Ing. oec., Dr. iur., Dr. rer. pol.
ЛАЗО M. КОСТИЋ б. професор државних наука на Универзитету
СРБИЈА или ЈУГОСЛАВИЈА ПОЛИТИЧКА СТУДИЈА
КЊИГА ДРУГА
Издање пишчево
ХАМИЛТОН 1959
ШТАМПАРИЈА “КАНАДСКОГ СРБОБРАНА”
ПРЕДГОВОР Patriae scribere jussit amor. Ovidius. Прва књига овог дела прошла је релативно добро. Штампана је у хиљаду примерака и већ за маље од пола године растурена је половина штампаних примерака. Растурена је, но joш увек не сасвим наплаћена. А са 5 до 600 примерака покривају се трошкови штампања, јер ми је Штампарија Канадског Србобрана одредила веома повољне цене за њене услуге. Тако ми је пружена прилика да дам у штампу и другу књигу равно годину дана иза прве. За тај успех ја морам да изразим захвалпост многим лицима која су ме у томе помогла, нарочито у растурању прве књиге. Цео низ одличних српских патриота узео је на себе незахвалну улогу да лично књигу распродаје, јер без тога не би било ни половипе успеха. И ја морам да се захвалим појединачно онима који су одма тражили већи број примерака и топло их препоручили у кругу својих познаника. To су: г-ђа Нада Рашовић, г. проф. Станко Драгосављевић, који је постигао рекорд у овом погледу, г. Шпиро Јокић, г. Милутин Бајчетић, претседник СНО за Канаду, г. д-р. Урош Сеферовић, мајор г. Перован Шушовић, мајор г. Ђорђе Караниколић, кап. Вуко Булатовић, кап. Гвозден Браловић, г. Никола Ј. Вурдеља, тајник “Јединства”, мој земљак Видак Ћеловић, г. Србобран Крњулац, г. Радован Симић, г. мајор Петар Мартиновић, г. Божо Ивановић, г. Д. Ћамиловић, г. Јован Тешановић, г. Јован Братић, бивши помоћни уредник “А. Србобрана”, г. прота Павле Зелић, мој некадашњи ђак г. д-р. Ђуро М. Радојевић, г. Данило Хрњез, мој шумски друг г. Васиљ Комненић, песник г. Милан М. Петровић, г. д-р. Бранко Миљуш, г. Добривоје Јаковљевић, г. Божа Ранковић и г. Јагош Булатовић. Г. Ранковић и г. Булатовић су откупили по пет примерака за инвалиде и остала сиромашна лица у Европи, која не могу од својих средстава књигу купити. Ја свим тим лицима изражавам своју искрену и дубоку захвалност. Нарочито сам захвалан своме драгом гимназиском колеги, г. мајору Лази Ђ.
Стојшићу, који је, без икакве накнаде, водио старање око штампања књиге и после преузео на себе дистрибуцију. Много стотина сати је он жртвовао, и толика писма написао, не хотећи примити никакав хонорар. Исто се тако несебично и савесно залагао за прву књигу слагач (лајнотајпист) Канадског Србобрана, г. Јово Барић, не хотећи за себе примити никакву ванредну награду. Без свих тих помоћи прва књига се не би у довољној мери распродала и друга би једва икад света угледала. Овако, ето, ја и њу предајем јавности. Другу, али не и последњу. Јер је материјал толико набујао да је та друга књига обухватила само једну главу, која је била предвиђена као четврта, а излази као трећа (шта на ствари не мења ништа). Ова глава претставља централни део студије, и практичпо најважнији. Нека ми читаоци не замере на опширности: мени је најтеже због тога. Не зато што много времена утрошим, већ много новаца рискирам, којих уопште немам. Но ове ствари не смеју да се претресају лапидарно и стенографски. Питања су судбоносна и треба свак ко може да прати излагања, сваки иоле писмен Србин. Ако игде друго, овде вреди изражено начело у Хорацијевом стиху Brevis esse laboro, obscurus fio (Аrs poetica versus 25). У српском преводу тај стих гласи: Покушавам да будем кратак, а онда бивам нејасан (таман). Овде се објашњују принципи сложене државе, која је Србима потпуно страна, у пракси непозната. Емигранти је не познавају никако, јер Срби никад нису живели у таквим државним формама, а наши људи у земљи познају је накарадно. Јер је тамо оживотворена једна псеудо-федерација. Ако Срби треба да се опредељују за једноставну или сложену државу, треба да знају све карактеристике њихове. Да знају шта претставља једна, а шта друга, и куда води једна а куда друга. То мало ко зна. Чак и наши правници који су учили права у земљи, или у државама јединственог карактера (као што је Француска). Зато није чудо што
они преко суштествених проблема ове државне форме прелазе као да их нема. Зато морам изнети све принципе и све разлике тих државних типова и одмерити их према нашем стању: једанпут ако будемо сложена држава тј. Југославија, други пут ако останемо Србија. То су све стручна питања, и пошто су она из мога најужег терена академског занимања, то је постојала опасност да не пређем у сувопарна теориска разматрања, која би књигу учинила неприступачном или бар неинтересантном великом броју емиграната. Ја сам се трудио да то сасвим избегпем, и да ништа теориско засебно не износим, већ само поједине проблеме који се код нас конкретно појављују да теориски фундирам. И пошто књига није намењена само правницима, ја нисам пошао од претпоставке да читалац већ нешто зна из тог домена, већ сам објашњавао све изнова, коликогод је могуће разумљивије и приступачније иоле школованом човеку. Разуме се да разматрања нису могла пасти на ниво популарних и пропагандистичких списа, јер би тиме изгубила сваку научну веродостојност, а тиме и вредност уопште. Понављам: читалац ће моћи пратити излагања без великих тешкоћа, ако је иоле школован или начитан, а при томе ће увек и нешто научити. Баш теориски. Јер су принципи давани уз конкретне примере наших односа и нашег стања, а то се најбоље илуструје и најлакше памти. Иако садржи само једну главу, ова књига је испала превелика. Ја не знам унапред колико ће табака и страна изнети, али ће несумњиво на опсегу прећи прву књигу. То ми задаје много главобоље. Али, као што рекох, нисам хтео скраћивањем да књигу учиним тамнијом. Но зато сам морао избећи понављања. Не само понављања у оквиру саме ове књиге, већ и понављања онога што сам другде рекао, у другим својим делима штампаним у емиграцији. А још пре понављања онога шта су други рекли одн. написали. У томе овај рад претставља оригиналност каква је уопште могућа. За консументе ове књиге било би несумњиво корисно да се бар укратко понови и оно што је другде речено а што стоји у непосредној вези са расправљаним проблемима. Али су књижарске прилике у емиграцији тако неповољне и
шансе за прођу књига тако слабе, да се мора водити рачуна о сваком ретку садржаја. Зато ће се читаоци морати покаткад осврнути и на друге књиге изашле у емиграцији које се у овој књизи спомињу или претпостављају. Уосталом, нема тако много добрих књига национално-политичког карактера које су изашле у иностранству да их не би скоро сваки читалац могао све имати. Оне некако целину сачињавају. Овде се не износи ништа што није у непосредној вези са тезом, што је директно не расветљује. Тако нпр. у и иначе великим одељцима о посебним федералним јединицама Босне и Херцеговиме, Македоније итд., нигде се не наводе гледишта странаца о њиховом српском карактеру. Јер то није неопходно за расправљање федералног проблема. Можда не би било сувишно, али није неопходно. (Податке ће наћи на другом месту онај кога интересују). Јер може неко бити објективно Србин, па опет не бити за српску државну заједницу и обрнуто. Одељак о Македонији је ипак испао сувише велик и непропорционалан осталим одељцима. Јер о њој нисам нигде друго писао, нити намеравам да пишем. А скупио сам многе интересантне и досада непознате податке, тако да мислим да у том одељку не понављам ништа што је на другом месту о томе писано у српској публицистици. Допринеће ти подаци доста рашчишћењу појмова, ја сам чврсто уверен. Ова је књига продужење прве. С њом, и са накнадним — ако Бог да да их издам — сачињава једну целину (мада свака исцрпљује део предмета потпуно, тако да се може и за себе користити). Већ због тога је овде употребљен исти систем рада и иста метода. Начин излагања је једнак. Чини се покушај третирања проблема “на високом, научном нивоу”. Разуме се да у политичким списима, и то актуелним, у политичким питањима која интересују целу заједницу и где свак има свој унапред одређен став, није лако одржати све постулате научности. Но трудио сам се да са тог терена скрећем што је могуће мање. Нарочито у методи и начину рада научни карактер долази до пуног изражаја. Нпр. цитирање туђих дела, или туђих мишљења уопште (у новинама или иначе, преводи тих цитата са
страних језика: навођење неких чињеница, догађаја итсл., саопштење бројних података “статистика”), најсавесније је извршено што је уопште могуће и са крајњом акрибијом. Не само да ту нема измишљања или намештања, већ нема ни акцентуисања друкчијег него се у стварности десило. То чиним у свим својим делима, па и у овом, политичком. А ретко ко други тако поступа (да не спомињемо Хрвате, где су фалсификати свакодневна појава њихове публицистике). Ја сам увек тако далеко ишао да сам пронађене наводе проверавао гдегод је то било могуће. И често сам утврдио да је други извор различит од првобитног. Чак је и сам Јован Цвијић понекипут слободно репродуковао туђа мишљења или бројне податке. Ја сам ту бескрајно скрупулозан, и увек нагласим какву вероватност треба показати наводима који нису сигурни. То, свакако, иде у прилог научпости дела. Нисам презао од највећих напора и трошкова да набавим потребну документацију, што је у емиграцији скопчано с огромиим потешкоћама. Али дело има своју патриотску тенденцију, то је истина. Тенденција дела је просрпска: ствар сам проматрао са српског гледишта, испитивао шта је Србима боље и где је њихов интерес. Али монтирао нисам ништа. Све је базирано на реалним поставкама. При томе целокупно Српство ми је једнако драго и једпако сам му одан. Ништа ја не делим Бачку од Боке, Банију од Шумадије, Босанску Крајину од Старе Србије итд. И кад наиђем на непријатеље Српства, ја их једнако раскринкавам ма где били. Не правим разлику између д-ра Јурја Крњевића, Павла Остовића, Павелића или Ђиласа, Блажа Јовановића, Јагоша Јовановића, Колишевског итд. Чак ови последњи ми изгледају за моменат опаснији од оних првих. Никад се проблем овај неће моћи до краја претрести, ако се човек устручава да неке непријатеље Српства не жигоше и не узнемирује. Може се пасти у исту грешку као 1941 кад се није очекивао напад из Бугарске. Држава је могла једнако пропасти нападом из Бугарске као из Маџарске. Ја молим читаоце да и ова моја излагања приме онако благохотно као што су примили и друга, претходна. И да верују у моје искрене, патриотске мотиве. Они су кондензовани у Овидијевом стиху стављеном као мото овог предговора: Љубав према Отаџбини определила ме да то пишем.
Неколико веома повољних рецензија прве књиге дало ми је немало потстрека за обраду ове друге. Најлепше захваљујем колеги г. Ради Бојићу, г. проф. Бранку Машићу, проф. А. М. Т. Драгачевцу, публицисти Алији Коњхоџићу, мајору Петру Мартиновићу и осталим рецензентима. Кад сам, међутим, био у Чикагу о Видовдану 1958 (ово додајем у коректури, десет месеци после првобитног текста), најеминентнији претставници српске емиграције говорили су о књизи у недостижним суперлативима. Они је сматрају најбољим мојим делом, а и најбољим делом српске политичке публицистике уопште. То су, између осталих, д-р Урош Сеферовић, проф. Бранко Машић, проф. Станко Драгосављевић, публициста Зарија М. Поповић, књижевник Љуба Марковић-Грљанац, претседиик СНО Михаило Дучић итд Многи ми рекоше да то призиају “и пријатељи и непријатељи”. Код себе имам такође масу писама са разних континената исте садржине. Но било је и неповољних гласова, иако веома мало. У лондонској “Поруци” штампаној латиницом јануара 1958, г. Р. Л. К. (јамачно г. Радоје Кнежевић) дао је доста опширан и доста критичан приказ књиге. Ја му нисам хтео одговорити, јер он износи неке противаргументе који се само у даљим књигама могу мирно обеснажити (јер се мени чини да су сасвим слаби и неодрживи) иако су ме неке новине молиле да дам приличан одговор. То су чинила извесна господа без мог знања и одобрења мада ја веома ценим њихов патриотски став, и захваљујем на томе г. војводи Добросаву Јевђевићу, г. дру Раду Кораћу, гг. Михаилу Милановићу и Гвоздену Браловићу из Аустралије, и другим. Тек кад су извесне југословенске новине пренеле текстуелно приказ г. Кнежевића, чак са извесним триумфом, а једна шта више под насловом “Преглед лоших књига”, ја сам се на неке његове пасусе осврнуо у својој Видовданској беседи у Ниагара Фалсу 22 јуна 1958. Остали аргументи биће — Боже здравља — у следећим књигама анализирани (рукопис ове је био давно пре тога завршен и послат штампарији, али услед техничких тешкоћа заостао).
Ако се од стотине аргумената издвоји десетак, па и они изокрену у смислу, важност целокупне аргументације једва може бити поколебана. Она се може обеснажити једино другом, сличном, сасвим детаљном књигом, која би изнела у корист Југославије онолико и онако снажних аргумената као ја у корист Србије. За то би било потребно и онолико времена колико сам ја употребио: око 40 година проучавања проблема и 10 година бележења и писања. Ко рачуна да ће са мање времена то учинити, мислим да се обмањује. Чак и кад би геније био. Јер овде треба и искуства: ја нисам само књиге читао, чак и античку литературу без које нема знања о држави, већ и сасвим будно деценијама проматрао живот у Југославији. И истраживао наше односе са Хрватима кроз целу историју. Итд. Ко не пређе исти пут, неће моћи ни оволико да да, а камоли боље. Но и оних десетак контрааргумената г. Кнежевића нису одрживи, као што рекох. Ја ћу их обеснажити сасвим детаљно и мирно, академски (као што је и он поступао, на чему сам му захвалан). Овде се само треба осврнути на његово преношење мојих изјава о свом давнашњем ставу према српско-хрватском уједињењу. Казао сам да је самном владала опсесија да је уједињење са Хрватима кобно за Српство. Он то цитира, али непотпуно (мада се у научним круговима такве исповести писца никад не цитирају против њега. Значи ли то да ја не бих имао опсесију да је нисам признао?). Али је то истина што сам навео. Но истина је и оно што сам даље навео да сам за време прве Југославије “живео животом лојалног грађанина”, да сам обрадио целокупно Јавно право те државе (што никоме друго није успело) итд. Даље, да је моја опсесија базирана на будном праћењу хрватских манифестација према Србима и кроз историју и у моје доба, да је рационална и прагматична, а не само емоционална и субјективна, и да сам за њену поткрепу тражио и нашао неколико стотина, можда и хиљада, доказа у овој и следећим књигама чиме је опсесија постала документована и оправдана и њене претпоставке су добиле снагу научне истине. Да данас браним прву Југославију више него ико после смрти Адама Прибићевића иако у њој нисам био повлашћен већ напротив. Да нисам ни до дана данашњега заменио своје
држављанство неким другим и тиме изгубио право да говорим о будућем уређењу државе која би ми била страна. Важно је то да сам ја говорио само о својој опсесији и свом антијугословенском комплексу, а из отмености сам пропустио да нагласим како су та опсесија и тај комплекс, у противном правцу, далеко развијенији код пропагатора Југославије. Шта нисам казао тада, морам, изазван, сада рећи. Код свих интрасигентних Југословена у српској емиграцији влада типичан комплекс и то такав коме никакви противдокази нису приступачни, једна ирационална опсесија, чак често параноја. Па ни њене мотивације нису много пута сагласне ни са здравим разумом ни са моралом. Неки Југословени се уопште не обазиру на будућност Српства у тој заједници, нити на жртве Српства, већ је главно да “Југословенима” буде добро макар Срба и нестало (ту не убрајам г. Кнежевића). Ниједан не сме да пребацује Хрватима њихове злочине из последњег рата, нити чак њихово држање у емиграцији. Неће да их озлоједе и удаље од Југославије. Сваки ће се српски интерес жртвовати да се само Хрвати не “вређају”. Неки Југословени отворено кажу да Југославија мора постојати па макар још толико Срба било убијено. То је чак криминал, то је опсесија базирана на злочину. Други отворено кажу да су странци (“савезници”) за Југославију, па морамо бити и ми. Да се према туђим а не својим интересима руководимо! Жртвују и српско писмо, и српско име, и српске све символе, да би се умилили онима који нису спремни да жртвују ма шта. Ја ћу се на ово питање вратити доцније понова. Овде је само наговештено, да не би полазне позиције оних тамо биле унапред повољније кад се дискусија развезе и да не триумфују буздовани који су овај приказ пренели. Заиста, поред г. Р. Л. К. није било других неповољних приказа, али се поједина лица, скроз дилетантска и аналфабетска, очешу некад о моје аргументе. Било би тотално губљење времена давати им неки одговор или поклањати ма какву пажњу. Само ћу их други пут именовати ако се не кане посла за који нису дорасли.
Овога пута не могу мимоићи да споменем једног надрипублицисту, уредника аустралиске “Слоге” која се штампа хрватским писмом. Он мени чак оспорава право да пишем о овим стварима, јер ме “нико у емиграцији није овластио да цепам државу међународно признату”. Другим речима, ја немам право да заузмем своје становиште по овом питању. Ако ја немам то право, ко би га имао? Његова аргументација је чиста аргументација једног полициског писара из времена Диктатуре (“Коме ти Краља” итд.). Не бих ја тог аналфабета спомињао (који, узгред буди речено, све ово пише у одбрани једног антисрбина, а можда и туђинског агента) да немам утисак да је он био охрабрен писањем г. Кнежевића, због кога сам све ово морао рећи. Уопште се ово питање Србије или Југославије не расправља код нас научно, чак ни озбиљно, изузев мој случај. Свуда се налазе само фразе које се стално понављају и аподиктичне тврдње које не могу опстати. Ја сам се ипак на нека оваква излагања осврнуо у досадашњим књигама (и овој) само зато што их неки емигрантски полуинтелектуалци озбиљно узимају, а затим да их доведем ад апсурдум. Доцније ће се изабрати метод који им боље одговара. Хрватска штампа је оштро реагирала на књигу, првенствено “Даница”, која ме бар годину и по дана није спомињала. Ниједно моје дело није њу и остале Хрвате толико избацило из такта. Зашто, питаће се читаоци, кад Хрвати то исто желе? Зато, што им се овим књигама одузима ветар испред њихових једара. Они стално тврде да су сви Срби за Југославију да би “експлоатисали и даље Хрвате” и јер је само Србима ту боље. Одједанпут најкомпетентнија личност тврди да је то обратно. Они су збуњени и дезоријентисани. Није Лаза Костић сапутник “Данице” већ они који је никад не смеју ни да нападну и који давају истинског повода да се она на Србе окомљује. Ја немам никакве везе, и никакве сличности са “Даницом”, како је г. Кнежевић алудирао. Нисам ја крив за убиство иједног Хрвата, па чак ни за слово “З”. Немам ја уопште никакве везе са убицама, па зато хрватске убице тако и жигошем и то сматрам за мој главни задатак и мој животни циљ. Чак за време мога комесарства у окупираној Србији нису ни Немци никога убили. Швајцарским властима, које су ми дале азил, ја сам то саопштио овим речима: “То није ни најмање моја заслуга. Али, да се друкчије десило, била
би (свакако незаслужено) и моја кривица”. Немци су доцније обесили и мог јединог брата. Да ја никакве везе немам са ма каквим неделима у Рату, доказ је и тај, да ја уопште нисам избачен са Београдског универзитета (мада су педесет и неколико професора, доцената и асистената избачени као “недостојни”). Ја међу њима нисам, и званично сам позван да се вратим у земљу с напоменом да ми се никакве кривице не стављају на терет. То је нарочито учињено пошто су претражене архиве Гестапоа. Ја сам чак и против смртне казне, а камоли да одобравам убијање недужних. Али нисам за праштање злочина нити ћу икад бити. Зашто мене упоређивати са “Даницом”, кад има хиљаде ближих упоређења. Зар нису сви хрватски јавни радници против Југославије? И најумнији, и најпознатији међу њима? И што да се њима не одговори достојно? Приликом дефинитивног редиговања ове књиге послужио сам се и извесним публикацијама које су ми биле недоступне а које ми је био ставио на расположење мој драги колега проф. Станко Драгосављевић, на чему му још једанпут захваљујем. Ни ова књига не би могла изаћи да се није мајор Лаза Стојшић понова показао спремним да се стара о штампању и растурању њеном. И њему и редакцији “Канадског Србобрана” која је то омогућила изражавам пуну и свесрдну захвалност. Ветинген (Швајцарска) На Митровдан 1957 и (додатак) Усековаље Јов. Крститеља 1958.
Л. М. Костић
ТРЕЋА ГЛАВА ДРЖАВНО-ПРАВНИ МОМЕНТИ
XV. ПОСТОЈЕ ЛИ ПРАВНЕ И МОРАЛНЕ ОБАВЕЗЕ СРБА ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ? Impossibilium nulla est obligatio. Celsus Junior (Digestae L, 17, 185) (На оно што је немогуће извести не постоји никаква обавеза). I. У низу аргумената за Југославију чују се и такви: да су Срби обавезни да се за њу заузимају и да се за њу боре; да не би смели бити против ње све кад би и знали да је она кобна по Српство, јер су се или они сами или њихови преди правно и морално обавезали за Југославију. А Срби држе, и текако, до оваквих обавеза: “Боље и главу изгубити него огрешити душу”. Разуме се да такви приговори, такве ексцепције, чине сваку дискусију немогућом. Прелази се са поља политике на поље морала где је Србин веома осетљив и где му лебди између осталог пример честитога цара Лазара на Косовској вечери итд. Између обавеза ове врсте нарочито се истичу: Нишка декларација, Башка резолуција и положена заклетва. О свакој тој “обавези” говориће се посебно. И видеће се да ни саме обавезе као такве или не постоје или једва постоје (у сасвим разводњеној форми). Читаоци ће бити запањени да су се за утваре хватали (ако су и они сматрали те енунцијације као обавезу). Но, све кад би заиста и биле обавезе, сваки је Србин и по људском и по Божјем праву разрешен од њихова извршења. По Божјем праву јер је опстанак народа светији од ма које обавезе. По људском, јер је те обавезе немогуће иснунити, а оно што се не може извести, на то не постоји никаква обавеза. То је свето правило Римског права, изражено и у горњој формули Целзија Млађег, и у многим сличним афоризмима Римског права. То начело је усвојено и у сва модерна, савремена права: Чим неко апсолутно није у стању да изврши неку обавезу, сама та обавеза ишчезава, правно не постоји. Нико не може реалисати Југославију ако је све компоненте неће. А Хрвати је неће. Ерго, и Срби су лишени обавезе да се за њу заузимају. Јер би то значило
да они хоће Југославију да другима намећу. Да ли је то била намера у свим наведеним енунцијацијама? Свакако није. Па и догађаји од 1941 и 1945 сасвим су избрисали ове обавезе да су стварно и постојале. Срби су добили пуну слободу опредељења у конструкцији своје државне зграде. То ће се видети поуздано кад се свака “обавеза” посебно анализира, редом како је изложено горе. Друге неке обавезе се више и не истичу: Крфска декларација припада прошлости и она је морала 1918 до 1921 бити извршена. Сад је антиквирана тако да о њој не треба посебно говорити*). Још мање о Женевској декларацији новембра 1918, која је остала недоношче. Њу Српска влада није никад признала и она за Србе нема ни најмању обавезу. Није ју никад ни имала. II. Највише се позивају присталице Југославије па тзв. Ниш ку прокламацију скраја 1914 године. Тада је у Нишу било седиште и Владе и Народне скупштине Краљевине Србије. И 7 децембра те исте године донела је српска Народна скупштина једну резолуцију одн. прокламацију која изос.гласи: “Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога светог огњишта и слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања, које је, у тренуцима кад је започето, постало уједно борба за ослобођеље и уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца”. (Фердо Шишић, Документа о постанку краљевине СХС, 1920, стр. 10). Из тога извести свету дужност свакога Србина или чак свакога “Југословена” да Југославију сматра неприкосновеном, одиста је смело. *) Дуго времена пошто је овај рад био готов налазим исто мишљење и код нашег одличног правника, Божидара Влајића у лондонској ‘Поруци,‘ од новембра 1957. Тамо, па крају стоји: “Дапас је Крфски акт сишао у историју неповратно. Дапас он никог више не узбуђује нити надахњује, нањ се нико више не позива као на докуменат који је још способан да политички делује,“ (Чланак “Крфска декларација“, поводом 40 година од њене појаве.
Треба потсетити на неке околности: Кад је та Прокламација донета, рат је већ четири месеца беснео. Непријатељ је био упао у Србију и одатле истеран. Српска војска је извршила велику победу коју је цео слободни свет величао. И српски вође сматрали су да је упутно учинити један гест којим би се војници Аустрије јужнословенског порекла охладили за Аустрију, јер су се Хрвати за њу борили свим жаром а и Словенци прилично. Оваква изјава је дата у моменту кад су Срби показали свету, па и “Југословенима” Аустрије да могу евентуално и да победе. И ја верујем да су српски политички кругови мислили тада искрено на пуно ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца у Аустрији. Тада су већ почели први кораци доцнијег “Југословенског одбора”, који је свакако препоручио неку сличну манифестацију са стране српских владајућих кругова. Баш пошто сам ово био написао, нашао сам у књизи Јована М. Јовановића “Стварање заједничке државе СХС”, књ. III, стр. 87, овај пасус: “После слома Аустро-Маџара на Руднику, крајем новембра 1914, међу војницима аустриским, који су се предали нашима, било је Срба, Хрвата и Словенаца, виђених Југословена. Са њима је још проширен нишки ‘Одбор Југословенски’, који је објављивао на српском језику потребни материјал, за нашу јавност”. Све је то некако повезано, и све је допринело “Нишкој прокламацији”. Али, првобитан циљ рата Србије 1914 није био ослобођење Срба, Хрвата и Словенаца. Србија је била нападнута. Она није по својој вољи угазила у рат, као што је био случај 1912, кад је она својим сународницима у Турској могла слободно рећи да води рат за њихово ослобођење. Србија је 1914 водила рат за свој сопствени спас. И сву војску коју би употребила, све своје војне и материјалне силе, употребила би и иначе да спаси себе. Ниједан пук она није могла одвојити и рећи: ти одреди су за ослобођење Хрвата и Словенаца, који су се против ње и даље борили, Хрвати можда упорније и жилавије него иједан други народ Аустрије. Ево о томе нека обавештења. Прво ћемо навести шта каже некадашњи аустриски официр и од 1903 до 1914 дописник бечког Коресподенцбироа у Београду Душан Лончаревић у
својој великој књизи “Постанак Југославије”, изашлој 1929 на немачком, страна 413. “Огорченост са којом су се хрватски пукови аустро-угарске армије борили на крвљу попрсканим бојиштима Србије против Срба који су се херојски бранили, и који су (ти хрватски пукови) у ратним извештајима аустро-угарске Врховне команде увек изнова са нарочитим задовољством истицали”. . . .“Још у прво време окупације Србије од стране аустро-угарске војне снле српско становииштво које је било остало у земљи осетило је нарочито болно и горко, да су се баш тамо бројни Хрвати и Словенци показали као његови непомирљиви непријатељи”. Затим шта пише познати италијански дипломат гроф Сфорца у својој монографији о Николи Пашићу (српски пре вод, стр. 252): “Хрватске дивизије су се (за време Првог светског рата) огорчено бориле против нас на нашем фронту. ..” “Борбени дух хрватских трупа у војсци цара Карла није био на обалама Пијаве осетно слабији од ратоборне одлучности аустриских Немаца и Маџара...” Хрватски публициста Фрањо Поточњак, у својој књизи Рапалски уговор, стр. 9, наводи како још јула 1915 пише д-р. Анте Трумбић у једном писму: “Наше регименте, боре се на Сочи проти Талијанима као лавови..,По свим нашим земљама јављају се листом добровољци проти Италији. ...” Али је несумњиво за Хрвате најмеродавније шта пише њихов најомиљенији писац др. Пилар, под псеудонимом фон Сидланд, у књизи “Јужнословенско питање и Светски рат”, изашлој у Бечу 1918 на немачком. За време “НДХ” ту књигу је превео на хрватски Федор Пуцек (1943), и издала Матица Хрватска. Из те књиге ћемо “изравно” пренети неколико пасуса с којима се Хрвати поносе. Стр. 362: “Међутим је избио рат (Први светски рат, ЛМК), Срби пођоше у рат потпуно сигурни да могу рачунати на Хрвате. Огорчено довикивање из србских стрељачких јарака Хрватима, који су неодољиво наваљивали, доказује колико су се преварили...” На стр. 371, одељак “Развој за време рата”, писац каже изос.:
“О коначном становишту Хрвата одлучила су три момента: 1) Хрватима својствена вјерност према господару.. .и која је у одлучном моменту превладала и код србофила; 2) што су широки народни слојеви били протусрбски расположени: и 3) што је управо код широких слојева било распрострањено нагонско и сасвим изправно схваћање да су заправо Срби главни кривац неповољном положају Хрвата. Ти моменти одлучили су о становишту Хрвата за време рата те су истомишљеници Стојановића и Станојевића добили на Црном Врху и Парашници доличан одговор”. Док су у стрељачким јарцима Хрвати подпуно извршили своју дужност ...» (Стр. 400): “Хрвати бијаху увиек вјерни Монархији и Династији, и у свим тежким часовима Монархије бијаху упориште приестоља и државе. То су доказали и у овом рату, узпркос интензивном минирању са стране непријатеља”. У једној проусташкој књизи, изашлој у Загребу за време Бановине Хрватске (и Југославије!), под насловом “Лички Грудобран”, 1940, пише Божо Каталинић: “Не ће повјест заборавит јуначких дјела тзв. Вражје дивизије генерала Липошћака у Свјетском рату, у којој бијаху већином наше чете”. Онда се хвали о борбама Хрвата на Сочи, под “својим вођом, генералом Боројевићем”. “Хрватски народни заступник” Вјекослав Спинчић држао је у Бечком парламенту приликом буџетске дебате 7 фебруара 1918 један говор пун прекора владајућим Аустроугарске монархије што нису испунили обећања дата Хрватима да ће после “победе над њиховим највећим непријатељем (Србима) реалисати слободну и независну Хрватску”. .. .“Кад је Италија ушла у рат, рекоше нам да бранимо западне границе наше хрватске домовине. И Хрвати се борише храбро на свим фронтовима. На италијанском фронту су, под воћством својих сународника, чуда чинили, јер су више од две године бранили западне границе и одбили 11 тзв. Сочанских офанзива, и имали су главну заслугу за пробој у непријатељске редове, при чему је тај непријатељ не само отеран са границе него још бачен дубоко у непријатељску земљу”. (Kroatische Bibliothek. Diе Suedslawen in der Мonarchiе, ihrе Lage und ihrе Forderungen. Веrn 1918. — Redе des kroatischen Аbgeordneten Вјеkoslav
Spincic der Вudgetdebatte des оesterreichen Аbgeordnetenhauses am 7. Febrar 1918). А претседник највеће хрватске странке, ХСС, д-р. Влатко Мачек, у својим мемоарима изашлим на енглеском 1957 под насловом “У борби за слободу” пише дословно: “Немам намеру описивати стратегију генерала Поћорека, нити се хвалити личном храброшћу. Али сам учествовао у крвавим борбама код села Пећинци и Попинци, где смо уништили целу српску дивизију. Победоносни гонили смо непријатеља преко реке, у Србији и напредовали у мање више јаким чаркама до реке Колубаре”. Децембра месеца 1914 изјавио је у Пештанском парламенту тадашњи претседник Маџарске владе Тиса Иштван: “Наша хрватска браћа дала су у овом рата такав пример јунаштва, љубави, пожртвовања и самопрегора да је такво њихово понашање постало извор љубави, поверења и поштовања према њима у срцима свих добрих Маџара и Аустријанаца” (Фердо Шишић, Документи.. .стр. 13). Дотада Хрвати су се углавном борили само на Српском фронту (Италија још није била ушла у рат). Нико то компетентније није могао да потврди него гроф Стефан Буријан, који је највећи део Првог светског рата провео као аустро-угарски министар иностраних послова. У својим Мемоарима из тога доба гроф Буријан на више места истиче приврженост и борбеност Хрвата за Монархију. На страни 194 он пише: “Са Србијом, са којом су хрваћански Срби готово јавно симпатизирали, ми смо били у рату. Хрватстао се осећало запостављено. Оно се у рату борило са највећом храброшћу, што мора бити признато...” Стр. 265: “Чињеница која је чинила највећи утисак беше ванредно јунаштво с којим су се борили свуда против непријатеља Монархије Хрвати, Словенци и Босанци...” Следећа страна: “На неко боље груписање (!!?) католичких Југословена морало се помишљати, и оно би се после рата морало неминовно извести као постулат оних храбрих бранилаца Монархије и њеног отаџбинског земљишта...”
(Stephan Graph Burian. Drei Јаhre. Аus der Zeit meiner Аmtsfuerung im Кriegе. Веrlin 1923). Хрвата су заиста остали верни Аустрији цело време Првог светског рата, што утврђују сви писци који о томе говоре. Чак и лексикони изашли између два рата (нпр. Брокхаус). То спомиње и претседник Чехословачке републике Тома Масарик у својим познатим мемоарима изашлим под насловом “Светска револуција”! Та књига је првобитно изашла на чешком језику, али је преведена на све веће европске језике. На страни 260 немачког превода (Берлин, 1925) стоји: “Какво jе расположење владало у неким круговима крајем рата види се одатле, да је Клемансо још на Конференцији мира изјавио: Француска неће никад заборавити да су се Хрвати борили на страни непријатеља”. А у књизи Милана Ђорђевића “Србија и Југословени”, на страни 232 стоји и ово: Један професор са Сушака жали се у загребачким новинама новембра 1918. . .“Данас морамо бити с тим на чисту: Антанта гледа у Хрватима непријатеље и суверeну власт Народног вијећа не признајe. То је сумус импресије коју сам јучер добио у посјети код француског поморског капетана Думенила и енглеског, генерала...” Загребачки надбискуп д-р. Антун Бауер, претходник надбискупа Степинца, члан Хрватског сабора, лице кога је краљ Александар лично одликовао орденом Карађорђеве звезде првог реда (у самом Загрeбу) водио јe септембра месеца литију у цркви Богородице у Реметама крај Загреба, која је имала за циљ да измоли победу на Дрини. (Види књигу “Ватикан и Југославија”, I део, 1953, јамачно у редакцији проф. Виктора Новака). Том приликом је одржао Надбискуп и говор, који је пренео “Католички лист” у Загребу број 37. У том говору изос. стоји и ово: ‘А у што хоћемо да упремо поуздање наше да ће молитве наше бити услишане? Прво у то, што знадемо да је рат, што га присиљени водимо, заиста праведан, свет. Сиједи наш владар.. .тргао је мач да прибави задовољштину
невиној крви престолонаследника Фердинанда и његове узорите супруге Софије, што ју проли злочиначка рука. И као да је требало да се пролије ова племенита крв, да се открије у потпуној јасноћи погибао за краљевину нашу да је нестане, за народ наш да изгуби своје име и народност, а и за католичку вјеру нашу да буде извргнута највећим кушњама. Рат за одбрану тако великих државних и народних, временских и вјечних добара, праведан је — свет! И ми се смијемо обратити на Господара неба и земље да устане на одбрану праведне наше борбе... Будемо ли са оваквим срцем горуће молитве своје положили у крило пресвете Мајке и Дјевице Марије, немојмо сумњати: Она ће услишати вапај наш и свемоћним заговором својим испросит ће код Бога побједу оружја храбре војске — а та побједа нека донесе праву срећу и благостање према милостивог краља нашега највјернијој краљевини хрватској.. Чак је била у то време публикована “Молитва за вријеме рата”, коју је одобрио загребачки Надбискупски духовни стол 2 октобра 1914, и према којој се сваки прави Хрват морао бар једанпут дневно молити. У њој је између осталога стојало: “Свемогући вјечни Боже, погледај милостиво на хрватски народ који ти се моли. Избави нас од непријатеља који су изазвали рат. Просвјетли наше војсковође, јачај наше браниоце, благословивши оружје наше...” У истој књизи има још подоста докумената о држању и жељама Хрвата оданих својој Цркви. То је њих хиљаду пута више обавезивало него “Нишка прокламација”. Ево шта о томе пише велики Јован Дучић у књижици “Југословенска идеологија, Према Југославизму”, Чикаго 1942. На страни 31 стоји: “Загреб није ни дана чекао да тај рат против Србије прими као свети рат за Католичанство против Православља; и рат који би, са смаком Србије, иставио Хрватску на највећу висину коју је могла пожелети, не само на питању Босне, него и на питању свега за чим је Србија раније маштала. Хрватске регименте на Дрини, у којима је био цвет Загреба, били су најогорченији војници аустриски на фронту; и нико још не заборавља све погрдне речи које су хрватски војници на адресу краља Петра убацивали у ровове војводе Степе.
Овај рат у Мачви, где је Хрватска изгубила своје пукове у борби против Србије, најбоље је показао загребачки ‘југославизам’. Међутим, нисмо били у великом растојању од дана 24 новембра 1914, кад је у Нишу српска влада свечано изјавила да рат који почиње јесте намењен ослобођењу не само Срба, него и Хрвата и Словенаца....” (овде је сам писац нешто изоставио). Чак треба бити уверен да је горња порука из Ниша у Загреб, већ и првог момента, изазвала индигнацију и гнев свих добрих Хрвата, који су од једног оваквог рата између велике монархије и мале балканске државе очекивали сасвим другу ствар. Ослобођење, навештено из Ниша, то је за Хрвате, напротив, изгледало као њихов црни петак” (опет писац меће цртице, дајући на знање да је нешто изоставио). У ствари, она није обавезивала никога ни тад, а данас још мање. Она није никаква сметња, ни правна ни морална, за успостављање Србије. Ја верујем да је многи искрено истичу, али исто тако многи само форме ради, јер немају јачих аргумената. Срби су, заиста, у свим покрајинама Аустро-Угарске сматрали бој Срба из Србије и Црне Горе као свој сопствени, а од исхода те борбе знали су да зависи њихов национални опстанак. То је борба била њихова као и свих слободних Срба, борба на живот и смрт у буквалном смислу речи. То није потребно било ни истицати са србијанске стране, јер је то сваки Србин свуда у свету најинтимније осећао и најсвесније знао. У борби Српства против Аустро-Угарске за време Првог светског рата била су три српска фронта: србијански, црногорски и српски унутра, у самој Аустрији. Ми смо у Аустрији саботирали гдегод смо могли и кадгод смо могли. И жртве су падале, крваве жртве, исто као на остала два фронта. Искључиво српске жртве. Ако су Хрвати код тих акција учествовали, они су то чинили само као достављачи, наредбодавци прогона или џелати, као што се види из напред наведене књи ге Лончаревића. Они су се борили за Аустро-Угарску, а не за Србију или за Антанту. Владајући кругови Србије то су испочетка и претпостављали, и на тим калкулацијама су ушли у рат (ако се уопште у тој светој борби може говорити о калкулацијама).
У прокламацијама из почетка рата нема ни помена о Хрватима и Словенцима, или о њиховом “ослобођењу”. Али се тендецнија ослобођења и уједињења целог Српског народа нигде не запоставља. Ево два еклатантна доказа. У Прокламацији Регента и Владе Српском народу, издатој у Нишу 16 јула 1914, стоји на крају: “Срби, браните свом снагом своје огњиште и Српско племе”. Прва наредба војсци од стране врховног команданта регента Александра издата у Крагујевцу 4 августа 1914 (сви датуми су по новом календару) говори о “ослобођељу српског робља”. Пред крај каже: “На свету нема светије дужности него што је одбрана своје државе, своје нације и вере”, а завршава овим речима: “У бој за слободу и независност Српског народа”. (Оба податка из књиге М. Ђорђевића, Србија и Југословени, стр. 15). После сам у Шишићевим Документима нашао цео текст Наредбе Регента Александра. Један став гласи: “Јунаци. Поред братске Црне Горе и свих осталих Срба који ће се борити против Аустрије гдегод се ко буде затекао и чиме буде могао, ви ћете у овој великој борби као своје ратне другове имати са севера нашу браћу Русе, чији је узвишепи цар Никола II на први глас о аустриском нападу на Србију, одлучно и витешки са целом оружаном Русијом стао на одбрану Српства и Словенства”... Тај доцније нађени текст потпуно потврђује моје наводе: Србија је справом сматрала као своје савезнике све Србе у Аустрији и никога више тамо. А бориле су се и она и Русија “за одбрану Српства и Словенства”. Преокрет је настао крајем 1914, ако се то може назвати преокретом. Јер и тада Нишка прокламација говори да је главни и једини задатак рата његов повољан крај, рата, који је, кад је већ започео, добио и један проширен задатак: “Ослобођење и уједињење све неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца”. То би, већ по самој стилизацији Прокламације, био као један споредан задатак рата. Али, разуме се, све под условом, да остали Срби, Хрвати и Словенци хоће и желе то ослобођење и уједињење. Срби су то хтели, о томе
не може бити сумње, сви и свуда. Хрвати ни најмаље, Словенци испочетка никако. Чак и после те Прокламације званичне изјаве одговорних србијанских фактора ретко понављају њене претензије а далеко чешће истичу традиционалне српске идеале. Тако нпр. у Наредби Врховног команданта од 28 децембра 1914 истиче Регент сјајно држање Срба из јужних тек присаједињених крајева у борби против Аустрије и даје им јавно “признање Отаџбине” “пред овако несумњивим доказом свога великог пожртвовања и пред тако јуначки проливеном својој крвљу за своју Србнју . У честитци Ускрса 4 априла 1915 Регент опет каже: “Христос Васкресе, Војници. У освитку васкрса Велике Србије, ја Вас на данашњи дан поздрављам са Христос Воскресе и жељом да са успехом и славом завршимо велико започето дело на остварењу Србинових идеала. . . .Сећајући се великих жртава Српскога парода за уједињење и спас целокупног Српства и Словенства. .. Регент завршава с ускликом: “Да живи Српски народ и његова храбра војска ..” И у честитци Ускрса са Крфа 23 априла 1916 Регент поручује својим војницима: “Каогод са вером у Васкрс Христа Спаситеља, тако са надом у Васкрс Србије. ..” Ево још један податак из почетка 1916, кад се и српска војска и све што је Србију претстављало нашло ван земље, остављено скоро од свакога, и кад би се морали Срби за сламку да хватају. Трумбић је у депеши од 24 фебруара 1916 поздравио Српског регента “као претставника југословенске идеје свете свим Србима, Хрватима и Словенцима који стварамо југословенски народ”. Народ се тај дакле стварао тек од почетка 1916. Престолонаследник је захвалио просто д-ру Трумбићу “на изјављепим осећајима оданости према српском владалачком дому”. Милан Ђорђевић, који то саопштава у својој књизи “Србија и Југословени” стр. 35, додаје да је Престолонаследник “добро знао да нема ни једног српског војника који би, у тренутку кад му је
кров над главом био запаљен и пало у ропство оно што му је на свету најмилије, пролио и кап своје крви ради тога да се окрене од својих вековних традиција и да тек са Крфа отпочне стварати неки нов, ‘југословенски народ’”. И претседник српске владе Пашић стално је настојао да има од савезника алтернативна обећања шта ће припасти Србији ако продужи самостални државни живот. Он је знао ситуацију и није прецењивао важност Нишке прокламације. О томе има доста података у више пута цитираној књизи Милана Ђорђевића “Србија и Југословени”. Овде ћемо изнети само један. У писму посланику Љ. Михаиловићу пише Никола Пашић почетком 1918 да је готов “да жртвује и свој живот за уједињење Српског народа”, да је демократисање Србије “сматрао као претходни услов за ослобођење Српског народа...” (Ђорђевић, стр. 162). Истакнути српски политичар, предратни посланик Србије у Бечу, доцпији претседник Српске земљорадничке странке, Јован М. Јовановић (“Јоца Пижон”), који није нимало био наклоњен Пашићу, пише у своме делу “Стварање заједничке државе СХС”, књ. III, стр. 82: “Претседник Српске владе давао је изјаве и дипломатски радио иа ослобођењу и уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца, али није био убеђен да је то и могуће и да је уопште такво уједињење практично изводљиво. У основи, он се највише надао уједињењу Србије и Црне Горе и српских крајева, са доста морске обале. Штогод се рат више ближио крају, то је његово унутарње и право осећање бивало јаче. ..” За гледиште Пашићево, као најрепрезентативнијег претставника победничког Српства из 1918 истиче се и један његов интервју дат лондонском Морнинг Посту у броју од 17 октобра 1918, пред сам слом Централних сила, кад су догађаји били најсудбоноснији. Тај је интервју публикован у Шишићевим “Документима” (стр. 178), али сам ја још пре него сам ту књигу добио узео респективан став из паришког “Радикала’’ од децембра 1956 (број посвећен Пашићу), а после упоредио са Шишићем. Пашић је против федерације, а затим каже:
“Овим свечано изјављујем да Србија сматра својом националном дужношћу да ослободи све СХС. Кад буду били слободни, биће им признато право самоопредељења, тј. право да слободно изјаве, да ли желе да се придруже Србији на основу Крфске декларације или желе да стварају мале државе као у далекој прошлости. Сходно овоме што претходи, не само што не желимо да водимо империјалистичку политику, него ми нећемо чак да ма којим начином ограничимо право самоопредељења Хрвата или Словенаца или да остајемо до краја при Крфској декларацији, ако би то било противно њиховој жељи”. У једном ранијем броју истог листа, његов уредник и верни Пашићев следбеник адв. Стеван Тривунац доноси део свога говора изреченог 30 септембра 1956 у Лондону (Радикал за септ.-нов. 1956). Он тамо пледира за Југославију, али каже из ос.: “Јер 1918 несвесни и несавесни Срби су углавном омели Пашића да реши питање српског уједињења и да обележи границе српског народа. Уместо тога, ушли смо у заједничку државу ђутуре. То је чињеница с којом се морамо мирити...” Па и у истом броју издатом поводом 30-годишњице смрти Пашићеве, адв. Тривунац резимира своје погледе на Пашићеву политику за време Првог рата овако: “Пашић је имао право. 1918 ми смо Срби, захваљујући недораслима и пакосницима уз то, који су истргли волан наше судбине из Пашићевић руку, искрцали своју вековну борбу и своју победу на погрешан колосек. Ми смо јевтино изгубили ненадокнадиву прилику да ујединимо српски народ у српску државу, пре сваког даљег ширег сједињавања. То нам се светило, то нам се свети, и од нас и наше српске свести зависи хоће ли нам се и даље светити”. Као што се види из претходне изјаве пок. Пашића, он је био вољан да Хрвате и Словенце ослободи обавезе која би евентуално базирала на Крфској декларацији. То важи и за Србе. Нишку прокламацију уопште не спомиње нити о њој води рачуна.
