Zloupotreba moci

KODOVI MATRIX-a Prvi

t o mi4

1

U spomen svim žrtvama „gospodara iz senke“

2

Pregovor(i4) “Kodove matrix-a” smo slučajno skinuli sa interneta i bili smo ubrzo zatečeni nečim sasvim drugačijim od uobičajenih škrabanja i trabunjanja o raznim “teorijama zavera”. Iako je u prvi mah delovalo da je i ovo samo još jedan u nizu pokušaja da se narod zaglupi novom teorijom o masonima, iluminatima, Rotšildima, medjunarodnim bankarima, novčanim, naučnim i medicinskim manipulacijama i sličnim stvarima – kako smo odmicali u čitanju, počeli smo menjati mišljenje. Svima je poznato, a posebno onima koji su se ovakvim temama i ranije bavili, da je internet ogroman splet raznih teorija, tvrdnji, spisa, video snimaka i ostalih oblika izražavanja, koji svi zajedno osporavaju (svako na svoj način, ponekad i dijametralno suprotan) zvanično priznat pogled na život i svet, prihvaćen od strane zvanične nauke i ogromne većine država i njihovih vlada. I mi, mala grupa entuzijasta, osporavamo takodje zvaničan pogled na svet, pokušavajući da na jedan intuitivan način, poduprt sopstvenim iskustvima, obrazovanjem, i ogromnim i raznovrsnim materijalom u vidu knjiga, časopisa, filmova, udžbenika, interneta i svega ostalog što nam je dostupno – isključivo obavestimo o pogubnom načinu života i mišljenja koje upražnjava velika većina današnjeg čovečanstva. Dakle, sve što radimo je potpuno nekomercijalno i jedino motivisano našom željom da sa vama, čitaocima ovog spisa, podelimo činjenice do kojih smo došli dugogodišnjim radom. Obzirom da su autori “Kodova matrix-a” – ma ko da su oni – dali dozvolu u svom predgovoru da se materijal može koristiti bez ikakvih ograničenja, i da je u njihovom predgovoru (i3) jasno rečeno da neće više raditi reviziju ovog toma, mi smo odlučili da napravimo još jednu reviziju i da je objavimo pod istim imenom. Odmah vam moramo reći da smo skoro sve od preuzete verzije zadržali. Čak i stare predgovore. Uglavnom smo se ovde bavili dopunama i nekim preformulacijama već postojećih konstrukcija. Koliki smo doprinos dali pronalaženju prave istine o razlogu zašto živimo u ovakvom današnjem poludelom svetu, sami ćete to proceniti. Možda smo i pokvarili originalno autorsko delo. Ne zamerite, namere su nam bile najbolje.

Revizionisti, 2017.godina 3

Predgovor trećem izdanju(i3) Ovo izdanje nastavlja tradiciju ispravljanja grešaka (i pravopisnih i ostalih), te donosi neke dopune. Ujedno je i poslednje izdanje prvog toma „Kodova matrix-a“ i više neće biti ozbiljnije ažurirano. Smatramo da je obrazac zloupotrebe ljudskog uma dovoljno i jasno objašnjen, te da možemo nastaviti dalji istorijski pregled masonskog eksperimentisanja nad čovečanstvom u drugom tomu koji je u pripremi. Sa tugom posmatramo dalje posrtanje ljudskog roda u umobolnim nastojanjima da se ljudski um postavi na pijedestal i tron Boga, zanemarujući ono što je u ljudskom životu najvažnije – osvešćenje činjenice da je čovek slava, slika i prilika Njegova, u svom najdubljem delu bića. Autori, 2016.godina

Predgovor drugom izdanju(i2) U odnosu na prvo elektronsko izdanje ovde su ispravljene neke pravopisne greške i materijal je u manjem obimu dopunjen sa najnovijim saznanjima. Autori, za Novu 2016.godinu

Predgovor prvom izdanju(i1) U ovom prvom integralnom elektronskom izdanju prvog toma „Kodova matrix-a“ ispravljene su uočene greške (i materijalne i pravopisne) u odnosu na tekstove objavljivane na blogovima, i materijal je obimno dopunjen sa nekim najnovijim saznanjima vezanim za tematiku koja se obradjuje. Unapred se izvinjavamo zbog grešaka koje su zaostale. Što se tiče autorskih prava, svakome je potpuno slobodno da koristi delove ove elektronske knjige (ili knjigu u celini) na način koji njemu odgovara, bez ikakvih ograničenja, ali bi zbog sopstvenog dobra i dobra svojih bližnjih, bilo uputno da reči iz ove knjige ne zloupotrebljava. Podaci za ovaj rad korišćeni su iz nekoliko hiljada knjiga, publikacija, članaka i drugih vrsta materijala objavljivanih od mnogobrojnih autora u zadnjih nekoliko vekova. Zato spisak literature i reference u većini slučajeva neće biti navodjeni. Uostalom, namera pisaca ovog dela nije bila da se „dokazuju“ u akademskim krugovima, već da se širi broj ljudi upozna sa aktivnostima planetarnog zla, danas oličenog u relativno manjoj (ali veoma moćnoj) grupi nazovi-ljudi, koji su umislili da su ravni Bogu. Možda bi najpravednije bilo reći da su autori „Kodova Matrix-a“ samo složili u knjigu ono što se želelo sakriti od javnosti dugi niz godina, a što su mnogi do sada pokušavali obnarodovati u fragmentima, manje ili više uspešno. *** Čitaoci fragmenata ovog dela (koji su bili dostupni u obliku postova na internet blogovima), mogli bi do sada zaključiti da autori nešto baš i "ne vole" Engleze i Amerikance, te da "naginju" germanskoj sferi. Ili možda ruskoj... ili kineskoj... No, ovde se

4

ne izjednačava psihopatologija većine engleskih i američkih političara, bankara i industrijalaca - sa tamošnjim narodom. Ovo su tekstovi o tome, do kojih krajnosti su ljudi opijeni bogatstvom i moći, spremni u svom slepilu daleko da odu; šta su sve spremni da urade da bi imali još više bogatstva i još više moći - sve dok ih ta težnja ne pretvori u nešto potpuno neljudsko. I ovo nije "privilegija" samo "trulog" Zapada. Iste ove stvari dešavaju se svuda gde postoje pozicije prekomernog bogatstva i vlasti, uključujući i državne i religiozne organizacije u celom svetu. To znači: i u Rusiji, i u Kini, i u Indiji, i u Brazilu... Međutim, oligarhije u SAD-u i Britaniji su NA PRVOM MESTU po pokušaju da nametnu ostatku sveta svoje viđenje budućnosti. Ta gledišta, videćemo u kasnijim tekstovima, danas predstavljaju VEOMA OZBILJNU PRETNJU OPSTANKU VEĆEG DELA ČOVEČANSTVA, a možda i SVIM LJUDIMA NA PLANETI. Skrenuli bismo pažnju da ovi tekstovi nisu pisani sa namerom da se iz njih koriste delovi za ultradesničarske pamflete koji raspiruju mržnju među narodima i nacijama. Svako pominjanje pripadnika izvesnih nacija, grupa i religijskih organizacija u negativnom kontekstu, usmereno je na konkretne slučajeve i NE POISTOVEĆUJE TE POJEDINCE i GRUPE SA NACIJAMA KOJIMA ONI PRIPADAJU, NITI SA NEKOM RELIGIJOM U CELINI! Ako neko, i pored ovoga, ipak sve ovo naopako shvati - to ide toj osobi na savest, a ne autorima ovih tekstova. Pisanje i sakupljanje materijala za ovu knjigu je bio prilično mučan proces. Toliko loših, bednih i neljudskih postupaka tokom istorije... Naravno da nekima može biti muka od svega ovoga i da u ovome mogu videti pokušaj da se neka nacija uzdigne, a gruga ponizi. Nekima je možda i muka od negativnosti uopšte. I onda takvi postavljaju pitanje, zašto se uopšte baviti ovakvim stvarima? Vrlo je to jednostavno. Ako ne poznajemo ili ignorišemo greške iz prošlosti, kako možemo pretendovati na to da pravimo dobre planove za budućnost? To bi bilo isto kao kada bismo kuću hteli da zidamo na terenu koji je u prošlosti više puta klizao i pomerao se - a mi to potpuno ignorišemo. Ako na takvom terenu sazidamo kuću, možda nam jedan dan padne na pamet da damo oglas u novinama, poput jednog tužnog šaljivdžije: "Prodajem kuću na klizištu, malo je prešla..." – naravno, ako se ista pre toga ne sruši. A onda bismo nešto rekli i o shvatanju ljubavi, u kontekstu nekih kritika ove knjige koje savetuju da o ovakvim stvarima “ne treba pisati”, već da treba pisati “samo o ljubavi”. Ljubav, onako kako je mi najčešće tumačimo, veoma je jednostrana u našim poimanjima. Pođimo od od onog čuvenog "Bog je ljubav i ljubav je Bog". Gospod je sve stvorio, i uslove za dobro i uslove za zlo. Dobro čineći i usvajajući ga, imamo put i snagu da idemo ka Njemu, a zlo koje opažamo ili činimo - postaje orijentir kuda ne treba da idemo i istovremeno nauk - da takve greške ne ponavljamo. Priznaćete, ovako posmatrano oboje služi istom cilju napredovanju ka razumevanju sebe, odnosno Gospoda i Njegove Kreacije, i izbegavanju zla koje nas može "zaglaviti" na veoma dugo vremena u teškim patnjama. Ljubav je poimanje sveta u svim svojim aspektima: razumevanje i dobrih i loših postupaka ljudi, kao i razumevanje zašto se nešto voli, a nešto ne. U potpunom poštovanju i razumevanju SVIH aspekata sveta, njegovih spoljašnjih (vidljivih) i unutrašnjih (teško vidljivih) ispoljavanja , dolazi se do doživljaja istinske Ljubavi, u kojoj je dominantni princip – PRINCIP DOBRA! Taj princip je ujedno i temelj na kome je kreacija univerzuma nastala. Potiskivanje i "veštački“ zaborav nekih stvari koje nam se ne sviđaju ili nam nisu ugodne za sećanje - vode čoveka u suprotnom smeru - u neprekidan niz razočarenja, u beznađe, kao i u obavezni ateizam kao predvorje povelike patnje. U smislu ovog objašnjenja, a u slavu ljubavi kao temeljnog principa svega stvorenog, pisani su i ovi tekstovi - koliko god ovo zvučalo nekome neverovatno! Opšta je tendencija među mlađim svetom danas da "brisanjem" iz svog mozga svega što je neprijatno - šire ideologiju nekakve nazovi-ljubavi i tzv. "open mind" filozofije, koja je po njima (kada se vidi kako je oni primenjuju u praksi) - zbir skoro svega prijatnog. No ne treba zaboraviti da i seks, i šećer, i lenstvovanje imaju u prvo vreme veoma prijatne efekte. Ali, ako postanu smisao života i nekontrolisano „konzumiramo“ iste - imaju na naš život katastrofalne efekte! Kada se na "izborima" života glasa za takvu "ljubav", dobijate život kakav je danas - opšta konfuzija na sve strane, sa "velikim igračima" u pozadini, koji vešto manipulišu vašim viđenjem života i sveta, sugerišući vam lukavo svoje viđenje - šta ljubav jeste, a šta nije; šta je humano, a šta nije; šta da jedete i pijete, a šta ne; šta da pušite, a

5

šta ne; šta da oblačite, a šta ne; koji su narodi „dobri“, a koji „nisu“; i tako sve dok od vas ne isprogramiraju kao mašinu. A onda idete okolo i hvalite se svojom “slobodom i demokratijom”... Zaista, svaka istinska i iskrena vera u Svevišnjeg, u svojoj suštini navodi na ljubav, sklad, poštenje i čistotu karaktera. Jer u suštini sve vere govore o Jednom, Najvišem, Savršenom. Doduše, većina religija danas to propagira sa mnogim izobličenjima i brojnim "redakcijama" originalnih učenja, ali treba gledati suštinu, a ne formu. Toliko tražimo od vas i za ove tekstove - gledajte u suštinu, a ne u formu koja govori ko je koga više ubijao i šta je ko kome u ratovima radio, ko je koga prevario i koje je taj nacionalnosti bio. Jer suština je da izgradimo život i društvo koje neće počivati na lažima i negiranju i svojih i tuđih grešaka mada priznavajući svoje greške, ne treba ići u autodestrukciju, poput nekih naših javnih ličnosti iz nevladinih organizacija i sveta politike (Sonja Biserko, Nataša Kandić, Boris Tadić, Vesna Pešić, Čedomir Jovanović i njima slični). To samo vodi urušavanju samopoštovanja kod naroda. Dalje, kako da postavimo okvir budućeg života na stabilnim i poštenim osnovama, kada nas kao narod pritiskaju sa svih strana da jednostavno "pobrišemo" događaje iz prošlosti koji ne odgovaraju ideolozima Evropske unije, NATO pakta i “Novog svetskog poretka”, a u isto vreme svoje loše postupke da "podvučemo crveno"? Jer potiranje i "guranje pod tepih" svoje i tuđe istorije, na primer, i "ulepšavanje" činjenica da bismo se nekom dopali - neće nam doneti sreću niti mir. Imamo izbor, da to tako i uradimo i da se pretvaramo da su nam prijatelji oni, zbog kojih danas umiremo "kao muve" (otrovani radioaktivnim izotopima i mnogobrojnim hemikalijama) - ili da jasnim označavanjem loših i genocidnih namera izvesnih ljudi i grupacija u svetu - pokušamo da svest sopstvenog naroda okrenemo u pravcu opstanka (promena shvatanja života i sveta, političkog gledišta, ishrane,...) Još nešto. Jesmo za globalizam. Priznajemo. Ali za onakav globalizam koji neće veštački uklanjati ljudima nacionalna osećanja i nacionalnu kulturu u ime nekih "viših ciljeva". Iz veoma dubokih razloga postoje na ovom svetu različiti narodi, njihove kulture i verovanja. "Brljotine" svakog naroda ne treba kriti - ili što je još gore - moćnim medijskim sistemima demonizovati pojedine narode, a nekim drugima njihove greške označavati kao civilizacijska dostignuća!? Zato, na ono ušminkano nacionalističko "voli svoje, a tuđe poštuj", kažemo u naše ime: "voli i svoje i tuđe – ako je dobro", jer u krajnjem spoznanju, i "moje" i "tuđe" se ulivaju u JEDNO, SAVRŠENO i VEČNO. Ako nekoga čitanje ove knjige bude uznemiravalo i donosilo mu nesigurnost i strah, neka je odbaci i prestane sa čitanjem. Autorima ovog spisa je jedini cilj ljudska dobrobit, a ne širenje panike, depresije i straha. Oni koji su mentalno slabiji, ne treba ovo da čitaju, takodje svi koji su mladji od 16 godina NE BI TREBALO ovo da čitaju! Svi oni će imati sigurno drugačiju priliku da koriguju svoje mišljenje, te se ne moraju mučiti sa ovakvim tekstovima, jer će se verovatno od njih psihički otrovati. Za one koji budu želeli da ovo delo ipak upoznaju do kraja, možemo reći samo ovo: ovde ćete sigurno naći nešto što će vas naljutiti ili povrediti, jer smo svi, koliko god nas ima, identifikovani sa sopstvenim predstavama, predrasudama i iluzijama. Da li je i ovo vidjenje sveta i Postojanja, prikazano u „Kodovima matrix-a“, samo još jedna u nizu iluzija – to ćete vi, poštovani čitaoci (i to svako za sebe) - morati da odlučite. Potpuno smo svesni da će mnogi ovo naše delo proglasiti proizvodom paranoje, neznanja i primitivizma, i da će ovo što smo napisali biti posmatrano kao još jedna od “teorija zavera”. Proglasiće nas neki, naravno, za psihički obolele i za ljude koji možda (za račun “nekog”) ovom knjigom doprinose subverzivnim akcijama u svetu psihološkog ratovanja. Napadaće nas da demorališemo narod, da ga razjedinjujemo, da nam je cilj da diskreditujemo sadašnju i prošle vlasti, i ugledne ljude iz prošlosti i sadašnjosti... kako god. Dalje, biće tu i domaćih “mrsomuda” koji će ovo doživeti kao “kompilatorsko trabunjanje”, koje je po njima istovremeno i “nenaučno i demagoško”, i koje se (opet po njima) nipošto ne sme uvažiti kao realno objašnjenje važnih istorijskih dogadjaja... Neki će se pozvati i na naučno obradjeno mišljenje o „teoretičarima zavera“ koje nam dolazi iz Francuske, i to ni manje ni više, nego od klike oko francuskog predsednika Olanda: „...To je raznorodni pokret, teško upleten sa pokretom onih koji negiraju Holokaust i koji kombinuju svoje divljenje prema Ugo Čavezu, dok su istovremeno obožavaoci i Vladimira Putina. Oni su jedan podsvet koji se sastoji od: bivših levičarskih aktivista ili ekstremnih levičara, bivših „nezadovoljnih“ suverenista,

6

revolucionarnih nacionalista, ultranacionalista, nostalgičara Trećeg rajha, antivakcinacijskih aktivista, revizionista dogadjaja od 11.septembra 2001., anticionista, survivalista, sledbenika „alternativne medicine“, proiranskih agenata, pristalica Bašara al Asada, katoličkih i islamskih fundamentalista...“ Dakle... Ne negiramo Holokaust, već naprotiv – tvrdimo da ga je svojim činjenjem i nečinjenjem proizveo baš zapadni „demokratski“ i kapitalistički svet, kome danas pripada i pomenuti francuski predsednik! Ne divimo se ni Ugo Čavezu ni Vladimiru Putinu, ali pozdravljamo otpor protiv bolesne težnje zapadne kapitalističke vrhuške da obesmisli ljudsko postojanje! Nismo ni levičarski aktivisti ni ekstremni levičari. Nismo ni suverenisti ni revolucionarni nacionalisti ni ultranacionalisti. Ali smatramo da svaki čovek na svetu zaslužuje realnu i opipljivu šansu da pristojno živi u svojoj državi, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. Nismo antivakcinacijski aktivisti, ali nismo ni toliko glupi da ne vidimo da nam se smišljeno truju deca sa modernim vakcinama i da im se time ruinira zdravlje. Ne radujemo se dogadjajima od 11.septembra 2001.godine kada su u Njujorku srušene kule Svetskog trgovinskog centra, niti branimo islamske fanatike – ali nećemo da prihvatimo bezočne laži američke administracije o ovom zločinu. Preziremo nacizam i fašizam kao proizvode devijantnog sloja zapadnog kapitalističkog sveta i smatramo da su Musolini, Hitler i Franko bili njegove marionete. Možda je cionizam Jevrejima u Izraelu i doneo neko dobro – pitamo: po koju cenu? Nismo pobornici gradjenja skloništa za „sudnji dan“ i ne podržavamo neke uvrnute ideje „preppers“-a, ali ih i ne posmatramo generalno kao ljude psihički nestabilne ili kao paranoidne paničare. Nismo protiv tehnoloških dostignuća u ortodoksnoj medicini, naročito ne protiv hirurgije i dobrih ortopedskih rešenja. Naprotiv, smatramo da je načinjen ogroman napredak na tom polju i potpuno je glupavo to ne iskoristiti. Medjutim: protiv smo strahovitih zloupotreba u kreiranju i sprovodjenju programa na medicinskim fakultetima; protiv smo sprege medicinske i farmaceutske mafije i državnih struktura; protiv smo zadiranja medicinskog establišmenta u neotudjivo pravo čoveka da bude informisan o svom zdravlju i o metodama lečenja; protiv smo ogromnog broja modernih „lekova“ i tretmana „lečenja“ koji to zapravo nisu, već su svoja suprotnost. Zato smo zaista za neka rešenja iz „alternativne“ medicine, jer su dokazana i efikasna, a ne ostavljaju pogubne posledice poput ortodoksnih medicinskih tretmana u srodnim oblastima. I na kraju: i iranski, i sirijski, i ruski, i srpski, i engleski, i američki, i nemački, i albanski – i skoro SVI ostali političari na svetu – ne izazivaju nimalo naše divljenje, baš kao ni današnje verske vodje. Svi su oni jedan balast čovečanstva, teret civilizacije koja još uvek nije sposobna da shvati da lepo upakovano govno i dalje smrdi, jer je to njegova priroda. Autentičnim govnima svaka čast, jer su dragocena za obradive površine, a čemu koriste gore nabrojane protuve – to ćemo da objasnimo u ovom pisaniju. Ne odričemo da je osnovni uzrok svih problema na planeti - zbir patoloških varijacija u psihi svakog pojedinca. Ali ovo delo smo napisali da bismo pokazali šta to sve takvu kompleksnu patologiju podstiče i kolika je u tome odgovornost “gospodara iz senke” i njihovih slugu političara. A kada ponovo pominjemo političare... U Srbiji, entitetu kome bi više pristajalo ime „Stranačka Republika Srbija“, nego ono ime koje je sada aktuelno, sa potpunom odgovornošću tvrdimo: u ovoj državi ne vladaju zakoni, već stranke! U ovoj državi ne sude sudovi i nezavisne i moralno odgovorne sudije, već stranačke „aparature“ i duboko korumpirani (ili zaplašeni) stranački sudijski pioni. Čast uzuzecima koji ne sude po „Vrhovnom stranačkom zakonu“ (koji redovno oktroiše vladajuća partijska garnitura), već po svojim moralnim kriterijumima i važećim zakonima i Ustavu. Kada Srbi izlaze na izbore, oni ne glasaju za svoje direktne predstavnike, već za „narodne“ poslanike koji su sve – samo ne narodni! Ove političarske kreature su oličenja centara stranačke moći, a stranke ih koriste da bi pomoću njih sprovodile svoje ideologije, a ne politiku koja je u funkciji narodne dobrobiti. Šta učiniti? Na unutrašnjem planu prestanite da verujete profesionalnim lažovima u „Narodnoj“ skupštini, u medijima i na internetu. Verujte više svojim prijateljima i komšijama, a najpre

7

svojoj intuiciji. Na spoljašnjem planu... pa, bar za početak, boriti se za promenu izbornog sistema i uspostavljanje direktnog izbora narodnih poslanika! *** Na kraju... Potpuno su nebitni autori ovih tekstova kao ličnosti. Možete slobodno smatrati i da ne postojimo kao neki tamo ljudi, koji žive, rade i imaju sopstvene živote i probleme. Ovo delo smo odlučili da napišemo kao ozbiljno upozorenje svima onima koji su spremni da ga razumeju, a ništa u svom životu još ne preduzimaju da se okanu raznih vrsta zavisnosti i egoizma, koje im moderni svet nameće. Ako iskreno zaželite da nas upoznate, to će vam se i ostvariti, mada nas kao pisce ovih tekstova nećete prepoznati. Naše duše žive u svim srcima u kojima caruju Istina i Ljubav; naše duše žive u rascvetalim voćnjacima, u ljubavničkom zanosu pčela i cveća, u životvornom dahu livada i šuma; naše duše žive u srcima istinskih ljudi i u naporima svih onih koji bi da to postanu; naše duše se hrane Poverenjem, Zahvalnošću i Dobrotom... Ako ovo budete razumeli, ništa više i nije važno; a ako ne budete razumeli – šta god da još kažemo, opet neće biti važno. Želimo vam dobro zdravlje, i dug i srećan život!

Autori 2015.godina

8

Jednom je neki čovek našao ispalo orlovo jaje koje začudo beše celo, te ga stavi ispod svoje kvočke, u njeno gnezdo. Opet začudo, orlić se izleže i izadje iz gnezda sa ostalim pilićima. Život je odmicao i orao je rastao, a radio je ono što su radili i seoski pilići, tvrdo misleći da je i on takvo jedno pile. Kljuckao je po zemlji, cvokotao i nevešto kokodakao. Ponekad se dogadjalo da ga obuzme neka potajna radost pogledavajući na nebo, te bi onda razmahnuo krilima i preleteo nekoliko metara kroz vazduh. Zatim bi nastavljao po starom. Baš slično kokoškama. Prolazilo je vreme i orao je ostario. Jednog dana je pogledavajući na nebo primetio veliku pticu kako veličanstveno krstari plavetnilom nebeskog svoda. Krila je tek neznatno pomerala, hvatajući nebeska strujanja vazduha i vešto ih koristeći. Stari orao je gledao zadivljen i sa strahopoštovanjem. Ostali pilići, njegova braća i sestre, behu oko njega rasporedjeni u uobičajenim kljuckačko-čeprkajućim aktivnostima, te on ode do najpametnijeg medju njima i upita ga: -Kakva je ono ptica? -A, to je orao, on leti visoko i opasan je za nas ako se spusti niže. On pripada nebu, a mi pripadamo zemlji, mi smo kokoške. Stari orao je samo tužno pogledao još jednom u zlatna krila svog brata po rodu, na nebu i vratio se traženju glista na bunjištu. Tako je i umro, nikad ne saznavši svoju pravu prirodu. Drevna priča

Iskoristi svoje vreme poboljšavajući samog sebe.

SOKRAT

Jezik političara je dizajniran sa namerom da laži zvuče kao istina, te da se opravdavaju ubistva. Dž. Orvel

9

I deo: Masonska evolucija: od Boga do “Boga”

I Godina je 1944. Nazire se kraj Drugog svetskog rata. Ovaj rat je bio još gori od onog prethodnog, “Velikog” rata. Ubijanja i sredstava za ubijanje je bilo mnogo više i sve je bilo još tehnološki “savršenije”. Mrtvi su na sve strane. Patnja je na sve strane. U Breton Vudsu, u američkoj državi Nju Hempšir, održava se sastanak 44 zemlje o rešavanju posleratnih problema, prevashodno onih monetarnih i finansijskih. Glavni učesnici su, treba li sumnjati, SAD i Velika Britanija. Ostali "pomažu". Na ovom sastanku će biti osnovani Međunarodni monetarni fond (MMF) i Međunarodna banka za obnovu i razvoj. Takođe, ovde će se postaviti, još ranije smišljeni, okviri za budući svet: SVET GDE ĆE SE VODITI NEPRESTANI RATOVI i NAMERNO POTPIRIVATI RAZNOVRSNI SUKOBI. To je svet u kome će vladati do današnjeg dana interesi krupnog kapitala, grubo gazeći sva prava koja bi čovek trebao rodjenjem imati, a istovremeno sve to podlo predstavljajući kroz korumpirane medije kao “civilizacijska dostignuća”...

*** To što od avgusta 1945. (kada su po naredbi američkih zločinaca bačene atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki u Japanu) pa sve do danas, nije upotrebljeno nuklearno oružje u novijim ratovima, možemo da zahvalimo samo nekoj slabo tinjajućoj svesti u glavama belosvetskih psihopata koji su na službi u vladama i vojskama velikih 10

sila - svesti da bi to verovatno bio i njihov kraj. Ali, možemo da zahvalimo takođe i gospodinu Stanislavu Petrovu koji je, mimo svih vojnih protokola u tadašnjem SSSR-u, odlučio tog 26.septembra 1983.godine DA NE TRAŽI DOZVOLU DA OTPOČNE PROCEDURU ZA AKTIVIRANJE RUSKIH NUKLEARNIH RAKETA, i to uprkos tome što su ruski odbrambeni sistemi pokazivali da je iz SAD-a poletelo pet interkontinentalnih balističkih projektila sa nuklearnim bojevim glavama! Trebalo je biti toliko stabilan, pa odlučiti da se kompjutersko upozorenje POTPUNO IGNORIŠE. Svojim pretpostavljenima je javio na svoju ruku da je u pitanju “greška”... Minuti su prolazili i on je čekao. Alarmi u komandnom centru su probijali uši. Kompjuteri su pokazivali da su američke rakete već na teritoriji SSSR-a. U glavi mu je lebdelo pitanje: "Je li ovo kraj sveta?" Čekao je bljesak... A onda se sve smirilo. Iako su računari pokazivali da su protivničke rakete "pogodile" ruske ciljeve - sve je bilo mirno i normalno. Ni traga od napada. Zaista KOMPJUTERSKA GREŠKA! Navodno zbog toga što je ruski satelit pogrešno očitao podatke zbog poravnanja njegove putanje sa sunčevim zracima - šta god to značilo. Gospodinu Petrovu dugujemo večnu zahvalnost. Jer je verovao u svoju intuiciju. Jer je verovao da i na protivničkoj strani ima dobrih ljudi. Jer nije verovao svojim pretpostavljenima, te ih nije ni alarmirao. Gospodin Stanislav Petrov posle ovoga doživeo je nervni slom. Ubrzo je i penzionisan. Pošto su Rusi dugo skrivali ovaj incident, nismo ni znali koliko smo bili blizu uništenja današnje civilizacije. I za to uništenje nam nisu bili potrebni ni vanzemaljci, ni kosmičke kataklizme, ni prirodne pošasti – sve ono čime nas danas neosnovano plaše! Mi smo očigledno dovoljni sami sebi za takav poduhvat. Stanislav Petrov će ostati večno u srcima svih sadašnjih i budućih generacija, svesno ili nesvesno, kao biće koje je više verovalo svojoj suštini i njenom sofisticiranom sistemu koji često zovemo intuicija, nego svojim očima i svom intelektu. Kome mi danas verujemo? Koliko svakodnevno namerno zaglušujemo poruke sopstvene suštine? *** Krajem XIX veka Britanija je neosporno bila glavna svetska sila. I u vojnom, i u političkom, i u ekonomskom pogledu. U to doba mogla 11

se čuti izreka: "Dobar kao funta". Kako i ne bi bila funta „dobra“ kada je imala žestoku podlogu u zlatu i podršku u agresivnoj politici nezajažljivih britanskih kolonijalista. Početkom XIX veka, tačnije 22.juna 1816., u Britanskom carstvu je donet zakon kojim je zlato proglašeno jedinim merilom vrednosti. Posle toga su Englezi, kao mravi, počeli skupljati zlato sa svih strana sveta. U isto vreme, dok se državna riznica punila, britanska spoljna politika je potcenjivački komentarisala iste takve napore nekih suparničkih država. To su bili veoma dobro poznati, licemerje i dvoličnost engleskih političara. Britanski brodovi prevozili su neviđena bogatstva oteta svuda gde god se šta oteti moglo. Britanski Levant (Turska kompanija) i Istočno-indijska kompanija preuzele su mnoge venecijanske trgovačke puteve. Kompanije "Baltic Mercantile" i "Shipping Exchange" sa centralama u Londonu, postaju glavne za ugovaranje poslova u transportu žitarica iz svih regiona. Ako se neko još danas pita gde su moćne i bogate venecijanske srednjovekovne porodice nestale, odgovor se sam nameće. Tokom neka tri veka diskretno su migrirale u London! Sva je prilika da i dan-danas potomci ovih moćnih međunarodnih trgovaca suštinski vladaju Engleskom (i ne samo Engleskom). Vidimo iz svega ovoga da se u Britaniji koncentrisalo ogromno bogatstvo i moć. Izgledalo je da ovoj državi više ništa nije stajalo na putu da bukvalno i potpuno zavlada planetom na veoma dug period. Ali, ne biva uvek sve onako kako izgleda da će biti...

*** Među engleskim masonima (u zadnjih 200 i više godina veoma jakoj polutajnoj organizaciji) prihvaćeno je mišljenje da je Velika loža Engleske nastala "ni iz čega" u Londonu 1717. godine. Tako je englesko Slobodno zidarstvo, bezobzirno izmenilo i pobrisalo sopstvenu istoriju “radne” masonerije koja seže duboko u prošlost. Iako se potkradalo vremenom ponešto od te neželjene istorije, poput onog zapisa u jednom "Masonskom godišnjaku" da je ser Kristofer Vren, graditelj katedrale sv.Pavla, bio Veliki Majstor PRE 1717. - i taj podatak je volšebno nestao 1914. godine. Takodje, Englezi su menjanjem svih podataka o svom pravom poreklu, iz samo njima znanih razloga, pokušali da stvore jednu vrstu kraljevskog nasleđa koje bi se, verovatno, moglo upoređivati sa onim nasleđem škotskog 12

Slobodnog zidarstva. Udvarajući se hanoverskoj kraljevskoj liniji, izbrisali sve tragove svojih škotskih korena. Podudarilo se da je ovim svrha i autentičnost masonerije u Ujedinjenoj Velikoj loži Engleske, bila POTPUNO IZGUBLJENA. Od tada masonerija u Engleskoj postaje zapravo jedan oblik aristokratskog kluba, tesno povezanog sa bogatstvom, moći, osvajanjima i neviđenim idejama za surovu eksploataciju ostatka sveta.

I-a Šta je uopšte Slobodno zidarstvo i zašto ga na početku ove knjige spominjemo? Prvo, masonerija je SVEPRISUTNA u savremenom ljudskom društvu. Ovo moramo priznati, svidjalo nam se to ili ne. Takodje, uticaj koji to polutajno društvo ima na svetsku politiku je ogroman i, nažalost – U ZADNJA DVA VEKA je POGUBAN ZA LJUDSKI ROD! Po definiciji, masonerija je nešto što liči na nauku o moralu, koja je obavijena alegorijom i ilustrovanim simbolima. Možda bismo mogli reći i da je ona jedan filozofsko-religijski sistem, potpomognut dramaturškim ceremonijalima, koji pokušava da odgovori na ključna pitanja kojima se čovek bavi od svog postanka – ko smo, odakle smo i kuda idemo? Danas sve regularne masonske lože širom sveta imaju svoje poreklo u Velikoj loži Engleske. Šta znači „regularne“? To znači da takve lože svojim članovima dodeljuju tri univerzalno priznata masonska stepena (učenik, pomoćnik, majstor) i da zadržavaju temeljne doktrine, obrede i načine prepoznavanja, koje je uspostavila Matica loža Engleske. Sa nekim malim izuzecima, sve regularne lože nalažu MEDJUSOBNO PRIZNAVANJE. To znači da jedna Velika loža smatra (priznaje) da druga Velika loža praktikuje validno slobodno zidarstvo, a ova druga priznaje to isto i za prvu. Time se automatski otvara mogućnost da članovi jedne Velike lože učestvuju u radu svih drugih regularnih i priznatih masonskih loža. 13

Od ovoga odstupaju retke masonske lože poput, na primer, američke lože „Prince Hall“, koja okuplja isključivo crnce! Današnja masonerija ima svoju “spoljašnju” i svoju “unutrašnju” doktrinu, baš kao što je to bio slučaj od samih početaka spekulativne masonerije 1717.godine. Spoljašnja doktrina je manje-više poznata i opisana je u mnogim delima o masonima, a i sami masoni je rado iznose kada se (retko) pojavljuju u javnosti u svojstvu pripadnika ove organizacije. Ukratko, ta spoljašnja doktrina govori o navodnom naporu masona na donošenju dobrobiti čovečanstvu, o humanitarnom i nesebičnom radu, o isticanju želje da ljudi žive u toleranciji i miru, o jednakim pravima za sve narode itd. Sve u svemu, na prvi pogled - bolje ne može biti! To su ciljevi i svakog normalnog čoveka, te se spoljašnjoj doktrini nema skoro ništa prigovoriti. Medjutim... ono što je kod masonerije strahovito opasno, to je unutrašnja doktrina, inače rezervisana isključivo za “napredne” masone. Menli Hol, bio je mason 33.stepena u SAD-u (preminuo je 1990.godine), a bio je i veliki i priznati masonski pisac. On sam će u jednoj svojoj knjizi reći: “...Slobodna masonerija je bratstvo unutar bratstva, spoljašnja organizacija koja skriva unutrašnje bratstvo izabranih... dva medjusobno zavisna reda, jedan vidljiv, a drugi nevidljiv. Vidljivo društvo je sjajno udruženje slobodnih i prihvaćenih ljudi, ujedinjenih da bi se posvetili etičkim, obrazovnim, bratskim, patriotskim i humanitarnim zadacima. Nevidljivo društvo je tajno, i u najvećoj meri avgustovsko bratstvo, čiji su članovi posvećeni večnom arcanum arcanorum...” “Avgustovsko” ovde znači “veličanstveno”, a “arcanum arcanorum” označava “tajnu nad tajnama”. Valter Lesli Vilmherst, cenjeni mason i pisac, otvoreno će reći: “...Kandidat koji želi da postane mason ne poseduje jasnu sliku o prirodi stvari u koje se upušta. Čak i nakon prijema, on obično nije u mogućnosti da pruži zadovoljavajuće objašnjenje o tome šta je masonerija i koji je cilj postojanja njegovog reda...” Delmar D. Dara, mason 33.stepena dodaje: “...Prosečan čovek ulazi u masoneriju sa vrlo malim ili nikakvim znanjem o bratstvu, načinu na koji je ono organizovano i sistemu rada... Svako ko ima dovoljno novca, prolazi kroz sve stupnjeve koje 14

je sposoban da plati i trudi se da što više proširi svoje poznavanje osnovnih istina kojima se masonerija odlikuje...” Ove “velike” misli “velikih” masonskih vodja ukazuju nam prosto na činjenicu da najveći broj ljudi koji u masoneriju ulazi uopšte pojma nema u šta se upušta!? Usput, primetite one reči u prethodnom citatu “...svako ko ima dovoljno novca...” Znači, masonerija u suštini privlači ljude sa novcem, tj. vlasnike nekakvog kapitala, kojim je očito moguće potplatiti masonsku organizaciju da bi vas proizvela u neki “viši stepen”. I čemu sve to služi? E, to je već posebno pitanje... Albert Pajk, takodje američki mason 33.stepena, živeo i radio u XIX veku, obaveštava nas u svojim delima: “...Masonerija dopušta lažne interpretacije koje služe dvostrukom cilju dovodjenja u zabludu onoga ko je neuk, dokon i nemaran, za koga je poželjno da zastranjuje, a indirektno, onima koji su mudri i studiozni ukazuje na istinski put ka Svetlosti... Masonerija daje pogrešne interpretacije svojih simbola...” Osim što Pajk ovde “braću na vrhu” i sebe smatra merodavnim da odlučuju ko to “zastranjuje”, a ko je “mudar i studiozan”, on nam istovremeno i otvoreno kaže da “unutrašnja doktrina” nije namenjena svakome, već baš tim “mudrim i studioznim”, a to su većinom članovi privilegovanog sloja masonerije (čitaj:bogati i uticajni). Ostalima se, očigledno, daju objašnjenja koja su zapravo obične laži. I on će objasniti kako stvari funkcionišu kod masona “početnika”: “...Ništa toliko ne zagolica čovekovu maštu kao misterija, koja skriva ono što bi on hteo da sazna: i ništa toliko ne podstiče ljudsku radoznalost kao prepreke, koje mu stoje na putu i sprečavaju ga da se prepusti zadovoljenju tog prohteva. Zakonodavci i sveštenici to koriste kako bi privukli ljude i kako bi ih pobudili da tragaju za saznanjima koja bi verovatno nezainteresovano odbacili da je neko pokušao da im ih nametne...” A onda Albert Pajk govori o jednoj neverovatnoj stvari: “...Dugo nam je bilo sasvim očigledno... da su istinske tajne masonerije nepoznate i njoj samoj...” I ovo nam na odličan način pokazuje šta zapravo današnja masonerija jeste – obezglavljeno učenje čija je suština, po svemu sudeći, potpuno izgubljena čisto političkim aktom formiranja Velike lože u Londonu 1717.godine. U svemu tome, masonski teoretičari 15

poput Pajka, Hola, Andersona i ostalih – jednostavno su “zakrpili” odstranjenu suštinu svojim utilitarističkim vidjenjem sveta. A ko je zapravo bio Albert Pajk, osim što do sada znamo da je bio mason 33.stepena? Jedan drugi mason 33.stepena, Henri Vilson Kojl, zajedno sa još trojicom masona najvišeg ranga, početkom 60-tih godina XX veka objavio je “Kojlovu masonsku enciklopediju” u kojoj možemo pročitati i sledeće: “... Maja 1866.godine, jedna grupa veterana povratnika, zajedno sa drugim mladim ljudima iz okruga Pulaski u Tenesiju, preduzeli su korake da organizuju društveno ili rekreativno udruženje, a za naziv udruženja bio je predložen naziv “kuklos”, koji se veoma brzo pretvorio u Kju-Kluks Klan...” Reč je o vremenu oko godinu dana po završetku američkog Gradjanskog rata, u kome je učestvovao i Albert Pajk kao brigadni general, i koji je u ratu vodio jednu jedinicu Konfederacije sastavljenu od Indijanaca. Njegova jedinica nije se ustezala u ratu da ponekad skalpira neprijateljske vojnike Severa, a sam Pajk je izgleda pomalo i potkradao materijalne resurse namenjene sopstvenoj jedinici. Naravno, kada su ga optužili za sve ovo, sud ga je oslobodio zbog „nedostatka dokaza“. (Primetimo ovde da je ovo i danas uobičajena praksa kada uhapse nekog “moćnika” koji se najčešće sam, a ponekad i uz pomoć svojih “pajtosa”, pobrine da nema ni svedoka ni dokaza za nedela koja je počinio, te onda sud jedva dočeka da ga oslobodi optužbi.)

Pajk je bio snažno povezan sa masonima i pre gradjanskog rata, pomogli su mu i za vreme rata, a posle rata učestvuje u njihovom „projektu“, kada se velikim manipulacijama u medjurasnim odnosima, stvara klima „opravdanosti“ postojanja Kju-Kluks Klana. Tada Albert Pajk postaje VRHOVNI SUDSKI SLUŽBENIK u Kju-Kluks Klanu (KKK)! Da budemo još intrigantniji: većina glavnih vodja KKK-a su bili i masoni! Nejtan Bedford Forest, jedan od osnivača KKK-a, bio i njegov prvi tzv. „carski čarobnjak“ ili „vrač“. Pripadao je istovremeno masonima. Posle opadanja aktivnosti KKK-a krajem XIX veka, dolazi ponovo do njegovog budjenja u XX veku. Pukovnik Vilijem Simons 1915.godine osniva KKK u Atlanti. Istovremeno je bio visoko 16

rangirani mason. Dr.Hiram Evans nasledjuje Simonsa na mestu „vrača“ u KKK-u. Bio je istovremeno mason 32.stepena. Vrhovni sudija Hugo Lafajet Blek, mason 33.stepena, bio je član KKK-a 20-tih i 30-tih godina XX veka. I tako dalje, ovakvih primera je podosta. Da ovde ne širimo priču o mnogobrojnim zločinima KKK, izvedenim protiv crnačkog stanovništva (ali i protiv doseljenika sa Severa), samo pokušajte da uporedite današnje „slatke“ priče masona, sa činjenicom da im je jedan od najvećih ideologa bio zločinac, koji nikada nije osudjen, i koji danas, JEDINI od svih vojnika i oficira južnjačke vojske, ima spomenik u jednoj javnoj ustanovi u Vašingtonu!? Ili možda da razmislite kako to da se u onoj masonskoj enciklopediji iz 60-tih godina XX veka Kju-Kluks Klan, osvedočena rasistička organizacija, naziva „društveno i rekreativno udruženje“!? Sam Pajk je imao vrlo „zanimljive“ ideje. Evo jedne: „...Konj, pas i slon svesni su svog identiteta jednako kao i mi. Oni misle, sanjaju, pamte, raspravljaju se medjusobno, izmišljaju, planiraju i rezonuju... Po čemu je inteligencija čoveka na višem stupnju, ili je šira, u odnosu na um životinje?...“, „Moral i dogma“ (iako je pravilnije prevesti naslov ovog dela kao “Morali i dogma”, zbog duha našeg jezika koristićemo izraz “Moral i dogma” kao podesniji) Sada možete otprilike da shvatite do koje mere jedan od glavnih masonskih ideologa ide, kada misli da smo svi mi ostali, „profani“ (kako nas masoni zovu) - budale!? Zar se intelekt jednog psa može porediti sa ljudskim? Pisci ovog dela istinski cene životinjski svet i zalažu se za što veću nepovredivost života uopšte, ali ovakva trabunjanja na ivici ludila možemo ovde jedino posmatrati kao vrstu „maske“ u pokušaju da se čitalac Pajkovog dela „Moral i dogma“ obeshrabri ukoliko nije „posvećen“, tj. mason. Možda i nije čudo što nas Pajk ubedjuje da se čovek ne razlikuje od konja i pasa, kada nas jedan drugi mason u svom delu obaveštava otvoreno o tome, kako to masoni gledaju na „obične“ ljude, tzv. „profane“: „...Drevni inicijati... su nevidljive moći iza zemaljskih tronova, a 17

ljudi nisu ništa drugo nego marionete, koje igraju dok drugi povlače konce...“ Dakle, mi ostali, koji nismo masoni, samo smo „marionete“. Na žalost, danas se čovek ne može oteti utisku da je to zaista tako. Albert Pajk će u „Moralu i dogmi“ napisati i sledeće: „...svet će nam doći na noge zbog svojih suverena i pontifikata. Mi masoni uspostavićemo ravnotežu u svemiru i biti vladari nad vladarima sveta...“ Eheej, braćo! Da se niste malo zaigrali? O tome kako se i od samih masona skriva „tajna“ masonerije, Pajk piše: „...Masonerija, kao i sve druge religije, sve misterije, hermetizam i alhemija, skriva svoje tajne od svih, osim od naprednih i mudrih ili izabranih, i primenjuje lažna objašnjenja i pogrešne interpretacije svojih simbola, kako bi dovela u zabludu one koji zaslužuju jedino da budu zavedeni; da sakrije istinu po imenu Svetlost od njih, i da ih odvuče od nje...“ „Moral i dogma“ Prosto rečeno, oni „posvećeni“ u vrhu masonerije MASNO LAŽU i OBMANJUJU sopstveno članstvo! A koliko onda obmanjuju nas, „obične“ ljude, teško je pojmiti. Pajk nastavlja: „...Plavi stepeni nisu ništa drugo, nego spoljašnje predvorje Hrama. Tamo se inicijatu predstavlja deo simbola, ali se on namerno dovodi u zabludu pogrešnim interpretacijama. Nije namera da ih on razume, nego da samo zamišlja da će ih razumeti. Njihovo objašnjenje je rezervisano za izabrane, „prinčeve“ masonerije... Za većinu ljudi koji se nazivaju masonima sasvim je dovoljno da zamišljaju da Plavi stepeni sadrže sve; ako neko pokuša da ih izvede iz zablude, uzalud će se truditi...“, „Moral i Dogma“ „...Nikada nije ni bila namera da masa masona treba da spozna značenje plavih stepena...“, Albert Pajk, „Legenda“. Ako je neko još u dvoumljenju da li je masonerija religija, nedoumice će razvejati pominjani Menli Hol, mason 33.stepena, koji u svojoj knjizi „Tajna učenja za sva razdoblja“, kaže sledeće: „...Uprkos suprotnim tvrdnjama, masonerija je religija koja traži ujedinjenje Boga i čoveka podizanjem inicijata na takav nivo svesti, koji im omogućava da imaju jasnu viziju o delu Velikog Arhitekte Svemira...“ 18

Neko bi u ovom zadnjem citatu mogao naći veliku sličnost sa Jogom ili sličnim autentičnim duhovnim disciplinama Istoka, što nije nikakvo čudo – ovo bi otprilike bio cilj i tih tradicija. Medjutim, POSTOJE VEOMA BITNE RAZLIKE, koje ukazuju na strahovito falsifikovanje i zloupotrebu postulata Vedante, Joge i drugog duhovnog blaga Istoka. Videćemo kasnije da masonerija u odnosu na te duhovne tradicije ima VRLO RAZLIČITE opise Vrhovnog Bića tj. Boga Svevišnjeg. Suštine svih svetskih religija PODUDARAJU SE sa autentičnim istočnim duhovnim tradicijama u tome ko je za njih Bog (ma šta o tome Katolička crkva i ostali zadrti verski fanatici u drugim religijama mislili). Gospod je opisan u svim religijskim spisima, i Zapada i Istoka kao Najviši Princip, Bog svega, Svevišnji i Svemoćni, JEDAN i JEDINI! Prividno mnogoboštvo, kao na primer u religijama starih Slovena i u Hinduizmu, dolazi od PERSONIFIKOVANJA pojedinih Božanskih osobina JEDNOG JEDINOG BOGA i reč je o tzv. „Božanstvima“, a ne o Bogovima „u rangu“ onog Najvišeg! Vrlo slična situacija je bila i u religiji stare Grčke. Ipak se ovde ogradjujemo, jer šta su od ovih činjenica napravili stari narodi (a tek mi danas) i kakvu su papazjaniju zamesile njihove religijske vodje – to je sasvim druga priča, koja je u suštini i jedino aktuelna kada su verski fanatici tokom novije istorije napadali te tzv. paganske narode i njihovo “mnogoboštvo”. Upravo ovu situaciju su masonski teolozi iskoristili, praveći ionako veliku konfuziju u ovoj oblasti još većom, i kroz to nejasno klupko verovanja su promovisali njihovog masonskog „Boga“ - Velikog Arhitektu Svemira (V.A.S.). U objašnjavanju njihove morbidne teologije, navodimo i deo iz Pajkove knjige „Moral i Dogma“, gde on otvoreno kaže: „... Nije tačno kada se kaže da jedan čovek, ma koliko mali bio, ne sme biti žrtvovan drugome, ma koliko je ovaj drugi za većinu ili za sve ljude veliki. To je ne samo prevara, već se ubraja u red najopasnijih. Često jedan čovek i mnogi ljudi moraju, u uobičajenom smislu te reči, biti žrtvovani zbog interesa većine...“ Koliko je katastrofalna ova tvrdnja, skoro je nemoguće sagledati. Ako se prisetimo svih velikih zločina i mnogobrojnih genocidnih postupaka kroz istoriju, vidimo da ih ovim Albert Pajk POTPUNO 19

RELATIVIZUJE i donekle OPRAVDAVA. Počevši od pokolja koje je hrišćanska Crkva počinila od svog nastanka, od krvavih muslimanskih osvajanja u ime vere sa strahovitim žrtvama, od katoličkih Krstaških pohoda i Inkvizicije, od strahovitih sukoba i velikih žrtava pod izgovorom ujedinjenja i napretka pod Napoleonom – pa sve do Prvog svetskog rata, Lenjinovih i Staljinovih logora, Hitlerovog ludila i Holokausta, a posebno modernih „tihih“ i masovnih trovanja ljudi na planeti u cilju smanjenja njihovog broja (hemijska poljoprivreda, „zaprašivanje“ neba, moderni farmaceutski „lekovi“, GMO lobiji, mikrotalasna euforija kroz razvoj mobilne telefonije...) dragi Bože, čovek se sa pravom onda pita: KAKVIH JE KVALITETA TAJ MASONSKI BOG u čije ime Albert Pajk opravdava žrtvovanje drugih?! I upitajmo se da li je biblijska zapovest „NE UBIJ!“ izazvala sve te silne smrti i muke kroz istoriju pa sve do danas, ili je to ipak učinilo RELATIVIZOVANJE jedne takve apsolutne moralne norme? A upravo RELATIVIZACIJA moralnih načela je kamen temeljac masonske religije! Dakle, nemojte nasedati na priče koje govore da je religija „kriva“ za Krstaške ratove, za Inkviziciju, za islamski fundamentalizam, za zločine počinjene u „ime Boga“ – TO NIJE ISTINA! PO STO PUTA NE!!! Da su religijske vodje poštovale striktno ono što su Buda, Isus, Mojsije i Muhamed govorili, i DA SU TO BAŠ TAKO i PRENOSILI ili ZAPISALI kada su oni otišli sa ovog sveta – svih nesreća na bazi religijskih manipulacija NE BI SKORO UOPŠTE BILO! Ovo automatski povlači i tvrdnju da su SVI RELIGIJSKI SPISI – PREPRAVLJANI i „DOTERIVANI“! To se radilo baš zbog mogućnosti da se ljudi povedu, na primer u Krstaški rat, ili da se tudje teritorije osvajaju pod izgovorom da na njima žive „nevernici“! To LUDILO i taj RELATIVIZAM – TO je upravo pravo nasledje „novih“ masona formiranih 1717.godine u Londonu, a NE stara i autentična „radna“ masonerija koja je čuvala mnoga dragocena znanja iz daleke prošlosti. Upravo su ideološki preci današnjih masona proganjali kroz istoriju „radne“ masone i tajna znanja koja su ovi prenosili! A te snage, preteče moderne masonerije, oličene delom i u manipulativnom crkvenom establišmentu, proizvele su ogromne zablude koje nas sludjuju i dan-danas. Veštom manipulacijom 1717.godine svetovni deo tih utilitarističkih snaga preuzeo je 20

masonsko ime i do današnjeg dana skoro POTPUNO ZATRO sve ono što je stara „radna“ masonerija predstavljala. Ako sve ovo znamo, poslušajmo šta o svemu ovome kaže jedan prosečan srpski internet-mrsomud, relativno običan i relativno neobrazovan čovek, kao oličenje današnje srpske “pameti iz naroda”, koja je zavedena masonerijom: “...Albert Pajk je bio masonski pisac i mislilac, ali on nije stvorio u USA Scotish Rite ili Masoneriju. Niti je on za Masone Alfa i Omega. Zato i nije tačno da kada kandidat u Scotish Ritu dobije svoj 14. Stepen, da automatski dobija njegovu knjigu “Moral i Dogme”. Ako želiš neku knjigu od njega ili nekog drugog masonskog pisca, onda je poruči, kupi. Mogu da vam kažem da poveći broj masona, kao i članova Scotish Rita nisu nikada u celini čitali knjigu Alberta Pajka. Mozda neke citate iz te knjige ako je doneto u nekoj masonskoj štampi. To vam je ustvari dokaz ovim mojim tvrdnjama. Masonerija postoji kao sto sam rekao mnogo duze nego Albert Pajk, čak mnogo duže nego i Hrišćanska religija. Masoneriju su ustvari doneli proterani Jevreji iz Egipta. Ni tada ni sada, Masonerija nije za sebe rekla da je religija, već jednostavno da je pokret! Još iz tog vremena Bog se zvao Veliki Arhitekta, Veliki Geometičar Svemira itd., jer su članovi bili svih vera i religija. U Masoneriju niko ne moze da postane član ako je nemoralan i ako ne veruje u Boga. Dokaz tome je da nijedna Masonska loža niti Scotish Rite ili Templeri ne počinju svoj rad bez prethodnog zvaničnog otvaranja Svetog Pisma ili Biblije. Tu nema Lucifera i drugih kerefeka koje ovde neko želi da implementira. I nije tačno da je 33. stepen u Masoneriji (Scotish Rite) najveći. Po samom broju možda, ali ne i po značenju. Ako iz nekih razloga izgubis članstvo u Scotish Ritu još uvek možeš da budeš član regularne Masonske lože. Ako izgubiš članstvo u regularnoj Masonskoj loži, onda automatski gubiš članstvo i u Scotish Ritu, Templerima i svim drugim Masonskim telima i organizacijama. To nam kazuje da je najveće i najstarije 3. Stepen. I jos da dodam, „Moral i Dogma“ Alberta Pajka su čisto njegova razmišljanja, njegova filozofija koja nema nikakvu obavezu za člana Masonske loze, Scotish Rite ili Templere. Pametnom čoveku, onom koji nije zadrt i ume svojom glavom da mućne, ovo gore napisano može dosta da mu kaže i objasni. Zar bi toliki veliki ljudi, drzavnici, pisci, sveštenici itd., bili u Masonskom pokretu kada bi ove napisane gluposti o Masoneriji bile istina?! Da se covek krsti i levom i desnom!...“ 21

Pošto smo u ovom „remek-delu elokvencije i mudrosti“ ispravili samo nešto od slova (što je bilo neophodno da biste uopšte razumeli tekst), doneli smo ga skoro identično onako kako ga je autor prezentovao. Odabrali smo ovaj citat, jer potiče od pripadnika društvenog sloja koji očigledno nije mnogo obrazovan, ali mu se svidja masonerija kao što se svidja mnogim Srbima slične provenijencije. Zadivljujuće je do koje mere su ljudi spremni da brane nešto u šta veruju, makar im se jasno i neoborivo dokazivalo da je to u šta veruju težak promašaj i put u ćorsokak. No i to je ljudsko pravo, a ovde smo gornji citat naveli samo kao ilustraciju posrnuća našeg naroda. O onim visokoobrazovanim Srbima koji danas vole masoneriju ili su njeni članovi, govorićemo podrobnije u nastavku, jer njihova mišljenja zahtevaju analizu i raskrinkavanje masonskih intelektualnih zavrzlama, bolje reći „masonskih spinovanja“.

I-b U prepravljanom i „sklepanom“ delu, koga poznajemo pod imenom „Biblija“, i pored takvog tužnog stanja stvari jasno stoji da je život čovekov APSOLUTNO, BOGOMDANO i NEOTUDJIVO PRAVO i da je ubistvo U POTPUNOJ SUPROTNOSTI sa biblijskim apsolutnim moralnim normama! Ovo se podjednako odnosi na SOPSTVENI i na živote DRUGIH ljudi. U tom smislu, kolika je odgovornost da se spreči u društvu ubistvo, tolika je odgovornost samog čoveka da spreči i da njega samog ubiju! Iz ovoga proističe čovekovo neotudjivo pravo na SAMOODBRANU! Takodje, iz ovoga proističe i neotudjivo pravo grupe ljudi, ili celog naroda, DA SE BRANE od nasrtaja onih, koji bi da im to pravo ukinu! Svaka dalja priča oko „ljudskih prava“ i moderne teorije koje tu sintagmu podupiru, a koje danas potenciraju američki i engleski masoni i gde je pomenuto pravo čoveka na sopstveni život RELATIVIZOVANO do neprepoznatljivosti (pogotovo kada je reč o narodima koji ne ulaze u sastav SAD-a i Velike Britanije) – služe jedino da se i svoji i drugi narodi POROBE i ISKORIŠĆAVAJU kao resurs! (Zanimljivo je da su upravo u moderno doba ušle u širu upotrebu skovane sintagme „ljudski resurs“ i „ljudski kapital“.) Ovo sve postaje mnogo jasnije ako razmotrimo odakle dopire ona

22

masonska „Svetlost“ koju oni pri obredima pominju i traže. Razmislite malo, dok ovo pobliže ne razjasnimo, o sledećim navodima Alberta Pajka u knjizi „Moral i Dogma“: „...Lucifer, Svetlonosac! Čudno i tajanstveno ime za duha Tame! Lucifer, Sin jutra! Da li on nosi Svetlost? Ne sumnjajte u to!...“ „...Hrist, propovedajući religiju ljubavi... za koju se vidi da je... religija mržnje i, nemerljivo više, religija netrpeljivosti...“ A onda dalje: „...Masonerija ne propagira nikakvo ubedjenje osim svog najprostijeg i sublimisanog; onu univerzalnu religiju koju propovedaju Priroda i Razum...“ „...Bog...može postojati samo u milosti Vrhovnog i neizbežnog Razuma. Taj Razum je onda Apsolutna Istina, jer u Njega moramo verovati...“ Da bi „poentirao“: „...Vera i Razum su...suprotstavljeni i jedno drugom su neprijatelji...“ „...Ljudski razum uskače na tron Boga i maše svojom bakljom nad ruševinama Svemira...“ Na osnovu svega ovoga zaključak je neminovan: Albert Pajk, kao vrhunski masonski teolog, otkriva nam ovde da je za masone LJUDSKI RAZUM taj koji će zameniti Boga, sve to uz pomoć „Svetlosti“ koju za njih prenosi Lucifer!? Ovo prilično liči na ono što ljudi zovu satanizmom! To bi se otprilike moglo i ovako tumačiti: Lucifer, koga nazivamo i Satana ili Djavo, stiže zahvaljujući masonima, da donese „Dobro“ ljudskom rodu, da „pobedi“ Gospoda (Jehovu ili Adonaja u Bibliji, Allaha u Kuranu, Brahmana u Hinduizmu) i da „oslobodi” ljudsku volju „tiranije“ koju ljudima navodno nameću apsolutne moralne norme, važeće u svim velikim svetskim religijama!?? Albert Pajk nam dalje objašnjava: „... Satana...nije osoba, već sila, stvorena zbog Dobra, ali koja može da služi kao Zlo. To je instrument Slobode ili Slobodne Volje (...) Sloboda čoveka leži u njegovom razumu...“ Pa i tačno je da je Satana stvoren radi dobra – tako što ćemo jasno razlučiti da je ono što Satana zastupa - ZLO, te da se od toga okrenemo i negujemo VRLINU i DOBRO. Ali NIKAKO to ne znači da 23

ćemo zbog ovoga Satanu obožavati i veličati! Uostalom pozabavimo se ovim problemom pobliže... Veliki Neimar Svih Svetova (ili Veliki Arhitekta Svemira), kome se svi masoni sveta klanjaju, još jednom da ponovimo, NIJE (za masone na vrhu hijerarhije) onaj Bog iz Starog i Novog Zaveta, onaj Bog iz Kurana ili Bog iz Vedante, nije ni Bog koga reprezentuje budistička Prava Priroda Uma u Nirvani – dakle to NIJE onaj Bog kome se većina vernika na planeti klanja. Ne! Masoni su, počevši od 1717.godine, a naročito kasnije američki masoni, polako prepravili staru masoneriju i konačno odabrali da im “Bog” bude jedna sila u stvorenoj Kreaciji koja je, istina, deo Svevišnjeg i kao takva je potpuno pod Njegovim zakonima, ali koja postoji u Kreaciji SAMO ZATO da bi se stvorio odnos DUALNOSTI. Bez te sile ni sveta, kakvog ga vidimo, ne bi bilo. U tom odnosu dualnosti, koji je vidljiv na svakom koraku (svetlo-tama, toplohladno, muško-žensko, centripetalno-centrifugalno, dan-noć, levodesno, tvrdo-meko,...) ta sila je NEOPHODNA i POTREBNA, ali ona NE REPREZENTUJE princip na kome je stvoren Univerzum – a to je PRINCIP DOBRA!!! Dakle, Najviša Sila, koju manje-više svi ljudi zovu Bog, kroz princip LJUBAVI (u kojoj je dominantan zakon - zakon DOBROG), stvara materijalni svet, a taj materijalni svet je jedino moguće potpuno razumeti sledeći princip DOBRA (ili VRLINE o kojoj je Sokrat govorio). Ona pominjana sila, koja je učestvovala POD BOŽIJOM RUKOM svim svojim snagama u stvaranju sveta, i bez koje materijalni svet ne bi postojao u svojoj dualnosti, imenuje se kao LUCIFER, a u religijskim spisima mu se daju razna imena, kao Satana, Iblis, Nečastivi, Šejtan, Djavo i slično. NEMOGUĆE JE obožavati samo ovu silu i stići do samospoznaje i razumevanja sveta i čoveka! Na prvi pogled čak se i to dešavalo ponekima koji su to pokušavali (ideolozi satanista), ali samo na prvi pogled - sunovrati tih duša zbog ovakvih tendencija su trajali (i traju) i hiljadama (pa i mnogo više) godina, da bi se u ponovnim životima vraćali na princip dobra, kao jedini princip koji vodi u apsolutnu slobodu. Otuda potiču one priče u Bibliji i Kuranu o “večnom prokletstvu”, mada se u suštini pre može govoriti o “dugotrajnom prokletstvu”. Zbog svega ovoga je Satanizam kao opredeljenje ČISTA GLUPOST 24

i ČISTO NEZNANJE, a zavodjenje ljudi na ovakve staze je veliko zlo! Dakle, princip DOBRA je iz ovih razloga u svim religijama postavljen kao KLJUČNI i oko njega su nastala APSOLUTNA MORALNA NAČELA (ne ubij, ne kradi, ne laži, ne čini preljubu, ne svedoči lažno, ne čini drugome ono što ne želiš sebi, itd., itd.) Potpuno je druga tema to što su religijske organizacije vrlo često ZLOUPOTREBLJAVALE apsolutna moralna načela da bi vladale i eksploatisale narodne mase – predstavljajući ta načela kao MORANJE, pod pretnjom sile i kazne (otuda valjda i oni koji se igraju rečima pa kažu za moral da je “moranje”). Ljudi NE MORAJU da poštuju apsolutne moralne norme – ZAISTA NE MORAJU. ZAISTA IMAJU SLOBODNU VOLJU DA IH NE POŠTUJU. Ali su one naglašene u svetim spisima KAO PUT KA PRINCIPU DOBRA, ka principu na kojem je KREACIJA NASTALA, te kao takav, i najbolji put za čoveka koji želi da upozna suštinu sebe i univerzuma! Primoravanje ljudi na njihovo poštovanje samo govori o nesavršenosti religijskih vodja i nesvesnosti ljudi kao delova mase koja tim vodjama daje kredibilitet, a NIKAKO ne govori o nesavršenosti moralnih načela, i ne može se uzimati NIKAKO kao argument da ta načela nisu dobra za čoveka, kao što se to danas uveliko čini! Čovek u sebi nosi i princip dobra i princip zla. U zavisnosti kome se principu više okrene, taj princip će u njemu biti jači. Medjutim, ovde se mora reći još nešto veoma važno. Bez poznavanja principa zla, takodje je nemoguće ući u apsolutnu spoznaju o svetu i čoveku. (Sada se već verovatno pitate da li su se autori ove knjige nečega napušili...) Upravo na ovoj tački masonerija, tantrici, satanisti, crni magovi i razni verski šarlatani pokušavaju regrutovati svoje pristalice, jer govore zaista istinu kada kažu da se BEZ POZNAVANJA (ali nikako obožavanja ili nečeg sličnog) sile koju oličava Lucifer, ne može nigde daleko stići u konačnoj spoznaji. Objašnjenje je krajnje jednostavno. Svet i život čovekov su tako ustrojeni, da UOPŠTE NIJE POTREBNO učestvovati u bilo kakvoj (organizovanoj ili spontanoj) zloj i satanskoj delatnosti da bi se sebi pribavila spoznaja o toj vrsti sile. Pošto je ta sila “ugradjena” u sve aspekte materijalnog sveta (i u čoveka samog kao sila UMA i EGA, a koji su u strahovitoj 25

medjusobnoj sprezi i obezbedjuju očuvanje odvojenosti, individualnost), čovek samim svojim uobičajenim i normalnim životom u svetu, stiče potreban uvid. Ne treba mu nimalo da bude satanista, ni mason, ni mag, ni veštac - da bi posle stravičnih i dugotrajnih iskušenja shvatio da je, na primer, zlo nekoga ubiti ili povrediti bez ikakvog ili bar veoma, veoma “opravdanog” razloga. Prema tome, sve te priče i banalne “pričice” kojima nas danas, kao slučajno, okružuju: kako je potrebno “biti malo zao” da bi se upoznao svet ili (naizgled bezazleno) kako “oni loši momci imaju lepše devojke” – zapravo su SMEĆE koje je danas zagadilo celu planetu i koje potiče upravo od masonerije, satanizma i sličnih doktrina. Ljudski um je neraskidivo vezan sa ljudskim Egom koji je u suštini upravo Luciferijanski deo čoveka. Ta kombinacija um-ego je ono jedino što je ubedjeno da je odvojeno od Božanske celine i da deluje samo za sebe i isključivo po svojoj volji. Bog je čoveku dao ovu vrstu “uslovne” slobode da bi mu omogućio da nauči šta je odgovornost, a ne da bi se sunovratio u razuzdan divljački haos. Upravo ova vrsta “uslovne” slobode je ona pominjana masonska luciferska “svetlost” kojom se oni toliko diče. A šta je ona u suštini? Ona samo osvetljava DONEKLE ljudsko bivstvovanje na ovom svetu, i može zaista pomoći čoveku, ali ga može i zarobiti na dugo vremena navodeći ga da se preda iluzijama i raznovrsnim zlim aktivnostima. Znači, veoma je ta “svetlost” podmukla i opasna, mada istovremeno i neophodna i korisna. Od nas samih zavisi u koju svrhu ćemo je koristiti. Tako imamo potpunu slobodu iskustva, slobodu koja je izuzetno opasna ako se ne usmeri ka DOBRU! I zato ponovimo drevnu istinu: Nije čovečanstvo u vlasti Lucifera, već je Lucifer(ljudski um) u vlasti čovečanstva! Možemo ovo reći i na simboličan način: Ako je Tvorac kreirao svet na principu DOBROG (a uistinu je tako), nije li ludost ljudskog uma i intelekta, tj. RAZUMA, klanjati se nekom Njegovom izmišljenom “kamenorescu” (Lucifer), koji, natovaren čekićem, šestarom, mistrijom i uglomerom, po ceo dan “radi” i prosto NEMA VREMENA za bilo šta drugo, osim održavanja ovog “zdanja” materijalnog postojanja dualnosti, zajedno sa drugim 26

sličnim silama?! Klanjati se ovoj SLEPOJ sili?! Čista budalaština! Albert Pajk nas je već “zabrinuo” prethodnim razmatranjima, te ovde dodajemo još jedan zanimljiv citat iz njegove knjige “Moral i Dogma”: “Mudrost i Moć Božanskog(Vrhovnog) su u ravnoteži. Zakoni prirode i moralni zakoni nemaju tiransko učešće u Njegovoj Svemogućoj volji; tako oni onda mogu biti menjani od strane Njega, pa red postaje nered, a dobro i ispravno postaju zlo i pogrešno; čestitost i odanost – mane; i prevara i nezahvalnost – vrline...” Već smo zaključili da masoni poštuju Lucifera kao “Boga Svetla i Dobra” i da je po svemu sudeći sam on, ili neko sa njegovim kvalitetima, i Veliki Neimar Svih Svetova. Takodje, Adonaj (Jehova) je po njima “Bog Mraka i Zla”, što znači da danas veći deo čovečanstva (po masonima) sledi Boga “Mraka i Zla”. Sve je kod njih izvrnuto naglavačke. Osim toga, uzdizanje RELATIVIZMA je srž njihovog učenja, gde ono što je danas dobro, sutra može biti i zlo, a ono što je danas zlo i ogavno, sutra može biti dobro i vrlina! Takva je masonska “duhovnost”. Naravno, oni će ovakve tvrdnje odbacivati sa gnušanjem i objašnjavati kako je njihov “Bog” zapravo isti Bog u koga većina ljudi veruje, ali... “ako laže koza, ne laže rog”. Masonerija je od 1717.godine krenula u uzdizanje onog gadnog aspekta Luciferove “svetlosti”, tj. naopake strane ljudskog uma, srljajući tako u more krvi nevinih žrtava, koje su pale u ludilu njihove prividne vlasti. Danas je od njihove deklaracije da su oni sami nosioci kreativnog uma i graditelji ljudske civilizacije – ostalo samo mrtvo slovo na papiru! Ne podržava se život, dobrota i ispravnost strahovitim lažima, manipulacijama i zločinima. Lucifera (ljudski um) jeste stvorio Gospod, ali kao još jedan u nizu darova kojima nas je obasuo u svojoj milosti, da bismo ga kao sredstvo iskoristili u duhovnom razvoju kroz ljubav i dobrotu – a NIKAKO da bismo ga stavljali na tron božanstva ili Boga! Spekulativna masonerija je potpuno izokrenula stvari naopako – umesto Tvorca, oni obožavaju Njegovu alatku, u isto vreme debilno tvrdeći da je Tvorac zao i da je neprijatelj čoveka. A o tome kako zamlaćuju ljude kretenskim ritualima i pričama o dobrotvornim fondacijama i aktivnostima, humanosti i drugim “dobrobitima” koje nam oni navodno donose, posle svega ovde rečenog, suvišno je 27

možda dalje i govoriti. Kao primer navodimo stav masona u Srbiji, konkretno dr.Ranka Vujačića, velikog masonskog majstora, koji se odnosi na opravdano nepoverenje ljudi u masoneriju: “...u našem društvu postoji neobaveštenost i predrasude kada su u pitanju pravi ciljevi i načela masonerije. To je jedan od razloga za naše pažljivo izlaženje u javnost. Mi smo sastavni deo našeg društva, deo države i verujemo u Boga. Nama je stalo do toga da učinimo društvo boljim i pravednijim i da naša zemlja bude jaka i poštovana. Masoni, kao pojedinci, doprinose društvu, a ne masonerija kao institucija...” Primetimo da upravo u ovako izbalansiranom i veštom stavu i leži snaga masona, tih majstora manipulacije. Jer Vujačić u ovoj izjavi NIŠTA NIJE OTVORENO SLAGAO. Ali “neobaveštenost i predrasude” koje evidentno postoje, nisu toliko u sferi “profanih”, već u sferi najšireg članstva masonerije. Istina, srpski masoni jesu članovi srpskog društva, ali takvi članovi društva koji su pod jakim uticajem svojih matičnih loža. Istina, srpski masoni veruju u “Boga”, ali kakvog? U svojoj zabludi mnogi od srpskih masona žele zaista da učine društvo boljim i pravednijim, ali može li se dobrota i pravda zasnivati na lažima i strašnim manipulacijama? Jedna od ključnih postavki filozofije, prvenstveno američkih, masona glasi: “...Svrha ljudskog progresa jeste i naša svrha, oslobadjanje ljudske misli jeste naša vrhovna želja, sloboda ljudske savesti jeste naša misija, a garancija jednakih prava svim narodima svugde jeste kraj naše borbe...“ Aluzije su jasne: današnja misao ljudska i savest su, po masonima, još uvek „porobljene“ od strane apsolutnih moralnih načela koja su se (mi kažemo: Hvala Bogu) još zadržala kod jednog dela čovečanstva, a kada se govori o „jednakim“ pravima za sve narode, možemo se upitati: zar i masa zatvorenika u nacističkim logorima nije imala „jednaka“ prava – i to NIKAKVA?! Šta tačno znači to kada masoni kažu „jednaka prava“? I nije li SAVEST, koju masoni spominju, SJAJ DUHOVNE SVESTI LJUDSKE, a ta SVEST je SVETLOST LJUDSKOG SOPSTVA – ČISTOG „UZORKA“ GOSPODA SVEVIŠNJEG, te samim tim predstavlja NJEGA SAMOG - APSOLUT! Zar se RELATIVIZMOM može „oslobadjati“ ljudska savest koja je 28

odraz APSOLUTNOG? Zar se uzdizanjem i obožavanjem RELATIVNOG može spoznati APSOLUTNO? Opet citiramo Vujačića: “...Naša vrata su otvorena za sve dobre ljude na dobrom glasu koji žele da se moralno i duhovno uzdižu, a koji su svesni da samo članstvo u masoneriji ne donosi nikakve društvene ili materijalne koristi. U Srbiji postoje mnogi dobri ljudi koji žive u skladu sa našim principima, a nisu masoni. Oni su za nas masoni u srcu ili “masoni bez kecelje”...” Kada ovo čovek čita, prosto bi pomislio po onoj narodnoj - “da ih na ranu priviješ kao melem”! Ali ćemo ovde jasno reći: MASONSKA ELITA JE ANTILJUDSKO UDRUŽENJE! To je ANTILJUDSKA KLIKA koja veštom i lukavom ideologijom zamenjuje ljudima svest o pripadnosti Gospodu Bogu i govori im da su „dovoljni“ sami sebi, da im biblijski Bog nije potreban, da trebaju poštovati samo svoj razum i zakone prirode kao „najviše“ zakone, a da ih biblijski Bog samo „ograničava“!? U isto vreme podmeću im jednu potpuno slepu silu u kreaciji sveta (Lucifer u obliku ljudskog uma), koja, istina, jeste sveprisutna u Svemiru, ali je njeno obožavanje POTPUNO BESPERSPEKTIVNO, i u praktičnom smislu – BESMISLENO! Tu silu masoni nazivaju „Bog Dobra“! Ovo bi bilo slično kao kada bismo obožavali električnu struju (kao jednu slepu silu u prirodi) koja pokreće elektromotor i dodeljivali joj priznanja, u isto vreme tvrdeći da je pronalazač i konstruktor tog elektromotora ZAO, da je NEVAŽAN, i da je moć, koja je u umu tog pronalazača iznedrila ideju elektromotora – nepotreban i „ograničavajući“ faktor za ljude !? Besmisleno i bolesno! Smatrajući da su samo oni sami “posvećeni” i privilegovani da to budu, masoni su danas prava demonska organizacija kojoj ljudsko neznanje itekako odgovara, a koga poturaju u vidu racionalističkog „akademskog znanja“ kao jedino validnog i vrednog; tako „ispiraju mozak“ čovečanstvu i iz takvog stanja stvari crpe svoju moć. Potpuno su nesvesni da upravo njih same luciferijanska “svetlost” relativistički orijentisanog uma porobljava i iskorišćava bez ikakve milosti, da upravo oni tu nemilost projektuju na ostale ljude i da svoje privilegije često moraju da brane i održavaju koristeći čisto zlo. Zato su današnji masoni daleko od onoga što Božanska svetlost ljudskog uma uistinu blagosloveno može da pruži čoveku i suštinski su NEGACIJA onoga što su bili u drevna vremena – čista su suprotnost “radnoj” masoneriji!

29

I-c Masoni bi voleli kada bi u njihovom „unutrašnjem“ učenju svi mi ostali videli neku vrstu „genijalne“ sinteze skoro svih verovanja u čovečanstvu, i kada bi to prihvatili kao jednu vrstu religije za sve ljude i sve rase. Svoju doktrinu masoni vide kao “minimum istine”, po njima neophodan svakom čoveku. Znači, još jednom, na prvi pogled masonska filozofija je prekrasna: jedan Bog za sve ljude, zatim težnja za mirom, težnja za tolerancijom i zajedničkim miroljubivim životom svih naroda, dobrotvorni i humani rad... Ali masonerija u svojoj unutrašnjoj doktrini kao ključnu stavku zastupa RELATIVIZAM, što će reći: nešto je dobro dok im odgovara, a ako im to više ne odgovara – onda je to za njih zlo! Iako je ovakvih stremljenja bilo i pre 1717.godine, tokom duge istorije čovečanstva mudri ljudi su se uglavnom držali APSOLUTNIH MORALNIH NAČELA, svesni da su ta načela IDEALI kojima treba težiti. U tome se uspevalo manje ili više, nekada se od njih i prilično udaljavalo, ali se taj orijentir NIKADA NIJE POTPUNO GUBIO. Na kraju, u tome je i suština razvoja ljudskog roda – kroz bezbrojne generacije stići spontano do društva u kome su apsolutne moralne norme potpuno prihvaćene i potrebne poput vazduha koji udišemo, a da nisu nametnute nikakvom prisilom ili dogmom, nego prosto zato što su one temeljni delovi onoga što nazivamo ljudskom dušom. Medjutim, osnivanjem Velike lože u Londonu 1717.godine, apsolutna etika polako prestaje biti ideal! Umesto Božijih zakona, uzdižu se zakoni ljudskog razuma, a vrlo brzo i ideja da su ljudska nauka, razum i obrazovanje, tj. Čovek - “jedino merilo svih stvari”. Baš kod ove zadnje izreke, pozabavimo se i time odakle ona zapravo potiče, i istovremeno ukažimo na neke daleke filozofske osnove „spekulativne“ masonerije. “Čovek je merilo svih stvari, postojećih da jesu, nepostojećih da nisu!” Ovo je izjavio Protagora, grčki sofista iz V veka pre nove ere. I reklo bi se da je ovo možda jedna od najkontroverznijih izjava u poznatoj istoriji! Na ovu ideju "naslanja" se danas i agresivni globalizam (čiji su najveći zagovornici baš američki i engleski masoni) koji ima tendenciju da preraste u globalni holokaust, u 30

jednom širokom smislu, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. Ko su bili sofisti? U staroj Grčkoj, 449.godine p.n.e. konačno završavaju grčkopersijski ratovi, u kojima Grci odnose pobedu. Samouverenost, inače simpatično blago-prepotentnih Grka, sada prerasta kod pojedinih Grka u euforiju i pomalo preteranu veru u sopstvene snage. Samo po sebi, ništa neobično, a ni tako loše. Međutim, jedan broj grčkih filozofa, odlazi korak dalje. Od, inače uobičajenih interesovanja za filozofiju tog doba, kao što su bila pitanja prirode, kosmosa, zakonitosti koje u njima vladaju - sada se akcenat interesovanja počinje sve više pomerati ka - ČOVEKU! I ovo je sasvim regularno i očekivano, a imalo je i veoma pozitivnih posledica po razvoj nauke o ljudskom društvu i međuljudske odnose. Obzirom da je u toj drevnoj posleratnoj Grčkoj došlo do većih demokratskih promena, sada i običan svet (pripadnici širih narodnih masa) dolazi do nekakvih mogućnosti da se obrazuje. Postojala je i potreba za tim, jer se Grčka počinje razvijati u ekonomskom i političkom smislu, pa je veći broj šire obrazovanih ljudi ovu situaciju mogao samo unaprediti. I sve je ovo bilo dobro. Atinska “demokratija” u ovom dobu sazreva i uključuje oko 30-40.000 gradjana sa pravom glasa u politički život. Istovremeno, veliki broj ljudi nije imao pravo glasa (žene, robovi, stranci...). Ako se procene tadašnjeg broja stanovnika u Atinskom polisu kreću oko 200-250 hiljada, o famoznoj “demokratiji” možete i sami izvući zaključke. „Skupština“ je bila glavno političko telo kome su pripadali svi gradjani sa pravom glasa. Medjutim, vrlo brzo se došlo do toga da je težište političkog života preneto na tzv. „Veće pet stotina“, što nam govori da ovo i nije bila baš „vladavina naroda“ kako to danas nama društveni teoretičari serviraju, već da je to bio jedan široki oblik oligarhije. No u tom periodu pojavljuje se mogućnost za mlade ljude da, učestvujući u politici i državnim poslovima, dođu za relativno kratko vreme do onoga, do čega i danas mladi ljudi u svom obaveznom mladalačkom „slepilu” žele stići - do UGLEDA, POLOŽAJA, NOVCA i SLAVE. Da bi izašli u susret ovim željama mladih ljudi, pojavljuju se putujući učitelji koji su GOVORIMA, PREDAVANJIMA, POLEMIKAMA i drugim oblicima "blagoglagoljivosti", upućivali mladiće kako da se što bolje snađu na nekim budućim sednicama grčke Narodne skupštine, i da svojim veštim govorništvom pridobiju što više pristalica. Ove učitelje Grci su zvali SOFISTIMA, imenom koje označava onog ko poseduje neku veštinu, a shodno tadašnjim grčkim merilima - i mudrost. 31

Iako su sofisti u svojoj "ponudi" imali metafiziku, astronomiju, kosmologiju, matematiku i teoriju muzike - glavni predmeti su ipak bili retorika(govorništvo), eristika(veština rasprave i prepiranja), etika (odrednice o moralu) i, skoro najvažnija - POLITIKA. Svoja predavanja su držali po privatnim kućama i za to dobijali naknadu, što ih je pomalo "spustilo" u očima ljudi. Čak se izraz "sofista" u jednom kasnijem periodu stare Grčke koristio i u pogrdnom značenju. Kako je vreme prolazilo, glavni zadaci sofista postali su naučno i retoričko osposobljavanje budućih POLITIČARA. Čuveni Aristotel, dao je svoje mišljenje o sofistima: "...sofistika se pričinjava učenošću, a nije, a sofist je trgovac mudrošću koja se čini mudrošću, a nije..." Međutim, Aristotel se kasnije izgleda malo "predomislio", zamenjujući pojam "čovek" sa pojmom "generički čovek", pokušavajući na taj način da ih posmatra na bolji način, nego što oni to realno zaslužuju. Takođe Platon žestoko kritikuje ovaj filozofski pravac, navodeći da se sofisti bave "nebićem", umesto "bićem". Sofiste je najlakše objasniti pomoću govora koje drže današnji političari po raznim skupštinskim i parlamentarnim salama. Naime, ovi današnji moralno hendikepirani nesrećnici prava su slika onoga što je suština ove filozofije. Primetili ste da je glavna karakteristika današnjih političara - PRAZNOSLOVLJE. Govoriti i ništa ne reći! Utrošiti vreme na raspravu i ništa ne rešiti! Primenjivati retoričke veštine da bi se neupućena široka javnost OBMANULA i tako postigli lični i partijski rezultati (Vučić, Babić, Tadić, Drašković, Šešelj, Jovanović, Pajtić, Čanak, Dačić i sve njihove kolege). Pričati radi priče i filozofirati radi filozofije! Platonovo gledište je bilo da se sva ljudska umeća mere "NA PRAVEDNOSTI i DOBROTI". To znači na izvesnim MORALNIM APSOLUTNOSTIMA koje se ne dovode u pitanje, jer je njihovo ishodište u samom postanku kosmosa, prirode i čoveka. Kod sofista to nije tako. Kritikujući PRAVO, RELIGIJU i ETIKU, sofisti su počeli tvrditi da moralni principi NISU APSOLUTNI. Vešto zloupotrebljavajući životne situacije kada izvesni ISTI postupci i događaji jednim ljudima nanose zlo, a drugim donose dobro - sofisti počinju da tvrde da su DOBRO i ZLO RELATIVNI. Baš ovako nešto danas zastupaju i masoni, te cela ova priča o sofistima i o tome kako je “čovek merilo svih stvari”, ovde objašnjava da “novim” masonima (onima posle 1717.godine, u Velikoj loži Londona), nisu ove ideje “sinule” tada, u XVIII veku, već da te ideje imaju veoma staro poreklo. 32

Zaista, niko ne može poreći da postoje događaji u životu koji stvarno za neke osobe predstavljaju čistu nesreću, a ti isti događaji za druge - čistu sreću! Međutim, ako je taj dogadjaj (ili više njih), NEZAVISAN po svojoj prirodi i od jednih i od drugih aktera, ili ako je uzrokovan tzv. "višom silom", nezavisnom od ljudskog faktora SAMO TADA se možemo složiti sa sofistima da su dobro i zlo relativni. Relativnost dobra i zla, koja je zaista deo naših života, JEDINO U OVOM SMISLU, je prihvatljiva i objektivna. Ako, u suprotnom, čovek ili grupa ljudi, NAMERNO IZAZIVAJU i USMERAVAJU neke događaje, koji opet za jedne znače zlo, a za druge dobro - tada NE MOŽEMO govoriti o relativnosti dobra i zla, već o ZAVERI, ZLOČINU i GENOCIDU. Filozofiju sofista, gde je istina RELATIVNA kategorija i gde se sa njom može manipulisati po potrebi, danas masovno srećemo u svim kategorijama života, a najviše, naravno, u politici, koju obavezno vode čak i vodje velikih religija. Danas imamo paradoksalnu situaciju: masoni i moderni teoretičari o "ljudskim pravima", naslednici sofista, stavljaju PRIVIDNO čoveka i njegov razum na tron NAJVIŠEG BOŽANSTVA, a u isto vreme time POTPUNO OBESMIŠLJAVAJU ljudski život, ostavljajući mu u rukama pravo da radi šta mu padne na pamet, bez ikakvog relevantnog repera. Čovek sa takvim shvatanjima brzo tone u RELATIVIZAM, SKEPTICIZAM, a posle nekog vremena i u NIHILIZAM (depresija i ostale psihopatološke pojave se podrazumevaju). Ovim se ljudi lišavaju, zapravo, NAJVIŠE LJUDSKE MOGUĆNOSTI - PRIBLIŽAVANJA SPOZNAJI POREKLA SVOJE SVESTI i SVEGA ŠTO POSTOJI! Ako je čovek, a ne Gospod, "merilo svih stvari" - šta nam to donosi? Prividnu slobodu da je sve moguće i sve dozvoljeno. I gde to završava? Završava se, na primer, činjenicom da se danas sve anomalije u ponašanju ljudi mogu, pod određenim uslovima i u zavisnosti koliko to nekim moćnicima odgovara - nazvati "ljudskim pravima". Tako danas kriminalci i sadisti imaju često mnogo, mnogo više od tih prava, nego njihove žrtve!? Zamislite šta se događa u SAD-u sa generacijama mladih Amerikanaca, gde je "otac naprednog američkog obrazovanja", Džon Djui imao sledeći stav: "... Ne postoji Bog i ne postoji duša. Stoga ne postoje potrebe za podrškom tradicionalnoj religiji. Sa isključenjem dogmi i vere, nepromenljiva istina je mrtva i sahranjena..." Ovo je dobar primer tzv. "situacione etike", tj. primene ideje da ne postoje moralne apsolutnosti. Upravo “pod palicom” američkih masona, koji se inače “upljuvaše” dokazujući da oni veruju u

33

“Vrhovno biće”, i koji su svakako najuticajniji ljudi u politici još od navodne nezavisnosti SAD-a – ovakav čovek je došao u situaciju da ga zovu “ocem naprednog američkog obrazovanja”. Kada vam onaj koji treba da vaspita buduće generacije govori ovakve stvari, šta onda očekivati od beskrupuloznih moćnika u velikim korporacijama, poput američkog "Monsanta", firme koja je prozvela "Agens Orange", izuzetno opasnu i otrovnu grupu hemikalija korišćenu u ratu u Vijetnamu. Preko 400.000 ljudi je tada ubijeno ili teško povredjeno primenom ovih sredstava za uništavanje prašume. Ekološki i ljudski genocid! O onima koji su naredili ovako nešto možemo samo reći da se sigurno NISU držali moralnih apsolutnosti, i da su uspešno "opravdali" svoj genocidni postupak, bar u svojim i u očima svoje javnosti. Moderni ateistički filozofi često suprotstavljaju RAZUM i VERU, kao dva nepomirljiva entiteta. Međutim, mnogo puta se do sada pokazalo da, na primer, put pravih i iskrenih naučnika, kojima je razum na prvom mestu, neminovno vodi u NADGRADNJU razuma, a to je VERA u postojanje Savršenog, Beskonačnog, Bezvremenog Principa, koga hrišćani zovu Bog, Jevreji Jehova, muslimani Alah, budisti Prava Priroda Uma u Nirvani, hindusi Brahman, američki Indijanci - Manitu ili Veliki Duh itd. Čak i među ateistima neminovno moramo razlikovati dve grupe: kvaziateiste, koji u suštini veruju u nekakav POZITIVAN princip (dobrota, ljubav, pravda, hrabrost i sl.) i prave ateiste, ostrašćene bogoborce. Srećom, prva grupa je dosta brojnija, mada ne i srazmerno uticajnija zbog, najčešće, agresivnog stava druge grupe. Jedan od pripadnika druge grupe je bio i Vladimir Iljič Lenjin, koji je NEISCRPAN izvor za proučavanje degenerisanosti do koje bogoborački ateizam dovodi. Pominjaćemo ga često upravo i zbog ovakvih ideja: "...Mi se moramo boriti protiv religije. Dole religija! Živeo ateizam! Širenje ateizma je naš glavni zadatak... Naša vlast ne poznaje slobodu ili pravdu. Ona se potpuno zasniva na uništenju volje pojedinca. Mi smo gospodari. Naša dužnost je potpuna ravnodušnost na patnju. U ispunjenju našeg poziva, najveća okrutnost je zasluga... Kroz sistematski teror, tokom kojeg će svako kršenje ugovora, svaka izdaja ili svaka laž biti ozakonjeni..., naći ćemo način da srozamo humanost do najniže granice postojanja, a to je suštinsko za uspostavljanje naše dominacije..." Ako neko misli da se ovakav primerak monstruma mogao lakše naći u onim starijim vremenima, vara se. Danas se ovakvi mogu sresti i kada odete da platite račun u pošti, da nešto kupite u prodavnici ili da prošetate parkom. A sve ovo možemo da zahvalimo 34

RELATIVIZACIJI koju je engleska masonerija postavila na svoj pijedestal, i koja se “ušunjala” u sve pore engleskog društva, a onda proširila kao epidemija, svuda po svetu. Pa i pomenuti Lenjin bio je “proizvod” engleske obaveštajne službe koja je nezamislivo efektno povezana sa engleskom masonerijom, i koja ga je “uvalila” kao “kukavičje jaje” nemačkim obaveštajcima, a ovi ga finansirali kao svoga špijuna – sve sa ciljem da ode zajedno sa svojom bandom, upropasti Carsku Rusiju i izazove nevidjena stradanja. I gde je tu “ljudska dobrobit” kojom se masoni toliko ponose i koju uvek guraju u prvi plan? Ponovo citiramo Vujačića: “...Masoneriju u Srbiji vidim kao jednu pokretačku snagu društva, koja ima svetlu budućnost. Želja nam je da u naše društvo ponovo vratimo prave ljudske vrednosti, veću toleranciju i da doprinesemo opštem društvenom napretku Srbije...” Peva kao slavuj! Uspavanka za naivčine! “Prave ljudske vrednosti”!? Ova sintagma u masonskom žargonu stvarno označava te vrednosti upravo onoliko, koliko je NATO pakt bio uistinu “milosrdan andjeo” 1999.godine, kada je bombardovao i teško zatrovao suverenu evropsku državu, SR Jugoslaviju. I njegov “kolega”, Dragutin Zagorac, veliki zastupnik masonerije u Srbiji “umilno cvrkuće”: “...Masonerija nije u suprotnosti sa pravoslavljem, mada u crkvi ima ljudi koji nas ne trpe i ne poštuju... treba znati da masonerija priznaje sve religije sveta i da se prijem u masone vrši polaganjem zakletve nad Svetim pismom. Mnoge srpske vladike i sveštenici su bili naša braća...“ A prava istina je da je unutrašnja (i glavna) ideologija masonerije TEŠKO SUPROTSTAVLJENA pravoslavlju - čak i ovako iskrivljenom pravoslavlju kakvo je danas! A one srpske vladike i sveštenici koji su bili u masoneriji, upravo su doprineli njegovom krivljenju i propadanju! Očit primer je vladika Nikolaj Velimirović, koji je kao mlad stupio u masoneriju, pa kada je brzo shvatio u šta se upleo (jer beše vrlo inteligentan), oštro se suprotstavio i osudio je, odlazeći u toj osudi i u pokušaju distanciranja od masonerije u drugu krajnost – U KLEROFAŠIZAM! Tako je, u kom god svojstvu da je delovao, doprineo srozavanju pravoslavlja u smislu opšteg ljudskog napretka – na početku kao mason, a kasnije kao ideolog politike bliske politici Dimitrija Ljotića, Hitlera i njemu sličnih. No svejedno, za nauk su ipak mnoge ispravne reči Nikolaja Velimirovića koje je izrekao o zapadnoj civilizaciji, te ovom prilikom preporučujemo da se dela ovog, mora se priznati uistinu pametnog čoveka, pročitaju i analiziraju. Naravno, sa preko potrebnom distancom! Vladikom 35

Nikolajem ćemo se i kasnije baviti, a sada ćemo još reći samo to, da činjenica da ga je Srpska pravoslavna crkva proglasila „svecem“ – unosi mnoge tamne tonove u njeno današnje delovanje. Idemo dalje. Često pitanje koje ateisti postavljaju je ovo: "Kada je Bog tako dobar, zašto onda dozvoljava zlo?" Videli smo da još od sofista (a sigurno i mnogo ranije) postoje ideje kako je "čovek merilo svega", te da stoga Gospod, po takvim idejama, navodno nije ni potreban ljudima. Držeći se takvih misli neki “ljudi” jednostavno smatraju sebi dozvoljenim da ubijaju, siluju, pale, pljačkaju, kidnapuju, muče... i rade sve ono što nazivamo zlom. Obzirom da ljudi IMAJU SLOBODNU VOLJU da odluče hoće li prihvatiti moralne asolutnosti kojima je Bog izvorište, ili će prihvatiti "rastegljiv i prilagodljiv" moral podložan promenama vremena i društva, a kome je izvorište čovek - ne vidimo u čemu je onda problem sa zlom i kako to Bog "dozvoljava" zlo? Pa zar ne bi Gospod upravo ograničio, danas toliko hvaljeno i branjeno, ljudsko pravo da čovek sam odlučuje šta je moralno, a šta ne - ako bi "intervenisao" svaki put kad kriminalcu ponestane para pa upadne u banku, opljačka je i usput nekog ubije? Izgleda da bismo mi želeli da Bog bude kao neki policajac koji će da prati pomno da mi nekom ne nanesemo zlo i da takve namere sprečava. A mi da budemo nešto kao razuzdana deca (na šta danas najviše i ličimo po nezreloj svesti), bez trunke odgovornosti i sve pod motom "čovek je merilo svih stvari"... Naprosto, ono pitanje koje postavljaju ateisti je INFANTILNO i odraz je nemogućnosti da se, na primer, razlikuje neprimereno ponašanje sveštenika u nekoj crkvi, od Svetlosti i Istine na kojoj su dotična religija i crkva ponikle. Duboko smo protiv toga da se religije generalno napadaju, dekretima proteruju ili ukidaju, vernici progone, da se veštački spajaju (ekumenizam kod hrišćana) i da se pripadnici religija verbalno i fizički maltretiraju - bez obzira na objektivnu promašenost nekih verskih doktrina koje religije još uvek iznose. Takođe smo protiv toga da se ateisti "na silu" ubeđuju da prihvate neku veru i da se na neki način "obeležavaju" u, na primer, društvu koje je duboko religiozno. Veličina nekog društva se upravo ogleda u tome da tačno zna da se postavi prema svim svojim građanima, bez obzira na njihovu naciju i veru, a da se ti građani osećaju bezbedno i zadovoljno u sredini u kojoj žive. Međutim, bolesne izvitoperenosti u svakoj religiji, a i kod nekih ateista, MORAMO označavati i ukazivati na njih da bi ljudi shvatili ozbiljnost i pogubnost takvog ponašanja. Iako sve religije imaju velikih zastranjenja, ovde bismo pomenuli danas gorući problem sa islamskim fundamentalizmom koji je kod nas oličen u VEHABIJSKOM 36

pokretu, a kome je vrlo blizak SALAFIZAM. Za razliku od SUFIZMA, koji je potpuno u duhu Muhamedovog učenja i koji muslimanima može služiti samo na čast – fundamentalizam, kroz vehabizam i salafizam, oblik je TEŠKE BOLESTI koju u drugim religijama prosto zovemo VERSKI FANATIZAM. Lečenje ove poremećenosti uma veoma je teško i dugotrajno, a često i nemoguće. I na sve ovo, američka i engleska masonerija, kroz svoje sumanute političare, koriste ove islamske verske fanatike za ostvarivanje svojih agresivnih ciljeva (Irak, Sirija, Egipat, Libija, Palestina, Turska, Saudijska Arabija, Francuska, Bosna i Hercegovina, Kosovo, Makedonija...) Satanskom slatkorečivom pričom o toleranciji i dobrobiti (dok u isto vreme potajno podjaruju i finansiraju verski fanatizam svih vrsta) masoni uspevaju da pridobiju mnoge pametne ljude na ovoj planeti, koji su uvideli da se na temelju verskog fanatizma čine strahoviti zločini, i koji, ne shvatajući pravu prirodu masonerije, pristupaju istoj kao “grlom u jagode”. Medjutim, NISU apsolutna moralna načela dovela do ovakvih monstruoznih dela, ni kod verskih fanatika ni kod masona. NE! Upravo NESPREMNOST tih ljudi da ih se pridržavaju je dovela do toga! U nekom smislu su čak potpuno prihvatljivi oni delovi masonske filozofije o “zajedničkom Bogu” (naravno kada bi to bio istinski Bog), ali današnje katastrofalno stanje u našoj civilizaciji govori da se takve filozofije najpre masoni NE PRIDRŽAVAJU! Vrhunsko LICEMERJE, RELATIVIZAM i CINIZAM su odlike koje su prisutne kod masonerije, kod verskih fanatika, ali i kod današnjih religioznih vodja – sve to “spakovano” kod jednih u priču o miru, ljubavi i toleranciji, a kod drugih u agresivnu kampanju o potrebi sprovodjenja terora da bi se navodno do nekog “konačnog mira” došlo. A verske vodje i dalje neumorno mašu nekim dogmatičnim postulatima, od kojih je značajan deo od svog nastanka bio pogrešan i jednostavno izmišljen od strane manipulanata. No da vidimo još neke starinske “mudrosti” koje danas zloupotrebljavamo, a koje nam masonerija servira kroz sve oblike života i rada. Jedan komediograf u Starom Rimu, Publije Terencije Afer, živeo je i umro u II veku pre nove ere poživevši svega tridesetak godina. Međutim ostavio nam je jednu izreku koja je, verujemo, većini poznata, a koja, iako tako stara, prefinjeno odslikava kvaziprosvetiteljsku i masonsku misao. Ta izreka glasi: "Homo sum, humani nihil a me alienum puto!" Prevedeno: "Čovek sam, ništa ljudsko nije mi strano!" 37

O, Bože, kako mi ljudi volimo ovu izreku! Ona nam deluje tako ljudski, pravedno, moralno, humano, lepo... Ona se navodi u mnogim visokointelektualnim raspravama kao dokaz "širine" vrsnog intelektualca koji milostivo i širokogrudo hoće da siđe sa pijedestala elitizma, a sve kao dokaz spremnosti da se zagrli čitav ljudski rod, sa svim svojim manama i vrlinama. No, ona nosi u sebi sličnu, skrivenu poruku poput izjave "čovek je merilo svih stvari". Koliko ste puta u izrazu lica onog, ko je upotrebio izreku "ništa ljudsko nije mi strano", videli nešto neizrečeno, ponekad propraćeno čudnim osmehom koji bi trebao da nagovesti svakakve mogućnosti... Najpre bismo rekli da ova izreka ima samo jedno značenje u POZITIVNOM smislu: to je prihvatanje činjenice da ljudi imaju vrline i da prave takođe greške koje oni sami lično NE PODRŽAVAJU; da ste vi, koji ste upotrebili ovu izreku SVESNI prethodnog, kao i činjenice da i vi imate vrline, a i da pravite iste greške, koje NI VI ne podržavate, ni kod sebe ni kod drugih. U isto vreme NE OSUDJUJETE ni druge ni sebe zbog svega ovoga, mada se trudite da greške VIŠE NE PONAVLJATE. Osnova ovakvog tumačenja je RAZUMEVANJE koje je neophodan uslov za bilo kakav napredak, kao i prihvatanje izvesnih oblika ponašanja kao nepoželjnih, ali zbog svačije slabosti sasvim izvesnih. IPAK, ... prethodno tumačenje ove izreke NIJE i tumačenje koje se danas većinom propagira. Najpre razmotrimo šta bi se moglo podrazumevati pod "ljudskim", a shodno ovome, šta ostaje za izraz "neljudski". Ako se za "ljudsko" uzme samo ono što ljudi PROSEČNO upražnjavaju u svom životu i prema tome se formira kriterijum normalnosti i moralnosti (što se vrlo često dešava), postavlja se pitanje šta je sa onim slučajevima koji odstupaju od takvih kriterijuma? Hoće li oni odmah biti "nenormalni" i nemoralni", iako su njihovi slučajevi možda u prošlosti bili sasvim u redu, ili su možda još uvek sasvim u redu u nekoj drugoj državi ili drugom kontinentu? Vidimo da je ovo, na ovakav način posmatrano, RELATIVNA stvar (što bi masoni voleli da kažu): zavisi u kakvom društvu se posmatra, sa kakvim običajima, sa kakvom ideologijom i politikom i vladajućim establišmentom. Tako neka "nenormalna" stvar može promenom društvenog sistema u nekoj državi - postati sasvim "normalna". U svemu ovome neminovno je postaviti pitanje da li proglašavanje nekih postupaka i obrazaca ponašanja u datom društvu za "nenormalne" i "nemoralne", jer nisu u zoni prosečnosti, KRŠI pravo čoveka u tom društvu na OSOBENOST i RAZLIČITOST? Rekli bismo da svakako krši. I neki veliki naučnici u istoriji su proglašavani "ludacima" jer su odstupali od proseka. I bogme su ih smatrali i 38

"nemoralnim", pogotovo hrišćanska Crkva, koja se nije libila ni da liši života takve. Želimo li takvo društvo? Većina će danas reći NE, što ipak ukazuje da nismo potpuno "potonuli". Vidimo da izraz "ljudsko" ne može značiti "prosečno", već mora obuhvatiti još obrazaca ponašanja. U svetlu prethodne priče primetimo uzgred da je danas moderna tendencija da se "štite manjine", tj. oni koji u “prosek” ne spadaju. A to se radi i tamo gde treba i tamo gde ne treba. Tako imamo situaciju da su vladama nekih država, nevladine organizacije (koje su inače najčešće pod jakim uticajem masonerije) - toliko "dosadjivale", da su ih na kraju ubedile da neke manjine "nisu dovoljno zaštićene" jer se, navodno, otvara mogućnost u postojećim zakonskim rešenjima da dođe do "terora većine nad manjinom". Te “podaničke” vlade (uključujući i sve srpske vlade od 2000.godine do danas) su brže-bolje donele propise kojima su "dobro zaštitili" neke manjine. Videvši kako stvari stoje i da su zaštićeni "kao beli medvedi", "manjina" sada počinje da teroriše "većinu" - tražeći da se poštuju neki njihovi običaji koji mogu biti ponekad školski primer kršenja osnovnih prava čoveka. Konkretno, islamski fundamentalisti KRŠE osnovna prava ženskog dela svoje populacije u svim zemljama gde žive. I što im se više izlazi u susret, to postaju sve gori i agresivniji. Dalje, pokreti homoseksualaca, tražeći opravdano da im se ne uskraćuju prava, otišli su brzo korak dalje - pokušavaju svoju prirodnu anomaliju (koja je kao takva retka, ali nije ni za kakvu osudu) predstaviti kao neku vrstu prednosti ljudskog duha, poput visoke inteligencije ili neke druge prekrasne ljudske sposobnosti - i to rade sve agresivnije. Sa pravom se ponovo postavlja pitanje, može li čovek svojim ograničenim sposobnostima određivati šta je moralno, a šta ne? Vidimo da to nije nimalo lako. Svet se sastoji od mnogo naroda, mnogo običaja, i sa tako velikom raznovrsnošću pokušaj globalizacije koji se danas sprovodi NEMINOVNO će doneti skoro svakoj naciji probleme u određivanju normi za "normalno" i "moralno", jer se prisiljavaju sistematski da prihvate američku ideologiju "ljudskih prava" - sumanutu ideju o zbiru pojedinačnih sloboda utemeljenu na konceptu da je čovek "merilo svih stvari". U pokušaju određivanja "ljudskog" u onoj našoj izreci sa početka teksta, došli smo do toga da se upitamo da li je za nas prihvatljivo da se "ljudskim" zove sve ono što "ljudi" znaju da rade. Recimo, ubistva iz koristoljublja, silovanja, pedofilija, mučenja... i da ne nabrajamo dalje. Ako bi prosečan čovek, sam za sebe, upotrebio izreku "ništa ljudsko nije mi strano", ne bi mogao ipak ove nabrojane postupke da svrsta u "ljudske". Bar ogromna većina nas ne bi! Istina, siledžije i 39

pedofili liče na ljude, imaju ljudsko telo, ali TO NISU LJUDI u smislu pravih ljudskih osobina. To su "ljudske životinje" koje su u svojim "žutim minutima" ISPOD običnih životinja, i kod kojih tek treba da se razvije prava ljudska svest. Bez ikakve griže savesti, ove "početke ljudi" možemo označiti kao nisku svest koja je dobila ljudsko telo i sada to obilno zloupotrebljava, često se i potpuno mentalno gubeći. U tom smislu ideologija zapadnjačkih "ljudskih prava" primenjena na njih - ČIST JE ZLOČIN PREMA OSTALIMA, jer se ovim stvorenjima daje nešto što im u suštini ne pripada, izazivajući kod ljudske populacije nesigurnost i strah da će ova bića ponovo doći u priliku da izvrše neko svoje gnusno nedelo. Ovo ne znači da treba da ih mučimo i da se iživljavamo nad njima u nekom osvetničkom nastupu. Nipošto! Treba im omogućiti uslove da kroz adekvatan postupak (izolacija od javnosti, kastracija i slično), dobiju mogućnost da im se približe i da usvoje, koliko im to mogućnosti dozvoljavaju, ljudske vrednosti. Nije isključeno da bi se jednim adekvatnim okruženjem u kome se neguju i podstiču njihovi pokušaji za shvatanjem ljudskosti, moglo doći i do toga da se jedan dan vrate na slobodu. Jedino Gospod može da izjavi da mu "ništa ljudsko nije strano", jer jedino On, koji je sve stvorio i koji se svuda i u svemu nalazi u svojim različitim manifestacijama - može da razume "veliku sliku" Univerzuma i ko zna još čega. Mi, kao ljudi, treba da razvijamo svoju slobodu kroz svoju odgovornost za sve oko nas - i za druge ljude, i za životinje, i za biljke - za planetu Zemlju, uopšte. Kroz postojanje svoje besmrtne duše i kroz mnoge životne teškoće, jednom ćemo i mi videti "veliku sliku" Stvaranja i Nestvorenog, uživajući tada u potpunoj sreći i ispunjenosti, poput kapljice vode u okeanu. Dok se ovo ne desi, bilo bi uputno za nas da se čuvamo podmuklih tonova u izjavama "čovek je merilo svih stvari" i "ništa ljudsko nije mi strano", a koje se kroz sve sfere života danas propagiraju od strane masonske vrhuške. Ti tonovi mogu nas odvući u društvo u kome ne bismo želeli da se nalazimo i mogu nas potaknuti da uradimo nešto, što će nas kroz ceo život proganjati. Svaki naš postupak ima svoje posledice. Budimo pametni i ne nanosimo ni direktno ni indirektno bol i patnju drugim bićima. To je put ČOVEKA. Ako se ipak desi da se čovek ne može odupreti iskušenju i da uradi nešto, a za to odmah ili kasnije postane svestan da je loše - prva stvar je da prihvati posledice svog dela, a druga stvar je da ne krene sa depresivnim optužbama samog sebe u smislu grešnosti (tipično za hrišćanstvo i judaizam). Priznati grešku, a ne neku grešnost kao konstantu ljudskog postojanja, a onda se potruditi da se takve greške NE PONOVE, to se može smatrati ispravnim. Bog 40

voli TRUD i NAPOR kod čoveka, učinjen u nameri da se karakterno usavrši u pravcu dobra, i ZAISTA MU POMAŽE NEUMORNO i BESKRAJNO u tome na potpuno neverovatne načine, ali samo na bazi čovekove slobodne volje. Zato nemojmo "kukumavčiti" o grešnosti, nego se latimo POPRAVLJANJA samih sebe, iskorenjivanja loših navika i usvajanja dobrih. Ovaj posao je najteži na svetu, ali je DOSTOJAN čoveka. Veoma dugo traje, njegovi plodovi dugo sazrevaju, a rad je veoma gorak. No, plodovi ove aktivnosti imaju SLATKOĆU koja se ne može uporediti ni sa jednim uživanjem: ni ovozemaljskim, ni rajskim. Dakle, još jednom: neminovno moramo zaključiti da sa prihvatanjem nekih poznatih i naizgled moralnih i humanih drevnih izjava, moramo biti prilično oprezni. Poznata je i izreka:"Nije zlato sve što sija!" U tom smislu glorifikacija individualnih sloboda i modernih teorija o "ljudskim pravima" - iako na prvi pogled deluje odlično - u stvari favorizuje jedno konfuzno društvo sa veoma ugroženim osnovnim pravima čoveka. Totalni individualizam, koji danas najviše propagiraju SAD, a gde je (osim Londona) destruktivna masonerija najjača - čist je utopistički eksperiment i čista je propast za ljudski rod! Bar je za sada tako i tako će biti sve dok smo na ovom nivou svesti. Prazne priče o ukidanju stega koje ograničavaju ljudska prava služe isključivo tome da se uvedu NOVE STEGE za prava čoveka. Razmislimo logično: ako je ideologija "ljudskih prava" toliko dobra u SAD-u i ako su tamo svi tako "slobodni", zašto ta zemlja ima tako zastrašujući represivni potencijal u vidu policije, FBI službe i vojske? Otkuda toliko ljudi u američkim zatvorima? I da li ti "slobodni" američki građani znaju KO vlada zapravo tom naoružanom silom? Bojimo se da bi vrlo mali broj Amerikanaca mogao precizno odgovoriti na ova pitanja. Tačnije, jedna takva šizofrena situacija po pitanju sloboda i kontrole represivnih snaga, onemogućava ljudima da sagledaju prave "gazde" u SAD-u - moćne, prebogate i strahovito pohlepne KORPORACIJE sa “trulo” bogatim pojedincima, iznad kojih je još samo masonski vrh. U "uvrnutom" sistemu razgranate birokratije američki građanin uskoro neće ni znati kome da se žali što mu se nameću životne okolnosti koje ga realno ugrožavaju. Može da se ljuti, može da prihvati da mu je neko drugi u svetu kriv za sve (ovo je omiljena podvala svih političara, pa i američkih), a može i dalje da veruje u "očeve američke nacije" i govore američkih predsednika o "američkoj slobodi". O kakvoj sumanutoj državi je reč svedoče nebrojeni primeri, a jedan od banalnijih je slučaj bračnog para iz Indijane. Naime, oni su pronašli ranjeno mladunče srne (laneta) i spasili mu život izlečivši 41

ga. Držali su ga neko vreme na svom posedu da bi ojačalo, ali su to otkrile državne službe u Indijani i odmah zatražile da se izvrši eutanazija životinje!? Izgovor im je bio da bi takva odrasla životinja možda prilazila ljudima pa bi mogla i nekoga da povredi – kao da se do tada nikada nije u praksi sprovodilo premeštanje divljih životinja na nenaseljena područja. Dakle, smešan izgovor! Izgleda da je bračni par, nakon ovih pretnji, pustio lane u prirodu pa je država odlučila da ih kazni. Okrivili su ih za "neovlašćeno držanje jelena" i podneli tužbu. Kazna, koja im je pretila tada, bila je 2.000 dolara ili 60 dana zatvora! I to samo zato što su ranjenu životinju doneli kući i izlečili je, a onda nisu želeli da je budale iz državnih organa ubiju!? Ponavljamo - pa zar nije bilo mnogo logičnije i ljudskije da su vlasti ponudile da tu životinju negde odvezu u ZOO vrt ili neko slično mesto, nego da je usmrte?! Ovo nije usamljen slučaj. Širom SAD-a vodi se hajka na "obične” ljude zbog njihovih ljudskih i saosećajnih postupaka. Ljudi se zatvaraju i kažnjavaju zbog gajenja pojedinog povrća i začinskih biljaka u svojim dvorištima, zabranjuje se prodaja mleka sa malih gazdinstava, kažnjavaju se roditelji kojima se deca igraju u dvorištu ili "piške" u travu. Očigledno se želi iskoreniti kod ljudi urođen zaštitnički osećaj za svet u kome žive, kao i potpuno prirodni obrasci ponašanja – sve sa ciljem da se stvori što veći broj psihopata i fizičkih bolesnika. I ovo je sve “dobrobit” koju američki masoni sprovode kroz svoj strahovit uticaj u američkim državnim institucijama. Samo se zapitajmo: Želimo li mi da živimo u sličnoj državi? Ili možda već i živimo, pošto se trudimo da iskopiramo SVE (ili bar ono najgore) što stiže iz SAD-a? Da li smo dobro informisani o svemu kada "sanjamo" o "slobodnoj Americi" i američkoj "zelenoj karti” koja se, uzgred rečeno, mogla svojevremeno i na lutriji dobiti? Upitajmo se do koje mere su ljudi zaluđeni kvazivrednostima kada učestvuju u lutriji koja im kao glavnu nagradu nudi imigracionu vizu za neki budući masonski masovni koncentracioni logor? Možda ipak ne moramo ići tako daleko da bismo upoznali pravo lice američke demokratije. Naši političari će se potruditi, ako im i dalje budemo davali podršku, da i Srbiju uspešno pretvore koncentracioni logor (ako već i nisu), gde ćemo slobodu moći da uživamo i da je gledamo samo - NA BILBORDIMA, pred izbore. Zato razmislite dobro za koga na izborima glasate – iako su svi današnji političari uglavnom ološ, odaberite od tog zla ono koje je najmanje – 42

one koji vam najmanje ugrožavaju lične i porodične slobode, i ne prodaju narodne interese za pohvalu (kako su “na dobrom putu”!?) od nekog američkog ili političara iz EU.

I-d Postoje TRI OSNOVNE masonske lože, isključivo za muškarce. To su PLAVA LOŽA, ŠKOTSKI OBRED i JORŠKI OBRED. Plava loža masonerije je osnova svih masonskih organizacija. Opisaćemo u glavnim crtama šta se to podučava u ovom sistemu rangiranja. Sam prijem u masoneriju simbolizuje u toj doktrini ulazak čoveka u materijalni, smrtni svet. Oni koji se primaju, ulaze u masonsku ložu sa strane Zapada (koji simbolizuje tamu) i tokom napredovanja kreću se prema Istoku (koji simbolizuje svetlost i život). Učenik pripasuje belu učeničku kecelju koja je simbol telesnosti. Ta kecelja se nekad pravila od bele jagnjeće kože, bila je postavljena crnom postavom i u isto vreme označavala je čistotu i nevinost. U početku se ona nosi sa uzdignutim gornjim delom, te tako dobija oblik petougla, što simbolizuje pet ljudskih čula. U tom položaju kecelja se posmatra i kao spoj donjeg trapeznog četvorougla i gornjeg trougla, koji (razdvojeni) imaju sedam temena, a broj sedam se kod masona smatra simbolom ljudske prirode koja je spoj tela i duše. Na kraju se učeniku stavlja do znanja da je čovek, kao opisana simbolika, najmilija kreacija Velikog Arhitekte Svemira. Kada početnik (bolje reći nesrećnik) bude primljen u masoneriju, priča mu se da on u sebi nosi “tri male svetlosti” pomoću kojih može da shvati simboličko značenje oblika lože, koja je pravougaona, sazdana od dužine, širine, visine i dubine sopstvenog bića. Ovo u smislu, kao da je pojedinac zapravo jedna potpuna loža. Saznaje takodje da je “Veliki neimar svih svetova” stvorio svet na tri stuba: Mudrosti, Snazi i Lepoti; da je dostizanje “spiritualne svetlosti” moguće samo preko ljubavi (šta god masoni pod tom “ljubavlju” podrazumevali). Kada je početnik iniciran, on zauzima mesto u severoistočnom 43

delu lože, koji simbolički deli stazu svetlosti od staze tame. U ovom prvom stepenu masonerije, ljudima se simbolikom predočava ulazak čoveka u fizički i duhovni život, nešto kao ponovno rodjenje. Početnik navlači bele rukavice i pripasuje belu kecelju, što bi simbolički trebalo da ukaže da kandidat čisti svoje ruke i svoje srce, jer u ovu “kraljevsku umetnost” (kako prepotentni masoni vole sebe da vide) ne može da udje ništa nečisto!? (da ovo nije cinično, tužno i jezivo, možda bi bilo i smešno) Mason-početnik polaže i zakletvu koja, osim uobičajenih delova zajedničkih za mnoge slične izjave, ima još jedan deo, koji govori šta čeka onoga koji tu zakletvu prekrši: “...neka mi grkljan bude rasečen od uveta do uveta, neka mi jezik bude iščupan iz korena i zakopan na dnu mora, na udaljenosti 200m od obale, gde se plima i oseka smenjuju dva puta u 24 časa, ako ikada svojevoljno, svesno i bezakono prekršim svoju zakletvu učenika, tako mi Bog pomogao...” “Fina” neka organizacija ovi masoni, zar ne? I to sve uz pomoć “Boga”. Na drugom stepenu masonerije, učenik ulazi u fazu razmišljanja i postaje “pomoćnik”. Usavršava svoje ponašanje, i pokušava da nadvlada prirodu svoga bića. Simbol ovog stepena je spušteno, ono ranije uzdignuto (srednje, trouglasto) krilo kecelje, na donji, pravougaoni deo. To simboliše spuštanje ljudske, više prirode, u nižu prirodu, čime se ona “osvetljava i bogati”. Ovde bi “pomoćnik” trebao da shvati da je deo “Boga” i da nije od njega odvojen. Preporučuje se i snažno izučavanje astrologije. Simbolika trećeg stepena, gde se postaje “majstor” mason, ukazuje na telesnu smrt, gde bi majstor trebalo ovde da samodisciplinom i samospoznajom (kako to kod njih ide lako...) postane imun na strah od smrti. Majstorska kecelja je obrubljena plavom trakom, sa tri ruže, koje govore da je životinjska priroda čovekova ovde pobedjena sa “male tri svetlosti”. (Te tri svetlosti su: Sunce, Mesec i Starešina lože.) Ovo su tri osnovna stepena masonerije: učenički, pomoćnički i majstorski. Nazivaju se i zanatski stupnjevi. Svaka masonska loža ima “tri velike” i “tri male” svetlosti. U tri velike svetlosti spadaju: Biblija, Uglomer i Šestar. Kada objašnjavaju naivčinama otkud Biblija u celoj toj priči, kažu da im ona predstavlja 44

moralni zakon koji vezuje sve ljude. Jedino im, sve dok se ne popnu u sam vrh masonerije, ne kažu da oni tu istu Bibliju “malo drugačije” tumače od uobičajenih tumačenja ostalog sveta. Tu se, zapravo, nadovezuje značenje uglomera – to im je LJUDSKI ZAKON koji rukovodi njihovim delima. Dakle, očito da masoni vrednuju podjednako i Božije i manjkave ljudske zakone, što upravo i pokazuje svu nakaradnost te filozofije, takodje i objašnjavajući kako smo dospeli u današnji pakao moderne civilizacije. Šestar im simbolizuje pravilnost i tačnost. One “tri male svetlosti” smo već objašnjavali, a one u isto vreme simbolizuju tri plamena stuba oko tzv. tapisa, tj. tepiha, crtaće table ili ploče. Iskazuju i mudrost, snagu i lepotu u masonskom poznavanju, savladavanju i oplemenjivanju... U ložu se ulazi sa tri koraka, tri brata masona rukovode radom lože, tri puta se kucne po završetku rada... Loža je predstavljena pravougaonikom koji je dvostruki kvadrat. To simbolizuje dualnost ljudske prirode. Istok lože simboliše duhovnost, zapad – ljudski razum, jug – spoj intuicije i razuma, dok im sever predstavlja predeo mraka i neznanja. Na istočnoj strani uvek sede starešine lože (bivše i aktuelne). Pod lože je u crno-belim mozaičnim kvadratnim poljima. Simboliše mozaični temelj ljudske egzistencije, prožet sukobljenim tendencijama u ljudskoj prirodi. Kako izgleda “rad” u masonskoj loži? Ispred lože se nalazi tzv. “dvorana izgubljenih koraka”, gde se masoni oblače i spremaju za “ritualni rad”, kako se naziva to njihovo druženje. Kada su spremni, ulaze u ložu, dvojica po dvojica, držeći se za ruke kao curice, sa pripasanim keceljicama. (Ako ste pomislili nešto skaredno, “sram vas bilo”, ovim “ozbiljnim” individuama to simbolizuje da će se raditi na nivou “učeničkog” stepena.) Pre ulaska u ložu svaki mason mora pokazati legitimaciju koju proverava tzv. “ispovednik”, a bogme mora se znati i lozinka, tako da su šanse da se neko “uvuče” nepozvan – skoro nikakve! Mesta se zauzimaju sledećim redom: na istoku sedi Starešina lože ili Veliki majstor, sa njegove desne strane je mesto za “besednika”. Naspram mesta Starešine, na zapadnom delu lože, mesta zauzimaju njegovi zamenici. Sa leve strane Starešine je mesto za “sekretara”. Ispred 45

stubova koji okružuju tapis, nalaze se mesta za “rizničare”, “milosrdnike” i ostale... Sve u svemu, kada se “družina” skupi i poseda – počinje tzv. “ritualni rad” lože. Kada su svi ušli i zauzeli svoja mesta, “dvernik” zatvara vrata i izjavljuje da je loža spolja “pokrivena”, tj. da je bezbedno i da (sada dobro obratite pažnju) – u blizini nema PROFANIH! Dakle, “dvernik” objavljuje da je loža zaštićena od “neposvećenih”, prosto rečeno – od običnih ljudi koji nisu članovi lože! Te obične ljude masoni zovu “PROFANI”. Kada se malo zadubimo u značenje reči “profan”, videćemo da ona označava, osim pomenutog “neposvećen”, i sledeće osobine: bezbožno, nesveto, skrnavno, bezakono, svetovno, neplemićko, prosto, obično, neuko, neupućeno, svetogrdno, ... Izaberite šta god vam se svidja, nećete pogrešiti, koliko god vam masoni “drobili” o tome, i koliko god se pravdali. To ime zapravo odlično pokazuje kakav je odnos masona prema “malom” običnom čoveku – nećemo mnogo pogrešiti ako ovde pomenemo “krdo” i “stoku”. Kada je “dvernik” ovako obradovao one unutra, tada oba “nadzornika” koji sede na zapadu lože, ustaju i staju pored dva stuba na samom ulazu u hram (stubovi Joakin i Boaz, simbolišu drevne stubove Solomonovog hrama), objavljujući da je loža “pokrivena” i iznutra. To znači da “profanih” nema unutar lože i da su tu samo masoni. I sada, kad su ostali sami, na miru, Starešina naredjuje da se loža “osvetli”. Nadzornici pale sveće na sredini lože (stubovi snage, mudrosti i lepote), te rad može da počne! Svaka masonska loža ima knjigu u koju se upisuju prisutni masoni, tako se uvek počinje. Ritualni radovi mogu biti: “recepcija” (prijem novih članova ili unapredjivanje u viši stepen), “neofiti” (radovi na proučavanju masonskih učenja), “žalobni radovi” (spomen na umrlog masona člana te lože ili na nekog značajnog masona u širim razmerama koji je preminuo). Dešava se da se više radova izvodi istog dana. “Arhitektonska tabla”, zapisnik sa prethodnog ritualnog rada, čita se na početku sledećeg, odobrava se (ponekad i sa usvojenim primedbama) i loža zauzima stanovište u skladu sa tim. Kada se ritualni radovi završe, može se preći na predavanje nekog od masona, na izjašnjavanje o istom, na diskusiju, na rešavanje 46

pitanja iz “profanog” života. Oblasti mogu biti politika, ekonomija, kultura... Kakvo god da mišljenje ima neko od prisutnih, od njega se očekuje da bude tolerantan, da se ne svadja i ne raspravlja. Liberalizam i racionalizam su podrazumevajući! Kada mason postane “majstor mason” u Plavoj loži, on bira – može da prestane sa “napredovanjem” i da ostane tu gde je, kao “majstor mason trećeg stepena”, ili da izabere jednu od tri opcije: ŠKOTSKI OBRED, JORŠKI OBRED, ili OBA OBREDA! Jorški obred ima 13 stepeni, dok Škotski obred ima 33 stepena. Vrhovni savet 33.stepena je masonska organizacija na vrhu koja pretenduje da kontroliše sve masone u svetu. Ipak, Velika loža u Londonu u stvarnosti ima mnogo moći, te se ne može sa sigurnošću reći ko to zapravo rukovodi svim masonima u svetu. Možda i obe ove organizacije zajedno! Sasvim su detinjaste teorije našeg vremena kako navodno postoji nekakav “sukob” medju masonskim organizacijama Velike Britanije, Francuske, Italije, Nemačke... To je stara masonska igra, gde se zaglupljeno članstvo i “profani” opredeljuju za ove ili one, dok se u suštini masonski vrh bavi mnogo važnijim stvarima. Ovo skretanje pažnje je oprobana metoda koja kod nedovoljno svesnog čoveka uvek upali, te se on bavi marginalnim pojavama, dok “braća” na vrhu uvećavaju svoju moć. Masoni 32. i 33.stepena Škotskog obreda i masoni 13.stepena Jorškog obreda imaju pravo da se pridruže jednoj organizaciji u SAD-u koja se zove “Šrajneri”. Inače, to “društvance” je sponzor utakmica u američkom fudbalu izmedju Istoka i Zapada u SAD-u i najviše liči na jedan putujući cirkus-spektakl, koji promoviše kroz zabavu u sportu dobrotvorni rad, dok u stvarnosti služi kao paravan za masonske moćnike. A o tom njihovom “dobrotvornom” radu svedoči i vest u medijima da je 1985.godine ta grupa, “Šrajneri”, navodno dala u dobrotvorne svrhe širom SAD-a oko 23 miliona dolara! Čovek bi rekao: “Svaka čast!” Ali, nažalost, daleko je to od bilo kakve časti. Na poreskoj prijavi jasno se vidi cifra od 346.251 dolar – JEDINA suma koja je otišla u dobrotvorne svrhe, za nekakvu “sumnjivu” medicinsku brigu o deci. Sav ostatak, znači preko 22 miliona dolara, potrošen je na ukrašavanje i doterivanje “Šrajner” hramova širom zemlje, zatim na hranu, na alkohol, na kostime za njihove obrede i bogzna na šta još po celom SAD-u – ali za 47

dobrotvorne svrhe SIGURNO NE!

I-e Iako se koreni „radne“ masonerije mogu pratiti veoma duboko u prošlost, gde je nemoguće razlučiti mitologiju od istorije, “službena” pojava masonerije je vezana za Škotsku i Englesku. Koliko Slobodno zidarstvo vuče korene iz drevnih zidarskih gildi, koliko iz drevnih znanja o arhitekturi i geometriji, koliki su mu dali doprinos drevni Vitezovi Templari a koliki alhemičari, Rozenkrojceri, gnostičari i njima slični – sve ovo će zauvek ostati u domenu spekulacija. Kako god bilo, ovaj period tzv. “radnog” (ili “operativnog”) Slobodnog zidarstva, koji se završava nekako sa završetkom XVII veka, odlikovao se (bez obzira na raznovrsne turbulencije zbog istorijskih okolnosti) AUTENTIČNOŠĆU i masonskim ritualima koji su imali utemeljenje u drevnim znanjima o čoveku, prirodi i društvu. Kratko rečeno, “radna” masonerija je bila živa, u značajnoj meri progresivna, okrenuta značajnim delom suštinskoj dobrobiti čovekovoj i njegovom napretku. Naravno, kao i u svakoj organizaciji, i u masoneriji je tokom vekova bilo velikih zastranjivanja i težnji koje su odudarale od prethodno iznesene tvrdnje, ali sve je to bilo skoro bezazleno u odnosu na promene koje su došle sa osnivanjem Velike lože u Londonu 1717.godine! Podjimo redom. Škotska je od srednjeg veka bila keltska kraljevina. Duh starih Kelta osećao se u Škotskoj sve do XIII veka. Tada počinju borbe za škotski presto, a Engleska se počinje u sve to mešati. Engleski kralj Edvard I od tada nastoji da pobriše sve što je u Škotskoj podsećalo na Kelte. Tu je počela borba za škotsku nezavisnost, koja je bila sporadično uspešna, da bi se ipak od 1603.godine ove dve zemlje konačno ujedinile pod zajedničkim monarhom. Za masoneriju je ovde bitno pomenuti Vilijema Sent Klera, vrhovnog admirala Škotske i ktitora kapele u Rozlinu, gradjevine u kojoj se jasno vidi templarska i masonska simbolika, a ta kapela je gradjena u drugoj polovini XV veka. U XVI veku protestantizam prodire u Englesku i Škotsku. Poznate 48

su iz istorije krvave borbe izmedju katolika i protestanata na teritoriji Britanskih ostrva. Takodje, zbog progona Jevreja i muslimana u Španiji krajem XV veka, U Englesku i Škotsku početkom XVI veka dolazi dosta izbeglica iz Španije, donoseći sa sobom alhemijska, kabalistička i magijska znanja. Sve ovo je ostavilo priličan uticaj na masoneriju. Slobodno zidarstvo će, sa svim ovim primesama, dočekati XVII vek kao doba u kome će početi da poprima neka obeležja današnje masonerije. Džejms VI Škotski postao je 1603.godine prvi zajednički kralj Engleske i Škotske. Dve godine ranije postao je i mason u loži “Skun i Pert” i tako postao poznat kao prvi kralj koji je pristupio masonima. Ubrzo se dao na posao da se i Biblija objavi u što izvornijem izdanju, što mu može služiti na čast, mada i ta tzv. “Biblija kralja Džejmsa” takodje u nekim elementima ide na ruku modernoj masoneriji, jer na nekim mestima izaziva dodatne nedoumice oko važnih duhovnih pitanja. Kralj Džejms je takodje 1606.godine potpisao tzv. “Virdžinijsku povelju” u kojoj se garantuje pravo Anglosaksoncima na naseljavanje i kolonizovanje Amerike. Takodje, u toj povelji je jasno rečeno da će budući engleski kraljevi i kraljice imati autoritet nad svim gradjanima američkih kolonija. Iako će se dosta kasnije Džordž III, engleski kralj, navodno ovog prava odreći, činjenica da je zadržao pravo da prima novac od kolonizacije Amerike i da se u mirovnom aktu iz 1783.godine engleski kralj naziva “princem Amerike”, govori da SAD i nisu onoliko nezavisne koliko nam se danas svima čini... Čarls I, Džejmsov naslednik, koji je na presto došao 1625.godine, brzo dolazi u sukob sa Parlamentom. To će kasnije izazvati i gradjanski rat. I pored toga što ga je Parlament 1628.godine prisilio da donese tzv. “Povelju prava” o reformama, Čarls I je brzo uspeo da raspusti Parlament i da 11 godina sam vlada državom. Problemi sa protestantizmom u Škotskoj dovode kralja u sukob sa pristalicama linije koju je zastupao Džon Noks. Izbijaju oružani obračuni, a u tim dogadjanjima treba pomenuti Roberta Moreja, tada glavnog intendanta škotske vojske, koji će se kasnije, u gradjanskom ratu izmedju snaga lojalnih Čarlsu I i snaga koje su bile za Parlament – staviti u službu kralja Čarlsa I. Za Moreja postoji službeni zapis da je bio član masonske lože u Edinburgu. 49

Gradjanski rat je izbio 1642.godine i vodjen je izmedju Parlamenta, koga je zastupao ispred vojske Oliver Kromvel, i izmedju “rojalista” – pristalica kralja Čarlsa I. Kralj je poražen i zarobljen 1646.godine, a u državi je uspostavljen tzv. Protektorat. Slobodni zidari su se “ućutali”, jer je to za njih postalo opasno doba, obzirom da je masonerija tada u Engleskoj bila u čvrstim vezama sa dinastijom Stjuart, o čemu postoje i pisani dokumenti. Za vreme Protektorata to im nikako nije moglo ići u prilog. I pored svega ovoga, izgleda da Kromvel nije toliko dirao u masone, jer su ga podržavale snage koje su imale “velike planove” sa masonerijom u budućnosti. Kralj je pokušao da povrati vlast, ali su ga pogubili 1649.godine. Istovremeno, Kromvel je iskoristio priliku da “poklopi” Irsku i Škotsku. Kraljev sin, Čarls II, takodje je pokušao da povrati vlast, ali je poražen u bici kod Vorčestera i tada beži u Francusku. Tek kada je Kromvel umro 1658.godine, uspeva da se vrati na engleski presto i to uz pomoć Džordža Monka, komadanta škotske vojske, koji je 1660.godine ušao sa vojskom u London. Za masoneriju tada nastupa vreme procvata. Nauka, filozofija, matematika, geometrija, hermetizam, neoplatonizam, rozenkrojcerske misli – tada je sve ovo “buknulo” u Engleskoj i sve to pod budnim okom masonerije. Ali, kako je “buknulo” tako je i “zgasnulo” – zbog stalnog otpora katolika i nekih nekonformističkih krugova medju protestantima, i zbog dolaska na vlast 1685.godine Džejmsa II Stjuarta. Po njegovom poreklu ne bi se moglo pretpostaviti da bi masoni i tadašnje napredne ideje mogli imati nekih većih problema, ali ipak, obzirom da je Džejms II bio katolik i da je u Engleskoj i Škotskoj počeo da vodi konfuznu versku politiku (u Engleskoj je ukinuo zakone protiv rimokatolika, dok su u Škotskoj progoni nastavljeni) – dolazi ubrzo na nekakvu ideju o toleranciji katolika i protestantskih nekonformista. Izgleda da je time sebi zapečatio sudbinu. Protestantski plemići i sveštenici (podržani od začetaka spekulativnih masona koji su bili oličeni u trgovačkom i bankarskom establišmentu), obraćaju se Vilijemu III Oranskom, koji skuplja vojsku i vrši invaziju na Englesku. On svrgava Džejmsa II i postaje (sa svojom suprugom Meri) engleski kralj. I to je bio KRAJ DINASTIJE STJUARTA u Engleskoj. 50

Džejms II je izbegao u Francusku, ali (i pored mnoštva pokušaja) više ni on, ni njegovi naslednici, nisu mogli doći na engleski presto. Posledice ovih dogadjaja su: uspostavljanje HANOVERSKE vladarske linije Zakonom prava i Zakonom o odredjivanju naslednika iz 1701.godine, i uspostavljanje vlasti protestanata. Iako su mnogi u Engleskoj bili protiv tudjinske vladarske linije (Hanoverska dinastija), ipak su bili istovremeno i za protestante, te se situacija nekako smirila. Medjutim, posledice razlika u shvatanju i odnosa prema dinastiji Stjuart, iznedrile su dve struje u Engleskoj – TORIJEVCE (simpatizere Stjuarta, poreklom od starog viteškog staleža i protivnike Parlamenta), i VIGOVCE (pripadnike trgovačkih, industrijskih, vojnih i bankarskih krugova, koji su veličali Parlament). U Slobodnom zidarstvu krajem XVII i početkom XVIII veka još uvek su najveći uticaj imali Torijevci i pristalice Stjuartove dinastije. Ti ljudi su sa sobom nosili većinom starinske nazore o moralu (apsolutne moralne norme) i nerado su gledali na njihovo relativizovanje. Istina, kod jednog značajnog broja Torijevaca to je bilo na formalnom nivou, bez dubljeg razumevanja, ali i kao takvo, to shvatanje je bilo bolje od satanske relativizacije moralnih načela kojoj su bili skloni trgovački i bankarski krugovi. Za Torijevce ipak vreme nije radilo – njihovi nazori su bili spregnuti sa nazadnim crkvenim dogmama i sa nekim lošim feudalnim stremljenjima, a sve to će nova vremena neminovno smrviti u prah. Obzirom da su crkvene dogme morale ustupati mesto novijim i manje krutim shvatanjima, koja su odbacivala feudalizam i kretala se prema kapitalizmu – “torijevska” vrsta masonerije dolazi u teška iskušenja. Sa druge strane, Vigovcima stroge moralne norme nisu bile preokupacija u životu, već napredak u oblasti poslova i bogaćenje. U tome su imali podršku i Hanoverske kraljevske linije. Rezultat ovakvih tendencija je došao u obliku formiranja Velike masonske lože Engleske 1717.godine, kao ideološke osnove modernijih kapitalističkih vremena! Ta loža je formirana kao svojevrsni odgovor Hanoverske dinastije na torijevska i jakobitska strujanja. Istovremeno, to je bio i POČETAK KRAJA one pozitivne iskre Slobodnog zidarstva, onog pravog duha napretka i mudrosti još od vremena cara Solomona. Iako se taj duh kroz istoriju povremeno skoro gasio, njegov plamičak 51

je opstajao kroz staru masoneriju i kroz druge evropske duhovne tradicije tokom prošlih vekova. Sada je pohlepa novopečene gradjanske klase na pragu kapitalizma, naprosto “oduvala” i taj plamičak. Evropa se (i ne znajući) 1717.godine formiranjem Velike lože Engleske opredelila za razvoj civilizacije baziran na nauci, industriji, vojnoj sili, racionalizmu i utilitarizmu i, u početku vešto skrivanom - ATEIZMU. Kao hobotnica, delatnost Velike lože u Londonu proširila se svuda po Evropi i ostalim delovima planete, potiskujući dotadašnja shvatanja života, sveta i morala. Da se ne bi ovde stekao pogrešan utisak da autori ovog dela lamentiraju nad feudalizmom i da žale za tlačenjem i maltretiranjem bednih kmetova na veleposedničkim imanjima tokom feudalnog doba, treba jasno razlikovati opravdani i neminovan napredak čovečanstva kroz rušenje zastarelih ideja i sistema – od potpuno sumanute ideje da su ljudski razum i moderna nauka iznad Svevišnje Sile koja je stvorila ovaj svet! Ovakva bolesna ideja, na kojoj i naša današnja civilizacija počiva, dovela je do dva svetska rata, a danas smo na pragu i trećeg. Ova ideja je podržana upravo od “vigovske” masonerije (najpre “stidljivo”, a onda sve jače), i kasnije od Bavarskih iluminata, a posle “raspada” iluminata (koji su se vešto integrisali u masonske lože) – Slobodno zidarstvo će biti ta sila kojoj možemo najviše da zahvalimo danas za sav mrak i izvitoperenost moderne civilizacije. Stare torijevske struje (koje ne treba mešati sa današnjim političkim Torijevcima u Engleskoj) i jakobitske struje (koje su na momente postajale opasne i brutalne poput ranjene zveri), nikada nisu potpuno izumrle, a jedno vreme je masonerija na Balkanu bila pod njihovim uticajem. To je period kada je u XVIII i u prvoj polovini XIX veka većina učenih i sposobnih Srba, Hrvata, Slovenaca, pa i muslimana – rado pristupala masoneriji u slavu nacionalnog oslobodjenja i iskrene želje za napretkom, verskom tolerancijom i zajedničkim životom u miru. Medjutim, kako se u glavnim masonskim ložama Francuske, Italije, Austrije, Ugarske i Nemačke, sve više osećao uticaj Velike lože iz Londona, tada već “ojačane“ iluminatima, već od početka XX veka možemo reći da je masonerija svuda postala manje-više ista – to su prosto postali klubovi uticajnih ljudi koji su JEDINO radili za interese krupnog kapitala! Takva je 52

masonerija i danas! Neka vas nipošto ne zavaraju njihove dobrotvorne akcije, filantropija, pomoć siromašnima i slične stvari. To nije njihov pravi cilj. Današnjim vodjama Slobodnog zidarstva je na duši da što bolje obezbede i što više obogate ionako prebogate korporativne moćnike, političare i ostale uticajne ljude, koji su njima po volji. Što se tiče čoveka pojedinca, “malog” radnog čoveka – takav je za njih samo potrošna roba koju, po njihovom shvatanju, treba što bolje iskoristiti i onda odbaciti. To su za masone “profani”. Ako ne verujete, pogledajte malo bolje oko sebe i uverićete se! Dr.Ranko Vujačić, veliki majstor masonerije u Srbiji, ovako objašnjava masoneriju: “...Slobodno zidarstvo nije tajno zavereničko društvo, jer su statuti Regularne velike lože Srbije i njenog velikog majstora registrovani kod nadležnih organa Republike Srbije. Ono nije religija, niti je zamena za religiju. Moj je cilj da, kao veliki majstor, otvorim masoneriju ka srpskom društvu...” Blago nama! Ovako masno slagati da masonerija nije religija i da nije zamena za religiju, pa to može valjda samo masonski majstor, zato i jeste “veliki majstor” – veliki majstor laži! Inače, Vujačić je postao mason u Engleskoj 1998.godine. Jasno je onda “odakle vetar duva”. Dragutin Zagorac, još jedan od propagatora maskirane masonerije u Srbiji nam “objašnjava”: “...Tajna masonerije je da ja ne mogu da otkrijem tajnu, jer polažem zakletvu da ću moje zadatke izvršavati diskretno. Ne da bih ih skrivao od ljudi, već da ne bih dozvolio da spoljni svet utiče na te aktivnosti i da se time ne izazivaju problemi u radu. Ako je, na primer, neki brat blagajnik, i ako se to javno kaže, neki ljudi će mu tražiti novac na zajam ili mu predlagati prevaru. Ne smem da kažem da sam ja mason, ne smem da otkrijem imena moje braće masona, ne smem da objavim fotografije hrama i rituala naše masonerije. Smešni su danas u Srbiji neki ljudi, pre svega političari, koji se trude da otkriju masonske tajne, jer ne znaju da je masonerija stara 3.000 godina i da su te tajne stare 3.000 godine. Neki naši političari, međutim, misle da su masonske tajne skrivene u dosijeima naše policije. A ja tvrdim da to nije tačno, jer mason ne može da bude 53

negativan čovek. Kad brat postane mason, on mora da deluje samo pozitivno kao čovek dobre volje i humanizma. I zato policija nema dosijea braće masona. Međutim, naša tajnovitost je često u bivšoj Jugoslaviji zloupotrebljavana, pa su masoni predstavljani kao zaverenici, izdajnici, antidržavni i antinarodni elementi. To su činili neki političari, koji inače čitavu svoju aktivnost baziraju na teorijama zavere, pa je samim tim pripisuju i masoneriji. Mi želimo da odnos društva prema masoneriji u Jugoslaviji bude normalan, kao i prema svim drugim i ostalim organizacijama...“ Dakle, što rekao narod: „ja i moj brat lažov“! Na početku ide kratko spinovanje o „masonskoj tajni“, a onda se pokvareni Zagorac poziva na nasledje radne masonerije, uistinu staro hiljade godina, ali sa kojim današnja masonerija ima samo FORMALNU VEZU! To znači da ideologija stare radne masonerije NIJE i ideologija „nove“ (spekulativne) masonerije! Onda neverovatna tvrdnja da mason „ne može da bude negativan čovek“!? Ta laž je toliko velika, da potpuno prevazilazi, na primer, sve laži zajedno, izrečene u životima srpskih političara! Jer masoni na vrhu piramide su na jedan perfidan i neverovatno suptilan način VEOMA, VEOMA NEGATIVNI LJUDI (ako se uopšte ljudima mogu nazvati)! Ipak, u odbranu ljudi koji su danas ušli u masoneriju, mora se nešto reći. Oni su u ogromnoj većini samo „masonska boranija“, članovi sa malim uticajem i duboko nesvesni prave svrhe moderne masonerije. Počesto su to samo ljudi željni dobre karijere ili trkači za prestižem, možda i avanturisti koji bi da „još nešto novo probaju“. Neretko su to i prilično solidni ljudi. Zato, pre nego što neka nacionalistička i šovinistička budala ove tekstove iskoristi za „gorivo“ u svojoj mržnji, treba da zna da će mrzeći, na primer, nekog našeg glumca ili umetnika koji je u masoneriji – potpuno promašiti cilj, ako mu je cilj borba protiv masonerije. Borba protiv masonerije ne vodi se fizički – ona se vodi prvenstveno u samom sebi, u svakom pojedincu, jer to je borba za razumevanje samog sebe i za pravo na razlikovanje dobra i zla, onako kako to Bog zapoveda. Masonerija pretenduje na sveukupnost raznih učenja, te se nije libila da stvori i svoj poseban kalendar (izgleda da je i on u skladu sa masonskom luciferijanskom doktrinom). Vrlo je jednostavan. Za 54

prvu godinu se uzima 4000.godina p.n.e. To znači da je sada po masonskom računanju vremena 6017.godina (2017.) Masoni slave 18.maj kao Dan mira, slave 11.novembar od 1918.godine kao Dan primirja u Prvom svetskom ratu, slave 9.maj od 1945.godine kao Dan pobede u Drugom svetskom ratu, a od 1980.godine slave i 4.maj kao Dan socijalnog staranja (te godine, na taj dan, preminuo je i Josip Broz Tito – nije jasno da li su ovaj masonski praznik i dan Titove smrti nekako povezani). Obzirom da je spekulativna masonerija VEOMA DOPRINELA da se dogode oba svetska rata, kao i boljševička revolucija u Rusiji, a da se danas trudi da izazove i Treći svetski rat – ovolika količina LICEMERJA, IRONIJE i CINIZMA u izboru i nazivima njihovih praznika, mnogo o njima govori. Masonske organizacije su dobro povezane internacionalno. Sva neslaganja i navodni sukobi medju njima, kao što rekosmo, služe samo tome da skrenu pažnju onih koji prate njihov rad, sa njihovih suštinskih delatnosti. Osim masonskih organizacija postoje i tzv. “komasonske” organizacije, a možda je od takvih najzanimljivija i najpoznatija “Rotari klub”, koga je osnovao čikaški advokat Pol Haris 1905.godine. Šta god “rotarijanci” o samima sebi pričali, činjenica je da su samo još jedna ispostava i “regrutni centar” moderne masonerije, i rade za interese krupnog kapitala.

I-f Pominjali smo da spekulativnu masoneriju možemo objasniti i kao ideološku podlogu narastajućih kapitalističkih snaga pri kraju feudalizma, a te snage obično se nazivaju buržoazijom. Naravno, ovde ne koristimo izraz “buržoazija” u današnjem pežorativnom značenju, kada se moderne generacije sprdaju sa socijalističkim i komunističkim idejama, već kao francuski izraz “bourgeoisie”, koji se koristio da označi gradjansku klasu u feudalnom društvu, koju su uglavnom činili stanovnici srednjovekovnih gradova. Tek kasnije se izraz “buržoazija” koristio da označi bogate i uticajne predstavnike gradjanstva, kada je kapitalizam već uzeo maha. Dakle, još u XIV i XV veku je buržoazija u italijanskim 55

srednjovekovnim gradovima povremeno dizala ustanke. U XVI veku u Nemačkoj su vodjeni tzv. “Seljački ratovi”, ali tek u Engleskoj, u XVII veku, buržoazija je artikulisala stavove o nekom navodnom narodnom suverenitetu, o ukidanju monarhije, o uvodjenju opšteg prava glasa i o odvajanju države i crkve. Kao što vidimo, to su bile u početku većinom PROGRESIVNE ideje, a ideolozi ovakvih težnji nalazili su se medju masonima i srodnim organizacijama. Jedan od najvećih buržoaskih teoretičara je bio Žan Žak Ruso, koji je i prvi praktično zaokružio buržoasku ideologiju i postavio osnovu za liberalnu gradjansku demokratiju. Usput, još kako je bio mason! Navodimo izvode iz njegovog dela “Društveni ugovor” da bismo shvatili opravdanost želje tadašnjih ljudi u Evropi da se oslobode feudalnih stega i nenormalnih crkvenih dogmi, i da bismo shvatili kako su se moderni masoni vešto infiltrirali u te normalne ljudske težnje. Tako će Ruso reći: “...Čovek je rodjen slobodan, a svuda je u okovima. Onaj koji veruje da je gospodar drugih, uistinu je više rob od njih. ...Dok je narod prinudjen da se pokorava, on dobro čini; a čim može da zbaci jaram i zbaci ga, on čini još bolje: jer povrativši svoju slobodu na osnovu istog onog prava na osnovu kojega mu je oduzeta, ili je on u pravu da je povrati, ili drugi nisu bili u pravu da mu je oduzmu...” “...Najjači nije nikad dovoljno jak da uvek bude gospodar, ako ne pretvori svoju snagu u pravo, a poslušnost u dužnost. Otuda pravo jačeg... Snaga je fizička sila; ne vidim nikako kakva pouka može da se izvede iz njenih dejstava. Ustuknuti pred silom jeste akt nužde, a ne volje: to je u najbolju ruku akt mudrosti. U kome bi smislu to moglo da bude dužnost?...” “...Svaka vlast potiče od Boga, to priznajem; no i svaka bolest potiče od Njega; da li to znači da je zabranjeno zvati lekara?... Usvojimo, dakle, da sila ne čini pravo i da smo dužni pokoravati se samo legitimnoj vlasti...” “...Pošto niko nema prirodnu vlast nad svojim bližnjim, i pošto iz sile ne proizilazi nikakvo pravo, ostaju sporazumi kao osnova svake legitimne vlasti medju ljudima...” “...Da bi, dakle, jedna samozvana vlast bila legitimna, trebalo bi da u svakom pokolenju narod bude u stanju da je prihvati ili da je odbaci: ali tada ova vlast ne bi više bila samozvana. 56

Odreći se svoje slobode, to znači odreći se svog svojstva čoveka, čovečanskih prava, čak i svojih dužnosti. Nije mogućna nikakva odšteta za svakog onog koji se svega odriče. Takvo odricanje nije u skladu sa ljudskom prirodom; oduzeti svaku slobodu svojoj volji, znači oduzeti svaku moralnost svojim delima. Najzad, uzaludan je i protivrečan sporazum koji predvidja s jedne strane apsolutnu vlast, a s druge bezgraničnu pokornost...” “...Budući da je cilj rata razaranje neprijateljske države, mi imamo pravo da ubijamo njene branioce sve dok drže oružje u ruci; no čim ga polože i predaju se, oni prestaju biti neprijatelji ili neprijateljsko orudje, opet postaju prosto naprosto ljudi i tada više nemamo pravo na njihove živote...” “...Što se tiče prava osvajanja, ono nema drugog osnova do prava jačega...” “...sa koje god tačke da se posmatraju stvari, pravo porobljavanja ništavno je, ne samo zato što je nezakonito, već zato što je besmisleno i ne znači ništa. Reči ROB i PRAVO protivrečne su; one se uzajamno isključuju...” Vidimo da je Ruso prilično ispravno shvatio položaj pojedinca u društvu i da se njegovi rezoni naslanjaju na APSOLUTNO i NEOTUDJIVO pravo čoveka da se radja slobodan, kao i da mu to pravo može biti oduzeto samo privremeno, iz nužde, ako ga neka jača sila porobi. Ako je Ruso bio mason, a jeste, postavlja se pitanje kako je moguće da je zastupao takve principe, koji su u potpunoj suprotnosti sa realnim stanjem stvari u današnjem svetu, kojim rukovodi masonska vrhuška? Danas, kada je moderan čovek POTPUNO ZAROBLJEN od bankarsko-korporativnog lobija (koji je instrument vrha anglo-saksonske masonerije), NESPOJIVI su principi Rusoa sa ovakvim stanjem stvari. Zaključak je samo jedan: vrsta masonerije koju je podržavao Ruso NIJE ova današnja masonerija! U dva najstarija masonska dokumenta iz 1670. i iz 1686., može se pročitati njihova molitva: “U ime velikoga i svetoga Boga, mudrosti Sina i dobrote Duha Svetoga, triju Osoba i jednoga Boga, koji, neka je s nama sada i uvijeke. Amin.” Ovo nam govori da su stari, “radni” masoni, bili uglavnom pripadnici religija u svom mestu boravka, te shodno tome katolici, 57

kasnije i protestanti i slično, a da se ODVAJANJE počelo postepeno odvijati sa zastranjivanjem prosvetiteljstva u XVIII veku i poklapa se sa formiranjem Velike lože u Londonu 1717.godine. I Žan Žak Ruso, koji je rodjen početkom XVIII veka, nije mogao izbeći prosvetiteljska strujanja, postao je i mason, ali ono što ga razlikuje od današnjeg duha anglo-saksonske masonerije je MERA i RAVNOTEŽA! Jedan od najvećih zahteva prosvetitelja XVIII veka bio je oslobadjanje ljudske misli od, uistinu velikog broja neljudskih crkvenih dogmi, prvenstveno Katoličke crkve. Tome se nema ništa prigovoriti, jer su nam dobro poznata sva zastranjenja Katoličke crkve kroz istoriju, kao i nebrojeni njeni zločini, koji su na momente prerastali u genocid. Sve vere i crkve su imale sličnih ispada u prošlosti, naravno srazmerno svojoj veličini i uticaju, ali Rimokatolička crkva daleko, daleko prednjači u tome ispred svih! Možda bi je jedino ratoborne verzije Islama mogle pratiti donekle u krvoločnosti. Sa pravom su se prosvetitelji zalagali za slobodu veroispovesti, ali i za to da se ljudski razum uzdigne iz dotadašnjeg položaja potisnutog dela ljudske ličnosti. U ovome nema ništa sporno niti loše. Prikazaćemo neke katoličke dogme (od kojih su poneke iste i u pravoslavnom “taboru”) koje su “iritirale” vekovima ljude sa širim shvatanjima čoveka i sveta, a koje i danas dovode do odbijanja crkvenih postulata od strane mnogih pametnih ljudi. Nepobitno dokazanu ideju mnogih, istinski svetih ljudi na planeti, da Bog gleda jedino ISKRENOST NEČIJIH NAMERA, a ne doktrinarna uverenja naučena u crkvama, džamijama i hramovima – katolički sholastičari su krstili INDIFERENTIZMOM, i osudjivali ga poput nekih svojih “kolega” u drugim verama. Istina, indiferentizam je po definiciji ravnodušnost prema Bogu i veri, ali ta definicija u ovom smislu i nije odgovarajuća, jer ljudi nisu bili ravnodušni prema Bogu, već prema crkvama i verskim organizacijama. Ovo je iskoristila spekulativna masonerija i povukla na svoju stranu ljude koji se nisu “uklapali” u trućanja popova o “večnom paklenom ognju” i o “jedino ispravnoj” veri koju oni zastupaju. Tako imamo masonski gaf: “...Sve što masonerija traži, to je ispovedanje vere u Vrhovno biće. Ono ne zahteva raščlanjivanje ili potanko odredjivanje našeg razmišljanja o Bogu...Niko to ne može pretočiti u reči, a posebno ne 58

u čvrstu i odrešitu dogmu...”, Masonic Service Association. Kada se pročita ovaj citat, teško da bi mu se moglo nešto prigovoriti. Ono što se ne vidi iz ovog navoda, to je da su masoni vešto i vrlo brzo otišli korak dalje - težeći da se ljudski razum PREVIŠE UZDIGNE, na mesto koje mu po stvarnom stanju stvari NE PRIPADA! Masonska Velika loža u Londonu odmah će prihvatiti naturalizam i racionalizam i nastaviće strahovitu propagandu (kroz razvoj nauke, industrije i kroz filozofiju) da se te ideje prihvate svuda u Engleskoj, a onda i u celoj Evropi. Tokom XVIII i XIX veka (a uz veliku pomoć iluminata koji su se nešto kasnije formirali pod patronatom jezuita), Velika loža u Londonu će tim idejama potpuno “poplaviti” celu Evropu! Već na prelazu XIX u XX vek sve masonske lože u Evropi i SAD-u biće skoro koherentne – od stare “radne” masonerije i njenih ideala NEĆE OSTATI NIŠTA! Iako Rusoa danas tretiraju kao ideologa liberalizma, nemojmo zaboraviti da ovog filozofa ipak krasi MERA i u tom liberalizmu. Današnji brutalni liberalizam NEMA NIKAKVE MERE! Ništa mu nije sveto: ni čovek, ni sloboda, ni zakon, ni Bog, ni Priroda – NIŠTA! A ideolog i nosilac njegov je prvenstveno anglo-saksonska masonerija, sa svojim orudjem – medjunarodnim bankarsko-korporativnim kartelom! Veličajući ljudski RAZUM, masonerija sa pravom ističe da je po razumu Bog “nedokučiv i neizreciv”, u isto vreme potpuno sludjujući ljude sa Velikim Arhitektom Svemira, za koga tvrdi da se može upoznati kroz masonske rituale i dogme. Ovu masonsku sholastiku masoni na početnim stupnjevima i ne osećaju, a za masonsku vrhušku takvo stanje stvari je očito povoljno, jer samo mali broj visoko rangirane masonske “braće”, zna o čemu se zapravo radi – prosto o PREVARI! Jer Bog se zaista razumom i ne može spoznati, već Božijom Iskrom koja u ljudskoj duši “stanuje”, a kojoj ljudski razum služi samo kao obična alatka. Nije mnogo bolja ni katolička sholastika. Na primer, papa Pije XI ističe kako oni koji sve religije smatraju “dobrima i hvale vrednima, ne samo da greše, već - iskrivljujući pojam istinske religije – zapravo religiju odbacuju, te se malo-pomalo okreću naturalizmu i ateizmu...” Opšte je poznato da ogromna većina ljudi nije sklona da obožava 59

zle i prevarne stvari i običaje, pa tako i neke vrste kultova koji su okrenuti ka zlu, a ne ka dobru. Postavlja se pitanje: Šta to Pije XI želi da poruči ljudima, kada im kroz ovakvu poruku neosporno govori da, na primer, Islam, Hinduizam i Budizam NISU ISTINSKE RELIGIJE?! Obavezno će katolički doktrinarni mislioci reći da je ovo “izvučeno iz konteksta” i da Pije XI to “nije tako mislio”. Nije “malo sutra”! Potpuno je jasno da je papa ovim želeo da naglasi da JEDINO Rimokatolička crkva “ima ugovor” sa Bogom i da svi ostali treba da je slede!? I to po prilično isfalsifikovanoj Bibliji, počevši relativno brzo po odlasku Isusa, preko Prvog vaseljenskog sabora 325.godine i nadalje. Ta kompilacija, nazvana Biblija, stvorena je upravo u tom obliku da bi vlastodršci, udruženi sa visokim sveštenstvom, mogli da vladaju nad narodima! Zato je pravo duhovno nasilje nad ljudima kada neke hrišćanske crkve istrajavaju na stavu da je “Bog autor Svetog pisma”!? Ovde otvoreno i odgovorno tvrdimo: to nije učinio Bog, nego ljudi! I to ne baš dobronamerni ljudi, još i pre 325.godine, poizbacivaše pri prepisima mnoštvo autentičnih starih tekstova o Isusu i sve ono što nije bilo u skladu sa POLITIKOM TOGA DOBA, a zadržaše mutljavinu Pavla iz Tarsa o crkvi i sličnim stvarima. Do koje mere se ide u ovom ludilu, vidi se u rečima pape Lava XIII: “...Jer sve su knjige što ih crkva prihvata kao svete i kanonske, napisane u potpunosti i u celini, u svim svojim delovima, po diktatu Duha Svetoga...” Blago nama kada smo imali toliko prepisivača i pisaca Biblije, koji su bili “nadahnuti Svetim Duhom”. Biće da je većina njih ipak bila nadahnuta pretnjama, ucenama, strahom, pohlepom, ambicijom, egocentričnošću i častohlepljem. Ipak to mnogo bliže odslikava stanje stvari u svetu u kome je Biblija dobijala svoj oblik. Naravno da je za one pametnije medju ljudima gornja tvrdnja pape Lava XIII bila svetogrdje, koje je ravno zločinu. Zato su takvi ljudi i tražili tokom vekova oduška svojim osećanjima i negovali uverenje da Bog ne gleda ni rasu, ni pol, ni versku doktrinu, ni starost, ni materijalno stanje, ni status – VEĆ SAMO ČISTOTU LJUDSKOG SRCA, SAMO TO! Proučavajući Bibliju ipak su, i pored njenog “štimovanja”, nalazili i u njoj potvrdu za ovu istinu, prvenstveno u Isusovim rečima. Otuda pojava tzv. “jeresi”, tj. 60

drugačijih shvatanja Isusovog lika i dela.

I-g Dok je Isus hodao i govorio, sve je sa njegovim sledbenicima i učenicima bilo kako treba. No vrlo brzo po Isusovoj smrti osnovane su hrišćanske zajednice u Antiohiji, Aleksandriji i drugim centrima jevrejske dijaspore i već tada počinju pitanja: Ko je u Svetom Trojstvu „više“ a ko „manje“ Bog? Kako je to Isus Hrist i Bog i čovek? Kako su ljudi „otkupljeni“ od greha? Itd. Raspravljajući se o odnosu „Trojice“ i o Isusovoj prirodi, odmah je došlo do podela: Eboniti (Isus je samo čovek, rodjen od muškarca i žene; Bog mu je dao moći, ali to ga nije spasilo od raspeća, te zaključuju da su Otac i Sin različiti) Doketisti (Isusovo ljudsko telo je samo privid; Isus je bio duhovno biće i „samo je izgledao“ kao čovek) Monarhijanisti (Isus je samo bio čovek, krstio ga je Sveti Duh, a Hrist je postao tek na raspeću) Adopcionisti (Bog nema „sina“, već koristi pogodnog čoveka da ga „usvoji“, te je Isus tek od tog momenta postao Hrist; „izvorni“ Bog je samo Otac) Modalisti (Bog se pojavljuje u svetu u različitim oblicima, „modusima“, te je i Isus Hrist samo „ispoljavanje“ Boga) Subordinacionisti (Sin i Sveti Duh su „nižeg“ stupnja u odnosu na Oca) Naravno, u početku ovo nije bilo ovoliko izdiferencirano, i razlike su evoluirale tokom vremena od dva do tri veka. Ono što je ovde značajno pomenuti, je večna tendencija ljudskom uma i ega da od „gotovog pravi veresiju“ – ljudskim umom i intelektom NEMOGUĆE JE spoznati pravu prirodu onoga što hrišćanstvo opisuje kao Oca, Sina i Svetoga Duha. Potpuno je sumanuto bilo kakvo „mišljenje“ o tome! Umesto da se Isusove reči prihvate više kao jedno „uputstvo“ o usavršavanju samog sebe i za odnose medju ljudima, teoretičari i mislioci su razvili gomilu gluposti koje su u kasnijim vremenima poslužile moćnicima raznih fela da manipulišu ljudima i njihovim odnosom prema duhovnosti. Prvi koji je ovo započeo je Pavle iz 61

Tarsa. Od revnosnog progonitelja hrišćana i fariseja, i od rimskog gradjanina - bukvalno se preko noći prometnuo u najzagriženijeg pristalicu Isusovog učenja!? Čudno da čudnije ne može biti! A još kad je navalio sa svojim slobodnim interpretacijama Hristovih reči, što je očito bile usmereno na učvršćivanje forme (crkva i obredi), uz lagano brisanje suštine (direktan odnos sa Bogom svakog čoveka) – dobijamo prve obrise manipulativnih „svetih“ spisa koji su kasnije ugradjeni u Bibliju. Za to vreme Rimljani su pažljivo pratili razvoj dogadjaja oko hrišćanstva (a nije isključeno da su u njima veoma aktivno i učestvovali), sve to isključivo sa brutalno-racionalnog aspekta i čekajući da vide hoće li im to novo učenje više štetiti ili koristiti. U prva tri veka hrišćanskih sekti je bilo veoma mnogo. No najznačajnije grupacije, ili kako ih zovu „škole“, bile su: Severnoafrička škola, Aleksandrijska škola, Palestinska škola i Antiohijska škola. Osnivač Severnoafričke škole je bio Tertulijan. Smatrao je filozofiju opasnom, u Hristu je video dvostruku (i ljudsku i Božansku) prirodu, smatrao je priču o Marijinom devičanstvu glupošću, a i mnogo je bulaznio o ljudskom grehu. Po njemu će prvo uskrsnuti pravednici, a ostali tek na „konačnom sudu“. Smatrao je da je u ljudsku narav usadjeno zlo zbog „prvobitnog greha“, te da je čovečanstvo „otkupljeno“ Hristovom žrtvom. Predstavnici Aleksandrijske škole zastupali su alegoriju, kontemplaciju, mistiku i filozofiju. Možda im je i najznačajniji predstavnik bio Origen. Zastupao je stanovište o preegzisteniciji duše, o nekoj vrsti šanse za sve stvorene duše da se na kraju nadju pored Boga (uključujući tu i demone), te da Bog omogućava manifestaciju univerzuma sve dok i poslednja duša ne vrati Bogu. Ovo je donekle slično istočnom učenju o reinkarnaciji. Njegove ideje „razradio“ je Arije krajem III i početkom IV veka tvrdeći da su Isus i Bog posebne osobe, te da Sin nije oduvek postojao, jer ga je tek Otac stvorio. Antiohijska škola zastupala je racionalizam, dijalektiku i realizam. Svete spise je tumačila istorijski(direktno) i gramatički, pažljivo vodeći računa da se smisao reči ne tumači alegorijski. Značajni predstavnici su Diodor iz Tarsa, Evstahije Antiohijski, Jovan Zlatousti 62

i drugi. Palestinska škola je, kratko rečeno, zastupala kompromisno stanovište izmedju Aleksandrijske i Antiohijske škole. Osnivač je bio izvesni Pamfil. Dakle... Da li ste vi, dragi čitaoci, svesni do koje mere sežu ljudske budalaštine? Od dobronamernih i najlepših saveta Mojsija i Isusa narodu: ne ubijajte, ne lažite, ne kradite, ne svedočite lažno itd., došlo se do strahovitih rasprava oko gornjih teorijskih postavki, za koje možemo otvoreno reći: SVE SU POGREŠNE i SVE SU TAČNE! Pogrešne su u smislu da ne mogu obuhvatiti prirodu ni Sina, ni Duha Svetoga, ni Oca, a tačne su u smislu da pod odredjenim uslovima Bog može ustanoviti stanje stvari po bilo kakvom osnovu – pa i po gore navedenim, šta god mi o tome „mislili“. Stoga je POTPUNO BESMISLENO bilo kakvo svrstavanje uz „ove“ ili „one“, ali to nije sprečilo cara u Rimu, Konstantina, da našu poslovičnu ljudsku glupost iskoristi da zavede red u svome carstvu, uvodeći u svoje vreme kao vodeću religiju hrišćanstvo, koje je već u njegovo vreme bilo samo daleki, daleki odsjaj Hristovih reči. Već na Prvom vaseljenskom saboru 325.godine u Nikeji, redigovano je mnoštvo hrišćanskih spisa, gomila njih je odbačena, Arijevo učenje je odbačeno, a ustanovljeni su velika središta hrišćanstva: Rim, Antiohija, Aleksandrija i Jerusalim. Formulisan je „Simvol vere“, kodeks koji je „objašnjavao i razrešavao“ ona, gore opisana, teorijska pitanja. Biblija dobija približno današnji oblik. Na Drugom vaseljenskom saboru 381.godine u Carigradu „Simvol vere“ je dopunjen sa odrednicama o Svetom Duhu, a uspostavlja se i hijerarhija medju centrima hrišćanstva: Rim, Carigrad, Aleksandrija, Antiohija i na kraju Jerusalim. U Efesu je 431.godine na Trećem vaseljenskom saboru osudjeno Nestorijevo učenje o dve prirode u Isusu Hristu (Božanske i ljudske) koje po mišljenju ovog carigradskog patrijarha ostaju „nesjedinjene“, šta god mu to značilo. Carigradu je potvrdjeno prvo mesto - ali iza Rima, utvrdjuje se sistem „Pentarhije“ (redosled pet hrišćanskih patrijaršija) i autokefalnost Kipra. U Halkidonu, na Četvrtom vaseljenskom saboru 451.godine, 63

osudjen je monofizitizam, „kreacija“ uglednog carigradskog arhimandrita Evtihija koji je tvrdio da je Isus Hrist imao „samo“ Božansku prirodu, te da je ona „potpuno prisvojila“ Isusovu ljudsku prirodu. Utvrdjuje se da su Rim i Carigrad kao središta hrišćanstva izjedančeni, ali Rim je bio „malo jednakiji“ od Carigrada... Na Petom vaseljenskom saboru u Carigradu 553.godine osudjeni su „Tri poglavlja“ (dela Teodora Mopsuestijskog, Teodorite Cirskog i Ibasa od Edese) i origenisti. Tu je nastao i spor Justinijana I i pape Vigilija oko ta „Tri poglavlja“, te je tek 554. Papa Vigilije prihvatio Justinijanov stav (da se pomenuta dela imaju odbaciti). Ovih godina bilo je i primetno opadanje papskog uticaja na Istoku. U Carigradu je održan i Šesti vaseljenski sabor od novembra 680 do septembra 681. godine. Tada je osudjena monotelitska jeres Sergija Carigradskog i pape Honorija po kojoj: Isus ima dve prirode, a posle Ovaploćenja ima samo jednu volju (monotelitstvo) i samo jedno delanje (monoenergizam). Kao što vidimo iz navedenog, od neke duhovnosti na ovim „vaseljenskim saborima“ nije bilo mnogo toga, već bi se sve ovo moglo pre nazvati „mlaćenjem prazne slame“ hrišćanske crkve, kojoj su bile bitnija semantika i tvrdoglave teorijske teze, i naravno prvenstveno politika, a uvodjenje onoga „ne ubij, ne kradi i ne laži“ u svakodnevni život svih slojeva društva – to je bilo najmanje važno! Pa zamislite samo oko čega je nastupio raskol Crkve – oko nečega što su zvali „filoque“, a u stvari označava „dodatak“. Čega dodatak? Pa kod pitanja „Odakle Duh Sveti potiče?“ odgovor je bio na Istoku – od „...Gospoda životvornog, koji od Oca ishodi“, a na Zapadu – od „...Gospoda životvornog, koji od Oca i Sina ishodi“. Dakle 1054.godine nastupio je raskol i sve one strašne posledice po čovečanstvo, zbog dodatka(filoque) „i Sina“ u „Simvol vere“ koji su sproveli u Rimu. Ovo je i najveći dokaz kuda čovečanstvo može da odvede luciferska priroda ljudskog uma – i kod jednih i kod drugih! Istovremeno, ovo je u stvari dokaz da je odmah po Isusovoj smrti duhovnost bila lagano zamenjivana politikom, te da je ludilo kulminiralo 1054.godine cepanjem na Zapadnu(katoličku) i Istočnu(pravoslavnu) crkvu! Manipulativan karakter crkvene organizacije, koji je evoluirao tokom vremena u monstruozne kategorije, dovešće do, na primer, 64

sledeće izjave modernijih katoličkih mislilaca: “...Bez objektivne stvarnosti istine, nema ni objektivnog prava na slobodu. Budući da je sloboda utemeljena na istini, Crkva nas uči, kako to od Boga dato pravo na slobodu ne znači i dopuštenje da se prione uz zabludu...” Budući da verske vodje na celom svetu insistiraju da je upravo njihova religija baš ta “objektivna stvarnost istine” (i to ponajviše hrišćani i muslimani), ne treba se onda čuditi što i onaj drugi deo ovog citata, koji ljudima osporava objektivno pravo na slobodu, odlično ide uz pojave kao što su osvajanja, verski ratovi i proganjanja ljudi različite vere. Vidimo da i dan-danas ovakvim rezonovanjem katolička misao opravdava svoje krvave Krstaške ratove i svoje mnogobrojne zločine. Naravno, ova naša kritika se NE ODNOSI na katoličke vernike, čak ni na ceo vrh katoličke crkve, već na neke visoke katoličke sveštenike u Vatikanu, a posebno na Jezuite, koji su (identično masonima) u stanju da opravdaju i najgnusnije zločine protiv čovečnosti, poput onih u Nezavisnoj državi Hrvatskoj u Drugom svetskom ratu, koji su učinjeni protiv srpskog naroda. “Posipanje pepelom” posle ovakvih promišljanja katoličkih “pametnih glava” ne pomaže mnogo. Tako je na Drugom vatikanskom saboru 1962.godine rečeno po pitanju odnosa sa drugim religijama: “...Katolička crkva ne odbacuje ništa što u tim religijama ima istinito i sveto. Sa iskrenim poštovanjem posmatra te načine delovanja i življenja, zapovesti i doktrine, koji, premda se umnogome razlikuju od onoga što ona sama smatra i predlaže, ipak često odražavaju zrak one Istine koja prosvetljuje sve ljude...” Dobro jutro! Posle više od 17-18 vekova! Da niste malo zakasnili? Ipak, i pored ovih razumnih i ljudskih tonova, ova katolička “sorta” nastavlja u sledećem tonu: elem, ta dobrota i istina koje se mogu naći i u drugim religijama, trebaju se upotrebiti kao “priprema za Jevandjelje”!? Ova izjava u odnosu na onu prethodnu, dodje mu kao kada krava da punu kofu mleka, pa onim njenim prljavim papcima lepo stane u sred te kofe i sve prospe – e, tako ljudi koji nisu hrišćani doživljavaju ovu “mudrost” koja im govori da su sa svojom religijom INFERIORNI u odnosu na Rimokatolicizam. 65

I ovako je od samog početka, od prvih aktivnosti hrišćanske Crkve, koja se posle podelila, a malo veći deo njene agresivne politike nasledila Rimokatolička grana. Tako imamo stav katolika: “...Crkva je sasvim jasna u svom stavu kako se stavljanje Isusa iz Nazareta na isti nivo sa drugim verskim i moralnim reformatorima, duboko protivi hrišćanskoj veri. Stavljanje Isusa u istu kategoriju sa drugim verskim učiteljima ili “avatarima”, za hrišćane je potpuno neprihvatljivo...” Šta reći? Baš ovakav rigidan stav katolika (ali bogme i pravoslavaca i nekih drugih), dovešće do toga da će u crkvi ostati samo oni najradikalniji i oni najgluplji! To je prava nesreća, jer hrišćanstvo uistinu počiva na učenjima Isusovim koja behu autentična i istinita. Upravo će crkve odgurati ljude u masoneriju i u ateizam, ali i u druge religije koje nisu tako besperspektivne i koje ne ponavljaju da “samo one znaju istinu i niko drugi”. I tada će izaći na videlo sva prepotentnost i loše namere u tvrdnji katoličkih i nekih pravoslavnih vodja da se “svako nastojanje postizanja duhovnog jedinstva svih naroda bez Hrista i njegove Crkve, u potpunosti protivi Božijem planu spasenja.” Ili ona teza o radjanju čoveka sa grehom, gde se kaže da su “svi ljudi, pre pokajanja i krštenja, pod punim prokletstvom večne smrti zbog svojih greha.” Čisto ludilo! Kada se sagledaju sve ove nebulozne crkvene dogme i istupanja crkvenih glavešina, nije nikakvo čudo što je u XVIII veku došlo do pojave ideja prosvetiteljstva, ali nije ni čudo što su to neki iskoristili i za sasvim loše namere. Tako 1723.godine Džejms Anderson, veoma značajan engleski mason Velike lože Londona, objavljuje “Konstituciju slobodnih zidara”, delo koje je do danas ostalo jedno od najznačajnijih masonskih “pisanija”, a tretira se i kao nekakav masonski “ustav”. U njemu je jasno napisano: “...Iako su nekada masoni u svim zemljama bili obavezni da pripadaju religiji date zemlje ili nacije, koja god ona bila, danas se smatra primerenim obavezati ih jedino na religiju oko koje se svi slažu, ostavljajući svoje lično mišljenje po strani...” Upitajmo se oko čega bi se svi ljudi na svetu manje-više mogli složiti? Ako pogledamo danas dominantnu kategoriju oko koje postoji 66

prilično slaganja na globalnom nivou – to je PRIVATNA SVOJINA! To je KAPITALIZAM u svojim raznim varijantama. To je princip POHLEPE – MOJE i TVOJE (ali bolje da je “moje”) - princip PODVOJENOSTI, princip EGOIZMA, princip “hoću još - iako imam dovoljno!” Od ovih postulata nastala je “religija” modernog čovečanstva, KONGLOMERAT stotina varijanti verovanja i neverovanja u kojima vrhovno božanstvo sabira u sebi osobine – BOGATSTVO, MATERIJALIZAM i ZADOVOLJENJE ŽELJA PO SVAKU CENU! Upravo ovo pokriva masonski Veliki Arhitekta Svemira, jer vidimo da mu se ljudi danas masovno klanjaju kroz temeljno istrajavanje na ideologiji američkih “ljudskih prava”, na zakonima “slobodnog” tržišta i na kvazidemokratskim načelima, koja sa pravom demokratijom nemaju ništa! Ljudi se klanjaju svojim “gospodarima” koji su im oduzeli skoro sve slobode, a dali su im jedan “virtuelni” svet tehnologije, društvenih mreža, satanskih medija, zavisnosti od banaka i “zaposlenja” – svega onoga što čoveka odvaja od njegove suštine: Slobode, Pravde, Istine, Lepote i Ljubavi, oličenih u srži ljudske duše! A da ovo nije prazna priča o masonskim težnjama i njihovom moralu, to pokazuje (pored mnogih već navedenih citata) i navod iz jednog starog masonskog priručnika iz 1901.godine: “...Morate sakriti svaki zločin svoje braće masona... te ako vas pozovu za svedoka protiv brata masona, uvek ga morate štititi... Istina, to je krivokletstvo, no na taj ćete način izvršiti svoje obaveze...” Za ovakav današnji svet, skrojen po novomasonskom establišmentu, NISU SE ZALAGALI: ni stara “radna” masonerija, ni istinski prosvetitelji XVIII veka, ni većina naših čukundedova i pradedova na Balkanu koji su u XIX i početkom XX veka ulazili u masoneriju, naivno verujući da time čine nešto dobro! Naprotiv: svi oni želeli su jedan BOLJI i SLOBODNIJI SVET, bez ratova, zločina, kriminala, manipulacija. Želeli su ono što je u samim počecima moderne masonerije i propagirano, i čak u početku i pomalo sprovodjeno u praksi. To isto danas BEZOČNO i LICEMERNO propagiraju vrh američke masonerije i Velike masonska loža Londona, iako to VIŠE OD DVA VEKA NE SPROVODE U PRAKSI! Zato potpuno bezobrazno zvuče reči današnjeg velikog majstora 67

Vujačića, potrčka anglosaksonske masonerije, kada kaže: “...Ako pogledate prošlost Srba, videćete da su masoni ljudi čija se imena čitaju kao “ko je ko u našoj istoriji”. Masoni su radili na opismenjavanju i prosvetiteljstvu, jednom rečju na stvaranju moderne srpske države. Naše novčanice nose likove velikih masona, a imena naših ulica su deo naše masonske prošlosti. Mi se danas trudimo da tu tradiciju nastavimo. Pomažemo ugroženima u poplavama, zajedno sa našom braćom iz sveta...” Ako vam kažemo da je upravo Vujačić najzaslužniji za to što su Srbiju posećivali Tomas Džekson iz SAD-a (Generalni sekretar Svetske organizacije masonskih velikih loža) i zastupnik vojvode od Kenta iz Engleske, inače rodjak kneginje Jelisavete Karadjordjević jasno je da on potpuno zastupa interese ljudi na Zapadu kojima su uzori Albert Pajk (mason i satanista) i njemu slični. A i Jelisaveta Karadjordjević - “mustra”! Masoni su je odlikovali visokim masonskim odlikovanjem za “humanitarni” rad. I nije ona jedina značajna ličnost u Srbiji koju su masoni (ili organizacije bliske masonskim) zavrbovali. Evo skoro čitave garniture “vodja”, tajkuna, članova masonskih i komasonskih organizacija, i njihovih poslušnika. Naravno da nisu svi ovde pobrojani istinski članovi masonskih organizacija, ali svi oni, svesno ili nesvesno, rado ili nerado, teže ili lakše – RADE (ili su radili) PROTIV INTERESA NARODA U SRBIJI i protiv interesa čoveka uopšte! Nije važno da li su u posrednom ili neposrednom odnosu sa masonerijom, da li su svesni štete koju prave – važno je da svojim aktivnostima i obrascima ponašanja zavode ljude na put koji vodi u propast. Takodje, ovde su navedena i imena onih koji zastupaju klerofašističke ili srodne ideje, a u suštini, u odnosu na prethodnu grupu, nude samo drugačiji put u propast, obojen otvorenom mržnjom i nasiljem.

