КАРАВИДОПУЛОС Јеванђеља 1. Уопштено о јеванђељима У класичном грчком језику реч евангелион има значење «радосне вести», победе,награде доносиоцу вести о победи, приношење жртве боговима због победе. У значењу радосне вести користи и историчар Јосиф из 1. века. У Старом завету среће се код LXX носити добре гласе. За човечанство радосна вест је изнад свега избављење које свету дарива Бог рођењем. Тако у терминологији Цркве добија ново значење: Христова победа над силама зла. Ову реч користи сам Христос и Црква подразумевајући дело Његово. Од 2. века и касније реч јеванђеље почела је да означаваоне књиге Новога завета које садрже и излажу сам чин Христове победе. Писци првих векова овом речју означавају или избавитељску поруку или четири списа. У иконографији Матеј се представља као човек, Марко као лав, Лука као теле, а Јован као орао. Лав, по Иринеју, означава властност и царственост; теле указује на свештенослужитељски карактер; човек изображава Њеогов долазак као човека; а орао дар Духа који лсеће на Цркву. За прва три се кажу да су синоптичка. Тернмин синопса је први пу употребљено 1776. године, а користи га J. Griesbach. Шта су заправо јеванђеља Новога Завета? Разуме се да су историјска дела, али карактер јеванђеља се не исцрпљује у у историји. Пре свега желе да изразе веру Цркве у Исуса. Јеванђеља су пре свега сведочења вере, израз доживљеног.Писци истичу богословски карактер, те тако не улажу превелики напор да нам хронолошки опишу догађаје. 2. Црквено предање пре настајања јеванђеља Настајање прва три се везује око 70. године. Своју веру Црква је изражавала разним исповедањима вере и својим члановима кроз химне проповедала последице Христовог дела. За предања пре настанка јеванђеља можемо узети: • Исповедања вере која не неки начин представљају згуснуте форме изражавања вере у избављење у Христу. Прва исповедања вере су сачувана у павловим посланицама. Но, лако је могуће да су нека исповедања вере ушла и у текстове јеванђеља. Најважније исповедање је оно које Павле излаже у 1. Кор. • Извор су и химне, славослови Бога. Није увек могуће тврдити аутентичност химни, јер могу бити дело писца, нека измена или обрада. Пре него је почела да благовести Црква је у химнана описивала доживљај сусрета са Господом, јер су живот Цркве и богослужење претходили богословљу. • Још један битан извор су мисионарске пропопведи хришћана, било многобожцима или Јудејцима. 3. Предисторија и књижевни род којем припадају јеванђеља Пре писања јеванђеља је претходило живо предање Цркве.Временом су обликовани извештаји о догађајима који су садржавали Христове изреке и поуке. Сви ти извештаји представљају предисторију јеванђеља. Изучавање предкњижевних форми нас доводи до сазнања специфичних историјских околности који су довели да ти извештаји постану саставни део живота и мисли у првој Цркви, указивали на посебне циљеве, на одређивање улоге коју су имали у животу Цркве. Начела морфолошко-историјског метода су у општим цртама следећа: • Пре него су јеванђелисти дали коначни облик, разни извештаји, од којих се сатоје јеванђеља, спонтано су настајали у црквама и увек служили одређеном циљу: мисионарском, богослужбеном, дидактичком. • Као код сакупљача, код јеванђелиста не треба тражити савршену доследност • Поједине целине или извештаји имају сасвим одређену форму која је пак зависилам од услова живота цркве у којој је настала. Очигледно је да јеванђеља не представљају континуирани и потпуни Исусов родлослов, него јеванђелисти из црквеног предања црпе све што је потребно за спасење оних који читају јеванђеља.
1
КАРАВИДОПУЛОС Такође, у ткз. «Историји распореда грађе» пажња се усмерава на особености јеванђелиста. То говори да су исти догађај могли описати на разне начину истичићи оне црте које су им биле тада потребне, или пак исте појединости на различите начине. Тако је у Француској настала «структуралистичка анализа» јеванђелских текстова.
Јеванђеље по Марку 1.Хронолошко првенство Јеванђеља по Марку До средине 19. века веорвало се да јев. по Марку представља неку врсту извода јеванђеља по Матеју и Луки. Lachman, 1835. godine, утврдио је да јев по Марку хронолошки претходи осталима синоптичким јеванђељима и да представља један од извора. У потпуности је преовладало ово мишљење у 19. веку и траје и данас. Многобројни научни радови поткрепљују ово мишљење: • Луки. Није могуће да јев по Марку буде новија од друга два и да је исцрпло грађу из њих, или да представља њихов извод • Матеј и Лука се слажу са Марком у хронолошком редоследу догађаја, а то значи да су као извор користили Марка, држали његов редослед, а када су се удаљили од њега сваки је следио свој редослед излагања догађаја, или редослед извора који су имали на располагању • Упоредна приповедања у три синоптичка јев, код Матеја и Луке са језичке стране изгледају побољшана, а са богословске савршенија, а то се не би очекивало кад би Марко био млађи од ове двојице. 2. Писац Наслов «по Марку» не дугујемо самом писцу, него наслов потиче из 2.века и сведочи веру Цркве да је Марко писац. Идентификују га са Јованом Марком (Дап). Неки савременици сматрају писцем неког хеленизованог јудејца који је живео изван Палестине и писао за грчке хришћане. Марко је био цин Марије, хришћанке, која је уступила свој дом за молитву у Јерусалиму. Неки сматрају да се у тој кући одиграла последња вечера, а да је он био човек «који носи крчаг». Сарађивао је са Петром и Павлом. Прво га срећемо са Варнавом на првом Павловом путовању, на почетку другог, и у време када апостол пише посланице из сужањаства. Иполит га назива краткопрстим. Епифаније извештава да је био од седамдесет ученика. Шире црквено предање сматра Марка оснивачем цркве у Александрији. 3. Садржина Свестан је да преноси благовест а не животопис, радосну вест «јеванђење» и због тога одмах започиње са Христовом личношћу и то у оном историјском моменту када Га јован најављује. Марко постаје зачетник новог књижевног рода у светској књижевности, јеванђеље. У јев по Марку, као и у осталим, не може се наћи потпун и систематичан Исусов животопис. Садржину истраживачи деле углавном по географском оквиру Исусовог деловања. 4. Сведочанства древног црквеног предања Од многобројних древних црквених писаца је обавештење да јев по Марку садржи проповеди апостола Петра, то јест да представља «Петрова сећања», ако се узме у обзир Папијево казивање. Било је много расправа у савременим истраживањима у вези са значењем термина «тумач» у Папијевој верзији. Сматрало се да он значи: • Да је Марко на грчки превео Петрове проповеди које су биле на арамејском, како би их разумели грчки хришћани у Јрусалиму; • Да је записао Петрову проповед и да ју је оставио цркви у облику јеванђеља. Древно црквено предање разумело је термин тумач у другом смислу. Крајем 2. века Иринеј нас обавештава да је Марко, Петров ученик и тумач, записао проповеди свога учитеља, после смрти Петра и Павла. Но, треба приметити да јев по Марку не одговарају богословске поуке ап Петра, колико их познајемо на основу две саборне посланице, или на основу његових речи из Дап.
2
КАРАВИДОПУЛОС
5. Теолошке карактеристике јеванђеља 1. За разлику од осталих јеванђеља, јев по Марку не показује пишчево занимање да нам прикаже толико учење Исусово, колико Његову личност.У овом делу месијанско одређење «Син Божији» не користе људи за Христа, него се Бог Отац обраћа Своме Сину у одсудним тренуцима живота. 2. У Марковом јеванђељу се сасвим очигледно избегава име Христос и ретко се користе одређења Давидов Син, пророк, Господ, учитељ. Исусово дело се описује као дело Сина Човечијег који иде ка страдању за многе. 3. Исус прикрива тајну Месија од оних «изван» заједнице. 4. Исус Христос, Који је средишња личност непрестано је окружен са дванаест ученика, које је изабрао да буду с њим, и да их шаље да проповедају, да имају власт исцјељивати итд. 6. Стил јеванђеља Стил је веома једноставан и карактерише га велика живост у стилу који користи (исоријски презент, надовезивање реченица). Тако на пример износи појединости о отварању крова у Капернауму и још неке друге ствари не би ли било живахније. Језик којим пише јеванђелиста је говорни језик онога времена. Многе речи коијма се користи не срећемо у књижевним делима тога времена. Особина су многи плеоназми, употреба хипокористика, много арамејских речи и много латинизама. Понекад грчке термине објашњава одговарајућим латинским. Стил је стога говорни, више беседи живим, изражајним језиком, него што пише. 7. Читаоци, место и време писања Читаоци нису добро упознати са јудејском традицијом, не наводи цитате Ст. Завета попут Матеја. Јасно је да се обраћа хришћанима који су некада били многобожци и који живе ван Палестине. Од античких времена Рим се сматра местом настанка. Јован златоруси мисли да је напиано у Алрксандрији. Данас преовлађује мишљење да је написано у Риму, а неки подржавају сирију или Галилеју. Да је Рим место настанка говоре следеће чињенице: • Петар је деловао у Риму, а Марко је тумач • Први текст који нас обавештава је Климентова посланица и Пстир Јермин; • Многобројне латинске речи у јеванђељу; • Помињање прогона (поједини сматрају Неронова); • Својк ауторитет и ширење дугује јакој заједници као што је римска. Највероватније је да је јеванђеље настало у 6.децени 1.века и то пре 70. године јер не спомиње разорење Јерусалима. Написано је око 64-70. године. 8. Крај јеванђеља Проблем је настао око стихова у последњем одељку. Стихови од 9-20 се сматрају додатком јер се у најстаријим кодексима завршава на 16,8. Једни верују да је Марко сам доадо овај крај, а други да је неко од ученика додао овај епилог. Стил и избор речи се разликује од осталог текста. Представља синтезу и скраћену верзију извештавања других јеванђеља о васкрслом Христу и представља насјстарије јеванђеоско сагласје.Стихови су додати веома рано јер писци попут Јустина, Иринеја и Татијана их познају. 9. Савремено истраживање Многи мсатрају да је неки богослов уобличио материјал, дао му свој лични стваралачки печат. Постоји претпоставка да је постојао некакав Прото Марко, пре познатог канонизованог Марка постојао првобитни текст. Ове претпоставке су спорадичне.