Ја мислим да нико живи не може замерити Пашићу што је тако и мислио и поступао. Он је био претседник Српске владе, и мандатор и нада целокупног Српског народа. Он је морао мислити и настојати онако како то витални интереси свога народа налажу. Он је био велики државник, кога нису маштаније заносиле; он је био геније који је предосећао судбину Југославије. Хрвати су били у другој ситуацији. Или су имали да подносе судбину побеђених и пусте разбијање свога “историског подручја” у корист Срба, или су имали да се Србима приближе и с њима помешају. Учинили су ово последње, једнако као 1848. Оба пута су успели да Србима отму велике делове њиховог народа, и плодове њихових победа. И тако су од једног малог народића, познатог у историји највише по злочинима, постали судеоници српске славе и српске величине, да би то напослетку наплатили најгрознијим злочинима према тим истим Србима. Једап од шефова немачке обавештајне службе за време II светског рата, Валтер Хаген, споменуо је у својој књизи “Тајни фронт” изашлој на немачком 1950 у Цириху, и држање хрватског народа као таквог. На стр. 195 каже да у Аустро-угарској “никад није било хрватског народног покрета против Династије (хабзбуршке); хрватски националисти који су желели извлачење Хркатске из аустро-угарског споја нису имали код народа масовне присташе'’. За одлуку Хрватског сабора 1918 каже да није имала у виду спајање са Србијом, а уколико су поједини политичари и на томе радили, чинили су то “углавном за то, што је политичка веза са Србима пружила Хрватима могућност да искоче из фронта побеђених и да се уврсте на страну победника” .. .“Маса хрватског народа није одобрила ову одлуку донету на сасвим недемократски начин”. .. “Хрватски народни заступпици су апстинирали из Београдског парламепта, да би тим ставили на знање да цело оснивање државе сматрају илегалним”. Па ипак, ни други претставници нису интимно радили за Југославију, него само у толико, колико је она потребна Хрватима. (Једнако као у последњем рату претставници Хрвата у заједничкој, краљевској, југословенској влади). О томе саопштава аутентично министар Јован Јовановић у горе наведеној књизи, иста страна. Он каже да је Фрањо Супило,
један од најеминентнијих претставника хрватске емиграције у Првом рату био за то да “Сви Хрвати раде тако да се све југословенске земље у којима би се већина народа по слободној вољи изјавила за Хрватску буду сједињене са Хрватском”. То је, уосталом, било право свакога политичара са Словенског југа да прогласи пречом кошуљу од капута. Али, без обзира на то, ко је шта желео и колико, само питање правног обавезивања, или моралног обавезивања ове Декларације врло је сумњиво. Српска народна скупштина могла је да говори само у име народа Србије, и никога друго. Њене манифестације нису ни најмаље обавезивале ни Србе Црне Горе, ни оне Босне, Херцеговине, Војводине, Срема, Славоније, Боке, Дубровника, Баније, Кордуна, Лике, Буковице, Равних Котара итд. А најмаље су пак оне обавезивале Хрвате и Словенце. Јер иначе, Нишка скупштина је могла изјавити да се бори српски народ и за ослобођење Чеха или Словака, и онда би ови били обавезни да чине са нама засебну државу. Али има једна друга много важнија околност, коју наши Југословени махом не знају и зато им не треба замерити. Не само што српска Народна скупштина није могла да обавезује Хрвате, већ су они имали пандан једној таквој Прокламацији у своме “хрватско-славонско-далматинском Сабору”. О томе саопштава хрватски историк Фердо Шишић у својој књизи Документи о постанку Краљевине СХС, стр. 37. Он износи како је почетком Првог светског рата одржана седница Хрватског сабора на којој је потпретседник др. Магдић позвао цео народ хрватски да “у вјерности према Краљу и домовини допринаша све могуће жртве за побједу нашега оружја и оружане силе Његовог величанства”, јер “то тражи част цјелокупнога народа нашега”. Разуме се да је та изјава једнодушно усвојена и сматра се као резолуција целог хрватског сабора (парламента Хрватске и Славоније). Интересантно је да је претседник Сабора био Србин д-р. Богдан Медаковић, али он није хтео ни да присуствује а камоли да претседава тој “хисториској сједници Хрватског сабора”. Ако, дакле, прокламација Нишке скупштине обавезује морално Србе, став Хрватскога сабора из исте године и поводом истог питања обавезује морално Хрвате.
Ту се ради о Хрватима из Хрватске и Славоније, који су имали свој Сабор. Хрвати из Далмације и Истре били су заступљени на Царевинском већу у Бечу. Они су, пак, 30 маја 1917, ни пуна два месеца пре Крфске декларације, заједно са словеначким посланицима, јавно обзнанили у Бечком парламенту тзв. Мајску декларацију. Текст је прочитао сам д-р. Антон Корошец, доцнији министар и претседник Владе Краљевине Југославије. У њој је стојало да “потписани народни заступници у Југословенском Клубу удружени изјављују да на темељу народнога начела и хрватскога државнога права захтијевају уједињење свих земаља у монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби, у једно самостално, од свакога господства туђих народа слободно и на демократској основи државно тијело, под жезлом Хабсбуршко-лоренске династије, те ће се са свом снагом заузети за остварење овога захтијева свога једног те истог народа”! Све су то политички акти истог значаја као и Нишка прокламација, изазвани моментаном ситуацијом и намењени foro externo. Читаоци ваљда увиђају да од “обавезе” створене Нишком прокламацијом није остало ништа. Нити је то онда била обавеза а камоли сада. III. Башка резолуција је далеко новија и савременија од Нишке прокламације, па ипак: не само што не обавезује више него можда много мање од ове. И о њој треба рећи неколико речи. Она је донета у селу Ба, у централној Србији (срез Таково), где је крајем јануара 1944 одржан Народни конгрес под егидом Равногорског покрета. На њему су учествовала 284 делегата, “претставника свих политичких странака изузев ХСС”. Резолуција је донета на последњи дан заседања Конгреса, на сам Савин-дан. Има 18 нумерисаних делова одн. тачака. У првој тачки стоји ово: “Да се у целости обнови југословенска држава и прошири на територије на којима живе Срби, Хрвати и Словенци”. Тачка 3: “Југославија мора бити уређена као федеративна држава у облику уставне и парламентарне, наследне монархије са народном династијом Карађорђевића и Краљем Петром II на челу”. Тачка
7: “Конгрес сматра да је солидност будуће Југославије условљена стварањем, на демократски начин, једне српске јединице у државној заједници, која би на демократским основама окупила цео српски народ на својој територији”. Члан 8: “Исто начело из тачке 7 важи и за Хрвате и за Словенце”. У десетој тачки се одбија признање разграничења Срба и Хрвата “извршено без легитимних претставника Српског народа”. То су за наша претресања најважније тачке. Све су тачке, одн. цела Резолуција, примљене једногласно. Код претресања прво се треба обазрети на формалне моменте. “Претставници политичких странака” нису бирани, већ одређивани на тајан начин, што је сасвим разумљиво (због евентуалних репресалија од стране окупатора). Па чак ни легални страначки форуми их нису делегирали. То је била маса одличних и беспрекорних лица, али без политичког мандата. Конгресу се хтео дати југословенски карактер, а Хрвати нису били скоро никако заступљени, Словенци веома мањкаво. Сад, они који нашу будућност везују за слова Башке резолуције треба да изјаве да ли она обавезује и Хрвате и Словенце или само Србе. Ако обавезује само Србе, онда није много постигнуто, бар не на практичном пољу. Она се не може реалисати без пристанка сва три национална фактора која има у виду. Позиција везаних Срба према слободним Хрватима и Словенцима била би само на штету Срба, као што је свуда један везани слабији од два слободна, мада иначе нејачи били. То одузима Србима способност лавирања, способност кретања, способност прилагођавања моменту, и сасвим слободног одлучивања. Код Нишке прокламације учествовали су легитимни претставници народа, бар из Краљевине Србије. Код Башке резолуције нису били ничији легални претставници народа. И ко зна да ли је садржина Резолуције одговарала тежњама народа. Конгрес није Скупштина, садржај Резолуције није претресан па се не може чак поуздано тврдити ни да претставља сигурну вољу већине учесника, а камоли свих. Баш та околност што је “једногласно” усвојена, говори пре против Резолуције него за њу. Налик је на одлуке тоталитарних скупштина, које само аминују.
Пројекат Резолуције потиче од два еминентна претставника српских политичких кругова, пок. Адама Прибићевића и д-р. Живка Топаловића. Он је прочитан на дан Светог Саве, и једногласно усвојен. Но што би било да је тај пројекат имао други састав? Било би исто: и он би био једногласно усвојен. О томе не може бити сумње. Конгрес у Ба био је изазван војном и политичком ситуацијом. Он је имао свога смисла и оправдања. Он ће остати у политичкој историји Срба као значајна манифестација привржености Срба покрету ђенерала Михаиловића, оданости њему лично и његовом основном ставу борбе против окупатора. Али је тај Конгрес одржан скоро три године откад је Покрет постојао и људи су пришли Покрету невезани овим тачкама. Морају ли их они накнадно усвојити без поговора? Нису ли многи дошли у конфликт савести због тога? И сам писац ове књиге био је у Покрету. Један дан му у пролеће те исте године донесе командант корпуса, његов бивши ђак и жандармериски официр, штампану Резолуцију. Читао је неколико пута и црвенео, он није смео рећи ништа. Можда је било и још таквих лица у самом Покрету. Али команданти виших одреда то су схватили као војну наредбу којој се нико не сме противити. Намере су биле добре и ђенерала Михаиловића и његових политичких саветодаваца. Ситуација у којој се Покрет налазио и унутрашња и спољна, биле су више него очајне, и вероватно би сваки други патриота на њиховом месту исто учинио. И јасна је ствар да у једном војном покрету није могло бити дискусије о његовим политичким циљевима. Кад су врховни органи стилизирали свој став, он је без поговора имао бити прихваћен. Али колико? И кад? У оним истим временима, у истим приликама које су Резолуцију изазвале. После тога ова Резолуција баш никога не обавезује. Чак ни најверније слеббенике Покрета ђенерала Михаиловића. Јер свако ново време носи и нове проблеме, захтева ново формулисање; Резолуција је већ крајем 1945, можда и раније била опсолетна, застарела, неизводива. Како ће тек данас да се показује обавезном?
Има у држању официра и војника поч. ђенерала Михаиловића, који ни за јоту неће да уступе од ове Резолуције нечег дирљивог, величанственог, изразито српског. Нечег витешки официрског. Али мало политичког. Кад читам како следбеници пок. Ђенерала и дан дањи сматрају да ће му верност најизразитије изјавити кад се слепо држе Башке резолуције, ја сам задовољан. Мило ми је што има тако оданих и верних Срба, који идеју сматрају светињом. Али кад читам нека образложења, мени је веома непријатно. Тако сам читао више пута да онај који није за Башку резолуцију није ни за демократију. И то је писао један официр до крајности веран Покрету. Пуна му част за његово духовно устројство.*) Али он није у стању ни да разуме шта је демократија, а најмање да даје лекције из демократије. Јер демократија је пуна супротност Башкој резолуцији. Онај ко је за Башку резолуцију може бити и добар патриота, и добар Србин, и, нарочито, добар Југословен. Може бити одан Краљу, итд. Али он је против демократије. Јер демократија не дозвољава никако да је неко везује, нарочито не какав војни покрет. Демократија тражи да свака генерација грађана слободно одлучује о својој судбини. Не може садашње и будуће генерације да везује генерација из 1944 све да је избор делегата био беспрекоран. Огромна већина Срба није се могла изјаснити ни за ни против њега. Пола војних српских обвезника, више од половине официра, било је у ропству. Колико их је било у затворима? Колико *) У “Српском Јединству“ (Чикаго) број од 1 марта 1956 писао је опет канда један официр у “Јавној говорници" у одбрану Драже Михаиловића и том приликом казао изос. и ово: “Борци против Драже Михаиловића су самим тим и борци против демократског дела српства..“напад на Дражу није напад искључиво на његову личност, већ је то напад на демократски део српства“..., “Дража је био на челу оружаног отпора оних Срба који верују у демократију“..., “бранити Дражу значи бранити демократска схватања српства од којих је Дража неразлучан“,.. .“ако је Србобран отворио своје ступце у одбрану Драже, значи да је отворио ступце у одбрану демократије“... То је очигледно лице које не зна шта је демократија, али овакви шкандалозни написи, у којима се хоће демократија учинити монополом једне групе, и то војне, ауторитативне, мора да поч. ђенералу Михаиловићу сто пута више шкоде него икакви напади на њега.
у оном руглу од државе “НДХ”? А најоданији присташе ђенерала Михаиловића убијени су после Савин-дана 1943, као и он сам. Кад је овај рад био увелике готов, читао сам нешто фантастично. У заграничном органу д-ра Живка Топаловића, претседника Конгреса у Ба (“Синдикалист”, број за јули 1957), излази допис неког нама непознатог “Веритас” да је пок. ђенерал Михаиловић пред једним српским истакнутим просветним радником казао: “Све политичаре треба побити до једнога. . .и у граду и у селу, па онда ћемо ми војници узети судбину народа у своје руке...” Ако је то заиста пок. Ђенерал казао, онда је он тиме обелоданио свој у првом реду антидемократски став и то на начин непознат у историји Србије. Ако он то није казао, онда г. д-р. Топаловић излази пред нас у светлу нимало повољном, он који је претседавао Конгресу у Ба и редиговао ту фамозну Резолуцију. Он је став пок. Ђенерала морао знати канда и пре тога Конгреса. Како је онда сарађивао на њему и водио прву реч? Башка Резолуција није могла нисједне стране добити тако поразан ударац као од овога писања. Он ју је потпуно уништио и сахранио, чак и у оним деловима које нико са српске стране не манише. (Поближе о овоме у чланку Ст. Драгосављевића: Вређање успомене на ђенерала Михаиловића, Слобода од 2 октобра 1957). Читао сам затим говор г. Милутина Виријевића, врло цељеног судије на Видовдан 1957 у Канади. Он говори V име “равногорске организације Удружења бораца КЈВ Дража Михаиловић” и каже изос. ово: “Оно је спремно да се погађа и чини уступке да би се дошло до споразума, али када је у питању Башка резолуција као темељ равногорске идеологије за коју су пале стотине хиљада најбољих српских синова на челу са Дражом Михаиловићем, ту не може бити погађања ни уступака. Крв и гробови палих жртава то не дају. Зато Удружење не признаје никакве друге резолуције ни декларације донете у емиграцији, а Башку резолуцију може мењати, допуњавати или ништити само онај који ју је и донео т. ј. слободни народ у слободној држави”*). То је речник крајње диктатуре а не демократије.
Жао ми је што морам уваженог судију да потпуно демантујем. За Башку резолуцију није пао нико, и стотине хиљада српских жртава дате су пре него је ико знао да ће се та Резолуција донети. И падале су после а да жртве опет нису знале за ту Резолуцију. Највећи део их је пао у зверској “НДХ” без икакве резолуције. А да њу може мењати само “слободан народ у слободној држави”, мени изгледа правнички чудно. Нити је њу донео слободан народ, нити у слободној држави, већ у најбољем случају само један део евентуалних претставника Српског народа у окупираној Србији. А кад би се обновила национална Југославија, ко би смео изаћи пред хрватске и остале народне претставнике са речју: Ви се морате држати текста Башке резолуције, или га формално ставити ван снаге. Не само Хрвати, него би и Срби одговорили: “Нас то ни најмање не веже и ми тај акт потпуно игноришемо”. Кад не би то рекли, не би били демократи. Заиста наши људи не процењују домет својих речи. А правници би морали рачунати са правним конзенгвенцијама увек. (Кад смо већ ту, на правном терену, није сувишно истаћи да је Башка резолуција потпуно отказала и са правноформалне стране. Она је пуна правних рогобатности, нејасности, контрадикција. Као да ју је какав правни дилетант састављао а не истакнути правник. Нажалост, простор не дозвољава да се дуже овим питањем бавимо). *) То је говорио г. Виријевић средином 1957. А у јесен те исте године саопштава “Равногорски борац“, орган “Удружења бораца КЈВ” (октобарски број) да је делегат тога Покрета напустио седнице Акционог одбора за српско окупљање. Јер, тамо стоји: “Делегат Удружења је на седници Акционог одбора од 18 августа ове године поднео конкретан предлог, да се за платформу усвоји Башка резолуција, коју је у најтежим својим часовима створио Српски народ на Светосавском Конгресу 1944 године, на коме су узели учешћа претставници политичких странака, националних, културиих, витешких и хуманих организација. Акциони одбор је већином гласова одбио овај предлог и одрекао се оног што је Српски народ крвљу писао у борби против нациста, фашиста, усташа и комуниста.... Удружење преко овога не може да пређе, јер с правом сматра да су таквим решењем повређени основни интереси Српског народа и Југославије...
На Конгресу у селу Ба поч. ђенерал Михаиловић одржао је један говор пун југословенства, али не само државног него народног. Он је говорио још у почетку о “праву на живот нашег троименог народа”, делегате је поздравио као “претставнике демократског народа Југославије”, на крају је узвикнуо “Живео југословенски демократски народ” (Из “Књиге о Дражи”, издање Виндзор 1957, св. 2, стр. 8). Можда је то онда било и државнички и патриотски. Но данас нико живи не признаје “југословенски народ”, и сама та реч би била довољна да отстрани од Југославије све Словенце и онај мали, незнатан број Хрвата који је хоће. Точак историје се не враћа унатраг. А затим, то може послужити, те Дражине речи, као програм или путоказ југословенског а не српског окупљања, југословенске а не српске политике. У целом говору он ни речју не спомену Србе и кад Срби иступају као Срби, не могу се позивати на Дражу Михаиловића, коме су иначе толико одани. Не треба заборавити да је према последњој (18) тачки Башке резолуције требало послати и поздрав Стаљину! И то је био захтев момента, који не треба сад накнадно критиковати. И ми бисмо, ваљда, то сами урадили на њиховом месту. Али је то доказ колико је Башка резолуција била израз момента а не трајног стања*). Не можемо ми ни да пронађемо увек које су остале тачке биле само моментана фасада а које трајна језгра. У Башкој резолуцији се и камуфлирало, јер се морало камуфлирати. Али услед тога и њена слепа и буквална примена не може се поставити као национални постулат. Слава Дражина ће га вековнма преживети, али не његова Башка резолуција. И да је он у животу, верујем да не би ни сам на њој инсистирао. *) Поп Душан Поповић је на XIV Конгресу СНО у Канади казао да је Башка Резолуција била само “одговор на Титово антифашистичко веће у Јајцу“. И даље: “Башка резолуција била је сламка за коју се дављеник хватао. Башка резолуција је најобичнији фалсификат српске четничке борбе. У с. Ба 1944 године било је људи и политичара који дотле нису дали ни најмањи минимум помоћи ђенералу Дражи Михајловићу и српским четницима.. . (“Канадски Србобран“ од 10 октобра 1957). Ето како о тој Резолуцији мисле истакнути борци Драже Михаиловића.
Она није постигла свој циљ ни онда кад је донета, свој први, непосредни циљ. Она је отказала у почетку. Добро и поштено замишљена, није успела. Како онда сад инзистирати на њој, коју неуспех стално праћаше? Да Срби који нису били у Покрету не морају према њој имати никаквог обзира, то је јасно за свакога. Али ја мислим да ни сами чланови Покрета нису више њом везани, ни правно ни морално. И да она ни најмање не ограничава слободу Срба да пронађу државну заједницу и владавински систем који им најбоље одговара и који је најлакше изводљив. Кад би та резолуција обавезивала, она би обавезивала у целини, а не само у неким деловима. Обавезивала би и у одбацивању Спопазума са Хрватима 1939 (десета тачка), обавезивала би за монархију са “Краљем Петром II на челу”. Значи да се народ не би више смео о свему овоме питати! Све је решено у Башкој декларацији, и цео народ има само да то аминује. Обавезивала би у оном делу који каже да се мора образовати српска јединица која ће “окупити цео српски народ на својој територији”, а да то исто начело важи за Хрвате и Словенце. У пракси је то потпупо неизводљиво и контрадикторно (ако се окупе “сви” Срби, онда не могу сви Хрвати, и обрнуто). Километрима би се могло о томе писати. Напослетку, ако неко хоће, може да везује себе лично Башком резолуцијом, али не сме да захтева то исто од другога. Ако он не сматра себе слободним, то је његова ствар. Већина, огромна већина Срба, не желе да им код одлучивања о својој судбини ни руке ни ноге буду везане. Хоће да је слободна као и њени противнички партнери. IV. Сад нешто о заклетви. Многи се и за њу склањају, опет нарочито војна лица. Опет из високо моралних, патриотских, па, ако хоћете, и из верских, хришћанских разлога. Кажу они: ми смо се Југославији заклели на верност и хоћемо да останемо при тој заклетви, да не будемо кривоклетници. Ценећи све ове скрупуле, ипак треба “ставити ствари на своје место”. Пре свега, колико ми је познато, нико се није и заклињао на верност Југославији. Ја сам се питањем заклетва јавних службеника специјално
бавио, и написао о томе посебну студију. Али се сад не сећам текстова заклетве, па морам напамет писати. Могу и да погрешим, но трудићу се да се то не деси. Пре свега, код нас нису сви грађани полагали заклетву, као нпр. у грчким демократијама. Тако су атински ефеби при пунолетству полагали заклетву, у којој је између осталога стојало: “Ја нећу својој деци оставити у наслеђе моју Отаџбину мању него сам је нашао, већ већу и бољу”. Тако су се заклињали сви грађани са навршеном 18 годином живота (не жене и не робови, јер ови нису имали никаква политичка права). Код нас су се заклињали само војни обавезници и државни службеници у најширем смислу речи. Колико се сећам текстова, само се Краљ заклињао да ће чувати интегритет државе (нисам сигуран за народне посланике). Службеници и војници су само зарицали послушност својим старешинама. Мени се чини да нигде у тексту заклетве није стојало да ће чувати целокупност државе. Али, чак и да је то случај, ова заклетва би обавезивала само војне обавезнике и државне чиновнике до априла 1941. Не би обавезивала ниједну жену која није била у државној служби, ниједно лице, чак ни мушко, које је после 1941 постало пунолетно. Она не би обавезивала бар 80% данашњих Срба, можда ни 90%. Шта, онда, бројно вреде оних 10 или чак 20% који би се сматрали обавезним да одрже заклетву? Но ни они нису обавезни, као што смо видели. Нису обавезни ни по тексту заклетве ни по околностима које су Југославију пратиле од 1941. Знамо да је априла 1941 наступио фактични распад Југославије. Фактични, то је истина, а не правни. Али стања створена вољом тадашњих победилаца уподобљују се правним стањима. Тада је створена, што такође знамо, тзв. “Независна држава Сви су је Хрвати, као што рече загребачки надбискуп “плебисцитарно” и одушевљено прихватили. Но без обзира духовном устројству су је они прихватили, они су јој заклетву
Хрватска”. Степинац, у каквом положили.
Опет, свакако, војни обавезници и државни “дужносници”. Тиме су у најмању руку ону прву заклетву учинили невредном, њу су потрли. Па није то био случај у тзв. “НДХ”, већ и у свим другим деловима Југославије који су били анектирани од непријатеља. То је био случај у Македонији, чак и у Пироту и Врању. То је био случај у Далмацији и Српском Приморју које су делове били Италијани инкорпорисали себи. Јамачно је то био случај и у свим деловима Словеније, које су Немци и Италијани “дефинитивно” били себи присвојили. Једино то није био случај у Србији, где се краљ Петар сматрао легалним али спреченим владаром (за њега су јавно изношене молитве у црквама), и, ваљда, у Црној Гори. Значи да би се само Срби, и то један мали део Срба, сматрали као обавезни заклетвом за одређену државну форму, док би сви други партнери били слободни и невезани. Каква би онда улога Срба била и какве шансе за њихов успех, није тешко замислити. Кад би се заиста сматрало да ове заклетве обавезују морално и религиски, требало би предузети кораке да се ослободе обавеза они који су их заклетвом примили (нпр. црквеним разрешењем или краљевом апсолуцијом, или обим актима). Но, то је апсолутно непотребно и сувишно. Кад никога друго ове заклетве не обавезују, не могу их ни Срби сматрати обавезним. Јер не само што би само они били везани, као што је речено, него би њихова обавеза значила: натерати силом свакога другога да се тих обавеза држи. Да ли је то могуће и да ли ико живи од Срба на то мисли. Можемо ли ми Срби пристати на то, да образујемо чете које ће Хрвате, Словенце, Македонце итд. терати да испуне заклетву коју су већ погазили и коју не желе да врше? А баш таква ситуација би се из начела верности заклетви могла извести (заклетву нису наши људи полагали да одрже државу, али су је полагали да ће слушати врховног команданта итсл.). Сад долази и то шкакљиво питање: Врховни командант је позвао био Србе да се придруже партизанским одредима. Он је то учинио против своје воље, по ултиматуму енглеског премијера Черчила, али ништа мање обавезно за оне који су сматрали да су му дужни верност и покорност.
После су и комунисти југословенски тражили од својих војних и цивилних функционера “заклетву”. Пошто ова нема црквени карактер, то њену моралну важност можемо сасвим неглижирати. Али су остале заклетве имале уобичајен религиски карактер (почињале су са призивањем Бога и завршавале са формулом: Тако ми Бог помогао). А две противуречне заклетве не могу важити, нико не може бити слуга двају господара. Заклетве Југославији, чак да су и њој самој полагане, изгубиле су сваки правни и морални значај. Нико не треба да се сматра њима везан. Уопште не треба давати сувише велики значај заклетвама ове врсте све кад би их било. Оне се намећу и онима који их желе и који су их свесни, као и онима који их само форме ради примају а интимно се заричу да ће радити сасвим супротно заклетви. Можда то тајно према Богу изричу још код полагања формалне заклетве. Одржање народа је светије од ма какве заклетве. И сад ће се читаоци јако зачудити кад прочитају моје непосредне ретке: Ја нисам никад замерио Хрватима што су издали Југославију. Никад, ни у једној књизи, ни у једном чланку. Свесно сам избегавао да им ту учиним ма какав приговор. Не зато што сам и сам био против Југославије (коју нисам издао), већ из других разлога. Сматрао сам одувек, па и данас сматрам, да сваки народ има право да се отргне из државне заједнице која му не прија. Има право да то учини и милом и силом. То исто право смо ми млади револуционари у Аустрији ревиндицирали за себе; ми смо сматрали да имамо право да се издвајамо из Аустрије, чак и да је рушимо на сваком кораку. Заклетве које смо Аустрији дали сматрали смо као изнуђене и фиктивне. Нисмо се уопште на њих обазирали. И Црногорци су новембра 1918 погазили заклетву своме дотадашњем владару и својој дотадашњој слободној држави. Они су чак оружјем натерали мањину која се томе противила да попусти. Да су се заклетве ове врсте чувале, никад се не бисмо ујединили, ни ми Спби сами, нити би Југославија могла настати. Чак су и функционери Србије, не искључујући ни самог регента Александра, формално погазили заклетве своје (оне су само Србији
биле упућене). Југославија је, нажалост, настала на повредама заклетава, и нико живи није на то ни пажњу скретао, чак ни католички клир, који је тако одано и предано полагао заклетву превишњем дому ХабсбуршкоЛотариншком. Затим, ми сви одреда сматрамо да смемо и можемо да се ослободимо комунистичког режима у Југославији у једној или у другој форми. Да рушимо и режим и државу ако је потребно. И ми ван земље и они у земљи. Ми не можемо сматрати да такво право припада само нама, Србима. Ако припада нама, припада и сваком другом народу. Чак то право комунисти и званично признају, као што ће се видети доцније (глава IV). Онда га не смемо ни Хрватима одрећи, ни осталим деловима Југославије који су покушали да је се одрекну. Оно што се Хрватима мора замерити, оно што их карактерише као најгнуснији и најварварскији народ данашњице, то је страховито убијање и мрцварење својих сопствених грађана, које су после издајства, туђом помоћу, задобили. И кад они своје држање за време рата правдају да нису хтели даље да живе у “тамници Југославији”, то им се најмање може замерити. Само што они прелазе преко друге две за њих катастрофалне чињенице: преко њихових злочина и преко навештања рата западним Савезницима. Ово друго може такође и не бити грех кад не би Хрвати сада од тих истих савезника тражили награде за своје држање. Ниједан од победничких народа света не истиче толико своја демократска настројења и своју приврженост Западу као тај народ који је Западу навестио рат, и који би, итекако, искористио своју приврженост фашистима да су ови победили (у првом реду према Србима). А оно прво је љага коју никад са себе Хрвати не могу опрати. Њима не замерамо што су своју државу основали, чак ни то што су онолике границе добили, већ само то што су се показали у тој држави горе од дивљака средњег века и проиграли право да државу имају. О томе поближе у књизи “Који су главни и основни српски злотвори” (Торонто, 1953), одељак XVII, (Хрватске шансе 1941 године). Сваки народ има “право” да свим начинима настоји да се отргне из једне државне заједнице која му изгледа зла. Али право Срба у злочиначкој “НДХ”
да ту “државу” избегавају и руше било је несравњиво веће и светије него иједно право ма ког народа света да руши државу у којој је. Пре свега, та “држава” није била правно призната и когод се дизао против ње, он се борио за Југославију, његову отаџбину. Ако би таквог инсургента власти хрватске и ухватиле, имале би да га третирају у најгорем случају као ратног заробљеника. Они су, међутим, убијали на најзверскији начин не само њега већ и сву српску нејач. Сад се правдају (то је чинио и епископат “хрватски” 1944) да су Срби поткопавали темеље њихове криминалне државе. Они су имали право па то све да су то и чинили (мада је страним изворима, непобитним, доказано да су Хрвати иницијатори злочина). Па чак да је “НДХ” била и међународно призната, Срби би имали право да се буне против ње и раде на оцепљењу. Јер ваљда то право не припада само Хрватима. Као што се види, заклетве у погледу државног интегритета не значе много уопште, а за наше прилике не значе скоро ништа. Оне не могу бити никаква препрека да Срби сасвим слободно одлучују о свом будућем државном животу. Ако би се ипак инзистирало на светињи и неповредности заклетве, онда би то важило, као што је речено, за све држављане Краљевине Југославије. Према томе, и за Хрвате. Да би се истакла важност саме заклетве, неминовно би било прво казнити због кривоклетства све оне који су заклетву свесно погазили. Другим речима, треба прво затворити и осудити на велике казне десетине хиљада Хрвата. Хоће ли на томе наши Југословени да зидају нову Југославију? Ако, пак, Хрватима опраштају кривоклетство, како да Срби поштују даље заклетву која се сме некажњиво вређати? Далеко важније питање о повреди заклетве појавило се 6 јануара 1929, кад је краљ Александар укинуо Устав и дао самовољно држави други лик. Ми смо то примили без протеста, а можда је то била грешка. Ми смо сви погазили заклетву, бар сви државни службеници. И тада нико то питање није потрзао, већ га потрже сад кад му места нема. Најочигледнију повреду заклетве извршио је сам Краљ, тако да је и њен значај уопште обесвећен.
V. Нисам мислио да пишем даље о овом питању, кад баш при крају прочитах један напис у “Гласу канадских Срба” од 27 јуна 1957 (у Видовданском броју) под насловом: “Писмо огранка Павле Ђуришић у Ванкуверу упућено браћи Србима широм света”. У њему се позивају Срби да се сећају последњих речи краља Александра “Чувајте ми Југославију”. О њима и њиховој важности налази се цео велики став те Поруке. Колико би тај Краљев аманет требало поштовати, ја нећу да се изражавам, из простог разлога што њега није било. Краљ те речи није пред смрт изговорио, нити је био у стању да их изговори. Озбиљни људи нису ни момента веровали у то; лекари с којима сам разговарао тврдили су без предомишљања да је то немогуће. То је била једна добро смишљена крилатица, мада тенденциозна. Јер, овако се тумачило у Београду, пратиоци Краљеви, који се нису херојски понели, хтели су том крилатицом да овековече своје позиције. Они су кобајаги одређени били да још чувају и сачувају Југославију. То је била крилатица за децу, а маса је инфантилно расположена, па је крилатица донекле и палила, нарочито, а можда и једино, код Срба. Нико није видео у њој опасности, па је није демантирао. То не би власти ни дозволиле, чак ни онда кад је гарнитура Краљевих пратилаца била скинута с власти. Али то не би нико демантовао ни иначе: нека му верује ко хоће. Кад је овај рукопис већ био послат штампарији, дознао сам сасвим поуздано да је поч. ђенерал Петар Живковић јавно у емиграцији признао да се ради о измишљотини. Морали смо нешто тако измислити, говорио је он.Тиме је и последња сумња у непостојање ове речи отпала. Ако се морало то учинити тада (бојећи се хрватских даљих испада и одмазде Срба према Хрватима), не видим зашто на тој лажи инзистирати и данас! Уопште “последње речи” умирућих великих људи махом су измишљотине. Ја сам то читао у једној немачкој стручној расправи, која одриче и да је Гете казао “више светла” и да је Шилер казао “Један поглед на сунце”. Писац објашњава чак како је до тог импутирања дошло (Шилер је нир. дан пред смрт захтевао да му покажу сунце итд.). Али “последњих речи”
или уопште нема или су оне скроз бесмислене. Чак и од лица која лагано умиру и смрт очекују, а камоли од изненада онесвешћених и убијених, где је чак смрт моментално наступила. Ја нисам ниједног секунда веровао у те “речи”, а како мрзим лаж увек и свагда, био сам огорчен што се тако ствари претстављају. Данас нема више никаквог разлога инзистирати на тој последњој речи Краљевој које није ни било. То би значило импутирати последњу вољу, политички тестаменат ономе који га није правио. Ми, разуме се, не знамо да ли би Краљ то рекао да је био у стању. Он је Југославији био одан. И казао је више него једанпут да хоће да буде и краљ Хрвата. Но претпоставимо за моменат да је Краљ Александар заиста хтео да рече, или чак да је рекао “Чувајте ми Југославију”, ја сад питам читаоце да помисле шта је он тим хтео да каже. Да ли да се чува Југославија по сваку цену, па ма каква била, или да се чува онаква југославија какву је он уобличио, у првом реду краљевина Југославија? А шта ће бити ако се не може реалисати краљевина Југославија, а може краљевина Србија са његовим потомством? Шта би он претпоставио кад би био у могућности? Како је ништавно кад се само фразе употребљавају, без икаквог тражења смисла и логике! И ко би требало да чува Југославију кад би то био аманет Краљев? Да ли само Срби, чак насупрот осталих народа Југославије. Не, заиста тај аргуменат не би могао остати аргуменат све да је Краљ те речи у истини изговорио. Фразама и лозинкама не решавају се проблеми државе. Али, онај исти који саопштава да је краљ Александар хтео бити и краљ Хрвата, а то је Светозар Прибићевић (у својој књизи Диктатура краља Александра) наводи како је он једанпут озбиљно намеравао да изврши ампутацију, да отцепи српске делове Југославије. У последњем моменту, пред само извршење, ствар је осујећена.
Светозар Прибићевић, који то саопштава, саопштава и даље нешто што као џентлмен никад не би смео да саопшти. Он објављује свој приватан разговор са краљем Александром, у коме се овај жали на Хрвате и каже како му је и Отац говорио да су Хрвати непријатељи Срба. На страни 77 другог српског издања те првобитно француске књиге (Београд, 1953), стоји да му је Краљ Александар казао 9 јула 1928, кад је био сам код Краља: “Видите, господине Прибићевићу, Ви нећете да признате да је најбоље да се одвојимо од Хрвата. Са оним што ће нам остати имаћемо бар чврсту државу. И мој покојни Отац ми је често говорио да се са Хрватима не можемо споразумети, да су то вековни непријатељи Срба и да с њима не можемо водити заједничку политику. Размислите још о свему томе”. Али је Краљ већ раније ту идеју био саопштио Светозару Прибићевићу, на аудијенцији од 7 јула. Хтео му је прочитати свој став али се Прибићевић успротивио. И онда он сам саопштава: “На то Краљ стави у џеп хартију, па поче осорним и испрекиданим гласом: Хтео сам да Вам прочитам да буде тачније. Али могу, исто тако, и да Вам кажем. Господине Прибићевићу, изгледа ми да г. Радић одлази сутра за Загреб. Молим Вас да му предате моју поруку да сутра може у Загребу да прокламује расцеп. Ми више не можемо да останемо заједно са Хрватима. Нећу да имам никакав рат са Хрватима. Пошто не можемо да останемо заједно, боље је да се раздвојимо. Боље је да се растанемо у миру као Шведска и Норвешка. Ако Радић прима мој предлог, он може сутра да прокламује отцепљење. Ми ћемо отуда повући наше трупе, а оставићемо тамо само неколико јединица на граници, да се не може рећи е смо те крајеве оставили Италијанима. Па кад тамо буде уређена народна одбрана, повућићемо и те јединице”. Прибићевић се страшно томе опирао. Питао је шта мисли Влада. Краљ је одговорио: “И Влада је сагласна, јер другог излаза нема”. За Корошца је Краљ рекао да “ћути, да се не изјашњава”, а за Спаха “и он се слаже”. Прибићевић предлаже као излаз федерацију, а Краљ изречно: “Али ја нећу федерацију; нећу никада пристати на федерацију. Ја сам пре за поделу него за федерацију”.
Прибићевић му износи незгоде, а Краљ одговара: “Не би било тако великих тешкоћа као што Ви мислите. Велика већина Срба остаће у својој држави, која ће бити мања али хомогепија, и много јача него данашња. Са Хрватима се заиста не може наставити”. . . . Краљ Александар није, дакле, био пошто-пото за Југославију, није био за њу по сваку цену. Чак је јасно запажао њене слабости. И да је он доживео 1941-1945, не верујем да би га ико могао склонити за Југославију. А нарочито не онда ако Хрвати понова неће ту државу. Чак и да је изрекао импутиране речи, оне не би могле значити “Чувајте ми Југославију па макар је Хрвати неће”. И маколикогод велик био, ја не верујем да би он, краљ Александар, награђивао своје убице кад би могао да опет буде међу нама. Јер Краљ, и да је баш рекао импутиране му речи, он није знао приликом убиства ко га је убио*). Ја не мислим да би приче за децу могле да спасе Југославију ако је што друго не може спасти. *) Да ли је физички убица био Хрват, то може бити споредно. У намесничкој Југослапији било је строго забрањено да се ма каква кривица поводом тога баца на Хрвате. Један новинар у Веограду који је читао списе француског суда у Екс ан Провансу казао ми је да је сигурно судски утврђено да је убица Хрват! Ја сам, међутим, нашао књигу Вилхелма Херцога под насловом “Барту“ (Wilhelm Нerrzog,Ваrthou, Zuerich, 1938) у којој на страни 259 говори о “убиству Краља Александра и Бартуа извршеном од хрватских завереника“. На следећој страни пише Херцог, који је проучавао најдетаљније и списе суда у Ексу и цео сплет догађаја: “Главни атентатор, који је био означен као Петар Калемен из Загреба, био је сместа иза атентата убијен. Његов индентитет изгледа сумњив . . . Према првим ислеђењима изгледало је да је убица један хрватски трговац стално настањен у Загребу....“ За његове прве помагаче установио је суд непосредно да су Хрвати (тобожњи Бенеш и Новак), а и за даље (Мијо Краљ итд.). — Ја ово износим зато што ми је са једне озбиљне српске стране замерено кад сам па другом месту написао да је атентатор био Хрват. Ја, заиста, не знам да ли је то тачно, али сам писао под утиском информација из најозбиљнијих извора. А да су Хрвати интелектуални убице, у то нико не сумња.
XVI. ПРОБЛЕМИ ПРИ ОБРАЗОВАЊУ ФЕДЕРАТИВНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ Indocti discant, et аnent meminisse periti. Нека науче они који не знају, а они који знају добро је да се потсете. I. Кад читам како наши људи просто и лако решавају питања федеративне Југославије, мени је јако жао што и ја то не могу да чиним. Они кроје границе узевши мапу и повлачећи суверено кругове, они дочаравају тако подељену Југославију као један идеалан механизам који се креће тачно по њиховим интенцијама, они нигде у томе не виде застоја, нигде сметња, нигде препрека. Они су пронашли намах чаробне формуле које све решавају, и све потешкоће ишчезавају пред њима. Формуле, рекох, а не формулу. Јер сваки има своју формулу, врло просту, која није идентична са формулом свога друга, али сваки сматра да је његова формула беспрекорна и ако неко покуша да је оспори, прогласиће га у најмању руку национално сумњивим и “антидржавним”. Ми ћемо у даљим излагањима навести примера ради неке од тих формула, да се они који нешто знају — истински насмеју. Али, засад, пошто ово треба да читају и трезвени људи, истински патриоте, они који хоће да дознају стварност каква је, ми морамо скицирати скалу тешкоћа које су неминовне при образовању једне југословенске федерације. Ми морамо навести неке тешкоће које су, како изгледа, неотклоњиве. Прва и најважнија тешкоћа јесте разграничење федералних јединица. Федеративна држава је тзв. сложена држава, састављена од држава-чланова. Треба те чланове установити. Признајем да то чине сви писци по овом питању; то нико не пренебрегава. Али баш то, најсложеније питање, упрошћавају преко свих граница могућности. И при томе се обазиру само на један принцип, који
њима изгледа предоминантан. Све друге запостављају потпуно, као да ће их избацити из света стварности кад их не спомену, кад их мимоиђу. Па ни сам принцип који поставе, не анализирају више; да ли је све што су извели сагласно постављеном принципу. Они поставе принцип, изведу из њега шта хоће, и, ако их неко упозори да то није логично ни потпуно, они га прогласе колаборационистом или у најмању руку реакционаром. Једнако као Ђилас и његова дружина, коју они подражавају у многоме и много цене, узимају чак као узор. Највише се служе силогизмима, као нпр. овим: Југославија мора да постоји. Кад већ мора да постоји, онда су потребне жртве, али, разуме се, жртве само од Срба. Пошто Хрвати неће Југославију, да би се одобровољили и капацитирали, не смеју се стављати пред тешкоће. Од њих се не смеју тражити никакве жртве, јер ће их то одбити од Југославије. А Југославија мора да постоји, ерго Срби треба да плате цео цех. Типичан пример силогизма: Место да докажу зашто мора да постоји Југославија са српског гледишта, они полазе од тог њима милог аксиома и куку ономе ко их покуша демантовати. Онда демагошки разгласе да ће народ то дефинитивно решити, тј. да ће народ усвојити у потпуности њихово гледиште. Тако они замишљају улогу народа. Јер кад би они знали улогу народа у овом предмету, били би пренеражени и јамачно би се обазривије позивали на народ. Многи чак и не предлажу неко самостално решење, већ усвајају постојећу поделу, комунистичке Југославије, поделу коју су извели Јосип Броз, Милован Ђилас и Моша Пијаде. Да ли то чине по закону најмањег напора, или зато што су криптокомунисти, или зато што ништа друго не знају, а хоће се претставити да знају, ја нећу да претресам. Затим, они уопште не воде рачуна о материјалној компетенцији федералних делова, јер ни слова нисам о томе читао. А, разуме се, сама територијална подела мора од тога у многоме да зависи. Запањиће се кад виде колико је то међусобно условљено.
