvo. Raniji španski vladari spadaju među najtole rantnije u Evropi, u njihovim zemljama žive zajedno hrišćani, Jevreji i Mavri. Pad Granade (1492) dovodi do proterivanja Je vreja i Mavara iz Španije. Španska crkva postaje veoma rigidna i ortodoksna. Prisustvo ideja apsolutističke monarhije, iako ograničeno, primećuje se i u Nemačkom Carstvu. Postojeća politička struk tura - vojvodstva, markgrofovije - (Saksonija, Bavarska, Bran denburg), crkvena središta i slobodni carski gradovi - pruža ograničene mogućnosti za njihovu primenu. Samo u većim drža vama vladari uspevaju da umire lokalno plemstvo, povećaju svoje prihode, osiguraju posed i puštaju predstavnička tela da odumru. To ne znači da protivnici kraljevske vlasti izbegavaju da izazivaju unutrašnje nemire i da kralj uvek iz njih izlazi kao po bednik. Uprkos ponovljenih izjava lojalnosti, takva očekivanja se ne obistinjuju. Novi razlozi, zajedno sa starim, dovode tokom XVI veka do mnogih građanskih ratova i pobuna, često razorni 80 jih nego u ranijim vremenima. Sredinom XVI veka kraljevi uspe vaju da učvrste svoju vlast. Iako se često pozivaju na „apsolutnu kraljevsku vlast“ i „vrhovnu jurisdikciju“ nad svojim podanici ma (Izabela Kastiljska), vladari se često suočavaju sa problemom njihove primene. Problemi su različiti, često veoma složeni. Vla dari ih rešavaju na različite načine, u skladu sa prilikama i mo gućnostima. Administracija. - Kraljevi izgrađuju administraciju da bi se njihova politika osetila u svim delovima zemlje i obezbedila pravda za sve podanike. U ostvarenju toga cilja vladari se suoča vaju sa mnogim problemima, pre svega kako na različitim stup njevima uskladiti i sprovoditi političku vlast. Kralj se nalazi na vrhu državne strukture, a svoju vlast sprovodi preko saveta i vi sokih činovnika. Sredinom XVI veka savet predstavlja oruđe ap solutne kraljeve volje. On sprovodi njegove naloge, daje savete, iako kralj nije dužan da ih prihvati. Krupno plemstvo želi da vrši dužnost savetodavaca i članova saveta. Učvrstivši svoju vlast u XV veku, vladari nastoje da se oslobode takvih savetnika, pa nji hove funkcije postaju mahom ceremonijalne. Istovremeno, dele savet u nekoliko tela, zaduženih za obavljanje različitih dužno
sti. Njihova ovlašćenja nisu precizno određena, pa im se dužnosti često prepliću. U tom pogledu Španija izgrađuje najsloženiju strukturu. Državni saveti za finansije, vojne redove, rat, inkviziciju, Mestu odreduju politiku čitave države; saveti za Kastilju, Indiju, Aragon i kasnije Italiju odlučuju o specifičnim zemljama. Pored donošenja političkih i administrativnih odluka, saveti imaju i sudska ovlašćenja. Na nižem stupnju državne uprave kralj po stavlja kao svoje zastupnike u lokalnoj administraciji posebna lica - koregidore. Kralj ga plaća, koregidor obavlja dužnost pet godina, ne može da služi u rodnom mestu, stiče imovinu i meša se u lokalne poslove. Uputstva za rad prima od saveta, a posebna komisija ispituje njegovu delatnost. U Francuskoj postoji sličan sistem saveta sa različitim ovlašćenjima. Državni savet (Conseil des Affaires) predstavlja malo telo zaduženo za donošenje najvažnijih političkih odluka. U uvećanom sastavu bavi se i problemima finansija. Od kraja XV veka deluje Veliki savet (Grand Conseil) u čiji delokrug spa daju pitanja sudstva. Predstavnik kraljevske vlasti u okruzima i srezovima je bajlo ili senešal. Imenuju se iz redova krupnog plemstva i nemaju administrativnog iskustva. U vreme čestih odsustava, poslove obavljaju zamenici, poreklom gradani i obra zovani. Način njihovog imenovanja dugo izaziva otpor plemstva, koje osporava kralju Fransoa I to pravo. Njihovo imenovanje, kao predstavnika kraljevske vlasti, ostaje u rukama lokalnog plemstva. To omogućava da činovništvo štiti lokalne interese, ia ko se nalazi u kraljevskoj službi. I u Engleskoj postoji sličan sistem. U vreme Henrija VIII (1509-1547) stvara se malo telo savetnika-Privatni savet (Privy 81 Council). On uskladuje rad drugih tela i brine o kraljevskim fi nansijama. U svom radu zavisi od kralja. Savet uživa sudska ovlašćenja, i u njegovom radu prepliću se načela običajnog i rim skog prava. Prevagu vremenom stiče običajno pravo, koje uživa podršku parlamenta, koji teži ograničavanju kraljevske vlasti. Kao i u Spaniji, stvara se sistem specijalizovanih saveta: Savet za sever (1536) i Savet za Vels, osnovan krajem XV veka, imaju dužnost da se brinu za održavanje reda i mira u buntovnim kra jevima. Reorganizacija koju sprovodi kancelar Tomas Kromvel širi ovlašćenja administracije, koja još više postaje instrument za sprovođenje kraljeve politike. Koordinaciju između vladara i sa veta obavljaju sekretari, pa njihova moć brzo raste. Oni savetuju kralja u pitanjima patronaže. Mirovne sudije (justice of peace) obavljaju funkcije lokalnih vlasti. Imenuje ih kralj iz redova uglednih lokalnih ličnosti. Za svoj rad ne primaju platu. Iako amateri, oni za vladavine Henrija VIII i Elizabete I (1558-1603) obavljaju važne poslove. Radeći na načelu dobrovoljnosti, mirovne sudije dolaze ponekad u sukob sa kraljem, štiteći svoje interese. U želji da sprovedu svoju politiku preko izgrađene admini stracije, kraljevi teže da se oslanjaju na sebi odane i zavisne lju
de. U XVI veku to postaje stalna praksa. Prednost imaju ličnosti gg PRVI DEO (1450-1598) koje ne pripadaju krupnom plemstvu: sitni plemići, obrazovani i buržoazija - pravnici, činovnici, finansijski stručnjaci. To iza ziva ogorčenje krupnog plemstva. Činovništvo ne predstavlja buržoaziju kao klasu i njene interese (bogatstvo, društveno priznanje). Ono teži da ude u redove krupnog plemstva i sa njim se orodi. Drugi put do uspeha je sticanje visokih crkvenih zvanja (nadbiskupi, kardinali). Himenez, d'Amboaz, Vulsi, Granvel i Espinoza predstavljaju političke ličnosti prvog reda poreklom iz redova džentrije i buržoazije. Za usluge učinjene kralju, Tomas Kromvel postaje erl od Eseksa. Administrativno plemstvo (no blesse de robe) zauzima najviše sudske i adminsitrativne poslo ve. Ppjedine porodice to prenose na potonje generacije (Sesil, Bekon, Vileroa, Granvel, Perez). Prodaja državnih funkcija igra značajnu ulogu u XVI veku. Ona je raširena u Francuskoj i Spaniji početkom veka, iako se najviša zvanja i položaji ne prodaju (savetnici, guverneri, vojni komandanti). U naknadu za utvrdeni iznos novca, kraljevi ime nuju pojedince na odredene položaje, čime gube kontrolu nad njima i vremenom mnogi postaju nasledni. To ograničava kralje ve prerogative i sprečava ga da sprovodi svoju politiku. S druge strane, činovništvo nastoji da ostvari novčanu dobit, postupak prihvatljiv za mnoge. Njihovi prihodi znatno prevazilaze zva nične plate. Korupcija se prihvata, zavisno od sume i vrste uslu ga; ako se traži nečija intervencija, koristi se mito. Širenje cen tralizma dovodi do širenja mita. Korupcija nije svugde prisutna, a njena raširenost zavisi od pojedinaca i njihovog shvatanja dužnosti. 82 Bez obzira na snagu i uticaj kraljevske administracije, sa radnja plemstva je neophodna. Prikupljanje poreza zahteva sa radnju sela, grada i plemića u cilju njegovog razrezivanja i na plate. Kralj mora da osigura saradnju plemstva čiji članovi, zbog svog ugleda, moraju da predvode armije i flote. Plemstvo služi kralja u naknadu za platu, privilegije, počasti, priznanja. Kon trola patronaže predstavlja snažno oruđe u rukama efikasne kraljevske vlasti. Penzije, titule, crkvene položaje kraljevi dele sa ciljem da privuku nezadovoljne, učvrste njihovu odanost sebi i državi. U vremenima socijalnih i verskih previranja, nezado voljnici mogu da ugroze kraljevsku vlast. Oružane snage. - Jačanje oružanih snaga je deo politike apsolutističke monarhije. Vojska postaje stalna, sredstva za vodenje rata prelaze iz ruku plemstva u ruke vladara; on ima isključivo pravo da objavljuje rat i zaključuje mir. Ekonomski napredak i razvitak tehnike i tehnologije rata omogućavaju poje dinim vladarima da raspolažu snažnim oružanim snagama. Francuska armija u vreme Fransoa I predstavlja model nove armije. Plemići i dalje imaju veliku ulogu u njoj, ali više ne obavljaju dužnost kao kraljevi vazali, već kao plaćeni oficiri. To, kao i fi nansijska zavisnost od kralja, prisiljava plemstvo da prihvati
disciplinu. Oni postaju najamnici, a prestaju da budu vitezovi. Vojska postaje najamnička. Kralj imenuje kapetane, koji sakupljaju pešadiju i opremaju je kopljima, mušketama i arke buzama. Ona je mnogo brojnija od konjice. Pešadija se skuplja u siromašnijim krajevima (Pikardija, Gaskonja, Škotska, Švajcar ska, Nemačka). U Francuskoj i Spaniji oružane snage predstav ljaju orude kraljevskog centralizma. One su često nepouzdane. Kad ne prime platu pljačkaju, otimaju i uništavaju sve što im je pod rukom; „jedu narod“, tvrde savremenici. Najamnici često odbijaju da prihvate kraljevu disciplinu i priznaju vlast svojih kapetana. Ponekad prelaze na stranu neprijatelja. Finansije. - Obezbedivanje finansijskih sredstava za obav ljanje državnih funkcija i politike, a posebno za opremanje i odr žavanje oružanih snaga, predstavlja poseban problem apsoluti stičkih monarhija. Ratni troškovi predstavljaju najveću stavku u njihovim budžetima. Kupovina topova i mušketa, gradnja i nao ružanje ratnih brodova i utvrđenja i plate najamnicima pred stavljaju stalno rastuće potrebe vladara. Prekidi ratova donose olakšanje, ali oni su veoma retki. Od početka italijanskih ratova (1494) do kraja XVI veka ratovi se vode u proseku svake tri, od četiri godine. Velike sume novca se troše za diplomatiju, potkup ljivanje, stvaranje nepouzdanih i kratkotrajnih savezništava. To važi i za plate kraljevskih službenika, penzije i darove, troškove izdržavanja dvorova, luksuz, građevinarstvo, mecenatstvo, za bave (Maksimilijan I drži 2000 lovačkih pasa). Veliki i stalno rastući rashodi zahtevaju obezbedivanje po trebnih prihoda. U razgovorima i prepisci izmedu vladara i mi 83 nistara uvek se spominje to pitanje. Zajmovi od bankara pred stavljaju jedan od izvora prihoda, ali je on ograničen. Bankari iz Liona finansiraju francuski pohod protiv Napulja 1494; Karlo V plaća svoj poslednji rat protiv Francuske zajmovima banaka iz Antverpena (1552), kada njegov dug dostiže 6 miliona livri. Ne sposobnost vladara da zajmove vrate umanjuje spremnost i spo sobnost bankara da odobravaju nove. Često se koristi pritisak, a gradovi su najčešće žrtve kad kralju treba da daju prinudne „da rove“ (Tuluza 1537, 1542, 1544, 1553, 1555). Vladari prodaju državne bonove i raspisuju javne zajmove, često sa kamatom od 12%. Visoke kamate privlače novac sa različitih strana, o čemu najbolje svedoči lionski zajam 1555. On se završava propašću mnogih poverilaca (1557). Prihodi sa kraljevskih dobara, neke carine, krunski monopoli, koncesije za korišćenje ruda i drugi nisu dovoljni da zadovolje rastuće potrebe. Španski dvar stiče velike prihode preuzimanjem imovine viteških redova (Santija go, Kalatrava, Alkantara); u Engleskoj vladar stiče velika sredstva prodajom konfiskovane imovine katoličke crkve. Od početka XVI veka vlade prodaju anuitete od utvrđenih prihoda gradova i provincija. To uzima maha u mnogim zemljama. Usavršava se način prikupljanja različitih prihoda. Apsolutistički vladari prodaju različita zvanja i funkcije. To je najrazvijenije u Francuskoj, gde se mnoga zvanja stvaraju
samo radi prodaje, uključujući prikupljanje lokalnih nameta, tr žišne policije, savetnika u parlamentima Pariza i Bordoa. Slično je u Španiji i Italiji (Rim). Napuštanje takve prakse znači vraća nje novca, što nije ostvarljivo. U Nemačkoj je takva praksa manje raširena, zbog nerazvijenih državnih službi. U Engleskoj zvanja i funkcije prodaju oni koji ih obavljaju, mahom plemstvo, čime to prestaje da bude stvar vladara. Sposobnost vladara da uzimaju zajmove i prodaju zvanja obezbeđuje im nadmoćnost nad visokim plemstvom. Sredstva sakupljena na taj način nisu dovoljna. Mnoge države pristupaju oporezivanju svojih podanika, što postaje glavni izvor prihoda. Raspisivanje poreza zahteva, u teoriji, saglasnost podanika, koiu daju predstavnička tela. Dolaze do izražaja razlike između vladara i njihovih podanika, i određuju međusobne odnose. Kao posledica toga st anje u zetnlji je nesta bilno, a borba stalna. Kraljevi Francuske često prcgovaraju sa predstavnicima sveštenstva, plemstva i građana da dobiju njiho vu saglasnost za nove poreze. Engleski parlament, kastiljski i aragonski kortesi, francuski staieži često odbacuju zahteve za novim porezima. Nizozemski staleži, pak, odobravaju velika sredstva Karlu V za rat protiv Francuske. Povećani zahtevi dovode do čestih sukoba. Dok Karlo V iz begava sudare sa kortesima, Filip II vrši otvoren pritisak na n.jih. Engleski parlament odobrava sredstva Henriju VIII, dok zahtevi Elizabete I nailaze na primetan otpor. Borba između kralja i predstavničkih tela završava se različitim ishodom. Pravo op o-rezivanja u Engleskoj dele kralj i parlament, što dovodi do ogra-ničavanja apsolutističke vlasti. 84 U drugim zemljama takva deoba ne postoji, pošto kraljevi Francuske i Spanije, uz podršku 1>lem stva i sveštenstva, nameću svoju volju predstavničkim telima. Na taj način optereće.nja u Kastilji padaju na one kategorije sta novništva koje ne uživaju nikakva izuzeća. Oni predstavljaju ekonomski najproduktivniji deo stanovništva. Pored poreza na zemlju, plaća se alkabala, namet od 10 % na sve trg ovačke poslo ve. To dovodi do propadanja španske poljoprivrede i trgovine i slabljenja španske ekonomske snage toliko značajne u evrop skim sukobima XVI veka. U Francuskoj, pored posrednih (taksa na vino, meso, ode lo), postoje i direktni porezi. Najvažniji je taj (taille), porez na ličnost i imovinu. Pored njega, naplaćuje se gabela, porez na so po glavi porodice, koju starešina mora da kupi od države po određenoj ceni. U teoriji taj odobravaju lokalni i pokrajinski sta leži. Kralj uspeva da privolom i prinudom nagovori staleže da prihvate njegove zahteve. Vlada odreduje iznos taja svake godi ne, a prikupljaju ga njeni agenti. On stalno raste. Često se kao dokaz snage vladara navodi činjenica da se taj sakuplja uprkos toga što se staleži izmedu 1484. i 1560. ne sastaju. To stvara kod savremenika uverenje o izuzetnoj snazi Francuske i moći njenih vladara. On postaje uzor kome teže mnogi, vladar iznad zakona.
Zaveden u odbrambene svrhe, taj pada, kao i porez u Špa niji, na leđa onih koji nemaju mogućnosti da se brane - treći sta Iež. Plemstvo i sveštenstvo su izuzeti od plaćanja taja - plemstvo što ratuje, a sveštenstvo što se moli za pobedu, iako ponekad pla ća odredene dažbine. Pojedinci (visoki činovnici, savetnici, advokati) i gradovi (Ruan) otkupljuju se od vojnih obaveza. Izu zimanje plemstva potvrđuje njegovu političku moć. Taj plaća ekonomski najslabiji deo stanovništva. Iako ne raste stalno, on predstavlja teško opterećenje za seljaštvo, koje beži iz sela u gradove. Odnosi izmeĎu crkve i države. - To pitanje postavlja u prvi plan uplitanje drugih država i organizacija u poslove apsoluti stičke države. U praksi, tiče se odnosa između papstva i države. Španski vladari, Ferdinand i Izabela, uspevaju da od papa osi guraju saglasnost da podnose na odobrenje imena kandidata za najviša crkvena zvanja i funkcije u zemlji (1486). Zauzvrat, pru žaju podršku papskoj politici u Italiji. To određuje držanje sve štenstva, čiji uspon više zavisi od vladara nego od pape. Španski kraljevi uživaju pravo veta na objavljivanje papskih bula u Mi lanu, Napulju i na Siciliji. Na tom ostrvu oni zahtevaju za sebe prerogative apostolskih delegata. Kao orude u rukama vladara, španska inkvizicija uživa veća prava od drugih crkvenih tela i notpurlo je nezavisna od Vatikana. Slična sklonost primetna je i u Francuskoj. Fransoa I za ključuje sa papom Lavom X konkordat (1516), kojim dobija pra vo da imenuje 600 najznačajnijih crkvenih ličnosti. Francuski dvor stiče pravo cenzure nad papskim bulama. To dovodi do 85 stvaranja galikanske crkve. Pokušaji papa da povrate neke pre rogative dovode do oštrih sukoba sa španskim i francuskim kra ijevima, a njihova nastojanja se završavaju neuspehom. Pored crkvenog, ovakav ishod ima veliki politički značaj. Sprečava se svako uplitanje sa strane i povećava vlast kraljeva. Kontrola nad crkvom osigurava veću odanost sveštenstva i omogućava upotre bu njegovih obrazovnih i duhovnih sposobnosti. U praksi; to znači da Vatikan prihvata de iure postojeće stanje. U Engleskoj stvari idu još dalje. Kralj i Parlament raskida ju sa Vatikanom. Henri VIII traži i dobija podršku Parlamenta. Žakonima donetim izmedu 1529. i 1536. Parlament ostvaruje nezavisnost engleske crkve od Vatikana i stvara anglikansku crkvu, na čijem se čelu nalazi vladar. To osnažuje ulogu Parla menta, čiji članovi stiču zaštitu od hapšenja i ograničenu slobo du govora. U celini, do sredine XVI veka apsolutistička monarhija po stiže velike uspehe. Najvažniji su teritorijalno ujedinjenje, admi nistrativni centralizam i kraljevski apsolutizam. Ipak, apsoluti stička monarhija ne uspeva da ukloni sve atribute feudalne mo narhije. Njena struktura sadrži mnogo novih elemenata koji označavaju početak nove epohe u razvitku evropskih institucija. Apsolutistička monarhija u ratu. - Srednjovekovni ideal jedinstva hrišćanske Evrope nestaje sa stvaranjem apsolutistič
ke monarhije. Njihov uspon dovodi do toga da Evropa postaje poprište stalnih ratova. Ojačani finansijski i vojnički, vladari vode ratove za nove teritorije, lični prestiž, dinastičke interese, brane svoje države od napada, štite veru. Time ruše postojeći od nos snaga i strukturu medunarodnih odnosa. Uspon Habzburgo vaca i prisustvo Turaka u Evropi ubrzavaju dezintegracione pro cese. Najzad, veliki značaj imaju sve prisutnije pretenzije poje dinih država (Carstva Karla V, Ivana IV Groznog, Sulejmana Ve ličanstvenog) na univerzalni karakter. Njihova prostranstva, uticaj u Evropi i svetu i svest daju takvim pretenzijama izuzetnu snagu. Carevi Nemačke i Rusije tvrde da predstavljaju zakonite naslednike Rimskog Carstva. Italijanski sistem. - Kao što prednjači u pitanju podstica nja kulturnih i duhovnih preobražaja (humanizam, renesansa), razvitka ekonomskih ustanova i prakse (trgovina, manufaktura, bankarstvo) tako Italija daje primer i u izgradnji medunarodnih odnosa. Ona predstavlja, istovremeno, model novog poretka u Evropi i predmet njegove agresivnosti. Politička karta Italije ot kriva raznolikost država, velikih i malih, od kojih mnoge nestaju tokom XV veka. One koje preživljavaju postaju snažnije i poli tički agresivnije. Sredinom XV veka najveće države na Apenin skom poluostrvu su Napulj na jugu, Papska Država u središtu i Firenca, Milana i Venecija na severu. Svaka od njih ima različite oblike vladavine. Napulj je feudalna kraljevina, Papska Država je crkvena kneževina, Firenca je republika, sa porodicom Mediči 86 na čelu, Milano je despotija u kojima se vlast nalazi u rukama Viskontija i Sforce, dok u Veneciji vlada aristokratija u čijim ru kama se nalazi politička i ekonomska vlast. Oni drže pod kontro lom lokalne oblasti, uklanjaju konkurenciju i ograničavaju poli tičke slobode gradana. U drugoj polovini XV veka (1450 - 1494) italijanske države razvijaju, nezavisno od ostale Evrope, složene diplomatske i voj ne. ustanove i instrumente. Tu se nalaze začeci moderne evropske diplomatije i svih njenih metoda. Medu njima su ustanova stal nih diplomatskih predstavništava (ambasadori), ofanzivni i de fanzivni savezi, sporazumi o intervenciji i neintervenciji, izjave o garantijama i neutralnosti, razgraničavanje uticajnih sfera, ugo vori protiv agresije sa sankcijama protiv onih koji krše dogovo reni mir, tgovački ugovori i drugo. Cilj izgradnje takvih ustano va i instrumenata je održavanje ravnoteže medu državama. To najbolje uočava Frančesko Gvičardini, istoričar Firence i Italije. koji piše: „Cilj svake od cvih pet država bio je da očuva svcju te ritoriju i odbrani svoje interese. Pri tome nastoje da spreče da protivnik postane suviše snažan i tako pokori ostale. Da bi se to postiglo, svaka država posvećuje ptznu pažnju makar i najma njim promenama i zbivanjima.“ To je razumljivo. Ravnoteža iz medu država predstavlja garanciju mira, nezavisnosti i bezbed nosti svih. Korak jedne države zahteva odgovor drugih. Pohod francuskog kralja Šarla VIII na Italiju (1494) dovodi do uništenja sistema italijanskih država. Na njegovim načelima
stvara se sistem evropskih država. Njega primenjuju na evrop skoj sceni, sa podjednakom veštinom, car Karlo V, kralj Fransoa I i sultan Sulejman Veličanstveni (1520-1566). U svojoj politici podjednako koriste diplomatiju i oružje. Svojom veličinom, sna gom, žarom i dinastičkim razlozima, carstvo Karla V onemogu ćava širenje Francuske i Turske. S druge strane, sporazum ove dve države ima za cilj da se održi ravnoteža i skrš? moć Habsbur govaca. Italijanski ratovi (1494-1559). - Italijanski sistem ravnote že pokazuje, suočen sa ambicijama apsolutističkih država (Špa nija, Francuska, Nemačko Carstvo) upletenim u dugogodišnje borbe oko Italije, svoje slabosti. On otkriva sebičnost i cinizam italijanskih državnika i njihove teške posledice. Suviše slabe da se brane i, istovremeno, privlačne, italijanske države su izazov kome vladari teško mogu da odole. Razlozi za prvi pohod Šarla VIII u Italiju su poznati: kombinacija dinastičkih pretenzija na Napulj i poziv milanskog vojvode Ludovika Sforce da mu pomogne u sporu sa napuljskim kraljem Ferdinandom. To odgova ra Sarlovim ambicijama. On priprema armiju od 40.000 ljudi za prelaz preko Alpa. Da se zaštiti od neprijatelja, on ustupa Ferdi nandu aragonskom Rusijon, a Maksimilijanu provincije Artoa i Fxanš Konte. To je osnovna slabost njegovog plana. Podstaknut planovima da iz Napulja preduzme krstaški pohod protiv Tur ske, oslobodi Carigrad i Jerusalim, Šarl VIII zanemaruje stvar 87 nost. U Italiiu ga pozivaju i drugi, uključujući kardinala Đulija na de la Roveru i izbeglice na francuskom dvoru. Francuska dokazuje svoju snagu poslavši veliku armiju u Italiju. U septembru 1494. Šarl VIII prelazi u Italiju, gde nailazi na slab otpor i zauzima Milano, Firencu, Rim i Napulj (1495). Nje gov uspeh dovodi do stvaranja Svete lige (Austrija, Spanija, pa pa, Venecija, Sforca), koja primorava Sarla da se povuče. Kra jem 1496. u Italiji nema francuskih trupa, a dve godine kasnije Šarl umire. Prvi period italijanskih ratova je završen. Šarlov pohod ima dalekosežne posledice. On odreduje francusku politiku u budućnosti, koju će njegovi naslednici Luj XII i Fransoa I slediti do sredine XVI veka. Drugi period počinje 1499. upadom francuskih trupa u Italiju, a scenario je sličan pr vom, s tom razlikom što se umesto Napulja pojavljuje Milano. Luj XII pobeđuje Ludovika Sforcu u bici kod Novare i ulazi u Rim i Napulj. Ugovorom u Granadi (1500) Luj XII i Ferdinand aragonski dele južnu Italiju, ali među njima dolazi do sukoba. Posle toga Luj gubi svoj deo južne Italije i povlači se u Francu sku (1504). Italijanske države vode politiku koja omogućava po stizanje njihc>vih ciljeva: Venecija želi da se dokopa nekih delova milanskog vojvodstva, Firenca da zauzme Pizu, a papa Aleksan dar VI Bordžija očekuje francusku podršku svom sinu Čezaru u Romanji. Politika sile pokazuje se u punom svetlu. Treći period ital.ijanskih ratova počinje drugom ekspedici jom Luja XI? 1508, kada prelazi u Italiju na poziv pape Julija II i pridružuje se Španiji i Carstvu u Kambrejskoj ligi protiv Veneci
je. Francuske trupe ratuju širom Italije i poražavaju Veneciju (1509). Julije II se okreće i stvara Svetu ligu sa Švajcarcima i Henrijem VIII u nameri da protera Francuze iz Italije. Francuzi pobeđuju kod Ravene, ali trpe poraz kod Novare i moraju da na puste Milano (1512). Luj XII napušta Italiju, a Mediči i Sforce se vraćaju u Firencu i 1VIilano. Zaključuje se nestabilan mir. On za visi c7d prilika, a one od politike evropskih sila. Luj XII umire 1515. a nasleđuje ga Fransoa I (1515-1547). Rivalstvo Habsburgovaca i Valoa. - Za razliku od dotada njih ratova oko Italije, sukobi između 1515. i 1559. dobijaju naj širi evropski karakter. Dugotrajni sudari vezani su za dve značajne ličnosti toga vremena, kralja Fransoa I i cara Karla V. Kao i njegovi prethodnici, Fransoa I ne uspeva u svojim nasto janjima, iako ona izazivaju veliku pažnju savremenika. U sukobu Fransoa I i Karla V ima mnogo lične netrpelji vosti i sujete. Svojim izgledom i ponašanjem, Fransoa I pred stavlja otelovljenje kraljevske vlasti. Njegov dvor, u kome on do minira svojim izgledom, držanjem, znanjem, samouverenošću i samozadovoljstvom, sija punim sjajem. On je ratnik i političar, agresivan i sujetan, svestan moći svoje zemlje, koju želi da uz digne u položaj prve u Evropi. Na drugoj strani, njegov savreme nik i protivnik, Karlo V (1519-1556) postaje vladar najveće evropske države. Kao mlad čovek Karlo preuzima velike odgo 88 vornosti. On je umeren i ozbiljan, uzdržan i radan, dobar vojnik i lukavi diplomata, sportista, svetski čovek. Ticijanovi portreti Fransoa I i Karla V prikazuju ih u pravom svetlu. Prvi je privla čan i lukav, drugi je inteligentniji i humaniji. Međusobno rival stvo je podstaknuto porazom Fransoa I u borbi za carsku titulu (1519) i zarobljavanjem u bici kod Pavije (1525). To nije potpuno objašnjenje. Fransoa I je svestan opasnosti opkoljavanja Francuske od habsburških država. Od Artoa i Bur gundije i duž Pirineja nalaze se njihove granice i trupe. Bez Bur gundije i Franš Kontea Francuska nije ujedinjena država. Karlo V ne može da ih se odrekne budući poreklom Burgundanin. Fransoa I teži očuvanju ravnoteže u Evropi. Odmah po stupanju na presto Fransoa I upada u Italiju, na nosi težak poraz Milanskom vojvodi kod Merinjana i ulazi u Mi lano. Nakon Karlovog izbora za cara, Fransoa preduzima drugi pohod (1520); u bici kod Pavije biva poražen i odveden u zarob ljeništvo u Madrid. Kancelar Nemačkog Carstva Merkurino Ga tinara predlaže deobu Francuske, dok vicekralj Napulja Lano, pobednik kod Pavije, traži mirenje sa njom. Ugovor u Madridu (1526) u stvari je kompromis. Fransoa se ženi Karlovom sestrom i odriče prava na Italiju i Burgundiju. Po povratku u Pariz, Fran soa proglašava ugovor nevažećim, jer je iznuden pod pritiskom. Rat se nastavlja 1526-1529. i odvija se povoljno po Carstvo. Kar lo privlači na svoju stranu čuvenog denovljanskog admirala An drca Doriju, čime osigurava premoć u zapadnom Sredozemlju. Nadmoćnost španskih terciosa obezbeduje Karlovu pobedu u Italiji. Ugovorom u Kambreu (1529) Fransoa se ponovo odriče
pretenzija nad Italijom, a Karlo nad Burgundijom. Novi rat izbija 1536. kad umire poslednji Sforca i Fransoa postavlja zahtev za Milanom. Karlo to smatra nepotrebnim krše njem ugovora u Kambreu i upada u Francusku. Fransoa zaklju čuje ugovor sa Turskom, pravdajući to potrebom da spase Evro pu od pretnji Carstva. Karlo pregovara sa Poljskom, Rusijom i Persijom. Evropa, delovi Azije i Afrike ulaze u orbitu evropskih političkih sukoba. Rat se završava francuskim zauzećem Savoje. Novi rat (1542-1544) ne donosi nikakvu korist zaraćenim stranama. Ugovor u Krepiju (1544) potvrđuje odredbe ranijih ugovora. Fransoa obećava Karlu podršku u borbi protiv Turaka i protestanata. Karlo obećava ustupak Milana ili Burgundije uko liko dode do bračnih sporazuma. On je spreman da prihvati francuske teritorijalne pretenzije pod uslovom da osigura svoje vodstvo u hrišćanskom svetu. Fransoa umire (1547), čime se lično rivalstvo okončava. Sa tim se raskida tek stvoreni savez izmedu dve države. Smrt Fransoa I ne prekida neprijateljstvo. U narednom ratu sukobljavaju se Karlo V i Anri II (1547-1559). Ugovorom u Vaučelu (1556) Anri uspeva da dobije tri važna utvrdenja u Lo-reni - biskupije Mec, Tul i Verden. Poslednji rat (1557-1559), ko ji vodi novi španski kralj Filip II (1556-1598), ne donosi vidljive promene. Ugovorom u Kato-Kambreziju (1559) Francuska za 89 država tri biskupije, dobija luku Kale na Lamanšu i Bulonj. Ustupa svoje posede u Itaiiji, osim nekoliko tvrdava u Savoji. Španija zadržava vlast u Napulju i Milanu. Francuske pretenzije u Italiji završavaju se rečima hroni čara „u slavi i dimu“. Umesto na jugu, Francuska stiče teritorije i uporišta na severu (Kale) i istoku (Mec, Tul, Verden), tamo gde ne nailazi na veliki otpor. Anri II nastavlja politiku Fransoa I u pogledu Carstva i shvata da opasr.ost Francuskoj ne dolazi iz Italije već sa severa i severoistoka. To okreće Francusku ka za štiti prirodnih granica, čime se poraz u Italiji pretvara u trajnu korist. Posledice rivalstva su višestruke: Evropa izbegava hege moniju Habsburgovaca, a preovladuje načelo ravnoteže sila; pri sustvo Turaka u evropskoj politici ostaje činjenica, dok širenje reformacije dugo ne nailazi na otpor. Upravo u to vreme širenje luteranizma i kalvinizma dobija veliki zamah. Sveto Rimsko Carstvo. - Volterova tvrdnja da „Carstvo nije ni sveto ni rimsko, niti carstvo“ predstavlja tačan prikaz stan?a ove tvorevine. Carstvo je primer stvaranja države putem bračnih veza, rođenja, umiranja i pogađanja. Carstvo je skup 2000 carskih vitezova i njihovih poseda, često ograničenih na po lusrušene zamkove i nešto zemlje, desetak crkvenih kneževina, osamdesetak slobodnih carskih gradova i više nezavisnih kneže vina (Bavarska, Saksonija, Brandenburg). Izbor Habsburgovaca za careve (1438) donosi Carstvu neki ugled u Evropi. Stupanjem na presto Maksimilijana I (1493-1519) ono se primetno širi. Sve stan svojih mogućnosti, inteligentan i uvažavan, Maksimilijan širi teritorije Carstva uspel:m brakovima - „Neka drugi ratuju, ti srećna Austrijo
ženi se“, kaže popularna poslovica toga vreme na; on reorganizuje i jača administraciju, iako je svestan da efi kasna imperijalna vlada nije moguća. Maksimilijan tzspeva da poveća uticaj Carstva u evropskoj politici. Njegov unuk i nasled nik Karlo V nasleduje 1519. veliko carstvo nastalo ujedinjenjem dinastija i njihovih zemalja. Posedi dinastija Kastilje i Aragona, po majci, i Austrije i Burgundije, po ocu, pripadaju Karlu, naj starijem sinu Filipa „Lepog“ burgundskog i Jovane „Lude“ ka stiljske. Carstvo obuhvata Austriju, južnu Nemačku, Nizozem sku, Franš Konte, Španiju sa njenim posedima u Sredozemlju (Napulj, Sicilija, Sardinija, Baleari) i Novom svetu. To nije sve. Karlo V imenuje svoga brata Ferdinanda za sa vladara, zaduženog da vlada habsburškim zemljama u Nemač koj i Austriji (1521-1522). On je u bračnim vezama sa kraljevima Ugarske i Ceške. Posle poraza Lajoša II kod Mohača (1526) Fer dinand nasleduje njegovu krunu i zemlje. Dinastički brakovi i nasledstva šire granice Carstva na jug Evrope, iako to dovodi do stalnih sukoba sa Turskom. Ujedinjenje kruna i zemalja u rukama jedne ličnosti ne predstavlja novinu, iako je bez presedana. Karlo i njegovi savet nici vide u tome put za stvaranje univerzalnog carstva. „Božansko providenje“ odreduje Karla V da bude moralni i politički voda 90 hrišćanskog sveta u borbi protiv islama i protestantizma. Time objašnjava svoju imperijalnu politiku i traži podršku za njeno provodenje. Malo ko je spreman da prihvati takve pretenzije. Ideje o Carstvu su različite, što ometa vodenje dosledne politike. One su često protivrečne i nejasno definisane. Gatinara se zalaže za carstvo kome je borba protiv Turaka jedini cilj. Imperijalna ideja ističe potrebu obnove srednjovekovnog Rimskog Carstva. Najzad, postoji ideja o svetskom carstvu, koju Karlo odbacuje, ali koju njegovi savremenici uočavaju i shvataju kao pretnju svojim interesima. Sa zemljama i narodima, Karlo nasleđuje i različite tradi cije i vrednosti, kao na primer one u Burgundiji i Kastilji; u sva koj državi on nosi različitu titulu i prava. Kastilja ne vodi računa o njegovoj carskoj tituli, a plemstvo smatra da Karlo mora njom da vlada posebno. Karlo ne pokazuje sklonost da menja postoje će stanje ili izgrađuje jedinstvenu administraciju za čitavo Car stvo. On nema zajednički budžet ili državnu blagajnu. Iako su ukupni prihodi Carstva ogromni, on direktno zavisi od prihoda koje ima kao vladar jedne ili više država. Razlike unutar Carstva (zakoni, ustanove, tradicije) najbo lje se uočavaju posmatranjem stanja u Nemačkoj i Španiji. Po stojanje trstanove izbornih kneževa u Nemačkoj (nadbiskupi Majnca, Trijera i Kelna, kneževi Palatinata, Saksonije i Brander.burga, kralj Češke) ukazuje na težnju da se ograniči carska vlast. Iza njih dolaze vojvode Bavarske i Virtenberga, markgro fovi Hesena i drugi. To dovodi do jačanja centrifugalnih snaga, učvršćivanja lokalnih interesa i privilegija. Pretnja spolja i unu
trašnji nemiri dovode do privremenog ujedinjavanja heterogenih snaga. Plemstvo, izbornici i gradovi imaju predstavnike u Rajh stagu, jedinom politički značajnom telu u Carstvu. Oni nastoje da prošire kontrolu nad carskom administracijom. Na saborima u Vormsu i Augsburgu (1495, 1500) Rajhstag nameće Maksimili janu program reformi; očuvanje unutrašnjeg mira, uvodenje po reza, stvaranje suda pravde i stalnog carskog saveta. U Savetu sede predstavnici izbornika, kneževa i gradova i sprečavaju do nošenje svih zakona koji nisu u skladu sa njihovim interesima. Maksimilijanov otpor dovodi do blokiranja državne administra cije, što pokazuje oštrinu sukoba. Prilikom krunisanja za cara u Ahenu (1520), Karlo se obavezuje da će se pridržavati starih za kona, običaja i tradicije. Prilike u Španiji (Kastilja) razlikuju se od onih u Nemačkoj. Kastilja je jedinstvena država sa prihodima iz kolonija, što Karla čini nezavisnim od kortesa. U Aragonu moć kortesa je velika, pa Karlo umnogome zavisi od njegovog držanja. Nizozemska pred stavlja federaciju poluautonomnih provincija u kojima plemstvo i gradovi imaju snažan uticaj u administraciji. Španija predstav lja grupu država, u kojoj svaka zadržava svoje osobenosti; tek Filip II pokušava da uvede zajedničke ustanove za čitavu zemlju. Suočen sa neuspehom da uspostavi verski mir u Carstvu, umoran od sukoba sa Turskom i drugim teškcćama, Karlo odlu 91 čuje da poslednje godine proživi u miru karmelitskog manastira Juste u Estramaduri. U oktobru 1555. prenosi Filipu vlast nad Nizozemskom, a kasnije nad ostalim posedima (Španija, Italija, Amerika). Ferdinand preuzima posed Austrije, Ugarske i Češke. Izborni kneževi odbacuju mogućnost da Filip II postane car, na koji položaj biraju Ferdinandovog sina Maksimilijana. To je reakcija na Filipova izrazito španska osećanja i činjenicu da Carstvo sve više poprima španski karakter. Univerzalno carstvo Karla V postaje, pod Filipom II, špansko carstvo u kome Kastilja ima odlučujuću ulogu. Uprkos neslućenih mogućnosti Carstva, njihovo ostvarenje je ograničeno činjenicom da su njene teritori je razbacane, stanovništvo raznoliko, granice teško branjive, opkoljeno mnogim neprijateljima i podeljeno u suviše mnogo medusobno ljubomornih jedinica (država). Venecija. - Republika sv. Marka doživljava u ovom razdob lju uspon i pad. Njom upravlja patricijat koji je najekskluzivnija vladajuća klasa u Evropi; izmedu 1381. i 1646. nijedna nova porodica ne ulazi u njene redove. Država uspeva da očuva svoju slobodu i o njoj se govori kao o idealno uredenoj zemlji. Mešavi na monarhizma (dužd), aristokratije (senat) i demokratije (veliko veće), ona postaje sinonim slobode toga vremena. Mletački politički sistem oličava snagu, namere i shvatanja oligarhije na vlasti. Zbog svoje ekonomske snage i unutrašnje organizacije Ve necija uspeva da održi svoju nezavisnost, vodi ratove i aktivnu spoljnu politiku. Početkom XVI veka ona se nalazi na vrhuncu moći, a Filip de Komin je smatra najmoćnijim i najorganizovani
jim gradom koji je ikada video. Republika sv. Marka je najsnaž nija italijanska država. Republika 1563. ima 1,7 miliona stanov nika, a Venecija 167.000. Grad se širi na okolne oblasti (conta da), odakle dobija hranu, iako time ne zadovoljava svoje potrebe. Zbog sve većih potreba Carigrada, uvoz hrane iz Egipta i Tesali je se smanjuje, pa Republika mora da je nabavlja na Baltiku. U Veneciji postoji gradsko planiranje. Vajar Jakopo Sansovino uo bličava Trg sv. Marka i Pjacetu, a gradi i Biblioteku sv. Marka, Lodetu i veliko stepenište Duždeve palate, koji spadaju medu najlepše gradevine pozne renesanse. Republika sv. Marka zasniva svoju moć na snazi privrede (pomorstvo, pomorsko osiguranje, tekstilna proizvodnja, ban karstvo). Oko 1500. severna Italija i Flandrija su dva ekonomska centra u Evropi. Tu se proizvode najkvalitetnije vunene tkanine i druga roba; Venecija ima monopol u trgovini začinima i luksu znim dobrima sa Istokom. Promene u trgovini, kao posledica geografskih otkrića, plovidbe oko zemlje i stvaranja kolonijalnih carstava u Americi i na Istoku, ugrožavaju mletačku dominaciju u trgovini i pomorstvu. Direktna trgovina sa Istokom uklanja Mlečane kao posrednike, a roba se plaća u zlatu i srebru. To je težak udarac za Veneciju. Gubitak monopola u trgovini začini ma, piše Đirolamo Prijuli (1501), isto je kao kad dete izgubi mle 92 ko. Sredinom XVI veka Mlečani uspevaju da povrate svoj raniji položaj i do kraja veka održavaju ravnotežu sa Portugalcima. Venecija ima unutrašnju snagu za reorganizaciju svoje pri vrede. U trenutku kad se mnoge evvropske zemlje okreću moru i ulažu kapital u brodogradnju, Venecija se okreće drugim delat nostima. Posle 1560. mletačka flota opada, povlači se iz severne Evrope i zapadnog Sredozemlja na Levant i Jadransko more. Za to postoji više razloga. Mletačke brodove napadaju severnoa frički gusari, španski i malteški pirati i senjski uskoci; krajem veka nizozemski i engleski pirati napadaju mletačke galije. Ve necija nije u stanju da se sa njima nosi. Krajem veka trgovci Londona i Amsterdama ugrožavaju mletački položaj u Sredo zemlju. Bolje posade, jeftiniji brodovi, niže cene prevoza, kvalitetnija roba postepeno uklanjaju Mlečane kao konkurente u trgovini i pomo.rstvu. Krajem veka Venecija gubi svoju trgovač ku premoć u Evropi. Kapital se povlači iz pomorstva i više ulaže u obradu zemlje i povećanje tekstilne proizvodnje. Tekstil se iz vozi u razne delove sveta i donosi velike zarade, što državi dono si primetni napredak. Uprkos svoje snage Mletačka Republika se teško prilago dava novim uslovima i načinu ratovanja koji primenjuju Fran cuzi, Španci, Nemci i Švajcarci. Mletačke trupe nanose 1508. po-raz caru Maksimilijanu, ali naredne godine su poražene od Fran cuza kod Agnadela. Neprijateljstvo Julija II i Kambrejske lige ne zabrinjavaju Republiku, koja uspeva da očuva svoje posede. Ju lije II postepeno uvida njen značaj i tvrdi da bi „Veneciju trebalo stvoriti ukoliko ne bi postojala“. Republika ipak ne uspeva da održi položaj velike sile. Vodi ratove kad su neizbežni i daleko od
svojih poseda. U poslednjim sukobima izmedu Habsburgovaca i Valoa (1556) Venecija ostaje neutralna. Posle 1559. nije više u stanju da održava neutralnost izmedu Španije i Francuske; pri bližava se papstvu i toskanskom vojvodstvu. Sve dok traju unu trašnji sukobi u Francuskoj, Republika nije u stanju da vodi aktivnu spoljnu politiku. Stupanje na presto Anrija IV (1594) i obnova francuske moći dovode do radikalnih promena. Venecija, kao i papstvo i Toskana, vidi u njemu spasioca od španske domi nacije. Na Sredozemlju se zaoštrava sukob izmedu Venecije i Tur ske. Već 1564. govori se o turskom napadu na Kipar, iako turska flota dolazi pod Maltu, uporište jovanovaca. Ostrvo brani posa da od 9000 ljudi; u avgustu 1564. vicekralj Sicilije šalje pomoć ostrvu i Turci se povlače. Naredne godine Pije V pokušava da stvori Sv. ligu protiv Turske, ali Venecija i Španija oklevaju da prihvate papin poziv. Turska odlučuje (1569) da osvoji Kipar, važno mletačko uporište na Levantu. Zahvaljujući spretnoj di piomatiji i podršci Francuske, Venecija dugo uspeva da odlaže turski napad na ostrvo. Iste godine eksplozija uništava Arsenal u Veneciji; šire se glasovi da je mletačka flota uništena. Početkom 1570. Porta traži predaju ostrva. To bi predstavljalo veliki gubi tak, početak kraja mletačke imperije na Levantu (Krf, Krit), dok 93 odbijanje znači rat sa Turskom. Plemstvo je podeljeno u pogledu rata, ali odlučuje da turski zahtev odbije. U leto 1570. Turci se iskrcavaju na ostrvo i zauzimaju njegov veći deo; pada i Fama gusta, što znači gubitak ostrva. U isto vreme flota Sv. lige, pod komandom don-Huana Au strijskog, nalazi se u Napulju, a u Mesini se sakuplja nova snaga jačine 300 brodova i 80.000 ljudi; ona je približna turskoj snazi, koja je usidrena kod Lepanta, u blizini Korintskog zaliva. Početkom oktobra 1571. dve flote se sukobljavaju, a Turci doživ ljavaju težak poraz. Ali-paša gine, a 117 turskih brodova pada u savezničke ruke. Uprkos pobede, političke i vojne posledice su skromne. Od nos snaga se ne menja, a flota Sv. lige napušta bojište. Mlečani žele da povrate Kipar i jadranske posede, dok don Huan i Pije V maštaju o Carigradu i Jerusalimu. Sv. liga se raspada (1573). Ugovorom o miru Republika se odriče Kipra, poseda u Dalmaciji i Albaniji i obavezuje da plati 300.000 dukata odštete. 94 VII ZAPADNA EVROPA U DRUGOJ POLOVINI XVI VEKA Mir u Kato-Kambreziju. - Sukobi Habsburgovaca i Valoa završavaju se „dinastičkim“ mirom u Kato-Kambreziju (1559). Dogovor Španije i Francuske predstavlja učvršćivanje, iako pri vremeno, katoličkih snaga. Odredbe ugovora su povoljne po Španiju koja ostaje gospodarica Italije (Napulj, Sicilija, S;rrdi nija, Milano i deo Toskane). Papa Pav1e IV doživljava težak po raz; Savoja ostaje uz Španiju, pošto francuske trupe napuš taju najveći deo njenih teritorija; Dorija ve-r.uje Đenovu za Š'paniju,
dok Venecija čuva neutralnost. Francuska zadržava Kale, Mec, Tul i Verden. Filip II se odriče imperijalnih planova i obaveza Karla V, Što mnoge navodi na zaključak da je Nizozemska plaćala i vodila rat sa Francuskom da bi Spanija dobila Italiju. Filip II je potpu ni Španac i nema mnogo zajedničkog sa ostalim c?elovima Car-stva Svoju dužnost shvata previše obziljno, radi neprekidno i uporno; on je uzdx°žan, ne pkazuje osećanja i skriva svoje tri jumfe i unutrašnje tragedijc: (više brakova, smrt sina Don-Karlo-sa). Filip je svestan velikih odgovornosti i svoj;h neprijatelja. Odlučan je u borbi za očuvanje katoličke vere i njenog položaja u Evropi. To smatra glavnim ciljem svoje vladav ine. Tvrdi cla će se odreći svih poseda i žrtvovati stotine ž? ta s amo da očuva pravu veru. „Ne nameravam i ne želim da budem vladar jereticima“, piše Filip II 1566. On ne želi da se odrekne bilo koga dela svoje države: njihov posed mu je potreban za odbranu crkve. To poisto većuje sa španskim državnim interes:ma. Drugima, uključujući pape, takvi ciljevi izgledaju protivrečni. Zbog toga mir u Kato -Kambreziju predstavlja samo primirje. On ne rešava sporove između Španije i Francuske. Francuska zadržava oslonac u Italiji i čeka povokjnu priliku da Španiji nanese poraz; sukobi u Nizozemskoj nisu rešeni, već privremeno gurnuti u pozadinu. Obe države imaju saveznike medu nemačkim kneževima i u švajcar skim kantonima. Politika Engleske ostaje nepredvidljiva za sve, a prilike u Škotskoj neizvesne. Svojom oružanom interven cijom Španija i Francuska mogu da poremete mir u zapadnoj Evropi. To je jasno svima. Pored toga, vladari i njihovi savetnici ostaju zarobljenici verskih strasti koje su prisutne na svim stra nama. Filip II i Elizabeta I nisu izuzetak. Politički rivalitet veli kih sila prepliće se sa stialnim verskim sukobima u mnogim državama, čime dobija poseban kvalitet. i oštrinu. 95 Pitanje nasleĎa u Francuskoj. - Tokom najvećeg dela druge polovine XVI veka Francuska je u stanju unutrašnje anarhije, te nije u stanju da bude pouzdani saveznik ili protivnik Španije. Francusku razdiru verski ratovi, koje neki istoričari nazivaju „erom fanatika“. Verski ratovi imaju, istovremeno, regionalni, klasni, politički i privatni karakter i odlikuju se posebnom svire pošću, uobičajenom za takve sukobe. Tokom trideset godina francuskom političkom scenom dominira Katarina Mediči (1559-1589). Reformacija postiže veće uspehe u onim zemljama u kojima uživa podršku države. Podrška nižih slojeva stanovništva nije dovoljna za uspeh nove vere. Širenje kalvinizma predstavlja katalizator. To je nova, snažna i uvažavana vera koju prihvataju viši i niži slojevi društva - plemstvo, bankari, trgovci, zanatlije. Mešavina ekonomskih i političkih razloga sa verskim i moralnim dilemama predstavlja pogodno tlo za versku propagandu. Zbog
toga se skoro sve zemlje zapadne Ev rope suočavaju sa ratnim zbivanjima unutar ili izvan svojih granica. To predstavlja pretnju zapadnim državama: masovni po kreti ugrožavaju monarhije i odbijaju da priznaju odanost vla darima. Iskusni vladari mogu da se suprotstave takvim pretnja ma, ali posle 1559. vlast u Francuskoj i Engleskoj prelazi u ruke dece i žena. Slično je sa Škotskom i Portugalijom nekoliko godi na ranije. U takvim prilikama odanost i poslušnost koje se poka zuju prema slabim vladarima prestaju. To dovodi do borbe izme đu grupa na dvoru, koja se na kraju pretvara u borbu za vlast. Istovremeno, to podstiče verske strasti. Hugenoti. - Kriza u Francuskoj izbija na površinu brzim širenjem kalvinizma. Već 1562. hugenoti tvrde da imaju dve hi ljade crkava u Francuskoj. Otpor katoličanstvu i privlačnost kalvinističke pobožnosti objašnjava brzi uspon nove vere. Stanje u katoličkoj crkvi posle potpisivanja konkordata (1516) olakšava brzo širenje kalvinizma. Već sredinom veka kalvinisti imaju rste kongregacije na lokalnom, regionalnom i državnom nivou. ihova ubedenja i popularnost prete centralnoj vlasti. Sveštenici, učitelji. advokati, trgovci, plemstvo sačinjavaju većinu medu hugenotima. Iako manjina, svojom inteligencijom, žarom, od :učnošću, podstaknuti verskim, društvenim i ekonomskim razlo zima. kalvinisti (hugenoti) su opasna politička snaga. Hugenoti održavaju prvi sinod u Parizu (1559), iako je Ženeva centar po kreta. Odatle pristižu uputstva i pamfleti, školovani sveštenici. Oni javno ispovedaju svoju veru posle stupanja na presto Šarla IX (1560). Njihovi propovednici, zaštićeni telesnom stražom, proteruju katoličke sveštenike širom Francuske. Hugenotima pristupaju članovi visokog plemstva, koje preuzima nadzor nad crkvom i nameće joj političku i vojnu organizaciju (Monmoransi, Burboni). Stanje u zemlji i verski sukobi dovode do polarizacije medu visokim plemstvom. Tri porodice bore se za prevlast. One imaju pretenzije da vrše nadzor nad francuskim kraljevima, sinovima 96 Katarine Mediči i Anrija II. Porodica Giz iz Lorene, izuzetno bo gata i sa velikim uticajem u crkvi, veoma je snažna na dvoru i u zemlji. Monmoransi, vezani za dvor svojim funkcijama, su drugi. Burboni, na čelu sa Antoanom, kraljem Navare, i njegovim bratom princom Konde, koji imaju najviše prava na naslede, predstavljaju treću. Njihovo rivalstvo pojačavaju verske razlike, koje nekad bivaju jače od porodične pripadnosti. An Monmo ransi, konetabl Francuske i glava porodice, ostaje veran katoli čanstvu, dok njegova tri sinovca, medu kojima i admiral Gaspar de Kolinji, potonji voda hugenota, prilaze novoj veri. Sinovi Anrija II i Katarine Mediči ne poseduju vladarske sposobnosti. Posle Anrijeve smrti, kralj postaje Fransoa II, bole šljivi petnaestogodišnjak, koji umire naredne godine (1560); na sleduje ga brat Sarl IX, desetogodišnjak, nesposoban za upravu zemlje. Umesto njega Katarina drži vlast. Sarl umire 1574. i na sleduje ga brat Anri III (1574-1589); iako inteligentniji od braće,
on nema sposobnosti da upravlja zemljom u tim teškim vre menima. Stupanje Kondea i Kolinjija na čelo hugenota daju pokretu političku usmerenost. Iako odan monarhiji, Kolinji želi da obe zbedi slobodno delovanje reformisane crkve i prelazak Francu ske u kalvinizam. Kondeov stav nije potpuno jasan: on traži da učestvuje u upravi zemljom za maloletstva Fransoa II, a njegova verska ubedenja su nesigurna. Na čelc pokreta staju dva konzer vativca. Oni vrše pritisak na vladu na čijem čelu se nalaze vojvo da Giz i kardinal Loren. Teška finansijska situacija u zemlji prisiljava Giza da sazove državne staleže. Konde i hugenoti to koriste za napad na vladu; kraljevska vlast u provincijama po staje sve slabija, a verske i stranačke strasti se zaoštravaju. U proleće 1560. vlada dozvoljava slobodu veroispovesti, ali zabra njuje držanje oružanih grupa. Katarina Mediči i verski ratovi. - U decembru 1560. umire Fransoa II, a Katarina preuzima vlast u zemlji, u ime novog kra lja Šarla IX. Lukava i svirepa, Katarina se suočava sa velikim problemima. Ona je opasni protivnik svima koji nastoje da liše vlasti nju i njene sinove, kojima želi da očuva presto. Ona nema čvrstih verskih uverenja i ne razume verske strasti. U želji da po stigne cilj, Katarina nastoji da smiri strasti, ublaži verske razli ke, spreči katolike i hugenote da kontrolišu monarhiju i pruži priliku Filipu II da učvrsti katoličanstvo. Nekoliko godina Kata rina vodi kolebljivu politiku. Nudi hugenotima ograničenu toleranciju, što ih ne zadovoljava, a razjaruje katolike. Katarina računa na su`kobe između grupa i ličnosti, ali nije u stanju da kontroliše zbivanja. Pomišlja na bračne veze, pa čak i na rat sa Španijom. U to vreme katolici su ujedinjeni i snažni; pristalice Giza i Monmoransa udružuju se i stvaraju Katoličku ligu (1561). Ona igra važnu ulogu u svim zbivanjima. Hugenoti su odlučni da se odupru. Posle krvavog masakra u Vasiju (1562), hugenoti poči 97 nju da se naoružavaju. Između 1562. i 1568. Francuska se tri pu ta suočava sa verskim borbama. Brojno slabiji, hugenoti trpe po raze, ali ostaju u borbi. Primaju pomoć iz Engleske i Palatinata; katolici dobijaju pomoć iz Španije. Snaga hugenota leži u njiho voj organizaciji i Kolinjijevom vodstvu. Oni kontrolišu teritorije i gradove na jugu Francuske. Suočena sa takvom situacijom, Ka tarina se koleba izmedu zaraćenih strana, tražeći kompromis. U tome uživa podršku male i uticajne grupe umerenih katolika političara - medu kojima se ističu kancelar Mišel d'Opital, Bo den i Mišel Montenj. Oni se zalažu za mir i razumnost. D'Opital se protivi primeni sile u verskim sukobima i tvrdi da vera i zako ni prave od jednog kraljevstva dva; zalaže se za versko, političko i dinastičko jedinstvo zemlje. Iz trećeg građanskog rata (1568-1570) hugenoti izlaze snažniji nego ikad. Zadržavaju slobodu veroispovesti i stiču pra vo da drže trupe u gradovima na jugu. Katarina pokušava da problem reši brakom svoje kćeri Margarete sa hugenotskim vo
dom Anrijem Navarskirn. Kolinji dolazi na dvor i predlaže ujedi njenje Francuske putem rata sa Spanijom. Prilike u Nizozemskoj pružaju dobru priliku, a Kolinji održava veze sa Lujom Nasav skim i „morskim gezama“. Šarl IX prihvata Kolinjijev predlog. Katarina je protiv njega; Kolinji potcenjuje oštrinu verskih i političkih sukoba u Francuskoj, kao i snagu Španije. Ostaje upo ran i predlaže Šarlu da promeni kraljevsko veće u cilju provođe-nja njegovog predloga. To je prilika da vlast u Francuskoj prede u ruke hugenota. Bartolomejska noć. - Kolinji postaje prva ličnost u državi, pa Katarina menja svoju politiku pomirenja i odlučuje da ga ubije. Prilika za to je okupljanje svih hugenota u Parizu na ven čanje Anrija Navarskog i Margarete Valoa. Prvi pokušaj Kolinji jevog ubistva ne uspeva, hugenoti traže osvetu, pa Šarl obećava istragu. Suočena sa opasnošću da bude otkrivena, ona uspeva da ubedi kralja da hugenoti spremaju zaveru; „tada ih treba sve po biti“, uzviknuo je Sarl. Katarina to ne želi, ona nastoji da ukloni samo njihove vode. U zoru 23. avgusta 1572. na dan Sv. Bartolo meja, Katarinin sin vojvoda od Anžua, Gizi; gradske vlasti Pari za i razjarena gomila napadaju na hugenote i ubijaju oko 4000 ljudi, medu njima i Kolinjija. Anri Navarski prelazi u katoličan stvo i uspeva da sačuva svoj život. Sličan masakr odvija se u či tavoj Francuskoj. Bartolomejska noć izaziva oduševljenje širom katoličke Evrope. Papa služi Te Deum u Vatikanu, katoličke države šalju svoje čestitke, dok Filip II izjavljuje da dogadaj znači „najveću dobit za Boga i hrišćanstvo i predstavlja najbolju i najlepšu vest koju sam čuo“. Protestanti događaj prikazuju kao primer kato ličkog fanatizma. U Francuskoj masakr ne rešava ništa, a zaoštrava sukob. Rat se nastavlja novom snagom i upotrebom stranih trupa. Hu genotska organizacija nije uništena, već se razvija i učvršćuje u 98 Dofineju, Langedoku, Bearnu i Gijeni. Hugenoti se nalaze u de fanzivi, dok su katolici razjedinjeni. Yolitičari ustaju protiv Gi za, okupljaju oko sebe mnoge pristalice i traže ostvarenje poli tičkog jedinstva. To se ne postiže. Rat postaje sastavni deo života francuskog društva. Velike porodice (Gizi, Burboni, Monmoran si) svesni su da rat pojačava njihov uticaj na dvoru i u provinci jama. Niže plemstvo, osiromašeno inflacijom i razaranjem, odla zi u vojnu službu i ratuje na obema stranama. Mnogi postaju pljačkaši. Stupanje Anrija III na presto (1574) ne donosi nikakve promene. lako važi za protivnika rata, Anri III, slab i zauzet lič nim životom, ne može da nametne svoju volju zaraćenim stranama. Posle 1580. Katarina nastoji da pregovara sa obe strane i uspostavlja prividnu ravnotežu. Katolici i hugenoti učestvuju u ekspediciji vojvode od Anžua u Nizozemskoj. To navodi Filipa II da otpočne pregovore sa Anrijem Navarskim; on želi da oživi gradanski rat u Francuskoj i spreči njenu intervenciju u Nizo zemskoj, ali Anri odbacuje taj predlog (1584). Filip II i Morisci. - Filip II preduzima mnoge mere koje tre
ba da dovedu do veće homogenosti stanovništva. On podstiče za hteve za čistokrvnošću stanovništva (limpieza de sangre), uprav ljene mahom prema Špancima jevrejskog porekla. Tu borbu na stavlja protiv Moriska, potomaka Mavara iz Granade, koji pod pritiskom prelaze na katoličanstvo. Dugo vremena njih niko ne dira, ali Filip smatra da oni predstavljaju izvor nemira i opa snost od izdaje. Filip želi verski homogenu Spaniju i ne dozvolja va širenje društvenih i verskih sukoba u njoj. U tome često ne razlučuju bitno od nebitnog, korisno od štetnog. Filip izdaje de kret (1566) kojim se Moriscima zabranjuje upotreba arapskog je zika, običaja i načina odevanja. Mirisci odgovaraju tvrdnjama da su oni lojalni katolici i građani Španije. Zbog pridržavanja ranijih običaja, Morisci predstavljaju gradane drugog reda, omr znute, izrabljivane i nezaštićene. Kada se javi prilika, Morisci uspostavljaju veze sa muslimanima iz Afrike; šezdesetih godina, sa pojačanim napadima Turaka u Sredozemlju, rađa se strah da će Morisci stati na njihovu stranu. Postoje dva načina da se pita nje reši; 1) prećutno prihvatanje postojećeg stanja, i 2) prit isak da se odreknu svojih običaja. Vlasti se odlučuju za drugu politi ku, što 1568. dovodi do oružane pobune. Posle teških i krvavih sukoba, sa mnogo svireposti, vlasti uspevaju da uguše pobunu. Filip nareduje da se Morisci rasele iz Andaluzije i u manjim gru pama nasele u Kastilji. Pitanje Moriska rešava Filip III njihovim proterivanjem iz Španije (1609). Početak i tok revolucije u Nizozemskoj. - U prvim godina ma vladavine Filipa II dolazi do krize u Nizozemskoj koju on zaoštrava svojom politikom. U Nizozemskoj postoji sedamnaest provincija, medusobno različitih po osobenostima, ekonomskim interesima i jeziku; ujedinjuje ih geografski položaj, zajednička prošlost i burgundsko osvajanje. Valonsko stanovništvo na jugu 99 govori francuski, dok severnjaci govore nemački. Reformacija podstiče međusobne razlike: na jugu živi više protestanata nego na severu, dok Amsterdam u Holandiji ostaje katolički usred kalvinističkog mora. To je jedna od privredno najrazvijenijih oblasti Evrope, čiji se prosperitet temelji na brodarstvu, manu fakturi, ribarstvu i bankarstvu. Pojedine porodice su veoma uti cajne, kulturni i politički život nosi urbani karakter, a gradovi su pod kontrolom provincijskih staleža. Reč sloboda je ideal i znači odsustvo centralne vlasti, lokalne običaje, zakone i povla stice. Postoje dve snažne ustanove: generalni staleži i štatholder. Prva je skup delegata svih provincija koji donosi odluke samo ako postoji saglasnost svih, što pokazuje prirodu centrifugalnih snaga u njima. Statholder je kraljev predstavnik u provincijama. On nije izvršna vlast u državi. U XVI veku porodica Oranski uživa to zvanje u više provincija i zadržava ih tokom pobune. Sloboda znači mnogo stanovništvu Nizozemske, posebno krupnim trgovačkim porodicama u gradovima. Stupanje Filipa II na presto ugrožava slobode i otuđuje Nizozemsku. On imenuje svoju polusestru Margaretu, vojvotkinju od Parme, za general nog guvernera. Preko nje i kardinala Granvela želi da sprovede
neke administrativne reforme (1559). Filip imenuje predstavnike visokog plemstva na važne položaje, a trojicu najistaknutijih Viljema Egmonta, štatholdera Flandrije, grofa Horna, admirala, i Viljema Nasavskog, princa oranskog, najkrupnijeg zemljopo sednika, za članove državnog saveta. Istovremeno nareduje Mar gareti da izbegava saradnju sa njima i da se dogovara sa kardi nalom Granvelom. Dve godine kasnije (1561), Filip naređuje da se reorganizuje crkva tako da kralj postavlja biskupe, povećava njihov broj, odreduje uslove za to zvanje i granice dijeceza. To predstavlja napad na postojeća prava u skladu sa pretenzijama apsolutističke države i vladara. Iako opravdana i napredna, re forma nailazi na odlučno odbijanje. Protiv nje ustaju katolici i protestaati, tvrdeći da je to povreda starih prava i znak Filipove namere da sprovede u život odredbe Trentskog sabora. Reakcija na Filipove zahteve je oštra. Umesto saradnje do lazi do sukoba izmedu Margarete i krupnog plemstva. Filipov ugled slabi, a plemstvo uzima u svoje ruke mnoge prerogative krune. Otpor predvode Egmont, Horn i Viljem Nasavski, koji postaje i najuticajniji voda pokreta. Snagu otpora potvrduje pri sustvo Viljemovo (poznat kao „Ćutljivi“), koji obavlja dužnost štatholdera u Holandiji, Zelandu i Utrehtu. Borba se zaoštrava kad Filip dobija odobrenje od pape da imenuje 14 biskupa. Kardinal Granvel postaje primas Nizozemske, postaje veoma uticajan i stiče vlast na račun plemstva. Viljem Oranski vidi u tome dalje jačanje kraljevske vlasti i verskih progona. Napada Granvela i u tome uživa podršku protestanata, koji u tome vide pokušaj uvodenja inkvizicije. Španski dvor se suočava sa velikim finansijskim teškoća ma. Veliki ratni dug prisiljava Filipa da traži sredstva od staleža. Staleži odgovaraju napadima na Granvela i zahtevima za reor 100 ganizaciju crkve. Filip ne želi da dođe u Nizozemsku i umiri plemstvo, ali odlučuje da otpusti Granvela (1564). To se smatra velikom pobedom protestanata, iako Filip ne namerava da me nja svoju politiku ili odustane od kontrole nad Nizozemskom. On odbija da sazove staleže da reše versko pitanje. Granvelovo uklanjanje iz Nizozemske slabi kraljevsku vlast. Protestantizam se brzo širi, stvaraju se nove organizacije i jačaju snage koje visoko plemstvo nije u stanju da kontroliše. Naredne godine (1565) plemstvo iz čitave Nizozemske stvara li gu, na čijem čelu se nalaze protestanti. Ona zahteva da vlada ublaži zakone protiv jeretika i u proleće 1566. podnosi peticiju Margareti. Tada nastaje reč geze - prosjaci, naziv za podnosioce peticije. Hugenoti traže da zauzmu gradove, a rdava žetva 1565. i rat na Baltiku pojačavaju patnje naroda. Naredna godina donosi stanovništvu glad i nezaposlenost, što dovodi do jačanja pobune. Pojačava se hugenotska propaganda, kao i organizacija. U leto 1566. oni napadaju, pljačkaju i uništavaju crkve u Antverpenu, Ganu i drugim gradovima. Vlada je nemoćna da to spreči. Revolucija u Nizozemskoj često se prikazuje kao sukob iz među protestanata i katolika. U stvari, medu pobunjenicima
ima, bar u početku, podjednako jednih i drugih. Za širenje pobu ne zaslužniji je Filip nego pobunjenici. Hojzinga tvrdi da je po buna bila konzervativni pokret, da drukčija nije mogla da bude i da nosioci reforme nisu pobunjenici već vlada u Madridu. Pobu na nije nacionalna borba protiv stranog izrabljivan,i,a niti je njen ishod posledica političkih, etničkih i verskih prilika. Ishod je po sledica vojničkih uspeha. Alba u Nizozemskoj. - Filipov odgovor na kalvinističke po stupke je brz i odlučan. Krupno plemstvo staje uz Margaretu, a Egmont i ostali polažu zakletvu vernosti Filipu: Viljem Oranski gubi svoje funkcije i prelazi u Nemačku. To nije sve. Filip upuću je u Nizozemsku elitne jedinice - terciose - pod komandom voj vode od Albe (1567) sa ciljem da pobunu svirepo uguše. Alba za nemaruje postojeća prava i običaje i zavodi vladavinu terora, a na prigovore odgovara: „Nije nam stalo do vaših privilegija.“ Do kraja 1567. Alba hapsi vodeće ličnosti, a naredne godine izvodi na gubilište više od sto ljudi, medu kojima su Egmont i Horn, ko je smatra vinovnicima pobune. Stvara Preki sud, poznat i kao „Krvavi savet“, koji sudi 12.000 ljudi za učešće u pobuni. Sta novništvo je zastrašeno Albinim terorom, što dovodi do slablje nja duha pobune. Upad Viljema Oranskog sa trupama iz Ne mačke ne dobija podršku stanovništva. Albin pritisak rada otpor i neprijatelje; pojedinci shvataju da je političko jedinstvo važnije od verske monolitnosti koju želi da ostvari Alba. Oni traže podr šku u Madridu u nadi da će Filip odustati od Albine politike. U želji da bude finansijski nezavisan od Madrida, Alba traži da Generalni staleži izglasaju porez od 10% na svu prodatu robu (alcabala). Stanovništvo je odlučno protiv poreza koji ih podseća da se nalaze pod vlašću Spanije. Alkabala utiče na poslovnu de 101 latnost, što dovodi do širenja duha pobune. Iako nastavlja sa po litikom kažnjavanja, oporezivanja i oduzimanja imovine is taknutih voda (Viljem Oranski), Albina politika doživljava krah. Iskustvo sa Albom snaži želju za oslobadanjem od španske vlasti Do tada su pobunjenici razjedinjeni; Viljem Oranski se zaiaže za jedinstvo i toleranciju, dok kalvinisti, odlučni da osi -guraju slobodu za sebe, ne pokazuju nameru da to pravo prizna ju drugima. Pred Albin odlazak, u jesen 1573, protestanti i kato lici istupaju zajednički. Početkom 1572. grupa „morskih geza“ u službi Viljema Oranskog zauzima strategijski važnu luku Bril u Holandiji; drugi gradovi u Zelandiji i Holandiji padaju u njihove ruke Nizozemsko plemstvo i gradovi, iako odani kralju, puštaju „geze“ u gradove, koji uzimaju vlast, uklanjaju kraljeve pristali ce. predaju crkve kalvinistima i prisiljavaju katolike na posluš ::ost. U leto 1572. staleži Holandije pozivaju Viljema Oranskog da se vrati u zemlju. U borbi protiv terora on se oslanja na „ge ze“. Sukob izmedu Filipa i Viljema Oranskog je potpun. Evoluci ja njegovih stavova je potpuna: u početku se suprotstavlja pore zima i ustaje u odbranu prava plemstva, kasnije se bori za prava i slobodu zemlje i savesti protiv političkog apsolutizma i verskih progona. Viljem Oranski prestaje da bude rojalista i postaje
predstavnik staleža koje predvodi. Albin naslednik Luj Rekesen zaustavlja teror, ali ne us pc:va da povrati poverenje u Filipa niti osvojene gradove. Ratni troškovi padaju na Spaniju, koja 1575. proglašava moratorijum. Finansijski krah dovodi do kraha njene vojne moći u Nizozem skoj. Rekesen gine, a u njegovim trupama izbija pobuna. U no vembru 1576. one pljačkaju, ubijaju i čine druge zločine u An tverpenu („Španski bes“). Filip nema nikakve kontrole nad zbi vanjima u Nizozemskoj. Pomirenje u Ganu. - Zbivanja u Antverpenu izazivaju reakciju južnih provincija. Državni savet u Flandriji uzima ini cijativu u nameri da zaštiti provinciju od pljačke španske vojske. Brabant sakuplja trupe i saziva skupštinu staleža svih provinci ja. Ona se sastaje u Ganu, gde se izglasava odluka o pomirenju izmedu severa i juga. Savez se zaključuje sa ciljem da se Španci proteraju iz zemlje i reši versko pitanje koje preti da poremeti postignuto jedinstvo. Sporazum u Ganu nagoveštava okončanje gradanskog rata u Nizozemskoj. Kao i u drugim evropskim zemljama, versko pitanje ne mo že lako da se reši. Nijedna strana ne želi toleranciju, već unište nje protivnika. Ideje Viljema Oranskog, u skladu sa idejama francuskih političara, nisu prihvatljive za većinu. Kalvinisti proteruju katoličke sveštenike iz mnogih gradova, crkava i sa mostana. U želji da očuva svoju vlast, Filip je spreman da pro vincijama da mnoge ustupke, osim verske jednakosti. Za guver nera i pomiritelja imenuje svoga polubrata don-Huana Austrijskog, pobednika kod Lepanta. Pod pritiskom kalvinista i „geza“ Holandija i Zeland adbacuju njegovu ponudu da se španske tru 102 pe povuku pod uslovom da katolička crkva bude obnovljena u svim provincijama. To je previše za don Huana, koji odgovara zauzećem Nemura (1577). Naredne godine don Huan umire. Iste godine Filip imenuje Aleksandra Farneze, vojvodu od Parme, generalnim guvernerom. Lukav i odlučan, Farneze nas toji da bez terora i žrtava i koristeći vojsku kad je neophodno, po vrati pobunjene provincije pod špansku vlast. U tome ima mno go uspeha, što zabrinjava Viljema Oranskog, koji traži i dobija pomoć iz Francuske. Politički i verski sukobi oživljavaju, pa Nizozemska postaje centar pažnje zapadnih sila. Francuska i Engleska dovode u pitanje špansku vlast u njoj. Gradanski rat izbija punom snagom. U Holandiji i Zelan diji „geze“ koriste pritisak mase; gradski patricijat zadržava kontrolu u svojim rukama; kalvinisti ublažavaju svoje postupke i postepeno prevode stanovništvo u novu veru; u većim gradovi ma Flandrije i Brabanta gilde i zanatlije ustaju u odbranu svojih prava; u Antverpenu, Briselu i Ganu stvaraju se ratni saveti u kojima vlast imaju kalvinisti; kalvinizam se širi po Flandriji. Presudna godina postaje 1579. Valonsko katoličko plem stvo smatra kalvinizam većom opasnošću od Albinog terora, a stara rivalstva sa porodicom Oranskih oživljavaju. Početkom
1579. južne provincije stvaraju Arasku uniju i poklanjaju svoju odanost Filipu, koji im potvrduje stare plemićke i provincijske privilegije. Katoličanstvo ostaje jedina vera. Iste godine sedam severnih protestantskih provincija stva raju Utrehtsku uniju, koja postaje temelj moderne Nizozemske. U njoj se ne govori o političkim slobodama ili nezavisnosti; unija ne predstavlja ustav nove države. Po mišljenju Hojzinge, Unija je ad hoc vojni savez. Dve godine kasnije (1581) Generalni staleži odbacuju pokornost Španiji. Severne provincije - Holandija, Ze landija i Utreht - potvrduju Viljemu Oranskom zvanje štathol dera sa pravom nasleda. Španija i Portugalija. - Krajem sedamdesetih godina Špa niji se pruža prilika da proširi svoje granice. Za to postoje mnoge pogodnosti. Na čelu sa kardinalom Granvelom kao prvim mini strom, Španija prekida sa dotadašnjom kolebljivom i nedosled nom politikom. Aleksandar Farneze postiže velike uspehe u ob navljanju španske vlasti u Nizozemskoj. To podstiče na odlučni ju politiku prema Francuskoj i Engleskoj. Finansijske prilike se popravljaju prilivom velikih količina američkog srebra, što omo gućava vodenje odlučnije politike. Najzad, Filip ureduje svoje odnose sa Turskom primirjem zaključenim 1580. Pitanje nasleda portugalskog prestola otvara se pogibijom kralja Sebastijana 1578. Pretendenata na portugalski presto ima više (kardinal Henri, ujak kraljev, vojvotkinja Braganca, Ema nuel Filiberto, vojvoda savojski, Katarina Mediči). Kao sina por tugalske princeze, Filipova prava su najčvršća. Takva moguć nost postaje predmet mađunarodnih obzira, pošto se evropske 103 države (Francuska, Engleska) tome protive. Posed Portugalije donosi mnoge dobiti Spaniji: Lisabon je centar trgovine začini ma, a kolonijalno carstvo Portugalije širi se do Indijskog okeana i Molučkih ostrva na istoku i Brazila na zapadu. Pored toga, portugalsko plemstvo protivi se ujedinjenju sa Španijom. Strah od potčinjavanja Kastilji je snažan, iako uticaj ne grupe podržavaju ujedinjenje. Špansko srebro igra značajnu ulogu, kao i mogućnost trgovine sa Seviljom i prekomorskim po sedima; plemstvo želi novac za otkup zarobljenih u Africi, dok jezuiti očeku;u Filipovu zaštitu na Iberijskom poluostrvu i prekomorskim posedima. Filip obilato koristi srebro da olakša svoj izbor. To nije dovoljno. Postoji i otpor među stanovništvom, pa Filip i Granvela odlučuju da u Portugaliju upute trupe pod ko mandom vojvode od Albe. Početkom 1580. Granvela ultimativ no traži da vlada u Lisabonu prihvati Filipa za kralja. Portugalci odbijaju zahtev, Alba ulazi sa trupama u leto 1580. Brzo krši sporadičan otpor u I.,isabonu i Portu, pa je Portugalija za kratko vreme pod španskom vlašću. U želji da ukloni sumnje, Filip obe ćava novim podanicima da će poštovati njihove zakone, prava, privilegije i upravu nad kolonijalnim posedima. Portugalski kor tes bira Filipa za kralja (1581), koji prihvata zahtev da zemljom upravlja član kraljevske porodice ili vicekralj Portugalac. Ka
stiljci ne mogu obavljati državne funkcije u Portugaliji i njenim kolonijama. Portugalija zadržava položaj polunezavisne države, povezane sa kastiijskom krunom personalnom vezom. Obe stra ne imaju određene dobiti. Portugalija zaštitu, a Španija nove te ritorije, luke, podanike i veliku trgovačku mornaricu. Povećanje španske moći izaziva strah drugih rivala. Anri 777 i Liga u Francuskoj. - Katarina Mediči želi da Anri III vlada Francuskom, što c>n nije u stanju. Snažne porodice (Monmoransi-Danvil) otuđuju se od kralja i povezuju sa hu genotima. Anri Navarski i vojvoda od Alensona, kraljev brat, udružuju se i prihvataju načelo verske ravnopravnosti (1576). To je naprihvatljivo za Anrija, vojvodu od Giza, koji okuplja katoli ke širom Francuske i stvara Katoličku ligu. U Parizu, kao naj većem centru, postoji katolička stranka; slično je i u unutraš njosti, gde se na čelu katolika nalazi plemstvo. Skup staleža u Bloa (1576), kome hugenoti ne prisustvuju, donosi program Lige. On predvida očuvanja kraljevske vlasti i jedinstvo vere; stvarni cilj Lige je da preuzme vlast u svoje ruke. Anri III prihvata pro gram i stavlja se na čelo Lige. Otvorena neprijateljstva otpočinju 1577. ali se ubrzo prekidaju i Liga raspada. Pravog mira nema sve dok je kraljevska vlast slaba. Smrt kraljevog brata, vojvode od Anžua (1584), dovodi do otvaranja krize. Anri Navarski postaje naslednik prestola, pošto Anri III nema dece. Vojvoda od Giza okuplja svoje istomišljenike širom Francuske i obnavlja katoličku Ligu (1584). On uživa podršku pariskih katolika i dolazi na čelo snažne i dobro organi 104 zovane stranke. Krajem 1584. vojvoda od Giza zaključuje spora zum sa Španijom, čime se stvara snažna špansko-francuska ka tolička alijansa. Naredne godine (1585) obnavlja se građanski rat u Francuskoj. Liga obećava da iskoreni hugenote i na presto dovede, umesto Anrija Navarskog, ostarelog kardinala Burbonskog. Pod pritiskom Španije i unutrašnjih zbivanja, Anri III odustaje od slanja pomoći Nizozemskoj. Prihvata da povuče sve edikte o mi ru i verskoj toleranciji. Vojvoda od Giza time potpisuje smrtnu presudu. Kraljeva predaja predstavlja težak udarac za Anrija Navarskog: lišen je prava na presto i prisiljen da se bori za svoju veru. To je početak poslednjeg rata, poznatog kao „rat tri Anri ja“. Anri Navarski nastoji da sebe predstavi kao simbol nacio nalnog otpora protiv španske tiranije. Obraća se Engleskoj, čija mu pomoć omogućuje da nastavi borbu. Vojvoda od Giza postaje heroj katolika, a katolička Liga otvoreno istupa protiv Anrija III (1587). Stanovništvo Pariza onemogućava ga da vodi svoju po litiku, a u proleće 1588. diže pobunu i prisiljava kralja da napusti grad. Uvreden i ponižen, Anri III naređuje da se vojvoda od Giza ubije. Engleska, Španija i Nizozemska. - Uspesi Aleksandra Far neze dovode do osipanja u redovima Utrehtske unije. Njegove tru pe zauzimaju Gan (1584), Flandriju, veći deo Brabanta, Brisel i Antverpen (1585). Španski uspesi izazivaju uznemirenost u En
gleskoj. U leto 1584. ubijen je Viljem Oranski, „otac otadžbine“. Oko njegove ličnosti kristališe se ideja otpora i gradi osećanje na cionalnog identiteta. Staleži Utrehtske unije obraćaju se za pomoć Engleskoj i Francuskoj. Nude Anriju III suverenitet nad Provinci jama; kraljica Elizabeta nastoji da kralja privoli da ponudu odbi je. Želi da izbegne uplitanje u Nizozemskoj. Pod pritiskom zbi vanja mora da promeni stav. Prilike u Engleskoj i Škotskoj (zavera kraljice Marije) i upletenost Španije su udarac englesko -španskim odnosima. Pozivi iz Nizozemske postaju sve uporniji. U Engleskoj se zapaža uspon „protestantskog patrioti zma“. Za aktivniju spoljnu politiku zalažu se erl Lester i ser Fransis Volsingem. Oni traže da se Engleska založi za hugenote i buntovnike u Nizozemskoj. Oni tvrde da neutralnost ne vodi ni čemu, jer Španija teži uništenju protestantizma; kad to postigne, na red će doći Engleska. Pod pritiskom zbivanja Elizabeta i Filip II se približavaju otvarenom sukobu. Volsingem povećava svoj uticaj, a kardinal Granvela uverava Filipa u „protestantsku za veru“. U leto 1585. Elizabeta i Vilijam Birgli, lord Sesil, njen pr vi savetnik, moraju da prihvate politiku Lester-Volsingem. Ni zozemska delegacija nudi Elizabeti suverenitet nad Unijom, što ona prihvata. Obavezuje se da uputi 5000 vojnika i 1000 ko njanika tokom trajanja rata. Lester ima pravo da sedi u Nizo zemskom savetu. Engleski komandant ne pokazuje sposobnost da se snađe u složenim unutrašnjim i vojnim pitanjima. Dolazi u 105 sukob sa mnogim ličnostima, kao i Elizabetom. Njegova ekspe dicija završava se neuspehom. Elizabeta pregovara sa Španijom; želi da se Španija i Uje dinjene provincije sporazumeju, u šta poslednje ne veruju i takvu politiku smatraju izdajom. Ugled Engleske u Evropi brzo pada. Strah od Španije održava savez sa Ujedinjenim provinci jama, iako on nema nikakve vrednosti. Iskustvo navodi nizozem ske političare da se u borbi za nezavisnost oslanjaju na svoje snage. Nepobediva armada. - Početkom ,1585. Filip odlučuje da pokori Englesku. Uspesi Aleksandra Farneze u Nizozemskoj, propast ekspedicije erla Lestera i napadi engleskih pomoraca na španske galeone i linije snabdevanja sa Amerikom podstiču uve renje da Englesku treba pokoriti. Položaj Anrija III i nadmoć nost Giza olakšavaju ostvarenje toga plana. Otkriće zavere Ma rije Škotske protiv Elizabete (1586) i njeno pogubljenje (1587) dovodi Filipa u priliku da uobliči svoje planove i donese odluku. Njegovi savetnici tvrde da je invazija Engleske neophodna, da će njen uspeh omogućiti da na presto dovede ličnost odanu kato ličkoj veri i ukloni engleske pretnje na okeanima i Nizozemskoj. I'apa Sikst V, iako nerado, daje saglasnost za špansku interven ciju i obećava finansijsku podršku. Pripremanje brodova - Španska armada - predstavlja du gotrajan i skup posao; armada treba da ima 500 brodova i preve ze 60.000 vojnika, dok ukupna vrednost iznosi 4 miliona dukata. U aprilu 1587. ser Frensis Drejk, gusar admiral, upada u Kadiz,
uništava 24 broda i veliki ratni materijal. Bez obzira na sve te škoće, Filip je odlučan da ostvari svoj plan, iako mora da ga odloži za 1588. Admiral Santa Kruz umire, pa Filip imenuje neiskusnog vojvodu Medina Sidonija za komandanta armade. Krajem maja 1588. armada od 130 brodava izlazi na pučinu. Plan pohoda je precizan, iako se često menja. On predvida spajanje armade i španskih trupa u Nizozemskoj, koje ona treba da doprati do engleske obale. To stvara teškoće koje se puveća vaju pošto u Nizozemskoj nema dovoljno dubokih luka za špan ske galeone. Farneze ne veruje u mogućnost takvog poduhvata, on ugrožava njegovu politiku i lišava ga novca i pojačanja. Far neze uverava kralja da bez čvrstih uporišta u južnoj Nizozem skoj armada neće biti bezbedna. U julu armada ulazi u Lamanš, gde je sačekuje engleska flota. Njihova snaga je približno jednaka, ali su kvalitet i strate gija različiti. Španski brodovi su teži i imaju manju manevarsku sposobnost, dok su engleski lakši, imaju bolju manevarsku spo sobnost i artiljeriju. Španski transportni brodovi ne mogu da is krcaju trupe na obalu. Engleska artiljerija otvara vatru, posle koje se armada rastura; ona nije uništena, ali trpi velike gubitke. To je kraj armade kao pomorske snage; mnogi brodovi stradaju na škotskim i irskim obalama, tučeni snažnim jugozapadnim ve trovima. Svega 44 od 68 kapitalnih brodova vraća se u Španiju. 106 Poraz armade predstavlja ozbiljan udarac Španiji, iako se od toga brzo oporavlja. Uspeh engleskog oružja ima veliki poli tički i psihološki značaj. On stavlja Englesku u red najvećih ne prijatelja Španije i predvodnicu protestantskog sveta koji španski poraz doživljava kao svoje spasenje. Anri IV Navarski. - Poraz Nepobedive armade ubrzava zbivanja u Francuskoj. Dovodi do spoljne intervencije i unutra šnjih previranja. Filipov neuspeh daje Anriju III snagu da se obračuna sa svojim protivnicima. U decembru 1588. naređuje da se pobiju vojvoda Giz i njegov brat kardinal Giz. Anri III izraža va radost, a Katarina Mediči zabrinutost, iako ubrzo umire. Ubi stvo vojvode i kardinala dovodi do pobune pariske mase protiv Anrija III, a slični nemiri zahvataju i provincije. Novi voda Lige je vojvoda Majen, brat vojvode Giza. Pod njegovim uticajem gra dovi u unutrašnjosti odbijaju da plaćaju poreze kraljevim či novnicima. Suočen sa pobunom, Anri III sklapa sporazum sa Anrijem Navarskim. Priznaje ga kao zakonitog naslednika i obavezuje da dovede u pomoć trupe; u julu 1589. on opsađuje Pariz. U gradu histerija mase dostiže vrhunac, a 1. avgusta jedan fanatik ubija Anrija III, koga snalazi sudbina Kolinjija i vojvode Giza. Na samrtnoj postelji Anri III potvrduje odluku o nasleđu prestola, pod uslovom da Anri Navarski prede u katoličku veru. Legiti mizam pobeđuje. Izgledi Anrija Navarskog da bude prihvaćen za vladara ni su veliki. On je hugenot, pa mu mnogi (gradovi, plemstvo) pruža ju uslovnu i privremenu podršku. Veći deo Francuza je protiv
njega, Filip II odbacuje Anrija Navarskog i priprema oružanu in tervenciju protiv Francuske. To smatra svojom najvažriijom dužnošću (1589). Naredne godine postavlja kandidaturu svoje kćeri na francuski presto. U početku uživa podršku pape Siksta V, koji želi da Francuska ostane katolička i snažna država. Sikst menja svoj stav i zalaže se za prelaz Anrija Navarskog u katoli čanstvo (1590). Njegovu politiku nastavlja Klement VIII, koji na stoji da papstvo oslobodi španskog pokroviteljstva Anri Navarski shvata da njegova vera predstavlja ključno pitanje. Svestan je da mora da prede u katoličanstvo, čime od se be odbija hugenote. Želi da ublaži verske sukobe i privuče ume rene katolike na svoju stanu. Predstavlja se kao pristalica legiti mizma i branilac države, simbol nacionalnih aspiracija protiv tudinskih težnji. Anri Navarski je lukav i čeka pogodan trenu tak. U leto 1589. obećava očuvanje katoličke vere i obnovu crkve na načelima galikanizma. Intervencija španskih trupa, pod komandom Farneza (1590, 1592) dovodi do promene raspoloženja u zemlji. Pojedini delovi zemlje se odvajaju (Bretanja, Normandija), a borbe se vode na raznim stranama. Smrt Farneza dovodi do njihovog prekida. 107 Tokom 1593. vodi se velika polemika u javnosti o budućno sti Francuske. U njoj se ističu legitimitet Anrija Navarskog, sla bosti Lige i neophodnost jedinstva u cilju proterivanja Španaca iz Francuske. Sve to ide na ruku Anrija Navarskog. Krupna bur žoazija zahteva stabilnost, red i mir, koji vode učvršćivanju za konite monarhije. Držanje aristokratije okupljene oko Lige uz nemirava buržoaziju, dok unutar Lige postoji sukob izmedu ari stokratskog i narodnog krila. Anri Navarski koristi sastanak Staleža u Parizu da najavi svoj prelazak u katoličanstvo (1593). To uklanja poslednje otpore, a on postaje prihvatljiv za katolike. „Francuska mu se bacila u naručje“, piše ugledni član Lige, koja počinje da se raspada. U februaru 1594. kruniše se za kralja u Sartru, a narednog meseca ulazi u Pariz, koji ga prihvata kao za konitog vladara - Anrija IV Navarskog. Sorbona, centar otpora, zahteva poslušnost novom vladaru. Promena raspoloženja u Parizu dovodi do slične reakcije u unutrašnjosti. Svima je dosta rata, a kuga i glad prete; seljaštvo se okreće protiv Lige i od Anrija IV očekuje zaštitu. Plemstvo i gradovi, uporišta Lige, prihvataju Anrija, posle čega se ona ko načno raspada. U jesen 1595. Klement VIII priznaje Anrija za vladara Francuske. Anri IV pokazuje svoj politički genije i širokogrudost; ne sveti se protivnicima, čime krši otpor krupnog plemstva. Kad objavljuje rat Španiji (1595), čitava zemlja stoji iza njega. Anri IV je svestan težine problema sa kojima se suočava. Najteži je uspostavljanje verske tolerancije, u čiju neophodnost iskreno veruje. Stare mržnje i nepoverenje su prisutni i teško se zaboravljaju. Odlučan korak u tom smislu predstavlja Nantski edikt (1598), kompromis koji treba da obezbedi verski mir. Edikt
potvrduje hugenotima pravo veroispovesti u određenim gradovi ma i kućama, osim u Parizu i biskupskim sedištima. Hugenotima se priznaje pravo manjine (čine desetinu stanovništva u Francu skoj), koja treba da ima zaštitu i dozvoljava da drže pod kontro lom oko stotinu utvrđenih gradova. Stvaraju se posebni sudovi koji će braniti njihova prava i garantuje pravo na državnu slu žbu i univerzitetsko obrazovanje. Hugenoti postaju država u državi. Nantski edikt je izraz Anrijeve želje da primeni ideje po litičara o potrebi zajedničkog življenja različitih vera. Uprkos otpora, Edikt se primenjuje punih devedeset godina. Kraj Špa.nskih ratova. - Početkom 1595. Anri IV objavljuje rat Španiji. Ona više nema saveznika (Liga), pa sukobi u Bretanji, Burgundiji i Provansi prerastaju u pljačku i razaranja. Filip ne odustaje od namere da porazi svoje protivnike. Prikuplja sredstva, finansijska i vojna, za pohod na Nizozemsku. U leto 1595. zaklju čuje zajam od 4 rniliona zlatnika za troškove u Flandriji. U aprilu španska vojska zauzima Kale. To izaziva uznemirenost u Engle skoj i doživljava se kao pretnja severnoj Evropi. Engleska i Fran cuska zaklju`cuju ugovor o saradnji, kome pristupa i Nizozemska. U junu erl Eseks upada u Kadiz i dve nedelje pljačka i uništava. 108 Filip priprema novu flotu za napad na Englesku, ali ona propada. U jesen 1596. Filip mora da proglasi bankrotstvo, koje nanosi veli ke gubitke bankama i privredi Kastilje. Španija nije u stanju da dobije rat, iako njene trupe zauzimaju Amijen (1597). Filip i Anri IV pomišljaju na zaključenje mira zbog iscrpljenosti. Posredova nje Klementa VIII dovodi do potpisivanja mira u Vervenu, u maju 1598. Potvrduju se odredbe ugovora u Kato-Kambreziju; Španija napušta Bretanju, Kale i krajeve duž nizozemske granice. Francu ska postiže teritorijalni integritet. Filip se okreće Nizozemskoj i Engleskoj. Šalje nadvojvodu Alberta u Nizozemsku sa ovlašćenjima „suverenog vladara“. To nije odricanje od prava nad Nizozemskom već način da se olakša zadatak njegovom nasledniku. To je početak povlačenja Španije iz severne Evrope. Posle smrti Farneza, Moris Nasavski, sin Vi ljema Oranskog, postepeno vraća sva značajna utvrdenja i gra dove na južnim i istočnim granicama. Neprijateljstva prestaju. Rat sa Španijom razbija versku monolitnost zapadnih država. To predstavlja trijumf francuskih političara, pobedu državnih razloga nad verskim. Postepeno se izgrađuje evropski sistem. Francuska i Engleska prihvataju Nizozemsku kao ravno _oravnog člana saveza. To su protivnici Španije. Filip umire 1598, pa njegovi veliki planovi bivaju prekinu ti. U celini, on uspeva da očuva i proširi svoje teritorije i odbrani katoličku veru gde god je to moguće: otklanja turske pretnje, zauzima PorLugaliju i sprečava širenje kalvinizma u Francuskoj. Ne uspeva da porazi Englesku i povrati nizozemske provincije, osnovni cilj njegove politike. Filip plaća skupo - blagom Amerike i krvlju Kastilje - svo je uspehe i neuspehe. Spanija ne može dugo da izdrži takav na por. Posledice se vide u XVII veku. Politički i društveni sukobi
ove epohe u uskoj su vezi sa verskim pokretima. Tokom XVI ve ka menjaju se stavovi prema kraljevskoj vlasti, državi i veri. Po litički život, verska tolerancija i društvene promene izazvani re formacijom postaju deo celovitog pogleda na svet. 109 VIII SEVERNA I ISTOČNA EVROPA Iako daleko na severu Evrope, Danci, Šveđani i Poljaci sa činjavaju deo evropskog političkog sistema i njegovih ekonom skih i društvenih institucija i procesa. Stanovništvo je svesno razlika koje ga dele od Nemaca ili Rusa, njihovih moćnih suseda na jugu i istoku. Kulturni afiniteti i ekonomski interesi vezuju ove narode za određene geografske prostore (Baltičko more). Se vernonemački gradovi (Hanza) imaju više zajedničkog sa Skan dinavcima i Poljacima, njihovim ekonomskim i političkim pro tivnicima, nego sa južnom Nemačkom. Kao i druge evropske zemlje (Carstvo Karla V), i države se verne Evrope pokazuju sklonost za ujedinjenjem kruna. To su mahom unije nastale nasleđivanjem ili dobrovoljno. U Skandi naviji, Kalmarska unija tri države (Švedska, Danska. Norveška, 1397) raspada se početkom XVI veka. Slično je sa unijom izmedu Poljske i Litvanije ili Švedske i Poljske. Ratovi i rivalstva su stalno prisutna činjenica. Šveđani, Danci, Hlanđani, žitelji Libeka i drugi sukobljavaju se u name ri da obezbede kontrolu nad prolazom Sund. Za Šveđane i Dance Sund ima više finansijski nego trgovački značaj. Ivan IV Grozni, ruski car, u želji da osigura izlaz na Baltik, pohlepno pogleda na Narvu i Livoniju, dok Šveđani traže vlast nad Estonijom. Ivan IV ne želi da ratuje zbog trgovaca i njihovih interesa. Švedska. - Na dalekom evropskom severu nalazi se terito rijalno veoma velika kraljevina Svedska. Krajem XV i u XVI ve ku njena teritorija uključuje Finsku, Estoniju i Latviju, kao i znatne delove poljskih, ruskih i nemačkih zemalja. Njen ljudski i materijalni potencijal je ograničen. Nešto više od milion stanov nika, mahom seljaka, nastanjuje velike prostore; žive od kaše, repe, crnog hleba i domaćeg piva. Jedini veći grad je Stokholm. Trgovina je u rukama stranaca, a novac je toliko redak da se za rade, porezi i dugovi plaćaju u naturi. U kulturnom pogledu Švedska se nalazi na evropskoj periferiji; renesansni uticaji se jedva osećaju, iako u Upsali postoji jedan od najstarijih evrop skih univerziteta. Politička struktura švedskog društva razlikuje se od zapadnoevropske. Švedski Riksdag (parlament) sačinjava-ju četiri staleža plemstvo, sveštenstvo, građani i seljaci. Sved ski seljak uživa veće slobode nego u drugim državama; u zemlji ne postoji kmetstvo, a seljaci poseduju polovinu ukupno obradi vog zemljišta. Plemstvo uživa manje privilegija i zemljišnog po seda nego u drugim evropskim zemljama. 110 Krajem XV veka Švedska, iako u kulturnom pogledu i je zički bliska Danskoj, izdvaja se iz Kalmarske unije. To je po četak raskida sa Danskom. Zemljom upravljaju kao regenti čla
novi porodice Sture. Posle 1515. izbija otvoreni sukob izmedu Stena Sturea i nadbiskupa Upsale Trola. To dovodi do oružane intervencije danskog kralja Kristijana II (1520), koji staje na stranu Trola i prodanski nastrojenog plemstva. Sture je poražen i ubijen, pa Kristijan postaje nasledni vladar Švedske. On ukla nja sve uglednije protivnike Danske i zavodi ličnu vlast. Mladi plemić Gustav Vaza nastavlja oružanu borbu protiv Kristijana i Danske. Koristi neraspoloženje stanovništva protiv Danaca i podršku Stureovih pristalica. Svoju vojsku prikuplja iz redova nezadovoljnih seljaka i rudara. Podstiče antikatoličko raspoloženje i koristi ga protiv Trola i crkvene hijerarhije. U svojoj borbi Vaza uživa podršku Libeka i Kristijanovih protivni ka, koji je prisiljen da beži iz zemlje (1523). Iste godine Riksdag bira Gustava Vazu za kralja. Do kraja svoje duge vladavine (1560), Gustav učvršćuje švedsku političku i ekonomsku nezavisnost, oslobodivši se Dan ske i Libeka. Jedan od najsposobnijih i najsurovijih vladara svoga vremena, Gustav guši ustanke seljaka i pobune Stureovih pristalica. Jedno od najvećih Gustavovih dostignuća je prevodenje Švedske u protestantizam (luteranstvo). Kalvinisti nemaju nika kav uticaj u Svedskoj. Reformacija je korisno sredstvo za učvr šćivanje apsolutističke vlasti. Na severu Evrope deluju pristalice reformacije, Paulus Heli i Kristijan Pedersen u Danskoj i Lars An derson i Peter Sarkilaks u Švedskoj. Oni zastupaju reformaciju i Erazmov hrišćanski humanizam. Najvažnija ličnost švedske re formacije je Olaf Petri. Napada katoličku crkvu zbog prevlasti aristokratije i duhovnog propadanja. Udaljenost Švedske od Rima olakšava raskid, čemu doprinosi i blizina severne Nemačke, po sebno Pruske, odakle dolaze nemački misionari. Švedski gradovi i seljaštvo brzo prihvataju luteranstvo kao svoju veru. Širenje reformacije olakšava držanje Gustava Vaze. On na stoji da umanji moć plemstva i crkve, koji raspolažu velikim pose dima i finansijskim sredstvima. Sukob sa nadbiskupom Trolom se zaoštrava, pa Vaza podržava protestante. Olaf Petri postaje nad biskup Upsale (1531) i voda reformacije u Švedskoj. Na skupštini staleža u Vesterosu, Gustav traži od crkve da se odrekne „suvišne“ zemlje. Skupština odobrava širenje reformacije. koja se četrdese tih godina učvršćuje u Švedskoj. Sabor u Vesterosu (1544) progla šava Švedsku za naslednu evangelističku kraljevinu. Potonji povratak na katoličanstvo nije moguć. Uporedo sa učvršćivanjem reformacije, pobeduje i ideja snažne monarhije. Naglo jačanje vlasti vladara dovodi do sukoba sa visokim plemstvom. Kralj Erik XIV (1560-1568), Gustavov naslednik, pokušava da nastavi njegovu politiku i zavede apsolutizam. Nje gov pokušaj da zemljom upravlja uz pomoć sekretara preti da is ključi plemstvo iz procesa političkog odlučivanja. Plemstvo or 111 ganizuje pobunu i uklanja Erika sa prestola. Izuzetne okolnosti zahtevaju izuzetnu veštinu i snagu, kojima Erik ne raspolaže. Jo han III (1568-1592) nastoji da reformiše švedsku crkvu i pomiri
protestantske i katoličke doktrine. Vraća se u katoličanstvo (1578); to ga dovodi u sukob sa švedskom crkvom, pa 1580. mora da se vrati u protestantizam. Posle smrti Stefana Batorija (1586), Sigismund Vaza, sin Johana III, biva izabran za poljskog kralja (1587). Švedska ari stokratija je zabrinuta zbog mogućnosti restauracije katoličan stva u Švedskoj. Koristi njegovo odsustvo i stvara regentstvo sa ciljem da ojača svoju moć. Sigismund III se vraća u Svedsku (1592), gde se suočava sa plemstvom kao čuvarom zakona i slo boda u zemlji. Skupština Riksdaga u Upsali (1594) donosi odlu ku protiv restauracije katoličanstva i nameće ograničenja kra ljevskoj vlasti. To je pobeda ideje ugovorne monarhije zasnovane na zakonu. Sigismund III se kreće sa vojskom u Švedsku (1598), doživljava poraz i vraća se u Poljsku (1599). Njegov stric Karlo, vojvoda od Sodermanlanda, obračunava se sa vodama plemstva, većinu pogubljuje (1600) i postaje kralj Švedske. Unija Švedske i Poljske se raspada, iako pretenzije Sigismunda i njegovih sinova nepotrebno produžuju ratove izmedu dve zemlje. Pri kraju vladavine Gustava Vaze Švedska pokazuje name ru da vodi agresivnu politiku prema istočnirn obalama Baltika. Švedska koristi poziv grada Revela i zauzima provinciju Estoni ju (1560-1581). Pored toga, Erik XIV predlaže plan čija realiza cija treba da dovede do stavljanja ruske trgovine pod nadzor Švedske. Plan ne uspeva, a Erik je uklonjen. Svedska aristokra tija prihvata izbor Sigismunda III za poljskog kralja u nadi da će to olakšati prodor na istok i ojačati otpor Rusiji. Poljska. - Na južnim obalama Baltičkog mora i u unutra šnjosti prostire se poljska kraljevina. Ona zahvata teritorije od Odre na zapadu do Dnjepra na istoku, od Baltika do blizu Crnog mora. Osim Baltika i Karpata, Poljska nema prirodnih granica. Sredinom XVI veka u njoj živi oko šest miliona ljudi. U Poljskoj nema većih gradskih centara, a središte trgovine se nalazi u Dancigu; drugi veći grad je Krakov na jugu, sa značajnim univerzitetom. Najveći deo stanovništva se bavi proizvodnjom žitarica i stočarstvom. Istočni deo zemlje izložen je stalnim upa dima Kozaka, što usporava njegov razvitak. Geografski položaj Poljske objašnjava i njene slabosti. Poljsku ugrožava nova ruska država, a car Tvan III (1482-1505) zauzima Novgorod i napada litvanske posede u Ukrajini. Na ju gu, štiteći krimske Tatare, turski odredi upadaju u južnu Litva niju. U jednom trenutku Poljska je predmet pritiska koalicije Rusije i Carstva (Maksimilijan). Na severu, vlast poljskih kralje va priznaje vojvoda Albreht Hoencolern. On najavljuje prelazak u luteranstvo (1525) i raspušta Tevtonski red. Postaje knez is točne Pruske i prvi sused Poljske. 112 I pored značajnog ljudskog i materijalnog potencijala, Poljska igra malu ulogu u medunarodnim odnosima. Za to po stoji više razloga. Najvažniji je politička i ustavna organizacija zemlje. Za razliku od zapadne Evrope, vlast u zemlji se nalazi u rukama zemljoposedničke aristokratije i srednjeg i sitnog plem
stva - šljahte. Njihovi posedi su različite veličine, ali su uticaj i samostalnost veliki. Oni su neosporni gospodari na svojim pose dima, prisilno vezuju slobodne seljake za zemlju, pretvarajući ih u kmetove, nameću im različite radne obaveze, omalovažavaju malobrojne i zastrašene gradane. Računa se da šljahta sačinjava oko 8% ukupnog stanovništva. Snaga plemstva i šljahte raste sa povećanim potrebama za padne Evrope za agrarnim proizvodima. To zahteva veliku rad nu snagu, kapital i stvaranje krupnih zemljišnih poseda (dome na). Na njima rade kmetovi, bez svoje zemlje, uzgajaju žitarice i tovare šlepove koji ih prevoze do Danciga. Feudalac sudi i kaž njava svog kmeta u svom sudu, a ovaj nema pravo da se žali vla daru; šljahta uživa sudski imunitet, ne može da se hapsi i izvodi pred sud. Sljahta plaća mali porez, služi u vojsci i učestvuje u ra du lokalnih staleža - sejma. Slaba monarhija sve više ustupa pred naletom šljahte. To joj daje sudsku i političku vlast. Političko orude plemstva je skupština državnih staleža sejm. Šljahta učestvuje u izboru vladara. U aprilu 1573. okuplja se u okolini Varšave 40.000 plemića da izabere novog kralja (An ri Anžujski). Šljahta onemogućava svaki pokušaj vladara da učvrsti kraljevsku vlast. Poljska se ponekad naziva kraljevska republika zato što plemstvo bira kralja i potom mu nameće mno ga ustavna ograničenja. Kraljevska vlast je slaba, a ta tendencija vremenom postaje sve očitija, jer je kraljevska titula izborna. Primeri izbora vladara su dobar primer. Unijom (1385) ve lika litvanska porodica Jagelonci dolazi na poljski presto. Jage lonci vladaju Poljskom i Litvanijom do 1572, kad porodica izu mire. Jagelo se ne suprotstavlja sve primetnijem porastu moći plemstva. Ono je sumnjičavo prema svakom pokušaju jačanja kraljevske vlasti. Dokaz toga je izbor stranaca na poljski presto (Litvanci, Francuzi, Mađari, Šveđani). Kraljevi ne raspolažu zemljišnim posedima, budžetom, oružanim snagama i admini stracijom, kao što je to slučaj u zapadnim državama. Slično drugim državama, političke probleme zaoštravaju etničke razlike. Poljaci žive na zapadu, Litvanci na severoistoku, Belorusi na istoku, Ruteni na jugu, dok Nemci i Jevreji žive u gradovima. Jedino Poljaci i Litvanci imaju političku vlast i uticaj. Pored etničkih primetne su verske razlike. Većinu stanov ništva sačinjavaju katolici; na jugu i istoku žive pravoslavni. Ujedinjenje između katolika i pravoslavnih se ostvaruje 1596. kada pravoslavna crkva u rutenskim zemljama prihvata uniju - priznaje vlast i učenje Vatikana, a zadržava pravoslavno bo gosluženje. Pored katolika i pravoslavnih u XVI veku postoji snažna protestantska manjina. Katolička crkva u Poljskoj je 113 nezadovoljna stanjem i prilikama u Vatikanu i crkvi uopšte; pra voslavni vrše snažan pritisak, a dominacija krupnog plemstva u crkvi dovodi do opadanja uticaja katoličke hijerarhije. U Krako vu se nalazi snažan centar Erazmovskog humanizma, dok sekta Sočinijevaca, protivnika svetog trojstva, deluje u Poljskoj. Raču
na se da sredinom veka oko polovina pripadnika šljahte prihvata kalvinizam. Luteranstvo prodire u Poljsku preko Rige i Revela, odakle dolaze propovednici i trgovci. Njihov uticaj među seljaš tvom je zanemarljiv. Pokušaj Sigismunda II Avgusta (1548--1572) da se obraču na sa protestantima ne uspeva. Sejm se nalazi u rukama prote stantske šljahte, pa nastojanje da se izmeni zakon protiv hereze (1552) izaziva oštar otpor. Stanje se smiruje kad kralj obećava da će suspendovati delatnost crkvenih sudova za godinu dana. Kralj i sejm priznaju versku slobodu protestantima. To slabi cr kvenu disciplinu i sputava preostalo kulturno jedinstvo. Poste peno se uspostavlja verska koegzistencija, a potom i to lerancija. Reformacija se ne učvršćuje u Poljskoj; šljahta je prihvata kao oruđe u borbi protiv kraljevske vlasti, a kad postig ne svoj cilj, ne pokazuje interesovanje za budućnost nove vere. Dolazak jezuita dovodi do postepenog preokreta (1565). Krajem veka u Poljskoj deluje dvanaest jezuitskih škola u kojima se obrazuju deca krupnih plemićkih porodica i šljahte. Sredinom XVII veka katoličanstvo vraća svoju snagu i uticaj. Sigismund I (1506-1548) pokušava da umanji vlast plem stva, ali u tome ne uspeva. Ono se ne odriče svojih prava i načela izbora vladara. Sigismundova nastojanja navode krupno plemstvo da ne dozvoli da neki novi vladar ugrozi njegove pri vilegije. Sigismund II Avgust suočava se sa ruskom agresijom na Narvu (1558), glavnu luku za trgovinu sa zapadnom Evro pom. Poljska nastoji da izbegne sukob sa Ivanom IV Groznim. Veliki majstor tevtonskog reda pristaje (1561) na uniju Livo nije sa Litvanijom. Krupno litvansko plemstvo, većim delom polonizovano, traži pomoć Poljske da se odbrani od nasrtaja Rusije. Sigismund II Avgust, poslednji Jagelonac, privoljava litvansko plemstvo da prihvati Lublinsku uniju (1569). L'nija dovodi do ujedinjenja vladajuće klase, zajedničkih ustanova i politike. Litvansko plemstvo stiče velike ekonomske, političke i pravne privilegije. Dokumenat predstavlja težak udarac mo narhiji. Smrt Sigismunda II Avgusta (1572) otvara pitanje nasleđa, pošto se Jagelonci sa njim gase. Javlja se više kandidata (kneževi Anžujski, Alenson, don Huan Austrijski, nadvojvoda Ernest). Sukobi unutar poljskog plemstva dovode do izbora stranca. Oštar sukob izbija između katoličkih i protestantskih magnata oko vere budućeg vladara. U maju 1573. šljahta bir'a vojvodu Anžujskog pod uslovom da pristane na ograničenje kraljevske vlasti i davanje garancije da će poštovati verske slobode i mir. Njih uživa samo plemstvo, dok se seljaci i građani isključuju. 114 Kad saznaje za smrt Šarla IX (1574), poljski kralj beži iz Varšave i postaje francuski kralj Anri III. Krajem 1575. sejm bira za kralja erdeljskog kneza Stefana Batorija, koji se obavezuje da će poštovati Lublinski sporazum. Batori je snažna ličnost i iskusni vojnik. Zalaže se za sređivanje unutrašnjih prilika; među njima se nalazi i versko pitanje, koje
smatra najosetljivijim. Batori se okreće protiv Ivana IV, koji 1575. zauzima severnu Livoniju. Posle četiri godine rata (1578 1581) Batori pobeđuje i nameće ruskom caru ponižavajuće uslo ve mira. Rusija se odriče onih delova Livonije koji nisu u rukama Švedske. Ivanova smrt (1584) oslobađa Poljsku pritiska iz Rusi je, pa se Batori okreće protiv Turske, sa ciljem da pripoji Ugar sku i Rusiju. On umire 1586. Pod njegovom vlašću Poljska dosti že vrhunac moći - odbija spoljne neprijatelje, sprečava građan-ski i verski rat i pomaže učvršćivanje katoličke crkve. Poljsko i litvansko plemstvo bira za kralja Sigismunda Va zu, švedskog kralja (1587). Njega podržavaju Batorijeve pristalice u nadi da će time obezbediti podršku Švedske u sukobu sa Rusijom. Takva očekivanja se ne ostvaruju zbog gradanskog rata u Svedskoj. Rusija. - Istočno od Poljske prostire se ogromno Rusko Carstvo. U vreme stupanja na presto Ivana IV Groznog (1533 1584) Rusija obuhvata teritorije od Smolenska na zapadu do Urala na istoku, prostor približno pet puta veći od Francuske. Ivan IV skoro udvostručuje evropsku teritoriju pripajanjem obla sti u slivu reka Dona i Volge. Rusi prodiru preko Urala u Sibir i naseljavaju Tobolsk (1587). Na tom ogromnom prostoru smenju ju se artičke zime, topla leta sa kratkim razdobljima pogodnim za poljoprivredne delatnosti. Broj stanovnika nije moguće utvr diti: prema najnižoj proceni ima svega četiri miliona, a najvišoj šesnaest miliona. Gustina naseljenosti je mnogo manja nego u zapadnoj Evropi. Veze Rusije sa zapadnom Evropom su veoma slabe. Tokom veka Švedska sprečava izlaz Rusije na Baltik, a Turska na Crno more. Retki putnici, mahom Englezi, opisuju Rusiju kao varvar sku i egzotičnu zemlju, opasnu zbog velike armije i agresivne po litike prema susedima. Engleski trgovci opširno opisuju verske i crkvene ceremonije, neobičnu arhitekturu, odeću i hranu; uoča vaju velike razlike izmedu bogatstva vladajuće klase (boljari) i osiromašenih seljaka, ogromna prostranstva. Ruska klima izazi va strah mnogih, a nju ne može da iz običan čovek. Za vreme zime „videćete kako mnogi padaju mrtvi na ulicama, mnoge put nike donose u gradove ukrućene i mrtve na r_jihovim sankama. Medvedi i vukovi, prisiljeni gladu, izlaze iz šuma u čoporima, ulaze u sela, kolju i uništavaju sve što nadu“, piše jedan putnik. Rusi piju neobična pića - kvas i medovinu i žive u drvenim pri mitivnim kućama koje često nestaju u požarima. Prilikom napa da Tatara na Moskvu (1571) grad za nekoliko časova nestaje u požaru. Jedan engleski pesnik opisuje ljude kao surove, zemlju 115 prepunu kaludera, kaluderica i sveštenika, crkve ispunjene mnogim ikonama i freskama. To je neobičan svet, različit od za padnoevropskog, na ivici civilizacije. Uprkos zlata, brilijanata i odeće vladari su polucivilizovani. Bičevanje i mačevanje pred stavljaju normalne pojave. S obzirom na velika prostranstva i obilje plodne zemlje,
njena obrada je primitivna. Seljaci obraduju nekoliko godina jednu njivu, a potom prelaze na drugu. Oni su pokretljivi, prela ze velika rastojanja u potrazi za plodnijom zemljom i boljim rad nim uslovima; nekada ih prinudno preseljavaju na boljarska i carska imanja. To prouzrokuje nestajanje čitavih sela. Jedan putnik opisuje mnoga sela između Moskve i Jaroslavlja (1553); SEVERNA I ISTOČNA EVROPA 135 trideset pet godina kasnije tih sela više nema, a prostor postaje šuma. Povremeni udari krimskih Tatara završavaju se odvo denjem hiljada seljaka u ropstvo. Razvitak kmetstva u Rusiji ide svojim putevima. Za razliku od zemalja srednje Evrope (Poljska, Litvanija, Pruska), Rusija nije veliki izvoznik žitarica u zapadnu Evropu. Trgovina se odvi ja preko Arhangelska, na Belom moru, ili Baltika, i veoma je ograničena. Žitarice se izvoze u malim količinama. Ipak, potraž nja za njima stalno raste. Teritorijalno širenje Rusije i povećanje stanovništva stvaraju veliko unutrašnje tržište. Potražnja u gra dovima raste, jer oni tokom veka rastu po broju i značaju. Zem ljoposednici odgovaraju na to obradom novih površina i poja čanim pritiskom na seljaštvo. Istovremeno, snaga države raste, što nije slučaj u najvećem delu srednje Evrope, gde ona slabi. Ivan IV naređuje 1556. da svi zemljoposednici moraju da udu u državnu službu. Ovo činovničko plemstvo - dvorjani - koji svoje posede dobijaju od cara, zavisi od rada seljaka na njima. To do vodi do donošenja više zakona. kojima se kmetstvo učvršćuje do kraja veka. Rusko kmetstvo je svet za sebe; ono se ekonomski ne povezuje sa evropskim zemljama, ali svojim radom omogućava porast birokratije i vojne snage Rusije. Trijumf plemstva ima negativne posledice. Opterećeni kmetovi često beže u pogranične oblasti nad kojima država nema vlasti. Krajem veka bežanje kmetova, najčešće u daleki Sibir ili oblasti pod kontrolom kozaka, na jugu i jugozapadu, dostiže vrhunac. „Mnoga sela i varoši su napušteni“, piše engleski pu topisac, „jer je narod pobegao u druge krajeve pod pritiskom krajnje teških nameta i rabota.“ Početkom XVII veka država uspeva da smanji bežanje na minimum. Do tada u mnogim kra jevima seljaci uživaju lične slobode, plaćaju porez i obavljaju vojnu službu. Posle toga su vezani za zemlju i nemaju nikakva prava, nasuprot plemstvu koje uživa skoro potpunu jurisdik ciju nad njihovim životima. Plemstvo je sve: poslodavac, otac, sudija, car. Veliki slobodni prostori dovode do stvaranja najoštrijih društvenih razlika. Istovremeno, carevi ne dozvoljavaju plem stvu da stvara autonomne feudalne kneževine i ponaša se kao 116 šljahta u Poljskoj. Oni uklanjaju nepouzdane, oduzimaju krupne posede; dodeljuju ih kao nagradu pojedincima za službu u vojsci i administraciji. Tako se stvara klasa pomeščika. Borba izmedu careva i krupnog plemstva - boljara - ima neke sličnosti sa političkim borbama u zapadnoj Evropi. Osla njajući se na svoje velike posede, boljari nastoje da učvrste i pro
šire svoja prava i privilegije na račun vladara. Carevi teže da na metnu svoju vlast u zemlji. Upravljaju zemljom i ljudima kao privatnom svojinom. Ukidaju lokalne i provincijske autonomije i privilegije slobodnih gradova. Tamo gde ih ima, kao u slučaju Novgoroda, oni ih uništavaju (1478). Odsustvo lokalnih autono mija i slobodnih gradova olakšava trijumf apsolutizma. Ni crkva nije izuzetak. Na crkvenom saboru održanom 1503. crkva uspeva da odbrani svoju imovinu od sekularizacije koju predlaže Ivan III (1462-1505). U ostalim pitanjima (izbor mitropolita, pravo sazivanja sabora, jurisdikcija u pitanju hereze) crkva priznaje apsolutnu vlast vladara. Obračun izmedu careva i boljara je neminovan. Sukob iz među boljara i dvorana oko vlasti nad kmetovima ubrzava taj obračun. Već za vladavine Vasilija III (1505-1533) prava i privi legije krupnog plemstva i crkve počinju da se smanjuju. Taj pro ces dobija oštre vidove za vladavine Ivana IV Groznog. Prvi kru nisani „car svih Rusa“, Ivan IV, ima lične razloge za obračun sa boljarima. Za vreme svog maloletstva (1533-1547) on podnosi njihova ponižavanja i uvrede. Ivanov karakter pomaže da se ob jasne njegovi postupci prema podanicima, uključujući boljare. On ima česte nastupe ludila, zaslepljenosti, osvetoljubivosti. Du boka religioznost ga ne sprečava da bičuje i muči sveštenike ili ubija svoje žrtve za vreme bogosluženja. Ubija sina naslednika, a ponekad pada u duge nastupe melanholije. Nemilosrdno pljačka Novgorod, drugi grad po veličini, na glas o nelojalnosti njegovih stanovnika. Ivan IV ima odreden stav o apsolutnoj poslušnosti vladaru,, uveren da božanska vlast uči da „sluga mora da sluša gospodara“ (1564). U takvim postupcima postoji jasna namera. Ivan podstiče svirepost sa ciljem da uspostavi premoć centralne vlasti. Stvara 1565. posebnu organizaciju - opričnina - koju sačinjava oko šest hiljada njegovih pristalica, kojima deli zemlju otetu od boljara. Otimanje njihove zemlje i progoni odvijaju se sa krajnjom suro vošću; hiljade njih su pobijeni i proterani sa svojih imanja; neki dobijaju zemlju u udaljenim pograničnim oblastima. Takva poli tika krši moć boljara i jača položaj činovničkog plemstva. Otuda njegov naziv Grozni. U oblastima pod kontrolom opričnine, tj. oko polovine državne teritorije, Ivan IV zavodi apsolutističku vlast. U drugoj polovini, boljarska duma - Zemščina - nastavlja sa radom. Ivan saziva Zemski sabor, predstavničko telo slično onima u zapadnoj Evropi. Njegovi članovi su mahom vladini slu žbenici. U ekonomskom pogledu Ivanova politika ima katastrofal ne posledice. Ona ubrzava raspad ruskog sela i seljaštva; se 117 ljaci beže izvan domašaja zakona, pa neki krajevi ostaju pusti. Opričnina nije centralna vlada koja upravlja zemljom. Ona slabi vojnu moć Rusije i objašnjava tatarski upad u Moskvu (1571). Ivanova autokratska vladavina izaziva „veliko neraspoloženje i smrtne mržnje“, piše engleski ambasador (1588). Ivanov sin Fjo dor (1584-1598) je maloumnik, za čije vladavine počinje „vreme
nemira“, epoha aristokratske reakcije protiv carskog samodr žavlja. Ona traje od 1584. do 1613. Fjodorov ujak Boris Godunov upravlja Rusijom čvrstom rukom. Posle Fjodorove smrti u zemlji vlada anarhija, i počinje građanski rat između dvora i boljara. Oni žele da upravljaju Rusijom kao šijahta u Poljskoj. Zemski sabor bira nove careve, dok Poljaci i kozaci upadaju u Rusiju, pljačkaju i nameću za careve svoje ljude. Najznačajnija veza Rusije sa zapadnom Evropom je hriš ćanstvo. Ruska pravoslavna crkva gleda na katoličanstvo sa ve likom sumnjičavošću. Ona priznaje carigradskog patrijarha za svog poglavara. Posle pada Vizantije (1453) ruska crkva se pred stavlja kao duhovni naslednik pravoslavlja i istinskog hrišćan stva. Iz toga proističu univerzalne pretenzije ruskog carstva. Njih razvija pravoslavna crkva i one dobijaju potpuni izraz u pi smima monaha Filoteja u prvim decenijama XVI veka. Filotej tvrdi da je Vizantija izdala hrišćansku veru potpisivanjem unije sa Rimom. Ruska crkva je jedini pravi naslednik hrišćanstva, čiji se centar nalazi u Moskvi. Ona je „treći Rim“ i „grad božji“. Raz vija se mitologija koja treba da potvrdi takve pretenzije. Cari gradski patrijarh prihvata krunisanje moskovskog mitropolita za patrijarha (1588). Zbog neprijateljstva prema papstvu, Rusi pokazuju veće naklonosti prema protestantskim trgovcima i di plomatima (Englezi, Nizozemci, Skandinavci, Nemci) nego pre ma katolicima. Iako oprezno, ruski carevi prihvataju univerzalističke pre tenzije. Velike sile (Nemačko Carstvo, Turska, Poljska) odbacuju takve pretenzije, Engleska ih ne uzima obziljno, dok ih male države (Hanza, Livonski red) priznaju. Ivan III ima na svom pe čatu vizantijskog dvoglavog orla; on prvi upotrebljava carsku ti tulu. Takve pretenzije često se opravdavaju verskim razlozima. Ivan III pravda napad na Novgorod (1471) namerom da spreči da nravoslavni žitelji priznaju vlast katoličkog kralja. Slično postu pa Ivan IV u slučaju Kazana. Uzdizanje Rusije u XV i XVI veku izaziva primetne terito rijalne promene i poremećaj ravnoteže sila u pojedinim oblasti ma. Već Ivan III pokazuje naglašene teritorijalne pretenzije. Pri paja Ruskoj državi Novgorod (1478-1484), osvaja Tver (1478), uništava moć kazanskih Tatara na Volgi i upada u Ukrajinu (1503) sa ciljem da zauzme Kijev. Njegov sin Vasilije III (1503 1533) nastavlja Ivanovu ekspanzivnu politiku. Vasilije zauzima Pskov (1510), Rjazan (1521) i Smolensk (1533). On pretvara Rusi ju u veliku silu. Najambicioznije osvajačke planove i uspehe ima Ivan IV Grozni. Nakon obračuna sa svojim protivnicima u zemlji, Ivan 118 preduzima ratne operacije na raznim stranama. On ruši Kazan ski (1552) i Astrahanski (1556) kanat, poslednje ostatke Zlatne Horde. Time stavlja pod kontrolu Rusije ogromne teritorije u sli vu Volge, otvara trgovačke puteve u srednju Aziju i preko Urala u Sibir i Pacifik. Ruski uspesi na jugu izazivaju veliku zabrinu tost u Carigradu. Postaje jasno da se na severoistoku stvara veli
ka država; ona ugrožava puteve hadžija i trgovinu srednje Azije i preti da poremeti ravnotežu između Turske i Persije. Šezdesetih godina Mehmed-paša Sokolović, veliki vezir, posvećuje veliku pažnju Rusiji. Turska pokušava, iako bez uspeha, da izgradi ka nal Volga - Don sa ciljem da poveže Crno sa Kaspijskim morem, olakša napade na Rusiju i Persiju i oslobodi Astrahan. Ivanovi planovi za proširenje na zapadu nailaze na smetnje zbog postojanja snažnih kozačkih odreda i Poljaka. Na severoza padu on želi da iskoristi slabosti Livonskog reda i izvede Rusiju na Baltik. To je prilika da se oslobodi posredničkog položaja Hanze i uspostavi direktan dodir sa zapadnom Evropom. Između 1558. i 1582. Rusija ratuje u Livoniji sa različitim uspehom i u savezništvu sa raznim državama. To dovodi do poremećaja rav noteže između Švedske, Danske, Poljske i Hanze. Posle poraza kod Vendena (1582), Ivan IV odustaje od daljih borbi. Posle nje gove smrti Turci pokušavaju da iskoriste nemire u Rusiji i povra te izgubljene oblasti. Istovremeno, smanjuju se ruske pretnje na Baltiku. U Poljskoj je primetan strah od ruske moći. 119 IX OSMANSKO CARSTVO Počeci. - Po svojoj političkoj i društvenoj strukturi, držav noj organizaciji i oblicima verskog života, Osmansko Carstvo se bitno razlikuje od ostalih evropskih država. Ideja svetog rata predstavlja važan činilac u osnivanju i razvitku otoman ske države. Sveti rat je verska obaveza, pa su osvajanja oprav dana. Bog nalaže muslimanima da šire islam oružjem, a osva-janje i pokoravanje hrišćanskih država predstavlja osnovnu dužnost. Osvajanje hrišćanskih naroda ne zahteva njihovo po krštavanje. Iako moraju da plaćaju posebne namete, pravo slavni i muslimani uspevaju da očuvaju svoje ustanove, slobode, imovinu i veru. Turski zakoni štite seljaka kao poreskog ob veznika, a lokalni nameti koji postoje u osvojenim zemljama ukidaju se. Politička, ekonomska i vojna struktura izgraduje se sa ciljem osvajanja. Kao vrhovni poglavar, sultan očekuje potpunu poslušnost od svojih podanika. Janičari (pešadija) i spahije (konjica) sačinjavaju osnovno jezgro turske vojske. U početku ih ima izmedu dvanaest i pet naest hiljada, a kasnije se njihov broj povećava. Janičari, prva stajaća vojska u Evropi, daju veliku prednost Turskoj u njenim osvajačkim planovima. Njima se zabranjuje da se žene, stvaraju porodice, bave trgovinom i zanatima, kako bi svakog trenutka bili spremni za rat. Najveći deo vojske sačinjavaju nosioci tima ra, imanja koja se daju za vojničku službu; oni nisu nasledni i posle smrti njihovih nosilaca daju se drugima. Sultan ima pravo da preprodaje timare, iako vremenom to postaje sve teže. No sioci timarskih prava imaju interes da stalno ratu u, šire granice Carstva i tako obezbede zemlju za nove timare. Žitelji Egejskih ostrva služe u mornarici. Postoje i pomoćni odredi i neregu larne trupe. Sredinom XIV veka Osmanska država se učvršćuje na Bal
kanskom poluostrvu i prestaje da bude jedna od graničnih drža va u Maloj Aziji; zauzima Galipolje 1354, odakle nastavlja sa prodorima na Balkan i do kraja XIV veka osvaja njegov najveći deo. Mnoge države postaju turski vazali i do 1402. priznaju nje nu vlast. Prodor u Evropu prati istovremeno širenje u Aziji. Po raz Bajazita kod Angore (1402) dovodi do kratkotrajnog opada nja osmanske moći. Do sredine XV veka Osmansko Carstvo se potpuno oporavlja i 1453. ruši Vizantiju i osvaja Carigrad. Ubrzo dolazi do pada srpske despotovine (1459) i kraljevine Bosne (1463) pod tursku vlast. Zauzeće Carigrada, koji postaje prestonica Carstva, daje ogroman ugled sultanu Mehmedu Osvajaču (1451-1481). On sebe 120 smatra jedinim legitimnim naslednikom Rimskog Carstva. Tvrdi da „svetsko carstvo mora da bude jedno, sa jednom verom i vlašću. Jedino Carigrad može da ostvari to jedinstvo.“ S takvim stavom na umu, Sulejman Veličanstveni (1520-1566) odbija da prizna Karla V za cara Rimskog Carstva i priznaje ga samo kao kralja Španije. Time osporava Karlove pretenzije nad hrišćan skim svetom. Mehmed Osvajač želi da objedini islamske, turske i rimske tradicije univerzalne države. Pripajanjem Sirije, Egipta i Arabije, sultan Selim (1512-1520) postaje čuvar islamskih tradi cija i uzima titulu kalife. Sulejman se naziva „kalifom muslima na“, čime se izdiže iznad ostalih muslimanskih vladara. Kalifat dobija novo značenje. Uprkos svih nastojanja sultani ne uspeva ju da ujedine islamski svet (Persija, Indija - Mogulsko Carstvo). Selim i Sulejman pružaju podršku muslimanskim vladarima koji se nalaze u sukobu sa evropskim državama (Portugalija, Rusija). Mehmed Osvajač je svestan političkog i strategijskog znača ja Carigrada i želi da ga iskoristi. Uklanja sve lokalne vladare na Balkanskom poluostrvu i u Aziji. Na Balkanu nastoji da umanji uticaj Ugarske, ali ne uspeva da zauzme Beograd (1456). Mehmed teži svetskoj dominaciji. Posle njegove smrti (1481) dolazi do su koba između njegovih sinova u kome učestvuju elitne janičarske trupe. Zemlja je iscrpljena stalnim ratovima, što dovodi do pobu ne janičara, koji na presto dovode Bajazita II. On osvaja teritorije na Balkanu i vodi ratove protiv mamelučkog sultana u Egiptu. Njihov rivalitet dugo traje. Stalni Bajazitovi ratovi dovode do mo dernizacije turske vojske i njenog naoružavanja vatrenim oruž jem. Krajem XV veka Bajazit ratuje sa Venecijom, a njegove trupe zauzimaju morejske luke Modon i Koron. Turska kao velika sila. - Krajem XV veka Osmansko Car stvo igra sve značajniju ulogu u evropskoj politici. U prvoj fazi italijanskih ratova, Turci su prisutni kao saveznici Milanskog vojvode i napuljskog kralja protiv Francuske. Za vladavine Bajazita II (1481-1512) Turska značajno ekonomski napreduje. Jedrene i Bursa postaju značajni trgovački centri. Bajazit učvr šćuje Mehmedova osvajanja i priprema zemlju za veliku osva jačku politiku Selima I i Sulejmana Veličanstvenog. On moder nizuje tursku flotu.
Selim I sređuje unutrašnje prilike u zemlji i uklanja svoje rivale. Nanosi težak poraz šahu Ismailu u Kaldiranu (1514) i osvaja velika prostranstva od Erzeruma do Dijarbekira. Selim nastavlja rat protiv mamelučkih sultana (1516) i zauzima Siriju i Palestinu. Iz Sirije turska armija prelazi u Egipat, gde pobeđuje mamelučkog sultana Tumanbeja (1517). Egipat i Hedžaz prizna ju Selimovu vlast, a posed nad Mekom i Medinom učvršćuje os mansku premoć u arapskom svetu. Islamski verski zakoni domi niraju u političkom životu Turskog Carstva. Selimova osvajanja obezbeđuju tursku kontrolu nad unosnom tranzitnom trgovinom sa Istokom. Državni prihodi se udvostručuju, što omogućava no vom sultanu da vodi stalnu osvajačku politiku. 121 Svojim prisustvom na Balkanu, Sredozemlju, u Egiptu i osvajanjima u srednjoj Evropi i Podunavlju, Osmansko Carstvo postaje nezaobilazan činilac u evropskoj politici. Vladari iz di nastija Habsburgovaca i Valoa suočavaju se sa stalnim turskim prisustvom i oružanom silom. Rivalitet Habsburgovaca i Valoa (Karlo V, Fransoa I) olakšava turska osvajanja i prodor u Podu navlje i srednju Evropu. Turska vojska zauzima Beograd (1521), a naredne godine ostrvo Rodos (1522). Poraz Francuza kod Pavi je i zarobljavanje Fransoa I (1525) otvaraju put tursko-francu skoj saradnji. Sulejman i Fransoa nastoje da spreče dominaciju Nemačkog Carstva i očuvaju ravnotežu sila u Evropi. Naredne godine Sulejman predvodi veliku armiju protiv Ugarske, nanosi težak poraz njenoj vojsci u bici kod Mohača (1526) i zauzima Bu dim. Ugarski sabor bira za kralja Jovana Zapolju, erdeljskog vojvodu. Deo ugarskog plemstva bira nadvojvodu Ferdinanda, Karlovog brata, za kralja Ugarske i proteruje Zapolju iz Budi ma. Sulejman preduzima novi pohod protiv Ugarske i vraća na presto Jovana Zapolju, koji postaje turski vazal (1529). Turci nastavljaju vojne operacije prema Beču, opsedaju grad, ali bez uspeha. Borba između Habsburgovaca i Turaka se nastavlja. Na kon Ferdinandovog upada u Ugarsku (1531) Sulejman pokreće veliku vojsku i stiže na oko 100 km od Beča (1532). Istovremeno počinju borbe na Sredozemlju. Admiral Andrea Dorija, u službi Karla V, zauzima Koron, što navodi Sulejmana da na čelo turske flote dovede čuvenog gusara i osvajača Alžira, Hajredina Barba rosu. On ima naređenja da sarađuje sa franeuskom flotom. Nekoliko godina kasnije (1536) Turska i Francuska zaključuju ugo vor o savezu. Francuska uživa položaj prijateljske države sa pra vom trgovine u Turskom Carstvu. Utvrđuju se osnovi političke i vojne saradnje. U Evropi se savez sa Turskom smatra izdajom hrišćanstva. Flote dve zemlje sarađuju u operacijama u Albaniji i Italiji (1537). Naredne godine Barbarosa nanosi poraz neprija teljskoj carskoj floti kod Preveze, posle koga Turska postaje neo sporni gospodar Sredozemlja. Turska i Francuska saraduju u borbama između 1541-1544. Posle Zapoljine smrti (1541) Ferdinand osvaja Ugarsku, što
navodi Sulejmana da povede novu vojsku protiv Habsburgovaca. Ugarska postaje provincija Turskog Carstva pod upravom begler bega. Novi napad počinje 1543. na kopnu i moru. Turska flota pod komandom Hajredina Barbarose operiše duž južnih obala Fran cuske. Zbog pogoršanja odnosa sa Persijom, Sulejman zaključuje mir (1547) i prepušta Ferdinandu deo Ugarske pod uslovom da plaća godišnji tribut. Novi rat izbija 1550. zbog Erdelja, a završa va se stvaranjem Temišvarskog beglerbegluka (1552). Naslednici Fransoa I nastavljaju saradnju izmedu Turske i Francuske. Prisustvo Turske u Podunavlju i srednjoj Evropi ima zna čajnu ulogu u širenju reformacije u Nemačkoj. Sulejman podrža va nemačke kneževe u borbi protiv Karla V i podstiče ih da saraduju sa Francuskom. On smatra protestante bliskim mu 122 slimanima, koji se bore protiv idola i papstva. Podrška pro testantima je važan činilac u Sulejmanovoj politici u Evropi. Ona podstiče njeno političko nejedinstvo i slabi unutrašnju snagu Habsburške države. To olakšava širenje kalvinizma u Ugarskoj. Turski pritisak olakšava priznanje protestantizma. Savezništvo i ratovi Sulejmana dovode do značajnog širenja sistema ravnoteže sila u Evropi. Na vrhuncu moći granice Osmanskog Carstva pro težu se od Dona i Dunava do Adenskog zaliva i Tigra, od Persij skog zaliva do Sahare i Atlaskih planina. Opadanje turske moći. - U poslednjirn godinama Sulejma nove vladavine opadanje turske moći postaje očevidno, a njegova namera da obezbedi dominaciju Turske u svetu doživljava poraz. Ugovor u Kato-Kambreziju (1559) i početak verskog rata u Fran cuskoj lišavaju Tursku i Sulejmana najvažnijeg saveznika. Neu spesi kod Malte (1565) i Sigeta (1566) su prvi znaci slabosti Car stva. Sulejmanova smrt to potvrduje, iako osvajanje Kipra (1571) podstiče nove nade. Istovremeno evropske sile stvaraju Sv. ligu, čija flota pod komandom don-Huana Austrijskog nanosi težak po raz turskoj floti u bici kod Lepanta (1571). Od ukupno 230 brodo va, Turska gubi oko 200. Ona brzo nadoknaduje izgubljene brodo ve i gradi novu flotu, što pokazuje njenu finansijsku snagu. Do početka XVII veka Osmansko Carstvo vodi dugotrajne i teške ratove protiv Persije i Nemačkog Carstva u Evropi. Pogra nični sukobi dovode do rata 1593. On traje do 1606, kada Turska zbog iscrpljenosti, nemira u zemlji i pritiska Persije zaključuje mir u Žitvi. Odriče se prava nad delom Ugarske i Austrija pre staje da plaća godišnji tribut od 30.000 dukata. U istom raz doblju Turska gubi svoj nadmoćni položaj u Sredozemlju. Filip II je snažan protivnik, iako sve više okreće pažnju na Atlantski okean. Pomorci iz severne Afrike (Tripoli, Tunis, Alžir) sve ma nje sačinjavaju deo pomorskih snaga, već počinju da se bave gu sarstvom. Gusari hrišćanskih zemalja (Englezi, Nizozemci, vite zovi Jovanovci) ugrožavaju saobraćaj izmedu turskih oblasti na Levantu. Jačanje mamelučkih sultana u Egiptu i drugim krajevi ma ukazuje na slabljenje centralne vlasti u udaljenim delovima Carstva. Neprekidni ratovi i ogromni rashodi prevazilaze finan sijske i materijalne mogućnosti Carstva. U sukobu oko domina
cije nad trgovinom začinima u Indijskom okeanu Turska gubi svoj dotadašnji položaj, a prelazak glavnih puteva svetske trgo vine na Atlantik dovodi do njene političke i ekonomske izolacije. Glavni razlozi opadanja turske moći nalaze se u unutra šnjim slabostima. Do osamdesetih godina XVI veka postoji rav noteža u turskom društvu, koje ne teži promenama već očuvanju postojećeg stanja. Svi društveni slojevi znaju svoja prava, obave ze i prihode; proizvodači uživaju zaštitu vlasti, društvo zadovo ljava svoje osnovne potrebe, a uvoz je mali (tkanine, svila, začini, krzna). Krajem XVI veka stanje se potpuno menja, pa osmanski sistem zapada u krizu. Raste otpor sultanu, zanemaruju se zako ni, pljačka se državna imovina i otima od naroda. Svirepost, ko 123 rupcija, podmitljivost postaju normalna pojava. Pored ovih, po stoje i drugi razlozi koji objašnjavaju opadanje otomanske drža ve. Porast stanovništva od 40% u selima i 80`% u gradovima zna čajno je opteretio zemljišni posed i doveo do povećanja nezapo slenosti u gradovima. Krajem XVI veka timarski sistem, koji odreduje vojni i politički poredak i poreski sistem, brzo propada. Raja, poreski obveznik, ulazi u vojsku, prestaje da obraduje zemlju i plaća porez. Broj timara se smanjuje, a time i broj spahi ja, temelja turske vojske. Prestanak osvajanja dovodi do poste penog propadanja društvenog i vojnog sistema Carstva. Timari postaju nagrade koje provincijski guverneri daju svojim štićeni cima i prijateljima, koji ne obavljaju vojne dužnosti. Janičari po činju da se žene, bave trgovinom i zanatima, postepeno počinju da se upliću u politiku. Oni prisiljavaju Murata III (1574-1595) da žrtvuje svoje ministre, a 1622. ubijaju Selima II. Stari turski pisci pripisuju propadanje države slabljenju sultanove vlasti, što je naročito vidljivo u vreme slabih sultana, koji svojim vezirima i savetnicima ustupaju velika ovlašćenja. Korupcija je jedan od glavnih razloga opadanja državne struk ture i administracije. Za stare pisce sultan predstavlja oličenje lične i državne vlasti, oni traže njihovu obnovu, kao i primenu starih zakona i propisa. Pravi razlozi nemira i slabljenja države su drukčiji. Spahije nisu u stanju da se nose sa vatrenim oružjem evropskih armija. Porta preduzima mere da janičare naoruža vatrenim oružjem; njihov broj se stalno povećava, od 16 na 37 hiljada ljudi u vreme Sulejmana i njegovih naslednika; istovremeno, broj spahija opa da sa 87 na 45 hiljada. Posle 1590. najelitnije turske jedinice su naoružane vatrenim oružjem, a stare strukture gube značaj (vojnuci, muselimi, spahije). To remeti strukturu države i dru štva. Plate trupama zahtevaju nove izvore prihoda i uvođenje poreskih dažbina. Mnogi timari postaju vakufi, što dovodi do smanjenja državnih prihoda. To stvara stalni deficit i dovo di do kvarenja novca. Prihod državne blagajne iznosi polovinu onog iz 1534. Vlada nameće nove poreze (džizija). To izaziva nove probleme jer lokalni komandanti i beglerbegovi pljač kaju narod. Posledica toga su mnoge pobune i nemiri širom Carstva, a najviše u Anadoliji. Razbojništvo postaje normal
na pojava. Uticaj Evrope dovodi do raspada osnovnih ustanova Os manskog Carstva. Njegovi vladajući slojevi, sputani tradici onalnim shvatanjima o državi, ne shvataju moderne privredne tokove i probleme. Turska otvara svoje tržište evropskim proi zvodima, što dovodi do njene ekonomske zavisnosti od Evrope. Porta ne podstiče izvoz. Turska nije u stanju da se oslobodi vred nosti i shvatanja Bliskog istoka, a njeni državnici ne razumeju evropske duhovne procese. Krajem XVI veka klasična osmanska država se raspada, a prilagođavanje novim okolnostima dovodi do još dublje krize. 124 Temelji Osmanske države. - Razvitak države dovodi do promene njenog osnovnog koncepta. Odbrana i širenje islama zahtevaju doslednu primenu šerijatskog (verskog) prava. Admi nistrativni i pravni poslovi nalaze se u rukama ulema koji su tumači šerijatskog prava. Svaka novina nailazi na oštru kritiku pristalica bliskoistočnog shvatanja državništva i uprave u državi koja se nalazi u naglom usponu. Osnovi tog shvatanja su snažna vojska i bogatstvo. To zahteva da narod stalno napreduje i da ze maljski zakoni budu pravedni. Podanik mora biti zaštićen od ne zakonitog oporezivanja, u čemu sultan ima posebnu dužnost. Ta kva politika održava i jača sultanovu moć, koja se smatra osno vom društvenog sistema. Osmanski sultani smatraju svoje podanike rajom kojom mora da se upravlja u skladu sa šerijatskim pravom. Društvo se deli na dve grupe: oni koji ne plaćaju poreze (sulta, ministri, guverneri) i oni koji ih plaćaju-raja. U osvojenim oblastima na rod se deli na vojnu klasu i raju. Prvi se nalaze u sultanovoj slu žbi i obuhvataju verska lica, činovnike, njihove porodice, rodake i robove. Oni uživaju poreska izuzeća i olakšice za svoje službe državi. Oni koji se bave trgovinom i poljoprivredom, hrišćani i muslimani, na Balkanu i Anadoliji, smatraju se rajom i plaćaju poreze. Moguć je prelazak iz položaja raje u vojnu klasu, ali je to veoma retka pojava. Pored šerijatskog prava, postoji i sultanovo pravo - kanun, zakoni koje oni donose po svojoj želji. Ono je odvojeno od šerijat skog prava i temelji se na racionalnim osnovama. Kanuni odre duju pitanja iz javnog i upravnog prava. Kodifikacija ka nun-nama obavlja se krajem XV veka, a u preambuli se ističe da je to potrebno za napredak u svetovnim pitanjima i uredivanje odnosa medu ljudima. Kanun-name su u skladu sa načelima še rijata, odnose se na odredena pitanja društvenih grupa i Carstva u celini. Najveći deo izdaje državna vlast uz sultanovu sagla snost. Porezi i popisi stanovništva podstiču izdavanje kanun-na ma. To naročito važi za novoosvojene zemlje. U njima se opisuju lokalni običaji i zakoni, ukidaju se oni koji su u suprotnosti sa šerijatskim pravom i osmanskim zakonima. To važi za sve osvo jene zemlje (Anadolija, Egipat, Sirija, Ugarska). Mnogi raniji za koni ostaju na snazi. U Srbiji i Bosni ostaju na snazi srednjove kovni rudarski zakoni, dok Vlasi zadržavaju svoj raniji položaj.
Nadzire se stanje u svakom sandžaku, glavnoj upravnoj je dinici u Carstvu. Svaka ima posebne propise, koji se vremenom ujednačuju sa kanun-namama. Najveći deo odredbi odnosi se na prikupljanje poreza, timare, položaj raje, izuzeća od plaćanja poreza. Mehmed Osvajač objavljuje dve kanun-name (1454, 1476); u njima su sakupljeni svi propisi u vezi ovih pitanja. Dru ga kanun-nama opisuje državnu organizaciju, funkcije, zvanja, prerogative, protokol, kažnjavanje. Kasniji dodaci dopunjuju Mehmedove kanun-name. Osnovno načelo je da „raja i zemlja pripadaju sultanu“, čime mu se obezbeduje apsolutna vlast nad njima. To omogućava stvaranje timarskog sistema i kontrolu nad 125 vakufima i privatnim posedima. Mnoge odredbe štite raju (selja ke) od pritiska vojnih starešina i preteranih poreskih davanja. Kriminalni zakon jedinstven je za čitavo Carstvo. Za krup ne prestupe (ubistvo, silovanje, pljačka) predvidaju se smrtne kazne i sakaćenja, dok se za bračna neverstva, pijenje vina, sitne krade propisuju novčane kazne, batinjanje, veslanje na galijama. Kadije sprovode zakone i sude u skladu sa šerijatskim pravom. Mučenje se dozvoljava, a kažnjavanje čitavih sela se primenjuje kada se ne pronađe krivac. Svaka presuda mora da bude pisana. Moć kadije i njegova odluka su presudni. Centar državne vlasti je sultanova palata. U njoj se donose najvažnije odluke, o ratu i miru, politici, nasledstvu. Sultanova reč je presudna: on može da uzdigne i uništi svakog svog sarad nika. Imenuje vezire kao najbliže saradnike i na njih prenosi ši roka ovlašćenja. Ustanova devširme - prikupljanje hrišćanske dece i njiho vo prevođenje u islam - predstavlja poseban vid obezbeđenja bi rokrata, činovnika i vojnika. To se smatra vanrednim nametom na raju. Deca stiču posebno obrazovanje u Carigradu i Jedrenu, a izuzetno sposobni stiču visoke političke i vojne položaje u Car stvu (Mehmed-paša Sokolović). Godišnje odlazi u Carigrad iz među 1000 i 3000 dece, a Evropljani sa uznemirenošću posma traju ovu obavezu raje. Carski savet, prvobitno zamišljen kao vrhovni sud, je naj više vladino telo. Porta je mesto u kome sultan sluša žalbe i obavlja državne poslove. Svi gradani, bez obzira na položaj, mogu izneti svoje zahteve savetu. Ispitivanje tužbi i žalbi smat ra se najvažnijom obavezom saveta. Najvećim delom se ras pravlja o prikupljanju poreza, njihovoj visini i pritiscima lo kalnih činovnika na raju. Od sultana se očekuje da ispravi sve zloupotrebe. Carski savet obavlja poslove kabineta, raspravlja i donosi odluke o svim državnim pitanjima. Snaženje državne vlasti, oču vanje unutrašnje bezbednosti i zaštita od spoljašnjih neprijatelja spadaju u dužnosti vezira. Sednicama vezira u savetu prisustvu je i rumelijski beglerbeg i veliki admiral - kapudan-paša. Veziri sprovode sultanova ovlašćenja u političkim pitanjima. Veliki ve zir istupa kao sultanov zamenik. On ima pravo da sasluša i odlu čuje o svim prigovorima i zahtevima, a neke odluke može da do
nosi bez dogovora sa sultanom. Kad predvodi armiju na bojnom polju, veliki vezir ima najveća ovlašćenja. Pre nego što donese neku važnu odluku, veliki vezir mora da se konsultuje sa drugim članovima saveta. Ima pravo da vrši nadzor nad svim državnim nadleštvima. Privreda i društvo. - Već u srednjem veku odvija se, preko Anadolije, živa trgovina izmedu Istoka i Zapada. Različitim putevima prenose se luksuzne tkanine iz Flandrije i Firence i svila iz Kine i Persije. Kasnije, najvažnije mesto zauzima trgo vina začinima. Javljaju se značajni centri (Bursa, Efes, Smir 126 na), u kojima Mlečani i Đenovljani imaju svoja trgovačka pred stavništva. Carigrad, Damask, Alep, Aleksandrija postaju važne luke preko kojih se odvija trgovina svilom, brokatima, vunenim tkaninama i začinima. Karavanski putevi počinju i završavaju se u tim gradovima i lukama. Trgovina začinima obavlja se direktno sa Indijom i Indone zijom. Turska flota štiti krajeve kroz koje prolaze karavanski putevi od pokušaja Portugalaca da se u njima učvrste. Intenziv na trgovina začinima donosi Turskoj značajne prihode od carine. Damask dobija 1562. na ime carine sumu od 120.000 dukata. Po red začina, trguje se drvetom, gvoždem, tepisima, opijumom, su vim voćem, krznima, voskom, katranom. U ekonomskom životu Carstva Sirija i Egipat igraju važnu ulogu. Egipat snabdeva hra nom Carigrad, koji ima preko 100.000 stanovnika. Sirija i Egipat obezbeduju 1528. jednu trećinu budžetskih prihoda Carstva. Uprkos čestih ratova sa Venecijom, ona dugo ostaje glavni trgovački partner Carstva. Venecija uživa određene privilegije u trgovini i dominira u prometu začinima. Svojim izobiljem i bo gatstvom levantsko tržište privlači trgovce Engleske, Francuske i Nizozemske. Francuzi uživaju široke trgovačke privilegije u Carstvu, što dovodi do ugrožavanja položaja Venecije. Početkom XVII veka obim francuske trgovine sa Carstvom dostiže trideset miliona livri. Engleska Levantska kompanija (1581) trguje na Levantu i postepeno stiče snažan položaj, prevazilazeći Francu sku i Veneciju. Sultani ulažu velike napore da svoje prestonice (Bursa, Je drene, Carigrad) pretvore u velike gradove i trgovačke centre. Posle zauzeća Carigrada (1453), Mehmed Osvajač privlači u nje ga stanovništvo, vraća oduzetu imovinu, daje verske slobode, na ređuje doseljavanje stanovnika iz provincija, pre svega bogatih trgovaca i zanatlija. Tokom XV i XVI veka sultani podstiču useljavanje Jevreja u Carigrad. U gradu postoje potrebne usta nove - mošeje, medrese, bolnice, vodovod, putevi, mostovi kao i karavan-saraji, kupatila, mlinovi, klanice. Gradeći mnoge usta nove, trgove, bolnice i drugo sultani pretvaraju Carigrad u me tropolu, koja u drugoj polovini XVI veka dostiže 800.000 ljudi. Porast stanovništva je tako brz da u XVII veku sultani moraju da kontrolišu njegov priliv u grad. Problem snabdevanja grada, dvora i vojske hranom, sirovinama i vodom postaje sve pri
metniji. Država odreduje cene dobara, a njih mogu da uvoze odre deni trgovci; zabranjuje se krijumčarenje. Potrebe Carigrada do vode do stvaranja integrisane privrede u Carstvu. U gradu se razvija industrija za preradu vune, svile i pamuka. Kao centar Carstva, Carigrad se povezuje mrežom puteva sa najudaljenijim krajevima: Balkan, Anadolija, Arabija. Njima se kreću trgovački karavani, putnici, vojske. Putevi se održavaju u dobrom stanju. Putovanje kolima između Carigrada i Beograda traje mesec dana. Pored puteva se nalaze karavan-saraji za smeštaj putnika i robe. Bezbednost na putevima održavaju derbendžije. 127 Proizvodne klase turskog društva sačinjavaju zemljoradni ci, zanatlije i trgovci. Svaka klasa nosi određenu odeću. Gradsko stanovništvo se deli, u skladu sa šerijatskim pravom, na musli mansko i nemuslimansko. U suštini, zanatlije i trgovci, bez obzi ra na versku pripadnost, sačinjavaju jednu društvenu grupu i uživaju jednaka prava. Pripadnici različitih vera žive u odvoje nim delovima grada. Na čelu njihovih verskih zajednica su ima mi, sveštenici i rabini. 7anatlijski esnafi igraju važnu ulogu u životu gradova. Esnafi ne predstavljaju isključivo privrednu organizaciju i u svom radu se oslanjaju na podršku države. Strah od uvođenja novina prisiljava državne vlasti da podržavaju tra dicionalnu esnafsku strukturu. Cena, kvalitet roba i državni pri hodi objašnjavaju takvo držanje. To sprečava raskid sa tradicio nalnim ograničenjima i razvitak buržoazije. Esnafi proizvode za ograničeno tržište, što uslovljava ograničenje proizvodnje i raspodele. Esnafi uživaju monopolistički položaj u gradu ili oblasti. Ulazak u esnaf i sticanje prava da se otvori radionica po vezani su sa mnogim teškoćama. Kulturni život. - Osmanska država poklanja posebnu paž nju verskom obrazovanju. Ono se stiče u medresama, gde se po red verskog stiču i znanja o naukama i jeziku. Mehmed Osva jač osniva osam velikih medresa (1463-1470). Đaci su dužni da vreme provode u učenju. Pored carskih, postoje mnoge privatne medrese u gradovima i provinciji (Jedrene, Bursa, Plovdiv, Skoplje). Sredinom XVI veka Sulejman otvara dve specijalizo vane medrese, jednu za proučavanje Prorokove tradicije, a drugu za medicinu. Ulema igra značajnu ulogu u društvenom i političkom ži votu Carstva. On obavlja dužnost interpretatora i provoditelja islamskih zakona (muftija, kadija). To zahteva posebno školova nje i razumevanje Korana kao vrhovnog zakona države. Koran i tradicija su temelji verske učenosti. Tradicija spu tava islamsku misao i sprečava uvođenje nekih novina. U svojim tumačenjima islama, naučnici, mahom kadije, muftije i muderi si, raspravljaju o pravnim pitanjima i politici. Pitanje šiitske sekte privlači posebnu pažnju naučnika. Obrazlaže se opravda nost svetog rata, raspravlja o nadmoćnosti Muhamedovoj nad ostalim prorocima. Enciklopedije islamskih studija su važan oblik duhovnog stvaralaštva. Od drugih nauka podstiče se pro
učavanje matematike i filozofije. Pokušaji ispoljavanja slobodne misli oštro se kažnjavaju kao nešto što dovodi u pitanje tradicionalna mišljenja i vrednosti. Mola Mufti gubi glavu zbog sumnji da je politeista (1494). Turci prihvataju evropsku geografiju, koja se koristi u po litičke i vojne svrhe. Prevode se Kolumbove karte, a kasnije i drugi radovi iz toga područja. Evropska medicinska znanja i me todi prodiru u Tursku tek u XVII veku, mahom preko prevoda. Oko Mehmeda Osvajača okuplja se veliki broj učenih ljudi i sli 128 kara, među kojima ima i Evropljana (Đentile Belini, Roberto Valturio). Od početka XVI veka, uprkos osmanskoj otvorenosti stra nim uticajima, razvija se verski fanatizam. On se vodi u ime šeri jata, a svako ko dovodi u pitanje reči Prorokove smatra se never nikom i može se osuditi na smrt. Fanatici smatraju nauke, muzi ku, igre i poeziju neprihvatljivim za islam. Pokreti fanatika često remete javni mir i red i izazivaju uznemirenost vlade. 129 X UMETNOST I KNJIŽEVNOST Slikarstvo, vajarstvo i arhitektura. - Uspon evropske umetnosti u XVI veku je izuzetno brz i snažan. Najveći broj slika su realistički portreti. Portretista je fotograf toga društva i vre mena, on je veoma popularan i tražen. To je naslede renesanse, koje pokazuje veliku raznovrsnost stilskog izraza. Sličan napre dak zapaža se u vajarstvu i arhitekturi. To je izraz kreativnog stvaralaštva ljudi toga vremena. Slikare, vajare i arhitekte vladajući krugovi visoko uvaža vaju. Oni deluju u sredini koja pogoduje njihovom stvaralaštvu, uživaju lične slobode i visok društveni ugled i položaj. Pozna re nesansa i njene slobode počinju da nestaju u drugoj polovini XVI veka, kad mnogi istaknuti umetnici (Mikelandelo, Rafael) na puštaju renesansnu formu. Razlozi za to su političko i vojničko propadanje gradova država (Firenca, Mantova, Ferara, Urbino), pojava masovnih verskih pokreta, napadi na utvrdene vrednosti. Pljačka Rima (1527) završava plodni period papskog mecenat stva umetničkog stvaralaštva; umiru Rafael i Bramante, Firenca dolazi pod uticaj Španije i prihvata njene vrednosti i forme. To menja i položaj umetnika. Odgovor italijanskih umetnika na takve promene nije je dinstven. Jedan od njih je manirizam, postrenesansni stilski iz raz. To je reakcija na umetnički izraz renesanse, ali i njegov lo gični nastavak. Osnivači manirizma - slikari Pontormo, Roso i Parmidianino i vajari Benvenuto Čelini i Đovani Bolonja - uzi maju velikane renesanse kao inspiraciju. Oni ističu eleganciju, virtuoznost, izveštačenost. Oni zamenjuju renesansni ideal lič nosti koja sledi prirodu sa slobodnom vizijom umetnika. Njihove slike su nemirne, gradevine razapete. Manirizam privlači pažnju evropskih umetnika. Isticanje stila nad sadržajem dovodi do nje govog postepenog opadanja. Sredinom veka katolička reformacija unosi
čistunstvo i moralizam u umetnost. To dovodi do nje nog gušenja. Prva generacija manirista ostavlja iza sebe novi stil i osećajna i maštovita dela. Potonje generacije padaju u akadem sku skučenost i okamenjenost. Krajem XVI veka javljaju se otpori manirizmu. Time poči nje barok, umetnički oblik u kome se renesansni izraz menja da bi se stvorili izuzetni vizuelni efekti. To se postiže bogato ukra šenim spoljnim i unutrašnjim površinama. Barok sjedinjuje raz ličite umetničke oblike u težnji da pojača potpuni efekt nekog dela. On se prihvata i širi po čitavoj Evropi; to je izraz verske umetnosti i najefikasnije orude katoličke reformacije u borbi protiv protestantizma. 130 Barok, koji dostiže potpuni izraz u XVII veku, izražava no vu senzibilnost, podstiče na pobožnost i versku emotivnost. Ba rok uspostavlja vezu između umetnika i vernika, iako oni nema ju uticaja na njegove odlike i sadržaj. Najistaknutiji predstavnik ranog baroka je Mikelandelo Meresi, poznat u umetnosti kao Karavado. Umetnik velikog talenta i nepredvidljivih postupaka, Karavađo prekida sa manirizmom i u svoje slike značajno unosi realizam. Taj realizam je očevidan, a njegove figure izražavaju emocionalna stanja u kojima se prelamaju svetlosni efekti sa du bokim senkama. Karavadov uticaj na generacije slikara širom Evrope je ogroman; pored velikih tema („Madona iz Loreta“, „Hrist u Emausu“), Karavađo slika scene iz svakodnevnog živo ta („Kazivačica sudbine“, „Bahus“); to su potpuno nove teme. Njegova dela su dokaz umetničke vitalnosti Italije. Umetnost Venecije ne sledi italijanske tokove. Ona zadr žava svoj nezavisni položaj grada republike, što utiče i na polo žaj umetnika. Oni kasno prihvataju načela i tehniku renesansne umetnosti, kojima dodaju izvanredan smisao za korišćenje boja. Osnivač venecijanskog slikarstva XVI veka je Đovani Belini, čija dela najbolje pokazuju njegove karakteristike-senzualnost, slobodan raspored figura, ljubav za boje. Njegovi učenici i na slednici, Ticijan i Đorđone, dovode taj slikarski izraz do sa vršenstva. Oni slikaju scene iz Novog zaveta, „Pijetu“, „Vaz nesenje Bogorodice“, ali i pohotljive Venere, muški portret, klasične alegorije. Slike Ticijanovog savremenika Đordona („Bura“, „Seoska proslava“) odišu svežinom i neobičnom kom pozicijom. Neke od njih se pripisuju Ticijanu. Venecijansku umetnost nastavljaju Tintoreto i Veroneze, a krajem veka i El Greko, koji pre odlaska u Španiju živi i radi u Veneciji. Otpor manirizmu pokazuje i najveći arhitekta veka Pala dio. Njegove vile i crkve, gradene po rimskim uzorima, pokazuju izvanredan smisao za proporciju i harmoniju. U tom stilu mle tačka aristokratija gradi svoje vile i letnjikovce. Umetnost renesanse nalazi plodno tlo u južnoj Nemačkoj. Trgovačke veze između gradova na jugu Nemačke i Italije, česta putovanja u Rim i studije na italijanskim univerzitetima (Pado va, Bolonja) dovode do širenja italijanske umetnosti. Istovreme
no, u Nemačkoj dolazi do oživljavanja poznogotičke tradicije, či ji se vrhunac podudara sa poznom renesansom. Veliki broj ne mačkih slikara, vajara, gravera unosi u svoja dela tehniku i teme italijanske renesanse. Ipak, nemačka umetnost ima svoje osobe nosti. Direrovi drvorezi otkrivaju verska previranja. Sličnu uz nemirenost sa verskim temama pokazuje Matijas Grinevald u „Raspeću“ na oltaru crkve u Izenhajmu (1512-1515). Albreht Direr, Hans Holbajn mladi i Luka Kranah stariji su najistaknu tiji nemački umetnici. Među slikarima posebno mesto pripada Hijeronimusu Bošu koji prikazuje izmučeni i demonima ispunje ni svet patnji i bolesti. Iako svoje znanje o paganskoj antici i pro porciji duguje italijanskim uzorima, Direrova inspiracija je ne mačka. Njegovi drvorezi, oltarske slike i portreti ispunjeni su te 131 mama iz reformacije. Poznata gravira „Vitez, smrt i davo“ otkri va ljudske patnje i prepuna je uznemirenosti i pokreta. Njegov napor da stvori ikonografsku školu doživljava neuspeh. Holbaj novi portreti Erazma, engleskih kraljeva i reformatora otkrivaju unutrašnju snagu. Kranah ilustruje Luterovu Bibliju, čime potvr đuje saznanje da verske teme zamenjuju humanističke i pagan ske motive. U Nemačkoj događaji se razvijaju kao u Italiji. Sredinom veka mnogi gradovi gube svoj dotadašnji ekonomski i politički značaj; imitiranje španske etikete na mnogim kneževskim dvo rovima, suvoparnost protestantizma i uskogrudost jezuita nano se teške udarce nemačkoj umetnosti. Takvo stanje uzrok je nje nog brzog propadanja. Za razliku od Nemačke, razvitak umetnosti u Nizozemskoj nema nagle uspone i padove. Tradicija XV veka nastavlja se i ka snije, iako se u slikarstvu osećaju italijanski uticaji. Najveći umetnik epohe je Piter Brojgel stariji, čija dela otkrivaju izme njenu sadržinu umetnosti severne Evrope. Brojgel se vezuje za gradove Flandrije, otkriva njihov realizam. Slika mahom za pri vatna lica u Antverpenu i Briselu, a teme su scene iz svakodnev nog života, seljaci na radu, bogate pojedinostima i savršeno komponovane. Njegova najpoznatija slika je „Masakr nevinih“, delo izuzetne realnosti i oštrine zapažanja. Nizozemska umet nost doživljava kratkotrajnu krizu izazvanu ratom za nezavi snost; oko 1600. slikarstvo oživljava i otkriva razlike između se vera i juga nastale kao posledica rata za nezavisnost. U Engleskoj umetnost nema neku dužu tradiciju, a refor macija onemogućava širenje italijanskih uticaja. Crkvena arhitektura zadržava ranije oblike, dok se uticaj renesanse oseća u sve tovnom gradevinarstvu. U tom pogledu ona podseća na Veneciju. Slikanje minijatura predstavlja izmedu 1570 i 1600. najznačajniji umetnički izraz. Najistaknutiji minijaturista je Hilijar, koji slika za dvor i ljude oko njega. To je skupa i usko shvaćena umetnost. Italijanski uticaji osećaju se i u Francuskoj. Blizina i prisu stvo istaknutih italijanskih umetnika (Leonardo, Andrea del Sarto) objašnjavaju snagu italijanskih uticaja. Francuski umet nici prihvataju italijanski manirizam i prilagodavaju ga svom
duhu. Najznačajniji u portretima je Klue a u vajarstvu Gujon i Pilon. Građanski rat nanosi težak udarac umetničkom stvarala štvu. Stupanje Anrija IV na presto dovodi do oživljavanja kla sične tradicije i njenog trijumfa u XVII veku. Razvitak španske umetnosti odvija se pod snažnim utica jem različitih tradicija: gotikom poznog srednjeg veka, umet nošću kordovskog kalifata i kraljevine Granade i italijanske renesanse. Njihova kombinacija u arhitekturi stvara zanimljiv i privlačan stil - plateresk, čiji je najlepši primer ornamentikom ukrašena fasada crkve San Pablo u Valjadolidu. Primer arhitek ture velikih i klasičnih oblika je E1 Eskorijal, rezidencija Filipa II u brdima Sijera de Gvadarama. 132 Iako uzdržan, Filip II predstavlja velikog mecenu umetno sti. Uprkos El Grekove želje da bude dvorski slikar, Filip II ga ne prihvata, nesposoban da razume njegovu umetnost. Domenikos Teotukopulos Krićanin, poznat kao El Greko, uči slikarstvo kod Tintoreta u Veneciji. E1 Greko je najmoderniji i najoriginalniji umetnik mediteranskog sveta. Njegov gotovo mistični tempera menat potpuno odgovara atmosferi XVI veka i Španiji Don-Ki hota. Na renesansnu umetnost gleda kao stranac, a naturalizam i realizam ga ne interesuju. U njegovim izduženim, izobličenim, dvodimenzionalnim figurama nema izveštačenosti. One lebde iz medu neba i zemlje. El Grekov verski žar vidljiv je u njegovom delu „Sahrana vojvode Orgaza“, naslikanom u crkvi Sv. Tome u Toledu, gde El Greko živi i stvara. Slika predstavlja duh zajedni ce izmedu Hrista, svetaca i čoveka, suštinu hrišćanske umetnosti. Muzika. - U muzičkom životu XVI veka flamanski stvaraoci zauzimaju vodeće mesto. Žaken de Pre i njegovi savremenici usa vršavaju polifonijsku tradiciju; oni objedinjuju melodijske linije sa horskim zvucima. Nizozemski crkveni i školski horovi pred njače u širenju muzičkog obrazovanja, a pevači, kompozitori, ho rovode, orguljaši deluju na dvorovima širom Evrope. Cuvena ca pilla Karla V je najpoznatiji hor u Evropi. Rat za nezavisnost zau stavlja muzički razvitak, a istaknuti muzićari, napuštaju zemlju. Orlandus de Lasus, najveći kompozitor, živi i radi u Bavarskoj. Nizozemski muzičari podstiču širenje muzike u Italiji. Naj poznatiji majstori (Adrijan Vilaert, Kiprijan de Rore) osnivaju čuvenu venecijansku muzičku školu. Slično je i u Rimu, gde de luje poznati Palestrina. Krajem XVI veka italijanska muzika do minira u Evropi. Muzika se u Italiji razvija veoma rano. Već 1501. stvara se prva muzička štamparija. Italijanski dvorovi postaju muzički centri. Otkrivanje snage harmonije i polifonijske kompozicije dovode do nastanka muzike madrigalista. Najistaknutiji medu njima je Karlo Đesualdo, koji koristi nova muzička znanja da poveća izražajnost izvodenih dela. Unošenje flamanskih i italijanskih tradicija u crkvenu mu ziku izaziva otpor. Dok pojedinci izražavaju strah da muzika ima posebnu snagu, Luter tvrdi da je svaka muzika u službi Boga dobra. Kalvin zabranjuje upotrebu muzičkih instrumenata u cr
kvenoj službi, ali dopušta pevanje psalama. Katolička crkva osu duje upotrebu složene muzike zbog njenog efekta na vernike. Trentski sabor zahteva da muzika bude potčinjena reči božjoj. Negde se dopušta samo upotreba orgulja. Uticaj katoličke crkve u Veneciji je ograničen, otuda domi nacija svetovnih tema. Krajem XVI veka muzika u Veneciji obi luje bogatstvom, raznovrsnošću sadržaja i tonova. Venecijanci takode razvijaju muzičku izražajnost i forme u cilju iskazi vanja odredenih raspoloženja. Harmonija i tekst moraju da prate ritam. 133 Želja da muzika pojača snagu reči dovodi do nastanka ope re kao posebnog muzičkog izraza. Krajem XVI veka grupa fi rentinskih muzičara postiže taj cilj (1597) kad nastaje ope ra „Dafne“. Uspon opere je brz. Popularnost opere postaje nesumnjiva kada se muzika spaja sa zadovoljavanjem vizuel nih zahteva. Dvorovi u Italiji doprinose širenju muzike; grupe amatera sakupljaju se po kućama, pevaju madrigale i sviraju kamernu muziku. Muzika stiče popularnost kod širokih slojeva stanovni štva, pomaže da se izraze različita osećanja. U Francuskoj se mu zika razvija na dvoru i oko njega. Kraljevi i plemstvo pozivaju italijanske muzičare (Fransoa I); od sredine veka humanisti okupljeni oko Plejade utiču na francusku muziku. Traže da cna služi rečima, pre svega poeziji. Kombinacija poezije, muzike i igre doprinosi razvitku dvorskog baleta i zabava iz vremena Ka tarine Mediči. To dovodi do stvaranja francuske opere u XVII veku. U Engleskoj se prihvata polifonija i muzika se razvija kao i u drugim zemljama. Centar muzičkog života je London, gde:na dvoru svira orkestar od osamdeset ljudi. Klavirska muzika I lauta razvijaju poseban muzički izraz, dok madrigalisti imitiraju italijanske uzore. U Nemačkoj se muzika nejednako razvija. Sporo se prihvataju flamanski uticaji. Tek kad Nizozemci posta ju muzički direktori u Minhenu, Beču, Pragu i drugim gradovi ma, flamanski uticaj preovlađuje. U muzičkom životu značajnu ulogu igraju grupe zanatlija u gradovima - majstori pevači. Oni šire muziku u široke slojeve stanovništva. Sedamdesetih godina muzika u Nemačkoj se brzo razvija. Ona uživa podršku na dvo rovima i oko njih. Crkvena muzika buja, a Hans Hasler piše tek stove za obe vere, katoličku i protestantsku. Postepeno Vizuelne umetnosti ustupaju mesto muzici. Književnost. - Literarno stvaralaštvo epohe predstavlja odraz političkih, Verskih i društvenih zbivanja. Raznovrsnost li terarnog izraza i nacionalnih osobenosti je začudujuća. Brzo ši renje štamparija doprinosi stalnom porastu interesovanja za knjigu. Čitalačka publika je različita: obrazovani i plemstvo za htevaju knjige drukčijeg sadržaja od običnog, najčešće ne pismenog sveta. Još uvek su prisutne tradicije srednjeg Veka, medu kojima romantični epovi srednjeg Veka zauzimaju naj
istaknutije mesto. Interesovanje za takav književni izraz pokazuje plemstvo, a njegove osnovne teme su Viteška dela i sentimentalne ljubavi. Primer takvog dela je Besni Orlando Ludovika Ariosta, ep koji sadrži oko trideset hiljada stihova. Drugo ne manje poznato delo je Oslobodeni Jerusalim Torkvata Tasa, u kome se opisuju heroj ski podvizi krstaša. Gotfrid Bujonski koji opseda Jerusalim je pobožna i mudra ličnost. On je okružen mladošću, lepotom i skladom, a idealizam je svugde prisutan. To odudara od stvar nosti XVI Veka i pokazuje koliko je naslede srednjeg Veka pri 134 sutno u svesti plemstva. Izraz patriotskih raspoloženja nalazi mesto u epu Portugalca Luisa de Kamoensa. On opisuje i slavi uspehe portugalskih pomoraca, plovidbu Vaska de Game oko Afrike do Indije. Herojski podvizi nalaze mesto u francuskoj i španskoj knji ževnosti. Pjer de Ronsar opisuje dela Frankusa, pretka svih Francuza, u delu Fransijada (1572). Mnogo Vrednije je delo Španca Montalva Amadis de Gaula (1508) u kome se opisuju natčovečanska dela, Viteštvo i ljudska odanost. Delo uživa Veliku popularnost u širokim slojevima španskog društva. Takva dela uobličavaju shvatanje ljudi i određuju način ponašanja. Ameri ka je mesto gde ljudi mogu ostvariti takve težnje i ideale. Pastoralni motivi uživaju Veliku popularnost kod čitalačke publike. Oni uspostavljaju Vezu izmedu čoveka i prirode. U pitanju su jednostavni ljudi, pastiri i pastirice, koji su oličenje iskrene ljubavi. Arkadija Jakopa Sanacara opisuje nesrećnu lju bav Sinćera koji odlazi da živi sa pastirima; Zaljubljena Dijana Horge de Montmajora opisuje pastirski život u kome učestvuju duhovi i čarobnjaci. Pastoralne teme ukazuju na raskorak izme đu ideala i stvarnosti, bekstvo u idealizovanu prošlost. U pričama u prozi (novele) napada se izveštačenost roman se i epa, a to znači raskid sa idealizovanom prošlošću. U njima su opisi scena iz svakodnevnog života, često i opisi svireposti. Ma teo Bandelo, biskup Agena u Francuskoj, autor je mnogih pozna tih sastava. Slično Bandelu piše i Margareta Navarska u delu Sedmodnev (Heptameron). U njima ima i verskih pouka. Posebna vrsta novela nastaje sredinom veka u Spaniji. Ona opisuje raspadanje španskog društva sa svim njegovim posledi cama (nesigurnost, fatalizam, bekstvo od fizičkog rada, pljačka zlata, banditizam). Ličnost koja otelovljuje avanturistu, skitni cu, nestalnog čoveka naziva se picaro. Najbolje delo ovog žanra je Don Kihot Miguela Servantesa, objavljeno 1605. Knjiga ima dublje značenje od obične kritike viteških tema. Vitez živi u svetu iluzija, ne razume sebe ni svet u kome živi. On jaše i napa da vetrenjače, zamkove. Don Kihot i njegov verni pratilac Sančo Pansa nisu oprečni karakteri, već imaju mnogo zajedničkog. Don Kihot je ljut samo na viteštvo; on je pametan i zdrav za sve druge stvari. Kad se oslobodi svoje fantazije, on umire. Literatura XVI veka ima još jedan oblik obračuna sa vite škom tradicijom srednjeg veka. To su humor i satira. Til Ojlen
špigl, nemačka priča objavljena 1515, opisuje čoveka koji uzima ozbiljno sve što ljudi govore. Ojlenšpigl je sličan Don-Kihotu, ali za razliku od njega on koristi doskočice da razotkrije ljudsku prirodu. Ojlenšpigl je naivan, ali mu humor omogućava da se bo ri sa ljudima oko sebe. Humor i satira u delima Sebastijana Branta Brod ludaka (1494) i Erazma Pohvala ludosti (1511) upereni su direktno protiv sveštenika i kaludera. Posebno mesto u ovoj vrsti literature pripada Fransoa Ra bleu (1495-1553). Njegove knjige Pantagruel (1534) i Gargantua Pantagruel i knjige o Pantagruelu (1534-1553) opisuju avanture 135 Gargantue i njegovog sina Pantagruela sa mnogo ironije, humo ra i maštovitosti. Delo obiluje bogatstvom izraza, što mu stvara veliku popularnost kod savremenika. Njegov humor često oživ ljava i dosadne stvari. Rable je humanista koji se zalaže za obra zovanje, učenost, a njegovo oštro pero puno je satire na račun cr kve i života pojedinaca. Rable opisuje proždrljivost, pijanče nje, nemoral, grubost izražavanja, u čemu je nenadmašan. Popularnost pozorišta je posledica nepismenosti velikog dela stanovništva. Usmena, kao i vizuelna predstava bliža je čo veku nego pisana reč. Pozorišni izraz nalazi se u pantomimi, tragediji i komediji. Ulična pozorišta stiču veliku popularnost, što znači njihov izlazak iz okrilja crkve ili okvira istorijskih zbi vanja. Pozorište postaje vid zabave, što dovodi do stvaranja Commedia dell'arte čiji je cilj da dijalogom i pokretima zabavlja gledaoce. Commedia dell'arte je predstava u kojoj se prepliću iz neverena ljubav, novac, komične situacije, intrige, pohlepa i pre vara. Pored scena iz gradskog života, stalno se igraju i teme iz života seljaka. Improvizacija je stalno prisutna i obezbeduje bliskost ljudima i njihovom svakodnevnom životu. Stalne pozorišne zgrade postepeno zamenjuju ulične pred stave. Najviše ih ima u Španiji i Engleskoj. Prvo pozorište u Lon donu gradi se 1576, a u Hesenu 1594. U njima se publika meša, što ranije nije bilo moguće. Najviše se igraju komedije u kojima se govori o savremenim navikama i ludostima. Postepeno se igraju i dela u kojima ima dosta svireposti. Ta se tema često sreće u delima Lope de Vega i Viljema Sekspira. Pozorišni život epohe Elizabete I u Engleskoj dostiže vrhu nac u delima Viljema Šekspira, Bena Džonsona i Kristofora Marlova. Njihove tragedije pune su akcija, strasti, slave, dok su komedije bezočne i pune farse. Radnja dela retko se dogada u Engleskoj, a najčešće u Italiji; izbegavaju se sporna pitanja. Isto rijske teme su veoma popularne; klasične teme sa mogućnošću moralnih pouka, a engleske sa patriotizmom (Henri V), imaju mesto u mnogim radovima. Šekspir (1564-1616) je najveći engle ski pozorišni stvaralac svoga vremena; on je istovremeno i glu mac u Globe Theatre i Blackfriars Theatre. Njegov rad može se podeliti u četiri perioda. Počev od 1589. piše komedije i istorijske hronike; od 1594. do 1600. sonete, poeme, komedije i drame: Dvanaesta noć, Henri V, Julije Cezar; od 1600. do 1609. nastaju njegova najznačajnija dela: Hamlet, Kralj Lir, Otelo, Magbet,
Antonije i Kleopatra. Teško je otkriti Šekspirovu „filozofiju“; njegova dela su proizvod mašte u najboljem smislu reči. Neka dela (Hamlet) izazivaju protivrečna mišljenja i ocene: ona mogu da budu psihološke drame i metafizičko istraživanje sveta. Sli čan je i Kralj Lir, iako kao celina ostaje jedinstveno delo. Ljud ske strasti imaju vidno mesto u Šekspirovim delima, u čemu je Kralj Lir odličan primer. Šekspir preuzima mnogo od svojih sa vremenika, izražava savremena gledišta na život i vodi političku propagandu (Henri V). On jasno iznosi osnovne ideje elizabetan ske Engleske o poreklu u kome svaki čovek ima određeno mesto 136 u hijerarhijskoj strukturi društva (Troilus i Kresida). Pre svega, Šekspirova dela imaju izuzetnu literarnu vrednost. Špansko pozorište doživljava svoj zlatni vek - siglo de oro između 1580. i 1640. Najistaknutiji stvaralac je Lope de Vega (1562-1635), Šekspirov savremenik. Pesnik i pisac pozorišnih dela, Lope de Vega se smatra „najvećim književnim improviza torom svih vremena“. Autor je velikog broja poema i preko 1500 komedija, od kojih je 500 sačuvano. Većina nema nikakvu vred nost, ali njegova najbolja dela sadrže mnogo duha, prirodnosti i smisla za dramatično. Njegovo delo Otkriće Novog sveta od Kri stofora Kolumba sadrži deobu u odredene dramske radnje. Vega piše za običan svet, pa njegove komedije prate prepuna gledali šta. U Italiji poezija ustupa mesto urbanoj prozi (Makijaveli, Aretino) i okoštava se na iscrpljenim uzorima (Petrarka). Njen uticaj širi se na druge zemlje. Predstavnici novog poetskog izra za u Francuskoj okupljaju se oko grupe poznate pod imenom Plejada, na čijem čelu se nalazi Pjer de Ronsar. Njegove pesme ispunjene su dubokom osećajnošću i maštom. Član grupe Joakim de Bel objavljuje (1549) program u kome iznosi nove oblike i rečnik francuske poezije. Nove težnje ne nailaze na prijem u Ne mačkoj. Oživljavanje poezije oseća se u Engleskoj. Italijanski utica ji primećuju se u delima Edmunda Spensera Pastirov kalendar (1579), Filipa Sidnija i Tomasa Vajata. 137
DRUGI DEO (1598 – 1713) 138 I PRIVREDA I DRUŠTVO Demografske promene. - Tokom XVII veka ne dolazi do vidnijeg povećanja broja stanovništva. Statistički podaci ne po stoje, iako pojedine zemlje čine napore da sprovedu popise sta novništva (Rusija 1678). Slično čine pojedinci (Ričioli, Voban). Osnovni izvori su različiti: popisi domaćinstava., vojnika, rode nih, venčanih, umrlih, zemljišne knjige, poreska zaduženja. Ukupni podaci pokazuju da se evropsko stanovništvo, iako ne ravnomerno, povećava. Gustina naseljenosti je različita: najniža u Poljskoj, Rusiji i Skandinaviji, a najveća u urbanim oblastima
Nizozemske i Italije. Dužina ljudskog veka je kratka zbog zara za, gladi i ratova. Mali broj novorodenih preživliava, a smrtnost je velika. Pojedini delovi Evrope povećavaju, a drugi gube stanovni štvo. U širokom pojasu (Engleska, Nizozemska, Francuska, kra jevi oko Rajne i gornjeg Dunava, severna Italija, Napuljska Kra ljevina) stanovništvo se povećava. U Francuskoj raste od 16 mi liona (1600) na 19 miliona (1700), u Engleskoj i Irskoj sa 4 (1600) na 5,5 miliona (1700), u Austriji sa 5,5 (1600) na 7,5 miliona ljudi (1700). Računa se da porast stanovništva u Engleskoj, Francu skoj i Nizozemskoj dostiže krajem veka oko 30%. S druge strane, Španija, delovi Nemačke i Italije i Poljska gube stanovništvo. To se objašnjava ekonomskim i političkim propadanjem tih država, ratovima, migracijama. Do opadanja stanovništva u Nemačkoj dolazi zbog tridesetogodišnjeg rata, smanjenja privredne delat nosti, zastarelog sistema privredivanja (Hanza, gilde) i nekonku rentnosti njihovih dobara. Slični razlozi važe i za Italiju, iako ona ne doživljava ratna razaranja. Dotadašnji privredni centri slabe (Firenca); Venecija gubi svoj udeo u trgovini i ne može da izdrži konkurenciju velikih država. Najteže gubitke trpi Španija, posebno Kastilja. Njena privreda je u krizi, a seljaci hrle u velike gradove u potrazi za zaradom. Zaraze i slabe žetve dovode do depopulacije čitavih oblasti, pa Španija mora da uvozi žitari ce. Srnanjenje stanovništva od 25% objašnjava političko i eko nomsko slabljenje Španije. Procenjuje se da je ukupan broj sta novnika u Evropi oko 1700. iznosio izmedu 100 i 110 miliona. Gradovi. - Evropski gradovi pokazuju sličnu tendenciju. Doseljavanjem i širenjem pojedini gradovi rastu. London i Pariz imaju 1600. oko 100.000 stanovnika, a sto godina kasnije taj broj dostiže 500.000; Amsterdam dostiže oko 100.000 i postaje jedan od najvećih trgovačkih centara. Slično je sa Bečom. U Evropi ima 13-14 gradova sa više od 100.000 stanovnika. Uspon ovih 139 gradova pokazuje privrednu snagu Francuske, Engleske i Nizo zemske. One imaju najveći obim agrarne i industrijske proizvod nje, trgovine, promet kapitala i akumulaciju bogatstva. Opadaju Lisabon, Napulj i drugi severnoitalijanski gradovi. Venecija po vlači svoje kapitale iz spoljne trgovine. Milano, Firenca i Napulj pokazuju negativan stav prema trgovini i industriji. Život u gradovima, kao i u unutrašnjosti, ugrožavaju česte gladne godine, epidemije zaraznih bolesti i požari. Glad i epide mije usporavaju porast stanovništva. Obradivo zemljište ne daje dovoljno hrane, pa se pojedini gradovi i oblasti nalaze na ivici opstanka. Slaba žetva izaziva glad i smanjenje stanovništva. Gladne godine često se podudaraju sa širenjem zaraznih bolesti (Španija 1597-1602). Epidemije imaju teže posledice. Najčešća je bubonska kuga, a njene žrtve su obično veliki gradovi i vojska. Velike epidemije su u Spaniji 1599, Švajcarskoj 1610. i 1615, Ne mačkoj 1623-4, Nizozemskoj 1634-5, severnoj Italiji 1630, 1656 7. Kuga iz Turske 1661. širi se na čitavu Evropu: Nizozemsku (1663-4), London (1665), Austriju (1668). Poboljšanje higijen
skih uslova života u gradovima smanjuje učestalost i snagu zara ze. Pored kuge, najopasniji je tifus čijem širenju pogoduju po kreti velikih armija. Sifilis i dečije boginje su prisutne, iako ne toliko opasne zaraze. Požari su takođe veoma česti. Veliki požari u Magdeburgu (1631), Londonu (1666) i Rajnskom palatinatu (1688) nanose og romne štete. Sve ove nesreće dovode do uništenja radne snage, rasturanja porodica, gubitka kapitala i sirovina. Uništavanje ljudskog i materijalnog potencijala usporava prosperitet, a ubi janje i sakaćenje u ratovima stvara veliku nesrazmeru između muškaraca i žena. Krajem XVII veka radni uslovi i zarade žitelja gradova lošiji su nego sredinom prethodnog veka. Tokom XVII veka većina gradova uspeva da očuva svoja prava, naplaćuje namete i donosi propise (Seviija, Antverpen, Nirnberg. Frankfurt). Mnogi slobodni gradovi u Nemačkoj po staju plen okolnih država. Đenova i Venecija, iako oslabljene, održavaju kontrolu nad okolnim teritorijama i obalom. Rim uži va prosperitet zahvaljujući unosnom poslu - veri, ali je njegova okolina krajnje siromašna. Švajcarski gradovi počinju da se pre tvaraju u značajne finansijske centre. Za bogatije slojeve razlike izmedu grada i sela postaju ma nje primetne i značajne. Mnogi gradani kupuju zemlju, a plem stvo postaje urbanizovano. Prihod od gradskih zanimanja posta je značajan za održavanje društvenog položaja plemstva. Poli tički ambiciozno plemstvo održava kuće u gradovima, koji bez obzira na nedostatke (prljavština, zarazne bolesti, neurednost), postaju kulturni centri. U njima mladi sinovi plemića traže svoja zanimanja, u njima su vladine ustanove. Zemljoposednik često provodi deo godine u gradu i ne razlikuje se bitno od građanina koji u njemu stalno živi. Vlast u gradovima i varošima drže male grupe, predstavni ci trgovine i manufakture, bankari, pravnici, činovnici. Oni 140 održavaju bliske veze sa dvorom i plemstvom. Mogućnosti koje pruža grad predstavljaju izazov za mnoge, koji često napuštaju stara i prihvataju nova zanimanja. Članovi parlamenta (sudije) u Francuskoj bore se protiv onih koji žele da udu u njihove redove; trgovci i industrijalci u Parizu nastoje da uspostave vezu sa viso kim državnim činovnicima. Za niže slojeve gradanskog stanovništva izgledi na uspeh nisu veliki. Gradska oligarhija ljubomorno čuva svoj položaj i ne dozvoljava ambicioznima i sposobnim da im se pridruže. Majstor se ne postaje samo kvalitetom rada već i nasledstvom. Kalfe te ško postaju majstori, a radnici, izrabljivani i rđavo plaćeni, stal no se bune. Žalbe i protesti kalfi i šegrta isti su širom Evrope: majstori koriste esnafe da drže niske zarade, naplaćuju poreze i kazne i ograničavaju broj zaposlenih. Povremeno dolazi do izliva nezadovoljstva koji se mogu nazvati vrstom štrajka. U Nizozem skoj se donose zakoni protiv njihovih organizatora. Gradsku sirotinju sačinjavaju kalfe, šegrti i sezonski rad
nici. Zanatlije se bune protiv pritiska esnafa i njihovih privilegi ja, a nezaposlenost, depresija i glad dovode nezadovoljstvo do vrhunca. Gradsko podzemlje okuplja se oko njih. Dok industrija odlazi izvan gradskih zidina, sirotinja stalno dolazi u gradove i povećava broj onih beskućnika koji žive bez posla i doma. Savre menici tvrde da u gradovima raste broj i jaz izmedu bogatih i si romašnih. Gradske vlasti u Londonu i Parizu nastoje bezuspešno da ograniče gradnju kuća i regulišu gradski saobraćaj. U Rusiji za kon donet 1649. zabranjuje žiteljima gradova da menjaju mesto boravka. Građani se sele da izbegnu poreze i druga ograničenja na svoju delatnost. Grad i život u njemu imaju ista obeležja ši rom Evrope. Zavisni, oporezovani od države, pljačkani od vojski i pod kontrolom bogatih, gradovi postaju centri otpora. Selo i seljaštvo. - Najveći deo evropskog stanovništva živi na zemlji i od nje. Obrada zemlje je primitivna, a seljaci ulažu velike napore da proizvedu dovoljno hrane za svoje potrebe; ma lo se proizvodi za tržište. Ishod njihovih napora zavisi od vre menskih prilika. Povremene slabe žetve pogadaju sve delove Evrope (1649, 1660, 1661, 1690). Početkom XVII veka u Rusiji vlada glad, a slabe žetve povremeno pogadaju i zemlje u zapad noj Evropi - Francuska (1629, 1630). Ratne operacije i prisustvo vojske uništavaju letinu i ometaju obradu zemlje. Način korišćenja zemlje je jedan od razloga slabih prinosa i gladnih godina. U severnoj i istočnoj Evropi i delovima Rusije obrađuju se krčevine, koje se posle nekoliko godina ostavljaju na ugaru. Najviše se proizvode žitarice, od kojih je raž osnovna hra na stanovništva. One se izvoze u zapadnu Evropu. Postepeno raste proizvodnja pšenice, iako se retko jede. Kukuruz se najviše jede na jugu Evrope. Površine pod žitom se ne povećavaju pošto se njegova cena ne povećava. Početkom veka istočna Evropa ras polaže viškovima hrane i stalno ih povećava. U Sredozemlju 141 proizvodnja hrane opada, pa italijanski gradovi i Španija kupu ju žitarice na Levantu i Baltiku. U Francuskoj velike površine obradive zemlje ostaju neobradene; Engleska i Francuska pro izvode dovoljno hrane za svoje potrebe. Oko 1700. žitarice iz is točne Evrope dovoze se u sve manjim količinama. Poboljšanja u načinu obrade zemlje su mala. Od novih kul tura širi se krompir a uvodi se i rotacija plodoreda. U Nizozem skoj se postiže najveći napredak, što dovodi do povećanja prino sa: zemlja se đubri, a seme i izbor plodova se poboljšavaju. Gaji se industrijsko bilje (uljana repa, konoplja, broć). Nizozemski inženjeri uvode novu tehniku isušivanja močvara i to primetno povećava obradive površine. Uvodenje novih kultura i metoda izaziva pažnju mnogih posmatrača, koji o njima pišu knjige i rasprave. Podsticaji za to dolaze od zemljoposednika, koji šire obradive površine na račun seljačkog poseda. Uvođenje novih kultura i metoda izaziva nesporazume. Za seljaka to znači sma njenje hrane i ogreva. On nerado gleda na isušivanje močvara,
nove pasmine stoke i eventualno nove namete. U Španiji otpor irigaciji suvih prostora dolazi od katoličke crkve. Finansijski problemi su primetni zbog povećanih potreba za investicijama. To je preduslov povećanja proizvodnje. U tome zapadna Evropa irna prednost nad istočnom. Širenje institucije kmetstva je jedna od najznačajnijih dru štvenih promena u istočnoj Evropi. Kmetstvo znači ograničava nje slobode kretanja i vezanost za zemlju, a ne potpuno potčinja vanje gospodaru. Uz njega idu i druge obaveze i nameti - pove ćanje radnih dažbina, neograničeno sudsko pravo gospodara, nameti prilikom rodenja, venčanja, smrti, nasledstva i drugi. Ta kva opterećenja mogu postojati i bez kmetskog položaja. Odbegli kmet često je u boljem položaju od slobodnog, ali zaduženog se ljaka. Ponekad se deoba na istok i zapad Evrope pojednostavlju je - kmetstvo na istoku a slobodan i napredan seljak na zapadu. U stvari, veliki broj seljaka u Italiji i Španiji ne živi bolje od onih u Rusiji. Slično je i u Danskoj i Svajcarskoj. Jednom rečju, svi koji su vezani za zemlju teško žive. Slično važi za seljaka u Irskoj i Švedskoj, koga posle više generacija provedenih na posedu vla snik može da protera bez upozorenja. Kmetstvo u Rusiji pokazuje kako država i zemljoposednik koriste svoj položaj. Stvaranje opričnine dovodi do deobe zemlje na carsku i feudalnu, na dve vrste poseda. To pruža priliku opričniku i zemljoposednicima da eksploatišu seljake više nego njihovi prethodnici. Slično se dogada i na manjim posedima koji se daju pojedincima za državnu službu - pomjestije. Takav po sed nije nasledan, dok je votčina potpuno nasledna. Vlasnici po mjestija žele da njihov posed postane nasledan. Od sredine XVII veka sve važniju ulogu igraju dvorani, državni činovnici koji do bijaju posede zbog službe državi. To dovodi do slabljenja onih grupa starog plemstva i crkvene hijerarhije koja se ne vezuje za službu državi. 142 Za seljaka takav sistem nema nikakav značaj. On želi da se oslobodi stalno rastućih obaveza i poreza. To čini na različite na čine; jedan od njih je da se proda za roba, čime se oslobađa pore za i vojne službe. Njegov položaj je bolji od položaja običnog se ljaka. Robovi rade kao domaća posluga, zanatlije ili sitni trgovci. Država donosi zakone kojima se zabranjuje povećanje broja ro bova. Bekstvo je mnogo češći povratak u slobodu. Bežanje ne predstavlja novu pojavu. Već u XVI veku seljaci beže ka severu, istoku, zapadu, u Ukrajinu. U XVII veku to dovodi do velike de populacije pojedinih delova ruske države. Posledica toga je po većanje radnih i drugih obaveza onim seljacima koji ostaju u se lima. Oni rade dva-tri dana nedeljno na feudalčevom imanju. Po rezi i vojna obaveza predstavljaju dodatne namete. To prouzroku je nova bežanja seljaka i smanjenje zemljoposedničkih prihoda. Ovaj proces pospešuju elementarne nepogode. Prvih godina XVII veka žetve u evropskom delu Rusije su rdave. Gomilanje hrane kod posednika i špekulanata i širenje zaraznih bolesti uni štavaju selo. Seljaci napuštaju sela u potrazi za zaradom, a često se ne libe od
napada, pljačke i otimanja. Smirivanje prilika i obnova privrednog života pokazuju potpuni nedostatak radne snage. Bogatstvo veleposednika meri se brojem seljaka - „duša“ - na imanju, a ne njegovom novčanom vrednošću. Takvo stanje i potrebe navode zakonodavce da donesu za kone kojima će se maksimalno ograničiti mobilnost seljaka i ukloniti smetnje za nova opterećenja. Zakonom donetim 1649. uvodi se kmetstvo u svim ruskim zemljama. U njemu nema nekih novina; to je skup starih i dopunjenih propisa o odbeglim seljaci ma. Više nema vremenskih granica za njihovo hvatanje i vraća nje vlasnicima. Zemljoposednik koji prihvati odbeglog seljaka mora da ga vrati. Zakon predviđa da kmet može da se prebacuje sa jednog poseda na drugi. Sistem kmetstva uobličava se posle 1649. U vreme stupanja na presto Petra I (1689) oko devet desetina seljaka nalazi se u kmetskom položaju ili njemu bliskom zavisnom odnosu. Kmet mora da obavlja sve poslove na imanju bez ikakvog ograničenja; može da ima svoj mali posed, čime se lično obavezuje zemljopo sedniku. Sprega kmetstva, nesigurnosti i novih oblika zakupa dovodi do smanjenja zajedničke seoske zemlje (mir), sa koje se izdržavaju mnoge porodice. Seoska zajednica igra značajnu ulo gu u životu ljudi, koji prihvataju odluke i mišljenja istaknutih ljudi. Mnogi u njoj vide zaštitu u najtežim vremenima (epidemi je, ratovi, glad). Pokušaj zemljoposednika da izmeni položaj kmetova dovodi do pobuna. Pored Rusije, kmetstvo se održava i širi u zemljama srednje Evrope (Nemačko Carstvo, Austrija, Poljska). To je u uskoj vezi sa snaženjem plemstva, koje se u severnim i istočnim delovima Nemačke oseća još od XV veka. U XVII veku ozakonjuje se po stojeća praksa. Potražnja za žitaricama sa zapada navodi plem stvo da svoje seljake vezuju za zemlju. Uklanjanjem zakupaca i nametanjem novih radnih obaveza, pruski plemić radi isto što 143 se odvija u Rusiji. Zakoni u Brandenburgu i Pomeraniji zabra njuju bežanje sa zemlje, omogućavaju vezivanje za zemlju, ali i proterivanje sa nje ukoliko to odgovara plemiću. Obaveze seljaka su neograničene i on nema pravo nasleđa. To dovodi do sukoba između plemića i gradova, pošto osiromašeni seljaci ne kupuju njihovu robu i time smanjuju tržište. Grad Kenigsberg prihvata izbegle seljake i ne dopušta njihovo izručenje plemi ćima. U Saksoniji su seljačke obaveze određene zakonima. Drža va ima interes da seljaštvo raspolaže većim dohotkom, jer od njih naplaćuju poreze, pošto je plemstvo izuzeto od mnogih poreza. Posle tridesetogodišnjeg rata seljenje seljaka raste; oni odlaze u ratom razorene krajeve, gde ima mnogo napuštene zemlje i gde se radna snaga veoma traži. Mnogi beže zbog verskih progona (protestanti iz Češke i Austrije u Saksoniju i istočnu Pru sku). U katoličkim zemljama kmetstvo postoji sporadično. Ogra ničena tržišta za njihove proizvode ne podstiču plemiće da vezu ju seljake za zemlju. U zemljama u kojima postoji kmetstvo postoje i mnogi slo
bodni seljaci. U oblastima ruskog črnozjoma postoje seljaci koji su zavisni samo prema caru ili državi; oni nemaju obaveze kme ta, a daju državi vojnike. Petar I nastoji da poveća broj „držav nih“ i „prihodnih“ seljaka, a među njima ima takvih koji pove ćavaju svoja imanja. U Pruskoj postoji veća grupa slobodnih seljaka - kolmer - bogati farmeri, po prihodima i načinu života bliski sitnom plemstvu. Iako se položaj seljaka na Zapadu razlikuje od onog na Is toku, tu dolazi do povećanja obaveza i smanjenja uslova za ma terijalni prosperitet. Teško je dati opštu sliku za zapadnu Evro pu. Postoje velike razlike između engleskog farmera u Midlendu i izgladnelog seljaka u Napulju i Kastilji. Unutar jedne zemlje postoje primetne razlike. U vreme gladi ili ratova seljaci na Za padu lakše preživljavaju nego oni na Istoku; čak imaju moguć nost da poprave svoj položaj. Seljaštvo u Francuskoj ima poseban položaj, a seljak je svestan svog položaja. Orač ima plug i par konja u Boveu, u Poa tjeu je siromašniji, a u Burgundiji imućniji. Reč laboureur je op šti izraz za tu kategoriji, koja tokom XVII veka opada. To je znak privredne krize u vreme Luja XIV. Mali broj umešnih stiču pose de i nazivaju se fermier, zapošljavaju nadničare, daju novac na zajam. Laboureur najčešće postaje manoeuvrier i sačinjava veći nu agrarnog stanovništva. Preovladuje odnos metayage - po ko me zemljoposednik daje zemlju, stoku, seme i alatke, a dobija polovinu svih proizvoda. Metayage se primenjuje u Španiji i Ita liji. Takav posed jedva obezbeduje život za porodicu čak i u plodnim godinama, kad je hrana ražani hleb i grašak. Posednik dobija deo dohotka od prese za vino i mlina; porezi i crkveni na meti odnose ostatak. Bolje prolaze oni koji žive u krajevima gde postoji lokalna industrija (predenje, tkanje). Sirotinja najviše trpi od elementarnih nepogoda, gladi, ratova, lovačkih grupa, 144 povećanja dažbina. To prisiljava sposobne da odlaze u vojsku, a ostale dovodi na prosjački štap, krađu i ubistva. Francuski seljak ne uživa veće lične slobode od onog u Ru siji; vlast senjera u mnogim delovima Francuske je izuzetna. Po red toga, Francuska je prenaseljena, pa se seljak lakše vezuje za zemlju nego što je to slučaj u Rusiji. U zapadnim delovima Ne mačke položaj seljaka je sličan francuskom; u severnoj Nemač koj slobodni seljak može da širi svoj posed; država štiti ove selja ke zbog plaćanja poreza i zabranjuje njihovo proterivanje sa zemlje. U Bavarskoj zakup zemlje traje doživotno, ali regrutova nje i smeštaj trupa opterećuje seljaka. U Kastilji čitava sela su prazna zbog teških poreskih davanja. Engleski jomen nalazi se na vrhu lestvica agrarnog dru štva. Kao zakupac zemlje na 99 godina niko ga ne može proterati sa zemlje, a na ime zakupa plaća manji deo njene vrednosti. Tru dom i srećom može da postane slobodan posednik, što mnogi po stižu. Zakupac po običajnom pravu (copyholder) može izgubiti zemlju ako ne plati zakup i dugove. Poreske obaveze engleskog seljaka znatno su manje od kontinentalnih.