Јеванђеље по Матеју 1. Садржина У јеванђељу по Матеју садржана је готово цела грађа јев по Марку. До одређеног дела држи се Марка а после има посебну грађу од Луке, чак и код грађе која потиче и извора Логија (Q). Почиње Исисовим
3
КАРАВИДОПУЛОС родословом и рођењем, а завршава јављањима васкрслог Христа. Средишња тема је страдање ка којо јписац ходи од самог почетка. Матеј није само сакупљач предањске грађе него и тумач Христових речи и дела у оквирима историјских околности у којима живи Црква .Многи деле јев на пет селина стварајући паралелу са Петокњижјем. 2. Сведочења древног предања Спис приписује Матеју-Левију, царинику из Капернаума. Проповеда у почетку у Палестини, а потом и међу другим народима.Био је из круга дванаесторице. Назив «по Матеју» је млађи од самог јев и сведочи о уверењу Цркве, од 2.века и даље, да је иза списа стоји ауторитет неког од Исусових ученика.Папије сведочи да је матеј сакупио логије и истумачио, а Иринеј да је написао међу Јеврејима по њиховом наречју. Чини се, када је у питању Папијев исказ, да је постојала збирка Исусових логија, које сабира Матеј. Сличне збирке постоје и у гностичким списима(Томино јев). Тако се различито тумачи «истумачио». Неки сматрају да значи превођење на грчки. Но, већина сматра да се ради о коментарисању Исусових логија којима није био задовољан. Чини се вероватним да је написано на грчком. Данас га познајемо као превод неког првобитног арамејског текста. Вероватније да је неко превео на грчки првобитно на арамејском написане логије. У 19. веку се повела расправа о логијама, Q извору; да ли је писмен или усмен. Црква се не потреса када је ово у питању и могућност постојања неког коначног редактора, ма ко он био. 3. Извори јеванђеља ја срђан радмановић са стоика. Ван заједничке грађе која постоји у јев по марку и матеју и ван грађе заједничке само са луком. Јеванђелист нам је сачувао и грађу која постоји само у његовом и која потиче из предања оне цркве у којој је живео и написао. Тако основни извори су: логије, јев по Марку и предање цркве у којој живи и делује. 4. Особености јев по Матеју 1. Исусово учење о царство божијем. Овај израз углавном срећемо код Матеја и представња средишњу тему читавог списа. 2. Исус је месија који открива тајне, остварује пророштва и сабира око себе народ. 3. особито подвлачење континуитета иикономије Божије у оба Завета. Рећемо 61 цитат из старог Завета 4. јасан антијудејски карактер. На извјестан начин се одговара на оптужбе јудејаца против цркве. 5. грађа је груписана у цјелине што значи да је еванђелист слободан у распоређивању грађе у цјелине чија је срха катихеза, поука, мисионарење итд. 5.Читаоци, место и време писања Писац има у виду хришћане јудејског порекла и из многобоштва.Масто постанка се узима Палестина, прецизније Кесарија, Јерусалим, наки Александрију или Антиохију. Време писања није могуће са сигурношћу одредити. Једни говоре о времену око 60-70. године; други после70., а трећи око 80. године , док неки на послетку предлажу период између 65-100. Стога би време настанка требало узети између 70-80. године. 6. Место у животу Цркве и савременим истраживањима Јеванђеље по Матеју је прво у канонун и предстаља карику која повезује Стари и Нови Завет. Пропраћено је цело старозаветним цитатима. У њему се налази реч Црква, па неки сматрају црквенији од осталих. Поједини данашњи истраживачи верују да су читаоци јев по Матеју можда сматрали остала јев животописима. То мишљење узима маха.Оваква гледишта која праве паралелу јев по Матеју са биографијама философа, државника итд. Показује тежњу ка упоредном истраживању. Изражавају слабост јер на јев гледају као на књижевно дело. Занемарују да је поруку упућена свим слојевима друштва.
Јеванђеље по Луки 1. Писац и уводна реч
4
КАРАВИДОПУЛОС Треће јев у канону разликује се од осталих по стилу, лепоти језика и историјски најтачнијем приказу. Прва сведочанства потичу са краја 2. века. Први нас о њему обавештава Иринеј, а Ориген каже да је сачињено за оне пореклом из многобожаца. Црквено предање убраја Луку међу седамдесет ученика, постоји предање да се упокојио у Беотији. Поједини идентификују Луку са једним од двојице ученика који су идући у Емаус сусрелу Васкрслога Христа. Лука је био лекар. Јеванђеље започиње прологом уобичајеним за класична дела, а обавештени смо о следећем: • да су се пре луке и други подухватали да саставе извештај о догађајима • да се та извештавања олсањају на очевидце догађаја • циљ јеванђелисте је да по реду изложи догађаје • своје дело упућује неком племенитом Теофилу(вероватно римски великодостојник). 2. Садржина Један део садржине је заједнички са делом садржине по Марку, а други део је заједнички само са грађом јев по Матеју, а преостала грађа је само Лукина. Овај последњи део је око једне четвртине. Поседује многе параболе, неке логије, те казивања која могу бити логије. 3. Извори јеванђеља по Луки Савремена наука се много бавила питањем извора и као основне сматра: Јеванђеље по Маркл, извори логија (Q), и посебан извор коијм се користио само лука(међународна ознака L). Овај последњи извор поистовећујемо са предањем. Сва казивања о страдању Лука следи Марка. Многи сматрају да се у извору L налази убачена грађа која потиче од Марка и Q. Лука се у извештајима о страдању одаљава од синоптичара и приближава Јовану(у тумачењу јудиних поступака-дело Сатане и др.).То не значи језичку зависност, него да извор који Лука користи има додирних тачака са Јовановим извором. 4. Посебна обележја јеванђеља • Нарочито подвлачи деловање Цркве у историји. Говори о кориштењу времена између два доласка, а то је време Цркве или време Духа Светога • Труди се да што тачнији историјски приказ • И поред тога живот описује као богослов у светлу васкрсења • Јеванђеље садржи многе химне, приказује Исуса како се моли итд. • У целом јев је атмосфера радости • Веома је кактеристично да римске власти не прогоне хришћане • Место Духа у оба Лукина дела, васељенски карактер Исусовог учења и друге ствари доводе Луку до блискости са богословљем апостола Павла. 5. Језик јеванђеља Лукина дела написана су високим кини дијактом.Лепота језика се може видети у поређењу са истим перикопама из другох јеванђеља, где видимо да Лука користи префињене изразе одређене ствари. Приметан је утицај језика из превода седамдесеторице на дела апостола Луке која су сачињена са језичком истанчаношћу и прецизношћу. То се посебно односи на места у којима писац није зависан од својих извора. 6. Место, време и читаоци Јеванђеље је упућено онима који су од многобожаца. Она места која су изнесена у друга два јеванђеља а односе на деловање Исуса на Израиљце, изостављена су код Луке. Исус саосећа са њима, хвали веру и изузима доброту Самарјана. Лука изоставља многе расправе са фарисејима које нису занимљиве за његове читаоце. Наглашава да се спасење односи на све људе. Као место се узима Рим, Кесарија, Ахаја и Беотија у Грчкој и Ефес. Као место можемо прихватити ефес, јер је ту Лука вероватно дошао у контакт са изворима. Време настанка треба тражити у година после 70, без могућности да се тачније одреди. На леп начин истиче Исусово занимање за грешнике, сиромашне и презрене, за људе на маргини.
Синоптички проблем
5
КАРАВИДОПУЛОС 1. Шта сматрамо синоптичким проблемом Синоптички проблем добио је име у 18. веку и представља проблем који истраживачу стварају карактеристичне сличности, веома често дословне, али и разлике између прва три јеванђеља. Те разлике се односе на редослед излагања догађаја, хронологију, а понекад и на извесне детаље у казивањима. Постаје јасно да јеванђелисти имају заједничку грађу, сваки са другом двојицом, заједничку грађу са једним од њих и грађу која је само њихова. Најмања количина грађе која постоји код неког јеванђелисте (30 стихова) налази се код Марка. Лука поред заједничке грађе има једну четвртину своје грађе. Грађа која постоји само код Матеја и она која постоји само код Луке, као и њихова заједничка грађа састоји се претежно од Исусових поука. 2. Предлози за решење Да би се објасниле сличности и разлике најчешће хипотезе су: • Прва група хипотеза залаже се за међусобну зависност јеванђелиста. Још од Августина; • Друга група говори о постојању неког првобитног текста, некаквог протојеванђеља; • Трећа група тражи решење у постојању заједничког усменог предања; • Последња група хипотеза говори о упоредном постојању усменог и писаних извештаја. 3. Теорија о два извора Највероватнија је теорија «два извора», јеванђелист Матеј и Лука у основи су своју грађу црпли из: • Извора Логија (Q) • Из јеванђеља по Марку. Два основна извора синоптичких јеванђеља су јев по Марку и извор Логија (Q). Готово свеопште прихваћен став је да Марково јев хронолошки претходи Матеју(М извор својствен само њему) и Луки(L извор својствен само њему). Извор Логија (Q) данас се сматра најстаријим писаним црквеним текстом – гледиште у складу са Папијевим обавештењем о тексту арамејских логијамкоје се приписују Матеју. Неки га смештају око 50. године. То је грађа око 240 стихова; углавном Исусове логије и веома мало узвештаја. Верује се да је Лука верније држао грађу извора логија. Јеванђелисти дакле црпе грађу из писаних и усмених извора. Понекад се међусобно разликују вођени циљном групом којој пишу јеванђеље.Казивања јеванђелиста допуњују једно друго.Сваки од њих оставља и свој лични печат.