Abid Podbićanin, islamski fundamentalista Aca Lukas, estradni pevač i narkomanski “balvan” Aca Stanimirović, član grupe “Amadeus bend” Adis Berberović, pravnik Admir Smajović, aktivista NVO Adnan Gurgaš, političar iz Sandžaka 68

Ahmedin Dino Škrijelj, bošnjački političar Aleksa Jokić, SNS kadar Aleksandar Antić, bivši ministar rudarstva i energetike Aleksandar Badžić, primer mlade propalice Aleksandar Baucal, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Aleksandar Belić, bivši funkcioner u Ministarstvu prosvete Aleksandar Bogdanović, aktivista u NVO Aleksandar Bratković, aktivista u NVO Aleksandar Čavić, SNS kadar Aleksandar Čotrić, književnik iz Beograda Aleksandar Crkvenjakov, bivši direktor RTS-a i agent Trilateralne komisije Aleksandar Cvetković, političar Aleksandar Dj. Manojlović, „srbista“ Aleksandar Djordjević, funkcioner u BIA Aleksandar Djurdjev, političar Aleksandar Djurdjević, policijski inspektor u Valjevu Aleksandar Dujić, funkcioner u JAZAS-u Aleksandar Durkulić, član “izvršiteljske” mafije Aleksandar Džaković, sudija Aleksandar Gajić, funkcioner u EPS-u Aleksandar Grbović, upravnik KPZ-a u Nišu Aleksandar Ivanović, sudija Apelacionog suda Aleksandar Jablanović, pravnik Aleksandar Jovanović, političar Aleksandar Jovičić, političar Aleksandar Jugović, profesor srpskog jezika iz Čačka Aleksandar Karadjordjević „junior“, prestolonaslednikov sin Aleksandar Karadjordjević, prestolonaslednik srpski Aleksandar Kokić, ekonomista i agent Trilateralne komisije Aleksandar Kravić, političar Aleksandar Krdžić, član“izvršiteljske” mafije Aleksandar Krtinić, ekonomista i agent Trilateralne komisije Aleksandar Maćašev, umetnik i LGBT simpatizer Aleksandar Mandić, režiser Aleksandar Marković, ekonomista iz Beograda Aleksandar Martinović, pravnik iz Rume Aleksandar Mikić, hirurg u Kliničkom centru u Beogradu Aleksandar Miloradović, bivši funkcioner u Agenciji SIEPA Aleksandar Milovančev Bata, lekar i političar Aleksandar Mitrović, sin Željka Mitrovića i mlada propalica Aleksandar Nikačević, “biznismen” Aleksandar Nikitović, političar 69

Aleksandar Nikolić, državni službenik u MUP-u Srbije Aleksandar Novaković, ideolog liberalizma Aleksandar Novković, policijski funkcioner Aleksandar Obradović, direktor EPS-a Aleksandar Obrenović, direktor firme „SEE Beograd“ koja se bavi i istraživanjem rude nikla Aleksandar Pajović, lekar iz Lučana Aleksandar Pavlović, član “izvršiteljske mafije” Aleksandar Peranović, lekar iz Šapca Aleksandar Petrović, medicinski stručnjak, istraživač i agent Trilateralne komisije Aleksandar Požgaj, funkcioner u Luci Novi Sad Aleksandar Radić, NATO lobista Aleksandar Radojević, lekar iz Čačka Aleksandar Radonjić, političar Aleksandar Ražnatović, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Aleksandar Ristović, član “izvršiteljske” mafije Aleksandar Rodić, direktor „Kurira“ Aleksandar Šapić Aca, sportista i političar Aleksandar Senić, političar Aleksandar Simić, kompozitor i agent Trilateralne komisije Aleksandar Simonović, „biznismen“ Aleksandar Stanković, “menadžer” Aleksandar Stefanović, direktor GAK u Beogradu Aleksandar Stepanović, predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stevanović, bivši „savetnik“ bivšeg ministra privrede Aleksandar Stojanović, lekar Aleksandar Teodosić, sudija iz Niša Aleksandar Todorović, član “izvršiteljske” mafije Aleksandar Tomić, “savetnik” ministra privrede Sertića Aleksandar Tomić, policijski inspektor u Valjevu Aleksandar Topić, dizajner i LGBT simpatizer Aleksandar Trebovac, član “izvršiteljske” mafije Aleksandar Trešnjev, sudija Aleksandar Trifunović, funkcioner u EPS-u Aleksandar Vasiljević, “biznismen” Aleksandar Vavić, kriminalac Aleksandar Veljković, primer “promašenog” oca ćerke sponzoruše Aleksandar Vićentić, direktor “Ikarbusa” Aleksandar Vidojević, NATO lobista Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlajković, funkcioner pri vladi Srbije 70

Aleksandar Vučić, premijer srpske vlade i opasan manipulator Aleksandar Vučković, „biznismen“ i političar Aleksandar Vujičić, sudija Aleksandar Vuksanović, bivši čelnik RFZO Aleksandar Vulin, političar Aleksandar Vulović, član “izvršiteljske” mafije Aleksandar Vulović, direktor Državne lutrije Srbije Aleksandra Protić, gradski funkcioner u Kraljevu Aleksej Tarasajev, GMO lobista Aljoša Vučković, glumac Amfilohije Radović, mitropolit crnogorsko-primorski SPC Andjelko Trpković, političar Andrej Bojić, šef kabineta bivše ministarke poljoprivrede Snežane Bogosavljević Bošković Andrej Ćilerdžić, episkop SPC za Austriju, Švajcarsku, Italiju i Maltu Andrej Fajgelj, manipulant i jedan od osnivača “Treće Srbije” Andrej Gruden, „spoljni“ konsultant NBS i agent Trilateralne komisije Andrej Milivojević, bivši aktivista „Otpora“ Andrej Popović, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Andrej Stanimirović, ideolog liberalizma Andrej Vučić, „biznismen“ i brat Aleksandra Vučića Andreja Mladenović, političar Andreja Vražalić, ideolog liberalizma Andrija Andjelković, član “izvršiteljske” mafije Andrija Božović, NATO lobista Andrija Čogurić, ekstremističko-kriminalni element Andrija Gerić, odbojkaš Antonije Davidović, monah SPC Antun Kaić, „biznismen“ i političar Arpad Fremond, političar Artemije Radosavljević, izopšteni vladika SPC Atanasije Jeftić, vladika SPC Baćko Tomić, političar Balint Pastor, političar Balša Božović, političar Bane Bojović Sanšajn, estradni umetnik Bata Djurović, funkcioner UBPOK-a Bela Kurina, političar Berisav Vekić, lekar Blagoje Bradić, političar Blagoje Ničić, savetnik za poslove bezbednosti i NATO lobista Blagoje Spaskovski, direktor RTB Bor 71

Boban Birmančević, ekonomista iz Šapca Boban Djurović, političar Boban Gajić, klerofašistički simpatizer Boban Glavonjić, advokat Boban Karović, novinar Boban Stojanović, LGBT aktivista Bogdan Cvejić, političar Bogdan Diklić, glumac Bogdan Obradović, selektor teniske reprezentacije i političar Bogdan Pušić, visoki službenik u MUP-u Srbije Bogdan Urošević, aktivista u NVO Bogdan Živanović, lekar iz Novog Sada Bogoljub Karić, biznismen Bogoljub Pješčić, masonski majstor Bogoljub Šijaković, bivši ministar vera Bogoljub Živković, policijski funkcioner Bojan Bošković, jedan od organizatora “Egzita” Bojan Cvetković, političar Bojan Dimitrijević, istoričar Bojan Djurić, član “izvršiteljske” mafije Bojan Dodić, zastupnik neoliberalizma Bojan Isoski, član “izvršiteljske” mafije Bojan Joksimović, NATO lobista Bojan Klačar, aktivista CESID-a Bojan Kordić, bankar Bojan Kostić, član “izvršiteljske” mafije Bojan Kostreš, političar i agent Trilateralne komisije Bojan Matijević, sin Petra Matijevića, “biznismen” – “pljunuti” tata Bojan Milić, funkcioner iz Beograda Bojan Pajtić, političar Bojan Pešić, sudija Bojan Predojević, “biznismen” i agent Trilateralne komisije Bojan Stojčić, “biznismen” iz Leskovca Bojan Teofilović, političar Bojan Tovarišić, član „izvršiteljske“ mafije Bojan Zarić, lekar Bojan Zirić, informatičar Bojan Zrnić, vojno lice, oficir Bora Djordjević Čorba, rok-pevač Boran Karadžole, NATO lobista Boris Barjaktarević, političar Boris Begović, ekonomista 72

Boris Bratina, ekstremista Boris Dragović, bivši šef kabineta ministra Lazara Krstića Boris Gara, funkcioner u MUP-u Boris Milićević, LGBT aktivista Boris Papić, član “izvršiteljske” mafije Boris Srebotnjak, član “izvršiteljske” mafije Boris Štrbac, funkcioner u firmi “Radun inženjering” Boris Tadić, političar Boriša Petković, političar Borislav Miletić, član udruženja “Ateisti Srbije” Borislav Miljanović, “ekspert” za komunikacije i agent Trilateralne komisije Borislav Novaković, političar Borislav Pelević, političar Borislav Ristić, ideolog liberalizma Borivoje Borović, advokat Borivoje Ristanović, politički “analitičar” Borivoje Stanković, političar Borko Stamenković, tužilac za visokotehnološki kriminal Borko Stefanović, političar Boško Blažić, “biznismen” Boško Jakšić, novinar, NATO lobista i agent Trilateralne komisije Boško Mijatović, aktivista NVO Boško Ničić, političar Boško Obradović, političar Boško Živković, ekonomista Božidar Djelić, bivši ministar finansija Božidar Laganin, bivši čelnik agencije SIEPA Božidar Prodanović, član udruženja “Ateisti Srbije” Božin Vlašković, bivši prodekan Pravnog fakulteta u Kragujevcu Božo Prelević, advokat Brana Crnčević, pokojni politički konvertit Branimir Aleksandrić, sudski veštak Branimir Andjelković, sudski veštak Branimir Filipović, diplomata Branimir Rančić, lekar Branimir Simić, elektroinženjer Branimir Stojanović, aktivista jedne NVO Branislav Aćimov, član “izvršiteljske” mafije Branislav Andjelić, NATO lobista Branislav Anočić, NATO lobista Branislav Blažić, hirurg iz Beograda Branislav Bogaroški, političar 73

Branislav Bosiljković, sudija Branislav Bugarski, političar Branislav Čanak, političar Branislav Čantrić, član “izvršiteljske” mafije Branislav Dardić, član “izvršiteljske” mafije Branislav Dimitrijević, profesor istorije umetnosti Branislav Djordjević, vojno lice i NATO lobista Branislav Djordjević, neoliberal i LGBT propagator Branislav Djurdjević, „biznismen“ Branislav Grujić, “biznismen” Branislav Ignjatović, bivši stečajni upravnik “Sartida” Branislav Jelić, direktor E-novina Branislav Jovanović, političar Branislav Katančević, političar Branislav Lečić, glumac i političar Branislav Marković, funkcioner u EPS-u Branislav Nedimović, pravnik i političar Branislav Pantelić, sudija Branislav Perin, funkcioner u Institutu u Sremskoj Kamenici Branislav Petrović, član “izvršiteljske” mafije Branislav Prostran, političar Branislav Radojčić, član “izvršiteljske” mafije Branislav Tiodorović, epidemiolog i saradnik farmaceutske mafije Branislav Žigić, masonski majstor Branko Birač, neoliberal i LGBT propagator Branko Brmbolić, lekar Branko Budimir, EU lobista Branko Cincarević, sveštenik SPC Branko Djurović, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu Branko Dragaš, ekonomski “ekspert” Branko Ilić, bivši aktivista „Otpora“ Branko Jelić, “biznismen” Branko Kecman, „biznismen“ Branko Kovačević, funkcioner u EPS-u Branko Krga, bivši načelnik Generalštaba i NATO lobista Branko Lazarević, bivši šef kabineta bivšeg premijera Ivice Dačića i saradnik narko-mafije Branko Milovanović, sudija Branko Minčevski, “biznismen” Branko Pavlović, bivši funkcioner Agencije za privatizaciju Branko Plavšić, član “izvršiteljske” mafije Branko Radivojević, funkcioner Lekarske komore Srbije 74

Branko Radujko, bivši “šef” Telekoma Branko Radulović, ekonomista i agent Trilateralne komisije Branko Radun, analitičar i istoričar Branko Ružić, političar Bratimir Vasiljević, ekonomista iz Niša Bratislav Dikić, pripadnik Žandarmerije Bratislav Djokić, sudija Bratislav Filipović, član “izvršiteljske” mafije Bratislav Gašić, bivši ministar odbrane Srbije, NATO simpatizer koji rado gleda silovatelje u redovima SNS-a (kao što je Tomislav Ž. Nikolić iz Kruševca i slični) i ponosi se svojim “posebnim” stavom prema ženskom rodu Bratislav Grubačić, političar Bratislav Grubačin, funkcioner u Agenciji za kontrolu letenja Bratislav Maksimović, službenik u rudniku “Resavica” Bratislav Milosavljević, sudija Bratislav Petković, bivši ministar kulture i informisanja Bratislav Živković, ekstremista Bruno Vekarić, visoki funkcioner u javnom tužilaštvu Srbije Budimir Plavšić, funkcioner u vladi Srbije i GMO lobista Časlav Ocić, ekonomista Ćazim Osmani Feliks, alias Miloš Petrović, narko-diler Čedomir Janjić, političar Čedomir Jovanović, političar Čedomir Petrović, sin Miodraga Petrovića Čkalje Čedomir Vukić, član Privredne komore Srbije i ostrašćeni mason Čizik Karolj, političar Dalibor Lazić, član “izvršiteljske” mafije Dalibor Radičević, mašinski inženjer iz Aleksinca Damir Dragić, direktor “Informera” i “biznismen” Damir Joka, funkcioner Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Damir Šabotić, član “izvršiteljske” mafije Damir Šite, član “izvršitelj” mafije Damjan Malbašić, aktivista u NVO Dane Čanković, „biznismen“ Daniel Petrović, političar Danijel Cvetičanin, bivši član kabineta Vojislava Koštunice Danijel Kulačin, političar Danijel Nikolić, funkcioner pri vladi Srbije Danijel Tomašević, član „izvršiteljske“ mafije Danilo Basta, aktivista jedne NVO Danilo Bobić, političar Danilo Golubović, funkcioner u vladi Srbije i GMO lobista 75

Danilo Ikodinović, bivši vaterpolista Danilo Nikolić, službenik u Ministarstvu pravde Danilo Pejović, aktivista jedne NVO Danilo Vučić, primer mlade propalice i sin Aleksandra Vučića Danko Djunić, “biznismen” Danko Laušević, sudija Danko Runić, aktivista u NVO i LGBT aktivista Danko Vladičić Džakar, SNS “potrčko” i kriminalac Darko Aćimović, funkcioner u firmi “DIS” Darko Badjok Daksi, kadar SNS-a u Zrenjaninu Darko Bulatović, jedan od mnogobrojnih direktora u EPS-u i SNS kadar Darko Glišić, političar Darko Karan, gradski funkcioner u Zrenjaninu Darko Laketić, lekar iz Prokuplja Darko Lazić, pevač Darko Marinković, NATO lobista Darko Miličić, bivši košarkaš i simpatizer ultradesničara Darko Šarić, narko-diler Darko Senić, kum Dragana Djilasa Darko Tanasković, profesor Darko Trifunović, stručnjak u oblasti bezbednosti Darko Velimirović, simpatizer neoliberalizma Darko Vukobratović, ekonomista i „biznismen“ David Dimkić, SNS kadar u Zrenjaninu David Perović, episkop kruševački SPC David Tošić, profesor na “Megatrend” univerzitetu Davor Nikolić, pobornik liberalizma Dejan Andjelković, policijski funkcioner iz Niša Dejan Andrejević, ekonomista iz Niša Dejan Babić, “biznismen” Dejan Backović, političar Dejan Bugarski, direktor Uprave za veterinu Dejan Čapo, političar Dejan Carević, bivši šef kabineta ministra pravde Dejan Čelar, političar Dejan Čokić, političar Dejan Djurdjević, vanredni profesor Pravnog fakulteta i osnivač “notarske mafije” Dejan Djokić, političar Dejan Djurić, lekar Dejan Drljača, funkcioner u “Dunav osiguranju” Dejan Erić, direktor Instituta ekonomskih nauka 76

Dejan Ilić, kolumnista “Peščanika” Dejan Jovanović, policijski funkcioner Dejan Katašić, član udruženja „Ateisti Srbije“ Dejan Kovačević, dizajner i LGBT simpatizer Dejan Krnjajić, funkcioner u vladi Srbije Dejan Lekić, “biznismen” Dejan Ljevnaić, Dinkićev kadar Dejan Lučić, publicista i prodavac masonske “magle” Dejan Mandić, bivši novosadski funkcioner Dejan Matić, političar Dejan Milenković Bagzi, kriminalac Dejan Molnar, ekonomista Dejan Nektarijević, političar Dejan Nektarijević, stomatolog iz Smederevske Palanke Dejan Nestorović, čelnik NVO “Sigurna pozicija” Dejan Nikolić, političar Dejan Novaković, idejni tvorac i osnivač instituta G6 i agent Trilateralne komisije Dejan Oketić, “biznismen” Dejan Panić, član “izvršiteljske” mafije Dejan Pašić, član “izvršiteljske” mafije Dejan Petrović, “biznismen” Dejan Popović, bivši rektor Beogradskog univerziteta Dejan Radenković Deki, policijski funkcioner Dejan Radulović, javni beležnik Dejan Randjić, bivši aktivista “Otpora”, član LDP-a i LGBT aktivista Dejan Šahović, diplomata Dejan Simeunović Simke, SNS “potrčko” Dejan Sinadinović, pijanista Dejan Škorić, gradski funkcioner u Majdanpeku Dejan Šoškić, bivši guverner NBS Dejan Stanković “Kralj”, TV lakrdijaš i “voditelj” Dejan Stanković, “biznismen” Dejan Subotić, policijski funkcioner iz Valjeva Dejan Terzić, sudija Dejan Trifunović, ultranacionalista Dejan Vasić, političar Dejan Vukelić, urednik časopisa “Alo” Dejan Živadinović, aktivista jedne NVO Dejan Živanović, SNS kadar iz Pančeva Deniz Hoti, neoliberal i LGBT propagator Despot Vranić, primer mlade propalice 77

Dimitrije Milošević, član “izvršiteljske” mafije Dimitrije Pastuović, “vuk u jagnjećoj koži”, navodni zaštitnik omladine od sekti i produžena ruka klerofašizma u Srbiji Dimitrije Paunović, političar Djerdj Matković, „diplomata“ Djordje Antelj, “biznismen” Djordje Bajec, bivši direktor Kliničkog centra u Beogradu Djordje Čabarkapa, političar Djordje Dogandžić, član “izvršiteljske” mafije Djordje Jakovljević „Slinavi“, narko-diler iz Lazarevca Djordje Milićević, političar Djordje Milojčević, aktivista u NVO Djordje Minkov, ekonomista Djordje Popović, aktivista u NVO Djordje Protić, član “izvršiteljske” mafije Djordje Radišić, “biznismen” Djordje Stojadinović, član “izvršiteljske” mafije Djordje Stojšić, političar Djordje Višekruna, političar Djordje Vučinić, bivši načelnik srpske policije i agent Trilateralne komisije Djordje Vukotić, savetnik u Ministarstvu energetike Srbije i agent Trilateralne komisije Djordje Vuković, aktivista CESID-a Djordje Vuković, funkcioner CESID-a i LGBT aktivista Djordjije Nicović, “biznismen” Djura Obradović, “biznismen” Djura Vlaškalić, ekonomista i agent Trilateralne komisije Djuro Djurović, direktor Beogradske poslovne škole Dmitar Djurović, direktor „Koridora Srbije“ Dobrivoje Borović, advokat Dobrivoje Petrović, političar Dobrosav Bojović, “biznismen” Dragan Aleksić, inženjer mašinstva iz Osečine Dragan Amidžić, „biznismen“ Dragan Arizanović, policijski službenik iz Lazarevca Dragan Bjelogrlić, glumac Dragan Bujošević, direktor RTS-a Dragan Čolić, SNS “potrčko” Dragan Ćesarović, sudija Dragan Ćurčić, “biznismen” Dragan Delić, predsednik Lekarske komore Srbije Dragan Dikić, pripadnik Žandarmerije 78

Dragan Djilas, političar Dragan Djurić, “biznismen” i političar Dragan Djuričin, profesor na Ekonomskom fakultetu Dragan Domazet, političar Dragan Dragović, član “izvršiteljske” mafije Dragan Glamočić, bivši ministar poljoprivrede i GMO lobista Dragan Grujović, sudija Dragan Hamović, funkcioner pri Ministarstvu kulture Dragan Ilić, direktor Instituta za javno zdravlje “Batut” i saradnik farmaceutske mafije Dragan J. Vučićević, vlasnik i urednik “Informera” i SNS “potrčko” Dragan Jeremić, političar Dragan Jočić, bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jocić, sudija Dragan Jovanović, mašinski inženjer iz Topole Dragan Karleuša, policijski funkcioner Dragan Katuca, funkcioner SNS-a iz Pančeva Dragan Kojadinović, političar Dragan Kopčalić, “biznismen” Dragan Kostjerčević, “biznismen” Dragan Kujundžić, policijski funkcioner Dragan Lakićević, pesnik, pripovedač, romansijer... Dragan Lončar, LGBT aktivista Dragan Manić, bahati SNS “balvan” iz Azanje Dragan Maričić, član “izvršiteljske” mafije Dragan Marković Markoni, bivši funkcioner MUP-a i NATO lobista Dragan Marković Palma, lider “Jedinstvene Srbije”, živ dokaz da za poneko dobro delo nije nužno biti dobro obrazovan; nažalost, podržao je zakon o obaveznoj vakcinaciji, što ga “kvalifikuje” za ovaj spisak Dragan Maršićanin, bivši ministar iz redova DSS-a Dragan Martinović, slikar Dragan Milić, profesor Medicinskog fakulteta iz Niša Dragan Milivojčević, “biznismen” Dragan Milošević, lekar iz Šapca Dragan Milošević, sudija Dragan Milovanović, bivši ministar Dragan Mirković, sudija Dragan Mitrović, psihijatar u Institutu u Sremskoj Kamenici Dragan Nikolić, advokat iz Vranja Dragan Nikolić, pokojni glumac Dragan Pajović, publicista iz „Srpskog kulturnog kluba“ Dragan Paunović, defektolog iz Velikog Gradišta 79

Dragan Pejčić, ekonomista Dragan Petrović, član “izvršiteljske” mafije Dragan Polovina, advokat iz Beograda Dragan Popović, državni sekretar u Ministarstvu rada Dragan Radulac, pukovnik u penziji i NATO lobista Dragan Rajčić, komunalni policajac Dragan Randjelović, NATO lobista Dragan Šćepanović, “biznismen” Dragan Šebrek, “biznismen” Dragan Slijepčević, sudija Dragan Šormaz, političar Dragan Stevanović, političar Dragan Stojanović, sudija Dragan Šutanovac, političar i NATO lobista Dragan Todorović, državni sekretar u Ministarstvu rada Dragan Tomić, funkcioner u “Univerzal” banci Dragan Trivan, “biznismen” i muž Jelene Trivan Dragan Velikić, srpski književnik Dragan Veselinov, bivši ministar poljoprivrede Dragan Vignjević, funkcioner iz Subotice Dragan Višnjić, “biznismen” Dragan Vlaisavljević, funkcioner u EPS-u Dragan Vulić, bivši pomoćnik ministra pravde u doba izručenja Slobodana Miloševića Hagu Dragan Vulin, “biznismen” iz Rume Dragan Zagrajski, član udruženja “Ateisti Srbije” Dragan Zarić, funkcioner iz Ivanjice Dragan Županjevac, političar Dragiša Blagojević, arhitekta Dragiša Jovanović, komunalni inspektor u opštini Ražanj Dragiša Marinković, “biznismen” Dragiša Simić, policijski funkcioner Dragiša Todorović, funkcioner u opštini Ražanj Dragiša Vasiljević, političar Drago Djordjević, “biznismen” Dragoljub Albijanić, sudija Dragoljub Andjelković Dragi, “politički analitičar” Dragoljub Djordjević, sudija Dragoljub Marković, bivši generalni direktor EPS-a Dragoljub Mićunović, političar i NATO lobista Dragoljub Perišić, funkcioner u “Univerzal” banci Dragoljub Peurača, funkcioner BIA-e 80

Dragoljub Popović, pravnik Dragoljub Rajić, funkcioner u Uniji poslodavaca Srbije Dragoljub Simonović, bivši direktor “Železnica Srbije” Dragoljub Vučićević, “biznismen” Dragoljub Žarković, novinar Dragoljub Zbiljić, “biznismen” Dragoljub Zindović, ekonomista iz Prijepolja Dragomir Andjelković, politički analitičar Dragomir Gerasimović, sudija Dragomir Karić, “biznismen” i brat Bogoljuba Karića Dragomir Marković, političar Dragomir Milojević, sudija Dragor Hiber, pravnik Dragorad Tanasić, novinar Dragoslav Božović Zeka, sportista i “biznismen” iz DS-a Dragoslav Kosmajac, narko-diler Dragoslav Petrović, profesor Dragoslav Rančić, funkcioner u “Dunav osiguranju” Dragoslav Šumarac, kadar DS-a Dragoslav Vučurević, funkcioner u firmi “Univerexport” Dragutin Radosavljević, bivši direktor Poreske uprave Srbije Dragutin Zagorac, “templar” ili masonski “privezak” Draško Bogdanović, umetnik i LGBT simpatizer Draško Marković, SNS “potrčko” Dražen Jarić, ekonomista iz Bačke Palanke Dušan Adamović, političar Dušan Bajatović, političar Dušan Bataković, istoričar i NATO lobista Dušan Borković, SNS kadar Dušan Borovica, “biznismen” Dušan Djermanović, “biznismen” iz LSV-a Dušan Djordjević, NATO lobista Dušan Dželebdžić, pravnik Dušan Elezović, političar Dušan Gostović, lekar iz Niša Dušan Ilić, neoliberal i LGBT propagandista Dušan Jakovljev, političar Dušan Janković, veterinar iz Iriga Dušan Jovanović, bankar Dušan Jovanović, mlada propalica iz Beograda Dušan Kovačević, direktor Egzit festivala Dušan Kovačević, pisac 81

Dušan Ljuština, funkcioner pri upravi grada Beograda Dušan Maliković, član udruženja “Ateisti Srbije” Dušan Maljković, LGBT aktivista Dušan Marčićev, pravnik Dušan Mihajlović, bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije Dušan Milenković, sudija Dušan Milisavljević, političar Dušan Momić, NATO lobista Dušan Pantić, neoliberal i LGBT propagator Dušan Petrović, političar Dušan Poznanović, aktivista NVO “Transparentnost Srbija” Dušan Rnjak, profesor Dušan Spasojević, kriminalac Dušan Stupar, “menadžer” iz Beograda Dušan Tipsarević, aktivista u NVO Dušan Trajković, profesor muzike Dušan Vasiljević, elektroinženjer i agent Trilateralne komisije Dušan Velimirović, hirurg u Kliničkom centru u Beogradu Dušan Vlašić, kriminalac iz Indjije Dušan Vojnović, sudija Dušan Vujović, ekonomista i političar Dušan Zabunović, biznismen Dušan Živković, funkcioner u EPS-u Duško Kaludjerović Kaludjer, ekstremista Duško Milenković, sudija Duško Nedinić, advokat Duško Novaković, političar Duško Perović, “biznismen” Duško Suvajac, “stručnjak” za poslove bezbednosti Džej Ramadanovski, estradni pevač Dževid Sadović, aktivista NVO “Gradjanske inicijative” Ekrem Jevrić, pokojni učesnik rijaliti programa Enis Imamović, političar Esad Džudžević, muslimanski političar Ferenc Vicko, lekar Filaret Mićević, razrešeni vladika mileševski Filip Brković, politikolog i agent Trilateralne komisije Filip Cepter, “biznismen” Filip Gajić, neonacista iz organizacije “Srbska akcija” Filip Karadjordjević, sin prestolonaslednika Aleksandra Filip Pavlović, LGBT aktivista Filip Stanković, član “izvršiteljske” mafije 82

Franc Kostić, primer mlade propalice iz Zaječara Gile Vukašinović, advokat Gojko Mišković, NATO lobista Gojko Ranitović, neonacista Goran Antić, političar Goran Arsenović, član “izvršiteljske” mafije Goran Arsić, političar Goran Biorac, funkcioner u MUP-u Goran Bjelogrlić, producent i brat Dragana Bjelogrlića Goran Bogdanović, političar Goran Bojanić, kriminalac Goran Bošković, “biznismen” i rodjeni brat Danice Drašković Goran Brstina, član “izvršiteljske” mafije Goran Ćirić, političar Goran Čolaković, direktor Gradskog zavoda za hitnu pomoć u Beogradu Goran Cvetanović, političar Goran Davidović Firer, neonacista i vodja organizacije “Nacionalni stroj” Goran Dželadinović, direktor Opšte bolnice u Aleksincu Goran Horvat, „biznismen“ Goran Ilić, sudija Goran Ješić, bivši pokrajinski sekretar za poljoprivredu Goran Jevtović, pukovnik VS Goran Jovičić, funkcioner u civilnoj avijaciji i agent Trilateralne komisije Goran Karadžić, funkcioner u RTEM-u Goran Kaurić, političar Goran Kljajević, bivši predsednik Trgovinskog suda u Beogradu Goran Knežević, bivši ministar poljoprivrede Goran Kovačević, ekonomista iz Kragujevca Goran Kvrgić, funkcioner u Ministarstvu prosvete Goran Ljubić, predsednik opštine Doljevac Goran Marković, režiser Goran Miletić, LGBT aktivista Goran Milojević, aktivista u jednoj NVO Goran Mladenović, ekonomista iz Vladičinog Hana Goran Nikolić, ekonomista Goran Novaković, „biznismen“ Goran Obradović, turizmolog Goran Perčević, “biznismen” Goran Pitić, bivši ministar i saradnik bankarske mafije Goran Popović, funkcioner u Nacionalnoj organizaciji potrošača Goran Radenković, funkcioner u EPS-u Goran Radosavljević Guri, bivši komadant žandarmerije 83

Goran Rašić, službenik u javnom tužilaštvu Goran Savić, član “izvršiteljske” mafije Goran Škero, član “izvršiteljske” mafije Goran Soković, narko-diler Goran Stevanović, pukovnik Vojske Srbije Goran Stojanović, NATO lobista Goran Stojković, funkcioner pri Ministarstvu zdravlja Goran Šušljik, glumac Goran Svilanović, političar i agent Trilateralne komisije Goran Takač, sportski funkcioner Goran Todić, “glumac” i adrenalinski zavisnik Goran Varga, političar Goran Veselinović, član “izvršiteljske” mafije Goran Vesić, političar Goran Višnjić, političar Goran Vukadinović, ekonomista iz Leskovca Goran Vukadinović, političar Goran Živkov, bivši ministar poljoprivrede i GMO lobista Goran Živković, član “Bratstva svetog Milutina” Gorčin Stojanović, reditelj Gordan Bašić, “biznismen” Gordan Lozanić, član “izvršiteljske” mafije Gradimir Dragutinović, pravnik i agent Trilateralne komisije Gradimir Nalić, bivši savetnik Vojislava Koštunice Gradimir Radovanović, lekar Grigorije Durić, episkop zahumsko-hercegovački SPC Gvozden Grgur, advokat Hasan Dudić, estradni pevač Hasan Hanić, dekan beogradske Bankarske akademije Igor Anić, član izvršnog odbora “ProCredit” banke Igor Bajić, „diplomata“ Igor Bečić, “menadžer” iz Vrbasa Igor Janković, političar Igor Jovičić, funkcioner i agent Trilateralne komisije Igor Kostić, član bivšeg pokreta “Otpor” i agent Trilateralne komisije Igor Marinković, ultradesničar Igor Mirović, političar Igor Nikolić, policijski inspektor u Valjevu Igor Oljača, SNS “potrčko” Igor Pavličić, političar Igor Sabo, biznismen Igor Vojvodić, LGBT aktivista 84

Ilija Djordjević, NATO lobista Ilija Pilipović, bivši pomoćnik ministra odbrane Srbije Ilija Šetka, “budža” iz “Apatinske pivare” Ilija Vujačić, aktivista jedne NVO Ilija Vuković, profesor na Veterinarskom fakultetu u Beogradu Irinej Bulović, vladika bački iz Srpske pravoslavne crkve Irinej Gavrilović, aktuelni patrijarh Srpske pravoslavne crkve Istok Pavlović, GMO lobista Ivan Aleksić, NATO lobista Ivan Andrić, NATO lobista Ivan Bajazit, sudija Ivan Bakić, SNS “potrčko” Ivan Bauer, univerzitetski profesor iz Beograda Ivan Bender, NATO lobista Ivan Bogdanov, ekstremista iz navijačkih grupa Ivan Bošnjak, biznismen Ivan Cvejić, član Saveta za štampu Ivan Djordjević, političar Ivan Draškoci, pokojni reditelj Ivan Ilić, sudija Ivan Ivanović, stručnjak u oblasti bezbednosti i agent Trilateralne komisije Ivan Ivanović, TV lakrdijaš Ivan Janković, ideolog liberalizma Ivan Jezdović, član “izvršiteljske” mafije Ivan Jovanović, političar Ivan Knežević, aktivista u NVO Ivan Kopitović, lekar Ivan Kovačević, političar Ivan M. Ivanović, član organizacije “Naši 1389” Ivan Man, dizajner i LGBT simpatizer Ivan Marković, član udruženja „Ateisti Srbije“ Ivan Marović, aktivista bivšeg pokreta „Otpor“ Ivan Mijačić “Konsiljere”, mafijaš Ivan Milošević, član “izvršiteljske” mafije Ivan Mladenović, “izvršitelj” iz Beograda Ivan Mrkić, „starletni“ diplomata Ivan Nikolić, ekonomista Ivan Pajić, kriminalac iz Lazarevca Ivan Petrović, član “izvršiteljske” mafije Ivan Posavec, bivši funkcioner pri Ministarstvu finansija Ivan Radak, ekonomski novinar Ivan Rakočević, član “izvršiteljske” mafije 85

Ivan Ristić, advokat Ivan Šahović, diplomata Ivan Simič, funkcioner u Poreskoj upravi Srbije Ivan Sočo, direktor “Gradskih pijaca” u Beogradu Ivan Stanković, profesor Farmaceutskog fakulteta u Beogradu Ivan Stević, član “izvršiteljske” mafije Ivan Tasovac, bivši ministar kulture Ivan Tešić, lokalni funkcioner iz Pančeva Ivan Todorov, bivši džudista, radi za BIA-u Ivan Urošević, saradnik pri Privrednoj komori Beograda Ivan Vejvoda, USAID aktivista i NATO lobista Ivica Dačić, političar Ivica Jevtić, lekar Ivica Kojić, bivši šef kabineta Mladjana Dinkića Ivica Smolić, bivši direktor “Komercijalne banke” Ivica Tončev, bivši “savetnik” za evrointegracije Ivo Čolović, aktivista CESID-a Jahja Ferhatović, političar Jakša Šćekić, novinar i agent Trilateralne komisije Janko Lazarević, sudija Janko Veselinović, političar Jaroslav Stupavski, funkcioner u upravi “Carnex”-a Jeronim Močević, vladika iz Srpske pravoslavne crkve Jezdimir Vučetić, hirurg iz Loznice Jonuz Musliu, političar Jovan Aksentijević, političar Jovan Aleksić, publicista Jovan Ćulibrk, episkop slavonski iz SPC Jovan Daja, “radnik” iz Bele Crkve Jovan Davidović, bivši direktor valjevske fabrike “Krušik” Jovan Deretić, manipulator u oblasti istorije i ultranacionalista Jovan Glamočanin, političar Jovan Komšić, „vojvodjanski“ akademik Jovan Kordić, pravnik Jovan Kovačević, agent Trilateralne komisije Jovan Kovačić, “stručnjak“ za medije, konsalting i komunikacije Jovan Krivokapić, major u vojsci Srbije Jovan Maksić, policijski službenik iz Novog Sada Jovan Marković, političar Jovan Miljković, ekonomista Jovan Milovanović, SNS kadar iz Negotina Jovan Mitrović, rodjak “pinkovitog” Željka Mitrovića 86

Jovan Pajić, navijački ekstremista Jovan Pješčić, član “izvršiteljske” mafije Jovan Pudar, funkcioner u “MK group” Jovan Ratković, savetnik bivšeg srpskog predsednika Borisa Tadića Jovan Stojkov Mojić, propalica iz Novog Bečeja Jovan Vasiljević, profesor na Medicinskom fakultetu Jovan Vorkapić, funkcioner u Direkciji za imovinu Jovica Bulatović, policijski funkcioner u Valjevu Jovica Jevtić, inženjer elektrotehnike iz Raške Jovica Panić, političar Jovica Stefanović, “biznismen” Jovica Trkulja, pravnik Jovo Bakić, sociolog i agent Trilateralne komisije Jovo Divjak, general VS Jovo Drobnjaković, funkcioner BIA Jugoslav Ćosić, novinar Jugoslav Petković, „biznismen“ i SNS kadar Jugoslav Stajkovac, političar iz Aleksandrovca Komlen Lalović, “pronalazač” i ljubitelj “čipovanja” ljudi Konstantin Vuk Savićević, „biznismen“ Kosta Aleksić, član “izvršiteljske” mafije Kosta Brdarić, član “izvršiteljske” mafije Kosta Čavoški, pravnik i akademik Kostadin Radović, član “izvršiteljske” mafije Kristijan Golubović, kriminalac Kristijan Velerešan, policajac iz Zrenjanina Krstimir Pantić, inženjer iz Lazarevca Krsto Janjušević, “menadžer” iz Priboja Krsto Lipovac, funkcioner u Agenciji za bezbednost saobraćaja Lav Grigorije Pajkić, sin Isidore Bjelice Laslo Cikoš, političar Laslo Puškaš, političar Laslo Varga, političar Lavrentije Trifunović, vladika SPC u penziji Lazar Dugalić Laki, “biznismen” blizak vrhu SNS-a Lazar Krstić, bivši ministar finansija Srbije Lazar Mišković, pravnik i politikolog Lazar Njegić, dizajner i LGBT simpatizer Lazar Pavlović, LGBT aktivista Lazar Sekulić, član “izvršiteljske” mafije Lazar Šestović, predstavnik Svetske banke Lazar Stojanović, reditelj 87

Lazar Vasić, političar Leon Koen, filozof i političar Lepomir Bakić, sportski “balvan” i tužan primer za mlade ljude Lepomir Milosavljević, sudija Ljubiša Buha Čume, kriminalac Ljubiša Despotović, „templar“ ili masonski „potrčko“ Ljubiša Diković, general Ljubiša Mitrović, “biznismen” Ljubiša Rakić, akademik, GMO lobista i agent Trilateralne komisije Ljubiša Stojmirović, univerzitetski profesor iz Beograda Ljubiša Zdravković, policijski funkcioner u Nišu Ljubisav Orbović, sindikalni vodja Ljubisav Rakić, lekar i mafijaš Ljubivoje Slavković, bahati pravnik iz Niša Ljubomir Aksentijević, savetnik Zorane Mihajlović Ljubomir Djaković, stručnjak u oblasti prodaje i marketinga, i agent Trilateralne komisije Ljubomir Gerić, bivši direktor EPS-a Ljubomir Ivanov, slikar Ljubomir Manojlović, funkcioner organizacije “Bedem” koja promoviše prikriveni klerofašizam Ljubomir Stefanović, direktor Doma zdravlja u Kraljevu Ljubomir Vujić, NATO lobista Ljubomir Vujović, član “izvršiteljske” mafije Luka Bojović, teški kriminalac i sin Vuka Bojovića Luka Karadžić, brat Radovana Karadžića Luka Kiso, NATO lobista Luka Mihajlović, biohemičar i saradnik farmaceutske mafije Luka Mijatović, novinar Lukas Rasulić, neurohirurg i agent Trilateralne komisije Mališa Djukić, profesor na Bankarskoj akademiji Mališa Mladenović, član “izvršiteljske” mafije Marijan Petkovski, serijski silovatelj iz Smederevske Palanke Marijan Rističević, “poljoprivrednik” i političar Marin Krešić, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Mario Maletić, političar Mario Reljanović, pravnik Mario Spasić, aktivista u NVO Marko Atlagić, političar Marko Atlagić, univerzitetski profesor iz Beograda Marko Blagojević, funkcioner CESID-a i agent Trilateralne komisije Marko Bulat, pop-folk pevač 88

Marko Čadež, agent Trilateralne komisije Marko Ćulibrk, funkcioner u „Dunav osiguranju“ Marko Dacić, menadžer u kompaniji “Fox International Channels” Marko Djogo, ideolog liberalizma Marko Djurić, političar Marko Djurišić, političar Marko Ekmedžić, aktivista udruženja „Ateisti Srbije“ Marko Ilić, umetnik i LGBT simpatizer Marko Jakovljević, kriminalac iz Lazarevca Marko Jankovski, saradnik farmaceutske mafije Marko Kljajević, bivši sudija, sada advokat i veliki skandal-majstor Marko Kostić, član agresivnih navijačkih grupa Marko Kotur, inženjer i agent Trilateralne komisije Marko Lazarević, savetnik bivšeg ministra Lazara Krstića Marko Marić, pravnik Marko Marinković, funkcioner u Poreskoj upravi Marko Marjanović, član “izvršiteljske” mafije Marko Markuš, kriminalac iz Novog Sada, sin policijskog funkcionera Marko Maršićević, NATO lobista Marko Milić, sportski funkcioner i agent Trilateralne komisije Marko Milićev, beogradska propalica Marko Milošević, “biznismen” i sin pokojnog Slobodana Miloševića Marko Mišković, „biznismen“ i sin Miroslava Miškovića Marko Nicović, “biznismen” Marko Nikolić, član “izvršiteljske” mafije Marko Obradović, saradnik Miroslava Miškovića Marko Palamarević, član “izvršiteljske” mafije Marko Paunović, aktivista NVO CLDS Marko Radosavljević, činovnik u vladi Vojvodine Marko Savić, aktivista NVO „Transparentnost Srbija“ Marko Savković, aktivista u NVO Marko Ševo, ekstremista iz navijačkih grupa Marko Šijan, propalica Marko Stanojević, ekonomista i sportski stručnjak Marko Teslić, “potrčko” “Treće Srbije” Marko Vukićević, član “izvršiteljske” mafije Mašan Stanković, ideolog liberalizma Matija Božović, direktor firme „CMM“ koja se bavi istraživanjem rude nikla Meho Mahmutović, lekar Meho Omerović, politikolog iz Beograda i LGBT simpatizer Mića Djuričić, plastični hirurg Mića Ivković, član “izvršiteljske” mafije 89

Mića Jovanović, bivši rektor univerziteta „Megatrend“ i NATO lobista Mihailo Dragović, pravnik i član „izvršiteljske mafije“ Mihailo Grujić, funkcioner u „Azotari“ Pančevo Mihailo Koruga, “stečajni upravnik” Mihailo Maksimović, organizator elitne prostitucije Mijat Damjanović, profesor na „Megatrend“-u Miki Djuričić, “zvezda” TV “reality” emisija i tužan primer onog lošeg u seljačkom mentalitetu Miki Manojlović, glumac Mikloš Biro, psiholog Miladin Kovačević, ekonomista Miladin Suvajdžić “Djura Mutavi”, kriminalac Milan Bačević, bivši ministar rudarstva i energetike Milan Beko, „biznismen“ i GMO lobista Milan Božić, matematičar i političar Milan Dimkić, inženjer i agent Trilateralne komisije Milan Djokić, političar Milan Djordjević, sindikalni funkcioner u EPS-u iz Lazarevca Milan Djurica, “biznismen” iz Beograda Milan Dragaš, SNS kadar Milan Galić, član organizacije “Bedem” Milan Galonja, član “izvršiteljske” mafije Milan Janković, funkcioner u gradskoj vladi Beograda Milan Jovičić, član “izvršiteljske” mafije Milan Jozanov, “biznismen” Milan Kalinić, glumac i TV voditelj Milan Knežević, univerzitetski profesor iz Kragujevca Milan Komnenić, političar Milan Kovačević, profesor iz Sremske Mitrovice Milan Krajinović, GMO lobista Milan Krkobabić, visoki funkcioner u Pošti Milan Lajhner, “templarski” majstor Milan Latković, političar Milan Lojaničić, član “izvršiteljske” mafije Milan Marković, bivši ministar iz DS-a Milan Milinović, funkcioner u jednoj valjevskoj TV Milan Milović, NATO lobista Milan Milutinović Čule, tehnički direktor brane “Rovni” Milan Nastasić, bivši predsednik opštine Titel Milan Novaković, poljoprivredni inženjer iz Novog Sada Milan Panić, “biznismen” i i bivši premijer Milan Pantelić, pravnik i LGBT aktivista 90

Milan Parivodić, bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Petrović, ideolog liberalizma Milan Plećaš, član udruženja “Ateisti Srbije” Milan Podunavac, jedan od osnivača NVO “Centar za demokratiju” Milan Popović, “biznismen” Milan Prostran, savetnik u Privrednoj komori Srbije Milan Radojev, aktivista u NVO Milan Rajković, opštinski funkcioner na Voždovcu (Beograd) Milan Simić, funkcioner Lekarske komore Srbije iz Niša Milan Škulić, profesor na Pravnom fakultetu Milan Stanić, sudija Milan Stevanović, matematičar iz Beograda Milan Stevović Bane, bivši sudija iz Požege Milan Šuvaković, pomoćnik ministra prosvete Verbića Milan Tufegdžić, “zaštitnik gradjana” grada Kraljeva Milan Uzelac, član “izvršiteljske” mafije Milan Višnjić, dekan Medicinskog fakulteta u Nišu Milan Vujanić, profesor na Saobraćajnom fakultetu i agent Trilateralne komisije Milan Vukomanović, jedan od osnivača NVO “Centar za demokratiju” Milan Živanović, funkcioner u Direktoratu za civilno vazduhoplovstvo Milan Živković, NATO lobista Milanko Šarančić, bivši direktor “Železnica Srbije” Mile Djordjević, pravnik Mile Djorić, vojno lice i NATO lobista Mile Dragić, NATO lobista Mile Simojlović, član “izvršiteljske” mafije Mile Svetozarević, “biznismen” Mile Vraneš, lekar u Kliničkom centru Srbije u Beogradu Milenko Božović, funkcioner u Žandarmeriji Milenko Cvijović, sudija Milenko Milić, član “izvršiteljske” mafije Milenko Milisavljević, advokat Milenko Stojković, lekar Mileta Poskurica, univerzitetski profesor iz Kragujevca Miletić Mihailović, političar Milija Babović, “biznismen” Milija Miletić, veterinarski tehničar iz Svrljiga Milija Vukićević, narko-diler iz Lazarevca Milimir Lukić, sudija Milinko Živković, ekonomista iz Bora Milisav Čogurić, bivši funkcioner u Ministarstvu pravde 91

Milisav Petronijević, političar Milisav Tomić, policijski službenik iz Lazarevca Milivoj Bešlin, političar Milivoje Mihailović, funkcioner u vladi Srbije Milivoje Reljin, medjunarodni trgovac oružjem i NATO lobista Milivoje Vrebalov, političar Miljan Mijačić, funkcioner saobraćajne policije u Beogradu Miljan Petrović, načelnik policije u Kruševcu Miljan Trajković, član “izvršiteljske” mafije Miljkan Karličić, advokat Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal Milko Štimac, politikolog iz redova G17 Miloje Janjić, tehički direktor brane “Rovni” Milojko Arsić, profesor na ekonomskom fakultetu u Beogradu Milojko Damljanović, “biznismen” Milojko Pantić, sportski komentator i simpatizer masonerije Miloljub Albijanić, matematičar, političar i agent Trilateralne komisije Milomir Marić, novinar, TV voditelj i spin-majstor Milorad Bijelović, lekar Milorad Crnjanin, novinar Milorad Cvetanović, sportski pedagog iz Mladenovca Milorad Dostanić, „biznismen“ Milorad Grčić “Šerif”, funkcioner SNS-a iz Obrenovca Milorad Marković, policajac-kriminalac Milorad Mijatović, matematičar iz Novog Sada Milorad Pantić, švercer i SNS kadar Milorad Pavić, srpski književnik Milorad Simić, general u penziji i “savetnik” Tomislava Nikolića Milorad Stevović, aktivista jedne NVO Milorad Stošić, kadar PUPS-a Milorad Ulemek “Legija”, bivši legionar, bivši član JSO i kriminalac Milorad Veljović “Bršljan”, bivši šef srpske policije Milorad Vučelić, političar Miloš Arnaut, inženjer i agent Trilateralne komisije Miloš Delibašić, kriminalac Miloš Djajić, LGBT aktivista Miloš Djuričić, aktivista udruženja „Ateisti Srbije“ Miloš Dumić, član “izvršiteljske” mafije Miloš Gagić, bivši aktivista „Otpora“ Miloš Ignjatović, jedan od organizatora “Egzita” Miloš Jojić, ekonomista iz Bačkog Petrovca Miloš Joksimović, član “izvršiteljske” mafije 92

Miloš Jovanović, lekar Miloš Koledin, lekar Miloš Kovačević, političar i LGBT aktivista Miloš Ladičorbić, savetnik na poslovima bezbednosti i NATO lobista Miloš Milovanović, GMO lobista Miloš Mitrović, član “izvršiteljske” mafije Miloš Oparnica, policijski funkcioner Miloš Pejakov, političar Miloš Perović, funkcioner u MUP-u Miloš Petrović, funkcioner pri Srpskoj asocijaciji uvoznika automobila Miloš R. Janković, državni funkcioner Miloš Rakić, bivši načelnik policijske stanice u Požezi Miloš Saramandić, bivši funkcioner u NIS-u Miloš Šibul, političar Miloš Stojanović Slavuj, funkcioner u opštini Mladenovac Miloš Tošanić, “menadžer” iz Lazarevca Miloš Vojinović, neoliberal i LGBT propagator Miloš Vazura, sportski mafijaš Miloš Vučević, političar Milosav Miličković, funkcioner u MUP-u Milosav Milojević, “biznismen” iz Arandjelovca Milosav Milojević, političar Miloslav Samardžić, “istoričar” Milovan Bojić, bivši ministar zdravlja Milovan Djinović, član “izvršiteljske” mafije Milovan Djurović, političar Milovan Drecun, političar Milovan Glišić, javni beležnik Milovan Glodović, policijski funkcioner Milovan Milošević, NATO lobista Milovan Mišić, serijski silovatelj i ubica iz sela kod Svrljiga, amnestiran odlukom Tomislava Nikolića 2012.godine - ponovio zločin 2015. (silovao i ubio staricu od 82 godine iz Svrljiga) Milovan Perišić, političar Milovan Puzović, funkcioner u „Univerzal“ banci Milovan Roganović, “biznismen” Milun Djurić, pravnik Milun Jovanović, gradski funkcioner u Kraljevu Milun Trivunac, funkcioner pri vladi Srbije Milutin Djordjević, direktor u preduzeću “Srbijašume” Milutin Folić, arhitekta u gradskoj vladi grada Beograda Milutin Knežević, episkop SPC 93

Milutin Mrkonjić, političar Miodrag Antonijević, funkcioner u MUP-u Miodrag Babić, bivši direktor „Hemofarma“ iz Vršca Miodrag Damjanov, kadar DS-a Miodrag Divac, kadar DS-a Miodrag Djukanović, predsednik Komore notara Miodrag Dragićević, član “izvršiteljske” mafije Miodrag Grujović, član “izvršiteljske” mafije Miodrag Isakov, političar Miodrag Jovović Mićo, kadar DS-a Miodrag Kapor, pukovnik u penziji i NATO lobista Miodrag Kostić Kole, „biznismen“ i GMO lobista Miodrag Lazarević Laza-Bombaš, valjevski kriminalac Miodrag Linta, profesor istorije iz Beograda Miodrag Majić, sudija Miodrag Marković, direktor brane “Rovni” kod Valjeva Miodrag Mićović, profesor iz Kragujevca Miodrag Miljković, političar iz G17 Miodrag Nikolić, elektroinženjer iz Jagodine Miodrag Plazinić, bivši sudija iz Čačka Miodrag Stanić, ginekolog Miodrag Starčević, političar Miodrag Stojković, genetičar i agent Trilateralne komisije Miodrag Vujović, funkcioner iz Kraljeva Miodrag Zarković, član “Fonda strateške kulture” Miodrag Zec, ekonomista Miodrag Živković, političar Miomir Nikolić, “biznismen” Mirko Alvirović, voditelj TV emisije “Sat” Mirko Čikiriz, pravnik iz Kragujevca Mirko Cvetković, bivši premijer Mirko Ivković, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Mirko Krlić, novinar iz Zrenjanina Mirko Mandić, NATO lobista Mirko Mrkić, “biznismen” Mirko Nikolić, lekar Mirko Petrović, funkcioner u “Dunav osiguranju” Mirko Ratković, član “izvršiteljske” mafije Mirko Tišma, NATO lobista Miroje Jovanović, političar Miroljub Cvetić, “biznismen” Miroljub Labus, političar 94

Miroljub Petrović, “teolog” Miroljub Radojković, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Miroljub Simić, bivši dekan Pravnog fakulteta u Nišu Miroslav Aleksić, političar iz Trstenika Miroslav Belošević, funkcioner u „Putevima Srbije“ Miroslav Bogićević Mikoja, „biznismen“ Miroslav Čučković, bahati političar iz Obrenovca Miroslav Gašić, akademik Miroslav Ilić, političar Miroslav Injac, član “izvršiteljske” mafije Miroslav J. Vesković, rektor novosadskog univerziteta i agent Trilateralne komisije Miroslav Janković, LGBT aktivista Miroslav Lazanski, novinar i vojni komentator Miroslav Marinković, advokat Miroslav Markićević, mašinski tehničar iz Čačka Miroslav Miletić, “biznismen” Miroslav Milićević, NATO lobista Miroslav Milošević, bivši policijski funkcioner Miroslav Mišković, „biznismen“ Miroslav Mrnuštik, političar i “biznismen” Miroslav Nikolić, “poljoprivrednik” iz Knića Miroslav Parović, političar Miroslav Prokopijević, ideolog liberalizma Miroslav Rajlić, političar Miroslav Samardžić, publicista Miroslav Svirčević, ideolog liberalizma Miroslav Tasić, bivši državni sekretar Ministarstva Kulture Srbije, ushićen masonerijom Miroslav Trojanović, “naučni” radnik Miroslav Vasin, političar Miroslav Zdravković, ekonomista Mirsad Djerlek, direktor Opšte bolnice u Novom Pazaru Miša Brkić, novinar Miša Marinković, bivši direktor naučnog instituta u Velikoj Plani Miša Stojanović, “biznismen” Miša Vacić, član organizacije “Naši 1389” Mitar Kovač, general i NATO lobista Mitar Kovač, NATO lobista Mladen Djaković, „politički analitičar“ Mladen Gazikalović, “biznismen” Mladen Glavinić, NATO lobista 95

Mladen Grujić, inženjer organizacije rada iz Beograda Mladen Lukić, inženjer šumarstva iz Bajine Bašte Mladen Milivojević Baron, modni stilista Mladen Momčilović, NATO lobista Mladen Nenadić, pravnik Mladen Obradović, član organizacije “Obraz” Mladen Petrović, sindikalni funkcioner Mladjan Dinkić, lider stranke G17 Momčilo Babić, bivši direktor RFZO Momčilo Bojović, “biznismen” Momčilo Grubač, aktivista NVO “Centar za demokratiju” Momčilo Perišić, general Momir Stojanović, general u penziji iz Niša Momo Čolaković, političar Muamer Bačevac, lekar iz Novog Pazara Muamer Redžović, funkcioner u Agenciji za privatizaciju Muamer Zukorlić, muftija u Sandžaku i radikalni islamista Muhedin Fijuljanin, bivši državni funkcioner Mujo Muković, inženjer iz Tutina Nebojša Andjelković, advokat Nebojša Atanacković, bivši kadar SPO-a i “biznismen” Nebojša Berić, inženjer elektrotehnike iz Sombora Nebojša Bradić, bivši ministar kulture Nebojša Ćeran, političar Nebojša Ćirić, bivši ministar ekonomije Nebojša Čović, političar i NATO lobista Nebojša Dimitrijević, direktor leskovačke Opšte bolnice Nebojša Horvat Cinger, aktivista udruženja “Ateisti Srbije” Nebojša Jestrović, “biznismen” Nebojša Krstić, muzičar i bivši savetnik Borisa Tadića Nebojša Lalić, dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu Nebojša Leković, sportski funkcioner Nebojša M. Krstić, pokojni osnivač organizacije “Obraz” Nebojša Milivojević, narko-diler iz Lazarevca Nebojša Miljanović, aktivista u NVO Nebojša Pajkić, profesor dramaturgije i filmski scenarista Nebojša Petrović, univerzitetski profesor iz Beograda Nebojša Rodić, bivši ministar odbrane Nebojša Samardžić, član Odbora direktora B92 Nebojša Spaić, novinar i agent Trilateralne komisije Nebojša Spasojević, član “izvršiteljske” mafije Nebojša Stefanović, političar 96

Nebojša Stojanović, kadar SNS-a Nebojša Tatomir, filmski i TV producent iz Jagodine Nebojša Vučinić, kontroverzni biznismen Nebojša Vujanac, član “izvršiteljske” mafije Nebojša Zdravković, političar Nedeljko Milidragović “Nedjo Kasapin”, ratni zločinac Nedeljko Šljivanac, funkcioner pri vojvodjanskoj vladi Nedim Sejdimović, vojvodjanski novinar i LGBT aktivista Nedjo Jovanović, političar Negovan Stanković, državni sekretar u Ministarstvu rada Nemanja Čančarević, kriminalac iz Lazarevca Nemanja Djordjević “Krmača”, kriminalac blizak sa političarima Nemanja Dragićević, funkcioner “Nove stranke” Nemanja Kolesar, bliski saradnik Zorana Djindjića Nemanja Marinković, “biznismen” Nemanja Milenković, zadužen za marketing festivala „Exit“ Nemanja Nenadić, aktivista NVO „Transparentnost Srbija“ Nemanja Paunović, narko-diler iz Lazarevca Nemanja Protić, član “izvršiteljske” mafije Nemanja Ralić Smrda, narko-diler iz Lazarevca Nemanja Sekicki, zet Jorgovanke Tabaković Nemanja Stjepanović, novinar Nemanja Velikić, portparol Ministarstva “zdravlja” Nemanja Zdravković, univerzitetski profesor iz Kragujevca i mason Nenad Arsić, gradski činovnik u Leskovcu Nenad Blagojević, član “Fonda strateške kulture” Nenad Bogdanović, muzičar, kulturolog i agent Trilateralne komisije Nenad Borovčanin, ekonomista, bokser i agent Trilateralne komisije Nenad Botorić, član “izvršiteljske” mafije Nenad Čanak, političar i inteligentna bitanga Nenad Cekić, bivši funkcioner u RRA Nenad Ćetković, lekar Nenad Djurdjević, profesor na Pravnom fakultetu u Kragujevcu Nenad Drašković, direktor Centra za socijalni rad u Novom Sadu Nenad Gujaničić, broker Nenad Hafner, direktor JP “Niš stan” iz Niša Nenad Ivanišević, državni sekretar u Ministarstvu rada Nenad Jovanović, član “izvršiteljske” mafije Nenad Karapandža Džeger, kadar SNS-a u Zrenjaninu Nenad Kitanović, političar Nenad Konstantinović, bivši aktivista „Otpora“ Nenad Kovač, “biznismen” 97

Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nenad Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola Nikola

Krstić, SNS kadar iz Trgovišta Lujić, lekar i agent Trilateralne komisije Lukić, član “izvršiteljske” mafije Malenković, upravnik Instituta u Sremskoj Kamenici Marinković, tužilac Višeg suda u Valjevu Marinković Gastoz, belosvetska propalica i učesnik “reality”-ja Mihajlović, “templar” i mason Mijailović, funkcioner u Ministarstvu finansija Milić, NATO lobista Milosavljević, političar Mitrović, ekonomista iz Bujanovca Nikolić, pravnik iz Beograda Ognjenović, bivši direktor „Galenike“ Pantoš, „biznismen“ Paunović, kadar SPS-a iz Lazarevca Popović, “biznismen” i političar iz SNP-a Prokić, političar Pupovac, član “izvršiteljske” mafije Stanisavljević, funkcioner u “Železnicama Srbije” Stanković, čelnik Doma zdravlja u opštini Ražanj Stanković, funkcioner Direkcije za javni prevoz u Nišu Stefanović, novinar Vujović, funkcioner u Poljoprivrednoj inspekciji Zorić, novinar Bodiroga, aktivista u NVO i docent na Pravnom fakultetu Brkić, policijski službenik Burovac, estradni pevač i LGBT simpatizer Ćorsović, državni funkcioner Dašić, službenik NBS Dimitrijević, „biznismen“ Djuričko, glumac Fabris, ekonomista Hajdin, akademik i GMO lobista Jolović, ekonomista iz Novog Pazara Jovanović, član “izvršiteljske” mafije Kmezić, član “izvršiteljske” mafije Maričić, “biznismen” Mijailović, operski pevač i agent Trilateralne komisije Mirkov, bivši direktor RTS-a Mirković, sudija Narančić, “biznismen” Nikodijević, funkcioner u Skupštini grada Beograda 98

Nikola Novaković, član “izvršiteljske” mafije Nikola Pajić, političar Nikola Pandrc, ekonomista Nikola Peković, košarkaš Nikola Petrović, „biznismen“ i kum Aleksandra Vučića Nikola Plamenac, funkcioner u tužilaštvu Nikola Popovac, policijski funkcioner Nikola Radjen, vaterpolista i narkoman Nikola Ribarić, funkcioner u lokalnoj vlasti u Kragujevcu Nikola Ristić, načelnik komunalne policije u Beogradu Nikola Rokvić, estradni pevač Nikola Samardžić, političar Nikola Sandulović, kriminalac Nikola Savić, funkcioner pri ministarstvu pravde Srbije Nikola Šćepanović, član “izvršiteljske” mafije Nikola Selaković, političar Nikola Stojkov, propalica Nikola Vavić, kriminalac Nikola Vidović, neonacista, kriminalac i član ekstremističke organizacije “Krv i čast” Nikola Vučković, bivši funkcioner u Institutu u Sremskoj kamenici Nikola Žunić, član “izvršiteljske” mafije Nikolaj Nikolić, bivši iguman manastira Crna reka Nikša Vušurević, funkcioner pri vladi Srbije Nino Brajović, funkcioner u Ministarstvu kulture Ninoslav Girić, lekar iz Leskovca Ninoslav Konstantinović, zemunski kriminalac Ninoslav Stojadinović, političar Novak Buha, “biznismen” Novak Jauković, sada crnogorski univerzitetski profesor Novak Nedić, funkcioner pri vladi Srbije Novica Antić, funkcioner u Ministarstvu kulture Novica Gagović, gradski funkcioner u Kraljevu Novica Jovović, sada crnogorski advokat Novica Peković, sudija Novica Purić, službenik u jednoj beogradskoj pošti Novica Tončev, političar Obrad Isailović, lekar iz Beograda Obrad Sikimić, predsednik „Dajners kluba“ Obrad Stevanović, funkcioner u JKP u Čačku Ognjen Amidžić, TV lakrdijaš Oliver Antić, savetnik Tomislava Nikolića 99

Oliver Dulić, bivši ministar Oliver Mandić, bivši rok-muzičar Oliver Mitrović, političar iz Zrenjanina Oliver Tošković, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Omer Ekić, član “izvršiteljske” mafije Omer Hadžiomerović, sudija Pahomije Gačić, episkop vranjanski SPC Pavle Bašić, menadžerski „mrsomud“ Pavle Ilić, SNS kadar Pavle Marjanović, menadžer u oblasti farmacije i agent Trilateralne komisije Pavle Milajić, član “izvršiteljske mafije Pavle Petrović, predsednik “Fiskalnog saveta” Pavle Radanov Paja, funkcioner iz Pančeva Petar Adžić, funkcioner pri naučnom institutu “Vinča” Petar Boračev, maskirani mason ili “templar” Petar Bošković, vojno lice, oficir Petar Cvetković, direktor VBA Petar Djordjević, ostrašćeni NATO lobista Petar Djukić, lekar u Beogradu Petar Jeremić, funkcioner u Savetu za štampu Petar Karadjordjević, sin prestolonaslednika Aleksandra Petar Kostić, veliki masonski majstor Petar Luković, novinar Petar Matijević, biznismen i GMO lobista Petar Panić Pana, mafijaš i SNS-ov miljenik Petar Popović, novinar i NATO lobista Petar Škundrić, bivši ministar energetike Petar Stupar, aktivista u NVO Petar Vidačić, član “izvršiteljske” mafije Petar Vidjikant, funkcioner pri Školskoj upravi Petrašin Kasalica, pisac Porfirije Perić, pravoslavni sveštenik i bivši funkcioner u RRA Predarg Bandić, general VS i NATO lobista Predrag Ajzdeković, LGBT aktivista Predrag Arsić, političar iz Leskovca Predrag Belić Baki, „biznismen“ Predrag Bjelić, ekonomista Predrag Bubalo, bivši ministar privrede Predrag Ćetković, sudija Predrag Ćulibrk, „budža“ iz Telekoma Predrag Dimitrijević, dekan Pravnog fakulteta u Nišu Predrag Djajić, bivši načelnik Policijske uprave Valjevo 100

Predrag Filijović, član “izvršiteljske” mafije Predrag Grgić, kadar Tadićeve “Nove” demokratske stranke Predrag Grujić, policijski funkcioner u Aleksincu Predrag Kocić, član “izvršiteljske” mafije Predrag Kon, lekar i saradnik farmaceutske mafije Predrag Kostić, član “izvršiteljske” mafije Predrag Lacmanović, suvlasnik firme za ispitivanje javnog mnenja “Faktor plus” Predrag Lečić, bivši aktivista „Otpora“ Predrag Mali, “biznismen” i brat Siniše Malog Predrag Marković, “istoričar” Predrag Mijatović, političar Predrag Mijatović, lekar iz Vršca Predrag Mikić, “savetnik” predsednika Tomislava Nikolića Predrag Milisavljević, srpski oficir u penziji i agent Trilateralne komisije Predrag Opačić, kriminalac Predrag Pajdić, umetnik i LGBT simpatizer Predrag Rajšić, liberalni ideolog Predrag Ranković Peconi, „biznismen“ Predrag Sarapa, TV voditelj Predrag Simić, političar Predrag Stojadinović, aktivista udruženja „Ateisti Srbije“ Predrag Vasić, sudija Predrag Veinović, gradski funkcioner u Beogradu Predrag Vidaković, aktivista NVO „Transparentnost Srbija“ Predrag Zlatić, član “izvršiteljske” mafije Prvoslav Davinić, bivši ministar odbrane i NATO lobista Radan Ilić, političar Rade Bulatović, bivši šef BIA-e i NATO lobista Rade Dabetić, jedan od mnogobrojne bande „večnih” direktora Rade Dobroslovački, dekan FTN-a u Novom Sadu Rade Mihaljčić, istoričar Radenko Cvetić, političar iz Raške Radenko Rakonjac, član “izvršiteljske” mafije Radiša Petrić, član “izvršiteljske” mafije Radiša Ristić, “biznismen” iz Kruševca Radiša Stokić, „biznismen“ iz Velikog Gradišta Radisav Rodić Raja, pokretač lista “Kurir” Radivoj Stepanov, političar Radivoje Mićić Mića, funkcioner u BIA-i Radivoje Ognjanović, ideolog liberalizma Radmilo Kostić, ekonomista iz Pirota 101

Radoje Brković, profesor iz Kragujevca Radojica Rovčanin, direktor Agencije za kontrolu letenja Radomir Kovačević, lekar Radomir Milojević, član “izvršiteljske” mafije Radomir Naumović, lekar Radomir Nikolić, sin Tomislava Nikolića Radomir Ratko Dmitrović, funkcioner u “Večernjim novostima” Radomir Stojanović, profesor iz Novog Sada Radomir Stojšin, GMO lobista Radomir Vukčević, funkcioner „Srbija-nikla“ i australijski državljanin Radoš Bajić, glumac i dobar čovek, ali pravi političku štetu glorifikovanjem Draže Mihajlovića i njegovog pokreta Radoš Ilinčić, direktor firme „Šumadija minerali“ koja se bavi istraživanjem rude nikla Radoš Ljušić, bivši direktor “Službenog glasnika” Radosav Vujačić, bahati funkcioner „Srbijagasa“ Radoslav Djinović, policijski funkcioner Radoslav Jović, lekar iz Kraljeva Radoslav Martinović, NATO lobista Radoslav Nektarijević, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Radoslav Pavlović, “savetnik” Tomislava Nikolića Radoslav Petković, srpski književnik Radoslav Sekulić Lale, “biznismen” Radoslav Sekulović, „biznismen“ Radovan Damjanović, publicista “Fonda strateške kulture” Radovan Jelašić, bivši guverner NBS Radovan Latinović, političar Radovan Štrbac, advokat Radovan Tomić, bivši direktor Više poslovne škole u Novom Sadu Radovan Tošić, član “izvršiteljske” mafije Rajko Baralić, političar Rajko Simin, političar Ranko Keča, dekan Pravnog fakulteta u Novom Sadu Ranko Škrbić, farmaceut i agent Trilateralne komisije Ranko Vujačić, funkcioner UN-a i agent Trilateralne komisije Raša Radovanović, političar Rasim Ljajić, političar Ratibor Djurdjević, klerofašistički ideolog Rastko Popović, sudija Ratko Balaban, NATO lobista Ratko Dmitrović, direktor lista „Novosti“ Ratko Petrović, pesnik 102

Ratko Vidović, član “izvršiteljske” mafije Relja Ognjenović, funkcioner u opštini Voždovac Remzo Turković, političar iz Sandžaka Riza Haljimi, političar sa juga Srbije Robert Kozma, aktivista jedne NVO Robert Sepi, državni funkcioner Robert Vizi, političar Robertino Knjur, bivši aktivista „Otpora“ Rodoljub Milović, funkcioner u MUP-u Rodoljub Petrović, prosvetni inspektor iz Raškog okruga Rodoljub Radulović “Miša Banana”, teški kriminalac Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i za zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Živadinović, predsednik udruženja “Savez pčelara Srbije” Sabahudin Dinko Gruhonjić, vojvodjanski novinar Sabahudin Tahirović, sudija Saša Bošković, javni beležnik Saša Dragin, bivši srpski ministar poljoprivrede Saša Gmijović, političar Saša Jaćović, direktor Agencije za lekove i medicinska sredstva Saša Janjić, funkcioner u upravi “Carnex”-a Saša Janković, “zaštitnik” gradjana Saša Jovanović, novinar Saša Maksimović, tehnolog iz Novog Bečeja Saša Marković, policijski funkcioner u Valjevu Saša Mihailović, član “izvršiteljske” mafije Saša Milenić, političar i neoliberal Saša Milić, NATO lobista Saša Milošević, funkcioner filijale zdravstvenog osiguranja u Požarevcu Saša Milunović, policijski funkcioner u Lazarevcu Saša Mirković, pravnik iz Zaječara Saša Momčilović, navijački ekstremista Saša Pavlov, političar iz Pančeva Saša Petrović, funkcioner u firmi “UTMA Commerce” Saša Plećević “doktor Feelgood”, savetnik za ishranu i zdravlje Saša Popović, “biznismen” i direktor “Grand” produkcije Saša Radulović, bivši ministar privrede Saša Šekuljica, član “izvršiteljske” mafije Saša Stanković, član “izvršiteljske” mafije Saša Tasić, neoliberal i LGBT propagator Saša Todorović, političar iz Sombora Saša Vitošević, političar 103

Saša Vlaisavljević, funkcioner na aerodromu “Nikola Tesla” Saša Vukadinović, svojevremeno Tadićev čovek u BIA Sava Milić, NATO lobista Sava Sajko, sportista, filmski producent i agent Trilateralne komisije Sava Terzić, “biznismen” Savo Mićković, javni beležnik Savo Milošević, fudbalski funkcioner Savo Zagorčić, član “izvršiteljske” mafije Sekula Petrović, političar iz Beočina Sergej Trifunović, glumac Sima Marković, dekan Pravnog fakulteta u Beogradu Simo Čulić, SNS “potrčko” Simo Vuković, političar Siniša Blagojević, policijski funkcioner u Prokuplju Siniša Bobić, funkcioner u BIA Siniša Čelojević, ginekolog iz Negotina Siniša Kotur, funkcioner u vladi Srbije i GMO lobista Siniša Maksimović, političar Siniša Mali, gradonačelnik Beograda Siniša Nikolić, funkcioner u “Dunav osiguranju” Siniša Petrović, sudija Slaven Tica, bivši funkcioner u Upravnom odboru GSB-a Slavenko Grgurević, ekonomista i agent Trilateralne komisije Slavimir Stojanović Futro, dizajner i LGBT simpatizer Slaviša Grujić, političar Slaviša Kokeza, funkcioner u Fudbalskom savezu Srbije i mafijaš Slaviša Lekić, prikriveni klerofašista Slaviša Mićanović Mićan, SNS “potrčko” Slaviša Mitrović, policajac-kriminalac Slaviša Momčilović, političar Slaviša Sovtić, policijski funkcioner Slaviša Tasić, ideolog liberalizma Slaviša Topalović, političar iz Zemuna Slaviša Zlatanović, političar Slavko Pavlović, bivši funkcioner u Poreskoj upravi Slavko Tomić, lekar Slavoljub Stanojević, državni funkcioner Slobodan Aćimović, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Slobodan Antonić, politikolog Slobodan Arsenijević “Bobek”, vršio dužnost upravnika u KPZ u Valjevu Slobodan Boba Živojinović, bivši teniser Slobodan Bugarin, političar 104

Slobodan Čamprag, direktor gimnazije iz Subotice Slobodan Cvijan, bivši direktor Agencije za kontrolu letenja Slobodan Djinović, bivši aktivista “Otpora” Slobodan Gavrilović, političar Slobodan Glavonjić, bivši načelnik Sudstva za Prekršaje u Beogradu Slobodan Gvozdenović, lekar iz Valjeva Slobodan Homen, NATO lobista Slobodan Joksimović, vojno lice, oficir Slobodan Kanazir, “slikar, novinar i pesnik”, i prikriveni klerofašista Slobodan Kole Kostovski, kriminalac Slobodan Kosovac, pokojni general i NATO lobista Slobodan Krstović, ekonomista Slobodan Kvrgić, “biznismen” Slobodan M. Filipović, diplomirani etnolog i “srbista” Slobodan Manak, neoliberal i LGBT propagator Slobodan Marković, istoričar Slobodan Milovanović, NATO lobista Slobodan Nadrljanski, sudija Slobodan Nedeljković, službenik u MUP-u Srbije Slobodan Perić, “biznismen” iz Petrovca na Mlavi Slobodan Perović, advokat Slobodan Petrović, „budža“ u „Salford“-u Slobodan Radosavljević, ideolog liberalizma Slobodan Radun, “biznismen” Slobodan Šibalić, funkcioner u vladi Srbije i GMO lobista Slobodan Simić, “biznismen” Slobodan Stojšić, vlasnik i direktor “Radija 021” Šaip Kamberi, političar Slobodan Vučković, aktivista NVO „Centar za demokratiju“ Slobodan Vuksanović, bivši srpski ministar prosvete i sporta Slobodan Živanov, član “izvršiteljske” mafije Sretko Janković, sudija Srba Filipović, “potrčko” iz SNS-a Srbislav Cvejić, javni beležnik Srbobran Branković, suvlasnik kompanije za istraživanje javnog mnenja “TNS Medium Gallup” i NATO lobista Srdja Popović, bivši aktivista “Otpor”-a Srdjan Barišić, aktivista jedne NVO Srdjan Dragojević, političar Srdjan Grekulović, policijski funkcioner iz Niša Srdjan Ilić, funkcioner u komunalnoj policiji Srdjan Knežević, “biznismen” 105

Srdjan Kovačević, advokat Srdjan Kružević, čelnik “Elektrovojvodine” Srdjan Lakić, advokat iz Novog Sada Srdjan Majstorović, EU lobista Srdjan Miković, političar iz Pančeva Srdjan Milivojević, bivši aktivista “Otpora” Srdjan Mladenović, “biznismen” Srdjan Paskvali, policijski funkcioner Srdjan Predojević, urednik i voditelj na RTV “Pink” Srdjan Prodanović, zastupnik neoliberalizma Srdjan Radivojević, član “izvršiteljske” mafije Srdjan Šaper, muzičar Srdjan Sredojević, biznismen Srdjan Stanković, profesor Srdjan Stefanović, direktor Nacionalnog parka “Djerdap” Srdjan Todorović, glumac Srdjan Verbić, aktuelni ministar prosvete Srdjan Vučurević, političar Sreten Jočić “Joca Amsterdam”, “biznismen” Sreten Karić, “biznismen” iz poznatog klana Karić Sreten Radovanović, političar iz Šapca Sreten Stanković, pripadnik Žandarmerije Sreten Vujović, jedan od osnivača NVO “Centar za demokratiju” Sretko Kalinić, kriminalac Stanimir Vukićević, diplomata Stanko Bosnić, političar Stanko Crnobrnja, reditelj Stanko Filipović, član “izvršiteljske” mafije Stanko Lazendić, bivši aktivista “Otpora” Stanko Madjarac, bivši službenik u “Jugoimport”-u Stanko Popović, “biznismen” Stanko Stojanović, pripadnik žandarmerije Stanko Subotić Cane, “biznismen” Stanko Terzić, političar iz Valjeva Stanko Tomović, “biznismen” Stanko Veljović, “biznismen” i sin Miodraga Veljovića Stefan Gajić, vodja navijačkih bitangi Stefan Karić, potomak klana Karić Stefan Kovačević, propalica Stefan Krkobabić, mlada “nada” klana Krkobabićevih Stefan Lukačević, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Stefan Milić, pravnik i agent Trilateralne komisije 106

Stefan Tomašević, pravnik iz Beograda Steva Pavlović, političar Stevan Daskalović, mafijaš iz Kruševca Stevan Krstić, policijski funkcioner Stevan Lilić, profesor Pravnog fakulteta Stevan Nikčević, bivši načelnik BIA i “biznismen” Stevan Petrović, član “izvršiteljske” mafije Stevan Sojić, ekstremista iz navijačkih grupa Stevan Stevanović, “biznismen” Stevica Nazarčić, član udruženja “Ateisti Srbije” Stojadin Pavlović, protojerej-stavrofor SPC Stojan Ivanišević, bivši direktor JKP “Lisje” u Novom Sadu Stojan Marković, član Saveta za štampu Strahinja Milinović, član “izvršiteljske” mafije Strahinja Radić, policijski inspektor iz Valjeva Sulejman Ugljanin, političar iz Novog Pazara i poluprikriveni radikalni islamista Sveta Gašić, političar Sveta Todorović, biznismen Svetislav Basara, književnik Svetislav Ćurčić, član “izvršiteljske” mafije Svetislav V. Kostić, sin akademika Vladimira Kostića Svetislav Vukmirica, pravnik iz Kikinde Svetko Kovač, bivši načelnik Vojno-bezbednosne agencije Sveto Purić, bivši dekan Pravnog fakulteta u Kragujevcu Svetozar Čiplić, političar Svetozar Cvetković, glumac Svetozar Pejović, ideolog liberalizma Svetozar Stojanović, pokojni filozof Tahir Hasanović, političar i agent Trilateralne komisije Taner Turković, političar iz Sandžaka Teofil Pančić, novinar Tibor Varadi, Sorošev “pitomac” Tihomir Arsić, glumac Tihomir Simić, NATO lobista Toma Bušetić, funkcioner u “Dunav osiguranju” Toma Tasovac, brat Ivana Tasovca, bivšeg ministra kulture Tomica Milosavljević, bivši ministar zdravlja Tomislav Bokan, političar Tomislav Damjanović, političar Tomislav Djurin, NATO lobista Tomislav Gažević, pravnik 107

Tomislav Ilić, gradonačelnik Kraljeva Tomislav Jovanović, bivši ministar prosvete Tomislav Karadžić, sportski mafijaš Tomislav Lovreković, funkcioner u FK “Novi Sad” Tomislav Nikolić, aktuelni srpski predsednik Tomislav Obradović, NATO lobista Tomislav Petrović, kriminalac iz Srpske Crnje Tomislav Stojković, sudija Tomislav Tmušić, “biznismen” Tomislav Vojnić Purčar, “biznismen” Tomislav Ž. Nikolić, kadar Vučićeve kamarile iz Kruševca, svojevremeno učestvovao u kidnapovanju i pokušaju silovanja 18-godišnje devojke Milice Kostić, koja se zbog toga bacila sa 11.sprata „Rubin“-ove kule u Kruševcu (saučesnici: Miroslav Madjarac, Zvonko Ivanović, Slavoljub Trifunović) Tomislav Živanović, funkcioner u firmi “Phoenix Pharma” Tomo Odalović, asistent u Beogradskoj poslovnoj školi Toplica Spasojević, “biznismen” Uglješa Mrdić, političar Uroš Avramović, ekstremista iz navijačkih grupa Uroš Mišić, ekstremista iz navijačkih grupa Uroš Mišljenović, ideolog liberalizma Uroš Radulović, neoliberal i LGBT propagator Vanja Rakić, neoliberal i LGBT propagator Vanja Udovičić, bivši sportista i političar Vanja Vukić, političar Vasilije Kačavenda, penzionisani vladika SPC Vasilije Micić, “biznismen” Vasko Luković, pukovnik VS Vatroslav Vekarić, bivši diplomata i NATO lobista Velibor Djordjević, policijski službenik iz Aleksinca Velibor Sovrović, bivši direktor firme “Lasta” iz Beograda Velibor Stojković, “biznismen” iz Vlasotinca Velibor Vukašinović, funkcioner iz JAT-a, SNS kadar Velimir Ilić “Velja lampek”, političar Velimir Lazović, sudija Velimir Stanojević, poljoprivredni inženjer iz Čačka Velimir Tmušić, funkcioner u republičkoj prosvetnoj inspekciji Velimir Vidić “Veliki”, bivši upravnik KPZ “Zabela” Velimir Vlašić, lekar Veljko Guberinić, član “izvršiteljske” mafije Veljko Mijailović, policijski službenik Veljko Odalović, funkcioner pri vladi Srbije 108

Veljko Popara, policijski funkcioner Veljko Raičević, član “izvršiteljske” mafije Veljko Ražnatović, mlada propalica; sin kriminalca Željka Ražnatovića Arkana i pevaljke Svetlane Cece Ražnatović Veran Matić, predsednik Odbora direktora B92 Veroljub Arsić, “biznismen” iz Požarevca Veroljub Cvetković, sudija Veroljub Djukić, advokat i LGBT aktivista Veroljub Dugalić, funkcioner u Udruženju banaka Srbije Veroljub Matić, inženjer iz Koceljeve Veroljub Stevanović, političar iz Kragujevca Veselin Jevrosimović, predsednik “ComTrade”-a Veselin Milić, policijski funkcioner iz Beograda Veselin Osmajlić, političar Veselin Pješčić, funkcioner u Narodnoj banci Srbije Vidoje Jevremović, funkcioner u EMS-u Vidoje Mitrić, sudija Vidoje Petrović, političar Vidoje Stojković, član “izvršiteljske” mafije Vidoje Vujić, “biznismen” Vigor Majić, direktor istraživačkog centra “Petnica” Viktor Gostiljac, advokat Viktor Nedović, bivši pomoćnik ministra za “evrointegraciju nauke” Viktor Trifunovski, liberalni ideolog Vitomir Dinulović, “biznismen” Vitomir Vidović, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i GMO lobista Vjekoslav Cerovina, ultradesničarski simpatizer Vlada Pavlov, aktivista “Otpora” Vladan Atanasijević, IT stručnjak i agent Trilateralne komisije Vladan Djukić, funkcioner PUPS-a Vladan Jeremić, umetnik i LGBT simpatizer Vladan Joksimović, aktivista jedne NVO Vladan Jovanović, političar Vladan Maksić, vlasnik privatnog preduzeća “Nimax” Vladan Milosavljević, član “izvršiteljske” mafije Vladan Milošević, poljoprivredni inženjer iz Vladimiraca Vladan Skadrić, političar Vladan Vasić, političar iz Pirota Vladan Vukčević, advokat i NATO lobista Vladan Vukosavljević, ministar kulture Vladan Živulović, advokat i NATO lobista 109

Vlade Divac, bivši košarkaš i sportski funkcioner Vladeta Janković, bivši ambasador u Londonu Vladeta Kostić, profesor hemije iz Lipljana Vladica Dimitrov, lekar iz Dimitrovgrada Vladica Maričić, pravnik iz Niša Vladimir Arsenijević, književnik Vladimir Bjeletić, saradnik farmaceutske mafije Vladimir Božović, funkcioner u MUP-u Vladimir Bumbaširević, član SANU Vladimir Čeleketić, član organizacije “Nacionalna partija” Vladimir Crnojević, naučni radnik iz Novog Sada Vladimir Čupić, ekonomista i bankar Vladimir Cvetković, sportski funkcioner Vladimir Cvijan, advokat i političar Vladimir Desimirović, psihijatar Vladimir Dimić, narko-diler iz Lazarevca Vladimir Dimitrijević, publicista, pisac i polumaskirani klerofašista Vladimir Djerić, advokat Vladimir Djukanović, Djuka “Bizon”, SNS „potrčko“ Vladimir Djukić, lekar Vladimir Domazet, političar Vladimir Duruz, sudija Vladimir Gavrić, funkcioner u “MK group” Vladimir Gligorov, ekonomista Vladimir Goati, aktivista “Transparentnosti Srbije” Vladimir Gočanin, aktivista u NVO Vladimir Gogić, “menadžer i biznismen” Vladimir Ilić, političar i rusofob Vladimir Jovanović, SNS “potrčko” Vladimir Kolar, aktivista u NVO Vladimir Kostić, predsednik SANU, EU i NATO lobista Vladimir Lukić, aktivista u NVO Vladimir M. Petrović, naučnik iz srpske dijaspore i agent Trilateralne komisije Vladimir Marinković, univerzitetski profesor iz Beograda Vladimir Marjanović, NATO lobista Vladimir Marković, “biznismen” Vladimir Medjak, EU lobista Vladimir Mesarović, sudija Vladimir Milovanović, generalni direktor “Energoprojekta” Vladimir Milutinović, ideolog liberalizma Vladimir Nikitović, IT stručnjak 110

Vladimir Nikolić, član “izvršiteljske” mafije Vladimir Novaković, aktivista u NVO Vladimir Ognjenović, političar iz Zaječara Vladimir Orlić, doktor elektrotehnike iz Beograda Vladimir Pavićević, politikolog iz Beograda Vladimir Pavlović, službenik sudstva u Nišu Vladimir Pejić, suvlasnik firme “Faktor plus” za ispitivanje javnog mnenja Vladimir Pešić, defektolog Vladimir Petković, mašinski tehničar iz Beograda Vladimir Petronijević, aktivista NVO Vladimir Popović Beba, kontroverzni biznismen Vladimir Rebić, policijski funkcioner Vladimir Šekrevski, “biznismen” Vladimir Škrbić, funkcioner u “Dunav osiguranju” Vladimir Stanojević, funkcioner Višeg javnog tužilaštva u Nišu Vladimir Tatarević, fotograf i agent Trilateralne komisije Vladimir Todorić, član DS-a i LGBT simpatizer Vladimir Trifunović, član “izvršiteljske” mafije Vladimir Vlade Peševski, “prorok” Vladimir Vodinelić, pravnik Vladimir Vrbaški, “biznismen” iz Srbobrana Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine Vladimir Vuksanović, maneken Vladimir Zagradjanin, SPS “potrčko” Vladimir Žugić, policijski funkcioner u Leskovcu Vladislav Jovanović, bivši srpski ministar inostranih poslova Vladislav Nestorović, direktor “Vršačkih vinograda” Vlado Babić, lekar iz Sombora Vlado Mareš, funkcioner Saveta za štampu Vlajko Senić, političar Vlastimir Matejić, aktivista NVO “Centar za demokratiju” Vojin Biljić, advokat Vojin Dimitrijević, pravnik i NATO lobista Vojin Korać, narko-diler iz Lazarevca Vojin Lazarević, “biznismen” Vojin Rakić, zastupnik neoliberalizma Vojislav Andrić, matematičar Vojislav Arsić, neoliberal i LGBT propagandista Vojislav Gajić, “biznismen” Vojislav Genić, direktor u jednoj korporaciji Vojislav Janošević, političar Vojislav Koštunica, političar 111

Vojislav Mihailović, unuk Draže Mihailovića Vojislav Milajić, član “izvršiteljske” mafije Vojislav Milanović, bivši ministar vera u vladi Srbije Vojislav Milošević, analitičar i vrhunski manipulator Vojislav Nedić, advokat Vojislav Šešelj, političar i inteligentna bitanga Vojislav Stanovčić, član SANU i simpatizer Soroša Vojkan Simić, sudija Vojkan Stanić, vojno lice i NATO lobista Vučeta Tošković, penzioner iz Novog Sada i SNS simpatizer Vučko Mirčić, sudija Vujadin Masnikosa, član “izvršiteljske mafije” Vuk Božić, pravnik Vuk Drašković, političar Vuk Fatić, političar Vuk Hamović, „biznismen“ Vuk Jeremić, političar Vuk Krstanović, narko-diler Vuk Malović, suprug bivše ministarke pravde Snežane Malović Vuk Mirković, „biznismen“ i vlasnik jedne radio-stanice u Lazarevcu Vuk Pavković, propalica i sin Nebojše Pavkovića Vuk Radojević, političar iz Bečeja Vuk Raičević, aktivista u NVO Vuk Ranković, član „izvršiteljske” mafije Vuk Terzić, član “izvršiteljske” mafije Vuk Vlahović, klerofašistički simpatizer Vuk Vukićević, funkcioner pri Ministarstvu kulture Vuk Vuković, direktor jednog privrednog društva Vukašin Grozdanović, aktivista u NVO Vukašin Drobnjak, SNS kadar Vukašin Jovančić, kriminalac iz Lazarevca Vukašin Obradović, funkcioner u “NUNS”-u Vukašin Petrović, aktivista „Otpora“ Vukoje Muhadinović, “biznismen” Vukosav Konjikušić, gradski funkcioner u Kraljevu Zaharije Trnavčević, GMO lobista Žarko Bogatinović, poljoprivredni inženjer iz Leskovca Žarko Damjanović, policijski funkcioner iz Niša Žarko Dimitrijević, član “izvršiteljske” mafije Žarko Gašparević, član desničarske organizacije “Srbska akcija” Žarko Korać, političar i LGBT simpatizer Žarko Mićin, pravnik iz Novog Sada 112

Žarko Obradović, bivši ministar obrazovanja Srbije Žarko Paspalj, bivši košarkaš i sportski funkcioner Žarko Radovanović, narko-diler iz Lazarevca Žarko Radović, član “izvršiteljske” mafije Žarko Stepanović, aktivista u NVO Žarko Trebješanin, psiholog Zdenko Tomanović, advokat Zdravko Jelisavčić, vojni obaveštajac Zdravko Mijailović, NATO lobista Zdravko Ponoš, general VS i NATO lobista Željko Čavić, član “izvršiteljske” mafije Željko Djukić, kadar DS-a Željko Djurdjev, komandir saobraćajne policije iz Kikinde Željko Dvožak, kadar DS-a Željko Ivanji, političar i LGBT simpatizer Željko Kesić, član “izvršiteljske” mafije Željko Maksimović Maka, kriminalac Željko Malušić, funkcioner u Zrenjaninu Željko Milković, funkcioner u GSP-u Željko Mitrović, osnivač “TV PINK”-a i agent Trilateralne komisije Željko Radinković, zastupnik neoliberalizma Željko Sertić, ministar privrede Željko Sušec, profesor iz Pančeva Željko Vidović, bivši čelnik opštinske vlasti u Vrbasu iz DS-a Željko Vujinović, funkcioner u “Microsoft”-u Željko Žunić, “biznismen” Žika Gojković, ekonomista iz Sombora Žikica Trajković, član “izvršiteljske” mafije Živan Djurišić, sudija u penziji iz Velike Plane Živan Marelj, političar Živan Milinov, član “izvršiteljske” mafije Živković Živko, policijski funkcioner Živojin Šarčanski, “biznismen” Živomir Novaković, direktor “Galenike” Živorad Mrkić, sindikalni funkcioner Živorad Smiljanić, političar iz Apatina Zaim Redžepović, državni sekretar u Ministarstvu rada Zlatan Dimitrić, sudija Zlatan Peručić, bivši direktor “Beobanke” Zlatibor Lončar, političar i saradnik farmaceutske mafije Zlatko Čobović, član Saveta za štampu Zlatko Milikić, funkcioner pri Ministarstvu finansija 113

Zlatko Radosavljević, državni funkcioner Zlatko Šulović, zamenik javnog tužioca u Valjevu Zoltan Bunjik, bivši vojvodjanski funkcioner Zoltan Pek, političar Zoran Adam, kadar DS-a Zoran Ajković “Ajkula”, narko-diler iz Niša Zoran Andjelković Baki, „biznismen“ iz SPS-a Zoran Antić, inženjer šumarstva iz Jagodine Zoran Avramović, sociolog i politikolog Zoran Babić “Manulać”, političar Zoran Bašanović, funkcioner iz SNS-a Zoran Basaraba, agent Trilateralne komisije Zoran Bogdanović, član “izvršiteljske” mafije Zoran Bojanić, ekonomista iz Kraljeva Zoran Ćirović, funkcioner u Komisiji za hartije od vrednosti Zoran Ćopić, “biznismen” Zoran Ćulum, „biznismen“ Zoran Daljević, „ekspert“ za finansije i agent Trilateralne komisije Zoran Djukić, član “izvršiteljske” mafije Zoran Dragišić, profesor na fakultetu bezbednosti i NATO lobista Zoran Drakulić, “biznismen” Zoran Drobnjak, funkcioner u “Putevima Srbije” Zoran Dukić, član “izvršiteljske” mafije Zoran Gajić, kadar DS-a Zoran Ilić, NATO lobista Zoran Ivanović, veterinarski inspektor Zoran Ivošević, funkcioner Saveta za štampu Zoran Jajić, “biznismen” iz Novog Sada Zoran Janjušević, “biznismen” i bivši Djindjićev savetnik Zoran Janković, policijski funkcioner u Pančevu Zoran Jeremić, masonski majstor Zoran Jotić Jotka, mafijaš iz Kruševca blizak političarima Zoran Jović, član “izvršiteljske” mafije Zoran Jovičić, stručnjak u civilnom vazduhoplovstvu i agent Trilateralne komisije Zoran Jozić, profesor iz Blaca Zoran Karadžić, funkcioner u RRA Zoran Krejović, funkcioner u republičkom Geodetskom zavodu Zoran Lazarević “Brlja”, “biznismen” Zoran Lazić, pomoćnik u Ministarstvu za rad Zoran Lučić, aktivista CESID-a Zoran Lukić, direktor “Radio-Odžaka” 114

Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran Zoran

Luković “Verdi”, “biznismen” M. Marković, aktivista u NVO Majdak, LGBT lobista Marinković, veterinarski inspektor Marković, “biznismen” Mićović, kadar DS-a Milačić, direktor Centra za decu u Zvečanskoj ulici u Beogradu Milekić, gradjevinski tehničar iz Kučeva Milojević Zelja, saradnik Vučića i Vulina Milošević, pravnik Mitrović, visoki funkcioner “Viktorija grupe” Narandžić, funkcioner u novosadskom “Vodovodu” Naumović, pravnik i agent Trilateralne komisije Nenezić, novinar i publicista Ostojić, novinar, političar i ideolog liberalizma Pajić, pravnik Panajotović, pomoćnik ministra “zdravlja” Panović, glavni urednik lista “Danas” i NATO lobista Perišić, funkcioner SNS-a iz Niša Petković, “biznismen” i GMO lobista Popović, “biznismen” Popović, funkcioner u Upravnom odboru RTS-a Pralica, ekonomista iz Beograda Radman, masonski “bućkuriš” Radoman, ekonomista Radosavljević, direktor IMT-a i IMR-a Rajačić Raja, kadar SNS-a iz Pančeva Rajović, direktor u EPS-u Savanov, kožarski tehničar iz Kovačice Savić, sudija Šćepanović, funkcioner u FK “Vojvodina” Stanić, funkcioner BIA Stanković, bivši ministar zdravlja Stanojević, “biznismen” iz Vrnjačke Banje blizak SNS-u Stojiljković, državni funkcioner Tanasković, političar iz DS-a Tankosić, političar Tasić, “biznismen” i bivši policijski službenik Terzin, političar Tomašević, funkcioner u MUP-u Trninić, “biznismen” Vitorović, “ekspert” u oblasti medija i agent Trilateralne komisije 115

Zoran Vukićević, NATO lobista Zoran Živković, bivši srpski premijer i NATO simpatizer Zvezdan Kalmar, funkcioner u Centru za ekologiju Zvezdan Radojković, policijski funkcioner iz Pančeva Zvezdan Terzić, sportski mafijaš Zvonimir Nikezić, vlasnik jedne “konsultantske kuće” Zvonimir Stević, političar Zvonko Brnjas, “profesor” bankarstva Zvonko Jakopović, “biznismen” Zvonko Mihajlović, funkcioner SRS-a Zvonko Mitrović, “biznismen” iz Čačka blizak SNS-u Zvonko Obradović, političar Zvonko Veselinović, “biznismen” sa Kosova

Primetićete u spisku ljude koji su ostrašćeni politički protivnici u javnosti, naizgled čak i lično. Ne nasedajte na takve stvari. Iako deluje nemoguće da su, na primer, Slobodan Milošević (koga smo sa spiska sklonili, jer je umro) i Čedomir Jovanović, bili bliski masonskim krugovima (koliko god to bilo indirektno ili direktno, i svako u svoje vreme), te da su im „vrhovne gazde“ bili isti ljudi, to je bilo uistinu tako – bar dok se Miloševiću nisu „otvorile oči“, a onda je za njega bilo kasno. Da ne budete u nedoumici i zabludi, svojevremeno je plasirana priča o tome kako se navodno na prostorima Srbije vodila i vodi nekakva „oštra borba“ izmedju masonerije i jezuitskog reda. Proturajući tu tvrdnju, objašnjavani su pomoću toga čak i takvi dogadjaji kao ubistvo Zorana Djindjića i svrgavanje sa vlasti Slobodana Miloševića. Ali vrhovi masonerije i vrhovi jezuitskog reda imaju ISTE CILJEVE – uspostavljanje kontrole nad celim čovečanstvom! Nisu oni ni u kakvoj medjusobnoj borbi – oni rade ZAJEDNO na ostvarenju tog cilja. Vodite takodje računa da ovde NE POISTOVEĆUJETE jezuite i katoličanstvo kao religiju – koliko god imali zajedničko poreklo, te dve stvari nisu iste. Upravo su jezuiti proganjali istinske prosvetitelje i zatirali doktrine radne masonerije, a nasuprot tome - nova (spekulativna) masonerija skoro da je njihov izum. Na drugoj strani, postoji u Rimokatoličkoj crkvi mnogo istinskih vernika, čak i na visokim pozicijama u hijerarhiji, koji 116

nikada ne bi ušli u takve prljave namisli. Pokušaćemo jednostavno da objasnimo kako funkcioniše ova pokvarenjačka družina iz masonskog i jezuitskog vrha. Zamislite lep i sunčan dan, i zamislite da je u toku letnji školski raspust. Deca su slobodna od škole i uglavnom provode vreme u igri i druženju. Sada, recimo, nekoliko dečkića odluči da igra fudbal i pozovu još svojih drugara. Uskoro ih ima dovoljno da formiraju nekoliko ekipa za fudbal „na male goliće“. Dok dve ekipe igraju, ostali su u gledalištu i neki navijaju, dok neki samo posmatraju, svi zajedno uživajući. U toku igre mogu se desiti i svadje, sporovi, nesporazumi, može doći i do tuče, može planuti i mržnja. Ali, retko to traje duže od jednog dana. Posle su opet svi drugari i opet zakazuju fudbal... Zašto vam ovo navodimo? Masonerija funkcioniše skoro na isti način, jedino što su sada one dečačke fudbalske ekipe ustvari političke partije i slične grupacije. Masoni su pozicionirani U SVIM POLITIČKIM PARTIJAMA i u SVIM ORGANIZACIJAMA! Ko god da pobedi na izborima, pobedjuje i masonerija! Masoni su samo u svemu tome igrali utakmicu - „na male goliće“! U toku rada srpskog parlamenta mogli ste primetiti da se dogadjaju svadje i razne vrste uvreda – NE NASEDAJTE NA TO! Posle svadje, ti isti nazovi-ljudi će otići u skupštinski bife i često popiti kafu zajedno, što i jeste realnost koji mnogi mogu posvedočiti. Setite se samo, na primer, kako su skoro svi poslanici odreda glasali za obaveznu vakcinaciju u Srbiji! Zašto? Pa to je zapravo i cilj (jedan od mnogih ciljeva) masonerije – vakcinisati srpsku decu sa što više modernih kontroverznih vakcina: biće više uvrnuto bolesnih mališana, onda je više potrebno skupih lekova, time će više zaraditi moćne farmaceutske kompanije (automatski biće više „provizije“ u džepovima srpskih političara), biće još manje sposobnih Srba, a i uvek se sa Zapada može onda pojaviti neko da nas „spasava“, pa nam onda prozapadni srpski “podrepaši” mogu na to ukazivati i veličati kapitalističku trulež. O svemu ovome, srpska masonska „boranija“, tj. mnoštvo nižerangiranih srpskih masona, PROSTO NEMA POJMA! A ako i dodju do pravih informacija šta to zapravo masonerija predstavlja, odmah će ih odbaciti kao „teorije zavere“, 117

jer im je mozak „ispran“ tokom školovanja. Pa upitajte se, dragi ljudi, kako to da u masonima nema niti jednog pravog seljaka?! Tu i tamo nadje se poneki nazovi-poljoprivrednik poput Marijana Rističevića i njemu sličnih, ali od pravih seljaka nema nikoga! Odgovor je narod dao već odavno: zato što „nema prave budale bez školovane budale“! A masonski manipulatori, kao što je to Dragutin Zagorac, ne libe se da kažu i sledeće: „...samo su ortodoksni katolici i devijantne ličnosti protiv masonerije...“ Šta ostaje današnjim „akademskim gradjanima“ da misle posle ovakve izjave? Ništa. Da pognu glavu i da ćute, jer ako nešto zucnu protiv masonerije, postoji velika šansa da budu proglašeni „devijantnim“. Usput, primetite onaj izraz „ortodoksni katolici“. Upravo se mnogi iz te grupe u Katoličkoj crkvi razlikuje od Jezuitskog reda koji se sam skoro i ne razlikuje u praksi od moderne masonerije. I upravo ovde vidimo da i lažljivi Zagorac vrlo dobro zna tu razliku. Od celog onog spiska srpskih masona i njihovih istomišljenika (koji je daleko od ažurnog), SAMO NEKOLIKO LJUDI tačno zna šta to u stvari masonerija radi i šta joj je cilj. Ostali će trabunjati o humanosti, o ljudskoj dobrobiti i napretku čovečanstva, o duhovnoj izgradnji i o još mnogim masonskim lažima kojima zamlaćuju širu zajednicu. I što je najgore, i lično će mnogi od njih u to iskreno verovati. Zbog svega ovoga, nemojte spiskove odavde zloupotrebljavati i koristiti ih kao nekakve „spiskove za odstrel“. Sažalite se nad tim našim domaćim budalama i naprosto im NE VERUJTE NIŠTA! Nemojte ih mrzeti, niti preduzimati neke drastičnije korake, jer od toga neće biti nikakve

koristi. Samo ćete izazvati nesreću. Spiskovi služe samo tome da shvatite kojim to kreaturama ne treba verovati, ali i tome do koje mere su srpska država i društvo zahvaćeni ovom bolešću. Izbegavajte ove ljude, ne podržavajte ih, ne ulazite sa njima ni u kakve dogovore, ne počinjite sa njima nikakav posao, ne glasajte za njih ako su političari, ne udavajte se i ne venčavajte se sa njima, niti ih prihvatajte kao partnere u bilo čemu! Za buduće državnike bi ovaj spisak trebao biti prvi filter kojim će odbaciti ove ljude kao svoje eventualne saradnike. 118

Borba protiv ideja moderne masonerije i ostalih ideja današnjih posrnulih ljudskih duhova, vodi se PRVENSTVENO U SVAKOM POJEDINCU! Dakle, VODITE BORBU DA ODBACITE U SEBI MORALNI RELATIVIZAM kojim ste i vi najverovatnije ZATROVANI, i koji masoni i njima slični propagiraju! Usvojite u samima sebi put ka DOBRU, onom Dobru koje se opisuje u svim Svetim spisima i usmenim predanjima, u svim religijama i istinskim duhovnim tradicijama sveta. Držite se apsolutnih moralnih normi u okvirima one „količine“ slobode, koju možete lično da podnesete, jer previše slobode koju ne možete da izdržite - vodi vas pravo u propast! Ne hvatajte se, takodje, ni na klerofašistički “lepak”, jer ta ideologija ne može doneti nikakvog dobra na duže staze. Znate, nije uopšte strašno grešiti. Strašno je ako to ponavljate i usvajate kao obrazac ponašanja. Strašno je ako iz grešaka ne izvlačite pouke. Strašno je ako na greške namerno navodite druge ljude. Još o nečemu. Jedna od tragedija današnjeg čovečanstva je i posrnuće onoga što bi žensko biće trebalo biti u ljudskom rodu. To posrnuće je bilo i za očekivati, pošto je muški svet odavno prestao biti odgovoran, požrtvovan i pažljiv prema ženama. I u našem društvu, već od početka XX veka dolazi, pod uticajem ludačkih ideja sa Zapada, do dodatne degradacije i degeneracije žena (koje su ionako veoma teško živele). Medju ženama se širi sumanuta težnja za nekakvom „slobodom“ koja im, skoro po pravilu, donosi bedu i usamljenost duha. Retke su žene bile u stanju da izdrže izlazak iz sfere koja im pruža relativnu zaštitu i da opstanu kao primeri svetlosti duha ljudskog, transformišući se u bića dostojna da ih drugi ljudi slede. Ono što se češće dogadjalo je to, da ih je njihova „sloboda“ prosto gazila i pretvarala počešće u obrazovane i poluobrazovane kurvetine, bez imalo srama i dostojanstva. No žene nisu sve ovo radile bez razloga i iz hira. Položaj ženski nije odavno u evropskoj civilizaciji bio onakav, kakav zaslužuju po prirodi Kosmičkih zakona. Spekulativna masonerija je ženama debelo podvalila navlačeći ih u oblasti života gde su se jadnice morale dokazivati i ubijati od posla da bi im odali dužno priznanje. U tom strahovitom naporu, vrlo često su gubile onaj prefinjeni osećaj intuicije koji ženski svet drži u vezi 119

sa Majkom Prirodom, i istovremeno poprimale neke uobičajene manire muške bezosećajnosti. Tako je žena postajala ono, što se danas naziva „uspešnom“. U isto vreme, skoro po pravilu, takve žene su težile da udju u muška društva gde im je ranije bio onemogućen ulaz – u politiku i u tajne muške organizacije. Da se ne bi pogrešno razumeli, pisci ovog dela ne zastupaju tezu da žena treba samo „da sedi kod kuće, kuva ručak i gaji decu“. Nikako ne! Medutim, ako i žene krenu putem koji sada pomahnitali muški rod gazi – a to je put uništenja svega onog što čoveka čini čovekom – propast ljudskog roda je neminovna! Zato, koliko god smo protiv masonerije i njenih vešto maskiranih suštinskih ideja, još više smo protiv toga da se ženski svet tim idejama priklanja. A dobar broj „dama“ u Srbiji i Crnoj Gori, koje su se već pogubile i te ideje prihvatile (svesno ili nesvesno) su:

Adriana Anastasov, ekonomista iz Niša Agneš Kartag Odri, sudija Aja Fukuda, aktivistkinja u NVO Aleksandra Antić, članica “izvršiteljske” mafije Aleksandra Arandjelović, lekar iz Beograda Aleksandra Beštić, javni beležnik Aleksandra Ćurčić, aktivistkinja u NVO Aleksandra Damjanović, zastupnik neoliberalizma Aleksandra Djurdjev, političarka Aleksandra Djurović, političarka Aleksandra Gavrilović, LGBT aktivista Aleksandra Gazivoda, funkcionerka u RFZO Aleksandra Janković, psiholog Aleksandra Jerkov, političarka i LGBT simpatizer Aleksandra Joksimović, funkcionerka Centra za spoljnu politiku Aleksandra Jovanović, sociolog Aleksandra Kapamadžija, lekar iz Novog Sada Aleksandra Kojić, političarka Aleksandra Maletić, psiholog iz Novog Sada Aleksandra Paunović, lekar iz Negotina Aleksandra Sekulić, aktivistkinja CZKD Aleksandra Tomić, ekonomista i SNS kadar Aleksandra Trešnjev, član “izvršiteljske” mafije Aleksandra Ulemek, kriminalac 120

Alena Bukilić, politikolog iz Beograda Ana Andjelković, političarka Ana Brnabić, političarka i agent Trilateralne komisije Ana Cvetković, korumpirana poreska inspektorka Ana Djukanović, sestra Mila Djukanovića, umešana u vrtlog „biznisa“ u Crnoj Gori i duboko u Trilateralnoj komisiji Ana Djurović, političarka Ana Filipović, vaspitačica iz Kragujevca Ana Hrustanović, ambasadorka Srbije u Italiji Ana Isaković, aktivistkinja CZKD Ana Knežević Bojović, pravnik Ana Manić, aktivistkinja NVO „Gradjanske inicijative“ Ana Marija Žujović, fitnes sportistkinja Ana Perendić, član “izvršiteljske” mafije Ana Perić, asistentkinja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu Ana Pešikan, bivša ministarka nauke Ana Petrović Vukićević, pravnik Ana Stefanović, bivša direktorka lista “Pravda” i supruga Nebojše Stefanovića Ana Trbović, ekonomista i diplomata Ana Zorbić, LGBT aktivista Anamarija Viček, političarka Andja Petković, NATO lobista Andjela Veštica, go-go igračica Aneta Goranović, neoliberal i LGBT propagator Angelina Žeželj, LGBT aktivista Anica Veljović, član “izvršiteljske” mafije Aniko Muškinja Hajnrih, pokrajinski ombudsman Anka Bakić, prva žena mason u Srbiji Atina Marković Ferari, “starleta i pevačica” Biljana Cincarević, umetnica i LGBT simpatizer Biljana Čukanović, farmaceut Biljana Djerić, član “izvršiteljske” mafije Biljana Hasanović Korać, političarka Biljana Ilić Stošić, politikolog iz Kragujevca Biljana Kralj, advokat Biljana Kunić, lekar iz Beograda Biljana Mihaljević, lekar Biljana Milutinović, filolog i stručnjak za marketing Biljana Naumović, farmaceut Biljana Pantić Pilja, advokat iz Novog Sada Biljana Pavlović, pravnik 121

Biljana Peševska, član “izvršiteljske” mafije Biljana Petrović, član “izvršiteljske” mafije Biljana Savić, sudija Biljana Savović, pravnik iz Sečnja Biljana Srbljanović, dramski pisac Biserka Jeftimijević Drinjaković, bivša funkcionerka u NIS-u Biserka Tošović, član “izvršiteljske” mafije Biserka Živković, supruga bivšeg premijera Zorana Živkovića Bobana Macanović, aktivista u NVO i LGBT aktivista Bojana Bajrušević, kriminalac Bojana Balević, aktivistkinja u NVO Bojana Begović, političarka Bojana Medenica, aktivistkinja NVO „Transparentnost Srbija“ Bojana Milanović, član “izvršiteljske” mafije Bojana Ordinačev, glumica Bojana Paunović, sudija Bojana Petrović, sponzoruša iz Beograda Bojana Rajić, manekenka Bojana Savović, funkcionerka u Tužilaštvu Bojana Selaković, aktivistkinja NVO „Gradjanske inicijative“ Bojana Stamenov, pevačica Bojana Stojković, neoliberal i LGBT propagator Bojana Todorović, GMO lobista Bojana Vukašinović, aktivistkinja u NVO Borka Božović, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Borka Pavićević, NVO aktivistkinja Bosa Nenadić, sudija Božana Vojinović, “starleta” Branislava Belić, lekarka Branka Bošnjak, arhitekta iz Beograda Branka Djukić, čelnica “Tanjuga” Branka Dražić, sudija Branka Gajić, pomoćnica u Ministarstvu rada Branka Janković, pravnik iz Sremskih Karlovaca Branka Karavidić, političarka Branka Marković, sudija iz Valjeva Branka Nevistić, novinarka Branka Pejović, sudija Branka Prpa, supruga Slavka Ćuruvije Brankica Stanković, novinarka Dana Manevska, sponzoruša iz Beograda Danica Čolović, član “izvršiteljske” mafije 122

Danica Vučenić, novinarka Danijela Amidžić, manekenka Danijela Nikolić, sudija Danijela Novaković, komunalna inspektorka iz Aleksinca Danijela Vazura, funkcionerka u jednoj agenciji pri vladi Srbije Danka Carić, javni beležnik Danka Stanojević, član “izvršiteljske” mafije Darinka Dugić Dara, “biznismenka” Darinka Gelić, član “izvršiteljske” mafije Dejana Dejanić, dizajnerka i LGBT simpatizer Dejana Momčilović, dizajnerka i LGBT simpatizer Dejana Stevkovski, aktivistkinja NVO „Gradjanske inicijative“ Dejana Živković, manekenka Desanka Petrović, sudija iz Valjeva Desanka Radunović, profesorka na Matematičkom fakultetu u Beogradu Desanka Romić, član “izvršiteljske” mafije Diana Dragutinović, bivša ministarka finansija Dijana Hrkalović, službenica pri MUP-u Srbije Dijana Lazić Puškaš, funkcionerka u Zavodu za psihofiziološke poremećaje Dijana Vukomanović, političarka Dina Rakin, aktivista jedne NVO Dobrica Purenović, menadžerka školovana na „Megatrendu“ Dobrila Pavlica, član “izvršiteljske” mafije Draga Božinović, aktivistkinja jedne NVO Dragana Barišić, lekar iz Kruševca Dragana Boljević, sudija Dragana Čvrkić, član “izvršiteljske” mafije Dragana Djukić, sudija Dragana Djuković, političarka Dragana Dobrilović, član “izvršiteljske” mafije Dragana Džajić, ćerka fudbalera Dragana Džajića Dragana Ilić, pravnik Dragana Kalinović, funkcionerka u PIO fondu Dragana Krstanović, sudija iz Pančeva Dragana Marković, direktorka Poreske uprave Dragana Medurić, lekar u bolnici u Požarevcu Dragana Milošević, član udruženja „Ateisti Srbije“ Dragana Nikolić Solomon, funkcionerka u misiji OEBS-a u Srbiji i LGBT aktivista Dragana Rajačić, bivša direktorka u EPS-u Dragana Škamla, političarka iz Beočina Dragana Smiljević, javni beležnik 123

Dragana Stankov, bivša direktorka JP za stambene poslove u Vršcu Dragana Stojkov, član “izvršiteljske” mafije Dragana Šutić, „biznismenka“ Dragana Todorović, stečajna upravnica i LGBT simpatizer Dragana Veličković, kadar DS-a Dragana Vučićević, urednica na TV “Studio B” Dragana Vujasinović, aktivista u NVO Dragana Vujović Djermanović, blogerka DraganaTadić Petrović, pravnik Dragica Nikolić, supruga Tomislava Nikolića Dragica Popesku, sudija Dragica Tomić, bivša direktorka VPŠ strukovnih studija u Novom Sadu Dragica Vujadinović Milinković, profesorka na Pravnom fakultetu Dragoslava Barzut, LGBT aktivista Dubravka Filipovski, diplomirani pedagog iz Beograda Dubravka Knežević, advokat iz Novog Sada Dubravka Velat Dereta, osnivač NVO „Gradjanske inicijative“ Dunja Mijatović, službenik u OEBS kancelariji u Srbiji Dunja Vujčić, “stručnjak” za marketing Dušanka Subotić Homen, advokat Dušica Jevdjenović, “državna” starleta Dušica Jevdjenović, bivša “savetnica” u vladi Srbije Dušica Maksimović, sestra Zvonka Veselinovića, mafijaša sa Kosova Dušica Nikolić, ekonomista iz Beograda Dušica Popadić, aktivista u NVO Dušica Stojković, politikolog iz Beograda Dušica Stošić, “biznismenka” Elvira Kovač, političarka i LGBT simpatizer Emilija Stanković, profesorka Pravnog falulteta u Kragujevcu Gabrijela Kragujević, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Goga Sekulić, pevaljka Goranka Lončarević, lekar i lobista farmakomafije Gordana Čomić, političarka Gordana Damjanović, član “izvršiteljske” mafije Gordana Danilović Grković, “naučna” radnica Gordana Djordjević, član „izvršiteljske“ mafije Gordana Jovanović, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Gordana Knežević Monašević, urednica „Malog politikinog zabavnika“ Gordana Marković, aktivistkinja NVO CLDS Gordana Petković, sudija Gordana Stevanović, državni funkcioner Gordana Šurlan Momirović, genetičarka i GMO lobista 124

Gordana Topić, političarka Gordana Vladimir Subakov Simić, biolog i GMO lobista Gordana Zorić, lekar iz Kovina Gorica Mojović, političarka Gorica Živković, “biznismenka” Gorjana Marinković, političarka Ines Besarović, agent Trilateralne komisije Irena Aleksić, profesorka engleskog jezika iz Kraljeva Irena Cvetić, “biznismenka” Irena Ljubomirović Ivanković, zaposlena u Skupštini grada Beograda Irena Vujović, ekonomista iz Beograda Irena Živković, član “izvršiteljske” mafije Irina Rizmal, NATO lobista Isidora Bjelica, pisac Isidora Ranković, član „izvršiteljske mafije“ Iva Branković, LGBT aktivista Iva Sekulić Graovac, javni beležnik Iva Štrljić, glumica Iva Žikić, “savetnica” Dragice Nikolić Ivana Bogosavljević Čikić, „projektni menadžer“ Ivana Bukarica Biuković, član “izvršiteljske” mafije Ivana Ćirković, funkcionerka pri vladi Srbije Ivana Dinić, političarka Ivana Dulić Marković, političarka Ivana Grabež, javni beležnik Ivana Lazarević, aktivistkinja jedne NVO Ivana Lukić, psiholog Ivana Matić, funkcionerka u Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika Ivana Miković, generalni direktor B92 Ivana Mišković, ćerka Miroslava Miškovića Ivana Ristivojević, sudija Ivana Sojiljković, inženjer pejzažne arhitekture iz Užica Ivana Stanković, aktivistkinja u NVO Ivana Stefanović, aktivistkinja NVO „Centar za demokratiju“ Ivana Stjelja, aktivistkinja u NVO Ivana Žugić, član “izvršiteljske” mafije Ivanka Adžić, kadar DS-a Ivanka Knežević Kozić, sudija Ivanka Kostić, pravnik Izabela Kisić, aktivistkinja jedne NVO Jadranka Beljan Balaban, političarka Jadranka Joksimović, EU i NATO lobista i SNS simpatizer 125

Jadranka Jovanović, operska pevačica Jagoda Kovačević, agent Trilateralne komisije Jana Ljubičić, pravnik iz Beograda Jana Mišović, neoliberal i LGBT propagator Jasmina Bjeletić, direktorka “Apoteka Beograd” Jasmina Janković, lekarka Jasmina Krstić, član “izvršiteljske” mafije Jasmina Miković, aktivistkinja u NVO Jasmina Mitić, član “izvršiteljske” mafije Jasmina Mitrović Marić, “savetnica” Tomislava Nikolića Jasmina Nedović, lekar iz Kragujevca Jasmina Obradović, pravni tehničar iz Novog Sada Jasmina Stanojević, sudija Jasmina Trbović Stanković, član “izvršiteljske” mafije Jasmina Vasović, sudija Jasmina Vujić, srpska naučnica iz dijaspore Jasminka Petrović, autorka knjige “Seks za početnike” namenjene tinejdžerima Jasna Andjelić, član “izvršiteljske” mafije Jasna Avramović, gradonačelnica Smedereva Jasna Belović, sudija Jasna Bojadžijevska, javni beležnik Jasna Brčkalović, član “izvršiteljske” mafije Jasna Knežević, agent Trilateralne komisije Jasna Matić, bivša ministarka za telekomunikacije i GMO lobista Jasna Šarčević Janković,funkcionerka u Tužilaštvu za ratne zločine Jasna Stevović, kadar SNS-a iz Aleksinca Jelena Aleksić, član “izvršiteljske” mafije Jelena Bojović, menadžerka u mnogim aktivnostima NVO Jelena Burmazović, član “izvršiteljske” mafije Jelena Divljaković, član “izvršiteljske” mafije Jelena Djordjević, LGBT aktivista Jelena Dragović, član “izvršiteljske” mafije Jelena Gavrilović, glumica Jelena Goronja, član “izvršiteljske mafije Jelena Jelača, umetnica i LGBT simpatizer Jelena Jevtić, član “izvršiteljske” mafije Jelena Jovanović, supruga Čede Jovanovića Jelena Karleuša, pevaljka Jelena Krunić, „plesačica“ iz beogradskih klubova Jelena Medarović, aktivistkinja u NVO Jelena Mijatović, vaspitačica iz Beograda 126

Jelena Milić, ostrašćeni NATO lobista Jelena Milovanović, aktivistkinja jedne NVO Jelena Ognjanović, član “izvršiteljske” mafije Jelena Petrović, aktivistkinja u NVO Jelena Popović, član “izvršiteljske” mafije Jelena Radojković, aktivistkinja jedne NVO Jelena Ribać, aktivista u NVO Jelena Simić, zastupnik neoliberalizma Jelena Stanić, lekarka u Institutu u Sremskoj Kamenici Jelena Stanković Miković, član “izvršiteljske” mafije Jelena Stevin, umetnica i LGBT simpatizer Jelena Stojanović, član “izvršiteljske” mafije Jelena Trivan, političarka Jelena Vasiljević, LGBT aktivista Jelena Vitorović, član “izvršiteljske” mafije Jelena Volić, aktivistkinja u NVO Jelena Vučković, član “izvršiteljske” mafije Jelica Bojanić Kerkez, sudija Jelisaveta Karadjordjević, „princeza“ i agent Trilateralne komisije Jelisaveta Pribojac, pravnik iz Kraljeva Jorgovanka Tabaković, guvernerka NBS Jovana Ćirić, stručnjak za marketing Jovana Diković, ideolog liberalizma Jovana Gligorijević, novinarka Jovana Joksimović, TV voditeljka Jovana Jovanović, političarka Jovanka Jovanović, javni beležnik Jovanka Miljuš Djukić, molekularni biolog i GMO lobista Jovanka Todorović, LGBT aktivista Katarina Manojlović Andrić, sudija Katarina Martić, novinarka Katarina Prelić, politikolog iz Beograda Katarina Rakić, pravnik iz Beograda Katarina Šušnjar, “studentkinja” iz Beograda Katarina Tomašević, “savetnica” direktora policije Katica Vijuk, inženjer organizacije rada iz Šida Kori Udovički, jedan od anonimnih „stubova“ Trilateralne komisije u Srbiji Kristina Jovanović, lekarka iz Novog Sada Kristina Vujić, aktivistkinja u NVO Ksenija Forca, aktivistkinja NVO „Žene u crnom“ Ksenija Janković, bivša supruga Aleksandra Vučića Ksenija Milenković, EU lobista 127

Ksenija Petovar, aktivistkinja NVO „Centar za demokratiju“ Lara Masniković, kadar DS-a Latinka Perović, političarka Leila Ruždić, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Lejla Bratić, pravnica Lena Bogdanović, glumica Lepa Mladjenović, aktivistkinja NVO „Žene u crnom“ Lidija Bartus Vasiljević, agent Trilateralne komisije Lidija Bjelovuk, političarka Lidija Udovički, agent Trilateralne komisije Lila Radonjić, profesorka na Fakultetu političkih nauka Ljibuška Lakatoš, profesorka fizičkog vaspitanja iz Stare Pazove Ljiljana Benać Šantić, političarka Ljiljana Beronja, lekar iz Kule Ljiljana Blagojević, član „izvršiteljske mafije“ Ljiljana Bogavac, aktivista u NVO Ljiljana Djurdjevac, “medijska analitičarka” Ljiljana Džuver, pravnik Ljiljana Habjanović Djurović, novinar i pisac Ljiljana Karać, sudija Ljiljana Kosorić, lekar iz Kosjerića Ljiljana Kožović, kadar DS-a Ljiljana Malušić, sociolog iz Beograda Ljiljana Nedeljković, bivši šef kabineta Vojislava Koštunice Ljiljana Nestorović, novinarka iz Beograda Ljiljana Pavlović, pravnik Ljiljana Petrović, profesor na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu Ljiljana Popović, funkcionerka u Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu Ljiljana Smajlović, novinarka Ljiljana Stojanović, funkcionerka u „Univerzal“ banci Ljiljana Ubović, aktivistkinja u NVO Ljiljana Vasić, lekar iz Kragujevca Ljiljana Živković, čan “izvršiteljske” mafije i LGBT aktivistkinja Ljubica Gojgić, NATO lobista Ljubica Mrdaković Todorović, lekar iz Niša Ljubuška Lakatoš, političarka Ljupka Stanković, član “izvršiteljske” mafije Lovorka Nikolić, “biznismenka” Magdalena Pejčev, “plesačica” po klubovima za zabavu Maja Adrovac, kriminalac Maja Bobić, aktivistkinja jedne NVO Maja Ciganović, kadar DS-a 128

Maja Danilović, političarka iz Kraljeva Maja Dukić, član “izvršiteljske” mafije Maja Gojković, političarka Maja Ilić, sudija Maja Josić, neoliberal i LGBT propagandista Maja Marić, zastupnik “Kryolan” kozmetike Maja Popović, funkcionerka u Gradskom zavodu za hitnu pomoć u Beogradu Maja Sedlarević, političarka Maja Stojanović, aktivistkinja NVO „Gradjanske inicijative“ Maja Vidić, ćerka i pomoćnica mafijaša Velimira Vidića Marija Bijelić, bivša savetnica ministra Lazara Krstića Marija Bogdanović, LGBT aktivista Marija Draškić, sudija Marija Dražović, aktivistkinja u NVO Marija Ekmedžić, član udruženja „Ateisti Srbije“ Marija Elizabeta Štulić, sudija Marija Gačić, član “izvršiteljske” mafije Marija Gardašević, član udruženja „Ateisti Srbije“ Marija Grujuć, “državna” starleta Marija Jelić, agent Trilateralne komisije Marija Jovičić, SNS kadar Marija Kordić, funkcionerka Saveta za štampu Marija Manić, kadar DS-a Marija Marić, član udruženja „Ateisti Srbije“ Marija Miloradov, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Marija Nenić, novinarka Marija Obradović, novinarka Marija Penić, medicinska sestra iz Beograda Marija Rašeta Vukosavljević, političarka Marija Šerifović, pop pevačica Marija Srećković Savić, fitnes instruktorka Marija Stevanović, inženjer tehnologije iz Svilajnca Marijana Čolić Kostić Mateus..., lovac na bogate muževe Marijana Luković, aktivistkinja u NVO Marijana Marković, direktorka firme “Kolubara gradjevinar” iz Lazarevca Marijana Milovanović, kriminalac iz Lazarevca Marina Antonić, član “izvršiteljske” mafije Marina Arsić, lekar Marina Ilić, sudija Marina Kotevski, voditeljka na TV Pink-u Marina Marković, umetnica i LGBT simpatizer Marina Mučelica, masonka 129

Marina Prekokadžić, funkcionerka u opštini Beočin Marina Stevančević, član “izvršiteljske” mafije Marina Tomašević Komatina, policijska funkcionerka Marina Ugrinić, neoliberal i LGBT propagator Marinika Tepić, političarka Marinika Tepić, funkcionerka u vladi Vojvodine Marjana Jovičić, lekar iz Beograda Marjana Maraš, političarka Maša Živojinović, aktivista NVO Mia Zečević, sponzoruša iz Beograda Mica Jovanović, NATO lobista Mila Milosavljević, član “izvršiteljske” mafije Milanka Jevtović Vukojičić, socijalni radnik iz Priboja Milanka Karić, pravnik i supruga Bogoljuba Karića Milanka Savić, član “izvršiteljske” mafije Milena Bićanin, profesorka istorije iz Dobanovaca Milena Burgić, članica udruženja „Ateisti Srbije“ Milena Kikić Cicmilović, aktivista NVO Milena Pecarski, aktivista jedne NVO Milena Rašić, sudija Milena Tabaković, ćerka Jorgovanke Tabaković Milena Turk, hemičarka iz Trstenika Milena Vučić, pevaljka Milevka Milenković, sudija Milica Aksentijević, sudija Milica Bisić, bivši funkcioner pri Ministarstvu finansija Milica Čubrilo, agent Trilateralne komisije Milica Delević Djilas, ekonomista i bivša supruga Dragana Djilasa Milica Džaković Bojić, član “izvršiteljske” mafije Milica Katić, funkcioner u NBS Milica Krstić, agent Trilateralne komisije Milica Lakićević, pravnik Milica Laković, član “izvršiteljske” mafije Milica Lazović, lekarka Milica Mandić, novinar i politikolog Milica Mirković, „biznismenka“ Milica Mitrović, član “izvršiteljske” mafije Milica Novaković, sponzoruša iz Beograda Milica Popović Djuričković, sudija Milica Radović, političarka Milica Stefanović, ekonomista Milica Trifunović, zastupnica neoliberalizma 130

Milica Vujović, savetnica bivšeg ministra Lazara Krstića Milica Živanović “Mimi Oro”, “starleta” Milijana Matić, informatičarka iz Ljiga Milijana Trifković, aktivistkinja u NVO Miljana Djerić, zastupnica neoliberalizma Miljana Jovanović, bivša aktivistkinja „Otpora“ Miljana Nikolić, lekar iz Kosovske Mitrovice Milka Forcan, “biznismenka” Mina Lazarević, aktivistkinja u NVO Mira Adanja Polak, novinarka Mira Glišić Simić, direktorka “Politike” Mira Mijač, lekar Mira Petrović, političarka Mirela Smiljanić, članica “izvršiteljske” mafije Mirjana Andrić, novinarka iz Beograda Mirjana Banić, članica “izvršiteljske” mafije Mirjana Baucal, sindikalni funkcioner Mirjana Dimitrijević, sudija i član “izvršiteljske” mafije Mirjana Djoković, ekonomista iz Čačka Mirjana Dragaš, političarka Mirjana Hercog, lekar iz Čačka Mirjana Ilić, sudija Mirjana Jovanović, sudija Mirjana Karanović, glumica Mirjana Knežević, SNS kadar Mirjana Laušević, lekar Mirjana Marjanović, mašinski tehničar iz Surčina Mirjana Marković, supruga pokojnog Slobodana Miloševića Mirjana Mišković, supruga Miroslava Miškovića Mirjana Piljić, portparolka Apelacionog suda Mirjana Popović, sudija Mirjana Predojević, funkcionerka u JP PTT Srbija Mirjana Stefanovski, aktivistkinja NVO Mirjana Todorović, pravnik Mirjana Vojinović, sudija Miroslava Milenović, funkcionerka u Savetu za borbu protiv korupcije i NATO lobista Miroslava Milovanović, sudija Mišela Nikolić, funkcionerka pri vladi Srbije Monika Lajhner, LGBT aktivista Nada Bodrožić, političarka Nada Hadžiperić, sudija 131

Nada Kolundžija, političarka Nada Krsmanović, članica “izvršiteljske” mafije Nada Lazić, političarka Nada Mihajlović, sudija Nada Šoškić, aktivistkinja u NVO Nada Zec, sudija Nada Živić, sudija Nadežda Gaće, novinarka Nadežda Mijatović, sudija Nadica Kostić, medicinska sestra iz Vlasotinca Nadica Momirov, političarka Nadica Nikolić Tanasijević, arheolog iz Grocke Nata Mesarović, sudija Natalija Lašić, aktivistkinja NVO „Transparentnost Srbija“ Natalija Mićunović, jedan od osnivača NVO „Centar za demokratiju“ Natalija Pejić Kordić, pravnica Nataša Bekvalac, pevaljka Nataša Jovanović, simpatizer “Treće Srbije” Nataša Kandić, primer intelektualnog degenerika koji mrzi sopstveni narod Nataša Lambić, aktivistkinja NVO „Žene u crnom“ Nataša Mićić, političarka Nataša Miljković, TV voditeljka Nataša Pejić Kordić, pravnik Nataša Radonjić, članica “izvršiteljske” mafije Nataša Terbec, političarka Nataša Vučković, političarka, rusofob i LGBT simpatizer Nataša Vujović, bivša službenica u SIEPA Neda Arnerić, glumica i političarka Nela Bojović, službenica u JP PTT Srbija Nela Kuburović, pravnik Nevena Adžemović, političarka i bivša „modelsica“ Nevena Arsić, službenica pri opštinskoj vlasti u Velikoj Plani Nevena Belić, funkcionerka u „Univerzal“ banci Nevena Ljubić Lojović, “državna” starleta Nevena Marković, aktivistkinja u NVO Nevena Petrušić, državni funkcioner Nevena Sečen, lekarka u Institutu u Sremskoj Kamenici Nevena Veselinović, advokat Nevena Vučković Šahović, aktivistkinja NVO „Beogradski centar za ljudska prava“ Nevenka Milošević, profesorka iz Ivanjice Nikolina Šender, članica “izvršiteljske” mafije 132

Olena Papuga, političarka Olga Cvejić Jančić, član komisije za izradu Gradjanskog zakonika Olgica Batić, advokat iz Beograda Olivera Andjelković, sudija Olivera Djurić, sudija Olivera Jovićević, urednica i voditeljka na RTS-u Olivera Kovačević, novinarka i TV voditeljka Olivera Pauljeskić, hemičarka iz Žagubice Olivera Pešić, ekonomista iz Leskovca Olivera Trikić, funkcionerka u “Komercijalnoj banci” Olivera Vučić, sudija Olja Bećković, novinarka Olja Crnogorac, bivša voditeljka i manekenka Onorina Djordjević, aktivista u NVO Persida Jovanović, sudija Petra Cvijić, voditeljka na TV-u Rada Ratković, “biznismenka” Rada Selaković, službenica u BIA-i Radenka Grubačić, aktivista u NVO Radmila Mučibabić, aktivista udruženja „Ateisti Srbije“ Radmila Vasić, pravnik Radojka Hadži Bajić, kadar DS-a Ranka Trivić, članica “izvršiteljske” mafije Ratka Vranić, korumpirana poreska policajka Ratka Vušurević, političarka Renata Pindžo, funkcionerka pri vladi Srbije Renata Radujko Milić, funkcionerka iz Beograda Rijalda Muhović Gurgaš, političarka iz Sandžaka Roksanda Kostić, “biznismenka” Romana Bunčić, kadar DS-a Ružica Banjalučkić, sudija Ružica Djindjić, supruga pokojnog Zorana Djindjića Ružica Koren, funkcioner u firmi “Phoenix Pharma” Ružica Veljković, propalica Ružica Živanović, sudija Sabina Dizdarević, političarka Safeta Biševac, aktivista NVO Sanda Šimić, EU lobista Sandra Božić, politikolog iz Pančeva Sandra Čaušević, političarka i LGBT lobista Sandra Kutlača, članica “izvršiteljske” mafije Sandra Ristić, političarka 133

Sanja Čelebićanin, funkcionerka u vladi Srbije i GMO lobista Sanja Nikolić, novinarka iz Beograda Sanja Novaković, službenica na Pravnom fakultetu u Nišu Sanja Petrović, predsednica opštine Kovin Sanja Pokrajac Nenadić, lekarka iz Novog Sada Sanja Spasić, članica “izvršiteljske” mafije Sanja Tucaković, ekonomista iz Kragujevca Saška Stanojlović, aktivista NVO Selena Tasić, službenica u vladi Srbije Senada Nurkić “Maca Diskrecija”,”starleta” Senka Andjelković, politikolog Silvana Hadži Djokić, SPO kadar Sladja Delibašić, pevaljka Sladjana Backović, političarka Sladjana Bradić, članica “izvršiteljske” mafije Sladjana Dugonjić, aktivistkinja u NVO Sladjana Grujičić, kadar DS-a Slavica Djukić Dejanović, bivša ministarka zdravlja, saradnica farmakomafije i LGBT simpatizer Slavica Jokanović, policijska službenica Slavica Jovanović Kubat, aktivista NVO Slavica Periz, članica “izvršiteljske” mafije Slavica Stojanović, aktivistkinja Soroševe fondacije Slobodanka Kitanović, sudija Slobodanka Komšić, sudija Slobodanka Krčevinac, prijateljica Borisa Tadića Slobodanka Milić Žabaljac, sudija Smiljana Zubanović, članica “izvršiteljske” mafije Snežana Bogosavljević Bošković, bivša ministarka poljoprivrede Snežana Čongradin, kolumnista Snežana Dakić Mikić, TV modiskinja Snežana Dimitrijević, sudija Snežana Jovanović Srzentić, funkcionerka u Institutu za transfuziju krvi Snežana Jovanović, sudija Snežana Malović, političarka i član „izvršiteljske” mafije Snežana Miljanić, “diplomata” Snežana Milovanović, lekarka iz Beograda Snežana Perović, bivša direktorka Direkcije za javni prevoz u Beogradu Snežana Petrović, članica “izvršiteljske” mafije Snežana Repac, kadar DS-a Snežana Samardžić Marković, bivša ministarka za mladinu i sport Snežana Savić, sudija 134

Snežana Spasojević Petrović, lekarka iz Niša Snežana Stojanović Plavšić, političarka Sofija Čolić, službenik u Apelacionom sudu u Novom Sadu Sonja Biserko, ostrašćeni NATO lobista i intelektualno-moralni degenerik Sonja Liht, sociolog, aktivistkinja u NVO i LGBT aktivista Sonja Lozanić, članica “izvršiteljske” mafije Sonja Milošević, manekenka Sonja Stojanović, agent Trilateralne komisije Sonja Veselinović, stečajna upravnica Sonja Vlahović, ekonomista iz Beograda Sonja Vlajnić, novinarka i SNS kadar Soraja Vučelić, “starleta” Srbijanka Turajlić, bivša aktivistkinja pokreta „Otpor“ Stana Djukić, funkcionerka iz uprave dečijih vrtića u Čačku Stana Žunić, članica “izvršiteljske” mafije Stanija Dobrojević, “starleta” Stanislava Pak Stanković, “savetnica” Tomislava Nikolića Stanka Pejanović, ekonomista Staša Zajović, aktivistkinja NVO „Žene u crnom“ Stefa Markunova, LGBT aktivista Stefana Miladinović, političarka Stojanka Filipić, “biznismenka” i stečajna upravnica Stojanka Petković, političarka Stojanka Radoičić Cica, šefica kabineta Željka Sertića Sunčica Božić, kadar DS-a Suzana Djordjević Milošević, aktivistkinja jedne NVO Suzana Grubješić, političarka Suzana Perić, dizajnerka Suzana Popović Ickovski, bivša direktorka jedne osnovne škole iz Niša Suzana Radović, menadžerka u jednoj korporaciji Suzana Šarac, ekonomista iz Beograda Suzana Spasić, “biznismenka” Suzana Spasojević, političarka Suzana Vasiljević, “savetnica” Aleksandra Vučića Svetlana Arsić, sudija Svetlana Bajić, službenica iz ZIG Novi Sad Svetlana Begović Pantić, sudija Svetlana Ceca Ražnatović, pevaljka Svetlana Devrnja, članica “izvršiteljske” mafije Svetlana Djurović, aktivistkinja u NVO Svetlana Galić, sudija Svetlana Garčev Peterka, članica “izvršiteljske” mafije 135

Svetlana Glumac, “biznismenka” Svetlana Gutić, šminkerka i frizerka Svetlana Jakopović, “biznismenka” Svetlana Knjažev Adamović, jedan od osnivača NVO demokratiju“ Svetlana Lukić, novinarka Svetlana Manić, član “izvršiteljske” mafije Svetlana Nikolić Pavlović, lekarka iz Ćuprije Svetlana Selaković, političarka Svetlana Stanivuković, aktivistkinja u NVO Svetlana Stefanović, aktivistkinja jedne NVO Svetlana Sudžum, pravnica i političarka Svetlana Tomić Jokić, sudija Svetlana Zelenika, sudija Tamara Bogdanović, sponzoruša iz Beograda Tamara Bošković, veterinarska inspektorka Tamara Cenkov, član “izvršiteljske” mafije Tamara Djukanović, bivša supruga Aleksandra Vučića Tamara Gucunja, član “izvršiteljske” mafije Tamara Pajković, član “izvršiteljske” mafije Tamara Skroza, funkcioner Saveta za štampu Tamara Žujović, “biznismenka” Tanja Andjelić, menadžerka u “Carnex”-u Tanja Ijačić, član “izvršiteljske” mafije Tanja Miščević, EU i GMO lobista Tanja Pavlov, aktivistkinja jedne NVO Tanja Roganović, funkcionerka “Nove stranke” Tanja Tomašević Damnjanović, pravnica iz Vršca Tanja Vehovec, blogerka Tatjana Manojlović, članica udruženja „Ateisti Srbije“ Tatjana Matić, državna funkcionerka Tatjana Mioković, “biznismenka” Tatjana Papić, aktivistkinja jedne NVO Tatjana Radosavljević, direktorka Lekarske komore Srbije Tatjana Vešović, kadar DS-a Tatjana Vojtehovski, voditeljka na TV Tatjana Volarev, „projektni menadžer“ Tatjana Vuković, sudija Teodora Baković, pevaljka Tiana Mitrović, službenica pri MMF misiji u Srbiji Tijana Andjelić, visoki službenik „Lutrije Srbije“ Tijana Krstec, NATO lobista

„Centar

za

136

Tijana Mijalković, neoliberal i LGBT propagator Tijana Vojinović, NATO lobista Tijana Vojvodić, NATO lobista Una Sučević, članica “izvršiteljske” mafije Valentina Antić, aktivista u NVO Valentina Djureta, aktivistkinja u NVO Valentina Milanović, aktivistkinja NVO „Transparentnost Srbija“ Valentina Sekulić, članica “izvršiteljske” mafije Valerija Eseš, sudija Vanja Hadžović, bivša „savetnica“ pri vladi Srbije Vanja Kojić, službenica u Ministarstvu poljoprivrede Vanja Macanović, pravnica Vanja Ristić, neoliberal i LGBT propagator Vasvija Gusinac, profesorka Velinka Tošić, profesorka iz Loznice Vera Medić, službenica u NBS Vera Mijač, mikrobiolog Vera Stanić, funkcionerka u tužilaštvu Vera Stojiljković, funkcionerka u institutu “Torlak” Vera Vukotić, sudija Verica Kalanović, bivša ministarka u vladi Mirka Cvetkovića Vesna Arsić, “diplomata” Vesna Besarović, univerzitetska profesorka iz Beograda Vesna Brzev Ćurčić, psiholog i psihoanalitičar Vesna Draženović, aktivista u NVO Vesna Gajišin, LGBT aktivista Vesna Herceg, sudija Vesna Ilić Prelić, sudija Vesna Jovanović, direktorka Lekarske komore Srbije Vesna Karadžić Ristić, sudija Vesna Kopitović, lekarka i funkcionerka iz Vojvodine Vesna Kovač, državna sekretarka u Ministarstvu trgovine Vesna Krstić Dimitrijević, direktorka OŠ “Moma Stanojlović” u Kragujevcu Vesna Krstojević, član “izvršiteljske” mafije Vesna Marjanović, političarka i rusofob Vesna Marković, SNS kadar Vesna Martinović, političarka Vesna Matković, “biznismenka” Vesna Perić, bivši sudija Trgovinskog suda u Beogradu Vesna Pešić, degenerisani intelekt Vesna Petrović, aktivista NVO „Beogradski centar za ljudska prava“ i LGBT aktivista 137

Vesna Petrović, sudija Vesna Rakić Vodinelić, pravnik Vesna Rakonjac, lekar iz Kruševca Vesna Rivas, estradna pevaljka Vesna Simić, advokat iz Knjaževca Vesna Subić, sudija Vesna Vasiljević, član udruženja „Ateisti Srbije“ Vesna Veizović, izvanredna novinarka sa integritetom, nažalost stavovima na granici šovinizma Vesna Vučurević, “biznismenka” Vesna Vukelić Vendi, pevaljka i samoubedjena “intelektualka” Vesna Vulević, sudija Vesna Živković, vlasnica kompanije „InPharm“ Vida Ognjenović, aktivistkinja NVO „Centar za demokratiju“ Viktorija Boklah, “biznismenka” Viktorija Cucić, funkcionerka u JAZAS-u Vinka Nikićević, sudija Violeta Jovanović, agent Trilateralne komisije Violeta Lutovac, lekar iz Varvarina Višnja Filipović, aktivistkinja NVO „Gradjanske inicijative“ Višnja Račić, filolog Vladana Jović, državni funkcioner Vladica Jovanović, aktivistkinja NVO „Gradjanske inicijative“ Vojka Janjić, član “izvršiteljske” mafije Vukosava Stevanović, farmaceut Zagorka Dolovac, funkcionerka u javnom tužilaštvu Žaklina Tomić, SNS kadar iz Trgovišta Žana Šahović, političarka iz Zrenjanina Žanka Stojanović, tužan primer srpske autodestrukcije Željka Rolović, crnogorska “madam” elitne prostitucije Zdravka Djurdjević, sudija Zdravka Milenković, pomoćnik ministra u Ministarstvu rada Zlata Djerić, magistar književnosti iz Sombora Zorana Delibašić, sudija Zorana Mihajlović, aktuelna ministarka i “stub” Trilateralne komisije Zorana Stojković, advokat i funkcioner u EPS-u Zorana Trajković, sudija Zorica Bulajić, sudija Zorica Djaković, sudija Zorica Marković, službenica u Kliničkom centru Srbije Zorica Milošević, član “izvršiteljske” mafije Zorica Mršević, naučni radnik i LGBT aktivista

sa

138

Zorica Popović, “biznismenka” Zorica Selečanin, članica “izvršiteljske” mafije Zorica Tomić, “diplomata”

Još jednom da naglasimo: nismo ovde navodili imena da

bi ih neko zloupotrebio i napadao ove ljude na bilo koji način! Navodili smo ih da bi se lakše prepoznalo prazno i sofističko naklapanje političara, i da bi se prepoznali pokvareni obrasci ponašanja ostalih aktera. Sve u cilju da svi mi razmislimo o samima sebi i da za sebe izvučemo pouke u cilju promene sopstvenog karaktera. Samo se zamislite nad svim ovim ljudima koji rade u interesu masonske religije, tog monstruoznog programa po kome je davno preminuli ideolog, Albert Pajk, 1889.godine izdao instrukcije za vrhovne masonske lože, gde je prosto rekao: „...Mi poštujemo Boga, a to je Bog koga obožavamo bez ikakvog praznoverja. Vama... kažemo sledeće: Ponovite ovo vašoj braći 33.stepena, 32.stepena i 31.stepena: Masonska religija trebala bi biti Luciferova doktrina!

Lucifer je Bog!...“ Možda ste zbunjeni što se na spiskovima nalaze i ljudi koji se “kunu” u Pravoslavlje i svojim ponašanjem i delovanjem na to uvek ukazuju. Ništa oni nisu bolji od „masonske“ strane. Dok sa masonima i njihovim slugama možete biti sigurni da će pokušati da vas ubiju hranom, vodom, „medicinskim“ tretmanima, zatrovanim vazduhom i satanskim životnim stavovima - dotle će vas klerofašisti uredno i brzo odvući u neki suludi rat ili ćete im postati „opasni“ na neki način (dobićete etiketu „izdajnik“ ili „sektaš“, te ćete pre ili kasnije završiti na spisku za neki njihov zamišljeni budući logor, poput onih u Hitlerovoj Nemačkoj). Zaista, izbor izmedju ove dve strane je veoma težak. No zato smo se i odlučili da sve ovo napišemo, da bismo vam saopštili da imate i još jednu alternativu. To je put kojim svako za sebe može koračati, 139

jer se oslanja na ono najbolje što trenutno ima u sebi - urodjenu sklonost ka dobroti, koju i vaše okruženje, a i vi sami pod uticajem tog okruženja, gušite i često se nje gnušate i stidite! Ako želite da sebe ubrojite u ljudska bića (koja danas nažalost i nisu baš u većini), princip dobra (ali ne i naivnosti i gluposti) mora postati vaš temeljni životni princip. Naravno, sada se već neki smeškaju na ove prethodne pasuse i u sebi komentarišu da su pisci ovih reči upravo naivni i glupi, i naravno utopisti. Neka! Vreme će pokazati ko je bio u zabludi i živeo promašen život. I dok mnogi od vas sve ovo budu podvodili pod „teorije zavere“ (termin koji je, uzgred, smislila svojevremeno američka CIA), pokušajte da se osvestite i shvatite, da se pod tim istim terminom smišljeno obeležavaju i omalovažavaju sva pisanja nezavisnih novinara istraživača i nezavisnih istoričara koja se ne podudaraju sa zvaničnom „istinom“ o nekom dogadjaju. Sve se to podvodi pod „nebulozno i fiktivno“, da bi se često posle dužeg vremenskog perioda mnogo od toga pokazalo kao nešto što je zaista utemeljeno u stvarnosti. Nažalost, i sa masonerijom će biti isti slučaj – kada ljudi budu shvatili kakva je uistinu ta organizacija, za većinu od nas će biti kasno! Razmislite o tome koliko je oficijelnim medijima stalo da zadrže poverenje ljudi. Razmislite o tome da, ukoliko ne želite da poverujete u ono što ti mediji iznose ili imate neku svoju sliku toga što vam zvanični mediji prezentuju – rizikujete da vas označe kao socijalno neprihvatljivu osobu i kao paranoičara!? Gde je tu sloboda? Šta misliti o medijima koji vas ubedjuju da je „demokratija“ najbolji društveni sistem u kome vi navodno birate one što vas zastupaju, a vi u suštini ne možete da uradite bukvalno NIŠTA da biste opozvali i kaznili političare koji zapravo rade direktno protiv vas kao gradjanina?! Ne čini li vam se čudno da kapitalizam skoro i ne postoji bez takve „demokratije“? Ne čini li vam se da se materijalna dobra i prirodni resursi nekako uvek nadju pod kontrolom onih „velikih igrača“? Budite oprezni kada „Kodovima matrix-a“ budete prilepili etiketu da je delo „teoretičara zavera“, jer ćete to možda (ne daj Bože!) platiti svojim životom ili životom nekog svog najmilijeg. Ne, nisu 140

pisci ovog dela nikakvi magovi, niti je ovo delo ukleto, niti vam želimo bilo kakvo zlo! Baš naprotiv! Naprosto, radi se o tome da najverovatnije nećete poverovati u informacije koje se ovde nalaze, a tiču se ljudskog karaktera, ustrojstva čovekovog bića i njegovog imunog sistema, hrane, vode, lekova, lekarskih usluga, životne sredine, ogromnih manipulacija sa svim ovim nabrojanim stavkama od strane svetskih moćnika i njihovih slugu - političara i naučnika... Samim tim svrstaćete sebe automatski u „višak populacije“ koji masonske vodje žele da istrebe. Ako ne možete da poverujete u sve ovo – ne mari! Budite samo oprezni, veoma oprezni sa onim što jedete i pijete, a naročito sa onim što mislite i želite. Zbog politike depopulacije koju vode „vladari iz senke“ smrt vreba iz hrane, iz pića, iz vazduha, iz obrazaca ponašanja koji se ljudima nameću putem medija, interneta, obrazovnih ustanova, pa i iz religijskih organizacija. Budite budni i oprezni, jer oprez ne košta toliko, koliko vas time plaše. Bolje je biti mrvicu i paranoičan, nego teško bolestan ili mrtav! Ali ako vi mislite suprotno, bacite ove tekstove i ne dajte se uznemiravati! Uživajte dok traje, jer neće još dugo potrajati...

I-h Videli smo kako su buržoaski teoretičari, poput Rusoa, u progresivnom tonu odstupili od nekih nakaradnih crkvenih tumačenja Isusovog učenja. Medjutim, kao što smo napomenuli, vrlo brzo se otišlo iz tih progresivnih težnji u drugu krajnost. Naime, buržoazija je, kao klasa u usponu, razvila zahvaljujući Velikoj loži u Londonu i Iluminatima, jednu optimističnu viziju sopstvenog društvenog položaja. Dokazivalo se da istorija ljudskog društva predstavlja razvoj od nižih ka višim nivoima (što je donekle i tačno), da je čovek po svojoj prirodi dobar i podložan usavršavanju (što je takodje prilično tačno) i da će mu nastupajući liberalizam doneti potpuno slobodne mogućnosti razvitka (što se pokazalo tragično pogrešno). Iz svih ovih teza su došle i one ideje “Sloboda, Jednakost, Bratstvo”. 141

Danas oni koji vole ideje prosvetiteljstva pišu ovakve tekstove: „...Pokret prosvetiteljstva zastupa ideje koje su civilizaciju Zapada izvukle iz tame srednjeg veka i zatim doprinele najvećem prosperitetu čovečanstva ikada zabeleženog u ljudskoj istoriji. Kada je glas zdravog razuma raskrinkao izgovore i tehnike kojima su se ljudi u vreme srednjeg veka izgovarali za svoje zle postupke i odricanje od svoje životne odgovornosti, i kada se kritična masa ljudi oduprla represivnim pritiscima i manipulativnim metodama crkve, svanulo je za ljudsku civilizaciju novo doba, sa prosperitetom čije plodove i danas vidimo svugde oko sebe. Čovek i čovečanstvo mogu ići napred samo ako preuzmu u sopstvene ruke odgovornost za svoje postupke, a to podrazumeva da svaki pojedinac misli svojom glavom i da se svim bićem bori protiv svojih slabosti karaktera što rezultuje odrastanjem čovekove ličnosti i napretkom čovečanstva. Ako se čovek ne bori protiv sopstvenih slabosti, nečista savest će ga navesti da se bori protiv drugih ljudi, da licemerno osuđuje tuđe slabosti i da druge ljude okrivljuje za sopstvenu nesreću koja je posledica njegove sopstvene neodgovornosti i neodraslosti ličnosti. Ukoliko čovek svoja svakodnevna iskušenja ne pobeđuje, onda iskušenja pobeđuju njega. Isto tako i civilizacija, ako ne ide napred, ona srlja u propast. Ako smisao čovekovog života nije da živi za potrebe drugih i za čovečanstvo, onda on prirodno izabira za smisao života da sledi uskogrude i sebične porive svoje prirode, koji žeđ njegove duše nikada neće biti u stanju da zadovolje i koji će vremenom u njemu uništiti svaku čovečnost. To su, na žalost, posledice odbacivanja ideje prosvetiteljstva koje danas vidimo u svakoj pori ljudskog bivstvovanja...” Gde su, za ime sveta, onda koreni problema u kojima se danas davimo? Pa ova “oda” Prosvetiteljstvu je skoro savršena! Naravno, ako se izuzme ono o “najvećem prosperitetu čovečanstva ikada zabeleženog u ljudskoj istoriji”, jer je diskutabilno šta je za čovečanstvo pravi “prosperitet”. Obratite pažnju na deo o tome gde “čovek treba da misli svojom glavom i da se svim bićem bori protiv sopstvenih slabosti”. Ovo je čista istina! Onda ona prekrasna rečenica koja objašnjava da će čovek, ako se ne bori protiv svojih slabosti, brzo doći do toga da počne licemerno osudjivati tudje mane. Potpuno 142

tačno! Ali mi ovde, i pored ovih visprenih i istinitih tvrdnji, ne vidimo nikakav razlog, ZAŠTO bi se čovek uopšte borio protiv svojih slabosti? Šta je to što će čoveku biti dovoljno dobar motiv da bude bolji? Opšti napredak? Opšte dobro? Zašto bi uopšte bio dobar? Zar i mnogi loši ljudi puni slabosti često ne uživaju sva zadovoljstva u ovom svetu? Dalje, u navedenom tekstu se kaže da “...ako smisao čovekovog života nije da živi za potrebe drugih i za čovečanstvo, onda on prirodno izabira za smisao života da sledi svoje uskogrude i sebične porive, koji žedj njegove duše nikada neće biti u stanju da zadovolje i koji će vremenom u njemu uništiti svaku čovečnost...” Oprostite!... Kažete li vi to, gospodo moderni prosvetitelji, da smisao života čoveka treba da budu zadovoljavanje potreba njegove okoline i čovečanstva? Verujemo da ne, ali ako ipak da - kako će onda čovek spoznati svoje dragoceno SOPSTVO, ako se potpuno okrene od sebe i podredi tudjim potrebama? Ako niste kojim neverovatnim slučajem ovom idejom ukazivali na “karma-yogije”, sledbenike istočnjačke filozofije koja kaže da čovekov rad treba da bude njegova molitva – a verujemo da niste – onda, šta ste to mislili? Dobar deo umova će ovo protumačiti u smislu da treba da “rintačimo” za nekog tajkuna, bankara, za neku korporaciju i ostale oblike modernih robovlasnika, i da istovremeno budemo srećni, jer navodno radimo “za opšte dobro”?! Na žalost, upravo je ovo “kamen spoticanja” prosvetitelja današnjice, koji, ma koliko se trudili da čoveka motivišu opštim napretkom čovečanstva, potrebi da služi zajednici, ugodnim gradjanskim životom, novcem i sličnim – jednostavno NE MOGU da ispune onu iskonsku prazninu u ljudskoj duši, koja se jedino može ispuniti SPOZNAJOM SUŠTINE te duše – tj. GOSPODOM BOGOM! Zato su prvi prosvetitelji bili veoma oprezni u odnosu na kasnije suludo uzdizanje ljudskog razuma na tron Boga. Dobro su znali da se Bog ne može NIČIM ZAMENITI, i da se takvi pokušaji završavaju uvek BEDNO i KATASTROFALNO. Pažljivo čitajući onaj tekst današnjih pobornika prosvetiteljstva, ne možemo se oteti utisku da je napisan iz najbolje namere, u njemu ima mnogo istine. Ipak... setimo se i one izreke: “Put u pakao popločan je dobrim namerama!” Dobro, jasno je da smo malo karikirali stvari, prosto zato da 143

bismo pokazali kako se isuviše lako prosvetiteljske ideje mogu izvrnuti. Malo smo karikirali i to da su ovi moderni prosvetitelji ateisti, što je sporadično i slučaj, ali ipak jedan dobar deo tih ljudi dolazi i iz protestantizma, znači da su religiozni. Originalne ideje prosvetiteljstva u početku su bile bliske asolutnim moralnim normama, samim tim i veri. Veoma, veoma brzo po rodjenju tih ideja – od toga se odstupilo! U naporu raskidanja feudalnih ograničenja, buržoazija je sve više forsirala individualizam, a i sve više se napori usmeravaju da se u državama uvede Parlament, kao centralna politička institucija liberalne gradjanske države. Medjutim, ubrzo izlazi na videlo da je od proklamovanih sloboda za sve ljude, ostala jedino puna sloboda za vladajući sloj. Taj vladajući sloj su, naravno, postali vlasnici kapitala, a uz sva prava, uzeli su sebi i pravo da eksploatišu najamnički sloj društva (radnici), koji je radio u njihovim fabrikama i bivao sve brojniji. Pred zakonom su svi sada bili formalno jednaki, što i jeste u izvesnom smislu napredak u odnosu na feudalizam. Medjutim, pokazalo se da i ovo nije bilo baš tako jednostavno sprovesti, jer je moć kapitala redovno nalazila načina da utiče na pravosudje, a u svoju korist. Uvidevši da će ovakvo stanje stvari dovesti ponovo do antagonizama, u masonsko-iluminatskom vrhu Velike lože Londona dolaze na ideju da stvore jedno filozofsko učenje koje bi istinskim pristalicama te i takve isfabrikovane filozofije medju osiromašenim narodnim masama, u budućnosti moglo priuštiti da na “sopstvenoj koži” osete i osveste besperspektivnost ideje potpune jednakosti u društvu. Naravno, sve ovo u slučajevima kada bi te ideje pokušali primeniti u praksi. Zapravo, masoni dolaze na ideju da stvore izmanipulisanu filozofiju KVAZIKOMUNIZMA! Danas vidimo da se mnogi zapadnjački teoretičari države i društva naprosto nasladjuju činjenicom da su skoro SVI kvazikomunistički eksperimenti (SSSR i mnogi takvi sistemi u istočnoj Evropi) propali! Morali su propasti! To što je sovjetski sistem propao, to je i dobro i poučno, jer je bio postavljen na nakaradnim osnovama. Ali ljudi jednostavno nisu bili zreli (i još dugo neće biti) ni za vrstu društva poput SFRJ na primer, gde nisu mogli odoleti da manipulišu društvenom svojinom i da puste svojoj pohlepi na volju. Osim toga, 144

snage krupnog kapitala učinile su dosta toga spolja, da upropaste takva društva poput jugoslovenskog i da dokažu da je jedino kapitalizam primeren sistem ljudskom rodu. Suštinski, ideja komunizma je VEOMA, VEOMA STARA! To je zapravo ideja da svi članovi ljudskog društva treba da budu slobodni, da rade dok im to pričinjava zadovoljstvo, da društvo brine o osnovnim ljudskim potrebama, da su sredstva za proizvodnju zajedničko vlasništvo, a da funkcija države bude svedena na najmanju meru. Ko ne bi voleo ovakvo društvo? U prvi mah, skoro svako. Medjutim, odmah postavimo sebi jedno pitanje: jesmo li mi kao ljudi dorasli za ovo, tj. da li nam je svest dovoljno razvijena da bismo ovakvo društvo stvorili u praksi? Odgovor je: NISMO! I nećemo biti sposobni za ovo još dugo vremena. Obzirom da su masonski manipulatori u Velikoj loži veoma dobro znali da ljudi NISU SPOSOBNI da žive u pravom komunizmu, ali da su većini običnih osiromašenih ljudi ovakve ideje privlačne, rešavaju se da krupnom kapitalu, i sebi naravno, stvore jednu vrstu IDEOLOŠKE ODBRANE, tako što će ideju komunizma izmanipulisati u jednoj, u tu svrhu stvorenoj filozofiji, i “uvaliti” je svima onima koji bi da kapitalizam menjaju ili ga ukidaju! Kada bi se u takvim kvazikomunističkim društvima očekivano počele dogadjati strahote i masovni zločini, kao što je to i bio slučaj u SSSR-u, posleratnoj Titovoj Jugoslaviji (period od kraja rata do početka 60-tih) , “crvenoj” Kini i sličnima – ideolozi krupnog kapitala mogli bi svojim gradjanima reći: “Eto kakvu nesreću donosi komunizam!” Snaga takvih očitih primera učinila je svoje, te su gradjani SAD-a i Velike Britanije konstantno prestravljeni do dana današnjeg od komunističkih i socijalističkih ideja. Cilj je potpuno postignut. U svom projektu “komunizma” masonerija je razmatrala potrebu da takva filozofija radi uverljivosti treba da sadrži kritiku privatne svojine i kapitala – što je uradjeno maestralno i genijalno od strane Marksa i Engelsa – ali da u isto vreme i završi rušenje onoga što je Velika loža u Londonu započela – apsolutnog moralnog sistema, još uvek živog u čovečanstvu! Zadatak je dakle dopao Karlu Marksu i Fridrihu Engelsu! Ko su bili ovi ljudi? Nećemo ovde izlagati detaljno njihove biografije koje su manje145

više dobro poznate. Ono što želimo da naglasimo je to, da najverovatnije, ni sam Karl Marks, a ni Engels, NISU BILI POTPUNO SVESNI šta suštinski rade pišući „Manifest komunističke partije“ i „Kapital“, niti kakve će to posledice doneti. Osnovna razlika izmedju drevnih ideja o ljudskoj jednakosti i zajedničkoj svojini, i ideja komunizma koje su Marks i Engels izložili u svojim delima – tiče se PREDMETA i NAČINA REFORMI da bi se do željenog cilja došlo. Dok su stare komunističke antičko-hrišćanske ideje ispravno pretpostavljale da se reforme moraju sprovesti najpre UNUTAR čoveka, na polju čovekovog karaktera, i da će to onda POTPUNO SPONTANO dovesti do jednog društva sličnog komunizmu - dotle su Marks i Engels zastupali ideju o primeni sile (diktatura proletarijata) da bi se do takvog društva došlo. Jasno je da sila ne može nikada da donese trajno blagostanje. Pre ili kasnije, oni što su bili pod udarom te sile, ili njihovi naslednici i istomišljenici, urušiće poredak stvoren silom. I zar nam istorija ne svedoči, da sve što je ljudskom silom bilo stvoreno, da se u propasti i stradanju raspalo? Dalje, Marks i Engels su vulgarizovali Hegela, filozofa koji je radio na potpuno nemogućem zadatku – da intelektualno obuhvati zakonitost evolucije svesti u univerzumu. Proizvod takve Hegelove namere su zaista epohalna dostignuća njegovog intelekta u delima poput “Fenomenologije duha”, ali je i pored toga ljudski intelekt, uopšteno i istorijski gledano, ostao ono što je bio i što će uvek biti – duhovna alatka kojom se čovek prekomerno ponosi. Jer Hegel je u startu krenuo, po svojim sopstvenim rečima, od tvrdnje da “pravi oblik u kome istina egzistira, može biti jedino njen naučni sistem”, pokušavajući Boga da “zgura” u ono što je pojmovno i manifestovano, i zanemarujući ono što je nemanifestovano. Time je dobio jednu strahovito složenu intelektualnu gradjevinu u kojoj, istini za volju, postoje odlična objašnjenja za neke društvene pojave, ali je ona daleko od onoga što je pretendovala da bude – konačno objašnjenje Postojanja. Hegel je jednu stvar neosporno dokazao, ma koliko se upinjao težeći suprotnom, a to je da ljudski intelekt NE MOŽE obuhvatiti suštinu ljudske svesti – to nikome nikada neće poći za rukom, kao što ni Hegelu nije uspelo, jer je intelekt samo 146

“nuspojava” te svesti! Tvrdoglavo nastojeći da dokaže da su razum i stvarnost jedno te isto, upao je u tu zamku u kojoj se svi danas koprcamo zajedno sa masonerijom – većina istrajavajući u ovoj ludosti, a neki retki pokušavajući da je ospore. U Hegelovim promišljanjima postoji i jedna materijalistička nota, za koju su se upravo Marks i Engels uhvatili i praktično zloupotrebili ovog filozofa. Sam Marks će jednom reći: “...Preokrenuo sam Hegela naglavačke...” Pre nego što krenemo dalje, odmah da kažemo da izmedju 20 i 30 tomova Marksovih i Engelsovih dela NIKADA NIJE OBJAVLJENO! A biće vam i jasno u narednim pasusima - zašto. Karl Marks je odrastao u porodici koja je imala problema zbog svog porekla (Jevreji), mada su prihvatili luteransku veru. U ranoj mladosti, za vreme školovanja, dolazi u dodir sa različitim idejama, a izgleda da su hrišćanske i ideje humanosti u početku kod njega bile preovladjujuće. To je i normalno, jer su ga otac i majka vaspitavali u duhu apsolutnih moralnih načela. Medjutim, kada se odvojio od roditeljske kuće i otišao na studije, ulazi u krugove ljudi sa najrazličitijim stremljenjima, od kojih su neka bila i čisto satanistička. Mladi studenti, od kojih su mnogi prvi put u životu ostali van dometa roditeljskog uticaja, bili su najsladji plen ovejanih propalica i mračnih duhova poput satanista. Novi “prijatelji” su ovoj neiskusnoj mladosti “drobili” o tome kako više nije potrebno slušati roditelje i njihovu “staromodnu i prevazidjenu” religiju, jer oni imaju da im ponude “istinsku duhovnost” rezervisanu za “prave buntovnike” kakav je bio i “prvi buntovnik”, tj. Lucifer. Tako su i Marks, i Bakunjin, i mnogi drugi slušali ovakve tirade i usvajali, na žalost, ideje da porodicu i civilizaciju treba uništiti da bi se “čovek oslobodio”!? Od satanskih “učitelja” pomenućemo Džoanu Sautkot, satanističku sveštenicu, koja je uticala čak i na to kako će se mladi Marks oblačiti i kakvu će frizuru nositi. Treba li biti naivan pa misliti da je to i jedini uticaj koji su satanisti na njega imali, a da su ideje, poput one da je Satana bio “prvi slobodni mislilac” koji je na čovekovo čelo utisnuo “pečat čovečnosti i slobode” – prosto Marksu došle “niotkuda”, te je tako u jednoj svojoj poemi rekao: “...Želim da se osvetim Onome, koji gore vlada...”? Jasno vam je valjda da je 147

“Onaj gore” – Gospod Bog i da su mladog Karla Marksa nepobitno i potpuno obuzele ideje satanizma. I to NEPROLAZNO! Jer je u svojim delima, zajedno sa kolegom Fridrihom Engelsom, kasnije potvrdjivao da od satanizma nije odstupio ni za dlaku! Tako će reći: “...Komunisti ne propovedaju apsolutna moralna načela...” “...Ukidanje religije kao iluzorne sreće čoveka, je zahtev za njegovom stvarnom srećom...” “...Ratujemo protiv svih preovladjujućih ideja religije...” “...Ideja o Bogu je ključni primer izopačene civilizacije. Mora se uništiti...” “...Religija je vapaj ugnjetenih, duša sveta bez duše, nada čovečanstva koje je izgubilo svaku nadu, to je opijum za narod...” Marks se, dakle, u studentskom dobu otisnuo u tamne zone ljudskog duha, što će u to vreme proizvesti i veliku zabrinutost kod njegovog oca. Iz tog doba, iz tih mračnih satanističkih misli, a uz veliku pomoć masonsko-iluminatskih satanskih “prijatelja”, nastao je i opasan surogat komunizma – kvazikomunizam, marksizam, kasnije obojen promišljanjima Lenjina, Staljina, Mao Cea i ostalih “crvenih veličina”. Da bismo se potpuno razumeli, otvoreno ćemo navesti stav pisaca ovog dela u vezi komunizma. Za nas je pravi, istinski komunizam, blizak ili identičan krajnjem postignuću ljudskog duha – samospoznaji, tj. onom što je bilo i stanje duha svih velikih Učitelja sveta: Mojsija, Bude, Sokrata, Isusa, Muhameda i ostalih. Po tome, koliko danas ljudi na planeti postoji blisko po duhu tim Učiteljima, jasno uočavamo da smo od komunizma udaljeni hiljade godina! Kratko rečeno, komunizam je jedan IDEAL! Tom idealu treba težiti, pre svega kroz evoluciju sopstvene svesti, a ne kroz nekakve krvave društvene promene koje poznajemo kao revolucije. U tome je i satanska prevara koju su smislili masonsko-iluminatski “proroci” i “učitelji”, i za koju su zadužili Marksa i Engelsa, da je teorijski razrade i argumentuju u svojim delima. Pitanja religije, privatne svojine i nacionalizma, na koje su se toliko marksisti obrušili, pitanja su koja se ne mogu razrešavati nekakvim dekretima i revolucijama. To su duboka pitanja koja zadiru u samo ljudsko postojanje i samo promene u 148

svesti pojedinca, kao člana ljudske zajednice, mogu tokom dugog vremenskog razdoblja doneti nekakva, za ta vremena, prihvatljiva rešenja. Svakako da bismo voleli da čovek sva druga ljudska bića doživljava kao rodjene i svoje voljene. Voleli bismo kada bi nestalo pohlepe, laži, otimanja materijalnih i drugih dobara, zločina. Voleli bismo kada bi svi živeli u miru, slozi i ljubavi. Voleli bismo kada bi postojala duhovna praksa kao najvažnija delatnost svih ljudi u životu. Voleli bismo da se mladi idealno vaspitavaju u duhovnosti, a da su stari najpoštovaniji deo u ljudskoj zajednici. Tada bi pitanje privatne svojine postalo besmisleno, pitanje nacije bi samo od sebe odumrlo, jer se ljudi ne bi infantilno “kačili” za raznovrsne razlike. Pitanje religije bi takodje iščezlo, jer ako postoji jedan Bog – a to je uistinu tako – zbog direktne komunikacije svakog bića sa Njim, ne bi postojao razlog da neko dodatno posreduje i pojašnjava “šta je Bog hteo da kaže”. Eto! Ali jasno je skoro svima koji ovo čitaju, da ovakvo stanje stvari medju ljudima neće ni brzo ni lako doći. Neki misle da neće doći nikada. Zašto? U religijama se, kao što većina zna, pominje uvek “neko” ko čoveku ne dozvoljava da mirno uplovu u takvu svest koja bi uzrokovala da čovek zrači mirom i ljubavlju, i da u njemu nema pohlepe, mržnje, ljubomore i svega onoga što se inače stavlja “na vrat” Luciferu, po religiji nekakvom antipodu Boga. U tome je zapravo i najveći hendikep postojećih religija. Nemaju hrabrosti da priznaju da je Lucifer vlasništvo samog čoveka, u obliku njegovog ega, uma i intelekta, i da nije nekakva “suprotnost” Bogu, već obična Božija alatka. Samo onaj ko može da kontroliše sopstveni um, tj. svog sopstvenog Lucifera, i da njegovu moć koristi ISKLJUČIVO ZA DOBRO, samo takav čovek je svoj gospodar i samo od takvog čoveka se može očekivati da napravi idealno duhovno komunističko društvo. Dok se to ne desi masovno, neće biti mira na Zemlji, neće nestati privatne svojine, neće nestati nacionalizma, neće se moći bez mnoštva religija, neće se 149

moći bez države, zakona, prisile. Dakle, zaključujemo da su u ovom stepenu razvitka ljudske svesti neophodni: i privatna svojina, i postojanje nacija, i postojanje religija, i postojanje države, zakona, kazni i zatvora, politike i mnoštva drugih društvenih oblika. Da, ali to ne sprečava nikoga (a svako ima i obavezu prema Gospodu) da u samom sebi krene da izgradjuje bolji svet stvaljajući svoj um pod kontrolu svoje savesti, a ne povodeći se za masonsko-iluminatskim zlom, koje tvrdi da ljudski razum može “zameniti” Gospoda Boga, te da treba odbaciti apsolutna moralna načela. Ali, da se mi vratimo na to ko je u suštini “angažovao” Marksa i Engelsa da napišu program kvazikomunizma. Na stogodišnjicu objave “Komunističkog manifesta” 1948.godine, u prigodnom izdanju jedne knjige, moglo se pročitati na jednom mestu: “...Komunistička liga rodila se iz onog što je poznato kao Liga pravde. Ova potonja bila je ogranak Lige pariskih odmetnika, koju su u tom gradu osnovale nemačke izbeglice. Posle deset nemirnih godina Liga pravde pronašla je ‘Centar zemljine teže’, kako je to Engels rekao, u Londonu, gde se, dodao je on, izrodila nova struja: od čisto nemačke lige ona je postala internacionalna...” Da li je neko ko ovo čita možda svestan šta su pisci te knjige priznali navedenim pasusom? Pošto nismo sigurni da je odgovor na ovo pitanje pozitivan, objasnićemo. One “nemačke izbeglice”, koje se u gornjem odeljku pominju, nisu niko drugi do “izbegli” bavarski iluminati, članovi organizacije Adama Vajshaupta, jezuitskog “trojanskog konja”, koji je osnovao “Iluminate” 1776.godine u Ingolštatu. Ovim čovekom i njegovim sledbenicima pozabavićemo se detaljno nešto kasnije, a za sada je dovoljno reći da su se iluminati posle “zabrane rada” u Bavarskoj, vrlo efektno pozicionirali po masonskim ložama, naročito u Londonu, gde su, kako to Engels reče, pronašli “centar zemljine teže”. Za Marksa i Engelsa se prilično pouzdano smatra da su pripadali masonskoj loži i da su u masoneriji zauzimali visoka hijerarhijska mesta. Obzirom na sve do sada rečeno, čudo bi bilo da se to tako i nije desilo. Jasno je onda da su ova dvojica znali šta rade stvarajući 150

obrasce kvazikomunističke ideologije. Ipak, mora se priznati, kritika kapitalističkog sistema u „Kapitalu“ je više nego ubedljiva, te se nije čuditi što je od toga svojevremeno stvoren i filozofski pravac, i što i danas ima dosta pristalica. Da budemo potpuno iskreni: ako se neko želi boriti protiv kapitalizma, čitanje „Kapitala“ je obavezan korak. Jeste, maločas smo objašnjavali da je teorija ovog surogata komunizma bila „naručena“ od masonske vrhuške i da je veoma izmanipulisana, ali su Marks i Engels obradili u njoj suštinu kapitalističkog sistema bolje nego što bi to mogli i najveći javni nosioci i branioci, i najveći iskreni protivnici. Paradoks, zar ne? U čemu je tragedija dela Marksa i Engelsa? Od 1848.godine, kada je objavljen njihov „Komunistički manifest“ (“Das Manifest der Kommunistischen Partei”) pa do današnjih dana, nesrećni siromašni radnici i seljaci su toliko puta na ovoj planeti bili izmanipulisani idejama Marksovog komunizma, da se postradali u tim kvazikomunističkim revolucijama mere desetinama miliona! Danas, sedeći u udobnoj fotelji, neko može oholo reći: „Ko im je kriv, kad su bili glupavi?“ Ipak, glavni krivci za ove žrtve ostali su do današnjih dana nedirnuti i, vrlo retko, imenovani. Da li ste se ikada upitali kako to da su se te „komunističke“ revolucije uvek odvijale negde podalje od centara moći u Londonu, Njujorku i Vašingtonu? Revolucije u resursima bogatim, Rusiji i Kini, dokazano se nisu desile „tek tako“ – strani faktor je imao u tome velikog i odlučujućeg uticaja. Osim toga, zar nije logičnije da se komunističke revolucije odigraju tamo gde je radnička klasa najbrojnija – u SAD-u i Engleskoj?! Pa upravo tu teoriju su zastupali Marks i Englels!? Očito da tu nešto „debelo“ ne valja. Veoma je dobro pročitati o čemu je to Marks pisao u „Kapitalu“. Koliko god to delo urušavalo neke apsolutne moralne principe, ono istovremeno pruža poneku dragocenu informaciju o tome kako kapitalizam funkcioniše. Ako je čovek sposoban da se distancira od Marksovih gluposti i manipulativnih opservacija o religiji i Bogu, od zastranjivanja po pitanju nacija i nacionalnog, i ako se koncentriše na opise funkcija imperijalno-kapitalističke zveri - za neka buduća vremena, kada će kapitalizam konačno skončati, dobro je biti informisan o ključnim postavkama na kojima moć te zveri, evo skoro tri veka, dominira čovečanstvom. Istovremeno, to bi moglo 151

preduprediti neki novi „crveni teror“ koji nam svima „visi“ nad glavom. No jednu stvar ne treba smetnuti sa uma kada je reč o Marksovoj „kritici“ kapitalizma: uzmite u obzir da Marks i Engels nigde nisu dovoljno jasno obrazložili, bolje reći da su sakrili, važnu činjenicu o postojanju dužničkog sistema novca, zasnovanog na kriminalnim manipulacijama centralnih banaka. Tako je ceo sistem, koji omogućava inflaciju i deflaciju kao alatke eksploatacije celog naroda u državi, ostao skriven od čitalaca „Kapitala“. Čak i u „Komunističkom manifestu“ vidljivo je simpatisanje centralnih banaka i progresivnog sistema na dohodak. Samim tim, cela Marksova i Engelsova teorijska zgrada stoji na manjkavim temeljima, te sve ove opaske treba uzeti u obzir ako ćete čitati te njihove knjižurine. Danas je jasno da je duh humanog kolektivizma i solidarnosti skoro zamro i da je individualizam zaveo diktaturu. Ovo možemo da zahvalimo neoliberalnom kapitalizmu i njegovom “slobodnom tržištu”. Manje je posla, granica izmedju rada i slobodnog vremena je sve nejasnija, isto kao i izmedju rada i plate. Informatičko društvo i automatizacija postaju sve više osnova raznih monopola, te se i pravo na slobodno korišćenje ljudskih ideja guši u velikoj meri. Prežvakavaju se medju političarima i ekonomistima pojmovi kao što su “mere štednje”, “ekonomska kriza” i slično - dok se ne smatra “politički korektno” spomenuti da su ekonomske krize namerno izazvali pohlepni megabankari i da “mere štednje” služe jedino tome da se uništi srednja klasa. Da je Marks bio dobro upućen u najveće tajne kapitalizma, govori i činjenica da je baš on predlagao društveno ustrojstvo gde bi “mašine proizvodile”, a ljudi bi ih “nadgledali” – što neosporno ide u prilog tvrdnji da je on “informaciju” u takvoj ekonomiji, na neki svoj način, smatrao najproduktivinijom silom. To se danas i ostvarilo, ali ne naravno u komunizmu, nego u kapitalizmu i ne, naravno, na opšte dobro, već na dobro vlasnika krupnog kapitala. Tu i leže Marksovo i Engelsovo licemerje i cinizam, jer su njihove priče o “komunizmu” stvorene u suštini radi tragedije onih koji se ne mire sa kapitalističkim sistemom i koji, sa ljudskom svešću koja je u njihovo vreme egzistirala (a koja sa malim promenama egzistira i danas) – nisu imali nikakve šanse da stvore pravo komunističko društvo. 152

“...Čoveku se pruža mogućnost da se potpuno preda duhovnom životu, da pokuša da se približi idealu sveca. I obrnuto, pruža mu se mogućnost da se potpuno preda svojim nagonima, prohtevima svojih čula i da sva svoja stremljenja usredsredi na sticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do mučenika duše, do samopredaje Bogu. Drugi vodi do razvratnika, do mučenika nagona, do samopredaje truleži. Gradjanin pokušava da živi u prijatno temperiranoj sredini izmedju ova dva puta. On se nikada neće predati niti podati ni zanosu ni askezi, nikada neće postati mučenik, nikada pristati da bude uništen – naprotiv, njegov ideal nije da se preda, već da održava sopstveno “ja”, njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetosti ni prema njenoj suprotnosti, sve što je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoće da služi Bogu, ali i zanosu, hoće da ima vrline, ali i da mu je dobro i udobno na Zemlji. Ukratko, on pokušava da se naseli u sredini izmedju krajnosti, u umerenoj i povoljnoj zoni bez žestokih bura i oluja, u čemu i uspeva, ali na račun onog životnog i osećajnog intenziteta koji pruža život usmeren ka bezuslovnosti i prema krajnostima. Intenzivno se može živeti na račun sopstvenog “ja”, a gradjanin ništa više ne ceni nego svoje “ja” (koje je, doduše, razvijeno samo rudimentarno) i prema tome postiže samoodržanje i sigurnost na račun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut Bogom – stiče mirnu savest, umesto naslade – prijatnost, umesto slobode – udobnost, a umesto smrtne vatre – ugodnu temperaturu. Zbog toga je gradjanin, po svom biću, stvorenje sa slabim životnim pogonom, plašljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji svakog davanja samog sebe. Zato je on namesto moći postavio većinu, namesto sile – zakon, namesto odgovornosti – postupak glasanja...”