Društvena mobilnost. Plemstvo. - Problem mobilnosti iza ziva mnoge sporove u nauci. U pitanju je prelazak grupa ili poje dinaca iz jedne društvene grupe u drugu, što dovodi do promene njihovog karaktera. Mnogi teže da prikriju taj proces: novopeče ni plemići ističu svoju starinu, a staro plemstvo ukazuje na nji hovu inferiornost. Francuska aristokratija smatra da treba da produ tri generacije pre nego se novom plemstvu prizna takav status. Sticanje titula predstavlja dokaz sigurnosti i prihvaćeno sti. Mobilnost ne predstavlja samo pitanje uspona i pada u dru štvu. Najsigurniji dokaz prestiža je posed zemlje, pa sve veći broj nizozemskih trgovaca želi da poseduje zemlju. Cesto se uspon postiže sticanjem i posedovanjem zemlje. To je slučaj kad feuda lac ima više sinova. Gde postoji primogenitura (Engleska, Kasti lja) mlađi sinovi odlaze u gradove. Kretanje je dvosmerno: u grad odlaze siromašni, a vraćaju se kad prilike to zahtevaju (ra tovi). Uspešan trgovac kupuje zemlju da stekne ugled i oslobodi se mnogih opasnosti gradskog života. Bogatstvo i moć plemstva ne potiču od vlasništva nad zem ljom. Ukorenjeno je uverenje da posedovanje zemlje donosi veću moć i uticaj. Posedovanje zemlje je put u vladajuću klasu. Upr kos razlika, u mnogim evropskim državama osnovne vrednosti i karakteristike zemljoposednika su iste ili slične. Dvoranin sa Volge, engleski skvajer, austrijski frajher i švedski knapar imaju mnogo zajedničkog. Organizacija života i rada igra značajnu ulogu. Mali posed vodi vlasnik a ne upravitelj, što nije slučaj sa velikim posedima. Plemstvo privlače druge delatnosti: sudstvo, učešće u ratovima, lov, dueli, očuvanje porodične tradicije. Način na koji se plemići zaručuju i stupaju u brak ima veliku ulogu u životu, a može zna čiti pobedu u društvenoj igri. 145 U zemljoposedničkom staležu razlike izmedu bogatijih i starijih manje su uočljive nego što se može pretpostaviti. Titula i njen značaj ne mogu se lako proceniti zbog toga što se one mogu kupovati. To je rasprostranjena pojava. Viša titula više novca, i obrnuto (Engleska, Španija). U Francuskoj plemićki patent može da se kupi za odredenu sumu. U tome se država i podanici razilaze: država želi da titula zavisi od službe i da je prodaje onom ko želi da je kupi; nosilac titule želi da je što manji broj ljudi ima. Zemljišno plemstvo sa prezrenj.em gleda na odvajanje titule od zemljišnog poseda. Titule odgovaraju stepenima bogat stva. Oko 1600. u Veneciji ima 25 prinčeva, 41 vojvoda, 147 mar kiza i grofova i 600 barona. U nekim zemljama razlike izmedu najnižih plemićkih titula i običnog sveta su zanemarljive. U Špa niji to je slučaj sa hidalgom, u Poljskoj sa šljahtom. Šljahta uživa snažan položaj u državi zahvaljujući slaboj kraljevskoj vlasti. U mnogim zemljama kupovina titula ima za cilj oslobode nje od plaćanja direktnih poreza i drugih dažbina. U Engleskoj, gde nema poreskih izuzeća, prodaja titula nije ništa manja. Moć i prestiž su podsticaj za kupovinu titule. Ona je put do učešća u
vlasti. Odnos države i plemstva svodi se na učešće plemstva u državnoj službi u svim vidovima. Švedski kralj Gustav Adolf želi da plemstvo pretvori u slugu države, umanjuje mu poreske olak šice i razvija kastinski stav, Kruna zadržava slobodu da uzme u službu stranca, dodeli mu titulu. Takve pretenzije izazivaju ot por. Stara plemstvo zauzima odbojan stav, učvršćuje svoju moć u unutrašnjosti i postaje protivnik kraljevske politike. Oko 1650. švedski dvor počinje da deli titule pripadnicima odredenih pro fesija i gradanima, što izaziva sukobe sa starim plemstvom. Evropske zemlje imaju različiti postupak. U Rusiji uloga visokog plemstva rešava se u ratovima, fizičkim uništavanjima, oduzimanjetn poseda. Jedino se priznaje kneževska titula. Bojari tvrde da su savetnici careva, ponašaju se samovoljno i nadmerio. Pokušaj Ivana IV da uništi snagu krupnog plemstva razlog je, posle njegove smrti, početkom XVII veka, da oni pokušaju da po vrate svoju moć i obračunaju se sa carem i svojim suparnicima. Nova dinastija - Romanovi - je bojarska kuća koja vlada zem ljom uz pomoć Saveta bojara. Davanje plemićke titule za obav ljanje državne službe postaje praksa u vreme Petra I. Slično za padnim zemljama, Petar uvodi nove titule u Rusiju, koje se po pravima izjednačuju sa starim plemstvom. U Francuskoj Luja XIV postoje razlike u snazi i uticaju iz medu „vladajuće“ i „nevladajuće“ elite. U pitanju je plemstvo koje živi na dvoru i obavlja dužnosti za kralja i ono koje živi na posedima u unutrašnjosti. Staro plemstvo ne smatra da politička moć i položaj pripadaju samo njima. Ugled i značaj porodice je od izuzetne važnosti. Razlika izmedu starog plemstva (noblesse d'epee) i činovničkog plemstva (noblesse de robe), iako primetna, ne znači da su ovi drugi inferiorni. Staro plemstvo ne prihvata mirno ulazak novih lica u njihove redove i smanjenje prava. Kol 146 ber priznaje potrebu obezbedenja podrške provincijskog plem stva i ustručava se od nasrtaja na neka njegova prava (izuzima nje od poreza). Industrija i manufaktura. - Pošto oko 90% stanovništva ži vi na zemlji, manufakturom se bavi malo ljudi. Oni često posedu ju malu topionicu, mlin, razboj, alat i rade sa kalfama i šegrtima. Većina njih poseduje svoj kapital. Njihov doprinos prosperitetu je značajan i oni često p-redstavljaju začetke krupne industrije (Engleska, Rusija). U tome postoje razlike izmedu država i regio na. Zapaža se nastajanje većih industrijskih preduzeća. Tokom veka primetan je porast manufakturne proizvodnje (metalna ro ba, koža, staklo, grnčarija, tekstil). Tehnološki napredak je vid ljiv, iako ne svugde. Najznačajnija promena je prenošenje manufakturne proi zvodnje iz gradova u unutrašnjost (sela). Esnafi, porezi, zaraze i požari ometaju brži razvitak industrije. To važi za tekstilnu in dustriju, proizvodnju alkohola, piva i drugog. Proizvodnja tek stila je najveća privredna grana, raširena je u čitavoj Evropi. Tehnologija se ne menja vidno, iako zahteva široku organizaciju,
kapital i medunarodno tržište. Početkom veka uočavaju se postepene promene u proizvodnji i raspodeli. Potražnja za gru bim tkaninama opada (Nemačka, severna Evropa), dok se u Sre dozemlju, Bliskom istoku i zapadnoj Evropi povećava potražnja za jeftinijim i lakšim tkaninama. To dovodi do propadanja starih centara i nastajanja novih. Povremene krize ugrožavaju stare centre. U nameri da primeni novu tehnologiju, materijale, širi tržište, preživi krize i koristi prosperitet, tekstilna proizvodnja prelazi u sela. Proizvodači tkanina iznajmljuju seljake da predu, tkaju i boje tekstil, iako ovo poslednje zahteva posebno znanje. Seljaci rade u svojim domovima i tako ostvaruju dodatni dohodak, iako su njihove nadnice niže nego u gradu. Rad u domaćinstvima utiče na ukupnu tekstilnu proizvodnju. Korišćenje rada stotina ruku i čitavog procesa približava tekstilnu proizvodnju kapitali stičkoj organizaciji. Finije tkanine (svila) proizvode se u grado vima u kojima se nalaze sposobni majstori, skupi materijali i alati. Najpoznatiji centri su Luka, Lion i Amsterdam. Država štiti tekstilnu proizvodnju posebnim zakonima. Opadanje tekstilne industrije je najvidnije u severnoj Itali ji. Proizvodnja tkanina u Veneciji smanjuje se na desetinu iz prethodnog veka; slično je u Milanu, Firenci i Đenovi. Nekada napredne oblasti pretvaraju se u siromašne. Italijansku luksuz nu robu (svila, brokati) potiskuju proizvodi Nizozemske i Fran cuske. Sličnu sudbinu doživljava i Kastilja, čiji je tekstil skuplji od uvoznog; Španija gubi tržišta u Americi. Španska merino-vu na se svugde traži. Pojava novih tekstilnih centara u zapadnoj Evropi obja šnjava pad italijanske tekstilne proizvodnje. Sela oko Ciriha po većavaju proizvodnju i dohodak; u Bretanji, Normandiji i Pikar 147 diji proizvode se jeftine tkanine. Postepeno dolazi do specijaliza cije prema vrsti i materijalu. Opadanje starih tekstilnih centara navodi francusku vladu da pozove flamanske tkače i trgovce da rade na njihovoj obnovi. Van Robe u Abevilu ima najveću tek stilnu fabriku svog vremena, a tkačnice u Langedoku proizvode za Bliski istok. Ratovi u Nemačkoj i Nizozemskoj uništavaju sta re gradske centre, što pogoduje širenju seoske proizvodnje. U Flandriji tkači prelaze u okolinu Lejdena. Nizozemska uživa prednost nad ostalim zemljama u tehničkom pogledu (mašine sa 12 vretena) i završnoj obradi tkanina (šare, beljenje, bojenje). Krupni trgovci igraju najvažniju ulogu u tekstilnoj in dustriji. Pored tekstilne industrije, rudarstvo i prerada metala su važne privredne grane. Potrebe za rudom (gvožde, bakar) stalno rastu, što dovodi do pojave nove tehnologije, ulaganja velikih kapitala i stručnog znanja. Krupna preduzeća imaju izglede na uspeh, pa mnogi mali kopači propadaju. U rudnicima uglja po red Tajna (Tyne) ruda se eksploatiše na nov način. Proizvodnja uglja raste od 200.000 (1550) na 3 miliona tona (1680); proizvod nja gvožđa raste pet puta u istom razdoblju. Englezi ne koriste
ugalj za topljenje gvozdene rude. Proizvodnja gvožda i čelika ostaje ujednačena tokom XVII veka, oko 150.000 tona godišnje. Ona opada u Nemačkoj, Češkoj i Ugarskoj, a raste u Engleskoj i Švedskoj. Proizvodrija gvozdene rude donosi velike prihode švedskoj državi. Holandanin Luj de Gir upravlja švedskim ru darstvom, uvodi nove metode i proizvode. Proizvodi oružje za sve armije u Evropi (Gustav Adolf, Mansfeld). De Gir ulaže kapi tal u proizvodnju tekstila, soli, sumpora, hartije. Proizvodnja bakra naglo raste u Švedskoj, a rudnik u Falunu donosi velike prihode državnoj blagajni. Država ima nadzor nad rudnikom, rudama, stručnjacima. U početku veka prerada gvozdene rude je u rukama sitnih sopstvenika, a krajem veka prelazi u ruke krup nih proizvođača i izvoznika. Zbog stalnih ratova i rasta armija potražnja za metalima je sve veća. Tokom XVII veka dolazi do poboljšanja saobraćaja na kop nu, što omogućava brži prenos robe; on je mnogo skuplji od po morskog. Brodovi plove brže, a nizozemski flut je najpogodniji za prevoz kabastih roba. Gradovi na obalama reka i mora bolje su snabdeveni od onih u unutrašnjosti. Amsterdam. - Ono što je Antverpen u prethodnom, to je Amsterdam u XVII veku. Već 1601. jedan posetilac opisuje ga kao „grad u usponu“. Svoj brzi uspon duguje nizozemskom ratu za nezavisnost, pridolasku izbeglica, položaju na severu, kapita lu. Vlast u gradu nalazi se u rukama poslovnih ljudi, koji je kor ste da podstiču poslove i tokove kapitala. Već 1598. osiguravaju će društvo daje pomorsko osiguranje, a 1602. Istočnoindijska kompanija počinje sa radom. Pozajmno-založna banka se otvara 1609. i deluje širom sveta, a 1611. otvara se Berza, gde se obav ljaju najrazličitije poslovne transakcije. Grad se pretvara u fi 148 nansijski centar Evrope. Sistem kanala i živ saobraćaj privlače mnoge. Amsterdamska luka je centar pomorskog saobraćaja žito i sirovine sa Baltika, Nemačke, Poljske i Rusije i tekstila, vi na, luksuzne robe iz Engleske, Francuske i Sredozemlja. Amster dam je industrijski centar Nizozemske. U njemu rade fabrike za preradu svile, kože, vune, šećera, duvana, metala, topolivnice. Važnost Amsterdama uočavaju poslovni ljudi širom Evro pe. Njene banke su uzor za banke širom Evrope, a njihova po slovnost postaje poslovična. Banke obezbeduju kapital za nove poduhvate (Istočnoindijska kompanija) i industrije. Poslovni krugovi ne prezaju od nasilja u ostvarivanju prihoda. Amster damski trgovac je proračunat, pohlepan, neumoljiv. On je spre man za svaki posao, zanemaruje verske obzire, ne pokazuje pa triotizam ili nacionalne obzire. On je svetski kapitalista u mo dernom smislu. Stekavši velike kapitale, bogati građani Amster dama pokazuju naklonost za umetnost i slikarstvo i uživaju u Rembrantovim delima. Pomorstvo i kolonijalizam. - Amsterdam i Nizozemska razvijaju veliku delatnost na morima i u prekomorskim teritori jama. Ulov i prerada ribe zauzimaju vidno mesto. Riba iz Sever nog mora, suva i slana, pradaje se širom Evrope; haringe donose
velike zarade, a to dobro ilustruje izreka da se „temelji Amster dama nalaze na kostima haringi“. Nizozemski ribari love i pre-rađuju ribu, ostaju na moru mesecima. Njihova tržišta su Engle ska, Škotska, Baltik. Love u škotskim i engleskim vodama, što dovodi do čestih sukoba. U vreme rata ribarske brodove štite ratne flote. Povećanje ulova i prerade ribe zahteva velike količi ne soli, koja se donosi iz prekomorskih teritorija. Obavezni post u katoličkim zemljama južne Evrope pospešuje širenje ribolov nih područja. Tuna, bakalar i druga riba lovi se u Severnoj Ame rici i vodama Islanda. Prisustvo Engleza u Severnoj Americi omogućava im da kontrolišu ribolov u vodama Njufaundlenda, pa krajem veka pretiču Nizozemsku u ulovu i preradi ribe. Oni preuzimaju vodeće mesto u lovu kitova i drugih džinovskih sisara. Kada su kitovi uništeni oko Špicberških ostrva, lov na njih širi se u najudaljenije delove sveta. Još 1700. najveći deo trgovine odvija se unutar Evrope. Izvoz Engleske i Nizozemske iznosi oko 10% u Ameriku i 12% u Aziju. Tokom veka nastaju velike promene. Roba iz prekomorskih zemalja sve više se traži u Evropi. To su šećer iz zapadne Indije, čaj iz Kine, duvan iz Amerike, a kafa, koja je 1700. svakodnevno piće, čini naj veći deo trgovine sa Azijom. Priliv jeftinog azijskog tekstila raste, pa Francuska (1686) i Engleska (1696) zabranjuju njegov uvoz. Početkom XVII veka Spanija i Portugalija kontrolišu van evropsku trgovinu i imaju najveća kolonijalna carstva. Portuga lija kontroliše trgovinu sa Istokom (istočna Afrika, Kina, Japan). Udaljenost, teškoće plovidbe, nedostatak kapitala, mornara i brodova stvaraju probleme portugalskoj državi; iako nema kon kurencije, njena snaga opada. Tome doprinose i neuspešni ratovi 149 sa Nizozemskom i Španijom. Pritisak Nizozemske i Engleske do vodi do slabljenja portugalske snage u Americi (Brazil). Rat i mir prate trgovina i pljačka. Spanska moć slabi: srebra je sve manje, kastiljska privreda zaostaje, a ratovi na Atlantiku i pirati podri vaju špansku snagu. Španija i Portugalija uspevaju da očuvaju svoje prekomorske posede. U XVII veku u mnogim evropskim državama deluju kom panije za trgovinu sa Istokom i Zapadom. Nizozemska Istoč noindijska kompanija (1602) deluje kao moderno akcionarsko društvo i uživa podršku političkih krugova. Ima široka ovlašće nja: pravo da objavljuje rat i sklapa mir, otvara vojne i trgovačke baze i obavlja misionarske delatnosti. Ona upravlja nizozem skim posedima, nastoji da potisne druge države (Portugalija) i nametne svoju vlast vladarima na Javi i Cejlonu. Njeni službeni ci čine mnoge zločine, a jedan od direktora, Jan Peterson, tvrdi da „nema trgovine bez rata i rata bez trgovine“. Trgovina sa Is tokom je deficitarna jer se plaća plemenitim metalima. Trgovina sa Amerikom je suficitarna. Engleska Istočnoindijska kompanija (1601) se organizuje na istirn načelima - akcionarsko društvo koje uživa podršku države. Nastoji da posluje bez gubitaka i uživa monopolistički
položaj na tržištu. Uprkos povremenih gubitaka, zarade su veli ke. Kompanija se stalno sukobljava sa Nizozemcima. Posle re stauracije (1660) kompanija ostvaruje svoju politiku primenom sile. Puritanci i vigovci je prikazuju kao oruđe Stjuarta i zahte vaju da joj se ukine monopolistički položaj. Francuske kompanije i njihovo delovanje pokazuje slabosti koje proističu iz njihove političke orijentacije. Anri IV osniva Is točnoindijsku kompaniju, ali je ona kratkog veka; slična je nji hova sudbina u vreme Rišeljea; Kolberova kompanija (1664) uži va finansijsku podršku vladara i monopolistički položaj. Severna Amerika pruža više izgleda na uspeh. Stvara se Kanada (Nova Francuska) kao krunska kolonija (1663) kojom se upravlja iz Pariza. Planovi za naseljavanje i trgovinu veoma su ambiciozni i predstavljaju ujedinjenje severnih i tropskih poseda (Antili). Ljudi i novac nerado odlaze u Kanadu, a država, zauze ta evropskim pitanjima, nema sredstava za ulaganje. Malobrojni žitelji sukobljavaju se sa Englezima na kopnu, u zapadnoj Indiji i drugde. Šećer sa Gvadalupa i trgovina robovima doprinose usponu Nanta. Pored Francuza, u Americi deluju Englezi i Nizozemci. Nji hova delatnost ima drukčije motive i rezultate. Nizozemci nema ju većih uspeha u severnoj Americi. Napadi na španske srebrne brodove ne donose veće zarade (1628), pa Zapadnoindijska kom panija prestaje sa radom (1654). Nizozemci se okreću zapadnoj Indiji i stvaraju uporište u luci Kirasao. Bave se trgovinom afričkim robovima. Engleski kolonijalizam postiže najveći uspeh. Prvi pokušaj utvrdivanja u Karibima ostaje bez uspeha; zauzeće Jamajke (1653) dovodi do njihovog učvršćivanja u zapadnoj Indiji. Plan 150 tažeri sa Jamajke i Barbadosa bave se proizvodnjom šećera i kupuju afričke robove za svoje plantaže. Zapadna Indija je plodno tlo za delovanje gusara. Engleski uspesi u severnoj Americi su trajni. Prvi pokušaji stvaranja kolonija krajem XVI veka završavaju se neuspehom. Virdžinijska kompanija (1609) stvara naseobinu koja, uprkos gladi i borbi sa Indijancima, uspeva da se održi i širi. Puritanci osnivaju koloniju Masačusets (1629) koja ima 60.000 žitelja (1660). U ratu Nizozemske i Engleske Novi Amsterdam prelazi u engleske ruke i postaje Njujork (1667), a stvaraju se Južna Karo lina (1663) i Pensilvanija (1682). Kolonije uživaju lokalnu samoupravu, imaju skupštine, pravo glasa i predstavljaju meša vinu ekonomskih i verskih tvorevina. Kolber i merkantilizam. - U XVII veku vlada mišljenje da država treba da podstiče i štiti manufakturnu proizvodnju i trgovinu. Jedan od načina da se to postigne je saradnja izmedu vlade i pojedinaca koji dobijaju privilegije i monopolski položaj. Mnogo češće je korišćenje državne moći za podsticanje ulaganja u proizvodnju od koje država dobija određeni deo prihoda. Mno gi vladari i ministri zalažu se za podsticanje manufakturne proi zvodnje, unapredenje poljoprivrede i saobraćaja, sticanje novih
tržišta sa ciljem povećanja državnih prihoda. Kao razlozi navode se prosperitet podanika, ugled i snaga države, pre svega vojna, zaštita vere. Uspesi vladara Brandenburga i Rusije najbolji su primer. Veliki izbornik obnavlja porušenu zemlju posle tridese togodišnjeg rata, sprovodi reforme u poljoprivredi i manufakturi, stvara trgovačke kompanije, gradi kanale i puteve, privlači dose ljenike iz drugih zemalja (hugenoti). Gradovi i plemstvo ne pružaju podršku takvim naporima. To vladaru obezbeduje veće prihode. U :ome nema nikakvog planiranja, osim uverenja da je prosperitet bolji od nazadovanja. Petar I primenjuje zapadnoevropske uzore u Rusiji i zanemaruje sve osobenosti i razlike. Zeli da privuče kapital u zemlju koja nudi osuđeničku radnu snagu, sirovine i opremu. Do maći ljudi treba da zamene strance u dogledno vreme. Najistaknutiji predstavnik državnog učešća u privrednom životu je Zan-Batist Kolber (1661-1683), francuski ministar. Kolber se ne bavi teorijskim pitanjima, već provodi u život poli tiku da „više novca znači više moći, veličine i bogatstva države“. liprkos velikih napora, Kolber ne postiže željene rezultate. Nje govu privrednu politku primenjuju mnoge države širom Evrope. Primetno zaostajanje Francuske i potreba za novcem navode Kolbera da pruža izdašnu podršku i pomoć industriji. Stvara preduzeća i štiti ih od domaće i strane konkurencije; ulaže državni kapital u velika preduzeća kao što je fabrika tekstila Van Robe u Abevilu; u vreme rata nacionalizuje ona preduzeća koja proizvode za vojsku. Pokušava da privuče kapital plemstva i uzdiže istaknute gradane u njegove redove. Nadzornici prisilja vaju radnike da bolje rade, radionice liče na vojne poligone, uki daju se verski praznici i proslave u cilju povećanja proizvodnje. 151 Država donosi mnoge mere sa ciljem da se poboljša kvali tet, raznovrsnost i potražnja na tržištima. Kolber dovodi struč njake iz drugih zemalja da rade u fabrikama. Unutrašnji saobra ćaj predstavlja stalnu brigu države - izgraduje se kanal Lange dok. Putevi, mostovi, luke i drugi objekti grade se i održavaju. Kolber vodi i kontroliše privrednu politiku putem vladinih de kreta, uputstava i propisa. Oni se upućuju u provincije, gradove i fabrike zajedno sa inspektorima, često korumpiranim. Čitav proces proizvodnje i prodaje nalazi se pod kontrolom, roba sla bog kvaliteta se uništava a krivci kažnjavaju. Uprkos tome mno ge Kolberove naredbe se ne sprovode. Njegova nastojanja dovo de do povećanja obima proizvodnje i poboljšanja kvaliteta, ve ćeg ugleda na tržištu; radničke zarade su =.-eće u poredenju sa drugim evropskim zemljama. Kolberove teorije o spoljnjoj trgovini pokazuju nerazume vanje privrednih tokova. On tvrdi da je obim svetske trgovine utvrden jednom zasvagda; slično je i sa plemenitim metalima. To znači da se povećanje državnih prihoda može ostvariti samo ši renjem trgovine na račun drugih država (Nizozemska, Engle ska). Plemeniti metali mogu se zaraditi samo povećanjem obima trgovine. Državni prihodi zavise od cirkulacije novca, čije opore zivanje donosi veći ili manji dohodak.
Kolberov cilj je poraz Nizozemske i uništenje njene trgovač ke i finansijske premoći u Evropi. Carina iz 1664. je deo francuske politike, dok udvostručavanje carine na tekstil (1667) i druga ma nufakturna dobra dovodi do trgovačkog rata. Carine se postepeno smanjuju, ali dovode Francusku u dugotrajni sukob s Engleskom. Navigacioni zakon (1651) u Engleskoj dovodi do sukoba s Nizo zemskom. On zabranjuje stranim brodovima ili preko stranih luka uvoz robe u Englesku. Zakon ima veliku važnost i dovodi do preo kreta u engleskoj trgovini. Ona se okreće kolonijama kao izvoru jeftinijih sirovina i tržištu za svoju robu. To dovodi do velikog po većanja engleske pomorske trgovine i brodogradnje. Kolberov merkantilizam dobija u Engleskoj poseban vid. Engleski merkantilizam ima svoje osobenosti. Njegove de finicije su različite, pa time i praksa u odredenim uslovima i raz dobljima. Prvobitna definicija nalazi se u delu Tomasa Mana Bo gatstvo Engleske od spoljne trgovine (England's Treasure by Foreign Trade, 1622). Man smatra da se nedostatak plemenitih metala može rešiti tako što će se strancima prodavati više doba ra, a manje od njih kupovati. Man ne smatra da je obim svetske trgovine nepromenljiv; stranci su konkurenti i država treba da podržava borbu protiv njih. Merkantilisti ne zameraju vladari ma što troše novac u ratne svrhe, iako očekuju da budu štedljivi. Cena rata se ne meri koristima koje on može da donese. Johan Bešer, austrijski industrijalac, iznosi drukčije ideje. U knjizi Političke rasprave (Politische Discurs, 1688) Bešer izno si uverenje da je zapošljavanje i održavanje broja stanovnika značajnije od količine zlata. Snaga države je veća ako narod živi 152 u blagostanju. To omogućava plaćanje većih poreza. On je tvorac kameralizma u kome fiskalizam ima centralno mesto. U celini, privreda XVII veka pati od niske proizvodnje, a radna snaga se koristi za proizvodnju osnovnih životnih potreba - hrane, odela, stanova. Najveći deo stanovništva bavi se poljo privredom. Evropska privreda prolazi kroz česte krize, fluktua cije i opadanja. Uspon započet u XVI veku zaustavlja se, o čemu najbolje svedoči odnos izmedu cena i plemenitih metala. Sve zemlje prolaze kroz krize, a one su najvidljivije u prvim deceni jama (Spanija, Engleska, Francuska, Nemačka, Poljska). Sredi nom veka oseća se postepeno oživljavanje privrednog života, a sedamdesetih godina dolazi do nestašice novca koja traje do kra ja veka. Uočljivi su nedostatak hrane, nezaposlenost i visoki po rezi. Inflacija je primetna u brzim promenama cena. Pretpostav lja se da su povremene krize posledica smene društvenih sistema, feudalizma u kapitalizam. U zapadnoj Evropi to je period prvo bitne akumulacije kapitala koja omogućava industrijsku revolu ciju u XVIII veku. 153 II VERSKI ŽIVOT Krajem XVI veka hrišćanske zemlje Evrope podeljene su u neprijateljske vere: katoličanstvo, protestantizam i pravoslavlje.
Na Balkanskom poluostrvu postoji snažna muslimanska manji na. Nepomirljivi stavovi isključuju mogućnost sporazuma ili po mirenja, a borba za vernike još više podstiče neprijateljstva me du njima. Svaka vera jača svoje institucije, učvršćuje dogme i privlači nove saveznike. Država pruža podršku crkvi ili se bori protiv pojedinih verskih sekti koje je ugrožavaju svojim radom. Ratovi, crkveni redovi i propovednici u katoličkoj crkvi razvija ju široku aktivnost i zaustavljaju dalje širenje protestantizma. Spektar verskog života dobija posebno značenje pojavom i ak tivnostima mnogih verskih sekti, borbom protiv njih, širenjem vradžbina i veštica. Raspoloženje stanovništva širom Evrope pokazuje da je ve ra sastavni deo njegovog života. Ljudi intenzivno veruju u Boga, postojanje božanskog bića, njegov uticaj na prirodu, očekuju ot krovenje božanskog plana po kome će doći kraj svetu u roku od nekoliko godina ili decenija. Veruje se u postojanje antihrista koji se uvlači u čoveka i donosi mnoge opšte i pojedinačne kata strofe. Oni koji ne veruju u takav svet i ne pridržavaju se normi crkvenog života predstavljaju grešnike koje treba proterati iz društva i kazniti. U protestantskim zemljama Biblija je jedina važna knjiga, a u katoličkim i pravoslavnim sveštenstvo je jedini izvor obrazovanja i vođstvsa. Za sve zagrobni život predstavlja stvarnost. Katoličanstvo. - Računa se da 1600. u Evropi živi oko 42 miliona katolika. Sabor u Trentu i njegove odredbe jačaju stare ustanove crkve, poboljšavaju školovanje sveštenstva; samostani se održavaju i obred zadržava stare forme. Župa ostaje prirodna ćelija agrarnog društva. Slabašan kriticizam ne dovodi u pitanje prihvaćene dogme. Najvažniji neprijatelj je protestantizam, čije širenje u Nemačkoj zaustavlja tridesetogodišnji rat. On dovodi do uspostavljanja ravnoteže između dve vere, iskorenjivanja protestantizma iz habsburških zemalja i Poljske.• Francuska ostaje čvrsto u krilu crkve, kao i Italija i Španija i mnoge ne mačke države. Raskol u redovima katoličke crkve ne izaziva duboke pro mene u životima običnih vernika. Župno sveštenstvo igra u tome glavnu ulogu, iako se ono sve manje oseća. Sveštenstvo je siromašno i neobrazovano. Širom Evrope svako selo ima sve štenika koji često živi kao običan seljak. Desetak koji dobija 154 ne zadovoljava njegove potrebe. U nekim zemljama veći deo desetka uzima feudalac, država ili samostan. Siromaštvo pod stiče ljude da spas i lagodan život traže u crkvi. Početkom veka u Španiji najveći deo najbolje zemlje pripada samostanima, a taj proces je teško zaustaviti. Zbog toga redovi izazivaju neraspolo ženje apsolutističkih vladara. Crkva i država su upućeni jedan na drugog, iako medu njima nema ljubavi. Od crkve se očekuje da propoveda poslušnost podanika, a od države da štiti njene privilegije i posede. Izmedu visokog plemstva i crkvene hijerar hije vodi se borba za vlast. U većini evropskih država crkveni dostojanstvenici igraju važnu ulogu u političkom životu. Veze sa
vladarima omogućuju mnogima da postanu biskupi, nadbiskupi, kardinali. Primer Rišeljea pokazuje kako francusko plemstvo koristi moć i bogatstvo crkve; Rišelje i Mazaren, njegov nasled nik, dobijaju kardinalska zvanja zbog svojih političkih funkcija. S druge strane, nadbiskup Lod je prvo crkveno lice, a potom državnik. U tom pogledu razlike izmedu vrhova crkve i aristo kratije su zanemarljive. Razlike između crkve i države nisu jasne za većinu ljudi. Kao i država, crkva je nosilac vlasti, a stanovništvo to priznaje činom rođenja, krštenja, venčanja, smrti. Siromašnijem svetu cr kva predstavlja određeniju organizaciju: u njoj uči, stiče znanja o moralu i ponašanju, očekuje pomoć. Običan čovek ne može da shvati društvo bez crkve. Papstvo. - Kraj verskih ratova potvrduje dominaciju kato ličanstva u južnoj Evropi. Papstvo je velika moralna i politička snaga, iako je ogrezlo u podmitljivost, korupciju i unutrašnje su kobe. U tome nema velike razlike izmedu papstva i svetovne vla sti. Pape su neuklonjivi izborni vladari i raspolažu mnogim sred stvima kojim vrše pritisak u svetu politike i diplomatije. Pape biraju kardinali koji predstavljaju različite interese i države. Korupcija je česta pojava prilikom izbora. Iako korisno orude u rukama vladara, papa ne uspeva da se izjednači sa njima. Poje dine pape učvršćuju svoju vlast (Pavle V) deobom titula i poseda svojim pristalicama. On želi da oslobodi crkvu od „uzurpacija i nasilja“. Pav1e V ne predvodi borbu protiv protestantizma i želi cia Rim postane centar Poluostrva. Zbog toga dolazi u sukob sa Venecijom, koja crkvi nameće oštru kontrolu. To pokazuje da uticaj papstva u svetovnim poslovima sve više opada. To se pri mećuje u narednim decenijama, a posebno u vreme tridesetogo dišnjeg rata, kad se Urban VII nalazi u situaciji da podržava ga likansku Francusku i Švedane, a ne odane Spance. Vatikan ne raspolaže značajnim oružanim snagama, čime se objašnjava nje gova nemoć. Papine izjave protiv Vestfalskog ugovora (1648) malo ko uzima ozbiljno. Odbijanje Inoćentija X da prihvati deo bu Evrope izmedu dve vere niko ne prihvata. Slabost papstva ne znači i kraj njegovog uticaja u Evropi. Upravo tada katolička crkva postiže svoj najveći uspeh jer vraća u svoje redove mnoge protestantske krajeve i zemlje (Poljska, 155 Češka, Ugarska). Postoje nade u uspeh u Skandinaviji, Nemač koj i Rusiji. Papa mora da živi sa protestantima, iako se ne odriče da ih vrati u katoličanstvo. Taj zadatak pripada jezuitima koji uživaju poverenje papa i na njih vrše veliki uticaj u borbi za ver nike. Kao praktični ljudi, jezuiti posvećuju malo pažnje pitanji ma dogme. Moć crkve je njihov osnovni cilj, a odanost mora da bude potpuna. Moralni nesporazumi rešavaju se tvrdnjom da se opravdava sve što je u interesu vere i reda - kazuistika. Oni stiču snažan oslonac medu siromašnim i bogatim, tvrdeći da greh i spasenje nisu nepomirljivi. Jezuiti propovedaju ono što se ranije smatra nepomirlji vim Oni ne biraju sredstva da postignu kontrolu nad vernicima,
dok istovremeno pokazuju toleranciju i humanost. Tvrde da čo vek širi slavu božju preko umetnosti, književnosti, nauke, kao i pobožnosti. Osnovni cilj je obrazovanje. Preko tutora i seminara uspevaju da na uticajna mesta dovedu svoje štićenike. Mnogi evropski vladari su proizvod njihovog obrazovanja (Ferdinand II. Sigismund III, poznat kao „kralj jezuita“), kao i dvorski ispo vednici savetnici, učitelji. Jezuiti ne prihvataju podelu na kato lički i protestantski svet, pa optužbe da stvaraju zavere imaju neke osnove. Oni rade medu domorodačkim stanovništvom u prekomorskim teritorijama, u Kini, Indiji. Najveći uspeh postižu u Paragvaju, gde izgraduju državu po svojim načelima. Silom, propagandom i materijalnim napretkom stvaraju sela po evrop skim uzorima. Potonje generacije jezuita napuštaju ideal o bli skosti sa domorocima, a sve više se povezuju sa lokalnom aristo kratijom. Prilagodivši se političkoj i ekonomskoj stvarnosti, je zuiti predstavljaju korak napred u programu katoličke crkve. Katoličanstvo u Francuskoj. - Završetak verskih ratova u Francuskoj ne dovodi do njenog pretvaranja u katoličku zemlju. Anri IV prihvata postojanje hugenotske manjine koja postaje im perium in imperio. To traje do 1629. Pored toga francuski dvor odbacuje odluke Sabora u Trentu. Otpor jezuitima dolazi sa raz nih strana, uključujući crkvene redove. Katolička Francuska proživljava period duhovnog oživljavanja. Hrišćanski humani zam dolazi do izražaja u delima sv. Fransoa iz Salesa, misticizam kod sv. Vinsenta iz Pola, provodi se reforma starih crkvenih re dova i pojavljuju velika dela nauke (Mabijon). Pjer de Beril stav lja naglasak na molitve i razmišljanje, osniva Oratorijum (1611) hoji se zalaže za poboljšanje položaja i morala sveštenstva i uki danje dominacije jezuita u školstvu. Dugo vremena izgleda da će hugenoti prevladati u Francu skoj. Njihovi sinodi smatraju katoličanstvo zlom i zahtevaju dis ciplinu od vernika. Tokom veka hugenoti gube svoja politička prava i toleranciju. Oni igraju važnu ulogu u nemirima za vlada vine Luja XIII, pa Rišelje krši njihov otpor - Aleski edikt milosti (1629). Početkom XVII veka galikanske slobode, prava francu ske krune i crkve se potvrduju. Galikanski sistem se zalaže za je dir.stvene interese francuskog kralja i crkve prema papstvu. Luj 156 XIV ostvaruje udlućno ova prava. Pred kraj života on staje na stranu katoličke crkve i otpočinje politiku konačnog obračuna sa hugenotima. Njegova politika dobija konačni izraz u opozivu Nantskog edikta (1685). Francuska postaje katolička zemlja. Protestantizam. - Računa se da početkom XVII veka u Evropi živi oko 28 miliona protestanata. Podeljeni su na mnogo brojne i nepomirljive sekte i konfesije, od kojih svaka postaje je dina valjana. Jedino što imaju zajedničko jeste odbacivanje pap ske vlasti i tvrdnja da je Sv. pismo osnovni izvor duhovne moći. Katoličke države ulažu velike napore da zaustave dalje širenje protestantizma, pa granice izmedu njih odreduje snaga vladara i država. Luteranstvo nastoji da odredi suštinu svoga učenja i vero
vanja. Teolozi XVII veka su tvrdokorni i skolastički nastrojeni dogmatičari, koji ističu sveprisutnost Hrista u ljudskim delima. Isticanje Sv. pisma kao jedinog izvora prave vere nailazi na do bar prijem u Nemačkoj, a himne Paula Gerharda u vreme tride setogodišnjeg rata pokazuju snagu verskih osećanja. Suve teolo škc polemike pokazulu sterilnost luteranstva. Novih vernika ne ma. Luteranstvo zavisi od državne podrške, pa joj vremenom po staje podložno. Kao državna vera, luteranstvo priznaje premoć države u svim poslovima. U Nemačkoj vera odražava primetni konzervatizam, a mnogi kneževi ne pokazuju veliko interesovanje za luteranstvo. Crkve postaju prevashodno ustanove u koji ma se propoveda i podučava, dok vera ne podstiče emocije i vla danje ljudi. Luteranstvo pokazuje neprijateljstvo prema kalvini zmu. U Danskoj i Švedskoj vladari pokazuju primetan verski žar, a Gustav Adolf vodi rat u ime odbrane luteranstva. Švedska crkva ima okoštale propise i služi kraljevoj politici: procenjuje i prikuplja poreze i popisuje ljude za rat. Uprkos tome. crkveni stalež se suprotstavlja preteranim zahtevima države. Iako krut od početka, kalvinizam pokazuje više vitalnosti nego luteranstvo. On je potpuna suprotnost katoličanstvu u ob redu, organizaciji i učenju. Disciplina kalvinista podstiče samo dovoljnost vernika. U Ženevi, Skotskoj i Nizozemskoj kalvini zam prihvata organizaciju na geografskoj osnovi. U Skotskoj i Francuskoj do donošenja Nantskog editka (1685) kalvinizam je odvojen od države. L' Nemačkoj, osim u oblastima oko donje Rajne, održava se u umerenijem obliku, manje čvrst u pitanjima dogme i organizacije. Veća prilagodljivost kalvinizma lohalnim okolnostima objašnjava njegovu vitalnost i širenje. Brandenburg prelazi u kalvinizam (1613), a rajnski Palatinat postaje centar kalvinizma u nemačkoj politici. Gustav Adolf privodi neke ne mačke vladare kalvinizmu. Kalvinizam saraduje sa državom, pruža joj podršku ili traži njenu pomoć u ostvarenju svojih cilje va. Ženeva je oličenje apsolutizma, dok škotski prezbiterijanci vode stalnu borbu protiv Stjuarta, koja ih dovodi u centar otpo ra. Pokret nije jedinstven, pa su sukobi izmedu grupa stalni po sle Noksove smrti. Uprkos privremenog jedinstva (1638), kalvi 157 nizam sadrži elemente koji podstiču rascep. Velike razlike spre čavaju postizanje trajnog jedinstva. Učenje o predestinaciji osta je osnovni elemenat kalvinizma, a svaki čovek veruje da pripada grupi „izabranih“. U Engleskoj i Nizozemskoj nastaju nove protestantske sek te koje se mogu smatrati kalvinistima. U Engleskoj one postoje u vreme kraljice Elizabete, ali njihov uspon pada u vreme vladavi ne kraljeva iz dinastije Stjuart. To su puritanci. Širom Engleske rastu grupe vernika koje prihvataju kalvinističko učenje o pre destinaciji i disciplini. „Izabrani“ su jednaki pred Bogom, iako nemaju jednaki položaj i bogatstvo. Njihovo „spasenje“ znači preobražaj. Oni stalno primaju božju reč posredstvom Sv. pisma i propovedi. Sv. pismo odreduje način mišljenja i ponašanja, a propovedi su način za upoznavanje sa značajnim pitanjima i su
kobima. Sveštenik raspolaže znanjem da tumači Sv. pismo. Gru pe se razilaze u nekim pitanjima vere i obreda, a posebno u pita nju dečjeg krštenja. U pitanju organizacije crkvene uprave bitno se razlikuju od kalvinista; napuštaju teritorijalni sistem i stvara ju lokalne autonomne kongregacije. U njihovoj teoriji postoji nevidljiva crkva kojoj pripadaju svi izabrani, dok vidljivu sači njavaju samo posebne crkve. Prihvatajući takav sistem organi zacije, puritanci prave važan korak ka toleranciji različitih mi šljenja i sekti. Početkom XVII veka puritanizam pokazuje odlučnost u borbi protiv katoličanstva i papstva. Puritanci tvrde da je armi nijanstvo put ka sporazumu sa papstvom, dok je anglikanska cr kva oruđe u rukama vlade. Neuspeh i nedoslednost anglikanske crkve navodi puritance da tvrde da jedino njihova vera može da obezbedi spasenje. Njihov ideal je obična crkva u kojoj vernici sami grade organizaciju kakva im je potrebna. Taj ideal dobija različite oblike. Prezbiterijanci nameću učešće laika na staru pa rohijsku organizaciju. Nezavisni su odlučniji i odbacuju prezbi terijanstvo kao kompromis sa đavolom. Oni sačinjavaju osnovnu snagu Kromvelove „Nove armije“. Žele da unište moć antihrista u obliku kraljevstva. Upravo u vreme kad dominiraju u građan-skom ratu, nezavisni se zalažu za prihvatanje verskih razlika, što postaje trajna osobina engleskog društva. Tolerancija isključuje papstvo. U vreme građanskog rata i Komonvelta izgleda da je trijumf takvih shvatanja osiguran. Otpor je deo verovanja svih sekti. Zbog toga one odbijaju da plaćaju namete crkvi kao delu omrznutog sistema. Otpor se primećuje i u drugim vidovima. Verski radikalizam nosi u sebi politički i društveni radika lizam. Puritanizam uživa veliku popularnost u gradovima i voj sci. Podržavaju ga zanatlije, kalfe, šegrti, zastupnici demokrat skih ideja. Puritanizam je vera pobune. Pobuna postiže uspeh prihvatanjem nekih oblika vlasti, što za mnoge sekte postaje ne prihvatljivo. Za mnoge sekte su protektorat i restauracija neob jašnjiva zbivanja. Njihova borbenost postepeno opada, a snaže nje tolerancije umanjuje njihovu popularnost. 158 Sukobi među sektama predstavljaju znak njihove vitalno sti. Neke trpe poraze i smanjuju se, dok druge pokazuju neobič nu snagu i upornost. Posle restauracije izuzetnu delatnost razvi jaju kvekeri. U vreme Džordža Foksa oni su nepomirljivi, tvrde da crkva čini velike grehe i da je dogma pravo zlo. Dogma i za jedničke molitve ometaju vernike da dožive „unutrašnju sve tlost“, koja postaje glavni izvor njihove samouverenosti. Kvekeri odbacuju konformizam. Nepokolebljivost uverenja i progoni na nose poraz ideji uniformnosti i doprinose širenju ideje verske to lerancije. Vođa kvekera Vilijam Pen zalaže se za potpunu versku toleranciju, a prevođenje prestaje da bude cilj. Svojim načinom odevanja, govora i ponašanja, kvekeri se razlikuju od ostalih sekti. Uživaju u ulozi mučenika, što im Stjuarti omogućuju svo jim progonima. Kvekeri ne propovedaju osvetu, a sprega mora
lizma i odbacivanja uloge države dovode ih da se bore protiv rata i odbijaju da nose oružje. Ideje kvekera dobijaju svoj izraz u koloniji Pensilvaniji (1682), gde stvaraju organizaciju u skladu sa svojim uverenjima. Otpor kalvinizmu u njegovom ekstremnom obliku iznosi u Nizozemskoj, oprezno i uzdržano, Jakob Arminijus, profesor teologije u Lejdenu. Pod uticajem jezuitskih teologa, Arminijus dovodi u pitanje kalvinističko učenje o predestinaciji. Tvrdi da svi koji veruju imaju priliku za spasenje, a oni koji odbacuju ..milost“ biće prokleti. Zalaže se za uvođenje skromnih ceremo nija u nizozemsku crkvu. Svoje učenje iznosi u Prigovorima pod netim staležima Holandije i Frizije (1610); traži da ljudi ne pri hvataju ona učenja u koja ne veruju. Kalvinisti nemilosrdno na padaju predlog koji opisuju kao „papističku izdaju“ i približa vanje Španiji. Politički život u Nizozemskoj nosi mnoge posledi ce takvog učenja. Prigovore podržavaju bogati trgovci Holandije i primorskih krajeva, industrijske protiv agrarnih oblasti, repu blikanizam protiv monarhizma. Delatnost Arminijusovih sledbenika dovodi u pitanje poli tičko jedinstvo zemlje. Jan Oldenbarnevelt, protivnik Oranskih, završava život na stratištu, dok Hugo Grocijus mora da beži :z zemlje. Pokušaj ublažavanja kalvinizma ne uspeva. Sinod u Dor tu (1618), u čijem radu učestvuju predstavnici iz Švajcarske, En gleske, Frizije, Nasaua, Hesena, Bremena i Palatinata donosi od luke protiv Prigovora. To je prvi skup svih predstavnika kalvini zma, a njegove odluke predstavljaju sužavanje verske formule. Sveštenici koji podržavaju Prigovore uklanjaju se iz crkve i gube pravo građanstva Državna vlast ne prihvata takve zahteve u potpunosti. Pristalice arminijanstva prelaze u Amsterdam koji 1627. postaje centar verske tolerancije u Nizozemskoj. U njemu cveta kulturna i duhovna delatnost i stvaralaštvo. Po svom asketizmu, unutrašnjoj okrenutosti i odlučnosti da spasu veru od sveštenstva najbliži kvekerima su razne mističke sekte rasturene širom Evrope. One se bore za opstanak u borbi protiv katolika i protestanata. Protesti običnog sveta protiv bo gatstva i svetovnog karaktera crkve i isticanje „unutrašnje sve 159 tlosti“ stari su i poznati širom Evrope. Početkom XVII veka je dan od najpoznatijih propovednika je Jakov Bem, obućar. On putuje Evropom i uprkos progona širi svoju viziju o sukobu „do bra i zla“ i „ponovnog rodenja“ koja će dovesti do spasenja. Georg Kalikstus, predstavnik liberalne teologije u severnoj Ne mačkoj, propoveda sinkretizam. Njegova teologija ima za cilj pomirenje luteranskog i kalvinističkog učenja. On je omrznut na obe strane, pa njegova teologija nema nekog vidnijeg uspeha, ia ko uživa podršku velikog izbornika Brandenburga. Borba medu protestantima traje do kraja veka, kad se jav lja nova grupa teologa poznata kao pijetisti. Sa njima počinje versko oživljavanje. Pijetisti proklamuju verske postavke lute ranstva i kalvinizma. Oni ističu duh discipline, moralne tačnosti
i ličnog spasenja, kongregacionizma. Učenje nije prihvatljivo za obe crkve, a prihvataju ga svi koji imaju racionalne sumnje. Pije tisti odbacuju skolastičke tvrdnje i naglašenu svetovnost i ne zainteresovanost sveštenstva. Oni žele veru koja će biti manje zastrašujuća i složena; umesto njih treba da preovladuju vrlina i žar. Najistaknutiji predstavnik pijetista je Filip Jakov Spener iz Alzasa, ali ne uspeva da uobliči osobenosti pokreta. Nove težnje primećuju se u pevanju verskih himni, verskim predavanjima i milosrdnom radu. Krajem XVII veka Hale u Brandenburgu po staje značajan centar pijetizma. Mnoge verske grupe u XVIII ve ku - moravijanci i metodisti - imaju svoje korene u pijetizmu. Kvietizam (pokret mira) razlikuje se od pijetizma utoliko što njegove pristalice pripadaju višim društvenim slojevima. U njemu su primetni antiklerikalizam, individualizam i mistika. Kvietizam je vezan za ime španskog sveštenika Miguela de Moli nosa koji propoveda način kako da se dode direktno do boga bez posredstva crkve. On ne shvata u kom ga pravcu to vodi, pa biva uhapšen od inkvizicije. U poslednjim decenijama XVII veka francusko visoko društvo prati izjave madam Gijon koja tvrdi da ima božansko vođstvo. Kvietisti zahtevaju uništenje svake poje dinačne delatnosti u cilju približavanja bogu. Oko pokreta se okupljaju i istaknuti francuski teolozi toga vremena, Fransoa Fenelon i Žak Beninj Bosije, koji uništava sektu. Jansenizam. Blez Paskal. - Kad god se unutar crkava ili u njihovim medusobnim odnosima pojavi razlika u shvatanjima, preovlađuju isključivost i odsustvo tolerancije. U katoličkoj cr kvi to je slučaj sa pitanjem jansenizma. To je najznačajniji samo stalni verski pokret u Francuskoj u vreme Luja XIV. Učeni fla manski teolog Kornelije Jansen, profesor teologije u Luvenu, na stoji da spase hrišćanstvo od skolastike, formalne odanosti i etičke vere. S tim na umu piše studiju o sv. Avgustinu (1640), jednom od crkvenih otaca čije učenje najviše koriste osnivači protestantizma. Njegov cilj je povratak jevandelskom duhu. Nje gova knjiga ima mnogo zajedničkog sa protestantskim učenjem, pre svega prihvata ideju o predestinaciji. Jansen je veliki nepri jatelj jezuita i njihovog učenja, koje ističe poslušnost i snagu is 160 povedanja. On naglašava ideju spasenja putem božje milosti na štetu slobode volje, što je, u stvari, napad na jezuite. Jansenovi istomišljenici podržavaju ideju o reformisanju samostana, koji postaju centri intelektualnog okupljanja protivnika jezuita. Samostan Por Rojal u Parizu je jedan od njih. Jansenovi saradni ci Antoan Arno i Diveržije, opat samostana Sv. Siran, pišu dela u kojima šire jansenističko učenje. Arno je autor popularnog spisa O redovnom ispovedanju (De la Frequente Communion) koji je izvor jansenističkih argumenata. Javljaju se mnoge pristalice i protivnici. U vreme Fronde mnogi prihvataju to učenje, pa jan senizam predstavlja, u malom, pokret sličan engleskom purita nizmu. Kao centar otpora, jaasenizam izaziva protiv sebe jezuite, Sorbonu i Vatikan. Sorbona osuduje neke elemente jansenisti
čkog učenja 1649, a Vatikan to čini 1653. Jansenisti tvrde da je Vatikan u zabludi, posle čega dolazi do mnogih sudsko-teoloških sporova. U tim sukobima francuska vlada ima svoje mesto: 1661. francuski dvor nareduje da se raspusti bratstvo samostana Por Rojal; 1667. samostan je obnovljen. U poslednjim godinama svo je vladavine Luj XIV se okreće svom snagom protiv jansenista, što dovodi do sporova u redovima umerenih katolika. Spor traje dugo u XVIII veku. Najistaknutija ličnost spora između jansenista i katolika je Blez Paskal (1623-7 662). Složena i protivrečna ličnost, Paskal stiče ugled svojim spisom Pisma iz provincije (Lettres Provincia les, 1656-1657). To je niz pamfleta u kojima Paskal osuđuje jezuite zbog njihove nemoralne taktike u želji da dođu do vlasti. Pisano kao efikasna satira, sa mnogo logike, izvanrednog stila i moralne snage, Paskalovo delo podseća na Molijerova dela. Paskalovo delo je otvoreni napad na jezuitsku kazuistiku, pa kao takvo stiče veliku popularnost. Jansenistički napad na jezuitsku dogmu može se smatrati odbacivanjem katoličke cr kve, pa čak i države. Svoj osećaj za pravedno i nepravedno janse nisti izvlače iz različitih gledišta na pitanje spasenja i osude na večito prokletstvo. Vera i razum. - Unutar crkve, katoličke i protestantske, postoje različita strujanja i intelektualna kretanja. Verski žar je vidljiv, a uticaj crkve snažan u svim evropskim zemljama (Spa nija, Francuska, Nemačka). Mnogi pisci, mislioci i teolozi ukazu ju na potrebu oslobadanja od preteranog uticaja crkve. Pojava i razvitak nauke u XVII veku doprinose da se na verska pitanja gleda drukčije. Problem vere i nauke izaziva različite odgovore. Rene Dekart, poznati filozof i matematičar, ističe da je ljudsko znanje o prirodnom i natprirodnom ukorenjeno u ljudskom ra zumu. Drugi idu dalje: Gasendi smatra nauku dovoljnom da objasni svet i potiskuje veru na ivicu. Paskal smatra da veru ne treba odvojiti od ostalih vidova života i stvaranja, ona vodi čove čiji um. Čuveni fizičar, matematičar i filozof, G.V. Lajbnic, pristalica hrišćanskog jedinstva, zalaže se da se verskim pitanji 161 ma pristupa razumom i intelektom. Tvrdi da „naš razum, uz po moć božanskog duha, otkriva prirodne zakone“. Za njega je po stojanje boga ključ za sticanje znanja i osnova morala. Lajbnic dovodi u pitanje autoritet Sv. pisma i time dolazi u otvoreni su kob sa biskupom Bosijeom. On smatra takve tvrdnje opasnim i neodrživim. Slične teološke i filozofske polemike odvijaju se u Engleskoj. Razvija se pokret zasnovan na hrišćanskom jedinstvu i verskoj to leranciji. On osuđuje politiku nadbiskupa Loda i puritanski fana tizam. To dolazi do izražaja posle građanskog rata. Ističe se da razum i otkrovenje mogu da dovedu do pomirenja ukoliko se uklo ne verski i dogmatski sporovi. Pokret latitudinaraca pruža uvera vanja naučnicima da tvrde da njihova otkrića pokazuju snagu i dobrotu božju. Takve tvrdnje otkrivaju mnoge dileme ljudi, zabri nutost da li su razum i nova znanja u skladu sa postojanjem boga.
Deisti imaju drukčiji pristup tim pitanjima i ukazuju na savrše nost božjeg dela, uključujuću ljudski razum. Hrišćansko otkrove nje se može smatrati dopunom razuma, pa čak i odbijanje otkro venja. Predstavnik takvog shvatanja je Džon Toland. Atmosfera podstiče filozofe i pisce da se kritički osvrnu na tradicionalna učenja crkve. Oni ne podvrgavaju kritici Sv. pismo, već postavljaju pitanja hronologije. Francuski pisac Rišar Simon (1638-1712) podvrgava Sv. pismo temeljnom ispitivanju i tvrdi da dotadašnja znanja potpuno zanemaruju da objasne njegove proti vrečnosti. Njegova knjiga Kritička istorija Starog zaveta (Histoire critique du Vieux Testament, 1678) izaziva veliko uzbuđenje i pr va je kritička studija te vrste. Taj i drugi radovi prouzrokuju Si monovo proterivanje iz reda Oratora i nastojanja državnih i cr kvenih vlasti da spreče širenje njegovih radova. Pored Simona proučavanjem Sv. pisma bave se i Baruh Spinoza i Hugo Grocijus, čija dela učvršćuju metodologiju njegovog proučavanja. Širenje novih znanja o Sv. pismu i odnosu između razuma i vere dobija poseban podsticaj radovima Pjera Bajla, hugenota, koji živi i stvara u Amsterdamu. Kritičar i novinar, Bajl objav ljuje mesečni list Vesti iz sveta književnosti (Nouvelles de la Re publique des Lettres, 1684-1687), u kome izlaže i proširuje Si monove poglede na Sv. pismo. Bajl smatra da su čuda uvreda za boga, osuđuje katoličku tiraniju i odsustvo tolerancije. Bajl nije originalan mislilac, već čovek ogromne radoznalosti i kritičnog duha. On stvara duh skeptičnosti koji će preovladati u XVIII ve ku. U svom Rečniku istorije i kritike (Dictionnaire historique et critique) Bajl iznosi nedoslednosti, protivrečnosti i iskrivlja vanja u radovima poznatih naučnika. Bajl smatra da nema spisa koji ne podleže kritici, uključujući i spise crkvenih otaca. Progoni veštica. - Duh sumnje se ne pojavljuje samo u naučnim polemikama. Tokom XVII veka crkva pokazuje, više nego u pitanju naučnog i kritičnog pristupa, zabrinutost zbog to ga što ljudi, bez razlike na klasnu i versku pripadnost, veruju u postojanje veštica. Nije samo u pitanju uverenje da neke stare 162 žene lete na metli, bacaju čini ili prisustvuju tajnim sastancima. U pitanju je uverenje da su ljudi okruženi zlom koje se može iste rati samo najsvirepijim merama i sredstvima. Veoma je teško dati objašnjenje i ocenu toga fenomena. Do kazi za takve pojave dolaze od protivnika i progonitelja, pa se može pretpostaviti da obim progona nije u skladu sa rasprostra njenošću pojave kao takve. Izjave i svedočanstva o postojanju veštica, njihovim procesima i sastancima iznuđuju se pretnjama ili mučenjima, priznanja se stavljaju u usta žrtve ili šire pričom. Pojava je široko rasprostranjena, o čemu svedoči obilata i preci zna grada. Pored izmišljenih svedočanstava, može se pretpostaviti da postoje neki verski obredi koji privlače ljude koji osećaju po trebu da pripadaju posebnoj grupi. Tajnost, odbacivanje uko renjenih shvatanja, seksualno orgijanje, želja za vlašću, sve unutrašnje potrebe obespravljenih nalaze u tome izraz. Da li se
ljudi sastaju u šumi, na brdu ili drugde ne može se dokazati. Pro goni veštica su novina i ona je jedna od najnegativnijih strana politike crkve i države. Krajem veka strah i progoni prestaju. Lov na veštice postaje jedna od glavnih delatnosti inkvizi cije. U XVI veku politički i verski sukobi podstiču strah od svih zala, protiv kojih se treba boriti svim sredstvima. Krajem veka to je široka organizovana pojava, a intenzitet zavisi od trenutka i zemlje. U Engleskoj lov na veštice dostiže vrhunac u vreme gra danskog rata; procesi osumnjičenim su monotoni, a najveći broj ih je u oblastima Eseks i istočna Anglija. Pre toga, za vladavine Džemsa I (1603-1625), lov na veštice dobija zamah zbog kralje vog interesovanja za demonologiju i uverenja da sve njegove po litičke neprilike potiču od veštica. U Engleskoj osuđene vešaju, dok se u drugim zemljama spaljuju. U toku tridesetogodišnjeg rata u Nemačkoj ima mnogo procesa, često bez obzira na sudsku proceduru. Biskupi Bamberga i Vircburga veoma su aktivni, pa se godišnje spaljuje oko stotinu žena. Slično je u Rajnskoj obla sti. U većini oblasti glad i razaranja su stalno prisutni. U Franš -Konteu i Loreni zabeležen je veliki broj suđenja i spaljivanja. Vremenom progoni postaju normalna pojava. Cilj mučite lja je da sazna imena drugih lica, a drugi dokazi se ne traže. To je izvanredna prilika za sređivanje međusobnih obračuna u selu, lokalne osvete, uništenje verskih protivnika i nametanje jedin stva. U tom pogledu nema razlika između jezuita i kalvinista. Progoni veštica izazivaju protivrečne reakciie. Većina inte lektualaca (Bekon, Dekart, Kepler) negcduje, iako prihvataju njihovo postojanje. Boden odlučno proganja veštice. Protivnici ističu da priznanja i otkrića iznudena mučenjem nisu dokaz kri vice. Progoni ne prestaju lako i brzo. Potpuni prestanak se ostva ruje tek kad se verski život odvaja od svakodnevnog ponašanja. Pravoslavlje. - Početkom XVII veka računa se da u Evropi, uključujući Rusiju i delove Turske, živi oko 28 miliona pravo slavnih. Najveći deo njih su Rusi (dve trećine), dok su ostali po 163 danici Turskog Carstva. Pravoslavni pod turskom vlašću nalaze se u stanju potčinjenosti, žive u poluautonomnom položaju, a sveštenstvo je odgovorno za život naroda. Ono sakuplja poreze i druge namete. Grci u Carigradu uspevaju da prošire svoj uticaj na račun drugih naroda i kontrolišu hijerarhiju u Bugarskoj i Srbiji. Nastoje da uvedu u bogoslužje svoju liturgiju i jezik, što dovodi do sukoba i razdora. Propovedanje nije dozvoljeno a ka zne za pridobijanje vernika su teške. Pravoslavna crkva nije je dinstvena. Pećki patrijarsi i ohridski arhiepiskopi ne priznaju vlast carigradskog patrijarha, a cetinjski vladika je duhovni i politički vladar Crne Gore. Pećki patrijarh uživa sudsku vlast. U Bosni plemstvo prihvata islam, dok narod ostaje u staroj veri. Pravoslavna crkva u Rusiji ne priznaje stranu dominaciju, iako ni tamo ne uživa potpunu slobodu. Ruska crkva pUStaje na cionalna crkva krajem XV veka i preuzima na sebe staro vizan tijsko naslede. Moskva postaje „novi Rim“ i preuzima na sebe obavezu očuvanja prave vere. To je preteška obaveza s obzirom
na stanje vere u zemlji. Pravoslavlje je u nekim delovima Rusije nova pojava, u njoj nema snažne teološke tradicije, a sveštenstvo je nedovoljno pripremljeno za takav posao; mnogi sveštenici su nepismeni. Pravoslavlje se poistovećuje sa odredenim sistemom molitvi. Pošto one imaju magično svojstvo, svaka promena dovo di do slabljenja njegove snage. Zadatak ruskog pravoslavlja je očuvanje tradicija, što dovodi do uobličavanja ruskog obreda. 'I'o podstiče potpunu odanost i otvara put za raskol. Pitanje da li u službi treba reći dva ili tri puta „aliluja“ privlači pažnju učenih teologa čitavih sto godina. Služba je nepromenjena u formi i neobično duga. Uvode se ruske i zamenjuju grčke reči. Pravo slavna crkva ne poklanja mnogo pažnje moralnom podučavanju ili biblijskoj istoriji, pa tvrdi da se spasenje duša, lečenje zaraza i dobri prinosi postižu tačnim ponavljanjem određenih formula. Obožavaju se ikone od kojih se očekuju čuda. Ekonomski položaj ruske crkve postepeno se poboljšava. Seoski sveštenici su siromašni i neobrazovani, kao i u zapadnoj Evropi. Krajem XVI veka crkva širi svoje posede u novopripojenim krajevima i poklonima plemstva. Crkva ne plaća porez, pa to pogoduje zemljoposednicima koji uživaju prihod od zemlje za života. Najveći dec zemlje pripada manastirima, koji postaju centri političkog i duhovnog stvaralaštva. Manastir sv. Sergija postaje centar duhovnog i intelektualnog života u Rusiji u vreme nereda. Pravoslavna crkva izbegava sukobe sa državom i carem, koga u narodu predstavlja kao „Svetog oca“, božansko biće. Na padi na crkvu smatraju se delom antihrista ili uzurpatora. U XVII veku izbija sukob. Stalni nesporazumi izmedu viso kog i običnog sveštenstva, pokušaj unije (1595), prodor Poljaka u Rusiju i pritisak grčke hijerarhije izazivaju sukobe i sporove. Cr kva i država preživljavaju izazove. Izbor Filareta za patrijarha Rusije (1619) dovodi na čelo crkve izuzetno sposobnog i surovog čoveka. On se suprotstavlja svemu što podseća na zapadne uzore. Uvodi veću disciplinu u svešteničke redove, podstiče manastire da 164 se brinu za obrazovanje sveštenika. Uzdržava se da pravoslavnu crkvu pretvori u samostalnu instituciju; štaviše, dolazi do zbliža vanja izmedu crkve i države, a time i opasnosti od sekularizacije. Kada je na patrijaršijski presto stupio Nikon, dolazi do značajnih promena u politici ruske crkve. Nikon nastoji da ona postane univerzalna crkva, pomoću koje će se proširiti carska vlast nad ostalim pravoslavnim narodima. To zahteva napušta nje dotadašnje izolovanosti i ispitivanje ruskih crkvenih knjiga i obreda, opređivanje sa ostalim pravoslavnim patrijaršijama (jerusalimska, antiohijska, aleksandrijska, carigradska). Otkri vaju se mnoge greške u ruskim knjigama, koje Nikon želi da ispravi u skladu sa grčkim uzorima. To, kao i pitanje da li se pri likom molitve upotrebljavaju dva ili tri prsta, izazivaju otpor. Nikon nameće silom nove knjige i obrede, izbacuje iz crkava i kuća slike. Od naroda naučenog da veruje u ono što mu se dugo govorilo zahteva se da to odbaci. Mnogi ne razumeju zahteve, a drugi odbijaju da ih prihvate. Mnogi odlaze u progonstvo, a Ru
sija se suočava sa postojanjem snažne verske manjine. Spor ima i svoje dublje značenje. Na neobjašnjiv način lju di se suočavaju sa pitanjem da li je Rusija istinska pravoslavna zemlja i da li njen narod ispunjava svoju mesijansku dužnost. Javlja se sumnja da „novi Rim“ ne ispunjava svoju dužnost i da to predstavlja izdaju prave vere. Satana uzima u svoje ruke vla dara i hijerarhiju, smatra narod, i približavaju se poslednji dani. Nikon traži nezavisnost crkve od države, dolazi u sukob sa carem i povlači se u manastir (1658); sabor održan 1666. lišava ga zvanja patrijarha. Sabor osuduje Nikonove protivnike, koji se nadaju da će njegovim uklanjanjem čitav spor bitl rešen. Bez ob zira na Nikonovo uklanjanje, pravoslavna crkva prihvata njego vo učenje. Nikonovi protivnici - staroverci - predstavljaju značajnu i moćnu snagu u ruskom društvu. Oko njih se okupljaju mnogi protivnici carske vlasti. Veliki broj staroveraca odlazi na sever Rusije (Sibir, Belo more), gde stvaraju svoje zajednice; mnogi za vršavaju na vešalima ili lomači. Njihov voda otac Avakum vodi život isposnika. Petar I priznaje im pravo postojanja i versku to leranciju. Solovecki manastir na severu Rusije postaje značajan centar konzervativnog pravoslavlja. Posledica Nikonovog pada i sukoba sa starovercima jeste slabljenje moći crkvene hijerarhije. To koristi Petar I i stavlja cr kvu pod kontrolu države. On odbija da bira novog patrijarha 1700, a kasnije stvara sveti sinod da upravlja crkvom. Krajem veka uočavaju se značajne promene u verskom ži votu Evrope. U određenom smislu one su značajnije nego u pret hodnom veku, iako su manje primetne i teže se odreduju. Du hovno i intelektualno saznanje i stvaralaštvo oduzimaju veri dotadašnji značaj; umesto nje iznose snagu razuma i posmatra nja. Otkrovenje i dogma nemaju raniji značaj. Običan svet ide u crkvu kao i ranije, veruje u komete i papske zavere, ali ne i u po stojanje veštica. Zaboravljaju da oko njih žive davoli i prihvata 165 ju ideju o mehanički uređenom svetu. Postoji strah od slabljenja verskog osećanja, ali nema institucije koja može da promeni raspoloženje. U političkom životu zapaža se slabljenje uticaja crkve. Granice izmedu pojedinih vera utvrduju se sredinom veka. U Engleskoj se puritanska revolucija završava pobedom anglikani zma i uklanjanjem katoličkog kralja; u Francuskoj se uklanja protestantizam kao politička snaga. Ratovi ne predstavljaju na čin da se brani hrišćanska vera, a Luj XIV ne daje političku vlast u Francuskoj katolicima. Najzad, nema krupnih crkvenih lično sti koje odreduju politički život pojedinih država. 166 III ORUŽANE SNAGE I RAT Tokom XVII veka retke su godine da se u nekom delu Evro pe ne vodi rat. Pojedine države skoro neprekidno ratuju, pa je rat normalno stanje evropskog života. To državu pretvara u orude
rata, mašinu za njegovo vodenje. Ratovi se vode bez obzira na troškove, ljudske i materijalne žrtve, veličinu razaranja, često zbog trivijalnih razloga. Način vodenja rata i materijalni proble mi utiču na sve vidove ljudskog života i stvaralaštva, finansije, državnu organizaciju, ponašanje ljudi. Osnovne karakteristike. - „Vojna revolucija“ u XVII veku pre svega, značajno povećava savremene oružane snage i troško ve za njihovo izdržavanje. Već u XVI veku primećuje se da vođe-nje rata prelazi postepeno u ruke vladara, pošto pojedinac nije u stanju da podnosi ogromne troškove koje zahteva izdržavanje oružanih snaga. Privatne armije, ukoliko postoje, nalaze se for malno u službi vladara. Ponekad se mogu okrenuti protiv njega i preći na stranu onog ko bolje plati. Verski ratovi u Francuskoj i revolucija u Nizozemskoj potvduju takvu praksu. U tridesetogo dišnjem ratu (1618-1648) ima velikih privatnih armija, kao što je slučaj Valenštajnove koja broji 100.000 ljudi ili manjih odreda nemačkih landsknehta. Nekad vladari potpisuju mirovne ugovo re sa komandantima privatnih armija, kao što je slučaj Rišeljea sa princom Bernardom od Saks-Vajmara. Posle tridesetogodišnjeg rata privatne armije postepeno nestaju. Vojska mora da se snabdeva velikim količinama oružja, municije, hrane i odela; oružje mora da bude jednoobrazno a pri-vatna lica nisu u stanju da sve to plaćaju. Držanje velikih armija zahteva od države da kupuje velike količine robe i dobara. Time utiče na razvitak industrije i trgovine. Preuzimanje kontrole od strane države predstavlja izuzetno krupan zadatak; početkom veka uticaj kondotjera u vojnim pitanjima izuzetno je snažan. Grof Mansfeld može da sakupi veću vojsku od cara Ferdinanda II; Valenštajn postaje vlasnik jedne od najvećih evropskih vojski, ko ja posle njegove smrti postaje jezgro austrijske imperijalne armije. Do kraja tridesetogodišnjeg rata oružane snage sačinjavaju najvećim delom najamnici. Oni se sakupljaju za određeni period vremena (proleće, leto) i otpuštaju kad se ratna sezona završi. Komandanti najamnika ugovaraju obaveze svojih vojnika za odredenu sumu novca. Najamnici slušaju komandanta i ugova rača, a ne kralja koji ih iznajmljuje. Slično važi i u vreme mira. Kad je vojska u službi jednog vladara, ona se ne nalazi uvek pod neposrednom državnom kontrolom. Nemački kneževi imaju naj 167 potpuniju kontrolu nad svojim vojskama, kojima trguju po svojoj volji. U početku vladari se oslanjaju na feudalnu vojsku i lokalnu miliciju. Po pravilu svi sposobni ljudi u Engleskoj moraju da slu že u vojsci; stvarno, takva obaveza je zanemarljiva. U Francu skoj se ukida feudalna vojska (1675). Pojedine zemlje (Španija, Švedska) uvode obaveznu vojnu službu (regrutovanje); to se radi u Francuskoj u vreme Luja XIV. Dužina službe je velika, a u voj sci ljudi često provode čitav život; 1666. u Francuskoj minimum je četiri godine. Oficiri vole stare, iskusne vojnike. U to vreme nema baraka i kasarni za smeštaj, vojnici žive u privatnim kuća ma. Krajem veka u Engleskoj i Francuskoj (Invalidi) grade se
bolnice i domovi za smeštaj bolesnih i nesposobnih veterana. Početkom veka nijedna evropska država, izuzev Turske, nema stajaću vojsku u ratu i miru. Primer i pretnje Turaka pod stiču stvaranje stalnih armija. Kad Le Telije postaje francuski sekretar za rat (1643), u vojsci nema nikakve organizacije ni si stema; ona ne pripada kralju, a komisije se prodaju oficirima, koji postaju toliko moćni da ih kralj ne može kontrolisati. Kra jem veka stalna vojska postaje normalna stvar; regrutovanje i nadzor su u rukama države. U Francuskoj se armija smanjuje kad to stanje dopušta, oficiri ostaju, pa se trupe mogu lako ojačati kad to situacija zahteva. Istovremeno, oružane snage postaju oruđe državne politi ke. To se prvo dogada u Engleskoj kad general Monk sprečava uplitanje vojske u politiku i nagovara je da prihvati restauraciju Čarlsa II (1660). Monk upozorava svoje oficire da nema ničeg štetnijeg po disciplinu nego sastanci vojnih komiteta sa ciljem uplitanja u politička pitanja. Slična praksa postoji u Nizozem skoj, a do kraja veka i druge armije prihvataju takav stav. Deo evropskog društva koji uživa političku vlast smatra da je ko mandovanje armijom deo njegovih funkcija i prava. Armije mnogih evropskih država brzo rastu. Početkom ve ka najveće armije imaju do 20.000 vojnika i oficira. Nagli porast podstiče tridesetogodišnji rat, kada neke armije prelaze 100.000 (Valenštajn). Nešto kasnije, Gustav Adolf komanduje armijom od 175.000 ljudi. Za vladavine Luja XIV t.aj broj se još više pove ćava. Smatra se da francuska armija ima izmedu 200 - 300.000 vojnika; nijedna evropska država, osim Turske, nema pod ko mandom toliki broj ljudi. Rusija u doba Petra I raspolaže voj skom od oko 200.000 Ijudi. S abzirom na njeno naoružanje i obučenost, ona ne predstavlja snagu koja se može meriti sa fran cuskom. U vreme gradanskog rata u Engleskoj, na obe strane, ima 120-140.000 vojnika. Izborni knez Brandenburga raspolaže 1640. vojskom od 2.000, a njegov naslednik ima 29.000 vojnika. Pojedine evropske države, uprkos velikih potreba, nisu u stanju da povećaju svoje aružane snage. Među njima je Španija koja 1640. ne može da sakupi armiju veću od 15.000 vojnika za ugušenje pobune u Portugaliji. Slično je i sa Nemačkim Car 168 stvom i Svedskom. Karlo XII predvodi protiv Rusije (1718) armi ju koja ima svega 60.000 vojnika. Veličina armija zavisi od više činilaca. Jedan je povećanje raspoloživog ljudstva. Mnogo važnija je finansijska sposobnost zemlje da izdržava velike armije. Države raspolažu većim priho dima od industrije i trgovine, usavršava se poreski sistem i vrši veći pritisak na stanovništvo raznim nametima i dažbinama. Ka ko moderna država stvara oružane snage, tako one doprinose razvitku moderne države. Karakterističan primer je Pruska. Vojna intendantura (Intendantur der Armee) postaje jezgro cen tralne vlade. Evropske administrativne institucije razvijaju se u skladu sa razvojem militarizma. U tome ima izuzetaka: Nizo zemska i Engleska. Prva ne postaje velika sila zbog otpora mili
tarizmu, dok druga to postaje zahvaljujući svojoj ekonomskoj moći. Pešadija sačinjava najbrojniji deo oružanih snaga svih država. Sačinjavaju je najniži društveni slojevi. Disciplina i red, borbeni poredak i poslušnost postižu se surovim merama i ka znama, batinama, neprekidnim vežbama. Nepostojanje opšte vojne obaveze navodi evropske zemlje da primene različite me tode za prikupljanje vojnika. Slobodan zakupac nije pogodan za vojnu službu u dalekim zemljama. U istočnoj Evropi potreba za velikim brojem vojnika podstiče države da šire sistem kmetstva. U zapadnoj Evropi koriste se različite mere u kojima se prepliću: prinuda, plata i patriotizam. To otvara put stvaranju nacional nih oružanih snaga, iako se u tome ne postižu neki vidniji uspesi. Armije su oruđe države, ali nisu nacionalne; njih kontrolišu državne vlasti, ali su daleko od ljudi. Dobro uvežbani vojnik do sredine veka je najamnik. On prodaje svoje usluge tamo gde može najbolje da zaradi. Prikup ljanje vojske jc veliki posao i ima evropske razmere. Većinu evropskih armija ne sačinjavaju podanici države za koju se bore. U tome postoje razlike izmedu nekih država, a ekonomski razlo zi su presudni. Siromašnije zemlje snabdevaju trupe bogatijim. Švajcarci i Škotlandani su najcjenjeniji vojnici. Najamnici iz Škotske i Engleske služe u Nizozemskoj, a Nemci čine najveći deo nizozemskih trupa krajem veka. Gustav Adolf ima u svojim redovima Šveđane, Fince, Skotlandane i druge baltičke narode. Nizozemci ne odlaze u vojnu službu drugih država. U armiji Lu ja XIV služe mnogi stranci. Profesionalni vojnici služe u oruža nim snagama onih zemalja u kojima mogu najviše da zarade. Ne ke države zabranjuju svojim podanicima da služe gde žele. Mali kneževi u Nemačkoj istupaju kao trgovci, pa ih prodaju kome že le i ko najviše ponudi. Slično je sa Spanijom u tridesetogodi šnjem ratu i Danskom. Najamnici se regrutuju iz svih društvenih slojeva. Profesio nalni vojnici izbegavaju opasne i krvave bitke, što omogućava da duže prežive. Mnogi beskućnici nalaze u vojnoj službi spas. Ver 169 ski progoni i ekonomske teškoće olakšavaju prikupljanje najam nika. Po svom društvenom i političkom ugledu konjica se nalazi iznad pešadije. U francuskoj armiji konjica sačinjava najznačaj niji deo. Pored francuske, konjica u turskoj vojsci predstavlja elitni rod vojske. Potreba za konjima je neobično velika, pa ih vojske oduzimaju od seljaka. To nanosi velike štete poljoprivre di. Konjica se često sakuplja medu onima koji imaju svoje konje. Početkom veka doprinos konjice u borbama nije veliki; ona je nemoćna protiv isturenih kopljanika. Španska pešadijska formacija tercio predstavlja poseban vid borbe izmedu konjanika i pešadije. Nju sačinjavaju kopljani ci i vojnici naoružani mušketarna. Kopl;a duga do 6 metara sa kupljaju se u formaciju kvadrata koji se polako kreće. Mušketi idu ispred njih, jed.naki po broju, pucaju u hodu i povlače se da
napune puške. Osam redova mušketa može ela održi stalnu vatru. Iako neprecizni i spori, mušketi probijaju oklop. Tercio ne zahte va iskusne i dobre strelce, već samo snažne ljude; njihov nedo statak su veliki ljudski ,gubici i sporost. Kao odgovor na tereio uvodi se pokretljivija formacija, čiji je tvorac Moris Nasavski. On razvija linijsku formaciju malih jedinica sposobnih za brze manevre i odlično uvežbanih. Redc>vi kopljanika široki su pede set. a duboki pet redova. irnaju muškete na oba krila. Trupe Mo risa Nasavskog, koje postaju model za armije drugih protestant skih država, izbegavaju velike sudare. To nije sve. Moris Nasavski i Vilhelm Luis, štatholder Fri zije, unose druge novine u način vodenja rata. Od tehničkih pronalazaka, Moris Nasavski koristi durbin za osmatranje ne prijateljskih položaja; sve više se koriste utvrdenja i usklađuje vatrena moć u obliku koncentracije artiljerijske vatre. Iznenade nje u napadu predstavlja novinu; ujednačuje se naoružanje, jača disciplina i unapređuje egzercir, koji se u nizozemskoj armiji obavlja leti i zimi. Gustav Adolf unosi mnoge novine: unapređu-je taktiku, naoružanje i povećava pokretljivost trupa. Oslanja se na efekat iznenadenja u napadu i uvodi lako pokretljivu artilje riju. Sve to doprinosi boljoj koordinaciji svih rodova oružja pod jedinstvenom komandom. Ekonomske mogućnosti pojedinih država usporavaju ili ubrzavaju primenu novih metoda rata. Siromašnije zemlje nisu u stanju da prate razvoj tehnike i tehnologije. Saksonska vojska početkom XVIII veka zadržava koplja u ratu sa Karlom XII i do življava težak poraz. Oficirski kadar u evropskim armijama sačinjavaju pripad nici plemstva. Oni sakupljaju i komanduju armijama u ratu i mi ru. U XVII veku razlike izmedu plemstva i drugih postepeno se smanjuju, pa često običan svet može da služi u konjici. Posle tri desetogodišnjeg rata prihvata se stanovište da oficiri i vojnici imaju različite interese i da pripadaju drugim društvenim kate gorijama. U Valenštajnovoj vojsci razlike izmeuu vojnika i onih koji prikupljaju i plaćaju vojsku su naglašene. Komisije pripa 170 daju pukovnicima i kapetanima. U Francuskoj se ova zvanja mo gu naslediti ili kupiti bez obzira na sposobnost komandovanja. Postepeno pukovnici gube nezavisni položaj ugovarača i postaju komandanti pukova. Slabiji vojni materijal dovodi do stvaranja profesionalnih vojnika; dužnosti oficira nisu precizno određe-ne, a tek posle 1675. pojavljuje se u francuskoj armiji misao o senioritetu. Plemstvo zadržava kontrolu nad komandnim položajima u armijama; sinovi plemića i džentrije koriste položaje u voj sci za napredovanje u društvenoj hijerarhiji ili avanturizam. Vojno obrazovanje postaje sve više uslov za uspeh na bojnom polju i dalje napredovanje. Mnogi žele da se obrazuju, pa se osniva,ju vojne akademije i pišu priručnici. Izgradnja nacio nalnih oružanih snaga pruža široke mogućnosti. Jedni žeh da postignu uspehe na bojnom polju, dok drugi teže da se snab devanjem hrane i opreme obogate. U oružanim snagama po
stoje mnoge zloupotrebe - nepotizam, korupcija, jedno lice nagomilava više funkcija, politički ciljevi. Društvena klasa i pojedinci koji kontrolišu oružane snage nalaze se često na čelu državne uprave. Nove oružane snage sporo menjaju način života običnih vojnika i njihov odnos prema stanovništvu. To proističe iz stava vladara i ministara prema vojniku. Luj XIV, ministar rata Lu voa i maršal Tiren smatraju vojnika običnim pionom u ratnoj igri. Vojska dobija male plate i lošu hranu, prilikom prijavlji vanja dobija mali iznos novca. a nešto više kad je napušta, pod uslovom da to doživi. Iznos plate približan je plati rad nika, a od nje mora da se hrani i odeva. Pored toga, plate stalno kasne. To izaziva pobune, pljačke i dezerterstva. Španski guverner u Nizozemskoj obaveštava vladu u Madridu (1647) da se trupe bune zbog neisplaćenih plata. U jednom trenutku su na mestu, a onda nestanu. „Strategija zavisi od njihovih dnev nih potreba da traže hranu.“ Vojska otima od naroda sve što joj treba. Džems, vojvoda od Jorka, piše 1655. da „kad trupe dođu u blizinu mesta gde ranije nisu boravile, meni i ofici rima nije moguće da održimo red“. Ponašanje je različito; u En gleskoj se žale na smeštaj vojnika po kućama, dok u Pruskoj i Palatinatu vojska odnosi sve sa sobom. Nekada je uništavanje sela i gradova deo politike, a često se traži bogata oblast za sme štaj i izdržavanje vojske. Poražene vojske brzo se pretvaraju u „bande“ koje pljačkaju sve što im dođe do ruku. Država nije prijatelj vojnika, a često nije u stanju da spreči mnoge zloupo trebe oficira. Potreba snabdevanja oružanih snaga dovodi do stvaranja posebnih tela, čiji činovnici i komesari obilaze zemlju i kupuju raznu robu. Tako nastaju prvi generalštabovi i ministarstva rata. Postepeno se potrebe armije obezbeđuju porezima. Iako nerado, vojnik postaje državni službenik. Država ima potrebu za njego vom službom, pa se uvodi i uniforma. Početkom XVII veka razli ke između vojnika i radnika su skoro neprimetne. Pukovnici ku puju jednobojnu tkaninu i od nje prave odela za svoje vojnike 171 kako bi ih razlikovali od drugih. Nekad je razlika ešarpa ili šešir. Uniforme za vojnike uvodi Kromvel u svojoj „Armiji novog mo dela“, a proces traje tokom čitavog veka. Uniforma, paradni ko rak, stalno vežbanje i parade stvaraju disciplinovanog vojnika. Država stiče kontrolu nad njegovim životom. U pojedinim državama pitanje odnosa između vojske i po litike stalno se zaoštrava. U Nizozemskoj dolazi tokom rata sa Španijom do sukoba između gradova i oranžista zbog straha od prevelikog uticaja vojske na politiku. Nizozemska vojska sa stavljena od protestanata iz mnogih zemalja ističe svoju odanost komandantu, kneževima Oranskim, a ne staležima. To podstiče regionalne sukobe između trgovačkih gradova u Holandiji i zao stalih agrarnih oblasti istoka. Pitanje postaje kritično posle 1648, kad se postavlja pitanje državnog suvereniteta. Francuska armija. - Razvitak oružanih snaga u Evropi po
kazuje vidljivu raznovrsnost. U pitanju Francuske preobra žaj je najvidljiviji, a posledice najznačajnije. Kardinal Rišelje nastoji da ograniči samostalnost komandanata pukova, ali ne uspeva da izmeni društveni sastav armije. Francuska raspo laže stajaćom vojskom od 10-15.000 vojnika u vreme mira. U drugoj polovini veka francuske oružane snage prevazilaze sve evropske zemlje, zahvaljujući reformama Luja XIV, Mišela le Telijea i njegovog sina Luvoa. Telije postaje ministar rata (1643) i sprovodi mnoge reforme koje dovode do stvaranja nacional ne armije. Zavodi red u haotični sistem regrutovanja i snab devanja u vojsci; dotada komandanti, guverneri gradova i pro vincija drže svoje pukove, a prinčevi kraljevske krvi svoje garde. U francuskoj službi nalaze se pukovi Švajcaraca, Ne maca i Škotlandana; na ratištu maršali i generalpukovnici od bijaju da prilnaju naredenja; rat sa Španijom dovodi do stvara nja velike armije, ali se ona ne nalazi pod kraljevom komandom. Komandanti sprečavaju istraživanje zloupotrebe vojske među stanovništvom. Le Telije se suočava sa ovim problemima. Pirinejski mir (1650) mu omogućava da zavede potpuniju kontrolu nad ar mijom. Skoro svi „slobodni“ pukovi se raspuštaju, neke ko mandne funkcije (kapetan-general) se ukidaju, a zvanje maršal Francuske postaje prazna titula. Le Telije smešta kraljevske pukove u gradove, čime se smanjuje vlast lokalnih guverne ra; mnogi titularni komandanti gube svoje pukove i prihode. Odluka Luja XIV da preuzme vlast (1661) dovodi ga na čelo francuske armije i omogućava Le Telijeu da nastavi sa ra dom. Ubuduće sve komandante pukova postavlja kralj; sma njuje se korupcija u kupovini položaja, što dovodi do toga da kralj stiče kontrolu nad pukovima i njihovim komandantima. Komesari nadgledaju isplatu trupa, koja postaje urednija i bolja. 172 Veliki napredak postiže se u snabdevanju, saobraćaju, iz radi karata, proračuna, svega onog što omogućava velike po bede. Rad Le Telijea nastavlja njegov sin Luvoa, koji neumorno obilazi provincije i ratne zone, i ;;a mnogo strogosti ispituje svaki slučaj korupcije i nesposobnosti. Luvoa uvodi mnoge novine i nastoji da poveća efikasnost vojničke organizacije. On zaključuje ugovor sa Fransoa Barteloom (1664), kojim se ovaj obavezuje da obezbedi potrebne količine municije za voj sku. Tri godine kasnije, Luvoa imenuje pukovnika Martinea (1667) za generalnog inspektora pešadije; Martine nameće stan dardno vežbanjc:, ujednačuje kalibre oružja i uvodi uniforme. Puška sa bajonetom postaic sastavni deo naoružanja, a konjica naoružana sabljama postaje elitna snaga u ratovima za Špan sko nasleđe. Artiljerija koja je do tada privatan posao, nezavisan od vojnih komandi, organizuje se u pukove. Koriste se gvozdeni i mesingani topovi. Razvitak inženjerije podstiče novi sistem utvrdenja. Seba
stijan de Voban postaje vodeća ličnost u njegovom razvitku i pri meni. Voban postaje generalni komesar za utvrdenja (1677) i uverava Luvoa da će svako utvrđenje doprineti više odbrani i napadu nego pojedinačna gradska utvrđenja. Utvrdenja koriste nova znanja o opsadi i postaju neosvojiva; ona obezbeduju sigur ne baze za prodor u druge zemlje. Koncentrični krugovi utvr đenja slabe artiljerijsku vatru i pokrivaju široke teritorije. Veliki broj utvrdenja gradi se širom Francuske posle 1678, posebno na granici prema Flandriji, u Luksemburgu, Alzasu i Loreni. Voban utvrđuje Strazbur i gradi mostove preko Rajne. Vobanova utvr đenja sprečavaju upade neprijateljskih armija u Francusku iz među 1689. i 1714. Le Telije i Luvoa rešavaju pitanje redovnog snabdevanja trupa oko 1660. godine tako što obezbeduju prilagodljiv sistem rezervnih magacina i pokretnih komora. Njih snabdevaju radio nice i fabrike, u koje država ulaže velike kapitale. Oficiri iz redo va građana pripremaju se u oficirskim školama i akademijama, koje se otvaraju osamdesetih godina. Svojim sposobnastima gra danin može da se visoko uspne u hijerarhiji. Delatnost Le Telijea podstiče šire promene. Stvara se sklo nost za novu vrstu odnosa u kome se vojska potčinjava ci vilnim licima. Le Telije i Luvoa stvaraju stajaću vojsku, koja 1666. ima 90.000 vojnika i oficira, za čije je izdržavanje po trebna suma između 15-20 miliona livri godišnje. Francuska je jedina zemlja koja može da izdržava t.oliku vojsku u vreme mira, a u vreme rata je jezgro mnogo veće armije. Savreme nici smatraju Francusku vojničkom, bogatom zemljom sa ra tobornim plemstvom. To objašnjava stalnu brigu Luja XIV za armiju i njen napredak. Nju izdržava francuski narod. Izme đu monarhije i određenih slojeva francuskog društva stvara se čvrsta spona koja starom režimu daje odredenu snagu i čvrstinu. 173 Uprkos mnogih izmena, francuska armija zadržava neke slabosti. Ona je veća i bolje snabdevena, ali oficirski i vojnički kadar nosi sva obeležja ranijih vremena - položaji se kupuju a vojnici su stranci i najamnici. Mnogi pukovi pripadaju krupnim plemićima, a na kraju letnje sezone se rasturaju. Država ne uspe va da sprovede promene koje dovode do potpune kontrole nad vojskom. Kralj donosi najvažnije odluke, ali one nisu uvek svrsishodne i opravdane. Pruska arm.ija. - Uspon Pruske kao vojničke države pred stavlja pobedu volje nad prirodom. Siromašna prirodnim bogat stvima, ljudima, sa surovom klimom, Pruska ne obećava mnogo. Njen uspon počinje za vladavine Fridriha Vilhelma (1640-1688j. Preobražaj Brandenburga počinje odlukom velikog izbornika da stvori stajaću vojsku. Krajem tridesetogodišnjeg rata izborniko va vojska ima osam hil;jada vojnika. Vestfalskim mirom Bran denburg dobija istočnu Pomeraniju i nekoliko biskupija, uklju čujući Magdeburg. Staleži Brandenburga, Pruske i Klevea traže raspuštanje vojske. Fridrih Vilhelm povećava vojsku, koja 1688.
ima trideset hiljada uvežbanih vojnika. Traži od staleža novac za njihovo izdržavanje, što oni odbijaju. Sporazum između bran denburških staleža i izbornika obezbeduje prihode za vojsku; za uzvrat zemljišno plemstvo-junkeri stiču privredne i društvene privilegije (samo oni mogu da poseduju zemlju, mogu proterati seljake sa nje i oslobodeni su plaćanja poreza). Porez za izdrža vanje vojske postaje stalan. U vreme severnog rata (1655) izborni knez počinje prinudnim merama da prikuplja vojsku, koja će krajem veka imati 100.000 vojnika u ratu i 30.000 u miru. Izborni knez nameće gradovima poreze bez saglasnosti staleža. Njegovi podanici plaćaju dva puta veće poreze od podanika Luja XIV, iako su dva puta siromašniji. U cilju prikupljanja vojnih poreza, izborni knez stvara po sebno telo Opšti ratni komesarijat (Generalkriegskommissariat). Ratni komesarijat prikuplja novac za vojsku, brine o njenoj obuci, opremi i snabdevanju. Kasnije, 1672, Ratni komesarijat postaje centar državne birokratije i nadgleda sva pitanja pri vrednog života. Armija obezbeduje izborniku i njegovim nasled nicima potpunu političku kontrolu u državi; ona podstiče po slušnost i disciplinu, doprinosi državnom jedinstvu. Armija i birokratija su u isključivom domenu junkera. Svi oficirski polo žaji pripadaju njima, dok seljaci sačinjavaju vojsku. Junkeri po stupaju sa vojskom kao sa svojim kmetovima. Vojnička zvanja postaju potreba junkera, koji postaju državni činovnici. Komandanti brandenburške vojske uspevaju da ostvare potpunu centralizaciju u pitanju regrutovanja, plata i imenova nja oficira i vojnika. Oficiri su deo državne hijerarhije, dok voj nici iako teško žive, uživaju određena prava. Isluženi oficiri i vojnici ostaju u državnoj službi. Militarizam i centralizacija za jednički se razvijaju. 174 Ruska vojska. - Prilike u Rusiji odreduju karakter njene vojske. Prikupljanje i opremanje vojske ostaje isključiva delat nost države. Vajna služba ima veliku važnost, na njoj se temelji čitava društvena struktura zemlje. Način prikupljanja vojske i njen broj menjaju se, zavisno od uslova, od vremena do vreme na. Temelje ruske armije postavlja Ivan IV Grozni. On stvara posebne jedinice - strelce sa ciljem da kontroliše bojarske snage. Način organizacije, plate i smeštaj daju strelcima karakter sta jaće vojske. U vreme rata vojska se prikuplja prema potrebi, a nakon njegovog završetka se raspušia. Za prvih Romanova vojska se regrutuje selektivno: svako selo daje, zavisno od veličine, odredeni broj vojnika. Obuka trupa je minimalna, a organizacija slaba. Sredinom veka dolazi do velikih promena. Stvara se staja ća vojska po zapadnim uzorima. Najamnici iz Škotske, Švedske i Nemačke sačinjavaju komandni kadar konjice, pešadije i drugih rodova; najamnici žive u posebnim vojnim oblastima, gde raspo lažu zemljom. Sa strelcima i kozacima čine dobro opremljenu ar miju. Reformu sprovodi general Vasilije Golicin (1678) i nameće
oštru disciplinu svim trupama. Razvitak ruske vojske zavisi od političkih prilika u zemlji. U prvim danima vladavine Petra I vojska postaje orude u ruka ma plemstva. Petar raspušta strelce i svoje prve ratove vodi sa vojskom sastavljenom od neobučenih s eljaka. Postoje svega dva puka profesionalnih vojnika. Poraz kod Narve (1700) od strane Šveđana potvrduje nespremnost te v ojske. Poučen prvim iskustvima, Petar nastoji da održi veliku voj-sku uprkos ratnim gubicima, bolesti, dezertiranja. Povećava se broj vojnika koje mora da da svako selo. Ono nadoknađuje mrtve i ranjene. U vreme bitke kod Poltave ruska vojska ima oko 100.000 ljudi. Vojska se obučava u centrima gde se primenjuju zapadna disciplina i taktika; raspolaže boljom opremom i hra nom, za šta se troši 4/5 budžetskih prihoda. Reforma vojske po vezuje se sa promenom položaja plemstva. Dekretima donetim 1711. i 1722. predvida se da položaj plemstva i zemljoposednika zavisi od njihove službe državi. Dve trećine mladića iz dvorjan skih porodica regrutuje se u vojsku. Unapredenje zavis: od spo sobnosti, a građanin koji stekne čin poručnika dobije položaj plemića. Krajem Petrove vladavine Rusija ima vojsku od 200.000 ljudi, što joj obezbeđuje položaj velike sile. Mornarica. - Brzi uspon mornarice je jedna od najznačaj nijih novina u XVII veku. Većina evropskih država u početku ne poklanja dovoljnu pažnju ratu na morima. Španska flota stalno opada, a u vreme rata za špansko naslede njenih brodova skoro nema na morima. Španija se brzo oporavlja posle poraza Nepo bedive armade (1588) i drži flote u Atlantiku i Sredozemlju; za vladavine Filipa III sve manji broj njenih brodova plovi morima, a sve više trune u lukama. Vojvoda Olivares obnavlja špansku flotu, ali ne zadugo. U bitkama kod Daunsa (1639) i kod brazil 175 ske obale nizozemska flota uništava združene flote Španije i Port ugalije. Francuska, iako atlantska i mediteranska zemlja, dugo ne poklanja pažnju svoioj mornarici. Rišelje ulaže velike napore da izgradi ratnu flotu, stvara administraciju i koristi brodove za borbu protiv gusara ali posle njegove smrti svi ti na pori propadaju. U vreme Mazarena francuska f'ota praktično ne postoji. Sredinom . eka počinje dominacija Engleske i Nizozem ske na morima i okeanima. U prvoj polovini ve ka najveći deo ratne flote sačinjavaju trgovački brodovi i ribarske lade. Država ih iznajmljuje i silom uzima u službu u vreme rata za prevoz trupa i materijala. Brodo-vi se naoružavaju. U ratu izmedu Engleske i Nizozemske (1652 1654) postaje očigledno da budućnost pripada ratnim brodovi ma; trgovački brodovi i ribarske iade nestaju iz borbenih linija. U vrerne z i ra na morima postoji opšta sigurnost, napadi i su kobi izmedu brodova su česti, a otimanje španskih galeona nato varenih srebrom postaje normalna pojava. Teško se pravi razlika izmedu zakonite trgovine, gusarstva i rata. Takvo stanje podsti
ču pojedine države, koje daju kapetanima patente i omogućavaju im slobodu delovanja. Često jedini cilj rata izmedu pojedinih država otitaje uništer.je neprijateljske trgovine. Dugo vremena ratni brodovi nisu vlasništvo države, već pojedinih luka. Brodovi iz San Maloa. Marselja, Tulona i Den kerka predstavljaju veću snagu oci francuske flote. Brodovi i ka-petani bave se poslovima koji se nalaze na granici zakonitosti (pr vateri). Bliski su gusarima i svojom delatnošću stiču veliku zaradu. Pored napada na trgovačke brodove, privateri se bave trgovinom robljem. Delatnost gusara najrazvijenija je duž obala severne Afrike, od Alžira do Tripolija i od njihovih napada niko nije pošteden. Ratovi i na morima doprinose širenju gusarstva, koje dostiže vrhunac u vreme rata za špansko nasleđe (1i01 1713). Englesko - nizozemski rat otvara novu epohu u pomorskom atu Umesto pojedinih okršaja počinju direktni sudari ratnih flota u kojima privateri nemaju mesto. Učvršćuje se disciplina, a engleska flota raspolaže borbenim uputstvima u kojima se uobli čavaju taktička načela rata na moru; stvara se oficirski kadar. U Engleskoj postoje široke mogućnosti da se sposobni ljudi uspnu do na;viših položaja bez obzira na svoje društveno poreklo; fran cuski komandni kadar je isključivo iz redova plemstva, dok u Nizozemskoj takvih predrasuda nema. Početkom veka pojavljuje se novi tip ratnog broda sa topo vima na bokovima, pa galija gubi svoj dotadašnji značaj. Od sre dine veka većina ratnih brodova pripada državi. Njihova konstrukcija povećava efikasnost, brzinu i naoružanje. U tom pogle du francuski brodovi imaju prednost. Jedra zamenjuju vesla, koja ostaju u upotrebi na Baltiku i u Sredozemlju. Francuzi, Rusi, Švedani i Turci grade galije na kojima veslaju okovani osudenici. Vatrena moć odreduje veličinu broda, čiji topovi treba da budu sposobni da unište neprijateljske brodove i luke. Preci 176 znost brodske artiljerije je mala, pa je teško uništiti brod na otvorenom moru. Pogodeni brod najčešće biva zarobljen ili po topljen. Gubitak broda predstavlja veliku štetu za državu. Nekada veliki brod predstavlja stvar prestiža. „Couronne“ Lu ja XIV i „Sovereign of the Seas“ Čarlsa I imaju više od hiljadu tona nosivosti. Najveći linijski (ratni) brodovi imaju izmedu osam i devet hiljada tona i naoružani su sa sto topova. Krajem veka lake i brze fregate sa plitkim gazom efikasnije su od velikih linijskih brodova. Sličnost u konstrukciji brodova izmedu raz ličitih država je velika. U organizacionom pogledu između evropskih država po stoje primetne razlike. Zahtevi koje postavlja mornarica slični su zahtevima oružanih snaga: ljudstvo, novac, topovi, municija, hrana i oprema. Kontrola države postaje sve naglašenija. Porast pomorskih snaga nije ravnomeran i stalan. Kontinentalne drža ve nastoje da smanje izdatke za mornaricu kad god je to moguće. Pored finansijskih postoje i drugi razlozi: traže se posebna zna nja i iskustva. Pošto život na moru nema posebnu privlačnost,
primenjuje se prinuda. U Engleskoj komandanti ratnih brodova primenjuju sistem „prinudnih grupa“ (press-gang). To je grubo prisiljavanje mornara sakupljenih po lučkim krčmama, javnim kućama i zatvorima da služe u mornarici. U Nizozemskoj se pri menjuje sistem poznat kao embargo po kome trgovački brodovi u luci daju odredeni broj mornara za službu na ratnim brodovi ma. Njegova primena izaziva sukobe pošto oduzima mornare sa trgovačkih brodova. U Francuskoj postoji drukčiji sistem. U svakom primorskom gradu postoji registar mornara koji su po deljeni u kategorije za službu u ratnoj i trgovačkoj mornarici. Ia ko teoretski humaniji i pravedniji, sistem izaziva otpor zbog načina primene. Brodogradnja i održavanje brodova zahtevaju veću organi zaciju i bolju tehničku opremljenost. To zahteva stalni nadzor države. Izgradnja velikih ratnih i trgovačkih flota u Engleskoj, Nizozemskoj i Francuskoj zahteva velike količine raznovrsnog materijala, pre svega drveta. Glavni izvori snabdevanja su Bal tik i Rusija, odakle se dovozi drvo, katran, smola, konoplja, lan i drugo. Uvoz tih dobara zahteva posebne političke i diplomat ske napore. Krajem veka američka grada sve više se koristi u engleskim brodogradilištima. Nabavka grade i izgradnja brodova predstavljaju velika finansijska opterećenja za državu. Cena održavar.ja mornarice je daleko veća nego za izdržavanje suvozemne vojske. To objašnjava promene u veličini ratnih flota. Početkom veka Nizoze mska održava veliku ratnu flotu: za vreme primirja sa Španijom između 1609. i 1621. održava se flota na istom stup nju. U vreme ratova sa Engleskom ulaže posebne napore, što na nosi velike gubitke njenoj trgovačkoj mornarici. Do kraja veka Nizozemska gubi svoje mesto vodeće pomorske sile. Iako uživa velike prednosti nad ostalim zemljama (najrazvijenija brodo gradnja, kontrola nad trgovinom sirovina, pomorski kadar) po 177 stoje primetne slabosti. Uprava nad mornaricom podeljena je na pet admiraliteta, što se pokazuje kao slabost u vreme rata sa Francuskom. Prihodi gradava se smanjuju pa se gradi manji broj novih brodova. Staleži Holandije imaju potpunu kontrolu nad troškovima za ratnu flotu. Krajem veka njena mornarica opada. Razvitak francuske mornarice je neujednačen tokom veka. U početku Francuska ne raspolaže ratnom flotom. Kolber poči nje sa gradnjom moderne mornarice. Gradi dokove i luke, brodo vi i delovi za njih grade se u Francuskoj, a ne u Nizozemskoj kao do tada. On pruža pomorstvu sve olakšice. Za to vreme Francu ska hvata korak sa Engleskom i Nizozemskom u pogledu taktike i discipline, stvaraju se oficirski kadar i regrutni sistem. Kolber predsedava Pomorskom savetu koji upravlja svim poslovima. Kapetani na moru i u lukama podvrgavaju se stalnom nadzoru. Pred kraj Kolberovog života (1683) francuska flota ima 120 rat nih brodova sa 50 i više topova. U suštini, francuska ratna mor narica je veštačka tvorevina, više vojno orude a manje rezultat sklonosti stanovništva ka moru. Pomorske operacije uvek se pot
činjavaju vojnim ambicijama francuskih kraljeva. To objašnjava zašto se ne nastavlja Kolberova politika. Francuska flota doživ ljava poraz u bici kod La Hoga (1692), čime se okončavaju nade da će ostvariti nadmoćnost na morima. U ratu za špansko nasle đe ona ne izlazi na more. Engleska mornarica prolazi kroz slične krize. Za vladavine Džemsa I (1603-1625) engleska flota skoro ne postoji, a brodovi iz vremena Elizabete trunu u lukama. Čarls I (1625-1649) zavodi poseban porez - brodski novac - kojim obezbeđuje sredstva za izgradnju jedne eskadre, ali unutrašnji nemiri prekidaju ostva renje plana. Brz uspon engleske mornarice počinje za vreme Kromvela, kad na njeno čelo dolazi Robert Blejk. U vreme re stauracije (1660) engleska flota ima pet ratnih brodova od 1000 tona. Džems II (1660-1685) posvećuje veliku pažnju mornarici i stvara mornaričku komoru koja kontroliše gradnju i delatnost brodova. Posledica toga je da 1688. Engleska ima 59 ratnih brodova preko 1000 tona i više. U ratovima od 1665. do 1713. ratna mornarica se nalazi u stalnom usponu. Koristeći svoj pri vredni potencijal i organizaciju, Engleska uspeva da do kraja ve ka raspolaže trećinom tonaže svih ratnih brodova u svetu. Drugu trećinu poseduju Nizozemska i Francuska zajedno, a ostatak pripada drugim zemljama (Španija, Portugalija, Rusija, Danska. Svedska). Portugalska mornarica ne učestvuje u evropskim sukobima i održava trgovinu sa kolonijama; flote baltičkih država su male i održavaju lokalne linije saobraćaja i povremeno se su kobljavaju. Krajem veka ruska flota stiče dominantan položaj na Baltiku. Bitke na morima ne dovode do krupnih promena u odnosu snaga. Pomorske bitke su retke; blokade i bombardovanja dono se ograničene, lokalne uspehe. Operacije flota često dovode do uklanjanja blokada i pritisaka drugih snaga: De Vit uklanja 178 francusko uplitanje u nizozemsku trgovinu blokadom francu skih obala (1657-8). Pomorske snage imaju više uspeha u malim morima. Zbog trgovine Sredozemlje ima veliki značaj za sve evropske države, koje njegovu odbranu prepuštaju uglavnom Veneciji. Kandijski rat (1645-1669) pokazuje koliko snažnu flotu ima jedna mala država. Za to vreme Francuska, Engleska i Nizo zemska preuzimaju mletačku trgovinu na Sredozemlju. Nagli uspon mornarice rezultat je porasta bogatstva i državne moći. Pomorska organizacija, strategija, gradnja i takti ka dobijaju početkom XVIII veka nove oblike. Mornarica pred stavlja instituciju koja čini sastavni deo sistema odnosa snaga izmedu velikih sila. 179 IV POBUNE I USTANCI Tokom veka Evropu potresaju pobune, ustanci, otpor vla stima i državi. Ratne prilike, razvitak političke misli i filozofskih pogleda na čovekova prava i ulogu država i političkih institucija,
s jedne, i glad, epidemije zaraznih bolesti i druge elementarne katastrofe, s druge strane, doprinose stvaranju buntovnih stanja i raspoloženja širom Evrope i oružanog otpora. Sa izuzetkom cr kve, svi slojevi evropskog društva dižu pobune - krupno plem stvo, džentrija, gradani, gradska sirotinja i seljaci. Oni su u stanju stalne pobune. To se objašnjava njihovim teškim ekonom skim i društvenim položajem i činjenicom da nemaju nikakvog udela u političkom životu. Jačanje centralne vlasti i birokratije, veća efikasnost i finansijska i druga opterećenja stanovništva izazivaju otpor i pobune na svim stranama. Sredinom veka Evropa doživljava najznačajnije i najbroj nije pobune - građanski rat u Engleskoj, zbacivanje španske vla sti u Portugaliji, neuspeli ustanci u Kataloniji, Napulju i Siciliji, uklanjanje oranžista u Nizozemskoj, Fronda u Francuskoj, usta nak kozaka u Ukrajini. Oni ne izbijaju slučajno, iako se ne mogu smatrat.i delovima jedinstvenog pokreta. Pobune i ustanci u dru-goj polovini veka nemaju onakav obim i snagu kakvu imaju oni u prvoj polovini. Države i njihove armije su snažnije i efikasnije kontrolišu svoje podanike i onemogućavaju svaki otpor. To po kazuje da je apsolutistička monarhija stekla novu snagu. Osobenost pobuna i ustanaka je da oni počinju pokretima najnižih ili najviših slojeva društva - seljaci, zanatlije, gradska sirotinja, feudalci. Krupno plemstvo se stalno suprotstavlja kra ljevskoj vlasti koja neprekidno teži da umanji njegova prava; oni su najveća pretnja reda i mira u zemlji, a njihovi dvorovi su sre dišta stalnih zavera, koje mogu da se pretvore u šire sukobe. Od lazak krupnih magnata sa dvora predstavlja znak za opasnost, pošto je njihova vlast u provinciji izuzetno velika, a mogućnost kontrole nad njima ograničena. Ža vladavine Luja XIII i malo letstva Luja XIV Francuska je stalno na ivici građanskog rata. Unutrašnji neredi u Rusiji i držanje plemstva do 1613. otkrivaju sve opasnosti takvih stanja. U građanskom ratu u Engleskoj pri metni su elementi feudalne pobune u Škotskoj. Vera često znači snažan podsticaj za pobunu: ako ništa drugo, ona može da ujedini sve društvene slojeve, od vojvode do gradskog siromaha ili seljaka. Hugenoti, staroverci, katolici u Ir skoj, puritanci i protestanti unose u svoje zahteve mnoge dru štvene i političke proteste i ciljeve. 180 Lokalni obziri i razlozi su snažan podsticaj za pobunu. Os vojeni gradovi i oblasti, veći ili manji, od Urala do Atlantika, bore se za šira trgovačka, zakonodavna i administrativna pra va i slobode; često se sukobljavaju sa okolnim feudalcima. Ekonomski razlozi i pritisak najčešće dovode do oružanog otpo ra. Najrasprostranjeniji uzrok pobuna i ustanaka je opore zivanje. Nameti u Engleskoj, fiskalni izumi Mazarena, „voć ni porez“ u Napulju su najpoznatiji primeri. Poreska opte rećenja su nejednako rasporedena. To izaziva otpor društve nih kategorija koje plaćaju poreze protiv države i onih koji su od njih izuzeti.
Postoje različita objašnjenja uzroka nemira i pobuna u XVII veku. Najsavremenije je mišljenje H. R. Trevor-Ropera, po znatog engleskog istoričara. U članku pod naslovom Opšta kriza u XVII veku, Trevor-Roper ističe da XVII vek predstavlja eru re volucija u Evropi. On analizira pobune i pokrete u Engleskoj, Francuskoj. Nizozemskoj, Španiji i Napulju i, uzimajući u obzir lokalne osobenosti svake zemlje, zaključuje da među njima po stoji odredena sličnost. Za razliku od tradicionalnih objašnjenja uzroka pobuna verskim razlozima, Trevor-Roper ukazuje na su kobe izmedu dvora i zemlje, države i društva. On identifikuje no sioce sukoba. Dvor oličava birokratija - kraljevski službenici, administratori, funkcioneri, svi koji zavise od kralja za svoje imenovanje, zaštitu i finansijsku podršku. Pored toga, veličina i rashodi za izdržavanje birokratije prevazilaze finansijsku spo sobnost zemlje u vreme tridesetogodišnjeg rata i kasnije. Otud nastaje oštar sukob izmedu dvora i zemlje. Pošto Evropa prolazi kroz period krize krajem XVI i početkom XVII veka zbog sma njenja priliva plemenitih metala i proizvodnje, vladari i birokra tija moraju da pristupe oštrijem oporezivanju. Država i vladar se optužuju za rasipništvo i neefikasnost od koje trpe svi slojevi društva. Otud zemljoposednik može da bude saveznik sa selja kom. Medu državama postoje razlike, od Španije i Napulja, u najtežem, do Nizozemske, u najblažem vidu. Istoričari raznih zemalja (Munije, Eliot) iznose primedbe na tvrdnje Trevor-Ropera u pogledu širokih generalizacija. Ideja o ”opštoj krizi“ je prihvatljiva, iako svaka zemlja ima svoje spe cifičnosti koje imaju različitu težinu (crkva u Španiji). Osnovni prigovor na tvrdnju Trevor-Ropera ostaje da su 1640-1650. je dinstvene utoliko što tada nastaju najznačajniije promene. Pro mene se odvijaju tokom čitavog veka. Pobune u zapadnoj Evropi. - Pobune u Francuskoj, na selu i gradovima nose konzervativno obeležje. One teže očuvanju po stojećih prava i privilegija, zaštite lokalnih interesa. Provincij sko plemstvo, kraljevi činovnici, zanatlije i seljaci izražavaju svoje nezadovoljstvo opštom ekonomskom krizom i velikim po većanjem kraljevskih poreza i nameta. Razlozi su mnogobrojni: cena hrane, smeštaj trupa po selima, povećanje poreskih obave za, kvarenje novca, rušenje tvrđava, postupci poreskih činovnika 181 i nepravedna procena poreza su najvažniji. Najveći broj pobuna izbija u razdoblju od 1630-1660, kad apsolutistička država dobi ja svoje oblike. Taj prelazni period, praćen ratovima i drugim nedaćama, izaziva najteže patnje. Protest dobija izraz u lokal nim demonstracijama i kršenju javnog reda, koji ostaju nekaž njeni i ponekad dovode do ustupaka vlasti. Rđave žetve (1626-28) dovode do naglog porasta cena hra ne; glad i kuga izazivaju nemire 1630-1632. U prvoj polovini ve ka ustanci seljaka izbijaju skoro svake godine. Nemiri i pobune upravljaju se protiv grupa ili pojedinaca koji vode poslove u gra du ili pokrajinskih sudova koji nadziru finansijske i pravne po shve. Pobune zbog cena hleba su česta pojava i one održavaju
ravnotežu između interesa mase i lokalne administracije. Njiho va zajednička akcija često donosi rezultate u obliku nižih cena hrane i urednijeg snabdevanja. Povod za nemire i sukobe pred stavlja kretanje trupa koje ostavljaju iza sebe pustoš i koje sa vremenici opisuju kao „kugu koja će uništiti ovu državu“. Voj nik se smatra strancem i neprijateljem i sa njim se postupa kao takvim. Pobune najviše izbijaju zbog stalnog porasta poreskih oba veza. Najveće pobune, čije ugušenje zahteva vojnu intervenciju, izbijaju u agrarnim oblastima. U njima nema dokaza o sukobima između zemljoposednika i zakupaca. Seljačke pobune, upravlje ne protiv sakupljača poreza, dostižu vrhunac u napadu seljaka na gradove, u kojima se sklanjaju sakupljači gabele; povremeno seljake pomaže gradska sirotinja. Buržoazija nastoji da spreči ulazak seljaka u gradove. Pobune protiv sakupljača poreza, advokata i sudija smatraju se protestom protiv državne vlasti. Počet,ak rata sa Španijom (1635) dovodi do izbijanja pobuna svakog proleća; one prestaju u vreme žetve. Ističe se parola „Ži veo kralj bez taja“. Seljačke skupštine ističu svoju odancst vlada ru, traže smanjenje poreskih obaveza i veruju da će ih kralj spasti izrabljivača. Pobune su lokalne< kratkotrajne i vojska lako izlazi na kraj sa njima. Izbijaju mahom u jugozapadnoj Francuskoj, gde su snažna hugenotska središta. Sl čno je i u Normandiji, što po kazuje da dva regiona snose nesrazmerno veliki poreski teret. Vlada u Parizu ne interveniše odlučno protiv pobunjenika, iako slanje trupa donosi povremene uspehe. U proleće 1636. dolazi do napada na sakupljače poreza u Limozinu, Poatjeu, Gaskonji i Pe rigoru. Pobune se završavaju obećanjen: vlasti cia će smanjiti po reze i saslušati žalbe pobunjenika. Po? unjenici u Perigoru (1637) imaju redovnu vojničku organizac;iu. a komandant seljačke voj ske je lokalni plemić. Dve godine hasnije (1639j izbija jedna od najvećih pobuna u Normandiji. Njeni uzroci su više uzastopnih loših žetvi, kuga i porezi koji ujedinjuju selo i grad; prisustvo voj ske u kućama podstiče otpor; seljaci ubijaju sakupljače poreza i uništavaju poreske knjige. U jesen seljačka armija ima 20.000 vojnika, što navodi vladu u Parizu da uputi trupe i skrši pobunu. Zbog velikog povećanja poreza tridesetih godina i njegovog neplaćanja, javlja se potreba prinudne naplate. Oduzimanje doba 182 ra i stoke, obaveza čitavog sela da plati porez za pojedinca i slanje trupa imaju za cilj da zastraše seljaka. Novac se uzima silom. LO-kalno plemstvo podstičc seljake na otpor sakupljačima. To je raši rena pojava u jugozapadnoj Francuskoj i Normandiji. Oni se po stavljaju više kao zaštitnici, a manje kao protivnici kraljevske vlasti. Ponekad učestvuju u gušer.ju lokalnih pobuna, što slabi njihov uticaj u lokalnim sredinama. Od šezdesetih godina seljaci su neprijateljski raspoloženi prema lokalnom plemstvu. Slablje nje uticaja lokalnog plemstva dovodi do jačanja kraljevske vlasti. Pored agrarnih, pobune izbijaju i u gradovima. Njihov broj je značajan, iako su razlozi drukčiji nego na sel.u. Buržoazija na stoji da spreči ujedinjenje pobunjenika u gradu i seljaka. Grada
ne interesuju indirektni porezi (aides), a ne taj, pa zato slede drukčiji postupak. Agitatori podstiču nemir u gradu protiv po reznika, iako vodeći gradani vode računa da otpor ne bude suviše dug i oštar. Posle povlačenja poreznika, otpočinju prego vori u kojima se traži smanjenje ili ukidanje poreza. Uzdržanost zahteva se objašnjava uverenjem da se mogu postići ograničeni uspesi. Ipak, dolazi do oružanih pobuna u gradovima koji potre saju zemlju. Ustanci su česti i izbijaju u Lionu (1623, 1629, 1633, 1644), Ruanu (1634, 1642), Bordou (1635, 1675), Agenu (1635), Mulinu (1640), Monpelijeu (1645) i Obenu (1670). Upravljeni su protiv poreskih nameta i pokazuju kakve opasnosti donosi sukob izmedu sirotinje i gradana. U vreme Fronde dolazi do novih nereda i slabljenja kra ljevske vlasti. Prekid u funkcionisanju redovne vlasti u Parizu podstiče nove, obimnije pobune u gradovima i provincijama. Zemljoposednici i poreznici su oličenje davola, a Mazaren vladi ne tiranije. Najozbiljniji nemiri izbijaju u Provansi, Gajeni i Normandiji, gde guverneri, parlamenti i gradovi sakupljaju tru pe i izbijaju oružani sukobi. Pokušaji guvernera Provanse da oslabi Parlament u Eksu dovode do lokalnog rata koji traje od 1649-1652. Slično je u Bordou, gde dolazi do sukoba izmedu pri stalica i protivnika guvernera. Takvo stanje onemogućava sa kupljanje poreza, a pokreti trupa dovode do velikih razaranja u zemlji. Upravo tih godina žetve su slabe, cene žitarica visoke, a prisustvo kuge vidljivo. Nemiri i pobune se pojačavaju širom zemlje i zaoštravaju socijalne sukobe, koje pojedinci pokušavaju da koriste za svoje političke ciljeve. Stupanje na vlast Luja XIV (1661) dovodi do umirenja plemstva i jačanja državne vlasti. Menja se i priroda pobuna u gradovima i selima. U provincijama Artoa i Burbone pobune iz bijaju 1662. zbog visokih cena i poreza. Kralj se oštro obračuna va sa pobunjenicima: nekoliko stotina seljaka je poslato na gali je, a slično se dogada i sa pobunjenicima u Pirinejima nekoliko godina kasnije. Pobune izbijaju na jugu zemlje (1664-66). Ratovi protiv Nizozemske sedamdesetih godina izazivaju novo poveća nje poreskih i vojnih obaveza. Pobuna izbija u Bretanji (1675). Pritisak krupnog plemstva i siromaštvo naroda stalni su izvor nemira i pobuna. Vode pobune koriste seljačku miliciju kao oru 183 de u borbama protiv kraljevskih trupa. U Bordou izbija pobuna 1675. protiv žigosane hartije i drugih nameta. Kraljevske trupe guše pobune u Bretanji i Bordou. Vlada sprovodi smrtne presude i šalje deset hiljada vojnika u provinciju. Bordo gubi poreske privilegije od pola miliona livri godišnje i mora da izdržava pre ko zime 18 pukova. Do kraja veka nema pobuna većih razmera. Kralj raspolaže snagom da nametne takve kazne, da ukloni služ benike sa svojih položaja i umiri pobune nižeg plemstva. Otpor seljaka protiv poreza i njegovih sakupljača, plem stva i njihovih oružanih pratnji izbija u Napulju. Zbog nameta na hranu - „voćnog poreza“ - protiv španskog vicekralja 1647. bune se i seljaci i gradovi. Na čelu ustanika nalazi se ribar Masa
nijelo. Ustanici traže od kralja pomoć i zaštitu, žele da postanu podanici krune, čime će se garantovati njihova posebnost i lokal na prava. Zahtev kraljevskoj vlasti daje pokretu stvarnu snagu i ujedinjuje seljake i gradene u otporu plemstvu. Uloga seljaka u pobuni dovodi u pitanje ishod ustanka; krajem 1647. proglašava se republika, ali španske trupe guše ustanak u proleće 1648. Vi cekralj povlači sve olakšice. Naredne godine izbija ustanak na Siciliji, ali ga trupe brzo ugušuju. Desetak godina ranije (1637) izbija pobuna seljaka u Portugaliji protiv preteranih poreza. Pobuna u Irskoj 1641. ima verski karakter, ali i druge sadr žaje. To je izraz otpora protiv tudinske vlasti i nacionalnog izrabljivanja, protest većine protiv pritiska manjine. Pobuna izbija u novembru i postepeno uzima sve više maha. Vodi po bune su zemljoposednici, lišeni zemlje, ugledne porodice lišene vlasti, sveštenici i monasi. Ustanak je u tesnoj vezi sa politikom evropskih katoličkih država, a istovremeno je jedan od uzroka gradanskog rata. Ponekad je teško razlučiti ko je za pobunu, a ko protiv nje. Neki čak tvrde da je pobuna proizvod mašte pojedinaca. Za mnoge koji posmatraju zbivanja sa strane izgleda da Ir ska ima više veze sa Evropom, a manje sa Engleskom. Istovreme no, širom Evrope se govori da Irce treba spasavati od Engleza. Dok pojedini Irci (O'Mor, O'Nejl) govore o pobuni, oni stalno po smatraju zbivanja u Engleskoj. Veruje se da će „Dugi parla ment“ uništiti katoličanstvo, a istovremeno Čarls II želi da obno vi irsku armiju i stekne kontrolu nad Dablinom. U leto 1641. stvara se plan za pobunu u Alsteru; istovreme no ustanici žele da izvrše prevrat u Dablinu i preuzmu vlast. Po što vode nemaju uspeha u tome i moraju da beže iz zemlje, pobu njenici ostaju bez voda i oružja koje očekuju. Pokret seljaka razvija se veoma sporo. Počinju paljevina i pljačka. Sudari izme du redovne armije i pobunjenih seljaka dovode do raspirivanja borbe. Broj mrtvih se procenjuje različito. Tvrdi se da je cilj po bunjenika da proteraju Engleze sa zemlje i iz domova koji su ra nije pripadali Ircima. Mali broj seljaka zna da vođi pobune za htevaju obnovu katoličanstva i povratak oduzete zemlje. Čarls II zahteva da se pobuna uguši i zavede mir u Irskoj. 184 Pobune u srednjoj i istočnoj Evropi. - Habsburška država i okolne zemlje prolaze kroz slične krize. Motivi i razlozi pobuna su slični, iako ima i drugih. Pobuna u Češkoj 1618. prouzrokuje dugotrajni rat koji ima dalekosežne ekonomske, socijalne i ver ske posledice. Kasnije, prisustvo trupa u Češkoj i pojačana fe udalna eksploatacija i pritisci dovode do seljačkih obuna (1652, 1668, 1673). Mnogo oštrija kriza izbija 1680. kad Češkom i okol nim zemljama (Austrija, Ugarska) haraju glad i kuga. Oko 30.000 žitelja Praga umire od kuge. Češki seljaci podnose petici ju Leopoldu i traže njegovu pomoć, koju on prihvata. Širenje po kreta dovodi do otpora plemstva protiv kraljevskog uplitanja u njihova lokalna prava. Sudovi donose odluku kojo.n se ukidaju
sve privilegije i slobode koje seljaštvo uživa pre 1618. Posledica je oružani ustanak u severnoj i zapadnoj Češkoj, gde seljaci usta ju na oružje protiv plemića. Izbija sukob izmedu naoružanih se ljaka i carskih trupa u kojima gine nekoliko stotina ljudi. Posle ugušenja pobune dolazi do mnogih sudenja i vešanja pobunje ničkih voda. Leopold objavljuje Radni patent kojim se potvrđuju feudalna prava uvedena posle 1620, iako se govori o nehumanim postupcima feudalaca. Patent određuje da seljak ima obavezu da tri dana nedeljno radi za feudalca. To privremeno smiruje duho ve, iako se Patent svugde ne provodi. U vreme tridesetogodišnjeg rata dolazi do mnogih lokalnih pobuna. U gornjoj Austriji izbija veliki ustanak seljaka 1626. Maksimilijan Bavarski iskorenjuje protestantizam, što izaziva otpor. Na čelu seljaka nalazi se Stefan Fadinger, koji komanduje velikom armijom. Slične pobune izbijaju u Sleziji i Moravskoj. Zbog pada Regensburga u ruke vojvode Bernarda od Saks -Vajmara izbija veliki ustanak bavarskih seljaka 1633. Pobuna je podstaknuta nizom loših žetvi i nesnosnom pljačkom zaraće nih vojski. Nekoliko godina kasnije izbija dugotrajna seljačka pobuna u Švajcarskoj, koja traje od 1646. do 1653. Posle njenog smirivanja vlada trajan mir. Posle zaključenja Vestfalskog mira izbijaju mnogi nemiri i pobune u Ugarskoj. Ugarsko plemstvo kao „predzide hrišćan stva“ zahteva od habsburških vladara veću zaštitu i privilegije od ostalih delova Carstva. Posebno se traži da car podrži zahtev da se seljaci pretvore u kmetove i tako obezbede veći prihodi sa njihovih poseda. Beč zauzima neodređen stav. Posle pobede nad Turcima kod Sv. Gotharda (1664), ugovorom u Vašvaru Turska zadržava prava koja je imala do tada. To izaziva neraspoloženje ugarskog plemstva, koje Habsburgovcima sve manje veruje. U toku narednih godina sklapa se niz zavera, a njihovi organizatori se obraćaju za pomoć Francuzima i Turcima. Pobuna je otkri vena 1670, a njeni vodi, medu kojima se nalaze Zrinjski i Fran kopani, beže iz zemlje ili gube glave. Carska vojska ulazi u Ugarsku, nameću se teški porezi i počinje progon protestanata. Nekoliko godina kasnije priprema se nova pobuna; nju podstiču rdave žetve, glad i kuga (1678). Izbeglice iz Ugarske prelaze u 185 Erdelj i tu nalaze svog vodu u erdeljskom vojvodi Imre Tekeliji. On stvara armiju od seljaka, posednika i građana, koja upada u Okolne zemlje - Slovačku, Moravsku i Šleziju. Veliki deo Ugar ske pada pod njihovu vlast, oni kuju novac i primaju izaslanika francuskog kralja. U želji da skrši vlast Tekelija, Leopold obeća va ugarskim staležima široke „slobode“. To je ravno predaji (1681). Naredne godine Tekeli postiže sporazum sa Turcima o zajedničkoj akciji protiv carskih snaga u Ugarskoj, ali početak bečkog rata (1683-1699) označava kraj pobune. Istočna Evropa nije pošteđena ustanaka i pobuna, od kojih su neke dugotrajne. Pobune u zapadnoj Evropi izgledaju male i lokalne u poređenju sa veličinom, strahotama i snagom pobuna
koje izbijaju na istoku Evrope. Stalni potencijalni elemenat po buna koje zahvataju široka prostranstva Rusije i Poljske su ko zaci. Odmetništvo i hajdučija su značajan vid otpora centralnoj vlasti. Seljak na istoku nema mnogo izgleda da poboljša svoj po ložaj mirnim putem. To može da ostvari samo političkim i oruža nim akcijama. Period nereda u Rusiji ispunjen je mnogim agrar nim i urbanim pobunama, koje podstiču razne političke grupe, iako nisu uvek u stanju da ih kontrolišu. Veliki seljački ustanak izbija 1606. u Ukrajini, odakle se širi na sever i istok. On je reak cija na uverenje da vlast u Moskvi preuzimaju bojari i korišćenje imena „samozvanca“ Dimitrija. Na čelu ustanika je Ivan Bolot njikov, koji oko sebe okuplja raznorodne sledbenike: kmetove, slobodne seljake, robove, dezertere, kozake i građane. Pojedini lokalni plemići staju na njegovu stranu u želji da uklone vlast i samovolju bojara. Bolotnjikov ima radikalni program: uništenje svih bogatih ljudi u zemlji, oduzimanje njihovih imanja, ukida nje svih ograničenja i poreza. Bolotnjikov ističe svoju odanost „pravom caru“, od koga se očekuje da vlada pravedno nad selja cima. Ustanici veruju da će povratiti ranije slobode i uništiti sve one koji ih ugrožavaju. Bolotnjikov stvara svoj dvor, jednako raskošan kao i carski. Njegova vojska doživljava poraz pred Moskvom, posle koga se carska vojska brzo obračunava sa selja cima. Krajem godine ustanak je ugušen, a Bolotnjikov beži. U narednim godinama, pobune i lokalni ustanci su normal na pojava u Rusiji. Gomile odbeglih seljaka, kozaka i Tatara ha raju zemljom, pale i uništavaju sve pred sobom (1612). Posle iz bora Mihaila Romanova za cara (1613) zavodi se red i mir, uvode novi porezi, seljaci i gradovi gube svoja prava, a zemljoposednici imaju potpunu vlast u svojim rukama. To pogoršava položaj naj širih slojeva stanovništva, koje živi u krajnjoj bedi. Bežanje se ljaka sa feudalnih imanja postaje svakodnevna pojava; feudalci zahtevaju od države donošenje zakona kojim bi seljake prinudno vraćali svojim gospodarima (1641). To doprinosi stvaranju at mosfere za oružane pobune krajem četrdesetih godina. Drugi razlog su odnosi između Rusije i Poljske. Neprekidni ratovi između Rusije i Poljske postepeno slabe snagu poljske države. Poljska sve vreme pokušava da kozake u 186 Ukrajini stavi pod svoju vlast i ukine njihove autonomije. To iza ziva veliko nezadovoljstvo kozaka, koji nastoje da prošire svoja politička i društvena prava unutar poljske države. Posle stvaranja pravoslavne episkopije u Kijevu (1620), sukob između kozaka i Poljaka dobija i versko obeležje, pošto se pravoslavni su protstavljaju unijatima i katolicima. Sve do 1648. Poljska uspe va da uguši pobune kozaka i umanji njihova prava i slobode. Te godine izbija veliki kozački ustanak u Zaporožju pod vođstvom Bogdana Hmeljnickog, plemića iz Čigirina. On okuplja veliku vojsku, nanosi poraze Poljacima i privlači nove sledbenike. Od kozaka stvara modernu vojsku, iako ne uspeva da kontroliše se ljačke mase. Mir u Zborovu (1649) znači pobedu Hmeljnickog.
Poljska prihvata njegove zahteve: broj „registrovanih“ kozaka se povećava sa 6.000 na 40.000, poljske trupe se povlače iz „Male Rusije“, ukida se crkvena unija i proteruju se jezuiti i Jevreji. Poljska crkva se suprotstavlja zahtevu, pa se ugovor ne sprovodi u život. Već 1649. Hmeljnicki počinje pregovore sa Rusijom u nadi da od nje dobije pomoć u svojoj borbi protiv Poljaka. Kozaci su vatreni pravoslavci, očekuju deobu katoličkih zemalja i slobode za sebe. Ruski državnici oklevaju da prihvate kozačke zahteve u želji da izbegnu otvoreni sukob sa Poljskom. Porazi kozaka nala žu promenu ruske politike, jer bi to dovelo do njihovog potčinja vanja Poljskoj ili Turskoj. Zemski sabor odlučuje (1653) da uzme kozake pod zaštitu cara. Naredne godine kozačka Rada prihvata predlog o ujedinjenju sa Rusijom. Kozaci dobijaju pravo da bira ju svoje hetmane, zadržavaju imovinska i sudska prava, podele zemlje koje pripadaju katoličkoj crkvi i plemstvu i povećaju broj registrovanih kozaka na 60.000. Pobuna zaparoških kozaka je izraz nezadovoljstva agrar nih slojeva. Sledbenici Hmeljnickog doživljavaju pobunu kao potpuno oslobođenje i uništavaju sve što ih podseća na ranije stanje. Hmeljnicki upravlja Ukrajinom kao kralj. On pokazuje pretenzije da postane vladar, što dovodi do slabljenja podrške koju uživa među kozacima. On vlada Ukrajinom do 1657. a posle njegove smrti novi hetman Ivan Vigovski nastoji da kozake vrati pod vlast Poljske. U tome ne uspeva, pa kozaci ostaju lojalni Rusiji. Nekoliko godina posle smrti hetmana Hmeljnickog izbijaju novi neredi u Rusiji. Vlada ih podstiče kvarenjem srebrenog nov ca, što dovodi 1662. do pobune u Moskvi. Vlada guši pobunu u krvi, ali se situacija ne smiruje. Primena zakona o vezivanju se ljaka za zemlju (1649) izaziva nemire među seljacima. Oni beže u pogranične oblasti, pre svega u oblast Dona. Tamo izbija nov veliki ustanak pod vođstvom legendarnog Stenjke Razina. On je ataman i poseduje izvanrednu moć, tako da ga sledbenici sma traju spasiocem. Oni uključuju kmetove, odbegle seljake, vojnike iz raznih vojski, gradsku sirotinju, osiromašene zemljoposednike i druge. Razin postaje oslobodilac koji čini čuda, samozvani car koji teži da sa prestola ukloni samozvane uzurpatore, obi 187 čan čovek koji želi da živi medu seljacima i služi Boga i cara. Razin se zalaže za socijalnu revoluciju, što dovodi do rasce pa između njegovih sledbenika i kozaka. Razin otvoreno uka zuje ko su neprijatelji naroda: vladini činovnici, ali ne i car, sveštenstvo i bogati. Dobri ljudi treba da se pobune, ubijaju one koji ih izrabljuju. Čitava Rusija postaje scena velikih uni štavanja i razaranja. Razin i njegovi sledbenici kreću 1668. preko Volge do Kaspijskog mora i napadaju persijske položaje na njegovim jugozapadnim obalama. Dve godine kasnije, Ra zin se učvršćuje u Astrahanu, odakle kreće ka Moskvi. To izaziva uznemirenost, pošto Razin odbacuje svaku vlast, okuplja nove pristalice i širi strah na velikim prostranstvima od Volge
do Nižnjeg Novgoroda i dalje. Iste godine zauzima Caricin i kreće ka Moskvi sa parolom „Na Moskvu protiv zemljoposed nika“. Gradovi ga prihvataju kao oslobodioca, seljaci se pri družuju, dok manastiri vide u njemu spasioca staroveraca. Pada ju gradovi Saratov, Samara i drugi. Car uzaludno šalje oproštaj i upozorenja. U septembru 1670. pobunjeničke trupe doživljava ju poraz kod Simbirska, a Razin beži na Don. Kozaci ga hvataju i predaju carskim vlastima u aprilu 1671. Posle svirepog mu čenja na Crvenom trgu, Razin je ubijen u junu iste godine. Reakcija carske vlasti je surova: mnoga sela su spal;jena, seljaci pobijeni. To ne donosi smirenje, pošto nove pobune izbijaju na raznim stranama. Ličnost Stenjke Razina ulazi u rusku mitologiju, a njegov uticaj i uspomena osećaju se dugo posle toga. Razinov politički program ograničava se na zavodenje primitivne kozačke admini stracije u pobunjene oblasti. U njemu nema ničeg što prevazilazi načela postojeće države. Podstaknut nevidenim siromaštvom, ustanak nosi pečat anarhije i nazadnosti u poredenju sa auto kratijom. Zajednička osobina evropskih pobuna i ustanaka jeste težnja njihovih voda da izmene postojeće odnose u posedu zemlje i vlasti. U tome nemaju nikakvog uspeha. Materijalni i emocio nalni podsticaj odreduju držanje svih učesnika buntovnih po kreta širom Evrope. Trenutni interesi različitih grupa odreduju prirodu i trajanje savezništva medu njima (seljaci, gradani, plemstvo). Mnoge vode ustanka imaju ambicije da postanu vla dari. Većina ustaničkih programa traži podršku i pomoć vladara protiv aristokratije i administracije. Nekad više, a drugi put ma nje jasno, programi izražavaju uverenje da država ne može da vodi brigu i štiti isključivo interese bogatih i privilegovanih. Zbivanja u Rusiji imaju mnogo zajedničkog sa zbivanjima u Francuskoj u vreme Rišeljea i Mazarena. 188 V TEORIJA I POLITIKA Politička misao i poredak uvek su prisutni i značajni činio ci. Razmišljanja o odnosima izmedu podanika i vladara, njiho vim dužnostima i položaju sreću se u delima mnogih pisaca i teo retičara. Pitanja pravednosti i oblika vladavine privlače takođe njihovu pažnju, a najviše se raspravlja o mogućnostima njihove primene. Opisi ljudi i institucija su često daleko od stvarnosti. Krajem veka primetne su sklonosti ka uobličavanju društvenog ugovora i prirodnog prava. Razvitak političke misli otkriva sukob između državne vla sti i onih koji je dovode u pitanje. Većina teoretičara prihvata Bodenovu teoriju državnog suvereniteta. Ona je mešavina bo žanskih naredbi, ideja o plemenskom jedinstvu, pravednosti i moralnosti. Potrebe trenutka i povremene krize često šire sadrži nu suvereniteta elementima prinude i nužde. U takvim slučajevi ma vlast vladara i udeo ostalih državnih struktura se širi, pri če mu se nailazi na otpor podanika.
Pojava takvih shvatanja i stavova dovodi do toga da se po litičkim teorijama sve manje bave sveštena lica i intelektualci, a sve više državnici i profesionalni političari. To je najprimetnije u Francuskoj i Engleskoj. Sili, Rišelje, Kolber, Luj XIV u Francu skoj i Džems I, lord kancelar Bekon, Kok, Selden, Lilburn, Mil ton uobličavaju svoje misli o monarhiji i vladaru, teorijama su vereniteta, ulozi parlamenta i drugim pitanjima. Medu njima su Grocijus, Hobs, Lok i drugi. Njihove misli i teorije su rezultat stalnih posmatranja i želje da se stvori nauka o politici koja se može meriti matematičkom tačnošću. Do kraja veka u tome po stižu pr imetan napredak. Osnovni problem koji interesuje političke teoretičare jesu razlozi zbog kojih postoji država i zašto je prihvataju podanici. Tvrde da postoje tri osnovne vrednosti koje ljudi prihvataju. Prvo, slušaju boga i božanske institucije; drugo, slušaju vladara i njegove predstavnike, državnog ili lokalnog karaktera; treće, slušaju zakone. Da se obezbedi poslušnost i odanost podanika, vladar mora da osigura podršku crkve i zakona. Prva sve više gubi u snazi i ugledu i postepeno gubi premoć u svetovnim pitanjima. Zakon je čisto profesionalni posao, često potpuno nezavisan od vlasti vladara, iako delimično potiče iz ustanove monarhije. Skupštine staleža i parlamenti često uspevaju da onemoguće inicijative vladara, dok sudstvo ističe da je jedino ono tumač zakona. U cilju učvršćivanja supremacije nad rivalskim pretenzija ma, vladari i njihovi savetnici ističu da kraljevska vlast potiče od 189 božanske i da kraljevi vladaju po božanskim zakonima. Džems I (1603-1625) razvija u svojim delima ideju o božanskim pravima, tvrdi da kraljeve postavljaju bogovi, da oni sede na božanskom prestolu i da jedino njemu odgovaraju. U svojoj politici Džems I potpuno shvata svoj položaj i odnos prema parlamentu. U svojim Uputstvima za naslednika (1666-7) Luj XIV ističe staru ideju da je kralj namesnik božji na zemlji, da se mora rukovoditi samo javnim dobrom, da vlada u skladu sa svojom savešću i da ne mo že da odgovara ovozemaljskom sudu. Božanska misija predstav lja uobičajenu formu, dok putevi kojima on obavlja svoje dužno sti ostaju u okvirima racionalne psihologije. On ima posebne kvalitete bez obzira na svoje sposobnosti. Identifikacija između država i vladara je potpuna. Teorija o božanskom poreklu kraljevske vlasti sreće se u delima pojedinih pisaca. Robert Filmer tvrdi da je apsolutizam u skladu sa božanskim željama. Prokopovič u Rusiji smatra da je božansko pravo dokaz da narod treba da prenese svu vlast na ca ra. U mnogim propovedima se tvrdi da su Bog i kralj neodvojivi. Najistaknutiji teoretičar božanskog prava je Zak Bosije, ugledni teolog, propovednik i pisac. U svom delu Politika uobličena na rečima iz Svetog pisma (Politique tiree des propres paroles de l'Ecriture sainte, 1677) Bosije iznosi ideju o božanskoj vlasti, po zivajući se na citate iz Sv. pisma. Po njegovom mišljenju vlast u državi potiče od božanske volje i prirodne potrebe. Monarhija
kao oblik vladavine najbliža je božanskoj nameri jer je najdalja od anarhije i najbolja je garancija za rad i mir. Monarhija je sve ta, paternalistička, apsolutistička i u skladu sa razumom. Učenje o božanskom pravu pretvara se u božansku obavezu. Kralj ne potpada pod udar zakona ili prinudu podanika. On mora da po štuje i zemaljske zakone, da bude primer vrline i snage. Njegove vrline treba da služe kao primer podanicima, a zakoni da budu pravedni. Bosijeovo delo predstavlja mešavinu teologije i razu ma, pripada ranijim vremenima kad politika i teologija idu zajedno. Ono je puno protivrečnosti, čime predstavlja izraz auto riteta koji ima opravdanje u sopstvenom postojanju, u snazi države, u svojim dostignućima. Monarhija postaje privlačna po danicima kao izraz božanske volje i ovozemaljske korisnosti. Vladar i zakon. - Odnos izmedu vladara i zakona je pred met stalnih sporova. Zakon ima različita značenja, što izaziva zabune i sukobe. To su odluke skupšti.na, vladara, sudova i dru gih tela; u Engleskoj veliki značaj ima običajno pravo (common law) nastalo tokom vekova, dok u Francuskoj i južnoj Evropi osnovu sudskog sistema predstavlja rimsko pravo. Prirodno pra vo stiče veliku popularnost i donosi nove sadržaje, bitno različite od drugih. Prirodno pravo uobličava ponašanje ljudi i zajednice i odreduje kako ljudi treba da se ponašaju za svoje dobro. Prota gonista takvog shvatanja zakona je holandski pravnik i političar Hugo Grocijus (1583-1645); to je posledica borbe protiv tiranije. Blizak političkim krugovima, Grocijus smatra da prirodno pravo 190 potiče od Boga, ali da bi postojalo i bez njega. On odvaja načela na kojima postoji društvo od vere, čime pokazuje da Bog ne može da izmeni prirodno pravo. „Prirodno pravo je tako nepromenlji vo da ga ni sam Gospod ne može promeniti“, piše Grocijus. U praksi, prirodno pravo ne donosi mnogo novog. Covek mora da ispunjava svoje obaveze, poštuje zakone, privatno vlasništvo, državnu vlast. Grocijus je osnivač medunarodnog prava. U svom delu O ratnom i mirnodopskom pravu (De Jure Belli ac Pacis, 1625) isti če da prihvata učenje Seneke i Cicerona i iz njih izvlači osnove medunarodnog prava. Temelji toga prava ne potiču iz čovekove zavisnosti od Boga već iz njegove suštine i mesta u prirodnom univerzumu. U delu se opisuju pravila kojima se može oceniti pravednost ratova i ublažiti njihova nehumanost. Njegovo delo nema veći značaj u XVII veku, ali u narednom veku doživljava puno priznanje. U Engleskoj napori idu u drugom smeru. Edvard Kok, po znati pravnik i političar, nastoji da nade način za rešavanje su koba izmedu onih koji se nalaze na vlasti. Protivnik prirodnog prava i njegovih okvira, Kok traži takvo suvereno telo koje će rešiti sporove izmedu različitih interesa. Kao pristalica običaj nog prava, Kok smatra da se oni mogu rešiti doslednim i dobrim zakonima. Običajno pravo je za njega „potpuno savršenstvo ra zuma`' i nalazi se iznad Parlamenta, koji sve zakone može pro glasiti nevažećim, ukoliko nisu u skladu sa običajnim pravom.