Они ни најмање не воде рачуна о даљем функционисању механизма који су тако суверено и самопоуздано створили. Не говоре о народном претставништву, броју делегата сваке јединице, заједничкој влади, врховним управним органима итд. Сва је проблематика код њих решена са поделом коју гу они извели и коју свак има да прихвати. А и ова подела је у многоме зависна од даљих организационих начела: Да ли ће нпр. у другом дому бити нумерично једнако претставништво сваке поддржаве. Од тога у многоме зависи да ли ће се уопште трпети сасвим мале јединице, одн. сасвим неједнаке по броју становника и привредним могућностима. Не воде рачуна ни о финансијама: да ли ће поједине јединице бити способне за привредну самосталност. А и то је прејудиционо питање територијалне поделе. Кад се овде све те потешкоће in concreto изнесу, ови “стручњаци” биће страшно љути; неће им остати ништа друго него да клевећу. Па и поред свега тога, треба проблеме захватити и — приказати. II. Са колико се инкомпетенције расправљају ове ствари нека послужи следећи пример. У једној књизи писаној са великим претензијама (Десимир Тошић, Српски национални проблеми, Париз 1952) стоји на страни 131 ово: “Српство је било разбијено између четири државе (у XIX веку), две српске, с једне, и Аустро-Угарске и Турске с друге стране. У оквиру АустроУгарске, српство је пак било разбијено између управних подручја Војводине, Троједнице (без Далмације), Босне и Херцеговине, и Далмације”. Колико тврдња у овој последњој реченици, толико грешака (а има их и у првој). Видећемо то. Пре свега, Војводина није уопште постојала све од 1860 (а и до тада само скоро на папиру). А Срби су живели и отад, чак најсвесније национално отад. Они су живели у Маџарској или Угарској, највише на њеном Југу, али ту компактно у четири жупаније (Барањска, Бачка, Торонтал и Тамиш), и пет слободних краљевских градова (Нови Сад, Сомбор, Суботица, Бечкерек и
Вршац), а затим и кроз многе друге њене жупаније и градове. Ове жупаније и градови били су “управна подручја”. Док је Војводина бар нека скорашња историска реминисценција, дотле је “Троједница” само утвара, која је живела у фантазији хрватских мегаломана и занешењака. Она није никад у реалности постојала. То је била само шимера, то је једна проста фикција и једна жеља. Она се употребљава кад се хоће означити национална или судбинска солидарност три “краљевине”, али не као стварност. Зашто г. Тошић ту реч употребљава, ја не знам. Али он каже: “Троједница” (без Далмације)”. То онда није “троједница”, већ “двоједница”. Јавно правна територијална корпорација на коју писац мисли звала се “Краљевине Хрватска и Славонија”, а оне су имале осам жупанија и неколико “слободних градова” као “управна подручја” (градови Загреб, Вараждин, Осијек, Карловац, Земун). Оно што писац назива Далмацијом, то треба назвати Аустријом. Истина аустриски Срби су углавном живели у Далмацији, али је било насеља и ван Далмације (Перој у Истри, Бојанци у Крањској, Трст, Беч итд.). Но, ово је главно: Ништа што је г. Тошић споменуо, ниједна област коју је навео није била “управно подручје”, већ државноправне формације далеко већег ранга и значаја. То су били јавноправни индивидуалитети са засебним, сувереним судством, и самосталним законодавством. Аустрија и Угарска биле су пуноправне државе (везане само реалном унијом), а Хрватска са Славонијом, једнако као Босна са Херцеговином биле су бар државни фрагменти, како се буквалпо изразио највећи стручњак на том пољу до Првог светског рата Георг Јелинек (у своме монументалном, ненадмашном делу Општа наука о држави, 1914). То су “гранични случајеви” (Хрватска и Финска) неких скоро држава, али не правних држава (стр. 492, 658 итд. споменуте књиге)*. *) У књизи “Диктатура краља Алексаидра" њен писац Светозар Прибићевић се упиње из петних жила да докаже како су Хрватска и Славонија пре Првог рата биле држава у пуном смислу речи, и позива се на Јелинекове опште теорије. Очигледно је да је тај део иисао син пок. Светозара, Стојан. Али не коректно. Јер Јилинек спомиње Хрватску и Славонију изречно и посебно на више места, дајући им карактср “државних фрагмената". А да је то заиста била држава, како хоће оба
У сваком случају, то су државноправне формације, нешто много више него “управна подручја”. Па и сама аустриска “круновина” Далмација одн., званично, “Краљевина Далмација” била је ипак нешто више него једно “управно подручје”. Она је имала и своје судство до Апелације (врховни суд је био у Бечу, док су Босна и Херцеговина, једнако као и Хрватска са Славонијом имале свој врховни суд. У Загребу зват “Стол Седморице” или “септемвиријална табла”). Уопште реч “управна подручја”, коју употребљавају Хрвати а не Срби, означује делове централистичке државе, деконцентрацију власти коју спроводи свака већа држава без изузетка, а не децентрализацију која је еманација аутономије или бар самоуправе (регионалне и локалне). Много је ближе био стварности г. Фран Ерјавец, познати словеначки публициста кад је у “Гласу канадских Срба” од 2 јануара 1958 (божићни број), у чланку “Генеза и поука наше политике”, одма у почетку казао да су у његовој раној младости “Југословени, били управо катастрофално распарчани на велики број држава или бар различитих политичкоадминистративних територија са различним законодавством”. Онда набраја појединачно све те јединице и закључује: “Дакле: Срби на 7 политичких територија, Хрвати на 5, а најмањи Словенци чак на 8, али укупно сви Југословени на 20 самосталних политичких јединица”. С друге стране г. Радмило Грђић оштро је замерио Владици Дионисију који је говорио о српској државној јединици у вези концентрације српских редова (“Глас канадских Срба” од 14 марта 1957). Ја не знам шта је мислио Вл. Дионисије, али знам да је и федерална јединица држава (па и сад се зове Народна република Србија, а република је држава). А Америка има 48 држава које се зову “Сједињене државе Америке”. Нема, ваљда, ниједног Србина који неће српску државу; само је неки хоће у оквиру Југославије, а Прибићевића, онда би значило да је она хтела рат и савесно ушла у Први рат на страни Централних сила! Ето до чега доводе апсурдне теорије.
други засебно. Но, ако је неко и засебно хоће, ја не видим зашто би то узрујавало г. Грђића. То је нормална жеља сваке групе која образује нацију, сад чак и Марока, Туниса, Либије итд. Ја чак верујем да су присташе Југославије међу Србима само зато што постоје тешкоће српског одвајања, иначе да би и они сви били за своју државу. То је природна и света тежња сваког народа који хоће да истакне своју индивидуалност и да сам одлучује о себи.
XVII. УЛОГА НАРОДА У ОРГАНИЗАЦИЈИ ФЕДЕРАТИВНЕ ДРЖАВЕ Non еnim numero haec iudicantur, sed pondere. Cicerо, Dе оfficiis, II, 22, 79. То се, заиста, не решава бројем, већ значајем (гласова). I Ниједан аргуменат се не употребљава тако лакомислено као овај: То ће све народ решити. Кад, где, на који начин, како; о томе нико не даје обавештења. Као да народ има волшебни штап, па једним махом све потешкоће реши, и увек најправедније решење доноси. Специјално у питању организације федеративне државе народ се веома мало пита и веома мало може да одлучи. То показује историја,*) на то наводи логика. *) У својој публикацији “Надионално питање у Југославији у светлости народноослободилачке борбе“, издатој у Загребу 1945, пише сам Јосип Броз “Тито“, сасвим па крају: “Питање Македоније, питање Косова и Метохије, питање Црне Горе, питање Хрватске, питање Словеније, питање Босне и Херцеговине, лако ће се ријешити на опће задовољство свих, само на тај начин што ће га рјешавати сам народ...“ Нема ту права Србије, на коју се “Тито“ окомио у целој својој књизи, већ права свих осталих “народа“ на рачун српскога. Што су се народи питали, видели смо то из догађаја који су следовали. Нарочито што се питао српски народ, од кога је све узето и отцепљено. Зато га није Броз ни спомепуо међу народе које треба питати о својој судбини. Напротнв, мало напред у истој књижици он каже како су “великосрпски хегемонисти“ “на сваки оправдани захтјев угњетених народа Југославије" одговарали: “Ми смо се борили на Солуиском фронту", “ми смо ослободили ову земљу“, “ми смо пролијевали крв на Кајмакчалану”. А то је, тврди Јосип Броз, данашљи властодржац и господар Срба “безочна лаж“. И такве ствари ће се увек јављати док постоји Југославија.
Ето нпр. код нас. Раније се територијална подела Југославије замишљала на тројној бази, и само тако. Никакав други предлог се није ни постављао. Али је увек истицано да решење има да прихвати већина Срба, већина Хрвата и већина Словенаца. При томе, јамачно се мислило на народне претставнике Срба, Хрвата и Словенаца, а не на народ као такав. Јер народ примарно било би скоро и немогуће овде увући у процес. За мене: апсолутно немогуће. То би пре свега значило лишити гласа све мањине. Оне у погледу устројства државе не би имале ни споредну реч, не би се смеле ни изјашњавати. Затим: како би се начинили гласачки спискови Срба, Хрвата и Словенаца? Требало би томе да претходи један дуги период мира, функционисања државе, пуне слободе националног опредељивања. И онда би биле три врсте спискова: Срби засебно, Хрвати засебно, Словенци засебно. Али по целој држави. У садашњој ситуацији специјално: Шта ћемо са побијеним Србима у криминалној “НДХ”? Хоћемо ли их потпуно отписати и тиме ратифицирати хрватске злочине? Шта ћемо радити са онима који неће да се изразе ни као Срби ни Хрвати, него нпр. Југословени или Македонци? Питање процедуре није нимало лакше. Како ће гласати појединци удаљени од националног стабла? Ко ће сачињавати гласачке одборе, коме ће гласове предавати итд.? Затим: у ком стадијуму би се народ ангажовао као гласачко тело? Несумњиво се мисли на крајњи стадијум: Да народ одобри закључење споразума. Но шта ће бити ако само један од три народна фактора одбије сагласност? И да ли ће бити довољна већина од 51 процента? Ако би један народ дао само 51 проценат “за”, а остала два и 90%, да ли би то било праведно решење? Или узмимо још једну, деликатнију ситуацију. Нпр. Велика већина Срба у Србији гласа за југославију, а велика већина Срба у западним српским областима гласа против Југославије. У ствари се ради о кожи ових последњих, који би били уметнути у једну државну заједницу на свој ризик а против своје воље. Рецимо да већина Срба изгласа заједно са огромном већином Словенаца даљи опстанак Југославије, а већина Хрвата и западних
Срба буде против тога и остане у мањини. Шта онда? Наметати тако јаким етничким групама једну заједницу коју неће и која до крви доводи. Да ли је то право и да ли је то политички опортуно? Ако би пак народ био питан претходно, то би практично значило одређивање делегата. То је истоветно са избором народних посланика. Значи да мериторно одлучују претставници народа а не сам народ. Улога народа је сведена на одређивање репрезентаната. Практично, не решава о ствари народ сам већ његови пуномоћници. Но и тада настају не мањи проблеми, организаторни и процесуални. Хоће ли то бити једно народно претставништво које ће о стварима решавати или три? Ако су три, свака би ствар, сваки предлог, свака тачка морали бити три пута независпо решавани. Било би стално враћање предмета, пречишћавање итсл. Просто је несхватљиво како би до коначне сагласности дошло. Ако то решава заједничко тело, онда би морало бити увек четвероструко гласање: тело као целина и поједине националне компоненте. Ово друго гласање претпоставља тзв. itio in partes. Шта онда ако само једна компонента ствар оспори? Свака практично располаже са ветом. Но идемо и даље. Држава у којој се то решава треба већ да постоји, са једном привременом организацијом. Привремена или стална, та организација претпоставља да постоји и једно народно претставништво за обављање редовних послова. (Нешто налик на Привремено народно претставништво 1918 до 1921). Иначе нема демократије. Сад, или ће томе претставништву да се додели и улога организације земље или само обављање текућих послова (из домене законодавне и контролне власти). У првом случају, шта би било са претставницима мањина? Да ли би њихови гласови важили бар у пленуму? У другом случају улога пословне скупштине свела би се на једну подређену улогу, недостојну народног претставништва. (У свему би је уставотворна скупштина могла да скучи). Ето, колико има само организаторних тешкоћа у случају само тројног решења, и колико би улога народа морала да се скреше.
II. Али, ако се, место тројног решења, изискује или само омогућује мултилатерално, онда број тешкоћа геометриски расте. Нпр.: питање хоће ли Босна и Херцеговина сачињавати четврту јединицу (одн. пету, шесту итд.). Ко о томе има да се изјасни ако стојимо на терену народног одлучивања? Народи трију основних националних јединица и четврте, босанскохерцеговачке. Ако народи све четири јединице не дају позитивно решење, ствар је пропала. То је просто. Али шта долази место њега? Ако се ради о пет јединица, онда народи свих пет јединица имају да се сложе, или шест, или седам итд.* То је сасвим разумљиво, да не треба даљег објашњења. Но компликације иду даље. Може ли и нека осма, девета, десета или још даља област да тражи федералну равноправност? Ако не, нема правде ни једнакости. Ако може, онда то решавање иде и недоглед. Јер би једном негативном решењу следовало непосредно друго алтернативно. Народ би био стално питан и стално узнемираван. Нити би било реда и спокојства, нити би икад био постигнут постављени циљ. Има још читав низ појединости у вези одлучивања код федерације које ћемо навести у одељку посвећеном Босни и Херцеговини, јер ту оне најрељефније долазе до изражаја.
*) Писца ове кљиге таксирају и Срби-Југословени и Хрвати као српског шовинисту, и он се ама баш ништа против тога не буни. Но истини за вољу ваља рећи и ово: Кад је написао своју књигу “Спорни предели Срба и Хрвата", у којој се третирају етнички односи у Лици, Банији, Кордуну, Северној Далмацији и Славонији, он је два пута тражио рукопис назад, јер никако није хтео усвојити предлоге првог, пресумптивног, и другог, стварног издавача, да се ови предели сматрају неспорно српским. Пристао је рађе да рукопис уништи него тако нешто означи као његов наслов. — Али писац не сматра никако да ти предели по било каквом праву припадају Хрватској: ако икад дође до плебисцита између нас и Хрвата где било у Југославији, не само што се ови предели не смеју изузети, него морају бити први на домаку. Најпре се о њима има да решава. Когод противно мисли, тај заиста не може репрезентирати Србе.
III. Но важнији од свега досад реченог је проблем накнадног учешћа народа у мењању граница федералних јединица. То је код нас од нарочитог значаја. Да ли ће се једном одређене границе федералних јединица перпетуирати или ће моћи бити подвргнуте ревизијама по жељи народа? Другим речима: Могу ли неке пограничне области после извесног рока изразити жељу да сс отргну од дотадашње јединице и припоје суседној? Ако се ово право не призна народу, онда је одлучивање народа у опредељењу своје државне куће сведено на фарсу. Једна генерација, ко зна под каквим околностима, везује све будуће. Ако се ово право призна народу, онда никад краја изменама федералних територија. И шта ће бити напослетку од неких јединица? Узмимо за пример Босну. Најпре се од ње одвоји Зворнички крај, да би се присајединио Србији, онда рецимо Вишеград, одн. Фоча или Рогатица. Тада се тек стварају могућности и срезовима средње Босне да се присаједине Србији. То исто би се могло десити са крајевима западне Босне који би желели да се присаједине Хрватској. Краја не би било том мењању граница, а тиме и провизорности државног устројства. Шта ће онда од федералне јединице босанскохерцеговачке остати? Истоветан би био случај са Црном Гором ако би испочетка остала као федерална јединица. Већ први месец, ја гарантирам, Бока би тражила да се отцепи од Црне Горе, а не много затим и део Санџака који јој је наметнут. Врло вероватно би затим то чинили и други предели, нпр. Васојевићи или Дробњаци. Како би изгледала та држава где се стално обруњава поједина јединица државна (од свега неколико) и онемогућује се њен живот? Ове околности не јачају државу, али противне не јачају демократију (њих имамо и данас у комунистичкој Југославији, где је Броз-Ђилас-Пијадина подела државе проглашена светом и неприкосновеном; сваки покушај измене, свака жеља за изменом била би квалификована као велеиздаја).
А овде би заиста народ морао да се пита, чак кад се код првобитне поделе не би строго ни питао. Другим речима, могла би се и толерисати једна подела која би изгледала да је према народном расположељу, под условом да се доцније коректуре изврше према сигурном народном расположењу. Кад је нпр. решење хитно, кад је народна воља подељена, кад хоће да се експериментише, да се народ увери да ће провизорно решење да се афирмира, кад се жели да се народ умножи јер је ратом страдао (као Српски народ у “НДХ”) итд. Таквој држави ја бих увек претпоставио једну хомогену српску државу, где би сви ови проблеми били непотребни и где би се одма могло радити на народном благостању, где стална организаторна питања не би паралисала сву државну делатност и тровала међусобне односе. Али у федерацији се то може избећи само жртвовањем демократских начела.
XVIII. АТРИБУЦИЈЕ (МАТЕРИЈАЛНА НАДЛЕЖНОСТ) ФЕДЕРАЛНИХ ЈЕДИНИЦА Qui bene distinguit, bene соgitat. Ко добро разазнаје, тај добро посматра. I. Код федеративног устројства једнако је важно установити материјалну као и територијалпу компетенцију чланова савеза (федералних јединица). Управо, једно је условљепо другим, и апсолутно се не може посебно, без обзирања на друго, ништа овде решити. Материјална компетенција зависи од величине чланова савеза, од њихове привредне и финансиске моћи, од историских момената. А територијалну компетенцију, одн. број чланова савеза са њиховим омеђењем, није могуће извести пре него се нађе база за решење материјалне надлежности. То ће бити свакоме јасно из даљих излагања. Но наши емигрантски стратези не воде о томе ни најмање рачуна. Прелазе преко њега као да тај проблем не постоји. Кад узму маказе и кроје федералне јединице, можда би мало застали кад би се обазирали и на атрибуције одн. компетеницје ових дожавноправних творевина. Неки мисле ваљда да је то лак проблем, а баш за наше прилике није нимало лак, ништа лакши од територијалне поделе. Други, јамачно, и не знају за ову проблематику. Јер она је стручна, правна, и то државноправна. Само стручњаци је могу у својој потпуности обухватити. II. Федерална држава је сложена држава. Она врховне управне комнетенције дели између савеза и чланова. То се чини уставом и законима које устав предвиђа (материја је еминептно уставна). При томе савез резервише извесне послове искључиво за себе; друге уступа искључиво федералним јединицама, код трећих одређује себи начелну надлежност с тим да, ако је он не користи, она прелази на чланове (тзв
евентуална одн. конкурирајућа надлежност за разлику од апсолутне или искључиве). То је материјална компетенција уопште: круг послова који припадају једном јавноправном телу или органу, које је он овлашћен да врши, али и дужан да врши. Место компетенција каже се и надлежност, опет материјална за разлику од територијалне. Зову се ти послови и атрибуције једног тела. У текстовима српских закона и устава говорило се “круг послова”. Итд. Све су то разни изрази за исту ствар. А све су то питања еминентног значаја за федерално уређење. На њима може оно једнако да се осујети као на питањима територијалног разграничавања. И претходни споразуми морају се односити на ова питања једнако као и она, прва, чак и упоредно, јер се једно питање без другог не да решавати. III. Не постоје шеме ни за материјалну компетенцију федерација. Свака их реална федерација остварује на свој начин. Но ипак постоје извесни послови за које се сматра да морају, пошто-пото, да дођу у компетенцију савеза, као и други који морају да се предаду члановима савеза ако се једна сложена држава хоће да претстави као федеративна. Тако, у заједничке послове мора да спада инострана политика, затим царине, поште (са телеграфом и телефоном), саобраћај, војска, новчанице итд. У компетенцију федералних јединица долази у првом реду просвета, питање вероисповести, полиција, правосуђе, надзор над самоуправама нижег реда, народно здравље, социјална политика, и највећи део привредних питања. Извесна привредна права (раније привредне регале) резервише савез за себе. То је увек маљи број, но веома значајних предмета (нпр. искоришћење уранија, ретких метала, водених снага које премашују границе федералних јединица итсл.). Та подела привредних компетенција да се увек уз добру вољу регулисати споразумом.
Остају финансије. Паре требају сви: и савез, и федералне јединице, и нижа тела. И сви имају неке изворе. Свима се морају дотирати средства с обзиром на њихове потребе, другим речима на њихове материјалне компетенције. Па ипак у свим сложеним државама највише спора има око тога. Јер се поставља питање ко ће одређивати и прикупљати главне изворе, у првом реду непосредне порезе, онда посредне, затим монополе итд. Ако их чланови савеза одређују и прикупљају, онда они дају савезу одређену квоту. У противном то чини савез према члановима. Свакоме ће бити јасно да се онај који новац добива посредно налази у једном подређеном положају, да примарни дестинатер и корисник може посредног да доводи често у незгодан положај и онемогућује вршење његових обавеза. Узмимо најлакши, скоро вулгаран случај, да илуструјемо ствар. Чланови имају примарну финансиску надлежност. Одједанпут приходи теку непредвиђено слабо. Члан савеза код кога се новац налази, платиће од тих недовољних извора прво своје намештенике и своје остале обавезе, а код савеза ће се извинути да нема средстава да благовремсно исплати квоту. Савезу би било лакше у том случају помоћи члановима него што је њима према савезу (зајмом код емисионе банке, који такође претставља крајњи изузетак). Ми се мало више забависмо овим проблемом баш с обзиром на наше прилике. Позната је крилатица Хрвата милион пута понављана: “Наша пара у нашем џепу, наша пушка о нашем рамену”. Према томе, ако то они озбиљно говоре, нема компромиса у погледу државних финансија: они их рекламирају за себе. Ако пак не говоре озбиљно, онда нека им то кажу присташе Југославије. Материјалне компетенције треба по правилу да су једнаке за све федералне јединице. И, ако су оне замашне, треба да су те федералне јединице довољно привредно снажне да их сносе одн. обављају. У данашњој Југославији то апсолутно није случај. Шта се онда догађа? Неке “републике” добивају сталне дотације од Савеза. Тако је 1956 добила Црна Гора три милијарде а Македонија две милијарде динара као субвенцију од Савеза. (Изгледа да су раније те субвенције биле далеко веће, али ја немам
сигурних података; исто их тако нисам нашао за 1957). Тиме се демантује основни федералистички принцип. И друге државе-чланови то не би никад дозволиле кад би било слободе. Чак сам читао у једном од најбољих листова Европе, Ноје Цирхер Цајтунгу, да се привредно развијеније републике у данашњој Југославији буне против “сталног” помагања пасивних република. Онда изречно дописник каже да се буне Словенија и Хрватска, које тобоже одржавају привредно ове две републике. У слободној федерацији тога просто не би могло бити. И онда би сиромашнп чланови морали или да се задужују или да се одрекну значајних државних функција. И онда њихови држављани не би имали ни довољно школа, ни социјалних и здравствених установа, ни саобраћајних средстава, ни плата итд. У јединственој држави тога проблема нема: тамо може држава да помаже поједини крај коликогод хоће, ако је то у интересу целине (обично јесте). Али код нас није само питање финансија које задаје тешкоће, већ и питање војске. Хрвати хоће “своју пушку на свом рамену”. То је њихово право. То онда треба признати и свим осталим федералним јединицама. Теориски, могуће би било да остатак буде подређен српској војсци, као што је био случај у Немачкој (Први Рајх). Тамо су Баварска и Саксонска имале своју војску, а остале су биле подвргнуте пруској. Но Хрвати никад не би дозволили да српска војска добије толику превагу над њеном. А једна држава од пет-шест различитих војних контигената нема ама баш никаквих услова на опстанак. Нарочито кад се зна анимозитет између Срба и Хрвата; према ономе што људски ум може да предвиди први би сукоби настали између те две војске које су тобоже одређене да бране заједничку државу од њених непријатеља. Разуме се да о свему томе наши стратези иису ништа мислили. И зато дају брза и сасвим “сигурна” решења. Но између нас и Хрвата било би још тешких питања која се никад не би дала решити компромисом. Ја верујем да би Хрвати пристали да железнице буду заједничке, али сигурно уз услов ад нове инвестиције и нове градње буду вршене по кључу дохотка. То значи да се на инвестиције у Хрватској
троши сразмерно приходима железница из Хрватске. Пошто је тамо железничка мрежа најгушћа, то ће бити и најнише прихода, а у крајевима где је железничка мрежа слаба, неће се моћи ни градити ништа. Не ради се чак само ни о саобраћају железницом, већ и бродовима. Ја гарантирам да ће Хрвати тражити искључиву компетенцију за себе на Јадрану, признајући Србима искључиву компетенцију на речном саобраћају. А на Јадрану је заједница Југославије толико допринела развоју бродарства да хрватска флотила може да се такмичи са многим старим флотилама Европе. Од ње неће југословенска заједница ништа да добије. Ако Србима остане нешто мало мора, биће у страховито тешком положају да без иједног већег брода, без икаквог бродоградилишта, испочетка изграде своју поморску снагу. Ако тај део Приморја остане Црној Гори, никад неће српски брод запловити слободиим морем. Сво кад би се Црна Гора огласила као српска државна формација. Јер за то треба далеко више средстава него што их Црна Гора може скупити. Кад се говори о подели државних атрибуција између савеза и његових делова у некој новој Југославији не сме се сметнути из вида да је загребачко Народно Вијеће, образовано на крају Првог рата, решило на својој седници од 14 новембра 1918 да у заједиичке послове државе која се стварала има да спадају само “питања жељезница, финансиски и спољни послови”. (М. Ђорђевић, Србија и Југословени, стр. 231). На том становишту Загреб стоји увек уколико није у стању да образује своју државу, где само Хрвати, како је стојало у усташким нормама, могу бити државни “дужносници”. И кад је Загреб, унутрашњом и међународном констелацијом, принуђен на уступке, интимне његове жеље остају исте, да се реалишу кад моменат наиђе. Биће борбе и око преосталих надлежности, око клаузуле остатка. Не дају се све атрибуције набројити појединачно, а неке настају и доцније, током времена и као последица развитка науке. Нпр. производњу уранијума или сличних елемената није нико раније превидео, а она се не да просто трпати урудокопе. Зато увек једна клаузула оставља непредвиђене и ненабројене надлежности или савезу или његовим члановима. Нормалпо, у конфедерацији
треба то члановима оставити, у федерацији савезу. Али има изузетака, има и прелазних случајева. Кладим се да ће Хрвати тражити и клаузулу остатка за чланове савеза, а тиме ће се савез и компромитовати и ослабиће у земљи и у иностранству. И толико још проблема има у вези материјалне компетенције да ће се читаоци запрепастити кад на њих наиђу. А њих пропагатори Југославије просто игноришу. Тиме их неће истерати из света стварности. У потпуно засебној и децентралистичкој Србији тих проблема уопште не би било. Тамо би се сместа могло проћи “на дневни ред", на рад за добро народа. Ако би већ морало да дође до Југославије и федерације (а на друкчију Југославију више нико не помишља), онда би став Срба према материјалној компетепцији морао бити из основа друкчији него до 1941 (кад се о томе дискутовало). Тада су се сви Срби борили за то, да центар буде што јачи, што је и разумљиво јер су Срби имали у центру јаке заштитне органе (првенствено краља). Сад је ситуација сасвим друкчија. Ако би се реалисала југословенска федерација, Срби би могли у савезу да буду тако надгласавани и тако запостављени, да је у њиховом интересу да што више компетенција имају федерације. То је у њиховом интересу и због богатства њихове земље, које богатство искоришћују други. (О томе у V глави). Али савез који има мале компетснције није моћан и отпоран у случају потреса. Држава као целина губи услед тога. Све су то непогоде федерације. IV. Није доста установити атрибуције чланова савеза, већ их треба и обезбедити, нарочито обезбедити од захвата јачег, тј. савеза. И поред најдетаљнијих норама о надлежности, никад се не могу предвидети све појаве. А и напредак друштвени и физички њих производи. Тако су с времена на време неминовни тзв. сукоби надлежности или конфликти компетекције. У том случају једно независно тело треба да решава о сукобу одн. да реши тај сукоб. (Сукоб је позитиван ако оба органа захтевају за себе право на дотичну
материју, а негативан ако оба органа одбијају од себе дужност решавања). Орган који сукоб решава и обавезно изриче ко је надлежан има тзв. компетенцију компетенције (Kompetenz—Kоmpetenz) : надлежност да опредељује надлежност (кад је ова спорна). То је сама по себи велика власт. Она се врши углавпом преко уставног суда, који у унитарним државама може да постоји, али у савезним државама мора да постоји. Уставни суд је сам по себи једна велика демократска аквизиција и неопходан инструменат функционисања правне државе. Он није баласт, па ни сама Србија не би смела бити без њега (нарочито због заштите индивидуалних права грађана). Не сме се федерацији ставити на терет што ће због ње бити уставни суд неопходан. Али би југословенска федерација учинила функционисање тога суда веома тешким. Пре свега би настала огромна борба о кључу његовог састава, тј. колико ће чланова припасти свакој јединици. А уставни суд има обично веома мали број чланова, седам или једанаест (са два сената по пет и пленумом од 11). Свака би јединица захтевала да буде у њему претстављена бар са једним чланом. А како поделити остатак? Затим, код функционисања треба претпоставити да ће члан сваке јединице бити више или мање за решење повољно по његову јединицу. Лако је то у СДА, где има свега седам чланова а 48 држава. Код нас би уставни суд био једна кочница више у иначе тешком и рђавом функционисању државе. V Ништа лакше од осталих питања, већ можда још и теже, биће питање провенијенције јавних службеника и њиховог пропорционалног заступања у заједничким службама. Но томе смо посветили посебан одељак (XXX), а, уколико се тиче војске и дипломатије, биће о њему реч и у следећој глави одн. књизи.
XIX. ОРГАНИЗАЦИЈА ЗАКОНОДАВНЕ ВЛАСТИ У ФЕДЕРАЦИЈИ Aber hier, wieueberhaupt, Kommt es anders, als man glaubt. Wilhelm Busch (Plisch und Plum). (Али овде, као уопште иначе, Бива друкчије него се мисли). Иако свака конкретна федерација има своју посебну физиогномију и бар неке своје организаторне особености, постоје ипак извесни заједнички принципи који су такорећи својствени федерацији, заједнички свима државама федералног устројства. То је у првом реду организација законодавне власти. Док унитарне државе могу имати један или два дома народног претставништва, сложена држава мора их имати два. Први дом претставља народ у својој целини и он је обично тако попуњен као да је унитарна држава у питању (једино што изборне јединице не премашују границе федералних јединица и не мешају се са другима, али је поступак избора једнак за све јединице и број претставника одређен по истом мерилу — обично по броју становника сваке изборне јединице). Други дом, међутим, има федеални карактер, па се то очитује и у његовом називу (дом земаља, савезна комора, савет држава итд.). Правило је да у том другом дому свака федерална јединица има исти број претставника (делегата). Тако нпр. у Сенату Сједињених америчких држава (то је њихов “други дом”) има свака држава-члан савеза по два претставника. А неке су по 10 и 20 пута мање од осталих. Исто тако у Швајцарској сваки кантон има по два претставника у “Савету држава” (Stаenderat), а то је њен други дом. Тако нпр. кантон Уриса мање од 30.000 становника има исти број претставника у Штендерату као и кантони Берн или Цирих са по 837 хиљада становника (28 пута више него Ури). Но није само кантон Ури тако мален. Кантон Гларус има 38 хиљада становника, кантон Цуг 45 хиљада, Шафхаузен 60 хиљада итд.
Али је то у духу федералне државе, где сви чланови кроз такву, федералну комору, бране своје посебне интересе и не дозвољавају савезу атак на њихова права. То је foedus аcquum, "праведан савез”. Тако је било и у комунистичкој Југославији доскора, где је Веће народности (или тако нешто) имало по 25 чланова из сваке “републике”, са додатком 15 чланова Војводине (аутономне покрајине) и 10 чланова “аутономне области Космета”. Истина, у првом Немачком рајху није постојала та једнакост, но ипак Пруска није имала већину чланова, нити онај број који би јој по њеној бројној снази припадао. Па ипак, цео свет је говорио, и тада и доцније, о пруској хегемонији. Да би у федеративној, истински демократској, држави тај припцип морао бити поштован, о томе не може бити уопште никакне сумње: свака федерална јединица имаће у “другом дому” једнак број чланова. Иначе би и Хрвати и Словенци одбили уопште да дискутују о заједничкој држави. Иначе би и ипостранство, чак и нама наклоњено, такву државу опет тексирало као “великосрпску хегемонију”. Па ни наука је не би признала као праву федерацију. Јер, маколико да су конкретне федерације особене, опет морају почивати на извесним заједничким начелима. Иначе не би улазиле у државноправни појам федерације. Један од најосновнијих постулата Науке о држави према федерацији јесте тај, да један од домова њених буде организован на федералном начелу и равноправности чланова. Тај дом, махом “други” или “горњи”, има првобитан задатак да брани права федералних јединица према савезу. Но, како та права могу и заобилазно да се вређају одн. алтерирају било којим законима, то тај “други” дом има по правилу исту компетенцију у законодавној процедури као и “први” дом. Без његовог садејства и његовог пристанка не може ниједан пројекат постати савезни закон (док савез нема ингеренције код доношења федералних закона; једино савезни уставни суд може накнадно да цени њихову конституционалност, тј. сагласност са савезним уставом а понегде и са уставом федералне јединице). Преко те легислаторне компетeнције “дома земаља”, заиста има свака федерална јединица једнак уплив на доношење савезних закона. Но веома
често се и тај “други дом” снабдева и осталим компетенцијама парламента, нарочито надзором пад управом. Јер он одобрава и савезни буџет, па му се не може одрећи власт контроле утрошака буџета. Чланови тога дома имају по правилу право интерпелације савезних мипистара итд. Тако од констелације тога дома зазиси могућност државног функционисања. Наши државноправни стратези који тако олако, маказама, деле државну територију на поједине државноправне делове, канда о овоме уопште не воде рачуна. А, ево како би у трећој Југославији изгледала државноправна ситуација овим створена. Пођимо прво са гледишта тројне поделе, која је доминирала у сриској емиграцији доскора, од поделе државе на Србију, Хрватску и Словенију. И пођимо од претпоставке да ће сви делегати једне федералне јединице у другом дому имати увек исти став (што је нормално, нарочито ако већина федералног парламента ове делегате одашиље). Тада би и Србија и Хрватска морале увек да стрепе да не буду надгласане од оне групе којој се придруже словеначки делегати. Не да буду просто надгласани већ да буду неглижирани у том дому. Ако би савезна влада била парламентарна, могло би се десити да не буде у њој ниједног претставника ове надгласане федералне јединице. Теориски, истина, могло би се претпоставити да делегати Србије и Хрватске иду заједно и надгласавају Словенију. Но у пракси се то скоро не може десити. Срби и Хрвати неће ићи скоро никад заједно и, према томе ће Словенија бити арбитер ситуације, не само језичац на ваги, већ одсудни фактор југословснске федерације. Ситуација која трајно не може да задовољити ни Србе ни Хрвате. Са тројне поделе пређимо моментано на шесторну, јер је то постулат водећег круга српске емиграције. На поделу која сад важи (о свему томе мало доцније у овој истој књизи). Ситуација Срба у овој констелацији била би поразна, катастрофална. Увек би се нашла једна већина против њих. Јер је та подела настала из антисрпског става водећих комуниста Југославије (Броз, Пијаде, Ђилас итд.). Могло би се десити да Црногорци гласају са Србима (ушта ја сумњам), али би сви други увек били против Срба, чија би и иначе ситуација у савезу била
сасвим прекарна, нарочито ако не би имали династију, а ова је немогућа у Југославији. Узмимо сад посебно само једиу федералну јединицу: Босну и Херцеговину. Под претпоставком да већина федералне скупштине одређује делегате у други дом, може се десити да то буду сви одреда Несрби. Уопште се може десити да тамошља влада буде песрпска и антисрпска, узевши у обзир да је неколико стотина хиљада Срба тамо побијено и да је српска већина у Босни морала устукнути већини Несрба. Ако се делегати пропорционално одређују (што се коси са принципом федерације, јер се у њој претпоставља један став дела према центру; у Америци чак, у неким државама, гувернери одређују чланове Сената), онда би се у савезном дому продужила борба вођена код куће између нпр. Срба и Хрвата, одн. Муслимана, с једним и другима. Врзино коло ће то бити, а не један механизам који лако тече. Што се Црне Горе тиче, о њој ће се посебно и дуже говорити. Овде само једна ствар. Ја се дописујем са једним ранијим црногорским министром у екзилу (све до смрти Краља Николе). Он се стално хвали како је све лепо у садашњој Југославији, нарочито што живе по пачелу равноправности (то лице сад живи у Београду, а неће да иде у Црну Гору). Ових дана (почетком лета 1957) говорио је у Подгорици Блажо Јовановић и хвали такође начело равноправности под којим се сад живи у Југославији. Једнако говори и стари и нови министар, и зеленаш и “комуниста”. Кад би то заиста био случај (а не живи се под начелом равпоправпости, јер се у земљи Срби свуда запостављају) та “равноправност” би била највећа неправда коју је свет видео у организацији једне државе. Да 200 хиљада Црногораца, или знатно, знатно мање, буде равноправно са шест-седам милиона Срба који су остали Срби, који неће да се од Српства издвајају! Да се не само призна свакоме посебност који се од Срба одваја, него да се он прогласи равноправан преосталим Србима! Да тако буде што више оних који Српство издају! Ако се на тим темељима држава зида, ја не видим нити моралност њену нити способност за живот. Песак су, љигав песак, њени темељи.
Домови земаља врше у многим федерацијама ванредну улогу у животу државе и без њих се таква држава не би могла замислити. Но то је махом случај где је федералних јединица много: у САД их је 48, у Швајцарској 22, у првом Немачком рајху било их је такође око 25 итд. Тада се врши груписање и прегрунисавање чланова аd hoc, омогућава се балансирање, спречава се образовање штурих и непокретних фронтова. Ми видимо у Швајцарској каткада заједнички иступ католика и протестаната против социјалиста, други пут заједнички иступ једног дела оних који говоре немачки и француски против другог дела једнако састављеног у погледу језика. Итд. Видимо у САД демократе и републиканце заједно против другог фронта републиканаца и демократа. Код нас би, бојим се, фронтови били непомични а тиме и блокиран рад првог дома. Његова је улога да онемогући доминацију и мајоризацију (једне државе или једне груие држава), а он би код нас могао да баш перпетуира ту доминацију. Нема изгледа да би код нас федерални дом флуктуирао. Он би био кочница а не мотор федерације. Па ни у другом дому не би ситуација Срба била ружичаста. Ми ту можемо рачунати са само оним процентом посланика који имамо у укупном становништву Југославије. То је данас, после убистава Срба од стране Хрвата и ствараља нових народности, прилично испод 50%, све да се Црногорци поврате Српству. А да Срби заузимају сви одреда увек исти став, то је просто невероватно. Нема народа који је толико партиски подељен као ми. А мањине националне које живе у Србији веома често ће гласати за антисрпске резолуције са осталим непријатељима Срба из других федералних делова. Етничка смешаност не може са правном смешаношћу да се отстрани, чак ни ублажи, већ се она потенцира. И парламенти пове Југославије били би најчешће трибуне са којих се Српство грди и где се настоји Србима и даље шкодити и вербално и стварно. Наше су српске скупштине доносиле одлуке највишег значаја за народ, браниле народна права, пружале Српству и с једне и с друге стране границе
наду и поуздање. Одржање Српства и величина Српства има њима у многоме да се захвали. Видели смо како су изгледали парламенти прве Југославије, које је сам Херман Вендел, највећи пријатељ Срба ставио иза руске Думе и чији је кулмен показао у избезумљеним актима Пунише Рачића. Видимо како изгледа “југословенска савезна скупштина” данас, у ствари једна обична машина за аплауз и одобравање свих, па и најконтрадикторнијих одлука. У трећој Јутославији перспективе парламепта су више него бедне. А тиме и демократије, која у парламенту има свој ослонац и своју полазну тачку.
XX. ФЕДЕРАЛНО УСТРОЈСТВО ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ Augeseunt aliae gentes, aliae minuuntur. Lucretius (Једни народи се повећавају, други смањују). I. Први пут је федерација остварена у комунистичкој или другој Југославији. Но та федерација није права федерација, као што ће се видети из даљих излагања. Централна власт је ту јача него у многим унитарним државама, и то власт оличена у комунистичком воћству. На челу државе је диктатор, који је Хрват. Федерација се налази само у називу. А овај је лажан у свим својим компонентама. Рекло се за Римско царство немачке народности да није ни римско, ни царство, ни немачке народности. То исто се може рећи за данашњи назив државе у којој Срби живе. Она се зове “федеративна народна република Југославија”, а није у ствари ништа од тога. Федеративна није, јер федералне јединице немају свој искључив круг надлежности који центар не би могао да вређа. И нема уставног суда који би решавао о конфликту надлежности. Није народна, јер ту народ никаква права нема. У најбољем случају могла би бити комунистичка или пролетерска. Народна никако није. Република је још мање. Република значи “ствар народа”, она претпоставља народну сувереност, а Југославијом влада хрватски диктатор који консултује каткад уску дружину партиских другова и доглавника. Југославија није, јер се режим хвали да у тој земљи живе 16 народа, а југословен директно не може бити нико. Није Југославија ни стога, што се једна компонента Југославије, највећа и најзаслужнија, стално сузбија и гони. О свему ће томе бити још речи. У овом одељку говорићемо само о територијалној подели комунистичке Југославије на "федералне јединице”, као увод у свестрано претресање питања територијалне поделе сложене државе Југославије.
II. Код омеђивања федералних јединица у комунистичкој Југославији отворено су два принципа заступљена, скривено један. Но овај један скривени био је најмеродавнији. Отворено је прокламовано начело народности и историско начело. Скривено (а донекле и отворено): да ниједна једипица не може бити преподерантна, да ниједна народност не сме имати апсолутну већину у земљи, јер то доводи до њене премоћи и разбија начело равнотеже. За то су пре свега створене две народности којих није било у Југославпји, али их није било ни у једној Етнографији света. Нити су постојале у пракси нити у теорији. То су, као што је познато, македонска и црногорска народност. Ова последња, “црногорска народност”, то је највећи етнички фалсификат свих времена, као што сам више пута тврдио. Но о свему томе говорићемо посебно (одељци ХХIII и XXV). Сад, кад су прокламоване, нешто стварне а нешто вештачке југословенске народности, њих пет на броју, пришло се образовању и федералних јединица или тзв. “република” за сваку од њих. Али је ових шест образовано: за сваку од пет јужпословенских “народности” и још за Босну и Херцеговину. Било је тенденција да се и овде прокламује једна таква “народност” (чудна ми чуда, зар је то тешко: заседне негде у “штабу” Броз, Пијаде и Ђилас, прогласе народност и куку ономе који би се противио!). Но преовладали су противни разлози. Један од главних што је туђин, Маџар, Венијамин пл. Калај хтео да створи босанску народност па чак и “босански језик”. Тај је покушај толико од науке нападнут да чак ни Милован Ђилас није смео да га понови. Али је било и других разлога, који ће се навести доцније (босански Срби партизани нису хтели да чују о томе). Створено је, дакле, шест “народних република”: Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Македонија, Црна Гора. Док су пет последњих “монолитне”, Србија се састоји из три државноправна дела: Србије у ужем смислу, аутономне покрајине Војводине и аутономне области “Космет” (Косово и Метохија). Ова два последња дела Србије требало је ипак некако дистанцирати од ње и учинити независним од своје матице. Стварно,
њихове компетенције су једва мање него компетенције једне засебне “републике”. "Оне располажу скоро истоветним атрибуцијама, слично као полукантони у Швајцарској према пуним кантонима. Оне сачињавају једну целину за себе не само административноправну већ скоро државноправну. Што нису сасвим одвојене од Србије, има један специјалап разлог, који ће се такође навести доцније. III. Код омеђавања граница “народних република” први је принцип био: сместити по могућству целу народност у границе једне јединице (било републике или аутономног тела). И заиста је тако поступљено, само са једним изразитим изузетком. Почећемо од Словеније. Сто по сто словеначких насеља припало је “Народној републици Словенији”. Ниједно словеначко насеље у Југославији нема ван те “републике”, ниједно туђе у њо ј. Прећи ћемо сад на други крај, на Македонију. И она обухвата сва насеља “Македонаца”, али сад и многа друга (турска, арнаутска, цинцарска итд.). Но и таква која се проглашују македонским мимо воље становника. Тако се без страха може рећи да “Народна република Македонија” садржи 150 процената Македонаца Југославије. Сад долази Црна Гора. Она обухвата сву праву Црну Гору и још десет пута толико територије и народа, тако да се национално задовољење може нумерично означити са 1000%. Нешто нечувено у историји света. Детаљи ће се видети доцније. Главно је да се ни једно насеље словеначко, црногорско или македонско не налази ван истоимене “републике”. Сад ћемо прећи на Хрватску: она не обухвата све Хрвате већ само 80 Хрвата Југославије. Остатак отпада углавном на Босну и Херцеговину, нешто мало на Војводину. И у другим републикама и областима има Хрвата али нема хрватских насеља. Чак се једва може говорити о компактним хрватским насељима у Војводини. Хрвати се увек позивају на Суботицу и Земун. Међутим, у граду Суботици било је 1945 г. 45 хиљада Хрвата на 112 хиљада
становника, округло 40%. Земун не фигурира у Статистици народности за 1948. Вероватно је то VIII рејон Београда у коме има 37 хиљада становника, од којих равно 9004 Хрвата а преко 22 хиљаде Срба. Свега у три места среза Сомборског имају већину, и то у општинама Бачки Брег, Бачки Моноштор и Сонта (овде велику већину), у целом Срему само у општини Сланкамен. Нигде друго немају већину, чак и поред толиког клања Срба од стране Маџара у Бачкој, од стране Хрвата у Срему. И што је пајважније, то су новопечени Хрвати, створени углавном после прве Југославије а једва пре овог века. То су ранији Буњевци, Шокци, Клементи, Немци, Маџари итд. А ми имамо у самој Барањи онолико српских насеља као Хрвати у целој Војводини одн. Србији. У преосталом делу Срема имамо неколико пута више српских насеља него што их има хрватских у целој Србији (у срезу Винковци: Габош, Винковачки Крижевци, Мирковци, Оролик, Острово, Сремске Лазе, Шидски Бановци, Винковачки Бановци; у срезу Вуковар: Бобота, Борово, Бршадин, Клиса, Липовача, Маринци, Мохово, Негославци, Пачетин, Трпиња и Вера). Практично постоје хрватска насеља ван “Народне републике Хрватске” само још у Босни и Херцеговини. И то су нови Хрвати, настали после аустриске Окупације, и појачани бар за трећину са аустриским колонистима разних народности. Сад прелазимо на Србију. Кад би се узели као Срби у Југославији само она пописана лица која статистика југословенска као такве назначује, онда би у ужој Србији било Срба око 60%, али ако се сви они сматрају Србима који желе да се као такви означе, неће Срба у ужој Србији бити ни 50%. Па чак ни у широј Србији не би било ни издалека две трећине укупних Срба југославије (док Хрвата у "Народној републици Хрватској”, и правих и фиктивних Хрвата, има око четири петине, а насеља хрватских далеко више од тога). Срби чине, онако десетковапи, око 16% становништва Хрватске, а 44% становништва Босне и Херцеговине. Тако огромне масе су издвојене од њене природне матице. За Македонију и Црну Гору не можемо рачунати колико Срба садрже, јер су ту статистике фалсификоване. Но можемо мирне душе рећи да их има у Црној Гори бар 85%, а у Македонији бар 30%. Тако су Срби разбијени на све јединице осим Словеније. Хрвати углавном на две, остале “народности” на само једну.