Herman Hese, “Stepski vuk”

153

II Ne bismo želeli da se pomisli kako su manipulacije sa ljudima u perfidnom vidu, u kome ih je sprovodila (i sprovodi i danas) „nova“ masonerija, samo „vrlina“ kapitalističkog doba. U tu svrhu opisaćemo kako su se i drevni pokvareni vladajući elementi u društvu (čitaj: političari i njihovi ideolozi), snalazili u pokušaju da se reše nekoga ko im je smetao, jer je iznosio istinu o njima i životu uopšte. Zaronićemo duboko u prošlost – pravo do grčkog filozofa Sokrata! Idemo tamo delom i zato što će neki moderni filozofi, poput Ničea, na potpuno promašenoj kritici Sokratove Vrline (a samim tim posredno i apsolutnog morala), steći veliki ugled. Dakle, Sokrat je do današnjeg dana ostao ENIGMA, bar što se zvanične nauke tiče, iako to istoričari i akademski filozofi ne priznaju sasvim. Tome je doprinelo i to što nije ostavio nikakav pisani trag o svom učenju, te sve što znamo potiče od Platona i Ksenofonta, a neke deliće nalazimo i kod Aristotela. Što se tiče Ksenofonta, pouzdanost njegove priče nije baš na visini, jer se očigledno odvojio od učenja Sokratovog još dok je ovaj bio živ i otišao tamo kuda su ga želje njegovog mladićkog srca vukle - u rat i avanturu. Kasnije je u svojim delima manipulativno pisao o životu Sokratovom dovodeći još onda time u zabunu ljude i kriveći originalno Sokratovo učenje, a tvrdeći da je, na primer, idealno zanimanje za čoveka - VOJNIČKO!? Aristotel je još manje mogao biti objektivan, jer je samo "prepričavao" priče (iz ko zna koje ruke) o Sokratovom životu. Ostaje nam Platon, koji je zapravo bio pravi naslednik velikog filozofa, mada je i on tokom vremena neminovno oduzimao od Sokratovog duhovnog bogatstva, te najposle i zastranio u totalitarizam. Šta je to tako veliko u učenju Sokrata? Prvo, čuvena izjava: "Ja znam samo jedno, a to je da ništa ne znam!" Odakle ovakva misao jednom, možda i najvećem filozofu antičkog sveta? Da bismo to osvetlili moramo se upoznati sa onim što je Sokrat govorio... Centralno mesto Sokratovog učenja je učenje O VRLINI. Po njemu najviša vrlina je vrsta ZNANJA, i to ne o bilo čemu, već o poreklu, motivima i svrsi moralnog delovanja i rasuđivanja. Mesto na kome se to znanje može steći za Sokrata je bez dileme - U SAMOM ČOVEKU, tj. U SAMOM SEBI! Govorio je da čoveka određuje ne samo 154

moć da nešto opazi, već i njegov um, moral, savest, osećaj dužnosti... U potrazi za savršenim znanjem, vaspitanje omladine je veoma važno, kao i negovanje važnih vrlina: umerenosti, želje za usavršavanjem, samosavlađivanja, poštovanja ljudske zajednice i njenih zakona... Sokrat je smatrao da SVAKI ČOVEK poseduje U SAMOM SEBI sve ono što treba da se zna, ali da je čoveku POTREBNA POMOĆ da bi to znanje izneo iz dubina nesvesnog u svest. I to je zapravo uloga duhovnog UČITELJA u čovekovom životu, koji nije tu da bi u ljudsku svest nešto doneo od suštinskog znanja SPOLJA, već da bi PROBUDIO UNUTRAŠNJE ZNANJE u učeniku, koje je potpuno i savršeno. Ovo je ujedno i kriterijum koji se može i danas upotrebiti da bi se shvatilo ko jeste, a ko nije pravi duhovni učitelj. Jer oni, koji sebe veličaju kao "spasitelje" - to sigurno nisu! Oni, koji učenja nameću kao dogme dobar su razlog da se od njih držite podalje. Mahanje knjigama, poput Biblije i Kurana, i traženje od ljudi da dogmatski (bez razumevanja) slede nekakve obrasce iz ovih svetih knjiga - nije put za pravog duhovnog tragaoca. Ali pokušaj da se u svojoj suštini razumeju reči Isusa, Muhameda, Bude, Mojsija, Sokrata, Lao Cea - da se u svom stvarnom životu pokušaju PRIMENITI tako shvaćene poruke ovih velikih učitelja - to JESTE put ka duhovnosti. Spoznaja se NE MOŽE nametnuti spolja, ne može vam niko "uliti" svest o Najvišem Znanju, ako to sami niste sposobni da doživite u svom unutrašnjem svetu. Upravo je na ovakvom stanovištu bio Sokrat kada je ljude beskrajno znao propitivati sa hiljadu pitanja, odvajajući tako ono što je nepotrebno u čovekovom životu (pohlepa, gomilanje bogatstva i besomučno, besciljno i samoubilačko uživanje u svemu i svačemu), od onog što je važno - a to su VRLINE U ŽIVOTU saosećanje, istrajnost, hrabrost, umerenost, želja za usavršavanjem, pravdoljubivost, istinoljubivost, poštovanje prema ljudskoj zajednici itd. Sokrat je najlepši primer ispravne primene izreke "Čovek sam, ništa ljudsko nije mi strano!" Od mladićkih dana, kada ga neki istoričari dovode u vezu sa Arhelajem (jedan od tadašnjih učitelja) i kada se taj njihov odnos tumači ponegde na prilično vulgaran način do nešto starijeg doba, kada se ženi - Sokrat je istoričare i puritance često "sablažnjavao" svojim, naizgled "nemoralnim" delima. Pripisuje mu se da je učestvovao u gozbama, trošio alkohol, "ganjao" žene, da je kasnije osim žene imao i ljubavnicu - a sve vreme pričao o VRLINI!? Nije mu bilo strano ni da, kao mlad, uzme učešća u ratovima, i to veoma uspešno. Naime, pokazivao je u sukobima veliku hrabrost, a nije bio redak slučaj i da se suprotstavi 155

nadređenima zbog osećaja pravde koja je za njega uvek bila zakon. Zbog ovoga je bio veoma blizu smrti mnogo puta. Gde je u svemu ovome veličina Sokratova? Po današnjim, prevashodno dogmatskim hrišćanskim shvatanjima, o vrlini može "verodostojno" pričati samo tamo-neki osušeni isposnik iz neke manastirske ćelije, i to pod uslovom da ne dira u crkvene kanone. U takvim pričama GREH je obavezno na prvom mestu, a na drugom mestu je POKAJANJE. O suštinskom razumevanju između ova dva elementa - teško da ćete nešto čuti, a ako slučajno i čujete nešto slično, biće to dobro naučena apologetika iz crkvenih knjiga. (Ovde ne govorimo o primerima koji su častan izuzetak, a ima ih.) Dalje, priča o vrlini po crkvenim dogmama više liči na ispit u nekoj visokoj školi, nego što je to zaista znanje prožeto životom i osećajnošću. A bez ovoga zadnjeg, ta priča među ljudima se svodi na čeprkanje po drugima u potrazi za njihovim "grehom", uz obavezno nametanje svog, "jedino ispravnog" stava o "spasenju". U svetlu svega ovoga, Sokrat će teško biti prihvatljiv ljudima koji vrlinu vole da uče kao što se uči pesmica ili gradivo za ispit. I pored svega onog "nemoralnog" kod Sokrata (ako je to sve tako bilo), neumoljivo ostaje činjenica da je Sokrat svoju Vrlinu izgradio kroz beskompromisno traženje i lutanje, nekad i stranputicom, padajući i ponovo ustajući na poprištu života. Skupljena iskustva (znanje) nije koristio da bi propagirao nemoral i razvrat, gomilanje bogatstva i otimanje oko moći - već da bi nam izneo na svetlost dana istinu da spas čoveka leži u ZNANJU, tj. u Vrlini - a ne u NEZNANJU, u koje se može ubrojiti i preterana želja za bogatstvom i moći, ali i umišljenost "vatrenih" vernika da upravo oni znaju odgovore na "večita" pitanja o Bogu, čoveku, životu, kosmosu i sl. Onako kako se ova njegova filozofija ne dopada mnogim "moćnicima" danas i današnjem zombijevskom duhu većine modernih ljudi, tako se nije dopala ni "moćnicima" onoga vremena, te ne izdržaše i optužiše ga "da kvari omladinu", i to na sudu! Da bi Sokrata i danas naterali da popije otrov ili da se ubije na neki drugi način - u to ne treba ni za momenat sumnjati. Tome u prilog ide mnoštvo pokazatelja, a ovde bismo naveli najnovija tumačenja događaja oko Sokratove smrti jednog engleskog profesora sa Kembridža, Pola Kertlidža, koji tvrdi da je Sokrat “BIO ZAISTA KRIV” i da je “SVE BILO PO ZAKONU” tadašnje Grčke. On u svojoj knjizi "Drevna grčka politička misao" tvrdi da je Sokrat dovodio u pitanje "autoritet mnogih božanstava", a narod se zbog kuge i vojnih poraza navodno "plašio novih katastrofa", te ovaj “vrli” engleski profesor zaključuje da je Sokratova kazna "bila opravdana i u javnom 156

interesu". Zatim dodaje kako je Sokratovim ubistvom "društvo u očima Atinjana bilo osnaženo i pročišćeno", te na kraju, onako engleski cinično, kaže da se Sokrat na početku suđenja "šalio", ali da njegov humor "nije dopro do porote". Upravo na ovom primeru vidimo kako moderna naučna mašinerija u rukama svetskih moćnika (koji bi da oblikuju svest modernog čoveka), pokušava da popljuje i nagrdi sve što bi je moglo ugroziti - a Sokrat je i danas ugrožava, i to bez obzira što je živeo bezmalo pre 2.500 godina! Drugi pokušaj "naučne" obrade Sokrata je tvrdnja da je zapravo SUMNJA u sve (pa naravno i u Boga), a ne VRLINA - centralno mesto učenja ovog velikog filozofa. Tako se savetuje ljudima da "po ugledu na Sokrata", svako mišljenje i verovanje mora biti podvrgnuto ANALIZI i dovedeno u pitanje. Danas možete pročitati ovakve tekstove: “...Usko povezan sa atinskom kulturnom klimom bio je i sofistički pokret, izrastao iz političkog govorništva, koji je svojim agnosticizmom, sumnjom, kao i relativizovanjem vrednosti, izvršio ogroman uticaj na celokupnu misao. Glavno oružje sofista, dijalektiku, shvaćenu kao veštinu raspravljanja, preuzeo je Sokrat (470-399.g.p.n.e), sin vajara i babice. Iako za sobom nije ostavio ni jednu pisanu reč, svojim naukom o “učenom neznanju” izvršio je ogroman uticaj na potonje naraštaje, a posebno na Platona...” Šta reći? Niti je sofistički pokret izrastao iz političkog govorništva, niti je Sokrat koristio dijalektiku kao veštinu raspravljanja, niti se njegovo učenje može nazvati “učeno neznanje”... Ovaj tendenciozni tekst je napisan u naše moderno doba, baš po meri onog Pola Kertlidža, a u satanskoj nameri da se Sokrat i njegovo učenje omalovaži i da se ljudima daju naopake informacije o jednom svecu iz daleke prošlosti. Da vidimo da li je Sokrat baš ovako učio, kako ga optužuju... Ondašnje optužbe protiv Sokrata su bile da "...krivo radi i predaleko ide kad ispituje ono što je pod zemljom i što je na nebu, i kad lošiju stvar pravi boljom, i kad druge to isto uči..." Dalje, on je kriv što navodno time "...kvari omladinu, i što ne veruje u bogove u koje veruje država, nego u druga nova bića demonska..." Primetimo da optužbe prvo govore o tome kako Sokrat "predaleko" 157

ide u svojim ispitivanjima i kako ne veruje u "bogove u koje veruje država" - što je više nego komično, jer su skoro svi antički filozofi išli "predaleko" u svojim traganjima, a jedan broj i otvoreno negirao grčki panteon. Rizikujući da će mnogi odustati od čitanja ovih tekstova, navešćemo ovde Platonovo viđenje suđenja Sokratu, gde je on, koliko je to bilo moguće, navodio reči svog učitelja. Dakle prvo, Sokrat se obratio prisutnima na suđenju, te će između ostalog reći: "...Kakav su utisak, građani atinski, učinili na vas tužioci moji, to ja ne znam. Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove besede. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu kazali..." Očito su Anit, Melet i ostali tužioci, po Sokratovom svedočenju, prosto rečeno - MASNO LAGALI i manipulisali činjenicama. (Isto kao što danas rade političari i poslanici u skupštini, kao i mnogi “akademski gradjani” - oličenja modernih "Anita" i "Meleta".) Dalje, obrazlažući pojavu UČITELJA, ispričaće Sokrat nešto o svom susretu sa izvesnim Kalijom i o pitanju vaspitanja njegovih sinova: "...Kalija, rekoh, da su se tvoji sinovi rodili kao junci ili ždrepci, bilo bi u redu da im nađemo i najmimo nekog čuvara koji će ih učiniti lepima i dobrima u vrlini kakva već pripada njihovu rodu..." U ovome se može osetiti da VRLINU Sokrat posmatra kao postignuće bića da u okviru svoje vrste, bilo da je reč o čoveku ili životinji, dostigne svest o ISPRAVNOM postupanju i ponašanju prirođenim svojoj vrsti. Ako neko sada pomisli da se ovde propagira obuka čoveka poput "junaca i ždrebaca" - smisao bi se promašio. Divljim životinjama nije potrebna nikakva obuka od strane čoveka, ali domaćim jeste, jer moraju živeti sa čovekom. U tom smislu njihova vrlina bila bi da služe ljudima, uz svu pažnju i poštovanje svojih vlasnika. A obuka čoveka u vrlini bi trebala da proizvede slobodno biće sa najvišim moralnim normama, sposobno da slobodno misli, i samostalno i ispravno odlučuje na opštu korist i dobro. Kod čoveka se to postiže pomoću duhovnog učitelja koji mu pomaže da shvati sam sebe, svoje mogućnosti i ZNANJE koje svaki čovek nosi u sebi, ali se kod svakog ono ispoljava u različitom intenzitetu. Po ovome se pojam VRLINE kod Sokrata približava pojmu SUDHARME u hinduističkoj filozofiji, a to je shvatanje vremena i mesta u kome dotični pojedinac živi i, u skladu sa tim, njegovo postupanje i ponašanje u društvu. No to postupanje i ponašanje je po 158

moralnim normama koje su APSOLUTNE u svim vremenima i dolaze od Vrhovnog autoriteta – od Boga. (Danas su te norme "sklepane" od strane nevladinih organizacija i političara, po interesima masonskog vrha i međunarodnog korporativno-bankarskog kartela.) Sokrata su optuživali da je veličao sebe jer je Pitija, proročica iz Delfija, jasno rekla da je on "najmudriji", ali da je i baš tome Sokrat kriv, jer je to navodno "udesio" pomoću svog prijatelja Herefonta. Objašnjavajući ove optužbe reći će Sokrat: "... I poznajete prirodu Herefontovu, njegovu žestoku strast kad bi se na što dao. Pa on, dakle, ode jedared u Delfe pa se usudi da zapita proročište ovo - ali, kao što rekoh, nemojte, ljudi, udariti u graju - on zapita da li je ko mudriji od mene. Pitija odgovori da niko nije mudriji od mene. I to će vam, eto njegov brat potvrditi, jer Herefont je već umro. A ne zaboravite zašto ja to govorim! Hoću da vas obavestim odakle je potekla kleveta protiv mene. Jer kad sam ja ono čuo, ovako sam umovao: šta to upravo misli Bog, i kakvu to zagonetku kazuje? Ta ništa nisam nalazio u sebi po čemu bih znao da sam mudar. Šta On, dakle, upravo misli kad izjavljuje da sam najmudriji? Valjda ne laže. To protivreči Njegovom Biću..." Sokrat dalje priča o tome kako je išao od čoveka do čoveka, za koga god je čuo da je mudar, ali ne nađe suštastvene mudrosti ni kod koga, a neki ljudi su ga, zbog ovog njegovog razotkrivanja kvazimudraca, počeli smatrati mudrim. Na koncu ove teme dodaje: "... I tako se čini, građani, da je, u stvari, SAMO BOG MUDAR, i u onom proročištu kaže On samo to, da ljudska mudrost nešto malo važi, štaviše - NIMALO! I kao da On u tom smislu govori o Sokratu, pa se poslužio mojim imenom, uzimajući me samo kao primer, kao da je hteo reći: "Onaj je od vas, ljudi, najmudriji koji je, kao Sokrat, uvideo da njegova mudrost ništa ne vredi." Da bih, dakle, u smislu izjave Božije to istraživao i ispitivao, ja još i sada obilazim građane, i strance, ako mislim za koga da je mudar. Posvetivši se takvom delanju, nisam imao vremena da uradim nešto što bi vredno bilo spomena ni za grad ni za svoju kuću, nego živim u beskrajnoj sirotinji radi toga SLUŽENJA BOGU..." Sada već jasnije naziremo koliko su odvratne laži tužilaca da Sokrat navodno ne poštuje bogove i da veruje u neka “nova demonska bića”. Takođe je besmislena tvrdnja nekih modernih filozofa da je Sokratovo učenje - stalna SUMNJA u SVE. Jer očigledno da Sokrat zaista sumnja u SVE ŠTO DOLAZI OD LJUDSKE MUDROSTI - ALI NE i U BOŽIJU MUDROST! Svrstavajući i sebe, u 159

velikoj skromnosti, u nosioce ljudske mudrosti koja suštinski ne vredi mnogo, a koja bi se danas mogla uporediti sa intelektualnim znanjem i načitanošću bez uporišta u iskustvu - Sokrat je mirno mogao da kaže da sigurno zna jedno - a to je da ne zna ništa! Bio je Sokrat mnogo više no što je u svojoj vrlini hteo da prizna, uspevši do današnjih dana da svojim učenjem unese pometnju u glave intelektualnih "bizgova" koji i dalje intelekt stavljaju na mesto Gospoda, i svom (ili tuđem, svejedno) intelektu se klanjaju. Štaviše, u njegovim rečima odzvanjaju reči drevnih učitelja čovečanstva koji su boravili među ljudima tokom maglovitih dubina vremena i u raznim fazama pomagali razvoj ljudskog društva. To su misli negovanja istinske veze čoveka sa svojim Sopstvom, koje nije ništa drugo do Božanska Iskra Svesti, a koju nam je Gospod nesebično, "odeljujući" od sebe samoga, dao sa dužnošću da svoje Sopstvo upoznamo "licem u lice", i da tako ono što prividno beše "odeljeno", vratimo u celinu. Ovo upoznavanje samoga sebe najteži je zadatak koji može stajati pred čovekom, proteže se kroz ogromnu seriju proteklih života, gde smo svaki put, u skladu sa svojim mogućnostima, napravili ipak neki napredak u moru grešaka i zabluda. Nema smirenja ni potpune sreće za ljudsko biće dok mu svest Sopstva potpuno ne zablista odnoseći sve zablude i neznanje koji su ga činili nesrećnim toliko dugo vremena. Upravo taj SVESTAN trud da se krećemo ka ovom velčanstvenom cilju, put je VRLINE - Sokratove Vrline.

II-a Oduvek je bilo "vođa" koji su podmuklo varali svoj narod, često podmećući "velike" razloge i pred sobom i pred drugima kao opravdanje zašto to čine, a žestoko proganjajući ljude koji bi njihove prave namere pokušali izneti u javnost. Iako danas imamo tzv. "slobodu govora" i država više ne "časti" slobodne mislioce čašama otrova kao u Sokratovo vreme - zaista se malo šta promenilo. Umesto "čaja od kukute" oni slobodoumni koji primećuju kako stvari 160

zaista stoje, dobijaju danas pogrdne nazive i sa tim etiketama bivaju tretirani od države i medija kao paranoici, smešni teoretičari zavera, ekstremisti itd. Ovakav "tretman" ima za posledicu često krah karijere, ugleda i imovnog stanja, te je za ove ljude ponekad skoro bolje da su, kao Sokrat, "potegli" dobro iz čaše otrova i završili dostojanstveno, umesto što su zaglupljenim masama pokušavali otvoriti oči. Nema dana da se na TV-u ne pojavi neki "ekspert" za ovu ili onu oblast, gde, pred skoro hipnotisanim narodom, izvaljuje goleme količine gluposti (da ne kažemo nešto vulgarnije) - i to sve sa visine autoriteta koji niko ne sme dovesti u pitanje. Posledica ovoga je da gledaoci počinju da ponavljaju priču "eksperata" u svakodnevnom životu i da veruju u nju, ali i da se agresivno odnose prema svakom ko ne misli tako. Ništa novo, jer upravo pričamo kako se u Sokratovom slučaju desila ista stvar, iako stari Grci nemadoše tako moćnu stvar kao što je televizija. TV nisu imali, ali su imali politički establišment (isti kao ovaj današnji) kome nikako nije odgovaralo da siromašni Sokrat govori kako je vrlina, a ne materijalno bogatstvo i moć - zapravo pravo bogatstvo - a usput je tome podučavao i mlade ljude. Tako ovi atinski moćnici nađoše Anita i Meleta, dobre sluge loših gospodara, a ovi sa svoje strane nađoše poprilično istomišljenika, te rešiše da jednom zauvek "zapuše usta" čoveku koji je toliko "kvario omladinu". A Sokrat, sa svoje strane lagano obrazlažući trulež tužilaca i naroda koji je ogrezao u zavisti i pohlepi, proročanski reče: "... To i jeste ono što će me osuditi, ako me osudi, a ne Melet ni Anit, nego kleveta mnogih i njihova zavist. To je zaista već mnoge i druge dobre ljude osudilo, a mislim da će tako biti i u budućnosti. Pa nema nikakve opasnosti da će se to kod mene zaustaviti. Ali možda bi ko rekao: "E, zar se ne stidiš, Sokrate, što si se predao takvom zanimanju s koga si sada u opasnosti da ćeš glavu izgubiti?" Ja bih takvom čoveku pravom rečju odgovorio: Ne govoriš mudro, čoveče, ako misliš da jedan čovek, ako i nešto malo ima koristi od njega, mora da računa sa opasnostima života ili smrti, a da u svome radu ili delanju ne mora da gleda samo na to DA LI RADI PRAVO ILI NEPRAVO, i da li VRŠI POSAO DOBRA ili ZLA čoveka..." Da li možete osetiti koliko su ove Sokratove reči aktuelne i danas, kao da živi među nama? U bednoj situaciji, gde smo nenaviknuti da razmišljamo svojom 161

glavom, mi, današnji ljudi, očajnički branimo svoje predrasude i nametnute stavove lažnih akademskih autoriteta iz štampe, sa TV-a i interneta - ne retko negirajući i ono što vidimo sopstvenim očima u stvarnom životu. Kao papagaji ponavljamo mišljenja koja su nam usadili kojekakvi "eksperti" i pokvareni akademski umovi gladni bogatstva i položaja u vlasti. Više nije bitno za čoveka ko je - da li je univerzitetski profesor ili je devojka zaluđena modom - jer u prvom slučaju slepo se prate naučne teorije koje su "u trendu", a u drugom slučaju prati se odeća, obuća i šminka koji su "u trendu". Moda je postala suština života mnogih, a jadna su društva gde je praćenje mode postalo vrlina, umesto da u modi bude praćenje vrline. I naravno, strah o kome govori Sokrat, strah od neprihvatanja sredine i od sankcija koje nam ta sredina može nametnuti, jer mislimo svojom glavom - parališući element koji je pravi pokazatelj stepena mudrosti: "... Jer bojati se smrti, građani, ne znači ništa drugo nego držati se mudrim, a ne biti mudar. To znači misliti da čovek zna ono što ne zna. Ta niko ne zna nije li smrt od svih dobara, najveće dobro za ljude, a opet plaše se od nje kao da pouzdano znaju da je najveće zlo. I kako da to nije neznanje, i to ono najprekornije, kad neko uobražava da zna ono što ne zna..." Svi znamo za društvenost, koja postoji i kod životinja i kod ljudi. I to je dobra osobina. Međutim, ova osobina ima i jednu kontroverznu crtu, a to je potreba da se u nekoj zajednici na neki način "nivelišu" odstupanja u ponašanju i mišljenju. To je srednja linija mase, "ušuškani" zajednički stavovi u fino temperiranoj sredini, konformizam kao poželjna odlika pojedinca - a sve pod plaštom opšteg interesa. Mora se priznati da u svemu ovome ima dosta gradivnih elemenata ljudske civilizacije i da u datom momentu ove osobine mogu da se označe i kao pozitivne. U isto vreme, ove osobine GUŠE nove ideje, i da bi nešto novo zaživelo, pojedinci moraju sami, ili u manjim grupama, da se organizuju i da se IZBORE za svoje stavove. Oduvek je bilo tako. Negiranje, nipodaštavanje i proganjanje nosilaca novih ideja (ili ideja o lošim osobinama postojećeg sistema) - skoro su obavezna pojava koje društvo preduzima u cilju otklanjanja pokušaja PROMENE. Ovi otpori promenama su POTPUNO PRIRODNI i izraz su čovekove veze sa životinjskim svetom u samom sebi, jer potpuno iste pojave vidimo u svetu životinja. Kada bi ove teškoće ostale na pomenutom nivou, sve bi se to moglo nazvati onako kako to današnji teoretičari modernog društva pokušavaju predstaviti: sasvim uobičajeni razvoj 162

ljudske civilizacije sa propratnim problemima koji su neminovnost. Ipak... nije to baš tako jednostavno! U jednom širem smislu, možda bismo se delimično i složili sa teorijama "eksperata", ali pošto smo svi deo civilizacije, lično smo umešani u ceo proces i nismo samo nezavisni posmatrači. U tom smislu snosimo, svako svoj deo odgovornosti, za davanje kredibiliteta snagama koje žele da od prirodnih "životinjskih", konformističkih nagona u čoveku - stvore izopačeni sistem u KOME SU PROMENE STROGO KONTROLISANE od VLADAJUĆEG ESTABLIŠMENTA, a sve u cilju gomilanja neograničenog bogatstva i moći. Nema ovo veze sa Vrlinom Sokratovom, zar ne? Ali ima veze sa dubokom psihičkom bolešću, sa psihopatologijom koju favorizuju, u toj bolesti duboko ogrezli, današnji "svetski gospodari". No da nastavimo priču o Sokratu. Dalje odgovarajući na optužbe i obraćajući se sugrađanima koji su prisutni na suđenju, Sokrat kaže: "... Ja vas građani atinski, pozdravljam i veoma cenim, ali ću se više pokoravati Bogu nego li vama, i dokle god bude daha u meni i dokle god budem snage imao, neću prestati da se bavim ispitivanjem istine, i da vas savetujem, i poučavam, kad se s nekim od vas već budem sastao, govoreći po svom običaju: Čestiti moj čoveče, Atinjanin si, građanin najveće i po mudrosti i snazi najuglednije države, a nije te stid što se staraš za blago, kako ćeš ga više nagomilati, i za slavu, i za čast - a za pamet, i za istinu i za dušu, da budu što bolji, za to se ne staraš i nimalo ne haješ! A ako bi ko od vas to osporio i ustvrdio da se stara za to, neću ga pustiti da odmah ode, niti ću se ja s njim rastati, nego ću ga pitati, i ispitivati, i prorešetavati; pa, ako dobijem utisak da on nema vrline, a tvrdi da je ima, koriću ga što najvažnije stvari najmanje ceni, a ništavnije više. Tako ću se držati i prema mlađemu i prema starijemu, na koga se god namerim, i prema strancu i prema građaninu, ali više prema građaninu, ukoliko ste mi bliži po krvi. Jer to, budite uvereni, Bog naređuje, i ja smatram da vama i vašemu gradu još nikada nije veća sreća osvanula od ove moje službe Bogu posvećene. Ta ja i ne radim ništa drugo nego neprestano obilazim i savetujem vas, i mlađe i starije, da se ne starate više ni za telo ni za blago, a ni tako revnosno - nego za dušu, da vam ona bude što bolja. I UČIM DA SE VRLINA NE RAĐA IZ BLAGA, 163

NEGO IZ VRLINE DA SE RAĐA BLAGO i SVA OSTALA DOBRA LJUDIMA, i u domaćem i u javnom životu. Dakle, ako ja ovakvim učenjem kvarim omladinu, to bi bilo ono štetno; a tvrdi li ko za me da drugo učim nego li ovo, ništa ne tvrdi. Prema tome, izjavio bih, građani atinski, ovo: poslušali vi Anita ili ne, i pustili vi mene ispod suđenja ili ne, ja neću nikako drukčije da radim, ni ako bih imao po nekoliko puta glavom da platim..." Ovo je ona gorka poruka koja toliko smeta današnjim bolesnim stremljenjima ka bogatstvu i moći - da se NE RAĐA Vrlina iz bogatstva, već bogatstvo iz Vrline. Koliko god danas izgledalo potpuno nemoguće i neistinito ovo tvrđenje - ono je ČISTA ISTINA! Čovečanstvo će napredovati uistinu onoliko koliko bude prihvatalo APSOLUTNOST moralnih načela, a ako bude odlučilo da to ne učini teško će se kajati i biće vraćano bezbroj puta na početak, sve dok ne krene ispravnim putem! Zar ne živimo već u ovakvim današnjim vremenima koja su rezultat višemilenijumske doktrine POHLEPE, GRABEŽI za zlatom i prirodnim dobrima, i uništavanja stotina miliona ljudskih života zbog toga? Dakako da živimo, ali smo "slepi kod očiju", jer smo tokom zadnja dva veka OTVORENO zamenili apsolutna moralna načela sa relativnim, pa nam se čini da su američka "demokratija", američka "nauka o ljudskim pravima" i američko i englesko "slobodno tržište" dostignuća mnogo veća od rečenog "Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe!" A ove Isusove reči su NAJVEĆI LJUDSKI CILJEVI i IDEALI! Ljubav prema bližnjem postaje stvarnost onog momenta kada smo svesni sveopšte povezanosti među ljudima i da sve ono što se među ljudima dešava neminovno utiče i na nas, kao pojedinca. Zato, deviza "baš me briga, to je daleko odavde", tako tipična za američke građane, na primer - neće ni njima, a ni nama doneti ništa dobro. Jer ako američka vojska bombarduje tamo neku Srbiju radioaktivnim materijalom, pa sada Srbi i ostali gradjani u Srbiji umiru "kao muve" od raka - neće proći dugo, a "račun" za naplatu biće isporučen upravo američkom narodu - živi bili pa videli! Takodje, kada se u Srbiji ljudi raduju rušenju kula Svetskog trgovinskog centra i masovnom ljudskom stradanju u njima - "račun" će biti isporučen narodu u Srbiji, bez greške i neumoljivo. Trućanja o "nebeskom narodu" neće tu ništa pomoći, jer vrednost srpskog i američkog 164

čoveka, kao i svih ostalih ljudi, u očima Boga je - ISTA! I da nije samo Isus ukazivao na odnos sa svojim bližnjim, govore i druge tradicije: "Niko od vas nije vernik sve dok svom bratu ne želi ono što želi sebi." Muhamed a.s., Islam "Ne čini drugima ono što ne želiš da drugi tebi čine. To je sav Zakon; sve ostalo manje je važno." iz Talmuda, Judaizam "Ne čini drugima ono što te ljuti kada drugi to čine tebi." Sokrat "Samo je ona priroda dobra koja odbija činiti drugome ono što nije dobro ni za nju samu." Zoroastrizam "Ne povređuj druge na bilo koji način." Budizam "Vidi dobitak bližnjeg kao svoj dobitak, a gubitak bližnjeg kao svoj gubitak." Taoizam "Ahimsa paramo dharma" ("Ne povrediti je najveća dužnost.") Hinduizam Vidimo da su SVE svetske verske tradicije, kod ovog pitanja NA ISTOM STANOVIŠTU. Nepobitno i nesumnjivo. I ako razmislimo o tome da su nastajale u raznim vremenima, kod različitih naroda, pod različitim ekonomskim, kulturnim, političkim, pa i klimatskim uslovima - nameće se jedno pitanje: Kako to da se, naizgled različita verovanja, ovoliko slažu u navedenoj sferi? Da nisu možda "prepisivali" jedni od drugih tokom vremena? Ili, kako tvrdi onaj manipulator Dejvid Ajk, možda je to (ne)delo nekih vanzemaljaca? Biće ipak, da je nešto drugo u pitanju. Osnivači religija behu velike Duhovne Veličine. Mogahu sagledati Istinu koja je Jedna i Večna. Otuda su o njoj mogli reći samo ISTE stvari. Sve ostalo: versko nasleđe, podele po toj osnovi, organizacije, obredi, crkve, „sveti” spisi, budalaštine tipa "vaš bog nije i naš bog", ratovi zbog vere i slično - sve je to LJUDSKA PAPAZJANIJA i rezultat ljudske "mudrosti" u koju Sokrat toliko nije imao poverenja, te i sam za sebe, računajući da je čovek, reče: "Ja znam samo jedno, a to je da ništa ne znam." Ovde ne navijamo za nekakvo "objedinjavanje" religija u jednu, poput eksperimenta poznatog kao "New Age" pokret i poput masonerije (uslovno je ovde smatrajući religijom), bez obzira što čak i u njima postoji poneka dobra ideja. Smatramo da je to nepotrebno i da predstavlja nasrtanje na integritet velikog ljudskog duhovnog nasleđa koje religije predstavljaju. Ljudima samo treba vreme da 165

razluče, u okviru svoje tradicije, šta JESTE VAŽNO za ljudski život, a šta je ČIST BALAST. Svačija tradicija sadrži u sebi odgovore na ova pitanja. Treba samo da eliminišemo manipulacije koje su velike i čak ovekovečene i u svetim spisima. No, bez ZNANJA to neće ići. A znanje, živ nam bio Sokratov duh, tražićemo u SEBI, u sopstvenom iskustvu i sopstvenom životu, u REALNIM životnim situacijama, u sopstvenoj SVESTI, oslanjajući se na bezvremene moralne odrednice koje nam veliki učitelji čovečanstva ostaviše. Ako još budemo blagosloveni te sretnemo nekoga da nam u tome pomogne, život naš može biti sasvim ispunjen i plodotvoran. Zato, neka nas blagoslove svi veliki Učitelji čovečanstva, čiju duhovnu snagu poneko od ljudi i danas može da oseti i da ih čuje u svom unutrašnjem svetu, napajajući se mudrošću koja je večna!

II-b Kako to i inače biva, svaki veliki duhovni učitelj je imao svoje “naslednike”, koji su u ogromnom broju slučajeva KRIVILI i ZAMAGLJIVALI suštinu originalnog učenja. Ali, to je nešto što jednostavno mora tako da funkcioniše, jer ovaj svet prekriva rdjom i nagriza sve što u njega udje. Kao što pomenusmo ranije, Sokratov najbliži sledbenik beše Platon. Platon je napisao kontroverzno delo "Država" oko kojeg se i danas "lome koplja" filozofa, kao što se to dešavalo i od samog njegovog nastanka. Pokušaćemo, koliko je to moguće na ovakvom mestu, a i u cilju razjašnjavanja pitanja morala i svojine, da sagledamo šta je to u stvari Platon poručivao i koliko je to značajno za današnje ljude. Takodje, primetićemo kako je Platon od Sokratove VRLINE polako otklizao u neke totalitarne tonove, kojima obiluje njegova “Država”. Delo je napisano u vidu dijaloga nekoliko ljudi koji raspravljaju o moralu, svojini, državnom uređenju i još koječemu, a iako se kao jedan od učesnika u razgovoru imenuje kao Sokrat - to nije onaj "pravi" Sokrat, već više sam Platon koji govori u prvom licu. Međutim, ovaj potez pisca govori da su njegovi stavovi bliski Sokratovim, što je i prirodno, jer mu je bio najbliži učenik. (Treba reći da Sokrat nikada nije voleo da tvrdi da je on sam nekome učitelj, već da samo "ima slušaoce koji vole da ga prate".) Takođe, videćemo 166

koliko je (i da li je) Platon ostao na Sokratovom putu... Na početku "Države" sagovornici se sučeljavaju oko pitanja PRAVIČNOSTI, kada jedan mlad čovek, Trasimah, ustvrdi kako je pravičnost "ono što koristi jačemu" i da je "nepravičnost jača, slobodnija i silnija nego pravičnost". Dakle, današnji nevaspitani i oholi “mladunci” nisu otkrili ništa novo valjajući se u govnima svojih naopakih shvatanja i postupaka – Trasimah i njemu slični oduvek su postojali. Dalje, Trasimah kaže da je pravičnost u suštini "obična glupost", dok je nepravičnost, po njemu - "promišljenost". Za nepoštene dalje tvrdi da su "pametni i dobri" ako cele države i narode mogu da "podrede sebi". Na kraju zaključuje da je nepravičnost, u stvari, vrlina. Sokrat (tj. Platon) mu odgovara mnoštvom pitanja, navodeći ga visprenom logikom kroz situacije u svakodnevnom životu i usmeravajući ga na neminovne zaključke. Tako on kaže da, obzirom da se nijedna veština koju ljudi poseduju ne koristi da bi samoj sebi donela dobrobit, već da se sve veštine (lekari, umetnici, mornari, zanatlije...) koriste zbog onih na kojima se one primenjuju (ne sporeći usput ostvarivanje prihoda vlasnika veštine), pripremajući i brinući se za njihovu dobrobit - to se u toj dobrobiti MNOGO VIŠE vodi računa o slabijem, nego li o jačem. U ovom smislu, veština vladanja ljudima, upotrebljena da služi jačem a podjarmljujući slabije i izrabljujući ih - stoji U POTPUNOJ SUPROTNOSTI sa prirodom svake druge veštine koja se primenjuje na opštu dobrobit. Opisujući situaciju kada se samo pohlepni na moć grabe za vlast, ali ne i oni koji žive u vrlini, kao i hipotetičku situaciju da se, pod pretnjom kazne, na vlast dovode ljudi koji vole vrlinu, Platon nam kaže: "... Oni koji su dobri ne žele da vladaju radi novca i počasti. Oni ne vole da ih nazivaju nadničarima zato što otvoreno primaju nagradu za svoje vršenje dužnosti, a ne vole ni da ih zovu lopovima zato što su se na vlasti krijući obogatili. Isto tako ne čine to radi počasti, jer nisu slavoljubivi. Zato ih moramo naterati i zapretiti im kaznom, da bi se primili upravljanja. Zbog toga se i smatra da je sramota ako se neko primi vlasti, a ne sačeka da bude prinuđen da se primi. A od svih kazni je najveća ona da budeš pod vlašću goreg, kad već sam nećeš da vladaš. Toga se i boje plemeniti ljudi, mislim, kad se primaju vlasti i tada prihvataju vlast, ne kao da su time dobili nešto izvanredno ili zato što će na vlasti dobro živeti, nego je primaju prinuđeni i zato što ne znaju nikog boljega kome bi je mogli poveriti. Jasno je, dakle, da kada bi postojala država plemenitih ljudi, onda bi se ljudi borili za to da nemaju nikakve vlasti - kao što se sada 167

bore za vlast. Tada bi bilo sasvim jasno da pravi vladalac nije tu zato da se brine o svojoj ličnoj koristi, već da se stara o koristi potčinjenih. Ja nikako ne priznajem Trasimahu da je pravično ono što je korisno jačem..." Već kao da čujemo rezonovanje od vas, dragi čitaoci, da je ovo čista utopija i da nikada ne može zaživeti u stvarnosti. Slažemo se, ne može - ali u ovakvoj stvarnosti kakva je danas. Ako IZMENIMO ovu stvarnost, a to JESTE u ljudskoj moći - onda bi mnogo toga što je danas nemoguće, postalo moguće! Kako izmeniti stvarnost? Stvarnost je ono što većina ljudi na planeti, u najvećem stepenu, određuje svojim nivoom svesti, a ta svest, takva kakva je, onda usmerava njihov um - mada postoji i jedan deo koji potiče od drugih sila izvan ljudskog delovanja. U nauci o ljudskoj psihi poznato je nešto što se zove KOLEKTIVNA SVEST, mada se to, naravno, i dalje osporava od strane mnogih. Izmena kolektivne svesti je moguća samo ako se izmene pojedinačne svesti. Zato PRAVA PROMENA POČINJE OD POJEDINCA. Svaki pojedinac je veoma bitan, jer ostvaruje uticaj na kolektivnu svest. Kako stoje stvari danas? Dobacimo malo do naše balkanske stvarnosti: Kako gorko zvuče one Platonove reči: "...A od svih kazni je najveća ona da budeš pod vlašću goreg..." Danas svako, samo ako hoće, može, na primer, istinito opisati stvarnost u Srbiji, i to baš u smislu ovih bezvremenih reči... Intenzivnom "tranzicijom" i "demokratizacijom" koja je počela 5.oktobra 2000.godine u Srbiji se sve "reformiše": privreda, državna uprava, sudstvo, vojska, policija, prosveta, mediji..., a sada su počeli zahtevi da se "reformiše" i svest čoveka u Srbiji (samo slušajte tirade “gospodara Vučića” o tome), ali ne u smislu goreopisanih, pozitivnih promena ka kreiranju bolje stvarnosti, već nažalost, u smislu dobijanja OVČIJE, KOKOŠIJE ili SVESTI ZOMBIJA. Sve nam se ovo servira kao "neophodnost" jer, zaboga, znate već šta to (Evropska unija) - NEMA ALTERNATIVU... Od svega ovoga građani Srbije su sve siromašniji, nezadovoljni napuštaju zemlju, sve se više umire od užasno zatrovane hrane i vazduha, a bogme i od "kvaliteta" zdravstvenih usluga. Bez posla ostaje sve više ljudi, dok im se preduzeća za male novce prodaju strancima ili ih maltretiraju domaći "biznismeni". Za to vreme su se srpski oficiri, vojnici, policajci i civili privodili i izručivali nekakvom pravnom monstrumu pod imenom Haški tribunal, gde su imali dobre šanse da budu ubijeni na neverovatne načine, ili osuđeni na dugačke zatvorske kazne, jer su branili sopstveni narod u ratu. 168

Istovremeno srpska vlast, koja voli da se zove "demokratska i reformska", uporno ponavlja kako je svo ovo propadanje "za naše dobro". Ko dobro vidi od svega ovoga, sretno mu bilo... jedino što bi taj, koji od svega ovoga dobro vidi, da je živeo kojim slučajem u vremenu Josipa Broza, možda bio poslat da poseti psihijatra, onako, “za svaki slučaj”. Ali "napredak" je doneo nova shvatanja: da su izvesni oblici psihičke poremećenosti - zdravlje, a ispravnost i pravdoljubivost - da su rezervisani za budale. Eto kakvu vlast imamo u Srbiji, već dugo vremena: marionetsku, skarednu - vlast koja je narodu pravi NEPRIJATELJ. Povremeno, ona se "prefarbava" u neku drugu boju, ali u suštini ostaje ista: surova mašinerija koja brine samo o sopstvenom opstanku, kao parazit na telu domaćina, sve dok domaćin – ne umre!. Jasno je i to da su danas na vlasti, u većini država u svetu, ljudi koje bi Trasimah iz Platonove "Države", kao i većina današnjih duhovno obogaljenih intelektualaca i političara - lako opravdali, jer je po njima danas "pravično ono što je korisno jačem". A nastavljajući se, rasprava u Platonovoj "Državi" dovodi nas do daljeg pobijanja teze da je život nepravičnog čoveka bolji, nego život pravičnog čoveka. Tako će Platon, razmatrajući situaciju POTPUNO NEPRAVIČNOG čoveka, zaključiti da takvi ljudi zajedno ne mogu ništa "određeno i trajno" uraditi. Da bi nekakva skupina nepravičnih ljudi išta mogla obaviti kao zajednica, neminovno u njoj mora postojati neki minimum pravičnosti - u suprotnom bi jedni druge napali i uništili. Upravo je PRAVIČNOST ta, koja u takvim grupama daje neki minimum kohezione sile da se grupa ne bi raspala i samouništila. Ideja da se nešto može korisno uraditi sa APSOLUTNOM NEPRAVIČNOŠĆU, tj. glorifikovanjem zla (satanisti i slične grupacije) - potpuno je apsurdna i upravo je to TRAJNA UTOPIJA, i siguran put u ambis patnje i bola. Platon nam daje, na skoro dečiji i bezazlen način (koji toliko smeta "ozbiljnim" filozofima), uvid kako stvari stoje sa unutrašnjim čovekovim životom: "...--Dobro - rekoh ja - a da li misliš da svaka stvar, koja je nečemu namenjena, ima u sebi svojstvenu vrlinu? Vratimo se na iste primere. Imaju li oči neku namenu? --Imaju. --Imaju li one, prema tome, i sebi svojstvenu vrlinu? --I vrlinu. --A uši? Imaju li one neku namenu? --Da. --A imaju li i vrlinu? 169

--I vrlinu. --A šta je sa ostalim stvarima? Nije li isto? --Isto. --Pazi sada. Mogu li oči lepo obavljati ono za šta su namenjene, ako nemaju tu, sebi svojstvenu, vrlinu, nego umesto vrline -manu? --Pa kako bi mogle? Misliš valjda kada bi imale slepoću umesto vida? --Ne pitam kako se ta vrlina njihova zove, nego kažem da nešto obavlja svoj posao dobro ako poseduje sopstvenu vrlinu, i loše ako je ne poseduje. --Istinu kažeš - reče on. --Pa onda će i uši, lišene svoje vrline, loše obavljati svoj posao? --Svakako. --Nožemo li taj isti razlog upotrebiti i za sve ostale stvari? --Što se mene tiče, mislim da možemo. --Razmisli sada, posle svega: ima li DUŠA neki namenu koju ni jedna druga stvar ne bi mogla ispuniti; kao na primer ovu: brinuti se, upravljati, promišljati i sve ostalo tome slično? Možemo li takvu namenu pripisivati ičem drugom što nije duša, ili ćemo reći da je ona jedino duši svojstvena? --Ne možemo tako nešto pripisati nijednoj drugoj stvari. --A život, da li je i on posao duše? --Naravno da jeste - reče on. --Ima li onda i duša sebi svojstvenu vrlinu? --Ima. --Može li ona, ako je lišena te svoje vrline, dobro obavljati svoj posao, ili je to nemoguće? --To je nemoguće. --Nužno je dakle, o Trasimaše, da rdjava duša rdjavo vlada i upravlja, i da dobra duša valjano ispunjava svoju namenu u svemu što preduzima. --Nužno je. --A jesmo li se složili u tome da je pravičnost vrlina, a nepravičnost porok duše? --Jesmo, složili smo se. --Prema tome, pravična duša i pravičan čovek živeće dobro, a nepravičan rdjavo. --Po tvojim rečima svakako. --A onaj ko živi dobro, blažen je i spokojan, nasuprot onome ko je u životu zao. --Razume se. --Pravičan je dakle srećan, a nepravičan čovek nesrećan. --Neka bude - odvrati Trasimah. 170

--Onda, predragi Trasimaše, nikada nije nepravičnost unosnija i korisnija od pravičnosti..." No, kao što rekosmo, neće ova logika zadovoljiti poklonike sopstvenog intelekta (ili intelekta nekog "autoriteta"), već samo ljude koji duboko u sebi osećaju da POSTOJI DOBRO, Veliko i Nemerljivo kome treba težiti i voleti Ga, radi Njega samog, bez obzira na posledice, jer samo tako u suštini volimo sebe i druge. Takvim ljudima nisu potrebna nikakva dokazivanja i objašnjenja zašto treba slediti pravičnost, a ne nepravičnost - oni te razloge nose u sebi i žive po njima. Oni drugi, kojima je čistota prekrivena slojevima neznanja, imaju svoje "argumente"... Tako se često čuje od Trasimahovih istomišljenika da "niko nije pravičan po svojoj volji, nego zato što je na to prinuđen, jer pošten čovek, kao takav, i ne postoji". Dalje, da kad god bi se neko osetio dovoljno jakim da čini nepravdu, on bi je tada i činio, a da svaki čovek misli da je "nepravičnost mnogo korisnija od pravičnosti". Iznoseći svoje stavove, ljudi koji cene više nepravičnost će reći da kad bi se nekom pružila prilika da čini nepravdu, a on to kojim slučajem NE BI HTEO da radi, niti da prisvaja sebi tuđu svojinu ostali bi ga smatrali "bednikom" i "glupakom". U javnosti bi, naravno, pričali sve najbolje o takvom čoveku, ali lažući se međusobno i strepeći da iskazivanjem iskrenog mišljenja mogu i sami pretrpeti neku nepravdu. Ovo bi moglo da se označi i kao visok stepen nepravičnosti izgledaš pravično, a to u suštini nisi! Ponovo, gledajući danas situaciju u javnom životu u Srbiji, ne možemo se oteti utisku da bi Trasimah odlično prošao, a najverovatnije bi postao - ministar! Možda još i više nešto... Jer, po zvaničnim medijima, srpski ministri su oličenja "vrline" koju, istina, reprezentovaše najprljavijim postupcima u svojoj karijeri, ali važno je da su sada "savršeni"! Ako u tom "savršenstvu" negde "ispliva" nešto nedolično - sve se to može popraviti - potkupljenim novinarima, moćnim "prijateljima" i brutalnom silom u pozadini. Naravno, uz sve ovo ide i polutajno(polujavno) bogatstvo, koga ova "savršenstva" u vladi Srbije smatraju smislom života. U Platonovoj "Državi" primetićemo zanimljiv teorijski model koji Platon koristi da bi ispitao čemu vode pravičnost i nepravičnost. Tako je sa jedne strane postavio čoveka pravičnog, kome je sticajem okolnosti oduzet "imidž" pravednosti, te ga svi smatraju za nepravična čoveka. Sa druge strane je čovek koji je nepravičan, ali slika o njemu je "prefarbana" te ga smatraju pravičnim. Ko će od ove dvojice imati srećniji život? Pošto imamo privilegiju da živimo 2.400 godina posle Sokrata i 171

Platona, možemo argumentovano tvrditi da ovaj teorijski model u "Državi" - danas postoji u realnosti! Možda je postojao i uvek kroz istoriju, ali nam je lakše to videti danas, obzirom da nam se odvija pred očima. Ljudi koji danas primećuju strahovite društvene anomalije i često javno o tome govore, preživljavaju jake napade od strane političkog establišmenta, uglavnom kroz korumpirane medije. Posledice takve hajke na čoveka pravičnog su, reklo bi se, veoma nepovoljne: polako ostaje bez "prijatelja", često ostaje i bez posla, a javnosti se nameće slika kako on ne želi dobro društvu u kome živi, ni državi dakako, te ga ljudi u svojoj svesti smeštaju u tabor nepravičnih. Primer u Srbiji za ovo mogao bi postati Nikola Aleksić, lider Ekološkog pokreta Novog Sada, a i slični njemu. Korumpirani političari i korumpirani naučni radnici u srpskim naučnim institutima, preko korumpiranih urednika vodećih stručnih medija, pokušavaju RELATIVIZOVATI opasnost od korišćenja genetski modifikovanih (GM) proizvoda i Genetski modifikovanih organizama (GMO) u Srbiji. U tu svrhu omalovažavaju se svi oni koji ovu opasnost dobro shvataju i proturaju se priče kako o tome moraju "eksperti" da se izjasne, a ne neki "amateri i paranoici" poput Nikole Aleksića i ostalih "teoretičara zavera". Istina, sam Aleksić ima i svojih “uvrnutih” stavova i zastranjenja, na momenat njegovo ponašanje prelazi i u nešto blizu ludila, ali u suštini je u pravu u mnogim aspektima. A onda, kada "eksperti" uzmu reč, njihova priča ne ide nikada u suštinu problema, već se sa "akademske visine" ponavlja praznoslovlje o promenama klime, gladnima u svetu i GMO, pomoću kojih će se, navodno, problem gladnih "rešiti". Nikola Aleksić je bio među prvima u Srbiji koji je u ovakvim pričama prepoznao nameru da se problem gladnih u svetu "reši" tako - što će oni biti ISTREBLJENI! "Nagradu" za ovaj nesebičan rad i hrabrost, srpska država mu je u nekoliko navrata iskazivala - HAPŠENJEM! Nikoli Aleksiću će ostati da se "uteši" time što su sve ljude kroz istoriju koji su se borili za pravedne ciljeve, skoro bez izuzetka maltretirali, hapsili, proganjali - a mnogi su i bez glave ostali! Naravno, ponovo naglašavamo da je i Nikola Aleksić svojevrstan političar i kalkulant. To ne treba smetnuti sa uma i treba biti oprezan što se njegove organizacije tiče. Ali, ono za šta je u pravu – a u pravu je za mnogo toga – pozdravljamo! Zvuči zaista jezivo i proročanski deo u "Državi" kada Platon kaže: "...pravičan čovek (će) biti bičevan, mučen, bacan u tamnicu, oslepljen na oba oka, i posle svih tih muka, najzad još i razapet na krst..." Zašto? Pa da bi konačno shvatio da "ne treba želeti da se zaista 172

bude pravičan, nego je bolje samo se činiti takvim". A gde su oni koji se pretvaraju da su pravični? Koliko je veliki problem pronaći ljude poput Nikole Aleksića (bar u onim aspektima za koje je u pravu), toliko je veoma lako pronaći ljude zamaskirane nepravičnosti, poput vodećih svetskih i srpskih političara - skoro bez ikakvih izuzetaka. Danas su oni pompezan skup bitangi ogrezlih u korupciju, nemoral, prikriveno nasilje i prevare svih vrsta, i nezaobilazni zajednički imenilac - POHLEPU za položajem u vlasti. A jedan od uzroka ovoga treba tražiti i u tome da, kako Platon kaže, "očevi kazuju svojim sinovima, a to čine i svi oni koji se o nekom brinu, da treba biti pravičan, i pri tom ne hvale pravičnost kao takvu, nego njen uticaj na dobar glas, a onaj ko uživa glas pravičnoga čoveka, dolazi do vlasti, može se otmeno oženiti..." Vidimo, da kada se i govori da treba biti pravičan, to je iz koristoljublja, tj. skoro uvek su u pozadini želje da se dođe do bogatstva i vlasti. Veličanje umerenosti i pravednosti proteže se sve dotle, dok one ne postanu čoveku NEPRIJATNE i TEGOBNE, a onda se prelazi na "slatku i prijatnu" neumerenost, konformizam, hedonizam i nepravičnost - uz obavezan prezir siromašnih i pravednih... Sledeći problem, aktuelan i danas, izvire u potrebi VASPITANJA MLADIH GENERACIJA u željenom smeru. Ovo je veoma osetljivo pitanje. Platon je, saglasno svom dobu, ovaj problem delom odveo u totalitarne vode, te je njegova "Država" nekim diktatorima u istoriji poslužila kao "stručno štivo" za sopstvene eksperimente u oblasti kontrole ljudi. On će na samom početku priče o vaspitanju, sasvim neophodno, primetiti da ako se deca ne vaspitaju u željenom duhu - od željene države neće biti ništa! Danas to niko ne može da ospori. Međutim, danas se ipak ispravno osporava pravo države da detetu uskrati normalan razvoj i slobodno detinjstvo, za koje je nepobitno utvrđeno da predstavlja osnovu normalnog funkcionisanja odraslog čoveka. Obzirom da je od Platonovih vremena prošlo oko 2.400 godina, nije čudo što su metode vaspitanja dece iz onih vremena, u nekim svojim aspektima, danas potpuno neprihvatljive. Ipak, neke osnovne zamisli u "Državi" i razlozi zašto se uopšte baviti ovim delom - BEZVREMENE su, i primenljive i danas. Na početku priče o vaspitavanju mladih, Platon se bavi MITOVIMA. Mitovi su, inače, prevashodno priče o božanskim bićima, dok se legende više bave ljudskim bićima koja su imala neku posebnu sposobnost, vanrednu hrabrost i slično tome. U tom smislu Platon će predvideti da se u njegovom modelu države mora koristiti "ISPRAVNA" mitologija. I pošto je takođe predvideo da se u toj državi 173

uvede sistem (sličan kastama u Indiji) gde bi takvo društvo čuvala posebna klasa ratnika (čuvara) - pitanje obrazovanja tih čuvara bilo bi od ključne važnosti. Kakav je Platonov kriterijum pri odabiru mitologije? Samo jedan: mitologija mora podržavati VRLINU! Tako će reći šta on ne podržava u mitologiji: "...Niti uopšte da bogovi ratuju protiv bogova, da gone jedan drugog i da se međusobno bore. Jer TO NIJE ISTINA. Mi želimo da budući čuvari države smatraju međusobne sukobe za najveću sramotu i da se na njih ne odlučuju lako..." Pobijajući stavove koji sugerišu da mitološka dela mogu imati umetničku vrednost, a ipak ne odgovarati željenim kriterijumima, te da stoga ipak trebaju biti dostupna deci, on odgovara: "...Mladi čovek, naime, ne može prosuditi šta je alegorija, a šta nije, već ono što u to doba starosti primi u sebe, ostaje u njemu tako čvrsto, da se više ne može izbrisati i ne može promeniti. Zato treba nastojati da ono što najpre čuje, BUDE ZAISTA NAJLEPŠE OD SVEGA ŠTO JE ISPEVANO i da neguje kod njih VRLINU..." Zaista, ne znamo da li je moglo biti bolje definisano vaspitanje? Da deci treba dati prvo ono što je NAJBOLJE u ljudskom stvaralaštvu i što neguje Vrlinu, a to je ono što će kod njih razvijati DOBRE ljudske osobine, a ne rđave. Odmah se upitajmo kako se danas to radi i kakve osobine razvijamo kod svoje dece danas? Jer nije mali broj pametnjakovića sa diplomom ovog ili onog univerziteta, iznosio u bližoj i daljoj prošlosti razne teorije koje su sve, osim negovanja vrline. Da ne pričamo "onako napamet" posvedočićemo tako, da svako to može proveriti: Na internet strani tabloidnog "Kurir"-a od 11.avgusta 2013.godine može se pročitati naslov "Doktor Martin Obšonka: Deca koja krše pravila uspešnija su u životu", gde se na perfidan način favorizuje asocijalno ponašanje, krađa, nepoštovanje roditelja, korišćenje narkotika i slično. Naime, profesor psihologije na Univerzitetu "Fridrih Šiler" u Jeni, dr. Martin Obšonka, tvrdi da su "uspešni" privrednici i preduzetnici u mladosti često bili "problematični", za razliku od ostalih koji nisu "uspešni". Dalje, tvrdi se da ne postoji razlika u ponašanju između takvih odraslih ljudi i ostalih ljudi istog doba, i da su adolescentski "ispadi" bili ograničeni samo na to doba - ne i kasnije. Istina, "ekspert" kaže da je to slučaj samo kod onih koji su "umereno" kršili pravila, a da je u suprotnom to vodilo kriminalnoj karijeri. Korišćeni su rezultati iz jedne švedske studije u trajanju od 40 godina koja je započela 1965.godine. E, sada... šta ne valja u ovome? 174

Zamislite dečaka sa svojih 13-14 godina (ili i malo mladjeg) koji će pročitati ovaj članak, nebitno gde. Ako su deca takva da ne vole krađu po supermarketima, svađu sa roditeljima, probanje narkotika i slično - ovaj "naučni" rad će ih svakako dovesti u konfuziju i u preispitivanje svojih moralnih načela jer, zaboga, danas ih svi saleću da moraju biti "uspešni". To preispitivanje će verovatno ići u pravcu promene od boljeg ka lošijem. Opet, ako su deca već sve ono nabrojano isprobala i pročitaju slučajno ove tvrdnje dr.Martina - reći će samozadovoljno: "O, pa mi smo sve vreme bili u pravu..." Nastaviće "nestašluke" najverovatnije u još jačem tempu, sa velikom verovatnoćom da jedan dan postanu stanari doma za maloletničke delikvente. Što se roditelja tiče, koji su danas u dobrom broju slučajeva sve, samo ne dobar primer svojoj deci - šta će oni tek uraditi čitajući ovakve "mudrosti" sa Univerziteta u Jeni, možemo samo da pretpostavimo. Jer ne zaboravimo, deca postaju loši ili dobri ljudi u najvećoj meri u zavisnosti od vaspitanja i društva u kome se kreću. Ne spori se ovde da je "ekspert" pronašao nekakvu zakonitost koju je on protumačio na svoj način. Sporan je uticaj koji ovakve klimave teorije mogu imati na mlade ljude. Jer, odgovarajući na pitanja u untervjuu, dotični psiholog je pomenuo da "umereno kršenje pravila u detinjstvu nije loš znak za razvoj ličnosti." Pitamo se šta je to "umereno kršenje pravila" i ko je taj koji će razgraničiti do kog stepena je "umereno", a odakle je "preterano"? Dalje, isti psiholog kaže da ova pojava može biti "razvojna baza za privrednički duh mnogih ljudi, duh koji je danas VEOMA VAŽAN." I tu zapravo dolazimo do suštine. Jer, šta je to današnji "privrednički duh"? Nekada su se kompanije razvijale sporo i trebalo je dosta vremena provesti u nekoj firmi da biste postali "uspešni". Takav "privrednički duh" nije bio odgovarajući modernom tempu civilizacije, te su se počela favorizovati rešenja koja donose rezultate brzo, na žalost često ugrožavanjem osnovnih prava čoveka i ruiniranjem čovekove okoline. Tako danas sve velike korporacije smatraju da je pravi "privrednički duh" onaj koji će INTERESE korporacije staviti na prvo mesto - po sistemu "cilj opravdava sredstvo" i prečesto potpuno ignorišući nesreću drugih ljudi koji zbog takvog stava bivaju pogođeni. O takvom "privredničkom duhu" govori i dr. Martin Obšonka, ali i novinari "Kurira" kada prepričaju, na svoj mediokritetski način, "naučne" teorije, i onda napišu u naslovu, poput idiota: "Tinejdžeri koji kradu sitnice iz prodavnica ili koriste neke narkotike imaju veće šanse da postanu privrednici, pokazalo ispitivanje 650 ljudi tokom 40 godina" 175

Platon bi imao obilje materijala danas, ali ne sumnjamo da ni onda nije bio "zakinut" sa sličnom psihopatologijom, čim je tako dobro objasnio društvene probleme. Pričajući dalje o "ispravnoj" mitologiji reći će Platon i sledeće: "...Stoga Bog, pošto je dobar, nije, kao što svetina misli, uzročnik svih ljudskih sudbina, nego samo malog broja, a većeg broja nije, jer ima mnogo manje dobra no zla. A kao uzročnik dobra ne smemo smatrati nikog drugog do jedinog Boga, a za zlo moramo tražiti drugi uzrok, a ne Boga..." Ovo je simpatičan Platonov pokušaj da izbegne suštinski duhovni MONIZAM i, kao i svi mudri ljudi starog doba drži se PRIVIDNOG monizma ili monoteističkog dualizma. To znači da je, poput svih osnivača religija, zbog ljudske nemoći da pojme činjenicu da postoji SAMO BOG, morao pribeći sistemu "Bog je dobar, a neko drugi je zao." No, bez obzira na to, dužnost nam je ovde ispraviti Platona i reći da su SVI ljudi zaista "kovači" svojih sudbina, ali da te iste sudbine nastaju kao proizvod njihovih raznovrsnih delovanja i ZAKONA koje je Gospod postavio u univerzumu kroz jedan maestralno složen i precizan proces. Prosto rečeno, od čoveka najviše zavisi kakva će mu biti i bliža i dalja budućnost, mada treba imati u vidu da čovekovo postojanje ide mnogo dublje u prošlost od njegovog rođenja, i mnogo dalje u budućnost od njegove neminovne smrti. Bog jeste dobar, ali zanemarujući prethodnu činjenicu o večnom bivstvovanju ljudske duše, tom dobrotom nije moguće objasniti smrt nevine dece, ranu smrt pravičnih ljudi, zlo koje pogađa često one koji na prvi pogled ni po čemu to ne zaslužuju - ma koliko konstruisali i nadograđivali neke religiozne sisteme ljudskom mudrošću, a sve u pokušaju da se proces seoba duša (reinkarnacija) ne pominje. Takvi sistemi naprosto ne odgovaraju potpuno stvarnosti, ali, ako ništa drugo, mogu donekle da uteše ljude pogođene nesrećom. No prečesto ćete čuti te očajne ljude kako pitaju: "Ako je Bog dobar, zašto onda dopušta ovo zlo?" Jednostavno, "isecanjem" ljudskog bivstvovanja koje traje od početka Kreacije i trajaće do njenog kraja, i njegovim svođenjem na vreme jednog kratkog ljudskog veka (koga smo skoro svi jedino sada svesni) - "iseca" se i mogućnost da čovek shvati "veliku sliku" života. Kao posledicu ovoga imamo svet kakav je danas potpuno izgubljen u materijalizmu, bolesnom konzumentskom mentalitetu sa ludačkim uništavanjem resursa Zemlje i još ludjim namerama nekih "velikih” naučnika da se "beži" sa ove planete na neku drugu. Delujemo kao agresivni paraziti jednog domaćina uništavamo, a onda tražimo drugog domaćina da bi i njega iskoristili. 176

II-c "...Tvrdim da nijedan čovek ne voli da vara sebe, niti da mu kazuju laž umesto istine, niti da bude u neizvesnosti kad se istine tiče i da, u tom slučaju - u svojoj duši najdublje mrzi laž..." Ovo prirodno stanje ljudskog bića koje nam predočava Platon, pokazuje koliko smo danas postali neprirodni i nedosledni svojoj suštini. Tako, pošto su nas ubedili da je američka demokratija "vrhunac" ljudskog dostignuća u državnom uređenju, da su nevladine organizacije jedino merodavne da usmeravaju put napretka zaštite ljudskih prava i da NIPOŠTO ne smemo dovoditi u pitanje "Njegovo Veličanstvo, Slobodno Tržište" - mi u stvari danas strahovito varamo sami sebe, ne želeći zapravo da saznamo istinu. A ona je takva da su sva ova "dostignuća" u oblasti "demokratije", "ljudskih prava" i "slobodnog tržišta", zapravo perfidan pokušaj da se čovečanstvo koristi kao resurs za održavanje bogatstva i moći male grupe moralno degenerisanih ljudi - onih koji kontrolišu velike korporacije i velike banke. Ipak, čitajući o nekim rešenjima u oblasti državnog uređenja, svojine ili morala, koje nam predočava Platon, mogli bismo se sasvim izgubiti i zaboraviti da, koliko su neka njegova rešenja maestralno dobra i genijalna, neka druga su totalitarna i dokazano loša. Iako sam Platon nije bio za demokratiju, povodeći se za onim dobrim njegovim rešenjima "progutali" smo i priču o demokratiji kao "izumu" starih Grka i svrstali i to rešenje uz dobra rešenja Platonova i prihvatljiva rešenja drugih grčkih filozofa. Tako nastade mit o demokratiji u koji se danas svi kunu - premda je to samo još jedno od dokazano loših ili možda nužno prisutnih, prelaznih rešenja. U staroj Grčkoj demokratija, koju definisaše kao "suverenu vlast naroda", beše vladavina "demos"-a, zaista (u prevodu reči) “naroda”, ali taj grčki "demos" je suštinski činio tzv. “slobodno stanovništvo”! U odnosu na ukupan broj stanovnika taj deo je bio oko 15-20%, u nekim “najdemokratskijim” momentima i do 25%. Danas je u “demokratskim” zemljama obrnuta situacija – oko 15-25% je van biračkih spiskova, dok ostali žive u dubokoj iluziji da o nečemu odlučuju ubacujući papiriće u biračke kutije. Najuticajniji članovi grčke Skupštine donosili su sve značajne odluke, pretvarajući se u oligarhijsku tvorevinu, a sve vreme deklarišući "vladavinu naroda". Iskreno govoreći, današnji "vladari sveta u pokušaju" skoro su verno preslikali pravu grčku demokratiju - suštinsku vladavinu manjine nad većinom, obmanjujući masu (uvek ograničene moći shvatanja) da je 177

ona ta koja vlada. Ono zbog čega ljudi danas misle da su u njihovim državama veoma “demokratska” uredjenja, to je taj neki opšti pokret stanovništva prilikom izbora, što ljudima stvara iluziju da o nečemu odlučuju. Ali, kao što ranije rekosmo, još nije vidjeno da običan narod (biračko telo) može da demokratskim putem opozove nekog političara na direktan način i efikasno, jer kada ti “luftiguzi” dodju jednom na vlast, mogućnost da se odatle sklone pre sledećih izbora i odmah nakon učinjene štete (koju izazivaju skoro na dnevnom nivou) – približava se nuli! Dakle, stari Grci su bar imali ostrakizam, koji je i pored velikih nedostataka bar omogućavao da se neka protuva protera iz Atine na deset godina (iako dotični nije gubio ni imovinu ni gradjanska prava), dok danas u Srbiji, na primer, možete da opljačkate milone evra, i ako imate dobre veze – nikom ništa! Čak možete biti i unapredjeni, jer ste pokazali “preduzetnički duh”!? Živ i zdrav primer je Miodrag Kostić Kole, “biznismen” i “privrednik” koji je opljačkao toliko društvene imovine i na takav način, da je u to teško poverovati jer se graniči sa zdravim razumom. Takav lopov danas deli savete Srbima o potrebi da se u Srbiji dozvoli promet i upotreba GMO, učestvuje na nekakvim privrednim forumima gde tapše po ramenu sebi sličnu bagru iz politike i privrede, i postaje praktičan primer mladim generacijama da pošten čovek u današnjoj državi Srbiji nema šta da traži niti čemu dobrom da se nada! Očito, državno uređenje će na našoj planeti još dugo biti veliki problem. Ali, vratimo se mi za sada Platonu koji je, očigledno u nemogućnosti da sam do kraja prihvati suštinu Sokratove Vrline, napisao u "Državi" nešto što nije baš u skladu sa malopređašnjom izjavom o laganju, sa početka ovog dela teksta: "...Ako smo ranije ispravno govorili da bogovima laž nije potrebna, a da je ljudima potrebna samo kao lek, onda je jasno da laž treba ostaviti lekarima i da se neupućeni njome ne smeju služiti. Ako, dakle, ikome dolikuje da laže, onda to pripada vladarima, pa i to jedino na korist države, ukoliko ovoj preti opasnost od spoljnih neprijatelja ili od sopstvenih državljana. Svima ostalima laž mora biti zabranjena ..." Platon već shvata da bi njegov model države zasnovan na Sokratovoj Vrlini, gde je merodavna jedino istina, zapao u velike probleme, jer realno ljudi nisu takvi da bez istine ne mogu živeti kao bez vazduha - očito da neki ljudi žive, pa i vladaju, i žestoko lažući sve oko sebe! Otuda on uvodi pravo da laž koriste samo oni koji su "upućeni". Uvodeći ovo pravo, Platon je dao mogućnost da laž može dovesti do trajnog dobra. U pokušaju kreiranja nečeg dobrog, u 178

najboljoj nameri, dao je argument mnogim budućim diktatorima da "dobar" cilj može opravdati upotrebu lošeg sredstva. Iako je ograničio upotrebu laži na vrlo usku oblast, to nikada nije smetalo kojekakvim vlastodršcima u istoriji da ustvrde da je njihova zamisao, baš u toj oblasti. Ipak, i pored ovakvih rešenja, Platon je bio i ostao veliki, a dužnost nam nalaže da pominjemo i ovakve stvari, gde se nije baš "pokazao". Upravo ova njegova teza iskorišćena je od strane spekulativne masonerije, nastale 1717.godine u Londonu, gde oni kroz svoju doktrinu “proguravaju” tvrdnju da se laž može slobodno koristiti za “viši” cilj. Mi kažemo – TO UOPŠTE NIJE POTREBNO! Ako državnici i vojnici u nekoj modernoj državi, iz razumljivih razloga ne žele nešto reći, onda neka to i ne kažu. Mnogo je bolje reći: “O tome ne možemo govoriti, jer su ta pitanja osetljiva!” Bolje tako, nego se zaklanjati iza neverovatnih i lažljivih konstrukcija, zavodeći i pogrešno usmeravajući narod. Ako su izabrani od strane naroda, onda valjda i uživaju nekakvo poverenje, te se NE MORA baš sve ispričati (planovi u oblasti bezbednosti i slično). Medjutim, tako se u praksi ne radi! Kako se ko popne na vlast, tako počinje sa obimnim manipulacijama u svim oblastima života, koje idu do te mere da su danas ljudi POTPUNO DEZORIJENTISANI. To nije nikakvo dobro, a upravo je proizvod laži. Još jedno mesto u "Državi" izaziva kontroverze: "...I lekarsko zanimanje o kome smo govorili, odredićeš u našoj državi kao i sudsko: zakonodavstvom. A oba će se, prema tome, starati samo o građanima koji su telesno i duševno zdravi; one koji nisu telesno zdravi pustiće da umru, a one koji su duševno bolesni i nepopravljivi, osudiće na smrt..." Surovo, zar ne? Ali, nemojmo zaboraviti da je to IV vek pre nove ere i da smo mi upravo negde iz tih vremena, kao što rekosmo, "uvezli" demokratiju kao "vrhunac pravde" u državnom uređenju, bez da smo ljudima pobliže objasnili koliko je grčka demokratija bila stvarno demokratska i kakvi su bili moralni nazori ljudi koji su je stvorili. Jer upravo zato i analiziramo Platonovu "Državu" – da pokažemo šta od nasleđa najvećih umova tog doba kao društvo NISMO iskoristili, a koje smo GREŠKE od tih istih umova PRIHVATILI. Takođe, i ko je i zašto favorizovao ovakvo stanje stvari u zadnja dva veka. Zato, nisu ovi tekstovi apologetika Platonovih dela, već ogledalo za nas danas - da vidimo da smo uvek RADIJE PRIHVATALI ono što je na liniji konformizma, nego ono što od nas iziskuje disciplinu i napor, i čvrsta moralna ubeđenja. Pored toga, od Sokrata, koji beše blizu Savršenstva, do njegovog najbližeg učenika Platona, vidimo povećanje "devijacija" preuzetih Sokratovih ideja, koje su kod 179

njegovog učenika na momente ulazile u moralnu močvaru eugenike i totalitarizma. Izvanredan je to primer jer pokazuje kako se slično, i kod osnivača velikih religija, Mojsija, Bude, Isusa, Muhameda - već kod prvih učenika, koji nisu bili na nivou učitelja, primećuju te iste "devijacije". One su se polako, sve više umnožavale posle odlaska učitelja sa ovog sveta. Raznorazne zbrke oko tumačenja učiteljevih reči, razrešavane su tako što su "najuticajnije" grupe naslednika učenja "krojile" svete spise, naravno, često pod uticajem ondašnjih moćnika. Tako su stvarane knjige poput velikih verskih priručnika, duhovnih epova, te Biblije, Kurana, Talmuda i sličnih. No, ovo nije razlog da ove spise NE POŠTUJEMO - to bi bila TRAGIČNA GREŠKA. One, i pored toga što nisu savršene i što ponekad sadrže kontroverzne poruke, nose u sebi skriveno savršenstvo - GLAVNU poruku da treba negovati VRLINU u životu i da treba ići putem DOBRA, a ne putem zla! Ovu poruku imaju i Platonova dela, bez obzira na evidentne promašaje. A Platon nam dalje obrazlaže kako treba ustanoviti RAVNOTEŽU u vaspitavanju budućih čuvara države, pominjući muziku, filozofiju i fizičko vežbanje. Oblikujući vaspitanjem takve mlade ljude, tako da ne budu "mlitavi borci", ali ni "ljudske zveri" - stiže se i do "večitog" problema gde god u državi postoji vojna sila: kako sprečiti da se čuvari okrenu protiv naroda? Platon kao glavni odgovor na ovo pitanje daje svoje rešenje: čuvari NEĆE IMATI SVOJINU! "...Pre svega da nijedan od njih nema nikakvo imanje, ako to nije preko potrebno. Zatim, da nijedan nema takvu kuću ili ostavu da u nju ne bi mogao ući svako ko to želi. Sve ono što umereni i hrabri borci, čiji je zadatak da se biju u ratu, treba da imaju, odmeriće i primiće od drugih građana kao nagradu što se staraju o njihovoj bezbednosti, tako da im za narednu godinu ništa neće preostati, ali neće trpeti ni oskudicu. Oni će se hraniti za zajedničkom trpezom i živeće zajedno u taborima. Što se zlata i srebra tiče, treba im reći da oni u svojim dušama nose Božije i od bogova poklonjeno, da im ljudsko zlato nikako nije potrebno, i da greše ako Božije zlato dovedu u vezu sa zlatom smrtnih ljudi i tako ga skrnave, jer se sa kovanim zlatom desilo već mnogo bezbožnih stvari, dok je njihovo zlato neokaljano. Jedino njima je u državi zabranjeno da imaju veze i dodira sa zlatom i srebrom; oni ne smeju biti s njim pod istim krovom, ne smeju ga nositi ni na svom odelu i ne smeju piti iz njega. Tako će spasti i sebe i državu. A čim budu stekli sopstvenu zemlju, i kuće, i novac, postaće upravnici i zemljoradnici umesto da budu vladaoci; biće neprijateljski vladari, a ne saveznici građana; mrzeće i biće omrznuti, ganjaće i biće 180

ganjani celog veka, bojaće se više neprijatelja u državi, nego onoga spolja, i tako će se i oni sami i cela država SUNOVRATITI U PROPAST..." U poznatoj nam istoriji, ovaj put propasti za narode i države koji je opisao Platon, obistinio se BEZBROJ PUTA. Upravo sada, čovečanstvo PONOVO korača tim putem, jer ljudsko zlato ceni više nego “Božije zlato”. Nije potrebno kopirati ove Platonove sisteme iz "Države" kao jedino ispravne (jer i nisu potpuno ispravni) da bismo se otrgli ambisu u koji danas klizamo. Dovoljno je samo shvatiti kakvu nam on poruku šalje: DA ONI KOJI RADE POSAO VLADALACA, NE SMEJU BITI POHLEPNI, ni na bogatstvo ni na moć, i da im NAROD MORA BITI i PRVA i POSLEDNJA BRIGA! Da, ali kako doći do takvih ljudi? Kako ih dovesti na vlast? Ako pošteno razmislimo, videćemo da je to danas skoro nemoguć zadatak. Ti pošteni ljudi morali bi nekako biti izabrani od strane naroda. Uslov za tako nešto je da narod to želi. Međutim, vidimo da nam je narod duboko "zaražen" materijalizmom koji nagriza i uništava sve ono što predstavlja vrlinu u čoveku. Kako takav narod onda može želeti čoveka vrline na vlasti? I pored pojedinaca koji bi to stvarno i hteli, VEĆINA naroda - NE BI! Moguće da se nećete složiti sa ovom tvrdnjom. No, ako svako zagleda sam u sebe, onako pošteno, koliko može - uvideće koliko su mu bitni posao, novac, automobil, kompjuter, mobilni telefon, društvene mreže, razne vrste uživanja. Sa takvim privrženostima NE MENJA SE SVET. Svet se menja kada VEĆINA TO ŽELI onako kao što želi da jede, spava i diše. Do tada - promene će ostati samo puka kozmetika, a "gospoda" iz korporativno-bankarskog kartela uživaće i dalje u plodovima ovog svog današnjeg modernog robovlasničkog sistema. Ovde nećemo dalje obrazlagati Platonove ideje u pogledu začinjanja, rađanja i odgajanja dece u njegovom modelu države, jer će svakome, ko to danas bude čitao, a nije psihopata, rešenja biti većinom neprihvatljiva. Neka rešenja su zaista ljudski neprihvatljiva, dok neka druga mogu biti razmatrana kao primenljiva samo u nekoj dalekoj budućnosti sa drugačijom ljudskom svešću. Ipak, Platon je nepresušan izvor mudrosti i pored očitih zastranjenja, pa ćemo se još malo zadržati na njegovom delu "Država". Tako će o ratovima reći: "...Ako se, dakle, Heleni bore protiv varvara i varvari protiv Helena, reći ćemo da vode rat, da su po prirodi neprijatelji i da to neprijateljstvo treba da se zove rat. Ako se, međutim, Heleni bore protiv Helena, reći ćemo da su oni po prirodi prijatelji, a da je Helada u takvom stanju bolesna i pobunjena i takvo 181

neprijateljstvo treba zvati neslogom. Svuda gde se tako nešto dogodi, država će se raspasti na dva dela, pa će jedni drugima pustošiti polja i paliti kuće, a takvu neslogu ćemo onda ocenjivati kao zločinačku, te nijednu od zavađenih strana nećemo smatrati patriotskom. Uostalom, zar bi se oni koji doista vole svoju državu ikada usudili da tako pustoše svoju hraniteljicu i majku. Ali u skladu je sa pravom merom ako pobedioci pobeđenima samo oduzmu letinu, i ako pomišljaju na to, DA ĆE SE JEDNOM POMIRITI i DA NEĆE UVEK RATOVATI..." Bez ikakvih korekcija ovo je primenljivo na mnoge današnje građanske ratove. Koliko su "moderni" ljudi izgubili osećaj za opšte dobro i koliko daleko su spremni otići u zločinima, samo zato što je deo istog naroda druge vere ili je pod uticajem druge ideologije – svedoče bratoubilačke strahote I i II Svetskog rata na području Balkana i krvavi raspad bivše Jugoslavije. Uvek iznova, kao kod onih mentalnih bolesti gde se brzo gubi pamćenje, ljudi dozvoljavaju da ih psihopatološke ideologije moralno obogaljenih političara i nekih agresivnih religioznih vođa, PONOVO i PONOVO, uvlače u međusobne sukobe u kome pobednika NEMA, niti ga može biti. "...Ako u državama filozofi ne postanu kraljevi...ili, ako sadašnji kraljevi i vlastodršci ne postanu PRAVI i DOBRI filozofi, ili ako oboje: politička moć i filozofija (kao ljubav prema mudrosti) ne postanu JEDNO, i ako se silom (iz vlasti) ne isključe one mnogobrojne prirode koje teže samo za jednim, ili samo za drugim - onda... neće prestati nesreće, ne samo za države, nego kako mislim, ni za ljudski rod..." Ovo je jedna od najsnažnijih poruka iz Platonove "Države". Kako bi dobro bilo da je moguće imati mudru i dobru vlast nad narodom, kome te mudrosti i dobra nedostaje, pa da vlast "uzdigne" narodne mase radi opšteg blagostanja. Onda bismo se mogli nadati brzo boljim vremenima. Na žalost, Platone, to NIJE MOGUĆE bez promena u samom narodu! Kada se pravi kuća počinje se od temelja, a ne od krova! Potpuno smo ubeđeni da bi i samog Isusa Hrista, da nekim slučajem dođe da bude vlast nama danas - brzo ponovo “zakucali” na krst. I to bi uradili upravo današnji ljudi. Zato je besmisleno želeti revolucije i nasilne promene vlasti, a da istovremeno nemamo koga na vlast postaviti. Po onoj narodnoj "Sjaši, Kurta, da uzjaše Murta", po ko zna koji put se to pokazalo i sa zadnjom vlasti u Srbiji (turobni tercet Nikolić-Dačić-Vučić) koja je, ništa drugo, nego još jedan primer marionetskog režima. Slušaju se pažljivo i izvršavaju diktati "spolja" i tom svojom politikom sunovraćuje se još dublje narod u Srbiji. 182

Kako se nadati boljitku i šta preduzeti? Danas bi svaki pojedinac morao dati svoj doprinos menjanjem sopstvenog karaktera na bolje, utičući tako da narod iznedri ljude koji bi na vlasti bili dostojniji vladaoci, sa glavnom brigom o narodnom dobru i prosperitetu. Opet, da bi se to počelo dešavati, ljudi bi to morali POŽELETI, a ljudi to danas NE ŽELE, jer su u kandžama teorija o večitoj nesavršenosti ljudskog bića. Te teorije zdušno podržavaju, i moderna nauka i bar tri velike svetske religije. Sa sadašnjim stanjem u srpskom narodu, koji je drastičan primer urušavanja pozitivne tradicije i morala, ljudi koji vladaju u Srbiji mogu biti samo ovakvi kakvi danas i jesu - beskrupulozna bratija kojoj je samo bitno da se što pre obogati i da uživa, zajedno sa svojim egocentričnim vodjama iz kojih izbija neutaživ apetit za vlašću. Sa Platonovim viđenjem filozofa, koji je po njemu čovek koji "rado gleda istinu", bojimo se da još dugo nećemo gledati takve ljude na vlasti. Iako u "Državi" ima prilično zastranjivanja po pitanju morala i odnosa države prema pojedincu, zadivljujuće je do koje mere je Platon ipak uspeo da sagleda neke opšte probleme ljudske civilizacije. Kada bismo uspeli da zauzmemo takav stav u životu, da iz svega, sa čim god da dolazimo u dodir, uzmemo SAMO ONO NAJBOLJE susret sa Platonovom "Državom" neizmerno bi nas obogatio. Međutim, ne gajimo iluzije da ljudi u većini vole stav da je nešto, ili u celini dobro - ili da u celini nije dobro. Za ljudski karakter prava je tragedija nemati razboritost koja dopušta da i u dobrim ljudima može biti zla, a i da u lošim ljudima može biti dobra. Nedostatak ove retke osobine redovno dovodi do raznih vrsta fanatizama, gajenja mržnje kao smisla života i do, danas toliko prisutnih, loših međuljudskih odnosa. Kada su jednog duhovnog učitelja pitali postoji li neko jednostavno pravilo o tome kako da se čovek najbolje odnosi prema drugim ljudima - kratko je odgovorio: "Ponašajte se tako, da u susretu sa vama iz ljudi uvek izadje ono najbolje što u sebi trenutno imaju!" Vodeći se ovim savetom, voleli bismo da i vi, dragi čitaoci, zanemarite sve promašaje (kojih u ovim tekstovima sigurno ima) i da u ovome sledite samo ono što je, po vašem mišljenju, dobro (ako ovde ikakvog dobra za vas nalazite).

183

“...Onaj koji sam sebe laže i svoju laž sluša, taj dolazi dotle da nikakvu istinu, ni u sebi niti oko sebe ne opaža, dakle dolazi do nepoštovanja i prema sebi i prema drugima. A kad ne poštuje nikoga, on onda prestaje i voleti; a da bi tako bez ljubavi mogao sebe zabaviti i razonoditi, on se predaje strastima i grubim nasladama, i dolazi savim do skotstva u porocima svojim, a sve to od neprestanog laganja i ljudima i samom sebi...” F.M.Dostojevski “Braća Karamazovi”

“...Odakle čovek izvlači slike i vizije svetskog zla, ako ne iz sebe, iz nedostupnih i tajnih slojeva svoje duše, dubokih kao ponori, crnih kao ugalj. Zlo nije u svetu, već u čoveku; sam ga je izmislio, sam ga i koristi... ...Vlast je opojnija od svih pića, lepša od žena. Ko je okusi jednom, makar na čas, nikad je neće zaboraviti; nema te cene koju ne bi bio spreman za nju da plati... Vidosav Stevanović “Testament”

“...Učitelj je personifikovana savest učenikova, koja mu potvrdjuje njegove sumnje, razjašnjava mu njegovo nezadovoljstvo, podstrekava mu poriv za poboljšanjem...” Tomas Man “Čarobni breg”

Najbolji način da se unište ljudi je da im se uskrati razumevanje sopstvene istorije. Sve je teško, a najteže je biti normalan. Da bi ljudsko biće videlo šta mu se dogadja pred nosem, mora se stalno boriti protiv samog sebe. Džordž Orvel

184

III U zadnja dva milenijuma dva uticaja su se borila za prevlast u zapadnoj civilizaciji: RIMSKI, koji beše racionalno- pragmatički, i koji i danas nažalost preovladava - i GRČKI, koji je nosio u sebi i dosta egipatskih primesa. Za razliku od vladajuće filozofije rimske imperije, Stari Grci voleli su takodje i iracionalno, tajanstveno, mistično i ezoterično. Mnogi od njihovih filozofa smatrali su da je Egipat bio postojbina najvećih i najdubljih tajni. Kao i uvek, u svemu gde se ljudsko nesavršenstvo vodi nekim svojim interesima, i jedan i drugi uticaj daju najbolji rezultat u životu kada su u ravnoteži. Upravo je to i najteže shvatljivo ljudima, jer smo skloni da izaberemo nešto što nam se sviđa i da ga glorifikujemo do neprepoznatljivosti, a ono što nam se ne sviđa da gazimo, grdimo i pljujemo u neverovatnim razmerama, iako i ono u sebi nosi nešto dobro za ljudsku zajednicu. U svetlu ovoga trebalo bi posmatrati uticaj rimske civilizacije na koju se, hteli mi to ili ne, i priznali ili ne - naslanja i naša današnja civilizacija i preovlađujuća filozofija. Ono što beše dobro u rimskoj civilizaciji je dobra organizacija, veličanje timskog rada i racionalan odnos prema aspektima ljudskog života koji to uistinu zahtevaju. Ono što nije bilo dobro je pokušaj odstranjivanja nepoznate sfere čovekove egzistencije koja se nije uklapala u racionalne tokove uma i intelekta Starog Rima. Posledica ovoga je poslovična surovost i manjak saosećanja prema potrebama ljudskim, koje potiču upravo iz tog neprepoznatog dela ljudskog života. Tako su Rimljani stvorili jedan MEHANIČKI religijski sistem, po uzoru na grčki, ali oduzimajući mu potpuno suštinu i pretvarajući ga u sredstvo svojih ovozemaljskih i prizemnih ciljeva. Na isti način su i učenje Hristovo prihvatili kao regularno 313. godine Milanskim ediktom, a nekoliko decenija kasnije hrišćanstvo je postalo i državna religija kakvu i danas poznajemo - bleda senka suštinske Isusove pojave i snage, imitacija koja je suvoparna i ispolitizovana. Ovde želimo da naglasimo veliku sličnost sadašnjeg anglosaksonskog sistema vladanja (u SAD-u, Britaniji, Australiji, Novom Zelandu, pa i Kanadi donekle) sa vladavinom starog Rima, obzirom da Anglosaksonci u novije doba pretenduju da budu nešto poput Rimljana u antičko doba – “civilizacija” - dok ostale svrstavaju, manje ili više otvoreno, u “varvare”. Dakle, Rimljani su svoju dominaciju zasnivali na jednom sofisticiranom sistemu “savezništava” (poput današnjeg NATO pakta) 185

u kome su favorizovali “saveznike” da se bore za naklonost centra moći (onda Rima – danas Vašingtona i Londona), konstantno procenjujući njihovu lojalnost i korisnost. Tako se onda moglo u toj hijerarhiji “napredovati”, ali i nazadovati (pogledajte samo kojom brzinom američki i engleski političari menjaju “naklonost” prema učesnicima svetskih dogadjaja). Gradjani Rima bili su izdeljeni na seoske i gradske “tribe” i bili su najpovlašćeniji, a vodeći narod behu Latini. Najniže na lestvici bili su “saveznici”, tj. plemena ili gradovi koji su sa Rimom imali posebne ugovore o “prijateljstvu”. Ali prevarili bismo se misleći da je to bilo nešto nalik pravom prijateljstvu – “saveznička” vojska je bila pod rimskom upravom, a u slučaju nekakvog spora, važio je samo rimski sud. Šta su “saveznici” imali od svega ovoga? E, pa imali su garanciju “mira” na svojim područjima, naravno, dok slušaju šta im se naredjuje iz Rima. Ovo je slika i prilika onoga što preživljavaju danas narodi koji su u zoni anglosaksonskog uticaja. Srbija je u stanju metamorfoze, gde će u dogledno vreme postati prava američka kolonija. Kada slušate od, na primer, Ivice Dačića kako je Srbija “nezavisna i vojno neutralna zemlja”, kako bi odbijanje saradnje sa NATO bilo “ne samo glupo, nego bi i suštinski predstavljalo pravu izdaju nacionalnih interesa”, i kada čujete Aleksandra Vučića kako nam je “NATO potreban kao saveznik i da čuva naš narod na Kosovu” – mora vam biti jasno kuda to sve vodi. A vodi pravo u stanje gde se mržnja naziva ljubavlju, gde se rat naziva mirom, gde se ulizištvo naziva dostojanstvom, gde se pravna farsa naziva pravdom, gde se razni oblici psihopatologije pokušavaju podvesti pod “slobodu izražavanja” i “ljudska prava” - gde će se u takvoj budućnosti tradicionalni Srbi formalno predstavljati kao narod koji je bio sklon genocidu, korupciji, siledžijstvu, pedofiliji i opštem nemoralu. Kada nam u Srbiji budu počeli da vršljaju NATO vojnici, od kojih je značajan deo sastavljen od nasilnika, narkomana, pedofila i drugih psihopata, i kada budu počinili neko zlodelo (koja su činili apsolutno svuda gde su bili stacionirani) – ko će za to biti odgovoran? Oni sigurno neće, jer će ih štititi tzv. Individualni partnerski akcioni plan (IPAP), koji je započet još u doba vlade Vojislava Koštunice, a sada su ga “zacementirali” Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić – puštajući ga da stupi na snagu. Poput rimskih političara iz I i II veka nove ere, i današnji anglosaksonski političari guraju imperijalizam sa najprizemnijim motivima, gde neki od njih o sebi misle kao o neprikosnovenim gospodarima sveta. A najveći teret ove nove svetske imperije podneće, kao i u vreme Rimljana, najniži slojevi društva – radnici i seljaci. Kada su Rimljani ratovali i osvajali kolonije u svoje vreme, to 186

je “pucalo” po ledjima seljaka, bilo kao poreskim obveznicima, bilo kao mobilisanim legionarima. A kada bi se konačno vratili kući iz rata, osiromašeni i sa zapuštenom imovinom, nije im ostalo ništa drugo nego da prodaju zemlju nobilima, tj. plemstvu iz redova Senata. Pošto je tom plemstvu bilo zabranjeno da se bavi trgovinom, taj posao preuzima tzv. equites, novi sloj ratnih profitera, veleposednika i trgovaca iz redova konjanika. Srednja klasa nestaje, a umesto toga formiraju se velika imanja sa jeftinom robovskom radnom snagom – latifundije! U gradove se takodje sliva veliki broj bezemljaša ili, kako su ih još zvali – proleterima! Eto! Sada malo razmislite. I u naše vreme je primetan proces uništavanja srednje klase, svuda u svetu, odnosno, svuda gde je doprla moć masonerije i anglosaksonskih političara. Mali posedi na selu propadaju jer navodno “nisu konkurentni”, zemlju kupuju bitange poput Nicovića, Muhadinovića, Miškovića, Matijevića, Todorića, Kostića i ostalih... Oni koriste potpuno odrodjeni državni aparat koji je pravi narodni neprijatelj i koji striktno sprovodi preporuke anglosaksonskih političara i nekih drugih stranih tajkuna. Kao i u Rimu onda, i danas su u gradovim koncentrisane velike narodne mase “proletera” koje vlastodršci uljuljkuju modernim oblicima onog, što se nekad zvalo “hleba i igara”. Do kada? Kao i u rimsko doba, kada su latifundije donele bogatstvo plemstvu i ostavile veliki broj stanovništva bez igde ičega, tako će se i Srbi jedan dan osvestiti i konstatovati tužno stanje da su im zemlju i fabrike pokupovali stranci i domaći bogataški ološ, i da su postali roblje. Šta će onda biti? Ako se setite Spartakovog ustanka (73.71.g.n.e) – mislite li da ćete se moći suprotstaviti na neki sličan način? Čime? Kako? Sa svojim mlitavim telom, sa potpunim nepoznavanjem vojnih manevara i taktike, bez oružja, sa ručicama koje su navikle na tastaturu i ekrane od mobilnih telefona, bez kondicije, sa pivskim stomačićima i sa masovno narušenim zdravljem? Sa ispranim mozgovima u kojima se većinom vrte snovi o “zelenoj travi doma mog” ili o nekom drugom američkom snu? Bogme nećete, već ćete se, braćo Srbi, saviti i pokoriti i formalno, iako ste sada skoro okupirani i pokoreni suštinski. Temenisaćete agama novog svetskog poretka, ali tako da živite u iluziji da ste slobodni i da uživate sva “ljudska prava”! Kao i u starom Rimu, tako je i danas u centru svega – grad (Urbs). Onda je to bio Rim, a sada su to Njujork, London, Pariz, Rim, Rio de Ženeiro, Peking, Moskva i još mnogi. “Grad” kao obeležje “civilizacije” je monumentalan, zasenjuje pridošlice, a svaki gradonačelnik se trudi da ga ulepša novim zdanjima. Nekada su stanovnici starog Rima živote provodili na ulicama, na forumu, 187

javnim kupatilima i sličnim mestima, gde se šetalo, gde su se odvijale kulturne i političke aktivnosti, gde se lenčarilo, gde su se i poslovi obavljali i informacije razmenjivale... Grad. U novije doba je postao statusni simbol, iako često njegovi stanovnici nisu imali “ni za čega bi ih pas ujeo”, ali su bili “gradjani” sa velikim “G”!? U starom Rimu je već bio prisutan problem prevoza, ishrane, snabdevanja, smeštaja. Trebalo je obezbediti hranu za preko 200.000 proletera, a njih nije bilo lako kontrolisati, te su se kvartovi odvajali i stvarala se svojevrsna geta gde je život bio vrlo težak. Baš kao i danas u Njujorku, Londonu, Rio de Ženeiru, Pekingu, Hong-Kongu. Da li se suštinski od onda do danas zaista nešto promenilo, bar što se sirotinje tiče? Skoro ništa! Promenila se jedino “tehnologija vlasti”, promenila se retorika, promenila se priroda “crnih rupa” za gutanje čovekovog zdravlja i slobodnog vremena. Ali je sloj ljudi gladan moći potpuno očuvao tradiciju sebi istih iz starog Rima – i danas imamo mali broj groteskno bogatih i ogroman broj onih koji imaju samo svoje telo i na njemu poneku krpicu od odeće.

III-a Sve ove paralele koje smo povukli izmedju Rimske imperije i današnje “svetske imperije u pokušaju”, treba uzeti sa brojnim aproksimacijama. Nije uvek i na svakom mestu bilo kako je gore opisano. Bilo je i drugačijih tendencija. Medjutim, gledajući nakane moderne masonerije i njihovog bankarsko-korporativnog lobija danas, u celini – ne možemo da ne primetimo ogromnu sličnost sa starorimskim političarima, vojskovodjama i imperatorima. Na drugoj strani, mnogi stari egipatski i grčki filozofski sistemi negovali su prave duhovne potrebe čoveka, istina ponekad i “debelo” zastranjujući, ali ne negirajući da odnos čoveka i Boga još kako može biti DIREKTAN, a ne neophodno uslovljen “posrednikom” kao što to Crkve stalno potenciraju. Koliko se god Hrišćanska crkva tokom vekova borila da sakrije prave principe na kojima počiva i ona sama, to se nije moglo (na svu sreću) učiniti. Iako se prvih hiljadu godina posle Hrista zaista može nazvati MRAČNIM dobom, napredak ljudske svesti, koji je negde od Isusovih vremena krenuo veoma sporim UZLAZNIM tokom, potpomognut kasnije pojavom proroka Muhameda

188

a.s. - nije se mogao sprečiti nikakvim dogmama, pretnjama i ZLOČINIMA koje su, posebno moćni hrišćani poput verskih poglavara i careva, usrdno sprovodili. Kasnije, već sama svest o postojanju hermetičkih spisa, Templara, stalna cirkulacija gnostičkih i apokrifnih tekstova, pojava Novoplatoničara i Rozenkrojcera - sve je to ukazivalo da je ljudima dosta slike sveta koju je Crkva silom nametala. Humanizam i renesansa samo su zapravo bile zamaskirane ideje proboja osvežene ljudske svesti koja neće više da trpi ropstvo suvoparnih i pogrešnih crkvenih dogmi. Spisi Corpus Hermeticum, ili kako se još zovu “hermetički spisi” konglomerat su svega i svačega, često potpuno nerazumljivi i nebulozni, ali u jednoj stvari sasvim jasni: čovek može imati direktan odnos sa Bogom, naravno uz određene uslove i radnje koji se ovde pominju. I u ovim spisima postoji dosta manipulacija i preuzetih iskrivljenja iz starog antičkog doba, ali ne može im se osporiti značaj i uticaj koji su imali kasnije na filozofiju Rozenkrojcera, Gnostika, Novoplatoničara i ostalih. Gnostici su potencirali SPOZNAJU Najvišeg principa kao način da se čovek izvuče iz zla, kojim su smatrali materijalni svet. Cilj im je Raj, a ovaj svet je, po njima, kreacija koju je stvorio nekakav moćan Demon, često ovim zadnjim ciljajući na jevrejskog Boga - Jehovu. Iako su neke njihove ideje vredne pažnje, mestimična sumanutost i verovatno i sporadičma mržnja prema jevrejskom narodu, učinili su svoje: gnosticizam danas jeste vredan pažnje kao razobličavanje manipulacija koje su pratile Hrišćanstvo još od Isusove smrti, ali NE MOŽE NIKAKO polagati pravo na potpunu ispravnost svojih doktrina. U suštini potpunija priča o Hristu i događajima koji su se odigrali posle njega dobija se spajanjem nekih delova iz Biblije i delova iz gnostičkih i apokrifnih tekstova. Slični stavovi koje su gajili gnostici, prisutni su i kod Novoplatoničara. Kako im i samo ime govori, filozofija Platona glavna je tačka oslonca ovog društva. Jedini problem kod njih je što je i sam Platon često zastranjivao u intelektualna bespuća, jer čak ni on nije mogao potpuno da pojmi suštinu Sokratove Vrline, koja je zapravo vodila u toliko traženu SAMOSPOZNAJU. A pravi i delotvoran duhovni put je uvek JEDNOSTAVAN i ČIST. Možda je problem što hodanje tim putem donosi teške patnje za čovekov EGO, pa je ljudima skoro nemoguće da to izdrže, te obavezno (poput Gurđijeva, na primer, a naročito njegovog učenika Uspenskog) konstruišu neverovatno složene metode za "stizanje" do neke velike "duhovne visine", gubeći se često u svojim, namah probuđenim, duhovnim snagama i intelektualnoj prašumi, a sve u nameri da se izbegne bolno hodanje stazom jednostavnosti. Zapravo, 189

čovek ne treba nigde da "stigne" - on je već na pravom mestu dovoljno je samo da može da OSETI i PREPOZNA Božansko u sebi samom. No to i jeste najteže u ljudskom životu - samo BITI ono što suštinski JESMO, a ne identifikovati se sa pojavama koje nas okružuju - uključujući i pojave sebe samih. I danas se uticaji RACIONALNOG i IRACIONALNOG sukobljavaju kroz mnoge ljudske delatnosti. Od starih Rozenkrojcera, koji se jesu bavili alhemijom, ali ne da bi pravili zlato već da bi oplemenili DUŠU kroz rad, pa preko nekih društava koja su te ideje “okačili” spolja da bi privukli sledbenike, a u svojoj suštini bili materijalistički i vlastoljubivo orijentisani - do današnjih splačina makijavelističkomasonskih naklapanja - pređen je veliki put. Naizgled danas "pobeđuje" racionalni materijalistički duh sa slabim iracionalnim elementima, koji je čovečanstvo uspešno gurnuo u dva svetska rata (a imamo šanse da učestvujemo i u trećem), dok se mistično, ezoterijsko i čisto iracionalno proglašavaju običnim SMEĆEM. Ono, kad se malo bolje razmisli... nije da su zagovornici materijalizma potpuno u krivu kada optužuju neke filozofije da su bezvredne. Danas ima dosta pogrešnih i besciljnih životnih stavova, ali... hej, ljudi! Pa zar nije dobro da postoje različiti stavovi? Trebamo li svi misliti isto? Problem jedino nastaje kada neke doktrine postanu agresivne ili autoagresivne, na mirniji ili burniji način. Takođe naizgled, duhovnost se danas SROZAVA i pravi mesta sirovom životinjstvu i demonski visprenim i lažljivim filozofijama. No, nemojmo se prevariti. Zar nije teže prozreti skrivenu nameru od otvorene? Zar danas na delu, u praksi svakodnevnog života, ne možemo videti (samo ako hoćemo) rezultate materijalističke filozofije u svim oblastima života: u politici, ekonomiji, nauci, medicini, poljoprivredi, industriji... - nema oblasti koja nije zloupotrebljena i tako podešena da se "običan" čovek ne oseća inferiorno u odnosu na akademska "visoka znanja" koja ga okružuju. Jedino što će ta "znanja", ovako robovlasnički primenjena, tog istog čoveka koštati previše - u njegov život donose bolest, patnju i na kraju nedostojanstvenu smrt. Kako ovaj proces postaje sve OČIGLEDNIJI, to su šanse da se zadrži postojeće stanje nevidljive tiranije banaka, ortodoksne medicine i farmacije, i moćnih međunarodnih korporacija - sve manje. Bliži se momenat kada će se VEĆINI ljudi na planeti otvoriti oči. A tada... pa, temeljna promena sistema nije nikada išla potpuno bezbolno...

190

Govori istinu i sledi ispravnost. Kakve god nevolje imao, ne napuštaj veru u Gospoda. Prirodno je za svako biće da se vrati izvoru sa koga je poteklo. Suština svakog bića je Božanska i ta suština će se na kraju niza radjanja i umiranja kroz koje duša prolazi, manifestovati kao beskrajni okean mudrosti, sreće, blaženstva i svih blagodeti koje postoje. Ako kažeš da je nešto dobro, postaće još bolje. A ako kažeš da je loše, o, tek ćeš videti šta je zlo i gore. Kakve su ti misli, takav ti je život. Zašto bi trebalo da tragam? Ja sam isto što i On. Njegova srž kroz mene govori. Tragao sam za samim sobom! Ko god je čuo za mene, neka se pripremi da dodje i upozna me; ko god me želi, neka krene u potragu za mnom. Naći će me. A tada neka ne odabere nikoga drugog, osim mene (Učitelj Tabrizi, sufi) Budi poput vazduha prostran, da bi doznao tajnu. Ne razgovaraj nadugačko sa skepticima, ni sa onima koji se izjašnjavaju kao ateisti. Drugarstvo i odanost imaju strpljenje kao snagu svojih veza. Srž istinske muževnosti leži u sposobnosti da se napuste čulna udovoljavanja. Kada čoveku udari slava u glavu, onda je teško situaciju predvidjati, tada se od nosa dalje ne vidi.

YOGA

191

IV Jedan od prvih ozbiljnijih filozofa novijeg doba koji je dramatično „nagrizao“ Sokratove ideje Vrline, bio je Fridrih Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche), rodjen 15.oktobra 1844.godine u Rekenu (nemačka pokrajina Saksonija), umro 25.avgusta 1900.godine. Najkraće rečeno, Niče je bio VELIKA INTELEKTUALNA VELIČINA! To mu se ne može osporiti, te i mi ovde odajemo dužno priznanje tom velikom filozofu, koji je do ludila verovao u svoje ideje. Medjutim, odmah moramo reći da su stranputice u Ničeovoj misli veoma opasne, i da su staze uspinjanja ljudskog duha ka Istini, koristeći samo Ničeove misaone obrasce – nepremostive! Sa tih staza stmoglavile su se mnoge generacije ljudi do danas! U ovom momentu pozabavićemo se samo Ničeovim shvatanjem Sokrata, za koje je sam Niče pošteno jednom rekao da je možda uzrokovano i njegovim nerazumevanjem Sokratovog učenja. Zašto se uopšte bavimo ovom problematikom? Zato što je i Niče, svojim pogrešnim shvatanjem Sokratove Vrline, koju je doživljavao kao jedan ograničavajući, i čak dekadentan element, doprineo „otklizavanju“ ljudskog duha u relativizam, ateizam i nihilizam – i zapravo je dodatno ojačao spekulativnu masoneriju na njenom putu razgradnje apsolutnih moralnih načela. Neko će reći da je ovo preteška optužba za čoveka koji je postavio stubove mnogim pravcima filozofije u XX veku, ali tim je i veća Ničeova odgovornost – baš zbog veličine njegove misli! Ničea ćemo pominjati i kasnije, kada se budemo detaljnije bavili zastranjenjima zapadne filozofske misli, ali za sada ćemo se ograničiti na njegovo vidjenje Sokrata i Sokratovog uticaja na helensku kulturu. Dakle, jasno je da ćemo se ovde dohvatiti Ničeovog dela „Rodjenje tragedije“, objavljenog 1872.godine. Najpre, pustimo da nam se u predgovoru jednog izdanja ovog Ničeovog dela (koji je napisao jedan od srpskih filozofa) lepo razjasne razlike izmedju dva principa, oličena u grčkim božanstvima Apolonu i Dionisu, a koja su bitna za razumevanje daljeg izlaganja: „...Apolon je vodj muza, helikonskih boginja, zaštitnica duhovnih 192

delatnosti i učiteljica pesnika, pevača i svirača. Kao one, i on zaštićuje obdarene pesnike, pevače i svirače, i zato mu oni odaju poštovanje. Svojim pevanjem i svojom svirkom on stvara i održava muzički poredak, bez kojega nema nikakva drugog poretka. (...) Apolon je čuvar duhovne vedrine i spokojstva, jasne svesti, budnog znanja, te voli ono što je odmereno, odredjeno i uobličeno, a odbacuje ono što je neograničeno, gigantsko, titansko, kiklopsko. Svugde voli pravu meru, koja se pojavljuje kako u zakonodavstvu tako i u pojedinoj epinikiji ili tragediji, ili u vajarskom i slikarskom radu. Gde nastaju sukobi sa tim bogom? Ni na kojem drugom mestu, nego na granicama koje su čoveku postavljene, a koje on namerno ili nenamerno prekoračuje...“ Onda o Dionisu: „...Sasvim je drukčiji Dionis, brat Apolonov. (...) Dionis je bog prazničnog pijanstva, besa zanosa, entuzijastične ekstaze, raskliktalog života, razobručenih nagona, orgijastičke huke u kojoj čovek izlazi iz tamnice individualnog tela, te se poistovećuje sa svim oko sebe, s prirodom koja se neprestano menja i preobražava. Dionis ne dolazi da odredjuje meru i granicu, nego prekida svest kojom je individualnost svesna svog ograničenog postojanja, i ne pojavljuje se sam, nego praćen Panom, koji ne zna ni za kakvu meru i podelu vremena...“ Kada nam je ovako lepo objašnjen Apolonov, pa onda i Dionisov princip, možemo početi. Ono Najviše, Vrhovno Jedinstvo, koje u sebi sve sadrži i van koga ne postoji ništa, dostiže se samo prateći pažljivo i Apolonov i Dionisov princip, i DRŽEĆI MERU i RAVNOTEŽU, a NIKAKO padajući u krajnosti! Fridrih Niče nije nikada shvatio da se samo prateći Dionisa ne stiže do najvišeg znanja, već da je potrebno pratiti i Apolona koji Dionisa sprečava da napravi štetu i rasulo. Prosto rečeno, možete biti na putu Dionisa, a Apolona koristiti kao kompas da ne zalutate u hedonizmu i nihilizmu, i sa strahovitim iskušenjima ipak doći do cilja – ili možete biti na putu Apolona, a Dionisa koristiti da se ne „ukrutite“ u dogmama i sasušite kao cvet u pustinji. Do Gospoda se ne može stići poznajući samo jedan princip. To je tako „od kad je sveta i veka“. No isto tako treba znati, da je putem 193

Apolona, uz manju Dionisovu pomoć, MNOGO LAKŠE i LJUDSKIJE spoznati najviše ZNANJE koje leži skriveno u dubinama svakog čoveka. Upravo ovaj put je zastupao Sokrat! Jer, biti na putu Dionisa i održavati u svemu tome princip Dobrog – princip na kome je stvorena Kreacija - to je skoro nemoguća misija i liči na hod po oštrici brijača. Otuda slobodno možemo reći: Sokratov put negovanja Vrline i umerenosti je NAJBOLJE što se može ljudskom rodu preporučiti, dok se onaj drugi način ostavlja retkim pojedincima u milijardama ljudi, koji postoje jedino zato da bi od pravila postojao izuzetak, a koji opet to pravilo potvrdjuje. Otuda Ničeovo insistiranje na Dionisu ne možemo shvatiti kao dobronamerno, već kao vrlo opasno po čoveka, jer vodi ljudsko biće ka tamnim predelima postojanja, bez ikakve pripreme i bez prave snage da se iskušenja tamo izdrže. On naprosto nikada nije naučio da su UMERENOST i SAMOSAZNANJE ti koji moraju KONTROLISATI strasti, nikako ih ne postiskujući i gaseći, već ih koristeći kao neophodnu snagu u dostizanju najvišeg vrha ljudskog postojanja – SVESTI BOŽIJE! Poslušajmo Ničea: „... Rat i hrabrost više su velikih stvari učinili, nego ljubav prema bližnjem...“ „...Hrišćanstvo je od samog početka, suštinski i temeljno, bilo izraz gadjenja i prezasićenosti koje oseća život sit života, samo prerušen, samo skriven, samo nagizdan pod plaštom verovanja u „drugi“ ili „bolji“ život. Mržnja na svet, prokletstvo bačeno na afekte, strah od lepote i čulnosti, onaj svet izmišljen da bi se ovaj svet što bolje oklevetao, u osnovi žudnja da se utone u Ništa, dospe do kraja, do odmaranja, do „sabata nad sabatima“. Sve mi se to, isto kao i bezuslovna volja hrišćanstva da prizna samo moralne vrednosti, oduvek činilo kao najopasniji i najstravičniji oblik svih mogućih oblika „volje za propadanjem“, u najmanju ruku znak najdubljeg oboljenja, zamorenosti, mrzovolje, iscrpenosti, osiromašenja života, jer pred moralom (naročito hrišćanskim, to jest bezuslovnim moralom), život mora stalno i neminovno da ispadne kriv, budući da je život nešto suštinski nemoralno – život mora konačno, smrvljen pod teretom preziranja i večitog poricanja, da se oseti nedostojan žudnje, nevredan po sebi. Moral sam – kako? Nije li moral „volja za poricanje 194

života“, potajan nagon uništavanja, načelo propadanja, umanjivanja, klevetanja, početak kraja? I zato opasnost nad opasnostima?...“ Ako ste „preživeli“ Ničeovu snagu u ovim odlomcima i razumeli da se obrušio svom snagom na Hrišćanstvo kao religiju, dakle na ono što mi danas poznajemo kao ovu religiju i njen moral, dobar deo vas će biti, blago rečeno, zatečen (neki čak i oduševljeni) POTPUNO ISPRAVNOM KRITIKOM onoga što u suštini i nije Isusova ideja u Hrišćanstvu! Neminovno bismo morali stati na stranu Ničea u njegovom razjarenom pohodu na licemerje manipulativne crkvene sholastike, prvo apostola Pavla, a onda i svih onih u kasnijem periodu, koji su sebi dozvolili da Isusove reči pretvore u klevetanje osnovnih životnih postulata na ovoj planeti. Ali... Ono u čemu se nikada nećemo složiti sa Ničeom, to je da su rat i hrabrost veći od ljubavi prema bližnjem, ni da su apsolutna moralna načela u Hrišćanstvu uzrok toga što se život pred njima „oseća kriv“. Rat medju ljudima je pokazatelj da ljudi još nisu pravi ljudi! Hrabrost jeste neosporan kvalitet, ali ako se ona koristi da se omogući moć onima koji je zloupotrebljavaju – kakav je to onda kvalitet? Ljudski sigurno nije! Ljubav prema bližnjem, nasuprot prethodnom, ako nije izveštačena, formalna, samoprisilna i iznudjena – pravi je ljudski kvalitet, koji neizmerno prevazilazi sve „velike stvari“ proizašle iz „rata i hrabrosti“. Život nema čega da se stidi. Pogotovo ne pred apsolutnim moralnim normama. Kaže se: „Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim Mene!“ Ovde Gospod Bog progovara iz suštine ljudske duše obraćajući se ljudskom umu i razumu, koji su itekako skloni da zalutaju i da donose sopstvene, manjkave zaključke. Poruka je ovo koja govori da se vodimo svojim najdubljim delovima bića koji su autentični i koji u suštini i jedino predstavljaju Stvarnost i Istinu. Ovo je i poziv da se obožava ta Suština i taj Apsolut – Gospod prisutan istovremeno u čoveku i van čoveka – prisutan zapravo u svemu, jer jedino On i postoji! Ipak, ovo ne znači da svoje obožavanje treba da projektujemo na manifestovane objekte, mada se i to radi u religijama kroz slike svetaca, razne ikone, predmete i sl. Ovo zadnje bi donekle bilo i kršenje druge zapovesti: „Ne pravi sebi idola niti 195

kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti!“ Zašto se onda toleriše u religijama ovakvo stanje stvari? Naprosto zato, jer ljudi nisu u ogromnoj većini na tom nivou svesti da mogu obožavati Boga kao Nemanifestovanu Suštinu i da im tako nisu potrebni nikakvi objekti. Upravo na ovom mestu je Crkva videla i svoju šansu za „biznis“ nudeći ljudima „štimung“ i predmete kroz koje bi oni mogli ostvariti nekakvo svoje štovanje Najvišeg. Automatski, ovo znači da će Crkva kao institucija postati manje potrebna što se ljudska svest bude više podizala. Ovako posmatrajući prve dve Božije zapovesti vidimo da Bog nije neki odvojen entitet koji „odozgo“ rukovodi i kažnjava, već je On zapravo ona Iskra u najdubljoj tački naše duše, te se ove „zapovesti“ više mogu smatrati najtoplijim i najprijateljskijim preporukama čoveku, za njegovo dobro. Mogle bi se prosto sažeti i u jednu rečenicu: „Ne traži Me okolo, u samom sebi ćeš Me naći!“ Ako sve ovo ovako vidimo, a jasno nam je da ovo vidjenje neće odgovarati nikako crkvenim tumačenjima, onda i Ničeova opaska - da je apsolutni moral protiv života - postaje potpuno deplasirana. „Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog!“ Ovo je treća zapovest koja nam govori o moći reči, jer reč je vibracija, a to je ono što je neposredno „prethodilo“ Stvaranju. Tako neke reči imaju veoma moćnu vibraciju, jer označavaju u kolektivnoj svesti Najviše i Najmoćnije principe kao što je to, na primer, ime za Boga. Pomoću takvih reči moguće je na svom duhovnom putu dobiti pomoć i razjašnjenja, te je u skladu sa tim vrlo nepoželjno profanisati ih u najtrivijalnijim životnim situacijama. Ukratko – te reči (vibracije) zaslužuju poštovanje. U četvrtoj zapovesti: „Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i obavi sve poslove svoje, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome!“ – lepo se i jasno saopštava da čovek treba bar jedan dan u nedelji da odvoji „za svoju dušu“ – za kontemplaciju i meditaciju o Najvišem, za post, za druge duhovne potrebe, za druženje na kome se o Bogu i Istini govori. Ovaj dan je potreban čoveku da bi se podsetio da se ljudski vek na Zemlji uvek smrću završava, da ništa materijalno na „onaj svet“ poneti ne može, te da treba da neguje one vrednosti koje su neprolazne, a ne da skuplja ovozemaljsko bogatstvo i da u tom cilju počesto tlači i svoje bližnje. 196

Dakle, nije protiv života podsetiti se ponekad da je taj život samo jedna epizoda od mnogih i da će pre ili kasnije baš taj život čoveku okrenuti ledja. Kada se kaže „Ne ubij“ – zar je to protiv života? Možda je protiv života „Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na Zemlji“? Ili je možda „Ne čini preljube“ i „Ne ukradi“ protiv života? Ovde već možda niste sigurni. Postavite to ovako: zamislite kako se osećate kada neko izda vaše poverenje ili kada vam nešto ukradu, a to vam je preko potrebno – osećate li se tada životno, snažno, poletno i radosno? Neće biti! Upravo su preljuba i kradja često uzrok mrtvilu, otupljenosti, osećaju odbačenosti, nemoći, ali i mržnji i destruktivnom besu – dakle protiv su života! Osim toga, preljuba se ovde koristi više u smislu prevare samog sebe u ludačkim potragama za Bogom spolja – umesto da se on traži tamo gde nam je najbliži i jedino shvatljiv i dostupan, a to je u samom sebi! Ona preljuba na koju većina nas odmah pomisli – od sekundarnog je značaja u zapovesti “Ne čini preljube!”. Kada se kaže “Ne svedoči lažno na bližnjega svoga” i “Ne poželi ništa što je tudje” – na koji način bilo ko može ove dve zapovesti tumačiti da su protiv života? Jasno vidimo da bezuslovni moral nije protiv života. On je protiv anomalija u životu koje ga obezvredjuju i koje čoveka svode na nešto što je ISPOD ŽIVOTINJE. Istina, poneko od svetaca, poput Mojsija na primer, poznajući surovu i sirovu prirodu svojih savremenika – “ojačavao” je Božije zapovesti sa onim što je tadašnjem čoveku bilo najjasnije – silom i strahom. Drugačije ga niko od tadašnjih ljudi i ne bi uzimao za ozbiljno. U tom smislu korišćenje iste (Mojsijeve) retorike u današnje vreme – pokazuje samo da religijski establišment (namerno ili slučajno) obmanjuje svoje vernike predstavljajući i dalje Boga kao nekog ko je ljubomoran, ko se ljuti i sveti, i ko uništava ljude koji su mu “neposlušni”. Kod ove tačke se potpuno slažemo sa Ničeom – takva “religija” današnjem čoveku nije potrebna! Ali, to su retke tačke gde se sa njim slažemo... Izgubljenost Ničea u obožavanju „života“ vidimo u njegovom napadu na Sokrata: „...Sokrat je verovao da mora ispravljati život; on, pojedinac, 197

stupa sa izrazom nepoštovanja i nadmoćnosti, kao prethodnik sasvim drukčije sazdane kulture, umetnosti i etike, u jedan svet čiji bi nas i najmanji krajičak – kad bismo ga mogli dohvatiti – ispunio strahopoštovanjem i osećanjem najveće sreće...“ Čije li je nepoštovanje veće? Sokratovo „nepoštovanje“ usrdne, nepokolebljive i neostvarljive želje onih najgorih u ljudskom rodu, da kroz sumanuto i destruktivno skupljanje bogatstva i iživljavanje najnižih strasti u čoveku dopru do trajne i vrhunske sreće – ili Ničeovo nepoštovanje Sokratovih opomena ljudima, da se putem težnji idealima apsolutnih moralnih normi „odlepe“ od ponora propasti na čijem rubu pijani igraju? Upravo tvrdnja Ničeova, da bi „samo krajičak“ sveta najprimarnijih poriva u čoveku mogao ljudsko biće ispuniti „strahopoštovanjem i osećanjem najveće sreće“, pokazuje da je ovaj veliki filozof u stvari malo toga zaista znao! Jer odista, svet osnovnih energija u čoveku (samoodržanje i produženje vrste, upleteni sa željom za moći), može ljudima pružiti iluziju „najveće sreće“ i ispuniti ih „strahopoštovanjem“, ali samo dotle dok ne osete trunku Jedinstva i Ljubavi koji suvereno gospodare tim nižim energijama. To Jedinstvo je osećaj povezanosti svih bića u Kreaciji, ta Ljubav je sveprožimajuća i sveprisutna, a oboje se u nekim svojim varijantama nalaze čak i u najnižim instiktima, jer je sve povezano. Što se tiče umetnika i umetnosti, koje Niče često glorifikuje, ovde sa dužnim poštovanjem i bez imalo namere da vredjamo, možemo tvrditi da je ogroman deo te umetničke oblasti samo visoko sofisticirano oličenje onog principa: „U se, na se i poda se“! Naravno, ogradjujemo se ovde izdvajanjem slučajeva kada umetnik „iskače“ u silini svoje inspiracije van iluzija koje stvaraju nagoni samoodržanja, razmnožavanja i sticanja moći, i ulazi u sfere gde počinje Sokratova Vrlina. Čast i slava takvima, ali to su veoma retki pojedinci. Mnogima će ovo biti skaredno da pročitaju, naročito poklonicima Ničeove misli. Ali i Niče je postao idol mnogima – i to idol koji nema nikakve perspektive u razvoju čovečanstva. Poštujemo ga veoma zbog sposobnosti koju je pokazao u iznošenju „prljavog veša“ hrišćanskih sholastičara i njihove teologije, ali se zgražamo nad njegovom kritikom Sokratovih reči. A Sokrat nadmoćno i jednostavno reče: 198

„Vrlina

je znanje; greši se samo iz neznanja; srećan je čovek koji je pun vrlina.“ Tužno je čitati kako Niče kritikuje Sokratov optimizam koji je svestan razvoja i evolucije ljudske svesti, i kako ga poredi sa suvoparnim i zlonamernim dogmama nove ere. Sokratu se osporava tvrdnja da se misaonim obrascem o uzročnosti pojava može prići blizu velikih istina pa i najdubljih, bez obzira što je taj put spoznaje jedan od dokazanih puteva duhovnosti na Istoku hiljadama godina (Gjana Yoga, na primer). Niče zanemaruje onu strahovitu i potresnu tvrdnju bića („ja znam da ništa ne znam“) koje je stiglo do kraja misaonog obrasca, bića koje je doduše spoznalo da se intelektom i umom NE MOŽE dopreti do razumevanja najviše Istine, ali koje je u toj fazi „nepomičnosti“ uma i intelekta, kada misli prestaju i kada nastupa mir, počelo sagledavati Apsolutnu Stvarnost, tj. Boga! Ovo je omogućeno upravo Sokratovim tegobnim misaonim procesom ispitivanja i odbacivanja svega što Apsolutna Stvarnost nije! Kratko rečeno, razum je upotrebljen kao alat kojim će se svetlosti svesti omogućiti da obasja predivne predele ljudske duše! Čisto je podmetanje i manipulacija porediti Sokratov metod duhovne prakse sa naukom novijeg doba, kao što to Niče u svojoj zabludi čini: „...Sokrat je pralik teorijskog optimiste, koji u pomenutom verovanju u dokučljivost prirode stvari, znanju i saznanju pripisuje snagu univerzalnog leka i u zabludi gleda i shvata zlo po sebi. Prodreti do dna stvari, a istinito saznanje odvojiti od privida i od zablude, to je u očima Sokratova čoveka bio najplemenitiji, štaviše jedini zaista ljudski poziv. (...) Nauka, medjutim, podbadana svojom silnom zabludom, nezaustavljivo juri ka svojim granicama, na kojima se razbija njen, u suštini logike, skriveni optimizam. Jer, periferija kruga nauke ima beskrajno mnogo tačaka...“ Današnja nauka skoro da nema NIČEGA ZAJEDNIČKOG sa Sokratovim pojmom ZNANJA. Dok se i u Ničeovo doba, a i danas, nagomilavala planina informacija u ludoj nadi da će se tako doći do konačne spoznaje sveta i čoveka, Sokratov logički metod je informacije koristio samo da bi ljudima predočio da se takvim sakupljanjem „znanja“ dolazi isključivo do toga - da postanete svesni 199

da to nije nikakvo znanje. Sokratov optimizam je temeljen na pravom znanju – na svesti da će ljudi kroz hiljade godina ipak malopo malo otkriti da se u suštini i nema šta van čoveka saznati – sve je u čoveku, sve što je zaista vredno znati! Zato su Sokratov pojam „znanje“ i Ničeov pojam istog – dve potpuno različite kategorije i to samo pokazuje da Niče na žalost Sokrata NIJE RAZUMEO! Iz tog nerazumevanja sledio je i očajno pogrešan zaključak: „...Ceo naš savremeni svet zahvaćen je mrežom aleksandrijske kulture i kao svoj ideal poznaje najvišim saznajnim snagama obdarenog teoretičara u službi nauke, čoveka čiji je prauzor i praotac Sokrat... (...) I ne treba tajiti pred samim sobom šta se sve krije u nedrima te sokratske kulture! Optimizam koji uobražava da je neograničen! (...) Srž sokratske kulture ne može se oštrije obeležiti, nego ako je nazovemo kulturom opere...“ Zaista, ovo je paradigma ljudskog shvatanja koju zaista možemo označiti kao „volja za propašću“. Neshvatanje onog što čovek uistinu treba na ovoj planeti da bude, već naginjanje u stranu jednog sofisticiranog ljudskog životinjstva – to je suština Ničeove kritike Sokrata. Da je kojim slučajem naš moderni svet zaista bio zahvaćen pravim Sokratovim idejama, ne bismo imali klanice svetskih ratova, odrodjenu svetsku elitu masonerije i bankarsko-korporativni kartel, koji svi zajedno sebi daju za pravo da uništavaju čitave narode na planeti. A onaj optimizam Sokratov, nerazumljiv ljudima zatvorenim u tamnicu čiji su zidovi um, intelekt, prostor i vreme – taj optimizam zračiće dok je sveta i veka. To je optimizam sa kojim je Bog suvereno stvorio Kreaciju, optimizam koji se u svakom živom biću nalazi u dubini njegove duše.

200

“Ne povlači se tamo-amo po svetu u potrazi za rupom u koju bi se sakrio. U svakoj pečini ima divljih zveri! Ako živiš sa miševima, mačje kandže će ti presuditi. Jedini stvarni mir dolazi kada si sam sa Bogom.” Dželaludin Rumi, sufi

“...Ako su ljudi umereni i blagorodni, onda ni starost nije veliki teret; ko te vrline nema, o Sokrate, njemu je i mladost teška...” Kefal, antičko doba

...Dok pojedinac sam ne nauči da vlada sobom, drugi će vladati sa njim, jer najbolja i najjednostavnija metoda vladanja je preko ljudskih slabosti i neznanja... ...Slobodnu volju mnogi doživljavaju kao mogućnost nediscipline u svemu. Kosmički red i svest su upravo disciplina u svemu... ...Svaka neistina, ponavljana mnogo puta, umara um i on počinje da je prihvata kao istinu. Tako su nastale ideologije i naopaka tumačenja religije... ...Svi odnosi medju ljudima, gradjeni na temelju interesa, donose napetost, svadju i nešto teže. Jedino odnosi prijateljstva, na temelju ljubavi, istine, svesti i savesti – uvek obećavaju!... ...Ne odbacujmo i ne odvezujmo se od tela, već od onoga što nas prisiljava da telu robujemo!... Mudrosti sa Istoka

201

V Doba prosvetiteljstva u XVIII veku izbacilo je na „svetlost dana“ i neka tajna društva, koja su relativno brzo postala (ili su od početka bila) samo masonske ispostave, ili su „novi“ masoni od njih čak „pozajmljivali“ ideje i obrede. Jedno od takvih društava su i „Karbonari“, tajno društvo u Italiji, čije se aktivnosti mogu pratiti tek u XVIII veku. Njihovo ime upućuje na nešto poput srednjovekovnog esnafskog društva. U Italiji srednjeg veka, rasparčanoj i skoro stalno zauzetoj nekim sukobima i neprijateljstvima, lutale su bande koje su pljačkale, a ne retko i ubijale. U takvim uslovima mnogi ljudi koji su se bavili istim poslom udruživali su se radi zaštite u esnafska udruženja, te tako imamo "karbonare"(proizvođače ugljena), "drvoseče"(ime je po sebi dovoljno jasno) i slične organizacije. Da bi se prepoznavali sa sebi sličnima po zanimanju, članovi ovih udruženja razvili su sisteme lozinki, tajnih znakova, pozdrava i slično. Kako je vreme prolazilo u ovim udruženjima počeo se gubiti prvobitni smisao, a sve je više dolazila u prvi plan mogućnost da se već postojećom organizacijom, koja ima potencijalno "upotrebljivo" članstvo, može manipulisati u cilju ostvarenja nekih (opravdanih ili neopravdanih) interesa. Kada su organizacije poput Karbonara došle u kontakt sa takvima kao što su iluminati i masoni - ne retko su postajale njihove ispostave. Tako je karbonerija u Italiji počela da radi na promeni političkog sistema, a u cilju stvaranja nacionalne države. Zabrane od strane vlasti i pretnje pape da će ih ekskomunicirati - samo su doprinele širenju uticaja karbonara. U izveštajima koje su špijuni podnosili vlastima i papi, vidi se da su Karbonare povezivali sa iluminatima i sa Velikom ložom masona u Londonu. Takođe su tvrdili da se ime "karbonar" koristi i zbog jednog manastira, San Karbonea, gde su se navodno pripadnici ove organizacije prvi put okupljali. Bilo kako bilo, činjenica je da su karbonari postali velika snaga u Italiji i da su uspeli ozbiljno da zabrinu i Austrijsku carevinu i čuvenog kneza Meterniha. Karbonari su u svojoj organizaciji razvili STEPENOVANJE, slično kao kod masona. Jedan dokumentovani primer nečeg takvog izgleda ovako: 202

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

Novajlija Pomoćnik Učenik Majstor Apostol Jevanđelista Patrijarh Veliki Patrijarh Arhipatrijarh

Reč je o napuljskoj loži karbonara “Provis”. Iako karbonarski stepeni ponekad nose imena crkvene hijerarhije, to nikako nisu znaci da su karbonari podržavali crkvu, bar ne onakvu kakvu je mi znamo. Baš naprotiv, zalagali su se za razbijanje sprege crkvene dogme i postojeće vlasti u Italiji, za "građanskiju" crkvu, za ujedinjenje Italije, za liberalizam i slično. Normalno da papa nije mogao biti sa ovim oduševljen i postao je na kraju praktično njihov neprijatelj. Karbonari su imali i svog "sveca", svetog Teobalda ili Tiboa, koji je (to je zanimljiva priča) u svoje vreme, suprotno želji bogatih roditelja plemića da postane vojnik od karijere, krenuo na hodočašće. Usput je svu svoju skupu gospodsku opremu zamenio za odrpanu prosjačku odeću i združio se sa jednim istomišljenikom po imenu Valter. Napravili su isposničku ćeliju i zarađivali za život teškim radom. Nekoliko puta su se selili i kada su dospeli u Vićencu, grad u severnoj Italiji, poživeli su zajedno još dve godine, a onda je Valter preminuo. Nakon toga Tibo se hranio samo korenjem i pio vodu. U međuvremenu, porodica je saznala za Teobaldovo putešestvije i njegov način života, i zadivljena time dala mu je punu podršku. Tiboa je biskup Verone rukopoložio za sveštenika, a mnogi ugledni ljudi su ga odabrali za svog duhovnog vođu. Tada se Tibo čudnovato razboleo od bolnih čireva koji su mu prekrili skoro svu kožu. Od ovoga je i umro, u 33.godini, a tadašnji papa ga proglašava za sveca. Karbonari su u svetom Teobaldu pronašli ideal po njihovoj meri: zbog svoje misije i vere Tibo se odrekao svetovnog luksuza, a to se savetuje i svakom karbonaru; zbog svojih uverenja i cilja odrekao se karijere, porodice, ljubavi - to se i karbonarima savetuje ako tako zatreba; Tibo je postao duhovni vođa za svoje bližnje, a to se savetuje i karbonarima u odnosu na "obične" ljude; zbog rane smrti kojoj su prethodile velike muke, sveti Teobald je podsećao na Isusa Hrista koga su karbonari nazivali svojim "dobrim rođakom" i "dobrim rođakom čitavog čovečanstva". 203

Početkom XIX veka karbonerija se proširila po celoj Italiji. Među njihovim članovima bili su ugledni ljudi, dobro situirani građani, profesori, umetnici, plemići iz najstarijih italijanskih porodica. Skupovi tajnih loža, tzv. "Velikih Vendita" održavali su se na znamenitim istorijskim mestima, kao na primer na ruševinama Pompeje i sličnim. Da li je tu bilo i nekih mističnih elemenata, ne bismo se usuđivali tvrditi, ali na ovakvim mestima članstvu se budio osećaj važnosti i istorijske odgovornosti. Osećalo se da se sprema nešto veliko, nešto što će im promeniti živote. Već 1817. karbonari su bili spremni za dizanje ustanka. Kada došao i taj dan i kada je dat znak, sve je trebalo ići kao podmazano. Ali, tek što su "sumporne" rakete sa zvonika jedne crkve označile početak, pojavili su se papini vojnici i ugušili ustanak pre nego što je čestito i započeo. Vođe su pohapšene i odvedene u zatvor. Osuđeni su na smrt, ali im je kazna nešto kasnije preinačena u doživotnu robiju. Ipak pobuna se nije mogla tek tako ugušiti, jer su Karbonari imali dosta pristalica. Posle niza manjih pobuna, 1820.godine italijanski kralj Ferdinand I morao je da prihvati Ustav i da se svečano zakune nad njim... U Austriji je zvonilo na uzbunu, a najviše u glavi kneza Meterniha koji je događaje u Italiji video kao veliku pretnju svim monarhijama u Evropi. Pošto je bio majstor za intrige i političke klopke u koje je hvatao svoje protivnike, rešio je da Karbonare predstavi kao deo VELIKE ZAVERE čiji je cilj ubistvo svih legitimnih vladara i preuzimanje vlasti. Sa takvim idejama otišao je u Opavu, jedno malo i zabačeno selo u delu pruske Šlezije (koje je posle višegodušnjeg rata pripalo Austriji), da se sastane sa predstavnicima Engleske, Francuske, Pruske i Rusije. Bio je ovo zapravo Kongres Pentarhije, tela koje je okupljalo velike sile posle Bečkog kongresa 1815.godine, a u cilju stalnog usklađivanja politike i izbegavanja nesporazuma. Zašto baš u ovom mestu, lako je shvatiti, jer je Opava bila blizu i pruske i ruske granice. Dakle, ovde je došao ruski car Aleksandar I, pruski kralj Fridrih Vilhelm III, austrijski car Franc i ambasadori Francuske i Engleske. U ovom malom mestu Meternihu je postalo jasno da je zamisao o Pentarhiji vrlo teško funkcionisala u praksi. Englezi su, šaljući ambasadora više reda radi, pokazivali da im liberalne ideje karbonara ne smetaju previše – baš naprotiv, dok su Francuzi pažljivo pratili šta se događa i tražili svaku priliku da oslabe Austriju. Morao se zato koncentrisati na ruskog cara i pruskog kralja. Tako je Meternih ruskom caru Aleksandru I, servirao priču o "gusto isprepletenoj mreži zaverenika" koji samo čekaju pogodan momenat da pobiju kraljeve i careve u Evropi i da preuzmu vlast. 204

Ispredao je pravu "teoriju zavere" koja se na kraju ruskom caru učinila sasvim realnom, a onda nije trebalo još mnogo ubeđivanja i 19.novembra 1820. potpisan je dokument koji je poznat kao "Protokol u Opavi" i koji države potpisnice obavezuje da će se "vojnim sredstvima suprotstaviti svim nastojanjima da se sa vlasti svrgnu legitimni vladari". Francuska i Engleska su ovo nekako "progutale", ali uz PRIGOVOR (tako prepoznatljivo za englesku u francusku politiku). Iako je Meternih tražio da evropske zemlje donesu zahtev po kome bi se Austriji dalo pravo da vojno uništi karbonare u Italiji - to mu nije uspelo i zakazani su pregovori za sledeću godinu između Karbonara i italijanskog monarha Ferdinanda Prvog , u Ljubljani. Ruski i pruski izaslanici spremali su se na put u Italiju da bi nekako objasnili karbonarima zašto Ferdinand I ide na pregovore u Ljubljanu. U isto vreme poslanici karbonara nisu primljeni u Austriji, gde su želeli da "izglade" stvar sa ustankom i ograničavanjem vlasti domaćeg monarha. Privremeno se zapalo u ćorsokak, te su Austrija i ostale evropske sile našle za shodno da, potpuno preko volje, "zamole" novu italijansku vladu da "pusti" Ferdinanda I-og na pregovore, a ovaj prevrtljivac je sa svoje strane uveravao karbonare da će se založiti u Ljubljani za "njihovu stvar". Oni pristaju na to, s tim da u njegovoj pratnji budu ljudi odani novim vlastima. No, upravo ovo Meternih nije hteo nipošto dozvoliti, jer se bojao da će na konferenciji predstavnici karbonara pokolebati ruskog cara i pokvariti planove Austrije. Zato pribegava prostom lukavstvu i sirovom rešenju: namamio je predstavnike karbonara na austrijsku teritoriju i pohapsio ih! Tako Ferdinand I sam stiže u Ljubljanu. Tamo je nadugačko i naširoko opanjkavao karbonare uz svesrdnu pomoć kneza Meterniha. Papa je sa svoje strane "oslobodio" Ferdinanda date reči koju je dao nad italijanskim ustavom, pravdajući to vešto time da "iznuđena zakletva" ne vredi mnogo. Na konferenciji u Ljubljani donesen je ultimatum novoj italijanskoj vladi koja je, čim je ovo dobila, objavila rat Austriji. To je bilo 15.februara 1821.godine. Međutim, nadmoćna austrijska vojska skršila je ustaničku vlast i već 24.marta iste godine ušla u Napulj. Kralj Ferdinand I je opozvao odmah ustav i na mesto ministra policije postavio izvesnog Kanozu koji se i ranije "proslavio" po monstruoznim zločinima nad karbonarima. To mu je sada bilo olakšano, jer su Karbonari zbog kratkotrajne vladavine u Italiji morali da istupe iz anonimnosti, te su Kanozi postali jasna i vidljiva meta. Proganjanje, zatvaranje i ubijanje je postala italijanska svakodnevica tih godina. Meternih, sa svoje strane, organizuje montirane procese u Veneciji 205

i Milanu u cilju dokazivanja kako je on lično "stao na put međunarodnoj masonskoj zaveri" koja je, po njegovim lažima, imala za cilj da prouzrokuje sunovrat vladarskih porodica i opštu anarhiju u Evropi. No ni na sudu, ni van njega, ni pritisci, ni ucene, ni potkupljivanje - nisu mogli slomiti uhapšene karbonare. Čak njih 25, uključujući tu pesnika Silvija Pelika i grofa Federika Konfalionjerija, osuđeno je na smrt. Iako su te kazne, "milošću" austrijskog cara Franca I, preinačene u doživotnu robiju - život osuđenika u zloglasnoj tamnici Špigelberg bio je pravi pakao. Sam austrijski car izmišljao je neljudske torture za karbonare, a u tome su mu udvorički pomagali stražari u tamnici. Kada su posle dvadesetak godina oslobođeni preživeli zatočenici, od njihovog zdravlja skoro da nije ništa ostalo. Pesnik Silvio Peliko napisao je o tome knjigu "Moji zatvori". Na kraju ove priče o karbonarima vidljiv je obrazac propadanja svih velikih sila i velikih tiranija. Iako su karbonari bili rastureni, pohapšeni i proganjani, proširili su duboke pukotine u austrijskom carstvu doprinoseći da se ono jednog dana prosto - raspadne. Zbog petljanja u italijanske prilike i zbog surovosti, Austrija je izgubila dugoročno bilo kakvu šansu da vlada ovim područjem. Što se tiče samih karbonara, iako im se ne može osporiti autentičnost i borba za pozitivnije oblike društvenog uređenja pitanje je gde su te izvorne vrednosti danas? Ono što je od karbonara ostalo, izmešalo se sa masonerijom i još ko zna sa kim, stvarajući jedan konglomerat tajnih društava, novca i moći. Nemoguće je to sve razdvojiti i imenovati, ali se o korporativnim i bankarskim centrima moći, koji su od tajnih društava preuzeli neke organizacione i programske elemente - još kako može i MORA govoriti.

206

Zemlja je naša majka, brinite se o njoj. Poštujte sve svoje odnose sa drugim bićima. Otvorite srce i dušu Velikom Duhu. Sav život je svetinja, odnosite se prema svemu sa poštovanjem. Od Zemlje uzmite samo ono što je potrebno i ništa više. Učinite ono što treba učiniti, za dobrobit svih. Neprestano zahvaljujte Velikom Duhu za svaki novi dan. Govorite istinu i govorite o tudjoj dobroti. Sledite ritmove prirode, ustajte i ležite sa Suncem. Uživajte u svom životnom putovanju, ali ne ostavljajte loše tragove. Mudrost američkih Indijanaca “...Kako može da se proda ili kupi nebo i toplina zemlje? Tako nešto sasvim nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa kako ih možemo kupiti? Svaki je delić ove zemlje sveti mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume sveti su u mislima i u životu mog naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada mrtvi bledoliki odu u šetnju medju zvezde, zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaborave svoju predivnu zemlju, jer ona je majka crvenog čoveka. Deo smo zemlje i ona je deo nas! Mirisave trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao – braća su nam. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo mustangovo telo i čovek – sve pripada istoj porodici. Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da od nas želi da kupi našu zemlju – previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac – mi njemu deca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Ova nam je zemlja sveta. Ova blistava voda što teče rekama i brzacima nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam predamo zemlju, morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje dogadjaje i uspomene iz života mog naroda. Žubor vode, glas je je oca moga oca. Reke se naša braća, utoljuju nam žedj. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu biste bratu pružili...” Iz pisma jednog poglavice američkih indijanaca predsedniku SAD-a 207

VI "...Večnost želi da pozove čoveka k sebi, jer ona nije vezana za čoveka i istoriju. Međutim, od kako su nedostojni ljudi počeli da se bave medicinom, usmeravajući se samo na sopstveni interes, kako da uspem, kad se ja pozivam na ljubav? Što se mene tiče stidim se medicine, jer u njoj je sad toliko prevare. Sumnjiv i pokvaren ološ koji prodaje svoje lekove, bilo da ovi nešto vrede ili ne, bavi se danas medicinom. Onaj ko je u stanju da puno zaradi, biva hvaljen kao dobar lekar. U medicinu se takođe trpaju i apotekari i berberini. Oni je praktikuju na način koji se kosi sa njihovom savešću i zanemaruju svoje sopstvene duše, ne bi li se obogatili i opremili svoje kuće, bašte i sve što im pripada, da sve bude pod konac. Njih ne brine to što su stekli nezasluženo; njima je najvažnije da su te stvari u njihovom vlasništvu..." Ne, ovo nije opis zdravstvenog sistema u Srbiji ove 2017.godine, koji je dao neki ojadjeni čovek, već odlomak iz jednog spisa iz 1538.godine koji nosi naziv "Sedam odbrana", i u kome se iznosi stav izvesnog Teofrastusa Filipusa fon Hoenhajma. Verovatno će retko kome ovo ime nešto značiti, ali ako kažemo da se iza ovog imena nalazi čuveni alhemičar i lekar Paracelzus, to je već nešto drugo. Paracelzusa ovde pominjemo zbog najmanje dva razloga. Prvi je taj što nastavljamo priču o tajnim društvima, od kojih je moderna “spekulativna” masonerija pokrala mnoge elemente, a Paracelzus je pravi predstavnik filozofije Rozenkrojcera iako je pomalo upitno njegovo formalno članstvo u ovom tajnom redu. Drugi razlog je što njegovo učenje pokazuje do koje mere su manipulacijama današnji moderni "monarsi" sveta uspeli da zablesave široke narodne mase po pitanju medicine i lečenja čoveka. Krenimo redom. Paracelzus je rođen u Ajnzidelnu, u Švajcarskoj, 1493.godine. Otac mu beše miran i povučen čovek, zaljubljenik u prirodu. Po zanimanju je bio lekar, a povremeno je radio i kao učitelj. Ime mu je bilo Vilhelm fon Hoenhajm. Majka je radila kao služavka u obližnjem manastiru. Ime Teofrastus, koje je Paracelzus dobio po rođenju, značilo je "onaj koji objašnjava Boga". Pokazalo se da je njegov život zaista odslikavao njegovo ime. Detinjstvo je Paracelzus proveo u seoskim uslovima, na čistom vazduhu, jedući često sirovu hranu kao i većina stanovnika tih krajeva i odrastajući u dobrom zdravlju i uobičajenim aktivnostima 208

za dete njegovog uzrasta. Kada je napunio devet godina ostao je bez majke, a otac se posle toga sa njim preselio u Filah, u Austriju, gde je dobio posao učitelja u rudarskoj školi u Hutenbergu. Već tada počinje mu prenositi znanja iz oblasti rudarstva, o svetu minerala i metala i još koječemu iz sveta prirode. Ovo će obeležiti njegov životni put, jer je rano stekao uvid da su čovek i priroda neraskidivo povezani i da je kidanje te veze za čoveka - siguran put u propast. Odlučio se kada je poodrastao da studira medicinu. Na tim studijama u Tibingenu, Beču i Ferari definitivno je uočio veliku manjkavost tzv. galenske medicine i Hipokratovih doktrina koje su bile, a ostale su i danas, vladajuće medicinske filozofije. Ovde treba ipak biti pravedan i prema Galenu (lekar u Starom Rimu) i prema Hipokratu (smatra se "ocem" moderne medicine i živeo je u Staroj Grčkoj), i pozdraviti neka njihova saznanja i doprinose nauci, jer ih je svakako bilo. No vremenom se ono što je bilo dobro u njihovoj medicini prilično "pohabalo" pod uticajem proteklog vremena, gde je "svemoguća" hrišćanska Crkva određivala šta je ispravno, a šta ne. Kada se tome doda i snažan uticaj krupnog kapitala u zadnjih stotinak godina, medicina je “evoluirala” tokom dugog vremena i u naše vreme postala VEOMA UNOSAN BIZNIS kome je primaran profit, a bolest ljudi se posmatra kao neiscrpan izvor prihoda. Zvuči paradoksalno, ali današnjoj medicini i NIJE U INTERESU da se bolesti izleče. U interesu joj je da se bolesti produžavaju u nedogled, a pacijenti su za nju postali nešto kao rudnik dijamanata ili zlata - resurs koji se pažljivo eksploatiše, a ljudi drže u ubeđenju da im samo ortodoksna medicinska nauka može pomoći. U svemu ovome većina današnjih lekara su nesvesne marionete koji čak, vrlo često, iskreno rade svoj posao, ubeđeni da je njihov način lečenja jedino ispravan. Zato se sami lekari NE MOGU KRIVITI za ovu veliku obmanu, već oni koji iz programa medicinskih fakulteta izbacuju saznanja koja bi medicinu (naročito preventivnu) u današnjem obliku mogla potpuno dezavuisati. O tim monstrumima ćemo detaljno kasnije. Upravo protiv ovakvog stanja, za koje je naslutio da će doći, a elemente toga i video u praksi još u ono vreme, ustao je Paracelzus. Kada je 1514.godine u Ferari, gradu na severu Italije, izbila kuga, sve plemićke porodice zbrisale su na selo, a ostali svet je, nemajući kud da ode, čekao svoju sudbinu u strahu i panici. U takvim uslovima je gradsko veće svim studentima medicine ponudilo da dobiju odmah diplome ako ostanu da se bore sa tom bolešću. Možda je ovo bio dobar politički potez, ali principjelno je bio veoma loš. Paracelzus i još neki pripadnici Rozenkrojcera poput Adama Hazlmajera, koji beše 209

kompozitor i lekar - ogorčeno su bili protiv ovakvog skrnavljenja medicinske nauke. Tim pre, jer se tada raširila praksa da se SKUPIM i NEDELOTVORNIM lekovima "leče" najteže bolesti. Ovo zvuči poznato, zar ne? Koliko smo indoktrinirani modernom "naukom" danas, pokazaće i stepen vašeg zaprepašćenja, dragi čitaoci, kada ovde pročitate kako je Paracelzus video kugu kao bolest. Naime, kuga po njemu beše oblik "vatre", koja je svoje plodno tle našla u čoveku tog doba zbog "straha i nedostatka slobode". Koliko god da vam ovo zvuči kao teško naklapanje, nadrilekarstvo i praznoverje - razmislite za trenutak, u svetlu saznanja o virusima i bakterijama, da li je napredak moderne medicine zaista toliko epohalan koliko se to potencira? Ne sporeći fantastične tehnološke mogućnosti moderne medicine u oblasti hirurgije i srodnih disiplina - to koliko je zapravo moderna medicina zaista upoznala suštinu čoveka i njegovo mesto u prirodi - VEOMA JE POD ZNAKOM PITANJA! Da li je mudrost misliti da su nam bakterije i virusi NEPRIJATELJI, pa ih zato treba uništavati besomučno na svakom koraku, sve moćnijim otrovima i drugim sredstvima - ili je mudrost shvatiti da je čovek bez ovih mikroorganizama - OSUĐEN NA PROPAST. Nismo li svedoci u našem vremenu činjenice da se bakterije i virusi, u neminovnoj borbi da prežive i tako omoguće i naš opstanak na planeti - menjaju, tj. mutiraju pod uticajem našeg ludačkog i samoubilačkog napada na njihov svet? Upravo je pristup Paracelzusa govorio u prilog jedne drugačije slike sveta. Razvijajući recepturu za kugu, uspeo je da spase svojim lekovima veliki broj ljudi. On je zapravo delovao neverovatnim načinima na imuni sistem ljudi, jasno sagledavajući da je to ključni faktor u borbi sa svim zdravstvenim problemima. Genijalno sagledavajući krah jednog od uporišta imunog sistema kod ljudi tog doba, a koji su živeli u stanju straha, teskobe i društvenih stega tog vremena – na samo njemu znan način uspevao je ljudima da pomogne (bar na kratko, dok ne savladaju kugu) svojim lekovima. Pomenuto uporište imunog sistema u čoveku i danas je VEOMA UGROŽENO – to je ŽIVOTNI STAV modernog čoveka o svetu koji ga okružuje, stav koji se temelji na postavkama, često POTPUNO SUPROTNIM od kosmičkih zakona i od temeljnog principa na kome počiva cela Kreacija – PRINCIPA DOBROG! No, kako to inače biva u našem svetu gde su upravo najjači i najgrlatiji (često i najgluplji) oni koji nam i upravljaju životima, nije bolje prošao ni Paracelzus. Odmah po završetku epidemije kuge, političari u gradskom veću govorili su da se Paracelzusu "posrećilo" 210

sa njegovim lečenjem i da tu nema ničega novog u odnosu na prihvaćene medicinske sisteme. Ipak, podržao ga je prorektor Univerziteta, Nikola de Lonigo, koji je prilikom razorne epidemije kuge video na delu, u praksi, moć lekova Paracelzusa i njegove filozofije. Pod ovim uticajem, i pod uticajem nekih drugih ljudi otvorenijeg duha, Paracelzus će ipak dobiti i zvaničnu lekarsku diplomu. Za duboko razmišljanje su njegove reči o ishrani čovekovoj, gde bi se mnoge današnje isključive i agresivne doktrine, bilo da je reč o vegetarijancima ili onim drugima koji su još uvek u velikoj većini mogle preispitati: "...Životinja se uvek hrani kao životinja, a i čovek se tako hrani do stepena u kojem je i on životinja, jednako od zemlje kao što je i ona; ali on ne treba da bude nalik životinji, već kao onaj koji potiče iz večnosti, treba da se hrani večnim, jer on nije stvoren da bude životinja, već čovek, po slici i prilici Božijoj. Životinjsko telo je različito od onog koje se hrani sa drveta koje raste iz Božijeg korena. Ljudsko telo je večno telo, po liku Božijem, Njemu jednako i stoga besmrtno. Čovek je stvoren besmrtan..." Ko razume, neka razume... Dalje, Rozenkrojceri poput Paracelzusa i Hazlmajera su se pojavili u dobu gde je sve "pucalo" od sukoba različitih verskih zajednica. Ortodoksni Luterani napadali su Rozenkrojcere optužujući ih da su "prikriveni kalvinisti koji imaju nameru podriti Luteransku crkvu". Kalvinisti su takođe optuživali Rozenkrojcere da su "prerušeni Jezuiti". Katolici tek nisu mogli da ih smisle, jer su Rozenkrojceri po njima bili "protestantska peta kolona". Očigledno da se u ovom metežu intriga i skrivenih namera, koje su toliko bile daleko od onoga što bi verske zajednice trebale biti, Rozenkrojceri nisu želeli eksponirati u javnosti. Iz nekoliko dokumenata koji su se pojavili moglo se naslutiti u čemu je njihova filozofija, ali ko zaista stoji iza "Reda ružinog krsta", kako su se još nazivali, do danas nije sa sigurnošću utvrđeno. Za osnivača se uzima izvesni Kristijan Rozenkrojc, koji je navodno živeo krajem XIV ili početkom XV veka, ali ni to se ne može sa sigurnošću dokazati. Kratko rečeno, cela ova priča oko Rozenkrojcera je obavijena debelim velom tajne, gde su nagađanja i izmišljanja kojekakvih događaja u vezi sa njima, veoma zahvalno područje za razne nedokazive teorije zavera i slične spekulacije. U svetlu ovoga treba posmatrati i današnje navodne "naslednike" Reda Rozenkrojcera, koji nisu ni bleda senka od onoga što su Paracelzus i njemu slični bili, a često su i čista suprotnost. U najboljem slučaju to je ponekad skupina ljudi sa, nadamo se, dobrim namerama, ali je 211

daleko od toga da poseduje živu liniju učitelja, te za ovo društvo važi dobronameran savet - budite veoma oprezni ako sa njima imate neke veze. Opreznost ne košta mnogo, a može da vas spasi velike bede. Možda bi na ovom mestu mogli da kažemo nešto i o jednom pojmu koji se često provlači kroz ove naše priče, a to je pojam MISTIKE i MISTIČNOG. Najpribližnije objašnjenje bi bilo da je mistika pokušaj da se sazna i vidi nešto SKRIVENO. Znači, nije to toliko povezano sa nečim tajnovitim, već sa nečim što se teško može videti. Istina, ovo se često i poistovećuje, jer priroda nečeg što se vrlo teško može videti, u ljudskim glavama odmah zadobija i aromu tajnovitosti. Kao vrhunac mističnog cilja i kao nešto oko čega se i danas razbijaju glave, kako u prenosnom tako i u bukvalnom smislu - jeste Gospod Bog. Od Stare Grčke pa kroz poznatu istoriju, primećujemo da se Bog uvek predstavljao nekako skriven, van svih oblika i poznatih pojmova. Da li je to zato što su verska pravila bila takva da se drugačije nije smelo o Gospodu rezonovati, ili je to posledica toga što se Gospod u suštini uopšte ne skriva, a mi ne umemo da upotrebimo nekakvo "čulo" kojim bi Ga opazili - kroz istoriju se ni oko ovoga nikako nisu mogli složiti. A bogme, i ratovi su ponekad izbijali zbog različitih gledišta po ovom pitanju. Ono što bi bilo najbliže istini je to, da Gospod u krajnjoj instanci NEMA OBLIK, ali su SVI OBLICI u isto vreme i Njegovi oblici, jer SVE potiče od Njega. Ovako to izgleda kada nešto neobjašnjivo pokušamo da objasnimo sopstvenom ili tuđem intelektu. Pogrešna tumačenja su neminovna. Naprosto deluje pomalo neozbiljno. Upravo ovde MISTICI kažu: "Ne možemo Ga opaziti, jer se On intelektom ne može saznati, umom se ne može shvatiti, telesnim čulima se ne može osetiti; ono što je u prostoru i vremenu ne može shvatiti ono što je van prostora i vremena." Čime onda možemo shvatiti Gospoda? Očito samo nečim što je izvan prostora i vremena, a nalazi se ipak "u" čoveku. A to je BESMRTNA SUŠTINA LJUDSKE DUŠE. Otuda kroz daleku i bližu istoriju čujemo vapaje velikih učitelja za potrebom da ljudi sebe same počnu upoznavati. TO JE JEDINI PUT koji vodi cilju svih mistika koji su hodali ovom planetom - direktnim susretom sa Gospodinom! Ovaj cilj je, zbog raznih i mnogobrojnih razloga, maskiran u raznovrsne filozofije, razna društva, verske zajednice, kultove... U svemu ovome nije retko bivalo da se prilično ZASTRANI i ode čak i u suprotnost razlogu postojanja nekog društva i mističnog reda. 212

U početku se cilj činio tako blizu zahvaljujući nekoj velikoj duši poput Solomona, Mojsija, Lao Cea, Bude, Isusa, Muhameda - a onda je vremenom sve otklizalo "do djavola", skoro u bukvalnom smislu. Samo pogledajmo šta su Masoni, nekad davno sledbenici Solomonove mudrosti, postali danas - logistička podrška za medjunarodni bankarski i korporativni kartel, koji pokušava zavladati celom planetom! Gde su Mojsijevi sunarodnici i sledbenici? Zatvoreni u kruta pravila debelih knjiga nad kojima gube vid, umesto da pogledaju knjigu života – ili dotrajavaju u močvari cionističkih ideja čime praktično gaze Mojsijeve zakone! Budini sledbenici na Tibetu izmislili su molitvene mlinove da se ne bi morali mučiti i ponavljati lično molitve, već to radi neka "mašinerija" koja će se (da okrenemo malo na šalu) pre prosvetliti nego njen vlasnik. O mnoštvu nepotrebnih i bizarnih budističkih obreda da i ne govorimo. A hrišćani? Mi smo tek "cvećke". Od svega što je Isus govorio i za šta je živeo, napravili smo sopstvenu verziju koja je filovana grehom i pravedničkim gnevom. Tako tražimo greh ceo život i tamo gde ga nema, a kada ga "nađemo", tu je pravednički gnev da se dobro iskalimo zbog ispraznosti i promašenosti koju prečesto nosimo u samima sebi. O hrišćanskoj ljubavi da i ne govorimo: ljubav nam je prihvatljiva samo ako neko misli kao i mi - u suprotnom, u pitanju je "zabludela ovca" koju gledamo sa, i sebi teško shvatljive, visine. Kratko rečeno, bojimo se da imenujemo ovakvo stanje nekim psihijatrijskim rečnikom, jer bi neko mogao pomisliti da su pisci ove knjige grupa "jeretika i bogoboraca". Na kraju da pomenemo i Muhamedove sledbenike koji su danas veoma, veoma aktuelni. Šta reći o zablesavljenoj masi, o gomili budala i zlikovaca koja misli da je "sveti rat" najveći domet ljudskog života, shvatajući ga kao pravi, bukvalni rat među ljudima? Od nauke koju im je Prorok ostavio uzeli su samo delić, ni njega nisu dobro razumeli, a biće da nisu ni želeli da ga razumeju. Jer "džihad" o kome je pričao Muhamed, u svom najvećem delu beše rat protiv sopstvenih loših osobina i navika, a ne rat protiv nekoga spolja. Istina, Muhamed je vodio i "one druge" ratove, ali zbog golog svog opstanka i opstanka svojih sledbenika. Da ne bi bilo nesporazuma, ovo nije tirada protiv raznih religija i njihovih pripadnika. Govorimo samo o religijskim izopačenjima, ne negirajući da u svima njima postoje vernici dostojni imena velikih učitelja kojima se klanjaju. I gde smo na kraju? U vaskolikoj konfuziji modernog sveta, bombardovani pogrešnim 213

informacijama kojima se ne nazire kraj, udaljeni od Majke Prirode, postajući time žrtve mnogobrojnih poznatih i nepoznatih poremećaja i bolesti. Žrtve smo i medicine, i nauke, i politike, i države, i roditelja svojih, i dece svoje, i "prijatelja" svojih i "neprijatelja" svojih. Iako ovom paklu još niko ne sagledava kraj, moraćemo za početak da naučimo da živimo ljudski u ovom svetu koji smo sami kreirali svojim pogrešnim izborima. To neće biti lako. Ali opet, ta težnja je dostojna čoveka.