Odlučan protivnik Džemsa I i pristalica ličnih sloboda, Kok upo zorava kralja da „nije upoznat sa zakonima Engleske“ ali da mo ra da ih poštuje, kao i one božanske. Kok napada arbitrarnu moć koju vladar stiče i tvrdi da se apsolutne prerogative zako nodavca nalaze u Parlamentu. On se oslanja na Veliku povelju kao izvor konačne vlasti, iako su njene odredbe o slobodama i pravu na svojinu prilično neodredene. Njegov zahtev da gra dani uživaju zaštitu zakona postaje deo profesionalne tradicije u Engleskoj. Po mišljenju mnogih teoretičara i zakonodavaca najveće zlo proističe iz sukoba i nereda. Oni stavljaju stabilnost i kori snost ustanova na prvo mesto. Nemački kalvinista Johanes Altu zijus ističe u svom delu Sistematski pregled politike (Politica Methodice Digesta) nadmoćnost političkih institucija nad svim jedinicama društva (porodica, udruženje). Političke institucije doprinose državnom ugledu, a njihova vlast proističe iz naroda. Altuzijus se zalaže za prava pojedinaca, pre svega verska, koja im se ne mogu oduzeti. Njegove ideje doprinose da predstavnički sistem, oličen u skupštinama naroda i staleža, stekne primernu popularnost. Altuzijus ne priznaje pravo na oružanu pobunu. Vladaru se mogu suprotstaviti ustanove ili pojedinci koje na rod ovlasti. Većina pisaca i teoretičara XVII veka slaže se sa Altuziju som da vlast potiče iz „ugovora“. Takva obaveza mora da postoji obostrano. Ideja o „ugovoru“ potiče iz srednjeg veka, čime po 191 slušnost podanika postaje moralna obaveza. Teorija ugovora ne rešava polemiku o državnoj moći. To proističe iz maglovitosti predstave o tome ko su ugovorne strane. On može da bude izme du pojedinaca, kao i grupa i pojedinaca. Vladar se nalazi na vrhu državne piramide i njene mašinerije. Ako prekrši ugovor, vlast se može vratiti narodu u celini. To daje argumente u ruke onih koji se suprotstavljaju vladaru. Teorija ugovora može da bude obeća nje da će se vladar prikloniti odlukama većine, tj. onih koji uče stvuju u političkom životu. Teorija ugovora ne predvida da vlast ostane u rukama većine. Ona se može preneti na jednog ili više vladara. Treba umanjiti važnost ideje o primeni teorije ugovora izmedu naroda i vladara. Tomas Hobs (1588-1679) je jedan od najistaknutijih poli tičkih mislilaca svoga vremena. Njegovo najvažnije delo Levija tan (1651) je deo filozofskog sistema, rezultat uverenja da se ljudski odnosi mogu izraziti geometrijskim oblicima. Razum i matematički metod omogućuju objektivno posmatranje politič kih zbivanja. Strast i predrasude određuju razmatranja o dr žavi, zakonima i društvu. Hobsov pesimizam i strah su osnovna načela sistema političke filozofije u kojoj su ljudske delatnosti i ponašanja odredeni potrebom za sigurnošću i održanjem. Razum navodi čoveka da stvara državu. Država ne nastaje zbog dobronamernosti već zbog straha. Da se izbegne prirodno stanje bel
lum omnium contra omnes čovek prihvata bezuslovno potčinja vanje volji pojedinca. On postaje „veliki Levijatan“ i raspolaže najvećom moći. Za Hobsa je monarhija najbolji oblik vladavine, iako odbacuje ideju o dobroj i rdavoj vladi. Država i suverenitet sačinjavaju kod Hobsa celinu. Suve ren raspolaže najširom vlašću nad drugim ljudima, ona je neo graničena. Suverenitet je izvor pravde, stvaralac zakona i obu hvata sve vidove privatnog života. Crkva treba da obezbedi državi versku vlast i ona nema istinsku versku misiju. Hobsova politička filozofija počinje i završava se sa čovekom koji se sa movoljno potčinjava zaštiti svemoćne države. Njegovi motivi su potpuno utilitaristički. Hobsova politička misao predstavlja odbranu apsoluti stičke monarhije, ali je lišava njenog božanskog proviđenja. On predvida da podanici mogu da otkažu poslušnost vladaru u od redenim slučajevima; kad on pokuša da podanika osudi na smrt i kad nije u stanju da ga zaštiti. Red se može održati medusobnim poverenjem, a Hobs uzima kao primer gradanski rat u Engleskoj. Podanik i vladar imaju odredene obaveze: prvi ne sme da ometa druge da uživaju svoja prirodna prava i povredi ugovor. U pogle du obaveza vladara njegov stav je maglovit i nedosledan: obave ze zavise od države, jer u ratnim uslovima ništa nije nepravedno, a sila i obmana su glavne vrline. Baruh Spinoza (1632-1677), holandski Jevrejin, opravdava apsolutističku vlast, iako polazi od drukčijih pretpostavki. Slič 192 nosti shvatanja izmedu Hobsa i Spinoze su znatne. Spinoza ve ruje u racionalno objašnjenje univerzuma na načelima geometri je; pridaje veliki značaj moći i želji za njom, a ljudsku prirodu vidi u pesimističkom svetlu. Spinozin univerzalni sistem je tran scendentalan, u kome Bog i priroda čine celinu, a sve razlike u svetu prirode povezuju se u nebeskoj harmoniji. Svoje političke poglede Spinoza iznosi u delu Teološko-po litički traktat. Svoje poglede i shvatanja Spinoza uobličava u Nizozemskoj, zemlji političkih sloboda i verske tolerancije. To objašnjava njegovo uverenje da direktna demokratija predstav lja najprirodniji oblik vladavine; njom Spinoza objašnjava pore klo države i prirodu suvereniteta. Iako politička demokratija ostaje idealni cilj, ona dovodi do svemoćne države kakvu uobli čava Hobs. Njegova tvrdnja da je „pravi cilj države sloboda“ po javljuje se kao cilj u svim političkim organizacijama. Spinozino shvatanje države je mešavina idealizma i skepticizma. Zbog želje vladara da očuva svoju vlast, Spinoza ne smatra monarhiju naj boljim oblikom vladavine. Nizozemska je oličenje otpora monarhiji, a vlast u njoj se nalazi u rukama moćne trgovačke klase. Ta kva napredna država podstiče razvitak kulture, pa Spinoza ve ruje da sloboda stvaralaštva u njoj ima veće mogućnosti nego u monarhiji. Tokovi unutrašnjih i spoljnih zbivanja navode Spino zu da promeni svoje prvobitno shvatanje i da tvrdi da je dužnost države da garantuje mir i bezbednost svojih podanika. Tako vlast pripada državi koja može da preduzme sve da je očuva. U
tome je primetna sličnost sa Hobsom. Samuel Pufendorf (1632-1694), nemački filozof, živi i stvara u drukčijim uslovima, u periodu nastajanja apsolutistič kih kneževina posle tridesetogodišnjeg rata i uobličavanja njiho vih odnosa prema podanicima i Carstvu. On poznaje dela Dekar ta, Grocijusa i Hobsa, a time i prirodno pravo. U Švedskoj objavljuje svoje najvažnije delo O prirodnom i ljudskom pravu (De jure naturae et gentium, 1672). Proučavanjem filozofije, istorije i matematike spajaju se racionalistička i empirijska shvatanja. Pufendorf odbacuje Grocijusovu teoriju prava i Hob sovo učenje o potrebi samoodržanja. On odbacuje i teoriju ugo vora. Zakon je izraz potrebe, izraz nečeg ljudskog a ne božan skog. Za njega je prirodno pravo jedini izvor pozitivnog prava. Pufendorf se bavi pitanjem odnosa izmedu Carstva i kneže vina u Nemačkoj. Novo shvatanje suvereniteta koristi kneževina ma, a lišava Carstvo sadržaja. To zahteva uobličavanje novog koncepta njihovih odnosa. U delu O stanju Nemačkog Carstva (De statu Imperii Germanici), a pozivajući se na sistem prirodnog pra va, Pufendorf ističe da Carstvo predstavlja u ustavnom pogledu „čudovište“. On ne brani prava kneževa, staleža i Carstva. Zbog odsustva jedinstvene suverene vlasti, Carstvo je u stvari meduna rodna federacija a ne jedinstvena država. Trajnost može nastati jedino u okvirima kneževina. Takvo gledište ima presudan uticaj na razvitak ustavne misli u Nemačkoj u narednim vekovima. 193 Pufendorf razmišlja i o odnosu izmedu vladara i podanika, u čemu postaje predstavnik urbane civilizacije XVIII veka. On smatra da država ima veći značaj od vladara i njeni interesi su iznad njegovih. Crkva ima transcendentalni karakter i država ne postoji radi crkve; ona je deo državne strukture. Građanski rat i zbivanja u Engleskoj podstiču pojavu razli čitih teorija o državi i vladaru. Odnosi kralja i parlamenta pri vlače veliku pažnju, kao i pitanje države i privatne svojine. Po četkom veka Džems Vitlok tvrdi da parlament može da opozove svaku kraljevu odluku. Iz toga proističe misao da se politička vlast nalazi u rukama naroda, tj. Parlamenta. On štiti ljude od ti ranije, a kralj mora da prihvati zakone koje on donese. To otvara put u parlamentarnu vladavinu, tj. vladavinu većine. Odnos države i privatne svojine izaziva mnoge sporove u vreme građanskog rata. Tvrdi se da svi podanici nisu jednaki, oni se dele na bogate i siromašne, moćne i slabe. Leveleri ističu da sirotinja ne treba da podržava vladu za čije postojanje nije dala saglasnost; oni se zalažu za široko pravo glasa i suverenost parlamenta. Njima se suprotstavlja gledište da će to dovesti do ukidanja privatnog vlasništva, pa vlast mora da ostane u rukama imućnih. Ideju o preraspodeli bogatstva iznosi Džems Harington u delu Okeanija (1656), koji u budućem ustavu vidi izraz eko nomskog determinizma i političke stabilnosti. Tvrdi da politička moć zavisi od poseda zemlje i da stoga ne sme da se dozvoli da neko ima godišnji prihod veći od 2.000 funti. Harington smatra da vlast treba da pripada džentriji i plemstvu, koji imaju dovolj
no znanja o državnim poslovima. Zalaže se za tajno glasanje, plaćene činovnike i napuštanje državnih položaja u određenom vremenskom razdoblju. To će državu osloboditi ljudske pokva renosti i gluposti. Vođa digera, Džerard Vinstenli, zalaže se za ukidanje privatne svojine, čime će se onemogućiti zloupotrebe nosilaca vlasti. Džon Lok. - Političke teorije XVII veka dobijaju svoj puni izraz u delima Džona Loka (1632-1704). Svestrano obrazovanje, načitanost i poznavanje političkog života u Engleskoj i na Konti nentu, gde neko vreme provodi u izgnanstvu, omogućuju mu da izgradi političku teoriju koja ima veliki uticaj na savremenike i potonje generacije. Pored poznatih dela (Prva i druga rasprava o građanskoj vladi), Lok piše o ljudskom sporazumevanju i ver skoj toleranciji. U raspravama o građanskoj vladi, Lok iznosi misao 0 ogra ničenoj parlamentarnoj vladi, ismejava ideju o božanskom pra vu vladara i ističe da podanici uživaju neotuđiva prirodna prava na život, slobodu i imovinu. Protivno Hobsu, čije učenje želi da liši svakog osnova, Lok ističe da se čovek rukovodi razumom a ne strastima. Ističe potpunu slobodu i jednakost čoveka; za razliku od Hobsa tvrdi da rat ne predstavlja pri rodno stanje. Čovek treba da sačuva svoju slobodu u građanskom društvu, a država treba što manje da se meša u njegov 194 život. To je suprotno Hobsovom suverenitetu. Čovek ima pri rodna prava, ali imovinska nejednakost umanjuje njegovu rav nopravnost i podstiče zločine. Zbog toga građanska vlada treba da zaštiti život, svojinu i slobodu. Vlada mora da predstavlja interese većine zastupljene u parlamentu, ali narod ima pravo da se suprotstavi i zbaci tiraniju. Njegovo učenje je u skla du sa Zakonom o pravima (1689) i veoma je popularno u En gleskoj. Lok se zalaže za versku toleranciju sve dok se veruje u Bo ga, sluša njegova volja i veruje u zagrobni život. On je protiv eks tremista (kvekeri), katolika kao predstavnika stare sile i ateista. Ljudsku racionalnost treba osloboditi verskih ograničenja, pa otuda i crkvu treba odvojiti od države. Lokovo učenje treba sagledati u svetlosti političkih zbiva nja u Engleskoj. On stavlja svoje teorije u odredene okvire, ali ne uspeva da prikrije osobenosti engleskog ustava i njegovog fun kcionisanja. Parlament kao vrhovna vlast ograničen je drugom takvom vlašću, narodom. To je deoba između zakonitog i poli tičkog suvereniteta. On izbegava taj izraz, uveren da je diskredi tovan kod Hobsa. Vlast naroda ne deluje u normalnim prilika ma; ona deluje u stvaranju države i u trenucima nepostojanja le gitimne političke vlasti. U međuvremenu, ona ostaje pasivna. Lok je racionalista i empirista. U Raspravi o ljudskom ra zumu Lok iznosi empirijsku teoriju uma. Covek se ne rađa sa gotovim idejama i načelima; njegov um se uobličava iskustvom, a ljudsko neznanje je veće od znanja. Zbog toga čovek ne treba
da ima dogmatska verovanja. Lok ne uspeva da izgradi jedin stveni sistem društvenih zakona, iako daje nadu čoveku da se može razvijati obrazovanjem i duhovnim naporima. Sloboda, individualizam i stvaralaštvo ostaju osnovni elementi njegovog učenja. Tokom veka zapažaju se značajne promene u razvitku poli tičke teorije. Društveni poredak nije tvrd kao ranije, mobilnost pojedinaca je veća. a ugled crkve i vere počinju da slabe. Zapaža se veći naglasak na materijalnom stvaralaštvu. Dok početkom veka teoretičari nastoje da umanje vlast vladara, krajem veka posvećuju veću pažnju pravima pojedinca sa ciljem da mu se osi gura podrška svih izvora vlasti. Instrumenti političke vlasti. - Provođenje državne politike zahteva postojanje odredenih institucija i prakse. Mnoge od njih dobijaju svoje oblike u prethodnom, a razvijaju se ili opadaju u XVII veku. Na vrhu političke piramide apsolutističke monarhije nalaze se vladar i dvor. Kralj i njegova porodica su centar poli tičkog života, pa njihovo držanje ima veliki uticaj na život poda nika. To zavisi od sposobnosti ili interesovanja vladara. Na pre stolima se nalaze sposobni vladari kao što su Gustav Adolf, Luj XIV, Leopold I, ili slabi kao što su Džems I, Karlos II i drugi. Mir ili rat zavise često od sposobnosti vladara da ostave muške po tomke. Odsustvo muških potomaka izaziva političke krize u En 195 gleskoj (Čarls II), dok u Španiji dovodi do velikog evropskog rata. Maloletstvo i regentstvo su pogodni za nemire i političku nestabilnost - Fronda za vreme Luja XIV i neredi za maloletstva Petra I. Vladari dolaze na presto nasledstvom i izborom. Vladare u Poljskoj, Danskoj, Češkoj, Ugarskoj i Rusiji biraju krupni zemljoposednici, a ne narod. Kraljevina je nasledna unutar od ređene porodice. Politički brakovi su česta pojava, politika pojedinih drža va, kojom se šire njene granice, stvaraju savezi ili sklapaju miro vi. U torn pogledu Habsburgovci, Hoencolerni i Burboni su naj bolji primeri. Cesto se važnost političkih brakova precenjuje, pa neprijateljstvo izmedu zemalja ostaje nesmanjeno. Posledica di nastičkih brakova je da vladari nisu istinski predstavnici države na čijem se prestolu nalaze. Preci Luja XIV potiču iz Francuske, Španije, Italije, Austrije, a Džemsa II iz Škotske, Danske, Fran cuske i Italije. Brakovi unutar pojedinih porodica ostavljaju za posledice fizičke i mentalne deformacije vladara. Pojedini vladari provode najveći deo vremena u radu i nad zoru administracije (Luj XIV, Fridrih Vilhelm, Petar I, Maksimi lijan Bavarski); drugi predvode svoje armije u ratovima (Gustav Adolf, Karlo XII). Njihovo odsustvo smanjuje efikasnost državne administracije i ugrožava stabilnost u zemlji. Mnogi ne pokazuju interesovanje ni za jednu od ovih delatnosti. Život evropskih dvorova odvija se po odredenim pravilima. To je centar političkog života zemlje. U njemu deluju različiti inte resi, ličnosti, frakcije i vrše pritisak na vladara. Postoje dve vrste pritiska: jedan dolazi od zemljišne aristokratije, a drugi od biro
kratije. Svaka od njih ima svoje metode, koje primenjuje sa manje ili više uspeha. Dvorovi Rusije u vreme nereda i Poljske najbolji su primeri borbe grupa i pojedinaca za uticaj nad vladarima. Iako se dvorovi nalaze u prestonicama, mnogi vladari putuju od jednog mesta do drugog. Od kralja se očekuje da pruži gostoprimstvo plemstvu. Za mnoge je dvor izvor bogatstva, pa se oko njih okuplja sve veći broj plemića i drugih koji očekuju položaje, sinekure, pri vilegije. Španski dvor pruža gostoprimstvo mnogim grandima u vreme Filipa III i njegovih naslednika, Filipa IV i Karlosa II, što povećava rashode dvora. Dvorska pratnja je neproduktivna grupa koja živi od renti, poreza i dugova. Luj XIV privlači mnoge krupne plemiće kako bi oslabio njihov uticaj u provincijama i tako olakšao proces centralizacije. Plemići imaju svoje dužnosti i ispunjavaju ih po odredenim pravilima, sa mnogo pompe i formalizma. Birokratija ima svoje mesto i oštro se suprotstavlja plem stvu. Dvorovi su centri u kojima oni deluju. Uz dvor Gustava Adolfa nalazi se krilo sa kancelarijama, gde se obavljaju tekući politički poslovi. Izmedu službe na dvoru i birokratije razlike su zanemarljive. U Engleskoj visoki državni funkcioneri žive na dvoru i sačinjavaju Privatni savet vladara. Veliki izbornik Bran denburga pretvara dvor u centar administracije i birokratije. Osobenost toga vremena je potražnja za raznim funkcijama i položajima. Pojedine zemlje u zamenu za novčana plaćanja, to 196 koriste i prodaju pojedina zvanja i funkcije i izmišljaju nove ti tule. Prodaja zvanja i položaja ima štetne posledice za državu: oni se prenose u naslede, koriste za bogaćenje, korupciju. Dužina njihovog trajanja nije ograničena. Njihovi nosioci naplaćuju svoje usluge i primaju mito za određene poslove. Ponuda za ku povinu zvanja ima mnogo i taj posao postaje trgovina. Vojvoda od Bakingama, miljenik Džemsa I, smatra se najvećim trgovcem položaja i zvanja. Kasnije je to manje uobičajeno kad se radi o visokim zvanjima. U Španiji pojava uzima velike razmere. Ka stiljski Kortes ne pravi otpor kupovini zvanja, što postaje izvor prihoda za vladara. Za vlade Karlosa I jedna petina Kastiljaca ima neka administrativna zvanja. Za razliku od Engleske, pro daju se samo niža i beznačajna zvanja. Viši položaji obezbeđuju se mitom. Plemićka titula donosi oslobodenje od poreskih oba veza. Prodaja zvanja i položaja dostiže najviši obim u Francu skoj. U njoj ima najviše položaja, a njihova prodaja donosi vla daru prihod i lojalnost podanika. To je oblik investicije, koju Francuzi više cene od trgovine i industrije. Smatra se da je za vladavine Luja XIII stvoreno oko 50.000 položaja; slično uveća nje se zapaža i u provincijama (Normandija). Uz plaćanje šestine vrednosti, položaji se prenose u nasledstvo; to obezbeđuje državi skoro polovinu ukupnog dohotka. Rišelje ne uspeva da ukine prodaju zvanja i položaja, pa za vreme Luja XIV njihov broj do stiže vrhunac. Ćinovničko plemstvo (noblesse de robe), sakuplja či poreza, činovnici i drugi brane svoje prihode i prava od svih pokušaja ukidanja. Za vreme Rišeljea i Kolbera stvaraju se zva
nja intendanata sa ciljem da se poboljša efikasnost administraci je i povećaju prihodi. Njihova zvanja nisu stalna i vladar ih može ukinuti. Na vrhu administrativne hijerarhije nalaze se prvi ministar i savet. Oni određuju efikasnost državne uprave, vojske, morna rice. Mnogi ministri uživaju izuzetno veliku vlast, pa često odlu čuju o svim pitanjima. Njihova delatnost daje posebno obeležje čitavom veku. Aksel Oksenstjern, kancelar Gustava Adolfa, ob jedinjuje pod sobom delatnost svih grana državne administraci je, uživa podršku plemstva i vladara, sa kojim uspostavlja sklad nu saradnju. Rišelje uspostavlja bliske odnose sa Lujom XIII i to koristi da onemogući svoje mnogobrojne neprijatelje na dvoru. Mazaren uspeva da se održi na vlasti zahvaljujući podršci kralji ce Ane Austrijske u raznim kriznim situacijama. Sukob sa kra ljem donosi po pravilu uklanjanje sa položaja. To najbolje oseća vojvoda Olivares, koji posle neuspeha mora da se povuče, uprkos vrednih ideja i reformnih napora. Neki prvi ministri za vršavaju još tragičnije: grof Grifenfeld, tvorac apsolutizma u Danskoj, provodi preko dvadeset godina u zatvoru, dok Straford umire. Luj XIV dopušta stvaranje dinastija (Kolber, Luvoa), ali ih uklanja sa lakoćom kad mu njihove usluge nisu potrebne. Kraljev savet sačinjavaju krupni plemići i visoki admini strativni činovnici. Kralj bira svoje najbliže savetnike po svom 197 nahodenju. U raznim državama postoje kraljevski saveti različiti po funkcijama i značaju. U habsburškim zemljama postoje save ti koji se bave problemima odnosa izmedu cara i kneževa. Carski privatni savet sačinjava krupno plemstvo. Slično je u Švedskoj. Vremenom savet stiče veliku moć, pa Karlo XI mora da traži sa glasnost Staleža da preuzme vlast zbog otpora saveta. U Španiji postoje mnogobrojni saveti sa različitim ovlašćenjima. Državni savet se suprotstavlja pretenzijama saveta pojedinih kraljevina. Pored njega postoje Ratni savet, Finansijski savet, Savet za Indi ju, Savet za Aragon. Svaki od njih brani odredene interese i ima svoju birokratiju. Ministarske hunte bore se protiv saveta za vlast. Njih sačinjava staro plemstvo, potpuno posvećeno odbrani svojih interesa. Saveti u Francuskoj deluju na drukčiji način. Oni nemaju odredena prava i proceduru, zavise od kraljevih potreba i nere dovno se sastaju. Na njima se rešavaju rutinska pitanja, odredu je politika i primaju izveštaji. Državni savet je telo koje sačinja vaju svi kraljevi savetnici. Savet za finansije rešava haotična pi tanja računa i plaćanja; Savet za depeše bavi se izveštajima in tendanata i peticijama; Privatni savet ima pravo da raspravlja o svim spornim pitanjima. Mnoge odluke imaju pravosudni karak ter. Predstavnička tela. - Jačanje administrativnog aparata ima za posledicu sukobe sa predstavničkim telima. Ona nisu predstavnici interesa podanika već staleža, kojima pripadaju ljudi .u skladu sa svojim posedima i funkcijama. Kao takva, predstavnička skupština ne odražava odnos snaga u odredenoj
sredini. Engleski parlament ne poklanja posebnu pažnju podeli na staleže. Clanovi Gornjeg i Donjeg doma su mahom zemljopo sednici; predstavnici gradova i advokati čine manjinu. Ministri pripadaju većini. Francuski Državni staleži predstavljaju plem stvo, sveštenstvo i gradove („treći stalež“). Krupno plemstvo sla bo učestvuje u njihovom radu, a vladar nema kontrolu nad ra dom Staleža. Državni interesi ustupaju mesto lokalnim i regio nalnim. Njihovo funkcionisanje potrebno je zbog prikuplja nja poreza. Unutrašnji sukobi izmedu pojedinih staleža dovode do njihovog slabljenja. U pojedinim zemljama sve grupe ne učestvuju u radu Sta leža. U nemačkim kneževinama plemstvo izbegava da prisustvu je radu sabora. Sveštenstvo se često sastaje nezavisno od ostalih staleža; biskupi sede u Gornjem domu, a niže sveštenstvo nema predstavnika u Donjem; u Brandenburgu sveštenstvo ne uče stvuje u radu Staleža. Niže plemstvo sastaje se posebno i ima svoj stalež u Aragonu; u poljskom Sejmu oni imaju prevlast u ni žoj skupštini. U Engleskoj džentrija preuzima mnoge gradske okruge; pravnici i činovnici vode glavnu reč u radu trećeg stale ža u Francuskoj. U Nizozemskoj delegacije staleža sačinjavaju mahom predstavnici krupnih trgovaca, retko zanatlija. Seljaštvo 198 je najslabije zastupljeno u staležima, a samo u Švedskoj postoji četvrti stalež - seljaci. Sastav i ovlašćenja skupština razlikuju se u pojedinim zemljama. U Engleskoj oba doma imaju određenu proceduru i način izbora. U Skotskoj plemstvo i vladar mogu da spreče svaki nepoželjan predlog poslanika. Švedski Riksdag nema proceduru, izborni sistem i redovnu zakonodavnu delatnost. U vreme Gu stava Adolfa učvršćuje se uticaj plemićkog staleža i njegova za visnost od vladara. Riksdag postaje deo vladine administracije (1634), a zakonski predlozi potiču od krune. Vladar može da do nosi zakone bez Riksdaga. Za vladavine kraljice Kristine (1632 1654) Riksdag stiče veći značaj, a za maloletstva Karla XI otpor regentstvu stalno raste. U Danskoj delatnosti Staleža zavise od sukoba između kralja i plemstva. Fridrih III uživa podršku sve štenstva i gradova u borbi protiv plemstva. U Brandenburgu ve liki izbornik i sabor sarađuju posle tridesetogodišnjeg rata. Iz bornik nastoji da obezbedi novac za stvaranje velike armije, ali Staleži odbijaju da odobre stalna sredstva. Zato izbornik sam određuje i prikuplja porez, u čemu uživa podršku plemstva (jun keri), koje ga ne plaća. Krajem veka Stalež građana gubi svaki značaj. U pojedinim zemljama primetan je otpor Staleža centra l i stičkim nastojanjima vladara. U Španiji kortesi Kastilje i Arago na su odvojena tela. U Francuskoj se provincijski staleži uspešno odupiru kruni. Staleži Bretanje održavaju svoj poreski sistem, dok u drugim (Provansa) otpor traje dugo. Pariski parlament je sudsko telo, u kome sede krupni plemići i sveštenstvo; sedišta u njemu se kupuju ili nasleđuju. Pariski parlament postepeno po staje nacionalno telo čije sudske prerogative obuhvataju trećinu
Francuske. On ima pravo da prima, raspravlja i odbacuje kralje ve dekrete. Rišelje uspeva da prinudi parlament da donese zakon kojim se zabranjuje da raspravlja o državnim pitanjirna (1641). Nizozemski Generalni staleži imaju veću vlast ou staleža pro vincija. Njih sačinjavaju delegati iz provincija i oni moraju da donose jednoglasne odluke. Vremenom staleži stiču veću vlast i sredinom veka postaju orude u rukama oranžista. Sredinom ve ka dolazi do sukoba sa Holandijom koja predlaže stvaranje veli ke skupštine u koju provincijski staleži treba da šalju svoje dele gacije. To se završava neuspehom. Predstavnička tela u istočnoj Evropi imaju svoje osobeno sti. Ona saraduju sa vladarima u državnim poslovima. Zemski sabor u Rusiji, iako sazvan bez velikih pretenzija, postaje jedan od najaktivnijih predstavničkih tela u prvoj polovini veka. Sa bor stiče veliki uticaj u vreme nereda, a za vreme Mihajla Roma nova (1613-1645) često se sastaje i raspravlja o pitanjima spoljne politike i rata. Zemski sabor donosi 1649. zakon o vezivanju se ljaka za zemlju, ali izbegava osetjiva pitanja kako ne bi došao u sukob sa carem. Posle toga sabor gubi svaki značaj. Poljski Sejm je dvodomno telo, u kome zemljoposednici imaju premoćan polo žaj prema gradovima i advokatima; u izboru njegovih članova 199 učestvuje oko 10% birača i u njemu se zapaža otpor politici vla dara. Sejm pokazuje nameru da spreči snaženje centralne vlasti i smanjenje lokalnih prava. Unutrašnji sukobi dostižu vrhunac 1652, kad Sejm prihvata odluku liberum veto po kojoj se on razi lazi ukoliko postoji samo jedan glas otpora. Primena zakona se širi u narednim decenijama i ima za zemlju najteže posledice. Poreski sistem. - Uloga staleža i skupština zavisi od njiho ve sposobnosti da glasaju ili odbijaju poreske namete koje traže vladari. Potrebe za novcem stalno rastu, što vladara prisiljava da raspisuje poreze i namete na svoje podanike, troši svoja sredstva ili pravi dugove. Francuski kraljevi pozajmljuju novac od grada Pariza - rentes; to postaje izvanredna prilika za sve one koji ula žu novac. Kovanje i kvarenje novca nastavljaju se i dalje u mno gim zemljama (Španija, Rusija). Bankrotstva su poznata, iako opasna praksa, jer onemogućavaju vladara da dobije nove zaj move od trgovaca i bankara. Veliki rashodi zahtevaju stvaranje efikasnog poreskog si stema. Krajem veka on postoji u mnogim evropskim državama, iako u tome ima mnogo improvizacije. Podanici nastoje da iz begnu plaćanje poreza, a oni koji mogu da obezbede izuzeće pre bacuju ih na leda onih koji to ne mogu. Pored plemstva i crkve, gradovi i provincije uspevaju da ublaže svoje obaveze. Poreske obaveze nisu jednake za čitavu zemlju. U nekim delovima Fran cuske taj je zemljišni porez, drugde imovinski, a negde ne posto ji. U nekim krajevima velika gabela ili porez na so je pet puta ve ća nego u drugim (mala gabela). U Nemačkoj postoji razlika iz medu gradova i ruralnih krajeva. Porez se razrezuje na oblast, a njegova visina zavisi od ranijih iznosa, pregovaranja i pritisaka. Prikupljanje poreza predstavlja način za brzo bogaćenje pojedinaca, pa samo
polovina sakupljenog poreza odlazi u državnu bla gajnu. Porez se često ubira primenom sile, pri čemu se koristi vojska za čije izdržavanje odlazi njegov najveći deo. Stalna potreba za novcem prisiljava mnoge države da uvo de nove poreze. Porez na domaćinstvo je najčešći i odreduje se prema imovinskom stanju. U Engleskoj vlada ne uspeva da sa kupi veća sredstva, dok u Rusiji time obezbeduje najveći deo državnih prihoda u vreme Petra I. Posredni porezi postaju česta praksa i nalaze se pod nadzorom države. Carinski nameti se stal no povećavaju u svim zemljama; trošarina na odredene proizvo de (alkohol, duvan) ili prodatu robu postaje sve raširenija u dru goj polovini veka. Mnogi nameti iz XVI veka zadržavaju se i ka snije (alcabala, millones). Francuska naplaćuje stalni porez na so, koji donosi znatne prihode državnoj blagajni. Nizozemska je prva zemlja koja uvodi trošarinu kao redovni oblik poreza. Veli ki izbornik Brandenburga nastoji da trošarinu nametne svojim gradovima, ali u tome ne uspeva. Politička vlast vladara i njihova finansijska moć dostižu neslućene razmere u odnosu na prethodni vek. To omogućava nametanje potpune vlasti nad podanicima, sprečavanje pobuna i 200 uklanjanje svakog ozbiljnijeg otpora od strane predstavničkih tela i skupština staleža. Državna vlast postaje stvar stručnjaka, a manje pitanje oslanjanja na aristokratiju, prodaju zvanja ili sve štenstvo. Država ne brine mnogo za dobrobit svojih podanika, iako su nameti koje oni plaćaju mnogo veći nego ranije. 201 VI NAUKA I UMETNOST Naučna i umetnička ostvarenja daju posebno obeležje ljud skoj delatnosti u XVII veku. Ljudski um prodire u nepoznati materijalni svet, uklanja mnoge barijere, izgraduje nove metode, naučne ustanove i širi znanja. Taj period se s pravom naziva epo ha „naučne revolucije“. Proces počinje u XVI°veku i predvode ga astronomi, matematičari i fizičari (Kopernik,' Kepler, Galilej, Dekart, Njutn); njima se kasnije pridružuju biolozi i hemičari. Oni uklanjaju tradicionalno shvatanje prirode i otkrivaju nove naučne vidike i mogućnosti. Aristotelova mehanika, Ptolomeje va astronomija i hrišćanska teologija su osnove tadašnje nauke. Pored toga, nauka prihvata određene biološke i hemijske pretpo stavke. Veruje se da je Bog stvorio sva živa bića i da medu njima postoji odredeni poredak. U hemiji osnovna pretpostavka je da sadržaj zemlje sačinjavaju kopno, voda, vazduh i vatra. Prisu stvo svih neophodno je za održavanje života. U pogledu ljudskog tela, smatra se da postoje četiri fluida - melanholija, flegma, krv i koler - koji prolaze kroz vene od jetre do srca. Osnov ljud skog zdravlja je održavanje ravnoteže izmedu njih. Takve postavke srednjovekovnog i renesansnog znanja i nauke dovode u pi.tanje mnogi primenom različitih merenja i upoređivanja, posmatranja i zaključivanja. Astronomi, matema tičari i fizičari ukazuju da osnov za razumevanje univerzuma
mora da bude matematika. Ona brzo napreduje tokom veka, po staje jednoobraznija u izrazu (arapski brojevi), uvodi nove izraze i discipline. Decimalna tačka i logaritamske tablice olakšavaju računanje. Nova algebra primenjena u klasičnoj geometriji otva ra nove mogućnosti matematičkoj analizi. Dekart pronalazi ana litičku geometriju, a Kepler pokušava da meri krivu liniju, pret postavljajući da se ona sastoji od mnoštva pravih linija. To otva ra put za pronalazak integralnog i diferencijalnog računa. Časovnik postaje sastavni deo naučnog merenja i posma tranja. Njegov rad se kontroliše kretanjem sunca. Koristi se u astronomiji i plovidbi. Oko 1650. nizozemski fizičar Kristijan Hajgens gradi satove za plovidbu. Dalje unapredjenje dolazi na kon dužih posmatranja i merenja. Časovnik predstavlja primer saradnje izmedu matematike, eksperimentalne nauke, zanata i potreba tržišta. Sličan put ima razvitak i usavršavanje sočiva. U prvim decenijama veka astronomija je najosporavanija naučna delatnost. Svoj rad opravdava praktičnim potrebama: kretanje meseca, raspored zvezda zbog plovidbe (zvezdane kar te), kalendari. Početkom veka naučnici su upoznati sa Koperni kovim delom. Ono koristi za različite svrhe: da se uklone nedo 202 slednosti i složenosti Ptolomejevog sistema sfera i pokaže da je sunce izvor života i centar univerzuma. Dok protestanti napada ju takvo shvatanje kao protivno učenju Sv. pisma, katolici ne pokazuju mnogo zabrinutosti. Napadi dolaze kad Kopernikovi sledbenici počinju da tvrde da je univerzum mnogo veći i da u njemu ima nenastanjenih planeta. Mnogo veća opasnost po crkveno učenje nastaje sa širenjem uverenja da se univerzum kreće bez božanske snage. To prouzrokuje napade na astronome i njihov rad pozivanjem na biblijske tekstove. U tome katolička crkva pokazuje vidljivije neprijateljstvo prema novoj nauci. Biologija i medicina. - Posmatranje postaje najznačajniji naučni postupak u mnogim oblastima. Druga značajna pojava je klasifikacija i razdvajanje vrsta. Biljke i životinje su predmet posebne pažnje. Otkriće novih kontinenata i krajeva podstiče traganje za novim vrstama. Sredinom XVI veka poznato je oko pet stotina botaničkih vrsta, a taj broj raste na osamnaest hilja da u poslednjim decenijama XVII veka. Katalozi sa životinjama i herbarijumi pojavljuju se u sve većem broju. Prirodnjaci se zala žu za njihovo imenovanje i grupisanje u srodne vrste. Objavljuju se mnoge knjige u kojima se saopštavaju nova otkrića i saznanja. Najistaknutije ime je Džon Rej, a njegov sistem i nomenklaturu preuzima i razvija u XVIII veku švedski biolog Karl Line. Na predak ne dovodi do uobličavanja novih teorija koje bi dovodile u pitanje tradicionalno učenje o stalnosti vrsta i naučnog bića. Sredinom veka Holandanin Anton van Levenhuk (1632 1723) pronalazi mikroskop koji uveličava predmete do trista puta. Otkriva čitav svet jednoćelijskih organizama, nevidljivih golom oku. On ne shvata da su mikroorganizmi prenosioci zara znih bolesti. Levenhuk posmatra cirkulaciju krvi, dok Harvi to zaključuje indirektnim putem. Levenhukov mikroskop omogu
ćava brzi uspon anatomije. Harvijeva knjiga O radu srca i krvo toku (De Motu Cordis et Sanguinis, 1628) je delo kapitalne vrednosti u oblasti krvnih sudova i embriologije. Njegovo otkriće unapređuje medicinsku praksu. Anatomija čoveka i životinje podstiče mnoge verske suko be, ali za razliku od astronomije (Galilej), tu nema represalija. Protestanti u Engleskoj i Nizozemskoj podržavaju takva istraži -vanja, a žitelji gradova i trgovci vide u njima praktične koristi. Teško je tvrditi da li stav protestanata prema nauci omogućava brži razvoj nauka u pojedinim zemljama. Snage otpora „novoj filozofiji“ prisutne su svugde. Širenje nauke u politički i eko nomski snažne delove društva omogućava njen trijumf. Hemija. - Širom Evrope hemija se razvija kao nauka, a al hemija se zaboravlja. Sredinom veka posmatranjem se stiču veli ka saznanja. Gasovi počinju da se razlikuju od vazduha i pare. Nerazvijena tehnika proizvodnje hemijskih sudova sprečava no ve eksperimente. Najistaknutija ličnost epohe Robert Bojl (1627 1691), autor dela Skeptični hemičar (1662), odbacuje teorije al 203 hemičara i tradicionalista, naglašava važnost stalnih eksperime nata i dedukcije. Njegovim eksperimentima otkriva se zakon o pritisku i širenju tela. On iznosi i teoriju o atomima i tvrdi da oni sačinjavaju, zavisno od veličine i položaja, elemente različitih osobina, koji se mogu sakupljati u grupe. Bojl ne uspeva da odre di odredene sastojke kao elemente i objasni hemijske reakcije. On ostavlja svojim naslednicima mnoge probleme, koje će reša vati naučnici XVIII veka (izdvajanje kiseonika i sastavljanje ta blice hemijskih elemenata). Isak Njutn (1642-1727), - je najznačajniji predstavnik naučne revolucije XVII veka. Poreklom je iz porodice džentrije. Njutn ne odaje utisak privlačne i zanimljive ličnosti. Rasejan je i paranoik, optužuje svoje kolege za kradu njegovih ideja. Rezul tat njegovog int,eresovanja za fiziku i astronomiju su nova otkri ća; odličan matc:matičar i sposoban da misli apstraktno, Njutn brzo prevazilazi svoje prethodnike i savremenike. Profesor ma tematike u Oksfordu, on postiže veliki napredak u oblasti kalku lusa, binomijalne teoreme, optike i teorije boja i postavlja osnove svog najpoznatijeg otkrića - teorije gravitacije. Najznačajniji uspeh Njutn postiže uobličavanjem matematičko-fizičkog siste ma koji počiva na Keplerovom učenju o kretanju planeta, Galile jevim zakonima o padajućim telima, Dekartovom učenju o iner ciji i teoriji gravitacije. Citavih dvadeset godina provodi eksperi mentišući i računajući pre nego što odlučuje da objavi svoje ot kriće. Pod uticajem astronomskih računanja Roberta Huka i Ed munda Haleja, Njutn objavljuje 1687. svoje najpoznatije delo Matematički principi prirodne filozofije, poznato i kao Principia. Principi su izuzetno teško delo za čitanje. Oni su sinteza svih matematičkih, astronomskih i mehaničkih otkrića i sazna nja. Njutn u Principima predlaže rešenja za mnoga složena pita nja, kao što su pomeranje ravnodnevnice i ritam plime i oseke.
On objedinjuje na izgled protivrečne teorije Galileja i Keplera i pokazuje koristi koje mogu ostvariti matematika i fizika. Potom, on uspeva da uobliči teoriju gravitacije po kojoj svaki delić ma terije privlači svaki drugi jednakom snagom. Njutn ne tvrdi da razume snagu gravitacije, zbog čega dolazi u sukob sa Dekar tom, koji odbacuje postojanje gravitacije. Njegovo shvatanje pri rode je mehaničko i matematičko, on se zadovoljava da objasni kako univerzum deluje, a ne zašto. Svoja apstraktna razmišlja nja Njutn upotpunjuje eksperimentalnim dokazima, a završava preciznim opisom strukture celestijalnog sistema. Takav opis univerzuma ne doživljava nikakve promene, a fizika se do pojave Ajnštajna razvija u okvirima Njutnovog sistema. Nova nauka nailazi na brz prijem u Engleskoj. U Francu skoj je otpor veći zbog stava kartezijanaca prema novom učenju, što izaziva dugu, nekorisnu polemiku. Pristalica Njutnovog uče nja u Francuskoj je Bernar de Fontanel, koji se bori za njegovo prihvatanje. Principi postižu ono za što su se zalagali Bekon i naučna društva širom Evrope: nauka postaje medunarodna, 204 osporavana ali zajednička disciplina, koja raspolaže velikim spoznajnim mogućnostima. Slavljen i priznat sa svih strana, Njutn nastavlja sa svojim radom i razmišljanjima. Njegovo delo o svetlosti Optika (1704) sadrži rezultate eksperimenata sa prizmom i iznosi teoriju o pri rodi boja. Njutn stvara teoriju optike i stavlja je u okvire fizike, objašnjava boje duge i drugih pojava. Otvara mogućnost da se svetlost objasni kao talas i čestica i pokazuje da belo nije obična boja već sadrži sve čiste spektralne boje. Njegovo učenje o teoriji svetlosti napadaju Huk i Hajgens. Učena društva i akademije. - Interesovarlje za nauku širi se u raznim zemljama. Mnogi obrazovani ljudi žele da se njome ba ve. Kraljevi i kneževi upliću se u naučni rad (Čarls II, knez Ru pert). Naučna društva i akademije okupljaju mnoge, profesio nalce i amatere, koji žele da se bave naukom. Njih ne podstiču samo koristi, već i njen suštinski značaj. Ljudi iz bogatijih kru gova, univerziteti i amateri čine vezu izmedu nauke i privredni ka. U Engleskoj, kao i u drugim zemljama, obrazovani ljudi virtuosi - proučavaju prirodnu filozofiju u potrazi za znanjima. Prvo od ovakvih udruženja naučnih amatera okuplja se u Gre šem koledžu u Londonu četrdesetih godina XVII veka, sa ciljem da „raspravlja o eksperimentalnoj filozofiji“. To su mahom matematičari, astronomi i fizičari, a njihovi skupovi predstav ljaju temelje Kraljevskog društva za unapredenje prirodnih zna nja, koje 1662. dobija povelju od Čarlsa II. Društvo ne raspolaže finansijskim sredstvima, ali objavljuje svoju publikaciju Philo sophical Transactions u kojima saopštava rezultate svoga rada. Njutn saraduje sa Društvom i posvećuje mu svoje najvažnije de lo. Učena društva postoje i u drugim zemljama. Kneževske akademije su stare ustanove. Već se Bekon zalaže za zajednički
rad naučnika. Galilej pripada jednoj od najranijih - Academia dei Lincei - u Rimu. Slična akademija postoji u Firenci - Acade mia del Cimento (1657). Takva društva postoje u Nemačkoj i Francuskoj, sa laboratorijama i instrumentima za zajednički rad i eksperimente. U Parizu se stvara, uz podršku Kol.bera, Akademija nauka (1666). Akademija uživa podršku države i raspolaže svojim labo ratorijama i opservatorijama u kojima se okupljaju naučnici iz Italije, Holandije, Danske i drugih zemalja. Njeni članovi prou čavaju sunčani sistem, preduzimaju naučne ekspedicije u daleke krajeve - Kajena - da izmere odstojanje do Sunca i Marsa. Luj XIV i Kolber vide u Akademiji način za širenje ugleda Francuske i pomoć privredi. Akademija nauka stvara se u Pruskoj 1700. sa ciljem da pruži pomoć državi i privredi. U to vreme amateri i di letanti nisu u stanju da prate složene matematičke operacije i postepeno ustupaju mesto školovanim ljudima. Uprkos toga, napredak nauke nije ravnomeran, a smetnje su znatne. Južna i srednja Evropa nalaze se pod kontrolom kato 205 ličke crkve, dok protestanti nerado prihvataju nove ideje. Ipak, napredak je vidljiv. Dedovi ove generacije žive u svetu sastavlje nom od duhova i misterije, ali potiskuju takve pretpostavke i stvaraju poseban univerzum u skladu sa zakonima mehanike. U tome je uspeh „naučne revolucije“. Školstvo. - Obrazovne ustanove dugo nastavljaju tradicije i oblike srednjovekovnog obrazovanja. FakuYteti društvenih nauka pripremaju buduće studente teologije, medicine i prava. Univerziteti postaju udruženja profesora, u kojima položaj stu denata podseća na položaj šegrta. Najveći broj univerziteta je mali; 15-20 profesora i 300 - 400 studenata predstavlja veliki u niverzitet. Retki su univerziteti koji imaju preko 1000 studenata (Nizozemska, Italija). Postoje škole raznih vrsta. Svaki grad ima bar jednu školu, a veći i više. Većina škola i univerziteta je pod kontrolom crkve nih vlasti. Osnovno obrazovanje je slabo, a u selima ne postoje uslovi za njihov rad. Većina škola nema potreban nastavni kadar i zgrade. Cilj škola i univerziteta je ograničen. Sastoji se u preno šenju znanja koje je ograničeno rigidnim okvirima i sa uvere njem da školske vlasti znaju šta je potrebno i korisno. Humani zam ne uspeva da izbaci iz nastave skolastičku filozofiju sred njeg veka, koja je prisutna u programima univerziteta u XVII ve ku. Krajem veka ona se ukida u Oksfordu, ali se u Španskoj Ni zozemskoj održava do XVIII veka. Grčki, retorika i druge disci pline proširuju programe mnogih univerziteta. Ostaje stara deo ba na četiri fakulteta - umetnost, teologija, pravo i medicina. Stara organizacija se ne menja bitnije ni u vreme protivre formacije, kada se osnivaju novi univerziteti. Oni su mahom u protestantskim zemljama: Kenigsberg u Pruskoj, Strazbur (1621), Dorpat (1632), Lund (1666) na istoku i severu; Gisen i Marburg u Nemačkoj. U drugim delovima Evrope nema novih univerziteta.
Ni dotadašnja organizacija se bitno ne menja, kako medu prote stantima tako i među katolicima, osim što se povećava broj teoloških i pravnih fakulteta. Broj studenata na medicinskim fa kultetima se ne povećava. Verske promene donose male novine u širenju slobode nastave. Početkom veka najveće slobode postoje na nizozemskim univerzitetima, osnovanim tokom političke po bune protiv Španije. Najpoznatiji su: Hardervijk (1600), Gronin gen (1614), Utreht (1634). Razlike izmedu provincija dovode do stvaranja širih sloboda. Na nizozemskim univerzitetima školuje se veliki broj studenata medicine i drugih nauka i tako doprinose opštim progresivnim tokovima stoleća. Nizozemski univerziteti predstavljaju izuzetak, pošto evropski univerziteti zbog verskih sukoba doživljavaju pad. U Engleskoj se smanjuje nastavni ka dar; na Sorboni se godinama odvija besplodna teološka diskusi ja. Tridesetogodišnji rat uništava mnoge nemačke univerzitete: Hajdelberg ne postoji neko vreme, a njegova bibliateka se preno si u Rim; slično se događa i sa Helmštatom, jednim od najvećih nemačkih univerziteta. U vreme Luja XIV broj nemačkih stude 206 nata u Luvenu je veoma mali i njegov život zamire. Pad univerzi teta u Španiji dostiže vrhunac u drugoj polovini veka (Alkabala, Salamanka). Univerzitet u Padovi posle 1650. nema onaj značaj u studijama medicine i fizike koji je imao ranije. U Nemačkoj i Francuskoj prodaju se diplome, studije opadaju, a disciplina sla bi. Najveći naučnici - Hobs, Lajbnic - govore o univerzitetima sa omalovažavanjem. Postepeno se stvaraju univerziteti da bi pripremili kadar za državnu službu i druge potrebe. Filip IV stvara Estudies Reales de San Isidoro (1625), na kome se predaju političke i ekonomske nauke i vojne veštine. Slična sklonost primetna je i u Francuskoj, gde se posvećuje pažnja geografiji i proučavanju francuskog jezika. U Nemačkoj se uvode predmeti kao što su istorija, geografija, politika, genealogija, pravo, matematika, elementi, fortifikacija i eksperimentalne nauke. Pojedini vladari (Gustav Adolf, Petar I) lično podstiču reformu školstva. Država, gradovi i bogati pojedinci stiču ugled finansiranjem obrazovanja. Delat nost države ne ugrožava položaj i uticaj crkve u svim vidovima obrazovanja. U tome katolička crkva ima više uspeha od ostalih vera (luterani, kalvinisti). U raznim delovima Evrope javlja se sklonost da se što veći broj ljudi obrazuje. Stoga se povećava broj osnovnih škola u En gleskoj i Francuskoj posle 1670. Stupanj opšteg obrazovanja u gradovima u Nizozemskoj je viši od onog u Engleskoj i Francu skoj. U njima se stiču posebna znanja potrebna za odredena za nimanja, a latinski ustupa mesto francuskom jeziku. Nove ideje ističu potrebu ublažavanja telesnih kazni i praktičnog rada (bi skup Komenius). Njih prihvataju kalvinisti. U katoličkim zemljama potreba za obrazovanjem podstak nuta je potrebom borbe protiv protestantizma. U Francuskoj se stvaraju novi redovi koji imaju zadatak da šire obrazovanje. Ur sulinski red (1606), „Ćerke Bogorodice“ (1610) i lazarini (1624) i
maju takav zadatak. Sulpicijanski i eudistički red stvaraju se sredinom veka sa ciljem širenja obrazovanja, a pripadaju im ta kve ličnosti kao što su Fenelon i Malbranš. Najsnažnija obrazovna organizacija u katoličkoj Evropi ostaje jezuitski red. Njihov Plan studija (Ratio Studiorum, 1599) stvara sistem osnovnog i srednjeg školstva, širi program i uvodi nove metode. Jezuitski obrazovni sistem se smatra najboljim u Evropi. Oni nameću potpunu disciplinu. Aristotel i Toma Akvin ski su izvori znanja i mudrosti. Porast broja škola je izvanredan. Koledž u Klermonu ima 2000 studenata 1651, a 3000 1675. Je zuiti kontrolišu obrazovanje u unutrašnjosti Francuske, nekoli ko univerziteta u Nemačkoj i Krakov u Poljskoj. Učenici ne pri padaju samo jednoj klasi, a među njima ima sinova činovnika, zanatlija, trgovaca, radnika. U Nemačkoj se školovanje ne plaća. Zbog toga jezuitske škole ne privlače plemstvo, koje zahteva po sebne škole. U Francuskoj postoji Barilova škola, a kasnije Por Rojal. U Nemačkoj se posle 1648. otvaraju „riterske akademije“ na kojima se obrazuju deca plemstva. U švedskim gimnazijama 207 se školuju deca plemića. U Engleskoj, plemići i bogati gradani šalju svoje sinove na putovanja i uzimaju privatne tutore. Jačanje apsolutističke monarhije dovodi do njenog potpu nijeg nadzora nad obrazovanjem. Država uvodi strogi nadzor nad programom, načinom izbora i autonomijama univerziteta. Propisi Anrija IV odreduju do detalja način predavanja, a Luj XIV daje saglasnost na izbor rektora Sorbone. On ograničava (1672) njene privilegije. Slična pojava se zapaža i u protestant236 DRUGI DEO (1598-1713) skim zemljama. Puritanci i sledbenici nadbiskupa Loda provode zakone preko Parlamenta, a nizozemski staleži kontrolišu lokal ne univerzitete. Obrazovanje dobija nacionalno obeležje, a drža va finansijski pomaže univerzitete. Književnost. - Bez obzira na mnoge smetnje (indeks, cen zura), potražnja za knjigom je u stalnom porastu. Najviše slobo de postoji u Nizozemskoj, gde je cenzura crkve i države najma nja, hartija jeftinija i dostupnija, a tehnika štampanja savršeni ja. Broj i raznovrsnost knjiga raste u svim zemljama. Upotreba narodnog jezika povećava interesovanje za knjigu. „Jezički na cionalizam“ dobija u toku veka različite vidove, a najveći zamah uzima u vreme revolucije u Nizozemskoj. Slično je u Švedskoj i delovima Nemačke. Klod Vagel utemeljuje književni jezik u Francuskoj delom Zapažanja o francuskom jeziku (Remarques sur la langue francais, 1647). Akademija ima isti cilj, a Rečnik završen oko 1690. godine to potvrđuje. Francuski književni jezik postaje naslednik latinskog kao jezik kulture i diplomatije. Reforme podstiču pisanje proze na narodnom jeziku. Njen cilj je da obavesti čitaoce o stanju nauke. Spisi Paskala, La Bri jera i Larošfukoa otkrivaju izražajne mogućnosti francuskog, a Erlova Mikrokosmografija i Obrijevi Kratki životi engleskog je zika. U romanima narodni jezik teže osigurava svoje rnesto. Jedi no značajno delo je Servantesov Don Kihot (1604); sličan je Gri
melshauzenov Simplicius Simplicisimus (1668) u kome se opisu ju prilike u Nemačkoj posle tridesetogodišnjeg rata. U poeziji postoji sukob između umetničke kreativnosti i slobode izraza, s jedne strane, i potrebe da se one usklade sa us tanovljenim pravilima, s druge strane. Soneti postaju deo dru štvenog života toga vremena. Poezija se razvija u Engleskoj, Francuskoj, Italiji i Nizozemskoj a medu najznačajnije predstav nike spadaju Konstantin Hajgens, Jakov Kats, Just van den Von del i drugi. U Engleskoj najčešće teme poezije su verske i dvor ske. Džordž Herbert i Henri Vogan su najistaknutiji predstavni ci. Džon Don i Endrju Marvel pokazuju više lirskih sklonosti. Najistaknutija ličnost je Džon Milton. Njegovi Izgubljeni raj i Povraćeni raj uživaju veliki ugled. U Miltonovom delu prisutan je sukob između tradicionalnih tema i verskih preokupacija. Je zički izraz je blistav, što njegovim likovima daje posebnu vred nost. 208 Pozorište. - Dramsko stvaralaštvo, dostupno velikom broju ljudi, izuzetno je važan činilac u književnosti. Broj pozorišta u e vropskim gradovima stalno raste (Spanija, Nemačka, Nizozem ska). Pozorište „Kod Marea“ u Parizu otvara se 1624; „Kod kraljevih komedijaša“ izvode se dela Korneja, a Molijer nastupa u pozorištu „Mali Burbon“ (1658). Putujuće grupe su centar po zorišnog života i zavise od vladara i plemstva. Pohvale Luja XIV donose slavu Molijeru, a erl Lester izdržava pozorišnu grupu u kojoj počinje Sekspir. Ukus dvora određuje sadržaj mnogih dramskih dela. Pozorište nije isključiva zabava dvora, plemstva i obrazovanih. U većini dela ima ponešto za svakog. Gledaoci se mešaju u gledalištu i plaćaju glumcima. Glumačka profesija ne uživa veliki ugled, pa se često poredi sa skitnicama. Teme drama i komedija odražavaju političke prilike. Državna i crkvena cenzura nameće opreznost kritici i satiri. Konformizam je prihvatljiviji od novina, iako u tome ima razlika izmedu zemalja. Pobuna protiv države se smatra zlom, postupci i gluposti plemstva se ismejavaju, dok su društvena hijerarhija i monarhija nedodirljivi. Nove teme retko ulaze u komade, a način izražavanja ostaje klasičan. Svojim insistiranjem na dramat skom jedinstvu vremena, mesta i akcije, francuska klasična dra ma snažno utiče na razvitak izraza. Pored Šekspira, čija dela zauzimaju istaknuto mesto u dramskom stvaralaštvu, najznačajniji stvaraoci su francuski pisci. To su Žan Batist Poklen Molijer u komediji i Pjer Kornej i Zan Rasin u tragediji. Autor mnogih dela, među kojima su naj poznatija Smešna precioza, Tartif, Građanin - plemić, Učene že ne, Mizantrop i druga, Molijer daje galeriju tipova toga vremena. On ne opisuje samo ljude iz svoje okoline, već ukazuje na opšte ljudske slabosti: kukavičluk, hipokriziju, snobizam, hipohondri ju. Njegova satira je neumoljiva, što mu stvara mnoga neprija teljstva. Napad na versku hipokriziju u Tartifu dovodi do njego ve zabrane 1664, pa Luj XIV mora da ustane u Molijerovu odbra nu. Njegove komedije su izvanredne umetničke celine, a jezik,
pun duhovitih obrta i fraza, je neprevaziden. Iako je njegov hu mor neosporan, Molijerovo delo je složeno za razumevanje. U Mizantropu je primetna kritika nekih osobenosti francuskog društva: odsustvo poštenja, ponizna društvenost i smisao za realnost. Kornej i Rasin su veliki pisci tragedija, kojima su bliske sa vremene političke teme, iako njihovi klasični likovi pokazuju druge sklonosti. Kornejev Sid (1637) izaziva burnu reakciju u Parizu. U potonjim delima - Horacije, Cina i Poliekta - Kornej se povlači u bezbednije vremenske okvire. On izvodi na scenu ve ličanstvene junake, koji su buntovni i pokušavaju da promene svet. Kornej ne ukazuje samo na ambiciju, njegov cilj je da zapa nji publiku napetošću radnje i snagom jezika. Rasin nastavlja u istom pravcu. Svetski čovek, dvoranin i jansenista, Rasin uzima teme iz antičke istorije i Starog zaveta. On se dosledno pridržava klasičnih okvira, a sve se podređuje sukobu velikih stra 209 sti snažnih ličnosti. Rasinova Fedra, jedno od njegovih najpo znatijih dela, opisuje grešnu ljubav kraljice i njenog pastorka, koja je od početka osudena na neuspeh. U delu postepeno otkri va tokove ljudske sudbine. Prikazivanje strasnih ljubavi i racio nalnih životnih sudbina predstavlja veliki prilog neoklasicizma onovremenoj književnosti i umetnosti. Muzika. - Muzička tehnika i izraz nastavljaju da se razvi jaju. Naziru se konture orkestra i uvode se novi instrumenti: vio la, violina, oboa i klarinet. Kombinacija muzike, glume, igre i raskoši dovodi do razvitka opere kao posebnog umetničkog izra za. Ona brzo stiče popularnost u Italiji: Orfej Klaudija Monte verdija izvodi se 1608, a 1637. u Veneciji postoji zgrada opere. Za vladavine Luja XIV opera stiče veliku popularnost u Francuskoj. Zasluga za to pripada Žanu Batistu Liliju, dvorskom muzičaru. Pursel deluje u Engleskoj. U Beču, Hamburgu i drugim evrop skim gradovima opera uživa veliku popularnost. Postepeno se razvija novi muzički izraz - oratorijum - i instrument - orgulje. Horske kompozicije na orguljama izvode se u crkvama i postaju dostupne mnogima. Crkvena muzika ima veliki značaj u širenju muzičke kulture. Barokna muzika dostiže vrhunac u delima Ko relija, Vivaldija, Skarlatija, Hendla i Baha u XVIII veku. Umetnost baroka. - Borba protiv reformacije i njenog šire nja dovodi do nastanka novog umetničkog izraza, čiji se centar nalazi u Italiji. Odatle se širi u druge delove Evrope, mahom ka toličke zemlje. Katolička crkva ima odredene ideje kako da to postigne, a njihovo ostvarenje zahteva usluge slikara, vajara, ar hitekata i drugih. Osnovni podsticaj potiče iz odluka Trentskog sabora, želje da se umetnički izraz prilagodi veličanju vere u nje nom katoličkom obliku. Svetlost, boje i skladni pokreti ulepša vaju crkve, a rajske scene, andeli koji slave Boga, biblijski moti vi, scene iz Hristovog života, lepota Bogorodice i svetaca ispu njavaju barokne crkve. Njihov cilj je da privuku nove i povrate stare vernike. Barokni umetnici pokazuju primernu klasnu
svest, u čemu se razlikuju od majstora renesanse. Bliži su kralje vima i aristokratiji a udaljeniji od srednje klase i seljaka. Barok na umetnost se odlikuje veličanstvenošću, snagom, teatralnošću, težnjom za podsticanje emocija. Crkve su ukrašene velikim sli kama i statuama. Najlepši primer je jezuitska crkva Đesu u Ri mu. Slike na zasvodenim stropovima otkrivaju ekstazu vernika, a statue pokazuju poraz heretika i širenje vere. Istaknuti stvaralac baroka u Italiji je Frančesko Boromini. On uvodi izlomljene linije i obline umesto pravih linija. Najistaknutiji arhitekta i vajar italijanskog baroka je Đan Lorenco Bernini (1598-1680). Rodom iz Napulja, Bernini živi i stvara u Rimu. Njegov cilj je da poveže skulpturu sa prostorom, da stvori jedinstvenu celinu. Bernini je prevashodno arhitekt i dekorater crkava. Postaje papski arhitekt 1629. i završava Trg sv. Petra iz gradnjom dve polukružne kolonade. Unutar crkve gradi kitnja 210 sti baldahin, oltarski krov velike visine na četiri bronzana stuba. Berninijeve skulpture, građevine, oltari i fontane rasute su širom Rima i drugih gradova. On želi da podstakne verska osećanja, uveren da je crkva mesto gde treba prikazati božanske misterije. Njegova „Ekstaza sv. Tereze“, u kapeli porodice Kornaro u rim skoj crkvi Santa Maria della Vittoria, predstavlja sveticu pogo đenu strelom božanske ljubavi. Njeno lice obasjano svetlošću pokazuje bolnu ekstazu. Zidovi kapele ispunjeni su likovima po rodice Kornaro, što kompoziciji daje karakter celine. Bernini že li da prikaže Terezino doživljavanje vere. Kapela Kornaro pred stavlja hrišćanstvo na teatralan način. Drugi veliki stvaralac baroka je Peter Paul Rubens (1577 1640). Kao i Bernini, Rubens pokazuje raznovrsni talenat i spo sobnosti. Prevashodno slikar i crtač, Rubens u svojoj radionici stvara mnogobrojne slike za poručioce širom Evrope. Na njima su portreti, grupne scene, figure krupnih žena koje se kupaju u sjaju boja, velike zidne kompozicije na kojima dolazi do izražaja njegova naglašena skica, pejzaži, scene iz lova, verske teme, ale gorije. Njegova umetnost uživa veliku popularnost na evropskim dvorovima. On slika za Mariju Mediči, Luja XIII, Čarlsa I i Fili pa IV. Od najvažnijih Rubensovih dela treba spomenuti „Oboža vanje maga“, koja ima mnogo egzotičnog, „Rasipni sin“ i „Lov“ imaju mnogo realizma, dok su „Cetiri crne glave“ i „Starica se greje“ simpatične i patetične. Svojim slikama Rubens stiče veli ko bogatstvo, što govori o njegovoj popularnosti među bogatima. Među značajne umetnike baroka spadaju Antoni Van Dajk i Dijego Velaskez. Obojica su dvorski slikari, pa njihova dela irnaju manje verskog sadržaja. Primetan je i elemenat svetovnog. Pre nego što je započeo samostalni rad, van Dajk radi u Ruben sovom studiju. Njegovi portreti bogatih i uglednih odišu elegan cijom i sjajem. Za deset godina koje provodi u Engleskoj van Dajk slika oko 350 portreta, među kojima preko trideset Čarlsa I. Velaskez, izvanredni portretista, bio je dvorski slikar Filipa IV. Slika mnogobrojne portrete ličnosti koje vladaju Španijom, a oni Filipa IV prikazuju kao službeno veličanstvo i slabu ličnost.
Njegove slike odlikuju se objektivnošću, o čemu je najbolji dokaz portret pape Inoćentija X. Njegovo lice, odelo i delovi tela odišu svežinom, snagom i realnošću. Kod njega nema napetosti E1 Gre ka ili uzburkanosti Rubensa. Velaskez odbacuje renesansni idealizam; on je potpuni realista, što umanjuje njegovu vrednost kao slikara verskih tema. U tome pogledu sličan je Van Dajku. U Nizozemskoj deluje izuzetno značajna grupa umetnika, koja čitavoj epohi daje posebno obeležje. Među njima najvažniji su Frans Hals, Rembrant van Rijn i Jan Vermer. Hals je izvanre dan portretista pojedinačnih i zajedničkih likova. Uvodi novu tehniku u tradicionalni žanr. Likove vojnika, činovnika i stareši na ne daje na stari način. Njegova lica se ponašaju slobodno, po kazuju svoju individualnost; svako od njih se može raspoznati. Portreti pojedinaca pokazuju osobine i raspoloženje jednostav 211 nih ljudi. Njegovo nastojanje da prikaže ljudske emocije svrsta va ga u barokne umetnike. Najveći nizozemski umetnik je Rembrant; istaknuti genije koji prihvata manirizam, barok i tehniku slikanja pejzaža i pre tvara ih u osobito lični izraz. On je portretista, ali često slika bi blijske teme. On je majstor kontrasta crno-belo u ublaženom obliku, što njegovim slikama daje impresionistički ton. Rem brantu donosi slavu slikanje portreta. „Cas anatomije dr Tulpa“ (1632) jedna je od njegovih najpoznatijih slika, izvanredno kom ponovana sa grupom ljudi koja posmatra otvaranje ljudskog tela lepo osvetljenog. Posle 1640. Rembrant menja svoj stil i slika dve najpoznatije slike, „Noćna straža“ i „Predstavnici tkačkog esna fa“. Prva prikazuje grupu noćnih stražara kako hoda po Amster damu, a svetlost pada na kapetana i poručnika. Druga prikazuje predstavnike esnafa za stolom, pogleda upravljenog u jednu tačku. Značajna su Rembrantova dela sa verskom tematikom. Is tiču se skica „Hristovo hvatanje“ koja odiše snagom i jednostav nošću, i „Povratak rasipnog sina“ koja spada u istu kategoriju, ali se protivi svim pravilima kompozicije, boje, perspektive i proporcije. Ona se protivi renesansnom smislu za dostojanstvo i baroknom shvatanju raskošnosti. Naglasak se stavlja na očevo oproštenje i sinovljevo pokajanje. Vermer je jedan od najvećih slikara pejzaža. Slika grada Delfta, u kome živi, prikazuje grad pod sunčanim i oblačnim ne bom. Njegova „Podvodačica“ sadrži mnoge elemente manirizma. U potonjim delima Vermer slika scene iz domaćeg života - žena koja čita, sluga koji sipa mleko, čovek i žena koji piju i razgova raju. Ona se odlikuju posebnom svetlošću, jasnoćom i jednostav nošću. Uticaj baroka prenosi se u druge delove Evrope, pre svega u Nemačku, Austriju i Češku. Posle tridesetogodišnjeg rata gradi se veliki broj palata i crkava u Češkoj, a krajem veka i u Austriji. Austrijski barok ima određene osobenosti, spoj lokalnih i itali janskih uticaja. Novi stil je manje savršen, a više pomodan nego u Italiji. Pošto Nemci i Sloveni ne prihvataju klasične vrednosti renesanse, oni
lakše koriste i umnožavaju ornamentiku nego Bernini. Austrijski arhitekt Fišer fon Erlah projektuje Šenbrun i veliki broj palata u Beču, Salcburgu i Pragu. Njegove gradevine su pune pompe i veličine, a stepeništa ne stoje na stubovima već na ramenima mišićavih Atlasa. U Češkoj se mnoge protestantske crkve pretvaraju u katoličke, od kojih je najpoznatija Sv. Nikole u Pragu. U Španiji barok nije dominantan stil. Fasada katedrale u Granadi je prva velika gradevina ovog stila, koji je nepoznat na severu. Graditelji Francisko Herera i Francisko Zurbaran mnogo su uzdržaniji od svojih italijanskih savremenika. Umetnost u Francuskoj i Engleskoj. - Duh baroka nc naila zi na podjednak odziv u drugim delovima Evrope. U Francuskoj, uprkos uticaja Rubensa i Berninija, burbonski vladari podstiču umetnički izraz koji ističe veličanstvenost, monumentalnost i 212 snagu. Slikari, vajari i arhitekti daju prednost jasnoći, jedno stavnosti i harmoniji. Francuski klasicizam preuzima stil pozne renesanse. Slike Simona Vuea pokazuju primetnu uzdržanost, iako imaju mnogo svetlosti i boja. Najpoznatiji francuski slikari Nikola Pusen i Klod Loren stiču znanja u Rimu, ali pokazuju različite sklonosti. Pusen slika biblijske i teme iz antičke mitolo gije. Njegove slike nose u sebi mir, ističu geometrijski oblik i je dinstvo teme. Ugladenost izraza postaje cilj za sebe. Loren poka zuje više sklonosti ka prirodnim lepotama i moru, ali i uzdrža nost. Njegovi pejzaži okoline Rima podsećaju na Virgilijevu pa stirsku poeziju. On nema ničeg zajedničkog sa umetnošću Berni nija. Braća Le Nen slikaju drukčije od Pusena i njegovih sledbe nika; to su scene iz seoskog života, lica seljaka. U njima nema idealizacije društvene nepravde ili siromaštva. Osnivanje Slikarske i vajarske akademije (1648) dovodi do dalje institucionalizacije umetnosti, koju država počinje da kori sti u svoje svrhe. Taj napor dobija novi podsticaj u vreme Kolbe ra. Klasični vajarski izraz i Rafael postaju modeli i uzori. Luj XIV odbacuje Berninijev plan za preuređenje Luvra, stil koji ga podseća na papstvo. On teži monumentalnosti bez osobenih obli ka. o čemu svedoči Versaj. koji je barokni po veličini, ali ne i po suštini. Fasada nema raskoši, a fontane i kipovi u parku služe za strogo formalne dvorske zabave. Dvorski slikar Šarl le Brin na meće odredena pravila u kompoziciji, proporciji i perspektivi, kojih se avi pridržavaju. Individualnost se potčinjava postizanju efekta veličine. Le Brunova slika „Luj XIV ljubi uskrsnulog Hri sta“ najbolje oličava čitavu epohu. U Engleskoj barok ne nailazi na razumevanje; Englezi ne shvataju sjaj barokne svetovne i teatralnost verske umetnosti. Stjuarti obožavaju Rubensa, Van Dajka i druge portretiste, ali nisu u stanju da grade barokne palate. Najistaknutiji arhitekta je ser Kristofer Ren, projektant katedrale Sv. Pavla i mnogih drugih crkava u Londor_u; oslanja se na uzore pozne renesanse i francuski klasicizam. Njegove crkve su protestantski odgovor na
Berninijevu papsku arhitekturu. Zbog nedostatka prostora, on posvećuje pažnju zvoni.cima, koji izražavaju gotičku vertikal nost sa klasičnom ornamentikom. Njegove crkve su nedovoljno ukrašene. Kupola je najlepši deo katedrale, plovi nad london skim nebom. Palata Blenhajm ima više baroknih elemenata od Versaja, ali nije karakteristična za englesku arhitekturu u celini. 213 VII TRIDESETOGODIŠNJI RAT Tridesetogodišnji rat (1618-1648) je posledica ekonomskih, društvenih, verskih, političkih i filozofskih sukoba koji izbijaju na površinu u XVII veku. Naziv za rat nije najsrećniji: ratne operaci je završavaju se pre 1648, mada ih Francuska i Španija nastavljaju do 1659. Iako su zbivanja od 1618. do 1648. vrhunac dugotrajnih i oštrih sukoba, ne radi se o jednom, već o nizu uzajamno povezanih i povremenih ratova. Glavne zaraćene strane nisu nemačke drža ve, iako se rat vodi na nemačkom tlu. Nemačko Carstvo postaje razbojište na kome se sukobljavaju vojske Španije, Danske, Šved ske i Francuske. Rat počinje zbog lokalnih razloga, ali njegove po sledice imaju evropski značaj; pored armija raznih država u ratu učestvuju mnogi privatni avanturisti. Najzad, prvobitni razlog sukob protestanata i katolika - ustupa mesto obzirima spoljne po litike. Verski sukob postaje borba za premoć. Tokom rata ne po stoji jedinstvo ciljeva, što odreduje izbor saveznika i česte prome ne strana u ratu. Iako je ovaj rat deo istorije srednje i severne Evrope, on je is tovremeno i deo šire evropske politike. Pitanje Palatinata (Rajn ska oblast) prisutno je u politici Engleske; Poljska trpi zbog agre sivnosti Švedske; za Nizozemsku rat je deo borbe za nezavisnost, dok Francuska odreduje svoj stav u zavisnosti od toga ko su joj prijatelji a ko neprijatelji. Švedani su saveznici jer su protivnici Habsburgovaca, a ovi su neprijatelji jer su saveznici Španije. Pita nja Nemačkog Carstva malo interesuju Francusku i Španiju. Habsburgovci se mogu poistovetiti sa katoličanstvom, dok je katolička Francuska njihov otvoreni neprijatelj. Protestanti vode antihabsburšku politiku, ali to ne sprečava pojedine nemačke kneževe da vode računa o svojim interesima. Češka i ustanak. - „Defenstracija“ u Pragu u maju 1618. razlog je za početak rata. Tih dana masa Čeha prodire u Hradča ne i izbacuje carske službenike kroz prozor. To je znak za poče tak pobune u Češkoj. Cilj pobunjenika je očuvanje starih čeških privilegija i uklanjanje jezuita. U suštini, to je odbacivanje habs burške vlasti. Habsburzima je neophodno da očuvaju češku krunu i izborni glas. Naslednik prestola je nadvojvoda Ferdi nand Štajerski (1578-1637), vatreni katolik i jezuitski vaspita nik. On je rešen da ukloni protestantizam iz svojih zemalja. U Češkoj živi znatan broj Nemaca koji šire nemački jezik i stiču zemljišne posede. Češko krupno plemstvo ostaje mirno, dok sitno postaje snaga otpora. Češka je izvor finansijskih sredstava habsburških vladara. 214
To nije sve. Rudolf II (1576-1612) pretvara Prag u svoju prestonicu. U Beču njegov brat Matija nastoji da preuzme vlast. To olakšava borbu češkog plemstva i širenje protestantizma. Ru dolf i Matija nastoje da plemstvo pridobiju za sebe: Rudolf ob javljuje 1609. „Kraljevsko pismo“ kojim obećava versku jedna kost katolika i protestanata. Protestanti žele da pojačaju otpor jezuitima. Došavši na presto, Matija napušta politiku kompro misa, zavodi cenzuru i nadzor nad radom protestanata. Matiju treba da nasledi Ferdinand, koga češki staleži biraju za kralja 1617. Ukidanje protestantskih privilegija i povlačenje „Kraljev skog pisma“ dovodi do jačanja snaga otpora medu češkim plem stvom. Kao u Nizozemskoj, Cesi se odvajaju od Habsburgovaca zboj jezika, vere i običaja. Kriza se brzo razvija. Pobunjenici proteruju carske činov nike i jezuite, obraćaju se za pomoć caru i protestantskim vlada rima Evrope. Na peticiju caru, odgovara se njenim odbijanjem i zabranom rada skupštine. To prouzrokuje jačanje snaga otpora, na čije čelo se stavlja nemački kalvinista Matija Turn. On ko manduje malom vojskom, uživa podršku dela plemstva i grado va, ali nije u stanju da organizuje snažniji otpor u zemlji. U junu 1618. Fridrih, izborni knez Palatinata, obećava podršku pobu njenicima. On ima svoje planove: želi da se dokopa češke krune. Fridrih ne raspolaže ljudima i novcem da se bori protiv Habs burgovaca. Česi ne uspevaju da pridobiju nove saveznike. Katolici i protestanti. - Prilike u Carstvu nalažu Matiji opreznost. Katolički vladari u Carstvu ne osećaju moralnu oba vezu da pruže podršku caru. Sukobi između katolika i protesta nata dovode do stvaranja dva saveza, iako u njih ne ulaze sve države. Na čelu Protestantske unije (1608) nalazi se Fridrih, iz borni knez Palatinata, unuk Viljema Ćutljivog i zet Džemsa I. Malih sposobnosti i ograničenih ambicija, on postaje orude u rukama Kristijana iz Anhalta. Protivnička strana stvara Katoličku ligu, na čijem je čelu sposobni Maksimilijan Bavarski, protivnik Habsburgovaca. Fridrih nastoji da osigura podršku protestant ske Evrope (Engleska, Danska, Švedska); pomoć obećavaju sa vojski vojvoda Karlo Emanuel i Betlen Gabor, erdeljski vojvoda. Turn postiže manje uspehe, što na stranu Čeha privlači nove sa veznike. Kriza se širi na čitavo Carstvo. Car Matija umire 1619. i time otvara mogućnost pobune protestantskih izbornika protiv Habsburgovaca. U avgustu izbornici biraju jednoglasno Ferdi nanda II za cara. Ubrzo potom Ferdinand saznaje za odluku skupštine u Pragu da za kralja izabere Fridriha, koji prihvata češku krunu. Opšti rat postaje neizbežan, a Ferdinand II odluču je da kazni svoje pobunjene podanike. Izbor Fridriha dovodi Španiju na stranu Ferdinanda II. U početku Ferdinand II ima znatne teškoće da organizuje svoje snage u Češkoj i umiri pobunjene oblasti Carstva. U sep tembru 1619. Fridrih se svečano kruniše za kralja Češke; suoča va se sa nepomirljivim neprijateljem, nepouzdanim saveznicima 215
i zlokobnim predvidanjem jezuita da će biti samo „zimski kralj“. Habsburški dvor prikuplja snage i saveznike, obezbeduje finan sijska sredstva; na njegovu stranu staju, pored Španije, papa Pavle V i Maksimilijan Bavarski, privučen obećanjem da će do biti izborničko zvanje i delove Palatinata. Izbornik Saksonije ša lje svoje armije u pomoć Ferdinandu, u nadi da će dobiti Lužice. Maksimilijanova armija od 20-30:000, pod komandom generala Johana Tilija, upada u Češku u septembru 1620, dok španske trupe ulaze u Palatinat. Ferdinandove i Maksimilijanove trupe nanose Česima težak poraz u bici na Beloj gori (novembra 1620). Fridrihovi saveznici (Betlen, Mansfeld) iako u blizini, ne pritiču u pomoć češkim snagama. Fridrih gubi češku krunu i svoje zem lje u Nemačkoj. Ferdinandov trijumf je neočekivan, ali potpun. Češka je prepuštena njegovoj milosti, koju on ne pokazuje. Kažnjava smrću vode pobune, proteruje protestante i dozvoljava trupama da pljačkaju Prag. Masovno se konfiskuju imanja češkog plem stva, koja se dele carskim službenicima i avanturistima. Crkve i samostani dobijaju velike posede, čiji vlasnici moraju da beže iz zemlje, zajedno sa uglednim građanima, naučnicima. Papski le gat, Karafa, uvodi jezuite u sve vidove života, što omogućava potpuni trijumf protivreformacije u jednoj protestantskoj zem lji. U tome se koristi ekonomski i fizički pritisak. Prvi period ra ta završava se povratkom Češke u krilo katoličke crkve i uništa vanjem stare društvene strukture, na čije mesto dolazi Ferdinan dovo „novo plemstvo“. Rat se ne završava porazom Čeha na Beloj gori i Fridriho vim izgnanstvom. Pojava privatnih armija i generala doprinosi da rat postaje stalna pojava. Jedan od prvih je Ernest fon Mans feld, koji je dugo vremena na strani Fridriha i Čeha. On menja nekoliko puta stranu, prodajući se uvek onom ko najviše plati. Protiv njega Maksimilijan mora da drži veliku vojsku, koja ne milosrdno tlači i pljačka protestantske krajeve. Zbog toga ne po kazuje želju da završi rat. Pored Mansfelda i Tilija, najistaknuti ji kondotjer je Albreht Valenštajn. On je jedan od najsposobnijih komandanata. Po rođenju Čeh, Valenštajn prelazi iz protestanti zma u katoličanstvo i stiče veliko bogatstvo. On ulazi u carsku službu kao snabdevač vojske hranom, odećom i oružjem. Kao ta kav postaje neophodan, pa mu Ferdinand ostavlja široku slobo du delovanja. Valenštajn je odan Carstvu, radi na učvršćenju carske vlasti i katoličanstva, stiče sve veću moć. Njegovo jačanje izaziva zavist nemačkih kneževa, koji traže povoljan trenutak da ga car opozove. Njegove prave ciljeve nije moguće utvrditi. Danska. - Završetak češke faze rata donosi potpunu pobe du Austriji i katoličanstvu. To podstiče Ferdinandove ambicije i on koristi prvu priliku da ih ostvari. Iako Protestantska unija predstavlja i dalje neprijatelja, razl.ozi su politički; ratište prela zi iz južne u severnu Nemačku, a predvodnik protestanata nije Fridrih, već danski kralj Kristijan IV (1588-1648). On odlučuje 216 1625. da ospori Ferdinandovo pravo u Nemačkoj. Kao vojvoda
od Holštajna, Kristijan ulazi u rat da zaštiti protestante u sever noj Nemačkoj i ostvari neke teritorijalne dobiti. On želi da zašti ti trgovinu Baltika od dominacije Carstva i tako ukloni moćnog suseda. Međunarodne prilike su povoljne; zbog prisustva snažne španske armije u Evropi on očekuje podršku Engleske, Nizozem ske, Francuske i Švedske. Stvarne pomoći nema: Engleska šalje mali odred najamnika, Nizozemska novac, a Gustav Adolf odbi ja da pruži podršku. Kristijan upućuje svoje trupe u Nemačku, ali izborni kneževi Saksonije i Brandenburga ostaju po strani. Suočen sa Kristijanovim upadom u Nemačku, Ferdinand II do zvoljava Valenštajnu da sakupi vojsku od 50.000 i pode na sever. Car predaje Valenštajnu vojvodstvo Meklenburg. Zajedno sa Ti lijem, Valenštajn nanosi Kristijanu težak poraz u bici kod Lute ra (1626); iste godine nanosi poraz Mansfeldu kod Desaua. Na redne godine Valenštajnova vojska pljačka po srednjoj i severnoj Nemačkoj i nanosi potpuni poraz danskim snagama. Dve godine kasnije (1629) Valenštajnova vojska upada u Dansku, posle čega Kristijan IV zaključuje mir u Libeku i obavezuje se da napusti Nemačku i prestane da se upliće u poslove Carstva. Edikt o restituciji. - Pobeda nad Danskom otvara nesluce ne mogućnosti, ali i opasnosti po Carstvo. Ferdinand II predvida pretvaranje Carstva u apsolutističku i katoličku državu pod vlašću Habsburgovaca. To želi da postigne povratkom na stanje pre zaključenja Augsburškog verskog mira (1555). Ediktom o restituciji on proglašava sve verske i političke promene nastale tokom posledhjih sedamdeset godina nevažećim i nezakonitim. Katolička imovina oduzeta posle 1552. mora da se vrati zakoni tim vlasnicima a prava administratora se proglašavaju nezako nitim. Edikt obezvreduje posed zemlje koju uživaju protestant ski kneževi. Luterani mogu da uživaju pravo u skladu sa načelom cuius regio eius religio, dok se kalvinistima to pravo ne priznaje. Svi koji se nalaze pod vlašću katoličkih vladara moraju da promene veru ili napuste zemlju. U pitanju su krupni interesi: primena edikta dovela bi do povratka mnogih biskupija, grado va i drugih oblasti u krilo katoličanstva. Edikt ima i druge nesagledive posledice. On predstavlja potvrdu vlasti Habsburgovaca, pretenziju neprihvatljivu za mnoge katoličke kneževe. Edikt pokazuje povezanost vlasništva zemlje sa političkom moći, a verske sa svetovnom vlašću. Carska komisija odreduje u kojim gradovima treba da intervenišu car ske armije; gradani Augsburga se predaju bez otpora, a njih 8000 beži iz grada. Maksimilijan dobija biskupije Verden i Minden, dok Nleklenburg, Bremen i Halberštat pripadaju Habsburgovci ma. Za savremenike edikt znači različite stvari: za vernike pobe du prave vere nad herezom, za katolike i protestante ciničan habsburški korak preduzet da se u ime vere stekne politička he gemonija. Edikt oživljava snagu protestanata, a umanjuje odu ševljenje katolika da vode krstaški pohod u korist Habsburgova 217 ca. Ferdinand predstavlja posebnu opasnost zbog Valenštajna i
njegovih armija, koje prete svima. Usred vojnih operacija i preuzimanja teritorija, Ferdinand II saziva 1630. sabor izbornih kneževa u Regensburgu. Cilj sabo ra je da prihvati njegovog sina za naslednika. To je pokušaj uje dinjenja nemačkih vladara protiv spoljnih neprijatelja. Izbornici Brandenburga i Saksonije odbijaju da učestvuju na saboru, dok drugi žele da umanje carevu vojnu moć. Oni zahtevaju uklanja nje Valenštajna, što podržava španski dvor koji želi da njegovu armiju stavi pod svoju komandu. Ferdinand prihvata zahtev i uklanja Valenštajna u trenutku kad se švedska armija iskrcava u Nemačkoj. Sastanak u Regensburgu potvrduje uverenje da Nemačka postaje centar sukoba. Evropske države su uzdržane. Ferdinan dovi savetnici žele Carstvo u kome će Habsburgovci predstavlja ti orude katoličke crkve; Španija želi nemačke trupe protiv Ni zozemske, dok Rišelje podržava snaženje nemačkih kneževa i slabljenje Carstva. On podstiče zahtev kneževa za uklanjanje Valenštajjna i ne pravi razlike izmedu katoličkih i protestantskih vladara. Pokušava da privuče na svoju stranu Maksimilijana i drži otvorena vrata za pregovore sa Ferdinandom. Iskrcavanje Gustava Adolfa predstavlja problem za Ferdinanda i Rišeljea. Iako Rišelje duže vremena podstiče švedsku intervenciju, ona mu otežava da izgradi francuski blok unutar Carstva. Ugo vorom u Bervaldeu, početkom 1631, Francuska i Švedska reša vaju medusobna pitanja. Francuska se obavezuje da pruži Šved skoj finansijsku pomoć, dok Gustav Adolf obećava da neće ugro žavati katoličanstvo, zaključiti separatni mir i upasti u Bavar sku sve dok ova ostane neutralna. U proleće Rišelje i Maksimili jan zaključuju sporazum u Fontenblou, kojim se obavezuju da ne podržavaju medusobne neprijatelje. Švedska invazija Nemačke. - Politika Francuske i stanje u Nemačkoj dovode na ratište novog učesnika - Švedsku. Kralj Gustav Adolf (1611-1632), istaknuti ratnik, državnik i prote stant, ne može da prihvati snaženje Carstva, političke i verske posledice Edikta o restituciji i pretnju Valenštajnovog prisustva u severnoj Nemačkaj koji uzima titulu „admirala severnog i bal tičkog mora“. Od početka svoje vladavine Gustav pokazuje živo interesovanje za zbivanja na baltičkim obalama i raspolaže naj boljom armijom u Evropi. Završava rat sa Danskom i osvaja či tavu rusku i poljsku obalu Baltika. Želi da Švedska postane prva baltička sila, a on bude zaštitnik nemačkog protestantizma i us tavnih sloboda od nasrtaja Ferdinanda i jezuita. Pored toga, želi da osvaja i dobije druge koristi. Nemačka postaje ratište. U junu 1630. Gustav je spreman. Njegova armija od 40.000 izvanredno obučenih vojnika i nešto škotskih najamnika iskrca va se u Pomeraniji i -r.auzima Šćećin i dolinu Odre. On pregovara sa Brandenburgom i Saksonijom da stanu na njegovu stranu, što uspeva posle dužeg ubeđivanja, zauzeća čitave Pomeranije i 218 Frankfurta na Odri. Magdenburg staje na stranu Gustava Adolfa i Tilijeve armije ga teško razaraju i pljačkaju. U leto 1631. Tilije
va armija upada u Saksoniju, što prisiljava Johana Georga, kne za Saksonije, da potpiše sporazum sa Gustavom Adolfom. U sep tembru švedska vojska, uz pomoć saksonske i brandenburške, nanosi Tiliju težak poraz u bici kod Brajtenfelda, u blizini Lajp ciga. Gustav Adolf vodi svoje armije u jugozapadnu Nemačku, zauzima Vircburg i Frankfurt na Majni. Svedska armija se nala zi u srcu katoličke Evrope, što izaziva uznemirenost Rišeljea i strah kod Ferdinanda. Gustav Adolf želi da napadne Ferdinanda i živi na katolič koj zemlji, uveren da će tako nametnuti povoljan mir. U proleće 1632. Gustav Adolf osvaja Nirnberg, prelazi preko Dunava i zauzima Minhen, odakle namerava da pođe na Beč. U strahu, Ferdinand poziva u pomoć Valenštajna koji prikuplja veliku ar miju i odvodi je u Saksoniju. Gustav ga prati i dve armije se su kobljavaju u nevembru kod Licena. Svedska armija izlazi kao pobednik, ali Gustav Adolf gine u borbi. Njegova smrt je veliki gubitak za protestantizam, koji uspeva da se održi u Nemačkoj zahvaljujući njemu. Namera Ferdinanda II da uništi protestanti zam ne uspeva. Rat u Nemačkoj nalazi se na mrtvoj tački. Nijedna strana ni.je u stanju da pobedi ili se povuče. Istaknuti učesnici nestaju sa scene: Valenštajn napušta komandu i biva ubijen (1634), Man sfeld gine, a Tili je ranjen. Rat se nastavlja jer to želi Francuska. Snaženje francuskog uticaja u Nemačkoj prouzrokuje interven cije carskih trupa. One nanose Švedanima i njihovim saveznici ma poraz u bici kod Nordlingena (1634). Naredne godine Ferdi nand zaključuje mir sa Saksonijom u Pragu. Johan Georg dobija Lužice i biskupiju Magdeburg, privremeno se povlače odredbe Edikta o restituciji, a imanja vraćaju protestantima; luteranstvo se prihvata u nekim gradovima. Johan Georg se oba vezuje da privoli druge kneževe da prihvate sporazum, kome pri stupaju Bavarska, Brandenburg, rajnske biskupije i Meklen burg. Rat u Nemačkoj se završava, iako Ferdinand II predoseća neminovnost sudara sa Francuskom. Francusko-švedski rat. - Posle poraza Švedana kod Nord Iingena, Rišelje upućuje u Nemačku vojsku i novac, stvara veliku armiju i potpisuje ugovore o savezu sa Svedskom, Nizozemskom, Švajcarcima, Savojom i Bernardom od Saks-Vajmara. Rišelje želi da zaustavi širenje Španije i osvoji okolne oblasti, otkloni pretnje Habsburgovaca Francuskoj. Neslužbeni rat postaje slu žbeni. Rat se pretvara u dinastički sukob Burbona i Habsburgo vaca u kome verska, etnička i ustavna pitanja gube značaj. Rat se vodi na nemačkoj teritoriji, sa neophodnim razaranjima i stradanjima. U maju 1635. Francuska objavljuje rat Španiji, čije trupe prodiru u blizinu Pariza. Rišelje i Oksenstjern shvataju da su neophodna veća ratna ulaganja. Rišelje ulaže velika sredstva i 219 napore u stvaranje nove francuske vojske na čije čelo dalaze mlađi sposobni oficiri - Tiren, Konde. Francuska potpisuje sa Švedskom ugovor u Hamburgu i obavezuje se da joj plaća godi
šnju subvenciju od milion livri. Ratne operacije vode se na raz nim stranama. Između 1637. i 1642. francuske trupe zauzimaju Artoa na severu i Rusijon na jugu, a 1643. nanose težak poraz Špancima kod Rokroa. Istovremeno, ratne operacije se vode u dolini Rajne, iz kojih Francuska izlazi kao pobednica. Španski položaj u Nizozemskoj postaje kritičan, što se pogoršava pobunama u Portugaliji i Kataloniji. Rišelje odbacuje tajne ponude Olivaresa za zaključenje mira. Šveđani prodiru do Praga i tako ugrožavaju Austriju. Situacija u Carstvu postaje složena, pa Fer dinand III saziva sabor u Regensburgu (1640). Fridrih Vilhelm, izborni knez Brandenburga, potpisuje primirje sa Švedskom i nanosi veliki udarac Carstvu, koje nema snage ni jedinstva da vodi rat. Većina kneževa želi mir. Porazi carskih armija kod Frajburga (1644) i Nordlingena (1645) još više pogoršavaju si tuaciju, a prodor Švedana i Francuza ka Beču prisiljava Ferdinanda III da traži zaključenje mira. Ratna razaranja. - Trajanje rata i njegova oštrina prouzro kuju ogromna razaranja, smrt, patnje i glad širom Nemačke; mnogi gradovi i sela su uništeni ili opustošeni. Tvrdi se da je od 16 ostalo svega 8 miliona stanovnika. U borbama je poginulo 350.000 a ostatak nestaje zbog gladi, bolesti i iseljavanja. Pret postavlja se da je stanovništvo u pojedinim delovima (Meklen burg, Pomeranija, Virtemberg, Palatinat) prepolovljeno. U dru gim (Hanover, Oldenburg) gubici su mali. Veći deo Donje Sakso nije trpi velika razaranja u prvom delu rata, a posle toga se ob navlja; tridesetih godina najviše trpi Bavarska. Istovremeno, broj stanovnika u Hamburgu stalno raste. U mnogim delovima Nemačke poljoprivreda je uništena, ratni porezi ogromni, a nesi gurnost života i imovine potpuna. Jedna trećina zemlje na severu se ne obraduje, pa umesto obradenih polja rastu šume. Gradovi manje stradaju od nezaštićenih sela, ali su pretrpani izbeglica ma; Marburg je okupiran jedanaest puta, a Magdeburg pod op sadom deset puta. Njihova industrija je uništena, a trgovina u rukama stranaca. Štete nisu samo materijalne: verski i građanski rat podstiču tiraniju, škole i univerziteti skoro ne postoje. Hi ljade žena i ljudi se spaljuju zbog optužbi da prizivaju duhove i veštice. Razaranja nisu samo posledica rata. Čitava zapadna Evro pa izmedu 1610. i 1620. prolazi kroz ekonomsku krizu; njene po sledice su primetne na raznim stranama. Rat još više pojačava krizu zbog pljačke i neobradenih polja. Cena rata pogađa po djednako velike i male države, a vojske i zarazne bolesti idu za jedno. Nakon završetka ratnih operacija, oporavak u većini oblasti je brz. 220 Vestfalski mir. - Ponuda i posredovanja za mir ima od rani je. Pregovori se vode izmedu 1639. i 1641. i završavaju zaključe njem preliminarnog mira. Odredbe predvidaju istovremeno odr žavanje dve mirovne konferencije: u Minsteru, gde će Ferdinand III pregovarati sa Francuskom i njenim saveznicima, i Osnabri ku, gde će car pregovarati sa Švedskom. Mirovni kongres počinje sa radom 1644.
Posle dugotrajnih pregovora, koje prate ratne operacije, zaraćene strane potpisuju u oktobru 1648. Vestfalski mir. Potpisivanje ugovora ne dovodi do zaključenja mira između Francuske i Španije. Teritorijalne promene su značajne. Švedska dobija zapadnu Pomeraniju, manje oblasti na Baltiku i biskupije Bremen i Verden; Francuska osigurava vlast nad gradovima Me com, Tulom i Verdenom i kontrolu nad Alzasom; tvrdave Brejsač i Pinerolo vraćaju se Francuskoj. Maksimilijan Bavarski dobija delove Palatinata, čiji se veći deo vraća Fridrihovom sinu Karlu Luisu; Brandenburg dobija Magdeburg, biskupije Halberštat, Minden i Kamin i istočnu Pomeraniju. Vestfalski mir postavlja načela koja će biti na snazi u na rednim vekovima. Ističe načelo suvereniteta država na račun univerzalnog carstva. Ugovor potvrduje dezintegraciju Carstva, o čemu svedoči činjenica da u radu kongresa učestvuje oko tri stotine nemačkih država; mirovni ugovor potvrđuje njihov suve renitet. To znači potpunu slobodu u pitanjima unutrašnje i spolj ne politike; sve nemačke države učestvuju ravnopravno u radu Rajhstaga, koji može da razrezuje poreze, sakuplja vojske i za ključuje ugovore. Priznanje starih ,.nemačkih sloboda“ pretvara cara u ceremonijalnog vladara šarolike skupine nezavisnih država. Suverenitet u političkim pitanjima daje vladarima velika prava u verskom pitanju. Načela Augsburškog mira (1555) po staju deo mirovnog ugovora. On priznaje kalviniste i potvrduje protestantima sve tekovine ostvarene posle 1624. Nemačka osta je podeljena na mnoge države u kojima žive katolici, luterani, kalvinisti; dve vere ne uspevaju da ostvare svoj cilj - čišćenje Carstva od heretika. Podeljenost nemačkih država znači uklanjanje Carstva iz medunarodne politike. To odgovara Francuskoj, kojoj pogoduje slaba Nemačka, a zadovoljava kneževe koji. žele da budu nezavi sni. Francuska i Švedska postaju garanti mira, što im omogućuje da se dugo upliću u unutrašnje poslove Carstva. Njegovom slab ljenju doprinosi priznanje nezavisnosti Nizozemske i Švajcar skih kantona, što smanjuje teritorije Carstva. Vestfalski mir zaoštrava slabosti Nemačke i potvrduje pra vo verske koegzistencije. On doprinosi slabljenju habsburške moći u Evropi time što nanosi poraz obema granama - u Austriji i Španiji - i smanjuje njihovu povezanost. Austrija se okreće is toku, a Spanija povlači u sebe. Rasplet 1648. izbacuje u prvi plan evropske politike Francusku, Englesku i Nizozemsku. Uspon Brandenburga - Pruske i Austrije. - Govoriti o Ne maćkom Carstvu posle tridesetogodišnjeg rata znači posmatrati 221 dve države koje se naglo uzdižu. Brandenburg ne pruža sliku zemlje koja mnogo obećava. Od heterogenih zemalja i naroda nastaje snažna država. Dinastičkim vezama Brandenburg se uje dinjuje sa pruskim vojvodstvom na istoku i grofovijama Kleve i Julih na Rajni. Brandenburg je peskovit i ravan, slabo naseljen; Pruska je šumovita oblast, a glavni grad je Kenigsberg. Većina stanovnika su luterani, svaka oblast ima svoje staleže, a medu
njima nema zajedničkih interesa. Brandenburg je u evropskim razmerama mala država. U Brandenburgu i Pruskoj najvažnija klasa su krupni zemljoposednici - junkeri. Za vladavine Fridriha Vilhelma (1640-1688), poznatog kao „Veliki izbornik“, Pruska se postepeno pretvara u veliku evrop sku silu. On uvodi mnoge novine, koristi lukavstvo i pritisak da ostvari svoje ciljeve. Fridrih Vilhelm stvara stalnu vojsku, pomo ću koje ostvaruje svoje političke, ekonomske i društvene refor me. Vojska je orude centralizacije i tokom njegove vladavine stalno se povećava. U severnom ratu (1655-1660) koristi armiju i ratuje kao saveznik Švedana i Francuza. Staleži Brandenburga prihvataju da izdržavaju vojsku pod uslovom da junkeri uživaju posebne ekonomske i društvene privilegije. Junkeri mogu da poseduju zemlju, proteruju seljake (kmetove) sa nje i ne plaćaju poreze. S druge strane, izbornik ograničava politička prava junkera. Nakon isteka dogovora, izbornik nastavlja da naplaćuje poreze i nameće nove trošarine na gradove bez saglasnosti Staleža. Silom nameće poreze u rajnskim oblastima i Pruskoj. Najveće žrtve takvih nameta su kmetovi, koji plaćaju dva puta veće poreze nego podanici Luja XIV. Da bi prikupio poreze za vojsku, izbornik stvara Generalni ratni komesarijat, koji ima nadzor nad svim pitanjima privrede u zemlji. Njegovi službenici podstiču privrednu proizvodnju, pre svega za vojne potrebe. U tome dobijaju pomoć od oko 20.000 hugenota koji se naseljavaju u Brandenburgu. Krajem veka iz bornik raspolaže vojskom od 30.000 ljudi, stanovništvom od 1,5 miliona i obnovljenom privredom. To mu omogućava da vodi stalne ratove u kojima stiče mala teritorijalna proširenja. Koristeći vojsku, administraciju i rascep između junkera i gradova, izbornik uspeva da stvori državu sa karakterističnim društvenim sistemom i vrednostima. On obezbeduje sebi i svojim naslednicima potpunu političku kontrolu u zemlji. Kod stanov ništva razvija smisao za disciplinu i poslušnost. To doprinosi je dinstvu države pošto seljaci sačinjavaju obične vojnike, a junke ri oficirski kadar. Time stvara čvrstu i efikasnu administraciju. Društvene razlike između junkera i seljaka su potpune, pa prvi osećaju punu zavisnost od izbornika. Oficirski položaj znači iz raz društvene nadmoćnosti junkera. Čitava izbornikova politika oslanja se na saradnju sa jun kerima. Oni drže najvažnije vladine položaje i ne plaćaju porez. Zbog toga poistovećuju svoje interese sa interesima države. Stav prema kmetu je brutalan. Jedan sveštenik ističe 1684. da su „se ljaci zaista ljudska bića“, ali sa njima treba postupati kao sa 222 „sušenim bakalarom koji je najbolji kad je dobro tučen i me kan“. Novine koje uvodi izbornik - trgovačke kompanije, isuši vanje zemljišta, podsticanje manufakturne proizvodnje - imaju za cilj da zemlju uvedu u red razvijenih evropskih država. Cena svih ovih mera su osiromašeni gradovi, monopoli, dažbine i beda seljaka. Država koju izgraduje izbornik je homogena, birokratska i
militaristička. Njeni vladari ostvaruju do kraja veka apsoluti stičku vlast i odbijaju da je dele sa drugim. Brandenburg uklanja ustavna ograničenja krajem veka. Austrija. - Završetak tridesetogodišnjeg rata ne prekida ratne operacije u severnoj Evropi. U tim borbama habsburška država igra značajnu ulogu i krajem veka učvršćuje svoj uticaj. Problem Habsburgovaca predmet je stalnih pregovora, a pretnje njihovom opstanku od strane Turske pružaju priliku mnogim neprijateljima da ostvare svoje ciljeve. Habsburška Austrija je neobična mešavina centralizovane države i dinastičkog carstva Kaxla V. Njeni vladari upravljaju šarolikim teritorijama - Au strija, Štajerska, Koruška, Kranjska, Tirol, Češka, Moravska, Šlezija, Ugarska, Hrvatska, Slavonija, Dalmacija i Erdelj. Mno ge od njih nalaze se pod turskom vlašću do kraja veka. Svakom od njih upravlja se drukčije zbog različite prirode veza, običaja i ustanova. U državi žive mnogi narodi, postoje različite vere i kulture. Jedino zajednićko im je odanost dinastiji. Snažna armi ja predstavlja orude habsburške vlasti. Vladavina Leopolda I (1657-1706) je važan period u razvit ku Austrije. Njegova vladavina je u senci Luja XIV, čija politika, vojna i ekonomska snaga stvaraju Leopoldu mnoge teškoće. Beč je mali i siromašan u poređenju sa Parizom, austrijska armija malobrojna u poredenju sa francuskom. Leopold vodi spretnu politiku, a krajem veka ostvaruje velika teritorijalna proširenja. Najveće probleme Leopold ima u Nemačkom Carstvu zbog fran cuskog uticaja i potkupljivanja izbornih kneževa. Pravi mnoge ustupke i prihvata postojanje Rajnske lige, francuske tvorevine i sredstva za širenje njenog uticaja u Carstvu. Švedska politika prema Carstvu je takode pretnja Leopoldu, pošto Karlo X poka zuje ambicije slične Gustavu Adolfu. Podstiče nerede u Češkaj, zaključuje ugovor sa izbornikom Brandenburga i Franjom Rako cijem, erdeljskim vojvodom. Austrijske armije i diplomatija us pevaju da onemoguće Karlove planove na Baltiku i u Poljskoj. Rat na severu završava se mirom u Olivi (1660). Mnogo opasniji za Leopolda su oživljavanje turske moći i njeni upadi u susedne zemlje. Rakoci nastoji da se održi kao erdeljski vojvoda, ali gine u borbi. Leopold upućuje armiju u Er delj da zaustavi Turke, ali u tome nema uspeha. Turska vojska ood vođstvom Ahmeda Ćuprilića 1663. kreće na Beč. U pomoć Leopoldu pritiču Luj XIV, Filip IV, papa i više nemačkih kneže va. Saveznička armija nanosi Turcima poraz kod Sv. Gotharda (1664) i zaustavlja prodor ka Beču. Leopold zaključuje mir u Va 223 švaru i u naknadu za dvadesetogodišnje primirje plaća sulta nu tribut od 200.000 florina. Erdelj prelazi u turske ruke, a Ugarska je podeljena između Turske i Austrije. Ugarsko plemstvo diže pobunu uvereno da Leopold želi po deljenu i slabu Ugarsku. Leopold šalje austrijsku armiju da umi ri pobunu, oduzme imanja plemstva i uguši protestantizam. Je zuiti se vraćaju, a administracija se nalazi u rukama Nemaca. U garski otpor i turske pretnje navode Leopolda da pravi ustup
ke (1681). Biraju se novi Staleži i donosi novi ustav koji daje ugarskom plemstvu veliku vlast. Primirje traje do 1683, kada Turska pokreće veliku armiju protiv Austrije. Leopold beži iz Beča, pod koji stižu turske trupe; Austrija sklapa ugovor sa Janom Sobjeskim, kraljem Poljske, koji okuplja šaroliku vojsku (Poljska, Saksonija, Nemačko Car stvo, Bavarska, papa, Venecija). U septembru 1683. saveznici na nose Turcima poraz kod Beča i prisiljavaju ih na povlačenje. Ru sija pristupa Ligi (1686), dok Francuska, Engleska i Nizozemska ostaju po strani. Snage Lige nastavljaju operacije i proteruju Turke iz Ugarske, Hrvatske i Slavonije; 1687. oslobađaju Budim, a naredne godine i Beograd, odakle prodiru duboko na jug Srbiju, Kosovo, Makedoniju. Ubrzo postaje jasno da turski poraz nije potpun. Njene snage preduzimaju protivofanzivu, pred kojom se Austrijanci i srpski narod povlače iz Makedonije i Kosova. Turske trupe ulaze u Beograd 1690. i prelaze u Ugarsku. U narednim godinama rat se vodi u Podunavlju, ratištu na kome se ističe princ Eugen Sa vojski (1663-1736), jedan od najsposobnijih evropskih generala. On nanosi Turcima težak poraz kod Sente (1697), upada u Bosnu i pali Sarajevo. Mirovnim ugovorom u Karlovcima (1699) Turska predaje Ugarsku, Erdelj, Hrvatsku i Slavoniju Austriji, Podoliju Poljskoj, a Dalmaciju i deo Grčke Veneciji. Austrija udvostruču je svoje teritorije posle 1648. Osvajanje podunavskih zemalja dovodi do promena odnosa izmedu Habsburgovaca i ugarskog plemstva. Otpor plemstva centralizaciji je snažan; ono brani svoje „slobode“. pravo da bira kralja i upravlja preko Staleža; kalvinisti pružaju snažan otpor katoličkom prozelitizmu. Habsburgovci moraju da sarađuju sa ugarskim plemstvom i vode uzdržanu politiku. Ugarsko plem stvo prihvata Habsburgovce kao svoje kraljeve (1687), ali zadr žava svoje Staleže i veru. Uprkos pretnji sa istoka, Leopold posvećuje veliku pažnju zbivanjima na zapadu. Sudbina Španije odreduje njegovo drža nje. Austrija i Francuska zaključuju 1668. ugovor o deobi Špani je posle smrti Karlosa II. On postaje bezvredan posle upada fran cuskih armija u Nizozemsku. Ratovi sa Turskom pojačavaju Leopoldovu zabrinutost. On nastoji da umanji moć Francuske i obezbedi naslede španskog prestola. Zanemaruje snage Engleske i interese Nizozemske, čime umanjuje šanse svog sina Karla da ostvari naslede nad španskim prestolorn (1684). Leopold ne odu staje od te namere iako se tome suprotstavljaju sve protestantske 224 zemlje. Sporazumi i ugovori o deobi Španije ostaju bezvredni kad Karlos II odlučuje da njegov naslednik bude Filip, unuk Lu ja XIV. To onemogućava sporazum izmedu zainteresovanih stra na (Habsburgovci, Burboni, Viljem Oranski i drugi). Ratne ope racije počinju 1701. a dve godine kasnije izbija -veliki ustanak ugarskog plemstva pod vođstvom Franje Rakocija, koji preti da olakša prodor francuskih armija do Beča. Ustanak se završava 1711. obećanjem da će Ugarska dobiti nova ustavna prava.
Sveto Rimsko Carstvo. - Uprkos stalnih borbi, sukoba i di lema, pretnji da će se raspasti, Carstvo je ipak politička celina. Sabor u Regensburgu zaseda posle 1633. i pruža caru stalnu podršku. Sabor sačinjavaju tri doma: u prvom zasedaju izborni ci, drugom crkveni i svetovni vladari i u trećem predstavnici slo bodnih gradova. Oni glasaju o davanju finansijske i novčane po moći vladaru, ali svoju odluku ne mogu nikome nametnuti. Pose ban budžet za izdržavanje 60.000 vojnika izglasava se 1681; on se povećava 1710. na 120.000 vojnika. Sredinom XVII veka postoje mnoge ustanove pomoću kojih se upravlja Carstvom. Rajhshofrat ili Dvorski savet u kome se rešavaju pitanja politike i privilegija nalazi se na vrhu piramide. Privatni savet rešava mnoga pitanja, ali postepeno gubi vlast. Sukobi između Carske kancelarije i Dvorske kancelarije postaju stalni. Leopold nastoji da ojača vlast Dvorske kancelarije. Dvor ski ratni savet odlučuje o vojnim pitanjima. Dvorska komora je istovremeno ministarstvo i finansija i trgovine. Do kraja veka Carstvo ostvaruje stepen centralizacije o kome se početkom veka ne može ni pomišljati. 225 VIII FRANCUSKA Stupanje Anrija IV na presto Francuske znači početak nje ne konsolidacije i uspona u evropskoj politici, diplomatiji, oru žanim snagama i umetnosti. U razvitku Francuske postoje dva perioda: prvi do 1661, kad zemlja preživljava mnoge krize i su kobe, prolazi kroz unutrašnje slabosti i nemire. U tom razdoblju, kraljevi i ministri nastoje, često bez vidljivog uspeha, da zausta ve proces slabljenja države i apsolutističke vlasti. U prvoj polo vini veka, epohi vladavine Rišeljea i Mazarena, teško se mogu povući razlike izmedu mira i anarhije. Opšta nesigurnost i nei zvesnost su glavne karakteristike epohe. Drugi period, vladavina Luja XIV, je epoha opšte konsolidacije i neslućenog snaženja Francuske, njenog uspona u položaj prve evropske države. Anri IV. - U pitanjima unutrašnje i spoljne politike vlada vina Anrija IV (1598-1610) predstavlja, u poredenju sa vremeni ma verskih ratova, epohu unutrašnje stabilizacije, ekonomske obnove i napretka i uzdržanih odnosa sa susedima. Prijatnog iz gleda, srdačan i dobronameran, Anri IV je izuzetno sposoban po ?itičar i državriik koji nastoji da osigura mir, prosperitet i versku toleranciju. To je u skladu sa shvatanjem političara, čiji je Anri vođa. To ne znači kraj unutrašnjih sukoba ili utvrdivanje držav ne vlasti u skladu sa njihovim željama. Mada pojedinci, kao Sili, govore o „dragoj otadžbini“, kod većine Francuza ne postoji ose ćanje nacionalne pripadnosti. Anri IV želi mir po svaku cenu. Iz javljuje u pariskom parlamentu (1599) da „država mora da se spase i to se mora postići mirom. Više ne sme biti razlika izmedu katolika i hugenota, svi moraju biti dobri Francuzi.“ Otelotvorenje takve politike je Nantski edikt koji ne pred stavlja izraz verskog ubeđenja već političkog proračuna. Anri smatra da je njegova obaveza prema Francuskoj ispred svih drugih obzira.
Katolici i hugenoti prihvataju Edikt sa mnogo uz držanosti i kritike. On predstavlja primirje nametnuto odnosom snaga u zemlji. ｰc-Iugenoti zahtevaju više tolerancije, ali pošto či ne samo desetinu stanovništva, ne mogu očekivati da je dobiju. Oni ipak nisu gradani drugog reda, dobijaju državne službe i imaju zaštitu pred sudovima; ne mogu da šire svoje oblasti, a stotine utvrdenih gradova, iako privremena garancija, ne pred stavljaju simbol jedinstvene, slobodne države. Prava hugenota zavise mahom od snage hugenotskog plemstva u unutrašnjosti i grupa u gradovima. Katolici žele verski jedinstvenu Francusku. Anri provodi ideju političara, koja predviđa da ne samo države već i narodi ostanu verski podeljeni. To je koncepcija koju pri 226 hvataju evropske države. Ona se primenjuje bolje nego što se moglo pretpostaviti. Usprkos protesta parlamenata širom Fran cuske, zemlja prihvata Nantski edikt. On obezbeduje Francuskoj verski mir tokom većeg dela veka i odreduje načelo slobodne cr kve u slobodnoj državi. Anri IV je pristalica apsolutističke vladavine, pa nastoji da osigura saglasnost i podršku svojih saradnika. Njegovi savetnici i ministri su u različitim grupama, i veoma su sposobni. On traži poslušnost svih koji mu je duguju, a svirepo kažnjava svoje ne prijatelje (Biron). Anri IV nastoji da osigura podršku provincija svojoj politici. Njihovo držanje prema vladi i vladaru je nejasno i neodredeno. Pojedine provincije i njihovi staleži prikupljaju i razrezuju poreze (Langedok, Bretanja, Provansa, Dofinej, Bur gundija), dok u drugima taj posao obavljaju kraljevski činovnici. Anri IV uspeva da umanji snagu i uticaj provincijskih staleža i slobode gradova. Većim pritiskom i efikasnošću vlada povećava svoje prihode i stiče finansijsku nezavisnost. To dovodi do po vremenih pobuna, ali ih Anri IV lako umiruje. Pobuna plemstva 1602. pod vodstvom Birona i vojvode Bujona u dogovoru sa sa vojskim vojvodom brzo je ugušena. Anri IV često putuje zemljom i to koristi da joj se nametne. On ne vlada zemljom u skladu sa nekim utvrdenim načelima, a svojc ministre korist.i da obezbede red i povećaju efikasnost vladavine. Otklonivši pretnje Španije, Anri IV posvećuje pažnju neop-hodnoj privrednoj obnovi Francuske. Posle t.rideset godina ubi-janja, razaranja, nesposobnosti i vladarske nebrige, zernlja se nalazi na ruba propasti. Kuće, putevi, luke, gradovi, privredni život pokazuju posledice horbi, mržnje, zanemarivanja. Mnogi gradovi postaju gomila ruševina. Anri podstiče oživljavanje ma nufakturne proizvodnje, trgovine i zanata. U tome ga pomažu sposobni ministri kancelar Pompon de Belivr, Sileri. vojvoda Sili i drugi. Kao ministar superintendant finansija, Si1i nadgleda či tav privredni život Francuske - finansije, poljoprivredu, industriju, trgovinu. Sili radi na izgradnji puteva, isušivanju močvara, gradnji luka, unapredenju poljoprivrede; sprovodi reformu po reskog sistema i posvećuje pažnju njegovom prikupljanju, sma njuje dvorske i državne rashode, uspeva da isplati dugove i stvo
ri neke rezerve. Sili smanjuje iznos taja i povećava gabelu, a kažnjava svaki slučaj prevare. On uvodi novi izvor prihoda paulette - prodaju državnih položaja na devet godina. Posebno se zalaže za napredak poljoprivrede i smanjenje obaveza seljaka; nastoji da ih zaštiti od feudalnih zloupotreba (prelazak preko imanja, pljačka vojnika). Silijev saradnik Bartelemi de Lafema podstiče primenu merkantilističke prakse: veći izvoz od uvoza, razvitak industrije luksu-r.nih dobara, naseljavanje u kolonijama u Novom svetu. Takva politika dovodi do privredne obnove Francuske, povećanja stanovništva i prosperiteta. Zauzet unutrašnjim pitanjima, Anri IV nema vremena da vodi aktivnu spoljnu politiku. Vodi kratkotrajan rat protiv Sa voje 1602. i osvaja obiast na ušću reka Rone i Saone. Nastoji da 227 među nemačkim državama stvori blok naklonjen Francuskoj, ali ga u tome sprečava smrt. U maju 1610. verski fanatik Fransoa Ravajak ubija Anrija IV, zaplašen da će kralj predvoditi pobunu hugenota. Regentstvo. - Posle smrti Anrija IV uvodi se regentstvo, na čijem se čelu naiazi kraljica Marija Mediči. Ona vlada zemljom u ime maloletnog Luja XIII. Marija Mediči ne pokazuje spbsobno sti da upravlja zemljom te se javlja otpor na čijem su čelu one snage koje je Anri IV uspeo da umiri. Krupne plemićke porodice, neke u bliskoj vezi sa dvorom, pokazuju želju da učestvuju u upravi zemljom. Medu njima su Anri Konde, princ Konti, vojvo de od Longvila i Vandoma i drugi. Njihovo okupljanje u Parizu preti da iz.azove gradanski rat, što ih dovodi u sukob sa Anrije vim saradnicima. Počinje borba za uticaj na dvoru, u kojoj uče stvuju pariski parlament, kraljevski savet, ministri, članovi kra ljevske porodice, crkva. Sileri, Vileroa, Žanin zadržavaju svoje položaje, dok Sili mora da se povuče zbog sukoba sa regentki njom. Stvara se odnos snaga u kome nijedna strana ne može da sprovodi svoju politiku. Marija Mediči se okružuje dvorskom kamarilom, medu ko jima najvažnije mesto ima Karlo Končini. On ima veliki uticaj na regentkinju i dobija zvanje maršala Francuske. Ubrzo bivaju uklonjeni ostali Anrijevi ministri. Francuska se suočava sa ra tom protiv Španije zbog Klevea i Jiliha. Regentkinja i Končini prekidaju pripreme i do rata ne dolazi. To dovodi do političke deobe. Na jednoj strani su pristalice snažne monarhije i suverene države - bons francais, drugi, među kojima regentkinja i njene pristalice, okreću se Španiji i katoličanstvu i podržavaju slabu državu. Uspeh druge grupe potvrduje se brakovima izmedu Luja XIII i Ane Austrijske, ćerke Filipa III, kao i njegovog naslednika sa Lujevom sestrom. Već 1613. dolazi do pobune plemstva koje želi da potvrdi svoj položaj na dvoru. Niže plemstvo staje uz njih, što slabi polo žaj regentstva u zemlji. Plemići osvajaju neke gradove, Marija predvodi vojsku protiv njih. U pregovorima regentkinja prihvata da plemstvo dobije novčanu naknadu i položaje i da se održi
skupština Staleža. Sastaju se 1614, ali taj skup nema uticaja na rad centralne vlasti; sukobi izmedu tri staleža parališu njihov rad. Raspravlja se o prirodi kraljevske vlasti, ulozi crkve i pore zima. Dolazi do oštrog sukoba izmedu plemštva i trećeg staleža, koji traži da se smanje penzije i tako obezbede državni prihodi. Staleži ne uklanjaju dvorsku kamarilu, iako raste otpor protiv Končinija. To je poslednji sastanak Staleža do francuske revolu cije. Iste godine Luj XIII se proglašava punoletnim. On pokazu je neodlučnost i neurotičnost, melanholiju i uzdržanost; shvata potrebu za promenama u upravljanju zemljom. Luj XIII i njegov najbliži saradnik, vojvoda Lin, oslobadaju se Končinija i njego vih sledbenika (1617), a Marija Mediči odlazi u samostan. Sa 228 njom odlazi i jedan od Končinijevih štićenika, Arman Žan de Plesi, potonji kardinal i vojvoda Rišelje. On održava vezu sa Lu jem XIII i 1619. uspeva da pomiri majku i sina. Lin umire 1621. i otvara Rišeljeu put ka vlasti. Rišelje i hugenoti. - U sukobima koji slede, hugenoti ulaze u borbu i traže svoja prava. Oni raspolažu priličnom snagom, a oživljavanje verskih sukoba, jačanje katolika i jezuita, postoja nje privatnih armija kneževa ugrožava njihov položaj i oni usta ju u njegovu odbranu. U leto 1620. Luj XIII obnavlja katoličan stvo u Bearnu, teritoriji Anrija IV u Pirinejima, što izaziva otpor hugenota i sukob sa kraljevim trupama. Ugovorom u Monpelijeu hugenoti gube neka vojna uporišta i pravo da održavaju zajed ničke skupštine. Mir se vraća, a 1624. Rišelje ulazi u dvorski sa vet. Rišelje je neobična ličnost koja u sebi oličava spregu pa triotizma, vere i političke strasti. Sve potčinjava ideji države, snaženju Francuske protiv unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Nemilosrdno guši pobune plemstva protiv krune, šalje Mariju Mediči i Gastona Orleanskog, brata Luja XIII, u progonstvo, za tvara i osuduje na smrt više vojvoda i prinčeva; ograničava sna gu hugenota i vodi spoljnu politiku koja, bez obzira na njegovo katoličanstvo, odgovara interesima Francuske. Ideje o državi i politici Rišelje uobličava u svom Političkom testamentu. Njegov cilj je snažna apsolutistička monarhija. „Na meravam da upotrebim svu silu i moć koju Ste mi dali (Luj XIII prim. D. Ž.) da uništim hugenotsku stranku, umanjim dosto j anstvo visokih ličnosti, učinim Vaše podanike poslušnim i Vaš ugled podignem na nivo koji mu pripada“, piše Rišelje. Traži 1626. stvaranje Velike Francuske, što se može postići unapređe-njem trgovine i poreskog sistema, prekidom građanskih ratova i jačanjem zemlje na kopnu i moru. Unutrašnja i spoljna politika imaju isti cilj. Rišelje je svestan teških prilika u zemlji. Rashodi su veći od prihoda, a porezi veliki; želi da ih smanji, ali ne uspeva; u vreme tridesetogodišnjeg rata rashodi se udvostručuju, a 1643. taj je dva puta veći nego u vreme Anrija IV. Privredni život je u krizi: cene padaju, žetve su rdave, manufaktura i trgovina propadaju.
Rišelje ne uspeva da to promeni. Ratni rashodi sprečavaju unu trašnju stabilizaciju. Državi preti raspadanje: hugenoti govore o republici, krupno plemstvo preti da zemlju pretvori u nešto slič no Carstvu. Vlada u Parizu nije u stanju da nametne svoje odlu ke. a guverneri, parlamenti i lokalni činovnici odbacuju nadzor iz Pariza. Rišelje izbegava sukobe sa njima i traži podršku crkve. Hugenotska pobuna 1627. prisiljava Rišeljea da stupi u ak ciju. Oni drže velike delove zapadne Francuske, održavaju veze sa Engleskom i kontrolišu mnoge luke. Njihov centar je utvrđeni Larošel, protiv koga Rišelje predvodi vojsku i opseda grad. En gleska podrška hugenotima izaziva veliku opasnost. U jesen 1628. hugenoti se predaju, a u leto 1629. prihvataju Aleski edikt 229 milosti kojim gube utvrđene gradcve, luke i političke privilegije. Zadržavaju verske slobode i postaju deo zajednice. Rišelje želi da umanji vlast krupnog plemstva, spreči njiho vu samovolju i otkloni pretnje kraljevskoj vlasti. Moć provincij skog plemstva je velika: Vendom u Bretanji, Gizi u Provansi, Monmoransi u Langedoku i drugi ponašaju se kao nezavisni vla dari. Zavere protiv države oštro kažnjava; vodeći zaverenik je Gaston Orleanski, brat Luja XIII, koji pokušava da ubije Riše ljea. Mnogo je opasnija zavera dvorskih krugova protiv Rišeljea (1629-1632), na čijem su čelu Marija Mediči i Mišel de Merilak, čuvar državnog pečata. Oni se protive njegovoj antišpanskoj po litici, ali ne uspevaju da ga uklone sa vlasti. Rišelje nastoji da umanji prava provincija; ukida tri skup štine (Burgundija, Dofinej, Provansa). Šalje intendante, pred stavnike kraljevskog saveta, da nadgledaju prikupljanje poreza; postaje superintendant mornarice i trgovine sa ciljem da obnovi ratnu i trgovačku mornaricu. U tome uspeva, ali po cenu novih opterećenja seljaka; nastavlja Silijevu politiku privredne obnove zemlje, što zahteva nove namete. To dovodi do čestih pobuna ši rom Francuske (1630, 1631, 1632). Spoljna politika. - Rišelje je pristalica politike sile i to pri menjuje tokom tridesetogodišnjeg rata. On zabrinuto posmatra jačanje moći Habsburgovaca i širenje u Carstvu. Njegova politi ka okreće se protiv Habsburgovaca, a tridesetagodišnji rat pruža priliku za njeno ostvarenje. Rišelje podržava protestantsku Švedsku protiv katoličke Austrije (1630); posle pogibije Gustava Adolfa (1632) on podstiče stvaranje nove koalicije protiv cara, koja se raspada posle poraza Šveđana kod Nordlingena (1634). Naredne godine Rišelje odlučuje da uzme aktivno učešće u ratu, uveren da će se Habsburgovci posle pobede nad protestan tima okrenuti protiv Francuske. Luj XIII objavljuje rat Španiji 1635; operacije se vode na tri fronta: u severnoj Italiji, Rajnskoj oblasti i Nizozemskoj. U pitanju su dva rata, prvi sa Španijom, a drugi protiv Carstva. Za Rišeljea Španija je najveći neprijatelj u unutrašnjoj i spoljnoj politici. On želi da zaustavi njen uspon i obezbedi uticaj u okolnim zemljama - dolina Velteline, tvrdava Kasale, Savoja.
Rišelje ulaže napore da učvrsti francuski položa) u Carstvu, iako najveća opasnost dolazi iz Nizozemske. Tokom 1636. španske trupe provaljuju u Pikardiju i ugrožavaju Pariz. Pretnja ujedi njuje plemstvo i vojsku. Konde i T:ren stvaraju veliku vojsku a pridružuju im se hugenoti i najamnici princa Bernarda od Saks -Vajmara. Francuska armija nanosi poraze Špancima i njihovim saveznicima, zauzima Aras i ugrožava Nizozemsku. Nizozemska flota nanosi poraz Špancima kod Dovera (1639), a posledica po bune u Kataloniji (1640) je zauzeće Perpinjana u Pirinejima. Konde razbija špansku armiju kod Rokroa (1643), što ima veliki politički značaj. Tokom pregovora u Vestfaliji Francuska ima presudnu reč u nemačkim pitanjima. Luj XIII i Rišelje ne doživ 230 ljavaju taj trijumf. Oni uspevaju da skrše moć hugenota, umanje snagu krupnog plemstva i uklone špansku hegemoniju u Evropi. Mazaren. - Rišeljeova smrt otvara novu krizu u Francu skoj. Prošlost se ponavlja: maloletni kralj, regentst.vo i kardinal državnik. Na Rišeljeovo mesto dolazi Žil Mazaren, poreklom Si cilijanac, čovek koga mnogi teško prihvataju. Ličnosti Rišeljea i Mazarena bitno se razlikuju, iako im je politika slična. Prvi je nemilosrdan i oštar, dok drugi primenjuje ubedivanje i diplomatiju da ostvari svoje ciljeve. Mazaren pokazuje izuzetne sposob nosti u vodenju politike i suočavanju sa svojim protivnicima. Mazarenova politika i ličnost stvaraju mu mnoge neprijatelje: on je sposoban administrator, nastavlja Rišeljeovu politiku i odan je Francuskoj. Takva politika je nepopularna i skupa. On produ žuje apsolutizam i agresivnu antišpansku politiku, povećava po reze i povreduje stare porodice svojim imenovanjima. U vreme potpisivanja Vestfalskog mira (1648) Francuska daje utisak čvrste zemlje. Fronda. - Utisak o čvrstini Francuske je nerealan. Nemiri, izdaje i gradanski ratovi koji potresaju Francusku izmedu 1648. i 1653. predstavljaju delom odgovor na Mazarenovu politiku i postupke. On stalno povećava poreze, koji se nemilosrdno sa kupljaju i vodi rat koji postaje sve skuplji. Fronda je organizova ni protest protiv apsolutističke vladavine Anrija IV i Luja XIII; Rišeljeova smrt je prilika da se uništi njegovo delo - smanji kraljevska vlast i poveća uticaj parlamenta i krupnog plem stva. Mazaren se suočava (1648) sa pobunom protiv central ne vlasti. U njoj učestvuju članovi pariskog parlamenta, gradsko stanovništvo i provincije. Prva, parlamentarna Fronda počinje 1648. zahtevima pariskog parlamenta, najvišeg sud skog tela u Francuskoj, da se opozovu intendatni, umanje porezi i on pretvori u suvereno telo sa pravom nadzora nad ministrima i finansijama. To znači smanjenje vlasti krune; zahtevi nailaze na punu podršku pariskog stanovništva, koje ba ca blatu i kamenje na prolaznike. Po tome Fronda dobija ime. Članovi parlamenta ne odobravaju takvo držanje stanovništva jer ono ugrožava njihove privilegije. U januaru 1649. regent kinja, mladi kralj i Mazaren napuštaju Pariz, koji se nalazi u ru
kama mase, a Konde opseda grad. U martu Fronda se okončava, parlament ostvaruje svoje zahteve, a Mazaren odlazi u dobro voljno izgnanstvo. Početkom 1650. izbija druga, kneževska Fronda. To je po kušaj krupnog francuskog plemstva, nakon završetka trideseto godišnjeg rata, da se obračuna sa Mazarenom i njegovom politi kom. Pobuna plemstva je veća opasnost po državu nego prethod na. NIazaren zatvara vode pobune Kondea, Kontija i Longvila, dok plemstvo u unutrašnjosti okuplja armije, akcija koju dvor ne može da spreči. Početkotn januara 1651. Mazaren beži iz i rancu 231 ske, a regentkinja postaje z.atvorenik. To je posledica saveza između Gondija, predsednika pariskog parlamenta, i Gastona Orleanskog. Savez dve Fronde je kratkotrajan. U proleće 1652. Mazaren se vraća u Francusku sa malom vojskom. Kondeova ar mija se nalazi na jugu zemlje; on sarađuje sa Španijom i traži u klanjanje regentkinje. Gondi raskida savez sa Kondeom i staje na stranu regentkinje, a pariski parlament osuđuje Kondea kao izdajnika. U leto Kondeova armija ulazi u Pariz, a rat se nastav lja tokom godine. Podrška mladom kralju raste jer se veruje da je to jedini put ka miru. U oktobru 1652. Konde napušta Pariz, u koji se vraćaju budući Luj XIV i regentkinja. Mazaren se vraća početkom iduće godine. Kneževska Fronda može se objasniti nepotpunim jedin stvom Francuske. Krupno plemstvo teži da ukloni centralnu vlast i podeli je u mnoge države, slično Carstvu. Mazaren predu zima korake da učvrsti kraljevsku vlast: povlače se ustupci, a pariskom parlamentu se zabranjuje da se upliće u finansijska i druga pitanja. Nameću se novi porezi; Gondi, sada kardinal Rec, odlazi u zatvor, a ostali fronderi se uklanjaju ili ubijaju. Rat do nosi nova razaranja, pljačku i ubistva. S obzirom na prirodu nje nih zahteva, Fronda nije u stanju da ponudi zamenu za apsoiuti stičku vlast i Mazarenovu politiku. Raznavrsnost zahteva obja šnjava nemogućnost postizanja sporazuma izmedu plemstva, bi rokratije i pariske gomile. U tom sukobu hugenoti ostaju po stra ni, kao i svi koji žele stabilnost. Mazaren je vođa francuske politike do svoje smrti 1661. On uživa plodove Rišeljeove spoljne politike i zaključuje povo ljan mir po Francusku (1648). Rat sa Španijom se nastavlja; Fronda omogućava Španiji da vodi rat u Flandriji i severo istočna Francuska trpi velika razaranja. Mazaren zaključuje savez sa Engleskom (1658), kojim se ova obavezuje da uputi svoje trupe u zamenu za ustupanje Denkerka. Španska armija je poražena u bici kod Dana; rat sa Španijom završava se Piri nejskim mirom 1659. Francuska dobija Artoa i delove Flandrije i Luksemburga, na severu, i Rusijon i Serdanj u Pi,rinejima. Tom prilikom ugovara se brak između Luja XIV i princeze Marije Tereze, koji otvara pitanje nasleđa španskih poseda u Evropi i Americi. 232 VLADAVINA LUJA XIV
Francuska Luja XIV obiluje mnogim protivrečnostima. To je vreme neslućenog apsolutizma, koji prate veliki uspesi i pado vi, privredne reforme i ekonomska beda, stalni ratovi i teška razaranja. Luj XIV je inteligentan čovek, ali ne vidi propadanje i podstiče politiku koja pogoduje bogatirn i privilegovanim. Obožavanje kojim počinje svoju vladavinu brzo zamenjuje apa tija, gorčina i beznadežnost. Luj XIV je idol mnogih, uzor koji mnogi vladari i krupni plemići slede. Pola veka dominira evropskom istorijom. Za veli ku većinu F rancuza on je dalek, nedostupan. Narod se stalno suočava sa gladu, ratovima, zaraznim bolestima, borbom za hleb. Dok Luj predvodi francuske armije, narod se bori sa priro dom i poreznicima. Od dvadeset miliona Francuza, petnaest su seliaci, od kojih većina živi u bedi; u gradovima više od milion ljudi živi u bedi, milion su zanatlije i trgovci, a oko dva miliona su buržuji, plemstvo i kler. Oni žive bolje i ne plaćaju poreze. „Devet od deset Lujevih podanika rade teško kako bi jednom buržuju, plemiću ili Ienjivcu omogućili ugodan život“, piše Pjer Guber. Iako je teško dati opštu sliku, seljaštvo se najviše izrablju je: plaća različite dažbine feudalcu, crkvi i kralju. Njegov život zavisi od teškog rada, žetve i bolesti. Smrtnost dece je velika. To je svakodnevna pojava, manje važna od rđavog vremena ili smrti konja. Prosečna starost je dvadeset pet godina; od stotinu dece dvadeset pet umire do godine, a druga četvrtina do dvadesete go dine. Pljačkaške armije i zarazne bolesti odnose 10-15 na svakih sto ljudi. Ličnost Luja XIV. - Kao dečak Luj XIV doživljava periode ponižavanja i bežanja iz jednog u drugi zamak, nedolično pona šanje plemstva i periode mira. Stiče solidno klasično obrazova nje, poznaje umetnost i istoriju. Mazaren se trudi da ga upozna sa politikom. Početkom 1661. Luj poziva svoje ministre i savet nike i obaveštava ih da preuzima vlast. „Vi ćete mi pomagati sa vetima, kad ih budem tražio“, upozorava mladi vladar. Odlučuje da vlada sam i to čini do smrti. U vladanju uživa, o njemu stalno govori, u njemu traži veličinu i slavu. Malog je rasta i uspravan, nosi visoke cipele i periku, što mu daje osećaj nadmoćnosti. Od ličnog je zdravlja, akt;ivan i veoma naklonjen ženskom svetu; u vreme velikih dvorana, on je najveći dvoranin. Luj XIV želi da kontroliše sve vidove života francuskog društva; on mora da zna sve o pozorišnom životu, gradnji zam kova, prikupljanju vojske. On namerno neguje takvo držanje, u živa i koristi sve što pruža vlast. Iako verovatno nije nikad 233 izrekao reči „država, to sam ja“, one odražavaju njegovo mišlje nje o sebi. Takvo držanje ne znači da je njegova vladavina dostigla vr hunac apsolutizma. Njegove apsolutističke namere nailaze na objektivne teškoće, a to su nedostatak administracije, saobraća-ja i državnog jedinstva. Francuska je pre geografska, a manje politička i pravna tvorevina. Narod ima veći osećaj obaveze pre
ma neposrednoj vlasti nego prema vladaru. Francuska je zemlja neshvatljive podeljenosti, protivrečnih jurisdikcija. Kraljevska vlast se najviše oseća oko prestonice i u dolini Loare; provincije (Bretanja, Normandija, Provansa) imaju svoje zakone, „slobode“, uprave, koje ljubomorno čuvaju. Slično je sa profesionalnim udruženjima, crkvom, gradovima; postoje mnoge lokalne i pro vincijske carine, različite mere i novac. Luj XIV zaključuje da „nered vlada širom zemlje“. On nastoji da umanji „nered“; ne saziva Staleže, menja Kraljev savet, iz Visokog saveta isključuje prinčeve, visoka cr kvena lica, generale, majku i brata. Luj zadržava Mazarenove ministre: Le Telijea, ministra rata, Liona, ministra spoljnih po slova, Fukea, superintendanta finansija. To su „novi ljudi“, bur žoazija, koji svoj položaj duguju kralju, a sa kojima kralj ne želi da deli vlast. Luj uklanja Fukea i dovodi Kolbera. Ubrzo potom osećaju se rezultati: skupština sveštenstva dolazi pod njegov nadzor, vojska umiruje gradove, stari oficiri zamenjeni su profe sionalnim, parlamenti obavljaju sudske funkcije, a odlukom iz 1673. moraju da registruju sve kraljeve dekrete, što ih lišava uti caja. Luj ne uništava stare ustanove, on ih saobražava svojim po trebama. Otpor se uklanja. Lokalne funkcionere zamenjuju oni koje postavlja kralj; Kolber sprečava zloupotrebe finansijskih slu žbenika (tresoriers de France), a provincijski guverneri se me njaju svake tri godine; plemstvo je najotpornije i sa njim se po stupa oprezno. Pariz, kao centar mogućih nemira, dobija poseb nu policiju koja obilazi grad; uvodi se cenzura štampe, kanaliza cija, deoba hrane sirotinji. Pariz je miran. Finansije. - Jačanje države je jedno od najvažnijih pitanja. Kolber uvodi red u prihode i rashode, pravi budžet za svaku go dinu, vrši nadzor nad manufakturama, trgovinom, saobraćajem, sudstvom. To je značajan napredak i omogućava lakše odlučiva nje o politici. Kolber upozorava na ranije slabosti i predlaže me re za njihovo uklanjanje, ukazuje na smanjenu poresku sposob nost zemlje (glad 1660-1661), zloupotrebe u prikupljanju poreza. Već 1661. stvara se Sud pravde koji ispituje sve zloupotrebe, a prihodi državne blagajne se povećavaju. Mnogi sakupljači poreza gube svoje položaje, ukidaju se izuzeća i umanjuje privi legovan položaj nekih delova zemlje (pays d'etats). To dovodi do smanjenja poreskih obaveza seljaka i povećanja državnih priho da. Između 1661. i 1671. on se udvostručuie. 234 Ratovi Luja XIV. - Tokom svoje vladavine Luj XIV vodi nekoliko ratova. On želi prestiž i hegemoniju u Evropi. To stvara veliku koaliciju protiv Francuske, koja želi da pripoji španske teritorije. Luj XIV uživa podršku plemstva. Devolucioni rat (1667-1668) je u stvari pokušaj pripajanja španskih teritorija. Osnov takvih pretenzija je brak Luja XIV sa španskom princezom. On nastoji da dokaže da je zakoniti na slednik Filipa IV, koji umire 1665. Marija Tereza ne dobija na sleđe, što se koristi kao opravdanje za agresiju na okolne špan
ske teritorije. U proleće 1667. francuske armije pod komandom Kondea upadaju u Franš-Konte a pod komandom Tirena u Nizo zemsku. Francuska zaključuje primirje sa Engleskom i brani svaje južne granice. Mirom u Eks-la-Šapelu (1668) Francuska dobija dvanaest utvrdenja uključujući Lil, a Franš-Konte se vraća Španiji. Francuska zaključuje (1668) tajni ugovor sa Austrijom o deobi španskih teritorija posle smrti Karlosa II. Francuska dobija Nizozemsku, Napulj, Siciliju, severnu Afriku i istočne Filipine; Austrija Španiju, Milano, zapadnu Indiju i Sardiniju. Nizozemski rat (1672-1678) ima značajne posledice za Ev ropu i Francusku. Razloga ima više. Luj XIV želi da kazni Nizo zemsku zbog uloge u prethodnom ratu, razbije trojni savez (En gleska, Nizozemska, Svedska), a Kolber da uništi nizozemsku trgovinu i pomorstvo. Za Kolbera je poraz Nizozemske ekonom ska dobit i moralna potreba. Njeni državnici odbacuju Kolbero ve zahteve u vezi carina i zabranjuju uvoz francuske robe. U pro leće 1672. Luj predvodi francuske armije, od kojih jedna prelazi Rajnu i ide ka Amsterdamu (Konde); druga, pod komandom Ti rena i Luvoa opseda gradove. Luj traži povratak Nizozemske u katoličanstvo. Pored toga, Francuska traži polovinu nizozem skih teritorija i trgovačke privilegije. U leto 1672. na vlast dolazi Vili,em Oranski, najveći neprijatelj Francuske; naređuje da se otvore kanali za navodnjavanje i tako spreči p_rodor Francuza i zaključuje savez sa Engleskom, Carstvom, Španijom i Branden burgom (1674). Ratna sreća se okreće, strah od Francuske raste. U leto 1675. gine Tiren, francuski prestiž je ugrožen, ali nijedna strana nema snage za konačnu pobedu. Rat se završava mirom u Nimvegenu 1678. Nizozemska ostaje celina, Francuska dobija Franš-Konte i utvrdenja na severu i istoku. Nizozemska odbacu je zahtev o carinama. Ratovi izazivaju poremećaje u Francuskoj. L7 početku nema značajnijih promena, porezi se ne povećavaju, a privredni život se normalno odvija. Početak rata sa Nizozemskom izaziva pro mene, pojavljuje se deficit, a 1676. prihodi pokrivaju svega 2/3 rashoda. Kolber traži nove izvore prihoda: prodaja zvanja i po ložaja, krunskih poseda, nameću se novi porezi a stari se poveća vaju; država pozajmljuje sa kamatom od 7%. Francuska pokriva ratne rashode, ali po cenu državne podrške privredi. Uprkos du gova i pada zarada, Francuska doživljava trgovački uspon. San Malo, Marsej, Tulon postaju velike luke. Siromaštvo pogada se 235 ljake i sirotinju: 1677. počinju godine slabih žetvi, zaraznih bole sti. Izbijaju pobune u zapadnim krajevima, koje vojska svirepo guši. Verska politika. - Luj povezuje unutrašnju sa spoljnom po litikom. S njom u vezi je njegova verska politika. Lujeva verska uverenja postaju vremenom sve tvrda i nepopustljivija. Prela skom u Versaj (1682) sve više se okružuje verskim fanaticima, a njegova ljubavnica madam de Mantenon je veoma pobožna i uti cajna osoba. Luj želi da drži u svojim rukama sve konce javnog
života, uključujući i verski. To ga dovodi u oštar sukob sa janse nistima, papom i hugenotima. Odmah po stupanju na presto, Luj dolazi u sukob sa janse nistima.1 On se završava njihovim progonima i uništavanjem centara (Por Rojal). Mnogo značajniji je sukob sa Vatikanom, koji proističe iz njegove želje da ućvrsti svoj uticaj nad katoli čanstvom u Francuskoj. To omogućava jansenistima, kao protiv nicima jezuita i ultramontanstva, da prežive. Njegov cilj je učvr šćenje galikanizma - nezavisnost francuskih kraljeva od Vatika na, pre svega u pitanju imenovanja bi>kupa. Tokom sedamdese tih godina on ističe svoje pravo da imenuje biskupe, opate i pri kuplja priloge od svih upražnjenih biskupskih stolica u zemlji. Papa Inoćentije X oštro osuduje kraljevu politiku (1678) i preti represalijama. Luj odgovara donašanjem Cetiri člana (1682) ko jima potvrduje slobodu od papske jurisdikcije u svetovnim pi tanjima, nadmoćnost Staleža nad papstvom, francuskih zakona u regulisanju odnosa izmedu sv. stolice i Francuske i potrebu sa glasnosti obe strane da se papski dekreti primenjuju. To nagove štava mogućnost rascepa. Nijedna strana to ne želi. Inoćentije u mire (1689) i njegovi naslednici rešavaju spor mirnim putem; 1693. Luj povlači Cetiri člana, sređuje odnose sa Vatikanom i po novo proganja janseniste. Slično jansenistima prolaze hugenoti. Luj im nije naklo njen i već 1669. ima nameru da opozove Nantski edikt, ali u tome ga sprečava savez sa protestantskim državama. Takav predlog izaziva razdor medu kraljevim savetnicima (1679-1680). Kolber je protiv jer je uveren da će to naneti velike finansijske i poslov ne štete Francuskoj. Luvoa se zalaže za agresivnu politiku, koja preovladuje. Posle Kolberove smrti (1683), Luj odlučuje da opo zove Nantski edikt, što mu olakšava situacija u Evropi. Oko 1681. pritisak na hugenote se pojačava takozvanim dragonadama, prinudnim izdržavanjem dragona kod hugenot skih porodica. Veliki broj hugenota prelazi u katoličanstvo, a 1684. zatvara se 600, od ukupno 800 crkava. U jesen 1685. Luj opoziva Nantski edikt. Zabranjuju se protestantizam, obrazova nje dece i iseljavanje hugenota iz Francuske. Crkve se uništava ju, deca otimaju od roditelja i hugenoti progone iz Pariza. Oko 200.000 se iseljava u Englesku, Nizozemsku, Brandenburg, kolo nije, dok se mnogi kriju u Francuskoj. Iseljavanje hugenota na nosi velike štete francuskoj privredi - uništavaju se pojedine 236 grane, odlazi kapital, znanje i iskustvo. Opoziv Nantskog edikta predstavlja jednu od najvećih grešaka Luja XIV; odlazak huge nota ojačava njegove neprijatelje širom Evrope. Kulturne prilike. - Duhovno stvaralaštvo epohe podređuje se Luju XIV i služi kao simbol njegove moći. Izgradnja Versaja i način života u njemu potvrduju takve sklonosti. Kralj odlučuje (1667) da gradi dvor koji će oličavati sjaj i moć njegove vladavi ne. Dovodi najbolje arhitekte, umetnike, slikare i vajare da iz grade i ukrase velelepnu palatu, koja je dovršena 1682. Dovodi u Versaj plemstvo i pretvara ga u poslušno orude svoje politike; u
njemu živi deset hiljada plemića, činovnika i slugu, a 60% kra ljevskih poreskih prihoda troši se na izdržavanje Versaja i kra ljevog dvora. Luj zahteva da plemstvo živi u Versaju, da troši, na štetu svoje političke moći i uticaja. Tu sve zavisi od kraljeve vo lje, njegovih hirova i raspoloženja; oko njega se svi okreću, sva pažnja tela i uma posvećuje se njemu. Servilnost je nametljiva, intrige caruju, sve je apsurdno, ali ipak traje. Umetničko stvaralaštvo zavisi od Luja. On je mecena, pa tron, davalac penzija, naručilac, kritičar. On poznaje sve vrste umetničkih izraza. Mnoge akademije koje se stvaraju pod njego vim nadzorom i zaštitom brinu se da nadu izraze hvale za kralja i njegovu veličinu. To je vreme velikih umetnika u raznim oblasti ma stvaralaštva: Korneja, Rasina, Molijera, Lilija, Bosijea, La Fontena, Fransoa, Mansara, Lorena i Pusena. Oni donose slavu Luju i Francuskoj. Novi zapleti. - Od 1679. do 1688. Luj XIV vodi politiku mi ra. Nastoji da ostvari svoju prevlast u Evropi (privlači Poljake, pomaže ugarske pobune, podstiče Turke), ali drži armiju od 200.000 ljudi, spremnu da krene u pohode u okolne zemlje. Do nosi odluku o pripajanju Francuskoj sela i gradova koji pripada ju Nemačkom Carstvu i Španiji. Prodor Turaka do Beča daje Lu ju priliku da pokrene armiju, ali on se dogovara sa Austrijom: sporazumom u Regensburgu (1684) dobija Strazbur i Luksem burg. To je vrhunac francuske moći. Ubrzo se stanje menja. Opoziv Nantskog edikta ujediniuje protivnike Francuske, koji 1686. stvaraju Augsburšku ligu (Au strija, Švedska, Španija, Bavarska, Palatinat). Vojni krugovi za nemaruju tu činjenicu. Otvaranje pitanja španskog nasleđa do vodi francusku armiju na Pirineje; 1688. armija stupa na scenu, tada Luj optužuje Leopolda I zbog stvaranja Augsburške lige, uperene protiv Francuske. On traži da car prihvati ugovor u Re gensburgu kao kanačan. Luvoa upada sa armijom u Rajnsku oblast i uništava sve pred sobom. U trenutku kad Viljem Oranski priprema koaliciju protiv Francuske, u njoj dominira ratna stranka. Naredne godine stvara se Veliki savez (Nemačko Carstvo, Švedska, Španija, Engleska, Nizozemska, Savoja), uperen protiv Francuske i njene agresivne politike. Iste godine počinje rat 237 Augsburške lige, koji traje do 1697. Engleska i nizozemska mor narica tuče francusku i ometa njenu trgovinu, dok francuska ar mija nanosi poraze protivnicima, ali bez očiglednih rezultata. Is crpljenost prisiljava obe strane na pregovore, a mir u Risviku (1697) znači poraz Francuske. Ona vraća sve što je stekla u Nim vegenu (Trir, Filipsburg, Brejsač, Frajburg), a zadržava Stra zbur; Lorena se vraća vojvodi lorenskom, francuske trupe se po vlače iz Katalonije, a Šarlroa, Luksemburg, Mons i Kurtrej vra ćaju se španskoj Nizozemskoj. Luj XIV prihvata Viljema Oran skog za kralja Engleske. Rat nameće Francuskoj velike finansijke i materijalne žr tve, iako ne donosi očekivani rezultat. Ratni troškovi daleko pre
vazilaze prihode, pa vlada pristupa uobičajenim merama - pove ćanje taja, gabele, „prilozi“ sveštenstva, plemstva, kvarenje nov ca, prodaja zvanja i položaja, prikupljanje srebrnog i zlatnog po suda. Staleži glasaju nove namete, a maršal Voban predlaže uvo denje poreza po glavi, od koga bi bilo izuzeto sveštenstvo (1695). Tih godina naglašeno je siromaštvo, visoki porezi, regrutovanje, visoke cene, nedostatak radne snage, gomile prosjaka. Francuska se brzo oporavlja od nedaća; rđave žetve (1691 1693) zamenjuje serija plodnih godina. Mir u Risviku dono si poboljšanje prilika u zemlji, smanjenje poreza, porast manufakturne proizvodnje i izvoza; Francuska je najveći izvo znik dobara u Ameriku. Ubrzo nestaju i ratne strahote: prestaje prisilna mobilizacija, policija deluje u svakom gradu, brine o re du, štiti stanovništvo od zloupotrebe činovnika i poreznika. Rat za špansko nasleĎe. - To je poslednji rat Luja XIV. Odredbe mira u Risviku ne donose Franc.uskoj dobit i ugled, a odnose joj pogranične tvrđave. 1?rancuska se sprema da dobije velike delove španske države u narednom ratu. Prave se planovi za deobu, a udeo Francuske u njima je umeren (Napulj, Sicilija, I_,orena, možda Savoja). Odluka Karlosa II da španski presto os tavi unuku Luja XIV, Filipu Anžujskom, izaziva u Parizu sumnje u opravdanost takve ponude. Francuskoj preti rat sa Carstvorn, Engleskom i Nizozemskom; odbijanje ponude znači okruživanje Francuske od strane I-iabsburgovaca. Luj XIV prihvata ponudu. Rat počinje 1702. On je neizbežan, iako Francuska tvrdi da Filip neće biti kralj Francuske. Francuske armije poseduju nizo zemske tvrdave u ime španskog kralja, dobro su naoružane i opremljene, utvrdenja na istočnoj granici su snažna; rat vode ve like armije, ali one su u utvrdenjima, ne kreću se i ne upadaju u neprijateljske teritorije. S druge strane, komandanti protivnič kih armija (Malboro, Eugen Savojski) veruju u brze pokrete tru pa i odlučne bitke. Na diplomatskom planu francuski izgledi su dobri; savez sa Španijom, Bavarskom i Savojom daje joj velike nade; ubrzo je napuštaju Savoja i Portugalija, a ostali neprijate lji priznaju nadvojvodu Karla, sina Leopoldovog, kao preten denta na španski presto. Francuska podržava pobunu Franje Ra kocija i priprema pohod na Beč. U leto 1704. saveznička armija 238 pod komandom Malboroa, Eugena Savojskog i Luisa Badenskog pobeduje Francuze kod Blenhajma; Nemačka je pod kontrolom saveznika, a iste godine Englezi i Nizozemci zauzimaju Gibral t,ar. Dve godine kasnije armija pod komandom Vileroa poražena je kod Ramila (1706); francuske trupe napuštaju Španiju, a po kušaj maršala Vendoma da povrati špansku Nizozemsku završa va se porazom kod Udenarda (1708). Francuska gubi Lil. Prisu stvo neprijatelja na francuskom tlu, beda i nedostatak sredst.ava za rat navode Luja XIV da prihvati pregovore o miru. U Francuskoj mnogi kritikuju kraljevu politiku. Voban, Fenelon, Sen Simon i drugi osuđuju njeguv apsolutizam, a Dofen i vojvoda od Burgonje predlažu uvodenje reformi. Rat
povećava rashode tri puta, uvode se novi porezi, izbijaju pobune, a oštra zima (1709) nanosi velike gubitke u ljudstvu i hrani; Engleska sprovodi blokadu, što preti da izazove glad. Najzad, vlada saopštava da nije u stanju da nastavi rat. Utrehtski mir. - Pobede saveznika i unutrašnje prilike u zemlji prisiljavaju Luja XIV da prihvati mirovne pregovore. Na da se da će se saveznici sukobiti oko teritorijalnih pitanja. En gleska i Nizozemska zahtevaju da se Luj odrekne Filipa, što ob navlja borbeni duh u Francuskoj; u Engleskoj padaju vigovska vlada i Malboro (1710), što prouzrokuje promenu stava. Naredne godine Engleska i Nizozemska se suočavaju sa Karlovim zahte vom za španskim prestolom, tj. sa mogućnošću obnavljanja hab sburške države iz vremena Karla V. Otpor Filipovoj kandidaturi se smanjuje, a Engleska počinje da pregovara sa Francuskom i prekida ratne operacije. Diplomatski i vojni položaj Francuske se poboljšava. Austrija odbija da pregovara sa Francuskom, a Nizozemska prihvata; konferenciji u Utrehtu pristupaju Portu galija, Pruska i Savoja. Pregovori se završavaju ugovorima u ko jima nema mnogo razlike izmedu pobednika i pobedenih. Cilj konferencije je obnavljanje mira i bezbednosti putem ravnoteže sila. Sve se svodi na deobu španskih zemalja. Engleska i Austrija potpisuju ugovor 1713, Carstvo 1714. u Raštatu, a Portugalija tek 1715. Teritorijalne promene u Evropi i Americi su značajne. Au strija dobija Spansku Nizozemsku, Milanu, Napulj i Sardiniju, koju menja sa Savojom za Siciliju; Engleska dobija francuske kolonijalne posede - Njufaundlend, zaliv Hadson, Akadija, Sv. Kristofer, a Gibraltar i Minorku od Španije; Francuska prihvata Hanoveransku dinastiju kao engleske kraljeve, a trgovinski ugo vor sa Francuskom i Spanijom obezbeduju Engleskoj pravo da svake godine uvozi u španske kolonije 4800 crnaca (Asiento). Francuska zadržava Alzas, Franš-Konte i granicu sa au strijskom Nizozemskom iz 1679. Filip V se odriče prava na fran cuski presto, a zadržava Kataloniju i posede u Južnoj Americi. Nizozemska dobija skoro sva pogranična utvrđenja, a Pruska postaje kraljevina i dobija provinciju Gulderland, u blizini nje nih rajnskih poseda. 239 Diplomatija pravi veće promene na geografskoj karti nego vojskovode. Utrehtski mir otvara put sukobima u budućnosti: Austrija postaje još šarolikija nego dotada; Francuska dobija posede u Loreni, a granice Nizozemske imaju izrazito vojni ka rakter. Ravnoteža izmedu sila ne znači ništa drugo do pripajanje zemalja i naroda; vladari se ponašaju kao zemljoposednici, a su verenitet smatraju vidom vlasništva. Takvo postupanje olakšava činjenica da versko pitanje ne izaziva probleme kao ranije. Ume sto njega na scenu stupaju trgovinski ugovori, koji imaju vezu sa materijalnim interesima podanika. Utrehtski mir ne donosi ništa novo u medunarodnim odnosima. 240 IX
ENGLESKA Za razliku od ostalih evropskih država, Engleska ide dru gim putevima u svom političkom i ustavnom razvitku. Borba iz među kralja i Parlamenta završava se ograničavanjem apsoluti stičke vlasti. Engleska revolucija ostvaruje dalekosežnije prome ne nego Fronda u Francuskoj. Engleska je jedinstvenija zemlja, u velikoj meri centralizovana; Parlament je jedinstveno predstav ničko telo, u zemlji nema regionalnih skupština, posebnih privi legija, carinskih granica. Parlamentarne snage okupljaju pred stavnike privrede, pomorstva, gradova, manufakture, kapitala, zemljoposednika; oni saraduju i odupiru se kralju i njegovoj po litici. Engleska je mala zemlja; ima četiri miliona stanovnika, snažnu mornarieu, ali nema stajaću vojsku. Njeni podanici su preduzimljivi, trguju širom sveta, razvijaju manufakturu, rudar stvo, poljoprivredu. Francuska i Španija je smatraju državom drugog reda, ali ne mogu da spreče njen uspon. Džems I (1603-1625). - Naslednik Elizabete I nailazi na srdačan prijem; on je erudita, pristalica teorije o božanskom po reklu kraljevske vlasti, iako prihvata legalne puteve donošenja zakona. Njegova vladavina u Škotskoj ispunjena je borbama sa klanovima i fanatičnim prezbiterijancima za prevlast; tamošnji metodi ne odgovaraju stanju u Engleskoj, što stvara mnoge pro bleme. Njegova ličnost i ponašanje ne stiču mu pristalice u En gleskoj. Tek što stupa na presto, Džems se suočava sa složenim pro blemima, pre svega verskim, finansijskim i spoljnopolitičkim. Verski problem izaziva mnoge sukobe pošto je Engleska jedna od evropskih zemalja u kojoj se verske strasti zaoštravaju u XVII veku. Elizabetin verski mir predstavlja zastor iza koga se odvija buran verski život. Puritanci su kalvinistički element unutar an glikanske crkve, koju napadaju zbog katoličkog ceremonijala i institucionalizma. Ima ih širom Engleske, najviše na istoku i ju gu, u Parlamentu. U Škotskoj, Džems se sukobljava sa prezbite rijancima, a u Engleskoj se to produžava sa puritancima. Iako prihvata neke njihove zahteve (1604), Džems ne pokazuje name ru da anglikansku crkvu preuredi u skladu sa prezbiterijanskim načelima. Upozorava puritance da će ih proterati iz zemlje uko liko ne odustanu od svojih zahteva. Džems prisiljava puritansko sveštenstvo da napusti svoje parohije i zemlju (1607). Veliki deo odlazi u Nizozemsku, a odatle u Ameriku (1620). Džemsova ver 241 ska politika postaje osetljivo političko pitanje i izaziva neraspo loženje mnogih članova Parlamenta. Džemsove potrebe za novcem dovode ga u još oštriji sukob sa Parlamentom. Od Elizabete nasleduje dug od 400.000 funti, koji u naredne tri godine raste na 700.000. Inflacija, troškovi iz državanja i pokloni su najvažniji rashodi. Njegovi prihodi su ne dovoljni, pa koristi stara feudalna prava da ih poveća: prodaja krunskih poseda, carine, namet.i pomorskim gradovima, prodaja monopola raznih vrsta, što utiče na porast cena svakodnevnih
potrepština (sapun, ugalj, sirće). Uvodi u praksu uzimanje dela prihoda maloletnim naslednicima, kupovinu dobara za dvor po nižim cenama, prodaju naslednih titula (baronet) i dr. Mere ne donose onoliko koliko je potrebno i veoma su nepopularne. Džems mora da traži novac od Parlamenta. To čini na način koji izaziva otpor mnogih, a Parlament mu izglasava mala sred stva i piše peticije. U toku Džemsove vladavine Parlament zase da četiri puta. Neka zasedanja ostaju beznačajna, iako se u nji ma uobličava otpor vladaru i njegovim zahtevima. U zasedanju 1621-22. Parlament donosi Veliki protest u kome se ističu stara prava, slobode i privilegije, obaveza da ih zaštiti, donesu novi zakoni, isprave zloupotrebe i potvrde prava poslanika da o njima slobodno raspravljaju. To izaziva Džemsov bes. Poslednji Parla ment obezbeđuje sebi pravo da savetuje kralja o spoljnoj politici i primenjuje proceduru osude (impeachment) protiv kraljevih ministara i tako oslabi vladarevu vlast (Frensis Bekon). Naj oštriji protivnik Džemsovog apsolutizma je Džems Kok, koji smatra da je Parlament izvor zakona i da sudovi moraju biti ne zavisni od kraljevske vlasti. Sukob izmedu Džemsa i Parlamenta je i izraz svesti, snage i uticaja Donjeg doma, s jedne, i ličnosti vladara s druge strane. Parlament zauzima agresivan stav bez presedana. Parlament ne odobrava Džemsovu spoljnu politiku zbog njene prošpanske orijentacije. On želi da zaključi brak između naslednika Čarlsa i španske infante (1623), ali se njegov tajni put u Madrid završava neuspehom. Parlament prihvata zahtev voj vode od Bakingama da se Španiji objavi rat, iako se Džems tome protivi. Parlament podržava politiku Džemsa u češkoj fazi tride setogodišnjeg rata. Pred Džemsovu smrt otpor stjuartskoj mo narhiji vidljiv je na mnogim stranama. Čarls I. Zaoštravanje sukoba. - Džemsov naslednik, Čarls I (1625-1649), nema njegove kvalitete. On je plahovit, nepouzdan i tvrdoglav, neosetljiv na mišljenje javnosti; pristalica teorije o božanskom poreklu kraljevske vlasti, on podržava politiku an glikanske crkve i oslanja se na savete vojvode od Bakingama. Carls se ne snalazi u spoljnoj politici i ne sarađuje sa Parlamen tom, od koga je prinuden da traži novac. Prvi sukob sa Parlamentom izbija 1625. Umesto doživot nog dohotka od carine, kako je uobičajeno, Parlament predlaže da se on ograniči na godinu dana. Kralj raspušta Parlament i 242 prikuplja carinske prihode bez njegove saglasnosti, a prinudnim zajmovima obezbeduje nova sredstva. Rat sa Španijom ide rđa-vo, a flota trpi poraze. Čarls saziva Parlament početkom 1626, ali umesto saradnje nailazi na otpor: sve su uporniji zahtevi za osudom Bakingama. Kralj ponovo raspušta Parlament i nastav Ija da prikuplja ncvac prinudom; njegov napor donosi malo novca i nailazi na snažan otpor. Bakingamov neuspeh da pomog ne hugenote prilikom opsade Larošela stvara nove probleme kralju. On je prinuden da ponovo sazove Parlament (1628). Oba
doma zauzimaju nepopustljiv stav prema kralju i njegovim za htevima, odbijaju da izglasaju novac pre nego što se prihvate nji hove žalbe. Parlament donosi Peticiju o pravima u kojoj tvrdi da se prinudni darovi, zajmovi i drugi nameti ne mogu odobravati bez njegove saglasnosti; osuduje se nezakonito zatvaranje i sme štaj vojske po privatnim domovima. Čarls prihvata peticiju, a za uzvrat dobija odredena sredstva. To je priznanje da je kršio pra va građana i zahtev da Parlament deli vlast sa kraljem, odlučuje u svim važnijim pitanjima - porezima, veri, spoljnoj politici. To je novina, iako kralj odbija da je primenjuje. Parlament zahteva uklanjanje Bakingama sa vlasti, što kralj odbija; Parlament se ponovo raspušta, ali Bakingam je ubijen. Raspuštanje Parlamenta predstavlja put u revoluciju, a Ba kingamova smrt prisiljava Čarlsa da traži nove saradnike. Nala zi ih u ličnostima biskupa Vilijama Loda i Tomasa Ventvorta, potonjeg erla Straforda. Oni su odlučni i sposobni ljudi, a njiho va politika se rukovodi odredenim ciljevima: jačanje kraljevske vlasti, obezbeđivanje finansijskih sredstava nezavisno od Parla menta, i učvršćivanje vlasti anglikanske crkve. Lod i Straford žele da skrše opoziciju Parlamenta, a crkva propoveda odanost državi. Straford tvrdi da su društveni poredak, crkva, vlada i za koni delovi poretka na kome počiva država. U martu 1629. Par lament, uprkos kraljeve naredbe da se rasturi, donosi rezolucije kojima se novine u anglikanskoj crkvi i nezakonito sakupljanje carine proglašavaju nezakonitim. Čarls raspušta Parlament i upravlja zemljom jedanaest godina bez njegove saglasnosti. Engleska doživljava period prosperiteta; zaključuje rat sa Španijom i Francuskom, a vlada uvodi efikasnu administraciju u zemlji. Zemljoposednici, pravnici i drugi u Donjem domu zame raju Čarlsu i vladi takvu politiku. Lod postaje nadbiskup Kan terberijski (1633) i odlučno se obračunava sa svim protivnicima anglikanizma, pre svega puritancima, koje nemilosrdno šalje na sud ili proteruje iz zemlje. Čarls se okružuje katolicima i potpa da pod njihov uticaj. Verska politika Loda i Čarlsa zaoštrava su kob sa puritancima. Vladina nastojanja da prikuplja novčana sredstva bez saglasnosti Parlamenta, u kome puritanci imaju snažan uticaj medu trgovcima, džentrijom i plemstvom, povre đuju i ujedinjuju mnoge grupe u otporu. Prikupljaju se carine, primenjuju stari zakoni, prodaju monopoli. Čarls uvodi novi po rez - brodski novac - koji plaćaju lučki gradovi (1634); naredne godine sakuplja se u celoj zemlji, a 1636. postaje redovan porez, 243 iako se prikuplja bez saglasnosti Parlamenta. Džon Hempden, poslanik, dovodi u pitanje legalnost ubiranja brodskog novca, iako sud podržava kralja i proglašava da se on može sakupljati u kriznim situacijama. To je Pirova pobeda. On ujedinjuje protiv sebe snažne grupe engleskog društva, koje ne prihvataju da budu lišene vlasti. Versko pitanje postaje najosetljivije. Lodova nastojanja da uvede anglikanizam u Škotskoj izazivaju veliki otpor škotskih kalvinista (1633). Lod želi da prisili Škote da koriste anglikanski
molitvenik, što izaziva sukob u Edinburgu 1637, koji se širi na čitavu zemlju. To se doživljava kao obračun sa prezbiterijan stvom i uvodenje katoličkog obreda. Mali broj biskupa podržava Lodovu politiku. Početkom 1638. hiljade Škota potpisuju Nacio nalni dogovor kojim se odlučno odbacuje Lodova verska politika i pokušaj da se „uvede papska vera i tiranija“. Odlučan otpor Škota prisiljava Čarlsa da potpiše ugovor u Berviku (1639), koji im omogućava da sazovu crkveni sabor. Sukob sa Čarlsom po staje neizbežan kad sabor odlučuje da se ukine episkopat. Izgledi za rat i troškovi navode Čarlsa da sazove Parlament; on nema novca da sakupi vojsku, a Škoti zauzimaju delove severne Engle ske. U aprilu 1640. Čarls saziva četvrto zasedanje Parlamenta. Kratki parlament traje tri nedelje. Njegovim radom uprav lja Džon Pim, iskusni parlamentarac. Pod njegovim vođstvom Donji dom zahteva da se ukinu sve mere koje koristi kralj i pro glašava ih neustavnim. Porezi sakupljeni bez saglasnosti Parla menta su ilegalni. Čarls raspušta Parlament i traži sredstva na drugoj strani (Irska, anglikanska crkva). Straford predlaže kra lju da traži pomoć od londonskog Sitija, koji to odbacuje. U jesen stanje u zemlji je još teže, pa Čarls mora da sazove Parlament. Dugi parlament (1640-1660) je poslednji koji Čarls saziva. Njegove odluke imaju izuzetan značaj: postavlja se kao branitelj engleskih starih sloboda. Pod Pimovim vodstvom Donji dom na ređuje oslobođenje puritanskih vođa i zatvaranje Straforda i Lo da. U proleće 1641. Parlament osuđuje Straforda na smrt, a ista sudbina stiže Loda (1645). Uklonivši kraljevske sudove i njegove ministre, Pim i ostali pristupaju uklanjanju državne mašinerije. Donosi se Trogodišnji zakon (1641) koji određuje da Parlament mora da se sastaje svake treće godine, odlučuje da ne može da se raspusti bez svoje saglasnosti i da samo on može da odobri pri kupljanje poreza; u leto Donji dom ukida Sud zvezdane komore i druga tela, a brodski novac proglašava ilegalnim. U roku od ne koliko meseci Čarls je lišen većine svojih prerogativa. Pim nastoji da očuva jedinstvo Parlamenta tako što izbega va diskusiju o spornim pitanjima. Versko pitanje ne može se iz beći i tu se jedinstvo ruši. Početkom 1641. radikalni puritanci predlažu ukidanje episkopija i reviziju Molitvenika. U novem bru 1641. Parlament upućuje Čarlsu Veliku predstavku u kojoj se upisuju kraljevi postupci, mere da se oni isprave i program 244 budućeg rada. Zahtev za reformu crkve izaziva dugotrajne, oštre polemike i sukobe. Predstavka se prihvata sa malom većinom glasova. Širom zemlje i u Parlamentu okupljaju se rojalističke snage. Krajem 1641. izbija ustanak u Irskoj, u kojoj Straford vla da gvozdenom rukom od 1632. Čarls traži od Parlamenta sred stva za trupe da uguše ustanak; Pim nagovara Parlament da zahtev prihvati samo ako dobije pravo da potvrdi kreljeve mini stre. To znači novu potvrdu o parlamentarnoj vlasti. Za uzvrat, Čarls odlučuje da skrši radikale i njihov otpor. U januaru 1642. upada sa vojnicima u Donji dom i traži da mu se predaju. Pim, Hempden i ostale vođe. Oni se sklanjaju u Siti, koji im pruža za
štitu. Čarls napušta London, koji staje na stranu Parlamenta. Uprkos kraljeve nepopularnosti, među članovima Parla menta i u javnosti postoje sumnje da li protiv njega treba podići oružje. Pregovori između kralja i Parlamenta nastavljaju se do leta 1642; Parlament traži uvođenje parlamentarne monarhije, pravo zakonodavne delatnosti, oporezivanje, odlučivanja o pita njima crkve i vojske. Kralj okuplja svoje pristalice u leto 1642. u Notingamu, a Pim i njegove pristalice odgovaraju istom merom. GraĎanski rat 1642-1649. - To je sukob manjih razmera, iako deli zemlju više nego ikad ranije. U celini, pristalice Parla menta nalaze se u istočnim i južnim delovima zemlje, a kralja na zapadu i severu. Rat podstiče i verske i društvene razlike. Puri tanci su pristalice Parlamenta, dok su plemstvo, džentrija, trgovci i gradovi podeljeni. London dugo pokazuje rojalističke naklonosti, iako je centar parlamentarnog otpora. „Okruglo glavci“, vojnici parlamentarnih snaga, i „kavaljeri“, rojalisti, nose svoja imena zbog društvenih razlika. Donji dom je podeljen izmedu pristalica kralja i Parlamenta. Bogatstvo, društveni položaj, regionalna i verska pripadnost i životno doba odreduju političku pripadnost. Rat se odvija sporo, bezvoljno, tako da prvi okršaji ne do nose očekivanu pobedu nijednoj strani; snage Parlamenta nalaze se oko Londona, u defanzivi, što izaziva uznemirenost medu nje govim vodama; Parlament nameće nove poreze, organizuje svoje oružane snage i prihvata Pimovu politiku. U septembru 1643. vodi Parlamenta zaključuju sporazum sa Škotima o rešavanju verskih pitanja, ali on dobija politički značaj. Kraljeve snage ne maju novca, opreme i ljudstvo. Početkom 1644. škotske trupe prelaze u Englesku i u leto, zajedno sa Englezima, nanose kralju poraz kod Marston Mura. Sukobi izmedu raznih grupa slabe da lju akciju i jedinstvo. U jesen 1644. formiranje parlamentarne armije postaje prvi zadatak. Stvara se Armija novog modela, na čelu sa Tomasom Ferfaksom i Oliverom Kromvelom. Kromvel je najistaknutija ličnost građanskog rata. Pripad nik srednje džentrije, on se postepeno uzdiže u parlamentarnom životu. Uvereni puritanac, Kromvel brzo pokazuje svoj vojnički talenat; njegove trupe sačinjavaju „gvozdeni“, „pošteni, božji ljudi“, disciplinovani, hrabri, odani svojim oficirima, odlučni da 245 ostvare pobedu verskih načela. Kromvelove trupe nanose Čarlsu težak poraz u leto 1645. kod Nezbija. On beži u Škotsku. Carlsov poraz otvara sukobe u redovima Armije novog mo dela. Njeni oficiri i vojnici pokazuju drukčije sklonosti i ciljeve nego parlamentarni vodi, kojima su odani. Većinu trupa sačinja vaju nezavisni koji se zalažu za kongregacionalističku crkvenu organizaciju, nezavisnu od državne vlasti i prezbitera; u redovi ma armije prisutne su radikalne političke ideje: opšte pravo gla sa, republika i godišnje sazivanje Parlamenta. Takve ideje zastu paju leveleri i njihove vode Džon Lilbern i drugi. Kromvel neprihvata takve ideje uveren da pravo glasa ne pripada onima ko
ji nemaju nekretnine. Medu radikalnim grupama se ističu digeri koji tvrde da Bog zabranjuje privatnu svojinu. Okosnica engle ske revolucije - prezbiterijanci, nezavisni, leveleri i ostali, pre tvaraju Kalvinovo učenje u odredene društvene poglede, čiji ras pon ide od verske mržnje do razumevanja za siromašne, od kon zervativizma do radikalizma i od autokratije do anarhije. Nakon pobede kod Nezbija dolazi do sukoba izmedu vojske i Parlamenta. Parlamentarne vode žele da raspuste armiju, ali ne uspevaju. Početkom 1647. Škoti predaju Čarlsa Parlamentu za 400.000 funti, koji ne zna šta da radi sa zarobljenikom. Čarlsovo zatočenje još više pojačava sukobe izmedu armije i Parlamenta, što on koristi da ponovo pobegne u Škotsku. Početkom 1648. po činje novi, iako kratkotrajni gradanski rat. Do leta Kromvel guši pobune rojalista i Škota. Njegove trupe ulaze u London, a Krom vel donosi odluku da Čarls, „krvavi čovek“, mora da se ukloni. Parlament ne pokazuje spremnost da prihvati takvu odluku ar mije. U decembru 1648. odred trupa dolazi pred zgradu Parla menta i dozvoljava malom broju poslanika, mahom nezavisnim, da prisustvuju njegovom radu. Od šezdeset poslanika u „Krnjem“ parlamentu, koji odlučuje o sudbini kralja, jedna po lovina prihvata da mu sudi zbog izdaje. Parlament stvara Visoki sud pravde koji Čarlsa osuduje na smrt zbog izdaje, tiranije, ubi stva. Presuda se izvršava pred velikom masom naroda 30. janua ra 1649. Kromvelova republika. - Čarls je opasnost za Kromvela i njegovu politiku na spoljnom i unutrašnjem planu. Njegovo ubi stvo ne nailazi'na opšte odobravanje već stvara nove probleme, političke, diplomatske, ustavne. Zemljom upravlja manjina, po stoji potreba da se stvore zakonski okviri. „Krnji“ parlament do nosi odluku o ukidanju monarhije, Doma lordova i stvaranju Državnog saveta od četrdeset jednog člana koji se biraju na go :inu dana. U maju 1649. „Krnji“ parlament proglašava pretva ranje Engleske u „Komonvelt i Slobodnu Državu“. Odluke Parlamenta nisu dovoljne da se uklone teškoće. Kraljevo ubistvo izaziva zapanjenost u Evropi, dok rojalisti, pre zbiterijanci, buntovni Škoti i Irci stvaraju teškoće u zemlji. Kromvel se suočava sa svim problemima, uveren da u tome uživa božansku inspiraciju; on želi republiku u kojoj će vladati prav 246 da, mir i verska tolerancija. Kromvel se prvo suočava sa pobu nom u Irskoj, katoličkoj zemlji. Irci, katolici i prezbiterijanci proglašavaju Čarlsovog najstarijeg sina Čarlsa za kralja. U av gustu 1649. Kromvel predvodi engleske trupe u Irsku i nanosi poraz pobunjenicima. Njegove trupe masakriraju poražene (Drogeda, Veksford). Svoje držanje opravdava ne samo ratnim zakonima, već i zakonima osvete. U proleće 1650. vraća se u En glesku, a njegove trupe čiste Irsku od ostataka pobunjenika. Kromvel sprovodi plan o naseljavanju Lrske protestantskim sta novništvom, što izaziva vekovnu borbu i mržnju između dva na roda. Posle povratka iz Irske, Kromvel se okreće Škotskoj. Škoti
proglašavaju Čarlsa za kralja, od koga očekuju da dobiju verske slobode za koje se bore. Čarls se nalazi u Škotskoj, čije stanovni štvo oseća naklonost za Stjuarte. Kromvel tuče škotske pobunje nike kod Vustera (1651), a Carls beži u Francusku, odakle nastoji da se vrati na presto. Kromvel nameće Ircima i Škotima uniju sa Engleskom i tako stvara političku celinu - Veliku Britaniju. Po koravanje Irske i Škotske je prvi veliki uspeh nove vlasti. Kromvel postiže značajne uspehe u spoljnoj politici. Parla ment donosi (1651) Navigacioni zakon, koji predviđa da se dobra u Englesku mogu uvoziti samo engleskim brodovima ili brodovi ma zemlje koja ih uvoži. Zakon je upravljen protiv Nizozemske i njene trgovačke flote i znači početak borbe za prevlast u evrop skoj i svetskoj trgovini. Naredne godine izbija prvi englesko-ni zozemski rat (1652-1654), u kome engleska mornarica hvata oko 400 nizozemskih brodova i stiče značajno mesto u trgovini. Kromvel počinje da razmišlja o Nizozemskoj kao budućem save zniku. Pored Nizozemske, Kromvel vodi rat protiv Španije (1655-1659). On se završava velikim uspesima: zauzećem Jamaj ke u Karibima i Denkerka u Flandriji. U unutrašnjoj politici Kromvel i njegovi istomišljenici ne maju uspeha. Oni nisu u stanju da uobliče prihvatljive ustavne okvire nove vladavine. Već 1651. traži se održavanje izbora, ali Donji dom odlučuje da ostane na vlasti još tri godine. Kromvel podržava izmenu mnogih zakona u cilju smanjivanja izrabljiva nja i zloupotreba raznih profesija. Takvi zahtevi ostaju neostva reni. Postoji potreba da se reši versko pitanje. Kromvel želi stva ranje državne crkve koja prihvata načela tolerancije protestant skih sekti. „Krnji“ parlament nije u stanju da donese odluku. Početkom 1652. Parlament donosi zakon kojim se zaboravljaju ranije izdaje, ali on nema značaja. U aprilu 1653. Kromvel odlu čuje da rasturi Donji dom i time uklanja poslednji ostatak stare političke štrukture. Stvara se Državni savet, a u leto 1653. sasta je se „Parlament svetaca“, sastavljen mahom od oficira koje bi raju kongregacije; on izglasava mnoge valjane predloge za refor mu, ali ne i instrumente za njihovo provodenje u život. U decem bru „Sveci“ predaju vlast Kromvelu koji uzima titulu „lorda protektora Komonvelta Engleske, Škotske i Irske“. Instrument o vladavini je prvi pisani engleski ustav, ali ni on ne obezbeđuje političku stabilnost. 247 Kromvel se ponaša kao nekrunisani vladar; većina Engleza želi kralja, ali on to odbija na zahtev svojih ofici ra (1657). Biraju se dva nova parlamenta, ali nemaju veći značaj. Kromvel se nalazi pod stalnim pritiskom verskih fanatika, repu blikanaca, puritanaca i monarhista. Njegova velika armija i ra tovi zahtevaju tri puta veće budžetske izdatke nego u vreme Čarlsa I; to izaziva nezadovoljstvo medu trgovcima i džentrijom. Kromvel umire 1658. Nasleduje ga sin Ričard, koji nije u stanju da nastavi očevu politiku. Posle Kromvelove smrti ne do lazi do smirivanja političkih sukoba i strasti, a niko nije u stanju da vojsku ukloni sa vlasti, bez obzira na opšte nezadovoljstvo.