Поред три права и два вештачка јужнословенска народа Југославије има још једна етничка група за коју се није нашла деноминација: то су Муслимани српског језика. Њих има углавном само у Босни и Херцеговини и у Санџаку. У БиХ живи њих око 90% а у Санџаку око10%. И они су практично сабрани у једној “републици”. То је био један од разлога да се одржи интегритет БиХ. Од шест, лажних или стварних, саставних делова Југословенства, пет су или сасвим или највећим делом удомљени; Срби су разбацани, пола од њих живи под киријом у туђим домовима. Тако је са јужнословенским компонентама Југославије. Но она има и знатне етничке мањине. Видећемо како је с њима. Најјачи су Арбанаси, или како их зову, према њиховом језику, Шиптари. Има их скоро равно три четвртине милиона душа. Од тога су далеко више од две трећине у “Космету”, не само у истој републици, већ у истом државноправном телу. Били би они сви тамо да се радило о Србима. Али је требало задовољавати републике са вештачким народностима, које ни поред те извештачености не би могле сачињавати “републике” без туђе помоћи у становништву. И тако је једна четвртина Шиптара потпала под Македонију (можда и нешто више, јер је баш тај део државне статистике јако сумњив), а 23.000 под Црну Гору. Да су те мањине биле у некој српској крајини, биле би без предомишљања придодате “Космету”. У сваком случају се пазило да се одржи јединство земаља које обитавају Арбанаси, па је чак отргнута Метохија од Црне Горе да се не би рушило јединство “Шиптара”, да би ови били што компактнији и импозантнији на картама. Са Маџарима је скоро исто, чак и повољније. Њих има у Држави округло пола милиона, од тога у самој Војводини 87%, практичпо скоро сви. Били би и формалпо сви да Хрватима није дата Барања, отргнута од Српске Војводине. Ту и у Међумурју има 11% Маџара Југославије, а у Словенији (Прекомурје) дваипо од сто. Маџари се заиста могу сматрати интегрираним у нашој земљи, да им Срби завиде.
После Маџара бројно долазе Словаци. Укупно их је у Југославији 83 хиљаде, од којих на Војводину спадају 72 хиљаде. Такође су практично сви под истим кровом. Онда је било Италијана 1948 скоро 80 хиљада, од чега У Хрватској 76 хиљада (сад их је знатно мање). Румуни су сви у Војводини, Власи сви у Србији, Куцовласи сви у Македонији, Чеси у Хрватској, итд. Чак је статистика највећи део Цигана нашла у Србији. Ван Србије и Македоније их практично нема, по званичној статистици. Као што се види, а бројеви то доказују, све су народности, па чак и “народности”, уједињене државно-правно сем Срба. Ниједна народност, ни мањинска, није толико разбивена као што је случај са Србима. Колико се данашње “народне републике” у Југославији изједначују са националним домајама нека послужи овај факат. Кад је 27 јула 1957 прослављена 16 годишњица устанка у Хрватској, Јосип Броз је послао честитку д-ру Владимиру Бакарићу и честитао му на годишњици устанка “хрватског народа”. Међутим, устанци су били, како саме новине доносе у Банији и Лици, а “прва пушка устаника”, како саме новине доносе, пала је у Србу, личком селу. То су били скоро све Срби. Досад се говорило о “устанку народа Хрватске”. Малопомало то Јосип Броз презва “устанак хрватског народа” (јер овог није било, а и Хрвати треба да покажу тобожњи доприпос Југославцји). Тек, данас Јосип Броз понавља оно што су раније старчевићанци и франковци тврдили да у Хрватској постоји само један “политички народ” хрватски. Пошто тиме овај телеграм добива најбољу илустрацију садање националитетне политике у Југославији, а такође и потврду наших страховања до чега доводи Југославија, ми ћемо тај телеграм текстуелно пренети према “Политици” од 27 јула 1957. Он гласи: “Друже Претсједниче, Вама и цијелом народу Хрватске упућујем срдачне поздраве и честитке поводом 27 јула, хисториског дана када су, прије 16 година, најбољи синови
хрватског народа устали да се заједно са осталом својом браћом боре за слободу и бољи живот наших народа. Том својом борбом, хрватски народ је осујетио све покушаје окупатора и народних издајника да спријече остварење братства и јединства наших народа и да распире најсуровије братоубилачко уништавање. Жртве које је поднео хрватеки народ у заједничкој Ослободилачкој борби југословенских народа, нису биле узалудне. Ми данас имамо нову Југославију у којој сваки народ управља сам собом и самостално изграђује себи љепши и срећнији живот, а, у исто вријеме, доприноси свој удио и напретку осталих крајева наше земље. Шаљем Вам своје топле честитке, са жељом да хрватски народ и даље приступа са великим залагањем и упорношћу новим задацима у изградњи наше братске социјалистичке заједнице”. У Југославији, дакле, “сваки народ управља сам собом”: Република и народ су “поистовећени”, како се то данас каже у Југославији. Све ове поделе имају не само унутрашње значење, већ и огроман спољнополитички значај: “републике могу да се одвоје, оделе од целине и посебно битишу ако нађу за сходно. Јер припцип комунистички гласи: да сваки народ може да се одвоји ако нађе за сходно, али народ инкорпорисан у републици. Оно што је ван истоимене републике, не сме се солидарисати са својим супародницима. О томе ће бити више говора у IV глави, и тада ће се многе ујдурме према Српству још боље разумети. Овде се не може мимоићи једна изјава хрватског публицисте г. Богдана Радице паришкој ревији “Савременик” у јесен 1957. Он каже изос. “да Срби и Хрвати у емиграцији. . ..приме данашње републике као почетак сваке дискусије и да их схвате као државе које већ постоје, и које могу да се чак и растану ако то желе и хоће њихови народи у слободи”. И Срби, дакле, могу да се оделе као посебна држава у којој би било свега око 50% Срба!!! Народ и република, то су синоними, јер то Хрватима и осталим годи!
IV. Но погледајмо сад како стоји са историским мерилом. Ако се под историјом разуме самостална државност, онда су само четири од укупно шест садашњих компонента Југославије њу имале: Хрватска, Србија, Босна и Црна Гора. И њихове границе су се стално мењале. Под туђином су биле све ове државе далеко дуже него што су биле самосталне. А Словенија није никад била засебна држава, нити историја зна за такву државу. То је ноторно и не треба доказивати. Али реда ради, позваћемо се на тадашњег професора Градачког универзитета Матију Мурка, Словенца, који у свом делу “Историја старијих јужнословенских књижевности (г. 1908, на немачком) пише на стр. 28: “Само Словенци не допреше до неке државне организације вредне помена”. Она чак (Словенија) никад у историји није сачињавала једну административно-правну целину. Пре су Словенци били подељени на Крањску, Приморје, Горицу и Градишку, на Штајерску, Корушку итд. Сад су сви заједно, у једној јединици и државно-правно и административно-правно. Што се Македоније тиче, ни она, као словенска Македонија, није никад имала своју државност. Није чак имала ни самоуправу, ни најмању ознаку државно-правне посебности, или чак просто административно-правне. Македонија је, истина, била и слободна држава и велика држава, једна од највећих коју је свет видео (под Александром Македонским), али та државна творевина и њен народ немају ама баш никакве везе са данашњим Македонцима, нити се границе њихове и најмање поклапају. Прашки професор Герхард Геземан пише у својој студији: Један поглед на историју Македоније (у збирци: Мацедонија: Живот и облик земље, на немачком, Берлин 1940): “Северни делови данашње Јужне Србије нису припадали ни царству старих Македона, нити првобитној римској провинцији Мацедонија (146 пре Христа)”. Ни под Турцима није постојао вилајет сличног опсега. Напротив, садашња северна Македонија била је под Косовским вилајетом, а остатак под Битољским*. Није случајност да баш највећи српски етнографи, на челу са Јованом Цвијићем, сматрају баш те
делове који су били под Косовским вилајетом као етнички чисто српске. Али они нису додати ни ужој Србији ни “Космету”, већ Македонији. Словенија и Македонија улазе први пут у историју под данашњим режимом Југославије. То може бити и правилно, али не може бити оправдано неким “историским разлозима” прошлости. Ови уопште не постоје. Хрватској је додата Славонија, која је некад била а некад и није била са њом (више иије него што јесте). Придодата јој је Војна Граница која је, неколико векова, све до 1881, била одвојена од ње, а чије становништво претежно сачињавају Срби. Придодата јој је и Далмација, која бар осам векова није била заједно са њом. Придодата јој је Истра, која никад у историји није била заједно са њом. Придодата јој је Барања, која никад у историји није била заједно са њом. Онда Дубровник, који такође никад у историји није био хрватски.*) Босна и Херцеговина су остале како их је уобличила Аустро-Угарска. Ништа им није одузето, али ништа ни додато (што би са српског гледишта било “пожељно”). Њима ће бити посвећен посебан одељак. Црној Гори је признато све што је у току векова освојила и себи присајединила осим Метохије, а највећи део аквизиција је нов. Јужни Санџак није имала дуже него Метохију (слободна Црна Гора свега три-четири године). А што се Боке Которске тиче, њу Црна Гора није била освојила нити *) Према подацима с краја прошлог века истакнутог немачког етнографа фон Маха, доцнија српска Македонија била је подељена у три вилајета: Косовски, Једренски и Битољски. Косовски је имао седиште у Скопљу. Под Једреном су биле, касе: Ђевђелија, Тиквеш, Дојран, Велес, Струмица итд. Под Косовским вилајетом су били санџаци: Скопље, Приштина, Нови Пазар, Пећ, Призрен и Пљевље. Под Битољом су били сам град, затим Охрид, Ресан, Пресна итд. Скопљес је заиста ишло са Старом Србијом. Подаци из студије: Richard V. Масh, Вeitraegе zur Ethnographiе der Balkanhalbinsel. Petermanns Mitteilungen, 45 Band, 1889, S. 97—106. До 1878 велики део Македоније је потпадао под Вилајет Призрен. *) Да Дубровник није био хрватски, већ да није ни хтео бити хрватски и то баш с обзиром на историзам, имамо један еклатантан доказ из год. 1848, дакле 40 година после губитка његове слободе, а 110 година од данас. Тада је било комешање у целој Аустрији, па су и Словени покушали да за себе нешто политике постигну. Био је
јој историски припада. Црногорска је била само кратко време ако се почетак владавине Црнојевића може карактерисати као црногорски (до 1243), и фактично неколико година за време Наполеона (али не правно). Док је под Млецима била скоро 400 година, под Аустријом више од сто, а пре тога вековима под Србима, а један део под Херцеговином. О историском праву Црне Горе над Боком не може бити ни говора све кад би историско право нешто значило. (Подаци о владавини Црнојевића узети из књиге которског бискупа Павла Буторца: Бока Которска након пада Млетачке републике до Бечког конгреса, Загреб 1938, стр 188). Новопазарски санџак је био до 1878 саставни део Босне, а од тада Косовског вилајета. У древној прошлости је део Рашке, језгра српске државе, оно што је Катунска нахија за Црну Гору. Но он је подељен између Србије и Црне Горе да би се Црна Гора бар формално оспособила за државни живот у низу “република”. А Србија? Њој је признато само оно што је имала до 1878, са свега неколико срезова изузетка (у северном Санџаку и јужно од Врања). За све остало су геометриски форматори Југославије (Ђилас-Броз-Пијаде и комп.) нашли или да не припада Србији никако или само прекарно и индиректно. Није ни нова историја узета у обзир а камоли стара, немањићска (док је код Хрвата и најстарија историја узимана у обзир, па чак и она промашена).
сазван Конгрес аустриских Словена у Прагу. Као претставник Дубровника са специјалним мандатом појавио се властелин Никша Ђурђевић. Он је, дословно изјавио да “мисли да може као опћу мисао Дубровника представити, да Дубровник неће да се с Далмацијом као једно тијело сматра, него да се у својим границама као особити члан узима и као такав ступа у сазез с Далмацијом, Хрватском, Славонијом и Војводином Српском”. Чланови југословенске секције на том Конгресу прихватили су били овај предлог, али ни он ни остали словенски предлози нису били реалисани. Интересантно је не само што Дубровник хоће да буде засебна ‘'јединица", како би се, то данас рекло, већ и друге јединице сматра и он, као и остали чланови, да спада Далмација обашка, Хрватска обашка, Славонија обашка. Утолико је овај податак од изванредне важности.
Видело се како је Србији одузета Македонија, па чак и северна, неспорно српска Македонија. Ако би се неко позвао на Немањиће, сместа би му Ђилас (он је био регулатор српске историје, а сам Несрбин) главу слистио. Бар један део Босне (Сребрницу и околину) Срби су скоро стално имали у својој власти у средњем веку. Замислите како би се провео ко би то тражио за Србе. Срем је подељен по националном критерију: где је српска етничка територија била само мало прекинута са једним појасом Хрвата или квази Хрвата, ту је проглашен крај српског етничког “подручја”. И тако је Срем подељен, велики део његов је припао Хрватској. Начело неподељивости историских творевина ту је жртвовано у корист Хрватске а на штету Србије. Али зато никоме ни на крај памети није падало да то исто учини у Лици, на Кордуну, у Банији, Северној Далмацији итд. Овамо интактност старих територија, овамо деоба. Увек на штету Срба. Барања је одвојена од својих посестрима, других жупанија Маџарске, с којима је проживела исту државноправну судбину неколико векова, и где је начин живота и менталитет једнак као у Бачкој и Банату. То је учињено јер је у Барањи било до другог рата око десетак хиљада Шокаца, који су сад хрватизирани. Па и после свега хрватизирања и насељавања Барање са правим Хрватима из других крајева, било је у Барањи 1848 Хрвата само 18.796, док је чистих Срба нађено 11.442, Маџара 16.945, Немаца 4.494. Укупно је срез Бели Манастир имао тада 53.502 становника. Хрвати су и тада чинили свега трећину становника те области. Свуда је од Србије отсецано и ампутирано, да би се други задовољили. И видеће се мало после да је то скоро неминовна судбина Српства у Југославији. После Првог рата учињена је велика грешка од стране компетентних и владајућих кругова кад се није никаква пажња поклањала историским моментима и вековном заједничком животу становника појединих области. Али се сад и у земљи и у емиграцији чини друга, не мања, грешка кад се историским моментима даје превага над свим другим. Јер не треба заборавити да су се због историзма водили ратови и народи дизали на
устанак, јер нису хтели да остане стари склоп ни држава ни области. Невесињци су хтели, кад је пукла чувена Пушка њиховог првоборца Луке Вукаловића, да се припоје Црној Гори и одвоје од Бошњака. И Крајишници су хтели за времс четовања Петра Мркоњића да се одвоје од Сарајева и припоје Србији. Сад одједанпут се све то пренебрегава и ништи. Људи се терају понова у склопове које је туђин омеђио. Тобожњи револуционарни режими не признају никакве жеље народа да се споји са својом осталом браћом. V. Нека нам је дозвољен и један мали екскурс у наименовања, у назив нових државпоправних творевина данашње Југославије. Северозападни крај се зове Словенија мада никад у историји такве области није било. Жели се именом означити национални карактер федералне јединице. То је у реду. Затим долази Хрватска. Овај пазив је стародреван, као ознака државе чак знатно старији од српског. Али он обухвата и оно што пикад није било хрватско, и оно што сад није етнички хрватско. А више стотина година земље које данас обухватају “Народну републику Хрватску” звале су се и на народном и на латинском језику “Краљевине Далмација, Хрватска и Славонија”. Далмација је долазила на прво место. То је тзв. “Троједница”. У ствари, Далмација је била стално, више векова, ван овог државно-правног склопа, који је називан “Краљевине Хрватска и Славонија”. Сад одједанпут само Хрватска. А није дозвољена тамо никаква модификација и никаква рестрикција. Босна и Херцеговина су историске творевине, али не у садањем саставу. Босна се звала Рама и Босна. А шта зиачи Херцеговина? Земља херцега Светог Саве. И земља се тако звала, на латинском Ducatus St. Sabbae. италијански Ducato di San Sabba. Разуме се да данас то нико не сме да спомене. Јер би из назива произлазио српски и православни карактер провинције.
Црна Гора као назив за један државни ембрион стар је неколико векова. Али он обухвата само четири нахије и све заједно сакупити под заједнички именитељ, прост је номенклатурни фалсификат (видеће се то из посебног одељка). Македонија није постојала као словенска државна област, а као географски појам прелази далеко границе наше земље. Србија се од вајкада звала Србија, без икаквих додатака и мешања. Само што је била далеко већа и пространија. Данашњи властодршци су је свели на Београдски пашалук, само мало повећан. Војводина је назив стар сто годииа. 1848 је образована једна краткотрајна посебна (до 1860) аустриска “круновина” која се звала “Српска Војводина и Тамишки Банат” или “Српско Војводство и Тамишки Банат”. На немачком такође: Sebische Wojwodschaft. У октроисаном аустриском уставу од 4 марта 1849 стоји да сe оснива “Војводина Србија” (Wojwodschaft Serbien, у §72, како то саопштава Фердо Шишић у књизи Јосип Јурај Штросмајер, Документи и коресподенција. Загреб 1933. Издање Академије наука, стр. 53). У географским или статистичким компендијама тога доба налази се чак просто израз Србија (Serbien). Војводина је као реч торзо; исто кад би се казало за Хрватску “Краљевина” или “Бановина”. То је Српска Војводина и као таква је имала бити означена у Уставу, с тим да се скраћено назива просто Војводина (сам “велики наслов”, сасвим званичан имао је да гласи “Српска Војводина”). Учињено је исто, ама буквално исто као са Херцеговином којој је одузет предикат Светог Саве (опет у великом, званичном наслову). Али најочигледнија тенденција затајивања српског карактера очитује се у тзв. Космету. Та област је имала свој стародревни назив познат и признат од целе историске и географске науке света. Та област је звата Стара Србија. У јубиларном издању најпознатије немачке Географије фон Сајдлица, после 100 година од њеног првог издања, стоји на стр. 824: “Балкански рат је донео Србима колевку Српства са историски познатим Косовом Пољем, такозвану Стару Србију, у коју су, на место Срба који су се исељавали услед турског притиска, надирали многобројни Арбанаси”. Још и тада, 1931.
најмеродавнија немачка књига пазива тај крај Старом Србијом (мада овај назив није више у нашој земљи употребљаван, никако после I рата). Тачан наслов књиге дат је у одељку XXV овог рада. Назив Стара Србија налази се у безброј списа и географских карата на разним језицима, нарочито оним који су приказивали Европску Турску. Овде ћемо примера ради навести шта о томе пише један аустриски научник 1861 године. Он је путовао по тим областима и дао опис у издањима Бечке академије наука. Тамо стоји изос.: “Манастир Грачаница је један од најславнијих (манастира) старе Краљевине Рашке, чије је главно тежиште било на Косову пољу и источно од њега простртој равни Белог Дрима (Метохија). Име Рашка изгледа да је овде у земљи изумрло, и још је задржано само код Немаца и Маџара који српске емигранте у Банату називају Рацима. Срби су тој областп супституирали име Стара Србија. Нисмо му могли утврдити пространство. Но поред речених низија спада јамачно и котлина Новог Пазара у ту област”. О неком "Космету” нико иикад чуо није до 1944. (J. G. von Hahn, Reisе von Веlgrad nach Salonik. Denkschriften des Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften. Phil. — Hist. Classe, XI Band, Wien 1861, S. 70). Истина је да је после многих сеоба, а нарочито после Велике сеобе та област национално јако разводњена, па је чак на многим местима изгубила српски етнички карактер. Но историски је то Србија, колевка Српства. Један аналогон ће показати да је заиста овим вештачким и изразито комунистичким називом (само комунисти имају окраћенице на географске појмове) Српство хтело да се запостави и увреди. Јер је ситуација у Старој Србији буквално идентична са ситуацијом у старој Хрватској, тј. југозападној Хрватској. Та област се звала Хрватска док се крај око Загреба и северно од њега звао Словенија. Тај крај раније Хрватске изгубио је хрватско етничко обележје, он је настањен претежно Србима, нарочито до хрватског покушаја истребљења Срба 1941 до 1945. Државноправно се тај крај звао Војна Крајина или Граница, а народ је створио уже називе Лика, Кордун, Банија. Кад би се и овде поступало аналогно са Србијом, тај крај би добио аутономију и назив ЛИКОБА. Ти Срби су свакако имали сто пута више права
на посебно третирање макар и у границама Хрватске него Шиптари у оквиру Србије. Јер је тај народ био културнији и национално зрелији (у “Ликоба”), јер је за време рата покушан над њим геноцид, и јер је баш комунистичком режиму дао највећи број бораца и официра. Па никоме не паде ни на крај памети да то уради. Није ни Далмацији, чије је име много векова старије од имена Хрватске дата макар најмања аутономија, ни Истри, ни Дубровнику, који је вековима имао самосталност кад је сва Хрватска била туђи плен. Ради се о форми, то је тачно, о деноминацији. Али, нека ми је дозвољено да цитирам и овом приликом два латинска провербија, од којих је први већ цитиран у овој књизи. Он гласи: Forma dat esse rei. Други: А potiori fit denominatio, што у српском преводу значи: По главној ствари се врши имeновање. Зашто онда није вршено именовање свих српских области по српској деноминацији?
XXI. ОСТВАРЕНЕ И ПРОЈЕКТОВАНЕ УНУТРАШЊЕ ПОДЕЛЕ ПРВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ Factum illud; fieri infectum non potest. Plautus. (То се догодило; не може се направити као да се није догодило). I. Прва Југославија није уопште била сложена, већ проста, унитарна држава. Њена подела на регионе, на ниже (али међу овима највише) територијалне јединице, није имала државноправан, већ само административно-праван карактер. Зато би се могла из ових излагања изоставити. Па ипак, ради везе и тих питања и потпуности третмана, мора се приказати и то стање. Кад је створена држава СХС, или, како се испочетка звала, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, продужиле су да функционишу све раније регионалне јединице. У Загребу су обављани послови за Хрватску и Славонију, по дотадашњим законима (укључујући ту и Срем, чак и Земун). У Сарајеву је продужена администрација Босне и Херцеговине, у Сплиту Далмације (јер је Задар био заузет од Италијана), Љубљана је продужила не само управу Крањске као дотад, већ и свих осталих делова Југославије где Словенци живљаху; за Војводину је била оргачизована управа Бачке, Баната и Барање (“БББ”) јер ту раније није било регионалне управе (већ само жупаниске и градске). И Црна Гора је неко време продужила своју администрацију коју је све више преносила на Београд. Једино Јужна Србија није имала никакву посебну администрацију. То је јасно: она је била саставни део Србије од 1912 одн. 1913, и Закон о привременој подели земље на округе остао је у пуној важности. Старо стање је остало свуда, па и тамо. Није се могло импутирати два-три пут победничкој Србији да ствара аутономију њој бескомпромисно присаједињених области пре Уставотворне скупштине. Ово стање је остало до Видовданског устава (1921). При претресању уставног пројекта, највише се дискутовало о будућој “подели земље”.
Гледишта су била дијаметрално супротна, и надвладало је најзад најгоре међу њима. Устав је поставио начело да регионалне јединице добију безбојни назив “области”, да ниједна не може имати више од 800 хиљада становника да се оне могу спајати по изјављеној жељи грађана али опет уз лимит од 800.000 становника. Предвиђене су као проста самоуправна тела са минималном компетенцијом. Подела земље на области је извршена Уредбом од 26 априла 1922. Установљен је страшан број од 33 области. У Србији је половина округа добила обласни карактер, у ВиХ свих шест округа “привремено” (то је био услов Југословенске муслиманске организације да гласа за Устав), у Словенији две, у Хрватској и Славонији, по самом Уставу морале су бити четири области, а Црна Гора, такође по Уставу, постала је Зетска област са Боком а без делова Санџака који су били црногорски од 1912. Код образовања области намерно је негирано и дотадашње национално и историско начело. Ове области су биле недоношчад и самоуправе у њима једва су и ступиле у живот. Основна идеја овог територијалног разграничења била је лажна претпоставка да ће се на тај начин лакше створити јужнословенска народност. Зато није ниједна народност могла бити смештена на само једној области. Отуда и лимит од 800 хиљада, да би се онемогућила засебност Словеније, која је имала мало више од милион становника. Ко је за ово виновник ја не умем рећи. Но изгледа ми да је спиритус ректор поделе земље ван Србије био Светозар Прибићевић. Ко био да био, није угодио. Земљу није учинио јачом, а Српство је компромитовао политички. II. После Државног удара од 6 јануара 1929 укинуте су области и створене бановине као веома простране регионалне јединице. Образовано их је укупно девет (и Управа града Београда као засебна јединица). Све су добиле
хидрониме (назив по водама), да не би историска имена долазила до изражаја. 1930 су извршене неке мање измене у територијалној подели бановина. Мада антиисториске, ове бановине нису биле и сасвим антинационалне. Словенија је сва обухваћена у једној области, образоване су две изразито хрватске области које су доцније послужиле као основа Бановине хрватске. Али је Српство код ових бановина сувише било привилегисано, не на корист Српства. У суштини су бановине ипак остале вештачке творевине, које нису могле показати виталност. Ко их је створио, то једва ако неко зна. Радило се тајно; у томе је грдна предност ранијих области, о којима је ипак и у парламенту (Привременом народном претставништву) и у његовим одборима дуго дискутовано и свачије се мишљсње бар чуло и унето је у стенограме. Код бановина је канда војска имала прву реч, можда Главни ђенералштаб, а можда и војно-географски институт. Кад војска такве ствари ради, онда а приори не може бити добро. Но која је фајда и да је све то добро било смишљено, кад уопште није никад изведено! Бановине су биле само делови полициске власти државе, без икакве унутрашње компетенције. То је логично: Цела земља је била без политичких слобода, па како да се оне признају регионалним јединицама? Нигде истинска народна воља није долазила до изражаја, ни у центру па, следствено, ни у провинцијама. Подела земље изгубила је била сваки демократски карактер. Бановине су фигурирале само на географским картама. III. Хрвати су показали нарочито незадовољство према овој новој подели земље “на управна подручја” ( такав је и наслов закона из 1929 одн. 1930: Закон о подели Краљевине Југославије на управна подручја) Они су вршили пасивну резистенцију према Држави, стање у земљи било је несносно. Нарочито се погоршала сигуација после убиства Краља Александра октобра 1934 (и тај атентат је последица хрватског незадовољства са заједничком државом).
Водећи људи српских демократских странака желели су да се нађе један modus vivendi заједничког живота са Хрватима и водили су преговоре са шефом најјаче, хрватске странке (ХСС, тј. Хрватске сељачке странке). Разуме се да су они решење видели само и искључиво у демократизацији целе земље, повраћају слобода свим грађанима без разлике, и главним народносним скупинама Државе: Србима, Хрватима и Словенцима. Они су предвиђали и демократски поступак при преговорима и крајње демократско решење на основу преговора. Иначе, то је логично, српске демократске странке не би никад ни покушале неку акцију чији би резултат био слобода у Хрватској а ропство у српским деловима земље. А до тога је баш дошло. Вође ХСС су у једно погодно време почеле да воде преговоре са Двором и његовим експонентима иза леђа српских политичких претставника демократског кова. Двор је претстављао кнез Павле. Он је био један од тројице регената, али је успео да узурпира сву власт за себе (сасвим противно Уставу и жељи убијеног Краља). Као сараднике са српске стране "бирао је људе најмањег политичког и националног калибра, своје креатуре. Преко њих је дошао у контакт са воћством ХСС. Ово је осетило погодан моменат за себе и могло је још једанпут као неколкко векова раније да ускликне: Aula est pro nobis. Међународни кругови су вршили притисак да се Хрватима попушта до крајње мере, а принц Павле је много на те кругове полагао. Он, уосталом, није никад, ни најмање водио рачуна о српским животним интересима и о потребама Српског народа који му је био ментално стран. И настала су преговарања. Именована су по три лица са хрватске и “српске” стране (у ствари државне, јер од Срба нико није ни добио мандат за преговарање). Од Хрвата су именовани: један еминентан правник и два истакнута политичка човека, опет правници. Сви су у танчине знали и историјат и тадашње стање српско-хрватских односа. Са српске стране су именована три професора Правног факултета у Београду, левичара, тотално неспособна за овај задатак (нити су знали позитивно Јавно право земље, нити етничко-статистичке односе, нити су интимно осећали политички ваздух “Прека”). За њих је тврдио пок. Јован Дучић да су били чак и Цинцари, што је, бар за неке од њих, врло вероватно.
Но Срби нису били озлојеђени због састава српске депутације (ја бар то нисам приметио), већ због начина вођења преговора и, нарочито, због резултата. Преговори су вођени тајно, на Бледу, на Плитвицама, у салонским колима итд. Као да се ради о приватном имању тих лица. Српска јавност појма није имала о току и резултату преговора све док није било све утаначено. Хрватска одговорна лица су знала о томе, српска ни најмање. То је толико било увредљиво за Србе, да чак ни повољни копачни резултати не би могли да их одобровоље. А Срби из крајева о којима се радило, који су Хрватима предати, нису смели ни да зину. Према њима је заиста поступано по оној: Ко пита жабе кад се трпају баре. Резултати су, рекох, највише Србе озлоједили. И то не само због територијалних промена. Оне су се састојале у овоме: Образована је тзв. Бановина Хрватска од двају и до тада хрватских бановина: Савске и Приморске, и још срезова Дубровник, Шид, Брчко, Градачац, Дервента, Травник и Фојница. Западно од те бановине остала је Словенија под именом Дравска бановина. Али источно од ње нису дозволили Хрвати да се прогласе српске земље. Доскора се није знало због чега. Сада канда г. Д-р Владислав Стокић, персона грата Кнежевског режима (тј. лице које ствари мора да познаје) саопштио је у своме часопису (билтену) Наша Стварност који излази у Јоханесбургу (Јужна Африка), у броју за фебруар 1957 те разлоге. Он каже да је Д-р Мачек инзистирао да и Суботица у северној Бачкој припадне Хрватској бановини и још неколико бачких срезова где су тобоже Хрвати у већини. Он је тражио ту плебисцит или бар изборне резултате првих избора који би се обавили. И Д-р Стакић цитира директно Д-ра Мачка: “Из резултата избора ће се видети како су расположени бирачи Суботице, коју воћство српске опозиције присваја за своју српску јединицу. Консултовање народа најбоље је средство да би се изразило његово расположење. А с овим треба да рачунају сви политичари, а нарочито они из Демократске странке”. (Ове последње речи се јамачно односе на поч. Милана Грола, који је за време демократије био посланик Оџака у северној Бачкој, и који, врло вероватно, није усвајао ово гледиште Д-ра Мачка). Д-р Стакић са своје стране додаје,
бранећи д-ра Мачка: “Д-р Мачек није хтео да пристане на формирање српске јединице која би укључила Суботицу пре буњевачког плебисцита”. Признајем да ја појма иисам имао о свему томе док нисам прочитао овај пасус Стакићеве студије. А ја сам се овим питањем нарочито бавио. Не верујем да су други Срби о томе нешто знали сем фаворита Кнежевог режима. То што је открио Д-р Стакић, то је страшно. Хрвати траже за себе Суботицу и делове Бачке, где нигде није било хрватске већине, чак кад би се Буњевци сматрали Хрватима, а сам Д-р Стакић каже да су “нарочито Срби из Војводине порицали хрватски карактер Буњеваца”. Но, и нека су они Хрвати, пређимо преко тога. Пређимо и преко тога због кога су ови предели придодати Краљевини СХС, пређимо преко одлуке Народне скупштине Војводине при којој су суделовали и приличну реч водили Буљевци, пређимо преко ратних заслуга Србије. Пређимо преко свега тога. Али принцип да се преко изборних резултата одлучује о националној припадности једног краја, опасан је. У конкретном случају, за ХСС гласали би, као и 1935 одн. 1938, и Маџари, и на основу тога би се закључио хрватски карактер ових крајева. Па и преко тога пређимо, но никад и никако не можемо прећи преко једне друге чињенице: Бановина Хрватска је добила око 850.000 Срба, док ван ње није остала ни половина толиког броја Хрвата. Кад би се додали тражени срезови Бачке (а ваљда су мислили и на Барању), та Бановипа би имала преко милион Срба док ван ње не би остало ни 200 хиљада Хрвата. Куд то води, и је ли то право? Па не само то: Д-р Мачек и воћство његове странке нису тражили, не би никад ни пристали да се врши плебисцит у Лици, Банији, на Кордуну, у Северној Далмацији итд., у крајевима где Срби компактно живе. То одбијају из историских разлога, а у исто време не признају Србима никакав историски титулус. Очигледна је ствар да су се Хрвати тада осећали као победници који Србима диктирају. А недорасли партнери са српске стране само су ову њихову позицију појачали.
Бановина хрватска је основана и одмах почела да функционише. Причају људи да је непосредно затим почело гоњење Срба. Једно знам сигурно, и то сам утврдио: У тој бановини је важила скоро пуна слобода штампе, која се искористила и злоупотребила у нападу на све што је српско. До руке су ми дошле неке публикације из тога доба, које ћу, Боже здравља, навести другде. А исто тако неки бројеви листа "Новости” из тога доба. Против Срба је свак могао да пише, чак и Секула Дрљевић, а у осталим деловима земље, у српским, које Д-р Мачек није хтео за српске да призна, продужен је режим, највеће строгости. Тамо демократија, а овде диктатура. Онамо претставници народа на челу бановине, а овде претставници личног режима Кнежевог на челу српских области, и уз њих још Хрвати. То је било прво, страшно понижење Срба, којем ће се иосле придружити тушта и тма. Хрватска бановина је била снабдевена са знатним атрибуцијама да је заиста била држава у држави. Стање створено том фамозном Уредбом задовољило је Хрвате а озлоједило Србе. Правна ситуација је била и ненормална и неморална. Та Бановина се није могла одржати чак и да рат није избио. То је био правни монструм све док се и на остале делове не би применили слични принципи. То је било дело момента, импровизиран палијатив, недоношче коме нико виталност није предвиђао. То је био и први покушај реализације федеративпог устројства Југославије, но један чудан покушај: Само једна област би имала прерогативе федералне јединице, док би све друге биле централнстички управљане. Само би једна уживала личне слободе и демократски поредак, док би друге остале под личним режимом и лишене свих људских права. То стање је било неморално, помављамо, и неодрживо! Нарочито кад се још узме у обзир да су Хрвати министри заједничке владе имали у својим ресорима неограничену власт над српским и словеначким областима, једнако као министри Срби и Словенци у својим ресорима, који опет никакву власт и никакву ингеренцију нису имали у Хрватској. Ако неко помишља да су се Хрвати тиме задовољили, јако се вара. Они су јавно и отворено то прогласили као прву етапу за даља постигнућа, чији је коначни циљ “независна држава Хрватска”. Кад је овај мој рад био готов, изашла је из штампе једна студија д-ра Бранка Миљуша под насловом
“Споразум 1939 године”, Виндзор 1957. То је једна мала али веома значајна студија, са приложеном географском картом и статистичком табелом. Није нико ни у земљи ни у емиграцији био позванији да о томе пише него д-р Миљуш. Он је био члан кабинета Драгише Цветковића у време преговора, пратио их је са нарочитим интересовањем, јер је сам из предела који граничи са Хрватском, и дао је оставку кад је “Споразум” постигнут. Пошто је књижица скоро изашла нећу понављати њене наводе. Само не могу избећи два цигата д-ра Миљуша са стр. 17: “Приликом устоличења бана д-ра Ивана Субашића, 29 августа, у Загребу, Д-р Мачек је у свом говору истакао да је ‘остао цио низ нерјешених питања, а међу њима и дефинитивно разграничење Бановине Хрватске, што је остављено за вријеме када се буде уређивала читава државна заједница’. — А и сам Хрватски дневник, орган ХСС, писао је у уводнику да је ‘Споразум тек почетак рјешавања хрватског питања, да је Бачка хрватска и да Хрватска има да обухвати све оне територије докле допире католичка вјера’”. Да су све ово најинтимнија гледишта целокупног хрватског народа, ја ни часа не сумњам. Они траже не само област до Земуна, Котора и Дрине, већ и Бачку, у којој 1918 није било ни приближно 1000 Хрвата. Траже је зато што је католичка, јер двовековно искуство учи да сви католици под хрватском влашћу постају Хрвати, а затим њих ту помаже и на то потстиче Ватикан, који би Маџарима такође дао миг да то прихвате као солуцију ипак мање злу него “власт шизматика”. Наши Југословени би морали да много пажње поклоне овим цитатима. Не може се хтети Југославија не знајући шта је српско и шта се може дати другима. Хрвати су против Југославије, то је тачно, али ће они сви да приме Југославију, бар за неко време, ако им се гарантују гореспоменуте границе. Не може ни једна ни друга страна имати јасну слику о Југославији без приближног познавања граница федералних јединица. Отуда толико расправљање о овоме.
IV. Мимо остварених подела прве Југославије, било је још сијасет пројеката друкчије поделе, предложених од стране угледних политичара и политичких организација. Међу њима су два нарочито била значајна, и по важности личности од којих потичу, и по оригиналности идеја које садрже, и по политичким реперкусијама које су изазвала. Један је Србина, Стојана Протића, други Далматинца, југословенски оријентисаног Хрвата д-ра Јосипа Смодлаке. Али је било, као што рекосмо, и других, местимично веома интресантних пројеката. Сви су они имали једну заједничку тачку: били су за мпого шире и пространије регионалне јединице и за веће њихове компетенције него је то остварено Видовданским уставом. Неки су имали у виду, можда, федерално уређење, други “ши роке самоуправе” или знатнију аутономију итд. Да су њихови пројекти узети били за основу разматрања у Уставотворној скупштини, можда би и сами аутори извршили извесне корекције и модификације, можда би у појединостима били спремни на компромисе. Пројекти су у сваком случају били упућени ка федерацији, мада нико ту реч није тада наглашавао и мада ни сами пројекти нису хтели да иду до крајњих конзенквенца федерације. Одма после Првог рата није некако идеја федерације била популарна, бар не у меродавним круговима нове државе.*) *) Да су Хрвати интимно прижељкивали федерацију, у то не треба сумњати. Али је они нису истицали, и као да су се стидели ње. То има својих дубоких разлога: Прво, што су знали да Срби неће федерацију ни под коју цену. А затим, што су знали да би приликом повлачења граница рђаво прошли. Срби су имали необичне моралне адуте тада и могли су скоро суверено границе да постављају. Народ Босне и Херцеговине и велик део Далмације био би за њих. И зато су Хрвати сами певали антифедералне песме. Као еклатантан доказ нека послужи једно писмо д-ра Анте Трумбића од 1 нонембра 1917, у коме изос. стоји: “Федерација би значила сједињење више држава које би имале право да уђу или не уђу у заједничку државу, да из ње изађу кад буду хтјеле. То није оно што ми хоћемо. Нама се не ради о сједињавању више држава, него о уједињењу једног истог народа у једну јединствену државу”. А своје истинско федералистичко убеђење Трумбић је обелоданио још у Женеви, равно годину дана доцније, да у реалисаној Југославији буде протагониста Федерализма. Но о питању федерације у првим годинама Југославије говорим на крају овог одељка.
Али треба рећи да и са теоретског гледишта не постоје неке сигурне и непромењиве границе појединих облика сложене државе или квази сложене. Има толико међуоблика између аутономије и федерације, колико их има између федерације и конфедерације. Не постоје ту готове схеме, већ, напротив, живот ствара увек нове облике државног устројства и државних заједница, а онда тек теорија поставља одговарајуће принципе и формуле нових државних творевина. Овде теорија следује пракси, увек и вазда. То још више важи за пројекте државног уређења које није остварено и где предлагач није био везан чак ни теретом реалности. Ту је могао да још мање води рачуна о теориским поставкама и њиховој сагласности са датим пројектима. Зато су ови ницали и мало превише. Нити овдо имамо могућности да све предлоге претресемо (недостају нам и сами пројекти), нити би то ичему водило. Ствар је прошла, и поправити се више не може, а садашње околности у многоме су различите од оних из 1918 и година иза ње. Но пројекту пок. Стојана Протића морамо поклонити више пажње. Јер је он био Србин, а ми са српског становишта ствар претресамо, и јер је био велики државник и политички карактер првог реда. А има и једна чисто српска спољна околност зашто ми тако радимо. Иако не располажемо његовим респективним списима овде у емиграцији, ту скоро је изашао у једном емигрантском часопису један исцрпан приказ Протићевог става по овом питању. То је студија Растка Марчетића “Стојан Протић и Видовдански Устав”, у часопису “Слободна Југославија” (Минхен) број 6 за децембар 1956. У пројекту устава Стојана Протића, члан 4, стојало је (увек према горњем извору): “Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца дели се на покрајине или области, округе или жупаније, срезове или котаре, и општине. — Покрајине су ове: (1) Србија; (2) Стара Србија са Македонијом; (3) Хрватска и Славонија са Ријеком, Истром и Међумурјем; (4) Босна; (.5) Црна Гора с Херцеговином, Боком и Приморјем; (6) Далмација; (7) Срем са Бачком; (8) Банат; (9) Словеначка са Прекомурјем. — Промене у обиму и броју покрајина могу се извршити само законом, на захтев или са пристанком оног
становништва којег се промена тиче, а по саслушању покрајинског претставништва”. Да је ова подела била и сувише државничка и, за оно време, можда идеална, о томе не може бити сумње. Пре свега мало анализе и упоређења са садашњом поделом. Стојан Протић не говори о Јужној Србији и не ствара и етнички прејудиционалне регионалне термине. Он задржава израз Македонија, стародреван и целом свету познат, али не даје самој Македонији покрајински карактер, већ Старој Србији са Македонијом. Она је привесак Старе Србије. У студији одакле ја податке црпим не налазе се објашњења уз поједине покрајине и њихове границе, па не знам да ли их је Протић уопште чинио (пре ће бити да није него да јесте). Но ја не сумњам ни минута да је Протић под Старом Србијом разумео исто што и Јован Цвијић, исто што и цела тадашња Географска наука, тј. и северне пределе садашње “Народне републике” Македоније са Скопљем. Скопље би било главни град те покрајине, али Скопље које се налази у Старој Србији а не Македонији. А све Македонце Словене Протић је сматрао Србима, као и сви они који су се борили за њихово ослобођење. — Он је оставио све крајеве који су до 1912 били под Турцима и делили вековима једну судбину заједно, али с тим да поједини делови могу и да се оцепе и припоје Србији. Хрватску и Славонију оставио је Протић интегралне, не тражећи одвајање Крајинских Срба, али без Срема. Што се тиче додељивања Ријеке и Истре Хрватима, то су у најмању руку биле недржавничке речи Протића. Како ће дати Хрватима оно што јо Италија задржала за себе? Протић даје Босни посебан покрајински статус, али без Херцеговине. Овде је поступио начелно противно ставу који је заузео у погледу Старе Србије и Македоније. Херцеговину спаја са Црном Гором*) и овој припаја још “Боку и Приморје”. Он је знао да Црна Гора сама за себе не може да екзистира, ни финансиски ни територијално. Додао јој је области које су далеко пространије и многољудније него сама Црна Гора: целу Херцеговину и још Боку и “Приморје”. Ни овде нема објашњења шта он под Приморјем разуме,
али ја не сумњам ни часа да разуме цело Херцеговачко приморје, све до Неретве. А то значи далеко маље него што је Србији и Црној Гори давао Лондонски споразум од 1915. Преостала Далмација би била за себе, као што је и право. Јер је она од Хрватске била увек државно-правно удаљена и различита, бар осам векова. Сад долази куриозум. Протић не даје Војводини статус покрајине већ од ње ствара две покрајине: Срем са Бачком (не Бачку са Сремом) и Банат. И за ово је имао несумњиво својих разлога које ћемо покушати да пронађемо. Но сад морамо да наведемо једну примедбу у парантезима писца студије, гМарчетића, дату одма иза ових информативних обавештења. Примедба гласи: “Занимљиво би било видети реакцију наших данашљих јавних или прикривених Великосрба, да су нешто живели у време када је Протић изнео овај свој предлог. Врло је вероватно да би га без даљег прогласили за “издајпика Српства”, јер комада српску “јединицу” на равно шест делова — ако се пође, као што би они сигурно пошли — од претпоставке да су Босна и Македонија искључиво српске”. Могао је писац ово и да изостави; његов рад би само добио на ваљаности. Јер, ако је Протић поделио Српство на “шест делова”, Уредба на области га је поделила на близу 30, а и подела на бановине на бар онолико колико Протић. Протић је поделио Србе не на пет већ на осам јединица. Јер и у Босни, и Македонији, и Далмацији, па и самој Хрватској имало је (има и данас, хвала Богу), на стотине хиљада Срба. Сем ако их није г. Марчетић теслимио Хрватима. И онда још нешто: Протић говори свуда о широким самоуправама, признајући чак централној влади да поставља шефа покрајинске управе. А *) 20 децемура 1875 књаз Никола је упутио писмо херцеговачким главарима који су устанак дигли, И то писмо почиње овим речима: “Главарима усташке војске поздрав! Ослобођење Херцеговине главна је мисао била свакојему Господару од моје куће; јер је Црна Гора тако с Херцеговином скопчана, да једну од друге ништа раздвојити не може....“ (Из књиге “Херцеговачки и Васојевићки устанак 1875 и 1876 г.“ од војподе Гавра Вуковића).