214

“...Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dodje noću i oduzme zemlji sve što mu treba: zemlja mu nije brat, već neprijatelj. Kada je pokori, on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rodi, ostaju zaboravljeni. Prema Majci Zemlji i prema Bratu Nebu odnosi se kao prema stvarima što mogu da se kupe, opljačkaju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti samu pustoš. Ne znam. Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove, crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što sam divlji, jednostavno ne shvatam! Buka mi vredja uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo... Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom močvara. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom ili borovinom. Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah, životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža taj dah koji udiše. Poput nekoga ko je dugo na samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju, morate da se setite da nam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah – prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kome će i beli čovek moći da udahne vetar zasladjen mirisom poljskog cveća. Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju. Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da prihvatite ovaj uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem drugačiji život...” Jedan od poglavica američkih indijanaca u pismu predsedniku SAD-a

215

VII O jednoj grupi obrazovanih ljudi obolelog razuma, bolje reći grupi psihopatoloških slučajeva iz druge polovine XVIII veka, koji su sebe nazivali Društvo ILUMINATA, do danas vladaju podeljena mišljenja. Dok jedan broj neinformisanih ljudi misli da su to bili nosioci pokreta prosvetiteljstva u Nemačkoj, drugi da je to bila grupa demona, a treći da su potpuno nevažni, te ih shodno tome ne treba ni pominjati – istina je, kao i uvek, negde „izmedju“. Svi znamo da se XVIII vek naziva i vek Prosvetiteljstva. Ideje koje su tada sve više uzimale maha nisu išle na ruku Katoličkoj crkvi koja se svim sredstvima borila da sačuva stari poredak. U toj borbi veliki doprinos dali su i Jezuiti, ili Družba Isusova, red osnovan kao protivteža Reformaciji. Ali protivljenje ovom redu u XVIII veku dostiže vrhunac, a dolazilo je iz Portugalije, Španije, Francuske... Papa na kraju nije imao izbora i zvanično je ugasio jezuitski red 1773.godine. Nešto ranije, francuski parlament je 1764.godine ZABRANIO Jezuite, kao posledicu pokušaja atentata na Luja XV. Otkriven je i tajni statut jezuitskog reda po kome oni NE ODGOVARAJU nijednom svetovnom vladaru, već direktno papi. A onda su neke finansijske afere, savim kontroverzne i najverovatnije vešto iskonstruisane, zapečatile sudbinu Družbe Isusove u Francuskoj. *** Ovde ćemo naraviti malu pauzu u priči o tome kako su nastali Iluminati, da bismo dali jedan kratak istorijat linije zla koja je u XVIII veku praktično dovela do njihovog nastanka. Ta linija zla su upravo one manipulativne snage u religijama koje su iskrivile do neprepoznatljivosti originalna učenja svojih osnivača i time omogućile stravične zločine u ime vere. Najbolji primer za ovo je Hrišćanska crkva, još preciznije, linija hrišćanskih crkvenih poglavara još od IV veka i cara Konstantina. Dakle, upravo pravnu osnovu da poseduje i manipuliše sa teritorijama, Hrišćanskoj crkvi dao je car Konstantin u prvoj polovini IV veka. Od tada zapravo počinje strašan disbalans izmedju slike o verskim poglavarima kao stamenim moralnim autoritetima i onoga što su oni u stvarnosti bili. A stvarnost je bila stravična: vekovi trgovanja sa svešteničkim položajima (simonija), obmane, skandali i 216

nemoralnosti svih vrsta, agresija, ubistva i neverovatna okrutnost! Do XI veka hrišćanski crkveni poglavari zvali su se ekumenski patrijarsi, a kasnije pape u Rimokatoličkoj i patrijarsi u Istočnoj crkvi. Ovde ćemo prvenstveno obratiti pažnju na liniju Rimokatoličke crkve, jer ona višestruko prednjači po zločinima, mada to nikako ne znači da je Istočna crkva ostala čista i nevina. I u njoj su se odigravale bestijalnosti svake vrste, ali u značajno manjoj meri. Podaci koje ćemo izneti ovde potiču iz crkvenih zapisa koje je baš crkva čuvala vekovima i imaju potpuno uporište u autentičnim rukopisima. Na primer, 1877.godine jedan katolički biskup i istoričar Katoličke crkve, otac Fraderingem, prosto će reći: „...Mnogi od papa su bili ljudi najrazuzdanijih života. Neki su bili čarobnjaci (okultisti); drugi su bili poznati po buntovnosti, ratovanju, pokoljima, rasipnosti i trgovini oprostima grehova. Treći čak nisu ni bili sledbenici Hrista, već najiskvareniji zločinci i neprijatelji svake pobožnosti. Neki su bili deca svoga oca, Sotone, većina je bila krvavih ruku; neki čak nisu ni bili sveštenici. Drugi su bili jeretici...“ Kada danas posmatramo kako izgleda model Katoličke crkve na čelu sa papom, teško nam je da prihvatimo prethodni navod. Medjutim, pape su ogrezle u potocima krvi tokom prošlosti, samo da bi ostvarile ovozemaljske ciljeve – vlast, bogatstvo, moć... Po jednom starom letopisu iz 905.godine, nastalom iz pera jednog hrišćanskog sveštenika, vlast i poglavarstvo u Hrišćanskoj crkvi otela je jedna grupa plemića o kojoj dotični sveštenik kaže: „...grupa plemića sa svinjskim i brutalnim strastima, od kojih mnogi nisu bili u stanju da napišu ni vlastito ime...“ Ovo se desilo 896.godine i vlast te „gospode“ potrajala je sve to XVI veka, kada je Rim osvojio Karlo V. Jedna od porodica koja je pripadala ovom klanu krajem IX i početkom X veka je porodica Spoleti, koja je pod svojom vlašću držala mnoge italijanske gradove:Firencu, Sijenu, Pizu, Milano, Djenovu, Veneciju... Bogatstvo i uticaj, potpomognuti lokalnim vojskama, doveli su Spoletijeve i njima slične do toga da postanu ono što se naziva feudalnom aristokratijom. A ta aristokratija bila je u svojim počecima veoma neotesana, sklona najgorim vrstama nasilja, okrutna i spremna na sve ne bi li se domogla najprestižnijeg položaja u hrišćanskom svetu – položaja vrhovnog crkvenog poglavara. Tim planovima bavila se i Agiltruda Spoleti, vodja klana Spoletijevih, žena izrazite lepote, duge plave kose i zanosnih oblina. No ova demonka u ljudskom telu naročito je uživala u raznim vrstama osvete onima, koji bi joj se zamerili. Tako je namislila da ode do poglavara hrišćanske crkve, pape Formozija i da on njenog sina Lamberta proglasi, ni manje ni više, nego za cara „Svetog rimskog 217

carstva“. No papi se više dopadao potomak Karla Velikog, te joj ne usliši zahteve. Ovo je očito proizvelo njegovu kontroverznu smrt, te je posle kratkog vremena na papski presto došao Algitrudin „miljenik“, poluludi Stefan VII koji beše i pokvaren do srži. Odmah u početku te gnusne vladavine, naredio je iskopavanje tela pape Formozija koji je bio mrtav već nekoliko meseci. Ovo je uradjeno da bi se mrtvacu „sudilo“. I sada zamislite sledeću scenu: raspadajući leš je zavezan uspravno u stolici, smrad je bio nepodnošljiv, ali to nije sprečilo trenutnog poglavara Hrišćanske crkve da sa svojim biskupima odevenim u crvene halje, bogato ukrašene zlatom i dragim kamenjem, posedaju oko leša i da, zajedno sa rimskim plemstvom, upriliče „sudjenje“. Razjareni „pontif“ je koračao napred-nazad i vrištao na leš proglašavajući ga krivim. Kraj raspadajućeg tela stajao je jedan djakon i odgovarao umesto mrtvaca!? Brzo su mrtvaca „osudili“, skinuli mu odeću, odsekli mu tri prsta sa desne ruke (ona tri prsta kojim je delio blagoslove), a njegove ostatke bacili u reku Tibar! Kasnije su ljudi odani bivšem papi Formoziju izvadili leš i sahranili ga tajno. Ove odvratne postupke Stefana i Algitrude osudili su mnogi, te je aktuelni poglavar brzo svrgnut i po kratkom postupku bačen u zatvor, gde je kasnije – zadavljen! Prethodne podatke dao je jedan hrišćanski sveštenik koji je živeo u X veku, a koji nam dalje daje i opis života hrišćanskih velikodostojnika tih vremena: „...Lovili su na konjima sa zlatnim amovima, održavali bogate gozbe sa plesačicama po završetku lova i odlazili sa tim bestidnim kurvama u krevete sa svilenom posteljinom i zlatom izvezenim prekrivačima. Svi rimski biskupi bili su oženjeni, a njihove supruge izradjivale su svilene haljine od svešteničke odeće...“ Neki katolički istoričari u XVII veku, pošteniji i nepristrasniji, jasno su rekli da je vladavina Hrišćanske crkve do X veka bila „vladavina kurvi“, a posle toga „vladavina kurvara“. Sergije III bio je papa od 904.godine i smatra se „robom svakog mogućeg poroka“, kako su se izvoleli izraziti o njemu njegovi savremenici. Smatra se odgovornim za smrt jednog pape i jednog papskog protivkandidata. Prosto je sebi „raskrčivao“ put ka tronu Svetog Petra. Usput je pokupio i 15-godišnju Maroziju koju mu je njena majka Teodora (i sama kurvetina) poklonila kao što se poklanja dobar konj, te je odmah počeo sa njom održavati intimne odnose. Ona mu je kasnije rodila i sina koji će i sam kasnije postati papa (Jovan XI). Ovo je jedinstven slučaj u istoriji Rimske crkve. 218

Inače, kada je Sergije III postao papa, odmah je naredio da ponovo iskopaju leš pape Formozija i da mu se ponovo sudi, jer Segijevi prethodnici su u jednom momentu papu Formozija rehabilitovali i ponovo ga dostojno sahranili. I ponovo su nesrećnog Formozija osudili, odsekli su mu još tri prsta, ali ovaj put i glavu – te ga ponovo baciše u Tibar. I opet su Formozijev leš izvadili ribari, jer se zapetljao u njihove mreže, da bi posle smrti Sergija III 911.godine, ponovo bio rehabilitovan – ovaj put i konačno. Svemu ovome teško da je potreban nekakav dalji komentar. Čovek ne zna, čitajući ovo, da li bi se smejao ili kukao. Sergijeva ljubavnica Marozija živela je u jednoj rezidenciji da rečnom ostrvu (Izola Tiberina), gde je stalno bila promenada aristokratije i sveštenih lica. Osim raznovrsnog seksa, koga je bilo napretek na sve strane u rezidenciji, gosti su se zanimali i za lov i sokolarstvo. U svemu ovome učestvovala su i visoka sveštena lica, iako bi po svom položaju to za njih bilo strogo zabranjeno. Marozija je skončala u tamnici u dubokoj starosti (zadavili su je), a na zatvor ju je osudio njen rodjeni sin iz drugog braka. No to je priča za sebe. Hrišćanski poglavar Jovan XII (bio na čelu crkve polovinom X veka) otvoreno je prizivao paganske bogove i boginje, kockao se ne skrivajući se, pravio je terevenke tokom kojih je nazdravljao Luciferu, vodio uza se Marsiju (ljubavnicu koja je bila prostitutka i upravljala njegovom javnom kućom koju je držao u Lateranskoj palati). O ne, ovo nije sve. Njegov hroničar je pedantno zabeležio da je imao seksualne odnose sa svojim rodjenim sestrama, pa i sa majkom, i da je običavao da siluje kaludjerice kada mu se to prohte. Ove dve zadnje gnusobe priznao pod zakletvom prilikom sudjenja za ubistvo jednog čoveka, ali to ga nije sprečilo da vlada skoro 10 godina. Neke sveštenike je fizički kaznio tako što ih je oslepeo ili kastrirao. Jednog biskupa je živog oderao, sekao je kardinalima uši i noseve. Smatra se i da je odgovoran za preko 60 ubistava sveštenika i plemića. Život je okončao kada ga je klepnuo muž jedne žene sa kojom se upravo seksao u jednoj kući u predgradju Rima, te je umro od zadobijenih povreda nakon osam dana. Papa Benedikt IX došao je na vlast u XI veku i odmah uspostavio strahovladu. Svoju palatu je širom otvorio za homoseksualce, a napravio je i veoma profitabilan muški bordel. Nije prezao ni od ubistava, silovanja i ostalih zločina, te je brzo ogorčio narod. Pod pritiskom javnosti odlučio je da se povuče, ali tako što je PRODAO papinski položaj svom kumu, Djovaniju Gracijanu, poznatijem kao papa Grgur VI. No Benedikt se predomislio i počeo da traži svoj položaj nazad!? Šta reći? Kada je umro, grobari nisu hteli da mu naprave sanduk – toliko je bio omražen. Morali su ga krišom 219

sahraniti umotanog u neku tkaninu. Jedan katolički biskup će ostaviti zapis o stanju u Katoličkoj crkvi u XI veku: „...cela Crkva bila je u iskvarenosti, svetost je nestala, pravednost je umrla, a istina je bila pokopana; Duh Simona Maga vladao je Crkvom, čije su se pape i biskupi bili odali uživanju u raskoši i bludu. Učeno i asketsko obrazovanje papa bilo je žalosno, moralni standardi mnogih bili su vrlo niski, a celibat se nije posvuda poštovao. Biskupi su svoje položaje dobijali na nepropisan način, njihovi životi i reči bili su u neobičnoj suprotnosti sa njihovim zanimanjem, svoje dužnosti vršili su ne za Hrista, već za sticanje svetovne koristi. Pripadnike sveštenstva na mnogim su mestima gledali sa prezirom, a njihove gramzive ideje, rasipnost i nemoralnost – brzo su se širili u središtu svešteničkog života. Nakon što je crkveni autoritet postao slab u svome izvoru, morao je početi da propada i drugde. U skladu s tim, kako je papin autoritet gubio poštovanje mnogih, rasla je ogorčenost na Kuriju i papinstvo...“ Papa Lav IX, za koga na Wikipediji možete pročitati da je „najvažniji nemački papa“, kao i da je „sprovodio crkvene reforme“ i „vratio ugled papinstvu“, vladao je od 1049.godine do 1054.godine. Prava istina je bila da je Lav IX bio jedan beskrupulozni pustolov, koji je sa svojom bandom naoružanih „vitezova“ kružio Evropom i uterivao siledžijski zapadnu hrišćansku veru u narode, mada je sam prinosio žrtve paganskim idolima. Zato mu je ostao nadimak „posrnuli“. Opet iz pera katoličkog pisca iz druge polovine XI veka imamo svedočenje: „...Kod papa se javlja prirodna težnja za ubistvima i surovosti. Takodje, nisu nimalo zainteresovani za obuzdavanje svojih ogavnih strasti: mnogi su vidjeni kako se prepuštaju pohoti i požudi tela i stoga, koristeći tu svoju slobodu, čine svakakve zločine...“ Jedan neverovatan podatak dolazi iz spisa koji je u XVII veku napisao katolički biskup Jozef Sirgerus, gde jasno stoji da je u pojedinim razdobljima papinske istorije bilo slučajeva da su postojale i do četiri pape istovremeno!? Oni su bili svaki u svom gradu ili državi, delujući potpuno nezavisno sa svojim osobljem i kardinalima. Održavali su nezavisne kanonske sabore, a Sirgerus navodi iz istorije čak 12 garnitura od po 4 pape!? Time je apsolutno oborena tvrdnja Rimokatoličke crkve o jednom „zakonitom nizu papinstva“. Pre će biti da se medju vrhovnim hrišćanskim sveštenicima vodila krvoločna borba za vlast, praćena najstrašnijim zločinima. Iz jednog starog izdanja „Katoličke enciklopedije“ iz 1897.godine, može se pročitati: 220

„...U vreme inauguracije Grgura VII (1073-1085) hrišćanski je svet bio u jadnom stanju. Tokom pustošećeg prelaznog razdoblja, užasnog razdoblja ratovanja i pljačkanja, nasilja i korupcije na visokim položajima, koje je usledilo odmah po raspadu Karolinškog carstva, u vreme kada se činilo da je društvo u Evropi osudjeno na razaranje i propast, Crkva nije bila u stanju da izbegne opštu degradaciju kojoj je bila tako značajno pridonela, ako je nije i uzrokovala. Deseti vek, možda i najžalosniji u hrišćanskim analima, okarakterisano je primedbom kardinala Baronijusa (katolički istoričar, 1538-1607) da je „Hrist bio uspavan u telu Crkve“...“ 1144.godine održavala se konklava i posle 10 nedelja (koje su protekle u najcrnjim spletkama) izabran je papa Lucije II. Taj čovek je naredio krstaški pohod protiv sopstvene pastve u Rimu! Izbio je rat i njegova vojska je poražena, a on je teško ranjen. Od zadobijenih rana umro je 15.februara 1145.godine u Rimu. XII vek, koga vernici iz kojekakvih razloga uzdižu i nazivaju „veličanstvenim“, odlikuje se u stvarnosti „stidljivim“ počecima strašne Inkvizicije i pripremama krstaških pohoda protiv katara. U narednom periodu (XIII i XIV vek) Katolička crkva masakrirala je ogroman broj ljudi, a jedan značajan deo Francuske je bio opustošen! Za ovo su najviše zaslužni papa Urban II, papa Lucije III, papa Celestin III, papa Inoćentije III i papa Grgur IX. Ovde je potrebno napomenuti da se do današnjeg dana provlači, naročito medju onima koji patološki ne podnose Katoličku crkvu, jedna neistina o osnivaču Dominikanskog reda, Dominiku de Guzmanu, španskom svešteniku. Naime, Dominik je prvo pokušao u Langdoku u Francuskoj, medju katarima, da propoveda zvaničnu katoličku veru, ali u tome nije imao mnogo uspeha, jer je medju katoličkim sveštenicima bilo veoma malo onih koji su katare dostizali u skrušenosti, asketizmu i svetosti. Zato je odlučio da osnuje red fratara propovednika, poznatiji kao Dominikanski red, gde su sveštenici morali da se klone svih materijalnih vrednosti, da žive u siromaštvu, da hodaju bosi i da prose hranu. Celibat je bio obavezan, te se Dominik nadao da će ovakvi, skoro besporočni sveštenici, mnogo lakše pridobiti katare. Govorio je svojim fratrima: „...Na žar se mora uzvratiti žarom, na poniznost poniznošću, na lažnu svetost svetošću istinskom, na propovedanje laži propovedanjem istine...“ Zaista, Dominikanski red u početku beše upravo ono što je tog momenta bilo najbolje u Katoličkoj crkvi. Medjutim, crkveni vrh je bio nestrpljiv i krvoločan, te je i pre osnivanja Dominikanaca preduzeo agresivne mere protiv katara. Usledio je krvavi pohod 221

krstaša i 1209.godine su zatrli ceo grad Bezijer u južnoj Francuskoj, a kasnije su papi poslali izveštaj o tome, gde se pominje 20.000 mrtvih! Do 1229.godine, koliko je trajao krstaški pohod na katare, smatra se da je izginulo u Francuskoj blizu MILION ljudi! Sve se ovo dogadjalo mimo Dominika de Guzmana, koji je samo mogao bespomoćno da gleda kako krstaši zatiru katare i kako se povremeno gine u sukobima na obe strane. Umro je 1221.godine ne ostvarivši san da mirnim putem preobrati katare. Ono što smo malopre kratko napomenuli o Dominikancima i neistinama koje se danas proturaju, je to da se potpuno neopravdano Sv. Dominik optužuje za kasnije zločine njegovog reda koji je postao okosnica Inkvizicije. Kao što to uvek biva, odmah po njegovoj smrti duh Dominikanskog reda se izvitoperio i u njega su ušli razni monstrumi željni mučenja nevinih ljudi. Inkvizicija je bila upravo toliko ogavna zahvaljujući njima. Ali prava je laž takodje i da je sam Dominik navodno organizovao krstašku vojsku za pohod na katare. Bilo je upravo suprotno – Dominik de Guzman nikada nije razmatrao ni pristao na upotrebu sile u preobraćanju katara! Papa Grgur IX ustanovio je papsku Inkviziciju 1231.godine. Ova institucija nastavila je sa uništavanjem katara narednih decenija, te se smatra da su oni nestali negde u prvoj polovini XIV veka. Papa Inoćentije IV je 1252.godine je izdao papsku bulu koja je eksplicitno dopuštala mučenje pri iznudjivanju priznanja od navodnih jeretika i otvoreno opraštala ubistva na lomači koje je sprovodila Inkvizicija. Broj žrtava Inkvizicije nije moguće tačno utvrditi, ali se smatra da je on za pet vekova, koliko je Inkvizicija mučila i ubijala, prešao 100.000 ljudi! Od toga su veći deo postradale žene, koje su najčešće optuživane da su veštice i da ih je “zaveo djavo”. U vremenima renesanse vlast je u italijanskim gradovimadržavama pripadala moćnim porodicama: Viskonti, Sforca, Mediči, Bokanegra, Barberini, Orsini, Rovere... Pape su često dolazile baš iz tih familija, koje su vrlo lako koristile nasilje, ubistva, podmićivanje i ostale nepodopštine, i zapravo su te porodice predstavljale ono što će se u kasnijim epohama zvati mafijom. Jedan od najupečatljivijih papa iz takve sredine je Aleksandar VI (Rodrigo Bordžija), koji je, istina, bio Španac, ali čija porodica se potpuno uklapala sa pomenutim italijanskim familijama i nešto kasnije se doselila u Rim. Bordžije su dale ranije papu Kalista III (Alfonso de Bordžija). Dakle, Rodrigo Bordžija (papa Aleksandar VI) imao je devetoro vanbračne dece sa tri ljubavnice! Jedan od njegovih sinova, Čezare Bordžija, poslužiće i Nikolu Makijaveliju kao karakterni model za njegovo čuveno delo „Vladar“, gde će Makijaveli kristalno artikulisati ono što 222

je ionako do tada bio moto svih vlastoljubivih, brutalnih, egocentričnih i pohlepnih ljudi na svetu – „cilj opravdava sredstvo“. Zanimljivo je da Makijaveli nikada ovu sintagmu nije napisao u ovom obliku, ali ona naprosto toliko neodoljivo zrači iz pomenutog njegovog dela, te i nije nikakva greška kada se navodi kao citat. *** Razmislimo o svemu navedenom, vezanom za poglavare hrišćanstva na tronu Svetog Petra u Rimu. Iz prethodnog materijala vidimo strahovitu spregu hrišćanske svešteničke vrhuške sa aristokratijom i grupacijama koje su pretendovale na vlast tokom vekova. Takodje, očito je da su se u osvajanju i očuvanju te vlasti koristila sva sredstva, pa i ona najgora i najodvratnija. Crkvena vrhuška davala je često primer za sve ono najgore što u čoveku postoji, time dajući opravdanje onim lošim ljudima iz svetovnih društvenih slojeva da se učvrste u zlu. Da su i svi sveštenici Rimske crkve bili kakve su im pape bile, danas Katolička crkva ne bi uopšte imala vernike. Ali upravo je većina hrišćanskih sveštenika najnižih zvanja pokazala da je sposobna da sopstvenim primerom osvetli Isusovu poruku kroz mračni Srednji vek. Opisana linija zla u Zapadnoj hrišćanskoj crkvi našla je u XVI veku svoj sofisticiran izraz u jednom svešteničkom redu, koji danas znamo kao Jezuitski red. Paradoksalno, ali osnivač ovog reda, Inigo (Ignacije) Lojola, ustanovio je Jezuitski red (ili Društvo Isusovo) na osnovu svojih ličnih duhovnih iskustava koja behu autentična i potresna – poput iskustava nekih, uistinu svetih ljudi. Na osnovu njih Lojola je razvio i sistem duhovnih vežbi, koji je prilično delotvoran. Ali... Orijentacija Jezuitskog reda, inače osnovanog 1534.godine kada je Lojola ima 44 godine života, skoro momentalno je krenula u naopakom pravcu. Pogledajmo neke od jezuitskih stavova: „...Budimo uvereni da je sve dobro i ispravno kada to nadredjeni zapovedi...“ „...Čak i ako bi vam Bog dao bezumnu životinju za gospodara, nećete oklevati da je poslušate kao gospodara i vodju, zato što je Bog unapred odredio da to bude tako...“ „...Moramo videti crno kao belo, ako Crkva tako kaže...“ Ako znamo da jezuiti odaju sliku miroljubivih, obrazovanih, ljubaznih i širokogrudih ljudi, problem sa ovim svešteničkim redom koji se izopačio, postaje još veći. Ignacije Lojola je umro 223

1556.godine. Nekih dvadesetak godina kasnije za papu je došao Grgur XIII, koji je svim silama podržao jezuite, naročito njihove misionare u Indiji i Japanu. Kuda su se zapravo stvari kretale, videlo se po tome što je upravo on jezuitima odobrio da se bave trgovinom i bankarstvom!? Znači omogućio im je da stiču velika bogatstva. Zar je to bilo u skladu sa crkvenim učenjem? „Lojolini sinovi“, kako su ih još zvali, su počeli da se uvlače u sve pore društva: trgovinu, politiku, bankarstvo, umetnost, filozofiju... Baš u godini kada je Lojola umro, u Ingolštat (Bavarska) je došlo desetak jezuitskih učitelja i nešto sveštenika. Za kratko vreme oni su čeličnom istrajnošću uspostavili novi kodeks za ponašanje plemićkog sloja, eliminišući vešto svaku jeres. Sa širim narodnim slojevima se nisu bavili, računajući da će čelična disciplina države i crkve biti dovoljna da masu drži pod kontrolom. Tokom vremena, jezuiti su razvili takav relativizam po pitanju moralnih normi, da se to jedino može porediti sa današnjom masonerijom. Svi znamo za onu zapovest „ne svedoči lažno“. Evo kako je jezuiti interpretiraju: „...Smatra se da neko svedoči lažno samo ako, kada je pod zakletvom, koristi reči za koje zna da će obmanuti sudiju. Korišćenje dvosmislenih izraza je stoga dozvoljeno, a čak i mentalno uzdržavanje kao izgovor u nekim situacijama...“ „...Ako muž pita svoju ženu preljubnicu da li je prekršila bračni ugovor, ona može reći „ne“ bez oklevanja, jer taj ugovor još postoji. Jednom kada je dobila razrešenje na ispovedi, može reći „bez greha sam“, ako, dok to govori, misli o tom razrešenju koje je preuzelo teret njenog greha. Ako je njen muž i dalje sumnjičav, može ga uveriti govoreći mu da nije počinila preljubu, i ako doda (za sebe šapatom): „preljubu koju sam obavezna da ispovedim“...“ Zapovest „ne ubij“ kod jezuita se tumači ovako: „...Božiji zakon nalaže: „Ne učini zločin ubistva.“ Ali ne znači da svaki čovek koji ubije, greši po pravilu. Na primer, ako je plemiću zaprećeno udarcima ili batinama, on može ubiti svog napadača; ali, naravno, ovo pravilo je samo za plemića, a ne za gradjanina, jer nije ništa sramno za običnog čoveka da dobije batine... Na isti način, sluga koji pomaže svom gospodaru da zavede mladu devojku, ne čini smrtni greh ako se može suočiti sa ozbiljnim sankcijama i lošim postupanjem u slučaju da ga ona odbije. Ako je mlada devojka trudna, pobačaj može biti podstaknut ako je njena krivica uzrok sramote za nju ili za člana sveštenstva...“ „...Monahu ili svešteniku je dozvoljeno da ubije one, koji su spremni da oklevetaju njega ili njegovu zajednicu...“ 224

„...Ako sveštenik, popuštajući iskušenju, zlostavlja ženu i ona razglasi šta se desilo i tako ga obeščasti, on je može ubiti da izbegne sramotu...“ Dakle, možete ne verovati u ovo što čitate, jer je zaista odvratno i satansko, te neko može pomisliti da je sve izmišljeno da bi se ocrnio Jezuitski red. Na žalost, ovo su citati iz jezuitske literature. Ako vam je nemoguće da do te literature doprete („Teologija“ L`Amija, na primer), možete čak smatrati i da su ovi navodi falsifikat i podmetanje, ali pokušajte da ih samo kasnije imate u vidu kada budemo govorili o umešanosti jezuita u razne malverzacije. Brzo ćete shvatiti do koje mere seže njihova pokvarenost. Trgovina, razmena, stečajevi, malverzacije sa ekonomijom u Vatikanu, iskorišćavanje robovskog rada na plantažama i rudnicima širom sveta, potkradanje državnih riznica, zelenašenje po fantastičnim kamatama koje su u nekim delovima sveta dostizale i 100%, prisvajanje povlastica – sve ovo bilo je na jezuitskom „meniju“ i još mnogo toga! No i pored ovoga nisu bili zadovoljni. Države u kojima je protestantizam preovladao, poput Engleske, Sjedinjenih država, Danske i Švedske – bile se za jezuite nerešiv problem. Ali „problem“ je bio tu da bi se rešavao. I oni su ga rešili. Protestantizam, pa onda pokret Prosvetiteljstva, uz ubrzan razvoj kapitalizma i gomilanje kapitala i raznovrsne moći – sve ovo je u Engleskoj i Sjedinjenim državama, na primer, stvorilo jedno područje jezuitima primamljivo po raznim osnovama. Vrlo dobro su znali da je u protestantskim državama masonerija veoma jaka. Kada se uporede, doktrina spekulativne masonerije i jezuitska doktrina – skoro da su prepisane jedna od druge u mnogim aspektima i pored nekih formalnih razlika (za laike naizgled nepremostivih). Glavna zajednička crta im je bio RELATIVIZAM – po pitanju svega, pa i po pitanju apsolutnih moralnih načela u religiji. Zato su Lojolini sinovi rešili, ni manje ni više, nego da se interesi Jezuitskog reda i spekulativne masonerije na neki način OBJEDINE! Ova izuzetno složena, obimna i osetljiva operacija započela je u Ingolštatu, u Bavarskoj, kroz lik i delo Adama Vajshaupta i njegovog pokreta Iluminata. Vajshaupt je rodjen u februaru 1748.godine. Na Univerzitetu u Ingolštatu, gde je i studirao, jezuiti su zauzimali ključna mesta. Samog Vajshaupta su Jezuiti VASPITALI i FANTASTIČNO PRIPREMILI, upravo se zato i trudio da izgleda medju svojim istomišljenicima kao neko ko ih ne podnosi. Kada je, kao mlad i obrazovan, na pomenutom univerzitetu dobio položaj profesora crkvenog prava i praktične filozofije, iako nije bio ni sveštenik ni jezuita (što je bilo 225

vrlo čudno) - počeo je navodno da razmišlja o prosvetiteljskim idejama, “prvo onako za sebe, u tajnosti, a onda kroz traženje istomišljenika” (ovako stoji u njegovim biografskim podacima). Sada je mogao da artikuliše u krugovima koji su mu bili od interesa, da su mu kod jezuita navodno smetale njihova arogancija i čuvena nepopustljivost, koju su ovi razvili i usavršili tokom vremena. Tako se ovim stavom od svojih učitelja distancirao pred očima ljudi medju kojima se kretao, što je bilo krajnje neophodno za velike jezuitske planove. Kažu da je tajno čitao zabranjene knjige sa prosvetiteljskim idejama koje su dolazile iz Francuske, da se počeo tuđiti od kolega, a sve više naginjati društvu mladih i inteligentnih studenata koji su već te ideje usvojili. To baš i nije bilo pametno javno raditi u Ingolštatu, te je Vajshaupt, sa konspirativnim stavom genijalnog jezuitskog učenika, organizovao tajne seminare sa odabranim ljudima, gde se raspravljalo o zabranjenim knjigama, novim idejama i sličnim stvarima. U to doba u Bavarskoj raširio se jedan ezoterijski red poznat kao Red Zlatnih Rozenkrojcera, sa idejnom podlogom u alhemiji, hrišćanskoj ezoteriji i okultizmu. Vajshaupta, kome je tada najbliži stav bio filozofski materijalizam (bar tako se deklarisao pred svojim “drugovima”), užasavale su ovakve stvari. Rešio je da se suprotstavi ovakvim idejama na svoj način, jer se nisu slagale sa njegovim “velikim globalnim planovima”. On sam imao je veliku volju za isticanjem, a bio je i vlastoljubiv i ambiciozan. Sa ovakvim karakterom, veoma obrazovan i najverovatnije u početnom stadijumu manije gonjenja (iako je bio možda i samo perfektan gumac) - osniva u potpunoj tajnosti, koliko se može približno odrediti negde u maju 1776.godine, društvo sa još četvoricom studenata koje je dobilo ime "Red perfekcionista". Naime, tada je rado usvajana prosvetiteljska ideja da se čovečanstvo kroz obrazovanje i vaspitanje može usavršiti i postati bolje. Iako mnogi danas ovu ideju nazivaju naivnom, ona to uopšte nije, jer je obrazovanje prvi uslov da se svest narodnih masa podigne na viši nivo. Obrazovanje samo po sebi nije dovoljno, a to vidimo i danas kada ono produkuje zatucane intelektualce koji često nemaju ni ono malo uobičajene i prirodne mudrosti. Ono što je ovoj ideji nedostajalo, to je upotpunjavanje obrazovanja sa naukom o pravoj, suštinskoj svrsi čovekovog bivstvovanja. To je trebao biti zadatak religije, ali vidimo da je ona mnogo podbacila i postala instrument u rukama vlastodržaca. Nije baš jasno kako je Vajshaupt namislio da će odbacivanjem onog iracionalnog u čoveku doneti nekakvo dobro čovečanstvu. Paradoksalno je i to da je osnovao društvo kao odgovor na širenje ezoterijskih ideja, a ono je nešto kasnije počelo dobijati upravo neke 226

ezoterijske elemente. Prvobitna njegova namera je bila da svoje tajno društvo nazove "Red pčela" po uzoru na ove insekte koji skupljaju nektar i prave med. Otprilike i članovi ovog društva trebalo je da tako skupljaju znanje i prave mudrost, ali... mudrost nije tako jednostavno “napraviti” kako je on to zamišljao (ili kako su ga jezuiti naučili). Može li se mudrost stvoriti zanemarujući postavke o kojima su svi veliki učitelji čovečanstva govorili: saosećanje, ljubav, humanost razumevanje i poštovanje? Svakako ne. Posle dve godine mozganja o nazivu društva, ono prvobitno ime je promenjeno i društvo je dobilo novo, konačno ime - Red Iluminata, što bi značilo otprilike Red Prosvetljenih. Od tada do danas, od te njihove "prosvetljenosti" jahači Apokalipse imali su najviše koristi - čovečanstvo je, zahvaljujući NAUČNO OBRADJENIM idejama o "visokim" ciljevima za koje vredi žrtvovati nevine ljude, i idejama da je narod obična stoka i samim tim dobar samo za iskorišćavanje - platilo i danas plaća ogromnu cenu u izgubljenim životima i okeanima patnje. Sa osnivanjem i početkom širenja tajnog društva Iluminata, Vajshaupt je "u hodu" morao da skroji strukturu i da razumljivo artikuliše njegov cilj. Ime "Iluminati" imalo je višestruko značenje. U početku su se članovi društva osećali kao elita, prvenstveno pokreta Prosvetiteljstva, i težili su da ciljeve i suštinu tog pravca u Evropi XVIII veka što više prošire, onako kako su oni to razumevali, i na potpuno neprosvetiteljski način. Takođe, smatrali su sebe "prosvetljenim" mudrošću koju su mislili da poseduju. Sam Vajshaupt je donosio najvažnije odluke u društvu, a jedna od njih je i ta da se mogu primati samo najistaknutiji ljudi. Počeli su pristupati advokati, sveštenici, razni savetnici, grofovi, baroni, crkveni službenici... Stvorio je i hijerarhijski sistem, gde je svakom stepenu odgovaralo određeno tajno znanje. Već smo pominjali da je Adama Vajshaupta (bar po nekim biografskim podacima) potaklo upravo širenje alhemije, okultizma, pansofije, hermetike, gnosticizma i sličnih pojava - na osnivanje tajnog društva Iluminata, i to kao odgovor i način da se takva učenja zaustave. Međutim, ubrzo po osnivanju društva shvata da će direktnom konfrontacijom sa pripadnicima pomenutih doktrina više nauditi sebi i svojim sledbenicima, nego što će moći zaista da sve to stopira. Po sistemu svojih učitelja jezuita, koje navodno nije voleo, ali je usrdno koristio njihove metode - počinje da stvara sa svojim istomišljenicima veoma sofisticirane kopije tih učenja, gde je suština u njima vešto odstranjena. Tako danas imamo mnoštvo tekstova koji govore da su se Iluminati služili raznim okultnim znanjima i sličnim 227

stvarima, ali se u tim materijalima potpuno zanemaruje činjenica da se oni ZA SEBE jesu time koristili, ali i da su VEŠTO FALSIFIKOVALI ta učenja za potrebe šireg kruga ljudi. Usled ovoga imamo "prašumu" raznih ezoterijskih tekstova od kojih je većina dobra samo za razvijanje bolesti duha i tela, a knjige o tome - za reciklažu papira. Vajshaupt je učvrstio jedno pravilo za svoje članove - svaki Iluminat je morao da drži širom oči otvorene u potrazi za kandidatima koji su, po njihovom mišljenju, bili dostojni ovog tajnog reda. Po pridobijanju nekog takvog, kandidata je čekala posebna procedura za prijem. Morao je da odgovori na mnoga pitanja i da preda informacije o svojim rođacima, prijateljima, o svom finansijskom stanju, o poslovnoj situaciji u kojoj se nalazi, o ženama u koje je zaljubljen ili planira da se sa njima oženi... Ako mislite da je ovo preterano, pomislite šta o vama danas znaju banke u kojima ste podigli kredit, ljudi koji čitaju vaše profile na društvenim mrežama i ostali kojima dajete podatke o sebi i svojim najbližima, naivno verujući da to niko neće zloupotrebiti. Kada bi kandidat bio primljen, postao bi meta BESKRUPULOZNOG i BESRAMNOG ŠPIJUNIRANJA od strane same organizacije Iluminata. Ovom "iskušeniku", kako su nazivali našeg tek primljenog kandidata, sledovalo je da piše izveštaje o sebi i svojoj okolini u specijalnim sveskama koje su se zvale "Quibus licet", što bi u prevodu značilo otprilike "Onima kojima je dozvoljeno". Svaki "iskušenik" imao je svog mentora koji je takođe morao da piše izveštaje o svom štićeniku, ali i o samom sebi. Ova vrsta izveštaja bila je OBAVEZNA za sve članove Iluminata, ma kom stepenu pripadali. Članovi NISU ZNALI ko je tu glavni u društvu, a znali su samo toliko koliko su stepen njihove pouzdanosti, zona delokruga i marljivost, to dozvoljavali. Vidimo praktično da je konspiracija imala dva prstena - spoljašnji prema javnosti, i unutrašnji između samih članova tajnog reda. Kada je bilo potrebno uspostaviti neku komunikaciju i preneti neke informacije, to se obavljalo šifrovanim porukama, gde su se šifre menjale od stepena do stepena, od člana do člana, od ogranka društva do centrale, jednom rečju - prava PARANOJA. Adam Vajshaupt nikada nije završio gradacijski sistem u svom bolesnom tajnom društvu (realno, nije ni imao potrebe za tim), ali se toliko zna da je članstvo podelio u TRI KLASE, i sa neverovatnom količinom jezuitizma (a kako bi i moglo drugačije) uspostavio hijerarhijsku strukturu među članovima. Praktično, ovo tajno društvo je i po našim današnjim merilima bilo VEOMA MODERNO. Zbog svega ovoga, a naravno i zbog uvrnutih ideja koje su favorizovale ono da 228

"cilj opravdava sredstvo" - ideje iluminata su i DANAS OMILJENE među mnogim pripadnicima međunarodnog bankarsko-korporativnog kartela. Modernost Iluminata leži u svojevrsnoj UNUTRAŠNJOJ NAPETOSTI koja uvek nastaje kada neke poznate i pozitivne ideje pokušavate da sprovodite na potpuno nehuman i nemoralan način. Rezultat takvog rada neće nikada biti zaživljavanje dobrih principa u praksi, već nastanak njihovih SUROGATA koji su samo prazna IMITACIJA. Tako danas imamo imitaciju demokratije, imitaciju poštovanja ljudskih prava, imitaciju pravosudnog sistema, imitaciju slobodnog tržišta, i na kraju - IMITACIJU LJUDSKOG ŽIVOTA. U ovakvom stanju stvari, jedino što postaju konstante su patnja, bolest i smrt. A ovo očigledno odgovara današnjim moćnicima, jer se oni onda, kad god im to dođe korisno, mogu pojaviti kao "spasioci" koji će nam uvaliti neku novu patološku ideju, neki novi farmaceutski proizvod, neki novi uređaj koji će nam “pomoći” da gubimo svoje dragoceno vreme, istovremeno gubeći sve ono što čoveka čini čovekom. Iluminati nisu za svoje članstvo birali zrele i iskusne ljude, jer njima nisu mogli prodati "rog za sveću", već su birali "mlade, elegantne i savitljive" kojima su mogli “isprati mozak”, a bilo je i poželjno da su “perspektivni” ili da su već na nekom zgodnom društvenom položaju. Da bi takav mlad čovek "napredovao" u redu iluminata, morao je pisati špijunske izveštaje i proučavati literaturu koju je odobrio Vajshaupt. U svemu tome bio je veoma bitan pojam "tajne", jer je pokvareni Vajshaupt sa pravom pretpostavljao da će se time mladi ljudi oduševljavati, kao što se i danas oduševljavaju. Tajna je pravljena i od najobičnijih sitnica da bi se članovi društva naučili disciplini, poslušnosti i stekli osećaj da su "drugačiji" od običnog sveta. U osnovi, Vajshauptova DEKLARISANA ideja je bila da se izvrši nenasilan prevrat u institucijama, najpre svoje, a onda i u drugim državama. U tu svrhu su, kao što pomenusmo, vrbovani mladi ljudi, koji su kao članovi Iluminata trebali da prave karijeru u društvu i da se što više približavaju vrhu piramide vlasti. Onda bi zahvaljujući tom položaju mogli da utiču da odluke vlasti budu takve, da se život na Zemlji pretvori vremenom u život humanih i obrazovanih ljudi, na opšte dobro. Zvuči na prvi pogled veoma ispravno, a verovatno je tako zvučalo i svim potencijalnim članovima iluminata. Revolucije se Vajshauptu nisu mnogo sviđale jer su, po njegovom mišljenju, nosile u sebi suviše nepredvidivog. U narod Adam Vajshaupt nije imao nimalo poverenja, jer ga je smatrao neobrazovanim i zaostalim, nesposobnim da donese neku odluku koja bi bila korisna celokupnom društvu. Po ugledu na Platona i 229

njegovu "Državu", i to samo na one delove njegove filozofije koji su u suštini bili odstupanje Platona od Sokratovog učenja - i Vajshaupt je smatrao da civilizacijom treba da upravljaju oni obrazovani, poput Platonovih "filozofa". U isto vreme potpuno je svesno zanemarivao činjenicu da će ti isti "obrazovani" biti i veoma podložni negativnim uticajima poput korupcije, a često i žrtve sopstvenog pokvarenog karaktera. Jer, odnosi tipa obrazovanje-mudrost, kao i informisanostpravo znanje – govore najčešće, nažalost, o odnosima dijametralno suprotnih stvari, iako nas danas ubedjuju da su mudri oni načitani i obrazovani, i da je ta količina informacija u njihovim tintarama neko pravo znanje. Pukim obrazovanjem ne može se dobiti mudar čovek, niti se pravim znanjem može nazvati gomila usvojenih pojmova, formula i teorija iz knjiga. Osnova pravog znanja proističe iz ISKUSTVA, i to samo onda kada nagomilano iskustvo omogućava uvid u zakonitosti pojava koje nas okružuju i koje su u nama. Bez ovog uvida i iskustvo je privremeno beskorisno, bar u tekućem životu. Međutim i ova vrsta znanja još uvek NIJE DOVOLJNA da se potpuno pronikne u IRACIONALNI deo postojanja čoveka i sveta. Zato je potrebno negovati i one druge nauke, koje mi volimo da zovemo misticizam i ezoterija, i koristiti ih kao POMOĆ da se pravo skriveno znanje probudi u samom čoveku. Tek tada možemo govoriti o PRAVOM ZNANJU i MUDROM čoveku, koji je sposoban da vlada i sobom i drugima na opšte dobro. Sve ostalo je samo IMITACIJA koja ne vodi ničem drugom, do svetu u kome živimo danas – svetu laži, manipulacija i nasilja. No nije samo u ovim svojim namerama Vajshaupt grešio i srljao u nešto loše i demonsko. Njegov krajnji cilj, o kome je pažljivo ćutao i pred svojim članovima, bio je da se Bog ljudima prikaže kao njihova PREDSTAVA, ali ne i REALNOST. Kratko i prosto rečeno, Adam Vajshaupt je u suštini bio ATEISTA - smatrao je da je čovek, a ne Bog - "merilo svih stvari", i da je dozvoljeno nekom menjati njegovo shvatanje i silom, ako on to ne želi drugačije. Pošto nije želeo da svoje članstvo preplaši ovim svojim radikalnim idejama, rekao je jednom prilikom svom "visoko rangiranom" saradniku: "Nemojte o tim stvarima da govorite sa iniciranima, jer se nikad ne zna kako će to da prihvate. Nisu još svi dovoljno spremni za to." Moguće je da smo mi danas mnogo "spremniji" da to prihvatimo, jer su nas temeljno "pripremili" Vajshauptovi istomišljenici tokom zadnja dva veka. A ako ne budemo hteli i pored toga da se "uhvatimo u kolo" sa đavolima - "milosrdni anđeli" pomoći će nam da se “predomislimo” – kao što je to radjeno 1999.godine, kada je bombardovana SR Jugoslavija. 230

Red Iluminata se zaista proširio, ali ne onoliko koliko je to preambiciozni Vajshaupt očekivao. Onda je “neko” (naravno, reč je o jezuitima) došao na "blistavu" ideju i tu ideju “utuvio” Vajshauptu. Ona se sastojala u tome da se MASONI iskoriste kao postojeća organizaciona struktura da bi se ideje iluminata proširile. Time bi jezuiti ostvarili veliki cilj – sa iluminatima kao svojim odanim agentima u masonskim redovima, kontrolisali bi i zbivanja u protestantskim zemljama, gde nisu mogli drugačije imati veliki uticaj. Naizgled je u ovome glavnu ulogu odigrao izvesni baron fon Knige, koji je navodno sa Vajshauptom napravio plan kako da masone zavrbuju za red iluminata. Namerili su da, ako bi i bilo otpora, svoje sposobne članove infiltriraju u masonske lože, gde bi onda oni žestoko uticali na masonske aktivnosti. I to je bi bio definitivno KRAJ i ono malo preostalih elemenata radne masonerije, koja se održavala (ne nužno pod tim imenom) još od drevnog cara Solomona. Jezuitski planovi su se, vidimo, odlično odvijali i konačno postavili temelj današnjem višeslojnom izvitoperenom i bolesnom “moralnom elementu” u glavama velikog broja obrazovanih ljudi. Takodje, jezuiti se do dana današnjeg nisu pojavljivali kao poluge moći u svetu spekulativne masonerije i unutar vladajućih oligarhija protestantskih država – iako realno čine, sa engleskim i američkim masonima, ZAJEDNIČKU VRHUŠKU ZLA na planeti. Podsetimo se, prvi udarac radnoj masoneriji zadalo je englesko plemstvo odano hanoverskoj dinastiji, osnivajući Veliku ložu 1717.godine i uzurpirajući radnu masoneriju za svoje namisli. Tu se i konačno uobličio aksiom morala anglosaksonskog establišmenta, koji se temelji na društvenom položaju, bogatstvu, moći i devijantnom relativizmu. Iluminati su, slobodno se može reći, DOKRAJČILI ono dobro, što je u Društvu slobodnih zidara od svojih početaka postojalo. Dolazimo u iskušenje da kažemo da su skoro u pravu današnji analitičari (koji još uvek razmišljaju svojom glavom i nisu potkupljeni), tvrdeći da su MASONI i ILUMINATI pravo ZLO, i da ih nije šteta iskoreniti. Šta onda reći o jezuitima, koji su preko Adama Vajshaupta i iluminata dobili u masoneriji – ne neprijatelja kako to neki danas pokušavaju prikazati – već partnera koji im obezbedjuje pristup polugama moći i tamo gde oni naizgled nemaju pristupa – u strogo protestantskim državama i sredinama? Satansko bratstvo. 1783.godine počinju ozbiljni problemi za iluminate, bar tako je izgledalo. Naime, jezuiti su zaključili da je došlo vreme da se iluminati “raseju” kao spore gljivica po raznim podlogama, sa namerom da se tamo “prime” i da odrade svoj zadatak. Mesta na 231

kojima bi se iluminati trebali prevashodno “primiti” su bile masonske lože. U tu svrhu, pomenute godine pokrenuta je u Bavarskoj istraga protiv četiri profesora zbog pripadnosti iluminatima. Optuženi su sve priznali i javno objavili ciljeve iluminata. Reakcija predsednika vlade Bavarske je bila automatska: 22.juna 1784.godine zabranjen je Red iuminata. Nastala je bežanija, te je tako i Vajshaupt, koga su inače nazivali “Spartak” u internom žargonu, zbrisao sa svojim članovima van zemlje. E, sada tek počinje “prava stvar”. Vajshaupta je u tadašnjoj Nemačkoj (koja nije obuhvatala u to vreme Bavarsku), primio jedan vojvoda i obezbedio mu miran život sve do 1811.godine, kada je Adama Vajshaupt umro. Ostale su njegove reči: “...Čovek nije loš, osim ako ga takvim ne učini pristrasni moral. Loš je jer ga izopačavaju religija, država i loši primeri...” Zamislimo se malo nad ovim. Šta jo to pa “pristrasni moral”? Očito moral koji je subjektivan i po Vajshauptu ne odgovara “stvarnosti” onakvoj kakvu je on i njegovi istomišljenici vide. A kakva je njihova “stvarnost”. Pa on nam dalje objašnjava da je to stanje stvari gde nemaju učešća ni religija, ni država, po svoj prilici jedna zamišljena ljudska zajednica i svet gde će postojeće religije i država (u nama poznatom obliku) biti uništeni, i tada neće biti “loših primera” da kvare ljude, a ti “loši primeri” su verovatno sveštenici, državnici i njihova delatnost. Pa, neko bi rekao, zar je i šteta da nestanu religije ako prave onakve zločine kao što su ih pravile tokom istorije? Zar je šteta da nestanu ljudi koji to sprovode? Zar je šteta da nestanu vlastodršci koji tlače narod? Na prvi pogled – NIJE ŠTETA! Ali kad malo bolje razmislimo, videćemo da je Vasjhauptova zamisao u suštini SATANSKA! Zašto? Nije Adamu Vajshauptu, ni njegovim jezuitskim pokroviteljima toliko smetalo što postoji religija kao takva. Ono čega su se oni plašili tada, a i danas se plaše njihovi naslednici po idejama, to su tvrdo postavljena APSOLUTNA MORALNA NAČELA, ista u svim velikim religijama! Ljudi su ta načela imali u vidu čak i onda kada su ih sami gazili i nisu imali snage da ih se drže, ali su im ona ostajala kao svetionik u tamnoj olujnoj noći, kao putokaz za pokajanje i za vraćanje u ljudsko stanje duha. Upravo to su namislili da unište jezuiti, iluminati i masoni! Čoveku treba, po njihovoj nakani, uništiti taj reper za orijentaciju, uništiti mu mogućnost da pomoću nepromenljivih moralnih odrednica shvati da je počinivši grešku, to zaista bila greška u odnosu na Božiju kreaciju, te da se povrati od 232

zlobe i slabosti svoje i da se iskreno pokaje. Razmislimo malo o tome kako bi izgledao svet da “procveta” iluminatska i masonska “religija” koja nema niti jedno stalno moralno načelo. Pod izvesnim uslovima sve bi bilo dozvoljeno! Šta god da vam padne na pamet da uradite svome bližnjem – to bi pod odredjenim uslovima moglo biti ispravno! Koliko god mi ovde kritikovali religijske vodje i sveštenstvo, to nikako ne znači da religije treba ukinuti! Koliko god da su se pod religijskim kišobranom ljudi medjusobno mučili i ubijali, to nije zbog moralnih zakona koje nam ostaviše Mojsije, Hrist i Muhamed, već zbog teške zloupotrebe njihovog učenja. Zamislite samo glupost u koju nas ubedjuju iluminati i masoni: moralne zapovesti “ne ubij”, “ne kradi”, “ne svedoči lažno” su “krive” zato što se ljudi ubijaju, lažu i kradu!?? Čisto ludilo! Znate, Vajshaupt, Pajk i njima slični, zajedno sa jezuitskom doktrinom, obećavaju nam “raj na zemlji” kada se budu potpuno sprovele njiihove ideje. Kažu, tada neće biti zločina, neće biti greha! I treba im verovati. Zaista toga neće biti. Zašto? Pa zato što u takvom društvu neće biti ni krivice koja bi bila ustanovljena od strane zakona i države, jer nema ni države ni zakona! Neće biti greha, jer u takvom društvu neće biti religije koja će nas podsećati šta to beše greh! Znači, pod odredjenim okolnostima, možemo bezbrižno ubijati, silovati, zlostavljati slabije i nemoćne, krasti i otimati, ismevati starije i maltretirati ih – sve će to biti u odgovarajućim okolnostima normalno i poželjno! Nema zakona, nema države, nema religije, nema apsolutnih moralnih načela. Na kraju – nema ni čoveka! Jer u takvom društvu ostaće umesto čoveka samo sofisticirana životinja, nešto nalik Ničeovom “čoveku” – ali samo nalik – Niče bi se takodje zgrozio nad ovakvim društvom! Možda ćete se upitati kako je moguće da su iluminati i masoni toliko glupi da ljudima pričaju kako treba ukloniti religiju i državu, a ne nude nekakvu zamenu? E pa nude, još kako! Nude “prosvećivanje uma” i “oslobadjanje uma od sujeverja i predrasuda”, što dovodi do stvaranja “pravednog i stabilnog morala”! Evo ga “recept” za sreću čovečanstva. Samo treba pomešati sastojke i konzumirati ga – usrećenje ljudskog roda stiže ekspresno! Masonska, jezuitska i iluminatska slatkorečivost je maestralna! To je vrhunac podlosti, cinizma i pritajene mržnje, i sve to upakovano u navodnu želju da se ljudima donese dobro. Kada čitamo Bibliju, vidimo da identičnu nameru ima i, tamo pomenuti, Satana, te kada prosto saberemo jedan i jedan, dobijamo neoboriv zaključak, čak i da ne znamo sve istorijske okolnosti života Vajshaupta, Alberta Pajka, jezuitskih ideologa i ostalih iz jezuitsko-masonsko-iluminatske 233

branše – ovi ljudi su pravi predstavnici satanizma! Da bismo dalje potkrepili i one tvrdnje od ranije, oko Karla Marksa, Fridriha Engelsa, Komunističkog manifesta, ideje “njihovog” komunizma i slično, pogledajmo šta su još Adam Vajshaupt i njegova “pastva” zamislili. Nije nikakva tajna da su se iluminati obrušili i na privatnu svojinu i akumulaciju kapitala, osim što su atakovali na religiju i moral. I još pride, i porodica se našla na udaru, zatim brak, a zagovarali su i da se od roditelja treba oduzeti pravo da vaspitavaju svoju decu! Ne čini li vam se da je prethodna rečenica preuzeta iz Marksovog, Engelsovog i Lenjinovog vokabulara? Upravo su ovakve grozote zamislili i Marks i Engels! I treba li se onda čuditi ko su bile one pomenute “nemačke izbeglice” koje su osnovale “Ligu pravde”, a iz koje je izrasla “komunistička” organizacija. Razbegli i rasejani iluminati, naravno. I ovim je jasno osvetljena veza izmedju marksizma i ideologije iluminata (odnosno masona). Gde su ovde jezuiti? Počujmo ove Vajshauptove reči: “...Ako smo svrgavanjem hrišćanstva i svake religije, težili jedino da imamo istinsko hrišćanstvo, pravu religiju, zapamtimo da cilj opravdava sredstvo i da taj uzvišeni cilj mora učiniti da sva sredstva budu u službi dobrih namera, koje pokvareni čine zbog zla...” Da li je vama jasno, ljudi, šta ovaj priča? Vashaupt je hteo da napravi novo društvo preko rušenja svih postojećih religijskih i državnih sistema, ostavljajući mogućnost da opstane nešto što on naziva “istinskim hrišćanstvom” i “pravom religijom”. Zašto? Pa gde će se jezuitski red pozicionirati ako ne u tom novom “istinskom hrišćanstvu”, a onda jezuiti mogu usmeravati duhovnost celog čovečanstva – pravo u bezdan! Pakleni plan, nema šta. Religija bez duhovnosti, čovek bez morala, život bez ljudskosti – poljsko cveće bez mirisa, čovek bez milosti, zagadjenje na svakom nivou. *** Ovde moramo naglasiti i nastranu prirodu jedne pojave, koja se očituje u tvrdnjama da je današnje zlo (oličeno najviše u masonskoj i jezuitskoj vrhuški) zapravo nekakva “jevrejsko-masonska zavera” iz daleke prošlosti (ide se čak do Vavilona). U tu priču uvode se i neki "gušter-vanzemaljci", a jedan od najvećih zagovornika takvih teorija (pa i kreator nekih) je izvesni Dejvid Ajk. Autori ovih tekstova su u prvi mah teorije Dejvida Ajka tumačili kao njegove sopstvene vizije i 234

simbole koje ni sam Ajk nije dobro razumeo, već ih je bukvalno preneo na papir i počeo plašiti narod. Smatrali smo da on i pored toga zaslužuje poštovanje, jer poseduje donekle i pravi uvid, volju i hrabrost, ali ne i mudrost i znanje. Medjutim, kada smo dublje analizirali Ajkova dela, došli smo do poraznih zaključaka... Danas poneke od Rotšilda i Rokfelera, zahvaljujući Ajkovoj literaturi, neki ljudi gledaju kao "presvučene gušterolike vanzemaljce", a ne kao ono što stvarno jesu - inteligentni ljudi koji imaju iskvaren karakter, jaku volju i mnogo materijalne snage u obliku kapitala, te time nameću svoja skaredna i genocidna rešenja ostatku sveta. Medjutim, ova problematika ima i jednu svoju bizarniju i opasniju stranu. Naime Dejvid Ajk zastupa tezu da je čovečanstvo jedna od “nižih” civilizacija u svemiru i da je cela planeta Zemlja “zarobljena” u nekakvo polje “zle energije” koje su oformili vanzemaljci iz “četvrte” dimenzije, sa ciljem da se “hrane” zlom koje i inače postoji u svakom čoveku, a oni to zlo još i podstiču radi svoje koristi. Usput nam Ajk sugeriše da su ti vanzemaljci stvorili i sve velike religije na Zemlji(!??), tj. da su manipulisali Isusom, Mojsijem, Muhamedom i ostalima. Šta ova papazjanija u suštini predstavlja? Predstavlja pokušaj da se diskredituju prvo svi duhovni učitelji čovečanstva, jer su oni navodno samo bili “marionete” u rukama moćnih vanzemaljaca; da se time automatski obezvrede sve njihove reči i poruke, samim tim i apsolutna moralna načela na kojima počivaju sve velike svetske religije; da se čovečanstvu utuvi u glavu ideja da u univerzumu postoji takva “vanzemaljska” civilizacija, koja je sposobna da manipuliše duhovnim iskustvima ljudi i takvim stvarima, kao što su Kosmički zakoni vezani za seobu duša (reinkarnacija) i procesi kroz koji prolaze duše posle smrti; da se tehnološki - A NE DUHOVNI - napredak prikaže kao suštinski napredak civilizacije, jer se navodi da su nam ti “vanzemaljci” iz “četvrte dimenzije” navodno “presložili” DNK i time nas duhovno hendikepirali; da se prikaže kako se navodno u svemiru vodi nekakav rat izmedju “dobrih i loših vanzemaljaca”, te smo mi ljudi, kao nekakvi “zamorčići”, veoma zavisni od trenutnog stanja u tom ratu... Vidimo da su nebuloze Dejvida Ajka u suštini VEOMA VEŠTO smišljene MANIPULACIJE, koje za cilj imaju da ljudi izgube i ono malo vere u osnivače religija i da prihvate kao svoje primarne ciljeve obrazovanje i veličanje tehnološkog napretka, a ne suštinski duhovni razvoj – bez obzira što se Ajk “upljuva” pričajući o “ljubavi i duhovnosti”. A pravi duhovni razvoj se temelji na činjenici da izmedju čoveka i Boga NISU POTREBNI NIKAKVI POSREDNICI, NITI 235

IH MOŽE PO PRIRODI USTROJSTVA UNIVERZUMA BITI! Niko ne može, osim Gospoda, uticati na Kosmičke zakone. Niko ne može, osim Gospoda, u potpunosti i svrsishodno manipulisati zakonima Majke Prirode. Svaki čovek ima PODJEDNAKO PRAVO PRISTUPA BOŽIJOJ SVESTI, jedino je problem svačija sposobnost ponaosob da tu svest realizuje u sebi samom. (Čoveku ovo ne mogu uskratiti nikakvi “vanzemaljci”, ma koliko da su razvijeni, u bilo kom pogledu.) U tome se i sastoji svrha stvorenog sveta – kroz eone vremena i hiljade života u svim životnim oblicima, svoju pojedinačnu svest usavršiti do Božije. Ni manje ni više. Jednostavno je tako. Autori ovih tekstova ne osporavaju ovim analizama Ajkovih “reptila” vanzemaljskog porekla, da u svemiru najverovatnije postoje i druga inteligentna bića. Ne osporavamo ni da je život možda stigao na Zemlju negde iz kosmosa. Ne osporavamo ni to da je najverovatnije na Zemlji do sada bilo u dalekoj prošlosti više, veoma tehnološki naprednih civilizacija. Sve je ovo sasvim moguće. Ali... Osporavamo da se ljudima uliva strah pričama o nekakvim “svemirskim ratovima” medju “dobrim i lošim vanzemaljcima”; osporavamo predstavu sveta, gde se tvrdi da su ljudi samo “marionete”; osporavamo manipulativni prikaz “ljubavi” i “dobrote” kojima Dejvid Ajk pokušava sakriti pravu nameru u svojim delima – svoju službu onima, koje u svojim knjigama i intervjuima tobože najviše kritikuje. Zapravo, Dejvid Ajk, baš kao i nekada iluminati, vešto krije svoje prave namere, i baš kao članovi tajnog društva Reda iluminata, pokušava da se infiltrira u naše umove. *** A iluminati su se za kratko vreme ubacili u masonsku organizaciju, te se od tog momenta te dve organizacije više suštinski NISU mogli razdvojiti. Ovo je i inače već bilo dogovoreno 1782.godine na Kongresu u Vilhelmsbadu, na jednoj tajnoj konvenciji, gde su predstavnici evropskih tajnih udruženja usvojili organizacione planove rada, koje su sastavili iluminati. Lukavo zadržavajući svoje i masonske parole kojima se pridobijaju sposobni i društveno svesni ljudi okrenuti dobru, iluminati i masoni primili su u svoje redove mnoge poznate ličnosti XVIII, XIX i XX veka. Tome je doprinelo i "prilagođavanje" pravila o prijemu, ako su ličnosti bile veoma značajne, na primer poput Getea ili vojvode Karla Avgusta. To je značilo da sve ono što smo opisali o špijuniranju i 236

izveštajima NIJE PRIMENJIVANO na “značajne” kandidate. Ovakav lukav postupak je obarao argumente onih koji su u iluminatima i novokomponovanim masonima videli opasnost, jer su sada ljudi kao Gete mogli demantovati da se rade stvari koje su se zaista i radile. Veoma vešto! Mora se reći da su poznati ljudi onog vremena ponekad pristupali tajnim društvima iz razloga koji bi se prosto mogli opisati kao dosada, radoznalost i slično. Kada bi ih vodeći masoni i iluminati "pročitali", primali su ih i mimo strogih pravila, prosto da bi svojim organizacijama pribavili što veći kredibilitet i time namamili još kandidata za prave članove. Tako su ove poznate ličnosti u suštini ulazili u tajna društva zbog svoje slave i uticaja, a ne neophodno zbog svog, potencijalno iskoristivog, pravog angažovanja u njima. “Zabrana” i “progon” iluminata, sagledani iz današnje perspektive, odlično su zamaskirali njihovu delatnost i ta maska je oličena u poznatoj rečenici današnjih zavedenih akademskih umova, koji kao papagaji ponavljaju da “iluminati odavno više ne postoje”. Oni zaista i ne postoje u uobičajenom smislu, ali njihovi ideološki naslednici postoje još kako! Takodje, jezuiti su ovim akcijama progona iluminata sebi pribavili teško oboriv alibi, sasvim upotrebljiv u odbrani od onih, koji ih optužuju da su iluminati u suštini “jezuitsko čedo”. Posle svega ovoga, izašle su i neke druge stvari na videlo. Na primer, Vajshaupt, koji je svoje ciljeve o obrazovanju i napretku čovečanstva isturao ispred sebe kao moralni štit - morao je da pogne glavu pred neprijatnom činjenicom da je naterao svastiku (sa kojom je živeo posle ženine smrti i bio sa njom u intimnim odnosima) da izvrši abortus. U to vreme je nezamislivo bilo da čovek koji propagira nekakav moral i napredak učini ovako nešto. I naravno, u ovom trenutku razilaze se mnogi istorijski analitičari oko toga šta se dalje dešavalo sa iluminatima. Dok jedni tvrde da su se sami od sebe osipali i da im je nesrećan splet okolnosti oko Francuske revolucije 1789.godine doneo i kraj - drugi tvrde da su iluminati čak idejni i organizacioni tvorci te iste revolucije, i da su preživeli i nastavili svoje aktivnosti. Te vrlo sumnjive okolnosti teško je razjasniti, jer su se odvijale u tajnosti i jedino je po nekim posledičnim događajima moguće zaključiti nešto više. Danas će skoro svi istoričari koji pripadaju na neki način filozofijama vladajućeg establišmenta i vrha svetske oligarhije, NEGIRATI da je pokret iluminata preživeo Francusku revoluciju. Obzirom sa koliko strasti to čine, i neinformisan čovek se sa sigurnošću može kladiti da se tu krije nešto mnogo, mnogo više... Argumentacija, praćena izrugivanjem i ismevanjem od strane 237

“vrlih” istoričara današnjice, kreće od tvrdnje je u sve moguće poverovati samo ako ubacite reč "zavera". Time se žele eliminisati ozbiljne sumnje u dobronamernost onih koji bi trebalo da štite narod od terorista i kojekakvih poremećenih osoba. Na primer... Navodeći ozbiljne protivrečnosti u zvaničnim izveštajima o nesrećama poput one od 11.septembra 2001.godine, neki ozbiljni ljudi su odmah izjavili da je tragično rušenje kula u Njujorku prosto nasrtaj tajnih službi SAD-a na američki narod i američki ustav, i da je taj događaj organizovan upravo sa njihove strane. Usledilo je sprdanje i ismevanje iz centara obaveštajnih službi, otprilike u smislu da su "teoretičari zavera" ovaj put preterali, možda se i "naduvali nečega" pa izašli u javnost, i slično. Ovome u prilog su išle i tvrdnje nekih stvarno umno poremećenih "najtemeljnijih dežurnih sumnjala" koji su potegli Vajshaupta i iluminate i direktno ih "optužili" za napad na Ameriku... Primetićemo da se ovakvim razvojem događaja samo zamlaćuje ionako konfuzna svest modernog čoveka. Jedni tvrde ovo, drugi ono, treći ćute, te se “običan” čovek uvek pita: ima li zaista ikakvog značajnijeg uticaja iluminata na razvoj događaja posle Francuske revolucije, pa možda i na pomenute događaje u daljoj budućnosti? Iako su Vajshaupt i njegovi iluminati po svim merilima MRTVI, preživele su njihove ideje, koje su opstale u masonskoj i nekim novonastalim tajnim i polutajnim organizacijama. A te organizacije su još kako žive i još kako učestvuju u oblikovanju nekih događaja u svetu. Priče o tome kako navodno masoni u zadnjih devedeset-sto godina nemaju tako stroge kriterijume, da su slaba i razjedinjena organizacija, i da se o njima danas zna sve što bi se moglo znati priče su za onaj uzrast dece koji je još u vrtićima. A da je to tako, uverićemo se kasnije, prateći velike bankare i političarski ološ u državama velikih sila, između dva svetska rata. Za ilustraciju gde su iluminati “nestali” posle zabrane u Bavarskoj, pogledajte mišljenja velikih masonskih “budža”, koja na prvi pogled nemaju vezu sa ovim pitanjem: “...Najobjektivniji pisci smatraju Vajshaupta visokim moralnim likom i dubokim misliocem...”, Henri Vilson Kojl, mason 33.stepena “...Vajshaupt nije mogao biti čudovište kao što su ga prikazivali njegovi neprijatelji... Vajshauptova časna želja je bila da čini dobro...”, Albert Mekki, mason 33.stepena Dakle, da masonerija nije prihvatila Vajshauptove ideje, zar bi se ovako pohvalno o njemu izjašnjavali? Jasno je da su se iluminati “utopili” u masoneriju, ali ne kao “pastva”, već kao njeni rukovodeći elementi. 238

Što se tiče jezuita, oni su i danas ono što su od početka bili – udarna pesnica Katoličke crkve i, po svemu sudeći, umešani u sva značajnija politička dogadjanja na planeti. U isto vreme oni su i najveća sramota te iste crkve, jer njihova skandalozna pohlepa, relativistički moral, političke intrige i prisvajanje povlastica običnog sveštenstva – proizvode nemerljive štete celoj hrišćanskoj religiji. Njima je potpuno svejedno danas da li će se ljudi opredeliti za religiju ili ne, da li će biti na liniji dobrote ili zla – šta god da ljudi urade, jezuiti će ih dočekati: u crkvi, u masonskim ložama, u nevladinim organizacijama, u političkim partijama, na univerzitetima... Od njih se jedino možete skloniti u mir i nezavisnost sopstvenog doma negde na selu, i u svoj unutrašnji svet – pod uslovom da vas već nisu zarazili svojim idejama.

239

Bio jednom čovek velikog ega, “naduvan” i intelektualno vispren, i čuo je od nekog poznanika da u jednom selu živi mudrac, za koga svi govore da nema pitanja na koje ne može odgovoriti. Pošto je naš intelektualac o sebi imao veoma visoko mišljenje, rešio je da se mudracu javno naruga pred ljudima, jer osim jakog intelekta nije u sebi imao ni poštovanje, ni razumevanje za bilo šta što njegov intelekt nije mogao da domaši. Tako se on jednog jutra zaputi u selo kod mudraca, zlobno se već nasladjujući time što je svetom čoveku spremio “zamku” u vidu jednog pitanja. Stiže u selo i upita za mudraca, a kada mu pokazaše njegovu kolibu izdaleka, on pun pobedničkog i nekakvog osvetničkog drhtaja brzo krete ka njoj. Dok se približavao, iz džepa je izvukao jedan plod kikirikija u svojoj netaknutoj ljusci, sakrio ga u ruci i koračao razmišljajući: “Nema načina da ovaj “duhovnik” odgovori na moje pitanje ispravno. Ako kaže da je kikiriki ceo, smrviću ga. A ako kaže da je ljuska pukla, pokazaću mu da je cela. A kažu za njega da ima i učenike... ima svi da ga ostave posle ovoga...” U tome je stigao pred kolibu i odmah primetio da malo podalje, ispod nekog drveta, sedi mudrac i nekoliko njegovih slušalaca pred njim. Dok je prilazio, čuo je mudračeve reči upućene onima što su sedeli ispred njega: “...i tako intelekt i um ne mogu da shvate potpuno Božiju promisao, jer su oni samo Njegove alatke, koje je u svojoj dobroti i ljubavi Bog podario čoveku da mu olakšaju bivstvovanje u ovom svetu...” Kako je naš “knjiški moljac” već stigao blizu, ne izdrža na te reči, te prasnu: “ A kad si tako mudar, odgovori mi na prostu stvar: ovde u ruci držim plod kikirikija u ljusci. Je li ljuska cela ili je zdrobljena?” Mudrac pogleda u čoveka sa interesovanjem, i posle kraće pauze reče: “Odgovor se nalazi u tvojim rukama!” Nevaspitanko se “zaledi”, ne znajući gde bi pobegao od besa i sramote koji su ga sve više obuzimali. Na kraju se samo okrete i jurnu odatle koliko su ga noge nosile. Drevna priča

240

VIII 1776.godine dogodila se tzv. Američka revolucija, a po zvaničnoj istoriji beše to izraz "narodne volje i revolta" protiv nekontrolisanog oporezivanja od strane engleskih kolonijalista, ili kako to sami Amerikanci vole da kažu: to je bio američki otpor "oporezivanju bez učešća u odlučivanju." (Uzgred, po ovom šablonu bi u Srbiji trebalo do sada da je podignuto bar 20-tak revolucija! Jer "beogradske dahije" u današnjoj srpskoj vladi (a i nekim prošlim), bez pitanja naroda, harače kako im je zgodno i koliko im para treba! No... domaćim prilikama ćemo se detaljno pozabaviti neki drugi put.) Kratko rečeno, 1776.godina se uzima za datum kada je Amerika izvojevala nezavisnost. Da li je ovo sve bilo ovako jednostavno i nekako baš zgodno da u ovakvoj formi i američka deca uče po školama o uzrocima "američke pobune", ili tu ima i još nekih manje poznatih okolnosti? Obzirom da je za američke kolonije tadašnji engleski porez iznosio oko 1% nacionalnog bruto-proizvoda, teško da biste samo sa takvim argumentom mogli nekoga povesti u revoluciju. Tim pre, jer su američki poreski obveznici davali osamdesetih godina XX veka, SVOJOJ VLASTI, oko 40% svog dohotka na račun poreza!? A koliko su imali udela u odlukama o tome tih 80-tih, oni sami bi mogli sočnim psovkama da to prokomentarišu, kao što to danas njihovi naslednici sve više rade. Setimo se ovde naše priče o stvaranju “nove”(spekulativne) masonerije 1717.godine u Londonu. Već smo objašnjavali koliko se za kratko vreme od njenog osnivanja, moral “stare” masonerije u koji behu ipak utkane neke moralne apsolutnosti, pretvorio u društveni moral - tj. u relativne moralne norme. Ovo nije bilo vidljivo u prvim kontaktima sa novim masonima, te se masonerija brzo širila u druge zemlje Evrope, propagirajući društveni napredak i neke vrednosti koje su neprolazne, a koje je vešto isturala u prvi plan, iako joj više nisu značile ništa. Međutim SUŠTINSKI, prava masonerija je bila MRTVA. Ono što mi danas čitamo i slušamo o ovom tajnom društvu kao organizaciji koja navodno "kuje zavere još od kralja Solomona" - TEŠKA JE GLUPOST i podmetanje priča koje služe samo tome, da diskredituju sve ono što je bilo dobro u jevrejskoj, hrišćanskoj i muslimanskoj tradiciji tokom proteklih vekova. Zavere masona ZAISTA POSTOJE - ali "novokomponovanih" masona iz Velike lože Londona koja je POTPUNO ODBACILA SUŠTINU MASONSKE MILENIJUMSKE TRADICIJE - osim formalnih stvari poput 241

nekih obreda, imenovanja stepena, obredne odeće, tajnih znakova... Masonerija je postala PRAZNA LJUŠTURA koja spolja izgleda zdravo i primamljivo, a u stvari je beživotna i danas uglavnom nosilac prevara i zla. Ova "novokomponovana" masonerija, ojačana krajem XVIII i početkom XIX veka sa mračnim jezuitskim iluminatima, pokušala je da se infiltrira u Hrišćansku crkvu, i to sa mnogo većim uspehom u Protestantsku i Katoličku, nego u Pravoslavnu. Otuda današnja Katolička crkva često u svom ponašanju i radu pokazuje jedno racionalizovano shvatanje učenja o Isusu, iako to nikada, naravno, neće priznati. Takođe, logika i naučno mišljenje sve više imaju upliva u živote i ponašanje pojedinih sveštenika, a ovo se odnosi i na Pravoslavnu crkvu, te se ljudi ponekad pitaju odakle sve to dolazi. Ono mistično u Hristovom učenju, koje je i njegova suština, polako postaje još manje važno (i inače je crkvama ono bilo malo važno), a važnije postaje koliko crkva ima para, ima li vladika dobar auto, koliko koštaju usluge sveštenika, da li crkva ima pozlaćen krst i preskupe obredne predmete i slično. Ekumenizam, koji je u poslednje vreme ponovo postao aktuelan, nije rezultat prirodnog približavanja stavova razdvojenih crkava iz XI veka, već upravo rezultat težnje masonerije i jezuitskog reda, da što više objedine zone svog uticaja, težeći jednoj neverovatnoj stvari - ZAMENI POSTOJEĆIH RELIGIJA sa svojom "religijom NOVOG DOBA", kako je oni sami ponekad nazivaju! Iako kao autori ovih tekstova duboko osećamo da sve religije govore o JEDNOJ ISTINI, sasvim je nepotrebno te religije na silu trpati u "jedan koš", a jedan od takvih “koševa” je i "New Age" pokret, gde svega ima u obliku forme, a u svemu tome premalo suštine. Uzgred, masonski časopis, koji je godinama izdavala masonska organizacija, zvao se u jednom periodu “New Age”. Budimo naivni i smatrajmo ovo slučajnošću... Dalje... Možemo i kritikovati ponašanja sveštenika u svojim religijama ako su neprimerena, ali to treba razlikovati od pokušaja da se cela religija zbog takvih osoba popljuje i ponizi. Takva ponašanja sveštenstva nisu dokaz da religija ne valja, već je to dokaz da ljudi koji joj pripadaju nisu dorasli mestu koje kao sveštenici zauzimaju. To je ljudski faktor, a ne nekakav “dokaz” da su Judaizam, Hrišćanstvo, Budizam, Islam ili Hinduizam – “pogrešna” učenja. Masoni su do Amerike doprli negde oko 1730.godine. U Filadelfiji je masonska loža osnovana 1731.godine, a u Bostonu 1733.godine. Jedan od poznatijih članova lože u Filadelfiji bio je i Bendžamin Frenklin, koji je uspeo za samo dve godine od pristupanja da postane Veliki majstor(!?). 242

Upravo iz ove lože potekla je ideja da se tadašnje kolonije u Severnoj Americi povežu u jedan savez država. Ova filadelfijska loža "Sent Džon" se obratila 1731.godine Velikoj loži Londona, odakle je tamošnji Veliki majstor, Vojvoda od Norfolka, imenovao Danijela Koksa za "Velikog majstora za Centralne kolonije". A sada da pomenemo još neka imena masona koja su dobro poznata u američkoj starijoj i novijoj istoriji: Džordž Vašington Tomas Džeferson Džon Henkok Pol Riveri Aleksander Hamilton Džon Maršal Džejms Medison Itan Alen Endrju Džekson Džejms P. Polk Džejms Bjukenon Džejms Garfild Vilijem Mek Kinli Teodor Ruzvelt Vilijem Hauard Taft Voren Harding Frenklin Ruzvelt Hari Truman Džerald Ford... Ne treba se mnogo iznenaditi kada se shvati da u prethodnom nizu imena ima i solidan broj imena američkih predsednika. Kontinentalni kongres 1776.godine je naimenovao Bendžamina Frenklina, Tomasa Džefersona i Džona Adamsa, da kao "Komitet trojice" pripreme nacrt za pečat Sjedinjenih Država. Pošto su sva trojica bili masoni (mada se ne slažu svi oko pripadnosti Džona Adamsa masoneriji), oni su u pomenuti pečat ugradili masonsku simboliku. Ne bi to ni bio neki problem, da su američki masoni ostali na liniji koju su zastupali drevni masoni - težnja ka harmoniji ljudskog života sa kosmičkim zakonima i čvrsta moralna načela koja izviru iz Solomonovih, Mojsijevih i Isusovih učenja, a na kojima se "zida" pravedna država. Ali, iako su oni sami propagirali da slede ova načela (što su u početku možda i donekle radili), brzo su se “prešaltali” i počeli sve da izvrću, a i danas njihovi naslednici masno lažu koliko god im to mogućnosti dozvoljavaju. 243

Ne žele oni da ljudi slede moralna načela iz Biblije, već moral tzv. "Novog svetskog poretka" - moral koji je fleksibilan i uvek odgovara vladajućem establišmentu. A toj oligarhiji je samo jedno na pameti ostati na vlasti po svaku cenu i zamajavati ljudski rod modernim naučnim teorijama, modernim vrstama zabave, modernim "religijama" i sektama, i ostalim "novotarijama" koje brišu ljudskost u čoveku. I čuvena "Bostonska čajanka", kada su neki ljudi prerušeni u Indijance pobacali sanduke pune čaja u more u Bostonskoj luci - delo je američkih masona. Oni su to i sami priznali i označili članove bostonske lože "Sent Džon" kao izvršioce. Reakcija Engleza na ovaj događaj je bila veoma brza. Zatvorili su luku u Bostonu za svaku pomorsku trgovinu i stacionirali trupe u Masačusetsu. Engleska reakcija sada je izazvala novu akciju: veliki talas protesta u svim američkim kolonijama. Kada se danas pouzdano zna da su 53 potpisnika Deklaracije o nezavisnosti, od 56 koliko ih je ukupno bilo - BILI MASONI - treba li se pitati ko je to zapravo organizovao ovu "Američku revoluciju" i ko su zapravo bili američki "očevi nacije"? Podrška za dobijanje tražene nezavisnosti 1776.godine, bila je preko potrebna američkim kolonijama od strane evropskih država. To nije bio toliki problem, jer su Bendžaminu Frenklinu koji je bio mason, bila otvorena skoro sva vrata njegove braće masona u evropskim prestonicama. Badava su se neki naivni Englezi (zamislite ima i takvih) nadali da će ratom nešto rešiti. Sudbina američkih kolonija određena je sa "više instance" koja je imala svoje ljude svuda, pa naravno i u samoj engleskoj aristokratiji i vojsci. I bilo je upravo onako kako su masoni zacrtali - 3.septembra 1783.godine Velika Britanija je navodno priznala nezavisnost svojih američkih kolonija - nastale su Sjedinjene Države. Ipak, jesu li Sjedinjene države zaista dobile nezavisnost? 1871.godine američki Kongres je izglasao akt kojim je stvorena jedna specifična zona, bolje rečeno grad-država: to je ono što danas zovemo Vašington D.C. (ono D.C. je skraćenica od “Distrikt Kolumbija”). Po tom aktu ovo područje je moglo da funkcioniše kao potpuno nezavisna jedinica, van američkog ustava. Sa svojom zastavom, svojim ustavom i svojim “lex fori” pravnim principom, ovo je bilo jedno STRANO TELO usred Sjedinjenih država. Kako je Džejms Medison, jedan od mnogih američkih masona govorio, postojala je potreba za ovakvim rešenjem, jer navodno je glavni grad morao imati poseban status zbog “sopstvene bezbednosti i razvoja”. 244

Dalje... U 13.amandmanu američkog ustava, na koji se inače danas teško obraća pažnja, lepo je “crno na belo” stajalo da je američkim predsednicima zabranjeno da koriste kraljevske titule (kralj, princ i baron). Od kakvog je ovo značaja? Pa jasno je da taj isti američki ustav te titule očito uvažava kod nekog drugog, kada ni svojim predsednicima ne dozvoljava da ih nose! A taj “neko drugi” je ENGLESKI SUVEREN! Baš u Ugovoru o primirju iz 1783.godine stoji da se engleski kralj ima smatrati “američkim princom”!? Oprostite, o kakvoj je onda “nezavisnosti” ovde reč? Zašto smo ispričali ono o Vašington D.C.-ju? Zato što upravo takva tvorevina postoji i usred Londona! To je londonski “City”, privatno vlasništvo velikih korporacija. Ovaj londonski grad-država uvezan je nezamislivim vezama sa Vašington D.C.-jem. Londonski grad-država ima svoj sud, svoje zakone, svoju zastavu, svoju policiju... Tu su sedišta novinskih i izdavačkih giganata, sedišta najjačih banaka na planeti, sedište Velike masonske lože Londona – jednom rečju londonski “City” je centar svetske finansijske moći! Pogadjate, ovo je sedište i medjunarodnog bankarsko-korporativnog kartela, koji pretenduje da vlada planetom! Postoji još jedno mesto koje po svojim osobinama liči na londonski “City” i Vašington D.C. To je VATIKAN! Ako sada povežete sve ono što smo prethodno ispričali o jezuitima, iluminatima i masonima – mozaik počinje da se slaže... Vratimo se vremenima američke „revolucije“. Kada su jednom Bendžamina Frenklina upitali, kako to da su američke kolonije imale tako brz napredak u oblasti privrede, on je kratko odgovorio: "Veoma jednostavno. Uzrok je u tome što mi u kolonijama izdajemo sopstveni novac. On se zove "kolonijalni zapis", i mi ga izdajemo u pravilnoj proporciji prema trgovini i prometu robe." Prosto rečeno, nije se štampao novac bez pokrića koji bi izazvao inflaciju, već se strogo vodilo računa da novac "ima podlogu" u zlatu i robi. I tu dolazimo do ključnog momenta. Američki masoni, savremenici revolucije 1776.godine, kao da NISU želeli da se upuste u avanturu zvanu "spekulativni novac", već je izvestan broj njih izgleda zaista poverovao u one masonske priče za naivne kako se masoni bore za pravdu i Božije zakone na Zemlji. Naravno, ako su neki u to i verovali, nisu bili potpuno na liniji apsolutnih moralnih načela važećih u hrišćanstvu, već su ih “krivili” prema potrebi – veoma slično načinu na koji su to radili jezuiti u Katoličkoj crkvi. Dakle, ili je to bio slučaj - ili je perfidnost američkih masona išla u dubine koje ne možemo ni zamisliti. Danas ova druga 245

opcija ima sve više pristalica. Imamo jedan čudan paradoks: današnji masoni ne mogu da razmišljaju bez ideje o "spekulativnom novcu" i doveli su čovečanstvo na ivicu propasti upravo manipulacijama sa suludim štampanjem dolarskih novčanica i državnih vrednosnih papira, dok su njihovi preci oličeni u Džefersonu i Frenklinu davali izjave iz kojih se jasno vidi da su navodno zazirali od bankarske moći i njene uloge u američkom društvu. Ovaj paradoks je moguće objasniti slično objašnjenju činjenice da su i srpski stari masoni (oni do početka XX veka) imali slične stavove kao i rani američki masoni – verovatno naivno verujući da će masonski principi doneti dobro čovečanstvu! U Americi su masoni relativno brzo napustili ovakva gledišta, dok su se njihova srpska “braća” držala iskrenije ovih principa “humanosti i dobrobiti” dosta duže. Da su teze o kontroli novca, kao pravom razlogu za Američku revoluciju 1776. tačne, dokaz je i skup istorijskih činjenica o pokušaju Britanije da eliminiše pomenute "kolonijalne zapise". Oni su prvo negde 60-tih godina XVIII veka, preko Engleske banke u Parlamentu usvojili zakonske propise kojima je svim kolonijama bilo zabranjeno da štampaju sopstvene oblike novca. Kolonije su mogle samo da izdaju obveznice, koje bi onda prodale Engleskoj banci, a ova bi im onda pozajmiljivala potrebni novac. Tako bi američki novac bio baziran na DUGU, a ne na stvarnoj podlozi u privredi. Još na sve to bi kolonije morale da plaćaju kamatu na sopstveni novac koji im je Engleska banka pozajmila!? E, ovo "genijalno" rešenje nije se svidelo američkim masonima, bar dobrom delu njih, te su organizovali "otcepljenje" od Britanije. Mora im se priznati da su bili u pravu jer, čim su oni engleski propisi o zabrani "kolonijalnih zapisa" stupili na snagu, izbila je strahovita nezaposlenost, a kolonije su mogle od Engleske banke da uzmu samo polovinu novca koji je ranije bio u opticaju. I eto kako se stvara kriza i ko stoji i za nje! Nema tu nikakvih složenih jednačina i praznih priča modernih ekonomista o nekakvim tokovima rasta, mnogobrojnim nebuloznim parametrima, niti konfuznih teorija i predviđanja: VELIKE BANKE STOJE IZA VEŠTAČKI IZAZVANIH KRIZA! Bendžamin Frenklin je u tim burnim vremenima kratko rekao: "Kolonije bi veoma rado plaćale male takse na čaj i drugu robu, da Engleska nije uzela njihov novac, što je izazvalo nezaposlenost i veliko nezadovoljstvo!... Odbijanje kralja Džordža III da kolonijama dozvoli da vode jedan časni kolonijalni novčani sistem, koji je običnog čoveka oslobodio zamki manipulatora novcem, bio je verovatno najvažniji uzrok revolucije." 246

I sada je vreme da kažemo još ponešto o odnosu američkih masona i njihove "braće" u Londonu. Iz svega iznetog do sada, mogli bismo izvesti zaključak da su prvi masoni u Americi, iako su pripadali organizaciji koja je u pozadini imala kontroverznu Veliku ložu Londona, NA KRATKO VREME uspeli da, primenom u praksi nekih dobrih ideja u oblasti ekonomije, donesu neverovatan napredak američkim kolonijama. Ostaje, naravno, bolno pitanje odnosa sa Indijancima i mnogo agresivnih elemenata u pustolovnom duhu tadašnjeg belog Amerikanca, a ta agresija se osećala i u svim segmentima ekonomije. Američki masoni XVIII veka, okupljeni oko ideje američke “nezavisnosti” jasno su videli KATAKLIZMIČKU OPASNOST "spekulativnog" novca, dugova, kamata, kredita... Otuda bi se možda mogle objasniti one njihove izjave koje govore o opasnosti bankara i njihovih novčanih manipulacija. Istina, zahvaljujući pripadnosti masoneriji, podrška Američkoj revoluciji je bila veća, nego da su Džeferson i Frenklin bili u nekoj drugoj organizaciji. Primer je francuska novčana pozajmica "blagoslovena" od francuskog ministra inostranih poslova Veržena, koji takođe beše mason. Izgledalo je kao da su se kroz "iglene uši" Amerikanci provukli da bi dobili podršku masona u Evropi, a u isto vreme da ne budu shvaćeni kao "otpadnici" od lože u Londonu, koja je stajala, u mnogim aspektima, u pozadini britanske imperije. U tome je i bila njihova politička veličina. Bar tako izgleda. Ali, ono što je mnogo verovatnije, to je da su sve vreme bili "na vezi" sa "braćom" u Londonu i da je cela ta stvar sa “nezavisnošću” bila jedna vrsta dobre pozorišne predstave, koju Anglosaksonci oduvek vole da naprave i da je gledaju. Reklo bi se da sve to nije imalo domet koji danas Amerikanci daju Deklaraciji o nezavisnosti i celoj priči oko američke samostalnosti. Jer, uistinu, za SAD se može reći da odavno nisu nezavisne. One su, baš kao i većina današnjih država, u kandžama međunarodnog bankarskog i korporativnog lobija. Takođe, ne treba da nas zavara "izlet iskrenosti" američke masonerije u doba sticanja američke “nezavisnosti”. To je bila samo jedna epizoda koja je ostavljena brzo sa strane, a masoni se i u Sjedinjenim državama sve više počinju priklanjati ideji "spekulativnog" novca i onoga što zovemo danas modernom ekonomijom - pravo u bezumlje modernog doba! Dakle, zaključak bi bio sledeći: “Gde ste bili – nigde! Šta ste radili - ništa!” I pored protivljenja bankarstvu sa ograničenom rezervom i busanju u grudi sa Deklaracijom o nezavisnosti, SAD su danas samo udarna sila medjunarodnog bankarsko-korporativnog kartela, daleko od bilo kakve nezavisnosti. U sklopu ovog dela priče o fenomenu zvanom "pohlepni bankarski 247

lobi" navedimo još neke činjenice vezane za ideje bankarstva sa delimičnom rezervom i uopšte za početke te katastrofe. *** Možda smo i do sada pominjali, a možda ćemo još ponavljati priču o tome kako se došlo na ideju da se pravi tzv. “spekulativni” novac. No obzirom na važnost te teme, ovde ćemo ukratko ispričati šta se u suštini dešavalo. Znamo da je prvi vid trgovine medju ljudima bila robna trampa. Naprosto su ljudi menjali robu za neku drugu robu. Mana ovog sistema je bila što se za veću trgovinu morala vući velika količina robe sa sobom. Da bi se to olakšalo, počela se koristiti neka sporazumna vrednost kao posrednik u razmeni robe. Bilo je tu svega: kamenčića, prčadi kože, kostiju, parčadi metala, perlica itd. To je bila stvar dogovora i saglasnosti u jednoj ljudskoj zajednici. Kako su zajednice rasle i vreme prolazilo, tako su se i ovi „posrednici“ u trgovini u vidu lako nosivih komadića usavršavali, pa se došlo do kovanja metalnih novčića. Metal je mogao biti zlato, srebro, bakar... Vrednost ovih novčića uspostavljala se zajedničkim dogovorom u jednoj većoj zajednici, državi na primer, ili u skupu plemena i slično. Za tu vrednost jemstvo je davala uprava dotične ljudske zajednice (savet plemena, kralj, itd.) Izlišno je i govoriti da je bilo potrebno da svi pristanu na ovakav sistem, što je i automatski značilo da su ljudi imali poverenja u vladara zajednice. Jasno je da je ovakvom robnom razmenom nastao sistem gde se odredjena količina robe mogla predstaviti odredjenom količinom kovanica. Važno je reći da kovanice, nezavisno od robe, nisu imale vrednost! Sva njihova vrednost je poticala otuda što su direktno menjale robu. Istina, neko je mogao dati kovanice i za neku vrstu usluge, ali je novi vlasnik kovanica u krajnjoj liniji bez problema mogao kovanice zameniti za robu. Vreme je prolazilo i kovanice su bile opšte prihvaćene. Već sada možemo o njima govoriti kao o nekoj vrsti novca, mada ne u današnjem smislu. Metali od kojih su se kovanice pravile postajali su traženiji i skuplji, na primer zlato i srebro, a primećena je i još jedna pojava. Kako se vremenom količina robe povećavala, količina kovanica za nošenje je bila sve veća, pa se ponovo došlo do problema koji su imali i prvi ljudi menjajući robu za robu – postalo je previše teško vući sve to sa sobom. Trgovac bi morao na pijacu vući sanduke i kese zlatnika ili srebrnjaka, što je i za pljačku bilo sasvim podesno. E, moralo se nešto menjati. 248

U to vreme već su medju ostalim zanatlijama postojali i oni koji su pravili nakit od dragocenih metala i sličnih stvari, a po prirodi svog posla morali su imati dobro obezbedjena mesta, gde su čuvali sirovine i gotove proizvode. Znači, u pitanju su majstori koje ćemo odmah nazvati zlatarima, da bismo jasno označili ljude koji su mogli manipulisati sa dragocenim metalima. Tako je nekom trgovcu palo na pamet da nešto svog zlata ili srebra u kovanicama ostavi na čuvanje zlataru, za čega je ovaj uzimao nekoliko novčića za uslugu, što je obojici bilo sasvim prihvatljivo. Kao dokaz da je trgovac ostavio odredjenu količinu kovanica kod zlatara, isti mu je izdavao nekakvu vrstu priznanice. U početku je to moglo biti bilo šta što je dokazivalo da je donosilac priznanice vlasnik onih kovanica deponovanih u zlatarevim sanducima. Brzo se ipak došlo do parčeta papira, kao veoma zgodnog za ovakvu vrstu usluge. Sada je trgovac mogao bez tegljenja onih sanduka i kesa sa kovanicama, gospodski prošetati do pijace i kupiti robu priznanicom. Onaj ko je prodao robu, sada je mogao, opet gospodski, otići do zlatara koji je priznanicu izdao i uzeti kovanice – sve ili deo – to je zavisilo od njegove potrebe. Vrlo brzo ovo se pokazalo kao veoma praktično. Ubrzo je trgovina počela da se munjevito obavlja korišćenjem priznanica, dok su kod zlatara ležale kovanice kao pokriće tih papirnih priznanica. Kako je to u praksi izgledalo? Pa, recimo, onaj naš trgovac je doneo zlataru 100 kovanica od zlata, uzeo priznanicu i otišao da trguje. Ubrzo se kod zlatara pojavio drugi trgovac sa tom istom priznanicom, uzeo 30 zlatnih kovanica, a zlatar mu je na preostalih 70 izdao novu priznanicu. Sada je drugi trgovac otišao dalje da trguje, te se kod zlatara pojavio treći trgovac sa onom priznanicom od 70 zlatnih kovanica. Taj treći je dodao 200 svojih zlatnih kovanica i uzeo od zlatara priznanicu na 270 zlatnih kovanica , otišavši dalje da trguje... Naravno, ovde nismo uzeli u obzir zlatarevu „proviziju“ radi lakšeg i jednostavnijeg računanja, ali treba imati u vidu da je on pri svakoj razmeni i izdavanju priznanica uzimao neku poneku kovanicu kao svoj deo zbog usluge čuvanja dragocenosti. Vidimo da su priznanice menjale vlasnike i da je to bio sasvim dobar sistem. Takodje, sami zlatari su ubrzo primetili jednu pojavu. Naime, kada je zlato ili srebro bilo jednom položeno u njihove „sefove“, znalo je da prodje dosta vremena pre nego što bi neki vlasnik priznanice zatražio punu realizaciju iste, tj. pre nego što bi neko dao priznanicu u uzeo sve kovanice. A onda je neko, ko je, da tako kažemo, bio u „finansijskom problemu“, jedan dan došao kod zlatara i rekao mu da on nema kovanica, ali da bi umesto toga stavio neku svoju drugu vrednost „na 249

čuvanje“ kod zlatara, pa da mu ovaj na osnovu toga izda priznanicu na toliko i toliko kovanica. E, sad... zlatar se malo zamislio. Znao je dobro da kod sebe ima veliku količinu zlata i srebra i da su šanse da će to vlasnici priznanica odjednom povući – skoro nikakve! Zato je malo rizikovao i izdao ovom našem siromašnijem klijentu priznanicu na odredjenu količinu kovanica, s tim da on tu količinu vrati sa JEDNIM DODATKOM (viškom) kovanica (kasnije poznato kao KAMATA), zbog usluge koju mu zlatar čini. Utvrdjen je i vremenski rok vraćanja kovanica, a kao garancija da će klijent zaista vratiti u tom roku kovanice, služila je ona klijentova ponudjena vrednost (može biti kuća ili neka druga nekretnina, može biti nekakav vredan predmet ili bilo šta drugo oko čega se postigne dogovor). Ako klijent ne ispoštuje rok vraćanja kovanica, zlatar bi imao pravo da mu zakonski i legalno oduzme tu vrednost! Da li ste shvatili šta se ovde desilo? Zlatar izdaje potvrdu klijentu da klijent ima kod zlatara deponovanih „toliko i toliko“ kovanica (upisanih na potvrdi) IAKO IH ON REALNO NEMA! Znači, zlatar pozajmljuje tom klijentu TUDJE kovanice, jer se nada da se zbog prakse realizacije priznanica neće desiti da ostane bez pokrića u kovanicama. Realno, sada u opticaju postoji VIŠE priznanica nego što ima kovanica kod zlatara! I ovo je ČISTA PREVARA, koja se danas zove IZDAVANJE KREDITA, jer banke u stvarnosti NEMAJU sva ta sredstva i pokriće za izdate kredite, već se ponašaju kao da ih imaju, koristeći fiktivni novac. Ona priznanica, koju je naš „dovitljivi“ zlatar izdao, naziva se priznanica BEZ POKRIĆA, jer time je stvorena VREDNOST BEZ POKRIĆA. To se sada naziva DUG, koji je stavljen na teret onom našem siromašnom klijentu, a koji je opet stavio svoju kuću kao zalog da će dug vratiti. Kada taj siromašak bude vratio dug, ona vrednost bez pokrića će postati STVARNA, tj. dobiće pokriće kroz rad tog čoveka i kroz stvarnu robu koju on bude morao prodati da bi dug vratio sa kamatom. Tako je naš pokvareni zlatar, kada mu je onaj siromašak doneo dug sa kamatom, sebi stvorio celu sumu kovanica koju je ispisao na priznanici, plus kamata. Tako je došao u posed vrednosti BEZ IKAKVOG STVARNOG RADA, samo rizikujući nešto malo svoj kredibilitet kao čuvara kovanica. Obzirom da niko nije imao pojma da zlatar pozajmljuje nešto nepostojeće, njegov ugled je i dalje neokrnjen, te on i dalje nastavlja da sličnim postupcima nagomilava sebi bogatstvo, izdajući i dalje priznanice bez pokrića. Ako neko ne bude imao da mu vrati dug, on pokreće zakonsku proceduru i otima vrednost navedenu u priznanici – a to je već STVARNA VREDNOST! Priznanice sada već možemo nazvati njihovim pravim imenom – 250

NOVAC! To je ujedno i početak onoga što se zove BANKARSTVO! Danas smo došli do pojmova kao što su: inflacija, devalvacija, hiper inflacija, kamatna stopa, zatezna kamata, anuiteti, reprogram duga, Svetska banka, Medjunarodni monetarni fond, Pariski klub, Londonski klub, libor, donacije, investicije, devizne rezerve itd., itd. Svi ovi pojmovi služe jedino tome da sakriju činjenicu da narod bankama pribavlja stvarnu vrednost, a da te iste banke narod bestijalno eksploatišu! Bankari su počeli masovno pozajmljivati novac, tražeći da se pri povraćaju te pozajmice osnovna suma (glavnica) uveća za neki procenat (obično 5-10%), tj. tražena je “KAMATA” na pozajmljeni novac! Sada zamislite one pokvarene bankare koji su naštampali novca bez pokrića – tu je bila vrlo, vrlo masna zarada! I to samo na štampanju šarenih papira!? Naravno, ovo je u početku bilo protivzakonito, ali... veoma isplativo. Umesto da novac obezbedi jednostavniju razmenu dobara, sada sama njegova pojava i kontrola počinje da državama zadaje posebne probleme. Pojava kamate je bila, prosto narodski rečeno, daleko i od razuma i od pravde! Kako onda, tako i danas! Ovo je i objašnjenje kako je počelo da se razvija tzv. “bankarstvo sa delimičnom rezervom” – pojava koja je i onda i danas najviše ugrožavala siromašnije slojeve stanovništva i obezvredjivala vrednost novca uopšte. Kada je novac zaživeo, bankari su počeli da ga koriste i za neke, nimalo pozitivne namene. Tako su brzo otkrili da se “upumpavanjem” i “povlačenjem” novca iz opticaja mogu prouzrokovati bankrotstva slabije stojećih klijenata i da se tako vrlo jeftino može oteti njihova imovina. To je ono što danas zovemo “ekonomskim krizama”, a što je skoro u 99% slučajeva izazvano pohlepom bankarskog lobija! Lukavi bankari su stvarali u državama klimu “lake pozajmice”, tj. davali su kredite vrlo lako. Količina novca se time povećavala u opticaju, novca je bilo u izobilju, a ljudi su svoje poslove širili i bazirali svoju računicu upravo na lako dostupnom novcu. A onda... na tajni znak bankari bi “zavrnuli česmu”, novac je ekspresno povlačen iz opticaja, nastajala bi žestoka kriza. Refinansirajući krediti se nisu mogli dobiti, a to je za mnoge značilo samo jedno – PROPAST! Banke su tražile da se dugovi vraćaju redovno, a to se u mnogim slučajevima nije moglo, te bi takvi klijenti imovinu prodavali budzašto. Cena nekretnina i ostale imovine bi drastično pala zbog krize, a onda bi bankari u pogodnom momentu jednostavno pokupovali tu imovinu “za džabe”. Znate li kako se ova otimačina danas naziva u ekonomiji? 251

Zove se “rast ekonomije kroz poslovni ciklus sa fluktuirajućim trendovima”. Zvuči učeno i bezazleno, zar ne? No, da vidimo kako je to odvelo celu situaciju u ono što danas imamo – moderno robovlasništvo zasnovano na teroru velikih banaka i korporacija. Naravno, cela stvar se prvo otela kontroli u Engleskoj, iako je prva savremena centralna banka formirana još 1609.godine u Holandiji. Dakle, XVI vek. Venecija. Prošlo je nekoliko decenija od pada Carigrada u turske ruke. Najveći umovi i bogataši Mletačke republike shvataju da je njihova moć i država u neminovnom padu. Najmoćniji razmišljaju kuda da sklone strahovito bogatstvo i kako da održe moć. Jedan deo njih počinje neprimetnu seobu u Nemačku, dok drugi deo to isto sprovodi ka Sredozemlju. Neprimetno migrirajući kroz Nemačku, ka Holandiji i Engleskoj, onaj prvi deo moćnika polako vremenom menja imena i prezimena, uzimajući engleska i nemačka, i vešto svoje bogatstvo skriva iza holandskih, nemačkih i engleskih partnera. Stižu do Holandije i pružaju pipke ka Engleskoj. Osnivaju Britansku i Holandsku istočno-indijsku kompaniju i Banku u Amsterdamu. Ali, u Engleskoj su malo “zakočili”, jer je dinastija Stjuart počela da sumnja da u svemu tome nisu “čista” posla. Tako je do Engleske revolucije 1642.godine vlast u Engleskoj pohlepne bankare nekako držala pod kontrolom. No oni onda finansiraju Olivera Kromvela da im “završi stvar”, što je on uredno i odradio, zbacivši kralja. Bankari su onda lepo uzeli sebi jednu kvadratnu milju usred Londona (čuveni “City of London” koga smo već pominjali), organizovali se i uvukli Englesku u seriju skupih ratova, koje je ova vodila u narednim decenijama. Sa svojim istomišljenicima iz kontinentalne Evrope i Engleske organizovali su dovodjenje Viljema Oranskog na vlast u Engleskoj 1688.godine, a ovaj im je zauzvrat dozvolio da štampaju novac po sopstvenom nahodjenju. Da bi sve ozakonili i da bi sve lepo bilo “legalno”, ove protuve su 1694.godine formirale “The Bank of England” i pojavili se kao “spasioci” u zemlji Engleskoj iscrpljenoj ratovima. Majstorski i demonski! Kao prava privatna korporacija, Engleska banka je prodala deonice NEIMENOVANIM i ZAŠTIĆENIM investitorima, čija imena NIKADA nisu javno objavljena. Upravo ta grupa bogataša i moćnika proizvešće 1717.godine Veliku masonsku ložu u Londonu, zvaničan početak spekulativne masonerije, koja će biti u narednim vekovima ideološka osnova bankarske i korporativne beskrupulozne pohlepe. Naravno, Engleska banka započela je svoj život kao “banka sa delimičnom rezervom” i odmah je naštampala duplo više novca nego što ga je imala u rezervi, krećući da ga pozajmljuje sa kamatom! Deoničari su morali da polože 1,25 miliona ondašnjih funti u zlatu, ali 252

ti probisveti su i to izigrali i dali svega 750.000 funti! Političari su ovo glatko prihvatili, a kao “protivuslugu” mogli su da od Engleske banke dobiju pozajmica koliko im je bilo volja. To što su oni pozajmljivali, engleski narod je morao da vraća kroz poreze! Na ovaj način je potpuno legalizovana pljačka engleskog naroda, a ovaj bankarski model, zajedno sa pljačkom, legalizovan je već dugo u skoro svim modernim državama na svetu! Prosto rečeno, mi danas imamo situaciju da se nacionalne valute legalno falsifikuju zarad privatnog bankarskog profita! Engleska banka je bila prva privatna banka u svetu koja je dobila pravo da legalno izdaje novac! Cela ova situacija dovela je do toga da danas svetom vlada bogataška vrhuška koja u svojim kandžama drži mnoge nacionalne ekonomije. Filozofija privatne centralne banke odgovara korumpiranim vladama i političarima, jer im ona obezbedjuje novac koji se onda, da bi se dugovi vratili, preko inflacije otima od naroda. Ova pljačka skriva se danas složenim ekonomskim rečnikom, kompleksnim ekonomskim formulama i “zakonitostima”, kao i nebuloznim ekonomskim teorijama koje u sebi nemaju ni pravednosti ni održivosti. Sve nabrojano služi u “ispiranju mozga” studenata ekonomije, te se od tih praznoglavih akademaca narodi nemaju čemu nadati. Dakle, posle osnivanja Engleske banke 1694.godine, britansko tržište biva preplavljeno novcem. Cene su se skoro duplirale, a zajmovi su olako davani za bilo kakav projekat ili ideju. Baš u to doba je jedan špekulant predložio da se uzme zajam i da se isuši Crveno more u potrazi za biblijskim zlatom koje su Jevreji ostavili bežeći pred egipatskom vojskom!!? Sva sreća po Crveno more i narode koji žive u blizini da ova ludačka ideja ipak nije sprovedena u delo, ali to samo ilustruje za kakve gluposti je Engleska banka davala novac, kada se i ovakav ludak pojavio sa ovakvim predlogom. Do 1698.godine dug engleske vlade narastao je na 16 miliona funti! I šta su političari i ekonomisti uradili? Pa odrapili su engleskom narodu dupli porez – a šta bi drugo?! (Uzgred, uporedite to sa današnjom ekonomskom politikom Vučićeve vlade u Srbiji...) Tako je monetarna politika, čvrsto prigrabljena u rukama Engleske banke, povela Englesku u budućnost punu ekonomskim uspona i padova, prvenstveno zbog profita onih najbogatijih, koji su pomenutu banku i osnovali. Zbog svega ovoga, bezočna je laž da su privatne centralne banke potrebne kako bi “eliminisale oscilacije u privredi zbog monetarne nestabilnosti” – ova drska laž se održala do današnjih dana. Baš je bilo suprotno u Engleskoj – od kako je Engleska banka preuzela 253

kontrolu, funta je stalno bila nestabilna, bez obzira na njene periode jačanja u doba kolonijalnih osvajanja i gomilanja otetih bogatstava.

VIII-a Danas je uobičajeno mišljenje da su Rusi i Amerikanci zbog "hladnog rata" narodi koji su nepomirljivo "ukopani" na svojim stanovištima i nekako "predodređeni" da budu neprijatelji. Iako je doba onog prvog "hladnog rata" prošlo (a novi je tek počeo), posledice strahovitih manipulacija u oblasti politike i bankarastva su ostale, i danas smo delimično zahvaljujući tome ponovo pred izbijanjem otvorenog sukoba izmedju Rusije i SAD-a. Ovome je doprinelo i skrivanje nekih činjenica vezanih za davne događaje u vreme navodne američke borbe za nezavisnost. Naime, Rusija je bila država u kojoj, u tim burnim vremenima za američke kolonije, centralna banka nije kontrolisala političke odluke. Samim tim, nije joj bilo tako teško da odbije britansku molbu da pošalje vojnu pomoć i pomogne Englezima da uguši revoluciju u Americi. Time je ipak pokazala pravo prijateljstvo prema američkom narodu, bar formalno. Ovo se nerado iznosi u javnost, jer ne odgovara iskrivljenoj slici sveta u kojoj danas živimo i koju nam svim silama nameće svetska oligarhija. Slična stvar se desila i u doba američkog Građanskog rata. Već smo izneli da su američki masoni bili efikasno povezani sa masonima u britanskoj vojsci. Džordž Vašington je bio mason, svi oficiri u štabu koji su uživali njegovo poverenje bili su masoni, svi vodeći generali u armiji bili su masoni... Pošto je 27.decembra 1778.godine američka armija preuzela grad Filadelfiju od britanskih trupa, general Džordž Vašington je upriličio paradu, kako kažu, sa sabljom i u masonskoj odeći na čelu povorke od oko 300 masona! Ne treba zaboraviti da je britanska komanda imala prilično problema u svojoj organizaciji, jer su se oficiri masoni nerado angažovali u ratnim dejstvima protiv američke masonske "braće" sa druge strane fronta. Sve ovo govori da američka “revolucija” skoro da nije mogla da ne uspe... No, imali su američki "revolucionari" i drugih problema. Pošto je za borbu protiv Engleza bilo potrebno novaca, Kontinentalni kongres je još 1775.godine odlučio da će ga jednostavno naštampati. Kako taj proces nije išao preko banaka, nije postojala ni kamata, ali zbog 254

stalnog doštampavanja novca inflacija je učinila svoje. Uveden kao zakonsko sredstvo plaćanja, ovaj novac "kontinental" (kako su ga zvali), već krajem 1776.godine vredeo je u suštini samo 40 centi u odnosu na “srebrni” dolar. Njegova vrednost tokom rata stalno je padala, te na kraju rata imamo situaciju da jedan srebrni dolar vredi 500 ovih papirnih dolara! Ali dobra vest u ovome je da američki narod nije morao da plaća kamatu bankama, te je sve ovo ipak držano pod nekakvom kontrolom. Tako je bar izgledalo. U suštini, verovatnije je da je ovo samo bila jedna proba da se vidi kako zapravo funkcioniše sistem kada imate štampariju novca u svojim rukama. Već u to doba Aleksander Hamilton (mason) počinje da "buškara" sa idejama koje idu u pravcu formiranja centralne banke. Tomas Džeferson (takodje mason, ali starog kova) se oštro protivio ovakvoj ideji i jednom prilikom je rekao: "Ukoliko narod Amerike ikada prihvati da privatne banke kontrolišu izdavanje novca, te banke i korporacije koje će iz njih izrasti, putem inflacije a zatim deflacijom, lišiće ljude njihove svojine i jednog dana njihova deca će se probuditi i videti da nemaju ništa na kontinentu koji su njihovi očevi osvojili." Svedoci smo da su ovo bile proročke reči koje su se 100% ostvarile. Pogledajmo samo u šta su se SAD danas pretvorile i ko njima vlada - banke i korporacije! 1781.godine Robertu Morisu, koji beše finansijski upravnik ustaničkog Kongresa, dozvoljeno je da formira prvu privatnu centralnu banku u Americi. Moris je bio veoma bogat čovek koji je to bogatstvo stekao trgujući ratnim materijalom. Banka je dobila ime “Banka Severne Amerike” i bila je napravljena po uzoru na Englesku banku. Odmah joj je bilo dozvoljeno da radi po sistemu delimične rezerve. Pozvani su investitori da ulože 400.000 dolara početnog kapitala. Medjutim, prepredeni Moris je iskoristio zlato koje je Francuska bila pozajmila Americi i deponovao ga u novu banku. Onda je na osnovu toga pozajmio novac sebi i svojim prijateljima, a onda su taj pozajmljeni novac uložili kao početni kapital – kakva prevara! Ali banka je imala potpunu monetarnu kontrolu i zbog stanja “kadija te tuži, kadija ti sudi”, ova mahinacija se nije ni primetila... Ipak, kako je zbog ovakvog rada banke vrednost američke monete strmoglavo opadala, “Banka Severne Amerike” je izgubila dozvolu 1785.godine. Glavni akteri “poslića” sa ovom pohlepnom bankom bili su Aleksandar Hamilton, Tomas Vajli i pominjani Robert Moris. Iako su se Tomas Džeferson i Džejms Medison nalazili u redovima masona, shvatili su da ne žele bankarsku hobotnicu u svom 255

dvorištu, te su se trajno protivili ideji privatne centralne banke. Ali, oni su bili retki glasovi razuma. Da i američka masonerija žuri da se “usaglasi” sa Velikom ložom u Londonu, videlo se i po tome što je Džordž Vašington 1788.godine imenovao upravo Aleksandra Hamiltona za sekretara finansija. Rezultat je mogao biti očekivan: tri godine kasnije formira se "First Bank of the United States" (Prva banka Sjedinjenih država). Ovlašćenja su joj isticala 1811.godine, a američki građani su trebali da odluče da li će joj produžiti život i posle toga. Formiranje ove banke bilo je bukvalno kao formiranje države u državi. Možda je bilo još i gore, jer se bankari lako međusobno povezuju i sve ono što je svetinja za poneke političke vođe po pitanju narodnih i nacionalnih interesa - za bankare lako postaje irelevantno! Njima su svetinje samo KAMATA i ZARADA! I to je početak današnjeg pakla u kome živimo sa kreditima, platnim karticama, ratama za otplatu, lizingom i svim ostalim što moderne banke i moderna ekonomija sa sobom nose. 80% deonica “First Bank of United States” držali su strani investitori – većinom porodica Rotšild preko svojih razgranatih sistema veza! Američka vlada je držala onih 20% i suštinski mogla je da bude samo posmatrač! Uplatila je uredno svojih 2 miliona dolara početnog kapitala, a ostali investitori (čitaj: vrhunski prevaranti), od ta 2 miliona su pozajmili (po sistemu delimične rezerve) sami sebi novac (koji su odmah naštampali) i time pokrili potrebnih 8 miliona dolara koje su dugovali da bi pokrili svoje deonice! Čisto ludilo... ili bezobrazluk, kako god. Džeferson je uporno tvrdio da je Prva banka Sjedinjenih država NELEGALNA! To je obrazlagao Ustavom, gde se u jednom članu jasno govori da samo Kongres može da emituje (štampa) novac i da određuje njegovu vrednost. Ta ovlašćenja se NE MOGU prenositi, a pogotovo ne na PRIVATNU instituciju koja ima nameru da štampa novac pa da ga onda SA KAMATOM pozajmljuje istoj vladi koja ju je i formirala. A to se upravo danas manje-više radi u celom svetu. Američka vlada je pozajmila u prvih pet godina postojanja “Prve banke Sjedinjenih država” nekih 8 miliona dolara i za tih pet godina cene su skočile za 70%! Džeferson, koji je tada bio ministar spoljnih poslova, rezignirano je rekao: “Voleo bih da postoji mogućnost da se usvoji jedan amandman na naš ustav – da se vladi oduzme mogućnost da od nekog pozajmljuje pare!” Došla je i 1800.godina i donela stvaranje strukture centralne banke u Francuskoj, potpuno po modelu na Englesku banku. Inače, u Francuskoj je još 1716. formirana Nacionalna banka, ali ona tek 256

početkom XIX veka poprima politiku i skoro sva obeležja Engleske banke. U Americi je Džeferson pobedio Džona Adamsa na izborima i postao treći američki predsednik. 1803.godine Džeferson će sa Napoleonom Bonapartom sklopiti dogovor: Amerikanci će dati Napoleonu 3 miliona dolara u zlatu (preko 200 miliona dolara današnje vrednosti) da bi današnja Lujzijana (tada teritorija zapadno od reke Misisipi) postala američko vlasništvo. Džefersonu se dopalo i što je Napoleon zbog osnivanja francuske centralne banke izjavio: “...Finansijeri nemaju osećaj patriotizma i osećaj pristojnosti, njihov jedini smisao je samo rast...” Ali Napoleon je bio lukav i brutalan. Dobijeni novac je odmah iskoristio da okupi vojsku i da krene u osvajanja. Englezi brzo reaguju i počinju da finansiraju svaku državu koja se Napoleonu našla na putu. Zbog humanosti, mislite, ili možda što su poštovali suverenitet tih država? Kamo lepe sreće da je to bilo tako... U suštini Enleska banka je davala pozajmice Pruskoj, Austriji i Rusiji da bi ih što više zadužila. Time je postavila osnov za kasniji veliki ratni profit. I dok je glavnina francuske vojske na kraju zaglavila u ruskim bespućima, Nejtan Rotšild dotura vojvodi Velingtonu zlato, krijumčareći ga kroz Francusku, da bi se ovaj organizovao i udario na Francusku iz Španije. Zbog poraza u Rusiji, a potom i od Velingtona, Napoleon je prinudjen da abdicira i šalju ga u izgnanstvo na Elbu, malo ostrvo u blizini italijanske obale. U medjuvremenu je Džejms Medison, kao novi predsednik, izdejstvovao da se ukine centralna banka! Za samo pet meseci od tog momenta, engleski bankarski lobi (koji je bio uvezan nezamislivo jakim vezama sa američkim bankarskim lobijem), ponovo je nasrnuo na Sjedinjene države. To je već bila 1812.godina i nahuškavši svoje sunarodnike ponovo na Amerikance, engleski bankarski lobi zapravo je pokušao da se NA SILU primora američka vlada da produži ovlašćenje centralnoj banci, kojoj su u međuvremenu Tomas Džeferson, Džejms Medison i Džejms Monro jedva "došli glave", puštajući da joj ovlašćenja isteknu. Takođe, ovi ljudi su odlučnom politikom uspeli su da vrate dugove države iz američke revolucije bez zaduživanja kod centralne banke! Zanimljivo je i da su upravo dvojica američkih lobista za rat 1812., Henri Klej i Džon Kelhun, bili u isto vreme ostrašćeni zagovornici ideje centralne banke, te su govorili da je Americi potrebna Druga banka Sjedinjenih država (The Second Bank of the United States). Te 1812.godine Britanci su zapalili Belu kuću i sve zgrade američke vlade, a u isto vreme tako su UNIŠTILI SVE RATIFIKACIONE DOKUMENTE o američkom ustavu... Ovo je posebna tema za razmišljanje. 257

I tako... rat je po svojoj prirodi veoma skup. Dug Sjedinjenih država ponovo je skočio, i to sa 45 miliona na 127 miliona dolara. Primirje je potpisano 1814.godine sa “nerešenim” ishodom. Sada već naziremo kako bankarski "biznis" funkcioniše: prvo nateraš vladu da ti, kao centralnoj banci, da ovlašćenja da možeš štampati novac; onda naštampaš taj novac i SA KAMATOM ga POZAJMIŠ svojoj rođenoj državi; ako se neko u vladi doseti kakve su ti namere i pokuša da te kao centralnu banku ukine ili ograniči, svojim hidra-sistemom veza u zemlji i svetu uvučeš svoju državu u rat ili izazoveš veštačku krizu; pošto za rat i krizu treba novca, ponudiš se kao spasilac, da ponovo naštampaš potrebni novac, naravno uz ovlašćenja... i tako u krug, do današnjih dana. Aleksandar Hamilton, beskrupulozni zagovornik centralne banke, rekao je jednom prilikom: "...Ni jedno društvo koje ne ujedini kamate i kredite bogatih, sa kamatama i kreditima države, ne može da uspe. Sve zajednice podeljene su na manjinu i većinu. Prvu čine bogati i otmenog roda, a drugu čini masa naroda. Narod je buntovan i promenljiv; on retko prosuđuje i odlučuje ispravno..." Ovde vidimo jedno potpuno bolesno i tragično rezonovanje. Istina je zaista da narod "retko prosuđuje i odlučuje ispravno". To je naprosto priroda mase. Međutim, umesto da se ljudi koji vide bolje i dalje od "običnog naroda", potrude da taj isti narod vode ka opštem dobru, obrazovanju i podizanju svesti narodne - ti isti ljudi narod smatraju "stokom" koja je dobra samo kao "resurs" - da radi za "bogate i otmene". I to je ta tragedija koju primećujemo još u Platonovoj "Državi" - težnja sposobnih da zavladaju masom i njihovo mišljenje da ih upravo to čini boljim od ostalih! Ne reče li Trasimah u Platonovoj "Državi" da je ispravno "sve ono što služi jačem"? Ta anomalija ljudskog roda, preuzeta iz naše duboke evolucione prošlosti, iz životinjske svesti, preti da nas danas istrebi sa planete. To je DEGENERISANOST koju su propagirali i Vajshaupt i njegovi iluminati i uspešno je preneli “novoj” masoneriji, a sve to pod budnim jezuitskim okom. Inače, baš kod englesko-američkog rata iz 1812.godine, od 4.juna postoji zapis govora predsednika Harvarda, Džozefa Vilarda, koji između ostalog kaže: "...Ima dovoljno dokaza da je u ovoj zemlji uspostavljen određen broj iluminatskih društava. Ona nesumnjivo rade na tajnom podrivanju naših starih institucija, kako civilnih tako i duhovnih. Ova društva su očito povezana sa istim redom u Evropi. Neprijatelji iz svih tih redova traže naše uništenje. Prevlada li neverstvo, naša nezavisnost će svakako pasti. Naša republikanska vlast će biti 258

zbrisana..." Izgleda da je u prirodi čoveka da se oduvek sprda sa "teorijama zavera", upravo time idući na ruku tajnim organizacijama, baš kao što su i Amerikanci ovo Vilardovo upozorenje, danas vidimo, teško platili, a bogme će ga plaćati i u budućnosti. Nevolja je što je i ostatak sveta, poput ovaca, krenuo za "američkim snom", pravo idući u ambis.

VIII-b 1815.godine Napoleon je pobegao sa Elbe i vratio se u Pariz. Francuska vojska je poslata da ga uhapsi. Ali Napoleon “pridobija” vojsku i situacija se veoma komplikuje. Kažu da se vojska “setila” starog komadanta i ponovo se stavila pod njegovu komandu zbog, “sentimentalnih” razloga. Ma kako da ne! To se baš “često” dešava. Biće da je Napoleon imao i nekih “zlatnih razloga” zbog kojih je pridobio vojnike. Odakle mu novac? Prosto, dali su mu ga oni isti bankari koje je on voleo da kritikuje u javnosti, a koji su sada (pod okriljem Engleske banke) videli odličnu priliku za novu zaradu. Rotšildi, kao vodeći evropski finansijeri, videli su u korisnoj budali, zvanoj Napoleon, priliku da ostvare enorman profit – na ljudskim životima naravno, na stradanju civila i materijalnih dobara. U tome su se već solidno uvežbali. Osim toga, Napoleonov brat, Džozef Bonaparta, bio je masonski veliki majstor i kao takav u sprezi sa Velikom ložom u Londonu. Ostatak priče možete sami da zamislite. Pravilo medjunarodnog bankarskog ološa je uvek bilo da se finansiraju sve strane u ratu, a ratovi kao veliki generatori dugova omogućavali su bankarima astronomske zarade. Zaraćene strane će pozajmljivati sulude sume, samo da bi pobedile. To bankari dobro znaju, ali se i obezbedjuju: potencijalnom “gubitniku” pozajmljuje se samo onoliko koliko je dovoljno da se u toj vojsci i komandi održi nada u pobedu, dok se potencijalnom “pobedniku” daje onoliko koliko je dovoljno da pobedi! Naravno, pre bilo kakve pozajmice svi moraju da garantuju da će prihvatiti dugove poraženog! Djavolski “biznis”! A naivni ljudi se opredeljuju za “ovu” ili “onu” stranu ne shvatajući suštinu svega. 18.juna 1815.godine kod Vaterloa se 70.000 francuskih vojnika sudarilo sa oko 67.000 britanskih i vojnika iz drugih evropskih nacija. Istovremeno se u Londonu Nejtan Rotšild spremao da 259

preuzme potpunu kontrolu engleskih finansija. Njegov agent je posmatrao bitku kod Vaterloa sa jednog uzvišenja na onoj strani bliže Lamanšu. Čim je postalo jasno da Napoleon gubi bitku, taj čovek je krenuo najvećom žurbom u London. Doneo je Rotšildu vesti čitav dan ranije pre nego su one doprle do londonske javnosti preko zvaničnih kanala. Rotšild je, čim je to bilo moguće, požurio na londonsku berzu i zauzeo svoje uobičajeno mesto, privlačeći veliku pažnju, jer su svi znali da je on najobavešteniji čovek u gradu. I dok su se brokeri znojili i iščekivali, pomenimo samo da bi Rotšild dobro prošao i da je Napoleon pobedio – pa upravo je on stajao iza pozajmice Napoleonu koja mu je omogućila da ponovo oformi vojsku. Ovako, sada je stajao naslonjen na jedan stub, izgledao je prilično tužno i zabrinuto, gledao je neko vreme u pod, a onda... Počeo je besomučno da prodaje deonice, što je protumačeno samo na jedan način: Velington je doživeo poraz! Ubrzo su svi prodavali svoje britanske obveznice i berza je krenula u urušavanje! Obveznice su dostigle bagatelne cene, a onda je Nejtan Rotšild dao znak – njegovi agenti su počeli da ih kupuju za “sitne pare”. Za samo nekoliko sati Rotšildi su držali pod kontrolom Englesku banku i Englesku berzu! Od onda se to stanje stvari NIJE PROMENILO! *** Ko su u suštini bili ti famozni Rotšildi (Rotšajldi, Rotčajldi, Rotšildovi, kako ih sve ne zovu)? Bila je 1743.godina kada je u Frankfurtu, Amšel Mojsije Bauer (slika desno), inače Jevrejin koji se bavio zlatarskim zanatom, otvorio jednu radnjicu koju je nazvao “Računovodstvena kuća”. Iznad vrata te radnjice, koja se bavila pozajmicama novca i sličnim stvarima, stavio je znak rimskog orla na crvenom štitu. Radnja je ubrzo postala poznata kao radnja “crvenog štita” (“Rothschild”). 24.februara 1744.godine Amšelu se rodio sin – Mejer Amšel Bauer (na slici levo). Kada je odrastao, nasledio je posao svog oca, ali se zanimao i za poslove sa vinom i štofovima, gde se pokazao izuzetno sposoban. Odlučuje da promeni prezime u “Rotšild”. Povezao se i sa 260

ljudima bliskim bavarskim iluminatima, te se otiskuje u svet pozajmljivanja novca vladama, aristokratiji i kraljevima. Do danas je nepoznato odakle mu početni kapital za ovaj veliki posao. Njegova filozofija sastojala se od nekoliko principa:  tajne posla i života ostaju u porodici;  jake međunarodne veze su neophodne;  u državi u kojoj se posluje neophodno je imati dobre veze sa vladajućim krugovima;  u javnosti se treba eksponirati kao "spasilac" domaćih vladara i banaka i tako sticati ugled kod lokalnog stanovništva i aristokratije. Ovo zadnje je jedan od "specijaliteta" Rotšildovih koji oni nisu izumeli, ali su ga doveli do savršenstva. Reč je o tome da se u ciljanim državama ili manjim zajednicama prvo namerno izazove kriza (najčešće finansijska), a onda se bankari Rotšildi ponude da "pomognu" i "spasu" celu stvar. U današnje vreme Rotšildi to ne rade direktno, naravno, već preko ogavnih posrednika kao što je, na primer, Djerdj Soroš i slični. Mejer Amšel Bauer, prvi Rotšild, imao je petoricu sinova (slika levo). Svu petoricu je indoktrinirao svojom životnom filozofijom i manipulaciji sa novcem, uveo ih u posao, dobro obučio i onda poslao u velike evropske gradove da otvore ogranke matične firme iz Frankfurta. Prvi sin, Amšel Mejer, ostao je u Frankfurtu; drugi sin, Solomon Mejer, otišao je u Beč; treći sin, Nejtan Mejer, koji je po mišljenju oca bio i najpametniji, otišao je u London 1798.godine, kada je imao 21 godinu starosti. Četvrti sin, Karl Mejer, otišao je u Napulj. Peti sin, Jakob Mejer, zaustavio se u Parizu. A njihov otac preselio se još 1785.godine u jednu veliku kuću koju je delio sa porodicom Šif. Ova kuća će postati poznata i kao “zeleni štit”, a porodice Rotšild i Šif, uticaće mnogo na ekonomiju i politiku Evrope i Sjedinjenih država u vremenima koja su dolazila. Sa evropskim plemstvom su Rotšildi započeli saradnju u palati princa Vilhelma od Hesen-Kasela, najbogatijeg čoveka u Nemačkoj i Evropi tog vremena. Sam princ i njegova rodbina imali su veze sa iluminatima (znači i sa jezuitima), te su se i Rotšildi ubacili kao “pouzdan bankarski faktor” u celu mašineriju. Počeli su kao pomagači 261

pri proceni njegovog kovanog novca. Ubrzo se princ morao skloniti u Dansku zbog Napoleonovih osvajanja, a Nejtanu Rotšildu dao je oko 500.000 funti da bi mu u Londonu kupio obveznice britanske vlade i tako mu novac sačuvao. Dakle, nije Nejtan ukrao taj novac (kako se u mnogim kontroverznim knjigama o Rotšildima spominje ova epizoda), već je u pitanju bio dogovor. Kada se Vilhelm vratio iz Danske, zatražio je da mu se taj novac vrati, što su Rotšildi i učinili, a isplaćena mu je i kamata od 8%! Na prvi pogled sve je ovde bilo regularno. Medjutim, dok je Vilhelmov novac bio u Nejtanovim rukama, svašta se sa njim izdogadjalo. Naime, Rotšildi su Vilhelmov novac žestoko obrtali i time stekli ogroman profit od koga je princu isplaćen u obliku kamate beznačajan deo. Nejtan Rotšild se kasnije hvalio da je od momenta kada mu je otac dao 20.000 funti i poslao ga u London, i za nekih 17 godina posle toga – zaradio 40 miliona funti! Ovo je samo jedan primer Rotšildovih “radova”, a takvih je bilo širom Evrope u priličnom broju. Za relativno kratko vreme stekli su silno bogatstvo. Dočekali su sredinu XIX veka kao najuticajniji bankari u Evropi i možda i najbogatija porodica na svetu u domenu zapadne civilizacije. Vladali su na berzama, razgranali su mnoge banke i industrijske firme. Iako se druga polovina XIX veka naziva i “doba Rotšildovih”, oni sami se nisu voleli eksponirati, te su gledali da ostanu što “nevidljiviji” i retko se u nazivu neke banke ili druge firme moglo videti njihovo ime. Krajem XIX veka učinili su dodatan napor da se u široke mase plasira informacija kako oni navodno gube svoju moć i da više “nisu ono što su bili”. U stvarnosti, stanje stvari je bilo upravo obrnuto.

*** Demonski izum ljudske zajednice poznat kao "privatna centralna banka", ponovo je zapretio Amerikancima 1816.godine, kada je Drugoj banci Sjedinjenih država izdato ovlašćenje za rad na 20 godina. (Upravo su tada Rotšildi zavladali finansijama u Engleskoj.) Statut banke je bio kopija statuta onih ranijih američkih centralnih banaka “u pokušaju”. Američka vlada imala je 20% akcija i njih je platila unapred. Ovaj kapital je preko sistema “delimične rezerve” pozajmljen privatnim investitorima koji su otkupili 80% vrednosti banke i time postali njeni vlasnici! Glavni akcionari su, po pravilu, ostali anonimni. Ali, komentar jednog savremenika tih dogadjaja lako otkriva pozadinu ovih manipulacija: 262

“...Bez preterivanja se može reći da je Druga banka Sjedinjenih država duboko ukorenjena u Engleskoj, koliko i u Americi...” Kada se zna ko je bio “glavni” u finansijama Engleske (Rotšildovi), ostaje nam samo da “saberemo dva i dva”. I tada je Druga banka Sjedinjenih država uredno odštampala dolarskih novčanica u vrednosti od 60 miliona dolara, obveznicama tu sumu evidentirala i pozajmila ga Vladi Sjedinjenih država. Ovu sumanutost i mogućnost centralne banke da ima potpunu fiskalnu kontrolu, a time i mogućnost stravičnih zloupotreba - očajno je, po ko zna koji put, prokomentarisao Tomas Džeferson: "Verujem da su bankarske institucije opasnije za našu slobodu od postojećih vojski. One su već stvorile bankarsku aristokratiju koja prkosi vlastima. Dozvola za izdavanje novca treba da se oduzme od banaka i vrati Vladi, kojoj po pravilu i pripada." Da je Džeferson bio duboko u pravu, pokazala je inflatorna politika Druge banke Sjedinjenih država koja je najpre omogućila samoj sebi učvršćivanje pozicija u mnogim državama, a onda je depresionom politikom 1819.godine izvukla novac iz opticaja ostavljajući širom Sjedinjenih država ogroman broj bankrotstava i dužnika. Ovo je bankarima omogućilo da dođu u posed tuđe svojine u velikim razmerama po bagatelnim cenama. Upitajmo se kakva je suštinska razlika između ondašnje bankarske politike i današnje? NIKAKVA! Jer šta je to kada se zadužite putem stambenog kredita u određenoj valuti kod neke banke, a onda se sofisticiranim manipulacijama velikih "roditeljskih" banaka vaša rata za tako kupljeni stan počne "naduvavati" do nepodnošljivosti?! Posle nekog vremena možete i da izgubite ovu bitku i stan, dok vam je iz džepa izvučen veliki novac koji vam nikada neće biti vraćen - ma kakve kalkulacije da vam bankari predočavali i ma koliko da vas ubeđivali kako je sve to "po zakonu" i "po pravdi", a da ste vi žrtva "nepredvidivih tržišnih i ekonomskih zakonitosti". Pitanje ustavnosti postojanja centralne banke u Sjedinjenim državama razrešeno je na neočekivan način manipulativnom prirodom anglosaksonskog prava. Naime, iako su u Drugoj banci Sjedinjenih država bili zabrinuti zbog toga što su državni ratni dugovi iz 1812. vraćeni u celosti do 1834.godine, imali su i jednu satisfakciju iz 1819.godine, kada je izvesni sudija Vrhovnog suda, Džon Maršal (inače takodje mason), presudio u jednom sudskom slučaju da je Druga banka Sjedinjenih država - USTAVNA! Time je, bar za neko vreme, stavljena tačka na to pitanje (ovo zbog prirode Anglosaksonskog prava), a Tomas Džeferson i njegove ideje po pitanju centralne banke, izgledalo je - doživljavaju propast! Međutim, stvari su se zakomplikovale dodatno kada je ubijen 263

izvesni Vilijem Morgan, mason koji se "drznuo" da u svojoj knjizi iznese masonske rituale i ostale "tajne", te je izgleda "bratstvo" odlučilo da ga rastavi od života. Formira se značajna antimasonska struja u narodu i to rezultuje pojavom "Antimasonske partije" 1830.godine. Ovo je bilo značajno i sa aspekta predsedničkih izbora koji su dolazili 1832.godine. Antimasonska propaganda koja je u sebi imala elemente protivljenja centralnoj banci, ipak nije bila dovoljno jasna širokim narodnim slojevima, te na poprištu bitke ostaje, u tom momentu, aktuelni predsednik Endrju Džekson sa jasnim stavom o protivljenju centralnoj banci, i Henri Klej protivkandidat sa jasnim stavom o neophodnosti centralne banke. Tda Centralna banka, tačnije njen predsednik Nikolas Bidl, povlači jedan lukav potez: traži da joj Kongres odobri ovlašćenja i to 4 godine pre isteka njihove važnosti! Računalo se da Džekson neće rizikovati da se vodi o tome rasprava pred izbore i da će radije potpisati akreditive Drugoj banci Sjedinjenih država. Situacija se "usijala" kada je Bidlov predlog "prošao", i u Senatu, i u Kongresu. Predsednik Džekson tada glatko ODBIJA da potpiše saglasnost na novaj predlog, tj. stavlja na njega VETO! Stvari se za birače pojednostavljuju do banalnosti: ili Džekson, ili centralna banka! U tekstu kojim obrazlaže svoj postupak, Džekson će reći: "...Za žaljenje je to što bogati i moćni isuviše često usmeravaju delovanje vlasti zbog svojih sebičnih ciljeva. Razlike u društvu uvek će postojati, pod svakom pravičnom vlašću. Jednakost talenata, obrazovanja, bogatstva ne može se postići ljudskim institucijama. U punom uživanju nebeskih darova i plodova nadmoćne industrije, ekonomije i vrline, svaki je čovek jednako podložan zakonskoj zaštiti, ali kada zakon tim prirodnim i pravednim pogodnostima postavi veštačke razlike da bi nekome dao titule, nagrade i posebne privilegije, da bi bogatog načinio bogatijim a moćnog još moćnijim, čestiti članovi društva - farmeri, mehaničari, radnici - koji nemaju mogućnost da takve privilegije obezbede za sebe, imaju pravo da se žale vlastima zbog nepravde (...) Ovlašćenja i privilegije koje poseduju postojeće banke, autorizovane Ustavom, subverzivna su u odnosu na prava država i opasna po slobode ljudi..." Endrju Džekson, u borbi za drugi predsednički mandat, pred američki narod stavlja jednostavnu dilemu: "Banke bez Džeksona ili Džekson bez banaka!" Američka štampa, uvek od nekoga potplaćena (a sada od strane bankara), "osula je paljbu" na još važećeg predsednika Sjedinjenih država. No ni to nije pomoglo bankarskom lobiju i Endrju Džekson biva 1832.godine ponovo izabran za predsednika sa ubedljivih 55% glasova! Ako mislite da je ovde kraj priče o centralnoj banci, teško ste se 264

prevarili. Ovde zapravo tek počinje noćna mora američkih građana, a i ostalih naroda na planeti, koja traje do današnjeg dana. Posle izbora Džekson naređuje ministru finansija Luisu Meklejnu (a time i posredno predsedniku Druge banke Sjedinjenih država, već pominjanom Nikolasu Bidlu), da povuče fondove Vlade Sjedinjenih država iz depozita centralne banke. Ovaj to ODBIJA, te ga Džekson smenjije i postavlja Vilijema Dvejna. I Dvejn po stupanju na dužnost ODBIJA Džeksonovu naredbu, a predsednik i njega momentalno smenjuje i postavlja Rodžera Tejnija koji počinje da povlači vladine uloge 1.oktobra 1833.godine. Nikolas Bidl reaguje tako što uspeva u Senatu da izdejstvuje da se odbaci imenovanje Rodžera Tejnija za ministra finansija i naređuje opšte ukidanje zajmova u svim sistemima centralne banke. Ovo je nešto što je ličilo na državni udar! Nastupa prava ekonomska panika! U periodu od 1.avgusta 1833.godine do 1.novembra iste godine, ukupan iznos zajmova od oko 18 miliona dolara smanjen je na svega 3,5 miliona dolara. Zatim nastupa druga faza gde je Bidl prinudio ostale banke da povećaju količinu novca u opticaju. Od 52 miliona dolara u januaru 1833., banke su podigle količinu novca na 120 miliona dolara u 1834.godini. Šta je bio cilj ovakvih manipulacija? Jedini i osnovni cilj je bio da se Vlada Sjedinjenih država UCENI i da omogući produženje dozvola za rad Druge banke Sjedinjenih država. Naizmeničnim inflacija-deflacija igrama propadali su poslovi, ljudi su izbacivani sa posla, jedno vreme do novca se nije moglo doći, a onda ga je bilo dovoljno ali je postajao je sve bezvredniji. I tako u krug. Jednom rečju Amerikanci su KAŽNJENI zato što su glasali protiv centralne banke. Sam Bidl je rekao: "...Samo dokazi o patnji velikih razmera proizvešće utisak na Kongres... Moj put je zacrtan - sve druge banke i svi drugi trgovci mogu da popuste, ali Banka Sjedinjenih država neće... Naša jedina sigurnost je u održavanju čvrstih restrikcija i ja ne sumnjam da će takav kurs dovesti do obnavljanja valute i do obnove banke..." Kada čitate ovu izjavu pomislili biste da se ovaj čovek bori za neku plemenitu stvar i da je spreman na sve vrste žrtava da bi pobedio u toj borbi. Istina je zapravo da se on bori za interese najbogatijeg i moralno najdegradiranijeg sloja stanovništva - veoma bogatih ljudi kojima nije dovoljno to što imaju toliko novca, već hoće još, još, još... Pohlepa u njima ne zna za granice, niti razume patnje drugih ljudi. Džekson proročki izjavljuje: "Veliki napori koje je ova Banka preduzela da bi stavila Vladu pod kontrolu, i nesreća koju je namerno prouzrokovala, samo su slika sudbine koja čeka američki narod ukoliko bude uvučen u obnavljanje 265

ove institucije ili u uspostavljanje slične." Takođe, smatrao je da je opasnost od centralne banke tolika da može uticati i na ostatak sveta, prvenstveno na Evropu. 30.januara 1835.godine izvršen je atentat na Džeksona, ali neuspešan. Predsednik je bio nepovređen iako je atentator pucao iz blizine, iz dva pištolja. Iako neposrednih dokaza nema (po običaju), postoje jake i osnovane sumnje da je atentator Ričard Lorens imao veze sa moćnim finansijskim lobijima u Americi i Evropi, bolje reći sa bankarskom mafijom. Proglašen je “neuračunljivim” i OSLOBODJEN JE! Dublje posmatrano, ovo je Džeksonu bila jedna vrsta “opomene” da se povuče. Bankarski lobi pokušao je i preko Senata da utiče na odluke predsednika i vlade Sjedinjenih država, ali bez većeg uspeha. Kasnije, kada je napuštao mesto predsednika, Endrju Džekson, zaslužan i za potpuno vraćanje nacionalnog duga za vreme njegovih osam godina vladavine, u oproštajnom govoru je rekao: "...Ustav Sjedinjenih država je nesumnjivo imao nameru da osigura promet zlatnog i srebrnog novca. Ali uspostavljanje nacionalne banke, od strane Kongresa, koja ima privilegiju da izdaje papirni novac kojim se mogu plaćati javni dugovi(...) udaljava nas od Ustavom zagarantovanog metalnog novca u opticaju i umesto njega uvodi običan papir..." Kada su 1836.godine istekli akreditivi za rad centralne banke, bio je to, bar privremeno, kraj uticajnog bankarskog establišmenta koji se žestoko mešao u politiku i ekonomiju Sjedinjenih država. Ali... zlo ne miruje... Sprema se i čeka pogodan momenat. 1837.godine u Sjedinjene države stiže Avgust Belmont, tajni izaslanik porodice Rotšild, koji se brzo probio u vladajuće krugove kupujući državne obveznice. Za relativno kratko vreme stigao je do savetnika američkog predsednika. Posle zaustavljanja rada Druge banke Sjedinjenih država, državne banke, svaka u svojoj državi, vodile su bankarski sistem Unije i izdavale sav novac. Taj novac je u veoma visokom procentu počivao na zlatnoj podlozi, a ne na dugovima i papirnom novcu. Iako je ovo trebalo da funkcioniše koliko-toliko dobro, primećeno je da su banke iz južnih država povlačile tiho dosta novca iz severnih država. Kada je Abraham Linkoln zatekao skoro praznu blagajnu po dolasku na dužnost, stvari su već bile otišle predaleko...

266

VIII-c Stanje stvari za medjunarodne bankare posle gubljenja centralne banke u Sjedinjenim državama nije bilo dobro. Sjedinjene države su postajale “loš primer” za ostatak sveta, gledano naravno iz njihovog ugla i počeli su da traže način da ovo “dovedu u red”. U samim Sjedinjenim državama dešavalo se u medjuvremenu da su industrijalci sa severa u svojoj pohlepi počeli preko zaštitnih carina sprečavati južne države da kupuju jeftinu evropsku robu, na šta su Evropljani odgovorili smanjenjem uvoza pamuka. Ta pohlepa je bankarskoj mafiji uvek išla na ruku, te sve to koriste da prodube jaz izmedju Severa i Juga, još uvek nemajući potpuno jasan plan. No ne za dugo. Sledeći momenat ili bolje reći sledeći važan činilac u vremenu pre Građanskog rata u Americi bio je čin formiranja tzv. "Vitezova zlatnog kruga", organizacije koja je širila secesionizam. Osnovao ju je Džordž Bikli, koji se kasnije hvalio da je on kreirao Građanski rat 1861.godine. A onda, kao još jedan nezaobilazan faktor za budućnost Sjedinjenih država, pomenimo da čuveni Džon Pjerpont Morgan, ili kako ga svi znamo - Dž.P.Morgan. 1856.godine odlazi u Evropu na studije, u Nemačku. Tamo je sreo i Karla Marksa i upoznao se sa njegovom filozofijom. U sopstvenom tumačenju suštine Marksovog učenja (to je skriveno tumačenje koje je u suštini bilo ono originalno, od masona predvidjeno), uticaće kasnije svojim kapitalom na kvazikomunističke revolucije u svetu, koristeći ih da bi se on i njegova bankarska “bratija” na nesreći drugih što više obogatili. 1857.godine u Londonu je održan sastanak međunarodnih bankara koji su se okupili pod eufemističnim imenom "Međunarodnog bankarskog sindikata". Pošto im se nikako nije uklapalo u planove da Sjedinjene države žive i rade bez centralne banke koja zapravo samo njima koristi, odlučili su da silom konačno privole Amerikance da “zavole” rad ovakve institucije. Nisu nimalo sumnjali da će rat obaviti taj prljavi posao, jedino su se našli u problemu kada su tražili pogodnu državu koja bi zaratila sa Sjedinjenim državama. To je bio nerešiv problem! Jer Sjedinjene države behu ipak velika sila za Meksiko ili Kanadu, a evropske sile behu predaleko. Nad Rusijom nisu imali skoro nikakav uticaj, JER NIJE IMALA CENTRALNU BANKU, pa je i ona otpala iz ovakvih razmišljanja. I našli su rešenje! Odlučili su, uzimajući u obzir i one unutrašnje probleme sa 267

zaštitnim carinama i pamukom, da u samim Sjedinjenim državama izazovu secesiju i tako gurnu Amerikance u građanski rat, jedino još nisu bili načisto kako da to urade. No bankarima ne manjka demonskih umova, pa se takav jedan dosetio da bi, još prisutno ropstvo u južnim američkim državama, moglo biti odlučujuća podloga da se napravi konačna svađa između Severa i Juga. U tu svrhu formirali su pominjane "Vitezove zlatnog kruga". Ovi su se bacili na posao i uskoro su se mnoge južne američke države našle u previranju, sa jasnom tendencijom ka otcepljenju od Unije. Kakve bi koristi međunarodni bankari imali od gradjanskog rata u Sjedinjenim državama? U slučaju pobede Severa, smatrali su da će neminovno doći do formiranja centralne banke koja će biti pod njihovim uticajem, a samim tim će i Sjedinjene države staviti pod svoju kontrolu i koristiti ih u svojim mahinacijama po celom svetu. Na žalost, ovo je naša današnja stvarnost. U slučaju pobede Juga, računali su da će južne države, bez obzira na konfederaciju, imati svaka svoju banku i da će biti nezavisne -pre ili kasnije. Mnoštvo nezavisnih država, sa bankama koje neminovno, zbog prirode svog posla, imaju veze sa međunarodnim bankarima idealan su poligon za nebrojene kontrolisane sukobe po principu "balansa moći" i za ogroman profit za ovu međunarodnu bankarsku bandu. Iako je ovo scenario koji se nije desio u Americi, on se desio na prostorima Balkana i bivše Jugoslavije u novije vreme, a Srbija, Hrvatska i ostale bivše jugoslovenske republike plaćaju danas teški danak svojoj gluposti i neslozi. (I onda se pitamo gde je preko 40 milijardi dolara izvučenih iz Srbije u proteklih 15-20 godina?) Predsednik Linkoln (slika levo) je izgleda bio svestan ove problematike i kada je jedanaest južnih država objavilo otcepljenje i proglasilo Konfederaciju, odmah je naredio je pomorsku blokadu tih država, bojeći se pomoći Engleske i Francuske Južnjacima. I tada ponovo carska Rusija pokazuje ko je zapravo pravi prijatelj američkom narodu. Ruski ambasador obaveštava Linkolna da će Rusija pomoći vladi u Vašingtonu ukoliko je ugroze Engleska ili Francuska, naravno uz kasniju nekakvu nadoknadu, jer je takva intervencija zahtevala velike resurse. Ponovo u julu 1861.godine ruski ambasador donosi Linkolnu poruku ruskog Ministra inostranih

268

poslova: "...Uveravamo američku naciju da može očekivati najiskrenije razumevanje od strane našeg Uzvišenog Gospodara (ruskog cara) u ovoj krizi koja se upravo odvija..." 12.aprila 1861.godine Jug je započeo Građanski američki rat napadom na jedno severnjačko utvrđenje u Južnoj Karolini. Prvi metak ispalio je kapetan južnjačke armije Džordž Džejms, čiji je sin Džesi Džejms bio pripadnik "Vitezova zlatnog kruga" i istovremeno vrstan bandit! Lavina koja će odneti mnoštvo života je bila pokrenuta! I to sve zbog bankarskog profita, a ne zbog ropstva u južnim američkim državama, kako to inače čitamo u udžbenicima istorije i gledamo u filmovima. Samo par meseci posle početka Američkog gradjanskog rata, bankarska elita pozajmljuje preko 200 miliona franaka Napoleonu III, koji je bio bratanac prvog Napoleona, sa ciljem da ovaj okupira Meksiko i da stacionira trupe duž granice sa Sjedinjenim državama. U isto vreme Britanija je 11.000 vojnika poslala u Kanadu, duž američke granice. Situacija se tako zaoštrila i iskomplikovala. Zbog ratnih troškova Linkoln je bio izložen velikim pritiscima da dozvoli zajmove sa kamatama kojima bi finansirao rat. Tako je sa svojim sekretarom finansija Solomonom Čejsom otišao 1861.godine u Njujork i od krupnih bankara zatražio zajmove za rat. Oni su, istina te zajmove i ponudili, ali sa kamatom od oko 30%! U tom momentu dug prema vojsci iznosio je oko 100 miliona dolara, a u narednom periodu moralo se naći još 250 miliona! Novac se nije očito mogao od bankara pozajmiti, jer bi to bila katastrofa. No Linkoln je bio surovi realista koji je ipak vodio računa o nacionalnom interesu, te nije hteo da podlegne pritiscima i prihvati ovakve ucene. Vraća se u Vašington bez kredita i u saradnji sa pukovnikom Dikom Tejlorom bankarima zadaje žestok udarac izdavanjem tzv. "greenback"-a, novca koji je ime dobio po zelenoj poleđini (slika desno). Ovaj novac nije se temeljio ni na kakvim dugovima niti kamatama! Odštampano ga je oko 400 miliona dolara. Beše ovo potez kojim se smrtno zamerio međunarodnim bankarima. Praktično im je obesmislio čitav, dobro isplaniran, građanski rat u Americi. Koliko je "greenback" uneo pometnju među bankarski ološ govori i pismo jednog agenta londonskih bankara iz jula 1862.godine: 269

"...Veliki dug koji će po mišljenju kapitalista proizaći iz rata mora biti iskorišćen da bi se kontrolisala novčana masa. Da bi se to postiglo, moraju se koristiti obveznice na bankarskoj osnovi. Nećemo čekati da sekretar državne blagajne (Solomon Čejs) to predloži Kongresu. Ne smemo dozvoliti da "greenback" - kako ga zovu - bude dugo u opticaju, jer ne možemo da ga kontrolišemo. Ali možemo da kontrolišemo obveznice, a kroz njih i bankarske emisije..." O pitanju ropstva u južnim američkim državama Linkoln se dovoljno jasno izrazio u sledećim izjavama: “...Ja nemam nikakav cilj, direktan ili indirektan, da se mešam u poslove institucija ropstva u državama gde danas postoje. Verujem da ja nemam pravnu osnovu za tako nešto...” I nešto kasnije, kada se zaratilo: "...Najviši cilj ove borbe je očuvanje Unije. Ukoliko budem morao da sačuvam Uniju, a da ne oslobodim ni jednog roba, ja ću to i učiniti..." Toliko o pravim uzrocima Građanskog rata u Americi. No ipak je 22.septembra 1862.godine izdao Proglas o oslobađanju kojim se svim robovima daje sloboda, bar formalno. Onda sledi težak momenat za Linkolna: 25.februara 1863.godine Kongres ipak usvaja Akt o nacionalnoj banci. Ovim se Nacionalnoj banci daje pravo da štampa novac koji neće imati zlatnu podlogu, već će mu podloga biti - DUG! Glavni krivac za usvajanje ovoga u Kongresu bio je Linkolnov sekretar državne blagajne, Solomon P. Čejs. Ovde moramo napomenuti da je i zlato postalo već problematična osnova za pokriće novca u to doba, jer su i njega medjunarodni bankari stavili pod kontrolu. Čak bi se moglo tvrditi da je već tada i “zlatna podloga” bila nestabilna i podložna velikim manipulacijama. Nakon svega, Linkoln daje čuvenu izjavu (slobodan prevod): "Novčana moć pljačka narod u vreme mira, a kuje zavere protiv njega u vreme nevolja. Ona je despotskija od monarhije, obesnija od autokratije, sebičnija od birokratije. Vidim kako se u budućnosti približava kriza koja mi ne da mira i zbog koje drhtim nad budućnošću moje zemlje. Korporacije su ustoličene, uslediće era korupcije i novčana moć u zemlji će podsticati predrasude među ljudima, da bi produžila svoju vlast nad njima, i tako će biti sve dok se bogatstvo ne sažme u nekoliko ruku, a Republika bude uništena." Perfektan opis, tada dalje budućnosti, a naše sadašnjosti. Upravo u našem današnjem vremenu Sjedinjene Američke Države preživljavaju krizu kojoj je suštinski uzrok ekonomska filozofija američke centralne banke (Federalne rezerve). I obistinjuje se i tvrdnja Endrju Džeksona da će zbog sumanute američke ekonomske 270

politike koja u svojoj osnovi ima centralnu banku, i ostatak sveta doći na korak od teške krize. Da li kao čovečanstvo imamo dovoljno svesti da shvatimo ko stoji iza problema modernog sveta? Ne bismo rekli. Jer smo postali ZOMBIJI, a "zombirali" su nas međunarodni bankari perfidnim sistemima kojih uopšte nismo svesni. Sada verovatno već mnogi odustaju od čitanja ovoga, jer misle da trućamo u duhu teorija zavera. Ako tako mislite, onda i nemojte ovo više čitati. Za neke ljude je mnogo ugodnije da žive u neznanju i da ih neka pošast modernog doba relativno brzo i efikasno odvede u smrt, nego da rizikuju da počnu razmišljati svojom glavom pa da ih počne mučiti rođena savest. Za one druge, kojima je važniji kvalitet sopstvenog života i života prijatelja i rodbine - imamo samo jednu poruku: "Ne veruj Grku ni kada darove nosi!" Ovu izreku su u antičko doba često upotrebljavali Trojanci, jer su bili u neprijateljskim odnosima sa Grcima, a ona je ostala u tom obliku do današnjih dana. Nema nikakve veze sa grčkim narodom, već prosto označava da neprijatelju ne treba verovati ni kada se ponaša miroljubivo i nosi poklone. Današnji ekonomski i bankarski sistem za "običnog" čoveka je NEPRIJATELJ! Da ne pomislite da smo neka grupa fanatika, rekli bismo da taj sistem možete (i verovatno morate) koristiti, jer mnogo izbora i nemate - bar za sada. No to vas ne sprečava da deset puta razmislite pre nego što se upustite u klopku zvanu "kredit" ili "dozvoljeni minus". Ne nasedajte bajkovitim TV reklamama koje vam obećavaju "brzi keš", jer potpisujete ugovor sa đavolom lično! Radije se opredelite za skromniji život u miru, po mogućstvu negde u prirodi, gde ćete proizvoditi svoju organsku hranu, piti izvorsku vodu i pokušati shvatiti šta je to dobri Bog imao na umu kada vas je stvorio. Ako imate i zdravu decu (ili bar ljubav za decu ako nemate svoju), životnog saputnika, prijatelje i rodbinu - već ste na pola puta do istinske sreće. Sada već mislite da vam pričamo bajke, jer je današnji život, pogotovo u gradovima, daleko od ove idile. No, čovek može biti čovek, čak i ako se nađe u paklu. I to biva. Vratimo se Abrahamu Linkolnu koji je, i pored doze beskrupuloznosti koju je kao američki političar neminovno imao, suštinski u ovoj priči pozitivna figura, jer se borio protiv međunarodnog zla - filozofije "spekulativnog" novca i centralne banke. Sa kakvim ljudima se sukobio pokazuje i deo pisma koje je Rotšildova banka iz Engleske uputila jednoj njujorškoj bankarskoj ustanovi: "...Nekolicina onih koji razumeju sistem pozajmica sa kamatom će, ili biti zainteresovani za profit, ili toliko zavisni od njegovih 271

beneficija, da neće biti opozicije iz te klase. Sa druge strane, velika većina ljudi, mentalno nesposobna da razume prednosti koje kapital izvlači iz sistema, nosiće svoj teret bez roptanja, i čak neće ni posumnjati da je neprijatelj njihovih interesa sistem..." Mislimo da je komentar ovoga suvišan. Ovo pismo je poslato iz Engleske svega nekoliko meseci po usvajanju onog Akta o formiranju Nacionalne banke Sjedinjenih država! Po uspostavljanju pomorske blokade južnih američkih država, Linkoln je vremenom počeo dobijati informacije da izvesni brodovi tu blokadu "probijaju". Pošto je blokada sprečavala Jug da se normalno snabdeva, neke vrste robe su cenovno dostigle astronomske cifre, te je potencijalna zarada od krijumčarenja istih bila ogromna. Jedan od takvih je bio i Tomas Haus, otac onog pukovnika Edvarda Mendela Hausa, koji će pomoći da se Vudro Vilson izabere za američkog predsednika i da se formiraju Federalne rezerve 1913.godine. Dotični "gospodin" Tomas Haus bio tesno povezan i sa Rotšildima, pa mu je i sin krenuo istim stopama. Linkoln je ovu situaciju uzimao veoma ozbiljno i shvatao je da nije daleko dan kada će se neke evropske sile umešati u američki Građanski rat i to, naravno, na strani Juga. Zato je i napisao onaj "Proglas o oslobođenju" robova - pre svega da bi pridobio Rusiju, koja mu je u tom momentu bila JEDINI OZBILJAN SAVEZNIK. Od nekog saosećanja sa patnjama robova nije bilo ni govora, a to svedoči i posleratna američka istorija, sve do danas, gde je Sever kao pobednik u Građanskom ratu, prilično deklarativno nastupao sa aspekta oživotvorenja prava američkih crnaca i dopustio da bujaju razne rasističke organizacije. Ruski car Aleksandar II odgovara na komplikovan položaj Severa slanjem ruske ratne mornarice na obale Sjedinjenih država. Istovremeno, bio je to znak za ostale evropske sile da se drže po strani, jer nisu imale nameru da se direktno sudare sa Rusijom. Ruski car je izdao naređenje brodovima koji su otišli za Ameriku da se suprotstave svakoj sili i da naređenja primaju jedino od Linkolna. Takođe, imali su naređenje da u slučaju otvorenog sukoba udare po trgovačkim brodovima onih koji bi se otvoreno umešali u sukob, a i po njihovim kolonijama. Misli se naravno na engleske i francuske brodove i kolonije. Izgleda da je između Abrahama Linkolna i ruskog cara Aleksandra II, došlo i do tajnog sporazuma gde je Linkoln obećao nešto zauzvrat - to se tek pokazalo kasnije... Za momenat se zaustavimo i još jednom razmislimo o činjenici da današnji Amerikanci za svoju, kakvu-takvu nezavisnost i državu, mogu da zahvale carskoj Rusiji i ruskom caru Aleksandru II. Kada bismo današnjeg Amerikanca podsetili na ovo, verovatno bi 272

rekao da su to čiste izmišljotine, jer je poznato koliko Amerikanci "dobro" znaju istoriju i geografiju. Verujemo da bi ista ili slična reakcija bila i u Srbiji. Jednostavno, izgleda da mi u suštini NE ŽELIMO da znamo istinu. Istina je često neugodna za sve sukobljene strane, i prečesto govori da SKORO NIKAD nije jedna strana potpuno u pravu, a druga strana da potpuno greši. Najčešće je istorijska istina takva da ne odgovara ni pobeđenima ni poraženima. I jedni i drugi svakako uvek imaju čega da se stide, ali pošto pobednici prave istorijske udžbenike, oni sve ono što im ne odgovara lepo "izbrišu", te su u tim knjigama oni uvek pravedni i moralni, a pobeđeni puni mana, zastranjivanja, surovosti, zločinačkih poteza i zaostalosti. Tako je i sa našim istorijskim udžbenicima, ali to već sigurno znate... Abrahama Linkolna ubili su 14.aprila 1865.godine. Obzirom u kakvo je osinje gnezdo dirnuo - ovo je bio skoro neumitan razvoj događaja. Pokušano je ubistvo i američkog potpredsednika Džonsona i američkog državnog sekretara. A navodno i ministra rata Edvina Stentona. Ovi atentati nisu uspeli, a "atentat" na Stentona ne bi uspeo ni u jednom scenariju događaja, jer je sam Stenton bio deo zavereničkog tima. Linkolnov ubica zvao se Džon Vilkis But. Posle atentata na predsednika, ministar rata Edvin Stenton blokira sve puteve iz Vašingtona OSIM jednog. Tim putem atentator bez problema beži. Onaj "Džon But" što je bio uhapšen u nekom skladištu i posle 12 dana ubijen (po oprobanom američkom receptu, pre suđenja) - beše (kao i u kasnijem Kenedijevom ubistvu) samo "lutka" za javnost, ovaj put pod istim imenom. Da je Stenton zaista umešan u atentat govori i činjenica da su mnogo kasnije, na jednom tavanu kod Stentonovih potomaka, pronađene nedostajuće stranice Butovog dnevnika (njih 18), za koje je Stenton tvrdio pred Kongresnom komisijom da su već nedostajale kada mu je dnevnik bio predat. Stenton ih je možda sačuvao da bi sebe "obezbedio" ili nekoga ucenio. To verovatno nećemo saznati nikada. Na tim famoznim stranicama moglo se pročitati o vezi pravog Džona Buta sa zaverenicima sa Juga, i o tome da je organizacija "Vitezovi zlatnog kruga" u suštini organizovala ubistvo Abrahama Linkolna. Kod Butovog dvojnika, među svim podmetnutim stvarima, verovatno greškom je ostavljena i nekakva šifrovana poruka za koji je ključ pronađen kasnije kod Jude Bendžamina, poverenika Rotšildovih! Zaključak je nedvosmislen i neoboriv! Ubistvo Abrahama Linkolna naručili su BANKARI, američki i evropski, koji se nisu mogli pomiriti sa Linkolnovom ekonomskom politikom ISKLJUČIVANJA mogućnosti postojanja centralne banke u Sjedinjenim državama. U isto vreme ubistvo je trebalo da zaplaši i ostale političare da se NE SMEJU 273

suprotstavljati svetskom bankarskom establišmentu. Zločinačka ruka međunarodnog bankarskog klana stigla je i ruskog cara Aleksandra II 1881.godine. Njega je ubio nekakav nihilista, navodno zbog sopstvenih ubeđenja. Tako bar piše u istorijskim udžbenicima. Je li im verovati ili ne, prosudite sami... Jer taj isti car podržavao je Linkolna i protivio se ideji formiranja centralnih banaka u državama, teško se time zamerajući londonskom bankarskom lobiju koji je bio "glava" svetske bankarske hobotnice sa bezbroj pipaka... Posle Linkolnove smrti dužnost predsednika je preuzeo potpredsednik Džonson. Nastavio je donekle ideje svog prethodnika u smislu namere da se južne američke države zadrže u Uniji po svaku cenu. 1865.godine donosi Proglas o amnestiji kojim je južnim državama ponuđeno da se vrate u prvobitnu državu i da ispune pri tome nekoliko uslova, od kojih su tri najvažnija: Jug treba da ODBIJE da prizna dugove koje je sam napravio uzimajuću zajmove za rat; Jug treba da PONIŠTI sve zakonske uredbe koje imaju secesionističku prirodu; Jug treba da ukine ropstvo. Obzirom da su Rotšildovi izdašno finansirali Jug u njegovim namerama za otcepljenjem, onaj prvi Džonsonov uslov nije im se nikako dopao. Automatski im je postao "divljač za odstrel". No to novom predsedniku nije bila jedina briga. Na videlo je izašao ugovor koji su Rusi sklopili sa Linkolnom i čija je suština bila da bi Amerikanci trebalo da plate troškove ruske mornarice koji su iznosili fantastičnih 7,2 miliona ondašnjih dolara, a koji su nastali zbog ruske pomoći Severu. E sada... možete “pljuvati” po Rusima, pitajući se kakva je to “pomoć” kada su napravil ugovor na tako veliku sumu? A možete biti i svesni da je Linkolnov cilj, da očuva jedinstvenu državu i monetarnu nezavisnost – imao mnogo, mnogo veću vrednost. U tom smislu, iako za to vreme ogromna suma, ona nije za Linkolna bila tako velika da je ne bi prihvatio. Medjutim, Linkolna više nije bilo, a Džonson, čak i da je hteo da plati ovo, teško je to mogao učiniti zbog nekih američkih zakonskih ograničenja. Rešenje se našlo uz pomoć jednog dela ruske teritorije koji se prostirao na krajnjem severu Amerike - Aljaske! 1867.godine Sjedinjene države OTKUPLJUJU Aljasku od Rusije, i ta trgovina je u stvari pokriće za isplatu velike sume novca Rusiji zbog pomoći njene mornarice. Iako su mnogi američki političari žestoko kritikovali kupovinu ovog, kako su tada govorili, "bezvrednog komada zemlje" Rusi će kasnije gorko zažaliti što su prodali Aljasku. Danas bi "Amerima” i Kanađanima “sedeli za vratom" sa svojim raketama i verovatno bi tok istorije išao u malo drugačijem smeru. Ali... od priča "šta bi bilo kad bi bilo" niko nema koristi. Iste godine kada je Aljaska promenila vlasnika, osnovana je 274

rasistička zločinačka organizacija "Kju Kluks Klan". Ovo, po zlu poznato udruženje, bilo je u stvari produžena ruka "Vitezova zlatnog kruga" i masona. Svoje aktivnosti su uglavnom provodili u južnim američkim državama sejući teror, strah i nesigurnost među crnačkim stanovništvom, ali i belim doseljenicima. U severnim američkim državama koje su važile kao pobednice u Građanskom ratu postojala je u isto vreme jedna radikalna struja koju je neko zvako "radikalima", a neko "jakobincima". Još dok je Linkoln bio živ tražili su da se južne države drastično kazne zbog pokušaja otcepljenja i nisu prezali da preduzmu veoma drastične mere da sprovedu svoju volju. Posle Linkolna ove opasne političke i vojne protuve "nasledio" je Džonson i teško se sa njima nosio. Oni su preteče današnjih tzv. američkih "jastrebova" u Kongresu kojima je, i onda, a i sada - jedino stalo do vlasti! Često sadejstvujući sa Kju Kluks Klanom izazivali su nerede u crnačkim naseljima, nisu prezali i od ubistava - sve zarad ostvarenja svojih ciljeva. Kada je 1875.godine Kongres usvojio Posebni akt o otkupu, po kojem se od 1.januara 1879.godine Linkolnov "greenback" novac mogao menjati za zlato, slom ideje međunarodnog bankarskog establišmenta po pitanju centralne banke - bio je potpun! I kao mrtav, Linkoln je mogao biti zadovoljan - Amerikanci su, bar za neko vreme, bili još uvek zaista slobodni. Tako je to tada izgledalo... Vidimo da ni ratovi nisu mogli lako da nametnu Amerikancima centralnu banku koja je u svim zemljama savremenog sveta ključ, kojim međunarodni bankarski i korporativni kartel drži te zemlje pod kontrolom. (I današnja Srbija sa trenutno važećim guvernerom Narodne banke (čitaj: centralne banke), Jorgovankom Tabaković, POTPUNO JE POD KONTROLOM međunarodnih bankara (iako Narodna banka Srbije od 1945.godine nije privatna banka, a život je započela 1884. Godine kao privilegovana privatna akcionarska ustanova).Uticaj medjunarodnih bankara se ostvaruje postavljanjem za guvernere ljudi koji odano služe medjunarodnom bankarskom kartelu. Najjednostavniji dokaz je panična priča pojedinih medija u Srbiji kako će problemi sa usvajanjem budžeta SAD-a žestoko uticati i na ekonomiju Srbije. Pa da smo nezavisni, da li bi ova "pozorišna predstava" sa usvajanjem američkog budžeta imala baš TOLIKI uticaj na spsku ekonomiju?! U slučaju većih problema sa ekonomijom SADa, a prvenstveno zbog veličine te države, uticaja bi bilo čak i da ceo svet nije u kandžama međunarodnih bankara - prosto zato što postoji velika razmena dobara SAD-a sa ostatkom sveta. No potenciranje i domaćih i svetskih medija da će se desiti ekonomski kolaps (koji je inače, ako se ovako nastavi, jedan dan neminovan), 275

pokazuje da neka velika sila u SAD-u povlači konce svetske ekonomije. To su bankarski sistem i američke Federalne rezerve RAK u telu ekonomije sveta.) Kako su Amerikanci ipak poklekli i dozvolili ovu pošast koja je prevashodno pretnja njima samima, a onda i svima nama? Svi znaju za banke i otprilike čemu one služe. Onaj najočigledniji njihov posao je štednja, gde ljudi donose novac u banku na čuvanje. Za čuvanje novca u banci, ona daje klijentu neku nadoknadu zato što se u međuvremenu koristi tim novcem, i to se zove kamata. No nemojmo se prevariti! Kamata koju banke daju građanima za njihov ulog UVEK JE MANJA od realne dobiti koju banke ostvaruju korišćenjem tog novca - i to bezobrazno manja! Kamate koje banke uzimaju kada one pozajmljuju novac - e, to je druga stvar. Te kamate su BEZOBRAZNO VISOKE, obzirom da je i novac koji su pozajmile došao često “iz ničega”. No, ovim se za sada nećemo baviti, već obratimo pažnju na činjenicu da se štedni ulozi u bankama skoro nikad ne podižu odjednom, tj. procenat ukupno uloženog novca u banke u jednom danu se vrlo malo podiže. Iz takve stanja stvari nastala je bankarska praksa da od količine uloženog novca, banke drže spremno za isplatu klijentima svega 20-25%. Znate onu priču bankara kada hoćete da podignete veću sumu: "Morate nam to najaviti!" Ovo je upravo posledica činjenice da je vaš novac ko zna gde uložen, a da banka servisira klijente složenim kalkulacijama o dospeću isplata. Sve ovo funkcioniše dok se ne desi da ljudi iz nekog razloga "nagrnu" u banke i hoće svi da podignu svoje uloge. Zašto se to dešava? Uzroci ove pojave svima su jasni: nestabilna politička i ekonomska situacija u zemlji, kao i GLASINE da je neka banka, kako se to kaže NESOLVENTNA, tj. da nema novac kojim bi isplatila ulagače. Ako se ovo proširi na veći broj banaka u zemlji, nastaje prava panika u narodu. Ljudi traže novac od banaka, banke traže novac koji su uložile kojekuda u privredu i pozajmile kojekome (poštujući ugovore, ali rigorozno potražujući dospele klijentske obaveze ne ulazeći u refinansiranje istih), oni koji su od banke pozajmili novac gledaju da se što pre reše imovine(kuće, zemljište, sredstva za proizvodnju...) da bi taj novac što pre vratili, jer se boje oscilacija pristiglih râta za otplatu dugova, i dospevanja u teško dužničko stanje. I šta je posledica svega ovoga? Posledica ovoga je da se materijalna dobra, tj. imovina u obliku nekretnina ili sredstava za proizvodnju odjednom nude na tržištu PO VEOMA SNIŽENIM CENAMA. Onaj ko sada ima novaca može veoma jeftino doći do zemlje, stanova, kuća, raznih firmi koje imaju dugove... Bankari, koji su UNAPRED ZNALI da će do svega ovoga 276

doći, a znali su jer su učestvovali u kreiranju ove krize, prvo su novac izvukli na sigurno, a sada se pojavljuju i kupuju jeftinu imovinu onih koji su krizom pogođeni. Ovo smo inače i u Srbiji gledali proteklih dvadesetak godina u skoro svim mogućim varijacijama, a na žalost gledaćemo i u budućnosti. Upravo ovaj sistem sa centralnom bankom kao glavnim manipulatorom novca na tržištu, želeli su Sjedinjenim državama da "uvale" međunarodni bankari iz Londona i nekolicina velikih domaćih bankara u Američkoj revoluciji, zatim tokom rata 1812., i u Građanskom ratu 1861.godine. Amerikanci su bili "tvrd orah" i odolevali su po visokoj ceni, i u životima i materijalnim dobrima, tvrdo se držeći zlatne i srebrne podloge za novac, mada se i zlatna podloga brzo našla u kandžama bankara. Zapravo, želelo se uništenje individualnih američkih bankara koji se nisu uklapali u filozofiju "spekulativnog novca", te su sve vreme krize mnogi od njih bili pod strahovitim propagandnim pritiskom, optuživani da su oni zapravo krivi za sve nedaće. Dakle, da bi se potpuno razumeli čitaoci i pisci ovih tekstova, jasno ćemo podvući: OVI TEKSTOVI NISU PISANI PROTIV BANKARSKOG ZANIMANJA, NITI PROTIV NOVCA. Ovo je pisano sa svrhom da se shvati do čega nas je dovela TEŠKA ZLOUPOTREBA banaka i novca - i ko su krivci za to. Takođe, iako smatramo da moderna ekonomija NIJE NAUKA, već većinom "pretakanje iz šupljeg u prazno", nismo za to da se ekonomisti "ukinu" ili da se proteraju iz savremenog života, već da ti isti ekonomisti shvate jednu važnu stvar: bez unošenja ODRŽIVOSTI i LJUDSKOSTI u svoje kalkulacije, formule i modele - NEĆE NAS BITI! NESTAĆEMO SA LICA ZEMLJE, a dobri Bog će se pobrinuti da se ovde jednog dana pojave neki drugi ljudi koji će razumeti da bez drveća, trave i ostalih biljaka nema opstanka; da bez bakterija i virusa čovek ne može da preživi i da mu to nisu neprijatelji, već upravo najbolji prijatelji; da bez poštovanja izvora, reka, jezera i mora nećemo dugo preživeti; da bez ljudskog odnosa prema životinjama, koje milenijumima trpe naše zlostavljanje, ostajemo sami u svom sebičnom duhu. Znamo da će mnogi od vas misliti da ovo više liči na buncanje i zastranjivanje, ali ovo je naprosto tako, pa ko ima uši - neka čuje. Iluzija pomahnitalih naučničkih umova da će "savladati" Majku Prirodu i načiniti je robom koji će služiti ljudski rod - ostaće zauvek iluzija i pući će kao mehur od sapunice kada za to dođe momenat. Ničim se ne može trajno ovladati, ako se za to nema POŠTOVANJE i RAZUMEVANJE. Današnja nauka i veliki deo čovečanstva izgubili su odavno, i poštovanje i razumevanje prema Prirodi koju je Gospod 277

postavio da ljudima bude POMOĆNIK i UČITELJ, a ne neprijatelj, kako to neke nadmene intelektualne "veličine" danas pokušavaju predstaviti. Do nas zavisi hoćemo li se probuditi iz "sna zombija" kojim nas je međunarodni bankarsko-korporativni kartel uspavao i koji nas koristi slično kao što mi koristimo danas krave, svinje i kokoške. Probudimo se dok još ima vremena i razmislimo šta nam je zaista potrebno u životu, a šta ne. Da li su to "kule i gradovi" ili je to zdravlje, ljubav i poštovanje naše porodice i prijatelja, i zdrava prirodna okolina.

*** Šta se dalje dogadjalo u Sjedinjenim državama? Od ubistva Abrahama Linkolna novac se više nije izdavao bez duga. Bankarima je ostalo još problema koje je trebalo rešiti, a jedan od njih je bilo i pitanje SREBRA! Srebra je u Americi bilo mnogo i vrlo ga je teško bilo kontrolisati za razliku od zlata, koje su medjunarodni bankari već uspeli da stave pod svoju kontrolu. Suštinski, bankarskim protuvama su bile potrebne dve stvari: da uvedu konačno centralnu banku i da novac baziraju na nečemu što oni kontrolišu (dug, ili zlatna podloga, ili oboje). Po oprobanom sistemu monetarnih udara rešili su da plan sprovedu u delo. 1866.godine u opticaju je bilo oko 1,7 milijardi dolara. 1867.godine u opticaju se vrti oko 1,3 milijarde dolara. Prošlo je nekoliko godina i ovaj “trend” se nastavio. 1876.godine u opticaju je bilo svega 600 miliona dolara. Deset godina kasnije, 1886.godine u opticaju je svega 400 miliona dolara. Rezultat: kupovna moć Amerikanca se od 1866.godine smanjila šest puta! 1872.godine je Engleska banka poslala čoveka sa 100.000 funti (oko 500.000 tadašnjih dolara) da podmiti američke kongresmene u cilju povlačenja srebra iz opticaja. Ovo je obavljeno ekspresno: već sledeće godine Kongres usvaja Zakon o kovanom novcu kojim je kovanje srebrnog novca praktično obustavljeno. 1876.godine već je bilo primetno: skoro trećina radno sposobnih nije imala posao, u narodu je počeo rasti nemir i tražen je povratak srebrnog i “greenback” novca. 1877.godine izbijaju nemiri od Pitsburga pa do Čikaga. Ljudi su bili gladni i podivljali, lunjali su u 278

grupama sa bakljama u rukama, tražeći rešenje za svoju tešku situaciju. A šta rade bankari? Sekretar asocijacije bankara, Džejms Bjuel, uputio je jedno pismo kolegama u kome se izmedju ostalog kaže: “...Savetujemo vas da uradite sve što je u vašoj moći da ostvarite kontrolu nad istaknutom dnevnom i nedeljnom štampom, pogotovo nad poljoprivrednom i verskom, radi sprečavanja izdavanja “greenback” novca, kao i da uskratite svaku podršku klijentima koji se ne suprotstavljaju izdavanju vladinog novca, ukidanju Zakona o centralnoj banci, a čime bi narod došao do para i što bi nama bankarima nanelo ogromnu novčanu štetu. Odmah posetite vašeg kongresmena i obavežite ga da podrži naše interese...” Dakle, nije važno što je narod gladan – važni su bankarski interesi! NIŠTA, ama BAŠ NIŠTA se nije promenilo od onog vremena, što se tiče politike bankara! Nemojte dozvoliti da vas moderni ekonomisti prevode “žedne preko vode” pričama o “recesiji i depresiji”, i o tome kako su to “prirodne pojave u poslovnom ciklusu.” To je BRUTALNA LAŽ! KRIZE PRAVE LJUDI! I TO NE BILO KOJI LJUDI, VEĆ MEDJUNARODNA BANKARSKA MAFIJA, koja je danas prisutna u svim segmentima naših života. 1878.godine Kongres ipak usvaja tzv. “Šermanov zakon” kojim je dozvoljeno izdavanje izvesne količine srebrnog novca, te se kriza ublažila. To je samo privremeno odložilo sprovodjenje u delo plana pohlepnih bankarskih moćnika. 1881.godine inaugurisan je novi predsednik, Džejms Garfild. U jednom govoru reći će i ovo: “...Ko god da kontroliše obim novca u bilo kojoj zemlji, apsolutni je gospodar industrije i trgovine. I kad se shvati da se ceo sistem lako kontroliše, ovako ili onako, od strane par moćnika na vrhu, ne treba vam niko da vam objašnjava kako nastaju periodi inflacije i depresije...” Svega neku nedelju posle ovog govora, tačnije 2.jula 1881.godine predsednik Garfild je UBIJEN! U to vreme, kontrola zlata u svetu zapadne civilizacije od strane medjunarodnog bankarskog šljama je bila POTPUNA. Tako je bilo i u Sjedinjenim državama. Manipulacije su time bile sasvim precizne i kontrolisane, dajući po bankare uvek dobar rezultat. Početkom zadnje decenije XIX veka Asocijacija bankara u Sjedinjenim državama spremala se na još jedan monetarni udar. U arhivama američkog Kongresa postoji pismo ove organizacije u kome se jasno kaže: “...Prvog septembra 1894.godine nećemo obnoviti naše pozajmice 279

ni pod kakvim uslovima. Tada ćemo zahtevati naše pare. Uskratićemo prava korišćenja i postaćemo vlasnici hipoteka. Moramo uzeti dve trećine farmi zapadno od Misisipija, takodje na hiljade istočno od reke, i to po našim cenama. Farmeri će postati zakupci, kao u Engleskoj...” Da li vam je jasno o čemu to oni ovde govore? Govore o tome da će svojim monetarnim manipulacijama praktično oteti farme od farmera i napraviti ih potpuno zavisnima od banaka! Okrenite se oko sebe danas i pogledajte šta se dešava u poljoprivredama mnogih zemalja: seljaci su prinudjeni da, pritisnuti suludim idejama o “konkurentnosti”, “progresu” i lažljivim manipulacijama o gladnima u svetu, uzimaju kredite od banaka, ulažu u proizvodnju masovne i otrovane hrane – postajući ovim zavisnici od tih istih banaka i demonskih zakona “slobodnog tržišta”! Postaju praktično robovi! To je jedan od ciljeva današnjeg “novog svetkog poretka” – staviti proizvodnju hrane pod potpunu kontrolu i uništiti mogućnost da se široki narodni slojevi hrane zdravo. Time se zaradjuje na seljacima i njihovoj muci, na trgovini zatrovanom hranom, na “lečenju” ljudi koji se takvom hranom hrane – formira se potpun i zatvoren ciklus apsolutnog izrabljivanja ljudskog bića, od kolevke pa do groba! Dobrodošli u vrli novi svet!

280

“...Video sam po prerijama hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg “vatrenog konja”. Divlji sam i ne razumem kako gvozdeni konj iz koga suklja dim može biti važniji od živog bizona, kojeg mi ubijamo samo da bismo preživeli. Šta je čovek bez životinje? Kada bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Šta god zadesi životinje, ubrzo snadje i čoveka. Sve je u svetu povezano. Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete da učite vašu decu, isto kao što mi učimo našu, da nam je zemlja majka. Što snadje zemlju, snadje i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju, pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku, čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u medjusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano. Nije čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem, čini sa sobom. Čak ni beli čovek, čiji Bog istupi i govori s njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo. Jedno znam sigurno, a to je da će beli čovek morati da shvati: naš Bog je isti Bog. Možda mislite da njega možete posedovati, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju. Ali, nećete! On je Bog ljudi i Njegova je milost jednaka i za crvenog i za belog čoveka. Ova je zemlja njemu sve. Oskrnavite li je, isto je kao kad prezrete njenog Stvoritelja. Belog će čoveka nestati. Možda i pre ostalih plemena. Prljate sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom djubretu. U svom nastojanju gorećete u ognju Boga koji vas je doveo ovamo i sa nekom neobjašnjivom namerom dao vlast nad ovom zemljom i crvenim čovekom. Takva sudbina se nama čini bednom. Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore? Gde su jeleni? Nema ih više. Gde je orao? Odleteo. Pravom življenju je kraj. Počinje borba za opstanak...” Iz pisma jednog indijanskog poglavice američkom predsedniku

281

II deo: RECEPT: Kako se “liberalno”priprema svetski rat (kolonijalno, imperijalno, brutalno i animalno)

IX U prvim decenijama XIX veka britanske trgovinske kuće počele su da odobravaju kredite za potrebe svetske trgovine. Banke u londonskom "City"-ju finansirale su velikim novcem projekte po belom svetu poput gradnje železnica. Železnice su, kako se smatralo, mogle dodatno ubrzati ubiranje zarada iz kolonija. U isto vreme ovi procesi su dovodili i do laganog slabljenja domaće, britanske ekonomije. Ipak, prevlast na moru, prevlast u bankarstvu i kolonijalni posed regiona u svetu sa ogromnim sirovinskim resursima - doveli su do koncentracije strahovite moći u Londonu. Industrija kontinentalne Evrope, a bogami i dobar deo ostatka sveta, MORALI su prihvatati trgovinske uslove utvrđene u Londonu. Te uslove postavljao je "Lloyds", konzorcijum za osiguranje pomorske trgovine i bankarstva. Tako imamo situaciju da engleskim trgovačkim brodovima u to vreme nisu bili potrebni dodatni brodovi za pratnju, jer su ih čuvali besplatno sopstveni brodovi britanske mornarice. Automatski, to je povećavalo konkurentnost prema suparničkim državama, jer su se ostali morali osiguravati, jasno, kod "Lloyds"-a, i morali su plaćati oružanu pratnju. Ako biste tada hteli da finansirate neku veću trgovinu, neminovno vas je put morao pre ili kasnije dovesti u londonski "City", finansijski okrug Londona, gde je najmoćnija Engleska banka imala poslednju reč u svemu. Inače 282

(već smo to opisivali), to je bila privatna banka nastala od jakih finansijskih kuća poput "Barings"-a, "Hambros"- a i "Rothschilds"-a. Ovaj finansijski džin lako je manipulisao najvećim svetskim zalihama zlata, a to je Engleskoj omogućavalo da izvede "udar" na konkurenciju sa jeftinijim engleskim proizvodima na bilo kom tržištu u svetu! Tome se nije mogao niko odupreti. Britanska moć i za najveće neprijatelje nije se u to vreme dovodila u pitanje. 1820. godine britanski parlament donosi jednu deklaraciju, dokument poznat i kao Carinska izjava ili Carinska deklaracija. Sadrži u suštini primenjeno učenje o "apsolutno slobodnoj trgovini" čiji je tvorac Adam Smit, škotski ekonomista. U čemu je suština "apsolutno slobodne trgovine"? Iako je Smitova originalna ideja bila da rad pojedinca u slobodnoj ekonomiji doprinosi opštem blagostanju i da, naizgled haotičan tržišni sistem ima svoju logiku, veliki je problem predstavljao “tajming” (u smislu istorijskog momenta) upotrebe u praksi ideje "slobodne ekonomije", i svakako - koja država je mogla sebi da priušti ove ideje. Pretpostavka je bila i da će se svi tržišni učesnici ponašati u skladu sa opštim dobrom i napretkom. Ali Britanija je ove ideje primenila, ne iz ljubavi prema čovečanstvu, ne iz želje za opštim ljudskim prosperitetom, već iz ljubavi prema zlatu i prema još više moći. Prosto rečeno – ideje Adama su vulgarizovane na najstrašniji način! Sa strahovitom koncentracijom bogatstva i moći, koja je tada već bila vrlo vidljiva, finansijski krugovi oko Engleske banke predviđaju da je momenat da iskoriste situaciju i da "slobodnom trgovinom" slome svu konkurenciju! To baš i nije bila Smitova zamisao, blago rečeno, ali njegova doktrina je ovde iskorišćena na takav način. Ta doktrina se "prodaje" uspešno i danas mnogim političarima iz svih krajeva sveta. Tako se danas svi "kunu" u tržišnu ekonomiju, gledajući da što pre uđu u tržišnu arenu. A kada tamo uđu, brzo uvide da u toj areni važe gladijatorski zakoni: "Ako ja ne uništim tebe, ti ćeš onda mene!" Slabije razvijene zemlje u ovoj utakmici nemaju šta da traže - njihovi potencijali za kompenzovanje "igrarija" moćnih država su mali. Tako se događa da ulaskom u ovu igru te manje države postaju još veći dužnici sa katastrofalnim posledicama po standard stanovništva. Upravo tako se i Srbija "pustila u promet“ na „slobodnom“ tržištu, što narod kaže: "Golim guzom međ` pijane Turke!" Treba li da govorimo kako nam je danas "krasno" u zemlji Srbiji? Brda knjiga su napisana iz oblasti tržišne ekonomije, slobodne 283

trgovine i o još gomili stvari koje uz to idu. Silne magistrature i doktorati su odbranjeni na te teme. Jedino, niko se od tih pompeznih “stručnjaka” nije suštinski bavio pitanjem stepena primenljivosti u praksi ove nauke, sa aspekta pravednosti, humanosti i održivosti u smislu civilizacijskog opstanka. Ako neko i jeste, to je bilo u duhu larpurlartizma. Naravno, mnogi će reći da postoje međunarodne institucije i sudovi koji regulišu nekorektno ponašanje u tržišnoj utakmici, ali to su priče u koje više ne veruju čak ni školska dečica. Jer, svedoci smo kroz istoriju da te "korigujuće" ustanove rade samo za moćne kartele, pardon, korporacije! Vratimo se Britancima. 1846. godine donosi se zakon o opozivu zaštite engleske proizvodnje. Taj zakon je u istoriji poznat kao "Zakon o žitu". Izraz "slobodna trgovina" dobija ovde bukvalno značenje. Trgovina opijumom iz Indije i Turske u Kinu - cveta! Engleske banke na toj trgovini zgrću neverovatne prihode. Britansko Ministarstvo inostranih poslova tako će, kao pomoć u pomenutoj trgovini, za vreme "Opijumskih ratova" od Kine zatražiti da otvori svoje luke za "slobodnu trgovinu". Prvi "opijumski" rat vodio se između Britanije i Kine od 1839. do 1842. godine, i to zbog britanskog agresivnog stava o izvozu opijuma u tu zemlju i manipulacija sa trgovinom srebrom. Kina je, naime, uočila da joj je preko 2 miliona stanovnika postalo zavisno od opijuma, a da je srebra u zemlji sve manje. Pokušala je da prekine sa takvim poslovima, ali to Englezi nisu hteli da dozvole. Celokupnom trgovinom opijumom tih godina rukovodila je Britanska istočnoindijska kompanija. Rat nije doneo Kini ništa dobro. Britanci su dobili eksteritorijalni status, dobili su Hong Kong u vlasništvo, a trgovačke luke Kanton, Ksijamen, Fuču, Šangaj i Ningbo morale su biti otvorene za "slobodnu trgovinu". I još plus, kineska vlada je morala da plati ratne reparacije za uništeni opijum i za ratne troškove Britanaca. Jednom rečju siledžijstvo u esencijalnom vidu. (Baš isto kao što i danas, na primer, Sjedinjene američke države sprovode svoju politiku!) "Zakon o žitu" pomogao je da u Britaniji bogati postanu još bogatiji, a siromašni da budu prinuđeni da prose! I danas mnogi zapadni "teoretičari" ne pričaju o propasti srednje klase, nalazeći sve moguće izgovore za pogubnu i beskrupuloznu politiku svojih vlada, i za poslovanje nezajažljivih korporacija – istovremeno se dobro čuvajući da ne pomenu stvarni uzrok propadanja i osiromašenja širokih slojeva naroda. 284

U ono vreme su britanski poljoprivrednici skoro bili uništeni kontroverznim zakonima. O irskim zemljoradnicima da i ne govorimo. Direktna posledica "Zakona o žitu" bila je da su se Irci počeli masovnije iseljavati, jer se više nije moglo živeti. Čuvena "krompirova" glad 1845. godine samo je pripremila teren da irska poljoprivreda potpuno kolabira po donošenju ovog zakonskog akta. Već tada nastupa borba oko "potrošača", jer britanski i irski poljoprivrednici više nisu mogli svojim cenama poljoprivrednih proizvoda da konkurišu poljoprivrednicima, na primer u Indiji, gde su ovi radili za mizernu nadoknadu. U Britaniji je tada na snazi bio i jedan zakon koji se nazivao Zakon o siromašnima, koji je garantovao najsiromašnijim radnicima malu nadoknadu u visini cene jednog pšeničnog hleba. Obzirom da se cena hleba sada spustila, zbog "slobodnog tržišta", ovi siromasi su sve manje i manje dobijali. U rečnik preduzetnika ušao je pojam "jeftina radna snaga". I ko je u svemu ovome dobro prošao? Zna se: "mamutske" međunarodne trgovinske institucije i trgovačke banke koje su ih finansirale. A u britanskom društvu, poput ovog našeg srpskog danas, sve se više odvajao malobrojni sloj veoma bogatih, od sve brojnijeg sloja veoma siromašnih. Za to vreme, zemlje kontinentalne Evrope, Francuska, Nemačke države i Rusija - odbacuju britanski koncept "slobodne trgovine" ujedinivši se u Carinsku uniju, pokušavajući da dokažu Englezima da je ukupna proizvodnja, a ne trgovinski profit - pravi pokazatelj dobrostojeće ekonomije. Iako se o engleskoj aristokratiji tog doba govorilo kao o najbogatijoj na svetu - u isto vreme stepen siromaštva, obespravljenosti, raznih vrsta bede, ateizma - veći je bio nego u bilo kojoj ekonomski razvijenijoj evropskoj državi. Upitajte se kako to tadašnjim masonima u Velikoj loži Londona nije smetalo? Zar se oni i tada, kao što to tvrde i danas, nisu zalagali za dobrobit širokih masa? Jesu, deklarativno. Baš kao i danas. A sa druge strane su svi imali jake veze u bankarstvu, trgovini i sve razvijenijoj industriji. “Mlatili” su pare i izrabljivali siromašne i bedne, dok su svoje zaludjeno masonsko članstvo najnižeg ranga obmanjivali pričama o “dobrobiti” za čovečanstvo. Engleska aristokratija tog doba (koja je masovno bila u masoneriji) prihvata rado teorije Tomasa Maltusa, engleskog demografa i ekonomiste, koje govore o rastu ljudske populacije u 285

odnosu na rast resursa hrane. Tako, po Maltusu, bolesti, ratovi i katastrofe „dobro dođu“ jer, navodno, eksponencijalni rast populacije ljudskog roda u odnosu na linearni rast proizvodnje hrane neminovno vodi u glad, a pomenute pošasti smanjuju broj ljudi na zemlji „držeći stvari pod kontrolom“. Ove ideje nadživljavaju Maltusa, i čak i danas ima on svojih pristalica, iako mu se teorije nisu baš dokazale u praksi. Treba ovde skrenuti pažnju i na izvesne tendencije u modernoj svetskoj politici koje govore o tome da su neke moćne grupacije na planeti Maltusove teorije shvatile vrlo ozbiljno, i da pokušavaju da ih i danas primene u praksi kroz suptilne vrste modernog genocida (namerno izazivanje masovnih egzodusa i smrti u ratovima, plasiranje poljoprivrednih i industrijskih proizvoda koji izazivaju neplodnost i bolesti, zloupotreba medicine i farmacije, raspršivanje biohemijskih agenasa po nebu i sl.) Da li je zaista tačno da planeta ne može da ishrani povećan broj stanovnika? Logično razmišljajući, obzirom da planeta ima svoju konstantnu površinu i da postoje nekakva preračunavanja u pogledu sadašnjeg načina poljoprivredne proizvodnje - prirodno se nameće zaključak da su resursi planete ograničeni. Međutim, planeta realno ima resurse za trostruko i više stanovnika od ovoga koliko ih ima sada! To znači - za preko 20 milijardi ljudi! Kako je to moguće? Ovakav agresivan, protivprirodan i rasipnički sistem poljoprivredne proizvodnje, sa upotrebom strahovitih otrova - ne vodi nigde! Namećući ovakav poguban način života i rada svetskom poljoprivrednom stanovništvu, teoretičari „preteranog rasta ljudske populacije“ i pristalice Maltusovih baljezgarija, ugradjuju taj misaoni obrazac ljudima kroz obrazovanje i kroz medije, te onda lako nalaze argumente za ove svoje bolesne ideje. Sa druge strane, ako se želi normalan život svih stanovnika na planeti, ovakav nivo svesti ljudi, jednostavno nije dovoljan za to. Uz poštovanje prirodnih zakonitosti i iskorišćavanja resursa na takav način da se oni lako obnavljaju - lagodno može da živi veoma, veoma mnogo ljudi. Jedino što onda ne bi moglo biti "bogatuna", koji zapravo danas i podmeću Maltusove teorije u želji da uvećaju svoje, ionako veliko, bogatstvo. Stanovništvo koje danas živi pretrpano po velikim gradovima, moralo bi se odliti na selo, da gaji svoju hranu, proizvodi njene viškove i da živi ugodno i skromno. Na ljudima je da uzdignu svoju svest o tome šta je njihova prava svrha na planeti. U 286

tom slučaju ni broj, ni rađanje, ni hrana neće biti problem. Ako se to ne dogodi, dobar deo nas će ići na "prinudni odmor" u astralne sfere, da tamo sačeka obnavljanje resursa Majke Zemlje. Engleski liberalizam, kako se opisana ekonomska doktrina u Britaniji toga doba naziva, omiljeni je sistem današnjih velikih multinacionalnih korporacija. Spolja gledano, to i ne izgleda tako. Ali, dubljom analizom njihovog ponašanja u poslovanju, vidimo da je to sasvim tačno. Više od 150 godina ova doktrina nije menjana, jer donosi svojim tvorcima očuvanje i podržavanje njihovih interesa, tj. interesa krupnog privatnog kapitala i moći. Kada se na samom kraju XIX veka počinju pojavljivati ideje "antikolonijalizma" i "antiimperijalizma", britanski moćnici počinju ozbiljno razmišljati kako da održe silno bogatstvo i moć. I smislili su nešto, što funkcioniše i danas - tzv. "neformalno carstvo". Zadržavajući važne kolonijalne posede u Indiji i na Dalekom istoku, počeli su kapital "upumpavati" u današnje Sjedinjene Američke Države, u Brazil i u Argentinu – u nameri da stvore od ovih država teške ekonomske zavisnike. Te države voleli su da zovu "državama partnerima" u kojima oni imaju "sferu uticaja", a koju opet ostvaruju diplomatijom "ravnoteže moći". Primetićete da zapadni političari i danas koriste iste izraze. A kada se sretnu sa vama i kažu kako ste vi za njih potencijalni "partner" - to bi otprilike bilo isto kao kad mesar pevuši prasetu pre nego što će ga zaklati i istranžirati. Kako je XIX vek odmicao, pojačava se i aktivnost Velike masonske lože u Londonu, koja preko svojih podružnica u drugim zemljama obilato propagira anglo-saksonske vrednosti i podmeće gomilu naizgled različitih ideologija, koje imaju jednu zajedničku osobinu cilj da se britanskim interesima tamo omogući dominacija. Britaniji, izolovanoj na svojim ostrvima, sa superiornom ratnom mornaricom, nije bila potrebna nikada neka ogromna kopnena vojska. Dugi razlog je i to, što se toliko napljačkala sa svih strana sveta, da joj nije bilo teško da silnim bogatstvom manipuliše političkim snagama u kontinentalnom delu Evrope. Cinizam, podmuklost, neverovatna dvoličnost i neviđeni utilitarizam - krasili su, a i danas krase engleske političare. Ko ove osobine nema, teško da može uspeti u engleskoj diplomatiji. Širom sveta, večito vlasti gladni, političari su pokušavali da nauče ovu englesku nauku vladanja sa manjim ili većim uspehom, ali to nikome ne ide tako dobro kao 287

Englezima - naizgled suptilno, a u stvari beskrupulozno; na prvi pogled džentlmenski, a u stvari svinjski. Bilo kako bilo, ti ljudi bez skoro ikakvog morala ostavljaju izvestan utisak na pojedince koji su žedni moći, a donekle i na neinformisane i zablesavljene narodne mase. Samo posmatrajmo kako se realizovala britanska kolonijalna uprava. U kolonijalnim zemljama Englezi su saveznike nalazili u najekstremnijim i najzaostalijim elementima domorodačkog društva od kojih su pravili plaćeničku vojsku, a ta vojska je onda u kolonijama održavala “red i mir” prostim terorisanjem lokalnog stanovništva. Zato je genocid oduvek bio sastavni deo britanske okupacije, koja je odisala anglosaksonskim osećajem nadmoći i superiornosti. Taj osećaj se prosto zove RASIZAM! Za Britance je život na njihovim ostrvima oduvek bio kao život u nekoj tvrdjavi. Posledica toga je stav njihovih političara da je sve ono van te tvrdjave – ili resurs, ili neprijatelj! Prema onome “izvan” ne može se, po njihovom mišljenju, imati nikakav moralni odnos, dok se ono “unutra” ima čuvati i braniti po svaku cenu. Do dana današnjeg je ostalo: ono što radi Britanija, to je “bogougodno, moralno i ispravno” (po njihovom stavu, naravno), i ne zasniva se na podeli dobro-zlo, već na podeli korisno-štetno. Političari britanski ne poznaju nikakvo drugo božanstvo osim jednog – BRITANSKI INTERES! Zato mirne duše možemo reći: odrednica britanske politike koja je najbolje opisuje, jeste - AMORALNOST!