Da 1660. jačaju snage koje se zalažu za restauraciju Stjuarta. Restauracija. Čarls II. - U februaru 1660. general Džordž Monk predvodi vojsku iz Škotske ka Londonu sa namerom da povrati Stiuarte; Kromvelova armija se raspada bez borbe. Monk nema političkih ambicija i želi da u zemlji zavede red i mir; saziva u zasedanje, „Dugi parlament“ iz 1648. Monk uživa podršku londonskog Sitija, čiji finansijski interesi i rojalističke sklonosti igraju značajnu ulogu u restauraciji Stjuarta. Čarls olakšava takva nastojanja svojom Deklaracijom iz Brede kojom obećava oproštaj, slobodu veroispovesti i raspolaganje imovi nom. U martu 1660. sastaje se Konvencija, prihvata Deklaraciju i poziva Čarlsa da se vrati u zemlju. U maju, on ulazi u London uz veliko slavlje. Čarls II održava svoje obećanje iz Brede. Preži vele kraljoubice kažnjavaju se smrću, rojalistima se vraća konfi skovana zemlja, obnavlja;u se monarhija, Gornji dom, anglikan ska crkva. Puritanska revolucija i Kromvelova vladavina ostavljaju snažne tragove u Engleskoj. Parlament stiče i zadržava mnoga ovlašćenja koja ranije nije imao, dok kralj ustupa mnoge prero gative. Za razliku od Francuske koja učvršćuje apsolutizam, En gleska gradi sistem parlamentarne monarhije. Kromvelovi uspe si u spoljnoj politici uvode Englesku u red prvih evropskih sila. Nijedan engleski vladar ne zaboravlja zbivanja iz 1649. i njihove posledice. Povratak Čarlsa menja stanje i raspoloženje u zemlji. At mosfera zadržava malo od puritanske ozbiljnosti i odlučnosti. Čarls prednjači u tome svojom duhovitošću, tolerancijom, sklo nošću ka razuzdanom životu. Zemlja želi mir, što obilato podsti če i koristi Luj XIV, koji pruža Čarlsu finansijsku podršku i mnoga obećanja. Čarls II tajno prihvata katoličanstvo i okružuje sc katolicima, a njegov brat Džems, vojvoda od Jorka, prelazi zvanično u tu veru. Njegova spoljna politika nema antikatolički karakter, a verska politika u zemlji, iako oprezno, ima za cilj ja čanje katoličanstva. Položaj Čarlsa je drukčiji nego njegovog oca. On raspolaže izvršnom vlašću, ali je finansijski zavisan od Parlamenta, što po kazuje da sukob između njega i krune nije rešen. Drugi znaci kraljevske vlasti zauvek nestaju: nema feudalnih nameta, nesta 248 je raniji način ubiranja poreza, poslanici ne odlaze u zatvor zbog svojih govora: Habeas Corpus Act iz 1679. štiti ljude od samo voljnog hapšenja; Parlament zadržava svoj položaj, a zakon iz 1664, koji daje kralju pravo da istupa protiv otpora, ne uznemi rava nikoga; Parlament nema kontrolu nad izborom i politikom kraljevih ministara. Versko pitanje nije rešeno. Anglikanizam postaje ponovo državna vera, iako nema Lodove agresivnosti. Puritanizam osta jc stalno prisutna snaga u engleskom društvu. Engleski prote stantizam se deli na konformiste i nekonformiste (puritanci, pre zbiterijanci, nezavisni, baptisti, kvekeri). Izbori za Parlament 1661. završavaju se pobedom rojalista. Njegovi članovi pružaju
podršku Čarlsu i otpočinju odlučan obračun sa puritancima. „Kavaljerski“ parlament donosi više zakona: Zakon o korpora ciji (1661) zabranjuje obavljanje javnih službi onom ko ne pripa da anglikanskoj crkvi ili se ne zakune da se neće suprotstavljati kralju; Zakon o jedinstvenosti (1662) uklanja iz crkava sve sve štenike koji ne upotrebljavaju revidirani Molitvenik; Zakon o verskim skupovima (1664) zabranjuje skupove veće od pet ljudi, a Zakon od pet milja (1665) nameće propovednicima novu zakle tvu vernosti i zabranjuje svima koji je odbiju da dodu bliže od pet milja do grada. Zakonodavstvo „Kavaljerskog“ parlamenta, poznato i kao Klarendonov zakonik, ozvaničava raskid izmedu anglikanizma i puritanizma. Ideja sporazumevanja unutar jedne crkve ustupa mesto deobi. Učvršćivanje nekomformizma pruža priliku Čarlsu da obe zbedi toleranciju za katolike. U nekoliko navrata (1662, 1672) on pokušava da opozove Klarendonov zakonik; pod pritiskom Par lamenta i biskupa odustaje od svoje namere. Najzad, 1673. Par lament donosi Zakon o ispitivanju koji određuje da samo angli kanci mogu da obavljaju vojne i civilne funkcije. Čarlsov brat Džems podnosi ostavku na položaj admirala. Katoličko pitanje se zaoštrava saznanjem da Carls ne može da ima decu, a Džem sove ćerke, Marija i Ana, su protestantkinje. Misao da će na pre sto doći katolik Džems zabrinjava anglikance i puritance. Sum nju pojačava činjenica da Čarls ne traži novac od Parlamenta. On obećava Luju XIV da će Englesku prevesti u katoličanstvo i tvrdi da protestantizam predstavlja pretnju monarhiji. Vest o zaveri 1678. koju pripremaju jezuiti sa ciljem da ubiju Čarlsa izaziva histeričan strah; ona je potpuno izmišljena. Parlament ukazuje na pokušaj rušenja vlade i iskorenjivanja protestantizma i osuduje erla Denbija, kraljevog prvog ministra, zbog tajne prepiske sa Francuskom. Svi katolici se isključuju iz oba doma Parlamenta, osim vojvode od Jorka. Priče o katoličkoj zaveri do vode do nastanka političkih stranaka u Engleskoj: vigovci žele očuvanje protestantizma, suprotstavljaju se francuskim uticaji ma i ističu ustavnost; torijevci, odani monarhisti, spremni su da prihvate frankofilsku politiku i katolika na prestolu. 249 Pod vođstvom erla Šeftsberija, vigovci donose Zakon o is ključenju (1679), kojim se vojvoda od Jorka isključuje iz nasled stva. Čarls raspušta Parlament; tri naredna Parlamenta donose isti zakon i doživljavaju istu sudbinu; od 1681. Čarls vlada bez Parlamenta i uz pomoć francuskih subvencija. Uklanja vigovce sa vlasti i vraća torijevce. Vojvoda od Jorka se vraća iz izgnan stva, a Čarls proganja nekonformiste odlučnije nego ranije. Me nja ustave mnogih gradova i granice izbornih srezova sa ciljem da osigura izbor poslanika po svojoj želji. Otpor Džemsovom stupanju na presto prestaje. Za vladavine Čarlsa II merkantilizam uzima puni zamah. To je izraz potreba poslovnih krugova i vlade, koji najveću paž nju posvećuju pomorskoj trgovini i saobraćaju. Spoljna trgovina zavisi od izvoza vune i stranih brodova. Poslovni krugovi traže
zaštitu od nizozemske konkurencije, a vlada veće izvore prihoda. Rezultat toga je niz Navigacionih zakona (1660, 1662, 1663, 1664. 1673), koji su temelj engleske spoljne trgovine i pomorstva. Oni određuju i dopunjuju jedan drugog: pored uvoza robe engle skim brodovima, određuju da kolonijalni proizvodi (šećer, du van) moraju da se dopreme u Englesku, a potom u druge zem lje; zahteva se da kolonisti kupuju robu koja se ne proizvodi u Engleskoj na njenom tržištu. Time se isključuje Amsterdam kao luka za trgovinu, a engleski trgovci preuzimaju dotadašnju po sredničku ulogu nizozemskih. Nizozemska ustaje u odbranu na čela slobodne trgovine. Pored rata koji vodi Kromvel (1652 1654), vode se još dva pomorska rata (1665-1667, 1672-1674). Ratovi iscrpljuju obe strane, a posebno Nizozemsku koju ugro žava Luj XIV. Ratovi se zavnšavaju pobedom Engleske i nizo zemskim priznanjem njene supremacije. Obim engleske spoljne i kolonijalne trgovine naglo raste. Izmedu 1660. i 1700. vrednost izvoza i uvoza raste za 50%, trgovačka mornarica se udvostruču je, a prihodi od carina utrostručuju. Engleska postaje vodeća trgovačka zemlja Evrope. Snaženje trgovine prouzrokuje reorganizaciju britanskog kolonijalnog carstva. Do toga vremena engleski kolonijalni raz vitak odvija se spontano, bez uplitanja države i dvora. Prvi kra ljevi dinastije Stjuarta nisu skloni da pomažu prve naseobine koje sačinjavaju mahom puritanci. Engleske naseobine nastaju na širokom prostoru, od Njufaundlenda na severu do Gvajane na jugu; one uživaju autonomiju i razvijaju određene ustanove redstavnička tela) koja podsećaju na Parlament u metropoli. arls II prekida takvu politiku, ukida lokalne autonomije i kolonije stavlja pod kontrolu krune. Uvodi se centralna administra cija za kolonije, što izaziva mnoge proteste i nemire (Bekonova pobuna u Virdžiniji, Lejslerov ustanak u Njujorku, Dominion Nove Engleske). Krajem veka kolonije prihvataju novu politiku, iako uspevaju da očuvaju mnoge svoje privilegije i prava: one uživaju veću lokalnu samoupravu, demokratiju i slobode nego većina evropskih država toga vremena. 250 Džems II i „slavna revolucija“. - Stupanje Džemsa II na presto potvrđuje želju vladajućih krugova za snažnom monarhi jom. Novi Parlament je rojalistički nastrojen, strpljiv i darežljiv, većina članova ulazi u njega prvi put. Džems lako guši pobune vojvode od Monmauta i erla Argajla u Škotskoj. Uklanja sve Čarlsove ministre i savetnike i na njihovo mesto postavlja svoje ljude, mahom katolike, koji ne raspolažu potrebnim sposobno stima i iskustvom. Kralj koristi pobunu i stavlja vojsku pod svo ju komandu, kojom komanduju mahom katolici. Takvi postupci brzo otuduju od Džemsa mnoge pristalice. Jačanju nepoverenja doprinosi opoziv Nantskog edikta u Fran cuskoj (1685), što izaziva strah da će se katoličanstvo silom po vratiti u zemlju. Džems otvoreno izražava želju da narod ispove da katoličku veru, što uznemirava i zabrinjava nekonformiste i
anglikance. Stvara Visoku komisiju sa ciljem da sprovodi versku politiku krune i obračunava se sa njenim protivnicima. Imeno vanje profesora univerziteta doživljava se kao pokušaj slabljenja anglikanizma. Džemsova politika sve više podseća na Čarlsa I. Džemsov prvi ministar, erl Sanderlend, ne podržava bezrezervno njegovu politiku u verskom pitanju. Parlament se ne sastaje do 1685. ali njegovo sazivanje po staje neizbežno. Džems nastoji da njegov Parlament bude sa stavljen od nepoznatih lica, katolika, nekonformista. U tome do življava potpuni neuspeh, pa ga raspušta. Ukida Klarendonov zakonik da olakša položaj nekonformista i Zakonik o ispitivanju da izmeni položaj katolika. U aprilu 1687. objavljuje Deklaraci ju o oproštaju kojom se ukida verska diskriminacija. Naredne godine objavljuje novu Deklaraciju sa zahtevom da se čita u svim crkvama. Džems namerno izaziva otpor anglikanskog kle ra, i u tome uspeva, Velika većina sveštenika odbija da postupi po Deklaraciji, a Kenterberijski nadbiskup i šest biskupa pišu peticiju protiv nje. Kralj ih baca u Tauer i naređuje da im se sudi. Krajem juna 1688. sud oslobada biskupe optužbe za zaveru, što se u Londonu doživljava kao velika pobeda. Istog dana (30. juna) sedam istaknutih ličnosti Engleske upućuju poziv Viljemu Oran skom štatholderu Nizozemske, da prede u Englesku. Drama se zaoštrava činjenicom da Džems dobija naslednika. To predstav lja dogadaj čije posledice je mali broj Engleza spreman da pri hvati. Novorodeni princ postaje naslednik i time sprečava Mari ju. Džemsovu ćerku iz prvog braka, udatu za Viljema Oranskog, da nasledi presto. U leto 1688. torijevci i vigovci okreću se protiv kralja. On je potpuno usamljen, iako mali broj želi ponavljanje dogadaja iz 1 649. Suočen sa dogadajima, Džems menja svoju politiku, vraća na položaje uklonjene funkcionere, sveštenike, profesore, obeća va da sazove Parlament i pravi druge ustupke. Sve je kasno. U novembru 1688. Viljem, posle dužeg oklevanja, odlučuje da pri hvati poziv i prelazi u Englesku; iskrcava se na južnoj obali i nailazi na srdačan prijem. Viljem ulazi u London, a Džems sa po 251 rodicom beži u Francusku. U ustavnom smislu presto je „upraž njen”, a Viljem i Marija prihvataju poziv da zajednički vladaju. U januaru 1689. Parlament potvrduje ishod „slavne revolu cije“. On zaključuje da je Džems odgovoran za povredu ustava „kršenjem prvobitnog ugovora između kralja i naroda“. Nared nog meseca Viljem i Marija postaju vladari Engleske. Ustavni dokumenti i vlast vladara. - Parlament koristi stu panje Viljema i Marije na presto da učvrsti svoj položaj. Za nji hove kratke vladavine (1689-1702) učvršćuje se politički i verski mir i otvara epoha parlamentarne vladavine. Početkom 1689. Parlament izglasava Deklaraciju o pravima, koja je deo ponude krune. U njoj se ističe pravo Parlamenta da donosi i ukida zako ne. To znači da kraljevsko pravo da suspenduje zakone ili da štiti pojedince postaje neustavno. Porezi se mogu sakupljati samo uz odobrenje Parlamenta. Deklaracija predviđa da se stalna vojska
može sakupljati i držati jedino uz saglasnost Parlamenta, koji dobija pravo da šalje peticije kruni; izbori i diskusije moraju biti slobodni, Parlament se mora birati svake tri godine, katolicima se zabranjuje stupanje na presto i ukidaju se svirepe i neobične kazne. U Deklaraciji se ne govori o parlamentarnoj kontroli nad ministrima, spoljnom politikom. Deklaracija se iste godine pre tvara u Zakon o pravima (Bill of Rights). On navodi elementarna građanska prava Engleza i potvrduje da je apsolutistička politi ka poslednjih Stjuarta ilegalna. Zakon o pravima označava pre tvaranje Engleske u ustavnu monarhiju, kojom upravlja Parla ment u skladu sa zakonima. Iste godine Zakon o toleranciji oslobada nekonformiste od kazni predviđenih ranijim zakonom u slučaju odbijanja da prime anglikanske svete tajne. Zakon o nasledu (1701) ukazuje na značenje „slavne revolucije“, pravo da engleski presto pređe u ruke Hanoveranaca i zabranu za katolike. Zakoni odreduju od nose između Parlamenta i vladara. U finansijskom pogledu on je u potpunoj zavisnosti od Parlamenta. Viljem prima 700.000 funti godišnje, što je u vreme mira dovoljno da se izdržava skroman dvor i plaćaju činovnici. Carine i porezi se izglasavaju prema po trebi. Vladar nadgleda izbore za Parlament; glasačka prava su šira nego u vreme Čarlsa i Džemsa. „Slavna revolucija“ predstavlja državni udar, iako je njen značaj mnogo širi. Ona omogućava pobedu ideje o predstavni čkoj vladi i verskom pluralizmu. Politika kompromisa je karak teristika engleske politike. Sukobi između stranaka postaju nor malna pojava, što sprečava stvaranje snažne kabinetske vlade. Promene ministara su česte, a Parlament postaje mesto maneva ra političkih partija. Politička borba se odvija izmedu torijevaca i vigovaca, iako vlade ne sačinjavaju samo članovi jedne stranke. Torijevci nisu uvek u-r, vladara, kao što vigovci nisu radikali, ne prijatelji dvora. Vigovci se zalažu za snažnu i efikasnu izvršnu vlast, a torijevci za čvrstu crkvu i privredu zasnovanu na zem ljišnor.. posedu. U privrednom pogledu. „slavna revolucija“ pot 252 vrdtzjc saradnju između poslovnih krugova i vlade; Engleska banka (16941 sakuplja privatna sredstva za državne potrebe; fi nansijski krugovi ulažu svoje kapitale u državne poslove, uve reni da će im se oni vratiti. Glavni korisnici političkih tekovina „slavne revolucije“ su viši slojevi engleskog društva. Oni pot vrduju i proširuju svoja prava i privilegije; radikalni zahtevi Kromvelove ere nemaju mesta u novoj situaciji. Bogati mogu da koriste odredbe Zakona o pravima - političke, ekonomske i ver ske slobode. Posle osvajanja Irske (1691) imanja se dele posedni cima iz Engleske, dok se Ircima nameću oštri kazneni zakoni ko jima se lišavaju mnogih prava. Ratovi sa Francuskom. - Uplitanje Viljema u englesku po litiku ima širi evropski značaj. Pored nesumnjivih dinastičkih prava na engleski presto, njegov cilj je zaustavljanje agresivne Francuske. On radi na stvaranju saveza protiv Luja XIV i u tome
uspeva 1686, kad nastaje Augsburška liga. Krajem 1688, kad se Viljem priprema za prelazak u Englesku, Luj XIV napada rajn sku oblast i objavljuje rat Nizozemskoj; u proleće 1689. prognani Džems se iskrcava u Irskoj, gde mu Viljem nanosi težak poraz u bici kod Bojne (1690) i proteruje ga iz Irske. Engleska staje na stranu evropskih država protiv Francuske. Pitanje rata i mira ostaje u Viljemovim rukama, a njegov položaj kralja Engleske i štatholdera Nizozemske omogućava mu da koristi mornarice obe zemlje protiv Francuske. Uklanjanjem pretnji od francuskog iskrcavanja u Engleskoj, u Donjem domu raste otpor ratu; tvrdi se da Viljem koristi snage potrebne za od branu Engleske u evropskom ratu. Parlament izglasava kredite za rat, koji je veoma skup. Troškovi su tri puta veći od Čarlsovog rata protiv Nizozemske, a sedam puta od odobrenih sredstava. Raspisuju se novi porezi i zajmovi, koji iscrpljuju sve zaraćene strane. Mir u Risviku (1697) ne zadovoljava nikog, ali Viljem po stiže svoje ciljeve: zaustavlja napade Francuske na Nizozemsku, prisiljava Luja XIV da ga prizna za kralja Engleske i odrekne se pružanja podrške Džemsu II i pristalicama Stjuarta. To nije kraj. Luj XIV ne odustaje od namere da osigura špansko naslede za svog unuka. Posle mnogo neizvesnosti, kralj Karlos TI ostavlja nasledstvo Filipu Anžujskom, unuku Luja XIV. Odgovor na to je stvaranje Velikog sav eza (1701), a Luj XIV napada Spansku Nizozernsku. U poslednjim godinama života Viljem III se suočava sa snažnim antiratnim raspoloženjem Par lamenta i javnosti; otpor ratu sa Francuskom je veliki, iako Vi ljem očekuje da porazi protivnike. Pred smrt, on imenuje Džona Cerčila za komandanta udruženih snaga, koji zajedno sa mini strom finansija Godolfinom obezbeduje podršku za rat. Oni uži vaju podršku Parlamenta i administracije. U maju 1702. počinju ratne operacije; na strani Francuske nalaze se Spanija i Bavar ska, dok Veliki savez uključuje Austriju, Englesku, Nizozemsku, Savoju. Predvodene od Malboroa i Eugena Savojskog, njihove 253 armije nanose Francuzima više teških poraza (1704, 1706, 1708, 1710). U prvim godinama rata vlada je u rukama torijevaca (No tingam, Herli, Henri Sent Džon), koji saraduju sa urnerenim vi govcima. Koalicija dve stranke stvara se 1705, a u njoj dominira ju vigovci; 1708. jedini torijevci su Malboro i Godolfin. Njihovi protivnici (Herli, Sent Džon) rade svim silama da uklone vigovce i Malboroa sa vlasti. Istovremeno se pojavljuje pitanje nasled stva kraljice Ane, pa torijevci ne žele da budu optuženi za podr šku Stjuartima. Borba izmedu torijevaca i vigovaca oko pitanja verske tolerancije dovodi do krize poverenja i nemira, što zao štrava pitanje rata i poreza. Herli postaje prvi ministar 1710. i dobija podršku Donjeg doma z.a svoju politiku. `Jpornim intriga ma prisiljava Malboroa da podnese ostavku (1711), optužujući ga zbog korupcije. To ubrzava pregovore sa Francuskom i za ključenje mira u Utrehtu i Raštatu. U ovom razdoblju uobličava se parlamentarna i kabinetska
vlada. Stvara se sistem ministarstava, koja su odvojena od kru ne. Ministarstvo finansija ima najveći značaj. Smanjenje broja dvorskih službi dovodi do povećanja ministarstava. Parlament stvara sistem odbora, unutar i izvan Parlamenta, ali uvek pod njegovom kontrolom. Paralelno sa Tajnim savetom, čijem radu prisustvuje vladar, deluje vlada, koja ne uživa uvek poverenje Parlamenta. Engleska unutrašnja scena je nemirna, nestabilna i zaoštrena zbog stranačkih sukoba. Za razliku od unutrašnje scene, uspeh Engleske u mirov nim pregovorima je izuzetno veliki. Utrehtski mir je trijumf i označava pretvaranje Engleske u svetsku silu. Ona dobija Gi braltar, koji engleska flota zauzima 1704. Time stiče izuzetno značajan strategijski položaj u Sredozemlju. Njene tekovine u Americi su još značajnije. Engleska dobija Njufaundlend, terito riju oko Hadsonovog zaliva i Novu Škotsku. Poraz Francuske je nesumnjiv, čime se potvrduje opravdanost Viljemove politike. 254 X ŠPANIJA Filip III. - Novi španski kralj Filip III (1598-1621) pred stavlja suprotnost Filipu II. Mlad, neupadljiv, pasivan, on lako potpada pod uticaj savetnika i ministara. Autoritativnog vlada ra nasleduje vladar malih sposobnosti i ograničenog interesova nja za državne poslove. U toku njegove vladavine glavna ličnost je vojvoda Ljerma, prijatan i miran čovek, čija je najvažnija bri ga da se obogati i održi na vlasti. Ljerma stiče najveći politički položaj u zemlji-privado. Složenost problema sa kojima se zem lja suočava nameću potrebu postojanja jednog svemoćnog mini stra. On se oslanja na manje hunte, kako bi zadržao vlast u svojim rukama i izbegao preveliki uticaj granda, koji zahtevaju povratak u državne savete. Ljermini saradnici (Pedro Fran kueca, Rodrigo Kalderon) imaju zadatak da preurede španske fi nansije; oni koriste prilike da se obogate i pljačkaju državnu blagajnu. Iako dugo vremena najmoćnija evropska država, Španija pokazuje mnoge slabosti: veliki rashodi, nepravedan poreski si stem, naročito u Kastil_ji, zapostavljenost i zastarelost vojne or ganizacije i pomorskih snaga, velike emigracije stanovništva, zamrla privreda. Izvori prihoda postaju sve manji: uvoz srebra i zlata se smanjuje, alcabala nestaje u korupciji, millones ne pla ćaju pojedine klase, delatnost trgovaca i manufakture zamire. Zaključenje mira sa Francuskom je prilika da se izvrši po trebna reforma. Ljerma i njegovi saradnici ne pokazuju sposob nosti za to. Potrebno je preraspodeliti poreska opterećenja, kako bi se smanjile obaveze Kastilje. Uprkos početnih koraka u Kata loniji, Valensiji i Biskaji, akcije ne donose očekivane prihode državnoj blagajni. Prilika da svi podanici monarhije podjednako podnose poreska opterećenja propada. Sličan neuspeh doživlja va nastojanje u Kastilji. Ljerma izbegava da oporezuje bogate i smanji namete siromašnim. Umesto toga povećava prodaju zva
nja i položaja, izvlači subvencije od portugalskih Jevreja i pri stupa kvarenju novca. Posledica je ta da je Kastilja preplavljena bezvrednim bakarnim velonima. Ljerma ne uspeva da reši druge probleme, npr. banditizam u Kataloniji. Jedini značajan uspeh je zaključenje dvanaestogodišnjeg primirja sa Nizozemskom 1609. Ljerma koristi uspehe generala Spinole da privoli Nizozemsku na taj korak; to je takode posle dica neminovnog bankrotstva Španije. Primirje je suštinsko pri znanje nezavisnosti, pošto Nizozemska dobija pravo da trguje sa Španijom i njenim kolonijama. Uspesi nizozemskih i engleskih pomoraca ugrožavaju Španske pomorske veze sa Nizozemskom. 255 Ljerma okončava rat sa Engleskom (1604) u uverenju da će to dovesti do povećanja državnih prihoda (srebrna flota iz Južne Amerike). Najzad, Ljerma zaključuje savez sa Francuskom 1612. o zajedničkoj borbi protiv Turaka. Istovremeno, stvaraju se bračni savezi izmedu Habsburgovaca i Burbona. Proterivanje Moriska. - Ljerma i njegovi savetnici odlučno provode progon Moriska iz Španije. Oni sačinjavaju najproduk tivniji deo španskog stanovništva. U pitanju je deo stanovništva koji nije moguće asimilovati, a njihovo pitanje se proteže od vre mena pokoravanja Granade. U vreme njihovog proterivanja 1609. najveći deo Moriska živi u Valensiji. Oni su čvrsto poveza na zajednica, sa velikim natalitetom. Njihova snaga izaziva strah i povezuje se sa pretnjama turskih napada na obale Špani je; njih optužuju za veze sa hugenotskim guvernerom Bearna u Francuskoj, katolička hijerarhija želi da se oslobodi nepouzda nih katolika, dok zemljoposednici žele da se dokopaju njihove zemlje. U proleće 1609. Državni savet odlučuje da se Morisci proteraju iz države. U prisustvu vojske i milicije, Morisci iz Va lensije moraju da napuste svoje kuće i zemlju, koja prelazi u ruke Španaca. Proterivanje Moriska iz Andaiuzije i Mursije ne pravo di se odlučno, a oni iz Kastilje ostaju ra svojoj zemlji. Veći na Moriska prelazi u Afriku (Alžir, Tunis, Oran), gde urniru od gladi, iscrpljenosti ili ginu od muslimana. Računa se da oko 275.000 Moriska napušta Španiju. Eko nomske posledice toga teško je odrediti. Njihov broj u raznim delovima Španije je različit, kao i ekonomska snaga. U Kastilji nema nikakvih posledica, dok u Aragonu i Valensiji prouzrokujc velike gubitke u poljoprivredi i zanatstvu. Proterivanje Moriska objašnjava dugoročno propadanje španske privrede. Najveći gu bitak podnosi plemstvo Valensije i Aragona. Ljerma nacdoknađu je taj gubitak tako što plaćanje (gubitka) prenosi na buržoaziju: smanjuje kamatu na odredene usluge, a razliku plaćaju poverioci - građani, verske i milosrdne ustanove. Zaštita privilegova nih na račun manje privilegovanih postaje normalna praksa. Proterivanje Moriska pokazuje da Ljerma potpuno zanemaruje ekonomske prilike u zemlji, nespremnost da se sa njima uhvati u koštac. Proterivanje Moriska još više učvršćuje snagu katoličke cr
kve. Inkvizicija nema šta da radi, osim da progoni veštice i nad gleda uvoz knjiga. Njena vlast je apsolutna. Sveštenstvo troši ve lika sredstva, obezbeduje sebi privilegovan položaj i zajedno sa samostanima i konventima čini grupu koja se širi i napreduje. Crkva postaje mesto gde se mogu obezbediti hrana i stan, gde se može pobeći od svakog rada. Prihodi crkve su ogromni - pokloni u novcu, draguljima, zemljišnim posedima. Stvaranje novih cr kvenih redova pruža priliku mnogima da ugodno žive. U vreme Filipa IV oko 200.000 sveštenih lica živi u crkvi. Samo u Kastilji 1626. ima devet hiljada samostana za muškarce. 256 Dvor i služba na njemu cilj je mnogih. Plemstvo živi na dvoru Filipa III, troši velika sredstva i stalno se zadužuje. Plem stvo nastoji da obezbedi unosne državne položaje i pljačka državni novac. Grandi drže dvorove sa mnogobrojnom poslu gom, često nekoliko stotina ljudi. Grande prate stotine i hiljade ljud.i koji ulaze u ni,ihovu službu, medu kojima ima najrazličiti jih avanturista, skitnica. Za vladavine Filipa IV Madrid premaša broj od 100.000 stanovnika. Mladi sinovi i hidalgosi dolaze na dvor u potrazi za karijerom i bogatstvom. Državna služba zahte va obrazovanje, a španski obrazovni sistem zadovoljava te po trebe. Postoji trideset dva univerziteta i četiri hiljade osnovnih škola, koji školuju više ljudi nego što je potrebno državi. Bolja zvanja se dobijaju putem veza, preporuke, poznanstva; bez toga se ostaje nezaposlen. Otuda potražnja za neproizvodnim zani manjima. To objašnjava zašto se broj studenata teologije i sve štenika udvostručuje 1620. Crkva, dvor i administracija su jedi na mogućnost za zapošljavanje u privredno nerazvijenoj Španiji. Reformatori (Gonzales de Selorigo) zahtevaju smanjenje broja škola i konvenata, uvereni da je to ulaganje neproduktivno. Takva situacija ne može dugo da traje. Finansijsko stanje postaje zabrinjavajuće: rashodi dostižu oko 9 miliona dukata, dok srebro iz Amerike donosi samo milion-dva gadišnje. Ljerma nije u stanju da odgovori zahtevima za reformom, i zamenjuje ga sin vojvoda Učeda (1619). Savet Kastilje podnosi izveštaj o sta nju u zemlji u kome se ističu preterani porezi i nameti, potreba njihovog smanjivanja i reforma poreskog sistema. Od kralja se traži da ne deli nove položaje, da očisti dvor, da se opusteli delo vi nastane, a poljoprivredno stanovništvo dobije posebne olakši ce; predlaže se stvaranje novih verskih fondacija i smanjenje broja osnovnih škola. Upozorenje je ozbiljno, ali se ne primenju je. Učeda nema sposobnosti ni volje za to. Filip III umire 1621. posle povratka iz posete Portugaliji. Nasleduje ga šesnaestogo dišnji Filip IV (1621- 1665). Filip IV i Olivares. - Novi vladar je duhovit, inteligentan, obrazovan, ali nema snagu volje. Oslanja se na savete i mišljenja ministara i savetnika. Medu njima najistaknutiji je Gaspar Guc man, vojvoda Olivares, ambiciozan i sposoban političar. Po stepeno uzima u svoje ruke svu vlast u zemlji, uklanja svoje protivnike. Učeda odlazi u zatvor, Ljermi zabranjuju dolazak u
Madrid, a Kalderona osuđuju na smrt. Olivares dovodi na naj istaknutije položaje članove svoje porodice. On je neumoran, stalno u pokretu, džepova punih papira, planova, predloga. U njemu se sukobljava više ličnosti, često protivrečnih. On je raz dragan i utučen, ponizan i arogantan, lukav i naivan. oprezan i otvoren. Okružen sekretarima i savetnicima, Olivares stiže svug de. Mirni dani Ljermine administracije odlaze zauvek. Po prirodi i temperamentu, Olivares je pravi reformator. Istovremeno on je naslednik imperijalne tradicije Filipa II, vere u pravednost i neophodnost španske hegemonije u svetu. Ove 257 dve osobine postoje u njemu uporedo. Upravo u trenutku kad stupa r.a vlast, ističe primirje sa Nizozemskom i rat se nastavlja. Pored ratobornih oranžista, u Madridu postoje zahtevi da se Ni zozemska isključi iz trgovine sa portugalskim posedima, tvrdi se da troškovi održavanja armije u Nizozemskoj nisu veći nego u ratu, da Nizozemska u ratu neće biti u stanju da razvije svoju trgovinu na račun Španije. Nastavak rata postavlja, po m?.šljenju Olivaresa, pitanje reformi u još oštrijem svetlu. Za njegovo vode nje potrebna su finansijska sredstva, kojima Španija ne raspola že. Olivares smanjuje listu penzija i pomoći koje daje kralj, otpo činje istragu o poreklu bogatstva raznih ministara posle 1603. Oživljava rad hunte za reformu, koja 1623. podnosi listu predlo ga: smanjenje municipalnih funkcija za 2/3, uvodenje rigoroznih zakona protiv raskoši, zabrana uvoza stranih manufakturnih proizvoda. Hunta povezuje potrebu reforme privrede sa prome nom morala. Mnogo je značajnija finansijska reiorma. Olivares shvata da je Kastilja najveći izvor državnih prihoda i da podnosi najveće terete. On želi da se poreska opterećenja podjednako raspodele na čitavu državu. Predlaže stvaranje bankarskog si stema. To nailazi na odlučan otpor, pa se plan napušta 1626. Oli vares ne uspeva da u Kastilji ukine millones, porez na po trošna dobra. Olivares je svestan otpora pokušaju da se uvede jedinstve no zakonodavstvo za čitavu državu. To se shvata kao „kastiljanizacija“ i ukidanje lokalnih prava i privilegija. Tome se protive kortesi, gradovi, plemstvo. On predlaže 1624. uvodenje praktič nog centralizma, što znači da se moraju ograničiti slobode pro vincija i uvesti jednoobrazni zakoni. Čitava zemlja treba da ima koristi od toga, da deli obaveze; položaji su otvoreni za sve, ne samo za Kastiljce, kralj treba da upravlja čitavom zemljom i njenim posedima; predvida se stvaranje jedinstvene armije koju izdržavaju sve provincije, uključujući Indiju. Takva monarhi ja biće univerzalna, a mnoge granice izmedu njenih delova biće uklonjene. Olivares shvata da takva vizija nove Španije nije lako ostvarljiva. Otpori se javljaju na raznim stranama: kortesi Ara gona, Valensije i Katalonije odbacuju 1626. Olivaresov zahtev za stvaranje jedinstvene vojne snage: odbacuju da snose finansijske obaveze i učestvuju u drugim zajedničkim naporima. Najveći ot por pruža Katalonija, koja odbija da daje bilo kakva sredstva za
ratne potrebe. Po povratku u Madrid, Olivares proglašava plan o ujedinjenju oružanih snaga. Nešto kasnije zabranjuje kovanje vellona u Kastilji, što treba da predstavlja početak oporavka Ka stilje i njene privrede. U suštini, najvažnije Olivaresove reforme, usprkos njegovog optimizma, ostaju neostvarene. Olivares preduzima i druge korake. Umanjuje neke od naj nepravednijih privilegija: crkva mora da plaća veće poreze nego dotada, a ograničava se njeno sticanje zemlje. Olivares nastoji da smanji prerogative inkvizicije, uticaj dvora i grupa na. njemu (korupcija, držanje više položaja). Smanjuje se broj funkcionera, 258 njihove pratnje, plemstvo prisiljava da se vrati na svoje posede. Oko 1/5 stanovništva uživa povlašćeni položaj nasledem ili ku povinom zvanja; Olivares uspeva da nametne plemstvu plaćanje nekih poreza. Višegodišnji napori u drugim sferama (saobraćaj, obrazovanje) ne donose veće rezultate. Olivares uspeva da bo gatstvo zemlje troši država a ne pojedinci, kao što je ranije slu čaj. Reforma ima ograničen uspeh, otpor protiv nje je veliki na raznim stranama. Vremenom Olivaresova grupa postaje centar korupcije, što slabi njegov uticaj. Španija i ratovi u Evropi. - Unutrašnje prilike u Španiji, iako teške, ne utiču na njenu spoljnu politiku i položaj u svetu. Siromaštvo je deo cene uspeha, što određuje da Španija troši mnogo na svoju spolinu politiku. Španija ima obaveze na mno gim stranama Rat u Ceškoj stvara joj probleme u Nizozemskoj, a oranžisti čine deo protestantskog pokreta; izdržavanje armije u južnoj Nizozemskoj zahteva velika sredstva. General Spinola, komandant Španske armije, očekuje pojačanje iz Italije i uspeh u ratu. Stanje u Nizozemskoj se postepeno pogoršava zbog španskih nastojanja da umanje prava Saveta i regenta. Španija poka zuje snagu: zauzima Bredu (1625), tuče nizozemsku flotu kod Gi braltara (1626), a njene trupe su u Palatinatu. To je prilika da se prekine rat i sprovede reforma: habsburške armije pobeđuju u Nemačkoj, a Francuska je zabavljena hugenotima. Olivares ne koristi tu priliku. Posle smrti vojvode od Man tove (1627), on šalje trupe da spreče Francuze da udu u Monfe rat. Posledica je neobjavljeni rat između dve zemlje (1628-31) i jačanje straha od španske agresivnosti. Španija mora da troši ve like sume novca za ratove u Italiji, čime se smanjuju sredstva po trebna za Nizozemsku. Tada postaje jasno da je rat sa Francu skom neizbežan. Postavljanje nadvojvode Ferdinanda, brata Fi lipa IV, za guvernera Nizozemske (1634) dovodi Španiju u bolji položaj. On pobeđuje Šveđane kod Nordlingena i oslobađa južnu Nemačku. Posledica toga je ulazak Francuske u rat. Rišelje ne želi direktan napad, već napada na strategijske tačke u Italiji (Valtelina) i Nizozemskoj. Španske snage upadaju u Pikardiju i ugrožavaju Pariz, osvajaju Parmu i Valtelinu. Olivares odlučuje 1639. da preduzme opšti napad na Francusku iz Katalonije. Na Kataloniju pada najveće opterećenje za rat. Ipak, stvari idu laše po Španiju. Francuska postepeno stiče premoć; Španija gubi Bredu (1637), a admiral Tromp uništava špansku flotu (1639). Is
te godine prekidaju se pomorske veze izmedu Španije i Nizozemske. Ustanci u Kataloniji i Portugaliji. - Rat sa Francuskom prisiljava Olivaresa da svim delovima Spanije nametne velika davanja u novcu i ljudima. Mnogi od njih nemaju nikakav inte res za ratove u Nizozemskoj i Carstvu. Katalonija, Portugalija i Italija nalaze se pod snažnim pritiskom vlasti, a siromaštvo sta novništva je veliko. Pobuna se mogla očekivati svakog časa. 259 U leto 1639. u Kataloniji se vrše pripreme za rat, ali uz mnogo otpora (dezerterstvo, protesti). Raspoloženje u zemlji je eksplozivno. Plemstvo trpi velike gubitke, gradovi se otuduju od vlade u Madridu zbog velikih poreza, a seljaci trpe od ponašanja vojske, otimanja stoke i uništavanja letine. Stanovništvo sluša pozive sveštenstva da čuva svoje tradicionalne slobode i prava. Na čelu pokreta nalazi se sveštenik Pau Klaris. Katalonija od ra nije pokazuje buntovničke sklonosti, koje podstiču ratovi i de presija; podsticaji iz Francuske imaju udela u jačanju buntovnog raspoloženja. U nameri da ratnim uspesima osigura mir, Olivares odre đuje da Katalonija sakupi trupe za borbe u Italiji i duž francuske granice. On šalje armiju u Kataloniju da osigura uspeh svojih planova, medu kojima je i sazivanje katalonskog kortesa. Vojska živi od pljačke i nasilja, pa su sukobi sa stanovništvom neizbežni. Sukobi postaju sve češći kad Olivares naređuje hapšenje is taknutih voda. U proleće 1640. ustanak izbija u severnoj Katalo niji. Sveštenstvo pomaže širenje ustanka, koji zahvata čitavu Kataloniju. U maju ustanici ulaze u Barselonu, gde se ujedinjuju sa gradskom sirotinjom. Olivares shvata da se suočava sa oruža nom pobunom. On razmišlja o mogućim posledicama u Portuga liji, Aragonu, Valensiji, iscrpljenosti španskih armija u Italiji i Carstvu. Krajem maja nareduje da se Katalonci umire i njihovi zahtevi zadovolje. To je kasno. Ustanak uzima maha, a pobunje_ nici napadaju i pljačkaju sve na šta naidu. Guverner traži od gradskih vlasti da onemogući ulazak žetelaca u Barselonu, kako bi se sprečili novi sukobi. Početkom juna sukobi u gradu dobija ju šire razmere, a napadi na kraljevske funkcionere i njihove do move odvijaju se sistematski. Pobunjenici ubijaju vicekralja. Ubistvo vicekralja i nesposobnost lojalnih vlasti da uguše pobunu, koja se i dalje širi, navode Olivaresa da uputi nove trupe u Kataloniju. Olivares veruje u lojalnost Katalonaca i smatra da neće pregovarati sa Francuzima. Klaris pregovara sa njima, a Rišelje pokazuje spremnost da Kataloncima pruži pomoć. Kata lonija treba da postane republika pod zaštitom Francuske i prizna njenog vladara. Katalonsko plemstvo odbacuje takvo reše nje. Otpor Katalonaca traje do 1652, kad armija Barselone do življava poraz. Deset godina rata praćeni su okupacijom, name tima, ekonomskim propadanjem, kugom i gladu. Španski dvor daje neodredena obećanja o privilegijama Katalonije. Zbivanja u Kataloniji imaju snažan odjek u Portugaliji, gde se oseća želja za otcepljenjem od Španije. Neraspoloženje Portu galaca izaziva španska finansijska politika, nesposobnost da im
pruži zaštitu od Engleza i Nizozemaca; Kadiz potiskuje Lisabon iz atlantske trgovine, a Ljerma i Olivares postavljaju na najviše po ložaje Kastiljce. Francuski agenti podstiču nezadovoljstvo Portu galaca, u čemu sarađuju i vrhovi portugalske crkve, nezadovoljni španskom politikom. Sve snage pobune (grad, crkva, selo) okup iiaju se oko predstavnika porodice Braganca. Njen voda je Žoao, koga Olivares, svestan nezadovoljstva, želi da udalji iz zemlje. U 260 novembru 1640. nareduje vojvodi od Bragance da stane na čelo portugalske vojske i uguši pobunu u Kataloniji. Početkorn decem bra, dok se francuska. flota nalazi u blizini portugalske obale, a vojska na putu za Kataloniju, pobunjenici sprovode državni udar u Lisabonu. Pobunjenici proglašavaju za kralja Žoaoa IV i prote ruju španski garnizon. Španija pokušava da vrati Portugaliju pod svoju vlast, ali bez uspeha. Portugalija pokazuje snagu nacional nog osećanja, vraća Brazil (1654) i uspeva da se održi kao nezavi sna zernlja. Spanija upućuje vojsku protiv Portugalije (1663, 1665), ali one trpe poraze i 1668. priznaje njenu nezavisnost. Zbivanja u Kataloniji i Portugaliji dovode do Olivaresovog pada. On se suočava sa stalnim intrigama i zaverama, neus pesima u spoljnoj i unutrašnjoj politici. Olivares je omrznut kao tiranin, dok krupno plemstvo vidi u njemu smetnju sna ženju svog uticaja. Tokom 1641. Olivares se suočava sa zave rom na čijem čelu se nalaze vojvoda Medina-Sidonija i markiz Ajamonte. Zavera ne uspeva, ali to nije kraj Olivaresovih teš koća. Novi poraz i ekonomska kriza (manipulacija sa vellonima) stvaraju nove opasnosti. U proleće 1642. Olivares odlazi sa Fi lipom IV da obiđe trupe, što njegovi protivnici koriste da pri preme njegovo uklanjanje. Početkom 1643. Filip IV prihvata zahtev da otpusti Olivaresa, koji odlazi u progonstvo. Njegova vizija Španije je nova, ali on nije u stanju da sprovede u ži vot svoje planove. Španija posle Olivaresa. - Uklanjanje Olivaresa ostavlja prazninu na čelu zemlje, koja nema vojsku i vodu da krene no vim putevima. Njegovi naslednici uklanjaju sistem vladavine, hunta se napušta i uvode saveti. Filip IV upravlja zemljom, ali ne za dugo. Vlast postepeno prelazi u ruke Olivaresovog sinovca Luisa de Haroa. On želi da zaključi mir bez velikih gubitaka. Španski delegati pregovaraju u Minsteru sa Nizozemskom i priznaju nezavisnost republike (1648). Rat sa Francuskom se nastavlja. Španija proživljava duboku unutrašnju krizu. Haro pro glašava bankrotstvo (1647), nastavljaju se sukobi sa Kataloni jom i Portugalijom, a pobune izbijaju u aragonskim posedima u Italiji (Sicilija, Napulj}. U leto 1647. stanovništvo se buni protiv politike španskih vicekraljeva i velikih poreskih nameta. 2 Pobu na dobija široke razmere i u njoj učestvuju građani, seljaci i plemstvo. U jesen ustanak dobija novi podsticaj pobunom na či jem čelu se nalazi grof Masa, koji traži vlast za sebe. Španski brodovi bombarduju Napulj, u kome se proglašava republika. Traži se pomoć iz Francuske i poziva Anri Giz da predvodi pobu
nu. Mazaren odlučuje da se drži po strani, jer ne želi da podržava socijalnu revoluciju. Španska vojska guši pobune na Siciliji i Napulju. To je prilika da se Španija raspadne u sastavne delove. Neuspeh Katalonaca, Napolitanaca i Sicilijanaca ukazuje na nepotpunost njihovih ciljeva i nesposobnost da uobliče oseća nje nacionalnog jedinstva koje prevazilazi postojeće društvene razlike. To 261 objašnjava opstanak Spanije kao jedinstvene države. Očuvanje lokalnih sloboda i postojećeg društvenog poretka liša va gornje slojeve španskog društva razloga za pobunu protiv centralne vlasti. Filipova obećanja da će Katalonija zadržati svoje ustavno ustrojstvo lišava vladajuću klasu razloga za pobu nu, koja može da dovede do oštrijih društvenih sukoba. Sredinom pedesetih godina špansko-francuski sukob pri vodi se kraju. Unutrašnje prilike u Francuskoj (Fronda) navode Mazarena da ponudi veoma povoljne mirovne uslove Španiji (1656). Haro odbija ponudu, pa se rat nastavlja do 1659, kad se zaključuje Pirinejski mir. Njegove odredbe nisu povoljne kao one iz 1656. Španija ustupa Artoa, na severu, i srez Roselon i deo Serdanje duž francusko - katalonske granice. Ugovara se brak iz među Luja XIV i Marije Tereze, uz miraz od 500.000 škuda, pod uslovom da se ona odrckne svojih pretenzija na španski presto. Pirinejski mir označava kraj španskih pretenzija na dominaciju u evropskoj politici. Raskid sa austrijskim Habsburzima razlog je što Španija okreće leda Evropi. Španija u drugoj polovini XVII veka - Filip IV umire 1665. Njega nasleđuje Karlos II (1661 - 1700), bolešljiv i duhovno zao stao dečak, bleda senka svojih prethodnika. Umesto njega drža vom upravlja regentkinja nesposobna za taj posao; u zemlji nema sposobnih pol_itičara. Kastiljski uticaj u politici Španije postaje sve slabiji, i omogućava jačanje položaja i snage plem stva raznih provincija. Španija prolazi kroz period decentraliza cije, što predstavlja izraz ekonomske i vojne slabosti Kastilje. Njeni prokomorski posedi prelaze u ruke Engleske i Nizozemske, valuta je bezvredna, industrija uništena a stanovništvo demora lisano i smanjeno. Burgos i Sevilja, centri kastiljske privrede, propadaju; Sevilja gubi 60.000 stanovnika ukugi 1649. Inostrani trgovci i poslovni ljudi stiču snažan položaj u trgovini. Stanovni štvo beži u gradove, gde je stanje teže nego na selu. Smanjenje prihoda od srebra prouzrokuje povećanje poreza. Položaj Španije u Evropi zavisi od oživljavanja kastiljske privrede. Kraljica - regentkinja i njeni saventici nemaju plan ka ko da to ostvare. Kastiljski Kortes i aristokratija nemaju snage da se uhvate ukoštac sa tim pitanjima. To pruža mogućnost raz nim avanturistima, medu kojima se ističe Huan Hoze Austrijski. On nema sposobnosti da sprovede potrebne reforme u Kastilji. Njega zamenjuje avanturista Fernando Valencuela, koji upravlja zemljom posle stupanja Karlosa II na presto. Sredinom osamde setih godina kriza dostiže vrhunac. Administrativna struktura države ne funkcioniše, a privredni život zamire. Iz Kastilje nema izvoza. osim sirove vune, a dve trećine srebra iz Amerike odlazi
van zemlje; vrednost vellona stalno opada, što dovodi do naglog pada cena i bankrotstava. Opšte propadanje Kastilje izaziva zamiranje duhovnog i kulturnog života. U to vreme nestaju sa scene velika imena španske kulture (Zurbaran, Kalderon de la Barka, Muriljo); filozof 262 ska i naučna istraživanja ne postoje, za razliku od ostalih evrop skih država. Univerzitetska nastava i uticaj jezuita u školama sprečavaju razvitak naučnih istraživanja. Za razliku od Kastilje, drugi delovi Španije pokazuju zna ke ekonomske i duhovne vitalnosti. Katalonija doživljava eko nomski uspon, omogućava doseljavanje Francuza i suočava se sa evropskim konkurentima. Slična težnja primećuje se u Aragonu. Španija doživljava značajne promene. Ekonomska snaga prelazi na periferiju države, iz Kastilje u Kataloniju, gde su porezi ume reniji, ekonomska iscrpljenost manja, a pristup strancima veći. Poslednjih godina XVII veka privreda Kastilje se oporavlja; nov čane prilike se poboljšavaju posle 1686, a vellon prestaje da se kuje (1693). Vlada smanjuje poreske namete i državne rashode. Špansko nasleĎe. - Krajem veka Španija se deli na tri ad ministrativne oblasti, čime ostaje bez jedinstvene vlade. Njena sudbina nalazi se u rukama velikih sila, koje odlučuju o nasledu poslednjeg Habsburgovca. Karlos II nema dece, što podstiče mnoge planove. Najvažniji pretendenti su Francuska i Austrija, dok Engleska i Nizozemska žele da onemoguće stvaranje takve države koja će steći nadmoćnost u Evropi. U vreme mira u Risvi ku, pored Filipa Anžujskag, unuka Luja XIV, i nadvojvode Kar la, Josipovog sina, kao kandidat se spominje princ Jozef Ferdi nand bavarski. Svaki od kandidata uživa podršku odredenih grupa i pojedinaca na španskom dvoru. Karlos II odlučuje (1696) da naslednik bude bavarski kandidat; dve godine kasnije, velike sile odlučuju da se špansko naslede podeli izmedu tri kandidata; Karlos se suprotstavlja predlogu i potvrđuje izbor bavarskog princa; on umire naredne godine, čime se izbor sužava. U jesen 1700. Karlos potpisuje testament kojim presto pripada Filipu Anžujskom i ubrzo potom umire. Filip Anžujski proglašava se za kralja Filipa V i ulazi u Madrid 1701. Naredne godine počinje evropski rat (Engleska, Austrija, Nizozemska) protiv Francuske, koji traje do 1713. Stupanje nadvojvode Karla na austrijski pre sto navodi Englesku i Nizozemsku da odustanu od rata; one po državaju Filipa V pod uslovom da odustane od pretenzija na francuski presto. Ugovorom u Utrehtu (1713) Engleska i Nizo zemska priznaju takvo rešenje, a naredne godine Francuska i Austrija potpisuju mir, kojim Austrija dobija špansku Nizozem sku i posede u Italiji. To predstavlja kraj habsburške Španije. Dolaskom Burbona na španski presto uklanja se habsbur ška državna struktura. Filip V i njegovi saradnici pretvaraju sa vete u ministarstva u skladu sa francuskim uzorima. Francuzi sprovode potrebne finansijske reforme. Burbonski kralj menja odnose između monarhije i provin cija. Centralizam ne trpi provincijske autonomije, iako u po
četku Filip V potvrduje lokalne zakone i privilegije. Postepeno izbijaju sukobi izmedu centralne vlade i provincija (Katalonija, Aragon). Katalonci traže pomoć od Engleske i proglašavaju nad vojvodu Karla za kralja Spanije (1705). Engleske trupe ulaze u 263 Aragon i Valensiju. Rat za špansko naslede pretvara se u španski građanski rat. Dogadaji se razvijaju nepovoljno po pobunjenike: trupe Filipa V ulaze u Aragon i Valensiju (1707), koje gube sve svoje slobode i privilegije. Slično se dogada sa Katalonijom posle zaključenja mira Engleske sa Francuskom. Filip V šalje trupe u Kataloniju, koje opsedaju Barselonu; grad pada 1714. u ruke Francuza. Pad Katalonije završava se potpunim ukidanjem svih tradicionalnih ustanova, uključujući Diputacio i gradsko veće Barselone. Plan reforme uobličava se 1716. Španija postaje cen tralistička država a vicekralj Katalonije pretvara se u general nog kapetana, koji upravlja u dogovoru sa kraljevom audijenci jom; ukidaju se univerziteti i stvara novi, rojalistički. Slična sudbina pogada i Aragon, kojim upravlja savet za Kastilju, koji brine o svim pitanjima burbonske kraljevine. Reforma španske države dolazi sa zakašnjenjem. Burboni sprovode centralizaciju i kastiljanizaciju u vreme kad je eko nomska snaga Kastilje mala. Vlast se nameće na ekonomski raz vijenije periferne oblasti. Takva struktura sprečava politički razvitak zemlje, a sukobi izmedu centra i periferije ostaju stalno prisutni. 264 XI NIZOZEMSKA Primirje izmedu Španije i Nizozemske 1609. prouzrokuje razdvajanje severnih i južnih provincija nekadašnje Burgundije. Pored nezavisnosti, prisutne verske, društvene, političke i eko nomske razlike dovode do stvaranja dve posebne nacije. Kalvini sti na severu i jezuiti na jugu utiču na politički i društveni raz vitak tih krajeva. Postoji težnja za ujedinjenjem dva dela, ali verske razlike sprečavaju nacionalno jedinstvo. Privredni razvi tak severa - pomorstvo, snažna trgovina, industrija, buržoazija - bitno se razlikuje od juga, sa njegovim katoličanstvom. rojali zmom, poljoprivredom i jačanjem plemstva. Razvitak političkog sistema pokazuje neke sličnosti izme du dva dela. Na jugu se zadržava tradicionalni sistem sa 1.oka1 nim pravima i privilegijama; na severu postoje federalizam, provincijske autonomije, lokalni interesi. Monarhizam juga su protstavlja se republikanstvu severa, iako su i tu primetne neke monarhističke sklonosti (Fridrih Henri). Na severu republikani zam postaje politička ideologija tek sredinom veka. Politički sistem. - Državna struktura u Nizozemskoj ne predstavlja novinu. Postojeće institucije dobijaju novi sdržaj i funkcije i u procesu stvaraju politički sistem koji zbunjtz;e savre menike. On izgleda nepraktičan i lišen čvrstih načela, ali fun kcioniše u trenucima kriza. Obezbeduje stabilnost i razvitak lo kalnih i provincijskih sloboc;a i prava. Utrehtska unija (1579)
predstavlja temelj saveza severnih provincija. Rat sa Španijom učvršćuje savez i ujedinjuje pobunjene provincije. Centralno telo nizozemske države su Generalni staleži, u čijem radu učestvuju predstavnici Gelderlanda, Holandije, Zelandije, Utrehta, Frizije, Overijsela i Groningena. Svaka provincija ima po jedan glas, a odluke o važnim pitanjima moraju se doneti jednoglasno. To ne kad stvara velike teškoće. Staleži vode spoljnu politiku, brinu o odbrani zemlje i razrezuju poreze (Holandija plaća 56%, a Overijsel svega 4%). Državni savet sačinjavaju predstavnici provinci ja. koji raspravljaju o vojnim, finansijskim i drugim pitanjima. Savet vremenom gubi značaj. Pitanja mornarice i ratne flote su pod nadzorom admirala i pet admiralskih kolegijuma; oni su za duženi za ubiranje poreza potrebnog za mornaricu. Ne postoji federalni sud, resor unutrašnjih poslova. Suverenitet provincija se poštuje, a vodeću ulogu u Uniji ima Holandija, najbogatija i najuticajnija provincija. Uređenje Holandije je veoma složeno. Njeni Staleži su no silac suvereniteta gradova i plemstva; odluke donose jednogla 265 sno i sastaju se četiri puta godišnje. Mnoge provincijske vlade nalaze se pod kontrolom uticajnih gradskih porodica. Staleži drugih provincija imaju drukčiji sastav, zahvaljujući snazi plemstva u njima. Oni se sastoje od delegacija plemstva i grado va (Gelderland). Najvažniji položaj u Holandiji je državni advo kat, koji od 1618. postaje veliki advokat. U njegovim rukama se nalaze mnoga ovlašćenja i on ima veliki uticaj na poslove Unije. On je pravni savetnik i predsednik Staleža Holandije, voda dele gacije u Generalnim staležima, vodi diplomatsku prepisku. Po ložaj štatholdera je složeniji. Njega biraju razne provincije i on zavisi od njih. Značaj štatholdera proističe iz činjenice što se sa mo prinčevi iz kuće Oranskih biraju da obavljaju to zvanje. Kao predstavnik nekoliko provincija, štatholder učestvuje u uobliča vanju politike, obavlja dužnost kapetana (komandanta) pomor skih i suvozemnih snaga Unije. Štatholderi postavljaju gradske magistrate i provincijske funkcionere. U funkciji štatholdera savremenici vide monarhističku us tanovu. Viljem Ćutljivi i njegov sin Moris pokazuju sklonost da pretvore Nizozemsku u monarhiju, ali je otpor takvim namera ma veoma jak; Fridrih Henri pokazuje slične sklonosti. Šarolikost političke strukture Nizozemske odražava raz novrsnost društvenih i ekonomskih razlika. U Friziji glavnu ulogu igraju krupni farmeri, u Gerdelandu i Overijselu plemstvo, u Holandiji gradski patricijat. Ovi poslednji upravljaju gradovi ma kao regenti i postepeno se povlače iz poslova, stiču posede i titule. Srednja i sitna buržoazija prihvata takav raspored snaga i tako obezbeduje društveni mir u gradovima i provincijama. U Španskoj Nizozemskoj politički sistem se razlikuje od onog u Uniji. Postoje provincijski staleži koji glasaju „poklone“ i supsidije, kontrolišu provođenje lokalnih zakona. Spanski dvor vodi računa o tome da lična unija vezuje južne provincije sa mo narhijom. Autonomija je potpuna. Snažno plemstvo, esnafi,
uticaj jezuita objašnjavaju odsustvo bržeg urbanog razvitka i pretvaranje južne Nizozemske u najsnažnije uporište protiv re formacije. Prisustvo Španije oseća se na svakom koraku. Ekonomski razvitak je uzdržan i spor u poređenju sa Unijom. Naj vidljiviji je u poljoprivredi. Stanovništvo je homogeno, katolič ko. Crkva igra važnu ulogu u životu ljudi, a protivreformacija postiže potpuni uspeh. Društvo južne Nizozemske postiže visoki stepen duhovnog jedinstva, u čemu se razlikuje od politički i ver ski podeljene Unije. Sukobi u Nizozemskoj. - Verski sukobi potresaju Uniju i vidno utiču na politički život u njoj. Sukobljavaju se doktrinarni kalvinisti, na čijem čelu se nalazi Gomarijus, profesor teologije u Lejdenu. On i njegovi sledbenici napadaju Armenijusa i njegove pristalice zbog napuštanja učenja o predestinaciji (1600). Spor postaje deo političkog života u Holandiji i Uniji, pošto je uticaj arminijanstva u prvoj izuzetno snažan. Suočeni sa pritiskom, ar minijanci upućuju holandskim staležima peticiju u kojoj traže 266 zaštitu za svoju veru. Veliki advokat Holandije Jan Oldenbarne velt i većina Staleža odgovaraju povoljno na peticiju. Većina regenata ne odobrava sukobe u crkvi, smatra ih pretnjom Uniji i svom političkom položaju. Staleži donose rezoluciju kojom osu duju otpor ekstremnim učenjima i traže da se prihvati prelazno stanovište o predestinaciji i spasenju (1614). Gomarijus i kalvi nisti odbacuju taj zahtev i moraju da napuste gradove koji nagi nju arminijanstvu. Amsterdam ustaje protiv Oldenbarnevelta i njegove politike, u čemu dobija podršku štatholdera Morisa (1617). Njihov sukob je davnašnji: oboje rade za mir sa Špani jom, iako iz različitih razloga; Moris se približava hugenotima, a Oldenbarnevelt održava dobre odnose sa Francuskom. Moris traži saradnju sa Engleskom, zalaže se za vodeću ulogu Unije u pitanjima rata i mira, što dovodi do sukoba između centralne i lokalnih vlasti. Staleži donose rezoluciju u kojo; potvrduju svoju vrhovnu vlast u verskim pitanjima i nalažu da se koriste trupe za održavanje reda tamo gde je to potrebno. Na taj način je Morisu oduzeta komanda nad vojskom u Holandiji. To je uzrok sukoba dve političke stranke. Oldenbarnevelt i većina u holandskim Staležima zalažu se za premoć države nad crkvom, protive se predlogu za sazivanje sinoda i žele da štathol dera liše prava da komanduje trupama provincije. Moris, građa-ni Amsterdama i drugi gradovi zalažu se za pravo ortodoksije, potčinjavanje provincije željama i vlasti Generalnih staleža. Mo ris postepeno stiče premoć i koristi je za obračun sa protivnikom. Stavlja Oldenbarnevelta i njegove podržavaoce u zatvor; van redni sud osuđuje 1619. Oldenbarnevelta na smrt, a Grocijusa na doživotnu robiju. Morisov trijumf odreduje politički razvitak Unije u nared nim decenijama. On uživa neograničenu vlast, ali ne donosi novi ustav i ne uništava moć gradskih oligarhija. Pobeda gomarista je kratkotrajna, pa širenje arminijanstva dobija novi podsticaj.
Moris nastavlja rat sa Španijom 1621, ali on ne donosi neke zna čajnije uspehe. Spanske trupe zauzimaju Bredu (1625). Morisov brat Fridrih Henri (1625-1647) preuzima sve nje gove funkcije, položaje i odgovornosti. Fridrih Henri nastavlja politiku Viljema Ćutljivog, pokazuje primernu versku toleranci ju, želi da pripoji južnu Nizozemsku i teži da obezbedi kraljev sku titulu. On odreduje spoljnu i unutrašnju politiku Unije, na meće svoju volju Generalnim staležima i uklanja otpor velikog advokata. Njegov sin Viljem II ženi se ćerkom Carlsa I (1641) i pruža podršku engleskim rojalistima. To izaziva otpor General nih staleža i Holandije. Vladavina Fridriha Henrija ispunjena je ratom sa Špani jom, u kome je Francuska saveznik. U početku Španci imaju us peha, ali posle 1625. pokazuju vidljivu iscrpljenost. Filip IV nudi mir Uniji pod uslovom da prizna španskog kralja kao stalnog zaštitnika. Rat se nastavlja do 1629, kad nizozemske trupe za uzimaju grad Boa-le-Dik i upadaju u južnu Nizozemsku. Priroda ra:a se menja, a osvajanje južne Nizozemske postaje moguće. 267 Fridrih Henri i Generalni staleži pozivaju stanovništvo da se oslobodi Španaca i ujedini sa Unijom (1632); obećavaju očuvanje privilegija i katoliča.nstva. Fridrih Henri zauzima Maštriht, ali do očekivane pobune u južnoj Nizozemskoj ne dolazi. On ne ko risti prisustvo Gustava Adolfa da postigne nove uspehe protiv Španije. Ulazak Francuske u rat protiv Španije (1635) ne menja po litiku Unije. Ona izbegava uplitanje u veliki evropski rat. Dve godine kasnije (1637) Fridrih Henri osvaja Bredu, što Velaskez ovekovečuje na platnu. Ne uspeva da zauzme Antverpen, iako je to njegov cilj. Admiral Tromp nanosi španskoj floti težak poraz u engleskim vodama (1639). Početkom četrdesetih godina nema većih vojnih okršaja. Mirovna grupa u Uniji postepeno jača, a njen cilj je zaključenje mira. Nizozemski ambasador stiže u Minster 1646, ali nailazi na otpor Francuske, koja želi da spreči zaključenje mira izmedu Španije i Nizozemske. Fridrih Henri podržava ratnu stranku, ali posle njegove smrti (1647) Unija pot pisuje mir sa Španijom (1648), stiče potpunu nezavisnost i dobija delove Flandrije, Brabanta i Limburga. Južna Nizozemska do življava politički i ekonomski poraz. Viljem II (1647-1650) nasleđuje Fridriha Henrija i nastav lja njegovu politiku. On nastoji da produži rat protiv Spanije i podržava Stjuarte. Francuska ne prihvata takav plan, kao ni njegov zahtev da ga podrži u borbi protiv staleža Holandije. Vi ljemovi dinastički planovi stvaraju mu mnoge teškoće i neprijatelje. Sukob izmedu Viljema II i holandskih staleža izbija 1649. oko pitanja smanjenja oružanih snaga. Holandija želi da smanji svoje ratne dugove, koji su dostigli iznos od 140 miliona guldena i odbija da plaća za izdržavanje vojske. Naredne godine Viljem II obilazi gradove Holandije i vrši na njih pritisak da nastave sa plaćanjem ali bez uspeha. Amsterdam zatvara gradske kapije
pred Viljemom, .ali postiže kompromis. Otpor Viljemovoj politici raste i u Generalnim staležima. Iznenadna smrt (1650) sprečava ostvarenje njegovih planova - rat sa Španijom i Kromvelovom Engleskom. Nizozemska republika (1650-1672). - Uklanjanje Oranskih sa scene ne dovodi do promena ustavne i političke situacije u Ni zozemskoj. Razlikc izmedu provincija i njihove društvene i eko nomske strukture ostaju nepromenjene; Holandija zadržava svoj uticaj. Njena buržoazija sačinjava vladajuću klasu provincije, drži sve važnije političke i administrativne položaje. Or.a čini posebnu zatvorenu klasu koja živi od prihoda ostvarenih investi cijom u razne poslove. Unija ostaje federacija suverenih provin cija sa slabom federalnom vladom. Smrt Viljema II omogućava nesmetanu republikansku vla davinu. Njegov naslednik, budući Viljem III, tek je roden, pa ve ćina provincija ne pomišlja na imenovanje novog štatholdera. Staleži Holandije sazivaju Veliku skupštinu svih staleža sa ci ljem da prenesu u njenu nadležnost donošenje najvažnijih odlu 268 ka. Plan ne uspeva, ali oružane snage potpadaju pod nadležnost svake provincije. Partikularizam pobeduje, a Unija dobija obele žje konfederacije. Najistaknutiji predstavnik takve politike je Jan de Vit, ve liki advokat Holandije od 1653. Njegov Sistem istinskih slo boda označava konfederalnu, antidinastičku i antiklerikalnu politiku. De Vit želi da ukloni mogućnost ponavljanja politike Fridriha Henrija i Viljema II i ojača položaj vladajuće klase Ho landije. Uklanjaju se sve mogućnosti za uplitanje štatholdera u poslove gradova i provincija. Vlast ostaje u rukama male grupe ljudi, koji podržavaju De Vitovu politiku. Takva politika uživa podršku širokih slojeva stanovništva i verskih grupa, koji od nje očekuju zaštitu. De Vit je za versku toleranciju, čime osigurava podršku snažne katoličke manjine. Političke promene u Nizo zemskoj odvijaju se u okvirima zakona i ne prerastaju u revolu cije koje potresaju Englesku i Francusku. De Vitovo nastojanje da ukloni uticaj Oranskih onemogu ćava kompromis sa njihovim pristalicama. Otpor De Vitovoj po litici je zanemarljiv i samo u kriznim situacijama postaje opasan. Porast cena ovsa zbog anglo-nizozemskih ratova, nezaposlenost i cumnjičavost u politiku staleža dovodi do nemira u gradovima i optužbi protiv oligarhije. Posle 1650, nizozemska privreda pro iazi kroz stagnaciju, a počinje da se oporavlja tek posle 1680. To je posledica opštih evropskih kretanja. De Vitov sistem ozna čava vrhunac ekonomskog uspona Nizozemske. Njihov cilj je očuvanje postignutog, što namerava da ostvari opreznom i uz držanom unutrašnjom i spoljnom politikom. Važan korak u tome predstavlja De Vitova odluka da ot kloni mogućnost da članovi kuće Oranskih ikad dođu na vlast. Tokom 1652. javljaju se zahtevi da Viljem III bude imenovan u sva zvanja svojih predaka. Da spreči takvu mogućnost, De Vit uspeva da privoli staleže Holandije da donesu odluku da član
kuće Oranskih ne može nikad postati štatholder ili komandant armije (1654). To olakšava zaključenje mira sa Engleskom. Otpor provincija zakonu o isključenju je slab. Završetak rata umanjuje patnje naroda, a time i snagu Oranskih. De Vit učvršćuje svoj po ložaj u Holandiji, smanjuje kamate na dug i raspušta armiju. To slabi njenu snagu u Evropi. Pored pitanja uloge Oranskih, pretnju Nizozemskoj pred stavlja i držanje Engleske. Njeno neprijateljstvo se pokazuje u privredi i pomorstvu, želji da od Nizozemske preuzme deo svet ske trgovine. Engleska želi da dominira morima, a Nizozemska se zalaže za načelo slobodne trgovine. Borba oko premoći u svet skoj trgovini prouzrokuje tri englesko-nizozemska rata. Puri tanska revolucija u Engleskoj izaziva uznemirenost i osudu, a ubistvo Čarlsa I se smatra zločinom protiv vere, morala i zakona. Kromvel nastoji da unapredi odnose sa Nizozemskom i predlaže savez između dve zemlje, što Staleži odbacuju. Neuspeh politič kog rešenja englesko-nizozemskog spora podstiče ekonomsko ri valstvo. Parlament donosi Navigacioni zakon (1651), koji je ne 269 posredni uzrok prvom ratu (1652-1654). Nijedna strana ne izlazi iz njega kao pobednik, iako on izaziva unutrašnje poremećaje. Javlja se zahtev da se Viljem III imenuje u zvanja predaka, a u gradovima i provincijama dolazi do nemira (Zelandija, Holandi ja). De Vit izlazi kao pobednik i zaključuje sa Kromvelom mir u Vestminsteru (1654), kojim se ne rešavaju pitanja trgovinskog rivalstva. Iako nestabilna u unutrašnjoj politici, De Vitova snaga na lazi svoj izraz u spoljnoj politici. Trgovački interesi i finansijska snaga Holandije omogućuju mu da vodi odlučnu spoljnu politi ku. On se upliće u pitanje Baltika, regiona od velikog značaja za nizozemsku trgovinu, pokazuje snagu Unije. Staje na stranu Danske protiv pokušaja Švedske da poremeti ravnotežu (1655) i osigura njenu saglasnost da neće ugrožavati nizozemske intere se. Nakon izbijanja švedsko-danskog rata (1657) dolazi do promene nizozemske politike: De Vit šalje flotu da zaštiti Sund, po razi Švedane i oslobodi Kopenhagen. Pod pritiskom dogadaja, Švedska prihvata mir u Kopenhagenu (1670), koji potvrduje ni zozemski položaj u Baltiku. De Vit se odlučuje na taj korak tek posle Kromvelove smrti, a Nizozemska istupa kao velika sila. Uspeh na severu Evrope ojačava u.verenje da Nizozemska mora da istupa kao velika sila. Pirinejski mir i restauracija Stjuarta navode De Vita da predloži zaključenje odgovarajućeg saveza između Nizozemske, Engleske i Francuske. Plan ne uspe va zbog držanja Engleske, koja želi uništenje nizozemskog trgo vačkog položaja. De Vit zaključuje sporazum sa Francuskom (1662) i tako osigurava zaštitu od spoljnih neprijatelja. Francu ska koja dugo posmatra republikanizam sa sumnjom i održava veze sa Viljemom III priznaje snagu Nizozemske. Takva politika nosi u sebi rizik: kolbertizam i teritorijalne pretenzije Francuske predstavljaju pretnju Nizozemskoj jednaku onoj iz Engleske. Luj XIV odbacuje De Vitov predlog da se postigne sporazum na
račun južne Nizozemske. Istovremeno raste zategnutost izmedu Nizozemske i Engle ske. Čarls II dozvoljava slobodnu delatnost engleskih pomoraca, a Parlament donosi nove navigacione zakone. Ratni okršaji odvi jaju se u zapadnoj Africi, severnoj Americi i Evropi. De Vit pri prema flotu i oslanja se na savez sa Francuskom. Carls II nije u stanju da traži pomoć od Švedske. Mir u Bredi (1667) predstavlja kompromis. Nizozemska ustupa Engleskoj delove u zapadnoj Africi i Novi Amsterdam (Njujork), a dobija Surinam. Engleska prihvata nizozemske zahteve u pogledu postupka prema posada ma na morima, kontrabandu. Sporazum ne otvara mogućnost za postizanje političkog sporazuma izmeda dve zemlje. U vreme pregovora u Bredi, Luj XIV upada u južnu Nizo zemsku i napreduje na sever. De Vit pregovara sa Lujem XIV oko sudbine provincije, ali nema uspeha. Cahls II prisiljava De Vita da pristupi trojnom sporazumu (1668), koji sačinjavaju Engle ska, Svedska i Nizozemska. Ne uspeva da spreči zaoštravanje odnosa sa Francuskom, koja stvaranje spora.zuma shvata kao ne 270 prijateljski korak upravljen protiv njene ekspanzije. To dovadi do oštrih sukoba sa Francuskom, podstaknutih Kolberovom an tinizozemskom carinskom politikom. Uspeh De Vitove spoljne politike izaziva nezadovoljstvo Francuske, iako on želi da to izbegne. Njegova uspešna unutrašnja politika takode slabi njegov položaj. Restauracija Stjuarta otvara pitanje Viljema III, koji je Čarlsov sestrić. Odluka o isključenju Viljema III sa svih funkcija opoziva se 1660, a Zelandija, Frizija i Groningen zahtevaju da on bude imenovan na položaje predaka. De Vit i Holandija su protiv toga, uvereni da je to put za oživljavanje antirepublikanstva i ši renje uticaja Stjuarta. On predlaže kompromis: Holandija pre uzima na sebe da Viljema III pripremi za položaje i zvanja njego vih predaka. To znači dozvolu za učešće u političkom životu U nije pod uslovom da prihvati republikanstvo i odrekne se veza sa stranim dvorovima. Carls II odbija predlog, a Engleska vodi snažnu prooransku propagandu u Nizozemskoj. De Vit preuzima lično da priprema Viljema za politički život (1666), a posledica je da ovaj napušta naglašene prostjuartovske sklonosti. Istovreme no. Holandija ukida funkciju štatholdera i komandanta suvo zemnih i pomorskih snaga (1667). Odluka o ukidanju položaja (Večni edikt) ne rešava ustavni problem. Ostale provincije odbijaju da slede primer Holandije. Viljem III ulazi u stalež Zelandije (1668), a dve godine kasnije u Državni savet. Posle 1670. uticaj De Vita opada u zemlji, a njego va spoljna politika trpi poraze. Mnoge njegove pristalice ustaju protiv njega, a De Vit ne oseća neprijateljsko raspoloženje veli kih sila protiv Nizozemske. Braneći svoje trgovačke interese i načela slobodne trgovine na morima, Nizozemska izaziva otpor u Engleskoj i Francuskoj. Njeni državnici ne shvataju želje dru gih država, ne prihvataju njihov apsolutizam, merkantilizam,
barok. Njihovi pogledi i shvatanja bitno se razlikuju od ostale E vrope; prosperitet, verska tolerancija i političke slobode odvaja ju ih od ostalih zemalja. Navedeni razlozi, kolbertizam, sujeta Luja XIV, Čarlsova bezobzirnost i mržnja engleskih poslovnih krugova dovode do potpisivanja tajnog ugovora u Doveru (1670) po kome Francuska i Engleska odlučuju da podele Nizozemsku. Deo njene teritorije treba ostaviti Viljemu III. De Vit ne nalazi saveznike, pa Nizo zemska dočekuje napad potpuno izolovana. Rat počinje u prole će 1672. a Nizozemska nema armiju sa kojom može da se suprot stavi Francuzima. Generalni staleži postavljaju Viljema III za komandanta armije, koju nije u stanju da poveća. Pod pritiskom, Viljem III povlači trupe u Holandiju, a Luj XIV ulazi u Utreht i kontroliše Gelderlend, Overijsel i d.eo Groningena. Izgleda da je republika pri kraju, Holandija se koleba, iako De Vit pred laže davanje otpora do kraja. U junu on odlazi sa političke scene, pošto ga ranjavaju pristalice Oranskih. Staleži prihvataju da pregovaraju sa Lujom, ali njegovi preterani zahtevi prekidaju pregovore. 271 Restauracija Oranskih. - Istovremeno, holandski staleži se suočavaju sa problemom restauracije Oranskih. U mnogim gra dovima izbijaju nemiri, traži se imenovanje Viljema III na polo žaje svojih predaka; većina gradova opoziva Večni edikt i odlučuje da prihvati taj zahtev; staleži Holandije i Zelandije pri hvataju zahtev, a Generalni staleži imenuju Viljema III za ko mandanta pomorskih i suvozemnih snaga. On savetuje General ne staleže da odbace francuski zahtev i da se nastavi rat, što se prihvata. Nemiri u Holandiji se nastavljaju , De Vit podnosi ostavku na položaj velikog advokata i potom biva ubijen u Hagu. Viljem III koristi situaciju i provodi značajne promene u sastavu gradskih administracija. Uklanja De Vitove pristalice i postavlja svoje ljude; gradska veća proklamuju amnestiju i nemiri presta ju. Ni ovog puta nema revolucionarnih promena, sve se odvija na zakonit način. Francuska i Engleska ne koriste unutrašnje promene u Ni zozemskoj. Luj XIV očekuje predaju koja ne dolazi, i u junu se vraća u Francusku. Njegova mala armija ostaje u Nizozemskoj do 1674, kad mora da se povuče. Unija jača svoje oružane snage i sklapa savez sa Španijom, Carstvom i Danskom. Čarls II zaklju čuje mir bez ikakvih teritorijalnih tekovina, a nizozemska flota izlazi kao pobednik iz mnogih sudara. Mirom u Vestminsteru (1674) potvrduje se status quo, a trgovački ugovor potvrđuje na čelo slobode mora. Rat između Francuske i Nizozemske se nastavlja, a Viljem III vidi u njemu pokušaj Luja XIV da ostvari hegemoniju u Evro pi. Protiv toga Viljem III stvara evropsku koaliciju. Ratne ope racije vode se na morima (Sredozemlje) i južnoj Nizozemskoj. Tokom 1677. dolazi do poboljšanja nizozemsko-engleskih od.no sa brakom između Viljema III i ćerke vojvode od Jorka, brata Čarlsa II. Viljem III smatra da se ravnoteža snaga u Evropi ne
može postići bez učešća Engleske. Naredne godine dve zemlje potpisuju odbrambeni savez, koji će dugo ostati oruđe antifran cuske politike. Mirovni pregovori počinju 1676. u Nimvegenu. Viljem III je protiv zaključenja mira, svestan spremnosti trgovačkih i finan sijskih krugova Unije da zaključe mir i odvoje se od evropskog saveza. Rat nanosi velike gubitke trgovini, donosi velike poreze i učvršćivanje drugih zemalja na tržištima koje kontroliše Nizo zemska. Mir je potpisan u leto 1678. u Nimvegenu. Francuska odustaje od carinskog zakona iz 1667. i prihvata načelo slobodne trgovine, a zadržava Franš-Konte, Valensijen i Kambre. Ugovor znači diplomatsku pobedu Francuske, pošto se savez evropskih država raspada. U narednim godinama Viljem III posmatra jačanje francu skog uticaja, nesposoban da to spreči. U njene ruke padaju Stra zbur, Alzas, Monpelije i Kasaie, a Četvorni savez (1682), koji sačinjavaju Carstvo, Spanija, Unija i Švedska, nije u stanju da nešto izmeni. Otpor trgovačkih krugova Viljemovoj antifrancuskoj politici olakšava 272 obračun Luja XIV sa Španijom i Carstvom i njihovim gubitkom Luksemburga i Strazbura (1684). Posle opoziva Nantskog edikta, položaj Francuske počinje da se menja. Progon hugenota podstiče otpor protestantskih ze malja, što dovodi do stvaranja nove antifrancuske koalicije. Ni zozemska i Brandenburg potpisuju 1685. ugovor o savezu, kome naredne godine pristupaju Carstvo, Španija i većina nemačkih država. Tako nastaje Augsburška liga, koja će dugo biti orude borbe protiv Francuske. Kad Viljem III uočava mogućnost da nasledi tasta, Džemsa II, on traži od Generalnih staleža podršku za taj korak. Pretnja Luja XIV ubrzava takvu odluku, a njegove ratne operacije u Nemačkoj u jesen 1688. olakšavaju Viljemove planove. Staleži opremaju Viljema sa snažnom flotom i armijom i dozvoljavaju mu da se iskrca u Engleskoj (novembra 1688). Nizozemska posle 1688. - Stupivši na engleski presto, Vi ljem III posvećuje svu pažnju evropskom ratu, a njegov cilj je da Englesku uvuče u rat protiv Francuske. U tome uspeva, stva rajući veliku koaliciju, čije armije vode operacije širom Evrope. Viljemov položaj u Nizozemskoj niko ne dovodi u pitanje. On štiti južnu Nizozemsku i Uniju od francuskih napada uz pomoć engleskog oružja. Mogućnost stalne unije izmedu Nizozemske i Engleske ne postoji, pošto Viljem III nema dece. Za naslednika odreduje štatholdera Frizije, Johana Viljema Friza, dečka od petnaest godina, koji umire 1711. Posle Viljemove smrti (1702), republikanci koriste priliku da uklone pristalice Oranskih; čitavu deceniju traju nemiri i sukobi u gradovima i provincijama Nizozemske. Republikanci nisu spremni da biraju novog štatholdera. Viljemov politički naslednik je vojvoda od Malboroa, koji je zamenik komandanta englesko-nizozemskih snaga u ratu za špansko naslede. Staleži nastoje da ograniče njegovu vlast, ali u tome ne uspevaju. Posle
bitke kod Blenhajma, Malboro se nalazi u povoljnijem položaju da sprovodi svoju volju. Generalni staleži prihvataju njegove zahteve. U celini, nizozemska privreda dobro prolazi u ratu. Do 1710. nema nekih značajnijih finansijskih i političkih kriza, uprkos teških poreskih opterećenja. Nizozemska trgovačka mor narica pokazuje veliku snagu. Posle Utrehtskog mira položaj Nizozemske se postepeno menja. Za razliku od Engleske, čija se delatnost širi, Nizozemska postepeno gubi svoj raniji položaj u pomorskoj trgovini. Njena privreda nije u stanju da oživi indu striju, iako Nizozemska dugo ostaje centar svetskih finansija. Postepeno, Nizozemska se pretvara u ekonomsku silu drugog reda. 273 XII SEVERNA EVROPA Severna Evropa i zemlje oko Baltika imaju određeni značaj za istoriju Evrope. Preko Baltika se održavaju ekonomske veze između zapadne i istočne Evrope; trgovina poljskim žitom odvija se preko Baltika, kao i uvoz manufakturnih i drugih proizvoda zapadne i južne Evrope. Baltičke luke imaju veliki značaj i brzo postaju predmet rivalstva između Engleske i Nizozemske. Pri stup ruskom tržištu i trgovina drvetom i drugom građom uvlači Rusiju u politička zbivanja na Baltiku. Habsburgovci shvataju značaj Baltika za njihovu politiku u Carstvu, a Poljska kao kato lička zemlja upliće se u pitanja Baltika i povezuje ih sa Podunav ljem, gde opada i raste pritisak Turske. Početkom veka tri države vode glavnu reč u borbi za pre vlast na Baltiku - Danska, Švedska i Poljska. Postepeno dve države postaju glavni rivali - Danska i Švedska. Prva želi očuva nje hegemonije nad Skandinavijom, dok druga želi da osigura posed Sunda, izlaz na Atlantik i trgovinu na Baltiku. Obe žele da pripoje oblasti u Finskom zalivu (Livonija sa Rigom). Danska. - Danska raspolaže sredstvima da ostvari svoj cilj. Ima mnogobrojno stanovništvo, plodnu zemlju, lak pristup Evropi, prihode od Sunda. Kristijan IV (1588-1648) raspolaže značajnim ličnim prihodima i želi da širi vlast na okolne zemlje: Švedsku, Šlezvig-Holštajn, severnu Nemačku. Danske kraljeve bira plemstvo, koje dobija garancije za svoje učešće u držav nim poslovima. Staleži gube značaj, sveštenstvo zavisi od plem stva, a građani predstavljaju određene porodice u gradovima. Politička vlast se nalazi u rukama plemstva, koje širi svoje pose de i seljake dovodi u položaj kmetova. Pokušaji uvodenja nekih reformi doživljavaju neuspeh; Kristijan gradi puteve, luke, što nailazi na otpor plemstva. Izgraduje i održava snažnu flotu za ostvarenje svojih ciljeva. Posed Sunda daje Danskoj prednost u sukobima sa okolnim zemljama. Danska nastoji da obezbedi kontrolu nad Baltikom, u čemu nailazi na otpor Švedske. To odreduje prirodu njihovih odnosa tokom veka. Zbivanja u Rusiji olakšavaju danske i švedske namere. Početkom veka dolazi do sukoba između Danske i Švedske.
Karlo IX želi da umanji danska prava na Baltiku, što Kristijan IV koristi da Švedskoj objavi rat, poznat kao rat Kalmarske lige (1611-1613). Iste godine Gustav Adolf stupa na švedski presto i suočava se sa ratovima protiv Danske, Rusije i Poljske. Poljaci pobeđuju Šveđane i Ruse kod Klušina (1610). U potonjim doga dajima Švedska onemogućava izlaz Rusije na Baltik i dobija In 274 griju i Keksholm (1617). To omogućava širenje švedske domina cije u narednim godinama. Poljska dobija proširenja na istoku, uključujući Smolensk (1619), a Svedska učvršćuje savez sa Rusi jom protiv Poljske. Rat Danske i Švedske odvija se rdavo po Gustava Adolfa. Švedske trupe i mornarica trpe poraz, a Danska zauzima važna utvrdenja (Elvsborg) i sprečava švedski izlaz na Atlantik. Šved ska mora da plati otkup za tvrđavu Danska ne uspeva da obnovi skandinavsko jedinstvo, a Švedska zaključuje savez sa Nizozem skom i otkupljuje Elvsborg. Na horizontu se pojavljuje mnogo važnije pitanje - odbra na protestantizma. Kristijan IV predstavlja, zajedno sa Gusta vom Adolfom, jedinog branioca protestantizma, vladara od koga nemački luterani očekuju pomoć i podršku. Kristijan okleva, dok Gustav Adolf učvršćuje svoj položaj i ugled medu protestan tima. Švedska poboljšava svoj položaj prema okolnim zemljama, vodi rat u Livoniji i osvaja Rigu (1621), čime preuzima kontrolu nad trgovinom poljskim žitaricama. Danska posmatra uspon Švedske i ne sme da uđe u rat, čime priznaje njen primat na seve ru. Osvajanje Pruske (1626) potvrduje snagu Švedske u prote stantskom svetu. Haška liga bira Kristijana IV za vodu u borbi protiv Car stva. Njegov poraz kod Lutera (1626) i upad carskih armija u Dansku prisiljava Kristijana da zaključi savez sa Gustavom Adolfom. To mu pomaže da sačuva Štralsund i zaključi povoljan mir sa Carstvom u Libeku (1629). Kristijan raskida savez sa Švedskom i vodi neutralnu politiku. Švedska postaje vodeća zemlja severne Evrope i branilac nemačkog protestantizma. Danski poraz ne okončava sukob sa Švedskom, čiji uspesi u Ne mačkoj sprečavaju Kristijana IV da preduzme nepromišljene ko rake. Švedski porazi i pogibija Gustava Adolfa olakšavaju napo re Kristijana IV da povrati uticaj na Baltiku, iako nema potrebnu vojnu snagu za rat. Pored pregovora sa drugim zemljama (Španija), on nastoji da spreči širenje švedske trgovine na Baltiku i izvoz dobara nametanjem takse na prolaz brodova kroz Sund. To dovodi do zaključenja sporazuma izmedu Švedske i Nizozem ske. Oksenstjern koristi sporazum da napadne Jitland (1643). Mirom u Bremsebru (1645) Danska ustupa Svedskoj znatne teri torije u Norveškoj, ostrva i biskupije Bremen i Verden. Švedski brodovi ne plaćaju prolaz kroz Sund, koji kontrolišu obe zemlje. Švedska obezbeduje pomorsku premoć na Baltiku. Evropske sile shvataju značaj promena. Francuska nastoji da zaštiti Dansku od pritiska Švedske. Mazaren zaključuje ugo
vor i obećava diplomatsku podršku Danskoj (1645). Slično po stupa i Nizozemska, koja u usponu Švedske vidi pretnju svojim trgovačkim interesima u Baltiku. Francuska i Nizozemska pru žaju Danskoj diplomatsku i političku podršku u pregovorima u Minsteru u pitanjima Bremena i Verdena. To dovodi do zaoštra vanja švedsko-nizozemskih odnosa. Danska ostaje najveća pret 275 nja švedskoj prevlasti na Baltiku i želi da povrati izgubljene teritorije. Stupanjem Frederika III (1648-1670) na danski presto do lazi do kratkotrajnog sukoba izmedu rljega i Saveta, koji se za vršava priznanjem značajnih ekonomskih i političkih ustupaka plemstvu. Finansijski položaj kralja se pogoršava stalnim otude njem krunskih poseda, a teški porezi izazivaju neraspoloženje Staleža. U leto 1657. Danska objavljuje rat Švedskoj u nameri da povrati teritorije izgubljene mirom u Bremsebru. U to vreme Karlo X (1654-1660) vodi rat protiv Poljske, odakle dolazi sa vojskom u Holštajn i osvaja Jitland. Švedska armija prelazi pre ko zamrznutih jezera, upada u Dansku i prilazi Kopenhagenu. Danska zaključuje mir u Roskildu (1658), koji odreduje tokove politike u Skandinaviji. Danska gubi istočne teritorije (Skanija, Haland, Blekinge) i delove Norveške. Dve zemlje kontrolišu Sund, pa Danska ne može da sakuplja takse za prolaz; Švedska dobija direktan pristup u Severno more. Posledica poraza Danske u ratu je smanjenje uticaja i moći krupnog plemstva. Skupština staleža 1660. donosi odluku da plemstvo mora da plaća poreze. Skupština prihvata Frederikov zahtev da postane nasledni vladar, uprkos otpora plemstva. To je put u uvođenje apsolutizma. Novi ustav (Kraljev zakon) prime njuje se od 1665, a njegovi ideološki osnovi su načela prirodnog prava. Uvođenje apsolutizma dovodi do krupnih promena u državnoj i lokalnoj upravi. Stvara se sistem kolegijuma zaduže nih za pojedina pitanja, Savet se ukida; za vladavine Kristijana V (1670-1699) stvara se Privatni savet, po francuskom uzoru. Lokalna vlast se smanjuje i učvršćuje centralna administracija. Potreba smanjenja nacionalnog duga dovodi do finansijske re forme. Uvodi se zakon koji predviđa da gradovi i sela plaćaju ravnomerno porez, čime se rešavaju finansijski problemi zemlje. Veliki blagajnik Hanibal Sehested uvodi načela merkantilizma, što olakšava uspon trgovine i manufakture. Reforme smanjuju uticaj i moć starog plemstva. Rivalstvo sa Švedskom, uprkos pokušaja Sehesteda da joj se približi, ostaje osnovni činilac danske spoljne politike. Kristi jan V teži povratku izgubljenih teritorija i obračunu sa Šved skom. Danska traži saveznike medu velikim silama (Engleska, Nizozemska) u nastojanju da Švedsku izoluje. Istovremeno, veli ke sile (Francuska) privlače Švedsku na svoju stranu u ratu pro tiv Nizozemske. Danska koristi priliku da stane na stranu Car stva. Kristijan V koristi švedski poraz kod Ferbelina (1675) i uklanja vojvodu od Holštajn-Gotorpa. Rat izmedu Danske i
Švedske (1675-1679) počinje rdavo po Švedsku, čija armija trpi poraze, provincije (Pomeranija, Bremen, Verden, Vizmar) prela ze u ruke neprijatelja, a danska vojska prelazi na švedsko tlo. U leto 1676. švedska armija pod komandom Karla XI nanosi Dan cima težak poraz kod Lunda, koji gube osvojene teritorije. Kristijan V ne dobija ništa mirom zaključenim 1679. On se pri bližava Švedskoj sa kojom zaključuje ugovor o dugoročnoj 276 saradnji izmedu dve zemlje. Predvida se da nijedna zemlja neće ratovati u Nemačkuj bez prethodnog dogovora. Švedska želi da ostvari saradnju na severu, s tim što bi njen uticaj ostao presu dan. Takva politika nailazi na otpor u Danskoj. Danska dospeva u težak finansijski položaj posle završetka rata; ona sprovodi reformu svojih oružanih snaga, raspušta mili ciju i oslanja se na najamnike, njena trgovačka i ratna flota jačaju. Danska spoljna politika tokom poslednjih decenija veka upravljena je na traženje saveznika protiv Švedske. Posle potpi sivanja švedsko-nizozemskog sporazuma (1681) Danska potpi suje savez sa Francuskom, koja se obavezuje da joj daje značajnu finansijsku pomoć i podršku u napadu na Holštajn-Gotorp. Luj \IV želi da ostvari ravnotežu na severu protiv Nizozemske i Švedske. Kristijan V želi da ukloni vojvodu od Holštajna, protiv koga preduzima napad (1682). Deo Šlezviga postaje deo Danske. U pregovorima Švedska ne uspeva da povrati izgubljene teritori je, što je navodi da pristupi Augsburškoj ligi 1686. Danska se na lazi izolovana, pa njena politika postaje agresivna. Danske trupe napadaju na Hamburg, ali nailaze na odlučan otpor. Oprezna politika Karla XI sprečava izbijanje otvorenog rata. Pošto Dan ska odbija da povuče svoje trupe iz Holštajn-Gotorpa, dolazi do pretnje od švedske oružane intervencije 1689. Kristijan V pri hvata da njegove trupe napuste sporne oblasti. Pitanje ostaje nerešeno, pošto Kristijan V ne prihvata zahtev vojvode od Hol štajna da gradi utvrdenja i drži garnizone u Šlezvigu. Ujedinjenje između Engleske i Nizozemske ima vidljive po sledice na severu Evrope. Smanjuje se trgovački rivalitet izmedu dve zemlje, pa Danska i Švedska ne mogu da ga koriste za svoje ciljeve. Blokada Francuske od strane saveznika izaziva nezado voljstvo u Stokholmu i Kopenhagenu. Dve države zaključuju ugovor (1691) koji predviđa plaćanje obeštećenja za uhvaćene brodove, primenu represalija i uzajamnu zaštitu. Švedska. - U prvoj polovini veka Švedska postaje jedna od velikih sila. U poredenju sa drugim zemljama, Švedska nema mnogo stanovništva, zaostala je i siromašna. Državni prihodi su mali, njena monarhija je skromna, a administracija primitivna. Poreski sistem je nerazvijen, a kraljevski prihodi se plaćaju u na turi. Prihodi nisu dovoljni da pokriju rashode za održavanje ve like armije. Švedska poseduje veliko rudno blago, ali se ono nedovoljno koristi. Stupanjem na presto Gustava Adolfa (1611-1632) dolazi do značajnih promena. Prodaju se krunske zemlje, privlači strani kapital, nameću nove poreske dažbine, od kojih plemstvo nije
izuzeto. Luis de Gir organizuje vadenje i preradu rude, uvodi no ve procese i gradi industriju oružja. Gvožde i bakar preraduju se u velikim količinama, što obezbeduje dovoljno oružja za švedsku armiju i izvoz. Prihodi od izvoza oružja omogućavaju Švedskoj vodenje agresivne politike. Pored toga, Švedska počinje da na plaćuje dažbine za prolaz Sundom i lučke takse. Tokom tridese 277 tih godina, Švedska dobija značajna finansijska sredstva od Francuske (400.000 talira godišnje), a švedske armije žive na osvojenim teritorijama. Švedska se suočava sa mnogim neprijateljima: Danska, Poljska i Rusi a. Njihovi savezi ili teritorijalna osvajanja ugroža vaju položaj Švedske i sprečavaju ostvarenje njene ambiciozne politike. U vreme stupanja na presto Gustava Adolfa, Švedska se nalazi u ratu sa sve tri zemlje. Dinastički, verski, trgovački, poli tički i drugi razlozi šarolik su mozaik politike severne Evrope. Gustav Adolf sprečava izlaz Rusije na more i njenu trgovinu sa zapadnom Evropom. On podstiče sukobe izmedu Rusije i Poljske i održava dobre odnose sa Mihajlom Romanovim, novim ruskim carem. Rat sa Danskom se završava, a pretenzije poljskog kralja Žigmunda III na švedski presto ostaju neostvarene. Već 1620. Švedska je snažna država. Njena armija osvaja Livoniju (1621) i prenosi ratne operacije u Poljsku i Prusku (1626); Gustav Adolf izlazi kao pobednik iz sukoba sa Danskom (1624). To izaziva veliku uznemirenost u mnogim zemljama, a posle poraza Danske kod Lutera Švedska postaje predvodnik protestantizma. Gustav Adolf odlučuje da svoje učešće u ratu objasni kao deo evropskog sukoba i odbranu nacionalnih intere sa. On smatra da okupacija Meklenburga i Pomeranije predstav lja pretnju Švedskoj; pitanje odbrane protestantizma predstav .ja i pitanje odbrane Svedske od Poljske i Carstva. Zaključuje primirje sa Poljskom u Altmarku (1629) i uklanja pretnju sa te strane. Gustav Adolf stiče kontrolu nad svim važnijim lukama i Memel, Pilau, Elbing) i pravo da ubira dažbine. Švedski uspesi u tridesetogodišnjem ratu su rezultat čvrste vojničke organizacije, administracije, strategije i komandova nia. Već 1617. Gustav Adolf stvara švedsku armiju, uvodi novi način regrutovanja, koji obezbeđuje njihovu stalnu popunu i no vi način vežbanja. On primenjuje taktiku Morisa Nasavskog, or ganizuje trupe za napad, naoružava ih mušketama i topovima. Artiljerija je pokretna i raspolaže velikom vatrenom snagom. Pored toga, švedske uspehe olakšava i versko jedinstvo, koje u vreme verskih ratova daje posebnu snagu armiji. Identičnost na cionalnih i verskih ciljeva je potpuna i prihvata se od stanovni štva. Unutrašnji sukobi iz vremena Karla IX nestaju zahvaljuju ći saradnji Gustava Adolfa i kancelara Aksela Oksenstjerna; borbu izmedu plemstva i kralja zamenjuje period mira, plemstvo prihvata zahteve vladara, lišava se nekih prava i privilegija (po rezi). To omogućava švedske uspehe u ratu u Nemačkoj. 3 Vojni uspesi pretvaraju Švedsku u evropsku silu i Gustav
Adolf s tim u skladu i vodi politiku: pregovara sa Rakocijem u Erdelju, nastoji da privuče Švajcarce, pretvara Švedsku u nemačku silu. On razmišlja o izboru za cara, predlaže zajed ničku švedsko-rusku invaziju na Poljsku i njenu deobu. Širenje švedskih ambicija utiče na promenu odnosa snaga na Baltiku. Gustav Adolf želi da se obračuna sa Danskom i ukloni pretenzije poljskih Vaza na švedski presto. To namerava da ostvari osva 278 janjem Meklenburga i Pomeranije. Takva politika dovodi Gusta va Adolfa u sukob sa Brandenburgom. Posle kraljeve pogibije kod Licena, Oksenstjern nastavlja njegovu politiku u Nemač koj, iako se javljaju drukčiji zahtevi. Promena švedske politike postaje neminovna posle poraza njene armije kod Nordlingena i 1635). Saradnja sa Francuskom postaje sve teža, što prekida is platu subvencija. Saveznici Švedske (Saksonija, Brandenburg) zaključuju mir sa Carstvom u Pragu (1635) i time ugrožavaju njen položaj u Nemačkoj. Ona se održava silom oružja, pokušava da obezbedi podršku protestantskih zemalja i pregovara sa Dan skom; trupe su u stanju pobune, a u Štokholmu rastu zahtevi da se zaključi mir. Odredbama primirja sa Poljskom, produže nim uz pomoć Francuske, Švedska mora da napusti Prusku, a njeni prihodi postaju sve manji. Primirje sa Poljskom (1635) omogućava da se kriza prebro di. Naredne godine Šveđani tuku saksonsku armiju, Oksenstjern smiruje stanje u Švedskoj i posle dužeg oklevanja zaključuje ugovor o savezu sa Francuskom u Hamburgu (1638). To obezbe duje francuske subvencije i nove švedske pobede naredne godine (Šemnic) i pobedu kod Brajtenfelda (1642). Švedske armije upa daju u habsburške nasledne zemlje, gde se zadržavaju do kraja rata. Naredne godine general Torstenson nanosi Dancima težak poraz i prisiljava ih da priznaju švedsku dominaciju na Baltiku. Svedski trijumf je potpun i izaziva neraspoloženje u Francuskoj i Nizozemskoj. Nizozemski trgovci nastoje da onemoguće dalje jačanje švedskog uticaja i staju na stranu Danske. To dovodi do raskida između Švedske i Nizozemske, koja zamenjuje Dance u prikupljanju dažbina za prolaz Sundom. Uprkos povremenih nesporazuma, Švedska i Francuska sa raduju na bojnom polju i mirovnom kongresu. To im omogućava da ostvare svoje ciljeve u Vestfaliji. Švedska očekuje da dobije Pomeraniju i obeštećenje za isplatu najamničkih trupa. Ona ostvaruje svoje ciljeve - dobija Pomeraniju bez njenog istočnog dela i pet miliona talira; Šćećin ostaje u njenim rukama, kao i gradovi Vizmar i Varneminde u Meklenburgu i biskupije Bremen i Verden. Luterani dobijaju ista prava kao i kalvinisti, a švedski saveznici (vojvoda od Hesen Ka.sela) dobija obeštećenje. To pot vrduje da Švedska postaje značajna sila u Nemačkoj, njeni pred stavnici sede u Saboru, privilegije ostaju na snazi. Prisustvo Švedske u Nemačkoj stvara mnoge probleme, koji ne mogu lako da se reše (odbrana, upletenost u nemačka pitanja, sukobi sa drugim vladarima). Švedska i Austrija se zbližavaju i to ima za posledicu slabljenje uticaja Švedske medu protestantskim vla
darima. Spoljna politika epohe Gustava Adolfa i Oksenstjerna nije više moguća, a epoha ekspanzije se završava kancelarovom smrću (1654). Kontrola nad Baltikom postavlja pitanje obezbedenja sredstava za veliku flotu i snažne garnizone koji su potrebni za ostvarenje toga cilja. Švedska kruna ne raspolaže sa takvim pri hodima i mora da pristupi oporezivanju. Stalni porezi izaziva?u 279 nezadovoljstvo nižeg plemstva, sveštenstva i seljaštva. Staleži zahtevaju smanjenje poreza posle potpisivanja mira. Krupno plemstvo koristi abdikaciju kraljice Kristine (1632-1654) da po veća svoju moć; za uzvrat ona prisiljava plemstvo da za nasled nika prihvati njenog rodaka Karla Gustava, koji vlada Šved skom kao Karlo X (1654-1660). Kao vojnik, Karlo X vodi agresivnu spoljnu politiku, koja uvlači Švedsku u novi rat. Pretnja da će Poljska prestati da postoji prisiljava Karla X da brani Dancig i druge luke od njihovog prelaska u ruske ruke. Rat sa Poljskom (1655-1657) vodi se u savezu sa Brandenburgom. Švedska i brandenburška armija nanose Poljacima težak poraz u bici kod Varšave. To izaziva uznemirenost u Evropi i dovodi do toga da Nizozemska pruži Danskoj punu podršku; Leopold pruža podr šku Poljskoj, a Rusija počinje ofanzivu. U leto 1657. Danska ob javljuje rat Švedskoj u nameri da povrati teritorije izgubljene nekoliko godina ranije. Karlo X predvodi vojsku i nanosi Danci ma težak poraz. Mir se zaključuje u Roskildu 1658. Smrt Karla X izaziva promene u unutrašnjoj politici. Krupno plemstvo suprotstavlja se njegovoj politici jačanja polo žaja dinastije i nagovara Staleže da imenuju savet, sastavljen od krupnih plemića, koji će upravljati zemljom za vreme malolet stva Karla XI. Mir sa Poljskom potpisuje se u Olivi (1660) i pot vrduje status quo. Poljski kraljevi se odriču pretenzija na šved ski presto; naredne godine potpisuje se mir sa Rusijom, kome je takode osnova status quo. Pravi cilj švedske politike nije moguće ostvariti, a njene teritorije na Baltiku ugrožavaju Rusija i Bran denburg. Opasnost od Danske ne prestaje. Tokom narednih godina, stvaraju se i rasturaju savezi i potpisuju ugovori koji stalno me njaju odnos snaga na Baltiku. Svedska se približava Carstvu i Engleskoj, kao neprijatelju Nizozemske. Danska se približava Nizozemskoj i dolazi do novih sukoba između dve skandinavske države (1666). U englesko-nizozemskom ratu Švedska ostaje neutralna i igra ulogu posrednika u mirovnim pregovorima u Bredi (1667). U narednim godinama (1667-1672) politika Švedske menja se u skladu sa promenama u Evropi. Napušta savezništvo sa En gleskom i potpisuje sporazum sa Francuskom (1672) : Francuska se obavezuje da plati velike subvencije i podržava vojvodu od Holštajna, dok Švedska mora da iskrca armiju u Nemačkoj. Nje ne trupe upadaju u Brandenburg, ali trpe poraz. To koristi Kri stijan V da preduzme korake protiv Švedske i njenog saveznika vojvode od Holštajna. Na kraju, Svedani nanose poraz Dancima
kod Lunda, pa njihovi teritorijalni gubici ostaju zanemar ljivi. Rat 1675-1679. ima značajne posledice na švedsku unutra šnju politiku jer dovodi do uvodenja apsolutizma u Švedskoj. Problemi rata, finansija, sukobi između visokog plemstva i stale ža oko oporezivanja izazivaju nemire u zemlji. Prodaja krupnih poseda se nastavlja i visoko plemstvo nastoji da očuva svoju 280 vlast. Ono zahteva da kruna potvrdi njena prava posle stupanja na presto Karla XI, ali bez uspeha. Početak rata smanjuje uticaj visokog plemstva, a kralj Karlo XI donosi mnoge odluke nezavi sno od Saveta. On koristi početne neuspehe da Savetu pripiše odgovornost za rđavo stanje u zemlji; istraga u Staležima poka zuje da Savet snosi odgovornost za slabosti države i armije (1680). Sprovodi se reorganizacija švedskih oružanih snaga, a poreska opterećenja prebacuju na bogatije slojeve švedskog dru štva. Staleži zahtevaju povratak krunskih poseda, što može da obezbedi sredstva potrebna za reorganizaciju armije. Staleži prisiljavaju članove Saveta i krupno plemstvo da vrate zemlje i plate velike sume na ime obeštećenja. Kancelar Magnus Gabriel de la Gardija, jedan od najvećih zemljoposednika, gubi svoje po sede. Staleži donose odluku da određeni posedi ne mogu da se otuđuju i da se svi posedi koji donose prihod veći od 600 talira moraju vratiti. Dve godine kasnije kralj dobija potpuno pravo nad vraćenom zemljom. Karlo XI obezbeđuje pravo odlučivanja o spoljnoj politici i raspisivanju poreza. Staleži prihvataju kra ljeve zahteve, pa su njihovi sastanci veoma kratki. Sve to dopri nosi da u vreme mira kralj postaje nezavisan od odluka Staleža. Prilike u Švedskoj doprinose smanjenju nacionalnog duga, koji 1697. iznosi svega 11,5 miliona talira. Takva politika dovodi do značajnih promena u švedskom društvu. Veliki broj seljaka postaju zakupci krunske zemlje ili plaćaju porez kruni. To jača ulogu i položaj seljaštva, čiji se broj poseda uvećava. Kasnije im se omogućava da kupuju zemlju i postanu slobodni seljaci. Karlo XI koristi to kao osnov svoje voj ne organizacije. Švedski apsolutizam dobija svoju konačnu potvrdu Proglasom o suverenosti 1693, koji predvida da Karlo XI i njegovi naslednici postanu „apsolutni, suvereni vladari, koji za svoje postupke ne odgovaraju nikom“. U pripojenim krajevima švedski dvor sprovodi politiku ujednačavanja zakona i većeg učešća lokalnog plemstva u radu Staleža. U tome postiže značajne uspehe za vladavine Karla XI. U pojedinim delovima (Livonija) javlja se otpor takvim nasto janjima. Otpor se uklanja različitim sredstvima (uvođenje šved-skih crkvenih zakona, otvaranje Akademije u Dorpatu 1686); iz nje se uklanjaju studenti Nemci, a primaju samo Šveđani i Finci. Primenjuje se švedski građanski zakonik, što dovodi do sukoba sa nemačkim plemstvom. U poslednjim godinama veka Švedska pokazuje sklonost ka neutralnosti u spoljnoj politici. Karlo XI nastoji da održi
Švedsku izvan rata (1688-1697) i igra ulogu posrednika između zaraćenih država. Ona posreduje prilikom zaključenja mira u Risviku, a rat koristi da ojača svoju trgovačku mornaricu. Zbog toga izaziva nepoverenje mnogih, pa Francuska podržava Dansku. Pomorske sile negoduju zbog švedskog odbijanja da stane na njihovu stranu u ratu i smatraju takvo držanje neprihvatlji vim. 281 Poljska. - Početkom veka u Poljskoj živi između 8-9 milio na stanovnika, među kojima su i etničke grupe (Belorusi, Ukra jinci, Litvanci, Nemci, Jevreji). Ona nema prirodne granice i iz ložena je napadima svojih suseda. U njoj postoji nekoliko većih gradova (Varšava, Krakov, Lavov), ali buržoazija ne raspolaže većom političkom vlašću. Plemstvo ima presudnu ulogu u pali tičkom životu zemlje. Poljska je ustavna monarhija, u kojoj se vlast nalazi u rukama kralja i Sejma (sabora) u kome dominira krupno i sitno plemstvo (šljahta). Seljaštvo sačinjava najveći deo stanovništva, ali ne raspolaže nikakvim političkim uticajem. Snažno plemstvo postepeno širi svoju moć na račun kralja; Sejm se sastaje svake dve godine, odlučuje o ratu i miru i drugim pi tanjima i ima pravo da se suprotstavlja kralju. Posle smrti po slednjeg Jagelonca (1572), Poljska se pretvara u izbornu monar hiju u kojoj plemstvo ima potpunu kontrolu nad izborom vlada ra. Tokom prve polovine veka Sejm nameće mnoga ograničenja kralju i njegovom političkom delovanju (zabrana da stiče na sledne posede, da putuje u inostranstvo bez njegove saglasnosti), hetmani komanduju armijom u odsustvu kralja, biraju se doži votno na taj položaj i imaju snažan uticaj na vođenje spoljne po litike. Pored snaženja Sejma, lokalne skupštine stiču sve veći zna čaj i uticaj. Decentralizacija dovodi do slabljenja uticaja Sejma u pitanju oporezivanja; vojvodstva sakupljaju sredstva na svojoj teritoriji posle 1613, a od 1640. ona samostalno razrezuju poreze. To finansijski osamostaljuje vojvodstva i omogućava prikup ljanje oružanih snaga. Takođe smanjuje kraljevu vlast i slabi centralnu administraciju. Krupno plemstvo stiče vlast nad sit nim (šljahtom) koje postaje zavisno od krupnih magnata za svoj položaj i službe. Krupno plemstvo se često upliće u poslove drža ve, čime dalje slabi moć vladara i države. Poljski vladari (Žig mund IIi, Vladislav IV, 1632-1648) ne preduzimaju odlučne ko rake da očuvaju svoju vlast, a kad to čine, doživljavaju neuspeh. Pokušaj Vladislava da provede vojne reforme nailazi na odbija nje plemstva. Unutrašnji razvitak Poljske odvija se drukčije ne go u zapadnoj Evropi, gde izgradnja apsolutističke države dobija veliki zamah. Poljoprivreda ostaje osnovni činilac poljske privrede. Proi zvodnja žitarica je u stalnom porastu (ovas, pšenica, ječam, raž), što dovodi do pretvaranja zakupaca u kmetove i njihovo veziva nje za zemlju. Poljske žitarice izvoze se preko baltičkih luka u zemlje zapadne i južne Evrope. Manufaktura i zanati se ne raz vijaju, iako ima rudnika soli, olova i gvožda. Proizvodi se za do
maće tržište. Drvena grada, katran, potaša izvoze se u zapadnu Evropu. Poljski izvoz prevazilazi uvoz, što poljsko plemstvo čini jednim od najbogatijih u Evropi. Do sredine veka Poljska postaje solidno katolička zemlja, iako Vladislav IV nastoji da vodi miroljubivu versku politiku. Glavnu ulogu u obnovi katoličanstva igraju jezuiti, kojima Žig mund III, poznat kao „poljski Filip II“, pruža punu podršku. 282 Poljska postaje bastion katoličanstva u istočnoj Evropi. Krajem XVI veka u Poljskoj se razvija unijatski pokret, pokušaj ujedi njenja katoličke i pravoslavne crkve, koja ima veliki broj verni ka u Belorusiji i Ukrajini. Ideja unije sporn se širi, iako pravo slavlje ostaje uticajno u Ukrajini i medu kozacima. Sejm prizna je pravo postojanja pravoslavlja (1609), iako Žigmund III odbija da prizna hijerarhiju. Odnosi izmedu Vladislava IV i pravoslav ne crkve popravljaju se priznavanjem postojanja crkvene hije rarhije, što smiruje situaciju u istočnim delovima Poljske. U spoljnoj politici Poljska posvećuje najviše pažnje zbiva njima u Rusiji i na Baltiku. Žigmund III koristi prilike u Rusiji (1598-1613) da istakne svoju kandidaturu na ruski presto; on že li da pomeri poljske granice na račun Rusije, povrati Mogiljev i Smolensk i širi katoličanstvo. Ruski presto namerava da koristi za obračun sa Švedskom. Poljska armija ulazi u Moskvu 1610, posle pobede nad Rusima i Svedanima kod Klušina. Postupci Poljaka u Rusiji i osvajanje Smolenska (1611) dovode do pobune, koja se završava njihovim povlačenjem iz Moskve (1612). Izbor Mihaila Romanova (1613) onemogućava poljske pretenzije, iako Vladislav ponovo predvodi poljsku vojsku protiv Rusije 1617 1618; pohod se završava neuspehom. Mirom u Deulinu (1618) Rusija ustupa Poljskoj Smolensk, Starodub, Novgorod i Cerni gov. Posle Zigmundove smrti (1632), Rusija nastoji da po vrati izgubljene teritorije, ali u tome ne uspeva, iako se Vladislav odriče pretenzija na ruski presto. Poljska država posvećuje veliku pažnju odnosima sa Tur skom, krimskim Tatarima i kozacima. Upadi Tatara u Poljsku i kozaka u Tursku izazivaju sukobe izmedu dve države. Početkom XVII veka zaoštravaju se odnosi izmedu poljskog plemstva i ko zaka, čiji se veći deo povlači na Dnjepar, odakle brani svoju ne zavisnost protiv poljskih pretenzija. Kozački upadi u Tursku do vode do sukoba izmedu Poljske i Turske (1620), koji se završava teškim porazom Poljaka na Prutu i Dnjepru. Naredne godine Po ljaci i kozaci nanose Turcima poraz kod Hoćima. Do novog suko ba dolazi 1633, ali turski napad ne uspeva. Vladislav IV ne uspe va da ukloni opasnost od krimskih Tatara, koji nastavljaju da upadaju u poljske zemlje. Snaženje kozaka dovodi od njiho vog sukoba sa centralnim vlastima, a on se pojačava pritiskom katoličke crkve. Ustanci kozaka (1637-38. i 1648) dovode do poljske intervencije i privremenog mira. Posle ustanka Bogdana Hmeljnickog (1648) poljska vlast nad njima prestaje i oni potpa daju pod ruski suverenitet. Zbivanja na jugoistoku prisiljavaju Poljsku da vodi defan
zivnu politiku na severu, gde Svedska nastoji da učvrsti svoju vlast. Svedska osvaja Livoniju sa Rigom. Sukob se pojačava zbog pretenzija Žigmunda III na švedski presto. Tokom prve po lovine veka dinastički razlozi odreduju prirodu sukoba. Poljsko plemstvo pokazuje više interesovanja za zbivanja na istoku nego na švedske pretenzije na Baltiku. Posle zauzeća Livonije (1626), Gustav Adolf upada u Prusku, odakle prodire u dolinu Visle. 283 Ugrožava više gradova na obali i unutrašnjosti (Torunj) i nanosi Poljacima poraz kod Gorzna. Ferdinand II upućuje pojačanja Žigmundu, dok plemstvo zahteva pregovore sa Švedanima. Po sredstvom Engleske i Francuske Svedska i Poljska zaključuju mir u Altmarku (1629), kojim Švedska dobija Livoniju, luke u zapadnoj Pruskoj osim Danciga, a u istočnoj Pruskoj čitavu obalu, osim Kenigsberga. Smrt Gustava Adolfa i neuspesi Šve dana u Nemačkoj dovode do revizije ugovora u Altmarku. Ugo vorom u Štumsdorfu (1635) Švedska vraća oblasti Pruskoj, a zadržava Livoniju. Ratovi sa Švedskom dovode do slabljenja poljskog uticaja u Brandenburgu. Izbornik Georg Vilhelm dobija nasledno pravo na Brandenburg (1621). Poljsko plemstvo ne pokazuje intereso vanje da očuva položaj na Baltiku. Poljsku politiku odreduje sa vezništvo sa Habsburgovcima, iako ona ne ulazi u tridesetogodi šnji rat. Savezništvo se potvrduje ugovorima zaključenim 1613. i 1633. i slobodom prikupljanja vojnika za habsburške armije u Poljskoj. Pokušaji posredovanja Vladislava IV završavaju se neuspehom, pošto Poljska prestaje da igra značajnu političku ulogu u srednjoj Evropi. U drugoj polovini veka nastavlja se slabljenje kraljevske i zakonodavne vlasti. Prvo je u vezi sa izborom vladara. Posle ab dikacije Jana Kazimira (1648-1668) načelo izbornosti dolazi u pitanje. Unutrašnji sukobi i spoljni pritisci prete da pretvore kralja u orude pojedinih grupa ili država. Evropske države (Au strija, Švedska, Brandenburg, Francuska) zalažu se za izbor kneza Palatinata Filipa Vilhelma (1669); šljahta se suprotstavlja stranim pretendentima i na presto dovodi Mihajla Višnjovjeckog (1669-1674). To ne doprinosi jačanju kraljevske vlasti, pošto Vi šnjovjecki potpada pod uticaj proaustrijski raspoloženog dela poljskog plemstva. Jan Sobjeski (1674-1696) postaje kralj u vreme kad Poljsku ugrožavaju Turci, Tatari i kozaci. Izbor So bjeskog, snažne ličnosti i sposobnog vladara, ne dovodi do jača nja monarhije i snaženja Poljske. Slabljenje zakonodavne vlasti dolazi do izražaja u prihva tanju načela jednoglasnosti u svim važnijim odlukama Sejma. Od sredine veka primenjuje se načelo liberum veto po kome je dan glas protiv onemogućava donošenje odluke i raspuštanja Sejma. Liberum veto koriste kraljevi protivnici i raspuštaju Sejm pre .izbora njegovog najvišeg funkcionera (1688). Rad Sej ma se prekida, a polovina njihovih sastanaka za vladavine Jana Sobjeskog završava se bez odluka. Primer Sejma slede lokalne skupštine. Primena liberum veta ima najteže posledice za iz
državanje vojske jer Sejm ne odobrava sredstva i često dovodi u pitanje vodenje ratnih operacija. Primena liberum veta olakšava uplitanje velikih sila u po slove Poljske. U tome se posebno ističu Austrija i Francuska, ko je imaju svoje sledbenike medu poljskim plemstvom. U nekoliko navrata Poljska se nalazi na ivici gradanskog rata (1672), a su sedne zemlje (Brandenburg, Rusija) to koriste zahtevajući da one 284 održavaju red u zemlji. Sporazum izmedu Austrije i Rusije (1675) ima za cilj da spreči unutrašnje reforme i ograničavanje prava plemstva. U drugoj polovini veka Jan Kazimir i Jan Sobjeski nastoje da sprovedu potrebne reforme u cilju jačanja države i njene vla sti. Jan Kazimir predlaže promenu načina izbora vladara, proce duru glasanja u Sejmu i stvaranje stalnog saveta sastavljenog od senatora i predstavnika šljahte koji će delovati kao savetodavno telo izmedu zasedanja Sejma. Krupno plemstvo i šljahta protive se takvim predlozima. Strah od učvršćivanja apsolutističke vla sti dovodi do odbijanja predloga (1661-62). Nastojanja Jana Ka zimira dovode do sukoba sa velikim maršalom Poljske Jeržijem Ljubomirskim, a kraljeva abdikacija (1668) označava kraj njego vih reformnih nastojanja. Pokušaji Jana Sobjeskog završavaju na isti način što kazuje da poljsko plemstvo ne pokazuje odgo vornost za unutrašnji razvitak i modernizaciju zemlje. Stalni ratovi unazaduju poljsku privredu. To je vidljivo u gradovima i unutrašnjosti. Smanjivanje proizvodnje žitarica smanjuje izvoz u zapadnu Evropu. Položaj seljaka se pogoršava, a broj bezemljaša povećava. Slično je u gradovima, gde zanatska i manufakturna proizvodnja opada. Međunarodni položaj Poljske slabi zahvaljujući ratovima koje vodi sa susedima, pre svega sa Rusijom. Ustanak Bogdana Hmeljnickog dovodi do upada ruskih vojski u Poljsku (1654). Rusi zauzimaju oblasti do Dnjepra i Dvine, gradove Minsk, Vil n0, Kaunas i Grodno, na severu, i dolaze pod Lavov. Koristeći situaciju, švedski kralj Karlo X upada u Poljsku (1655), pokorava veći deo Poljske i zauzima Varšavu. Jan Kazimir beži iz zemlje, a poljsko plemstvo prihvata vlast Švedana. Situacija se menja krajem 1655, kad krimski Tatari postaju saveznici Poljaka i prisiljavaju rusku vojsku da prekine opsadu Lavova. Jan Kazi mir se vraća u zemlju i otpočinju operacije protiv Šveđana. Poljska dobija pomoć Ferdinanda III koji želi da spreči učvršćivanje Šveđana u Poljskoj. Dolazi do prekida ratnih operacija na istoku, a situacija se bitno menja kad Rusija ulazi u rat sa Švedskom zbog Finske i Livonije. Naredne godine (1657) Švedska po novo osvaja veliki deo Poljske, što dovodi do ulaska DanskeAustrije u rat na njenoj strani. Posredovanje Francuske dovodi do zaključenja mira u Oiivi (166U). Poljska zadržava Pomeraniju a Švedska Livoniju. Poljska se odričc suvercniteta nad pruskim vojvodstvom. Zaključenje mira u Olivi dovodi do obnavljanja rat nih o peracija između Rusije i Poljske. Rat se završava mirom u Andru-sovu (1667). Poljska se odriče Smolenska, Staroduba, Černigova i Novgoroda i dela Ukrajine, istočno od Dnjepra i
Kijeva, na nje-govoj zapadnoj obali. Ugovorima u Olivi i Andrusovu Poljska gubi petinu svoje teritorije. Ravnoteža snaga okreće se u korist Rusije. Ratovi sa Turskom onemogućavaju Poljskoj da povrati iz gubljene teritorije ili politički uticaj. U leto 1672 turske snage upadaju u Podoliju, zauzimaju Kamenjec-Podolski i ugrožavaju Lavov. Mihajlo Višnjovjecki zaključuje mir sa Turskom (1672). obavezuje se da plaća danak i ustupi Podoliju. Naredne godine Jan Sobjeski nanosi Turcima težak poraz kod Hoćima i zaustavlja turski upad u 285 Galiciju (1676). Mirovnim ugovorom Poljska potvrduje ustupke iz 1672. Jan Sobjeski napušta profrancuski stav i od 1679. vodi agresivnu antitursku politiku. Zaključuje savez sa Austrijom (1683) i nanosi Turcima veliki poraz kod Beča. To je poslednji veliki uspeh Sobjeskog, koji uviđa da Poljska ne može da se nosi sa drugim evropskim državama. Ona je član Svete lige (1684) sa Austrijom, papom i Venecijom, air njene armije ne postižu veće uspehe do lcraja rata sa Turskom. Jan Sobjeski nastoji da povrati poljske oblasti koje se nalaze u turskim rukama i pokori_ Vlašku i Moldaviju (1686, 1691). Njegovi napori završavaju se neuspehom. Posle smrt.i Jana Su bjeskog, tnirom u Karlovcima (1699), Poljska dohija Podoliju i Ukrajinu zapadno od Dnjepra. „Večnim mirom“ zaključenim 1686. Poljska potvrđuje ustupanje teritorija zauzetih od Ru sije 1667. 286 XIII RUSIJA I TURSKA Rusija. - Iako dugo vremena prevladava mišljenje da Rusi ja nije deo evropske civilizacije, njena politika ima veliki značaj za zbivanja u Evropi. Ona je prisutna ili drži pod svojom vlašću velika prostranstva istočne Evrope, a od kraja veka to je država koja ima mnoge osobine evropskog političkog i društvenog siste ma, sačinjava deo njenih diplomatskih tokova. Više od drugih evropskih vladara, ruski carevi koriste ekonomsku snagu zemlje da izgrade snažnu vojnu organizaciju. Vreme nereda. - Razdoblje nereda obuhvata zbivanja, unu trašnja i spoljna, između 1584. i 1613, od smrti Ivana IV Gro znog, do izbora Mihaila Romanova za cara. Centralna vlast je slaba, a borba među plemstvom zaoštrena. Posle smrti Fjo dora, sina Ivana IV (1598), na presto dolazi Boris Godunov, koji upravlja zemljom do svoje smrti (1605). U to vreme pojavljuje se pretendent na presto, takozvani „lažni Dimitrije“, navodni sin Ivana IV (1604). Njega podržavaju Poljaci i boljari, protivnici Borisa Godunova. Uz njihovu podršku „lažni Dimitrije“ ulazi u Moskvu (1605). Poljaci očekuju njegovu saradnju u radu na uniji crkava, a boljari podršku u borbi protiv centralne vlasti. „Lažni Dimitrije“ ne ispunjava takva očekivanja, pa naredne godine (1606) biva ubijen. Boljari biraju za cara Vasilija Šujskog, glava ra jedne velike porodice, sa ciljem da obnovi samodržavlje. Šuj ski traži uvođenje zakonitosti i bori se protiv samovolje boljara,
u čemu nema mnogo uspeha; ulaže napore da obezbedi podršku pravoslavne crkve i odbija da potvrdi izbor za patrijarha Filare ta, člana porodice Romanova. U tome nema većeg uspeha, a po buna kozaka preti da uništi čitav državni aparat. Šujski se suočava sa neprijateljstvom Poljaka, koji 1607. podržavaju drugog „lažnog“ Dimitrija. Poljske trupe opkoljavaju Moskvu, pa Šujski mora da se sporazumeva sa Švedanima, koji drže pod kontrolom znatne delove severne Rusije. Pregovori ne donose željeni uspeh i to navodi Švedane da pomišljaju na oružanu intervenciju. Poljaci okupljaju protivnike Sujskog oko Žigmundovog sina Vladislava, pa Sujski zaključuje ugovor sa Švedanima (Teusina 1609). On je upravljen protiv Poljaka i bo ljara. Švedani šalju armiju u Rusiju i dobijaju oblast Keksholm, kojom prolaze ruski trgovački putevi na sever. Poljaci to koriste da kao saveznici drugog „lažnog Dimitrija“ (1610) objave Rusiji rat. Njihove armije opsedaju Smolensk i prodiru do Moskve, po ražavaju ruske i švedske snage u bici kod Klušine (1610) i zauzi 287 maju Moskvu. Poljaci i boljari zbacuju Šujskog. Rusija je pod kontrolom Poljske i Švedske. Prilike u Rusiji su haotične. Prisustvo Švedana i Poljaka podstiče boljare koji žele uništenje državne vlasti, dok se drugi zalažu za sredivanje prilika u zernlji. Pravoslavna crkva se zalaže za uvodenje reda i mira; kozaci predstavljaju glavni ele menat nemira u zemlji. Poljaci stavljaju kandidaturu Vladislava, a Švedani Gustava Adolfa na ruski presto (1611). Švedani drže Novgorod i kontrolišu političke prilike u Rusiji. Postepeno se oko generala Prokopija Ljapunova okupljaju snage koje žele po vlačenje svih stranaca iz Rusije. Njega ubijaju, a njegove snage se rasturaju. Naredne godine (1612) stvara se nova vojska koju okuplja Kuzma Minjin, mesar iz Novgoroda. Njen komandant je knez Dimitrije Požarski, a sačinjavaju je seljaci, gradani i krupni zemljoposednici. Vode pokreta smatraju kozake, dvorsko plem stvo i strance neprijateljima Rusije i zahtevaju njihovo povla čenje. Oni rade na uspostavljanju reda i mira i sazivaju Zemski sabor u Jaroslavlju. Stabilizacija u Rusiji. - Izbor Mihajla Romanova (1613 1645) za cara otvara put za obnovu: zemlja je iscrpljena, politič ke strasti smirene, a želja za sredivanje prilika snažna. Narodna vojska zauzima Moskvu (1612) i uspostavlja vlast u većem delu zemlje. Problemi sa kojima se suočava novi vladar su ogromni: Moskva je u ruševinama, Švedani drže Novgorod i severozapad ni, a Poljaci zapadni deo zemlje; Kozaci i Tatari pljačkaju, trgo vina je uništena, a sela spaljena i pusta. Za vreme nereda Rusija gubi 2,5 miliona stanovnika. Novi vladar ne pokazuje potrebne sposobnosti. i volju da zemlju izvede iz krize. On učvršćuje vlast, obezbeduje podršku crkve, kao i drugih delova društva. Sabor saraduje sa carem, ia ko se vlast nalazi u rukama boljara, bliskih dinastiji; nova vlast ne pokazuje administrativne sposobnosti, brzo postaje korumpi
rana i nije u stanju da rešava postojeće probleme zemlje. Među najvažnijim je obezbedivanje državnih prihoda. To se čini na o snovu starih popisa, koji su nerealni i dovode do osiromašenja stanovništva; zemljoposednici osiguravaju izuzeća, stiču nove zemljišne posede i kmetove. Najveći teret pada na žitelje grado va i seljaštvo. Prisustvo švedskih i poljskih snaga na ruskoj teritoriji je problem za novog vladara. Žitelji Novgoroda uspostavljaju vezu su Moskvom i odbijaju zahtev Šveđana na pokornost; švedske trupe iskrcavaju se u Rusiji (1615) i opsedaju Pskov. Posred stvom Engleske, Rusija i Svedska zaključuju mir u Stolbovu ( 1616); Švedska se odriče pretenzija na rusku krunu i Novgorod, ali zadržava utvrdenja u Ingriji, čime sprečava izlaz Rusije na Bal`.ik. Rusija prihvata takve uslove zbog svoje iscrpljenosti i oružane pretnje koja dolazi iz Poljske. Vladislav ne priznaje no vu din, stiju u želji da osvoji presto za sebe; u tome ga sprečava Sejm. Pregovori izmedu Rusije i Poljske odvijaju se, sa prekidi 288 ma, od 1 616. do 1618. Sporno pitanje je Smolensk, koji obe stra ne žele da zadrže. Krajem 1G17. Vladislav upada u Rusiju, gde mu prilaze kozaci sa Dnjepra. U septembu 1618. njegove trupe dolaze pod Moskvu, ali ne uspevaju da zauzmu grad. U decem bru 1618. dve zemlje zaključuju mir u Deulinu sa rokom trajanja od 14 godina. Rusija se odriče Smolenska i širokih oblasti na za padnoj granici. Deulino ne predstavlja trajni sporazum, pošto Vladislav ne želi da se odrekne prava na ruski presto. Rusija do bija u vremenu, a Poljska više nikad ne uspeva da prodre u srce zemlje. Mir sa Poljskom dovodi do povratka patrijarha Filareta u Moskvu (1619). Izuzetno sposoban i odlučan, Filaret preuzima vlast u svoje ruke i deluje kao suveren, zajedno sa sinom. Filaret traži inspiracije za svoju politiku u Vizantiji i njenoj tradiciji; njegov cilj je obnova, a ne reforma ruskog društva, učvršćivanje autokratije. Filaret sprovodi centralizaciju državnog aparata, uvodi tradicionalne dvorske ceremonije, a njegov dvor postaje centar političke vlasti. Zemski sabor gubi značaj, kao i boljarska Duma. On upravlja zemljom preko pojedinih resora (prikazi) na čijem čelu se nalaze njegovi pouzdani ljudi; oni su često neobra rovani i samovoljni. Filaret ne provodi kodifikaciju zakona; zemlja je podeljena na okruge, na čelu sa vojvodom, koji ima voj nu i gradansku vlast; on se izdržava od „poklona“ stanovništva. Lokalna predstavništva nemaju nikakav značaj, osim u prikup ljanju poreza i drugih dažbina. Filaret popisuje zemlju i bogat stva sa ciljem da se utvrde poreske obaveze, iz koga se izuzimaju manastiri i drugi privilegovani; zemljoposednici odbijaju popi snicima pristup na zemlju, pa gradovi plaćaju više nego ostali. Seljačka domaćinstva postaju poreska osnova, a mnogi zemljoposednici uspevaju da smanje svoje poreze. Poreska opterećenja raspodeljuju se različito na pojedine slojeve stanovništva (grad, seljaci, zemljoposednici); ima i vanrednih nameta - unutrašnje carine, „petina“, trošarina na alkoholna pića.
Popis ima cilj da obezbedi i ljudstvo za vojnu službu. Vlada želi da plemstvo koje uživa zemlju za odredene službe (pomestja) odgovara svojim obavezama. Filaret štiti crkvenu zemlju. Dru štveni položaj plemstva ne poboljšava njihov značaj u vojsci. Oni nemaju vojničko obrazovanje, iako se potreba za njim oseća. Po četkom 1630. počinje stvaranje pukova po zapadnom uzoru, a oficiri su najamnici. Većinu njih sačinjavaju protestanti (Šveda ni, Nizozemci, Englezi). Prvu fabriku oružja u Tuli otvara A. Vi nijus, Nizozemac, dok se u Moskvi liju topovi. Filaret želi da se oslobodi prisustva Poljaka i u nekoliko navrata razmatra objavu rata. Pokušava da nađe saveznike u Engleskoj i Nizozemskoj (1623) ali bez uspeha; pokušaji zbliža vanja sa Svedskom, neprijateljem Poljske, završavaju se neuspe hom. Slično je sa Filaretovim nastojanjima da privuče Tursku na stranu Rusije u borbi protiv Poljske. Rusija objavljuje Poljskoj rat 1632. i opseda Smolensk. Novi poljski kralj Vladislav IV predvodi poljsku armiju, koja, zajedno sa kozacima, opkoljava 289 rusku vojsku i prisiljava njenog komandanta da zaključi primir je i položi oružje (1634). Filaret umire godinu dana pre, 1633. Mir koji se zaključuje u Poljanovki (1634) potvrđuje status quo, do bijanje okruga Serpejsk i odricanja Vladislava IV od ruskog pre stola. To otvara vrata saradnji izmeđuđ dve zemlje. Mir na severu i zapadu olakšava prodor Rusije na jug, gde se sukobljava sa krimskim Tatarima, koji upadaju na ruske teri torije u vreme poljskog rata. Posle njegovog završetka, Rusija, oslanjajući se na kozake, podstiče upade u oblast Dona i njego vih pritoka. Kozaci uživaju autonomni položaj i primaju pomoć u oružju i hrani od Rusije; za uzvrat upadaju u Tursku i 1637. zauzimaju tvrdavu Azov. Turska otpočinje rat 1641. protiv koza ka, koji predaju Azov caru. To stvara mnoge dileme, ali Rusija ne odlučuje da prihvati Azov, koga kozaci napuštaju 1642. Turska surovo kažnjava kozake, a Tatari upadaju u ruske zemlje. Rusija nije u stanju da zaštiti svoje južne teritorije. Česti dodiri sa zapadnim zemljama pospešuju širenje novih ideja u Rusiji. Pored stranaca, značajan broj ljudi, mahom trgo vaca, zanatlija i vojnika, ljudi bliskih dvoru, dovode u pitanje učenje pravoslavne crkve i ukazuju na duhovnu prazninu koja postoji u zemlji. Crkvena hijerarhija naređuje zatvaranje i uni štavanje protestantskih crkava (1643), iako država ne želi da prekine veze sa Zapadom. Pokušaji reformi u liturgiji (Dionizije 1616) završavaju se neuspehom, a Filaretova vladavina potvrđuje konformizam. Posle njegove smrti zapadni uticaji u Rusiji jačaju i prouzrokuju velike raskole u crkvi i društvu nekoliko godina kasnije. Verski nemiri su izraz nezadovoljstva društvenim i eko nomskim prilikama u zemlji. Razvitak privrede i akumulaciju kapitala sprečavaju držanje crkve, zahtevi države i prirodni uslovi. Gradovi, izuzev Moskve, su mali, nemaju posebna pra va i privilegije; trgovačka klasa je malobrojna i nema veći društveni značaj. Zitelji gradova plaćaju poreze, ne raspola
žu kreditima, izloženi su samovolji činovnika. Konkurencija stranih trgovaca sprečava njihov uspon. Država posvećuje naj veću pažnju trgovini krznima i drvetom, podstiče prodor i na seljavanje Sibira: Krasnojarsk (1628), dolina Lene (1630-tih) i Ohotsk na Pacifiku (1639). Trgovina krznom je važan izvor državnih prihoda. Najveći deo stanovništva živi od poljoprivrede. Postepeno se šire obradive površine, a sa njima i broj seljačkih poseda. Ob last černozjoma na severu postepeno se smanjuje, iako je obrada zemlje veoma primitivna. Većina seljaka živi na posedima koji pripadaju državi, crkvi i zemljoposednicima. Njihov položaj se vremenom pogoršava, a dugovi i obaveze prema“zemljoposedni cima i državi povećavaju. Oni retko napuštaju zemlju i postaju kmetovi. Država se ne meša u odnose između seljaka i zemljopo sednika, ali očekuje da dobije prihode koji joj pripadaju. To učvršćuje vlast zemljoposednika nad seljacima; sem kada je u pi tanju izdaja, ubistvo, banditizam, zemljoposednik ima potpunu 290 vlast nad njima. Pod pritiskom obaveza seljaci beže sa zemlje, najčešće u oblasti južnih stepa. Pritisak na seljake najveći je na manjim posedima, odakle oni beže na posede krupnih boljara i manastira. Na njima mnogi uživaju izuzeće od poreskih dažbina, posebno zanatlije i sitni trgovci, što izaziva negodovanje grada na koji plaćaju poreze. Građani i provincijsko plemstvo podržavaju predloge o prinudnom povraćaju odbeglih seljaka. Država takođe podržava takve zahteve iz fiskalnih razloga. Crkva i krupni boljari snažno utiču na politiku države. Pojedinci imaju preko 3000 seljačkih domaćinstava; manastir Sv. Trojstva zadržava stare privilegije i pravo da seljake vrati u roku od devet godina, dok ostali imaju pet godina. Kasnije se to povećava na devet godina. To utiče na pripremanje raspoloženja za donošenje propisa o vezivanju kme tova za zemlju - Zakona cara Aleksija iz 1649: zabrana osloba đanja od poreza, kontrola crkvenog poseda, povratak seljaka njihovim vlasnicima i ukidanje vremenskog ograničenja za po vratak odbeglih seljaka i kmetova predstavljaju njegove najvaž nije odredbe. Ratovi sa Poljskom i kozaci. - Stupanje na presto Aleksija Romanova (1645-1676) potvrđuje stabilnost dinastije i države. Novi vladar nastoji da uredi odnose sa susednim državama (Polj ska, Danska) u nameri da onemogući pritisak Švedske i Turske. Uspeva da zaključi sporazum sa Poljskom (1646), iako mora da vodi uzdržanu politiku. Pitanje ukrajinskih kozaka stvara mno ge probleme obema državama. Ustanak kozaka pod vođstvom Bogdana Hmeljnickog (1648) poboljšava njihov položaj i širi prava: povlačenje poijskin trupa iz Male Rusije, povećanje broja zaštićenih kozaka, ukidanje crkvene unije, proterivanje jezuita i prijem kijevskog mitropolita u senat. Ostvarenje ovih prava sprovodi se sporo, što dovodi do zbližavanja između Hmeljnic kog i Rusije. Carski dvor zauzima uzdržan stav u želji da izbegne otvoren sukob sa Poljskom. Zemski sabor donosi 1653. odluku
kojom kozake uzima pod suverenitet Rusije. Kozaci dobijaju pravo da biraju svog hetmana i zadržavaju svoja imovinska pra va; car želi da kozake tzzme u svoju službu, dok oni traže od nje ga zaštitu. Kozaci uživaju suverenitet u svojim odnosima sa dru gim državama i vojničku samoupravu, koja se može smatrati autonomijcm. Rat sa Poljskom izbija 1654. i vodi se narednih godina. Ru ske armije zauzimaju Mogiljev, Polock, Smolensk i Vitebsk. Na redne godine padaju Minsk, Vilna i drugi gradovi, što Ruse i ko zake dovodi pod Lavov. Istovremeno, Švedska objavljuje rat Poljskoj. Rusija zaključuje 1656. primirje sa Poljskom i postiže sporazum o vojnoj saradnji. Ruske trupe zauzimaju Dvinsk i Dorpat, ali ne uspevaju da osvoje Rigu. Krajem 1657. Rusija i Poljska nastavljaju, bez uspeha, pregovore o miru. Smrt Hmelj nickog (1657) dovodi do nemira u Ukrajini i prelaska kozaka pod zaštitu Poljske, koja potvrđuje prava koja oni uživaju od ranije. 291 Rusija zaključuje primirje sa Svedskom, iako većina kozaka ostaje privržena Rusiji. Novim ugovorom zaključenim 1659. Ru sija nameće kozacima teške uslove: izbor i uklanjanje hetmana zahteva saglasnost cara, kozaci gube diplomatska prava, dobija ju pravo da se direktno obraćaju caru, carske vojvode postaju administrativni činovnici u kozačkim varošima, a kozaci moraju da služe u carskoj armiji. Položaj Rusije u Ukrajini ostaje nesiguran, a Poljska se okreće protiv nje 1660. Rusija zaključuje mir sa Švedskom (1661), koja se obavezuje da se ne upliće u rusko-poljski sukob, pod uslovom da Rusija prizna raniju granicu između dve zemlje. Poljske trupe prelaze Dnjepar i upadaju u oblast Novgorod-Se versk. U Ukrajini izbija sukob između pojedinih hetmana, a Pjotr Dorošenko odlučuje da kozake stavi pod vlast krimskog kana. To prisiljava Rusiju da otpočne pregovore sa Poljskom, koji se završavaju primirjem u Andrusovu (1667). Primirje traje trinaest i po godina i treba da osigura trajni mir: Rusija za država Smolensk, Poljska priznaje suverenitet Rusije nad Ukra jinom istočno od Dnjepra, a zapadni deo i Belorusija ostaju u ru kama Poljske; Kijev prelazi u ruke Rusije, a dve države uvode zajedničku upravu u oblast zaparoške seči. Učešće kozaka u ra tovima izmedu Rusije i Poljske dovodi do njihove deobe; oni ne uspevaju da stvore državu na granicama Rusije, Poljske i krim skog kanata. Rat menja odnos snaga u istočnoj Evropi. Švedska zadrža va položaj velike sile, koji Poljska gubi. Rusija nije u stanju da vodi rat na dva fronta, učvrsti svoj položaj u Poljskoj i prodre na Baltik. Rusija se učvršćuje na Dnjepru, koji ni Jan Sobjeski ne uspeva da povrati. Za vladavine Fjodora (1676-1782) većina ko zaka u zapadnoj Ukrajini pristaje uz Rusiju. Turska potvrduje svoja prava na Ukrajinu (1677-78), koja Rusija mora da prihvati (1681). Sobjeski ne uspeva da ostvari svoj cilj - stvaranje snažne poljske države uz pomoć hrišćanske Evrope. Sobjeski pristaje da Rusija postane član Sv. lige i primirje u Andrusovu pretvori u
trajni mir (1686). Poljska se odriče Kijeva, Ukrajine istočno od Dnjepra i priznaje njenim pravoslavnim podanicima verske slo bode. Rusija plaća kompenzaciju od 1,5 miliona rubalja i obeća va vojnu pomoć protiv Turske. Teritorijalno širenje i snaženje Rusije uspostavlja dodire sa mnogim evropskim zemljama. Pored suseda (Poljska, Švedska) i trgovačkih partnera (Engleska, Nizozemska, Danska), usposta vlja veze sa Brandenburgom, Carstvom, Saksonijom, Venecijom, Vatikanom, Francuskom i Španijom. Uprkos važnosti svoje trgovine, Rusija, zbog udaljenosti, pravoslavlja i oblika vladavi ne, ostaje, u suštini, izvan evropskog političkog sistema i saveza. Poznavanje zapadne Evrope je zanemarljivo, a prikupljanje vesti o zbivanjima u njoj počinje tek 1667-1671. Unutrašnji razvitak. - Od sredine veka odvija se ubrzani proces centralizacije, stvaranje oružanih snaga i učvršćivanje 292 društvenih razlika i obaveza podanika prema državi. Izmedu 1632. i 1680. oružane snage rastu od 35.000 na 170-190.000 ljudi. Plemstvo koje uživa posede od države ima obavezu da služi u vojsci; slično je sa strelcima, artiljercima, kozacima i ljudima sa crkvenih poseda. Uvodi se stalna vojska, vojni kadar, naselja i egzercir. U Rusiji se stvaraju društvene klase pod kontrolom države, od kojih svaka ima odredene obaveze prema njoj. U tome je raz lika izmedu Rusije i zapadne Evrope. Plemstvo mora da služi u vojsci i administraciji, a seljaci i gradani da plaćaju poreze, obraduju imanja i obezbeđuju prihode. Razlike izmedu pomestja (držanje poseda pod odredenim uslovima) i vočine (potpuno vla sništvo) nestaju 1682. Samo činovničko plemstvo, pored crkve i manastira, ima pravo da poseduje zemlju sa seljacima. Obrada zemlje omogućena je vezivanjem seljaka za zemlju; vremenom razlike izmedu slobodnih i neslobodnih seljaka postaju zane marljive. Zakon iz 1649. ukida vremensko ograničenje do koga odbegli seljak može da se vrati svom vlasniku i vezuje seljaka za zemlju. Žitelji gradova postaju službenici države na taj način što moraju da plaćaju porez i ne smeju da ih napuštaju. Najbogatiji trgovci su državni činovnici a ne slobodni preduzetnici, nalaze se pod direktnom jurisdikcijom cara i obavljaju za njega razli čite dužnosti. Nedostatak potražnje i robna privreda onemogućavaju stvaranje domaćeg tržišta. Spoljna trgovina se nalazi u rukama stranaca ili carskih agenata. Uvoze se metalni proizvodi, oružje, tkanine, luksuzna dobra, a izvoze sirovine (drvena grada, ka tran, potaša, kudelja, krzno). Trgovački statut (1654) uklanja unutrašnje carine i štiti trgovce od lokalnih činovnika, a zakon iz 1667. ograničava strancima pravo da trguju. Centralizacija državne administracije odvija se velikom brzinom. Stvaraju se resorna ministarstva (prikazi), čije se fun kcije često prepliću i sukobljavaju. Neki od njih se bave od redenim poslovima, a drugi regionima; vojna pitanja spadaju u nadležnost 18 prikaza (1680). Stvaraju se stalna ministarstva za
spoljne poslove, vojsku, finansije, dvor; ima i privremenih (za prikupljanje novca i žita u vreme rata). Za vladavine cara Alek sija ima četrdeset prikaza. Među njima najvažniji su za Sibir, Malu Rusiju, ambasadore, manastire, konjicu. Ministarstvo pra vosuda stvara se 1685, a Odeljenje za tajne poslove postaje carski sekretarijat, zadužen za poverljivu prepisku, špijunažu i druga pitanja. Zemlja se deli na prostrane administrativne jedinice, koje su usko povezane sa centralnom administracijom. One nastaju u pograničnim oblastima (Sibir) ili tamo gde se vodi rat (Smo lensk, Novgorod, Sevsk), a kasnije se šire u centralne delove zemlje (Moskva, Vladimir, Tambov, Rjazan, Kazan). Ni ovde ne ma jedinstvenosti, a takve administrativne jedinice ne postoje u čitavoj zemlji. 293 Širenje administracije i stalni ratovi zahtevaju velike ras hode, koje stanovništvo teško podnosi. Vlada popisuje stanovni štvo i zemlju 1646. i 1678. Posle toga porezi se razrezuju na osno vu okućnice, a ne obradive zemlje. Nameti stalno rastu u različi tim vidovima, što izaziva nemire u selima i gradovima. Nemiri izbijaju u Moskvi (1648), Pskovu (1650); kvarenje novca u vreme rata sa Poljskom izaziva nove nemire u Moskvi (1662). Odgovor na pritisak i brutalnosti vlasti je bežanje stanovništva u udaljene oblasti, pre svega na Don. Ustanak donskih kozaka na čelu sa Razinom (1668-1671) izaziva nemire u drugim delovima Rusije (Donjec, Vologda) protiv državne vlasti i njenih predstavnika. Autokratija dobija podstrek oživljavanjem tradicionalnih shvatanja o vladaru kao izvoru zakonodavne, administrativne i političke vlasti, gospodaru zemlje i zaštitniku pravoslavlja; nje gova vlast je neograničena. To slabi ulogu Zemskog sabora. Dok se za vladavine Mihajla sastaje često, za vreme Aleksija to je veo ma retko (1650, 1651, 1653). Sabor sačinjavaju car, duma bolja ra, crkveni sinod i poslanici koje biraju niže plemstvo i gradovi; broj članova nije utvrđen, a seljaci nemaju u njemu svoje pred stavnike. Sabor ima konsultativne funkcije, a samo ponekad i zakonodavne (zakon iz 1649, odluka o pripajanju Ukrajine). Po sle 1653. sabor se ne saziva. Patrijarh Nikon pokušava da ograniči autokratiju u Rusiji. Snažan i odlučan, Nikon se nameće Aleksiju, koji ga postavlja u položaj sličan Filaretovom i daje rnu titulu „velikog gospodara“. Za vreme rata protiv Poljske (1654) Nikon preuzima vladu i želi da vlast patrijarha uzdigne iznad carske. Aleksije ga lišava zva nja velikog gospodara (1658), iako odobrava njegovu reformu u crkvenim pitanjima. Nikon odbija da napusti položaj patrijarha i prihvati ograničenja crkvene vlasti. On tvrdi da svetovna vlast potiče od duhovne i zalaže se za odvajanje crkve od države. Time slabi tradicionalnu ideju o vladaru kao zaštitniku crkve i sarad nji između crkve i države. Sveruski sinod lišava Nikona zvanja patrijarha (1660); Ekumenski sabor (1666) uklanja Nikona sa to ga položaja i optužuje ga zbog držanja prema caru, boljarima i neobavljanja svojih dužnosti.
Početak vladavine Petra Velikog. - Posle smrti cara Alek sija (1676), Petar ima četiri godine, stiče uobičajeno, iako nedo voljno obrazovanje (čitanje, aritmetika, liturgija) i pokazuje živo interesovanje za mašine, alate i ručni rad. Kao dečak, za re gentstva njegove sestre carice Sofije (1682-1689), Petar se druži sa vršnjacima i strancima iz „nemačkog predgrađa“ u Moskvi. Pokazuje ogromnu fizičku energiju, materijalistički pristup pro blemima i primetnu odbojnost prema svemu apstraktnom. To kom regentstva, Petar pokazuje interesovanje za vojsku, sa ko jom vežba i izvodi bitke i opsade, i izgradnju ratne mornarice, iako nikad nije video more i ne zna u koju svrhu treba da je upo trebi. Njegova energija i preduzimljivost izazivaju podozrenje kod carice Sofije i njenog prvog ministra V. V. Golicina. U udaru 294 1689. uz pomoć stranih najamnika, Petar uklanja Sofiju i Golicina sa vlasti. Zemljom upravljaju rođaci i prijatelji njegove majke, dok Petar stiče znanje o vojsci, brodogradnji i tehnici me đu strancima u Moskvi. Njegovi prijatelji su Škotlanđanin gene ral Patrik Gordon, Švajcarac Fransoa Lefor i drugi, koji snažno utiču na razvoj njegovih ideja i planova. Petar preuzima vlast 1694. Pokušava da zauzme tvrdavu Azov, na ušću Dona, sa ciljem da dobije izlaz na Crno more i iz gradi ratnu mornaricu. Pokušaj se završava neuspehom. Petar priprema novi napad na Azov i zauzima ga u leto 1696. On ne do bija pomoć od Austrije, Venecije i Poljske, koje zaključuju sa Turskom mir u Karlovcima (1699), ostavljajući Rusiju usamljenu i zanemarivši njene interese. Petar zaključuje mir sa Turskom u Carigradu (1700). Rusija pokazuje svoju snagu, iako ne uspeva da osigura stalan izlaz na Crno more. Ubrzo posle zauzeća Azova, Petar preduzima veliki put po zapadnoj Evropi. Preko Kurlandije, Pruske i Brandenburga, sti že u Nizozemsku, gde provodi godinu dana radeći u brodogradi lištima; prelazi u Englesku, odakle odlazi u Beč. Cilj njegovog putovanja i boravka je sticanje tehničkog znanja o brodogradnji i navigaciji i stvaranje koalicije evropskih država protiv Turske. U Nizozemskoj, Pruskoj i Engleskoj Petar prikuplja razne stručnjake potrebne za izgradnju ruske armije i mornarice, kao i druge - pomorce, tobdžije, brodograditelje, matematičare, hi rurge, inženjere, zanatlije raznih struka - njih oko hiljadu. Petar shvata da bogatstvo i efikasnost zapadne Evrope mogu da se prenesu u Rusiju samo primenom novih zapadnih institucija i znanja. Pitanje „španskog nasleđa“ sprečava Petra da ostvari svoj drugi cilj. U vreme boravka u Beču, Petar saznaje za pobunu strelaca u Moskvi (1698). Petrovi saradnici (general Gordon) brzo guše pobunu, a Petar odlučuje da uništi nepouzdanu i nedisciplinova nu pretorijansku gardu. Progonima i ubistvima uklanja strelce kao političku snagu. Osmansko Carstvo. - Kao u slučaju Rusije, tako i u pogledu Osmanskog Carstva dugo je preovladavalo uverenje da je ono, iako „stalna pretnja“ Evropi, zbog svoje unutrašnje organizacije
azijska država, koja nema mnogo zajedničkog sa evropskim poli tičkim i društvenim sistemom. S druge strane, politika sultana ima izuzetnu važnost za Evropu jer oni vladaju njenim velikim delovima, dok druge ugrožavaju. Tokom veka Turska proživlja va mnogobrojne krize, unutrašnje i spoljne, što slabi njenu voj ničku i političku moć. Njeno snaženje i modernizacija odvijaju se veoma sporo. Kao i Rusija, Turska troši velika sredstva za održa vanje vojničke moći. U XVII veku, kao i ranije, Evropa predstavlja cilj turskih osvajanja, izvor robova i dobara različite vrste. Ipak, njena vojna snaga primetno opada. Porazi na moru krajem XVI veka i slab ljenje centralne vlasti umanjuju njenu vojničku i političku sna 295 gu. Žitnica Carstva - Egipat, ostaje u turskim rukama, dok po sed podunavskih zemalja postaje nesiguran. Ugovor u Žitvi (1606) znači priznanje Habsburške Monarhije kao jednake sa Turskim Carstvom. Istovremeno, ono je stalno upleteno u dugo trajne i krvave ratove sa Persijom. Pobune i nemiri. - Ratovi sa Persijom i Austrijom utiču na prirodu osnovnih ustanova u Turskoj. Ratna mornarica, predvo dena spahijama, nije u stanju da se suprotstavlja modernoj rat noj tehnici, utvrdenjima, vatrenom oružju. Zahteva se uvodenje novih rodova i oružja, kao i plaćenih specijalista (inženjeri, arti ljerci); veliki ljudski gubici zahtevaju proširenje baze za prikup ljanje trupa. U janičarske pukove ulazi muslimansko stanovni štvo, što slabi esprit de corps medu njima. Uzimaju se i pla ćenici, kao i posebne trupe. Stalni ratovi izazivaju značajne finansijske teškoće; osva janja su manja, pa i prihodi od njih. Ratovi u Podunavlju i protiv Persije odnose ogromna sredstva, a povećanje plaćeničkih trupa povećava pritisak na već ionako ograničene državne prihode. Sultani kontrolišu srebrne rudnike, sprečavaju izvoz plemenitih metala, kvare novac i izdaju u zakup prikupljanje poreza. Uvode se posebni nameti. To dovodi do inflacije, koja pogada sve sloje ve stanovništva. Državni službenici primaju neuredno plate, če sto nedovoljne za izdržavanje, što podstiče korupciju. Inflacija pogada janičare, čiji prihodi nisu dovoljni za pokriće rashoda. Oni zahtevaju velike darove i povećanje plata, koje država ne može da prihvati, ali ni da zanemari. Početkom veka (1603) izbi ja pobuna janičara u Carigradu, koju guši veliki vezir Hasan-pa ša. U želji da ih umiri i ukloni iz Carigrada, sultan im daje upra vu i prihode u provincijama. Posledica toga je dalje smanjivanje prihoda državne blagajne. Stoga vojni poduhvati i troškovi rato vanja postaju nepoželjni. Uzorci nemira su bekstvo seljaka sa zemlje, porast stanov ništva i smanjenje proizvodnje na feudalnim posedima. Poveća nje stanovništva dovodi do porasta broja bezemljaša i nezaposle nih, koji mahom odlaze u vojsku. Bore se kao dobrovoljci, posade utvrdenja ili najamnici u pojedinim ratovima. Oni ratuju širom Carstva, ali su nepouzdani i nemirni. Mnogi od njih se pretvaraju u razbojnike koji pljačkom i otimanjem stiču sredstva za život.