тада, шеф централне власти био је Србин, са наследним правом, а и командни елеменат у војсци био је српски и то би остао можда још неколико деценија. Тада је било много лакше дозволити регионалну поделу Срба него данас, кад су и врховна власт и цео систем њен изразито апти-српски. И још нешто. Протић је, истииа, раскомадао Српство на осам јединица. Али је раскомадао и Хрватство на пет јединица: (Хрватску, Далмацију, Црну Гору са околним земљама, Срем и Босну). А ако г. Марчетић сматра да сваки Србин мора да буде задовољан кад се сви други удружују и све етничке индивидуалности задовољавају а само Српство цепа, онда би му ми оспорили његово српско осећање (ако је Србин, што би изгледало по имену али не по писању). И зато ја ово наводим, да докажем како Југославије уопште не може бити. Стојан Протић није у свом пројекту изневерио ни најмање српске интересе, чак и да нисмо имали врховну централну власт и војску. Он је од девет покрајина образовао шест у којима Срби имају апсолутну или релативну већину. Прво је Србија, а онда Стара Србија са Македонијом. Зато он није ни издвојио Македонију саму за себе, да би рашки елеменат у њој играо код амалгамисања и код одлучивања ипак неку, и не безначајну, улогу. Затим долази Босна. По попису од 1921, Босна и Херцеговина су имале 1,890 хиљада становника, од чега је долазило на православне нешто више од 829 хиљада, на католике скоро 444 хиљаде, на муслимане 588 хиљада. Кад се одвоји од Босне Херцеговина, онда је тада било у преосталој Босни православних 740 хиљада, католика 330 хиљада, муслимана равно 527 хиљада. Процепат Срба у преосталој Босни био би знатно већи него у укупној Босни и Херцеговини. Католика и муслимана било би укупно 857 хиљада, и Срби би, својим чудесним наталитетом, то брзо изравнали. У Црној Гори би били православни Срби у апсолутној већини, мада би имали јаке мањине муслимана (84 хиљаде) и католика (преко 200 хиљада). Срем и Бачку Протнћ даје заједно. Опет на основу статистичких података. У Бачкој је православних Срба тада било испод 20% а са Сремом се та квота пење до релативне већине. Но шта је под Сремом Протић разумевао? Врло вероватно целу “сриемску жупанију”, у сваком случају Вуковар са срезом.
Шта би на то рекли Хрвати, ја бих питао г. Марчетића, нарочито Великохрвати? У Банату су Срби имали одувек огромну релативну већину (данас имају знатну апсолутну већину). И одвајањем Баната од Бачке разбивени су били Маџари и, нарочито, Немци (Маџара у Банату нема много), што је такође један државнички акт. Јер не може се захтевати од српског политичара да само Србе разбија. Срби су морали бити задовољни пројектом Протићевог устава. И да су га примили, они би доказали државнички смисао и моралну висину. И, ако би држава пропала, мање би им се могло приговарати. Али, да ли би друге компоненте Југославије биле задовољне са тим пројектом да је остварен? Ван сваке сумље је да не би. Словенци би, то је сигурно (они су били задовољни са свим поделама, јер њихову националну индивидуалност и националну целину није ниједна доводила у питање). Али не би ни босанско-херцеговачки муслимани, ни Хрвати. Нарочито Хрвати. Протић је у књизи “Три документа или један лист из историје наших дана” изнео како су почетком 1921 три доста значајна клуба Народног претставништва примила Протићев предлог “за базу разговора о Уставу”, и то Народни Клуб, Југословенски клуб и Југословенска муслиманска организација. Примили су то као базу разговора, да. Али би многе измене морале да се изврше да га приме уопште, тако да не би много ни остало од њега. Ови клубови одн. парламентарне фракције примиле су за базу преговора Протићев пројекат, јер им је изгледао далеко повољнији од Прибићевићевог који се наметао Пашићу. Али би гледали да га што више модификују и прилагоде својим концепцијама. “Народни клуб”, колико се сећам, то је био клуб хрватских федералиста и високих интелектуалаца (Ладислав Полић, Антон Трумбић итд). Да би се они задовољили са самоуправама, то је мало вероватно, ма колико год оне биле “широке”. И ако би, то само привремено, да онемогуће Пашићев и Прибићевићев пројекат. Муслимани се никад не би сложили са одвајањем Херцеговине и, нарочито, њеним припајањем Црној Гори. Рађе би пристали на области. Већ и као гласачку војску они њих не би
пустили. Ови Муслимани без Херцеговине и без Санџака били би сувише слаби политички. Но, није много важно ни да ли би ови клубови на то пристали. Јер је вођа Хрвата, који је располагао огромном већином њиховом, био против уставног предлога Протићевог. То саопштава Јован Дучић у својој књизи “Федерализам или централизам. Истина о спорном питању у бившој Југославији”, политичка студија, Чикаго 1942. Тамо стоји на страни 42: “Протићев пројекат предвиђао је широке аутономије с правом да оне израђују и покрајинске законе. . . .Овај федералистички пројект устава одбили су Радић и Корошец, истичући да он тобож није давао никакве гаранције... Радић је тада предложио да Србијом управља српски краљ, Хрватском њен хрватски бан, а Словеначком њен президент”. На страни 31 (то је други чланак, јер је књига збир политичких чланака) стоји: “Хрвати су 1921 одбили већ испочстка не само пројекат Стојана Протића за устав чисто федералистички. него и Видовдански устав централистички, као што би одбили и трећи, и четврти,и сваки други”. То је права истина што тврди Дучић, који је тада био у Цептру догађаја, и црпео вести и од својих босанско-херцеговачких земљака, и од својих многобројних школских и књижевних колега. Они траже своје “државно право” и ни јоту не отступају од њега. Они траже чисто српске пределе, да у њима Србе потамане. Погледајте само наследника Радићевог д-ра Јурја Крњевића и његове апетите не само до Дрине већ “до Митровице и даље”. Шта би они радили да су били на месту Срба 1918, видело се 1941. Па чак и данашњи систем у Југославији називају “србокомунизмом”, јер не желе ни најмање учешће Срба у власти над њима! То наши “Малосрби” пренебрегавају. Њима је главно Југославија, па макар у њој Срба не било. Све ће српско да жртвују за Југославију. И назваће шовинистом онога који се томе опире. Зато је једино решсње у пуном разлазу, па “коме опанци коме обојци”. Кад смо већ код Стојана Протића, нека нам је дозвољена једна реминисценција. За време дебате у Уставотворној скупштини 1920/21 многи су се хрватски говорници позивали на Протића и његов пројекат Устава.
Једном је, онда, довикнуо Светозар Прибићевић, видно узрујан: “Не заборавите да је Стојан Протић први употребио реч ампутација”. Ја сам био присутан на тој седници (на галеријама) и сећам се тога као да је данас било. А знам да је пок. Протић заиста први запретио Хрватима ампутацијом. Баш је ту реч употребио. Не разлаз или подела, или нешто слично, већ: ампутација. То значи да ће Срби, ако већ не може доћи до споразума, отцепити просто болесни део територије и препустити Хрватима. Маказе би биле у српским рукама; таква је тада била политичка констелација и такав углед Срба у свету. И зато је штета што је најспособнији и најкомпететнији међу српским политичарима био елиминисан код доношења прве основне норме на којој је имала да почива нова државна творевина. Он је био једнако и начелан, колико и непопустљив и прек. И ја сам тврдо убеђен да би се и њему најзад смучила хрватска опструкција, па би се решио на ампутацију. То је један разлог више за жаљење што није Протић водио прву реч код уобличења нове државе, што он није говорио и делао у име Срба. Он би покушао све и напослетку нашао трајно и једино могуће решење у разлазу. И нама би били уштеђени многи прекори а можда и многе жртве. Сачуван је пројекат државног уређења и Фрања Супила, веома истакнутог хрватског политичког човека, родом из Цавтата (тада је он био скоро једини Хрват у Цавтату код Дубровника. Све друго су били Срби). Он је садржан у једном писму српском посланику у Лондону Јоци Јовановићу (Пижону), и то по иницијативи самог српског министра (и Супило је тада живео у Лондону и тамо умро септембра исте године). Писмо је датирано 22 јула 1917, и саопштено је у књизи Ферда Шишића “Документи о постанку Краљевине СХС, 1914-1919”. Управо он говори о пет “аутономних сабора или скупштина”, а онда их набраја. 1) Србија; 2) Хрватска са Славонијом, Далмацијом и хрватском Истром; 3) Босна и Херцеговина; 4) Словенија; 5) Црна Гора. Под Србијом Супило сам каже да разуме “Србију прије рата”, што значи са свим аквизицијама из Балканских ратова. Но он додаје још ове значајне
речи: “и што би још њој директно припало, као Банат и слично”. Он је “Банат” означио, не желивши рећи Војводина, јер она инволира и Бачку, а нарочито Срем. Међутим, Војводина је заиста припала Србији, али и Црна Гора, као што ће се даље навести. И више срезова Босне и Херцеговине је то изјавило, али не цела покрајина као целина. Под Словенијом разуме Супило “свеукупне земље које обитавају Словенци”. За Црну Гору каже да, поред њених предратних граница, обухвата “и земље што ће јој припасти ако се ова ствар друкчије не уреди”. (Ту га много не разумем). Што се Босне и Херцеговине тиче, ту треба читаоце упозорити на неке околности. Због њих су самосталне српске државе (Црна Гора и Србија) водиле многе ратове; у њима је, а донекле и због њих, извита варница Првог светског рата; те покрајине су многе велике силе већ обећале биле Србији. Са хрватског гледишта није се могло тежити ничему бољем него одржавању посебности тих покрајина, тим пре што се веровало у постепено хрватизирање Муслимана и даље ширење католицизма. А Супило је јамачно предвиђао да ће, после триумфалног уласка српске војске у Босну, српски народ тешко пристати на одвајање од једном испуњених вечних жеља, због којих је формално пролито море крви (то није фраза). Оно мало Хрвата у Босни оделити од хрватске матице није Хрватима тешко падало, јер су се бојали да они не дођу под Србе. А после, мислили су они, ко зна шта се све може променити. Било је такође важно завршити процес кроатизирања стотине хиљада импортираних католика из белог света (из целе АустроУгарске, па чак и Немачке). Самостална Босна и Херцеговина, то је хрватска формула кад не изгледа могуће њих “утеловити” Хрватској. То је само провизоријум ка потпуној анексији Хрватској кад земан стигне. То је мамац на који се Срби најлакше лепе. Но Стојан Протић није се залепио. Он је бар Херцеговину одвојио био од Хрватске и тиме Босну стварно приближио био Србији.
Супило дели “заједничке послове” и “аутономне послове”. У заједничке послове долази: доношење устава, “вањски послови државе”, “копнена, поморска и сва остала одбранбена сила државе”, “они економски и комуникациони послови, који имају важност за цијелу државу”, “новац (валута), финансије за заједничке потребе”, “највиша настава, бива највише институције за одгој више народне интелигенције”. Све друго су аутономни послови. И Супило стриктно избегава реч “федерација”. Али његова подела компетенција ипак износи на површину федерацију, у којој су “аутономни послови” распростраљенији него заједнички. Данас би му једва ко са српске стране замерио на тој подели надлежности. Онда она није била нимало на цени. V. Питањем уређења будуће државе бавила су се и нека лица која су учествовала на Конференцији Мира у Паризу, највише као експерти. Међу њима има и политичара и неполитичара, али сви претстављају лепа имена у сва три народа. То су од Срба: Јован Цвијић, Јован Бањанин, Вељко Петровић, Милош Савчић, Васа Стајић; од Хрвата: Фердо Шишић, Динко Тринајестић, Р. Ленац, Фран Баран, Јосип Рибарић, Анте Трумбић, Јосип Смодлака, Алб. Бонетић, Иво Милић, Јоаким Куњашић (ови последњи сви Далматинци); Дубровчанин Мелко Чингрија и Иво Деђули; Словенци: Богомир Вошљак и Густав Грегорин (нисам сигуран је ли он Словенац или Хрват). У сваком случају Срба је било мањина, и то само два из Србије, два из Војводине а један из Хрватске. Ова лица су изнела своје Мишљење “о унутрашњем уређењу државе и политичкој организацији народа” марта месеца 1919, и то Мишљење је отштампано код Шишића (Документи о постанку Краљ. СХС, стр. 325) под насловом “Паришки предлог”. Не можемо се дуго задржати код њега, али да би се разумело тадашље расположење уопште довољно је навести неколико ставова. Тако тамо стоји:
“I. Потпуно се слажемо у овим темељним тачкама политичког програма, тј. 1) Да наша држава има бити јединствена а не сложена, дакле да се нема уредити као савезна држава као што је Немачка или Швајцарска, ни као удружеље држава као што је Швајцарска; 2) Да према томе она мора имати, поред једног владаоца, једну државну владу, као врховни орган за све гране државне управе, и једино народно претставништво (парламенат) као законодавно тело за све врсте државних послова; 3) Да се држава нема управљати централистички, као нпр. Фраицуска, већ да у њој мора владати управна децентрализација, по начелу самоуправе или селфгувернмента;... . II. Као присташе јединствене државе противни смо федерализму, дуализму, триализму и сваком сепаратизму, али смо за аутономију, јер је то и самоуправа коју тражимо за адмипистративне делове наше јединствене државе. .. .Да се избегну неспоразуми, могла би се темељна мисао нашега програма отприлике овако означити: Нећемо ни савезну ни сложену, већ јединствену државу, у којој ће њени делови уживати широку самоуправу и бити равни међу собом.”. .. . Износе се онда детаљи државног уређења, али се такође тражи да не сме бити превласти једног племена или племенског имена већ мора “владати мисао народног и државног јединства”. Зато се држава мора звати Југославија итд. Овај Предлог је историски врло значајан, да се види како је идеја федерације тада била јеретичка. Овај Предлог не може да одбрани српске политичаре од приговора кратковидности и слабог сватања државног интереса, али може, у историској перспективи, да објасни њихов став. Прве хрватске личности биле су бар почетком 1919 против федерације, сматрали су је просто страшилом. Они су великим делом променили своје мишљење до Видовдана 1921, али се не може захтевати и од свих српскнх политичара да врше исте метаморфозе као Хрвати познати са својих честих превртања. Да мењају два пута на годину основне ставове о државном уређењу. Д-р Првислав Гризогоно, предратни југословенски дипломат, саопштио је у паришкој “Нашој Речи” (15 августа 1951) један свој разговор са познатим балканологом енглеским Викем Стидом. Он је казао том приликом за Хрвате:
“Не знају шта хоће. Траже немогуће. Треба им то обећати. Доцније ће то разумети и заборавити”. То је све лепо речено. Али у пракси доводити државу у питање од момента народне ћуди, не изгледа нимало упутно. Срби имају један јединствено развијен смисао за адекватно организовање своје државе, што им сви странци признају. О томе ће се донети на другом месту цитати (ако Бог да здравља). Овде ћу навести само констатацију једног од шефова немачке обавештајне службе у Хитлерово време, Валтера Хагена, кога сам случајно јуче читао. У својој књизи “Тајни фронт” (немачко издање 1950, стр. 194) каже: “Сасвим насупрот Хрватима, Српски народ има изразити политички дар. Он је дисциплинарнији, консенгвентнији, издржљивији, — али он има опасну слабост, а то је претерани национализам”. Ја не видим зашто не би Српски народ тај богомдани му дар искористио да уреди своју кућу, искључиво своју, на начин који му изгледа најповољнији. И да ниоткога не стрепи, нити од кога зазире. Да уреди своју кућу и онда се стара за прикладан и пријатан живот у њој. Иначе неће никад изићи из те фазе простог уређења дома, и живот ће му бити пун немира, несигурности, провизорности. То није никакав живот достојан једног моралног народа. VI. Био сам потпуно завршио овај одељак кад сам добио понова књигу Светозара Прибићевића “Диктатура Краља Александра”, II издање 1953 (прво издање сам читао у своје време али књига није била моја). Св. Прибићевић је био творац прве административне поделе Југославије и најизразитији централиста. После се разочарао, и овој својој књизи писаној cum maxima ira чини предлоге и нове поделе Југославије. Јер он не да ни тада (у емиграцији против Краља) да се дира у Југославију као државу.*) На стр. 131 наводи како се Сељачко-демократска коалиција на “својој пленарној седници од 1 августа 1928 изјаснила за федерацију политичкоисториских индивидуалитета наше земље”. А затим додаје своје мишљење
које би то “аутономне јединице” имале да буду. И предлаже: Словенију, Хрватску са Славонијом и Далмацијом, Босну и Херцеговину, Војводину, Србију, Црну Гору, Стару Србију са Македонијом. На стр. 172 потврђује Прибићевић да је та резолуција СДК била у суштини федералистичка: “Она тражи успостављање политичко-историских индивидуалности и народно-политичких организама, који ће међу собом бити једнаки и који ће у истој мери дати државној заједници оно што јој је потпебно за опстанак”. А шта је то ако не федерација. На другом месту (стр. 230) опет каже да Хрватска не сме бити мања од Србије, оно исто што данас наглашава Павле Остовић. Али онда признаје на стр. 229 да су и Срби “противници диктатуре”, били против “поделе коју је напред оцртао”, али он остаје при свом ставу (док на стр. 114 спомиње неку пређашњу “једнакост Хрвата и Мађара у заједничкој угарској држави”). Ту није тражио једнаку територију! “Сељачко-демократска коалиција”, то је Радићева Хрватска сељачка странка и Прибићевићева Самостално-демократска. Ова подела је заиста за Србе била неприхватљива: Значила је потпуно разбијање Србије и потпуно сједињење Словеније и скоро потпуно Хрватске. Срем би имао да буде хрватски а вероватно и Бока Которска. Ако су Срби чинили грдне грешке са својим поделама, највише захваљујући Светозару Прибићевићу, овај предлог СДК заиста је био крајње неприхватљив од Срба, значио је бацање рукавице на бој Србима. Био је чак безобразан, ако смем да се тако у једној студији изразим. Србија није смела ништа да задржи од својих тековина из 1912 до 1918 и у седморној федерацији имала би седмину утицаја у држави. Пре тога, на стр. 93, Прибићевић саопштава како је Краљ изјавио био “једном бившем претседнику владе: да је Мачек (после убиства Радића) *) Колико је Прибићевић био велики државник види се и по овом његовом ставу (пом. књ. стр. 132): “Данас се Павелић оптужује да у споразуму са Италијом и Мађарском ради на расцепу југословенске државе и на стварању независне државе Хрватске, потпуно одвојене од Срба. Тешко је веровати да је ово могуће....“ Та невера Светозара Прибићевића и вера у хрватску правдољубивост и њихово поштење учинила је да су ови зверски побили близу милион Срба и, међу њима, скоро све Прибићевиће (више од 20).
поставио тако неумерене захтеве да је повукао границе Велике Хрватске тако да допиру до капије Београда, до Земуна и Котора”. Ко не верује мени, нека сад верује краљу Александру!
XXII. ПРЕДЛОЗИ ЗА ТЕРИТОРИЈАЛНУ ПОДЕЛУ ТРЕЋЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ Ne acerbatur geus Serbica! (А. Leist). (Нека се не загорчава Српски народ!). Немачки географ А. Лајст саопштава у немачком етнографскогеографском часопису “Глобус" за годину 1866, IX том. стр. 80 (дакле 12 година пре Окупације) утиске са свога пута по Херцеговини, и каже да је горњи “мото“ (тако га зове) нашао на једном рукопису. Нажалост. не каже у ком и где. Можда у неком католичком? Свакако је тај “мото“ веома значајан, што и сам писац истиче. I. Емигранти који се баве питањем сутрашњег уређења наше државе говоре углавном само о њеној територијалној подели. Сва друга питања, без којих се ни питање територијалне поделе не може решити, они остављају потпуно недирнута. Што се поделе на федералне јединице тиче, као да постоји међу њима једна прећутна сагласност: сви они, иако иначе тако диспаратних политичких идеологија, слажу се потпуно у подели Југославије. Ни то није чудо. Али су ова гледишта мењана у току последњих 12 година, и све групе су их једнако мењале. Најпре су сви били за тројну поделу, на основу три национална индивидуалитета која су, по тадашњим њиховим схватањима, сачињавала Југославију. После су сви усвојили четворну поделу, онда петорну, и напослетку шесторну, тј. дословно ону исту која данас важи. А та је антисрпска, како је досад доказано, изразито и примарно антисрпска. Па ипак се пропагира у “српској” штампи, од Срба и Несрба. Ја нисам прикупио сва та гледишта, јер то није ни потребно: једно личи на друго као јаје на јаје. Али сам нека, баш из последњег времена, ипак сабрао, па ћу их навссти.
Прво мишљење д-ра Владислава Стакића изражено у његовој едицији “Наша Стварност”. Исечак нема, броја (негде око 1956), али његов став гласи дословце овако: “Федерација на националној бази стварањем три федералне јединице (Србије, Хрватске и Словеначке) није могућна: код Хрвата због српске мањине; код Срба због македонског питања, а Босна и Херцеговина несумњиво теже своме покрајинском федерализму. Црна Гора исто тако, ма да чисто српска земља, из носталгије за својом сјајном прошлошћу тежи да очува ту историјску успомену и да задржи државну посебност. Према томе, остаје нам да прихватимо данашњу поделу Југославије па њене историјске јединице. Ово у толико пре, што то одговара и саветима наших најјачих људи током и после првог светског рата: Супила, Трумбића, Стојана Протића и Д-р Драгољуба Јовановића. Ми смо убеђени, да се је на тој бази могао постићи и споразум са Степаном Радићем”. Сва даља његова аргументација је потпуно нестручна, и личи на зборашко поповање. Говори о “равноправности свих народа Југославије”, да ће “државна заједница бити осигурање да ће свака покрајина живети својим животом мирно и без потреса” итд. Та његова даља разглагања не спадају уопште у политичку науку. То су горе него фразе, и желим избећи карактеристику. Али његова тврдња да та подела “одговара и саветима наших најјачих људи” из скоре прошлости, није истинита. Пре свега, Супило и Трумбић нису “наши људи”, и њима је било стало само до јединства Хрвата. Па ипак, и они су предлагали мало различитију поделу од данашње, Стојан Протић сасвим различиту. Д-ра Драгољуба Јовановића поделу не знам, али сам читао да се он у комунистичкој Југославији опирао тако малој Србији (читао сам неке његове изјаве). А што се тиче Стјепана Радића, он би пристао само на границе Павелићеве Хрватске. Ја имам о томе доказа, које ћу навести на другом месту. Стјепан Радић је чинио компромисе кад се осећао слаб, али је иначе водио рачуна само о интересима свога народа, хрватскога. Све је друго што се о њему тврди фалсификат.
Овим питањем се бави често и паришка “Наша Реч”. Тако у броју 80 од децембра 1956 има два написа. Један је потписао Д-р Драгаш Кешељевић,*) а други Ф. Ловренц, оба латиницом. Први је Црногорац, како ја мислим, а други је Словенац, како сам каже. У име Срба, заиста, не могу да говоре. И веома је неделикатно да уопште говоре. Овако директно даје свој закључак Д-р Драгаш Кешељевић: “Ради тога, постојећа подела на 6 федералних јединица изгледа најбоља и најрационалнија. Она има двоструку предност фактичког стања и изражава историске еволуције наших земаља. Задовољавајући оправдане тежње да свак буде газда у својој кући, она с једне стране онемогућава успостављање хегемоније ма кога од наших народа над осталима, а с друге стране пружа могућност за решење српско-хрватског питања и на њихову корист и на корист осталих народа Југославије”. Д-р Кешељевић је заиста, можда несвесно, навео прави разлог свога предлога. Треба онемогућити да се “успостави хегемонија којега од наших народа”. Треба разбити Српство, јер је најјаче, и јер може да покаже преко половину становништва. Треба њега разбити, да би се сви остали народи, и све покрајине, задовољили! Можда је то заиста потребно да Југославија опстане, али је Српству то штетно и за сваког правог Србина непријемљиво! Словенац Ловренц дува у исти рог, али му се мора признати да макар мало води рачуна и о српском расположењу и иједу, што Црногорцу Кешељевићу потпуно недостаје. Кешељевићеве интенције нису нимало различите од интенција његових земљака који су доскора Југославијом владали. Ф. Ловренц каже изос.: *) Ја остављам овде академску титулу г. д-ра Кешељевића мада не знам где је стечена, да ли је ‘'универзитетска" или државна, је ли нострификована у Југославији итд. Самој “Нашој Речи" не може се у овом погледу поклонити никаква вера, јер њени уредници, попут Крсте Цицварића и Савића у Веограду, сматрају да могу сами одузимати и додељивати академске титуле. Коме их они не признају, тај као да их нема!! Може се према томе ценити озбиљност и објективност листа.
“Једина су могућа полазна тачка садашње територије историске јединице, а са друге стране можемо комунисте оптужити свачега али им не можемо предбацивати народносне предрасуде. То би решење вероватно јако одбијало Србе, пошто многи од њих наравно желе јединствену српску јединицу, у којој би живели сви Срби, такође и они у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији. Премда је та жеља разумљива и оправдана, чини нам се, да би јако ослабила нову демократску југословенску савезну државу”. Мало подаље аргументише г. Ловренц: “....Тако верујемо, да би најбоље било поделити Југославију према историским, а такође и сад постојећим јединицама Србији, Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини, Македонији и Црној Гори. Ако становници тако реше, Далмација и Војводина такође би могле да се прогласе одвојеним јединицама....” Овај писац, као што се види, предвиђа могућност да се и Војводина одвоји од Србије “ако народ хоће”, али Словенија мора остати интактна, исто као за Д-ра Кешељевића мора остати интактна Црна Гора са анексијом околних племена. И они оба не виде код садашњих властодржаца Југославије “народносне прерасуде”, јер то решавају уз диктатора Хрвата углавном њихови земљаци. Нека би ово била довољна опомена Србима да пазе од кога долазе предлози за њихово државно уобличење. Затим се г. Ловренц позива на Швајцарску, не познавајући ствари. (О томе смо писали у првој књизи). Његова тврдња да би српска јединица “јако ослабила нову демократску Југословенску савезну заједницу”, мада је са гледишта Срба оправдана, доказује најбоље да Српство мора, ако се реши за Југославију, да даље страда и стално чини уступке свима и свакоме, да би одржало једну заједницу која га уништава. Сви ти аргументи говоре баш, у крајњој линији, одсудно против Југославије. Један емигрант из Париза, који за себе каже да је “Београђанин, Србијанац, Србин”, а који пише о свему и свачему, напао је у једном допису штампаном у минхенској “Хрватској Зори” пређашњу “великосрпску”
политику Београда итд., и похвалио данашње државно уређење. Тај господин (Марко С. Марковић)* просто констатује да у Југославији најмање има протеста против федералне поделе (немам исечак, али се сећам његовог писања). Значи да она треба да остане. Кад би његова тврдња била и тачна, њом се не доказује много. Јер заиста, у садашњој Југославији, где је доскора глад владала и где нема ни најосновнијих политичких и верских слобода, питање поделе земље долази у други план интереса народа. Нарочито, пак, стога, што тамо нису никако проведене конзенквенце федералне државе, јер Централни комитет Комунистичке партије влада диктаторски над целом државом, ниједна федерална јединица нема искључиву надлежност коју центар не би могао дирати, и држављани других федерација не само што су намештени у “републици” којој не припадају, већ тамо воде прву реч. Али је тврдња реченог панглоса и неистинита. Има протеста, итекако, са српске стране. Баш у време кад је он то писао, до мене су допирали јауци Бокеља које насилно денационализирају, до мене су стизале жалбе босанских Срба чије се све запоставља, а први људи наше, српске, емиграције из Баније, Кордуна, Лике и Северне Далмације тражили су од мене да саставим један проглас на цео свет у коме се они заричу да никад пеће више хтети да се подају хрватској власти. И то су прваци, понављам, којима се може захвалити што је још нешто Срба тамо остало. (О свему овоме имам писмене доказе). У једном свуда запаженом чланку најбољег континентално-европског листа “Ноје Цирхер Цајтунг” од 2 фебруара 1957 под насловом “Југославија и врење у Источном Блоку”, стоји изос. и ово: “Супротност између Срба и Хрвата, која је некад доминирала целим нациопалним питањем, није ни најмање ишчезла, али је она, под мноштвом других и далеко невинијих супротности, донекле устукнула. Нпр. данас се у Србији не срде више искључиво на Хрвате, него готово исто толико на превелико учешће Црногораца у државним и партиским звањима, или на све веће учешће *) У једном другом броју тог истог листа (септембар-октобар 1950) тај исти господин је тражио д.а се Хрватима призна њихово “државно право“. Чак да га сви Срби морају признати. Ја сам одговорио преко новина “Слобода“ (чикашка), али ћу покушати Боже здравља да засебно и стручно пишем о "хрватском државном праву“.
Словенаца у водећим привредним положајима”. Тај чланак, који је и иначе сензационално деловао, био је пренет од минхенске “Искре'’. Али ови пасуси се тамо не налазе. У њему се такође тврди да се у “Југославији (комунистичкој, оној, од 1957) исто тако централистички влада као у време краља Александра, и много више насилно”. Писац се о федералној подели изражава веома повољно, и то због тога “што се код њиховог граничења водило рачуна о историским околностима и што су оне спречиле да се један од четири југословенска народа опет дигне изнад других”. Са гледишта Југославије то је потпуно тачно. Ако се жели да држава пошто-пото остане, онда се мора тако поступати. Али тај један народ који би се могао “опет дигнути изнад других”, то је само Српски народ. Да се то спречи, онда га треба парцелисати и денационализирати. Српски народ је сам плаћао у крви, страховитој крви, постанак и прве и друге Југославије. Он мора да плаћа, исто тако својом нациопалном супстанцом, одржавање Југославије. Јер, овде треба то последњи пут поновити и нагласити: Југославија може постојати или задовољењем Срба или осталих компнонената Југославије. Никако задовољењем и једних и других. А, да ли ми Срби, имамо дужност да задовољавамо свакога на свој рачун, чак и онога који је на најзверскији начин ту скоро убио три четвртине милиона наших сународника? И имамо ли ми право на то? Право да вежемо и нас и све нове нараштаје у заједници која нас разједа? Наши људи су толико огрезли у југословенству да ће ова моја излагања таксирати као шовинистичка. А ја не видим да бих ја морао, ни ја ни ма који прави Србин, да водим више рачуна о томе хоће ли Хрвати бити уједињени у једној једипици, него што воде Д-р Јурај Крњевић, Иван Мештровић итд., рачуна да ли ће Срби бити уједињени у једној јединици. Или да водим више рачуна да ли ће Словенци бити сви заједно него што нпр. Д-р Крек води рачуна да ли ће Срби сви бити заједно. Proximus sum egomet mihi!
Срби, ако ће да остану заиста Срби, морају водити рачуна само о својим, српским интересима. И, ако нађу да се ови не могу задовољити у Југославији, да их траже ван Југославије. А ако их траже у Југославији, нека их бране коришћу коју ће од њих Срби имати, а не сви други сем Срба. Алудирати на хегемонију Срба и тражити да се због тога српске земље распарчавају, то могу чинити само Несрби. Ако не постоји могућност да се образује српска федерална јединица у Југославији, онда не остаје ништа друго него да се створи српска држава. И сви они који пледирају за шест јединица, сви они терају воду на млин српске самосталне државе. Јер жеља Срба да се државноправно уједине заиста је и морална и легитимна. Чак и кад не би биле све друге компоненте Југославије уједињене а камоли кад су оне све мањевише уједињене. Сваки народ мора да има ту природну жељу, а Српски народ више од ма кога другога, јер је тешко наћи на земљином шару један народ који је више жртвовао за своју слободу и државност него Српски народ. И онда, да сви други буду слободни и своји, само он не. И да му се имиутира да тако мора сам мислити и желети! Мора се признати да је у једном од следећих бројева паришке “Наше Речи” (бр. 84, април 1957), Д-р Стеван Живадиновић покушао да поведе рачуна и о српском интересу. И он наглашава да је сад, као што је био и раније, за шест, или седам јединица, али, поред историских јединица у том броју, тражи паралелну организацију три националне заједнице. Ма колико духовита и патриотска, та мисао је правно неостварипа и немогућа. Како би могле правно да постоје и да се изукрштавају у својим одлукама два паралелна а не једнака тела? Не треба време на то трошити. Г. Д-р Живадиновић је показао добру вољу да брани и српске иптересе. Истина, мало бојажљиво, јер то није савремено, и јер су противници српских интереса сувише грлати (да не кажемо: безобзирни). И он се скоро извињава Д-ру Кешељевићу и Лоренцу што ипак није у свему са њима сагласан. Да се он у суштини слаже са нашом оценом става ова два несрпска писца, и да у многоме види српске интересе запостављене, цитираћемо дословно неколико његових реченица:
“...Оба писца стоје чврсто на гледишту да је најбоља уставна подела Југославије на шест историских јединица, а никако на националне јединице. Они додуше спомињу жељу многих Срба за својом великом уставном јединицом, али тој жељи не дају неку важност. ...” “Пре него што почнемо да расправљамо о тим неотуђивим правима и основним функцијама наших народа, треба да размотримо, какав би ефекат имала подела земље на шест јединица, на национални живот појединих народа, а нарочито српског народа. Словенци би имали своју националну јединицу потпуну. Хрвати би имали своју националну јединицу, али непотпуну, док би Срби били распарчани на више јединица. Не рачунајући Србе у Хрватској, још увек би наш народ живео у не мање него четири уставне јединице! На тај начин имали бисмо поделу у којој су словеначке и хрватске националне аспирације углавном остварене, а српске не.... ” Једна ми ствар не иде у главу: Зашто г. д-р Живадиновић не рачуна Србе у Хрватској? Зар их се одриче? Или их отписује? Ту се ради о стотинама хиљада најчишћих Срба, који су највише страдали од хрватских злочина. Зар да уопште о њима не водимо рачуна? А њих је знатно више него што цела “Народна република Црна Гора” има становника свих народности (и Срба, и Хрвата, и Арбанаса, и Црногораца, и Муслимана, и Цигана). Пре последњег рата било је Срба у границама данашње “Народне републике Хрватске” далеко више него што је било православних Словена у “Народној републици Македонији”. Чак, кад би се сви они признали да су по народности “Македонци”. Ако она прва два писца “не дају уопште неку важност” српској жељи за уједињењем, (док воде рачуна и о жељама босанских муслимана, и Македонаца, и “Црногораца” итд.), дотле и гД-р Живадиновић тако поступа са бар пола милиона живих и толико мртвих Срба (ту скоро убијених од Хрвата). Јер без српских жртава које граниче на самоубиство нема Југославије. То сви ови писци потврђују, иако избегавају да то наглашавају. Да Хрвати нису задовољни ни онако данас парцелисаном Србијом, то је позната ствар. Ипак ће бити добро да овде наведемо директно мишљење једног “југословенски расположеног” Хрвата емигранта дато у листу који тобоже има разумевања за Србе. Реч је о чланку г. П. Д. Остовића у органу
“Хрватске Заједнице” “Заједничару”, изнетом у броју од 7 марта 1956, под насловом “О Хрватима”. Тамо дословно изос. стоји: “Правда ће на крају побиједити. Нема никаква оправдана разлога да република Србија буде већа од републике Хрватске, па ће једнога дана или Босна и Херцеговина с Хрватском, или Војводина и Космет изван Србије, бива као посебне и са свим другима равноправне републике. Јер то је једино право, а друго су, или свјесни компромиси и привремена рјешења, или посљедица незнања, или задовољавање неоправданих србијанских имиеријалних прохтјева, а то се не може на дуги рок држати, и неће. А главни град мора прије или касније у Босну”. Србија не сме бити већа од Хрватске, па макар било и три пута више Срба него Хрвата. Или се Хрватска мора повећати или Србија смањити да буду подједнаке! На то, разуме се, нису одговорили Срби-Југословени. А Остовић није у том гледишту осамљен (Видели смо пре да је нешто слично писао и Светозар Прибићевић). II. Има немали број српских Југословена који се не задовољавају чак ни садашњим границама Југославије, већ траже да у њу уђе и Бугарска. На томе се званично радило првих година иза последњег рата. Моша Пијаде је после саопштио због чега су преговори завршени са неуспехом. Бугари су, каже Пијаде, захтевали да се заједничка држава уреди дуалистички: садашња Југославија с једне стране, а садашња Бугарска као њен партнер с друге стране. Претставници Југославије, пак, тражили су да Бугарска буде седми члан федерације. Бугари су свој прохтев мотивисали тиме, да су они већ засебна и суверена држава, а Пијаде им је одговорио да су Црна Гора и Србија биле далеко пре Бугарске суверене државе. Било да се усвојило једно или друго гледиште, читаоци ће запазити у којој би се ситуацији Срби нашли. У првом случају, све би компопенте Југославије, и словенске и несловенске, биле уједињене осим Срба. Будућност српску не би било тешко из овога разазнати. У другом случају, Срби би ушли у југословенску масу, где би их са пуним правом могли да претстављају не само Црногорци или Македонци, већ и Хрвати. Српских
посебних иитереса не би било нити би смело да буде: док би Бугари одржали свој државни и народни континуитет, српско име се не би више смело ни споменути. Њега не би више било не само у спољним већ чак у унутрашњим односима. Да ли је ово довољно да отрезни наше проширене Југословене? III. Интересантио је да нико од пројектаната будуће федералистичке Југославије не спомиње енклаве и ексклаве. А оне су у федерацији савршено могуће, па чак и обилато практиковане. Читаоци ће знати да енклава одн. анклава (реч је француска и преузета је из Међународиог права) обележава један туђ предео на мојој територији. Ексклава значи мој предео на туђој територији, обавијен одсвакуда туђим областима. Речи енклава и ексклава претстављају исту ствар, само са разне стране посматрану. Оно што је за мене ексклава, то је за сопственика околне земље енклава, и обрнуто. Е, анклаве и ексклаве су уобичајене у федерацији, бар у федерацији првог Немачког рајха, која служи за школски пример изграђивања федерација (захваљујући нарочито ванредним немачким правницима који су је умели тако правнички интересантно приказати). Тако је познато да је један знатан део Краљевине Баварске био одвојен од државног језгра. То је тзв. Пфалц, који се налазио између Бадена и Лотрингије. Држава Липе била је подељена на два дела, државе Брауншвајг и Анхалт у више делова. Између свих тих делова била је територија Пруске државе. Један део Олденбурга био је од главног дела више удаљен него је овај био велик. Итд. И у Швајцарској постоје неке енклаве одн. ексклаве. Тако се један појас кантона Во пружа кроз кантон Фрибург све до врха. Чак има Швајцарска ексклава на територији Немачке (поједине општине кантона Шафхаузен), а и Немачка и Италија имају ексклаве на територији Швајцарске федерације (Констанц и Кампионе). Није моје да дајем рецепте за целисходну организацију Југославије, јер ја одбијам a limine сваку помисао на југословенску државну заједницу, која је за
Србе катастрофална. Но куриозитета ради напомињем и ово. Чудим се како није нико предложио то једино решење које може све задовољити. Јасна је ствар да енклава одн. ексклава мора претстављати или један историски или један привредни предео; не може свако село да тражи територијалну екземпцију. Али би таквих предела било у Југославији доста. И под условом тројне одн. четворне поделе земље уз коректуре енклава дало би се извести решење које би Србе бар у том погледу најмање озлоједило, а и за све друге би било једнако праведно. Петорна и шесторна подела уопште не долазе у обзир, јер Црна Гора не може никако да претставља федералну јединицу за себе, а канда ни Босна са Херцеговином. То ће се све на тенане приказати у следећим одељцима. У случају тројне или четворне поделе, две перифериске федералне јединице једва би имале уопште ексклаве (Словенија и Македонија). Ове би се ограничиле на Србију и Хркатску, не искључујући и извесне српске енклаве у Македонији (не у Северној, јер би се српски предели Северне Македоније припојили континуелно Србији). Овакве српске ексклаве биле би нпр. српске оазе у западној Славонији, нарочито Пакрац са околином, затим у занадном Срему уколико он остане хрватски (предео око Вуковара), онда у западној Лици итд. (Не треба ни спомињати да би источна Лика, једнако као и Кордун, морали да припадну Србији. — Хрвати би могли имати ексклаве у северној Бачкој ако народ тамошњи то жели, у источној Босни итд.). Ја мислим да нема објективног странца који не би овакву “поделу” сматрао сасвим фер. Ниједна јужнословенска компопента не би могла само добивати а не и губити на другој страни. О некој хегемонији Србије не би могло бити речи, сем што би њена нумеричка енага долазила често до изражаја. А то је њена права снага, а не фиктивна. IV Док ову идеју (о енклавама и ексклавама) ја нигде досад нисам нашао, једну другу, не мање интсресантну, прочитао сам давно већ (ваљда пре 6-7
година) у Американском Србобрану ако се не варам. И то од једног писца мени сасвим непознатог. Он предлаже кантонално уређење Треће Југославије. Ја се не сећам детаља, али ми се чини да их поменути чланак није ни садржавао. Но основна идеја је јасна: кантонално уређење претпоставља мноштво федералних јединица, десет, двадесет или чак више (мала Швајцарека има их 22, одн. 25 рачунајући полукантоне као кантоне, што стварно и јесу). Кад би се то основно гледиште усвојило, не би требало строго делимитисати број кантона. Нека свака област која себе сматра довољно посебном од околине, али и довољно економски снажном, образује кантон. Онда се може одржати и црногорски кантон, и македонски, и словеначки. Али Срби и Хрвати би имали повише кантона. Што их имају више, то су разбијенији, али тиме расте њихова важност у федералној комори, тако да би пракса нашла једну пропорцију која је праведна и која се може одржати. Срби су несумњиво дали кантонално уређење и Војводини, и Старој Србији, поред свога. Један велики српски кантон био би начињен од Босанске Крајине, Северне Далмације, Источне Лике, Баније и Кордуна. Источна Херцеговина могла би бити кантон са Српским Приморјем. У Централној Босни могао би се образовати један кантон са већином Муслимана (баш око тока Босне), па протежући се и кроз целу Централну Херцеговину. Средњи део Западне Босне и Херцеговине могао би бити припојен Далмацији или чинити кантон за себе. Ја не сумњам да би у том случају Далмација чинила кантон за себе, а такође и Истра са острвљем, можда и Славонија. Итд. Зашто не показати мало маште која би и Србе задовољила, него се увек држати за комунистичко решење. А њега нико неће онако конзенквентно спровести као комунисти.