Јебанђеље по Јовану 1. Четврто јеванђеље и његов однос према остала три Древно предање ово јеванђеље описује као духовно, а остала као телесна, јер у овом последњем наилазимо на узвишенију и духовнију атмосферу. Ово јеванђеље није само приповедање епизода Христовог живота, него доживљавање живе Цркве која верује Христа. Оно је сведочење вере о томе шта је за њене чланове с краја 1. века значило јеванђеље. Иако се на потпуно другачији начин изражава он даје исту поруку коју нам дају и прва три јеванђелиста. У ранијим епохама примећено је да у основним елементима подудара са синоптичарима, аили и да ус свом излагању поседује особености, а оне су: • У овом спису нема ни једне више од 50 Исусовух парабола; • Израз Царство Божије овде уступа изазу «Вечни живот»: • Посебно наглашава да се суд свету одиграва у садашњости; • Временски и просторни оквири Исусовог деловања су шири; није само Галилеја, него и Јудеја; • Наводи само два чуда, али и зато пет којих нема код синоптичара(претварање воде у вино, исцељење цина царева човека, исцељење болесног у Витезди, исцељење слепога, и Лазарево васкрсење): • Од почетка се проповеда оваплоћење Логоса и пројава славе, насупрот Марку где се месијанизам прикрива;
6
КАРАВИДОПУЛОС •
У извештајима о страдању постоје казивања којих нема код синоптичара, попут прања ногу, одвођење првосвештенику Анани, Исусове речи са крста итд. Појединци су ове разлике пренаглашава не би ли унели пометњу међу хришћане. Став савремене науке по питању односа са осталим јеванђељима је следећи: • Јован познаје прва три, која на одређеним местима допуњује; • Пише потпуно независно од синоптичких; • Познаје остала јеванђеља, али пише с намером да им умањи значај и замени својим као аутентичнијим;: Наисправније је прво мишљење, које је данас заступљено у разним варијантама. 2. Садржина Јеванђеље не почиње попут осталих са извештајем о рођењу или Објавом Јована крститеља, него превазилази историјски оквир остварења божанског домостроја: почиње химном предпостојећем и оваплоћеном Логосу. Карактеристично је да после сваког знака следи дужа Христова беседа и тумачење. 3. Писац јеванђеља Да је јован писац уверава нас и црквено предање још од 2.века. Иринеј сасвим јасно приписује ванђеље Јовану. Осим Алога, јеретика из 2.века, који је јаванђеље приписивао Керинту, целокупно предање писцем сматра апостола Јована. Пометњу међу научницима изазавала је Папијева белешка да поред Јована, ученика Господњег, постоји и други, старији Јован. Проблемом око двојице Јована бавили су се млађи истраживачи. Јевсевије је сматрао да је други Јован писац Откривења. Поједини су мишљења да се у оба случаја ради о апостолу Јовану, а други су мишљења да су то две особе. У јеванђељу писац нигде не наводи свој идентитет, али поједина места упућују на особу која није само сведок, него добро познаје и мање појединости и живота дванаесторице. Познаје природу односа Исуса са ученицима, а уз то слудира на себе реченицом «ученик кога Исус љубљаше». Но, неки не могу да прихвате да јован тако егоистично говори о себи, па писцем сматрају «старијег Јована». Следећи подаци нам нам допуштају да тврдимо да је писац апостол Јован: • срећемо глагол у првом лицу множине, а то показује опит вере не само једне личности него и заједнице, цркве у пуноћу; • Ефеска црква могла је са више слободе него сам Јован да се користи изразом «љубљени ученик»; • Поглавље 21. се обично сматра додатком, који се касније написао или сам Јован, или неко други. Спис има видљив лични печат и несумњиву аутентичност Јована, «љубљеног ученика». 4. Језик и стил Показује извесне особености које не срећемо у остала три. Поседује сопствен начин писменог излагања: много пута се циклично враћа на исту тему. Није реч о монотим понављањима. Наилазимо и на ткз. Технику неспоразума. У духовну дубину Исусових поука Његови слушаоци у почетку не проничу, већ његове речи схватају дословно.Успева да у ток свега онога што Исус беседи уметне своја објашњења, како би читаоцима било разумљивије. «Јовановим особеностима» називају се све ретке речи или особени изрази који се не налазе у у осталим новозаветним књигама. 5. Време, место и циљ Древно предање нас обавептава да је написано крајем 1. века у Ефесу. Ово мишљење подржавају и новија истраживања. Неки мисле да је пак настао у Сирији или Антиохији, а понеки да је написано на арамејском у Палестини између 40-50. године.Циљ писања је да се покаже да Исус Месија, оваплоћени син и Логос Божији.Поред ов дошло се до мишљења да Јован има на уму да на пример: уништи докетску јерес, да привуче у окриље остале ученике Јована Крститеља, да укаже на противречност схватања Јудејаца, на значај љубљеног ученика у односу на Петра, да утемељи тајне Цркве. 6.Проблем критике текста Перикопа «Суд о жени ухваћеној у прељуби» недостаје у неким рукописима. Са гледишта избора речи ово казивање је сродније синоптичким текстовима. Перикопа представља део древног предња. Затим извештај из стиха 5,4 о анђелу Господњем се такође недостаје у многим рукописима. У сваком случају овај извештај је посведочен веома рано у рукописима Црквеног текста,а познат је Златоусту и другима. Занимљиво је и 21. поглавље који многи сматрају додатком, било од стране Јована, ученика или саме
7
КАРАВИДОПУЛОС цркве. Глагол у множини у 24 стиху не може потицати од писца, па је природније да се тако исказује вера и сведочење цркве о њему. У овом јеванђељу постоји и проблем премештања неких перикопа јеванђеља.Чињеница је да постоје извесне недоследности у континуитету текста.Не треба заборавити да писац није биограф, него богослов. 7. Богословски значај Најбитнија ствар је што се од почетка објављује божанство Христово. Исус о коме сведоче апостоли и Црква није само учитељ морала, него оваплоћени Логос.
Дела апостолска 1. Наслов, писац, коме је дело упућено и циљ Ова књига заправо описује деловање двојивце апостола, Петра и Павла. Спомуњу се још и Јуда, Јован и јаков, али са малим освртима, те се стога дело назива тако. Упоредо са тим говори се о другим личностима прве Цркве: Стефан, Филип, Аполос, Варнава итд. Начин изтлагања указује на Луку, не само као историчара, него превасходно као боголсова. У суштини реч је о «делима Цркве.» ДА је писац јеванђеља и овог списа ист лучност закључује се на основу стила и богословских учења, избора речи, као и по томе да су оба дела упућена истој личности, племенитом Теофилу. Крај казивања о вазнесењеу у јеванђељу налази се и на почетку Дап. Многи верују да су обе књиге првобитно објављене као јединствено дело, а ксаније раздвојене, али у рукописном предању за то нема основе. Лука је писац и то потврђују ткз. ми одељци. Као писца овог списа наводи га и древно предање. Дело је писано у форми дневника и упућено је племенитом Теофилу, који је мисли се био римски великодостојник, или пак римски судија. Циљ коме писац тежи је да покаже како се шири светлост јеванђеља по градовима и све их обасјава. Крај књиге се чини наглим. Вероватно да Лука овде завршава због тога јер је постигао свој циљ, а то је да је порука јеванђеља незаустављива. 2. Садржина Дело започиње са јављањима Васкрслог Христа и вазнесењем. На почетку говори о стању и развоју Цркве у Јерусалиму. Највећи део дела су путовања апостола Павла, опис сабора у Јерусалиму, путовање Павлово у Рим и двогодишње сужањство. 3. Извори Лука све информације узима од очевидаца, излаже догађаје од почетка, у потпуности и хронолошки тачно. Антиохија се истиче као средиште мисионарске делатности, а по неком предању Лука води порекло одатле. О Павловим путовањима пише као очевидац. По угледу на класичне историчаре умеће своје казивање беседе апостола: 7 Петрових, 6 Павлових, 1 велика Стефанова, и 1 јаковљева. Питање Лукиног извора и данс је веома у научном истраживању веома замршено. 4. Однос писца Дап са апостолом Павлом Неким истраживачима се чини да Лука као сапутник Павлом не познаје богословље апостола народа. То је разлог што се писцем Дап сматра нека друга личност, а која није «љубљени лекар». Писац Дап не зна за велики Павлов значај, тј. да је Павле равноапостолни са дванаесторицом, а апостолом га назива на неколико места и то без наглашавања. Иако цитира Павлову беседи не наводи основно богословско учење да сви сагријешише. Павле у 1 Кор спомиње многе невоље о којима нема спомена у Дап или да се наводе три посете Јерусалиму које Павле чини, а знамо за две. Разлике у постоје и у звештајима из посланице Глатима и Дап око Апостолског сабора, а такође и Павлов став око Мојсијевом закону не описује се на исти начин. Писац Дап не спомиње да је Павле писао и слао посланице. Наука на ово даје следећи одговор: • Циљ којим се Лука руководи није истоветан цуљу посланица апостола Павла; • У јеванђељу је виђено да су богословска мишљења слична Павловим; • Павлов однос према закону није строго одређен;
8
КАРАВИДОПУЛОС •
Павле не наводи други одлазак у Јерусалим јер му то није битно у посланици коју пише, а и многи се слажу са Лукиним ивештајем. Следствено томе нема много, а ни довољно разлога за сумњу да Дап потичу од Луке. 5. Време и место настанка Тибингенска школа (19 век) смешта настанак Дап у 2. век због идеализоване представе о Цркви на коју наилазимо у овом спису. Данс, настанак Дап једни смештају у године између 70-80., а други између 6370. Као место настанка предлаже се Рим или Ефес, уопштено грчка. Двогодишњи период Павловог тамновања у риму може да буде добра прилика за Луку да припреми грађу за дело, а да је оно објављено раније. 6.Хронологија догађаја у Дап Сам писац не даје неку јасну хронологију. Могуће је извести следећа хронологију: Ирод Агрипа умро је на Паху 44., а глад у време цара клаудија завладала је између 49-55. Павлова посета коринту датир се око 51-52. године. Зачеци ране Цркве су од 30-36; мисионарење у јудејском расејању 36-40;прво путовање 46-48, Апостолски сабор 48/49; друго и треће путовање 49-57; двогодишње сужањство Павла у Кесарији 58-60; путовање у Рим и сужањство 61-63. 7. Проблем текста У новозаветним рукописима постоје варијације у погледу текста. Текст Дап сачуван је у два облика.Постоји «александријски текст » сачуван у Ватиканском, Синајском, Александријском, Јефремовом кодексу и папирусима. Он се суштински не разликује од црквеног текста и стручњаци му дају првенство. Други облик је у Беза кодексу и некимпапирусима, код латинских отаца. Текст носи име «западни » и садржи многе разлике, измене и додатке. Постоји мишљење да западни представља првобитни облик, незавршеног Лукиног текста, а да је александријски онај који је послат Теофилу. 8. Значај књиге Књига приказује ширење хришћанства од Јерусалима до Рима. Нарочито живо нам показује једну карактеристику ране Цркве: њену мисионарску обавезу.