Taj buntovni elemenat nameće selima posebne namete i često pljačka Malu Aziju. U razdoblju od 1607. do 1610. Porta guši više pobuna u Maloj Aziji, ali ne uklanja njihove uzroke. Poku šaji reformi u cilju smanjivanja broja trupa, sprečavanja uplita nja janičara u državne poslove i zaštita provincija od samovolje pojedinaca ne donose očekivane razultate. Predlaže se da sulta novi ljudi dobijaju prihode iz provincija, čemu se suprotstavljaju lokalne paše, da se sultan prebaci u provincije i od iskusnih rat nika stvori snagu sa kojom bi se obračunao sa spahijama i jani čarima. Taj sukob se završava ubistvom Osmana II i zaoštrava njem sukoba izmedu Porte i provincija (1622). Vrhunac je pobu 296 na beglerbega Erzeruma (1622-1628). On se bori protiv janičara, osvaja veći deo Male Azije i ubija sultanove ljude. Pobunu guši veliki vezir Husrev-paša (1628), iako ne uklanja uzroke nemira. Oni potresaju Malu Aziju do 1658. Sličnih nemira nije pošteđen ni Carigrad. Sukobi izmedu vodećih državnika Porte dovode do pobune 1631-1632. Spahije i janičari koriste takvo stanje i dva meseca pljačkaju grad. Murat IV odlučno interveniše, uklanja Redžep-pašu i smiruje situaciju. Unutrašnjim nemirima doprinose nesredeni odnosi i česte promene sultana. Posle smrti sultana Ahmeda I (1617) postavlja se pitanje naslednika. Zakon nasleda, sa svim strahotama, još uvek je na snazi, a svaki pretendent na presto mora da poseduje iskustvo u upravi zemlje, koje se stiče u provincijama. Posle smrti Mehmeda III (1603), pretendent na presto je njegov če trnaestogodišnji sin Ahmed, koji dozvoljava da njegov mladi brat Mustafa ostane živ; on je zatvoren u dvorcu i nema držav ničkog iskustva. Posle rodenja Osmana (1604) stanje se ne menja. Mustafa postaje naslednik, ali je malouman i biva brzo uklonjen (1617-1618); na presto dolazi Osman II, koga janičari ubijaju 1622. posle poraza kod Hoćima. Oni ponovo proglašavaju Mu stafu za sultana, ali on biva brzo uklonjen (1623). Na presto stu pa Murat IV (1623-1640), koga nasleduje Ibrahim (1640-1648). Promene na prestolu odražavaju se na prilike u Carstvu, jer prinčevi, vezani za dvor, ne stiču nikakvo iskustvo u upravljanju državom. To ostavlja mogućnost visokim funkcionerima da ume sto sultana obavljaju njegove dužnosti. Razdoblje do Murata IV može se opisati kao period intriga, sukoba i povećanog uticaja žena i evnuha na državne poslove. Stalna promena i uzajamno rivalstvo utiču na vodenje državne politike. Ne manji značaj imaju uleme, tumači šerijata, svojim uticajem i ugledom. Janiča ri i spahije, kao dvorska garda, igraju važnu ulogu u političkom životu. Brojno jaki i nedisciplinovani, oni često dižu pobune i izazivaju nemire. Sve to dovodi u pitanje funkcionisanje držav ne uprave. Murat IV se suočava sa takvim stanjem prilikom stupanja na presto. Pobune 1626. i 1631-32. ugrožavaju sultanov život. On istupa odlučno, uklanja visoke dostojanstvenike i zavodi lič nu vladavinu (1632). Murat IV je svirep, lukav, odlučan i ostva
ruje potpunu dominaciju u Carstvu. Njegova odlučnost deluje na sve nemirne elemente u Carstvu, provincijama i vojsci. Murat IV sprovodi mnoge mere u cilju smirivanja prilika u zemlji, među kojima je najvažnije sakupljanje poreza. Po rečima savremenika, on je najbogatiji sultan toga vremena. Ratovi u Aziji i Evropi. - Persija predstavlja stalnog nepri jatelja na istočnim granicama. Ratovi izmedu nje i Turske izbija ju povremeno. Rat izbija 1603, a završava se turskim ustupanjem nekih teritorija 1612. Novi sukobi izbijaju od 1615. do 1618. i 1623. Glavne operacije vode se u Iraku, gde persijska vojska op seda i zauzima Bagdad. Rat traje do I639. Turska vojska prodire 297 u Persiju, zauzima neke gradove i opseda Bagdad (1630), koji ne uspeva da zauzme. Murat IV obnavlja rat sa Persijom (1635), zauzima Erivan i Tabriz. Naredne godine Persijanci osvajaju Erivan, a Murat shvata da samo okupacija velikih prostranstava može da obezbedi uspeh. Dve godine kasnije Murat ponovo predvodi vojsku protiv Bagdada, koji zauzima 1638. Naredne godine dve zemlje zaključuju mir, po kome Persija zadržava Eri van sa okolinom, a Turska dobija Irak. Rat sa Persijom predstav lja veliki rashod za tursku državu. Dugo posle Ahmedove smrti (1617) Turska ne preduzima veće ratne poduhvate protiv evropskih država. Kratkotrajni rat sa Poljskom (1620-1621) izbija zbog stalnih sukoba između ko zaka iz Ukrajine i krimskih Tatara. Česti upadi Poljaka u Mol daviju predstavljaju izvor sukoba, ali veći sudar se izbegava. Novi sukobi oko Moldavije izbijaju 1620, i postepeno se proširu ju u rat između Turske i Poljske. Osman II predvodi tursku voj sku, kojoj Poljaci nanose poraz kod Hoćima. Mirom zaključenim 1621. Poljska se obavezuje da se ne upliće u Moldaviju, a Turska da ne podstiče krimske Tatare. Tridesetogodišnji rat i stalni sukobi sa Persijom obezbeđu-ju mir u Podunavlju. Mirovni pregovori potvrduju odredbe ugo vora u Žitvi. Ipak, ideja krstaškog rata još uvek živi u Evropi, pa se do sredine veka pojavljuju mnogi planovi o invaziji Osmanskog Carstva; oni su najčešće beznačajni i lokalnog ka raktera, a koriste se nemiri i ustanci na Balkanu (Albanija, Crna Gora, Moreja). Izgledi za njihovo ostvarenje su mali, pošto zem lje srednje i zapadne Evrope nemaju volje ni novca da preduzmu takve sumnjive avanture. Prihvatljiviji plan iznose pristalice protivreformacije. Bečki ugovor (1615) dopušta jezuitima da drže crkve i centre u Carstvu: 1622. stvara se kongregacija za propagandu vere sa ci ljem da deluje u srednjoj Evropi. Stvara se kapucinska misija u Carigradu, čiji rad podržavaju katoličke zemlje. Porta gleda sumnjičavo na rad oba reda, kao zaklon za političku delatnost Vatikana, Beča i Pariza. Grčka pravoslavna crkva pravi otpor, u čemu uživa podršku protestantskih država (Engleska, Nizozem ska). Sukob prouzrokuje zabranu rada jezuita (1627). Zaključenje mira sa Persijom dozvoljava Porti da se okrene
na drugu stranu. Dolazi u sukob sa Venecijom (1639), koji traje više decenija. U pitanju je kandijski rat (1645-1669) koji se vodi u Dalmaciji, Albaniji, Kritu, na morima sa gusarima Alžira, Tu nisa i Tripolisa. Sukobi počinju 1638. pljačkom nekih mletačkih brodova kod Kotora i napadom na obalu Apulije. Zbog sukoba na Istoku, Murat rešava spor tako što Venecija plaća novčanu naknadu. Sukob između Turske i Venecije zaoštrava se zbog delatno sti redova sv. Jovana i sv. Stevana na Malti. Malteški vitezovi su pretnja levantskim obalama. Venecija uvida da njihova delat nost dovodi u pitanje njene interese, ali nije u stanju da im za tvori kritske i druge luke. Sukobi se zaoštravaju 1644. kad mal 298 teška flota hvata kod Rodosa turske brodove sa bogatim tova rom. U proleće 1645. turska flota plovi ka Kritu, ne uživa podr šku grčkog življa, a ratna sreća se postepeno okreće Turcima. Oni zauzimaju Kanej i opsedaju Kandiju, na adaju Patras, u Dalmaciji Novigrad, a ne uspevaju da zauzmu Šibenik Mlečani zauzimaju Drniš, Knin i Klis. Odlučna politika Murata IV nastavlja se nekoliko godina posle njegove smrti. Veliki vezir Kara-Mustafa održava red i na stavlja Muratovu politiku, ali intrige oko novog sultana Ibrahi ma dovode do njegovog pada. Ponovo počinje period nemira i opadanja države, izbijaju pobune u provincijama, kozaci upada ju u Carstvo, a mletačka flota blokira Dardanele i ugrožava Ca rigrad. Pobuna spahija i janičara dovodi do Ibrahimovog ubistva (1648). Na presto stupa maloletni Mehmed IV „Lovac“ (1648 1687), ali nemiri i pobune ne prestaju. Naredne godine turska flota doživljava poraz, a veliki vezir Sofu Mehmed-paša gubi ži vot. Novi veliki vezir Tarhondži Ahmed-paša nastoji da obnovi privredni život i uravnoteži budžet, ali u tome nema uspeha. Sličnu sudbinu doživljavaju njegovi naslednici; 1655. izbija po buna u Maloj Aziji, lokalni guverneri otkazuju poslušnost, a mletačka blokada preti da spreči dovoz hrane u Carigrad. Divan nije u stanju da donese odluke i pokazuje nesposobnost da se suoči sa unutrašnjim i spoljnim opasnostima. Naredne godine (1656) veliki vezir postaje Mehmed-paša Keprili (Ćuprilić), koji surovim merama zavodi red u administraciji i zemlji. Uklanja mnoge visoke funkcionere (glavni blagajnik, veliki muftija, glav ni evnuh) i na njihovo mesto dovodi svoje ljude; mnoge paše, ve ziri, age i guverneri provincija bivaju ubijeni zbog neposlušnosti. Računa se da 5060.000 ljudi gubi glavu. Veliki vezir uravnote žuje budžet, uklanja korupciju i smanjuje rashode. Državna ad ministracija postaje efikasna, a veliki vezir guši pobunu Abaz Hasan-paše iz Bruse (1657-8) i svirepo kažnjava njene učesnike. Mehmed-paša vodi odlučno rat protiv Venecije, prisiljava njenu flotu da digne blokadu Dardanela i osvaja ostrva Lemnos i Tenedos, koje su Mlečani osvojili prethodne godine (1656). Šalje pojačanja na Krit i gradi snažna utvrdenja koja štite ulaz u Dar danele. Još veće uspehe veliki vezir postiže u borbama Oko Ugar
ske i Erdelja, uzrocima stalnih sukoba sa Habsburgovcima. Er deljske vojvode priznaju vrhovnu vlast sultana; tursko prisustvo u Erdelju ima veliku važnost zbog održavanja vlasti u Ugarskoj i uticaja u Poljskoj. Krize u Turskoj slabe uticaj sultana i Erdelj pokušava da ga se oslobodi. U razdoblju od 1655. do 1660. knez Đerđ Rakoci diže ustanak i upliće se u pitanja Vlaške i Moldavi je. Veliki vezir predvodi tursku vojsku u Erdelj, pokorava ga 1658 i dovodi na vlast novog kneza koji mora da plaća godišnji tribut od 40.000 florina. Uprkos uspeha, borbe u Erdelju traju i dalje, pa tek 1662. Turci uspevaju da nametnu kneževini svoju vlast. Mehmed-paša pokazuje da je Turska u stanju da prebrodi krize pod uslovom da se na vlasti nalaze sposobni i odlučni ljudi. Zavodi vladavinu terora, pa ga savremenici smatraju „svirepim 299 čovekom“. On zaustavlja dalje propadanje Carstva i oživljava njegovu snagu. Novi veliki vezir postaje Ahmed-paša, sin Mehmedov. Inte ligentan, obrazovan i iskusan, Ahmed-paša ima kvalitete velikog državnika. Vodi politiku umerenosti i humanosti, čime stiče veli ko uvažavanje; odbacuje mito i umanjuje korupciju, ublažava verski fanatizam i štiti hrišćane i Jevreje. U oblasti spoljne poli tike njegov najveći uspeh je zauzeće Krita 1669, čime Levant po staje tursko jezero, a položaj Carstva jača. Ahmed-paša postiže uspehe u Podunavlju. Ulazak austrij skih trupa u Erdelj izaziva zategnutost u odnosima dva carstva. Veliki vezir dolazi sa vojskom u Beograd (1661) i traži od Austri janaca da napuste Erdelj, poruše tvrđave, povrate zarobljenike i prekinu vojne operacije. Austrijanci odbijaju zahtev da isplate godišnji tribut od 30.000 florina, pa Ahmed-paša ulazi sa trupa ma u severozapadnu Ugarsku i opseda tvrdavu Nojhauzel. Au-strijanci napuštaju tvrđavu, a veliki vezir se vraća u Beograd. Turski pritisak na Austriju dovodi do stvaranja Sv. lige i odluke da joj se pruži finansijska i vojnička pomoć. Naredne go dine (1664) Austrijanci preuzimaju ofanzivu, a general Monte kukoli pojačava tvrđavu Đer. Ahmed-paša dovodi tursku vojsku pod Komoran i ruši sve tvrdave na putu za Beč. Pretnja Beču prouzrokuje početak pregovora u Vašvaru. Pregovori se završa vaju odlukom da armije obe zemlje napuste Erdelj, prekinu ratne operacije, da Austrija daje sultanu „dar“ od 200.000 florina godišnje i da ugovor traje dvadeset godina. U međuvremenu, Ah med-paša prelazi sa vojskom reku Rab i sukobljava se sa Monte kukolijevom armijom kod Sv. Gotharda (avgust 1664.) Austri janci odbijaju napad i nanose Turcima velike gubitke. Bitka kod Sv. Gotharda pokazuje da turska snaga nije onakva kakva se ve ruje da jeste i da Austrijanci raspolažu boljim naoružanjem i taktikom. Leopold potvrduje odredbe ugovora u Vašvaru, Ah med-paša se slavi kao pobednik, a Turska zadržava svoj uticaj u Erdelju. Početkom 1672. velika turska vojska upada u Poljsku, os vaja tvrdavu Kamenjec i stiže do Lavova. Naredne godine Jan Sobjeski nanosi Turcima poraz kod Hoćima, što potvrduje vojnu
slabost Turske. Mirovnim ugovorom (1676) ona dobija tvrdavu Hoćim, Kamenjec i Podoliju, odakle vrši pritisak na Poljsku i sprečava rusku okupaciju Ukrajine. Ahmed-paša umire 1676, a nasleđuje ga Kara-Mustafa pa ša. Pripreman od Ahmed-paše i oženjen njegovom sestrom, Ka ra-Mustafa uspeva da održi mir, red i privredni život. Ambicio zan i naprasit, on želi da pobeduje i osvaja. Ratuje sa kozacima u Ukrajini, ali je prepušta Rusiji (1681). Njega privlači zapad, a njegov cilj je osvajanje Beča. Ugovor u Vašvaru ističe 1682, ali se borba za uticaj u Erde lju i Ugarskoj nastavlja. Sukob se zaoštrava otporom ugarskih protestanata pritiscima iz Beča i traženjem podrške u Turskoj. Turska priznaje Imrea Tekelija za kralja zapadne Ugarske 300 (1682). Sukob sa Austrijom postaje neminovan kad Mustafa-pa ša odbacuje predlog Austrije da se obnovi Vašvarski ugovor. U jesen 1682. Mehmed IV predvodi tursku armiju do Beograda, odakle Mustafa-paša upada u Ugarsku. Snaga turske vojske oce njuje se izmedu 200-500.000 vojnika, a turski plan je zauzeće tvrđava Đer i Komoran, a ne pohod na Beč. To je želja Kara Mustafe, uverenog u vojnu snagu Turske, iako se tome protive mnogi komandanti. Austrijanci ne očekuju tursku opsadu Beča, i tek kad shva taju pretnju, traže pomoć evropskih država. Francuska i Bran denburg odbijaju da se odazovu, dok Bavarska, Saksonija i papa Inoćentije XI obećavaju podršku. Najveća pomoć stiže od Polja ka, koji potpisuju odbrambeni ugovor sa Austrijom. Njene trupe nisu u stanju da se suprotstave Kara-Mustafi, povlače se bez otpora i u leto 1683. turska armija počinje opsadu Beča. Leopold i dvor beže iz grada, koji brani oko 12.000 vojnika. Turska artilje rijska vatra nije dovoljna da skrši odbranu, koja raspolaže boljom artiljerijom i oficirima. Duga opsada izaziva nezadovoljstvo medu janičarima, koji žele da se vrate kućama. Savezničke trupe otpoči nju napad na turske položaje 12. septembra, a isto veče poljska konjica upada u turski logor. Turci beže prema Đeru, i njihov poraz je potpun. Sredinom oktobra Austrijanci zauzimaju Ostro gon i Kara-Mustafa nije u stanju da zaustavi njihov prodor u Ugarsku. Vraća se u Beograd, gde je obešen po naredenju Meh meda IV, koji ga smatra odgovornim za poraz. Poraz Turske i. Karlovački mir. - Poraz kod Beča izaziva nove teškoće. Članice Sv. lige nastoje da obezbede političke i te ritorijalne tekovine za sebe, Austrija u Ugarskoj, Poljska u Po doliji i podunavskim kneževinama, a Venecija u Grčkoj, Jadranu i egejskim ostrvima. Vojvoda Karlo Lorenski, komandant au strijske vojske, napada turske tvrdave u severnoj Ugarskoj, a 1685. osvaja važnu trvrdavu Nojhausel. Turska armija se povla či, a u Carigradu vlada potpuna konfuzija. Naredne godine pada Budim, što menja turski položaj u Ugarskoj. Mletački koman dant Frančesko Morozini upada sa hanoveranskim i saksonskim trupama u Moreju i zauzima Naupliju; proteruje turske trupe iz Moreje (1687) i zauzima Atinu. Trupe Jana Sobjeskog upadaju u
Moldaviju, ali ne uspevaju da je zadrže (1687). Veliki vezir Sulej man-paša pokušava da povrati Budim, ali mu Austrijanci nano se težak poraz kod Nadiharsanja u blizini Mohača (1687). Turski porazi izazivaju pobunu medu trupama i Sulejman -paša biva ubijen. Janičari uklanjaju Mehmeda IV, i na presto dovode njegovog polubrata Sulejmana II (1687-1691), pljačkaju Carigrad i izazivaju nerede u Anadoliji, Kritu i Beogradu. Novi sultan postepeno zavodi red i kažnjava janičarske vode. Austr i ja koristi takvo stanje i zauzima važnu tvrdavu Petrovaradin (1688); iste godine pada Beograd, što otvara put austrijskom prodoru u Srbiju, Bugarsku i kneževine. Pokušaji zaključenja primirja završavaju neuspehom. U leto 1689. Turci pripremaju 301 ofanzivu, ali im trupe Luja Badenskog nanose težak poraz, posle čega gube Niš i Vidin. Nakon toga Sultan imenuje Fazil Musta fa-pašu Keprilija za velikog vezira, koji uspeva da zavede red u zemlji i vojsci i sredi finansijske prilike. Od velikog vezira se očekuje da povrati izgubljene krajeve. U tome treba da iskoristi austrijsku zauzetost na Rajni posle upada francuskih trupa (1688). Turske trupe preduzimaju pro tivofanzivu 1690. i pokoravaju severnu Grčku i Makedoniju,os vajaju Niš i Beograd, čime Srbija pada ponovo pod tursku vlast. Oko 70.000 Srba, pod vođstvom pećkog patrijarha, napušta Srbiju i naseljava se u južnoj Ugarskoj. Sulejman II umire 1691, a nasleđuje ga polubrat Ahmet II (1691-1695). Iste godine veliki vezir predvodi tursku vojsku u Erdelj, ali gine u bici kod Slanka mena, gde Turci trpe težak poraz. Turci se povlače u Banat, a di plomatije Engleske i Nizozemske posreduju za mir. U tome nemaju uspeha zbog preteranih turskih zahteva. Neprijateljstva se nastavljaju narednih godina; Austrijanci ne uspevaju da povrate Beograd (1693), a Turci Petrovaradin (1694). Koristeći turske poraze i slabosti, mletačka flota prebacuje trupe na Hios (1694) i ugrožava Carigrad, ali naredne godine mora da evakuiše svoje snage sa ostrva. Novi sultan Mustafa II (1695-1703) odlučuje da preduzme ofanzivu uprkos velikih finansijskih i materijalnih teškoća. Po reska opterećenja, nameti i pritisak izazivaju veliko nezadovolj stvo u zemlji; hajdučija uzima maha, a disciplina medu janičari ma dalje slabi. Da nevolja bude veća, nova pretnja dolazi od Ru sije. koja 1695. napada Azov. Prvi pokušaj doživljava neuspeh, ali to ne obeshrabruje Petra I. On gradi novu flotu u Voronježu na Donu, koja u leto 1696. zauzima Azov. Zauzeće Azova ima da lekosežne posledice: Rusija dobija izlaz na more, iako ne na Crno, i gradi brodogradilište u Taganrogu. Ruske trupe zauzi maju uporišta na donjem Dnjc:pru i ugrožavaju veze Tatara sa zapadnim oblastima. Prodor u Kerč završava se neuspehom. Mustafa II preduzima pohod na Ugarsku 1697. Veliki vezir Elmas Mehmed-paša želi da vodi trupe u Banat, dok drugi za htevaju da cilj bude Petrovaradin. Preovladava prvi predlog, pa turska armija kreće ka Tisi sa namerom da prede na drugu oba lu. Princ Eugen Savojski, komandant austrijskih armija, stiže
forsiranim maršom sa trupama pred Sentu upravo kad Turci prelaze reku. Uveče 11. septembra nanosi im težak poraz, u ko me gine oko 20.000, a davi se 10.0001judi. Mustafa II beži, a jani čari ubijaju velikog vezira i druge oficire. U jesen Eugen Savoj sl:i upada u Bosnu i spaljuje Sarajevo. Sultan imenuje Husein-pašu Keprilija za velikog vezira u r.ameri da spase Carstvo. Posredovanjem Engleske i Nizozemske otpočinju pregovori izmedu Austrije i Turske na osnovu uti pos-sidetis. Mirovni ugovor se zaključuje januara 1699. u Karlovcima; Rusija potpisuje dvogodišnje primirje, koje se naredne godine pre tvara u tra j ni mir. Karlovački mir je prvi ugovor između Turske i jedne evropske zemlje zaključen uz posredovanje neutralnih drža 302 va. On je potvrda njenog poraza, o čemu najbolje svedoče njegove odredbe: Ugarska i Erdelj prelaze u ruke Austrije, dok Turska zadržava temišvarski Banat: Dalmacija, Boka Kotorska, Santa Maura, Moreja i Egina dolaze pod vlast Venecije, a Podolija i Ka meniec Poljske. Turska ustupa Rusiji oblast Azova i pravo da drži diplomatsko predstavništvo u Carigradu; Rusija se oslobada plaćanja tributa krimskom kanu i dobija pravo da vernici poseću ju svetu zemlju. Karlovački ugovor predstavlja početak turskog potiskivanja iz Evrope, iz obl asti strategijski i ekonomski veoma značajnih. On umanjuje ugled Turske kao velike vojne sile. Teritorijalne promene dovode u pitanje opstanak Carstva. Gubici na severu, zapadu i istoku dovode mnoge neprijatelje u neposrednu blizinu njegovih vitalnih centara (Egejsko more, Azovsko more, Krim, Crno more). Poraz izaziva mnoge unutra šnje poremećaje za čije sredivanje treba dugo vremena. Težak položaj seljaka izaziva mnoge nemire, razbojništvo i nestašicu hrane. Veliki vezir smanjuje ili ukida mnoge namete i zaostale dugove, uklanja zloupotrebe medu posednicima timara, smanju je broj janičara, obnavlja tvrdave. Armija se smanjuje, a time i ogromni rashodi za njeno izdržavanje. 303
TREĆI DEO (1713 – 1789) 304 I PRIVREDNI ŽIVOT U XVIII veku evropska privreda os`varuje veliki, iako ne ravnomeran napredah. To pokazuju oblici i brzina sa kojima se razvijaju pojedine privredne grane. Bankarstvo i finansijsko po slovanje šire se u Engleskoj velikom brzinom, a nešto sporije u Francuskoj i Nizozemskoj. Slično je sa pomorskom trgovinom i saobraćajem. Industrijski razvitak, do pojave industrijske revo lucije, spor je i neravnomeran. Tek krajem veka opažaju se vidne promene u Engleskoj i Francuskoj. Poljoprivredna proizvodnja i metodi sporo se menjaju, sa izuzetkom pojedinih delova zapadne Evrope (Engleska, Nizozemska). Najbrži napredak ostvaruje En gleska, zatim Nizozemska. Za njima zaostaju Nemačko Carstvo, zemlje srednje Evrope, Italija i Spanija. Stalni ratovi i politička
zbivanja dovode do usporavanja i opadanja proizvodnje i potro šnje u Poljskoj i Turskom Carstvu, iako ono održava visok stepen trgovinske razmene sa zemljama zapadne Evrope. Rusija ostva ruje značajan razvitak u industriji i trgovini, iako je on neravno meran. U celini, evropska privreda doživljava u prvim decenija ma veka, zbog ratova i kriza, primetnu stagnaciju. Smanjenje investicija, učešće stanovništva u armijama i nesigurnost u sao braća;ju na morima objašnjavaju takvo stanje. Od sredine veka, privredni život doživljava nagli uspon u zapadnoj, srednjoj i is točnoj Evropi, kao i Severnoj Americi. Demografske promene i njihove posledice. - Povećanje sta novništva igra važnu ulogu u privrednom razvitku. Vlade i dvo rovi pods;iču povećanje nataliteta u želji da obezbede veće pri hode i više vojnika. I7 mnogim zemljama često se popisuje sta novništvo, a opšte povećanje može se potpunije pratiti posle 1750. Broj stanovnika se povećava od 100-110 miliona u 1700, na 187 miliona u 1800, što je bez presedana. Pojedine države imaju izuzetno visok natalitet. Stanovništvo Velike Britanije povećava se od 8 miliona 1700, na 15 miliona 1800; Francuske od 23 na 28 miliona; italijanska država od 9 na 13 miliona; austrijske Nizo zemske od 1,5 na 3 miliona; Švedske od 1,6 na 2,3 miliona; Pru ske od 1,7 na 3,1 miliona; Nizozemske od 1,1 na 1,7 miliona. Pro cenjuje se da u Rusiji živi 31 milion (1800), a u Španiji 11 miliona stanovnika. Povećanju stanovništva Rusije doprinose osvajanja švedskih, turskih i poljskih oblasti. Gustina naseljenosti najveća je u Lombardiji i austrijskoj Nizozemskoj, a najmanja u Španiji, Švedskoj i Norveškoj. U pojedinim zemljama naglo raste broj stanovnika velikih gradova i industrijskih centara. Krajem veka London ima oko 305 900.000, Pariz malo manje, Beč 250.000, a Berlin oko 150.000 ži telja. Nejednako povećanje stanovništva objašnjava neravnome ran privredni razvitak pojedinih zemalja. Gradsko stanovništvo raste u svim državama. Povećanje stanovništva izaziva diskusije o njegovoj poželjnosti. Monteskje izražava zabrinutost zbog ma log broja stanovništva, a fiziokrati tvrde da je njegovo povećanje neophodno za dalji prosperitet. Teško je utvrditi tačne razloge za demografsku revoluciju u Evropi. Širom Evrope dolazi do poboljšanja u načinu i kvalitetu ishrane, a periodi gladnih godina sve su redi. Francuska doživ ljava gladne godine poslednji put 1709. Poboljšanje ishrane po većava otpornost organizma prema raznim bolestima i smanjuje smrtnost u slučaju epidemija. Poslednja epidemija u Nemačkoj (1709-1711) odnosi mnogo manje žrtava nego ranije. Smrtnost se najviše smanjuje u velikim gradovima. U prvoj polovini veka u Londonu umire 52 od hiljadu obolelih, a krajem veka svega 29. Gradovi se popunjavaju prilivom stanovništva iz unutrašnjosti. Ljudski vek je još uvek veoma kratak; u Francuskoj je izmedu 25-27 godina života; 25% stanovništva umire u detinjstvu, isto toliko pre 25. godine, a još toliko pre 50. godine. Uzroci veće smrtnosti u prvoj polovini veka su različiti. Ve
lika potrošnja jeftinih alkoholnih pića (džin) je jedan od najvaž nijih; male boginje odnose veliki broj novorodenčadi. Tifus i ma larija prouzrokuju visoku smrtnost, a slično je sa tifoidnom i dečjom diarejom. Tuberkuloza odnosi veliki broj ljudi, kao i ku ga koja je endemična bolest Sredozemlja i okolnih zemalja. Le pra i sifilis nisu više strah i trepet. Opšte poboljšanje prehrambenih, sanitarnih i higijenskih prilika omogućava veću mobilnost i preduzimljivost stanovni štva. Napredak medicine je vidan, iako ima malo školovanih le kara, a u nekim oblastima ih nema. Bolnice su malobrojne, a ima ih samo u velikim gradovima. Edinburg i Lejden su najznačajniji centri. Upotreba kinina i pojava hirurgije kao nauke smanjuju smrtnost, a bolje snabdevanje vodom i čišćenje gradskih ulica smanjuju mogućnost izbijanja zaraza. Veća lična higijena, češće kupanje i upotreba sapuna doprinose opštem poboljšanju zdrav stvenih prilika i povećanju nataliteta. Najznačajniji činilac je opadanje smrtnosti kod dece, koja je velika kod dece poreklom iz nižih društvenih slojeva optereće nih radom, lošom ishranom i neadekvatnim stambenim uslovi ma. Posle 1750. natalitet nižih slojeva naglo raste, što omoguća va stvaranje mnogobrojne i jeftine radne snage. Bez nje indu strijska revolucija ne bi bila moguća. Industrijska revolucija u Engleskoj otkriva korist od dečjeg rada, pa su česti brakovi u ra nim godinama i sa mnogo dece. Značaj povećanja nataliteta u privrednom životu je nesum njiv. Uvećano stanovništvo zahteva veću proizvodnju prehram benih dobara, sirovina iz kolonija i drugih zemalja. To dovodi do unapredenja poljoprivrednih metoda i širenja obradivih površi na u oblastima u kojima ranije ne postoji (Rusija). Poboljšanje 306 metoda obrade zemlje smanjuje zahteve za radnom snagom, što obezbeduje njeno zapošljavanje u industriji. Industrijalizacija stvara radna mesta za žitelje gradova, dok je u nekim zemljama (Škotska, Švajcarska) podsticaj za iseljavanje u prekomorske zemlje. Poljoprivreda. - Tokom veka Evropa je najvećim delom proizvodač agrarnih dobara, sa industrijskim centrima rasutim u raznim krajevima. Porast stanovništva i žitelja gradova pove ćava zahteve za prehrambenim proizvodima. Pojedine zemlje ne proizvode dovoljno hrane, pa moraju da uvoze: Engleska izvozi kukuruz posle 1750, a Katalonija uvozi žitarice sa Sicilije i iz se verne Evrope. U Francuskoj se zabranjuje slobodan promet ku kuruzom. Evropske zemlje povećavaju obradive površine, pokazuju interesovanje za nove metode, a većom upotrebom fertilizera i primenom „ograđivanja“ nastoje da postignu veću produktiv nost i prihode. Organizacija, način obrade i produktivnost razli kuju se medu zemljama i oblastima. U zapadnoj Evropi (Nizo zemska, delovi Engleske, Francuske, Škotske) primenjuje se no vija tehnologija, ulažu veća sredstva i intenzifikuje korišćenje. U njima je produktivnost veća od drugih krajeva, interesovanje za
nove metode i njihovu primenu je znatno i stanovništvo živi bo lje. U nekim krajevima Nizozemske proizvodi se industrijsko bi lje (lan, broč, hmelj, duvan, sač) i napušta proizvodnja hrane. Slično je sa voćem i povrćem (Italija). Sve više se koristi stručna literatura. U tome prednjače Nizozemska i Engleska. Nizozemci koriste dotada neupotrebljavano zemljište (močvare, isušeno more) i proizvode pojedine kulture u velikim kohćinama (krom pir). Do sredine veka pojavljuje se obimna literatura o unapre denju poljoprivredne proizvodnie. Već krajem XVII veka javlja ju se rasprave o krompiru i detelini, sastavljaju se karte plodno sti zemlje i raspravlja o uzgajanju ovaca. U drugoj polovini veka seju se u Engleskoj repa i detelina za stočnu hranu, uzgajaju bo lje vrste stoke i isušuje zemljište. U drugoj polovini veka nove metode široko primenjuju krupni uzgajivači i proizvodači. Vre menom posedi postaju veći, zahtevaju nove investicije i podelu rada. Sitni vlasnici i zakupci prodaju ili ustupaju zemlju velepo sednicima, čime nastaju još veći posedi. To dovodi do ubrzanog „ogradivanja“. Između 1760-1800. „ograđeno“ je u Engleskoj oko pet miliona jutara zemlje: sličan proces, iako u manjim razmerarna, odvija se u Francuskoj. „Og-rađivanje“ je povezano sa isušivanjem, đubrenjem i primenom sistema plodoreda. Usitnjeni posedi se grupišu, a komunalna upotreba livada, šuma i neobrađene zemlje zabranjuje. Sitni po sednici i zakupci odlaze u gradove ili postaju najamni radnici. „Ogradivanje“ povećava agrarnu proizvodnju u Engleskoj. Razvijena poljoprivreda i prosperitet u Engleskoj i Nizo zemskoj odudaraju od siromaštva i zaostalosti nekih krajeva. 307 Klimatske, geografske i demografske prilike u Španiji razlikuiu se od ostalih država. Unutrašnjost zemlje je ravnica na preko 700 metara nadmorske visine, sa suvim i toplim let.ima i hladnim ve trovitim zimama; glavni proizvod je esparto, trava za uzgoj ova ca. Razlike izmedu unutrašnjosti, južnih obala i severne Španije su znatne. U Pirinejima i Navari ima obilje vodenog taloga, dok su Aragon i južna Andaluzija suve. Društvene prilike i ekonomski odnosi odreduju agrarnu proizvodnju. Gustina naseljenosti, siromašna zemlja, primitivan način obrade i priroda društvenih odnosa čine stanovništvo Sici lije najsiromašnijxm u Evropi; glad 1763-1764. odnosi 30.000 ljudi na ostrvu. Seljaci u Španiji trpe zbog snage i uticaja Nleste, korporacije privilegovanih proizvođača vune: prelazak miliona ovaca iz Estramadure u Aragon uništava svake godine desetine hiljada jutara obradene zemlje. Odnosi izmedu seljaka i veiep0 sednika razlikuju se od oblasti do oblasti. U Pirinejima, Katalo niji i Aragonu postoje sitni, slobodni seljaci. U Kastilji, Andalu ziji, oko Sevilje nameti su veći, država štiti odgajivače stoke i ovaca, a najamni radnici lutaju u potrazi za zaradom. To dovodi do depopulacije Andaluzije, niske produktivnosti i velikog broja bezemljaša. U Livoniji, Poljskoj, nekim habsburškim zemljama, Podu
navlju i u Rusiji položaj seljaka je izuzetno težak. „Ljudi koji ži ve na zemlji“, piše jedan savremenik, „bedni su i siromašni, ne maju ništa svoga, potčinjeni su svojim gospodarima, koji sa nji ma postupaju kao sa robovima na galijama.“ Posledica pritiska na seljake u Rusiji je njihovo bežanje sa zemlje, smanjenje obra dive površine i državnih prihoda. Još naglašenije je vezivanje se ljaka za zemlju. Između napretka i propadanja - Engleska, Nizozemska, Si cilija, centralna Španija, Rusija, Poljska, Livonija - nalazi se najveći deo Evrope. On obuhvata veći deo Francuske, zapadnu i srednju Nemačku, severnu Španiju, severnu Italiju i Skandina viju. Poljoprivredna tehnika je primitivna, a položaj seljaka ne siguran. Ipak, gladne godine su ređe, a nema ni većih pobuna; 1770. u Saksoniji i Češkoj vlada glad, a u Parizu u vreme Luja XV živi oko 30.000 prosjaka. Većinu sačinjavaju seljaci bez zem lje ili radnici, koji u gradovima traže utočište. U Austriji Josip II sprovodi odredene reforme i ograničava pravo feudalaca nad se lj acima. T okom veka evropske vlade nastoje da svojim podanicima, posebno u većim gradovima i prestonici, obezbede dovoljno hra ne i time spreče pobune i revolucije. Cene hrane su relativno ni ske i stabilne. Zbog toga se, naročito u godinama slabijih žetvi, zabranjuje izvoz hrane. Zahvaljujući razvijenoj poljoprivredi i trgovačkoj mornarici Engleska uspeva da postigne taj cilj, pa zbog toga u njoj nema gladnih godina. To omogućava da se na pusti kontrola cena i zabrani izvoz hrane. Prilike u pojedinim državama pokazuju da nije moguće praviti neka značajnija uopštavanja o poljoprivredi i položaju 308 seljaštva. Prava i privilegije, lokalne osobenosti i njihovo održa vanje, problemi saobraćaja i drugi činioci pokazuju raznovr snost prilika u mnogim državama, pa i unutar nekih od njih. Ka pitalistički posedi u Engleskoj nemaju ničeg zajedničkog sa lati fundijama na Siciliji i Andaluziji ili sitnim posedima u Baskiji, Kataloniji i Aragonu. U Normandiji stanje je drukčije od zaosta le Lorene, siromašne Bretanje ili Il-de-Fransa. Razlike izmedu seljaka u donjoj Šleziji i Pruskoj su naglašene, kao što je slučaj izmedu severne i južne Francuske. Seljaštvo kao jedinstvena, ho mogena klasa, čija bi prava i obaveze bili manje-više jednaki ši rom Evrope, ne postoji. Razlike izmedu slobodnog zakupca u Engleskoj i kmeta u istočnoj Evropi su neosporne. Razlike u na činu obrade zemlje uporeduju se sa političkim sistemom u poje dinim zemljama. Monteskje smatra da se „zemlja ne obrađuje u skladu sa svojom plodnošću već u skladu sa slobodom“. Pored razlika u ekonomskom i društvenom položaju selja štva, postoje neke zajedničke karakteristike i sličnosti, osobine i sklonosti. Medu njima su oklevanje da prihvate novine u načinu obrade zemlje, otpor prema veleposednicima i njihovim zahtevi ma, verska zatucanost i druge. Industrija. - Tvrdnja da industrijska proizvodnja tokom veka dostiže veliki obim i raznovrsnost nije u potpunosti pri
hvatljiva. Tokom veka ona ostvaruje mali napredak, a industrij ska revolucija u Engleskoj počinje da se oseća tek posle 1780. Po jedine oblasti doživljavaju brži ili sporiji industrijski razvitak. Razloga za to ima više. Do 1780. raspored industrijskih preduze ća zavisi od položaja, snabdevenosti sirovinama i pogonskom energijom. Rafinerije šećera, destilacije alkohola i proizvodnja duvana nalaze se u blizini morske obale ili luka: slično je sa bro dogradnjom. Najveći broj industrijskih preduzeća nalazi se u unutrašnjosti: tekstilna industrija zavisi od velikih količina vode potrebne za pokretanje mašina i ispiranje, ona koristi poluprera dene sirovine domaće proizvodnje. Slično je sa proizvodnjom hartije, piva, bojenjem tkanina ili kaljenjem metala. Obilje goriva je neophodan uslov za proizvodnju. Rezerve šume i drveta smanjuju se pretvaranjem u ćumur, pa se indu strijska preduzeća grade u unutrašnjosti, gde ima dovoljno uglja. Industrija gvožda u Engleskoj razvija se u srednjoj Engleskoj (Midlands). Ugalj se vadi u velikim količinama u Engleskoj, Francuskoj i austrijskoj Nizozemskoj. Industrija gvožda i čelika razvija se u blizini nalazišta uglja i gvozdene rude. Ugalj se kori sti u velikim količinama tek krajem veka, a upotreba koksa utiče na naglo povećanje proizvodnje. Raspoloživa radna snaga utiče na raspored i razvitak indu strije. Postojanje potrebne radne snage, uključujući žene i decu, od rudnika na Uralu do tekstilne industrije u Saksoniji i Češkoj, primetno je krajem veka. U Engleskoj raste broj osiromašenog stanovništva, koje postepeno napušta London i odlazi na sever, gde nastaju industrijska naselja i gradovi. Snažan uticaj na pro 309 ces industrijalizacije imaju doseljenici ili verske izbeglice. Huge noti donose veštinu, znanje i kapital, što podstiče proizvodnju svile i preciznih instrumenata. Privredni uspon Pruske u vreme Fridriha Velikog podstiču hugenoti. Izbeglice iz Moravske i Pa latinata podstiču tekstilnu proizvodnju u Engleskoj. Većina do seljenika pokazuje veću pripremljenost za novi način proizvod nje od domaćeg stanovništva. Uslovi rada u industrijskim preduzećima širom Evrope su teški. Na ulazu radionice u Lajpcigu piše na latinskom da je to ustanova koja služi sa „prisiljavanje lenjih i kontrolu ludih“. To potvrđuje da je prvobitna radnička klasa u industriji spoj izme đu pauperizma, prinude i ludila. U industriji radi onaj deo sta novništva koji se smatra bezvrednim i društveno opasnim - osu đenici, skitnice, prostitutke, deca bez roditelja i vojnici. Velika industrijska preduzeća u Rusiji koriste rad kmetova (prerada gvožda); slično je sa tekstilnom industrijom u Češkoj. Vrednost i dostojanstvo rada niko ne priznaje. Među industrijskim radnici ma nema klasne svesti, a među njima postoje razlike. Radnik može da bude onaj koji, pored obrade zemlje, prerađuje sirovine koje mu obezbeduje preduzimač, može putovati zemljom i pro davati svoje proizvode, a rudu izvadenu sa površine može preta pati u svojoj peći. Takva mogućnost ne postoji u istočnoj Evropi i severnoj Nemačkoj.
Povećanje industrijske proizvodnje u Engleskoj i drugim zemljama olakšavaju pronalasci i primena novih mašina - po kretnih razboja, mašina na vodeni pogon. V. Britanija prednjači u tome zbog veće ekonomske mobilnosti. Pronalasci su više re zultat praktičnih potreba, a manje primene teorijskog znanja. Oni. nastaju zbog rastućeg pritiska za većim količinama dobara i smanjenja društvenih i političkih stega. Potražnja za tekstilom na međunarodnom tržištu je najznačajniji podsticaj za tehnolo ške pronalaske. Već Džon Kej pokazuje prednost tkanja pamuka nad predenjem (1733). Sledi niz pronalazaka kao što su Hargri sova „leteća Dženi“ (1765), Arkrajtova vodena mašina (1769) i Kromptonova mašina za predenje (1779), a potom mehanizacija tkanja prvim mehaničkim razbojem Edmunda Kartrajta (1787). Potreba za metalom za proizvodnju ovih mašina dovodi do upo trebe koksa za topljenje sirovog gvožda. Parna mašina Džemsa Vata (1769) zadovoljava potrebu za mehaničkom energijom, koja se prvo primenjuje u rudarstvu, a potom i u drugim privrednim granama, pre svega u tekstilnoj industriji. Krajem veka broj fa brika koje koriste parne mašine brzo raste. Tvrdi se da sredinom veka u Engleskoj ima svega oko sto mašina, dok snaga svih Vato vih mašina iznosi svega 5000 konjskih snaga. Industrijska proi zvodnja često zavisi od vremenskih prilika, a mogu je prekinuti poplave i suša. Prva Vatova mašina uvodi se u Nemačkoj 1785. Velike fabrike sa novom tehnologijom retkost su u Evropi. Bez obzira na to postoje velika industrijska preduzeća. An zinovo preduzeće za kopanje uglja zapošljava pred francusku re voluciju oko četiri hiljade radnika; Van Robeova fabrika tekstila 310 u Abevilu, čudo svoga vremena, zapošljava oko 3000 radnika. In dustrijska proizvodnja u Francuskoj se udvostručuje tokom ve ka. U Engleskoj preduzeća nisu velika, a slično je i u Evropi. Pre ma popisu iz 1764. industrijska preduzeća u austrijskoj Nizo zemskoj sa 45 radnika predstavljaju izuzetak. Tradicija i praksa uticale su da tehnološki proces zaostane. Veliki broj radnika za pošljavaju brodogradilišta i arsenali (Čatam, Brest, Kronštat). „Domaći rad“ predstavlja najrasprostranjeniji oblik indu strijske proizvodnje širom Evrope. Domaći radnik se može sma trati industrijskim radnikom. On obavlja odredene poslove sa materijalom koji mu pribavlja poslodavac. a alat može da bude njegov. Takav rad postoji u tekstilnoj industriji širom Evrope. U Novoj Kidni, u Ceškoj, radi 1400 predilaca i 100 tkača u svojim domovima, dok svega 240 radi u fabrici, koja smanjuje rashod za hale, osvetljenje, grejanje. S druge strane, sistem zahteva viši stupanj organizacije i veće investicije u nabavku sirovina. Nje govo širenje je značajan činilac u razvit,ku kapitalizma. Porast cena i usporavanje porasta nadnica i zarada širom Evrope ima kao rezultat zapošljavanje velikog broja radnih ruku. U Ceškoj oko 200.000 žena prede lan i obezbeduje važan izvozni artikal za industriju. Slično je u delovima Saksonije i Švajcarske, Engle skoj i drugim zemljama. Potrebe vojske i mornarice i postojanje kmetstva u Rusiji omogućavaju izgradnju fabrika brže nego u
drugim zemljama. Fabrika oružja u Tuli i brodske opreme u Ka lugi, koja zapošljava oko 9000 radnika, koriste domaći rad. U toku veka značajno se menja raspored industrije. Počet kom veka industrijski najrazvijenije zemlje su Nizozemska, de lovi Francuske i Nemačka (Saksonija), pojedine italijanske drža ve. Engleska ima značajan udeo u proizvodnji vunenih tkanina, kalaja i olova, dok u ostalim granama nema većeg udela. Krajem veka slika se menja. Nizozemska gubi svoj položaj, kao i italijan ske države, dok Francuska zadržava svoje mesto. Oko 1770. Če ška zauzima istaknuto mesto, a Engleska i Škotska, zahvaljujući tehnološkim otkrićima i njihovoj primeni, kao i obiliu kapitala, preuzimaju vodstvo. Njihova industrija proizvodi robu visokog kvaliteta. Rusija postaje jedna od industrijskih zemalja Evrope. Raspolaže obiljem sirovina (gvožde, bakar) i jeftinom radnom snagom. Stari industrijski centri (Tula, Kaluga) se šire, a izgra duju novi (Ural). Proizvodnja brzo raste, naročito u vreme rato va, kad država pruža punu podršku izgradnji industrijskih po strojenja. U tome prednjači Petar I, za čije vladavine proizvod nja stalno raste. Prerada gvožda podstiče nastanak poslovnog sveta, čiji je najistaknutiji predstavnik Nikita Demidov, nepi-smeni zanatlija iz Tule, koji 1762. poseduje 28 topionica u raz nim delovima Rusije. Izmedu 1745. i 1762. broj topionica se udvostručuje. Za vladavine Katarine II izgradeno je trideset no vih topionica. Krajem veka uralski rudnici proizvode oko 80% ruskog gvožda i bakra mahom za izvoz. Svedska, najveći proi zvodač gvožda i čelika, smanjuje proizvodnju u nameri da očuva cene. To omogućava Rusiji da postane najveći izvoznik gvožda u zemlje zapadne 311 Evrope. Krajem veka Engleska uvozi 26.000 tona gvožda i čelika iz Rusije. Razvitak drugih industrijskih grana u Rusiji je spor i ne ravnomeran. Iako carska vlada pomaže proizvodnju i dovodi stručnjake iz Evrope, industrija svile, hartije i stakla ne postiže veći napredak. Od 300 industrijskih preduzeća 1780. samo 22 potiču iz vremena Petra I. Konkurencija, nedostatak stručnjaka i ograničeno tržište u zemlji objašnjavaju zašto Rusija predstavlja početkom XIX veka izvoznika sirovina i polupreradevina, a uvo znika manufakturnih dobara. Njen udeo u evropskoj privredi vidno raste tokom veka. Slično je sa Švedskom. Porast stanovništva povećava potražnju za robom. Armije evropskih država zahtevaju velike količine odela, topova, puša ka, baruta, kolske opreme, čizama, sedala, ašova, pijuka. Oni slojevi evropskog društva koji raspolažu većim prihodima zahte vaju različita luksuzna dobra. Najtraženija roba je tekstil, pa najveći deo radnika radi u tekstilnoj industriji. Fabrika ima svugde: u Šampanji i Langedoku, u Flandriji (Ipr, Briž, Gan); u Saksoniji, Brandenburgu, Sleziji i Češkoj proizvodi se mahom za izvoz. Najveći proizvodač tekstila je Engleska; Somerset i Za padni Reding su najnapredniji , dok Lankašir predstavlja centar proizvodnje pamučnih i vunenih tkanina. Mančester je centar industrije, slobodan grad, bez esnafa i cehova koji bi sputavali
proizvodnju. Svaka oblast proizvodi tekstil odredenog kvaliteta i dezena, koji sačinjava više od polovine engleskog izvoza. Fran cuska prednjači u proizvodnji luksuznih i poluluksuznih dobara. Pored skupocenog nameštaja pariskih majstora, proizvode se fini tapeti i gobleni. Proizvodnja skupocenih čipki predstavlja francuski specijalitet, u čemu je slede neki gradovi u austrijskoj Nizozemskoj, Engleskoj i Venecija. Francuska industrija svile u živa veliki ugled u Evropi, a njen centar je Lion, odakle se izvozi širom sveta. Svila se proizvodi i u Amsterdamu, Antverpenu, Berlinu i Engleskoj, a laneno platno u Flandriji, Bretanji, Nizo zemskoj, Severnoj Irskoj i Sleziji, čije je platno na najvišoj ceni. Pored tekstila, proizvode se satovi u Ženevi i Nirnbergu, srebreni tanjiri i druga luksuzna roba u Engleskoj, porculan i staklo u Češkoj i Veneciji (Murano), posebnih oblika i boja. Proi zvodnja malih porculanskih figura počinje u Drezdenu, a majoli ka, fajans i druga grnčarija proizvode se u radionicama Francu ske, Nemačke, Nizozemske, Italije i Engleske. Konzervatizam i uzdržanost esnafa sprečavaju brži razvi tak evropske industrije, iako njihov uticaj postepeno slabi. On se oseća u pojedinim zemljama više, a u drugim manje. Esnafi gube mnoge od svojih ranijih funkcija, a nove mogućnosti razvitka i tehnološke novine čine ih nekorisnim. Oni ne mogu da očuvaju jednakost svojih članova, podeljenih na bogate trgovce i sitne proizvođače. Esnafi postaju zatvoreni i okoštali, u njih se teško ulazi i članstvo se prenosi nasledstvom. Pojedine evropske države stavljaju esnafe pod svoju kon trolu, pretvaraju ih u orude svoje politike ili ih uklanjaju. Tirgo, 312 kontrolor finansija u Francuskoj, donosi više dekreta (1776) sa ciljem da esnafe ukloni. Nemačke države žele da ostvare veću kontrolu nad esnafima. Carski dekret iz 1731. daje pravo vlada rima da rasture esnafe, dok pruska vlada objavljuje više zakona (1734-38) kojima reguliše njihov rad i organizaciju. Slično je u Austrijž, Badenu i Virtembergu: španska vlada nareduje 1777. esnafima da primaju nove članove, uključujući strance, pod us lovom da su katolici. Stvaranjem novih industrijskih preduzeća ili ustupanjem posebnih prava pojedincima, država ruši esnafe i umanjuje njihova prava. Značaj esnafa leži u njihovim zahtevi ma da se održi visok kvalitet robe i pripremanju sposobnih rad nika i zanatlija. Banke i bankarstvo. - Potrebe proizvođača i zahtevi trgo vine zahtevaju stvaranje čvrstog i pouzdanog bankarskog meha nizma, novčanog tržišta i slobodnu cirkulaciju kapitala. Prvi ko rak je stvaranje jedinstvenog bankarskog sistema u pojedinim državama i njegovo širenje na druge zemlje. Centri bankarstva prelaze, u skladu sa potrebama, u one zemlje i gradove u kojima ranije nisu imali veći značaj. Razvitak bankarstva u Engleskoj je najbrži. Dugo vremena se oseća nedostatak novčanica, a počet kom veka pristupa se izdavanju novčanica Engleske banke, lu trije, vrednosnih hartija Ministarstva finansija i novčanica pri vatnih banaka. Njihov broj brzo raste: sredinom veka u Londonu
posluje 25-30 banaka, a krajem veka ima ih 70. Ima ih i u pro vinciji, gde trgovci i drugi istupaju kao bankari. Kao centar po morskog osiguranja, londonske banke posluju sa stranim brodo vlasnicima, jačaju platni bilans i učvršćuju položaj Engleske u finansijskim poslovima. U Engleskoj se stvara veliki broj finansijskih ustanova koje doprinose porastu poverenja u bankarski sistem. Povremene kri ze, kao ona izaz,vana špekulacijama oko Kompanije južnog mo ra, potresaju to poverenje (1720). Kriza uništ,ava hiljade štediša koji ulažu svoj novac u banke; potrebno je više gcdina da se obnovi poverenje u finansijski sitem. To omogućava vladi da po zajmljuje velike sume novca i ostvari krupne političke i vojničke uspehe tokom veka. Nizozemski finansijski sistem stiče veliki uticaj i visoko mesto u poslovnim i političkim krugovima. U Engleskoj banke ulažu velike sume novca koje vremenom stalno rastu. Računa se da 1737. u Engleskoj ima 11 miliona funti sterlinga nizozemskog kapitala, a 1776. ta suma iznosi 59 miliona. Najveći deo sačinja va engleski nacionalni dug. Neraspoloženje prema nacionalnom dugu je posledica plaćanja velikih suma na ime interesa. Nizo zemski kapital nalazi put u Francusku, Švedsku, Rusiju, u koji ma predstavlja osnov privrednog razvitka. Amsterdaln učvršćuje svoj položaj finansijkog centra koji ima iz ranijih vremena. Izvoz kapitala iz Nizozemske je posledica malih mogućnosti za ulaga nje kod kuće, sporog porasta trgovine i opadanja industrije. 313 Razvitak bankarstva u Francuskoj je sporiji nego u Engle skoj i Nizozemskoj. Vlada i finansijski krugovi ne uživaju pove renje, a primitivan sistem oporezivanja usporava zaduživanje na strani. Krah finansijskih planova Džona Loa pojačava nepovere nje preme papirnom novcu, a uzdržanost prema uzimanju kama te na pozajmice usporava kretanje kapitala. Francuski bankar ski sistem ne prati razvitak industrije i trgovine. Zbog različitih ograničenja, pariska berza, osnovana 1724, ne obavlja velike po slove. Delatnost stranaca potvrduje zaostalost francuskog ban karstva. U drugoj polovini veka pojavljuju se mnoge finansijske institucije. Eskontna banka (1776) i Kraljevska lutrija (1776) štampaju državne bonove; stvaraju se akcionarska društva, a 1788. Osiguravajuće društvo protiv požara. Krajem veka finan sijska struktura Francuske nerazvijenija je od svojih suseda, što objašnjava nesposobnost vlade da prikupi i koristi ogromna sredstva kojima zemlja raspolaže. U drugim delovima Evrope razvitak bankarskog sistema je još sporiji. Đenova ima značajnu ulogu u Sredozemlju, a Ham burg na Baltiku. Bankari Ženeve, Ciriha i Berna razvijaju svoju delatnost i ulažu kapital u razne države i poslove sa Južnom Amerikom. Druge evropske zemlje pokušavaju da primene isku stva zapadne Evrope na svoje zaostale privrede. Većina stvara centralne banke: u Austriji Bečka državna banka (1706), u Dan skoj Courantbank (1736), u Berlinu Koniglische Giro und Lehn bank (1765). Otvaraju se berze u Berlinu i Beču. Svim ovim usta
novama nedostaju stabilnost, stručno rukovođenje, likvidna sredstva. Brzo nestaju ili menjaju svoje poslovanje. Uloga Jevre ja u finansijskim poslovima nemačkih država posledica je slabo sti finansijskog sistema u njima. U istočnoj Evropi stanje je drukčije. U Poljskoj i Turskoj banke se nalaze u rukama stranaca i njihova delatnost se svodi na pozajmljivanje novca. U Rusiji bankarstvo počinje osniva njem Plemićke i Trgovačke banke (1754). Trgovačka banka se bavi trgovačkim poslovima i prestaje da postoji 1770. Plemićka banka ne podstiče razvitak privrede, već obezbeduje zajmove ruskom plemstvu. Njeni zajmovi podstiču nekorisnu potrošnju plemstva bez poslovnog smisla. Krajem veka carska vlada štam pa papirni novac u velikim količinama, čija vrednost stalno opada. MeĎunarodna trgovina. - Stalni porast proizvodnih kapa citeta i obim proizvodnje u raznim zemljama, kao i pojačane ve ze sa bankarskim kućama i drugim kontinentima, doprinose da mađunarodna trgovina ostvaruje veliki uspon. Zapadna Evropa ostvaruje veći i brži uspon od ostalih država. Problemi meduna rodne trgovine zauzimaju vidno mesto u literaturi onog vreme na, koja nastaje u skoro svim evropskim zemljama. To je posledi ca konkurencije u trgovini nastale u ranijim vremenima. Značaj trgovine mnogo je manji u XVIII veku nego u potonjem, kad in dustrijska revolucija dobija veliki zamah. 314 Velika Britanija ima najviše uspeha u borbi za tržišta, njen izvoz je najveći, a krajem veka raste još većom brzinom. Trgo vačka mornarica i njena tonaža pokazuju porast njene trgovine: 1702. ima 3300 brodova sa 260.000 tona, 1764. 8100 brodova sa 590.000 tona, a 1776. 9400 brodova sa 695.000 tona. Krajem veka prevozna moć njene trgovačke flote je 5-6 puta veća nego počet kom veka. Porast spoljnotrgovinske razmene dostiže najviši ste pen u vreme sedmogodišnjeg rata (1756-1763), kad Velika Brita nija uspeva da se održi u borbi na morima zahvaljujući svojoj trgovačkoj floti i povoljnim zakonima. Britanska trgovina igra značajnu ulogu u industrijalizaciji zemlje. Velika Britanija održava povoljan trgovinski bilans, bez obzira na visoke kamate koje plaća za inostrani kapital (Nizo zemska). Njen trgovački položaj u svetu je veoma čvrst. Carinska zaštita tržišta, jeftine sirovine iz kolonija, snaga trgovačke mor narice i razvoj industrije i tehnologije omogućavaju britanskim trgovcima da prodaju robu po nižim cenama od svojih rivala. Trgovina sa evropskim zemljama raste sporije nego sa preko morskim teritorijama. Iz Rusije i Baltika uvoze se drvo, lan, ku delja, katran, drvo za jarbole; iz Rusije i Švedske uvoze se znatne količine gvožda, što stvara nepovoljan platni bilans sa njima. Trgovina sa Nizozemskom, mada u opadanju, obimna je i važna. Razmena sa Francuskom je ograničena sve do zaključenja trgo vinskog ugovora izmedu dve zemlje (1786). Stalni ratovi, zabra ne i ograničenja objašnjavaju takvo stanje, iako je krijumčarenje razvijeno. Razmena sa Španijom sastoji se u izvozu slane ribe,
tekstila i manufakturnih proizvoda, a iz Španije se uvoze sveže voće, vuna, ulje i plemeniti metali. Dominacija britanskih trgo vaca u razmeni sa Portugalijom je potpuna posle ugovora u Me tuenu (1703), najviše se uvoze vino i zlato, a izvozi manufakturna roba. Sredinom veka prvi ministar Pombal nastoji da umanji zavisnost od Velike Britanije, ali u tome nema mnogo uspeha. Na Apeninsko poluostrvo najviše se izvoze slana riba i tekstil, a uvozi svila. Razmena sa Levantom stalno opada posle 1730. zbog sve snažnije francuske konkurencije i uticaja u Turskoj. Francuska trgovina trpi zbog stega i pritiska vlade. Trgo vinski savet (1700) pokazuje spremnost da francusku trgovinu oslobodi zakona i shvatanja nastalih u vreme Kolbera. Liberalna spoljna politika je kratkotrajna, iako početkom veka Francuska zaključuje više ugovora sa raznim državama i gradovima (Nizo zemska, Pruska, Danska, Hanza). U vreme regentstva i kardina la Flerija ponovo se uspostavlja protekcionizam iz ranijih vre mena, što izaziva mnogobrojne kritike. Od sredine veka počinje vraćanje na politiku slobodne trgovine, iako je ona uzdržana. Posle 1763. dolazi do primetnog povećanja francuske spoljne trgovine: 1716. vrednost izvoza iznosi 120 miliona livri, a 500 miliona 1789. Pravci francuske trgovine razlikuju se od britanskih. Trgo vina sa Rusijom i Baltikom je zanemarljiva, što se objašnjava po litičkim sukobima, nedostatkom kapitala, konkurencijom En 315 gleza i Nizozemaca. Geografski položaj i političke okolnosti raz log su naglog povećanja trgovinske razmene sa Španijom; veliki broj Francuza prelazi u Španiju i radi u privredi, a pred početak francuske revolucije francuski izvoz u Španiju je četiri puta veći od uvoza. Španija je za Francusku ono što je za Englesku Portu galija. Francuska ima veliki udeo u trgovini sa Apeninskim po luostrvom i Kraljevinom Dveju Sicilija. Francuska trgovina po stiže najveće uspehe na Levantu, gde trgovci iz Marselja i drugih južnofrancuskih luka, uz podršku francuske vlade, stiču vodeću ulogu u trgovini na Bliskom istoku. Krajem veka francuski trgovci žele da prošire svoju delatnost na Crno more, ali u tome nemaju većeg uspeha. Porast spoljne trgovine dve velike zapadnoevropske zemlje ne prate druge države. Iako značajna, trgovina Nizozemske stal no opada, a promet njenih luka vidno se smanjuje u odnosu na druge zemlje. U Amsterdamu se rastovaruje dva puta manje bro dova nego u Londonu (1739). Nizozemska gubi svoj raniji polo žaj pošto njene luke prestaju da budu terminali (stovarišta) trgo vini evropskih država. Poslove nizozemske trgovačke flote preu zimaju brodovi drugih evropskih država. Amsterdam prestaje da bude slobodna luka. Nizozemski brodovi se iznajmljuju kao „ki ridžije“ u trgovini između luka na zapadu i Levanta i drugih de lova sveta. Važan činilac u tome je nesposobnost nizozemskih poslovnih krugova, zbog nedostatka sirovina, da izgrade svoju industriju; postojeće industrije trpe konkurenciju Hamburga, Bremena, austrijske Nizozemske. Od osamdeset tekstilnih fabrika u Lejdenu
(1735) polovina ih nestaje (1750). To utiče na spolj notrgovinski saobraćaj i zarade. Nekoliko država severne Evrope raspolažu značajnim trgo vačkim mornaricama. Krajem veka Svedska ima oko 1200, Pru ska 1000, Hamburg 150, a Bremen 100 trgovačkih brodova. Udeo ovih zemalja u trgovini, iako lokalnog karaktera, ima mnogo manji značaj od velikih zemalja. Trgovačka mornarica Mletačke Republike stalno opada. Početkom veka Venecija je značajan trgovački centar, a veliki prihodi se ostvaruju od pomorskog osiguranja. Tvrdi se da 1703. zarada od osiguranja iznosi deset miliona dukata. Sredinom ve ka oko 1800 brodova pristaje u Veneciji. Sve veći broj rivala u Jadranskom moru ugrožavaju primat Venecije: Trst, Ankona, Dubrovnik preuzimaju veliki deo saobraćaja na Sredozemlju. Dubrovačka flota raste na 280 brodova krajem veka i širi mrežu konzulata na Levantu i Zapadu. Veliki broj mletačkih brodova postaje lak plen severnoafričkih gusara. Toskanska luka Livorno postaje jedna od najvećih slobodnih luka u kojoj deluju snažne trgovačke kolonije Jermena, Grka, Jevreja i Dubrovčana, koji preuzimaju veliki deo levantske trgovine. Sa Livornom, kao i lu kama Kraljevine Dveju Sicilija, saobraćaj održavaju brodovi Francuske, Engleske, Nizozemske, Dubrovnika, Đenove. Mesto Osmanskog Carstva u evropskom privrednom siste mu nema izuzetan značaj. Stav, nepoznavanje prilika i mentali 316 tet pojedinaca i države sprečavaju Turke da igraju neku značaj niju ulogu u evropskoj trgovini. Jermeni, Grci i Jevreji, iako drže u svojim rukama unutrašnju trgovinu Carstva, ne postižu takav položaj u odnosima sa zapadnom Evropom. Francuzi, kao i ostali Evropljani, drže u svojim rukama najveći deo trgovine Turske. U međunarodnoj trgovini toga vremena preovladuje uvere nje da treba razmenjivati proizvode metropole sa sirovinama iz kolonija, poseda ili oblasti ekonomski i trgovački zaostalih. To je jedan od ideala merkantilista - stvaranje pozitivnog trgovinskog i platnog bilansa izmedu pojedinih zemalja - što nije uvek mogu će postići. Nizozemci stiču zarade u trgovini robovima i krijum čarenjem dobara u špansku imperiju; u njihovom bilansu nema mnogo prihoda od trgovine robom proizvedenom u zemlji. U Rusiji su primetna nastojanja da se postigne povoljan platni bilans izvozom gvožda i brodskog materijala. Ravnoteže izmedu izvoza i uvoza nema u Španiji i Portugaliji i njihovim kolonija ma. Obe zemlje nemaju industrijski potencijal koji bi omoguća vavo korišćenje obilja sirovina iz kolonija, pa je i njihov doprinos razvitku atlantske trgovine slab. Najveći deo svoje spoljne trgo vine Španija obavlja stranim brodovima nekih delova carstva (Filipini). Engleska i Francuska izgradnjom trgovačke mornarice uvećavaju obim svoje trgovine 3-4 puta. Metropola i kolonije predstavljaju jedinstveno područje - crnac na plantažama proi zvodi za metropolu, od koje kupuje gotove proizvode. U pogledu međunarodne trgovine, Evropa se deli na dva
dela. Nekoliko zemalja zapadne Evrope obavlja i podstiče najve ći deo trgovine; naspram njih su države koje raspolažu dobrima i tržištima, ali nemaju trgavaćke mornarice koje bi ih prevozile u druge delove sveta ili snabdevale dobrima drugih zemalja. Stoga poslcvni ljudi Engleske, Francuske, Nizozemske igraju važnu ulogu u podsticanju ekonomskog razvoja drugih delova Evrope. Slično je sa Jevrejima, Jermenima i Grcima u Turskoj. Ostend ska kompanija se osniva zahvaljujući delatnosti Škotlandanina Kerslanda (1722), na čelu švedske Istočnoindijske kompanije na lazi se Englez, a bankom „Sv. Karlos“ upravlja Francuz. Ima i drugih primera. Kontrola nad morima i okeanima u međunarodnom sao braćaju dobija još veći značaj sa razvitkom unutrašnjeg saobra ćaja i prometa, izgradnjom luka, puteva i kanala. Velika Britani ja ima izvanredne prednosti: ona je odlično snabdevena vodama i rekama od kojih su neke plovne. Kasnije gradi mrežu kanala. To omogućuje izgradnju gradova i industrijskih centara pored mora, reka i u unutrašniosti. Francuska nije u takvom položaju, pošto Pirineji dele njenu obalu u dva dela: to se delimično rešava izgradnjom kanala koji vezuje Bordo i Garonu sa Seteom na Sre dozemlju. Njene luke nisu pogodne za velike brodove, a jedino Avr na Lamanšu može da primi brodove preko 500 tona. Poje dine luke se specijalizuju za trgovinu sa raznim delovima sveta: Larošel snabdeva ribare Njufaundlenda, uvozi šećer i trguje ro bovima, Nant i Bordo trguju robovima, Lorian održava veze sa 317 Kinom i Indijom, a Nlarselj trguje sa Levantom i severnom Afri kom. Francuska kontroliše tokove svojih reka, iako ne i estuare Šelde, Meze i Mozela; Nizozemska drži Seldu zatvorenu za sao braćaj do 18?2. ;la rašiiti položaj Amsterdama. Ona koristi Mezu i Rajnu. Slično je sa drugim evropskim rekama - Dunav, Odra, Nisa, Elba - koje imaju veliku važnost za oblasti kroz koie proti ču. Uspon pomorske trgovine i saobraćaja ne prati istovremeni razvitak kopnene trgovine. Za to postoji više razloga: gusara i opšte nesigurnosti na morima je sve manje, a pomorsko osigura-nje sve značajnije. Poboljšanje luka i dokova olakšava bolji pro met i sman;uje troškove. Na kopnu nema dobrih puteva, pa poje dine oblasti ostaju nepristupačne i odvojene, iako udaljenost od centara trgovine nije velika. Francuska i neke zemlje južne Ne mačke raspolažu najboljim putevima, dok ih u nekim zemljama uopšte nema. To doprinosi privrednorn zaostajanju pojedinih oblasti i država. U poslednje dve decenije veka u Francuskoj se gradi oko 30.000 km puteva. U Španiji putevi povezuju samo glavni grad sa kraljevim rezidencijama, a njihova izgradnja po činje tek 1777. Iako se postepeno smanjuje cena prevoza u drum skom saobraćaju, skoro je nemoguće prevesti velike količine i kabastu robu na veće razdaljine. Ostaci feudalnog sistema, pre svega carinske barijere izme du pojedinih zemalja, pa i unutar njih, usporavaju tokove trgovi
ne na važnim putevima i velikim rekama. Na Rajni izmedu Kel na i nizozemske granice ima trideset carinskih stanica, a devet izmedu Briža i Koblenca. Širom Evrope postoje različiti sistemi mera, težine i novca koji usporavaju tokove trgovine. U Francu skoj se na važnijim putevima naplaćuje putarina; u Španiji po stoje posebne carinske službe izmedu pojedinih oblasti (Kastilja, Valensija), a Andaluzija ima poseban carinski sistem do 1778. Španija nema jedinstveni novčani sistem ni monetu. Pojedine oblasti, iako politički ujedinjene, nisu deo ekonomske celine. Posledice opadanja evropske kopnene trgovine najviše ose ćaju gradovi južne i zapadne Nemačke. Oni ne uspevaju da oču vaju značaj koji imaju u prethodnim vekovima. Slično je sa poje dinim italijanskim gradovima. Gradovi Keln, Majnc, Trijer, Nirn berg i drugi igraju drugorazrednu ulogu u trgovini. Augsburg i Frankfurt na Majni postaju važni finansijski centri, kao što je slučaj sa Bazelom i Cirihom Ekonomske teorije i praksa. - Revoluciju u trgovini prati prihvatanje novih shvatanja i prakse, poznatih pod zajedničkim imenom merkantilizam i fiziokratizam. Izraz merkantilizam nije lako odrediti, iako je njegova korisnost. nesumnjiva. Izraz ostav lja mnoga pitanja bez pravog odgovora - da li je u pitanju prava ekonomska doktrina, koliko iza nje stoje politička i vojna moć odredenih država, kakav je pravi značaj plemenitih metala u merkantilizmu. Odgovori na ta pitanja najčešće zavise od pore kla autora raznih spisa i iskustva zemlje iz koje potiče. Politički i 318 ekonomski naglasak primetni su u spisima nemačkih i engleskih pisaca. Postoje odredena načela koja se smatraju zajedničkim za sve pisce i zemlje. To je sistem državne intervencije u privredi u cilju povećanja prosperiteta i političke i vojne moći. Ciljevi mer kantilizma su manje-više političkog karaktera. Cilj merkantili zma nije samo da poveća obim proizvodnje i izvoz, osvoji gusto naseljene krajeve, već da obezbedi što je moguće više sredstava vladaru da izgradi flotu, sakupi armiju i svoju zemlju učini uva žavanom i poštovanom u svetu. Zbog bliskosti između politike i privrede, merkantilizam se često označava i kao etatizam. U pojedinim zemljama (Dubrovnik) sredstva se koriste za očuvanje nezavisnosti i katoličke vere. Postoje druge zajedničke osobine. Emigracija stanovništva treba se podsticati samo kad je ona od velike koristi državi, pri vrednim licima ne treba dati neograničene slobode u svojim de latnostima, a njihove interese treba žrtvovati veličini i bezbed nosti države; države su konkurenti i njihovi ekonomski i drugi interesi ne mogu se međusobno pomiriti; problemi potrošnje i proizvodnje važniji su od pitanja raspodele. Merkantilizam ne predstavlja teorijsku osnovu ili apstrak tna načela jedne politike. On rešava pojedina praktična pitanja nastala u svakodnevnoj politici, to je skup težnji i pretpostavki, administrativna tehnika u kojoj nema tnnogo načela ekonomskih zakonitosti. U drugoj polovini veka mcrkantilizam doživljava
opštu kritiku sa raznih strana (fiziokrati, Adam Smit). Liberalne ekonomske ideje oličene u većoj slobodi delova nja, uklanjanja vladinih ograničenja i slobodne trgovine nalaze izraz u izrazito ekonomskom karakteru doktrine koja predstav lja najuticajnije orude ekonomskog liberalizma u Evropi. Fizio krati, grupa intelektualaca koji slede Fransoa Kenija, ličnog le kara madam Pompadur, iznose ideje koje zauzimaju vidno mesto šezdesetih i sedamdesetih godina veka. Pored Kenija, krugu fi ziokrata pripadaju Gurni, Tirgo, Dipon di Nemur, Mirabo stariji i drugi. Fiziokrati veruju u prirodni ekonomski poredak koji vla de ne treba da menjaju. U tom pogledtz oni prihvataju gledište li beralnih ekonomista o dobroti ideje laissez-faire, tj. politike ne mešanja. Fiziokrati se razlikuju od liberalnih mislilaca po tome što se njihova misao može lako prevesti u okvire merkantilizma. Za njih primat u prirodnom poretku privrede ima položaj zemlje kao jedinog izvora hogatstva i poljoprivrede kao jedinog tvorca vrednosti. Trgovina je od neobične važnosti, ali ne kao kriteri jum bogatstva. Za Kenija i njegove sledbenike privreda je telo, a razmena način na koji bogatstvo proizvedeno na zemlji prirodno cirkuliše. Zbog toga fiziokrati stavljaju naglasak na proizvodnju a ne na trgovinu. Fiziokrati naglašavaju potrebu povećanja sta novništva, a bezbednost, sloboda i privatna svojina treba da bu du glavni ciljevi zakonodavstva; ekonomska delatnost treba da bude slobodna, poreske obaveze jednako rasporedene na sve de love stanovništva, a solidarnost medu državama čvrsta. Fizio 319 krati se bore protiv ropstva i kmetstva, zalažu se za šire obrazo vanje i armije pod nadzorom prosvećenog vladara. Kao i drugi savremenici, oni sxratraju da se sva zla civilizacije mogu ukloniti primenom nauke i razuma. Isticanjem poljoprivrede u prvi plan, fiziokrati zanemaruju industriju i trgovinu. Njihovo učenje je nepomirljivo sa merkantilizmom, iako ga oni ne šire preko fran cuskih granica. Pojedini vladari (Katarina II, Josip II) ne vide smetnje u primeni fiziokratskih ideja u okvire merkantilizma. U tim zemljama fiziokratizam doprinosi liberalnom preispitivanju merkantilizma. Privredni život Evrope daje utisak stabilnosti. Način obra de zemlje, tehnologija u industrijama i prirodni uslovi ne pruža ju mnogo podsticaja za brži razvitak. Veliki preduzimači i pro nalazači su pojedinci čije će ideje naći punu primenu tek u na rednom veku. Vrednosti iz prošlosti imaju snažan uticaj na shva tanja i način proizvodnje. Ideja o konkurenciji sporo se širi, a shvatanja o „pravednim cenama“ još uvek su primetna na raz nim stranama. Duh kapitalizma ne stiče puno pravo gradanstva, troši se na trivijalne stvari, a kapital ulaže u kupovinu admini strativnih zvanja. Ipak, nove snage su prisutne i vidljive. Savre menici ne doživljavaju promene kao nešto snažno, kao novo do ba u kome dominiraju banke, velike fabrike i trgovačke kompa nije. Način proizvodnje, rizici i fizički uslovi ukazuju da je evropska privreda bliža XVII nego XIX veku. 320
II DRUŠTVO Vekovima i generacijama održavaju se suštinski identični odnosi unutar društva, organizacija i pojedinaca. Pojava velikih država i kolonijalnih carstava, promene državnih granica i širenje evropskih institucija na istok ne doprinose nekim zna čajnijim promenama u shvatanjima i vrednostima. Primetne su regionalne razlike, kako izmedu država tako i unutar njih samih. Postojanje i položaj pojedinih društvenih grupa i kategorija potvrduje snagu tradicija i njihovo prisustvo na evropskim prostorima. Parohije, feudalni posedi, gradske strukovne organizacije, esnafi, municipije ukazuju na strukturu društvenih odnosa. Po jedine države (Pruska) ističu u svojim zakonima da „gradansko društvo“ sačinjavaju mala društva i staleži, koji su međusobno povezani prirodom i zakonima. Društvene organizacije postoje širom Evrope bez obzira na političke i verske granice i razlike, ili stupanj ekonomskog i političkog razvitka. Pojedine grupe, bez obzira na svoju veličinu i snagu, imaju rnnogo veći uticaj na život ljudi nego neke društvene i političke strukture, npr. crkva i drža va. Razlike medu njima često su nedovoljno jasno određene. Tra dicionalna podela evropskog društva u redove koji se medusob no razlikuju, sa mnogim nasleđenim pravima i privilegijama, ostaje dugo nepromenjena i otporna prema zahtevima vremena. U srednjoj Evropi, gde su tradicije izuzetno snažne, razlike medu društvenim klasama su i najočitije. Primer Frankfurta na Majni je izvanredna ilustracija društvenih razlika u gradovima. Sta novništvo grada, prema statutu iz 1731, deli se prema rodenju i zanimanju u pet kategorija. Pripadnik svake od njih morada no si odelo odredenog stila kako bi se razlikovao od drugih gradana. Slično je i sa Jevrejima. Luterani imaju pravo da obavljaju gradske službe, dok kalvinisti nemaju pravo da drže svoje verske službe. Katolici uživaju zaštitu nadbiskupa Majnca i pravo da drže crkve u gradu. U Strazburu stanovništvo se deli na šest ka tegorija i nosi odredena odela. U Dubrovniku plemstvo nosi odredena odela, mač i druge insignije, gradanski staleži (antuni ni i lazarini) uživaju posebna prava, koja ih odvajaju od ostalih gradana. Medu dubrovačkim plemstvom postoje razlike izmedu starog i novog, primljenog u redove posle zemljotresa 1667. Siro mašniji učenici koji dobijaju gradsku pomoć nose odelo kojim se razlikuju od svojih bogatijih vršnjaka. Slično je u Ženevi, a ima zahteva da se to uvede u Engleskoj. Izgradnja apsolutističke monarhije ne donosi u tome neke bitne promene. Centralizacija nameće političku i administrativ 321 nu strukturu na tradicionalne društvene odnose, ali ne pokazuje nameru da ih bitnije menja. U pojedinim zemljama broj esnafa (Francuska) stalno raste, a nastojanja reformatora da ih uklone kao smetnju industrijskom razvitku imaju malo uspeha. U suko bu izmedu administrativne moći i društvenih tradicija, prva ne uspeva da izade kao pobednik. Mnogi primeri pokazuju da obi
čaji i predrasude odreduju granice delatnosti pojedinih vladara i birokratija. U sudaru sa snagama tradicije, apsolutistička monarhija i vladari nemaju mnogo izgleda na uspeh. Većina vladara i držav nika ne pokazuje odlučnu nameru da stane na stranu onih koji se zalažu za suštinske društvene reforme. Fridrih II (1740-1786) smatra da je društvo stvoreno kao takvo delo prirode i vremena, sa pravima i privilegijama, i ukorenjeno u predstavi o prirodnim pravima. Neke promene, najčešće u interesu države, provode se uzdržano. U takve primere mogu se svrstati ukidanje kmetstva u Loreni (1719), u Pomeraniji (1763) i Savoji (1769). Misao o potrebi društvenih promena u cilju postizanja pravde, efikasnosti i slobode česta je tema u delima pisaca i mi slilaca XVIII veka. Takve misli i odbojnost prema svim grupnim privilegijama i tradicijama svode se na mali broj ljudi. Osim u slučaju Josipa II (1765-1790), toskanskog vojvode, one ne naila ze na podršku evropskih vladara. Apsolutistički vladari ne veru ju u društvenu i političku jednakost, ne uzimaju u obzir težnje pojedinaca. Veza koja vezuje pojedinca za državu jeste njegov položaj u društvenoj hijerarhiji, koja počinje od seljaka i zanatli ja a završava se vladarom. U celini, vladari nastoje da od svojih podanika izvuku što više novca, obezbede vojnu službu i druge obaveze; oni imaju malo interesovanja za preuredenje društvene strukture. Ideal „starog režima“ nalazi se u „mnogim priznatim slo bodama“. U teoriji svako ima svoje mesto u svetu i prava koja, ma koliko mala, ne mogu biti oduzeta. Prava nisu jednaka u jed noj zemlji, iako ima mnogih sličnosti. Ona se sprovode u život zakonima i običajima i njih je teško izmeniti ili ukinuti. Petar I i Fridrih II ne mogu da nametnu jedinstvene zakone jer kao na sledni vladari imaju poseban odnos prema takvim tradicijama i vrednostima. Uzdržanost evropskih vladara i država prema društvenim promenama može se pratiti i u stavovima prema teritorijama i podanicima drugih država pripojenih posle završetka rata ili za ključenja mira. Nijedan vladar ili vlada ne postavljaju zahtev da se takve teritorije ili narodi podvrgnu asimilaciji. Do toga dolazi ukoliko jedna teritorija ostaje dovoljno dugo pod vlašću druge države. Novopripojene teritorije preuzimaju odredene fiskalne i političke obaveze, različite prirode i obima, ali se od njihovih stanovnika ne zahteva da odlučno menjaju svoju društvenu strukturu. Stupanjem Filipa V na španski presto dolazi do uvo denja mnogih finansijskih zakona i prakse ali ne i društvenih promena (položaj plemstva, crkve, seljaka). Slično je na Baltiku 322 posle završetka velikog severnog rata (1700-1721). Prelazak ovih oblasti pod vlast Rusije ne menja položaj nemačkih veleposedni ka u Livoniji i Estoniji. Oni ne moraju da vraćaju svoje posede švedskoj kruni, gradovi Riga i Dorpat zadržavaju nemačku ad ministraciju, a seljaštvo svoj bedan položaj. Umesto švedskih u njima se nalaze ruske trupe. U nekim slučajevima osvojena teri
torija zadržava toliko prava da ona sprečavaju njihovu asimila ciju sa novom zemljom. Nakon francuskog zauzeća Strazbura (1681), grad zadržava svoj ustav, cenzuru, versku toleranciju, a porez plaća u dogovoru sa francuskom vladom. U vreme austrij ske okupacije severne Srbije (1718-1739) zavode se mnoge mere koje izazivaju nezadovoljstvo srpskog stanovništva, iako ne me njaju osnovne društvene oblike. Takva politika nije u skladu sa namerom evropskih vladara da stvore snažne, centralizovane države. Unutrašnja snaga poje dinih država se umanjuje zbog postojanja velikih društvenih i političkih razlika između njihovih podanika. Njihovo učvršćiva nje otkriva snagu i ukazuje na teškoće njihovog uklanjanja. Tek francuska revolucija otpočinje obračun sa najtežim oblicima ukidanje ropstva i trgovine robovima, uklanjanje ograničenja Jevrejima, slobodna trgovina. Čak ni tada snage tradicionalizma i konzervatizma ne doživljavaju potpuno poraz. Otpor evropskog društva da prihvati odredene promene u svojoj strukturi otkriva njihovu raznovrsnost i složenost. To je vidljivo u svim slojevima i u svim državama. Razlike i protivreč nosti najprimetnije su među zemljoposednicima i seljaštvom, dok među žiteljima gradova one postaju manje i zanemarljivije. Njihova snaga, raznovrsnost i ukorenjenost objašnjavaju posto janje lokalnih razlika i samosvesti u svim evropskim državama. Žitelji jedne države posmatraju svoje sugradane sa sumnjiča vošću i nepoverenjem. Englezi, Škoti i Velšani su podanici jed nog kralja, ali ne i gradani jedne kraljevine. Slično je sa Baski ma, Kataloncima, Kastiljancima u Španiji, ili Provansalcima. Bretoncima, Gaskonjcima u Francuskoj. Takvo osećanje je još primetnije u Pruskoj, državi sastavljenoj od različitih naroda. provincija, bez čvrstih granica. Lokalizam znači da naziv Fran cuz, Englez, Španac treba upotrebljavati uzdržano. Posmatranje evropskog društva kao nečeg potpuno statič nog i nepromenljivog nema opravdanja. Posmatranje parohija. esnafa i feudalnih poseda kao izolovanih jedinica nema mnogo značaja. U njima je teško očuvati stare ideale i vrednosti. Pojava novih oblika proizvodnje u industriji otkriva njihove slabosti. društvene razlike i neodrživost u dotadašnjim oblicima. U grado vima u kojima nema industrijskog razvitka, stare vrednosti se lak še održavaju. U Frankfurtu i Strazburu, u kojima preovladuju trgovina i bankarstvo, promene je moguće postići. U mnogoljud nim gradovima, sa razvijenom industrijskom proizvodnjom, kao što su London, Pariz, Beč, Lion, Bordo, promene su neminovne. U gradovima kao što je Liverpul, ko,ji ne postoji krajem XVII veka. tradicionalno evropsko društvo sa svojim oblicima ne postoji. 323 Iako se postojeća društvena struktura zapadne i srednje Evrope dugo odupire snagama promena, njen otpor postaje kra jem veka sve slabiji. Ideje epohe prosvećenosti, prihvaćene od mnogih evropskih vladara i dvorova, podrivaju njihovu snagu i otpornost. Deklaracija o pravima čoveka postaje cilj koji teži od bacivanju i uklanjanju svega što oličava stare vrednosti, interese
i tradicije. Otpor raznih organizacija koje gledaju više u prošlost nego u budućnost (esnafi, stari gradovi, provincijske skupštine. feudalni posedi) postaje sve oštriji kako se približava kraj veka. Napadi fiziokrata na feudalni poredak i pokušaj ukidanja esna fa u Francuskoj (1776) izražavaju raspoloženje grupa i pojedinaca. Carska Rusija ne uspeva da izgradi tradicionalno društvo evropskog tipa. Neuspeh njenih vladara i vladajuće klase da stvore esnafe, korporacije i druge oblike prisutne u Evropi nije lako objasniti. Kao razlozi mogu se navesti nedostatak prirodnih granica, ogromni prostori, malobrojnost stanovništva i st;rah dvora od svega što može da postane centar otpora. Carska vlada ne uspeva da ostvari potpunu kontrolu nad pojedinim krajevima delom zbog toga što nije u stanju da savlada prostor unutar svo jih granica. Pojedini delovi Carstva (Baltik, .okolina Moskve) imaju institucije koje omogućavaju da se uspostavi direktan do dir izmedu države i pojedinca. Dok u zapadnoj Evropi gradovi nastoje svim silama da očuvaju svoje privilegije, gradovi u Ru siji nisu u stanju da se suprotstave carskoj vlasti ili uživaju ona prava koja imaju Frankfurt i Strazbur. To je prirodno kad se zna da 1785. u Rusiji ima svega pet gradova koji imaju više od 30.000 stanovnika. Postoje i drugi razlozi koji Rusiju odvajaju od ostalih evrop skih država. Ona širi svoje granice na sličan način kao Francu ska i Španija, pripajanjem novih teritorija; za razliku od snažnih španskih kortesa ili francuskih skupština staleža, u Rusiji takve ustanove ne znače mnogo. Posle 1650. Zemski sabor gubi svaki značaj. Rusko plemstvo, okupljeno oko dvora i zavisno od njega, nema svest i dostojanstvo koje ima zapadnoevropsko plemstvo. Rusko plemstvo ne uspeva da ostvari načelo nedeljivosti poseda, što u zapadnoj Evropi predstavlja pravilo. Tek 1785. Katarina II ukida fizičko kažnjavanje plemstva, što je na zapadu nezamisli vo. Društvene kategorije u Rusiji ne nastaju spontanim istorij skim procesom već predstavljaju veštačke tvorevine, bez velike snage i uvažavanja. Rusko društvo je tvorevina države, kojoj tre ba da služi. Seljaštvo. - Najveći procenat evropskog stanovništva sači njava seljaštvo, tj. obradivači zemlje. Njihov ekonomski, dru štveni i politički položaj se razlikuje od države do države. Seljak može da bude slobodan ili vezan za zemlju kao kmet, da posedu je svoju zemlju, da raspolaže alatom i konjima da je obraduje. Ostaci feudalizma primetni su svugde, a način obrade zemlje ostaje u većem delu srednjovekovni. Crkva deluje u parohijama kao i ranije; parohija i feudalni posed kao organizacije pogoduju 324 metodima agrarne proizvodnje i raspc>dele naturalne privrede. U pojedinim zemljama (Francuska), gde postoji veliki broj odsut nih vlasnika zemlje, sveštenstvo i srednje plemstvo ima skoro srednjovekovnu vlast nad seljacima. Sistem zemijišnog poseda, skoro feudalni, odreduje mnoge vidove društvenog i privrednog razvitka starog režima. Seljak može da plaća feudalcu u novcu ili dobrima. Pojedine porodice često koriste istu zemlju više gene
racija, čime stiču veće pravo na nju. Vlasništvo zemlje se smatra najsigurnijom investicijom, pa otud i njen posed donosi visoki društveni ugled. Društveni položaj odreduje činjenica da li je seljak koji obrađuje zemlju slobodan ili kmet. Na britanskim ostrvima, Ibe rijskom poluostrvu i Italiji ne postoji zakonom zaštićeno kmet stvo. U Francuskoj kmetstvo, iako malobrojno, postoji u Franš -Konteu i Juri; kmetovi nemaju kontrolu nad posedima koje obraduju (mainmortables); u Nemačkoj položaj seljaka se razli kuje od države do države. Na jugozapadu postoje kmetski odnosi, iako ne toliko rasprostranjeni, dok u I'ruskoj i Pomeraniji. gde postoje veliki zemljišni posedi, kmetovi čine veliki deo radne snage. Zemljoposednik ima pravo vlasništva i jurisdikciju nad kmetom, oni su skoro neograničeni i protežu se i na decu. Kmet se može prodati ili preneti u vlasništvo drugim licima, a novac ima veoma mali značaj. Fridrih II donosi propise o emancipaciji kmetova na krunskim posedima, ali u tome nema mnogo uspeha. Marija Terezija imenuje komisiju sa ciljem da prouči i odredi iz nose dažbina seljaka u austrijskim zemljama, ali njene zaključke osporava plemstvo (1768). Pokušaji promene položaja kmetova u Ugarskoj i Češkoj dovode do nemira. Položaj kmetova u Poljskoj se pogoršava zbog nesredene politike i premoći šljahte. U vreme Katarine II (1762-1799) kmetstvo u Rusiji postaje još čvršće i rasprostranjenije nego u ranijim vremenima, iako u severnoj Ru siji ne postoji. S druge strane, ono postoji u Danskoj, Holštajnu i Livoniji. Između kmetstva na Istoku i Zapadu postoje primetne raz like. U prvom je ono relativno nova pojava, dok u drugom pred stavlja ostatak srednjovekovnih odnosa. Nedostatak radne snage posle tridesetogodišnjeg rata i velika razaranja prouzrokuju širenje kmetstva. Potražnja za žitaricama u zapadnoj i južnoj Evropi pojačava takve sklonosti zemljoposednika. Veleposednik postaje istovremeno sudija, činovnik i oficir. U Saksoniji, Pru skoj i delovima habsburškog carstva postoji praksa da mladi lju di rade određeni broj godina na feudalčevom imanju. Time se sprečava širenje industrije u unutrašnjosti, koja nema dovoljno raspoložive radne snage. Kmetstvo u Rusiji dobija konačne obli ke u vreme Petra I. On uvodi sistem regrutovanja za vojnu službu (1705), a od 1719. porez na „dušu“. Njihovo ubiranje i sprovođe-nje prelazi u nadležnost zemljoposednika. To povećava njihovu vlast nad seljacima i kmetovima. Položaj kmetova 1762. postaje blizak položaju robova, kad Petar III daje pravo zemljoposedni cima da kmetove prevode sa jednog poseda na drugi. Položaj 325 kmeta postaje teži nego u drugim evropskim zemljama. Zemljo posednici imaju pravo da proteruju u Sibir lenje kmetove (1760). te broj proteranih brzo raste. U geografskom pogledu, kmetstvo je najrasprostranjenije u centralnoj Rusiji, oblasti stepa, černoz joma u južnoj Rusiji i Krimu. Pod pritiskom poreskih nameta i obaveza vojne službe, mnogi slobodni seljaci pretvaraju se u kmetove. Većina stanovništva postepeno postaju kmetovi. Dok u
zapadnoj Evropi kmetstvo postepeno nestaje (Lorena, Savoja. Baden), u Rusiji postaje sve rasprostranjenije. Vladari Poljske i Pruske preduzimaju mere, iako ograniče ne, da zaštite kmetove od preteranog izrabljivanja. Austrijski dvor donosi više odluka (1716, 1738) kojima se odreduje do koje mere se mogu zahtevati radne dažbine seljaka u pojedinim delo vima Carstva. Najpoznatiji su zakoni Josipa II kojima se ukida kmetstvo (1781), ali ne i radne obaveze. Fridrih II donosi zakon (1763) kojim želi da obezbedi veću sigurnost zakupaca zemlje i ukine neke lične obaveze seljaka prema feudalcu. Položaj seljaka i kmetova u Rusiji, Poljskoj i habsburškim zemljama i slabost centralne vlade dovode do mnogih pobuna i ustanaka. Glavni uzroci su, pored teškog ekonomskog i društve nog položaja, izrabljivanje, pritisci i mešanje u privatni život. U Ceškoj izbija pobuna 1775, a u Erdelju 1784; tokom tridesetih godina izbija u Ukrajini više pobuna zbog sukoba između pravo slavnog seljaštva i katoličkih veleposednika. Najveći broj pobu na, od kojih su neke velikih razmera, izbija u Rusiji. Između 1762. i 1769. izbija preko sedamdeset pobuna, mahom lokalnog karaktera. Nezadovoljstvo širokih masa ukrajinskih kozaka dola zi do izražaja u velikom ustanku Jemeljana Pugačova (1773). On ističe zastavu društvene revolucije, obećava slobodu i zemlju kmetovima u delovima jugoistočne Rusije. Taj najveći ustanak u Evropi carska vojska guši u krvi. Ustanak Pugačova je izraz ne zadovoljstva seljaka i kmetova prema državi, koja ih ne štiti od promena, i prema feudalcu koji uvodi nove oblike proizvodnje i pogoršava situaciju. Ustanci izbijaju u baltičkim oblastima (1778, 1783), a u srednjoj Rusiji izbija između 1796-97. preko dve stotine pobuna. Većina pobuna i ustanaka je spontani pro test protiv preteranih nameta plemstva. Veliki broj seljaka i kmetova beži u druge zemlje ili udaljene delove Carstva, ali time ne dovodi u pitanje sistem. U zapadnoj Evropi postoje rezlike između položaja seljaka u Engleskoj i Francuskoj u prirodi poseda i načinu obrade zem lje. U Engleskoj preovladuje posed sa zakupom (copyhold), dok u Francuskoj postoje različiti oblici zemljišnog poseda za koje se Ijak plaća različite obaveze (corvees, banalites), koje iznose jed nu sedminu prihoda. Sistem metayage ostaje na snazi, a prime njuje ga oko polovina stanovništva. U Španiji, sa opadanjem uloge Meste, veća prostranstva se pretvaraju u obradivu zemlju. Veći deo zemljišnog poseda nalazi se u rukama plemstva, a manji sačinjavaju mali posedi. U Baskiji postoje slobodni seljaci, kao i u delovima Katalonije i Aragona. Sezonski radnici lutaju od me 326 sta do mesta. U Španiji se zabranjuje deoba poseda. U austrij skoj Nizozemskoj preovladuju slobodni seljaci koji obraduju zemlju na savremeni način. U delovima zapadne Evrope postoje snažne seoske zajedni ce koje igraju značajnu ulogu u životu seljaka. U planinskim ma sivima Alpa, Pirineja i Apenina postoje autonomna ili poluauto nomna sela. U nekim zemljama ona uživaju široka samoupravna prava. To je
slučaj sa selom Hutn Pagnel u Jorkširu, čiji život te če u skladu sa srednjovekovnim propisima. Sličnih primera ima u Francuskoj, gde neka sela imaju veća prava nego pojedini gra dovi. Sela održavaju skupštine, biraju svoje sindike i odlučuju o raznim lokalnim pitanjima. U takvim zajednicama sveštenici i plemići plaćaju lokalne poreze. Slične seoske zajednice postoje u severozapadnoj Nemačkoj; brinu o zajedničkim posedima, odr žavaju red, puteve i mostove. Zemljoposednici i plemići. - U tesnoj vezi sa seljaštvom i kmetovima su zemljoposednici koji, sa raznim zvanjima i titula ma, poseduju zeml.ju, alatke za njenu obradu i kapital neopho dan za širenje i unapredenje proizvodnje. Ta klasa uživa široka politička prava, od kojih su neka šira i dalekosežnija na istoku, a manja na zapadu. Izuzev u Engleskoj i Nizozemskoj, plemstvo uživa široka zakonska prava - jurisdikciju, imunitet od fizičkog kažnjavanja i odredenih poreza. U nekim zemljama građani ne maju pravo da kupuju plemićku zemlju ili posede. U srednjoj i istočnoj Evropi prava plemstva daleko prevazilaze prava svoje klase u drugim delovima ili nad drugim društvenim kategorija ma. U Ugarskoj plemstvo uspeva da zadrži pravo da ne plaća po reze do 1731; u njoj jedino plemstvo predstavlja naciju, dok osta tak stanovništva sačinjava misera plebs contribuens. LT Poljskoj plemstvo može do 1768. da odlučuje o životu i smrti svojih kme tova. U drugoj polovini veka piemstvo nastoji da zaštiti svoja prava, spreči ulaz bogatih gradana u nje,gove redove (Švedska). U Engleskoj postoji veća mobilnost nego u drugim državama. Veći deo plemstva u toj zemlji je buržoaskog porekla ili se ženi sa njenim članovima. Engiezi prihvataju kal italistički duh, u čemu prednjače nad plemstvom drugih zemalja. Kupuju zemlju i oče kuju zaradu, koja je niža nego u drugim poslovima. Za gradane zemlja predstavlja sigurnije ulaganje. Kao posednik zemlje bur žuj postaje odgovoran za život samodovoljne seoske zajednice. iako svojom preduzimljivošću remeti tradicionalnu društvenu sigurnost seljaka. Zakoni i tradicija štite plemstvo i njihove interese, a fe udalno plemstvo dominira u unutrašnjem i spoljnopolitičkom ži votu evropskih država Vladari ne preduzimaju korake kc?jim bi uravnotežili društvene klase niti dozvoljavaju slabodno proži manje društvenih i ekonomskih snaga. Plemstvo priznaje vrhov nu vlast vladara. ono se odriče nekih prava, ali zadržava velike privilegije. Francusko plemstvo uživa novčane privilegije, dok u srednjoj i istočnoj Evropi plemstvo ima potpunu sudsku i eko 327 nomsku vlast nad kmetovima i seljacima. U mnogim zemljama (Francuska, Austrija, Pruska, Rusija) vladari moraju da vode računa o željama plemstva. Fridrih II ne uspeva da oslobodi kmetove zbog njihovog otpora, a švedski kralj i Riksdag su pod kontrolom plemstva. Sve dok vladari stavljaju bogatstvo države njima na raspolaganje, saradnja sa plemstvom je izvanredna. U Francuskoj plemstvo postiže više saradnjom nego borbom sa
kraljem. Plemići stiču ugledno mesto u kraljevoj pratnji, koman duju armijama i mornaricama, zauzimaju istaknuta mesta u ad ministraciji i crkvi. Mnogi primaju doživotne penzije, obezbe duju udobne sinekure ili poklone. Finansijski problemi države proističu dobrim delom iz društvenog poretka. Vojna služba plemstva predstavlja osnovno zanimanje od ranog srednjeg veka. Njihova psihologija, tradicija, ambicije, osećaj časti otkrivaju vojničke sklonosti; plemstvo sačinjava voj ničku kastu preko koje snažno utiče na državnu politiku. Tokom veka njihova korisnost kao oficira opada u većini zemalja. Ni jedna evropska država ne može se oslanjati samo na njih. U oružane snage ulaze gradani, što dovodi do sukoba izmedu privi legija i državnih potreba. Taj spor se rešava na različite načine. U Rusiji oficiri koji ne pripadaju plemstvu dobijaju nasledna prava u klasi zemljoposednika (1722). U Francuskoj svi gradani koji dodu do položaja generala dobijaju plemićku titulu, kao i sve porodice čiji muški članovi obavljaju vojnu službu u tri gene racije (1750). Takvih slučajeva ima veoma malo, pa su i promene u strukturi plemstva zanemarljive. Pored službe u armijama i mornaricama u svojstvu oficira i komandanata, plemstvo zauzima mnoge značajne funkcije i polo žaje u administraciji i diplomatiji. U Pruskoj junkeri su državni službenici, vojnici i civili, i njihovo prisustvo oseća se u svim zbi vanjima. U Rusiji Petar I uvodi načelo da svaki zemljoposednik mora da obavlja neku državnu službu u administraciji ili vojsci. Tako država obezbeduje potrebno ljudstvo za stvaranje snažne bi rokratije i vojske. Postepeno se plemstvo oslobada takvih obave za; 1736. obavezna služba se ograničava do dvadeset pet godina, a 1762. Petar III oslobada plemstvo obaveze da služi državi. Plem stvo zadržava svoj položaj i uticaj u vojsci i administraciji i često nameće svoje poglede i shvatanja. Tek Katarina II donosi zakon (1785) koji približava rusko plemstvo zapadnoevropskom. Evropsko plemstvo prihvata rat kao sastavni deo društve nog sistema. Sirenje državnih granica donosi nove položaje i mo gućnost za uspon; plemstvu su povremeni ratovi potrebni, pa se njihovi interesi podudaraju sa tradicijom krune koja tvrdi da je rat legitimno i potrebno zanimanje kraljeva. Vladari imaju po trebu za povremenim pobedama radi bezbednosti i sjaja monar hije, pa uzroci rata često nemaju veću važnost; plemstvu je po treban bilo kakav rat. Francusko plemstvo se razlikuje od onog u srednjoj i istoč noj Evropi. Sve veći broj zvanja i uticaj imaju članovi novog či novničkog plemstva -noblesse de la robe. Njihov broj i uticaj po 328 staje sve veći. Činovničko plemstvo ima najveći uticaj u lokalnim parlamentima, koji povremeno imaju široka politička prava. Ne ki pripadnici novog plemstva obavljaju visoke državne funkcije - Šavelin, Morepa, Maso, braća d'Aržanson i drugi. S obzirom na poreklo, bogatstvo i funkcije, staro plemstvo gleda na njih sa omalovažavanjem i prezirom. Oni nemaju značajniju ulogu i uti caj na dvoru, na koji teško prodiru, a interesovanje za nauku i
znanje doprinosi njihovoj izolovanosti. Činovničko plemstvo je važan činilac francuskog društva. Njegov konzervatizam, intere si i položaj predstavljaju krupnu smetnju sprovodenju radikal nih promena u francuskom društvu krajem veka. Položaj plemstva u Velikoj Britaniji razlikuje se od ostalih država. Razlike koje odvajaju plemstvo od ostalih staleža nisu toliko naglašene, iako je njegov uticaj u političkom i administra tivnom sistemu izuzetno značajan. Političku vlast dele vladar, aristokratija i zemljišna džentrija, ali je klasna mobilnost mnogo veća nego u drugim zemljama. Dom lordova uživa veliki politič ki ugled, dok je Donji dom fasada demokratske vlade. Većinu njegovih članova sačinjavaju zemljoposednici, često u bliskim vezama sa lordovima i perovima. Većinu članova vlade sačinja vaju pripadnici plemstva, pa retko ko sedi u Donjem domu. Lo kalna vlast nalazi se u rukama zemljišnog plemstva posredstvom ustanove mirovnih sudija. Zemljišno plemstvo usko je povezano sa trgovačkim i po slovnim krugovima. Engleska aristokratija je izdanak bogate srednje klase. Ona ističe svoja prava, političke i društvene privi legije, iako su njena shvatanja bliska buržoaziji. Prihodi pritiču od trgovine, manufakture i poslovnih špekulacija, ulaganja u ak cionarska društva. Torijevci i vigovci pripadaju mnogim poslov nim korporacijama, sprovode spoljnu politiku koja ima za cilj širenje trgovačkih interesa zemlje. U Velikoj Britaniji ne postoji vojnička aristokratija, slična onoj na kontinentu. Umesto nje po stoji agresivna trgovačka zajednica, koja je sklona da vodi trgovačke ratove u cilju odbrane svojih poseda i monopola. Uticaj plemstva u pojedinim državama je izuzetno veliki. Sudska prava i ekonomska snaga omogućavaju im skoro neogra ničenu kontrolu nad životima svojih seljaka i kmetova. U Ugar skoj, Poljskoj, Kraljevini Dveju Sicilija nameću svoju vlast po volji. Pokušaji pojedinih vladara da umanje značaj feudalnih su dova i raspuste oružane pratnje imaju ograničeni domet. U Švedskoj tek početkom XIX veka vladine funkcije mogu da obavljaju pripadnici drugih društvenih klasa. Evropsko plemstvo nije homogena grupa. Razlike izmedu plemstva raznih zemalja su primetne. Stav plemstva u Poljskoj i Ugarskoj prema zemlji i seljaku drukčiji je od onog u Engleskoj i Svedskoj. U prvom slučaju plemstvo stiče svoje prihode koristeći rad seljaka i kmetova sa njihovih imanja, dok u drugom zemlja se iznajmljuje zakupcima, nad kojima plemstvo nema mnogo kontrole. Državni službenici u Rusiji i Pruskoj razlikuju se od manje-više ceremonijalnih plemića u Spaniji, Italiji ili Francu 329 skoj. Unutar pojedinih zemalja postoje razlike medu plemstvom. One se ogledaju u veličini poseda, političkom uticaju ili obrazo vanju. U Francuskoj ima oko '?50.000 pripadnika plemstva, dok samo oko 4000 ima pristup na dvor. Izmedu bogatog i uticajnog dvoranina i siromašnog, provincijskog plemića razlika je velika. Njihova jednakost je formalna a ne stvarna. Slično je u Španiji, Poljskoj, Ugarskoj i Rusiji. Krajem ve
ka u Španiji 5`% stanovništva ističe svoj plemićki status, iako iz medu siromašnih hidalgosa i granda (Medina-Sidonija, Osuna) postoji velika razlika. Izmedu siromašne šljahte i krupnih mag nata (Radzivili, Čartoriski, Ljubomirski, Potocki) razlika nije ni šta manja, a jednakost ne postoji. U Ugarskoj Esterhazi, Palfi, Banfi i drugi nemaju mnogo zajedničkog sa siromašnim plemići ma iz provincija. Dok velike porodice u Rusiji imaju do deset hi ljada kmetova, većina ne poseduje više od dvadeset. U pojedinim državama (Švedska, severna Italija) razlike unutar plemstva su manje, a ono kao stalež homogenije. Gradovi i graĎani. - Mnogo onog što važi za seljake i plem stvo može se primeniti na gradove i njihove žitelje. Iako trgovci imaju vodeću ulogu u životu gradova, njihov položaj se razlikuje od države do države, od grada do grada. U Engleskoj i Nizozem skoj prilike su slične. U bogatim nemačkim gradovima (Ham burg, Frankfurt na Majni, Lajpcig) i Nizozemskoj (Amsterdam, Roterdam) gradski patricijat ima presudnu ulogu. Slično je i u Londonu. Oni raspolažu velikim kapitalima i često kontrolišu politički život u velikim gradovima. Krupni londonski bankari i trgovci (Gideon, Vanek) imaju snažan uticaj na politiku vlade, pre svega u pitanjirna finansija. Neki od njih su članovi Donjeg doma i po poreklu su Jevreji, Holandani, hugenoti i drugi. Bogati gradani pokazuju sklonost da stiču zemljišne posede i bračnim vezama ulaze u redove plemstva. Slična pojava primetna je i u Francuskoj. Ljudi koji stiču velike kapitale u trgovini, pomorstvu, bankarstvu i manufakturi uživaju veliki ugled i uticaj. Samuel Bernar, bankar, Antoan Kroze, trgovac i bankar, i Mesaže, trgovac iz Ruana primer su ta kvog uspona. Pojedinci igraju važnu ulogu u finansijskim poslovima Francuske tokom veka. Izvori bogatstva su različiti. Zakup poreza olakšava pojedinim porodicama da steknu velika bogat stva; širenje spoljne trgovine posle 1763. omogućava mnogim trgovačkim porodicama iz Bordoa (Gradi, Bonafi) i Marselja (Ru) brzi uspon i bogatstvo. Njihovo bogatstvo potiče iz spoljno trgovinskih delatnosti i finansijskih poslova. Bankari i trgovci u Engleskoj i Francuskoj uživaju mnogo veći društveni ugled nego industrijalci (Arkrajt, Bulton, Vilkinson). U mnogim evropskim gradovima gradski patricijat je nosi lac kulturnih i duhovnih kretanja. Neki od njih imaju visoku re putaciju (Cirih, Lajpcig), drugi izdržavaju univerzitet (Bazel), podstiču muziku (Hamburg) i prihvataju Jevreje i prognane pro testante. U Frankfurtu na Majni žive mnoge ugledne porodice 330 (Rotšildi, Betmani) i postoji snažna jevrejska kolonija (Juden gasse). Bogati gradani smatraju sebe jednakim sa carskim vite zovima. Kao u Engleskoj i Francuskoj, bogati gradani nastoje da steknu plemićku titulu. Različite profesije ne uživaju isti ugled i položaj. Sveštenici se ponekad izjednačavaju sa domaćom poslugom, pravnici uži vaju dobar ugled, iako ne i advokati. Lekari su veoma cenjeni, a pisci nemaju veći ugled. U Francuskoj apotekari, knjižari i štam
pari uživaju lep ugled i imaju solidno bogatstvo. U nemačkim državama društvene razlike su veće nego u Francuskoj, mnogi gradovi gube raniji trgovački značaj (Ulm, Nirnberg, Augsburg), iako neki doživljavaju uspon i prosperitet (Hamburg, Lajpcig, Frankfurt). Društveni ugled trgovaca i obrazovanih ljudi niži je nego u Engleskoj. Advokati imaju male prihode i sa njima se po stupa sa mnogo omalovažavanja. Lekari imaju dobre prihode, a hirurzi se smatraju zanatlijama. Učetelji imaju male prihode i rdav društveni položaj. Gradanska klasa u Nemačkoj dovoljno je snažna da podstakne književni život krajem veka. U zemljama srednje i istočne Evrope uspon gradanske kla se jedva se primećuje. Pruska, habsburške zemlje, Poljska i Rusi ja su izrazito agrarne oblasti, nemaju velike gradove, trgovačke mornarice i krupne kapitale. Krupni ugarski trgovci nastoje da obezbede plemićka zvanja, kojima pripadaju svi pravnici. Veliki deo trgovaca u Pešti sačinjavaju Srbi, Grci i Nemci, čija su gra danska prava mala. Računa se da krajem veka u Ugarskoj ima oko 300.000 trgovaca. U Poljskoj stanje je još nezavidnije. Varša va ima 1772. sto hiljada stanovnika, a samo četiri grada preko dvadeset hiljada. Samovoljno plemstvo sprečava gradskom sta novništvu da se bavi trgovinom, odbija da plati carine za izveze nu i uvezenu robu i dobra. U Rusiji trgovci sačinjavaju svega 3% ukupnog stanovništva, a samo šesnaest gradova ima godišnje budžete veće od hiljadu rubalja (1762). Društveni položaj trgovaca i proizvođača poboljšava se za vreme Petra I, koji nastoji da podstakne razvitak privrede u zemlji. Zemljoposednici koriste zemlju i rad kmetova da otvaraju manufakturne radionice čija roba konkuriše proizvodima gradova. U istočnoj Evropi gradsko stanovništvo raste zahvaljujući porastu birokratije, koja je uticajna i mnogobrojna u Pruskoj. Slično je i u Austriji, gde Marija Terezija uvodi administraciju sličnu pruskom uzoru. Broj državnih službenika u provincijama raste, a njihov položaj u odnosu na ostale kategorije stanovni štva r egulišu mnogi zakoni. Porast viših slojeva gradanskog dru štva u Evropi predstavlja osobenost toga vremena, a njihov zna čaj za buduća politička zbivanja veći je nego što se pretpostavlja. Žitelji gradova ne predstavljaju jedinstvenu društvenu grupu. Krupni trgovci i bankari nisu u stanju da kontrolišu sitne trgovce, zanatlije. Izmedu njih postoji nepoverenje zbog povezi vanja bogatih porodica sa plemstvcm. U Londonu se vodi oštra borba oko kontrole gradskog veća, u Ženevi gradani zahtevaju ravnopravnost, što dovodi do sukoba (1“768. 1782). Niži slojevi 331 gradskog stanovništva izražavaju otvoreno negodovanje protiv svih i svega što ih podseća na feudalnu prošl.ost. To se ne ograni čava na jednu zemlju, pa otuda i njihova naklonost prema svima koji se zalažu za reformu postojećih institucija, češće izbore i smanjenje stajaćih vojski. Za razliku od Engleske i Nizozemske, u kojima predstavni ci krupne buržoazije uspevaju da izbore bolji društveni položaj i učešće u vlasti, u Francuskoj je stanje drukčije. Krupni trgovci,
bankari i industrijalci nemaju skoro nikakvog udela u vlasti, a svi položaji ostaju u rukama plemstva. Nema primera da pred stavnici posiovnog sveta dobijaju plemićka zvanja. Tek 1767. francuska vlada obećava da će svake godine dve trgovačke poro dice dobiti plemićke titule pod uslovom da su im preci obavljali trgovačke poslove u dve generacije. Problem nije moguće rešiti i nezadovoljstvo ublažiti. Pred revoluciju sukobi i neprijateljstvo između plemstva i buržoazije dobijaju novu oštrinu. Najbogatiji trgovci i pravnici nisu u stanju da kupe bilo koji značajniji vladin položaj i zvanje. Svi intendanti u vreme Luja XVI su plemići, činovničko plem stvo se zatvara i pretvara u naslednu grupu, a putevi do drugih uglednijih položaja potpuno su zatvoreni. Pristup višim vojnič kim položajima se zatvara 1781, a crkva otvara vrata do visokih položaja samo aristokratiji. Bolje obrazovani, građani pokazuju sve otvorenije svoje nezadovoljstvo položajem u društvu; mnogi se upoznaju i prihvataju radikalne ideje. Advokati, novinari, le kari i drugi počinju da se zalažu za radikalne promene u svim sferama života. U mnogim evropskim gradovima postoje autonomija i ne zavisnost od centralne administracije. Njihova unutrašnja orga nizacija se razlikuje od grada do grada, a vlast se nalazi u ruka ma mnogih da bi se izbegla koncentracija u rukama pojedinaca ili grupa. Municipalna prava i privilegije razlikuju se širom Ev rope, a slično je i sa lokalnim slobodama. U Engleskoj postoje gradovi koji biraju poslanike za Donji dom, ali ima i „kraljev skih“ i „baronijalnih“ gradova koji uživaju poseban položaj. U Francuskoj postoje razlike izmedu starih gradova i predgrada (fobur) koja nastaju oko njih. U većini gradova esnafi igraju važnu ulogu, a njihovi čla novi biraju članove gradskih veća i senata. U većini nemačkih i francuskih gradova, gradskim telima upravljaju predstavnici es nafa i trgovaca, mahom bogata oligarhija koja uživa nasledna prava. U nekim gradovima spominju se samo odredena imena koja upravljaju gradovima. Evropski gradovi uspevaju da sačuvaju postojeću struktu ru zbog toga što skoro svi, izuzev nekoliko (Mančester, Lijež) ostaju ir.dustrijski nerazvijeni. Nijedan grad do kraja veka nema veliki broj industrijskih radnika modernog tipa. Tamo gde po stoje, oni se organizuju prema strukama i radionicama, a ne fa brikama. U Rusiji (Ural) industrijski gradavi se izgraduju daleko od velikih gradskih centara, što olakšava očuvanje starih zanat 332 skih i trgovačkih oblika života i rada. Iako tradicionalni sistem ima mnoge pristalice, postaje sve očiglednije da njegov opstanak nije moguć. Njegove osobine i struktura - komune, redovi, privi legije, osobenosti, izuzeća - ne mogu da odole pritisku i zahtevi ma vremena. Zahtevi za većim doprinosima državnoj blagajni. administrativnoj efikasnosti i brži razvitak evropske privrede ubrzavaju njihovo propadanje. 333
III VLADA I BIROKRATIJA Evropske države nastoje da izgrade savremene i efikasne administracije, sudstvo, finansijski sistem, provincijsku upravu i druge oblike birokratije. U većini država ne postoje obrazovani kadrovi ili savremena izgrađene administracije. uticaj pojedinih društvenih struktura na njihov rad je naglašen, a činovništvo slabo i neuredno plaćeno. Pojedine ustanove obavljaju neke fun kcije administracije. Sorbona uživa pravo kontrole nad prome tom knjiga u Parizu, a bakalski esnaf nadgleda mere. Slično je i u Engleskoj, gde vlada gubi kontrolu nad imenovanjem sakup ljača poreza na zemlju, koja prelazi u nadležnost članova Donjeg doma. To dovodi do usporavanja razvitka poreskog sistema i uvođenja direktnih poreza. Država prepušta mnogim organiza cijama ulogu posrednika izmedu nje i podanika, pošto one obav ljaju odredene poslove sa većom efikasnošću i brzinom. Ima slu čajeva da se pojedine organizacije - esnafi, gradovi, univerziteti, korporacije - protive snaženju adrninistracije, ističu svoja prava i privilegije i sprečavaju centralizaciju državne uprave. Takvih primera ima u Francuskoj (Tirgo) i austrijskoj Nizozemskoj (Josip II). Priroda kraljevske vlasti. - Kao i u prethodnim vekovima, preovladuje uverenje da kraljevska vlast potiče od Boga. Provi denje određuje kralja da sprovodi božansku volju i zakone. Enci klopedisti prihvataju uverejne da monarhija predstavlja najbolji oblik vladavine i takvo mišljenje deli većina mislilaca do 1789. Kraljeva prava zasnivaju se na rimskom pravu, on treba da bude nezavisan i nikome ne mora da daje objašnjenja za svoje postup ke On mora da donosi zakone i u tome niko ne treba da mu se su protstavlja. U slučaju krize, kralj ima pravo da koristi imovinu svojih podanika, objavljuje rat i zaključuje mir, stvara i raskida saveze, nameće poreze, deli pravdu i imenuje činovnike. To su njegova suverena prava. Monarhija ne mora da bude nasled na, kao što je slučaj sa Poljskom i Svedskom, iako snažna mo narhija pretpostavlja nasledno pravo. Snaga monarhija ogleda se u krizama kroz koje prolaze pojedine zemlje. Višegodišnje maloletstvo Luja XV u Francuskoj, melanholija Filipa V u Španiji, lenjost i nemar Braganca u Portugaliji, dugotrajna borba za naslede u Austriji, nedostatak direktnih naslednika u Rusiji posle Petra I ili dolazak stranaca na engleski presto ne dovode u pitanje monarhiju kao instituciju. Savremenici smatraju da napredna zemlja mora da bude monarhija. 334 Ipak, razlike između monarhija su primetne, iako mnogi is tiču sličnost. Savrernenici ističu razlike izmedu apsolutističke monarhije i despotizma. Francuski kraljevi pripadaju prvoj gru pi pošto njihovu vlast sputavaju zakoni i običaji. Španski kralje vi imaju teorijski veću moć od francuskih; burbonski vladari umanjuju moć mnogobrojnih saveta, a Bilfeld smatra da nijedan narod u Evropi ne zavisi toliko od vladara kao Španci. Kraljevi Danske i Pruske uživaju mnogo veću stvarnu vlast. U ovim zem
ljama i Španiji kraljevi donose zakone po volji, nezavisno od predstavničkih tela, zakona, sudova, plemstva. Za svoje postup ke oni odgovaraju jedino Bogu. Priroda kraljevske vlasti ovih država razlikuje se od des potizma ruskih vladara, čija se vlast uporeduje sa vlašću sul tana. Car upravlja zemljom po svojoj volji, kao despot, raspolaže sa imovinom i životima svojih podanika, koji su robovi. Ono vremenim posmatračima nisu potpuno jasne razlike izmedu cara i pruskog kralja. Oni su zapanjeni brutalnošću fizičkog kažnjavanja (Bilfeld) u vreme Petra I. Savremenici uočavaju razlike izmedu apsolutističkih vladara i onih koje kontrolišu predstavnička tela. Kraljevi Dveju Sicilija sazivaju skupštinu kad im je potreban novac, kralja Portugalije ograničava crkva i staleži, Švedske Riksdag, koji proglašava izbornu monarhiju (1718). U Engleskoj monarhija je nasledna, ali Parlament po sle bekstva Džemsa II dovodi na presto vladara iz druge zem lje. Zakonom o nasledu (1701) predvida se da kralj ne može raspisivati poreze bez saglasnosti Donjeg doma i menjati za kone ili verske odnose. U Engleskoj Džordž III ne uspeva da vlada kao apsolutista, dok u Švedskoj vladar zavodi apsolu tizam i odbacuje ustav (1772). Poljska predstavlja izuzetak, a ograničenja njenog vladara su izuzetna. Sredinom veka pre ovladuje uverenje da monarhija oličava snažnu vladu; uspe šan vladar se povezuje sa vojničkim pobedama. Od njega se očekuje da postiže pobede na bojnom polju i širi granice. Za ostvarenje toga zahteva potrebna su finansijska sredstva i obilje vojnog materijala. To prouzrokuje izgradnju central ne i lokalne administracije i povećanje snage mnogih vlada ra i država. Državna administracija. - U izgradnji administracije pri metna je sklonost ka izgradnji resornih ministarstava, zaduže nih za pojedina pitanja. Taj proces nije nov i u nekim državama ima konačne oblike (Francuska, Švedska). Primer tih država sle de Pruska, Španija, Rusija i Austrija. Uticaj Švedske na izgrad nju administracije u Rusiji je vidljiv; Petar I proučava švedski si stem i njegovi planovi za reformu (1715) prihvataju načelo deobe funkcija i stvaranje raznih kolegijuma. Petar I nasleduje veliki broj prikaza čije se funkcije medusobno prepliću. Zamenjuje ih 1718. sa nekoliko resornih ministarstava (spoljnih poslova, rata, pravde i admiralitet). Postoje tri posebna odeljenja: za finansije, rudarstvo i za manufakturu i trgovinu. Petar I ukida boljarsku 335 Dumu, a sa njom uklanja moć krupnog plemstva. Nju zamenjuje Senat (1711). Kontrola nad provincijama sprovodi se mnogo efi kasnije nego dotada, a funkcioneri u njima odgovaraju kolegiju mima i Senatu. Pred Petrovu smrt Rusija ima pedeset provincija. Rusija postaje centralistička i birokratska zemlja. Za vreme nje govih naslednika administracija deluje sa manje efikasnosti. Stvaraju se nove ustanove - vrhovni lični savet (1726), kabinet (1731) i konferencija (1750). U vreme Katarine II Senat gubi ne što od svoje moći, ali obavlja veliki deo posla; slično je i sa kole
gijumima, a lokalna organizacija dobija nove oblike posle njego ve smrti. Stvaraju se gubernije (1728), na čijem se čelu na laze gubernatori. U vreme Katarine II dolazi do promena u sastavu admini strativnog osoblja. Ljude nižeg društvenog položaja i strance sve više zamenjuju članovi zemljišnog plemstva, koji dobijaju sve snažniju ulogu na dvoru i u politici zemlje. To smanjuje vlast vladara. Veliki tajni savet bira Anu za caricu, koja se obavezuje da upravlja zemljom u saglasnosti sa njim, da ne objavljuje rat i zaključuje mir, ne vrši unapredenja u armiji. Postepeno carsku vlast zamenjuje diktatura plemstva. Niže plemstvo nastoji da obezbedi položaje u lokalnoj administraciji i teži očuvanju car ske moći. Erozija carske vlasti se nastavlja. Ukida se obavezna državna služba za plemstvo (1762), a zakoni iz 1775. obezbeduju prenošenje vlasti iz kolegijuma u ruke lokalnih komora i drugih tela. Zakonima iz 1785. zemljišno plemstvo stiče velika ekonom ska prava i privilegije. One sprečavaju snaženje gradova i pri vrede u njima. Krajem veka Rusija ima, na izgled, centralizovan i autokratski sistem, kojim dominira jedna klasa i štiti svoje interese. Ipak, u njoj nije moguće stvoriti efikasnu administraciju kao u Pruskoj. Veliki prostori, nezainteresovanost vladara i neobrazovanost činovništva objašnjavaju takvo stanje. Central na vlada zavisi od plemstva u sprovodenju svoje politike i ne sme da zanemari njegove interese kao što tc čine pruski kraljevi. U drugoj polovini veka Pruska ima najefikasniju admini straciju od svih evropskih država. Njeni vladari okupljaju pro vincije i oblasti, nameću sistem koji ujedinjuje državu i obezbe duje joj potrebnu snagu. Početkom veka kralj upravlja zemljom kao privatnim posedom, na kome radi 1 / 3 svih selj aka. Krunskim posedima upravlja upravnik (beamten), a ostalim delovima po sebno telo zaduženo za prikupljanje poreza za rat. U svakom okrugu postoji poseban komitet koji nadgleda rad upravnika. U Berlinu se nalazi posebna komisija koja nadgleda rad svih tela u zemlji. Kralj Fridrih Vilhelm I ujedinjuje upravu nad krunskim posedima i sakupljanje ratnih poreza 1723. i stvara Generalni di rektorijum. On se sastoji od četiri odeljenja, od kojih je svako za duženo za upravu nad pojedinim pokrajinama (Istočna Pruska, Pomeranija, Brandenburg, Magdeburg, Kleve, Gulders, Mark, Is točna Frizija, Halberštat, Minden i Ravensberg). Generalni di rektorijum nema nadležnost nad spoljnim poslovima i sudstvom. Kralj zahteva poslušnost državnih službenika, što postaje obele 336 žje pruske administracije. Tako kralj ima potpuni uvid u rad svih odeljenja administracije i u njeno postupanje prema njegovim za htevima. Fridrih II stvara posebno ministarstvo za trgovinu (1741) i vojsku (1746). On ne dovršava centralizaciju pruske vla de: stvara nova ministarstva, ne ukida stara, a često zanemaruje njihovo postojanje. Povećanje pruske države stvara probleme za administraciju, koja posle sedmogodišnjeg rata pokazuje znake slabosti, koji dolaze do izražaja posle Fridrihove smrti (1786). U vreme Fridriha I gradani imaju znača;jnu ulogu u državnoj admi
nistraciji, dok je plemstvo zapostavljer.o. U vreme Fridriha II sta nje se menja, a uloga piemstva postaje najvažnija. Visoki službe nici pruske države postaju nasledna kasta. Centralna administracija u austrijskim zemljama pokazuie slične sklonosti u svom razvoju kao Rusija i Pruska. Smetnje centralizaciji su velike - heterogenost zemalja i naroda, razbaca nost, slabe medusobne veze i ekonomska nerazvijenost. Položai plemstva u austrijskim zemljama se razlikuje od onog u Rusiji i Pruskoj. Oni igraju značajnu ulogu u političhom životu zemlje, naročito za vladavine Karla VI. Najvažnije administrativne re forme u vreme Marije Terezije i Josipa II sprovode pripadnici is taknutih porodica - Čotek, Kaunic, Kolovrat, Haugvic. Pojedine oblasti Carstva (Ugarska) zadržavaju svoje ustanove, ustaju oru žjem protiv pokušaja centralizacije i nastoje da očuvaju svoja prava. Ugarsko plemstvo uspeva da očuva svoju administraciju, fiskalne privilegije. To sprečava uspon buržoazije kao podrža vaoca centralizma i apsolutizma i izgradnju centralističke drža ve kakve su Rusij a i Pruska. Posle završetka ratova (1740-1763) uvodi se efikasnija ad ministracija, uklanjaju stare polufeudalne ustanove, postiže ve ća jednoobraznost u njihovom radu. Plemstvo i crkva gube neke privilegije u finansijskim pitanjima. Finansijske reforme Hau gvica (1748) znatno povećavaju državne prihode, a posebno mi nistarstvo za Austriju i Češku stvara se godinu dana kasnije. Centralnu ustanovu predstavlja Državni savet (Statsrat), koji ima savetodavne funkcije. Pitanja unutrašnje politike i finansija nalaze se u rukama posebnog tela - Direktorijuma - imitacije pruskog uzora. Spoljna trgovina je u rukama posebnog tela - Di rektorijuma za trgovinu; slična ustanova postoji za vojna pita nja. Ministarstvo spoljnih poslova preureduje se 1753, sudstvo se odvaja od administracije i vrhovni sud odlučuje o svim pitanjima iz Austrije i Češke. Efekat reformi oseća se različito u pojedinim delovima Carstva. U Ugarskoj njihova primena donosi ograniče ne rezultate; u ostalim oblastima, uključujući Milano i Nizozem sku, prikuplja se 1764. četiri puta više prihoda od poreza nego dotada. Položaj Velike Britanije odreduje umnogome način funk cionisanja njene administracije: ostrvski položaj, gospodstvo na morima, nedostatak kopnenih granica, veliko nacionalno bo gatstvo. Zbog toga ona ne mora da troši na održavanje armije, prema kojoj pokazuje mnogo nepoverenja. Britanski vladari gra 337 de administraciju koja ostaje pod njihovom kontrolom. Admini stracija deluje u skladu sa zakonima i običajnim pravom, koji su kontrola njenog rada. Snaga Parlamenta doprinosi da se visoki državni položaji nalaze u rukama njegovih istaknutih članova. Broj zvanja je veliki. Lord-kancelar, lord-blagajnik, lord-čuvar državnog pečata, lord-admiraliteta nastaju u okvirima dvora, dok državni sekretar za spoljne poslove i rat predstavljaju nova zvanja. Neka od njih imaju veći, a druga manji značaj. Ministri
su kraljevi službenici, njemu odgovaraju iako sačinjavaju vladu, koja se uobličava za vladavine prvih Hanoveranaca. Pored kra lja, članovi vlade pokazuju obzir prema Parlamentu i svom iz bornom okrugu. Vlada treba da ima podršku u Parlamentu uko liko želi da ostane na vlasti. Zbog toga ministri nisu isključivo dvorski ljudi, što ih odvaja od ostalih evropskih država. Među članovima vlade nema mnogo jedinstvenosti, iako pojedinci uspevaju da nametnu svoja mišljenja drugim ministri ma. Ministarstva su različita po veličini, važnosti i efikasnosti. Ima nekih neobičnih anomalija: sve do 1782. službenici mini starstva finansija ne primaju redovno svoje plate, a ni posle toga je ne dobijaju iz državne blagajne. Vojna administracija je slabo organizovana, njene kompetencije pripadaju mnogim teli ma i pojedincima. Administracija ne poklanja pažnju školovanju činovnika, u čemu nalikuje na druge evropske zemlje. Administrativni sistem u Francuskoj nalazi se izmedu onog u istočnoj Evropi i Engleskoj. Osobenost francuskog sistema su mnogobrojni saveti. Mnoga tela nastaju u prethodnom veku, ia ko regent stvara savete za rat, mornaricu i trgovinu, koji nestaju posle propasti Loovog plana. Državni savet (Conseil d'Etat) od lučuje o spoljnim pitanjima, a Conseil de Depeshes o unutra šnjim; Savet za finansije i Privatni savet gube mnogo od svoje ranije vlasti, koja prelazi u ruke ministara i visokih činovnika. Postepeno jača uloga državnih sekretara, čija se delatnost deli na razne resore (spoljni poslovi, rat, mornarica, kraljevska ku ća). Specijalizacija nije potpuna, pošto generalni kontrolor fi nansija ima pod svojim nadzorom pitanja finansija, poljoprivre de, industrije i saobraćaja. Zvanje kancelara je doživotno, dok ostale ministre imenuje i otpušta kralj; ministri ne sačinjavaju vladu, već su kraljevi službenici. Glavni ministar u vreme Flerija ne može da bira svoje saradnike. U provincijama glavnu ulogu i graju intendanti koji kontrolišu lokalnu administraciju. Biro kratija predstavlja mehanizam apsolutizma, iako je odgovorna za svoje postupke. Opterećena slabostima i nasledem iz prošlo sti, francuska administracija ne uspeva da poveća snagu central ne vlasti. Njoj se suprotstavljaju provincijski parlamenti, staleži, esnafi, crkva. koji imaju veliku snagu i uticaj. Takve institucije ne postoje u Pruskoj i Rusiji, što olakšava njihovu centralizaciju. Dolazak Burbona na presto Španije otvara put radikalnim promenama u administraciji. Filip V primenjuje francuske uzo re, uklanjajući sistem saveta koji karakterišu administraciju 338 habsburške Španije. U tome se posebno ističe savet za Kastilju, čije su kompetencije izuzetno široke. Funkcije saveta prepliću se geografski i suštinski, a odluke se provode sa neobičnom spo rošću. Filip V imenuje ministre odgovorne za pojedine re sore - ministarstva rata, finansija, crkvenih poslova i pravosuda, Amerike i mornarice. Generalni kontrolor ima nadzor nad finan sijama. Do sredine veka broj ministara se ograničava na četiri, a posle reformi 1754. i 1755. njihov broj se povećava. Do kraja ve ka povećava se broj saveta.
Provincijska uprava. - Snaženje centralne administracije učvršćuje državnu vlast u provincijama. Profesionalna državna služba postaje efikasnija, a njeno oličenje je intendant. To nije nova ustanova mada od njene delatnosti zavisi napredak ili opa danje francuske države. Intendante postavljaju generalni kontrolori finansija ili ministar rata, a njihove funkcije su široke: nadzor nad prikupljanjem vojnika, sudstvom, raspoređivanjem taja i prikupljanjem drugih poreza. On odlučuje o pitanjima po ljoprivrede, trgovine i industrije i administracije. Cesto pripre ma zakone i daje savete centralnoj vladi. Intendanti uživaju veli ki ugled i raspolažu znatnim finansijskim sredstvima. Iako su kraljevski službenici, često se suprotstavljaju naredbama cen tralne vlasti. Njihovo prisustvo u provincijama povećava efika snost vlade. Filip V uvodi zvanje intendanta u Španiju u svojstvu vojnih funkcionera. Prvi pokušaj završava se neuspehom, ali se uvodi ponovo 1749. Vojni intendanti imaju veću vlast i bolju platu, a postavljaju se u pograničnim delovima (Estramadura, Valensija, Majorka, Aragon). Civilni intendanti obavljaju različite funkci je, uživaju sudsku vlast, sastavljaju spiskove vojnika, proučava ju ekonomske prilike i predlažu kako ih treba poboljšati. Inten danti pripremaju spiskove kraljevske, crkvene i plemićke zemlje u provincijama. Posle 1749. prikupljaju poreze, razrezuju name te na monopol soli i duvana. Provincijska administracija u Švedskoj, Danskoj i u Fru skoj razlikuje se od francuske i španske. TJ njima glavnu ulogu igraju komore, a ne pojedinci. Komoru sačinjavaju 20-30 ljudi koji su zaduženi za seoske okruge, gradove, kraljevske posede. Odluke se donose većinom glasova, a manjinski stav se podnosi generalnom direktorijumu. Ovlašćenja provincijskih komara su velika: prikupljanje poreza i prihoda sa krunskih poseda, pod sticanje industrijalizacije i naseljavanje. Službenici imaju male platc, sloboda inicijative je ograničena i kontrola nad njihovim radom je potpuna. Pruska birokratija je veoma efikasna i zaštita uticajnih ličnosti ne postoji; kupovina zvanja ne postoji, a polo žaji su otvoreni siromašnom plemstvu. U austrijskim zemljama razvitak provincijske uprave dobi ja podsticaj u vreme Marije Terezije. Njenu osnovu predstavlja okružni činovnik - Kreishauptmann - koji deluje u srednjem ve 339 ku. Ova funkcija se uvodi u Štajersku, Kranjsku i Korušku (1748), Donju Austriju (1753) i Tirol (1754). Do kraja njene vla davine postoji četrdeset sedam okruga. Okružni činovnik nad gleda smeštaj i snabdevanje vojske i brine se da seljaci sačuvaju poresku sposobnost. Postepeno preuzima brigu o šumama, bol nicama, skitnicama, policiji, školstvu, veri, saobraćaju i trgovini. Sedamdesetih godina oni imaju obavezu da održavaju red i jav nu dobrobit. Krajem veka okružni činovnik stiče pravo na penzi ju, čime se priznaje kao stalna profesija. Vremenom činovnici moraju da završavaju posebne studije poznate kao Kameralwis
senschaft. U Engleskoj postoji institucija mirovnih sudija, mahom lo kalnih plemića koji dobrovoljno obavljaju sudske i administra tivne poslove u svojim mestima. Oni uživaju široka ovlašćenja u pitanjima dohotka, oružanih snaga, trgovine, snabdevanja hra nom, sirotinjske pomoći, cena, nadnica. Postepeno preuzimaju brigu nad ludacima u ludnicama i putevima (1766). Iako slični službenicima u Francuskoj, Pruskoj i Austriji, njihov položaj se razlikuje. Državna kontrola u Engleskoj nema onaj značaj koji ima u evropskim zemljama. Mirovne sudije obavljaju svoje duž nosti zbog svog ugleda, ne primaju platu i obavljaju ih doživot no. Njihova dužnost je da sprovode zakone, a ne naredbe cen tralne vlade. Finansije. - Izgradnja centralne i lokalne administracije treba, pored ostalog, da olakša prikupljanje prihoda i omogući funkcionisanje države. Vlade i vladari suočavaju se sa mnogim teškoćama: rashodi za izdržavanje birokratije, armije i dvora stalno rastu, a poreski sistemi svih zemalja imaju mnoge slabo sti. Poreske obaveze stanovništva nepravedno se rasporeduju i neefikasno prikupljaju. Podanici smatraju da ih država izrablju je, a ona nema dovoljno novca. Raznovrsnost poreza i nameta, izvori i način prikupljanja otkrivaju složenost prilika. U nekim državama kraljevi poseduju dobra sa kojih dobijaju prihode potrebne za pokriće svojih tro škova. U Francuskoj njihovi prihodi su zanemarljivi, u Spaniji su opterećenje, dok u Pruskoj obezbeduju dohodak koji je jednak drugim poreskim prihodima. Već ranije postaje jasno da kraljevi nisu u stanju da pokriju rashode za vojsku i državu iz svojih pri hoda; zbog toga se zavode različiti porezi, indirektni i direktni, koji u XVIII veku postaju stalni. Indirektne poreze sačinjavaju mnogi nameti. Većina država ima carinske namete za uvezenu robu; oni su različiti i zavise od toga da li je uvoznik podanik ili stranac; ponekad se plaća procenat na uvezenu robu, iako je krujumčarenje rašireno u mnogim lukama. Drugi oblik oporezi vanja je namet na raznu robu - duvan, karte za igranje, so. U Francuskoj svako domaćinstvo mora da kupi odredenu količinu soli na koju plaća porez (gabela); slično je i u Dubrovniku, gde se plaća i porez na vino. Prikupljanje poreza na so izaziva veliki ot por. U Spaniji postoje mnogi indirektni porezi. Pored alcabale, 340 nameta od 10%> na svaku prodatu robu, postoji trošarina cientos i alcabala de alta mar, trošarina na robu prodatu na moru. Millo nes je dodatni porez na meso, vino, sirće, ulje, sveće i sapun. Ima i mnogo drugih poreza: na alkoholna pića, šećer i svilu, čak i be smislenih (na led). U Pruskoj se sakuplja trošarina od gradova. koja je istovremeno porez na hranu i piće, zanimanje i stanove. Prikupljanje direktnih poreza je problem za državnu admi nistraciju jer nije u stanju da tačno proceni bogatstvo svojih podanika. Mnoge oblasti i razni staleži zahtevaju i dobijaju izuzeće od plaćanja pojedinih poreza. Glavni korisnik je ka tolička crkva, koja samo povremeno plaća poreze. U pojedi
nim zemljama (Poljska, Mađarska, Francuska) plemstvo plaća male ili nikakve poreze. Prusko plemstvo traži izuzeće od pla ćanja direktnih poreza. Iznos taja procenjuje se na osnovu za starelih procena. Capitation i dixieme pate od istih slabosti kao i taj. U Španiji crkva i plemstvo plaćaju direktne po reze. Crkva plaća deo desetine (tercias reales) i excusado. Kralj dobija prihode od upražnjenih zvanja u kolonijama i pokret nu imovinu umrlih biskupa. Crkva plaća alcabaiu i millones, a plemstvo od vremena Filipa IV plaća u novcu umesto obav ljanja vojne službe. U pojedinim delovima Evrope (Lombar dija, austrijska Nizozemska) gradovi imaju bolji položaj od agrarnih krajeva. Plemstvo u Engleskoj plaća relativno viso ke poreze. Najveća slabost poreskog sistema je način prikupljanja. Davanje u zakup prikupljanja poreza, iako ne postoji u Engle skoj, Rusiji i Pruskoj, primenjuje se u Francuskoj, Lombardiji i drugim delovima. On se sastoji u tome da država pojedincima ustupi pravo prikupljanja u naknadu za određenu sumu novca. Stanje državnih finansija i potreba za novcem donosi pojedinci ma veliko bogatstvo. U pojedinim državama (Rusija) prikuplja nje poreza je u rukama zemljoposednika; u Engleskoj poreze pri kupljaju okružni blagajnici, mahom lokalni plemići. Vladari stalno osećaju oskudicu u novcu. Mnogi uzimaju velike zajmove i plaćaju visoke kamate. Francuski kraljevi uži vaju rđav glas i teško dobijaju zajmove. Pruska nije u stanju da izdrži rashode u vreme ratova. Stvaranje Engleske banke pred stavlja korak ka osamostaljivanju vladara od banaka i obezbeđi-vanje sredstava potrebnih za vodenje rata. Povećanje imetka svojih podanika predstavlja jedan od ci ljeva vlada i vladara. Povećanje imetka podanika predstavlja proširenje poreske osnovice i veće državne prihode, takođe znači povećanje političke i vojničke snage. Cilj vladara nije dobrobit njegovih podanika. Takvu politiku prihvataju zemlje srednje i istočne Evrope. To podstiče politiku Petra I, Karla VI, Fridriha Vilhelma i njegovog naslednika. Mere su različite: austrijski ca revi daju Trstu (1719) i Rijeci (1729) položaj slobodnih luka. stvaraju Ostendsku kompaniju za trgovinu sa istokom (1722). pruski vladari podstiču razvitak industrije i poljoprivrede, nase ljavanje stranaca u delove Brandenburga i Pomeranije, Katarina 341 II privlači Nemce i Švajcarce, a Josip II zabranjuje iseljavanje iz Austrije. Takve ideje ne nailaze na povoljan prijem u zapadnoj Evropi, gde od sredine veka preovladava uverenje da država treba da umanji uplitanje u privredni život. Sudstvo. - Stanje u sudstvu slično je onom u finansijama. Njegov položaj i značaj razlikuje se u evropskim zemljama. U ve ćini njih plemstvo ima određena prava nad seljacima, iako neke države nastoje da presude potvrđuju predstavnici carske vlade. U Engleskoj je sudstvo poseban deo administracije, nezavisan od vlade. Sudovi imaju nadzor nad postupcima vlade i nastoje da obezbede sprovođenje zakona. U tome se sudstvo na ostrvima
razlikuje od ostalih država. U Francuskoj lokalni parlamenti obavljaju sudske funkcije, vremenom stiču veliki ugled i ukazuju na protivzakonitu delatnost plemstva i birokratije. U južnim de lovima primenjuje se rimsko, a u severnim običajno pravo. Tek krajem veka zakoni se ujednačuju i pojednostavljuju. Pariski parlament dovodi u pitanje mnoge zakone i dekrete izvršne vla sti. U Engleskoj i Francuskoj sudstvo je konzervativna instituci ja koja nadzire rad birokratije. U istočnoj i srednjoj Evropi prilike su drukčije. U Rusiji, Pruskoj i Austriji ne postoji ustavni sistem, pa je sudski sistem sastavni deo državne administracije. Postepeno se širi ideja da vlada mora da prizna snagu zakona. To snaži i u određenom ste penu osamostaljuje položaj sudstva. Pruski kralj naređuje da se administracija ne upliće u poslove sudstva (1748), dok u drugim zemljama ono ostaje deo administracije. Senat u Rusiji obavlja i sudske funkcije, a u Austriji se zahteva pravničko obrazovanje za više administrativne položaje. U Rusiji ima više pokušaja da se zakoni kodifikuju, ali bez praktičnih rezultata. Kodifikaciju zakona sprovode Austrija (1769) i Pruska (1791). Sudska procedura se sporo menja. Tradicionalno i otporno na sve promene, sudstvo ne zadovoljava potrebe stanovništva. Zahtevi za reformom dolaze sa raznih strana. Delo Čezara Beka rije O deliktima i kaznama (Dei Delitti e delle Pene, 1764) naj oštrije napada kazneni sistem. U pojedinim zemljama, uključu jući Francusku, koristi se fizičko mučenje da se izvuku priznanja ili imena saučesnika. U Španiji sporost procedure i donošenje odluka su nadaleko poznati. Mučenje se ukida u Austriji (1774) i Francuskoj (1780, 1784). U većini zemalja preovlađuje uverenje da održavanje mira i zaštite građana zahteva najoštrije kaž njavanje. Zaštita vere i crkve predstavlja jednu od funkcija državne administracije. Doslednost država i vladara u tome razlikuje se širom Evrope. Španski kraljevi i dubrovački senatori istupaju odlučno u odbranu katoličanstva, Fridrih II pokazuje uzdržanost, Portugalija i Savoja netoleranciju, a Nizozemska sklonost da obezbedi versku slobodu za sve. Vlade i vladari obavljaju ulo gu zaštitnika vera svojih podanika. To se objašnjava uverenjem da vera predstavlja najsnažniju vezu medu ljudima i izvor mora 342 la. Pojedini vladari otvoreno ispovedaju svoju veru, iako nastoje da umanje političku i ekonomsku snagu crkve (Petar I, Katarina II). Kameralizam. - Jačanje i usavršavanje administracije do vodi do uobličavanja teorije kameralizma u nemačkim zemlja ma. Za razliku od merkantilista, kameralisti ispituju pitanja državne uprave. Krajem XVII veka u Austriji deluje vi.še istak nutih kameralista (Bešer, fon Šreder, Zekendorf), a u Pruskoj se stvaraju katedre za kameralističke studije u Haleu i Frankfurtu na Odri (1727). Kameralisti ističu da je kraljevina najbolji oblik vladavine, da uspeh vladara znači sreću za državu i da to treba da bude cilj svake vlade. Dužnost vladara je da poveća prihode,
koristi ih za uspeh države i ostvarenje svojih ciljeva. Protagoni sti merkantilističkih ideja (Zonenfels, Justi) snažno utiču na Fri driha II i Mariju Tereziju. Administracija koju oni stvaraju odli kuje se efikasnošću i odanošću njenih službenika. Monarhija XVIII veka predstavlja novu tvorevinu. Na nje nom čelu se nalazi kralj sa apsolutističkim pravima, oko njega su savetnici, stručnjaci za pojedine poslove; u provincijama se stva ra profesionalna birokratija. Opšte je uverenje da je osnovna funkcija monarhije rat i uvećanje teritorija. Takvo uopštavanje ne može se primeniti jedino na Poljsku, primer haosa i raspada nja. To dovodi do njene deobe. Bilfeld tvrdi da je poljski ustav iz vor slabosti i vodi zemlju u anarhiju. 343 IV ORUŽANE SNAGE Suvozemne snage. - Ratovi i sudari evropskih armija i mornarica u XVIII veku odudaraju od načina ratovanja ranijih vremena. Ratne operacije pretvaraju se u dugotrajna manevrisa nja, izbegavanja sukoba, primenu okoštalih pravila i konvencija. Zaraćene snage i generali pokazuju malo prave želje za borbom. To pokazuje da armije i način ratovanja postaju precizniji, ra cionalniji i ograničeniji nego dotada. Ratne operacije vode se to kom jednog dela godine, a pobeda na bojnom polju ne koristi se da se neprijatelju nanese potpuni poraz. Poraženima se pruža prilika da se reorganizuju, naoružaju, odmore i naredne godine ponovo postanu neprijatelji. Defanzivni način rata uživa mnogo veću popularnost nego ofanzivni, odlučni napadi su retki, kao i bitke u kojima se rešava ishod rata. Sa izuzetkom velikih gene rala - maršala Morisa saksonskog i Fridriha II - ostali primenju ju defanzivni način ratovanja. Lord Hardvik ponavlja 1760. izre ku vojvode od Albe: „Posao generala je da nadmaši svog protiv nika, ali ne uvek da se bori; ukoliko to postigne bez borbe utoliko bolje.“ Slično ponašanje važi i za rat na morima. Usporeni način ratovanja objašnjava se mnogim razlozima. Oružane snage i mornarica su suviše skupa oruda za ograničena finansijska sredstva evropskih država, njihova izgradnja zahte va velike investicije, a svaki gubitak se teško nadoknađuje. Ima i drugih razloga: nedostatak saobraćajnica i dobrih puteva one mogućava brzo kretanje armija i ofanzivni rat. Postojanje veli kih utvrđenja pokazuje teškoće u saobraćaju i snabdevanju. Ko mandanti moraju da vode računa o sastavu armija, političkim ciljevima rata, sredini u kojoj se odvijaju operacije. Veština rato vanja priznaje takve obzire. Osnovna strategija i taktika evropskih armija sastoji se u manevrisanju i izbegavanju odlučnih sudara. To proističe iz potrebe da se operacije vode krajnje ekonomično: očuvanje sna ga je osnovni cilj, a pobeda drugostepeni. Generali se strogo pridržavaju pravila, često na svoju štetu. Nedovoljna sredstva i potreba da se izbegne sve nepredviđeno dovode do prihvatanja takvih konvencija. Ratovi nisu, izuzev retkih sudara, krvavi kao
što je to slučaj u prethodnom veku, a civilno stanovništvo se ne izlaže razaranjima, pljački i rekvizicijama. Tome ne doprinosi veća humanost zaraćenih, već potrebe rata i zahtevi vojne disci pline. Armije postaju veće, a način regrutovanja poseban. Njihov broj i sastav zahtevaju oštru disciplinu i nadzor koji ranije nisu poznati. Komandanti ne dozvoljavaju njihovo slobodno kretanje zbog mogućnosti dezerterstva, a postepeno se učvršćuje uverenje 344 da otimanje od stanovništva predstavlja nepoželjnu i štetnu pojavu. Ratovi imaju veoma odredene, ograničene ciljeve, za razli ku od ranijih koji se vode u ime ideala, vere i moralnih na čela. Ratovi izmedu vladara i dinastija vode se ograničenim sredstvima i imaju takve ciljeve. Iako ima velikih i dugotraj nih ratova, razaranje i krvoproliće se svode na minimum zbog pridržavanja pravila, zakona i običaja. Rat se priprema una pred, a njegovo vođenje pretpostavlja primenu složenih pra vila strategije, opsade, kapitulacije, vojničkih počasti, postupka prema zarobljenicima i civilima. Ratna veština se prepušta profesionalnim vojnicima, koji su klasa za sebe. Na taj na čin rat postaje formalizam, gubi svoju privlačnost, svodi se na rat između dinastija, a ne naroda. Mnogi ratovi su po sledica spornih nasleda, neuspelih brakova ili spornih miraza (ratovi za špansko, poljsko, austrijsko naslede). Radikalni is hod rata i promena odnosa snaga prisiljava učesnike da me njaju strane i sklapaju nove saveze, koji ne traju dugo. Zbog toga nema presudnih bitaka koje remete ravnotežu. Napadaju se utvrđenja, magacini, linije snabdevanja; rat postaje pozi cioni i kratkotrajan. Broj opsada prevazilazi broj bitaka, a osvojena tvrdava po staje predmet pregovora i cenkanja. Tvrdave se grade u oblasti ma odakle se očekuje napad, na granicama, a njihovi komandan ti imaju instrukcije kako da postupe u slučaju opsade. Ukoliko se prerano predaju, izvode se pred vojni sud; komandant mora da odbije jedan napad posle provale zidina tvrđave. To pravilo se primenjuje u francuskoj armiji do 1792. Ukoliko komandant po sle toga organizuje otpor, sa njim se oštro postupa zbog nepridr žavanja pravila rata. Ukoliko se tvrdava preda pre napada, voj nici gube pravo da pljačkaju, a posle uspešnog napada imaju pravo da pljačkaju odredeno vreme. Predaja tvrdava odvija se prema odredenim pravilima. Sastav armija utiče na veštinu ratovanja. Veliki magacini grade se za snabdevanje trupa; u njihovoj blizini se grade furune za pečenje hleba. To sprečava pokretljivost trupa, koje se ne udaljavaju dalje od pet dana hoda od baza za snabdevanje i 20 km od plovne reke. Trupe ne preduzimaju praćenje poraženog neprijatelja zbog straha od dezerterstva. Pokreti trupa se odvija ju u odredenim prilikama i formacijama, što se postiže upornim vežbanjem. Zimske ratne operacije su retke: baruštine i raskva šeni putevi onemogućavaju kretanje artiljerije i komore. Armije odlaze na zimovanje, očekujući proleće.