IX-a Dakle, "dragulj" engleske diplomatije je cinična doktrina da se sa drugim državama koje su čak bile i pouzdani partneri - nikada ne održavaju sentimentalni i moralni odnosi. INTERES je ono što je svetinja u srcu britanskog diplomate. I to ne interes prema nekakvom nacionalnom mitu, kakav ponekad srećemo kod drugih, već interes da se sačuva moć krupnog kapitala po svaku cenu. A taj britanski kapital je zadnjih decenija XIX veka tekao u pažljivo odabrane zemlje koje ga nisu imale dovoljno. Rekli smo da je jedna od tih zemalja bila i Argentina, gde su se gradile železnice i 288

infrastruktura, a potom je Engleska time upravljala uz dobre koncesije i podanički odnos domaćih političara. Razvijali su se i pomorski centri, luke, gde je sve rađeno da bi britanskoj trgovini bio olakšan posao. Kada bi zemlja domaćin shvatila da se pretvorila u ekonomskog roba, bilo bi već kasno. Reklo bi se da je ovo ponašanje Britanije poput virusa, jer engleski liberalizam upravo to i jeste agresivni virus! Argentinski izvoz, koji su činili većinom govedina i pšenica, udvostričio se, a u isto vreme spoljni dug Argentine se povećao 7 puta! Argentina postaje pravi dužnički vazal britanskog kraljevstva! 1882. godine britanske trupe okupirale su Egipat. Naravno zbog Sueckog kanala, jer su se plašili da ne padne u francuske ruke. Iz istog razloga britanske trupe su bile prisutne i u Južnoj Africi. Sve za monopol britanske "sobodne" trgovine! Nekako u to vreme britanska obaveštajna služba, Intelidžens Servis, dobija strukturu koja jasno ukazuje na visoku povezanost najvećih bankara i finansijera, direktora ključnih industrijskih preduzeća – svih njih sa špijunskim organizacijama. Primer za to je svakako ser Čarls Džouslin Hambro koji je bio direktor Engleske banke od 1928. do 1963. godine, kada je i umro. Za vreme Drugog svetskog rata Hambro je bio izvršni direktor Službe za specijalne operacije britanske tajne policije (SOE), pri jednom ministarstvu britanske vlade. Ova organizacija je obučila i postavila ljude od kojih će posle rata nastati Centralna obaveštajna agencija u SAD-u danas po zlu poznata CIA. Vilijem Kejsi, Čarls Kindelberger, Volt Rostov, Robert Rosa - samo su neka od imena tih ljudi. Robert Rosa je kasnije bio i zamenik ministra finansija u vladi američkog predsednika Kenedija. Kako je radio tadašnji Intelidžens Servis? Klasičan sistem špijuniranja sastoji se u tome da se u stranim prestonicama napravi tajna organizacija preko koje se izvlače podaci od interesa. Britanskoj tajnoj službi ovo je bilo suviše naivno. Počevši od direktora, koji je i sam bio deo špijunske mreže, po gradji vrlo sličnoj strukturi masonerije - u ovu špijunsku mrežu bili su uključeni bankarstvo, pomorska trgovina, velike industrijske kompanije i na kraju sama britanska vlada! Obzirom da je tajnost bila na visokom nivou, ova britanska obaveštajna služba sa lakoćom je manipulisala sa svime što bi joj došlo pod ruku - od domaćih "problemčića", do ekonomija stranih zemalja! Ipak, u ovom "savršenom" sistemu vladavine negde od 1870. godine počinju problemi. Doktrina "slobodne trgovine" je bila utemeljena na pretpostavci da će britanski uticaj biti toliko jak, da će prosto primorati vodeće trgovinske ekonomije tog doba da 289

takođe prihvate ovaj koncept. Ali, kao što to vidimo često iz istorije, nije baš tako lako sprovesti potpunu i savršenu globalnu dominaciju, tačnije - TO JE NEMOGUĆE! Neke velike zemlje ipak su uspele da se odupru britanskom nasrtaju. 1873. ekonomska kriza pogađa ozbiljnije britansku ekonomiju. Strane zemlje koje su u Engleskoj banci držale zalihe zlata počinju da ih povlače. To dovodi do sloma nekih bankarskih kredita u "City"-ju, a Englesku polako zahvata panika. Zaustavimo se ovde, za momenat, i razmislimo koliko je zapravo nestabilna građevina zvana engleski liberalizam. Iako je svojim tvorcima i njihovim današnjim imitatorima doneo veliko bogatstvo, potezi malog broja ljudi koji imaju pristup polugama moći, mogu ovaj sistem za vrlo kratko vreme dovesti na ivicu propasti. A tada nastupa teška katastrofa koja skoro jedino pogađa one koji imaju malo i najmanje. Iako je ova zver krupnog kapitala moćna, ona ima i svoje velike slabosti. Od ključne je važnosti za opstanak ove civilizacije danas, da se ova povampirena zver uništi! Opet, ako bi većini na ovu izjavu mogla pasti na pamet revolucija, oružana pobuna, ustanak ili nešto slično - bojimo se da sa ovakvom svešću ljudskom to ne bi donelo očekivani rezultat. Dok se kod većine ljudi ne formira stav da je ljudsko biće kosmos u minijaturi, da ne možemo očekivati dobro u svom životu ako sami sejemo zlo i da nema dobra u životu jedne zajednice (porodica, opština, država) ako većina u toj zajednici ne nosi dobro u sebi i shodno tome se i ponaša – sve dotle će današnji maskirani liberalni kapitalizam biti u prednosti. Mi u Srbiji možemo "drvlje i kamenje" sručiti na Miloševića, Draškovića, Šešelja, Dačića, Nikolića, Pajtića, Čanka, Jovanovića, Vučića, Babića, i mnoge, mnoge njihove kolege političare - ali je činjenica da su oni iz naše sredine "iznikli". Hoćemo da kažemo, ako oni ne valjaju - nije li logično da se upitamo: "Valjamo li mi? Kakve su nama životne vrednosti? Šta volimo, a šta ne? Kako je moguće da iz "nebeskog" naroda izađu na političku pozornicu u tolikom broju tako loši ljudi?" Naravno da se može govoriti o agresivnosti i gladi za vlašću onih koji ulaze u politiku, te u skladu sa tim i o neminovnosti da takvi ljudi i dođu na vlast. Međutim, time se ne možemo ni tešiti, ni biti zadovoljni, jer njihov "uspeh" kao političara pokazuje da je narod u celini izgubio orijentir ka svojoj dobrobiti i da "luta" po bespućima prolaznih i nakaznih “vrednosti”. No da se vratimo u stari London koji je bio zabrinut zbog ekonomske krize. Već smo pominjali da se moć britanske imperije nije bazirala na 290

jakoj industriji i jakoj poljoprivredi, već na jakim finansijama i jakoj međunarodnoj trgovini. Pohlepa je i ovde ključni razlog problema. U želji da Engleska banka bude najbolji izbor za čuvanje novca i zlata, kamate su bile nešto veće nego u drugim velikim evropskim bankama. To jeste dovelo do toga da se ogroman kapital koncentriše u britanskim bankama, ali je dovelo i do propadanja sopstvene industrije i sopstvene poljoprivrede. Nezaposlenost je bivala sve veća. Poljoprivreda je umirala lagano. Izvoz čelika, gvožđa i uglja je padao. Na prelazu dva veka postalo je jasno da, što se tiče industrije, Britanija više nije najveći igrač. Zemlje kontinentalne Evrope, na čelu sa Nemačkom, štitile su se koliko su mogle od britanskog eksperimenta sa "slobodnom" trgovinom" (mada je i kod njih bilo pokušaja da se taj model usvoji) i uspele da krenu u sopstveni razvoj. Ponovo su se Englezi počeli premišljati kako da zadrže premoć i bogatstvo. U međuvremenu u "veliku igru" ulazi jedna, do tada malo poznata, sirovina - NAFTA! Englezi su takodje primetili da Nemačka industrija postaje sve veća sila u Evropi. Prvo se pojavila nemačka moderna trgovačka i vojna pomorska flota, a onda i težnja Nemačke da uspostavi železničku liniju od Berlina do Bagdada. Bila je to otvorena pretnja britanskom hegemonizmu.

IX-b Jedan od onih koji su stekli ogromno bogatstvo u američkom Građanskom ratu je bio i otac Dž.P.Morgana, Džunijus Morgan, a to je uspeo tako što je krijumčario robu za potrebe Juga koji je bio u pomorskoj blokadi. Već smo pominjali da je ta roba po stizanju na odredište bila astronomski skupa, te je krijumčarima donosila takođe astronomsku zaradu. Morganov "tatica" tako je za svog sina obezbedio sve ono što bogataškom sinu sleduje - vrhunsko obrazovanje u Nemačkoj i život "na visokoj nozi", uz obavezno usađenu svest o "pravu jačeg" kao jedino merodavnom pravu na planeti Zemlji (opšteprihvaćena filozofija “bogatuna” od kada je sveta i veka). Tata je sina uveo i u svet Rotšildovih, jer je i sam radio za njih, a sve to je dovelo da Dž.P.Morgan postane jedna od bogataških protuva poput njih i Rokfelerovih. Dž.P.Morgan je pomagao Rokfelerove (nafta), Edvarda Harimana (železnički magnat), Endrju Karnegija (čelična industrija), a sa Edvardom Grinfelom 291

(direktor Engleske banke) bio je veoma blizak. To su ljudi koji su dali ogroman doprinos tome da sve više područja ovog sveta danas liči na neke paklene sfere. I sam Morgan je bio “čedo” mahinacija i špekulacija, te kada je umro, ispostavilo se da mu imovina vredi svega par miliona dolara, dok je ogroman kapital bio u obveznicama koje njemu nisu pripadale, već njegovim “poslovnim partnerima”. Šta je Dž.P.Morgan mogao drugo želeti, nego da Sjedinjene države konačno dobiju privatnu centralnu banku preko koje će onda njegova "braća po novcu" iz Londona moći da ostvaruju svoje interese i u bivšim američkim kolonijama. U tom smislu on je 1869.godine otišao u London gde je sa kompanijom "N.M.Rotšild" dogovorio osnivanje jedne njene ispostave, a koja je poznata pod imenom "Northern Securities". Prvi efekat ove saradnje je došao već 1893.godine. Tada su lokalne banke širom zemlje dobile jedno cirkularno pismo, poslato iz Nacionalnog bankarskog udruženja, gde su Morgan i ostali međunarodni bankari imali jako uporište, i između ostalog u njemu je kratko i jasno pisalo: "...Vi ćete smesta povući jednu trećinu vaše gotovine i polovinu vaših zajmova..." Ovo pismo postalo je kasnije poznato kao "Cirkular panike iz 1893." zato što je zaista i izazvalo paniku. Za kratko vreme Sjedinjene države su upale u krizu. Bilo je jasno da se ovim želeo napraviti pritisak na poslovne ljude, koje je veštački izazvana kriza najviše pogodila, a u cilju njihovog navodjenja da oni naprave pritisak na Kongres, kako bi se doneo zakon koji bi najviše odgovarao bankarskom establišmentu. Znači, prvo se namerno izazove nevolja, a onda ti koji su je izazvali idu okolo i prave buku, kako bi trebalo doneti zakone (koji baš njima najviše odgovaraju), a koje vešto predstavljaju kao rešenje problema koji su sami izazvali. Da se ovo nije ništa promenilo do danas, govori i rušenje kula Trgovinskog centra u SAD-u 2001.godine, gde je taj zločin (izrežiran od CIA-e i muslimanskih terorista, a pod okriljem međunarodnog bankarsko-korporativnog lobija) bio način da se u SAD-u masovno izazove strah i opravda uvođenje zakonskih mera koje teško narušavaju osnovna prava i slobode američkih građana. Drugi primer je moderna medicina i moderna farmaceutska industrija, koje u smrtonosnom sadejstvu satiru stotine hiljada ljudi godišnje "lečeći" ih od posledica masovnog trovanja hranom, vodom i vazduhom, a to trovanje organizuju i sprovode ljudi koji imaju odlučujuću reč upravo u usmeravanju medicinskih istraživanja i proizvodnji modernih lekova. Prosto rečeno, danas "koze čuvaju kupus", "piromani gase požare", a "vukovi su dadilje jagnjadima". Američki Kongres 1894.godine podleže pritisku i usvaja tzv. Tarifni 292

akt, u kome su bili ugrađene dve smernice: potreba za centralnom bankom i pritisak na srednju klasu putem oporezivanja prihoda. Ali Vrhovni sud Sjedinjenih država glatko ODBACUJE ovaj zakon kao NEUSTAVAN. U tom momentu, a to beše 1900.godina, administracija američkog predsednika Vilijema Mek Kinlija OTVORENO OPTUŽUJE onaj "Northern Securities" za kršenje antitrustovskih zakona. Mek Kinli je skupo platio ovu hrabrost: UBIJEN JE, a na njegovo mesto dolazi potpredsednik Teodor Ruzvelt. "Northern Securities" se više nije smeo pominjati, a 1904.godine Ruzvelta ponovo biraju za predsednika kao čoveka odanog interesima finansijskog lobija. Inače Teodora Ruzvelta pominju i po antimonopolskom zakonu iz 1902.godine koji je navodno razbio neke velike monopole u Sjedinjenim državama kao što je, na primer, Rokfelerov “Standard Oil. Ali iako i danas ima naivčina koji bubaju iz lažljivih knjiga o tome kako je Teodor Ruzvelt bio antimonopolista – istina je sasvim drugačija. “Tedi” Ruzvelt je u suštini bio poslušno kučence medjunarodnih bankara koje je samo povremeno izvodilo predstave za američku javnost, kao oni psići u cirkusu. Upravo je to bio slučaj sa “Standard Oil”-om, kada je ta kompanija razbijena na sedam kompanija, koje su i dalje kontrolisali u potpunosti Rokfeleri!? “Mi radimo vas, vi radite nas, u radu je spas!” To je otprilike bila suština Ruzveltovog “antimonopolskog” zakona. Ranije smo već pomenuli još jednu kreaturu od čoveka, koja je služila ciljevima međunarodnih bankara. To je pukovnik E.M.Haus. Ovaj čovek se nije stideo da objavi čak i knjigu pod nazivom "Filip Dru", gde glavni junak učestvuje u zaveri koja ima za cilj rušenje ustavnog poretka Sjedinjenih država - a da kasnije da izjavu kako ta knjiga formuliše njegova "etička i politička verovanja". Između ostalog, pukovnik Haus u pomenutoj knjizi predviđa i revoluciju u Rusiji, što će se kasnije zaista i dogoditi, i gde će zaživeti jedan umobolni poredak koji je ubio milione ljudi. Haus priprema vredno teren za predsedničke izbore 1912.godine, kada na vlast dovodi Vudro Vilsona. Da je Vilson bio "miljenik" bankarskog lobija ne treba ni sumnjati, jer je kao Hausov "privezak" potpuno delio njegova uverenja i bio mu neka vrsta učenika. Vilson će jednom dati izjavu: "Hausove i moje misli su jedno." A onda, znatno kasnije, kada se već potpuno razočarao i shvatio kakvu je štetu napravio potpisujući Zakon o Federalnim rezervama 1913.godine, još intrigantniju: "...Mi smo postali jedna od najgorih vlada, jedna od najkontrolisanijih vlada u civilizovanom svetu. Mi nismo više vlada slobodnog mišljenja, nismo više vlada izabrana većinom glasova, već smo vlada mišljenja i prisile male grupe dominantnih ljudi... Neki od 293

najznačajnijih ljudi u SAD-u iz oblasti privrede i industrije se BOJE NEČEG. Oni znaju da postoji negde sila koja je toliko organizovana, toliko tajanstvena, toliko oprezna, toliko povezana, toliko potpuna i toliko ubedljiva, da je bolje ne govoriti glasno o njoj kada je napadaš..." Ne treba biti genije da bi se shvatilo o kojoj to "tajanstvenoj sili" priča Vilson. Sama izjava izražava istovremeno strah, divljenje, gnušanje, osudu i jasno pokazuje da su, i Vilson i Haus, i mnogi drugi uticajni ljudi toga doba koji su se zalagali za privatnu centralnu banku - bili zapravo članovi spekulativne masonerije oblikovane 1717.godine u Velikoj loži u Londonu. Sledi jedna Hausova izjava: "Tokom poslednjih petnaest godina bio sam u blizini centra stvari, iako je svega nekolicina ljudi posumnjala u to. Ni jedan značajan stranac nije došao u Ameriku, a da nije razgovarao sa mnom. Bio sam blizak sa pokretom koji je nominovao Ruzvelta." Više je nego jasno da je i Ruzvelt bio samo još jedan u nizu američkih predsednika "marioneta" koje su služile interesima međunarodnog bankarskog lobija. Početkom 1907.godine Dž.P.Morgan otputovao je u Evropu i uglavnom se "šetkao" između Rotšildovih bankarskih ogranaka u Londonu i Parizu. Pet meseci su ovi ljudski izrodi kovali planove kako da konačno slome američki otpor prema centralnoj banci i da uspostave konačno svoju dominaciju. Odmah po povratku u Ameriku, Morgan je počeo širiti glasine da je "Knickerbocker Bank" u Njujorku NESOLVENTNA, tj. da nema novca da izmiri ulagače. Ne sumnjajući u Morganove informacije, počinje panična navala na banku, a sve to po već opisanom sistemu. Navala i panika počinje se širiti i na druge banke i rezultuje krizom te 1907.godine, tačnije rušenjem berze. Na hiljade malih banaka je nastradalo, jer su bile nelikvidne. Neke su imale svega 1% rezervi, upravljajući se sumanutim modelima bankarstva sa “delimičnom rezervom”. Odmah počinje i propaganda koja je tvrdila da se više "ne može verovati bankama koje imaju ovlašćenja od pojedinih država Federacije", već da se mora ustanoviti centralna banka koja bi "garantovala stabilnost". Pokazalo se ovim da je Morgan bio dostojan da sedi za istim stolom sa Rotšildima. Jedan istoričar, Frederik Luis Alen, napisao je u časopisu "Lajf" između ostalog i nešto o ovoj Morganovoj "igri": "...pojedini hroničari došli su do genijalnog zaključka da je Morgan iskoristio nestabilne uslove tokom jeseni 1907.godine da bi pripremio paniku, kojom je zatim mudro rukovodio, tako da je uništio rivalske banke, a učvrstio nadmoć banaka u svojoj orbiti..." Pošto se tu i tamo počelo "šuškati" da Morgan ima veze sa krizom, 294

Vudro Vilson, tadašnji predsednik Prinston univerziteta, javno brani Morgana i kaže: "...Sve ove neprilike mogu se izbeći ukoliko naimenujemo komitet sastavljen od šestorice ili sedmorice ljudi okrenutih ka opštem dobru, kakav je recimo Dž.P.Morgan, koji bi vodili poslove ove zemlje..." Predložena osoba koja je ovde označena kao čovek "okrenut ka opštem dobru", tj. Morgan, bio je glavni krivac za postojeću krizu, a Vilson ga predlaže da tu krizu rešava!? A Morgan je tu krizu ponudio da reši tako što će lepo naštampati novac bez pokrića, a što mu teško korumpirani Kongres i odobrava. Naštampao je 200 miliona dolara, u suštini gomilu bezvrednih papirića, a onda je sa tim “novcem” krenuo da kupuje robu i plaća usluge, a deo je poslao i svojim filijalama da ga pozajmljuju sa kamatom. Čisto američko ludilo! Za američki narod ovo je bilo kakvo-takvo rešenje, te su u svojoj blentavosti ljudi povratili poverenje u banke, ni na momenat ne shvatajući da su ovakvim razvojem dogadjaja bankari samo dodatno učvrstili svoju moć. Vudro Vilson će pozdraviti Morgana kao “spasioca”, a bankari će ga dovesti na predsednički položaj. “Ja tebi – ti meni!” Bilo je ovo previše. Amerikanci behu već umorni od ratova i maltretiranja koja su im priređivali međunarodni bankari i bili su spremni da konačno prihvate centralnu banku, jer su im propagatori te ideje toliko to “sipali u mozak”, da su ljudi to počeli prihvatati skoro na silu. (Sličnu situaciju imamo danas u Srbiji, u vezi sulude ideje pridruživanja EU – “Evropska unija nema alternativu!”.) Baš se opisana kriza iz 1907.godine pominje u udžbenicima ekonomije kao jedan od glavnih povoda da se osnuju Federalne rezerve, trućajući kako se to moralo dogoditi zbog “alarmantne situacije sa bankama” i kako je “narodu bilo svega dosta”!?? A ta najobičnija prevara Dž.P.Morgana i njegove bankarske “bratije” prosto se uzima kao nešto što se dogodilo “prirodno”, jer, zaboga, takvi su “ekonomski zakoni” i “normalno je” da se dešavaju i takve stvari. Ogavno je i bedno, i nedostojno ljudskih bića sve ovo. Jasno se dalo pratiti da se od 1863.godine, kada je donet Zakon o bankarstvu, serijom inflatorno-deflatornih kretanja, tj. namerno izazvanih kriza, želelo poručiti američkoj javnosti: “Vidite šta se dešava kada nemamo centralnu banku!” Ruzvelt je 1907.godine doneo i jedan zakon kojim je utvrdjeno formiranje Nacionalne monetarne komisije, tela čiji je zadatak bio da izučava probleme u bankarstvu i da u skladu sa tim daje preporuke Kongresu. Naravno, u toj komisiji sedeli su mnogi Morganovi 295

prijatelji i saradnici, dok je predsedavajući bio Nelson Oldridž sa ostrva Roud, gde su živele najjače bankarske porodice. Bio je (obavezno) i mason. Oldridževa kćerka bila je udata za Džona D. Rokfelera i iz tog braka rodjeno je pet sinova: Džon, Nelson, Lorens, Vintrop i Dejvid. Čim je Nacionalna monetarna komisija počela sa radom, Nelson Oldridž odlazi u Evropu na “konsultacije” sa evropskom bankarskom bandom (Rotšildi i ostali) i boravi u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj. Ovaj njegov “izlet” u trajanju od dve godine koštao je oko 300.000 tadašnjih dolara, što je danas otprilike nekoliko miliona u istoj valuti! Kada se dobro izrazgovarao i izdogovarao sa bankarskom mafijom, vratio se u Sjedinjene države, taman na jedan izuzetno važan sastanak. Tačno 22.novembra 1910.godine nekoliko najvažnijih ljudi iz sveta finansija ušlo je u Oldridžev privatni voz(!) i otputovalo u pravcu ostrva Džekil, blizu obale Džordžije – U STROGOJ TAJNOSTI! Osim Oldridža, tu je došao Abram Pjat Endrju (pomoćnik sekretara finansija Sjedinjenih država), Frenk Artur Vanderlip (predsednik “Kuhn-Loeb National City Bank” iz Njujorka), Pol Varburg (partner u investicionoj firmi “Kuhn, Loeb&Company” koja mu je dala 500.000 dolara da bi podmićivao okolo i lobirao za uvodjenje centralne banke; inače mu je u firmi partner bio Jakob Šif, unuk onoga Šifa što je delio kuću sa Rotšildima u Frankfurtu, a u tom trenutku je Jakob Šif bio suviše “zauzet” plasiranjem blizu 20 miliona dolara preko britanske obaveštajne službe i drugih kanala, da bi se izazvala revolucija u Rusiji), Henri Dejvidson (stariji partner Dž.P.Morgana), Čarls Norton (predsednik Morganove “First national Bank of New York) i Bendžamin Strong (predsednik Morganove “Bankers Trust Company”). Sastanak se odvijao u Morganovom lovačkom klubu i bilo je sasvim jasno da su ovde Oldridž i Vanderlip predstavnici Rokfelerovih, Norton i Strong ispred Dž.P.Morgana, a Pol Varburg ispred Rotšildovih i (posredno) ispred jezuitskog dela Katoličke crkve koji je držao ogroman kapital. O ovom "društvancetu finih bankara" i sastanku koji je održan, pisao je kasnije jedan od učesnika - Frenk Vanderlip, a to je preneo “Saturday Evening Post” u izdanju od 9.februara 1935.godine: "...Godine 1910. bio sam tajanstven i skrivao sam se kao neki zaverenik. Ne mislim da je preterivanje ako o našoj tajnoj misiji na ostrvu Džekil govorim kao o prilici kada je stvorena koncepcija onog što će kasnije biti Sistem federalnih rezervi. Bilo nam je rečeno da zaboravimo naša prezimena. Dalje nam je saopšteno da treba da izbegnemo zajedničku večeru u noći našeg odlaska. Instruirani smo da što neprimetnije, jedan po jedan, dođemo na stanicu u Nju 296

Džerziju, na obali Hadsona, gde nas je čekao spreman privatni vagon senatora Oldridža, prikačen na začelju kompozicije koja je išla na jug. Kada smo se napokon ukrcali u taj privatni vagon, počeli smo da se pridržavamo tabua koji se odnosio na naša prezimena. Znali smo da ništa ne sme da procuri, jer će u protivnom naše vreme i naši napori biti uzaludni... Da smo bili otvoreni i da se znalo da se naša grupa sastala i napisala Zakon o bankama, taj zakon se nikad ne bi usvojio od strane Kongresa..." Potpuno je jasno iz ovog dela priče Vanderlipa da su se akteri stvaranja Sistema federalnih rezervi SKRIVALI od javnosti i da je svima njima rukovodio NEKO ODOZGO... - naravno, nije Gospod u pitanju, već idioti koji bi da Ga zamene i odstrane iz ljudskih života "novokomponovani" MASONI, među kojima su bili SVI oni koji su činili međunarodni bankarski lobi. Osim toga, nije ovo bio samo sastanak o Federalnim rezervama. Slobodno se može reći da su nabrojani predstavnici najmoćnijih ljudi u svetu finansija tog doba, na ovom sastanku i formalno utvrdili principe na kojima će počivati MEDJUNARODNI BANKARSKI KARTEL. Njihova zamisao je bila da kontrolišu kapital na globalnom nivou i da OMOGUĆE ŠTAMPANJE NOVCA PO POTREBI, BEZ OBZIRA ŠTO NE BI IMAO POKRIĆE U NEČEM REALNOM. To je dobilo naziv "elastična monetarna politika", a ovakav novac - "spekulativni" novac. Sa ovim nazivima su krenuli u pridobijanje američkih kongresmena. Ovi predstavnici krupnog kapitala nisu u suštini smislili ništa novo. Još u Ujedinjenom Kraljevstvu, u okviru prve privatne centralne banke u Londonu - "Bank of England", osnovane 1694. godine, ideja da se može manipulisati vrednosnim papirima (novac) sprovedena je u praksu. To se radilo nezavisno od toga imaju li ti vrednosni papiri realno pokriće u zlatu ili srebru, ili ne. Kasnije se to proširilo i na kolonije i njihove centralne banke. Istina, još u Amsterdamu, u prvoj polovini XVII veka eksperimentisalo se sa ovim modelom, ali takva bezočna i dosledna primena ove bankarske prevare tek je u Engleskoj postala jedini način rada. Sa Amerikancima ovo nije bilo lako sprovesti. Poznata je i izjava američkog predsednika Endrjua Džeksona, koji će o ideolozima “nepokrivenog” novca reći: “...Vi ste jazbina guja i lopova. Moja je namera da vas isteram odavde, i tako mi Boga, isteraću vas!...” Po "Zakonu o zlatnom standardu" iz 1900. godine, privatni američki bankari mogli su emitovati (štampati) robne potvrde (u suštini novac) SAMO AKO SU IMALI POKRIĆE U ZLATU ILI SREBRU! Obzirom da potpuna kontrola zlata od medjunarodnog bankarskog kartela tada još uvek nije bila baš potpuno ostvarena, ovaj posao je 297

za bankare bio solidan i siguran, i odvijao se tako što je donosilac takvih robnih potvrda, ili dolara - MOGAO DOBITI ZAUZVRAT TAČNO ODREĐENU KOLIČINU ZLATA ILI SREBRA! Zato su se dolarske novčanice iz tog doba zvale "zlatni i srebrni dolari". "Zakon o zlatnom standardu" uveo je američki predsednik Mekinli, 1900. godine, a već 1901. godine je UBIJEN! Navodno, od strane nekog anarhiste jevrejskog porekla. Bilo kako bilo, za predsednika dolazi Teodor Ruzvelt, koji je ubijenom predsedniku Mekinliju bio potpredsednik. Znate li šta mu je bio jedan od prvih predsedničkih poteza? UKINUO JE "Zakon o zlatnom standardu"! No sada, posle sastanka na ostrvu Džekil, formalno osnovani medjunarodni bankarski kartel je imao u Sjedinjenim državama još jedan problem. To je znatan udeo na tržištu velikih nacionalnih banaka, koje njima nisu nikako bile po volji. Od 1910.godine pa u narednim godinama broj banaka se popeo na preko 20.000! Do 1913.godine samo su oko 30% banaka bilo nacionalno i držale su nešto preko 50% svih uloga. Bankarski kartel je morao da nove banke, koje su počele nicati kao “pečurke posle kiše”, prosto stavi pod svoju kontrolu. Dalje, počeo se primećivati još početkom XX veka jedan “trend” vrlo nepovoljan za medjunarodni bankarski lobi: velike i jake firme (korporacije) počele su sve više novca ulagati iz sopstvenog profita, a sve manje uzimati kredite od banaka. Time je američka privreda bila sve nezavisnija, a to medjunarodni bankari nisu smeli nipošto dozvoliti. Kako god da se okrene, za Morgana, Rotšildove i Rokfelere rešenje je bila jedino privatna centralna banka koja će biti pod njihovom kontrolom! Podozrevajući prave namere međunarodnog bankarskog kartela, mnogi bogati Amerikanci tadašnjeg vremena nisu se dali prevariti i oštro su se usprotivili idejama "elastične monetarne politike" i "spekulativnog novca", koje su neminovno vodile do formiranja jednog monetarnog centra - Federalnih rezervi SAD-a. Trojica od takvih, ujedno i najbogatiji ljudi u Americi, a možda tada i na svetu (osim Rotšildovih, naravno), bili su: Džon Džejkob Astor, Isidor Štraus i Benjamin Gugenhajm. Imovina Džona Astora se oko 1911. godine procenjivala na oko 500 miliona REALNIH DOLARA (ako je takvo nešto kao “realni dolar” uopšte postojalo), a ne nekakvih fiktivnih berzanskih vrednosnih papira. U pozadini njegovog bogatstva ležala je trgovina krznima koja je još njegovom pradedi donela bogatstvo. Sa svojim rođakom, Vilijemom Valdorfom Astorom, finansirao je izgradnju čuvenog hotela "Valdorf-Astorija". Isidor Štraus je bio vrlo bogati vlasnik robnih kuća "Mecy`s". 298

Benjamin Gugenhajm je bio naslednik nekoliko rudnika zlata, srebra i bakra. Ono što je zajedničko za ovu trojicu američkih bogataša je da su se OŠTRO SUPROTSTAVLJALI FORMIRANJU FEDERALNIH REZERVI u SAD- u! Bili su američki NACIONALISTI, a ne GLOBALISTI! Poznata je Astorova izreka: "America first!" (u smislu: Amerika je na prvom mestu!). Sasvim je izvesno, da su poživeli, sigurno bi se oduprli i ulasku SAD-a u Prvi svetski rat. Jasno je da ovakvi stavovi vodećih američkih bogataša NISU ODGOVARALI međunarodnim bankarima i biznismenima (Rokfeler, Morgan, Rotšild, jezuitski fondovi Katoličke crkve i drugi). Ali - SLUČAJNO su se ova trojica bogataša ukrcala na prekookenaski brod "TITANIK", baš u ISTO VREME. U sefovima "Titanika" SLUČAJNO je bilo dosta "zlatnih" i "srebrnih" dolara koji, posle nesreće, nikada nisu mogli biti razmenjeni za zlato i srebro. "Titanik" je SLUČAJNO bio opremljen sa belim signalnim raketama, a ne sa crvenim koje se ispaljuju za slučaj opasnosti. SLUČAJNO je na brodu bilo manje čamaca za spasavanje nego što treba. SLUČAJNO osmatračnica broda nije imala durbin, te sasvim SLUČAJNO brod udara u ledeni breg, i SLUČAJNO niti jedan od pomenute trojice bogatih Amerikanaca - ne preživljava nesreću! Beše to u aprilu 1912. godine. Pretpostavimo da je sve ovo ZAISTA zbir slučajnosti. “Malo” sumnjivo, ali šta je tu je. Međutim, istraživanja olupine "Titanika" koja je sproveo Robert Balard, pomorski istraživač, 1985. godine, a 2005. godine i istraživači koje je finansirao "History Channel" - govore SASVIM DRUGAČIJU PRIČU od one koja je decenijama bila opšteprihvaćena, a naravno, drugačiju i od Džejmsa Kamerona, reditelja zadnje verzije filma "Titanik". Zvanična verzija propasti "Titanika" kulminirala je u ovom poznatom filmu, gde se sa jedne strane režiser ograđuje izjavom: "Likovi, mesta i događaji u ovom filmu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim događajima ili ličnostima, živim ili mrtvim, sasvim je slučajna." Sa druge strane Holivud u njegov film ulaže 200 miliona dolara i trudi se da napravi neverovatno ubedljivu priču koja se (SLUČAJNO) u potpunosti poklapa sa zvaničnom verzijom nesreće. Ono što se ne uklapa u sve to je da se brod očito raspao na TRI DELA, a NE na DVA; da se korito broda ODVOJILO OD KRME I PRAMCA, što je brodu dalo svega dvadesetak minuta (a ne dva sata), sve sa putnicima i posadom, da se evakuiše; da se u blizini kotlarnice, na delu korita, nalazi oštećenje koje SAMO EKSPLOZIJA 299

može da napravi. Previše je nerazjašnjenih detalja u nesreći "Titanika" koji jednostavno ostaju takvi. Nemoguće je upreti prst u nekoga i okriviti ga, ali postoji osnovana sumnja da nesreća "Titanika" NIJE SLUČAJNA. Kada je nedavno objavljena tajna arhiva masona, gde je popisano preko 2 miliona(!) članova ove organizacije u periodu od 1733. do 1923.godine, prvo što se primetilo je to, da su skoro celokupne elite britanskog i američkog društva pripadale masoneriji. Treba li se onda čuditi što su brojne ličnosti, koje su vodile istragu oko “Titanika”, bile zainteresovane da se prave okolnosti pod kojima se nesreća desila nikada ne otkriju. Istraga američkog Senata je ukazala na krivicu britanskog Odbora za trgovinu, navodno zbog nedostatka čamaca za spasavanje na brodu. Medjutim, britansku istraga, koju je vodio lord Mersi, oslobodila je Odbor svih optužbi! Ovo “dobacivanje lopte” iz američkog u englesko dvorište i obrnuto, nije neka čudna pojava. Uzmite u obzir da su lord Mersi (čelnik britanske istrage oko nesreće “Titanika”), Sidni Bakston (predsednik pomenutog Odbora za trgovinu), Džon Harvard Bajls (stručnjak za pomorsku arhitekturu, učestvovao u istrazi oko “Titanika), inženjer Edvard Česton (takodje član ekipe koja je istraživala nesreću), lord Piri (predsednik brodogradilišta “Harland and Wolff” iz Belfasta, gde je napravljen “Titanik”, istovremeno i jedan od direktora kompanije “White Star”) – svi bili masoni! U novije vreme spekuliše se čak i o nekakvom požaru koji je navodno izbio u unutrašnjosti broda, dok ovaj još nije ni bio isplovio iz luke. I kako god bilo, zagovornicima Sistema federalnih rezervi put je bio otvoren! Šta će u stvari postati Federalne rezerve, najbolje svedoči deo jednog govora u američkom Kongresu 1934. godine, koji je održao američki kongresmen iz Pensilvanije, Luis Mekfejden: "...Gospodine predsedniče, u zemlji imamo jednu od 300

najkoruptivnijih institucija kakvu svet nikada nije video. To se odnosi na Upravni odbor Federalnih rezervi i Banke Federalnih rezervi koje ću skraćeno nazivati FED. FED je prevarila vladu Sjedinjenih država i narod lišila dovoljno novca da isplati čitav nacionalni dug. Pljačka i ogrešenje FED-a koštaju toliko novca da se vrednost nacionalnog duga može isplatiti nekoliko puta. Ova đavolska institucija osiromašila je i uništila narod Sjedinjenih država, dovela mnoge do bankrotstva i praktično je i naša vlada bankrotirala. Učinjeno je to kroz rupe u zakonima po kojima FED funkcioniše, koristeći veoma lošu administraciju u sprovođenju zakona o FED-u i podmićivanjem lakomih i gramzivih pojedinaca koji su to morali da kontrolišu i spreče. Neki ljudi misle da je FED institucija naše vlade. Ali nije! Oni su privatni monopolisti koji grabe bogatstvo ovog naroda zarad sebe i svojih klijenata u inostranstvu: domaćih i stranih špekulanata i prevaranata, bogatih i gramzivih lihvara. U ovoj mračnoj grupi finansijskih pirata su oni, koji bi čoveku prerezali vrat kako bi mu iscedili dolar iz džepa; postoje i oni koji šalju novac u našu zemlju kako bi kupovali glasove i uticali na zakonodavstvo; to su oni koji podstiču internacionalističku propagandu kako bi nas na prevaru darivali novom svešću, a koja bi im dozvolila da prikriju svoja zla dela iz prošlosti i ponovo pokrenu svoj kriminalni voz. Kreirali su vladavinu terora u Rusiji sa našim novcem u nameri da što duže potraje rat. Podstrekivali su separatni mir između Rusije i Nemačke, i tako zabijali klinove između saveznika u Svetskom ratu. Finansirali su prolazak Trockog od Njujorka do Rusije kako bi mogao da im pomogne u razaranju ruske carevine. Raspirivali su i podstrekivali rusku revoluciju i uložili u nju ogromnu količinu američkih dolara na račun Trockog u jednoj od njihovih banaka u Švedskoj..." Mekfejden je, posle ovog govora u relativno kratkom razdoblju, NAPRASNO UMRO od nepoznatog uzroka! Verovatno i to – “SLUČAJNO”. U bližem objašnjenju sistema Federalnih rezervi najpre podjimo od obveznica. Dakle, šta su to obveznice? Obveznice su jednostavno OBEĆANJE izraženo na papiru, koji govori da će njihov vlasnik biti u budućnosti plaćen u iznosu koji na njima stoji, sa pripadajućim kamatama (ili drugačije, ako je takav dogovor). Znači, reč je o DUGU onoga ko obveznice izdaje, te se taj zove DUŽNIK, a onaj ko ih kupuje, u suštini pozajmljuje novac dužniku pod uslovima konkretne obveznice i zove se POVERILAC. Ljudi u stabilnim vremenima rado kupuju obveznice, jer je kamata tada sigurna, a obveznice obično izdaje država, banka, preduzeće ili 301

neka finansijska ustanova. Cena obveznice je u stvari cena po kojoj se kupuju prava koja iz obveznice proizilaze. Obično se cena obveznice formira na tržištu pod uticajem ponude i potražnje. Kada se obveznica prodaje prvi put, njena cena zavisi od odnosa kamatne stope koju nosi sama obveznica i kamate na dugoročnu štednju koja je trenutno važeća na bankarskom tržištu. Ako su ove dve kamatne stope jednake, obveznica se prvi put prodaje po ceni koja je na njoj odštampana, u suprotnom prodaja se može vršiti i po cenama koje se ne slažu sa nominalnim iznosom na obveznicama. Obveznica ima raznih vrsta, ali se ovde nećemo suviše udubljivati u ovu problematiku, jer nam to nije ni potrebno. Dakle, kako se stvari odvijaju danas sa obveznicama u Federalnim rezervama i kako se novac tamo stvara praktično “ni iz čega”? Prvo Savezna tržišna uprava odobrava kupovinu obveznica na slobodnom tržištu. Onda Savezna banka (centralna banka) kupuje obveznice na tom istom slobodnom tržištu i to tako da vlasniku obveznice plaća ELEKTRONSKIM kreditom na račun u njegovoj banci. Ovi iznosi (danas elektronski krediti, nekad bili prosto papiri) NEMAJU NIKAKVO POKRIĆE. Bez obzira na to, banka poverioca koji je obveznice prodao, koristi ovu uplatu centralne banke kao svoju rezervu, te na osnovu nje, po sistemu bankarstva sa “delimičnom rezervom” pozajmljuje i do 10 puta više (u suštini nepostojećeg novca) klijentima - sa kamatom! Ako centralna banka ovako kupi obveznica za 5 miliona dolara, banke koje su u njenom sistemu i kojima je “doznačila sredstva” za kupljene obveznice, računaju kao da na računima imaju 50 miliona dolara! Ovo je čisto ludilo! Da bi koliko-toliko sprečila ekspresan krah sistema, centralna banka radi obavezno i obrnute stvari – prodaje obveznice tako da se smanji obim kredita u odnosu na vrednost obveznica i do 10 puta, te se tako donekle ovom drugom prevarom neutrališe ona prethodna prevara. Ceo ovaj sistem su upravo osmislili bolesni bankari na onom sastanku 1910.godine, vešto skrećući bankarske reforme sa ljudskijeg sistema vladinog finansiranja bez dugova i postavljajući to finansiranje na temeljima obveznica. Takodje su ovim sistemom Federalnih rezervi dobili pravo da naprave 90% novca koji NEMA POKRIĆE i da ga pozajmljuju sa kamatom. Ovo je bilo moguće zbog centralizovane kontrole koju vrši svega nekoliko ljudi i koji u suštini nisu bili ni pod kakvom političkom kontrolom. O da, neki će reći da Saveznu banku vodi Odbor guvernera koji imenuje predsednik, a odobrava Senat. Jeste, tako je. Ali, zar je teško bilo osigurati da imenovani ljudi u Odboru guvernera budu ljudi odani idejama bankarskog kartela? Apsolutno ne, jer bankari imaju pare, a političari 302

veoma vole pare – sasvim jednostavno! Sistem federalnih rezervi je samo drugo ime za centralnu banku, a u suštini ga poseduju PRIVATNA LICA koja iz njega izvlače profit vlasništvom nad obveznicama, deonicama i kontrolom emitovanja novca. Svi finansijski resursi će od onda pa do danas u Sjedinjenim državama biti pod kontrolom ovog sistema i omogućiće da SAD postanu moćno oruđe u rukama međunarodnih bankara. Posledice ovoga su bile katastrofalne: dva svetska rata, milioni izgubljenih života, mnoštvo tzv. "sukoba ograničenog dometa" u kojima su SAD učestvovale i gde su takođe uništeni mnogi ljudski životi, veliki broj veštački izazvanih ekonomskih i drugih kriza (kao što je današnja svetska ekonomska kriza) gde su milioni ljudi ostali bez posla i krova nad glavom, i dovedeni na ivicu opstanka. Ali... zašto bi sve te ljudske nesreće interesovale Morganove, Rokfelere, Rotšilde i ostalu "gospodu"? Pa njima je važan samo PROFIT. Nama može biti i veoma smešno, i nebulozno, i konfuznofantastično, što neki danas, poput manipulatora Dejvida Ajka, iznose tvrdnje da su nabrojani bogatuni nekakvi “gušteroliki vanzemaljci”, ali ozbiljnije i prizemnije gledajući na čitavu stvar, ne treba zaboraviti da reptili označavaju u ravni zemaljskog postojanja životinjsku vrstu sa prilično niskom svešću, koja malo ili nimalo vodi računa o bilo čemu, osim o golom opstanku. U tom svetu su brutalnost i osnovni instikti preživljavanja jedino merodavni, a svedoci smo da o takvim osobinama danas neki uticajni ljudi iz sveta nauke, filozofije, pa čak i religije - govore kao o POŽELJNIM LJUDSKIM OSOBINAMA!? U tom svetlu se mogu posmatrati i izjave tipa "najjači opstaju", "saosećanje je za slabiće", "rat je prirodna i poželjna pojava" i slične - gde se, bez obzira na izvesnu tačnost ovih izjava u vrlo retkim i posebnim situacijama - ljudi u suštini navode da žive kao životinje, pa čak i gore! Zato one Ajkove "gušterolike vanzemaljce" ne bi možda trebalo izvrgavati toliko sprdnji i podsmehu (čemu se i pisci ovih tekstova nekada ne mogu odupreti), već o njima razmisliti kao o SIMBOLIMA, bez obzira što je Dejvid Ajk još jedan u nizu majstora manipulacije i što su mu krajnje namere veoma diskutabilne. Mogućnost kreditiranja sa novcem bez pokrića, danas je usavršena do neverovatnih razmera, a teoretičari ekonomije su razvili složene teorije o "prelivanju iz šupljeg u prazno" koje se izučavaju na ekonomskim fakultetima, i o kojima se pišu doktorske disertacije. Kada bi ih upitali o održivosti današnjeg monetarnog sistema i o održivosti današnje ekonomije u smislu prirodnih resursa, ne bi umeli ni da "beknu" ili bi "prosuli" gomilu praznoslovlja, koje bukvalno znači da oni zapravo uče ekonomiju da bi umeli da brutalno 303

eksploatišu narod i prirodne resurse - a da sve to ljudi nekako ne primete! Kratko rečeno, današnja ekonomija ima za podlogu JEDNOSMERNU "nauku", a taj smer pokazuje - PRAVO U PROPAST! Sistem federalnih rezervi u SAD-u podeljen je PRIVIDNO u dvanaest okruga, a to je urađeno zato "da se Vlasi ne dosete", jer u suštini predsednik Federalnih rezervi je JEDAN i objedinjava sve to u celinu. Tako bi se prostom narodu uvek moglo reći da to nije centralna banka, iako ovaj sistem to u suštini JESTE. Ako bi se neko možda upitao zašto, zaboga, ti ljudi u politici, i pored evidentne inteligencije podržavaju ovakve stvari - odgovor se najlepše može oslikati na primeru već pominjanog senatora Nelsona Oldridža. Kada je ovaj čovek ušao u Senat 1881.godine imao je nešto oko 50.000 dolara. Kada je napustio Senat 1911.godine imao je blizu 30.000.000 dolara! Treba li još nešto ovome dodati? (Pitate li se zašto se naši domaći političari ponašaju kao ulični psi kada na red dođe raspodela funkcija, direktorskih mesta u javnim preduzećima i sličnih, njima zanimljivih, i kako to oni nazivaju "novih dužnosti"? Upravo zato, jer im i svest uglavnom boravi u onim predelima u kojima i psima kada se bore za teritoriju, hranu i pravo na parenje. Da li su to onda ljudi koji će narod izvući iz bede u koju je upao i koji će mu obezbediti koliko-toliko ljudskiji život? Ne bi se baš moglo reći! Da li ljudi, kao što su Vučić, Nikolić i Dačić - koji su sve vreme učestvovali u sunovratu naroda u Srbiji - mogu i žele da sada da taj narod nahrane, obezbede mu neki posao i iole ljudskiju egzistenciju? Teorijska šansa postoji, ali je teško u to poverovati! Ono što oni i dalje žele je ostvarenje svojih ličnih interesa, a u javnosti su spremni da rade neverovatne stvari da bi to prikrili. (Mada to toliko više i ne kriju.) O činjenici da se lični interesi VEĆINE naših domaćih političara i neki bitni interesi međunarodnog bankarsko-korporativnog kartela POKLAPAJU - suvišno je i govoriti. Čedomir Jovanović i Boris Tadić bili su samo ekstremni i tužni primeri takvog stanja stvari.) Videli smo ko je sve učestvovao u izradi zakonskog predloga o uspostavljanju centralne banke u Sjedinjenim državama. Sada je bankarskom lobiju bilo bitno da predsednik države ne blokira taj zakonski predlog. A upravo je do toga umalo došlo, jer je tada Vilijem Hauard Taft, izabran za predsednika 1908.godine, sasvim jasno rekao da će on STAVITI VETO ako taj zakonski predlog dođe na njegov sto. Bio je republikanac i sve je govorilo da će biti izabran za predsednika i na izborima 1912.godine. Sada ćemo detaljno objasniti kako se manipulisalo biračkim telom u Sjedinjenim državama, da Taft ne bi bio izabran za predsednika. Istovetan mehanizam koristi se i danas u mnogim državama gde 304

„demokratija“ vlada. Prvo, odmah posle onog sastanka 1910.godine puštena je u pogon propagandna mašinerija. Naime, velike banke iz Njujorka oformile su tzv. “Fond za obrazovanje” i odmah u njega upumpale pet miliona dolara. Iz tog fonda finansirali su profesore na uglednim univerzitetima da se javno založe za ideju centralne banke. Jedan od prvih koji su tu ideju prihvatili bio je Vudro Vilson, sa Prinston univerziteta. On će kasnije postati predsednik. Otpor javnosti i nekih kongresmena ipak je imao odjeka u narodu. Tako će kongresmen Čarls August Lindberg javno reći: “...Oldridžev plan je plan Volstrita. On će dovesti do nove panike da bi se zastrašili ljudi. Oldridž je plaćen od strane vlade da predstavlja narod, umesto toga on predstavlja plan za bankarski trust...” Bankari su prvo pokušali da Teodora Ruzvelta "uguraju" umesto Tafta, da bude nominovan od strane Republikanske partije. To im nije prošlo i Taft osvaja nominaciju. Odmah se okreću predstavniku Demokratske partije, Vudro Vilsonu, ali ubrzo shvataju da on NEĆE MOĆI da osvoji dovoljan broj glasova. Ovde vidimo na delu istinitu tvrdnju mnogih ljudi da je podela na Republikansku i Demokratsku partiju u Sjedinjenim državama SAMO PARAVAN za manipulaciju biračima i da služi oduvek ciljevima moćnog finansijskog lobija. Bankarima nije bilo bitno da li je predsednik republikanac ili demokrata - bilo je važno da li će on podržati njihove interese ili ne. Dakle, ispitivanja javnog mnenja, koja su se i onda uredno obavljala, pokazala su da Taft ima realne šanse da osvoji oko 55% glasova. Neke od zagovornika centralne banke od ovoga je uhvatila blaga panika... Onda na scenu opet stupa neki demonski intelekt među bankarskim ološem i predlaže da se Teodor Ruzvelt pojavi kao nezavisan predsednički kandidat. Jasno, cilj ovoga je bio da se Taftu što više oduzme glasova DELEĆI biračko telo. Finansijeri Ruzveltove kampanje, Mansi i Perkins, nisu uopšte bili zainteresovani za eventualnu pobedu svog kandidata. Bili su to ljudi tesno povezani sa Dž.P.Morganom i ovo su "odrađivali" kao neki zadatak, nadajući se da će "otkinuti" što više glasova Taftu. Perkins je čak u isto vreme uložio dosta novca i u Vilsonovu kampanju!? Kada su rezultati predsedničkih izbora 1912. obrađeni, videlo se da je pobednik Vudro Vilson sa 45% glasova. Ruzvelt je bio drugi, a Taft treći. Međutim, republikanski glasovi su otišli, i Ruzveltu, i Taftu - ukupno 55%, što je bilo dovoljno da se Vilson porazi da je imao samo Tafta kao oponenta. Jednom rečju - STRAHOVITA MANIPULACIJA i to sve sa ubeđenjem običnog sveta da je "izvršio 305

svoju građansku dužnost" i da je "izabrao najboljeg". Na ovaj način funkcioniše demokratija i lepo nam odslikava stepen pravednosti društvenih sistema gde ona vlada. Nije čudo da se pojavila i moderna jezička kovanica u zadnjih desetak godina koja naziv "demokratija" menja u "demo(n)kratija". Vudro Vilson je inaugurisan u predsednika Sjedinjenih država januara 1913.godine. Zakon o Federalnim rezervama prolazi glasanje u Senatu i Kongresu. U decembru 1913.godine Vilson ga potpisuje i on stupa na snagu. Malo ranije, po glasanju u Kongresu i usvajanju ovog zakona, kongresmen Č.A.Lindberg će reći: “...Ovaj zakon uspostavlja najveći trust na svetu. Kad predsednik potpiše ovaj zakon, nevidljiva vlada monetarne moći će biti legalizovana. Narod to možda neće odmah znati, ali dan ponora je samo pomeren za koju godinu. Najgori kriminalni zakon u istoriji je legalizovan ovim bankarskim zakonom...” Nešto kasnije će dodati: “...Da bi proizveli visoke cene, sve što Savezne rezerve treba da urade je da smanje eskontnu stopu. Ovo dovodi do ekspanzije kredita i tržišta, i onda kad se ljudi naviknu na ovakve uslove, u sred započetih poslova se povećaju proizvoljno kamate... Oni isto tako mogu da tržišno klatno pomeraju polako, malim promenama eskontnih kamata, ili da vrše veće promene povećanjem kamata. U oba slučaja oni poseduju informacije o stanju finansija unapred... Ovo je najčudnija, najopasnija prednost data u ruke posebno privilegovane klase od strane neke vlade... Sistem je u privatnim rukama, vodjen radi ostvarivanja najvećeg mogućeg profita uz pomoć tudjih para... Oni znaju unapred kad da prave paniku radi svoje koristi. Znaju kad če panika da stane. Inflacija i deflacija jednako dobro radi za njih... Savezne rezerve su već uzurpirale zlato i njegove sertifikate...” Ubrzo posle svega ovoga pojavljuje se jedna brošura pod nazivom "Sistem federalnih rezervi, njegova svrha i funkcija" koju je izdala država. Suština joj beše slična suštini onih današnjih propratnih brošurica u kutijama modernih lekova, gde se može pročitati čemu taj lek služi i kakve su kontraindikacije, lukavo prećutkujući ili vešto maskirajući porazne činjenice da, na primer, lečeći srce ruinirate bubrege ili da, sprečavajući simptome gripa, usput razarate imuni sistem. E, tako nešto je bila i ova bankarska knjižica iz početka rada Federalnih rezervi, a u njoj se moglo pročitati: "...Federalne rezerve...su... jedan efikasan monetarni mehanizam koji je neophodan...naciji... Funkcionisanje Federalnih rezervi 306

pospešuje protok novca i kredita koji omogućavaju stalan ekonomski rast, stabilan dolar i dugotrajni balans u međunarodnim plaćanjima..." Za poslednjih 100 godina Amerikanci su imali prilike da vide šta su rezultati rada Sistema federalnih rezervi: NITI SU REALNO DOBILI STALAN EKONOMSKI RAST, NITI SU DOBILI STABILAN DOLAR, NITI SU DOBILI DUGOTRAJNI BALANS U MEĐUNARODNIM PLAĆANJIMA! Ono što dobiše: DOBILI SU MNOGO RATOVA, DOBILI SU MNOGO NAPADA NA IMOVNO STANJE SREDNJE KLASE OD STRANE DRŽAVE, DOBILI SU DANAŠNJI(2015.) AMERIČKI DUG KOJI JE PREŠAO 17.000 MILIJARDI DOLARA, SA TENDENCIJOM DA SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE PROGLASE VRLO SKORO - BANKROT!!! Sistem federalnih rezervi u Sjedinjenim državama stvoren je da se mogu stvarati ekonomske nevolje po želji međunarodnih bankara. Stvoren je kao najveći bankarski kartel na svetu POZNAT JAVNOSTI, a ipak manji od onog bankarskog kartela koji deluje na svetskom nivou i skoro je nepoznat javnosti. Naravno da su Federalne rezerve podskup velikog skupa, koji predstavlja međunarodni bankarski kartel, bez obzira što danas izgleda da su SAD vodeća sila koja stoji iza većine važnih događaja u svetu. Pravo srce međunarodnog bankarskog lobija je BIO i OSTAO - LONDON!!! Upravo tamo gde je i srce reorganizovane masonske organizacije. Federalne rezerve (FED) su PRIVATNA organizacija. Obuhvataju velike banke koje poseduju sve njihove deonice. Formalnosti oko plaćanja komunalnih i sličnih obaveza obavljaju kao i svaka druga privatna korporacija. Službenici FED-a NISU u državnoj službi. Ova organizacija sa svojim kapitalom može da radi šta hoće, a njeno vlasništvo nad nekretninama se vodi kao privatno vlasništvo i na to plaća lokalni porez. I američki predsednici poput Niksona, Forda i Kartera davali su izjave u kojima se jasno vidi da su Federalne rezerve NEZAVISNA (čitaj: PRIVATNA) organizacija i da njome upravljaju njeni vlasnici po svom nahođenju. Tako će jednom prilikom kongresmen Rajt Petmen (60-te godine XX veka) reći: "...Mi danas u Sjedinjenim državama na delu imamo, u stvari dve vlasti. Imamo zakonskim putem izabranu vlast. A imamo i nezavisnu, nekontrolisanu i nekoordinisanu vlast u liku Sistema federalnih rezervi, koja operiše novčanim ovlašćenjima koja su po Ustavu rezervisana samo za Kongres..." Jasno je da je u rukama ovog monstruoznog sistema "i nož i pogača", kako se to u Srbiji zna reći. Kada je 1913.godine počeo sa radom, ovaj sistem je zatekao novca u opticaju oko 148 dolara po jednom stanovniku Sjedinjenih država. 1978.godine količina tog novca je bila 3.691 dolar! Jedan dolar iz 1913.godine imao je 307

vrednost koliko i 8 dolara u 1978.godini. Toliko o onoj tvrdnji iz brošure o Federalnim rezervama o "stabilnom dolaru". 1968.godine količina novca u opticaju bila je 350 milijardi dolara, da bi u 1980.godini bila povećana na preko 970 milijardi! Iako će svi ekonomisti na svetu potvrditi da ovoliko štampanje novca MORA izazvati inflaciju - Amerikancima se govori kako je kod njih inflacija zanemarljiva!? Potpuna ekonomska "misterija", zar ne? Možda bi se neko ovde upitao: pa zar stručni ljudi u manjim bankama nisu shvatili o čemu se ovde zapravo radi? Shvatili su to oni veoma dobro, ali su bili preslabi da išta promene. Čak je bilo pokušaja od strane banaka da izađu iz Sistema federalnih rezervi. Od 1969. do 1977.godine oko 430 banaka je NAPUSTILO ovaj sistem. 1977. je 15 velikih banaka povuklo svoje depozite u vrednosti od 100 milijardi dolara. 1978.godine je još 39 banaka "zbrisalo" iz paklenog sistema. U 1979.godini banke i dalje su odlazile. Dolazi do situacije da je Sistem federalnih rezervi kontrolisao samo 25% novca. Još preko 500 banaka tada najavljuje da će se povući iz sistema. A onda je sve to palo u vodu! Političari, koje su veliki bankari pokupovali i doveli na vlast, usvajaju 1980.godine u Kongresu Akt o monetarnoj kontroli. Ovim se SVE BANKE, bile one u Sistemu federalnih rezervi ili ne - stavljaju pod kontrolu istog sistema. "Gde si bio?-NIGDE. Šta si radio? NIŠTA." Ovako bi se najkraće mogla opisati ova epizoda sa pobunom banaka i pokušajem da se izvuku "iz kandži" Federalnih rezervi.

IX-c Iako je britanski model "slobodne trgovine" sredinom XIX veka na kratko bio "zarazio" i Nemačku, a na nemačkim univerzitetima se veoma pozitivno gledalo na teoriju Adama Smita - veoma brzo je Nemačka uvidela da će je to dovesti na "tanak led". Napušta brzo ovu epizodu i čuvajući se britanskih tržišnih nasrtaja uspeva da od 1850. do 1913. godine poveća industrijsku proizvodnju za pet puta! Narod je doživeo rast životnog standarda, jer su se plate u industriji udvostručile od 1871. do 1913.godine. Akcenat na razvoj industrije bilo je moguće staviti samo uz reorganizaciju školskog sistema. Težište se stavlja na prirodne nauke. Tehnološka kultura nemačkog naroda krajem XIX veka prosto je procvetala. Proizvodnja čelika, pojava električne energije, razvoj 308

hemije... Nije prošlo mnogo vremena i postaje jasno da Nemačka ubrzano sustiže Britaniju u proizvodnji, a samim tim neminovno i u ekonomskoj i vojnoj moći. U razvoju Nemačke obratimo pažnju i na još jedan detalj. Pred početak Prvog svetskog rata, u Nemačkoj se zahvaljujući fantastičnom razvoju hemije već može govoriti o farmaceutskoj i o industriji veštačkih đubriva. Primenom tih saznanja u poljoprivredi dolazilo se do velikog povećanja poljoprivredne proizvodnje (istina, na račun zdravlja ljudi, ali to je druga priča koju ćemo obraditi znatno kasnije). Šta reći više, nego to da se od situacije početkom XIX veka u kojoj je stanje u nemačkoj proizvodnji žita bilo očajno i gde se žito uvozilo iz Rusije, stiglo završetkom XIX veka u situaciju da je Nemačka ponovo uvela zaštitne carine da spreči uvoz jeftinog žita! Sa razvitkom industrije i poljoprivrede, od zemlje iz koje su se ljudi iseljavali, došlo se do pojave ponovnog useljavanja stanovništva. Od 1870. do 1914. godine broj stanovnika se povećao sa 40 miliona na 67 miliona! Nemci su uveli i bankarski sistem koji je poznat kao model "zajedničkog vlasništva" između velikih banaka i velikih idustrijskih preduzeća. Međutim, finansijska kriza 1873. u Britaniji imala je svoje posledice i u Nemačkoj. Zbog veza bankara iz Nemačke sa londonskim finansijskim institucijama neminovno su se desili izvesni gubici, a pogotovu zbog pohlepe nekih velikih nemačkih trgovaca žitom, koji su hteli da jednom fantastičnom špekulacijom zarade veliko bogatstvo na krizi koja je zadesila Argentinu kao velikog izvoznika žita. Pokušaj je propao, sa njim i firma koja se trgovinom bavila, a sa firmom su nastupili solidni gubici u nekim nemačkim bankama. Sve to je rezultovalo reakcijom nemačkog kancelara koji je oformio jednu komisiju na čelu sa dr. Ričardom Kohom, predsednikom "Rajhsbanke". Ta komisija je uobličila neviđeno oštre zakonske akte po pitanju finansijskih špekulacija. Zakoni iz 1896.godine u Rajhstagu većinom potiču iz predloga Kohove komisije. Ovim je definitivno nemačko bankarstvo odvojeno od anglo-saksonskog sistema koji je korišćen u Britaniji i SAD-u. Posledica ovoga je smanjenje britanskog kapitala u Nemačkoj, a samim tim i smanjenje uticaja Londona. I danas su neke razlike u ovim bankarskim sistemima iz onog doba, ostale na snazi. U Nemačkoj počinje da raste nezadovoljstvo jednom veoma bitnom činjenicom. Svetskim morima i dalje je gospodarila suvereno Britanija! Iskreno govoreći, neka zemlja poput Nemačke tog doba ne bi se mogla nazvati suverenim gospodarem svoje ekonomije, ako 309

nije imala sopstvenu modernu trgovačku flotu. To su Nemci znali i rešili su da se to mora promeniti. Nisu bili voljni da im izvoz zavisi od zaštitnih carina i brodova Engleske ili nekih drugih zemalja. U to vreme skoro 70% ukupne nemačke trgovine zavisilo je od morskih puteva. Na karti sveta (pred Prvi svetski rat) možete videti, po boji, koliko su Britanci veoma bitnih područja, i kopnenih i morskih puteva na svetu, držali pod svojom “šapom”. Ponovo na scenu stupa nemačka vrednoća i snalažljivost , i od trgovačke flote koja je bila mala i u nezavidnom stanju, stižu 1914.

godine do 80 parobroda nosivosti od 7000 do 20.000 tona! A stvari u ratnoj mornarici tek nisu ni malo dobro išle po Engleze... 1906. godine Englezi su izgradili brod "Dreadnaught" koji je predstavljao novu klasu ratnih brodova sa velikim topovima. Taj brod je nosio više naoružanja od bilo kog drugog ratnog broda tog vremena i bio uz to i najbrži ratni brod na svetu! 1909. godine, na zaprepašćenje Engleza, Nemci predstavljaju ČETIRI broda "Nassau" serije, koji su bili NAPREDNIJI od britanskog ponosa "Dreadnaught"a! 1910.godine čak i širim krugovima u Britaniji postaje jasno kuda ovo vodi: KA NEMINOVNOM OBRAČUNU. Medjutim, istinu govoreći, i ranije se znalo da će do velikog rata u 310

Evropi neminovno doći. Prosto zato, jer su taj rat isplanirali radi svoje koristi najmoćniji ološ i bitange na planeti. Još 1909.godine, bivši direktor Komiteta Predstavničkog doma za ispitivanje fondacija izuzetih od poreza, dobio je zadatak da istraži koncept Karnegijevog fonda za medjunarodni mir. Po njegovim tadašnjim izveštajima Karnegijeva fondacija je bavila najviše jednim pitanjem: da li postoji način, efikasniji od rata, da bi se promenio način života čitavog naroda? Više od godinu dana poverenici Karnegijevog fonda raspravljali su o tome i došli do zaključka da Amerika treba da udje u jedan “dobar evropski rat”!? Obzirom da je Karnegijev fond podržavala “tušta i tma” masonerije, i da znamo za njihovu omiljenu ideju o postojanju “jedne svetske vlade” - po svoj prilici rane ideje za Prvi svetski rat dolazile su iz želje da se ljudima na njihovoj koži ilustruje da “nije dobro” što postoje nacionalne države i da treba da požele (makar i po cenu mnoštva miliona mrtvih, ubogaljenih o ojadjenih), da se suštinska sloboda i integritet zamene njihovim surogatima pod jednom svetskom vladom. Masonerija je odmah reagovala i na mesto Prvog lorda Admiraliteta u Britaniji postavila svog odanog čoveka, Vinstona Čerčila, a u Americi za ministra mornarice, još jednog svog čoveka, Frenklina D. Ruzvelta. Možda će ovo nekome izgledati kao pomalo infantilno tumačenje odnosa pred Prvi svetski rat. Medjutim, kada je taj rat u Evropi već počeo i odmakao, negde 1916.godine, tadašnji američki predsednik Vudro Vilson u jednoj svojoj izjavi prvi put pominje potrebu da se osnuje Liga naroda kao izraz navodnih želja celog sveta za “jednom svetskom vladom, koja će sprečavati da se ovakvi ratovi ponavljaju u budućnosti”. Blago nama! A nešto kasnije, kada je Amerika već ulazila u rat, ponovio je poznatu floskulu, kako je Amerika u ratu za “okončanje svih ratova” i za “osiguranje razvoja demokratije u svetu”. Ovo vam je verovatno poznato, jer američki političari ovo ne isturaju iz usta već 100 godina. Praveći malu digresiju, samo napomenimo da su Sjedinjene države od tzv. Rata za nezavisnost “ućarile” ko 75 miliona tadašnjih dolara. U ratu od 1812-1814. ostalo im je “viška” 125 miliona dolara. U američkom Gradjanskom ratu celih 3 milijarde dolara! U prvom svetskom ratu “zaradili “ su 30 milijardi dolara. U Drugom svetskom ratu dobici za SAD se mere hiljadama milijardi dolara!? Koga još interesuju ljudske žrtve, ubogaljeni i osiromašeni ljudi? Važno je da su bankarski računi “elite” posle svakog velikog rata, višestruko uvećani! U gradjanskom ratu se pljačkaju svoji gradjani, a u medjunarodnim ratovima svi gradjani zemalja učenica! I tako... setite se ovoga kada vam neko bude u budućnosti rekao 311

da je rat ponekad “pravedan”. *** Britanska obaveštajna služba je nekako uspela, već u prvim godinama XX veka, da shvati potencijale nafte kao goriva za ratnu mornaricu. Tome je doprineo i jedan engleski kapetan, kasnije poznat kao admiral Fišer, koji je još 1882. sasvim razumeo čemu nafta može poslužiti i počeo javno agitovati da se u upotrebu uvede to novo gorivo. Ali, zamislite, Britanija NIJE IMALA SVOJE IZVORE NAFTE! Počeli su "buškarati" gde bi bilo zgodno da i oni "pošteno" otmu neki izvor "crnog zlata". Verovali ili ne, ovde na scenu stupa pravi Džejms Bond, čovek jevrejsko-ruskog porekla, koji se zvao Sigmund Georgijevič Rozenblum, a koji je poznat i kao "as špijuna", Sidni Rejli. Ovaj čovek je pomogao Britaniji da pribavi pravo na eksploataciju nafte u nekim predelima Bliskog Istoka. Meta mu je bio izvesni Vilijam Noks di Arsi, australijski geolog i inženjer. Ovaj Australijanac godinama je "šipčio" kroz persijska bespuća, obilazeći stare hramove još iz doba zoroasterijanskih vremena, usput tražeći naftu koja je kao zapaljivo ulje isticala iz stena. Smatrao je da su se pri starim obredima ova mesta palila i time su se dobijali ognjeni stubovi, što je dodatno doprinosilo verskom "štimungu". Mučeći se sa finansiranjem svojih istraživanja (jer engleski bankari koji su mu davali novac tada nisu videli u tome bogzna šta), toliko je provodio vremena na terenu da je uspeo odlično da upozna teritoriju današnjeg Irana. To mu je bila i glavna preporuka kada je persijski kralj Reza Kan Pahlavi zatražio od njega da pomogne u medernizovanju države pri izgradnji železnica i industrije. Di Arsi je to prihvatio i pošto je posao obavio sasvim dobro, persijski kralj ga nagrađuje "fermanom" koji mu omogućava potpunu vlast i neograničenu slobodu da istražuje i eksploatiše zemna bogatstva (poput nafte) u Persiji - NA ROK OD 60 GODINA! Australijanac je jedino morao da plati odmah 20.000 dolara u gotovini i da se obaveže da će 16% od prihoda od eksploatacije nafte, plaćati persijskom šahu. Ovo se sve događalo 1901.godine, kada Australijanac nekako uspeva da isplati traženu sumu i time postaje vlasnik fantastično vrednog ugovora! Sidni Rejli ga je 1905. godine zatekao u ozbiljnom razmišljanju da potpiše ugovor o zajedničkom projektu istraživanja nafte sa pariskom bankarskom grupom "ROTŠILD"! "Dejms Bond", lukavo prerušen u sveštenika, uspeva pobožnog Di Arsija da ubedi da taj ugovor ipak potpiše sa jednim "dobrim hrišćanskim" preduzećem - sa "Anglo312

Persian Oil Company". Britanska vlada podmeće jednog škotskog finansijera kao glavnog deoničara, sama se ne otkrivajući, a u isto vreme na taj način OSIGURAVA PRISTUP SVOJIM PRVIM NAFTNIM NALAZIŠTIMA!

IX-d Ovde ćemo prekinuti za kratko istorijski pregled manipulacija krupnog kapitala, da bismo objasnili još neke tendencije u doba pojave i punog razvoja engleskog liberalizma. Već smo pominjali Maltusa i njegovu teoriju o potrebi kontrole brojnosti ljudske populacije. Treba reći da se sam Maltus pred smrt ODREKAO te svoje teorije! Sada je vreme da pomenemo i Frensisa Galtona, rođenog 1822.godine u Birmingemu. Ukratko o njegovom životu... Sa 16 godina odlučuje da postane lekar. Međutim, sticajem okolnosti ipak na Triniti koledžu u Kembridžu završava matematiku. Zatim odlazi na putovanja po Africi, čak i po predelima veoma opasnim za belog čoveka. Posle silnih doživljaja, vraća se u Englesku gde mu dodeljuju Zlatnu medalju Kraljevskog geografskog društva i postaje član Atenejskog kluba. Iako ovo sve zvuči kao uobičajena biografija za tadašnjeg obrazovanog Engleza sklonog nauci, istraživanju i avanturi, pomenimo kakve ideje je sve imao ovaj čovek: praktični saveti vezani za mučninu pri putovanju; za ranjave noge i plikove na njima; za uništavanje vaški; za ubod insekta; za skorbut; za izgradnju čamca, kolibe i šatora; za slanje signala za pomoć; za hvatanje ribe bez udice i strune; za traženje drva za potpalu u olujnoj kiši; za nastup prema neprijateljskim i nepoverljivim meštanima zabitih krajeva; za način kako sačuvati suvu odeću dok lije kiša; za paljenje lule na oluji; za tvrdoglavog konja koji neće da uđe u reku... Neki od ovih saveta dobro dođu, ali onaj savet koji govori o uništavanju vaški sa 15-tak grama ŽIVE, pomešane sa listovima čaja i sa pljuvačkom - zbog toksičnosti žive, makar se ovaj recept nosio i kao ogrlica - danas niko normalan ne bi mogao da prihvati! Kratko rečeno, Galton je bio jedan ekscentrični Englez koji se bavio svim i svačim u oblasti praktičnog rešavanja životnih problema. Mnogi su ga smatrali velikom budalom, ali to Galtonu izgleda nije mnogo smetalo da forsira svoj način života... 313

A onda je 1859. godine, objavljeno delo Čarlsa Darvina "Poreklo vrsta". I tada simpatični gospodin Frensis Galton, pročitavši Darvinovu knjigu (a Darvin mu je inače bio i rođak) dolazi na jednu VEOMA OPASNU IDEJU. Razmišljao je: ako su sposobnosti ljudske i talenat nasledni, zar se onda selektivnim ukrštanjem ljudskih jedinki koje imaju izražene sposobnosti i talente ne bi mogla dobiti SAVRŠENIJA LJUDSKA BIĆA?! Postaje potpuno opsednut ovim idejama, a izučavanje ovoga nazvao je EUGENIKA, što bi značilo nešto kao "dobri geni". Galton je postavio "antropometričku" laboratoriju na izložbi zdravstva u Južnom Kensingtonu 1884. Tu je Međunarodnoj počeo da sređuje i klasifikuje mnoštvo podataka o fizičkim merenjima ljudi: težini, visini, stopalima, refleksima, oštrini vida, veličini i obliku glave, dužini koraka... Isto tako, sakupljao je i njihove otiske palaca. Hiljade i hiljade ljudi su navaljivale da im luckasti Galton uzme otiske. Kada se malo udubio u ovaj materijal sa otiscima prstiju primetio je da su svi ti otisci različiti. Tako dolazi do otkrića jedinstvenosti otisaka prstiju za svakog čoveka, a to 1893. godine objavljuje u knjizi "Otisci prstiju". I danas je to otkriće, u radu kriminalističkh laboratorija u celom svetu, jedan od temeljnih dokaza pri identifikaciji. Iako se iz dosadašnje priče o Frensisu Galtonu ne vidi prava opasnost od nečega što je on nazivao EUGENIKA, činjenica je da primena ovog njegovog učenja ima solidan broj zagovornika i danas, i to u okviru malobrojnog svetskog psihopatološkog establišmenta, koji bi da ograničava populaciju ljudi na planeti po svojoj volji. Sam Galton se nije ustručavao da ubeđuje ljude da su hrišćanstvo, kao zagovornik dostojanstva svakog čoveka, i medicina, kao veština koja leči i održava u životu slabe, bolesne i psihofizički oštećene - SAMO KOČNIČARI LJUDSKOG PROGRESA! Znači, bio je zadrti ateista, verovatno u inat vrlo krutog stava crkve da ona "sve najbolje zna", a naravno i pod uticajem tendencija u nauci tog doba koje je diktirala engleska masonerija. Sumanute ideje Frensisa Galtona u vezi "odgajanja" savršenijih ljudi i sprečavanja da se oni drugi, "manje savršeni" razmnožavaju našle su plodno tlo kod jednog američkog biologa, Čarlsa Devenporta (jedan Devenport nam i danas vršlja po Srbiji). On objavljuje knjigu "Uticaj nasleđa u eugenici". Uspeh te ideje je u SAD-u bio neverovatan. Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka u SAD se organizuju takmičenja među porodicama gde su birani "pobednici", a to su bile porodice koje su imale najmanje fizičkih i psihičkih poremećaja, a poreklo "dokazano i nedirnuto". Sve one porodice gde je dolazilo do mešanja sa tzv. "nižim rasama", bile su diskvalifikovane. Rezultat je da su se mogle takmičiti samo ljudi bele 314

rase, dok su svi ostali smatrani "nižim", a to je automatski povlačilo i obeležje "manje vredan". Do 1931. godine većina američkih država je imala zakone o STERILIZACIJI. Vrhunac je 1935. godina kada je urađeno 22.000 sterilizacija, SA ILI BEZ PRISTANKA sterilisanih osoba! Američki predsednik Teodor Ruzvelt, lično oduševljen eugenikom, izjavio je sledeće: "Veoma bih voleo da se spreči razmnožavanje pogrešnih ljudi. Kriminalce treba sterilisati, a slaboumnim osobama zabraniti da stvaraju potomstvo. Akcenat treba staviti na UZGOJ poželjnih ljudi!" Obratite pažnju na onu reč “uzgoj”!? Ako neko pomisli da smo pogrešili ovde, opisujući SAD i "procvat" eugenike u toj zemlji, i da ovo više odgovara Hitleru i njegovom režimu - nije greška! Upravo se ovo dešavalo u "zemlji slobode" između dva velika rata. 1916. godine tamo je osnovana Međunarodna organizacija za planirano roditeljstvo i njen američki ogranak, Američka liga za kontrolu rađanja. Američku ligu vodila je Margaret Sanger, lekarka(!) iz SAD-a. Izjavila je jednom prilikom nešto što je i Njujork Tajms zabeležio: "Cilj kontrole rađanja je stvaranje Super čoveka" Ideologija Sangerove i sličnih: podizanje opšte inteligencije u populaciji; usporavanje rasta populacije; sprečavanje ulaska u zemlju doseljenika sa slabijom psihofizičkom konstitucijom; primenjivanje stroge politike sterilizacije i segregacije nad "manje vrednim" grupama ljudi; konstituisanje izdvojenih farmi za "manje vredne", gde bi ovi radili i živeli pod strogom kontrolom, za tu namenu, obučenih ljudi. Ponovo obratite pažnju na onaj deo “...živeli pod strogom kontrolom...”!? Ne podseća li ova sintagma na nacističke i slične koncentracione logore? Na sve ovo, mogli bismo dodati još dvojicu "filozofa" koji su modernim oligarhijama pribavili svojim umovanjem mogućnost da uvek budu u pravu i na liniji onog morala koji sami iskonstruišu. Reč je o Herbertu Spenseru, rođenom 1820.godine u Engleskoj i Medisonu Grantu, rođenom 1865. godine u Njujorku. Koliko god se trudili da u Spenserovim delima izbegavamo tendencioznost, to će poštenom čitaocu biti veoma teško, jer on veliča kapitalistički sistem kao jedino ispravan, naslanjajući se na ideje o "opstanku najsposobnijih", uz neminovnu propagandu ateizma i iskrivljenog darvinizma. Za divno čudo, danas ga poneki zovu i "ocem" moderne sociologije. Zlonamerni bi rekli: „Kakav je bio taj otac, takva je sociologija, kao nauka, danas.“ A Medison Grant, osnivač rasističkog pokreta u Americi, kaže: 315

"Naše pogrešno sentimentalno verovanje u svetinju ljudskog života ima za cilj samo da spreči ELIMINACIJU poremećene dece i STERILIZACIJU odraslih osoba koje nisu od koristi društvu. Zakoni prirode nalažu UKLANJANJE NEPOŽELJNH, a ljudski život ima vrednost samo onda kada je u službi društva ili rase." Pominjanje Adolfa Hitlera je na ovom mestu prirodno, jer je ovaj eugeniku "proslavio". Ovo su Hitlerove reči, dok je još tražio svoje mesto medju najvećim diktatorima: "...Postoji mnogo puteva, sistematskih i relativno bezbolnih, (...), da bismo naveli nepoželjne rase da izumru..." Ali, kada je jednom "zaseo" na vlast - preko 300.000 ljudi je bilo podvrgnuto sterilizaciji, sistematski, a o "bezbolnosti" nije bilo ni govora. Bio je to neviđeni košmar genocida i mržnje. Šta je zajedničko svim ovim idejama Maltusa, Galtona, Ruzvelta, Spensera, Granta i Hitlera? Na prvi pogled to, da sve one pričaju o potrebi kontrole ljudske populacije. Ali one u svojoj dubini imaju jednu monstruozniju zajedničku crtu: GOVORE O TOME KAKO NEKA IDEJA POJEDINCA ILI GRUPE, DAJE PRAVO TOJ GRUPI (AKO JE ONA "SUPERIORNA" PO BILO KAKVOJ OSNOVI) DA NE BIRAJUĆI SREDSTVA, SVOJU IDEJU IMPLEMENTIRA U KORISTOLJUBIVE SVRHE, BEZ OBZIRA NA GENOCIDNE POSLEDICE! Ta "superiornost" najčešće dolazi od nagomilanog bogatstva i pripadnosti rasi, naciji, verskom učenju ili krvnoj liniji. Upravo takve grupe i danas pokušavaju da zavladaju planetom i da čovečanstvo konačno pretvore u stado veselih zombija, kojima će najvažnije biti da su po ceo dan "online" sa velikim društvenim mrežama i "prijateljima" koje nikada u životu niti videli nisu. Rekli bismo, fiktivni život bića koja samo na ljude liče, a ljudi nisu. Životi, koji služe samo tome da omoguće neograničenu snagu i moć najbogatijih. A nauka i naučnici? U nemogućnosti da svojim ograničenim čulima i intelektom spoznaju suštinu i poreklo čoveka i poreklo ljudskih zajednica i odnosa u njima, a poričući kroz najcrnje oblike ateizma instrumente u svojim sopstvenim bićima koji bi to zaista mogli - tzv. "naučna" elita, tj. naučnici - I ONDA, I DANAS - ZABLESAVLJENO "KASKAJU" ZA "ŠARGAREPOM" KOJU DRŽE NOSIOCI KRUPNOG KAPITALA ISPRED NJIHOVOG NOSA, DOK ŠTAP STOJI SPREMAN U POZADINI, ZA ONE RETKE, NEPOSLUŠNE...

316

IX-e Mnogi su čuli za aferu "Drajfus" u Francuskoj, koja se odigrala davne 1894. godine. O tome su u novije doba i neki filmovi snimljeni. Dakle, četiri godine posle afere „Drajfus“ francuske trupe napredovale su kroz saharski deo Afrike na istok, i naišle na engleske trupe pod komandom generala Kičenera. Pošto ni jedna strana nije htela da se povuče, a nisu nešto bili "raspoloženi" ni da se odmah pokolju, odaslali su depeše da ovo reše "više instance". Iz Pariza francuskom pukovniku stiže depeša da SE FRANCUSKA VOJSKA IMA ODMAH POVUĆI. Francuska je ovim događajem veoma oslabila svoje pozicije u Africi. Ovaj incident, kasnije nazvan Fašodska kriza, zapravo je inicirao tadašnji francuski ministar kolonija Teofil Delkas. On je to navodno uradio jer je britanska vojska stalno napredovala od Sueckog kanala prema egipatskoj teritoriji, a on je ovim, tobože, hteo da spreči dalji prodor Engleza, jer je Francuska polagala pravo na te teritorije "još od Napoleona". Međutim, Delkas je u stvari radio za britanske interese. Iskoristio je odsustvo francuskog ministra inostranih poslova Gabrijela Henotea koji je bio zakleti ANGLOFOB. A ideje Gabrijela Henotea odavno su išle u pravcu jačanja francuskog uticaja u Severnoj Africi, što se kosilo direktno sa britanskim interesima. Inače, ovaj ministar spoljnih poslova Francuske bio je, još od ranije, veoma sklon dobrosusedskim odnosima sa Nemačkom, tako da je čak 1896. godine nemački ministar inostranih poslova pitao francuskog ambasadora u Berlinu o "zajedničkoj akciji” u Africi u cilju “ograničavanja neutaživih apetita Engleske". Još pre 1894.godine u Engleskoj su bili svesni opasnosti od francusko-nemačkog zbližavanja pa nisu žalili truda da se to sabotira. U tom smislu su jedva dočekali (a najverovatnije i organizovali) događaj, kada je jedan francuski kapetan, Alfred Drajfus, inače jevrejskog porekla, 15. oktobra 1894. godine optužen za izdaju. On je, po optužbi, odavao tajne Nemačkoj, a po nekim posrednim sumnjama i nekim "stručnjacima" grafolozima, utvrđeno je na sudu da je to "zaista tako". I po kratkom postupku, kapetan Drajfus biva osuđen na doživotnu robiju i poslat u najgori zatvor toga doba - na Đavolja ostrva u Francuskoj Gvajani. Sam Henote je intervenisao kod tog procesa i tvrdio da će to dovesti do nesagledivih posledica u odnosima sa Nemačkom. Nije to ništa pomoglo nesrećnom kapetanu. A šta se u stvari desilo Alfredu Drajfusu? 1894. godine francuska kontraobaveštajna služba "dočula je" da

317

neko iz vrha francuske vojske dostavlja poverljive informacije Nemcima. Nemačkoj ambasadi u Parizu "uvalili" su još ranije čistačicu koja je bila francuski špijun. Tako je ona jednog dana, pregledajući pažljivo papire bačene u korpu za otpatke u kancelariji nemačkog vojnog atašea, pronašla jedan sa nekim popisom francuskih dokumenata za koje se, kako se ispostavilo, znalo jedino u vrhu francuske vojske. Pošto je Drajfus u štabu francuske vojske bio jedini oficir jevrejskog porekla - stvar je brzo "bila jasna". Našlo se tu i neko, navodno njegovo, pismo koje ga je optuživalo... 1895. godine na čelo kontraobaveštajne službe Francuske dolazi pukovnik Mari Pikar. On je od početka sumnjao da je ovo sa Drajfusom zaista tako, tim pre jer je saznao za korespodenciju izvesnog Esterhazija i nemačkog vojnog atašea. Dao se u potragu i 1896. godine šefu francuskog štaba Budfreu, otvoreno iznosi da je kapetan Drajfus nevin, a kao krivca imenuje majora Ferdinanda Esterhazija. Pošto je sirovim vojničinama u štabu bilo lakše da ovo odbace nego da priznaju grešku, oni organizuju jedno zatvoreno suđenje, gde majora Esterhazija vojni sud OSLOBAĐA KRIVICE. Pikara su prekomandovali u Tunis! Naravno, pre ovoga je Pikaru podmetnuto da pročita jedno Esterhazijevo pismo, koje je “obradjeno” da liči na falsifikat. Tako biva osramoćen. Međutim... 1898. godine major Esterhazi biva optužen za neku, sasvim drugu stvar, u vezi sa nekim novcem, i on tada jednom britanskom novinaru odaje da je on autor pisma koje je poslužilo kao glavni dokaz na Drajfusovom suđenju. U isto vreme optužuje svog pretpostavljenog i bivšeg šefa kontraobaveštajne službe Francuske, pukovnika Zandera. Klupko se razmotava, a priznanje za još neke falsifikovane dokumenate i samoubistvo pukovnika Anrija u zatvoru, definitivno dovode do svesti u širim krugovima o Drajfusovoj nevinosti. Esterhazi posle priznanja beži U ENGLESKU (a gde bi drugo), i tamo živi do smrti 21.maja 1923. godine. Ono što nije tako lako izašlo na videlo je to, da je iza Esterhazijeve "igre" podmetanja lažnih dokaza Drajfusu, stajala bankarski ogranak porodice ROTŠILD i njihovi prijatelji jezuiti, potplaćujući grofa Esterhazija "masno". Nezajažljivi krupni kapital i bolesna potreba da se antisemitizam iskoristi za svoje ciljeve! Poznati pisac, Emil Zola, u odbranu Drajfusa piše jedno otvoreno pismo pod nazivom "Optužujem", upućeno predsedniku Francuske, i objavljuje ga u jednom novinskom listu. Javnost zbog ovoga dolazi u tešku konfuziju, izbijaju čak i do antisemitski izgredi, a Zolu francuski sud osuđuje na godinu dana zatvora! Ovaj beži u Englesku, koja ga u svom dvoličnom maniru rado prihvata. 1899. godine Apelacioni sud u Francuskoj nalaže ponovnu istragu i 318

poništava prvobitnu presudu protiv kapetana Drajfusa. Koliko je teško bilo Francuskoj da prizna grešku, svedoči i to da je kazna izrečena na novom suđenju "smanjena" na 10 godina. Nedelju dana posle toga, Drajfus prima izvinjenje od predsednika Francuske. Kroz opštu amnestiju 1900. godine sve presude i parnice protiv Drajfusa su ukinute, ali on traži 1903. reviziju suđenja. "Zavlačili" su ga 3 godine i tek ga je u julu 1906. - ZVANIČNO APELACIONI SUD FRANCUSKE OSLOBODIO SVIH OPTUŽBI! Posle ovoga unapređen je u čin majora i odlikovan ordenom Legije časti. Treba reći da i danas ima Francuza koji misle da je Drajfus KRIV i da je trebao da "istrune" u Gvajani. Pogotovo medju francuskim katolicima. Jer neosnovana mržnja prema Jevrejima ovim ljudima potpuno pomračuje svest i zdrav razum. Na žalost, takvih ima svuda po svetu, pa i u današnjoj Srbiji. Alfred Drajfus je učestvovao u Prvom svetskom ratu i unapređen je 1918. godine u čin potpukovnika. Umro je u Parizu 12.jula 1935. godine. A Francuska? 1898. godine, umesto anglofoba Gabrijela Henotea, ministra spoljnih poslova – dolazi, poznat nam sa početka ove priče, Teofil Delkas, anglofil. Britaniji sada lakše ide ubeđivanje Francuske da se odrekne interesa u Africi i da se koncentriše na "opasnost od Nemačke", usput Francuskoj tajno obećavajući i neke delove Nemačke na koje je ova polagala pravo. Ovo lepo opisuje pomenuti bivši ministar inostranih poslova, Henote, kada priča o britanskom nametanju Francuskoj koncepcije spoljne politike: "...divan izum britanskog diplomatskog genija da podeli svoje neprijatelje..."

IX-f 1889.godine Nemačka dobija koncesiju od turskih vlasti za gradnju železnice kroz Anadoliju. U ime Nemaca pojavljuje se Nemačka banka (Deutshce Bank) sa još jednom grupom industrijalaca i bankara. Već 1898. godine u posetu Turskoj dolazi Vilhelm II, nemački car. Sledeće godine prethodni ugovor, za onu gradnju železnice kroz Anadoliju, proširuje se na Projekat za izgradnju železnice Berlin-Bagdad. Postaje sasvim jasno da Nemačka ima nameru da izgradi dobre privredne odnose sa Turskom i da unapredi kroz to i svoj izvoz i time ekonomsku moć. Međutim, ovi nemačko-turski odnosi, a posebno pomenuta železnička trasa, 319

počinju da smetaju Britaniji. Englezi su brzo shvatili da Nemačka želi da se približi izvorima nafte na Bliskom Istoku. I ne samo to. Otomansko carstvo bi izgradnjom moderne železnice dobilo bolju povezanost sopstvene teritorije i brži pristup važnim mestima na kraju železničke trase, kao što su Bagdad i Kuvajt. Odjednom Englezi dolaze u situaciju da Nemačka može da stavi pod kontrolu jedan tako važan trgovački pravac, Nemačka-Bliski Istok, a da oni tome skoro da ne mogu ništa. Od Berlina do Bagdada, od Nemačkog carstva, preko Austrougarskog carstva, Bugarske i Turske - samo je jedan mali deo presecao zamišljenu trasu i nedostajao da bi se mozaik sklopio SRBIJA! U vreme ovih događanja, pri srpskoj vojsci bio je prisutan, u vidu starijeg vojnog savetnika, Robert Džordž Delrimpl Lafan (R.G.D. Laffan), Englez koji je ovu situaciju sa nemačkim težnjama i železnicom veoma dobro shvatao. Evo njegovih razmišljanja iz tih vremena: "...Ako se projekat "Berlin-Bagdad" ostvari, ogromno će područje, koje proizvodi privredna bogatstva raznih vrsta, i koje se ne može napasti sa mora, biti ujedinjeno pod nemačkom vlašću. Rusija će time biti odsečena od svojih zapadnih prijatelja, Velike Britanije i Francuske. Nemačkoj i turskoj vojsci biće na dometu naši interesi u Egiptu, a iz Persijskog će zaliva biti ugroženo naše indijsko carstvo. Luka Aleksandreta i kontrola u Dardanelima ubrzo će Nemačkoj omogućiti ogromnu pomorsku moć na Mediteranu... (...) Srbija, mala ali prkosna, stoji na putu između Nemačke i velikih luka Istanbula i Soluna i drži vrata za Istok. Srbija je uistinu bila prva crta odbrane naših istočnih poseda. Ako bude poražena ili uvučena u sistem "Berlin-Bagdad", naše će veliko, ali slabo zaštićeno carstvo uskoro osetiti udar nemačkog prodora na Istok... " I šta reći posle ovoga? Ovde se vidi kako planski raste tenzija među velikim silama zbog preklapanja interesnih sfera, a vidi se i engleska politika koja ima veliki interes u Srbiji! Naravno da su svi “savetnici” i ostali zvaničnici iz Engleske koji su stizali u Srbiju bili povezani sa “novom” masonerijom u Londonu nastalom 1717.godine, a naravno, i sa engleskom obaveštajnom službom. Smemo li onda pretpostaviti da su svi ratovi u ovom području neposredno pre 1914. godine, odlično išli Englezima na ruku, jer su podrivali Nemačke interese u ovom delu sveta?! Reklo bi se DA! Ali, nemojmo se prevariti. Engleski političari nikada nisu, niti danas imaju poštovanje za Srbe i Srbiju. Verni su jedino svojoj svinjskoj samoživosti, u nastojanju da sačuvaju sopstvene pozicije po svaku cenu. 320

Sama Nemačka, svesna da će Englezi biti veoma podozrivi prema njihovim planovima u vezi Bliskog Istoka, pokušava da Britaniju nekako uvuče u gradnju pominjane železnice Berlin-Bagdad. Prvi razlog je što bi se time Englezi nekako "smekšali" ako bi i sami učestvovali i bili prisutni na toj važnoj putanji, a drugi je taj što je gradnja ovakve železnice ogroman projekat koji guta još veći kapital. Prosto rečeno, zajedničkim naporima bi se troškovi lakše podneli. U tom smislu, odmah posle posete Istanbulu, nemački car Vilhelm II, dolazi u posetu Velikoj Britaniji, pravo "na noge" kraljici Viktoriji. I dok se pregovaralo i razgovaralo, Englezi su stalno smišljali kako da osujete izlazak Nemačke preko ove pruge na Bliski Istok, istovremeno dajući neobavezujuća obećanja i nalazeći "hiljadu" razloga zbog kojih oni, eto, baš sada, ne mogu da potpišu sporazum o zajedničkoj gradnji. I dok se činilo da se ipak, makar i "puževskim" korakom, napreduje u pravcu potpisivanja ovog sporazuma, britanska ratna mornarica 1901. godine stavlja pod svoju kontrolu jednu zalivsku luku, nešto niže od Šat el Araba, a u kuvajtskim vodama. To je bilo u posedu Osmanlijskog carstva, ali je Turska to mogla "samo da gleda", jer je bila preslaba da se Britaniji suprotstavi. Englezi ovim stavljaju železnički projekat "BerlinBagdad" u težak položaj. Pomoću šeika Mubaraka Al-sabaha, kome moral nije bio baš jača strana, ser Persi Koks, politički zastupnik kraljevske engleske Vlade u Kuvajtu, uspeva da dobije dokument koji garantuje da se bilo kakve koncesije na naftu i zemlju mogu davati samo onome koga engleska vlada ovlasti. Tu je, naravno, bilo obilnih poklona od strane Britanije u vidu zlata i oružja. 1912. godine gradnja železnice u Iraku angažovala je Nemačku banku koja je uspela da dobije koncesiju za naftu i rude od otomanskog cara za preduzeće "Bagdad Rail Co.", po 20 kilometara sa obe strane pruge. To je bila za Nemce dobra vest. Loša vest je bilo to, što je firma "Deutsche Petroleum Verkaufgesellschaft", inače podružnica "ROCKEFELLER STANDARD OIL COMPANY", američkog trusta - držala 91% ukupne prodaje nafte na nemačkom tržištu. Samo onih 9% pripadalo je Nemačkoj banci. Imajući sve ovo u vidu, te 1912. godine bilo je jasno da Nemačka nema nezavisno i sigurno snabdevanje naftom. 1911. godine Vinston Čerčil nasleđuje lorda Fišera na mestu glavnog komadanta britanske ratne mornarice, a 1912. na insistiranje Čerčila britanska vlada imenuje Kraljevsku komisiju za naftu i motor na ovaj pogon. Kao predsednika postavlja lorda Fišera. 1913.godine, ponovo na insistiranje Čerčila, britanska vlada legalizuje kupovinu većinskog paketa deonica "Anglo-Persian Oil"-a. Karte su bile podeljene. 321

Poslednje pripreme za veliku klanicu poznatu kao Prvi svetski rat užurbano su se odvijale. Ulozi su bili ogromni i merili su se milionima života i silnim materijalnim resursima. Teorije da se ovaj rat mogao izbeći ovako ili onako, dobre su kao teorije. Praksu je najbolje sažeo u jednoj rečenici prvi kancelar Nemačkog carstva, Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen: "Jedini uslov koji bi doveo do poboljšanja nemačko-engleskih odnosa, bio bi da mi zauzdamo svoj privredni razvoj, a to nije moguće." Realno danas gledajući, sistem privrednog razvoja koji smo kao civilizacija usvojili, ne daje nikakve nade da će sukobi oko resursa prestati. Neko je stalno u usponu i taj neće blagonaklono gledati na one koji bi da ga u tome spreče. Tako je bilo i sa Nemcima u predvečerje Prvog svetskog rata. U aprilu 1914. godine engleski kralj Džordž i britanski ministar inostranih poslova, Edvard Grej, sastaju se u Francuskoj sa tamošnjim predsednikom Poenkareom i ruskim ambasadorom Izvolskim. Tom prilikom SE SKLAPA TROJNO SAVEZNIŠTVO PROTIV NEMAČKE i AUSTROUGARSKE. Tako je Britanija, bar na prvi pogled, od tradicionalne antiruske i proosmanlijske politike, došla na proruske i antinemačke pozicije. Bar privremeno. Izgleda da nije smetalo ni to što su 1898. godine francuske i engleske trupe, u sporu oko dominacije u Egiptu, skoro ušle u otvoren sukob. Engleski političari su to čak iskoristili KAO TAČKU ZBLIŽAVANJA, uz obilnu pomoć anglofilski nastrojenog ministra francuskih kolonija. Jer, politika priznaje samo jednu vrednost kojoj se klanja - INTERES. Ako narod u nekoj državi ima retku sreću da političari vole narodni interes, onda se nekako i može živeti. Ali, ako imate političare kao što ih je Srbija često imala (a i danas ih ima), kojima je glavni interes svoj sopstveni, ili interes svoje partije - onda imate zemlju Srbiju kakva je danas. Tako je Velika Britanija, politikom "ravnoteže moći", koja nije ništa drugo nego oličenje krajnje prevrtljivosti i beskrupuloznosti, vešto manipulisala političkom pozornicom sveta u suton Prvog svetskog rata. *** Pošto su se već u ovim tekstovima pominjali Srbija i Srbi, i više puta, tamo gde bude prigodno navodićemo delove teksta “Čujte Srbi!” od Arčibalda Rajsa, koji na izvanredan način odslikavaju mentalitet našeg naroda. Zapanjujuće je koliko svoje loše osobine 322

nismo bili spremni da menjamo – ni onda, a ni danas. Cena za to je bila i ostala previsoka... „Čujte, Srbi! Neću sakriti od vas ništa bitno od onoga što sam video, jer pravi prijatelj nije onaj koji vam laska, već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu. Međutim, nećete imati to ogledalo u rukama dok sam ja u životu. Naći ćete ga u mojim spisima i činićete s njim što god budete hteli. Ili ćete ga pročitati, zamisliti se nad njegovim sadržajem i iz toga izvući korist, ili ćete ga, pak, prezreti, pa će onda ona istinska srpska duša, duša vaših hajduka i junaka ratova za oslobođenje, nestati sa vaših prostora. To će biti poslednja usluga koju mogu da vam učinim. U nabrajanju vaših vrlina neću morati da vam govorim o onome što vi nazivate „inteligencijom". Njome ću se pozabaviti tek u delovima posvećenim vašim manama. Srećom, vaš narod ponajviše čine seljaci, a ne „inteligencija”. Vaša nacija je imala veoma lepu prošlost, posle koje su usledili dugi nesrećni vekovi. Pošto ste osnovali veliko carstvo, koje je, sudeći po onome što je od njega ostalo, mnogo obećavalo i u svoje doba bilo napredno poput zapadnih carevina i kraljevina, pali ste pod prevlast Turaka, zatim i u njihovo ropstvo. Da bi izbegli to robovanje, mnogi od vas su napuštali zemlju i tražili utočište kod moćnih suseda, Austrougara, ali su samo menjali gospodara. Pod Turcima ste mnogo propatili. Bili ste raja. Crkve i manastire ste sklanjali pod zemlju ili u divlje planinske klance, daleko od puteva svojih gospodara. Otimali su vam decu i od njih stvarali janičare. Od svoje sirotinje ste plaćali i dobar „desetak" ugnjetačima. Vaši rodoljubi nisu mogli da trpe taj nepodnošljivi jaram pa su potražili sklonište u šumama, u koje Turčin nije smeo da kroči. Bili su to vaši hajduci, duhovni oci onih koji su ostvarili povlačenje preko Albanije, Cera i Jadra. Kajmakčalana i Dobrog polja. Terali su vas sa plodnih ravnica, njih je zaposedao Turčin, a vama ostavljao samo kamenito planinsko zemljište. Ipak, uprkos svim tim nevoljama, veoma je malo vaših voljenih pokušalo da izbegne taj grozni položaj prihvatanjem muslimanske vere. Velika većina vaših predaka je, i pored dugotrajnih patnji, ostala odana staroj veri i nije htela da povije vrat pred okrutnim tuđinom. Guslari su opevali vašu minulu veličinu i tako bili vaša savest. Ti dugi vekovi pod jarmom su u vašem narodu ostavili trajan pečat. Time je on stekao divne vrline, ali i velike mane, a sačuvao je

323

i te vrline i te mane. Pogledajmo najpre te vrline, imajući na umu da vam sad govorim o narodu uopšte, a ne o nekim slojevima vašeg stanovništva. Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem jer sam gledao vaše vojnike, a oni nisu bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama velikog oslobodilačkog rata. Video sam i povlačenje preko Albanije, kada su vam se mnogi seljani i varošani nadmetali u junaštvu sa vojnicima, vojnicima koji su stigli na Krf tek kao ljudske senke i od kojih su mnogi na večnoj straži u morskim dubinama. Video sam i vaše ranjenike u pokretnim bolnicama i na operacionim stolovima. Retko bi im se jauk, pa ni jecaj, oteo iz usta, a često ih, (naročito u početku rata), usled nedostatka narkotika nisu ni uspavljivali. Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas. A imate i onaj veličanstveni dar da vas sećanje na te junake zna toliko nadahnuti, da vam vlastiti život više ništa ne znači. To je zato što lik tih legendarnih junaka izlazi iz vas samih. Sačinjen je od komadića koje odaje vaša duša. Urođeni zdrav razum vam je u tim junacima, koji su u stvarnosti često bili sasvim drugačiji, pronašao pravi i možda jedini način da održite netaknutim svoj nacionalni ideal. Da biste očuvali patriotizam i kult svojih nacionalnih junaka pomogla vam je vaša religija. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći, u narodnu tradiciju. Istina, vi osećate, poput svakog čoveka koji zaista razmišlja, da postoji nešto neodredljivo, nešto suviše uzvišeno da bi se pojmilo, nad nama, nešto što natkriljuje svet i upravlja njime. Međutim vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš "bog" nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja. Popovi vam nisu bili niti jesu crkveni ljudi, već vatreni rodoljubi sa svim vrlinama i manama vašeg naroda. Religija je, svakako, moćno sredstvo poretka, a zdrav razum vam je pokazao put da je ponarodite i da je takvu prihvate vaši ljudi. Ta religija vas, uprkos vama, održava. Muškarci vam pogotovo nisu često u crkvi. Koliko sam samo puta, u vreme obreda, ušao u vaše hramove i tamo zatekao tek nekoliko retkih vernika, i to skoro isključivo žena. Ali se čak i onaj Srbin, koji se hvališe da ga je baš briga i za popa i za "njegova posla", prekrsti kada sazna nešto što ga žestoko pogodi, ili ode da pobode upaljenu sveću ispred ikonostasa kad izgubi drago biće. Brižljivo čuvajte tu narodnu religiju jer će vaš 324

narod, onog dana kad je napustite, biti izgubljen..." „Čujte, Srbi!“, Arčibald Rajs 1928.g.

IX-g Videli smo kako je Britanija makijavelističkom diplomatijom dobila Francusku za saveznika. Treći član Antante, Rusija, zadnje decenije XIX veka nije ni pretpostavljala da će se stvari baš tako odvijati. Negde od 1890. ili nešto malo kasnije, Rusija kreće u ostvarivanje jednog značajnog plana industrijalizacije, donošenjem strogih zaštitnih carina i namerom da se izgrade ključne železničke linije. 1892. ministar finansija u Rusiji postaje Sergej Vit, a inače je ranije bio nadležan za program izgradnje železnica. Sa ministrom inostranih poslova Francuske, Gabrijelom Henoteom, imao je odlične odnose. To se reflektovalo i na rusko-francuske odnose uopšte. U to vreme pokrenuta je gradnja grandiozne železničke linije koja bi povezivala zapadne delove Rusije sa Vladivostokom na Dalekom Istoku, tzv. Transsibirski železnički projekat. Ta pruga je trebalo da bude dužine 8.600 kilometara! Ne treba ni govoriti koliko je to bilo dobro za rusku privredu. Sergej Vit je voleo nemačke modele industrijalizacije jer, iskreno govoreći, bili su ubedljivo najbolji za to doba. Preveo je i neka dela iz ekonomije sa nemačkog na ruski jezik. Računao je da će izgradnjom ove velike železničke magistrale, osim za privredu, mnogo učiniti i za stanovništvo kroz čije oblasti bi železnica prolazila. Takođe, planirao je da podrži takvu politiku Rusije prema Kini, koja bi doprinela razvoju dobrosusedskih odnosa na obostrano zadovoljstvo. Ali... već možete pretpostaviti kome se ovo nije nimalo dopadalo. Od momenta kada je postalo jasno da Rusija, od britanske "žitnice" kojom su se najviše okoristili britanski trgovci žitom, ide u pravcu moderne industrijalizovane zemlje - Velika Britanija postaje ogorčeni saboter politike Sergeja Vita i Transsibirske železnice. I šta Englezi preduzimaju? Više desetina godina pre nego će se Nemačka i Otomansko carstvo zbližiti, Britanija je podržavala Turke. No, izmena saveznika za Engleze ne predstavlja neki problem. Kada su primetili da Nemci postižu sa Turcima značajne dogovore, Britanija počinje naizgled da okreće kurs ka Rusiji. Sergeja Vita izbacuje sa ministarskog mesta tako što u rusko-japanskom ratu 1905. godine staje na stranu

325

Japana. Time izaziva mnoge promene u ruskom političkom establišmentu. Na Vitovo mesto dolazi čovek koji je smatrao da Rusija mora uspostaviti dobre odnose sa Britanijom. Nakon toga isti političar "kumuje" predaji Avganistana Englezima, takođe i dela Persije, a pristaje da smanji apetite Rusije u Aziji uopšte. Britanski maestralno! Bitno je bilo ubediti nekog značajnog u Rusiji da dobri odnosi sa Britanijom "nemaju alternativu" (ovaj izraz zvuči poznato, zar ne?). Prilaz Rusije Velikoj Britaniji i Francuskoj u savez Trojne Antante, posle svega ovoga, bila je formalnost. Pozicije pred Prvi svetski rat Velika Britanija dodatno učvršćuje izazivanjem nekoliko regionalnih kriza na Balkanu, gde to nikad nije bilo teško uraditi. Tako su Srbija, Bugarska i Grčka u Prvom balkanskom ratu 1912. godine proterale Turke iz evropskih predela, a onda se "bratski“ malo ratovalo oko podele teritorija iz Prvog rata u Drugom balkanskom ratu 1913. godine. No, ne treba zaboraviti da Britanija NIJE PROPUSTILA DA ONEMOGUĆI IZLAZ SRBIJE NA MORE FORSIRAJUĆI NEKE SVOJE VIZIJE SA ALBANIJOM posle Prvog balkanskog rata. Zato je Srbija tražila deo Makedonije, ali se tome protivila Bugarska. U Drugom balkanskom ratu i ovi računi su "raščišćeni", i privremeno je zavladao sablasni mir, ali su ozbiljno bili narušeni, i odnosi Srba i Bugara, a dodatno i Srba i Albanaca, koji su i inače bili poslovično loši. (Srpska vojska se, zajedno sa svojim saveznicima-protivnicima, osim slave i pobeda (a nečijih i poraza) – u nekim aspektima i osramotila u Balkanskim ratovima, sporadično terorišući civilno nesrpsko stanovništvo.) Mir pred apokaliptični Prvi svetski rat! Do sada vidimo kako je Velika Britanija svim mogućim sredstvima sprečavala zemlje u svom okruženju da se ekonomski uzdignu. Po njenim gledištima izgleda da su sve zemlje na svetu trebale da služe britanskoj kruni!? Jer kako drugačije objasniti sistematsko podrivanje bilo koje evropske države da krene putem razvoja industrije i drugih grana privrede. Nemačko carstvo jedino je uspelo u tom dobu, od evropskih zemalja, da neverovatno unapredi svoju privrednu i vojnu moć. To Velika Britanija nije mogla sprečiti mirnim putem. Često se ljudi pitaju ko je tu u pravu, tj. ko je u tom sukobu interesa bio "dobar", a ko "loš"? To, naprosto, nije moguće odrediti. Sa jedne strane imamo Veliku Britaniju, oličenje nezajažljive pljačkaške pohlepe, koja je "pipke" bila pustila po celom svetu, i koja je ideološko utemeljenje takvoj politici imala u “vigovskoj” masonskoj filozofiji, lišenoj skoro svakog morala. Sa druge strane imamo Nemačko carstvo, koje tada, istina, nije "dosađivalo" previše ostalim narodima na planeti, ali razvitak 326

nemačke vojne sile nije obećavao ništa dobro. Jer teško bi bilo pretpostaviti da će se ta sila koristiti samo za odbranu nemačkih granica. Tim pre, jer je i u germanskom prostoru (Nemačko carstvo i Austro-Ugarsko carstvo) bilo naroda koji su bili obespravljeni i praktično služili kao neka vrsta ljudskih "sirovinskih resursa" (da ne kažemo "roblja"). Problem rata bi pre trebalo tražiti u načinu razvoja društva koje je čovečanstvo odabralo u tom dobu. (Taj način razvoja, bezobziran u odnosu na održivost prirodnih resursa, gledamo i danas.) Koliko su tome "kumovali" objektivni razlozi (geografski položaj, rudna bogatstva, klima, poljoprivredni resursi), a koliko subjektivni (politički i “ljudski” resursi, religija, vođenje ekonomije, moćna tajna društva i sl.) - teško je precizno odrediti i označiti jednu stranu pravednom, a drugu nepravednom. Možda je i najbolje ono objašnjenje gde se govori o tome da su velike sile (tj. krupni kapital iza njih) naprosto kroz rat ponovo "podelile" svet. Ali, obzirom na ogroman broj žrtava na obe strane, ova "podela" pada na savest i jednima i drugima - za sva vremena! Ako ovu problematiku gledamo i sa gledišta masonerije, kao pretendenta na “svetski presto”, ona je bila samo na dobitku. Toj bolesnoj filozofiji klanica Velikog rata najviše je koristila.

327

Sebičnost je kao pomračenje Sunca. Pojava kojoj se u početku diviš. Ali ako bi pojava pomrčine potrajala duže od predvidjenog, šta bi uradio? Počeo bi osećati strah. Tako je strah nuspojava sebičnosti, a nuspojava straha je patnja. Ljubav prema sebi nije sebičnost, već izražavanje sebe tako da učiniš drugome ,ono što bi voleo da učiniš samom sebi. Sebičnost je postupak u kome drugom činiš ono što nikada ne bi činio sebi. Razlikovanjem ovih pobuda svojih postupaka, čisti se um od sebičnosti, a ljubav druge osobe doživljavaš kao zahvalnost. Tako se rešavaš i sumnje, jer sebični sumnjaju. Ljubav veruje. Nije sramota prihvatiti sebe onakvog kakav jesi. Sramota je prikazivati sebe onakvim kakav nisi. Nisu deca zla, nego vaspitači te dece, koji vaspitanjem prenose na njih svoju zlobu. Ljudi robuju životu, a zbog toga robovanja dani su im prepuni poniženja i stradanja, a noći su im sve u krvi i suzama... Duše vam se grče od gladi, iako hleba spoznaje ima više od kamenja u dolinama, ali ga ne jedete; srca vam drhte zbog žedji, iako vrela života oko vaših kuća teku poput potoka – zašto onda ne pijete? Mi vama gradimo palate, a vi nama kopate grobove; izmedju lepote palata i tame grobova, ljudski rod korača gvozdenim nogama. Mi vama puteve posipamo ružama, a vi trnjem prekrivate naše postelje; izmedju ružinih listova i trnja, Istina svoj duboki i večni san sanja. Vi se oduvek svojom grubom nemoći borite protiv naše blage moći. Za trenutak nas savladate i radosno galamite kao žabe, a mi vas trajno savladjujemo i ćutimo kao titani. Isusa ste razapeli ismevajući ga i huleći, ali je on zatim sišao sa svoga krsta i kao titan ovladao pokolenjima zahvaljujući Duhu i Istini, te svojom veličinom i lepotom Zemlju natkrilio. Otrovali ste Sokrata, ubili ste Galileja, uništili Aliju ibn Ali Taliba, zadavili Midhat-pašu - a oni i sada žive kao heroji, trijumfujući pred licem večnosti. Zato vi živite u sećanju čovečanstva kao lešine u prašini, koje nema ko da pokopa u tami zaborava i ništavila. Ko svetlost želi, njega svetlost ljubi. Halil Džubran i još poneko 328

X Vreme je da malo "progovorimo" i o Jevrejima, njihovom životu i bližoj istoriji, stradanju i progonima, usponima i bogaćenju. Takodje, bez pominjanja nekih enormno bogatih i moćnih pripadnika ovog naroda, celu priču oko politike i kretanja krupnog kapitala u modernom svetu, nemoguće je uobličiti. Da vidimo... Posle onih tužnih dogadjaja oko stradanja Isusovog u dalekoj prošlosti, osnivanja hrišćanske crkvene organizacije i početnog uobličavanja hrišćanskih svetih spisa - počela se provlačiti ideja da su Jevreji, KAO NAROD, "krivi" za stradanje Isusovo. To ih je, u vremenima koja su nailazila, stalno stavljalo o poziciju progonjenih, kad god je to odgovaralo (zbog bilo čega) vladarima država u kojima su živeli. Takav način života i ideja o "obećanoj zemlji" gde bi na miru živeli - stvorili su kod ovih ljudi vrlo poseban osećaj za preživljavanje i odnos sa sredinom u kojoj su boravili. Pošto su u starim vremenima uglavnom bili stanovnici "drugog reda" i često dobijali epitete kao "prljavi narod", "bogoubice", "bezbožnici", "odvratni čifuti" i slično, poslovi koji su im ostajali na raspolaganju odredili su njihov položaj i u novija vremena. Nekada, pre industrijske revolucije, bavljenje poslovima sa novcem smatralo se "nečasnim" i "prljavim", a pošto su i Jevreje "častili" često upravo takvim osobinama - narodima među kojima su Jevreji živeli, "zgodno" je bilo da upravo oni te poslove i rade. I tako se nekako živelo i umiralo u svetu Mojsijevih zakona među rasejanim Jevrejima, sa povremenim progonima od strane većinskog stanovništva, kada je trebalo od “odvratnih Ješa” nešto oteti, okriviti ih za sopstvenu glupost, lenjost, i nesposobnost - ili ih oterati prosto u drugu državu. Ali, dolazi Francuska revolucija 1789. godine. Čuveni proklamovani slogan "Sloboda, Jednakost, Bratstvo", u godinama posle ovog događaja, počinje da menja poziciju Jevreja u društvu. Pod uticajem ovih ideja, a i pod uticajem jednog jevrejskog pokreta pod imenom Haskala, koji je ranije nastao u nemačkim zemljama, Jevreji počinju da se bave i drugim zanimanjima osim onih tradicionalnih. Jedino je u Rusiji emancipacija Jevreja išla i sporo i teško.

329

Kako je išlo i uklanjanje društvenih stega za Jevreje, tako je u Evropi dolazilo i do asimilacije. Iako su se neki baš zalagali za to, poput Napoleona, ni sa tim se nije odmaklo daleko, jer je ustrojstvo vekovnog jevrejskog načina života ipak sprečavalo da se ovi ljudi potpuno stope sa sredinom domaćina. U XIX veku dolazi do razvoja industrije, koncentrisanja i migriranja stanovništva u gradove, a u gradovima su inače, najčešće u svojim getima, živeli Jevreji. Kapitalistička privreda, i ideologija koja je išla uz nju, pogodovali su da se Jevreji sa svojim bankarskim sposobnostima, uključe u moderan način života toga doba. Poslovi, kojima su se ranije skoro isključivo bavili Jevreji, sada postaju primamljivi i drugima. Samim tim, jevrejski narod trpi manji pritisak, jevrejska deca sada mogu da uče i osposobljavaju se i za ostala zanimanja koja su im ranije bila uskraćivana. Jevrejski kapital iz domena bankarstva i zelenašenja, počinje da ide u pravcu trgovine i industrije. Samo po sebi počelo se, sve više, nametati pitanje kod samih Jevreja: Treba li i kako reformisati Judaizam kako bi se prilagodio modernom dobu? Do reformisanja neminovno dolazi (i vere i jevrejskog života) u pokušaju da se isprate zahtevi ondašnjeg vremena. Prvo su se menjale spoljne manifestacije Judaizma: podižu se raskošne sinagoge, uvodi se horsko pevanje i orgulje, a nije retko bivalo da se molitve i propovedi obavljaju na jeziku sredine u kojoj se živelo. Sredinom XIX veka u Nemačkoj, među obrazovanim rabinima, dolazi do usvajanja rezolucije kojom se hebrejski jezik u molitvama menja u nemački, ublažavaju se propisi oko svetkovanja subote i ritualne hrane. Potom, izbacuje se iz upotrebe jedna molitva "Dogodine u Jerusalimu", koja je vekovima bila jedna vrsta himne i nade da će se Jevreji jednog dana naći svi zajedno u "obećanoj zemlji". Idući dalje u reformama, pojavljuje se jedno učenje među reformistima koje govori o Jevrejima kao "narodu sveštenika", narodu koji ima MISIJU da sa ostalim narodima gradi jedno bolje i humanije društvo, utemeljeno na duhovnim vrednostima. Automatski, to je povlačilo ostanak u rasejanju po celom svetu i napuštanje molitvi koje govore o progonstvima, o Mesiji itd. Ovim reformama suprotstavljali su se oštro ortodoksni rabini, smatrajući da će, šta god Jevreji primili od naroda među kojima žive, Jevreji ostati Jevreji i da ne mogu postati Sloveni, Germani ili neki drugi. 330

Već krajem XIX veka postao je primetan još jedan uticaj na zbivanja oko Jevreja - pojava reakcije na jevrejsko sticanje građanske ravnopravnosti - ANTISEMITIZAM. Antijevrejstvo i antisemitizam bitno se razlikuju. Dok je antijevrejstvo (stalno prisutno vekovima svuda gde su oni živeli), zapravo netrpeljivost prema Judaizmu kao religiji - antisemitizam je mržnja prema Jevrejima kao narodu, bolje rečeno, mržnja prema jevrejskoj "rasi". Pripadnici naroda među kojima su Jevreji tada živeli, videvši da su oni dobili građansku ravnopravnost i da su veoma brzo visokim sposobnostima stigli u vrhove ekonomije, nauke, kulture, pa i politike - osetili su se ugroženim! Pojavljuje se i teorija po kojoj su Jevreji "niža rasa", kako su "nedostojni prava koje uživaju druge rase" i kako se ne sme dozvoliti da oni "uprljaju arijevsku krv". Ponovo se vraća retorika koja govori o jevreskoj "krivici" za sva zla ovog sveta, o "zaveri" protiv hrišćanstva, o "zlodelima" koje su Jevreji počinili, o njihovoj "podmuklosti"... Centar ovih gnusnih optužbi je bila Nemačka, a antisemitizam se proširio i na Austrougarsku, Rumuniju, Francusku. Sporadično se javlja i u Engleskoj, Italiji, Srbiji i drugim zemljama. Iako je, sve do pojave nacista u Hitlerovoj Nemačkoj, antisemitizam (ako se tako sme reći) više bio "teorijski", zadržavajući se u kvazinaučnim časopisima, novinama i nekim mračnim knjigama - on je Hitleru odlično poslužio u njegovoj politici, a kasnije i u uništavanju Jevreja u Nemačkoj. U Rusiji, medjutim, koja je imala oko 4 miliona Jevreja sredinom XIX veka, pozicija Jevreja razlikovala se od njihovih sunarodnika u Evropi. Kada se 1881. godine desio atentat na ruskog cara Aleksandra II - "podgrejani" nemačkim "naučnim" antisemitizmom, Rusi su, samo za dve godine, od 1881-1882, izvršili preko 150 masovnih pogroma Jevreja! U svemu ovome, bila je prisutna prikrivena ili otvorena podrška države. Posledice ovoga su strašno osiromašenje Jevreja, masovno iseljavanje iz Rusije u SAD, Zapadnu Evropu, a već tada i u Palestinu. Prosto rečeno, Jevreji su uvek bili "pogodni" za izlivanje bilo kakvog nezadovoljstva u zemljama u kojima su živeli. U ogromnom broju slučajeva bili su potpuno nedužni za stvari za koje ih optužuju! Doprinos ovoj mržnji svakako su dali i prebogati Rotšildi, Hiršovi, Šifovi, Poljakovi... Jer veliki kapital, kojim su ti bogati Jevreji raspolagali, nalazio je svoj put često do svih zaraćenih strana u raznim sukobima. Ulagali su i u kolonijalne projekte, pomagali razne vlade - nije čudo što danas imamo "punu korpu" teorija zavera gde su Jevreji "glavni likovi"! No, te nemoralne radnje nekih prebogatih Jevreja, ne možemo poistovećivati sa svim 331

Jevrejima na svetu - bilo bi to veoma neljudski i potpuno pogrešno! Usred svih ovih događanja u XIX veku ponovo počinje da jača ideja o neraskidivoj povezanosti svih Jevreja i o potrebi stvaranja jevrejskog nacionalnog pokreta – rodio se politički CIONIZAM. Cionizam je dobio ime po jednom brdu pored Jerusalima koje se zove Cion, mada ga neki izgovaraju i kao Sion ili Zion. Tu je nekada davno bio Davidov grad i Solomonov hram. Ideja o Jerusalimu i Palestini, sve do XIX veka, više je za Jevreje bila duhovna podloga , a manje državna ili teritorijalna. Pri velikim iseljavanjima, zbog pogroma i sličnih nedaća, Jevreji su se retko selili u Palestinu, osim veoma malog broja porodica. Političko pitanje Palestine kod Jevreja dolazi u svest tek krajem XIX veka. Nije da ideja o rešavanju "jevrejskog pitanja" nije bilo, ali to se ozbiljno uzima u razmatranje, i kod velikih sila i kod Jevreja, tek na pragu XX veka. Prva ideja o rešenju za "obećanu zemlju" za Jevreje dolazi od ruskog grofa Potemkina, pri dvoru carice Katarine II koji se, vrlo neozbiljno, zanosio mišlju da sa carskom konjicom osvoji teritorije oko Jerusalima i da tamo naseli hrišćane i ruske Jevreje. Nešto ozbiljnije ipak biva kada Napoleon, u svom pohodu iz Egipta, ulazi u Palestinu i izdaje jednu proklamaciju o pravu Jevreja na "svoje palestinsko nasleđe". Padom Napoleona, pada i ova proklamacija. Dalje, jedan engleski advokat, Luis Vej, prilično bogat, pokušava da nešto uradi za položaj ruskih Jevreja početkom XIX veka, ali se sve svelo na susrete ruskog cara Aleksandra I i nekih evropskih vođa toga doba. U 1840. godini izbija afera "Damask" u kojoj su Jevreji, po ko zna koji put u istoriji, optuženi za "ritualno" ubistvo jednog kaluđera. Izvršen je i jedan broj zločina nad tamošnjim Jevrejima kao osveta, a umešanost kaluđera Dominikanskog reda, francuskog konzula Mantona i francuskog kralja Luja Filipa - daje ovoj aferi veliki publicitet za to doba. U čitavu priču ulazi jedan, za budućnost Jevreja, veoma važan čovek. To je lord Moše Montefiore, Jevrejin, koji zahvaljujući svojim vezama sa francuskim ministrom pravde Adolfom Isakom Kremijeom, nemačkim orijentalistom Solomonom Munkom i baronom Džejmsom Rotšildom - uspeva da zaustavi pogrom nad Jevrejima u Damasku. Ovaj događaj je pokazao da u Evropi postoji snaga u delu javnog mnenja koja bi stala na stranu Jevreja. Nakon pomenutih događaja u aferi "Damask" lord Montefiore 1846. godine biva primljen kod ruskog cara Nikole I, a u tom susretu pokušava da ublaži težak položaj Jevreja u Rusiji. To ide prilično teško. U isto vreme njegova aktivnost kod britanske vlade, uz obilatu pomoć porodice Rotšild, daje rezultat: Jevreji u Britaniji su skoro potpuno pravno izjednačeni sa ostalim podanicima Krune. 332

Dalje, Montefiore interveniše i kod pape Pija IX, da bi progoni Jevreja u Evropi prestali. I to ide prilično teško. Uporni lord Montefiore nikada, izgleda, nije bio obeshrabren neuspesima. Tako 1860. godine u Parizu, zajedno sa tadašnjim francuskim ministrom pravde Isakom Kremijeom, osniva SVETSKI JEVREJSKI SAVEZ (Alliance Israellite Universalle). Ova međunarodna jevrejska organizacija, nazivana i Alijansa Jevreja, označena je u startu kao "prosvetno-filantropsko društvo". Međutim, svoj pravi uticaj pokazaće na Berlinskom kongresu 1878. godine. Naime, jedan od uslova za priznavanje suvereniteta novostvorenih država na Balkanu, bio je i građanska ravnopravnost za Jevreje koji u njima žive! To se odnosilo i na Srbiju, kojoj je tada, posle vekova turskog ropstva, vraćen suverenitet. Jevrejska Alijansa je, obzirom na sve okolnosti, bila pod jakim uticajem Francuske i njenog viđenje rešenja "jevrejskog pitanja". Vremenom ona počinje gubiti snagu, pogotovo posle pruskofrancuskog rata 1870-1871. Sam Montefiore nije žalio života i snage da bi pomogao jevrejskoj braći, a često je išao i u Palestinu. Uz dozvolu Otomanske imperije tamo je pokušavao da oformi jevrejska naselja, ne samo u Jerusalimu, nego i izvan njega. No, većeg uspeha nije baš bilo, pogotovo van zidina Jerusalima. I pored svega ovoga što je u životu radio, lord Montefiore ipak nije bio začetnik političkog cionizma. Prvi vesnik političkog cionizma je jedan zemunski rabin, Jehuda ben Šlomo Haj Alkalaj. U ono doba - naš komšija preko reke. On prvi u svojim književnim radovima zagovara otkup zemljišta i stvaranje poljoprivrednih kolonija u Palestini. Bio je izraziti praktičar i realista, sa idejama o lobiranju kod velikih sila i stvaranju neke vrste jevrejskog "svetskog kongresa" koji bi se borio za jevrejska prava. Išao je po Evropi i agitovao za "jevrejsku stvar", a on je zapravo uspeo da pokrene i "teške" bogataše poput Rotšilda. Pred kraj života, odlazi u Jerusalim, ostavljajući za sobom kontroverznu izjavu: "Bolji mi je plug na Mrtvom moru bez Boga, nego da s njim po Zemunu igram žmurke i hvatam zjale." Treba pomenuti i još jednu zanimljivost vezanu za Jehudu Alkalaja. Njegov komšija u Zemunu bio je Simon Hercl, deda Teodora Hercla. U domenu nagađanja je mogućnost da je osnivač političkog cionističkog pokreta, Teodor Hercl, od starog zemunskog rabina "pokupio" neke ideje i kasnije ih primenio u praksi. Drugi vesnik političkog cionizma bio je nemački filozof Moše Hes. Napisao je delo "Rim i Jerusalim" 1862. godine, gde se ističe potreba 333

za harmonijom unutar jevrejstva, kao i za dovođenjem u sklad verskih i nacionalnih potreba i ciljeva jevrejskog naroda. Osim ove dvojice, moramo spomenuti i čuvenog Bendžamina Dizraelija, pokrštenog Jevrejina, koji zahvaljujuću odličnim odnosima sa kraljicom Viktorijom i drugim vezama, pokušava kod turskog sultana da isposluje povelju o mogućnosti široke ekonomske podrške jevrejskog lobija za useljavanje ruskih Jevreja u Palestinu. No, sultanu se ovo nije baš dopalo, te uporno odbija takvu ideju. Dizraeli je čak na Berlinskom kongresu izneo plan o stvaranju jevrejske države u Palestini, POD PATRONATOM BRITANIJE. Ovo je glatko odbijeno od ostalih sila, jer se u tom planu očigledno nudila "usluga" britanskog imperijalizma koji je hteo da potpuno ovlada Bliskim Istokom. Zbog velikog broja Jevreja u Istočnoj Evropi i Rusiji, mnogi jevrejski mislioci i na Istoku i na Zapadu, počinju da shvataju da je za neko ozbiljno rešenje "jevrejskog pitanja" neophodno angažovati ove velike jevrejske narodne mase. U Rusiji tako imamo lekara Lea Pinskera iz Odese, koji je od podrške asimilaciji Jevreja, na kraju došao na pozicije cionizma. Ovome je doprinelo i pogoršanje položaja Jevreja u Rusiji posle atentata na cara Aleksandra II. Tako 1882. godine izlazi njegova brošura u Berlinu "Autoemancipacija Opomena sunarodnicima od jednog ruskog Jevrejina". U njoj se iznosi ideja da, i pored pravnog izjednačenja Jevreja sa ostalima, to suštinski neće doneti i stvarnu ravnopravnost, jer su Jevreji razbijeni i nemaju domovinu. U isto vreme Pinsker se negativno izjašnjava o promenama u životima zapadnoevropskih Jevreja po pitanju emancipacije, i to naziva "izrazom krajnjeg poniženja". Stalno ponavlja da Jevreji "moraju postati nacija" i da moraju imati svoju zajednicu na svojoj teritoriji - kratko rečeno - moraju imati svoju domovinu! 1884. godine, u čast 100 godina od rođenja lorda Montefiorea, u Katovicama se sastaju predstavnici svih palestinofilskih jevrejskih društava i osnivaju POKRET pod imenom "Ljubitelji Ciona" (Hoveve Cion). Na čelo pokreta dolazi Leo Pinsker kao predsednik. Pokret, kao glavni zadatak, stavlja pred sebe "oživljavanje jevrejskog bića u Palestini". U tom smislu osnovan je Odbor za podsticanje useljavanja poljoprivrednika i preduzetnika u Palestinu, skraćeno nazvan "Odbor u Odesi". Osim što je isposlovao kod ruske vlade dozvolu za legalan rad, ovaj Odbor uspeva da pridobije i bogate zapadnoevropske Jevreje - Rotšilde, barona Hirša i druge. Treba pomenuti i druge istaknute borce za Jevreje i njihov položaj: pesnik Ašer Gincberg (1856-1927), Mordehaj Manuel Noah (17851851), rabin Cvi Hirš Kališer (1795-1874), Perec Smolenskin (1842334

1885), Eliezer ben Jehuda (1858-1922)... Ključni deo istorije cionističkog pokreta obeležio je Teodor Hercl, koji je 80-tih godina XIX veka studirao prava u Beču. Baš tih godina u Austriji se pojavio jak talas antisemitizma. Knjiga Eugena Diringa "Jevrejsko pitanje" nalazi svoj put do bečkih studenata, pa tako i do članova akademskog društva "Albia" - gde, zahvaljujući svom antisemitskom sadržaju, raspiruje netrpeljivost prema Jevrejima. 1883. godine dolazi do antijevrejskih demonstracija, a povod je bila sahrana kompozitora Riharda Vagnera, OSVEDOČENOG ANTISEMITE! Na demonstracijama učestvuje i društvo "Albia". Pošto je Hercl bio član ovog društva, a poreklom Jevrejin, sukob sa nekim ostrašćenim antisemitama u društvu prvi put ga stavlja u poziciju da BRANI JEVREJE! Međutim, Teodor Hercl u to doba bio je pravi asimilovani Jevrejin. On brzo zaboravlja epizodu sa "Albiom" i nastavlja bezbrižno školovanje. 1884. godine postaje sudski pripravnik u Beču. Evropska kultura i blagostanje odvući će ga odatle na put žurnalistike i pisanja pozorišnih komada. U Njujorku njegov pozorišni komad "Tabarin" postiže veliki uspeh. Hercl postaje uvaženi austrijski novinar i pisac uzoran građanin hrišćanske Evrope! Uskoro odlazi u Pariz kao saradnik jednog poznatog lista. U svetlosti svog ličnog uspeha, ne padaju mu na pamet cionisti, "jevrejsko pitanje" i slične stvari. Mada, nismo sasvim u pravu: o Jevrejima je ponekad razmišljao u smislu DA BI IH SVE TREBALO POKRSTITI! U to vreme u Parizu radi "Ruskojevrejski komitet za kolonizaciju Palestine". Vodi ga baron Hirš. Hercla ovo ne interesuje i ideju naseljavanja Palestine naziva "detinjarijom". Ali... zar je u životu svakog čoveka malo preokreta? Izbija čuvena Drajfusova afera. Zbog velikog pritiska na Jevreje, nepravednosti koja je od početka pratila ovaj proces, a i nekakvog ličnog "buđenja" - Teodor Hercl se počinje ozbiljnije upoznavati sa idejama cionista. Ubrzo se angažuje kao javni radnik na širenju ovog pokreta. Pošto je i sam bio poznat, počinje da radi na pridobijanju uticajnih Jevreja za cionistički pokret. Cadok Kan, Moris Gideman, Edmund Rotšild, Moris Hirš - samo su neka od imena ljudi koji su Herclovom zaslugom u potpunosti pridobijeni za cioniste. 14. februara 1896. godine izlazi iz štampe Herclova knjiga "Jevrejska država". U njoj jasno stoji: "...Neka nam se da suverenitet nad jednim komadom zemljine površine, dovoljno velikim za naše pravedne potrebe, za ostalo pobrinućemo se sami..." Po pitanju tog "komada zemlje" Hercl se nije izjasnio, mada se pominju Palestina i Argentina. Ipak, vidljivo je iz toka razmišljanja u 335

knjizi da Palestina, za njega lično, ima prednost. Ono što je začuđujuće, a i zabrinjavajuće kad čovek čita tu knjigu, je to, da Hercl uopšte NE VODI RAČUNA O ARAPSKOM STANOVNIŠTVU U PALESTINI. Vrlo malo se nešto i to pominje, ali cela ideja je postavljena tako, kao da će Arapi u Palestini stvaranje jevrejske države smatrati potpuno normalnim.(!?) Više se posvećuje pažnja odnosima Jevreja sa turskim sultanom, koga Hercl nekako smatra "glavnim" u tom regionu. Zatim, tu je zamisao da će jevrejska država u Palestini "braniti" Evropu od islama, ideja koja je sračunata da iznudi podršku velikih hrišćanskih država. Kada se ova knjiga pojavila, izazvala je pravu senzaciju! Najčešći komentari su bili veoma negativni! I to od većine Jevreja! Osudilo ga je i društvo "Ljubitelji Ciona" jer su smatrali da će ova knjiga izazvati nepoverenje Otomanske imperije i omesti, inače sporu kolonizaciju Palestine. Simon Dubnov, kasnije jevrejski istoričar, u to vreme oštro osuđuje Herclovu knjigu, tvrdeći da Jevrejima nije potreban državnoteritorijalni suverenitet, već samo nacionalna samosvest i kulturnoprosvetna autonomija u okviru država gde Jevreji žive. Štefan Cvajg će reći: "...Kakve on to ludorije pravi i piše? Šta bismo mi u Palestini? Naš jezik je nemački, a ne hebrejski, naša otadžbina je lepa Austrija. Zar ne živimo odlično pod dobrim carem Franc Jozefom? Zar nam nedostaje čestita zarada, osigurano mesto? Zar nismo ravnopravni državljani, stalno nastanjeni i verni građani ovog ljubljenog Beča? I zar ne živimo u naprednoj epohi, koja će sve konfesionalne predrasude ukloniti za nekoliko decenija? Zašto on, koji međutim govori kao Jevrejin i koji jevrejstvu hoće da pomogne, daje našim ljutim neprijateljima argumente u ruke, i pokušava da nas odeli, dok nas u stvari svaki dan koji prođe, sa nemačkim svetom povezuje sve bliže i intimnije?..." Rabini su "grmeli" sa propovedaonica na Hercla i njegovu knjigu. Prednjače londonski rabin Adler i bečki rabin Gideman. U listu "Neue Freie Presse", gde je Hercl radio, ZABRANILI SU da se reč "cionizam" pominje u tekstovima. Osim oštre kritike jevrejskog sveštenstva da je "čekanje Mesije" zamenio sa cionizmom, i sa drugih strana se na Hercla sručilo mnoštvo kritika, ironičnih komentara i ličnih uvreda. Hercl prvo pada u depresiju, a zatim i srce počinje da mu popušta. Oštećenog zdravlja i na udaru nekih materijalnih troškova, u to vreme Hercl je preživljavao teške trenutke. Međutim, sve je na ovom svetu prolazno. Tako će i Herclu jedan događaj dati novu snagu i samopouzdanje. 336

X-a U maju 1896. godine Teodor Hercl dobija podršku iz Beča od tamošnjih jevrejskih studentskih udruženja "Kadima" i "Cion". Priloženo je i nekoliko hiljada potpisa uz svojevrsnu peticiju ohrabrenja. On počinje da shvata da nije vreme za posustajanje, već naprotiv - za još žešći rad! Napušta posao u Parizu i dolazi ponovo u Beč, gde pridobija za cionističke ideje Maksa Nordaua, rabinovog sina - lekara, sociologa i novinara. On će mu vremenom postati iskreni prijatelj i to će ostati do kraja života. Podrška za Herclove ideje stiže uskoro sa raznih strana, od uglednih i poznatih Jevreja: Volfsona, Varburga, Gastera, Mendelstama, Mockina, Mramoreka, Rajnsa, Bodenhajmera, Hana, Usiškina, Vajcmana... Pomoć dolazi i od uticajnog čoveka iz engleskog poslanstva, Vilijama Hehlera, koji mu pomaže da se sretne sa vojvodom Fridrihom Badenskim, te i ovaj vojvoda, iako nije bio Jevrej - počinje podržavati cionizam! Nedugo posle ovih uspešnih kontakata, Hercl odlazi u Tursku na razgovore sa sultanom Abdul Hamidom II, u pokušaju da dobije povelju o autonomiji jevrejske Palestine. BEZ REZULTATA! Sledeća stanica bila je London. U klubu "Makabi" drži zapažen govor, gde pridobija mnoge pristalice. Dolazi i do susreta Hercla sa Lajonelom Volterom Rotšildom, ali oprezni Rotšild, koji je verovatno bio povezan sa vladajućim strukturama u Britaniji, nije bio sklon da se "oduševi" tako lako sa Herclovim idejama, mada ih nije ni odbijao. Hercl ne miruje, te u Karlovim Varima, preko bugarskog kralja Ferdinanda, pokušava da dogovori prijem kod ruskog cara Nikolaja II. NE USPEVA U TOME! Ponovo putuje u Pariz gde barona Edmunda Rotšilda nagovara da čak stane na čelo cionističkog pokreta, ali lukavi Rotšild, slično rođaku u Engleskoj - u to vreme ne želi da ulazi u tako nešto! Ovde bi se moglo pomisliti da je Teodor Hercl uzalud obijao mnoge pragove, trošeći vreme, novac i snagu - reklo bi se sa malim rezultatima. Međutim, prevarili bismo se u ovakvoj oceni. Istina, nije sve za cioniste išlo lako, ali zar išta u univerzumu ide samo od sebe, osim spontanog nastanka prividnog haosa i odavanja energije? Trud Teodora Hercla i njegovih saradnika i istomišljenika doveo je do PRVOG CIONISTIČKOG KONGRESA u Bazelu, u jednom hotelu. Kongres je održan od 29. do 31. avgusta 1897. godine i bilo je 337

prisutno 204 delegata. Među njima su bili studenti, intelektualci, zanatlije, bogati preduzimači, slobodni mislioci, ortodoksni i Jevreji reformatori, rabini, nacionalisti stari i novi, socijalisti, a bilo je i nejevreja. Poreklo takođe raznovrsno: Nemačka, Austrougarska, Rusija, Rumunija, Engleska, SAD, Srbija, skandinavske zemlje, Palestina... Osnovana je Svetska cionistička organizacija, a u deklaraciji koja je usvojena i postala poznata kao BAZELSKA DEKLARACIJA stoji, između ostalog, sledeće: "Cionizam ima za cilj da jevrejskom narodu stvori domovinu u Palestini koja bi bila obezbeđena javnim zakonom. Kongres je razmotrio sledeće načine za postizanje tog cilja:  Unapređenje pogodnih linija za naseljavanje Palestine Jevrejima koji se bave poljoprivredom, zanatstvom i trgovinom.  Organizovanje i povezivanje sveg jevrejstva putem odgovarajućih institucija, lokalnih i opštih, u skladu sa zakonima svake zemlje.  Jačanje osećanja jevrejske pripadnosti i nacionalne svesti.  Preduzimanje pripremnih koraka za obezbeđenje saglasnosti vlade, ukoliko je potrebna, za ostvarenje ciljeva cionizma." Značaj Bazelske deklaracije je neosporan. Proklamacija aktivne i organizovane političke borbe za stvaranje jevrejske države, glavna je njena tekovina. Ipak, tu su i nedostaci koji idu u tom pravcu da je cionistički pokret uzeo za sebe pravo da govori U IME SVIH JEVREJA! To nije odgovaralo stvarnosti i do danas će ostaviti posledice na odnose unutar jevrejskog naroda. Teodor Hercl je postavljen za predsednika cionista, a tokom narednog perioda organizacija i institucionalizacija protekle su veoma dobro. Osnovani su mnogi fondovi koji su sakupljali dobrovoljne priloge za račun cionističkih ciljeva, a obzirom da je bilo dosta bogatih Jevreja - ovi fondovi su lepo napredovali! Protivnici cionizma bili su ukorenjeni u velikom delu jevrejskog sveta. Prednjačili su rabini koji su u cionizmu videli isključivo PRETNJU PO SOPSTVENI POLOŽAJ! Čak su osnovali jednu organizaciju "Agudat Jisrael", religioznu po svojoj prirodi i žestoko ANTICIONISTIČKU! Opet, nisu jedino rabini bili oponenti cionizmu. Bilo je tu mnogo asimilovanih, a i izvesnih autonomaški nastrojenih Jevreja kojima cionizam nikako nije odgovarao. U Rusiji, protivnik cionizma, možda i najopasniji od svih, bio je pokret "Bund", koji se o cionizmu izražavao kao o "buržoaskoj reakcionarnoj pojavi". 338

Ništa od ovih prepreka ne zaustavlja Hercla i cioniste. Ređaju se diplomatsko-političke akcije: tajni sastanak sa nemačkim carem Viljemom II 1898.godine dok je bio u poseti otomanskoj imperiji; javni sastanak sa Viljemom II nešto kasnije u Palestini; sastanak sa otomanskim sultanom 1901. godine; intenzivni kontakti sa austrijskim i britanskim političarima tokom dužeg perioda; ponovni kontakti sa Rotšildovima... Svi ovi kontakti nisu bili neuspešni, iako su neki, spolja gledano, bili potpuni promašaj. Suštinski, cionizam se pomerao sporo, ali sigurno ka svom cilju. No, protivnici cionizma nisu želeli da odustanu. Čak i u samom cionističkom pokretu pojavljuju se frakcije poput Vajcmanovog CDF-a i nešto kasnijih "Radnika Ciona". Žestoki sudar cionisti su imali sa svojim narodom oko jezika i vere. Herclov, relativno neutralan stav po pitanju religije, pribavio mu je imidž ateiste. Tome je najviše doprinelo njegovo shvatanje da je sudbina Jevreja u političko-nacionalnom domenu, a ne u teološkokulturnom. Ovo će 1902. godine proizvesti nastanak društva "Mizrahi" - cionista kojima je Tora glavni zakon. Bile su ovo godine velikih previranja u jevrejskom narodu. Dodatnu teškoću za Jevreje u Rusiji su bili talasi antisemitizma, koji su, često u Moskvi, Petrogradu i Harkovu prerastali u prave pogrome. Jevreji su optuživani za glad, za epidemije bolesti, za skoro sve društvene probleme kojih je u Rusiji bilo podosta. Tako je 1903. godine u Kišinjevu, u pogromu ubijeno 45 Jevreja, oko 1000 ih je ranjeno, a opljačkanih jevrejskih kuća i radnji je bilo oko 2000. Inicijator ovoga bio je, ni više ni manje, nego ruski ministar unutrašnjih poslova Vjačeslav Pleve. *** Ovde je momenat da se kaže nešto i o čuvenim "Protokolima sionskih mudraca", knjizi koja je duboko antisemitska i koja je zapravo - FALSIFIKAT! Koliko i kakvih budala danas ima i kakve gnusobe su i danas spremni da svale na Jevreje kao narod u celini, ilustrovaćemo citatima izvesnog “dr.” Ratibora Djordjevića, koji je, sa svojim “doktorskim” umovanjima, jedna velika srpska sramota. Počujmo: “...Judejci su gospodari medija, izdavaštva, prosvete i kulture, kao i ekonomskog i industrijskog domena. Judejska budj je prožela nekadašnji zdraviji hrišćanski pogled na svet... ...U toku poslednjih 20-30 godina judejski finansijski silnici i njihovi arijevski poslušnici, ekspanzijom industrije upropastili su 339

prirodnu ravnotežu u atmosferi... ...Prikazujući “Protokole sionskih mudraca” kao falsifikat, Judejci se nadaju da će time obustaviti istraživanja i otkrivanje načina njihovog delovanja protiv naroda koji su žrtva judejske zavere protiv hrišćanstva, kao i protiv arijevskih nacija uopšte... ...“Protokoli” su dokument o judejskoj podlosti, podrivačkoj zaveri, beskrupuloznosti i djavolskom štetočinstvu. Svojim radom protiv verskih i nacionalnih interesa naroda u čijoj zemlji žive, Judejci požuruju dan zaslužene osvete i kazne... ...”Protokoli” predstavljaju strategijski plan jevrejskog naroda za osvajanje sveta... ...Oni nisu ništa drugo do sistematski i planski izradjena akcija, koju predvidja Talmud... ...Protokoli predstavljaju, u svim detaljima, dobro smišljen plan po kome Jevreji teže osvajanju sveta...” I tako dalje, i tako dalje – baljezgarije i mržnja, sve upleteno sa Djordjevićevim ličnim strahovima i verskim fanatizmom. No da se manemo domaćih budala kojih ima, kao i svuda u svetu, rasejanih u svim oblastima života. Pozabavimo se kratkim istorijatom ove knjižice koja je izazivala, a i danas izaziva kod onih zaglupljenijih, silna jarosna osećanja. Po njenom pojavljivanju tvrdilo se, da su se za vreme Prvog kongresa cionista u Bazelu, navodno moćni Jevreji u sprezi sa masonima, dogovorili kako će da "zagospodare svetom", a sve su to "stavili na papir" u "Protokolima sionskih mudraca". A knjigu je, zapravo napisala ruska tajna policija, koristeći kao matricu jednu satiru iz 1864. godine napisanu od strane Morisa Žolija o Napoleonu III, a koja se zove "Dijalog o paklu između Makijavelija i Monteskijea". Stvaranje "Protokola" trebalo je da opravda pogrome nad Jevrejima u Rusiji, a sve po pravilu "tri trećine" - trećinu Jevreja ubiti, trećinu pokrstiti, a trećinu proterati. Ovakvu tezu zastupao je Konstantin Pobedonoscev, slavni ruski pravnik, savetnik bar trojice ruskih careva, tutor Akeksandra III i njegovog sina Nikole, i jedno vreme član Sinoda ruske Pravoslavne crkve! Treba li se onda pitati zašto je u Rusiji bilo toliko mržnje prema Jevrejima? A svakako treba razmisliti i o tome, koliko je zapravo i Ruska pravoslavna crkva takvim postupcima radila istovetne stvari kao i Rimokatolička u svom domenu? Vidimo da i pored neospornih razlika i stepena agresije, kvalitativno tu nema mnogo razlike. Može se samo govoriti o kvantitetu crkvenih zločina – koji (istina) strahovito preteže na katoličku stranu – ali suštinski, svaka većinska crkva je uvek gledala da maltretira one koji joj ne pripadaju ili se nalaze u manjini. Dakle, kao što rekosmo, jedna od najkontroverznijih brošura ikada 340

objavljena, "Protokoli sionskih mudraca", predstavlja veoma grub nasrtaj na dostojanstvo i život svih Jevreja u svetu. Još jednom, ova brošura je ČIST FALSIFIKAT, tačnije rečeno IZMIŠLJOTINA, i nema ništa sa jevrejskim življem. Iako u ovom skarednom pamfletu ima „mikroskopskih zrnaca“ istine – pre svega u odnosu na agresivne ideje nekih jevrejskih ultranacionalista – ovaj tekst nema nikakve veze sa relanošću. I pored svega ovoga, od ove smicalice nastali su mitovi o jevrejsko-masonskim zaverama kojih se prevashodno drže neofašisti, ultranacionalisti i klerofašisti u mnogim zemljama, pa i u Srbiji. Kako je, malo detaljnije razmatrano, nastao ovaj demonski pamflet? Krenućemo od izvesnog Hermana Gedšea, pisca avanturističkih i romana o raznim zaverama, koji je objavio 1868.godine roman pod imenom "Bijaric". U njemu se opisuje scena na Jevrejskom groblju u Pragu, gde se navodno svakih sto godina okupljaju "Sionski mudraci", predstavnici dvanaest plemena Izrailja, na grobu poznatog rabina Leva. Po ovoj piščevoj fantaziji, ovi "mudraci" razmenjuju ovde informacije o tome koliko su napredovali u podrivanju i osvajanju vlasti, i kakvi su im planovi za budućnost kojima bi što više naneli štete hrišćanima. (Kao da informacije nisu mogli drugačije da razmene, nego su morali da se sastaju na nekom groblju!) Ova čista fikcija ipak je iskorišćena u realnom životu na najgori mogući način. Negde krajem XIX veka u Pariz je stigao šef ruske tajne policije "Ohrana", Petar Račkovski. Bio je umetnik za falsifikovanje, a u Francusku je došao sa ciljem da napravi što više pometnje među ruskim političkim emigrantima. To je neko vreme i uspešno radio falsifikujući njihova pisma koja su onda izazivala svađe i opštu konfuziju među njima. U isto vreme dobio je i zadatak da pronađe nešto što bi oslabilo kritiku zapadnih zemalja na račun ruskog cara, a zbog agresivne politike Rusije prema Jevrejima. Račkovski je dobro sarađivao sa šefom pariske policije, Edmonom Adamom, a ovaj je opet imao suprugu koja je bila zagriženi antisemita. Tako su se svi oni sastajali u njenom salonu, na razgovoru i druženju, ali i na razmeni kojekakvih ideja. U tom salonu nastala je ideja o stvaranju i podmetanju Jevrejima nekakvog spisa koji bi svedočio o "jevrejskoj zaveri". Pošto se u Bazelu spremao i kongres Cionista, bilo je zgodno da plasiraju svoj falsifikat i priču da se tamo navodno u isto vreme održavao i sastanak "Jevrejske svetske vlade". Onda bi mogli reći da se do tog teksta došlo tako što je neko “iznutra” od samih Jevreja “doturio” taj spis. Tako će kasnije i uraditi, kada je tobože izašlo na videlo da je “sin nekog rabina, izdajica”, ukrao stenogram sa tog 341

sastanka, sakrio ga u sinagogi, a onda prodao. Sve su dobro smislili, jedino im je nedostajao TEKST koji bi "pokrio" celu izmišljotinu. I našli su ga. Nešto ranije, tačnije 1864.godine, objavljena je knjiga jednog francuskog pisca, Morisa Žolijea, pod nazivom "Dijalog o(u) paklu između Makijavelija i Monteskjea". Ona u stvari predstavlja raspravu između samog pisca i Napoleona III o suprotnostima morala i moći, i prava i vladavine terora. Ova oštra kritika svog vremena koštala je pisca života – najpre su ga zatvorili, a onda ga “oslobodili”, pa je “nadjen mrtav“ u svom stanu!? Upravo ovo delo poslužilo je Račkovskom da se formira nedostajući tekst za pamflet, sada već osmišljenog imena: "Protokoli sionskih mudraca". Da budemo precizniji, naredio je svom saradniku (inače Jevrejinu), Matveju Golovinskom, da obavi ovaj prljavi posao. I on ga je solidno obavio na sramotu i svog i ruskog naroda, umećući čitave blokove teksta iz Žolijeove knjige, ne mareći da će to jedan dan neko otkriti. Račkovskog su ubrzo opozvali zbog neke druge stvari, a za momenat su "Protokoli" ostali po strani. No 1903.godine je jedna ruska tajna antisemitska organizacija, "Crnostotinaši", isprovocirala u Kišinjevu pogrom nad Jevrejima i trebalo je brzo opravdati ovo zlodelo. Ovo je bilo uobičajena praksa u tadašnjoj carskoj Rusiji, da ološ kao što su bili "Crnostotinaši" obavljaju prljave poslove za policiju, jer ona to nije mogla otvoreno da radi. I tada su delovi "Protokola sionskih mudraca" prvi put ugledali svetlost dana, ovaj put prevedeni na ruski, a objavio ih je crnostotinaš P. Kruševan. Ovim su "opravdane" neverovatne brutalnosti, ubistva i drugi zločini prema Jevrejima koji su bili POTPUNO NEDUŽNI. Dve godine kasnije, samozvani ruski svetac, Sergej Nilus, objavljuje "Protokole" u celosti, u okviru svog dela "Veliko u malom". Car Nikolaj II je, kažu, bio fasciniran ovim i poželeo je da se ovo odštampa u velikom tiražu. No njegov predsednik vlade, Petar Stolipin, upozorio je cara da je u pitanju falsifikat. Car odustaje i distribuciju prepušta svojim tajnim službama. "Protokole sionskih mudraca" iskoristio je i Adolf Hitler da bi "dokazao" jevrejsku zaveru i time opravdao Aušvic i slične logore smrti. 1934.godine na jednom sudskom procesu u Švajcarskoj dokazano je da je ova brošura ČISTA IZMIŠLJOTINA (mada “intelektualne veličine” poput Ratibora “dr” Djordjevića to osporavaju). To ipak nije zaustavilo ni Hitlera, a ni današnje idiote koje okolo naklapaju o tome kako su Jevreji uzrok svih problema u svetu i kako su u vrhu "zavere". Da se razumemo, zavera ipak postoji, i to veoma ozbiljna, ali se ne može povezati NI SA JEDNIM NARODOM, NITI SA 342

NEKOM RELIGIJOM (osim ako masoneriju ne smatramo religijom ili ako jezuite smatramo hrišćanima - mada jezuiti, po onome što rade, apsolutno nisu hrišćani). Iako u vrhu međunarodnog bankarskog i korporativnog lobija ima dosta Jevreja, Jevreji kao narod sa tim nemaju nikakve veze! Kao što se Jevreji optužuju za zaveru, po potpuno istom principu optužuju se i Srbi da su izazvali Prvi svetski rat zato što je Gavrilo Princip pucao u Ferdinanda, navodno po diktatu Srbije. Zanimljivo je koliko čovek ne može da oceni realnost, ostrašćen mržnjom kojom nadomešta ličnu nesposobnost i intelektualnu i duhovnu ograničenost. Bolje reći, ako neko veruje da su "Protokoli" zaista ono što su ruski špijuni želeli da ljudi o njima misle - to znači da mu mudrost nije i neće još dugo biti jača strana. Ovo prljavo delo antisemita poslužiće i kao osnova mnogih tajnih društava baziranih na nacionalizmu i mržnji prema Jevrejima u vremenima koja su sledila. Kako su nastala, tako su i nestala – kratko postojeći sejala su zlo i mržnju, trujući ionako dezorijentisan ljudski rod. Na žalost, njihove bolesne ideje preživele su sve do danas, tako da su društvene mreže, forumi i neki sajtovi u balkanskim državicama nastalim od bivše Jugoslavije preplavljeni kojekakvim nacionalističkim teorijama koje, kao zajednički imenilac, imaju uvek slogane srpsko-hrvatsko-muslimanskog tipa: "Srbi su najbolji!", "Hrvati su najbolji", "Pravoslavlje je jedino ispravno", "Srbe na vrbe!", "Pravoslavlje je sekta", "Sveta Katolička crkva jedino nudi spas!", "Prorok Muhamed je zakon, ostalo su nevernici!", "Islam je bolest!"... i da ne nabrajamo dalje, jer ovog zla ionako ima previše svuda. "Protokoli sionskih mudraca" na Zapad su dospeli posle sloma Carske Rusije i bili su u zenitu interesovanja 20-tih godina prošlog veka, kada Nacional-socijalistička nemačka radnička partija (NSDAP), tj. stranka Adolfa Hitlera, otkupljuje prava za nemački prevod. Kada je ubijen Valter Ratenau, ministar inostranih poslova Vajmarske Republike jevrejskog porekla, kod atentatora je između ostalog pronađen primerak "Protokola", što samo za sebe dovoljno govori. U periodu od 1919. pa u narednih nekoliko godina u Vajmarskoj Republici, koja je zapravo bila naslednik Nemačke posle ukidanja monarhije, izvršeno je oko 300 političkih ubistava iza kojih je većinom stajala jedna organizacija pod imenom "Konzul". Članstvo u ovoj organizaciji uglavnom su činili mladi ljudi koje je ratno doba deformisalo i napravilo ih osobama sklonim brutalnim rešenjima. Oni su se posle rata prvo učlanjivali u dobrovoljačke čete koje je ista Vajmarska vlada koristila protiv nekih pobunjenih republika, a onda, kada više nisu bili potrebni, ta vlada ih je naprosto odbacila i zaboravila. Ovo je tako često viđeno i kasnije, pa i u zadnjim 343

ratovima na području Balkana: ljudi su državi dobri dok za nju ginu, a kada dođe mir, ona ne zna šta bi sa takvima radila, te ih jednostavno zaboravlja i pušta da se sami snalaze. Nije retko bivalo da su takvi ljudi umirali u najvećoj bedi, jer više nisu nikome trebali takvi kakvi su. I mladi Nemci, ostavljeni od države, doživljavali su istu sudbinu, a neki su odlučili da stvar uzmu u svoje ruke. 1920.godine dobrovoljačka brigada "Erhart" pokušala je puč, ali joj nije uspelo. Posle ovoga, značajan deo ljudstva iz tih dobrovoljaca prelazi u ilegalu - u tajnu organizaciju "Konzul". I takvi su upravo ubili Valtera Ratenaua. Vođa atentatora, Ervin Kern, bivši pripadnik mornarice ovako je savetovao svoje kompanjone: "Ako vas uhvate, slobodno prebacite krivicu na mene. To se podrazumeva. Nemojte nikako reći istinu, kažite bilo šta, bože, toliko je svejedno šta. Kažite nešto što će razumeti ljudi koji su navikli da veruju svojim novinama. Kažite im, što se mene tiče, da se radi o sionskom mudracu, i da je svoju sestru dao Radeku za ženu, ili nešto tako glupo. Ili kažite ono što bi novine volele da čuju, istopiće se kao puter kada u vašim izjavama budu mogli da nađu ono što bi hteli da čuju." Veličanstveno je što je sačuvana ova izjava teroriste, koji nam na jednostavan način objašnjava koliko su ljudi u stvari bili zaglupljeni medijima još u ono vreme. U isto vreme vidimo sa koliko neozbiljnosti atentator pominje "sionske mudrace", dobro znajući kako stvari stoje i da su "Protokoli" samo još jedna u nizu laži.

X-b Teodor Hercl je svojevremeno pokušao da sastankom sa osvedočenim antisemitom, ministrom unutrašnjih poslova Rusije, Vjačeslavom Pleveom, pomogne Jevrejima u Rusiji, ali bez uspeha! U vremenu koje je dolazilo Hercl shvata da sva njegova putovanja, sastanci, moljakanja, pregovaranja, nagovaranja - neće dati veliki rezultat! Zato se OKREĆE ENGLEZIMA, u pokušaju da cionistički pokret ostvari bar neke ciljeve. Bio je potpuno svestan da Britanija ima velike interese na Bliskom Istoku i da se ti interesi i interesi cionista - u jednom delu - VEOMA PRIBLIŽAVAJU! Još 1902. godine Hercl se "žalio" britanskom ministru kolonija Džozefu Čemberlenu na 344

razgovore sa Turcima: "...Znate šta su pregovori sa Turcima? Ako želiš da kupiš tepih, prvo moraš popiti mnogo kafe i ispušiti stotinu cigareta, onda pričate o porodičnim stvarima, s vremena na vreme kažete opet nekoliko reči o tepihu. Sad, ja imam vremena da pregovaram, ali moj narod nema..." Čemberlen je predložio da se stvori jevrejska naseobina u El Arišu, na severu Sinajskog poluostrva. Iako je Hercl nerado ovo primio zbog poznate biblijske priče o Jevrejima i Egiptu, ipak su počeli pregovori sa Otomanskim carstvom, jer je Egipat bio tada u njegovom sastavu. I posle više meseci pregovora, pravdajući se nemogućnošću dovođenja dovoljne količine vode iz Nila do El Ariša, 1903. godine kairska vlada obaveštava Hercla da napušta taj projekat. Hercl piše Rotšildu: "...Nisam obeshrabren. Već imam novi plan, a jedan vrlo moćan čovek je spreman da mi pomogne..." Naravno, misli na Džozefa Čemberlena, koji u međuvremenu dolazi na ideju da Herclu ponudi naseljavanje Jevreja u Ugandu, u Africi! Reč je o prostoru od oko 5 hijada kvadratnih milja, na platou Guas Ngišu, na granici Kenije i Ugande. Šta bi tu Jevreji mogli da rade? Pa, Čemberlen je imao na umu proizvodnju šećene trske i pamuka, a to sve se svakako uklapalo u britansku politiku. Ovaj predlog Čemberlena da se Jevreji nasele u Ugandu, Teodor Hercl PRIHVATA, jednim delom zbog sve težeg položaja ruskih Jevreja, a drugim delom zbog mogućnosti da se konačno uđe u jedan konkretan projekat po pitanju rešavanja "jevrejskog pitanja". Bližio se VI kongres cionista u Bazelu i on je, uveren da bi Uganda mogla biti solidno rešenje, mislio stalno o tome i pravio planove. Na sam dan početka kongresa okačio je geografsku kartu Ugande na zid kongresne sale i održao govor gde je, između ostalog, rekao: "...Ponuda se sastoji u autonomnoj kolonizaciji Istočne Afrike (Uganda) tj. sa jevrejskom administracijom i lokalnom vladom, na čelu sa visokim jevrejskim funkcionerima, koji će, naravno, BITI PODREĐENI ENGLESKOJ VRHOVNOJ KONTROLI. Imajući u vidu položaj judejstva i hitnost iznalaženja puta da se taj položaj popravi, smatrao sam obaveznim da zatražim dozvolu Engleza da ovu ponudu prenesem Kongresu. Smatram da Kongres treba da prihvati ovu ponudu. Ova ponuda nam je učinjena na način koji omogućava da popravimo položaj našeg naroda i olakšamo njegovu nesreću, ne odričući se pri tome velikih principa našeg pokreta. Istina, Uganda nije Cion, i to ne može nikada biti. To je samo zamena koja poprima nacionalni i politički karakter. Mi još ne možemo dati znak našem narodu da krene u Palestinu i to nećemo učiniti. Afrički predlog je 345

samo izuzetna mera, čiji je cilj da se ublaži tragična situacija i da se spasu od uništenja razbacana stabla jevrejskog naroda zbog neizvesnosti sadašnjih filantropskih akcija..." Skoro svi delegati iz Zapadne Evrope, poput Nahmana Sirkina, jednog od osnivača Poale Cion pokreta u SAD-u - bili su uz Hercla. Međutim, ogromna većina cionista iz Rusije, bila je žestoko protiv Ugande! Izneli su argumente da se time samo rasipaju snage jevrejstva, da se skreće sa zacrtanog puta ka "obećanoj zemlji" u Palestini, da je Uganda prilično nezgodna za masovniju kolonizaciju i na kraju, da su cionistički fondovi teško dovoljni za ovakav jedan projekat. Zbog svega ovoga u cionističkom pokretu dolazi do podele na "cionističke cioniste" koji su bili isključivo za Palestinu i na tzv. "teritorijaliste" koji bi prihvatili i neku drugu mogućnost. Oni prvi optužili su Hercla da je više pažnje posvetio "diplomatskim šetnjama", nego stvarnom poboljšanju položaja Jevreja u Rusiji, kao i da se "previše" zbližio sa ljudima poput Rotšilda i sličnih. Ova previranja u cionističkom pokretu "pojela" su mnogo energije svima, a posebno Herclu, čije zdravlje ubrzano propada. Ipak, on 1904. godine ide u Rim, sastaje se sa kraljem Viktorom Emanuelom, a zatim i sa papom Pijem X. Papa mu jasno stavlja do znanja da je PROTIV kolonizacije Jevreja u Palestini: "...Jevreji idu u Jerusalim, ali nećemo to odobriti (...) Jevreji nisu priznali našeg Gospodina; mi ne možemo priznati Jevreje..." Posle ovih diplomatskih neuspeha, posle optužbi svog "tvrdovratog" naroda da je izdajnik, lopov, čovek željan vlasti i slično - Teodor Hercl u nedelju, 3.jula 1904. godine umire u 45-toj godini života. Na bečkom groblju Deblinger prisustvovalo je oko 100.000 Jevreja iz celog sveta! Ovoliki broj prisutnih ipak govori o tome da su oni, i pored svih optužbi, sasvim dobro znali kolike su njegove zasluge za pokušaj poboljšanja položaja svog naroda. Na VII kongresu cionista, održanom od 27.jula do 2.avgusta 1905. godine u Bazelu, ODBAČEN JE predlog "Uganda" i time je na to stavljena tačka. To je značilo samo jedno - PALESTINA KAO JEDINA PRIHVATLJIVA MOGUĆNOST ZA SVE JEVREJE! A kada je o samoj Palestini reč, sporno je šta se zapravo pod tim imenom podrazumeva, jer tokom vekova NIJE POSTOJALA jedinstvena etnička ili administrativna oblast pod tima nazivom. Ova činjenica se danas zdušno eksploatiše kako kome odgovara. Jedina nesporna granica Palestine je Sredozemno more, a 30.000 kvadratnih kilometara "palestinske teritorije" veoma se različito pozicionira na mapama, u zavisnosti ko od zainteresovanih strana mape pravi i tumači. Od razaranja Drugog hrama, oko 70. godine nove ere, pa u 346

narednih osamnaest vekova - Jevreji su u Palestini činili VEOMA MALU konfesionalno-etničku grupu. Pripadnici te grupe živeli su uglavnom u četiri grada - Jerusalim, Tiberijas, Safed i Hebron. Polovinom XIX veka u Palestini je živelo nešto oko 12.000 Jevreja, a oko 1880. godine – već 24.000. U isto to vreme, tu je živelo oko 45.000 hrišćana i preko 400.000 Arapa muslimana! Jasno je da je u to vreme Palestina za Jevreje bila samo simbol daleke prošlosti u kojoj je nastao Judaizam i gde su Jevreji ponekad hodočastili - ALI NIŠTA VIŠE! Međutim, kao što više puta pomenusmo - sve se na ovom svetu menja! Nakon ubistva ruskog cara 1881. godine i pojačanih progona i pogroma Jevreja u Rusiji, koji su usledili posle atentata - u Palestinu počinju pristizati grupe Jevreja iz ove zemlje. 1882.godine u Harkovu je osnovano udruženje “BILU” (skraćenica od biblijske fraze "Deco Jakovljeva, udružimo se i pođimo!"). Prvih 25 članova ovog udruženja odlaze u Palestinu i 30.jula 1882.godine, južno od Jafe, podižu prvu modernu jevrejsku koloniju, nazvanu "Rišon le Cion" ("Prvi u Cionu"). Ovaj događaj se uzima kao početak kolonizacije Palestine i taj period se naziva i “Prva Alija”, koja je trajala sve do 1904. godine. Posle prve kolonije niču i druge, ali njihov opstanak je već posebno pitanje. I pored pomoći moćnih Rotšilda, naročito onih u Francuskoj, ova naselja, zbog nepovoljnih prirodnih uslova, teško opstaju i napreduju. Kada smo, po ko zna koji put, opet pomenuli Rotšilde, treba objasniti kako su to oni zapravo "pomagali" svoju braću Jevreje. Kada se sa strane gleda, videli bismo da su Rotšildovi finansirali i organizovali sađenje ogromnih vinograda, gradnju vinskih podruma, da su nadoknađivali gubitke i otplaćivali dugove Jevreja u nerentabilnim kolonijama. Međutim, sve ovo dovodilo je Jevreje u Palestini u ZAVISAN POLOŽAJ, jer su se dugovi MORALI OTPLAĆIVATI Rotšildovoj kompaniji. Sami Jevreji bunili su se protiv ovoga i vrlo oštro se izražavali prema komercijalizaciji naseljavanja Palestine koju su sprovodili Rotšildi. Oduševljenje prvih doseljenika brzo opada i uvidevši sve teškoće svog novog života, dobar deo njih napušta Palestinu odlazeći za SAD ili nazad, u zemlju iz koje su došli. Otomanska carevina je, vrlo nepoverljiva prema kolonizaciji u Palestini, 1882. godine zabranila useljavanje, ali su Jevreji ovo izigravali, pravdajući se da u Palestinu idu "samo na hodočašće". Arapi starosedeoci u početku se nisu bunili protiv stvaranja jevrejskih naselja, a vrlo često su za veliki novac prodavali zemlju pridošlim Jevrejima. Čak su ovo smatrali odličnim poslovima. (Ovde je nemoguće ne uočiti sličnost sa situacijom na Kosovu i Metohiji, kada 347

su Albanci za veliki novac kupovali zemlju od tamošnjih Srba, od kraja 70-tih do 90-tih godina XX veka.) Isto kao i na Kosovu, i u Palestini brzo u svest Arapa dolazi misao da će brzo naseljavanje Jevreja pre ili kasnije izazvati problem. Tako će već 1891. godine do turskog sultana stići pismo u kome se Arapi žale na Jevreje da im ovi polako oduzimaju zemlju i naoružavaju se. Nedugo posle ovoga dolazi i do prvih fizičkih razračunavanja između Arapa i Jevreja naseljenika. Čak i Jevreji starosedeoci, kojih je bilo malo i koji su bili ortodoksni, sa negodovanjem gledaju na novopridošle sunarodnike, jer im je njihov čest ateizam veoma smetao. Sve u svemu, bilans prvog talasa naseljavanja Jevreja u Palestinu je oko 30.000 ljudi, uglavnom sa prostora Rusije. U toku drugog talasa naseljavanja (“Druga alija”), koji je trajao do 1914. Godine, uselilo se još oko 40.000 Jevreja, opet uglavnom iz Rusije. Ipak i ovaj put jedan deo, nenaviknut na zemljoradnju i teške prirodne uslove - odlazi dalje u svet ili se čak vraća u Rusiju. Drugi talas naseljavanja doneo je neke nove pojave. Stvaraju se tzv. KIBUCI, specifične ratarske komune. Ovo je nastalo pod uticajem ruskih cionista koji su doneli i socijalističke ideje. Kibuci su bili zasnovani na kolektivnom vlasništvu, zajedničkoj potrošnji, dogovaranju (potpuno ravnopravno) o svim važnim pitanjima u zajednici. Sve ovo je na dobrovoljnoj bazi - svaki član je mogao napustiti zajednicu kad god to zaželi. Pri ulasku u kibuc, budući član zajednice predaje svoju imovinu u vlasništvo zajednice, a u slučaju napuštanja kibuca - mogle su se poneti samo lične stvari. Rad izvan zajednice nije se zabranjivao, a imovina tako stečena pripadala je zajednici. U okviru kibuca nije se raspolagalo novcem, a u slučaju odlaska u grad, svaki član je mogao dobiti novca za njegove osnovne troškove. Angažovanje najamne radne snage bilo je ZABRANJENO. Verovatno zbog toga da Jevreji ne bi unajmljivali arapsku radnu snagu. Ovo je dovelo do zatvaranja prema arapskoj okolini. U kibucima nastaju i prve vojne grupacije Jevreja u Palestini u cilju zaštite od lokalnog stanovništva. Tek mnogo kasnije videlo se da su kibuci bili strateški raspoređeni i da su predstavljali u suštini bedeme buduće jevrejske države. Naselja postaju prava uporišta, opasana jakim zidovima.

348

X-c Drugi talas naseljavanja Jevreja u Palestinu bio je i početak kraja dobrih odnosa Arapa i jevrejskih doseljenika. Sam Teodor Hercl, mada nije mnogo pominjao arapsko stanovništvo u Palestini, izgleda da je podrazumevao nekakvo dvonacionalno ustrojstvo buduće jevrejske države, koje bi obuhvatilo arapsko stanovništvo. Međutim, posle Herclove smrti, ruski Jevreji preuzimaju glavnu reč oko stvaranja i uređenja buduće države Izrael. Oni su bili beskompromisni - jevrejska država morala je biti, po njima JEDNONACIONALNA! Takve ideje početak su onoga što se danas pominje kao negativno u svetskom cionizmu, a ne mali broj ljudi danas opravdano cionizam poistovećuje sa ultranacionalističkim jevrejskim težnjama. Ubrzano naseljavanje u Palestini iz korena menja dotadašnji život svih! Doseljenici su pomagani od mnogih jevrejskih fondova i organizacija: Jevrejska kolonijalna banka, Jevrejski nacionalni fond, Anglo-palestinska kompanija, Palestinski cionistički biro, Palestinska zemaljska kompanija za napredak, Društvo za nekretnine Palestine, Društvo za navodnjavanje Palestine, Anglo-levantska bankarska kompanija, Fond "Maslinovo drvo", Fond "Fani Volfson" i drugi... 1912. godine Jevreji već poseduju 44.000 hektara obradivih površina, što je oko 11% ukupnih obradivih površina u Palestini. Osim ekonomskog napretka, prisutne su i kulturne promene. Cionisti dolaze u oštar sukob sa ortodoksnom braćom starosedeocima, prvenstveno zbog novohebrejskog jezika. Novohebrejski je za ortodoksne Jevreje bio čisto svetogrđe! No cionisti su bili uporni, a među njima se počela pojavljivati još jedna osobina - brutalnost! Naime, već smo više puta pominjali da je cionizam skoro ateistički pokret. Iako je ova interpretacija možda preslobodna i mogla bi neke Jevreje i da uvredi, ipak činjenice govore za sebe. Stari Mojsijevi zakoni govore o kvalitetima kojima čovek treba da teži da bi bio u skladu sa Božijim zakonima. Cionisti smatraju da se mora "uvažavati realnost" i "biti praktičan", sve češće koristeći onu Makijavelijevu filozofsku crtu: "Cilj opravdava sredstvo!" Vrlo je teško usaglasiti Mojsijeve zakone sa takvim težnjama. Naravno, u Talmudu takvih "usaglašavanja" ima, ali ne treba zaboraviti da je i Talmud, poput Biblije - redigovan i prilagođavan tokom dugog vremena interesima religijskih i političkih moćnika, i da se udaljio od suštine koja se nalazila u rečima svetaca kroz dubine vremena. Ova tvrdnja ponovo može nekoga uvrediti, ali ovi tekstovi i ne služe tome da bi se dopali nekome, već da se zamislimo nad svojom sudbinom u današnjem 349

svetu. Osim svega ovoga, cionisti su se povezali sa mnoštvom moćnih ljudi u Engleskoj, koji su, opet, u ogromnoj većini zastupali interese masonske Velike lože u Londonu. Otuda i cionistička težnja (prevashodno nekih cionističkih vodja), da se Mojsijevi zakoni odbace i da se prigrli relativistički moral, koji čoveku dopušta da “moralno” radi BUKVALNO SVE, uključujući i najcrnje zločine. Sve veće jačanje onih u cionističkom pokretu koji su za "praktična" rešenja, dovodi naslednika Teodora Hercla (Davida Volfsona) do toga da se počinje nevoljno priklanjati nekim solucijama koje i nisu baš potpuno legalne. Unutrašnje borbe u pokretu kulminirale su do te mere, da on 1911. godine, na X kongresu u Bazelu, podnosi ostavku. Za novog vođu izabran je Oto Varburg, cionista iz Nemačke. Iako je delovao nekima nekako neodlučno, pod njegovim vođstvom cionistički pokret sigurno "plovi u Englesku luku". Tamo će, kroz "mančestersku školu cionizma" čuvenog Haima Vajcmana, doživeti procvat i veliki upliv u englesku politiku, naravno zajedno sa masonskom “braćom”. Do početka Prvog svetskog rata cionistički pokret proširio se na mnoge delove sveta. Posebno treba istaći cionizam u SAD-u. Do Velikog rata Jevreje u SAD-u i nisu baš zanimala pitanja koja su mučila njihovu braću u drugim delovima sveta. Bili su integrisani i poluasimilovani u američkom društvu, a cionistički pokret su u početku mlako prihvatili. Onako, reda radi. Najviše ih je zanimao biznis i profit, i to je potpuno razumljivo, obzirom gde su i sa kim su živeli. No, baš će američki Jevreji odigrati jednu veliku ulogu u odluci SAD-a da uđe u Prvi svetski rat. U Prvom svetskom ratu mobilisano je oko 1,6 miliona Jevreja koji su se često na frontovima borili jedni protiv drugih! Najteže, bez sumnje, bilo je Jevrejima u Istočnoj Evropi. Na početku rata našli su se na udaru ruskog antisemitizma jer su Rusi, po ko zna koji put, opet za nešto okrivili Jevreje - ovaj put za "saradnju sa neprijateljem". Zabranjivano im je iseljavanje iz Rusije, a mnogi Jevreji mobilisani su u specijalne kaznene jedinice. Od jevrejskog stanovništva uzimani su taoci kao garancija da će oni mobilisani ostati "na pravoj strani" i "ratovati sa voljom i entuzijazmom". Posle teških momenata za rusku vojsku u 1915. godini Jevreji su opet bili "krivi" te je ruska vojska, a naročito Kozaci, svoj gnev iskaljivala na nedužnom jevrejskom stanovništvu, usput pri povlačenju deportujući veliki broj Jevreja. Stotine hiljada Jevreja moralo je ostaviti svoje domove, zabranjivana im je štampa, korišćenje jevrejskog pisma čak i u privatnoj prepisci! Pljuštale su optužbe za špijunažu, za potkopavanje monetarnog sistema... Ovo stanje potrajalo je sve do 350

1917. godine, kada Privremena vlada lukavo ukida sve protivjevrejske zakone, ne zbog ljubavi prema ovom narodu, već iz čistog pragmatizma! Jevreji u zemljama Centralnih sila bili su potpuno u drugačijoj situaciji. Germanofilstvo i oduševljenje ratom(!) otvoreno su pokazivali mnogi Jevreji CIONISTI u Nemačkoj i Austrougarskoj. U leto 1914. godine Cionistička federacija Nemačke zatražila je od svojih pristalica da se javljaju kao dobrovoljci u kajzerovu vojsku, jer se Nemačka bori "za pravdu, slobodu i dobrobit čovečanstva". Na drugoj strani je, kao protivnik, označen "ruski carski despotizam" i "reakcionarni ideali". Koliko je ovo bilo tragikomično, govori neosporan zaključak da bi po ovim proklamacijama, Engleska i Francuska, pošto su saveznici Rusije - takođe neminovno morali biti jevrejski neprijatelji! Ali, kod cionista je izgleda sve postalo moguće biti i prijatelj i neprijatelj u isto vreme - u zavisnosti od potrebe! Nikakvo čudo nije da su se cionisti "pronašli" sa engleskim političarima ogrezlim u masonskoj filozofiji, jer se načini vođenja politike i sredstva da se do željenih ciljeva stigne - počinju polako uzajamno poklapati kako je vreme odmicalo. Britanija na Bliskom Istoku pre i za vreme Prvog svetskog rata vodi "višedimenzionu" politiku, što je eufemističan naziv za pokvarenjaštvo najnižeg stepena. Pojednostavljeno rečeno: "Svakome svašta obećavaš, retko kome šta daješ, otimaš sve odmah čim se ukaže prilika, i nikada, ali nikada nikome ne govoriš svoje prave namere!" Međutim, i cionisti su tu "nauku" konačno savladali i posle nekog vremena mogli su potpuno ravnopravno da razgovaraju sa britanskim političarima, na "njihovom" jeziku i na "njihovom" terenu. Tako će već 1914. godine, član šireg engleskog kabineta, inače Jevrejin, Herbert Semjuel ponuditi predsedniku Cionističke organizacije u Britaniji, Haimu Vajcmanu - PLAN O USELJAVANJU DVA DO TRI MILIONA JEVREJA U PALESTINU. Sa jednom malom "sitnicom" - da Jevreji zauzvrat podrže uspostavljanje BRITANSKOG PROTEKTORATA NAD PALESTINOM! Ovo se mnogima u cionističkom pokretu nije dopalo, te je taj predlog ostao "zamrznut" čekajući bolje dane. Engleski cionisti su bili veoma nezadovoljni svojim Akcionim komitetom u Nemačkoj, jer je on davao, kao što smo videli, pomalo šizofrene izjave. Podrška Nemačkoj automatski je bila otvoreno neprijateljstvo prema Engleskoj i Francuskoj. To Jevreji cionisti u Londonu nisu hteli više da tolerišu i 1916. godine jednostavno prave "novi" Akcioni komitet, izvršavajući na taj način svojevrstan puč u organizaciji. Pokazaće se da je to bilo od velike koristi za ostvarenje cionističkih ciljeva. Engleska će se ubrzo pokazati kao "najbolji prijatelj" cionista. 351

U jesen 1917. godine postaje jasno da je oslobađanje Palestine od vladavine Turaka, koja je trajala četiri veka, pitanje dana! U takvoj atmosferi odvijali su se razgovori između cionista i predstavnika engleske vlade, reklo bi se - pomalo užurbano. Ključni čovek u Londonu za cioniste bio je Haim Vajcman. Kao čovek koji je pronašao veštački aceton, neophodan za proizvodnju bezdimnog baruta, svakako je donekle zadužio englesku vladu. U takvim poslovima Vajcman se zbližio sa tadašnjim ministrom odbrane Lojdom Džordžom, koji ubrzo postaje premijer. Ovo prijateljstvo sada dobija veliku težinu. Toliku težinu da će Lojd Džordž jednom kasnije izjaviti: "Aceton me je napravio cionistom!"