XXIII. ЈЕ ЛИ МОГУЋА ЦРНОГОРСКА ФЕДЕРАЛНА ЈЕДИНИЦА? Оно није ништа до несреће, И грехови неки сустигнули, Те је преврат доша и овоме, Ка све српско што се превратило. Његош, Шћепан Мали, I, 383—386. I. Кад је грађена данашња државна зграда Југославије, неколико црногорских комуниста водило је прву реч. То нису били кућићи,*) а за неке се уопште не зна њихово порекло (нпр. за Ђиласа; за Зоговића кажу да су му стари Арнаути, насељеници у Васојевићима итд.). Но они су се издавали као Црногорци, као најчишћи репрезентанти Црногорства; и говорили су и делали су у име Црне Горе. А били су скоро свемоћни. Један знатан део био је заиста комунистички настројен у социјалном смислу. Далеко већи део био је антисрпски настројен; патио је од комплекса “српства”, “србијанства”, “кајмакчаланства” итд. Све своје акције и све своје мисли инспирисао је био и мотивисао тим антисрпским комплексом. Добри познаваоци црногорских прилика тврде поуздано да су то све деца “зеленашких” родитеља, и да је код њих зеленаштво помешало са комунизмом. Да се само мало почеше комунистичка глазура, наишло би се на изразиту зелену боју. Зеленаши су себе звали “федералисте” (мада, разуме се, једва је ко знао шта је федерализам). Ништа природније него образовање “федералне републике Црне Горе” чим се дала прилика тим ђетићима да кроје капу и себи и осталим Србима. Да ли је са српског гледишта то била погрешка? Можда и није. Да се остало само на образовању црногорске јединице, биле би бар две одн. две и по српске јединице у антисрпској конструкцији државе. Али се ђетићи нису * ) Нашао сам после то исто гледиште заступљено од Влајка Влаховића, бољег познаваоца црногорских прилика у емиграцији, објављено у минхенској “Искри“ у јесен 1957 (не сећам се броја).
могли зауставити на томе; њихов антисрпски комплекс не би ни најмање тим био задовољен. Они су образовали, у ствари декретира-. ли “црногорску народност”,као блажене успомене Венијамин Калај у своје време “босанску народност”. Па нису ни на томе стали, већ су, огњем и мачем, затворима и претњом, натурили декретирану народност свима и свакоме у земљи. Ајде де што су је натурили Црногорцима у географском смиа лу: ови бар, кад, кажу да су Црногорци, не лажу. Само што они тиме нису сматрали да су се одрекли Српства. Али су је они, црногорски комунисти наметнули и свим ранијим Црногорцима” у државнопранном смислу. То су и Брђани, и Херцеговци, и Приморци, затим Зећани, Васојевићи итсл. И ови су могли прогутати удицу, бар они нешколовани и неупућени међу њима; могли су мислити: то значи само нашу некадашњу припадност црногорској држави. Но црногорски комунисти су отишли много даље, па су наметнули “црногорство” и Бокељима и делу Новопазарског Санџака. Тиме је мера била превршена. Тиме су показали да су најгори етнички тирани и фалсификатори које је модерна историја познала. Они приговарају Југославији да је терала Македонце у Србе. А Македонци, заиста, нису имали развијену националну свест. Међутим, садашњи Црногорци терају Бокеље да се одрекну Српства, иако се они вековима као Срби осећају и за Српство све жртвују. Бокељи су несумњиво национално најразвијенији део Српског народа, и најнекомпромиснији, без икакве мешавине у својим осећањима (а једва и у крви). И сад им они озго кажу да нису Срби и не смеју бити Срби! То што им није смео казати ни Аустријанац, ни Млечанин, ни Турчин. Ако се који Бокељ против тога изразио, одма би га прогласили за фашисту и испочетка помрчина би га појела (доцније је которска “тамница” заменила ту помрчину). Са Санџаком ја не верујем да ствари стоје друкчије. Црногорска “народност” заснована је на лажи, на фалсификату, на насиљу најгоре врсте. И тиме је компромитована не само та народност, него и државна заједиица која јој је служила за оквир. Марко С. Марковић је написао у “Искри” 1957 један чланак, где је он, као “Београђанин, Србин, Србијанац” напао ранију “великосрпску” политику
Београда, која је чак толико озлоједила Црногорце да су престали бити Срби, а то су, каже, увек раније били. На ово могу да одговорим следеће: Црногорци су били корисници раније “великосрпске” политике, у маси ништа мање него остали Срби. Они се, заиста, нису имали шта пожалити на политику Југославије између ратова. Но, рецимо да им ја и неправда вршена. Да ли због тога морају да мењају народност? Ако је ико био запостављен између ратова, то су били босански и херцеговачки Срби, и крајеви где они живе. Па никад никоме Босанцу или Херцеговцу не паде на памет да мења народност. Ако је ико експлоатисан, то су војвоћански Срби, који су говорили: Ми смо, Бачка и Банат, саградили Пешту, сад градимо и Београд, а ништа за то немамо. То је близу истине. Црногорско запостављање је обмана; истина је сасвим на другој страни. Сва ова антисрпска акција Црногораца била је испочетка ствар комуниста. Не може се она, никако, генералисати и кривица бацати на све Црногорце. Витезови који су се борили под архивитезом, војводом Павлом Ђуришићем, били су Срби, ништа мањи и ништа мање фанатични него њихови преци, који су пет векова војевали са некрстом у име Српства. И, да су они победили, не би никад дошло до ове бруке и срамоте: Црногорци би остали оно што су увек били: први Срби, српска аристократија, српска елита. Али, колико се из емиграције, чак и блиске земљи, може запазити: ова јерес је у земљи ухватила корена и неће се моћи лако сузбити. Нешто услед претње, нешто вештом агитацијом и школом, нешто обећањима и положајима, врло многи Црногорци у земљи примили су идеју црногорске етничке посебности. Најбољи доказ за то даје статистика студената, која је, једина можда, слободна: према њој је било 1956 г. 3211 студената “црногорске народности” (док се, опет један приличан број изразио као српске народности). Затим, као симптом служи и књига “Ко је ко у Југославији”, у којој се, истина, налазе само “руководноци”. Црногораца има много стотина, али су се свега њих 7-8 обележили као Срби, од којих је само један новинар а сви остали професори Универзитета. Сви су други изјавили да су црногорске “народности”, па чак и неки професори Универзитета међу њима. Самим тим што су извесни казали да су Срби, доказ је да су то и други
смели учинити, али нису учинили. Да ли свесно и демонстративно, или из страха, није нам познато. Српство је услед овога страховито разбијено и без потребе компромитовано, тако да је питање, кад ће се и да ли ће се уопште ти ожиљци и процепи моћи да залече. Што идемо даље, све је мања вероватноћа излечења. Српству је задан један страховит ударац. И не треба се заваравати: данас изгледа поуздано да то није била идеја једног човека или неколицине: многи је Црногорци заступају са жаром који се не може превазићи. И књижевници, и “научници” међу њима (нпр. Душан Костић, Јагош Јовановић итд.). Куд то води, Бог зна. Међутим, и у емиграцији се налази, Богу хвала, велики број Црногораца, и у старој и у новој емиграцији. Што нарочито боли, то је, да се ни емиграција црногорска није против те црногорске народности дигла, онако жестоко како је научила да се диже ако неко додирне Црногорце са ма каквом алузијом. Ја сам о томе био послао један чланак “Слободи”, али је он блокиран. Од кога, како? То нико не зна. Уредништво (старо, раније) није уошпте одговарало на писма и пошиљке. А предлог мој је био врло интересантан: да сви Црногорци колико их има у емиграцији дају изјаву: да црногорска народност не постоји, да је то фалсификат и да они то најжешће осуђују. Тиме би се постигло много: Одузела би се оштрица онима који оперишу против Црногораца и у земљи и у емиграцији. Осудила би се југословенска национална политика, компромитовала би се њихова статистика (ја сам намеравао ту изјаву да поднесем статистичким установама света као доказ фалсификата југ. државне статистике), први пут би свет видео незадовољство са оним чиме се југ. комунисти највише хвале и шта им иностранство највише повлађује: са решењем “националног питања”. Мој предлог није изашао у Слободи и не знам како би био прихваћен од Црногораца. А што време више пролази, све ће маљи бити ефекат једног таквог прогласа. Ја сам његову важност видео и у томе, да се затворе уста онима који говоре да је црногорска емиграција сепаратистичка. Јер они који би проглас потписали, не би се могли таксирати као сепаратисти. Ако неко не би потписао, он би био разобличен и изолован.
II. Ја мислим да не може бити ништа депласираније него сад доказивати које су народности Црногорци. Јер никад, све до појаве Ђиласа и његове дружине, нити су Црногорци говорили да су нешто друго него Срби, нити их је иједан писац света друкчијим сматрао. Ја сам до Рата дружио само са Црногорцима, и са својим ђацима и са старијим људима (као што чиним и данас у Швајцарској; другог друштва немам). Никад нисам некакву ознаку могао да разберем да ико на свету мисли на посебну црногорску народност. 1925 изводио сам Статистику народних посланика изабраних 1923. Тада сам у једном формулару поставио питања свим народним посланицима, измећу осталога, и о њиховој народности. Највећи део Муслимана Восне и Херцеговине изјаснио се као Хрват. И ја сам све то објавио дословце верно, мада ме нико није терао ни да то питам нити штампам. Но истини научник мора увек да служи. И пре штампања тих резултата дознало се за одговоре Муслимана. Тада су спровођени избори 1925. Потпретседник Државног сабора био је и д-р Влатко Мачек, док није ухапшен. Он ме лично питао како су се определили три црногорска федералиста. Одма сам му донео одговоре. Сви су рекли “Србин” без икакве ограде (чини ми се да је један био Секула Дрљевић, један Саво Вулетић, а не знам ко је био трећи). Није уопште постојао никакав траг “црногорске народности” све до појаве ђетића који сада или владају Југославијом или су већ кажњени за своју издају (смрћу, затвором, презиром). Сећам се врло добро како су се бунили Црногорци, и то доктори, што се питало црногорске официре кад су дошли у српску војску, јер је и њихова војска била српска. Истина је да је била српска али се није звала српска. Један командир (Вукашин Божовић) чији су синови после били најжешћи комунисти и “Црногорци”, на питање војводе Степе у Сарајеву 1919 г. откад је у “нашој” војсци, одговорио је "откад и Ви у нашој, Господине Војводо”. Толико су били поносни и осетљиви на своје српство. Рекох да би била највећа лудост и најлуђе трошење времена износити шта је досад изјављивано о народности “Црногораца”. Сви они сами увек су се изјашњавали као најчишћи Срби; сам Његош, највећи међу њима и међу нама свима, бар неколико хиљада пута. Па и његов стриц Петар I, па и његов
синовац Никола I. Хиљаде има таквих примера, а ниједан противан. И познати и непознати, и кућићи и никоговићи, сви су се сматрали Србима, најбољим и најчишћим Србима. Ако би ми неко створио могућност публиковања, ја бих нашао неколико десетина хиљада цитата. Исто тако и од странаца из целог света, нарочито од компетентннх странаца: етнографа, географа, историчара, лингвиста. То је сувишно: то би значило разбијати отворена врата. Изпећу само наводе два-три писца из прве деценије овог века, који истичу екстремно, репрезентативно, свесрпско мисионарско расположење. Црногораца. Из последље деценије њиховог самосталног живота. Јован Цвијић у свом говору одржаном 1907 “О националном раду" (Говори и Чланци, I, 1921, стр. 57) овако обележио своја лична запажања о националној свести Црногораца: “У Црној Гори је српска свест била увек необичне јачине. Запазио сам да и сваки чобанин зна за велику српску целину, и то је готово једина садржина вишег народног осећања, после бриге за свакодневним животом. ...Та осећања и енергичне српске тежње јасно су се опазиле и у ‘Скупштини Српског народа Црне Горе’ ”. Цвијић је Србин, иако најбољи познавалац етнографије Балкана на целом свету. Да ми се не замери пристрасност, и њему и мени, позваћу се сад на једну енглеску списатељку која је Црну Гору посећивала почетком овог века безброј пута и много месеца проборавила на Цетињу (увек и у Двору примана). То је мис Едит Дарам која своје Мемоаре двадесетогодишњих посета Балкану описује у књизи “Словенска опасност”. Ја имам немачки превод те књиге од Хермана Луца, који се у мржњи према свему што је српско такмичи са мис Дарам. Књига је с почетка 1923 годинс (Edith Durham, Die slawische Gefahr). У почетку, на стр. 21, описује мис Дарам своје прве утиске из Црне Горе. Ту су јој причали да “Црна Гора само зато живи да би васпоставила великосрпско царство”. Онда говори о историји Црне Горе и упоредо Србије, па на страни 33 пише: “Ми видимо, дакле, да је частохлепље Петровића да заснују Велику Србију и над њом владају већ било узело чврсту форму дуго пре него
је Србија извојевала самосталност и пре него се уошпте и чуло машта о Карађорђевићима”. Па стр. 45 описује књаза Николу и додаје: “Испочетка још, он је имао само једну амбицију: да васпостави великосрпско царство са Петровићима као владајућом династијом”. Стр. 84: “Он је већ био решен да се попне на престо Стефана Душана . .” Мало даље описује један споразум књаза Николе и Фердинанда бугарског с краја прошлог века, где стоји: “Фердинапд је Николи обећао оружану помоћ за рушење Обреновића, да би после Црну Гору, Србију, Босну и Херцеговину спојили у једну државу са Николом као поглаваром”. (стр. 87). 1903 била је мис Дарам по позиву Књажевом у Андријевици, и онда пише изос.: “Рођендан књаза Данила величанствено је прослављен уз дивље игре и кликтања, уз народне песме и са океаном ракије. Ми писмо у његово здравље и зажелесмо му ускоро престо у Призрену, жељу за коју се тада сваки Црногорац надао да ће ускоро видети испуњену.” (стр 101). На стр. 156 описује опозицију црногорском владару у самој земљи, али додаје затим изречно: “Да ли је неко био против Петровића или не, они су сви сматрали као готово да ће Црна Гора бити на челу Велике Србије”. На више места истиче, како су сви Црногорци веровали да ће после убиства Адександра Обреновића (она је и тада била на Цетињу) на српски престо доћи књаз Мирко, па су чак и неки страни посланици на цетињском двору то поверовали. Она није успевала да их разувери. Кад је ипак изабран “зет”, пише мис Дарам на стр. 160: ”Између таста и зета, Николе и Петра, наста борба о предоминацији. Али се Црна Гора још увек сматрала као несумњива глава Велике Србије”. На стр. 208 описује мис Дарам и свој поновни долазак на Цетиње крајем априла 1908. Књазу Мирку су умрла била оба сина, и народ је био јако ражалошћен. Енглескиња каже: “Бебу Стефана звали су у шали Стефан Душан II, у нади да ће он једном владати у Призрену — а сад је био мртав.” Но тада је била и клубашка афера, и Дарамова описује расположење народа: “Све је било излив велико-српског покрета”. Стр. 223: “Књаз је био ужаснут.
Не само да му је живот био угрожен, него се морао бојати да ће му пропасти и оно зашта је живео и борио се: престо Велике Србије”. Године 1910 налази списатељка друго расположење: “Уопште је владало уверење да ће турско царство ускоро да пропадне и да ће краљеви Фердинанд и Никола да поделе Полуострво. Бугарска ће добити свој Елзас-Лорен, тј Македонију, а Никита ће из Призрена да влада Великом Србијом”. (стр. 254). Стр. 267, година 1912: “Никола се надао да ће владати у Призрену”. На почетку самог рата она је посетила и кућу сердара Јанка Вукотића: “Он је имао да води главну дивизију у Призрен” (стр. 277)....“Госпођа Јанкова ме много молила да пратим њеног мужа и да снимим улазак у Призрен”. “8 октобра су сви певали: онамо, намо да виђу Призрен”. . . .“Црна Гора је очекивала, пошто је прва навестила рат, да ће све жељне области да заузме пре него Србија буде спремна”. И сад списатељка чини неке примедбе, које треба изоставити. Овде је главно било доказати да су се Црногорци не само сматрали Србима већ архисрбима и предводитељима Срба. Камо среће да су и успели у својој акцији! Вероватно би Србима многа горка чаша из последњег времена била ускраћена. Али ове вести убијају у главу све оне који тврде како су Црногорци икад били нешто друго баш према Србима, да нису Срби. Мис Дарамова није волела ни Црногорце ни друге Србе, и она то не крије (мада се труди да утиске верно прикаже). Али ћу сад цитирати једног еминентног писца, који је волео Црногорце, који је Црногорце прославио више него ма ко у свету. То је Герхард Геземан, бивши професор и ректор Немачког универзитета у Прагу, слависта светског гласа. Он је написао чувену књигу “Црногорски човек” (друго издање “Херојске форме живота”, изашло за време самог последњег рата (Heroische Lebensfermen. Berlin 1943). Тамо стоји, на страни 66: “Агонална љубомора појединих племена премошћена је једном племенитијом утакмицом: ко је бољи Србин. Пошто Црногорац мора у свему да је бољи, то мора да је такође и у народносном и у националном погледу. . . . Црногорац је, по своме легендарном веровању, не само најбољи ратник света, него и најбољи Србин, српскији него сви други
Срби. Не може се рећи да нема у томе право. Он је бар херојска квинтесенција српско-динарске душе. .. Сад пешто из његове друге књиге изашле 1935 под насловом “Бег” или “Бежање” (Die Flucht), у којој Геземан описује свој бег из Србије, где је тада (1915) био професор I Београдске гимназије, преко Црне Горе за Арбанију и Италију. Тамо стоји на страни 121: ”Ја налазим у забављању са Црногорцима, образованим или необразованим, — то је чудно — мало ’црногорског’ државног осећања и државме свести. Они су — то запањује — добри Срби, њихово српско национално осећање и национална свест исто су тако несумњини као код Шумадинца или неког босанског револуционера. Ако већ хоће да укажу разлику између себе и осталих Срба, то сасвим сигурно није политичка разлика већ разлика која одваја патријархалног староседеоца од модернизираног насељеника: целокупна Краљевина Србија у границама до 1912, то је земља насељеника (колониста). Староседеоца дели овај јасан потез од колонисте, припадника племена од сељачке општине; искључивог и ратничког хероичара од припитомљеног земљорадника, који узима пушку кад мора и кога школовани официри уче у ратној вештини на уобичајени војнички начин; земљорадника од пастира, брђанина од човека шумадиских брежуљака и панонске равнице. Једину разлику коју дозвољавају да се учини између њиx и ’других’, то је: они су бољи Срби, још бољи Срби него други, него напр. ми, ја и Ђерић” (С њим је био том приликом професор грчког језика па Београдском универзитету, велики српски национални писац Василије Ђерић). На стр. 139 Геземан износи како један Црногорац српском избеглом војнику са висине приказује своје српство: “Ми мисмо ништа друго но шака сиромашних бедника, али свесних нашег чојства и српства”. Геземан је запазио oнo исто што и сви други: да Црногорац не да да је неко други бољи Србин од њега. Одједанпут, он није уопште Србин и његови главари кажњавају најтежим казнама онога ко се определи као Србин, а остали, и у земљи и у иностранству, прелазе преко тога као преко нечега
сасвим разумљивог. Ја нигде нисам чуо протесте, а прижељкујем их сваког дана. Ја сам више него сигуран да ћe емигранти из Црне Горе мене напасти кад ова књига изађе, а не оне који cу створили црногорску народност. Тако чух да су Црногорци у Америци љути на једну реченицу из моје прве књиге у којој написах да ми је индиферентно шта ћe бити са другима који нису Срби, ”и чак са Црногорцима ако нису Срби, одн. ако неће да буду Срби”. И предлагали су неки "шаљиви људи” одн. чешљари да ми Црногорци из целог света пишу како су они Срби. Ја не добих ниједно такво писмо, и сматрам да је оно сувишно. Не треба мене Црногорци да уверавају да су Срби, већ цео други свет и, нарочито, Блажа Јовановића са његовом дружином. Њему је требало да пишу, онако строго како су научили, и да осуде најжешћим речима и њега и све другове који су црногорску народност измислили. Јер ови не говоре хипотетично, као ја ”ако Црногорци нису Срби”, већ категорички тврде да то нису. Па чак и хапсе оне који и поред тога изјављују да су Срби. И, што је најстрашније и најмизерније, они намећу огњем и мачем црногорство онима који никад нису били ни географски Црногорци. Нека црногорски емигранти њима пишу, и то у првом реду они којн имају тамо своју децу, као што их и сам имам. Па ћемо ми то после искористити публицистички до крајње мере. На мене не чине никакав утицај јефтине претње. Ако сам већ решио и поставио као свој животни задатак да браним угрожено Српство, ја га морам бранити са сваке стране. Данас је оно највише угрожено од црногорских комуниста. То је моје дубоко уверење, које овде не могу детаљније излагати, али уверење које на фактима базира. И желео бих да га нигде не износим. А радоваћу се бескрајно ако ме Црногорци у емиграцији помогну у том настојању одбране Српства. Ефикасно помогну, као на малопре наведен начин, а не фразама и претњама. Јер сад треба кроз цео свет требити једну заблуду (да Црногорци нису Срби), и много треба за то и енергије, и времена, и новаца. А надасве треба јединствен став свих Црногораца па да се свет импресионира. Данас у свим лексиконима и енциклопедијама света, помало и у свим уџбеницима, стоји да су Црногорци засебан народ и да у Црној Гори нема Срба. Ја сам покушао да то демантујем, и писао сам многим редакцијама у
том смислу, наводећи све своје титуле. Али није помогло ништа. Јер све те установе верују пре званичним подацима Југославије него једном емигранту. А много сам за то потрошио и времена и новаца. Радоваћу се ако чујем да је још неки Црногорац то чинио, али унапред кажем да не верујем у то. Многи компетентни кругови културног света долазе чак до постепеног уверења да је Београд између ратова хтео да Црногорцима наметне српство и тај покушај се најжешће осуђује. Све су сво црногорски комунисти који су досад били на челу Југославије свету сервирали. И понављам још једанпут, да против те заблуде постоји само једно ефикасно средство: општи проглас целокупне црногорске емиграције urbi et orbi, тј. и онима у земљи и целом иностранству, у коме би се сва лаж енергично раскринкала. То би се оверило после, издало у једној књижици, превело на важније светске језике, и доставило уредништвима великих листова, лексикона, енциклопедија, научних установа итд. А ја сам мислио да на основу тога напишем реферат за Међународни статистички институт, у коме би пољуљао целу етничку статистику Југославије, а препис реферата послао бих свим статистичким установама света. То би било поразно и за југословенску статистику и за њихов систем управљања уопште. Затим, хрватска емигрантска штампа стално пише по новинама како Црногорци нису Срби већ "Црвени Хрвати” и позива се на неке црногорске сведоке (Дрљевића, Штедимлију итд.). Сад су изашле и књиге о томе. Црногорски емигранти на то уопште не одговарају. Неупућени добијају утисак да немају ништа против тога. Кад би они били толико одлучни и оштри као према Србима, и кад би једном за вазда искључили могућност да се дискутује о њиховој народности, учинили би улогу истини и себи самима. Овако, заиста, појављују се гласови да су они час Срби, час Црногорци по народности, час Хрвати, час Југословени. Ово последње тврде неки њихови људи, који најбоље треба да знају шта су.
Истина је да у емиграцији нема Црногораца који се држе ван Срба (сем најређих изузетака), али реагују само на српске написе. А нови емигранти из Црне Горе нас, Србе у емиграцији, називају погрдно “шовинистима”. Све то одалечује од њих нас који би најпре имали да будемо уз њих (нас Бокеље). Јер код нас нема алтернативе народности: сви смо били и остајемо Срби. III. Једнако као што је измишљено да су Црногорци нека засебна народност, исто тако је евидентно да је црногорство не само фиктивна народност, него једна надувена географска категорија, а тиме и фалсификована. Црна Гора, то су само четири првобитне нахије: Катунска, Ријечка, Љешанска и Црмничка. Све што је ван тога, то није Црна Гора. Није ни географски а камоли етнички. Већ стари црногорски владике, који су вршили духовну јурисдикцију над Боком и Зетом, називали су се епископима одн. митрополитима “Черногорским, скендериским и приморским”. Јер под Црну Гору се нису могле обухватити друге области ван речене четири нахије. Брђани су били увек једна категорија за себе, тако да се и краљ Никола називао краљем Црне Горе и Брда. Но ја ћу да идем мало даље, на сто година од данас. 1855 донет је тзв. Данилов Законик у чијем § 27 стоји: “Да би се мир и поредак, и јединство у народу одржало, и да нема међусобног крвопролића, за онога злочинца, био Црногорац или Брђанин, који без кривице и без нужде, већ од силе и опачине, убије брата Црногорца или Брђанина, такови убојица не може се никаквим благом откупити, већ ако се ухвати да буде огњем из пушака разнесен”. У самом Законику, основној државној нормн, увек се посебно обележава Црногорац а посебно, као антипод, Брђанин. То је у параграфу 27, али и у многим другим параграфима. Нпр. § 29 (који би Црногорац или Брђанин...),§ 30 (да га најкрајњи Црногорац или Брђанин једнако убити може..), § 31 (како Црногорци и Брђани имају обичај. ... ). Кад ни Брђани нису Црногорци већ Парацрногорци (нешто налик на Црногорце, “Попут Црногораца”), како ће да то буду Херцеговци који су
Црној Гори припојени 1876-1878? То су били Бањани, Дробњаци, Пивљани, Никшићи итд. Затим долази Подгорица са Зетом, Приморје (Бар и Улцињ). Све је то ушло у састав црногорско-брђанске државе, али није постало Црногорац ни географски а камоли етнички. И да ли би уопште ико од оних гласитих јунака тога доба пристао да потпадне под Црну Гору кад би знао да ће се она одрећи Српства? Како то да војвода Лазар Сочица буде друге народности него поп војвода Богдан Зимоњић или војвода Лука Вукаловић? То негира начелност и узвишеност борба за ослобођење. Као да су се ти људи борили за посебност црногорску а не за народност српску. И како се може јужни део Новопазарског Санџака да националио одвоји од севернога? Зар то није исти сој људи, зар то није исти милет, исти народ, који је вековима живео под истим околностима. Но најтеже стоји са Боком Которском. Док су Брда и делове Херцеговине Црногорци “освајали” и присаједињавали својој држави (а тешко да би их икад освојили да су тада изашли са својом антисрпском посебношћу), па чак и Јужни Санџак 1912, тако да могу бар империјалистички говорити о “црногорству”, у виду “великоцрногорске хегемоније” (да употребим израз Броза, Пијаде, Ђиласа и Марка С Марковића), какво право имају да црногоризирају Боку Которску? Стјепан Митров Љубиша, из области најближе Црној Гори и географски и етнографски, дао је своме најбољем литерарном делу наслов “Приповијести црногорске и приморске”. Јер појам Црне Горе не инволвира Српско приморје у себи; он му је пре (орографска) супротност. Бока је била црногорска само у прво време формирања њеног, за време Црнојевића. Српска је била више векова, па чак и за самог деспота Ђурђа. Он је боравио у Боки кад је Смедерево био изгубио. Од Срба и српске власти је заузео туђин, од овога опет српска војска 1918. И жеља Бокеља била је кроз векове да она буде српска, само српска и ничија друго него српска. Црногорска би могла бити само онда ако би Црна Гора била носилац заветне српске мисли. Северна Бока је била извесно време под Херцеговином, па и
њена метропола (Херцег Нови), то у свом имену обележава. *) Osmanische Urkunden in tuerkischer Sprache aus der zweiten Haelfte des 15 Jahrhunderts. Sitzungsberichte der Wiener Akademie, 197. Wien 1921. Фактички су Бокељи и Црногорци били здружени и територијалпо уједињени за време Наполеона, па су се чак зарекли на нераздруживост. На мене је још од детињства, оставила угроман утисак тзв. Добротска конвенција од 29 октобра 1813, у којој прваци Црне Горе и Боке, "две суседне покрајине, прожете родољубљем и једнаким осећањима вере и части”, проглашују вечну њихову повезаност: да ће обе “следити исту судбину”, ”подврћи се истој власти”, ”ратификују своју спрегу и независност и у будућности, ако треба и крвљу”, ”да су спремне и да нестану тако уједињене” (само да не буду француске) итд. У име Црне Горе и Брда потписали су Декларацију владика Петар I и гувернадур Вуко Радонић, а онда прваци и "поглавице” бокешки, сваки за своју општину. У име Општине кртољске мој предак поп Филип Костић. Сердар Саво Пламенац, мој братственик, је тврдио у писмима руском цару Александру “да су здружење или заједницу Боке са Црном Гором црногорски и бокољски поглавице утврдили: заклетвом пред олтаром” (из књиге которског бискупа и хрватског шовинисте Павла Буторца: Бока Которска након пада Млетачке републике до Бечког Конгреса, Загреб 1938, Рад Академије, стр. 87). Ја уопште не могу ништа да радим зашта мислим да би било противно жељи мојих предака. Међутим, ту се радило о здружењу две српске и православне провинције на бази равноправности, а никако о потчињењу Боке атеистичким и антисрпским комшијама. Поред тога, моји су преци имали три века задатак да у једном делу Српског Приморја одржавају Православље и Српство. То им је било, такорећи, једино и успешно занимање (јер се неколико сати богослужења месечно не може сматрати занимањем). Ја само продужујем њиховом * ) Код једиог оријенталисте и ирпказивача турских повеља у издањима Бечке академије наука прочитао сам ово код објашњења имена Нова: 'То је Ерцегнови, варошица... на улазу у Когорски залив, некадашњи главни град Херцоштва Св. Саве (Херцеговине). Турски још Јени Хисар (Нови Двор)'-. Friedrich Kraeltz.
линијом ; они ми служе као узор. Чак сам негде читао да је Котор имао да буде престоница, главни град те здружене Црногорско-Бокешке државне творевине, што је сасвим разумљиво, јер Црна Гора није тада имала ни ознаку ма каквог, и најмањег, градића. Данас је Котор, као цела Бока, запостављен више од иједног предела Јадрана. Све му се одузима, а ништа му се не даје. О томе ће се говорити у V књизи Боже здравља. Но данас је довољно истаћи да су Боксљи озлојеђени на све Црногорце и да неће да чују о њима. Они су им одузели не само веру, него и народност, а привредно су их руинисали. И ја добијам писма, по којима изгледа да би Бокељи пре ишли са било којом нацијом света (сем Хрвата), него са Црном Гором, ако већ не би могли бити са Србијом. Данас Бокељи не би ни најмање инзистирали иа Котору као главном граду. Цетиње је данас више варош него Котор, а Бокељи су били, бар православни, неколико векова под јурисдикцијом Цетињских владика. Манастир у коме су седели “није једног племена и једне нахије, но све Скендерије и Приморја”, како је у једном акту саопштио био 1743 Збор *) Да ми се не би приговарала нека анимозност према црногорству и необјективност у излагању, мораћу да кажем нешто о себи. Иако сам рођен и одгојен у Боки, никад се нисам сматрао регионално Бокељом. Бокељи су иначе јако поносни на свој крај, и свуда се означују као Бокељи. Ван свог краја држе састанке, славе, локалне празнике итд. Мени је све то било туђе, и Боку сам сматрао недовољно пространом, недовољно хомогеном (бар у верском погледу) и недовољно историски афирмираном да њу сматрам као своју регионалну домовину. Ја сам се осећао и признавао као Црногорац, увек и свагда. При томе је несумњиво било од значаја што водим порекло од једпе гласите црногорске куће, што сам једну годину учио гимиазију на Цетињу (истеран из свих аустриских школа "од јавног и приватног учења") итд. А нарочити је разлог био тај, што сам са ознаком "Црногорац хтео да нагласим да сам најчишћи и најнесумњивији Србин. Зато сам се осећао Црногорац и дружио скоро увек само са Црногорцима. А мало је било таквих Бокеља: ја познајем свега два, мене и мог најбољег пријатеља, новинара Петконић —Цико. Данас, пак, казати Црногорац значило би рећи Несрбин, Антисрбин, негатор и мрзитељ Срба. И ја се устручавам тога и избегавам ту реч свуда и свагда. Јер ја не мењам народност као одело, ни по уверењу ни по декрету којих било људи. Народност је за мене највећа светиња и значајнија од свега.
Грбаљски Црногорском збору. “То је црква наша као ваша” каже се даље у тој поруци (Проф. Ал. В. Соловјев, Студије из историје нашег народног права у XVIII веку, Сарајево 1947, стр. 217). Али Бокељи не би никад пристали да им се капа кроји у некаквом “Титограду”, у коме данас има Срба 278 а Хрвата 133 на преко 10 хиљада житеља! Бока се одрекла добровољно свога владичанства у корист Српско-православне “црногорско-приморске’’ митрополије, али она неће да је нико прогута без трага. Кад је већ Бока Которска силом прилика потпала под Црну Гору, најмање што се могло очекивати, то је да јој се прида известан степен аутономије. Ова се признаје, по изјавама самих комунистичких “руководилаца” оним областима које нису имале истоветан развој као матица. То је типичан случај са Боком. Поред тога, Котор је уживао највећи могући степен аутономије под Немањићима. Описујући освајања Стевана Немање од 1183 до 1189, његов син Првовенчани каже да је отац “повратио отечество и рођење своје, праву дедовину”, да је заузео и разрушио градове Скадар, Драч, Свач. Улцињ и Бар: “А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и данас”. Котор је био, дакле, једна од престоница Стевана Немање. Под Млецима је Бока имала знатне пригилегије, а и под Аустријом од 1815 до 1882. Због покушаја укндања тих привилегија Бока је ратовала два пута са Аустријом (тзв. Кривошиски устанци), и једанпут је натерала да закључи за њу срамни мир! Црногорски комунисти не дају другима што траже за себе, а ни не осећају да чине неправду, јер и дан-дањи говоре о великосрпском шовинизму (Темпо у Охриду средином новембра 1958). Црногорски комунисти су открили своје империјалистичке и фалсификаторске трагове, али у исто време довели теорију црногорства ad absurdum. Појели су сами себе, сами су сeби “у уста скочили”. То је нормална судбина свих лажи и фалсификата. О односу Црне Горе и Боке не могу даље овде говорити, јер ми простор недостаје, и јер намеравам, ако ми се Господ смилује, да дам засебну књигу о Српском Приморју. Тада би те ствари расправио у танчине. Засад могу рећи само ово: Да је судбинска повезаност Боке и Црне Горе на српској бази овим тиранским експериментом владајућих комуниста потпуно разбивена. Бокељи неће више ни да чују о било каквој заједници са Црном Гором *).
IV. Крајем 1952 писала ми је једна група одличних и врло националних Црногораца у Аргентини, саопштила ми своју жељу за афирмирањем, за образовањем једне заједнице изразито српског карактера (али регионално ограничене на Црну Гору), тражила је од мене сарадњу и пристанак да ме одаберу, ако то емиграција жели, за једног од претставника целог Црногорства. Ја сам био поласкан, одбио сам макакву политичку активност, за коју заиста немам способности, али сам им написао и један доста опширан елаборат о истицању црногорске посебности. Послао сам га 3 јануара 1953. Ту сам их упозорио колико је то за Црну Гору и за Црногорце неопортуно да се од другог Српства било у чему дистанцирају. Копију тога мога елабората био сам прикључио овом делу, али сам је после издвојио, јер узима много простора а немам ни овлашћење од адресата да је саопштим. Исто тако њихов одговор, из кога се види колико су били импресионирани мојим излагањима. Али, уколико то буде доцније опортуно, ја то могу накнадно учинити. V. Нећу више да се задржавам на овоме, било је и сувише дуго. Хоћу само да рекапитулирам. Црна Гора не може никако постати федерална јединица у Југославији, и то из ових разлога: 1) Јер то остали Срби не би никад прихватили. Федерална Црна Гора из 1943 одн. 1944 била је дар комунистима црногорским због рушења раније *) Да витешки одреди војводе Павла Ђуришића нису делили те империјалистичке прохтеве види се из назива тих одреда. Они су се звали “четничке снаге“ или томе слично “Црне Горе, Боке и Санџака“. То је правилно; против тота се ниједан Бокељ није бунио. Али они не би дозволили да их ни географски Црна Гора покрије и закрије, а камоли то, да их кроз свој географски назив одели од Српства. А неки Бокељи који су ме у Швајцарској посетили тврде да се њихова ‘'република" у почетку звала "Црна Гора и Бока”, па да је после отпао овај додатак “Бока“. Тако раде сви империјалисти.
Југославије и због десолидарисања према Србима, због издајства српске мисли. То је била награда Јуди. Слободан Српски народ неће никад ту награду поновити. 2) Јер то неће ни остале компопенте Југославије. Оне ће се бојати да се Црна Гора ипак не осети опет једном српском, и сасвим поврати Српству. Тада би биле две српске, чисто српске федералне компоненте, што наши партнери никако не желе. 3) Jер би Црна Гора била сасвим мала по пространству и неприлична за један foedus aequum. Не могу две-три стотине хиљада да се изједпаче и изравнају са многим милионима па маколико то декламовали Блажо Јовановић и Перо Шоћ. 4) Велико је питање да ли би Црна Гора имала и толико становника. Бока би отпала ван сваке сумње (сем да се опет снлом и казнама тера у црногорску заједницу), а свакако и Санџак. А сама та два краја имају, по попису од 1948, становника 113.103 који тамо живе (а екстра исељених у другим областима Југославије који се такође морају означавати као Црногорци). То је трећина целокупног црногорског националног инвентара. Шта преостаје? Но врло вероватно би се издвојиле неке друге пограничне области Црне Горе из 1912. Кад би виделе другде благостање а у Црној Гори глад, многе би области заборавиле да су црногорске. Црној Гори би се догодило исто што и Србији 1941, можда много горе. 5) Што разложнији Црногорци сами неће бити за федерацију кад виде да она за њих има само рђаве последице, да ће их везати за гладну земљу и блокирати сваку експанзију. 6) Што је Црна Гора привредно сиромашна, тако да не може укорак вршити све атрибуције модерне државе које друге компоненте желе задржати за себе. Због Црне Горе требало би што мање послова задржати за делове а све остале оставити савезу, а то неће нико од југословенских партнера. О некој субсидији других федералних јединица, како се данас практикује, нема ни говора. Црна Гора нема привредне могућности да обавља послове модерне државе.
7) Црногорци који су водили прву и главну реч при зидању државне зграде садашње Југославије одрекли су се Метохије, своје житнице, и тиме појачали своју економску пасивност. Они нису ваљда морали да одвајају Метохију, али о неком њеном враћању Црној Гори не може бити више ни речи. То ни унутрашњи југословенски одн. српски, нити инострани фактори не би више дозволили. Југословенски комунисти су хтели да дају Арбанасима аутономију и национално признање а да га одузму Бокељима и Рашанима. Сад: што су кували, морају да једу. Да ли су уопште о свему овоме мислили наши емигрантски стратези који тако лако Српство деле? Црна Гора може да буде или провинција Србије, равна другим провинцијама, или засебна држава, каква је била вековима. Али да се она постави као нека равноправна протутежа Србији у некој федеративној Југославији, на то неће ниједан Србин пристати, најмање пак Срби из Боке. О томе мора свак бити начисто. VI. Ја не изиосим овде правне аргументе, мада ни они нису безначајни и то правни аргументи из скоре прошлости (ни налик па петрифицирано “хрватско државно право"). Реч је о одлуци “Велике Народне скупштине Српског народа у Црној Гори” (тако се званично звала) донетој у Подгорици 26 новембра 1918 (по новом календару). Та Скупштина није заиста била декретована из Београда. У првој тачки њене Одлуке стоји: “Српски народ у Црној Гори једне је крви, једнога језика и једних тежњи, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом”. Даље стоји како још од појаве Карађорђа “Срби из Србије и Срби из Црне Горе раде увијек заједнички на заједпичком идеалу: ослобођењу и уједињењу Српског народа. Вођени су ради тога идеала ослободилачки ратови, проливено море српске крви, увијек заједнички. ...”
Тачка 2: “Економски интереси Црне Горе нераздвојно су везани за Србију и остале српске крајеве. Одвојена од њих, а при томе по самој природи земљишта најсиромашнији крај, можда у цијелом свијету, она не би имала никаквих услова за самосталан живот, она би била унапријед осуђена на смрт . .. . Дакле и економски интерес Српског народа у Црној Гори императивно тражи уједињење са браћом у Србији и осталим нашим крајевима....” “На основу свега изложеног, српска Велика Народна Скупштина у Црној Гори, као вјеран тумач жеља и воље цјелокупног Српског народа у њој, вјерна историским предањима и завјетима својих предака, који су се за њих вјековима херојски борили, једногласно и поименичним гласањем одлучује:... 2) Да се Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињена ступи у заједничку Отаџбину нашег троплеменог народа Срба, Хрвата и Словенаца; 3) Да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица, који ће руководити пословима док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају;. ...” (Прва тачка говори о свргаваљу дотадашње династије Црне Горе, а четврта о котификацији Одлуке). Колика разлика између тих великих људи из 1918 (163 посланика првих имена тадашње Црне Горе) и садашњих одн. скорашњих комунистичких Антисрба! Ја сам се немало зачудио кад сам у једном немачком географском часопису нашао податак о међународно-правном карактеру ове одлуке подгоричке Народне скупштине. То пише д-р Фридрих Тамс у свом периодичном прегледу бројних и територијалних измена становништва целе земље, у чувеном немачком географском часопису “Петерманова Саопштења” за годину 1931. Кад говори о новој државноправној и географској конфигурацији Југославије, пише: “Јужнословенска држава се састоји 1) из кристализационог језгра, некадашње краљевине Србије, 2) ни некадашње краљевине Црне Горе. . . .
Међународно-правно долазе у обзир: ка тачкама 1 и 2: Уговор о сједињењу Србије и Црне Горе из Подгорице од 13 новембра 1913, признат од Паришке конференције амбасадора у јулу 1922". (Friedrich Tamms, Die Bevoelkrung der Erde. Ergaenzungsband zu Petermanns Mitteilungen No. 212 (1931). S 148: Suedslawien.). Значи да је та одлука “српске Велике народне скупштине” у Подгорици добила међународно-правну заштиту. Мени је ствар нова а нисам ни нарочито стручан у Међународном праву (не знам тачне компетенције Савета амбасадора), али је питање веома значајно и добива овим потпуно нов аспект, па га треба саопштити што већем броју лица да се и то зна ако се некад желимо вратити на терен права. (Данашња Југославија је далеко од сваког права, и унутрашњег и спољног). Уколико је то истина (а свакако ће бити истина, јер страни компетентни писци пишу савесно), значи да се одвајање Србије и Црне Горе не може спровести без повреде међународног права. Разуме се да црногорски комунисти из 1944 нису о томе ни најмаље рачуна водили. А наши емигранти се хватају за правне шимере кад хоће да бране Југославију (изнето у XV одељку), али на ову одлуку Српске народне скупштине у Подгорици и њену међународну потврду се не обазиру. Њима су светије правне и националне повреде учињене од комуниста него ма каква околност која српску националну позицију јача.
XXIV. ЈЕ ЛИ МОГУЋА БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКА ФЕДЕРАЛНА ЈЕДИНИЦА? Продали су тебе. . .Преко твојих крша Мутан облак стреми све брже и брже, Са бедема наших туђи стјег лепрша, А пољима, мајко, туђи коњиц рже. Алекса Шантић (у песми “Отаџбини”, 1902, почетак). I. У једном се сви слажу: да према националном критерију Босна и Херцеговина не чине једну етничку посебност. Вероватно због онако бедно завршеног Калајевог покушаја стварања босанске народности, а и у нади да ће БиХ кад-тад припасти Хрватској, владајућа аптисрпска клика у Југославији није прокламовала босанску народност. Остала је једина “република” без одговарајуће “југословенске народности”. Оправдање постојања те републнке ослања се у првом реду на историске аргументе. Но ни они не говоре несумњиво у корист те посебности у истом опсегу. Нису Босна и Херцеговина неспорне географске и историске индивидуалности са увек истим опсегом. Напротив, њихов данашњн обухват датира тек од 1878, плод је аустриског захватања и немачке експанзије. Пре тога је овај појам био колебљив. Цитираћу овде прво једног антисрпског писца и највећу узданицу хркатске публицистике лажног Л. фон Сидланда (уствари д-ра Пилара, аустриског Словена који је преко 20 година службовао у границама данашње Југославије). У хрватском преводу његове књиге изашле 1917 у Бечу па немачком: Јужнословенско питање, Загреб 1943, стоји на стр. 80 ово: “Земљописни појам “Босна” био је, с обзиром на његов опсег, током стољећа врло промијенљив. Подручје што га данас називамо Босном, не слаже се никако са средњовјечном Босном. Данашња Босна је у ствари
земљиштни појам који се изкристализирао током турског владања од 14631878. и који на више мјеста прелази преко подручја некадашње Босне....” Стр. 388: “По опису Хаџи Калфе и Ајни Алије обухваћао је босански пашалук иочетком 17 стољећа ове санџаке: 1) Босна (пашин санџак); 2) Клис (у Далмацији); 3) Ерсег (Херцеговина); 4) Исворник (Зворник); 5) Пожега; 6) Рахоица (Ораховица у Славонији); 7) Зацна-Церпик (Доња Славонија); 8) Крка (Северна Далмација, око Шибеника); 9) Бихаћ (северозападна Босна); 10) Лика. Немачки научник и путописац Најгебаур писао је средином прошлог века: “Турци су спојили с Босном одузете од Маџара делове Хрватске, Далмације и Херцеговине, тако да је вилајет имао површину од 480 кв. миља”. (I. G. Neigebaur, Die Sued-Slawen und ihre Leander in Beziehung auf Geschichte. Leipzig, 1851, S. 196). Немачки географ Ото Шлитер писао је 1905 у једном стручном часопису да је Босна стално мењала опсег а често и назив. Онда каже дословно: ”Али у данашњем опсегу она није важила све до турске доминације”. (Стр. 199). На стр. 212 каже да се тек после Мохача а дефинитивно после Мира у Карловцима “поступно јавља, на основу наизменичних надирања и уступања, релативно трајна граница на линији Саве и Дунава”. На стр. 200 пише Шлитер: “Херцеговина је своје границе често мењала, никад раније нису биле истоветне са данашњим”. Итд. (Otto Schlueter, Berlin. Das oesterreichischungarisches Okkupationsgebiet und sein Kuestenland. Eine geographische Skizze. Geograpische Zeitschrift Leipzig 1905, XI Jahrgang). Новопазарски Санџак је био саставни део Босне све до аустриске Окупације, извесна сад црногорска племена све до њиховог освојења од стране Црне Горе. Чак се и Васојевићи спомињу као саставнн део Херцеговине у научним књигама средине прошлог века. Херцеговина је за време Турака била често с Босном, али не увек. Имала је она и засебан везирлук, чак средином прошлог века, пре сто година (непуне три деценије пре Окупације); изгубила га је због револта према Порти везира Алипаше Ризванбеговића (херцеговачки везир од 1832 до 1850, кад га је збацио Омер-паша Латас).