Vojna veština postaje mehanička, što sprečava inicijativu oficira. Fridrih II piše 1758. da su „francuski oficiri naučili vojni rečnik, ali su obični papagaji koji znaju da narede pokret i ništa više“. Francuski general Brolji ističe potpuno neznanje viših oficira u sedmogodišnjem ratu i odsustvo inicijative kod nižih oficira. 345 Fridrih II je najistaknutiji komandant do francuske revolu cije. Njegove pobede su plod brzih odluka i snage, efekta iznena denja i organizacije trupa. Fridrihovi radovi otkrivaju sklonost ka brzim i kratkotrajnim ratovima koji zahtevaju manje sredsta va i ljudi. On smatra da je cilj uništenje neprijateljskih snaga, a ne zauzeće teritorije; operacije treba voditi na neprijateljskom tlu i otvorenim bitkama. On piše 1759. da ima toliko protivnika da mu jedino preostaje napad. Posle teških iskustava sedmogo dišnjeg rata Fridrih menja svoj stav; zalaže se za pozicioni rat, opsade tvrdava, postizanje manjih uspeha. Zahvaljujući Fridri hu II pruska armija napušta odbrambenu strategiju ratovanja, iako početkom XIX veka doživljava težak poraz. U vreme rata za američku nezavisnost stara pravila ratovanja postepeno se na puštaju. Društvene razlike odražavaju se na mnoge vidove vojnih delatnosti. Poreklo, nasledna prava i imovina određuju položaj grupa i pojedinaca u oružanim snagama. Plemstvo komanduje armijama i flotama. Najveći deo stanovništva, od gradana do se ljaka, izuzima se od vojnih službi, obavlja svoje poslove, poveća va državne prihode i dohodak od poljoprivrede, zanata i trgovi ne. Profesionalne oficire obezbeduje plemstvo, dok se vojnici i mornari prikupljaju iz redova skitnica, nezaposlenih, lopova, osuđenika. Koriste se i usluge najamnika. U Engleskoj ne postoji vojnička aristokratija, a njene finansijske sposobnosti omoguća vaju veću upotrebu najamnika i plaćanje supsidija evropskim saveznicima. Merkantilisti smatraju da zemlja treba što više da proizvodi, što se može postići radom domaćih zanatlija i radni ka. Zbog toga država treba da koristi za vojsku onaj deo stanov ništva koji nije u proizvodnji. Nijedna evropska armija, izuzev švedske i ruske, nema po trebnu nacionalnu homogenost. Armije su mešavina podanika i stranaca, koji sačinjavaju izmedu četvrtine i dve trećine svih ar mija. Borbena sposobnost takvih armija je prosečna i jedino suro va disciplina može da ih održi. Siromaštvo prisiljava veliki broj ljudi da ulaze u vojnu službu; oni dobijaju platu i trude se da pre žive rat. Vojnici su najniži društveni sloj, omrznut od svih. U Francuskoj i Engleskoj vojna služba se smatra nečasnim zanima njem. Borbena sposobnost takvih armija povećava se svirepom disciplinom i nehumanim kažnjavanjem. Fridrih II piše da „red, disciplina i preciznost doprinose da trupe deluju kao časovnik“. Disciplina predstavlja, po mišljenju oficira, dušu svake vojske. Što je veći broj najamnika, to se oštrina kažnjavanja povećava. Od vojnika se ne očekuje da razmišlja, to je dužnost oficira. Oni se uzdržavaju da ispituju stanje i raspoloženje vojnika. Vojnici se in
teresuju za hranu i platu. Razlike izmedu oficira i vojnika su ne premostive. Od vojnika se očekuje poslušnost i on mora da bude stalno zauzet. Pojedini komandanti brinu o smeštaju i ishrani svo jih vojnika, Fridrih II stalno je medu svojim vojnicima i uživa po verenje svojih trupa. General Jork piše (1758) da se kralj brine da 346 „vojnici imaju sve što im je potrebno“. Pruske trupe dobijaju zim sko i letnje odelo i kralj ih preterano ne zamara. U Evropi preovladuje ratna atmosfera i psihologija, sva zbivanja natkriljuju ratovi. Osim nekoliko godina nakon Utreht skog mira nema godine da se negde ne vodi rat. To stalno pove ćava broj vojnika u armijama skoro svih država. Postoji uverenje da prevelike armije nisu pogodne zbog teškoća u manevrisanju i snabdevanju. Maršal Saks, jedan od najistaknutijih teoretičara, smatra da armija ne treba da bude veća od 46.000 ljudi; Montes kje smatra da 1% stanovništva zemlje treba da bude pod oru žjem. Ipak, Saks komanduje armijom od sto hiljada vojnika. U pruskoj armiji u vreme sedmogodišnjeg rata nalazi se 4,4% sta novništva, najveći procenat u Evropi. Slično je i sa ruskom voj skom koja 1731. ima 132.000, a krajem veka 458.000 vojnika. Francuska u vreme mira ima armiju od 160.000, a Austrija od 100.000 ljudi. Održavanje armije takve veličine zahteva od Pru ske posebne napore. Fridrih II smatra da unutar svih klasa u državi mora da postoji ravnoteža; isto važi za ekonomsku pro izvodnju i vojničku moć. Zabranjuje prodaju plemićke zemlje se ljacima i gradanima, sprečava njihov ulazak u oficirske redove. Fridrih II štiti seljake i zabranjuje kupovinu njihove zemlje; oni predstavljaju „najkorisnije proizvodače“ i zbog toga ih treba ču vati. Više od polovine pruske vojske sačinjavaju strani najamni ci, ratni zarobljenici, dezerteri. Trećinu pruske armije 1742. čini domaći živalj, a taj procenat se povećava na dve trećine 1763. Militarizam je prisutan u raznim vidovima. Evropski vladari posvećuju veliku pažnju ratnoj veštini, a pojedini se smatraju voj nicima (Karlo XII, Fridrih Vilhelm I, Petar I, Fridrih II, Pavle). Španski i engleski vladari pokazuju slične sklonosti. Proces mili tarizacije primećuje se u siromašnim i nerazvijenim zemljama srednje i istočne Evrope. Reforme Petra I (1722) i deoba zemlje i stanovništva na četrnaest grupa to potvrduju, dok potrebe vojske odreduju ekonomski život i administraciju u Pruskoj. Početkom veka francuska armija je najizgradenija sila u Evropi. Njena borbena sposobnost postepeno opada, pa u sed mogodišnjem ratu nije u stanju da pobedi mnogo slabije armije. To opadanje je posledica nesposobnosti generala i sukoba izme đu oficira različitog društvenog položaja. Sredinom veka trećinu pešadijskih oficira čine gradani koji kupuju položaje. Na visoke položaje dolaze oficiri, najčešće malih sposobnosti, iz redova plemstva. Kraljevski dekret (1781) nalaže da ubuduće oficiri mo raju da dokažu da imaju plemićko poreklo, a 1787. postoji pet grupa oficira, od plemića do onih koji su se izdigli iz redova gra dana. Poreklo plemića određuje njegovo zvanje (general, pukov nik), dok građani ne mogu da napreduju iznad zvanja poručnika
i komanduju bataljonom. U francuskoj armiji jedan oficir dolazi na petnaest vojnika; oficirska zvanja se stvaraju za plemiće koji ne poznaju vojnike, nisu sa njima. U armiji koja 1775. ima 170.000 vojnika i 60.000 oficira plate i penzije odnose više od po lovine vojnog budžeta. U dve stotine pukova ima hiljadu dvesta 347 generala. Reforme vojvode Šoazela uklanjaju neke slabosti iako nemaju značajnijih posledica na borbenu sposobnost armije. U Španiji gradani stiču lako oficirska zvanja, osim u konjici, gde moraju da dokažu svoje plemićko poreklo. Britansku armiju sačinjavaju mahom dobrovoljci, osuđeni-ci, dužnici i siromasi (prosjaci, skitnice, lenjivci) za čiju službu parohije dobijaju naknadu u novcu. Armija je malobrojna u vre me mira, ali se povećava u vreme ratova uzimanjem u službu najamnika iz raznih zemalja. U vreme sedmogodišnjeg rata (1761) ona broji 200.000 vojnika od ukupno 8 miliona stanovni ka. Uprkos tome Donji dom izglasava tri miliona funti za plaća nje najamnika. U britanskoj vojsci kupovina zvanja je normalna pojava, a napredovanje se obezbeduje bogatstvom, društvenim uticajem i interesom. Kupovina zvanja omogućava mnoge zlo upotrebe, ali i prodor sposobnih građana u oficirska zvanja. Uti caj i zaštita dvora omogućava da pojedinci postanu generali veo ma mladi: general Volf u tredeset drugoj, a Velington u trideset trećoj godini. Kupovina zvanja i zaštita pojedinaca ne podstiču oficire da stiča potrebna znanja, pa u tome između njih i evrop skih oficira nema velikih razlika. Način ratovanja i razornost nisu jednaki. U srednjoj i is točnoj Evropi sudari su žešći, pokreti brži, opsade rede, a sta novništvo je malobrojnije i siromašnije. U zapadnoj Evropi prilike su drukčije. Etnički sastav armija se razlikuje: rus ke i švedske armije su nacionalno i verski homogene, što nije slučaj sa pruskom ili engleskom. U rusko-turskim ratovima ima mnogo verskog, sukob izmedu pravoslavlja i islama. Ra tovi Rusije i Švedske (1700-1721) obiluju oštrinom i surovoš ću, što nije slučaj u ratu za špansko naslede. Na zapadu rat postaje humaniji za zarobljene i ranjene, što nije slučaj u Tur skoj i Rusiji. Sistem regrutovanja razlikuje se širom Evrope. Pored do brovoljaca i najamnika, postoji obavezna vojna služba. U poje dinim zemljama postoji milicija (lokalni odredi u Engleskoj, Pi jemontu), koja je rezerva za redovnu armiju. U Pruskoj i Rusiji postoji obavezna vojna služba. Fridrih Vilhelm I donosi zakon po kome svaki srez mora da obezbeduje vojnike za odredeni puk i njihovu zamenu; u Rusiji odredena domaćinstva daju vojnike koji služe ne manje od dvadeset pet godina. U Španiji se prime njuje sistem žrebanja. Pojedine grupe stanovništva se izuzimaju od vojne službe: u Rusiji trgovci, zanatlije i crkvene sluge, a u Pruskoj i seljaci. U Sevilji svega dve stotine ljudi služi vojsku. To podstiče porast broja najamnika u svim evropskim armijama. Sredinom veka u Francuskoj ima pedeset, a u Pruskoj osamdeset hiljada najamnika; od 133 pešadijska puka u španskoj vojsci,
dvadeset osam su stranci, a to je slučaj i sa Nizozemskom. Najve ći broj najamnika dolazi iz siromašnih zemalja - švajcarski kan toni, Irska, nemačke državice. Pojedini vladari trguju svojim po danicima i tako obezbeduju svoju egzistenciju. Pojedine države (Danska, Saksonija) iznajmljuju svoje trupe Austriji i Engleskoj 348 u vreme rata za špansko naslede; Engleska koristi ruske trupe u ratu 1747-48. i pokušava da ih upotrebi u ratu protiv američkih kolonija. Umesto njih koristi trupe iz Hesena. Dezerterstvo je stalni problem evropskih armija. Njegova pojava utiče na način ratovanja. Stvaraju se posebni odredi koji brinu o tome, preduzimaju mere, izbegava se logorovanje blizu naseljenih mesta i šuma. Fridrih II zabranjuje da trupe iz jedne oblasti vode operacije u njoj zbog opasnosti od velikog dezertira nja (1758). Pruski kralj Fridrih Vilhelm I uvodi teške fizičke ka zne za dezertere: njima se odsecaju uši i šalju se na težak fizički rad. U Francuskoj se gradi sistem pograničnih utvrdenja. Najve ći broj dezertera je iz pruske armije: u toku sedmogodišnjeg rata ona gubi osamdeset, Francuska sedamdeset a Austrija šezdeset dve hiljade vojnika. Ruska armija gubi 1732. preko dvadeset hi ljada vojnika. Tokom veka armije uvode novo naoružanje, menjaju takti ku i organizaciju. U Nemačkoj, Francuskoj i Rusiji otvara se ve liki broj tehničko-artiljerijskih akademija, što povećava nivo tehničkog znanja u armijama. Medu njima se ističu Plemićki ka detski korpus u Petrogradu (1731), Kraljevska vojna škola (1751) u Parizu, Vojna akademija u Vinernojštatu (1752). Piše se veliki broj rasprava o strategiji, artiljeriji, snabdevanju i drugim pita njima. Promene nastaju i u odnosima između države i oružanih snaga, koje postaju deo njenog mehanizma, orude u rukama vla dara. Država preuzima brigu nad proizvodnjom i snabdevanjem oružja i municije, gradi fabrike za proizvodnju baruta i druge opreme. Mnogi poslovi ostaju u rukama civila: vuča topova, dovoz hrane, nabavka materijala; U Francuskoj vojne bolnice ostaju u rukama civila do 1788. Postepeno država počinje da regrutuje za vojsku (1762). U celini, tokom veka zapažaju se ma le promene i napredak, tako da u načinu ratovanja i organizaciji ima mnogo ostataka iz prethodnog veka. Mornarica. - Pomorski rat i pomorstvo igraju veliku ulogu u političkom životu mnogih država, njihovoj ekonomskoj eks panziji i razvitku. Postoji direktan odnos između ratnih morna rica, pomorske trgovine i mornarice. Trgovačka mornarica je os nov britanske i francuske ratne mornarice. Trgovačka mornarica obezbeđuje sredstva za gradnju ratnih flota i pripremanje posa da, a trgovački brodovi lako se pretvaraju u ratne. Kolonijalna trgovina Engleske i Francuske zavisi od zaštite ratne mornarice, koja istovremeno zavisi od trgovine. Dok Engleska i Francuska razvijaju svoje potencijale, Spanija ne smatra da treba da pove ćava trgovačku flotu i industriju i tako podstakne razvitak svoje pomorske trgovine. Nizozemska nije u stanju da izdržava snažnu ratnu flotu pošto prestaje da bude velika pomorsko-trgovačka
država. To navodi lorda Česterfilda da izjavi 1745. da Nizozem sku više ne treba smatrati velikom pomorskom silom. Veličina trgovačkih i ratnih mornarica često ne zavisi od ekonomske snage jedne države, njenog bogatstva i broja stanov 349 nika. Njihov broj i efikasnost povremeno opada ili raste. Neke države zanemaruju mornaricu ako moraju da brane svoje suvo zemne granice. U poređenju sa kopnenim snagama mornarica je veoma skup rod vojske, pa potreba da se štedi na izgradnji bro dova objašnjava povremene uspone i padove pomorske snage po jedinih država. Odredivanje odnosa snaga izmedu pojedinih država je nesigurno zbog neujednačenosti kriterijuma i zbog to ga što nije lako utvrditi koliko je brodova bilo u plovnom stanju. Kolonije evropskih država zavise od snage mornarice. One obezbeduju utočište brodovima i doprinose razvitku pomorske trgovine; ratna mornarica mora da obezbedi veze izmedu matice i kolonija. To se čini na različite načine: britanska mornarica drži male eskadre u kolonijama i brani linije saobraćaja i trgovi ne sa maticom. Francuska svakog proleća šalje eskadre tamo gde zatreba. Dve zemlje su glavni konkurenti za prevlast u svetskoj trgovini, pa njihova borba prerasta u sukob oko kolonijalnog carstva. U borbi za prevlast, britanska mornarica uživa nad moćnost. Broj njenih trgovačkih brodova i mornara šest puta prevazilazi francuski; pod njenom zastavom prevozi se oko po lovine svetske trgovine. Britanska i francuska flota imaju na log da štite trgovačke konvoje i ne upuštaju se u sukobe sa nepri jateljem. Tokom veka Velika Britanija raspolaže najvećom ratnom flotom na svetu. Uprkos povremenih padova, ona nikad ne gubi taj položaj. Tokom 1721. ima 124 linijskih i 105 manjih brodova, 1762. 141 linijski i 224 manja broda, a u predvečerje francuske revolucije (1783) taj broj dostiže 174 linijska i 294 manja broda. Većina brodova gradi se posle 1714, iako je u pojedinim periodi ma broj sposobnih za plovidbu mnogo manji. Francuska ratna mornarica se ne gradi planski, a povremeni porazi u sukobu sa Velikom Britanijom smanjuju broj brodova, spremnost vladara da odobrava sredstva za to, a takode opada i njihov kvalitet. Rat za špansko naslede i finansijska kriza izazvana njime smanjuju broj ratnih brodova, koji 1719. iznosi svega 49. Uprkos gubitaka u ratu sa Velikom Britanijom, njihov broj se 1754. povećava na 541inijska broda i 24 fregate. Posle višegodišnjeg rata, zahvalju jući naporima vojvode Šoazela, Francuska raspolaže 1773. sa 66, a 1780. sa 80 linijskih brodova. Zanimljiva je opaska Luja XV vojvodi Šoazelu: „Vi ste ludi kao vaši prethodnici. Sve što mi go vore jeste da žele mornaricu. U Francuskoj neće biti drugih bro dova osim Verneovih.“ To je najveći broj linijskih brodova u francuskoj ratnoj mornarici. Druge evropske države grade svoje ratne flote. Španska flota doživljava razvitak sličan francuskom. Nakon rata za špansko naslede skoro ne postoji, ali zahvaljujući naporima mi nistara Alberonija i Patina ona 1737. raspolaže sa 33 linijska
broda. Pred izbijanje francuske revolucije njihov broj raste na 72. Od drugih država, najbrži rast ima ruska flota. Baltička flota počinje da se razvija posle 1703, kad Rusija dobija izlaz na to more. Uprkos mnogobrojnih teškoća - otpor stanovništva iz 350 gradnji brodova, nedostatak inženjera i majstora, borbe oko Azova - Petar I ostavlja svojim naslednicima snažnu ratnu flotu. Njegovi naslednici ne nastavljaju započeti posao, pa tek Katari na II oživljava Petrovu delatnost. Baltička flota raspolaže 1788. sa 37 linijskih brodova; u rusko-turskom ratu ona oplovljava Evropu, dolazi u Sredozemno more i nanosi Turskoj težak poraz u bici kod Česme 1770. Istovremeno dolazi do stvaranja snažne ratne flote na Crnom moru, koja 1791. ima 22 linijska broda. Snaga ruske ratne flote približna je španskoj i francuskoj. Šved ska i Danska, značajne pomorske sile na Baltiku, ne uspevaju da povrate prestiž i snagu koju imaju pre severnog rata. Nizozem ska postaje pomorska sila drugog reda i u vreme rata za špansko naslede nije u stanju da drži na moru više od pedeset brodova is tovremeno. Pomorska snaga Venecije opada posle Požarevačkog mira (1718), a slično je sa Napuljem, Toskanom i Portugalijom. Turska mornarica, iako velika po broju, trpi zbog mnogih nedo stataka u konstrukciji, naoružanju i slabe uvežbanosti posada. Njena efikasnost kao pomorske sile je slaba, što je posledica iz begavanja borbe. Gradnja brodova i njihovo ponašanje na moru, u manevri ma i artiljerijskim duelima značajni su činioci u pomorskom ratu i bitno utiču na odnos snaga izmedu pojedinih zemalja. U pogle du kvaliteta brodova Francuzi i Španci imaju prednost nad En glezima. Oni grade bolje brodove, stabilnije na vetru i sposobnije da nose težu artiljeriju. Engleski brod sa 70 topova ne može da se meri sa francuskim iste klase, a francuski brod sa 52 topa nije mnogo slabiji od engleskog sa 72. Usled velikog nagiba na vetru engleski brodovi ne mogu da koriste najteže topove na donjoj pa lubi. Zbog toga Englezi počinju da kopiraju francuske brodove. Veliki broj britanskih linijskih brodova je srednje veličine, a sa mo manji nosi izmedu 80-100 topova. Takav odnos snaga utiče na način ratovanja. Pravila pomorskog ratovanja su veoma neelastična, što umanjuje borbenu inicijativu i preduzimljivost komandanata i oficira. Rat na moru odvija se u skladu sa doktrinom održavanja borbene linije, tj. očuvanja brodova i posade; zadatak kapetana je da brod vrati u luku. Borbena linija znači da se borba odvija u poretku, u dve paralelne linije, sa manevrisanjem da se dode u povoljan položaj da se otvori artiljerijska vatra. Direktni sukobi na moru se smatraju nepoželjnim i moraju se izbeći kad god je to moguće. Flote ulaze u okršaj tek kad njihovi komandanti ocene da su jednake snage. Francuska flota ne progoni neprijatelja i zadovoljava se zarobljavanjem brodova. Još 1794. smatra se „nitkovskim“ ako kapetan bojnog broda otvori vatru na fregatu koja ne učestvuje u direktnom sukobu. Pojedini oficiri uvidaju slabost takvog načina borbe (admiral Bing), ali ne preduzimaju
ništa da ga promene. Takav način rata podstiče uverenje da je dužnost ratne flote da štiti trgovinu. „Stalna borbena uputstva“ britanskog admiraliteta iz 1703. su Biblija taktike pomorskog rata. Čak ni u okolnostima koje to zahtevaju niko nema pravo da ih menja, iako je 351 njihova suština izrazito defanzivna. To objaš njava zašto britanska flota izmedu 1692-1782. ne uspeva da nanese potpuni poraz svojim neprijateljima. „Uputstva“ zabra njuju brodovima da progone poraženog neprijatelja, što znači da kapetan ne sme da napusti svoju borbenu liniju niti poremeti ne prijateljsku. Protivnici se pridržavaju istih pravila ratovanja i taktike, pa njihovi sudari ne donose pobedu ili poraz. Tek krajem veka britanski admirali napuštaju taktiku li nijske borbe. U bici svetaca (1782) admiral Rodni razbija svoju i neprijateljsku liniju i napušta dotadašnji način borbe; nanosi prvu potpunu pobedu posle 1692, zarobljava pet brodova, uklju čujući admiralski, dok admiral Hud zarobljava još dva. Svima postaje jasno da linijska borba ne donosi pobede, pa se koman dantima dozvoljava da primenjuju stari i novi način, kad je to potrebno. Signalni sistem i način prenošenja naredenja doprino se smanjenju borbenih sposobnosti flota. Krajem veka, zahvalju jući admiralu Kempenfeltu, britanska mornarica uvodi novi si stem, koji omogućava velike pobede. Za razliku od Engleza, u ratnim mornaricama Francuske i Španije preovladava uverenje da ne treba da idu u potragu za neprijateljem i da ga unište u direktnom sukobu. Njihov zadatak je da štite kolonije i prekomorsku trgovinu, a povremeno da hva taju protivničke brodove. Takve ideje dominiraju u francuskoj mornarici sredinom veka i određuju način ratovanja. U ratu 1744-1748. njeni komandanti dele flotu u manje eskadre sa ci ljem odbrane trgovine, što onemogućava sudare većih razmera. Slično držanje primećuje se u vreme rata za američku nezavi snost (1776-1783), u kome admirali D'Esten i De Gras teže da zauzmu britanske kolonije u Karibima i izbegavaju sudar sa protivničkom flotom. Francuska daje prednost napadima na bri tanske brodove i posede, koriščenju gusara i drugo. Krajem veka admiral Sifren napušta takav način ratovanja. Mornari i oficiri u većini evropskih mornarica regrutuju se dobrovoljno ili prinudno, ali se prinuda uglavnom primenjuje na mornare i pomoćno osoblje. U ruskoj mornarici mornari se pri kupljaju prinudom, pešadija takođe. Dolazak na palubu i prvi susret sa morem za seljaka je pun iskušenja. U vreme mira nijed na evropska sila ne obučava mornare, pa u vreme ratova imaju velike teškoće da obezbede posade. Mirnodopska snaga je četiri puta manja u britanskoj mornarici od ratne; admiralitet ne može lako da prebaci mornare sa trgovačkih brodova da se ne bi ome tala trgovina. Iskusnih pomoraca nema dovoljno da sastave po sade ratnih i trgovačkih brodova. Zbog toga prinuda postaje neophodna. Posebne grupe za regrutovanje (press gangs) prikup ljaju po lukama skitnice, lopove, šegrte, pijanice, osuđenike, dužnike i dovode ih
na brodove; kapetani otimaju mornare sa trgovačkih i stranih brodova, a daju se i različita obećanja o beneficijama koje donosi služba u ratnoj mornarici. Prinudno uzimanje mornara smatra se stalnim pravom. Iskusni mornari 352 sačinjavaju manjinu na britanskim brodovima, a neobučeni čine ostatak. Na njima ima dosta stranaca. Takav način regrutovanja razlog je što su posade sastavlje ne od nepouzdanih i sumnjivih ljudi. Jedan kapetan piše 1756: „Na brodu ste sakupili svu prljavštinu zatvora; nema zla koje se čini na obali a da se ovde ne ponavlja. Scene straha i terora koje se događaju na palubi broda su takve da odbijaju umesto da pri vlače ljude.“ Način prikupljanja objašnjava veliki procenat de zertiranja. Izmedu 1776. i 1780. sa britanskih ratnih brodova be ži četrdeset dve hiljade mornara. Često se služi godinama, dok traje rat, ljudi su zbijeni na malom prostoru, pod strogom disci plinom i izloženi zaraznim bolestima, od kojih je najčešća skor but. Na brodovima je velika smrtnost. Annual Register saopšta va da je 1763. umrlo od bolesti 133.708 pomoraca, dok je svega 1512 poginulo u borbama. Posada dobija veoma malu platu, ma nju u poredenju sa platama na trgovačkim brodovima. Plata bri tanskih mornara ostaje nepromenjena čitavih sto pedeset godina (1651-1797) i iznosi devetnaest šilinga mesečno. Cesto se ispla ćuje sa velikim zakašnjenjem. Pojedini admirali upozoravaju na nepoželjne posledice takvog stanja (admiral Vernon 1749), ali bez većeg uspeha. Slično je i u francuskoj mornarici, gde je mor narska plata ista 1789. kao i sto godina ranije. Razlike između oficira i mornara su velike. Oficiri zanema ruju pojedinca, izražavaju se o njemu najgore. U nedostatku po verenja oficiri sprovode surovu disciplinu, nameću stalan rad i kažnjavanja. Admiral Kempenfelt tvrdi da mornari moraju stal no da rade, a veće posade moraju se podeliti na manje, tako da oficiri mogu da ih nadgledaju. To izaziva povremene pobune na brodovima (1780, 1797). U Francuskoj postoji drukčiji sistem, savršeniji i složeniji, iako se zasniva na načelu prinude. Sistem poznat kao redosled (classement) uvodi se 1689. i primenjuje se na čitavo stanovni štvo pomorskih delova Francuske. Kasnije se širi na stanovni štvo pored plovnih reka. Stanovništvo se deli na treću, četvrtu i petu klasu, a svaka služi jednu godinu od četiri, pet ili deset, za visno od broja pomoraca pojedinih oblasii. Druge klase služe u trgovačkoj mornarici. Mornari se smenjuju, primaju plate i čita vog života ostaju na raspoloženju mornarice. Sistem se prime njuje uspešno dok su potrebe male, ali sa izgradnjom velikih flo ta pokazuje svoje slabosti. Najveći teret pada na siromašno sta novništvo, dok imućniji uspevaju da se oslobode korupcijom, izigravanjem zakona i na drugi način. Primena zakona je veoma nepopularna, pa se stanovništvo primorskih oblasti iseljava, či me se smanjuje broj mornara. Francuska mora da se koristi pri
nudom. To prisiljava vladu da uzima u službu strance (Đenova. Nica, mediteranske luke). Sličan sistem postoji u Španiji posle 1737. Njegova primena donosi iste rezultate i posledice. Izbor i unapredenje u britanskoj i francuskoj mornarici bitno se razlikuju. Iako u većini potiču iz redova krupnog plem stva i džentrije, u Engleskoj poreklo i bogatstvo ne predstavljaju 353 presudni činilac u njihovom usponu. Unapredenja iz redova mornara u oficirska zvanja su česta, a većina kapetana ocenjuje njihove sposobnosti, a ne poreklo. Većina oficira počinje da stiče obrazovanje veoma rano, dolaze na brodove izmedu 13. i 16. go dine kao kapetanovi posilni. Više istaknutih admirala (Ruk, An son, Huk, Soskaven) počinju u to doba; unapredenje u zvanje najnižeg oficira zavisi od kapetana, a najčešće je posle šest godi na. Pre nego što postanu oficiri, mladi stiču znanje i iskustvo ko je daleko prevazilazi oficire istog doba u drugim mornaricama. Unapređenje u viša zvanja zavisi od mnogih činilaca, veza i uticaja pojedinaca; sposobnosti se priznaju, pošto većina admi rala - Parker, Kempenfelt, Pelej, Džervis - ne potiču iz uticajnih ili bogatih porodica. Sistem stavlja ljude na odgovorne položaje dok su mladi i ambiciozni. Upravo takve sklonosti objašnjavaju nepostojanje sistematskog proučavanja pomorske strategije. Po stepeno se razvija strategija koja je mešavina bitke i blokade. Načelo strategija se sastoji u uništenju neprijateljskih snaga; to prouzrokuje uništenje protivničkog kolonijalnog carstva i gubi tak kontrole saobraćaja. Francuski pomorski oficiri regrutuju se mahom iz redova plemstva i veoma su ekskluzivni. Francuska ne uspeva da stvori sposoban oficirski kadar, iako se oficirska zvanja u mornarici ne prodaju. Francuski oficiri sačinjavaju „mornaricu crvenih“ i sa omalovažavanjem gledaju na oficire gradanskog porekla, ma hom dovedene iz trgovačke mornarice. Oni i niži oficiri stvaraju „plave oficire“, što izaziva stalne sukobe izmedu dve grupe. Francuski oficiri stiču znanja iz matematike, hidrografije i nau tike, ali ne raspolažu praktičnim poznavanjem mora. Mnogi od njih nisu mornari, retko plove i ne poznaju načela pomorskog ra ta. Admiral D'Esten, komandant francuske flote u američkim vodama izmedu 1778. i 1781. je pešadijski oficir, a ne pomorac. Slabosti francuske mornarice objašnjavaju način ratovanja i držanje njenih oficira. Oni pažljivo koriste svoje snage, svesni slabosti u odnosu na britansku flotu. Francuska flota nema cilj da uništi britansku flotu, već se zadovoljava piratskim napadi ma na njenu trgovinu. Njihova flota je u lukama da bi prisilila neprijatelja da koristi blokadu a ne snage. Otvoreni sudari se iz begavaju. Uništenje neprijateljske trgovine ne donosi očekivane rezultate, iako akcije flote nanose velike štete britanskoj trgovi ni. Britanska flota nanosi poraze Francuzima i postepeno uni štava i njihovu pomorsku trgovinu. Admiral Sifren naziva takvu taktiku „slabost i nesposobnost“ francuske mornarice. Tokom veka mornarice evropskih država postižu primetan
tehnički napredak u gradnji brodova. Većina država prestaje da koristi galije u svojim ratnim flotama, iako se one zadržavaju u nekim od njih. U ratu Turske i Venecije koriste se galije (Mata pan 1717); švedska i ruska flota na Baltiku koriste galije. Galije su zastarele i ne mogu se meriti sa linijskim brodovima. Francu ska izbacuje galije iz upotrebe 1748, ali se one koriste do kraja veka u Spaniji i Italiji. U unapredenju konstrukcije brodova 354 značajnu ulogu igraju radovi matematičara Čapmena Gradnja trgovačkih brodova (Architectura Navalis Mercatoria, 1768) i Spanca Horge Huana Teorijsko-praktična rasprava o pomorstvu (Examen Maritimo Teorico Practico, 1771). Oko 1765. u Francu skoj stasava nova generacija inženjera-brodograditelja, pa su brodovi izgradeni u francuskim brodogradilištima najbolji u Evropi. Njihov doprinos je značajan u obliku, dimenzijama i opštim konturama brodova. U Engleskoj takvih priručnika ne ma, a razlike izmedu novih stremljenja i tradicionalizma su suvi še jake. To objašnjava velike razlike izmedu britanskih i francu skih ratnih brodova. Doprinos Engleza ratu na morima sastoji se u uvodenju bo lje zaštite drvenih delova brodova. Oni uvode korišćenje bakar nih ploča da bi se brodovi zaštitili od crvotočine i da bi im se po većala brzina. Takva zaštita postaje pravilo tek u drugoj polovi ni veka, a ubrzo to koriste i Francuzi. Druga novina je koronada, top kratke cevi i velikog kalibra, kojim se lako rukuje i postižu dobri rezultati u borbama iz blizine. Od 1774. koronada se upo trebljava na svim ratnim brodovima i koriste je skoro sve evropske države. Jačanje uloge države oseća se u trgovačkoj i ratnoj mornari ci veka. Sve je manje trgovačkih brodova preuredenih za po trebe rata, koji čine značajan deo ratnih flota u prethodnom ve ku. Državna brodogradilišta grade brodove, a veća simetričnost u konstrukciji, deplasmanu i naoružanju opredeljuje njihovu upotrebu za odredene zadatke. Skoro sve evropske države ukla njaju iz sastava svojih mornarica privatere, nad kojima često ne maju kontrolu i koje smatraju smetnjom daljem razvoju. 355 V EPOHA PROSVEĆENOSTI Izraz prosvećenost obeležava duhovni pokret prisutan ši rom Evrope, čiji je cilj opšti preporod u verskom životu i filo zofiji, nauci i tehnologiji, političkoj misli i društvenim naukama. Pokret obuhvata sve oblasti ljudskog stvaralaštva. Koreni pro svećenosti su raznoliki, okviri evropski i ideje prisutne u umovi ma ljudi. Svuda se ističe snaga ljudskog razuma, vera u napre dak, ljudska sposobnost da otkrije opšte zakone koji određuju mesto prirode, čoveka i društva; javljaju se napadi na natprirod ne sile, na vlast koja se na njima zasniva. Preovlađuje optimizam i solidarnost prosvećenih ljudi i odbijanje svega što liči na usko grudost u sferi duhovnog stvaralaštva. Prosvećenost je napor da se čovečanstvo oslobodi stega vla
sti i tradicije. U Engleskoj prosvećenost potiče iz filozofije i nau ke XVII veka (Šeftsberi, Lok, Njutn), Nemačkoj Lajbnica, Toma zijusa, Kristijana Volfa. Sredinom veka duhovni centar Evrope prelazi u Francusku; francuski jezik, ideali, maniri i običaji po mažu stvaranju evropske kulturne zajednice. Pariski saloni po staju centri u kojima se diskutuje o svemu, u njima se okupljaju filozofi koji raspravljaju o književnosti, filozofiji, veri i drugim temama, često bez mnogo produbljenosti i vizije. Medu filozofi ma nema mnogo originalnih mislilaca, ali su većina njih sposob ni propagandisti. Učenje vodećih filozofa (Volter, D'Alamber, Grim, Didro, Ruso, Holbah) ukazuje na njihovo građansko pore klo. Svi oni, osim Monteskjea, bore se za kulturnu transformaci ju u ime čovečanstva, a ne klase kojoj pripadaju; slavu duguju svojim izuzetnim sposobnostima. Filozofi su uvereni u neophodnast društvenih promena, ia ko su njihovi planovi nedorečeni i utopijski, često plašljivo izlo ženi. Ispod njihovog kriticizma i humanizma naslućuju se grada ni koji se bore za slobodu duhovnog i materijalnog stvaralaštva. Za to postoje pogodni uslovi širom Evrope. Položaj ljudi od pera i knjige menja se nabolje. Cenzura postoji, ali je slabija nego u prethodnom veku. Zbog toga kritika države, vladara, crkve mora da bude smišljena u metodu i izrazu. Filozofi izražavaju nezado voljstvo takvim stanjem. Mnogi od njih provode kraće ili duže vreme u Bastilji, Vensanu ili izgnanstvu (Volter, Ruso, Marmon tel), a Didroa napadaju jezuiti i vlada prilikom izdavanja Enci klopedije. U pokretu učestvuju ljudi širom Francuske, o čemu svedoči saradnja u Enciklopediji. Pokret se ne svodi samo na kritiku postojećeg stanja u Francuskoj; njegove ideje slabe in stitucije i načela na kojim počiva stari režim. Kao takav on predstavlja jedan od uzroka francuske revolucije. Načela nauke 356 primenjuju se u proučavanju ljudske prirode, koja postepeno do vode do evolucije shvatanja o ličnosti i individualnosti. Koreni prosvećenosti. - Pojava skepticizma Bajla i Montenja ukazuju na promenu položaja vere i crkve, iako ne i njihov značaj u životu ljudi. Pojedine vere pokazuju sklonost ka promenama. Anglikanska crkva prihvata latitudinarizam, racionalno hrišćan stvo lišeno emocija i predrasuda; u Francuskoj katolici ublažava ju svoje propovedi o grehu, paklu i prokletstvu, okrećući se prema ostvarenju hrišćanskih ideala u ovozemaljskom životu. To otvara put umerenoj, opštoj veri, korak ka prilagodavanju obrazovanih novom znanju i njenom pomeranju na ivicu njihovog života. Putopisi, istorijski radovi i kritika Svetog pisma snažni su podsticaji za promenu duhovnog raspoloženja. Prvi pokazuju da je svet širi i složeniji nego što se misli (Amerika, Daleki istok), a civilizacija Kine i Indije podstiču na uporedivanje različitih civi lizacija i napuštanje kulturne izolovanosti. Hrišćanstvo ne pred stavlja jedinu pravu veru, već samo jednu od mnogih. Istorijski spisi, iako nenamerno, otvaraju put prosvećenosti. Pojava Mabi jonovog dela O diplomatici (De Re Diplomatica, 1681) dovodi do stvaranja diplomatike, nauke o čitanju istorijskih dokumena
ta, utvrdivanja njihove autentičnosti; Dikanžov Rečnik omogu ćava bolje razumevanje srednjovekovne književnosti. Kritično proučavanje Svetog pisma započinje u radovima Hobsa, Spino ze, a nastavlja ga Rišar Simon, koji tvrdi da u Starom zavetu ima mnogo interpolacija srednjovekovnih pisara i nedoslednosti. Spisi engleskih deista (Džon Toland) i Pjera Bajla ukazuju da je prvobitno hrišćanstvo razumna vera i da potonji sveštenici uba cuju u nju mnoge misterije. Engleski deisti dovode u pitanje au tentičnost biblijskih tekstova, ukazuju na nedoslednosti u Sta rom i Novom zavetu, napadaju na postojeće crkve i njihovu vlast. Bajl napada versku netoleranciju, dogmatizam, predrasu de, progone. On postaje jedan od vodećih skeptika. Filozofi prihvataju Njutna i Loka kao dvojstvo velikih umova. Dela ovih velikih mislilaca i filozofa koriste filozofi u Francuskoj, Engleskoj, Škotskoj, Pruskoj, Ženevi, britanskim kolonijama u Americi. Oni čine široku zajednicu književnika, profesora, državnih činovnika, političara, medusobno se dopisu ju i raspravljaju o raznim pitanjima, saveznici su u velikoj borbi. Pored Francuza, i drugi narodi igraju značajnu ulogu u prosve ćenosti. U početku uzor slobode i demokratskih institucija, En gleska uživa veliki ugled, mnogi provode neko vreme u njoj (Vol ter, Monteskje), i pišu o njoj. U Filozofskim pismima Volter hvali versku raznolikost, političke slobode i kulturni život; to je na predna zemlja jer su njeni ljudi i institucije tolerantni i slobodni. Tome doprinosi trgovina, a trgovci, naučnici i književnici uživa ju ugled i društveno priznanje. Francuski filozofi snažno utiču na druge zemlje i narode: Monteskjeovo delo koriste Filanderi u 357 Napulju, Hjum u Škotskoj, Gibon u Engleskoj, Džems Medison u Americi: Lesing i Kant ističu kao svoje uzore Didroa i Rusoa. Prilike u kojima deluju filozofi su različite; u Engleskoj njihov rad uživa podršku uglednih i uticajnih krugova i pojedi naca; u Francuskoj koja se nalazi na putu revolucije, konzerva tivne snage pružaju snažan otpor, ali nisu u stanju da spreče delovanje filozofa; u nemačkim državama oni deluju u okviru postojećeg sistema, uzdržano. Uprkos razlika u uslovima i tem peramentu, filozofi imaju mnogo zajedničkog. Sekularizam i kritičnost čine najvažnije osobine. One se protežu na sve, od po litike do vere. U ovom poslednjem oni predstavljaju odlučne kri tičare hrišćanstva. Napadi na predrasude i fanatizam prisutni su u svim radovima, a krajnji cilj je ukidanje vere. U delima filozofa značajno mesto zauzimaju razum, strasti i nadanja. Njih interesuju praktična pitanja, pa tvrde da zadatak filozofije nije samo da razume svet oko sebe već da ga menja. Ve ćina njih živi u sredinama u kojima uobličava kriticizam, pred loge, očekivanja, pa se teško može prihvatiti optužba da su neod govorni kafanski političari i utopisti. Filozofi pokazuju mnogo skeptičnosti i pesimizma u vremenu koje ističe optimizam. Vera u napredak nije mnogo rasprostranjena medu njima, iako poje dinci, kao Kondorse, o njemu govore sa mnogo oduševljenja. On ističe da svet živi u mraku, neznanju, predrasudama, patnjama i
da ima nade u budućnost. Filozofi ne prihvataju apsolutnu ideju o stalnom napretku, iako veruju da je on spor i da ne obuhvata sve ljude. On je moguć u naukama, ali nije u moralu i umetnosti ma. D'Alamber veruje u cikličnost i tvrdi da carstva, kao i ljudi, rastu, opadaju i umiru; slično tvrdi i Hjum. Napredak ima svoju cenu, donosi zlo i izveštačenost, a u nekim slučajevima despoti zam. „Napredak u svetu nije čist“, tvrdi Hjum. Sličan stav preovladuje u pogledu razuma. Filozofi odba cuju shvatanja racionalista XVII veka, koja im izgledaju ne objašnjiva. Za njih razum znači naučni metod, stalno pozi vanje na iskustvo. Nova nauka treba da odvoji čovečanstvo od tradicionalnih metoda teologije i metafizike, koji izazivaju mnoge sporove i protivrečnosti. Nova nauka treba da stvori znanje koje je prihvatljivo i korisno za čovečanstvo. Filozofi poklanjaju veliku važnost strastima, u čiju snagu veruju. Iako ljudi stalno govore protiv strasti, piše Didro, one su deo njihove ličnosti. „Jedino strasti, istinski velike, pod stiču ljude na velika dela.“ Filozofi napadaju hrišćanstvo ne samo zbog njegovog neprijateljstva prema razumu, već i zato što se ono suprotstavlja nevinim strastima kakve su dostojan stvo i senzualnost. Oni imaju reči pohvale za ljudsko samo pouzdanje. Senzualnost smatraju sastavnim delom ljudske pri rode, koja može, ukoliko se uskraćuje, da dovede do konfu zije, bede i zločina. Idealni čovek filozofa treba da bude razumniji i strasniji nego tradicionalni hrišćanin. Upravo iz toga potiču njihovi pogledi na društveni, pravni i politički po ložaj i napredak. 358 Ljudi i dela. - Više generacija filozofa pokazuje vitalnost njihovih ideja i snagu uticaja tokom većeg dela veka. Pokret ima svoj unutrašnji razvitak, a svaka generacija nastavlja tamo gde prethodna završava. Ideje prosvećenosti odvijaju se između dve revolucije - „Slavne“ u Engleskoj i francuske revolucije. U tom rasponu deluju tri generacije. U prvoj su najistaknutiji: Montes kje, Volter i Đambatista Viko. Pripadnik činovničkog plemstva, Monteskje (1689-1755) obavlja političke funkcije u parlamentu u Bordou i putuje po Engleskoj. Njegova Persijska pisma (1721) zapanjuju i zabavljaju Francuze. U delu ukazuje na anomalije i protivrečnosti zapadne civilizacije, pre svega njene vere i politi ku. To je duhovita zbirka razmišljanja o slobodi, veri, ljubavi, sa mnogim neprijatnim opaskama o francuskom društvu. Montes kje je naklonjen robovima, mrzi progonitelje, zbrke. Njegov na čin pisanja o ozbiljnim pitanjima je uzor za potonje generacije filozofa. Njegov najvažniji rad Duh zakona (1748) je remek-delo, začetak moderne sociologije. Fransoa Mari Arue de Volter (1694-1778) oličava duhovitost, inteligenciju i literarne kvalitete prosvećenosti. Školovan u jezuitskom liceju „Luj Veliki“, Volter se rano okreće književnosti; rado je viden gost pariskih salona u kojima pokazuje izvanredne sposobnosti književnika i duhovi tog čoveka. Njegovi spisi i jasnoća olakšavaju širenje ideja pro svećenosti. Brzo dolazi u sukob sa regentom, putuje u Englesku,
piše ep Anrijade, u kome hvali versku toleranciju Anrija IV. Po povratku iz Engleske objavljuje Engleska pisma (1735) u ko jima ukazuje na slobodu duhovnog stvaralaštva i kritikuje veru. Zbog kritike povlači se u Sire u Sampanji, gde piše knjigu Ele menti Njutnove filozofije (1738), izvanrednu popularizaciju Njutnove nauke. Proučava nauku i teologiju, piše poeziju i filo zofske priče, putuje u Prusku kao gost Fridriha II. Po povratku u Francusku (1758) nastanjuje se u Ferneju, blizu švajcarske gra nice, gde provodi ostatak života. Sredinom veka Volter objavljuje više značajnih dela, medu kojima se ističu istorijski radovi Vek Luja XIV (1751), Rasprava 0 običajima i duhu naroda (1751), Istorija Karla XII, Rusija za vreme Petra Velikog. Vladavinu Luja XIV prikazuje kao vrhu nac francuske kulture, čije je oličenje sam kralj; u drugoj daje prikaa evropske civilizacije od Karla Velikog do svog vremena, a mnoge ideje prosvećenosti traži u prošlosti. U Istorijama Karla XII i Petra Velikog pokazuje izvanredan smisao za naraciju i pri kazivanje opšte istorije. Za Voltera je istorija studija društvenih i duhovnih snaga koje sačinjavaju život naroda. Kandid (1759) je najduhovitije delo u kome pokazuje da nema apsol.utne istine i da nijedan filozofski sistem nije sasvim zadovoljavajući. U Filo zofskom Rečniku Volter iznosi svoja gledišta o mnogim društve nim i moralnim pitanjima. On veruje u snažnu monarhiju kao branu protiv tiranije; upućuje duhovitu kritiku društvenih ne jednakosti, nepravde. 359 Đambatista Viko (1668-1744) nastoji da uoči načela evolu cije civilizacije. Njegovo delo Nova nauka (Scienza Nuova, 1725) predstavlja pokušaj analize ljudskog znanja. Antički Rim i rim sko pravo predstavljaju polaznu tačku, pri čemu zanemaruje srednji vek i kulture Istoka. Viko deli napredak civilizacije u tri etape: božansku ili teokratsku, herojsku, doba velike epske poe zije, i doba u kome se uobličava književni jezik. Svaki narod mo ra da prode kroz sve etape. Vikova knjiga otvara istraživanja novih problema - etimologije, prava, homerovske poezije, mito logije. Njegov rad ostaje dugo nepoznat, a svetu ga otkrivaju tek Mišle i Kroče. Sredinom veka na scenu stupa nova generacija, izuzetno talentovana i sposobna da prevaziđe svoje prethodnike. Medu njima najistaknutiji su Bendžamin Franklin, državnik, naučnik i filozof, Zorž Bufon, najveći prirodnjak svoga vremena, Dejvid Hjum, istoričar i filozof, Žan Zak Ruso, Deni Didro, Etjen Kon dijak, Klod Helvecijus, Žan 1'Rond d'Alamber i drugi. Najistak nutiji medu njima, Hjum, objavljuje svoju Raspravu o ljudskoj prirodi u kojoj razvija ideju modernog skepticizma, najoštrije kritike hrišćanskog, deističkog i metafizičkog dogmatizma; Hjum tvrdi da ljudske akcije i uverenja potiču iz navike. On piše o demografiji, političkoj ekonomiji, istoriji, sociologiji vere. Nje gova Rasprava o načelima morala (1751) potvrđuje njegovu re putaciju, iako mnogi ne prihvataju njegov skepticizam. Žan Žak Ruso (1712-1778) je predstavnik emocionalnog i
sentimentalnog deizma. Čovek neobičnog karaktera, on se na meće svojom širokom vizijom, a njegova dela prodiru u nepozna to i imaju trajan uticaj. Rusoova studija Rasprava o umetnosti ma i naukama (1750), za koju dobija nagradu Akademije u Dižo nu, ističe da je čovek u osnovi dobar, ali da ga kvari kulturni na predak. Čovek kvari društvo, on se ne može vratiti ranijem sta nju i mora se uzdići na višu civilizaciju. Takve tvrdnje obezbeđu-ju mu ugled primitiviste. U drugoj raspravi O poreklu nejedna kosti (1754) Ruso razvija gledište da nastanak privatne svojine u društvu predstavlja izvor svih društvenih problema. Napredak civilizacije donosi čoveku koristi, od kojih je najvažnija vladavi na zakona. Tokom naredne decenije Ruso, sve odvojeniji od ostalih fi lozofa, piše tri izuzetno važne rasprave - Nova Heloiza, Emil i Društveni ugovor. Prva je sentimentalan roman u stilu Ričardso na. Emil je filozofska rasprava o detinjstvu i obrazovanju. On provodi usamljeno dete kroz „negativno“ i „prirodno“ obrazo vanje kojim izbegava izveštačenost i neguje prvo osećanja, a po tom razum. Vaspitač treba da podstiče učenika da traži sreću i vrlinu. Ruso želi da očuva prvobitne dečje vrline, što predstavlja nešto sasvim novo. Emil treba da proživi oštrinu života, treba da prođe kažnjavanja koja mu nameće priroda. U obrazovanju tre ba podsticati razmišljanje a ne znanje. Za Rusoa razum se razvi ja poslednji i sa najvećim teškoćama. Sa detetom treba prvo po stupiti kao sa detetom. To je jednostavna ideja o obrazovanju. 360 Pošto provodi dete kroz određene etape njegovog života, Ruso zaključuje da se obrazovanje završava u trenutku kad se ono ženi. Društveni ugovor (1762) je rasprava o političkoj teoriji. Iz gleda da Ruso nema jasnu ideju o tome šta želi da postigne knji gom; ona se razvija postepeno, tokom pisanja. Otuda mnoge nedoslednosti. Knjiga počinje sa pozivom na emancipaciju: „Čo vek je roden slobodan, a svugde je u lancima.“ Postepeno ton opada, a u trećoj knji.zi postaje jasno da su lanci razumljivi i nei zbežni, a da sloboda nije plod svake klime. To pokazuje Montes kjeov uticaj. Ruso smatra da civilizacija guši osećanja, a često prirodna osećanja zamenjuje veštačkim kao što je snobizam. Kad se osećanja iscrpe, ljudi postaju hipokriti. U poglavlju o gradanskoj veri Ruso ističe da hrišćanstvo, koje uči pokornosti, treba da zameni gradanska vera. On ima nekoliko osnovnih ciljeva, medu kojima važno mesto imaju poštovanje ugovora i zakona. Svi podanici države treba da prihvate ovu veru, u protivnom moraju biti prognani ili ubijeni. Takvo učenje pribli žava Rusoa etatizmu i totalitarizmu. Ruso pokazuje svoju originalnost u nastojanju da odgovori na pitanje zašto čovek mora da sluša vlast. To postiže tako što ne razdvaja sfere slobode pojedinaca i društvene moći, već ih deli u dve celine: gradanin u Društvenom ugovoru je istovremeno onaj koji vlada i onaj kojim se vlada. On poštuje zakone zato što ih sam stvara. Zajednička volja upravlja dobrim društvima, iako Ruso ne pokušava da objasni šta pod tim podrazumeva. Ruso ne
veruje u vladavinu većine, pa volja njihova može da bude u su protnosti sa opštom voljom. U pravednim društvima želja svih i opšta volja su identične. U tome treba tražiti vezu izmedu Emila i Društvenog ugovora: zajednica Emila čini dobro društvo stvar nošću. Ugovor se može primeniti samo na one koje civilizacija nije korumpirala i koji su u stanju političke nezrelosti. Francu ska nema uslove potrebne za to, Engleska ih ima samo u vreme parlamentarnih izbora, dok Rusija u doba Petra I postaje suviše policijska država. Ruso dozvoljava mogućnost da se pojavi spa silac, zakonodavac, koji će sprečiti dalje propadanje država. Ukoliko u tome ne uspe, država se može obnoviti jedino povrat kom na primitivne vrednosti i jednostavnost. Društveni ugovor nema neki veći uticaj, njegove maksime će se osećati tek posle njegove smrti, a imaće zapaženo mesto u vreme francuske revo lucije. Didro i „Enciklopedija“. - Istaknuti član grupe filozofa je Deni Didro (1713-1784), autor mnogih spisa i urednik Enciklo pedije. Didro je branitelj ljudske samostalnosti i ne prihvata si rovi determinizam Holbaha i Helvecijusa. On uočava protivreč nosti njihovog učenja o ljudskoj slobodi i ateizmu, o čemu piše u svom romanu Žak, fatalista. On veruje u razum i njegovu snagu, da čini dobro „onako kako čovek postaje prosvećen“. Ljudi postaju zločinci zbog svoje prvobitne gluposti i rdavog mišljenja. Didro je otvoreni paganin, pri čemu koristi svoju 361 strasnu želju za opštim znanjem i prirodnim naukama. Kao na učnik, on se odriče mehanističke i statičke filozofije i prihva ta evoluciju. Veliko uvažavanje filozofa za nauku nalazi svoj izraz u En ciklopediji ili promišljenom rečniku nauka, umetnosti i zanata u sedamnaest velikih tomova, objavljenih izmedu 1751. i 1772. Njeni urednici su Didro i D'Alamber, koji pišu mnogobrojne članke za Enciklopediju. Njen cilj objašnjava D'Alamber u uvodnoj raspravi. Ona treba da pokaže red i povezanost ljudskog znanja, zbog čega tomovi sadrže članke o liberalnim i mehanič kim znanjima. Naglasak se stavlja na poželjnost svodenja nauka na nekoliko osnovnih načela, jer u tome ima mnogo više „plod nosti“. Uticaj Loka se opaža u isticanju malih zanatlija koji svo jim znanjem i strpljenjem doprinose ljudskoj sreći. Skoro svi filozofi pišu za Enciklopediju: Volter o duhu i književnosti, Monteskje o ukusu, Bifon o prirodnim naukama, D'Alamber o matematici, Ruso o muzici, Helvecijus o veri. U tekstovima ima mnogo plagijata, a o osetljivim pitanjima se piše sa mnogo sarkazma i ironije. Enciklopedija ističe svetovnu moralnost, a ljudska sreća je cilj ovozemaljskog života; između nemoralnosti i verskog skepticizma postoji razlika, a naglašava se uverenje da se ljudski napredak postiže svetovnim znanjem, a ne teološkim doktrinama. Postepeno i tiho filozofi uklanjaju osnove starog režima. Objavljivanje Enciklopedije predstavlja radikalizaciju prosve ćenosti i zaoštravanje sukoba između filozofa i starog režima. To
je prirodno kad se zna da Didro najavljuje da „dobra enciklope dija treba da promeni opšti način mišljenja“. Enciklopedija po staje oruđe intelektualne propagande. Pretplatnici i čitaoci ši rom Evrope koriste Enciklopediju za sticanje znanja o mnogim pitanjima. U početku sve ide mirno, iako prvi tom (1751) izaziva nepovoljne komentare i pohvale. Kritična tačka nastaje 1757, kad D'Alamber objavljuje dugi članak o Ženevi u kome hvali kalvinistički kler zbog umerenosti, odsustva predrasuda i sklo nosti ka deizmu. To izaziva oštru reakciju ženevskog sveštenstva i francuskih vernika protiv Enciklopedije. D'Alamber se povlači, a Didro nastavlja sa radom. Dve godine kasnije cenzura zabra njuje objavljivanje Enciklopedije, pa Didro nastavlja sa njenim objavljivanjem ilegalno. Svojim radom enciklopedisti doprinose nastanku i širenju ideje o napretku, iako ona nema jasnoću i pre ciznost sa kojom je iznose Tirgo i Kondorse. Zabrana Enciklopedije predstavlja znak promene. U to vreme stupa na scenu nova generacija filozofa, koja još uvek ak tivnoj starijoj generaciji daje novu snagu, pre svega u domenu fi lozofije. Prosvećenost dobija novi zamah u Nemačkoj. Iako žive i rade u mnogo težim uslovima nego njihove francuske kolege, oni šire nove ideje i stiču nove čitaoce. Najistaknutiji medu njima je Imanuel Kant , filozof iz Kenigsberga, koji razvoja filozofski si stem velike unutrašnje snage i originalnosti. On postavlja pita nje kako su mogući znanje i moralnost. U svojim studijama (Kri 362 tika zdravog razuma, Kritika praktičnog razuma, Kritika mišlje nja) on se oslanja na radove Njutna. Kant menja ustanovljeno gledište da je struktura ljudskog mišljenja odraz strukture spolj nog sveta. Ona odgovara ljudskom umu. Covek može da zna zato što je takav. Kantov prilog prosvećenosti sastoji se u isticanju ljudske samostalnosti. Među nemačkim filozofima ističu se Gotold Lesing, Mozes Mendelson i Kristof Viland. Lesing se bavi mnogim stvarima: piše poeme, rasprave o pozorištu, estetici, veri, u kojima se zalaže za pomirenje i toleranciju. Viland prihvata Volterove ideje o slobodi mišljenja, a u svojim delima se zalaže za ra zumnost, toleranciju, odgovornost, civilizaciju. Kao u Nemač koj, i u Francuskoj se javlja nova generacija mislilaca, medu kajima se ističu Tirgo, jedan od retkih filozofa koji obavlja političke funkcije, matematičar Kondorse, baron Holbah, koji podstiče materijalizam, napada predrasude i veru. Njegovo delo Prirodrai sistem uobličava materijalizam na takav način da jedino Didro od starijih filozofa pokazuje spremnost da ga prihvati. Društvene nauke. - U svojim delima i raspravama filozofi pokazuju živo interesovanje za bolje razumevanje čoveka i nje govog položaja u društvu. Pojedinci uvidaju da fizičke nauke (fi zika, hemija, matematika, astronomija), sa svojim sklonostima ka izgradnji velikih sistema, moraju da traže primenu u društve nim naukama. Kondijak u Raspravi o sistemima (1749) najavlju je takve težnje, kao i Njutn u svojoj Optici. Hjum izražava uvere
nje da tek kad čovek shvati ljudsku prirodu moći će da se izgradi nauka koja će biti izuzetno korisna njegovom boljem razumeva nju. Mnogi filozofi postavljaju proučavanje čoveka na racional ne temelje. Kondijak i Hartli razvijaju psihologiju, Hjum demo grafiju, Monteskje, Adam Smit i Gibon sociologiju, ekonomiju i istoriju. U svom predgovoru delu Duh zakona (1748) Monteskje isti če nameru da pomogne čoveku da se oslobodi predrasuda. Nje gova knjiga, na prvi pogled bez mnogo sistematičnosti, počinje sa utvrdivanjem načela političke sociologije: prirode i oblika. vlada i načela na kojima deluju. Potom raspravlja o odnosu sre dine i politike, veri, običajima, filozofiji vlade, primerima iz isto rije, zakonima i manirima. To naziva opštim duhom. Iz toga proističe uverenje da ustav jedne zemlje nije dobar za drugu. Po litička teorija izlazi iz okvira božanskog prava ili društvenog ugovora; ona postaje deo šire celine - sociologije. Monteskje pri hvata podelu država na monarhije, despotizme i republike. Prva odgovara državi srednje veličine, druga velikim, a treća malim. Načelo demokratske republike je javni duh, aristokratske uz držanost vladajućih porodica, a despotizma strah. Sve dok se primenjuje jedno načelo u državi vlada mir, a kad se uplete dru go dolazi do društvene revolucije. Monteskje je sklon monarhij: u Engleskoj i deobi vlasti u njoj na izvršnu, zakonodavnu i sud 363 sku. Takva uverenja otkrivaju njegov stav prema monarhiji u Francuskoj. On podržava pretenzije francuskog plemstva na vlast i ističe da bez snažnog plemstva kralj može lako da se pretvori u despota. U Duhu zakona Monteskje posmatra zakone u odnosu na prirodne okolnosti i različite oblike ljudskog delovanja. Sloboda gradana zavisi od raspodele zakonodavne, izvršne i sudske vla sti; sloboda se poistovećuje sa bezbednošću. Monteskje smatra da trgovina podstiče mir, ali odobrava trgovinu robljem. Bez ob zira na slabosti, Duh zakona je značajno delo koje postavlja mnoga pitanja o prirodi zakona i zakonodavstva. Oni se razliku ju od države do države, ali se menjaju i razvijaju sa usponom ili propadanjem samih država. Monteskje je prvi sociolog politike. Hjumove sociološke rasprave teže uništavanju mita o dru štvenom ugovoru i ukazuju na potrebu empirijskog razmatranja društvenog porekla i sastava. Skotlandanin Adam Ferguson u Raspravi o istoriji građanskog društva (1767) ukazuje da se čo vek rada u društvu i da se samo u njemu i kroz njegove sukobe može shvatiti. Ferguson ukazuje na značaj društvene funkcije sukoba. Novo shvatanje ljudske prirode pokazuju autori Federa lističkih spisa, možda najznačajnijih razmatranja o prirodi čove ka i politike u tom veku. Iskustva u SAD predstavljaju za Evrop ljane nešto sasvim novo, državu u kojoj nema feudalizma i gde nove ideje slobodno kolaju. Njihovi autori (Medison, Hamilton, Džej) ističu da vlast mora da se kontroliše vlašću, jer ljudske am bicije, mržnje i gramzivost podstiču misli i akcije suprotne inte resima društva. Ljudi moraju da imaju vlade, a one moraju da
budu pod kontrolom, pošto oni koji vladaju mogu da greše. Mislioci prosvećenosti posvećuju veliku pažnju političkoj ekonomiji. Oni žele da od nje stvore nauku u cilju opšteg napret ka. Merkantilistički ideali i ideje posebno ustupaju mesto novom načinu mišljenja i shvatanjima. Fiziokrati u Francuskoj i Hjum i Adam Smit u Skotskoj ističu načelo slobodnog tržišta i uteme ljuju političku ekonomiju. Kenej u svom delu Ekonomska tabela (Tableau economique, 1759) ističe da je privreda jedinstveni si stem koji sačinjavaju proizvodna klasa, sterilna klasa i posred nička klasa. Od države se zahteva da ukloni sve ostatke prošlosti - propise, poreze, carine, monopole - koji sprečavaju brzi razvi tak privrede.4 Hjurn se zalaže za ekonomsku jednakost, viši ži votni standard radnih ljudi i slobodnu trgovinu. Hjumove ideje nalaze svoj potpuniji izraz u delu Adama Smita Rasprava o prirodi i uzrocima bogatstva naroda (1776). Smitova pažnja upravlja se na čoveka kao trgovca, iako se u su štini raspravlja o privredi u društvenim okvirima. Smit raspravlja o deobi rada i ističe značaj specijalizacije. On je svestan društvene cene napretka i ukazuje na posledice koje ostaju kod čoveka koji se ograničava na nekoliko operacija. „Oni su glupi i neznalice“ i ne mogu učestvovati u običnom razgovoru. Meša vina naučnog i prosvećenog duha prožima čitavu knjigu. Smit je pun satire za trgovce, hvali vrline privatne preduzimljivosti i 364 ukazuje na potrebu državne intervencije putem zakona. Njena uloga treba da bude ograničena, ali mora da sprečava antisoci jalne pojave. Smit se zalaže za veće nadnice i smatra da društvo ne može da napreduje ako su ljudi siromašni. Istorijska nauka daje svoj doprinos preobražaju ljudskog duha. Iako njihov sekularizam natkriljava ostale osobine, istori čari-filozofi ostavljaju potomstvu značajne radove. Medu njima najistaknutiji su Volter, Hjum (Istorija Engleske), Robertson (Is torija Amerike) i Gibon (Istorija propadanja i pada Rimskog Carstva). Istoričari menjaju pogled na istoriju, šire njen vremen ski raspon i tematski sadržaj, sekularizuju istorijsku uzročnost. Za njih Bog nije uzrok svih promena, traže objašnjenja na drugoj strani. U tematskom pogledu poklanjaju pažnju društvenim, geografskim, ekonomskim, psihološkim činiocima. Na taj način oni postavljaju valjana pitanja, iako ne pružaju uvek zadovolja vajuće odgovore. Edvard Gibon je najistaknutiji predstavnik istoriografije prosvećenosti. Njegova Istorija propadanja i pada Rimskog Car stva (1776-1788) opisuje postepeno opadanje Carstva sa vrhunca snage i sjaja do početka modernih vremena. Gibonov susret sa kaluderima koji hodaju ulicama paganskog Rima predstavlja podsticaj za pisanje knjige. Gibon slika humanu stranu prošlo sti, ljudske ambicije i medusobne sukobe. Poglavlja o usponu hrišćanstva izazivaju oštru kritiku vernika. Za propast Rima ne optužuje hrišćanstvo i varvarske upade. Razloge tome traži u du gotrajnom miru, veličini Carstva, ekonomskim prilikama. Književnost. - U prvoj polovini veka književno stvarala
štvo se odvija u tradicijama neoklasicizma, koji teži imitiranju prirode. Čitaoci, čiji broj raste, prihvataju takve sklonosti, pa svi literarni izrazi - komedija, tragedija, poezija - imaju takvo obe ležje. U poeziji preovlađuju konvencionalnost, uzdržanost izra za. Takav pristup posebno se opaža u Francuskoj, u kojoj preo vlađuju vrednosti aristokratskog društva. Pojava knjige Opata Bosa Kritična razmatranja o poeziji i slikarstvu (1719) je korak ka uvođenju emocionalizma. Lesaž i Prevo podstiču takve sklo nosti u romansijerstvu. U Engleskoj su klasični uticaji mnogo slabiji, pa dela Danijela Defoa (Mol Flanders, Pukovnik Džek 1 sadrže mnogo realističkih opisa. Otkriće Dantea i radovi Muratorija početak su novih stremljenja u Italiji, dok na književne krugove u Nemačkoj dugo utiče francuski neoklasicizam. Sredi nom veka sve je primetniji prodor senzibiliteta i emocija. Književnici epohe nastoje istovremeno da pouče svoje či taoce. Delo Džonatana Svifta Guliverova putovanja duhovito kritikuje ljudsku ograničenost, nametljivost, dostojanstvo, lažnu učenost i druge slabosti. Roman Danijela Defoa Robinson Kruso (1719) i Samjuela Ričardsona Pamela (1740) je fikcija čiji je cilj da poduči; prvi ističe samopouzdanje, dok drugi hvali vrline i osuduje mane. Geteovo delo Jadi mladog Vertera, Sen Pjerov 365 Pavle i Virdžinija , Makenzijev Osećajni čovek i drugi stiču veli ku popularnost kod čitalačke publike. U slikarstvu i arhitekturi zapažaju se slične težnje. Barok Luja XIV postepeno ustupa mesto dekorativnom stilu rokokoa, naročito izraženog u Francuskoj i Nemačkoj. Negeometrijske forme i asimetrični oblici postaju naglašeni u raznim materijali ma. Dekorativan stil se malo oseća u arhitekturi. U Italiji se odr žavaju stare tradicije. U Francuskoj se primećuje jačanje paladio stila, koji preovlađuje i u Engleskoj. Krajem veka primetan je novi talas neoklasicizma. Slikarstvo nastavlja tradicije barokne umetnosti, iako se sve veći naglasak stavlja na pokrete i boje. Od sredine veka ba rok se postepeno povlači, ustupajući mesto realizmu. Fransoa Buše slika ženske aktove, a Žan Fragonar frivolni život visokih slojeva; veliki majstor Antoan Vato slika seoske proslave i klov nove, ispod kojih se nazire nešto dublje: slabosti života i zado voljstvo. Englesko slikarstvo dostiže visoke domete. Vilijam Hogart je izvanredni portretist i slika seriju gravura u kojima se prikazuje život londonske sirotinje. Džošua Rejnolds ističe obli ke na račun boja, skicu na račun dekorativnog efekta. Njegovi portreti engleske aristokratije prikazuju jedno društvo sa mnogo uzdržanosti. Tomas Gejnsboro je veliki umetnik portreta i slikar prirode. Medu francuskim umetnicima ističu se Zan Šarden, majstor boja, Grez, čije slike iz porodičnog života, pune emo cionalnog i bez humora, pokazuju raspoloženje u predvečerje francuske revolucije. Đovani Tjepolo slika stropove velikih dvo rana. Arhitektura i slikarstvo prolaze kroz česte estetske i stilske promene. Barok i paladio mešaju se sa rokokoom i neoklasici zmom u arhitekturi; u slikarstvu barok ustupa mesto realizmu i
senzibilitetu. Muzika. - Polet započet u prethodnom veku nastavlja se još primetnije. Širenju popularnosti muzike doprinose filozofi svo jim spisima. Ruso piše Spis o francuskoj muzici (1753), a Volter raspravlja o pitanjima muzike. O popularnosti muzike govori činjenica da tokom veka samo u Veneciji nastaje 120 opera i da ima mnogo operskih kuća. Muzički izraz je veoma raznovrstan. Kompozitori toga vremena (Skarlati, Vivaldi, Teleman, Koreli) komponuju koncerte, simfonije, sonate za male orkestre ili poje dine instrumente. Muzikom dominira nekoliko velikih umetnika i stvaralaca. Johan Sebastijan Bah provodi najveći deo života u Lajpcigu kao crkveni muzičar i piše svetovne i verske kantate, koncerte, muzi ku za violinu, čelo, orgulje. Njegova verska muzika, medu koji ma se ističe Pasija po Mateju i Misa minor u B molu, otkrivaju njegov verski žar i želju da muzika služi Bogu. Za razliku od Ba ha, Georg Fridrih Hendl pokazuje svetovne sklonosti. Veći deo života provodi u Engleskoj, gde piše dela za velike orkestre (Mu zika na vodi). Veliki deo njegovih kompozicija se ne izvodi, iako 366 pokazuju veliku snagu; koncerti i svite uživaju veliku popular nost. Najpoznatije Hendlovo delo je oratorijum Mesija (1742). Nekoliko muzičara - Gluk, Hajdn i Mocart - otvaraju nove vidike. U početku pisac klasičnih opera, Gluk postepeno napušta taj žanr. Njegova opera Orfej i Euridika (1762) ima kao uzor kla sične teme, a muzika sledi reči; hor ostaje sastavni deo predstave, a izražavanje osećanja je naglašeno. U delu Alčeste (1767) Gluk dovodi na scenu jednostavna lica. slična onima iz antičkih trage dija. U Engleskoj Gejova Prosjačka opera (1728) postiže veliki us peh svojim realizmom u prikazivanju prcpoznatljivih ličnosti. Franc Jozef Hajdn je veoma plodan i piše raznovrsnu muzi ku. Njegove simfonije su mnogobrojne, a gudački kvarteti utiču na dalji razvitak tih formi muzičkog izraza. Vrhunac muzike ovog veka je Volfang Amadeus Mocart. Izuzetno darovit, Mocart piše svoju prvu operu u dvanaestoj godini života. Od njegovih mnogobrojnih dela ističu se Figarova ženidba, Don Đovani, Ča robna frula. Mnogobrojni koncerti za klavir, simfonije, rekvijem, svedočanstvo su njegovih izuzetnih sposobnosti. Muzika ovog vremena ima svoju društvenu funkciju. Ona se prilagodava političkoj i društvenoj strukturi, i mahom služi za zadovoljenje ukusa i potreba vladara i plemstva. Muzika je sve dostupnija običnom svetu, pre svega u Italiji i južnoj Nemačkoj. Tokom veka broj operskih kuća i profesionalnih muzičara raste. Kompozitori i pisci libreta iz Italije deluju širom Evrope. Kao pisci opera ističu se italijanski i napolitanski muzičari, a mnogi istaknuti muzičari stvaraju pod snažnim uticajima iz Italije (Hendl). Školstvo. - Ideje prosvećenosti šire se posredstvom obrazo vanja. Školstvo ne napreduje bitnije, a ima i opadanja. Nastav nika i sredstava nema dovoljno, a govori se da je opasno obrazovati ljude koji se mogu okrenuti protiv društva. Crkva ima
glavnu ulogu u obrazovanju. U većini gradova postoje župske škole i semeništa, a školovanje se ne plaća. U Španiji i Portugaliji sveštenici potpuno kontrolišu škole, u Italiji takode; u Francu skoj učitelji laici kontrolišu seoske, a sveštenici gradske škole. Država ulaže napore da izgradi mrežu osnovnih škola. Naredbom donetom 1724. traži se da svako selo ima školu, da se deca do 14 godina školuju i da selo plaća učitelja. U tome nema mnogo uspe ha, pa 1762. od dva miliona dece svega 10% ide u školu. Slično je u Španiji. Ženska deca ne stiču obrazovanje. U Rusiji Petar I pre duzima korake za otvaranje osnovnih škola: 1714. otvaraju se škole u kojima se uči aritmetika i geometrija i pripremaju ljudi za vojne i privredne poslove. Njihov broj je mali, a 1726. ima svega 500 učenika. Za vreme Katarine II broj škola se brzo povećava u gradovima, ali se na selu ništa ne menja. Školovanje u Pruskoj i Skotskoj je obavezno i dostupno svima. Zakonom iz 1763. Fridrih II zavodi obavezno školovanje. U Škotskoj presudnu ulogu imaju crkva i javno mnenje. U Engleskoj školstvo zaostaje, iako je sta nje bolje u gradovima, gde rade nedeljne škole. U Austriji zakon 367 iz 1774. predvida obavezno školovanje, a država daje sredstva. Najveći deo seljaštva ostaje nepismen, a siromašna deca imaju malo izgleda da steknu osnovno obrazovanje. Slična raznovrsnost primetna je u srednjem obrazovanju. Ono brže raste od osnovnog i ukazuje na sklonost ka specijaliza ciji. Sve je veća potražnja za tehničkim obrazovanjem, a raste in teresovanje i za učenjem stranih jezika U mnogim školama preovlađuju klasični uzori (Engleska, Francuska), dok u Rusiji cvetaju stručne škole (inženjerstvo, plovidba, medicina). Latin ski jezik postepeno se povlači iz upotrebe. Naglašava se smisao i upotreba štampane reči, značaj praktičnih dostignuća i razvija nje određenih sposobnosti. Matematika dobija sve veći značaj, a učenje knjigovodstva, računovodstva, plovidbe, geografije otkri va sve veće razlike izmedu novih potreba i klasične tradicije. U evropskim zemljama se otvaraju škole za rudarstvo (Brunsvik, Frajburg), arhitekturu (Berlin). U mnogim oblastima srednjeg obrazovanja Nemačka vodi glavnu reč, a Francuska zaostaje, što govori o konzervativnom karakteru njenog društva. Evropski univerziteti pokazuju veliku raznolikost u pogle du programa, istraživačkog rada, sastava studenata, prihvatanja novih metoda. Medu malobrojne koji neguju istraživački rad i gde nastava predstavlja vrhunac dostignuća, spadaju Getingen, Edinburg, Beč, Hale i Glazgov. U Getingenu se posebna pažnja poklanja fizici i srodnim naukama, u Edinburgu filozofiji, poli tičkoj ekonomiji, medicini i naukama uopšte; klasične studije se zanemaruju. Matematika se uvodi u Kembridžu i Petrogradu, Koimbri u Portugaliji. Pojedini univerziteti se povezuju sa as tronomskim opservatorijama (Upsala, Oksford) i bolnicama i medicinskim školama (Lejden, Edinburg, Pariz, Monpelije, Beč). U tim sredinama se postepeno izgraduje novo shvatanje o ulozi univerziteta i njegovom mestu u životu zemlje. Ipak, tradicije
umiru sporo, pa univerziteti igraju malu ulogu u duhovnim kre tanjima. S druge strane, na pojedinim univerzitetima (Alkala, Santijago) za mnoge predmete nema nastavnika. Od ukupno dvadeset četiri univerziteta u Španiji mnogi su sastavni delovi katedrala, raspolažu malim sredstvima i ne prate razvitak nau ke. S druge strane, jezuiti uvode na pojedine španske univerzite te nastavu iz fizike i matematike. U pojedinim zemljama univerzitetska delatnost se ograni čava na nastavu i naučni rad. Među njima su univerziteti u Fran cuskoj, Nemačkom Carstvu, Italiji, Engleskoj i Skandinaviji. Po jedini univerziteti prihvataju samo studente određene društvene kategorije; Oksford i Kembridž primaju samo aristokratiju i bo gate; slično je u Getingenu, Strazburu. Škotski univerziteti (Edinburg, Glazgov, Aberdin, Sv. Endrjus) prihvataju decu siro mašnih roditelja, koja ne plaćaju školarinu. Slično je na moskov skom, osnovanom 1755. i nekim italijanskim univerzitetima. Na engleskim univerzitetima (Oksford, Kembridž) postoji tutorski sistem, koji često ne zadovoljava osnovne zahteve. Gibon oštro osuđuje sistem u Oksfordu. Njutn i pesnik Grej, profesori u 368 Kembridžu, nemaju nikakav uticaj na nastavu. Njutnova fizika predaje se prvo u Edinburgu, dok poznati fizičar Henri Kevendiš obavlja svoj istraživački rad u Londonu. Većina univerziteta posvećuje pažnju medicinskim nauka ma i fizici, u čemu doživljavaju brzi napredak. Otpor postoji u katoličkim zemljama (Italija, Spanija). U fizici i astronomiji pri menjuje se Njutnova mehanika, a pišu se i prvi udžbenici. U me dicinskim naukama Lejden zamenjuje Padovu kao vodeći cen tar. Rad Hermana Borhavea postaje uzor na kontinentu; Beč i Edinburg postaju značajni medicinski centri. Do mnogih značaj nih otkrića u oblasti medicine dolaze ljudi van univerziteta (Reomir, Spalanconi o varenju, Pristli i Lavoazje o disanju). U Austriji i Nemačkoj univerziteti su mahom državne usta nove. Kao takvi na njima se školuje činovnički kadar (Hale, Ge tingen, Beč); nastavni predmeti uključuju pravo, javne finansije, političku ekonomiju, administrativno pravo. Dodiri sa evrop skim univerzitetima su slabi, a Fridrih II zabranjuje da studenti odlaze u druge zemlje jer ima dosta domaćih univerziteta. Fizičke nauke. - Tokom veka raste interesovanje za fizičke nauke, uprkos povremenih otpora. Nacionalni ponos i odbijanje da se odbaci Dekartova kosmologija usporavaju prihvatanje Njutnovih saznanja. Mopertuiova studija O obliku zemlje (1742) znači pobedu Njutnovog učenja. D'Alamber i Lagranž svojim matematičkim radovima to potvrduju, a Laplas svojim delom Svetski sistem (1796) daje potpuni opis univerzuma u kome kori sti znanja iz fizike, matematike i astronomije. Za običnog čoveka nova saznanja nisu razumljiva, iako njihova primena omogućava čoveku da razjasni mnoge misterije, potvrduje njegovu duhovnu snagu da ovlada okolinom. Druge nauke sporo se razvijaju. Otkrića u biologiji, uprkos radova Lineusa i Bufona, ne postižu željeni napredak. Slično je
sa hemijom, gde do radova Pristlija i Lavoazjea malo ko shvata potrebu uobličavanja kvantitativnog metoda. O fizičkim nauka ma se dosta piše, sastavljaju se rečnici i uobličava terminologija. Pristlijeva Istorija stanja elektriciteta (1767) uživa primernu popularnost. Eksperimenti u fizici Više su društvena zabava a manje istraživanje prirodnih pojava. Uprkos pojedinih primera, nauka je odvojena od svakodnevnog života i retko se primenjuje u proizvodnji. Mašine kojima počinje industrijska era nisu plod poznavanja fizičkih nauka. Naučna društva i akademije koje se otvaraju širom Evrope - ŠVedska (1710), Rusija (1725), Danska (1742) - ne doprinose mnogo razvoju nauka. Mnoga, kao Kraljevsko društvo u Londo nu, predstavljaju Više klub za okupljanje džentlmena, a manje naučno društvo. Slično je sa Akademijom nauka u Parizu. 369 VI VERSKI ŽIVOT Tokom veka teritorijalni raspored najvažnijih vera ne do življava značajnije promene. Katoličanstvo zadržava potpunu prevlast u Španiji, Portugaliji, Italiji, Francuskoj, najvećem delu Austrije i južnoj Nemačkoj. Medu protestantima, luteranstvo zadržava prevlast u Skandinaviji i većem delu severne Nemačke; kalvinizam ostaje vera većine u Skotskoj, Nizozemskoj, nekim nemačkim državama i švajcarskim kantonima, dok manje ili ve će grupe žive u Ugarskoj, Poljskoj, Češkoj i Francuskoj; anglika nizam zadržava premoć u Engleskoj i njenim kolonijama u Se vernoj Americi. Pravoslavlje je vera većine u Rusiji, a značajan broj njegovih pripadnika živi u Poljskoj, Austriji i Turskom Car stvu, pre svega u Srbiji, Bugarskoj i Grčkoj. Papstvo. - Utrehtski mir (1713) pokazuje slabost papstva u političkom životu Evrope. Tome doprinose katolički vladari Francuske, Španije i Napulja koji ne pokazuju brigu za svetovne pretenzije papa. Uspon Engleske, snaženje Pruske i izumiranje španskih Habsburgovaca slabi položaj Vatikana. Mirovni prego vori u Ahenu (1748) vode se bez prisustva papinog predstavnika. Do sredine veka politički uticaj papstva dostiže najniži stepen. Mali broj sposobnih papa zauzima taj položaj. Papska Država predstavlja poseban deo evropskog poli tičkog sistema. Na njenom čelu se nalazi vladar koji ima sve tovnu i duhovnu vlast, a takvi su i njegovi odnosi sa drugim vladarima. Savremenici otkrivaju mračnu sliku papske države: zaostala, neprosvećena, prepuna sveštenika i predrasuda, nera zvijene administracije. Politika zavisi od pojedinaca ili grupa, a pape se stalno suočavaju sa nedostatkom finansijskih sredstava. Mnogi smatraju papu više malim italijanskim vladarom nego duhovnim pastirom miliona katolika. Iako uživa medunarodnu nezavisnost, ona je više formalna nego stvarna. Papska duhovna vlast je nejasno uobličena i nije u stanju da obezbedi potpunu odanost vernika. Većina priznaje papi počasti, ali smatra da sa bor ima presudnu reč u pitanjima vere. Papsku vlast često ospo
ravaju visoki prelati, a slede ih svetovni vladari. Klement XII ne uspeva da zaštiti svoje oblasti od pljačke i prikupljanja za vojsku od strane Španije i Austrije u ratovima od 1733. do 1735. i od 1741. do 1748, a gubi suverenitet nad vojvodstvima Parmom i Pjaćencom (1731). Papstvo ne raspolaže oružanom silom, izgra denom vlašću i snažnom privredom. Suočeno sa nasrtajima vla dara na svoje prerogative, ono gubi ulogu koju je igralo u prošlo sti u medunarodnim odnosima. 370 Ukidanje jezuitskog reda najbolji je primer agresivnosti svetovnih vladara i nemoći Vatikana da se odbrani. Ukidanju je zuitskog reda prethode mnogi drugi ustupci. Nizom konkordata zaključenim sa Španijom (1737, 1753), Portugalijom (1740), Sar dinijom i Napuljskom Kraljevinom (1741) pape ustupaju svetov nim vladarima pravo koje se oduvek smatra njihovim - pravo imenovanja na visoke crkvene položaje. To ne umanjuje zahteve niti umiruje neprijatelje. Širenje ideja prosvećenosti koje podsti ču jačanje svetovne vlasti i snaženje centralizma slabe položaj i snagu papstva. Privilegije crkve postaju predmet razgovora i kritika, a pape se prikazuju kao branioci starih odnosa. Sve ma nji broj vladara dozvoljava da se Vatikan meša u njihovu politi ku. Mnogi katolički pisci podstiču takve sklonosti i raspoloženja. Napuljski advokat Pjetro Đanone u knjizi Građanska istorija Napuljske Kraljevine (1723) ističe „čudovište duhovne kraljevi ne“ i objašnjava njegov nastanak. Tvrdi da svetovna i duhovna vlast treba da budu odvojene; slično mišljenje zastupa i čuveni kanonista Zegers van Espen koji tvrdi da vladar treba da se sa glasi sa primenom crkvenih propisa a da sveštenstvo ima pravo da se obrati vladaru protiv tiranskih zakona. Mnogi biskupi po kazuju sklonost da primenjuju samo one naredbe iz Vatikana koje se odnose na duhovna pitanja, dok u svemu ostalom poka zuju potpunu nezavisnost. Biskup Lobeza ističe da „papa ima svoja prava, a mi imamo naša“. Katoličku crkvu razdiru i drugi problemi, koji na prvi po gled ostaju skriveni. Pored pritiska svetovnih vladara i napada teoretičara, katolička crkva slabi zbog toga što se njena najviša hijerarhija obezbeduje skoro isključivo iz redova plemstva. To stvara primetne društvene i duhovne protivrečnosti između hije rarhije i župnog sveštenstva. Niže sveštenstvo sačinjava mahom seljaštvo, veoma siromašno, neobrazovano i udaljeno od hijerar hije. U tom pogledu Francuska je najbolji primer, gde hijerarhiju sačinjava isključivo plemstvo. U drugim zemljama takvih razlika nema. U Španiji je veoma mali broj istaknutih prelata pore klom iz redova plemstva. Slična pojava postoji i u nekim prote stantskim zemljama (Engleska). Poslednjih decenija pojačavaju se napadi na prava i polo žaj papstva širom Evrope. Napuljska Kraljevina prestaje 1776. da plaća godišnji tribut od sedam hiljada dukata papi i tako od bija da prizna njegovu vlast. U mnogim evropskim državama (Napulj, Sicilija, Francuska) zatvaraju se napušteni ili suvišni
samostani, kontroliše objavljivanje i provodenje papskih bula, umanjuju privilegije crkve (oporezivanje). U Španiji opada moć inkvizicije, a ovlašćenja drugih crkvenih sudova se smanjuju, pojavljuju se predlozi da se deo crkvene imovine oduzme i njeni prihodi koriste u svetovne svrhe. Slično je i u Portugaliji. U ka toličkoj Austriji u vreme Marije Terezije (1740-1780) moć crkve i prava papa se smanjuju. Carica zabranjuje delatnost inkvizicije u Lombardiji, smanjuje broj samostana za polovinu, umanjuje njihove prihode za dve trećine i ograničava razna sudska prava 371 koja crkva uživa. U Lombardiji se stvara 1767. posebno telo za duženo da se brine o verskim pitanjima. U duhovnim pitanjima crkvena prava ostaju nepromenjena. Ukidanje jezuitskog reda. - Pravi znak neprijateljstva pre ma katoličkoj crkvi je ukidanje jezuitskog reda. Nema sumnje da je zasluga reda u verskim i političkim sukobima od XVI do XVIII veka velika. Njegov uticaj u mnogim zemljama je izuzetno jak, a neprijatelji mnogobrojni i snažni. Svoju moć i uticaj red stavlja na raspolaganje papstvu, od koga očekuje da ga zaštiti. Sredi nom veka neraspoloženje prema jezuitima poprima velike raz mere, a mnoge okolnosti nisu povoljne po njih: vladari teže da ojačaju svoju vlast i nastoje da umanje papski uticaj u svojim zemljama; filozofi podstiču neraspoloženje protiv jezuita i po staju njihovi zakleti neprijatelji; u Francuskoj jansenisti i parla menti čekaju priliku da se obračunaju sa njima, a u mnogim ka toličkim državama na vlasti se nalaze njihovi protivnici. Prvi udarac doživljavaju u Portugaliji, kojom upravlja markiz Pom bal. On optužuje jezuite za uzurpiranje kraljevskih prava u kolo nijama i stvaranje zavere sa Španijom; 1757. Pombal proteruje jezuite sa dvora, a naredne godine ih optužuje za učešće u zaveri protiv kralja Žoaoa I (1750-1776). Naredne godine jezuiti mora ju da napuste Portugaliju (1759), što prouzrokuje desetogodišnji prekid portugalske odanosti papi. Politika portugalske vlade podstiče druge zemlje da postu pe na isti način. Proterivanje izaziva poseban odjek u Francu skoj, gde jezuiti imaju veliki broj neprijatelja, najviše medu čla novima parlamenta. Atentat na Luja XV (1757) izaziva veliku uznemirenost, a jezuite optužuju za njegovu organizaciju. Ban krotstvo La Valete, jednog od najistaknutijih jezuita, koji igra značajnu ulogu u trgovini sa Martinikom, izaziva nove zaplete. Poverioci zahtevaju da im red nadoknadi gubitke, što ovaj odbi ja. Posle sudske presude, jezuiti se obraćaju pariskom parlamen tu, koji od davnina pokazuje neraspoloženje prema njima. Na kon ispitivanja statuta reda, parlament zaključuje da nema zakonske osnove za njegovu delatnost u Francuskoj. U nastoja nju da održe red, jezuiti prihvataju načela galikanizma, ali uza lud. Nizom proklamacija osuduju se moralna i politička načela reda, škole zatvaraju, imovina oduzima. Pariski parlament za hteva (1762) da se red raspusti, što podržava većina provincij skih parlamenata. Francuski biskupi savetuju Luja XV da ne prihvati zahtev, ali pod pritiskom javnog mnenja on zabranjuje
dalji rad reda u Francuskoj. Sličnu sudbinu doživljava red i u Spaniji. Karlos III nema poverenje u red, a posle nereda u Madri du istraga utvrduje da jezuiti imaju udela u njihovom priprema nju. Prvi ministar Aranda uspeva da uveri kralja da red nije odan državi i da priprema zaveru protiv njega. Španski biskupi podržavaju proterivanje jezuita, koje se priprema; 1767. zabra njuje se rad reda u Španiji i kolonijama, a njegove ustanove zatvaraju. 372 Tokom sukoba oko opstanka reda Klement XIII izražava u više navrata svoju podršku (bula Apostolicum Munus, 1765) nje govom radu. Uklanjanje reda iz raznih država nije i kraj spora. Burbonski vladari vrše pritisak na papu da raspusti red; njihovi ambasadori u Vatikanu vrše pritisak na kardinale da prihvate raspuštanje reda. Posle smrti Klementa XIII oni zahtevaju od njegovog naslednika, Klementa XIV (1769-1774), da se saglasi sa ukidanjem reda. Klement XIV se dugo odupire takvim pritisci ma, koji su često na granici pretnje (prekid diplomatskih odnosa, okupacija Papske Države). Najzad, pismom Dominus ac Redem ptor (1773) Klement XIV raspušta red, što medu njegovim pro tivnicima izaziva oduševljenje. Raspuštanje reda je težak udarac ugledu papstva. U Francuskoj i Austriji vladari postupaju ume reno sa njegovim članovima, u Poljskoj dogadaj izaziva otpor. Izvestan broj jezuita prelazi u Prusku i Rusiju, dok ostali traže druga zanimanja. Katolička crkva u Francuskoj. Jansenizam. - Katolička cr kva u Francuskoj ima poseban položaj i uticaj, učestvuje u svim političkim i idejnim sukobima, uživa velike privilegije, a njena struktura otelovljava suštinu starog režima. Broj njenih vernika je najveći u Evropi, njena int;elektualna snaga je velika, a odgo vornosti značajne. Prisustvo crkve oseća se u svim oblicima života i rada Francuza, ona podržava ili napada vladu, deli mi losrde, upravlja bolnicama, sirotištima, kontroliše školski si stem. Kritičari crkve ukazuju na njene slabosti, posebno u obla sti obrazovanja, kad se u vreme francuske revolucije otkriva da je većina stanovništva nepismena. Katolička crkva je krupni feudalac, a najveći deo zemlji šnog poseda nalazi se u njenim rukama. U dijecezama na severu (Pikardija, Kambre) on dostiže 60% zemljišnog fonda. Crkveni prihodi procenjuju se različito: izmedu 60 i 180 miliona livri go dišnje. Crkva je oslobodena od plaćanja poreza i povremeno daje poklone državnoj blagajni. U trenucima krize pred revoluciju cr kva ne želi da pomogne vladara većim sumama, odlučna da oču va svoje bogatstvo. Većina francuskih prelata ne živi u svojim sedištima i retko ih posećuje već sve vreme provode na dvoru. Prihodi pojedinih prelata prelaze 100.000 livri godišnje, a onih siromašnijih oko 7.000. Prelati podržavaju apsolutizam i prestaju da održavaju vezu sa svojim vernicima; u predvečerje revolucije od 130 bisku pa samo jedan ne pripada plemstvu. Crkva gubi dodir sa običnim
ljudima. Pojedini visoki prelati obavljaju državne poslove, a nadbiskup Narbone podstiče poljoprivredu, trgovinu, izgradnju kanala i puteva. Nadbiskup Strazbura pokazuje slične sklonosti, a pojedinci istupaju kao pristalice ideja filozofa (kardinal Lome ni de Brijen). Crkveni redovi nalaze se izmedu visoke crkvene hijerarhije i župnog sveštenstva. Njihovi opati sve više vremena provode u gradu i izbegavaju da učestvuju u životu samostana. Uticaj redo 373 va postepeno slabi. Slično je sa redovnicima, koji su izloženi ne milosrdnim napadima filozofa i opisani kao naslede mračne pro šlosti. Mnogi napuštaju samostane, disciplina u njima slabi, a broj redovnika se smanjuje svake godine. Čuvene opatije u Longporu, Mon-Sen-Mišelu, Igniju i Zovinjiju imaju svega izme du tri i šest redovnika. Kardinal Brijen stvara komisiju za refor mu samostana, primenjuje drastične mere u cilju obnove disci pline, zatvara mnoge samostane (500), raspušta pojedine redove i olakšava povratak u gradanski život onim redovnicima koji ne maju volju da nastave svoj raniji život. To ne poboljšava stanje crkvenih redova. Razlike između visokog i nižeg klera su velike i nepremo stive, kako po poreklu tako i shvatanjima, načinu života. Zupno sveštenstvo živi u siromaštvu. Ono potiče iz naroda i živi u dodiru sa njim. Pokušaj vlade da privoli crkvu da poboljša mate rijalni položaj župskog sveštenstva ne nailazi na odobravanje. Otudivanje unutar crkve postaje sve vidljivije i podstiče zahteve za većom demokratijom i uklanjanjem zloupotreba. Takvi napori ne donose nikakve značajnije rezultate. U predvečerje revolucije sukobi unutar crkve dostižu takvu oštrinu da se mogu smatrati stanjem gradanskog rata između dve grupe (Sa njak). Koristeći lettres de cachet biskupi uspevaju da ućut kaju svoje kritičare, ali ne uspevaju da odgovore na njihove zahteve. Podeljenost u crkvi olakšava napade koji postaju sve češći i oštriji. Stanje u crkvi koriste filozofi da se obračunaju sa poje dincima i svojim protivnicima - jezuitima. Njima se pridružuju i drugi: crkveni redovi, svetovni kler, pravnici, buržoazija okup ljena u parlamentima. Napadi na katoličku crkvu i jezuite dovo de do slabljenja uticaja sveštenstva i interesovanja za teološke studije. Filozofi napadaju doktrine crkve, ekonomisti njene pri vilegije. Crkva se brani neubedljivo, često prepuštajući svojim neprijateljima slobodu delovanja. Pogrešno je verovati da je uticaj crkve u Francuskoj u pre dvečerje revolucije zanemarljiv. Katoličanstvo je vera velike ve ćine stanovništva, ali njena hijerarhija nema razumevanja za sve snažniji pritisak za promenama. U predvečerje revolucije kato lička crkva se nalazi u procepu - obzirima prema prošlosti i za htevima budućnosti. Oživljavanje pitanja jansenizma početkom veka novi je do kaz podeljenosti unutar katoličke crkve u Francuskoj, iako jan
senizam ima širi značaj.5 U poslednjim godinama vladavine Luja XIV, posle njegovog pomirenja sa Vatikanom, jansenizam doživ ljava nove progone. Oni počinju posle objavljivanja knjige Pa skija Kenela Novi zavet na francuskom sa moralnim razmišlja n.jem (Le nouveau testament en francais avec des reflexion mora les, 1699). Kenel iznosi osnovno učenje jansenizma i dovodi u pitanje pravo crkvene hijerarhije da donosi odluke u pitanjima vere (pitanje spasenja, slabodne volje, moralne discipline, crkve ne vlasti). Reakcija Luja XIV i jezuita završava se objavljiva 374 njem bule Unigenitus Klementa XI u leto 1713. U njoj se osuduje Kenelovo učenje i odbacuju načela jansenizma kao protivna zva ničnom učenju crkve. Sadržaj bule izaziva veliki otpor medu francuskim klerom. Pariski parlament prihvata bulu uz mnoge rezerve; skupština francuskog sveštenstva ustaje u zaštitu galikanizma, a mnogi odbacuju papske pretenzije na nepogrešivost. Bula deli francu sko društvo u mnoge grupe i frakcije (apelanti, konstitucionali sti); regent vojvoda Orleanski pokazuje neraspoloženje i vodi ko lebljivu politiku; posle perioda verske tolerancije, okreće se apsolutizmu i samovolji Luja XIV. Apelanti traže oslonac u pariskom parlamentu, a konstitucionalisti na dvoru i medu biskupi ma. Klement XI osuđuje apelante 1718, na šta regent zabranjuje dalje upućivanje apela (1720). Benedikt XIII (1724-1730) progla šava Unigenitus delom doktrine (1725), a naredne godine prvi ministar postaje kardinal Fleri, protivnik jansenizma. On želi mir u zemlji i odlučno staje na stranu konstitucionalista. Na cr kvenorn saboru u Embrunu (1727) uklanjaju se pristalice janse nizma, a naredne godine nadbiskup pariski Noaj mora da popu sti. Fleri se obračunava sa svim pristalicama jansenizma unutar francuske crkve. Najveći otpor Fleriju pruža pariski parlament. Vremenom jansenizam prestaje da bude verski sukob i po staje duhovno raspoloženje. On se suprotstavlja politici Vatika na i teži da oslabi njegov uticaj u francuskom društvu. Postepeno se utapa u galikanizam, što pruža veće izglede u sukobu sa vla stima. Bula Unigenitus postaje 1730. deo francuskih zakona. To izaziva oštre i dugotrajne sukobe na sudovima koji traju do kraja veka i koji primaju ustavni karakter. Jansenizam postepeno pre staje da bude verska snaga; mnogi njegovi članovi pod pritiskom progona odaju se mističnim činovima i tvrde da mogu da čine ču da, žive u svetu koji obasjava apokaliptično proročanstvo. Grob jednog mladog janseniste postaje scena čudotvornih lečenja, drugi se podvrgavaju mučenju, padaju u zanos. Takve scene i po jave ugrožavaju opstanak jansenizma u celini. Većina u pokretu uspeva, uživajući zaštitu pariskog parlamenta, da nastavi borbu sa Flerijem i objavljuje ilegalni list Crkvene novosti (Nouvelles Ecclesiastiques, 1728-1803). Jansenisti uživaju veliki ugled u Parizu, a sukob oko njih po staje deo šire borbe za vlast. Pariski parlament teži da nametne kontrolu kraljevskoj vlasti, a spor oko jansenizma pruža mu po
trebnu priliku i opravdanje za to. Većina njegovih članova naginje jansenizmu i galikanizmu. Oba pokreta doživljavaju vidljive pro mene zbog zahteva parlamenta da kontroliše odnose izmedu fran cuskog klera i Vatikana. Nijedan papski dekret ne može se objaviti bez saglasnosti kralja, što parlament mora da prihvati. Povezanost izmedu političkih i verskih težnji galikanizma postaje potpuna. Sredinom veka sukob izmedu jezuita i jansenista zaoštrava se do tačke usijanja. Jezuiti dobijaju pravo da daju poslednje mi ropomazanje samo onom ko prihvata Unigenitus. U Parizu po stoje mnoge župe koje priznaju samo jansenizam, a ne prihvataju 375 jezuitski zahtev. To dovodi do nemira, posle čega Luj XV nare duje da se o buli ne raspravlja. Posle mnogih sukoba kralj donosi odluku (1757) da se Unigenitus javno ne spominje. Ubrzo, janse nizam kao pokret prestaje da igra značajnu ulogu u Francuskoj, iako tokom većeg dela veka izaziva uznemirenost i kretanja u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Uticaj jansenizma oseća se u nekim evropskim državama. U Španiji, Portugaliji i katoličkim državama u Nemačkoj nema veći značaj, dok u Austriji ima mnogo pristalica; slično je u Ni zozemskoj i Italiji, gde podstiče neprijateljstvo prema jezuitima i papstvu. Prosvećeni apsolutisti i crkva. - Prosvećeni apsolutizam je svojevrsni oblik apsolutističke vladavine. Vlast vladara je pot puna i on je koristi bez ikakvih ograničenja: skupštine u većini zemalja Evrope ne znače mnogo, vladari se ne pozivaju na bo žansko poreklo svoje vlasti, teorije iz vremena Luja XIV izgleda ju zastarele, kao i verski konfesionalizam Filipa II. Luterova koncepcija o vlasti na osnovu božanskog prava nema mnogo značaja za pojedine vladare. Za Fridriha II postojanje monarhije može se opravdati njenom efikasnošću; on se smatra prvim slu žbenikom i ne mara da se obzire na verske sankcije. Prosvećeni apsolutizam odreduju praktični obziri i razlozi. Ukoliko želi da ostvari svoje ciljeve, on mora da oslabi privilegovane staleže (plemstvo, crkva). U tom pogledu crkva pada prva pod udar. Ma li broj vladara možc da se odrekne crkvenih prihoda koji su im potre bni za ostvarenje njihovih ciljeva. Oni teže da ograniče cr kvenu vlast i uticaj i to postižu oduzimanjem dela prihoda ili imovine. Za Fridriha II je to političko, a ne versko pitanje; za njega verska osećanja nemaju značaj. On nema naklonost za hrišćanstvo i vernike, a službu državi smatra potpunom zame nom za hrišćanski život i veru; zalaže se za versku toleranciju u uverenju da su sve vere besmislene. U Fridrihovom pristupu veri preovladuje cinizam. Istovremeno, iako prosvećen, Fridrih II zadržava konzervativna shvatanja i učvršćuje društvenu struk turu koju treba radikalno menjati. Male nemačke države slede primer Pruske. Brunsvik i Saks-Vajmar su pri.meri prosvećenog apsolutizma; u crkvenim izbornim kneževinama osećaju se nova stremljenja. Bliski sarad nik trijerskog izbornika, fon Honthajm, poznat pod pseudoni mom Febronius, objavljuje 1763. raspravu o crkvi i papskoj vla
sti. Febronius ističe da papa nije nepogrešiv, da nije iznad crkve i da crkveni koncil može zahtevati opozivanje njegovih odluka. Crkvenu vlast treba da provodi biskupski sinod u svim zemlja ma, što pretpostavija decentralizaciju crkve, u kojoj papa ima samo primat nad ostalim biskupima. Njegove ideje nalaze odra za u „Odredbama iz Koblenca“ (1785), u kojima tri rajnska iz bornika protestvuju protiv papske samovolje. U poslednjim decenijama veka prosvećeni apsolutizam uzi ma sve više maha. Oličenje njegovih ideala predstavlja Josip II 376 (1780-1790), koji kao savladar svoje majke, pobožne Marije Terezije, najavljuje buduće reforme. On nije cinik ni ateista kao Fridrih II. Josip II smatra da je crkva, takva kakva postoji, para zit u državi, potrošač dobara i kapitala potrebnih za druge svrhe; pored toga, svojom netolerantnošću i predrasudama smet nja je društvenom i duhovnom napretku. Josip II predlaže refor mu školstva na novim načelima: „Država nije samostan i naši susedi nisu redovnici“, tvrdi car. Za njega pritisak na ljudsku svest predstavlja aroganciju koja vreda božje strpljenje. Stupivši na presto Josip II sprovodi mnoge reforme u duhu novog vremena. Razum mora da upravlja svim postupcima, a moć države treba da služi kao njegov sluga. Država će provoditi reforme koje će se primenjivati svugde. Ideje prosvećenosti u Austriji treba da dovedu do smanjenja papske vlasti i povratka crkve na njeno „prvobitno uredenje“. Carev žar i entuzijazam ne odgovaraju njegovim osobinama: doktrinarstvu, brzini, admini strativnom neznanju, nedostatku elastičnosti. Program reformi je veoma širok. Najvažnija pitanja su položaj seljaštva, sistem zemljišnog poseda i pravednijeg oporezivanja, a pored njih i ad ministrativne reforme, obavezno školovanje, ukidanje cenzure. „Uvodenjem načela prosvećenosti oslabio sam duboko ukorenje ne tradicije“, tvrdi Josip. Sve to na račun crkve. Car zabranjuje direktnu prepisku izmedu Vatikana i klera, a papske bule mogu se objaviti samo sa njegovim odobrenjem. Patent o toleranciji (1781) potvrduje položaj katoličke crkve, ali priznaje pripadnici ma drugih vera (protestanti, pravoslavni) versku slobodu. Na redne godine ograničena verska prava dobijaju Jevreji i ukida se inkvizicija. Patent predstavlja potpuni raskid sa dotadašnjom habsburškom politikom. Poseta pape Pija VI Beču 1782. ne do vodi do promena u Josipovom stavu. Štaviše, car preduzima nove korake. Ističe pravo da poni štava papske bule, zahteva od biskupa da mu polože zakletvu, reorganizuje biskupska sedišta, zabranjuje da jedan biskup drži više sedišta, ukida semeništa u dijecezama i zamenjuje ih novim u kojima se uče kanonsko pravo, teologija i stiču opšta znanja. Nova semeništa treba da pripremaju sveštenstvo da sprovodi no vu politiku, u skladu sa novim tokovima u nauci. Semeništa se nalaze pod državnom kontrolom, a crkva postepeno postaje oru de državne politike. Josip II smanjuje broj konvenata i samosta na: od 2163 ukida 700; broj redovnika u njima se smanjuje sa 65.000 na 27.000. Najveći broj samostana i konvenata obavljaju
obrazovne i bolničke poslove. U crkvenoj službi ukida se kitnjast barokni obred. Pred kraj života Josip II se suočava sa otporom. Nemiri iz bijaju u Ugarskoj i austrijskoj Nizozemskoj, koji se protive uvo denju novina. Josip II nije u stanju da privoli svoje podanike da ih prihvate, pa pred kraj života mora neke da povuče. Bez obzira na to, Josipove reforme dugo se osećaju u životu habs burške države i njenim odnosima sa Vatikanom. 377 Katarina II primenjuje mnoge ideje prosvećenih apsoluti sta u Rusiji. Ona oseća potrebu za reformama u Rusiji i u svojim Uputstvima komisiji za izradu zakona iznosi mnoge ideje pro svećenosti. U pogledu crkve, Katarina II nastavlja politiku Petra III i vrši sekularizaciju crkvenih imanja. Time dva miliona kme tova prelazi pod državnu vlast, a veliki deo prihoda od crkvene zemlje koristi se za škole, bolnice i sirotišta. Crkva je pod vlašću države, pa nema mogućnosti da značajnije utiče na politički i društveni život. Sveštenstvo se pretvara u plaćene državne či novnike. Kao Fridrih II, Katarina II upotrebljava ideale prosve ćenosti, ali ne olakšava položaj kmetova. Pravoslavna crkva. - Dugotrajne borbe unutar ruske crkve posle pada Nikona slabe crkvenu hijerarhiju. To olakšava Petru I da rusku crkvu potčini državnoj vlasti. Posle smrti patrijarha Adrijana (1700), Petar I odbija da prihvati izbor njegovog na slednika, a jedan od episkopa obavlja dužnosti patrijarha u svojstvu administratora. Crkvena imovina i odnosi sa državom nalaze se pod nadzorom manastirskog prikaza. Po ugledu na konzistorijum u luteranskim zemljama, Petar I stvara Sveti si nod, koji upravlja crkvom do oktobarske revolucije. Sinod deluje u skladu sa Duhovnim uputstvima koje priprema carska vlada i do kraja Petrove vladavine ruska crkva priznaje potpunu vlast države. Petar nastoji da sveštenstvo dobije obrazovanje da uzdiže narod. On tvrdi (1700) da je sveštenstvo skoro potpuno nepisme no, a 1708. nareduje da uči u grčkim i latinskim školama. Zabra njuje se unapređenje neobrazovanih sveštenika pre onih sa ško lom. Do kraja veka takva politika donosi određene rezultate, a 1800. u Rusiji ima četiri duhovne akademije i 46 seminara. Seo sko stanovništvo živi u sirotinji i zavisi od veleposednika. Za vreme carice Ane (1730-1740) ruska crkva doživljava krizu, po što ona nema nikakav stav prema pravoslavlju. Katarina II nema mnogo ljubavi za pravoslavlje i ne razume ga; pored toga, ona prihvata deizam. Njena politika može se označiti kao uvažavanje crkve kao ustanove, koju treba sprečiti da ima uticaj u državi. U vreme njene vladavine pravoslavna crkva vraća nešto od ranijeg ugleda. Početkom veka u Rusiji postoji 965 manastira za mu škarce i 236 za žene; 1764. taj broj opada na 319 i 69. Za vreme Katarine II njihov broj se povećava, iako ona sprovodi sekulari zaciju crkvenih poseda. U intelektualnom pogledu primetni su sukobi izmedu protestantskih, katoličkih i tradicionalnih uticaja. Posle duge
borbe kao pobednik izlazi tradicionalno pravoslavlje, a odbacuju se svi strani uticaji. Tihon Zadonski i Pajsije Veličkovski predvode ovu mističko-estetsku reakciju. Srpska pravoslavna crkva na Balkanu doživljava poslednje dane svoje samostalnosti. Na položaju pećkog patrijarha, vrhov nog poglavara srpske crkve, smenjuju se Srbi i Grci, koje podr žava i postavlja carigradski patrijarh. Zbog smanjenih prihoda, patrijaršija postaje sve siromašnija i zavisnija od pomoći sa stra ne (Karlovačka mitropolija). U vreme kad se na čelu patrijaršije 378 nalazi Grk, dolazi do rascepa, pošto episkopi i mitropoliti odbi jaju da priznaju njegovu vlast. Posle Požarevačkog mira četiri eparhije (beogradska, temišvarska, valjevska, vršačka) prelaze pod habsburšku vlast. Zbog učešća u ratu na strani Austrije pa trijarh Arsenije IV Jovanović-Šakabenta mora da beži iz Srbije posle zaključenja Beogradskog mira (1739). Delatnost Patrijarši je skoro zamire, a broj eparhija se smanjuje. Antiturska politika partrijarha i uticaj Grka sa Fanara navode sultana da 1766. uki ne Pećku patrijaršiju. Ubrzo potom Porta ukida i Ohridsku arhiepiskopiju. Srpski episkopi napuštaju svoje stolice, a Karlo vačka mitropolija postaje centar crkvenog života srpskog naro da. Ukidanje Pećke patrijaršije i Ohridske arhiepiskopije dovodi do uspostavljanja potpune vlasti carigradskog patrijarha nad slovenskim narodom na Balkanu. To podstiče antagonizam pre ma Grcima. Krajem veka položaj Jevreja počinje da se menja. Dotada su oni izolovani, omrznuti i izrabljivani u državama srednje Ev rope. Otpor promeni njihovog položaja vidljiv je u skoro svim evropskim zemljama, uključujući Veliku Britaniju. Postepeno Jevreji stiču ograničena prava i slobode: u Francuskoj se osloba đaju od plaćanja posebnih poreza, u Austriji dobijaju slobodu kretanja, u Pruskoj uživaju odredeni stepen jednakosti sa osta lim stanovništvom (škola u Berlinu). Staro i novo u verskom životu. - U pojedinim evropskim zemljama, pod uticajem učenja pijetista i racionalista, javljaju se planovi za ujedinjenje hrišćanskog sveta. Biskup Bosije vodi prepisku sa Lajbnicom (1699-1701) o ujedinjenju katolika i lute rana; u Engleskoj nadbiskup Hering prihvata ideju o ujedinjenju različitih protestantskih sekti i predlaže promene odredenih li turgijskih tekstova (Molitvenik). Kantenberijski nadbiskup Vejk vodi pregovore sa galikanskom crkvom i evropskim protestanti ma (1718). Ublažavanje doktrinarnih stavova podstiče slična kretanja na kontinentu, gde se posebno ističe grupa na čijem je čelu Turetini, teolog iz Ženeve. Najpoznatiji slučaj je nastojanje Fridriha Vilhelma I da ostvari uniju crkava izmedu Pruske i Engleske. Pruski kralj želi u svojoj zemlji crkvu sličnu angli kanskoj. U tome nailazi na mnoge smetnje, medu kojima je najvažniji otpor Hanoveranaca iz pratnje Džordža I. Svi po kušaji završavaju se neuspehom, iako se tokom veka ponav ljaju predlozi za obnovu jedinstva hrišćanskog sveta na raz
nim stranama. Prodor ideja prosvećenosti slabi uticaj glavnih evropskih vera. Crkve nisu u stanju da se protiv njih odlučno bore, a njiho vo teološko stanovište ne odgovara zahtevima novog vremena. Medu najozbiljnije pretnje crkvenim dogmama spada ateizam, koji se pokazuje otvorenije nego ranije. On se ograničava na ma lobrojnu grupu ljudi, pa je i njihov uticaj relativno zanemarljiv. Medu najistaknutije ateiste spada Holbah. Unitaristički pokret se razvija u Engleskoj u drugoj polovini veka; on je malobrojan, 379 ali duhovno snažan. Veći značaj i opasnost po postojeće crkveno učenje ima „prirodna vera“. Ona se brzo širi Evropom i zasniva se na dva uverenja: prvo, univerzum predstavlja proizvod bo žanske volje, što se vidi u simetričnosti i pravilnosti njegovog funkcionisanja. On deluje u skladu sa odredenim zakonima. Ta kvo uverenje dobija u snazi brzim širenjem Njutnovog učenja i naučnim saznanjima uopšte. Drugo, širenje prirodne vere pod stiče sve rasprostranjenije uverenje da svaki čovek nosi u sebi odredene verske vrednosti, koje su intuitivne i zajedničke. Medu njima su saznanje o postojanju Boga, obavezi čoveka prema nje mu i uverenje da će čovek biti kažnjen ili nagraden na onom sve tu za sve što počini na ovom. Takva uverenja u Francuskoj šire jezuiti, čime ugrožavaju katoličku crkvu i njena učenja. Božan sko prisustvo, naučno objašnjivo, uklanja značaj i važnost otkro venja. Prirodna vera predstavlja pretnju otkrovenju. Jezuita Ka mije tvrdi da „prirodni zakon ima obavezujuću snagu koja je nezavisna od Boga“. Prirodna vera se protivi učenjima crkve da poseduje isključivu istinu. Prirodna vera se ne bavi pitanjima spoljne forme i suprotstavlja se tradicionalnim teologijama. Pri stalice prirodne vere zamišljaju veru očišćenu od korupcije, sa jednostavnim i malobrojnim dogmama i oslobodenu vlasti sve štenstva i teologije koju je ono stvorilo tokom vekova. Prirodna vera, deizam i drugi pravci imaju znatan uticaj u Engleskoj. Grupa pisaca, medu kojima su Samjuel Klark, Metju Tindal i drugi, iznose ideje koje su u suprotnosti sa učenjem an glikanske crkve. Veliki naučnik Džozef Pristli u Istoriji hrišćan ske korumpiranosti (1782) traži da se iz hrišćanskog učenja uklone doktrine trojstva, prvobitnog greha, predestinacije i po kajanja. Slične ideje u Nemačkoj širi filozof Kristijan Volf, zbog čega gubi položaj profesora u Haleu. U Francuskoj Volterovi spi si, iako površni, podržavaju prirodnu veru i deizam. Slični razlozi podstiču širenje masonstva. Prva masonska loža otvara se u Engleskoj 1717. i odatle se brzo širi na konti nent: u Francuskoj i Italiji 1726, u Pruskoj 1740. Masonstvo pri hvataju intelektualni krugovi, plemstvo, vladari širom katoličke Evrope. U drugoj polovini veka ono se širi u Poljskoj i Rusiji. Brzi uspon masonstva objašnjava se isticanjem snage razuma i vrline, a zanemarivanjem tradicije i dogmi, naglašavanjem zajed ništva i prevazilaženja nacionalnih razlika; u ložama sede ljudi različitog društvenog položaja. Masonstvo podstiče osećanja i ideale koje tradicionalne crkve nisu u stanju da pruže vernicima.
Duhovni razvitak podstiče širenje verske tolerancije. U mnogim zemljama opozivaju se zakoni protiv pojedinih sekti. U Engleskoj se zakoni protiv protestantskih jeretika ne primenjuju već sredinom veka, dok katolici moraju da čekaju do 1778. da se uklone određena zakonska ograničenja. U Francuskoj, iako se nastavlja sa progonom hugenota, mnogi biskupi pokazuju sklo nost da sa njima postupaju kao sa ravnopravnim građanima. Kardinal Brijen objavljuje 1787. edikt koji hugenotima potvrđu-je to pravo. 380 Širenje ideje o toleranciji nailazi na mnoge otpore i smet nje. Kazneni zakoni protiv jeretika u Engleskoj ostaju na snazi i posle 179(i, iako se često ne provode; „Gordonovi nemiri“ u Londonu 1780, upravljeni protiv katolika, pokazuju snagu mržnje prema njima. Skupština sveštenstva traži od Luja XVI (1775) odlučnije provodenje zakona protiv hugenota. U Poljskoj i Ugarskoj vlasti progone kalviniste, uprkos zakona koji garantu ju njihova prava. Salcburški nadbiskup proteruje 1728. preko dvadeset hiljada protestanata sa svojih poseda, a pokušaj širenja katoličanstva u nekim regionima Švajcarske dovodi do među-sobnog rata koji traje preko četrdeset godina. S druge strane, grčki pravoslavni kler bori se protiv srpske crkve i traži ukidanje Pećke patrijaršije. Širenje novih ideja i tokova predstavlja deo verskog života zapadnoevropskih država (Engleska, Nizozemska, Francuska, delovi Nemačke). U Španiji, Portugaliji, habsburškoj državi i ve ćem delu Italije novine teško i sporo prodiru. U pravoslavnom svetu takve pojave su veoma skromne. Tradicionalni verski život i njegove manifestacije primetne su u mnogim zemljama. Većina Evropljana veruje u kult Bogoro-dice, hadžiluk, snagu relikvija, post, veštice i druge pojave. Zena optužena za vešticu spaljena je u Švajcarskoj 1782. Vojvotkinja od Albe leči svog sina prahom prstiju sv. Isidora. U Engleskoj i Fran cuskoj se smatra da dodir vladara može da izleči bolesnika od ne ke bolesti; preko dve hiljade ljudi dodiruje Luja XV prilikom nje govog krunisanja u Remsu (1722), a slično je i sa Lujem XVI. Pojava mističnih sekti potvrduje snagu tradicije, s jedne, i otpor prema deizmu i racionalizmu, s druge strane. Među novim sektama ističu se metodisti, pijetisti, moravijanci i drugi. Prva počinje da se razvija četrdesetih godina i odlikuje se otvorenim neprijateljstvom prema verskom liberalizmu i primeni prirodnih nauka u veri. Njihov voda Džon Vesli sumnja u ljudsku sposob nost da sazna o zvezdama, prostoru, planetama i obožava ne mačke mistike. Nepoverenje u veru kao sistem mišljenja pokazu ju nemački pijetisti. Vera srca i ideja ..drugog rođenja“ pred stavljaju suštinu. Grof Zinzendorf prihvata ideje pijetista i uobličava ih u učenje koje predstavlja osnov moravijanskog pokreta. On ima veliku vitalnost, uprkos nekih neprihvatljivih oblika ispoljavanja verskog žara. Pokret stiče značajan broj pri stalica i širi se u Severnu Ameriku. Pijetizam i moravijanizam imaju zajednički psihološki osnov i slične metode.
U verskom životu dogadaju se velike promene, iako prodor novih ideja nije ravnomeran i prisutan u svim klasama društva. Vera nastavlja da igra značajnu ulogu u ljudskom životu; čovek želi da se približi Bogu i da ga razume. U ovom veku postoje jed no pored drugog prirodna vera i tradicionalno hrišćanstvo, pro svećenost i misticizam. Nove ideje nailaze na podršku medu obrazovanim, dok niži društveni slojevi ne razumeju o čemu se radi. Mnoge predstave o Bogu i svetu se menjaju, ali nova nauka ne uspeva da uništi veru. 381 VII MEĐUNARODNI ODNOSI I DIPLOMATIJA Načela spoljne politike i diplomatska praksa evropskih država su sastavni deo političke strukture svake zemlje. U onima koje igraju važniju ulogu u političkom i vojničkom životu postoji izgrađeni sistem i filozofija medunarodnih odnosa. Zajedničko za sve je održavanje redovnih diplomatskih odnosa i postojanje utvrdenih načela. Posredstvom prvih vlade saznaju više o prili kama, stanju i namerama drugih država u određenim trenucima; od izveštaja ambasadora i poslanika stvaraju se arhivi, a sa nji ma i ministarstva inostranih poslova. Stalni ratovi, mirovni kon gresi, ugovori i njihovo provodenje u život nalažu izgradnju čvrstih načela kojih se pridržavaju vladari i vlade u svojoj politi ci. Vodenje spoljne politike zahteva sposobne ljude, pripremane za taj poziv; u tome ima sve manje mesta za amatere, makar oni bili prinčevi, kraljevi ili carevi. Elementi diplomatije nastali u vreme renesanse brzo se šire i uključuju države koje se nalaze na ivici evropskog kontinenta. Od vremena Petra I Rusija drži stalne predstavnike na evrop skim dvorovima, što ranije nije slučaj. Pred Petrovu smrt Rusija ima preko dvadeset stalnih diplomatskih predstavništava u Ev ropi i Aziji. Slično je sa prisustvom stalnih diplomatskih pred stavnika evropskih država u Rusiji. Ona postepeno ulazi u sistem evropske diplomatije i sve češće utiče na odnos snaga izmedu ev ropskih država. Vremenom taj uticaj postaje sve primetniji, što doprinosi većoj nestabilnosti evropske politike. Sredinom veka uticaj Rusije priznaju mnogi savremenici. Slično je sa Turskom. Ona od ranije igra značajnu ulogu u evropskoj politici i diploma tiji, a veliki broj evropskih država ima svoje predstavnike u Carigradu. Kako Turska ne predstavlja evropsku državu, tako ona ne postaje sastavni deo evropske diplomatije. Mnoge evrop ske države (Svedska, Pruska) nemaju svo,ie stalne predstavnike u Carigradu, a tek krajem veka Turska počinje da šalje svoje stalne ambasadore u prestonice velikih sila. Mnogi ratovi i ugovori izmedu Turske i evropskih država doprinose da ona po stane deo evropskog diplomatskog sistema. Posredstvom Turske evropski sistem širi se na Balkan, Levant i Poljsku. Ravnoteža snaga. - Utrehtski mirovni ugovor je potvrda primene načela ravnoteže u odnosima izmedu velikih država. Njegov cilj je „očuvanje mira i spokojstva hrišćanskih država
pravednom ravnotežom snaga“. Postepeno izraz „evropska rav noteža“ postaje svakodnevna fraza, ona se meri preciznim mate matičkim vrednostima, poznatim kao „politička aritmetika“. 382 Luj XIV je protivnik ideje ravnoteže, a nju ne podržava ni Viljem III Oranski. Ona nalazi podršku medu Englezima (kraljica Ana, Davenant, Defo), kojima se pripisuje odgovornost za njeno pri hvatanje u Evropi. Ona ne uključuje ravnotežu pomorskih snaga. Postepeno ravnoteža lokalnog karaktera (Danska i Šved ska na severu, Francuska i Habsburgovci u Nemačkoj, italijan ske države) prestaje da ima veću važnost i postaje sastavni deo evropske ravnoteže, koja je polovinom veka potpuno odredena i prihvaćena. U stvarnosti primena načela ravnoteže znači da se Francuska i Španija ne mogu nikad ujediniti, a da Habsburgov ci, uklonjeni iz Spanije, dobijaju španske teritorije u Italiji i Ni zozemskoj. To sprečava oživljavanje francuskog ekspanzionizma i obezbeduje prisustvo Habsburgovaca u zapadnoj Evropi. Fran cuska podržana od Španije sprečava snaženje Habsburgovaca, koji uživaju podršku Engleske i Nizozemske. Iako simetrična, ravnoteža je neodrživa: sporazumi izmedu Engleske i Francuske (1717) i Engleske i Španije (1725) to potvrduju. Slabljenje Fran cuske posle smrti Luja XIV remeti ravnotežu. Pojava Rusije i Pruske preti da iz osnova izmeni dotadašnji odnos izmedu drža va na severu i jugu Evrope. Širenje uticaja Rusije na Baltiku i Nemačkoj preti da poremeti odnos snaga u severnoj Evropi. To se ne događa pošto Petar I želi pripajanje dela obale potrebnog za održavanje saobraćaja sa zapadnom Evropom. Rusija zame njuje Švedsku kao vodeću silu na severu, ali njena nadmoćnost nije potpuna kao švedska u prošlosti. Petar I veruje u ravnotežu u zapadnoj i severnoj Evropi, pa učvršćivanje Rusije na Baltiku ne uništava ravnotežu snaga. On lako postiže sporazum sa En gleskom i Nizozemskom o njenom održavanju. U jugoistočnoj Evropi promene nastale u ratovima od 1683. do 1739. dovode do mnogih zaokreta u držanju Rusije i Austrije, čija saradnja ili neprijateljstvo olakšavaju ili otežavaju Turskoj da održi svoj raniji položaj i ravnotežu. Posredovanja zapadnih država između Turske, Rusije i Habsburgovaca (1710-1713,1718) nisu podstaknuta svesnim nastojanjima da se održi ili po remeti ravnoteža, iako postižu takav efekat. U Italiji Savojsko vojvodstvo dobija najveću podršku kako bi se suprotstavilo po rastu uticaja Habsburgovaca. Savojski vojvoda predstavlja cen tar ravnoteže izmedu Francuske, Spanije i Austrije. On dobija kraljevsku titulu; Siciliju, deo Monferata i Nice. Time osigurava svoj položaj u Italiji i odustaje od pretenzija na francuske terito rije. Pojedini evropski vladari ne prihvataju načelo ravnoteže snaga. Fridrih II smatra da je to prazna fraza i da samo potpu nim zanerxrarivanjem tog načela vladar može da postigne velike uspehe. Njegovi ratovi potvrdujtr doslednu primenu takvog uve renja i vode do krupnih promena u odnosima snaga između ev ropskih država. Mnogi vladari odbijaju da prihvate i shvate pro
mene, pa do polovine veka razmišljaju i postupaju u skladu sa starim shvatanjima. Tek 1756. diplomatska revolucija i sedmo godišnji rat ruše sistem ravnoteže i otvaraju epohu nesigurnosti. 383 Tokom veka pojavljuju se mnogi radovi i rasprave u kojima se govori o problemu ravnoteže snaga izmedu evropskih država. Geografski položaj i blizina ne smatraju se obaveznim elementi® ma u uobličavanju stavova prema načelu ravnoteže. Na njega se sve manje gleda mehanički, a sve više kao na nešto vitalno i pre sudno. Sredinom veka sve više preovlađuje uverenje da se evrop ske države nalaze „u prirodnom stanju“ u medusobnim odnosi ma i da se svaka od njih bori za širer.je svoje snage i uticaja: svaka država se smatra prirodnim neprijateljem svajih suseda. Poštenje i poverenje se odbacuju kao nešto nepostojeće, uvaža vanje sile postaje cilj svih, a njena upotreba se opravdava. Male države, u želji da se održe protiv svojih velikih suseda, treba da se udružuju i grade sistem ravnoteže. To olakšava širenje uvere nja da ravnoteža obezbeduje postojanje evropskog sistema drža va. U cilju održavanja ravnoteže vladari i narodi moraju da žr tvuju teritorije i dobra. Takvi stavovi nailaze na srnetnje u primeni. Kako izmeriti snagu jedne države - englesko bogatstvo, ruska mnogoljudnost ili pruska efikasnost? Snaga države se često meri njenom veliči nom, iako ni to nije pouzdano. Rasprave o tome ne donose zado voljavajuće odgovore. Zanimljivu ideju iznosi J. H. G. von Justi, nemački teoretičar i kritičar teorije ravnoteže, koji tvrdi da je je dino merilo snage jedne države efikasnost njene afministracije. U ideji ravnoteže Justi vidi pravo svake države da interveniše protiv druge i sprečava je da razvije svoj unutrašnji sistem. U moru pamfletističke i političke literature ima radova ko ji odbacuju koncept ravnoteže, iako su njihovi argumenti često neprihvatljivi. Sastavljači raznih mirovnih planova i predloga ukazuju na neodrživost načela ravnoteže i smatraju da treba pronaći takve mehanizme koji će ograničiti sklonosti nekih država da ugrožavaju druge. Ideja ravnoteže to ne može postići. U spisu Plan za očuvanje trajnog evropskog mira (1712, 1739) Sen-Pjer piše da ideja ravnoteže predstavlja „krhki idol kome su države slepo i bezuspešno žrtvovale dugo vremena svoju krv i bogatstvo“. Mir i bezbednost mogu se postići stvaranjem jedne efikasne medunarodne organizacije koja bi bila u stanju da se suprotstavi sebičnim i agresivnim stremljenjima pojedinih vla dara i da ga prisili, upotrebom sile ako je to potrebno, da poštuje prava svojih suseda. Društveni ugovor treba primeniti u medu narodnim odnosima, a svaki vladar treba da se odrekne nekih suverenih prerogativa. Mnogi pisci i državnici razvijaju ideju federacije izmedu država. Vilijam Pen, osnivač kolonije Pensilvanija u Americi, pi še Raspravu o sadašnjem i budućem evropskom miru (1693), Džon Belers i kardinal Julije Alberoni iznose ideje o strukturi vladajućih tela, Ričard Prajs predlaže stvaranje evropskog se nata koji bi delovao kao pomiritelj u spornim slučajevima, a Džeremi Bentam zahteva da se armije evropskih država svedu na
minimum, kolonije oslobode i stvori sud za rešavanje meduna rodnih problema. Takvi predlozi ne nailaze na pozitivan odgovor vladara i javnog mnenja. 384 Uporedo sa problemima evropske ravnoteže, kao njen sa stavni deo, sve veći značaj dobijaju pitanja prekomorske i kolo nijalne trgovine. Većina pisaca i državnika smatra pitanja evropske i kolonijalne ravnoteže uzajamno povezanim. Robert Volpol izjavljuje u Donjem domu 1732. da je očuvanje ravnoteže snaga i savezništvo Engleske i Austrije neophodno za „očuvanje imperijalnih poseda u celini“. Sve naglašenije je uverenje da sila koja kontroliše mora i kolonije ima velike izglede da osigura pre moć u Evropi. D. Defo u delu Plan engleske trgovine (1737) tvrdi da gospodar okeana mora istovremeno da bude i gospodar trgo vine u Evropi. Francuski pisci pokazuju sklonost da prihvate ta kvu tvrdnju. Iz toga proističe uverenje da odnos izmedu koloni jalne i pomorske snage pojedinih država treba da bude isti kao i odnos izmedu njihovih evropskih teritorija. U borbama za pre vlast, u kolonijama i na morima najvažniji protagonisti su Velika Britanija i Francuska, koju podržava Španija. Većina evropskih država pokazuju primetno neraspoloženje i strah od britanske dominacije, a njihovi pokušaji da spreče njeno dalje širenje za vršavaju se neuspešno. Postupci britanskih oficira, gruba prime na sile i uplitanje u poslove neutralnih država u vreme ratova (kontraband, trgovina sa neprijateljima) podstiču otpor i mržnju prema Velikoj Britaniji. Francuska uspeva da okupi pojedi ne evropske države (Nizozemska, Švedska, Hanza) i podstakne otpor prema Velikoj Britaniji, njenoj hegemoniji u trgovini i ko lonijama. U vreme sedmogodišnjeg rata otpor dobija izraz u ideji trgovačke ravnoteže, potrebi da se ona brani od preteranog uti caja Velike Britanije. Francuski ministar inostranih poslova voj voda Šoazel objasnio je dilemu ovim rečima: „Velika Britanija nastoji da očuva ravnotežu na kopnu koju niko ne ugrožava, a potpuno uništava ravnotežu na moru koju niko ne brani.“ Kra jem pedesetih godina Danska iznosi predlog o stvaranju pomor ske unije u cilju zaštite pomorskih prava. Ideja dobija svoj puni izraz u vreme rata za američku nezavisnost, kad dolazi do stva ranja Lige oružane neutralnosti (1780), kojoj pristupa i Rusija. Diplomatska revolucija. - Brze promene u ravnoteži snaga evropskih država počinju upadom pruskih armija u Šleziju 1740. i njenim pripajanjem Pruskoj 1748. Potpisivanje mira u Ahenu (1748) izbacuje u prvi plan evropske diplomatije saznanje o snazi pruske vojske i slabosti Rusije. Marija Terezija mrzi Fridriha i želi da povrati Šleziju, smatra da Engleska neće ništa učiniti da joj pomogne u tome i veruje da joj ne preti opasnost od Francu ske, vekovnog neprijatelja Habsburgovaca. Kancelar Vencel -Anton Kaunic, jedan od najsposobnijih diplomata toga vreme na, radi na promeni austrijske politike. On smatra da Austrija ima šta da ponudi Francuskoj u zamenu za njenu podršku u bor bi za Šleziju - austrijsku Nizozemsku. Francuska takode smatra
da nema razloga da produžuje savez sa Pruskom, nepouzdanim saveznikom. Pregovori između Austrije i Francuske vode se ne 385 koliko godina, bez obzira na opasnost da takva politika odvede Fridriha II u krilo Velike Britanije. Pregovori se vode u Parizu, Beču, Londonu i Berlinu. Fran cuska zauzima stav da joj ne preti opasnost od Habsburgovaca u Nemačkoj, Španiji i Italiji; Fridrih II se približava Engleskoj, ia ko Džordž II strahuje za svoje hanoveranske posede. Odnosi iz medu Engleske i Francuske se zaoštravaju zbog stalnih sukoba u Severnoj Americi. Sve to dovodi do radikalnih promena postoje ćih saveza i diplomatske revolucije 1756. U januaru Pruska i En gleska postižu sporazum u Vestminsteru kojim isključuju Ne mačku iz anglo-francuskih sukoba i poništavaju englesko-ruski sporazum iz 1755. U Versaju se to doživljava kao nova Fridriho va izdaja; kao odgovor Francuska i Austrija zaključuju u maju odbrambeni savez, po kome se bečki dvor obavezuje da se ne upliće u sukob izmedu Engleske i Francuske; Francuska se oba vezuje da ne napada Nizozemsku ili druge austrijske posede. Kaunic smatra to prvim korakom u obračunu sa Fridrihom II. U decembru 1756. Rusija pristupa Versajskom sporazumu u nak nadu za novčanu supsidiju od Francuske, čime se stvara osnov za antiprusku koaliciju. U maju 1757. Francuska i Austrija za ključuju drugi Versajski ugovor čije su odluke dalekosežne: Francuska plaća Austriji godišnju supsidiju i obavezuje se da uputi vojsku na ratište protiv Pruske, koja će u slučaju poraza biti podeljena. Francuska je u evropskom ratu koji se vodi u in teresu Austrije, plaća visoku cenu i mora da se odrekne svojih saveznika Turske, Poljske i Švedske. Drugi Versajski ugovor predstavlja veliku grešku Luja XV. Austrija obezbeduje sve što je potrebno za obračun sa Pru skom i čeka povoljnu priliku da krene u rat. U avgustu 1756. Fri drih upada u Saksoniju, što dovodi do novog rata za Šleziju, u koji je Francuska uvučena bez potrebe. Francusko-austrijsko sa vezništvo završava sa porazom Francuske u sedmogodišnjem ra tu, posle koga ona gubi ulogu vodeće države u evropskoj politici. To se potvrduje prvom podelom Poljske, njenog saveznika, u ko joj Francuska igra ulogu pasivnog posmatrača. Posledice diplomatske revolucije su raznovrsne. Italija pre staje da bude centar sukoba Francuske i Austrije; u srednjoj i ju goistočnoj Evropi rastu snaga, uticaj i moć Rusije, Austrije i Pru ske. Posle 1763. centar evropskih diplomatskih sukoba prelazi u te oblasti, a Poljska i Turska postaju centri pažnje. Nova ravno teža snaga uspostavlja se u geografskim prostorima koji su dota da izvan interesovanja zapadnih država. Čitava slika se zaoštra va zbog primetnih verskih i nacionalnih razlika (pravoslavni, katolici, protestanti, muslimani, Nemci, Sloveni, Turci). Broj država koje sačinjavaju sistem ravnoteže brzo raste, pa otuda njegovo uspostavljanje i održavanje predstavlja mnogo teži po sao nego što je slučaj u prvoj polovini veka. Opadanje Turske, anarhija u Poljskoj, slabosti francuske diplomatije, kao i ambici
je, lukavost i prevrtljivost predstavljaju stalne elemente politič ke scene. 386 Priroda evropske diplomatije. - Tokom veka .francuski je zik postaje zajednički jezik evropske diplomatije. To je posledica širenja francuske kulture i političkog uticaja Luja XIV. Najveći broj diplomatskih dokumenata (ugovora) i medunarodnih spora zuma sastavlja se na francuskom jeziku; veliki broj diplomata opšti sa svojim vladama na francuskom, a u Rusiji to traje do XX veka. Fridrih II piše svoja uputstva na francuskom jeziku, a au strijski diplomati opšte često sa svojom vladom tim jezikom. Ka tarina II, iako Nemica, nalaže svojim poslanicima na strani da svoje izveštaje pišu na ruskom jeziku (1787). Nemački i latinski jezik koriste države Nemačkog Carstva, dok se na Levantu upo trebljava italijanski jezik. Koriste se, mada u ograničenoj meri, ostali jezici, iako francuski ostaje premoćan u odnosu na njih. U diplomatiji postoji saglasnost da evropske države nemaju jednak položaj u medusobnim odnosima. Krunisani vladari (kraljevi, carevi) imaju prednost nad republikama, vojvodama i manjim kneževima; katolički vladari priznaju primat papi. Mnogo se drži do prava prvenstva, pa su sporovi mnogobrajni. Car teško priznaje titulu veličanstva francuskim kraljevima, koji iznose mnoge razloge da opravdaju svoju ravnopravnost sa ne mačkim carevima. Engleska se spori sa Spanijom, Portugalijom, Danskom i drugim državama oko redosleda; Nizozemska i Vene cija se prepiru oko prvenstva. Državna hijerarhija se pokazuje u ceremonijama koje se primenjuju u svakoj zemlji, a svaka od njih ima utvrdenu proceduru u odnosima sa stranim diplomatima. O protokolu se pišu tomovi, što pokazuje potpunu neuskladenost. gledišta medu državama. Ceremonijal umanjuje efikasnost diplomatije. Sazivanje mirovnog kongresa je izuzetno težak posao, a procedura je takva da zahteva mnogo vremena; ponekad služi kao zaklon. Zbog toga sile više vole da pregovaraju direktno, bez posrednika ili kon gresa, o čemu svedoči Utrehtski mir. Torsi, francuski ministar spoljnih poslova, odlazi lično u Hag i pregovara sa Hejnsijusom, vojvodom od Malboroa i Eugenom Savojskim. Promene evropske političke strukture nemaju veliki uticaj na medunarodno pravo, organizaciju diplomatske službe i način pregovaranja. Diplomatska procedura odvija se u skladu sa dru štvenim poretkom. Pisci diplomatskih priručnika zapažaju da diplomatija obuhvata mnoga pitanja o kojirna se ranije ne ras pravlja: pitanja trgovine i javnog mnenja postaju deo pregovara nja. Savremeni priručnici ističu da „idealni ambasador“ treba da zna latinski, francuski, italijanski, španski i nemački jezik, poznaje istoriju, razume vojne, pomorske i trgovačke probleme, da je načitan, ima sposobnost zapažanja i razumevanja, bude ljubazan i raspolaže fizičkim i mentalnim sposobnostima. Takvi uzori su retki. Vikforov Ambasador i njegove dužnosti predstav lja standardni priručnik do sredine veka i zalaže se za diplomat ski imunitet; Kalijeov Priručnik za pregovore sa vladarima ne
387 donosi ništa novo u teoriji diplomatske prakse i medunarodnih odnosa. Sve veći značaj diplomatije i medunarodnih odnosa, kao i povezivanje država u jedinstveni sistem, dobija izraz u nastanku i usavršavanju ministarstva inostranih poslova. Većina država ima različite procedure u vodenju spoljne politike. U vreme Vi ljema III spoljna politika Nizozemske i Engleska nalaze se u nje govim rukama, čime se povećava njena efikasnost; posle njegove smrti dolazi do deobe, iako se nastavlja saradnja izmedu Hejnsi jusa i vojvode od Malboroa. Francuska diplomatija prednjači u organizaciji i efikasnosti. Luj XIV određuje spoljnu politiku nakon diskusije u Državnom savetu; nju sprovodi ministar u do govoru sa kraljem; Luj XIV nastoji da očuva potpunu tajnost, traži od ambasadora otvorenost i nagraduje ih za uspeh. Pred kraj njegove vladavine ministarstvo raspolaže sposobnim sarad nicima, činovnicima i prevodiocima; 1710. stvara se posebno ar hivsko odeljenje, a potom odeljerlje za štampu, topografsko ode ljenje u kome se nalazi najbolja zbirka karata u Evropi, odeljenje za ši.frovanje i dešifrovanje (1767) i druga. U ministarstvu se na laze četiri državna sekretara. od kojih jedan obavlja poslove spoljne politike. Povremeno se poslovi ovog ministra sukoblja vaju sa prerogativama ministara rata i mornarice. Za ministro vanja vojvode Šoazela (1758--1770) i grofa Veržena (1774-1787) ministarstvo post.aje efikasnije u obavljanju poslova i stiče mno ge osobine koje če zadržati u narednom veku. Ministarstvo inostranih poslova u Rusiji razvija se velikom brzinom. Posolski prikaz i kolegijum spoljnih poslova predstav ljaju etape u tome; kolegijum stiče poseban značaj širenjem veza Rusije sa evropskim državama, u njemu rade mnogi prevodioci i drugi službenici; kolegijum se bavi iaključivo pitanjima spoljne politike i oslobada ostalih poslova. Poslove Sv. mesta obavlja Sv. sinod. a Ukrajine Senat. Pred kraj veka proces specijalizacije je završen, pa se kolegijurn bavi iskl;učivo pitarxjima uobličavanja i sprovođenja spoljne politike. Broj ljudi i troškovi kolegijuma su u stalnom porastu. U drugim zemljama ministarstva inostranih poslova ne rastu takvom brzinom kao u Francuskoj i Rusiji. Ipak, kontrola vodenja spoljne politike postaje primetnija i potpunija. U Au striji početkom veka spoljna politika se vodi u komitetima, a car retko ima priliku da sam odlučuje o važnim pitanjima. Za vlada vine Josipa I stvara se ko:mitet devetorice (1709) koji brine o sp.:,ljnoj politici. Karlo VI preureduje komitet, koji postaje jedan od najvažnijih delova carske administracije. Sredinom veka kancelar Kaunic preuzima u svoje ruke vodenje spoljne politike. U Engleskoj, Forin ofis dugo vremena igra nezapaženu ulogu u uobličavanju spoljne politike i ima mali broj činovnika, njih oko dvadeset. Tek 1782. stvara se zvanje državnog sekretara za spolj ne poslove, pa kontrola spoljne politike p.relazi u nadležnost jed ne ličnosti; njegovu delatnost nadziru premijer i kabinet; Forin ofis ne raspolaže dovoljnim brojem prevodilaca i arhivskom slu
388 žbom. U manjim državama (Švedska, Poljska) stanje se bitno ne menja. Tajna diplomatija se smatra normalnim postupkom u vo denju spoljne politike svake zemlje. Ponekad se ona vodi para lelno sa službenom diplomatijom pa dolazi do neželjenih ishoda i posledica. Politika Luja XV je primer takve dvojnosti. Grupa dvorana nagovara vladara da stvori posebnu tajnu službu koja će voditi politiku nezavisno od ministarstva - Secret du Roi. Ko risteći tajnu šifru, ovo telo tokom dvadeset pet godina ometa de latnost francuskih ambasadora. Dugo vremena na čelu toga tela se nalazi vojvoda Brolji, a njegova pažnja okrenuta je Poljskoj. Zvanična francuska politika se zalaže za neutralnost, dok tajna koristi velika novčana sredstva u cilju onemogućavanja ruskih intriga. Zbrka i protivrečna politika dovode do to a da Katarina II uspeva da na poljski presto dovede svog bivšeg ljubavnika Stanislava Ponjatovskog i otvori put prvoj deobi Poljske. To po kazuje kako ambicije vladara ometaju zvaničnu politiku. Posle diplomatske revolucije Luj XV nalaže grofu Stenvilu, potom voj vodi Šoazelu, da nastavi da vodi francusku politiku kao i ranije, tj. očuvati položaj Francuske kao najveće sile u Evropi. Tajna di plomatija zaključuje 1703. sporazum kojim se habsburška dina stija deli u dva ogranka - potomke Josipa I i Karla VI. Po tome austrijske zemlje treba da pripadnu potomcima, makar i žen skim, Karla VI. Iz toga sporazuma proizilazi 1713. Pragmatična sankcija, koja obezbeduje naslede ženskim članovima porodice. Najvažniji zadatak diplomata je prikupljanje obaveštenja svih vrsta. Pored redovnih izvora, obaveštenja se prikupljaju od tajnih ili polutajnih obaveštajaca. Službenici i poštanski činov nici obezbeduju dodatne prihode prodajom prepisa izveštaja i depeša drugim zemljama; ponekad se sekretar poslanstva bavi sličnim poslovima; na taj način vojvoda od Malboroa saznaje za uputstvo Luja XIV ambasadoru de Riku da poseti švedskog kra lja Karla XII (1707). Preduzimljivi ambasador sakuplja obave štenja iz svih izvora, a u vreme ratova najveću uslugu čine poje dini diplomati u službi Francuske i drugih zemalja. U tome poslu se ističu diplomati nemačkih država, Danske, Portugalije. Nak nada za odredeno obaveštenje razlikuje se od države do države; Pastor dobija od francuske vlade nagradu od 40 škuda mesečno za rad u Beču (1706}, a Petkum ima godišnju platu od 3000 livri. Austrijski poslanik na Porti, baron Tugut (1769-1775), nalazi se u službi francuske vlade kojoj redovno dostavlja izveštaje svoje ambasade i uputstva iz Beča. Njegov rad u Beču nije tajna, ali vlada ne preduzima ništa da ga ukloni sa toga položaja; štaviše, on postaje 1793. ministar inostranih poslova. Špijunaža je sastavni deo diplomatske prakse. Pored uslu ga agenata, otvara se diplomatska pošta, provaljuju poverljive šifre. Govori se da šef pošte u Versaju prima platu od princa Eugena Savojskog i da su mnogi pruski kuriri u službi barona Kaunica, koji navodno poseduje knjigu za dešifrovanje pruskih telegrama. Sedmogodišnji rat počinje 1756. kad pruska vlada uspeva da kupi od
389 saksonskog diplomate izveštaje u kojima se govori o pripremama za napad. Prepisivanje i prodaja dokume nata postaju normalna pojava. Sluga britanskog ambasadora u Carigradu, Mareja, prepisuje poverljive dokumente i prodaje ih francuskom ambasadoru; kardinal od Roana, francuski ambasa dor u Beču, pribavlja poverljive dokumente austrijskog mini starstva inostranih paslova (1772-1774) i dostavlja ih svojoj vla di. Fridrih II tvrdi da od svog poslanika u Hagu može da sazna sve što se priprema u Petrogradu, ili od onog u Kopenhagenu o zbivanjima u Poljskoj. Diplomatija zahteva brz i siguran prijem saopštenja i izve štaja. Najveći deo prepiske se šalje redovnom poštom, a samo u izuzetnim slučajevima se koriste ekspresni kuriri, čije usluge plaća ambasador iz svog džepa. Zbog sporosti i nesigurnosti na putevima. izveštaji se šalju u više primeraka; evropska pošta funkcioniše čak izmedu zaraćenih zemalja. Savremenici se ne slažu u pogledu upotreblji.vosti šifara; Vikfor smatra da ne po stoji šifra koja se ne može razrešiti, dok Kalije smatra da postoji. Pojedine zemlje, npr. Engleska, koriste matematičare za dešifro vanje uhvaćenih izveštaja. Taj posao obavljaju posebne službe ministarstva inostranih poslova - cabinets noire. Francuska ras polaže izvanrednom službom ove vrste, a većina njenih minista ra inostranih poslova do 1770. obavlja istovremeno dužnost ge neralnog direktora pošta. To olakšava kontrolu prepiske stranih diplomata i agenata. U Francuskoj se pregleda privatna pošta, zbog čega ima mnogo žalbi; tajni agenti često šalju svoje izvešta je trgovcima i bankarima, kako bi izbegli cenzuru. Poštanska služba u tom slučaju okleva da zadržava poštu bankara i trgova ca. U Engleskoj Donji dom donosi zakon (1711) koji predvida kontrolu privatne pošte, ali samo uz odobrenje državnog sekre tara; vojvoda od Njukesla nareduje inspektoru pošta (1730) da prepisuje pisma određenog broja ličnosti, medu kojima se nalaze vladari i državnici. Posle 1765. prepisuju se sva pisma diplomat skog karaktera koja prolaze kroz londonsku poštu. Britanska služba postiže veliku efikasnost u torn poslu i može se meriti sa francuskom. Početkom veka pojedine države počinju da pripremaju ka drove za diplomatsku službu. u želji da doprinesu njenoj većoj efikasnosti i korisnosti. Francuska prednjači u tome. Već 1712. Torsi uvodi praksu da se miadi ljudi upoznaju sa arhivima, do kumentima, istorijom i načelima vodenja diplomatije; to presta je 1720; Marija Terezija otvara u Beču Terezijanum (1746) sa za datkom da priprema diplomate i državne službenike. Naredne godine Fridrih II otvara seminar za ambasadore koji pohada dvanaest učenika iz uglednih porodica. U vreme sedmogodišnjeg rata škola prestaje sa radom, a nastavlja 1775. Krajem veka car Pavle nareduje da kolegijum spoljnih poslova primi trideset mladih ljudi koji će se pripremati za diplomatsku ka rijeru.
Diplomatska služba pripada, po pravilu, aristokratiji, a ambasadorski položaji krupnom plemstvu. Pored znanja jezika i 390 istorije, dobar ambasador mara da poseduje druge sposobnosti: da bude duhovit, dobar šahista i kockar, spreman da prizna poraz vladaru. Č.`.esto se na odredene položaje postavljaju ljudi koji poznaju prilike u državi ili imaju sposobnost da se pri bliže vladaru. Fridrih II tvrdi da postavlja ambasadore po od redenom sistemu. Kad je u rdavim odnosima sa Engleskom, pruski ambasador je dobar špijun; kad su odnosi dobri, šalje „prijatnog pokvarenjaka“ koji može dobro da popije i zavodi žene. U Hag odlaze „jednostavni, čvrsti ljudi“, jer se tamo prikupljaju sve evropske tajne; u Beč odlaze l;udi koji su vešti politici odugovlačenja. U diplomatsko,j službi postoje mnoga zvanja: ambasadori, poslanici i konzuli. Samo suverene zemlje postavlja;ju amba sadore, iako ni one to ne čine uvek zbog velikih troškova. Bez obzira na razlike, diplomati su posebna skupina ljudi koja se bavi istim poslovima i uživa iste privilegije. Oni uživaju prava imuniteta ličnosti i imovine, ali mogu biti proterani zbog odredenih prestupa. Efikasnost ambasadora zavisi od mnogih činilaca: sredstava na raspolaganju, društvenog porekla i po ložaja, ličnog šarma. Diplomati nižeg društvenog položaja ne mogu ostvariti mnogo, bez obzira na svoje sposobnosti. Amba sador u Vatikanu treba da raspolaže velikim bogatstvom, a u nemačkim kneževinama se traži dobro poznavanje zakona. Sve štenici su uspešni u tajnim misijama na katoličkim dvorovi ma, posebno u Španiji, ali su nepoželjni u protestantskim i pravoslavnim. Ambasadori i poslanici sami prikupljaju svoje saradnike, pre svega poverljiva lica za sekretare. IJ Engleskoj, Španiji i Svedskoj sekretare postavlja i plaća vladar; u Francuskoj njih bira ambasador i plaća ih iz svojih sredstava. t1 pojedinim zem ljama (Nizozemska) broj činovnika je mali, dok u drugim (Rim) ima i do stotinu. Ambasador sam plaća svoje rashode i poštanske troškove, a plata ne zadov oljava te troškove. Uspešni diplomata dobija priznanje, iako većina gleda na tu funkciju kao na skupo i časno izgnanstvo. To doprinosi da se diplomatsko zvanje smatra privremenim, a ne stalnim zanimanjem. To sprečava sistematsko školovanje. U diplomatsku službu ulaze najčešće podanici te zemlje. Stranci popunjavaju niža zvanja, najčešće konzulska i vicekonzulska. Tokom veka pitanja trgovine i saobraćaja sve češće nalaze mesto u diplomatskim poslovima. Mnogi vladari se ne snalaze u tim pitanjima, iako pojedini dipiomati stiču primetna .znanja o privrednim problemima. Ekonomska politika predstavlja in stx-ument politike, a ne njen cilj. S druge strane, verska pi-tanja gube raniji značaj. Razdvajanje vere i međunarodnih od nosa je paradoks, pošto su veliki broj državnika i vladara iskreni vernici. Strah od uplitarlja vere u politiku i ugroža
vanja postojećeg evropskog poretka objašnjavaju uzdržanost vladara u tom pogledu. 391 VIII PIRINEJSKO I APENINSKO POLUOSTRVO Utrehtski mir donosi velike promene u ravnoteži snaga u Sredozemlju. Španija gubi mnoge teritorije, Velika Britanija učvršćuje svoje prisustvo, a Habsburgovci postaju najvažnija si la na Apeninskom poluostrvu. Na severu raste uticaj Savojskog vojvodstva, dok Francuska gubi uticaj u Napuljskoj Kraljevini. Promene takvog obima i značaja podstiču ambicije mnogih te dolazi do zaoštravanja političkih i ekonomskih sukoba u tom delu Evrope. Španija. - Početkom veka Španija doživljava politički pre porod i igra značajnu ulogu u političkom životu Sredozemlja. Slabost španske privrede je vidljiva, a njena društvena struktura sporo se menja. Spansko pomorstvo, trgovina, manufakturna proizvodnja opadaju, stanovništvo u gradovima se smanjuje, a poljoprivreda pokazuje znake potpune stagnacije. Razlozi opa danja su različiti i idu daleko u prošlost. Obilje plemenitih meta la podstiče luksuz i obeshrabruje radinost. Zanati i manufaktura se shvataju kao „zlo“, a rad kao sramota. Veliko iseljavanje u Novi svet dovodi do depopulacije čitavih krajeva, tako da 1700. u Španiji živi 5,7 miliona stanovnika. Teški porezi i loš saobraćaj usporavaju privredni život. Društvena struktura zemlje otežava oživljavanje privrede. Katolička crkva predstavlja veliku smetnju. Krajem veka 190.000 ljudi pripadaju crkvi, redovima i organizacijama ili se na drugi način vezuju za njih. Samo u Valjadolidu, gradu od 21.000 stanovnika, ima 46 samostana i 14 župnih crkava; novac koji bi se koristio u zanatstvu i poljoprivredi troši se neproduk tivno. Crkveni prihodi su ogromni: od zemlje iznose 359 miliona reala, od desetine 418 miliona, od voća 230 miliona; od prihoda za mise, krštenja, venčanja i sahrane crkva ubire 135 miliona reala. Tokom veka ukupni prihodi crkve iznose preko 1,1 mili jardu reala. Crkva ne plaća alcabalu i millones. Uticaj crkve na život ljudi je ogroman, a sveštenstvo ometa Burbone u nastoja nju da sprovedu reforme. Sličan stav pokazuje i špansko plemstvo. Krajem veka u Španiji ima oko 500.000 ljudi koji pripadaju plemstvu, od siro mašnih hidalgosa do krupnih granda. Plemstvo popunjava sve značajnije položaje na dvoru, u administraciji i vojnim redovima (Kalatrava, Alkantara, Monteza). Većina plemstva nema obrazo vanje potrebno za privredni preobražaj zemlje. Žitelji gradova ne pokazuju snagu neophodnu za oživljavanje privrede; gradovi 392 su mali i siromašni, a stanovništvo ne teži reformama u društvu i privredi. Unutrašnje reforme. - Uprkos takvom stanju španski vla dari sprovode značajne reforme u mnogim oblastima. Krajem veka stanovništvo Spanije prelazi 10 miliona, vojska raste od
dvadeset na sto hiljada ljudi, ratna flota od dvadeset na tri stoti ne brodova, a državni prihodi na 650 miliona reala. Najveći deo reformi ostvaruje se za vreme Karlosa III (1759-1788), iako se do tada postiže mnogo u tom pogledu zahvaljujući delatnosti fran cuskih ministara iz pratnje Filipa V. Medu njima se ističe Ori ko ji sreduje finansijske prilike, uklanja nepotrebne izdatke i uvodi pravedniji poreski sistem. Stupanjem na vlast opata Julija Albe ronija državna uprava se centralizuje i vlast saveta smanjuje. Al beroni podstiče trgovinu, reformiše carine, podstiče manufak turnu proizvodnju, privlači strane zanatlije i gradi špansku flotu. Posle Alberonijevog pada (1719) Riperda nastavlja njegov rad u izgradnji manufakture, trgovine sa zapadnom Indijom, ca rinama. Njegove ideje ostaju neostvarene zbog pada sa vlasti (1727), ali taj posao nastavlja odlučni Hoze Patino. Covek širo kog obrazovanja i iskustva, Patino zavodi red u španske finansi je, gradi flotu i mornaricu u brodogradilištima u Kadizu i Hava ni, povećava državne prihode od američkih kolonija. Prihodi državne blagajne rastu od 142 u 1727, na 211 miliona reala u 1737. Novi kralj Ferdinand VI (1746-1759) ne pokazuje intereso vanje za unutrašnje reforme. Njegov ministar Hoze Karvahal i Lankaster želi da poveća prihode iz kolonija i njima podstakne razvitak industrije. Lankaster se zalaže za očuvanje evropske ravnoteže, čemu Španija može da pomogne povećanjem svoje privredne snage. Njegov naslednik vodi politiku privredne sa radnje sa Engleskom sa kojom zaključuje trgovinski ugovor (1750). Karlos III prekida saradnju sa Engleskom i to dovodi do ulaska Španije u rat (1761). Markiz de la Ensenada nastavlja rad na izgradnji španske mornarice, gradi puteve i reformiše carinski sistem. Mnogi predlozi Ensenade ostaju neostvareni (je dinstveni zakonik, poreski sistem). Karlos III pokazuje odlučnost da Španiji vrati staru veliči nu. Odlučan da provodi reforme, on imenuje sposobne ministre među obrazovanim ljudima, mahom strancima - markiz Skvila če, markiz Grimaldi i drugi. U red njegovih saradnika ulaze eko nomista Kampomanes, grof Aranda, grof Floridablanka i drugi. Karlosov cilj je jačanje snage i uticaj Spanije. kome se podređuje sve ostalo. Prvi koraci nailaze na otpor mnogih delova društva i dolazi do pobune 1766. Njeno gušenje izaziva sukob Karlosa III sa katoličkom crkvom, koja nije u stanju da se suprotstavlja nje govim reformnim nastojanjima. On zabranjuje objavljivanje papskih bula u Španiji bez saglasnosti vlade, što ga dovodi u su kob sa jezuitima. Karlos III pripisuje jezuitima odgovornost za pobunu 1766. i posle istrage donosi odluku o njihovom proteri 393 vanju iz Španije i njenih poseda (1767). Njihovo učenje se zabra njuje, a imovina prelazi u državne ruke. Prihodi od nje koriste se za škole, bolnice i druge ustanove. Istovremeno, Karlos III se obračunava sa inkvizicijom. Dekreti iz 1768. i 1770. određuju načir. cenzurisanja knjiga i ograničavaju njen rad u pitanjima hereze i otpadništva od vere.
Tokom svoje vladavine Karlos III ukida imunitete Arago na, Katalonije i Valensije, zavodi snažnu centralnu vlast, stvara Kortes za čitavu kraljevinu; to daje posebnu snagu i smer kralje voj polit.ici i dov odi do stvaranja vlade (178'i ). Državni prihodi se povećavaju uspostavljanjem veće kontrole nad gradovima, u ko jima običan svet dobija svoje predstavnike. Karlos III poklanja veliku pažnju problemima poljoprivrede. Traži se povratak se ljaka na zemlju i predlaže državna intervencija u cilju promene vlasništva nad njom. Mali deo plana se provodi u život: 1763. za branjuje se proterivanje sa zemlje u slučaju duga, a 1766. zemlja se izdaje u zakup po niskoj ceni; prava i nameti vlasnika zemlje ostaju na snazi. a uticaj Meste se smanjuje. Karlos III postiže ve će uspehe u trgovini sa kolonijama i manufakturnoj proizvodnji. Otvara sve kolonijalne i španske luke za trgovinu (1765,1788) što podstiče trgovačku i industrijsku ekspanziju zemlje. Vlada pod stiče privatnu inicijativu u industriji i manufakturi, umanjuje moć esnafa, uvode se više zaštitne carine i zabranjuje uvoz nekih proizvoda. Menja se poreska politika i umanjuju opterećenja Kastilje; 1779. ukida se alcabala u prometu na veliko, a smanjuje u trgovini na rnalo; ona se postepeno ukida za druge proizvode u Kastilji. Položaj Kastilje postepeno se menja u odnosu na druge delove Španije. Provincija Valensija proizvodi tekstil koji se veoma traži, a Baskija gvozdenu robu; Katalonija se najbrže razvija, naročito u proizvodnji pamučnih tkanina. Posle 1783. u njoj ima 80 fabrika, 2500 razboja i 80.000 radnika. Zahvaljujući tome Španija preuzima veći deo domaćeg tržišta, iako nije u sta nju da Engleskoj i Francuskoj bude konkurent u svetskoj trgovi ni. Položaj radnika se bitno ne menja, kao i seljaka. Karlos III nastoji da očuva špansko kolonijalno carstvo, što predstavlja glavni razlog za ulazak u rat na strani Francuske 1762. protiv Velike Britanije. Španski poraz donosi promene u kolonijalnim posedima. U ratu za nezavisnost američkih koloni ja (1776-1783) Španija učestvuje kao saveznik Francuske, iako odbija da prizna nezavisnost američkih kolonija. Pariskim mi rom (1783) vraća Floridu i Minorku. Rat nanosi znatne štete pri vredi zemlje, prekida saobraćaj sa kolonijarna i smanjuje priho de od njih. To prouzrokuje štampanje papirnog novca, a 1782. otvara se narodna banka (Banco de San Carlos). Zaključenje mira oživljava privredni život i trgovinu sa kolonijama. Reforme Kar losa III omogućavaju manufakturi, poljoprivredi i trgovini da povećavaju proizvodnju i ojačaju noložaj Spanije. Pred Karloso vu smrt (1788) Španija pokazuje političku i privrednu snagu i vi talnost, bez presedana u toku veka. 394 Spoljna politika. - U ratu za špansko nasleđe Španija gubi Nizozemsku, Milansko Vojvodstvo, Sardiniju i Napuljsko Kraljevstvo. Iako teški, gubici smanjuju finansijske, političke i vojne obaveze Španije u Sredozemlju i omogućavaju joj da vodi r°ealnu spoljnu politiku. Učvršćenje Engleske u Gibraltaru i Port Nlaonu ugrožava veze izmedu južne Španije i južne Francuske i osigurava kont.rolu Apeninskog poluostrva. Učvršćenje Austrije u Lombar
diji i Napuljskoj Kraljevini malo ko predviđa, iako je neminovno. U narednim decenijama Španija ulaže napore da obnovi vlast u Italiji. Filip V, melanholičan, izolovan, nostalgičan za Pa rizom, ne odriče se teritorija u Italiji. Njegova supruga Elizabeta Farneze, vojvotkinja od Parme, podstiče do kraja takve pretenzi je. Snažne volje i odlučna, ona odlučuje o španskoj politici i na meće italijanski uticaj na račun francuskog. Oko sebe okuplja ltalijane, a kardinal de Đudiće i opat Julije Alberoni igraju važ nu ulogu u njenoj politici. Alberoni teži uklanjanju Habsbu rgo vaca iz Italije i ujedinjenju italijanskih država. Odbijanje Karla VI da prizna Filipa V za kralja Španije podstiče takve pretenzije. Otpor Karla VI da prizna Siciliju kao savojski posed i smrt poslednjeg Medičija izazivaju novu zategnutost između Beča i Madrida. Mogućnost da Filip V nasledi Luja XIV podstiče to. Neuspeh Džordža I i vojvode Orleanskog da učvrste englesko -francuski savez (1716) i očuvaju status quo u Sredozemlju po većavaju nestabilnost u tom delu Evrope. Sukob izbija 1717. Španija objavljuje rat Austriji, iako Al beroni zna da zemlja ne raspolaže snagom da ga uspešno završi. Španske snage zauzimaju Sardiniju, a obećanja Engleske i Fran cuske da će don Karlos, najstariji sin Filipa V i Elizabete Far neze, naslediti Toskanu, Parmu i Pjaćencu ne zadovoljavaju Alberonija. Španske trupe zauzimaju Siciliju, ali admiral Bing uništava špansku flotu kod Mesine (1718) i ugrožava njene teko vine. U ratu koji izbija izmedu Engleske, Francuske i Španije poslednja trpi poraz (1719), a Alberoni mora da napusti svoj po ložaj. Naredne godine Španija pristupa Četvornom savezu, njene trupe evakuišu Sardiniju i Siciliju, Filip V se odriče francuskog prestola, a don Karlos dobija obećanje da će naslediti Toskanu, Parmu i Pjaćencu kao carski posed. Šardinija prelazi u ruke sa vojskog vojvode, a Sicilija u ruke Austrije. Pokušaj Elizabete Farneze završava se neuspehom. Filip V se ne odriče svojih pretenzija. 7ahteva vraćanje Gi braltara, što Donji dom odbacuje (1721). Odnosi sa Francuskom se poboljšavaju veridbom izmedu Luja XV i španske infante, ali izmedu Austrije i njenih saveznika Engleske i Nizozemske dolazi do sukoba zbog stvaranja Ostendske kompanije. Na kon resu u Kambreu 1724. Engleska i Francuska odbacuju zahtev Španije da njene trupe okupiraju tvrdave u Parmi i Toskani kao garanti ju da će don Karlos dobiti te oblasti. Elizabeta Farneze predlaže zaključenje brakova izmedu njenih sinova don-Karlosa i don-Fi lipa sa austrijskim princezama, ali predlog ostaje neostvaren. Odluka vojvode burbonskog da raskine veridbu izmedu Luja XV 395 i španske infantkinje navodi španski dvor da predloži zaključe nje saveza sa Austrijom (1725). Izbijanje anglo-španskog rata 1727. dovodi do raspada saveza. Na kongresu u Soasonu (1729) Francuska i Engleska podržavaju predlog da španske trupe po sednu tvrdave u Parmi i Toskani kao garantiju za don-Karlosa. što Austrija prihvata dve godine kasnije. To nije kraj sukoba oko Italije. Rat za poljsko naslede
(1733-1735) završava se porazom francuskog kandidata Stani slava Lješčinskog, zbog čega Francuska traži kompenzacije u Italiji na račun Habsburgovaca. Posle nekoliko austrijskih pora za (Parma, Guastale) Austrija ustupa don-Karlosu Napulj i Sici liju (1735). Austrija dobija Parmu i Pjaćencu, a Toskana prelazi u ruke Franje, vojvode lorenskog, budućeg muža Marije Terezije. To učvršćuje vlast Burbona u južnoj Italiji, a Habsburgovaca u Milanskom Vojvodstvu i Toskani. Francuski i španski Burboni istupaju jedinstveno, a njihovo savezništvo dobija potvrdu u Po rodičnom ugovoru 1761. Rat za austrijsko naslede (1740-1748) oživljava sukobe u Italiji. Španija želi da iskoristi teškoće Marije Terezije i sklapa savez sa kraljevinom Sardinijom, koja želi da dobije deo Milanskog Vojvodstva i izlaz na more. Engleska se boji španske dominacije u Sredozemlju i nastoji da onemogući ostvarenje toga savezništva. Njena flota prisiljava Karla IV, kra lja Dveju Sicilija, da odustane od napada na Lombardiju (1742). Marija Terezija želi da izbegne pretnju i pristaje da Sardiniji us tupi deo Milanskog Vojvodstva (1743). Naredne godine Španija i Francuska zaključuju savez protiv Austrije i Velike Britanije, či me oživljavaju politički i vojni sukobi oko Italije. U toku 1745 46. vode se borbe sa promenljivim uspehom; smrt Filipa V dovo di do promene španske politike, a njegov naslednik Ferdinand VI ne želi da ratuje u Italiji. Mirom u Ahenu 1748. don Filip, mladi sin Filipa V i Elizabete Farneze, dobija Parmu i Pijaćencu, a Karlo Emanuel III, kralj Sardinije, deo Milanskog Vojvodstva. Teritorijalni status quo ostaje do 1797. Španija, Austrija i Francuska garantuju 1752. nepovredivost poseda u Italiji. U na rednim godinama dolazi do promene u ravnoteži snaga na Sre dozemlju, a sukobi se odvijaju na morima umesto u Italiji. U želji da umanje britanski uticaj, Španija i Francuska zaključuju sa vez 1768; naredne godine Francuska kupuje Korziku, što izaziva otpor u Engleskoj. Problemi sa američkim kolonijama i politika Karlosa III slabe britanski položaj i uticaj u Sredozemlju. Spani ja doživljava poraz u ratu sa Engleskom (1761-1763), ali ne gubi teritorije. Sređivanje odnosa sa Marokom (1767) prouzrokuje agresivnu špansku politiku. U vreme rata za američku nezavi snost Španija i Francuska nanose velike gubitke britanskoj floti u Sredozemlju i zauzimaju Minorku (1782). Uprkos dugotrajne blokade, špansko-francuske snage ne uspevaju da zauzmu Gi braltar. Njegovim posedovanjem Velika Britanija zadržava po ložaj velike sile u Sredozemlju. 396 Portugalija. - Druga pirinejska kraljevina dugo ostaje po strani od reformnih delatnosti španskih kraljeva. Iako plodna, Portugalija ne proizvodi dovoljno žitarica za ishranu stanovni štva. Bilfeld nalazi da je to veoma siromašna zemlja; u njoj živi oko tri miliona stanovnika, mahom sirotinje, a postoji veliki broj crkvenih lica. Mali broj ljudi se bavi zanatima, trgovinom i zem ljoradnjom; sredinom veka teško se može govoriti o manufaktur noj proizvodnji. Proizvodnja poznatog vina porto, uvoz dobara i zlata iz Brazila omogućava Portugaliji i njenim vladarima ugo
dan život; veliki deo brazilskog zlata odlazi u Vatikan kao poklon papama, a portugalski kralj dobija titulu „Njegovo Naj vernije Veličanstvo“. U zemlji ima oko 900 verskih ustanova, a crkva poseduje polovinu obradivog zemljišta. Uticaj Vatikana je svuda prisutan, univerziteti (Koimbra, Lisabon) su deo crkvenih ustanova, a snaga inkvizicije je veoma velika. Portugalski kraljevi ne podstiču reformne delatnosti, kao što je slučaj sa špan skim vladarima. Kralj donosi sve odluke uz pomoć državnih sekretara. Portugalija se ne može smatrati prosvećenom monarhijom. U zemlji ne postoji izgradena administracija, tela i pojedinci koji bi sprovodili potrebne reforme i predlagali zakone. Donosi se ve liki broj zakona, ali bez mnogo značaja. Posle smrti kralja Žoaoa V (1750) na vlast dolazi Žozef de Karvaljo e Melo, poznatiji kao markiz Pombal. Kraljevi Žozef I (1750-1777) i Marija I (1777 1816) ne pokazuju interesovanje za državne poslove. Pombal uzima u ruke svu vlast i do smrti Zozefa I upravlja zemljom gvo zdenom rukom. Kao ambasador u Beču i Londonu, Pombal uvi da zaostalost Portugalije; pokazuje veliku hrabrost i odlučno se obračunava sa katoličkom crkvom, glavnom smetnjom razvitku zemlje. Njegova politika i metodi se graniče sa terorom i brutal nošću, zbog čega izazivaju kritiku francuskih enciklopedista. On obnavlja Lisabon posle velikog zemljotresa 1755, što ostaje veli ki uspeh njegove vladavine. Učvršćivanje apsolutizma nailazi na veliki otpor, pa Pom bal mora da se obračuna sa svima koji se protive njegovoj politi ci. On uklanja predstavnike krupnog plemstva sa položaja vlasti i obračunava se sa katoličkom crkvom. Zabranjuje inkviziciji da provodi auto da fe, tj. smrtne kazne bez dozvole vlade. Otpor je zuita njegovoj politici u zemlji i kolonijama pruža povod Pomba lu da se obračuna sa njima. Uklanja kraljevog ispovednika i zabranjuje jezuitima pristup na dvor. Papski legat zabranjuje je zuitima da trguju i propovedaju u kolonijama (1758); naredne godine istraga pokazuje njihovu upletenost u zaveru protiv kra lja. Posledica je konfiskacija imovine i proterivanje reda iz Por tugalije. Pombal podržava burbonske vladare u zahtevu za uki danjem reda. Njegova borba protiv jezuita predstavlja deo šire politike u interesu snaženja države: ograničava verske poklone, odvaja obrazovanje i stavlja biskupe pod nadzor krune. Jezuitski koledž u Lisabonu se pretvara u koleciž z.a plemiće, a prirodne 397 nauke se uvode u program Univerziteta u Koimbri. Ipak, radovi Hobsa, Loka, Voltera i Rusoa su zabranjeno štivo. Posle obračuna sa crkvom, Pombal se okreće protiv plem-stva. Nakon otkrića zavere protiv kralja (1758), Pombal hapsi i pogubljuje neke od najistaknutijih plemića. Uklonivši opoziciju, Pombal reformiše administraciju i ukida mnoge nepotrebne i skupe položaje, pojednostavljuje sudski sistem. Pombal provodi mnoge privredne reforme. On nastoji da zaštiti Portugaliju od britanskog uticaja i trgovačkih privilegija. Portugalija ima defi cit u trgovini sa Engleskom, iz koje uvozi manufakturna dobra, a
izvozi vino i zlato. Pombal zabranjuje izvoz zlata i nameće kontrolu trgovine. Stvara se Junta do Comercio (1756) koja kontroli še sve što se tiče trgovine, a prevashodno ograničava uvoz iz En gleske. Pombal nema uspeha u naporima da podstakne razvitak industrije u zemlji. Najzad, Pombal ukida ropstvo u Portugaliji (1773), gradi ratnu mornaricu i reorganizuje vojsku. Njegova energija i odlučnost u obračunu sa katoličkom crkvom podsećaju na Josipa II. Nakon smrti Žozefa (1777) Pombal pada u nemilost. Njego va naslednica Marija I otpušta Pombala, koji se povlači iz poli tičkog života. Protiv njega se pokreće sudski postupak, ali mu kraljica oprašta. Pombalovi protivnici se vraćaju na vlast, a je zuitima se dozvoljava povratak u zemlju. Zbivanja u Evropi do vode Portugaliju na stranu neprijatelja francuske revolucije. Apeninsko poluostrvo6. - Putnicima i posmatračima Italija predstavlja veoma privlačnu zemlju. Bilfeld naziva Italiju, zem ljom blage klime i velike plodnosti, mnogobrojnih gradova, veličanstvenih gradevina. Italijani su vredni, njihova vina i drugi proizvodi veoma se traže širom Evrope, a svila, mer mer, svilene čarape veoma su cenjeni. Nedostaci su nedovoljna proizvodnja žitarica, nezainteresovanost za trgovinu i pomor stvo. Kulturni život je veoma razvijen - univerziteti, akade mije, nauka i književnost cvetaju u svim gradovima. Takva slika postoji o severnoj Italiji, iako ona zanemaruje bedan po ložaj seljaka, kriminal, nasilje, predrasude i odsustvo verske tolerancije. Apeninsko poluostrvo čini geografsku celinu, iako je ono skup različitih oblasti. Velike razlike izmedu severa i juga raz dvajaju Italiju u dve celine. U njima postoje različite društvene strukture, klima i topografija. Mnogobrojni dijalekti dele Po luostrvo, pa italijanski jezik iz Toskane stanovnici drugih kra jeva ne razumeju. Saobraćaj je nerazvijen: jedini dobar put u Naptzljskoj Kraljevini vodi u Rim. Gradovi su medusobno nepo vezani, što dovodi do novih podela. Ima dosta velikih gradova, ali nema metropole koja je centar kulturnog života. Takvo stanje ne podstiče osećaj nacionalnog identiteta. Ljudi se identifikuju sa svojim gradom ili pokrajinom u kojoj žive. Oni znaju da pri padaju raznim vladarima, a politički okviri potvrđuju provinci jalizam. Posle 1748. u Italiji postoje dve kraljevine (Dveju Sicili 398 ja, Sardinija), Veliko Toskansko Vojvodstvo, Vojvodstvo Parme i Modena i Republika Venecija, Đenova i Luka. Austrija upravlja Vojvodstvima Milana i Mantove, a u srednjoj Italiji se nalazi Papska Država. U stvarnosti, Italija predstavlja zemlju velikih protivreč nosti i razlika, bogatstva i siromaštva. U gradovima ne postoji značajna srednja klasa. U Napuljskoj Kraljevini prilike su druk čije nego na severu. Apulija, Lukanija i Kalabrija su poljopri vredne oblasti sa neplodnom zemljom, lošom klimom, sa ne dovoljno vodenog taloga i malarijom u endemičnom stanju. U Lukaniji postoji izreka da „Hrist nije išao dalje od Ebolija“.
Položaj seljaka u Napuljskoj Kraljevini je još teži pošto se nalaze u potpur.oj zavisnosti od zemljoposednika. Prilike u Papskoj Državi, koja se prostire od Napuljske Kraljevine do Venecije na severu, nisu mnogo bolje. Uticaj katoličke crkve širom Italije je izuzetno veliki. U Napuljskoj Kraljevini crkva poseduje trećinu zemljišta; od pet miliona stanovnika preko pedeset hiljada su redovnici i redovni ce, isto toliki broj su sveštenici; ima 165 biskupa i 21 nadbiskup. Ukupni crkveni prihodi dostižu sumu od 12 miliona dukata go dišnje, klcr živi u izobilju, a narod umire od gladi i siromaštva. Crkva ne plaća poreze. U Toskani Kosimo III smatra obavezom da svaki crkveni red ima svoj konvent, a u Pijemontu inkvizicija istupa odlučno u adbranu crkvenog učenja. U Napuljskoj Kraljevini plemstvo drži oružane odrede da vrši pritisak na seljake i suprotstavlja se politici kraljeva. U Papskoj Državi izmedu 1759. i 1769. ubijeno je 13.000 ljudi; u Milanu je nasilje stalna pojava, dok u Veneciji izmedu 1741. i 1762. preko 70.000 završava život na stratištu ili galijama. Mu čenje je sastavni deo sudske procedure. Posle 1748. pojedine zemlje uklanjaju najočitije zloupotre be i nepravde. U tome prednjače Milansko Vojvodstvo i Toskana, iako i u drugim državama ima pokušaja da se provedu odredene reforme. U Milanskom Vojvodstvu postepeno se umanjuju feu dalne privilegije i izuzeća i menja finansijski sistem: 1757. uvodi se jedinstveni porez na zemlju i to dovodi do povećanja obradi vih površina. Zatvaraju se neki samostani i konventi. U Toskani Leopold ukida kmetstvo, menja kriminalni zakon, zabranjuje mu čenje i tajna suđenja, uklanja unutrašnje carine i esnafe. Zabra njuje se rad inkvizicije a crkvena jurisdikcija ograničava se na duhovna pitanja. U Napulju budući Karlos III prisiljava crkvu da plaća poreze, smanjuje broj crkvenih lica, ublažava sudsku proceduru i ograničava sudska prava plemstva. Kralj ne uspeva da nametne novi zakon, pa se u zemlji primenjuje jedanaest razli čitih zakona; Karlos vraća državi neke poreske prihode, uvodi jedinstveni porez na imov inu i podstiče spoljnu trgovinu. U osta lim italijanskim državama stanje se bitno ne menja. Mletačka aristokratija ne pokazuje veće interesovanje za politički život. Đenova sprovodi politiku dosledne neutralnosti, papstvo ne pokazuje sklonost da menja stanje, a kralj Viktor Amadeo ne po 399 kazuje nameru da umanji vlast plemstva niti ograniči prava ka toličke crkve i inkvizicije. U većini država načelo suvereniteta postepeno se učvršćuje i one prihvataju metode prosvećenog apsolutizma. U tome nema snage i čvrstine pošto većina država nisu čvrste celine: delovi Papske Države razlikuju se od Rima, a jedina veza koja ujedinju je Toskanu je pripadnost velikom vojvodi. U Veneciji postoji ve lika razlika izmedu poslušne provincije Trevizo i autonomnog Frijulija. Takve i druge razlike (feudalni imunitet, privilegije, zakonske razlike) pojačavaju provincijske i lokalne sklonosti Italijana; one objašnjavaju snagu tih država. Venecija, Đenova i
Luka suočavaju se sa različitim problemima koje ne mogu da re še; Sardinija je snažnija država od Kraljevine Dveju Sicilija, ko ja trpi zbog mnogobrojnih privilegija i partikularizma; Toskana je primer prosvećene administracije, dok je Papska Država oli čenje administrativne zbrke izazvane činjenicom da u eri pro svećenosti njom upravlja sveštenstvo. Sve to podstiče političku, društvenu i topografsku raznovrsnost u kojima lokalne potrebe i htenja bitno utiču na život ljudi. Italijani uživaju malo garantija za svoju gradansku i poli tičku slobodu. Gde postoje staleži ili parlamenti (Sicilija, Sardi nija) njihove prerogative su ograničene privilegijama malih gru pa; u republikama i kraljevinama zakonodavna vlast se nalazi u rukama pojedinaca, pa klasna svest i postojeće institucije spre čavaju razvitak predstavničkih ustanova. Umesto političkih slo boda, Italijani su zaštićeni od centralne vlasti slabošću njenih struktura. Njihova sloboda često zavisi od dobre volje ili nezain teresovanosti vladara. Sredinom veka u Italiji ne postoji mo derna država. Skoro poluvekovni mir (1748-1796) omogućava značajan razvitak privrede, administracije i političke misli. Tokom veka Italija doživljava demografsku eksploziju, a broj stanovnika ras te od jedanaest na osamnaest miliona. To je veliki pritisak na ograničeni zemljišni posed. Iako je poljoprivreda najznačajniji deo privrede, njom preovladuju praksa i ustanove iz raznih vre mena, kad gradska privreda predstavlja njen osnov. Italijanska industrija ima mali značaj, a njen udeo u medunarodnom prome tu je zanemarljiv. Ona se nalazi mahom na severu (Lombardija, Venecija, Pijemont) i nije u stanju da prehrani rastuće stanovni štvo. U lukama (Đenova, Palermo, Napulj, Venecija) radi veliki broj ljudi; jedino Livorno uživa puni prosperitet. Italijanski iz voz sačinjavaju uglavnom poljoprivredni proizvodi. Poljoprivredna proizvodnja se razlikuje od oblasti do obla sti. Najviše se proizvode žitarice, ulje, pirinač, vino, svila, kudelja i lan; sirova svila sa severa izvozi se u Francusku u ve likim količinama. Žitarice se proizvode u Lombardiji, Luki, Veneciji, Napulju i Siciliji i izvozi se u vreme dobrih žetvi; porast stanovništva i slabe žetve izazivaju povremene glad ne godine. Zbog slabe žetve na Siciliji vlada glad 1763; na redne godine glad vlada u Napulju; 1766. dve trećine žetve 400 propada širom Italije pa nastaje velika glad. Močvare spreča vaju veću proizvodnju u mnogim krajevima; oko 40.000 jutara Pontinskih močvara i isto toliko u dolini Poa su izvori ma larije. Poplave su česta pojava. Tehnička znanja ne uspevaju da nadoknade ove prirodne slabosti i gubitke. U Toskani ze mljoposednici primenjuju isušivanje i rotaciju plodoreda; u Pi jemontu i Lombardiji navodnjavanje povećava prinose. Preovla đuje utisak tehničke zaostalosti: u Papskoj Državi navodnja vanje ne postoji, stoka je slabe pasmine, a predrasude i kon zervatizam objašnjavaju zašto se ne ulaže kapital u poboljšanje
poljoprivrede. Rascepkanost sprečava rast tržišta i održava niske cene. Slabi putevi sprečavaju promet dobara, a lokalne granice, raz nolikost valuta i mera usporavaju promet između regiona. Poje dine luke i gradovi aabranjuju izvoz dobara, što pokazuje da okoštali ostaci srednjovekovne gradske privrede sprečavaju slo bodan promet robe i dobara. Smetnju trgovini predstavljaju raz ni nameti i carine iako se tih godina postepeno uklanjaju; negde su mali (Pijemont), a negde teški (Đenova); u Napulju ih postoji na stotine i njihova veličina se menja po volji. Carine dovode do toga da krijumčarenje postaje svojevrsno zanimanje. Društvena struktura Italije pokazuje raznovrsnost nastalu tokom istorijskog i političkog razvitka Poluostrva. Na vrhu dru štvene piramide nalazi se plemstvo, čija se snaga zasniva na zemljišnom posedu i visokim državnim ili crkvenim položajima. Po poreklu plemstvo se deli na zemljišno, gradski patricijat i novo, činovničko. Pojedinci ne obavljaju političke dužnosti, dok drugi predstavljaju vladajuću klasu. U Napulju i Frijuliju plemstvo uživa skoro feudalnu samostalnost, dok u Lombardiji feudalizam ne postoji; u Veneciji plemići obraduju svoje posede na terrafermi, u Lombardiji-mnogi žive na svojim posedima; u Pijemontu veliki posedi su retkost, a u Napulju pravilo. Plem stvo ne želi da deli vlast, iako nema konkurenciju. Privredna ne razvijenost sprečava porast srednje klase, a bogati gradani po staju zemljoposednici. Borba za vlast vodi se izmedu plemstva koje se suprotstavlja državnoj vlasti u njenom nastojanju da pro vede neke mere koje su u suprotnosti sa njihovim interesima. Vi soki crkveni prelati predstavljaju takmace za vlast, ali plemstvo zauzima visoke crkvene položaje. Stanovnici gradova i seljaci su najniži slojevi društva. Mali broj siromašnih radi u fabrikama; veliki deo stanovništva čine posluga, prosjaci i drugi. Osnovnu masu stanovništva čini selja štvo, koje zbog različitih uslova i sistema čini široku lepezu raz lika: od bednih stanovnika Pontinskih močvara do dobrostojećih seljaka alpskih krajeva; na Siciliji seljaci žive mahom u gradovi ma, a u Lombardiji na selu; jedni potpuno zavise od zemljopo sednika, dok drugi idu od mesta do mesta. U Toskani i Lombar diji preovladuje mezzadria, tj. zakupnina; broj bezemljaša (braccianti) stalno raste, a svugde ima mnogo sirotinje. Česti su nemiri, pobune i hajdučija. Seljak nema gde da ide sa zemlje ko 401 ja mu ne omogućava nikakav napredak. To pokazuje da u Italiji ne postoji ekonomska i društvena mobilnost, karakteristična za neke evropske zemlje. Kulturne prilike. - U XVIII veku Italija doživljava zapažen kulturni preporod. Mir omogućava intenzivan duhovni život: štampaju se i uvoze knjige iz Evrope, odakle stižu i mnogi pose tioci; Italijani putuju u inostranstvo, a na pojedinim dvorovima (Parma) vidljivi su francuski uticaji. Tolerancija prema novim idejama je naglašena, a inkvizicija se ne obara na njihove prota goniste. Katoličanstvo pokazuje mnc:go skepticizma, a države ne
saraduju u zajedničkoj borbi protiv novih težnji. U Italiji postoji vrlo snažna i uticajna kulturna elita, koja objavljuje list Il Caffp, izraz italijanske prosvećenosti. Širenju ideja prosvećenosti i filo zofa pogoduje obrazovni sistem; na univerzitetima predaje veliki broj pristalica prosvećenosti, a biblioteke i akademije koje niču na sve strane pomažu u tom poslu. Mnogi vladari dovode u slu žbu nosioce novih ideja i stremljenja. Iako je teško opisati ih kao grupu, prosvetitelji pokazuju najviše interesovanja za prirodne nauke, administraciju i pravo. Luidi Galvani, Alesandro Volta i Lazaro Spalanconi uživaju evropski ugled u oblasti c iektriciteta, fizike i medicine. Đuzepe Palmijeri, Gaetano Filandijeri, Pjetro Veri i Čezare Bekarija pišu značajne radove u oblasti prava, privrede, finansija i državne administracije. Knjiga Bekarije O deliktima i kaznama (1764) poznata je u evropskim razmerama. Italijanski prosvetitelji po klanjaju pažnju italijanskim problemima, pokazuju praktični smisao i teže da ostvare korist za državu i narod. U upotrebi sredstava ne pokazuju dogmatski pristup. Veri i Ferdinando Ga lier_i primenjuju Bekarijina načela u drugim oblastima i ističu da njihova vrednost mora da se procenjuje po ostvarenim rezultati ma. Oni prihvataju državne položaje u nameri da svoje ideje pri menjuju u delo. Većina prosvetitelja prihvata ideje laissez-faire u privredi, nastoje da osnaže vlast države i unaprede njene me hanizme. Izuzev Toskane, mali broj italijanskih država odgovara nji hovom modelu. Mnogi vladari ne odobravaju u potpunosti ideje prosvetitelja. Jačanje državne vlasti dostiže najviši stepen u Toskani i Lombardiji; Leopold je jedini koji želi da njegovi podanici uživaju neku samoupravu. U drugim državama vla dari nastoje da je umanje. Vladari centralizuju sudski sistem, a Napulj ukida mnoge specijalizovane sudove. Mnoge privred ne reforme sprovode se na podsticaj prosvetitelja. U Toskani se ukidaju unutrašnje carinske granice 1781; nju slede Lom bardija (1785), Napulj (1791) i Papska Država. Kao smetnja privrednom razvoju ukidaju se esnafi u Toskani (1770), Sici liji i Lombardiji, čime se privreda oslobada g?°adske stege. Uki daju se prava primogeniture, zabrane deobe poseda. Sve je to veliki napredak, iako je efikasnost ovih mera različita u po jedinim državama. 402 Većina prosvetitelja pokazuje živo interesovanje za obra zovanje. Znatan broj njih studira ili predaje na univerzi tetima u Pizi, Padovi i Paviji. To podstiče interesovanje vla dara za moralni napredak, ali prosvetitelje dovodi u sukob sa tradicionalnim shvatanjima i konzervativnim snagama. U tome nailaze na otpor crkvenih krugova. Uticaj katoličke crkve na život u Italiji predstavlja izuzetno važno pitanje. Papstvo i vi soki kler ne suprotstavljaju se svim ciljevima prosvetitelja i vladara. Pojedine pape (Pije VI, 1775-1799) pokazuje živo in teresovanje za ekonomska pitanja. Pape ne mogu da ukinu cr kvene privilegije, koje su glavna smetnja ekonomskom napretku
Papske Države. Pije VI ukida 1777. sve unutrašnje carine i troši velika sredstva za javne radove (isušivanje Pontinske mo čvare, gradnja puteva). Iako mnogi pisci ostaju dobri katolici, suština njihovih ideja je svetovna i racionalistička. Upravo oko toga nastaju mnogi sukobi izmedu prosvetitelja i papstva: ekonomisti osuduju crkveno vlasništvo nad zemljom kao štet no po proizvodnju, kritikuje se celibat kao nešto ,kužno“ i većina prosvetitelja traži smanjenje broja sveštenika. Mnoga druga pitanja - utočište, kanonsko pravo, učešće klera u obra zovanju - izazivaju oštre polemike. U Napulju Bernardo Ta nuči, prvi ministar, sprečava popunjavanje mnogih biskupskih stolica, Josip II imenuje milanskog nadbiskupa, Leopold ukida pravo utočišta u Toskani; u Veneciji se oduzima crkvena ze mlja, u Modeni crkva mora da plaća poreze; u mnogim drža vama potrebna je saglasnost dvora za objavljivanje papskih bula. To na kraju dovodi do ukidanja jezuitskog reda i krize izmedu crkve i države7. Posle toga dolazi do zaoštravanja odnosa izmedu Vatikana i italijanskih vladara. Pije VI odbija da pravi nove ustupke pa Leopold zabranjuje da se vrše novča ne uplate Vatikanu, proteruje se papski nuncije iz Napulja, ukida utočište, inkvizicija, sudski imunitet za sveštenstvo u Lombardiji. Slične mere provode se u drugim državama na Poluostrvu. 403 IX SEVERNA EVROPA Države severne Ervope, koje u prethodnom veku igraju važnu ulogu u političkom i prevrednom životu, postepeno gu be svoj značaj. To je posledica promenjenog odnosa snaga, poja ve novih država i slabljenja njihovog udela u privrednom životu Evrope. Nizozemska. - U tom pogledu najbolji primer pruža Nizo zemska, federacija sa sedam provincija (Holandija, Zelandija, Frizija, Utreht, Overijsel, Groningen i Gelderland). Svaka od rijih ima svog štatholdera, staleže i administraciju i šalje svoje predstavnike u Generalne staleže. Svaku odluku centralne vlade moraju da odobre provincije, što često sprečava donošenje odlu ka od velikog značaja za državu. Medu provincijama najsnažnija je Holandija sa Amsterdamom, centrom republikanizma i otpora porodici Oranskih kao predstavnicima monarhizma. Članovi po rodice Oranski obavljaju dužnost štatholdera u više provincija, a u vreme ratnih kriza stoje na čelu Nizozemske. U vreme kriza oni stiču veliku vlast i deluju bez obzira na stavove drugih provinci ja. Unutrašnji politički život ispunjen je sukobima i rivalitetom izmedu republikanaca i monarhista (oranžista) koje podržavaju druge provincije i većina stanovništva. Tokom veka vlast se pre nosi sa jednih na druge. Posle smrti Viljema III (1702), koji je štatholder Nizozemske i kralj Engleske, do sredine veka politič kim životom Nizozemske dominiraju republikanci. Vlast u zem lji drži u svojim rukama Anton Hejnsijus, koji je do 1720. vodeća
ličnost. Johan Viljem Frizijski, naslednik Viljema III, obavlja dužnost štatholdera provincije Frizije. Stanje se menja 1747. u vreme rata za austrijsko naslede, kad Viljem IV postaje štathol der svih nizozemski.h provincija i veliki admiral. Nesređene prilike u Nizozemskoj, koju savremenici nazivaju zemljom sa „ludim ustavom“, ne doprinose širenju popularnosti republikan skog oblika vladavine. Diskreditovanje političkog sistema u Ni zozemskoj je posledica slabljenja njenog privrednog i finansij skog položaja i ugleda u Evropi, što mnogi pripisuju nesredenim ustavnim prilikama u zemlji. Smrt Viljema III ima dalekosežne posledice. Na vlast se vraćaju republikanci, iako u Zelandiji i Gelderlandu ima otpora; oni nastavljaju spoljnu politiku Viljema III. To se objašnjava strahom od francuskog upada u zemlju iz susedne španske Nizo zemske. Već mnogo ranije razvija se ideja o izgradnji barijere protiv francuskih nasrtaja, što sad dobija novu snagu. Ekonom ski interesi zahtevaju politiku saradnje sa Engleskom, što Fran 404 cuska olakšava nametanjem ograničenja na uvoz nizozemskih proizvoda. Učešće u ratu se nastavlja sa primetnim jedinstvom, a skoro svi Viljemovi saradnici zadržavaju svoje položaje. Hejnsi jus održava odlične odnose sa vojvodom od Malboroa i tako obe zbeduje blisku saradnju sa Engleskom. Nizozemske provincije biraju vojvodu od Malboroa za komandanta svih savez ničkih snaga, iako svaku njegovu odluku u pogledu upotrebe nizozemskih trupa mogu da opozovu predstavnici Generalnih staleža. Smrt Viljema III ima značaj za unutrašnju politiku. Na vlast stupa bankarska, trgovačka i pomorska oligarhija bogatih gradana patricija holandskih gradova (Amsterdam). Oligarhija nije demokratski elemenat u političkom životu zemlje. U zemlji ne postoji ravnopravnost, a klasne razlike su naglašene. Verska tolerancija postoji; kalvinizam se širi u Zelandiji, značajan deo stanovništva sačinjava katolički živalj, dok luteranstvo bogatih burgera Amsterdama i drugih gradova postaje manje-više for malnost. Oligarhija zadržava svu vlast u svojim rukama; bogati trgovci imaju vodeću ulogu u gradskim većnicama, služe kao di rektori u velikim trgovačkim kompanijama i bankama, kontroli šu izbore za Generalne staleže. Mnogi od njih postaju regenti re publike, žene se sa pripadnicima zemljišnog plemstva, postaju zatvorena kasta, oblače se drukčije od ostalih i pokazuju nepri jateljstvo prema svojim sugradanima. To je razlog da seljaci, za natlije, ribari i niži slojevi uopšte traže u porodici Oranski zašti tu od političke samovolje gradske oligarhije i regenata. Opada nje uticaja i značaja Nizozemske pripisuje se snazi oligarhije. U trenucima krize nizozemski Generalni staleži vraćaju na vlast porodicu Oranskih. U predvečerje rata za austrijsko naslede (1740-1748) Nizozemska je slabija država nego generaciju ranije; ona ne želi da vodi rat osim ako je njena bezbednost u pitanju. Strah od Francuske prisiljava regente da vode politiku u skladu
sa potrebama Velike Britanije. Oni sumnjaju u namere Džordža II i priznaju Pragmatičnu sankciju, zbog čega odbijaju britanski plan da učestvuju u invaziji Francuske (1742). Viljem IV Frizij ski podstiče javno mnenje i traži odbranu časti zemlje, što naila zi na podršku mnogih. Regenti dugo oklevaju da objave rat Francuskoj i nastoje da dode do zaključenja mira. Oni ne žele da uđu u rat zbog zaštite britanskih interesa i izazovu francusku in vaziju. Francuski maršal Saks nanosi poraze svojim protivnici ma i u leto 1747. približava se granicama Nizozemske. On želi da izvrši invaziju, ali mu francuski dvor to ne dozvoljava; upada sa trupama u Flandriju, što je opasnost za Nizozemsku; francuske trupe upadaju i u Brabant. Nizozemska je okružena sa dve stra ne. Veliki činovnici Van der Hajm i Žil i republikanci suočavaju se sa istom situacijom kao i Jan de Vit. Invazija Nizozemske prouzrokuje oranžističku revoluciju: mase se bune i prisiljavaju Staleže pet provincija da izaberu Viljema IV za štatholdera. U predvečerje francuske invazije Generalni staleži ga biraju za vr hovnog komandanta vojske i velikog admirala. Međutim, njegov 405 izbor nema značaja za ratne operacije, a Viljem IV nije u stanju da obavi ono što je polazilo za rukom njegovim prethodnicima. Zbog otpora regenata Viljem IV ne objavljuje rat Fran^uskoj. Staleži odobravaju potrebna finansijska sredstva za uzimanje u najam trideset hiljada ruskih vojnika i prekidaju trgovinu sa Francuskom. Nizozemska nije u stanju da obezbedi novac bez zajma u Engleskoj i čitav poduhvat pada u vodu. To pokazuje da Nizozemska ne predstavlja značajnu političku, vojnu i privrednu silu kakva je bila u prethodnom veku. Nizozemska je potpuno is crpljena i opstanak traži u politici neutralnosti. Nizozemska nije u stanju da održava veliku mornaricu, što je nova potvrda njene slabosti. Posle smrti Viljema IV Frizijskog (1751) na položaj štathol dera dolazi maloletni Viljem V, kada republikanci ponovo stiču vlast u zemlji. Oranžisti vode naglašenu proenglesku politiku, dok republikanci staju na stranu Francuske. To se primećuje u sedmogodišnjem ratu, a dostiže vrhunac u ratu izmedu Velike Britanije i Nizozemske 1780. U leto 1786. Velika Britanija i Pru ska koriste sukobe u Nizozemskoj da uklone republikance i po vrate na vlast oranžiste. U leto 1787. pruske trupe upadaju u Ni zozemsku i učvršćuju vlast Viljema V, a Vilijam Pit prisiljava Francusku da se odrekne svake podrške republikancima. Oran ski postaju nasledna dinastija 1815. godine. Privredno opadanje. - U prethodnom veku Nizozemska predvodi evropske države u trgovačkim i finansijskim poslovima. Početkom XVIII veka njen položaj se menja: finansijske institucije i tehnika zaostaju, decentralizacija je očevidna, a pri hodi iz provincija se sakupljaju sa velikim teškoćama i zakašnje njem; vojni budžet u vreme rata stalno raste, od 24 miliona 1702. na 29 miliona guldena 1712. Slično je sa rashodima za mornari cu: izmedu 1689. i 1701. troškovi iznose oko 78 miliona guldena, kad Nizozemska ima oko 100 linijskih brodova, dok 1713. ima
svega trideset. Staleži provincija nisu u stanju da obezbede po trebna sredstva za izdržavanje mornarice i to izaziva oštre kriti ke u Engleskoj. Nedostatak finansijskih sredstava objašnjava se slablje njem nizozemskog položaja kao jedne od najvećih trgovačkih država. U trgovini solju sa Baltikom Nizozemska dugo uživa vo deći položaj. Dok u periodu od 1681. do 1690. njen udeo iznosi 74% od 1721. do 1740. on iznosi svega 45%. Njeni brodovi preno se so iz Portugalije i Francuske u baltičke luke. Početkom veka rat prekida veoma lukrativnu trgovinu vinom, koja se odvija ma hom preko nizozemskih luka. Nizozemska ribarska flota za lov na haringe, sa više od hiljadu brodova i desetine hiljada mornara snabdeva više od 450.000 ljudi; 1690. oni love godišnje oko 300.000 tona ribe, što donosi prihod od oko šest miliona funti sterlinga godišnje. To predstavlja najveći udeo u evropskoj trgo vini. U vreme ratova nizozemska ribarska flota trpi velike gubit ke od privatera, dok Engleska daje posebne privilegije Škotima 406 za lov u severnirn vodama. Ratovi i konkurencija uzrok su što je nizozemski ulov ribe 1715. petina onog iz 1690. Slično je sa lo vom na bakalare i drugu ribu severnog Atlantika. U trgovini sa Indijom Nizozemska postepeno gubi svoj ra niji primat u korist Engleske. Ona ima premoć u trgovini indi gom i svim vrstama začina, a najveći promet se obavlja preko Amsterdama. Slično je sa kafom iz Azije, čajem iz Kine i svilom iz Bengala. Industrijska proizvodnja u Nizozemskoj postepeno opada. To se opaža u preradi vune. Dok radionice u Lejdenu i okolini proizvode 1671. 129.000 trubi tkanina godišnje, 1726. proizvod nja opada na 72,5 hiljade truba. Industrija oseća nedostatak španske uvozne vune. Slično je i u drugim industrijskim gra nama. Opadanje nizozemske privrede i trgovine postaje još oče vidnije sredinom veka. Iako poslovna organizacija ostaje manje -više ista kao početkom veka, nizozemska privreda posluje pod sve naglašenijim pritiskom, političkim i ekonomskim, njenih evropskih konkurenata, pre svega Engleske i Francuske. Dve zemlje posvećuju sve veću pažnju novim kolonijalnim tržištima i uspevaju da zaštite svoje trgovačke mornarice koje sa njima posluju. Nizozemska zavisi u svemu od uvoza sirovina i hrane, a saobraćajni putevi često su izloženi napadima britanskih i fran cuskih brodova. Malobrojno stanovništvo i nedostatak sirovina nalažu politiku ograničenog privrednog rasta. Zbog toga se nji hovi privrednici i državnici zalažu za politiku „slobodni brodo vi, slobodna roba“, doktrinu po kojoj neutralne zemlje mogu da prevoze u vreme rata robu za zaraćene strane. Nizozemska uspe va da zadrži dobar deo svetske trgovine, ali ne održava svoju premoć. Primetno je opadanje u evropskoj trgovini. Promet žitari cama u Amsterdamu manji je 1750. nego sto godina ranije; u Baltiku je manje nizozemskih brodova, a više onih iz Švedske.
Danske, Danciga, Libeka; iz Francuske odlazi u Hambarg tri puta više kafe, šećera i indiga nego u Amsterdam. Najamnina za prevoz robe nizozemskih brodova nije niža od brodova drugih pomorskih država, a nizozemski trgovci i brodovlasnici ne uspe vaju da očuvaju primat u atlantskom saobraćaju. Najveći deo ro be i sirovina iz britanskih kolonija odlazi u engleske luke; šećer se prerađuje i duvan seče u Liverpulu i Glazgovu, sirovi pamuk u Lankaširu a indigo i boje u industriji vune u Jorkširu. Udeo Ni zozemske u ukupnoj spoljnoj trgovini Evrope i Engleske smanju je se značajno u odnosu na ranije godine. Nizozemska ostvaruje velike prihode kao vodeći evropski bankar. Najveći deo evropske trgovine obavlja se zahvaljujući zajmovima nizozemskih banaka i finansijskih korporacija. Raz mena menica i davanje zajmova nadoknaduju velikim delom gu bitke u trgovini i proizvodnji. Nizozemska pozajmljuje velike su me novca Engleskoj, Švedskoj, Francuskoj, Poljskoj, Pruskoj. Danskoj i Španiji. Pred kraj sedmogodišnjeg rata udeo nizozem 407 skog kapitala predstavlja oko 40% engleskog nacionalnog duga. Pored toga, Amsterdam je centar pomorskog osiguranja. Malo brojno stanovništvo, siromaštvo u prirodnim izvorima i ranjivost saobraćajnih veza objašnjavaju zašto nizozemski državnici nisu u stanju da vode agresivnu ekonomsku politiku. Tendencija opadanja u svim oblastima poslovne delatnost: nastavlja se do kraja veka. Nizozemska gubi 1780. premoć u trgovini žitom na Baltiku; englesko-nizozemski rat 1780-1783. prouzrokuje dalje opadanje nizozemskog ulova ribe i smanjenje trgovine. Slično je u trgovini sa Azijom, gde Nizozemska istoč noindijska kompanija gubi mnoga uporišta (Malaka, Cejlon, In dija, Sumatra). Švedska. - U XVII veku Švedska je vodeća sila na Baltiku. ali početkom XVIII nije u stanju da održi taj položaj. Njeni vla dari nailaze na otpor stanovništva nemačkih i baltičkih krajeva, a malobrojno stanovništvo i siromaštvo onemogućavaju šved skim vladarima da održe položaj velike sile. Reforme Karla XI i politika Francuske i Turske dopuštaju Švedskoj da vodi takvu politiku da pre svega održi status quo na Baltiku. To je težak za datak s obzirom na rastuće pretenzije Danske, Pruske, Hanove ra, Poljske i Rusije. Sve države žele da dobiju delove švedskog carstva na Baltiku, a njihova snaga je u stalnom usponu. Severni rat (1700-1721). - Novi švedski kralj Karlo XII (1697-1718) suočava se sa koalicijom Rusije, Danske i Poljske. Karlo XII je vojnik i sebe smatra naslednikom Gustava Adolfa i Karla XI, ne razume politiku toga vremena, a njegove pobede na bojnom polju uveravaju ga u ispravnost njegovih stavova i nepo bedivost. Danski kralj Frederik želi da pripoji provinciju Hol štajn-Gotorp, poljski kralj Avgust Saksonski teži da pokori Li tvaniju i tako osigura vlast u Poljskoj, dok Petar I traži izlaz na Baltik kako bi uspostavio trgovačke i političke veze sa zapad nom Evropom. Koalicija ne istupa jednovremeno, pošto je Petar I zauzet svojim ratom sa Turskom. Upad danskih i saksonskih
trupa u švedske teritorije završava se neuspehom. Saksonska vojska se povlači preko Dvine, dok Viljem III šalje nizozemsko -englesku flotu u Baltik da pomogne svom savezniku, Švedskoj. To daje premoć Karlu XII, čije trupe prodiru do Kopenhagena, pa Frederik mora da prihvati kapitulaciju. Potom priznaje neza visnost vojvodstva Holštajn-Gotorp i povlači se iz saveza sa Poljskom i Rusijom. Karlo XII odbija predlog o pregovorima sa Rusima i Poljacima, prebacuje svoje trupe preko Dvine, i upuću je ih ka Narvi, koju ugrožavaju ruske snage. Rusi nisu u stanju da pripreme odbranu i doživljavaju težak poraz pod Narvom (1700). Kada je pobedio Ruse, Karlo XII odlučuje da pokori Polj sku i kazni Avgusta. Naredne godine prelazi Dvinu, nanosi Po ljacima mnoge poraze, ali ne uspeva da uništi njegovu vojsku; pljačka i razara poljske teritorije tokom narednih pet godina, odakle prelazi, preko Šlezije, u Saksoniju. Avgust želi da prego 408 vara sa Svedanima, ali njegove ponude ostaju bez odgovora. Karlo XII odlučuje da ukloni Avgusta sa poljskog prestola, ali u tome nema uspeha; uspostavlja kontrolu nad Litvanijom, ali poljsko plemstvo ne prihvata njegov zahtev da ukloni Avgusta sa prestola. Poljsko plemstvo ističe da Avgust vodi rat kao sakson ski izbornik, a ne kao kralj Poljske. Karlo XII prisiljava Sejm da ukloni Avgusta (1704) sa prestola, na čije mesto dovodi Stanisla va Lješčinskog. Rat između Karla XII i Avgusta u Poljskoj traje do 1707, kad švedski kralj prelazi u Saksoniju. Tako dolazi do privreme nog mira. Ugovorom u Altranštatu (1707) Avgust se odriče prava na poljski presto i saveza sa Rusijom, a Stanislav Lješčinski po staje zakoniti kralj Poljske. Karlo ostaje u Saksoniji narednu go dinu, odakle se okreće protiv Rusije. U vreme njegovih operacija u Poljskoj i Saksoniji, ruske trupe zauzimaju veliki deo švedskih poseda na Baltiku, uništavajući sve pred sobom. Ambiciozni Karlo sa omalovažavanjem gleda na Rusiju i njenog vladara; on ne zna da Petar stvara novu vojsku, modernije oprem ljenu od Švedana, i ratnu flotu na Baltiku. Karlova odluka da se obračuna sa Rusijom ubrzava kraj švedske dominacije na Balti ku i olakšava uspostavljanje ruske premoći u severnoj Evropi. Karlo dovodi na svoju stranu ukrajinskog hetmana Mazepu, dok Rusi uništavaju pojačanje u trupama i materijalu koje general Levenhaupt nosi u Rusiju. Mazepa ne ispunjava svoju obavezu da dovede trideset hiljada kozaka. Uprkos svemu Karlo upada u Rusiju u zimu 1708-1709. i u proleće 1709. sukobljava se sa Rusi ma kod Poltave. Švedani doživljavaju težak poraz, većina ih pa da u zarobljeništvo, a mali broj sa Karlom beži u Tursku. Šved ska premoć na Baltiku nestaje, a Rusija postaje stalni član evropske političke strukture. Ruske trupe zauzimaju baltičke oblasti, Rigu i Finsku. Danski i poljski kralj ponovo ulaze u rat, a Sejm vraća Avgusta na poljski presto. Pruska i Hanover se pri premaju da udu u rat i osiguraju neke delove Baltika za sebe. Zapadne sile (Engleska, Nizozemska) nastoje da zaštite
Švedsku od deobe. Mirom u Hagu (1710) švedski posedi u Ne mačkoj proglašavaju se neutralnim; vlada u Štokholmu prihvata takvo rešenje, ali ga Karlo XII odbija. On živi u Carigradu kao sultanov gost i svim silama nastoji da navede Tursku da objavi Rusiji rat. U tome uspeva 1711. Na Prutu ruska vojska biva op koljena i Petar I mora da potpiše kapitulaciju; Rusija se odriče teritorija osvojenih na Crnom i Azovskom moru. U jesen 1714. Karlo se vraća u Švedsku, kad Pruska i Hanover stupaju u koali ciju protiv njega. Švedska je iscrpljena izvanrednim nametima Karlovog prvog ministra Gerca. U decembru 1718. Karlo gine, a Gerc završava na gubilištu. Karlova sestra Ulrika Eleonora po staje kraljica sa izuzetno smanjenim pravima. Mirovni pregovori završavaju se ugovorima u Stokholmu (1719) i Frederiksburgu (1720): Hanover dobija Bremen i Verden, Pruska Šćećin i deo Po meranije, Danska deo Šlezviga, a Avgust potvrđuje svoje pravo na poljski presto. Mirom u Ništadu (1721) Švedska se odriče Li 409 vonije, Estonije, Ingrije, Karelije i tvrđave Viborg u korist Rusi je; Švedska zadržava Finsku i dobija obeštećenje od dva miliona talira. Posledica ugovora je potpuno uništenje švedskog carstva na Baltiku. Švedska posle severnog rata. - Karlova smrt prouzrokuje otvorenu reakciju protiv kraljevskog apsolutizma. Kraljica Ulri ka Eleonora odriče se prestola u korist svoga muža, Frederika I (1720-1751). Riksdag ga prisiljava da prihvati ustav (1720) koji oduzima vladaru svaku vlast i prenosi je u ruke Riksdaga i Save ta staleža. Švedski staleži donose samostalno odluke i sprečava ju zakonodavni rad. Tokom pedesetogodišnje vladavine Saveta, Švedska pokazuje mnoge slabosti zbog nepostojanja snažne iz vršne vlasti. Ministri odgovaraju Riksdagu, tako da u Švedskoj dolaze do punog izražaja slabosti sistema staleža. Plemićki sta lež zahteva da njegovi članovi imaju isključivo pravo da obavlja ju visoke funkcije; sveštenstvo se često ujedinjuje sa gradanima, a svi zajedno, u slučaju potrebe, okreću se protiv seljaka, koji po kazuju izrazite monarhističke sklonosti u nadi da će tako obe zbediti veću zaštitu od pritisaka i eksploatacije. Vlast se nalazi u rukama tajnih odbora, u kojima dominiraju plemići, a gde seljaci nemaju predstavnike. Dinastički sukobi su novi uzrok nestabilnosti u zemlji. Po rodica Holštajn-Gotorp ima pretenzije na Dansku, Švedsku i Rusiju. Jedna grana porodice ima pretke u ruskoj carskoj poro dici od vremena Petra III, a druga u Švedskoj od 1751. Clan ove porodice Adolf Frederik stupa na švedski presto 1751. zahvalju jući ruskom pritisku. Zbog toga su zbivanja u Švedskoj često odjek zbivanja u Moskvi i Petrogradu. Švedska pokazuje sve veću zavisnost od savezništva sa drugim zemljama, što dovodi do sukoba u javnosti ko treba da budu saveznici - Engleska, Fran cuska ili Rusija. Posle 1720. grof Arvid Horn, ,prvi ministar, uspeva da održi jedinstvo zemlje oslanjajući se na savez sa En gleskom i Francuskom. Takva politika izaziva otpor mnogih, pa 1738. dolazi do stvaranja opozicije poznate pod imenom „šeširi“.