352

Ljušture i suštine Kad god sam popio gorku čašu, imala je talog meda. Kad god sam savladao neku šumovitu prepreku, dospeo sam u zelenu ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, našao sam ga u osvitu jutra. Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivošću, nadajući se da za to sledi nagrada! Ali kada bih to otkrio, video bih da se bol u radost preobrazio i da je jad postao bodrost. Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svetom misleći da je glup i nerazuman, ali sam uvek u tajnom svetu sebe smatrao tiraninom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim. Koliko sam puta, opijen nektarom vlastite duše, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih došao k sebi, video bih da smo obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, očarani smo onim što se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo suštinu u nama sakrivenu. Ako neko od nas posrne, kažemo da pada; ako polako ide, kažemo da je slabić koji propada; ako zamuca, kažemo da je u samrtnom ropcu i da umire. I ja i vi, strasni smo poklonici ljuštura koje zovemo “ja” i površnosti zvanih “vi” – zato ne vidjamo tajne duha u svome “ja”, niti tajne duha u “vi”. Šta možemo učiniti kada smo, zbog vlastite uobraženosti, nemarni prema istini u nama? Kažem vam, a možda su moje reči veo koji prekriva lice istine u meni, kažem i vama i sebi: ono što vidimo očima samo je oblak koji nam zaklanja ono što treba da vidimo dušama; ono što čujemo ušima samo je buka koja zaglušuje ono što treba da usvojimo srcima! Ako vidimo policajca kako hapsi čoveka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo čoveka oblivenog krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presudjujemo ko je ubica u pokušaju, a ko žrtva. Ako čujemo čoveka kako peva, a drugoga kako plače, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji je od njih veseo. Ne, brate, ne sudi o istini u čoveku prema onome što on ispoljava, niti uzimaj njegove reči, ili neko delo, kao simbol njegovog bića. Jer ima mnogo onih koje omalovažavaš zbog njihovog teškog jezika i oskudnog govora, iako su prepuni umnosti i osećanja. Takodje je mnogo onih koje nipodaštavaš zbog ružnog izgleda i nedoličnog života, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u njima boravi Božanski dah. Halil Džubran 353

XI Kao što smo već pominjali, nikakva tajna nije da su se neki visoki sveštenici Katoličke crkve (pa i poneki Papa) u širenju svojih ideja i nametanju svojih dogmi, služili kroz istoriju svim i svačim - i dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima. Nisu u ovome izuzetak ni druge crkve i verske organizacije. No Katolička crkva, a u današnje vreme i neke islamske organizacije, ponekad prevazilaze sve granice mašte. Što se Katoličke crkve tiče, njihovi misionari stigli su i u Kinu davnih dana. Kao i u svakoj dugovečnoj organizaciji pa tako i u crkvenoj, vremenom su se u nju infiltrirale osobe gladne zlata i gladne moći, stvarajući „krugove“ istomišnjenika. Takvi klanovi preživljavali su ideološki veoma dugo vremena. Kroz istoriju se proteže niz crkvenih velikodostojnika i običnih sveštenika koji su plašili narod kojekakvim izmišljotinama i nametali im sebe kao spasioce - ZA ODREĐENU NADOKNADU. U nekim momentima takav sistem je postajao i ZVANIČNI sistem te verske organizacije. U takvim vremenima crkva nije prezala ni od gomile prevara i zločina, samo da bi prikupila što više zlata i drugih dragocenosti. Bogate trgovačke porodice nekada su u crkvi videle konkurenta, ali počešće - odličnog saveznika. Saznavši da u Kini ima porcelana, svile, čajeva, začina i drugih dragocenosti - evropski trgovački kartel, sa sedištem u Veneciji, finansira katoličke misionare (čitaj:jezuite) koji su trebali da "opipaju" situaciju u toj zemlji. Ubrzo se uspostavljaju kontakti, kreće saradnja, špijunaža, trgovina... i sve ono što je neminovno pratilo odvijanje unosnih poslova. Usput, kroz XVII i XVIII vek moćne evropske trgovačke porodice, prevashodno venecijanske, sele se "tiho", preko Nemačke i Holandije u London, a kasnije deo njih i u Njujork. Jedan manji broj otišao je u Francusku i u Sredozemlje. Kao što smo detaljno objasnili, u Londonu nastaje moćan i kontroverzan finansijsko-trgovački kartel koji postaje "podloga" kolonijalne moći Britanije. Kina se dugo držala veoma zatvoreno. Iako su britanski i portugalski brodovi držali monopol u dalekoistočnoj trgovini kroz ceo XVII, XVIII i XIX vek, Englezi i Portugalci, a kasnije isključivo Englezi - nisu imali šta da ponude dugo vremena Kinezima za njihovu robu jer Kinezi ništa nisu od njih ni hteli! Jedino što je prolazilo bilo je srebro u polugama, čak ni kovani srebrni novac nisu prihvatali. E, tu je nastao problem. Toliko srebra Englezi nisu mogli da stvore da bi platili svu robu iz Kine. Pošto je tržište za kineske proizvode bivalo 354

sve veće, londonskim trgovcima nije preostalo ništa drugo, nego da daju zlato i novac koji je imao zlatnu podlogu - za srebro potrebno u trgovini sa Kinezima. Pretpostavljate već, zbog ovoga skače cena srebra, a onda i cena kineskih proizvoda, pa tako u krug, pravo dolazeći u ono stanje koje se danas zove haos INFLACIJE. A onda, zna se, ako se nešto ne preduzme, sledi BANKROT. Pošto je i sa Indijom bilo sličnih problema, engleski trgovci sa njihovim kreditnim i ostalim "igrama", u cilju što većeg bogaćenja vukli su Britaniju ovakvim poslovanjem pravo u propast, i u jednom momentu izazvali krizu. Očigledno, trebalo je nešto smisliti i to veoma brzo, jer se bivšem venecijanskom trgovačkom plemstvu, stacioniranom većinom u Londonu, nisu ispuštala iz ruku kineska bogatstva. I ti "mozgovi" su smislili: napraviće u Kini tržište za OPIJUM! Uživanje opijuma u Kini nije bila nikakva novost. Ovaj težak narkotik je siromašnim ljudima ponekad koristio kao bežanje od surove stvarnosti, redje se koristio i kao lek. Opijum je i toksičan, a dovodi i do promene u percepciji šta je dobro a šta ne, te je često pratilac kriminalnih dela. Ipak, na godišnjem nivou, za celu Kinu, tamošnji trgovci su donosili oko 200 sanduka i to krišom, jer je opijum još 1729.godine zabranio kineski car Jung Čeng. Uvozili su ga iz Indije. Međutim, kolonizacijom Indije posao sa opijumom preuzima Britanska istočno-indijska kompanija - zapravo londonski trgovački kartel. I onda kreće sve veće krijumčarenje opijuma u Kinu. Uživalaca opijuma biva sve više i više, te već od 1820. godine u Kinu ulazi 17.000 (!) sanduka ove droge. Konačno, Englezi su imali "robu" koja se tražila u Kini. Bogatstvo je na Zapad počelo da se sliva u enormnim količinama. Jedan manji deo tog kapitala odlazio i u holandske, nemačke, francuske, španske i italijanske trgovačke familije. Ovde se može neko zapitati kako je to moguće, obzirom na monopol Londona? Pa treba stalno imati u vidu strahovito čvrstu povezanost ovih, još onda, međunarodnih trgovaca, iako su često pripadali različitim nacijama. Ta povezanost je ponekad proizvodila razne priče o tajnim društvima, a zajednički imenilac svega toga bili su BOGATSTVO i MOĆ, kojima će opet stvoriti još VIŠE bogatstva i još VIŠE moći, i tako u nedogled - dok ne izazovu PROPAST, i svoju i drugih ljudi. To je sistem koji NEMA NIKAKVU ODRŽIVOST na duge staze, iako mnogi danas naivno veruju da je jedna ulepšana slika ovoga - BUDUĆNOST čovečanstva. (Ove sumanute ideje zaživele su, na žalost, i u Srbiji danas, gde je većina biznismena i političara – zapravo BEDNA IMITACIJA današnjih 355

naslednika starih i pokvarenih londonskih trgovaca iz kolonijalnih vremena. U neverovatnoj samodestrukciji, većina srpskog naroda danas veruje da nam vodeći američki i evropski političari, biznismeni i javni radnici žele dobro, a neki da nas čak oni i vole(!?), i žele nam najbolje. Evo nekih pokazatelja te "ljubavi"... "Vodićemo protiv Srba rat - diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki", Džejms Bejker, državni sekretar SAD-a, gost u jednoj američkoj TV emisiji u junu 1992. godine. "Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat. Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd!", Pol Džekson, urednik kanadskog "Calgary sun"-a, u izjavi za druge novine od 13.oktobra 1992. godine. "Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku. Životinje koriste svoje resurse znatno sređenije, nego ovi naopaki stvorovi, čija je pripadnost ljudskoj rasi u velikom zakašnjenju.", Piter Justinov, glumac i ambasador UNESCO-a, u izjavi "European"-u, 10.jun 1993.godine. "Mi bismo Srbiju trebalo da osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše." David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD-a, izjava data u leto 1994.godine. Naravno, ne treba generalizovati stvari pa sada misliti da nas mrze svi Amerikanci, Englezi i ostali. To bi bilo jako pogrešno. Ti narodi su pod strašnim medijskim pritiskom svojih bolesnih oligarhija ponekad posustajali i prepuštali se kampanjama koje su se vodile u medijima protiv Srba. Ipak, to u "običnom" narodu ne može trajati toliko dugo da bi ih baš mogli imenovati kao "Srbomrsce".) Ali vratimo se našoj priči o trgovini opijumom. Britanski brodovi su odvozili britansku robu u Indiju, vršio se njen istovar, a zatim utovar opijuma. Brodovi puni opijuma išli su do kineske krijumčarske mreže. Na tom delu putovanja, na istovar opijuma, nadovezivao se utovar kineske robe. Sledio je povratak u Britaniju. Na taj način deficit koji su Englezi imali sa Kinom brzo je eliminisan, a bogatstvo je počelo da se "preliva"... A kako je bilo Kinezima? To uopšte nije interesovalo beskrupulozne međunarodne trgovce! Ogroman broj Kineza je postao rob opijuma. I pored očajničkih nastojanja kineskih vlasti koje su uvele teške kazne za uživaoce, prodavce i krijumčare - biznis sa opijumom je cvetao. Jer narod se u svom neznanju i slabosti hvatao za opijum kao jedino sredstvo bega iz surovog i siromašnog načina života. (Podsetili bismo ovde da sadašnja situacija u svetu, u mnogome podseća na ovu kinesku u 356

XIX veku, jer danas se narod hvata za "plodove" filozofije "ljudska prava-slobodno tržište-demokratija" - isto kao Kinezi onog doba za opijum. Nije važno današnjim ljudima što im agresivni globalizam donosi propast na očigled - važno je da se DANAS uživa, a za sutra koga to interesuje?!) Istočno-indijska kompanija u vlasništvu londonskih trgovaca, političara i bankara, je do oko 1838. godine "upumpavala" u Kinu 1400 tona opijuma godišnje! U očajanju, kineske vlasti su uvele smrtne kazne za narkodilere, a poslali su i pismo kraljici Viktoriji o tome šta im radi londonska trgovačka mafija. Da li je to pismo stiglo do kraljice, ne zna se, ali biznis sa opijumom je nastavljen. (Ne zaboravite ove činjenice kada sledeći put budete gledali “našminkane” filmove o kraljici Viktoriji, gde zapadne filmske kuće prikazuju to doba romantično i privlačno.) 1839.godine, u jednoj luci u Kantonu, zaplenjena je i uništena ogromna količina opijuma koji se nalazio na britanskim trgovačkim brodovima. Vrednost ovog tovara procenjivala se na preko dva miliona funti, što je u ono vreme bila prilično velika cifra. Drskost i bezobrazluk engleske oligarhije odmah su izašli na videlo, kada je ova zaplena i uništavanje opijuma okarakterisana kao - napad na britansku trgovačku mornaricu!? Tamo su Englezi odmah poslali svoju ratnu mornaricu i tako je 1840.godine započeo Prvi opijumski rat. Pošto je britanska pomorska sila tada bila najjača u svetu, Kinezi nisu imali nikakve šanse u ovom ratu. Britanski ratni brodovi izazvali su pravu kataklizmu u kineskim priobalnim gradovima. Čitavom dužinom reke JangCe, engleska vojna mašinerija uništila je plovne barže koje je, tada vladajuća dinastija Kving, koristila za naplatu trgovačke takse. Kinezi su shvatili da se dalje ne može, te su 1843.godine zatražili primirje i potpisali ugovor u Nankingu kojim se Kina obavezivala da Britaniji plati štetu za uništeni opijum, kao i da otvori svojih pet luka za britanske trgovce. Otimačina Hong Konga bila je usputna stvar, a kasnije je ugovor iz Nankinga još malo "dorađen" od strane kolonijalista iz Britanije, te su britanski trgovci dobili potpuno ista prava kao i kineski, a ponegde čak i veća! Mislite da su se ovde zaustavili? Nikako. UVOZ OPIJUMA JE LEGALIZOVAN, a do 1858.godine Britanci su u najvećim kineskim južnim lukama POTPUNO kontrolisali trgovinu. Ni ovde se nije stalo! Pošto je sada Kina bila slaba, a "kineski kolač" je širio primamljiv miris i do drugih evropskih oligarhija, londonska vrhuška morala je nešto dati i svojim saradnicima, te je Kina je morala da sklopi skoro iste sporazume i sa Francuskom i SAD- om. 357

I još kinesko stradanje nije bilo gotovo. Pogubni sporazumi sa "stranim djavolima" ruinirali su kinesku ekonomiju, pa i kulturu. Bezočnost trgovaca opijumom je sada kulminirala, jer im više nije bilo dovoljno da legalno uvoze opijum, već su ga počeli i gajiti na kineskoj teritoriji. Kineski narod je bio u kandžama koje su mu isisavale život. Na drugoj strani, među najbogatijima od bogatih, ponajbolje se snalazila familija Rotšild. Britanska istočno-indijska kompanija je surovo propastila Kineze na veliko, opijumom. Rotšildovi su, po svoj prilici i bez obzira na jevrejsko poreklo, imali nekih jakih veza i sa izvesnim krugovima u Katoličkoj crkvi. Bez ove crkvene organizacije cela priča sa Kinom i ne bi bila moguća, bar u početku. Zajedničkim snagama, sa jakim vezama svuda i sa mnogo novca, imali su veliki uticaj i u Istočno-indijskoj kompaniji. Neki analitičari tvrde da su je Rotšildovi i posedovali, mada je ona pre bila u rukama tzv. “crnog” venecijanskog plemstva, tj. londonskog trgovačkog kartela. Videći kako se stvari sa trgovinom opijumom razvijaju, odlučuju da se prošire i na SAD preko pouzdanih partnera. Vremenom se taj posao iz ilegale sve više legalizovao, pa će američki trgovac i brodovlasnik Džon Džejkob Astor krajem XIX veka javno ući u biznis sa opijumom. Inače, ovaj biznismen je bio bogat i zbog trgovine krznima kojima se njegova porodica ranije bavila. Zajedno sa još dva vrlo bogata čoveka početkom XX veka napraviće "životnu grešku" suprotstaviće se ideji "spekulativnog" novca i globalističkim strujama. Zagovornici te ideje bili su i Rotšildi, a ovu trojicu američkih protivnika međunarodnih bankara odneće "nesreća" broda "Titanik". No to smo već detaljno opisali. U prvo vreme, Astor je bio odličan saradnik u dalekoistočnoj trgovini. Njegovi brodovi su iz SAD-a i Evrope vozili živu, gvoždje i čelik - sve preko Gibraltara do Turske, gde se roba istovarala. U Smirni su se brodovi punili opijumom i plovili za Kinu. Astor nije bio jedini od američkih trgovaca koji je učestvovao u trgovini opijumom. Bilo ih je i ranije, ali u manjoj meri. Vremenom se od ovih trgovaca u SAD-u razvila jedna posebna vrsta aristokratije, povezana međusobno zaradom na nesreći kineskog i drugih naroda Dalekog Istoka. Ta veza, i svest o tome odakle potiče njihovo bogatstvo, organizovali su njihov život u nešto što je poznato kao "visoko društvo" u SAD-u, ali sa aromom nečeg sektaškog, kultnog... Ubrzo shvataju da će im biti potrebne "mlade snage" da bi podržale veliki prljavi kapital i da bi upravljale sa njim. Taj posao je počeo prevazilaziti okvire porodica, te je bilo neophodno u "igru" uvesti i ljude "sa strane". Trgovačko-bankarski kartel dolazi na ideju da na prestižnim 358

univerzitetima "vrbuju" sposobne mlade ljude za svoje potrebe. A to je bilo najlakše uraditi oprobanim metodama - polutajnim i tajnim društvima studenata. Kažemo "polutajnim", jer su neka takva društva legalno postojala i imala svoje "statute" ili "programe", a u stvarnosti su služila kao regrutni centri za ljude koji će ući u poslove koje je vodio međunarodni trgovačko-bankarski kartel sa sedištem u Londonu i Njujorku. Na univerzitetu Jejl, u Konektikatu, za pomenute svrhe se društvo pod imenom "Skull and Bones" ("Lobanja i kosti") - odlično pokazalo. Osnovano još davnih dana, možda i sa sasvim drugačijom svrhom, vremenom će postati najjače uporište filozofije mračnog globalizma i međunarodne "legalne piraterije", oličene u beskrupuloznim političarima, biznismenima i bankarima. Iz ovog društva će se regrutovati čak i neki američki predsednici i ljudi koji će doći na važna mesta u američkoj administraciji. Familije Rokfeler, Astor, Gugenhajm, Varburg, Buš, Taft, Rasel, Šif, Stemson... i da ne nabrajamo dalje, tokom vremena su davale i osiguravale naslednike bolesne i agresivne ideje engleskog liberalizma, direktno ili indirektno kroz ovo društvo. Ako ćemo pravo i sam univerzitet Jejl je osnovao biznismen i trgovac, Eli Jejl, koji je imao "debele" veze sa Istočnoindijskom kompanijom i sa trgovinom opijumom. A za to vreme nesrećni Kinezi su se potpuno predali opijumu. 1906.godine procenat uživalaca opijuma u Šangaju je bio 90%!!! Kinezi su masovno ležali po pušionicama opijuma po celom gradu, potpuno pometenog rasuđivanja i nesposobni za bilo kakav rad. Istočno-indijska kompanija i njeni rukovodioci u Londonu zadovoljno su trljali ruke. Zemlja sa velikim prirodnim resursima i armijom robova, za njih je bila oličenje zemaljskog raja.

XI-a 1890.godine, jedan broj diplomaca sa Jejl univerziteta, pripadnici društva "Skull and Bones", u Kini osnivaju jednu neprofitnu misionarsku organizaciju koja je trebala da pomogne u otvaranju odeljenja Jejl univerziteta u ovoj zemlji. Najpre je 1903.godine otvorena Jejl bogoslovska škola, a onda se otvara i srednja škola. Potom dolazi osnivanje bolnice koja je BESPLATNO pružala medicinske usluge sirotinji. Na prvi pogled ovo deluje veoma humano i zaista se ovim potezima ne može ništa loše prigovoriti. Ubrzo su se Jejlove bolnice i škole širile Kinom i pružale su besplatno lečenje i 359

besplatno školovanje. Postale su, naravno, zbog ovoga popularne i zaista je delovalo da se ovim aktivnostima pomaže kineskom narodu. Po svoj prilici, u jednu od ovakvih škola išao je i Mao Ce Tung, budući kineski diktator. 1912.godine dolazi u Kini do prevrata i Kina od monarhije postaje Republika Kina, a na njeno čelo dolazi Sun-Jat Sen. Ovaj političar je imao čvrste veze sa kineskim podzemljem i sa kolonijalnim silama. Danas se ne može osporiti veza Sun-Jat Sena sa Njujorškim bankarskim sindikatom, jer je dobro dokumentovana kroz aktivnosti Čarlsa B. Hila, advokata koji je u isto vreme bio i direktor nekoliko Vestinghausovih poslovnica poput "Bryant Electric"-a, "Perkins Electric Switch"-a i "Westinghouse Lamp"-a. Rad ovog sindikata i njegova povezanost sa Sun-Jat Senovom revolucijom u Kini 1912.godine mogu se proučiti u dokumentaciji Lorensa Buta u kojoj se mogu naći pisma Sun-Jat Sena američkim "prijateljima" i njihovi odgovori kineskom vođi. Neosporno je i to da je Sun-Jat Sen obećao, u zamenu za pomoć koncesije i još što-šta američkim pomagačima, kada se uspostavi nova vlast u Kini. "Uspešnost" međunarodnog trgovačko-bankarskog kartela kroz vekove jednim delom počiva i na njihovoj spremnosti da ništa ne prepuštaju slučaju. Ako im je nešto potrebno, to će isplanirati do detalja i stalno "pritiskati" dok se situacija ne reši u njihovu korist. Ovaj bogati belosvetski ološ i njegov sistem možemo pokušati simbolično da ilustrujemo na sledeći način: Pretpostavimo da smo napravili branu na nekom vodenom toku, te se iza brane skupi velika količina vode. Možemo izgraditi hidroelektranu ili veštačko jezero koristiti za navodnjavanje ili već nešto treće, na opštu korist. U situaciji kada je sve regularno, vodena sila radi za nas i na opšte zadovoljstvo. Međutim, ako branu nismo dobro projektovali, ako nismo uzeli u obzir sve sile koje mogu da je opterete (zemljotresi, neočekivani priliv vode i materijala prilikom poplava i obilnih kiša, i slično), i ako neko loše upravlja ustavama na brani - velika je mogućnost da će brana tada popustiti i onda nastaje nesreća. Sile međunarodnog globalizma se trude da eksploatišu ceo svet, i da igraju ulogu "gospodara brane" na reci čovečanstva, vešto propuštajući "viškove" narodnog gneva koji se ponekad u očaju izlivaju. Ti bolesni umovi nisu ono što bi oni sami želeli da ljudi o njima misle - dobročinitelji, filantropi koji, eto, "moraju" tako da se ponašaju i tako da rade jer bi, tobože, bez njih nastupila kataklizma. Ljudi jednostavno previđaju činjenicu da "gospodari brane", koja bi čovečanstvu omogućila da unapredi život svih stanovnika planete (i ljudskih i ostalih), moraju da budu ONI SAMI - svi zajedno, a ne neke 360

samoproglašene vođe čovečanstva koje svu ljudsku energiju vešto usmeravaju ka sopstvenom bogaćenju i sticanju još veće moći. Ovakvo ponašanje dovešće jednom do takve količine revolta, da ga više ništa neće zaustaviti, ni zauzdati. Ako ljudi sami sa sobom ne budu raščistili unutrašnju konfuziju i nametnutu sliku sveta, a samim tim jednostavno odbili sve primamljive ponude "vođa iz senke" koji im se nude preko lokalnih političara - ona naša "brana" će jedan dan neminovno popustiti i onda... neka nam je Gospod u pomoći! Veštinu međunarodnih siledžija i lopova visokog ranga, oličenih u svetskom visokom bankarskom i političkom establišmentu, dobro možemo videti u suštinskom razlogu za osnivanje Jejl škola u Kini (ili kako su ih Kinezi zvali: "Jali" škole). Najbolje ćete prilagoditi neki narod svojim potrebama ako mu, kroz obrazovni sistem i zdravstvenu zaštitu, sugerišete ideje o sopstvenoj "superiornosti" i prednosti sopstvenog načina života. Tako su smišljeno, perfidno, kroz ove zapadnjačke škole, provlačene ideje o "superiornosti" zapadnjačke kulture, religije, obrazovanja, zdravstvenog sistema - u isto vreme ugrađujući u umove dece jednu dozu nestrpljenja da se stvari u Kini uvedu što pre u prozapadni sistem. To se najbolje vidi u kasnijem "ponašanju" kineskih vođa revolucije, gde oni jednostavno nisu dali ni trunke vremena ljudima da razmisle, ocene i procene “komunističke” reforme, već su brutalno "gurnuti" u kvazikomunistički kazan. Neko će se ovde možda usprotiviti i reći da se ne može porediti kineski komunistički sistem sa zapadnjačkim uređenjem. Pa i ne može. Jednostavno u pitanju je prevara koja živi do dana današnjeg. Velike sile poput Britanije, Francuske, Nemačke, SAD-a - nikada i nisu želele da u drugim državama, gde su imale velike interese, naprave kopije sopstvenih sistema, jer su im uvek bili potrebni sirovinski resursi po malim cenama i jeftina (robovska) radna snaga. Pokazalo se u praksi da su pomenutim svetskim silama najviše odgovarali (a i danas je tako) političari koji svoj narod ubeđuju da im je blagostanje "na dohvat ruke", ali, eto, treba još uraditi "bolne reforme", pa onda još "reformi" jer je, eto, "kriza", pa moramo "štedeti"... Tako to ide u nedogled, poput situacije u Srbiji danas, gde su "reforme"i "kriza" paravan za uništavanje privrede i rasprodaju prirodnih resursa "za šaku dolara i evra". Od ovih zapadnjačkih imitacija država, koje služe samo svetskoj oligarhiji, gori su još samo totalitarni sistemi poput kvazikomunizma i fašizma, a koji opet još više odgovaraju toj istoj oligarhiji, jer se čovek u ovim sistemima spušta na tehnički nivo jedinke, potpuno zanemarujući sve ono što čoveka čini čovekom. 361

Beskrupulozni monopolistički kapital u kvazikomunističkim zemljama vidi odličnog saradnika, jer ne mora da se bakće sa "ljudskim faktorom". To, umesto njega, radi partijska vrhuška. Isisavajući sirovine za svoju mašineriju, međunarodni bankari i kapitalisti, odlično sa “komunističkim” režimima saradjuju, dajući "mrvice" revolucionarnim vođama da bi oni i dalje radili svoj prljavi posao. Povremeno se neko i pobuni, ali se stvar brzo rešava po sistemu "Sjaši Kurta, da uzjaše Murta!" I tako to ide... vekovima. Dok međunarodni kartel radi svoj prljavi posao, mi se zabavljamo sa stvarima koje su u našem životu samo beskorisni konzumenti našeg dragocenog vremena, a koje su nam "uvalili" upravo "gospoda" pretendenti na presto sveta.

362

Ljušture i suštine (nastavak) Nekad u jednom danu posetiš i dvorac i straćaru. Iz prvog izlaziš zadivljen, iz drugoga tužan, ali kad bi mogao zanemariti pojavnosti koje čulima opažaš, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, već bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula. U toku dana možeš sresti dva čoveka. Jedan ti se obraća glasom što liči na bes oluje i pokretima kao u vojnika dostojnog strahopoštovanja, a drugi ti govori bojažljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim rečenicama. Ali, kada bi ih mogao videti na iskušenjima, ili u činu žrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušta stidljivost nije isto što i kukavičluk. Katkada pogledaš kroz prozor i medju prolaznicima ugledaš monahinju kako ide na jednu stranu i kurvu koja ide na drugu stranu, te odmah pomisliš: “Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko ružna druga.” Ali kada bi zatvorio oči i za trenutak oslušnuo, čuo bi šaputanje u vazduhu: “Jedna za me moli, a druga mi bol želi; u duši svake od njih je senka Duha.” Ponekad ideš svetom tragajući za onim što se zove civilizacija i razvijenost, te udješ u grad sa velelepnim palatama, divnim hramovima i širokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodrli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeći, s sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival. Posle izvesnog vremena put te dovede u drugi grad sa bednim kućama i tesnim sokacima koji, kada kiša padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prašine. Meštani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko, te napuštaš njihovu zemlju osećajući odvratnost i ogavnost, govoreći: “Razlika izmedju onog što videh u jednom , i u drugom gradu, je kao razlika izmedju života i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom je krajnja nemoć; u prvom je prolećna i letnja mladost, a u drugom je jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staračka nemoć što iščezava u pepelu.” Ali, kada bi oba grada mogao pogledati Božijim očima, video bi da su oni dva srodna stabla u jednoj bašti. Kada bi tako mogao duže pronicati u njihovu suštinu, video bi da ono što ti se činilo naprednim u jednome, samo su kratkotrajni sjajni mehurići, a da ono što si smatrao apatijom u drugome, nevidljiva je i postojana vrednost. Halil Džubran 363

XII I danas ima visokoobrazovanih ljudi u celom svetu koji veruju da je Srbija KRIVAC za Prvi svetski rat. Izvesnim krugovima u svetu krupnog kapitala ova teza još kako odgovara, a povremeno je vade iz "naftalina" kada to njihovi interesi zahtevaju. I u današnje vreme, svedoci smo i na 100-godišnjicu početka Velikog rata - Srbi su opet "dežurni KRIVCI". A stanje pred izbijanje ovog rata je bilo toliko daleko od "srpske krivice", da to samo onaj ko ne želi da vidi, neće ni videti. Ispod se nalazi slika devet tadašnjih kraljeva u Evropi (norveški kralj Hakon VI, bugarski kralj Ferdinand I, portugalski kralj Manuel II, nemački car Vilhelm II, grčki kralj George I, belgijski kralj Albert I, španski kralj Alfonso XIII, engleski kralj George V, danski kralj Frederik VIII.)

Fotografija je napravljena 1910. Godine. Svi ovi vladari su bili bliski rodjaci! Ovde nedostaje još samo Franjo Josif I, narscisoidni starac i car austrougarski. Svi su bili dobro povezani, što

sa jezuitima, što sa masonerijom. To znači i sa medjunarodnim bankarskim lobijem, kome politički problemi koji izazivaju ratove i žrtve, i materijalna razaranja u ratovima – naprosto nisu nikada bili 364

važni! Važan je uvek bio samo profit koji su iz toga izvlačili! A ništa ne stvara više duga (a samim tim i profita) od rata! Za to je najbolji primer Engleska u vremenu od kada je stvorena Engleska banka, znači u periodu od nekih 120 godina, sve do Napoleonovog poraza kod Vaterloa. U tom periodu, Engleska je preko 50 godina provela u ratnom stanju, dok je u preostalom vremenu bila u pripremama za rat! Ovo nam rečito govori da je kreacija privatne centralne banke usko povezana sa izazivanjem kriza i ratova. Dovoljno je samo pažljivo pogledati istoriju SAD-a od 1913.godine do danas – koliko je samo ta država vodila ratova i izazvala žrtava i materijalnih razaranja, dok je sama iz svega toga dobro prosfitirala. No sada se bavimo Prvim svetskim ratom koji je bio prvi globalni katastrofični eksperiment medjunarodnih bankara i sa njihove tačke gledišta – prilično uspešan. Za vreme ovog rata nemački Rotšildi su pozajmljivali novac Nemcima, Rotšildi u Engleskoj - Englezima, a oni u Francuskoj - Francuzima. Dž.P.Morgan je prodavao iz Amerike ratni

materijal Englezima i Francuzima. Samo nekoliko meseci po izbijanju Velikog rata, Morgan je postao NAJVEĆI POTROŠAČ NA SVETU, trošeći 10 miliona tadašnjih dolara dnevno! I ostali bankari u Njujorku su prošli odlično u ratu. Američki predsednik Vilson je 365

imenovao Bernarda Baruha da vodi Odbor za ratnu industriju. Samo su Baruh i Rokfelerovi od Prvog svetkog rata profitirali preko 200 miliona tadašnjih dolara! Medjunarodni bankarski kartel je ratom hteo da ostvari još jedan cilj, osim onih koje smo već pomenuli, a to je slabljenje carske Rusije i svrgavanje cara, jer im je on predstavljao stalnu opasnost i „loš“ primer za ostale zemlje, pogotovo kada je Rusija pomogla Linkolnu za vreme američkog Gradjanskog rata. Rusija je bila i poslednja velika evropska zemlja koja još uvek nije imala sistem centralne banke. Sve u svemu bankarski ološ je vešto uplitao političke prilike, rivalstvo izmedju Nemačke i Britanije, manipulisao sa monetarnim sistemom kreirajući krizna stanja i lagano uvodio svet u predratno stanje. 1914.godine standard “zlatne funte” bio je u osnovi monetarnog sistema u svetu. Ser Džordž Peš, viši činovnik britanske riznice, ŠEST MESECI PRE SARAJEVSKOG ATENTATA, ostavio je ovaj zapis: "...Još jedan uticaj koji potpaljuje ideje o reformi bankarstva, leži u rastućoj trgovačkoj i bankarskoj moći Nemačke i u potajnom strahu u slučaju da dođe do navale na londonske rezerve zlata upravo pred početak, ili na samom početku velikog sukoba..." 22.maja 1914.godine, stariji činovnik britanske riznice, Bazil Bleket, napisao je jedan vrlo poverljiv dokumenat za potrebe britanskog ministra finansija, Lojda Džordža. Između ostalog, u njemu se kaže: "...Nemoguće je, naravno, jasno predvideti kakve bi bile posledice sveopšteg evropskog rata u koji bi bila uključena većina kontinentalnih zemalja, uključujući i Veliku Britaniju, što ostavlja samo Njujork (pod pretpostavkom da Sjedinjene države budu neutralne) kao JEDINO VELIKO DOSTUPNO TRŽIŠTE NOVCA NA SVETU, sa koga bi se zlato moglo privući na poprište rata..." I kao "šlag na tortu" dolazi pismo koje je ser Džordž Peš uputio britanskom ministru finansija: "...Dragi gospodine Ministre, kreditni sistem, na kojem počiva poslovanje ove zemlje, U POTPUNOSTI JE KRAHIRAO i od krajnje je važnosti da se preduzmu koraci radi ispravljanja tog zla, bez oklevanja; u protivnom se NE MOŽEMO NADATI DA ĆEMO MOĆI FINANSIRATI VELIKI RAT, ako na njegovom samom početku NAŠE NAJVEĆE KUĆE BUDU PRISILJENE BANKROTIRATI..." 366

Ovo pismo nosi datum „subota 1.avgust 1914. godine, 2 sata po ponoći“! Zaključak? Iz navedene prepiske može se shvatiti da su ukupne finansije Britanskog carstva, uoči avgusta 1914. godine, kada je Britanija objavila rat Nemačkoj - suštinski bile skoro U BANKROTU, iako to nije formalno objavljeno! Ogroman broj kredita stoji u pozadini ovakvog stanja, a mnogi od njih su bili tajni i ticali su se manipulacije raznovrsnim bogatstvima i megalomanskim projektima u celom svetu. Englezi, tačnije medjunarodni bankarski lobi, "zaigrao se" glumatajući svetskog "policajca" i "bankarskog boga", poput današnjih Sjedinjenih američkih država. Tako su i dospeli u jedno neverovatno stanje sa finansijama, dok se, za to vreme, moć Nemačke rapidno uvećavala. Nije da oni nisu bili sasvim svesni šta se dešava, ali su gurali i svoj i druge narode u klanicu. 28. juna 1914. godine, u Sarajevu biva ubijen austrijski nadvojvoda, Franc Ferdinand, naslednik austrougarskog prestola. Atentat je izvršio Gavrilo Princip, pripadnik organizacije "Mlada Bosna", a tom prilikom ubijena je i nadvojvodina supruga, Sofija. Iako se Gavrilo Princip dovodi u vezu sa čuvenim Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i organizacijom "Crna ruka" u Srbiji, neverovatne su bile tvrdnje austrijskog dvora da je političko vođstvo Srbije odgovorno za ova ubistva. Jer, bez obzira što je Srbija izašla iz balkanskih ratova politički ojačana - niko normalan, u političkom smislu u Srbiji, ne bi izazivao Austrougarsku organizujući ovakav atentat, jer je zemlja bila iscrpljena i ekonomski oslabljena. Međutim, POVOD ZA RAT SE MORAO PRONAĆI. Još 1911. Nemačka je formirala dva nova armijska korpusa, zatim je predstavila moderne ratne brodove, a 1913. broj oficira Nemci podižu za 4.000, podoficira za 15.000, a vojnika za impresivnih 117.000. O modernizaciji po pitanju artiljerije i kopnenog naoružanja, ne treba ni govoriti. Pa sasvim sigurno se ovo sve nije spremalo zbog parade i "onako usput". I nije Srbija vodila politiku nemačkog naoružavanja i očiglednih namera za eventualni "obračun" sa Britanijom. Stoga su POTPUNO BESMISLENE priče oko srpske "krivice" za Veliki rat. Austrougarskoj se nije nimalo "sviđalo" da joj na granicama postoji jaka Srbija, a stvari su išle u tom pravcu posle Balkanskih ratova. U isto vreme, postojanje takve Srbije, unosilo je nemir i želju za slobodom među narode koji su bili pod "jarmom" Austrougarske. Zbog svega ovoga Austrougarska se odavno "premišljala" o "razračunavanju" sa Srbima. U tom stanju zatekao ju je Sarajevski 367

atentat. Tako će glavnokomandujući austrougarskog generalštaba, Konrad fon Hencedorf, razmišljajući o očuvanju Austrougarskog carstva i o Sarajevskom atentatu, reći: "... ako propustimo ovu priliku, Carstvo će biti izloženo novim eksplozijama jugoslovenskih, čeških, ruskih, rumunskih i italijanskih aspiracija..." U svojim memoarima, posle rata, napisaće: "...Austrija je imala da bira da ostane celina ili da se raspadne na nacionalne države. Ona je izvukla mač da očuva celinu, a ne da kazni Srbiju za ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu...." U prilog istine da bi do rata došlo i bez atentata u Sarajevu, rečito svedoči i pismo, tada guvernera Bosne i Hercegovine, Oskara Poćoreka, datirano 28.maja 1913.godine i upućeno tadašnjem ministru finansija Austrougarske monarhije, Leonu von Bilinskom (koga Poćorek, uzgred rečeno, nije podnosio i sa čijim se idejama nije slagao): “Sarajevo, 28.5.1913.godine Vaša ekselencijo, Pismo od 22. ovog meseca, na kome Vam najlepše zahvaljujem, istom mi je prekjuče stiglo zbog železničkog prekida od nekoliko dana. Potpuno se slažem sa mišljenjem Vaše ekselencije da mi, ako ne dođe ipak već sada do oružanog sukoba – moramo svoj glavni zadatak videti u tome da se sistematski spremimo za, kroz nekoliko godina, neminovni veliki rat koji će biti vodjen u do krajnosti teškim prilikama. Samo je sobom razumljivo, da se mora ići za tim da za vreme ovog mirnog – bolje reći pripremnog – perioda stvorimo snošljive odnose sa Srbijom. Ali bi bila kobna zabluda ako bi se verovalo da bismo – čak i po cenu najveće predusretljivosti u oblasti spoljne i unutrašnje politike – mogli postići, da od Srbije načinimo pouzdanog prijatelja. Ako se – kao što je po svoj prilici slučaj – sadašnji položaj ne iskoristi za to da se Srbija načini bezopasnom na taj način, što bi se sjedinila sa monarhijom bar u obliku jedne trgovinske, carinske i vojne konvencije – mora se bezuslovno računati sa tim da će se ta država u svakom budućem ratu boriti kao otvoren i ogorčen protivnik na strani naših ostalih neprijatelja. A isto se tako mora računati s tim, 368

da će Srbija vreme do toga rata, uprkos svemu protivnom uveravanju i sličnom, intenzivno iskoristiti za to, da pripremi za sebe teren za budući rat u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, Hrvatskoj i južnoj Ugarskoj. Kod tih podzemnih radnji naši će vlastiti postupci u krugovima naše srpske inteligencije i poluinteligencije moći uspeti samo kod jednog malog dela, a zacelo ne na odlučan način. Mi treba da budemo zadovoljni ako nam podje za rukom da, još velikim delom pasivnom se pokazujući, masu našega srpskog seoskog stanovništva i dalje održimo u njegovom letargičnom stanju, i ako nam podje za rukom, da odvratimo hrvatsku i muslimansku inteligenciju i poluinteligenciju od prelaska u srpski tabor, to jest od ujedinjenja svih Južnih Slovena i zajedničkih težnji, koji su na antidinastičkoj osnovi. Po mom nahodjenju ovaj bi bio pravilnik za postupanje vlade prema domaćim Srbima za najskorija vremena: Naklonjeno postupati sa seljaštvom i koliko je to mogućno potpomagati njegove ekonomske interese. Sa najvećom opreznošću, a gde je nužno i sa bezobzirnom strogošću sa inteligencijom i poluinteligencijom, prema kojoj se uostalom može i treba biti popustljiv, ali nikako iznad one mere koja bi mogla izazvati nepoverenje i nezadovoljstvo u Hrvata i muslimana. Jer najviši princip mora biti i ostati da se na ove poslednje oslanja, dakle da se u čitavoj zemlji uopšte i u skupštini vlada sa Hrvatima i muslimanima, a srpska opozicija da se primi kao nešto što se ne da izbeći. Ta gledišta moraćemo održati u svim primenjenim postupcima u pojedinostima, i stoga bih na označene programske tačke u pismu Vaše ekselencije, koje se odnose na “obligatno kmetsko otkupljivanje”, rekao, da se iznošenje toga pitanja mora za sada zadržavati. Već je nagoveštavanje toga pitanja od strane Vaše ekselencije u poslednjoj sesiji delegacija, jako ozlovoljilo muslimane i za neko vreme jako umanjilo šanse za primanje predloga za železnice. Vaša ekselencija zna, da bih i ja bio za “obligatno kmetsko otkupljivanje” čim bi se spoljašnja kriza definitivno izravnala. Ali dok se to izravnavanje samo “odgadja”, moram odlučno savetovati da se odustane od toga koraka. Mi uostalom dotle nećemo imati ni novaca za to, jer će naše vojno pripremanje, gradjenje železnica, investicije itd., našu finansijsku sposobnost iscrpiti do krajnjih granica. Ne bih se mogao složiti sa “stvaranjem jednoga filozofskoga i pravnog fakulteta” u najskorijem vremenu. I bez obzira na velike finansijske izdatke, natovarili bismo na sebe, osim nedisciplinovanih srednjoškolaca, još i njima slične velikoškolce. Pre svega treba 369

uterati u red naše srednješkolce istrebljivanjem profesora koji teraju politiku, stvaranjem konvikata itd. Ja pritom mislim i na uniformisanje srednjoškolaca po galicijskom uzoru, ali još nemam o tome odlučan sud. Ostale programske tačke Vaše ekselencije, tj. “sudelovanje Bosne i Hercegovine u delegacijama”, “uredjenje jezičkoga pitanja”, “popunjavanje viših činovničkih mesta domaćima”, “razvitak Balkanskog instituta”, mogu samo sa najvećom radošću primiti. Naravno da će se pritom morati savladjivati najveće teškoće, a specijalno pri popunjavanju viših činovničkih mesta već stoga, što je uopšte malo potpuno odgovarajućih poreskih domaćih elemenata, a unapredjivanje bi odveć velikoga procenta samih sobom većinom inteligentnijih srpskih elemenata, imalo kao neizostavnu posledicu nezadovoljstvo Hrvata i muslimana. O molbi ukinutih srpskih društava da se obnove, vodiće se račun pod uslovom da se potpuno poštuje zakon. Svakako će se pritom voditi računa i o dosadašnjim iskustvima i ponekada morati tražiti i pojedine izmene statuta. Da će se u tome ići suviše daleko isključeno je već stoga, što bi se svi koje bi to pogodilo, žalili ministarstvu. Traženi od Vaše ekselencije spisak sadašnjih ili već završenih političkih državnih procesa u najkraćem ću roku podneti. Ali ja sumnjam veoma da ću biti u položaju da predlažem na pomilovanje ili abolicije nešto što sam slično učinio prve godine svoga boravka ovde, da bih raščistio poslednje ostatke aneksije. A uspeh je bio direktno negativan, jer se u ovoj zemlji blagost – uvek tumači kao slabost. Uprkos svih teškoća položaja, kao što se iz prethodnoga vidi i snova predvidjanih, ipak ćemo mi vladati njime; ali to samo pod dosada nespomenutom pretpostavkom, koja je u tome, da se u Bosni i Hercegovini, u Dalmaciji, u Hrvatskoj, u Južnoj Ugarskoj, doduše svugde po uslovljenim, prema naročitim prilikama, modifikacijama u pojedinostima – postupa ipak po istim principima. Pre svega je nužno slaganje u tome; a zatim je najnužnije postavljanje normalnoga stanja u Hrvatskoj; jer ako bi Zagreb počeo naginjati Beogradu – umesto da posluži kao protivteža za Beograd, opasnost bi bila eminentna. Sa odličnim poštovanjem Vašoj ekselenciji Najodaniji Poćorek...“ 370

Iz ovog Poćorekovog pisma se jasno vide dve stvari: Prva je ta, da je Veliki rat već bio „u vazduhu“ te 1913.godine i da su se za njega već obavljale pripreme u celoj Evropi. Neminovnost izbijanja velikog sukoba se u ovom pismu ne dovodi u pitanje. Drugo, zadnja Poćorekova rečenica u pismu, gde se govori kako je „opasno“ da Zagreb počne „naginjati Beogradu“ – rečito i vrlo precizno odslikava politiku, ne samo Austrougarske na balkanskim prostorima, već i ostalih zapadnih sila u tadašnjem, a i u sadašnjem vremenu. To staro pravilo „zavadi pa vladaj“ doprineće da mržnja izmedju južnoslovenskih naroda na Balkanu kulminira u Prvom i Drugom svetskom ratu, i u ratovima 90-tih godina XX veka. Skoro sve drevne bratske veze Srba i Hrvata potonuće u slapovima bratske krvi (i to većinom srpske). Zaključak je nedvosmislen i neoboriv: Prvi svetski rat bi izbio posigurno – tražio se samo dobar izgovor! Možda se to ne bi desilo baš u leto 1914.godine, ali Sarajevski atentat je Nemačkoj i Austrougarskoj došao upravo kao povod koji one nisu smele da propuste, ako su želele da zarate. To su i učinile. Atentat nije došao Englezima baš "na vreme", imajući u vidu opisano stanje u njihovim finansijama. Možda su neki “viši” krugovi u Britanijii i pozitivno gledali na taj događaj, ali britanskoj vladi se nije išlo u rat baš odmah. Zbog toga su nadigli antisrpsku propagandu. Tako, pregledajući štampu tog vremena u Beču i u Londonu, vidimo da se u njoj pojavljuje jedna zajednička crta - MRŽNJA PREMA SRBIJI! Za bečke novine to je i razumljivo - ipak je Srbin ubio prestolonaslednika. Međutim, kada u engleskoj štampi tog vremena pročitate, "...da ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju nasred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija..." - nepristrasan posmatrač bi se ovome veoma začudio. Zar je engleska "ljubav" prema Francu Ferdinandu bila toliko jaka? Naravno da nije. Ali engleski listovi se, osim ovakvih bljuvotina, nisu libili ni objavljivanja falsifikovanih dokumenata koji, navodno, optužuju Beograd kao organizatora atentata. Vrlo su to bile podmukle igre anglosaksonskih političara preko svojih poslušnika u redakcijama engleskih novina. Ako neko misli da se engleska politika promenila od tih vremena, vara se. U vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, od strane NATO-a, Toni Bler, engleski premijer, daće sledeću izjavu: "Rat protiv Srbije nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla. Između civilizacije i varvarstva." O kakvoj to civilizaciji govori Toni Bler i o kakvom “dobru” - to ovde nije jasno. Jer ono za šta se on zalagao dok je bio premijer, 371

nije nikakva civilizacija, već "kapitalizacija" sveta gde je sve skrojeno po meri krupnog kapitala. Promovišući bolesnu i neljudsku ideju, da veći deo čovečanstva treba da radi i satire život, snagu i zdravlje za račun malobrojnog bogataškog sloja - on sebe jasno svrstava u grupu "ljudskih mutanata" koji veruju samo u silu i u moć kapitala. Je li to englesko i masonsko “dobro”? Kada se ovo ima u vidu, treba li se pitati za čije to interese radi sadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić, koji Tonija Blera i njegov skup propalica dovodio da ga “savetuju”? Zanimljivo je do kojih granica su političari, inače najčešće i najgori pripadnici skoro svakog naroda i društva u svetu, spremni da idu kada su njihovi interesi u pitanju. "Višim" interesima se pravdaju takve svinjarije, da bi ova rečenica mogla biti i velika uvreda za svinje. Jer kod životinja postoje prirodne granice, a političari ih nemaju. Tako se i posle ubistva Franca Ferdinanda javlja jedna vrsta "nepristojne" radosti - čak i u nekim krugovima u Beču, a posebno u Budimpešti.(!?) To se može videti iz tekstova tadašnjeg londonskog “Tajmsa”, koji je pratio pomno sve dogadjaje posle atentata. I dok su Hrvati i muslimani u Bosni počeli da pale srpske kuće, hotele, kafane, prodavnice, novine i srpske institucije, dok su prebijali Srbe po Sarajevu, Mostaru, Dubrovniku, Zagrebu i drugim mestima u Bosni i Hercegovini – dotle se u Beču, bar na prvi pogled, niko posebno nije uzbudjivao zbog smrti Ferdinanda. Tako će londonski “Tajms” napisati i ovo: “...Gradjani Beča, umesto da žale ubijenog prestolonaslednika, pohitali su da pozdrave starog cara Franju Josifa, da mu budu blizu i da mu požele dobro zdravlje...” A carsko-kraljevski poslanik u Bukureštu, grof Otokar Černin, piše u svojim memoarima da je u Beču bilo “više onih koji su se radovali, nego onih koji su tugovali”. Jozef Redlih, visoki političar, reći će da se “28. i 29.juna u prestonici Franca Jozefa nigde nije mogla primetiti neka žalost” i da je “svuda svirala muzika”. Austrougarski prestolonaslednik je inače bio veliki protivnik mađarske autonomije i posebno, uticaja mađarske aristokratije na bečku politiku. Njegove izjave da je mađarski jezik "pseći lavež" i da će, kada dođe na presto, uzeti "gumicu i izbrisati Mađarsku sa geografske karte" - pribavili su mu mnoge neprijatelje među Mađarima. I nije se njima nimalo išlo da "svete" Ferdinanda po Srbiji. Ali zvanična štampa je "prekomponovala" taj stav u sasvim odgovarajući po austrijski dvor i Mađari su se, posle kraćeg vremena i pogubnog uticaja tadašnjih novina, pridružili opštem demonizovanju Srba. Što se Beča tiče, možda stav o pogibiji Ferdinanda najbolje odslikava čudna izjava Franje Josifa, austrougarskog cara: 372

"Svevišnji je konačno zaveo red!" Izgleda da zbog samog prestolonaslednika niko ne bi "prstom mrdnuo" u smislu traženja nekakve osvete. Ali, krupni politički interesi su Sarajevski atentat zgodno dočekali kao mogućnost za "rešenje" nagomilanih problema i tenzija. Tako će isti Franja Josif, usvajajući ratoborno raspoloženje svog okruženja, a na upozorenje da bi austrougarska "kaznenom ekspedicijom" na Srbiju mogla izazvati rat velikih razmera, reći: "Ništa ne smeta! Ako Austrija treba da propadne, neka potone u moru krvi!" Duh imperijalnih vremena nije poražen ni do danas. U tom smislu zanimljivo je pomenuti i reakcije nemačkih i austrijskih medija u današnjem vremenu na ono dugo skrivano pismo Oskara Poćoreka iz 1913.godine, a objavljeno na stogodišnjicu izbijanja Velikog rata. Tako će “Zidojče cajtung” objavljivanje pisma protumačiti kao “propao pokušaj Beograda da se rastereti pripisane krivice”. “Velt” će reći da to što je Poćorek rekao u pismu “ne dokazuje puno”, bezočno tvrdeći da Austrija sredinom 1914.godine “nije bila spremna za rat”, i ciljajući na to da su Srbi krivi za sve. Ovde moramo reći: istina je možda da Austrija tada nije bila spremna za rat sa Engleskom, Francuskom, Italijom i Rusijom – to bi i moglo biti sasvim tačno – ali je pompezno smatrala da je još kako spremna za rat sa malom Srbijom i taj rat je i započela! U sličnom tonu javili su se i “Bild”, “Tagešpigl”, “Klajne cajtung” i drugi. Ovakve “odbrane” Nemaca i Austrijanaca u svojoj štampi “pobrisao” je generalni direktor bečkog Državnog arhiva, gospodin Volfgang Madertaner, prostom izjavom da Sarajevski atentat nije bio “NI UZROK, NI RAZLOG” za Prvi svetski rat, već samo dobrodošao POVOD Habsburškoj monarhiji i Nemačkoj da pokrenu ratnu mašineriju! Za pametne ljude, ovo je i tačka na celu priču oko uzroka Prvog svetskog rata! Za one druge, Srbija je bila i biće “večiti dežurni krivac” za skoro sve nedaće u Evropi. Žalosno je jedino što ovih “drugih” ima sve veći broj i u samoj Srbiji, medju “sinjim kukavcima” koji se još Srbima nazivaju.

373

XII-a Bosna i Hercegovina je tih godina u suštini bila praktično poslednja evropska kolonija, a gradjani, naročito oni srpske nacionalnosti, živeli su u teškom položaju. U onom pismu Oskara Poćoreka iz 1913. to se jasno da zaključiti, jer je on sam nepobitno izrazio suštinu austrougarske politike: držati se Hrvata i muslimana, a Srbe trpeti onoliko koliko se mora! A “moralo se” jer su tada pravoslavni Srbi činili skoro polovinu stanovništva u Bosni i Hercegovini! Kao što rekosmo, po nekom opštem mišljenju koje je duboko pogrešno i naopako, u današnjim zapadnim zemljama Evrope i u SAD-u, i dalje se smatra da je Sarajevski atentat UZROK Prvog svetskog rata. Franc Ferdinand je započeo svoju posetu Bosni i Hercegovini 25.juna 1914.godine. Sa njim je putovala supruga Sofija. Trebalo je u svojstvu generalnog inspektora austrijske vojske da učestvuje na vojnim manevrima. A austrijske obaveštajne službe su pre njegovog putovanja BILE VEOMA DOBRO OBAVEŠTENE ŠTA SE U SARAJEVU SPREMA! Da budemo jasni, austrijski agenti su ZNALI čak i ko bi, po imenu i prezimenu, mogao izvršiti atentat. Policijske uprave u Budimpešti i Sarajevu, obaveštene su još u toku zime 1913/1914 od strane bečke policije da Gavrilo Princip i još neki njegovi prijatelji javno prete da će ubiti Franca Ferdinanda. I NIKO NIŠTA NIJE PREDUZEO!? Čak je i Srbija upozorila Beč da postoji mogućnost atentata na prestolonaslednika, ali je i to posle atentata brzo iskorišćeno kao “dokaz” o navodnoj umešanosti srpske vlade u ubistvo prestolonaslednika. Na sve ovo poseta Ferdinanda Sarajevu, jednog od najvećih zagovornika antisrpske i antislovenske politike (nemojte da vas prevare priče kako je “želeo dobro” Slovenima), upriličena je na Vidovdan, srpski veliki praznik, i to BEZ ELEMENTARNIH MERA BEZBEDNOSTI!? Neki engleski istoričari su kasnije ovo komentarisali da bi to bilo isto, kao kad bi engleski monarh otišao da se provoza u otvorenim kolima u Dablinu, u Severnoj Irskoj, sa simboličnim obezbedjenjem. A ljudi koji su obezbedjivali austrijski aristokratski par u Sarajevu, odradili su taj posao sumnjivo traljavo i činili su izgleda sve da atentat uspe!? Vožnja u otvorenim kolima, objava maršrute kretanja u svim lokalnim novinama, policajci za obezbedjenje rasporedjeni na rastojanju od 100m... Na primer, kada je 1910.godine u Mostar dolazio car Franc Jozef, policajci su bili 374

rasporedjeni na 10m rastojanja i sa puškama na gotovs! Evo kako se odvijao nesrećni dogadjaj. U 10 sati pre podne kolona od 7 automobila sa Francom Ferdinandom, pošla je od železničke stanice ka opštini. Ferdinand i Sofija bili su u trećem automobilu, gledano sa početka kolone. Na toj trasi njihovog kretanja Gavrilo Princip i još šest njegovih saučesnika zauzeli su mesta sa kojih bi pokušali atentat. Medju atentatorima i onima koji su im pomagali je bilo i Hrvata i Bošnjaka, jer su smatrali da je Austrougarska jaram za sve narode, a ne samo za Srbe. Kada je kolona pristigla na obalu reke Miljacke, dvoje atentatora su se ipak odlučili da se povuku, jer je pritisak za njih bio preveliki. Kolona nailazi na Nedeljka Čabrinovića i ovaj baca bombu na Ferdinandov automobil. Ona pada na spušteni krov automobila i ostaje tu da se dimi, jer je za tu vrstu bombe vreme detonacije bilo oko desetak sekundi. Ferdinand to primećuje i hladnokrvno je odbacuje sa kola. Bomba je eksplodirala pod točkovima sledećeg automobila u koloni, ranivši dva Ferdinandova pratioca i oko dvadesetak gradjana koji su stajali na trotoaru. Čabrinović biva uhapšen, a kolona nekako stiže do zgrade opštine. U opštini je održan prijem u napetoj atmosferi, a načelnik policije predlaže Francu Ferdinandu da prekine posetu i da napusti Sarajevo. Ovaj to odbija, i u maniru svoje naduvene prirode ( otprilike “ne može mi niko ništa”...), odlučuje da se još malo vozika po Sarajevu, da poseti ranjenog policijskog potpukovnika u bolnici i da obidje sarajevski muzej – kao da je usred Beča! Onda je (konačno) nekom iz obezbedjenja palo na pamet da se kejom pored reke prodju što brže mogu, da se ne zaustavljaju i da nigde ne skreću. Bilo je negde oko 10:40 kada su posedali u preostalih šest automobila (jedan je bio oštećen Čabrinovićevom bombom) i krenuli iz opštine ka Latinskom mostu. To je dobro išlo sve dok čelni vozač iz potpuno nepoznatog razloga nije odlučio da skrene u jednu usku ulicu (ul.Franca Jozefa). Obezbedjenje zaustavlja kolonu, a Ferdinandov auto se zaustavlja tačno ispred Gavrila Principa (na svega dva-tri metra), koji je stajao sa strane, kao i ostali posmatrači. 19-godišnji Princip, pomalo i iznenadjen takvim razvojem dogadjaja, gura se napred, vadi revolver i ispaljuje po jedan hitac u Ferdinanda i u njegovu suprugu Sofiju (neki smatraju da je bilo i tri hica). Što bi narod rekao, “došli su mu na noge”... Princip po svemu sudeći nije imao nameru da ubije Sofiju, ali izgleda da se to dogodilo nehotice, kada su ga odgurnuli dok je ciljao u oficira koji je bio pratnja. Posle svega, ostaje do dana današnjeg nepotpuno razrešeno pitanje zašto su austrougarske službe bezbednosti Franca 375

Ferdinanda poslale u skoro sigurnu smrt. Jedini razuman odgovor smo zapravo već i dali: tražio se povod za obračun sa Srbijom, a u širem kontekstu, taj rat sa Srbijom i njen brzi poraz (kako su se austrijski vojni stratezi nadali), trebalo je da omogući presecanje uticaja Rusije na Balkanu i konačno slobodan prolaz za germansku prugu Berlin-Bagdad, kao i izlazak Germana na južna mora. Da, reći ćete možda, ali žrtvovati prestolonaslednika...? *** "...Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo mane onih koje vi nazivate svojom „inteligencijom" sprečavaju vas da to postignete. Pogledajmo sada mane vašeg naroda. Niste veliki radnici. Često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da uradite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja! I vaš seljak gubi, zbog nedovoljnog zalaganja u radu, dobar deo onoga što bi mogao dobiti od svoje mnogo plodne zemlje. On ne primenjuje savremene i racionalne postupke u poljoprivredi pošto bi ga oni, bar dok se ne bi na njih privikao, terali da više radi. „Tradicija" mu je izgovor što ih ne primenjuje... ...Na isti taj nedostatak poleta u radu ne nailazimo samo na selu, nailazimo na njega i u gradu, čak u izraženijoj meri. Pre svega, zašto vam se sela sve više prazne, a seoska omladina, koja sigurno ne bi bila suvišna na selu, navaljuje u gradove da bi tu potražila zaposlenje. Sigurno ne zato što ih vaše selo, koje je osim retkih izuzetaka, jedno od najplodnijih i najnenaseljenijih u Evropi, ne bi moglo hraniti. Ne, ona dolazi u grad iz dva razloga: prvo, danas mnogi mladi ljudi smatraju ponižavajućim da budu seljaci pa žele da budu „činovnici", jer misle, i u velikoj većini slučajeva s pravom tako misle, da će im posao u svojstvu činovnika biti lakši. Ovakvo stanje duha, naravno, slabo pogoduje vaspitanju vrednog osoblja u državnim službama. I zaista, lično iskustvo mi je pokazalo da je polovina vaših činovnika loša i veoma lenja. Dovoljno je da uđete u poštu, gde bezbrojne gospođice neprestano brbljaju, popravljaju 376

šminku, a jedva da se potrude, i to veoma neljubazno, da udovolje narodu kojem bi morale biti na raspolaganju. Treba ipak reći da se kod vas taj nedostatak radne energije objašnjava na dva načina. Najpre, pod turskom vlašću vam je i najžešći rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste se da radite samo onoliko koliko je neophodno. Zatim, zemlja vam je tako plodna. Uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život. Niste hteli da radite više zato što bi to koristilo samo vašem tiraninu. I tako, kroz duge vekove, navikli ste se da malo radite i još niste uspeli da raskinete s tom navikom, koja u današnjim okolnostima, kada ste postali veliki narod koji mora da ima svoju ulogu u svetu, nije više dopustiva... ...Koliko sam puta, obilazeći vašu zemlju, video u parlogu savršeno obradive, ponekad čak i izvanredne površine pokrivene šipražjem i travom po kojima često pasu ovce i koze. Međutim, kad bi se to zemljište obradilo ili, ako je močvarno, isušilo, davalo bi ne samo svu hranu za stoku, već donosilo kvintale i kvintale žita, koje biste skupo prodavali zemljama kojima priroda nije tako darežljiva. Evo jednog primera: Makiš, na samom ulazu u Beograd. Kad bi se na njemu izvršila irigacija i kada bi se zaštitio branom od poplava, on bi vam bio ne samo prostrani vrt dovoljan da snabdeva svim povrćem tržišta glavnog grada već i žitnica neprocenjive vrednosti. Danas on pruža oskudnu hranu samo izgladnelim svinjama i mršavim kravama, često je neizvesno lovište beogradskim lovcima i zborno mesto svim Ciganima iz Jakova radi ribolova na koš, po mulju. Znam da ćete pokušati da nađete opravdanje i da ćete reći da brana i odvodnjavanje skupo koštaju. Istina je da u ovaj poduhvat treba uložiti neki kapital. Međutim, zar ne mislite da ćete novac koji u to uložite brzo povratiti i da ćete ga udesetostručiti? Zemlja bi vam zasigurno odatle izvlačila veću korist nego danas. I nemojte mi govoriti kako nemate novca potrebnog za izvođenje takvih radova od državnog interesa. Trošite ga na milione za političke „agitacije" koje ne donose dobro, već zlo ovoj zemlji. „Čujte, Srbi!“, Arčibald Rajs, 1928.g

377

XII-b Danas se anglosaksonski (i poneki nemački) “istoričari” prosto utrkuju ko će pre dokazati da je Gavrilo Princip bio “terorista”, čak ga navode kao prethodnika Bin Ladena!? Kada jedan ondašnji pokret (“Mlada Bosna”), koji je u sebi imao i nacionalnog, i oslobodilačkog, i ujediniteljskog duha, ti isti istoričari porede sa Al Kaidom – onda je svakom normalnom jasno da je tu reč o diletantizmu, mržnji i podmetanju najniže vrste. Pa zaboga, zar nije cela Evropa izrasla u svoj današnji oblik, kada se “puvakaju” svojom demokratijom, upravo na istim temeljima na kojima je i “Mlada Bosna” tada funkcionisala – na nacionalnom, oslobodilačkom i ujediniteljskom principu? Kreatorima ove “nove” istorije zapravo je jedino stalo da se nekako pobriše činjenica da Principovi pucnji u Sarajevu NISU BILI UZROK rata, već samo POVOD. U isto vreme, ovim manipulacijama se pokušava sprečiti eventualno medjusobno približavanje balkanskih naroda, koje anglosaksonskom establišmentu nikako ne odgovara. A balkanski narodi su dosledni u podilaženju ovim zapadnjačkim marifetlucima. U prilog ovome govori i namera nekih struja u Sarajevu danas, da se Francu Ferdinandu podigne spomenik!? To bi valjda bio redak slučaj da se spomen-obeležje podiže – OKUPATORU. Čista autodestrukcija! Na zapadu se danas, na jedan neprimeren način, govori o atentatu u Sarajevu kao o “terorističkom aktu” i poredi se sa današnjim istinskim teroristima i njihovim nedelima na Bliskom Istoku. Za mnoge sludjene Srbe današnjice ostaje da sami sebi odgovore: Da li je isto otimati nevine ljude, ubijati, mučiti i silovati taoce, trovati izvore vode, podmetati bombe na mestima javnog okupljanja, vaditi organe iz živih zarobljenika i prodavati ih – dakle, da li je ovo nabrojano isto, što i stati oči u oči sa Ferdinandom kao oličenjem tiranije i okupacije, i ubiti ga iz pištolja? Ako vam je, braćo Srbi, ovo sve isto – onda malo nade ima za vas! Upitajte se je li Gavrilo Princip otišao u Beč i tamo ubio Ferdinanda, ili je to učinio kao jedan očajnički čin političkog i društvenog oslobodjenja u porobljenom Sarajevu, gde su tiranija i okupacija Austrougarske pritiskali narod? U cilju demonizovanja Srba, u našem vremenu učinjeni su ogromni napori, kako domaćih izroda tako i snaga sa Zapada. Prekraja se istorija, falsifikuju se činjenice, a ne mali napori su 378

uloženi da se duhovno i ideološki atentat u Sarajevu poveže sa odvratnim dogadjajima u Srebrenici u ratu 90-tih. Tako je, na primer, u cilju prikazivanja srpskog naroda u što gorem svetlu izmišljen podatak da je Sofija Hotek, supruga Ferdinandova – bila trudna kada ju je Princip upucao!? Ako vam kažemo da je ona tada imala 47 godina i da je nekoliko godina pre toga nad njom obavljena složena operacija posle jedne neuspele trudnoće, kao i da je ova laž o trudnoći u vreme atentata, OPOVRGNUTA sa verodostojnog mesta – upitajmo se kome je potrebno da sa ovim stvarima mešetari? Potrebno je onima koji bi da dokažu kako bi u toj “civilizovanoj” Evropi sve bilo “krasno”, i kako se Nemci, Englezi i Francuzi ne bi poklali kao stoka sa milionskim žrtvama – samo da, eto, SRBI NISU TO SVE ZAKUVALI!?? Upravo takvi su promenili i prvobitnu spomen-ploču (levo) koja je obeležavala mesto atentata i jasno odražavala stav o austrougarskoj okupaciji - sa pločom koja “nit smrdi nit miriše” (desno), ali kako vreme prolazi, sve se više oseća ipak njen “smrad”.

Na sudjenju atentatorima u oktobru 1914.godine, kada je rat već bio u toku, za njihovog branioca odredjen je po službenoj dužnosti advokat Rudolf Cistler, HRVAT germanskog porekla, koji je uistinu osvetlao obraz svoje profesije i nâroda iz kojih potiče. Naime, umesto da se kao mlad i neiskusan pravnik uklopi u puku formalnost sudskog procesa, što se od njega i očekivalo, on je ZAISTA ISKRENO BRANIO OPTUŽENE! I to MAESTRALNO! Uspeo je da potpuno pobije besmislenu optužbu da su atentatori veleizdajnici koji su hteli da “otmu”(!?) Bosnu i Hercegovinu od Austrougarske monarhije. Austrougarske vlasti su proterale Cistlera (na gornjoj slici) iz Sarajeva posle sudjenja. Umalo ga nisu izveli i na vojni sud, gde je 379

imao šansu i bez glave da ostane, a za to se zalagao najviše sudija i pravnik Nikola Mandić. Ova sudijska spodoba će kasnije postati predsednik vlade NDH pod Antom Pavelićem. Jedna od najbolnijih stvari u vezi Sarajevskog atentata je današnje prihvatanje istorijskih “istina” od strane kvazielitističkih krugova u Beogradu, i to “istina” koje nam stižu iz “civilizovane” Evrope. Tome izrazito doprinose političari koji su POTPUNO izgubili orijentaciju i ponavljaju kao hipnotisani: “Evropa nema alternativu...” Današnji nazovi-Srbi se stide Gavrila Principa, dok se čak i u Terezinu u Češkoj, zloglasnom zatvoru gde je Princip mučen i praktično ubijen ne dočekavši raspad Austrougarske, nalazi spomenobeležje “Aleja Gavrila Principa”. Pitanje “Mlade Bosne” i Gavrila Principa ne treba više razmatrati u svetlu politike, već ga je neophodno premestiti u zonu MORALA – ili će sve otići do djavola! Od Srba neće ni ime čestito ostati ako se budemo stideli odlučnosti, hrabrosti, bezuslovne ljubavi prema slobodi i spremnosti da na pokušaj ugnjetavanja od bilo koga – uzvratimo adekvatno! Naravno, neko će primetiti da su se vremena promenila i da je pištolj zamenjen “demokratijom” i raspravom u parlamentu. Slažemo se, nismo ni mislili da oružjem izražavamo svoje nezadovoljstvo. Medjutim, odlučnost i hrabrost ne pokazuju se samo sa oružjem u ruci – te osobine su potrebne možda i više da bismo svoj karakter usmerili ka idealima i moralnim normama koje su neprolazne, a ne da istrajavamo kao danas u zombijevskim kvazivrednostima koje nam stižu sa Zapada. Navešćemo neke manipulativne tvrdnje koje su došle sa Zapada i koje služe da “ocrne” Gavrila Principa, “Mladu Bosnu” i srpski narod, a koje su prihvatili i domaći “zombiji”. Na primer: “...Nadvojvoda Ferdinand je bio veliki protivnik rata protiv Srbije... okupacija je u zaboravljenu provinciju na periferiji izdišuće Turske donela civilizaciju... Princip je praktično srušio jednu sredjenu državu i veliku imperiju, i prouzrokovao rat u kome je njegov narod žestoko stradao, i praktično formirao zlu zajednicu Južnih Slovena... Isto je toliko heroj, koliko i nepromišljeno derle... Ferdinand je bio izuzetno progresivan...bio je jako naklonjen Slovenima... Cela ta ekipa oko Principa je izmanipulisana i zloupotrebljena radi nečijih lukrativnih ciljeva... Terorista ili junak? Idiot! A i ovi što ga hvale nisu mnogo pametniji... Izvršen je zločin nad dva nedužna bića... 380

Princip je mladi zanesenjak, koji može biti heroj samo za one koji odobravaju atentate na nosioce vlasti kao način političke borbe ...” Ovako danas razmišljaju zaplašeni Srbi, Hrvati i Bošnjaci, prestravljeni da će im neko oduzeti i ono malo ropske “slobode” koju su im uveliko “pojeli” moćnici sa Zapada. Pobijati ovakve tvrdnje koje su se utvrdile u njihovim glavama, Sizifov je posao. Toga su se nagledali svi koji su hteli na ove prostore doneti ideje slobode i narodu dostojanstva, teško se noseći sa onima koji “usrani” misle da će osvajači i zulumćari stati sami od sebe i da imaju mere u svojim zločinima. *** "...Vaš narod je gostoljubiv. U sela čovek ne može doći, a da ne naiđe na širokogrud doček. Narodne svetkovine još čuvaju onaj nekadašnji prelepi običaj ugošćavanja. Prvi komad božićnog kolača čuva se za namernika. Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Novac mu, naravno, kao i svuda, uliva poštovanje i ostavlja utisak, ali taj utisak nije toliki da bi ga naterao da se odrekne vlastitog dostojanstva. Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Koliko sam, tako, puta u toku rata gledao kako dovode zarobljene neprijateljske vojnike iznurene od gladi i, umesto da te ljude, koji su im spalili kuće i masakrirali žene i decu, zlostavljaju, vaši vojnici bi se smilovali nad njihovom sudbinom i davali im poslednje parče hleba iz džepa. Narod vam je "ponosan" ali ne i ohol. Taj "ponos" nije mana, već vrlina. Ona je nužna svakom zaista dobrom čoveku jer ga sprečava da podlegne zlim uticajima ili iskušenjima. Taj "ponos" je, naprosto, poštovanje sopstvene ličnosti. Loši ljudi ga nemaju. Oni su samo oholi... Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost. Postojala je, to dokazuju vaša stara narodna poezija i spomenici koje su ostavili vaši preci. Danas se zahvalnost sklonila među sirotinju. Ona se seća, ona iskazuje, ponekad na dirljiv način, svoju zahvalnost. Postali ste strašno nezahvalni. Tako vaš glavni grad, Beograd, nekada grad - mučenik, ni danas, deset godina posle oslobodilačkog rata, nema ni najmanji krst, ni najmanji kamen koji bi čuvao sećanje na žrtvu onih koji su vas oslobodili. Mnogi među vama 381

su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kad valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih veličanstvenih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili. Šta ste učinili za svoje ratne invalide? Od svih zemalja koje su učestvovale u ratu vaša se najgore odnosi prema njima. Dok se nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca koji u većini slučajeva ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunili džepove i sređuju sebi isplaćivanje „penzija" koje vas koštaju nebrojenih miliona - invalidi vam mogu umirati od gladi. A šta je sa vojnicima i oficirima koji nisu štedeli krv i zdravlje da biste vi bili slobodni? Jeste li postupali s njima kako to oni zaslužuju i kako vam dužnost nalaže? Ne! Mnogi, čak i najzaslužniji oficiri su penzionisani, a da im niste našli posao u civilstvu koji bi njima i njihovim porodicama obezbeđivao pristojan život. Isto tako ste postupali i sa vojnicima, a svu blagonaklonost sačuvali ste za štićenike trenutnih moćnika. Verne prijatelje iz teških dana vaše vođe su, u znak zahvalnosti, ćušile nogom, a vi ste ih pustili da to urade. Tako je Srbija vernih prijatelja imala mnogo u toku velike oluje, a danas ih više gotovo nema. Vaše Ministarstvo unutrašnjih dela ima „Tehničku službu" koju sam ja svojevremeno osnovao sa namerom da je malo-pomalo osposobim da vam bude od velike koristi. Pošto više nisam mogao da podnesem svakojaka zlostavljanja, naterali su me službenici i rukovodioci tog ministarstva, da napustim to mesto; zamenio me je neinteligentan čovek koji je od obrazovanja imao dva ili tri razreda gimnazije i podoficirsku školu. On je potrošio mnogo novca da bi kupio u Parizu i drugim mestima odlične instrumente i uređaje, a ne zna njima da se služi niti zna čemu služe. Stavio ih je u zastakljene ormare i od njih napravio izložbu nekorišćenih uređaja. To ga ne sprečava da trči na sve kongrese i da tamo pripoveda kako u službi kojom je zadužen da 382

rukovodi, (a ne rukovodi pošto je za to nesposoban), ima toliko najpoznatijih aparata. Nije to sprečilo ni vaše Ministarstvo unutrašnjih dela da toj službi, iako mu je savršeno poznata nesposobnost njenog šefa, godišnje dodeljuje značajan kredit za takve detinjarije. Površno je i naučno i univerzitetsko obrazovanje većine vaših pravnika koji dolaze sa ovdašnjeg univerziteta. Zar vi zaista mislite da napamet naučena skraćena umnožena predavanja, bez pohađanja nastave (u unutrašnjosti su ili obavljaju neki posao) mogu da zamene živu reč dobrog profesora? Zar vrednost univerzitetske nastave nije baš u tome što profesor, naravno pravi profesor, prenosi svoj način razmišljanja, svoj način razmatranja problema na učenike? Konkretne činjenice koje profesor izlaže mogu da se nađu u hiljadama knjiga, ali način na koji ih on obrađuje i objašnjava jeste jedinstven i ne može se zameniti knjigama. Kada student položi ispit, on praktično ništa ne zna. Njega će izgraditi sama praksa, i to pod uslovom da ga je profesor naučio na koji način da sagleda stvari. Ako on to ne zna zato što nije iskoristio uticaj svoga univerzitetskog profesora, on ne vredi više od bilo kog čoveka koji je napamet naučio paragrafe iz knjiga. Kad stupi u administraciju, on može postati samo loš činovnik..." „Čujte, Srbi!“, Arčibald Rajs, 1928.g

383

XII-c Ukratko o glavnim učesnicima u Sarajevskom atentatu – zaslužili su da ih pomenemo poimence. Muhamed Mehmedbašić, rodjen 1886.godine u Stocu, u Hercegovini. Jedini od atentatora uspeo da se izvuče iz Sarajeva posle atentata. 1917.godine je na Solunskom procesu osudjen na 15 godina robije, pošto je bio Apisov čovek. Amnestirali su ga 1919.godine i on se vraća u Sarajevo. 1943.godine uhvatile su ga ustaše u Sarajevu i posle zverskog mučenja ubile. Ovaj čovek je dokaz da “Mlada Bosna” nije bila samo srpska organizacija. Vaso Čubrilović, rodjen 1897.godine u mestu Gradiška (Bosna i Hercegovina). Na sudskom procesu posle atentata osudjen je na 16 godina robije, koju je izdržavao u Sarajevu. Oslobodjen je posle završetka rata. Odlazi u Zagreb na studije filozofije, a neko vreme posle toga prebacuje se u Beograd i tu diplomira 1922.godine. Za vreme II svetskog rata, zbog antinemačkog stava, biva uhapšen i sproveden u Banjički logor. Pušten je iz logora krajem 1943.godine. Oslobodjenje je dočekao u Beogradu. Umro je 11.juna 1990.godine, posle vrlo plodne akademske karijere u svojoj struci, u posleratnoj Jugoslaviji. Nedeljko Čabrinović, rodjen 1895.godine u Sarajevu. Osudjen na sarajevskom procesu na 20 godina robije i otpremljen u Terezijenštat. Tu je umro posle samo dve godine, 20.januara 1916.godine. Cvetko Popović, rodjen 1896.godine u Bosni i Hercegovini. Zbog učestvovanja u atentatu na Ferdinanda dobio 13 godina robije i otpremljen je u Terezijenštat. Dočekao je živ kraj Prvog svetskog rata i oslobodjen je 1918.godine. Studirao je filozofiju, radio je i u sarajevskom muzeju. Umro je u Sarajevu 384

9.juna 1980.godine. Danilo Ilić (slika desno), rodjen u Bosni i Hercegovini 1891.godine. Austrougarske vlasti su ga osudile na smrt vešanjem zbog učestvovanja u atentatu. Pogubljen je u kasarni u Sarajevu 3.februara 1915.godine. Trifko Grabež (slika levo), rodjen 1895.godine u Bosni i Hercegovini. Osudjen na 20 godina robije i otpremljen u Terezijenštat. Umro je u zatvoru 21.avgusta 1916.godine. Gavrilo Princip, rodjen 13.jula 1894.godine u Obljaju, u Bosni i Hercegovini. Osudjen je na 20 godina robije i otpremljen u Terezijenštat. U zatvoru je bio izložen stravičnim mučenjima. Umro je 28.aprila 1918.godine. Slika Gavrila Principa koju ovde prikazujemo je napravljena u zatvoru. Dobro je pogledajte! Gavrilo je Ferdinanda ubio pištoljem i ta Ferdinandova agonija je trajala relativno kratko. A ono što je „velika i civilizovana“ evropska monarhija zatim radila osudjenim atentatorima u Terezijenštatu – ne spada ni u ljudske ni u životinjske postupke. Ta mučenja su plod bolesti ljudskog razuma i tu ljagu Srbi (a ni mudri Hrvati i Bošnjaci) ne treba NIKADA DA ZABORAVE – dok ih bude! Kada vam se učini da će vas današnji političarski ološ nagovoriti da se priklonite ideji Evropske unije – uzmite ovu sliku i dobro je pogledajte. Zagledajte se u te oči Principove koje odslikavaju veliku sramotu Austrougarske monarhije i evropskih „vrednosti“ uopšte. Ne, nemojte mrzeti današnje Evropljane! Nemojte nikoga mrzeti! Ali smognite snage da Tadiću, Vučiću, Nikoliću, Dačiću i ostalim pokvarenim političarima u Srbiji dostojanstveno kažete – NE! Ne, „gospodo“ političari, te „evropske vrednosti“ koje ste i u srpski Ustav ugurali, dovode nas do potpune propasti! U današnjoj Srbiji koja je u moralnom rasulu, nalaze se i takvi koji 385

smatraju čak da je okupacija Bosne i Hercegovine 1908.godine bila legitimna i legalna!? Smatraju da se sa okupatorom treba inače ophoditi „fino i sa obzirom“, da treba voditi računa da se ti ljudi „ne uvrede“. Ti današnji „intelektualci“ ištancovani po kalupu zapadnjačkog obrazovanja namenjenog „kolonijama“ poput Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Makedonije – zabijaju glavu u „pesak“ sitnih detalja medjunarodnih pravnih akata i uz svesrdnu pomoć „kolega“ sa Zapada ushićeno zaključuju da je Gavrilo Princip bio u stvari – terorista!? Prosto, posunovraćenog razuma tvrde da je borba za slobodu – terorizam!? Ne bi bilo nikakvo čudo da se uskoro pojavi i „naučna“ studija, skrojena iz masonske i jezuitske „kuhinje“, koja će, na primer, proglasiti i Karadjordja, i Miloša Obrenovića, pa i Miloša Obilića – teroristima!? Kada su tadašnje generacije, savremenici Gavrila Principa, verovale da se sloboda može osvojiti jedino viteškom borbom – za njih su sredstva, kao tiranoubistvo na primer, bila potpuno regularna i legitimna. I svi narodi Evrope su prošli tu fazu, ali se ona iz nekog razloga jedino osporava narodima na Balkanu. Ide se dotle da neki današnji „istoričari“ sa Zapada govore da se nije moralo tako boriti za slobodu, već da se to moglo i izborima!? Kojim izborima? Izbori u Austrougarskoj monarhiji!? To su sumanute paralele današnjeg sveta i onog od pre 100 godina. Gavrilo Princip je bio idealista, dao je život za to u šta je verovao – i on i njegovi drugovi – a nama je pokazao da sloboda NEMA CENU! U periodu od 1908-1909.godine izginulo je na stotine ljudi u pograničnim incidentima na granici Srbije i Bosne i Hercegovine. Oni koji su bili za tzv. „srpsko-hrvatski“ politički sporazum, u Bosni su progonjeni kao „veleizdajnici“. Austrougarska je jasno i nedvosmisleno pokazivala namere da podrije samostalnost Srbije po svaku cenu, težeći ka svom skrivenom cilju – izlasku na Egejsko more! Istovremeno je raspirivala medjunacionalnu mržnju u Bosni i Hercegovini svim sredstvima. Dok su vodjeni Balkanski ratovi, koje su inače Englezi podržavali, jer su kvarili planove Austrougarske i Nemačke, Beč je potrošio ogroman novac na ratne pripreme usmerene ka Srbiji. U isto vreme podržavao je i projekat „Velike Albanije“ i činio sve što se moglo činiti da se Srbija oslabi. Što se tiče umešanosti zvaničnog Beograda u atentat u Sarajevu, može samo reći jedno – POTPUNA BESMISLICA! Zar je iscrpljenoj Srbiji u balkanskim ratovima bilo do toga da izaziva „do zuba“ naoružanu monarhiju sa kojom se graniči? To ni jedna vlada na svetu pri čistoj svesti ne bi uradila. Medjutim, sa srpske strane, tačnije od nekih krugova bliskih Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, uticaja na atentat jeste bilo. Negde u 386

maju 1914.godine za mogući atentat na Ferdinanda saznao je Vojin Tankosić, čovek blizak Apisu, sa kojim je u dogovoru pomogao grupi Gavrila Principa i omogućio im da dodju do oružja. Obzirom da je Apis bio načelnik kontraobaveštajne službe pri Generalštabu srpske vojske – ovo je imalo svoju „težinu“, te je i poslužilo kao izgovor da se od strane Beča optuži cela srpska vlada za navodno učešće u atentatu. Ipak, svakom ko iole razume u kakvoj se Srbija situaciji tada nalazila, jasno je da su Apis i Tankosić DELOVALI NA SVOJU RUKU, BEZ IKAKVOG UTICAJA VLADE! Čak postoje indicije da se Apis i predomislio i tražio da se atentat ne izvede, ali je sve već bilo otišlo predaleko... Ima mišljenja da je Apis bio blizak masoneriji i da je cela ta priča oko Sarajevskog atentata ukuvana u masonskoj kuhinji. Evo jednog tipičnog: “Atentat na austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda izvršila je agentura srpske i zapadnoevropske masonerije, i teroristička organizacija “Mlada Bosna”, uz znanje i prećutnu saglasnost srpske vlade, a po nalogu iluminata” Ako ste pažljivo čitali tekstove koji su detaljno objašnjavali poreklo i suštinu masonerije i pokreta iluminata, ovo što ste sada pročitali može samo da vas dobro nasmeje. Ono što je ipak zabrinjavajuće je da se insistira da je “Mlada Bosna” teroristička organizacija i da je srpska vlada znala da će atentat biti izveden, pa navodno nije ništa preduzela. Očito da ovo mišljenje podgrevaju današnji “demokratski” političari u Srbiji, kojima nije nikada dosta ponižavanja srpskog naroda. Oni, zajedno sa nekim nevladinim organizacijama, po svemu sudeći gaje mržnju prema srpskom rodu, koristeći i najmanju priliku da pokažu i sebi i drugima kako su se “distancirali” od svega onog što je najbolje u našem narodu. Ako razmislimo o celom dogadjaju sa ubistvom Ferdinanda, sa stanovišta da su masoni zaista kumovali Prvom svetskom ratu, priznajemo da bi im svakako odgovarao nekakav incident kao dobar povod. Medjutim, čak i da je tako, “Mlada Bosna” ostaje čista, bar što se uticaja masonerije tiče. Možda je Apis i imao veze sa masonima, možda je i bio pokvaren kako neki tvrde, te je prosto iskoristio slobodarsku vatru u grudima “mladobosanaca” da ih navede da izvrše taj atentat. I šta onda, čak i da je tako? To ne menja iskreni motiv Gavrila Principa i njegovih drugova da tiranina odvoje od života. Jer, razmislite: kakav bi razlog bio Principov i njegovih mladih saboraca da tako žrtvuju živote, ako ne neki veličanstven motiv poput slobode ili pravde. Tumačenje dogadjaja oko Sarajevskog atentata u svetlu ideje „evropskog jedinstva“, bolje rečeno ideje evropskog 387

neokolonijalizma, danas skoro da je jedinstveno kod evrofanatika, stranih i domaćih. Po tom tumačenju Srbi su jedan „mali i naopak narod buntovnika i zaverenika“, koji voli da naizmenično ubija svoje i tudje kraljeve! Onaj čuveni američki gad, Ričard Holbruk, potvrdio je da je ovo tumačenje „srcu drago“ i američkim političarima. Naime, on je u svojim memoarima (zbirka laži koje i „pas sa maslom“ teško može da pojede), ustvrdio kako je „osetio gadjenje“ prema mestu u Sarajevu na kome je Gavrilo Princip ubio Franca Ferdinanda i nesrećnu Sofiju Hotek. Zašto? Ne, nije zato što bismo se možda i svi mi tako osetili na mestu gde je izvršeno neko ubistvo, ma o kome da je reč – nego zato što je to mesto, kako se izrazio pokvareni Holbruk, mesto na kome je navodno započelo „radjanje nacizma u Evropi“!? Ili Bil Klinton, bivši američki predsednik, čovek koji je fenomen, jer bolje razmišlja (da oprostite na izrazu) svojim kurcem nego mozgom – izvoleo je izvući iz te svoje „zone mudrosti“ veliko opravdanje zašto je trebalo bombardovati SR Jugoslaviju 1999.godine: zato što je ta „mala i nepoznata zemlja izazvala dva svetska rata“!?? Komentar ovih bezobrazluka je nepotreban. Možemo samo reći da ćemo kasnije dokazati da je Adolf Hitler upravo američkim i engleskim kapitalom podignut na vlast u Nemačkoj, sa ciljem da za račun anglosaksonskog bankarsko-industrijskog lobija pokuša proboj u Rusiju! Da, teško je u ovo poverovati danas, ali iznećemo detaljno razvoj tih dogadjaja kada dođe vreme za to (drugi tom “Kodova matrix-a”). A one Holbrukove i Klintonove priče samo potvrdjuju izreku: „Ko o čemu – kurva o poštenju!“ Navešćemo ovde još nešto. Po svedočenju jednog robijaša iz Terezijenštata (Terezina), zatvora u kome su skončali Gavrilo Princip i neki njegovi saborci, vidi se na delu sva patologija bolesne Austrougarske monarhije, a posredno „blagodati“ nekih neprolaznih evropskih „vrednosti“ koje nam danas na silu uvode u život. Po ovom svedočenju, Gavrilo Princip je u Terezinu mučen SVAKODNEVNO! Robijaši su spavali na golim daskama u vlažnim ćelijama, u društvu pacova i drugih „živuljki“, a hranu su dobijali jednom u par dana (nešto što je ličilo na splačine). Gavrilo je dobijao hranu JEDNOM U 2-3 DANA. Bio je živi kostur. Od svakodnevnih batina i mučenja imao je rane po celom telu, zagnojene i inficirane, crne, crvene i žućkaste. Pred samu smrt nije u njemu imalo više od 35kg. Zahvatila ga je tuberkuloza. Morali su da mu amputiraju ruku da im ne bi umro pre nego što se siti „nauživaju“ mučeći ga. Mučili su ga i tukli na razne načine, a ponekad bi koristili i „valjanje u buretu“, gde bi Principa ubacili u bure u koje je sa spoljne strane bilo zakucano mnoštvo eksera. Onda bi ga tako kotrljali... 388

Ipak, Gavrila Principa nisu uspeli da slome, iako su neki Nemci i Austrijanci pisali i knjige, gde su navodili kako je Princip tobože molio za milost, plakao i kajao se za atentat... Pusti njihovi snovi... Zar će „slomljeni“ čovek ostaviti ovakvu poruku: „NAŠE ĆE SJENE HODITI PO BEČU, LUTATI PO DVORU, PLAŠITI GOSPODU!“ Sačuvana je i jedna pesma Gavrila Principa, nije jasno u kojoj fazi zatočeništva je nastala, ali se pretpostavlja da je to moralo biti dok je još mogao držati nešto čime bi mogao pisati, tj. dok ga nisu potpuno unakazili.

Tromo se vreme vuče I ničeg novog nema, Danas sve ko i juče, Sutra se isto sprema. I mesto da smo u ratu Dok bojne trube ječe, Evo nas u kazamatu, Na nama lanci zveče. Svaki dan isti život, Pogažen, zgnječen i strt. Ja nijesam idiot – Pa to je za mene smrt. Al’ pravo je rekao pre Žerajić soko sivi: “Ko hoće da živi nek mre, Ko hoće da mre nek živi!” Zanimljiv je još jedan detalj, vezan za vreme neposredno pre sudjenja atentatorima u Sarajevu. Reč je o tome da su austrougarske vlasti htele pošto-poto da prikažu sudu kako je Gavrilo Princip punoletan, a samim tim da ga mogu osuditi na smrt. U tu svrhu su potegli crkvenu krštenicu, gde je pisalo da je Princip rodjen 13.juna 1894.godine (greška popa Bilbije) i uporedili je sa matičnom knjigom, gde je pisao datum 13.jul 1894.godine (ispravan datum). Oko ovoga je na sudjenju vodjena rasprava i na kraju je prihvaćen 389

datum iz matične knjige. Nešto ranije, shvatajući da će im ovo biti problem, austrougarske vlasti pokušale su da podmite grahovačkog popa Milana Bilbiju, koji je krstio Gavrila Principa, tražeći da ovaj prepravi datum Gavrilovog rodjenja i u matičnim knjigama (da umesto „13.jul“ stavi „13.jun“) kako bi ispalo da je Princip bio punoletan na dan izvršenja atentata. Ovaj to odbija. Ubrzo su ga uhapsili i zatvorili u zatvor u Livnu. Tamo su ga tukli džačićima sa peskom (da se spolja ne bi ništa videlo), „odbili mu bubrege“ što narod kaže, i pustili ga kući samo da umre. To se ubrzo i desilo. Zaista, to je prava slika evropskih „vrednosti“ na delu! I danas, 2017., „Evropljani“ su i dalje na svojim „vrednostima“. Kao primer pomenućemo nedavno ubistvo ruskog ambasadora u Turskoj, od strane nekog islamskog mentalnog bolesnika teroriste, kada je čoveka upucao na nekoj izložbi, i to „junački“ u ledja. Neki britanski novinari su brže-bolje napisali kako je turski ubica isto što je bio i Gavrilo Princip!?? Ton novinskog članka je takav da novinari prosto žale za „propuštenom prilikom“ da izbije jedan lep rat izmedju Turske i Rusije, očito time dokazujući da su oni koji su ih i zaposlili da pišu takve bljuvotine, isti oni koji bi rado gledali kako Evropa i Bliski istok gore u velikom ratnom plamenu. Što se tiče manipulacija i krivljenja istorije tiče, tu su zapadni političari i istoričari nenadmašni. (Možda im se samo nekadašnje kvazikomunističke kolege mogu u tome pridružiti.) Zamislite samo šta o Sarajevskom atentatu uče decu u školama – jedna varijanta u školskim udžbenicima na Zapadu je da su Gavrilo Princip i „Mlada Bosna“ izazvali Prvi svetski rat, dok u drugoj ispada, da ne poverujete, da je Sarajevski atentat bio puka slučajnost!!?? Za onu prvu nećemo više trošiti reči, ali za drugu je jako zanimljivo kako se do nje došlo. Naime, u nekim zapadnjačkim školskim udžbenicima se kaže kako je navodno Gavrilo Princip ušao u restoran „Šiler“ da „pojede sendvič“(!?), te se tako sasvim slučajno zadesio na pravom mestu i video da se Ferdinandov auto zaustavio u blizini. I onda je „ostavio napola pojeden sendvič“, izvadio pištolj i upucao Ferdinanda. E sada zamislite mladića od 17-18 godina koji se spremao za taj dan da ubije austrijskog prestolonaslednika, organizujući se sa svojim drugovima, verovatno pun adrenalina i spreman na sve, nervnog sistema opterećenog razvojem dogadjaja posle neuspelog pokušaja Čabrinovića sa bombom – pa zar bi nekom u takvoj situaciji bilo do jela, i to da naručuje baš „sendvič“, pored toliko ćevapa, bureka i ostalih tamošnjih proizvoda!? Upravo ovako se zgranuo i jedan američki novinar, kad mu je kćerka došla iz škole i ispričala o „napola pojedenom sendviču“, a 390

koji inače dobro poznaje istoriju zbog prirode svog posla (radi za magazin „Smitsonijan“), te je odlučio da istraži odakle dolazi ta priča. I pronašao je. Bar je to mislio u prvi mah, jer je prvo mesto na kome se to pominje bila dokumentarno-istorijska serija „Dani koji su potresli svet“ britanske produkcijske kuće „Lion TV“. Ta serija je prikazana u Britaniji i SAD-u dosta puta. Onda ih je kontaktirao sa pitanjem odakle im informacija o sendviču, na šta su ga oni „otkačili“ ubedjivanjem da je to sve pomno istraženo. Novinaru nije ovo bilo dovoljno, već kontaktira autora i direktora pomenute serije, Ričarda Bonda i pita ga istu stvar. Ovaj mu ne daje nikakvu opipljivu informaciju, već ga ubedjuje kako su istraživanja na kojima se temelji serija „naročito temeljno obavljena“ i da su „konsultovani brojni medjunarodni izvori“. I znate li odakle zaista potiče priča o sendviču? Odakle su ta „temeljna istraživanja“ i iz kojih „medjunarodnih izvora“ je to došlo? Naš novinar je na kraju otkrio da je to jedna knjiga, izvesnog brazilskog TV voditelja, Žoa Soareša, koja spada u jedno neobavezno i neozbiljno štivo zabavno-istorijskog karaktera, nešto poput izmišljenih priča ispletenih na osnovu nekog stvarnog istorijskog dogadjaja, u kome su piščeve umetničke slobode bezgranične i sasvim dozvoljene i poželjne. Nešto poput knjiga od naših modernih pisaca (M.Aleksić, S.Pavlović, D.Stojiljković, V.Kecmanović, M.Pavlović, N.N.Stefanović, V.Bulić, Mirjam itd.). Dakle, otac Žoa Soareša je Srbin, tako je on posigurno od oca slušao razne priče o Sarajevskom atentatu, a onda je uzeo i napisao roman, i sasvim prirodno malo „nakitio“ ceo dogadjaj po ukusu moderne čitalačke publike. Roman je doživeo veliki uspeh na portugalskom govornom području, a 2001.godine je preveden i na engleski. Tu knjigu je pročitao neko iz ekipe Ričarda Bonda i – eto nama novih „istorijskih“ činjenica! Shvatate li, dragi ljudi, do koje mere je ovo neozbiljno i neodgovorno ponašanje direktora britanske serije „Dani koji su potresli svet“, Ričarda Bonda? Da su okolnosti u našem svetu normalne, ovaj čovek bi trebao da snosi teške posledice zbog dezinformisanja i obmanjivanja javnosti. Razmislite o svemu ovome i zapitajte se šta to vi gledate, na primer, na kanalu „History“ i sličnim „istorijskim“ TV programima? Koliko to oblikuje vaš doživljaj istorije i koliko utiče na odluke koje donosite prilikom izlaska na izbore, na primer? Mislite li da se ovakve stvari, poput Gavrilovog „sendviča“, dogadjaju retko? Ili su sastavni deo podmuklog plana da se obeščasti svaki pokušaj tzv. „malih“ naroda u svojim težnjama za pravdom i slobodom. Ne verujte više ničemu što dolazi sa TV-a. Proverite. 391

*** "...Bezmalo, reklo bi se da upravljačka klasa vaše zemlje mrzi one koji su učinili usluge vašoj otadžbini. U slučaju mnogih vaših sadašnjih moćnika to se može objasniti činjenicom da su ti dobročinitelji vaše nacije živ prekor onima koji ništa nisu dali svojoj zemlji, već su svoju pamet koristili samo da bi sebi pronašli lepo nameštenje i da bi se obogatili. No, zašto se drugi povode za njima ili im u najmanju ruku, dozvoljavaju da uvredljivom nezahvalnošću plaćaju učinjene usluge? Pre svega, bio vam onaj koji vam je učinio dobro sunarodnik ili stranac, dugujete mu istu zahvalnost. Nije ni časno ni plemenito obasipati počastima stranca, a loše postupati sa sunarodnikom. Međutim, vaši zvaničnici, ili oni koji bi to hteli da budu, ne odaju počast ni strancu. Oni se ili prave da ne znaju kakve im je on usluge nekad učinio, ili ga vređaju ponižavajućim postupanjem. Ali, ako vaši upravljači i njihova svita rado ćuše nogama one koji su se dokazali kao prijatelji ove nacije, i to bez vašeg protivljenja, sve svoje osmehe zadržavaju za vaše neprijatelje. Sam Bog zna koliko ste propatili u toku rata od Austro-Ugaro Švaba, koliko su vam jadnu zemlju oni opustošili, opljačkali i na muke udarili, koliko su vam najbolje braće i sestara, izmrcvarili i pobili, zato što su bili rodoljubi. A danas vas te iste Švabe, isti oni nekadašnji Austro-Ugari, preplavljuju proizvodima i ljudima, a vi ih dočekujete raširenih ruku. Hiljade i hiljade Nemaca, Bečlija, čak i Budimpeštanaca mirno dolazi da kod vas stiče bogatstvo, a vi im to dopuštate. Predstavnike iste one Nemačke, koja vam je bila nemilosrdan neprijatelj i koja će to ponovo biti jednog dana, slavi „cvet" vaše prestonice koji se diči da je savremen. I dok vaši nekadašnji dželati nailaze kod vas na najlepši doček, pravite sve moguće teškoće pripadnicima naroda koji su pokazali delotvorno prijateljstvo u vašoj nesreći. Moji sunarodnici, Švajcarci, koji su prema vama bili pravi Samarićani za vreme velikog rata, tešku muku muče da bi kod vas dobili samo dozvolu za rad. A čitava švajcarska kolonija u Kraljevini SHS ima samo 160 članova, dok je broj vaših sunarodnika koji slobodno zarađuju hleb u Švajcarskoj 20 puta veći. Potpuno razumem da najpre želite da obezbedite hleb sunarodnicima, ali pre nego što naterate vrlo malobrojne prijatelje da osete koliko je nužna i žestoka borba za život, počnite da to primenjujete na hiljadama bivših neprijatelja koje nikada nećete uspeti da preobratite u prijatelje. 392

Bije vas glas da ste ksenofobi. Pravi srpski narod to nije. Obazriv je prema strancu, a ta obazrivost ponekad ide do podozrivosti. Nije ni čudo kada su vas tokom dugih vekova iskorišćavali strani ugnjetači. Ta obazrivost, pa čak i podozrivost nisu mane, nije to ksenofobija. Međutim oni među vama koji bi hteli da se smatraju vladajućom klasom jesu ksenofobi i, što je još gore, ksenofobija im nije posledica preteranog nacionalizma, već nakaradne zavisti. Ljubomorni su na od sebe obrazovanije, otmenije i naprednije strance. Nepodnošljivo im kad moraju priznati da su ti ljudi iznad njih. Onda ih mrze, preziru, pa ako im se ne isplati da ih oteraju, iznalaze sve moguće načine da ih progone. Ipak bi im razum morao reći da su nacije, na primer, francuske nacije švajcarskog naroda - odavno slobodnih naroda koji su slobodno mogli da se razvijaju - nužno morali da budu napredniji od naroda koji je imao nesreću da ga vekovima ugnjetava okrutni tiranin. Tek od pre nekoliko decenija Srbija se mogla razvijati relativno slobodno, a uistinu je slobodna tek od Velikog rata...” „Čujte, Srbi!“, Arčibald Rajs, 1928.g

XII-d Ministarstvo inostranih poslova Austrougarske je polovinom jula 1914.godine, a po pitanju Sarajevskog atentata, dobilo izveštaj od svog specijalnog izaslanika u Sarajevu u kome se, između ostalog, kaže i sledeće: "...ne postoji bilo šta što bi ukazivalo na odgovornost srpske vlade u organizovanju ubistva ili u njegovoj pripremi, ili u snabdevanju oružjem, niti ima bilo šta što bi navelo čoveka da posumnja u tako nešto...(...)...naprotiv, postoje dokazi koji, izgleda, mogu da navedu na zaključak da JE TAKO NEŠTO IZVAN SVAKE SUMNJE..." Ali sve ovo nije smetalo da Austrougarska započne neviđenu kampanju progona i hapšenja u Bosni i Hercegovini, Vojvodini, Dalmaciji, Slavoniji i Hrvatskoj. Naravno, na meti su bili Srbi. U pograničnim mestima sa Srbijom uzimani su taoci, te bi bili streljani u slučaju procene austrougarskih vlasti da su se lokalni Srbi ogrešili o 393

zakone nekim svojim oštrijim postupkom. SVE ŠTO JE SRPSKO PROGLAŠENO JE SUMNJIVIM! Nisu se ustezali da rasturaju crkve, škole i sokolske dvorane. U ovome su učestvovale policijske snage i žandarmerija, a onda i vojne snage i preki sudovi. Veliki broj Srba uhapšen je i zatvoren u logore širom carstva. Jedan deo je i mobilisan i poslat u vojsku gde su im kasnije sledovale prve linije fronta. Nemačkoj je atentat u Sarajevu došao kao "kec na deset". Bolje nije moglo biti za nemačke planove. Odmah su se organizovali i caru Franji Josifu, početkom jula 1914., nemački car Vilhelm II Hoencolern, piše pismo u kome ga uverava da će Nemačka stati iza Austrougarske ako ova ima nameru da "prečisti račun sa Srbijom", pa po cenu i da se umeša Rusija. U svetlu naše prethodne priče o nemačkom železničkom projektu "Berlin-Bagdad", Nemci su se nadali da će Austrougarska "zbrisati" Srbiju za kratko vreme i omogućiti tako Germanima da se povežu sa Bliskim Istokom. Željno su iščekivali austrijski ultimatum Srbiji. Iako su Francuzi još ranije produžili vojni rok sa 2 na 3 godine, a Rusi se takođe spremali za rat osavremenjavanjem vojske, sve to nije bilo ni blizu tempa priprema za rat koji se odvijao u Nemačkoj. Nemci su računali da će Austrougarska brzo poraziti Srbiju, a dok se to bude odvijalo, oni će brzo slomiti otpor Belgije i krenuti na Francusku. Uz malo sreće, nadali su se da će onda imati vremena da se "pozabave" Engleskom i Rusijom, ako ove i budu htele uopšte da ratuju. 23.jula 1914. godine, oko 18 časova, austrijski poslanik predaje srpskoj vladi čuveni ULTIMATUM, u kome se najpre pominje "obećanje" srpske vlade, dato u Beču 1909. godine, da će Srbija promeniti svoju politiku u cilju negovanja dobrosusedskih odnosa, a zatim se nastavlja o tome kako to Srbija "nije ispunila" i da je to "dovelo do tragičnih posledica" u Sarajevu 28.juna. I onda slede zahtevi: "...Da bi postigla taj cilj Carska i Kraljevska vlada se vidi prinuđena da zahteva od srpske vlade zvaničnu izjavu, da ona osuđuje propagandu upravljenu protiv austro-ugarske monarhije, tj. skup tendencija kojima se u krajnjoj liniji teži za odvajanjem od monarhije izvesnih delova njene teritorije; kao i da se obavezuje da će svima sredstvima uništiti tu zločinačku i terorističku propagandu. Da bi dala svečani karakter toj obavezi Srpska Kraljevska vlada 394

objaviće na prvoj strani “Srpskih Novina” na dan 13/26 jula ovu izjavu: “Srpska Kraljevska vlada osuđuje propagandu upravljenu protiv Austro-Ugarske, t. j. skup tendencija kojima se u krajnjoj liniji teži za odvajanjem od austrougarske monarhije izvesnih delova njene teritorije, i ona iskreno sažaljeva kobne posledice ovih zločinačkih radnja. Kraljevska vlada sažaljeva što su oficiri i činovnici srpski učestvovali u gore pomenutoj propagandi i time kompromitovali odnose dobrog susedstva na koje se Kraljevska vlada svečano bila obavezala svojom izjavom od 18/31 marta 1909. Kraljevska vlada, koja osuđuje i odbija od sebe svaku pomisao ili pokušaj mešanja u sudbinu stanovnika ma kog dela Austro-Ugarske, smatra za svoju dužnost da formalno izvesti oficire, činovnike i celokupno stanovništvo kraljevine, da će sa najvećom strogošću postupiti protiv svih lica, koja budu učestvovala u tim rovenjima, koja će ona svim sredstvima truditi se da spreči i uništi”. Ova izjava će biti jednovremeno saopštena kraljevskoj vojsci jednom dnevnom zapovešću Njegovog Veličanstva Kralja, i objavljena u zvaničnom “Vojnom Listu”. Kraljevska srpska vlada obavezuje se sem toga: 1. – Da zabrani svaku publikaciju, kojom se izaziva na mržnju i preziranje monarhije, i čija bi opšta tendencija bila upravljena protiv njenog teritorijalnog integriteta. 2. – Da rasturi odmah udruženje zvano “Narodna Odbrana”, da uzapti sva njegova sredstva propagande, i da na isti način postupi protiv drugih društava i udruženja u Srbiji, koja bi se odala na propagandu protiv austro-ugarske monarhije. Kraljevska vlada preduzeće potrebne mere da rasturena društva ne mogu nastaviti svoju delatnost pod drugim imenom i u drugom obliku. 3. – Da bez odlaganja izbaci iz javne nastave u Srbiji, kako u pogledu nastavničkog kadra, tako i u pogledu sredstava nastave, sve što služi ili bi moglo služiti za širenje propagande protiv AustroUgarske. 4. – Da udalji iz vojske i uopšte iz državne službe sve oficire i činovnike, koji su vršili propagandu protiv austro-ugarske monarhije, a čija imena i postupke Carska i Kraljevska vlada zadržava pravo da naknadno saopšti Kraljevskoj vladi. 5.- Da pristane da organi Carske i Kraljevske vlade uzmu učešća u Srbiji na uništenju prevratničkog pokreta upravljenog protivu teritorijalnog integriteta monarhije. 6. – Da otvori sudsku istragu protiv učesnika u zaveru od 15/28 395

juna, koji se nalaze na srpskoj teritoriji. Organi ovlašćeni od Carske i Kraljevske vlade, uzeće učešća u odnosnim istraživanjima. 7. - Da odmah naredi pritvaranje majora Voje Tankosića i Milana Ciganovića, činovnika srpskog, koji su kompromitovani rezultatima istrage u Sarajevu. 8. – Da spreči efikasnim merama učešće srpskih vlasti u nedozvoljenom prometu oružja i eksploziva preko granice. 9. – Da otpusti iz službe i strogo kazni činovnike pogranične straže u Šapcu i Loznici, koji su krivi što su pomagali autore zločina u Sarajevu, olakšavši im prelaz preko granice. 10. – Da da Carskoj i Kraljevskoj vladi obaveštenja o neopravdanim govorima visokih srpskih činovnika kako u Srbiji tako i u inostranstvu, koji se, i pored svog zvaničnog položaja, nisu ustezali da posle atentata od 15. juna čine u intervjuima neprijateljske izjave prema austro-ugarskoj monarhiji. 11. – Najzad, da bez oklevanja izvesti Carsku i Kraljevsku vladu o izvršenju mera sadržanih u prethodnim tačkama. Carska i Kraljevska vlada očekuje odgovor Kraljevske vlade najdalje do subote 12/25. jula, do 6 časova u veče”. Reagovanja na ovaj ultimatum su bila različita. U Nemačkoj je zavladala radost, mada su čak i neki konzervativni listovi nazvali ovaj dokument "bezobraznim". Englezi, koji su ranije preko svoje štampe sručili "drvlje i kamenje" na Srbe zbog atentata, a svesni relativno inferiornijeg trenutnog položaja u odnosu na nemačku vojnu silu - kratko su sada licemerno komentarisali: "...najužasniji dokument koji je jedna država ikada uručila drugoj državi..." Ruski ministar inostranih poslova Sazonov, rekao je austrijskom ambasadoru: "Hoćete rat sa Srbijom?!... Vi u Evropu podmećete požar!..." Možda je još zanimljivije kako je Vatikan video sve ovo. U izveštaju austrougarskog ambasadora u Vatikanu o razgovoru koji je dotični vodio sa papom Pijem X, neposredno pred objavu rata Srbiji, stoji: "...U toku prošlih godina sv. Otac je više puta izrazio žaljenje zašto je Austro-Ugarska propuštala da kazni svog opasnog suseda na Dunavu. Papa i kurija vide u Srbiji rak koji će malo po malo prodreti do srži monarhije i koji će, ako mu se dade vremena, izgristi ga sasvim. Uprkos svih pokušaja i iskustava što ih je imala kurija sa 396

drugim državama, Austro-Ugarska jeste i ostaje katolička država i najjači bedem hrišćanske vere u ovom veku. Rušenje ovoga bedema značilo bi za crkvu gubljenje najjačeg položaja; u borbi protiv pravoslavlja to bi značilo pad njezinog najmoćnijeg branioca. Zato, isto tako kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njezinog sopstvenog opstanka, da ukloni iz svog sklopa, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je potrebno za katoličku crkvu da učini i odobri sve što se može učiniti da posluži tome cilju...”

*** Ono što zovemo kulturom nije sve što čini vrednost nekog naroda. Prirodna moralna svojstva imaju u procenjivanju te vrednosti u najmanju ruku podjednaku ulogu. Elem, srpski narod ima moralna svojstva koja nadmašuju moralna svojstva mnogih drugih naroda. Iako manje prosvećen, mogao je, dakle, da pretenduje na neko zemlje, a to pogrešno shvatanje izaziva njena ohola i nepoverljiva uobraženost - vladajuća klasa radi na obaranju tih moralnih vrlina srpskog naroda dajući mu loš primer. Ta ljubomora kaste zvane „inteligencija" srpskog naroda ne iziskuje se samo prema strancima već i prema sunarodnicima. „Otmeno društvo" tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka. Svim sredstvima nastoji da prepreči put onome ko se osmeli i poželi da istupi iz njegovih redova. Ako je, pak, nemoćno da ga u tome spreči, progoniće ga spletkama, čak i kletvama. Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju ljudi bez ikakve vrednosti, zato vam je i politički kadar kukavan. I pored svega zavist nije svojstvena srpskom narodu. Srpski narod je ambiciozan, a hrabar narod i treba da bude ambiciozan, ali nije ljubomoran. Ljubomora je tekovina onog izrođenog dela stanovništva, dela koji čini „inteligenciju", kako se ona neopravdano naziva. Ljubomora je uzrok jedne druge mane: nedostatka mere i preterivanja. Ta mana se iskazuje u ukusima, ne u radu. Istina je da se sa radom u Srbiji ne preteruje! Želite da se izjednačite s drugima, 397

čak i da ih nadmašite, a preterujete podražavajući ih. Pogledajte svoje žene na ulicama. Nisu to više ljudska lica, to su veštačke, žestoko obojene maske. Londonski i pariski krojači lansiraju modu širokih pantalona. Da ih ne bi proglasili „sitnim provincijalcima", vaši mladići se odmah unakarađuju pravim smešnim suknjama. Vaša inteligencija ropski prati sva zastranjivanja i sve gluposti takozvanog savremenog života, i u tome još preteruje, bilo to u modi, slikarstvu, vajarstvu, sportu itd. Ti ljudi ne uviđaju da prosto postaju smešni u nastojanju da dostignu i prestignu druge kako bi zadovoljili svoju zavist. Potpuno gube iz vida da će odeća skrojena za A. veoma loše stajati B., i obrnuto. Dakle, u ono vreme ste malo radili kako ne biste stvarali bogatstvo svojim ugnjetačima. Najambiciozniji su se zadovoljavali skromnim blagostanjem. Niste bili lakomi. Danas su, iako relativno malo rade, mnogi od vas postali pohlepni. Dolazili su u dodir sa drugim zemljama pre velikog rata, a naročito tokom njega. Videli su raskoš velikih zapadnih gradova i zadivila ih je vidljiva moć novca, a nisu uvideli šta je u njoj lažno. Kada su se vratili kući, želeli su da se po svaku cenu obogate, ali ne velikim i poštenim radom. Prisetili su se svojih nekadašnjih turskih gospodara, pa su krenuli njihovim primerom u korupciju. I tako se u ovu zemlju, koja je nekad bila zemlja sušte čestitosti, uvukla odvratna korupcija, o kojoj ću kasnije duže govoriti jer je ona zarazila posebno one među vama koji se oholo nazivaju „inteligencijom zemlje”. Tako ste obistinili Bizmarkove reči koji je, kada ga je neko upitao za mišljenje o srpskom narodu tokom Berlinske konferencije 1878. godine, rekao: „Ako u Srbiji sretnete čoveka koji nosi košulju preko pantalona, možete se u njega pouzdati. To je čestita i poštena ljudina. Ako, međutim, košulju upasuje u pantalone, on postaje lopuža." Ljubomora vaše „inteligencije" se dobro slaže sa začuđujućom površnošću. Ljudi vide samo spoljni sjaj, a sadržajem se ne bave. Trude se da dostignu taj veštački sjaj. Neki put u tome uspeju, jer je vaša nacija inteligentna i vrlo nadarena, ali taj veštački sjaj brzo tamni pošto ga ne održava prava snaga, koja dolazi iznutra. Površnost se pokazuje svuda, kako u običnom, tako i u intelektualnom životu. Na primer, videli ste u inostranstvu, u Francuskoj, Švajcarskoj, Engleskoj, lepe i dobro održavane hotele. Želite da idete njihovim stopama. Podižete zgrade gde kamen 398

zamenjujete štukom, bogati nameštaj od tvrdog drveta furniranim tričarijama iz Beča. Lepo to izgleda dok je sasvim novo, ali ubrzo, budući da vi ni svoje zgrade lošeg kvaliteta ni bezvredni nameštaj ne održavate kao što to čini švajcarski, francuski ili engleski hotelijer sa svojim hotelom podignutim od dobrog materijala i nameštajem dobrog kvaliteta, spoljašnjost i unutrašnjost vašeg hotela postaje jednostavno bedna. Ili, opet: da ne bi izgledali inferiorniji od civilizovanijih nacija, vaši „intelektualci" kupuju za velike pare nekakvu naučnu opremu. Oni se neće znati njome služiti ili će je prepustiti rđanju usled neodržavanja. Vi, koji pred bogatim i moćnim ugnjetačem niste hteli da ga odbacite, sada gubite taj ponos pred bogatstvom, pred novcem. Istina, nekadašnji duh još postoji na selu, ali u gradovima caruje novac. Koliko sam puta gledao kako se vaši najmoćniji ljudi klanjaju bogatstvu? Milioner, koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporučivao ga vojnicima što su se borili i ginuli za vašu slobodu i koga je sud za to i osudio, danas je još bogatiji i svemoćan, a vi mu laskate. A prema meni, nekada bogatom, koji sam, pored budućnosti, žrtvovao i to bogatstvo, vaše vođe odnose se kao prema nametljivcu, jer sam radi vas od sebe načinio novog siromaha. Eh, kad bih još imao ono bogatstvo, skidali bi mi šešir na udaljenosti od 500 metara! Kada vam je zlato, tokom dugih vekova uskraćivano najzad postalo dostupno, suviše vas je opčinilo, i zbog te opčinjenosti izgubili ste mnoge veoma plemenite osobine koje ste imali, a koje, uostalom, još srećemo kod ljudi kojima je dalek život vaših „intelektualnih gradova". Smatram da je, kod pojedinaca, neka karakterna osobina nestala pod tuđim uticajima, samo potisnuta i ona se ponovo može javiti. Ono što se dešava u pojedincu mora se dešavati i u zajednici, zato sam ubeđen da se vaše dobre osobine, koje ste imali, ponovo mogu iskazati ako to iskreno želite. Površnost vas navodi da precenjujete diplome, bar svoje, jer često iz zavisti nećete da priznate strane diplome. Uostalom, šta dokazuje univerzitetska diploma? Kao što sam već rekao, ništa drugo nego da njen vlasnik može pokušati, ako je inteligentan i vredan, da kroz praksu postane neko i nešto u struci. I zato, kao što sam već rekao, potrebno je da neposredno prima pouku nekog dobrog profesora. Diplome stečene ispitima položenim tako što su za tu priliku napamet naučeni paragrafi iz knjiga, ništa ne vrede. Mnogo, maltene većina, diploma 399

stečenih na Pravnom fakultetu vašeg Beogradskog univerziteta takve su vrste. Međutim, i te diplome otvaraju vrata svake službe. Svejedno vam je da li neki kandidat za neko mesto u sudskoj, policijskoj itd. administraciji zaista vlada predmetom tog radnog mesta i da li je sposoban da valjano obavlja svoj posao. Dovoljno vam je da on ima diplomu i ... da je pravilno politički obojen, o čemu ću kasnije govoriti. Vi, dakle, na položaje visokih policijskih činovnika želite da primite samo kandidate koji imaju diplomu pravnika, često bezvrednu univerzitetsku diplomu. Zašto tu diplomu? Ona u policiji nije baš neophodna jer se onih nekoliko paragrafa koje treba znati lako uči kroz svakodnevno vršenje dužnosti. A ono što se ne uči na pravnim fakultetima i što je policajcu preko potrebno jeste: tehničko poznavanje zanata, inteligencija, marljivost, ljubav prema poslu, moralna hrabrost, intuicija, posebna pronicljivost, hrabrost i poštenje. Čovek koji sve to ima postaće odličan policajac i ako nema (pravo) univerzitetsko obrazovanje. Ta služba, treba da bude dostupna svakom pametnom, vrednom i časnom čoveku koji ima ovaj neophodni dar. Vašim ljudima iz policije sa diplomom uglavnom nedostaju talenat, marljivost i, što je najgore, često i poštenje. Vaš čovek iz naroda, seljak, neiskvaren uticajem profesionalnih političara, nije podmitljiv. „Inteligencija" vam to jeste, i to od najsitnijeg činovnika sa ili bez diplome do ministra. Nisam lično poznavao vašu zemlju pre svetskog rata, ali su mi posmatrači kojima potpuno verujem tvrdili da su vam činovnici bili mnogo manje podmitljivi nego sada. Istina je da imate i opravdanje: viševekovna predstava turske istočnjačke podmitljivosti. To opravdanje, međutim, nije dovoljno da bi se oprostilo preterano rašireno mito, koje često poprima sve oblike otimačine. U toku rata sam verovao da je onaj bugarski ministar na nekoliko meseci, koji je za to kratko vreme postao milioner, neka bugarska specijalnost i da su vaši ministri suviše veliki rodoljubi da bi se bogatili na račun države i zloupotrebom položaja. Bio sam naivan i uvideo sam da nema razlike između ministra sa prezimenom na „ov", „ev" i nekog na „ić". Osim nekoliko retkih izuzetaka, gledao sam kako bezbrojne vaše ekselencije od siromašnih, čak bednih ljudi postaju milioneri. Hoćete li primere? Navešću vam neke najtipičnije...” 400

„Čujte, Srbi!“, Arčibald Rajs, 1928.g

XII-e Regent i prestolonaslednik Aleksandar se 24. jula 1914. godine obraća ruskom caru Nikolaju sa molbom za pomoć. U toj molbi on napominje da je Srbija osudila Sarajevski atentat i da je spremna da sprovede opsežnu istragu koja bi, ako ih ima, pronašla i kaznila saučesnike atentata na teritoriji Srbije. Međutim, Srbija nije spremna da prihvati "naturanje prijema austrougarskih činovnika u Srbiji koji bi sa našim vodili istragu i nadzirali ispunjenje ostalih uslova u noti". I kratkoća od 48 sati za rešavanje ultimatuma nije primerena ovakvoj situaciji. Aleksandar je napomenuo i da je u ime svoje zemlje spreman da prihvati one austrougarske zahteve koji su u skladu sa činjenicom da je Srbija nezavisna država; da će prihvatiti i one savete koje bude uputio i ruski car; da će, ako bude za nekog dokazano u Srbiji da je učesnik ili pomagač atentata, taj biti odmah uhapšen i strogo kažnjen. U isto vreme srpska vlada sa Nikolom Pašićem šalje svim velikim silama molbu za "zaštitu nezavisnosti Srbije". Odgovor na austrougarski ultimatum uručen je austrougarskom poslaniku Gizlu, 25. jula. Evo kako glasi: "Kraljevska Srpska Vlada je primila saopštenje Carske i Kraljevske Vlade od 10/23 ov.m. i uverena je da će njen odgovor otkloniti svaki nesporazum koji preti da pokvari dobre odnose susedstva između Austro-ugarske monarhije i Kraljevine Srbije. Kraljevska Vlada je uverena da se protesti, učinjeni kako sa tribine Narodne Skupštine, tako i u izjavama i aktima odgovornih državnih predstavnika, – protesti koji se potpuno presečeni izjavom srpske vlade od 18/31. marta 1909. – nisu više ni u kojoj prilici ponovili prema susednoj velikoj monarhiji, i da od toga vremena nije ni od strane kraljevskih vlada, koje su se smenjivale, niti pak od njihovih organa, učinjen nikakav pokušaj za promenom političkog i pravnog stanja stvorenog u Bosni i Hercegovini. Kraljevska Vlada konstatuje, da u tom pogledu Carska i Kraljevska Vlada nije činila nikakve predstavke, sem za jedan udžbenik školski, i 401

tu je Carska i Kraljevska Vlada dobila potpuno zadovoljavajuće objašnjenje. Srbija je u mnobrojno prilika dala dokaze svoje miroljubive i umerene politike za vreme trajanja balkanske krize, i zahvaljujući Srbiji i žrtvama koje je ona učinila isključivo u interesu evropskog mira, taj je mir bio sačuvan. Kraljevska vlada ne može biti odgovorna za manifestacije privatnog karaktera, kao što su članci u novinama i miran rad društava – manifestacije koje se javljaju gotovo u svima zemljama kao stvar sasvim obična i koja se, po pravilu, izvlači ispod zvanične kontrole. Kraljevska vlada je za ovo utoliko manje odgovorna, s obzirom na činjenicu, da je ona prilikom rešavanja čitave serije pitanja, što su se pojavila između Srbije i Austro-Ugarske, pokazala veliku predusretljivost i tako je uspela da veliki broj njihov reši na zajedničku korist obe zemlje. Stoga je Kraljevska Vlada bila bolno iznenađena tvrđenjima, da su lica iz Kraljevine Srbije učestvovala u pripremi atentata izvršenog u Sarajevu. Ona je očekivala da bude pozvana, da uzme učešća u istraživanju svega što se odnosi na taj zločin, i bila je gotova da bi pokazala svoju potpunu ispravnost, da preduzme potrebne mere protiv svih lica, za koja bi dobila obaveštenja. Shodno želji Carske i Kraljevske vlade, ona je voljna da preda sudu svakog srpskog podanika, bez obzira na njegov položaj i rang, o čijem bi učešću u sarajevskom zločinu njoj bili dokazi podneti; a naročito ona se obavezuje da na prvoj strani “Srpskih Novina” na dan 13/26 jula obznani ovu izjavu: “Srpska kraljevska vlada osuđuje svaku propagandu, koja bi bila upravljena protiv Austro-Ugarske, tj. skup težnji, kojima se u krajnjoj liniji ide na odvajanje od austro-ugarske monarhije izvesnih delova njene teritorije, i ona iskreno sažaljeva kobne posledice tih zločinačkih rovenja. Kraljevska vlada žali, što su, prema saopštenju carske i kraljevske vlade, izvesni oficiri i činovnici srpski učestvovali u gorepomenutoj propagandi i time kompromitovali odnose dobrog susedstva, na koje se srpska vlada svečano bila obavezala svojom deklaracijom od 18/31 marta 1909. Vlada osuđuje i odbacuje svaku pomisao ili pokušaj mešanja u sudbinu stanovnika ma kojega dela AustroUgarske i smatra za svoju dužnost da svečano obavesti oficire i činovnike, kao i celokupno stanovništvo kraljevine, da će ona u buduće postupiti sa krajnjom strogošću protivu lica koja bi se upustila u takve radnje, koje će vlada svim sredstvima sprečavati i suzbijati”. Ova izjava biće saopštena kraljevskoj vojsci jednom dnevnom zapovešću u ime Njegovog Veličanstva Kralja od Njegovog Kraljevskog Visočanstva Prestolonaslednika Aleksandra i objavljena u 402

narednom broju službenog “Vojnog Lista”. Kraljevska vlada se obavezuje sem toga: 1. – Da u prvom redovnom sazivu Skupštine podnese predlog zakona o štampi, kojim će se na najstrožiji način kažnjavati izazivanje na mržnju i preziranje monarhije, kao i zakon protiv svih publikacija, čija bi opšta tendencija bila upravljena protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske. Ona obećava da će prilikom revizije Ustava, koja predstoji, izmeniti član 22 tako da se publikacije napred navedene mogu uzaptiti, što je danas, prema kategoričkom propisu čl. 22 Ustava, nemoguće. 2. – Vlada nema nikakvih dokaza, a ni nota Carske i Kraljevske vlade ne pruža joj dokaze o tome, da su Narodna Odbrana i druga slična udruženja izvršila makakav akt te vrste preko svojih članova. Pri svem tom Kraljevska vlada će ispuniti zahtev Carske i Kraljevske vlade i raspustiti društvo “Narodna Odbrana” i svako slično društvo, koje bi radilo protiv Austro-Ugarske. 3. – Kraljevska srpska vlada se obavezuje da bez odlaganja izbaci iz javne nastave u Srbiji sve što bi podgrevalo ili moglo podgrevati propagandu protiv Austro-Ugarske, kad joj Carska i Kraljevska vlada saopšti fakta i dokaze te propagande. 4. – Kraljevska vlada prima isto tako da ukloni iz vojne službe sve one, za koje sudska istraga bude pokazala, da su krivi za radnje upravljene protiv teritorijalnog integriteta Austro-ugarske monarhije, i ona očekuje da joj Carska i Kraljevska vlada saopšti naknadno imena i postupke tih oficira i činovnika radi daljeg postupanja. 5. – Kraljevska vlada mora priznati, da joj nije potpuno jasan smisao i domašaj zahteva Carske i Kraljevske vlade, da se Srbija obaveže da će dopustiti na svojoj teritoriji učešće organa Carske i Kraljevske vlade, ali izjavljuje da će pristati na svaku kolaboraciju, koja bi odgovarala principima Međunarodnog Prava i Krivičnog Postupka, kao i dobrim susedskim odnosima. 6. – Kraljevska vlada, to se po sebi razume, smatra za svoju dužnost da otvori istragu protiv svih lica, koja su, ili koja bi eventualno bila umešana u zaveru od 15. juna, a nalaze se na srpskoj teritoriji. Što se tiče učešća u toj istrazi i organa ili vlasti austrougarskih, koji bi u tom cilju bili delegirani od Carske i Kraljevske vlade, Kraljevska vlada ne može na ovo pristati, jer bi to bila povreda Ustava i zakonika o kaznenom postupku. Međutim u konkretnim slučajevima saopštenja o rezultatima odnosne istrage mogla bi biti data austro-ugarskim organima. 7. – Kraljevska vlada je još istoga večera, kad je predata nota, naredila da se pritvori major Vojislav Tankosić. Što se tiče Milana 403

Ciganovića, koji je austro-ugarski podanik i koji se do 15. juna nalazio sa službom u željezničkoj direkciji kao pripravnik, on još nije mogao biti pritvoren. Umoljava se Carska i Kraljevska vlada da što skorije izvoli saopštiti u uobičajenoj formi osnove podozrenja kao i eventualne dokaze o krivici tih lica, pribavljene dosadanjom istragom u Sarajevu, radi daljeg postupanja. 8. – Srpska vlada će pooštriti i proširiti mere preduzete u cilju sprečavanja prenosa oružja i eksploziva preko granice. Po sebi se razume da će ona odmah narediti istragu i strogo kazniti pogranične službenike na liniji Šabac-Loznica, koji nisu vršili svoju dužnost i propustili su tvorce sarajevskog zločina da pređu preko Drine. 9. – Kraljevska vlada daće rado objašnjenja o izjavama svojih činovnika, kako u Srbiji tako i u inostranstvu, učinjenim u razgovorima posle sarajevskog atentata, a koje su izjave, prema tvrđenju Carske i Kraljevske vlade, bile neprijateljske prema monarhiji, čim joj Carska i Kraljevska vlada bude saopštila odnosne odeljke tih govora i čim bude utvrđeno da su upotrebljeni izrazi doista proistekli od rečenih činovnika, ma da će se Kraljevska vlada i sama postarati da pribavi dokaze i uverenje o tome. 10. – Kraljevska vlada će izvestiti Carsku i Kraljevsku vladu o izvršenju mera sadržanih u prethodnim tačkama, ukoliko to već nije učinjeno ovom notom, čim koja od tih mera bude naređena i izvršena. Na slučaj da Carska i Kraljevska vlada ne bude zadovoljena ovim odgovorom, srpska vlada, smatrajući da je u opštem interesu da se ne prenagli u rešenju ovog pitanja, gotova je kao i uvek da pristane na miran sporazum, bilo što će se podneti pitanje Međuarodnom Sudu u Hagu na rešenje, bilo pak velikim silama koje su učestvovale u sastavljanju izjave, koju je srpska vlada učinila 18/31. marta 1909. Beograd, 12/25. jula, 1914." Austrougarski poslanik je LETIMICE pregledao ovaj dokument prilikom prijema i odmah(!) izjavio da Austrougarska PREKIDA DIPLOMATSKE ODNOSE SA SRBIJOM. Ubrzo nakon ovoga, otputovao je je iz Srbije. Po ovom postupku je sasvim jasno da bi Austrougarska prekinula diplomatske odnose BEZ OBZIRA NA SADRŽAJ SRPSKOG ODGOVORA na ultimatum, jer ga austrijski poslanik NIJE ČESTITO NI PROČITAO! Prosto rečeno, ultimatum je bio obična farsa, radi zadovoljenja forme. 28. jula 1914. godine otvorenim telegramom Austrougarska objavljuje rat Srbiji: 404

"Kraljevskom srpskom ministarstvu inostranih dela Pošto srpska kraljevska vlada nije dala povoljan odgovor na notu koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu 23.jula 1914.godine Carska i Kraljevska vlada je prinuđena da se sama pobrine za zaštitu svojih prava i interesa i da u ovome cilju pribegne sili oružja. Austro-Ugarska se smatra, dakle, od ovog trenutka u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austrougarske Grof Berthold sr" *** 11. aprila 2002. godine donet je Zakon o saradnji Savezne republike Jugoslavije sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teško kršenje međunarodnog humanitarnog prava, na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine. Evo šta je istražnim organima Međunarodnog tribunala, između ostalog, bilo DOZVOLJENO DA PREDUZIMAJU na teritoriji SRJ, a u cilju istrage i privođenja odgovornih lica - s tim da ne mogu primenjivati mere prinude (to im nije ni bilo potrebno jer su imali "domaće pomagače"): - Prikupljanje obaveštenja od građana - Saslušavanje osumnjičenih, optuženih, oštećenih, oštećenih, svedoka, veštaka... - Ekshumacije i obdukcije - Prikupljanje materijalnih dokaza Posle 88 godina od austrougarskog ultimatuma, neki drugi ljudi na ovim prostorima, koji se isto zovu Srbi, svaki ultimatum velikih sila počinju revnosno da ispunjavaju. Jer ONI SRBI IZ 1914. - VIŠE NISU ŽIVI. MI SE DANAS SAMO ZOVEMO "SRBI" - NA VELIKU SRAMOTU ONIH IZ 1914. GODINE ! IZGLEDA DA SMO MI U SUŠTINI SVOJOJ DANAS – SAMO MASA "SINJIH KUKAVACA"! 405

*** “...Razmotrio sam posebno neke delove vašeg naroda i počnimo analizom onoga što vi zovete svojom inteligencijom o kojoj sam već u više navrata govorio. Dugo vaš narod, inače tako bistar, nije mogao da zadovoljava žeđ za „znanjem" ili zbog teškog jarma koji vas je pritiskao, ili zbog nedostatka materijalnih sredstava, jer je u ropstvu koje ste trpeli samo retkim izuzecima bilo mogućno da zarade dovoljno novca i plate luksuz da pošalju decu u inostranstvo, što je u to vreme bio jedini način da se steknu temeljnija znanja iz nauke, umetnosti, književnosti, tehnike itd. To se promenilo otprilike u poslednjoj četvrtini prošlog veka. Oslobođena turske vlasti, zemlja počinje da se razvija na komercijalnom planu. Sve više srpskih mladića odlazi u inostranstvo da se napaja iz izvora znanja koja kod kuće nisu nalazili. Međutim, još nije bilo velikog bogatstva. Država je često, putem stipendija, plaćala troškove tog naučnog obrazovanja. Stoga su materijalne mogućnosti srpskih studenata u inostranstvu najčešće bile skromne, vrlo skromne. Ti mladi ljudi su bili prinuđeni da u najkraćem vremenskom roku preuzmu i nauče ono najneophodnije. Učili su, upijali ponekad i bez stvarnog razumevanja, znanje koje se predavalo mladeži drukčijoj od njih i čija je prednost bila duga naučna tradicija, što je nedostajalo mladim Srbima. Neki najdarovitiji, Slobodan Jovanović, Skerlić i drugi, ipak su uspeli, zahvaljujući izvrsnim ličnim sposobnostima i izvanrednoj inteligenciji, da usvoje i sadržaj i njegov duh. Međutim, kod mnogih drugih znanje je ostajalo knjiško i nije se spajalo sa duhom. Štaviše, prinuđen da mnogo uči kako bi što brže usvojio neophodna znanja, srpski student u inostranstvu nije imao vremena da posmatra čak ni život zemlje u kojoj je studirao, a takvo posmatranje je jedan veliki izvor opšte kulture. Ono malo slobodnog vremena koje mu je dozvoljavalo studiranje, provodio je sa zemljacima. Suštinska priroda zemlje u kojoj je trenutno živeo ostajala mu je nepoznata i on je od svega toga zapažao samo površne pojave... ...Gospodin Stojadinović, inteligentan čovek, koji nije učestvovao u ratu uprkos mladosti i dobrom zdravlju, postao je ministar finansija. Kao kakav, on odlučuje o sudbini vaših obligacija ratne 406

štete, čija je nominalna vrednost od 1000 dinara pala na 50 i manje zato što država nije plaćala kamatu. On je po neznatnoj ceni pokupovao ogromne količine tog papira i, kada ga je za sebe dosta zgrnuo, on, ministar, objavljuje da će se kamate isplatiti. Istog časa obligacija se penje na 250 dinara i više, i tako gospodin ministar postaje multimilioner. Gospodin Vukićević je bio običan profesor provincijske gimnazije. Pošto je postao političar i predsednik saveta, danas poseduje dve velike zgrade u Beogradu, a sam Bog zna koliko košta sam plac i podizanje takvih zgrada u glavnom gradu. Lazar Marković je sin vrlo siromašnog poštara. Tokom školovanja pomagali su ga neki imućni građani. Gospodin poslanik i bivši ministar Marković danas je vrlo bogat, plaća stanarinu 12 000 dinara mesečno i nehajno uveče gubi hiljade dinara na kocki. Boža Maksimović, nipošto bogat kao ni žena mu, postaje poslanik i ministar. Odjednom postaje bogataš, a njegova žena sada isključivo u Parizu kupuje haljine, nameštaj i skupe sitnice za stan. A šta reći o Pašiću koji je vrlo skromnog porekla? Istina, venčao se sa ženom koja mu je donela nešto novca. Postao je jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. A Velizar Janković? Zar verujete da je samo od poslaničke i ministarske plate mogao da postane truli bogataš kakav je danas? No, dosta je bilo primera, mogli bismo ih nabrajati u beskraj. Prilično je mučno o tome govoriti, jer su ti ljudi ličnim bogaćenjem pokazali da je njihova briga za opštu stvar bila samo sredstvo da bi se dokopali novca... Ove neprijatne primere su, međutim, sledili svi činovnici od vrha do dna lestvice. Poslovni ljudi, strani industrijalci i posrednici, koji dolaze u ovu zemlju da bi uspostavili poslovne veze i ulagali kapital u ovdašnja preduzeća to znaju i, ako žele nešto da urade, prinuđeni su da daju mito, a to se uvek prihvata. Mogao bih vam navesti primere za to, i to mnoge, ali mislim da to nije potrebno, jer ih i sami dovoljno znate. Ministri, generalni direktori, rukovodioci službi itd. svi oni jedu taj hleb koji ljudi od časti i dostojanstva ne bi ni probali. Je li vas potrebno podsećati da vagoni robe često i ne polaze ako ih ne pokrene svežanj novčanica koje daje šefu stanice ili višem činovniku nadležnom za odgovarajuću službu? A da se predmeti na carini i kod policijskog komesara odugovlače ako nema podstreka u vidu bakšiša?

407

Sve je to vrlo ružno i, mada se samo manjina odaje toj sramnoj navici, srozava ceo vaš narod u očima svakog čestitog čoveka. Kada se sudi o ponašanju sitnog činovništva, može se i naći olakšavajućih okolnosti u činjenici da je tako slabo plaćeno pa je, radi preživljavanja, prinuđeno da potraži dodatne prihode. Za vaše ministre, ljude iz politike, itd., međutim, nema olakšavajućih okolnosti. Oni stiču bogatstva tim nečasnim putem, a na to ih navodi samo ljubav prema novcu ili taština i oholost kako bi mogli raskošno da žive i time potisnu u zaborav svoje skromno poreklo. Naravno, u svakoj zemlji ima i dobrog i lošeg, a ljudska priroda je tako sazdana da na nju loš primer snažnije deluje nego dobar. Zato su vaši srpski studenti, pored usvojenih stručnih znanja, u svoju zemlju doneli uglavnom ono loše iz stranih zemalja koje su pohodili. Oni nisu shvatili niti su mogli da shvate da je ono što su zapamtili samo beznačajna slučajnost, i da ne poznaju suštinu zemlje u kojoj su boravili. Ukratko, vraćali su se u zemlju sa izvrsnim naučnim prtljagom ali je njihove prirodne sposobnosti, nasleđene od svoje loze, manje ili više nagrdilo ono loše što su videli, a što nije ublaženo onim dobrim koje nisu ni opazili. To je bio koren deformisanosti vaše „inteligencije". Kad ljudi iz grada steknu neko blagostanje i dođu u dodir sa profinjenijim životom, već po pravilu su skloni da sebe smatraju višim od ljudi sa sela, koji žive jednostavno. Bilo je još mnogo gore sa vašim mladim ljudima po povratku iz inostranstva. Sebe su smatrali superiornim. Prezirno su nazivali druge - one koji nisu imali univerzitetsku diplomu ili neki sličan papir - seljacima. A sebi su davali onaj smešni zajednički naziv „inteligencija". Ti ljudi siromašnog duha ne uviđaju da se istinska inteligencija ne stiče samo studijama, pa čak ni onim najvišim. Istinska inteligencija je prirodan dar, a obični seljak može da bude sto puta inteligentniji od univerzitetskog profesora sa pola tuceta diploma. Oni koji su ostali u zemlji i pohađali univerzitet u Beogradu, gde su predavali nekadašnji stipendisti u inostranstvu, brzo su pošli tim primerom. Žalosna posledica toga bila je što je sve više mladih gurano na studije, umesto da su od njih stvarani poljoprivrednici znalci svog posla, i vešte zanatlije koji bi mogli da prerastu u industrijalce. Umesto da sve više razvija osnovnu i poljoprivredne škole, svaki gradić je dobio „gimnaziju", a školovanje na univerzitetu je bilo besplatno, što nije slučaj ni u najdemokratskijim zemljama 408

poput moje Švajcarske. Inteligencija je postajala sve gordija i kod nje su se sve više gubila ona lepa svojstva vašeg naroda. Pre velikog rata je ipak čuvala neke obzire, pa je čak i univerzitetska omladina, budući članovi „inteligencije", još bila rodoljubiva. Mnogi mladi studenti su u vreme Čelopeka stupali u čete Babunskog i drugih. Moralni nivo inteligencije je, međutim, sve više opadao. Zato je najpreča briga inteligencije bila, kada je buknuo veliki rat, da na sigurno smesti svoje pripadnike. Istina, ima i mnogo izuzetaka, ali oni koji su se izdavali za duhovne vođe nacije, po pravilu, nisu bili tamo gde im je bilo mesto po ulozi koju su sebi pripisivali: na čelu naoružanog naroda, da budu prvi koji će se žrtvovati. Ako ne bi uspeli da izbegnu služenje u vojsci, kopali bi i rukama i nogama kako bi se sklonili u pozadinu ili bilo kakvu komisiju u inostranstvu. Mnogo, premnogo univerzitetlija, „intelektualaca" - često rezervnih oficira - bilo je u "rovovima" u Ženevi, Parizu, Londonu i drugim mestima. Zar Grolovi, Lazari Markovići, Belići, Radonjići, Bože Markovići itd., nisu shvatili da gube moralni ugled kod svakog čoveka poštena srca kome je poznato da njihovi vršnjaci istih godina, (dok oni lagodno žive u Švajcarskoj, Francuskoj, Engleskoj), herojski umiru braneći otadžbinu na bojnom polju, na negostoljubivim planinama Makedonije i Albanije? Da bi se opravdali, govorili su da će njihova pamet biti potrebna Srbiji posle rata kako bi se obnovilo ono što rat bude uništio, pa da radi toga dobro čuvaju svoj život u skrovištu. Rđav izgovor. Ko je bio prevelika kukavica da ostane sa svojim narodom dok je u opasnosti i da se s njim žrtvuje ako bude potrebno, nema onog neophodnog uticaja u tome narodu kada opasnost prođe. Pravi narod dobro oseća da onaj koji ništa nije dao za otadžbinu nema nikakva prava na nju. Mnogi imućni ljudi su sledili primer „inteligencije", ako ne radi sebe, ono bar radi sinova stasalih za pušku. Koliko je snažnih mladića pretrpavalo švajcarske, francuske i engleske univerzitete umesto da sa svojim ispisnicima budu u rovovima. Oni su činili buduću posleratnu „inteligenciju" koju je trebalo sačuvati za otadžbinu! Najčuveniji zabušant među tom budućom inteligencijom bio je Pašićev sin Rade. On je bio prava sramota za srpsku zemlju, a to je ostao i posle rata. Zar ne bi bilo mnogo lepše čak i radi uspomene na oca, da, umesto policijskog dosijea, sin najpoznatijeg srpskog 409

državnika ima običnu kamenu ploču sa natpisom: Rade Pašić, poginuo na bojnom polju?..." „Čujte, Srbi!“, Arčibald Rajs, 1928.g

XII-f Sile Antante nisu formalno morale ući u rat posle austrougarske objave rata Srbiji, jer Srbija nije imala formalni ugovor o savezu sa njima. Crna Gora je prva reagovala i objavila 24.jula 1914.godine: "Sudbina Srbije je i naša sudbina. Zlo i dobro nam je zajedno sa Srbijom. Srbija može računati na bratsku i neograničenu pomoć Crne Gore, kako u ovom sudbonosnom času za srpski narod, tako i u svakom drugom." Crnogorski kralj Nikola je prestolonasledniku Aleksandru uputio telegram: “...Ponos srpskog naroda ne dopušta da se ide dalje u popuštanju. Slatke su žrtve za istinu i nezavisnost naroda. U ime Božije i pomoću našeg moćnog zaštitnika silne Rusije i simpatija civilizovanog sveta, izaći će srpski narod iz ove velike i nezapamćene nevolje pobedosnosno i obezbediće sebi sjajnu budućnost. Moji vojnici već su spremni na granici da padnu za odbranu naše nezavisnosti...” Dan pred objavu rata, ruski car Nikolaj, poslao je telegram regentu Aleksandru: "Dokle ima i najmanje nade da se otkloni krvoproliće, naši napori moraju biti upućeni u tom pravcu. Ako u tome, i pored naše najiskrenije želje, ne budemo imali uspeha, Vaše visočanstvo može biti uvereno, da ni u kom slučaju Rusija neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije." Već 29. jula Rusija kreće u mobilizaciju vojske. Istog dana, nemački car je uputio telegram ruskom caru Nikolaju, gde ga moli da ne mobiliše vojsku. Car Nikolaj momentalno opoziva mobilizaciju. Međutim, ruski vojni vrh, ipak uspeva da ubedi svog neodlučnog cara da nastavi sa mobilizacijom. Nemačka odlučuje da prekine sa zakulisnim igrama te 31. jula 1914. godine, u Sankt Peterburgu, nemački ambasador uručuje ruskom caru objavu rata protiv Rusije! 410

3. avgusta 1914., Nemačka objavljuje rat Francuskoj gazeći preko Belgije! 4.avgusta, Englezi objavljuju rat Nemačkoj, navodno zbog povrede belgijske teritorije. Engleska banka odmah suspenduje sva plaćanja u zlatu. Time se privremeno rešava finansijskih teškoća i omogućava redovno snabdevanje svoje vojske. 5.avgusta Austrougarska objavljuje rat Rusiji. Istog dana Crna Gora objavljuje rat Austrougarskoj. Prvi svetski rat je počeo! U ratni vihor biće uvučene 33 zemlje koje će pod oružje staviti oko 70 miliona ljudi! Srbija je odmah na početku imala velikih teškoća kod mobilizacije, rasporeda i spremnosti svoje vojske za odbranu - nepotpunost novih ratnih rasporeda oficira; udaljenost kadrovskih jedinica dislociranih u novopripojene oblasti posle Balkanskih ratova; zakrčena železnica zbog evakuacije Beograda; zauzetost velikog broja vojnih obveznika zbog skidanja letine; nedostatak naoružanja, municije, sanitetske i druge ratne opreme. Ali spremnost srpskog naroda na odbranu sve ovo je prevazilazila, te je do 10.avgusta te 1914.godine koncentrisana vojna sila od 250.000 vojnika-pešadinaca i 8.000 konjanika, a raspolagalo se sa 200 mitraljeza i oko 500 topova. Ipak, kada se zna da je Austrougarska raspolagala sa operativnom armijom od preko 1.400.000 ljudi – Srbiji se nije pisalo dobro! Naoružanje i ratna oprema naše vojske nisu bili na zavidnom nivou – pešadijsko naoružanje raznoliko (srpska brzometna puška 7mm “Mauzer” sistema, turska brzometna puška 7,62mm, stara ostraguša “Berdanka”, mitraljez “Maksim” 7mm, a nedostajalo je preko 100.000 pušaka i znatno mitraljeza); artiljerijsko naoružanje takodje raznoliko i nedovoljno (nedostajali su topovi brzometni od 75mm, teška artiljerija i granate); velika oskudica u uniformama i logorskoj opremi. Sa druge strane armija Austrougarske bila je odlično opremljena i snabdevena – brzometna “Manliher” puška 8mm, poljski brzometni top 76,5mm, poljska brzometna haubica 104mm, teška poljska haubica 150mm, teški merzer od 305mm; potpuna popunjenost materijalom i opremom; potpuna popunjenost konjima. Osim svega ovoga, Srbija je bila u nepovoljnom geografskostrategijskom položaju u odnosu na protivnike. Medjutim, u Austrougarskoj je moral njene raznorodne vojske bio na relativno niskom nivou, tako da se ta vojska u sudaru sa srpskom nacionalnom homogenošću, hrabrošću, ratnim iskustvom i rešenošću na žrtvu zarad slobode – našla na strašnim iskušenjima. 411

*** "...Već sam rekao da je među intelektualcima bilo mnogobrojnih izuzetaka. Lično sam poznavao nekoliko članova univerziteta koji su ispunili svoju dužnost, i to u potpunosti. Mnogi se nisu vratili. Lekari koji su takođe intelektualci, često pravi, skoro listom su dali sve od sebe i smrt ih je znatno proredila. Oni su pružili lep primer. Gimnazijski profesori su isto tako imali mnogo svojih među borcima, srazmerno mnogo više nego oni koji su morali da daju najsjajniji primer: naduvena „inteligencija" se tokom rata kao što rekoh isticala kukavičlukom, a što je još gore, neki intelektualci su iskoristili nedaće svog naroda za lično bogaćenje. U drugim zemljama, i prijateljskim i neprijateljskim, „inteligencija" se odlično žrtvovala na bojnom polju ili se, ako nije bila sposobna da nosi oružje, satirala na pomoćnim ratnim poslovima. „Inteligencija" Srbije skoro ništa nije učinila za svoju zemlju i jedina joj je briga bila da svoje dragocene članove skloni na sigurno. Odgovarate mi da su vaši „intelektualci" brinuli o mladima u izbeglištvu, da su se bavili propagandom itd. Ma nemojte! Vaše univerzitetske profesore je država dobro plaćala za taj posao i tokom izbeglištva. A samo se nekoliko srednjoškolskih profesora posvetilo vaspitanju vaše izbegle dece. „Glavešine" univerziteta su šetale s jedne školske proslave na drugu, da bi tamo na rečima veličali junačko žrtvovanje vaših vojnika, žrtvovanje koje nisu hteli da dele, a koje im je služilo kao vlastiti pijedestal. A njihov propagandni rad? Neke dosadne knjige, i to brojne, lišene iskrenosti, pošto njihovi tvorci nisu učestvovali u onom nadčovečanskom podvigu koji su hteli da veličaju pred saveznicima i neutralnim zemljama, knjige koje su, uostalom, malo ili nimalo čitali oni kojima su bile namenjene. Ko bi se u to junačko vreme mučio da čita, na primer, Belićevu „Makedoniju", knjigu koja sadrži maltene samo filološke i lingvističke rasprave? Delovanje Lazara Markovića u Ženevi bilo je, istina uspešnije. Njegov list „Srbija" bio je dobro uređen i izvršio je dobru propagandu u nekim savezničkim i neutralnim sredinama. Međutim, tokom njegovog boravka kod nas u Švajcarskoj, posle povlačenja preko Albanije, čitaoci tog lista, prijatelji Srbije, često su mi postavljali pitanje: zašto Marković, koji tako patriotski piše u svom listu, a koji je mlad i zdrav, nije sa svojim vršnjacima u rovovima da brani 412

otadžbinu? Mada je sadržaj knjiga intelektualaca iz te inteligencije slabo čitan, oni su iz toga izvukli najveću ličnu korist. Ta pisanija su im poslužila da sebi pridaju značaj pred kolegama iz zemalja u koje su izbegli. Izdavali su se za predstavnike prosvećene Srbije. Kao takve su ih svuda primali, tetošili, odlikovali itd. Zar nije smešno i čak skandalozno videti krst Legije časti na grudima profesora zabušanata „za njihove ratne zasluge", dok ga nema na grudima najsrčanijih i najjunačnijih vojnika? Lazar Marković danas u inostranstvu važi za jednog od najistaknutijih ličnosti Kraljevine SHS zato što je sa svim spokojno i u potpunoj zavetrini radio u “rovovima” Ženeve, dok je srpski narod preživljavao najteže dane. Ne samo da vam je „inteligencija" dobro iskoristila žrtvovanje i odricanje naroda, već je zahvaljujući pažnji i počastima kojima su je obasipali a koje su bile namenjene hrabrim braniocima Srbije, nego je postala još mnogo gordija, naduvenija i zavidljivija nego pre rata. Vrativši se u otadžbinu posle pobede, u kojoj nisu učestvovali, vaši intelektualci su težili da upravljaju svim poslovima. Seljaci, (les selijaks), njima nisu ništa značili iako su činili ogromnu većinu u Srbiji, a vojnici, tvorci pobede, za njih su bili „prostaci", dobri da mlate neprijatelja i ginu, i ni za šta drugo. Oni koji su ratovali i krvlju platili vašu slobodu, tada su bili umorni. Uz to, u svom idealizmu, koji ih je održavao u najcrnijim danima iskušenja, verovali su u ljudsku dobrotu i zahvalnost. Odmorna, zahvaljujući zabušavanju tokom rata, „inteligencija" je iskoristila taj umor onih koji su gradili veličinu svoje zemlje. Delila je i spletkarila uz podršku velikog kontigenta sebi sličnih poreklom iz oslobođenih krajeva s one strane Save i Dunava. Tada je nastupilo besramno grabljenje važnih i unosnih položaja i raspojasani ples miliona predvođen „inteligencijom". Inteligencija je uspela u tom poduhvatu pogubnom po zemlju. Istinske vrednosti srpskih zemalja, posebno one kojima vaša zemlja sve duguje, istisnute su. Inteligencija ljubomorno pazi da nove i poštene snage ne prokrče sebi put. Čim neku otkrije, udara je po glavi dok ne utone u blato. Inteligencija vam se bacila slepo u stranačku politiku, za koju je znala da će biti diktator zemlje. Koliko se univerzitetskih profesora i drugih intelektualaca ne kandiduje na svim izborima? "Inteligencija", kojoj ne nedostaje iskrivljena pamet 413

uprkos pretvaranju i servilnom oponašanju svake loše "moderne" tekovine elite sa starijom kulturom, savršeno uviđa da ne uspeva da se izjednači sa njom, zato što ona ima i stari fond stvarnih vrednosti koje ova ne poznaje. Zato iz dna duše i iz sveg srca zavidi ovim obrazovanim strancima. Smatra da je ponižena i zbog tog poniženja sveti se strancima koji žive u vašoj zemlji. To je odvratna ksenofobija jer u njenoj osnovi nije neko rodoljubivo osećanje, već ružno i maloumno samoljublje. Ako i nije preporučljiva, ksenofobija se u nekim slučajevima može oprostiti i to onda kada proističe iz straha za dobro otadžbine. Ako je izaziva isključivo egoistična zavist, kao što je slučaj sa vašom inteligencijom, onda je mrska i maloumna... ...Naravno, pošto je vode niska osećanja, „inteligencija" kleči pred novcem. Što više novca ima neko, ma koliko ma koliko ga nečasno stekao, to ga ona više uvažava i istovremeno mu zavidi. Kralj novac gospodari vašom inteligencijom. Po njoj, čovek sve sebi može dozvoliti pod uslovom da ima mnogo novčanica u džepu. Čast je nepoznata vrednost na berzi „inteligencije". Častan čovek se smatra glupakom, a ceni se samo onaj koji lukavstvom ume da okrene događaje u svoju korist. Prirodno je da rodoljublje ne ide uz takva osećanja. Stoga ta lepa vrlina sasvim nedostaje vašoj „inteligenciji". Ono što ona u zgodnoj prilici hoće da podmetne kao rodoljublje, samo je obična zavist prema drugima. Mnogi pripadnici „inteligencije" bi hladno žrtvovali slobodu, i opstanak svoje zemlje, ako bi to njima lično bilo od koristi. Kao i sva nemoralna bića i inteligencija se divi sili, čak i kada se najviše zloupotrebljava. To ju je navelo da se, posle rata, skoro odmah pomiri sa najgorim neprijateljima svoje zemlje, sa Nemcima. Samo deset godina posle poslednjeg topovskog pucnja, njih primaju kao prijatelje..." Arčibald Rajs, "Čujte, Srbi!", 1928.g

414

Ljušture i suštine (nastavak) Ne, život se ne sastoji od svojih pojavnosti, već od onoga što se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadržan u svojim ljušturama, već u suštinama; o ljudma ne treba suditi po licima, već po srcima. Nije vera sadržana u izgledu bogomolja, u onome što grade sveštenici i tradicija, već u onom što se krije u dušama i što postoji u namerama. Ni umetnost nije ono što čuješ ušima, bilo da je to tiho zvučanje pesama, zvonkost reči u arapskim pesmama ili linije i boje koje opažaš očima. Umetnost je u onim nemuštim, treperavim distancama izmedju tonova u pesmama; u onome što do tebe dospeva posredstvom arapske pesme, kaside, a što je u duši pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome čija te slika nadahnjuje, te gledajući je, vidiš nešto dalje i lepše od nje. Ne, brate, ni dani ni noći nisu sadržani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadržan u ovim rečima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reči u stanju da ti prenesu moju mirnu unutrašnjost. Zato me ne smatraj neznalicom pre nego što shvatiš moje tajno biće, a ne smatraj me ni genijem pre nego što odvojiš od moga bića ono što sam od drugih preuzeo. Ne reci: “on je škrtica tesne ruke” pre nego što moje srce sagledaš, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego što saznaš šta me podstiče na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom, dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i žaru, niti me smatraj praznim, dok ne dotakneš moje krvave rane. Halil Džubran Prošlost je izbrisana kako bi se osiguralo da niko ne zna šta se u prošlosti dogodilo. Na takav način laž postaje istina. Partije samo traže načine da se održe na vlasti. Njih ne interesuje boljitak za druge, njih ne interesuje pravda, stranke jedino teže moći i vlasti. Narod koji bira korumpirane, lažove, lopove i izdajnike – nije žrtva. On je saučesnik. Moć nad drugima znači razbijanje njihovog uma na milion delića. Posle toga, taj isti um se slaže i gradi na način koji odgovara moćnicima. Sve novine žive od reklama, a oni koji plaćaju reklame indirektno cenzurišu vesti u tim istim novinama. Džordž Orvel

415

XIII O carskoj Rusiji, u ogromnoj većini udžbenika istorije modernog doba, provlači se manje-više ista priča: ekonomija je vremenom bivala sve lošija, opšte stanje u društvu sve gore, stanovništvo je živelo sve teže, a carstvo je raslo sve više i više. Kao kontrast ovim tezama nalazimo činjenice da je početkom XX veka nicalo sve više fabrika u Rusiji, a kultura se snažno razvijala!? Očigledno, nešto se ne slaže u prethodnim navodima. Vrhunac razvoja carska Rusija dostiže 1913. Godine! 50 godina posle toga, na „komunističkim” partijskim forumima, ekonomija u SSSR-u je i dalje poređena sa zenitom industrijskog razvoja u 1913.godini. Poredili bi kvazikomunisti to i dalje, ali je postalo potpuno izlizano, bolje reći - neumesno! Jer SSSR je tek početkom 60-tih godina XX veka DOSTIGAO NIVO EKONOMSKE MOĆI KOJI JE CARSKA RUSIJA IMALA 1913.godine! Moguće da ovo mnogi neće poverovati, jer je istorija carske Rusije u periodu vladavine ruskog cara Nikolaja II, žestoko prepravljana i falsifikovana, i uglavnom pokazuje jednu zaostalu, skoro feudalnu tvorevinu, zastarelu državu koja se skoro uopšte ne razvija! Da li je to bila ta država od koje su zazirali i Nemci i Englezi onog doba, verujući da će ih carska Rusija brzo "oduvati" sa mesta najrazvijenijih zemalja u Evropi?! Teško da bi se Britanija i Nemačka brinule oko neke polufeudalne zaostale Rusije koja se tamo negde "izgubila" u sibirskim prostranstvima. Stvarnost je bila sasvim drugačija. Od 1903. do 1913. godine Rusija je imala strahovitu industrijalizaciju. U periodu od 1897. do 1913. broj stanovnika uvećavao se svake godine za oko 3 miliona ljudi! Glavni razlog je što se smrtnost smanjila. Poboljšane su zdravstvena zaštita i ishrana stanovništva. U 1913. godini, po obimu proizvodnje, Rusija je zaostajala samo za Nemačkom - Englesku je stigla, a Italiju i Francusku - prestigla! Po tempu razvoja industrijske proizvodnje Rusija je 1913. godine bila PETA U SVETU! Proizvodnja nafte u Rusiji 1860.godine bila je 1.300 tona, dok je američka proizvodnja tada bila oko 70.000 tona. 1885.godine u Rusiji je proizvedeno 2 miliona tona nafte, a u isto vreme u Americi nešto preko 3 miliona tona. 1901.godine Rusija proizvodi oko 12 miliona tona nafte, a Amerika 9 miliona! Zaključak izvedite sami. Građenje železničkih pruga ogromne dužine, poput Trans-sibirske pruge; gradnja gradova poput Harbina i Murmanska; gradnja 416

velelepnih železničkih stanica u Moskvi, a i u drugim gradovima; razvoj rečne plovidbe koja 1913. godine izbija na PRVO MESTO u svetu; pojava 1915. i 1916. godine prvih automobila DOMAĆE proizvodnje; pojava podmornica i aviona domaće proizvodnje. 1913.godine Rusija je proizvela preko 88 miliona tona žitarica, što ju je tada svrstalo na PRVO MESTO u svetu! Dok je u 1860.godini imala oko 2.000km železničke pruge, pred Prvi svetski rat to je bilo oko 80.000km! Prihod od agrarne proizvodnje 1912.godine u Rusiji je iznosio oko 6 miliona rubalja, a prihod od industrije oko 5,5 miliona rubalja. To jasno pokazuje da je Rusija prestala da bude agrarna zemlja i da se probila medju industrijske sile! I ne samo to. Rusija je bila tada jedina zemlja u svetu koja NIJE ZAVISILA NI OD UVOZA NI OD IZVOZA! Iako je definitivno bilo i ozbiljnih problema u ekonomskom razvoju carske Rusije, jer je zaostajala u celini gledajući privredni razvoj prema zapadnim zemljama, sve ovo nabrojano govori da se Rusija opasno približavala, u skoro svim sferama, najjačim zapadnim zemljama u periodu pre Prvog svetskog rata. Upravo ovaj ubrzani rast UPLAŠIO JE, i ENGLESKU, i NEMAČKU, a i AMERIKU. Toliko - da su nosioci krupnog kapitala u tim zemljama, uz podršku političara smišljali način kako da se ruski "medved" zaustavi... Još neki detalji oko rusko-japanskog rata otkrivaju da su sasvim neutemeljene tvrdnje da je ovaj rat, pa kasnije i Prvi svetski – uzrok propasti carizma u Rusiji, jer navodno car nije dobro vodio politiku i rat. U rusko-japanskom ratu bitke su vođene oko teritorija na Dalekom Istoku, a započeo ih je Japan. Nije ni Rusija potpuno nevina u ovom sukobu, jer je imala sopstvene imperijalne težnje. Japan, koji se modernizovao i ojačao, želeo je da proširi zonu svog uticaja na Korejsko poluostrvo i more duž kineske obale. Osim toga, ta želja je pomognuta i nekim političkim uticajima iz Amerike i Britanije. Rusija nije imala nameru da mu to dopusti i - rat je neminovno došao kao rešenje tog problema. Rusko-japanski rat, po zvaničnoj verziji događaja, završio se teškim porazom Rusije i gubljenjem njene pacifičke i baltičke flote. Po istoj verziji događaja, ovaj poraz Rusije izazvao je veliko narodno nezadovoljstvo i tako je došlo do revolucije 1905. godine. Ali, razmotrimo još pojedinosti ovih događaja... Oduvek je važilo jedno pravilo za izvođenje revolucija, koje kaže, da MORATE IMATI NEKAKVU PODRŠKU ili, kako se to u moderno vreme kaže, logistiku - da bi revolucija uspela. Treba znači tražiti ko je to pružao podršku "nezadovoljnom narodu" da bi ovaj izveo 417

revoluciju? O samom toku revolucije napisane su hrpe knjiga, čitava zbrka opisa raznih događaja sa prilično "nategnutim" zaključcima, a sve to vodi ka istom - narod je navodno sve to SAM izveo, SAM se organizujući - a i sav uticaj nekih ruskih organizacija i nekih bitnih ličnosti u politici je u funkciji tog zaključka. No, nije baš tako bilo. Nije tajna da se i japanski novac pre izbijanja rusko-japanskog rata, a i u toku njega, koristio da destabilizuje unutrašnje ruske prilike. Ipak, suviše jednostavno i netačno bi bilo zaključiti da su Japanci finansirali revoluciju, jer to ipak ne bi odgovaralo onome što se desilo. Ali, i japanski novac je ponešto revoluciji pripomogao. Dalje, ni japanska pozicija pri kraju rusko-japanskog rata nije uopšte bila dobra, i da je Rusija nastavila sa ratom, lako se moglo desiti da Japan doživi poraz. Ovo mogu da posvedoče i radovi japanskog istoričara Sonpa Kamute, koji navodi da se pred sam kraj rata kod japanskog cara održalo savetovanje vojnog vrha. Na tom sastanku jasno je rečeno da Japan nema dovoljno oficira, a ni dovoljno novca da bi rat nastavio, te da je jedino rešenje - ZAKLJUČIVANJE MIRA. Car Nikolaj II bio je ubeđen da će Rusija dobiti rusko-japanski rat i da mir ne treba Rusiji, već Japanu. No, unutrašnja situacija u zemlji, gde se dobar deo liberalne opozicije, pa i pozicije, "slizao" sa stranim neprijateljima Rusije, dovodi do mira u Portsmutu 1905. godine. Pregovore je vodio američki predsednik Teodor Ruzvelt, onaj isti koji je ukinuo zakon o "zlatnoj podlozi" u SAD-u, i time omogućio međunarodnom bankarskom kartelu da gurne SAD u svet "spekulativnog" novca. Za "zasluge" u pregovorima između Rusije i Japana dobio je Nobelovu nagradu za mir!? Ipak, Portsmutskim mirom Rusija je dala, zapravo, TUĐE teritorije (koje je, istina, želela za sebe) - i pola Sahalina. I to je sve od gubitaka teritorija. Gubici u ljudstvu su bili značajni na obe strane. Suštinski, revolucija od 1905. godine počela je pre bitaka kod Cušime i kod Mukdena. Liberalni "tabor" u Rusiji, pojačan "spoljnim" faktorom (slično kao i danas u Srbiji) želeo je DA NAPUSTI TRADICIONALNU RUSKU POLITIKU i TRADICIONALNI RUSKI NAČIN ŽIVOTA. Želeo je da od Rusije napravi Francusku, ili bogzna šta drugo. Car Nikolaj II se kasnije, u februarskoj revoluciji, odrekao prestola, jer su se ruski obrazovani slojevi odrekli njega, odričući se time oprobane stare ruske politike, ruskog pogleda na svet i uzdižući u isto vreme najcrnji ateizam. Najveći "greh" cara Nikolaja II je bio što je verovao nekim ljudima oko sebe na visokim položajima, a oni su svoje "bogove" imali u Engleskoj, Nemačkoj, SAD-u i Francuskoj. Isti ti ljudi su "dirigovali" dok se odvijala kompozicija revolucije 1905. Potpuno isto kao u Srbiji na kraju XX veka, rušen je državni poredak 418

novcem koji je doticao iz zona uticaja nekih stranih ambasada. Da, zaista se istorija ponavlja. Ne negirajući žrtve koje su pale u "krvavoj nedelji", i ne potcenjujući zaista iskrene namere nekih delova revolucionarnog "organizma" te 1905. godine, u smislu želje da život ljudi bude bolji suštinski ta revolucija je pretvorena u niz terorističkih napada, pobuna i pijanog divljanja. To pijanstvo, često sasvim treznih ljudi, nije došlo od alkohola, već od nekog agresivno-anarhističkog i ateističkog naboja koji je potpuno obuzeo mase. Sumanuta radost rušenja viđena je mnogo puta u istoriji, te ni ovo u Rusiji nije bio neki novi "izum". Carski režim optužen je da je ubio tada oko 1.500 ljudi. Treba znati da su „revolucionari“, za dve godine, ubili preko 16.000 ljudi! Energija za ovu "revoluciju" u Rusiji, dolazila je kroz nevidljive kanale u koje je "sipan" novac moćnih finansijskih grupa iz velikih zapadnih zemalja... Još jednom pogledajmo šta se to “komunističkim” revolucionarima nije dopalo u tekovinama vladavine Nikolaja II: Od 1909. do 1913. godine obim industrijske proizvodnje u Rusiji porastao je za preko 45%! Uoči Prvog svetskog rata u Rusiji je bilo 250 metalurških kombinata, 560 preduzeća u proizvodnji uglja, 170 preduzeća u eksploataciji nafte, 54 rafinerije nafte, skoro 2000 velikih i malih firmi za obradu metala. Po obimu proizvodnje 1913. godine, Rusija se bila izjednačila sa Engleskom, Francuska je ostala prilično iza, a Austrougarsku je prevazilazila dva puta! Od strahovitog obima proizvodnje Nemačke, te godine Rusija je dostigla oko 80%. 1913. godine žetva glavnih žitarica u Rusiji bila je veća za 30% od žetve u Argentini, Kanadi i SAD-u - zajedno! Teret direktnih poreza (oni porezi koje stanovnici sami plaćaju) u Rusiji bio je 4 puta manji nego u Nemačkoj, a 8 puta manji nego u Engleskoj. Teret indirektnih poreza (oni porezi koje posrednik obračunava i naplaćuje) bio je skoro duplo manji, gledano u proseku, od Austrije, Francuske, Nemačke i Engleske. Izgrađene su Trans-sibirska, Kinesko-istočna i Južno-Mandžurijska železnica. Proizvodili su se domaći motori, motorni brodovi, podmornice, parne lokomotive, automobili, avioni... U toku Prvog svetskog rata formirana je hemijska industrija, za samo jednu godinu.(!) Uoči rata, u zoni severnog polarnog kruga, gradi se grad sa lukom koja ne zamrzava, tj. stalno je funkcionalna. Vladavina Nikolaja II se sa pravom može nazvati “zlatnim dobom 419

ruske civilizacije”. Nikada, za tako kratko vreme Rusija nije dala toliko naučnika, muzičara, glumaca i drugih umetnika. U to doba, čuveni francuski ekonomista, E.Teri, priznaće neprijatnu činjenicu za privrede velikih zapadnih zemalja: "Do polovine ovog veka Rusija će dominirati Evropom, kako na političkom, tako i ekonomskom i finansijskom planu!" Ova izjava potiče iz 1913. godine. Zato, posle pokušaja da se rast Rusije zaustavi januarskom revolucijom iz 1905.godine, međunarodni bankari uz podršku političkih elita zemalja u kojima su stacionirani - pripremaju Rusiji još jednu revoluciju - februarsku, 1917. godine! Trocki i Lenjin biće glavni organizatori i pokretači, može se slobodno reći, jedne od najvećih katastrofa u novijoj ruskoj istoriji - oktobarske revolucije 1917.godine. Za sramotu je bilo i pisanje jugoslovenske istoriografije, za vreme Josipa Broza, gde se navodi da je Rusija bila zemlja “zaostale agrarne privrede” i da su “tiraniju Nikolaja II srušili gladni radnici”.

420

“...U mojim ušima zvonio je neki nadzemaljski glas, neka heruvimska pesma, koju sam negde čuo, čitao i koja nije imala ničeg zajedničkog sa nama dvoma: ‘Primiće nas široki bistri vali Zagrliće nas i odneti u more. I opet će nas, može biti, Dići u nebo zraci toplog sunca, Da ponovo sa neba padnemo na zemlju Kao sveža moćna rosa, Kao neke pahuljice Ili mlaki dažd.’ Tako tajanstveno, kao što je dolazila ova pesma, i naše dve duše izlazile su iz naših tela, grlile se negde iznad glava, iznad pomešane kose, i stvarale jednu dušu, laku kao proletnji dan. I predeli raznoliki i neslućeni, promicali su ispred naših zamagljenih očiju, brzo kao u snu...” Milutin M. Uskoković, iz pripovetke “Uz put” “...Otići ću uskoro na Tahiti, malo ostrvo u Okeaniji, gde materijalni život može proticati bez novca. Hoću tamo da zaboravim svo zlo prošlosti i da umrem tamo sasvim nepoznat, slobodan da slikam bez ikakve slave za druge. (...) Užasno doba se sprema u Evropi za generaciju koja dolazi: carstvo zlata. Sve je trulo, i ljudi i umetnost. Treba se neprestano rastrzati...” Pol Gogen, Bretanja 1890.godine “...Odaću vam malo svoju tajnu. Ona se sastoji u velikoj doslednosti, a ja delam veoma metodično. Od samog početka znao sam da će to biti život od danas do sutra, pa sam dosledno tome privikao svoj temperament. Umesto da gubim snagu na poslove i brige o sutrašnjem danu, ulagao sam sve svoje snage u taj dan. Poput rvača koji sam pokreće svoje telo u trenutku kada se rve. Kada uveče legnem, kažem sebi: evo još jednog dobijenog dana, sutra ću možda biti mrtav...” Pol Gogen

421

XIV Ne bismo se ovde bavili toliko samim tokom i opisom ratnih dejstava u Velikom ratu, već samo nekim bitnim pojedinostima koje mogu bolje da osvetle puteve i zakulisne radnje nosilaca interesa krupnog kapitala. Poznate su Cerska i Kolubarska bitka, koje su kasnije ušle u udžbenike na vojnim akademijama po celom svetu, odajući time priznanje sposobnostima srpskih generala i srpske vojske. Genijalnim komandovanjem, najpre general Stepa Stepanović u Cerskoj bici vođenoj od 16. do 20. avgusta 1914. godine, a onda generali Radomir Putnik i Živojin Mišić u Kolubarskoj bici vođenoj u novembru i decembru 1914. godine - najpre zaustavljaju, a onda NANOSE TEŽAK PORAZ AUSTROUGARSKOJ SILI, brojno daleko nadmoćnijoj! U trenucima kada je ceo svet očekivao kapitulaciju Kraljevine Srbije austrougarska vojska doživljava slom! Strateški, ovo je uticalo dosta na početna kretanja u Prvom svetskom ratu. Prvo, Austrougarska nije uspela da uništi Kraljevinu Srbiju, zbog čega sada Sile Osovine moraju da se bore na tri fronta. Nemačka je morala da odvoji deo ljudstva i tehnike za front na Balkanu, čime slabi neke svoje pozicije na druga dva fronta. Dalje, austrougarski poraz odložio je ulazak u rat "braće" Bugara, jer su oni bili potpuno zatečeni srpskom pobedom. I na kraju, Italija se, očito pod utiskom strahovitog austrougarskog poraza, odlučila da priđe ipak Antanti. Cerska bitka je, inače, prva saveznička pobeda (iako formalno to savezništvo sa Srbijom i nije postojalo) u Prvom svetskom ratu, a ne treba ni govoriti šta je to značilo za moral vojnika na frontovima. No poraz ili odstupanje srpske vojske bio je pitanje vremena, jer je nemačka vojna sila želela da "jednom za sva vremena" završi sa "tvrdoglavim" Srbima. Napad germanske sile i povlačenje srpske vojske kroz Albaniju, toliko su puta opisani, da bi ponovna priča o gubitku više od 240.000 ljudi u povlačenju na putu do mora - bila samo ponavljanje poznatog bola, jada, čemera i smrti. Svedočanstva o tome mogu se naći u mnogim ratnim dnevnicima i memoarima učesnika. "Struktura" engleske politike i ovde mora biti pomenuta, jer se pokazuje da Britaniju NIJE ZAPRAVO INTERESOVALO KOLIKO ĆE SRBA NASTRADATI i DA LI ĆE IKO PREOSTATI. ISKLJUČIVO SU IH INTERESOVALI SOPSTEVENI INTERESI. Možda će se nekom ova tvrdnja učiniti preoštrom, ili čak jeftino-nacionalističkom, obojenom 422

mržnjom prema Englezima... no nije tako. Engleski narod smatramo žrtvama sopstvene hobotnice koja ih drži u zagrljaju vekovima i isisava im život. Tu zver čine dobar deo engleske aristokratije i hrpa prebogatih belosvetskih protuva u Londonu. Da medju Anglosaksoncima ima dosta sjajnih i dobrih ljudi, svedoči i odgovor njihovog medicinskog osoblja na apel srpske vlade zbog epidemije tifusa 1914. i 1915.godine. Tada je stiglo 200 lekara i 500 medicinskih sestara iz savezničkih zemalja, a naročito treba pomenuti humanitarne medicinske misije iz Velike Britanije. Prva medicinska misija bila je misija američke vojske na čelu sa dr.Edvardom M. Rajanom; u oktobru 1914. američko-češka medicinska misija u Djevdjeliji na čelu sa dr.Djurom Gučom, poreklom Slovakom, a tu misiju je finansirao potomak jedne od najstarijih američkih porodica Džon Vipl Frotingem; početkom marta 1915.godine dolazi engleska medicinska misija sa dr.Viljemom Hanterom, u kojoj su bili i dr.Stamers epidemiolog, dr.Viljem Topli i još 22 lekara, sa ciljem da se utiče na preventivno delovanje protiv haranja tifusa u Srbiji – što je uradjeno efikasno i uspešno; u 1915.godini su širom Srbije radila previjališta gde je oko 600 lekara i sestara stranaca, i dobrovoljnih bolničarki uglavnom iz Škotske. Nemoguće je ovde pomenuti svako ime, ali pomenimo neke: Mejbl Danlop Grujić (USA), Emili Lujza Simonds (USA), Flora Sends (Great Britany, GB), Lejla Mjuriel Pedžet (GB), T.G.Metland (GB), Hauard Bari (GB), Flora Skot (GB), Elsi Inglis (GB), Agnes Benet (Australija), Elinor Solto (GB), Edit Holvej (GB), Džejms Beri (GB), Mej Dikinson Beri (GB), Elizabet Ros (GB), Lujza Džordan (GB), Margaret Nil Frejzer (GB), Agnes Augusta Majnšul (GB), Mejbl Dijermer (GB), Lorna Feris (GB), Alisa Hačison (GB)... Lekarka Elizabet Ros je, na primer, umrla na svoj 37.rodjendan, 14.februara 1915.godine u Kragujevcu. Negovala je bolesne od tifusa dok i sama nije spala s nogu i umrla od ove bolesti. Bila je poreklom iz Škotske. Žrtvovala je sve za Srbe! Osim medicinskog osoblja i ljudi iz humanitarnih misija, u Srbiji je bilo i britanskih oficira koji su časno i hrabro obavljali svoj zadatak. Jedan od njih je bio i Ernest Trubridž, britanski pomorski oficir, koji je zbog neke zbrke napravljene u višoj komandi, izgubio jednu bitku protiv nemačkih brodova u Sredozemlju, te po kazni biva poslat u Srbiju, u vojnu misiju. Trubridž i njegovi ljudi (50 oficira, mornara i vojnika) junački su branili Beograd 1915.godine u jesen. Iz jedne memoarske knjige našeg M.J.Stojimirovića, “Siluete starog Beograda” dajemo piščevo vidjenje tih dogadjaja: “...U Knez Mihailovoj ulici mnoge radnje otvorene, na trotoarima dosta prolaznika, a svet koristi trenutno primirje da posvršava svoje 423

poslove. Odjednom dva pucnja, fijuka, dve eksplozije, a zatim brza artiljerijska paljba... i za minut nigde nikoga na ulici... Sve je postalo brisani prostor. Na Knez Mihailovu padala je kiša od olova iz austrijskih šrapnela, ali je engleski admiral Trubridž šetao onako krupan i sed baš tom ulicom, sav paradan, izbrijana okrugla lica, naslanjajući se na neki štap bez drške i zadržavajući se pred izlozima da gleda šta je u njima, kao da nad njim i oko njega nije ništa pucalo...” Trbridž je sa svojim ljudima delio sudbinu srpske vojske, povlačeći se preko Ćuprije, Kruševca i Raške ka Kosovu. Krenuo je preko Albanije i za šest dana je sa svojim ljudima prepešačio albanske gudure. Srpskim vojnicima sa kojima je dolazio u dodir, ostalo je sećanje na čoveka koji je običnog redova voleo i brinuo se za njega, kao za nekog rodjenog. Nismo ovde mogli da navodimo sve muškarce i žene anglosaksonskog porekla koji su podneli ogromne žrtve da bi lečili i spasavali srpske ranjenike i bolesnike. Dosta od njih u toj borbi su dali i svoj život. Zato NIKADA nećemo pristati da psihopatologiju anlosaksonskih političara izjednačimo sa narodima kojima oni pripadaju! Amerikance i Engleze kao narod poštujemo i cenimo, a znamo da iz tih naroda ima mnogo ljudi koji bi opet pritekli Srbima u pomoć, ako bi se otvorila potreba za tim. Medjutim... Poput našeg naroda koji ludački razmatra opcije samougušenja (Evropska unija) ili samouništenja (klerofašizam i šovinizam), i za to vreme maestralno gubi vreme na potpuno nevažne stvari – isto tako i američki i engleski narodi ludački razmatraju opcije samoobmane (masonerija i racionalizam) i samouništenja (imperijalističke namere). Iz ovakvih razmatranja “niču” pokvareni političari kao pečurke posle kiše – kod svih naroda! Ali, da se vratimo dogadjajima Velikog rata. Još dok se srpska vojska povlačila prema jugu, sa namerom da se izvuče kroz vardarsku dolinu, Bugari su odlučili da se umešaju i presekli su taj put, primoravajući Srbe da idu kroz albanske gudure. Zašto su “saveznici” odustali od iskrcavanja u Solunu i otvaranja balkanskog fronta - to najbolje oni znaju i to ide njima na savest. Nikola Pašić, već tada shvata, poput Draže Mihajlovića kasnije u Drugom svetskom ratu, da savezništvo sa Britanijom često ima veću cenu nego otvoreno neprijateljstvo. Razočaran, preti da će srpska vojska položiti oružje i kapitulirati. Na ovo, u Engleskoj kreće ponovo medijska kampanja protiv Srba! Srpski nesrećnici, polugoli, gladni i bolesni, stižu na obale 424

Jadranskog mora u nadi da je tu SPAS. Čeka ih još jedno razočarenje. "Saveznici" ne mogu da se dogovore šta će sa oronulim ostacima srpske vojske i civila. Italija pokazuje čak u jednom momentu i otvoreno neprijateljstvo! U engleskim novinama pojavljuju se tekstovi koji govore da je "srpska vojska uništena" i da ti bedni ostaci na obali Jadrana "samo mogu da unesu zarazne boleštine" među saveznike. Zaključak se sam nameće: "Ostavite ih da poumiru kao bolesni psi!" Zanimljivo je da isti stav imala i nemačka Vrhovna komanda koja izdaje saopštenje: "Pošto srpska vojska više ne postoji, već postoje samo njeni bedni ostaci koji su se razbegli u divlje albanske i crnogorske planine, gde će bez hrane po ovoj zimi naći svoju smrt, to su prekinute dalje operacije i neće se više davati izveštaji sa balkanskog ratišta." Nikola Pašić šalje 18. januara 1915. godine molbu ruskom caru za pomoć! Francuzi, sa jedne strane pritisnuti Nemačkom, a sa druge strane "savezništvom" sa Britanijom, malo šta u prvi mah rade po ovom pitanju. Međutim, ubrzo baš oni pristaju da prebace Srbe svojim brodovima. A onda sledi još jedan šok: GRČKA VLADA ZABRANJUJE ULAZAK SRPSKE VOJSKE NA NJENU TERITORIJU! Razlog, ne biste verovali, opet Englezi! Manipulišući grčkim kraljem Konstantinom, ostrašćenim anglofilom, BRITANCI POKUŠAVAJU DA SPREČE EVAKUACIJU SRBA SA ALBANSKE OBALE. I tada, ruski car Nikolaj kratko poručuje Britaniji i Francuskoj: „ILI EVAKUACIJA SRBA - ILI RUSIJA POTPISUJE SEPARATNI MIR SA NEMAČKOM!“ Nevoljno, uskraćujući zlobno brodove svoje brojne i moćne mornarice, Englezi popuštaju. Francuska je brzo svojim brodovima, i ne pitajući više Grke, krenula sa prevozom onoga što je od Srba ostalo. Ubrzo se masovno uključuju i Italijani sa svojom mornaricom. I tako, Srbi stigoše u Grčku, na ona čuvena ostrva Vido i Krf, gde su i tu, a i dok tu nisu stigli, tokom plovidbe - ostavljali svoje kosti. Na ostrvo Krf je stiglo 135.000 srpskih vojnika, a u Bizertu nešto oko 12.000. Poginulo je, umrlo i nestalo, samo u toku povlačenja kroz Albaniju, preko 240.000 ljudi! Oporavak srpske vojske tekao je sporo, a ona je kasnije uključena na prostor čuvenog Solunskog fronta gde je imala odlučujuću ulogu. Ako neko još ima dilemu oko toga ko je Srbiji i srpskom narodu prijatelj, a ko neprijatelj, neka se vrati i pročita prethodni tekst ponovo i ponovo, sve dok ne nauči. Tako ćemo izbeći glupavo rezonovanje i pitanje: „Šta je ikada Rusija učinila za Srbiju?“ i možemo mirne duše odgovoriti: Rusija je (tačnije ruski car Nikolaj II) u Prvom svetskom ratu spasila svojom politikom srpsku vojsku od potpune 425

propasti - u bukvalnom smislu! Delom možemo biti zahvalni i Francuskoj i Italiji, dok Engleskoj (tačnije engleskim političarima i aristokratiji) možemo da zahvalimo za veliki deo bede koju smo kao narod pretrpeli, zbog njihovog podmuklog, beskrupuloznog i manipulativnog karaktera!