Апостол Павле и његове посланице 1. Живот, особине личности и дело апостола Павла Павле је писац половине књига и водећа личност прве Цркве, родио се почетком 1. века у Тарсу у Киликији ор родитеља Јевреја, који су како Јероним казе били из Галилеје. Павлу је било име и Савле, по познатом обичају Јудејаца у расејању да имају и грчка римска имена, која слично звуче. Грчко образовање стиче у Тарсу, а јудејско у Јерусалиму код чувеног учитеља Гамалила. Знао је да прави шаторе, а одликовала га је велика ревност. Добровољно је подузео мисије против хришћана у Дамаску. На путу за Дамаск диживео је пребраћење. Послетога следи крштење од стране Ананије и мисионарско деловање у Арабији и Сирији. После три године иде у Јерусалим где среће Петра. Прво путовање траје од 46-48. године. Обилази Кипар и јужну обалу Мале Азије. Учествује на сабору апостола у Јерусалиму и даје допринос. Следи друго путовање(49/50-51/52) за време кога светлост јеванђеља преноси у грчке градове: Филипи, Верија, Солиун, Атина и Коринт који постају значајна места. Након 28 месеци проведених у Коринту враћа се у Антиохију одакле започиње треће путовање (53/54-56/57). На том путовању после три године боравка у Ефесу, поново посећује заједнице у Грчкој и Малој Азији. По повратку бива ухваћен и две године проводи у затвору у Кесарији (58-60). Потом је пребачен за рим где две године (61-63) проводи у кућном притвору.Претпоставља се да је остварио путовање у Шпанију. Павле је по предању мученички пострадао у Нероновим гоњењима 67. године. Овде се поставља питање о способностима којима располаже личност апостола Павла и његовог образовања. Два су мишљења. Једно подржава утицај грчке мисли на богословско образовање, а друго утицај јудејске теологије у његовим делима. Павле је био човек свестран, живог и динамичног духа. Тарс је био град из кога су позивани учитељи и падагози да раде у Риму. Посланице нам говоре да не поседује систематско грчко образовање. Вероватно да је био познаваоц верско-философских струјања
9
КАРАВИДОПУЛОС тога доба, јер користи и изреке грчких писаца. Ради својих мисионаскох метода користи речи познате грчким слушаоцима, али у њих уноси нову садржину. 2. Посланице Посланице апостола Павла су први писани споменици Новога Завета. Његова дела нам показују систематичност и прилагођавање околностима. Пишући посланице следи правила грчке епистолографије(увод, обрада, поздрав на крају). Вероватно има сараднике који му помажу у стилском и фразеолошком обликовању мисли, што је довољан разлог за разлике које постоје међу посланицама. Одређивање хронологије могуће је на основу његових посланица и Дела апостолских. 3. Редослед посланица у канону Посланице апостола Павла могу се поделити, према томе коме су упућене, на три категорије: • Посланице упућене једној Цркви: 1. и 2. Сол, Фил, Кол; • Упућене групи цркава које се назива и енциклијске: Еф; • Упућене одређеној личности: 1. и 2. Тим, Тит, Флм; Нке посланице пише из сужањства: Еф, Фил, Кол, Флм. и друга Тимотеју. Три посланице, 1 и « Тим и Титу које су упућене пастирима цркава зову се пастирске. Распоред посланица у канону настао је услед њихове обимности. У новозаветним споменицима није увек исти редослед(нпр P45 посланица Ефесцима је пре посланице Галатима). Посланица Јеврејима у древним рукописима заузима различито место. Обично следи после 13 посланица, али се у појединим случајевима убацује између њих. Најстарији папирус који садржи посланице је папирус P46. У многим рукописима и код отаца следе после 7 саборних, које се стављају испред Павлових. У даљем разматраполсаница држаћемо се хронолошког реда настанка: 1 и 2 Сол (друго путовање); Гал, 1 и 2 Кор; посланице из заробљеништва, Рим (треће путовање); пастирске.
Прва и Друга посланица Солуњанима 1. Оснива цркве у Солуну Апостол цркву оснива у Солуну за време другог путовања, после боравка у филипима. Солун је други град на тлу Европе који прима хришћанство, после Филипа. У време када паостол пропоцеда Солун има око 200 000 становника. Насељавали су га грци, Римљани, Јевреји. У синагоги која је служила и потреба нејевреја 50. године Павле расправља са житељима и о Писму, да је Христос заиста пострадао и васкрсао. Прповед је обухватала још два основна елемента: обраћање из идолопоклонства и ишчекивање другог доласка. Провео је мало времена у Солуну, али више од три недеље како нас Лука обавештава. Међу следбеници било је људи из високог сталежа. Први солунски хришћани су извесни Аристарх, Секунд, Гај и други. По предању римских житија Аристарх је био први епископ Солуна, а Ориген сматра да је то био Гај. Велики успех Павловог деловања разневио је Јудејце, који су га тражили да изађе на суд. Поред тога мног је заволео хришћане у солуну. Када се опростио оставио им је Тимотеја и Силу. Након тога одлази пут Верије и Атине. Око 51. године пише посланицу Солуњанима из Коринта. Убрзо после тога следи и друга. Реч је о првим писаним текстовима Новога Завета. У Солуну је постојало поштовање безброј божанства од којих су нека имала гнусне култове. Знајући утицај прошлости на подсвест говори им да њихова вера зај+хтева потпуну моралну савршеност. Вера у идоле био је израз антропоцентризма старог света. 2. Садржина Прве посланице Средишње теме су следе ће: • Павлова очинска љубав према солунским хришћанима; • Морална чистота и братољубље, нова вера захтева и нови етос; • Васкрсење из мртвих. Дан Господњи долази када се најмање надамо, али зато је потребно да непрестано будемо будни; • Разнаопомињања на послушност старешинама у Цркви, на чињење добрих дела, молитву, чување дарова, итд.
10
КАРАВИДОПУЛОС 3. Циљ, садржај и време настанка Друге посланице Изгледа да су солунски хришћани погрешно схватили све што пише Павле у Првој посланици о неизбежном «дану Господњем». Мислили су да ће се тај догађај одиграти у блиској будућности живели су као да немаразлога за било какав ред. Да би им разјаснио пише им нову посланицу чија је садржина у општим цртава следећа: после увода и благодарења и молитве за њих пише о Дану Господњем; исказује им захвалност и саветује их да чувају предање. Из посланице није јасно где се налази њенм писац. Како се Тимотеј и Сила налазе још увек поред њега и да Солуњане и даље мучи питање о Дану Господњем, може се извући закључак да није протекло много времена између Прве и Друге посланице. У време када пише Другу посланицу Павле се налази у Коринту; крајем 51. и почетком 52. године. 4. Хронолошки редослед ове две посланице Неки млађи истраживачи заузели су гледиште, које је први, 1960. изнео Hugo Grotius да је правилан распоред две послнице обрнутод оног који садржи канон, тј. да Павле прво шаље другу посланицу и то 38. године, у време Калигуле – који је антикрист о коме је реч у посланици, а потом Прву посланицу. Две посланице написане су и зачетку хришћанске књижевности. Стил је једноставан и нежан и саживљава се са проблемима локалне заједнице.