Cilj njihove politike je obnova švedskog položaja i uticaja i oni ne skrivaju nameru da povrate izgubljene baltičke teritorije od Rusije. Grupu sačinjavaju mahom pripadnici krupne buržoazije iz gradova, koji podržavaju aktivnu merkantilističku politiku i izvoz gvožđa. Njihovi protivnici, „noćne kape“, su uzdržani i manje ratoborni. „Noćne kape“ se zalažu za liberalniju privred nu politiku i odbacuju merkantilizam „šešira“. Obe grupe pod ržavaju jačanje slobodnih faktora i njihovo oslobadanje od stega zakupnine. Agresivnost „šešira“ dovodi do ulaska Švedske u rat za au strijsko nasleđe, u kome ona, pod uticajem Francuske, objav ljuje Rusiji rat (1741). Cilj rata je oslobodenje Rusije od nemač kih uticaja; za uzvrat carica Jelisaveta će vratiti baltičke oblasti Švedskoj. Švedska je orude u rukama Flerija i Fridriha II. Jelisa veta dolazi na presto, ali odbija da ispuni svoje obećanje. U ratu Švedska biva 410 poražena, pa mirom u Abou (1743) mora da se odrekne dela južne Finske i prihvati Jelisavetinog kandidata Adolfa Frederika za budućeg kralja. On vlada Švedskom do 1771. Poraz „šešira“ je potpun i na vlast dolaze „noćne kape“. Istovremeno, pokušaj Adolfa Frederika da uspostavi apsoluti zam u Švedskoj doživljava neuspeh. U nameri da povrati Pomeraniju, Švedska objavljuje Pru skoj rat i doživljava sudbinu sličnu onoj u ratu za austrijsko na sleđe. Fridrih II okreće svoje snage protiv Švedana (1762) i prisi ljava ih da zaključe separatni mir. Švedska mora da se odrekne pretenzija na Pomeraniju. Na vlast dolaze „noćne kape“ i zahte vaju odredene reforme u zemlji - sloboda štarnpe, uklanjanje merkantilističkih mera, ograničenje prava plemstva. U nared nim godinama postaje očevidno da postojeći ustav ne može da reši sve oštriju krizu u zemlji i da se ona nalazi u stanju anarhije. „Šeširi“ se protive obnavljanju apsolutističke vlasti, kao i „noć ne kape“. Stupanje na presto Gustava III (1771-1792) je prilika da se stanje izmeni, nužnost ukoliko se želi da se zemlja spase od propasti i deobe koja preti Poljskoj. Obnavlja se savez sa Fran cuskom, a za ambasadora dolazi grof Veržen koji podržava poli tiku obnove kraljevske vlasti. U avgustu 1772. Gustav provodi državni udar, ukida ustav iz 1720. i vraća kruni mnoga prava. Kralj sprovodi reformu sudstva i zavodi red u zemlji. Prevrat u Švedskoj ima značajne medunarodne posledice. Snažna Švedska postaje pretnja Danskoj i smetnja agresivnoj Pruskoj; neko vreme se govori o ratu, ali do njega ne dolazi. Ru sija, zauzeta ratom sa Turskom, vodi pomirljivu politiku. Stupa nje na presto Gustava III smatra se poraom Rusije i pobedom Francuske, ali novi kralj ne uspeva da privoli Senat da zaključi odbrambeni ugovor sa Lujem XV. Novi rat na severu Evrope ne izbija zahvaljujući odbijanju Engleske da pruži Rusiji pomoć u slučaju napada na Švedsku. Katarina II mora da prihvati prome nu. U leto 1788. Gustav III, u nameri da povrati delove Finske i baltičke provincije izgubljene mirom u Naštatu, objavljuje rat Rusiji, koja je u ratu sa Turskom. Švedska armija se buni protiv
Gustava III, što dovodi do prekida ratnih operacija. U sepmembru 1788. Danska objavljuje rat Švedskoj kao saveznik Rusije. Dan sku pretnju uklanja Engleska i dve zemlje zaključuju primirje. Švedska se nalazi u velikoj opasnosti. Gustav zaključuje savez sa Turskom (1789) i dobija finansijsku pomoć od Engleske i Pruske. Švedska flota nanosi poraz Rusima u leto 1790, a ubrzo posle to ga dve zemlje zaključuju mir. Ugovorom u Vereli Švedska se odriče saveza sa Turskom. U martu 1792. zaverenici ubijaju Gustava III. Poljska. - „Saksonski period“ poljske istorije (1697-1763) je vreme opadanja Poljske kao evropske sile. Moćni susedi (Rusi ja, Pruska, Austrija) pokazuju pretenzije na njene teritorije. Unutrašnje slabosti Poljske ne predstavljaju novinu. Snage dez integracije deluju i u suprotnosti su sa tadašnjim evropskim to 411 kovima. Poljska predstavlja primer feudalne decentralizacije, dvojne monarhije koju sačinjavaju poljska kraljevina i velika kneževina Litvanija. Na njenom čelu se nalazi izborni vladar, a borba izmedu stranih i domaćih pretendenata vodi se svim sred stvima (korupcija, obećanja, ustupci), što doprinosi da vladari posle izbora ostaju samo figure. „Zlatne slobode“ poljskog plem stva su velike i sigurne. Pored izbora kralja, plemstvo ima svu vlast u Sejmu i pokrajinskim skupštinama, čije odluke zavise od volje plemstva. Liberum veto omogućava svakom da spreči do nošenje zakona. Senat sačinjavaju krupni plemići i predstavnici crkve i on upravlja zemljom sa kraljem kad Sejm ne zaseda. Sla bost se ispoljava i time što svako vojvodstvo može da odbaci od luku Sejma i kralja, a svaki plemić ima pravo da pruži vojnički otpor merama („konfederacija“). Legalizacija prava na oružanu pobunu predstavlja ustavno sredstvo za očuvanje prava plem stva. Takvo stanje koriste velike sile i sve više se upliću u unutrašnje poslove zemlje - francuske, austrijske, švedske, ru ske, pruske i saksonske klike utiču na politiku zemlje. Posle smrti Jana Sobjeskog (1696) biraju se dva kralja: Fransoa-Luis de Konti, francuski kandidat i Avgust „Jaki“ iz bornik Saksonije. Avgust stupa na presto koristeći sva raspolo živa sredstva, mašta da postane Luj XIV istočne Evrope, uspo stavi naslednu monarhiju i izgradi apsolutistički režim. Severni rat ubrzava raspadanje Poljske, koja postaje razbojište; Rusija iz rata izlazi kao velika sila. Poljske gradove i sela uništavaju i pljačkaju Švedani, Rusi i Saksonci. Karlo XII dovodi na presto Stanislava Lješčinskog, Avgust napušta zemlju, stvaraju se mnogi savezi za i protiv novog vladara. Sve to pojačava opštu demoralizaciju. Još pre završetka rata ruski car i pruski kralj razmenjuju misli o deobi Poljske. Petrovo uverenje da se više može postići kontrolom nezavisne Poljske odlaže deobu za ka snije. Avgustova politika olakšava politiku deobe. Zaostala privreda još više zaostaje u odnosu na ostale zem lje. Stalni ratovi smanjuju agrarnu proizvodnju a povećavaju se feudalni nameti na seljake i kmetove. Izvoz žitarica manji je za trećinu u poredenju sa prethodnim vekom. Gradovi doživljavaju
slično opadanje zbog visokih nameta i inostrane konkurencije, a industrija se razvija sporadično (prerada vune, gvožda). Privre da Poljske, kao i njena politička i društvena struktura, ne poka zuje potrebnu snagu i vitalnost. Tome doprinosi nepostojanje odgovarajuće finansijske i fiskalne politike. Uz podršku Rusije Avgust postiže sporazum sa svojim po danicima (1717). Sve kraljeve odluke mora da potvrdi većina se natora i on nema pravo da drži više od 1200 saksonskih vojnika u zemlji. Rusija ne povlači svoje trupe iz Poljske, okupira Kurlan diju i odbija da povuče trupe iz Livonije. To jača otpor Petru i njegovoj politici. Avgust se približava Austriji u nameri da prisi li Rusiju da napusti Poljsku i Meklenburg (1719). Sejm odbija sporazum, dolazi u sukob sa vladarom, koji se okreće poslovima Saksonije i ličnom životu. Kao odgovor na to, Rusija i Pruska za 412 ključuju ugovor (1720) sa ciljem da održe postojeće stanje u Polj skoj, tj. da podstiču unutrašnju anarhiju, zaštite prava verskih jeretika i omoguće održavanje saksonskih kraljeva na polj skom prestolu. Avgust je nemoćan da spreči takav razvitak, a šljahta pokazuje nameru da ukloni Saksonce sa poljskog presto la. Rat za poljsko nasleĎe (1733-1735). - Kratkotrajni rat po tiče iz spora oko nasledstva u kome učestvuje domaće plemstvo i evropske sile. Rat ne rešava pitanje Poljske, a vodi se daleko od nje, u Italiji i gornjoj Rajni. On pokazuje nemoć Poljske u odnosu na svoje susede i neprijatelje i njihovu nesposobnost da se dogo vore oko njene sudbine. Avgust nastoji svim silama da obezbedi presto svom nasledniku, što mora da prihvati Sejm. U njemu de luju mnogobrojne grupe i frakcije u službi pojedinih sila, radeći za njihove interese. U Poljskoj se oseća neraspoloženje prema strancima, koje podstiče francuski ambasador milionima livri potrošenim da obezbedi izbor Stanislava Lješčinskog, čija ćerka Marija treba da postane supruga Luja XV. On vlada Poljskom posle 1704, ali mora da beži posle švedskog poraza (1709). U leto 1733. Sejm bira Lješčinskog za kralja. Istovremeno u blizini Var šave okuplja se grupa disidenata, koja očekuje dolazak ruskih trupa u nameri da spreči izbor Lješčinskog za kralja. Rusi uživa ju potpunu podršku Austrije, pošto Karlo VI podržava izbor Avgusta III za poljskog kralja. Za uzvrat očekuje njegovu podr šku Pragmatičnoj sankciji i odlučan otpor Pruskoj. Fridrih Vil helm nema želju da bsigura za sebe krunu Poljske, ali želi da uzme njene zapadne teritorije. On istupa kao zaštitnik protesta nata u Poljskoj. Lješčinski nije u stanju da se suprotstavi ruskoj armiji; po vlači se u Dancig i traži pomoć Francuske. Pod pritiskom ruskih trupa Sejm bira za kralja Avgusta III Saksonskog (1733-1763). Kardinal Fleri ne želi rat zbog ruske i austrijske intervencije u Poljskoj, ali objavljuje proklamaciju da Francuska ne prihvata stranu intervenciju u poljske izbore. U oktobru 1733. Francuska objavljuje Austriji rat, a naredne godine stvara savez sa Sardinijom i Španijom. Ratne operacije se vode u Rajnskoj oblasti
i Italiji, gde Austrijanci trpe poraze u bitkama kod Parme i Gva stale (1734). Oba francuska saveznika žele tvrdavu Mantovu, odakle žele da kontrolišu Milansko vojvodstvo; Austrija prihva ta kompromisne predloge Francuske i Spanije i sporazum se po stiže naredne godine. Stanislav Lješčinski se odriče poljskog prestola i postaje vojvoda Lorene, dok Franja Lorenski, muž Ma rije Terezije, dobija Toskansko Vojvodstvo. Posle smrti Lješčin skog Lorena pripada njegovoj ćerki, kraljici Francuske, a time i postaje njen deo. Za uzvrat Francuska prihvata Pragmatičnu sankciju. U Italiji dolazi do razmene teritorija izmedu Habsbur govaca i Burbona. Rat za poljsko nasleđe ne rešava pitanje Polj ske, osim što se Avgust III priznaje kao njen zakoniti kralj. Sla 413 bosti ustava ostaju. Postaje očevidno da će sporazum tri poljska suseda dovesti do deobe većeg dela njenih teritorija. U toku narednih godina prilike u Poljskoj se pogoršavaju. Avgust III je odani katolik, ne zna poljski i ne voli zemlju; intere si Poljske potčinjavaju se interesima Saksonije. On mora da se odrekne Kurlandije u korist Rusije (1736), prekida saradnju sa Sejmom, što omogućava uspon i snaženje uticaja velikih porodi ca u političkom životu Poljske (Potocki, Branicki, Sapijeha, Radzivili, Višnjovjecki, Ljubomirski, Čartoriski). Potocki rade na obaranju kralja i ratu sa Rusijom, dok Čartoriski traže oslo nac u njoj. Politički život Poljske ispunjen je sukobima izmedu frakcija i grupa. Čartoriski koriste svoje političke veze i uticaj da pripreme javnost i političare za postepenu ustavnu promenu. Oni nailaze na oštar otpor šljahte, koja smatra da izdaju poljske interese Rusiji. U toku sedmogodišnjeg rata strane trupe se nala ze u Poljskoj, odakle vode operacije protiv neprijatelja (Rusija, Pruska). Prva deoba Poljske. - Smrt Avgusta III omogućava dovo denje na poljski presto domaćeg čoveka. Traži se podrška Kata rine, koja to koristi da ojača uticaj Rusije u Poljskoj. Naredne godine (1764) ona i Fridrih II prihvataju izbor Stanislava Ponja tovskog za kralja. Pod pritiskom ruskih trupa, Sejm bira Ponja tovskog za kralja (1764). Katarina želi očuvanje Poljske, dok Fri drih želi deobu; ona želi očuvanje postojećeg ustavnog poretka i pruža zaštitu verskim disidentima (protestanti, unijati). To pod stiče katoličku reakciju, izaziva nerede i ide na ruke Fridrihovim namerama. Sukob izmedu Rusije i reformne frakcije u Poljskoj stalno se zaoštrava. Ruski ambasador odlučno istupa protiv re formista kao neprijatelja poljske države i njenih sloboda, podsti če disidente da stvaraju oružane odrede (konfederacije) i ističe rusku politiku tolerancije. On podstiče nemire i stvara uverenje među konzervativnim poljskim grupama da je Katarina na nji hovoj strani protiv političke i verske reforme. Uz njegovu podr šku oko osamdeset hiljada konzervativnih pripadnika poljskog plemstva stvara Radomsku oružanu konfederaciju. Konzervativci otkrivaju obmanu. Ruski ambasador depor tuje vodeće katolike u Rusiju i prisiljava Sejm da pregovara o re šenju verskih i političkih pitanja. Ukida neke zakone, zadržava
primenu liberum veta i pruža zaštitu disidentima. Naredne godi ne (1768) delegacija Sejma potpisuje sporazum sa Katarinom ko ji Poljsku stavlja pod zaštitu Rusije. Katarina postiže svoj cilj priznanje vlasti Rusije. Ona ne računa na poljski patriotizam: sporazum izaziva nemire u Varšavi, a patrioti pod vodstvom Jo zefa Pulaskog i biskupa Krasinskog stvaraju Barsku konfedera ciju. Njen cilj je da spreči uvodenje političkih i verskih reformi i onemogući politiku Rusije. Konfederacija podstiče gradanski rat širom zemlje, u njega se upliću druge države i to dovodi do prve deobe Poljske. 414 Francuska diplomatija uspeva da privoli Tursku da objavi Rusiji rat (1768). Rat se vodi u Poljskoj koja trpi velika razara nja. Ruske trupe preduzimaju ofanzivu koja ih vodi do Dunava, Vlaške i Moldavije, što izaziva veliku uznemirenost u Beču. Pru ska i Austrija ne žele rusku pobedu i isključenje iz deobe plena; obe zemlje žele odredene teritorije: Fridrih II želi Dancig i za padnu Prusku koja se nalazi pod vlašću Poljske. Sa Austrijom se sporazum teško postiže. Grof Kaunic ne uspeva da zadovolji Ma riju Tereziju i Josipa istovremeno; carica ne želi deobu ni rat, što sprečava ostvarenje Kaunicovog plana o zajedničkoj intervenciji na strani Turske. U tom slučaju Pruska bi dobila delove Poljske, a Austrija Šleziju. S obzirom na to, dve zemlje zadržavaju slobo du akcija. Deoba postaje jedino moguće rešenje. Fridrih II predlaže 1770. zajedničku intervenciju tri sile. Njen cilj je prekid rata sa Turskom i deoba Poljske. Katarina se odriče tekovina u Vlaškoj i Moldaviji i prihvata Fridrihov predlog. Austrijska okupacija okruga Zips (1771), strah da će se sukobiti sa Austrijom zbog balkanskih teritorija, unutrašnje teškoće i seljački nemiri navo de Katarinu da obavesti Fridriha II da „sledi primer Austrije“. Katarina odlučuje da zauzme oblasti duž Visle, što je prisiljava da se odrekne uloge zaštitnice Poljske. U januaru 1771. Fridrih II prihvata predlog i istupa odlučno da se sporazum provede u ži vot. U februaru 1772. Fridrih traži od Katarine da uzme veće te ritorije u Poljskoj i tako se približava rešenju u kome Austrija ne učestvuje u deobi Poljske. Ipak, dve sile pozivaju Austriju da im se pridruži. Kaunic i Josip prihvataju predlog, ali Marija Terezi ja se odupire. Tokom proleća i leta tri sile vode pregovore oko pojedinosti; konačni sporazum se postiže u avgustu 17 72. posle ugušenja oružanog otpora u Poljskoj. Tom prilikom Fridrih II pravi svoju čuvenu opasku da „što više Marija plače sve više uzi ma“. Evropa teško prihvata promenu ruske politike, a tri dvora objavljuju proklamacije u kojima ističu svoju dužnost da zaštite evropski mir od širenja anarhije. Tek u septembru 1773. Sejm, pod pritiskom oružja, prihvata odluku tri sile. Prvom deobom Poljska gubi skoro trećinu svoje teritorije i polovinu stanovništva. Pruska dobija najmanji, ali u strateškom i političkom pogledu najznačajniji deo; povezuje pruske teritori je u celinu, uklanja opasnost od ruskog napada i dobija kontrolu nad donjim tokom Visle i putevima trgovine žitaricama. Pruska
ne dobija Dancig. Rusija dobija Belorusiju i oblasti do Dvine i Dnjepra. Pored velikog vojnog značaja tih oblasti, Rusija dobija političku i ekonomsku kontrolu nad delavima istočne Poljske. Austrija dobija velike oblasti, uključujući Galiciju, severne pa dine Karpata i koridor kroz Šleziju sa 2,7 miliona stanovnika. Fridrih II cinično tvrdi da time počinje nova era medunarodne pravde i dobrih odnosa. Evropske države nisu u stanju da spreče deobu, a Stanislav Ponjatovski tvrdi da one pokazuju „apatičnu indiferenciju“. 415 Uprkos velikih teritorijalnih gubitaka, Poljska ostvaruje do kraja veka značajne političke reforme i doživljava duhovnu renesansu. Ideja prosvećenosti nailazi na povoljan prijem. Njih šire novine (Mini.tor), časopisi i knjige. Verski žar opada, stvara ju se masonske lože (1784), jezuiti su pioniri u širenju fizike i astronomije. Obrazovanje prelazi u ruke svetovnih vlasti posle ukidanja jezuitskog reda (1773). Odluke Velikog sejma (1788 1792) predstavljaju vrhunac reformne delatnosti. Iz njegovih od luka nazire se nešto nalik na centralnu vladu, uvodi se nova zakonodavna procedura i unapređuje poreski sistem. Admini strativni sistem postaje efikasniji, a umanjuje se vlast hetmana i blagajnika u pitanjima oružanih snaga. Veliki sejm donosi odlu ke o stvaranju nove nacionalne armije i načinu njenog finansira r.ja. Poljski državni prihodi se udvostručuju u kratkom roku. Ustav iz 1791. predstavlja vrhunac vladavine Stanislava Ponja tovskog, a njegov osnovni cilj je očuvanje suvereniteta i teritori jalnog integriteta zemlje. 416 X PRUSKA I AUSTRIJA Početkom veka Pruska se naglo uzdiže u red najvećih evrop skih država. Njeni vladari koriste opadanje Švedske i njene moći na Baltiku, vode agresivnu politiku i spretno koriste medu narodnu situaciju da ostvare svoje ciljeve. Istovremeno, ujedi njuju heterogene oblasti i provincije, izgraduju snažnu birokra tiju i armiju. Pruska predstavlja deo Nemačkog Carstva, iako sa Habsburžima otpočinje borbu za premoć, koja će se završiti nje nim trijumfom. Začetnik pruske moći je Fridrih Vilhelm, poznat kao „Veli ki izbornik“ (1640-1688), koji vodi antifrancusku politiku, pri hvata subvencije od raznih država i stvara izuzetno snažnu ar miju. Savremenici tvrde da „Pruska nije zemlja sa armijom, već armija sa zemljom koja je služila kao štab i magacin za hranu“. Njegov sin Fridrih III (1688-1713) nastavlja politiku svoga oca, pre svega u jačanju armije. To donosi očekivane razultate. Podr žava Leopolda u njegovim nastojanjima da svom nasledniku obezbedi izbor na španski presto; u naknadu za to dobija velike novčane subvencije i davno očekivanu titulu kralja. Od 1701. Fridrih III postaje kralj Fridrih I. U ratu za špansko naslede Fri drih I bori se na strani Austrije, Engleske i Nizozemske. Pored kraljevske titule, koju mu potvrduje Utrehtski mir, Fridrih I do
bija Nojšatel i španski posed Gelderland, ali to ne povećava znatno njegove posede. Pruska prestaje da bude član Nemačkog Carstva. Posle Fridrihove smrti na presto stupa njegov sin Fridrih Vilhelm I. On je plašljiv, nevešt u diplomatskoj igri i odan Habs burgovcima, što usporava politički i vojnički uspon Pruske u vrh evropske politike. Iste godine Pruska dobija pravo da oku pira Sćećin i Pomeraniju, a time i kontrolu nad ušćem Odre i važnom lukom. Dve godine kasnije Engleska pristaje da podrži takva obećanja i operacije pruske armije u Pomeraniji. Kralj po kazuje apetit da pripoji svaki komad nemačkih i nenemačkih teritorija koje dodu u njegove ruke, iako ne mari za one udaljene; ne pokazuje mnogo interesovanja za ravnotežu snaga, izuzev ako se ne tiče direktno Pruske. U leto 1719. Pruska zaključuje ugovor sa Engleskom, a naredne sa Švedskom, kad se ova odriče Šćećina i dela Pomeranije u naknadu za dva miliona talira. Istovremeno, Fridrih Vilhelm želi da zaključi ugovor sa Rusijom. Krajem 1726. on potpisuje ugovor sa Karlom VI, čime izneverava svoje član stvo u Hanoverskoj ligi sa Engleskom i Francuskom. U naknadu za to Karlo VI izjavljuje da su pretenzije na provincije Jilih i Berg opravdane; pripajanje ovih bogatih poseda na Rajni je dav 417 našnji cilj Hoencolerna. 7a uzvrat. obećava da će prihvatiti Prag matičnu sankciju. Posle i735. odnosi sa Austrijom se pogoršava ju, pošto Karlo VI odbacuje zahtev za provincijom Berg. Pred smrt, Fridrih Vilhelm zaključuje ugovor sa Francuskom (1739) koja se obavezuje da podrži njegove pretenzije na Berg. Svom nasledniku ostavlja u nasleđe mržnju prema Habsburgovcima i ugovor sa Francuskom. Ubrzo potom, dve zemlje se nalaze u ra tu. Fridrihova odanost Austrijskom Carstvu ne donosi nikakve koristi Pruskoj. Njeni interesi u Poljskoj se zanemaruju (1732), pretenzije na Meklenburg se ne ostvaruju, a zahtevi za Jilihom i Bergom odbacuju (1738). Činjenica da Fridrih Vilhelm ne vodi ratove i igra drugorazrednu ulogu u evropskoj diplomatiji navo de evropske vladare da potcene značaj i snagu Pruske. Fridrih Vilhelm ostavlja svom nasledniku Fridrihu II (1740-1788) snaž nu armiju, velika finansijska sredstva i efikasnu administraciju. Njegova armija od 80.000 vojnika ne zavisi od subvencija sa strane. Fridrih Vilhelm I je zanimljiva ličnost. On kinji članove svoje porodice, ugnjetava podanike, klanja se austrijskom caru i Bogu i dovodi svoje činovnike i oficire do ludila. Među savreme nicima je poznat kao „kralj-vodnik“. Sebe smatra orudem božje volje i očekuje slepu poslušnost. On je smešna karikatura prote stantske etike. Uklanja poslednji otpor junkera, preureduje fi nansijski i administrativni sistem. Rad, upornost i štedljivost omogućuju Pruskoj uspon u evropski vrh. U svom radu „kralj-vodnik“ ne štedi nikoga, pa ni sina Fri driha II. Otac i sin brzo dolaze u sukob zbog razlike u tempera mentu i shvatanjima; otac traži od sina da se sprema za vojnika, što ovaj odbija. To izaziva sumnju da će njegov trud biti uzalu
dan; otac tuče i ponižava sina pred svima, odbija da razgovara sa njim i prikazuje ga kao „samovoljnog“ i „bez muških sklonosti“, mladića koji ne ume da jaše i puca, nosi dugu kosu i kovrdže kao „budala“. Kao kralj Fridrih II pokazuje mnoge osobine svoga oca - sklonost za grube šale, iscrpljujući rad, odanost svojim dužnostima. Poznata je njegova fraza da je kralj prvi sluga drža ve. Fridrih II ima u sebi cinizma, ljubaznosti, hladnoće, obrazo vanja; ispod efikasnog birokrate skriva se pesnik i kosmopolit, varvarin koji ne može da oprosti sudbini što nije roden kao Fran cuz. On je filozof, koga Volter i njegovi savremenici prikazuju kao otelovljenje ideala modernog kralja filozofa. Rat za austrijsko nasleĎe (1740-1748). - Fridrih Vilhelm umire u maju, a Karlo VI u oktobru 1740. Prvi ostavlja za nasled nika Fridriha II. a drugi ćerku, mladu i neiskusnu Mariju Terezi ju (1740-1780). Engleska nastoji da privoli Fridriha II da stvara teškoće Francuskoj, što on odbija. Karlova smrt izaziva promene u Nemačkom Carstvu. Umesto napada na Berg i Kleve, Fridrih II odlučuje da osvoji bogatu provinciju Šleziju i time pokreće opšti sukob koji traje dugo i vodi se na tri kontinent.a. To je pre svega 418 početak borbe za dominaciju u Nemačkoj izmedu Hoencolerna i Habsburgovaca. U decembru 1740. pruske trupe upadaju u Šleziju. Razlozi za to su jasni. Pruska može na lak način da dode do bogate pro vincije čiji posed prekida veze izmedu Saksonije i Poljske i ojača geografski položaj u odnosu na susede; Marija Terezija se su očava sa nemačkim, češkim i ugarskim plemstvom, a mnoge evropske države uslovljavaju prihvatanje Pragmatične sankcije davanjem raznih ustupaka. Pojedini dvorovi pokazuju želju da carici ospore naslede (Spanija, Saksonija, Bavarska). Fridrihova akcija nije iznenadenje, iako time napušta svoje mladalačke ideale iznete u raspravi Anti-Makijaveli. On nema skrupula u pogledu upotrebe armije i istupa kao njegov otac, iako malo ne promišljeno. On se ne plaši protivnika, raspolaže odličnom armi jom i velikim sredstvima. Fridrih nema iluzija o svojim pravima na Šleziju, koja su neodrživa, traži od svojih ministara da prona du razloge i pokreće vojsku. Na ruku mu ide medunarodna situa cija: Austrija je razjedinjena, sa praznom blagajnom, slaborn vojskom, mladom i neiskusnom caricom; Velika Britanija, iako saveznik Austrije ne protivi se pruskim pretenzijama, otpor Ru sije je zanemarljiv, a unutrašnje prilike u zemlji posle smrti cari ce Jelisavete i dogadaja u Švedskoj onemogućuju njenu akciju. Fridrih nastoji da dobije Šleziju mirnim putem, ali ne us peva; posle upada pruskih trupa u Šleziju, poslanik u Beču pred laže garantije za nepovredivost austrijskih teritorija u Nemač koj, plaćanje odštete i podršku Franji Lorenskom u izboru za cara; Fridrih se zadovoljava podelom Šlezije u naknadu za spo razum sa Austrijom, ali se to odbacuje u Beču. Oružani sukob je jedini način da se spor reši. Prva velika bitka kod Molvica (april 1741) završava se pruskom pobedom; to je poziv Francuskoj da ude u rat na strani Pruske. Francuski agenti podržavaju planove
Karla Alberta Bavarskog na carski presto i pripremaju oružanu akciju u Nemačkoj; u maju se stvara špansko-bavarska koalici ja, a mesec dana kasnije Francuska se obavezuje na vojnu inter venciju do koje ne dolazi zbog sukoba oko Flerijeve politike. Pretnja Hanoveru navodi kralja Džordža II da potpiše ugovor koji garantuje neutralnost njegovih poseda. Engleska nema slo bodu akcije, a u jesen 1741. francuske i pruske trupe upadaju u Češku. Suočena sa situacijom, Marija Terezija zaključuje tajnu konvenciju u Klajn Šnelendorfu (oktobar 1741), posle čega au strijske trupe proteruju Francuze i Bavarce iz Češke i Austrije. U januaru 1742. Karlo Albert postaje nemački car. Ugovorom u Breslavi (1742) Pruska zadržava čitavu Šleziju. Fridirih II dovo di u pitanje ugovor sa Francuskom i stiče rdavu reputaciju zbog svoje prevrtljivosti. Marija Terezija se nada da povrati izgubljenu oblast. Po četkom juna 1743. nastavljaju se ratne operacije; saveznička armija (Englezi, Hešani, Hanoveranci) nanose Francuzima po raz kod Detingena, a Austrijanci upadaju u Bavarsku i Alzas. Krajem godine pruski posed Šlezije dolazi u pitanje. To na 419 vodi Fridriha II da naredne godine preduzme „drugi“ rat za Šleziju: u leto njegove trupe zauzimaju Prag; Marija Terezija stvara savez sa Engleskom, Saksonijom i Nizozemskom, Karlo Albert umire, a njegov naslednik Maksimilijan želi sporazum: u naknadu za njegovu podršku Franji Lorenskom Austrija obe ćava da povuče svoje trupe iz Bavarske. U maju 1745. Fri drih nanosi poraz Austrijancima kod Hohenfridberga, a u sep tembru kod Sura. Drugi šleski rat se završava mirom u Drez denu (decembar 1745). Šlezija ostaje u rukama Pruske, koja dobija obeštećenje od Saksonije i garantije za podršku izbo ru Franje Lorenskog za cara. Druge zemlje nastavljaju sa ra tom i ugovorom u Ahenu (oktobar 1748) rešavaju italijanska pitanja. Pruska ne učestvuje u tome, a ugovor potvrduje od redbe iz Drezdena. U toku rata u Beču se učvršćuje uverenje da Austrija nema izgleda da povrati izgubljene provincije u savezu sa Engleskom i Nizozemskom. Njihovi interesi su neuskladivi: Englesku intere suju kolonije i okeani, a Austriju srednja i istočna Evropa; Nizo zemska ne predstavlja snagu sa kojom se može računati. Mir u Ahenu u stvari je primirje; Marija Terezija razmišlja o novim ko racima, diplomati pripremaju teren, a ministri provode unutra šnje reforme. Medu diplomatama posebno se ističe grof Kaunic, čovek koji veruje u politički racionalizam i nije opterećen tradi cionalnim shvatanjima. Njegove koncepcije o spoljnoj politici dovode do diplomatske revolucije8, koja otvara put u sedmo godišnji rat. Za Kaunica Pruska je neprijatelj Austrije, pa ona mora da je izoluje i stekne saveznike koji će joj pomoći da povra ti Šleziju. Francuska treba da bude najvažniji saveznik. Pored nje treba da bude Rusija koja pokazuje sve veće neraspoloženje prema Pruskoj i njenom vladaru. Sedmogodišnji rat (1756-1763). - U diplomatskom mane
vrisanju Pruska i Engleska zaključuju konvenciju u Vestminste ru sa ciljem da obezbede mir u Nemačkoj; Francuska doživljava sporazum kao izdaju Fridrihovu, koji nema mnogo poverenja u sposobnost Francuske da mu pomogne u nevolji. Francusko-au strijski sporazum u Versaju (maj 1756) ne obavezuje Francusku na rat do uništenja Pruske. Rusija je spremna da odmah stupi u rat, koji Kaunic želi da odloži za 1757. U avgustu 1756. Fridrih II šalje svoje trupe u Saksoniju, či me otpočinje novi rat. One zauzimaju Drezden i poražavaju au strijsku vojsku kod Lobosica. Upad u Saksoniju u stvari je agre sija, ali Fridrih ima opravdanje: zna da saveznici žele da poraze i podele Prusku. Upad u Saksoniju je preventivni rat, pokušaj da iskoristi iznenadenje i osigura brzu pobedu. U narednoj godini Fridrihove snage doživljavaju i poraze i pobede. Darežljiva fi nansijska podrška Engleske omogućava Fridrihu da održava svoje trupe uprkos velike nadmoćnosti njegovih neprijatelja. Po sle poraza kod Kolina (jun 1757) Fridrih se povlači iz Češke. francuske trupe zauzimaju Hanover, a Rusi upadaju u istočnu 420 Prusku; u oktobru austrijska vojska zauzima Berlin, a Fridrih pokušava da obnovi savez sa Francuskom, ali bez uspeha. Šve dani upadaju u Pomeraniju, a Francuzi u rajnske provincije. U novembru i decembru 1757. Fridrih nanosi teške poraze Sakson cima i Austrijancima u bitkama kod Rozbaha i Lutena, što omo gućava povratak pruskih trupa u Češku i Šleziju. To učvršćuje Fridrihovu reputaciju i položaj, podstiče nadu kod vojske i naro da. Naredne godine stanje se popravlja: engleske trupe štite nje govo desno krilo, a britanska subvencija se povećava na 670.000 funti. S druge strane, pruske armije trpe velike gubitke koje nije moguće popuniti. U leto 1758, u jednoj od najkrvavijih bitaka u ratu, pruska vojska nanosi težak poraz Rusima kod Corndorfa. U oktobru Austrijanci nanose Prusima poraz kod Hohkirha. Posta je očevidno da Pruska ne može da nastavi rat kao dotada: njena armija ima 100.000 vojnika naspram 200.000 protivnika. U av gustu 1759. Rusi nanose Fridrihu poraz kod Kunersdorfa, kojom prilikom Prusi gube 25.000 vojnika pa Fridrih smatra da je sve izgubljeno. Rusi ulaze u Saksoniju, a Fridrih čini ogromne napo re da održi svoju vojsku. U leto i jesen 1760. nanosi Austrijanci ma teške poraze kod Lignica i Torgaua, što slabi volju za borbom medu saveznicima i Austrijancima. Istovremeno Rusi spaljuju Berlin. Naredne godine Pruska se nalazi u teškom položaju. Džorž III uklanja Pita sa vlasti, čime engleska pomoć postepeno presta je; u januaru 1762. umire carica Jelisaveta, a njen naslednik Pe tar III je Fridrihov obožavalac. On nareduje prekid ratnih opera cija i smanjuje pretnje Pruskoj. U maju 1762. Rusija i Pruska potpisuju mir u Petrogradu, po kome prva vraća osvojene terito rije. Istog meseca Pruska zaključuje mir sa Švedskom. Dolazak na vlast Katarine II ne podstiče obnavljanje neprijateljstava sa Rusijom, što dovodi do izolacije Austrije, koja nije u stanju da zadrži Sleziju i prekida rat. U februaru 1763. Pruska i Austri
ja zaključuju mir u Hubertsburgu; obe prihvataju obnovu Sak sonije, a Pruska zadržava Sleziju. Istovremeno, Engleska i Francuska potpisuju mir u Parizu kojim okončavaju svoj rat u kolonijama. Posledice rata. - Dugotrajni rat donosi Pruskoj velika ma terijalna razaranja i ljudske žrtve. Do kraja života Fridrih želi mir i radi na obnovi svoje države. Nastavlja prepisku sa fi lozofima, piše poeziju, rasprave i memoare. Obnova zemlje pred stavlja glavni cilj njegovog života i on mu se potpuno posvećuje. O svemu odlučuje sam, ne veruje nikome i ne dopušta mini strima da raspravljaju o politici ili donose odluke. Njegovo shvatanje uloge vladara kao prvog službenika države dolazi do potpunog izražaja. Posvećuje se zakonodavnom radu i uobli čava prava i dužnosti vladara i podanika. Iznad svega se na lazi razum, ali onaj pruskog apsolutizma a ne filozofa. Time učvršćuje postojeću državnu strukturu i usporava društvenu mobilnost medu klasama. Spoj državnih razloga i prosvećenih 421 ideja dolazi do izražaja u Fridrihovoj ekonomskoj politici. Kao merkantilista on daje državi značajnu ulogu u privredi: pod stiče jačanje sirovinske osnove, širenje industrije i povećanje stanovništva, osniva banku, trgovačke kompanije i privlači strance, razvija saobraćaj izgradnjom kanala i luka. U svom radu nailazi na otpor birokratije i plemstva; da bi izbegao nji hov uticaj, stvara položaj nadzornika carina i trošarina i na njega dovodi Francuza. Uprkos otpora pruske birokratije, Fri drih postiže velike uspehe: doline Odre i Nece se isušuju i na seljavaju hiljadama doseljenika. Pred svoju smrt, Fridrih vidi obnovljenu zemlju, uspon trgovine, industrije i saobraćaja je stalan, a državni prihodi veći nego ikad ranije. Slabosti pruske države pokazaće se u vreme Napoleonovih ratova, kad se njena struktura raspada kao kula od karata. Austrija. - Carstvo Habsburgovaca ima nekih sličnosti sa Pruskom. Njega sačinjavaju heterogene teritorije rasturene na širokim prostorima i sastavljene od mnogih naroda. Pored habs burških naslednih zemalja, sa Štajerskom, Koruškom i Kranj skom, ono uključuje kraljevine Ugarsku i Češku, Milansko Voj vodstvo, Sardiniju, austrijsku Nizozemsku, Napulj, Toskanu i Erdelj. Svaka od provincija raspolaže svojim institucijama, za konima i tradicijama, što ometa jačanje apsolutizma. Unutrašnja politika privlači veliku pažnju vladara. Ugar ska je posebno osetljivo pitanje. Njeno plernstvo se suprotstavlja pokušajima careva da nametnu svoju vlast, o čemu svedoči duga borba izmedu Franje Rakocija i Josipa I, koja se završava mirom u Satmaru (1712). Novi car Leopold II daje amnestiju i potvrduje prava i privilegije Ugarske i Erdelja. Karlo VI nastavlja politiku pomirenja i potvrduje mnoge privilegije i obaveze: poštovanje prava staleža i integriteta zemlje, odbranu i očuvanje celine. Sa bor prihvata da izdržava vojsku, isključuje plaćanje direktnih poreza i drugih obaveza. Karlo VI mora da zadovolji ugarske za hteve, iako se zemlja nalazi u krizi. Administracija je slaba i nee
fikasna, država se uzdržava da interveniše u privredi, vojska ne ma potrebnu organizaciju i loše je opremljena, a državni dugovi su veliki i blagajna stalno prazna. U vreme pregovora sa ugarskim plemstvom pojavljuje se pitanje nasleđa, osnovni problem Karlove vladavine. On nema muškog naslednika, pa mora svojim kćerima da obezbedi presto. Češka i Austrija prihvataju pravo vladara da odredi naslednika, dok u Ugarskoj to nije slučaj. Ugarski sabor je spreman da pri hvati zahtev da žena nasledi presto pod uslovom da Ugarska do bije određene koncesije. Karlo odlučuje da potvrdi pravo ugar skog Sabora da bira vladara u slučaju izumiranja muške linije. ali 19. aprila 1713. proglašava Pragmatičnu sankciju, dokument u kome se potvvrđuje da posle njegove smrti sve nasledne zemlje i kraljevine pripadaju njcgovom muškom nasledniku u skladu sa primogeniturom. U slučaju da nema muških naslednika, kruna prelazi u ruke ženskih naslednika prema starešinstvu. Zbog rata 422 sa Turskom pitanje ostaje neko vreme po strani. Karlo dobija dve kćeri, a time i pitanje prihvatanja Pragmatične sankcije stiče veliki značaj. On upućuje tekst svim saborima (1720) i traži nji hovu saglasnost. Staleži svih nemačkih zemalja, Češke, Morav ske, italijanski posedi i Nizozemska prihvataju Karlov zahtev. Ugarski sabor raspravlja o dokumentu 1722-1723. i u želji da se obezbedi od novih turskih provala odobrava ga iste godine. Ugarska se smatra delom Carstva, iako car mora da potvrdi da će svaki vladar prilikom krunisanja potvrditi slobode i prava plemstva. Obezbedivši pristanak svojih poseda, Karlo VI preduzima korake da Pragmatičnu sankciju priznaju evropski vladari i dvo rovi. Izbornici Saksonije i Bavarske prihvataju Sankciju. Princ Eugen Savojski predlaže da Karlo stvori snažnu armiju koja će obezbediti pristanak svih sila i učiniti dihlomatiju nepotrebnom. Njegov zahtev da evropske države prihvate Pragmatičnu sankci ju dodaje novi povod za sporove jer neke pokazuju ambicije koje su suprotne njenim odredbama. Prvi pokušaji završavaju se bez uspešno, pošto je Karlo u sukobu sa Engleskom, Nizozemskom, Francuskom i Spanijom zbog mnogih pitanja. Španija prihvata Sankciju 1725, na šta Francuska, Engleska i Nizozemska odgo varaju savezom u Herenhauzenu (1725); njima se pridružuje i Pruska. Naredne godine Karlo obezbeduje saglasnost Kusije i prekida rad Ostendske kompanije za nekoliko godina. Princ Eu gen osigurava saglasnost pruskog kralja ! 1728) za Sankciju i obećanja da će podržati muža Marije Terezije na carski presto. Početkom 1731. Engleska prihvata Sankciju pod uslovorn da Karlo zabrani rad Ostendske kompanije i pristane na špansku okupaciju Parme i Pjaćence. Nakon rata za poljsko nasleđe Francuska prihvata Sankciju (1735). Za Karlove vladavine ne postiže se mnogo u centralizaciji državne uprave9. Uvode se nove ustanove, provincije gube neka prava i vrše izmene u već postojećim telima. Najvažnije telo je
Privatni savet korne predsedava car; Visoki ratni savet (Hof kriegsrat) i Visoki savet (Hofkammer) odlučuju o vojnim i finan sijskim pitanjima; postoje posebna tela koja raspravljaju i odlu čuju o pojedinim provincijama Carstva (Češka, Ugarska, Erdelj, Nizozemska, Italija). Ne postoji čvrsta namera da se podstiče centralizacija, a Pragmatična sankcija koja postavlja temelje no vog carstva ne koristi se za to. Uprkos nastojanja princa Eugena da stvori stajaću vojsku veći uspeh se ne postiže zbog nedostatka sredstava; malo se radi na unapredenju finansijskih izvora. Ugarska zadržava drukčiji položaj od ostalih zemalja; au strijski vrhovi pokazuju potpuno nepoverenje prema Ugrima (Eugen Savojski), što dovodi u pitanje Karlove obaveze prema Ugarskoj. On ne saziva Sabor, deli Ugarsku od Erdelja, Banat postaje posebna jedinica, ugarska Dvorska kancelarija je pod kontrolom vlade u Beču, a u vojnim i finansijskim pitanjima Ugarska zavisi od Beča. Uprkos tome Ugarska uspeva da očuva unutrašnju nezavisnost, a njeni staleži mogu da odlučuju o mno 423 gim pitanjima. U Ugarskoj se naseljavaju razni narodi (Srbi, Nemci, Rumuni) i menja se njen etnički sastav. Marija Terezija stupa na presto u najtežim prilikama (1740). Armija je poražena i demoralisana, blagajna prazna, Ugarska, Ceška i druge provincije su nezadovoljne politikom Habsburgovaca, a kardinal Fleri podstiče neprijatelje Austrije. Bavarska odbija da prihvati Mariju kao caricu, Fridrih II traži ustupanje većeg dela Šlezije, Marija to odbija i dolazi do rata; Saksonija odbacuje Pragmatičnu sankciju, a 1741. koalicija (Španija, Francuska, Bavarska, Pruska, Saksonija) zahteva deo bu Češke. Ugarski sabor je nezadovoljan svojim položajem i na stoji da od carice dobije nova obećanja. Sabor prihvata Marijina obećanja da će poštovati prava Ugarske; u leto 1741. francusko -bavarske trupe upadaju u Austriju, zauzimaju Linc i Prag i pre te Beču. Carica nema armiju da se suprotstavi napadaču i obraća se ugarskom saboru za pomoć. Sabor se odaziva, što slede i sabo ri drugih oblasti. Naredne godine austrijske trupe proteruju ne prijatelje iz zemlje i zauzimaju Bavarsku. Položaj carice se po pravlja, a 1745. njen muž Franja Lorenski postaje nemački car. Mirom u Ahenu (1748) Austrija mora da se odrekne Šlezije. Između rata za austrijsko naslede i sedmogodišnjeg rata, Marija sprovodi mnoge reforme. Ostavlja široku autonomiju Ugarskoj, ali sabore Austrije i Češke lišava prava da odlučuju o porezima i ukida posebne kancelarije koje odlučuju o njihovim problemima. Ustavi Nizozemske i Lombardije ostaju na snazi. Stvara Upravu za javne i novčane poslove (Directorium in Yubli cis et Cameralibus, 1749) koja odlučuje o svemu što je zajedničko za provincije Carstva. Istovremeno preuzima sakupljanje poreza iz ruku lokalnih staleža, ukida izuzeća privilegovanih klasa i na meće plemstvu i crkvi plaćanje određenih dažbina. Visoki savet postaje centralno finansijsko telo Carstva, a Dvorska i državna kancelarija (Haus-Hof-und Staatskanzlei) odlučuje o svim pita njima spoljne politike. Marija Terezija preduzima mere da ojača
austrijsku vojsku i stvara vojnu akademiju u Vinernojštatu. Ona u svemu imitira Fridriha II u nameri da ga porazi. Ubrzo dolazi do deobe sudske i političke administracije (1749), stvara se Vr hovni sud (Oberste Justicstelle). Visoki ratni savet zadržava pot puni nadzor nad vojnim pitanjima. Svaka provincija ima svoju deputaciju koja treba da brine o vojnim pitanjima, ali vremenom stiču nove prerogative. Posle završetka sedmogodišnjeg rata austrijski vladari na stavljaju svoj reformni rad. Posle smrti Franje Lorenskog, naj stariji sin Marije Terezije Josip II postaje nemački car i savladar svoje majke (1765) do njene smrti. Oba vladara osećaju nedostatke i nastoje da ih otklone. Još u toku rata stvara se Državni savet (Staatsrat) koji donosi odluke o unutrašnjim pitanjima (1761). Unapreduje se finansijska administracija (Hofrechen kammer) koja počinje sa radom 1765. To omogućava potpuni uvid u stanje prihoda i rashoda, odreduje državni budžet. U želji da obezbedi finansijska sredstva, vlada nastoji da poveća 424 prihode oporezivanjem privilegovanih staleža. Prva na udaru je Ugarska, ali sabor odbacuje zahtev da se feudalne obaveze u ra tu pretvore u novčana plaćanja, iako prihvata manje povećanje doprinosa državnoj blagajni. Zakonom iz 1767. poznatim kao Urbarium ugarski seljaci postaju nasledni zakupci sa pravom da napuste zemlju. Zakon odreduje radne obaveze seljaka prema feudalcu, a njihovo provodenje nadgledaju carski činovnici. To znači značajno povećanje carske vlasti. Slične korake vlada pre duzima u Štajerskoj, Češkoj i austrijskoj Šleziji. Marija Terezija pokazuje nameru da ukine kmetstvo i izmeni sistem agrarnih od nosa u Carstvu. Mnoge reforme odnose se na katoličku crkvu, kojoj se zabranjuje da stiče novu zemlju, mora da plaća poreze, a ukidaju se i neki samostani. Josip II kao savladar nadgleda re formu vojske i odbrane, u čemu uživa potpuno podršku feldmar šala Lasija. Marija ne želi rat već mir, dok Kaunic i Josip II ma štaju o povećanju Carstva i porazu Pruske. Smrt Marije Terezije (1780) dovodi na čelo Carstva Josipa II. On je odlučan, nestrpljiv, prodoran, pa često dolazi u sukob sa majkom. Stalno objavljuje nove dekrete, uklanja otpor i stare običaje i prava; car je oličenje iskrenosti i apsolutne moći, koji ne podnosi otpor nezavisnih centara moći. Veliki centralista, on preureduje stara i stvara nova ministarstva; želi efikasan ad ministrativni sistem, a postiže potpunu paralizu. Uklanja sa moupravne ustanove u Ugarskoj i austrijskoj Nizozemskoj i zamenjuje ih centralizovanom birokratijom; ne ispunjava svoja obećanja i provodi politiku germanizacije: 1784. proglašava ne mački službenim jezikom, čime odbija Madare i Cehe; to i drugi zahtevi otkrivaju njegovu želju za jedinstvenim zakonima i pro pisima. Njegov obračun sa plemstvom je oštar: uvodi mnoge gra dane na visoke državne funkcije i zahteva potpunu odanost plemstva. On nareduje 1784. da se popiše stanovništvo, što naila zi na veliki otpor plemstva, koji krši silom. Pitanje zemljišnog poreza navodi Josipa II da preispita po
ložaj seljaštva i predloži donošenje odredenih zakona. Položaj seljaka je težak zbog velikih radnih obaveza prema feudalcu, vi sokih poreza i prava feudalaca da ih proteraju sa zemlje. Marija Terezija preduzima korake da se ograniče radne obaveze i utvrdi granica poreskih opterećenja. Već 1781. Josip II počinje svoj za konodavni rad, koji se završava pretvaranjem seljaka od oruđa u rukama plemstva do podanika austrijske države. Njegovi prvi zakoni uklanjaju ličnu potčinjenost (Leibeigenschaft), predvida ju kazne koje sud može da nametne seljaku i kako može da se brani od pritiska plemića. Posle 1785. Josip II želi da odredi na čin za utvrđivanje prihoda seljaka zbog oporezivanja; seljak mo ra da plaća godišnje oko 18% feudalcu od ukupnog prihoda. Zemljišni i imovinski cenzus završava se 1789, kad se utvrđuje da plemić i seljak treba da plaćaju oko 12% na ukupan godišnji prihod. To ostavlja seljaku oko 70% za izdržavanje svoje porodi ce, nabavku semena, davanje župniku i učitelju. Od seljaka se zahteva potpuno ispunjavanje njihovih obaveza prema feudalcu. 425 Uprkos tome patent nailazi na odlučan otpor u staležima i izazi va nemire među seljaštvom. Pokušaj se završava neuspehom, pa Josipova politika predstavlja više želje za budućnost nego politi ku za sadašnjost. Kao kameralista, Josip II nastoji da oslobodi industriju od svih pritisaka i ograničenja. On uklanja kontrolu države, uki da esnafe i smanjuje državnu pomoć krupnim preduzećima. Porast stanovništva i mali troškovi proizvodnje dovode do po većanja zahteva za potrošnim dobrima. Državni prihodi brzo rastu. Ukupni državni prihod 1753. iznosi 45 miliona florina, 1777. 53,8 a 1787. 92,5 miliona. Rashodi su veći nego priho di, tako da 1790. deficit iznosi 22 miliona. To se objašnjava carinskim ratovima sa susedima, ratnim pripremama i ratovima protiv Turaka. Josipova politika završava se neuspehom. Pobune i nemiri izbijaju u pojedinim delovima Carstva; u njima učestvuju seljaci, crkvena lica, plemstvo i intelektualci. Najveći deo njegovih re formi umire sa njim.10 Spoljna politika. - Nakon zaključenja Utrehtskog mira. Karlo VI nastavlja rat protiv Francuske do marta 1714, kad Eugen Savojski potpisuje mir u Raštatu. On potvrduje Karlove posede u Italiji i španskoj Nizozemskoj; Španija i Austrija ne postižu sporazum, a 1717. dve zemlje vode rat ako poseda u Itali ji. Četvorni savez prisiljava Karla VI i Filipa V da zaključe mir i podele teritorije u Italiji (1720). Istovremeno, Austrija vodi rat protiv Turske na Balkanu. Turska objavljuje rat Veneciji 1714. i osvaja njene posede u Mo reji i Kritu; to je pretnja austrijskim posedima u Italiji, pa Karlo VI obnavlja ugovor sa Venecijom (1716) i traži od Porte da povu če svoje trupe. U Carigradu se mole za pobedu islama, a pominje se i pobeda nad „Bečom i Rimom“; Porta odbi,ja zahtev, što Eugen Savojski koristi da ubedi cara da je to prilika da se Tur
ska porazi. Turske trupe upadaju u Ugarsku, ali im Austri janci nanose težak poraz kod Petrovaradina avgusta 1716; u oktobru Austrijanci osvajaju Temišvar. Ratne operacije se pre kidaju do iduće godine, kad austrijske trupe posle dvonedelj ne opsade osvajaju Beograd (avgust 1717). Turski poraz do vodi do pregovora u Požarevcu, dok Venecija uspeva da zadrži Krf. Karlo VI traži od Eugena Savojskog da što pre zaključi mir bez posredovanja velikih sila, ali u tome ne uspeva. Posle dužih pregovora Austrija i Turska zaključuju mir u Požarev cu (juli 1718). Njegovim odredbama Turska se odriče dela Ba nata, Vlaške, severne Srbije sa Beogradom i dela severne Bosne. Venecija gubi svoje posede, osim Krfa i Jonskih ostrva, a do bija male teritorije u Dalmaciji. Dok Austrija ima izglede da postane vodeća sila na Balkanu, Venecija gubi svaki značaj u međunarodnim odnosima. 426 Austrija podržava, zajedno sa Pruskom i Rusijom, izbor Avgusta III za poljskog kralja (1732). U nekoliko narednih godina Karlo VI vodi diplomatsku borbu protiv koalicije na čelu sa Francuskom, sa kojom sarađuju Sardinija i Španija u Italiji, i Bavarska, izbornici Palatinata i Kelna u Nemač koj. Preliminari mira zaključuju se u Beču (1735); naredne go dine Marija Terezija se udaje za Franju, vojvodu Lorenskog; dve godine kasnije zaključuje se mir po kome Austrija dobi ja Parmu i Pjaćencu, Španija Napulj, Elbu i Siciliju, a Fra nja Lorenski Toskanu; on se odriče Lorene u korist Stani slava Lješčinskog. Kraj Karlove vladavine završava se tragično. Mnogobrojni ratovi iziskuju velike rashode i žrtve. To se opaža posle smrti Eugena Savojskog (1736), kad armija ostaje bez sposobnog ko mandanta. Upravo tada Rusija napada krimske Tatare i poziva Austriju da stane na njenu stranu. Britanska i nizozemska posre dovanja ne donose željeni ishod, pošto Rusija postavlja velike zahteve, koje Porta odbija; Austrija traži manje ispravke granice u Srbiji i Moldaviji, kao i tvrđavu Vidin. Austrijska vojska pro dire do Niša, ali je Turci poražavaju i prisiljavaju na povlačenje. Novi austrijski komandant, general Valis, doživljava poraz kod Grocke 1739. Nojperg i Valis zaključuju mir u Beogradu, kojim Austrija gubi sve teritorije stečene mirom u Požarevcu, osim Ba nata. Godinu dana kasnije Karlo umire. Nakon poraza u ratu za austrijsko nasleđe (1740-1748) 11 Austrija nastoji da stvori savez pomoću koga će povratiti Šleziju. Najistaknutija ličnost austrijske diplomatije toga perioda je Kaunic, koji ističe neodrživost savezništva sa pomorskim silama i Rusijom i zalaže se za politiku izolacije Pruske. On se zalaže za savezništvo sa Francuskom. Marija Terezija prihvata Kaunicove predloge. U ratu (1756-1763) Austrija ne uspeva da održi svoje početne diplomatske uspehe. Njena armija nije spremna, genera li su nesposobni, staleži nezadovoljni. Rat pokazuje u punoj sve tlosti unutrašnje slabosti Austrije. Posle gorkog iskustva u sedmogodišnjem ratu spoljna po
litika Marije Terezije postaje uzdržana i miroljubiva. Ona želi da povrati svoj uticaj u Nemačkoj, što utiče na tok među-narodnih odnosa u drugoj polovini veka. Prilike u Poljskoj stvaraju nove antagonizme medu velikim silama, dok širenje uticaja Rusije i Austrije na Balkanu utiče na zbivanja u tim prostorima i šire. Rusija pokazuje primetne aspiracije na Bal kanu, dok Francuska nastoji svim silama da privoli Tursku da Rusiji objavi rat. Zbivanja u Poljskoj i tursko priznanje Stanislava Ponjatovskog dovodi do rata. Ruski dvor i Kata rina II ne žele rat, uvereni da će Austrija predvoditi koali ciju protiv Rusije. Uspesi ruske armije navode Kaunica da upozori na potrebu zaustavljanja ruskog širenja u Poljskoj i na Balkanu; on predlaže austro-pruski sporazum, ali Marija Terezija odbija predlog. Početkom 1771. ona menja stav i od lučuje da širenje Rusije mora da se zaustavi; ruski uslovi 427 Turskoj (nezavisnost dunavskih kneževina) izazivaju oštru re akciju u Beču; Kaunic zaključuje tajni sporazum sa Turskom u Carigradu (juli 1771) kojim joj obećava diplomatsku po dršku u naknadu za očuvanje teritorijalnog integriteta Tur ske; austro-ruski odnosi se zaoštravaju, a Austrija počinje vajne pripreme i pregovore sa Francuskom. Marija Terezija ne želi rat i nastoji da dođe do sporazuma izmedu Rusije i Turske. U je sen dolazi do kompromisa: Austrija prihvata stvaranje neza visne države na Krimu, dok Rusija pristaje da se kneževine vrate Turskoj. To ubrzava postizanje sporazuma tri sile oko deobe Poljske.12 Rat za bavarsko nasleĎe. - Krajem sedamdesetih godina XVII veka izbija kriza oko Bavarske. Već mnogo ranije to pi tanje privlači pažnju vladajućih krugova u Beču i Berlinu. Za Austriju to znači učvršćenje položaja u Nemačkoj, što Fridrih II ne može da prihvati. Početkom 1777. umire bavarski iz bornik Maksimilijan Josip, a njegov naslednik nema dece. On priznaje habsburško pravo na trećinu Bavarske u naknadu za veliku novčanu supsidiju. Uzbuna i otpor javljaju se na raznim stranama (Saksonija, razni nemački vladari), a Rusija i Francuska ne pokazuju nameru da podrže pretenzije Beča. Pru ska i Austrija ne žele rat, pa Fridrih II predlaže plan o po deli dela Bavarske između izbornika Palatinata i Saksonije. Kaunic i Josip odbijaju predlog, što dovodi do rata u leto 1778. Saksonija staje na stranu Pruske, iako većih ratnih ope racija nema; vojska više trpi od zaraza i dezerterstva. Istovre meno, vode se pregovori, u kojima Francuska i Rusija deluju kao posrednici. Mirovnim ugovorom u Tešenu (1779) Austrija dobija mali deo Bavarske, a izbornik Saksonije novčanu kom penzaciju. Fridrih II smatra da mir predstavlja pobedu Prus ke, dok ugovor u Tešenu pokazuje više nego ikad ranije upli tanje Rusije u poslove Nemačke. Spoljna politika Josipa II upravljena je na zaključenje sa
veza sa Rusijom. Njegov cilj je izolacija Pruske i udruživanje sa Rusijom. U maju 1781. Josip i Katarina razmenjuju pisma u kojima garantuju posede stečene u deobi Poljske i najav ljuju planove o zajedničkoj akciji protiv Turske i deobi nje nih evropskih poseda. Katarina rado prihvata takav predlog jer joj treba saveznik u ratu protiv Turske; ona želi posed Krima i stvaranje „Grčkog carstva“, dok Josip traži pomoć u sticanju teritorija u Nemačkoj i nadmoćnost nad Pruskom. Katarina traži od Turske ustupanje Krima (1783) u čemu uživa punu Josipovu podršku: Turska mora da popusti i krimski kanat pripada Rusiji (1784). Katarina ne uzvraća podršku svom savezniku u njegovim naporima da dobije Bavarsku u zame nu za ustupanje austrijske Nizozemske. Katarina namerava da uvuče Austriju u njene balkanske poduhvate i ne želi da se ona previše bavi Bavarskom. Iako se Josip koleba, Kau nic uspeva da nametne svoj stav i savez sa Rusijom se nasta 428 vlja. Katarina poziva Josipa na Krim, koji prihvata poziv. Upr kos svemu, Josip ne veruje u sposobnost Rusije da vodi ofan zivni rat protiv Turske; predlaže odlaganje ofanzive. Katarina ne prihvata odlaganje, a Porta postaje svesna da je napad neminovan. Novi ruski zahtevi u Carigradu i tursko odbija nje navode Josipa da ispuni svoje ugovorne obaveze prema Rusiji (1787). Početkom 1788. Austrija objavljuje rat Turskoj. Ratne pri preme zahtevaju velika finansijska sredstva, izazivaju pobune u austrijskoj Nizozemskoj, nemire medu ugarskim plemstvom, prekide trgovine, porast cena i nove poreze. Josip uviđa da ruska snaga nije onolika kako je mislio i ne može da pred vodi austrijske armije. Operacije austrijskih trupa odvijaju se u dolini Save i u Podunavlju i završavaju se osvajanjem Beo grada (1789). Pruska, Saksonija i Poljska prikupljaju snage na austrijskim granicama, pa car mora da računa na rat na dva fronta. On razmišlja o zaključenju separatnag mira sa Turskom. Svojim ulaskom u rat protiv Turske, Josip izaziva najtežu krizu Carstva posle 1740. U februaru 1790. Josip umire i brigu o Carstvu prepušta bratu Leopoldu. 429 XI RUSIJA I TURSKA Vladavina Petra I. - Po povratku iz Evrope Petar I guši po bunu strelaca i zavodi red u zemlji. Odmah se suočava sa mno gim problemima, unutrašnjim i spoljnim, reformama i ratovi ma. Kao i druge vladare toga vremena, njega ne interesuje narod već veličina i snaga Rusije; s tim na umu preduzima sve što je u interesu države. Petrove reforme zahtevaju velika finansij ska sredstva i on odlučuje da ih pribavi po svaku cenu. Pod stiče gajenje novih poljoprivrednih kultura i uvodenje novih oruda u obradi zemlje: lan, konoplja za izvoz, krzno sa se vera, upotreba kose umesto srpa. Ratne potrebe zahtevaju veće količine gvožda, čija se proizvodnja naglo povećava: topioni
ce na Uralu proizvode gvožde za izvoz (1716); slično je sa fabrikama tekstila koje proizvode tkaninu za vojne uniforme i druge potrebe, pa 1725. u Rusiji ima preko dve stotine in dustrijskih preduzeća. On obezbeduje radnu snagu za fabrike i radionice, podstiče izgradnju puteva, gradi kanale (Volga -Neva). To udvostručava izvoz u zapadnu Evropu, koji 1725, posle izlaska Rusije na Baltik, dostiže 4,2 miliona rubalja; uvoz iznosi svega 2,1 milion. U želji da obezbedi potrebna sred stva, Petar koristi crkvene prihode, kvari novac, povećava mo nopole, uvodi nove poreze, direktne i indirektne. Seljaci pla ćaju godišnji porez od 74 kopejke, čime se utrostručuju državni prihodi, koji 1724. iznose 8,5 miliona rubalja. Petrova fiskalna politika podstiče gradove i manufakturnu proizvodnju; poje dini gradovi stiču autonomiju. Seljaštvo ne poboljšava svoj položaj: mora da plaća veće poreze i radi za spahije. Njihove obaveze odreduje zemljoposednik i one iznose između 50 kopejki i 2 rublje. Oko 15% seljaka živi na crkvenim posedima, odakle mnogi beže u Sibir ili na Don. Državni seljaci plaćaju godišnji obrok od 40 kopejki. Položaj plemstva se značajno menja. Posedi koje uživaju postaju nasledno vlasništvo (1714), a u redove plemstva ulaze i gradani; 1722. položaji u armiji, mornarici i državnoj službi dele se u četrnaest grupa. Plemići moraju da obavljaju državnu slu žbu određeni broj godina. Velike promene provode se u oruža nim snagama: posle Narve uvodi se stajaća vojska i obavezna vojna služba (1705), pa 1724. armija broji 200.000 ljudi. Admini strativni sistem se potpuno menja. Stvara se senat (1711) koji brine o zakonodavstvu, administraciji i sudstvu. Širenje poslova dovodi do ukidanja prikaza (1718) i stvaranja devet kolegijuma koji povezuju senat i lokalne vlasti; posebni kolegijumi obavlja ju odredene poslove (trgovina, industrija). Posle pobune donskih 430 kozaka (1708) Petar deli Rusiju u osam provincija na čijem se če lu nalazi guverner sa punim vojnim ovlašćenjima. Kasnije se to menja, a Rusija se deli u pedeset provincija na čelu sa vojvoda ma, koji obavljaju različite poslove. Petrove crkvene reforme su završetak dugotrajne borbe između svetovne i duhovne vlasti. On ukida položaj patrijarha, a upravu crkvom prepušta Sinodu (1721). Petar zahteva bolje obrazovanje sveštenstva i ukida mno ge manastire jer ih smatra suvišnim. On radi na unapredenju školstva. Početkom veka stvara pomorsku akademiju, škole za inženjerstvo, medicinu i artiljeriju i prisiljava plemićke sinove da ih pohađaju. Otpor svetovnom obrazovanju dolazi od svešten stva, tako da je broj učenika mali. Petrova smrt ne menja formal ni karakter autokratske vladavine. Mnoge reforme donose se na brzinu i nemaju očekivani efekat. Prodor zapadnih ideja u Rusi ju odvija se sporo i sa mnogo otpora. Petrovi reformni napori potpuno zanemaruju psihologiju ruskog čoveka, pa ga mnogi smatraju čovekom stranim duhu Rusije. Petrova vladavina ispunjena je ratovima.13 Severni rat pru ža priliku za uspostavljanje novih odnosa sa zapadnim zemlja
ma. Pomorske sile (Engleska, Nizozemska) žele da posreduju iz među Rusije i Švedske, ali bez uspeha; ima predloga da Rusija postane član zapadne koalicije protiv Francuske, kao i da za ključi savez sa njom, Danskom, Svedskom i Poljskom protiv za padnih država (1701, 1708). Pregovori se završavaju bez uspeha, pošto Francuska i Engleska ne smatraju Rusiju značajnom si lom. Posle Poltave takav stav se napušta, pošto poraz Svedske menja čitavu strukturu odnosa u severnoj Evropi. Ima predloga da se rat između Engleske i Francuske završi posredovanjem Ru sije (1710), kao i da se severne države ujedine protiv Rusije u od brani svojih interesa (1711). Petar ostvaruje svoje planove na se veru (Livonija) bez uplitanja drugih sila. Istovremeno, Rusija počinje 1711. rat sa Turskom. Car ne želi taj rat i on je posledica intriga Karla XII u Carigradu, krim skog kana i Stanislava Ponjatovskog. Petar traži posredovanje si la, ali ne uspeva; predvodi vojsku ka Dunavu i poziva Srbe, Ru mune i Grke da podignu ustanak protiv Turaka. Rusku armiju Turci opkoljavaju na Prutu, pa Petar mora da pregovara sa veli kim vezirom; Rusija se odriče Azova i uporišta na Crnom moru. Poraz na Prutu umanjuje Petrov ugled a prilika da ga povrati je da uništi Švedsku moć na Baltiku. Ruska flota nanosi Šveđani-ma poraz kod Ganuta (1714), zauzima Alandska ostrva i ugro žava Štokholm. Posle nekoliko godina pregovora, Rusija i Šved ska zaključuju mir u Ništatu (1721), kojim Rusija stiče Ingriju, Estoniju i Latviju. Senat nagraduje Petra titulom „Otac svoje otadžbine, car i Veliki“ (1721). Teritorijalne tekovine na Baltiku izazivaju uznemirenost velikih sila, koje ne mogu da zanemare Rusiju i njenu snagu u politici. Političkim brakovima i izgrad njom Petrovgrada Petar učvršćuje položaj Rusije na Baitiku. Petar otvoreno najavljuje svoju nameru da učestvuje u evropskoj politici. Na svom drugom putovanju u zapadnu Evro 431 pu (1717), Petar ima nameru da zaključi savez sa Francuskom, ali regent Orleanski odbija predlog. Savez sa Francuskom ostaje Petrova neostvarena želja do kraja života. Izmenjeni položaj Ru sije ogleda se u velikom broju stalnih diplomatskih predstavni štava u Evropi, koja ne zaostaju za drugim silama. Česti brakovi izmedu članova carske porodice i drugih dinastija potvrduju promenjen položaj Rusije. Poslednje godine života Petar posvećuje širenju Rusije u Aziji. Nastavlja se ranija politika, uspostavljaju se diplomatski i trgovinski odnosi sa Kinom i prodire u Sibir. Veliki broj misija odlazi u kanate srednje Azije, a 1717. zaključuje se trgovački ugovor sa Persijom; posle 1721. Petar nastoji da osvoji persijske provincije na Kaspijskom moru: Darband i Reht 1722, i Baku 1723. Njegova osvajanja ne donose veće koristi, pa ih carica Ana napušta (1732). Petar priprema Beringovu ekspediciju (1724 1730), koja ne donosi značajne rezultate. Druga grupa istraživa ča stiže 1732. do Aljaske. Velika severna ekspedicija (1733-43) ima široki naučni značaj; Bering stiže (1741) do obala Amerike.
U vreme carice Ane Rusi ja prodire u stepe srednje Azije, gde po korava Baškire, Kalmuke i Kil-gize. To omogućava širenje ruskih granica južno od Urala i prodor u oblasti Buhare i Samarkanda. Ruska politika i postupci prema tamošnjem življu izazivaju mnoge pobune i nemire (1754-55}. Petrovi naslednici. - U trenutku Petrove smrti ne zna se ko će biti naslednik. Njegov sin Aleksej gubi život 1719. zbog učešća u navodnoj zaveri protiv oca. Petar menja zakon o nasle du, ali ne odreduje ličnost. Posle mnogih manevara političkih frakcija na dvoru (Golicini, Dolgoruki, Menjšikov) na presto do lazi Petrova udovica Katarina I (1725-1727). Ugovor o nasledu predvida da Aleksejev sin Petar postane car posle njene smrti i da se stvori Vrhovni carski savet koji će sačinjavati vodeće lično sti i koji će odlučivati o politici zemlje. Tajni savet preuzima mnoge funkcije senata i kolegijuma, pa Petrov administrativni sistem prestaje da postoji. Petar II stupa na presto 1727, a sa njim otpočinje i borba bojara i crkve da povrate vlast. Tajni sa vet okuplja većinu predstavnika bojara (Dolgoruki), a Petrov sa radnik Menjšikov odlazi u progonstvo. Petar II umire 1730, a Tajni savet bira za caricu vojvotkinju Anu, sinovicu Petra I. Nje no stupanje na presto Savet uslovljava prihvatanjem odredenih „uslova“. Oni predvidaju da stvarna vlast prelazi u ruke Saveta, što izaziva otpor na raznim stranama, posebno medu oficirima, koji se protive da vlast prede u ruke oligarhije. Ana odbacuje „uslove“ i rastura Tajni savet, a većina njegovih članova odlazi u progonstvo ili završava na vešalima. Vladavina carice Ane označava premoć baltičkih Nemaca u politici Rusije. Njeni miljenici su vojvoda Kurlandije Biren, Os terman i feldmaršal Minih. Na Birenov predlog, Ana oživljava rad Tajne kancelarije, pred kojom se saslušava deset hiljada lju di osumnjičenih zbog zavere. Najvažnije položaje na dvoru dobi 432 jaju Birenovi prijatelji, Minih postaje komandant ruske armije, a Osterman vicekarlcelar. Ana obnavlja senat, ali ga brzo zame njuje kabinetom, koji predstavlja vezu izmedu carice i admini stracije. Na Osterrnanov predlog, Ana smanjuje državnu službu plemstva na dvadest pet godina (1736). Reakcija ruskog plem stva protiv Nemaca i njihovog uticaja na dvoru izbija 1739, ali carica i Biren uspevaju da se obračunaju sa njenim vodama (Vo linjski). Posle Anine smrti (1740), Biren postaje regent za malo letnog Ivana VI (1740-41). Ubrzo mora da napusti taj položaj, kao i njegovi nekadašnji saradnici Minih i Ost.erman. Francuski dvor koristi takvu situaciju i podstiče novi dvorski prevrat. Cilj francuske politike je raskid rusko-austrijskog savezništva i zbli žavanje izmedu Rusije i Francuske. Francuski kandidat je Petro va kćer Jelisaveta. Preobraženski puk staje na njenu stranu, hapsi Miniha i Ostermana i proglašava je za caricu (novembra 1741). Ona raspušta kabinet i obnavlja Senat. Na čelu dvorskog prevrata nalaze se Voroncovi, Šuvalovi, Černiševi i drugi predstavnici krupnog ruskog plemstva. Umesto Ostermana na čelo ruske diplomatije dolazi Aleksandar Bestu
žev-Rjumin, koji odbacuje politiku približavanja sa Francuskom i nastavlja saradnju sa Austrijom. Za vladavine Ane i Jelisavete (1741 - 1762) Rusija se ne suočava sa značajnijim spoljnopolitič kim problemima. Za vladavine Ane Rusija se upliće u rat za polj sko nasleđe i suprotstavlja se francuskom kandidatu: ni rat sa Turskom ne donosi neke značajnije rezultate. Za Jelisavetine vladavine Engleska pokušava da privoli Rusiju da uputi svoje trupe protiv Pruske radi zaštite Hanovera; Bestužev odbija predlog, ali 1755. dve zemlje potpisuju konvenciju, koja postaje bezvredna zaključenjem saveza izmedu Engleske i Pruske (1755). To izaziva paniku u Petrovgradu i dovodi do zaključenja rusko-francuskog ugovora u decembru 1756 (ugovor u Versaju). U maju 1757. ruska armija pod komandom feldmaršala Apraksi na upada u Prusku. Bestužev i britanski ambasador Vilijams r.a stoje da onemoguće rusko-francusku saradnju. U intrigama koje se odvijaju u diplomatiji i vojsci, primetno učešće ima princeza Sofija Avgusta od Anhalt-Zerbsa, koja se udaje za Petra, vojvo du od Holštajna, prelazi u pravoslavlje i postaje Katarina. Od lučna i inteligentna, Katarina odbija da učestvuje u planovima britanskog ambasadora, ali vodi prepisku sa Bestuževim, i po tom on biva uhapšen. Slična sudbina pogada i Apraksina, koji se povlači na Memel posle pobede nad Prusima kod Gros Jeger sdorfa. Jelisaveta prekoreva Katarinu, koja se povlači sa dvora i stupa u vezu sa Grigorijem Orlovim, oficirom Ismailovskog puka. U ratnim operacijama general Saltikov nanosi poraz prus kim trupama kod Kunersdorfa (1759) i zauzima Berlin. U de cembru 1761. Jelisaveta umire, pa vojvoda od Holštajna postaje naslednik prestola pod imenom Petar III. Operacije protiv Pru ske se prekidaju, a Petar III namerava da stane na čelo vojske, pode da pozdravi Fridriha II i ratuje protiv svojih saveznika Au 433 strije i Francuske. To izaziva otpor ruskih oficira, koji ga uz po moć Katarine ubijaju 1762. Za vreme Jelisavetine vladavine rusko plemstvo nastoji da učvrsti svoja prava i zahteva od carice da ukine preostale oba veze plemstva prema državi, tj. obavezne službe u vojsci i ad ministraciji. Prekid rata sa Pruskom navodi Petra III da objavi manifest (1762) kojim plemstvo dobija pravo da napusti državnu službu, izuzev u vreme rata. Emancipacija plemstva je potpuna. Pravoslavna crkva ima zanemarljivu ulogu u dvorskim prevratima. Sinod prihvata novog vladara bez prigovora, a eko nomska slabost crkve onemogućava njenim vođama da imaju i političku ulogu. Zbog nesposobnosti da prikuplja zaostale pore ze od seljaka i kmetova, crkva predaje Senatu (1738) upravu nad crkvenim posedima. Jelisaveta vraća crkvena imanja Sinodu, ali u vreme sedmogodišnjeg rata posedi episkopa i manastira prela ze u ruke države (1757). Deo prihoda se daje Sinodu, dok ostatak odlazi u državnu kasu. Posle Petrove smrti državne finansije se nalaze u haotič nom stanju. Administracija ne vodi pregled prihoda i rashoda, u vreme mira seljaci ne plaćaju uredno svoje namete, dok u vreme
rata moraju da plaćaju sve zaostalo. To objašnjava zašto se Ru sija od vremena Jelisavete nalazi na ivici bankrotstva. Carica zadužuje Petra Šuvalova da uravnoteži prihode i rashode. On povećava cene svim dobrima na koja država ima monopol, pre svega na so. Šuvalov predlaže 1753. ukidanje carinskih granica unutar zemlje i povećanje carine na uvoznu robu. Obim ruske spoljne trgovine izmedu 1725. i 1762. se utrostručuje; izvoz pre lazi jedanaest, a uvoz osam miliona rubalja godišnje. Katarina II (1762 - 1796). - „Semiramida severa“, kako Vol ter naziva Katarinu II, je jedan od najznačajnijih vladara Rusije. Katarina uspeva da da ruskoj politici pravac i jedinstvo, poka zuje prilagodljivost i koristi saradnike za ostvarenje svojih poli tičkih ciljeva. Ona pokazuje optimizam i veru u sebe, što joj omogućuje da savlada mnoge teškoće i pretnje. Vlada zemljom autokratski, a istovremeno vodi učenu prepisku i prima filozofe, proučava Monteskjea i njegove stavove prilagodava svom shva tanju vlasti. Malo ko u Rusiji i inostranstvu predviđa da će Katarina II ostati dugo na vlasti; mnogi veruju da Petrovo uklanjanje znači početak novih dvorskih prevrata, a carica je svesna da nema pra vo na ruski presto. Ona uklanja svoje protivnike i pretendente, ali ne želi kompromis sa krupnim plemstvom u naknadu za nje govu podršku. Njegov voda Nikita Panin predlaže carici predaju određenih zakonskih ovlašćenja grupi istaknutih članova saveta, što ona odbija. Umesto toga, Katarina daje plemstvu široke pri vilegije u lokalnim poslovima i službama. Prema zahtevu Sinoda (1762) da vrati crkvi prihode sa njene zemlje i od manastira, Ka tarina nema određen stav. Rodena kao protestant, a slobodni mi slilac po uverenju, ona ne mari mnogo za pravoslavnu veru ali 434 traži podršku gde god može da je dobije. Saglašava se da izmeni dotadašnju praksu i ispuni zahtev Sinoda, ali na pritisak plem stva odustaje i podnosi čitavo pitanje na ispitivanje posebne ko misije. Zaključak komisije je da se crkveni posedi vrate državnoj blagajni, zajedno sa kmetovima (1764). Tada se zatvara 500 od ukupno 900 manastira, a svaki protest se završava progonstvom. Posedovanje zemlje ograničava se na plemstvo, koje dobija širo ka ovlašćenja u odnosu na kmetove, prodaju i preradu agrarnih proizvoda. Katarina saziva 1767. komisiju za kodifikaciju zakona. Njen cilj je da pripremi novi zakon, koji će zameniti zakon iz 1649, i da dovede u sklad mnoge propise. Katarina daje Uputstva po kojima komisija treba da radi. Komisiju sačinjava 560 članova iz svih društvenih grupa, osim kmetova. Uputstvo naglašava potre bu očuvanja apsolutističke vlasti u Rusiji, jednakost gradana pred zakonom, zabranu mučenja kao nečeg protivnog prirodi i razumu, otpor pretvaranju ljudi u robove. Clanovi komisije po navljaju zahteve iznete u svojim peticijama - potreba očuvanja apsolutističke monarhije, decentralizacija administracije, obra zovanja, zakonske procedure, odredivanje položaja svake kate gorije i privilegije koje joj pripadaju, pravo zemljoposednika na
zemlju i kmetove. Zemljoposednici traže pravo da trguju, što nailazi na otpor trgovaca, dok slobodni seljaci iznose prigovore na takve zahteve, tvrdeći da oni imaju pravo da trguju i drže kmetove. Kmetovi, iako sačinjavaju više od polovine stanovni štva, nemaju predstavnika. Katarinin stav je jasan od ranije: ona ne prihvata mogućnost da oslobodi kmetove, iako smatra da se odnos zemljoposednik - kmet mora popraviti zakonima. Raspra va u komisiji se završava krajem 1768. bez ikakvih rezultata. Katarina shvata da rusko društvo ima snažne tradicije koje se ne mogu ukloniti, da plemići, trgovci i seljaci imaju protivrečne pretenzije i da njena nastojanja ne mogu da ih izmene. Pitanja pokrenuta u komisiji su pokušaj ispitivanja vrednosti ruskog društva. Katarina takode pokušava da izmeni stav društva pre ma obrazovanju, ali bez većeg uspeha. Ustanak Pugačova. - Zbog nezadovoljstva stanjem u Rusiji 1773. izbija ustanak širokih razmera u kome učestvuju različite društvene i verske grupe (kozaci sa Urala, Kirgizi, Baškiri i staroverci). Oni prigovaraju vladi u Petrovgradu što ne rešava njihova pitanja. Ukidanje autonomije kozaka 1772. podstiče ne zadovoljstvo, koje koristi Jemeljan Pugačov, kozak i dezerter. U jesen 1773. Pugačov se proglašava za Petra III i okuplja oko sebe hiljade pristalica. Ustanici opsedaju Orenburg, ali bez uspeha; Pugačov polazi prema Volgi, osvaja Kazan i podstiče lokalne kmetove na oružanu pobunu. Očekuje se napad na Moskvu, ali Pugačov vodi svoju vojsku na Don, gde ne dobija očekivanu podršku. Početkom 1775. carska vojska pod komandom Suvoro va pobeduje ustanike, hvata Pugačova i osuduje ga na smrt. 435 Katarina uviđa slabost lokalnih vlasti i da bi se sprečile no ve pobune donosi Zakon o lokalnoj upravi 1775. Zemlja se deli na pedeset gubernija, a svaka je podeljena na okruge. Okružnog kapetana bira lokalno plemstvo. Svaka gubernija ima posebne sudove za plemstvo, gradane i slobodne seljake, a njihovi pred stavnici sačinjavaju odeljenje za javni red koje odlučuje o zdrav stvu, obrazovanju i deobi milostinje. Iako mnoge položaje popu njava lokalno plemstvo, centralna vlada imenuje policijskog starešinu; prikupljanje poreza nalazi se u rukama provincijske blagajne, u kojima sede činovnici koje postavlja vlada. Odgovor nost za stanje u guberniji je u rukama gubernatora i članova sa veta, koje postavlja carica. Zakon o gradovima predviđa popunu provincijskih uprava i on obezbeduje više prava u upravi grada, deli stanovništvo na šest klasa i stvara izvršnu vlast na čijem je čelu gradonačelnik. Oba zakona ostaju na snazi do druge polovi ne XIX veka. Novi sistem zahteva velike finansijske rashode za izdržavanje birokratije, a efikasnost provincijske i gradske ad ministracije nije velika. Spoljna politika. - Spoljna politika Katarine temelji se na iskustvu i drskosti. U vreme stupanja na presto Rusija nema utvr denu spoljnu politiku. Uprkos velikih ljudskih i materijalnih gu bitaka, Rusija ne stiče nikakve dobiti u sedmogodišnjem ratu, a
savez sa Pruskom izaziva otpor u vladajućim krugovima. Iako uzdržano, Katarina upućuje spoljnu politiku u pravcu saradnje sa Austrijom; smatra da može ostvariti svoje ciljeve ukoliko sa čuva slobodu akcije i ne vezuju se sa drugim silama. Katarina upravlja svoju pažnju na dve susedne zemlje, Poljsku i Tursku. koristi svaku priliku da učvrsti svoj uticaj i snagu u evropskim prestonicama, istupa kao mirotvorac i posrednik u sporovima. To su načeia njene politike, iako u nekoliko navrata odstupa od njih da bi ispunila svoje teritorijalne pretenzije. Kao neutralna ličnost, Katarina očekuje da bude predsed nik na konferenciji u Hubertsburgu, kojom se okončava sedmo godišnji rat, ali ne dobija poziv zaraćenih (1763). Iste godine pro teruje princa Karla saksonskog iz Kurlandije i na njegovo mesto dovodi Birena; posle smrti Avgusta III uspeva da nametne svog čoveka, Stanislava Ponjatovskog, za kralja Poljske. Posle toga. Katarina prihvata zahtev plemstva da Nikitu Panina postavi za predsednika kolegijuma spoljnih poslova. On predlaže Katarini da prekine neutralnu politiku i stvori savez severnih država, pod vodstvom Rusije, protiv Francuske i Austrije. Plan izaziva otpor na mnogim stranama i pokazuje se neodrživim; Fridrih II zaklju čuje savez sa Rusijom (1764) u nadi da će onemogućiti ostvarenje Katarininih planova za proširenje u Poljskoj. Dve zemlje se oba vezuju da istupaju zajedno u slučaju napada na jednu od njih deluju zajednički u Poljskoj i Švedskoj, spreče izmene poljskog ustava i obezbede prava protestanata i pravoslavnih u Poljsko; Ugovor ostaje na snazi do 1781. iako ga Katarina smatra neo drživim. Njena politika u Poljskoj i Turskoj izaziva podozrenje i 436 kritiku u Berlinu. Katarina postaje zaštitnik poljskog ustava (1768), što izaziva Fridrihovo podozrenje, iako iste godine ob navlja ugovor sa Rusijom. U jesen 1768. Porta, pod uticajem Francuske, objavljuje Ru siji rat, a Katarini je to prilika da Evropi pokaže svoju snagu. Ru sko uplitanje u pitanja Poljske izaziva podozrenje u Carigradu, a kad general Rumjancev zauzima Bukurešt i sprema se da prede preko Dunava, Fridrih upozorava caricu da Austrija ne može da pristane na rusku okupaciju Vlaške i Moldavije. U nameri da iz begne rat, on predlaže da se Rusija, Pruska i Austrija prošire na račun Poljske. Katarina želi da izbegne istovremene ratne opera cije u Poljskoj i Turskoj. Po izbijanju rata Katarina saziva pose han savet na kome se odlučuje da se ne vode odlučne operacije protiv Turske dok se ne uguši pobuna u Poljskoj; potom će jedan korpus poći protiv Krima, a glavnina snaga ka Dunavu da spreči upad turskih snaga u Poljsku. Ruska baltička flota plovi u Sredo zemlje sa ciljem da uništi tursku flotu i podstakne balkanske hri šćane na ustanak. Rumjancev zauzima Bukurešt, a flota stiže u grčke vode, gde Turcima nanosi težak poraz u zalivu Česme. Oče kivani ustanak Grka ne izbija. U tom trenutku Fridrih iznosi svoj predlog o deobi Poljske.14 Posle burne debate i kritike, Panin odustaje od ruskog zahteva za Vlaškom i Moldavijom. Početkom 1771. ruske trupe osvajaju Krim. U leto 1772. počinju pregovori
izmedu Rusije i Turske, ali se prekidaju zbog odbijanja Porte da prizna nezavisnost Krimskog kanata. U proleće 1774. Rumjancev i Aleksandar Suvorov nanose turskim snagama u Podunavlju teške poraze, ali zbog ustanka Pugačova Katarina želi da prebaci armi ju Rumjanceva u Rusiju. Zbog toga prihvata predlog za obnovu pregovora sa Turskom. Ugovorom u Kučuk-Kajnadžiju (jun 1774) Krimski kanat stiče nezavisnost, Rusija dobija severnu obalu Azovskog mora sa Azovom i Taganrogom i teritorije na Crnom moru izmedu Dnjepra i Buga. Ruski trgovački brodovi mogu da plove po Crnom moru i prolaze kroz moreuze, a sultan priznaje Katarinuž i njene naslednike kao zaštitnike hrišćana u Turskoj. Rusija dobija vezu sa Evropom preko Sredozemlja i obezbeduje pravo da se upliće u unutrašnje poslove Osmanskog Carstva. Posle zaključenja mira Katarina menja svoju politiku. Ona odbija da se upliće u pitanja za koja Rusija nema interes; u ratu za bavarsko naslede ne pruža Fridrihu podršku, iako je na to obavezna ugovorom iz 1764, već posreduje izmedu njega i Marije Terezije. Mir u Tešenu uverava caricu da je ona predodredena da igra ulogu posrednika u Evropi. U ratu za američku nezavisnost (1776-1783) Katarina staje na stranu Velike Britanije, ali odbija da uputi ruske trupe da se bore protiv kolonija. Katarina prihva ta deklaraciju o oružanoj neutralnosti (1780) u nameri da pokaže svima da se njena snaga i uticaj ne mogu zanemariti. Početkom 1781. Katarina potpisuje savez sa Josipom II. Posle Paninove ostavke, vodenje ruske spoljne politike prelazi u ruke Grigorija Potemkina i Aleksandra Bezborotka. Potemkin ubeduje Katarinu da se odrekne saradnje sa Pruskom i obezbedi 437 podršku Austrije za prodor na jug. Kaunic očekuje rusku podr šku u eventualnom sukobu sa Pruskom. Prilikom Josipove pose te Rusiji 1780. postavljaju se osnovi budućeg saveza, iako su ci ljevi dve zemlje različiti: Kaunic smatra da je savez uperen pro tiv Pruske, dok Katarina priprema ofanzivu protiv Turske. Bezborotko priprema 1781. plan za preuredenje Balkan skog poluostrva, poznat kao „Grčki projekt“. Prema njemu Ru sija treba da zauzme crnomorsku obalu, oslobodi Besarabiju. Moldaviju i Vlašku i stvori kneževinu Dakiju na čijem će čelu bi ti pravoslavni vladar. Posle proterivanja Turaka iz Evrope pred vida se obnova Vizantijskog Carstva na čelu sa velikim vojvo dom Konstantinom. Austrija treba da dobije deo Srbije sa Beo gradom, a Francuska Egipat. Katarina i Josip raspravljaju dve godine o projektu; Austrija traži Vlašku i Moldaviju, što Katari na odbija. Pod izgovorom da želi da obnovi red, Rusija pripaja Krim (1783). Posle četiri godine sultan zahteva da se Krimu vrati nezavisnost, a u jesen 1787. turski brodovi napadaju rusku posa du u Očakovu, čime počinje drugi rusko-turski rat (1788). Sved ska objavljuje rat Rusiji i iskrcava trupe u blizini Petrovgrada. Austrija ulazi u rat sa zakašnjenjem, vodi ga bez mnogo žara i brzo zaključuje mir u Svištovu. Pruska staje na stranu Turske : obećava vojnu pomoć Švedskoj. U martu 1791. Vilijam Pit zahte va od Katarine da prekine rat i zaključi mir sa Turskom. Rusija
mora da odustane od „Grčkog projekta“ i Bezborotko zaključuje mir u Jašiju (januar 1792). Turska se miri sa gubitkom Krima. ustupa Rusiji obalu izmedu Dnjestra i Buga i potvrduju se od redbe ugovora u Kučuk-Kajnadžiju. Katarina ne uspeva da os tvari svoje planove, ali pretnja od Turske više ne postoji. Osmansko Carstvo. - Turski poraz 1699. ima dalekosežne posledice na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu. U zemlji iz bijaju nemiri, provincijama haraju bande, a sirotinja se okuplja u Carigradu; cena hrane stalno raste i stvara teškoće u održa vanju reda. Veliki vezir Husein-paša nastoji da zavede red u voj-sci i upravi, ukida ratne namete, poboljšava težak položaj selja štva koje pati od rata i pljačke, pokušava da zavede red u timar skom sistemu, smanjuje broj janičara, gradi ratnu flotu. Otpo njegovom radu pruža uticajni muftija Fejzula, koji sprečava ispravljanje drugih slabosti sistema. Husein-paša umire 1702. a nasleduje ga Mustafa-paša, koji nema potrebno znanje da prc duži reformni rad. Istovremeno, Carstvo ugrožavaju pretnje drugih država. Sa zapada Venecija, na severu Azovsko more prestaje da bude „tur sko jezero“, na istoku (Kuban, Kaspijsko more) dolaze pod uticaj Rusije, a slično je sa Krimom, ušćem Dnjepra i Crnim morem. U Carigradu su svesni opasnosti koje nastaju gubitkom pogranič nih tvrđava i rastom ruske moći. U leto 1703. dotadašnji sultan Mustafa II mora da se odrek ne prestola u korist brata Ahmeda III (1703-1730), posle pobune janičara, nezadovoljnih zbog neisplaćenih plata. Novi sultan je 438 miroljubiv i obrazovan čovek, pokazuje interesovanje za državne poslove i provodi neke sudske i finansijske reforme. On je pod uticajem svojih miljenika i obračunava se sa pobunjenicima. Ahmed želi obnovu veličine Carstva, ali shvata da njegovo stanje onemogućava vođenje agresivne politike. U želji da poveća državne prihode i uvede red u vojsci, Ahmed postavlja za velikog vezira Čorlulu Ali-pašu, koji zavodi red u provincijama, uklanja buntovnike iz janičarskih redova, pojačava utvrdenja i gradi ratnu flotu. Uprkos zahteva francuskog ambasadora, Čorlulu paša ne koristi severni rat da prekine odnose sa Rusijom i nare đuje krimskom kanu Devletu Giraju da se uzdrži od napada na Rusiju (1709). To olakšava obračun Rusije sa Švedskom kod Pol tave. Poraz Švedske menja odnos snaga u istočnoj Evropi, gde Rusija postaje najsnažnija država. Turska oseća pretnje rata i daje utočište Karlu XII; veliki vezir traži od Petra I da izmeni ugovor iz 1700, što ovaj prihvata i uništava neke manje tvrdave na donjem Dnjepru; za uzvrat, Porta se obavezuje da uskrati Karlu XII gostoprimstvo što je moguće ranije. Švedski kralj od bija da napusti Tursku i pravi intrige protiv velikog vezira, koga smatra najvećim protivnikom njegove politike obračuna sa Rusi jom. Uz pomoć Devleta Giraja Karlo uspeva da stvori raspolože nje za novi rat protiv Rusije. Položaj velikog vezira slabi, njego
va politika se opisuje kao proruska i u julu 1710. gubi svoj polo žaj. Njega nasleđuje Baltadži Mehmed-paša, koji uspeva da ube di sultana da objavi rat Rusiji (novembar 1710). Petar pokušava da privoli Portu da odustane od rata, ali bez uspeha. U nameri da privuče balkanske hrišćane na stranu Rusije, Petar ističe da je cilj rata njihovo oslobodenje od jarma nevernika. Petar obezbe duje podršku kneževa Vlaške i Moldavije i vladike Crne Gore. Do sudara dve armije dolazi na Prutu, gde rusku vojsku opkolja vaju mnogo nadmoćnije turske trupe. Petar traži mir, što Baltad ži-paša prihvata. Petar se odriče Azova, pristaje da uništi Ta ganrog, Kameni Zaton i tvrdave na Dnjepru, obećava da se Rusi ja neće uplitati u Poljskoj i da će osloboditi turske zarobljenike. Baltadži-paša daje Rusima hranu i obećava da će proterati Karla XII. Ahmed ne odobrava držanje velikog vezira i stavlja ga u za tvor, iako u Carigradu peovladava uverenje da je pobeda na Pru tu osveta za poraz u prethodnom ratu. Početkom 1713. sultan proteruje Karl.a XII iz Turske, a u junu potpisuje ugovor o miru sa Rusijom u Jedrenu. Granica Rusije pomera se na sever do Orela, a Petar mora da povuče trupe iz Poljske. Odmah nakon završetka rata sa Rusijom, Turska želi da se obračuna sa Venecijom. Posed Moreje i prisustvo ratne flote u Morejskom arhipelagu ugrožava Carigrad, a vlast nad Mo rejom smatra se važnijom od dalekih poljskih teritorija. Ratnu stranku predvodi Silahdar Ali-paša, sultanov zet, koji uklanja Čorlulu-pašu i Baltadži Mehmeda i postaje veliki vezir 1713. Mletačka uprava u Moreji nije popularna medu stanovništvom, a Grci iz Fanara koji imaju svoje trgovačke interese podsti 439 ču Portu da Veneciji objavi rat. On počinje u januaru 1715. Turska flota zauzima mletačka ostrva (Egina, Tinos) i utvrdenja (Argos, Nauplija, Koron, Navarino, Modon); u leto 1716. turske snage napadaju Krf. U pomoć Veneciji dolazi Austrija. 15 Kar lo VI traži od Porte odštetu za sve mletačke posede, a većina vezira Divana protivi se ra.tu sa Austrijom. Silahdar-paša uve rava Divan da austrijski zahtev predstavlja povredu Karlo vačkog mira i traži objavu rata. U leto 1716. armija pod ko mandom Ali-paše doživljava poraz pod Petrovaradinom, gde Ali-paša gine zajedno sa još nekoliko istaknutih komanda nata. Turski logor sa topovima, zastavama i hranom pada u austrijske ruke; Eugen Savojski napada Temišvar, čija posada mora da se preda u jesen iste godine. Posle poraza kod Pe trovaradina Porta odustaje od opsade Krfa. Halil-paša, novi veliki vezir, predvodi tursku vojsku u pomoć Beogradu koji opsedaju austrijske trupe. Halil-paša ne uspeva da olakša polo žaj braniocima, a Eugen Savojski napada turske položaje i avgusta 1717. nanosi težak poraz braniocima grada. Turci napu štaju položaj duž Save, ali posade u Zvorniku i Bihaću spre čavaju austrijski upad u Bosnu. Veneciia uspeva da povrati neke posede u Jadranu, ali njena flota dožit.-ljava poraz kod Ma tapana (1717). Mirom u Požarevcu (1718) Turska se odriče Temi švara, Smedereva i Beograda, granica Austrije povlači se dubako
u Srbiju, od Drine do Timoka. Na predlog Eugena Savojskog u Banatu se naseljavaju ratni veterani; Tursha i Habsburško Car stvo potpisuju trgovački ugovor (1719), a Karlo VI stvara Istočnu kompaniju sa ciljem da razvija balkansku trgovinu. Venecija gu bi Moreju, a zadržava posede u Dalmaciji, Santa 1V'Iauru, zalir Arte i Cerigo. Požarevački mir je nova potvrda slabljenja Turske kao ve like vojne sile. Njena vojska i organizacija nisu u stanju da se no se sa modernijim armijama i tehnikom zapadnih država. Oni zaostaju u taktici, artiljeriji i snabdevanju: njihove velike armije stvaraju probleme u snabdevanju i izdržavanju. Turci se ne mire sa gubitkom Beograda, iako gube nadu u povratak Ugarske. U zemlji preovladava mirovna struja, a novi veliki vezir Ibrahim -paša (1718-1730) oličava takvo raspoloženje. Njegovo dugotraj no druženje sa sultanom Ahmedom olakšava mu da se održi u moru intriga i očuva sultanovo poverenje. Njegovo vezirstvo za beleženo je kao „doba lala“, zbog manije za lalama na dvoru i među bogatim svetom. Dvor i sultan provode vreme u zabavama, svetkovinama na moru, vatrometima. U Carigradu živi veliki pe snik Ahmed Nedim, koji peva o lepotama „palate sreće“, a mnogi Turci pokazuju sklonost da zaborave vojničke poraze i druge te škoće. Turska uživa zapaženo duhovno oživljavanje. Primećuju se i osećaju evropski uticaji (čuvena Ahmedova fontana), pišu se mnogi radovi iz istorije, otvara se pet javnih biblioteka, a 1727. otvara se prva štamparija u Turskoj. Njen osnivač je Ibrahim Muteferika (1674-1745), Madar po rodenju, i kritičar zaostalosti 440 turskog društva i države. Njegov rad nailazi na oštar otpor pisa ra i ulema, koji uspevaju da privole sultana da zabrani rad štam parije (1742). Takav način života ne uspeva da otkloni sve primetnije sla bosti Carstva. Oseća se nestašica novca, nezaposlenost, javljaju se epidemije zaraznih bolesti, a cene hrane su visoke; nemiri iz bijaju na raznim stranama (Egipat). Pobuna u Persiji (1720) prouzrokuje pad dinastije Safavi, a upad ruskih trupa u Astra han izaziva tursku reakciju. Posle ruskog zauzeća Bakua (1723), Turci zauzimaju Tbilisi. Naredne godine dve zemlje dele Persiju: Rusija zauzima Kavkaz i južne obale Kaspijskog mora, a Turska Đurdijansku, Šrivan, Ardabil, Tabriz i druge oblasti. Pojava Na dir-šaha potire deobu, a 1730. Turska gubi Tabriz, Karmanšah i Hamadan. Gubitak teritorija, glasovi o miru i novi porezi izazivaju jed nu od najkrvavijih pobuna 1730. Pobunu janičara predvodi Patro na H:alil; pobunjenici zauzimaju arsenal i presecaju snabdevanje hranom. Ahmed III popušta pod pritiskom i ubija Ibrahim-pašu, ali i sam mora da napusti presto, na koji stupa Mahmud I (1730 1754). Pobunjenici zahtevaju unutrašnje reforme, uklanjaju mini stre i sudije i povećavaju broj janičara sa 40.000 na 70.000 ljudi. Divan se protivi, a imenovanje kapudan-paše i novog kana Krima dovodi do razdora izmedu janičara i Halilovih pristalica. Krajem
1730. Halil i njegovi saradnici gube glave u prisustvu sultana. Do kraja veka Turska prolazi kroz slične krize, doživljava mnoge političke i vojničke poraze, ali u pojedinim trenucima na lazi snage da obnovi svoju moć.16 Pojedinci uvidaju potrebu preuredenja turskog vojnog sistema. Za vladavine Mahmuda I francuski avanturista grof Boneval dolazi u Carigrad i radi na reformi turske vojske; on ima veliki uticaj na tursku diplomati ju. Ukupni ishod njegovih napora ostaje zanemarljiv zbog ne znanja, predrasuda, ambicije. Administrativno jedinstvo velikog carstva je slabo; uspon pojedinih vojnih komandanata, od kojih mnogi prenose vlast na svoje potomke, potvrđuje utisak o slabo sti sultana i centralne vlasti. Ekonomski razvitak Carstva spre čavaju ili onemogućavaju rđava administracija, verski fanati zam i česte epidemije zaraznih bolesti. Razlike izmedu Turaka i raje u hrišćanskim krajevima sve više slabe temelje Carstva. Sa vremeni posmatrači uočavaju da Porta nije u stanju da promeni strukturu odnosa i vlasti i da stoga ne predstavlja veću opasnost po susede. Položaj pojedinih naroda u Carstvu zavisi od mnogih okol nosti. U nekim delovima (Albanija, Bosna, Hercegovina) veći deo stanovništva ispoveda islam, dok u drugim (Srbija, Bugarska, Grčka, Crna Gora) nacionalna svest i pravoslavlje igraju značaj nu ulogu u životu raje; u Vlaškoj i Moldaviji kneževi zadržavaju samoupravu. Dubrovačka Republika zadržava samostalnost i katoličanstvo, iako je „verni haračar“. Grci uživaju poseban po ložaj u Carstvu: stanovnici egejskih ostrva imaju velike slobode, kao i stanovnici Moreje. Carigradski Grci fanarioti igraju važnu 441 ulogu u administrativnom životu Carstva; od 1661. oni su drago mani (prevodioci) u pregovorima Turske i drugih država. Iz nji hovih redova postavljaju se gospodari Vlaške i Moldavije (Kan takuzeni, Mavrokordati, Kalimakije). Otpor balkanskog stanov ništva pojačava se propadanjem timarskog sistema i njegovom zamenom, čivčijskim odnosima. Seljak se pretvara u kmeta. Us pon gradana u primorskim gradovima (Solun, Smirna) izaziva antitursko raspoloženje. Krajem XVIII veka grčki i srpski grada ni održavaju veze sa srednjom i zapadnom Evropom, a u Beču objavljuju svoje novine (1790, 1791). U prvoj polovini veka Francuska održava najvažnije eko nomske i političke veze sa Turskom. Veliki deo francuskog tek stila izvozi se na Levant, a njen položaj učvršćuje se kapitulaci jama iz 1740. Francuski rivali nisu u stanju da izdrže njenu kon kurenciju, a engleska trgovina, koja je do 1730. u stalnom uspo nu, brzo opada. Posle 1760. uvoz dobara sa Levanta u Francusku naglo raste, dok izvoz opada. U razdoblju od 1763. do 1773. fran cuski izvoz raste, ali posle toga ponovo opada. Engleska konku rencija se pojačava. Austrijski trgovci vode poslove sa Grčkom, dok trgovinu sa Crnim morem Turska prepušta Rusiji i Austriji. Krajem veka Francuska trgovina se ograničava na Carigrad i Smirnu.
Uloga Francuske u spoljnoj politici Turske je izuzetno veli ka. To je posledica tradicionalno dobrih odnosa iz prošlosti i francuskih privrednih delatnosti. U prvom delu veka cilj Fran cuske je da obezbedi podršku Turske u borbi protiv Austrije, ko ja mora da drži značajne snage na turskim granicama i zanemari svoje interese na zapadu (Nemačko Carstvo). Poraz u Bečkom ratu i unutrašnje slabosti sprečavaju Tursku da pruži podršku Francuskoj u ratu za špansko naslede, ali podržava pobunu ugarskog plemstva protiv Habsburgovaca (1704-1711). Turska ne pruža Francuskoj očekivanu pomoć u ratu za poljsko naslede. Ipak, odnosi između dve zemlje ostaju prijateljski, a Turska šalje stalnog ambasadora u Pariz (1720). Pojedini francuski diplomati igraju zapaženu ulogu u politici Turske (Vilnev); zahvaljujući posredovanju Vilneva Turska i Austrija zaključuju mir u Beo gradu, a naredne godine obnavljaju se Kapitulacije. Diplomatska revolucija 1756. menja odnose izmedu dve zemlje. Iako austro-francuski ugovor predstavlja oruđe protiv Engleske, on otvara put, u slučaju tursko-austrijskog rata, fran cuskoj intervenciji na strani Austrije. Zbližavanje izmedu Fran cuske i Rusije (1757) slabi poverenje Turske u namere Francu ske. To dovodi do zbližavanja izmedu Turske i Pruske i zaključe nja ugovora 1761. Tursko-francuski odnosi se poboljšavaju posle stupanja Katarine II na ruski presto. Posle 1762. dve zemlje uje dinjuje strah od Rusije, kao što ih ranije ujedinjuje strah od Habsburgovaca. Uloga Francuske u izbijanju tursko-ruskog rata (1768 1774)17 je zapažena i završava se katastrofalnim posledicama po Tursku. Tokom rata francuska vlada šaije vojne instruktore i po 442 moć turskoj vojsci, u nameri da poveća njene borbene sposobno sti; to ne donosi vidljive rezultate. I'oraz Turske i zaključenje ugovora u Kučuk-Kajnadžiju (1774) dovode do slabljenja francu skog uticaja u Turskoj. Nju posebno pogada nesposobnost Fran cuske da spreči dolazak ruske baltičke flote u Sredozemlje 1770. Francuska ostaje i dalje saveznik Turske, iako se njena pažnja posle 1774. okreće prema Rusiji. Zbog svoje zauzetosti ratovima za nezavisnost američkih kolonija i bavarsko naslede, Francuska ne poklanja dovoljno pažnje Turskoj i njenim problemima. Grof Veržen, ministar inostranih poslova, priznaje 1781. da je sarad nja Rusije i Austrije opasnost po Tursku i položaj Francuske na Levantu. Rat u Americi sprečava Veržena i Francusku da Tur skoj pruže efikasniju podršku, a verbalna nije dovoljna. Nakon završetka rata u Americi, Veržen ulaže velike napore da spreči rusku aneksiju Krima. Iako to udara u osnove francusko-austrij skog savezništva, Verženovi napori se završavaju neuspehom. Njegovi saveti popustljivosti obeshrabruju i otuđuju Tursku od Francuske. Takvu politiku Veržen primenjuje i u narednom ratu između Turske i Rusije. Početkom 1787. Francuska zaključuje sa Rusijom trgovački ugovor, koji njenim trgovcima pruža velike mogućnosti. Istovremeno, u Carigradu ambasador Šoazel-Gufije vodi politiku prepuštanja Turske na milost Rusiji. Tokom rata
Francuska zadržava neutralnost i savetuje Porti uzdržanost. Ta kva politika znači grešku i diplomatski poraz. To je dokaz slabo sti Francuske i izmenjenog odnosa snaga na istoku Evrope. 443 XII FRANCUSKA Regentstvo (1715-1726). Džon Lo. - Smrt Luja XIV ozna čava početak nove ere u Francuskoj, reakciju protiv svega što oličava njegovu vladavinu; u evropskoj politici prestaje premoć jedne sile, a uspostavlja se ravnoteža između više država. Za okret se oseća u ekonomskim i društvenim htenjima i raspolože njima. Luj XIV postavlja vojvodu Orleanskog, inteligentnog i pokvarenog političara, za regenta maloletnom Luju XV. Ogra ničava njegove prerogative stvaranjem saveta. Pariski parla ment postaje izvršilac testamenta, uklanja ograničenja i svu vlast predaje regentu. Za uzvrat parlament dobija pravo da se suprotstavlja zakonima. Činovničko plemstvo obnavlja svoju vlast, a vojničko plemstvo stiče političku moć. Regent pristupa provodenju određenih reformi u admini straciji, spoljnoj politici i finansijama. U administraciji uklanja građane na koje se Luj XIV oslanja, a njihove položaje popunja va pripadnicima krupnog plemstva. Stvara sistem saveta kao vrhovno izvršnc• telo kraljevine. Postoji sedam saveta zaduženih za određena pitanja (finansije, spoljni poslovi, rat, mornarica, unutrašnji poslovi, trgovina, verska pitanja). Sistem je poznat kao polysynodie i predstavlja pokušaj korišćenja staromodne aristokratije u upravljanju modernom birokratskom državom. Pokušaj se završava neuspehom, pa se sistem saveta ukida 1718. i zamenjuju ga ministri. Političke i društvene posledice sistema saveta dugo se osećaju: oba dela plemstva, činovničko i vojničko, postaju centri moći i otpora politici reformi, pre svega finansij skih. Ukidanje saveta slabi ministarski sistem u Francuskoj. De latnost vlade nalazi se u rukama kancelara, ministara i gene ralnog kontrolora finansija. Regent obnavlja položaj prvog ministxa sa ciljem da usklađuje delatnosti ministarstava. Kardi nal Fleri obavlja tu funkciju izmedu 1726. i 1743. Posle njegove smrti zvanje se ukida. Vladinu politiku provode agenti koji kra ljevsku vlast koriste kao izvor svojih ovlašćenja, ali koje vlada ne može da oduzme. Najteži problem regentstva je stanje državnih finansija. Lujevi ratovi ostavljaju ogromne dugove, porezi se sakupljaju sa zakašnjenjem, plemstvo i crkva se oslobadaju od njihovog plaća nja, a mnogi gradovi i gradani stiču razna izuzeća. Neko vreme regent prihvata takvo stanje, ali pretnja bankrotstva prisiljava ga da preuzme odredene korake. Rešenje problema nalazi u pla novima Džona Loa, škotskog avanturiste i bankara, koji predla že širenje kreditnih poslova i reformu poreskog sistema. Lo uvi da slabosti sistema „zakupa“ poreza koji ne donosi potrebne pri 444 hode državnoj blagajni, dok budžetski proračuni predstavljaju mahom nepouzdane procene. Regent stvara Banque Generale
(1716) sa ciljem da emituje novčanice; ona radi uspešno i poveća va poverenje u takve poslove. Naredne godine stvara se trgovač ka kompanija, Compagnie d'Occident, koja treba da trguje sa Lujzijanom, nepoznatom i nerazvijenom kolonijom, a kasnije sa Kinom, istočnom Azijom i Kanadom. Istovremeno, vlada ispituje državne dugove, mnoge odbacuje kao neodržive, stvara sud za ratne liferante i obezvreduje novac. To izaziva veliko nezado voljstvo finansijskih krugova i parlamenta, a ne donosi očekiva ni ishod. Otpor dovodi do zatvaranja parlamenta i imenovanja Loa za generalnog kontrolora finansija (1720). Godinu dana ra nije Compagnie d'Occident prerasta u Kompaniju Misisipija ko ja preuzima kontrolu nad francuskom kolonijalnom trgovinom. Lo preuzima kontrolu nad direktnim i indirektnim porezima i štampa novac, pokušava da pojednostavi sistem. Loov uspeh označava početak kraja. Cirkulacija novca, ku povina akcija Kompanije Misisipija i oživljavanje tržišta omogu ćava velike špekulacije. To podstiče inflaciju i ekonomski pro speritet. Akcije nominalne vrednosti 500 livri prodaju se za 12.000 livri, što obim trgovine ne može da pokrije. Cene počinju da padaju, a u oktobru 1720. Kompanija propada. Vlasnici akci ja gube sve što imaju, a Lo mora da beži. Propast Loovog plana dovodi do preraspodele nacionalnog bogatstva, smanjenja pove renja u papirni novac, banke i vladine obveznice. Iako se otvara pariska berza (1724) i druge ustanove, Francuska ne stvara dr žavnu banku. Loove reforme pokazuju značaj finansijskih pita nja. Stalne fiskalne krize imaju koren u finansijskom stanju zemlje, neefikasnosti, korupciji, prodaji državnih službi. U spoljnoj politici regent vodi politiku mira sa Velikom Britanijom i Nizozemskom, sa kojima 171 7. zaključuje savez. Nastoji da isključi Filipa V Burbonskog iz francuskog nasleđa. Francusko-engleski savez je izraz želje da se trguje sa španskim kolonijama i u Sredozemlju i potrebe da se spreči obnova au strijsko-španske dominacije u Evropi. Obnova španske snage i agresivnosti u Sredozemlju posle 1717. i stvaranje snažne au strijsko-španske koalicije (1725) potvrduju opravdanost francu sko-britanskog sporazuma. Kraj austrijskih i španskih pretenzi ja u ltaliji i uklanjanje austrijskih trgovačkih privilegija (Ostendska kompanija) dovode do raspada francusko-britan skog saveza (1731). Regent ne uspeva da nade trajnije rešenje za spaljnopolitičke probleme. To zaoštrava društvene i finansijske probleme. Francusko-britanski savez olakšava održanje mira na morima i u Evropi. Francuska se suočava sa izborom: aktivna pclitika u Evropi ili kolonijama. Neuspeh da reši tu dilemu prisi ljava Francusku da stalno ulazi u ratove na dva fronta. Politika kardinala Flerija (1726-1743). - Posle regentove smrti fran cuskom politikom upravlja vojvoda burbonski, poto mak velikog Kondea. U njegovoj senci uzdiže se sposobni biskup 445 Andre Herkul de Fleri (1653-1743}, vaspitač mladog Luja XV. Uzdržan i sposoban, Fleri preuzima vlast 1726. i postaje prvi mi nistar. Flerijeva politika ima za cilj očuvanje mira u Evropi i fi
nansijsku stabilnost u zemlji. Kardinal uživa puno kraljevo po verenje i pokazuje sposobnost da odabere pouzdane saradnike. Fleri pokazuje upornost, odlučnost i snagu u sprovodenju utvr dene politike. Protiv svoje volje Fleri uvodi Francusku u rat za poljsko naslede (1733-1735). Uprkos toga uspeva da vodi uz držanu politiku, privoli Englesku na politiku neutralnosti i ko načno pripoji Lorenu Francuskoj. Flerijevi saradnici provode kardinalovu politiku. Luj Su velen vodi miroljubivu spoljnu politiku, kancelar Anri A'Aržezu uklanja mnoge zloupotrebe u zakonodavstvu, a Filibert Ori kao generalni kontrolor finansij a uspeva da zavede red u novčanim pitanjima i prikuplja porez na dohodak (Dixieme); Ori odbija da plati zaostale vladine anuitete (rentes), zavodi doslednu protek cionističku politiku sa visokim carinama za uvoznu robu i pod stiče razvitak domaće industrije. Stvara se plan za izgradnju pu teva i rn.ostova i nameću razne obaveze na seljake da rade na nji ma (corvee royale). Flerijeva administracija predstavlja period ekonomske obnove Francuske. Luj XV (1715-1774) ne pokazuje mnogo volje i interesova nja za obavljanje kraljevskih poslova i upravu zemlje. On ne želi da vlada niti da dopusti drugom da to radi. Neodlučnost postaje stalna osobina političkog života; Luj XV zahteva kraljevsku vlast i prava, ali ne želi da ga posic>vi odvraćaju od provoda i za bave. Posle Flerijeve smrti (1743) Luj ne želi da obavlja poslove prvog minist.ra niti da drugi obavljaju taj posao; on ostavlja vla du bez upz.ztstava i dozvoljava da svaki ministar vodi poslove re sora po svom nahođenju. Tokom Flerijeve administracije oživljavaju verski sukobi. Za konski svi Francuzi ispovedaju katoličanstvo, ali u zemlji postoje snažne grupe hugenota u Langedoku, Dofineju i Burgundiji. U želji da iskorene herezu, francuski biskupi dobijaju od vlade dekret (1724) kojim se na doživotni zatvor osuduju oni koji učestvuju u verskim službama; katoličko krštenje se mora obaviti u roku od 24 časa posle rođenja, brakovi izmedu hugenota se zabranjuju, a pro povednici kažnjavaju vešanjem. Edikt se provodi sa različitim us pehom i izaziva napade filozofa na hijerarhiju. Uživljavanje janse nističke agitacije stvara novi izvor sukoba u zemlji. 18 Jansenistička propaganda zaoštrava sukob između Luja XV i parlamenta, pari skog stanovništva i katoličke crkve, ultramontanskih grupa i nad biskupa Pariza. Uznemirenost se stišava 1732. odlučnom interven cijom Flerija i amnestijom pojedinih verskih fanatika. Pred Flerijevu smrt, uprkos njegovih nastojanja da to izbegne, Francuska se upliće u rat za austrijsko nasleđe. Uticajna ratna gru pa, na čelu sa maršalom Šarlom Lujem Debelom Il, uz kraljevu podršku, preuzima 1741. od Flerija vodenje spoljne politike i pod stiče antienglesko i antiaustrijsko raspoloženje u zemlji. U savezu sa Španijom i nemačkim državama, Francuska objavljuje rat 1741. 446 i upada u Austriju i austrijsku Nizozemsku. Luj XV igra značajnu ulogu u ratnim operacijama, a francuske snage nanose poraz Engle zima kod Fonteneja 1745. Mir u Ahenu razočarava Francusku, koja
se iscrpila tokom rata. Vladavina Luja XV. - Početkom 1743. Fleri umire, a Luj XV najavljuje da će upravljati zemljom bez prvog ministra. To su samo želje neizvodljive s obzirom na ličnost vladara. Sve što Fleri daje Francuskoj: vođstvo, miroljubivu politiku, sposobnu administraci ju i neophodni p_redah od dugotrajnih ratova Luja XIV nestaje u ru kama nesposobnog vladara i njegovih miljenica. Od Flerijeve smrti stanje se menja. Već 1744. izbija veliki ustanak svilarskih radnika u Lionu, koji trupe surovo guše. Ustanak i drugi problemi sirotinje i seljaka ne predstavljaju pretnju vladaru, ali kralj postaje omrznut. Važnu ulogu u dugoj vladavini Luja XV igraju mnogobrojne miljenice. Najistaknutija medu njima je madam de Pompadur, kći pariskog mesara, koja skoro dvadeset godina ima veliki uticaj na vođenje državnih poslova, imenovanje ili uklanjanje ministara, di plomata, generala. Inteligentna i radoznala, ona štiti književnost. umetnost i filozofe. Staje na stranu parlamenta protiv jezuita, pro tiv čijeg se uticaja na dvoru bori. Madam de Pompadur podržava reformna nastojanja pojedinih ministara. Osnovni problem francuskog društva su privilegije i prava po jedinih društvenih slojeva. Mnoge od njih Luj XV nasleduje od svog prethodnika. Mnoga ograničenja kraljevske vlasti su suštinska, a ne lična: položaj sudija, generala, članova parlamenta su privatna svo jina; njima se trguje i njihova cena se menja. U tome država nema nikakvog udela, pa nosioci tih zvanja uživaju veliku nezavisnost prema vladaru. Posednici položaja, zajedno sa crkvom, plemstvom u gradovima, otvoreno se suprotstavljaju kraljevskim dekretima. Plemstvo i crkva odbijaju da plaćaju poreze i daju državi ,.dobro voljni dar`` svake pete godine; provincijski staleži su u stalnom su kobu sa kraljevim službenicima. Dok Luj XIV zabranjuje staležima da donose zakone, regent im vraća pravo da se suprotstavljaju kra ljevskim dekretima. Na predlog generalnog kontrolora finansija Mašoa d'Arnovila, Luj XV predlaže 1749. da sve klase plaćaju novi porez - vingtieme da bi se isplatili ratni troškovi. To je napad na sistem privilegija. Reakcija privilegovanih staleža je odlučna i oštra, pošto se njime u grožava čitav sistem privilegija gradova, činovnika, crkve, plem stva. Luj XV prisiljava parlamente da proglase dekrete i podržava svoga ministra. Biskupi vrše pritisak na dvor i prete štrajkom, dok Mašo dobija podršku javnosti. Luj XV nema snage da izdrži; u maju 1750. skupština sveštenstva u Parizu uspeva da privoli kralja da po pusti. Crkva pristaje da plati „dar“ i doda poseban poklon za nared ne godine. Načelo oporezivanja bez izuzeća ostaje prazno slovo. Krajem 1751. Luj XV odustaje od svojih zahteva, Mašo mora da na pusti položaj, a pokušaj poreske reforme propada. Uspeh sveštenstva podstiče pretenzije plemstva da očuva svoje privilegije. U ime „francuskog ustava“ oni propovedaju neposlu 447 šnost vladaru i državi. To izaziva otvoreni otpor parlamenta u Bre tanji, koji zajedno sa drugim telima ometa sprovodenje kraljeve po litike. Pod pritiskom parlamenta u Parizu, kralj prihvata zahtev za proterivanjem jezuita iz Francuske (1764).19 Borba između pristalica
i protivnika parlamenta određuje politički život Francuske; otpor porezima u vreme sedmogodišnjeg rata (1756-1763) postavlja parla ment u položaj državnog neprijatelja. Mnogi generalni kontrolori fi nansija ne uspevaju u svojim naporima da obezbede potrebna sred stva za rat. Tokom sedmogodišnjeg rata pokazuju se mnoge slabosti društvene, vojne i političke strukture francuske države. Nesprem nost oficira, nedostatak artiljerije, klasne predrasude i odbijanje privilegovanih delova društva da plaćaju poreze objašnjavaju zašto Francuska, iako snažnija, doživljava poraz u ratu. Krupno plemstvo ima svog najboljeg saveznika u grofu Stenvi lu, potom vojvodi Šoazelu, štićeniku madam de Pompadur, koji od 1758. obavlja dužnost ministra spoljnih poslova, a 1761. postaje mi nistar mornarice. Šoazel odlučuje o francuskoj politici u poslednjim godinama rata. Sposoban i odlučan, Šoazel uočava vojne i pomorske slabosti Francuske. On sprovodi mnoge reforme u vojsci i mornarici, gradi novu ratnu flotu i nastoji da oživi francusko kolonijalno car stvo. U cilju pojačanja borbe protiv Engleske, Šoazel odlučuje da smanji subvencije Austriji i u rat privuče Spaniju. Francuska i Spa nija potpisuju 1761. „Porodični dogovor“, po kome pirinejska kra ljevina ulazi u rat na strani Francuske. Šoazel razmišlja o narednom ratu protiv Engleske i priprema zemlju za to. U želji da ostvari svoje ciljeve u spoljnoj politici, Šoazel pravi ustupke parlamentu u svim pitanjima, uključujući poresku reformu. On želi obnovu francuske moći u svetu i poraz Engleske, ali ne pod ržava mere kojim će se obnoviti kraljeva vlast i izvršiti finansijska reforma, bez kojih ne može da ostvari svoje ciljeve. Parlamenti pre vazilaze svaku merlz u otporu kraljevskoj politici. Pri tome računaju na Šoazelovu podršku na dvoru. Staleži Bretanje prigovaraju name tanju royal corvee, radnoj obavezi za izgradnju puteva i mostova, što podržava parlament u Renu i obustavlja delatnost sudova. Vojni guverner stavlja bretonske funkcionere u zatvor; svi parlamenti upućuju proteste kralju u znak podrške Bretanji. U odgovor na to Luj XV upozorava pariski parlament na svoja prava i suverenitet (1766). Za trenutak vlada mir, a bretonski parlament otpočinje su đenje vojnom guverneru. Borba između krune i parlamenta se zao štrava i zemlji preti haos. U leto 1768. Luj XV postavlja za kancelara Rene Kolu Mopoa, bivšeg člana pariskog parlamenta. Sukob sa parlamentom se pojačava. Naredne godine Mopo po stavlja za generalnog kontrolora finansija opata Tereja. Odlučan da ostvari svoje planove i svestan Šoazelovog držanja, Mopo nastoji da ukloni ministra inostranih poslova. Upozorava parlamente da ne izazivaju nove nemire, ali bez uspeha. Krajem 1770. Luj XV uklanja Šoazela. U januaru 1771. vlada i kralj donose odluku o zatvaranju pariskog i drugih parlamenata (Ruan, Duaj), dok ostali prihvataju potrebne reforme. Clanovi parlamenta napuštaju Pariz. To nije sve. Narednih meseci Mopo sprovodi reformu sudstva: ukida prodaju 448 položaja, korupciju sudija i mučenje. Umesto parlamenta stvara šest sudova sa širokim ovlašćenjima. Uprkos napada na Mopoa, njegove reforme se primenjuju a novi sudovi funkcioništt. Istovremeno, Terej sprovodi daiekosežne finansijske reforme. Krajem 1770. donosi za
kon kojim se ukidaju ograničenja u unutrašnjoj trgovini, što izaziva sumnje da generalni kontrolor želi da stvori monopol i od toga ima lične koristi. U oblasti finansija Terej prekida plaćanje kamate na vladine obveznice, uvodi nove poreze, menja ugovore sa sakupljači ma poreza i obezbeđuje veće prihode za državnu blagajnu. Luj XV podržava svoje ministre, uprkos mnogim protestima i neredima u zemlji. Izgleda da će napad na privilegije doneti željeni ishod. U ma ju 1774. Luj XV umire. Novi vladar, Luj XVI (1774-1792), iako na klonjen reformama, ne želi da saraduje sa Mopoom, koji uživa loš ugled. Krajem godine Mopo se povlači, a Luj XVI poziva nove ministre. Luj XVI i zaoštravanje krize. - Novi kralj, unuk Luja XV, je dobronameran, lenj i kolebljiv, zaljubljenik u lov, katance i zidar stvo. Njegova supruga Marija Antoaneta ima na njega snažan uti caj, najčešće negativan. Kraljica učestvuje u političkom životu zemlje, utiče na imenovanje i uklanjanje ministara, pri čemu je njen izbor najčešće rdav. Svojim rasipništvom povećava već ionako veli ke rashode, što izaziva neraspoloženje javnosti. Zemlja kojom vlada Luj XVI pati od mnogih slabosti. Francu ska je poljoprivredna zemlja, a najveći deo seljaka živi u krajnjem siromaštvu. U pojedinim krajevima više od dve trećine seljaka ne poseduje zemlju, a da li će preživeti u većini oblasti zavisi od koriš ćenja zajedničkih šuma i ispaša. Povremene slabe žetve povećavaju broj onih koji nemaju uslova da prežive. Stanovnici Normandije ži ve u zemunicama, a savremeni putopisci ih nazivaju „ljudima sa dubrišta“. Francuski poreski sistem sa mnogim izuzećima za privi legovane još je veći anahronizam. Bogati uživaju mnoge povlastice i u predvečerje revolucije plaćaju jedva 10% od svih poreza. Bogati građani takođe uživaju izuzeća od poreza. Način prikupljanja pore za - zakupom - omogućava održavanje takvog stanja i smanjuje državne prihode. Računa se da 1789. oko 60% sakupljenog poreza ostaje u rukama zakupaca. Jedini državni porez koji se redovno sa kuplja jeste gabela soli; pariski bankari otkupljuju pravo prikup ljanja gabele za tri miliona livri godišnje, a imaju pravo da svakoga ko odbije da plati osude na smrt ili galiju. Pored toga, seljaci plaća ju feudalne dažbine (banalities) - pečenje hleba, ceđenje vina, mle venje žita. Feudalac zadržava pravo lova, pa lovci mogu da uništa vaju letinu bez plaćanja odštete. Crkvi se plaća desetina od svih prihoda na zemlju, od čega dobija oko pet miliona livri godišnje. Poreski sistem i agrarni odnosi ne obezbeduju potrebne priho de. Država sve više upada u dugove; izdržavanje dvora i kraljevske porodice iznosi 1768. oko 6% ukupnog dohotka. Najveći deo rasho da pada na izdržavanje armije i vodenje ratova, što se finansira ma hom zajmovima. Polovina nacionalnog dohotka 1788. odlazi za pla ćanje duga i kamata. Najteži namet na državnu blagajnu predstav 449 lja pomoć američkoj revoluciji, što ubrzava izbijanje revolucije u Francuskoj. U deceniji pred revoluciju Francuska se suočava sa po rastom nezaposlenosti, inflacijom i opadanjem proizvodnje. Pove ćanje stanovništva povećava pritisak na raspoložive proizvodne ka pacitete, a većina ljudi odlazi u gradove. Proizvodnja tekstila 1789.
iznosi svega polovinu one iz 1787, žetva 1788. je izuzetno slaba, a pad proizvodnje vina pojačava krizu u poljoprivredi. Ona pogada bezemljaše i posednike, radnike i zanatlije. Suočeno sa smanjenim prihodima, plemstvo zahteva plaćanje u naturi. Velike razlike u ce ni hrane i visini nadnica zaoštravaju se u godinama pred revoluciju. Najamnina i cena hrane ostaju visoke. Za sve teškoće Francuzi ba caju odgovornost na dvor, nebrigu vlade, rdavu ekonomsku politi ku, visoke carine. Reforme Tirgoa. - Teška privredna situacija u zemlji zahteva od kralja izbor sposobnog ministra finansija koji će rešiti nagomi lane probleme. Na čelo vlade dolazi grof Zan Morepa, bivši mini star mornarice, sposoban i energičan političar. On postavlja An Ro bera Tirgoa za generalnog kontrolora, Veržena za ministra inostra nih poslova, a Kretijena Malšerba za ministra unutrašnjih poslova. To je dobra ekipa, ali kralj pravi grešku kad u avgustu 1774. dozvo ljava parlamentu da nastavi sa radom. Tirgo ima dugo iskustvo u vladinoj službi kao intendant Limoža, prijatelj je filozofa, naklo njen idejama fiziokrata i slobodnoj trgovini. Svoje fiziokratske ide je primenjuje u Limožu i pokazuje njihovu opravdanost. Tirgo na merava da deluje odlučno, uprkos smetnji koje dolaze iz dvorskih krugova, članova parlamenta i bankara. U jesen 1774. Tirgo donosi šest zakona kojima se predvida ukidanje sinekura, unutrašnjih ca rinskih granica koje ometaju promet žitarica i povećavaju njihovu cenu, esnafa koji ometaju uvodenje novog načina proizvodnje i cor veea, koji namerava da zameni porezom na zemlju. Atmosfera za uvodenje reformi nije povoljna; u svom radu Tirgo uživa podršku Malerba, koji smatra da saradnja kralja i Generalnih staleža može da osigura uspeh reformnih napora. Tirgo takode priprema plan za reformu administrativnog sistema, koja predvida decentralizaciju vlasti i njeno pl-enošenje na gradove i savete sa širokim ovlašćenji ma u oblasti oporezivanja. Kralj zadržava zakonodavnu vlast, ali mora da sarađuje sa vrhovnim savetom. Kralj prihvata Tirgoov program, podnosi ga parlamentu na odobrenje, ali nije spreman da ga brani od kritike njegovih članova koji odbacuju sve razloge i ističu da „sve državne finan sijske troškove treba da plaćaju donji slojevi“. Parlament odbija da prihvati predloge, a plemstvo i sveštenstvo se protivi prome nama koje Tirgo predlaže. U maju 1776. Tirgo podnosi ostavku, a njegovi predlozi se zaboravljaju. Volter izdaleka oseća opasnost koja se nadvija nad Francuskom. Morepa i Veržen ostaju na vlasti. Ubrzo se povlače zakoni o ukidanju corveea, esnafa i slobodne trgovine žitaricama. Kralj okleva i traži rešenje koje ga neće uznemiravati u njegovim interesovanjima. Krajem 1776. Zak Ne ker, ženevski bankar i protestant, zamenjuje Tirgoa. Neker ima za 450 vidnu reputaciju finansijskog stručnjaka. Predlaže promene pore skog sistema, a 1781. predlaže kralju da parlamenti obavljaju samo sudske poslove. Iste godine Neker podnosi obračun u kome tvrdi da tokom njegovog upravljanja državnim finansijama Francuska ostvaruje višak prihoda od deset miliona livri. Neker ne prika-r.uje pravo stanje finansija u zemlji i stvara lažno osećanje mira. On tvr
di da se ratni dug mora smatrati kao poseban trošak i da se ne može računati kao državni rashod. Time skriva činjenicu da troškovi američkog rata za nezavisnost predstavljaju najveće opterećenje za slabu finansijsku strukturu zemlje. Završetak rata u Americi ostav-lja Francusku sa dugom od tri hiljade četiri stotine miliona livri. Za Nekerovog ministrovanja višak rashoda nad prihodima iznosi osamdeset miliona livri godišnje, da 1786. dostigne 110 miliona. Neker podnosi ostavku 1781, a njegova delatnost odlaže ban krotstvo. Francuska i rat za nezavisnost američkih kolonija. - Pobu na američkih kolonija pruža priliku Francuskoj da se osveti En gleskoj za ranije poraze. Francuska koristi nemire u kolonijama, šalje agente da ispitaju stanje i podstiču sukobe izmedu kolonija i metropole. Grof Veržen radi na jačanju francuskog vojnog i di plomatskog položaja u Evropi, naročito na približavanju sa Spa nijom i Nizozemskom. Krajem 1774. Francuska šalje malu finan sijsku pomoć, a već se govori o sklapanju saveza izmedu nje i ko lonija. Naredne godine francuski dvor ovlašćuje Karona de Bo maršea, autora Seviljskog berberina, da deluje kao politički agent u Engleskoj. Qn održava vezu sa američkim i engleskim radikalima u Londonu i savetuje Veržena i Sartinea, ministra mornarice, da postignu sporazum sa pobunjenim kolonijama o čemu Luju XVI podnosi poseban memorandum. Po mišljenju Bo maršea, u Americi se mogu očekivati važni dogadaji koji će olak šati ostvarenje francuskih namera. U jesen 1775. Veržen šalje u kolonije tajnog agenta Ašara de Bonvuloara, sa zadatkom da Amerikancima objasni da Francuska podržava njihovu borbu za c.ezavisnost. Bomarše i Bonvuloar ukaz.uju na potrebu slanja taj ne pomoći kolonijama. Luj XVI prihvata predlog i saraduje sa Spanijom; u maju 1776. Francuska šalje pomoć u novcu i oružju u vrednosti od milion livri, a slično postupa i Španija. Posle toga isporuka oružja se ubrzava. U februaru 1778. Francuska i SAD zaključuju ugovor o savezu, kojim se prva obavezuje da podrži borbu Amerikanaca za nezavisnost. U ratnim operacijama fran cuski admiral Sifren nanosi poraz engleskoj floti kod Madrasa; u zapadnoj Indiji britanska flota nije u stanju da se suprotstavi floti admirala De Grasa, čiji brodovi zauzimaju Tobago. Opera cije francuske flote i suvozemnih snaga u zalivu Česepik dopri nose predaji generala Kornvalisa kod Jorktauna 1781. Pobeda admirala Rodnija nad Francuzima kod ostrva Dominike (1782) ne poboljšava britanski položaj. Istovremeno, francuska i špan ska flota ne uspevaju da zauzmu Gibraltar. Mirovnim ugovorom u Parizu 1783. Francuska dobija ostrva Tobago i Sv. Luciju, Se negal i Goreju u zapadnoj Africi, a Surat, Pondišeri i Kalkutu u 451 Indiji. Francuska uživa u pobedi, iako njena finansijska situacija postaje još teža. Put u revoluciju. - Nekerova ostavka ubrzava izbijanje kri ze. Njegovi naslednici nastoje da provedu neke manje reforme, ali nailaze na otpor i moraju da podnesu ostavku. Sarl Kalon, intendant Lila, postaje generalni kontrolor finansija 1783. Obe
ćava smanjenje državnog duga i preraspodelu poreza; suočava se sa teškim finansijskim stanjem zemlje. U jesen 1786. Kalon predlaže ukidanje corveea i unutrašnjih carina, smanjenje pore za na so, povećanje poreza na pravne dokumente, zamenu taja porezom na zemlju. Poreske reforme treba da prate političke i administrativne promene. Kalon želi da smanji godišnji deficit od sto dvanaest miliona livri povećanjem prihoda i smanjenjem rashoda. Kalon je svestan da će takve promene naići na otpor boga tih i privilegovanih, kao i parlamenata širom Francuske. Dobija kraljevu saglasnost da sazove skupštinu „uvaženih“, koje će imenovati kruna, sa ciljem da izbegne otpor magistrata, plem stva i sveštenstva. On očekuje punu kraljevu podršku novim za konima, koja izostaje, jer Luj XVI želi postepenu reformu. Skup ština „uvaženih“ sastaje se februara 1787, a sačinjavaju je krup ni plemići, zemljoposednici, magistrati, predstavnici gradova i crkve. Kalonov pokušaj da provede reformu „odozgo“ završava se neuspehom. Skupština ne pokazuje sklonost da prihvati Kalo nove predloge, naročito porez na zemlju. U nameri da izvrši pri tisak na „uvažene“, Kalon objavljuje memorandum pod naslo vom Avertissement i traži podršku javnog mnenja. Apel ne nai lazi na podršku trećeg staleža. U aprilu Kalon podnosi ostavku, a povlašćeni potvrduju svoje privilegije, pre svega izuzeće od oporezivanja. Luj XVI postavlja na Kalonovo mesto nadbiskupa Tuluze Lomenija de Briena, vodu opozicije u skupštini „uvaže nih“. Odmah potom skupština završava svoj rad. Ubrzo Brien mora da podrži predlog svoga prethodnika i traži od pariskog parlamenta da ga prihvati. U želji da izbegne odluku o tom oset ljivom pitanju, parlament tvrdi da nove poreze može da odobri jedino skupština Generalnih staleža, savetodavno telo koje pred stavlja staleže kraljevine. Istovremeno, kralj nastoji da ukloni ili umanji moć magistrata. On stvara plenarni sud sa ciljem da regi struje kraljevske dekrete i sudove koji preuzimaju sudske poslo ve parlamenata. To je kasno. Umesto prihvatanja predloga o ravnomernom oporezivanju, skupština „uvaženih“ podstiče ot por i neraspoloženje prema kralju. Provincijski parlamenti kori ste to da potvrde svoju samostalnost. Do leta 1788. Brien se suo čava sa otporom aristokratije i napadima na vladara. Otvorena neposlušnost, pamfleti i izjave o pravima postaju svakodnevna pojava. To izaziva sukobe unutar monarhije kao birokratske i aristokratske ustanove. Sukob ne može da se reši. U odsustvu Generalnih staleža, parlamenti ističu da oni predstavljaju zem lju i u sukobu sa kraljem sve češće, uprkos svom konzervatizmu, 452 upotrebljavaju revolucionarne fraze i pokazuju oduševljenje za ideje američke revolucije. Sredinom 1788. postaje očevidno da monarhija nema unutar okvira starog režima nove osnove za svoju vlast. Postaje sve jasnije da monarhija mora radikalno da se menja. Snaga francuske revolucije je rezultat neraspoloženja po tlačenih delova društva i političke revolucije onog dela buržoa
zije koja traži jednaka prava. Politička pobuna srednjih klasa pretvara masovne nemire u revoluciju, proces koji se odvija veo ma brzo. Već inače težak položaj seljaka i zanatlija pogoršava lo ša žetva 1788, a obrazovani (trgovci, advokati, lekari, vladini či novnici i pisci) teško podnose nedostatak političkih prava i slo boda. Njihovo samopouzdanje i očekivanja rastu brže nego za konska prava i privilegije. Tokom veka oni podržavaju kralja ili plemstvo. U sukobima izmedu Kalona i Briena, s jedne, i aristo kratije „uvaženih“, s druge strane, buržoazija ne vodi nezavisnu politiku, već staje na stranu plemstva. Široki revolucionarni po kret javlja se tek krajem 1788, pošto pariski parlament potvrdi proceduru za sazivanje Generalnih staleža i druga skupština „uvaženih“ prihvati tu odluku. „Treći stalež“. - U leto 1788. Luj XVI prihvata predlog o sa zivanju skupštine Generalnih staleža 1. maja 1789. Kralj se nada da će skup tri staleža predstavljati „skup velike porodice na čelu sa zajedničkim ocem“ i da će raditi u skladu sa proporcijom i harmonijom izmedu tri staleža. Takva procedura potpuno odgo vara onom što predlažu „uvaženi“ i pariski parlament: odvojeno zasedanje i glasanje staleža, tj. potčinjavanje trećeg staleža kleru i plemstvu. To odvaja buržoaziju od plemstva, što podstiče pisa nje mnogobrojnih pamfleta u kojima se ističe ravnopravnost buržoazije u Generalnim staležima i nastanak stranke patriota. Francuska prevazilazi ostale evropske zemlje. Za to postoji više razloga. Najvažniji su: ekonomska kriza koja potresa zemlju, na čin izbora za Generalne staleže, koji su razlog zajedničkom istu panju gradana i seljaka, i odluka Luja XVI da podrži ustavni po ložaj plemstva. Tako nastaje prvi narodni front u Francuskoj; njegov program uobličava nova vrsta intelektualaca koji koriste mnogobrojne praktične žalbe i načela da zbliže različite grupe i omoguće njihov zajednički rad. Nelogičnost francuske revolucije je činjenica da plemstvo saziva skupštinu Generalnih staleža. Plemstvo smatra da će od lučivati o njenom radu i iskoristiti je da učvrsti svoju moć na račun vladara. Saziv skupštine pruža priliku predstavnicima trećeg staleža da zahtevaju ravnopravan položaj sa ostalima i, kad se taj zahtev odbije, sebe proglase jedinim predstavnicima naroda. U ime koga govore tri staleža? Kako će raditi skupština? Luj XVI se obraća svima za savet u pogledu procedure. Mnogo brojni pamfleti daju različite odgovore na ta pitanja. Najznačaj 453 nije mesto medu njima zauzima spis opata Rože Sijejesa, Šta je treći stalež? U njemu postavlja pitanja i odgovara na sledeći na čin: 1. Šta je treći stalež? Sve; 2. Sta je bio dosada u političkom poretku? Ništa; 3. Šta traži? Da bude nešto u njemu. Sijejes tvrdi da treći stalež predstavlja sve što je potrebno da se stvori narod, da će steći slobodu ukidanjem privilegovanih staleža, da pred stavlja dvadeset pet miliona ljudi, dok druga dva (plemstvo i kler) imaju svega dve stotine hiljada. Sijejes razjašnjava mnoga pitanja, što pomaže da se uobliče zajednički stavovi. Pariski par
lament odlučuje da svaki stalež glasa posebno, što znači da će treći uvek biti nadglasan. Njegovi predstavnici zahtevaju da se broj predstavnika udvostruči, tako da se njihov broj izjednači sa brojem plemića i klera. Krajem 1788. kraljevski savet prihvata predlog. Pitanje da li će se glasati pojedinačno ili u staležima ostaje nerešeno do skupštine Staleža l. maja 1789. To je prva po beda trećeg staleža, koji ima 610, kler 300, plemstvo 291 pred stavnika. Predstavnici se biraju u okruzima i gradovima i svaki od njih podnosi svoju listu žalbi (cahiers) kralju. Pored toga nji hovi autori iznose teorije i filozofije politike, stavove okruga. profesije i lične poglede. Pritužbe protiv poreza su najčešće, a zahtevi za radikalnom reformom države veoma su brojni. U žal bama trećeg staleža ističe se uverenje da je vlast prešla sa kralja na narod; izjave lojalnosti prate zahtevi za ukidanjem feudalnih prava, posebnih privilegija i davanjem građanskih prava svima. Treći stalež zahteva pretvaranje apsolutističke u ustavnu mo narhiju. U žalbama plemstva i klera traži se sazivanje zakono davne skupštine koja će odlučivati o porezima, očuvanju privile gija, kontrolisati crkvene posede, obrazovanje i voditi evidenciju rodenih i umrlih. Posle višemesečne agitacije i pregovora, Generalni staleži sakupljaju se 4. maja 1789. u Versaju. Prvi susret sa kraljem iza ziva neraspoloženje kod trećeg staleža. Oni moraju da nose crna odela, prilaze gologlavi kralju i ulaze u dvoranu na sporedna vrata. Istovremeno, plemići i kler nose sjajna odela, šešire i ulaze na svečana vrata. Provera poslaničkih mandata izaziva prve su kobe. Plemstvo se sastaje odvojeno, prihvata svoje predstavnike i 11. maja saopštava da može da počne sa radom. Kler istupa opreznije i održava veze sa trećim staležom. Ovaj odbija da pri hvati kraljev diktat. Većinu poslanika sačinjavaju advokati. trgovci i činovnici, medu kojima ima i plemića i sveštenika. Me đu njima se ističe grof Onore Mirabo, jedan od najoštrijih kritičara starog režima i privilegija. Mirabo postaje jedan od vodećih ličnosti trećeg staleža. Njegov cilj je sazivanje staleža sa željom da se stvore Generalni staleži koji će istupati u ime čitavog naro da. Kralj zahteva da u nekim pitanjima staleži glasaju odvojeno, zbog čega pitanje mandata postaje veoma važno. Zastoj traje pet nedelja i prekida se kad treći stalež odlučuje da njegovi delegati predstavljaju čitav narod. To zaoštrava atmosferu i uobličava či tav tok zbivanja. Sijejes predlaže 10. juna da treći stalež prihvati 454 mandate onih članova drugih staleža koji žele da istupaju kao predstavnici čitavog naroda. Prilikom prozivke, tri dana kasnije, dvadesetak sveštenika se odaziva pozivu. Provera mandata za vršava se 17. juna, kad se treći stalež proglašava Narodnom skupštinom. Luj XVI ne može da zanemari tu odluku. Saziva drugu sed nicu staleža za 22. jun u sali gde zaseda treći stalež, čiji poslanici ne dobijaju poziv na vreme; oni odlučuju da se sastanu 20. juna, ali nalaze salu zaključanu. Prelaze u susednu tenisku dvoranu,
gde donose odluku da se ne „razdvajaju i da se sastanu kad god to potrebe zahtevaju, sve dok se ustav ne donese i ustanovi na čvrstim temeljima“. Odluka staleža najavljuje nastanak nove snage, protivteže tradiciji, privilegijama i kraljevskoj vlasti. Luj XVI proglašava odluke od 17. i 20. juna nevažećim, ali suočen sa otporom trećeg staleža i sve većim prelaskom sveštenstva na nje govu stranu, mora da popusti. Predsednik skupštine trećeg stale ža astronom Bali ističe da „niko ne može da naruđuje sakuplje nom narodu“. Kralj prihvata novu situaciju i 27. juna naređuje da tri staleža rade zajedno. Od 1201 delegata oko 371 odbija da učestvuje u radu skupštine. Ona bira komitete, odlučuje da pri premi novi ustav Francuske i proglašava se Narodnom ustavo tvornom skupštinom. Pad Bastilje. - Kralj se ne miri sa takvim stanjem. On pozi va trupe, koje se okupljaju u Versaju i okolini Pariza. Istovreme no otpušta Nekera, koji oličava umerenost i reformu. Uznemire nost u Parizu stalno raste, podstaknuta prilivom seljaka, pora stom cena hrane i nedostatkom posla. Pariske zanatlije, šegrti, nadničari i posluga postaju centar agitacije u gradu. Kako cena hrane raste, nemiri i neredi na pariskim ulicama postaju svako dnevna pojava. U julu 1789. stanje dostiže visok stepen usijanja, koje podstiču glasovi o prisustvu trupa u Versaju i vatreni govori Kamija Demulena u Pale Rojalu. Napadi na radnje, trgovine i magacine postaju svakodnevna pojava; stanovništvo Pariza se naoružava. Poslanici Pariza u Generalnim staležima stvaraju 13. jula komitet koji upravlja gradom. Stvara se milicija, a narod dolazi pred gradsku većnicu (Hotel de Ville) i traži oružje, koje dobija. Narednog dana pariska masa pljačka zgradu Invalida, odakle kreće u pohod na Bastilju, simbol kraljevskog despotizma i zatvor za političke kažnjenike. Pariska gomila traži barut koji se nalazi u Bastilji i pregovara sa guvernerom De Lanijem; posle spuštanja visećeg mosta izmedu spoljne i unutrašnje tvrdave, guverner nareduje posadi da okrene topove na gomilu u dvori štu: 98 ljudi gine i 70 je ranjeno. Gomila prodire u unutrašnji deo tvrdave, a De Lani se predaje; gomila zauzima Bastilju i ubija guvernera na putu do gradske većnice. Politički značaj pada Bastilje je izuzetan i simboličan. U Parizu se stvara veće koje upravlja gradom, bira gradonačelnik, a markiz Lafajet postaje komandant Nacionalne garde. Suočen sa tim, Luj XVI nastoji da umiri parisko stanovništvo i potvrduje 455 gradsko veće kao službenog predstavnika Pariza. Uklanja trupe iz okoline Pariza, vraća Nekera u vladu i 17. jula dolazi u grad da primi nacionalnu kokardu sa amblemima revolucije. Pariski dogadaji daju Narodnoj skupštini potrebnu snagu. Dva meseca posle sazivanja skupštine, centar vlasti se prenosi iz kraljevskih ruku u ruke predstavnika naroda. Dve nedelje kasnije, 27. jula, ustavni odbor skupštine podnosi nacrt Deklaracije o pravima čoveka i gradanina i otpočinje raspravu o tome dokumentu. Početkom avgusta nekoliko istaknutih aristokrata odbacuje svoje privilegije i prava, kler desetine, gradani i gradovi poreske
olakšice, stare običaje i privilegije. Četvrtog avgusta 1789. feu dalizam u Francuskoj prestaje da postoji, a svi Francuzi su, u načelu, jednaki pred zakonom, plaćaju jednake poreze i imaju prava na sve funkcije. Deklaracija o pravima čoveka i gradanina, doneta 27. av gusta 1789, znači potpuni raskid sa uverenjem da kralj uživa vlast po božjoj volji i da je država sveta ustanova. U njoj odzva njaju ideje prosvećenosti i formulacije Džefersonove Deklaracije nezavisnosti. „Ljudi su rodeni i ostaju slobodni i jednaki u svo jim pravima.“ Država mora da garantuje neotudiva prava - slo bodu mišljenja, vere, zaštitu od samovoljnog hapšenja i nameta nja poreza; zakon predstavlja izraz zajedničke volje, a izvorište suvereniteta nalazi se u narodu. Privatna svojina je neotudivo i nepovredivo pravo. Čovek uživa pravo glasa, koje treba da se za sniva na posedu imovine. Dokument se prevodi i širi po Evropi. 456 XIII VELIKA BRITANIJA Prevlast vigovaca. - Velika Britanija je primer zemlje ko jom vlada koalicija društvenih grupa (plemstvo, džentrija, bur žoazija) koja zastupa i brani zajedničke interese. To je kom binacija političkog poretka i trgovinske preduzimljivosti koja obezbeđuje parlamentarno jedinstvo. Sve grupe su saglasne sa politikom kolonijalne ekspanzije, svetske trgovine, ratova protiv trgovačkih i kolonijalnih konkurenata, zanemarivanja merkan tilističkih načela, izuzev Navigacionih zakona kao zaštite trgo vačke mornarice, verske tolerancije protestantskih jeretika. U političkom pogledu, uloga džentrije je najvažnija, ona vezuje aristokratiju i građansku klasu, obezbeduje najveći broj članova Donjeg doma i upravlja zemljom. Džentrija povezuje državne i lokalne interese u celinu, tako da vladajuća klasa oličava zajed nički interes, shvatanja i rodbinske veze. Takva veza je čvršća od političkih okvira apsolutističkih monarhija na kontinentu. Po javljuju se znaci moguće krize u britanskom društvu. Stupanje Hanoveranaca na engleski presto (1714) podstiče pojačanu de latnost pristalica Stjuarta, čije malobrojne pristalice (torijevci, katolici, Škotlandani) dižu ustanak 1715. Ustanak nema veći značaj, ali dovodi na vlast vigovce, koji upravljaju Britanijom pola veka i štite svoje privilegije, prava i imovinu. Smrt kraljice Ane (1714) dovodi na presto Džordža I Hano veranca (1714-1727); prenos vlasti obavlja se bez većih potresa, što pokazuje nepoverenje Engleza prema katoličkim Stjuartima. Vlada torijevaca, na čelu sa Bolingbrokom i Robertom Herlijem, nalazi se na vlasti posle 1710. Uprkos unutrašnjeg nejedinstva i vigovskih optužbi za izdaju, torijevci zaključuju povoljan mir sa Francuskom u Utrehtu. Po dolasku Džordža I na presto vlada daje ostavku i na vlast dolaze vigovci. U prvim godinama, do stupanja na vlast Roberta Volpola (1722-1742), vigovske frakcije su u stalnom sukobu; to nije samo borba za vlast, već napor da se osigura prihvatanje vigovskih političkih ciljeva i ukloni uticaj i dostignuća torijevaca. Na jednoj strani je lord Stenhop i erl San
derlend, odlučni da igraju važnu ulogu u evropskoj politici. Stenhop zaključuje savez sa Francuskom i uvodi Britaniju u Če tvorni savez (1718). Vigovska politika okreće se protiv Spanije, stjuartskih pretendenata i zaštiti Hanovera. U unutrašnjoj poli tici, vigovci uklanjaju mnoga ograničenja za jeretike, koji poste peno ulaze u politički život. Sanderlend radi na sredivanju fi nansijskih pitanja nastalih kao posledica ratova. Volpol i njegov zet vikont Taunsend, predvodnici druge grupe, vide u tome prili ku da se dokopaju vlasti; oni podržavaju zakon o izborima svake 457 sedme godine i protive se Stenhopovoj spoljnoj politici. Volpol stvara grupe sa ciljem da umanji snagu načela i stvori opoziciju vigovskim ministrima. Volpol koristi sukob izmedu Džordža I i njegovog naslednika Džordža II (1727-1760) da se približi budu ćem vladaru i istakne ulogu ličnosti u opoziciji; sukob između oca i sina ide dotle da kralj ne prisustvuje sednicama kabineta. Volpol je začetnik novog pristupa u britanskoj politici. Od lučan, samouveren, željan bogatstva i vlasti, vešt u njihovom sti canju, Volpol izaziva mržnju, strah i zavist mnogih. Shvatanje ličnih interesa podstiče njegovo poverenje u političko ustrojstvo zemlje, pa je veština upravljanja ljudima i interesima osnovno orude njegove politike. Volpolovo držanje povodom krize nastale propašću Kompanije južnog mora najavljuje njegovu buduću politiku. Kompanija nastaje 1710. i trguje sa Južnom Amerikom i Pacifikom; 1717. njeni direktori predlažu da preuzmu veći deo nacionalnog duga, prodaju akcije i tako povećaju osnovni kapi tal. Početkom 1720. Donji dom prihvata predlog. Opšte povere nje, prosperitet i politika niskih kamata podstiču špekulaciju i nagli porast vrednosti akcija. U leto 1720. akcije nominalne vrednosti od 100 funti prodaju se za preko 1000 funti; špekulaci ja podstiče druge kompanije da najave svoje akcije i dividende. Naduvane vrednosti akcija ne odgovaraju stvarnim trgovinskim prilikama i mogućnostima, što dovodi do pada njihove vrednosti. U septembru 1720. Kompanija propada, što izaziva veliko uzbu denje u zemlji. Kriza ima politički značaj, a protesti se upućuju na račun kralja. Volpol od početka kritikuje politiku vlade i Kompanije, a krizu koristi da obezbedi vlast za sebe. Njegovo re šenje je političko. On štiti kralja i njegove saradnike od odgovor nosti i žrtvuje samo one neophodne da zadovolji zahteve javnosti i Donjeg doma. Stenhop i Sanderlend napuštaju vladu, a u aprilu 1721. Džordž I imenuje Volpola za ministra finansija i prvog lor da blagajne. Njegovi saradnici Taunsend i vojvoda od Njukesla postaju državni sekretari. Tokom naredne dve decenije Volpol ima mnoge prerogative premijera, iako ne prihvata to zvanje. Premijer uživa vlast sa kraljevom saglasnošću, nema pravo da postavlja, uklanja ili predvodi ostale ministre, ne koristi kabinet za donošenje zajedničkih odluka. U njegovim rukama leži odgo vornost za saradnju između kralja i Parlamenta. Volpol na vlasti. - U nameri da učvrsti svoju vlast, Volpol koristi svoje veze na dvoru, stvara snažnu političku mašinu po stavljanjem svojih ljudi na važne položaje, upotrebljava kralja
da vladu očisti od svojih protivnika, spretno upravlja Parlamen tom - stvara većinu deobom položaja i laskanjem. Takva politika otkriva njegovu snagu i slabosti; mnogi ga mrze zbog njegovih sklonosti prema trgovačkim vrednostima - mir, prosperitet, ma nji porezi, trgovina cilj su Volpolove politike. On nastoji da niko ga ne uvredi, izbegava pritisak, želi da zadovolji svačije interese kako bi očuvao koaliciju i saradnju vlade i Parlamenta. To mu omogućava opstanak na vlasti. Volpol se zalaže za efikasnost u 458 administraciji i protivi se ratovima. Donji dom predstavlja mi krokozam vladajuće klase u Britaniji; u njemu sedi 558 poslani ka iz Engleske, Skotske i Velsa; oni se biraju na različite načine: veliki gradovi (Birmingam) imaju malo predstavnika, a mala na selja previše; neka izborna mesta su u privatnom vlasništvu po jedinaca. Od oko šest miliona žitelja, svega oko dvesta pedeset hiljada ima pravo glasa a izbori su veoma skupi. Donji dom predstavlja malu oligarhiju koja zastupa veliku. Većina poslani ka se medusobno poznaje, a mnogi su u rodbinskim vezama. Uz pomoć kralja, Volpol uspeva da kontroliše Gornji dom, imenuje lordove prema potrebi ili daje povlastice biskupima anglikanske crkve. Volpol uspeva dugo da održi kontrolu političkog mehani zma. Njegov cilj je jasan: stabilnost i mir u zemlji i svetu. Odluč no se suprotstavlja zaverama Stjuarta i radi svim silama na učvršćenju Hanoveranaca na prestolu. U tome ima uspeha, a smrt Džordža I ne podstiče pokret za promenom dinastije. Volpol veruje da stabilnost zemlje zavisi od njenog privred nog napretka i podanika. On donosi zakon kojim se kontrolišu akcionarska društva, ali time ne ometa prosperitet. U tome smi slu uređuje pitanje carinskih nameta, ukida izvozne poreze, na meće zaštitne carine za d.omaće industrijske proizvode i olakša va poslovanje londonske luke stvaranjem magacina za pretovar robe. Stvaranje rezervnih fondova (1717) garantuje sposobnost države da otplati svoje obaveze, što dovodi do smanjenja intere sne stope na 4% (1727). Finansijska pitanja stvaraju Volpolu pr ve probleme i otpor njegovoj politici. Prilikom otvaranja maga cina u londonskoj luci, Volpol predvida naplatu trošarine na kafu, kakao i čaj ukoliko oni ostaju u Engleskoj i ne izvoze se u druge zemlje. Time država stiče značajne prihode. U nameri da smanji druge poreze, a onaj na zemlju ukine, Volpol najavljuje 1732. nameru da uvede trošarinu na duvan i vino. Predlog izazi va veliko nezadovoljstvo, a njegovi protivnici (Bolingbrok, Pul tnej) ga prikazuju kao nasrtaj na prava Engleza i najavu novih poreza. Početkom 1733. Volpol podnosi predlog u Donjem domu, ali ga ubrzo povlači. To je Volpolov prvi poraz a napadi na njega su izraz zavisti zbog njegove političke moći. Volpol se zalaže za miroljubivu spoljnu politiku, smatraju ći da je to jedini način da se očuva prosperitet. Taunsend vodi agresivnu politiku i stvara savez protiv Španije, što Volpol odba cuje. Potpisuje sa Španijom i Francuskom ugovor u Sevilji (1729) i sporazum sa Karlom VI u Beču (1731), čiji je cilj očuvanje mira. Time izbegava rat, rashode i zadržava Gibraltar.
Pitanja rata i mira odreduju premoć ličnosti ili načela u britanskoj politici, pa je Volpolov pad pokazatelj delovanja bri tanskog političkog sistema. Otpor Volpolu i njegovoj politici, ma koliko glasan, ostaje zanemarljiv sve dok vladajuće društvene klase uživaju plodove politike mira i prosperiteta. U tome leži Volpolova snaga u Donjem domu i javnosti. U skladu sa svojim uverenjem, Volpol sprečava učešće Britanije u ratu za poljsko naslede (1733), ali nakon njegovog završetka ona je usamljena i 459 izolovana. To odbija kralja i njegove hanoveranske saradnike, a mnogi od njegovih saradnika u vladi (Njukesl, Harington, Har dvik) sumnjaju u opravdanost takve politike. Posle uklanjanja iz vlade mnogih istaknutih vigovaca, njegov položaj postaje još slo ženiji. Na izborima 1734. jedva uspeva da obezbedi većinu za hvaljujući glasovima malih izbornih mesta. Raspoloženje u zem lji se menja, kao i sam Volpol; postaje oprezan i zaplašen, gubi stare saveznike (kraljica Karolina) i stvara nove neprijatelje (princ od Velsa). Pretnja Volpolu je primetno raspoloženje za rat protiv Špa nije. Međusobni sukobi na morima i kolonijama podstiču takva raspoloženja, iako Volpol nastoji da ih reši pregovorima. Pošto u tome ne uspeva, Vilijam Pit upozorava Donji dom da „vlada mo ra da brani trgovinu ili da propadne“. On veruje u misiju Engle ske i slabost Spanije; „ona je svesna posledica rata u Americi; ko god pobedi, ona će izgubiti“, tvrdi Pit. Volpol odbija da prihvati rat u ime jedne grupe - trgovaca - i smatra da će imati teške po sledice po zemlju. Njukesl i ostali prihvataju rat, pa u oktobru 1739. Britanija otpočinje neprijateljstva protiv Španije („Rat za Dženkinsovo uvo“). „To je vaš rat i želim vam da u njemu uživa te“, izjavljuje Volpol Njukeslu. Rat ne donosi neke veće uspehe i početak je kraja Volpolove vladavine. On ne želi da vodi rat odlučno, što protiv njega okreće javnost i Parlament. Izbori 1741. pokazuju da više ne uživa podršku zemlje, pa naredne go dine podnosi ostavku. Tri godine kasnije Volpol umire. Volpolov sistem ne odgovara izmenjenom položaju i potre bama Britanije. Tokom dve decenije on suzdržava ambicije dru štva koje ima mogućnosti za široku trgovačku ekspanziju. Izbe gava rat i bori se za mir smatrajući da je to dobro za sve, a ne samo interes pojedinaca. Njegov sistem se održava zahvaljujući podršci vladara i sistemu pokroviteljstva; on pokazuje kako dvor može da drži pod kontrolom Donji dom. Na taj način on slabi ugled vlade i izaziva oštre napade na takvu praksu tokom nared nih decenija. Vilijam Pit. - Volpolovim odlaskom sa vlasti ne menja se politički sistem koji je on stvorio. Ličn.osti koje ga zamenjuju predstavnici su onih snaga koje uklanjaju Volpola. Njegovi naslednici ne nameravaju da vode politiku u interesu zemlje i u skladu sa zahtevima javnosti. U narednim godinama na čelu vlade nalaze se braća Henri i Tomas Pelam, od kojih je drugi poznatiji kao vojvoda od Njukesla. Vlada funkcioniše na istim načelima kao i u vreme Volpola. Oba brata koriste sistem pokro
viteljstva da se održe na vlasti i delimično ispunjavaju očekiva nja vladajuće klase u spoljnoj politici. Opozicija zahteva reforme izbornog zakona i uklanjanje korupcije, ali bez uspeha; sve je prisutnije uverenje da je Parlament unižen i truo, da ne pred stavlja snage zemlje. Nova vlada zadovoljava javno mnenje od lučnijim vođenjem rata, ali ni u tome nema jedinstva. Vlada nema jasno odredena načela spoljne politike; deo se zalaže za 460 kontinentalnu, a deo za imperijalnu politiku. To zahteva velike rashode, a donosi male uspehe. Lord Karteret preuzima vodenje spoljne politike i vraća se ideji rata na kopnu, tvrdi da će Burbo ni uspostaviti kontrolu nad Italijom i zapadnom Evropom. Engleska zaključuje mnoge saveze i sporazume, plaća nemačke najamničke trupe. Takva politika nailazi na podršku Džordža II koji brine za Hanover. Volpol traži od kralja da smeni Kartereta, ali bez uspeha. Karteret želi da obnovi veliki savez iz vremena Viljema III, iako za to ne postoje uslovi; uvlači Englesku u nepotrebne pregovore i ne uspeva da uveri javnost da to pred stavlja deo borbe za Carstvo i protiv Francuske. Vilijam Pit optužuje Kartereta da troši sredstva za održavanje Hanovera, zbog čega Džordž II odbija da Pit uđe u vladu. Pitova predvida nja se ostvaruju: 1745. francuska armija pod komandom maršala Saksa nanosi težak poraz Englezima kod Fonteneja. Istovremeno, Francuska pruža podršku stjuartskom pre tendentu Čarlsu Edvardu u njegovim pripremama da se iskrca u Škotskoj. Brdani staju na njegovu stranu. U Škotskoj vlada ve liko neraspoloženje, pošto ujedinjenje nije donelo očekivane plo dove. Brdani i žitelji ravnice žive u siromaštvu, a Englezi se pre ma njima odnose sa omalovažavanjem. Čarls Edvard je za Sko tlandane idealan vladar i sve nade okrenute su njemu. On osvaja Škotsku, upada u Englesku i stiže do Derbija. U Engleskoj niko ne želi Čarlsa za koga se zna da služi interesima Francuske. Pre tendent biva poražen i beži iz Engleske, a Škotska razorena i opustošena. Zbivanja 1745. prisiljavaju Džordža II da prihvati Pitov ulazak u vladu. On ima izuzetne sposobnosti i osobine, medu ko jima je najvažnija snaga uverenja u veličinu Engleske. Pit je iz vanredan govornik, iako nije u stanju da mnogo radi; pokazuje mnogo originalnosti i razumevanja strategijskih problema. Če sto je u depresivnom raspoloženju, a pri kraju života na ivici lu dila. Pati od manije veličine i teško saraduje sa ministrima; nje gova samouverenost je ogromna, što potvrduje njegova izjava: „Znam da mogu spasti zemlju i da to mogu učiniti samo ja.“ Za razliku od Volpola, Pitu nedostaju humanost, toplina i bliskost sa ljudima. Posle gušenja pobune u Škotskoj, Pit iznosi predlog o britanskoj imperijalnoj politici u budućnosti u kome se predvida postepeno gušenje francuske trgovine i smanjenje kolonijalnog carstva, sužavanje tržišta i izvora sirovina. Pit predvida proteri vanje Francuske iz severne Amerike (Kanada), što će pružiti ve ću bezbednost britanskim kolonijama. Njukesl, zabrinut ratnim
porezima i porazima, ne prihvata Pitov predlog. Rat u Evropi se nastavlja, ali bez oduševljenja. Kao član vlade, Pit radi na po boljšanju efikasnosti britanske armije u nadi da će time ublažiti neprijateljstvo Džordža II. To povećava njegovu popularnost u Sitiju. Engleski dug iznosi 1748. sedamdeset sedam miliona fun ti, pa mnogi smatraju da vlada treba da zaključi mir. Mirom u Ahenu Francuska i Engleska zamenjuju osvojene teritorije (Den kerk, Luisburg) i prihvataju načelo očuvanja ravnoteže uspo 461 stavljeno ugovorom u Utrehtu. Britanski parlament i javnost prihvataju odredbe ugovora i smatraju ga korakom dalje od Vol polovog pacifizma. Posle zaključenja mira u Ahenu Henri Pelam smanjuje ras hode i poreze, snižava interes na dug na 3 % . Nekoliko godina kasnije Pelam umire, njegov brat vojvoda od Njukesla preuzima vlast (1754) i obavlja poslove ministra finansija i vode Donjeg doma. U tim promenama Pit očekuje ministarski položaj i zvanje vode Donjeg doma, ne dobija nijedno i povlači se iz vlade. Sedmogodišnji rat. - U predvečerje izbijanja sukoba izme du Engleske i Francuske (1756) nijedna od njih ne želi otpočinjanje kontinentalnog rata. Sukob oko carstva ima svoju evrop sku dimenziju, jer obe sile održavaju veze sa Austrijom i Pru skom. Britanija održava veze sa Austrijom, Nizozemskom i Rusi jom, a Francuska sa Pruskom, Švedskom, Danskom i Turskom. Njukesl, koji odlučuje o spoljnoj politici, ne razume evropske probleme i smatra da Engleska može da kupi svakog, uključujući Rusiju. Zaštita Hanovera i Nizozemske postaje krupno pitanje engleske politike. Pokušaj obnove saveza sa Austrijom ne donosi plodove, pošto Kaunic smatra da može da prihvati odbranu Ha novera samo ukoliko Engleska podrži plan koji će dovesti do uništenja Pruske. Britanska vlada odbija takav predlog. Njukesl se okreće Rusiji, sa kojom 1755. zaključuje ugovor o pružanju fi nansijske pomoći. On se još uvek nada u obnovu saveza sa Au strijom.20 Kaunic odbija da bude engleski „pešadinac“. Fridrih II saznaje za englesko-ruski ugovor i odlučnost Francuske da se uzdrži od evropskog rata; jedini izlaz je sporazum sa Engleskom. Njukesl prihvata predlog i u januaru 1756. dve zemlje potpisuju ugovor u Vestminsteru. Njime se obavezuju da očuvaju mir u Ne mačkoj i spreče prolaz neprijateljskih trupa (ruske, francuske) preko nje. Fridrih se obavezuje da brani Hanover. Englesko-pru ski ugovor izaziva veliku uznemirenost u Parizu, Beču i Petrov gradu i potpuno menja evropske odnose. Britanska vlada se suočava sa dilemom: da li nastaviti do tadašnju politiku saradnje sa nemačkim državama, uključujući Prusku, ili se okrenuti imperijalnom ratu. Preovlađuje Njukeslo va politika, uz istovremeno prihvatanje Pitovog predloga da se britanske snage upotrebe na morima i kolonijama. Pit naziva ta kvu politiku „Osvajanje Amerike u Nemačkoj“; Hanover postaje baza za vođenje ratnih operacija, sredstvo za iscrpljivanje fran cuskih snaga. Gubitak Minorke i neuspesi u Nemačkoj prisilja
vaju Njukesla da traži Pitovu podršku. Svestan svoje snage, Pit odbija; u novembru 1756. Džordž II mora da poveri vladu Pitu. Posle nekoliko meseci Pit mora da napusti vladu pod pritiskom kralja i vigovaca; u leto 1757. Pit ponovo ulazi u vladu i postaje voda Donjeg doma. On preuzima vodenje rata, dok Njukesl zad ržava kontrolu nad unutrašnjim pitanjima. Sporazum predstav lja oličenje državnih interesa, trenutak kad inicijativa države 462 prelazi u ruke društva. Time se završava jedna, a počinje druga epoha. Do 1761. Pit donosi najvažnije odluke u pogledu vođenja rata. On imenuje komandante i admirale, postavlja generale, priprema planove i ima potpunu vlast nad oružanim snagama i mornaricom. Pit uživa nepodeljenu podršku londonskog Sitija i ujedinjuje sve snage zemlje u cilju uspešnog vodenja rata. Bri tanski politički sistem pokazuje svoju vrednost pod Pitovim vod stvom. Takođe su pod njegovom potpunom kontrolom spoljni poslovi i diplomatija i on ne popušta pred kraljevim zahtevima. Snaga Engleske dolazi do punog izražaja zahvaljujući njegovoj energiji, dalekovidosti i snazi ubedivanja. U želji da ostvari svoje namere, Pit nastoji da obezbedi po trebna finansijska sredstva. Samo 1758. Donji dom izglasava 10,5 miliona funti i dva miliona subvencije; iste godine on stvara armiju od sto hiljada vojnika, šezdeset hiljada mornara i flotu od preko četiri stotine brodova. Britanska snaga na moru je osnov Pitove strategije; on nareduje blokadu francuske flote u Brestu i Tulonu, uništava francusku trgovinu. Njega ne interesuje toliko kolonijalno carstvo koliko trgovina. Zbog toga uživa podršku Si tija, čiji predstavnici ga obaveštavaju o prirodi, vrednosti i ras poredu francuskog ribarstva, ulova krzna, šećernih plantaža. Tim prihodima Pit veruje da može da plaća velike subvencije evropskim državama; trgovina je bogatstvo, a Francuska jedini rival. Glavne pozornice rata su Severna Amerika, zapadna Indi ja, Afrika i Indija. U prvoj su izvori krzna, ribe i brodske grade; zauzimanje gradova Kvibeka i Montreala obezbeduje kontrolu trgovine u Kanadi; Luisburg pada 1758, general Volf zauzima Kvibek naredne godine a ubrzo potom i Montreal. Vrednost za padne Indije izaziva podeljenost u Sitiju. Pit uspeva da ubedi krupne trgovce u neophodnost zauzeća oštrva Gvadelupa, glav nog proizvodača šećera; Dakar u Africi, važno tržište robovima, pada u engleske ruke 1759; Kut i Robert Klajv nanose poraze Francuzima i njihovim saveznicima u Indiji. Flota pod koman dom admirala Boskavena nanosi poraz francuskoj floti kod La gosa (1759), a admiral Houk uništava drugu francusku flotu u zalivu Kviberon iste godine. Pobede na morima izazivaju mnoga pitanja o budućoj poli tici, savezu evropskih država protiv Engleske, velikim troškovi ma rata, dugu, porezima. Njukesl je uznemiren zbog stalnih Pi tovih zahteva za novcem i brodovima; Pit odbija da okonča rat i
traži objavu rata Španiji (1761). Godinu dana ranije umire Džordž II, a njegov naslednik Džordž III (1760-1820) ne pokazu je mnogo naklonosti prema Pitu i njegovoj politici. Njegovim stu panjem na presto počinje nova epoha u britanskoj politici. On prihvata osnove ustavnog uredenja Engleske iz 1688, ali svoja prava smatra izuzetno širokim. Njegova politika teži da povrati suštinu kraljevske vlasti koju su vigovci preneli na sebe u ime ustava. On namerava da izmeni sistem i ukloni vigovce sa vlasti. 463 da potvrdi svoje ustavno pravo da odobrava politiku svojih ministara. On želi da koristi pravo pokroviteljstva, uticaj, veze, ubedivanje i tako obezbedi većinu za svoju vladu u Donjem do mu, isto što rade vigovci za vreme njegovih pasivnih predaka. Kralj osuduje političku korupciju i vlast koju uživa zemljopo sedničko plemstvo. Način na koji želi da postigne svoj cilj izaziva otpor. Nje gov prvi korak je da ukloni sa vlasti Pita i vigovce. Kralj postav lja pitanje zaključenja mira kao sredstvo da prisili vladu na ostavku. Sa tim zadatkom Lord Bjut, njegov prijatelj i savetnik, postaje ministar inostranih poslova. Bjut uspeva da nagovori Njukesla da se suprotstavi Pitovom zahtevu za objavu rata Špa niji; Pit podnosi ostavku sa izjavom da će biti odgovoran samo ako o nečemu odlučuje (1761). Naredne godine Engleska objav ljuje rat Španiji i engleska flota zauzima Havanu i Manilu. Bjut prekida englesko učešće u ratu u Nemačkoj i raskida vojnopoli tički savez sa Pruskom (1762). U takvoj situaciji Njukesl podnosi ostavku, čime se završava jedna epoha u engleskoj politici. Nju kesl obezbeduje političku stabilnost u zemlji, iako njegova poli tička načela postepeno slabe. Većina njegovih saradnika napušta vladu. Ugovorom u Parizu (1763) Engleska dobija Kanadu i velike delove u Indiji, vraća Francuskoj Gvadelup, Martinik, Dakar i odriče se prava ribolova u vodama Njufaundlenda. Odredbe ugovora izazivaju oštru Pitovu reakciju. Njegovi planovi se ne ostvaruju i on u tročasovnom govoru u Donjem domu osuduje vladu zbog takve politike. Pit tvrdi da „nismo zadržali ništa iako smo osvojili sve“ i ukazuje na suštinu svoje politike ovim rečima: „Francuska pomorska i trgovačka snaga je glavna, iako ne jedi na pretnja; vraćanjem svih zapadnoindijskih ostrva i ustupa njem ribolovnih područja Njufaundlenda pružili smo joj priliku da povrati svoje velike gubitke i postane ponovo snažan neprija telj na morima.“ Pitove reči zvuče kao proročanstvo. Vladavina Džordža 777 i političke slobode. - Kraljevo drža nje ima dalekosežne političke posledice. Vigovci ga optužuju za obaranje ustava i upotrebu imenovanja i nagradivanja za ostva renje kontrole nad Parlamentom. Grupa oko Pita - Ričard Gren vil (erl Templ), Vilijam Peti, erl Šelburn, Vilijam Pit mladi, Čarls Ventvort (markiz Rokingam), Čarls Lenoks (vojvoda od Ričmon da) i Edmund Berk - okuplja snage otpora u Parlamentu i pod stiče grupe izvan njega. Njihov cilj je podsticanje novog, radikal nog političkog delovanja i reforma Parlamenta.