*** Moramo pomenuti ovde još jedan veoma bolan momenat u srpskoj istoriji, a to je genocid austrougarskih trupa prilikom njihove "kaznene ekspedicije" početkom Prvog svetskog rata. O tim zločinima u današnje vreme se nerado govori, jer Srbija "trči" u svom slepilu u Evropsku Uniju, a tamo su nam već rekli "da moramo da promenimo svoju svest" u pravcu "ispravne" interpretacije istorijskih događaja i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, a posebno u zadnjim ratovima 90-tih godina XX veka. Pošto se kod svakog naroda nađe onih koji bi da budu "veći katolici od pape", pojavili su se na izvesnim internet portalima tekstovi takvih osoba, koji, poštujući onu direktivu iz Evropske unije o "ispravnom" viđenju istorije, tvrde da su Srbi "lažirali" dokaze o austrougarskim zverstvima. Kažu da su Srbi oblačili pobijene austrijske vojnike u srpsku nošnju, pa se onda slikali; kažu da sve to „nije autentično“ i da su uspeli "naivnog" Arčibalda Rajsa da "prevare" sa takvim dokazima. (Unapred se uzvinjavamo ako nekome od ovoga pozli.) Nešto smo, zabezeknuti takvim tvrdnjama, mislili: ko su onda silovane, pobijene i izmasakrirane osobe ženskog pola i deca, koji se pominju u Rajsovim izveštajima? Jer, ako su Srbi mrtve austrougarske vojnike prikazivali kao svoje žrtve, čiji su onda "vojnici" silovane i ubijene žene i pobijena deca? U Francuskoj i Holandiji prve vesti o austrougarskim zločinima čule su se 1915. godine od francuskog ratnog dopisnika Anri Barbija i holandskog hirurga Arijusa van Tinhovena, dobrovoljca u Crvenom krstu. Zatim od Arčibalda Rajsa, švajcarskog forenzičara, čiji izveštaji odolevaju proteklom vremenu i želji nekih krugova da se istorija prekraja po tekućim potrebama. O ovim gnusnim zlodelima može se i čitati u ratnim dnevnicima Svetislava Barjaktarevića, a i memoarima nekih drugih učesnika rata. Carsko-kraljevska zapovest za oficire austrougarske vojske, rečito govori sama za sebe: "...U postupanju sa srpskim stanovništvom svaka humanost i plemenitost srca besmislene su i čak štetne, jer bi takvi obziri, koji 426

ponekad mogu naći svoje mesto u ratovanju, u ovom slučaju doveli naše trupe u opasnost. Stoga izdajem naređenje da se u toku celog rata prema svakome postupa krajnje oštro, grubo i nepoverljivo..." Pred upad u Srbiju komadant Devetog korpusa Austrougarske armije, general Fülöpp naredjuje: „...Austrijska vojska vodiće rat u neprijateljskoj zemlji, čije je stanovništvo ispunjeno fanatičnom mržnjom prema Austrijancima i prema takvom stanovništvu nikakva humanost i blagost nisu ni najmanje umesni, nego štaviše štetni. Naredjujem da se za vreme ratnih operacija postupa prema svima sa najvećom strogošću, najvećom oštrinom i najvećim nepoverenjem. Neuniformisani, ali naoružani ljudi iz Srbije, bilo da se nadju u grupama ili pojedinačno, imaju se bezuslovno na licu mesta pobiti. Ko u ovim slučajevima bude imao milosti, taj će najstrožije biti kažnjen. Pri zauzimanju mesta odmah uzimati taoce – popove, učitelje, ugledne posednike. Pri polasku povesti ih sa sobom do poslednjih kuća i bezuslovno ih pobiti ako samo i jedan metak iz mesta bude ispaljen na trupe. Čim se trupe zadrže u mestu, stanovništvo se ima odmah skupiti, narediti prikupljanje sveg oružja i objaviti da će se izvršiti pretres i tom prilikom svaka kuća razrušiti u kojoj se nadje oružje, a da će, ako stanovništvo iste ne bude uhvaćeno, biti obešeni najugledniji meštani koji su, prema okolnostima, u mogućnosti da daju obaveštenje o odsutnim pa očevidno to ne učine. Ovo se mora izvršiti! Svuda se oružje mora predati i preduzeti temeljan pretres kuća. Narediti da više od tri čoveka na ulici u grupama ne bude; da nastupanjem mraka nijedan stanovnik ne sme kuću napustiti. Oficiri i vojnici motriće strogo na svakog meštanina i uvek se ophoditi sa najvećom strogošću i čvrstinom. Svaki pokušaj nudjenja lojalnosti, obećanja i tome slično ima se grubo odbiti. Tome ne poklanjati vere, pa ni onda kada bi to iskreno izgledalo. U svakom stanovniku koji se nadje izvan naseljenog mesta, a naročito u šumi, ne gledati ništa drugo do člana bande. Ove ljude odmah ubijati, ako ma po čemu izgledaju sumnjivi...“ I austrougarski vojnici su ovo naredjenje sprovodili u delo – ubijali su, vešali, nabadali na bajonete, žive ljude spaljivali, i sve to i prema odraslima, muškim i ženskim, kao i prema deci i starima! Sa teritorije Hrvatske, u sastav austrougarske vojske, ulazio je 13. zagrebački korpus. Njegova elitna jedinica bila je 42. domobranska divizija, koja je izvršila neviđene zločine nad Srbima. Zbog toga je dobila nadimak "vražja" divizija. U njoj je, po svoj prilici, ratovao i Josip Broz, nama kasnije poznat i kao Tito (mada je moguće da to i nije taj čovek). Njeni zločini su bili "širokog" spektra: streljanje, 427

vešanje, klanje, batinanje kundacima, uskraćivanje vode i hrane zarobljenicima, zatrpavanje kamenjem, sahranjivanje živih ljudi, spaljivanje živih ljudi, dranje kože sa raznih delova tela; žene i devojke silovane su pred svojim ukućanima, ponekad i više desetina vojnika na jednu ženu ili devojku; mnoge su silovane u pravoslavnim crkvama iza oltara; mnogima su siledžije sekli lica bajonetima ili odsecali dojke; ljudska tela su komadana sabljama i drugim sredstvima; vađena je utroba ljudima; na kolac su nabijani i starci i deca; deca su ubijana često na kućnom pragu, pogotovo novorođenčad... Evo jednog izveštaja Arčibalda Rajsa: "Streljano 345 muškaraca i 64 žene; nožem ubijeno 113 muškaraca i 27 žena; obešeno 7 muškaraca i 6 žena; izmasakrirano ili smrtno pretučeno 8 muškaraca i 20 žena; živo spaljeno 35 muškaraca i 96 žena; izvađena utroba kod 2 muškarca i 4 žene; odsečeni nosevi kod 28 muškaraca i 6 žena; odsečene uši kod 31 muškarca i 7 žena; iskopane oči kod 30 muškaraca i 38 žena; isečeni polni organi kod 3 muškarca i 3 žene; isečena koža na kaiševe kod 15 muškaraca i 3 žene; odsečene dojke kod 2 žene; isečeno na komade 17 muškaraca i16 žena." Možda se nekome ovaj deo pričinjava suviše statistički, kratak i nestvaran. Poslušajte onda ovaj Rajsov izveštaj: “...Približavamo se Šapcu i već se vidi visoki crkveni zvonik koji se izdvaja beo na plavom nebu. Svakog trenutka konstatujemo da su ovuda prošle trupe Franca Josifa po zapaljenim kućama i plastovima sena. Rovovi su ostali netaknuti... Tu je Jovanovac sa kućom u kojoj su “kulturtregeri” iskasapili 40 srpskih zarobljenika i ranjenika. Najzad ulaz u Šabac obeležen je potpuno izgorelim kasarnama. Što najviše pada čoveku u oči kad dolazi u ovu varoš, to su razvaljena vrata i prozori i gvozdeni zastori radnji, obijeni polugama ili sekirama. Sredina varoši je potpuno opustošena divljačkim bombardovanjem. Crkva nosi mnogobrojne rane; okružno načelstvo i pošta isprobijani su rupama. Požar je uništio mnoge kuće; od drugih nije ostalo ništa više do nekoliko nakrivljenih zidova koji se lelujaju. Po ulicama leže mnogobrojne kase, obijene od Austrijanaca. Parčad od granata i zrna od šrapnela prekrivaju zemlju. Neki stanovnici koji su ostali ili koji su se vratili, povukli su se u krajnje delove varoši, ali i tamo su padali topovski meci i razarali skromne kućice. Šabac je bio bogata varoš, vesela trgovačka i čista – danas je to hrpa ruševina! A bombardovanje se produžava. Za vreme celog moga boravka, danju i noću, granate su padale kao kiša. Ipak, bombardovanje je bilo samo jedan deo pustošnog rata ovih famoznih vojnika “kulture”. Oni su još i opljačkali celu varoš. Možete ući u bilo 428

koju kuću, bogatu ili siromašnu: svuda je isti prizor – sve je opustošeno i opljačkano. Ono što se nije moglo odneti, pocepano je, polomljeno ili na neki drugi način učinjeno neupotrebljivim. Tako su dušeci rasporeni, ogledala razbijena, stolice, stolovi i ormani razlupani sekirama. Po radnjama roba je razbacana po zemlji, čak zagadjena ljudskim izmetom, šeširi su probijeni, slike ... razabacane. Obijeno je više od hiljadu kasa. U vladičanskom dvoru, u načelstvu, po bankama, arhive su opustošene, a dokumenti i knjige pocepani. Odnesena je sva srebrnarija, nakit i bogata garderoba... Bilans “rada” Austro-Madjara (do 25.septembra 1914.) ovaj je: u Šapcu je razoreno ili ozbiljno oštećeno 2.500 kuća; oko 2.500 osoba izgubile su sve bombardovanjem i pljačkom; 1.500 gradjanskih osoba poginulo je ili bilo odvedeno od neprijatelja; 537 porodica je nestalo. U posavsko-tamnavskom srezu: 3 osobe ubijene; 6 zapaljenih kuća; 10 porodica u bedi (samo u jednom selu). U mačvanskom srezu: 457 kuća razorenih; 357 osoba ubijenih; 371 osoba odvedena, od kojih je mnogo ubijenih usput. U azbukovačkom srezu: 182 osobe ubijene; 228 zapaljenih kuća; 42 osobe odvedene. U jadarskom srezu: 741 kuća razorena; 1738 porodica u bedi i mnogo iskasapljenih osoba. Za radjevski srez nemoguće je dobiti podatke; jedan veliki deo ovog sreza još je u neprijateljskim rukama. Uostalom, tako je delom za jadarski i azbukovački srez. Što se tiče varoši Šapca, zverstva koja su izvršili austro-ugarski vojnici bila su nečuvena. Tako su vojnici Franca Josifa kupili sve žene i devojke: oko 2.000. Jedan deo njih je bio zatvoren pet dana u hotelu “Evropa”; ženama nije davano ništa drugo sem malo hleba i vode. Prva noć je prošla bez incidenata. Druge noći kaplari i narednici vodili su žene u jednu zasebnu sobu i pitali ih: “Gde su vaši muževi? Gde su položaji? Gde su trupe?” Kad su žene odgovarale da ne znaju, tukli su ih kundacima. Narednih noći vojnici su ulazili u salu gde je spavalo ženskinje i odvodili su devojke. Jedan od vojnika uzimao ih je za noge, a drugi za glavu. Ako su vikale, zapušili bi im usta maramom. Šta su radili sa ovim devojkama? ...Lipolist je jedno od onih mačvanskih sela koja izgledaju da nikad nemaju kraja, jer je svaka kuća okružena velikim voćnjakom ogradjenim rdjavo otesanim daskama, i jer su sve kuće na rubu jednog, kadgod dva puta. To je pre rata bilo bogato selo, kao što su sva sela u Mačvi, glavnoj žitnici Srbije. Ali sada, kako je sve tužno! Austro-Madjari su tuda prošli. Eno kuće Marinkovića, išarana kuršumima. Seljaci i seljanke sklonili su se u ovu kuću, mali jaču od ostalih. Švabe su pucale na njih kroz prozor, kao na zečeve; 5 ubijenih i 5 ranjenih! Druge od ovih životinja ušle su kod Marte Stojković, čiji je muž na frontu. Opljačkali su celu kuću i ubili, iz 429

pušaka, njenog 12-godišnjeg dečka Veselina, pa njegov leš prikovali za vrata gde je ostao 2 dana. Sama majka je ranjena u kuk i nogu bajonetom. U mnogim voćnjacima vidim male humke u koje je poboden krst i bačeno nekoliko cvetova. To su grobovi austrougarskih žrtava, za koje Austro-Madjari nisu dozvolili da se sahrane na groblju. Ovi varvari su čak zatrpali nekoliko mučenika u jarak pored puta... ...Na ulazu u selo Petkovicu čeka nas kmet Pantelija Marić. U njegovoj opštini pobijeno je 56 osoba, 3 su ranjene, a 26 je odveo neprijatelj. Žrtve su naročito starci i sasvim mladi dečaci. Opština, kao i škola, izgorele su. Neprijateljski vojnici su nosili sa sobom male lonce čijom su sadržinom prskali kuće i palili ih šibicom. Odmah je sve bilo u plamenu... Podjimo sa ovog mesta očajanja. Jutrošnja gusta magla digla se i mi prolazimo ravnicom koja izgleda kao lepa jesenja slika, na kojoj se ne vidi nijedan seljak da obradjuje plodnu zemlju iako se top jutros ne čuje. Evo Ribara, koje je samo jedna duga ulica sa kućama sa obe strane puta i sa voćnjacima koji se duže u beskraj. Svuda pustoš: 30 zapaljenih kuća i 200 ambara. 58 osoba je pobijeno, a tričetiri ranjeno bajonetima ili iz pušaka. Naš cilj za ovaj dan bio je Prnjavor, mesto gde divljaštvo ordija Franca Josifa nije više poznavalo granica. Naša kola, kupana lepim jesenskim suncem koje produžava da sija pored svega tog što se čovečanstvo guši u pokolju, dovode nas za kratko vreme u ovo veliko bogato selo koje je brojalo 2.400 stanovnika. Bilans onoga što su učinili Austro-Madjari u ovom selu, više je nego strašan. Sudite po ovome: 109 osoba je odvedeno u Lešnicu i ubijeno u ovom mestu. 199 stanovnika je iskasapljeno ili spaljeno, 37 odvedeno u Bosnu i od tada niko od njih nije dao glasa o sebi. 179 porodica ostalo je bez imanja koja su izgorela. Austrijanci su došli 30.jula i odmah okupili sve ljude u selu. Ako bi našli vojnu objavu kod nekog stanovnika ili da neko ima jedan puščani metak, odmah bi ga streljali. Oni koji su bili u poljima i nisu došli na poziv Švaba, bili su puškarani. 26 ljudi poginulo je na ovaj način. Invalidi iz dva prošla rata koji su pokazali svoja uverenja, isto tako su pobijeni. Četvrtog avgusta, po povratku sa Cera, Austro-Madjari su bili napadnuti od srpske konjice koja im je otela tri topa. Posle povlačenja naših, neprijatelj je onda sve masakrirao. Imao je spisak članova Narodne odbrane i sve ih je streljao. U školi je bilo zatvoreno 17 starih osoba i one su bile žive spaljene. Vlada Praisavljević ima kuću pored crkve gde je Crkvena Mala. On je primio u svoju kuću jednog teško ranjenog srpskog konjanika. Kad su došle Švabe, Praisavljević je pobegao misleći da će oni poštedeti njegovog 430

ranjenika. Kad se vratio našao je ovog siromaška vezanog i karbonizovanog u krevetu, ispod koga su divljaci naložili vatru. U kući Mirka Žikića bilo je 8 ranjenika. Od njih su zverovi spalili četvoricu, a ostale pobili. Starci, žene i deca, njih oko 100, bili su izvedeni pred kuću Milana Milutinovića, pobijeni najpre na razne načine i onda bačeni u kuću u plamenu. U ovom zlosrećnom Prnjavoru, ne vidi se ništa drugo sem izgorelih kuća i zajedničkih grobova gde počivaju izobličeni ostaci svih ovih ljudi, staraca, žena i dece, žrtava bestijalnog besa “kulturtregera”. Nemoguće je provesti noć u Prnjavoru. Treba da podjemo u Čokešinu... I tu je neprijateljska soldateska pobila 32 osobe. Isti slučaj je i u Ivan Selu, kuda smo pošli posle toga. Tuda su prišli četnici vojvode Vuka i savetovali stanovništvu da beži, ali seljaku je tako teško da se otrgne od svoje zemlje, i na kraju krajeva, austro-ugarski vojnik je takodje ljudsko biće i kao takvo ne može učiniti zla bez razloga jednom drugom bezopasnom i mirnom biću. Mnogi su dakle ostali. Oni su se kasnije pokajali zbog svog poverenja. Austro-ugarski “kulturtregeri” ostavili su u ovom selu samo grobove, zapaljene kuće i silovane žene. Lešnica! I tu su se zbili grozni prizori za koje pošten čovek jedva može da veruje da su istiniti. 109 stanovnika iz Prnjavora bilo je streljano, 11 u Lešnici pobijeno, a 5 u Jadarskoj Lešnici obešeno. Kuće su bile zapaljene, a selo opljačkano. Pored stanice je velika zajednička raka od 20 metara dužine, 3 metra širine i 2 metra dubine. U ovoj raci je pokopano 109 prnjavorskih mučenika. Jovan Maletić, starac od 60 godina koji je prisustvovao sa 40 drugih stanovnika iz Lešnice kao talac ovom pokolju, priča nam o njemu: - Kad su Švabe dovele 109 prnjavorskih stanovnika, njihovi vojnici su već bili iskopali grob. Povezali su ih zajedno užadima i okružili grupu bodljikavom žicom. Onda su vojnici stali na železnički nasip, na nekih 15 metara od žrtava i opalili jedan plotun. Cela grupa se skotrljala u raku, a drugi vojnici su je zatrpavali zemljom, ne tražeći da provere da li su svi mrtvi ili ih ima samo ranjenih. Izvesno je da mnogi nisu bili smrtno pogodjeni, neki možda nimalo, ali njih su drugi povukli sa sobom u grob. Oni su živi sahranjeni! Za vreme ovog streljanja dovedena je jedan druga grupa zarobljenika, medju kojima je bilo mnogo žena, i kada su oni drugi bili streljani, dželati su primorali ovaj jadni svet da viče: „Živeo car Franc Josif!“ Evo Loznice gde nema više nikoga sem jednog policijskog komesara, koji ima junačko srce, i jednog kmeta koji neće da napusti svoju varoš. I dvadesetak vojnika koji nalaze da je večno bombardovanje potpuno dosadno. Bože moj, koliko je oštećena ova 431

varošica! Svakog dana, vojnici njegovog bečkog Veličanstva, pošto su je opljačkali od vrha do dna prilikom svog prolaska, bombarduju otvorenu varošicu naročito sa fugasnim granatama koje svuda izazivaju požar. I tu su „Vandali“ pobili nevine stanovnike i odveli 160 talaca. Pod uslovom da im se dade 30.000 kruna, oni su obećali da ne uzimaju taoce, ali kada im je novac bio u džepu, oni su ipak pokupili taoce za čiju sudbinu se ne zna. Sve vreme što šetam opustošenim ulicama, svakih deset minuta pada po jedna granata u varoš. Brezjak, gde je neprijatelj počinio nedela koja se ne dadu opisati, nije daleko od Gnjile. Koristim se dakle prilikom da tamo podjem. Brezjačku opštinu sačinjavaju sela Slatina, Gornje i Donje Nedeljice. 54 stanovnika su pobijena na najraznovrsniji način. Ipak, većini su prosuta creva širokim pionirskim bajonetima. Kao i na drugim mestima leševi su bili unakaženi. Naravno, sve je bilo opljačkano i ono što se nije moglo poneti, bilo je uništeno... Jarebice su sedište Treće armije. Tu se još čuje top sa Gučeva. To je jedno malo selo koje je nekada živelo u blagostanju. Danas je to selo opljačkano do dna duše, a 23 stanovnika bila su ubijena i 10 njih je nestalo. 17 stanovnika iz Jarebica bilo je streljano u Krivajici. Sva sela u okolini oplakuju svoje pokojnike, poubijane od strane austrougarske soldateske. Tako u Zavlaci ima 20 ubijenih i 7 nestalih. U Likodri pobijeno je 57 ljudi...“ Poručnik Dragiša Stojanović, komandir druge čete prvog bataljona 13.pešadijskog puka, u svom izveštaju od 9/22.avgusta 1914.godine piše: „...7. i 8.avgusta kao komandir istaknutih stražarskih mesta obišao sam selo Culjković i okolinu. U jednoj jaruzi video sam, natrpane jedne preko drugih, unakažene bajonetima i izbušene zrnima, 25 dečaka od 12 do 16 godina, i dva starca preko 60 godina. Ispitujući jednu kuću našao sam dve mrtve žene. Njihovi leševi su bili izrešetani zrnima. U drugoj kući je ležala stara žena ubijena sa svojom kćerkom. Pored ugašenog ognjišta beše jedan starac, sav u krvavim ranama od bajoneta. Umirući i trzajući se reče mi: „Ja ne znam kako sam još živ. Od pre tri dana ja sam ovde, gledajući moju ženu i moje dete mrtve, čija tela leže pred vratima. Pošto su nas nagrdili, isekoše nas bajonetima i potom su, kukavice, pobegli. I samo ja preživeh, gledam ovu baru od krvi, njihove krvi, koja se širi iza mene, ne mogući učiniti ni jedan korak da bi se udaljio.“ U jednom dvorištu našao sam mališana od četiri godine koga su tamo bacili pošto su ga ubili. Njegovo telo beše iskidano od pasa. Pored njega ležaše gola mlada žena, izmedju čijih nogu beše 432

metnuto njeno zaklano odojče. Malo dalje beše ispružena po zemlji jedna starica. U samoj kući, na metalnom krevetu, ležaše poslednjim bolovima zgrčeno telo vrlo lepe devojke, čija košulja beše sva krvava. Na patosu starija žena, takodje ubijena, izdahnula pod gomilom ćilima. Izvan sela nadjoh dva starca ubijena pred vratima jedne male kućice. Prema ovoj ležale su dve mrtve devojke. Seljaci mi pričahu da su Austrijanci poveli u svoj logor sve stanovnike oba pola i decu, i da su im naredili da viču: „Živela dobra austrijska vojska! Živeo car Franc Josif!“ Svi oni koji su odbili, bili su na mestu puškarani. Rečeno mi je, takodje, da su ubijali seljake za jedan ili dva dinara. U jednoj kući nadjoh staricu i njenih šest kćeri. Četiri od njih, kao i mati, behu ubijene, jedna ranjena, a poslednja je uspela da pobegne. Ja sam se susreo sa ovim dvema preživelima, a za vreme celog dana ranjene žene i deca su dolazili i tražili lekarsku pomoć...“ Pukovnik Djura Djokić, komadant 20.pešadijskog puka I poziva, u izveštaju od 13/26.avgusta 1914.godine svedoči: „...Na jednoj livadi, u blizini potoka na levoj obali reke Jadra, neposredno ispod mehane u Krivaji (Krivajici) video sam... grupe dece, devojaka, žena i ljudi (svega 15), ležali su mrtvi, vezani jedni za druge preko ruku. Većina je bila ubijena bajonetima...“ Anri Barbi, dopisnik pariskog „Žurnala“, izveštavajući o zločinima austrugarskih trupa u pocerskim selima, kaže: „...Prinudjen sam da žigošem strahovita varvarstva austrougarskih trupa. Da nisam svojim očima gledao njihova nedela i da nisam fotografisao njihove žrtve, ne bih verovao u zločine... Za sada su njihovi ranjenici smešteni zajedno sa Srbima po srpskim bolnicama, neguju ih isto kao i Srbe... ...Na ulasku u selo Maove jedan starac leži premlaćen. Još deset mladih stanovnika ubijeno je, 12 domova je u plamenu... U selu Grušiću zaklano je 20 seljaka, mnogima su od njih oči iskopane. Juče sam slušao jednu seljanku iz Dobrića. Ona je držala u naručju čedo od pet meseci... Jedan austrijski vojnik, razbivši kundakom prozorsko okno, ispalio je na nju pušku iz neposredne blizine. Metak je slomio desnu šaku majci, prošao kroz odojče i pri izlasku probušio jadnici levu ruku... Fotografisao sam jednu devojčicu od šest godina, koja je umrla od rana nanetih joj bajonetom, i jednu lepu devojku iz Gornje Vranjene kojoj je mali trbuh proboden bajonetom...“ I „Ratni presbiro“ 20.avgusta donosi izveštaj: „...U selu Gornja Badanja (ispod Iverka) zaklani su ispod grla: Petar Tošić, oko 60 godina; Simeon Petrović, oko 55 godina; Ignjat 433

Petrović, 55 godina; Cvetko Vasić, 53 godine; Pantelija Vasić, 55 godina; Vasilije Vasić, 50 godina; Marjan Lakić, 55 godina; Dimitrije Lakić, 30 godina, ranjenik; Pero Lakić, 30 godina; Čeda S. Milošević, 16 godina; Vidoje S. Petrović, 15 godina; Cvetko Ž. Ivanović, 19 godina. Na Iver planini 4 seljaka vezali, oči im iskopali i maramama povezali. U najvećim mukama oni su dočekali našu vojsku. Iz Jarebica, 4 devojke najlepše u selu, privezali za plast sena pa zapalili. Od Zavlake do Tršića, 12 devojaka je silovano. Iz Loznice je oko 30 gradjana odvedeno u ropstvo. U jarebičkoj crkvi, koja je spolja sva izrešetana kuršumima, Austrijanci su ručali za časnom trpezom i uveli su konje... Ikone su proboli bajonetom. Bunare su oko crkve zatrovali...“ U Rajsovim izveštajima pominje se i upotreba "dum-dum" rasprskavajuće municije i namerno i besomučno gađanje civilnih ciljeva artiljerijskim sredstvima. O pljačkanju već ne treba ni govoriti, jer su austrougarski vojnici nosili sve što se moglo odneti, često ostavljajući meštane da skapaju od gladi. Još jednom, primer iz šabačkog kraja više je nego upečatljiv. Kada je posle teških borbi srpska vojska ušla u grad, zatekli su pravo čudo: svi izlozi, svi prozori, sve što se moglo razbiti, bilo je razbijeno. Ni ciganska kovačnica nije bila poštedjena: klešta su bila polomljena, nakovnji izvrnuti, a mehovi isečeni; so je izmešana sa biberom, jestivo ulje sa petrolejom, klinci svuda rasuti, posuđe polupano, nameštaj polomljen i izbušen. U bližoj okolini nije se mogla u kućama naći ni jedna cela polica ili kutija – sve je bilo uništeno! Berbernice, kafane, pekare –sve je poharano i uništeno... Svaka čast Austrijo! Slika i prilika bečke “kulture“! A tu “kulturu” nam danas skoro silom nameće Aleksandar Vučić i njegova kamarila, zajedno sa demokratskim “žutaćima” i ostalim domaćim propalicama – besomučno ponavaljajući kako “Evropa nema alternativu”. Pošto je vojska Austrougarske monarhije bila sastavljena od više naroda koji su u njen sastav ulazili, u izvršavanju zločina učestvovali su svi - Austrijanci, Mađari, Hrvati, Česi... Takođe, u tim gnusnim poduhvatima, isticali su se i muslimani iz Bosne. No, među svim tim zločincima, ubedljivo su "prvi među prvima" bili hrvatski vojnici, naročito oni u "vražjoj" diviziji. Još jedan momenat veoma iznenađuje, a to je nizak stepen svesti kod Srba iz Austrougarske (Lika, Krbava, ...) po pitanju nacionalnog osećanja. Jedan dobar deo njih je pokazao vrlo ograničena shvatanja po pitanju jedinstva svih Srba, imajući samo nekakav lokalni patriotizam u okviru austrougarske carevine. Očigledno da su godine 434

austrijske indoktrinacije od ovih pripadnika našeg naroda napravili dobre sluge koji su "Srbijance" gledali kao - strance. Kakve su to "evropske vrednosti", u koje se danas mnogi zakljinju, pokazivali su austrougarski vojnici i oficiri i u odnosu prema svojim ranjenim saborcima. Tako je Anri Barbi napisao: "...u kafani u Boljkovcu, zatečeno je 30 ranjenih austrougarskih vojnika, sa pet oficira, a nijedan nije bio previjen. Na vratima druge kafane kredom je nacrtan krst i napisano na lošem srpskom jeziku: LEČITE IH KAKO MI LEČIMO VAŠE!..." Pošto je politika Austrougarske u ratu sa Srbijom bila "uništiti i istrebiti", a "human" odnos prema srpskim ranjenicima se nije smeo pokazivati, čak i da je neko hteo - ovaj slučaj u Boljkocu jasno govori o tome šta su bili tadašnji vrednosni sistemi Austrougarske carevine. Nije bio redak slučaj da su austrougarski ranjenici i vojnici molili Srbe da ih što pre ubiju i da ih ne muče klanjem, jer su skoro svi odreda Srbe smatrali "koljačima". Umesto noža kog su očekivali, dobijali su često previjanje rana i hranu, a njihov začuđeni pogled često je kod Srba izazivao, u svoj sopstvenoj muci, smešne komentare. Naravno, stvari ne treba idealizovati, pa treba pomenuti i razne slučajeve osvete Srba nad zarobljenim austrougarskim vojnicima, često počinjene u nastupu gneva po saznanju o stradanju članova porodice ili drugih dragih osoba. Međutim, u odnosu na celokupna ratna zbivanja, ovo su redji slučajevi. Kada je svet saznao za genocid u Srbiji, ogromna većina zemalja bila je užasnuta, duboko osuđujući ponašanje Austrougarske u ratu. U Rusiji se spontano počinju javljati dobrovoljci, većinom od austrougarskih državljana slovenskog porekla. Međutim, ništa više od ovoga se nije desilo! Posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca - radi mira sve je GURNUTO U ZABORAV! Više od 2.000 bivših austrougarskih oficira Hrvata, Muslimana, Slovenaca - jednostavno je dobilo OPROŠTAJ od kralja Aleksandra Karađorđevića! Većina je čak primljena u jugoslovensku vojsku, a deljena su i unapređenja!? Dr.Marko Natlačen, koji je 27.jula 1914. godine objavio u slovenačkom listu "Slovenec" pesmu "SRBE NA VRBE" - u Kraljevini Jugoslaviji je postavljen za bana Dravske banovine!? Kasnije je, u Drugom svetskom ratu, čuveni ustaški zločinac iz Jasenovca, Mile Budak, "oživeo" ponovo slogan "Srbe na vrbe". Tugomir Alaupović je postavljen za MINISTRA VERA, a 1914. godine je poručivao hrvatskim pukovima na polasku u rat, da "SATRU SVE ŠTO JE SRPSKO"!? Da se vremena nisu mnogo promenila, vidi se po tome da se ista "pesma" svira i danas iz Slovenije, Hrvatske, Bosne... - "Srbe na 435

vrbe". Jedino što Austrougarske više nema, ali duh te politike nikada nije zapravo nestao. Srbi su i danas za mnoge političare u Evropi i Americi "koljači, zlikovci i krvoloci". Pogledajmo samo neke od izjava poznatijih političara novijeg doba: "Neka se Srbi podave u vlastitom smradu!", Helmut Kol 1998. godine, bivši nemački kancelar. "Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista!", Žak Širak 1995. godine, bivši predsednik Francuske. "Srbi su zločinački dupeglavci!" Ričard Holbruk 1995. godine, američki diplomata. "Zaustavite Srbe. Odmah. ZAUVEK!", Margaret Tačer 1994. godine, bivša britanska premijerka. Moglo bi se ovako još, ali je i ovo dovoljno da vidimo sa kim mi zapravo imamo posla i dan-danas. A mi smo baš zapeli u Evropsku uniju, među naše " osvedočene prijatelje". U tu istu uniju u kojoj danas, u 20 njenih članica, Crveni krst deli više namirnica i obroka, nego što je to radio 1945. godine, posle Drugog svetskog rata. Tako će Eberhard Lauder, direktor Evropskog Crvenog krsta, skoro negde izjaviti: "...Ljudima koji pripadaju srednjoj klasi i domaćinstvima u kojima su jedan ili dva člana ostali bez posla, neophodna je naša pomoć.Samo u Španiji tri miliona ljudi dobija pomoć u hrani..." Martin Šulc, predsednik Evropskog parlamenta je skoro izjavio da se Evropska unija zbog "manjka demokratije pretvorila u Frankeštajnovo čudovište". Ekonomska kriza koju su NAMERNO IZAZVALI neki prebogati i moćni lobiji, većinom nepoznati i skriveni od očiju javnosti, u Srbiji je postala izgovor za svu nesposobnost u politici i ekonomiji. A tamo - u Evropskoj uniji, tobože, "biće nam bolje". U to nas ubeđuju svim silama upravo ideološki naslednici onih koji su stvarali Kraljevinu SHS i favorizovali osvedočene mrzitelje srpskog naroda i kulture.

*** "...No, da se vratimo „inteligenciji" sejačici razdora kada treba sjedinjavati. Ta inteligencija bi, da je to prava inteligencija, morala da bude na čelu onih čiji je zadatak da obnove zemlju posle godina iskušenja, trebalo bi da ona skladno uređuje saradnju sa vašom braćom nakon što su oslobođena zahvaljujući vašim ratnim žrtvama 436

i da usmeri zemlju na put napretka, što bi bilo lako sa tako bistrim narodom i bogatom zemljom kakva je vaša. Njeno je bilo i da bdi kako se vaši običaji i dobre osobine, što je činilo vašu snagu, ne bi izgubili. Šta je ona, međutim, stvarno učinila? Uništila je i srozala sve ono dobro što ste imali. Baš zahvaljujući njoj sve ređe se nailazi na onaj jednostavni, a ipak veoma uzvišen duh koji je omogućio vašem narodu da ostane netaknut uprkos vekovnom ugnjetavanju. Inteligencija vam je delovala poput buđi. Zarazila je sve što je s njom došlo u dodir. Ta trulež već zahvata i selo. Vaše kršne seljanke već znaju za šminkanje i svilene čarape. Pripazite dok ne bude prekasno! Umesto da deluje pozitivno, vaša inteligencija je delovala negativno. Umesto da gradi, ona je razgrađivala. Ona je žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi, zemlja vam je izgubljena. Počistite kuću, pometite sve ohole i štetne marionete. Nemojte da vas zasene ljudi koji u suštini nemaju nikakvu vrednost, ali čiji je loš primer neizmerno opasan po duhovno zdravlje vašeg naroda. Ne klanjajte se više novcu do zemlje. Novac ne donosi ni sreću ni ugled. Može se on pošteno zaraditi i, ako ga vlasnik koristi da bi činio dobra dela oko sebe, poštujte takvog čoveka zbog njegovog rada i zbog načina na koji on koristi stečeno bogatstvo. To je dobar primer mladima. Novac, međutim, može da bude i nečasno stečen i, nažalost, to je danas veoma čest slučaj. Budite gordi pred tim nečasno stečenim bogatstvom. Nemojte praviti nagodbe s njim tako što ćete laskati njegovom vlasniku. Ne pružajte ruku milioneru koji je stekao milione mešanjem peska sa brašnom namenjenim vašim vojnicima koji su se borili za otadžbinu. I nemojte misliti da tako vaše odbijanje neće biti delotvorno. Uješće to tog čoveka više nego što mislite, a to će biti dobar primer mladima i oni će uvideti da se beleg koji ostavlja nečasno stečeni novac ne može izbrisati sa ruke nepoštena čoveka. A sada da popričamo o vašim političarima, od kojih su mnogi iz redova inteligencije i na koje se, prema tome, odnosi sve što sam upravo rekao. Vaša srednjovekovna istorija i junaštvo stvarali su od vas ratnički narod sve dok ste bili slobodni. Hajduci su u doba robovanja nastavili tu tradiciju. Zatim dolazi oslobađanje pod 437

Karađorđem, i borba do konačnog oslobođenja. Kada je to postigao, vaš narod je, toliko naviknut na borbu, ako ne bi imao sporova sa spoljnim svetom, pokušavao da unutar zemlje zadovolji tu borbenost. Za to je našao načina u politici i odao joj se dušom i telom. Međutim, po starom običaju ratnika da se bore za vrhovnog vođu, unutrašnja politika je za vas bila strančevanje, to jest vezivanje za sudbinu neke ličnosti, vođe ili grupe. Sve dok su vas spoljni neprijatelji ostavljali na miru, svoje borbene potrebe ste zadovoljavali svađama političkih stranaka. Čim bi se neprijatelj pojavio na granici, zaboravili bi ste međubratske sporove i svi biste se suprotstavili spoljnoj opasnosti. Bili ste i ostali borci i eto zašto ste još i danas ogorčene političke pristalice koje se ne bore za ideje već za ličnosti, pristalice koje postaju rodoljubi tek u trenutku spoljne opasnosti. Setite se ratova od 1912. do 1913. i rata 1914. Kada je odjeknulo zvono za uzbunu, da li ste i dalje bili radikali, samostalci, liberali ili neki drugi partijaši? Ne, bili ste samo Srbi, i kao takvi ste veličanstveno izvršili svoju dužnost. Vaš narod je, dakle, veliki ljubitelj političkih ili, bolje rečeno, stranačkih svađa. Dok su stranačke vođe i njihovi štabovi još bili rodoljubi - a, sudeći po svemu onome što sam pročitao i čuo, u to vreme su zaista bili - zlo još nije bilo naročito veliko. Istina, to nije pogodovalo brzom i mirnom razvoju. Uostalom, posle dugotrajnog robovanja kakvo je bilo vaše, nije se moglo tražiti od naroda koji je tek povratio slobodu da bude mudar kao ljudi koji su dugo živeli u njoj. Uz to, vaša tek vaskrsla država je uzimala za primer političke sisteme već prilično deformisane čak i u zemljama veoma stare i kontinuirane kulture. Najzad, rodoljublje je kod stranačkih vođa bilo još dovoljno delotvorno i sprečavalo ih je da svesno rade protiv interesa zemlje. To se, međutim, malo-pomalo menja. Sa sve nadmoćnijim stupanjem na vlast inteligencije, pojavljuju se ljudi koji shvataju kakva se lična korist može izvući iz vaše sklonosti za stranačku politiku. Oni stvaraju zanimanje od iskorišćavanja vaše stranačke politike, pa sad imate profesionalne političare koji na tome zarađuju za život. Ma, šta govorim - oni zgrću bogatstvo. Ako ste pre rata i imali političara koji su, u svom već strančarenjem iskrivljenom duhovnom sklopu, imali u vidu samo ono što su smatrali dobrim za 438

zemlju, parlament vam je već bio preplavljen ljudima koji su tražili ličnu korist u tim političkim strastima. Trka za ministarskim položajima je počela! Vaša skupština već nije bila izraz narodne volje. Tako su, tokom požara 1914, koji će kasnije postati svetski, umesto da daju primer narodu kako se žrtvuje za otadžbinu, što im je bila dužnost, vaši mladi poslanici, kroz usta tipičnog poslanika - profitera Velizara Jankovića, rezervnog oficira, isposlovali da se hitno izglasa zakon kojim se poslanici oslobađaju od vršenja svoje dužnosti. Skupština vaše zemlje, jedne od najjunačkijih u tom velikom ratnom obračunu, stvarala je parlament jedinstven u svojoj vrsti među svim zemljama učesnicama u ratu - parlament zabušanata. Neki poslanici, njih vrlo malo, pobunili su se protiv onoga što su, s pravom, smatrali sramotom za Srbiju. Oni će se pridružiti onima koji su se borili. Ti rodoljubi su bili Aleksa Žujović i Dragović a nijedan nije pripadao inteligenciji..." Arčibald Rajs, "Čujte, Srbi!", 1928.g

XIV-a Kada smo već u prethodnom poglavlju intenzivno pominjali Arčibalda Rajsa, moramo ovde ispričati i jednu neveselu nakanu nekih “prolupalih” ljudi modernog vremena koji su, iako ispravno sagledavši monstruoznu politiku Velike Britanije pre i za vreme Prvog svetskog rata, počeli i Arčibalda Rajsa smatrati “britanskim agentom”!? O čemu se radi? Teza ide od toga da su Nemci pre Velikog rata, a naročito tokom njega, nepravedno optuživani za zločine koje nisu izvršili. To je donekle i tačno! Britanska podmukla ratna propaganda ovo je upotrebljavala nemilice. Ovo je naročito korišćeno kada su se jevrejski cionisti angažovali za račun Britanije u SAD-u, da bi javnost u toj državi okrenuli protiv Nemačke. Tada su naprosto izmišljani mnogi zločini koje su navodno počinili nemački vojnici na ratištima u 439

Evropi. Ali... Da li je to slučaj i sa Srbijom? Kao što smo već ranije pomenuli, austrougarske zločine u Srbiji 1914. i 1915.godine ne može ni Dunav oprati! Ali ni budalaštine o tome kako je Rajs “izmišljao” te zločine zarad britanskih interesa. Nije sporno da je Britaniji odgovaralo tada da se za te zločine sazna, ali izvlačiti odmah zaključke kako je zbog toga Rajs “britanski agent” – suviše je. Čak bismo pre mogli reći da su veći “britanski agenti” bili srpski kralj i neki ljudi iz srpske vlade! Napadi na Arčibalda Rajsa su u suštini pokušaj nekih današnjih snaga da se dodvore germanskoj sferi, u nadi da će Nemci “iščupati” Srbe iz ruku pokvarenog anglosaksonskog bankarsko-korporativnog lobija. Ovo je više nego naivan pokušaj, tim pre jer su i sami Nemci u kandžama istih monstruma, preko sopstvenih pokvarenih političara i bankara. Dalje, napadi na Rajsa su takodje i u funkciji nekih ultradesničarskih snaga u Srbiji, koje bi želele da Jevreje okrive za sva zla ovoga sveta, istovremeno rado pogledajući na nacističke oblike vladavine Adolfa Hitlera. U tom smislu, prilično je “nezgodno” kada se vidi šta su “viša rasa” i njene sluge radile po Srbiji tih prvih ratnih meseci, a što je Rajs objavio. Tako, na primer, imamo izveštaj u kome se kaže: “...U Pocerskom, Jadarskom i Mačvanskom srezu, i u sedam opština izvan njih, ubijeno je 1.300 civila. Medju ubijenima ima 994 muškarca i 306 žena... ubijeni iz puške, bajonetom, zaklani nožem, obešeni, masakrirani i na smrt prebijeni kundacima, rasporenog trbuha, živi spaljeni, vezani i opljačkani; odsečenih i slomljenih ruku ili nogu, odsečenog nosa ili ušiju, izvadjenih očiju, odsečenih polnih organa, kože isečene na trake ili sa otkinutim mesom, kamenovanih, silovanih žena odsečenih dojki, raskomadanih, odrubljene glave, dece bacane svinjama...” Naravno, nisu sve ove gnusobe primenjivane na svim žrtvama, već su ovde nabrojane gadosti prikazane zbirno, kao pokazatelj kako je sve vojska Austrougarske monarhije predstavljala “evropske 440

vrednosti i kulturu”. Na kraju, Arčibalda Rajsa bi da diskvalifikuju svi oni kojima je “srcu drago” kapitalističko uredjenje Kraljevine Jugoslavije, gde su siromašni radnici i bedni seljaci jedva sastavljali kraj sa krajem, i gde je postojala fantastično razgranata korupcija medju političkom i drugim elitama tog doba. Svedoci smo da su i danas radnici i seljaci u istim govnima, a novi “Pašići, Markovići, Stojadinovići i slični” bi da se zaboravljanjem ovih njihovih ideoloških i karakternih predaka o kojima je Rajs pisao, ozakoni u Srbiji današnja pljačka najširih slojeva stanovništva.

*** "...A kakvu su ulogu odigrali vaši zabušanti iz Skupštine za vreme rata? Da li su bar pokušali da ublaže nedostatak hrabrosti i rodoljublja obavljanjem nekog korisnog posla isključivo za dobro zemlje i zaborave privatne i prezira dostojne stranačke interese? Nisu! Što je rat duže trajao, to su oni ponovo zapadali u stranačke svađe. Najpre u Nišu, zatim na Krfu, priredili su svetu kukavnu predstavu otimanja političara o ministarske fotelje dok im je otadžbina krvarila iz svih vena i dok im vojnici herojski umiru na bojnom polju. Bio sam na Krfu marta 1918. i tri sedmice sam gledao kako vam se političari žestoko bore za vlast izazivajući ministarske krize jednu za drugom. Zgadio sam se i stideo se za, na bojnom polju, neukaljano srpsko ime. I ti čudnovati poslanici-zabušanti jedne ratničke i junačke nacije smatrali su da ostrvo Krf nije dovoljno udobno a možda i nedovoljno sigurno za tako značajne ljude poput njih. Kopali su i rukama i nogama da se Skupština sa Krfa premesti u Kan, gde bi, onako dobro plaćeni kao što su bili, mogli da vode još mnogo lepši život. Da, Skupština je bila potpuno beskorisna, bar posle povlačenja preko Albanije, kada je neprijatelj zauzeo celu Srbiju. Ako su, radi ugleda, želeli da je održe po svaku cenu, mesto joj nije bilo na Krfu, već u bombardovanom Bitolju. Nisam se ustručavao da to kažem vašim političarima na Krfu u martu 1918. „Pa, Bitolj je pod neprijateljskom vatrom i Skupština bi bila bombardovana", govorili su mi ti političari. „Pa, šta?", odgovorio sam im, „vojnici su vam tamo iako se grad bombarduje. Naravno, verovatno će biti gusto. Neki od vas će tamo 441

možda poginuti kao što ginu i vojnici. Nije to, međutim, veća nesreća od pogibije boraca. Naprotiv, život nekog nekorisnog poslanika danas je manje vredan od života najobičnijeg vojnika". Razumljivo, te im se reči, a bile su istinite, nisu mnogo svidele, baš kao što je ministar Velizar Janković bio neprijatno iznenađen kada sam mu rekao da je njemu, srpskom mladiću deset godina mlađem od mene, stranca, mesto u rovu, a ne u salonima hotela „Velika Britanija" na Krfu. Vaši političari - strančari izbegli su u Ženevu, Pariz, Nicu, London. Rat i nevolje vlastite zemlje ničemu ih nisu naučili. Nastavili su stranačke svađe u zemljama u kojima su našli utočište. Svojim domaćinima su tako kukavno prikazivali kako se braća međusobno razdiru. Istina je da političari nisu pridobili simpatije za srpski narod već vojnici i seljaci koji su radije ginuli nego povijali glavu pred napadačem. Kada sam se, posle povlačenja preko Albanije i pre pridruživanja vojci na Solunskom frontu, takoreći danonoćno borio za vas, i sam sam morao da trpim zbog njihovih spletki i kukavičluka. U stvari, mene, koji ništa nisam znao o vašim stranačkim borbama, pozvala je vlada sa početka rata da pomognem vašem narodu, vlada kojom je predsedavao Pašić. To je bilo dovoljno političarima zabušantima iz stranaka suprotstavljenih Pašiću da me proglase „radikalom", čovekom koga treba tući i najpodmuklijim oružjem. Oni su to činili, pa su smislili i takvu grozotu da me potkažu saveznicima kao špijuna koji radi za centralne sile, i to mene koji sam sve žrtvovao za vaš narod! Srećom, saveznici su bili sigurni u mene. Dali su mi taj sramni dokument da ga čuvam u arhivi kao dokaz ljudske zlobe i nezahvalnosti. Bilo mi je teško, veoma teško kada sam uvideo da su ljudi iz naroda kojem sam sve žrtvovao sposobni za takav zločin, ali mi nije ni padalo na pamet da zbog toga okrivim ceo narod. Progutao sam tu gorku pilulu, prećutao sam i ipak nastavio da se žrtvujem za vas, jer ste vi braća mojih veličanstvenih drugova sa fronta. Sada znate šta me je u toku celog života najviše zabolelo, a isto tako znate da su mi tu bol naneli vaši stranački političari. Upravo su vaši stranački političari, ne bih rekao smislili, već prekomerno iskoristili i čuveni slučaj oko „Crne ruke" na Solunskom frontu. Ta afera nije bila tako ozbiljna, jer ja danas više ne verujem u onaj navodni atentat na princa regenta Aleksandra. Danas sam ubeđen da su svaki delić tog atentata izmislili vaši političari. Slučaj se morao razrešiti između navodnih zaverenika i vojnih rukovodioca. U to vreme sam predložio vašem vođi, tada princu regentu, da pozove okrivljene i da im održi sledeći govor: „Pripadali ste tajnom udruženju koje se bavilo politikom i koje je 442

htelo da nametne svoje stavove narodu. Vi znate da je to protivno zakonu i da se vi, vojnici, ne smete baviti politikom. Morali biste da budete kažnjeni, ali smo u strašnim borbama. Pored toga, znam da vi volite otadžbinu. U ovom tragičnom trenutku po našu zemlju, ja neću da sami osuđujemo pripadnike vojske na kojoj počiva sva naša nada. Želimo da zaboravimo vašu grešku, ali vi idete na prvu liniju, hrabro se borite za ovu zemlju koja vam oprašta, a ako treba, žrtvujte se za nju." Princ Aleksandar je bio voljan da tako postupi, ali su ga političari ubedili da su ugrožene sve slobode srpskog naroda i da treba prepustiti „pravdi", njihovoj „pravdi", da slobodno deluje. Plan im je bio tako dobro izveden da sam i ja u jednom trenutku poverovao da zemlji preti velika opasnost od „zaverenika". Kasnije sam, međutim, uvideo da je „Crna ruka" bila samo rodoljubiva reakcija protiv diktature političkih stranaka i da su se one branile vrlo sumnjivim sredstvima. U Ženevi su čoveka koji je bio, možda, najnesebičniji i najiskreniji prijatelj saveznicima potkazali kao špijuna, u Solunu su naložili da se osude hrabri oficiri ratnici zbog zavere protiv bezbednosti države i protiv vladarevog života. To su postupci vaših stranačkih političara! Treba li vas podsećati da se ti političari-strančari nisu zadovoljavali time što će skloniti sebe, već su iskoristili svoj uticaj da sklone svu svoju porodicu i prijatelje?..."

Arčibald Rajs, "Čujte, Srbi!", 1928.g

443

“...Spoznao sam krajnju bedu, šta znači biti gladan, smrzavati se i sve što iz to sledi. To nije ništa ili gotovo ništa, čovek se navikne i uz malo volje na kraju se tome smeje. Ali ono što je strašno u bedi, to je ometanje u radu, u razvijanju duhovnih sposobnosti. U Parizu naročito, kao u velikim gradovima, trka za novcem vam oduzima tri četvrtine vašeg vremena, polovinu energije. Istine je da vam, nasuprot tome, patnja podstiče genijalnost. Ne treba je medjutim previše, inače vas ubija...” Pol Gogen, slikar Pitanje: Zašto nećete da vama upravljaju francuski zakoni? (reč je o pobuni na Vetrovitim ostrvima, na Tahitiju, jer tamošnji domoroci nisu hteli da priznaju francusku imperijalnu aneksiju) Odgovor domoroca: Zato što mi nismo prodati, zatim što smo veoma zadovoljni svojom sadašnjom upravom, zakonima saglasnim sa našom prirodom i sa našim tlom. Čim se vi negde nastanite, sve je vaše: zemlja i žene koje napuštate posle dve godine sa detetom o kome briga više nemate. Svuda su činovnici, žandarmi koje treba podmićivati poklonima pod pretnjom nebrojenih zlostavaljanja. I treba za najmanje kretanje neophodno za našu trgovinu, da izgubimo više dana da bismo dobili nerazumljivo parče papira; nebrojene formalnosti. I kako sve to mnogo košta, opteretiće nas nametima sa kojima domorodac neće moći da izadje na kraj. Znamo mi odavno vaše laži, lepa obećanja; globe i zatvor čim pevamo i pijemo, sve zato da bi nam se usadile takozvane vrline, koje vi ne upražnjavate. Ko se ne seća crnog sluge od gospodara Papijona, koji je silom ulazio noću u kuće da bi silovao devojke? Nemoguće je bilo preduzeti nešto protiv njega, jer je sluga guvernera! Mi volimo da se pokoravamo jednom poglavici, ali ne svim činovnicima. Pitanje: Ali sada, ako se ne pokorite milom, top će vas opametiti. Čemu se nadate? Odgovor domoroca: Ničemu. Znamo da će, ako se predamo, glavne poglavice otići u tamnicu u Numeu, pa pošto je za Maora smrt daleko od svog tla sramota, više volimo da umremo ovde. A onda, reći ću vam nešto što sve pojednostavljuje: dok god budemo jedni pored drugih, vi Francuzi i mi Maori, biće nemira, a mi ne želimo nemir. Treba nas dakle sve pobiti, onda ćete se sami svadjati, a to vam neće biti teško sa vašim topovima i puškama. Sva naša odbrana je samo svakodnevno bekstvo u planine. Pol Gogen sa Tahitija, u pismu Šarlu Morisu 444

XV Prvi svetski rat je detaljno opisan u istorijskoj literaturi, hronološki precizno se znaju sva kretanja i rasporedi sukobljenih strana tokom sukoba. Međutim, zamisli, namere i strateški planovi - to je nešto drugo. Ono što je sasvim jasno je to, da je nafta u toku rata bila u središtu vojnih planova. Tako je Nemačka brzo upala u Rumuniju, gde su se ranije nalazila engleska, holandska, francuska i domaća postrojenja za preradu i proizvodnju nafte. U toku rata ovi izvori nafte bili su jedini sigurni dotok goriva za Nemce. Britanci su, koristeći ratnu situaciju, odmah želeli da dopru do ruskih nalazišta nafte u Bakuu, te su u okviru savezničkih operacija namislili da zauzmu Istanbul, tj. da poraze Tursku. Ovo se u današnjim tekstovima o Galipoljskoj bici prikazuje kao "želja Saveznika da omoguće snabdevanje Rusije kroz Dardanele", ili "potreba za izvozom ruskog žita". U stvarnosti to je bila mnogo više potreba za ruskom naftom. Otpočela je kampanja bombardovanja turskih utvrđenja oko moreuza Dardaneli, ali bez mnogo uspeha. I tada Englezi dolaze na "genijalan" plan. Da jednostavno izvrše invaziju na Galipoljsko poluostrvo. Dovukli su većinom neredovnu vojsku iz Australije, Irske, Novog Zelanda i nešto regularnih trupa. Računali su na brojnost, a ne na kvalitet tih vojnika. Invazija je otpočela 25.aprila 1915. godine, a time i jedna od najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu. Strahovita klanica trajala je do 6.januara 1916. godine. Umesto 11 dana, koliko su Čerčil i "genijalci" u savezničkom štabu predvideli da će trajati, bitka je trajala nešto više od osam meseci, a završila se BRITANSKIM PORAZOM. Poginulo je preko 120.000 savezničkih vojnika, a preko 250.000 je ranjeno! Na turskoj strani, koju je predvodio Kemal Ataturk, poginulo je oko 260.000 vojnika, a o broju ranjenih... katastrofa. Kao da je i Britancima i Ataturku bilo stalo da straće što više ljudskih života. Šta zaključujemo iz ovoga? Britanija je zarad brzoplete želje za kontrolom naftnih izvora oko Kaspijskog jezera UNIŠTILA 120.000 LJUDI IZ AUSTRALIJE, NOVOG ZELANDA, IRSKE i SVOJIH LJUDI! Zaista važi ona izreka, aktuelna i danas, koja kaže da je "opasno biti protivnik SAD-u ili Engleskoj, a biti njihov saveznik – da je KOBNO!" Istina je da su to bile jedinice sastavljene od dobrovoljaca. Ali, da li je to značilo da je te ljude trebalo "straćiti" u nekakvom nepromišljenom pohodu, koji definitivno nije dobro ni planiran ni izveden. Ostaje nam samo da razmišljamo 445

šta bi se desilo da su te trupe iskorišćene za otvaranje Solunskog fronta na vreme. Da li bi Srbija izgubila toliko ljudi povlačeći se kroz albanske gudure, umesto da su savezničke snage stale srpskoj vojsci iza leđa kao pomoć. Pusti snovi... Nafta će se pokazati kasnije kao jedan od glavnih uzroka poraza Nemačke u velikom ratu. Kojom brzinom je svet prelazio na novo gorivo pokazuje i primer Francuske, koja 1914. imala samo stotinak kamiona i oko 130 aviona. Već 1918. godine Francuska ima na hiljade kamiona i vojnih letelica! 1917. godine francuske zalihe nafte su znatno smanjene. Francuski generali alarmiraju predsednika Klemansoa i ovaj piše pismo američkom predsedniku Vilsonu: "Prekid snabdevanja naftom prouzrokovaće trenutnu paralizu naših vojnih snaga i možda nas prisiliti na uslove mira kakvi ne bi odgovarali Saveznicima. Sigurnost je Saveznika neizvesna. Ako Saveznici ne žele da izgube rat, onda u trenutku velike nemačke ofanzive ne smeju dopustiti da Francuska ostane bez nafte koja je u budućim borbama potrebna kao krv." Rezultat: Rokfelerov "Standard Oil" obavlja snabdevanje Francuza naftom! U ključnom momentu, jer Nemcima polako ponestaje ovog goriva. Da je Nemačka imala nafte za ofanzivu 1918. godine - svet bi možda danas drugačije izgledao - bolje ili gore, to je ipak nemoguće reći. Dok su se vodile strahovite borbe na svim frontovima, Englezi su stalno razmišljali o nafti. Kako su, tokom zlatnog doba kolonijalizma, samo mozgali o dominaciji morima i pljačkanju svega na svetu što se opljačkati može, uz gomilanje zlata, tako su sada "sanjali" naftne izvore. Kada su 1917. godine boljševici preuzeli vlast u Rusiji, među dokumentacijom Ministarstva inostranih poslova, otkrili su jedan kompromitujući dokument o jednom tajnom sporazumu koji su potpisale Britanija, Francuska, Italija i carska Rusija. Odmah su ga objavili. To je čuveni Sajks-Pikoov sporazum, koji zapravo najviše kompromituje britansku politiku i iznosi u javnost svu perfidnost, podmuklost i prevrtljivost njenih nosilaca. Da bismo shvatili zašto ovo nije preterana ocena engleske politike, moramo poći još jednom na Bliski Istok pre izbijanja Velikog rata. Hašemitski emir Meke, šerif Husein ibn Ali, bio je čuvar svetih muslimanskih mesta, Meke i Medine. U to doba po arapskom svetu su se "šećkali" brojni strani obaveštajci, a najviše je bilo britanskih (zar treba sumnjati?) Jedan od njih, po imenu Tomas Edvard Lorens, naizgled arheolog, mnogo poznatiji kao "Lorens od Arabije", uspostavio je za račun Britanije odlične odnose sa Arapima. Pomenuti 446

šerif Husein dobija od Engleza 50.000 funti sterlinga u zlatu, 23.000 džakova pirinča i ječma, 150 džakova šećera i kafe i mnoge druge stvari. Svoje sinove Abdulaha i Fejsala šalje sa Englezima protiv Turske, u isto vreme razmišljajući o sebi kao o vođi svih Arapa. Englezi su Arapima obećali još jednu "sitnicu" - PUNI SUVERENITET i NEZAVISNOST po završetku rata! Sam "Lorens od Arabije" napisaće kasnije u memoarima: "...Reskirao sam prevaru zbog uverenja da je pomoć Arapa bila preko potrebna za našu JEFTINU i brzu pobedu na Istoku, i da je bolje da pogazimo svoju reč i pobedimo, nego da izgubimo...“ Ako je 100.000 arapskih života, poginulih u Prvom svetskom ratu, "jeftino" za T.E. Lorensa, onda ne treba da čudi ni njegova sledeća "mudrost": "...Opasnost koja nam preti od islama možemo da uklonimo tako što ćemo njegovu osnovu u korenu podeliti. Tada će postojati kalif u Arabiji i kalif u Turskoj, koji će se na verskoj osnovi boriti jedan protiv drugog, a islam će postati bezopasan, kao što je Sveta stolica bila bezopasna kada su pape bile u Avinjonu..." Ovo je, zapravo, prava suština engleske politike - "zavadi, pa vladaj". Nisu oni otkrili ništa novo, ali način na koji su ovu ideju primenjivali, a koju primenjuju i danas - prosto izaziva divljenje. Sajks-Pikoov sporazum, usaglašen tajno sa "saveznicima" 1916. godine, Englezima je trebalo da omogući pomeranje velikog broja svojih vojnika sa evropskih bojišta prema Bliskom Istoku. Pošto je to, naravno, Francuskoj prilično otežavalo borbu sa Nemcima, Britanija je ovim sporazumom Francuskoj dala zonu uticaja u područjima današnje Sirije i Libana, gradove Alep, Hamu, Homs, Damask, Mosul. Tu se pominje i "nezavisnost od Turske" nekih Arapa koja će biti POD FRANCUSKIM PROTEKTORATOM. Ideju "nezavisnosti pod protektoratom" mogao je valjda da smisli samo neki engleski političar. Za sebe Englezi ostavljaju područja današnjeg Jordana, Iraka i Kuvajta, sa Basrom i Bagdadom. Luke Haifa i Akra idu opet Englezima, a u sporazumu se precizira da Englezi imaju pravo da izgrade železnicu od Haife do Bagdada, KROZ FRANCUSKU ZONU, a tom železnicom MOGU PREVOZITI i VOJNE TRUPE! Lepše nije moglo biti: sva područja najbogatija naftom biće povezana engleskom železnicom, a britanska vojska moći će tom istom prugom da "šparta" kroz francusku zonu - tako da će francuska zona biti "šuplja" kao onaj švajcarski sir sa rupicama... Italija je ovim tajnim sporazumom dobila zonu Anadolije i Dodekanska ostrva, a carska Rusija područja osmanlijske Jermenije i Kurdistana. I šta je vidljivi rezultat ovih dogovora "u mraku"? 447

Britanija pomera 1.400.000 svojih vojnika sa evropskog na istočno bojište, u javnosti to pravdajući željom da pomogne Rusiji da saveznike snabdeva žitom kroz Dardanele. Iako ovo na prvi pogled ima realnog smisla, pravi i glavni uzrok ovih manevara su naftna polja na Bliskom Istoku. Tako Francuzi ostaju sa njihovom odbrambenom linijom da se kolju sa Nemcima, a Englezi pravac izvori "crnog zlata"! Francuska je na zapadnom frontu izgubila blizu 1.500.000 ljudi, a oko 2.500.000 ih je ranjeno! Kada se uzme da je od oko 20 miliona postradalih u toku Prvog svetskog rata, Britanija imala oko 700.000 mrtvih i oko 2,5 miliona ranjenih, za ceo rat - koliko god ružno i neljudski bilo brojati "ko je više ginuo" - ovo se neminovno nameće gledajući statistiku. Srba je nestalo skoro 1.200.000, što u ratnim dejstvima, što od bolesti, gladi i drugih nedaća. Sada zamislite situaciju u jednoj maloj Srbiji, gde je od 1914. Do 1918. godine preko 50% muškaraca JEDNOSTAVNO NESTALO! Kako bi Ujedinjeno britansko kraljevstvo danas izgledalo da je, kojom nesrećom, moralo da ostane bez pola muške populacije u toku Velikog rata? Posle svega ovoga, Srbija je zaista morala "debelo" da se razmisli ko su joj "saveznici", a ko "neprijatelji". Ali,...izgleda da ni tada, a ni danas TO NIJE ZNALA, NITI UMELA DA ODREDI! U tome je sadržan i veliki deo sadašnjih problema koje, kao država, imamo. Rekli bismo, u tome je i dobar deo srpske tragedije. No, vratimo se Srednjem Istoku... Na kraju rata Englezi su držali oko MILION svojih vojnika na Srednjem Istoku. Sve njihove priče i obećanja data Arapima, IZNEVERENI SU! Tu nije pomagala ni englesko-francuska deklaracija od 7. novembra 1918. godine, samo četiri dana pre završetka rata sa Nemačkom. U njoj se, kao i obično u takvim situacijama, truća o tome kako se Engleska i Francuska bore za "oslobođenje" arapskih stanovnika od Otomanske imperije i za uspostavljanje vlasti "po volji naroda". To danas i mi slušamo, kad god SAD-u, Engleskoj i ostalim "velikim igračima" zatreba nešto iz neke zemlje - ruda, nafta... šta god. Po potpisivanju mira, Britanija "velikodušno" nudi Francuskoj da, za račun Francuske, PREUZME VRHOVNU VOJNU UPRAVU i NAD NJENIM ZONAMA, A TO ZNAČI - NAD CELIM PODRUČJEM SREDNJEG ISTOKA! Francuska, svesna da zbog ratne iscrpljenosti ne može ništa da uradi, pristaje! Vrlo brzo potom, britanski premijer Lojd Džordž, francuskom premijeru Klemansou, sugeriše neke "korekcije" u granicama na Srednjem Istoku... Francuskoj su data obećanja (koja je uvek relativno lako dati, posebno ako ste britanski političar) po pitanju njenog snabdevanja naftom i zone uticaja. Očigledno se 448

spremalo nešto "krupno" u pozadini. A to je bilo FORMIRANJE JEVREJSKE DRŽAVE na Bliskom istoku! No, pre nego se detaljno pozabavimo time, kako je nastajao današnji Izrael, moramo se još jednom osvrnuti na odnose Srba i "saveznika" u toku Velikog rata. Reč je o Solunskom frontu. Videli smo da su, iz pohlepe za naftom, Britanci brzopleto "žrtvovali" desetine hiljada svojih "imperijalnih" stanovnika Australijanaca, Novozelanđana i Iraca - u Galipoljskoj bici. Stalno radeći na opstrukciji ideje Solunskog fronta, čak i kada je postalo sasvim jasno svima oko njih da je ova ideja ponajbolja, na kraju su svojim ponašanjem doveli francuske generale do toga da su ovi počeli otvoreno da protestvuju! Na neke naznake Engleza da neće pokretati ofanzivu na Solunskom frontu, Francuska je otvoreno zapretila izlaskom iz rata. To Englezima nije nikako odgovaralo, pogotovo što su se SAD predomišljale oko "tajminga" za učešće u ratu, pa su pristali na francuske zahteve. Ipak, na njihov poznat zloban način, povlače neke svoje elitne trupe iz Grčke, a umesto njih dovlače Indijce(!?) da se bore na balkanskom frontu. Ovi ljudi iz Indije nisu nikako (prvenstveno zbog klimatskih uslova) bili spremni za surove uslove Balkana. Daleko da je ovo sve od britanskih sabotaža Solunskog fronta. Ljudima je tada najviše smetala ona čuvena britanska arogancija i pokvarenost, upakovana u zmijsku uglađenost. Da se razumemo, ovde ne mislimo nikako na običan narod. Engleski narod je nešto drugo i trpi i on svoju aristokratiju i "pridošli" bogati belosvetski mutljag. Tako, kada je ruski car Nikolaj poslao Srbima u pomoć jednu rusku brigadu - Englezi su prosto poludeli! Neverovatnim, samo njima poznatim spletkarenjem, uspeli su da tu brigadu "oteraju" na krajnji istok Grčke, verovatno da bi bila što dalje od Srba. Bilo je to skoro smešno! Kada je srpska vlada, koja je iskreno govoreći bila anglofilski orijentisana, zatražila od Engleza zajam od 800.000 funti kako bi se obnovilo naoružanje, oprema i sanitetski materijal, ovi su rekli da tu neće biti problema AKO se Srbija odrekne teritorija u istočnoj Makedoniji za račun Bugarske! Neverovatna stvar! Od svog saveznika tražite da se odrekne teritorije u korist neprijateljske države sa kojom trenutno vodite rat!? Srpska vlada ovo odbija, a Englezi odbijaju zahtev za zajmom. Ako do sada ovo nije bilo dovoljno, valjda je sada sasvim jasno da 449

su srpski nacionalni interesi, I ONDA I DANAS, za engleske političare nešto kao - lanjski sneg! Jedini koji je u srpskom vođstvu bio otvoreno protiv anglofilske politike, bio je general Živojin Mišić. Bio je takođe i kasnije žestoko protiv, da se "oslobađaju braća preko Drine" i da se pravi Jugoslavija. Zato su ga i penzionisali, čim se ukazala prilika. Jer Aleksandar Karađorđević i Nikola Pašić, iz samo njima poznatih razloga, smatrali su Engleze srpskim prijateljima. Zato danas bedno i jeftino zvuče optužbe nekih ljudi srpskog porekla, da je general Živojin Mišić „bio mason koji je istrebio pola Srba". Vrh masonske organizacije jeste zaslužan što je stradanje Srba bilo takvih razmera, a ko je sve bio (i kakav je bio) mason na balkanskim prostorima, i u kojoj organizaciji masona, detaljno ćemo nešto kasnije obraditi. Ovde moramo pomenuti još neke "momente" oko Solunskog fronta. Malo je poznato da su Englezi tražili da se srpska vojska rasporedi u nekoliko divizija i da se, svaka za sebe, pošalje na Zapadni front. Pakleno, nema šta! Po savezničkom odbijanju ovoga, skoro da nije bilo moguće ništa sprovesti u pripremama za ofanzivu na Solunskom frontu, a da to britanski generali ne zakoče. I tako... Dok je Prvi svetski rat trajao, VAŽNOST NAFTE je u vojnoj strategiji izbijala sve više u prvi plan. Svi segmenti ratovanja počeli su jako da zavise od ovog goriva. I ovo nije shvaćeno u toku samog rata, već prilično ranije. Jer kako drugačije objasniti neverovatne obrte u britanskoj politici, gde su Englezi menjali "prijatelje" i "neprijatelje" bukvalno preko noći! Osim cilja da slomi svog najvećeg konkurenta koji joj je počeo smetati u pljačkanju svetskih bogatstava - Nemačku - Velika Britanija je još pre izbijanja Prvog svetskog rata intenzivno radila na tome da ovlada sa što više izvora nafte. Pri tome se nisu birala sredstva, niti su moralna načela imala ikakav uticaj na politiku. Poštovala se jedino sila i bogatstvo, uz politiku "svršenog čina". Današnja situacija u svetu neverovatno podseća na onu u prvim decenijama XX veka. Politika sile i tzv. "uvažavanja realnosti" je glavno sredstvo današnjih američkih, engleskih, nemačkih i političara ostalih velikih sila. Ljudi su danas toliko zaglupljeni bavljenjem nebitnim stvarima, da se uopšte ne pitaju ko je proizveo tu "realnost" u kojoj žive i sa kakvim ciljem. Poput goveda koja čekaju pred klanicom da na njih dođe red, tako stojimo i mi mirno u redu kreirane nam "realnosti" i 450

igramo se sa mobilnim telefonima i društvenim mrežama. Dok se lagano pomičemo u redu, možemo da gledamo i “Parove” i "Farmu", čisto da nam ne bude dosadno. A oko našeg reda, koji čeka da bude pretvoren u bogatstvo onih koji su već inače strahovito bogati, poput lešinara kruže političari, ubeđujući nas da moramo prihvatiti "realnost" i brinući se da slučajno neko ne odustane i pobegne. Nadaju se "mrvicama sa trpeze gospodara". Oni što su ginuli u Prvom svetskom ratu su bar neprijatelja mogli da prepoznaju. Danas je to skoro nemoguće. Jer od ovoliko "prijatelja" - nama neprijatelji uopšte nisu potrebni!

*** "...Čim se rat završio, vaši političari su pojurili da ponovo prigrabe vlast i upravljanje poslovima. Ni na pamet im nije palo da bi prve redove trebalo prepustiti onima koji su se žrtvovali za otadžbinu. Naprotiv, svim mogućim sredstvima su nastojali da sa značajnih položaja uklone sve veterane. Ovi su, pak, još bili previše umorni od nadčovečanskih napora koje su uložili, pa su im to dopustili. Elem, političari više nisu znali ni za kakve granice svojih sebičnih ambicija. Bio je to ples ministarskih portfelja, koji su donosili bogatstvo onima koji bi ih se dočepali. Najbolji način da brzo postaneš bogat jeste da postaneš ministar! Od rata do danas (1928.), video sam najmanje pedesetak ministara i, s retkim izuzecima, svi ti ministri su se obogatili. Kao što sam već rekao, svojevremeno se pričalo kako je bugarski kralj Ferdinand, da bi ga pridobio, jednog značajnog političara postavio za ministra na šest meseci, što je pomenutom političaru bilo dovoljno da kupi lepu vilu u jednoj od najlepših sofijskih ulica. Kod vas je, međutim, dragi moji srpski prijatelji, sada još gore. Pogledajte kakvo je pravo kraljevsko imanje vaš ministar Ninčić stekao. Pogledajte mu kuće u gradu! Zar zaista verujete da je sve to plaćeno štednjom od imetka koji je Ninčić imao pre rata i od ministarske plate? A basnoslovno bogatstvo Stojadinovića, bivšeg ministra finansija, sina čestitog čoveka bez ikakvog bogatstva? A Boža Maksimović, pre rata samo sitni siromašni nameštenik koji je bez završenih studija? Da li je onu lepu kuću vrednu nekoliko miliona i onaj nakit i druge beskorisne stvarčice koje je njegova žena 451

nakupovala u Parizu platio svojim novcem kad tog novca nije ni bilo? Pašić, kome je bavljenje politikom već bilo mnogo donelo, posle rata je postao jedan od najbogatijih ljudi u Kraljevini. Ne, ti političari su iskoristili svoj položaj da bi se lično obogatili, ponekad i nimalo poštenim sredstvima. Time su pokazali da je njima politika samo sredstvo za brzo sticanje velikog novca. Ne koriste, međutim, samo političari-ministri politiku da bi se obogatili, već i obični političari-poslanici slede njihov primer. Među njima besni najsramnija korupcija, a odatle je zahvatila funkcionere koji zavise od političara. Mogao bih navesti desetine meni poznatih slučajeva potkupljivanja poslanika, ministara i visokih funkcionera mitom čiji iznos prevazilazi milion. Često bi mi se to zgadilo i žalio sam vaš narod što mu je sudbina u takvim rukama. Ponekad bi se javno mnjenje ipak uznemirilo videvši neke slučajeve najočiglednije korupcije. Tada bi vaši političari strančari osnovali skupštinske anketne komisije, koje nikada nisu dale veliki rezultat zato što vukovi ne jedu jedni druge. Razne političke stranke su se silno međusobno vređale radi vlastite reklame, ali su se dobro čuvale da ne zabrazde duboko pošto su dobro znale da korupcija nije apanaža jedne stranke, nego svih. Vaši političari strančari su, dakle, mirno mogli i dalje da se bogate na račun pojedinaca i države. I grabili su obema rukama. Zar je čudno što je taj loš primer i nekažnjavanje podmićivača i podmićenih snažno delovao na službenike svih nivoa? Ja tako ne mislim i sada mi je sasvim prirodno što industrijalac ili trgovac koji želi da vagon sa njegovom robom krene, mora da da pozamašno mito šefu stanice, što parničar koji želi da ubrza postupak mora da podmaže pisara i što onaj koji misli da dobije pasoš za putovanje u inostranstvo, ili stranac koji bi da dobije boravišnu dozvolu, mora da uvuče nekoliko novčanica među dokumenta koja predaje policiji. Jasno je da to nimalo ne služi na čast vašoj zemlji, ali ti potčinjeni službenici samo slede primer koji dobijaju odozgo. I tim ljudima bi se moglo još mnogo lakše oprostiti nego vašim političarima i drugima. Opravdanje im je mala plata, jer vi vrlo slabo plaćate potčinjene službenike, čak i one više. Nasuprot tome, poslanici vam imaju veoma dobre plate, a često primaju i penzije kao „bivši ministri". Oni nemaju opravdanja. Tako su političari iskvarili zemlju. Svuda su mi vaši stariji ljudi pričali kako je u njihovo vreme poveriocu bila dovoljna samo reč onoga koji uzima novac u zajam i da čak nije tražio ni priznanicu, jer je znao da datu reč svi poštuju. Danas često ni najpropisnije izdata 452

priznanica nije dovoljna. Dužnik će ponekad pokušati da se izvuče i najnečasnijim sredstvima. Običaji profesionalnih političara prvo iskorenjuju vrline srpskog tla. A, na nesreću, političari su vam svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Ukaže li se neko mesto u vlasti bilo ono važno ili osrednje, svejedno, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze. Može on biti i najveći neznalica, najnečasniji čovek, ako je „štićenik" političara-strančara stranke na vlasti, pobediće i čoveka najkvalifikovanijeg i u stručnom i u moralnom pogledu. Kada se neki kandidat prijavi na konkurs za neko mesto u ministarstvu, ne pitaju ga: „Šta znaš? Šta si radio dosad? Šta si radio kada je otadžbina bila u opasnosti?" Nego, pitaju ga: „U kojoj si stranci? Koji poslanik te preporučuje?". Posledice ovakvog načina rada su pogubne za zemlju. Funkcioneri su vam, po pravilu, najgoreg kvaliteta. Često nisu ni sposobni da obavljaju posao koji se traži od mesta koje zauzimaju. Onaj koji me je zamenio na položaju koji sam ja stvorio i za koji se traži najozbiljnije znanje i iskustvo, bio je čovek sa samo dva ili tri razreda gimnazije i podoficirskom školom. Kao mlad učenik, pokušao je da pohađa trgovačku školu, ali je izbačen posle mesec dana zbog potpune nesposobnosti. Ni dan-danas on pojma nema ni o najosnovnijim stvarima. Vaši političari-strančari su se, ipak, usudili da postave tog čoveka na to veoma odgovorno mesto pošto je bio kum jednog tadašnjeg moćnika i pošto je u novčaniku imao članske karte dveju političkih stranaka: radikalne i demokratske. Kao što nije ni moglo biti drukčije, stalno je činio pravosudne greške, osuđivao nevine, a oslobađao krive..." Arčibald Rajs, "Čujte, Srbi!", 1928.g

453

“...Život čoveka je jako kratak, a ipak on ima vremena da uradi velike stvari, deliće zajedničkog dela...” Pol Gogen “...Otišao sam u Arl da bih se sreo sa Vinsentom van Gogom, posle upornog navaljivanja sa njegove strane. Želeo je, govorio je, da osnuje Atelje Juga, koji bih ja vodio. Taj siroti Holandjanin je bio tako vatren, tako zanesen. Čitanje ‘Tartarena Taraskoviča’ ga je, dakle, ubedilo da postoji neki čudesni jug, koji treba da se izrazi vatrenim bojama. I na njegovim platnima su izbijale boje, natapajući suncem poljske kućice, čitavu dolinu Kamarge. (...) U mojoj žutoj sobi, cvetovi sunca, purpurnih očiju, izdvajali su se od žute pozadine, kupali su noge u žutom ćupu, na žutom stolu. U jednom uglu slike potpis slikara: Vinsent. A žuto sunce koje probija kroz žute zavese moje sobe, preplavljuje zlatom sve to cvetanje, i ujutro, iz moje postelje kad se probudim, čini mi se da je sve to veoma dobro. O, da! On je voleo žuto, taj dobri Vinsent, taj slikar iz Holandije, voleo je sunčeve zrake što su mu grejali dušu, jer se gnušao magle. Potreba za toplinom. Kada smo nas dvojica bili sami, u Arlu, oba ludi, u neprestanom ratu za lepim bojama, ja sam obožavao crveno; gde pronaći savršeno rumenilo? On je svojom četkicom beležio najžuće na zidu, najednom ljubičasto: SVETAO JE MOJ DUH, JA SAM SVETI DUH! Pol Gogen o svom životu sa Vinsentom van Gogom

454

XVI "Dragi gospodine predsedniče, meni se sviđa sovjetski oblik vlasti, kao naprikladniji za ruski narod..." Ne, ovo nije napisao neki Rus! Ovo je početak pisma Viljema Lorensa Saundersa od 17.oktobra 1918. godine, predsednika "Ingersoll-Rand" korporacije, koji je u isto vreme bio i direktor "American International Corp" i zamenik direktora Njujorške banke za državne rezerve. Pismo je uputio predsedniku SAD- a, Vudro Vilsonu. Možda ste iznenađeni? Naša slika ideološko-političkog spektra ovim bi možda mogla biti uzdrmana. Do sada se potenciralo svuda u istorijsko-političkoj literaturi da su boljševici na LEVOM kraju, a finansijeri sa Vol Strita bliže DESNOM kraju političkog opsega. Logično bi onda bilo da nemaju ništa zajedničko, te da su oštro suprotstavljeni. Zvanična istorija se pobrinula da se sva dokumentacija i postupci aktera istorijskih događaja koji se ne uklapaju u ovu (poželjnu) sliku istorije - JEDNOSTAVNO GURNU POD TEPIH! Međutim, ako razmislimo o totalitarnim sistemima, kao što su bili FAŠISTIČKI (krajnja desnica) i KVAZIKOMUNISTIČKI (krajnja levica) – vidimo velike sličnosti. Zajedničko je to, na primer, da oba sistema "obožavaju" totalitarne političko-ekonomske sisteme. Takođe, oba sistema žele monopolističku kontrolu društva. Nekada je monopolistička kontrola nad industrijom bila san J.P. Morgana i Dž.D. Rokfelera. Shvatili su brzo da je najbolji način da to postignu bio - politički sistem! Tako su političari, pod njihovim patronatom, mnogo govorili o "javnom dobru" i "javnom interesu", a to se, vidimo, održalo i do naših dana. Vidimo da je slika, na kojoj su kapitalisti ogorčeni i nepomirljivi protivnici svih marksista i kvazikomunista - zapravo lažna slika! Prava slika bi bila ona, gde su ove dve grupe zagrljene i srećne, jer su uspele da veoma dugo vremena drže beslovesne mase u strašnim konfrontacijama, koje su mnoge ljude koštale i života. Srećne, jer su debelo profitirale obe ove elite na račun običnog čoveka i njegove porodice. A bogatstvo i moć su jedino važni, i kapitalističkoj i kvazikomunističkoj eliti. Tako posmatrano, vidimo da su se “komunizam” i socijalizam brzo po svom “rodjenju” u nekoj državi pretvarali u metode grupisanja i kontrolu moći, te nije nikakvo čudo bilo da su ekstremno bogati podržavali ovakva društvena uredjenja, koja su tada postajala 455

savršeno orudje za njihove nezajažljive ciljeve. U ovom smislu, u praksi se tako sprovodila već pominjana podmetačina masonerije oličena u radovima Marksa i Engelsa, gde je “komunizam” bio u stvari pokret ekonomske elite, a ne ugnjetenih narodnih masa. Od suštinskog komunizma ostalo je tako samo ime. Ako pogledamo kapitaliste, moraćemo napraviti bar jednu osnovnu razliku među njima. Oni koji se zalažu za monopolizam, poput Rokfelera, Morgana, Dipona i sličnih - stoje nasuprot kapitalista slobodnih preduzetnika, koji su zapravo ono što je donekle pozitivno u kapitalizmu. Monopolisti su žestoko suprotstavljeni slobodnom preduzetništvu. (Zato se danas, na primer u Srbiji, političari i ekonomisti “ubiše” laprdajući o “slobodnom preduzetništvu”, u nadi da će tako zamaskirati surovi monopolizam svojih gospodara.) Velika moć monopolističkih kapitalista prirodno je tražila da kontroliše, ne samo svoje bogatstvo, već i bogatstvo celog sveta. Kao takvima, monopolistima se morala dopasti mogućnost da u totalitarnoj levičarskoj državi imaju jednu vrstu robovskog tržišta, koje bi im sasvim odgovaralo u domenima njihovih poslova. Zato su odlučili da sebi priušte takve države (kao na primer SSSR), i dali su se na posao hraneći ambicije odgovarajućih političkih zaverenika žednih moći po celom svetu. Globalna diktatura, kao projektovana slika sveta, i jednima i drugima bila je cilj! Propratićemo jednog od aktera strašne revolucije u Rusiji 1917. godine - Lava Trockog, od momenta kada je 1916. godine proteran iz Francuske, najverovatnije zbog članaka koje je pisao za jedne novine na ruskom jeziku, a koje su se štampale u Parizu. U septembru 1916. godine, francuska policija je ispratila Trockog preko španske granice, a nekoliko dana kasnije policija u Madridu ga hapsi i zadržava. Dobija luksuznu ćeliju koja ne liči na zatvor. Nešto kasnije sprovode ga na palubu jednog španskog parobroda koji je bio u vlasništvu kompanije "Monserat". Ovim parobrodom Trocki i njegova porodica stižu u Njujork 13.januara 1917. godine. "Drugovi" Trockog takođe prelaze Atlantik, usput ostavljajući pečat u Meksiku, na njegovom državnom uređenju i pišući Ustav za meksičku revolucionarnu vladu 1917. godine. Prvo što bi se svako zapitao je to, od čega je živeo Trocki i njegova porodica u Njujorku? Sam Trocki je znao nemački i ruski jezik, engleski ne. Ali, u svojoj autobiografiji "Moj život" navodi: "...Moja jedina profesija u Njujorku je bila revolucionarni socijalista..." Bože, kako je to zanimljivo! I kako se lepo živi od toga što ste "revolucionarni socijalista"! Jer Trocki je živeo u prvoklasnom 456

apartmanu u Njujorku koga je plaćao tri meseca unapred, u stanu je imao (za ono vreme retkosti) frižider i telefon, a porodica je povremeno putovala sa limuzinom i šoferom!? Istina, pisao je povremeno članke za njujorški ruski socijalistički žurnal, jedan malotiražni list poput onog u Parizu. Može li se sve ono nabrojano od luksuznih aspekata života porodice Trocki, priuštiti samo od piskaranja članaka? Teško. Tokom 1916. i 1917. priznao je da je dobijao po 310 dolara, ali i to je delio sa nekim revolucionarima. Odakle mu onda novac? Kada se sve sabere i oduzme, ovaj čovek je od par stotina dolara uspeo da svojim prijateljima novčano pomaže, da plati apartman u Njujorku, da podmiruje porodične tekuće troškove i da "uštedi" čitavih 10.000 dolara koje su mu oduzele, aprila 1917. godine u Halifaksu, kanadske vlasti !!? O, da... Ima biografa Trockog koji govore da je on radio kao električar za neki filmski studio, pa kao ko zna šta još, da bi uštedeo novac. Ali bojimo se da su to sve potpuno prazne tvrdnje i da je ovaj čovek dobijao novac od nekog - za nešto. Kao što pomenusmo, kada je iz Njujorka krenuo za Petrograd 1917. godine, imao je uz sebe 10.000 dolara. Za ono doba, ovo je bilo čitavo bogatstvo! Overmanov komitet u SAD-u 1919. godine, istraživao je boljševičku propagandu i nemački novac u SAD-u, i tada se dotakao i porekla tih 10.000 dolara. Za račun Overmanovog komiteta, vašingtonski ataše u Čehoslovačkoj, pukovnik Urban, je malo istraživao ovaj "detaljčić" oko novca i evo njegovog svedočenja: "...Senator Overman: "Procenjeno je da je Trocki ovde dobio 10.000 dolara..." Pukovnik Urban: "Ne sećam se koliko mnogo, ali znam da je to bilo između njega i Miljukova." Senator Overman: "Miljukov je to dokazao, zar ne? Pukovnik Urban: "Da, gospodine." Senator Overman: "Da li znate odakle je on to dobio?" Pukovnik Urban: "Znam da je u pitanju bilo 10.000 dolara; ali to nije važno. Govoriću o njihovoj propagandi. Nemačka Vlada je bolje od bilo koga poznavala Rusiju, i oni su znali da bi uz pomoć tih ljudi mogli uništiti rusku vojsku..."..."

Na ovom mestu je komitet IZNENADA PREKINUO SVOJ RAD, a kada je sutradan ispitivanje nastavljeno, VIŠE NIKOGA NISU INTERESOVALI - ni Trocki, ni njegovih 10.000 dolara!? Baš zgodno, zar ne? U senatskim izveštajima neće biti ništa o poreklu ovog novca, te su moćnici "iz senke" mogli mirno da spavaju. 457

Čovek koji je Lavu Trockom obezbedio američki pasoš, rusku dozvolu za ulazak u zemlju i britansku vizu za tranzit, bio je, verovali ili ne, AMERIČKI PREDSEDNIK VUDRO VILSON! Na parobrodu "Kristianiafjord", osim Trockog, našli su se i drugi trockisti, neki finansijeri sa Vol Strita, neki američki “komunisti” i još neke ličnosti, neke... tajanstvene ličnosti. Osim nekih mornara, svi ovi putnici su bili "premazani svim bojama" i skoro uvek u središtu nezakonitih poslova o kojima se vrlo malo zna... Na brodu je bio i Čarls R. Krejn, raniji predsednik finansijskog komiteta Demokratske stranke i njen pokrovitelj. U Rusiji je imao "svojih" poslova. Po beleškama iz dnevnika jednog putnika o razgovorima na brodu, vidi se da su se skoro svi slagali da je februarska revolucija SAMO PRVI DEO PRAVE REVOLUCIJE. Kasnije će Čarls Krejn, po povratku iz Rusije posle oktobarske revolucije, napisati izveštaj američkom ministarstvu inostranih poslova (iako nije bio službeno lice), i u tom izveštaju se vidi i njegova uloga u revolucionarnim zbivanjima u Rusiji. U kanadskim vladinim arhivama mogu se naći dokumenti koji govore o hapšenju Lava Trockog. Gospodja Lava Trockog, sam Trocki, dva sina Trockog i još pet ljudi koji su opisani kao "ruski socijalisti" - svi su "spakovani" u zatvor. Neposredno pre ovog događaja, iz Londona je stigla depeša, datirana na 29.mart 1917. godine, upućena kanadskim vlastima. U njoj se govori o tome da na brodu "Kristianafjord" putuju "ruski socijalisti koji idu da započnu revoluciju protiv sadašnjih ruskih vlasti" i da Trocki nosi "10.000 dolara koje je dobio od socijalista i Nemaca". Dakle nema sumnje da su Kanađani bili obavešteni o kome se tačno radi i, bez mnogo razmišljanja, odvode sve socijaliste u zatvor u Halifaks. Ko je Trockog oslobodio? To pitanje je i dalje nedovoljno rasvetljeno. Po svemu sudeći, izgleda da su to baš učinili Englezi, navodno pod nečijim pritiskom. Prvo su ga prijavili Kanadjanima, a onda su tražili da se on pusti!? Taj pritisak je, izgleda dolazio od američke vlade, a ova je to, navodno, uradila za nekog trećeg...(!?) Ovu tvrdnju bi možda potkrepile neke činjenice koje se daju naći u izjavama ljudi bliskih kanadskoj obaveštajnoj službi tog doba. Potpukovnik Džon Bejn MekLin, kanadski izdavač, čovek povezan sa kanadskom obaveštajnom službom, tvrdi, ni manje ni više, nego da je Trocki poreklom Nemac!? Dalje, da je 1914. godine Trocki pompezno (tobože) proteran iz Berlina, a stigao je, posle nekog vremena, u SAD, gde organizuje ruske revolucionare koji su većinom bili Austrijanci i Nemci, a putovali kao Rusi. MekLin navodi da su Englezi nekako "nanjušili" da su Kerenski, Lenjin i još neki 458

revolucionari, još 1915. godine PLAĆANI OD STRANE NEMAČKE, a da su onda otkrili i da je Trocki u Njujorku takođe finansiran nemačkim novcem. Otprilike, suština MekLinovog svedočenja je u ovome: „Englezi ništa nisu znali, pa su tek sve ovo „otkrili“... I sada imamo zavrzlamu. Ruski revolucionari, većinom nemačkog porekla, organizuju se i finansiraju nemačkim novcem, uz BLAGOSLOV AMERIČKE VLADE i nedefinisan stav britanske!!? Već smo pisali o tome da su Amerikanci izuzetno bili naklonjeni Nemačkoj u prve dve godine Prvog svetskog rata, sve dok se cionisti nisu aktivirali da to promene. Izgleda da su nosioci krupnog kapitala u Engleskoj, Nemačkoj i SAD-u, I PORED TOGA ŠTO SE VODIO RAT, našli zajednički interes da "uvale" Rusiji Lenjina, Trockog i ostalu "bratiju" - JER JE SVIMA NJIMA BILO U INTERESU DA CARSKA RUSIJA PROPADNE! I, kao što znamo - uspeli su u tome. Profit ne poznaje granice, ne priznaje podele na rase i narode, ne libi se ničega što mu daje snagu, ma koliko to nemoralno bilo. On je religija za sebe i čvrsto drži uza se sve one koji su ga jednom "okusili". Zato su njegovi nosioci ljudi koji će vam najčešće reći da oni rade za "javno dobro" i za "javni interes", ali krijući činjenicu da je pojedinac u svemu tome za njih - potpuno nebitan. Važna je samo masa iz koje se "cedi" profit - sve ostalo nije važno - ni koliko bolesnih, mrtvih i ranjenih, nesrećnih i bednih... Samo poslušajte, na primer, današnje srpske političare: iz njih "zjapi" nezajažljiva pohlepa za vlašću, za novcem i za moći. A od koga su to naučili i ko ih je time "zarazio"? Nadamo se da ćete izdržati da čitate ove tekstove u kojima se nalazi odgovor na to pitanje, iako se ovde ponekad govori o stvarima koje, samo se čini, sa time nemaju veze. U Nemačkoj, početkom Prvog svetskog rata, veoma je aktivan jedan revolucionar, teoretičar marksizma i aktivista Socijaldemokratske partije. Revolucionarno ime mu je Aleksandar Ljvovič Parvus, a pošto je bio jevrejskog porekla, pravo ime mu je bilo Izrailj Lazarevič Geljfand (neki mu prezime izgovaraju i Helfand ili Heljfand). Bio je veoma kontroverzna ličnost, ali mu se doprinos ruskoj revoluciji ne može osporiti. Odavno se znao i sa Rozom Luksemburg, nemačkom revolucionarkom, i sa Vladimirom Iljičem Lenjinom, kome se i lično divio. I u vreme revolucije 1905. godine, Parvus je boravio u Rusiji sa lažnim austrougarskim dokumentima. Naravno, dao je svoj "doprinos" tamošnjim događajima, a neminovno se povezao i sa Lavom Trockim. No, za nas je ovde bitna aktivnost Parvusa u Nemačkoj, a 459

usmerena na podrivanje i rušenje državnog poretka carske Rusije. U Nemačkoj Parvus pojedine ljude iz nemačkog generalštaba uspeva ubediti u neminovnost pokušaja da se izazove revolucija u Rusiji. Zahvaljujući tome, 1915. godine uspeva od nemačke vlade, samo njemu znanim kanalima, da dobije milion maraka. Nešto kasnije, kada se "stvar" pokrenula i dala prve rezultate, Nemci mu daju još 5 miliona maraka u istu svrhu. Kada su, konačno, Nemci shvatili da Rusiju, pomoću revolucionarne delatnosti, mogu potpuno izbaciti iz rata, a uz to je pretvoriti u, kako su oni tada mislili, jednu ateističku tvorevinu bezopasnu za Nemačku - daju još 20 miliona maraka, da bi "društvance" - Lenjin, Trocki, Parvus i ostali revolucionarni "bitnici" - dovršili posao. A oni su ga zaista dovršili, a i "prevršili". U svojoj filozofiji Marks i Engels nisu krili da njihove želje idu do jedne SVETSKE revolucije kojom bi se uspostavilo “komunističko” uređenje. Sasvim je druga stvar kako su te njihove ideje primenjivane u praksi od strane pristalica kojima su oni bili ideolozi. Iskreno govoreći, te ideje i nisu mogle biti u praksi drugačije primenjene, nego kao praktična uputstva u obliku priručnika i revolucionarnih knjižica i pamfleta, koji su širim revolucionarnim masama služili kao putokaz za borbu. Iako je i Marksova ideja bila suštinski čista utopija – i za ono i za današnje vreme – ona je u svom originalnom obliku donekle delovala čisto i humano, primamljivo i primenljivo, ali su se kreatori pomenutih praktičnih uputstava gubili, delimično ili u potpunosti, i udaljavali od srži filozofije marksizma pokušavajući da je primene u praksi. Obzirom da su učenja Marksa i Engelsa u svom originalnom vidu takodje sporadično sadržavala namerna i opasna izvitoperenja, u pomenutim praktičnim knjižicama i pamfletima izopačenja su bila umnožena do zastrašujućeg stepena. Upravo ovakvu situaciju je potpuno precizno predvideo masonski vrh, koji je zapravo i pravi kreator marksizma, i radovao se unapred mnogim kvazikomunističkim revolucijama koje su unapred, pre ili kasnije, bile osudjene na propast sa nemerljivim ljudskim stradanjima. *** Ključni problem, koji postoji i danas, je da je ljudska svest takva kakva je i da se ne da jednostavno menjati nekakvim revolucijama i zakonima, pretnjama i zastrašivanjem, niti moljakanjem i podmićivanjem. Promena ljudske svesti ima, u nama poznatoj istoriji, od Hristovih vremena pa na ovamo, jedan lagan uzlazni tok koji opet ima svoju brzinu i ritam, i NE MOŽE se veštački ubrzavati (niti se 460

može razvoj ljudske svesti sprečiti). Može se desiti da linija napretka ljudske svesti ima, u okviru svog rasta, manje uspone i padove - ali generalno, rast svesti je neminovan! Naravno, posle laganog rasta kroz sitne iskorake na gore i na dole, koji traje hiljadama godina, i koji dovodi do skoro savršenih ljudskih zajednica na planeti (“zlatno doba”) - nastupa neminovna degradacija, takođe u veoma dugom razdoblju, da bi ljudska svest ponovo pala u kaljugu materijalizma (“gvozdeno doba”). Ti dugi procesi rasta i opadanja su potpuno normalni i slika su života materijalnog univerzuma, čiji mi samo delić poznajemo. Kratko rečeno, univerzum je takav - neprestano u promeni, što mu je i glavna odlika. Upravo ta činjenica, da je iluzija da se svest narodnih masa "preko noći" može promeniti, ključni je problem u svakoj revoluciji. U borbu se kreće da se stvari promene na bolje (bar tako misle široke narodne mase), a onda, posle uspešne revolucije, skoro UVEK, po pravilu, revolucionarne vođe počnu raditi iste stvari zbog kojih je narod i išao u revoluciju. Korupcija, pronevere, zloupotreba položaja, maltretiranje "običnog" čoveka - postaju ubrzo uobičajeni i u postrevolucionarnim društvima. Bez obzira što su Marks i Engels pisali o "boljem i pravednijem" društvu u svojim delima, neminovno su imali teške promašaje (koji su bili namerni, možemo sa prilično sigurnosti reći – od masonerije smišljeni i naručeni), a koji se tiču znanja o ustrojstvu i svrsi ljudskog bića na planeti i njegovog života u društvenoj zajednici. Mora se ipak priznati, da društvo u kome su ljudi toliko svesni da ne žele da uzmu materijalne vrednosti koje im ne pripadaju, iako to mogu učiniti bez posledica - daje argument svim kritičarima marksizma, da su crte marksističke teorije samo obrisi još jedne utopije, mada ta utopija zvuči veoma primamljivo. Sasvim je izvesno da se ljudska svest može razviti do tih visina, tj. dotle da ogromna većina ljudi ima osećaj za sve druge članove zajednice i "uzima dobra po potrebi", a ne "po pohlepi". Međutim, i naši će se vrlo daleki potomci načekati do tih vremena. Istovremeno, otvoreno ćemo ovde reći: kada se uporede poznati nam oblici društvenih uredjenja - kapitalizam, socijalizam i “komunizam” – jedino je za sada realan oblik kapitalizam! On funkcioniše u predelima nagona za samoodržanjem i razmnožavanjem, kao i jake volje za moći. U duhovnom smislu, istinski socijalizam i suštinski komunizam spadaju u SAVRŠENIJE i istinskom čoveku PRIMERENIJE oblike ljudskih zajednica u odnosu na kapitalizam, temelje se na osećaju za opšte dobro i povezanost svih bića, na humanosti i sličnim osobinama. 461

Već vidimo kako su neki pobesneli na ove tvrdnje, dok se drugi drže za stomak od smeha misleći da smo neke idealističke budale. Možda je nekome od čitalaca ovo i prijatno, ako gaji neke starinske kvazikomunističke ideje. Bilo kako bilo, ovde je veoma potrebno napraviti jasnu razliku: SOCIJALIZAM i KOMUNIZAM za koje ovde smatramo da su društvena uredjenja budućnosti, NISU ISTI POJMOVI kojima mi ovde označavamo KVAZIKOMUNIZAM i KVAZISOCIJALIZAM – neodgovorne i često zločinačke eksperimente u prošlosti, na primer u državama poput SSSR-a i Kine. Veoma je bitno shvatiti da su i komunizam i socijalizam za sada utopistička uredjenja, jer jednostavno, mi kao ljudi NISMO SPOSOBNI za tako nešto – još uvek smo suviše podložni sebičnosti, gramzivosti i vlastoljubivosti! Još nešto: socijalizam i komunizam budućnosti neće se temeljiti na delima Marksa, Engelsa, Lenjina i njima sličnih, već na principima apsolutnih moralnih načela koja su nam donosili svi veliki učitelji duhovnosti kroz hiljade godina!

*** Razumemo da ćete se lepo zabaviti čitajući ove zadnje pasuse i da će jedan deo vas ovo odbaciti kao trućanje dokonih budala. To je sasvim normalno i očekivano. No za one koji u ovome prepoznaju i nešto drugo osim čiste budalaštine, nastavićemo sa pričom o ruskoj revoluciji 1917.godine. Suštinski, revolucionari su želeli da Rusiju razore politički, finansijski, ekonomski, nacionalno, socijalno i MORALNO. U prvi mah potpaljuje se šovinizam na teritoriji ruske imperije pokretanjem pitanja nacionalnih zajednica - ukrajinskih, poljskih, finskih... Socijalni nemiri se izazivaju organizovanjem štrajkova u velikim fabrikama. Podbunjuju se seljaci protiv veleposednika. U gradovima se izazivaju ulični incidenti. U vojsci se "rovari" i potkopava moral. Za sve to vreme se ponavlja kako je socijalistička revolucija jedini izlaz za Ruse - poput današnje otrcane i opasne parole u Srbiji da "Evropa nema alternativu". Ipak, za sve ovo, moralo je postojati vodjstvo i organizacija, a po mišljenju Aleksandra Parvusa, najbolji čovek za to je bio Vladimir Iljič Lenjin. Lenjin je smatrao, kao i mnogi njegovi saborci, da bez propasti carske Rusije ne može biti revolucije. Poznato je da je sa velikom radošću primao vesti o neuspesima ruske vojske u toku prvih godina rata. Međutim, nerviralo ga je i dovodilo u depresiju to što se 462

car Nikolaj II održavao na svojoj poziciji, bez obzira na iskušenja. Iako su mu predlagali da pokuša sa revolucijom još početkom 1916. godine, on nije bio spreman, jer je iskreno i duboko sumnjao u ostvarivost takve ideje. Dok se Lenjin premišljao, Parvus je pripremao teren za revoluciju, delimično primoran na to i pritiskom iz nemačke Vrhovne komande koja je želela, po svom starom običaju, efikasnost i vidljive rezultate. Tako je krajem 1916. godine u Petrogradu izašlo na ulice preko 40.000 štrajkača, a u Nikolajevu oko 10.000; livnice i mnoge fabrike staju takođe zbog štrajkova; krstarica "Carica Marija" na Crnom Moru - dignuta je u vazduh! Nemiri, vešto potpirivani i organizovani, dobijaju sve veću dimenziju. Boraveći u Cirihu 1917. godine u februaru i martu, Lenjin je saznao za početak revolucije i - nije poverovao da je to istina. Tek kada je Nikolaj II abdicirao - postalo mu je jasno "koliko je sati". Na brzinu stupa u vezu sa svojim "kompanjonima", a Parvus mu otvoreno iznosi da ni revolucija, ni Kerenski, Nemcima ne vrede mnogo, jer Rusija i dalje ratuje na strani Engleske i Francuske. Moralo se uraditi više za nemačku vladu, a Vladimir Iljič Lenjin se prihvata te uloge i kreće da "dokusuri" načetu Rusiju i "preotme" vlast od Kerenskog, mada je i danas upitno da li je tu uopšte i bilo nekog "otimanja". Već u aprilu 1917. godine, Lenjin se sa još 32 ruska revolucionara (među kojima Nadežda Krupskaja, Lenjinova žena, pa Grigorij Zinovjev i Karl Radek), ukrcava na voz za Petrograd, koji je putovao iz Švajcarske, preko Nemačke i Švedske. Tamo gde su krenuli, biće i odredište Lava Trockog i njegove "družine" sa broda "Kristianafjord", čiji smo deo životnog puta pratili ranije. Nemački Glavni štab je finansirao i olakšao Lenjinov put, jer je vagon u kome su ove individue putovale tretiran kao plombiran vagon, te ih nisu uznemiravali, čak ni kada su presedali. Nije potpuno izvesno da je nemački car znao za Lenjinovu grupu i za njihove planove. Do danas to ostaje enigma, mada ima dosta mišljenja da za Lenjina kajzer nije znao. Glavnu ulogu u ovom poduhvatu imali su ljudi iz nemačke Vrhovne komande. Bili su uvereni da su boljševici "pod kontrolom" i da se ništa neočekivano za Nemce ne može desiti. Osim Aleksandra Parvusa koji nije pripadao formalnoj nemačkoj vojsci (iako je verovatno radio za nemačku obaveštajnu službu), važna ličnost u nemačkoj vojsci je bio Teobold fon Betman-Holveg, politički oficir, a 1909. postavljen i za Kancelara. Iako je baš 1917. godine izgubio poverenje Rajhstaga, uspeo je da izdejstvuje neometan put Lenjina i "drugova" u Rusiju. Danas se već može rekonstruisati "lanac" koji vodi od Holvega do Lenjina: 463

(Kancelar Betman-Holveg) ---- (Ministar inostranih poslova Artur Cimerman) ---- (nemački ambasador u Kopenhagenu BrokdorfRancau) ---- (Aleksandar Parvus) ---- (Jakov Firstenberg) ---(Vladimir Iljič Lenjin). Iako do sada ovo sve deluje kao dobro podmazana mašina, duboko u pozadini, i Nemci, i Lenjin - imaju svoje, dobro skrivane, namere. Nemci, da iskoriste posleratno rusko tržište i sirovine, a Lenjin da zavede marksističku diktaturu! O nekoj vezi između nemačkih političara i tadašnjih marksističkih revolucionara, još 1915. godine se da zaključiti iz pisma, datiranog na 14.avgust, Brokdorf-Rancaua nemačkom državnom podsekretaru, o razgovoru koji je imao sa Aleksandrom Parvusom, a koga je preporučio kao "izuzetno važnog čoveka". Dalje, preporučuje da se Parvus uposli zbog njegovih "izvanrednih sposobnosti". Ipak, dodaje i jedno upozorenje: "...Možda bi bilo riskantno želeti iskoristiti sile koje su prisutne iza Helfanda, ali bi sigurno priznali našu sopstvenu slabost ako bi iz straha odbili njihove usluge i ne bi bili u stanju da upravljamo sa njima..." Ove ideje o iskorišćavanju revolucionara za sopstvene interese prisutne su, u isto vreme, i kod finansijera sa Vol Strita. Primer za to su J.P.Morgan i snage u velikim kompanijama, koji su istu stvar pokušavali prilično uspešno sa domaćim i stranim revolucionarima u SAD-u, a sve zarad veće zarade i dominacije na tržištu i u politici. Skoro nemoguće je odvojiti neke moćne finansijske krugove u SADu od nekih ruskih revolucionara, posebno Lava Trockog. Na prvi pogled to je očigledno, ali i teško dokazivo. Ipak, pažljivom analizom ljudi, dokumenata i događaja nedvosmisleno je utvrđeno da ta veza itekako postoji. Uoči dolaska Lenjina u Rusiju 1917. godine famoznim vozom, Privremena vlada Kerenskog objavila je u pariskim novinama upozorenje da će na svakoga, ko bude stigao preko teritorije Nemačke, biti primenjen ratni zakon, sa sasvim izvesnim suđenjem. Izgleda da to Lenjina i njegovo društvance od tridesetak revolucionara nije nimalo zabrinjavalo, jer su prošli rusku granicu kao da idu u zabavni park. Zadržani su jedan ili dvojica ljudi iz Lenjinove pratnje, ali i to samo na kratko, "reda radi". Zna se da su dokumente za put, "drug" Lenjin i ostali, dobili u RUSKOJ AMBASADI U ŠVAJCARSKOJ, kao i potreban novac za karte.(?!) Postoji više verzija o dočeku Lenjina u Rusiji, ali je svima zajednički imenilac javan, radostan i skoro svečan doček čoveka koji je prethodno prešao preko neprijateljske teritorije, nimalo se ne obazirući na pomenuti ratni zakon u Rusiji!? 464

Sve ove činjenice je teško složiti u nešto logično. Previše kontradiktornosti tu ima. Još kada se uzme u obzir da Lenjin, po silasku sa voza na stanici, DRŽI GOVOR i poziva na rušenje postojećeg uređenja, a da ga zbog toga niko ne ometa niti hapsi jasno je da sa svim ovim nešto ozbiljno nije u redu. Mesec dana posle Lenjinovog dolaska u Rusiju, skoro na isti način, dolazi još oko trista revolucionara. Vlast u Rusiji NE ČINI NIŠTA da ovo spreči. Lav Trocki dolazi iz SAD-a sa svojim saradnicima. Vlada Kerenskog se pravi da ovo ne vidi. U julu 1917. godine nekako izlazi na videlo cele ruske javnosti sumnja, da su Lenjin, Trocki i "bratija" u Rusiju došli da bi srušili postojeći poredak. Mnogi ih optužuju za veze sa Nemačkom, a carski general Kornilov se čak razmišljao da organizuje hvatanje ove bande. No tada stvari postaju jasnije, kada se Kerenski zauzima za "uvezene" revolucionare i čak ih i naoružava plašeći se da će ih Kornilov pohvatati i istrebiti. To oružje će se kasnije iskoristiti u oktobarskoj revoluciji. Kada sve ovo znamo, zaključak postaje nedvosmislen - Kerenski i njegova Privremena vlada su bili samo MANEVARSKI korak u konačnom razbijanju carske Rusije. Ako sada dodamo da je kod onog oslobađanja Trockog iz zatvora u Halifaksu, između ostalih i lično Kerenski intervenisao da se on OSLOBODI - sumnje više nikakve nema - gospodin Kerenski i njegova vlada radili su za interese zapadnih centara moći! Indikativno je da su se, i SAD i Engleska, stalno trudile do današnjih dana da, ukoliko se argumentovano ospori spontanost ruske revolucije, momentalno pređu na "rezervnu" priču o organizovanju te revolucije od strane nemačkih vojnih krugova. I zaista mnogo dokaza u dokumentima ukazuje na to. I danas, teško da bi bila greška, to tako i prihvatiti. Jedino, posle otvaranja tajnih arhiva iz tog doba, u svim zemljama akterima Prvog svetskog rata, izlazi na videlo još jedna sumnja - da je čak i pored nemačkih planova o rušenju carskog poretka u Rusiji - POSTOJAO JOŠ NEKO zainteresovan za isti cilj... Pogledajmo stvari iz još jednog ugla. Prvi svetski rat je besneo, Rusija je ratovala sa Nemačkom, te priča o nemačkom poreklu ruske revolucije koja razbija Rusiju kao nemačkog neprijatelja, deluje više nego logično. Ako su Lenjin i revolucionari produžena ruka Nemačke, onda, obzirom na svesrdnu pomoć Kerenskog i Privremene vlade tom i takvom Lenjinu, moramo zaključiti da su i Kerenski i članovi te vlade bili nemački ljudi. Ali, ta ista vlada je proklamovala rat protiv Nemačke do konačne pobede, čim je došla na vlast!? A Engleska i Francuska su, po dolasku Kerenskog na vlast, brže-bolje potrčale da priznaju Privremenu vladu, 465

hvaleći je na sva usta. Sada, po ovome ispada da je Privremena vlada bila proengleska. Priznaćete da ovde opet nešto ne valja: proengleska vlada pomaže progermanskom Lenjinu da sruši postojeći poredak!? Ovde dolazimo do nemoguće stvari, jer su uzroci Prvog svetskog rata upravo u trvenju između pohlepne Engleske i zajapurene Nemačke koja je sve više jačala, sve to potpomognuto medjunarodnim bankarskim lešinarima. Zaključak može biti samo jedan. Lenjin i Kerenski, Trocki i revolucionari, Privremena vlada u Rusiji - svi su radili za gospodare koji NISU u Nemačkoj. Ti "gospodari" su nosioci krupnog anglosaksonskog kapitala, upleteni sa engleskom obaveštajnom službom, ili bolje rečeno, iz njihove moći i proizilazi snaga engleske obaveštajne službe. Ko je tu gazda, a ko sluga - oduvek je bilo relativno. Važno je samo da se omogući obrt kapitala, bez obzira koju cenu će da plate narodi na planeti, uključujući i narode u Britaniji, Irskoj, SAD-u, Nemačkoj, Francuskoj, Rusiji - a već o manjim nacijama, poput srpske, suvišno je i govoriti. Rokfeleri, Morganovi, Rotšildi, familija Dipon... mogli bismo ih još nabrajati. Ko je kome tu šta dužan, ko kome čini kakvu uslugu, kakve su njihove veze sa tajnim društvima, kakvi su im odnosi sa cionistima - o ovome svemu se mogu napisati podebele knjige i da još sve, ni izdaleka, ne bude rečeno. Međutim, zajedničko im je uvek isto - NE ZANIMA IH SUDBINA OBIČNOG ČOVEKA, jer ih zanima SAMO PROFIT. Profitu se klanjaju, kao Bogu, jer im on daje moć. Vreme koje dolazi, a koje mi (koji sada živimo), verovatno nećemo dočekati u svom sadašnjem obliku - DONEĆE PROPAST ovoj nakaradnoj i neljudskoj filozofiji koja vuče svoje korene iz dubina pohlepe i poremećene psihe. Ono što je važno shvatiti je to, da međunarodni bankari i kapitalisti, skoro nikad ne razmišljaju u nacionalnim okvirima, već u GLOBALNIM. Nacija im je potpuno sporedna stvar. Zato molimo ljude koji ovo budu čitali, da se ne povode za njihovom nacionalnom pripadnošću i da tako poistovećuju ove gramzive protuve sa nacijama iz kojih su potekli. To bi bilo VEOMA POGREŠNO. (Svesni smo da će vam ovo biti prilično teško, obzirom da vam mnogi “učeni ljudi” sipaju u glavu danas raznovrsno antisemitsko i šovinističko smeće, poput, na primer, “doktora” Ratibora Djordjevića koji i danas tvrdi - kao što je i Hitler nekada tvrdio - da su “Protokoli sionskih mudraca” autentični, iako su najsramniji falsifikat i vredjaju sve poštene Jevreje.) Mnogi se mogu zavarati kako su enormni bogataši postali filantropi jer su, eto, shvatili da bogatstvo neće poneti u grob, pa su osnovali fondove koji danas "pomažu" blagostanje običnog sveta. Videćemo 466

kasnije da biste se usrdno molili Bogu da vam takva "pomoć" nikada ne uđe u državu, kada biste shvatili šta ona sa sobom nosi... Nastavimo priču o ruskoj revoluciji. U celoj ovoj priči, Nemci i njihov vojni vrh, pokušali su "usput" da iskoriste Lenjina, Trockog i ostale, sve u ubeđenju da ih drže pod kontrolom i da su im oni jedini nalogodavci. U suštini i nemački vojni vrh, preko ovih prevejanih pokvarenjaka-revolucionara, iskorišćen je kao odličan "zaklon" za "gospodu" međunarodne bankare i kapitaliste iz Londona i sa Vol Strita. Ova genijalna i mračna "igra" da se carskoj Rusiji "slomi kičma" osmišljena je i počela čim se primetilo da Rusija nezadrživo ide ka vodećem mestu u svetu u pogledu ekonomske, pa i vojne moći. Sve ovo postaje jasnije kada se u prošlosti pogledaju odnosi Rusije i Britanije, gde jasno dolazi do izražaja britanska subverzivna delatnost, sračunata uvek na ograničavanje ruskog uticaja i ruskog razvoja. OVO TRAJE I DANAS! Privremena vlada u Rusiji, na čelu sa Kerenskim, po dolasku na vlast pustila je skoro sve zatvorenike, raspustila je policiju, uništila je žandarmeriju, a i kontraobaveštajnu službu. Dozvolila je političku propagandu u vojsci podrivajući teško disciplinu vojnika. Zatim, za ne verovati, smenila je sve gubernatore i njihove pomoćnike - ne postavljajući na njihovo mesto NIKOGA!? Jednostavno - ukinula je administraciju. Da li se treba, posle svega ovoga, čuditi kako je Lenjin izveo oktobarsku revoluciju? I kako je time uspeo da zadovolji Nemačku sa izlaskom Rusije iz rata, a Englesku i SAD sa propašću ruske carske vlasti i ruske ekonomske snage? Skoro milenijumski razvoj ruske državnosti je revolucijom prekinut i nastalo je nešto sasvim drugačije - ateistički bogoborni monstrum koji će progutati milione ruskih života i strahovito unazaditi rusku naciju. Orila se tada pesma među revolucionarima: "Mi rođeni u oktobru, srušićemo čitav svet, do temelja..." A brisano je, rušeno i prepravljano sve! Stari heroji više nisu bili heroji, stare vrednosti služile su za podsmeh "naprednih" kvazikomunista. Udžbenici istorije su uništeni, a novi nisu još pisani. Važilo je samo ono što "vođe" kažu. Ako oni kažu da je nešto bilo, onda su svi imali da veruju da je to i bilo - iako često i nije bilo! Istorija se pisala iznova, jer zaboga... pa ISTORIJU PIŠU POBEDNICI. Tako, čitajući tu "novu" rusku istoriju, možemo "naučiti" da je Vladimir Iljič Lenjin bio "veliki humanista", "genijalni političar", "čovek visoke kulture"... Ako bismo hteli ovo da potkrepimo činjenicama, morali bismo 467

dodati i da je Lenjina "krasila" ideološka manija, da je bio opsednut razaranjem, da mu je cinizam zalazio u neviđene visine i da mu je glavni princip bio - NEPOSTOJANJE PRINCIPA! Takođe, da je u XX veku bio prvi u nizu krvavih diktatora, utirući put Staljinu, Hitleru, Mao Ceu, Pol Potu... Od ovih nabrojanih, neka Lenjinova dela, niko posle njega nije uspeo da ponovi. Uzimajući od Marksa i Engelsa samo ono što se uklapalo u njegov koncept revolucionarnog osvajanja vlasti, a odbacujući sve ono, što se njemu činilo, previše "humano" - PRVI je stvorio nešto što se nazivalo "revolucionarna partija", u kojoj je vladala spartanska disciplina i spartanska surovost. U građanskom ratu koji se nadovezao na oktobarske događaje, ova partijska vojska u sudaru sa svim što nije na "partijskoj liniji", postigla je veliki "uspeh" - 15 miliona mrtvih! (Računajući sve sukobljene strane). "Gospodari" sa Zapada su mogli zadovoljno da odahnu. Rusija je bila gurnuta u ambis... Edgar Sison, čovek iz Komiteta za informisanje javnosti SAD-a, je 1918.godine kupio mnoštvo ruskih dokumenata u Rusiji i tajno ih prebacio u SAD sa namerom da dokaže povezanost ruskih boljševika sa nemačkom vladom. I ne samo to. Želeo je da ovim dokumentima potvrdi da su Lenjin, Trocki i njihovo društvo, plaćeni nemački agenti. Međutim, ovi dokumenti, poznati nešto kasnije kao "Sisonovi dokumenti" - čist su falsifikat, osim njih dva-tri. Ovi dokumenti su nešto poput često pominjanih "Protokola sionskih mudraca" smišljeno napravljeno štivo, tj. falsifikovano štivo u političke svrhe. Sve ovo možda ne bi ni bilo vredno spomena, da se među gomilom laži i ordinarnih gluposti nije našlo i ponešto, što će se kasnije pokazati kao autentično. Izgleda da su ljudi koji su smišljeno kreirali ovu dokumentaciju znali za mnoge stvarne manipulacije, te tako dolazimo do bankara iz Hamburga, Maksa Varburga i do boljševičkog agenta u Skandinaviji, Aleksandra Gumberga koji je imao posredne veze sa imperijom J.P. Morgana. Krajem 1917. godine saznalo se i za neke uplate novca od strane američkih bankara, "provučene" kroz Crveni krst i upućene ruskim revolucionarima. Očigledno, "ima neka tajna veza", kao što kaže stih u onoj poznatoj domaćoj pop-pesmi... Pred Prvi svetski rat, finansijskim i ekonomskim svetom u SAD-u upravljala su dva klana. To su bila dva carstva Rokfelerovih i Morganovih. Iako se ova dva carstva uvek predstavljaju odvojeno, oni su ipak nastupali saveznički, povezani preko zajedničkih interesa, preduzeća i ličnosti. Praktično - Rokfeler i Morgan upravljali su Vol Stritom. Pitanje da li su u tome bili potpuno nezavisni ili su i oni imali 468

svoje "tutore" koji su se vrzmali svuda, a najviše u Londonu (i u Vatikanu) - teško bi bilo dokazati, ali neke očiglednosti koje tome idu strahovito u prilog, ne mogu se ignorisati. Rokfelerove akcije su napravile monopol u naftnoj industriji, industriji mermera, proizvodnji bakra, topioničarskoj industriji, duvanskoj industriji, a zajednički sa Morganovim akcijama učestvovale su u industriji čelika, u stotinama manjih industrijskih trustova, u organizaciji komunalnih usluga, puteva i bankarskih institucija. "Nacionalna gradska banka" je bila najveća od banki koju je kontrolisao "Standard-Oil Rockefeller", ali su postojali mehanizmi kontrole i u Trust kompaniji SAD-a i Hanoverskoj nacionalnoj banci. I osiguravajuće kompanije "Equitable Life" i "Mutual of New Jork" bile su u ovom sistemu. Morgan je imao velika preduzeća u oblasti proizvodnje čelika, brodova i električne energije. Takođe, u proizvodnji gume i u biznisu sa izgradnjom puteva. Morgan je kontrolisao finansijske korporacije: Nacionalnu trgovačku banku, "Chase National bank", Njujoršku osiguravajuću kompaniju i čuvenu "Garanty Trust Company". Krajem Prvog svetskog rata "Garanty Trust Company" i "Bankers Trust Company" bile su, tim redosledom, prva i druga najveća kompanija u SAD-u. U OBE JE J.P.MORGAN VODIO GLAVNU REČ! Običaj nosilaca krupnog kapitala da uzimaju učešća u revolucijama nije nikakva slučajnost - već pravilo. Tako je 1913. godine, na saslušanju u Kongresu, kongresmen Rejni dao izjavu o Panamskoj revoluciji 1903. godine: "...Moje je mišljenje da su predstavnici ove vlade (vlade Sjedinjenih Država) omogućili revoluciju na Panamskoj prevlaci. Da se ova vlada nije umešala, verovatno je da uspešna revolucija ne bi bila ostvarena, i ja mislim da je ova vlada narušila sporazum iz 1846. godine. Mogu da iznesem dokaze koji će pokazati da je deklaracija o nezavisnosti, koja je proglašena u Panami, trećeg dana novembra 1903. godine, bila pripremljena upravo ovde u Njujorku i zatim odnesena u Panamu – a pripremljena je u kancelariji Vilsona Nelsona Kromvela ..." Jasno da je ovde bio u pitanju interes SAD-a po pitanju Panamskog kanala i da su se pobrinuli da taj interes bude ostvaren finansiranjem i pomaganjem revolucije. Onda kineska revolucija 1912... itd.

469

XVI-a 1912.godine u Stokholmu je osnovana "Nya Banken". Vlasnik je bio Olof Ašberg koji je kasnije dobio i nadimak "boljševički bankar". U toj banci svoje mesto su imali istaknuti članovi švedskih zadruga i švedskih socijalista. Londonski zastupnik te banke bila je “Britanska banka severne trgovine” sa Erl Grejom na čelu. U toku leta 1916.godine Ašberg boravi u Njujorku na promociji svoje banke i ruskog carskog ministra finansija Pjera Barka. Glavni razlog ovog putovanja je bio zapravo razgovor oko zajma od 50 miliona dolara za carsku Rusiju. Sa druge strane pregovaračkog stola je Stilmanova Nacionalna gradska banka (gde je i Rokfeler imao značajne akcije). Postignut je dogovor, a zanimljiva je izjava Ašberga: "...Otvaranje za američki kapital i američku inicijativu, uz buđenje doneseno ratom, biće rašireno u zemlji kada borba bude gotova. Sada ima mnogo Amerikanaca u Petrogradu, predstavnika poslovnih firmi koji su upoznati sa situacijom i, ČIM DOĐE DO PROMENE, američka trgovina sa Rusijom će procvetati..." Više je nego jasno na kakvu promenu (revolucija) ovde Ašberg misli. U isto vreme Ašbergova "Nya Banken" prebacuje novac ruskim revolucionarima koji je potekao iz nemačkih izvora, a kojim će oni uspešno oboriti Privremenu vladu u Rusiji. Zaista, mnogi u ovo neće poverovati, jer deluje kao SF priča i prosto je neverovatno da Ašberg putuje sa carskim ministrom finansija i da u isto vreme pomaže propast carske Rusije preko Lenjina, Trockog i ostalih. No, ovo ne bi bilo prvi put da se dešava u istoriji ljudskog roda, jer je ona prepuna zločina, izdajstava, surovosti, dvoličnosti i ostalih gadosti. "Ukrstivši" nekoliko izvora poput Ašbergovih memoara, telegrama koje su banke međusobno razmenjivale, zaplenjenih dokumenata i raznih svedoka toga vremena koji su ostavili neki trag za sobom nepobitno je dokazivo PRISUSTVO AMERIČKOG, NEMAČKOG i ENGLESKOG kapitala u revolucionarnim previranjima u Rusiji, a i u vremenima posle toga. Za međunarodne bankare RAT JE DOBAR BIZNIS i REVOLUCIJA JE DOBAR BIZNIS. Očigledno da ljudske žrtve i ljudska patnja ovim “ljudima” nisu nikada mnogo značili. Važna im je bila jedino dobra zarada. Tako postaje jasno da su sredstva najviše boljševicima stizala preko "Nya Banken" i Jakoba Firstenberga. Poreklo tih sredstava, koliko se mogu pratiti, najviše vodi u Nemačku, a sve se odvijalo pod maskom isplate nekakve fiktivne robe. Morganov "Guaranty Trust Company" indirektno je bio povezan sa Ašbergom i sa svojim 470

akcijama koje je imao u njujorškom predstavništvu Rusko-azijske banke pod imenom "McGregor Grant Co.", gde je takođe obavljan transfer novca za revolucionare. Međutim, ko je GLAVNI igrač u Sovjetskom Savezu, pokazaće osnivanje prve velike međunarodne banke "Ruskombank" nekoliko godina kasnije, tačnije u jesen 1922.godine. Ta banka je nastala na bazi koju su činili neki ruski privatni bankari i investicije švedskih, američkih i britanskih bankara. Bila je poznata i kao “Inostrana trgovačka banka” ili “Banka za inostranu trgovinu”. Na čelu je bio Olof Ašberg, a u glavnom savetu banke sedeli su predstavnici ruskih carskih bankara, švedskih, američkih i engleskih bankara, i neminovno - predstavnici Sovjetskog Saveza. A sada konačno treba reći čiji je zapravo kapital većinom predstavljao strani konzorcijum u "Ruskombank"-u... BRITANSKI!!! Ne treba biti uopšte ovim iznenadjen. Valjda smo do sada navikli da se iza svih radnji koje donose profit uvek nekako nađe londonsko "društvance" bankara, političara, trgovaca i ko zna koga još... Britanci su bili prisutni preko firme "Russo-Asiatic Consolidated Limited" koji je ušao u "Ruskombank" i koji je u Rusiji bio najveći privatni kreditor! Posle revolucije došlo je do nacionalizacije, ali su kvazikomunisti uredno isplatili 3 miliona dolara odštete na ime nacionalizovane svojine ove finansijske institucije. Britanska vlada je već od ranije imala veliku količinu akcija u ruskim privatnim bankama. Sve je to "sredjeno" sa “komuncima”, te su međunarodni bankari mirno mogli da nastave svoj posao - kao da ništa nije ni bilo... Neko od zapadnih novinara tog doba "usudio se" da komentariše celu ovu situaciju sa Sovjetskim Savezom i međunarodnim bankarima u smislu, da su političare koji su bili prilično neuspešni u pregovorima sa ruskom revolucionarnom vrhuškom, zamenili bankari koji su brzo našli sa njima "zajednički jezik". To je bio jezik POHLEPE i jezik MOĆI, koji su i jedni i drugo odlično razumevali, te im političari u razgovorima nisu ni trebali. A ako ćemo pravo i ne "uvijajući" previše - ti isti revolucionari su bili "učenici" i "plaćenici" međunarodnog bankarskog kartela koji je svoje pipke imao svuda kako u Nemačkoj i Francuskoj, tako i u SAD-u, a već o Britaniji koja mu je centar već više od dvesta godina, - suvišno je i govoriti. Na kraju je generalni zaključak da su Nemci na jedan perfidan način iskorišćeni od strane anglosaksonskih centara moći. Vrbovali su Lenjina, Trockog i ostale protuve koji su već odavno bili zavrbovani od britanske obaveštajne službe, i finansirali ih da u Rusiji naprave haos. 471

Posle revolucije, dok su bankari mirno nastavili da posluju u Sovjetskom Savezu, Vladimir Iljič Lenjin "dokazivao se" uništavanjem svega što je bilo tradicionalno i rusko... Lenjin je uveo KONCENTRACIONE LOGORE, te ih je 1920.godine već bilo oko 90! Redovno je i masovno streljao taoce kada se stvari nisu odvijale kako je zamislio. Valjda je i prvi koji je u svojoj zemlji proizveo masovnu glad od 1921-1922, koja je odnela oko 5 miliona života! Od zarobljenih vojnika Austrougarske, Češke, Nemačke, Turske..., od litvanskih strelaca, kineskih dobrovoljaca, raznih revolucionara internacionalista, stvorio je specijalne udarne jedinice ORGANIZOVANU BANDU MEĐUNARODNOG OLOŠA koja je bespogovorno izvršavala SVE što joj je naređeno! Tako su, bez istrage, POBIJENI SVI PRIPADNICI RUSKE CARSKE PORODICE, UKLJUČUJUĆI i DECU! Kao ilustraciju Lenjinove psihopatologije navodimo neke njegove misli: "...Naučni pojam diktature ne označava ništa drugo, nego ničim neograničenu, nikakvim zakonima i apsolutno nikakvim pravilima nezauzdanu VLAST, koja se neposredno naslanja na NASILJE..." "...Reči o jednakosti, slobodi i demokratiji su u sadašnjim okolnostima - trućanje... Još 1918. ja sam ukazivao na neophodnost vlasti jedne ličnosti, neophodnost davanja jednom licu diktatorskih ovlašćenja, upravo iz perspektive sprovođenja sovjetske ideje... Nema baš nikakvog protivrečja između sovjetskog demokratizma i primene diktatorske vlasti pojedinca... Kako može da se obezbedi jedinstvo volje? Potčinjavanjem volja hiljada, volji jednoga..." "...Neophodno je sprovesti nemilosrdan masovan teror protiv kulaka, popova, belogardejaca. Sumnjive zatvarati u koncentracioni logor van grada... Treba povećati energiju i masovnost terora... Otvoreno istaći načelno i politički opravdano (a ne samo juridički usko) stanje koje motiviše suštinu i opravdanje terora... Sud ne sme da uklanja teror..., nego da ga načelno zasnuje i ozakoni, bez licemerja i fasade..." “...Naša snaga ne poznaje slobodu ili pravdu. Ona je u potpunosti uspostavljena na uništenju pojedinačne volje. Potpuna nezainteresovanost prema patnjama, naša je dužnost. U ispunjavanju naše misije najveća okrutnost je vrlina...” “...Putem sistematskog terora, tokom koga će svako raskidanje ugovora, svaka izdaja i svaka laž biti zakonite, mi ćemo naći načina da čovečanstvo spustimo na najniži nivo egzistencije. To je nužno za uspostavljanje naše dominacije...” OVE MISLI SU ČIST SATANIZAM! Osim što je dokazani zločinac, Vladimir Iljič je bio vrhunski lažov i 472

manipulator. Od obećanja "Sva vlast sovjetima radničkih i seljačkih deputata, a koje je izabrao sav radni narod!", stiglo se do NEOGRANIČENE vlasti Komunističke partije. Od obećanja "Zemlja seljacima!", stiglo se do DRŽAVNOG vlasništva nad zemljom. Od obećanja "Opšti demokratski mir!", stiglo se brzo do razmišljanje kako "revolucionarno" proširiti “komunizam” na ceo svet! LAŽ i NASILJE, NASILJE i LAŽ - ovim je naizmenično iskivan taj "novi čovek" u kvazikomunističkom Sovjetskom Savezu, a istovremeno uništavani svi nepokorni. Neverovatna dvoličnost i licemerje, bolje reći čista bolest, vidi se baš u našoj priči o nosiocima krupnog kapitala iz zapadnih zemalja koji su, kako smo videli, uspešno sa Lenjinovom vladom sarađivali, dok je on vešao stotine "kulaka i bogataša za primer"!? No, nemojmo se zavaravati: Vladimir Iljič je samo "učenik" koji će se u jednom momentu čak i otpaditi od ideja svojih "učitelja" i prerasti u pravog manijaka, pokazujući baš time pravo lice i poreklo ideja o kvazikomunizmu-globalizmu-fašizmu, svetskoj vladi, opravdanosti terora i uništavanja ljudi. Neverovatno zvuči naredba Tuhačevskog za gušenje ustanka pobunjenih seljaka, koji se nisu hteli pomiriti sa Lenjinovim terorom: "...Šume u kojima se banditi kriju očistiti OTROVNIM GASOVIMA precizno proračunavši da oblak zagušljivih gasova bude ravnomerno raspoređen po čitavoj šumi, uništavajući sve što se u njoj krije..." UPOTREBA BOJNIH OTROVA na CIVILNOM STANOVNIŠTVU! Zato, ako čujete da Vladimira Iljiča neki zatupljeni ili neinformisani umovi nazivaju "velikim političarem", "genijalnim i poštenim čovekom", "humanistom", i sličnim epitetima - setite se miliona mrtvih i zlostavljanih za čiju je smrt i muke on lično odgovoran. A još više odgovornosti snose oni koji su Lenjina stvorili - beskrupulozni i bolesni umovi međunarodnog monopolističkog kapitala. "Igranku" nosilaca krupnog kapitala za vreme i posle ruske revolucije 1917.godine možemo dopuniti sa još nekoliko događaja. Englezi šalju generala Tomsona u Transkavkazje da praktično osnuje nekoliko protektorata nezavisnih od Rusije (SSSR-a). Sve to u cilju bolje kontrole izvora nafte u kaspijskom području. Nemačka potpisuje Brest-Litovski sporazum i tako okupira Ukrajinu i pribaltičke zemlje. Protivnicima ruskih revolucionara (poznatim kao "beli" ili belogardejci") daje se tek toliko pomoći da spreče prodor “komunista” ka "područjima od interesa" za anglosaksonske sile. Iz planova Vudro Vilsona i bankarskog establišmenta u SAD-u vide 473

se namere prema Rusiji: "...Rusija je velika i jednorodna: nju treba svesti na srednjorusku visoravan...(...) pred nama će biti čist list hartije na kome ćemo skicirati sudbinu ruskih naroda..." U ovom tajnom dokumentu koji pripada privatnoj arhivi pukovnika Hausa, bliskog saradnika američkog predsednika Vilsona, predlaže se i priznanje svih novostvorenih državica nastalih u raspadu carske Rusije i povlačenje svih vojnih trupa sa njihove teritorije. Ali onda se dogadja nešto neočekivano. Mora se priznati da su ruski revolucionari shvatili "veliku igru" svojih zapadnjačkih gazda i da su se OTELI DELIMIČNO KONTROLI usvajajući princip integracije ruskih zemalja, umesto njihovog potpunog rasturanja. Biće da su osećaj moći i podozrivost prema svojim zapadnim tutorima, Lenjina i Trockog naveli da oforme svoj, relativno nezavisan centar moći, u nadi da mogu parirati medjunarodnom bankarskom kartelu. I to ne toliko po stvarnoj moći kapitala, već po rešenosti da zaštite svoju kožu od svojih surovih i bezosećajnih “gazda”. U isto vreme nisu imali nameru da sa njima prekinu “poslove”. Ovo je momenat kada svetski imperijalisti Lenjina i “crvenu bratiju” stavljaju među "sumnjive" elemente, mada i dalje sarađuju sa njima. Ipak, ovo je takodje i sam početak ideje u vrhu anglosaksonskog establišmenta, da se SSSR mora po svaku cenu razbiti, a ta ideja će kulminirati u stvaranju Adolfa Hitlera i u pažljivom organizovanju Drugog svetskog rata. Očigledne su i tadašnje namere anglosaksonskog imperijalizma da pomoću "malih naroda" destabilizuju velike države u kojima ovi žive. Sve zbog nezajažljive pohlepe i bolesne težnje za dominacijom. Ovo se uspešno sprovodi i danas. Nosioci krupnog kapitala u svetu mešali su se SVUDA, u skoro svaki veći događaj na svetskoj sceni, u svaku revoluciju (rusku, kinesku, meksičku...) i u svaku veliku finansijsku manipulaciju. Kada je u Evropi 1914.godine izbio rat, po tadašnjim međunarodnim zakonima neutralne zemlje NISU MOGLE podići zajmove za zaraćene zemlje! Ovo nije bilo samo zakonsko, već i MORALNO pitanje. Međutim, od kada je pa to predstavljalo neku prepreku za međunarodni bankarski kartel? J.P.Morgan je raspisao ratne zajmove za Englesku i Francusku 1915.godine. Dao je prosto objašnjenje da to "uopšte nisu ratni zajmovi", već samo "sredstvo za ubrzavanje međunarodne trgovine". 474

Predsednik Vilson, očigledno dobar "pajtos" sa Morganom, godinu dana ranije izneo je svoju "teoriju": navodno, prodaja vrednosnih papira za račun zaraćenih stranih vlada je bila "zajam za štednju, a ne za rat". Takođe, državne obveznice i drugi dokazi dugovanja koje su zaraćene države davale SAD-u kao način plaćanja za uzetu američku robu, po "geniju" Vilsonu, "nisu bila finansiranja tih država u njihovim ratnim naporima". Bahatost i bezobrazluk Vilsona i Morgana na ovom mestu nije čak potrebno ni komentarisati. Nacionalna gradska banka, u kojoj su Stilman i Rokfeler imali najviše akcija, i "Guaranty Trust Company", gde je vladao Morgan podigle su čak zajmove za zaraćenu Rusiju, pre nego što će SAD ući u rat. Ove dve firme su to uradile POSLE odluke Ministarstva inostranih poslova SAD-a da su svojim prethodnim delovanjem prekršile medjunarodne zakone. Ali, Rokfeler, Morgan, Stilman, Rotšild, Dipon... šta je za njih medjunarodni zakon? Očito, samo jedna od onih prepreka koje im život čine zabavnim! Videćemo kako su međunarodni bankari u isto vreme finansirali i Nemačku, iako su ratne trube uveliko svirale. Ti ljudi su uvek "igrali na sigurno" - ko god bio pobednik, i medjunarodni bankarski kartel pobedjuje! Ovakvo ponašanje nosilaca krupnog kapitala traje do današnjih dana.

475

Kada se čovek boji, on želi da se i drugi boje. On misli da će njegov strah biti manji ako se i ostali uplaše. Sveti spisi ne transformišu. Oni informišu. Iskustvo transformiše, iskušenje transformiše. Sa Istoka

Na Univerzitetu Oksford izveden je jedan eksperiment. Neki budistički sveštenici sa Šri Lanke pozvani su da prikažu hodanje po vatri. Svake godine, za vreme Budinog punog meseca, oni hodaju po vatri u znak sećanja na Budu. To je sasvim u redu, jer se čitavo Budino učenje zasniva na tome da čovek nije telo. Ako mi nismo telo, kako će vatra da nas opeče? Krišna je u Giti rekao: “Niti te vatra može opeći, ni koplje probosti.” I tako mnogi sveštenici za vreme Budinog punog meseca hodaju po vatri. Dakle, neki od njih pozvani su u Oksford da demonstriraju hodanje po vatri. Za vreme demonstracije jedan od sveštenika se grdno ispekao! Ostalih devtnaest su prošetali preko užarene podloge bez ikakvih posledica. Ono što se kasnije ispostavilo je to, da je dotični sveštenik “upao” u ovu 20-članu grupu samo zato što je želeo da vidi Englesku, a da se hodanjem po vatri i nije baš zanimao, te u to i nije verovao. Iste noći desilo se još nešto. Jedan profesor je sedeo i posmatrao ritual hodanja po vatri, koga nikada pre nije video. Gledao je kako oni sveštenici prelaze žar i osetio toliko poverenje u mogućnost takvog nečega, da je ustao, izuo se i krenuo i on da hoda po vatri. On nije bio budista, nije čak bio ni religiozan – samo je posmatrao ljude kako hodaju po vatri i osetio poverenje u srcu. Osećaj mu je došao iz velike dubine, poverenje je bilo tako jako da je ustao i počeo da pleše po vatri. Na njegovim nogama posle toga nije bilo ni jedne opekotine. Istinit dogadjaj iz Oksforda

476

XVII Važan i tragičan događaj, koji se i danas smatra povodom da SAD uđe u Prvi svetski rat na strani saveznika, bio je potapanje britanskog prekookeanskog broda "Luzitanija". Brod je nastradao od torpeda sa nemačke podmornice 7.maja 1915.godine. Na brodu je bilo nešto manje od 2.000 putnika i članova posade, od čega je preživelo oko 760. Među putnicima je bilo dosta Amerikanaca. Kada se stvari ovako pojednostavljeno gledaju, sve izgleda prosto i jasno. Međutim, u pozadini ove nesreće stoje još neke činjenice koje optužuju pojedine biznismene i političare da su, po ko zna koji put, žrtvovali sopstvene građane zarad postizanja političkih poena i vojne prednosti. Nije nikakva tajna da Saveznicima u Prvom svetskom ratu, pre formalnog uključenja SAD-a u isti, nije baš išlo sjajno na frontu. Bolje rečeno, Britanija je bila PRED PORAZOM. Niti je imala dovoljno municije za svoje vojnike, niti je imala dovoljno hrane. Francuska vojska je bila pred otvorenom pobunom posle gubitka više od stotine hiljada vojnika braneći Verdun na Somi. Rusi su se zbog problema "kod kuće" potpuno zaustavili, kivni na sve, a u svom ograničenom shvatanju i pod uticajem zapadne propagande - ponajviše na svog cara. Italijani su takođe doživljavali neuspehe na bojnom polju. U tom trenutku niko ne može osporiti činjenicu da je Nemačka držala rat u svojim rukama, bez obzira na probleme sa snabdevanjem gorivom. I tada, BAŠ NEMAČKA, NUDI SKLAPANJE MIRA! Otprilike, ponuda Nemačke je bila da se stvari vrate na stanje pre početka rata i da se krvoproliće okonča! Kako bi svet danas izgledao da je Nemačka preuzela vodeću ulogu u svetskoj politici - ostaje nam samo da spekulišemo. Da li bi nam danas svima bilo bolje, ili još i gore - vrlo je teško reći. Britanija je u pozadini ulagala prilične napore da nagovori SAD da se priključi njoj i zemljama saveznicama. No Amerikanci nisu tako lako želeli da "se kvase" prelazeći Atlantik da bi se tukli sa Nemcima. Naravno, eliti je rat odgovarao i čekali su da se u njega uključe. Uz to, imali su oni svoje, duboko skrivene interese koji su čak išli dotle da bi možda pre podržali ČAK i NEMAČKU, umesto Britanije i Francuske. Ali, Britanija je dobila jednog važnog saveznika u formi Cionističkog pokreta. Opasnog saveznika! Skoro je nemoguće tvrditi da do izvesne trgovine interesima nije došlo između britanske vlade i cionista. Jer sled događaja je isuviše očigledan, da bi se sve označilo 477

kao slučajnost. Već smo videli kako se cionistički pokret razvijao i zaustavili smo se u momentu kada su svoje interese jasno videli u približavanju britanskoj vladi. U momentu, kada je na frontovima išlo prilično loše za Saveznike i kada je pala ponuda Nemačke da se sedne za pregovarački sto - cionisti prave svoju ponudu engleskim političarima: DA POMOGNU U USMERAVANJU JAVNOSTI U SAD-u, u pravcu ulaska te zemlje u rat, NA STRANI SAVEZNIKA! Za protivuslugu traže PODRŠKU BRITANIJE ZA OSNIVANJE JEVREJSKE DRŽAVE U PALESTINI! "Ja tebi ovo - ti meni ono!" Naravno, nije ovo došlo odjednom i iznenada. Već smo ranije videli da su cionisti dugo pokušavali da svoje ciljeve ostvare i pomoću drugih uticajnih političara i biznismena u Evropi i svetu. No, jedino su se interesi Britanije i njihovi interesi TOLIKO POKLOPILI u jednom momentu, da je prirodno bilo da, jedni sa drugima, pokušaju te interese i ostvariti. Druga je stvar pitanje morala, pravde i ostalih ljudskih obzira i vrednosti koje, sve govori tome u prilog, ni engleske političare, a ni vođe cionista više - naprosto nisu zanimale! Treba reći da su medije u SAD-u tada držali većinom jevrejski lobiji i da je štampa onoga vremena prilično pozitivno pisala o Nemačkoj. Kratko rečeno i bez uvijanja: Amerikanci su tada više voleli da u ratu u Evropi pobedi Nemačka, nego Britanija i Francuska! Prevashodno zato što su bogati Jevreji onog doba u SAD-u (koji su držali i štampu), nešto bili i poreklom iz Nemačke, a nešto su i poslovno bili vezani za Nemačku. Isti ti Jevreji, od kojih su mnogi postali cionisti, nisu želeli da daju novac ni Engleskoj, ni Francuskoj. Pravi neprijatelj, po njihovom rezonu, je bila Rusija koju je po njima trebalo slomiti, a za to NISU ŽALILI NOVCA! Nije tajna da su i novčano "debelo" pomogli nemačkog kajzera, sve u nadi da će pobediti Ruse. Međutim, dogovor između engleske vlade i cionista biva postignut, a ponuđeni mir Nemačke se NE PRIHVATA. Posledica toga je da cionisti preko svojih kanala i ljudi u SAD-u, pokušavaju da pokrenu bogate i moćne pripadnike jevrejskog naroda da se angažuju za ulazak SAD-a u rat! Tako se na istu aktivnost engleske tajne službe, koja je još od početka rata za štampu u SAD-u fabrikovala navodne nemačke ratne zločine po srednjoj Evropi - sada nadovezuje jevrejski lobi sa dodatnim pritiskom na američku javnost. Neverovatna je stvar ta promena kod cionista u SAD-u: od Nemačke - odjednom im postaje "draža" Britanija! Zato ne možemo da se otmemo utisku da su i cionisti i engleski političari na prelazu vekova imali nekog zajedničkog "učitelja", koji ih je veštinu vladanja i manipulacije narodnim masama učio sa velikom pedantnošću. Naravno, reč je o masoneriji, bolje rečeno, o masonskom vrhu. 478

Lako je dokaziva sumanutost izvitoperenih nosilaca krupnog kapitala i njihova veza sa današnjom situacijom u svetu i današnjim vrednostima koje to zapravo nisu. Uticaj masonerije ne može se zaobići, ali sve se svodi na kraju na istu stvar - na loše osobine koje svi imamo u sebi i koje pomenute svetske psihopate vešto koriste da nas "namame" u njihove zamke. U američkoj štampi počinju da se, skoro preko noći, pojavljuju tekstovi koji govore za Nemce da su "nitkovi", "Huni", "zločinci" koji su "ubijali medicinske sestre iz Crvenog krsta" i "deci odsecali ruke". Naravno, pominjala se i Srbija sa početka rata 1915.godine i tamošnji austrougarski zločini, ali je ovaj put težište bilo na sukobima u srednjoj Evropi, gde su navodno nemački vojnici počinili neoprostive stvari. Prosto neverovatno! Retki su se pitali otkud odjednom takva promena i šta joj može biti uzrok. Medijska mašinerija je dan za danom "anatemisala" nemački narod - potpuno isto kao što su Srbi bili "ocrnjeni" 90-tih godina XX veka u prozapadnim medijima. Ljudi su počeli verovati onome što piše u štampi i javnost se u SAD-u počela okretati ka Britaniji i Francuskoj. I da se vratimo malo unazad - iako je potapanje broda "Luzitanija" bilo 1915. godine, a SAD su ušle u rat formalno 1917. godine, opšte je mišljenje da je ova pomorska tragedija mnogo pomogla u formiranju javnog mnenja u SAD-u protiv Nemaca. "Luzitanija" je 1913. prilagođena da bi mogla prevoziti i vojne trupe, ali zbog velike potrošnje goriva po izbijanju rata ipak nije i uzeta za tu namenu. Jednostavno je nastavila da plovi redovnom linijom između Evrope i Severne Amerike. Iako je bila dosta brža od podmornica, zbog njihovih pretnji neke izmene na njoj su ipak urađene: dimnjaci koji su bili crveni, prefarbani su u crno; ime broda je izbrisano; zastave su uklonjene. Ono što se manje zna je to, da je ovaj brod, prelazeći jednom mesečno put od Evrope do Amerike, prenosio osim putnika i VOJNI MATERIJAL (uglavnom municiju za ručno naoružanje). Kobno putovanje započelo je početkom maja 1915. godine iz njujorške luke i brod se kretao za Liverpul u Engleskoj. Na brod je, osim putnika, posade i uobičajenog tereta za potrebe putovanja, natovareno još nešto - po svoj prilici solidne količine bezdimnog baruta, namenjenog britanskoj vojsci. I sada jedna zaista čudna stvar: Nemačka je još početkom te 1915.godine NAJAVILA da će zonu oko britanskih ostrva od naznačenog datuma SMATRATI RATNOM ZONOM i da će svi saveznički brodovi biti potopljeni BEZ UPOZORENJA! Čak su Nemci, 479

preko ambasade u SAD-u, UPOZORILI 22.marta na prethodnu nameru da se saveznički brodovi u zoni britanskih ostrva smatraju LEGITIMNIM RATNIM CILJEM! Na sve ovo, NEKO šalje 2000 ljudi na brod natovaren eksplozivom - U SUSRET NEMAČKIM PODMORNICAMA! Postoje opravdane sumnje da je taj NEKO obavestio i Nemce šta brod, osim putnika, prevozi. Ko je taj "NEKO"? Ko god bio (a sva je prilika da su to bile strukture zainteresovane da SAD udje u rat), snosi odgovornost kao i komadanti nemačkih podmornica koji su potapali putničke brodove. Zločin je ISTI sa obe strane! Potapanje "Luzitanije" najbolje opisuje jedan nemački kapetan, R. Vajsbah, koji je služio na podmornici kao potčinjeni kapetanu podmornice U-20, Švajgeru: "...Prvo je nastupio potpuni mir u kojem se čulo samo zujanje električnog motora i neprijatno zavijanje Nele, našeg brodskog psa, koga smo spasili sa jedne potopljene lađe za vreme svog prošlog putovanja. Vreme se otezalo. Minuti su nam izgledali dugi kao čitav vek. Manevrisali smo prema lađi koja je plovila cik-cak prema irskoj obali. Videlo se da je svesna kakav plen predstavlja za neprijatelja. U jednom trenutku izgledalo je kao da će da se udalji od nas. Ali u idućem trenutku se okrenula i krenula pravo na nas. Da nije učinila taj pokret u svom manevrisanju, bez sumnje bi nam umakla, zahvaljujući svojoj brzini. Najzad se čula naredba: "Spremi torpeda za paljbu!" To je bio moj posao. Ponovio sam: "Torpeda za paljbu!" Svi živci su bili napeti. Na svim licima ogledala se spremnost za borbu. Podmornica se zaljuljala, kao i uvek posle izbačenog torpeda, i nagnula malo u stranu. Mi smo grozničavo počeli da očekujemo eksploziju. Prolazili su sekundi... deset, petnaest, dvadeset, trideset. Brod je bio dosta daleko od nas, možda četvrt milje. Pogledao sam na sat. Bilo je 2:15. Četrdeset, pedeset, šezdeset sekundi... Da li je torpedo promašio cilj? Prošao je minut, a zatim je do našeg napregnutog sluha doprla zaglušujuća detonacija! Završila se grmljavinom od koje nam se svima i sam mozak u glavi zatresao. Zatim mir. Ali tek što je zategnutost naših živaca malo popustila, ODJEKNULA JE DRUGA EKSPLOZIJA, isto tako jaka kao prva. Gledali smo u nedoumici u našeg komadanta. On nije bio manje začuđen od nas, jer MI SMO OPALILI SAMO JEDAN TORPEDO!? Posle nekoliko trenutaka prišao je periskopu da pogleda napolje. Iznenada je prebledeo i morao da se nasloni uza zid, da ne bi pao. 480

"Bože moj, to je "Luzitanija"!, uzviknuo je..." Brod je potonuo za oko 18 minuta! Agoniju putnika i članova posade nije potrebno ovde opisivati, jer je to strahovita patnja koja ide na dušu kapetanu nemačke podmornice, onima koji su u nemačkoj vojsci naredili da se putnički brodovi potapaju i, možda i najviše, međunarodnom bankarskom kartelu koji je finansirao sve strane u Prvom svetskom ratu, izvlačeći ogroman profit iz tog istog rata. Ovoj poslednjoj grupi, ljudske žrtve ne znače skoro ništa, a u moderno vreme smislili su jedan "nevin" izraz kojim se takvi zločini pokušavaju relativizovati - KOLATERALNA ŠTETA!

481

Biti ateista, znači reći konačno “NE”. Egoista postaje ateista. Ateista kaže da čak i Bog ne postoji, a kamoli neki drugi autoritet. U osnovi ateista je u krugu: reći “Bog jeste” za njega znači “ja nisam”. Ali reći Bogu “NE” znači: “Samo ja jesam. Iznad mene nema nikoga, van mene nema nikoga. Niko ne može da polaže pravo na mene!” Veći ego – veća beda! Hrabrost dolazi od iskustva. Osećanja su jača od misli.

Sa Istoka

Očekivanje je beskrajno, ali život je veoma malen. Onaj ko živi u očekivanju, vezan je za nesreću. Umetnost je živeti sasvim drugačijim načinom – odbaciti očekivanje, ne zahtevati ništa, biti ispunjen zahvalnošću za sve što imaš. To je način onog ko veruje. Što više želiš, to si nesrećniji. Što više uvidiš koliko toga možeš da dobiješ bez želja, to će se više neverovatnih poklona rasipati po tebi, bezrazložno. Šta ti želiš? Šta si učinio da zaslužiš život koji ti je dat? Šta si učinio da možeš da igraš pod zracima sunca ponekad ili da pričaš sa Mesecom i zvezdama? Na osnovu čega ti tražiš pravo da dotičeš nežni lahor, da pevaš milozvučno, da se topiš u radosti, da imaš sposobnost da meditiraš? Šta si učinio za te darove? Sve to ti je došlo kao čista milost, a ti si i dalje jadan. I dalje prigovaraš, i dalje si tužan. Zasigurno, proždire te bolest Ega. I svako je time zaražen. Sa Istoka Kreni na put i upamti: nema kretanja unutar bilo koga – unutra, sve je nepokretno! BUDA O, iskušenici! Prirodno prosvetljenje je najbolje!

KABIR

482

XVIII Cionisti su bili uporni u stvaranju Izraela na tlu Palestine i sastavljaju nacrt jedne deklaracije pod imenom "Opšti program jevrejskog naseljavanja Palestine u saglasnosti sa aspiracijama cionističkog pokreta", koga su podneli engleskoj vladi u januaru 1917.godine. Ovaj nacrt je predviđao priznavanje jevrejske nacije u Palestini od engleske vlade koja bi bila ujedno i protektorska (zaštitnička). U isto vreme priznalo bi se pravo Jevrejima na useljavanje, na kupovinu zemljišta i slično. No, nije ovo išlo baš tako lako ni brzo, te cionisti u leto 1917.godine ponovo podnose nacrt deklaracije, i to skoro isti kao i prethodni. Čeka se... nema opipljivih rezultata. U oktobru 1917. novija verzija deklaracije stiže i u britanski Ratni kabinet. Ovo je omogućio lord Lajonel Volter Rotšild. Međutim, ispostavlja se da je najveći protivnik cionističkog plana bio Edvin Montegju - čovek JEVREJSKOG POREKLA! Ova zadnja činjenica o protivljenju Jevrejina cionističkim planovima može delovati kao zanimljivost i kao nešto čudnovato. Ipak, podsetimo se da CIONISTI MEDJU JEVREJIMA IMAJU MNOGO PROTIVNIKA. Već smo objašnjavali da su cionisti bili spremni da uvedu veliku "elastičnost" po pitanju jevrejske tradicije i religije, često prelazeći i u "plastičnost" - potpuno se odričući nekih aspekata tradicionalnog jevrejskog načina života i menjajući hiljadugodišnja pravila zbog političkih ciljeva. Ovo se mnogim Jevrejima nije u prošlosti dopadalo, a NE DOPADA IM SE NI DANAS! Na kratko dolazeći u današnje vreme, pomenimo da su se 9.juna 2013.godine, u Njujorku, u organizaciji preko sto rabina, održali protesti više desetina hiljada Jevreja - PROTIV IZRAELA! Na jednom trgu u donjem Menhetnu skupili su se ovi demonstranti, uzvikujući: "Proklet bio cionistički Izrael!" Možda se pitate kako to da niste čuli za ovaj protest, ako ste od takvih? Odgovor je vrlo prost. CNN, BBC i drugi "veliki" mediji NISU ŽELELI da vi čujete za ovaj protest. Jednostavno im je bilo "vrlo nezgodno" da izveštavaju o protestu blizu 100.000 ljudi ispred "sopstvenog nosa", ali im je bilo "vrlo zgodno" da skoro uživo prate demonstracije u Turskoj, na trgu Taksim. Da, mnogo je lepše izveštavati o "tamo nekim Turcima", nego o sopstvenim građanima, uz to Jevrejima, koji se bune protiv terora koji sprovodi država Izrael. Jer, zaboga, pa taj isti Izrael ima "debele" veze u medijima poput CNN-a i BBC-ja i zato su oni prosto "zaboravili" da izveštavaju o ovom jevrejskom skupu. 483

I tu je zapravo i glavna prevara oko priča o tzv. "jevrejskim" zaverama na globalnom planu. Ljudi danas lako postaju žrtve verovanja da su zapravo cionisti i jevrejski narod - jedno te isto!? Niti su bili, niti su sada, a neće ni biti! Ne treba nasedati ni na priče domaćih klerofašista kako su za sva zla sveta krivi Jevreji. Sasvim je moguće da u međunarodnom bankarskom kartelu (koji je kriv za mnoga velika zla ovog sveta) ima solidan broj Jevreja, ali to ne znači da su svi Jevreji isto što i te psihopate. Jer, uverili smo se i kroz bližu krvavu istoriju, da svaki narod ima u sebi priličan broj ljudi koji imaju bolesne ideje u glavama. Niko od toga nije izuzet, pa ni Srbi, ni Hrvati, ni Jevreji, ni Nemci, ni Rusi, ni ostali... Te 1917. britanski Ratni kabinet, na predloženu cionističku deklaraciju daje predlog svog teksta, pomalo izmenjenog, i on je glasio: "Vlada Njegovog Veličanstva gleda sa naklonošću na stvaranje jevrejske nezavisne države u Palestini za jevrejske pripadnike i učiniće sve potrebno da olakša postizanje ovog cilja, podrazumevajući pri tome, naravno, da neće biti učinjeno ništa što bi štetilo građanskim i verskim pravima postojećih nejevrejskih zajednica u Palestini, ili pak pravima i političkom statusu Jevreja u drugim zemljama (gde su Jevreji potpuno zadovoljni sa svojim sadašnjim državljanstvom i nacionalnošću)." E sada cionisti nisu bili zadovoljni, jer im se nije svidela ona odrednica na kraju, gde se kaže da su Jevreji u drugim zemljama "potpuno zadovoljni sa svojim sadašnjim državljanstvom i nacionalnošću". Razgovori se privremeno zaustavljaju, a britanska vlada u tom periodu kontaktira američkog predsednika Vilsona da bi pomogao da se ovo pitanje reši. Ubrzo iz Vašingtona stiže PODRŠKA CIONISTIMA. (Bilo bi pravo čudo da je bilo drugačije...) Ovde bi trebalo pomenuti i "francusku epizodu" za koju je zaslužan Nahum Sokolov. To je bio cionista koji je u Parizu, u razgovorima sa francuskom vladom, dobio od francuskog ministra inostranih poslova, Žila Kambona, pismo podrške cionističkom pokretu: "Poštovani gospodine, Bili ste vrlo ljubazni što ste mi predali Vaš (cionistički) plan, kome vi posvećujete sve vaše napore i koji ima za cilj razvoj jevrejske kolonizacije Palestine. Vi smatrate, kada budu prilike dozvoljavale i, kada Sveta mesta budu oslobođena, da će to biti akt pravde i naknade, da se uz podršku i zaštitu od strane Saveznika, pomogne obnova Jevrejskog doma u zemlji odakle je narod Izraela bio prognan pre mnogo vekova. Francuska vlada koja je stupila u ovaj rat da brani svoj narod koji 484

je nepravedno napadnut i koja nastavlja borbu da bi obezbedila pobedu pravde nad grubom silom - može samo da gaji simpatije prema vašoj stvari, čija je pobeda vezana za pobedu Saveznika. Iskreno Vaš, Žil Kambon" Ova, kasnije poznata kao "Kambonova deklaracija", na neki način će uticati da Englezi donesu još jednu, do dana današnjeg, KONTROVERZNU deklaraciju. Naime, 2.novembra 1917.godine britanski ministar inostranih poslova, Artur Balfur, upućuje lordu Volteru Rotšildu, predstavniku Engleske federacije cionista, PISMO sledeće sadržine: "Dragi lorde Rotšilde, Imam veliko zadovoljstvo da Vam u ime vlade Njegovog Veličanstva prenesem sledeću deklaraciju o podršci jevrejskim cionističkim aspiracijama koje su bile podnete Kabinetu i od njega odobrene: Vlada Njegovog Veličanstva na stvaranje nacionalne domovine u Palestini za jevrejski narod gleda sa blagonaklonošću i uložiće najveće napore da olakša postizanje tog cilja, pri čemu treba jasno razumeti da neće biti ništa učinjeno što bi moglo krnjiti građanska i verska prava postojećih nejevrejskih zajednica u Palestini, ili prava i politički položaj koji Jevreji uživaju u ma kojoj drugoj zemlji. Bio bih Vam zahvalan ako biste sa ovom deklaracijom upoznali cionističku federaciju. Iskreno, Artur Balfur" Ovo je zapravo i tekst čuvene "Balfurove deklaracije" koja je među istoričarima i političkim analitičarima izazvala neviđene rasprave, podele, kontroverze, nedoumice... I danas je tako, jer akademsko obrazovanje kojim se "filuju" današnji istoričari i ostali ljudi iz akademskog sveta, prosto NE DOZVOLJAVA da se dođe do pravih uzroka određenih istorijskih događaja, niti da se sve poveže u jednu celinu. Očigledno da ta razjedinjenost i konfuzija među naučnim radnicima ODGOVARA našim "starim poznanicima" iz sveta krupnog kapitala, jer tako mogu nesmetano da rade svoj posao i da zaglupljuju nove generacije. Ono u čemu su se istoričari i ostali iz oblasti društvenih nauka mogli složiti je skup MOGUĆIH UZROKA donošenja Balfurove deklaracije. Tako možemo pročitati u njihovim radovima razne "kombinacije": 485

Recimo, Britanija je navodno ocenila da je stvaranje jevrejske države za nju strateški važno u smislu zaštite Sueckog kanala i slično; onda, Britanija je ovom deklaracijom "nagradila" cioniste za uvlačenje SAD-a u rat na strani Saveznika; pa onda, motivi za donošenje deklaracije su bili pridobijanje ruskih Jevreja da bi se oni zauzeli za vraćanje Rusije u rat, a i da bi se oslabila njihova podrška Lenjinu i boljševicima; dalje, navodno je Britanija htela da spreči da Nemačka donese sličnu deklaraciju kojom bi pridobila Jevreje na svoju stranu; ili, bilo je bitno prisustvo Britanije na Bliskom Istoku kao protivteža Francuskoj u Siriji i Libanu ; onda, potrebno je bilo suzbiti narastajući arapski nacionalizam koji je bio pretnja britanskim interesima; dalje, pridobijanje bogatih engleskih i francuskih Jevreja koji bi uticali da Saveznici dobiju još veće ratne zajmove; navodno, ovom deklaracijom je London hteo da obezbedi prestiž u borbi protiv antisemitizma; trebalo je nagraditi Haima Vajcmana zbog pronalaska acetilena i drugih doprinosa britanskoj mašineriji... Ako ste preživeli ove „naučne“ analize i još čitate ovaj tekst, rekli bismo da ćemo se ipak zadržati na jednostavnom, nekonvencionalnom pristupu ovoj materiji, jer jedino tako ljudi mogu razumeti šta se "iza brda" stvarno događalo. Glavna i prva posledica Balfurove deklaracije je to što je ona poslužila već 1919.godine da se Liga naroda nametne kao telo koje će imati mandat nad Palestinom. A Liga naroda je tvorevina koja je nastala u engleskim umovima, prvenstveno kod britanskog sekretara za spoljna pitanja Edvarda Greja (mada je u engleskoj dvoličnosti britanski ministar spoljnih poslova, lord Karson, tu ideju nazvao “dobrom šalom”), a onda i kod američkog predsednika Vudro Vilsona i njegovog nezaobilaznog saradnika i, ovde već pominjanog, pukovnika Edvarda M. Hausa. Ideja o Ligi naroda je zapravo bila ideja o “svetskoj vladi” – vlasti onih najbogatijih i najpokvarenijih: medjunarodnih bankara i njihovih masonskih ideologa. Druga bitna činjenica je da su Artur Balfur i Lajonel Volter Rotšild pripadali zapravo istim krugovima međunarodnog imperijalističkog bloka kojim je upravljao međunarodni bankarski kartel. A do sada nam je valjda jasno šta su ciljevi ovih ljudi - STVORITI TRAJNO GLOBALNO CARSTVO UTEMELJENO NA SVE SAVRŠENIJIM METODIMA KONTROLE DRUŠTVA! Kao zanimljivost ovde ćemo navesti pismo koje je u decembru 1917.godine uputio šef Srpske ratne misije u SAD-u, Milenko Vesnić, kapetanu Davidu Albali, Jevreju cionisti (koji se inače u cionističke vodje kasnije razočarao), a koji je bio stacioniran u SAD-u, takođe u okviru ratne misije: 486

"Moj dragi kapetane Albala, Želim da izrazim Vašoj jevrejskoj braći simpatije srpske vlade i srpskog naroda za ponovno uskrsnuće jevrejske države u Palestini, shodno njihovim mnogobrojnim sposobnostima i njihovom nesumnjivom pravu, čime će oni ponovo zauzeti istaknuto mesto u društvu naroda. Uveren sam da će ostvarenje njihovih ideala biti ne samo njima od koristi, već i vaskolikom čovečanstvu. Vama je dobro poznato, dragi kapetane Albala, da nema naroda na svetu koji simpatiše sa gore pomenutom idejom više no srpski narod. Zar mi ne prolivasno gorke suze na obalama Vavilona, na domaku naše ljubljene i tek nedavno izgubljene domovine? Kako da ne učestvujemo u težnjama i patnjama jevrejskog naroda, kad su se naši zemljaci Vašeg porekla i Vaše vere borili za svoju srpsku otadžbinu isto tako hrabro kao i naši najbolji sinovi? Nama će biti žao, ako nas i jedan od naših sugrađana Jevreja bude napustio i vratio se u svoju obećanu zemlju, ali ćemo se tešiti nadom, da će nam oni ostaviti zamašan deo svojih srdaca i postati najjača veza između slobodnog Izraela i Srbije. Uveravajući Vas, kapetane Albala, u svoje odlično poštovanje ostajem Vaš Vesnić, s.r." Dakle, nema se kud, priznati se mora da je Srbija PRVA U SVETU zvanično podržala Balfurovu deklaraciju! Međutim, iz pisma Milenka Vesnića vidi se da je srpska vlada zapravo podržala NADU DA ĆE JEVREJIMA BITI BOLJE u svojoj državi. Smatramo da ovo pismo nije podrška onome kako se Izrael postavio prema Arapima i onome kako se on danas ponaša, već je izraz saosećanja sa patnjom jevrejskog naroda, koga su svi i na svakom mestu kroz istoriju, proganjali. Većina srpskog naroda smatrala je da su Jevreji dragoceni deo čovečanstva i da zaslužuju da proganjanja i optužbe konačno prestanu prema njima. U tom smislu je i iskazana ova podrška stvaranju jevrejske države. Međutim, u isto vreme, mora se reći da je tadašnja ratna srpska vlada ZABORAVILA (namerno ili slučajno) da će ova deklaracija neminovno uticati na starosedelačko arapsko stanovništvo u Palestini. I to u NEGATIVNOM smislu. Jer, kako ćemo videti, cela ta ideja sa Izraelom u toku vremena pokazala je i neke drugačije, vrlo loše posledice.

487

U Japanu je postojao u davna vremena redak prosvetljeni čovek. Ime mu beše Hotei. Odmah po ulasku u Božansko stanje svesti, počeo je da se smeje i tako je proveo ostatak života putujući od sela do sela. U Japanu su ga zvali “Smejući Buda”. Običavao je da dodje u selo, stane na sredinu seoskog trga i tada bi počinjao da se smeje. Njegovo ime pročulo se nadaleko. Ljudi su počeli sa radošću da očekuju njegov dolazak. A on nije imao drugih poruka, samo bi stajao na trgu i smejao se. Mnoštvo ljudi bi se okupilo i ubrzo bi svi počinjali da se smeju. Ljudi su ga jednom pitali: “Možeš li, molimo te, da nam kažeš još nešto?” I on je odgovorio: “Šta još ima da se kaže? Vi plačete bespotrebno. Potrebna vam je budala da vas natera na smeh. Ovo je moja jedina poruka: smejte se! Tu ništa ne fali, potrebno je samo da se od srca nasmejete. Čitavo se postojanje smeje – vi bespotrebno plačete. Vaš je plač apsolutno privatan. Čitavo se postojanje smeje: Mesec i zvezde, cveće i ptice – a vi nastavljate da plačete. Otvorite oči i srce, i smejte se. Ja nemam drugu poruku.” I tako se smejao i putovao od sela do sela. Kažu da je čitav Japan naterao da se smeje. Postepeno su ljudi dobili nasmejan izgled i smejali se sa njim kad bi se pojavio. To je bila njegova jedina meditacija i poduka. A ljudi su iskusili da mogu da se smeju i da budu srećni bez ikakvog razloga. Priča iz Japana

Šta je starije, kokoš ili jaje? Kokoš i jaje su dve faze jedne iste stvari. Vašim pitanjem, šta je bilo prvo, kokoš ili jaje, samo razdvajate ono što je u suštini jedno. Jer kokoš je manifestovani oblik jajeta, dok je jaje nemanifestovan oblik kokoši. Isto kao što je seme nemanifestovan oblik biljke, a biljka manifestovani oblik semena. Vedanta

488

XIX Videli smo kako je Engleska velikodušno ponudila cionistima da stvore državu Izrael u Palestini, na TUĐOJ zemlji, daleko od svojih granica. U isto vreme nerado je primala jevrejske izbeglice koje su bežale pred kataklizmom Prvog svetskog rata i stizale na njene obale. Ovo poznato dvoličnjaštvo engleskih političara tek dobija na snazi kada shvatimo šta će ta novostvorena jevrejska država značiti u strateškom smislu za Britaniju. Jer, Palestina je blizu osetljivog puta za Indiju, a tu su blizu i bogata nalazišta nafte koja su posle raspada Osmanskog carstva bila na dohvat ruke. Negde na samom kraju XIX veka jedan deo političke elite u Britaniji, sa jakim vezama na univerzitetima Oksfordu i Kembridžu, osnovao je jedno društvo koje danas neki nazivaju "Okrugli sto", mada nigde nema zvaničnih potvrda da ono postoji. Aktivnosti ovog društva svakako ćemo prepoznati u delovanju međunarodnog bankarskog kartela, a mogle bi se ukratko objasniti kao pokušaj stvaranja jedne posebne vrste globalnog carstva u kome bi anglosaksonska kultura bila dominantna. Ovo smo sročili na malo eufemističan način, a prosto rečeno, ovo "društvance" je imalo za cilj održavanje beskrupulozne pljačkaške britanske politike i u XX veku. U samom početku svog delovanja vidljivi su izrazito ANTINEMAČKI stavovi. 1910.godine počinje da izlazi časopis "The Round Table" ("Okrugli sto") u kome, u broju od avgusta 1911.godine, tri godine pre početka rata, doslovce piše: "...Danas postoje dve vrste međunarodnog morala, britanski ili anglo-saksonski i kontinentalni ili nemački. Oba ne mogu prevladati. Ako Britansko carstvo ne bude dovoljno jako da ima realan uticaj, pobediće reakcionarni običaji nemačke birokratije, a onda će biti samo pitanje vremena kada će i samo Britansko carstvo postati žrtva neke međunarodne "otimačine" kao što se to desilo u agadirskoj krizi. Ako britanski narod ne bude dovoljno jak da nazadnim suparnicima onemogući da ga napadnu i da u tom napadu imaju ispeha, moraće onda prihvatiti političke norme agresivnih vojnih sila..." Ovde vidimo kako se sopstveni narod i ostali narodi, koji cene britansko mišljenje, plaše sa Nemačkom, u isto vreme postavljajući svoj britanski moral i pogled na svet na presto istine i pravde, a nemački u reakcionarnu tminu. Ovi "mislioci" pljačkanje i represiju nad kolonijalnim narodima nazivaju "anglo-saksonskim moralom" i postavljaju takvo stanje stvari kao "Bogom dano", a svakoga ko bi želeo nešto drugačiji sistem odnosa ili možda svoj deo "kolača 489

kolonijalizma" - smatraju "nazadnim suparnikom". Naravno da je i Nemačka želela da ima nešto od tih kolonijalnih bogatstava koje je imala Britanija, to je činjenica i niko ne spori da su i Nemci imali imperijalističke težnje. Međutim, ovo englesko licemerje pokušava se i danas postaviti kao ispravno stanje stvari od strane anglosaksonskih političara i kao jedini ispravni pogled na svet. Tome doprinosi i činjenica da su dva puta "bili jači" u svetskim ratovima, a pobednici i pisanje istorije... znate kako to već ide. Dalje, članovi "Okruglog stola" smatrali su da bi Britaniji bilo bolje da skupu vojnu okupaciju kolonija ZAMENI PRIVIDNOM NEZAVISNOŠĆU istih, koje bi onda obuhvatala jedna pogodna organizacija poput "Komonvelta nacija". Ovim bi se smanjili troškovi održavanja skupih okupacionih vojnih snaga. I tako je rođena ideja "NEFORMALNOG CARSTVA" koja odlično funkcioniše - i DANAS! Londonski "Times" je verno prenosio stavove ovih ideologa "neformalnog carstva" i tu su se našli uticajni ljudi tog doba: lord Albert Grej, Arnold Tounbi, H.G.Vels, lord Alfred Milner, Halford Mekinder... Još dok se odvijala Versajska konferencija 1919.godine stvoren je Kraljevski institut za međunarodne odnose gde su se do detalja počele proučavati varijante ostvarivanja ideje globalnog carstva i totalne društvene kontrole. U svetlu prethodne priče dolazimo i do stvaranja Izraela na teritoriji Palestine, a pod engleskom "dirigentskom palicom". Zamisao je bila prosta, ali efektna: cionisti će stvoriti državu koja će svoju egzistenciju "večito" dugovati Britaniji; posvađane okolne arapske zemlje, napraviće odličan "štimung" da bi se jasno stavilo do znanja da je britansko vojno prisustvo na tim prostorima NEOPHODNO. Primetićete da sličnu situaciju imamo i danas na Bliskom Istoku, a da se slična taktika koristila i na Balkanu. Pominjani Halford Mekinder je zaista verno dočarao sliku koju bi on i njegovi istomišljenici želeli da vide u Palestini: "...Ako ovaj svet treba neminovno da bude glavno boravište ljudskog roda na ovoj planeti i ako Arabija, kao zemlja kroz koju prolaze putevi iz Evrope za Indiju i sa Severa na Jug, treba da postane središte tog sveta, onda Jerusalim, taj gradić na brdu, ima strateški položaj u odnosu na svetsku stvarnost koja se u suštini ne razlikuje od njegovog savršenog položaja koji je imao u Srednjem veku, ni od njegovog strateškog položaja između starog Vavilona i Egipta...(...) Sueckim kanalom prolazi veliki promet između Indije i Evrope, na puškomet vojsci stacioniranoj u Palestini, a Jafa već gradi glavnu železničku prugu kroz obalske nizijske predele, povezujući južni sa severnim delom središnjeg područja...(...) Jevrejska nacionalna država u Palestini biće jedan od najznačajnijih ishoda 490

rata. Sada sebi možemo dozvoliti da o toj temi govorimo otvoreno..." Jasno je potpuno posle ovoga šta su ciljevi Engleza. Naprosto povezati ogromne kolonijalne posede, počevši od rudnika zlata i dijamanata Sesila Roudsa i Rotšildove kompanije "Gold Fields" u Južnoj Africi, pa na sever do Egipta i Sueckog kanala, a onda dalje u pravcu Kuvajta, Persije - sve do Indije i Kine. U ovom smislu treba posmatrati i otimanje nemačke kolonije Tanganjike u Africi 1916.godine, čime se spaja već opisani put kolonija Britanskog carstva. Grandiozno, zar ne? I veoma, veoma bolesno. U celoj ovoj storiji i Burski rat, koji je vođen od 1899. do 1902.godine u području Južne Afrike, može se smatrati još jednim projektom međunarodnog bankarskog kartela, čiji su eksponenti političari "Okruglog stola". Sam Sesil Rouds i Alfred Milner "potpalili su" sukob između burskih vlasti holandskog porekla i engleskih doseljenika, a umešala se britanska vojska "da zaštiti" interese sunarodnika. Ustvari, Englezima su bila potrebna ogromna rudna bogatstva u burskim državama Transval i Oranje, te su prosto "namestili igru" Burima koji nisu imali nikakve šanse da se odupru moćnoj britanskoj imperiji. Rezultat je preuzimanje tih područja od strane Engleza, iako su Buri u početku imali vojnog uspeha. Preko 200.000 engleskih vojnika uz taktiku "spaljene zemlje" i otvaranja koncentracionih logora za bursko stanovništvo, naterali su i poslednje burske gerilce na predaju. I onda se upitajmo o čijoj i kakvoj "otimačini" to piše časopis "Round Table" u onom pomenutom tekstu iz 1911.godine? Upravo o britanskoj. Jer najbolji način odbrane svog siledžijstva je da se optuži neko drugi da je to izazvao, pa se, eto, moralo... Ovi tekstovi ne služe da brane imerijalističke težnje Nemačke ili pravo na te težnje. Međutim, realno gledajući, Nemačkoj nije ostavljen veliki izbor po pitanju sredstava kojim bi došla do potrebnih resursa za svoj razvoj. Nezajažljivi i bolesni apetiti Britanije izazvali su želju kod Nemaca da se tome parira, a kod nekih Nemaca, istina je - i da se to oponaša. Rezultat nam je svima dobro poznat: blizu 20 miliona mrtvih u Prvom svetskom ratu (po nekim podacima i preko 30 miliona), nebrojeno ranjenih i osakaćenih, a o materijalnoj šteti suvišno je i govoriti. Bez ikakvog dvoumljenja, Britanija je sa svojim imperijalnim stavovima i sa političkim vođstvom koje je samo marioneta međunarodnog bankarskog kartela možda i GLAVNI KRIVAC za Prvi svetski rat. Odmah za njom dolazi Nemačka, jer je smatrala da je rat jedini način da se domogne resursa za svoju privredu i svoj razvoj. Kao što smo već nekoliko puta pominjali, potpuno su infantilne tvrdnje nekih kvaziistoričara da je Srbija, navodnom umešanošću u 491

Sarajevski atentat, uzrokovala Prvi svetski rat. Može se samo govoriti o tom događaju kao o POVODU koji su, prvenstveno Nemačka a onda i Austrougarska, iskoristile da se rat otpočne - nikako o UZROKU. Posle završetka Prvog svetskog rata, mirovne konferencije, raspada velikih imperija i stvaranja novih država - Britaniji, kako bi se pomislilo, ide sasvim dobro. Uspostavila je kontrolu nad afričkim rudnicima zlata i dijamanata, izvorima nafte na Bliskom Istoku, i dalje drži kolonije... Međutim, u dubini, Britanija je ponovo bila skoro PRED BANKROTOM! U britanskoj pobedi u Prvom svetskom ratu, odlučujući faktor bili su američki štedni ulozi koji su iznosili više milijardi ondašnjih dolara, a koji su bili organizovani u kompanije J.P.Morgana na Vol Stritu. U vreme Versajske mirovne konferencije 1919.godine, Britanija je bila dužna Sjedinjenim državama 4,7 milijardi dolara ratnog duga, privreda je bila u dubokoj posleratnoj krizi, industrija u fazi raspada, a inflacija je tokom ratnih godina podigla cene za 300%! Britanski nacionalni dug se od 1913. do 1918.godine povećao za 924%, tj. za više od 9 puta! Iznosio je neverovatnih 7,4 milijardi funti! Na pregovorima u Versaju, na papiru, Britanija je (kao masonsko gnezdo) bila pobednik. U stvarnosti, Britanija je (kao država britanskih naroda) bila GUBITNIK! Pravi pobednik je bio međunarodni bankarski kartel kome je pripadao i J.P.Morgan i masa britanskih političara i bankara! Pravi gubitnik je bio NAROD u Britaniji, jer je stradao za vreme rata zbog toga da bi međunarodni finansijski i industrijski mešetari JOŠ ČVRŠĆE držali Britaniju u svom paklenom zagrljaju. Toliko o "slobodi" Engleza na koju su oni i danas jako ponosni! Blaženstvo neznanja! O cionistima priča još nije završena. O njihovom ponašanju na Versajskoj konferenciji u odnosu na Nemačku (a u Versaju ih je bilo prilično u 117-očlanoj jevrejskoj delegaciji koju je vodio Bernard Baruh), moglo bi se svašta reći. Možda bi najbolje bilo istaći razočarenje Nemaca kada su shvatili da su neki Jevreji cionisti, koji su živeli i radili u Nemačkoj i bili veoma bogati - praktično za sve vreme rata radili PROTIV Nemačke, a sve u cilju dobijanja famozne jevrejske države u Palestini. Za mnoge Nemce, a među njima se tada nalazio i Adolf Hitler, ovo je bilo ravno najpodlijoj izdaji. Mržnja koju su poneki Nemci gajili kroz antisemitizam nije bila ništa prema mržnji koju su sada počeli osećati prema Jevrejima, a sve zbog CIONISTA! Nisu mogli ni zaboraviti da su dali utočište mnogim Jevrejima koji su 1905.godine, posle revolucije u Rusiji pobegli u Nemačku. Ova mržnja je sada počela jačati na političkoj i na ekonomskoj osnovi. Ubrzo su SVI Jevreji, u nemačkim očima, počeli bivati JEDNAKI - PODMUKLI i ZLI, SPREMNI 492

DA ZABIJU NOŽ U LEĐA! Hitler je ovo kasnije samo iskoristio i razradio, uz pomoć socijaldarvinizma, u neviđeno demonsku doktrinu. Na žalost, ovo izjednačavanje Jevreja i cionista prisutno je i danas svuda u svetu, pa i u Srbiji. Ne znamo kako da ovo drugačije nazovemo nego TRAGIČNO shvatanje, jer je nastalo iz neinformisanosti i neznanja koje, izgleda, političkom establišmentu uvek odgovara. Jer sluđenom čoveku koji ne zna mnogo, lako je podmetati kojekakve priče o jevrejskim zaverama, i za svu nesposobnost i pohlepu vlastodržaca optuživati uvek - NEKOG DRUGOG! Danas u Srbiji, sa jedne strane imamo "evromanijake" na čelu sa postojećom vladajućom garniturom, a sa druge strane "kleromanijake" koji odgovor na sve probleme u svetu vide u tome da SVI NA PLANETI prihvate pravoslavnu veru! Koliko su i jedni i drugi daleko od suštine problema i istinskog puta ka boljitku, najbolje svedoče potpuno pometeni građani Srbije koji su ušli u nekakvo stanje "intelektualne obamrlosti", panično pokušavajući da prežive dan po dan, i da sačuvaju ono malo ljudskog dostojanstva što im je ostalo.