Босна се дели од Херцeговине и етнолошки, и природно. Позваћу се овде на чувеног географа Супана (понемченог Словенца) који је писао 1888, приказујући књигу Вернеша: "Нарочито нам оштро овде понова пада у очи противност Босне и Херцеговине, најоштрије у долини Неретве, где Јабланичко ждрело дели два света, ‘баровиту и камениту земљу’ Херцеговине и шумску земљу Босну”. (Prof. Dr. A. Supan in Petermanns Mitteilungen 1888: M. Voernes, Dinarische Wanderungen, 1888). “Херцеговина Светог Саве” (то јој је званичан назив) не да се замислити без Милешева, без Никшића, Грахова, Бањана, Дробњака, без Херцег Новог итд. Без тих области није Херцеговина историска, није ни светосавска, какав јој је назив првобитно дат. То је Херцеговина турска, или још боље аустриска, али не Стефана Косаче, Луке Вукаловића, Богдана Зимоњића, Алексе Шантића, Јована Дучића, итд. Под Аустријом, дакле у свом садашњем саставу, БиХ су биле не много дуже времена него под првом Југославијом. И једно и друго стање је било кратко и недовољно да се на њему заснују историска права. Срби се, истина, нису раније, до 1918, бунили против јединства Босне и Херцеговине, јер су у обе покрајине имали релативиу већину и јачи су били и према Цариграду и према Бечу заједно. Али, уколико би могли бити своји, неће да буду ничији друго. Образовање бх федералне јединице у садашњој Југосларији инспирисано је било истим оним основним ставом тадашњих меродавних лица који је руководио целом њиховом акцијом: Разбивање и умањење Српства. Ја имам о томе многе индиције које не могу засад публиковати, али ћу упозорити на извесне околности. Тврди се да код државноправног уобличења прве Југославије Хрвати нису имали никакиог удела. Ако ћемо говорити право, и нису. Што су поједини Хрвати у томе учествовали и то одобравали, народ сам то не ангажује. Но са потпуно истим правом, и још изразитије, можемо тврдити да се код уобличења друге Југославије Срби нису питали и да се о њиховим народиим
интересима ни најмање није водило рачуна. Напротив, гледало се свуда да се Србима што више дохака. Док су код уобличеља прве Југославије учествовали ипак неки прави Хрвати (иако без мандата хрватског народа), дотле је код уобличења друге Југославије, у име Срба говорио и деловао Моша Пијаде. Не само да он није имао мандат од Срба, већ није био Србин ни по крви ни по језику (његов матерњи језик је био шпански). Шта више, он је био отворени и очигледни непријатељ Срба, који се у том свом ставу такмичио са Јосипом Брозом, Милованом Ђиласом и њима сличним. Чак је одобрење у име Краљевске владе дао Хрват Д-р Шубашић. И федерална јединица БиХ производ је тога става и тога политичкодуховног устројства. Није се могла Босна са Херцеговином припојити Хрватској из више разлога. Први је био тај што је у партизанима било веома много бх Срба, а Хрвата из БиХ скоро никако (они су сви били усташе). Затим би то значило ратифицирати одлуку Мусолини Павелић. Бојало се да се и Муслимани не озлоједе, итд. Зато се прешло на једно језуитско решење: да се остави тобоже БиХ као самостална, нациопално неодређена јединица, која је подједнако српска колико и хрватска, али са менталном резервацијом да се она хрватизира. У то се веровало опет из више разлога: Мислило се да је, услед хрватских злочина, Српство до те мере рањено да ће се тешко опоравити. Веровало се да ће Муслимани одреда у Хрвате, као што је то изгледало за време рата. Знало се да ће још преостали католици БиХ који још нису били кроатизирани то сместа учинити. Постојала је намера привредног везивања БиХ са Хрватском и културне пенетрације Хрватства. Само ове две последње тачке су испуњене, јер су оне зависиле од владајућих. Остале су се показале као погрешне експектативе. И поред свих хрватских незапамћених злочина, које те провинције нису никад у тако бурној својој прошлости доживеле, Српство је истина тешко раљено али није подлегло. Резултати пописа становништва од 15 марта 1948 запрепастили су све Хрвате и њихове савезнике. Сами Срби православни показују опет број од далеко више него милион становника, а сви католици
који су постали Хрвати мање од 600 хиљада. То је било прво изненађење. Друго, далеко веће, да се од округло сто хиљада Муслимана који су се национално определили три четвртине означило као Срби а само једна четвртина као Хрвати. Срба је на тај начин већ 1948 било 44.3%, Хрвата 24%. Како се сад може говорити о “хрватској” БиХ? Статистика коју су Хрвати спровели задала је глогов колац тој шимери. И владајући су напустили политику директног кроатизирања и пришли политици специфичног бх Југословенства. Избегавају се, ако не и забрањују, сви посебни називи, тј. српски и хрватски. Ни Алекси Шантићу се не признаје да је био Србин, ни Петру Кочићу ни ма коме гласовитом српском витезу. Све су то били Југословени, и то социјално “напредно настројени”. А нови писци, уметници, научници, сви су они чланови респектнвних удружења босанско-херцеговачких. Не трпи се ако се појављују као Хрвати, али још мање, далеко мање, као Срби. А што се Муслимана тиче, наредба одозго гласи да сачувају своју посебност. И изгледа, према статистици пописа од 1953, да су се још само појединци пријавили као Срби одн. Хрвати, а да су хиљаде ранијих Срба и Хрвата муслиманских вратиле се у “неопредељене Југословене”. Још то није званично саопштено, али ко уме да бројеве чита — а верујем да то нико не спори писцу ове књиге — то је давно утврдио. Поред тога и свако друго српско обележје ишчезава из БиХ. Вера је подједнако одбачена, и православна као и друге. Али је православна вера била национална утока и национална ознака. Затим је то било и српско писмо, којим су се служили и стари бх бегови: ћирилица, или — како су је бегови звали — “стара Србија”. У БиХ она потпуно ишчезава и замењује се латиницом. Истина, терминологија је углавном српска (сем неких изузетака, као што је “творница” итд.). Каже се позориште, скупштина, срез итд. (не казалиште, сабор, котар итсл.). Али латиница сасвим доминира и прети да ћирилицу потпуно избаци из употребе. Ова се далеко мање примењује него под Аустро-Угарском. Затим долази пуно привредно повезивање са Далмацијом, са Хрватском, чак са Загребом. Путем железница, путем електровода итд. О томе мислим да
говорим у следећој књизи,која ће — надам се — садржавати сензационалне податке. У сваком случају, БиХ се систематски и са дугорочним планом одалечавају од Српства. Ту нека се нико не вара. И, ако се продужи самостална државноправна екзистенција ових покрајина, БиХ ће “у догледно време” изгубити сваки траг српства. Позната је ствар да је Венијамин Калај, двадесетогодишњи највиши поглавица Босне, хтео био да створи “босанску народност”. Он је за то био придобио и самог Ватрослава Јагића (ипак је био далеко финији него Ђилас, Пијаде, Броз итд., који су декретирали црногорску и македонску народност не питајући никакве филологе или историчаре. Они уопште нису дозвољавали да се неко у то меша и да зна више од њих). На ово Калајево бошњаштво алудира бивши српски дипломат Јован М. Јовановић у својој кљизи “Стварање заједничке државе СХС”, стр. 217, где стоји: “Српско име се гони из дана у дан, и замењује се другим; Аустро-Угарска је измислила ”босанску народност”, баш као што су кнез Никола и његови људи створили 'црногорство’. Све, само не прави, расни, национализам”. Ове његове речи се могу у потпуности и данас изрећи као карактеристика стања у БиХ. И нека се нико не вара да може бити друкчије ако ове две покрајине остану засебна јединица у федералном устројству Југославије. Данас се избегава реч “босанска народност” баш зато што од Калаја потиче и што је изнета у доба кад је Српство имало слободну штампу не само у две српске државе већ и у другим деловима света: у Аустрији, у Угарској, у Турској итд. Реакција је била страшна, па је чак и сам Калај морао да попусти. У својим Мемоарима Ватрослав Јагић признаје своју погрешку. Да није било ранијег експеримента, тако једнодушно осуђеног, вероватно би тројка Ђилас-Броз-Пијаде створила и ову народност. Сад су у чуду, не знају како да посебност крсте. Али на посебности инзистирају и све је мање изгледа да ће попустити. Српство има да очекује само губљење својих некад јаких позиција.
III. Посебност Босне и Херцеговине није никад у историји била по жељи тамошњих Срба, а данас најмање. То категорички тврдим и моћи ћу да докажем. Пре свега, колико сам ја још за време рата говорио са Босанцима, њима је свака мешана и неодређена ситуација изгледала неодржива. Срби Босанци хоће да се зна шта је њино (чини ми се да тако кажу, а не “њихово”). И никакву спрегу не желе више, никакво панаширање. И спас од даљих прогона и зулума, од даљих убистава виде само у заједници са свим осталим Србима. Засад ћу се позвати само на три највећа и најрепрезентативнија Србина из БиХ овога века: Шантића, Кочића и Дучића. Једну строфу Шантићевих песама навео сам као мото овога одељка. Има их још безброј, нарочито из његове младости. Опште су познати његови пансрнски стихови, у којима он целокуппо Српство посматра као своју отаџбину, а ван тога пишта друго. Само ћу навести три најпознатија стиха: И свуда ђе је српска душа која, Тамо је мени отаџбина моја, Мој дом и моје рођено огњиште. Петар Кочић је често говорио и писао да ће и ‘Босна бити Србија’, да ће се ослободити и ујединити са слободном Србијом”. (Епископ Василије Костић, Религиозност Петра Кочића, Гласник Српске Православне цркве, децембар 1956, стр. 244). У једном свом другом саставу каже Кочић “у Босни, у срцу и снази српског отечества....” (Дјела, књ. I. стр. 295). У причи “Суданија” Петра Кочића (Одабране приповетке, стр. 188) жали се Србин Лука Прамесунда муслиманину Омеши Мустићу да се “наше српско у овој земљи, откад је Швабо заступио, гура на пошљедње мјесто. Само Швабо требало би да се мало дозове памети, јер ми смо они и остајемо они који царствима животне жиле подгризамо”.
Како је Српски народ БиХ реагирао на посебном статусу тих покрајина може се драстично извести из Кочићевог “Јазавца пред судом”. Сељк српски Давид је ухватио јазавца на земљи за коју не зна чија је, па је зове: Ни Давидова, ни царска, ни спахијска. Он је, истина, алудирао тим и на феудални поредак ових покрајина, али исто тако и на њихову државноправну прекарну ситуацију. Земља је у суштини, етнички, Давидова, тј. српска, окупирана од “царских, тј. Аустријанаца”; формално под Султаном и његовим спахијама. Ни српска, ни аустриска одн. католичка, ни турска одн. муслиманска. Зар и данас не могу да се примене на Босну и Херцеговину више него икад пре јадиковке Петра Кочића из почетка овог века (сабрана “Дјела”, I књ. стр. 377): “Несрећни си народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим. Народе мој заробљени, и кукавна Отаџбино моја! Немилосрдно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грло стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглушују се језивим јауком и лелеком, да душа у човјеку протрне и промрзне”! Јован Дучић, највећи српски лирски песник свих времена, овако је писао 17 априла 1942 у једном писму тадашњем министру Двора г. Радоју Л. Кнежевићу (саопштено у чикашкој “Слободи” број од 15 априла 1953): “Ми смо, Босанци и Херцеговци 1918 својевољно предали све земље Србији, која је за њих и у 1914-1918 пролила море крви: јер да није било недељивости између Србије и БиХ, Србија је могла једном изјавом избећи рат који је био ужасан...”
Алудирајући на став Милана Грола и Боже Марковића, Дучић даље пише: “Неће бити могуће, уверавам Вас, да Српство изван Србијанаца прими даље икакав диктат из редова наших политичара о свом будућем животу за који су они (српски политичари, ЛМК) дали толико мало. На згариштима босанским и херцеговачким, где су, благодарећи таквој политици, поклани свм наши (и моји и свачији други), није могућан даљи живот заједно са убијцама”. У сабраним делима Јована Дучића која је издала СНО у Америци, стоји на стр. 199: “Иако босански сељак не зна где почиње и где свршава његова Босна на мапи, он зна где почиње и где свршава историја његове крви, и где су по тој земљи била његова вековна бојишта против странаца”. IV. Као разлоге за бх федералну јединицу, г. Д-р Драган Кешељевић у наведеној расправи (“Федерализам, Југославија и европско уједињење”, Наша Реч за децембар 1956) наводи ове: “На првом месту, постојање Босне и Херцеговине отклања потребу разграничења између Срба и Хрвата. На другом месту, оно спречава српскохрватски национални сукоб и то баш онде где би се он најжешће распламсао. На трећем месту, постојање Босне и Херцеговине оправдава се чињеницом да 1/3 њеног становништва сачиљава муслимански живаљ који се, у огромној већини, не осећа ни Србима ни Хрватима. .” Сасвим је тачна тврдња г. Кешељевића да трећину становништва БиХ сачињавају Муслимани који се не осећају ни Србима ни Хрватима. И тачна је даља његова претпоставка да ово решење “вероватпо највише одговара расположењу муслиманског становништва”. И кад не би било других разлога који говоре против бх јединице, овај би био пресудан. Али ја морам поновити опо што се иначе кроз целу ову књигу истиче, мање или више изразито: Ми Срби морамо у првом реду водити рачуна о себи, о својим сународницима и о свом уједињењу. Морамо и о другима
колико други воде о нама. Ако се Муслимани трсе да се Срби уједине, онда је ствар проста. Ујединићемо се, и Муслимане ћемо узети себи. Даље, што се Муслимана тиче, њихова национализација претстоји. Они су засад “неопредељене народности”. То значи да стоје пред опредељењем. Морају се изјаснити или као Срби или као Хрвати. Већ се један део тако изјаснио. Онај ко се изјасни као Србин, делиће судбину Српства, и обрнуто. Ја верујем да ће и тада њихова “бошњачка” свест бити јака и да ће преферисати заједиицу у Босни, али ће далеко лакше поднети и присаједињење оној грани народа којој су се определили. Муслиманство се не може овековечити као етничка категорија. Оно је резидуа турске владавине, које је нестало, и продукат верске детерминације која данас све више отпада. Њихова социјална посебност и уздигнутост нестале су сасвим. Турство, које им је служило као модел, јако је удаљено и усто лаицизирано. Муслиманство БиХ изгубило је сваку подршку за своју посебност, и оно ће ту посебност само да напусти. А то ће олакшати и нануштање посебног државно-правног статута крајева у којима су живели. То ће олакшати народно нивелисање у свим видовима, а тиме и припајање Босне етничкој територији чији је део. 1 септембра 1957 издали су “Срби исламске вјере, политички емигранти у Француској” један манифест у коме се сасвим одлучно изјашњавају за југославију, али у тачки 4 ипак, исто тако одлучно, кажу: “Поборници смо за широку самоуправу Босне, Херцеговине и Санџака у оквиру Српске федеративне јединице”. То је сасвим патриотски и српски. Ако би до тога дошло, и ако би то Санџак хтео, ја бих им припојио Санџак. Тиме би био само појачан српски утицај, и Срба православних и Срба муслимана. Друго никога и нема у Санџаку. У оквиру српске јединице може Босна да буде велика као и Србија. Да бх муслимани у суштини желе српску јединицу, има ту и других разлога сем крви (у Манифесту стоји: “Босанскохерцеговачко-санџачки муслимани су најчистији припадници Српског народа...”, само на тај начин они и верски долазе до изражаја са осталим милионом муслимана на српском етничком подручју. Историја има своју логику која се не може лако вређати.
Какогод се буде извршила подела Босне и Херцеговине, једно је сигурно, да ће огроман број Муслимана остати на српској страни. По “Споразуму” Цветковић-Мачек било је у бановини Хрватској муслимана око 165.000. Мићемо пристати да све муслимане који напусте Хрватску населимо код нас. (То исто је предложио и Влахо Раић за оне Муслимане који не би хтели остати у српском делу Босне и Херцеговине). У Србији би они нашли и санџачке Муслимане и још око милион муслимана другог језика. (Док би у Хрватској били једина група муслимана по вери). Разграничење Срба и Хрвата мораће, хтели не хтели, довести до померања становништва, и српског и хрватског, и то до сеобе у сасвим различите пределе од оних у којима су ти експонирани делови народа до тада живели. Ако то погоди и један део Муслимана БиХ не може се сматрати неком нарочитом неправдом. Срби ништа друго Муслиманима не чине него својим најрођенијим сународницима. А заиста је неприродно и немудро од Срба захтевати да према свакоме имају обзире више него према себи. У свом часопису “Наша Стварност” и г. Д-р Стакић пледира за одржање БиХ као засебне федералне јединице. И са с правом “искључује сваку могућност да ће Муслимани икад пристати на деобу БиХ, а не верује ни да ће се српско становништво одрећи свога историског континуитета”. Ово последње је чисга фантазија у коју не верује ни сам д-р Стакић. Српски народ БиХ жели уједињење са Србијом по сваку цену, и само у томе види могућност даљег националног опстанка. Г. Стакић уопште не познаје Босну и Херцеговину, а у Јужној Африци не може да чује откуцаје српских срдаца из ње, тако рањених и угрожених. На другом месту говоримо о расположељу Српског народа у тим крајевима и не желимо то више понављати. Само на тако лажним поставкама не може се сазидати правилан закључак. Босна и Херцеговина, као засебна федерална јединица, претставља се сад као нека тампон држава између Срба и Хрвата, сад опет као њихово обострано попуштање у доследно спроведеној националној подели. Обе стране, и Срби и Хрвати, чине жртве да би се одржала Југославија.
У принципу то може да буде истина, али у пракси хрватске жртве су минималне а српске енормне. Ми ћемо покушати да то докажемо. По последљем попису има чистих Срба у БиХ милион 246 хиљада, а Хрвата 662 хиљаде. Срба је скоро двоструко колико Хрната. Но ти “Хрвати” и нису прави Хрвати. Бар трећина је страног порекла у првој или другој генерацији а Срби су сви од вајкада Срби. Затим долазе српски гробови оних лица која би и данас живела да их нису Хрвати у својој “НДХ” смакли на најзверскији начин. Они, итекако, улазе у рачун. Бар за још сто година. Кад не бисмо рачунали Муслимане који су први пут у историји могли да се слободно опредељују и определили се били три пута више за Србе него за Хрвате. Но није сва жртва српска ни у овоме што је досад речено. Засебне БиХ блокирају 600.000 Срба у Хрватској (по попису од 1953 г. 598.000). Оне их одвајају од српске матице и чине немогућим сваки приступ српској јединици. Тако федерална БиХ одваја од Српства скоро два милиона преосталих Срба после хрватских зверстава. (По попису од 1953 свега милион и 844 хиљаде; већ сада или у најкраћој будућности може се рачунати са два милиона). А било би их далеко изнад два и по милиона да није било хрватских зверстава. Већ сама БиХ одваја од српске матице око четвртину најчишћих Срба, три до четири пута више него што се Хрвата одваја од њихове матице. Жртве нису нииздалека подједнаке, ни приближне. Кад би се још задржала Црна Гора, онда би услед посебне Херцеговине, раздвојене од Србије, и Бока била одвојена од Србије. Коме би она припала? Црној Гори неће никако а Херцеговини не може јер ова мора остати “у историским границама”. Један велики део Боке (сва Новска и Рисанска Крајина) припадали су Херцеговини неколико векова, па чак и јурисдикцији Захумске (херцеговачке епархије) прво у Стону. То је трајало све до Мира у Сремским Карловцима 1699, кад су ове две искључиво српске крајине придодате Млетачкој Арбанији тј. Котору. У тим крајевима је и данас још потпуно херцеговачки говор (за разлику од друге Боке). (Вид. о томе Петар Шеровић у Гласнику Музеја БиХ 1920 и Ђ. Стратимировић у Годишњици Николе Чупића књ. 17 1892).
Уосталом, да додам што сам пропустио у одељку XXI, за време постојања прве Југославије, Демократска странка је у тридесетим годинама била за сложену државу Југославију, али не са три већ четири јединице. У ту четврту јединицу би ушле “Босна, Херцеговина и Јужна Далмација”. (Д-р Часлав М. Никитовић, Од централизма до федерације, Документи о Југославији, Париз 1952, стр. 13). Не би такво решење било нимало ново. Штогод се више посматра БиХ као федерална јединица са српског становишта све више је она неодржива. Но кад смо већ код овог проблема, сећам се једног предлога неког угледног Босанца Муслимана који сам пре више година читао, ако се не варам: у Американском Србобрану. Тај Босанац-политичар пледира за посебну јединицу БиХ, али каже да би јој требало припојити и крајеве бивше хрватске Војне Крајине одн. Северне Далмације и Санџака ако то народ тих крајева устражи. *) Пеки: на то би ппистао скоро сваки Србин. И то би решење било поштено, савремено, праведно. Али тада не би остало ништа од тврдње г. Кешељевића да би постојање БиХ отклонило потребу разграничења између Срба и Хрвата, већ, напротив, оно би императивно захтевало ту поделу. И то, тако рећи свугде и на сваком спорном пределу. То је једини разлог постојању ове јединице у иначе раздељеној држави према националном критерију. Али на то Хрвати не би никад пристали. Јер је *) То би уосталом, одговарало и историском стању једног знатног периода времена. Ја ћу овде навести шта пише најбољи хрватски историчар Фердо Шишић (у Алманаху Јадранске Страже за 1927, стр. 101): "У то вријеме (16 и 17 век) био је географски појам Далмације идентичан с млетачким посједом, док је Турска територија носила име Босна, у коју су се рачунали Клис, Книн, Сињ, Имотски, Дрниш и Земуник, баш онако као што по Другим нашим странама Петриња, Бихаћ ма Уни, Пожега Славонска, Осијек и Ђаково. И тако је у то вријеме, поткрај 10 и почетком 17 вијека географски назив Хрватска ишчезнуо из данашње Далмације између ушћа Неретве и Велебита“. Ти су крајеви већ некад подпадали под Босну, као што је и напред речено.
очигледно да би таква јединица имала српску трајну већину. А кад Хрвати на то не би пристали, не смеју ни Срби да пристану на одвајање око два милиона својих сународника од своје матице. Није утаман назвата Босанска Крајина са околним српским пределима Хрватске и Далмације као “Мала Србија”. Она се тако изразито запажа на свим етнографским картама. Она обухвата добру четвртину Српског народа, етнички најчистију (и поред трабуњања Хрвата о Власима). Други аргуменат г. Кешељевића да федерална јединица БиХ “отклања потребу разграничења између Срба и Хрвата” свакако је знатно озбиљнији и реалнији. Али, ни он није потпуно неприкосновен. Пре свега Хрвати налазе спорне пределе и ван БиХ. А налазе их и Срби. Ја не видим зашто би Срби морали да жртвују изразито своје територије Лике, Баније, Кордуна, Буковице, Книнске и Цетинске Крајине, Равних Котара итд. Цела федератинна заједница почива на националном разграничењу, то је њена основа и њена суштина. А сад баш Босну и Херцеговину оставити да живе ван тих принципа. Ако се већ једном гази у воду разграничења, мора се оно до краја извести. Јер, и уколико би тачно било да се постојањем ове јединице “отклања потреба разграничења”, она се отклања само привремено, да после распламса јаче. То је палијатив који ништа дефинитивно не решава. Јер ко ће забранити бх Србима да желе оно што су њихови преци вековима желели: спајање са Србијом? Ко ће спречити жељу католика да се споје са Хрватском? Задржавање БиХ као федералне јединице онемогућује окончање српско-хрватског спора у крајњој конзеквенци. А ако се да право пограничпим крајевима да се цепају од декретиране заједнице и припајају суседној, могло би се десити да од федералне јединице БиХ не остане ни трећина. Да ли се то желело њеним декретирањем? А искључити право народа да се припаја коме хоће, у најмању руку је недемократски.
VI. Аргументи који се наводе у корист посебне бх јединице мене заиста не убеђују. Неки су сасвим произвољни као споменути да она спречава српскохрватски национални сукоб. Напротив, она тај сукоб перпетуира и распламсава ако се ради о слободном режиму и демократском устројству. Не треба се заваравати и оперисати фразама: босанскохерцеговачки Срби и Хрвати ннсу се никад у историји слагали нити то изгледа могуће да се сложе. Било је времена кад су Срби и Хрвати у Хрватској и Славонији имали заједничку политичку платформу и кад су заједно владали чак. У Далмацији је то било скоро правило. У Босни и Херцеговини тога није било никад. Хрватска народпост је тамо створена после 1878 и одма је дошла у сукоб са српском. Никад за цело време Аустрије нису ишле заједно. За време Југославије такође никад (изузимајући медене месеце после стварања државе кад су се Хрвати бојали освете). Па ни пре 1878, као католици а не Хрвати, нису имали ништа заједничко са Србима. Откуда сад очекивати да ће се слагати. Или г. Кешељевић тоталитаристички мисли, па сматра да их треба на то натерати? Босанско-херцеговачки Срби и Муслимани ишли су и у корак и уз раскорак, али далеко више у корак него раскорак. То је било за време Аустрије, то је било и за време Југославије. Хрвати су увек били пострани. А кад су потпали под своју наказну “НДХ”, онда су Хрвати, на челу са својим фрањевцима, побили зверски неколико стотила хиљада невиних Срба. И сад импутирати Србима не само заборав него још слогу и заједнички рад, то је заиста нереално. Ко то тврди, не познаје Босанце и Херцеговце. Ту свађе не би престајале никад: и око писма, и око назива, и око историје итд. До 1918 нису се могли католици и православни у БиХ сложити ни да децу шаљу у исте школе. Ја имам вести из Босне: нигде, у ниједном српском крају, не тиња толико антагонизам између Срба и католика као тамо. Ја имам поуздане вести. Пошто сам ово већ био написао, нашао сам код два енглеска нисца разних времена потпуну потврду мојих излагања. Први је писац Едм. Спенсер из половине прошлог века. Он 1851 описује своје путовање по Европској
Турској, и у тој својој књизи (Edm. Spencer,Travels in the European Turkey) пише: “У пашалуцима Нови Пазар и Зворник становништво је највећим делом састављено од припадника грчке цркве. У Турској Хрватској од латинских Хришћана. Сарајево и околина су седиште Ислама.. .Често се могу видети словенски Муслимани у пријатељском саобраћају са словенским Хришћанима грчког и латинског обреда, али никад припаднике обе непријатељски расположене хришћанске вере међу собом. Ова мржња се приписује још старим временима; Латини не претстављају него један безначајан део Босне, и једва достижу 300.000...” Позната енглеска списатељка и путница по Балкану мис Едит Дарам саопштава и своје утиске из Босне у г. 1906 (“Словенска опасност”, на немачком, стр. 186), где стоји да Хрвати тамо мрзе и сам “израз Србин". Одма затим пише: “Ја сам чула била да је у Хрватској извршено помирење између Срба и Хрвата. О томе се у Босни није могло ништа да осети”. (M. Edith Durham). А по чему г. Кешељевић мисли да би се Срби и Хрвати баш ту слагали кад се не слажу на целом фронту свога бивовања? Несвесно, ја понављам, он има тоталитарне рецепте. Јер и у БиХ, као и у осталим федералним јединицама, морао би већ на основу савезног устава да влада демократски режим одн. режим већине. Та већина би била или српскомуслиманска или хрватско-муслиманска. Један народ би се увек сматрао подвлашћен и подјармљен. Срби би били увек свесни тога да би имали сами апсолутну већину становника у те две покрајине да није било хрватских зверстава. И тражити од њих да преко тога пређу и да прихвате већину бројну насталу баш услед тих својих губитака, значило би захтевати од њих много, и сувише. VII. Онај ко инзистира па целини БиХ, он — хтео не хтео — одриче демократско решење овога питања. Он декретира, мада није увек свестан
тога. Ја ћу то покушати да покажем драстичним примерима, јер ови најочитије убеђују. Интегралисте бх претпостамљају да је нпр. Гачанин или Билећанин у својим осећањима и стремљењима потпуно једнак Крајишнику босанском или Семберцу или Ливљанину, и да он хоће пошто-пото заједничку судбину са овима. А то је далеко од истине. Нити је овај источни Херцеговац икад видео Босну нити га се судбина Босне тиче, нарочито тако далеке Босне. Он види сваки дан своје црногорске комшије, с њима води послове, с њима је орођен, с њима осећа солидарност какву векови заједничког живота стварају. Требињац је везан за Српско Приморје, нарочито Боку и Дубровник. Један језичац његове територије се испружио баш између дубровачке и бокешке (Суторина). Други изнад дубровачке области (Клек). Ливањци и Дувањци су везани за Далмацију, Посавци за Славонију, Семберци и Дринци за Србију. А Крајина је везана, најинтимнијим и крвним и привредним везама, са српским становништвом садашње “Н. Р. Хрватске”. Итд. Ако се заиста жели дати народу право самоопредељења, Босне и Херцеговине ће нестати за један дан, онај дан кад се плебисцит врши. (А то би било први пут у својој историји да Босанци и Херцеговци сами одлучују о својој судбини). Свака ће област повући на своју страну, не бринући ни најмање за остале “босанско-херцеговачке” области. Ако се, пак, одреди бх федерална јединица као провизоријум, с тим да се нпр. доцније народ може изражавати за отцепљење, опет би се БиХ распале као да су од мехура. Српски Исток би се несумљиво припојио Србији, католички Запад средње Босне и Херцеговине Далмацији или Хрватској. Остатак не би могао да се одржи. Но онда треба одредити рокове у којима ће се та народна воља моћи да реализује. Рок a quo, рок ad quem. Затим да ли за све делове одједном или у некој постепености. И који одн. колики делови смеју да се одвајају. Све то, разуме се, чини од државе провизоријум који јој омета стабилизацију. А без тога нема народне одлуке нити демократског решења.
Говорити о одлуци народа бх као целине, то је шимера. Тамо не постоји јединствен народ, већ три етничке групе од којих свака гледа свој национални интерес и за њега ће се определити кад му дође време. Ако се и против те истине декретира федерална јединица БиХ, она ће бити камен спотицања целе државне заједнице и поред тога неодржива трајно. Не говорим то што тако желим, већ што је то сушта истина. *)
*) Баш поводом учешћа народа у судобни БиХ могу да наведем речи Ива Андрића из његове ненадмашне хронике ‘На Дрини ћуприја“. Кад је, 1908, проглашена анексија БиХ, цар Франц Јосиф је упутио просто проглас становништву тих покрајина. Кад је проглас чиган у Вишеграду, пише Андрић: “Алихоџа је слушао те у већини необичне и непознате речи, а и оне које му саме по себи нису стране долазе му у овом склопу некако чудне и неразумљиве....А тешка је свака реч у сваком прогласу сваког цара. Земље се кидају, главе лете од њих. Тако се кажс ‘семе.. . .звезда... .бриге престола, да се не би морало назвати правим именом и казати шта јесте: да и земље и живи људи и њихова насеља, иду од руке до руке као ситна пара, да правоверан и добронамеран човек не налази на земљи мира, ни онолико колико му за његов кратак век треба, да се његово стање и имање мења независно од њега и противно његовим жељама и најбољим намерама“. Кад се заратило 1914 на Србију и кад су аустриске власти тражиле од граничног муслиманског становништва да их помаже, један разложан Вишеграђанин је, по Иву Аидрићу (стр. 350), тобоже рекао: “Одавно већ нас нико ни за што не пита и ни у што не рачуна. Ушао је Швабо у Босну, а ни Султан ни Ћесар не упита нас: је ли изун, бегови и турска господо? Па се дигоше Србија и Црна Гора, дојучерашња раја, и узеше пола турске царевине, а нас нико и не погледа. И сад удари Ћесар на Србију, а нас опет нико ништа не пита, него нам дају неке пушке и беневерке да будемо Шваби хајкачи и да му нагонимо Србијанце, како не би он морао тур дерати по Шаргану.. . . Овдје је на граници почело да се пара, али ко зна докле ће стићи,....“
XXV. МАКЕДОНИЈА КАО ФЕДЕРАЛНА ЈЕДИНИЦА ЈУГОСЛАВИЈЕ Онда Милош поче да запева, А красну је песму започео: О свих наших бољих и старијих, Како који држо краљевину По честитој, по Маћедонији, Како себе има задужбину. Српска народна песма (Из Вукове збирке: Марко Краљевић и Вила). I. Највећи део разлога изнетих малопре против посебне јединице Црне Горе и Босне овде отпада. Македонија претставља једну територијалну самосталност, демографску разноликост према другим крајевима, језичну, па чак и етничку посебност. Ова етничка посебност је сасвим скорашња: она није била припремљена, она је настала сасвим изненада за саме стручњаке (етнографе и слависте), она није извојевана, ни најмање, већ је дарована. Није она ни директан плод македонских дејаца (ови су били подељени између наклоности Бугарској и наклоности Србији), већ је плод активности Светозара Вукмановића-Темпа и његове дружине. Ипак је та етничка посебност разглашена сад на сва звона, ушла је у енциклопедије и лексиконе (сама наука је поима са резервом или чак не прима уопште), и становници Македоније постају јој све оданији. Она се неће моћи више никад да дефетира, да се избрише, да се сматра непостојећом. Несумњиво да ће се она у току времена ублажити, и да ће добити природније пропорције, али је нестати неће никад више. Садашњи властодршци и Македоније и Југославије, једнако антисрпски расположени, постарали су се приљежно за то. И при таквом стању ствави Македонија би претстављала једну сходну и логичну државноправну компоненту федеративне Југославије. Пре свега је држава од четири члана једна природна појава, као што је и кућа на четири
стуба. Затим, Македонија би претстављала један прикладан пандан Словеније, друго крило државе, док би труп био подељен између Срба и Хрвата. Било би згодно што су две јединице православне а две католичке, што се две служе ћирилицом а две латиницом, што су две “западне” а две оријенталне (ја мислим у најбољем смислу речи.). Итд. Све би то било лепо, али само под условом да би код свих компонената живела иста жеља за сарадњом и колаборацијом, за напретком укупне државе, кад би свака јединица поштовала интересе и друге јединице. Јер без тога нема коексистенције и саживљења. Ови изгледи су минимални, за мене чак никакви. И сад ћу морати да изнесем негативне стране те ситуације. Ова би подела признала четири јужнословенска етничка индивидуалитета. Без обзира па поделу земље, сама бројна снага тих етничких индивидуалитета била би сасвим неједнака. Једно је несумњиво: Срба би било више него свих осталих јужнословенских народа. Било би их осетно више него Хрвата, Словенаца и Македонаца заједно. А њихова власт у федерацији била би равна власти Словенаца или Македонаца. Зашто би Срби пристали да имају у држави, где претстављају 50% становника, само 25% власти? Кад они могу имати у својој држави 100% власти, да решавају све о себи и за себе. Но, рецимо, да би требало да Срби и на то пристану да би сачували “што већу државу’’ и избегли сељења становништва (то су главни аргумепти у корист Југославије). Али сад долази нешто друго: Нико не може спречити да се остале три компоненте Југославије врло често, чак и нормално, удружују у један блок против Србије. То је опет природна појава, која се може са пуном сигурношћу кад-тад очекивати, чак и апстрактно проматрајући ствар. Конкретно, пак, та колаборација свих јединица против Србије више је него сигурна. Бар за мене. Ја је већ видим својим духовним очима. Против дива се увек удружују патуљци ако хоће да нешто постигну.
И ми бисмо у таквој четворној Југославији, нарочито ако не би била монархија ( а она то не може бити), били остављени на милост и немилост других. Једнако као сада, ама буквално једнако. Све ће то читаоци видети из даљих излагања. Но било би и других, објективних, неприличности. Појам Македоније није ни најмање утврђен, и, ако би народ решавао о границама федералних јединица, настало би несумњиво мрвљење садашње “НР Македоније”. Велики део севера хтео би под Србију, можда чак и само Скопље, или бар његова најближа околина. А Арбанаси који настањују запад, врло вероватно ће желети да се сједине са другим Арнаутима (Старе Србије), тако да би територија Македоније могла да се смањи до једва подношљивог степена. Затим, није могуће да се и у самој унутрашњости те преостале Македоније појаве етничка струјања која не одговарају датим калупима. Јер садашња Македонија са својом народношћу није природно настала, као што је напред речено. Она је становништву наметнута. Можда је један знатан део становништва веома радо прихватио, али их има много који су се само покорили сили, оставши у суштини оно што су. Има, несумњиво, Срба и у самој унутрашњости Македоније, и на њеном југу и западу, који само не могу сад доћи до изражаја. У слободи би се они опет појавили, и Македонија са својом посебношћу могла би да буде потрешена. Паралела са Словенијом не може да се спроведе до краја. (Словенци имају неспорну територију, без икакве унутрашње примесе, са старом културом, изграђеним језиком и давнашњом, цементираном, националном свешћу). II. Овде је призната “језична па чак и етничка посебност Македонаца”. Призната као једна скорашња појава, до које је могло, али није и морало доћи. И сад том питању треба поклонити извесну пажњу иако оно може бити само платонског значаја. Не може се и не сме се прећи сасвим преко њега. Јер, ако се не може вратити све у пређашње стање (restitutio in integrum), моћи ће се многи ексцеси и хиперболе садашњег стања да отклоне и да, после два екстремна стања, настане једно нормално и природно, а тиме и дуговечно.
Прво о језику. Ја сам лаик у тим стварима, мада сам прочитао све што је о овоме писало у Архиву за словенску филологију: од Матије Мурка, од Стојана Новаковића, од Ватрослава Јагића, нарочито од Ватрослава Облака, који је био највећи стручњак па том пољу (умро јс врло млад). Но једно знам и сам: језик који се говори у Македонији доста је различан од српског књижевног језика. Мени, који сам рођен у крају класичног српског језика, мени је скоро стран језик Македонаца. Знам такође да је тај језик један прелазни облик између српског и бугарског језика. Мени чак личи на бугарски (јер ја бугарски не знам), док Бугарима личи на српски. Али да је близак и једном и другом, о томе не може бити сумње. Ватрослав Јагић понавља стару, познату истину да постоје међу југословснским језицима прелазни облици, и наводи кајкавски дијалекат као прелаз од словеначког ка “хрватском респ. српском” језику. И одма затим каже: “Једнако образује македонски дијалекат прелаз од српско-хрватског ка бугарском". Паралела је очигледпа и неспорна. (Vatroslav Jagic, Einge Streitfragen. Verwandtschafts verhaeltnisse innerhalb der slaischen Sprachen. Archiv fuer slavische Philologie. Band XX. 1898. S. 38). (Јагић је то тврдио и раније, тако у Архиву том XIII, приказујући једну књигу Руса Јастребова. Он је нпр. нашао да је у околини Дебра језично благо ближе српском него бугарском, да се појављује Бугарима непознато ћ, да се јат српски изговара као е, а не еа или иа, итд.). И знам још нешто, оно што знају и сви други: да Македонци нису имали свога кљижевног језика, никад у историји. Писали су поједини људи, који нису знали ни добро српски ни добро бугарски, једном мешавином македонског, српског и бугарског језика. То сад проглашавати као стари македонски језик, прост је фалсификат. Имали бисмо онда и ми Срби језике босанске, црногорске итд. У страшне противуречности падају ти македонски пропагандисти. С једне стране установљују комисију да “дефинише основицу књижевног и званичног језика” Македонаца, признајући да тог језика није никад било у
писмености (што, уосталом, знају и сви слависте; “македонска” писменост је непозната и Шафарику, и Мурку, и Пипину-Спасевичу итд.), а,у исто време — рекох — само мало затим проналазе да су “прве македонске књиге штампане у Будиму у другој десетини XIX века” (“Повест ради страшнаго и втораго пришествија Христова” од Јоакима Крчовског), да су “македонски писци” били Кирил Пејчиновић, браћа Миладиновци, Кузман Шапкарев, Партеније Зографскн, Ђорђе Пулевски итд. Ја лично сумњам да су се они чак и дословно тако презивали, а да су “македонски” писали, то је проста фантазија. Шта би Македонци имали да стварају књижевни језик кад су га већ имали, и то имали у исто време кад и Срби или чак пре Срба? Увек један фалсификат повлачи собом друге. Такође је познато свим историчарима и лингвистима да не постоје ни стари писани споменици македонски, већ само српски или, у далеко мањем опсегу, бугарски. Сад оно што нисам сам знао, већ код других нашао: у самом српском делу Македоније постоје више дијалеката, али се два међу њима односе скоро као засебни језици; разлике су, можда, између њих као између једног од њих и српског, или незнатно мање. Ја ћу сад цитирати шта о томе пише г. д-р Кајица Миланов, доцент Београдског универзитета (сад професор у Аустралији), који је сам живео неколико година у комунистичкој Југославији. У својој књизи “Титовштина у Југославији” (Перт, 1952), у којој се испољавају сувишни обзири према Хрватима, пише о македонском језику (стр. 87): “Водећи слојеви данашње Македоније све више теже да формирају једну нову и засебну националну свест, видећи у томе, изгледа, једини национални политички излаз...У остварењу тога циља, највећа али можда не и потпупо непребродива сметња јесте околност, што они Македонци који нису ни Срби ни Бугари, не говоре уствари један језик. Ти Македонци говоре углавном два различита словенска дијалекта, који се, по неподељеном мишљењу свих филолога, међусобно разликују исто толико, ако не и више, него сваки од њих и од српског и од бугарског. Према томе, са чисто језичног гледишта, они би требало да се поделе у бар још два народа. — Да би то избегли, они данас стварају, на вештачки начин, свој нови македонски књижевни језик, који је у ствари
комбинација та два дијалекта. Тим језиком данас као матерњим језиком уствари не говори ниједан део македонског становништва...Тај се језик сада форсира у свим школама југословенског дела Македоније и на њему се штампају сви уџбеници, књиге, новине и сва комунистичка пропагандна литература”. Стојан Новаковић је још прошлог века, у једној веома објективној расправи ("Прилог познавању македонских дијалеката”, Архив за словенску филологију, XII, стр. 78) установио три дијалекта баш у пределима Македоније који су 1913 припали нама. Он ту пише: "Северна Македонија може да се подели, с обзиром на народни дијалекат, у две половине. Источно од Вардара, између Брегалнице, Разлога и српског граничног предела. . .влада дијалекат који би се можда најбоље могао означити као овчепољскократовски. — Југозападно од Вардара, па Велесом и Прилепом као центром све до предела Охрид-Дебар, влада један други дијалекат, осетно различит од овчепољско-кратовског, који ја желим да обележим као велешко-прилепски. Даље у сливу Охридског језера и Дрима говори се дебарски дијалекат, који је, свакако, врло близак велешко-прилепском, али показује ипак нека знатна отступања”. Француски историк Ернст Дени писао је у својој књизи “Велика Србија” (на француском 1915, стр. 210): “Вардарски дијалекти варирају од дистрикта до дистрикта, и прелази се, неосетним градацијама, од језика готово српског на западу ка језику чисто бугарском на истоку”. Највећи део лингвиста се слаже да је дијалекат северне Македоније далеко ближи српском. Тако нпр. пише Јован Цвијић у већ цитираној расправи о етнографији Македоније (на француском језику стр. 15/16): “Ја не могу да се упуштам у испитивања лингвистичка. Ипак изгледа готово сигурпо да је говор становништва у пределима Скопља, Куманова и Кратова, као и у пределима Тетова и Гостивара, несумњиво ближи српском него бугарском... Александар Белић је мишљења да су у целом простору на Југу границе српске (писано 1907), који је као што сам већ казао, увек био обухваћен у Стару Србију, дијалекти чисто српски. Они претстављају архаичне (старинске) српске језике и, тако посматрани, чине једну целину са језицима Југа и Истока Србије и Запада Бугарске...”