Najistaknutiji protivnik političkih metoda i ciljeva Džor dža III je Džon Vilks (1727-1797). Njegova ličnost i ponašanje pokazuju ograničene mogućnosti reformnog pokreta. Vilks pripada krugu nove gradanske klase; on je raskalašan, lukav, prija tan karijerista koji kupuje sedište u Donjem domu. Vilks nema ubeđenja i čvrstinu revolucionara; njega interesuju popularnost. slava, kratkotrajni uspesi. Prvi sukob izmedu Džordža III i Vil 464 ksa izbija zbog spoljne politike. Sukob se završava trijumfom političkih prava pojedinaca. Izmedu 1750-1770. društvene i eko nomske prilike u Engleskoj brzo se menjaju; London postaje mo derna metropola, a ostali gradovi prate šta se zbiva u svetu. Ši rom Engleske raste čitalačka publika; čitaoci u unutrašnjosti prate sukob između kralja i Vilksa, a debatni klubovi u gradovi ma raspravljaju o svim pitanjima. To objašnjava Vilksovu popu larnost u unutrašnjosti i podršku radikalnim pokretima. Debat ni klubovi osuduju promenu britanske politike prema evropskim državama. Novi spor izbija oko naloga za hapšenje. Vilks pripada kru gu Pita i Templa i deli njihovo mišljenje u vezi pariskog mira. U novinskom članku optužuje držanje vlade. Iako član Donjeg do ma, Vilksa hapse na osnovu naloga u kome se ne iznosi optužba. U vreme boravka u Taueru, vlada nareduje pretres njegove kuće. Vilks se odlučno bori, u sudu mnogobrojne pristalice izvikuju parolu „Vilks i sloboda“. Vilks odgovara da njegovo sudenje predstavlja „sudenje srednjim i nižim slojevima naroda koji tra že zaštitu“. U nekoliko sudskih presuda Vilks izlazi kao pobed nik i potvrduje ilegalnost naloga za hapšenje. To je pobeda nače la slobode pojedinca, ali i politička pobeda; svaku pobedu Vilks opisuje u novinama, odluku vlade prikazuje kao tiraniju. Ubrzo postaje idol londonske gomile. Spor se time ne završava. Krajem 1768. mnogo je važnije pitanje slobode članova Parlamenta. Vilks objavljuje pornograf sku Raspravu o ženi, na šta vlada odgovara optužbama o zaveri. skarednosti i bogohuljenju; oba doma Parlamenta ga isključuju iz svojih redova, a Vilks biva ranjen u dvoboju (1768). U nameri da izbegne hapšenje, Vilks prelazi u Francusku; vraća se u Lon don 1768. i obraća se glasačima. Midlseks ga bira za poslanika. iako Donji dom nekoliko puta odbija da potvrdi njegov izbor Poslanik postaje njegov protivnik. Vlada pokreće proces protiv Vilksa, a sud ga osuduje na dve godine zatvora. U toku narednih godina Vilksov pokret dobija organizovani i revolucionarni oblik. Njegovi zahtevi ističu ideju „slobode“, što privlači sve one koji smatraju da su njihova prava ugrožena; sloboda postaje osnovno načelo ustavne vladavine i politike. Pokret koristi revo lucionarni metod: Društvo podržavalaca Zakona o pravimc (1769) zahteva poštovanje prava birača, ostavke ministara i ras puštanje Parlamenta. To je prva politička grupa koja zahteva odredene reforme. Vilksov pokret okuplja oko sebe ljude koje savremenici nazivaju „gomila“, tj. obespravljene, neprivilegova ne i siromašne delove stanovništva.
Vilksov pokret ima podršku u Londonu i ostalim okruzima. Posle izlaska iz zatvora Vilks ponovo dolazi u sukob sa vla dom. Svojim izveštajima o parlamentarnim debatama, Vilks uspeva da izazove vladu da preduzme mnoge nepromišljene, neodržive i neustavne mere, koje Pit naziva „odlukama gomile a ne Parlamenta“. London je na ivici pobune, a kralj nema nika kvu podršku. Vlada odustaje od svojih odluka, pa Vilks izlazi kao pobednik. 465 Vilksov pokret zahteva zaštitu od neopravdanih progona, imunitet članava Parlamenta i širenje slobode štampe. Društvo pristalica Zakona o pravima podstiče zahteve za ustavnim pro menama, pre svega smanjenje trajanja saziva Parlamenta sa se dam na tri godine, širenje glasačkog prava i uklanjanje aristo kratske prevlasti u manjim izbornim okruzima. Vilks podnosi takve predloge Donjem domu 1776. Vilksova borba ima i druge posledice. On umanjuje ugled Parlamenta, ukazuje na njegov ne reprezentativni karakter, zavisnost od krune, korumpiranost i predrasude. Vilksova delatnost podstiče nove političke metode: javni zborovi postaju stvarnost, koriste se plaćeni govornici i us luge štampe. Političko nezadovoljstvo dobija svoj organizovani vid i izraz, a politika prestaje da bude isključivo pravo džentrije i plemstva. Javno mnenje postaje činilac u političkom životu En gleske i njegova uloga sve snažnija kako se Džordž III i njegove vlade suočavaju sa problemima koje ne rnogu da reše. Rat za nezavisnost američkih kolonija. - Pokret za unutra šnje reforme prati zaoštravanje sukoba sa američkim kolonija ma. Dugo vremena engleski političari ne pokazuju interesovanje za probleme kolonija, a njihovo shvatanje odnosa izmedu metro pole i kolonija pokazuje primetnu okoštalost. Kolonije treba da obezbede jeftine sirovine i kupuju engleska manufakturna do bra, koja se prenose britanskim brodovima. Za običan svet kolo nije su stecište lopova, propalica i prostitutki. Volpola ne intere suju kolonije i rešavanje njihovih problema prepušta london skim trgovcima. Kolonije su nezadovoljne svojim položajem, ističu predra sude, zloupotrebu ustavnih prava, odsustva humanosti i pravde. Mnogi Englezi pokazuju razumevanje za njihove nevolje, a opo zicija to koristi da kritikuje vladu. Stanovništvo kolonija brzo raste: od 200.000 1700. na 2 miliona 1770. Doseljenici nisu odani Engleskoj, a primena merkantilističkog sistema podstiče njihovo nezadovoljstvo. Kolonisti rešavaju svoje probleme i nastoje da se obogate. To čine krijumčarenjem i nedozvoljenom trgovinom sa francuskim i španskim kolonijama. Tada se uzdižu i bogate mnoge porodice. Merkantilizam dovodi do porasta američkih dugova u Engleskoj, koje porezi još više povećavaju. Nedostatak novca sprečava trgovinu. Kolonije duguju 4,5 miliona funti lon donskim bankama i trgovcima. To sprečava brži privredni razvi tak kolonija. Zaoštravanje sukoba počinje 1763, kad britanska vlada od lučuje da oporezuje kolonije i smanji troškove za odbranu. Gren
vil zabranjuje naseljavanje zapadnih oblasti i tako sprečava su kobe sa Indijancima; kolonisti se odlučno protive tome. Grenvil preureduje carinski sistem, koji funkcioniše efikasnije, guši kri jumčarenje i primenjuje Navigacione zakone. Donji dom donosi 1765. Zakon o taksama, kojim se oporezuju svi pravni dokumen ti a prihod od njih se koristi za odbranu. Kolonije ocenjuju zakon kao tiraniju i jedna za drugom ga odbacuju. To je početak borbe 466 za nezavisnost, iako obe strane oklevaju da učine presudni ko rak. Britanska vlada opoziva Zakon o taksama, ali potvrduje svoje pravo da oporezuje kolonije; kolonije odgovaraju na to iz javom da „nema oporezivanja bez predstavljanja“. Dve godine kasnije, 1767, vlada nameće kolonijama niz poreza na robu (Taunsendovi zakoni) da bi povećala prihode. Kolonije odlučno odbacuju pravo britanske vlade da ih oporezuje, pa Donji dom povlači sve namete osim na čaj. Kolonije optužuju britansku vla du da uklanjanjem poreza namerava da preplavi tržište jeftinom robom i uguši američku manufakturu. U želji da pomogne Istoč noindijskoj kompaniji, britanska vlada odlučuje da smanji cenu čaja i tako spreči krijumčarenje. Kolonije odbijaju da prime čaj. u Bostonu ga bacaju u more. Bostonska čajanka (1773) prisiljava vladu da donese odluku o zatvaranju bostonske luke i suspenziji povelje kolonije Masačusets. Kolonisti odgovaraju sazivanjem kongresa u Filadelfiji; oružani sukobi izbijaju 1775. u Konkor du, kod Bostona. Sukob se širi kada Kongres odlučuje da imenu je Džordža Vašingtona za komandanta kolonijalnih snaga i pro glasi nezavisnost (4. jul 1776). Kolonije obezbeđuju podršku u Francuskoj, odakle stižu oružje, municija i novac, a naredne go dine nanose poraz Englezima kod Saratoge. Englezi tuku Vašing tonove trupe i zauzimaju Filadelfiju, ali to ne rnenja situaciju. Početkom 1778. Amerikanci zaključuju ugovor sa Francu skom, posle čega se rat širi. Naredne godine Španija objavljuje rat Engleskoj, što dovodi do gubitka njene premoći na morima. Nizozemska objavljuje rat 1780, a iste godine stvara se Liga oru žane neutralnosti. Operacije u kolonijama završavaju se neuspe hom; pokoravanje južnih kolonija donosi privremeni uspeh, ali Amerikanci i Francuzi uspevaju da okruže britanske snage kod Jorktauna i prisile Engleze na predaju (1781). To je kraj rata. Po činju pregovori o zaključenju mira, iako preti opasnost da En gleska izgubi Indiju, zapadnoindijska ostrva i Gibraltar; pobeda admirala Rodnija nad francusko-španskom flotom u zapadnoin dijskim vodama poboljšava pregovarački položaj engleske dele gacije u Parizu. Ugovorom u Versaju (septembar 1783) američke kolonije stiču nezavisnost, a nova država obuhvata teritorije iz medu Velikih jezera na severu i Floride na jugu; zapadna granica je Misisipi. Kanada i Nova Škotska ostaju u engleskim rukama, Lujzijana u francuskim, a Florida u španskim. Niko ne predvida širenje Sjedinjenih Američkih Država od Atlantika do Pacifika, a mnogi smatraju da bivše kolonije ne mogu da stvore bilo kakvu vladu. Džordž III veruje da će Sjedinjene Američke Države traži
ti da se vrate pod kontrolu Carstva. O Amerikancima se govori najgore, kao o buntovnicima i skorojevićima koji ruše najveće carstvo na svetu. U Engleskoj preovladuje uverenje da je gubitak kolonija posledica nemara i kazna je za mnoge greške u prošlosti. Imperi jalna ideja postepeno prerasta u misiju, što dobija izraz u pitanju Indije, gde se ideja o trgovini menja u ideju o vladi i mandatu za 467 napredak. Gubitak Amerike povećava značaj Australije i istočne Azije. Radikalizam i reforma. - Mnogi neuspesi i porazi podstiču kritiku svih vidova života u Engleskoj. Adam Smit smatra da zlo leži u merkantilizmu i traži primenu načela slobodne trgovine; Džeremi Bentam tvrdi da su britanske ustanove izvor mnogih slabosti i da administrativni sistem i zakoni treba da se izmene na načelu korisnosti; Vesli, Vajtfild i anglikanska crkva zahteva ju povratak hrišćanskim načelima i načinu života; opozicija smatra Džordža III odgovornim za slabljenje zemlje i njene te škoće. Racionalni jeretici su predvodnici novog talasa reformi. Oni podstiču politički radikalizam, zahtevaju širenje sloboda i prava pojedinaca. Oni slobodno iznose svoje ideje o mnogim pi tanjima, a Filip Dodridž, Ričard Prajs i Džozef Pristli su naj istaknutije ličnosti pokreta. Njihove akademije otvaraju vrata sistematskom proučavanju istorije, filozofije i prirodnih nauka, što daje snagu i težinu njihovim političkim stavovima. Sloboda, samostalnost, pravo, razum i potrebe su apstrakcije njihovog fi lozofskog liberalizma. U stavu prema životu jeretici ne pokazuju blagonaklonost; samostalnost ne znači slobodu da neko bude lenj i siromašan, a razum i potreba treba da vladaju siroma štvom, lenjošću i kriminalom. Sirotinjski zakoni moraju se povu ći jer su podsticaj za lenjost. Čovek se ceni po svojim moralnim vrednostima, po sposobnosti da pobedi snagom volje. Takve ide je uživaju primetnu popularnost među srednjim slojevima, o če mu svedoči prodaja Prajsove knjige O građanskoj slobodi (1776). Jeretici se opredeljuju prema odredenim problemima: podržava iu Amerikance i njihov uspeh smatraju pobedom vrline nad gre hom, naginju Vilksu, zahtevaju reformu parlamenta na temelju istorijskih i moralnih načela. Tvrde da koruptivnost Džordžove vladavine i nereprezentativni karakter Parlamenta sprečavaju pobedu demokratskih načela. Jeretici smatraju da se mora uspo staviti ravnoteža u političkom životu. To se može postići opštim pravom glasa, izborom Parlamenta svake godine; neki veruju u Parlament kao ustanovu, dok drugi smatraju da se on ne može izmeniti i da ga treba ukinuti. Jeretici predlažu stvaranje Velikog nacionalnog udruženja koje će sačinjavati delegati okružnih udruženja. Ukoliko članovi Parlamenta odbiju da pri hvate umerene reformne mere koje predlaže Udruženje, onda ono treba da deluje kao zakonodavno telo. Istaknuta ličnost ovog pokreta je Kristofer Vivil. Nezavi san i moralistički nastrojen, Vivil napada „korupciju“ dvora,
Parlamenta i aristokratskih grupa. Uklanjanje korupcije zahte va uvodenje opšteg prava glasa, čime će u Parlament doći neza visni poslanici. Zalaže se za izbore svake tri godine i predlaže sa zivanje ustavotvorne skupštine sa pravima da provede reformu Parlamenta. U suštini, Vivil predlaže, kao i Vilks, promene tako što će se gradani organizovati za akciju izvan postojećih dru 468 štvenih struktura; Vivil predlaže promene ustava koje će preneti suverenitet iz ruku Parlamenta u ruke Donjeg doma. Pored revo lucionarnih elemenata, Udruženje ima neke osobenosti koje ove slabe. Ono se oslanja na deo društva koji raspolaže značajnim političkim privilegijama (džentrija), a ne na one koji ih nemaju (gradski živalj). Deo programa Udruženja nalazi svoje mesto u zakonima koje donosi vlada Foks-Nort 1783. Njima se predvida smanjenje vladinog pokroviteljstva preko koga kralj utiče na Parlament. Donji dom ne postaje reprezentativniji ili odgovorni ji svojim glasačima. Mnoge kraljeve pristalice moraju da napuste Parlament. Donji dom odbacuje predlog Vilijama Pita mladeg da pristupi ispitivanju postojećeg sistema parlamentarnog zastup ništva. Ubrzo posle toga Pit postaje premijer, što najavljuje po četak reformnog razdoblja. Pit je sledbenik Adama Smita, prija telj Vilberfosa i odlučan pristalica parlamentarne reforme. Politički porazi i poniženja podstiču kod mnogih nadu da će reforme otvoriti nove puteve usponu i razvitku. Mnogi u njima traže smisao, uvereni da je postojeći politički sistem nepogodar za ostvarenje viših ciljeva. Za one na vlasti, ugrožene sa mnogih strana, to je period opasnosti za svet u kome oni imaju vodeću ulogu. Krajem osamdesetih godina svet Volpola i Njukesla ne staje. Krajem veka englesko društvo postaje mnogo složenije, in teresi raznovrsniji, način života industrijski. To društvo ne može da opstane u malom, ograničenom svetu džentrije i zemljoposed nika. Tradicionalna društvena struktura nestaje, a oni koji gube svoj položaj i uticaj pokazuju nameru da se bore do kraja i izgu be što je moguće manje. Francuska revolucija i potonji ratovi za trenutak usporavaju reforme. 469 XIV BORBA ZA KOLONIJALNA CARSTVA Borba za kolonijalne posede izmedu Engleske i Francuske kojoj se povremeno priključuje Španija, nastavlja se tokom veka. Ona se vodi u prethodnom veku, ali u XVIII veku dobija konačne oblike i rezultate. Iako se vode daleko od Evrope, kolonijalni ra tovi imaju dalekosežne posledice za njenu politiku i odnose me du državama; kolonijalna pitanja postaju jedan od najvažnijih problema evropske istorije. Kolonijalni ratovi imaju direktan uticaj na promenu ravnoteže sila u Evropi, a uspesi u prekomor skim teritorijama dozvoljavaju Engleskoj da u evropskoj politici igra značajniju ulogu nego što to zahtevaju njeni politički i di plomatski interesi ili dozvoljavaju finansijske mogućnosti. Ame rički kontinent dobija novi značaj i postaje važna karika u veza ma Evrope i vanevropskog sveta.
Evropske države smatraju svoje kolonije u Americi i Azij: spoljnim delovima sistema u kojima deluju. Kolonijalne preten zije i ambicije imaju vidljiv uticaj na politiku pojedinih država, a sa kolonijama i njihovim trgovačkim potencijalima računa se u evropskim ratovima. Sukobi u kolonijama ne isključuju istovre meno sukobe u Evropi, pa mnogi kolonijalni sukobi imaju svoju evropsku verziju. U mnogo čemu kolonije i metropole se poisto većuju. Englesko-francuski rivalitet 1689 - 1713. - Sukobi između dve zemlje i njihovih podanika odvijaju se na širokim prostorima od Njufaundlenda do Velikih jezera. Uzrok sukoba je borba za kontrolu trgovine krznima, veoma traženim u Evropi. To dovodi do stvaranja saveza sa indijanskim plemenima: Francuzi održa-vaju dobre odnose sa plemenima između Akadije (Nova Škotska i Velikih jezera, Englezi sa Irokezima u koloniji Njujork. Dve države primenjuju različite metode u kolonijama. Francuski na seljenici u Novoj Francuskoj bave se pretežno lovom, ne obradu ju zemlju, uništavaju šume i zidaju kuće. Izuzev Kvibeka i Mon treala, većih naseobina nema. Engleski kolonisti grade kuće, obraduju zemlju, uništavaju šume i stvaraju naseobine. Oni osvajaju široka prostranstva, potiskuju indijanska plemena u unutrašnjost i uništavaju njihova lovišta. To izaziva velika ne prijateljstva i sukobe sa Indijancima i Francuzima. Prednost Engleza je što ih početkom veka ima oko 200.000, a Francuza svega 12.000; Englezi su bogatiji, a njihova trgovina razvijenija. Francuski kolonijalni sistem je centralizovan sa sposobnim administratorima (Frontenek, Ibervil), dok su engleske kolonije razjedinjene; francuski doseljenici su vojnici koji odlično pozna 470 ju zemljište, što sa Englezima nije slučaj. Nova Francuska ne raspolaže sredstvima za dugu borbu protiv engleskih kolonista; ona se oslanja na metropolu, koja joj pruža više pomoći nego što je to slučaj sa Engleskom. Neprijateljstvo u kolonijama nemi novno dovodi do ratova u Americi, koji podstiču sukobe dve zemlje u Evropi. Izbijanje „Slavne revolucije“ u Engleskoj podstiče sukobe u kolonijama. Francuski kolonisti i Indijanci upadaju u oblasti Mejna i Nju Hampšira 1688, gde masakriraju stanovništvo; na redne godine Irokezi upadaju u oblast Montreala i uništavaju francuske naseobine. Dolazak guvernera Fronteneka označava početak rata u kolonijama poznatog pod imenom rat kralja Viljema (1689-1697). Frontenek želi da zauzme koloniju Nju jork, potisne Irokeze i obezbedi izlaz na more. Sudari i razaranja su krvavi i žitelji krajine („Granica“) trpe mnogo od indijanskih napada. Uništenje grada Skenektadija u koloniji Njujork ugro žava britanske naseobine; Englezi odgovaraju napadom na luku Por Rojal u Akadiji, bogatom ribolovnom području, zauzimaju grad, ali ne uspevaju da ga zadrže (1689). Predstavnici kolonija Masačusetsa, Konektikata, Plimuta i Njujorka odlučuju da izvr še invaziju na Kanadu (Nova Francuska), ali nemaju sredstva za taj poduhvat. Druge engleske kolonije (Virdžinija, Pensilvanija)
ne pružaju pomoć svojim zemljacima na severu. U narednim go dinama Francuzi zauzimaju Njufaundlend i uništavaju engleske naseobine u zalivu Sv. Lorenca (1692). Mirom u Risviku (1697) predvida se povratak na status quo u Americi. Francuski guver neri grade utvrdenja Detroit, St. Luis, Makilmakinak i druga u nameri da spreče engleske provale preko Apalačanskih planina. Mir u Risviku samo je kratko primirje, a odnosi izmedu kolonista se ne menjaju. U godinama do izbijanja svetskog rata (1701-1713), pozna tog u kolonijama kao rat kraljice Ane, obe strane obavljaju pripreme za novi sukob (zaključuju saveze, naseljavaju uništene krajeve, grade utvrđenja - Nijagara, Frontenek). Englezi zaosta ju u pripremama, pa početak rata dočekuju manje spremni od Francuza. Sukobi u Americi počinju 1703. upadom indijanskih ratnika i Francuza u koloniju Mejn, gde pale mnoga naselja, odvode zarobljenike i otimaju plen. Kolonija Njujork, u kojoj Holandani imaju veliki uticaj i snagu, ne pruža pomoć Novoj En gleskoj. Francuski i indijanski napadi najviše ugrožavaju naselja u dolini reke Konektikat, što podstiče međusobnu mržnju; slično je i među engleskim kolonijama koje ne pružaju pomoć Novoj Engleskoj; njujorški trgovci održavaju trgovinu sa Francuzima i Indijancima. To podstiče lokalne i regionalne antagonizme i su kobe, koji će tokom veka postati vidljivi u razlikama izmedu istočnih (obalskih) delova i zapadnih (krajina). Snage iz engle skih kolonija upadaju u Akadiju (1704) i dolinu Sv. Lorenca (1709), ali postižu mali uspeh. Engleska mornarica ne pruža očekivanu podršku. Kolonijalne snage zauzimaju Por Rojal u Akadiji, ali ne uspevaju da se učvrste u dolini Sv. Lorenca 471 (1710). Naredne godine britanska vlada šalje snažnu flotu u Bo ston sa zadatkom da prikupi kolonijalne trupe i prebaci ih u do linu Sv. Lorenca. Tim gestom htelo se pokazati da Engleska na merava da brani svoje kolonije. Veliki deo brodova razbija se o stenje, pa se flota povlači. Kolonijalne snage moraju da prekinu napad, a Francuska ostaje gospodarica Kvibeka i okoline. Mirom u Utrehtu 1713. završava se rat kraljice Ane. Fran cuska ustupa Akadiju, koja postaje Nova Škotska, napušta Nju faundlend, iako zadržava pravo ribarenja na istočnoj obali i vra ća uporišta kompanije Hadsonovog zaliva. Posebnim sporazu mom određuje se da linija 49° postane južna granica britanskih prava na trgovinu krznima. Linija postaje granica između Kana de i Sjedinjenih Američkih Država. Francuski ustupci izazivaju uznemirenost u Španiji, čija se prava u zapadnoj Indiji potvrdu ju. Odredbe ugovora obezbeđuju Engleskoj pravo učešća u špan skoj kolonijalnoj trgovini. Ona dobija pravo asiento koje omogu ćava njenim podanicima da jedanput godišnje dovoze u španske luke tovar sa afričkim robovima. Taj posao poverava se Kompa niji južnog mora, koja crnačke robove nabavlja preko Kraljevske afričke kompanije. To izaziva stalne sukobe sa Španijom i kolo nijalnim vlastima. Francuska zadržava Lujzijanu, koloniju na
ušću Misisipija, sa Nju Orleanom. To joj omogućuje da prodire na sever, gradi tvrđave i dolinom Misisipija obezbedi vezu sa Novom Francuskom. Francusko prisustvo sprečava širenje engleskih naseobina u unutrašnjost i izaziva nove sukobe. Ratovi Engleske, Španije i Francuske (1718-1744). Utrehtski mir izaziva sukob izmedu Engleske i Španije. Engleski trgovci i kapetani bave se nedozvoljenim poslovima pa dolazi do konfiskacije dobara, robova, brodova i posada. Dve države vode u dva navrata ograničene ratove (1718-1719, 1727), iako Volpol nastoji da vodi miroljubivu politiku. On ne podstiče politiku ko lonijalne ekspanzije na račun drugih država da ne bi izazivao napade i da ne bi onemogućio širenje u budućnosti. Volpol ne po klanja pažnju pitanjima kolonija i ostavlja im slobodu da se raz vijaju prema svom nahodenju. Volpolovu uzdržanu politiku ne odobravaju poslovni krugovi. Njegovi protivnici tvrde da vodi nedoličnu politiku prema Španiji. Brodovlasnik iz zapadne Indi je, Dženkins, opisuje u Donjem domu svireposti španskih vlasti; kao dokaz donosi komad uva za koje tvrdi da mu je odsečeno kad je uhvaćen u krijumčarenju. Njegovo svedočanstvo prisiljava Volpola da Španiji 1739. objavi rat, poznat pod imenom rat za Dženkinsovo uvo. Da bi izvršio pritisak na špansku vladu, admi ralitet upućuje u Sredozemlje fl.otu pod komandom admirala Hedoka, a Volpol i španski ambasador postižu sporazum o obeštećenju engleskih pomoraca. Kompanija južnog mora odba cuje sporazum i traži da se potvrdi primena asienta i pravo plo vidbe u španskim lukama. Vlada u Madridu odbija zahtev da plati obeštećenje od 95.000 funti i ukida asiento; u oktobru 1739. počinje rat. 472 Rat sa Španijom otvara mogućnost sukoba sa Francuskom, čiji trgovci žele da trguju sa španskom Amerikom. Englezi žele da osvoje španske posede i šalju snažnu flotu pod komandom ad mirala Kartereta u vode Južne Amerike. Kardinal Fleri šalje francusku flotu u vode Martinika sa ciljem da se sastane sa špan skom flotom; do sastanka ne dolazi zbog bolesti francuskih mor nara; Fleri ne želi rat sa Engleskom, pa mir sa njom traje do 1744. Engleska flata pod komandom admirala Vernona uništava špansku tvrdavu Portobelo na Panamskoj prevlaci, dok napadi na Havanu, Kartaginu i Santijago de Kubu ostaju bez uspeha. Engleski brodovi uspevaju da prekinu trgovinu sa španskim ko lonijama. Sukob se zaoštrava zbog povlačenja granice izmedu Džordžije i Floride i seče tvrdog drveta u Hondurasu. Rat se širi 1744. ulaskom Francuske na strani Španije. Rat za Dženkinsovo uvo je primer trgovačkog rata u kome su zlato i plemeniti metali osnovni podsticaj. Rat kralja Džordža (1744-1748). - Oživljavanje englesko -francuskih sukoba u Americi počinje 1720. izgradnjom francu ske tvrdave Luisburg na ostrvu Breton, koja kontroliše ušće Sv. Lorenca. Iste godine Francuzi grade tvrđavu na Nijagari sa ciljem da kontrolišu istočne obale Velikih jezera; deset godina kasnije oni grade i tvrdavu Sv. Frederik na obali jezera Šamplen,
čime štite južni prilaz Kvibeku i Montrealu. Englezi ne odgova raju na taj izazov, iako grade utvrdenje Osvego na Ontariju. Broj engleskih kolonista stalno raste, a broj kolonija se povećava (Džordžija). Već tridesetih godina britanske naseobine pružaju se od Mejna na severu do Džordžije na jugu. Traperi i trgovci prodiru na zapad i ugrožavaju francuski položaj u dolini Ohaja. Mir izmedu dve zemlje traje do 1744, uprkos povremenih su koba. Rat za Dženkinsovo uvo širi se u veći sukob zbog evropskog rata.21 U tom ratu Španija i Francuska potpisuju ugovor po kome će pomagati jedna drugu u odbrani poseda u Americi (1742); Francuska se obavezuje da pomogne Španiji da povrati Džordži ju i odbaci odredbe asienta. Zbog toga izbija rat. izmedu Engle ske i Francuske u martu 1744. Rat kralja Džordža se vodi sa ma lo energije i odlučnosti. On se pretvara u niz sporadičnih sukoba u kojima su krajišnici i Indijanci glavna snaga. Izuzetak pred stavlja napad i zauzeće tvrđave Luishurg na rtu Breton (1745). Operaciju predvodi Vilijam Širli, guverner Masačusetsa, i ona uživa podršku Nove Engleske. Verski elemenat, odnosno reakci ja puritanaca protiv delovanja jezuita predstavlja deo sukoba. Kolonijalne trupe uz pomoć engleske flote zauzimaju Luisburg, i to je najveći uspeh britanskog oružja u tom ratu. Francuski po kušaji da povrate Luisburg ostaju bez uspeha. To podstiče kolo nijalne apetite, pa se pripremaju planovi za zauzeće Kvibeka i Montreala, što znači proterivanje Francuza iz Nove Francuske. Plan ne uspeva zbog odbijanja britanske vlade da kolonijama uputi potrebna pojačanja (1747). Rat u kolonijama pokazuje da 473 su one sposobne da ujedine napore i uz pomoć Engleske ostvare svoje ciljeve. Odredbe mirovnog ugovora u Ahenu (1748) potvrduju po stojeći status quo u kolonijama. Britanska delegacija odlučuje da osvojene teritorije (Luisburg) vrati Francuskoj. To izaziva ve liko nezadovoljstvo u Novoj Engleskoj, čiji žitelji snose najveće ljudske i materijalne žrtve u ratu. Donji dom isplaćuje obešteće nje kolonijama od 230.000 funti. Mirom u Ahenu rešava se pita nje premoći dve sile u Americi i Indiji, gde Engleska dobija Ma dras. Taj mir je u stvari kratkotrajno primirje da bi se prikupile snage za novi obračun. Taj novi rat biće drukčiji od dotadašnjih: zahtevaće mnogo veće finansijske troškove i učešće velikih bri tanskih snaga u kolonijama. Francuski i indijanski ratovi (1754-1763). - Odmah nakon završetka rata Engleska i Francuska medusobno ispituju snage, najavljujući novi sukob u budućnosti. Sporne tačke nalaze se u Severnoj Americi; u Novoj Škotskoj Englezi grade utvrdenje Ha lifaks i provode obiman program kolonizacije. Tada dolazi oko četiri hiljade doseljenika. Kao odgovor na to Francuzi grade tvrdavu Boasežur i upućuju misionare. Druga sporna oblast je reka Hadson-jezera Džordž-jezero Šamplen; Francuzi kontro lišu severni, a Englezi južni deo, do grada Olbanija; treća oblast su Velika jezera, bogata lovišta toplokrznenih živatinja; Francu
zi kontrotišu ušće Sv. Lorenca i reku Otavu, gde imaju više utvrdenja, a Englezi dolinu reke Mohavk, sa utvrdenjem Osve gom. Najkritičnija sporna oblast je dolina reke Ohajo, oblast ret ko naseljena, ali bogata iovištima. Za Francuze dolina ima stra tegijski značaj, jer povezuje Novu Francusku sa Nju Orleanom. Englezi ističu svoje pravo na dolinu kao saveznici Irokeza i prvi naseljenici. Koionija Virdžinija zahteva oblast jer želi zemljište za gajenje duvana. Guverner Nove Francuske proteruje 1752. engleske naseljenike, uništava njihova naselja i gradi tvrdave. Britanska v'ada naređuje 1753. guvernerima kolonija da upotre be silu u obračunu sa Francuzima. Guverncr Virdžinije Dinvidi upućuje te godine u dolinu Ohaja plantažera Džordža Vašing tona da upozori Francuze da ne prelaze na englesku teritoriju, što oni odlučno odbijaju. Naredne godine dolazi do sukoba izme đu francuskih i kolonijalnih trupa i to je početak novog rata. Francuski i indijanski ratovi počinju u Americi 1754, a dve godine kasnije prenose se na Evropu, gde počinje sedmogodišnji rat. Englezi imaju nadmoćnost u ljudstvu i materijalu, dok Fran cuzi imaju veliki broj utvrdenja, sposobne komandante i indi janske saveznike. Slabosti Engleza su njihovo nejedinstvo i su kobi izmedu pojedinih kolonija. Li nameri da ostvari jedinstvo, engleska vlada naređuje guvernerima da postignu sporazum sa Indijancima. U leto 1754. održava se kongres u Olbaniji, na kome učestvttju predstavnici osam kolonija. Indijanske poglavice od bijaju da zaključe savez sa kolonijama, uvereni da ih one ne mo gu zaštititi od francuskih napada. Kongres prihvata predlog 474 Bendžamina Franklina o zajedničkoj saradnji kolonija i njiho vom ujedinjenju. Kolonijalne skupštine odbijaju predlog iz stra ha da će to umanjiti njihovu vlast i povećati uticaj krune. Nakon proterivanja kolonista iz doline Ohaja, britanska vlada odluču,je da uputi trupe da prisili Francuze da se povuku (1755). Engleska vojska doživljava poraz u blizini tvrdave Diken (današnji Pitsburg), u kojoj gine general Edvard Bradok. U dru gim oblastima borbe se vode sa promenljivim uspehom. Engle ska vlada vodi neodlučnu poiitiku u kolonijama, suočena sa pripremama rata u Evropi i traganjem za saveznicima. Admiral Boskaven ne uspeva da zauzme tvrđavu Nijagaru, a francuske trupe osvajaju tvrdavu Osvego. Pošto Engleska doživljava neu spehe na svim stranama, na vlast dolazi Pit i menja se način vo đenja rata. On želi proterivanje Francuza iz Severne Amerike i učvršćivanje engleske dominacije na morima. Pit traži saradnju između kolonija i engleskih komandanata, neočekivano napada u raznim delovima sveta (Evropa, Amerika, Indija), čime prisi ljava Francuze da rasipaju svoje snage na više ratišta. Prva godina rata završava se neuspešno. U junu 1757. en gleska flota ne plovi za Ameriku, a ekspedicija u zapadnu Afriku se odlaže; Francuzi zauzimaju englesko utvrdenje kod Kalkute. Prvi uspesi postižu se naredne godine: Pit imenuje za koman dante britanskih snaga u Americi mlade oficire Amhersta i Vol fa, a engleska flota sprečava isplovljavanje francuskih brodova
za Ameriku. U leto 1758. Englezi zauzimaju tvrđave Luisburg, Frontenek, Osvego i Diken i uništavaju francusku flotu. Genera li Volf i Houv ne uspevaju da osvoje tvrđavu Tajkonderoga. Na redna godina, 1759, predstavlja annus mirabilis. Engleske kop nene i suvozemne snage nanose Francuzima mnoge poraze, pa Horas Volpol tvrdi da su se „konopci na crkvenim zvonima otrcali zbog stalnog zvonjenja u slavu pobeda engleskog oružja“. U zapadnoj Indiji britanska flota zauzima ostrva Gvadelup i Mariju Galante, a najveći uspeh je osvajanje Kvibeka, davnašnji cilj mnogih kolonista i Engleza. Padom Kvibeka okončano je francusko prisustvo u Kanadi. U leto admirali Boskaven i Bro drik nanose poraz francuskoj floti kod Lagosa i uništavaju naj veći broj brodova. Pokušaj invazije na britanska ostrva završava se neuspehom kad u jesen 1759. admiral Houk uništava francu sku flotu u Kviberonskom zalivu. Francuska flota nije više pret nja engleskoj floti. U leto 1760. general Amherst zauzima Mon treal i Kanadu, a Pit predvida osvajanje ostrva Martinika, Gre nade i Sv. Lucije, koji padaju u engleske ruke početkom 1762, kad Pit nije više na vlasti. Indija. - Imperijalni sukobi ne odvijaju se samo u Americi, Evropi ili na okeanima. Dve sile se sukobljavaju na Istoku, u In diji. Bombaj je krunski posed i od 1668. nalazi se pod vlašću Is točnoindijske kompanije. Lokalni vladar, od koga zavise, iz najmljuje Englezima Madras. Bombaj je centar engleske trgovi ne i brodarstva u Indiji, pa Kompanija želi da proširi svoju vlast 475 i to dovodi do sukoba sa poslednjim vladarom Mogulskog car stva Aurungzabeom. On nareduje da se Englezi proteraju iz In dije, ali u tome ne uspeva. Kompanija kupuje oblast oko grada Kalkute (1696), i odatle širi svoju moć u unutrašnjost. Izvoz iz Indije stalno raste, a njegov najveći deo čini svila, pamučno pre divo, drvo za bojenje, čaj i kafa. Nizozemska i Portugalija gube svoj raniji položaj, pa Francuzi ostaju najvažniji rival. Njihovo uporište se nalazi u Pondišeriju, a na zapadnoj obali imaju Kal kutu, Surat i Nlehe. Engleska Istočnoindijska kompanija raspo laže flotom, dok Francuzi zavise od podrške iz Pariza. Imenova nje Dipleksa za guvernera francuske kompanije (1741) pretnja je engleskom položaju i uticaju u Indiji. Početak sedmogodišnjeg rata zatiče Indiju u stanju iščeki vanja. Rat se očekuje, a pretnje Madrasu i južnoj Indiji postaju sve primetnije. Uticaj Francuske na Dekanskoj visoravni je veli ki, uprkos Dipleksovog povratka u Francusku (1753). Engleski položaj u Bengalu ugrožava nepouzdani Siraj ud Dala, novi vla dar, koji upućuje svoje trupe protiv Kalkute i engleskog garnizo na u tvrđavi Vilijam. Posle opsade tvrđave, engleski garnizon mora da se preda (1756). Vest o zauzeću Kalkute navodi engleske vlasti da protiv Siraj ud Dale upute trupe pod komandom Rober ta Klajva, činovnika Istočnoindijske kompanije. Klajvove snage nanose poraz Siraj ud Daleovim trupama (1757) i vraćaju tvrđa-vu Vilijam. Kompanija potvrđuje privilegije i Dala mora da plati odštetu. Engleska vlast se utvrduje u Bengalu. Iste godine Klajv
nanosi novi poraz Dali kod Plesija, posle čega Kompanija stiče još veću vlast u Bengalu. U narednim godinama engleska vlada šalje pojačanja u Indiju, a trupe postižu značajne uspehe u Pon dišeriju. To ugrožava centar francuskih poseda u Indiji. Džordž III stupivši na presto 1760, menja politiku, traži za ključenje mira i želi da ukloni Pita. U to vreme počinju pregovori za zaključenje mira između Engleske i Francuske. Vojvoda Soa zel predlaže da se Francuska odrekne Kanade, osim rta Breton i prava ribolova na Njufaundlendu, i povrati Minorku u zamenu za Gvadelup i Mariju Galante. Pit želi da zadrži Kanadu i poti sne Francuze iz Severne Amerike. Početak francusko-španskih pregovora dovodi do prekida pregovora, a Pitov predlog da En gleska objavi rat Španiji nailazi na odbijanje Džordža III. Pit podnosi ostavku, a početkom 1762. Španija objavljuje Engleskoj rat;. On se završava španskim porazom i zauzećem Havane i Ma nile na Filipinima. Mirovnim ugovorom između Francuske i Engleske, zaklju čenim u Parizu februara 1763, završava se „prvi svetski rat“, ka ko ga nazivaju mnogi savremenici. Njegovim odredbama pot vrduje se pobeda Engleske i njen položaj najveće kolonijalne si le. Francuska se odriče Kanade, a dobija Gvadelup, Martinik i Gori; francuski ribari dobijaju pravo da love i suše ribu na oba lama Njufaundlenda. Pored Kanade, Engleska dobija ostrva Granadu i Dominiku u zapadnoj Indiji, istočnu i zapadnu Flori du u Americi i Senegal u Africi. Engleska potvrđuje svoju pre 476 vlast u Indiji. Ugled Francuske kao velike sile naglo opada, iako Pit izražava svoje nezadovoljstvo odredbama Pariskog mira. Evropska ekspanzija posle 1763. - Pariski ugovor znači vr hunac britanske snage i poraz Francuske i Španije u borbi za premoć u kolonijama. U narednim decenijama razvitak koloni jalnih carstava odvija se u drukčijem pravcu. Revolucije u sever noj Americi i Evropi dovode do raspadanja starih imperija. Po buna u Americi dovodi do nestanka britanske vlasti nad trinaest američkih kolonija;22 posle toga britanska imperijalna struktura se menja, a sa njom i uverenja o moralnosti, vrednosti i stalnosti takvih tvorevina. Ratovi francuske revolucije dovode do skoro potpunog nestanka francuskog kolonijalnog carstva, iako u jed nom trenutku izgleda da će Napoleon I biti u stanju da obnovi njegovu veličinu. Špansko kolonijalno carstvo preživljava revo luciju u Americi i Francuskoj, ali posle toga počinje da se raspa da zbog unutrašnjih sukoba i ratova. Uprkos gubitka dela imperije, Engleska izlazi ojačana i proširena iz sukoba i ratova; gubitke u Severnoj Americi nadok naduje osvajanjem u drugim delovima sveta, a njena ratna .flota i trgovačka mornarica dominiraju svetskim morima i okeanima. Engleska stiče nove posede i širi svoju vlast u Indiji, Kini i na Pa cifiku. Glavni razlog toj ekspanziji je ubrzani tempo industrija lizacije u Engleskoj. Velike količine jeftinog tekstila izvoze se u Indiju i Kinu, odakle se uvoze razni začini i druga roba potrebna
Engleskoj i Evropi. Novu englesku imperiju na Istoku ne odliku ju velika prostranstva i mnogobrojna naselja. Nova kolonijalna politika zahteva velika sredstva i radnu snagu koji su potrebni u zemlji. Engleska usavršava model koji ranije primenjuju Holan đani: izgradnja mreže pažljivo odabranih baza i trgovačkih em porija, savezništvo sa lokalnim vladarima i zaštita engleske rat ne flote. Primena takve politike i teškoće najbolje se ispoljavaju u Indiji. Moć Istočnoindijske kompanije je smetnja učvršćivanju engleskog uticaja u Bengalu. Klajv uspeva da umiri ratobornost Kompanijinih činovnika i izgradi sistem saveza sa lokalnim vla darima u Bengalu, Biharu i Orisi. Kompanija dobija pravo da ubira poreze, dok nabob ima formalnu političku vlast. Time Kompanija prestaje da se bavi trgovinom i u svoje ruke sakuplja veliku snagu od 150.000 vojnika koji joj obezbeđuju nadmoćnost nad svim ostalim vladarima i konkurentima. Mnogi službenici, medu kojima i Klajv, stiču velika bogatstva i zanemaruju poslo ve Kompanije. Klajv ne uspeva da iskoreni korupciju i vraća se u Englesku razočaran (1767). Sređivanje prilika u Indiji poverava se guverneru Bengala, Vorenu Hastingsu, koji dolazi u Indiju 1772. U Bengalu je pobu na protiv Engleza, što ugrožava položaj Kompanije. Hastings preuzima upravu nad administracijom, uvodi red i pravdu i po kušava da iskoreni korupciju i preterano bogaćenje. Stvara nove sudove i smanjuje privilegije činovnika Kompanije. Prilike u In 477 diji izazivaju pažnju javnog mnenja u Engleskoj, a u Parlamentu se u više navrata raspravlja o Kompaniji, njenom bankrotstvu. Da bi utvrdio zakonske okvire njenog delovanja, Parlament do nosi 1773. Regulativni zakon. To je pokušaj države da kontroliše rad Kompanije; vlada postavlja vrhovni sud u Bengalu da bi za štitila lokalno stanovništvo od zloupotrebe činovnika. Imenuje se novi guverner koji upravlja Madrasom i Bombajem. Pored gu vernera postoji savet, čije odluke obavezuju guvernera. Izmedu saveta i guvernera izbijaju česti sukobi oko pitanja trgovine i za štite britanskog položaja u Bengalu. U vreme Hastingsove upra ve, Kompanija dolazi u sukob sa vladarima Marata, Mosora i ni zama od Hajderabada. Rat traje do 1782. i u njega se upliće Francuska. Zbog učešća Francuza dugotrajni rat sa Maratima postaje pretnja engleskom prisustvu u Indiji. Francuska vlada preuzima nadzor nad poslovima francuske Istočne kompanije, obnavlja Pondišeri i pokušava da povrati uticaj u Čandenagoru. Razmi šlja se o slanju ljudi i novca u Indiju sa ciljem stvaranja koalicije sa indijskim vladarima i slabljenja uticaja Istočnoindijske kom panije. Tek 1776. Francuska je u stanju da nešto više učini u In diji, ali zbog potonjeg učešća u ratu protiv Engleske u Severnoj Americi i zapadnoj Indiji Francuska nije u stanju da preduzme nešto značajnije. Pokušaji francuskih agenata da stupe u dodir sa indijskim vladarima nailaze na odlučan Hastingsov otpor. On
zauzima sva mesta koja se nalaze u francuskim rukama. U na rednim godinama Francuzi propuštaju da iskoriste zauzetost Istočnoindijske kompanije u ratu protiv Marata i povrate svoj uticaj u Indiji. Tek 1781. francuska vlada šalje snažne snage u Indiju da uspostave ravnotežu sa Englezima. Takva odluka dola zi sa zakašnjenjem. Francuske i engleske pomorske snage sukob ljavaju se duž indijskih obala, ali bez odsudne pobede ijedne strane. Dolazak francuskih kopnenih snaga ne donosi očekivani ishod, pošto za njih nema pogodne baze odakle bi preduzimale akcije. Sa indijskim vladarima ne postoji savez. Rat se prekida. Versajskim ugovorom (1783) Francuska potvrđuje svoj po ložaj i privilegije u Indiji, iako Engleska zadržava svoj raniji uti caj. Istočnoindijska kompanija uspeva da se suprotstavi svim pretnjama i pritiscima Francuza i lokalnih vladara. Pod Has tingsovim vođstvom Kompanija izlazi iz borbe kao najjača drža va u Indiji. Svoj položaj u Indiji britanska vlada potvrđuje Zako nom o Indiji donetim 1784, koji joj daje pravo da ispituje delat nost Kompanije. Ona zadržava pravo trgovine, dok pitanja poli tike, vojske i prihoda prelaze u nadležnost Kontrolne komore koju sačinjavaju članovi vlade i predstavnici krune. Parlament preuzima odgovornost za delove Indije koji se nalaze pod vlašću Kompanije. Indija postaje centar britanske istočne irnperije. Otvaranje Pacifika. - Sredinom veka prostori Pacifika su misterija za Evropljane. Konture kopna i mora nejasno se ucrta vaju na tadašnje karte. Prva znanja o Pacifiku potiču iz XVI ve 478 ka, kad Portugalija i Španija uspostavljaju svoje posede na nje govim ivicama. Magelanovo putovanje preko Pacifika ukazuje na njegova prostranstva, ali se to brzo zaboravlja. Istraživanje ometaju mnogi problemi: mali brodovi, slabo pripremljeni kape tani, bolesti (skorbut), teškoće orijentacije. Krajem XVII veka zna se za položaj Japana, pacifička obala Amerike poznata je do južne Kalifornije, u južnom delu zna se za ostrva između Ameri ke i Nove Gvineje, kao i za zapadnu Australiju, Tasmaniju i deo Novog Zelanda. Ne zna se da li te zemlje čine celinu, tj. južni kontinent. Interesovanje za Pacifik je malo, pa on ostaje carstvo bukanera, polupirata. Engleski kapetan Vilijam Dampijer posećuje Formozu, Fi lipine i istočnu Indiju, o čemu objavljuje 1697. knjigu pod naslo vom Novo putovanje oko sveta. Engleski Admiralitet odobrava Dampijerov predlog o istraživanju Pacifika. Na tom putovanju on otkriva Novu Britaniju, koju opisuje kao važnu trgovačku i strategijsku bazu, odakle se može ploviti ka istočnoj Indiji, Au straliji i Novom Zelandu. Plovidba i boravak u tim krajevima podstiču Danijela Defoa i Džonatana Svifta da pišu svoje roma ne. Potom se stvara Kompanija južnog mora (1711). Istovremeno, u vodama Pacifika borave francuski pomorci, koji plove između Čilea i Perua, ali ne proširuju znanja o tom delu sveta. U vreme rata 1740-1748. britanska vlada šalje manju flotu u vode Filipi na sa ciljem da ometa špansku trgovinu. Flota ne postiže veće us pehe, ali podstiče interesovanje za Pacifik.
Engleski pisac i geograf Džon Kembel podstiče vladu i jav nost da preduzmu trgovačku ekspanziju u Pacifiku. On predlaže da se traži severozapadni prolaz, čiji će posed omogućiti Engleskoj da prebacuje flotu iz Atlantskog okeana u Pacifik i napada španske teritorije. U vreme mira prolaz će koristiti trgovci da prenose robu iz Evrope u Kinu, Indiju i Japan. U vezi južnog Pa cifika Kembel predlaže da se pojača korišćenje prirodnih bogat stava južnog kontinenta, u čije postojanje on veruje. U Francu skoj Šarl de Bros iznosi mišljenje o postojanju južnog kontinenta i predlaže da se u južnom Pacifiku stvori moćna francuska impe rija. To najavljuje proširenje rivalstva dve sile na Pacifiku, pa njegovo istraživanje ima širi značaj od čisto geografske radozna losti. Džems Kuk i njegovi prethodnici. - Sedmogodišnji rat ometa ostvarenje takvih predloga, ali posle njegovog završetka obe zemlje šalju ekspedicije u taj deo sveta. Engleska pobeda u ratu podstiče nove apetite i povećava energiju, a sve više se učvršćuje mišljenje da će prevlast u Pacifiku učvrstiti položaj Velike Britanije kao najveće sile. Francuska traži naknadu za iz gubljene teritorije u Americi i Indiji u Pacifiku; Šoazel tvrdi da Francuska neće dopustiti da samo Engleska poseduje kolonije u torn delu sveta. Već 1763. francuska vlada šalje ekspediciju pod komandom Buganvila, a naredne godine odlazi i engleska flota pod komandom admirala Bajrona. Obe flote kreću ka Fokland 479 skim ostrvima, koja dve zemlje smatraju „ključem za Pacifik“ i osnovom za prevlast Francuske na Pacifiku. Bajron plovi na severozapad, ali ne otkriva nove zemlje. Prisustvo engleskih brodova u vodama Pacifika izaziva uznemirenost u Španiji, koja želi da očuva svoju premoć u tim oblastima. Nekoliko godina kasnije (1766) britanska vlada šalje dve ekspedicije u Pacifik na čelu sa admiralima Valisom i Karteretom. Njihov zadatak je da plove što više na jug. Tom prilikom Valis otkriva ostrvo Tahiti; Karteret ponovo otkriva Solomonska ostrva i plovi oko Nove Britanije. Iste godine Buganvil predvodi novu francu sku ekspediciju, predaje francusku bazu na Foklandima Španiji, dolazi na Tahiti, odakle kreće prema nepoznatoj istočnoj obali Australije. Buganvil posećuje Novu Britaniju, ali ne stiže do australijske obale. Engleska i francuska istraživanja ne menjaju bitno znanja o tim prostorima, pa nema napretka u otkriću južnog kontinenta. Pre povratka Valisa i Kartereta, britanska vlada šalje novu ekspediciju na Pacifik sa ciljem da se posmatra pomračenje Ve nere (1769). Na čelu ekspedicije je kapetan Džems Kuk, pomorac velikog iskustva i znanja. On ispituje zaliv Sv. Lorenca, sastavlja karte Nove Škotske i Njufaundlenda, odlično poznaje geografi ju, matematiku i astronomiju. U toku narednih godina Kuk po kazuje sposobnosti vrsnog istraživača, što ga čini jednim od najvećih pomoraca XVIII veka. Pored posmatranja pomračenja Venere, Kuk dobija zadatak da plovi na jug do 40ｰ u potrazi za južnim kontinentom. Sam Kuk piše da „želi da plovi dokle god je
jednom čoveku to moguće“. Ukoliko otkrije novi kontinent, on treba da opiše njegove obale, sakupi primerke biljnog i životinj skog sveta, zaključi savez sa domorocima i stavi ih pod zaštitu Velike Britanije. U leto 1768. Kuk napušta Englesku dobro opremljen i u ve likoj tajnosti. Po dolasku na Tahiti, Kuk plovi na jug, ali ne za paža postojanje kopna; potom skreće ka Novom Zelandu, čije obale ucrtava i zaključuje da je ostrvo pogodno za naseljavanje. Odatle ide do Tasmanije, pa skreće na sever, dolazi do obale i stavlja je pod vlast britanskog kralja. To je istočna obala Austra lije. Kuk otkriva prolaz izmedu nje i Nove Gvineje. Veliki delovi južnog Atlantika, Pacifika i Indijskog okeana ostaju neistraženi. Stoga Kuk preduzima drugu ekspediciju, koja ga vodi od Rta Dobre Nade na jug, kroz Antarktički krug, južni deo Indijskog okeana u južni Pacifik. Odatle se vraća preko Antarktičkog kru ga i stiže kod rta Horn. Krećući se u stalnoj magli i okružen le dom, Kuk stiže do 71°. On otkriva Antarktik, kontinent koji će „zauvek ležati pod snegom i ledom“. Kuk nastavlja da krstari južnim Pacifikom i južnim Atlantikom, upisujući mnoge tačke na kartu. Vraća se u Englesku 1775. sa dokazima da terra Au stralis ne postoji. Naredni Kukov zadatak je otkriće severozapadnog prolaza. On napušta Englesku 1776. i posle dugog putovanja stiže do se verozapadnih obala Amerike 1778. Njegov zadatak je da plovi do 480 65° severne širine i traži prolaz. On ispituje obale Aljaske, a po kušaj da pronađe prolaz završava se neuspehom. Naredne godi ne se susreće sa velikim ledenim bregovima i ne može da uđe u Bafinov zaliv. Ulazi u Beringov zaliv i plovi ka zapadu, ali se vraća. Početkom 1779. Kuk dovodi svoje brodove na Havaje, gde gine u sukobu sa urođenicima. Njegova flota vraća se u Englesku 1780. Posle Kuka taj deo sveta istražuje Vankuver, ali bez zna čajnijih otkrića. Kuk obavlja najveći deo posla i obrisi Pacifika postaju poznati. Ruše se mnogi mitovi i prikupljaju nova znanja. Kukovi opisi severnog i južnog Pacifika su podsticaj Evropljanima da se zainteresuju za te krajeve, iako to značajnije ne menja puteve svetske trgovine. Kukov opis istočne Australije je poziv za naseljavanje; 1788. britanska vlada gradi prva nase lja u Novom Južnom Velsu i to je temelj britanskog carstva u Pa cifiku. Prvi kolonisti su robijaši i osudenici sakupljeni po engle skim zatvorima. Kolonizacija Australije nije deo dalekosežnog plana: o naseobini se razmišlja kao o „naknadi za gubitak naših američkih kolonija“, ali posle neuspeha u Americi, britanska vlada ne pokazuje oduševljenje za takav korak. Pored kažnjeni ka, u Australiju počinju da odlaze i drugi, pa se 1792. karakter Novog Južnog Velsa kao kažnjeničke kolonije postepeno menja. Gajenje ovaca postaje najvažnije zanimanje. Istovremeno, u vo de Pacifika počinju da dolaze kitolovci, a na obalama Severne Amerike počinju da se akupljaju lovci na toplokrznene životinje (vidra), čija se krzna jako traže u Aziji (Kanton) i Evropi. U tim krajevima raste i broj ruskih naselja, što podstiče konkurenciju i
sukobe. Istražuje se oblast Hadsonovog zaliva, jednog od najbo gatijih lovnih rezervata na svetu. Odatle se vodi lukrativna trgo vina sa Londonom i Kantonom. 481
PARAGRAFI 482 PARAGRAFI 1 O tome v. str. 159 – 160 2 O tome v. str. 182 – 184 3 O tome v. str. 217 – 218 4 O fiziokratizmu v. str. 318 – 319 5 O jansenizmu v. str. 235 – 236 6 Zbog pogodnosti koristit će se izraz Italija 7 O ukidanju jezuitskog reda v. str. 371 – 372 8 O diplomatskoj revoluciji v. str. 384 – 386 9 O tome v. str. 335 – 337 10 O Josipovoj verskoj politici v. str. 375 – 377 11 O ratu za austrijsko nasleđe v. str. 417 - 419 12 O deobi Poljske v. str. 413 – 415 13 O Severnom ratu v. str. 407 – 408 14 O tome v. str.413 – 415 15 O austrijsko – turskom ratu v. str. 425 – 426 16 O ratu između Turske i Austrije od 1736. – 1739. v. str. 425 – 426 17 Više podataka o tursko – ruskom ratu v. str. 436 18 O jansenizmu v. str. 372 – 375 19 O proterivanju jezuita v. str. 371 – 372 20 O sedmogodišnjem ratu I diplomatskoj revoluciji v. str. 384 – 386, 419 – 420 21 Više o tome v. str. 417 – 419 22 O ratu u Severnoj Americi v. str. 465 – 467 483
GENEALOŠKE TABELE BIBLIOGRAFIJA REGISTAR 484 GENEALOŠKE TABELE PAPSTVO Pije II (1458-1464) Pavle II (1464-1471) Sikst IV (1471-1484) Inoćentije VIII (1484-1492) Aleksandar VI (1492-1503) Pije iII (1503) Julije II (1503-1513) Lav X (1513-1521) Hadrijan VI (1522-1523) Klement VII (1523-1534) Pavle III (1534-1549) Julije III (1550-1555) Marčelo II (1555) Pavle IV (1555-1559) Pije IV (1559-1564)
Pije V (1566-1572) Grgur XIII (1572-1585) Sikst V (1585-1590) Urban VII (1590) Grgur XIV (1590-1591) Inoćentije IX (1591) Klement VHI (1592-1605) Lav XI (1605) Pavle V (1605-1621) Grgur XV (1621-1623) Urban VIII (1623--1644) Inoćentije X (1644-1655) Aleksandar VII (1655-1667) Klement IX (1667-1669) Klement X (1670-1676) Inoćentije XI (1676-1689) Aleksandar VIII (1689-1691) Inoćentije XH (1691-1700) Klement XI (1700-1721) Inoćentije XIII ( 1 7?1--7 724) Benedikt XIII (1724 - 1730) Klement XII (17a0-1740) Benedikt XIV (1740-1758) Klement XIII (1758-1769i Klement XIV (1769-1774) Pije VI (1775-1799) MEDIČI Kozimo (1434-1464) Pjero (1464-1469) Đulijano (1469-1478) Lorenco Veličanstveni (1478-1492) Pjero (1492-1494) Lorenco (1512-1519) Alesandro (1523-1527, 1530-1537) Kozimo I (1537-1574) Frančesko (1574-1587) Ferdinand I (1587-1621) Ferdinand II (1621-1670) Kozimo III (1670-1723) Đan Gastone (1723-1737) SAVOJA Emanuelo Filiberto (1553-1580) Karlo Emanuelo I (1580-1630) Viktor Amadeo I (1630-1637) Fransoa Hijacint (1637-1638) Karlo Emanuelo II (1638-1675) Viktor Amadeo II (1675-1730) Karlo Emanuelo III (1730-1773) Viktor Amadeo III (1773-1796) ORANSKI-NASAU Viljem I Ćutljivi (1558-1584)
Moris Nasavski (1584-1625) Frederik Henri (1625-1647) Viljem II (1647-1650) Viljem III (1672-1702) Viljem IV (1748--1751) Viljem V (1766-1795) VALOA-BURBONI Luj XI (1461-1483) Šarl VIII (1483-1498) 485 Luj XII (1498-1515) Fransoa I(1515-1547) Anri II (1547-1559) Fransoa II (1559-1560) Šarl IX (1560-1574) Anri III (1574-1589) Anri IV Navarski (1589-1610) Luj XIII (1610-1643) Luj XIV (1643-1715) Luj XV (1715-1774) Luj XVI (1774-1792) TJUDORI-STJUARTI -HANOVERANCI Henri VII Tjudor (1485-1509) Henri VIII (1509-1547j Edvard VI (1547-1553) Marija (1553-1558) Elizabeta I (1558-1603) Džems I Stjuart (1603-1625) Čarls I (1625-1649) Čarls II (1660-1685) Džems II (1685-1688) Viljem III Oranski i Marija (1689 1702) Ana (1702-1714) Džordž I Hanoveranac (1714-1727) Džordž II (1727-1760) Džordž III (1760-1820) VAZE Gustav I (1523-1560) Erik XIV (1560-1568) Johan III (1568-1592) Sigismund (1592-1600) Karlo IX (1604-1611) Gustav Adolf (1611-1632) Kristina (1632-1654) Karlo X (1654-1660) Karlo XI (1660-1697) Karlo XII (1697-1718) Ulrika Eleonora (1718-1720) Frederik (1720-1751)
Adolf Frederik (17 51-17 71) Gustav III(1771-1792) HOENCOLERNI Albert Ahil (1470-1486) Johan Cicero(1486-1499) Joakim I(1499-1535) Joakim II (1535-1571) Johan Georg (1571-1598) Joakim Fridrih (1598-1619) Johan Sigismund (1608-1619) Georg Vilhelm (1619-1640) Fridrih Vilhelm, Veliki izbornik (1640-1688) Fridrih I Pruski (1688-1713) Fridrih Vilhelm I (1713-1740) Fridrih II Veliki (1740-1786) 486 HABSBURGOVCI Maksimilijan (1508-1519) Karlo I (1519-1558), nemački car _____________________________________ || VV španski Filip II (1558-1598) Filip III (1598-1621) Filip IV (1621-1665) Karlos II (1665-1700) Burboni Filip V (1700-1746) Ferdinand VI (1746-1759) Karlos III (1759-1788) Karlos IV (1788-1808) austrijski Ferdinand I (1558-1564) Maksimilijan II (1564-1576) Rudolf II (1576-1612) Matija (1612-1619) Ferdinand II (1619-1637) Ferdinand III (1637-1658) Leopold I (1658-1705) Josip I (1705-1711) Karlo VI (1711-1740) Marija Terezija (1740-1780) Josip II (1780-1790) 487 AVIS-HABSBURZI-BRAGANCE Alfonso V Avis (1438-1481) Žoao II (1481-1495) Manoel (1495-1521) Žoao III (1521-1557)
Sebastijan (1557-1578) Eurik (7 578--1580) Filip I ilabsburgovac (1580 - 1598) Filip II (1598 - 1621) Filip IiI (1621-1640) Žoao IV Braganca (1640-1656) Alfonso VI (1656-1667) Pedro II (1667-1706) Žoao V (1706-1750) Hoze (1750-1777) Marija I (1777-1816) JAGELONCI I SAKSONCI Kazimir IV Jagelonac (1447-1492) Jan Albert (1492-1501) Aleksandar I (1501-1506) Žigmund I (1506-1548) Žigmund II (1548-1572) Stefan Batori (1575-1586) Žigmund III (1587-1632) Vladislav III (1632-1648) Jan Kazimir II (1648--1668) Mihajlo Višnjovjecki (1669--1673) Jan III Sobjeski (1674-1696) Avgust II Saksonski (1697--1704, 1709-1733') Stanislav Lješčinski(1704-1709) Avgust III (1733-1763) Stanislav Ponjatovski(1763-1795) RUSIJA (Rurikovići, Rornanovi) Ivan III (1462-1505) Vasilije III (1505-1533) Ivan IV Grozni (1533-1584) Fjodor(1584-1598) Boris Godunov (1598-1605) Vasilije Šujski (1605-1610) Mihajlo Romanov (1613-1645) Aleksije 1 (1645-1676) Fjodor III (1676-1682) Ivan V (1682-1689) Petar I (1689-1725} Katarina I (1725-1727) Petar II (1727-1730) Ana (1730-1740) Ivan VI(1740-1741) Jelisaveta (1741-1762) Petar III (1762) Katarina II (1762-1796) OSMANSKO CARSTVO Mehmed II Osvajač (1451-1481) Bajazit II (1481-1512) Selim I (1512-1520)
Sulejman I Veličanstveni (1520-1566j Selim II {1566-1574) Murat lII (1574-1595) Mehmed III (1595-1603) Ahmed I (1603-1617) Mustafa I (1617-1618, 1622-1623) Osman II (1618-1622) Murat IV (1623-1640) Ibrahim I(1640-1648) Mehmed IV (1648-1687) Sulejman II (1687-1691) Ahmed II (1691-1695) Mustafa II (1695-1703) Ahmed III (1703-1730) Mahmud I (1730-1754) Osman III (1754-1757) Mustafa III (1757-1774) Abdul Hamid I (1774-1789) 488 ODABRANA BIBLIOGRAFIJA I. Bibliografski priručnici Besterman, Th., ed.: World Bibliography of 13ibliographies, I-V, Washin gton D. C., 1965-1966. Coulter, E. M. and Gestenfeld, M., eds.: Historical Bibliographies, New York 1935. Schottenloher, K.: Bibliographie zur deutschen Geschichte im Zeitalter der Gloubensspaltung, I-VI, Leipzig 1933-1940. Caron, P. et Stein, H.; Repertoire bibliographique de l'histoire de France, I-VI, Paris 1923-1938. Read, C.: Bibliography of British History: Tudor Period, Oxford 1959. Bromley. J. S. and Uoodwin, A., eds.: A Select List of Works on Europe and Europe Overseas 1715-1815, Oxford 1956. II. Istorija Evrope The New Cambridqe Modern History, I-XII, Cambridge 1957-1971. 1. The Renaissance 1493 – 1520. Ed. by G. R. Potter. 2. The Reformation 1520 – 1559. Ed. by G. R. Elton. 3. The Counter-Reformation and Price Revolution 1559 – 1610. Ed. by R. B. Wernham. 4. The Decline of Spain and the Thirty Year War 1609-1648/59. Ed. by J. R. Cooper. 5. The Ascedency of France 1648 – 1688. Ed. by F. L. Carsten. 6. The Rise of Great Britain and Russia 1688-1725. Ed. b,y J. S. Bromley. 7. The Old Regime 1713 – 1763. Ed. by J. O. Lindsay. 8. The American and French Revolutions 1763 – 1793. Ed. by A. Goodwin. Peuples et Civilisation publiee sous Ia direction de L. Halphen and Ph. Sagnac. 1. H. Hauser et A. Renaudet: Les debuts de l'age moderne, Paris 1956. 2. H. Hauser: La preponderance espaynole (1559-1660), Paris 1948. 3. Ph. Sagnac et A. de Saint-Leger: Louis XIV (1661-1715), Paris 1949. 4. P. Muret: La preponderance anglais (1715-1763), Paris 1950. 5. Ph. Sagnac: La fin de l'Ancien Regime et la Revolution Americaine
(1763-1789), Paris 1950. Clio 1. H. See et A. Rebbilon: Le XVIe siecle, Paris 1950. 2. E. Preclin et V. L. Tapie: Le XVIIe si'ecle. Monarchie centralisees (1610-1715), Paris 1949. 489 3. E Preclin et V. L. Tapie: Le XVIIIe siecle, I-II, Paris 1952. Nouvelle Clio 1. P. Chaunu: Conquete et exploitation des nouveaux mondes, Paris 1970. 2. F. Mauro: L'expansion europeenne (1600-1870), Paris 1964. 3. J. Delimeau: Naissance et affirmation de la Reforme, Paris 1966. 4. J. Delimeau: Le eatholicisme entre Luther et Voltaire, Paris 1967. 5. H. Lapeyre: Les monarchies europeennes du XVIe siecle, Paris 1967. 6. P. Mandrou: La France au XVIIe et XVIIIe siecles, Paris 1967. 7. P. Jeannin: L'Europe du Nord-Ouest et du Nord aux XVIIe et XVIIIe siecles, Paris 1967. A General History of Europe. Ed. by D. Hay 1. D. Hay: Europe in the Fourteenth and Fifteenth Centuries, London 1966. 2. H. G. Koenigsberger and G. L. Mosse: Sixteenth Century, London 1968. 3. D. H. Pennington: Seventeenth Century, London 1970. 4. M. S. Anderson: Europe in the Eighteenth Century 1713-1783, London 1961. The Rise of' Modern Europe. Ed. by W. Langer. 1. M. P. Gilmore: The world of humanism 1453-1.517, New York 1952. 2. C. J. Friederich: The age of the Baroque 1610-1660, New York 1952. 3. F. L. Nussbaum: The triumph of science and reason 1660-1685, New York 1953. 4. J. B. Wolf: The emergence of great powers 1685-1715, New York 1963. 5. P. Roberts: The guest for security 1715-1740, New York 1963. 6. W. L. Dorn: Competition for empire 1740-1763, New York 1963. 7. L. Gershoy: From despotism to revolution 1763-1789, New York 1963. The Fontana History of Europe. Ed. by J. H. Plumb 1.J. H. Hale: Renaissarcce Europe 1480-1520, London 1971. 2.J. R. Elton: Reformation Europe 1517-1559, London 1977. 3. J. H. Elliot: F,urope Divided 1559-1598, London 1968. 4. G. Parker: Europe in Crisis 1598-1648, Ithaca, N. Y., 1979. 5. J. Stoye: Europe Unfolding 1648-1688, London 1969. 6. D. Ogg: Europe of the Anciet Regime 1715-1783, London 1971. 7. O. Hufton: Europe: Privilege and Protest, 1730-1789, Ithaca, N. Y. 490 1980. Propylaen Weltgeschichte. Herausgegeben von G. Mann und A. Nitschke. l. Vol. VI: Weltkulturen Renaissance im Europe, Berlin-Frankfurt-Wien 1964. 2. Vol. VII: Von der Reformation zur Revolution, Berlin-Frankfurt-Wien 1964.
Bceмupнaя ucmopuя. Изд. Aкaдeмии Hayx CCCP, Mocквa 1956-1966. 1. Boл IV: XVI – XVIIв. М. М. Смирнина редактор. 2. Boл. V: XVIIIв. Я. Я. Эутис редактор. Ilustrovana istorija sveta l. Srednji vek i renesansa. Priredili R. Mihaljčić i Lj. Maksimović, Beograd 1983. 2. Svet u ekspanziji. Priredio D. Živojinović, Beograd 1983. 3. R. R. Palmer and J. Colton: A History o,f the Modern World, New York 1965. Pregledi 1. G. Spini: Storia dell'eta moderna dall'Impero di Carlo V all' Ilumini smo, Torino 1960. 2. V. Popović: Istorija novog veka (1492-1815), Beograd 1941. 3. S. D. Skaskin-O. L. Vajnštajn: Istorija srednjeg veka, II, Beograd 1952. 4. G. N. Clark: The Seventeenth Century, Oxford 1947. 5. A. Lloyd Moote: The Seventeenth Century. Europe in Ferment, Lexington 1970. 6. P. Chaunu: Civilizacija klasične Evrope, Beograd 1977. 7. P. Chaunu: La civilisation de l'Europe des lumiers, Paris 1971. 8. R. Mousnier: Les XVIe et XVIIe siecles, Paris 1956. 9. R. Mousnier et L. Labrouse: Le XVIIIe siecle, Paris 1953. 10. P. Sugar: Southeastern Europe under Ottoman Rule 1354-1904, Seattle 1977. 11. F. Gilbert, ed.: The Norton History of Modern Europe, New York 1971. III. Humanizam i renesansa 1. J. Hojzinga: Jesen srednjega veka, Novi Sad 1974. 2. L. Olschki: The Genius of Italy, London 1950. 3. P. O. Kristeller: Renaissance thought, New York 1963. 491 4. W. K. Ferguson: Europe in transition 1300-1520, Boston 1962. 5. J. Burhardt: Kultura renesanse u Italiji, Zagreb 1953. 6. E. Garin: Kultura renesanse. Istorijski profil, Beograd 1982. 7. P. O. Kristeller: The classics and Renaissance thought, Cambridge: Mass., 1955. 8. H. A. Enno van Gelder: The two reformations of the sixteenth century. A study of the religious aspects and consequences of the Renaissance and humanism, The Hague 1961. 9. E. Friedel: Kultura novog vremena. Od crne smrti do naših dana, I--II, Zagreb 1940. 10. M. Pantić: Humanizam i renesansa, Cetinje 1963. 11. L. Spitz: The religious renaissance of the German humanists, Cam bridge: Mass. and Oxford 1963. 12. G. Mattingly: Renaissance diplomacy, Boston 1955. 13. R. Aubenas et J. Ricard: L'Eglise et la Renaissance 1449-1517, Paris 1951. 14. V. Filipović: Filozofija renesanse i odabrani tekstovi filozofa, Zagreb 1956. 15. J. Hojzinga: Erazmo Roterdamski, Beograd 1982. 16. Erazmo Roterdamski: Pohvala ludosti, Beograd b. d.
17. T. Mor: Utopija, Beograd 1951. 18. K. Kaucki: Tomas Mor i njegova Utopija, Beograd 1953. 19. F. Gilbert: Machiavelli and Guichardini, Princeton 1963. 20. N. Machiavelli: Vladar, Zagreb, više izdanja. 21. N. Machiavelli: Izabrana djela, Zagreb 1984. 22. F. Chabod: Machiavelli and the Renaissance, London 1958. 23. D. Weinstein: Savanarola and Florence, Princeton 1970. 24. M. 1VI. Phillips: Erasmus and the Northern Renaissance, London 1949. IV. Otkrića, kolonizacija, štampa l. C. M. Cipolla: Guns and sails in the early phase of European expan sion, 1400-I700, London 1965. 2. J. H. Parry: The age of recoraaissance, I ondon-Cleveland 1 963 3. M. Mollat et P. Adam, eds.: Les aspects internatioraaux de iu decou verte oceanique aux XVe et XVIe siecle, Paris 1965. 4. J. H. Elliot: The old world and the new 14.92-1G:50, Cambridge 197[i 5. J. H. Parry: The Spanish theory of the empire in the sixteenth century, Cambridge 1940. 6. B. Maksimović: Doba velikih geografskih otkrića, Zagreb 1955. 7. P. Hermann: Adamova oporuka, smjelost i pustolovine otkrića, Zagreb 1961. 8. J. V`Iassemann: Kristof Kolumbo. Don Quojote oceana, Zagreb 1952. 9. V. Vinja: Kolumbo i novi svet. Brodski dnevnici, izveštaji, svedočan stva očevidaca, Zagreb 1955. 10. S. E. Morison: Kolumbo, admir｢l okeana, Beograd 1963. 11. S. E. Morison: The European discovery of America, I-II, New York 1971-1974. 12. S. Cvajg: Magelan. Čovek i njegovo delo, Novi Sad 1948. 492 13. R. Baumgardt: Fernando Maqellan. Povijest prve plovidbe oko svije ta, Beograd 1957. 14. W. H. Prescott: Osvojenjc: Vleksikcz, Zagreb 1955. 15. F. A. Kirkpatrik: Španski osvajači, Beograd b. d. 16. C. R. Boxer: Four centuries of Portugese expansion 1425 - 1825. Johannesburg 1961. 17. V. Magalhaes-Godinho: L'economie de l'empire portugais aux XVe et XVIe siecles, Paris 1970. 18. Luis de Kamoens: Luzijadi, Beograd 1982. 19. K. M. Panikkar: Azija i zapadna dominacija, Zagreb 1958. 20. M. Deveze: L'Europe et le monde a la fin du XVIIIe siecle, Paris 1970. 21. L. Favre et H. J. Martin: L'apparition du livre, Paris 1958. 22. C. Ledre: Histoire de la presse, Paris 1958. 23. J. Radonić: Štamparije i škole rimske Kurije u Italiji i južnosloven skim zemljama u XVII veku, Beograd 1949. V. Protestantizam i reformacija 1. G. R. Elton: Reformation Europe, London and New York 1963. 2. G. L. Mosse: Reformation, London and New York 1963. 3. J. Lortz: Die Reformation in Deutsehland, I-II, Freiburg 1949. 4. G. H. Williams: The Radical Reformation, Philadelphia 1962. 5. E. E. Erikson: Young man Luther, New York and London 1958. 6. E. G. Schwiebert: Luther and his times, St. Louis 1950.
7. W. Elert: Morphologie des Luthertums, Munchen 1931. 8. H. R. Trevor-Roper: Religion, the Reformation and social change, London 1967. 9. H. Holborn: Ulrich von Hutten and the Reformation, London and Baltimore 1937. 10. G. Franz: Der Deutsche Bauernkrieg, Miinchen 1933. 11. O. Farmer: Huldrych Zwingly, I-IV, Zurich 1943-1960. 12. A. G. Dickens: The English Reformation, London 1964. 13. F. Wendel: Calvin: The origin and development of his religious thoughč, London and New York 1963. 14. A. Bieler: La pensee economique et sociale de Calvin, Geneve 1959. 15. J-A. Gautier: Histoire de Geneve, des origins a l'annee 1691, I-VIII, Geneve 1896-1914. 16. E. W. Monter: Calvin's Geneve, New York 1967. 17. M. Mirković: Matija Vlačić Ilirik, Zagreb 1960. 18. M. Rupel: Primož Trubar. Življenje in delo, Ljubljana 1962. 19. L. Favre: La probleme de l'incroyance au XVIe siecle: la religion de Rablais, Paris 1947. 20. S. Fischer-Galati: Ottoman imperialism and German Protestantism 1521-1555, Cambridge: Mass. 1959. 21. L. Willaert: La restauration Catholique 1563-1648, Paris 1960. 22. H. O. Evennett: The spirit of the Counter-Reformation, Cambridge 1968. 493 VI. Katolička reformacija, vera i verski ratovi l. I. de la Tour: Les origins de la Reforma, vol. II, Paris 1912. 2. P. Janelle: The Catholic Reformation, Milwaukee 1949. 3. J. Jedin: Katolische Reformation oder Gegenreformation, Luzern 1946. 4. H. Jedin: History of the Council of Trent, I-II, London and New York 1957-1961. 5. E. Troeltsch: The social teaching of the Christian churches, New York 1931. 6. E. Preclin et E. Jarry: Histoire de l'Eglise depuis les origines jusqu' a nous jours, I-II, Paris 1955-1960. 7. E. G. Leonard: Histoire generale de Protestantisme, Paris 1939. 8. E. Preclin et E. Jarry: Les luttes politiques et doctrinales au XVIIe et XVIIIe siecles, Paris 1956. 9. A. L. Drummond: German Protestantism since Luther, London 1951. 10. B. Vogler: Le clerge protestant rhenan au siecle de la Reforme 1555 1619, Strasbourg 1976. 11. Ludwig von Pastor: History of the Popes from the Middle Ages, I XXXVI, St. Louis 1891-1945. 12. P. Dudon: St. Ignatius of Loyola, Milwaukee 1950. 13. H. Boehmer: The Jesuits, Philadelphia 1928. 14. D. L. Jensen: Diplomacy and Dogmatism, Cambridge: Mass. 1964. 15. P. Hazard: The European mind 1680-1715, London 1953. 16. H. R. Trevor-Roper: William Laud, London 1940. 17. M. R. O'Connell: The Counter Reformation 1560-1610, New York 1974. 18. J. Radonić: Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX
veka, Beograd 1950. 19. E. Lucka: Torquemada i inkvizicija u Španjolskoj, Zagreb 1951. 20. G. Livet: Les guerres de religion, Paris 1962. 21. L. Romier: Le royame de Catherine de Medicis, I-II, Paris 1913-1914. 22. P. Erlangen: St. Bartolomew's Night, London 1962. 23. A. W. Whitehead: Gaspard de Coligny, Admiral of France, London 1964. 24. R. Mousnier: L'assassinat de Henry IV, Paris 1964. 25. M. Veber: Protestantska etika i duh kapitalizma, Sarajevo 1968. 26. R. H. Toni: Religija i uspon kapitalizma, Beograd 1979. 27. J. Orcibal: Louis XIV et les protestants, Paris 1951. 28. P. Sonday: Bossuet, Paris 1931. 29. A. Gazier: Histoire generale du mouvement janseniste, I-II, Paris 1922. 30. R. Tavenaux: Jansenisme et politique, Paris 1965. 31. W. C. Scoville: The persecution of the Hugenots and French economic thought, Berkley 1960. 32. H. Sykes: Church and state in England in the Eighteenth cenčury, Cambridge 1934. 33. R. R. Palmer: Catholics and unbelievere.s in eighteenth century France, Princeton 1939. 494 34. H. R. Trevor-Roper: The European witch-craze of the 16th and 17th centuries, London 1967. 35. W. K. Medlin: Moscow and East Rome, Geneve 1952. 36. P. Miliukov: Outline of Russian culture: Religion and Church in Russia, New York 1960. 37. S. Runciman: The great church in captivity, Cambridge 1968. VII. Privreda i društvo 1. The Cambridge Economic History of Europe, vol. IV. The Economy of Expanding Europe in the XVIth and XVIIth Centuries. Ed. by C. Wilson, Cam bridge 1967. 2. The Fontana Economic History of Europe, vols. III-IV. Ed. by C. Cipol la, Glasgow 1976. 3. J. van Claveren: Europaisehe Wirtschaftgeschichte Spaniens im I6. und 17. Jahrhundert, Stuttgart 1960. 4. H. Manersberg: Wirtschaft und Socialgeschichte zentraleuropaischen Stadte in neurer Zeit, Gottingen 1960. 5. F. L. Nussbaum: A history of the economic institutions of modern Europe, New York 1933. 6. M. Dobb: Studija o razvitku kapitalizma, Zagreb 1961. BIBLIOGRAFIJA 559 7. E. Labrousse i ostali: Histoire econonzique et sociale de la France (1660-1789), Paris 1970. 8. H. Kunov: Opšta privredna istorija, vol. III-IV, Beograd 1958. 9. J. Kulischer: Opća ekonomska povijest srednjega i novoga vijeka, 7agreb 1957. 10. Crisis in Europe 1560 – 1660. Ed. by T. Aston, London 1969. 11. V. T. Totomianc: Istorija ekonomskih i socijalnih doktrina, Beograd 1928. 12. T. S. Ashton: An economic history of England: The eighteenth centu
ry, London 1955. 13. J. de Vries: The economy of Europe in an age of crisis, Cambridge 1970. 14. L. B. Packard: The corrcmercial revolution 1400-1776, New York 1927. 15. F. Braudel: La Mediterranee et le monde Mediterraneen k l'epoque de Philippe II, I-II, Paris, više izdanja. 16. W. Abel: Cri.ses agraires en Europe XIIIe-XIXe siecles, Paris 1973. 17. B. H. Slicher van Bath: Agrarian history of Western Europe, London 1963. 18. M. Bloch: Les caracteres originaux de l'histoire rurale francaise, Paris 1952. 19. J. Blum: Lord and peasant i.ra Russia from the ninth to the end of the nineteenth century, Princeton 1961. 20. M. Confino: Domaines et seigneuries, Paris 1966. 21. M. Campbell: The English Yeoman, London 1942. 22. H. See: Esquisse d'un histoire du regime agraire en Europe au XVIIe et XIXe siecles, Paris 1921. 495 23. H. Neveux: J. Jacquart et Le Roy Ladurie, eds., Histoire de la France rurale, vol. II, Paris 1975. 24. M. E. Link: The emancipation of the Austrian peasant 1740-1798, London 1949. 25. F. L. Carsten: The origins of Prussia, Oxford 1954. 26. R. Mols: Introduction a la demographie hi.storique des villes d'Euro pe, I-III. Louvain 1954-1956. 27. Population i.n history, Ed. by E. V. Glass and D. E. C. Eversley, Lon don 1965. 28. L. F. Hirst: The eonquest of plague. Oxford 1953. 29. J. N. Biraben: Les hommes et la peste en France, T-II, Paris 1975. 30. E. J. Hamilton: American treasure and the: price revolution in Spain, Cambridge: Niass. 1934. 31. W. Beveridge: Prices and wages in England from the twelvth to the nineteenth century, vol. I. Price and tables: mercantile era, London 1939. 32. H. Lapeyre: Simon Ruiz et les asientos de Philippe 77, Paris 1953. 33. F. C. Spooner: L'economie mondiale et les frappes inonetaires en F'rance 1493---1680, Paris 1955. 34. B. Caizzi: Industria, commercio e banca in Lombardia, Milano 1968. 35. R. Ehrenberg: Das Zeitalter der Fugger, I-II, Jena 1896. 36. The history of the principal public banks. Ed. by J. G. Van Dillen, The Hague 1934. 37. J. F. Bosher: French finances 1 770-17.95. From business to bureaucra cy, London 1970. 38. B. H. Nelson: The idea of usury, Princeton 1949. 39. R. Mantram: L'Istanbul dans la second moitie du XVIIe siecle, Paris 1962. 40. H. et P. Chaunu: Seville et l'Atlantique 1504-1650, I-VIII, Paris 19551959. 41. H. van der Wee: The qrowth of the Antwerp market and the European economy, I-III, The Hague 1963. 42. J. Delimeau: Vie economique et sociale de Rome dans la seconde moi
tie du XVle sieele, I-II, Paris 1957-1958. 43. La civilita Veneziana del Rinascimento, Venezia 1958. 44. R. Mousnier: Paris, fonctions d'un capitale, Sevres 1963. 45. V. Pearl: London and the outbreak of the Puritan revolution, Oxford 1961. 46. V. Barbour: Capitalism in Amsterdam i.n the seventeenth eentury, Baltimore 1950. 47. F. L. Ford: Strasbozcrg in transition 1648-1789, Cambridge: Mass., 1958. 48. C. Petit-Dutaillis: Les communes francaises, Faris 1947. 49. J. A. Maravall: Las communidades de Ca.stilla, Madrid 1963. 50. L. Stone: The crisis of aristocracy I558-1641, Oxford 1965. 51. R. Mandrou: Classes et luttes de classes en France au debut du XVIIe siecle, Florence 1965. 52. The European nobility in the eighteenth century. Ed. by A. Goodwin, London 1953. 53. J. C. Davis: The decline of the Venetian aristocracy as a ruling class, Baltimore 1962. 496 54. G. Chaussinard-Hogaret: La noblesse au XVIIIe sieele, Paris 1976. 55. T. S. Willan: Early history of the Russian Company 1553-1603, Man chester 1956. 56. A. E. Christensen: Dutch trade to the Balti.c about 1600, Copenhagen 1941. 57. R. Pernaud: Histoire de la bourgeoisie en France, vol. I, Paris 1960. 58. E. G. Barber: The bourqeoisie in eighteenth century France, Princeton 1955. 59. E. Donnan, ed.: The slave trade, I-IV, Washington, D. C. 1930-1935. 60. J. Klein: The Mesta: A study in Spanish economic history, Cam bridge: Mass., 1920. 61. C. VV. Cole: Colbert and a century of French mercantilism, I-II, New York 1939. 62. S. Štampar: Ekonomisti XVII i XVIII stoljeća, Zagreb 1952. 63. Š. Žid: Istorija ekonomskih doktrina od fiziokrata do na.ših dana, vol. I, Beograd 1921. 64. N. Vučo: Državna intervencija u privredi.. Istorijski razvoj, Beograd 1975. 65. H. Higgs: The Physiocrats, London 1897. 66. F. C. Lane: Venetian ships and shipbuilders, Baltimore 1934. 67. E. Heckscher: Mercantilism, I-II, London 1955. 68. L. A. Harper: The Navigation laws, New York 1939. 69. P. Mantoux: The industrial revolution in the eighteenth century, New York 1961. 70. T. S. Ashton: La rivoluzione industriale 1760-1832, Bari 1973. 71. G. Ostruba: Die Wirtschaftpolitik Maria Theresas, Wien 1963. 72. H. See: Histoire economique de la France, Paris 1939. 73. P. Lyaschchenko: A history of national economy of Russia, New York 1949. 74. R. Portal: L'Oural au XVIIIe siecle, Paris 1951. 75. W. O. Henderson: Studies of the economic policy of Frederick the Great, London 1963.
76. P. Sagnae: La formation de la societe francaise moderne, vol. I, Paris 1946. 77. A. O. Ortiz: La sociedad espanola en el siglo XVIII, Madrid 1955. 78. M. Berengo: La societa veneta alla fine del settecento, Firenze 1950. 79. A. Smith: Istraživanja prirode i uzroka bogatstva naroda, I-II, Zagreb 1952. VIII. Istorije država 1. J. H. Elliot: Imperial Spain 1469-1716, New York 1963. 2. J. Lynch: Spain under the Habsburgs, vol. I, Oxford 1964. 3. R. B. Merriman: The rise of the Spanish empire, I-IV, New York 1934. 4. K. Brandi: The Emperor Charles V, London 1939. 5. Charles Quint et son temps, Paris 1959. 6. G. Mattingly: The defeat of the Spanish Armada, London 1959. 7. G. Maranon: El conde-duque de Olivares, Madrid 1936. 8. B. Chudoba: Spain and the empire, Chicago 1952. 497 9. C. H. Haring, The Spanish empire in America, New York 1947. 10. A. Baudrillart: Philippe V et la Cour de France, III-IV, Paris 1890 1900. 11. H. V. Livermore: A history of Portugal, Cambridge 1947. 12. P. Wittek: The rise of the Ottoman Empire, London 1938. 13. H. Inalčik: Osmansko Carstvo. Klasično doba 1300-1600, Beograd 1947. 14. J. von Hammer: Historija Turskog (Osmanskog) Carstva, I-III, Zagreb 1979. 15. B. Lewis: Istanbul and the civilization of the Ottoman Empire, Norman: Oklahoma 1963. 16. S. J. Shaw: History of the Ottoman Empire and Modern Turkey, Cam bridge 1976. 17. H. A. R. Gibb and H. Bowen: Islamic society and the West, I-II, London 1957. 18. R. Samardžić: Mehmed Sokolović, Beograd 19. B. Lewis: Arapi u povijesti, Zagreb 1956. 20. P. Coles: The Ottoman impact on Europe, London 1968. 21. J. D. Clarkson: A history of Russia from the ninth century, London 1962. 22. P. Miljukov, Š. Senjebos, L. Ezenman: Istorija Rusije, Beograd 1939. 23. M. N. Pokrovski: Povijest Rusije od njezinog postanka do najnovijeg vremena, Zagreb 1939. 24. H. Schaeder: Moskau das dritte Rom, Darmstadt 1957. 25. B. H. Sumner: Peter the Great and the Ottoman Empire, Oxford 1949. 26. G. S. Thompson: Catherine the Great and the expansion of Russia, London 1961. 27. Е. И. Дружинина: Кючук - Каŭнарәҗuŭcкuŭ мuр 1774 іоәа, Моcква 1955. 28. J. H. Mariejol et E. Lavisse: Histoire de la France, vol. VI, Paris 1904. 29. E. Peroa, R. Duse, A. Lotrej: Istorija Francuske od najstarijih vreme na do 1774, vol. I, Beograd 1961. 30. V. L. Tapie: La France de Louis XI77 et de Richelieu, Paris 1962. 31. R. Mandrou: La France au XVIIe et XVIIIe siecles, Paris 1967. 32. P. Goubert: Louis XIV et vingt milions de francais, Paris 1966.
33. L. Andre: Louis XIV et l'Europe, Paris 1950. 34. B. Auerbach: La France et la Saint Empire Romain Germanique depuis la paix de Westphalie jusqu'a la Revolution francaise, Paris 1912. 35. H. Blet: Histoire de la colonisation francaise, Grenobl 1946. 36. Z. E. Rashed: The peace of Paris 1763, Liverpool 1952. 37. J. A. Williamson: The Tudor Age, New York 1953. 38. A. L. Rowse: The England of Elisabeth, London 1950. 39. A. L. Morton: Istorija Engleske, Sarajevo 1955. 40. G. M. Travelyan: Povijest Engleske, Zagreb 1956. 41. Dž. M. Treveljan: Društvena istorija Engleske od Čosera do kraljice Viktorije: šest vekova istorije, Beograd 1982. 42. D. Ogg: England in the reign of Charles II, vol. I-II, Oxford 1934. 43. J. H. Plumb: The growth of political stabžlity in England 1675-1723, London 1967. 44. F. L. Carsten: The origins of Prussia, Oxford 1959. 498 45. H. Holborn: A history of modern Germany, I-II, London 1965. 46. F. Mering: Istorija Nemačke od kraja srednjeg veka, Beograd 1951. 47. A. Berney: Friedrich der Grosse, Tubingen 1934. 48. A. Fauchier-Magnan: The smaller German courts in the eighteenth century, London 1958. 49. G. Benecke: Society and politics in Germany 1500-1750, London 1974. 50. Aretin K. O. von: Heiligen Romanisches Reich, I-II, Frankfurt 1967. 51. I. Anderson: A history of Sweden, London 1956. 52. M. Roberts: Gustavus Adolphus, I-II, London 1953-1958. 53. The Cambridge history of Poland, I-II, Cambridge 1960. 54. O. Laskowski, Sobieski: King of Poland, Glasgow 1944. 55. B. Kiraly: Hungary in the late eighteenth century, New York 1969. 56. C. V. Wedgwood: William the Silent, London 1944. 57. Britain and the Netherlands. Ed. by J. S. Bromley and E. H. Ros smann, London 1960. 58. P. Geyl: The Netherlands in the seventeenth century, I-II, London 1958-1963. 59. L. Salvatorelli: A concise history of Italy, New York 1940. 60. Storia d'Italia, vol. II. Ed. by N. Valeri, Torino 1959. 61. A. Tenenti: Piracy and the decline of Venice 1580-1615, London 1957. 62. F. Valsecchi: L'Italia nel Settecento, Milano 1959. 63. H. Hantsch: Das Geschichte Oesterreich, I-II, Wien 1950. 64. A. Jelačić: Čehoslovačka istorija, Beograd 1931. 65. N. Jorga: Istoržja Rumuna i njihove civilizacije, Vršac 1935. 66. V. Popović: Istočno pitanje, Sarajevo 1962. 67. H. H. Kaplan: The first partition of Poland, New York 1962. 68. A. Sorel: Istočno pitanje u XVIII veku, Beograd 1899. 69. J. Tadić: Španija i Dubrovnik u XVI veku, Beograd 1932. 70. V. Kostić: Dubrovnik i Engleska 1300-1650, Beograd 1975. 71. R. Samardžić: Veliki vek Dubrovnika, Beograd 1961. 72. D. Živojinović: Američka revolucija i Dubrovačka Republika 1763 1790, Beograd 1976. IX. Apsolutizam, administracija, diplomatija, parlamentarizam 1. M. Beloff: The Age of apsolutism, London 1954.
2. R. Mousnier et F. Hartung: Quelques problemes concernant la monar chie absolue. Relazioni de X Congresso Internazionale di Scienze Storiche. Roma 1955, vol. IV, Firenze 1955, str. 3-55. 3. G. Pages: La monarchie d'Ancien Regime, Paris 1932. 4. R. J. Booney: Political change in France under Richelicu and Mazarin 1624-1666, Oxford 1978. 5. G. Ziegler: The Court of Versailles, London 1966. 6. A. G. Dickens: The Courts of Europe. Politics, patronage and royalty 1400-1800, London 1977. 7. G. P. Gooch: Louis XV, the monarchy in decline, London 1956. 8. I. Beidtel: Geschichte der osterreichischen Staatverwaltung 1740 1848, vol. I, Innsbruck 1896. 499 9. F. Fejto: Un Habsbourg revolutionaire, Joseph II, Paris 1953. 10. H. Kretschmayr: Maria Theresa, Gotha 1925. 11. F. Valsecchi: L'｢ssolutisma illuminato in Austria e in Lombardia, Bo logna 1931. 12. R. Mousnier: La venalite des offices sous Henri IV et Louis XI77, Ruan 1945. 13. K. W. Swart: The sale of offices in the seventeenth century, The Hague 1949. 14. E. Barker: The development of public services in Western Europe 1660-1930, Oxford 1944. 15. M. Marion: Dictionnaire des institutions de la France au XVIIe et XVIIIe siecles, Paris 1923. l6. R. Doucet: Les institutions de la France au XVIe siecle, I-II, Paris 1948. 17. M. Bordes: L'administr｢tion provinciale et municipale en France au XVIIIe siecle, Paris 1972. 18. P. Oliver-Martin: L'organisation corporative de la France d'Ancien Regime, Paris 1938. 19. G. R. Elton: The Tudor revolution in government, Cambridge 1953. 20. H. F. Schwarz: The Imperial Privy Council in the seventeenth centu ry, Cambridge: Mass. 1943. 21. H. Rosenberg: Bureaucracy, Aristocracy and Autocracy: the Prussian experience 1660-1815, Cambridge: Mass. 1958. 22. D. B. Horn: The British diplomatic service 1689-1789, London 1961. 23. G. Zeller: De Louis XIV a 1789, Paris 1955. 24. J. W. Thompson and S. K. Padover: Secret diplomacy: A record of espionage and doubledealing 1500-1815, London 1935. 25. J. E. Heale: Elisabeth I and her parliaments, I-II, London 1953-1955. 26. J. H. Shennon: The Parliament of Paris, London 1968. 27. F. L. Carsten: Princes and parliaments in Germany, Oxford 1959. 28. A. Tallone: Parlamento Sabaudo, vols. VI-VII, Bologna 1928-1935. 29. L. Konopczynski: Le Liberum Veto, Paris 1930. X. Rat i oružane snage 1. T. Ropp: The war in the modern world, London 1952. 2. J. V. Neff: War and human progress, London 1950. 3. A. Vagts: A history of militarism, London 1938. 4. G. H. Clark: War and society in the seventeenth century, Cambridge 1958.
5. A. Corvisier: Armees et societes en Europe de 1494 a 1789, Paris 1976. 6. H. Delbruck: Geschichte der Kriegskunst im Rahmen der politischen Geschichte, vols. IV-V, Berlin 1900-1936. 7. G. Zeller: L'organisation defensive des frontiers du nord et de l'est au XVIIe siecle, Paris 1928. 8. D. G. Leonard: L'armee et ses problemes au XVIIle siecle, Paris 1958. 9. C. H. Firth: Cromwell's Army, London 1902. 10. H. Guerlac: Vauban 1633-1707, u Makers of Modern Strategy. Ed. by E. J. Earle, Princeton 1945. 500 11. G. E. Rothenberg: The Austrian military border 1527-1747, Urbane: Ill., 1960. 12. T. Barker: Army, aristocracy, monarchy: Essays on war, society, and government in Austria, 1618-1780, New York 1982. 13. G. E. Rothenberg, B. K. Kiraly and P. F. Sugar, eds.: East Central Eu ropean Society and War in the pre-revolutionary Eighteenth century, New York 1982. 14. J. Pekar: Wallenstein, tragodie eine Verschuneorung, I-II, Berlin 1937. 15. G.Mann: Wallenstein, London 1977. 16. D. Ogg: William 777, New York 1967. 17. C. Duffy: The Army of Frederick the Great, London 1975. 18. E. Silberner: La guerre dans la pensee economique du XVIe au XVIIIe siecle, Paris 1939. 19. G. Craig: The politics of the Prussian army 1640-1945, New York 1955. 20. G.Pages: La guerre de Trente ans, Paris 1949. 21. C. W. Wedgwood: The Thirty year war, London 1938. 22. E. Denis: La fin de l'independence boheme, I-II, Paris 1890. 23. J. Stoye: The siege of Vienna, London 1964. 24. H. Kamen: The war of the Spanish succession, London 1969 25. H. Richmond: Statesmen and sea power, Oxford 1946. 26. A. T. Mahan: Influence of sea power on history 1660-1783, London 1892. 27. R. S. Anderson: Naval wars in the Levant 1559-1853, Princeton 1952. 28. J. Ehrman: The Navy in the war of William III 1689-1697, Cambridge 1953. 29. C. Lloyd: The British seaman 1200-1860, London 1968. 30. R. Memain: La marine de guerre sous Louis XIV, Paris 1937. 31. M. Loir: La marine royale en 1789, Paris 1894. XI. Revolucije, ustanci, pobune 1. J. P. Greene and R. Foster eds.: Preconditions of revolution in early modern Europe, Baltimore and London 1970. 2. C. Hill: The century of revolution 1603-1714, New York 1961. 3. C. Hill: Intellectual origins of the English revolution, London 1963. 4. H. G. Koenigsberger: Estates and revolutions, New York 1971. 5. P. Geyl: The revolt of the Netherlands, 1555-1609, London 1958. 6. R. Herr: The eighteenth century revolution in Spain, New York 1958. 7. B. Porchnev: Les soulevements populaires en France de 1623 a 1648, Paris 1963. 8. A. Clarke: The old English in Ireland 1625-1642, London 1966. 9. J. H. Elliot: The revolt of the Catalans, Cambridge 1963.
10. R. Vilari: La rivolta antispagnola a Napoli. Le origini 1585-1647, Bari 1967. 11. R. Pillorget: Les mouvements insurrectionells de Provence entre 1596 et 1715, Paris 1975. 12. P. Avrich: Russian rebels 1600-1800, London 1972. 13. A. Tchapyquine: L'emeut,e de Stenka Razin, Paris 1930. 501 14. J. T. Alexander: Autocratic politics in a national crisis. The imperial Russian government and Pugachev's revolt, New York 1969. 15. P. Kossmann: La Fronde, Leyden 1954. 16. A. Lloyde Moote: The revolt of the judges, Princeton 1971. 17. S. F. Platonov: The time of troubles, London 1970. 18. H. N. Brailsford: The Levellers and the English revolution, London 1961. XII. Politička misao 1. J. W. Allen: A history of political thought in the sixteenth century, London 1951. 2. P. Mesnard: L'essor de la philosophie politique au XVIe siecle, Paris 1952. 3. H. J. Sabine: A history of political theory, London 1937. 4. W. F. Church: Constitutional thought in sixteenth century France, Cambridge: Mass. 1941. 5. J. W. Allen: English political thought 1603-1660, London 1938. 6. H. See: Les idees politiques en France au XVIle siecle, Paris 1923. 7. P. Zagorin: Political thought in the Englžsh revolution, London 1954. 8. J. Locke: Dve rasprave o vladi, I-II, Zagreb 1978. 9. S. K. Utechin: Russian political thought, London 1963. 10. C. E. Vaughan: Studies in the history of political philosophy, I-II, Manchester 1925. 11. F. Meinecke: Machiavellism: The doctrine of raison d'etat and its place in history, London and New York 1957. 12. J-A. Maravall: La philosophie politique espagnole au XVIIe siecle, Paris 1955. 13. J. Križanić: Politika ili razgovor o vladavini, Zagreb 1947. 14. S. A. Barrell: The role of religion in modern European history, New York and London 1964. 15. J. Lecler: Toleration and the Reformation, I-II, New York and Lon don 1960. 16. J. H. Franklin: Jean Bodin and the sžxteenth century revolution in the methodology of law and history, New York 1963. 17. M. Walzer: The revolution of the saints: A study in the origins of radi cal politics, Cambridge: Mass., 1965. 18. D. Cantimori: Eretici Italiani nel Cinquecento, Roma 1940. 19. F. A. Yates: Giordano Bruno and the Hermetic tradition, Chicago 1940. 20. H. Warrender: The political philosophy of Hobbes, Oxford 1957. 21. L. Roth: Spinoza, London 1954. 22. W. S. M. Knight: The life and works of Hugo Grotius, London 1925. 23. J. H. Figgins: The Divine right of kings, Cambridge and London 1914. 24. O. von Gierke: Natural law and the theory of society, I-II, Cambridge 1934.
25. T. Kampanela: Grad sunca, Beograd 1953. 26. G. F. Aleksandrov: Istorija filozofije, Beograd 1949. 27. B. Suhodolski: Moderna filozofija čoveka, Zagreb 1955. 502 28. G. R. Cragg: The Church in the age of reason 1648-1789, London 1965. 29. J. Delimeau: Le Catholicisme entre Luther et Voltaire, Paris 1971. 30. D. van Kley: The Jansenists and the expulsion of the Jesuits from France, 1757-1765, New York 1975. 31. H. Hampson: Storia e cultura dell'Illuminismo, Bari 1972. 32. P. Gay: The Enlightenment: An interpretation. The rise of modern pa ganism, I-II, New York 1968. 33. F. B. Artz: The Enlightentment in France, Kent: Ohio 1968. 34. M. Glotz et M. Maire: Les salons au XVIIIe sieele, Paris 1944. 35. W. T. Maestro: Voltaire and Beccaria as reformers in criminal law, New York 1952. 36. R. Shackleton: Montesquieu: A critical biography, New York 1960. 37. M. Mornet: Les origines intellectuelles de la Revolution Francaise 1715-1787, Paris 1933. 38. Ž. Žak Ruso: Društveni ugovor, Beograd 1949. 39. K. Martin: French liberal thought in the eighteenth century, London 1957. 40. V. Korać: Francuska filozofija XVI77 veka, Beograd 1955. 41. G. Petrović: Engleska empiristička filozofija, Zagreb 1955. 42. M. Kangrga: Racionalistička filozofija i odabrani tekstovi filozofa, Zagreb 1957. 43. P. Hazard: European thought in the eighteenth century; from Montes quieu to Lesing, London 1954. 44. F. Venturi: Le origini dell'Encielopedia, Torino 1970. 45. M. Raeff: The origins of the Russian Intelligentsia, New York 1966. 46. J. Sarrailh: L'Espagne eclairee de la seconde moitie du XVIIIe siecle, Madrid 1964. XIII. Književnost, umetnost, nauka, muzika 1. P. van Tieghem: Outline of literary history of Europe since the Re naissance, New York and London 1930. 2. G. Cocchiera: Popolo e litteratura in Italia, Milano 1950. 3. De Sanctis: Povijest talijanske književnosti, Zagreb 1955. 4. A. Adam: Histoire de la litterature francaise au XVIIe siecle, I-V, Paris 1956. 5. P. S. Kohan: Istorija zapadnoevropske književnosti, I-II, Sarajevo 1971. 6. Dž. Brenan: Španska književnost, Sarajevo 1970. 7. F. Martini: Istorija nemačke književnosti, Beograd 1971. 8. V. Jagić: Ruska književnost u XVIII stoljeću, Zagreb 1895. 9. W. Krauss: Miguel de Cervantes, Neuwied 1966. 10. Ž. Kasu: Servantes, Beograd 1952. 11. H. Wđlfflin: Classic art, London 1953. 12. W. F. Friedlander: Mannerism and anti-mannerism i.n Italian pain ting, New York 1957. 503 13. B. Berenson: Italijanski slikari renesanse, Sarajevo 1959.
14. H. W. Janson: Istorija umetnosti, Beograd 1965. 15. E. Panofsky: Studies in iconology, New York 1962. 16. Đ. Vazari: Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata, Beograd 1903. 17. O. Benesch: The art of the Renaissance in Northern Europe, Cam bridge: Mass., 1945. 18. A. Blunt: Art and architecture in France 1500-1700, London 1953. 19. C. de Tolnay: Michelangelo, I-V, Princeton 1943-1960. 20. K. Klark: Leonardo da Vinči, Beograd 1964. 21. R. Rolan: Život Mikelandelov, Novi Sad 1948. 22. M. L. Ricati: Rafael, Beograd 1979. 23. B. Čelini: Moj život, Zagreb 1951. 24. H. Tietze: Tizian, Wien 1936. 25. F. Boduen: Rubens i njegovo stoljeće, Beograd 1977. 26. P. Cabanne: Rubens, London 1967. 27. H. E. Wethey: El Greco and his school, Princeton 1962. 28. E. Panofsky: Albrecht Durer, vol. I, Princeton 1945. 29. R. Jullian: Caravage, Lyons et Paris 1961. 30. F. Haskell: Patrons and painters, London 1963. 31. J. Truillier: La peinture francaise du Fouquet a Poussin, Geneve 1963. 32. F. Blume, ed.: Die Musik in Geschichte und Gegenwart, I-XIII, Kas sel 1949. 33. G. Reese: Music in the Renaissance, New York 1954. 34. H. Butterfield: The origins of modern science, London 1949. 35. W. P. D. Mightman: Science and the Renažssance, vol. I, Edinburgh 1962. 36. M. Boas: The scientific Renaissance, New York 1962. 37. C. S. Singleton: Art, science and history in the Renaissance, Baltimore 1967. 38. A. R. Hall: From Galileo to Newton, 1630-1720, London 1963. 39. A. R. Hall: The scientific revolution, 1500-1800, London 1953 40. C. Webster: The great instauration: science, medicine and reform 16261660, London 1975. 41. A. Wolf: A history of science, philosophy and technology in the eighteenth century, London 1972. 42. W. Boyd: The history of Western education, London 1968. 43. S. D'Irsay: Histoire des universites, I-II, Paris 1935. 44. F. Paulsen: The German universities, London 1906. 45. M. Turnell: The classical moment, London 1946. 46. H. Kindermann: Das Theater der Barockzeit, Salzburg 1959. 47. A. Cobban: In search of humanity, London 1960. 48. F. B. Artz: From the Renaissance to Romantism, Chicago 1962. 49. L. Hanson: The government and the press, Uxford 1936. 50. J. H. Huizinga: Dutch civilisation in the seventeenth century, London 1968. 51. L. Reau: L'Europe francaise au siecle des lumiers, Paris 1933. . 504 REGISTAR LIČNIH IMENA A'Aržezu, Anri (A'Argesou, Henri) 505 Abaz Hasan-paša (Abaza Hasan Pasa) 338 Adolf Frederik (Adolph Frederick) 465,
466 Adrian (Aдриан) 427 Ahmed I (Ahmed I) 335, 336 Ahmed II (Ahmed II) 340 Ahmed III (Ahmed III) 497, 498, 499 Aj, Pjer (Ailly, Pierre) 43 Ajamonte, Francisko (Ayamonte, Francis co) 296 Ajnštajn, Albert (Einstein, Albert) 232 Alanson (Alancone)121,133 Alba, Fernando (Alva, Fernando) 71, 118, 119, 120, 121, 389 Albert (Albert) 126 Albreht Hoencolern (Albrecht Hohenzol lern) 52, 131 Alberoni, Julije (Alberoni, Guilio) 396, 435, 445, 447, 448 Alberti, Batista (Alberti, Battista) 25 Albukerk, Alfons (Albuquerque, Alfonso) 42 Aleksej, prestolonaslednik (Aлексей) 489, 490 Aleksej I Romanov (Aлексей I Poманов) 328,329 Ali-paša (Ali Pa$a) 110 Altuzijus, Johanes (Althusius, Johannes) 218 Amherst, Džefri (Amherst, Jeffrey) 538 Ana (Axxa) 379, 427, 489, 490, 491 Ana Austrijska (Anne de Austria) 224, 260 Ana Stjuart (Anne Stuart) 282, 289, 433, 517, 533, 534 Anderson, Lars (Anderson, Lars) 129 Andeliko, fra (Angelico, fra) 26 Anri II (Henri II) 105, 113 Anri III (Henri III) 64, 113, 115, 122, 123, 124, 133 Anri IV Navarski (Henri IV de Navarre) 64, 73, 109, 114, 115, 121, 122, 124, 126, 153, 173, 180, 235, 257, 258, 259, 260, 261, 263, 405 Anri Anžujski (Henri de Anjou) 131 Anson, Džordi (Anson, George) 400 Antoan Navarski (Antoine de Navarre), 113 Anžu (Anjou) 115, 122, 133 Apolonije (Apollonius) 37 Apraksin, Fjodor (Aпраксин, Федор)491 Aranda, Pedro Pablo (Aranda, Pedro Pa blo) 421, 446 Aretino, Pjetro (Aretino, Pietro) 158
Argajl, vojvoda (Argyll, duke) 284 Arhimed (Arhimedus) 37 Ariosto, Ludoviko (Ariosto, Ludovico) 35, 155 Aristotel (Aristotel) 23, 38, 229, 235 Arkrajt. Ričard (Arkwright, Richard) 351, 374 Arminius, Jakob (Arminius, Jacob) 183, 302 Arno, Antoan (Arnauld, Antoine) 185 Aurungzabe (Aurangzeb) 538 Avakum (Aввакум) 190 Avalos, Fernando de (Avalos, Fernando de) 34 Avgust „Jaki“ (Augustus) 467, 468 Avgust Saksonski (Augustus de Saxony) 463 Avgust III Saksonski (Augustus III de Saxony) 468, 469, 485, 494 Avgustin, sveti (Augustus, santi) 22, 24, 184 Bah, Johan Sebastijan (Bach, Johann Se bastian) 238, 414 Bajar (Bayar) 35 Bajazit I (Bayazit I) 140 Bajazit II (Bayazit II) 140, 141 Bajl, Pjer (Bayle, Pierre) 186, 403 Bajron, Edvard (Byron, Edward 543 Bakingam, vojvoda (Buckingham, duke) 224, 275 Balboa, Vasko Nunjez de (Balboa, Vasco Nunez de) 43 Bah, Žan (Bailly, Jean) 515 Baltadži Mehmed-paša (Baltaci Mehmed Pasa) 497, 498 Bandelo, Mateo (Bandello, Matteo) 156 Banfi (Banfy) 373 Barbarosa, Hajredin (Barbarossa, Khair ad-Din) 141, 142 Barka, Kalderon Pedro de la (Calderon de la Barca, Pedro) 298 Bartelu, Fransoa (Barthelou, Francois) 197 Batori, Stefan (Bathory, Stephen) 130, 133 Bekarija, Čezare (Beccaria, Cesare) 387, 455 Bekon, Fransis (Bacon, Francis) 38, 40, 188, 215, 274, 232, 233 Bekon, Natanijel (Bacon, Nathaniel) 284 Bel Il, Šarl Luj de (Belle Isle, Charles Louis de) 506 Bel, Joakim de (Bell, Joachim de) 158
Belarmin, Rober (Bellarmine, Robert) 63 Belers, Džon (Bellers, John) 435 Belini, Đovani (Bellini, Giovanni) 151 Belini, Đentile (Bellini, Gentile) 149 Belivr, Pompon de (Bellievre, Pomponne de) 258 Bem, Hans (Bem, Hans) 78 Bem, Jakov (Bem, Jacob) 183 Benedikt XIII (Benedetto XIII) 424 505 Bentam, Džeremi (Bentham, Jeremy) 435 Beril, Pjer de (Berulle, Pierre de) 180 Bering, Vitus (Bering, Vitus) 489 Berk, Edmund (Burke, Edmund) 525 Bernar, Samjuel (Bernard, Samuel) 373 Bernini, Lorenco Đan (Bernini, Lorenzo Gian) 239, 241, 242 Bestužev-Rjumin, Aleksandar (БестужевРюмин, Алксандр) 490, 491 Bešer, Johan (Bescher, Johann) 176, 388 Betman (Bethmann) 374 Beza, Teodor (Beza, Theodore) 60, 63 Bezborotko, Aleksandar (Безбородко, Александр) 496 Bilfeld, Jozef (Bielfeld, Joseph) 378, 388, 449, 451 Bing, Džordž (Byng, George) 397, 448 Biren, Ernest Johan (Biren, Ernst Johann) 490, 494 Birgli, Vilijam, lord Sesil (Burghley, Wil liam, lord Cecil) 123 Bjondo, Flavio (Biondo, Flavio) 25 Bjut, Džon (Bute, John) 525 Blejk, Robert (Blake, Robert) 203 Boden, Žan (Bodin, Jean) 64, 82, 83, 93, 114, 188, 215 Bojl, Robert (Boyle, Robert) 231 Bokačo, Đovani (Boccaccio, Giovanni) 20 22 Bolen, Ana (Boylen, Anne) 61 Bolingbrok, Henri (Bolingbroke, Henry) 517, 520 Bolonja, Đovani (Bologna, Giovanni) 150 Bolotnjikov, Ivan (Болотников, Иван) 212 Bolton, Metju (Boulton, Matthew) 374 Bomarše, Karon de (Beaumarchais, Caron de) 511 Bonafi (Bonnaffe) 374 Bonvuloar, Ašar de (Bonvoulior, Achard de) 511 Borhave, Herman (Boerhaave, Hermann)
416 Boromini, Frančesko (Borromini, Frances co) 238 Bordžija, Aleksandar VI (Borgia, Alexan dro VI) 44, 103 Bordžija, Čezare (Borgia, Cesare) 103 Bos, opat (Abbe du Bos) 112 Bosije, Žak-Benin (Bossuet, Jacques-Be nigne) 184, 186, 216, 269, 428 Boskaven, Edvard (Boscawen, Edward) 400, 524, 538 Boš, Hijeronimus (Bosch, Hieronymus) 152 Botero, Đovani (Botero, Giovanni) 64 Botičeli, Sandro (Botticelli, Sandro) 21, 25, 26 Bradok, Edvard (Braddock, Edward) 537 Braganca (Bragance) 121, 295, 378 Brahe, Tiko (Brahe, Tycho) 37 Bramante, Donato (Bramante, Donato) 150 Branicki (Braniczky) 469 Brant, Sebastijan (Brant, Sebastian) 156 Brijen, Etjen Lomeni de (Brienne, Etienne de Lomenie) 422, 430, 512, 513 Brodrik, Džems (Brodrick, James) 538 Brojgel, Piter stariji (Breughel, Pieter) 152 Brolji, Fransoa Mari (Broglie, Francois Marie) 391, 440 Bros, Šarl de (Brosse, Charles de) 543 Bruneleski, Filipo (Brunelleschi, Filippo) 24, 25, 26 Bruni, Leonardo (Bruni, Leonardo) 22 Bude, Gijom (Bude, Guillaume) 29 Bufon, Žorž Luis (Buffon, Georges Louis) 406, 409, 417 Buganvil, Luj Antoan (Bougainville, Louis Antoine) 543 Bujon, vojvoda (Bouillon) 258 Burboni (Bourbon) 113, 115, 250, 256, 290, 382, 445, 469, 521 Burgonj, vojvoda (Bourgogne, duc de) 271 Buše, Fransoa (Boucher, Francois) 413 Celorigo, Gonzales (Celorigo, Gonsales) 291 Ciceron (Cicero) 22, 23, 217 Cvingli, Llrih (Zwingli, Ulrich) 48, 57, 58 Čarls Edvard, Stjuart (Charles Edward, Stuart) 521, 522 Čarls I Stjuart (Charles 1 Stuart) 202, 210, 239, 275, 276, 277, 278, 279, 280, 281, 284, 303, 305 Čarls II Stjuart (Charles II Stuart) 192, 210, 222, 239, 275, 276, 277, 278, 279,
280, 281, 282, 283, 284, 286, 287, 306, 307, 308 Čapman, Sved (Chapman, Swede) 401 Čartoriski (Чарторыский) 373, 469 Čelini, Benvenuto (Cellini, Benvenuto) 150 Černiševi (Чернишевы) 490 Česterfild (Chesterfield) 395 Čorlulu, Ali-paša (Gorlulu, Ali Pasa) 497, 498 Čotek, Rudolf (Chotek, Rudolf) 380 Ćuprilić, Ahmed (Kopruli, Ahmed) 255, 338, 339 Dajk, Antoni van (Dyck, Antoni van) 239, 240, 241 Dala Siraj, ud (Dala Siray, ud) 539 D'Alamber, Žan le Rond (D'Alembert, Jean le Rond) 402, 404, 406, 408, 409, 417 D'Amboaz, Žorž (D'Amboise, Georges) 96 Dampijer, Vilijam (Dampier, William) 54L Dante, Aligijeri (Dante, Alighieri) 412 D'Arnuvil, Mašo Žan-Batist (D'Arnou 506 ville, Machault Jean-Baptiste) 507 Davenant, Čarls (Davenant, Charles) 433 Defo, Danijel (Defoe, Daniel) 412, 413, 43:3, 435, 542 Dekart, Rene (DescartPS. Rene) 38. 40. 185, 188. 220. 229. 231, 2:32. 417 Demidov, Nikita (Демидов, Никита) 352 Demulen, Kamij (Desmoulins, Camille) 515 Denbi, Tomas (Danby, Thomas) 283 D'Esten, Šarl-Ektor (D'Estaing, Charles Hector de) 398, 400 Devlet-Giraj (Devlet-Girei) 497 Didro, Deni (Diderot, Denis) 402, 403, 404 405, 406, 408, 409, 410 Dijaz, Bartolomej (Dias, Bartolomeu) 41 Di Kanž, Šarl (Du Cange, Charles) 403 Dimitrije „Samozvanac“ (Лжедмитрий) 212, 324, 325 Dinvidi, Robert (Dinwiddie, Robert) 537 Diofant (Diofant) 37 Dipleks, Žozef Fransoa (Dupleix, Joseph Francois) 539 Dipon de Nemur, Pjer (Dupont de Neu mours, Pierre) 361 Direr, Albreht (Diirer, Albrecht) 28, 152 Diveržije, Žan (Du Vergier, Jean) 185 Dodridž, Filip (Dodridge, Philip) 529 Dolgoruki (Долгорукй) 490 Don, Džon (Donne, John) 236
Donatelo, Bardi (Donatello, Bardi) 25, 26 Don Karlos (Don Carlos) 111, 448 Don Filip (Don Felipe) 448, 449 Dorija, Andrea (Doria, Andrea) 104, l 11, 141 Dorošenko, Petar (Дорошенко, Петр) 329 Drejk, Frensis (Drake, Francis) 123 Duči, Gaspar (Ducci, Gasparro) 90 Džeferson, Tomas (Jefferson, Thomas) 516 Džej, Džon (Jay, John) 411 Džems I Stjuart (James I Stuart) 187, 203, 215, 216, 217, 222, 224, 244, 273, 274, 275 Džems II Stjuart (James II Stuart) 20:3. 223, 284, 286, 287, 309, 378 Džems Stjuart, vojvoda od Jorka (James Stuart, duke of York) 196, 281, 282, 28:3. 378 Dženkins, Čarls (Jenkins, Charles) 535, 536 Džervis, Džems (Jervis, James) 400 Džonson, Ben (Jonson, Ben) 157 Džordž Hanoveranac (George of Hanover) 429, 447, 518, 519 Džordž II Hanoveranac (George II of Hano ver) 436, 460, 475, 517, 521, 522, 523, 524, 535, 536 Džordž III Hanoveranac (George III of Hanover) 477, 524, 525, 526, 527, 529, 530, 539 Đanone, Pjetro (Giannone, Pietro) 419 Đesualdo, Karlo (Gesualdo, Carlo) 154 Đorđone. (Giorgone) 151 Doto, Bondone de (Giotto, Bondone di) 24. 25 Đudiće, Karlo del (Giudice, Carlo del) 447 Edvard VI Tjudor (Edward VI Tudor) 61, 62 Egmont, Viljem (Egmont, Willem) 117, 118 El Greko (Domenikos Theotokopoulos) 151, 153, 239 Ek, Johan (Eck, Johannes) 51, 55 Elizabeta I Tjudor (Elisabeth I Tudor) 6t, 62, 64, 95, 98, 112, 122, 123, 157, 181, 273, 274 Elkano, Sebastijan (Elcano, Sebastian) 44 Eliot, Džon (Elliot, John) 207 Elmas Mehmed-paša (Elmas Mehmed Pa sa) 341 Emanuel Filiberto Savojski (Emmanuelle Philiberto de Savoy) 121 Ensenada, Senon (Ensenada, Cenon) 445 Erazmo Roterdamski (Erasmus Desideri
us) 28, 29, 30, 5U, 52, 55, 57, 60, 66, 67, 132, 152, 156 Erik XIV (Eric XIV) 130 Erl, Džon (Earle, John) 236 Erlah, Fišer fon (Erlach, Fischer von) 241 Espen, Zegers fon (Espen, Zegers von) 419 Espinoza, Dijego (Espinosa, Diego) 96 Esterhazi (Esterhasz,y) 373 Eugen Savojski (Eugene de Savo,y) 255, 271, 287, 341, 438, 440, 479, 483, 498 Fadinger, Stefan (Fadinger, Stephan) 211 Farneze, Aleksandar (Farnese, Alessandm) 120, 122, 123, 124, 126, 126 Farneze, Elizabeta (Farnese, Elisabetha) 447, 448, 449 Febronijus, Honthajm Johan (Febronius, Hontheim Johann) 425 Federiko da Montafeltre (Federigo da Montafeltre) 21 Fejzula (Feyzullah) 496 Fenelon, Fransoa (Fenelon, Francois) 184, 235, 27l Aragon) 93, 99, 103 Ferdinand Štajerski (Ferdinand de Styria) 244 Ferel, Gijom (Ferrell, Giuame) 58 Ferfaks, Tomas (Fairfax, Thomas) 278 Ferguson, Adam (Ferguson, Adam) 411 Fićino, Marsilio (Ficino, Marsilio) 21, 23 Filaret, Fjodor (Филарет, Федр) 189, 324, 326, 327, 330, 332 Filip IV „Lepi“ (Philippe) 106 507 Filip II (Felipe II) 46, 63, 77, 90, 91, 98, 105, 107, 111, 112, 114, 115, 116, 117, 118, 119, 120, 121, 123, 125, 126, 127, 143, 153, 289, 425 Filip III (Felipe III) 116, 200, 223, 269, 289, 291, 292 Filip IV (Felipe IV) 223, 234, 239, 255, 267, 291, 292, 294, 296, 297, 303, 386 Filip V (Philippe V) 272, 298, 299, 365, 378, 382, 383, 445, 447, 448, 449, 482, 504 Filip Anžujski (Philippe d'Anjou) 256, 271, 272, 287, 298 Filip Vilhelm (Philip Wilhelm) 321 Filmer, Robert (Filmer, Robert) 216 Filotej (Филотей) 137 Fjodor (Федор) 137, 324 Fleri, Andre Erkul (Fleury, Andre Hercule) 357, 382, 424, 465, 469, 475, 480, 503,
505, 506, 535 Floridablanka, Hoze Montino (Florida blanca, Jose Montino) 446 Foks, Džordž (Fox, George) 182, 530 Fontanel, Bernar de (Fontenel Bernard de) 232 Fragonar, Žan (Fragonard, Jean) 413 Franklin, Bendžamin (Franklin, Benjamin) 406, 537 Frankopan, Fran Krsto 211 Frankueca, Pedro (Franqueza, Pedro) 289 Franja Asiški (Franicis de Assisi) 68 Franja Lorenski (Francis de Lorraine) 448, 469, 474, 475, 480, 483 Fransoa I (Francois I) 34, 95, 97, 99, 102, 103, 104, 105, 141, 142, 154 Fransoa II (Francois II) 84, 113, 114 Frederik (Frederick) 463 Frederik I (Frederick I) 463, 465 Frederik III (Frederick III) 321 Fridrih (Fridrich) 244, 246, 247, 252 Fridrih II Veliki (Fridrich Wilhelm Grosse) 223, 350, 364, 365, 368, 369, 371, 380 387, 388, 389, 391, 393, 394, 406, 415, 416, 425, 426, 427, 434, 435, 437, 441, 442, 465, 466, 469, 470, 471, 473, 474, Ferdinand (Ferdinand) 141, 142,475,476, 477, 480, 484, 485, 491, 494, Ferdinand I (Ferdinand I) 72, 106 495, 523 Ferdinand II (Ferdinand II) 179, 192, 246, Fridrih III (Fridrich III) 226, 472 247, 248, 249, 250, 321 Fridrih Henri (Fridrich Henri) 300, 301, Ferdinand III (Ferdinand III) 251, 323 303, 304 Ferdinand VI (Ferdinand VI) 445, 449 Fridrih „Mudri“ (Fridrich) 51 Ferdinand Aragonski (Ferdinando de Fridrih Vilhelm (Fridrich Wilhelm) 199, 251, 253, 468, 472 Fridrih Vilhelm I (Fridrich I Wilhelm) 380, 386, 393, 394, 428, 472, 473, 474 Frontenek, Luis (Frontenac, Louis) 533 Fugeri (Fugger) 82, 89, 90, 91 Fuger, Jakov (Fugger, Jacob) 89 Fuke, Nikola (Fouquet, Nicholas) 89 Fust, Johan (Fust, Johann) 32 Gabor, Betler. (Gabor, Bethlen) 246 Galen (Galen) 38
Galijani, Ferdinando (Galiani, Ferdinan do) 455 Galilej, Galileo (Galilei, Galileo) 38, 229, 231, 232, 233 Galvani, Luiđi (Galvani, Luigi) 455 Gama, Vasko de (Gama, Vasco de) 32, 41, 42, 46, 155 Gardija, Magnus Gabriel de la (Gardia, Magnus Gabriel de la) 318 Gasendi, Pjer (Gassendi, Pierre) 185 Gaston Orleanski (Gaston d'Orleans) 260, 261, 264 Gatinara, Merkurino (Gattinara, Mercuri no) 104, 106 Gej, Džon (Gay, John) 414 Gejnsboro, Tomas (Gainsborough, Tho mas) 413 Georg Vilhelm (Georg Wilhelm) 321 Gerc, Georg Hajnrih (Goertz, Georg Hein rich) 464 Gerhard, Paul (Gerhardt, Paul) 321 Gete, Johan Volfgang (Goethe, Johann Wolfgang) 413 Giberti, Lorenco (Ghiberti, Lorenzo) 24, 25, 26 Gibon, Edvard (Gibbon, Edward) 404, 410, 412 Gideon (Gideon)373 Gijon, madam (Guyon, Jean Marie Bou vier) 184 Gir, Luj de (Geer, Louis de) 171, 314 Girlandajo, Domeniko (Ghirlandaio, Do menico) 21, 25, 26, 28 Gizi (Guise) 113, 114, 115, 121, 122, 123, 261, 296 Gluk. Kirstof Vilibald (Gluck. Christoph Willibald) 414 Godolfin, Sidni (Godolphin, Sidney) 287 Godunov, Boris (Годунов, Борис) 137, 324 Golicin, Vasilije (Голицын, Василий) 200, 332 Golicin, Dimitrije (Голицын, Дмитрий) 490 Gomarijus, Fransoa (Gomar, Francois) 302 Gondi, Žan Pol (Gondi, Jean Paul) 264 Gordon, Patrik (Gordon, Patrick) 333 Gotfrid Bujonski (Gottfrid Bujon de) 155 Grabel, Konrad (Grabel, Conrad) 55 Gradi (Gradis) 374 508 Granvela, Antoan (Granvelle, Antoine) 96,
117, 120, 121, 123 Grej, Tomas (Gray, Thomas) 416 Grenvil, Ričard (Grenville, Richard) 525, 526, 528 Grez, Žan-Batist (Greuze, Jean-Baptiste) 413 Grim, Fridrih-Melhior (Grimm, Frederic -Melchior) 402 Grimaldi (Grimaldi) 90, 446 Grimelhauzen, Hans Jakob (Grimmelhau sen, Hans Jacob) 236 Grifenfeld, Josip (Griffenfeld, Joseph) 225 Grinevald, Matija (Grunewald, Matthias) 152 Grocijus, Hugo (Groot, Huig de) 183, 186, 215, 217, 220, 302 Grocin, Vilijam (Grocyn, William) 29 Gužon, Žan (Goujon, Jean) 153 Gurni, Žan-Klod (Gourney, Jean-Claude) 361 Gustav Adolf (Gustavus Adolphus) 169, 171, 181, 193, 194, 195, 222, 223, 224, 226, 235, 247, 249, 250, 254, 262, 303, 311, 314, 315, 316, 321, 325, 465 Gustav Vaza (Gustavus Vasa) 57, 129, 130 Gustav III (Gustaf III) 466 Gutenberg, Johan (Gutenberg, Johann) 32, 33 Gvičardini, Frančesko (Guiccardini, Fran cesco) 102 Gvičardini, Lodoviko (Guiccardini, Lodo vico) 89 Habsburgovci (Habsbourgs) 103, 109, 111, 141, 244, 246, 248, 250, 254, 255, 256, 262, 271, 290, 338, 433, 434, 435, 444, 447, 448, 469, 472, 473, 474, 478, 501 Hadrijan VI (Hadrijan VI) 67 Hajdn, Franc Jozef (Haydn, Franz Joseph) 414 Hajgens, Konstantin (Huygens, Constan tin) 236 Hajgens, Kristijan (Huygens, Christian) 230, 232 Halej, Edmund (Halley, Edmund) 231 Halil-paša (Halil Pasa) 498 Hals, Frans (Hals, Frans) 249 Hamilton, Aleksandar (Hamilton, Alexan der) 411 Hamilton, Erl (Hamilton, Earl) 83, 411 Hanoveranci (Hanover) 286, 381, 428 Hardvik, Filip (Hardwick, Philip) 389, 520
Hargrivs, Džems (Hargreaves, James) 351 Harington, Džems (Harrington, James) 221 Harington, Majkl (Harrington, Michael) 520 Haro, Luis de (Haro, Luis de) 296, 297 Hartli, David (Hartley, David) 410 Harvi, Vilijam (Harvey, William) 38, 230 Hasan-paša (Hasan Pasa) 334 Hastings, Voren (Hastings, Warren) 541, 542 Haugvic, Vilhelm (Haugwitz, Wilhelm) 380 Hedok, Džems (Hedock, James) 535 Hejden, Rože van den (He,yden, Roger van den)28 Hejnsius, Antoni (Heinsius, Anthony) 438, 458, 459 Heli, Paulus (Heil, Paulus) 129 Helvecijus, Klod Adrijan (Helvetius, Clau de Adrian) 406, 408, 409 Hempden, Džon (Hampden, John) 276 Hendl, Georg Fridrih (Handel, Georg Fri drich) 238, 414 Henri VII Tjudor (Henry VII Tudor) 44, 93 Henri VIII Tjudor (Henry VIII Tudor) 30, 60, 61, 84, 95, 98, 101, 103 Henri, kardinal (Henrique) 121 Henrik Moreplovac (Henrique Infante Don) 41, 43 Herbert, Džordž (Herbert, George) 236 Herera, Francisko de (Herrera, Francisco de) 241 Herli, Robert (Harley, Robert) 287, 517 Hero, (Herro) 37 Hilijar, Nikola (Hilliard, Nicholas) 153 Himenez, Francisko Cisneros (Jimenez, Francisco Cisneros) 96 Hjum, David (Hume, David) 404, 406, 410, 411, 412 Hmeljnicki, Bogdan (Хмельницкий, Богдан) 213, 321, 329 Hobs, Tomas (Hobbes, Thomas) 215, 218, 219, 220, 211, 222, 234, 403, 450 Hogart, Vilijam (Hogart, William) 413 Hojzinga, Johan (Huizinga, Johann) 118 Holbajn, Hans mladi (Holbein, Hans) 28, 152 Holbah, Pol Hajnrih (Holbach, Paul Hein rich) 402, 408, 410, 429 Holborn, Hajo (Holborn, Hajo) 54 Horn, Arvid (Horn, Arvid) 465 Horn, Filip (Hoorne, Phillipe) 117, 118
Horhe, Huan (Jorge, Juan) 401 Houk, Edvard (Hawke, Edward) 524 Houv, Ričard (Howe, Richard) 538 Huan Austrijski, don (Don Huan d'Au stria) 71, 109, 110, 119, 120, 133, 142 Hud, Džems (Hood, James) 398 Huk, Robert (Hook, Robert) 231, 232, 400, 524 Hus, Jan (Hus, Jan) 49, 51 Husein-paša (Hiisein Pasa) 496 Husrev-paša (Hiisref Pasa) 335 Huten, Ulrih fon (Hutten, Uirich von) 29, 52, 53 Huter, Jakob (Hutter, Jacob) 55 509 Ibervil, Pjer (Iberville, Pierre) 533 Ibrahim-paša (Ibrahim Pa$a) 499 Ibrahim (lbrahim) 335, 337 Inoćentije III (Innocento III) 34 Inoćentije X (Innocento X) 179, 239, 268 Inoćentije XI (Innocento XI) 339 Isidor Seviljski (Isidorus de Sevila) 43 Ismail (Ismail) 141 Ivan III (Иван III) 131, 136, 137 Ivan IV Grozni (Иван Грозний) 101, 128, 133, 134, 135, 136, 137, 138, 169, 200, 324 Ivan VI (Иван VI) 490 Izabela Kastiljska (Isabella de Castile) 93, 94, 99 Jagelo (Jagiello) 132 Jagelonci (Jagiello) 132, 133, 319 Jan Kazimir (Jan Casimir) 321, 322, 323 Jansen, Kornelijus (Jansen, Cornelis) 184 Jelisaveta (Елизавета Петровна) 465, 466, 474, 477, 49U, 491, 492 Jeronim, sveti (Hijeronimus) 30 Joakim iz Fiore (Joachim de Fiore) 50 Johan Georg (Johann Georg) 249, 250 Johan III (Johann III) 130 Jork, Džozef (Yorke, Joseph) 392 Josip II (Joseph II) 349, 362, 364, 369, 377, 380, 386, 425, 426, 427, 451, 456, 470, 480, 481, 482, 485, 486, 496 Josip I (Joseph) 439, 440, 478 Jovana „Luda“ (Juana la Loca) 106 Jovanović, Arsenije IV Šakabenta 428 Jozef Ferdinand (Joseph Ferdinand) 298 Julije II (Giuliano della Rovere) 28, 103, 109 Justi, Johan Hajnrih (Justi, Johann Hein rich) 388, 434 Kabral, Pedro (Cabral, Pedro) 43
Kad, Džek (Cadd, Jack) 92 Kajetan (Cajetanus Tomazo) 51 Kakston, Vilijam (Caxton, William) 29 Kalderon, Rodrigo (Calderon, Rodrigo) 289, 292 Kalvin, Žan (Calvin, Jean) 48, 57, 58, 59, 60, 62, 63, 71, 73, 81, 299 Kalije (Calio) 438, 441 Kalikstus, Georg (Calixt, Georg) 183 Kalimakije (Kalimaki) 500 Kalon, Šarl (Callone, Charles) 511, 512, 513 Kami,je (Camis) 429 Kamoens, l.uis de (Camoes, Luis de) 47 Kampumanes, Pedro Rodrigez (Campoma nes, Pedro Rodriquez) 446 Kantakuzeni (Kantakouzenoi) 500 Kanisiu, Peter (Canis, Peter) 72 Kant, Imanuel (Kant, Immanuel) 404, 409 Kara-Mustafa paša (Kara Mustafa Pa$a) 337, 339, 340 Karafa, Karlo (Carafa, Carlo) 246 Karafa, Pjetro Đan (Caraffa, Pietro Gian) 67, 68 Karavađo, Mikelandelo Meresi (Caravag gio, Michelangelo Meressi) 151 Karl Luis (Carl Louis) 252 Karlo-Albert (Carlo-Albert) 475 Karlo I (V) (Carlo) 43, 46, 52, 53, 55, 56, 67, 70, 74, 77, 89, 90, 97, 98, 101, 102, 104, 105, 106, 107, 111, 140, 141, 142, 153, 254, 272 Karlo VI (Carlo VI) 272, 380, 386, 439, 440, 447, 468, 473, 474, 478, 479, 482, 483, 498, 520 Karlo IX (Carlo IX) 311, 315 Karlo X (Carlo X) 254, 312, 316, 317, 318, 463 Karlo XI (Carlo XI) 225, 226, 313, 317, 318, 463 Karlo XII (Carlo XII) 193, 195, 223, 393, 440, 463, 467, 489, 497, 498 Karlo Emanuele (Carlo Emmanuelle) 246, 449 Karlo Lorenski (Carlo de Lorraine) 340 Karlo Luis (Carlo Louis) 252 Karlo Saksonski (Carlo de Saxony) 494 Karlos II (Carlos II) 222, 223, 256, 267, 271, 287, 297, 298 Karlos III (Carlos III) 421, 445, 446, 447, 449, 452
Karlštat, Andreas (Carlstadt, Andreas) 53 Karolina (Caroline) 520 Karteret, Filip (Carteret, Philip) 535, 543 Karteret Džon (Carteret, John) 521 Kartje, Žak, (Cartier, Jacques) 44 Kartrajt, Edmund (Cartwright, Edmund) 351 Karvaljo i Lankaster, Hoze (Carvalho i Lancaster, Jose) 445 Kastelio, Sebastijan (Castellio, Sebastian) 59, 64 Kastiljone, Baltazar (Castiglione, Baldas sare) 24 Katarina Aragonska (Catharine de Ara gon) 60, 61 Katarina Mediči (Catherine Medici) 112, 113, 114, 115, 121, 124, 154 Katarina I (Екатерина I) 490 Katarina II (Екатерина II) 352, 362, 367, 368, 371, 379, 386, 388, 396, 415, 427, 434, 440, 466, 469, 470, 477, 484, 485, 491, 492, 493, 494, 495, 496, 501 Kats, Jakov (Cats, Jacob) 236 Katul (Catulus) 23 Kaunic, Vencel Anton (Kaunitz, Wenzel Anton) 380, 436, 439, 440, 470, 475, 476, 481, 484, 485, 496, 523 510 Kazas, Bartolomej de las (Casas, Bartolo me de las) 46 Kebot, Đovani (Caboto, Giovanni) 44 Kebot, Sebastijan (Caboto, Sebastiano) 44 Kej, Džon (Key, John) 351 Kembel, Džon (Campbell, John) 542, 543 REGISTAR LIČNIH IMENA Kempenfelt, Ričard (Kempenfelt, Richard) 398, 399, 400 Kempis, Tomas (Kempis, Thomas) 500 Kenel, Paskije (Quesnel, Pasquier) 423 Keni, Fransoa (Quesnay, Francois) 351, 411 Kepler, Johan (Kepler, Johann) 37, 188, 229, 231, 232 Keprili, Mehmed (Kőprűlű, Mehmed) 337, 338 Keprili, Fazil Mustafa (Kőprűlű, Fazil Mu stafa) 340 Keprili, Husein-paša (Kőprűlű, Hűsein Pa sa) 341, 342 Kevendiš, Henri (Cavendish, Henry) 416 Kiprijan, Rore de (Cyprian, Rore de) 154
Klajv, Robert (Clive, Robert) 524, 539, 540, 541 Klaris, Pau (Claris, Pau) 294, 295 Klark, Samjuel (Clark, Samuel) 429 Klement VII (Clemente VII) 22, 60, 67 Klement VIII (Clemente VIII) 125, 126 Klement XII (Clemente XII) 419 Klement XIII (Clemente XIII) 421 Klement XIV (Clemente XIV) 421 Klue, Fransoa (Cluet, Francois) 153 Kok, Edvard (Coke, Edward) 215, 217 Kok, Džems (Coke, James) 274 Kolber, Žan-Batist (Colbert, Jean-Bapti ste) 170, 173, 174, 175, 176, 203, 215, 224, 225, 233, 241, 266, 267, 268, 269, 357 Koleoni, Bartolomej (Colleoni, Bartolo meo) 25 Kolet, Džon (Colet, John) 29, 30 Kolinji, Gaspar de (Coligny, Gaspard de) 113, 114, 115, 124 Kolovrat, Josip (Kolovrat, Joseph) 380 Kolumbo, Kristofor (Columbus, Christop her) 32, 43, 45, 149 Komenski, Jan (Comenius, Jan) 235 Komin, Filip de (Commines, Philipe de) 108 Končini, Karlo (Concini, Carlo) 259, 260 Konde (Conde) 113, 250, 263, 264 Konde, Anri de (Conde, Henri de) 259, 262, 267 Kondijak, Etjen Bono (Condillac, Etienne Bonnot), 406, 409 Kondorse, Žan Antoan (Condorcet, Jean Antoine) 404, 409, 410 Kontarini, Gaspar (Contarini, Gasparro) 67 Konti, Arman (Conti, Armand) 259, 263 Konti, Fransoa-Luis de (Conti, Francois -Louis de) 467 Kopernik, Nikola (Copernicus, Nicolas) 28, 32, 33, 36, 37, 38, 229, 230 Koreli, Arkandelo (Corelli, Archangelo) 238, 414 Kornej, Pjer (Corneille, Pierre) 237, 269 Kortes, Hernan (Cortes, Hernando) 43, 45 Kornvalis, Čarls (Cornwallis, Charles) 511 Kozimo III Mediči (Cosimo Medici) 452 Kranah, Luka (Cranach, Luca) 28. 152 Kranmer, Tomas (Cranmer, Thomas) 61. 66 Krasinski (Krasinsky) 470 Kristijan iz Anhalta (Christian de Anhalt)
246 Kristijan II (Christian II) 129 Kristijan IV (Christian IV) 247, 310, 311 Kristijan V (Christian V) 312, 313, 314, 317 Kristina (Christina) 226, 316 Krompton, Samjuel (Crompton, Samuel) 351 Kromvel, Oliver (Cromwell, Oliver) 196, 203, 278, 279, 280, 281, 304, 305, 306 Kromvel, Ričard (Cromwell, Richard) 281 Kromvel, Tomas (Cromwell, Thomas) 95, 96 Kroze, Antoan (Crozat, Antoine) 373 Kuk, Džems (Cook, James) 543, 544 Kut, Ajr (Coote, Eyre) 524 Kuza, Nikolas (Kuza, Nicholas) 29, 50 La Brijer, Žan (La Bruyere, Jean) 236 Lafajet, Mari Žozef (Lafayette, Marie Jo seph) 516 Lafema, Bartelemi de (Lafemma, Barthe lemy de) 259 Lafonten (Lafontaine) 269 Lagranž, Žozef (Langrange, Joseph) 417 Lajbnic, Gotfrid Vilhelm (Leibnitz, Gott fried Wilhelm) 185, 234, 402, 428 Lajoš III (Lajos III) 106 Landrini, Đerardo (Landrini, Gerardo) 23 Lani, Bernard de (Launay, Bernard de) 516 Lano, Karlo (Lannoy, Carlo) 104 Laplas, Pjer (Laplace, Pierre) 417 Larošfuko, Fransoa (La Rochefoucauld, Francois) 236 Lasi, Franc Moriz (Lacy, Franz Moritz) 481 Lasus, Orlandus de (Lassus, Orlando de) 153 Lav X (Leone X) 22, 51, 67, 99 Lavaleta, Antoan (Lavalette, Antoine) 421 Lavoazije, Antoan (Lavoisier, Antoine) 416, 417 Le Brin, Šarl (Le Brun, Charles) 241 Lejsler, Jakob (Leisler, Jacob) 284 Le Nen (Le Nain) 241 Lenoks, Čarls, vojvoda od Ričmonda (Len nox, Charles, duke of Richmond) 525 511 Leonardo da Vinči (Leonardo da Vinci) 26, 37, 153 Leopold I (Leopold I) 210, 211, 222, 254, 255, 256, 270, 486 Leopold Toskanski (Leopold di Tuscany) 452, 456, 457, 486 Lesaž, Alen Rene (Lesage, Alain Rene) 412
Lessing, Gothold (Lessing, Gotthold) 404, 410 Lester, Robert (Leicester, Robert} 123, 237 Lefevr, Žak d'Etapl (Lefevre, d'Etaple Ja cques) 29 Lefor, Fransoa (Lefort, Francois) 333 Le Telije, Mišel (Le Tellier, Michel) 192, 197, 198, 266 Levenhaupt, Karlo (Levenhaupt, Carlo) 464 Levenhuk, Anton van (Leeuwenhoek, An toni van) 230 Lilburn, Džon (Lilburne, John) 215, 278 Lili, Žan-Batist (Lully, Jean-Baptiste) 238 Line, Karl (Linne, Carl von) 230, 417 Lin, Šarl (Luynes, Charles) 260 Linakr, Tomas (Linacre, Thomas) 29 Lion, Hugo de (Lionne, Hugues de) 266 Lo, Džon (Law, John) 355, 382, 503, 504 Locer, Sebastijan (Lotzer, Sebastian) 54 Lod, Vilijam (Laud, William) 178, 186, 236, 275. 276, 277, 282 Lojola, Ignacije (Loyola, Ignatius) 68, 72 Lok, Džon (Locke, John) 215, 221, 222, 402, 404, 409, 450 Longvil, Anri (Longuevil)e, Henri) 259, 269 Loren, Klod (Lorraine, Claude) 113, 241, 269 Luj XI (Louis XI) 93 Luj XII (Louis XII) 103 Luj XIII (Louis XIII) 180, 206, 224, 239, 259, 260, 261, 262, 263 Luj XIV (Louis XIV) 169, 184, 190, 192, 193, 194, 196, 197, 198, 199, 202, 206, 209, 215, 216, 222, 223, 224, 225, 233, 234, 235, 237, 238, 241, 253, 254, 255, 256. 264, 266, 267, 268, 269, 270, 271, 272, 281, 282, 283, 286, 287, 297, 298, 306, 307, 308, 309, 313, 406, 413, 423, 425, 433, 437, 438, 439, 440, 447, 467, 503, 504, 506, 507 Luj XV (Louis XV) 349, 378, 396, 420, 421, 424, 430, 440, 448, 466, 468, 503, 505, 506, 507, 508, 509 Luj XVI (Louis XVI) 375, 430, 508, 509, 511,512,513,514,515,516 Luj Badenski (Louis Baden de) 271, 340 Lupi, Filipino (Luppi, Filipino) 26 Luter, Martin (Luther, Martin) 30, 48, 49, 50, 51, 52, 53, 54, 55, 56, 57, 59, 61, 65, 66, 71, 73, 152, 154
Luvoa, Fransoa Mišel (Louvois, Francois Michel) 196, 197, 198, 225, 267, 269, 270 Ljapunov, Prokopije (Ляпунов, Прокофий) 325 Ljerma, Francisko (Lerma, Francisco) 289, 290, 291, 292, 295 Lješčinski, Stanislav (Leszczynski, Stani slaw) 448, 463, 464, 467, 468, 469, 485 Ljubomirski,(Любомирски) 322, 373, 469 Mabijon, Žan-Žak (Mabillon, Jean-Ja cques) 180, 403 Mahmud I (Mahmud I) 499, 500 Magelan, Fernando (Magalhaes, Fernao de) 43, 44, 542 Majen, Šarl (Mayenne, Charles) 124 Makenzi, Henri (Mackenzie, Henry) 413 Makijaveli, Nikolo (Machiavelli, Niccolo) 30,31, 35, 158 Maksimilijan I Bavarski (Maximilian de Bavaria) 211, 223, 246, 247, 248, 249, 252 Maksimilijan I (Maximilian I) 89, 97, 103. 105, 106, 107, 109 Maksimilijan II (Maximilian II) 72 Maksimilijan-Josip (Maximilian-Joseph) 484 Malboro, Džon (Marlborough, John Chur chill) 271, 272, 287, 309, 438, 440, 459 Malestro Sir (Malestroit, Sieur) 82 Malerb, Kretijen Gijom (Malesherbes, Chretien Guillame) 510 Man, Tomas (Mun, Thomas) 176 Maneti, Đanoco (Manetti, Gianozzo) 24 Mansfeld, Peter Ernst (Mansfeld, Peter Ernst) 171, 192, 247, 250 Mentenon, madam (Maintenon, madame) 268 Mantova, vojvoda (Mantua) 294 Manuel I (Manuel I) 294 Marej, Džon (Marey, John) 441 Margareta Navarska (Margaret de Navar re) 156 Margareta Parmska (Marghareta de Par ma) 117, 118 Margareta od Valoa (Margarete Valois) 114, 115 Marija I (Maria I) 450, 451 Marija Antoaneta (Marie Antoinette) 509 Marija Lješčinska (Maria Leszczynska) 468 Marija Stjuart (Maria Stuart) 282, 285
Marija Škotska (Mary od Scotland) 63, 122, 123 Marija Tereza (Maria Theresa) 264, 267, 297 Marija Terezija (Maria Theresa) 368, 375, 380, 383, 388, 420, 425, 435, 441, 448, 449, 469, 470, 471, 474, 475, 479, 480, 481, 483, 484, 495 512 Marija Tjudor (Mary Tudor) 61, 62 Marijana, Huan de (Mariana, Huan de) 64 Marlov, Kristofer (Marlowe, Christopher) 157 Marmontel, Žak (Marmontel, Jacques) 403 Marsilio Padovanski (Marsiglio de Padua) 49 Martine (Martinet) 197 Marvel, Endrju (Marvell, Andrew) 197 Masa (Massa 1 296, 372 Masaćijo (Masacchio) 24, 25 Masanijelo. Tomazo Anijelo (Masaniello, Tomaso Aniello) 209 Matija (Mathias) 244, 246 Mavrokordati (Maurocordatos) 500 Mazaren, Žil (Mazarin, Jules) 198, 201, 206, 209, 214, 224, 257, 262, 263, 264, 265, 266, 296, 297, 312 Mazepa, Ivan (Maзепа, Иван) 464 Mediči (Medici) 21, 22, 23, 28, 31, 77, 89, 90, 102, 447 Mediči, Kozimo (Medici, Cosimo) 21, 26 Mediči, Lorenco (Medici, Lorenzo) 21, 22 Mediči, Marija (Medici, Maria) 239, 259, 260, 261 Mediči, Pjero (Medici, Piero) 22 Medina-Sidonija, Alonzo (Medina-Sido nia, Alonso) 296 Medina-Sidonija, Gaspar (Medina-Sido nia, Gaspar) 124, 373 Medison, Džems (Madison, James) 404, 411 Mehmed II Osvajač (Mehmed II) 140, 141, 145, 147, 148, 149 Mehmed III (Mehmed III) 335 Mehmed IV „Lovac“ (Mehmed IV) 337, 339, 340 Melanhton, Filip (Melanchton, Philipp) 52, 55, 61 Memling, Hans (Memling, Hans) 28 Mendelson, Mozes (Mendelssohn, Moses) 410 Menšikov, Aleksandar (Meншиков,
Александр) 490 Merilak, Mišel (Marillac, Michel) 261 Mesaže, Nikola (Mesnager, Nicholas) 373 Mihajlo Romanov (Mихаил, Романов) 212, 227, 314, 319, 324, 325, 332 Mikelanđelo, Buonaroti (Michelangelo, Buonarroti) 24, 26, 28, 33, 150 Milton, Džon (Milton, John) 215, 236 Mincer. Toma (Munzer, Thomas) 53, 54, 55 Minjin, Kuzma (Mинин, Кузьма) 325 Mirabo, Onore (Mirebeau, Honore) 514, 515 Mirabo, Viktor stariji (Mirabeau, Victor) 361 Mocart, Volfgang Amadeus (Mozart, Wolf gang Amadeus) 414 Molijer, Žan - Batist (Molier e, Jean-Bapti ste) 185, 237, 269 Molinos, Migel (Molinos, Miquele) 184 Monk. Džordž (Monck, George) 192, 281 Monmaut, Džems (Monmouth, James) 284 Monmoransi (Montmorency) 113, 114, 115, 121, 261 Monmoransi, An (Montmorency, Ann) 113 Montalvo, Garsija (Montalvo, Garcia) 115 Montekukoli, Rajmund (Montecuccoli, Rajmund) 338, 339 Montenj, Mišel (Montaigne, Michel) 25, 65, 114, 403 Monteskje, Šarl Luis (Montesquieu, Char les Louis) 34fi, 349, 402, 404, 409, 410, 411. 492 Monteverdi, Klaudije (Monteverdi, Clau dio) 238 Montmajor. Horge (Montemayor, Jorgel 156 Mopertui, Pjer (Maupertuis, Pierre) 417 Mopo, Rene (Maupeaou, Rene) 508 Mor, Tomas (More, Thomas) 29,30 Morepa, Žan (Maurepas, Jean) 372, 510 Moris Nasavski (Maurice de Nassau) 126, 194, 195, 301, 302, 303, 315 Morozini, Frančesko (Morozini, France sko) 340 Munih, Kristofer (Munnich, Christopher) 490 Munije, Rolan (Mousnier, Roland) 207 Murat III (Murat III) 143 Murat JV (Murat IV) 335, 336, 337 Muratori, Lodoviko (Muratori, Lodovico) 412 Muriljo, Bartolomej (Murillo, Bartolome)
298 Mustafa II (Mustafa II) 336, 341, 497 Mustafa-paša (Mustafa Pasa) 496 Muteferik, Ibrahim (Muteferrika, Ibrahim) 449 Nadir Šah (Nadir Šah) 499 Navaro, Martin (Navarro, Martin) 82, 83 Nedim, Ahmed (Nedim, Ahmed) 499 Neker, Žak (Necker, Jacques) 510, 511, 515, 516 Nikon (Hикон) 189, 190, 332, 427 Nojperg, Rajnhard (Neipperg, Reinhard) 483 Noks, Džon (Knox, John) 60, 63, 181 Nort, Frederik (North, Frederik) 530 Notingam, Danijel (Notthingam, Daniel) 287 Njukesl, Henri (Newcastle, Henry) 518 520, 521, 522, 523, 524, 525, 531 Njukesl, Tomas Pelam (Newcastle, Thomas Pelham) 521, 522 513 Njutn, Isak (Newton, Isac) 36, 229, 231, 232, 233, 402, 404, 409, 410, 416, 417, 429 Obri, Džon (Aubrey, John) 236 Okam, Vilijam (Occam, William) 50 Okino, Bernardino (Occhino, Bernardino) 68 Oksenstjern, Aksel (Oxenstierna, Axel) 224, 250, 312, 315, 316 Oldenbarnevelt, Jan (Oldenbarnevelt, Jan van) 183, 302 Olivares, Gaspar Gucman de (Oliveres, Gaspar Guzman de) 200, 224, 292, 293, 294, 295, 296 O'Mor, Rori (O'More, Rory) 210 O'Nejl, Felim (O'Neill, Phelim) 210 Opital, Mišel d' (Hopital, Michel d') 114 Oranski (Orange) 117, 183, 301, 304, 305, 458, 459, 460 Ori, Filibert (Orry, Philibert) 505 Ori, Žan (Orry, Jean) 445 Orleanski, vojvoda (Orleans) 503, 504, 505 Orlov, Grigorije (Oрловь, Григорий) 491 Osrnan II (Osman II) 335, 336 Osterman, Andrej (Ocтерман, Андрей) 490 Osuna (Osuna) 373 Otman, Fransoa (Hotman, Francois) 63 Ovidije (Ovidius) 23 Palavičini (Pallavicino) 90
Palfi (Palfy) 373 Palmijeri, Đuzepe (Palmieri, Giussepe) 455 Panin, Nikita (Панин, Никита) 492, 494, 495, 496 Papos (Papos) 37 Parker, Hajd (Parker, Hyde) 400 Parmiđanino (Parmigianino) 150 Paskal, Blez (Pascal, Blaise) 184, 185, 236 Patino, Hoze (Patino, Jose) 446 Patrona, Halil (Patrona, Halil) 396, 499 Pavle I (Павел I) 393, 442 Pavle III (Paolo III) 67, 68, 70 Pavle IV (Paolo IV) 62, 70, 111 Pavle V (Paolo V) 179, 246 Pavle, sveti (Paulus) 29 Pedersen, Kristijan (Pedersen, Christian) 129 Pelej, Džordž (Peley, George) 400 Pen, Viliam (Penn, William) 182, 435 Petar I (IIeTp I) 166, 167, 169, 175, 190, 193 200, 223, 228, 332, 333, 341, 352, 353, 365, 368, 371, 375, 378, 379, 386, 388, 393, 396, 408, 415, 427, 432, 433, 463, 464, 467, 487, 488, 489, 490, 492, 497 Petar II (Петр II) 490 Petar III (Петр III) 368, 371, 427, 465, 477, 491, 492, 493 Petar, vojvoda holštajnski (Петр, војвода Голштајна) (Vidi Petar III) Peterson, Jan (Peterson, Jan) 173 Peti, Vilijam (Petty, William) 525 Petrarka, Frančesko (Petrarca, Francesco) 22, 23 Petri, Olaf (Petri, Olafus) 129, 130 Pigafeta, Antonije (Pigafetta, Antonio) 44 Pije IV (Pio IV) 70 Pije V (Pio V) 71, 109, 110 Pije VI (Pio VI) 426, 456, 457 Piko dela Mirandola (Pico della Mirando la) 24 Pilon, Žermen (Pilon, Germain) 153 Pim, Džon (Pym, John) 277, 278 Pit, Vilijam (Pitt, William) 477, 520, 521, 522, 523, 524, 525, 538, 539 Pit, Vilijam, mlađi (Pitt, William) 460, 496, 525, 526, 530 Pizaro, Francisko (Pizarro, Francisco) 45 Platon (Plato) 21, 23 Plutarh (Plutarh) 29 Poflo, Braćolini (Poggio, Bracciolini) 23 Pol, Redžinald (Pole, Reginald) 67
Policijano, Andelo (Poliziano, Angelo) 25 Pombal, Žozef Karvaljo de (Pombal, Jo seph Carvalho de) 356, 420, 450, 451 Pompadur, madam (Pompadour, Madame) 361, 506, 507 Pontormo. Jakopo (Pontormo, Jacopo) 150 Ponjatovski, Stanislav (Poniatowski, Sta nislaw) 440, 469, 471, 484, 489, 494 Potemkin, Grigorije (Потемкин, Григорий) 496 Potocki (Potockis) 373, 469 Požarski, Dimitrije (Пожарский, Дмитрий) 325 Prajs, Ričard (Price, Richard) 435, 529, 530 Prevo, Antoan Fransoa (Prevost, Antoine Francois) 412 Prijuli, Đirolamo (Priuli, Girolamo) 108 Princ od Velsa (Wales, Prince of) 520 Pristli, Džozef (Pristley, Joseph) 416, 417, 529 Prokopovič, Teotan (Прокоповыч, Теотан)216 Ptolomej, Klaudije (Ptolomaus, Claudios) 37, 229 Pufendorf, Samjuel fon (Pufendorf, Sa muel von) 220 Pugačov, Jemeljan (Пугачов, Емельян) 369, 493, 495 Pulaski, Jozef (Pulasky, Joseph) 470 Pultnej, Henri (Poultenay, Henry) 520 Pursel, Džon (Purcell, John) 238 Pusen, Nikola (Poussin, Nicolas) 241, 269 Rable, Fransoa (Rabelais, Francois) 156 Radzivil (Радзивил) 373, 469 514 Rafaelo, Santi (Rafaello, Sanzio) 26, 28, 150, 241 Rakoci, Đerđ (Rakoczy, Gorgy) 338 Rakoci, Franja (Rakoczy, Francis) 254, 256, 271, 315, 478 Ramus, Peter (Ramus, Peter) 64 Rasin, Žan (Racine, Jean) 237, 238, 269 Ravajak, Fransoa (Ravallak, Francois) 259 Razin, Stenjka (Рзин,Степан) 213,214,332 Rej, Džon (Ray, John) 230 Rejnolds, Džošua (Reynolds, Joshua) 413 Rekesen, Luj (Requesens, Luis) 119 Redžep-paša (Recep Pasa) 335 Rembrant, Rijn van (Rembrandt, Rijn van) 240 Ren, Kristofer (Wren, Christopher) 242
Ričardson, Samjuel (Richardson, Samuel) 413 Ričioli, Đambatista (Riccioli, Giambatista) 161 Rik, Žak de (Rick, Jacques de) 440 Riperda, Johan Viljem (Ripperda, Johann Willem) 445 Rišelje, Arman Žan de Plesi (Richelieu, Ar mand Jean de Plessis)173, 178, 180, 190, 197, 201, 214, 215, 224, 248, 249, 250, 251, 257, 260, 261, 262, 263, 264, 294 Romur, Rene Antoan (Reaumur, Rene An toine) 416 Roan, kardinal (Roan) 441 Robertson, Vilijam (Robertson, William) 412 Roberval, Rog (Roberval, Roque de) 44 Rodni, Džordž (Rodney, George) 398, 529 Romanovi (Poмановы) 169, 324 Ronsar, Pjer de (Ronsard, Pierre de) 155, 158 Roso (Rosso) 150 Rotšildi (Rothschild) 374 Rovero, Đulijano dela (Rovero, Giuliano dela) 103 Ru (Roux) 374 Rubens, Peter-Pol (Rubens, Peter-Paul) 239, 241 Rudolf IV (Rudolph IV) 23 Rudolf II (Rudolph II) 72, 244 Ruiz, Simon (Ruiz, Simon) 90 Ruk, Džordž (Rooke, George) 400 Rumjancev, Petar (Румяанцев, Петр) 495 Rupert knez (Rupert) 232 Ruso, Žan - Žak (Rousseau, Jean-Jacques) 402, 403, 404, 406, 407, 409, 413, 450 Saks, Moris (Saxe, Maurice) 389, 392, 460, 521 Saks-Vajmar, Bernand (Saxe-Weimar, Bernard) 191, 211, 250, 262 Saltikov, Petar (Caлтыков, Петр) 491 Salutati, Količo (Salutati, Collucio) 22, 23 Sanacaro, Jakopo (Sannazzaro, Jacopo) 156 Sanderland, Robert (Sunderland, Robert) 284, 518 Sansovino,Jakopo(Sansovino,Jacopo)108 Santa Kruz (Santa Cruz) 123 Sapijeha (Sapieha) 469 Sarkilaks, Peter (Sarkilaks, Peter) 129
Sartine, Antoan (Sartine, Antoine) 511 Sarto, Andrea del (Sarto, Andrea del) 153 Savanarola, Đirolamo (Savanarola, Giro lamo) 77 Sebastijan (Sebastiari) 121 Sehested, Hanibal (Sehested, Hannibal) 313 Sekendorf, Vejt (Seckendorff, Veit) 388 Selden, Džon (Selden, John) 215 Selim I (Selim I) 140, 141 Selim II (Selim II) 143 Seneka, Enej (Seneca, Eneus) 23, 217 Sen Pjer, Bernandin (St. Pierre, Bernandin) 413, 434 Sen-Simon, Luj (Saint-Simon, Louis) 271 Sent Džon, Henri (St. John, Henry) 287 Servantes, Savedra, Migel de (Cervantes, Saavedra, Miquel de) 46, 156, 236 Servetus, Miguel (Servetus, Miguel) 59 Sforca, Frančesko (Sforza, Francisco) 21 Sforca, Lodoviko (Sforza, Lodovico) 26, 108 Sforce (Sforza) 20, 21, 102, 103 Sidni, Filip (Sidney, Philip) 158 Sifren, Pjer (Suffren, Pierre) 398, 400, 511 Sigismund Vaza (Sigismund Vaza) 130, 133 Sigismund I (Sigismund I) 133 Sigismund II Avgust (Sigismund II Augu stus) 132, 133 Sigismund III (Sigismund III) 130, 179 Sijejes, Žozef (Sieyes, Joseph) 514 Sikingen,Francfon(Sickingen,Franz von) 52 Sikst V (Sixtus V) 71, 123, 125 Sileri, Pjer (Sillery, Pierre) 258. 259 Silahdar Ali-paša (Silšhdar Ali Pasa) 498 Sili, Maksimilijan (Sully. Maximilien) ? 15. 257, 258, 259, 261 Simon, Rišar (Simon. Richard) 186. 4n:3 Skarlati, Domeniko (Scarlatti. Domenicol 238, 414 Skvilače, Pjetro (Squillace, Pietro) 446 Smit, Adam (Smith. Adam) 361. 410. 411. 412, 529. 530 Sobjeski. Jan (Sobiesky, Jan) 255. 321, 322, 323, 330, 340. 467 Sodermanland. Karlo (Sodermannland, Carlo) 130 Sofija (Coc~ax) 332 515 Sofu, Mehmed-paša (Sofu Mehmed Pa$a)
337 Sokolović, Mehmed-paša (Sokollu Meh med Pa$a) 138, 146 Somerset, Robert (Somerset, Robert) 61 Sonenfels, Jozef (Sonnenfels, Joseph) 388 Spalanconi, Lazaro (Spallanzoni, Lazaro) 416, 455 Spener, Filip (Spener, Philipp) 184 Spenser, Edmund (Spenser, Edmund) 158 Spinola, Ambrozio (Spinola, Ambrosio) 90, 290, 293 Spinoza, Baruh (Spinoza, Baruch) 219, 220, 293 Stenhop, Džems (Stanhope, James) 518 Stjuarti (Stuart) 173, 182, 241, 280, 281, 285, 287, 303, 306, 307, 517, 519 Straford, Tomas Ventvort (Strafford, Tho mas Wentworth) 225, 275, 277 Sture, Sten (Sture, Sten) 129 Sulejman I Veličanstveni (Suleyman Ka nuni) 101, 102, 140, 141, 142, 144, 148 Sulejman II (Suleyman II) 340 Sulejman-paša (Suleyman Pa$a) 340 Suvorov, Aleksandar (Cysoposb, A.nex caxAp) 493, 495 Svift, Džonatan (Swift, Jonathan) 413, 542 Šarden, Žan (Chardin, Jean) 413 Šarl VIII (Charles VIII) 102, 103 Šarl IX (Charles IX) 113, 114, 115, 133 Šefer, Peter (Schefer, Peter) 32 Šeftsberi, Antoni (Shaftesbury, Anthony) 283, 402 Šekspir, Viljem (Shakespeare, William) 157, 237 Šelburn, Vilijam (Shelbourne, William) 525 Širli, Vilijam (Shirley, William) 536 Šoazel, Etjen-Fransoa (Choiseul, Etienne Francois) 393, 396, 439, 440, 507, 508, 539, 543 Šoazel-Gufije, Pjer (Choiseui - Guffier, Pierre) 502 Šreder, Vilhelm fon (Schroder, Wilhelm von) 388 Šujski, Vasilije (Шуйский, Василий) 324, 325 Šuvalovi (Шуваловы) 490 Šuvalov, Petar (Шувалов, Петр) 492 Šuvelen, Luj (Chouvelain, Louis) 505 Tanuči, Bernardo (Tanucci, Bernardo) 456 Tarhondži Ahmed-paša (Tarhonr_u Ahmed
Pasa) 337 Taso, Torkvato (Tasso, Torquato) 155 Tauler, Johan (Tauler, Johann) 50 Taunsend, Čarls (Townshend, Charles) 518, 520, 528 Tecel, Johan (Tetzel, Johann) 51 Tekeli, Imre (Thokoli, Imre) 211, 339 Teleman, Georg (Telemann, Georg) 414 Terej, Žozef-Mari (Terray, Joseph-Marie) 508 Tili, Johan fon (Tilly, Johann von) 246, 247, 249, 250 Tindal, Metju (Tindal, Matthew) 429 Tintoreto, Jakopo (Tintoretto, Jacopo) 151. 153 Tiptoft, Džon (Tiptoft, John) 29 Tiren, Anri (Turenne, Henri) 196, 250, 262, 267 Tirgo. An Rober Žak (Turgut, Anne Robert Jacques) 354, 361, 377, 409, 410, 510 Ticijan, Većeli (Tiziano, Vecelli) 104, 151 Tit, Livije (Tit, Livio) 23 Tjepolo, Đovani (Tiepolo, Giovanni) 413 Toland, Džon (Toland, John) 186, 403 Toma Akvinski (Tomaso Acquino) 81, 235 Torsi, Žan-Batist (Torcy, Jean-Baptiste) 438, 441 Torstenson, Lenart (Torstensson, Lennart) 316 Toskaneli, Paolo (Toscanelli, Paolo) 43 Trevor-Ruper, Hju (Trevor-Roper, Hugh) 296, 207 Trol, Gustav (Trolle, Gustaf) 129, 130 Tromp, Kornelije (Tromp, Cornelius) 294, 303 Tugut, Johan Amadeus (Thugut, Johann Amadeus) 440 Tumanbej (Tumanbey) 141 Turetini, Žak (Turretini, Jacques) 428 Turn, Matija (Thurn, Matthias) 244, 246 Učeda, Kristobal (Uceda, Christobal) 292 Ulrika Eleonora (Ulrica Eleonora) 464, 465 Urban VII (Urbano VII) 179 Vagela, Klod (Vaugelas, Claude) 236 Vajat, Tomas (Wyatt, Thomas) 158 Vajtfild, Džordž (Whitefield George) 529 Vala, Lorenco de (Valla, Lorenzo de) 23 Valencuela, Fernando (Valenzuela, Fer nando de) 297 Valenštajn, Albreht (Wallenstein, Al
brecht) 191, 192, 193, 247, 248, 249, 250 Valis, Džordž (Vallis, George) 483, 543 Valoa (Valois) 103, 109, 111, 141 Valturio, Roberto (Valturio, Roberto) 149 Vanek (Vanek) 373 Vankuver, Džordž (Vancouver, George) 544 516 Vasilije III (Bacилий III) 136, 137 Vašington, Džordž (Washington, George) 528, 537 Vat, Džems (Watt, James) 351 Vato, Antoan (Watteau, Antoine) 413 Vega, Lope de (Vega, Lope de) 157, 158 Vejk, Vilijam (Wake, William) 428 Velaskez, Dijego de (Velasquez, Diego de) 239, 303 Veličkovski, Pajsije (Beличковский, Паисий) 428 Velington, Artur (Wellington, Arthur) 393 Velseri (Velser) 90 Vendom, Luj Žozef (Vend&me, Louis Jo seph) 259, 261, 271 Ventvort, Čarls (markiz Rokingam) (Wen tworth, Charles) 525 Vergilije (Vergil) 23 Veri, Pjetro (Verri, Pietro) 455 Vermer, Jan (Vermeer, Jan) 240 Vernon, Edvard (Vernon, Edward) 399, 535 Verokio, Andrea (Verrocchio, Andrea) 21, 25, 26 Veroneze, Paolo (Veronese, Paolo) 151 Veržen, Šarl Gravije (Vergennes, Charles Gravier) 439, 502, 511 Vesalius, Andreas (Vesalius, Andreas) 38 Vesli, Džon (Wesley, John) 431, 529 Vespuči, Amerigo (Vespucci, Amerigo) 43 Vigovski, Ivan (Bиговский, Иван) 213 Vikfor, Antoan (Wicquefort, Antoine) 438, 441 Viklif, Džon (Wycliffe, John) 49, 51 Viko, Đambatista (Vico, Giambattista) 405, 406 Viktor Amadeo (Vittorio Amadeo) 453 Vilaert, Adrijan (Willaert, Adriaen) 154 Viland, Kristof (Wieland, Christoph) 410 Vilberfors, Vilijam (Wilberforce, William) 530 Vileroa, Fransoa (Villeroy, Francois) 96, 259 Vilhelm Luis (Wilhelm Louis) 195
Vikinson, Džon (Wilkinson, John) 374 Vilks, Džon (Wilkes, John) 525, 526, 530 Vilnev, Luis (Villeneuve, Louis) 501 Viljem „Ćutljivi“ (Wi11em) 117, 118, 119, 120, 122, 126, 244, 301, 303 Viljem II Oranski (Willem II Orange de) 303, 304, 306 Viljem III Oranski (Willem III Orange de) 256, 267, 270, 281, 285, 287, 288, 304, 305, 306, 307, 308, 309, 433, 438, 458, 459, 463, 521, 533 Viljem IV Oranski (Willem IV Orange de) 458 Viljem V Oranski (Willem V Orange de) 460 Viljem Nasavski (Willem Nassau de) 117 Viljem Johan Frizijski (Willem Johan Fris) 309, 458, 460 Vinijus, Anton (Vinius, Anthony) 327 Vinstenli, Džerard (Winstanley, Gerrard) 221 Viskonti (Visconti) 20, 21, 22, 102 Višnjovjecki, Mihailo (Bишньовеций, Михаил321, 323, 469 Vit, Jan de (Witt, Jan de) 204, 304, 305, 306, 307, 308 Vitlok, Džems (Whitelock, James) 220 Vivaldi, Antonio (Vivaldi, Antonio) 238, 414 Vivil, Kristofer (Wyvill, Christopher) 530 Vlačić, Matija-Ilirik (Flacius, Illiricus) 52 Vladislav IV (Wladyslaw IV) 319, 320, 321, 325, 326, 327 Voban, Sebastijan (Vauban, Sebastien) 161, 198, 270, 271 Vogan, Henri (Vaughan, Henry) 236 Volf, Džems (Wolfe, James) 524, 538 Volf, Kristijan (Wolff, Christian) 422, 429 Volinski (Boлиынский) 490 Volpol, Horas (Walpole, Horace) 538 Volpol, Robert (Walpole, Robert) 518, 519, 520, 521, 522, 531, 535 Volsingem, Fransis (Walsingham, Francis) 123 Volta, Alesandro (Volta, Alessandro) 455 Volter, Fransoa Mari Arue di (Voltaire, Francois Marie Arouet di) 105, 402, 403, 404, 405, 406, 409, 412, 413, 429, 450, 474, 492, 510 Vondel, Just van den (Vondel, Joost van den) 236 Voroncovi(Bopoнцови)490
Vue, Simon (Vouet, Simon) 241 Vulsi, Tomas (Woolsey, Thomas) 60, 66, 96 Zadonski, Tihon (Задонский, Тихон) 428 Zapolja, Jovan (Zapolya, Janos) 141, 142 Zinzendorf, Johan (Zinzendorf, Johan) 431 Zrinjski, Nikola (Zriny, Nicolas) 211 Zurbaran, Francisco de (Zurbaran, Fran cisco de) 241, 298 Žanin, Pjer (Jeannin, Pierre) 259 Žigmund III (Sigismund III) 319, 320. 321 Žoao, Braganca (Joao, Braganza) 295 Žoao I (Joao I) 420 Žoao II (Joao II) 41, 43 Žoao V (Joao V) 449 Žoken, Pre de (Josquin, Pres, de) 153 Žozef I (Joseph I) 450, 451 517 Dragoljub R. Živojinović USPON EVROPE (1450-1789) II izdanje Recenzenti Dr Radovan Samardžić Dr Tomislav Popović Lektor Milica Bujas Tehnički urednik Mirjana Jovanović Geografske karte Ljubomir Stanković Korektor Slobodanka Dačić Izdavačka radna organizacija Matice srpske Novi Sad Za izdavača Dragoljub Gavarić Tiraž 5000 primeraka ISBN 86-363-0093-2 / ISBN 86-363-0105-X Štampa RO štamparija „Budućnost“, Novi Sad, Šumadijska 12 1989