*** "...Naravno, vaši političari-strančari žele da među činovnicima imaju samo ljude iz svoje stranke. Činovnik mora da bude njihov birač, i zahvaljujući uticaju i moći kojom raspolaže, mora mu doneti i glasove potčinjenih. Njegovo znanje, poštenje i prošlost nemaju nikakvu ulogu ako političar - poslanik ili ministar smatra da mu može biti od koristi. Posebno dobro poznajem vašu policiju jer sam, na svoju nesreću, neko vreme sarađivao s njom. U policiju su vam političari postavili ljude kažnjene zbog krađe i drugih zlodela. Vaši policajci su, posebno u južnoj Srbiji, krali od naroda i otimali novac. Prijavio sam to vašim vlastima, ali ti policajci - zločinci, koji su istovremeno bili i strančari, nisu kažnjeni, a mene su toliko izvređali, da sam bio prinuđen da podnesem ostavku. Istina je da među vašim policajcima ima i čestitih ljudi, vrlo čestitih i kvalifikovanih, i od njih bi se mogla stvoriti veoma dobra i veoma poštena policija. Ti dobri policajci, međutim, nemaju nikakvog uticaja u vašem Ministarstvu unutrašnjih dela. Tamo gazduju partijci, često vrlo nepošteni. To je loše, i to vam unazađuje narod, 493

koji, kao, uostalom i svuda, sledi primer onih gore. Vaši političari, a većina ih nikada ništa nije učinila za vašu zemlju, ne vole one koji imaju zasluga za vašu otadžbinu. Boje ih se jer su im oni živi prekor. Zbog toga nastoje da ih istisnu iz svega, i iz vojske i sa funkcionerskih položaja. Kad im se ukaže prilika, pokušavaju čak da ih srozaju u očima javnosti. Opasna je to igra. Vaši političari se grčevito drže parlamentarnog sistema pošto im on, zastareo i truo, najbolje služi ličnim ambicijama. Naravno, ako bi se danas primenio parlamentarizam kakav je bio zamišljen pre vek i po, bilo bi to nešto drugo. Izvorni parlamentarizam je bilo narodno predstavništvo gde je poslanik zastupao volju grupe birača, i to celu grupu, a ne samo one koji su mu dali glas. Bio je dužan da služi svima, a ne samo grupi sa posebnim interesima. Da se razjasnimo. Poslanik je, dakle, čovek koga šalju građani nekog kraja kao svog opunomoćenika da raspravlja sa opunomoćenicima iz drugih krajeva zemlje o sredstvima pogodnim da se zajednica učini srećnijom i, u okviru te zajednice, i područje koje zastupa. On je dobio ovlašćenje opštim glasanjem. Istina nisu za njega svi glasali, ali je imao većinu, što je odlučilo o njegovom izboru. Posle izbora, on je opunomoćenik svih birača svog kraja a, kao takav, mora da štiti interese svih, a ne samo onih koji su mu dali glasove. On sme da ima samo jednog šefa koji mu naređuje: taj šef mu je vlastita savest. Dužnost mu je da veoma ozbiljno proučava sva postavljena pitanja i sva predložena rešenja. Kada mu je ponuđeno rešenje u skladu sa ubeđenjima, on treba da glasa za njega, a ako ga, s druge strane, njegovo ubeđenje osuđuje, treba da glasa protiv. Ako prihvata naloge drugih, on izdaje svoje punomoćje. Da li se tako događa sada u svim parlamentima, posebno u vašem, a ti parlamenti, navodno, predstavljaju volju celog jednog naroda? Ni najmanje. Već od početka savremenog parlamentarizma, poslanici su se grupisali prema svom poimanju dužnosti i potreba države. Te grupacije su obrazovale političke stranke koje nijedan ustav - a ustav je osnova država - ne poznaje. U početku su pristalice tih grupa ili političkih stranaka ulazile u njih jer su im se pogledi u vezi sa javnim životom zaista slagali sa pogledima ostalih članova grupacije. Ipak je, od samog 494

početka, bilo i onih drugih koji su se vezivali za određenu stranku iz sebičnog računa. Parlamentarizam je trajao i menjao se kako je rasla homogenizacija u državama, kako su interesi ukupnog stanovništva postajali sve više zajednički i kako su se, time, programi različitih političkih grupa približavali. Postao je užasno sebičan, pa je sada odbrana vlastitih interesa preča od odbrane interesa čitave države. Parlamentarizam je istovremeno postao odskočna daska ambicioznim ljudima koji bi da stignu do visokih položaja. Pošto se ne mogu popeti glavnim stepeništem da bi uspeli, koriste pomoćno i prolaze kroz kuhinju, pa u salon. Svi parlamentarci, ili skoro svi, danas pripadaju političkim strankama, pa su one postale krajnje moćne. One su, pre svega, zavele gvozdenu disciplinu u svoje članstvo, kako bi ga dobro držale u šakama. Ni jedan jedini poslanik, koji pripada nekoj stranci, ne sme da glasa onako kako mu nalaže savest. Glas mu određuje stranka, a stranka ima u vidu samo jedno: da se održi na vlasti ako je ima, ili da do nje dođe ako je nema. Nijedan ministar ne može da izvrši neku reformu koju smatra neophodnom ako mu to ne odobri stranka. Stranka ima predsednika, koji, često, ima mnogo više stvarne vlasti od samog šefa države. Budući da se programi mnogih stranaka, a većina naroda ih ne zna, danas približavaju jedni drugima toliko da se razlikuju samo po nekim pojedinostima, borba između stranaka se izrađa, povrh svega, i u borbu ličnosti (vođa). Vođe su zaštićene nekom vrstom izvršnog odbora i kluba u kojem su svi poslanici iste boje. Oni na ove uvek imaju veliki uticaj, ali te institucije skrivaju pred zemljom njihovu ličnu vlast. To su privatne tvorevine bez odgovornosti, koje uostalom, Ustav i ne poznaje, one nalažu poslanicima kako da glasaju i upravljaju radom ministara. Ti klubovi su pravi „sovjeti" u zemlji koja, s pravom, ne želi da prizna i sledi Sovjetsku Republiku, bivšu Rusiju..." Arčibald Rajs, "Čujte, Srbi!", 1928.g

495

Jednom je neki čovek krenuo u potragu za Svecima i za Istinom. Tako je, izišavši iz svog sela, prilično brzo naišao na jednog mudraca koji je sedeo pod drvetom i na miru meditirao . Upitao ga je: “Molim te, možeš li mi reći kako da prepoznam duhovnog učitelja, gurua?” Mudrac ga je dobro pogledao, a onda mu objasni da u njihovom kraju učitelji obično podučavaju u senci nekog velikog drveta ili sede u meditaciji pod istim. Onda mu je detaljno opisao osobine gurua, te ga uputio kako da sve dobro proveri pre nego što nekom pokloni svoje poverenje. Naš tragalac se naoruža mudračevim opisom, te se zaputi da traži svog gurua. Tako je lutao preko trideset godina i obišao celu zemlju. Posetio je mnoga mesta, ali nekako nikada nije uspeo da sretne nekoga ko bi prošao baš sve njegove kriterijume, iako je sreo mnoge učitelje. Posle tih decenija potrage, rešio je da se vrati u svoje selo, isrpljen i razočaran. I tako, kada se približio jedan dan svom selu, ugleda ono isto drvo pod kojim je na početku svog lutanja video nepoznatog čoveka. Kad je prišao malo bliže, stao je šokiran – onaj čovek je i dalje bio tamo, u istom položaju, i izgledao je potpuno isto kao i pre tri decenije. Dok je uzbudjeno prilazio još bliže, tek sada je primetio da taj čovek podseća na mnoge učitelje koje je lutajući sreo, da sedi na sličan način i možda... Srce mu je poskočilo kad mu jedna misao zasija u umu: pa on nikada nije pomislio da bi ovaj čovek mogao biti uistinu guru! Naš tragalac za Istinom pridje sasvim i pokloni se malo nervozno do zemlje. Kako se podizao, primetio je da se izgled čoveka promenio, jer je tu pred njim sada sedeo starac neodredjenih godina, strašnih ali i blagih očiju, u koje je bilo teško gledati. Srce je htelo da mu iskoči iz grudi, jer on u momentu prepozna svog gurua! Ridajući od uzbudjenja on se baci pred njegova stopala i zavapi: “Zašto mi nisi odmah rekao? Što si me uputio na pogrešan put? Trideset godina, ej! Ostario sam tražeći te! Što mi ne reče da si ti moj istinski učitelj?!” Starac blago reče: “Ja sam ti sve rekao, samo ti nisi bio spreman da dodješ svom istinskom domu bez lutanja. Morao si da pokucaš na hiljade vrata, jer je to za tebe bio jedini način. Bio si u žurbi, a samo traganje ti je bilo mnogo važnije, nego Istina. Ali došao si. Čekao sam te ovde trideset godina, sve vreme sam bio tu. To što si lutao, to je bio tvoj izbor! Ali sada, sada to više nije uopšte važno, jer vidim da si spreman. Pridji da te blagoslovim.” Sa Istoka 496

XX 1919.godine Overmanov komitet Senata SAD-a, dao je izveštaj o zajmovima koje su neke američke banke dale Nemačkoj u toku Prvog svetskog rata. Ovo je izašlo na videlo delom i zahvaljujući svedočenju Karla Hejnena, čoveka čiji je zvaničan posao bio transport robe za Nemačku iz SAD-a preko Švedske, Švajcarske i Holandije, a koji je iza ovog zvaničnog posla imao i neke druge... nezvanične poslove u Americi (špijuniranje i sl.) Prvi veliki zajam za Nemačku dala je firma "Kuhn, Loeb & Co" u septembru 1914.godine od 400.000 dolara. U Nemačkoj, tačnije u Hamburgu, je Maks Varburg iz nemačkog ogranka iste ove firme uložio 25 miliona maraka. Drugi zajam, koji je stigao indirektnim putem kroz firmu "Suedeutsche Disconto-Gesellschaft" iznosio je 1,3 miliona dolara, a namenjen je bio isporukama robe za Nemačku. Treći zajam je došao iz firme "Chase National Bank" koja je pripadala Morganovoj grupi i iznosio je 3 miliona dolara. Četvrti zajam je dala "Mechanics and Metals National Bank" u iznosu od jedan milion dolara. U vezi ovih zajmova treba imati u vidu da se pravo odredište kapitala, u tada već formiranim bankarskim trustovima, nije baš lako moglo pratiti, pa je novac dobijao neverovatne putanje i smerove. Isto kao i danas! Ipak, nekako se saznalo da je novac od datih zajmova korišćen i za špijunske aktivnosti za račun Nemačke, u SADu i Meksiku. U sumnjivi krug ljudi ušli su savetnik fon Rintelena izvesni Somerfild, zatim Hjalmar Šaht, pa Emil Vitenberg... Somerfild je, na primer, imao račun kod "Guaranty Trust Company" koja je pripadala J.P.Morganu. Ovaj račun je korišćen za prebacivanje sredstava firmi "Western Cartidge Co.", a koja je za ta sredstva isporučila municiju. Ta municija je onda transportovana u El Paso za revolucionare Panča Vilje. Za ovo i za propagandu potrošeno je oko 400.000 dolara! Podsetili bismo ponovo čitaoce da su se Nemačka i Nemci, u smislu ugleda, visoko kotirali u SAD-u sve negde do sredine Prvog svetskog rata. Već smo u ranijim tekstovima videli, kada smo govorili o cionistima, da je politika SAD-a po pitanju rata bila svim simpatijama (ako to u politici uopšte postoji) na strani Nemačke - protiv Rusije, a onda automatski i protiv tadašnjih “saveznika” Rusije - Engleske i Francuske. Objasnili smo i kako su onda cionisti "prionuli" na posao, da bogati jevrejski lobi u SAD-u koji je držao štampu, ubede da im je 497

Engleska veći prijatelj od Nemačke i da će im ona "dati" jevrejsku državu u Palestini. Od tog momenta Nemci više nisu "valjali", a stvar obrtanja javnog mnenja bila je samo tehničko pitanje i pitanje utrošenog vremena i sredstava. U ovom tekstu govorimo o periodu još uvek "nepomućene ljubavi" između Nemačke i SAD-a. Pa čak i kada je kasnije američka štampa "osula" po Nemačkoj sve najgore - to američkim bankarima NIMALO NIJE SMETALO da posluju sa Nemačkom! U SAD-u je tih godina nemački ambasador bio Kont fon Bernstorf, inače veliki prijatelj sa Adolfom fon Pavenštetom, starijim partnerom u firmi "Amsinck & Co.". Ovu firmu je posedovala i kontrolisala Američka medjunarodna korporacija. U upravnom odboru ove firme bili su Rokfeler, Stilman, DiPon, Vitrop... - sve sama poznata imena krupnog međunarodnog kapitala. A firma "Amsinck & Co." debelo je bila umešana u NEMAČKU RATNU ŠPIJUNAŽU, jer su se preko te firme vršila mnoga plaćanja za nemačke špijunske delatnosti. Zaključke možete doneti veoma lako. A onda će neminovno uslediti teška konfuzija kod svakog normalnog čoveka, jer će nam se u glavama pomešati naučene stvari iz školskih dana o tome kako su se istorijski događaji razvijali i ko je tu bio "dobar", a ko "loš" - sa nepobitnim činjenicama da su neki uticajni ljudi iz nekih zaraćenih zemalja u Prvom svetskom ratu lepo poslovali međusobno, dok su te zemlje vodile međusobni rat i vojnici i civili ginuli svakodnevno na hiljade... na obe strane, u moru krvi, blata i barutnog dima. Izgleda da je preko 20 miliona ljudi izgubilo živote u Velikom ratu da bi Rokfeler, Morgan, DiPon, Rotšild, Stilman i ostala "bratija" u Londonu, Njujorku, Parizu... - BILI JOŠ BOGATIJI i JOŠ MOĆNIJI! Nemačka je (tačnije "Deutsche Banke") zahvaljujući "Guaranty Trust Company" i Američkoj medjunarodnoj korporaciji koja je posedovala "Amsinck & Co.", uspela, da od početka rata do momenta ulaska SAD-a u isti, na strani Saveznika - NA LONDONSKOJ BERZI, preko svojih ogranaka u Južnoj Americi, dobije preko 4,5 miliona funti!!! A vodio se sve vreme rat! Šta je, tu je! Ovo će možda za nekog biti previše i neće moći verovati da je sve ovo moguće. Možda, ako vas ovi tekstovi uznemiravaju, da više ovo ne čitate. Ipak, razrešenje današnjih problema u svetu i ličnih problema svakog prosečnog čoveka NIJE MOGUĆE bez sagledavanja odakle opasnost preti i gde su koreni današnjih teškoća. Kako možemo pretendovati na razumevanje postupaka današnjih političara ako ne razumemo odakle im mnoge ideje, koje bi pre pripadale nekim štićenicima zavoda za mentalno obolele, nego ljudima koji vode države. Takođe, ove činjenice iznesene o međunarodnom 498

bankarskom kartelu, NE SLUŽE da čitaoci ovih tekstova razviju mržnju prema bankama i novcu, prema svim bogatim ljudima i njihovim porodicama - HILJADU puta NE! Iako često koristimo oštre reči za pripadnike međunarodnog bankarskog kartela, to je u funkciji ukazivanja na silno moralno blato međunarodnih špekulanata, a to JEDINO treba da nam pokaže da SMO i MI SAMI DANAS VEOMA MORALNO SLABI! Jer bez nas, svi ti moćnici NE BI BILI TOLIKO MOĆNI i NE BI NAM MOGLI NIŠTA! Kada se dovoljan broj ljudi u današnjem svetu bude dobrovoljno, iz razumevanja, ODREKAO sredstava koja nas danas čine robovima PAKAO današnjeg užurbanog, izbezumljenog, histeričnog, agresivnog, lažljivog i izgubljenog sveta će POLAKO NESTATI. Rodiće se lagano bolji svet gde će sve više biti cenjen karakter čoveka, a ne njegov izgled; gde će, ponovo, mladji sa radošću poštovati starije; gde se neće čovek ceniti po tome koliko ima novca ili drugog bogatstva, već prema tome koliko je mudar; gde će se, na žalost, mnogi potomci duboko stideti svojih predaka koji su bili današnji političari, bankari, vlasnici farmaceutskih firmi, biotehnolozi, neki od naučnika... Taj bolji svet neće doći ako budemo čekali da nam to neko donese sa strane. Mi ga prvo moramo "roditi" u samima sebi, svako ponaosob, u svom unutrašnjem svetu. Tek kada vrednosti tog sveta usvojimo kao sopstvene i počnemo ih PRIMENJIVATI u sopstvenom životu - PROMENA U SVETU ĆE BITI NEMINOVNA. Do tada - moramo se truditi da shvatimo svet oko sebe. Bez shvatanja nećemo želeti da se menjamo. Ostaćemo stalno u čekanju Nekog (Gospod) da nas "spase". Taj Neko sa svoje strane čini sve, u svakom momentu naše istorije, da Mu se približimo, ali mu se približiti možemo samo onoliko koliko smo sposobni da Njegovu Kreaciju razumemo. A taj proces može da traje veoma, veoma dugo. Za one kojima se današnji svet sviđa ovakav kakav je, ne interesuje ih patnja drugih bića i ne žele ništa u sebi da menjaju, naša poruka je kratka: "Uživajte dok još možete u svetu gde milijarde ljudi teško žive, često u bedi i bolesti. To će vam biti možda poslednje uživanje za veoma dug period u budućnosti..."

499

Oni, za koje misliš da su ti vodje, sede na tvojim grudima. Jeste li primetili? Kada se neko dokopa kabineta, počinje da tumači zakon i red. Kada je van vlasti, političar govori revolucionarno. U njemu, van vlasti, počinje da raste pitanje revolta. Tada je po njemu sve pogrešno, sve treba menjati. Ali kada dodje na vlast, tada izbijaju zakon i red. Sve je dobro, promene su opasne. Onda je potrebna disciplina. Ovako je svugde na svetu. Političari samo žude za vlašću, oni nemaju veze sa redom ili revoltom. Da, kada ne održavaju red, kada vlast nije u njihovim rukama, tada kažu da je sve pogrešno; tada je potrebna revolucija. Ali čim na vlast dodju, revolucija više nije potrebna, jer je zadatak revolucije završen. Tada, ko god da pomene revoluciju, neprijatelj je. I oni koji govore o revoluciji, nemaju ništa sa njom. To je zadivljujuća stvar za posmatranje – to se dogadja svaki dan, a čovek se još nije probudio. Revolucionari postaju kontrarevolucionari čim dodju na vlast, a potisnuti političari postaju revolucionari čim odstupe sa vlasti. OSHO “O sine, dugo si bio zarobljen smatrajući sebe telom. Prekini te lance sabljom spoznaje: `Ja sam svesnost!` I budi srećan. Ti si sam oslobodjen akcije, samoosvetljen i nevin. Ovo su ti okovi: ti “vežbaš” prosvetljenje. A ti se već prožimaš sa svemirom, utkan si u njega. Prirodno, ti si čista svesnost. Nemoj da postaneš uskogrud. Ti si bez očekivanja, nepromenljiv, samodovoljan, boravište mirnoće, Bezgranične inteligencije, nepomućen. Stoga imaj veru u svesnost jedino. Spoznaj da je ono što ima oblik lažno I spoznaj Bezoblično kao Nepromenljivo i Večno. Ko spozna ovu istinu, neće se roditi ponovo na ovome svetu. Postoji samo ogledalo u kojem se slika odražava; Takodje, postoji odvojeno od odraza. Bog je unutra i izvan tela. Samo kao jedno, sveprožimajuće nebo, isto unutra i izvan posude, Večni BRAHMAN isti je u svima!” ASHTAVAKRA 500

XXI Linkoln Stivens, američki komunista, poslao je 6.oktobra 1916.godine pismo pomoćniku američkog predsednika Vilsona, pukovniku Hausu, gde se između ostalog kaže: "...Moj dragi pukovniče Haus, upravo pre nego što sam prošlog ponedeljka napustio Njujork, vrlo ubedljivo mi je saopšteno da je Vol Strit kompletirao pripreme za još jedan napad meksičkih bandita u Sjedinjenim Državama: on treba da bude tako vremenski određen i tako okrutan, da odluči izbore..." Ovde je očigledno reč o upetljanosti Vol Strita u meksičku revoluciju koju je tada vodio Pančo Vilja. I zapravo, ovde ćemo ukratko objasniti šta se u Meksiku dogadjalo neposredno pred Prvi svetski rat i kasnije, da bismo kompletirali sliku o aktivnostima medjunarodnog bankarskog kartela i njegovoj monstruoznosti. O Pančo Vilji se uglavnom zna da je meksički revolucionar koji se borio za prava meksičkih seljaka, a sve je to obojeno avanturističkim i romantičnim bojama. Međutim, ne sporeći da je položaj seljaka u Meksiku pre ove revolucije bio stvarno težak i da ga je bilo opravdano menjati, Pančo Vilja je imao i svoje "gazde" među nosiocima krupnog kapitala u Sjedinjenim državama, a opravdano nezadovoljstvo meksičkih seljaka je u svemu ovome vešto korišćeno. Preko J.P.Morganove "Guaranty Trust Company" i preko nemačkog špijuna u SAD-u, fon Rintelena, plaćeno je blizu 400.000 dolara za municiju koja je iz Sjedinjenih država prevezena u El Paso, u ruke Pančo Vilji. Ova isporuka je bila sredinom 1915.godine, a već 10.januara 1916.godine Pančo Vilja ubija 17 američkih rudara u Santa Izabeli. U Nju Meksiku je napao Kolumbus 9.marta 1916.godine i ubio još 18 Amerikanaca. Veštinu međunarodnih bankara, kapitalističkih monopolista i političara, uopšte NE TREBA POTCENJIVATI. Jer, kako objasniti strahovitu žilavost u ostvarenju svojih interesa koju su oni pokazali u Meksiku. Od vremena Porfirija Dijaza, koji je bio borac za oslobođenje od španskog kolonijalizma, međunarodni kapital je uvek prisutan u Meksiku. Naime, Dijazova doktrina se sastojala u tome da, po njegovom rezonu, zemljom trebaju vladati krupni zemljoposednici, trgovačka buržoazija i MEĐUNARODNI KAPITAL. Rezultat toga je bio da su američki i engleski kapitalisti preuzeli kontrolu nad prerađivačkim i naftnim sektorom, a meksički seljaci su "uživali" u pravom feudalnom sistemu. Na selu je tada živelo 12 miliona seljaka bez zemlje. Zemljoposednici (domaći i strani) držali su 97% zemlje! 501

Neki od njih su imali i po 400.000 hektara u vlasništvu! Na tim posedima, u bednim blatnjavim kućicama, bez prozora, živeli su nadničari-seljaci. Radni dan im je trajao 12 sati, a radili su skoro bez ikakvih prava i bez ikakve zaštite. Za vreme Dijazove vladavine broj fabričkih radnika se od 43.000 popeo na oko 800.000! Ni njima nije bilo mnogo bolje nego što je to bilo seljacima. Radili su po 14 sati dnevno za bedne nadnice. Žene i maloletnici takođe. Nije bilo zdravstvenog osiguranja niti zaštite od nesreća na poslu. Naravno, ovakvo stanje je izazvalo pobunu i 1911.godine na vlast dolazi Fransisko Madero, u saradnji sa Emilijanom Zapatom, gerilcem. Međutim, Madero, namerno ili slučajno, ne želi da reši socijalne probleme i Meksiko i dalje ostaje u dubokim problemima. 1912.godine Dijazov unuk, Feliks Dijaz, pobunio se tražeći da se stvari vrate "na staro". Neobjašnjivo ignorisanje ove pobune od strane Madera, dovodi do otvorene pretnje vojnim udarom koji je vodio general Uerta. Madero biva mučki ubijen, a general Uerta, miljenik američkog predsednika Vilsona, zavodi diktaturu 1913.godine. No i on ne uspeva da se u meksičkom kovitlacu održi, a obara ga, uz pomoć Pančo Vilje, Venustijano Karansa, guverner iz bogate porodice zemljoposednika. To se desilo u avgustu 1914.godine. General Uerta beži u SAD, gde dve godine kasnije umire. No, staro pravilo da "vrana vrani oči ne vadi", važi i za Karansu. Vešto izbegava da sprovede dublju socijalnu reformu i oteže što se više može sa dubljim promenama u državi, dajući tako vremena Vilji, Obregonu i Zapati da se posvađaju između sebe. Istoričari pokušavaju da predstave ona ubistva Amerikanaca 1916.godine kao očajnički pokušaj Panča Vilje da u rat uvuče SAD, jer je sam bio u teškom položaju. Međutim, sada to dolazi pod veliki znak pitanja, jer je očigledno da je Pančo Vilja imao "tutore" negde među "velikim igračima" u svetu krupnog kapitala. 1918.godine Venustijano Karansa je izabran za predsednika i iste godine amnestira Panča Vilju. No, Vilja je završio svoje zadatke za "gospodare" i, pošto je sada bio beskoristan, ubijen je 1923.godine, mučki, na jednom usamljenom putu. Karansu ubijaju 1920.godine u državnom udaru i na čelo dolazi revolucionar Alvaro Obregon. On nastavlja svoje "reforme" i 1924.godine ga na predsedničkom mestu zamenjuje Kasiljas, ali onda je međunarodnim kapitalistima bilo svega dosta! Izbija krvavi građanski rat koji su podigle ekstremne snage Katoličke crkve. Čak 1928.godine na kratko Obregon ponovo postaje predsednik, ali su ga ovaj put brzo ubili! Stvara se Nacionalna revolucionarna stranka 1929.godine koja u sebi objedinjava sve stranke, OSIM “KOMUNISTIČKIH” i stranaka 502

ekstremnih KATOLIKA. Međunarodni bankari, trgovci, kapitalisti monopolisti i ostala "bratija", polako se ponovo vraćaju u punoj snazi u Meksiko. Posle mnogo izgubljenih života Meksiko je i dalje ostao tamo gde je i bio - u kandžama krupnog kapitala. Postoje još neki detalji koji bacaju svetlo na pravo stanje stvari u zbrci događaja u Meksiku. Po dolasku na vlast, vlada Karanse naručuje u SAD oružje: 15.000 pušaka i 15 miliona metaka! "American Gun Company" će tada, i pored protivljenja američkog ambasadora Flečera u Meksiku, isporučiti, na intervenciju američkog ministra inostranih poslova, Roberta Lensinga, svo ugovoreno oružje. Važno je bilo da se pare troše, bez obzira što će poginuti mnogi od tog istog oružja. To bar američkim i engleskim političarima nikada nije bio neki problem! Vlada Karanse je i PRVA vlada na svetu koja je donela SOVJETSKI ustav! Njega su napisali TROCKISTI koji su bili na proputovanju ka SAD-u, o čemu je bilo reči ranije.

XXI-a Medjunarodni bankarski kartel je, vidimo, “zamesio” mnoge sukobe širokih razmera, kao i one lokalnog karaktera, sve u cilju ostvarenja svojih pohlepnih interesa. Naizgled, tome nema kraja. Mnogi ljudi danas, u nemogućnosti da precizno razdvoje ove monstrume u ljudskom obliku, od naroda i država gde se oni nalaze i rade, skloni su da mrze sve što je američko i englesko! Medjutim, tragična je to greška, koja upravo medjunarodnim bankarskim protuvama i masonskom vrhu, ide na ruku. Ne možemo zanemariti činjenicu da se američki narod žilavo suprotstavljao ideji privatne Centralne banke dugo vremena i da je poražen konačno 1913.godine. Englezi su podlegli mnogo ranije. Ali ti narodi ipak NISU KRIVI, jer bi i svaki drugi narod na njihovom mestu posustao pred strahovitim pritiskom tih nazovi-ljudi, koji bi da vladaju planetom Zemljom. Takođe verujemo da će i američki i engleski narod jednom SHVATITI šta im se dogadja i šta nam se svima događa, i da će ponovo jednom učiniti napor da se oslobodi političarskog i bankarskog šljama. U Sjedinjenim državama, od momenta nastanka, Sistem federalnih rezervi bio je predviđen da može pozajmljivati novac vladi Sjedinjenih država, i to OBAVEZNO UZ KAMATU. Već smo o ovoj umobolnosti 503

govorili, ali njena dubina zahteva da to naglasimo još jednom: dakle, Vlada jedne suverene države, potpuno sposobna da vodi monetarnu politiku, daje to pravo u ruke PRIVATNIH LICA veoma sumnjivih namera i moralnih kvaliteta, te ovi formiraju centralnu banku koja može štampati novac i koja sada taj novac može pozajmljivati Vladi iste države i uzimati joj još i kamatu!!? Što naš narod kaže, da oprostite na izrazu: "Jebe lud zbunjenog..." Prvu probu moći Federalne rezerve izvršile su 1920.godine. Evo kako se to desilo. Svi smo čuli za američke farmere koji imaju dosta zemlje i rade "na veliko". To ne može da funkcioniše "tek tako", već mora postojati podrška banki da bi se farmeri razvijali. Znači, ako su bili uspešni, vraćali su zajmove, otplaćivali hipoteke, a i kupovali zemlju. Tako je to išlo do 1920.godine. Tada banke iz "nepoznatih" razloga "preko noći" menjaju politiku. Zapravo, međunarodni bankari iz Federalnih rezervi imali su sastanak, negde u maju 1920.godine. Odlučili su da "pritisnu" niže kategorije banaka da opozovu nepodmirene zajmove. Po već opisanoj šemi koju smo ranije objašnjavali, ova promena monetarne politike uzrokuje pad cena nekretnina, prvenstveno zemlje, i dovodi da milioni ljudi ostanu bez posla. Pad nacionalnog dohotka u 1921.godini bio je 15 milijardi dolara! Krupni bankari koji su tačno znali šta će se dogoditi, sada jeftino kupuju velike količine zemlje od nesrećnih farmera. Male banke redom bankrotiraju! Samo u 1920.godini to je bila sudbina 5.400 manjih banaka! Bankarski monstrumi mogli su biti zadovoljni. Kriza koju su precizno izazvali bila je pun pogodak! Bili su još bogatiji i još moćniji posle nje. Apetit im se pojačao. Sada su počeli razmišljati o još većem poduhvatu: O NAČINU SLOMA NJUJORŠKE BERZE! U naše doba, oni koji su imali nekakve veze sa teorijom ekonomije sigurno su čuli za Džona Keneta Galbrajta. To je jedan od "gurua" ekonomije čije se knjige izučavaju na fakultetima i koji nikada, ALI NIKADA, ne navodi u svojim delima stvarne uzroke evidentne neodrživosti moderne ekonomije jer, prirodno, on smatra ekonomiju modernom naukom koja se razvija. Manir moderne nauke je bio i ostao - surovi UTILITARIZAM - demonski savršen i neosetljiv na ono zbog čega u suštini ljudi žive na planeti Zemlji. Umesto Boga, postavljen je PROFIT. Umesto ljubavi - bilo šta što donosi merljivu korist. Ali i kao takav "naučnik", Galbrajt nije mogao da zaobiđe činjenice oko pada berze u Njujorku 1929.godine. U svojoj knjizi "Veliki slom 1929.", lepo je napisao: "...Ništa nije moglo biti genijalnije smišljeno da uveća patnje, ali ujedno i da osigura što užem krugu da izbegne zajedničku nesreću. 504

Srećni špekulant, koji je imao fondove da odgovori na prvi poziv zajmova, odmah se susretao sa novim i urgentnim i, ako bi i uspeo da se iščupa, čekao ga je sledeći. Na kraju, sav novac koji je imao bivao mu je izvučen i zauvek izgubljen. Čovek koji je mudro ulagao novac i koji se posle prvog sloma bezbedno povukao, prirodno, kasnije se vratio i iskoristio bagatelne cene..." A ko su bili ti ljudi koji su "mudro ulagali"? Pa upravo oni koji su slom i izazvali - Morgan i njegova "bratija". Pošto Galbrajt smatra da uzroci pada njujorške Berze "nisu dovoljno poznati" - koristimo priliku da ih zainteresovanim ljudima detaljno objasnimo, jer oni koji bi to trebali da urade imaju "pametnija" posla - suviše su zauzeti zaglupljivanjem naroda ekonomskm formulama i matematičkim modelima, tj. stotinama načina kako "presipati iz šupljeg u prazno", načinima koji zamagljuju istinu o međunarodnoj bankarskoj i korporativnoj bandi! 1921.godine količina novca u opticaju u Sjedinjenim državama iznosila je 31,7 milijardi dolara; 1922. povećana je na 33 milijarde; 1923. još je povećana na 36,1 milijardu; 1924. dostiže 37,6 milijardi; 1925. - 42,6 milijardi; 1926. - 43,1 milijardu; 1927. - 45,4 milijardi; 1928. - čitavih 45,7 milijardi dolara! Vidimo da se od 1921.godine do 1928.godine količina novca u opticaju u Sjedinjenim državama, povećala za fantastičnih 14 milijardi dolara - rast od preko 44% u odnosu na 1921.godinu! Jednostavno - novac je naštampan i "uguran" u promet! Da li se ovo može smatrati dobronamernim i mudrim vođenjem monetarne politike? Teško. Naduvani prosperitet koji se primećivao tih godina počivao je na mehuru od sapunice... Individualne banke ohrabrivane su od strane bankara iz Federalnih rezervi da uzimaju zajmove od njih, a za to su plaćale kamatu 5%. Sa tako pozajmljenim novcem, te manje banke su davale dalje pozajmice zaračunavajući sada svoju kamatu od 12%. I to je uobičajeno, jer i one moraju od nečega živeti, bez obzira što je visina tih kamata diskutabilna. I velike korporacije su sa svoje strane ubacivale novac u opticaj dvadesetih godina, što nas dovodi do toga da "opravdano i osnovano posumnjamo" da su njihovi vodeći ljudi bili u dosluhu sa krupnim bankarima. Ovo je naravno bila mala šala, jer ne moramo ništa "sumnjati", obzirom da su tri-četiri velike korporacije u 1929.godini dale kratkoročnih zajmova (uglavnom kupcima na Vol Stritu) u vrednosti od oko 300 miliona dolara - a te korporacije behu većinom vlasništvo Dž.P.Morgana i porodice Rokfeler. Kako god okrenemo, pojavljuju se stalno ista imena: Morgan, 505

Rokfeler, Rotšild... i ostali koji, sa njima ili za njih, rade. Američki mediji, skoro od samih početaka kontrolisani od strane krupnog kapitala, i ovaj put su perfidno nagovarali i ohrabrivali Amerikance da špekulišu na berzi. Navodili su primere ljudi koji su se brzo obogatili na ovaj način. Kada bi naivni ljudi došli na berzu, nailazili bi redovno na vešte berzanske mešetare koji su ih uzimali pod svoje. Novi mamac za ljude željne brze zarade postale su tzv. "deonice sa pozajmicom". O čemu se tačno radi opisaćemo u sledećem poglavlju, a za kraj ovog poglavlja se prisetimo situacije u Srbiji i euforije oko banaka koje su držali Jezdimir Vasiljević, Dafina Milanović i slični. Setite se astronomskih kamata koje su ljudima nudili u svojim bankama. A setite se i toga koliko je ljudi ostalo bez svog novca. Neko može reći i da su ti ljudi sami krivi za svoju nesreću, jer su verovali u brzu zaradu od velike kamate. No, nemojmo zaboraviti ko je stajao iza tih "banaka" – DRŽAVA! Ljudi, koji su narod ponekad dužni štititi i od njega samog, u ovom slučaju bili su najobičniji PLJAČKAŠI. Da li mislite da je danas drugačije? Jeste. Malo drugačije: malo smo još bliži masonskom idealu: lekari uništavaju zdravlje, pravnici uništavaju pravdu, škole uništavaju znanje, vlada uništava slobodu, mediji uništavaju istinite informacije, religija uništava duhovnost, a bankari... pa bankari uništavaju sve prethodno nabrojano! Zašto se u XXI veku, u vreme nevidjenog tehnološkog razvoja, u gotovo svim zemljama na svetu, radi SVE VIŠE i VIŠE za SVE MANJE i MANJE novca? Zašto se smanjuju plate i penzije, a uvode sve veći porezi i takse? Kako je moguće da države, navodno u ime svojih gradjana, uzimaju nepovoljne kredite i guraju ljude, bez njihovog pristanka i volje, u dužničko ropstvo? Zašto se države teraju čak i silom da te kredite uzimaju? Ko stoji iza „plišanih“ i „narandžastih“ revolucija, te „arapskih“ i drugih „proleća“? Ko to obesmišljava bilo kakav dalji razvoj ljudskog roda? Ko to promoviše potrošački mentalitet uz strahovitu cenu uništavanja čovekove okoline? Ko to, pod maskom „demokratije“, ima nameru da svim narodima na planeti otme slobodu? Ko to promoviše moderne vakcine, moderne „lekove“, GMO, navodnu potrebu da nas zaprašuju otrovima, kao komarce (pod izgovorom očuvanja klime), ko se ne libi da ljude koristi kao zamorce u monstruoznim eksperimentima sa ljudskom psihom, da 506

zloupotrebljava obilato visoku tehnologiju – i da sve vreme priča o ljudskoj dobrobiti i humanosti? Odgovor dajemo odmah: MASONSKA VRHUŠKA sa svojim orudjem MEDJUNARODNIM BANKARSKO-KORPORATIVNIM KARTELOM!

*** "...Vođe političkih stranaka su postali pravi diktatori, ali umesto jednoga, njihova zemlja ih ima koliko ima i političkih stranaka. Posledica svega toga je da se o zakonima itd. ne raspravlja i ne glasa u parlamentima sledeći potrebe država i nacija, već interese političkih stranaka. Nije potrebno ukazivati kakvu opasnost to predstavlja. Po izvanrednom prirodnom bogatstvu, vitalnosti i snazi stanovništva a ne „inteligencije" - što je došlo do izražaja u dešavanjima u Velikom ratu, Kraljevina SHS bi danas morala da bude, ako ne na čelu cele Evrope, bar na čelu zapadnog dela ovog kontinenta. Zbog borbi političkih stranaka sada je jedna od najslabijih. Ako parlamentarizam nastavi ovako, a nastaviće, on velikim koracima juri u propast, a sa sobom će povući i države kojima bi trebalo da služi. Ako se proceni da ga treba zadržati, a ne zameniti nekom novom institucijom bolje prilagođenom savremenim zahtevima, biće ga potrebno suštinski reformisati, a poslanicima vratiti prvobitnu dužnost: da budu samo glasnogovornici celokupnog stanovništva jedne oblasti čiji se najviši interesi stapaju sa interesima čitave nacionalne zajednice; da ne budu ni u čijoj drugoj službi već u službi sopstvene savesti. Smatram, međutim, da je nemoguće obnoviti tako trulu ustanovu kakva je parlamentarizam. To je starac nagrižen boleštinama. Valja ga zameniti nekom novom i čistom snagom iz onog zdravog dela nacije. Nadmetanje među narodima će biti sve strašnije kako se uvećava stanovništvo i ne dozvoljava samozavaravanje utopijama od kojih su se mnoge loše pokazale. Tako je propao i onaj „veliki 507

princip opšteg prava glasa". Bila je to veoma lepa zamisao, ali je njegova primena pokazala da ono ne postoji i da ne može postojati. Pogledajte šta se dešava kod vas i kako se sprovode izbori. Ili kandidati plaćaju piće, dele novac i obećavaju brda i doline kada postanu poslanici, ili pak policija silom, hapšenjem i svim drugim oblicima zlostavljanja nameće zvaničnog kandidata vladajuće stranke. I to se naziva „opštim pravom glasa"! Kakva sramota! Tri četvrtine stanovništva traži samo mogućnost mirnog života i da ima ono najneophodnije za život. Njih ni najmanje ne zanima politika i samo traže da se zemljom dobro upravlja. Svejedno im je da li će ta vlast biti diktatura ili bilo šta drugo, pod uslovom da im se dopusti da mirno zarađuju za život. Ipak, stalo im je do zastave, koja simbolizuje jedinstvo zemlje, a ta zastava kod vas jeste kralj. Oni ne traže ništa više, a gadi im se cigansko pogađanje vaših političara. Danas-sutra ćete sigurno izbaciti sve svoje poslanike – strančare i parlament zameniti nečim prilagođenijim savremenom životu i manje korumpiranim. Život savremene države može da se uporedi sa životom velikog modernog industrijskog preduzeća. Da bi živela, savremena država mora da izvozi kako bi imala novca da kupuje od drugih ono što nema, a što joj je neophodno. Stoga se mora organizovati kao i svako industrijsko preduzeće. Kao i ono, ona mora da ima direktore, a to su ministri, generalni direktor je njen šef države, a administrativni savet sada predstavlja parlament, ali ga loše predstavlja pošto su parlamentarci suviše brojni da bi mogli delotvorno da rade – iskustvo je, naime, pokazalo da se manje radi ako više ljudi učestvuje u nekom poslu. Imaćemo, dakle, reduciran „upravni odbor", koji će zameniti pokojnu skupštinu, od, recimo, dvadeset pet članova. Vaši direktori, bivši ministri, biće stručnjaci u svojoj oblasti, baviće se samo njome i neće se mešati u stranačku politiku. Oni će biti prvi funkcioneri u svom resoru i, kao i u industriji, ako budu sposobni i ne učine nešto što pada pod udar zakona. Ministar saobraćaja će biti inžinjer železnice, ministar finansija bankar, poljoprivrede poljoprivredni stručnjak, a ne neki advokatić koji o tome nema pojma, ali je zato veliki strančar. Smanjićete broj ministarstava, koji je neverovatno uvećan kako bi se strančarima stvorili veliki prihodi i moćan položaj. Ova mera će odmah zaustaviti trku za portfeljima, što je sada glavna preokupacija vaših političara - strančara. Kada ministru direktoru bude potreban zakon da bi dobro upravljao granom delatnosti zemlje 508

koja mu je poverena, on će izraditi predlog i predati ga „administrativnom savetu", koji možete nazvati kako hoćete: državni savet, senat itd. Ako predlog prihvati većina u savetu kralj će potpisati dekret o njegovoj primeni, a odgovarajući ministar će taj zakon primeniti. Ako neki delovi još ne budu dorađeni, savet će vratiti predlog dotičnom ministru da unese potrebne popravke. Ako se proceni da je potpuno neprimenljiv, ministar će uraditi drugi predlog. Međutim, ako odbor odbije neki zakon, to nikako neće biti razlog za smenjivanje ministra. Pitate me ko će biti u tom savetu? Odgovoriću: najbolje glave nacije koje su, istovremeno, pošteni rodoljubi. Taj savet treba da čine predstavnici svih delatnosti u zemlji: seljak, radnik, gazda, industrijalac, zanatlija poslodavac, predstavnik slobodnih profesija, naučni radnik, bankar, trgovac, vojnik itd. Ako u međuvremenu ne počine nešto što pada pod udar zakona, ti ljudi će biti izabrani do starosne granice ako, iz ovog ili onog razloga, pre toga ne podnesu ostavku. One koji dosegnu starosnu granicu, umru ili podnesu ostavku, zamenjuju drugi iz iste grane delatnosti. Na primer, umre „zanatlija" iz saveta. Predstavnici ili delegati zanatlija svakog sreza tada predlažu kandidata koji može da bude i često će biti jedan za više srezova. Članovi saveta će, vodeći računa o napomenama koje o predlogu istog kandidata da više srezova, pristupiti izboru jednog od predloženih kandidata glasanjem prostom većinom. Takvim načinom predstavljanja i biranja ubićete ono strašno zlo kakvo je za vašu zemlju stranačka politika i strančarenje. No, još jednom kažem, pazite da taj savet nema više od dvadeset pet članova ako želite da on deluje, i to da deluje za čitavu zemlju, a ne za interese nekih. Znam da ćete, čitajući ovo što vam predlažem povikati: „Pa, ovo je antidemokratski, ovo je diktatura itd!" Jadni moji prijatelji, zar zaista mislite da je sadašnji parlamentarizam demokratski? Mislite li da je diktatura partije demokratska? Zar mislite da je cilj većine parlamentaraca da što je moguće više stavi novca u svoj džep i u džep svojih saučesnika, demokratski? Ako ste iskreni prema sebi, vi dobro osećate da se reč „demokratija" izuzetno zloupotrebljava. Istinska demokratija jeste da svaki građanin slobodno može da razvija svoju delatnost, pod uslovom da ona ne šteti zajednici, i da tako zarađuje dovoljno za dostojanstven život. Kazao sam „slobodno" i molim vas da ne brkate kako se to danas obično čini, slobodu i 509

raspuštenost. I sloboda ima granice, pa kad se one pređu, zapada se u raspuštenost, koja je u bliskoj srodnosti sa anarhijom. Takvu istinsku demokratiju će sigurno mnogo bolje obezbeđivati savet od dvadeset pet najmudrijih ljudi nacije, nego Skupština koju je napunilo tri stotine nekih ludaka, skorojevića, mutivoda, sebičnjaka i podmićivača, za koje je početak i kraj demokratije u njihovoj ličnosti. Arčibald Rajs, "Čujte, Srbi!", 1928.g

510

Najveći osvajač je onaj koji zna pobediti bez bitke. LAO CE

Umetnost se konačno svodi na to da sama ona bude neprimetna. OVIDIJE

Najsmešnija od svih želja jeste želja da se dopadneš svima. GETE

Slabi u nesrećama podležu, a jaki se prekaljuju i čeliče. Dr. Dušan Nedeljković

Zli progone vrlinu jače, nego što je dobri vole. SERVANTES

Lenjost troši dušu kao rdja gvoždje. Narodna poslovica

Lenjost je majka svih poroka. Narodna poslovica

Političare i pelene treba često menjati, iz istog razloga. MARK TVEN

511

III deo: Iluzija i laž u formi istine

XXII "Danas žalimo odlazak voljenog prijatelja Zdravog Razuma koji je bio sa nama mnoge godine. Niko ne zna tačno koliko je star s obzirom da je njegova krštenica davno zagubljena u birokratskoj crvenoj traci. On će biti zapamćen po tome što se držao dragocenih lekcija:    

ZNATI KAD SE SKLONITI SA KIŠE, KO RANO RANI, DVE SREĆE GRABI, ŽIVOT NIJE UVEK FER, MOŽDA SAM JA SAM KRIV ZA PROBLEME.

Zdrav Razum je živeo po jednostavnim ekonomskom pravilu: NE TROŠI VIŠE NEGO ŠTO ZARAĐUJEŠ, i po oprobanoj strategiji: ODRASLI, A NE DECA, VODE STVARI! Njegovo zdravlje je počelo naglo da propada kada su uvedene dobro zamišljene, ali nedorađene i preopterećujuće REGULATIVE. Izveštaji o ŠESTOGODIŠNJEM DEČAKU optuženom za SEKSUALNO UZNEMIRAVANJE zato što je poljubio devojčicu, i o jednom učitelju koji je OTPUŠTEN, jer je kaznio nevaspitanog učenika - samo su pogoršali njegovo stanje. Zdrav Razum je izgubio tlo pod nogama kada su roditelji napali 512

nastavnike, jer rade posao koji su ONI PROPUSTILI DA URADE u disciplinovanju svoje nevaspitane dece. Propao je još više kada su škole morale da dobiju roditeljski pristanak da bi deci dali grabljice za čišćenje suvog lišća sa stazica, ali nisu smeli da obaveste roditelje ako je neka učenica trudna i želi da abortira. Zdrav Razum je izgubio želju za životom od kada je Crkva postala biznis, a kriminalci počeli da dobijaju bolji tretman od svojih žrtava. Zdrav Razum se osećao prebijeno od kada niste mogli da se branite od provalnika u sopstvenom stanu i PROVALNIK JE MOGAO DA VAS TUŽI ZA NAPAD. Zdrav Razum se konačno odrekao želje za životom kada je jedna žena shvatila da je kafa koja se puši, vruća - prosula je kafu u krilo i odmah dobila ogromnu odštetu. Zdrav Razum će biti ispraćen do njegovih roditelja, Istine i Poverenja, do njegove supruge Diskrecije i do njegove dece, Odgovornosti i Logike. Iza njega ostaju njegova četiri polubrata:    

ZNAM SVOJA PRAVA, HOĆU ODMAH, NEKO DRUGI JE KRIV i JA SAM ŽRTVA.

Pogrebu će, znamo, prisustvovati jako malo njih, jer je vrlo malo ljudi shvatilo da je Zdrav Razum - umro. Ožalošćeni Prijatelji..." Ovo što ste upravo pročitali, pojavilo se svojevremeno kao cirkularni tekst na internetu, ne znamo ko je autor, ali odlično ilustruje svo ludilo današnje “civilizacije”. Svedoci smo da u našem vremenu skoro niti jedan političar ne može da održi govor, a da ne spomene "ljudska prava". To je postao manir svih njih, a svedoci smo takođe da se ta ista prava VRLO MALO POŠTUJU. Odakle dolaze prava koja sebi ljudi dodeljuju? Oko ovog pitanja ne postoji saglasnost. Velike religije o tome imaju svoj stav, političari raznolika mišljenja koja uglavnom zavise od trenutne potrebe, dok neki ateistički nastrojeni teoretičari modernog društva imaju svoj, takođe čvrst stav. Na prvi pogled, izvorište ljudskih prava može doći samo iz dva mesta: iz čoveka ili iz nečega van čoveka. Tako religije stoje na stanovištu da ljudska prava dolaze od nečega van čoveka, jasno ukazujući na Boga. Moderne ateističke društvene doktrine smatraju 513

da ljudska prava dolaze iz čoveka, tj. od ljudskog društva i njegovih instrumenata. Ko li je u pravu? Usudili bismo se da kažemo da su u pravu i jedni i drugi, mada više prvi, nego drugi. Ljudska prava dolaze zaista od jednog Višeg, Istinskog zakona koji je postavio Bog. Taj zakon je utkan u sve stvoreno, pa i u čoveka. Sa druge strane ne možemo poreći ni mogućnost da ispravno gledanje na ljudska prava može doći i iz čoveka, ali samo u onoj meri u kojoj je, u samom čoveku, došlo do usvajanja Božijih zakona u misli, reči i delu. Ako ljudi u svojoj svesti ne poimaju šta tačno znači upravljati se prema Višem zakonu, onda ljudi nisu u stanju da stvore i štite snagu nekih društvenih institucija koje će biti garant ljudskih prava. Zato, poznajući "kvarljivost" čoveka, u svim velikim religijama nastoji se odlučno ukinuti mogućnost da ljudi sami određuju šta su ljudska prava, i tendencije da se ishodište osnovnih ljudskih prava pripiše čoveku, a ne Bogu. Pošto se Sjedinjene američke države (SAD) najviše "busaju u prsa" da su zaštitnik "ljudskih prava" u modernom vremenu, pomenimo šta je jedan od "otaca američke nacije", Tomas Džeferson, rekao o ljudskim pravima: "...Bog nam je dao život, dao nam je i slobodu. Mogu li se obezbediti slobode jedne nacije ako uklonimo ubeđenje da su ove slobode dar Božiji?..." Američka "Deklaracija o nezavisnosti" se na nekoliko mesta poziva na Gospoda, što govori da su Džeferson i njegovi istomišljenici jasno pokušali da skrenu pažnju na poreklo "ljudskih prava". Već smo govorili da su Džeferson i ostali američki masoni tog doba, još uvek bili čvrsto vezani, bar formalno, za ideju apsolutnosti moralnih normi. Istina, primenjivali su ih kruto, često i surovo, i sa nerazumevanjem, ali su ih imali kao nekakav ideal. No to je bilo samo kratkotrajno, dok se masonerija nije bolje organizovala i prešla na “drugačiji teren” po pitanju izvorišta osnovnih prava čoveka. Automatski se postavlja pitanje šta se događa, ako se integritet ljudskih prava gradi na nečemu drugom, na nekakvoj ljudskoj tvorevini? Današnji američki političari trude se svim silama da UKINU ono Džefersonovo tumačenje, pokušavajući da ubede ljude da prava čoveka dolaze od VLASTI, koja je tvorevina čoveka. Kratko rečeno, žele da sve ono čime se vlast bavi nema nikakve veze sa Bogom, posredno utičući na to da ljudi prihvataju ateizam ili nekakve nove i alternativne religije (kvazireligije bolje reći), a sve u smislu otuđenja čoveka - kako od samog sebe, tako i međusobno. Svi su verovatno čuli za Univerzalnu deklaraciju o ljudskim 514

pravima, koju su donele Ujedinjene nacije 1948.godine u Parizu. Pomenimo neke odrednice: "...Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima.(...) Svako ima pravo život, slobodu i bezbednost ličnosti. Niko se ne sme držati u ropstvu ili potčinjenosti; ropstvo i trgovina robljem zabranjeni su u svim oblicima. Niko se ne sme podvrgnuti kažnjavanju. Svako ima pravo da svuda bude priznat kao pravni subjekt. Svi su pred zakonom jednaki i imaju pravo bez ikakve razlike na zaštitu zakona.(...) Niko ne sme biti proizvoljno uhapšen, pritvoren ili proteran. Svako ima potpuno jednako pravo na pravično javno suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom...(...) Svako ima pravo na slobodu kretanja...(...) Porodica je prirodna i osnovna ćelija društva i ima pravo na zaštitu države i društva.(...) Svako ima pravo da poseduje imovinu, sam i u zajednici sa drugima. Niko ne sme biti samovoljno lišen svoje imovine. Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti;...(...) Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja. Niko se ne može primorati da pripada nekom udruženju..." Uporedite stanje u Srbiji i u drugim zemljama u svetu i videćete da je za mnoge ljude sve ovo navedeno samo - MRTVO SLOVO NA PAPIRU! Dotle smo stigli. 1966.godine usvojena je Međunarodna povelja o ljudskim pravima u Ujedinjenim nacijama i u njoj se na jednom mestu može pročitati: "...Države potpisnice ove povelje prihvataju da, u uživanju ovih prava koje država obezbeđuje u skladu sa potpisanom poveljom, iste države mogu da nametnu jedino ona ograničenja koja određuje zakon..." Ovim je jasno rečeno da VLAST u državi garantuje poštovanje prava čoveka, tj. instrument vlasti, a to je VLADA svake države. Primetimo da prava čoveka, po ovom dokumentu, MOGU BITI OGRANIČENA zakonom države u kojoj čovek živi. Zaključak je neminovan: ako vlast DAJE pravo čoveku, ta ista vlast ga može i USKRATITI. Jasno je da nas je ovo dovelo u svet kakav danas poznajemo. Jer mnoge države vrlo "rastegljivo" tumače šta su osnovna prava čoveka i kako bi ta prava trebalo ostvarivati. Ironija je da su prava čoveka danas najugroženija, ne u zemljama gde je njihovo kršenje javno, očigledno i brutalno, već u zemljama poput SAD-a i Britanije, koje su svoje građane suptilnim metodama ubedile da su slobodni i da su njihova prava vlastima tih zemalja najvažnija i pored sistemskih represivnih mera koje zadiru i u najintimnija prava čoveka. A slobodni su zaista koliko i zečevi u velikom kavezu. Tamo gde građani moraju da dobiju dozvole da bi se neko pravo ostvarivalo, tu nisu "čista posla". Umesto da se ljudi automatski, pod 515

sopstvenim moralnim nazorom, vladaju i upravljaju u ostvarivanju svojih prava, danas je to naprosto postalo KOMPLIKOVANO. Neko bi možda mogao primetiti da ljudi jednostavno nisu sposobni za vladavinu sopstvenih moralnih sudova, već da je neminovno da postoji "viša sila" u obliku državne vlasti kako bi se sprečio opšti haos, anarhija. Na žalost, morali bismo se sa ovim složiti, jer smo postali mnogo gori od zverinja iz prašume. A takvi smo postali, jer smo odbacili preko potrebna ograničenja i moralne norme koje su uglavnom iste u svim velikim religijama. Ne, nismo za društvo gde će crkva određivati kako ljudi treba da se ponašaju, jer su i same crkve ODBACILE moralne norme koje na rečima propagiraju i povele se za moći i za novcem. Sve ovo pišemo, jer je iz ljudi naprosto "isparila" prirodna religioznost koja nije crkvena zatucanost i fanatizam, već jedno stanje duha iz koga prirodno proističu sve one vrednosti o kojima su govorili i Mojsije, i Buda, i Isus, i Muhamed. Takvo stanje duha automatski govori čoveku kako da se postavi u raznim životnim situacijama, bez da mora konsultovati zakone svoje države da vidi, da slučajno ne krši neki propis. Takvo stanje duha je skoro NESTALO i mi smo sada ostavljeni na milost i nemilost političkim oligarhijama da nam "kroje" obrasce ponašanja i čekamo da nam one kažu šta je dobro, a šta ne. Političke oligarhije kojima smo prepustili zaštitu naših bogomdanih prava, po svojoj prirodi NISU U STANJU da ta prava obezbede, jer se to DIREKTNO KOSI sa njihovim interesima. A ti interesi su VLAST i NOVAC, koji proizvode MOĆ. Pogledajmo malo šta su poznati ljudi kroz istoriju govorili o ovoj kombinaciji: "Postoje dve strasti koje imaju snažan uticaj na delatnost ljudi. To su ljubav prema vlasti i ljubav prema novcu. Kada se ujedine daju najžešće moguće efekte." B.Frenklin "Kad čovek ima novca koliko mu treba, njegov cilj postaje vlast." Šmic "Vlast kvari; apsolutna vlast kvari apsolutno." lord Ekton "Partija nije zainteresovana da ovekoveči svoju krv, već da ovekoveči samu sebe. Nije važno ko drži vlast, jer uspostavljena hijerarhijska struktura ostaje uvek ista." Dž.Orvel "Posedovanje vlasti pretvara u tiranina čak i najodanijeg prijatelja slobode." M.Bakunjin. A kada se vlastoljubivi skupe i dobiju vlast, neminovno sledi udruživanje, najčešće tajno, radi očuvanja iste, uz neverovatno kršenje osnovnih prava svojih građana. "U politici se ništa ne događa slučajno. Ukoliko se i dogodi, tako je bilo planirano." Ruzvelt 516

"Tri stotine ljudi koji se poznaju međusobno, upravljaju ekonomskom sudbinom Evrope, a naslednike biraju isključivo među sobom." V.Ratenau, 1909.godine "Pedeset ljudi su vodili Ameriku, a i to je visoka brojka." Džozef Kenedi, otac ubijenog Džona Kenedija. Neki od nabrojanih citata su došli od ljudi koji su itekako zloupotrebljavali moć, neki su to radili sa novcem, ali svakako da su izrekli ispravne tvrdnje, jer ko bi od njih i mogao poznavati bolje zloupotrebe tih kategorija. Nemojmo zaboraviti čuvenu tvrdnju da je najveća zavera – da zavere nema. Iako danas možemo naći obilje materijala o raznoraznim zaverama, dobra većina je obično smeće. Velik deo materijala je produkovan upravo pod patronatom onih koji su učesnici u ovim neljudskim udruživanjima, kako bi se napravila konfuzija i podstakla sumnja u sve što se o ovoj temi napiše. Tada više ne možete verovati ničemu, jer sumnja u vama sve izjeda. I tada treba jednostavno poći od osnovnih pitanja: Ko mi je oduzeo prava koja mi rođenjem pripadaju? Zašto nemam posao? Zašto nemam novca da preživim? Zašto nemam prava da branim svoj život i svoju imovinu od napadača? Zašto nas sve više umire od teških bolesti? Zašto je lečenje tako komplikovano i skupo? Videćete, odgovori su usmereni uglavnom u jednom smeru - ka vašoj vlasti u državi, koja vam ta prava, nekada javno a nekada tajno, lagano USKRAĆUJE. Vlast bi morala biti takva, da ne dovodi u pitanje moralne apsolutnosti koje su, na primer, manje-više sadržane u onih Deset Božijih Zapovesti. Takva vlast je potrebna i poželjna. Vlast koja će pravedno kažnjavati ubice, lopove i siledžije, jer ti ljudi ugrožavaju naša osnovna prava od Gospoda data. Naravno, ovo ne znači da se moralne norme iz Biblije trebaju nametati nekakvim propisima ili nekakvom prisilom druge vrste. Baš naprotiv, ljudima se ne sme uskratiti pravo da slobodno misle, a ne kao što su to pravo uskraćivale crkve tokom vekova, udružene sa svetovnom vlašću. Suštinski, ovo sve ne znači i da autori ovih tekstova smatraju da je Biblija neki “vrhovni autoritet” – JER NIJE! Izdvojili smo ovde SAMO NEKOLIKO MORALNIH NAČELA, sadržanih i u drugim religijama i autentičnim duhovnim sistemima. Vidimo da ovo nije nimalo lako rešiti i da zato vodeći činioci vlasti moraju biti ljudi veoma visokog morala i duhovno razvijeni, koji shvataju osetljivost ljudskih prava i odnosa vlasti prema njima. Neko 517

će možda reći da je ovo "nemoguća misija", ali u tome se i sastoji razvoj ljudske civilizacije i zato je on tako mukotrpan i spor. Osnovna ljudska prava su NEOTUĐIVA i pripadaju čoveku samim rođenjem! Razmislite sami, da li želite da vam "demokratska" većina odlučuje koja ćete prava imati, a koja ne? Da li želite da vam Crkve određuju svojim dogmama i svojim, često naopakim, tumačenjima Hristovih i Mojsijevih učenja, šta su vaša prava, a šta ne? Hoćete li da vam "nevladine organizacije" otkrivaju "rupe na saksijama" i postojanje "tople vode" po pitanju osnovnih prava čoveka? Ili možda želite da vas "evrofanatici" uče kako da vaspitavate svoje dete tako da vam ono bude "gospodar" u kući i da ga, sa njegovih 7-8 godina, ne smete ni kazniti ni naljutiti, jer će okrenuti telefonski broj i prijaviti vas da ga zlostavljate? Nije vam potrebno ništa od ovoga. Potrebno nam je svima da shvatimo šta zapravo želimo. I da ka tome onda krenemo. Ako želimo napredak i sreću, moraćemo to prvo u sebi da ostvarimo, jer nam to NIKO neće spolja doneti. PRVO sledi unutrašnja promena, a onda automatski dolazi do spoljašnje promene. Zato i pišemo ove tekstove, u nadi da će bar neko shvatiti mehanizme zloupotrebe snage pojedinca i čovečanstva, a onda da će, bar pokušati, da nešto promeni u sebi i okolini. Ne reče li veliki Gandi da treba prvo sami da postanemo promena koju želimo da vidimo oko sebe? Ako NE ŽELIMO napredak i sreću, ne treba ništa da preduzmemo. Dovoljno će biti da klizimo niz tobogan konformizma i da uživamo u ponuđenim "zabavama" modernog sveta, lagano trošeći vreme sopstvenog života na društvenim mrežama, u igranju igrica, gledanju sporta, reklama, filmova, "Farme", “Parova”... Kao što upravo sada radimo, zapravo samo se zabavljajući dok čekamo smrt. Neka nas neko pogrešno ne shvati, sve ove stvari čovek može PONEKAD da radi, ali ako se to pretvori u životni obrazac, kao što je to sa većinom današnjih ljudi slučaj - to je put ka propasti! Posle ljudskih prava mogli bismo nešto reći i o slobodi koja je sa pravima čoveka neraskidivo povezana. Obično, kada pomenemo slobodu, ljudi odmah pomisle na odsustvo bilo kakvih zakona, normi, stega... na mogućnost da rade "šta im padne na pamet", bez razmišljanja o posledicama itd. No, da li je to sloboda? Podsetili bismo one koji su to čuli ili videli, a one koji nisu ovim 518

obavestili, o jednom fenomenu koji se ispoljava kod pasa. Naime, ako imamo psa dugo vremena vezanog za lanac (a to je u Srbiji po selima skoro uvek tako) i ako posle tog dugog vremena (nekoliko godina možda) oslobodimo potpuno tu životinju i pustimo je u neko dvorište, ponekad ćemo doživeti da pas počne čudno da se ponaša – kada se “istutnji” trčanjem i skakanjem, naizgled se smiruje. A onda neočekivano menja ponašanje, reži na poznate osobe, postaje agresivan. Desi se i da ujede ponekog. Ako se izuzmu svi mogući uzroci ovakvog ponašanja tipa: bolest, neadekvatan smeštaj, ishrana i slično, ostaje nam da zaključimo samo jedno - pas je naprosto "poludeo od slobode". Neko možda neće u ovo poverovati, ali ljudi koji su ovo doživeli moći će da potvrde da je ovo moguće. Može li čovek "poludeti" od slobode? Rekli bismo da može. Naravno, ne kao pas koji može nekog ugristi, ali čovek može doći u veoma tešku psihičku situaciju zbog "viška" slobode. I ovde zapravo dolazimo do ključne tačke: slobodu treba znati PODNETI. Zašto? Zato što velika sloboda ide "ruku pod ruku" sa velikom odgovornošću. Ako je to slučaj, čovek zaista može uživati u velikoj slobodi, makar to spolja i ne izgledalo tako. Ako slobodu ne prati odgovornost, onda imamo situaciju u kakvoj su mnogi ljudi danas imaju osećaj da mogu svašta uraditi i svuda ići, i ubrzo to stanje prelazi u RAZUZDANOST. A razuzdanost, skoro trenutno, prelazi u najgori oblik ANARHIJE - u kojoj jaki muče i uništavaju slabe, bez ikakvih posledica. Želimo li takvu vrstu "slobode" u svom društvu? Ne bismo rekli. Slobodu ne možemo imati ako druga bića moraju da pate, da bismo mi slobodu uživali. Iako to ponekad deluje da nije tako, ovo je jedan od temeljnih zakona u univerzumu. Pre ili kasnije naša "nasilnička" sloboda izduvaće se kao balon. A onda će biti "plač i škrgut zuba". Ako vaša sloboda ograničava slobodu drugog, vreme je da preispitate granice te slobode i da omogućite i tom drugom da uživa u svojoj slobodi. Sada dolazimo do potrebe da ljudi kolektivno zaštite svoju slobodu. A onda i do ljudske potrebe da ustanove nekakvu funkciju, višu od njih samih, koja će im prava i slobode garantovati. Tako nastaje VLAST. Vlast je ljudska tvorevina koja treba da sprečava uzurpiranje prava i sloboda ljudi od strane drugih pojedinaca ili grupa. Postoji zato što postoje i pomenuti pojedinci i grupe koji ŽELE da poništavaju prava i slobode drugih. Znači, vlast bi trebala biti ZAŠTITNIČKA tvorevina koja bi omogućavala ljudima bezbedan i slobodan život u nekom društvu i služila tim 519

ljudima kao JAVNI SERVIS za najrazličitije potrebe. Kako je onda vlast od ovog, očiglednog položaja TELOHRANITELJA i SLUGE, došla do položaja GOSPODARA i TIRANINA, kakva je u većini zemalja danas? Podmuklost, licemerje, nasilništvo, razbojništvo, tiranije raznih vrsta - danas su odlike mnogih vlada i država u svetu. Ove osobine vlast pokušava da sakrije na razne načine i da ih imenuje lepim imenima, sve u nadi da se ljudi neće tako brzo dosetiti o čemu je reč, bar ne dok vlast ne "odradi" neki posao. Tako je, na primer, američki ogranak organizacije "Human Rights Watch" (inače eksponent američke politike), za vreme bombardovanja SR Jugoslavije 1999.godine od strane NATO pakta, upriličio jedan izveštaj u kome se traži da NATO pravi razliku "između vojnih i civilnih ciljeva" i da u okviru svojih operacija obezbedi poštovanje "ljudskih prava". Da čovek od muke povrati! Toj "dušebrižnoj" organizaciji uopšte NIJE SMETALO što NATO bombarderi izručuju tovare bombi i radioaktivnog materijala na Srbiju, (danas vidimo sa katastrofalnim posledicama), nego traže da bombe NATO-a "vode računa" gde padaju, da ne bi “ugrozile ljudska prava”. Smešno i tužno! Vidimo da su ovde "ljudska prava" samo izgovor moćnika da ostvare neke svoje ciljeve. Jer, iako teorija o ljudskim pravima podrazumeva da su SVI JEDNAKI, očigledno su neki mnogo "JEDNAKIJI" od drugih, jer kako onda objasniti da su "gospodari rata" u Vašingtonu mnogo moćniji od velikog broja ljudi na planeti. Ta "gospoda" iz Vašingtona i njihova država - baš oni nisu hteli da potpišu veliki broj međunarodnih konvencija o ljudskim pravima (konvencija o nagaznim minama, pa dokument o ustanovljavanju stalnog međunarodnog krivičnog suda i sl.) U krivičnom zakonodavstvu i sudskoj praksi u SAD-u zadržana su čak neka izrazito ANTIHUMANA rešenja (na primer, smrtna kazna za maloletnike i sl.) Baš na ovom mestu dotakli smo se jednog osetljivog pitanja, a to je OŠTRINA kazne za prekršioce zakona. Na jednoj strani su zakonodavstva sa drakonskim kaznama, a na drugoj strani su zakonodavstva sa veoma blagim kaznama. Šta je ispravno u tom dijapazonu mogućih kazni za prekršioce? Sa stanovišta teoretičara o "ljudskim pravima i slobodama" često se mogu čuti primedbe da neki sistem ima "nehumana" svojstva, jer postupa oštro sa delikventima. Sa druge strane, žrtve kriminala smatraju da sistem "suviše blago" postupa sa kriminalcima. Kako zadovoljiti obe strane? Neko, ko se usudio svesno i promišljeno da NARUŠI pravo drugog čoveka na život, slobodu, dostojanstvo i slično - po našem 520

mišljenju, NE MOŽE PRETENDOVATI NA OSTVARIVANJE SVOJIH OSNOVNIH PRAVA koja možda očekuje od državnih organa u procesu izvršavanja sankcija. Obratiti pažnju da se ovo ne odnosi na osumnjičene koji su pod istražnim postupkom, već na one kojima je NEPOBITNO DOKAZANO učinjeno nedelo! Kriminalcu se JASNO propisanom kaznom mora staviti na znanje TEŽINA učinjenog nedela i mora mu se omogućiti da učini lični napor DA SE POKAJE ISKRENO kroz praktičnu delatnost. Ukoliko on ODBIJE da načini napor da shvati svoje kriminalno delo kao NEPOŽELJNO PONAŠANJE u društvu - sankcije bi trebalo koncipirati tako da takav čovek VIŠE NE MOŽE DA NAUDI NIKOME, iako nije promenio svoj kriminalni stav. Kako će se to učiniti - to je pitanje za državu da smisli, ne sumnjamo da bi se mogli naći načini da se svaki čovek navede da uvidi grešku u svom ponašanju. Za nedela koja su posledica neuravnoteženih sila u čoveku, poput silovanja i pedofilije, MORA se primeniti OŠTAR i NEUMOLJIV SISTEM: ti ljudi više ne bi smeli izaći na slobodu u fizičkom stanju u kome su u zatvor ušli - KASTRACIJA bi bila neminovna, u bilo kom obliku! Jer, lečenje ovakvih poremećaja, iako moguće, NESIGURNO JE i PREDUGO TRAJE sa neizvesnim ishodom. Skoro uvek, ovakvi ljudi ponove svoj zločin. Priče i teorije o "ljudskim pravima" ovde ne vrede ni "pola lule duvana" - siledžije i pedofili su TEŠKI i skoro NEIZLEČIVI BOLESNICI. Ne smeju se puštati olako na slobodu, OSIM AKO DRŽAVA TO NE RADI NAMERNO - da poseje strah i nesigurnost kod svojih građana u cilju ostvarivanja nekog svog interesa. A ima i toga...

XXII-a Sa pojmovima prava i sloboda ljudi, neminovno je povezan i oblik društvenog uredjenja u kome ti ljudi žive. Kada je o ovoj kategoriji reč, često se mogu u prokapitalističkim studijama raznih "eksperata" pročitati tekstovi i dileme između jake države i slabog kriminala i slabe države i jakog kriminala. Ovo najviše u smislu, od koga bi zapravo građani trebalo više da se boje: od jake države i snažne policije ili od jakog kriminala u slaboj državi? Naizgled, ovde nema dileme, ljudi bi pre izabrali jaku državu sa jakom policijom. Međutim, u modernim društvima dolazi do jedne uznemiravajuće pojave. To je zloupotreba državnog represivnog 521

aparata u svrhu ograničavanja prava i sloboda svojih građana. Upravo takav slučaj danas imamo u SAD-u i u Engleskoj, sve pod izgovorom "borbe protiv terorizma". Tako vam se može dogoditi da na aerodromima u SAD-u budete svučeni potpuno i "pomno" pregledani po svim telesnim "šupljinama", jer ste možda likom podsećali na nekog teroristu ili dolazite iz neke "sumnjive" zemlje, ili pak imate ime koje je”sumnjivo”. U Engleskoj možete biti sigurni da će, čim kročite iz aviona, špijunske agencije koje prate dolaske i odlaske putnika imati čitav album vaših fotografija, gde ste bili, kafu pili, u koji kafić ste išli, kojim autobusom ste se vozili... kamere su svuda! Živela demo(n)kratija! Osim svega ovoga, primetimo da su individualna, lična ljudska prava, često suprotstavljena u društvu. To znači da se lako dešava da se poštovanjem prava jednog čoveka krše prava drugog. Zagovornici globalizma i teorija o "ljudskim pravima" veoma često zbog ovoga dolaze u nerazrešive dileme koje pokušavaju rešiti odbacivanjem sve više tradicionalnih vrednosti i izmišljanjem složenih postupaka koji su u praksi potpuno neprimenljivi. Pre ili kasnije ovakvi eksperimenti dovode do jednog oblika ANARHIJE u društvu. Naprosto ljudi nisu još zreli za takav sistem, koji bi mi svi voleli, a koji bi se oslanjao na svačiju ličnu procenu neke konfliktne situacije, sa sigurnim povoljnim ishodom za sve strane. Voleli bismo svi ovakav sistem, ali je on za sada UTOPIJA - baš kao što je i komunizam utopija (bar za sada) jer ljudi zbog pohlepe uvek uzimaju više nego što im treba, a ne vole da budu odgovorni. Zbog svega ovoga MORA postojati, još uvek, nešto UZVIŠENIJE i OBJEKTIVNIJE od svačijeg ličnog viđenja prava čoveka. Moderna demokratija izbacila je Boga kao najviši kriterijum Istine, Pravde i Morala, pod izgovorom da je On bio društvena stega i da je ograničavao individualne slobode i ljudska prava. Ta ista demokratija u koju se "kunu" svi današnji političari (čast izuzecima), sada je počela da DEMONTIRA PORODICU i konzervativnu državu. Postavlja se pitanje šta je sledeće na redu? Možda i sama prava čoveka?

522

Ako ne čitaš novine, onda si neinformisan; ali ako čitaš novine, onda si dezinformisan. MARK TVEN

Bankar je osoba koja ti pozajmi kišobran u vreme dok je najveće sunce, ali ga traži nazad trenutak pošto je počela kiša. MARK TVEN

Činjenice ne prestaju da postoje ako se zanemaruju. O.HAKSLI

Rob je onaj koji čeka da neko dodje i da ga oslobodi. E. POUND

Što je država korumpiranija, to su zakoni brojniji. TACIT

Čudna su ovo vremena kada se mladi uče lažima u školama i kada se osobe koje govore istinu, nazivaju ludacima i budalama. PLATON

Ljudi koji uništavaju cele nacije, nemaju pravo da nas uče o demokratiji i slobodi. PUTIN

523

XXIII Manipulacije ljudskim pravima i slobodama, njihovo relativizovanje i zloupotrebu, u mnogome treba da zahvalimo i onome što danas zovemo naukom. U današnjoj nauci, koja je skoro potpuno materijalistički nastrojena, veliki potporni stub takvog gledišta je TEORIJA EVOLUCIJE. Iako ćete od zagovornika ove teorije čuti danas pomalo neobičan stav da oni "ne negiraju" mogućnost da je prvobitno jednoćelijsko živo biće sposobno za reprodukciju možda stvorio i Bog, ipak to pitanje ostavljaju po strani i prebacuju ga na teren jedne nauke koja se zove abiogeneza. Sa svoje strane, međutim, abiogeneza sklona je najviše stavu da je život možda stigao iz svemira i da se njegovo poreklo NE MOŽE tačno utvrditi. Ali, pažljivim čitanjem tih naučnih radova i opštim današnjim "trendovima naučne misli", da se zaključiti da je većina naučnika spremna da prihvati čak i postojanje vanzemaljaca, ali NE i BOGA. Ovde se ne dotičemo samo oblasti biologije, jer je teorija evolucije u svojim najradikalnijim aspektima zapravo osnova jedne naopake i katastrofalne filozofije koja ima uticaj i danas na ogroman broj ljudi. Tu filozofiju bismo najprostije mogli imenovati kao MATERIJALIZAM, malo preciznije i kao MATERIJALISTIČKI MONIZAM, i u kojoj se tvrdi da je sve izraz materije i materijalnog. Ne treba ni naglašavati da ovo nakaradno poimanje sveta i čoveka vodi upravo stanju civilizacije u kojoj se danas nalazimo – sve više se primećuju obrisi jednog bezdušnog i bezosećajnog sveta. I kvazikomunistički eksperimenti, poput SSSR-a i NR Kine, i milionske žrtve u tim zemljama, potpuno se uklapaju u ateističke teorije koje su razvili Marks i Engels, a pod patronatom masonskog vrha. Naime, u posveti primerka svog nemačkog izdanja „Kapitala“, koga je namenio Čarlsu Darvinu, Karl Marks je napisao: „Čarlsu Darvinu, od vatrenog obožavaoca Karla Marksa.“ Ipak, današnja nauka je svojim otkrićima ozbiljno uzdrmala temelje materijalizma, ali se ti rezultati prikrivaju, selektivno objavljuju ili se teško zloupotrebljavaju tendencioznim tumačenjima. Ipak, u čemu je glavni problem sa teorijom evoucije? Ako posmatramo svet oko sebe, vrlo jednostavno možemo uočiti da u njemu vlada ODREDJENI RED – svidjao se on nama ili ne! Ipak, u današnjoj biologiji može se pročitati da je “NEOBORIVO DOKAZANO” da je život nastao iz jednoćelijskih organizama i da se razvio do današnjeg nivoa složenosti KROZ PROCES EVOLUCIJE. To 524

znači da je i čovek nastao ovim procesom koji je, po naučnicima, SAMO SLUČAJNA IGRA MATERIJE i ENERGIJE, a da to što izgledamo ovako i što smo to što jesmo - imamo da zahvalimo upravo pomenutoj “ČISTOJ SLUČAJNOSTI” u složenim procesima evolucije, a ne nekoj "višoj sili". Po naučnicima redosled nastanka čoveka, na osnovu fosilnih nalaza, je sledeći: Prvi je oblik možda bio nešto kao današnja šimpanza (Pan troglodytes), zatim oblik Ardipithecus ramidus, pa Australophitecus anamensis, zatim Australopithecus afarensis, onda jedan, kako kažu, oblik koji je nestao, Homo habilis. Sledeći u nizu bio bi Homo rudolfensis, pa Homo ergaster, onda Homo Erectus, iz kojeg nastaje Homo heidelbergensis (mada ima nekih koji smatraju da je poslednji oblik nastao direktno iz Homo ergaster-a). Na kraju imamo Homo sapiens sapiens-a ili današnjeg čoveka. Naučnici stalno imaju problema sa "karikama koje nedostaju" u ovom nizu evolucije, ali ostaju tvrdo pri stavu da se čovek razvio iz bića koje je najsličnije današnjim šimpanzama. Praktična posledica teorije evolucije, a ujedno i primena koja dobrom delu naučnika služi i kao njena potvrda, jeste biotehnologija koja se naslanja na bioinformatiku. Biotehnologiji možemo da zahvalimo za „Genetski modifikovane organizme“ (GMO) i biljke iz tog “tabora” koje nam danas nude za hranu, a možemo joj zahvaliti i za mnoštvo GM lekova u modernoj farmaceutskoj industriji koji, u skladu sa globalnim zahtevima "gospodara iz senke", izgleda da više odmažu, nego što pomažu. No da bi bili pošteni u prikazu naučnog sveta današnjice ipak moramo priznati da su naučnici PRONAŠLI NEŠTO VAŽNO izučavajući genetiku, a to je NEVEROVATNA SLOŽENOST GENOMA ŽIVIH ORGANIZAMA koja dovodi u pitanje SLUČAJNOST u menjanju i prilagođavanju živog sveta. Sve više izučavajući genetiku, naučnici zapravo sve više iznose dokaza da MORA POSTOJATI VIŠA SILA koja stoji iza enormno složenih biohemijskih procesa i međusobno zavisnih dešavanja u živim organizmima. Neki to "stidljivo" čak i priznaju, ali zvanični naučni establišment to jednostavno IGNORIŠE. Sa druge strane, imamo grupu religiozno nastrojenih ljudi i nekih naučnika koji zastupaju KREACIONISTIČKU TEORIJU. Po ovoj teoriji sve osnovne biljne i životinjske vrste nastale su delovanjem Tvorca koji je u tome primenjivao, samo Njemu poznate metode, koje danas više NISU na delu, tj. vrste se danas, po ovoj teoriji, NE MENJAJU. Iako, kao pisci ovih tekstova, smatramo da je istina o poreklu života mnogo više na strani KREACIONISTA, ne možemo zanemariti ni neke aspekte teorije EVOLUCIJE, jer su evidentno PRISUTNI i DANAS. Zbog toga smatramo da su OBE TEORIJE DELOM U PRAVU, 525

kada se iz njih ODSTRANE neki elementi (iz teorije evolucije prilično toga), a tada se one sklapaju u sliku koja bi najviše odgovarala stvarnosti. Pokušajmo da nekako ocenimo kolika je "slučajnost" nastanka života. Da bi nastao NAJPROSTIJI proteinski lanac, sastavljen od aminokiselina, potrebno je da se aminokiseline poređaju u niz od oko njih 100. Međutim, da bi se tako ispunio potreban uslov za ŽIVOT, aminokiseline u tom proteinskom lancu moraju da se poredjaju TAČNO ODREĐENIM REDOSLEDOM. Kada se sračuna matematička verovatnoća za ovako nešto dobijete odnos 1:10158, tj. “JEDAN PREMA DESET na 158” (broj sa 158 nula!) I dalje se služeći naukom, tačnije astrofizikom, otkrićemo u modernim naučnim radovima da u univerzumu ne postiji više od 1080 (deset na osamdeseti) beskrajno malih čestica koje su njegov sastavni deo. Takođe, ta ista nauka kaže da starost univerzuma iznosi oko 1018 sekundi, što je oko 30 milijardi godina. I sada pretpostavimo da svaka čestica u univerzumu može da učestvuje u hiljadu milijardi (1012) događaja svake sekunde. Tada bi najveći broj događaja koji se mogao odigrati u Univerzumu od početka njegovog stvaranja do danas bio (1080)*(1018)*(1012), što daje broj 10110, tj. broj sa 110 nula. Mi i dalje imamo 158-110=48, odnosno 1048 dogadjaja koji nisu "pokriveni" ukupnim brojem mogućih događaja u univerzumu, bar prema tumačenju naučnika. Šta ovo praktično znači? To znači da je matematička verovatnoća, da se SLUČAJNO formira onaj najprostiji proteinski lanac od stotinak aminokiselina - praktično JEDNAKA NULI! Prevedeno u svakodnevni jezik - to se NIJE MOGLO DOGODITI slučajno! Vidimo da materijalisti zagovaraju teoriju po kojoj HAOS može da stvori RED. A vidimo, matematički pokazano, koliko je ta teorija NIŠTAVNA. Tako će jedan biolog, Edvard Konklin, izjaviti: "Verovatnoća da je život nastao slučajem, može se uporediti sa verovatnoćom da će rezultat eksplozije u štampariji biti, uredno i po redosledu složeno prošireno izdanje rečnika koji se u njoj štampa." Kada se evolucionisti suoče sa svim ovim argumentima, dobijamo otprilike ovakve odgovore: “...Verovatnoća formiranja jednog citohroma-c je jednaka nuli. To jest, ako život zahteva jedan tačno odredjen niz, može se reći da on ima verovatnoću koja verovatno može biti realizovana jedanput u čitavom univerzumu. Inače bi morali prihvatiti da su neke metafizičke snage, iznad našeg poimanja, radile na njegovom formiranju. Prihvatanje ovog drugog nije pogodno za ciljeve nauke. Prema tome, mi moramo ispitivati prvu hipotezu...” 526

Da li shvatate šta je ovaj ludi “naučnik” rekao? Upravo to, da iako matematička verovatnoća da je vrlo složeni enzim citohrom-c nastao slučajno, iznosi NULA, on će se i dalje toga slepo držati, jer je to “pogodnije” za ciljeve nauke!? Ne znamo samo zašto onda sebe zove “naučnikom”, a oblast kojom se bavi “naukom”, kada je očito da se on u stvari ovde bavi politikom? Ovakva dogmatska gledišta proizvela su do današnjeg dana milijarde ateista. Da ne budemo optuženi da generalizujemo stvari i da se zamlaćujemo nekakvim stereotipovima, navodimo i mišljenje jednog biohemičara, istaknutog naučnika u proučavanju ćelije, koji kaže: “... U poslednje četiri decenije savremena biohemija otkrila je značajan deo tajni ćelije. To je zahtevalo da desetine hiljada ljudi veći deo svojih života posvete dosadnom radu u laboratorijama... Rezultat ovih akumulativnih napora u izučavanju ćelije – u istraživanju života na molekularnom nivou – glasan je, jasan i prodoran vrisak: “DIZAJN!” Rezultat je tako nedvosmislen i tako značajan, da mora biti rangiran kao jedno od najvećih dostignuća u istoriji nauke... Umesto toga, čudna i zbunjujuća ćutnja okružuje pitanje složenosti ćelije. Zašto naučna zajednica pohlepno ne prigrli svoje iznenadno otkriće? Zašto se sa uočavanjem dizajna postupa u rukavicama? Dilema je u tome što ukoliko je jedna strana slona označena etiketom "inteligentni dizajn”, onda druga strana mora biti označena etiketom “Bog”!...” Znači, NISU SVI naučnici zaglupljeni dogmatskim materijalističkim obrazovanjem. Medjutim, oni koji jesu, postali su na čudan način bezosećajni i zaslepljeni, ljudi koji čak i na očite dokaze postojanja Najviše inteligencije, reaguju poput nesrećnog Ričarda Dovkinsa: “...Ljudske misli i osjećanja proizilaze iz krajnje složenih međupovezanosti materijalnih entiteta u mozgu. Ateista, u tom smislu filozofskog prirodnjaka, vjeruje da ne postoji ništa mimo prirodnog, fizičkog sveta, nikakav nadprirodni kreativni um koji se skriva iza uočljivog svemira, nikakva duša koja nadživljava telo i nikakva čuda - osim u smislu prirodnih pojava koje još ne razumemo. Ako postoji nešto za šta se čini da se nalazi izvan prirodnog svijeta, onakvog kakav je danas nepotpuno shvaćen, nadamo se da ćemo to naposletku razumjeti i uključiti u ono što je prirodno. Kao i uvijek kad raščlanimo dũgu, ona neće postati manje čudesnom...“ Možda je, gospodine Dovkins, problem sa vama u tome što morate da „raščlanjavate“ dũge i da ih analizirate u potrazi za smislom, koji se upravo „raščlanjavanjem“ gubi. Jer, analiza je dobra samo dotle, dok služi kretanju ka sintezi u Najvišem Principu. Čemu i kome vaša analiza služi? 527

U svojoj knjizi “Najveća predstava na zemlji”, Dovkins poredi protivnike teorije evolucije sa “bučnom hordom neznalica”, sa “ignorantima”, sa “dobro organizovanom i finansiranom, politički moćnom” grupom. Zatim navodi kako su siroti nastavnici prirodnih nauka u školama često dovedeni u strašnu situaciju, jer ne mogu adekvatno da uvedu učenike u svet teorije evolucije, dobijaju čak preteća pisma od roditelja koji su vernici, itd., itd. Kao pisci ovih tekstova ovde ćemo pokušati odmah da raščistimo jednu moguću nedoumicu. Dakle, mi nismo protiv očite činjenice da su Darvin i njegovi sledbenici ZAISTA “NAPIPALI” NEŠTO OKO ZAKONITOST PROMENE VRSTA na Zemlji. Ne negiramo da se vrste mogu menjati! Ne negiramo da vrste EVOLUIRAJU! Čak tvrdimo da je to zaista tako! Tvrdimo da i SVEST EVOLUIRA, štaviše da je to JEDINA EVOLUCIJA KOJA U SUŠTINI POSTOJI! Ali ono što negiramo je pokušaj da se uloga Savršene Apsolutne Inteligencije i Svesti, koju zovemo BOG – UKLONI, i da se sve što je vezano za život na Zemlji podredi materijalističkom monizmu! Dovkins će ispravno reći: “...Evolucija je činjenica. Izvan razumne sumnje, izvan ozbiljne sumnje, izvan normalne, informisane i inteligentne sumnje, izvan sumnje – evolucija je činjenica...” Ali se zgražavamo nad njegovim drugim stanovištima: “... realno je težiti da se postane ateista, te kako je to hrabra i veličanstvena težnja. Možete biti srećan ateista, uravnotežen, moralan i intelektualno ispunjen...” “...ateizam gotovo uvek ukazuje na zdravu nezavisnost duha i, svakako, na zdrav duh...” “...Bog Starog zaveta verovatno je najneugodniji od svih izmišljenih likova: ljubomoran i ponosan na to; sitničav, nepravedan, opsednut time da sve nadzire, ništa ne oprašta; osvetoljubiv, krvoločan etnički istrebitelj; ženomrzac, homofob, rasista, decoubica, genocidan, donositelj kuge, megaloman, sadomazohista, mušičavi pakosni silnik...” “...Kreativne inteligencije, umovi koji se razvijaju, nužno se u svemiru pojavljuju kasno i stoga ne mogu biti odgovorni za stvaranje svemira. Bog, u tako definisanom smislu, jeste iluzija (...), pogubna iluzija...” “...Prezirem odanost natprirodnome u svim njenim oblicima...” “...Ja ne napadam neki odredjeni prikaz Boga ili bogova. Napadam Boga, sve bogove, sve i svašta natprirodno, gde god i kad god se tako nešto izmisli ili je već izmišljeno...” “...Postojanje Boga je naučna hipoteza, kao i svaka druga...” “...Bog planer (tvorac) ne može poslužiti kao objašnjenje 528

organizovane složenosti, jer bi bilo koji Bog, koji je u stanju išta planirati i stvoriti, morao biti dovoljno složen da traži istu vrstu objašnjenja u vlastitom slučaju. Bog izaziva beskonačno vraćanje na pitanje pre pitanja, i on nam ne može pomoći da ga izbegnemo. Taj argument (...) pokazuje da je Bog, iako se stručno gledano ne može opovrgnuti, uistinu vrlo, vrlo malo verovatan...” “...Gotovo je sigurno da Bog ne postoji...” “...svete knjige ne daju nikakva pravila za razlikovanje dobrih načela od loših...” Inače, Dovkins je član britanskog Kraljevskog društva za književnost. Dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja, uključujući priznanje Kraljevskog društva za književnost 1987., nagradu “Majkl Faradej” Kraljevskog društva 1990., medjunarodnu nagradu “Kosmos” za naučna dostignuća, Kislerovu nagradu 2001. i Šekspirovu nagradu 2005. Ostalo je još samo da se zbog svog bogoborstva ovenča i Nobelovom nagradom za mir, jer je dao “nemerljiv doprinos” miru u svetu, koji je inače toliko “ugrožen” sa Deset Božijih zapovesti. Što da ne, jer kada je bivši američki predsednik Barak Obama dobio Nobelovu nagradu za mir, a njegova vojska bacila na tudje države, samo u 2016.godini, preko 26.000 bombi, uništavajući pri tome većinom infrastrukturu i civile – pa što onda to ne bi mogao i Ričard Dovkins, za koga je izgleda vera u Boga najveće zlo za čovečanstvo. Na kraju, navedimo reči jednog Dovkinsovog istomišljenika sa naših prostora: “...Do pre nekoliko vekova ljudi su verovali da Zemlja miruje u centru vasione, a Sunce, Mesec, zvezde i planete, kruže oko nas, odajući tako svakodnevnu počast našem jedinstvenom centralnom položaju. Nikakvo čudo što su ljudi tada izmislili astrologiju, jer ako mi zauzimamo centralni položaj u vasioni, onda izgleda sasvim prirodno da zvezde utiču na naše živote dok se okreću oko nas. Osnovna lekcija koju je čovečanstvo naučilo u poslednjih 400 godina je da su ta drevna shvatanja bila totalno pogrešna. Zemlja ne zauzima posebno mesto u vasioni. Živimo na jednoj sasvim običnoj planeti, jednoj od devet koje kruže oko tipične zvezde koju nazivamo Sunce. A ta zvezda, naše Sunce, samo je jedna medju milijardama drugih zvezda rasutih po našoj galaksiji. Čak i cela naša galaksija nije ništa naročito. Samo jedan pogled kroz najmoćnije teleskope otkriva milione sličnih galaksija rasutih beskonačnim dubinama vasione...” A za nekoliko vekova neko će napisati ovakav tekst: “...Do pre nekoliko vekova ljudi su verovali da Zemlja ne zauzima posebno mesto u vasioni i da žive na jednoj sasvim običnoj planeti – 529

jednoj od devet koje kruže oko tipične zvezde nazivane Sunce. Nije nikakvo čudo da su to mislili, jer su koristeći svoj ograničeni um i intelekt, uz pomoć primitivnih uredjaja koje su nazivali teleskopima, prepotentno verovali da je Sunce samo jedna od milijardi sličnih ili istih zvezda rasutih po našoj galaksiji, za koju su takodje smatrali da nije “ništa naročito”. Osnovna lekcija koju je čovečanstvo naučilo u zadnjih 400 godina je da su ova shvatanja bila totalno pogrešna. Danas naziremo da je ova prelepa i jedinstvena planeta Zemlja stvorena zbog nas ljudi i da, bez obzira što se i ona kreće kroz svemir, u duhovnom smislu predstavlja naš centar vasione. Neosporno utičući na sav život na Zemlji - Sunce, Mesec, zvezde i druge planete na čudesan način odaju počast Božijim kreacijama koje zovemo život i čovek. U ove činjenice je bilo vrlo teško poverovati pre nekoliko vekova, jer su ljudi bili potpuno sludjeni materijalizmom i utilitarizmom u vodećoj zabludi svoga vremena – nauci...” Od nas samih skoro sve zavisi! Mi kreiramo umom sami svoj svet. Napravimo ga onda boljim!

XXIII-a A sada malo o fosilnim "dokazima". Kada, recimo, neka životinja ugine i ostane na tlu da se raspadne, primetićemo da se taj proces odvija prilično brzo. Tu su uključeni lešinari, pa insekti, larve, bakterije... sve u svemu dok "dlanom o dlan" - od životinje ostanu samo kosti, fino oglodane i očišćene. Čak i kada u lancu raspadanja nedostaje poneki akter, što životinja duže stoji sve je manje tkiva na njoj koje bi moglo da se uključi u proces fosilizacije. Kako se tu onda uklapa priča zvanične nauke da je potrebno milion godina(!) za sloj blata, prašine i sličnog materijala koji bi prekrili životinju koja će biti fosilizovana i koja još ima tkiva na sebi? A nemojmo zaboraviti da su mnogi fosilni ostaci bili potpuno kompletni, netaknuti. Kod fosilnih ostataka nekih crva vide se čak i nabori! Školjke su bile fosilizovane zajedno sa mišićima! Takođe, fosilizovane ribe bile su potpuno očuvane, a uginula riba danas se raspadne za nedelju dana, čak i njene kosti! Očigledno, da ovde nešto ozbiljno "ne štima". Sve ovo ukazuje da 530

se nešto desilo VEOMA BRZO što je životinje "konzerviralo" za fosilizaciju - najverovatnije nekakva prirodna kataklizma. Dalje, ako je suditi po teoriji evolucije, u fosilizovanim ostacima iz raznih drevnih perioda, moralo bi biti dosta PRELAZNIH oblika koji bi podržali Darvinovu teoriju, a samim tim i teoriju evolucije. Međutim, fosilni ostaci skoro po pravilu pokazuju TEMELJNU i NEPREMOSTIVU razliku među vrstama, sa skoro nimalo prelaznih oblika. Evolucionisti obećavaju da će prelazni oblici biti pronađeni "dublje" u slojevima zemlje... Pa, možda... a možda će "dublje" pronaći, kao što ćemo videti, i nešto što i ne bi baš voleli da pronađu. Najstariji fosili pronađeni su u slojevima stena iz perioda kambrijuma (kako kažu, oko 500 miliona godina unazad). Ispod tih slojeva NIJE PRONAĐENO NIŠTA! A u sloju kambrijumske ere nađeno je mnoštvo fosila i to prilično složene građe. Gde su evolutivno "prostiji" organizmi? Po ovome sudeći - NISU NI POSTOJALI. Na sve ovo nadovezuje se običaj naučnika da starost stena određuju starošću fosilnih sadržaja, a onda starost fosila starošću stena. I tako u krug. Baš zgodno, zar ne? Ili, recimo, kako objasniti da slično utvrđivanje starosti stena nailazi na nepremostiv problem kada se naiđe na situaciju da slojevi mnogo starijih stena leže na slojevima mnogo mladjih stena? Jer, po geološkim teorijama, slojevi su se formirali miijardama godina i to najstariji na dnu, a najmlađi na vrhu. Dalje, u kambrijumskom periodu nailazimo na složene biljke iako bi, po teoriji evolucije, one mogle da se pojave tek stotinama miliona godina kasnije. Jedna od najsmešnijih stvari vezanih za evolucioniste bio je pronalazak jednog živog i zdravog guštera blizu Novog Zelanda, koji je poznat po imenu tuatara. Naime, po fosilnim ostacima, tu vrstu su naučnici proglasili izumrlom pre 135 miliona godina. Kako je onda taj gušter preživeo 135 miliona godina, a da se nije ni malo evolutivno promenio? Takođe, ne postoje njegovi fosilni ostaci mladji od 135 miliona godina! Onda, recimo, nalazišta fosila u Velikom kanjonu u SAD-u, gde se ispostavilo da je jedna vrsta prvo "izumrla", a onda se volšebno pojavila u mladjim slojevima(!?) Očito, teorija evolucije nije toliko "savršena" koliko je naučni establišment uporno "progurava". Ne treba ni smetnuti sa uma činjenicu da su istraživanje fosila vrlo često finansirale naftne kompanije i da VIŠE OD POLOVINE svetskih geologa radi direktno ili indirektno za ove oblike krupnog kapitala. Interes da se favorizuju teorije u nauci koje isključuju Boga kao Tvorca Univerzuma, sve jasnije pokazuje u pravcu međunarodnog bankarskog kartela, koga uvek neminovno srećemo u oblasti raznovrsnih mahinacija na svetskom nivou. 531

Teorija o MUTACIJAMA je sledeće uporište evolucionista. Po toj teoriji sitne promene u genetskom materijalu živog sveta dovode vremenom do potpune promene pojedinih vrsta i tako, navodno, nastaju nove vrste. Ovo je teza i Čarlsa Darvina. Prvi problem sa ovom teorijom već smo izneli kada je rečeno da u fosilnim materijalima NEDOSTAJU prelazni oblici koji bi, ako je Darvinova tvrdnja tačna, morali biti pronađeni među ostalim fosilima. Iako je naučnicima jasno da mutacije na živim bićima, koje su ponekad vidljive kod današnjih organizama, SKORO NEMINOVNO dovode do degenerisanosti (veće ili manje, primetne ili ne) - oni ipak istrajavaju da su mutacije napravile nove vrste biljaka i životinja. Ovde bismo se ipak, i pored svega ovoga što govori protiv evolucionista, morali složiti sa nekim Darvinovim tvrdnjama po pitanju promene životinjskih i biljnih vrsta. Definitivno, PROMENE vrsta JESU MOGUĆE. Tu kreacionisti ipak nisu u pravu kada dogmatski tvrde da se vrste ne menjaju. Ali promene su takvog tipa da je to u najvećem stepenu prilagođavanje izmenama životnih uslova i TEŠKO da bi mogle dovesti do promene u posebnu vrstu. Čak i ako pretpostavimo da bi to bilo moguće, geolozi i ostali naučnici koji se bave izučavanjem zemljine kore i fosila NISU NI SLUČAJNO DO SADA PRUŽILI DOKAZE u onom stepenu, u kome je teorija evolucije zvanično prihvaćena. Ovi sukobi evolucionista i kreacionista, zapravo najmanje koriste shvatanju stvari kakve jesu. Očigledno nekome ovakvo stanje odgovara. Na jednoj strani imamo većinu naučnika "ukopanu" u "rovove ateizma" sa svojom klimavom teorijom evolucije, dok na drugoj strani imamo često polufanatične kreacioniste koji mašu, u dalekoj istoriji pisanom i prepravljanom Biblijom - verovatno i frustriranih zbog svojevrsnog bezobrazluka zvanične nauke da tvrdi i ubeđuje ljude u nešto što, očito, nije baš sasvim istina. Gde bi onda istina bila? Ona se po, onoj narodnoj, uvek nalazi negde "na sredini" između tvrdokornih krajnosti. U ovom slučaju najprihvatljiviji sled događaja o poreklu života bi bio takav, da je Gospod stvorio početne uslove za život, UDAHNUO GA u materiju (kako god da se to odigralo...), postavio ZAKONE u Prirodi i Univerzumu, i pustio Život da se razvija po tim zakonima. Nije nemoguće da je Darvin čak i OTKRIO deo tih zakona. No, pretendovati da ćete kao naučnik spoznati SVE NJIH (ili još gore da ste ih već spoznali) prepotentno je veoma! Prisustvo Božijih zakona svuda u Univerzumu je NEPOBITNO. Zato bi zvaničnoj nauci mnogo bolje bilo da se dozove pameti i prihvati da umom i intelektom, i analitičkim metodama, NE MOŽE dosegnuti sve Božije tajne, već samo one koje su Njemu u volji da ih tim sredstvima dosegnemo - kao i da se okane principa "čovek je merilo 532

svih stvari", jer time pokazuje samo DRSKOST i NEPOŠTOVANJE TVORCA. Zbog prihvatanja "naučnih" teorija, stava da su ljudi dovoljni sami sebi i da im nije potreban Vrhovni Princip - danas nam i jeste ovako - pretvorili smo se u gomilu zavisnika od moderne tehnologije i umiremo "kao muve" od starih i novih bolesti, uporno zaobilazeći traženje uzroka svog bednog stanja. U "ratu" između kreacionista i evolucionista, koji još uvek traje, ne nazire se "pobednik", jer ga ne može ni biti. Ako želimo da sebi zaista omogućimo uslove za svaku vrstu razvoja, a prevashodno duhovnu, isključivosti i fanatizam bilo koje vrste, tome neće mnogo pomoći. Ili... možda i hoće, jer ćemo se tako prilično brzo naći u veoma lošim životnim situacijama, te ćemo i brzo shvatiti da smo imali loše životne stavove. Kod zastupnika teorije evolucije vreme se, prilično olako, meri milionima i milijardama godina. Koliko je zapravo problematično računanje vremena u evolucionoj teoriji pokazuje i jedan zanimljiv događaj u SAD-u 1900.godine, kada je prilikom jedne poplave reke Peloksi u Teksasu, voda sprala mulj sa jedne krečnjačke stene i otkrila da u toj steni postoje nekakvi otisnuti tragovi. Naravno, stena je kao materijal značajan za nauku sačuvana (nadamo se još uvek), a dovela je naučnike u veoma neugodan položaj. U steni su nađeni otisci ljudskih stopala. Pa šta onda, rekao bi neko, kao da neko ljudsko biće nije moglo ostaviti otisak u drevna vremena. E, ima jedan "mali" problem: na istom komadu stene je i otisak DINOSAURUSA!? Da se podsetimo zvaničnih teorija: dinosaurusi su nestali pre oko 60 miliona godina, čovek je počeo evoluirati pre oko jedan milion godina. Po ovoj teoriji ove dve vrste nikako nisu mogle ostaviti tragove na ISTOJ podlozi, očito u vrlo kratkom vremenskom periodu, ako ne i ISTOVREMENO. Na sve ovo utvrđena je starost pomenute stene na oko 120 miliona godina!? Nešto ovde stvarno nije bilo u redu. Naučnici su pokušali da se "iskobeljaju" iz ove enigme tako što su odmah izbacili još jednu teoriju “vruću, ispod čekića”, po kojoj je dinosaurus napravio otisak, pa se podloga stvrdla u stenu, a onda posle 59 i "kusur" miliona godina stena se ponovo razmekšala (kako onda nije deformisan postojeći otisak dinosaurusa?), baš kad je naišao praistorijski čovek, te i on ovekovečio svoj otisak. A ipak, kažu, stena je stara 120 miliona godina. Priznaćete da ove priče teško mogu da prođu zdrav razum, na koga su naučnici toliko ponosni. Jedini razuman odgovor bi bio da su na toj podlozi, U ISTO EVOLUCIJSKO VREME, ma kada ono bilo, koračali i čovek i dinosaurus. Međutim, ove zaključke nećete slušati u 533

naučnim emisijama, niti čitati u naučnim časopisima, jer su NEPOŽELJNI. Da bi se stvar dodatno iskomplikovala, metodom utvrđivanja starosti pomoću ugljenikovog izotopa utvrđeno je da su fosilni biljni ostaci u onom famoznom komadu krečnjaka stari oko 39.000 godina. Da rezimiramo: "stenčuga" krečnjaka procenjene starosti oko 120 miliona godina, sadrži u sebi fosilne ostatke biljnog porekla stare oko 39.000 godina, a na površini se jasno uočavaju otisci ljudskih stopala stari oko milion godina, pored otisaka dinosaurusa od pre 60 miliona godina?!? Ovu izvanrednu "jasnoću" fosilnih “dokaza” priuštila nam je teorija evolucije, istovremeno zahtevajući od nas da i dalje verujemo u njene nebulozne metode. Ni ovde nije još kraj priče o reci Peloksi. U slojevima koji su ISPOD slojeva gde je pronađena, sada već za nas "slavna" krečnjačka stena, dakle u STARIJIM slojevima - pronađeni su opet tragovi ljudskih stopala! Pa to ljude onda stavlja u period više od 120 miliona godina unazad!? Da bismo nekako "svarili" ove tvrdnje oko fosilnih dokaza, neminovno se moramo urazumiti i korigovati računanje evolucijskog vremena i metode kojima se naučnici služe, jer to sve do sada liči na dečije igre u pesku, a ne na ozbiljnu nauku. Sa druge strane kreacionisti smatraju da je Zemlja stara oko 10.000 godina! "Sitna" razlika u odnosu na evolucioniste, zar ne? Iako smatramo da je procena kreacionista od 10.000 godina pomalo komična, to isto smatramo i za one 4,5 milijarde koje zastupaju evolucionisti. Svako vuče na svoju stranu, a ljudi im služe kao konopac za nadvlačenje, sve dok nam ne "poplavi" glava od njihovih teorija. Međutim, ima ovo i svoju pozitivnu stranu, jer je ovako lakše shvatiti manipulacije i jednih i drugih. Obzirom da je teorija evolucije zvanično prihvaćena, to je i razlog što se u ovim tekstovima više bavimo njom, a ne pričom kreacionista. U tom smislu evolucionisti imaju velike probleme da objasne kako je nastao skoro savršen sistem lovac-lovina, odnos pčela i cveća, kako je muško-ženski sistem funkcionisao kod prelaznih oblika koji su navodno nastajali mutacijama, i tako u nedogled. A savršenu ravnotežu koja je postojala kroz dug vremenski period, nije nikako mogla održavati SLUČAJNOST, već neka "viša sila" i tu se slažemo sa kreacionistima. Skoro "očajnički" pokušaji evolucionista da svoju teoriju krunišu nalaženjem "karike koja nedostaje" u navodnom lancu evolucije čoveka, često su završavali komičnim aferama u naučnom svetu. Tako je Zinjantropuski čovek, čiji su ostaci pronađeni u Africi, morao ostati "nedostajuća karika" samo kod fanatičnih evolucionista, jer je 534

taj materijal star svega oko 10.000 godina, iako je sloj u kome je nađen procenjen na 1,75 miliona godina. Zatim je tu Čovek iz Nebraske, reprezentovan jednim jedinim ZUBOM, za koji se tvrdilo da pripada čoveku starom oko milion godina. Uvrnuti naučnici su na osnovu tog jednog zuba stvorili bajku o tome kako je izgledalo telo, kosa pa čak i porodica tog čoveka! A onda se ispostavilo, kada su izvršena dodatna iskopavanja, da je taj zub zapravo potekao od obične SVINJE! Već možemo da čujemo smeh dok ovo čitate, ali to nije sve. Čovek iz Pitldauna, čija je vilica iskopana 1912.godine, smatran je AUTENTIČNIM sve do 1953., kada se otkrila prevara, jer je ovaj fosilizovani “dokaz” u stvari bio vilica običnog majmuna. Neandertalski čovek je takođe na kratko pružio nadu da bi mogao biti "nedostajuća karika", ali se ispostavilo da je to samo čovek, a ne prelazni oblik. Ludilo traženja nečeg što ne postoji nateralo je u skorije vreme jednog od vodećih američkih ćelijskih biologa i anatoma, za koga se smatra da je vrhunski stručnjak za primate, da kao zakleti evolucionista izjavi kako su majmuni "evolucioni potomci čoveka"!? U pitanju je doktor Džefri Burn, za koga bismo, da smo nevaspitani, rekli da je krasna budala, ali pošto nismo - reći ćemo samo da je možda imao "loš dan" kada se odlučio da ovo objavi, tvrdeći da su majmuni nešto kao čovekovi praunuci?! Sa druge strane "biseri" kreacionističke nauke javljaju se u oblasti određivanja starosti Univerzuma. Tako imamo saznanja da magnetno polje Zemlje postepeno slabi i posle proračuna ispada da bi, idući dublje u prošlost od 10.000 godina, ono postalo toliko jako da Zemlja to ne bi mogla da izdrži. Tako su kreacionisti, da bi podržali svoje teorije starosti Zemlje od 10.000 godina, momentalno "zaboravili" uticaj Tvorca i nama nepoznate zakonitosti menjanja Zemljinog magnetnog polja , ustvrdivši kako Zemlja ne može biti starija od pomenutog vremena. Dalje, tu su proračuni sa prirodnim isticanjem nafte koji ukazuju više na manipulacije međunarodnog bankarskog kartela u oblasti njene eksploatacije, nego što ukazuju na nešto pouzdano o starosti Zemlje. Onda dolaze proračuni sa helijumom koji se u nekim količinama oslobađa prilikom umiranja živog sveta. Ovi proračuni opet datiraju nastanak Zemlje, pogađate, pre 10.000 godina. Kreacionisti dalje, računajući rast ljudske populacije od pre milion godina (po pretpostavci evolucionista) i potpuno zanemarujući moguće katastrofične događaje koji bi mogli tu populaciju dramatično smanjiti - tvrde da bi došlo do prenaseljenosti već odavno, da je Zemlja starija od onih 10 milenijuma! Onda, dolaze priče o meteorskoj prašini na Zemlji i Mesecu, o sažimanju Sunca i tako 535

dalje, i tako dalje... svako se drži svojih tvrdnji kao "pijan plota". Neverovatna je potreba ljudi da se opredeljuju za "ili-ili" sistem, tj. za isključivost, teško se i retko upuštajući u razmišljanja da bi i sistem "i - i", tj. prihvatanje mogućnosti da su sve strane delimično u pravu - bio moguć. Ljudi koji ovo budu čitali trebalo bi da razmisle dobro i da sami odluče u šta će verovati. Jedino bi trebalo reći da je izbacivanje Boga iz nastanka Univerzuma i Života - skoro isto što i lagano samoubistvo, jer se time DIREKTNO podriva snaga i vitalnost ljudskog roda. I to ne samo u postojećem životu koga smo sada svesni, već i u budućem postojanju koje se od strane zvanične nauke svim silama, smišljeno i perfidno, želi osporiti. Kler Čejmbers, pisac i humanista, rekla je jednom prilikom: "...Pre nego što čovek bude porobljen, njegovo stanje svesti mora biti redukovano od duhovnog ka telesnom. On mora da nauči da o sebi misli kao vrsti životinje koja nema duhovnih potreba..." Pisac Henri Luis Menkem, poznat po "tvrđim" stavovima u pitanjima demokratije, ali i religije i braka, oštro je rekao jednom prilikom: "...Postoji, izgleda, zavera koja se odvija među naučnicima. Njen cilj je da se uništi religija i da se propagira nemoral, da bi se na taj način čovečanstvo svelo na nivo životinje..." Iako, naravno, nisu svi naučnici "zaverenici" i "đavolove sluge", kako je to Menkem u svom stilu govorio, on je očito "nanjušio" težnju zakletih ateista (Dovkins i slični) u naučnom svetu da svojim "gospodarima" u sferi krupnog kapitala, pomognu da oblikuju čovečanstvo po svojim merilima. A oni ta merila pokušavaju legalizovati u svim vladama na svetu pomoću tvrdnje da je čovek, a ne Bog - "merilo svih stvari". Posledice su da se od kolektivne, društvene slobode nacije, prešlo na slobodu i pravo čoveka i građanina. A taj pojedinac je pretvoren u zasebnu "česticu", poput atoma. Gradeći od takvih ljudi obesmišljeno anacionalno društvo "atomiziranih" jedinki - uz obavezne himne veštačkoj jednakosti i veštačkoj multikulturalnosti – ispada da kolektivne slobode mogu uživati samo određene grupe poput propagandnih udruženja homoseksualaca, nekih verskih sekti i sličnih društvenih oblika. I ne bi čovek imao ništa protiv ni ovih grupa, pod uslovom da poštuju ljude i zakone države u kojoj žive i da su te grupe ORGANSKI (PRIRODNO) nastale - ALI NISU! One su u najčešćem broju slučajeva POLITIČKI PROJEKTI "gospodara iz senke" - međunarodnog koporativno-bankarskog kartela, a stepen slobode ovakvih grupa DIREKTNO zavisi od njihove uspešnosti u RAZGRADNJI tradicionalnih vrednosti. Čast naravno 536

izuzecima, kojih uvek ima.

XXIII-b Da bismo još bolje razumeli metode ekonomskog porobljavanja današnjeg čovečanstva, postavljene u svojim osnovama davno u prošlosti, a "osvežavane" u doba imperijalizma, pa kroz svetske ratove i primirja - moramo se još malo dotaći pojma SVOJINE (vlasništva). Bez pretenzija da se ovde bavimo ovom poznatom ekonomskom i pravnom kategorijom na "naučnoj" osnovi, razmotrićemo ukratko TRI situacije u vezi odnosa čoveka prema nečemu što bi mu moglo "pripadati". To su: situacija kada čovek NE POSEDUJE NIŠTA (iako apsolutnost ovoga skoro da nije moguća); situacija kada čovek kao pojedinac, ili grupa ljudi, POSEDUJU nekakvu imovinu i ima(ju) isključivo pravo vlasništva nad njom (PRIVATNA SVOJINA); na kraju situacija kada grupa ljudi (koja može biti i čitav narod), poseduju ZAJEDNIČKI neku imovinu, bez da se precizno može odrediti udeo pojedinca u istoj, kojom bi on mogao isključivo raspolagati(DRUŠTVENA SVOJINA). Osim ovih kategorija možemo se sresti sa mnogim oblicima prelaznog karaktera, što u praksi, što u teoriji ekonomije ili prava. U razmatranju prvog slučaja, kada čovek nema svojine, krenimo od momenta njegovog rođenja. Čovek se rađa "GO i BOS", bez odeće, bez rezerve hrane "da mu se nađe", bez oružja da se brani, bez skloništa gde bi se sakrio. Praznih ruku i potpuno bespomoćan. Znači - BEZ IKAKVOG OBLIKA SVOJINE. Ako neko ustvrdi da je telo jedina prava ljudska svojina, morali bismo prigovoriti da čak i to NIJE svojina čoveka, već i njega čovek dobija u procesu rođenja od Majke Prirode, tačnije od onog Najvišeg Principa koji je i Prirodu stvorio. Sledeća stvar koja se događa je to, da odmah po rođenju, ljudi koji nas okružuju, u želji da nam sačuvaju život i da nam obezbede normalan razvoj - POČINJU DA NAM DAJU razne stvari: pelene, odelca, cucle, flašice za hranu, kapice, kolica, krevetac... skoro da ovome nema kraja, a to roditelji najbolje znaju! Kako vreme prolazi imamo sve više i više stvari koje se vode kao NAŠE, tj. imamo sve više nečega što se može zvati PRIVATNA SVOJINA. Ovu privatnu svojinu treba razlikovati od onog opšteg pojma iste, jer sve ove pobrojane stvari koje dobijamo još od rođenja služe u svrhu ODRŽAVANJA ŽIVOTA i mogle bi se pre nazvati LIČNA SVOJINA. 537

Međutim, kada odrastemo i kada se u naš život umeša nešto od čega bismo mogli zarađivati novac, kao što su to mašine za proizvodnju nečega ili plantaže malina, farme svinja, servis za popravku bele tehnike, vlasništvo nad fabrikom... - bilo šta što nam može doneti PRIHOD - onda možemo govoriti o PRIVATNOJ SVOJINI u opštijem smislu. Vidimo već sada da privatna svojina u nekom obliku prati čoveka još od rođenja. Čovek se na nju brzo navikava, počinje da razlikuje "MOJE" i "TVOJE", malo teže "NAŠE", ali jedno je sasvim izvesno: njen uticaj na ljudsko biće ima DUBOKE posledice. Opisani tok događaja je NEMINOVAN u procesu odrastanja i tu nema ničeg lošeg. Gde nastaje problem sa privatnom svojinom? On nastaje kada poželimo da imamo VIŠE nego što nam je zaista potrebno, bilo čega: hrane, novca, stanova, kuća, automobila, fabrika... POHLEPA počinje rano da plete oko nas mrežu, ali dobar deo ljudi odrastanjem brzo shvati da to ne vodi ničem dobrom i na vreme čini pokušaje da se zaustavi. Istina, svakom od nas se povremeno kroz glavu "prošeta" ideja o "bogataškim snovima" na nekom "rajskom" ostrvu i peščanoj plaži, ali, mogu li i treba li svi tako da žive? Treba li to da bude neki ideal? Naravno da ne. Prva borba sa pohlepom obično se odigrava još u detinjstvu, takođe kao prirodan razvoj EGA u čoveku. A bez nečega što se zove EGO ne možemo živeti, koliko god nam pravio probleme u životu. Postoji jedan manji broj ljudi koji borbu sa pohlepom izgubi rano i brzo, i odrasta obično u nešto što liči na domaće političare, a kada se taj patološki proces dodatno usavrši nezajažljivom težnjom za moći, dobijamo obično beskrupulozne krupne akcionare i direktore velikih svetskih banaka i korporacija. Svetski političari su mešavina jednog i drugog, a SVI oni zajedno (čast izuzecima) - vojska su međunarodnog organizovanog zla koje danas pokušava da vlada planetom. Još jedno pitanje, koje se nameće na ovom mestu je, može li čovek živeti bez ikakve svojine? U apsolutnom smislu, skoro da je nemoguće. Pre ili kasnije, neku sitnicu će ipak smatrati SVOJOM, a smatramo da je to potpuno u redu, čak i po normama najrigoroznijih verskih kultova. Tu su od fanatične borbe samih sa sobom, u pokušaju da dokažu da se može živeti "bez ičega", ljudi kroz razna verska ubeđenja prolazili neverovatne torture i samomučenja, često sa malo ili nimalo svesti zašto to uopšte rade. Ipak, pre ili kasnije, oni inteligentniji dođu na stanovište da nije problem svojina, već je problem kakav je naš odnos prema predmetima svojine. U tom smislu, možda je najbolje razmišljati o stvarima koje posedujete kao o "privremenoj 538

pozajmici" od materijalnog sveta. Stvari koje čovek ima može koristiti bez griže savesti ako ih koristi, prvo na opšte, a tek onda i na lično DOBRO. Čak nije ni bitno ako ste bogati, a čuli ste izreku "...lakše će kamila proći kroz iglene uši, nego što će bogataš ući u carstvo nebesko...", pa vas brine šta će biti sa vama jer ste bogati možda nema razloga za brigu. Bogataši nisu sami po sebi loši ljudi, ali ogroman broj ljudi zbog bogatstva razvije najčešće vrlo loše osobine i navike. Nemojte vi biti takvi. Bogatstvo je najbolje koristiti na OPŠTE DOBRO. Naravno da nije u suprotnosti sa duhovnošću biti bogat. Niti je loše bliskim osobama ili sebi kupovati neke korisne i lepe stvari - ili otići negde na putovanje sa nekom dobrom namerom. U SUPROTNOSTI SA DUHOVNOŠĆU JE ZLOUPOTREBLJAVATI BOGATSTVO. To je zapravo glavni problem: nemoć čoveka da se odupre zloupotrebi svog ili tudjeg bogatstva! Ovo je skoro JEDINI razlog zašto se bogatstvo u svetu potrage za duhovnošću označava kao velika prepreka. Stigli smo i do DRUŠTVENE svojine, koju su starije generacije upoznale u bivšoj SFRJ. Kako je to funkcionisalo, verovatno je svima dobro poznato, a poznato je i kako se danas "iskorenjuje" društvena svojina poput kolere, velikih boginja ili neke druge velike zaraze. Da li je ova vrsta svojine toliko loša? Rekli bismo da nije. Međutim, društvena svojina može funkcionisati samo kod društva čiji pojedinci imaju relativno visoku svest o OPŠTEM DOBRU. I to mora da važi i za političare, i za rukovodeći kadar, i za radnike u proizvodnji. Odmah je jasno zašto je društvena svojina "propala" - o svesti političara suvišno je i govoriti, a ljudi u proizvodnji... pa recimo da ljudi NISU JOŠ DORASLI društvenoj svojini i da treba prvo da zadovolje svoju uobičajenu ljudsku pohlepu kroz privatnu svojinu da bi društvena svojina bila nešto više od utopije. Kada će to doći (iako će doći neminovno), teško je reći. Ako budemo napredovali ovim tempom, još dve-tri hiljade godina bi trebalo biti dovoljno. Eksperimenti Lenjina i Staljina u SSSR-u sa lažnim komunizmom, u kome je svojina vlasništvo "radničke klase" i gde je za neku buduću dobrobit "besklasnog društva" bilo sasvim "u redu" pobiti milione ljudi - rečito govori o DVE stvari: prva je ta, da se takvog genocida i zloupotrebe vlasti i teorija o svojini MORAMO DOBRO ČUVATI ispravnim informisanjem mladjih generacija i uklanjanjen mitova o "velikom" Lenjinu i “državotvornom” Staljinu; druga je ta, da današnji GLOBALIZAM ima u sebi opasnu sličnost sa pomenutim totalitarnim režimom u SSSR-u, kroz suptilniju, ali suštinski istu nameru, da se ljudima pod izgovorom borbe za "ljudska prava" ta prava lagano USKRATE, i da se pod izgovorom borbe za bolji standard, taj standard uništi i ljudi pretvore u moderno roblje iako 539

fizički ne nose lance; da se pod izgovorom brige za zdravlje, ljudi zapravo ne leče, već TRUJU modernim lekovima i štetnim terapijama u medicini - a sve u cilju SMANJENJA ljudske populacije i izvlačenja materijalne dobiti od pacijenata; da se pod izgovorom "svetskog mira", multikonfesionalnosti i multikulturalnosti stvaraju "frankenštajnovske" nove religije i verske grupacije poput "New Age" pokreta, Sajentološke crkve i sličnih sumnjivih tvorevina. (Kažemo "sumnjivih", jer i pored lepih ideja koje se mogu čuti u ovim pokretima, izgleda da ideje o ličnom bogaćenju dominiraju kod većine njihovih "vođa".) Posle svega rečenog, zaključak je da se danas moramo navići da živimo u svetu PRIVATNE SVOJINE. Tako je, kako je i odmah treba reći da ni svi koncepti privatne svojine nisu isti. Na žalost, danas je na snazi tzv. NEOLIBERALNI KAPITALIZAM, koji nije ništa drugo, nego naš "stari poznanik" - ENGLESKI LIBERALIZAM, razvijen u doba britanskih kolonijalnih osvajanja. Da, mnogi se neće složiti sa ovom tvrdnjom, ali "duh" engleskog liberalizma živi odavno na Vol Stritu i, kako stvari stoje, nema nameru da ostavi na miru "posednute" američke bankare i industrijalce. Da stvar bude gora, on je "pod svoje" uzeo i vojsku, političare, naučnike, medicinske institute... i ima nameru da "pod svoje" uzme i ceo svet! Ono što danas zovemo "civilizacijskim napretkom" (a od koga se sve više ljudima bukvalno GADI ovaj izraz i ono što označava), i životi onih koji taj "napredak" propagiraju - oteli su se kontroli upravo sa glorifikacijom PRIVATNE svojine. Tako neki teoretičari hrabro izjavljuju kako je "uspostavljanje privatnog vlasništva bilo uvođenje pravde u ovaj svet". Onda, nastavljajući u tom stilu, kažu kako je privatna svojina sudbinu čoveka i njegove svojine "VEZALA u jedno", čineći tako čoveka ZAVISNIM da se o njoj brine. Od kada je "zavisnost" čoveka nešto dobro? Čak se i Gospod potrudio da nam da slobodnu volju, da bismo što više bili nezavisni i od Njegove volje u svojim odlukama. Nema istinske slobode za čoveka dok je u kandžama bilo kakve zavisnosti. Tako je čovek, ako je po modernim merilima trebao biti "perspektivan" i "uspešan" - MORAO pomoću SVOG poslovanja i SVOJE svojine - SVOJE interese ostvarivati zadovoljavanjem potreba širokog konzumentskog sloja stanovništva. Nevolja je nastala kada su ovi "slobodni preduzetnici" shvatili da se potrebe mogu i veštački stvoriti kod ljudi raznim sredstvima, a sve u cilju bolje prodaje svojih proizvoda i veće lične koristi. Tako je nastao MARKETING, koji je od sasvim dobre namere da se potencijalni kupci informišu, otišao dotle da se danas potencijalni kupci INDOKTRINIRAJU i MENTALNO obradjuju. 540

Rekli smo da privatna svojina nije loša sama po sebi, ali vrlo lako iz čoveka podiže one najgore osobine. Teško da bismo uvođenje privatne svojine nazvali "pravdotvornim" kao što to čine neki akademski umovi, baš zbog njenog prethodnog svojstva. Stvarnost ove svojine govori zapravo o tome koliko smo slabi i nesavršeni kao ljudi, a ono što je nakazno u priči apologetičara privatne svojine o "njenoj pravdotvornosti" - tvrdnja je da su, eto, ljudi po prirodi takvi (pohlepni, loši, gladni moći, egocentrici) i da će takvi ostati - bolesno i unapred ljudima uskraćujući tom tvrdnjom svest o potrebi poboljšanja svog karaktera. Kome i čemu služe ovakve teorije? Nije teško pogoditi da moćnim korporacijama i te kako koristi da usvojite teorije o "njenom veličanstvu" - privatnoj svojini. Koristi im da ste kontrolisano pohlepni i da vas mogu "kupiti" kojekakvim predmetima privatne svojine. Tako, kada vam je životni san da kupite "Lambordžinija" ili zadnji tip sportskog "Mercedesa" - to je samo "uspešnost" korporacija koje se beskrupulozno koriste vašom bolesnom željom za prestižem i veličanjem samog sebe. Šta je u svemu tome dobro? Neko će reći kako u tim firmama radi mnogo radnika pa će eto, vašom kupovinom skupih kola i ti radnici dobiti platu. Kada se tako postave stvari, sve se može vrlo brzo i lako opravdati. Mogli bismo tako opravdati u ubijanje stotinak ljudi, a sve u cilju povećanja prometa pogrebnih preduzeća! Tako i tom tvrdnjom o potrebi da "radnici dobiju platu", jedna opšta pomama za devizom "ja sam bolji od svih vas" (koju svim silama "guraju" velike korporacije kroz reklame) - nalazi zadovoljenje u vašoj, potpuno bespotrebnoj, kupovini luksuznog automobila. Jer zbog čega se to i kupuje, nego da bi se neko "pokazao" pred ostalima... Vaš novac će, istina, otići delom i za plate radnika, ali će dobrim delom otići i na "iživljavanje" vama sličnih - krupnih akcionara firme od koje ste kupili luksuzni proizvod, a koji sve vreme misle kako su mnogo "bolji i pametniji od vas", jer ste im dali 300.000 evra za nešto što realno vredi oko 120.000. Iako privatna svojina, po svim pokazateljima, NIJE NAJBOLJI OBLIK svojine, danas državna uređenja sa ovim oblikom vlasništva preovlađuju u čitavom svetu. Prosto zato, jer za bolje JOŠ NISMO SAZRELI kao ljudska bića. Naravno da postoje mnoge varijacije i prelazni oblici, ali suštinski u današnje vreme smatra se normalnim i najboljim da se živi u skladu sa principima privatne svojine. Kao što pomenusmo, nisu ni svi sistemi sa privatnom svojinom isti. Postoje "humaniji" a i oni koji o čoveku pojedincu ne vode baš mnogo računa. Kako sve to funkcioniše pokušao je da objasni na jednom neobičnom teorijskom modelu američki analitičar i pisac, Ralf 541

Eperson, poznat i kao "teoretičar zavera", o kojima je napisao više knjiga. Iako pisci ovih tekstova ne podržavaju mnoge njegove stavove, definitivno Eperson ima fascinantnih ideja. Dakle, u njegovom ekonomskom modelu je prva pretpostavka da ljudi JEDNAKO TROŠE, a druga pretpostavka je da ljudi JEDNAKO NE PROIZVODE. Prva pretpostavka je neobična i ne odgovara stvarnosti, ali zamislimo da je izrečena u smislu REALNIH LJUDSKIH POTREBA, a ne ljudskih PROHTEVA - pod uslovom da je reč o prosečnom ljudskom biću u zdravom stanju. To znači da je potrošnja ovde ista za sve, u isto vreme ne uzimajući ljudske želje kao faktor prekomerne ili potpuno redukovane potrošnje. Zamislimo sledeću situaciju: Na jednom ostrvu živi sedam osoba koje su označene sa A, B, C, D, E, F i G. Rekli smo da je pretpostavka da jednako troše, ali da ne proizvode jednako. Imamo sledeću tabelu koja pokazuje kako se proizvodi i troši u našoj eksperimentalnoj grupi: OSOBA A B C D E F G

PROIZVODNJA 1.200 750 600 400 300 250 0

POTROŠNJA 500 500 500 500 500 500 500

UKUPNO:

3.500

3.500

Vidimo da osobe A, B i C proizvode više nego što troše. D, E i F proizvode manje nego što troše, a osoba G potpuno zavisi od ostalih, jer ne može da učestvuje u proizvodnji. Prepostavka je da osobe rade onoliko koliko mogu i da su njihovi proizvodi potpuno upotrebljivi, tj. nema "škarta". Vidimo da neke osobe proizvode VIŠAK, koji je razlika između proizvedenog i potrošenog. Druge osobe "proizvode" MANJAK (deficit) koji znači da se više troši, nego što se proizvede. Osobe D, E, F i G, očito su ZAVISNE od osoba A, B i C, a to se pogotovo odnosi na osobu G koja bi došla u nezavidno stanje bez pomoći ostalih. Baš u vezi sa osobom G, autor ovog modela pominje jedno zanimljivo pitanje. Da li osoba G ima pravo da zahteva od ostalih da proizvode ono što joj je potrebno za egzistenciju? Iako autor kasnije obrazlaže ovo pitanje čudnom glorifikacijom prava na privatnu svojinu, ljudski i moralno gledano osoba G, ako je 542

nesposobna, IMA PRAVO da OČEKUJE da joj ostali ljudi pomognu. Dalje, da li osobe koje proizvode manje nego što troše, IMAJU PRAVO na višak koji stvaraju osobe koje proizvode više nego što troše? Kod ovog pitanja postoje dva stava: prvi stav, da oni koji imaju pravo na privatnu svojinu, smatraju da imaju pravo i da zadrže višak, tj. višak pripada ljudima koji su ga i proizveli; drugi stav ide u pravcu ravnomerne raspodele na sve ljude. U prvom slučaju, ako oni koji proizvode zadržavaju SAV višak, jasno je da će to neminovno dovesti do VELIKE RAZLIKE među ljudima, a vremenom i do tragičnih posledica. Ceo višak ili jedan njegov deo se, očito, MORA nekako rasporediti na one kojima je potreban. Kako višak rasporediti? Prosto rečeno, samo na dva načina: da oni koji ga proizvode DOBROVOLJNO pristanu na raspodelu ili da se oni na to SILOM PRINUDE. E sada, imaju li osobe koje svojom proizvodnjom ne pokrivaju svoju potrošnju pravo da nametnu silom podelu viška proizvoda? Ovo je vrlo bolno pitanje za teoretičare koji "obožavaju" privatnu svojinu, jer se ovde poteže suštinsko pravo na svojinu koje opet daje čoveku logično pravo da tu svojinu i zaštiti od otimanja. I kakvo se rešenje našlo? Tvorac ovog modela nam kaže da su se onda sve osobe skupile i na tom sastanku prvo malo diskutovali o problemu raspodele viška, a onda su odlučili da problem reše GLASANJEM, i to tako, da VEĆINA ODLUČI kako će se višak rasporedjivati. U našem ekonomskom modelu, glasanje je bilo očekivano: osobe A, B i C koje proizvode višak, glasale su protiv raspodele, a osobe D, E, F i G, glasale su za ravnomernu raspodelu viška proizvoda jer im, naravno, treba ono što nisu uspeli sami da proizvedu. Odmah se postavlja i pitanje da li osobe D, E, F i G imaju pravo da nadglasavanjem dođu do nedostajućeg dela proizvoda? I, da li je ovaj sastanak svih osoba, zapravo sastanak VLASTI na našem zamišljenom ostrvu gde ove osobe kao žive? Kako stoji odnos prava manjine prema pravu većine u ovom našem slučaju? Ovo je upravo situacija gde većina, zbog sopstvenih potreba, NAMEĆE REŠENJA manjini, a to se danas zove - DEMOKRATIJA. Koliko god ovo izgledalo apsurdno tvrđenje, analizom demokratskih režima uočavaju se fini mehanizmi otimačine viška proizvoda od neposrednih proizvođača - a to su radnici i seljaci. Ovde se još ne bavimo vlasnicima sredstava za proizvodnju, jer pokušavamo totalno pojednostaviti odnos neposrednog proizvođača i oblika vlasti. Sada se razvija prava "igranka" između proizvođača, potrošača, vlasti... Proizvođači, koji proizvode višak, sada se sastaju sami i 543

odlučuju da smanje svoju proizvodnju i da tako eliminišu viškove koji su im oduzeti zbog potreba većine. Tako bi ona naša tabela sada izgledala ovako: OSOBA A B C D E F G UKUPNO:

PROIZVODNJA 500 500 500 400 300 250 0 2.450

POTROŠNJA 350 350 350 350 350 350 350 2.450

Vidimo da je ukupna proizvodnja opala sa 3.500 na 2.450 mernih jedinica (merne jedinice mogu biti novac ili nešto drugo). Svaki pojedinac sada troši manje nego u prvom slučaju. Opet Eperson postavlja pitanje: ima li većina pravo da prinudi manjinu da proizvodi koliko i ranije? Ako ih i prinudi, da li bi se to moglo odvijati po standardu koji većina očekuje? Da li bi većina imala pravo da zadrži osobe A, B i C ako bi želele da napuste proizvodnju? Recimo, kao nekad (a ponegde i sada) u doba “komunizma” i socijalizma, kada su se visoko produktivni kadrovi u svim oblastima SILOM sprečavali da napuste državu. Dakle, ako razmislimo o nekom podsticaju da se osobe A, B i C ponovo privole da proizvode više, videćemo da je ponajbolje dozvoliti im da zadrže deo viška koji proizvode. U suprotnom, koliko god to neko nazivao društvenom dobrobiti, uzimanje viška proizvoda na silu (makar to bila i sila zakona) teško da bi se moglo drugačije zvati, osim otimačinom ili krađom. Moguće da će se ovde javiti zagovornici socijalizma i “komunizma” sa idejom da je cela ideja oko prava na privatno vlasništvo, izvor velikih problema, te da je društvena svojina bolje rešenje. No, nezrela je naša civilizacija za društvenu svojinu, a to se lepo u praksi pokazalo na primeru SFRJ, SSSR-a i ostalih “komunističkih” i socijalističkih zemalja. U demokratskim sistemima, gde je privatna svojina navodno svetinja, vidimo da većina donosi odluke i da te odluke onda obavezuju sve. Ipak, ne znači i da je to što je većina izglasala i ispravno. A ljudi bi trebali donositi odluke na načelu ispravnosti, a ne na načelu brojnosti. Prost primer: jedna od Deset Božijih zapovesti je "Ne ubij!" Sada zamislite da demokratska većina izglasa novu zapovest: "Ne ubij, osim ako to nije crnac!" Ili na primer: "Ne ubij, 544

osim ako to ne služi ‘višem’ cilju!" Ili: “Ne ubij, jer uvek možeš nekoga platiti da to uradi umesto tebe!” A to se upravo događa danas na svetskoj sceni, gde se gomilom praznoslovlja od strane novomasonski orijentisanih političara, želi prikriti činjenica da moderna država sve manje služi narodu, a sve više centrima moći. Naravno, sve se ovo dešava pod plaštom "demokratije" i borbe za "ljudska prava" i "slobodno tržište". Suštinski, kako kažu humaniji zagovornici privatne svojine, možda bi vlast donekle mogla da se približi dostojnijoj svojoj svrsi ako bi: prestala da štiti čoveka od samog sebe; prestala da preraspoređuje bogatstvo od jedne grupe pojedinaca drugoj; prestala da daje privilegije jednoj grupi na štetu druge; počela da bude svesna da nije tu da rešava baš sve situacije koje nečiji um može da smisli; postala svesna da je tu da štiti individualna prava na život, slobodu i vlasništvo. Tako će Endrju Džekson reći: "Ne postoji neophodno zlo u vlasti. To zlo postoji samo u zloupotrebi. Ukoliko vlast ograniči sebe na jednaku zaštitu svih i, kao što Nebesa čine sa kišom, svoje usluge prospe na visoke i niske, bogate i siromašne - biće to beskrajni blagoslov."

XXIII-c Objašnjavajući kakvi sve oblici vlasti postoje, uprostićemo ovo tako što ćemo izostaviti akademske analize i praznoslovlje koje ih skoro uvek prati, i reći kratko: ako u državi ne vlada niko, to se zove ANARHIJA; ako u državi vlada vlada jedan čovek, to se zove MONARHIJA ili DIKTATURA, u zavisnosti da li je reč o nasledjivanju vlasti kao kod careva i kraljeva, ili uzurpaciji vlasti od nekog drugog pojedinca; kada u državi vlada manja grupa ljudi, to se zove OLIGARHIJA; kada u državi vlada većina, to se zove DEMOKRATIJA. Anarhija je oblik vlasti koji je obično na prelazu između jednog i drugog oblika. Obično nastaje kada oni, koji žele menjati postojeću vlast, podrivaju istu i prave haotično stanje u državi u kome im je onda lakše prigrabiti vlast za sebe. Sa humanog stanovišta ovo je nepoželjno stanje u državi jer sigurnost života i imovine pada veoma nisko. Kod monarhije i diktature, jedan mali broj ljudi pomaže kralju (caru, despotu...) ili nekom drugom pojedincu - da se eksponira kao 545

nosilac celokupne vlasti - ali samo dotle dok to odgovara njihovim interesima. Stoga, monarhiju i diktaturu možemo čak označiti i kao vrstu oligarhije, jer monarsima i diktatorima uvek neko pomaže u vladanju. Upitno je da li je moguće uopšte da postoji nešto takvo kao čista vlast pojedinca. Kod demokratije, danas nema nikakve sumnje, radi se o OLIGARHIJSKOM sistemu vladavine, gde se narodne mase propagandom i veštim manipulacijama ubeđuju da one vladaju, a u stvari je to UVEK vlast uskog kruga ljudi na vrhu. Možemo otići i dalje i tvrditi da u istoriji NIKADA nije postojalo nešto takvo kao prava demokratija. Ako bi se sada neko setio ponovo stare Grčke i atinske demokratije", morali bismo ponovo izneti činjenice da je vlast "demosa" u tamošnjoj demokratiji, zapravo značila da je SAMO OKO 15% slobodnog stanovništva odlučivalo o nečemu, a da je VRLO UZAK KRUG NAJUTICAJNIJIH LJUDI u tadašnjoj Skupštini, donosio odluke. Znači, u pitanju je čista OLIGARHIJA, a ne demokratija. Pojavom Hrista i jednog veoma visokog stepena pojedinačne i kolektivne moralnosti, čovečanstvo je za momenat videlo tračak svetlosti iz daleke budućnosti koja je, i pred nama danas, još veoma daleko. Ti oblici prave demokratije "u tragovima", koji sporadično liče na komunizam, socijalizam i zajedničku svojinu - osvetlili su ljude na kratko u vreme Isusa i nešto malo posle njega. No, relativno brzo je nastala organizacija koja je sebe predstavljala kao kolektivnog naslednika Hristovog učenja, te propagirajući duhovnu jednakost vernika (uz koju bi onda išle i sloboda i bratstvo), preuzela na sebe veliku odgovornost i veliki uticaj. Naravno, reč je o hrišćanskoj CRKVI, koja je od onih demokratskih atributa (sloboda, bratstvo i jednakost) napravila opet - OLIGARHIJU. Iako se kasnije hrišćanska Crkva pocepala na istočnu (pravoslavlje i slične doktrine) i zapadnu (rimokatolička i slične doktrine) - nije se tu, što se tiče vladavine naroda, ništa promenilo. Crkve su i onda, a i danas rado gledale da se nađu uz vladajuću grupu ljudi, a i to samo ako same nisu mogle da vladaju. Sa pojavom PARLAMENTA, koga su ljudi odavno nazvali sa pravom "kuća za naklapanje" i "kuća praznoslovlja", neke države su ovu "demokratsku" tradiciju prosto iskoristile za ostvarivanje svojih interesa i to na najgrublji mogući način. Prevashodno Englezi. Šta nam je doneo tadašnji engleski parlamentarizam, koga oni danas ističu kao "izvornu vrednost savremene demokratije"? Nošeni na krilima pravog divljaštva i neviđenog rasizma, Englezi su kroz više vekova kolonijalnim osvajanjima izazivali prave demografske katastrofe, uništenja starosedelaca u mnogim delovima sveta i pravo 546

pustošenje afričkog kontinenta. Engleska kruna donosila je propast SVUDA gde se pojavila. U Indiji je ostavila trajnu pustoš - kako u tradiciji, tako i u privredi. Onda je dosetljivi anglosaksonski duh to sve PREFARBAO i nazvao "progresom civilizacije", što smo svi mi ostali "progutali" kao riba udicu. Potom nije bilo teško od razbojništva, otimačine prirodnih bogatstava, trgovine robljem i svake vrste ugnjetavanja – postaviti temelje za ono što se danas zove "savremena demokratija". Onaj bolesni element u anglosaksonskom otuđenom deliću društva, koji čine političari, bankari i veliki korporativni akcionari, nada se da će VEČNO moći da bude vladajuća struktura na planeti. "Obični"engleski ljudi su u istoj poziciji kao i svi mi ostali, samo što toga nisu još uvek svesni, te olako daju na izborima podršku svojim sumanutim političarima. No, podsetimo se još nekih momenata u istoriji "demokratije". Iako se francuskoj revoluciji 1789. godine ne mogu osporiti ni neke pozitivne posledice, suštinski je tadašnja "srednja" klasa, koja je držala polovinu bogatstava u ovoj zemlji, potpuno zaustavljena u svom razvoju i sprečena da ima veći uticaj u politici. Jer broj žrtava ove revolucije, koji se penje blizu MILIONA, nekako se ne uklapa u doktrinu o "slobodi, jednakosti i bratstvu", koja je bila njena glavna parola. Oni što su giljotinirani, streljani, obešeni, linčovani, pomrli od gladi i hladnoće - oni izgleda nisu spadali u krug ljudi koji zaslužuju slobodu i jednakost.Toliko o demokratskim elementima 1789.godine u Francuskoj. Slična stvar je zadesila i Srbe 1848. i 1849. godine u domenu uticaja tadašnje Mađarske. Parole o slobodi, ravnopravnosti i bratimljenju, kada su utamničene desetine hiljada Srba iz Baranje, Bačke i Banata, nisu se uklapale sa ovakvim mađarskim postupkom. Obeležja 1848. godine su bila ukidanje feudalnog sistema i borba za osnovna ljudska prava, ali su i ovde "ludi" Srbi ostavljali živote – preko 10.000 dobrovoljaca iz Srbije i preko 80.000 tzv. "srpskih graničara". Jer Mađarska je 1848.godinu iskoristila za dobijanje svoje nezavisnosti i samostalne države, a o dobrobiti drugih naroda u toj svojoj državi... to se ostavljalo za neka "bolja" vremena. Što se tiče modela "američke demokratije", nije nimalo zaostajao za onim engleskim, jer je takođe baziran na uništavanju drugih naroda, njihovih kultura i njihove ekonomije. Kada čovek čita američku Deklaraciju o nezavisnosti, gde se pominju veoma lepe i ispravne stvari poput one, da su svi ljudi stvoreni "među sobom jednaki", da imaju "neotuđiva prava" i mnoge rečenice koje govore o apsolutnosti moralnih vrednosti - teško može sa prethodnim tvrdnjama da spoji činjenicu da je ta ista američka nezavisnost nastala na DESETINAMA MILIONA MRTVIH, RANJENIH i MUČENIH 547

američkih Indijanaca koji su bili PRAVI VLASNICI američke zemlje. Ovo je jedino objašnjivo time, da one tvrdnje u američkoj Deklaraciji - NE OBUHVATAJU Indijance - prosto zato što ih izgleda beli doseljenici nisu smatrali ljudima! Za njih su oni bili "divljaci" koji ne zaslužuju da se uvrste u ljudski rod. Da je slično i danas, potvrđuje stara, ali još uvek aktuelna misao u američkoj politici - u smutljivim i revolucionarnim vremenima ima se pokazati NETOLERANTNOST prema mišljenju onih, koji nisu na strani jačeg. Pošto je SAD po prirodi stvari uvek onaj "jači", to se u situacijama kada ova država prema nekim grupama i narodima pokazuje čistu agresiju, moraju te grupe i narodi od strane lojalnih američkih građana smatrati "divljacima", "banditima", "anticivilizacijskim elementima" i tome slično. Očito, ovde je reč o teškom cinizmu koji služi da praznom retorikom o "demokratiji" pokrije težnju SAD-a da čistom silom iskorišćava države i narode u celom svetu. Vidimo, posle svega rečenog, da su sloboda, ravnopravnost, bratstvo, jednakost - lepe fraze, koje su uvek, kada je nekim grupama željnim vlasti to zatrebalo, korišćene da privuku naivni narod i da im on onda podari legitimitet u vladanju. Ove fraze odlično idu sa teorijama o "demokratiji", te se često fraza "demokratski" vezuje za slobodu, bratstvo i jednakost - naravno uz ono osnovno značenje koje govori o vladavini naroda. Otuda i današnja strahovita indoktrinacija kod ljudi, da je demokratija nekakav ideal kome treba težiti. Zašto "indoktrinacija"? Zato što prava demokratija JESTE IDEAL, ali ovo što se njome danas tako naziva - NIJE. Ovo danas je samo nekakav surogat demokratije, pažljivo koncipiran da se malom broju veoma moćnih ljudi obezbedi skoro neograničena vlast, a čovečanstvo svede na populaciju robovske radne snage i robovskih resursa. Izgleda da je glavni problem u svim teorijama države i društva kroz istoriju, bio uzimanje karaktera naroda i pojedinaca kao jedne KONSTANTE. To znači da je uvek pretpostavka bila da je narod, kao jedna amorfna masa - podložan raznovrsnim uticajima, i da UVEK zadržava sklonost ka negativnim osobinama (pohlepa, sklonost nasilju, netolerantnost...) kada se uskomeša u burnim vremenima. Takođe, uvek se smatralo da je standardni karakter ljudskog bića nepromenljiva kategorija, u smislu da će iz čoveka, uvek i predvidivo, napolje izlaziti one osobine i ponašanja koje neka situacija zahteva. Čovek se smatrao uvek nepouzdanim činiocem, a kada je u "gomili", lako se priklanjao zakonima te iste mase. Sa ovakvim stavovima skoro svi teoretičari države, društva, ljudske civilizacije, a pod plaštom ozbiljnosti nauke - tvrdili su, a i danas tvrde, da će čovek uvek biti ono što je i danas - društveno biće podložno uticajima 548

upravo tog društva, ma kakvi oni bili. Skoro da se ovome nema šta zameriti jer se i u praksi ovo bezbroj puta dokazalo. Međutim, ovde tvrdimo da NE MORA biti tako! Tvrdimo da POSTOJI NAČIN da ljudi ne budu samo masa kojom će neko vladati, već visoko svestan skup pojedinaca kojima zakoni skoro ineće biti potrebni. To je ostvarivo ako prihvatimo da se svest čoveka može podići na viši nivo, do te mere, da čak i formiranje velike grupe ljudi od takvih pojedinaca neće tu grupu gurnuti u zakonitosti onoga što danas zovemo "psihologija masa". Međutim, za ovako nešto je POTREBNO VREME. Potrebno je i iskustvo ljudskog roda. Ovo se ne da ostvariti "preko noći". Generacije i generacije će se rađati i umirati pre nego što se dostigne ovaj nivo svesti čoveka. Ipak, naši napori u sadašnjosti sa našim, naizgled skromnim, mogućnostima - usmereni na usavršavanje samih sebe i okretanju ka dobru u sebi i drugima - DONEĆE SIGURNO PLODOVE. Bolje ćemo vaspitati našu decu, ona će još bolje vaspitati naše unuke, oni će to još bolje uraditi sa našim praunucima... i tako mukotrpno ponovo uzdići nove generacije koje će daleko više ceniti VRLINU u čoveku i istinsku ljudsku ulogu na ovoj planeti - ulogu ZAŠTITNIKA SVEGA STVORENOG. Ovo nije nikakva utopija. Na ovoj planeti su veoma davno postojala vremena istinskog blagostanja, oličena u mudroj vladavini posebnih ljudskih bića sa visokom svešću o opštem dobru. Da li su to bili "ovozemaljci" ili "vanzemaljci", ili su bili filozofi i mudraci - za nas u ovom trenutku to ne znači ništa, jer smo sada potpuno nesposobni da to razumemo na pravi način. Informacija o tim vremenima "upisana" je u beskonačne tokove svesti i dostupna je svakome, pod uslovom da može "pročitati" suštinu samoga sebe. A to je moguće samo kroz princip dobra - ne i kroz princip zla! Zato se moramo probuditi iz ovog košmara očekivanja da nam neko sa strane "udeli" sreću, radost, ispunjenost - pa i bogatstvo u svakom smislu. Nađimo u sebi samima sve ovo, ispunjavajući najvišu ljudsku dužnost: a to je NAPOR, da se kroz služenje svim živim bićima (pa i samom sebi), dopre do svesti da nam je Gospod poklonio život kao jednu od mnogobrojnih etapa putovanja naše Duše. Ta Duša u svojoj suštini Njegovo je "vlasništvo" i nije ništa drugo do "deo" Njega Samog. A do ovakvih spoznaja nećemo stići bežeći od ljudi i problema u životu, u manastire, tekije i ašrame, već pokušavajući da razumemo svačije probleme, svačije stanovište i način mišljenja, svako i dobro i loše ponašanje, nalazeći suštinu u svemu što nam pred oči izlazi. Onda možda poneki čitaoci neće ove tekstove doživljavati kao izlive "jeda i gorčine" (kao što je već bilo komentara), već kao osvetljavanje "tamnih uglova" našeg života - prosto da bismo se 549

bolje snašli - nikako da bismo još više nekoga mrzeli! Jer ne zaboravimo - i u onim najgorima leži Duša zatrpana zlom njihovog života. Oni su sebi na vrat natovarili težak teret. Nemojmo im i mi svojom mržnjom još više otežavati. I političari, i bankari, i korporativni moćnici, doživeće svoj čas otrežnjenja i shvatanja težine dela i nedela svojih. Možemo se o njima oštro izjašnjavati, ali se mržnje moramo čuvati, jer iz nje nikakvo dobro ne nastaje - ma koliko to ponekad delovalo drugačije.

XXIII-d Kao najveće "dostignuće" današnjeg državnog uređenja, primereno otprilike nivou svesti na kome se danas nalazimo, možemo označiti - republiku. Veoma jednostavno rečeno, to bi trebala biti vladavina zakona, gde snaga vlasti leži u pisanom Ustavu, a moć vlasti je upravo zakonom ograničena. Koliko je i ovo rešenje "savršeno", vidimo po tome u kakvom je stanju današnji svet. Daleko smo još od masovne svesti o potrebi delovanja u cilju opšteg dobra pa, i demokratiju, i republiku, i sve pokušaje da se državno uređenje unapredi - podrivamo pre ili kasnije sami, jer za bolje ovog momenta nismo sposobni. Kao narodna masa strahovito smo još uvek (a i još dugo ćemo biti) podložni manipulacijama svih vrsta. No uteha je da, ako se ne samouništimo u međuvremenu u novom svetskom ratu ili sami sebe ne potrujemo, sve ovo kroz istoriju možemo posmatrati kao mukotrpan napredak razvoja svesti čovečanstva. Za opomenu i razmišljanje su najnovija saznanja o istoriji i kulturi carstva Inka u Južnoj Americi, gde vidimo da je ova civilizacija veoma uspešno živela i širila se u prosperitetu, u državnom uređenju koje podseća na socijalističko. U ovoj bogatoj imperiji u XV i XVI veku hrane je bilo uvek dovoljno, tekstil i zlato su se "prelivali", a arhitektura, umetnost i kultura uopšte bili su na veoma visokom nivou. Carstvo se prostiralo na današnjim teritorijama Kolumbije, Čilea, Bolivije, Ekvadora, Brazila, Perua i Argentine. Mreža puteva, za ono vreme, bila je odlična. Veoma složena i uspešna planinska poljoprivreda, znanja u oblasti gradnje planinskih gradova koja i danas izazivaju divljenje - sve ovo je nastalo BEZ KLASIČNE TRGOVINE i BEZ MONETARNOG SISTEMA kakav je vladao u većini razvijenih država tog doba u svetu. Korišćenje SVEGA u državi kontrolisala je VLADA, a SVAKI građanin mogao je da uzme hranu, oruđe, oružje, potrebne sirovine, odeću - onoliko koliko mu je bilo 550

potrebno! I kako se sve završilo? Tako što su španski konkvistadori, u ime Katoličke crkve, španskog kralja i u ime hrišćanske ljubavi prema bogatstvu namerno doneli velike boginje među Inke, od kojih je pomrlo njih skoro 90%. Posle ovoga Francisku Pizaru bilo je olakšano da zada završni udarac ovoj imperiji južnoameričkih starosedelaca. Teška ironija je sadašnje stanje, upravo u Španiji, koja grca u ekonomskim problemima. Od napljačkanog bogatstva čiju količinu ljudski um teško može i da shvati, španski narod nije mnogo video koristi, ali danas, kroz nedokučive Božije zakonitosti univerzuma, nastavlja da plaća za nedela svojih predaka. Nije li za opomenu svim usijanim glavama i u Srbiji, koje po celi dan klepeću sa TV-a o “bezalternativnosti” puta u Evropsku uniju - da upravo u Španiji danas imamo "komunističku oazu u kapitalističkoj pustinji" - kako nazivaju mali grad Marineladu u Andaluziji, na jugu Španije. Naime, mnogi Španci, teško razočarani evropskim "vrednostima" želeli bi da se nastane u ovom gradu, gde se u praksi vide neki oblici onoga što bi demokratija trebala da bude. Odluke se donose direktno demokratskim putem na nedeljnim sastancima gde se okuplja po 400-500 ljudi. Dok se nezaposlenost u Španiji približava cifri od 30%, u ovom gradiću NEMA nezaposlenih. Policija ne postoji, jer kriminal je skoro nepostojeća pojava. Zbog pritiska za useljenje u Marineladu, formirana je lista čekanja. U planu je da se izgradi još 250 kuća u naredne dve godine. Prosečna mesečna zarada ovde je oko 1200€, što je prilično oskudno za prilike u Španiji. No, ako uzmemo u obzir da je cena stanovanja oko 15€ (!) - vidimo da se može sasvim normalno živeti. U Marineladi je besplatan pristup internetu, besplatno je korišćenje sportskih objekata (dva fudbalska terena, košarkaški teren, teniski teren, tereni za skvoš i odbojku). Kada se ovde nastanite dobijate materijal za gradnju kuće, a kada je završite, počinjete da otplaćujete materijal po 15€ mesečno. Kuća se NE MOŽE prodati, čime su sprečene zloupotrebe. Mnoge poslove od zajedničkog interesa obavljaju volonteri, jer je i ovaj grad nastao na dobrovoljnoj bazi - u želji da se dokaže da je moguće živeti ljudskije, nego u bankarskim i političkim bespućima svakodnevice u Evropskoj uniji. Naravno, potpuno je neizvesno šta će biti u budućnosti sa Marineladom. Onog momenta kada bankarsko-korporativna aždaja zaključi da ovaj projekat prestavlja opasnost po nju - pokušaće sigurno da svojim perfidnim metodama izazove propast ove zajednice. Ipak, bez obzira na ishod, ovo pokazuje da ljudi višeg nivoa svesti mogu da izgrade pravednije društvo. U tom smislu se i 551

stalno ponavlja u ovim tekstovima - da NEMA OPŠTEG PROSPERITETA BEZ DUHOVNOG PROSPERITETA POJEDINCA! Kada veliki broj ljudi bude dovoljno jasno video probleme i njihove uzroke u današnjoj civilizaciji - nema te sile koja bi mogla da spreči da se države počnu uređivati na mnogo pravednijim osnovama. Dok se to ne postigne, čamićemo u svetu koji smo sami stvorili, čekajući stalno da nam blagostanje neko donese "sa neba". A sa neba, bar za sada, može samo da nam stigne kiša "obogaćena" raznim otrovima kojima nas zaprašuju, ili da nas "milosrdni andjeli" potpraše radioaktivnim projektilima. Jer vrlinu, u kojoj pravi andjeli postoje, napustismo - radi "vrline" koja samo na to liči i radi nekih "milosrdnih andjela" iz potpuno trulih i bolesnih delova naše civilizacije.

552

Pogovor Evo nas na kraju ovog prvog dela priče o fantastičnim manipulacijama ljudskog uma koje su postavile temelje za našu današnju mizeriju. U drugom tomu pratićemo tok ljudske misli kroz istoriju filozofije, a onda kako se došlo do Drugog svetskog rata i kako su se ljudi spremali da uništavaju jedni druge, zaboravljajući se potpuno u svom ludilu. Danas, zaglupljeni i poludrogirani medijskim sadržajima, ljudi ne sagledavaju pravu prirodu svojih tiranskih vlastodržaca “demokrata”, očekujući valjda da mogu uvek prepoznati fašističke i slične oblike vladavine pomoću očitih osobina takvih uredjenja(batinaši na vratima njihovog doma, hapšenja, teror i sl.) Na žalost, današnja “demokratska” tiranija je mnogo suptilnija i podmuklija, zato i opasnija! Službenici za sprovodjenje zakona su u današnje vreme sve manje sluge društva, a sve više agenti vlasti koju jedino zanima sopstveni opstanak. U policiji i drugim državnim službama se sve više primećuju filozofija nadmoći i arogantna isključivost, koje uvek idu zajedno sa sirovošću i nevaspitanošću. Dobri ljudi se filtriraju i eliminišu iz sistema, dok se oni “mali” (po svim svojim ljudskim odlikama) – dovode u sistem i unapredjuju. Kliza se sve više u zločinačke aktivnosti koje se brižljivo kriju, a medju vladajućom oligarhijom raste lagano strah da će se sve jednog dana otkriti, te im zataškavanje i prikrivanje postaju nešto kao opsesija. Ove kreature uspavane savesti forsiraju propagandnu mašineriju (u Srbiji su to skoro svi veći mediji) tako da ako neko dovede u pitanje neki autoritet, “negovan” od strane vlasti – biva brzo demonizovan kroz medije u širokim masama! Jedna od omiljenih metoda je da se stav vladajućih struktura plasira u medijima kao mišljenje koje ima “sav normalan svet”, te da i vi tako morate biti “normalni” i prihvatiti takvo mišljenje (omiljena metodologija Aleksandra Vučića i njegovih “savetnika”). Oni koji to mišljenje ne mogu prihvatiti, rizikuju da ih označe kao ekstremiste i ludake! Ide se toliko daleko da se namerno režiraju dogadjaji od strane vladajućeg establišmenta i da se ti dogadjaji onda “kače” kao “dokaz kriminala i nenormalnosti” oponenata, uz istovremeno okrivljavanje takvih za sve tekuće probleme. Time mnogi ljudi, koji zaista misle svojom glavom, postaju “žrtveni jarci” i tonu u svet autocenzure, jer ulog u borbi za istinu može biti za njih zaista veliki – ponekad i sam život! Ovim smo se malo dotakli i bednog stanja u državi Srbiji danas u 553

želji da vas samo zamolimo: Pokušajte da vas i sledeći put političari ne prevare obećanjima i lažnim statistikama! Pokušajte da razumete da prava promena počinje od vas samih! Pokušajte da pratite liniju dobra kao temeljnog principa svega stvorenog, koliko god da vam ovo zvuči netačno! Pokušajte da budete ljudsko biće, a ne čovekoliki konzument! Pokušajte sve ovo i neka vas Bog blagoslovi mudrošću i zdravljem! *** Danas su vam, dragi gradjani Srbije, nagrizena sva prava. Ne verujete? Dozvolite malu opservaciju. Da li je za vas danas radno mesto prostor gde stvarate neke materijalne vrednosti i da li mislite da se te vrednosti mogu stvoriti nekako drugačije osim ljudskim radom? Da li ste svesni da u uobičajenom smislu možete živeti samo ako imate hranu, vodu, sklonište i energiju? Da li znate da svaka normalna država prethodno nabrojane stavke smatra strateškim dobrima i da ih brani vojskom, a da upravu vrši veštinom koja se zove politika? Ako sve ovo znamo, ostaje pitanje: Šta bi to bio posao ispravnog političara? Prosto: da štiti privredu, prirodne resurse, da jača i održava vojsku – da narodu svome (bez obzira na veru i naciju) obezbedi duhovni prosperitet i materijalno blagostanje! Da li srpski političari dobro obavljaju svoj posao? NE!!! Srpski političari rade za interese medjunarodnog bankarskokorporativnog kartela koji je ubedio većinu ljudi na planeti da je šareni papir, zvani novac, nekakva realna vrednost – iako nije! Jer novac ne možete jesti, piti, niti ga koristiti kao zaklon, a još manje kao energiju. On može da vredi samo ako za njega možete da dobijete nešto od gore pobrojanih osnovnih potreba za život (hrana, voda, sklonište i energija). Medjunarodni bankarski ološ odredjuje vrednost novca, navodno prema svetskoj ekonomiji, ali to je jedna bezočna laž, jer su ga oni naštampali daleko više nego što to odgovara realnim vrednostima ekonomija država u svetu. Širom sveta medjunarodna bankarska banda već dugo vremena (skoro ceo vek) kupuje tim “nabildovanim” novcem (koga zovu i “spekulativni” novac) prave, realne vrednosti širom sveta. 554

Kako je ovo moguće? Tako što bankarska banda prosto angažuje pokvarene i gramzive političare, poput ovih naših danas, koji su možda i završili neke visoke škole, čak i ekonomske, ali su nakljukani kroz te škole sholastičkim ekonomskim postulatima koji nemaju utemeljenje u održivosti i dobrobiti, već isključivo u koristi za medjunarodni bankarsko-korporativni kartel. Takvim političarima bankarska mafija daje donacije za izborne kampanje i počesto nešto što zovu “bespovratnom finansijskom pomoći” – a bespovratna je “malo sutra”! Uz to sve idu i pritisci uz pretnje oružjem, ratom, ekonomskim sankcijama itd. – repertoar je raznolik i brutalan. Domaći političari onda širom otvaraju vrata za strane kredite koji se onda otplaćuju sirovinama i strateškim resursima, a skoro uvek se i rad svojih gradjana ustupa bankarima i njihovim korporacijama. Prodaju se skoro sve domaće firme (setite se “Duvanske industrije Niš”, “Apatinske pivare”, “Dijamanta”, “Hemofarma”, “Knjaza Miloša”, “Merime”, “Takova”, “Frikoma”, cementara, železare, “Mobtela” i mnogih, mnogih drugih). Rezultat svega ovoga je da je Srbija ostala očerupana. Jedan narod ustupa svoju ekonomiju strancima, svoje resurse rasprodaje, svoju vojsku svodi na gomilu plaćenika koji se mogu angažovati u raznim “mirovnim misijama” za račun bankarskih bandita. Taj narod postaje samo gola radna snaga, gomila preplašenih ljudi koji sa zebnjom u očima očekuju da im neko udeli neko radno mesto i bilo kakvu zaradu da prežive. Postajemo gomila robova! Dakle, već očekujete da vam se saopšte imena krivaca za ovo stanje stvari, a verovatno mislite da će to biti imena naših “vrlih” političara, sećajući se onog našeg spiska masonske boranije i njihovih slugu. Varate se! Krivca možete videti svaki put kada se pogledate u ogledalo! Nismo u pravu? Ne usvojismo li jezik moderne politike gde se najgore laži predstavljaju kao istina, gde se ubijanje ljudi predstavlja tako da izaziva poštovanje, gde lažljivi političari predstavljaju i vazduh kao čvrsto agregatno stanje? Ne prihvatismo li da nam mediji budu duhovna potpora, gde sa rečju “andjeo” imenujemo vampira; sa rečju “krema” imenujemo otrovni mutljag; sa rečju “promena” imenujemo bolest; sa rečju “tranzicija” imenujemo okupaciju? Sa izrazom “preventivni napad” 555

nazivamo bezočnu agresiju; sa sintagmom “nevladina organizacija” imenujemo stranu agenturu; “neprofitnim organizacijama” zovemo strane plaćenike; “centrima za mirovne studije” zovemo centre za špijunažu; “korporatizam” zovemo ekonomija; “nacizam” nazivamo evropejstvom; “sigurnim kućama” maskiramo nesposobnost pravosudja; “feminizmom” danas krstimo najgori seksizam; “ljudskim pravima” imenujemo najcrnju propagandu politizovanih pedera, lezbijki, pedofila... Zar ne verujemo slatkorečivim političarima koji su programirani humanoidi i koji nas ubedjuju da smo slobodni i da nas niko ne kontroliše, da nam državne granice daju sigurnost, da škole služe isključivo za obrazovanje, a da nas vojska brani od svih mogućih neprijatelja? Zar ne verujemo političarskoj bandi koja nas ubedjuje da nam policija radi isključivo po zakonu i da nas štiti i služi nam? Zar ne mislimo da narod zaista vlada u “demokratskom” društvenom uredjenju, da nam premijer i ministri donose odluke samostalno i bez pritiska stranih ambasadora? Zar ne mislimo da nam je Narodna banka samostalna i nezavisna finansijska institucija? Zar ne smatramo u većini da farmacija i ortodoksna medicina rade isključivo u interesu našeg zdravlja, da su moderne vakcine upravo to sredstvo koje će sprečiti zaraze i teška oboljenja, da GM hrana iskorenjuje glad u svetu i da nije opasna, da će nam isključivo paste za zube i fluor očuvati zdravlje zuba? Zar ne smatramo da su profesionalni mediji objektivni u izveštavanju, da su oni koji su protiv LGBT propagande obavezno i homofobi, da su bliskoistočne izbeglice “velika opasnost”, jer su to navodno uglavnom teroristi, silovatelji i fanatici, i da nam samo članstvo u NATO paktu osigurava zaštitu? Zar ne smatramo svoju institucionalnu religiju za istinsku religioznost, a sve druge religije za nedorečene i neistinite? Zaista, mislimo li i dalje, posle svega ovoga, da na nama kao pojedincima ne leži krivica ili bar veći deo krivice? U današnjem društvu gde su vazduh, hrana i piće puni otrova, gde industrija koristi preko 80.000 hemijskih jedinjenja od kojih je jedva neka stotina bezbedna za upotrebu, gde našim umovima upravljaju programi utisnuti od roditelja, škole, prijatelja, psihopata na vlasti i njihovih medija – ZAISTA NIJE LAKO POSTATI i OSTATI NORMALAN! U farmaciji i medicini novac je postao primarni cilj! Nauka nema više nikakvog interesa da istražuje i koristi prirodne lekove i prirodna hemijska jedinjenja, jer se oni ne mogu patentirati i na njima tako zaraditi. Ljudi se razboljevaju, “leče” i umiru u ogromnom broju 556

samo zato, jer se nekome u vrhu piramide moći prosto NE ISPLATI da ljudi budi zdravi i da se izleče. Bolest i smrt su postali izvor nepresušne zarade! Iako je zvaničan stav današnje medicine da lek za kancer još nije pronadjen – to je strahovita laž! Zašto? Pa hemoterapijom i zračenjem se “izleči” tek neki jednocifren postotak pacijenata, dok ostali imaju visoke šanse da umru. Potpuno se odbacuju dokazani tretmani iz holističke medicine, a oni koji nas danas ovako “leče” zaradjuju godišnje oko 150 milijardi dolara!!? O vakcinama je tek strašno pričati. U modernim vakcinama mogu se naći živa, genetski modifikovani virusi, ćelije kancera, ćelije Humanog papiloma virusa, životinjski proteini, ćelije fetusa i još mnogo otrovnih i kancerogenih jedinjenja. Mnogi naučnici koji su sačuvali nešto ljudskosti u sebi objavili su niz nezavisnih istraživanja, gde su potvrdjene ove činjenice o vakcinama. Automatski su pokrenute lavine diskreditovanja i ucenjivanja tih ljudi od strane farmaceutske vrhuške, a nije mali broj tih naučnika završio i ubijen! Sledeća mera sa vrhova moći bila je tvrdnja proturana u medijima kako su tobože nevakcinisana deca opasnost po vakcinisanu decu, jer navodno prenose teške bolesti. Pa ako su vakcinisani tako dobro zaštićeni, od čega se onda plaše? Kako onda taj “imunizovan” i “trajno zaštićen” sloj dece i stanovništva uopšte može od nevakcinisanih dobiti bolesti od kojih su navodno “zaštićeni”?!! Treba li reći da su SVI POSLANICI u Skupštini Srbije glasali za obaveznu vakcinaciju?! Da li onda shvatate do koje mere je ludilo obuzelo i balkanske prostore? Shvatate li da srpski političari idu redovno na hodočašće guznim crevima američke i britanske administracije? Shvatate li da srpski lekari moraju da slede uputstva Svetske zdravstvene organizacije koja je pod potpunim uticajem ogromnih farmaceutskih korporacija, najčešće američkih, britanskih i zapadnoevropskih? Upravo zato se u Srbiji ljudi masovno šalju na preglede koji im oštećuju zdravlje, prepisuju se tone nepotrebnih i nedovoljno ispitanih lekova. Jer – bolesnima agonija i smrt, a farmaceutskim kompanijama i onima koji stoje iza njih – NOVAC! Kada običan “mali” čovek oboli i legne u postelju, hoće li to osvanuti na naslovnim stranama nekih novina? Hoće li “nezavisni novinari” istraživati od čega je taj nesrećnik toliko propao iako se na vreme javio lekaru, pio lekove i poštovao sva njihova uputstva? Naravno da neće nikoga biti briga, osim najbližih prijatelja i ponekog iz porodice. Naravno da će i dalje biti važnije što je neka budala, neki nadrogirani ludak, digao u vazduh neki američki vojni punkt ili bazu, negde na drugom kraju sveta, i naravno da se nećemo pitati šta ti Amerikanci uopšte tamo rade 557

hiljadama kilometara daleko od svojih domova!? Možda da ovde stanemo. Moguće da smo vas zamorili i bacili u depresiju. A to nam nikako nije cilj. Želimo samo da dobro razmislite pre nego što nešto uradite, jer to je put čoveka. Želimo da shvatite da je neophodno da prvo stvari dovedete u red u samima sebi, pre nego što odete, na primer, da agitujete za neku stranku ili poželite da postanete političar. Želimo da shvatite da je izlaz iz ovog pakla modernog sveta mnogo, mnogo bliži nego što to i pretpostavljate. Dovoljno je da se saberete, shvatite da vam Priroda, bakterije, virusi, Sunce, planete, komete, asteroidi, zvezde, vazduh, voda, životinje – nisu neprijatelji! Nisu vam neprijatelji ni ljudi druge vere, nacije, rase, filozofskog gledišta! Nisu vam neprijatelji ni oni koji iskreno vole nekoga istog pola (iako je u pitanju prirodna anomalija), pod uslovom da nije u pitanju LGBT propaganda i da su osobe dovoljno zrele za to. Neprijatelji su vam oni koji vas ubedjuju u suprotno od svega navedenog! Svojim stanjem uma i svojim postupcima gradite svoju budućnost. Tako je bilo oduvek i tako će biti zauvek. To se nikada ne može promeniti dok je sveta i veka. Zato um disciplinujte da radi za vas i da vam daje rešenja koja su dobra za vas i za sva druga bića. Postupajte tako da pravite što manje bola i sebi i drugim bićima. To je izlaz iz bede današnjeg ljudskog životinjstva koje je mnogo niže od nivoa na kome žive životinje. Svaki čovek ima šansu da pristupi Savršenom, Večnom, Jednom, Istinitom Bogu! Bog vidi patnje svakoga, ma koliko to izgledalo da nije istina. Ako vi napravite jedan korak pokušavajući da se usavršite u pravcu bezvremenih moralnih načela (ne ubij, ne laži, ne kradi, ne svedoči lažno...) Bog će vam “prići” stotine koraka! On NIKADA NIKOG NIJE IZNEVERIO, jer bi time samog sebe izneverio i sve ono što je stvorio. A to je NEMOGUĆE! Možete verovati, a možete i ne verovati. Možete nas poslušati, a možete sve ovo odbaciti. Svi ste vi, u krajnjoj instanci, isto što i mi sami. Vaše odluke su i naše odluke, vaše greške su i naše greške, vaša ljubav je i naša ljubav, vaši strahovi su i naši strahovi, vaši zločini su i naši zločini, vaša mržnja je i naša mržnja, vaše bolesti su i naše bolesti, vaši neuspesi ili uspesi su i naši. To je zato jer smo JEDNO! Mi smo to shvatili, mnogi od vas to nisu, ali to ne menja Realnost, niti nas to 558

čini po bilo čemu boljim od vas. Prosto, svačije vreme za Jedinstvo i Radost, Sreću i Ispunjenost – će doći! Budite strpljivi, pažljivi i dobri, ne činite zlo bilo kome, ako na to po cenu života ili ljudskog dostojanstva niste primorani. A i ako ste primorani, nemojte mrzeti neprijatelja. U situaciji kada baš ne može drugačije, umlatite ga sa ljubavlju i nemojte bespotrebno da pati! Dobro zdravlje i svaku sreću vam želimo!

559