Посланица Галатима 1. Значај и садржина посланице У посланиџи Галатима излаже своје «јенанђеље», у коме проповеда ослобађање од Мојсијевог закона, па ткако и слободу коју човеку доноси Христос. Излагање има полемикчи тон: Павле не пише с намером да спокојно и систематично изложи своје учење, него да се супротстави стању у коме су се нашле цркве у Галатији. Значај посланице није у само у томе шта апостол у њој говори, него и аутобиографска обавештења која истичу постајање свести о важности службе коју врши. Обо је једина полсаница у којој излаже своје аутобиографске податке. Настоји да одбрани своје апостолство. Сафдржај посланице се огледа у следећем: након увода говори да је апостол не од људи него кроз Исуса Христа, говори се и о Павловој независноти од људских власти, светиписамско утемељење списа, слобода у Христу и на крају епилог. 2. повод, околности и циљ Павле у овој посланици помиње оне који узбуњују, који изврћу јеванђеље Христово. Ти појединци покушавају да поткопају Павлов ауторитет, те да наводно говори о ракидању са Законом не би ли угодио хришћанима из многобожаца.Закон је по Павлу одиграо важну улогу и он је био «васпитач за Христа». Све што им пише пише непомирљивим тоном и назива их «о неразумни Галати». Људи који су бунили Галатију били су болесни лседбеници закона, строги јудејски хришћани.Били су хришћани, али се још нису одрекли закона. Нису били у контакту са «стубовима» Цркве који су признавали рад Павла(мисли се на Јакова, Кифу и Јована). 3. Време, место. Проблем везан за примаоце Посланица је упућена «црквама Галатије». Галатијом се називала област централне Мале Азије, у коју су дошли коју су населили Келти у 3. веку пра Христа. Римљани су поједине територије припојили Галатији, а то су (Писидија, Исаврија, делови Ликаоније, Фригије, Пафлагоније) и тако је настала нова провинција Galatia. Проблем настаје јер постоји подела на северну и јужну.ж Ако се држимо да је упућена јужној Галатији онда посланица настаје веома рано, 48/49. године у Антиохији и у том случају би била прва у реду Павлових посланица. Аргументи су ти да Павле користи званичне називе за римске провинције, постојање Јудејаца у Јужној галатији, спомињање Варнаве. Међутим, ти аргументи нису одлучујући. Примећено је да Павле и за неке друге области не користи званичне називе, јудејске заједнице постојале су и у области средишње Мале Азије, а Варна је био опште позната личност. Највероватнијом се узима хипотеза о Севрној Галатији. Посланица је тако написана током трогодишњег боравка Павла у Ефесу на почетку трећег путовања. Као време писања се узима 54/55. година.
11
КАРАВИДОПУЛОС У посланици Павле упозорава на опасност од ниподаштавања јединствености крста Христовог и непромењиве драгоцености хришћанске слободе.
Прва и Друга посланица Коринћанима 1. Основање цркве у Коринту После Атине Павле је отишао у коринт, главни град Ахаје, град великог богатства, али ипорока. Највећи култ имала је богиња Афродита. У Коринту Павле борави и проповеда више од 18 месеци. Тамо јемупознао брачни пар, акилу и Прискилу.Римски проконзул Ахаје био је тада Галион, брат Сенеке Философа. Павле је у Коринту провео време у периоду 51. и деловима 52. године. Из коринта је написао посланице Солуњанима. 2. Садржај Прве посланице Ово је тематски најбогатија посланица Новога завета. Средишње теме су : прве 4 главе посвећује супротстављању распада јединства цркве у Коринту, око избора вође; пише и укорева веома раширен блуд који живе коринћани; међусобне размирице решавајте међусобно а не на многобожачким судовима; питања брака и девствености; у вези идолских жртава; зашто жене покривају главе марамама за време богослужења; укорева разне недоличности на сабрањима; поглавља 12-14 се односе наразне духовне дарове и како се они очитују на сабрањима; у 15 поглављу развија тему васкрсења; на крају о мисионарским плановима. 3. Садржај Друге посланице У овој посланици влада сасвим дуга атмосфера и више је у страдалном тону. Апостол излива све богатство свога срца. Заједно са посланицом филипљанима чини једну од најличнијих и најосећајнијих посланица. Неке основне теме су: Односи Павла са црквом у коринту; Упутство за прикупљање милостиње; Павлова апологија и заштита апостолског достојанства. 4. Време настанка ове две посланице Из онога што говори у својој првој посланици следи да се налази у Ефесу пре крај трогодишњег боравка, односно око 55. године, и да ће остати тамо до Педесетнице и да ће потом отићи у Македонију, а затим у коринт. Другу посланицује написао док се још налазио у Македонији, годину након писања Прве, око 56. године. 5. Да ли је написао и друге посланице Коринћанима? Многи истраживачи расправљају о могућностима да је Павле Коринћанима послао и друге посланицеосим ове две. Постоји проблем посланице «са сузама» и повезан је са питањем неког изненадног и непланираног Павловог путовања из Ефеса у Коринт, до кога је можда дошло у периоду између Прве и Друге посланице. То може довести до реконструкције догађаја, тако да је могуће да је Павлепре Педесетнице 55. године, у журби отишао у Коринт, како би на месту решио проблеме тамошње Цркве. Многи истраживачи верују да део те посленице представљају поглавља 10-13 у Другој посланици. И у дфевна времена се веривало да Павле писао Коринћанима и друге посланице, то сведочи и Трећа посланица Коринћанима, апокрифни спис. Посланица је иазавала многе студије.
Посланице из сужањства Посланице апостола Павла Ефесцима, Филипљанима, Колошанима и Филимону описују се као посланице из сужањства. Из Дап су нам позната три Павлова боравка у сужањству: у Филипима само
12
КАРАВИДОПУЛОС једну ноћ, у Кесарији у Палестини две године (57-59) и последње у Риму где је у оковима био у изнајмљеном стану.Сам Павле сведочи у посланици Коринћанима да је више пута био у тамницама. Древно егзегетско црквено предање говори да су посланице написане из сужанства у Риму, а аргументи су да: из Кесарије одведен у Рим,, помињање царског суда, роб Филимонов Онисим је вероватно побегау Рум, не говори се о прикупљању помоћи за сиромахе у Јерусалиму, комуникације међу градовима су биле добре. Постоје и мишљења да посланице не пише из Рима, него из Коринта пише Филипљанима, или пак мишљење да све посланице пише из Ефеса. Хипотеуа о Ефесу би решила многе проблеме. Највећи проблем за ефеску хипотету је тај да у 19 поглављу Дап Лука припоцеда о Павловом деловању у Ефесу на почетку трећег путовања, а не каже ни реч о сужањству. Но, сам Павле алудира на теште околности у којима делује. Данас у Ефесу постоји место које представља остатке тамнице апостола Павла. Сматра се веома вероватним да пише посланице у Ефесу. Деловао је око три године у Ефесу и могуће је да је неко време провео у тамници. Ако прихватимо да је до утамничења дошло пре Пасхе 55. године, онда су ове посланице могле бити написане и зиму 54/55. године. Посланица Ефесцима 1. Значај и енциклијски карактер посланице Посланица је како истиче Јован Златоусти приспуњена узвишеним,ислима и учењима. Новији истраживачи је описују као теоретско богословско дело или омилија о крштењу. Дакле, посланица поседује уопштену тему и одсуство особених апостолских одлика(на недостатке примаоца, поздрава и сл.). Постоји и тешкоћа око одсуства израза «у Ефесу» у појединим рукописима; недостаје у најстаријем рукппису посланица P46 и првобитном тексту неких већих кодекса. Тероја из 1654. године бискупа James Ussher говори да је посланица енциклијског карактера., упућена разним областима Мале Азије. Ова хипотеза се одржала до данас у разним варијантама: • Доносилац посланице Тихик носио је рукопис Посланице од цркве до цркве стављајући сваки пут у стих 1,1 име цркве у којој је читао; • Сцакој цркви је достављао примерак Посланице који би садржавао име те цркве; • Цркве које су примале Посланицу налазиле су на Тихиковом путу према Колоси; • Примерак енциклијске посланице био је предат и цркви у Лаодикији, што Павле спомиње у стиху Кол 4,16. 2. Садржина Посланива развија тему од општег значаја, питање спасења и избавитељске икономије Божије. Садржај посланице се огледа у следећих неколико црта: Тајна Божанског домостроја за спасење сих људи и његовог остварења у Христу унутар Цркве; Удови тела Христовог живе тајну божанског домостроја. Посланица има нарочиту вредност за нашу епоху јер говори о јединству Цркве, о миру, о тајни брака.Црква представља дом есхатолошке породице Божије. Унутар тела Христовог у Цркве нестају разлике које отуђују људе. Поистовећивање са Христом значи и одређени етос живота. 3. Одно са посланицом Колошанима Један од основних проблема је њена сличност са посланицом Колошанима, аличност која се састоји у томе да је грађа распоређена на исти начин, истатерминологија. Има се утисак да апостол после битке коју је водио са јеретицима у Колоси пише ширем кругу читалаца како би заштитио од истих непријатеља. Посланица Филипљанима 1. Апостол Павле и Црква у Филипима Филипи су први град на тлу Европе у који су апостол и његови сарадници појесали семе јеванђеља. У Троади је имао виђење да треба да посети човјека Македонца. Схватио је поруку и око 49/50. године посећује Филипе. Павле је настојао да бира значајне градове царства за проповедање јеванђеља.
13
КАРАВИДОПУЛОС 2. Особености и садржина посланице Са црквом у Филипима Павле је имао посебно блиске односе, као што се види из посланице коју ој упућује и која је његова најличнија и најосећајнија посланица. Апостолве мисли и осећања се слажу без стриктног плана, као кад неко, говорећи драгој особи говори аве што му је на срцу. То не значи да је посланица лишена богословске димензије. Основне теме су : Христово понижење, оправдање од вјере, есхатолошка нада, преображење пропадљивог тела у славно тело и друго. 3. Јединство посланице Атунтичност Посланице више се не доводи у питање. То чине следбеници Тибингенске школе само због историје. Но, данас се живо расправља о јединству посланице. Питање јединста прву пут је постављено у 17. веку, а процват доживљава у 20. веку.Повод за такву расправу је констатација да данашња Посланица Филипљанима представља спајање делова 2 и 3 Павлове посланице упућене Филипљани, а аргументи су следећи: у стиху 3,1 наилазимо на изненадни прекид у тону и теми посланице; у стиховима 4,10-20 Павле изражава своју захвалност за помоћ коју су му послали Филипљани преко Епафродита, какко би могао да поднесе услове у тамници у којој се налази; Поликарп епископ смирне, који пише Филипљанима у 2. веку, говори о посланица које Павле пише Филипљанима. Узимајући у обзир наведене доказе, једна група истраживача тврди да данашњи облик посланице представља спој две или три првобитне посланице упућене Филипљанима. Сматрају да је Црква ове посланице сабрала не би ли их објединила. Цела посланица нема строго систематичну структуру.Павле разговара са њима, даје им савете итд. Осим наведених примедби постоје и други подаци који нас уверавају у њено јединство. Радост прожима целу посланицу, лексичко јединство је очигледноосновни богословски смисао појма снисхођења (кеносис) натапа целу посланицу; срдачан и нежан тон је присутан од почетка до краја, а есхатолошка атмосфера на крајудаје јој печат. 4. Ко су јеретици са којима Павле води борбу? Тезе које су настале везане за јеретике са којима Павле води борбу су следеће: • Јеретици су Јудејци; • Гностици; • Јудеохришћани или хришћани који живе јудејским начином живота. Вероватно је да се Павле у 3 поглављу расправља са једном истом групом људи јеретика, или две различите групе. Сматрамо да се Павле у целом 3 поглављу разрачунава са једном групом јеретика, а то су лажни апостоли хришћани који живе јудејски, а који имају заједничке особине са онима против којих се Павле бори, а назива их лукавим посленицима. 5. Основне поуке у посланици Тема радости влада целом посланицом. Павле непрестано напомиње да је заједница Цркве највећи доказ верности према оснивачу. Посланица наглашава да је наше живљење на небесима. Посланица Колошанима 1. Околности и циљ са којим је писана Посланица Ова посланица написана је хришћанима које Павле не познаје лично, јер није сам основао њихову цркву. Из посредних обавештења у Посланици може се закључити да је Епафрас, који је пореклом из Колосе, проповедао јеванђеље о основао цркву тога града, а вероватно и у Лаодокији и Јерапољу. Епафраса је вероватно Павлче учио хришћанској вери, на почетку трећег мисионарског путовања, те да га је две године поучавао. За време боравка у Ефесу Павле је вероватно организовао мисионарења шаљући своје сараднике у градове које нијеммогао сам да посети. У време писања посланице Епафрас се налазио поред Павла, а у посланици Филимону, која је била написана у истом периоду кад и посланица Колошанима, Павле каже да он са њим сужањ. Изледа да се Павле срео са Епафрасом у тамници. 2. Јеретичко учење у Колоси
14
КАРАВИДОПУЛОС Ниједна посланица нас не обавештава конкретно о неком јеретичком учењу. Из саме посланице можемо да назремо обрисе слике о јереси која је потресала Колосу. Учење само за себе твриди да је философија. Поседовала је одређене забране које упућују на јудејско порекло, а временом се помешале са другим схватањима верског синкретизма. Учили си да боже приступити само посредством небеских сила. Улога Христа није јасна. Служење анђелима имало је и обреде посвећивања. Философија колошана представљала је за оно време уобичајени религијски синкретистички покрет са елементима аскезе јудејског порекла. 3. Садржина и богословска поука посланице Посланица се може поделити на два дела од којих је први теоретско-богословски, други моралносаветодавни. Говори се о преузвишености и Христовој властинад целокупном творевином. Тијело Христово је већ сада присутна реалност. Наравно ту су и незбежне дузности удова тога тела. Од богословски карактеристика треба истаћи Христолошку химну у стиховима 1,15-20. Са христологијом у посланици уско је повазана еклисиологија. Веома свесно говори о апостолству. Живто који сада живимо не завршава се него има своју есхатолошку димензију. Посланица Филимону 1. Повод и карактер посланице Посланица Филимону је најкраћа од свих посланица апостола Павла и обично се сматра лучним апостоловим Писмом упућеном Филимону, а односи се на питење једног одбеглог роба Филимоновог, Онисима. Посланица је написана као истинско ремек-делоистанчаности срца. Павле на питање Онисимог повратка гледа као на питање које је везано за целу заједницу у Колоси, а то значи да је везано и за целокупно тело Хростово. Павле се не открива не само као богослов, него и као човек изузетне истанчаности у односу према примаоцу посланице и према личносто због које је шаље. 2. Историјске прилике које се назиру кроз посланицу Посланица не представља расправу о робству, или слободи, нити има важну улогу када је у питању ропство које је једна од карактеристика људског друштва уопште. Немогуће је замислиту друштво тога доба доба без робова који су Авгусриново време представљали полвину популације. Аристотелово гледиште је да роб оруђе са душом, а оруђе роб без душе.У риму је чак постојала посебна полиција за робове. Поједини идентификују Онисима из посланице са епископом у Ефесу, с почетка 2. века кога спомиње Игнатије. Треба споменути ипредање да је постао епископ Верије и да је у Риму пострадао као мученик за време Тертула. Порука полсанице се састоји да хришћанство не даје првенство ниједној одређеној друштвеној групи. Посланица Римљанима 1. Оснивање цркве у Риму Није тачно познато ко је основао цркву у Риму. Можда дошљаци који су чули Петрову проповед, по јоанидису то су били Акила и Прискила. Мађутим тешко је поткрепити. Римски историчар Светоније нас обавештава о постојању хришћана у Риму око 49. године, када је Клаудије наредио Јудејцима да напусте Италију. У то време Римљани нису могли да направе разлику јудејца и хришћани, па су многи напустили Рим и вратили се после Клаудијеве смрти 54. године. Гледиште старијих римокатоличких истраживача је да је оснивање Цркве у Риму везано за апостола Петра. Одлазак Петра из тамнице на «друго место» (Дап 12,17) не ,може се сматрати за Рим. Највероватније је да је Петар отишао у Рим после двогодишњег Павловог сужањства. То је време Нероновог прогона, када је вероватно мученички и пострадао. Није позна ко је основао цркву у Риму. 2. Садржина Посланица Римљанима представља, што се тиче богословља, најзначајнију и истовремено најобимнију од свих његових посланица. Излаже један од основних садржаја Павловог богословља: Оправдање грешног човека благодаћу Христовом, а не деловањем Закона.
15
КАРАВИДОПУЛОС 3. Циљ, место и време У време када пише посланицу већ је проповедао од Јерусалима, па све до илирика. Сам говори да је био пшочаствован да шири тамо где нико није проповедао и да не зида на туђем темељу. Говори и да бу ускоро требао да посети Јерусалим, да однесе помоћ из Македоније и ахаје за браћу у Јерусалиму, а да потом посети Хришћане у Риму. Све нам ово допушта да закључимо да се апостол налази на крају трећег путовања и то у Коринту (године 57). Тамо пише посланицу Римљанима. Занимљиво је гледиште које заступају уређивачи Екуменског превода Библије. Они за циљ истичу историјске оквире. Рим је тада био место са јаком јудејском заједницом. Клаудије наређује да напусте рим и тако многи хришћани са јудејцима напуштају град, а по смрти се заједно са њима враћају. Павле то зна и жели да доведе до узајамног поштовања хришћана од Јудејаца и хришћана од многобожаца. Из развоја догађаја увиђамо да се Павлов циљ испунио. 4. 16 поглавље Посланице Поставља се питање о великом познавању личности у граду који још није посетио. Најстарији папирус P46 нема тог дела из 16 поглавља. Као објашњење за ове разлике наводе се: 16 поглавље представља посебну посланицу упућену цркви у Ефесу; посланица је послата посредством Фиве, а она је је уместо једног дела донела цео препис са поздравима које је требала да остави у Ефесу; ова посланица је енциклијског типа; посланица је упућена Риму али се спомињу и Павлови сарадници. Пастирске посланице 1. Назив и примаоци Средином 18. века посланице упућене Тимотеју и она упућена Титу назване су пастирским, будучи да су упућене пастирима цркве. Две посланице упућене су Тимотеју, епископу Ефеса и једна Титу, епископу Крита. На специфичне ситуације у којима су се нашли поглавари ових црквава. Неки ове посланице називају Павловим «канонским правом». О Тимотеју имамо обавештења из Дап и из Павлових посланица. Пореклом је из Листре у Ликаонији. У том граду је упознао Павла и постао му најближи, наојданији сарадник. Тита Дап не спомињу, али нам обавештење даје Павле. Прати Павла на Апостолском сабору. Необично ћутање Дап о овом Павловом сараднику, дало је повода за разне претпоставке: • Тако се утврдило да је он био брат писца Дап, Луке; • Поистовећује се са Силом итд. 2. Садржина У првој посланици Тимотеју Павле скреће пажњу пастира цркве у Ефесу на опасност од јеретика који се заносе јудејским митовима, бескрајним родословима, бесциљним расправама о закону и друго. У Другој Тимотеју смело даје подстрек Тимотеју да се он као војник Христов бори против јеретика. У посланици Титу Павле подсећа примаоца посланице да га је поставио за пастира на Криту, да уради недовршено и постави поградовима старешине. 3. Проблем писца Цитирање Пастирскихј посланица веома рано је посведочено код црквених писаца. У новије време почело се сумњати у њихово порекло од апостола Павла и то уз озбиљне аргументе, који још увек деле истраживаче. Данас разликујемо четири става о посланицама: • Од почетка 19. века па све до данас многи ове посланице приписују једном Павлом ученику, који је применио апостолово учење, крајем 1. векам када се црква нашла у неповољним околностима; • «теорија павлинскин фрагмената», која је нстала средином 19. века тврди да само неки одломци ових полсаница потичу од Павла; • најшире прихваћено гледиште је да припадају апостолу Павлу, али да су биле написане уз помоћ писара, већина предлаже Луку или Тихика; • предањски гледано посалнице потичу од самог апостола. Судећи о ова четири става запажамо следеће:
16
КАРАВИДОПУЛОС •
предањска гледишта занемарују толико очигледан проблем разлике у стилу, лексици и многим богословским учењима у односу на остале посланице апостола Павла; • одлике личности које налазимо у овим посланицама и које су везане за пошиљаоца и за примаоца, објашњавају као покушај прикривања од стране писца, како би уверио читаоце да заиста Павле пише; • јеретичко учење против кога се Павле бори није гностицизам из 2. века, него његови зачеци; • неки верују да теорија писара премошћује гледиште о павлинскок пореклу ових посланица са супротним гледиштем да не потичу од Павла.. 4. Време и место настанка Ако се држимо Друге Тимототеју и Павловог извешата да зна да му се ближи крај онда би време писања било кратко пре Апостоловог мученичког краја, 66, или почетком 67. године у Риму. Обично се сматра «лабудовом песмом», његово последње дело. Између његовог првог сужањста у Риму, којима се завршавају Дап, и другог сужањства, које се завршило његовом мученичком смрћу, проналази се време када су написане 1 и 2 Посланица Тимотеју и Титу. После сужањста апостол одлази на своје 4 мисионарско путовање, за време кога је за поглавара Цркве у Ефесу поставио Тимотеја. Настављајући путовање и док се налазио у Македонији, путујући према Никопољу и Епиру, написао је током 63/64. године посланице Томотеју и Титу. Ако посланице потичу од неког ученика или сарадника требало би да су написане у периоду после Павлове смрти и пре краја 1. века. Посланица Јеврејима 1. Примаоци посланице и садржина Посланица Јеврејима написана је на високом кони дијакту, који се осетно разликује од језика на коме су писане остале посланице, више оставла утисак расправе него посланице. Почиње без спомињања пошиљаоца и прималаца, затим садржи неколико алузија на посебну ситуацију у којима се налазе примаоци и завршава извесни епистоларним осликама. Сам писац посланицу описује као ријечи утјехе. Као место пребивања ове заједнице предлажу се Рим, Александрија, Ефес, или нека област у Палестини. Приличан број истраживача тврди да се заједница којој је упућена посланица налази у Риму, спомињање браће из Италије. У једном византијском рукопису стоји да је посланица написана из Атине, а такође има помена и да је упућена Есенској заједници. Највероватније гледиште је да је упућена хришћанима од јудејаца који живе у Палестини. Јеврејима наслов, потиче око 200. године, а Јеврејима се сматрају они који су по крви. Две основне теме у Посланици су: Величање надмоћи хришћанства над јудаизмом и подстерк хришћанима, којима је посланица упућена, како да црпе снагу из страдања Христових. 2. Писац посланице Писац нигде у посланици не спомиње своје име, за разлику од устаљеног обичаја апостола Павла. Језик и стил посланице из корена се разилкује од језика и стила Павлових посланица: стил пун недоследности и изостављања у реченици овде уступа место доследној, углађеној синтакси грчког језика, који је овде најлепши од свих књига новога завета. Осим језика можемо да запазимо следеће: Христологија се креће од Христа као Првосвештеника који се налзо одеснују Оца; Стари завет се цитира увек у прводу Седамдесеторице; истину је почео да проповеда Господ; реч јеванђеље се не спомиње ниједном. На Истоку се, на посредан, или непосредан начин посланица везивала за апостола Павла, али се при томе нису виђале њене разлике у односу на остале посланице Павлове. На Западу и још већој мери влада сумња да потиче од Павла. Тертулијан је приписује Варнави. У оба случаја питање писца је повезано са питањем места Посланице у канону Новога завјета. Расправе о писцу су почеле у време реформације и настављене у наше време. Ко год да је писац посланице Црква сматра да његов текст богонадахнут. 3. Време настанка
17
КАРАВИДОПУЛОС Као најкаснији датум писања узима се последња деценија 1. века, јер је посланица, чини се, позната писцу 1. Климентове, која је написана 95/96. године Други истраживачи крајњим датумом сматрају 70. годину. Аутентичност посланица апостола Павла Црквено предање јасно приписује апостлу 13 посланица које су обухваћене каноном новога завета. У новије време, нарочито у 19 и 20. веку, истраживачи су посумњњали у аутентичност у неких другох посланице, осим послабнице Јеврејима у коју се још од раније сумњало. Појеидне посланице носе назив «другопавлинске», те да потичу од неког Павловог ученика. Питање аутентичности посланица није питање вере, него научног сазнања и истраживања. Посланица Ефесцима је још од 2. века посведочена као Павлово дело. Да посланица потиче од Павла посумњало се карајем 18. века. Разлози су: њен стил, који се на много места разликује од осталих, богослове се наизвестан начин разликује од осталих, лексика личи на посланицу Колошанима, чија је једна трећина налази у овој посланици. Треба приметити у ове две посланице саучествовање писара, Павловог сарадника у уобличавању мисли. Стога, разлика у стилу не би требала да представља проблем. Такође, посумњало се и у аутентичност посланице Колошанима. Истраживачи су с једне стране имали поједина богословска учења наглашена више него у другим посланицама, а са друге стране постоје извесне случности када су у питању језик и стил. Ове разлике поједини истраживачи приписују поодмаклим годинамаапостола Павла у време његовог писања. Али и многе сличности са осталим посланицама су довољне да се не сумња у аутентичност, а може се прихватити и постојање помоћника, писара. Тибингенска школа и многи савремени истраживачи почели су да сумњају у аутентичност 2 Посланице Солуњанима. Разлози су различита есхатологија у односу на 1 Солуњанима, многобројних понављања, због јудејски обојених представа. Посланицу приписују непознатој личности. Но, есхатолошка гледишта се међусобно надопуњују, сличности које постоје треба да нас одведу до идентитета писац, а не непознате личности. Јудејске представе одговарају стилу Павла, који се увек обраћа одређеној групи са одређеним циљем. Саборне посланице Саборним се назива седам посланица којем пишу апостоли. У многим рукописима оне се смештају после Дап, а пре Павлових посланица. Распоред је такав због мишљења да су писци посланица из јруга дванаесторице. Данашњи распоред посведечен је у Мураторијевом фрагменту, код Јевсевија и других. Ових седам посланица не носе имена по примаоцима, него по свом васељенском карактеру. Упућене су свим верујућима у свету, а не одређеној локалној заједници, са изузетком 2 Јованове која је упућена једној заједници и 3 Јованове која је упућена једној личности. У складу са другим мишљењем саборне су јер су чиниле канон после много колебања-бар кад су у питањи неке од њих. Носе назив и «црквене посланице», «опште посланице». Јаковљева посланица 1. Писац посланице Прву од саборних посланица написао је Јаков, брат и слуга Господњи. Јакову, поглавару прве Цркве, приписује се и један апокриф из 2. века, који је уживао велико поштовање у народу (Протојеванђеље Јаковљево). Спис је писан одличним грчким језиком, који подсећа на хеленистичку «дијатрибу», те се поставља питање да ли спис може да потиче од Јакова који није могао тако добео познавати гечки текст. У савремој науци се одговорило на неколико начина: • неки сматрају да се ради о спису под лажним насловом и временски га стављају на крај 1. века. Приписују га неком нама непознатом писцу који поседује јудеохришћанско образовање, али и
18
КАРАВИДОПУЛОС богато знање грчког језика, који би како би повећао ауторитет делу скривао свој идентитет иза имена Јакова. • Насупрот њима неки сматрају ово дело раним делом, првим целовитим хришћанским текстом и датирају га пре Сабора у Јерусалиму. • Други, пак ово дело сматрају јудејским текстом са морални поукама, које је неко христијанизовао додајући име Христово; • Поучан и ауторитативан стил и став указује да се ради о некој водећој личнисти ране Цркве. Можда се језичко уобличавање дугује другој личности. Сам текст више личи на беседу или збирку беседа. Једино што га одређује као посланицу је увод; • Јаковљева посланица осим реторских способности показује и особине попут жовог пророчког тона, стил близак пословицама и изрекама. Очигледно је да се језго повезује са Јаковљевим ауторитетом. Тако да се четврта хипотеза највише приближава решењу писца. 2. Садржина и каноничнос У посланици преовлађују теме попут смисла искушења, односа богатих и сиромашних, о мудрости, о суду Божијем итд. Јаков подвлачи да се делима оправдава човек, а не само вером. У каноничност посланице посумњало се у 4. веку. У Мураторијевом фрагменту је нема. Од 4. века се увек набраја са канонским посланицама. У цркви се цени због њених учења о моралу. Прва и Друга Петрова Саборна посланица 1. Примаоц и садржина Прве Петрове посланице Ова посланица упућеба је изабранима који старнствују у расејању по Понту, Галатији, Каподокији, Азији и Витинији. Из садржине посланице се закључује да се примаоци налазе у стању друштвеног прогона и невоља. Писац их подстиче да црпе снагу из Христовог страдања, Који пострада на крсту ради њихових грехова. Веома је кактеристочно што им апостол саветује послушност према државној власти, што би било незамисливо да су организовани прогони римских власти против хришћана. Посланица садржи неколико тема али се писац труди да им укаже на опште хришћанске одлике, да дугују благодарност Богу, да не треба да клевете, итд. На крају даје савете старешинама у вези са њиховим пастирским дужностима. 2. Писац, место и време настанка Прве посланице апостола Петра Поред две Саборне посланице апостолу Петру се приписује и једно Јеванђеље, многобројна Дела апостолска, и једно откривење; све апокрифни списи. У савременим истраживањима већина истраживача сматра лажним списом 1. Посланицу и датира је на крај 1. века у време када почињу прогони хришћана. Чини се да је прогон био друштвене природе од стране суграђана хришћана; само се тако објашњавају изрази «и ко може вама наудити ако будете ревнитељи добра» итд. Есхатолошке алузије и Павлова терминологија воде нас у време много раније него што је крај 1. века. Садржина посланице се по предању везује за Петра. Међутим, високо књижевни грчки језик не може потицати одједног из дванаесторице, кога Лука описује као неуког и простог. Чини се да је Силуан био секретар на који је нагрчкоме језику уобличио мисли и поуке Петрове. У складу са овим Посланица је написана између 64-67. године у «Вавилону», који у символичном значењу представља Рим. Прва Петрова посланица подсећа чланове Цркве сваке епохе да су путници истранци, те да морају да имају циљ светости у складу за библијским схватањем. 3. Примаоци и сврха састављања друге Посланице И саме Посланице се не види коме је упућена. Међутим, израз у уводу који се односи на њене примаоце има толико уопштен карактер, да не може да доведе до поузданих закључака. Такође тешко је закључити и колико година после Прве настаје. 4. Садржина Друге посланице Посланица је потпуно различита темом од Прве. Овде се супротставља грешном и за цркву веома опасном учењу јеретика који теже да слободном животу, који су, потпуно погрешно схватајући
19
КАРАВИДОПУЛОС проповед о слободи од Закона, проповедали потпуну слободу, па чак и разузданост. Спис се бави и темом Доласка Господњег. 5. Писац и каноничност Друге посланице. Место и време настанка Пошиљалац посланице се предтсавља као Симон Петар, те наводи да је био очевидац преображењаХристовог и спомиње претходну посланицу. Ова Друга посланица се разликује од Прве не само у теми, него и у стилу и лексици. Између ове две посланице требало би да је прошао прилично велики временски период. У 1. Посланици се говори о доласку Господњем, а у 2. Посланици лажни учитељи се ругају говорећи «шта је с обећањем Доласка његова». С друге стране Петрова посланица претпоставља да њени читаоци знају посланице апостола Павла, које писац ставља на исти ниво као и «Писма», односно Стари Завет. То значи да су Павлове посланице веч биле сакупљене у један корпус, а да од веремена њиховог настанка и Друге Петрове прошао дужи временски период. Посланица ког протестаната и већине римокатолика се сматра да не потиче од Петра. Чињеница је и да је ова посланица почела веома касно да се сматра делом канона Новога завета, а од многих истраживача се сматра да не потиче од Петра. Пссле 376, а нарочито 5. века преовладало је уверење да је ова посланица канонска. Што се тиче врмена и места настанка датира се период између 64-67. године, а Рим се сматра местом њеног настанка. Вероватније је да је настала поткрај 1. века, а чињеница да се први пут спомиње у Египту можда открива место настанка. Јудина посланица 1. Садржина Писац Посланице је био принуђен да посланицу пошаље на брзину због јеретика који су се појавили у крилу цркве и почели представљају опасност за по њу, својим учењем и разузданим животом. Тражи од хришћана прималаца да се боре смело. 2. Ко су ти јеретици На данашње читаоца оставља посебан утисак оно што у њој пише о јеретицима, као и строг језик којим се користи писац помињући казне које им следују, ако се не покају. Оно што оставља већи утисак је – јединствен случај у новом завету- навођење апокалиптичих јудејских предања за које се претпостављало да су познате читаоцима. Из посланице се види да живе у крилу цркве, «једући без зазора». Чини се да се ради о претечама гностика из 2. века. 3. Примаоци, писац и време Не знамо где се налазе примаоци ове посланице, која је упућена призванима. Доводи нас у недоумицу то што писац самога себе не описује непосредно као брата Исусовог, него као брата Јаковљевог. Чини се да даје предност опису «слуга Исусов», који му изгледа снажнији и представља се затим као брат познате водеће личности. По предању Посланива потиче од Јуде, Брата Господњег и Јаковљевог и написана је око 70. године. Сумњу да је Јуда писац могу да послуже следећи разлози: апостоли се приказују јкао ликови из прошлости, и посланица има поред јудејско, и старозаветну основу, много класичних грчких израза. Ово природно претпоставља да се писац и читаоци налазе у области, у којој се браћа Господња сматрају ауторитетима у питању вере и морала. У том случају потиче с краја 1. века, изнеђу 80-90, али не после 90. године, Не треба заборавити да посланица претпоставља извесну временску дистанцу у односу на Павлове посланице. 4. Однос Јудине посланице са Другом Петровом и место у канону Највећи део Јудине посланице садржи се у 2. поглављу 2. Посланице апостола Петра. Из тога се рађа питање који од та два текста временски претходи другоме. Вероватније је да је писац « Петрове припојио Старију Јудину, пошто је прво ублажио њене оштре изразе, уклонио наводе из апокрифних јудејских текстова. Супротно мишљење је да Јудина посланица црпи грађу из 2. Петрове, занемарујући разлике између два текста. Јудина посланица се убраја међу књиге Новога Завета у Мураторијевом канону (2. век).
20
КАРАВИДОПУЛОС Прва, Друга и Трећа Јованова посланица Три посланице јеванђелисте јована заступају сва три типа посланица у новом Завету: прва је нциклијска, упућена многим црквама; друга је упућена одређеној заједници и трећа једној личности, Гају. Средишња мисао која влада у посланицама је љубав. 1. Циљ писања и садржина 1. Посланице Ова посланица нема уобичајени увод, ни поздраве на крају. Читаоцима се обраћа као «љубљеним», «дјецо» итд, али не даје никакво обавештење о томе где се они налазе. Очигледно је то енциклијска посланица и циљ јој је борба против јеретика, који одричу истинско оваплоћење Логоса Божијег. Тема љубави се у Посланици преплиће са полемиком против јеретика. 2. Друга и трећа посланица Друга посланица је упућена изабраној госпођи и дјеци њезиној. Очигледно се мисли на неку црквену заједницу којој апостол пише да се љубав састоји у држању заповести Божијих и скреће пажњу члановима на деловање антихриста. Трећа посланица је упућена Гају љубљеноме, кога хвали што је угостио хришћанске мисионаре. Чини се да је Гај био поглавар неке цркве у Малој Азији и да је био драг Јовану. 3. Писац, место и време Посланице потичу од истог писца ко је написао четврто јеванђеље, како се може закључити на основу сличности тема, језика и стила. То што писац себе назива презвитером не занчи да је он нека личност неистоветна са јеванђелистом. Не поседујемо прецизна обавештења о месту на коме се писац налази и примаоци ове три посланице: највероватније су примаоци посланица заједнице које се налазе у бегде у Малој Азији., а да је Јован у Ефсу.Настанак би требало датирати на крај 1. века. Посебно питање је око одломка у 1. Посланици 5,7-8, који не постоји у ниједном грчком рукопису. Comma Johanneum садрже 4 млађа грчка рукописа и средњег века. У рукописима Вулгате посведочен је од 9. века и касније, иако је још од раније посведочен у тексту Vetus Latina у рукописима из Шпаније. Откривење Јованово 1. Јудејска откривења иц хришћанско Откривење Јованово Јованово откривење представља део шире књижевне струје у крилу јудаизма, апокалиптичкој књижевности. Мешутим, колико год начин излагања и фразеологија у Јовановом Откривењу личи на оне из јудејских постоји велика разлика у садржини. Лик Месије, који има малу, или готово никакву улогу у тим јудејским текстовима, влада од почетка до краја у Откривењу, влада као распети и васкрсли Господ Цркве и као «Који долази» као победник над сатанским силама. Отркивење приказује један нови угао гледања на историју и на последње дане који су међусобно повезани и неразлучиви у хришћанству са «Јагњетом које је заклано» у средишту и оно пројављује «ја сам Први и Последњи и Живи; и бијах мртав и ево сам жив у вијекове вјекова». Средишњи и кључни значај има виђење престола у 4 и 5 поглављу. Виђењима која је имао јован за време свог прогонства на Патмосу о окја је записао на грчком језику, натопљени су терминологијом, представама и символима пророчких текстова Старог завета. Јован нам даје и христолошко тумачење Библије прве Цркве. 2. Кратак преглед садржине Садржину књиге представља откривење које је Јовану на Патмосу дато од Господа Исуса Христа, са изричитом заповешћу да га запише и пошаље у седам малоазијских цркава. Садржај се огледа у саледеће: Посланице упућене седам цркава; седам печата; седам труба; прогон цркава од аждаје и две звери; седам златних чаша; месијанска победа над Сатаном; Нови свет Божији и на крају епилог. 3. Врсте тумачења Откривења Сама књига са својим символичним карактером представља тешко штиво за тумачење. Главна питања су: на коју се епоху односе пророкова виђења; да ли 7 печата, 7 труба и 7 чаша најављују исте страхоте; ко се подразумева под символичним бројем звери 666 у стиху 13,18; какво се значење крије у хиљадугодишњем царству.
21
КАРАВИДОПУЛОС Тешко је изнети сва питања, али правци који се пружају у тумачењу су следећи: историјски, есхатолошки, црквено-историјски, синхронистички, религијски, мистични и еклектички. 4. Писац, место и време Древно црквено предање сведочи да је то Јован, познати ученик Господњи, који је написао и три Сабоене посланице и јеванђеље. Против тог мишљења успротивио се у 3. веку Дионисије Александријски. Добра Дионисијева запажања поновили су новији истраживачи. Поједини Откривење приписују Јовану «презвитеру», кога у 2. веку спомиње Папије, док га остали приписујунепознатом Јовану, пророку прве Цркве. Не могу се превиђати све разлике у стилу, али се исто тако не могу заобићи и исти богословски дух. Неки исраживачи данас говоре о Јовановом кругу у Ефесу, односно о Јовановим ученицима који су чинили школу из које су потекле књиге Новога завета које носе Јованово име. Што се времена настанка тиче постоје два могућа решења: године непосредно пре 70. (64-69) године и почетак последње деценије 1. века. Друга хронологија се узимакао вероватнија, а разлози за њено прихватање су: Иринеј сведочи да га није било пре много времена, сукоб цркве са царским култом (Домицијан 81-96), а многи црквени писци говоре о јовановом прогону на Патмос. 5. Место у канону Поједине цркве током првих векова нису уврстиле овај спис у канон. Оно је временом улазило у канонске споменике. Имамо неке рукописе и у 10. веку који немају овај спис. Петошести сабор је озваничио прихватање канона са или без овога списа.Занимљиво је да Црква није одредила прикопе које би се читала на богослужењу.
22