Званични “македонски језик”, створен лета Господњег 1945, уствари је комбинација разних говорних дијалеката Македоније. Није ниједан дијалекат проглашен за књижевни језик, већ је од сваког узето понешто. Али за основицу књижевног језика Македонаца узети су говори у западном делу централне Македоније, пре свега у троуглу Прилеп-БитољКичево-Велес, а нарочито градски говор Прилепа. Као што се види, за основу је узет дијалекат који се највише разликује од српскога. Према свему овоме, данашњи македонски језик је једна вештачка творевина, нешто креирано и наметнуто, а не органски проистекло (као што је српски језик), језик без живог основа и корена. Кад су створили нов књижевни језик, морали су створити и ново писмо, установити азбуку за тај језик. И то је ишло авионском брзином. Састале се комисије, донеле одлуку и све се решило указом. У целом свету важи освештано правило још из старог Рима (према Светону и Касију Дио): Caesar non supra grammaticos.У комунистичком царству важи противно начело, које се ставља у уста једном немачком цару (према Менцелу): Ego sum rex Romanus et supra grammaticos. Комунисти могу све да указом регулишу, па и то. Значи да је Македопац према “своме” језику остао у истом одношају као и пре: мора да га у школи учи, јер га од мајке не може научити. То је пре било и са српским, а за време окупације и са бугарским језиком. Је ли неки напредак што сад Македонац мора да учи трећи, “свој” језик? И како ће да га научи? Српски је један од најразвијенијих језика света, са веома богатом литературом. Српски језик има и своју прошлост, и своју изграђеност, и своју лепоту, којој су се дивили најмеродавнији странци. Он има низ споменика баш у самој Македонији. Не само то: тамо је и настао као књижевни језик и први пут се афирмирао. Он је историски и њихов. Није било потребе за Македонце да тај језик одбацују и стварају нови, вештачки. Имао је и Македонац и сваки човек одакле да српски учи. Данашњи “македонски” језик морају прво да уче његови ствараоци, морају да га вежбају и прокушавају. Сви су га морали испочетка учити. Нормално би било да се најпре увео у основне школе, и то испочетка у прве разреде, па постепено терао даље. Не, ни то освештано правило не важи код комуниста. Они су основали
једновремено не само низ средњих школа него и универзитет у Скопљу. Међутим, нити је цео низ година у иједну средњу школу ушао ђак са свршеном македонском основном школом, нити на универзитет македонски пуних осам година са свршеном средњом македонском школом. Сви су морали, у свим тим школама, дуго времена да буквар прелиставају, и ђаци и наставници, укључујући ту и универзитетске професоре. Нити су знање тог језика могли да донесу из школе нити код куће да науче. Ако је то напредак, онда ја нисам способан да тај напредак схватим. Но сад тек хоћу да свој најјачи аргуменат употребим, који сам досад брижно чувао. Македонски језик, било које варијанте, није удаљенији од српског књижевног језика него што су била (а и сад су) два једина хрватска језика кад је примљен српски као књижевни језик. То су чакавски и кајкавски, језик далматинско-истарског острвља и дела обале, и језик хрватског Загорја са самим Загребом. Између та два хрватска језика, једина хрватска језика, ја то понављам, била је разлика огромна. Између кајкавског и словеначког веома мала, а између кајкавско-екавског и чакавско-икавског једнако као између словеначког и чакавског. Разлика већа него између српског и бугарског језика. Тврдим поуздано да један Загорац средине прошлог века није разумео ни половину речи неког Бодула, или обрнуто. Сам Ватрослав Јагић, Хрват из Загорја где се кајкавски говори, признаје у малопре цитираном напису да је то прелазни облик од словеначког ка хрватском или српском, и налази пуну паралелу са македонским дијалектом који је прелаз са српско-хрватског ка бугарском. И шта су урадили тадашњи хрватски вођи (иако скоро сви страног порекла)? Они су просто прогласили српски језик за свој књижевни језик, назвали га најпре илирским а после хрватским и на тај начин успели да хрватизирају све Србе католике (штокавце и ијекавце), све кајкавце-екавце и чакавце-икавце. Ови су последњи, и Загорци и Бодули, морали да науче српски да би постали неспорни Хрвати. Код куће, међутим, и даље говоре своје старе језике, али прилично модификоване кроз столетну школу. Зашто и Македонци нису примили српски књижевни језик кад већ свога нису имали (као што га имају Словенци, за које би иначе исто правило
важило)? Што би сметало њима да буду партиципанти једног светски признатог класичног језика, народних песама којима се свет диви и које опевају највећим делом “честиту Македонију” одн. догађаје из њене прошлости? Да сматрају Његоша својим? Да науче још у детињству језик који морају и онако у војсци учити, који је доминантан или скоро искљзчив у привреди Југославије, да могу после слободно да се крећу и да траже запослење по целој Југославији? Што им је требао један вештачки језик кога нико не говори ван те области и који нема ничега за собом? Шта је сметало Врањанцима, Нишлијама и Лесковчанима да су 1878 преузели српски књижевни језик? Одговор је лако дати: Требало је разбијати Српство, лишити га целе велике провинције, свих аквизиција из ратова за ослобођење. Требало је Српство учинити што мањим, па макар и по цену стварања новог и вештачког “језика” (ово дајем у наводницима, јер сама реч “језик” означује нешто што се говори, зашта се физички језик употребљава, а македонски “језик” се још данас не говори нигде). Примери иностранства били би можда још адекватнији. Између италијанског књижевног језика (тосканског) и јужно-италијанских дијалеката (калабреских, напулитанских итд.) разлике су десет пута веће него ма којег македонског и српског говора. Између појединих, или скоро свих немачких дијалеката и немачког књижевног, Лутеровог језика, разлике су такође неколико пута веће него између српског и македонских (српски књижевни и говорни језик је исти). Но најбоља паралела може да се повуче између швајцарског немачког језика и књижевног немачког језика. Швајцарци имају свој особени дијалекат, тзв. швицер диич, са разним варијантама по кантонима, и они га искључиво међу собом говоре. Никад два Швајцарца не говоре немачким књижевним језиком, ми приватно ни службено. Али у школи, у администрацији, у књижевности употребљавају тзв. Schriftdeutsch, “писани језик” или “језик писма”. Било је у Швајцарској покушаја да се уведе њихов дијалекат као службени и једини језик конфедерације, али није никад дошло ни до прве фазе остварења. И то из више разлога. Прво због тога што сам швајцарски дијалекат није јединствен (опет слично као у Македонији), што
се ниједан странац не може одушевити да га учи, што се лице које се њим служи ограничује на тражење посла, што странце не могу послужити на светском језику, и најпосле али не последње, што нису хтели Швајцарци да се лише партиципације у Гетеу, Бетовену, Моцарту, Шилеру итд. Они су једнако њихови као целог “немачки-говорног” света. Нису они, практични како их је Бог створио, хтели да стварају нове језичне облике и језична правила, нову команду у војсци итд., кад су све то други створили, а од њиховог начина изражавања само се минимално разликује. А они још имају своју посебну државу а не “федералну” јединицу. Што нису и Македонци задржали свој говорни језик, али као службени и књижевни језик српски и даље преузели? Ви ше би имали од тога користи у сваком погледу него од свога “македонског” језика, који ниједан странац не сматра потребним да познаје и који ће се морати вештачки да одржава исто онако као што је вештачки настао. Ни у једном делу Југославије неће га Македонци употребљавати ако своју покрајину напусте. Они ће знати да пишу само на једном језику с којим у свету неће моћи ништа да постигну, и кога ће се често ратосиљати. Требало је, можда, македонском говорном језику признати важност и некако га ознаничити. То значи: требало га је прогласити званичпим конверзационим језиком краја у коме се говори, тако да не само може народ да га употребљава него се и власти морају њим усмено служити. И ко њим не влада не може да службује у том крају. Тако би сви дијалекти били у свом крају поштовани, и Македонац не би морао да учи свој језик. Разуме се да би књижевни и “писани” језик био српски. “Пословни језик” би био македонски, “писани” српски. Ово решење би, уосталом одговарало тачно и стању у првобитној Македонији старога века, Македонији Филипа и Александра. И она је имала свој унутрашњи конверзациони језик сасвим близак грчком, али као писмени језик употребљаван је језик Омира и Хезиода. Македонија није тиме ништа изгубила, већ само добила. И тешко да би се икад прославила и онако проширила да се није везала са јединством и јеленизирала. Да Александра није Аристотел васиитао у јелинском духу, он би остао један провинционални варварски сатрап без икаквог изгледа да осваја свет.
Несумњиво да би и говорни језик Македонаца без икакве наредбе, без икакве спољне акције, сам по себи примао све више елемената српског језика, и у речима и у облицима. То је општа појава, коју је чувени пољски правни историк Маћејовски овако формулисао: “Јер из природе ствари произлази да у језик једног народа и невољно прелазе страни изрази из језика народа чијој је власти подложан”. (Венцел Александар Маћејовски, Словенска правна историја у 4 дела, немачки превод, Буса, III књ. стр. 387, 1839). Сви народи преузимају од народа чији је језик службени (администрације и војске) многе изразе. Колико су само сви аустриски Словени примили из немачког језика! А како не би примио један народ који уопште нема свој развијен језик, нарочито нема и најпримитивније називе које срећемо у јавном животу (у животу државе). Цвијић је, такође, говорећи о народности Македонаца под Турском, истакао како они крајеви чији становпици иду у Србију на печалбу говоре ближе српском језику, чији становници иду у Бугарску на печалбу ближе бугарском. А таквих печалбара из Македоније била је велика маса пре балканских ратова. Херман Вендел пише у књизи “Македонија и Мир”, која ће се још доцније цитирати (стр. 129) да је према извештајима аустриских конзула у Турској на преокрету овог века (то значи крајем прошлог и почетком овога, ЛМК). око 50.000 лица тражило годишње посао у Бугарској, а 30.000 годишње у Србији. Кад се узме у обзир да су то били сви мушкапци и да су породице биле са много чланова, то је малокоја кућа македонских Словена била без печалбара у Бугарској или у Србији. Али антисрпска клика која је завладала Југославијом 1944 године и 1945 није хтела да чека тај моменат све већег прилагођавања стварног македонског језика (боље: македонских језика) српскоме, већ је тај природни процес насилно прекинула. Овде ћу да цитирам и другог слависту из прве половине прошлог века, највећег пољског песника Мицкијевића. Он је на својим предавањима у Француском колежу казао између осталог и ово: “Каква је разлика између
дијалеката и језика? У Француској је постављена дефиниција дијалеката: то је језик једне покрајине или једног града, није то језик државе, јер не може њену целу историју да претстави и не може да задовољи све духовне потребе. Та дефиниција не испуњава један далеко важнији услов: Језик мора да прими у себе наследство цивилизације која јој је претходила, и мора бити погодан да присвоји будућу цивилизацију”. (Адам Мицкијекић, Предавања о словенским литературама и стањима. Превод на немачки — са француског — , I део, 1843, стр. 141). Да садашњем македонском језику недостаје баш то што Мицкијевић сматра битним да би се један говор могао дићи па ниво језика, јасно ће бити свакоме. Чак кад би Македонци имали заиста један исти, заједнички и неспорни начин изражавања. Један од првих слависта, иако иначе мало познат, Хрват из Истре Јосип Волтиђи (Волтић?) писао је још 1802 у свом Ричословнику илиричнога, талијанскога и нимачкога језика, на страни 11, ово: “Hoc esse Slaviae exitiale fatum videtur, quod unusquisque ex ejus populis se a reliquis et a genere primigenio prorsus sejunctum, et omnem dialectum esse linguam falsu putet”. Српски преведен, тај став би гласио: “Изгледа као злокобна судбина Славије (Словенства), да се сваки њен народ сматра сасвим одељен од осталих и од првобитног рода, и да сваки дијалекат погрешно сматра да је језик”. Хрвати су из тога извукли за себе закључак да не може бити повољнији, и од народа са мање од милион душа нарасли су на четири милиона. Србима су узурпатори српских територија наметнули потпуно супротну судбину. Ко је крив за то? Југославија и само она, ја тврдим категорично. III Заједно са језиком прокламовали су у комунистичкој Југославији и македонску народност. Ни њу нису Македонци извојевали, кећ им је такође сервирана од “Темпа” и дружине.
Народност и језик иду нормално заједно, али не увек и не у сваком случају. Хрвати су задржали засебну народност кад су усвојили српски језик, па се и данас национално разликују од Срба. Немци и Швајцарци имају такође један језик а две народности, Фламанци и Холанђани, итд. Швајцарци имају у земљи три језика а једну народност. Могли су Македонци да, у моменту кад се све српско рушило и свак на рачун Срба наплаћивао, могли су они да само истакну своју посебну народносг а задрже српски књижевни језик, или да само истакну разлику свог језика а да у народиост не дирају. Али, они су хтели да се што више дистанцирају од Срба, да ништа с њима заједничко немају. Антисрпске силе које су у то време узеле надмоћност над Југославијом (Броз, Ђилас, Пијаде, Кардељ, Вукмановић итд.), то су њима повлађивале, чак сугерирале, да не кажем наметнуле. Јер код Македонаца самих то питање у најмању руку није било сазрело. Признајемо и тешку позицију у том погледу македонског словенског становништва. Оно није имало националну свест уопште, ни у зачетку. Немачки публициста и политичар Херман Вендел пише у једној студији која ће се одма за овим цитирати (след. стр.): “Национална неодређеност Македонаца је последица тога, да они још ни данас нису у великој маси пробуђени из дремљивог стања једне нације без историје”. Не само што народност македонских Словена није била јасна за њих саме: она није ни у науци била пречишћена. У етнографији европских народа није било спорније тачке. Једни су писци те људе сматрали Бугарима, други Србима (ових је било мање), трећи засебном народношћу (ови би се могли на прсте пребројити, и то само у Петрограду*). Јован Цвијић, највећи географ и етнограф Балкана, и као такав у целом свету признат, истакао је своју теорију, по којој су словенски Македонци једна етнички “флотантна маса”, која варира између Срба и Бугара и која ће се претопити у Србе или Бугаре, према томе ко их се први домогне у својој држави. Кад паришка “Наша Реч” наводи да је Цвијић признавао посебносг етничку Македонцима, то није тачно. Бар не у делима која сам ја читао (а мислим да сам сва читао). *)
И Херман Вендел, који је као мало ко познавао прилике на Балкану XX века, прихваћа углавном то становиште у својој књизи “Македонија и Мир”, изашлој 1919 (Hermann Wendel, Makedonien und der Friede, 1919), нарочито на страни 36-38. На стр. 103 поменуте књиге пише Вендел: “И друге чињенице говоре у прилог подобности македонских Словена да се, под упливом васпитања, обичаја и околине развију исто тако лако у добре Бугаре као у добре Србе. Док су, иза Другог балканског рата десетине хиљада Турака и Грка бежали из предела освојених од Бугара; Бугара и Турака из предела који су припали Грцима; Бугара и Грка из дела Тракије који је остао био турски, све у жељи да избегну јарам туђе владавине, није било *) Кад се 1890 појавила нека нова етничка карта Словенства у “Рускословенском календару”, Матија Мурко, профосор Универзитета у Грацу (Словенац), јако ју је напао у Јагићевом Архиву за словенску филологију (Том ХIII, стр. 616 ид.). Таmо дословно стоји: '‘Најрањавија тачка целе карте јесте проналазак једне сасвим нове словенске етнографске јединице, тзв. 'македонских Словена’. Стварање једне сасвим нове народности, успркос свим учењима Славистике, треба тражити у политичким мотивима... . Петроградски тутор етнографске карте. . .. пронађе један нов народ. . . .иако их и без њега има безброј. . . .Тако исто је поновио у својој Историји старије јужнословенске литературе, где на с. 17 пише: ”Чак и покушаји појединих Бугара учињени под патронатом извесних руских кругова да се створи посебна народност и нов књижевни језик македонских Словена остали су без резултата, па ће и њихово понављање у будућности остати без резултата”. (Mat. Murko: Eine russische Stimme ueber die neuste ethnographische Karte der Slawen. Archiv fuer Slav. Phil. XIII Маt. Murko, Geschichte der aelteren suedslawischen Litteraturen, Leipzig 1908 Sammlung: Die Litteraturen des Osten in Einzelderstellungen, V Band, II Аbt.). *) У Цвијићевим “Говорима и Чланцима'’, које сам добио кад је сав овај рукопис био готов, стоји на стр. 106: “Нема никакве сумње да ће они македонски Словени који припадају Србији временом постати Србима, а они који припадају Вугарској преобратиће се у Вугаре... На стр. 193 (студија: Из проматрања о етнографији Македоније) говори о ' аморфној словинској маси”, која “нема историско-националне свести”; “то је.... архаична словенска маса, флотантна маса, без одређене националне свести: то су Македонски Словени’’.. . .Разуме се: јужно од Скопља, понекад чак то Цвијић налази само јужно од Прилепа.Све друго “Наша Реч’’ тврди непроверено, као што је њен обичај.
ни говора о неком значајнијем исељавању македонских Словена из српског дела, јер су се они са српском владавином исто онако добро, одн. исто онако рђаво снашли као и са бугарском. Македонски Словени из грчког дела Македоније управо су чезнули да дођу из предела јелинске државне власти у предео Српства, па, ако им се није дозвољавало да имају бугарске школе, изгледа да су неки међу њима тражили српске школе, само да би се одржале словенске школе” (писац мисли јамачно у Грчкој). Српски део Македоније није се могао лако асимилирати. А ево зашто. Српска владавина тамо је два пута била прекидана: 1915-1918, 1941-1944. Оба пута су Македонију били окупирали Бугари и вршили принудно бугаризирање: први пут кад се српски културни утицај једва осећао, други пут кад он још није био сасвим испољен. Најзад, од 1929 јавиле су се у нашој држави тенденције југословенства, које су биле добродошле свима онима који су хтели да се ослободе српства. Македонске масе у нашој држави нашле су се заиста у чуду: најпре су Срби, па одма затим Бугари, опет Срби, па Југословени, и најзад још једанпут Бугари. Асимилирање захтева један дуг период мирног и систематског утицања без икаквих сметња и прекида. То је баш оно што је нама у Македонији недостајало. Поред гога није увек најбољи елеменат нас ту претстављао. Асимилација није у потпуности била успела. У Македонији не живе само Словени, већ сваки Божји милет. О томе пише Јосеф Берге у једном скупном делу о Македонији изашлом 1940 ово: “Македонија је један једини велики лонац за топљење народа и култура”. (Joseph Berge, Das “Vorfeld Mazedonien”, Mazedonien, Leben und Gesalt einer Lanschaft, Berlin 1940). А рецензент једне књиге о Македонији јенског профссора Гелцера каже у “Петермановим Саопштењима” (географском часопису) за г. 1900. стр. 295: “Статистичар-демограф уопште а балкански географ посебно треба да се снађу у материјалу овде пруженом". За рецензента је то, канда, немогуће, јер није ни демограф ни балкански етнограф! Сваки господар Македоније насељавао је ту етничке елементе који су њему изгледали погодни. У XI веку су Печењези насељени били на Овчем
Пољу. У XIII веку је била најезда Кумана (отуда и град Куманово). И данас има у Македонији антрополошких трагова Печењега и Кумана. Турци су нарочито доводили тамо сав могући милет. После Кримског рата и дефинитивног, нешто доцнијег, припојења Кавказа Русији (1863), насељено је много Черкеза и Татара са Кавказа. Пенетрација Арбанаса била је узела страховит опсег. Продрли су били и доминирали су све до десне обале Вардара. Пок. академик Љуба Јовановић причао ми је како су у Београду стално стрепили да не пређу и на леву обалу Вардара. Но тамо су били Турци у ништа мањем броју. Цвијић пише у својим Географским и геолошким основама Македоније и Старе Србије (немачко издање, стр. 333) да је у Македонији наилазио на насеља босанско-херцеговачких мухаџира: “Има српских мухамеданаца из Корјенића у Херцеговини и то у Малешкој Котлини, који су се ту населили после окупације БиХ. У околини Скопља налази се једко бошњачко село, са 40-50 кућа мухамеданских становника, који још и данас говоре свој матерњи језик”. А на другом месту (у студији: Културни појаси Балканског полуострва) каже да разни утицаји “чине од Македоније једну врсту шаховске табле”. Руски консул у Битољу М. Ростовски дао је био крајем прошлог века “статистику” становништва вилајета Битољ и Солун, у коме је пластично приказао сво етничко шаренило тих области. Па и дандаљи у статистици комунистичке Југославије фигурирају многе народности у Македонији, и то у знатним бројевима. По последњој статистици од 1953 било је тамо 200 хиљада Турака, 164 хиљаде Арбанаса, 20 хиљада Цигана, 9 хиљада Куцовлаха. Онда Грка, Јевреја итд. Иако су сви ти бројеви знатно смањени (уствари су већи), видно је и из њих да нису и не могу “Македонци” бити једини газде у тој кући. У Македонији било је српских колониста, што је сасвим разумљиво. Они су се населили на нека имања одбеглих Турака и Муслимана. У Југославији кога било правца они би морали бити заштићени. Јер су то синови и потомци
оних који су Македонију принели Србији и после Југославији. Они нису “Македонцима” ни педаљ земље узели. Србија је ту чинила што је у сличним приликама чинила и свака држава на свету, што су чинили и комунисти са насељавањем партизана нпр. у Војводини. Само су Срби поступали још господскије и отменије. Они никога нису терали; мухаџире су, напротив, заустављали коликогод су могли. Али на празна земљишта нису ваљда морали да доводе Черкезе или Маџаре кад су имали и своју сиротињу. Но у Македонији је било и несумљивих староседелачких насеља, а да не говоримо о појединачним свесним Србима. Владајући Македонци бришу томе сваки траг, као што ће се видети из следећих тачака овог одељка, нарочито следеће две. IV Ми опет морамо да се вратимо на питање шта је Македонија, сад не више као историски и државно-правни, већ као етнички појам. Ни он није нииздалека одређен. Поред територија флотантне масе чија се народност није могла за време турско одредити, постојали су и делови данашње “Македоније” који су били национално чисти и неспорни. То тврди Јован Цвијић, а то тврде и други меродавни научници. Цвијић је о томе потанко расправљао у најпознатијем географском часопису света свога времена у тзв. “Петермановим Саопштењима”. Године 1913 он је ту дао велику студију о Етнографском разграничењу Балкана, и његова позната етнографска карта Балкана је била само прилог овој студији. О овом питању говори на странама 113, 115, 185-187, 224. Овде ћемо пренети само неколико реченица са стр. 186, где каже да поред предела неодређене народности “... .на периферији ове словенске македонске масе дају се grosso modo извући неки крајеви, нарочито на северу, који, по својим лингвистичким и етнографским својствима и историским традицијама које су закопане у народној души дремају а лако могу бити пробуђене, могу да се означе као више српски или више бугарски. Такав више српски предео је око Скопља, Кратова, Тетова и даље на СЗ према Старој Србији, на који је назив Македонија погрешно проширен. Овај предео, заједно са Косовом и Метохијом, чини срж старе српске државе; наљ се надовезују најславније
традиције Српства, сви архитектонски и уметнички словенски споменици искључиво су српски... ,”Зато их и Флорински и Нидерле сматрају српским” Те крајеве Цвијић никако не убраја у Македонију, и ту је остао конзенквентан до крајности*. 1907 је то тврдио у већ цитираној расправи на француском језику “Белешке о етнографији Македоније”, где на стр. 6 стоји: “Реч ‘Македонија’ изражава једну нетачну мисао. Предели Скопља и Тетова не припадају Македонији, већ чине чест Старе Србије”. Кад је ова цела књига била сасвим готова, добио сам из очеве библиотеке Цвијићеве “Говоре и Чланке”, које сам читао кад су тек били изашли (1921). У њима се налазе преведени скоро сви списи Цвијићеви по овом питању, па има и доста тога што на страним језицима није ни писао. У првој књизи се бави веома опширно питањем граница Старе Србије и Македоније, у студији “Главне особине централних области Балканског полуострва” и позива се на многобројне старе географске карте, нарочито млетачке, које налази за најбоље (I књига стр. 127-133). Сувишно би било то овде преносити, јер ја уопште избегавам да репродуцирам оно што је на српском језику објављено (ради економије; читаоци то могу иначе наћи). Но ова реченица је канда срж његових излагања (штампана курзивом): “Појам Старе Србије није створен ради националних претензија, и јужне се границе Старе Србије морају проширити и преко Шар Планине, углавном на област данашњег Косовског вилајета”. Онда, нешто даље, жали се како се “појам Македоније распростро и на скопску Црну Гору, а доказано је колико је то погрешно”. То понавља у преведеној расправи из Петерманових Саопштења (стр. 166) итд. Но и други писци су то мишљење заступали, чак и пре Цвијића, а далеко пре ослобођења Македоније од стране Срба. Тако знатни немачки географ *) На другом месту Цвијић те крајеве и географски одваја од осталих предела садашње “НР Македоније" и каже да околина Скопља, Овче Поље, околина Куманова с прешевским развођем, Косово, крајеви око Врања, Лесковца, Пирота и Ниша чине тзв. “централну балканску област”. А скопско-прешевски крај је, по Цвијићу, “балканско језгро”.
Карл Естрајх. Он је у немачком Географском часопису за 1904 дао опширну студију о Македонији, где на страни 198 стоји: “Главну масу становништва Скопља чине Срби, од којих један део признаје ексархат и називају се ‘Бугарима’, затим су ту Арбанаси и мухамедански Срби....” Следећа страна: У околини Скопља сељаци се признају као Бугари “иако су по пореклу Срби”. .. . Говори о “чисто српском Тетову”, о “мухамеданским Србима у Овчем Пољу, који себе зову Шћиптари”. Следеће године је у истом часопису дао једну расправу под насловом “Становништво Македоније”, где понавља да су у околини Скопља Срби (стр. 289), и каже, ако је уопште могуће повући границу између Срба и Бугара, то је линија која иде између Брегалнице и Пчиње, прелази Вардар код Велеса и иде преко Буковик планине према Арбанији до Кораба. (Karl Oestrich, Die Bevoelkerung Zeitschrift. XI Jahrgang, Leipzig, 1905).
von
Makedonien.
Geographische
Цвијић је споменуо руског историчара и слависта Тимофеја Дмитровича Флоринског. Он је заиста пред крај прошлог века казао да су предели око Кратова, Скопља и Тетова више српски него бугарски. Познати чешки слависта Нидерле, који Македонију углавном сматра претежно бугарском, каже да “Срби живе у околини Тетова, Куманова, Скопља”. Француски публициста и балканолог, Рене Пину (који још и данас у дубокој старости живи у Паризу) писао је 1907 у “Ревији оба света” у студији “Питање Македоније, I, Националности” (број од 15 маја, стр. 370 ид.): “Па ипак, Срби су многобројни у санџаку Скопље. ...” Немачки слависта, проф. Траутман, у свом Уводу Славистике, под насловом “Словенски народи и језици", цитираном дословно на другом месту налази у Македонији разне народности, али бескомпромисно тврди сад баш после стварања посебне Македоније (1947) нпр. ово: “У насеобинама око Скопља имамо пред собом чисте Србе, где предео Мораве неосетно прелази у предео Вардара, док стрмене планине деле Бугарску”. To пише на стр. 35, а на претходној страни каже такође да су “код Скопља Срби насељени”.
Док је ока књига у штампи, пронашао сам још сијасет сличних тврдња, па чак и доказа: да су северни делови Македоније несумњиво и чисто српски. Тахо нпр. слоненачки слависта и проф. Универзитета у Прагу, Матија Мурко, који је Србима био ненаклоњен нарочито у ногледу Македоније, пише 1908 године (дакле неколико година пpe Балканских ратова): “Сем Скопља припада и Тетово географски управо Старој Србији, а не Македонији” (баш те речи употребљава; и он се за потврду свога мишљења позива на Флоринског). М. Murko, Geschichte der aclteren suedslawischen Litteraturen. Leipzig 1908, S. 208. Die Litteraturen des Ostens in Einzeldarstellungen. V Band. У компендију Нове светске географије Ернеста Гранжеа, изашлој 1922 стоји: “У Српској Македонији и људи су различити. Ако је народ око Скопља и Велеса прави Србин, Словени Прилепа, Битоља, Струмице и Доњег Вардара нису, све до наших дана, имали осећање да припадају једној одређеној нацији”. Ernest Granger, Nouvelle Geographic Universelle. Le Monde Nouveau. Hachette. 1922, I, p. 232. У јубиларном издању најпознатијег немачког компендија Географије, Сајдлица издање стогодишње из 1931, које је апсолутно антисрпски оријентисано, стоји ипак: “Српска крв и српски језик владају, сасвим природно, у северним деловима (Македоније), бугарско народно и културно наследство у источним деловима”. (Стр. 799). Стр. 824: “Српске тврдње да је македонско становншитво делимично српског порекла, а делимично србизирано нашло је 1913 већ своју потврду. . . (мисли на међународном пољy; меродавни европски кругови то су признали признајући Букурешки уговор). Е. von Seydnitz-sche Geographic. Hundertjahrausgabe. II Band, Breslau 1931. Цвијићев проналазак y старим географским картама да се тобожња северна Македонија сматрала Србијом и после пропасти старе српске државе,
наилази и на потврду у неким текстовима који Цвијићу нису могли бити познати. Тако нпр. у “Старинама” Југословенске академије знаности и умјетности приказао је монс. Крунослав Драгановић, доцнији усташа, “Извјешће апостолског визитатора Петра Мазарекија о приликама католичког народа у Бугарској, Србији, Сријему, Славонији и Босни г. 1623 и 1624”, дакле почетком XVII века. (Старине, књ. 39, Загреб 1938). Мазареки говори најпре о Бугарској, па онда каже: “Следи на друго место Србија, чије су земље и градови настањени Турцима. .. .градови Срба Шизматика грчког обреда. Њих jе немогуће превести на другу веру (sono inconvеrtibili). Oвa држава ca неким околним пределима Арбаније има више од 20 хиљада католика, којима треба поставити епископа са титулом града Призрена или неког другог места у Србији, а који би могао да резидира у Јањеву, у Скопљу или у Кратову, местима која су један или више дана удаљена од Призрена”. Тај папски делегат, дакле, недвосмислено убраја Скопље и Кратово у “Државу Србију” “Regno di Servia”. А ту грешке не може бити, јер је несумљиво знала Римска курија где спадају поједини крајеви њој блиског и интересантног Балкана. Почетком следећег века, 1703 године, обилази исте пределе апостолски комесар архиепископ Змајевић (Бокељ из Пераста, а старином Бајица, огроман прозелит католички). Његов извештај Папи пронађен је и преписан у Ватикану од пок. д-ра Михаила Гавриловића. Он је саонштен у монументалном делу проф. Јована Радонића “Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века” (Београд 1950, издање Српске академије наука). По том извештају, како га репродуцира Радонић, ‘Главна места у Србији су: Београд, Смедерево, Ниш, Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ, а тврђаве Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар”. Све скоро градови и тврђаве на југу. (Стр. 511 поменуте књиге). Половином XVIII века био је наименован за архиспископа скопског Матија Масарек (1758). Од њега се нашло неколико извештаја Риму о стању у његовој архидијецези. У једном од 1759 стоји да у Скопљу има 20.000
домова. “Становништво Скопља је мешовито: Грци, Срби шизматици, Јевреји и Арбанаси”. (Радонић, страна 649). Католика је било свега три куће. Он Србе обележава као шизматике, а о Грцима то не каже. Ово отуда што и католике тих крајева назива Србима католицима, па даје један леп и симпатичан опис “обичаја католичких Срба” (Delli costumi delli cattolici Serviani). Има података да је чак и у следећем, XIX веку тако сматрано бар од католичке јерархије, која новотарије лако не прима. Један аустриски дипломатски чиновник обилази средином прошлог века (1863) Јужну Србију и саопштава своја запажања и описе у Споменику Бечке Академије наука. На страни 131 доле наведене књиге говори о “католичким епископијама” и каже: “Арбанија се дели у црквеном погледу на три архиепископије: Бар, Драч и Скопље. У црквеном стилу прва лежи у провинцији Арбанија, друга у провинцији Македонија и Епир, а трећа у држави Србији”. (In dem Reiche Servian. J. G. Hahn, Rcise durch Gcbietc des Drin und Wardar. Denkschriften der kais. Akademic in Wien. Phil.-Hist. Classe, XVI Band, 1869). Још један, иако посреднији доказ. Велики научници Димлер и Миклошић описали су у истим Споменицима Бечке академије наука све сачуване текстове Легенде о Светом Ћирилу. Пронашли су три српско-словенска и 14 руско-словенских преписа. Први је писан од ђакона Владислава у Жеглигову код Скопља у Македонији године 1479. Он садржи Легенде о свецима бугарским и српским, али је језик изразито српски, што ови писци нарочито наглашавају. Ernst Ducmler und Franz Miklosich. Die Legende vom Heiligen Cyrillus. Dеnkschriftеn der Akademie der Wissenschaften in Wien, Phil.— Hist. Classe, Band XIX. 1870. Неће, можда, бити без интереса навести и дневну заповест бугарског краља својој војсци, после изгубљеног Другог балканског рата, 11 августа 1913. Тамо стоји: “Ниједан бугарски патриот није могао да се одрекне добровољно и без опирања Битоља, Охрида, Прилипа, Дебра, Солуна, Сереза
и других бугарских предела, где наша браћа по раси живе”. (Политички Годишњак Швајцарске, Година 1913, том XXVII, на немачком). Ни краљ Фепдинанд није ту уврстио Скопље, Кратово, Тетово итд. Бојао се да не пренапне лук пред Европом и изгуби сваку потпору. V. Србија је добила у другој деценији овога века (1912, 1913, 1918, 1920) већи део некадашњих турских провинција Старе Србије и Македоније, али не ову целу. Један мали део допао је Бугарску (одн. остао Бугарској), а цео Југ са приморјем допао је Грчку. Словенско становништво свих тих области етнички је исто (са изузетком споменутих предела око Скопља, Тетова итд. који не припадају Македонији). И кад је стварана македонска народпост, постојала је намера да се она прокламује и нa грчке пределе (тзв. Јегејску Македонију) и на бугарске (тзв. Пиринску Македонију)*. Бугарска је била пристала на то, јер јој је решење засебне народности годило (пошто је лављи део Македоније био ван њене власти; иначе га не би никад издвојила из националне заједнице). Што се Грчке тиче, она је одбијала сваку помисао на тако што. Зато је морала водити рат са својим комунистичким бандама потпомогнутим из Југославије и Бугарске, и то више година. И онда, шта бива? Бугарска одбија македонске школе и македонски језик *) To је чак сматрано само као привремено решење. Крајњи циљ је био територијално сједињење свих делова турске Македоније под воћством Солуна. О томе пружа драгоцене податке швајцарски публициста Ернст Халперин, бивши дописник Ноје Цирхер Цајтунга у Београду и један од најбољих познавалаца комунизма у свету. Он пише у једној ту скоро објављеној књизи: ‘'Решењe македонског питања које су били планирали Тито и Димитров било је једнако као оно што је Тито нашао за Босну у спору Cpбa и Хрвата: ниједна од обе стране не би смела да добије спорни предео. Напротив, Македонија би морала. присаједињењем не само Пиринске долине, него и целог јужног дела који се од 1913 налази у грчком поседу, да постане велика и довољно јака да би као члан Балканске федерације, са великим обалским градом Солуном као главним градом, могла да игра једнаку улогу као Србија и Бугарска у оквиру планиране федерације". Зато је вођен партизански рат са Грчком, за који је Стаљин стално тражио да се обустави. Ernst Halperin, Der siegreiche Ketzer (Titos Kampf gegen Stalin). Koeln, 1957. S. 51 ff.
у Пирину. Она је свој део Македоније интегрирала, тј. побугарила у потпуности. Грчка је населила у свом делу Македоније огроман број Грка из Мале Азије, а Словене делом погрчила а делом иселила (највећим делом су се и сами иселили, нарочито после грађанског рата који за њих није успео). Сад би требало са бројевима ово стање илустрирати. То баш није лако, јер прецизних и сигурних података нема, али је мени успело да их у приближној мери, статистички дозвољеној, ипак утврдим бар колико се грчке Македоније тиче, која је у овом погледу најзанимљивија. Но прво да статистички размотримо Пиринску Македонију. Целокупно њено становништво је износило 1946 године 278 хиљада душа. Ту је било и Турака и друге вере, а и велико мноштво доцније насељених Бугара (после 1913). Југословенски официјелни кругови наводе број македонских Словена од округло 200.000 лица. Јасна је ствар да та округлина има да се на ниже коригује а не на више. Али, нека их је и пуних 200 хиљада: данас тамо нема ниједног “Македонца” по народности. Већ је тиме теорија македонске народности доживела тешко разочарење а можда и тежак пораз. Што се Јегејске Македоније тиче, број Словена тамо цени један југословенски македонски империјалиста на 270.000 (Јован Трифуновски). Кад би то било тачно, значило би да Словени у Грчкој Македонији сачињавају око шестине тамошњег становништва (чак и мање). Каква би онда права имали југословенски “Македонци” да ову област ревиндицирају за себе? Како може једна шестина да тражи премоћ и супрематију над пет шестина? Је ли то та много хваљена национална правда и национална толерантност комуниста Југославије, који свима народима само правду доносе? Али, тај број Трифуновског је за неколико пута повећан. По моме мишљењу (створеном проучавањем разних статистика), врло је могућно да је приликом распада Турске на Балкану било у Јегејској Македонији око 200 хиљада лица са словенским матерњим језиком. Можда пре мало мање него више од тог облог броја. Али су одма многи побегли у Бугарску и Србију, а још већи број је изјавио да је Грк. Стварно је било и у српском делу Македоније лица која су
се колебала између грчке и словенске народности*. У Јегејској Македонији таквих лица је морало бити много више. Пошто су били православни, а то је увек значило највише, и пошто су знали грчки а околина је говорила највише грчки, то су се многи просто декларисали као Грци. Да су Срби или Бугари заузели те пределе, догодило би се обрнуто: многе би хиљаде православних Македонаца који су колебали између словенства и јелинства определили се за словенство. И зато ја верујем грчким статистикама и грчким статистичарима који број “Славофона” после анексије те области наводе на мало изнад сто хиљада. “Сланофон” значи лице које словенски говори, “по гласу Словен”, “по језику Словен”. Грци су их некад званично обележавали и као Бугаре, и 1924 био је закључен уговор између Грчке и Бугарске о заштити мањина (20 новембра 1924, уговор Политис-Клавов). Југославија, озлојеђена на то, отказала је војни уговор са Грчком и изјавила да неће никакав савез са Грчком док је тај уговор на снази. Зато он није никад ни ратификован од грчког парламента. За стање после Балкапских ратова имам два извора. Први је једна студија *) Да је то тако, показаће и ови подаци. Један врло озбиљни немачки географ, Рихард Мах. саопштио је крајем прошлог века брижљиво скупљене етнографске податке о Балкану. И у њима стоји да су Грци имали у Битољу 1899 године 37 школа и 3263 ђака, у Охриду 23 школе и 1623 ђака, у Ђевђелији 7 школа н 436 ђака, у Дорјану такође 7 школа и 365 ђака. у Велесу 2 школе и 103 ђака, у Струмици 15 школа и 929 ђака, у Скопљу једну школу са 108 ђака. Укупно, у само овим градовима или срезовима српске Македоније имали су Грци крајем прошлог века 6881 ђака. Значи да је становништва морало бити знатно више, ваљда десет пута нише. Јер школска обавеза није постојала, учила су махом мушка деца и то имућнијих становника. Међутим, у Грчку се укупно иселило из Србије, према њиховим званичним подацима, 6.053 лица, а остало је у Македонији мало више од хиљада Грка (1013 године. 1918). Свега је заједно Грка после остало колико је 15 година пред тим било само њихових ђака. А статистика по ђацима је најпоузданија, јер се нису могли вршити фалсификати, и јер је сваки родитељ до бровољно слао своју децу у школе које хоће. Да су ови предели припадали Грчкој, очигледно је да би све те породице остале грчке и још бар толико словенских породица са знањем оба језика.А таквих је било доста. Чак и под Турцима 6и се они ширили.Само захваљујуђи победама српске војске ти су крајеви очувани словенству. Студија Маха гласи: Richard von Mach. Beitraege zur Ethnographie der Balkanhalbinsel. Petermanns Mitteilungen 45 Band, 1899 S. 97-106.
Димитрија Константинопулоса, доцента Универзитета у Хамбургу, под насловом “Ка етнографији Грчке Македоније”, која је изашла 1948 у збирци радова у част немачког научника проф. Рудолфа Лауна. (Festschrift zu Ehren von Prof. Dr. Rudolf Laun anlaesslich der Vollendung seines 65 Lebensjahres 1. Jan. 1947). Други је извод из чланка канда опет једног Грка у енглеском географском журналу: A. A. Pallis, Racial migrations in the balkans during the years 1912 1924. G. J. LXVI, 1926. р. 315-331; Laut Petermanns Mitteilungen, 1926, S. 258. Константинопулос цени да је 1912 било у делу Вилајета Солун који је припао Грчкој 119 хиљада Славофона или обло 10 процената становништва (док је Грка тобоже било око 43%, муслимана близу 40%). Онда каже да су већ 1912 и 1913 настала ова померања: 10 хиљада мухамеданаца и 15 хиљада Бугара су се отселили; десет хиљада Грка из старе Грчке се доселило у Македонију, а пет хиљада Грка из Бугарске Македоније такође. Целокупан број становништва остао је приближно исти: 1,200.000, од чега Славофона 104.000, Грка 528 хиљ., а Мухамеданаца 465 хиљада. Од завршетка Балканских ратова до почетка Првог скетског рата уселило се по њему у Грчку пет хиљада Грка из Српске Македоније, 40 хиљада из бугарске Тракије (затим десетине хиљада са Кавказа и Мале Азије). У самој Македонији насељено је око 60 хиљада нових Грка. А Македонију је тада добровољно напустило око 115.000 Муслимана и око 2000 Јевреја. Сад је Грка све више а Славофони остају при цифри од 104.000. Чак и на крају Првог светског рата. Иза Првог рата настају утаначене измене становништва између Бугарске и Грчке, као и између Бугарске и Турске. Из Јегејске Македоније иселило се 54.000 Бугара и 348.000 Мухамеданаца. Сад целокупно становништво износи милион 360 хиљада (јер је ту насељено 638 хиљада грчких избеглица). Грка има преко милион и 200 хиљада а Славофона око 50.000. Све су то калкулације. Али 1928 врши се званичан попис становништва, који показује у Јегејској Македонији
Грка
Славофона
Муслимана (Арбанаса)
Разних (углавном Јевреја)
Укупно
1,254.477 88.8%
65.000 4.6%
2.000 0.2%
91.000 6.4%
1,412.477 100%
Константинопулос наводи телеграм претседника комисије Друштва народа за насељење избеглица Американца Холанда од 9 септембра 1925 у којем признаје да је становништво Македоније сада до 90% грчко, а да се и оних десет процената изјашњава за Грчку. Бројеви Полиса у многоме се слажу са бројевима Константинопулоса. Он даје упоредне податке за 1913, 1915, 1920, и 1924, кад је већ размена становништва била углавном завршена. Он за ту годину укупан број становништва означује са 1.477.000, од којих су Грци 1,277.000, Бугари 77.000, Арбанаси 2000, а остали 91.000. Из Турске се укупно доселило Грка милион триста хиљада до милион и по лица, од чега се већ крајем лета 1924 налажаху у Македонији око 600 хиљада пребеглих Грка. Мухамеданаца је из северне Грчке отишло око 353.000, углавном сви из Македоније, јер су по уговору у Тракији могли остати. (У “Петермановим Саопштењима” за 1930 и 1932 налазе се детаљни подаци о пресељењу Грка из свих крајева света. Из Србије се преселило као што је речено свега 6.053 лица). Према свему томе, коригујући чак грчку статистику, у Јегејској Македонији није ниуком случају могло бити на крају Другог светског рата ни пуних сто хиљада Словена, или непуних седам процената. А тада је започео прави рат за “ ослобођење” Македоније од “фашистичко-монархистичке” владавине Грка и за присаједиљење југословенској Македонији. Резултат је био поразан баш за ту мањину словенску у Јегејској Македонији. Она је углавном побегла из Грчке. А ко је и остао, не жели више да се дискриминира са својим словенским језиком и својом етничком посебношћу. Да су многи побегли, налазим потврду у једном чланку београдске “Политике” од 29 августа 1953, испод којега је потписан “Б. Раденковић,
уредник Југопреса”. Наслов је: “У Грчкој донесен закон о колонизацији у Јегејској Македонији”, а поднаслов “Тиме се угрожавају интереси националних мањина”. Само ћемо неколико ставова тога чланка овде пренети, да докажемо како је словенски елеменат у Јегејској Македонији још и даље бројно сасвим опао. Тамо стоји изос.: “Према обавештењима Југопреса, грчка влада припрема систематски колонизацију Грка на имањима која су избегли јегејски Македонци морали да напусте спасавајући животе за време грађанског рата у Грчкој. . . . Овим Законом се одузима имовина бројним јегејским Македонцима и њиховим породицама који су без своје кривице, за време грађанског рата, да би избегли физичко уништење, били приморани да напусте своја имања и пребегну у суседну Југославију. . . . Поред тога Закон је уперен и против евентуалне репатријације јер се у њему каже да избеглица, иако се врати, не стиче поново сопственичко право на напуштено непокретно имање које се у сваком случају сматра као законито конфисковано и принудно експроприсано. Одузимањем имовине избеглим јегејским Македонцима и онемогућавањем њиховог повратка на земљу, истовремено се преостали чланови породице лишавају имовине и приморавају да траже исељење из Грчке уколико се њихови очеви, односно мужеви, налазе у Југославији. Није искључено да су грчке власти већ припремиле планове за расељавање ових породица у друге крајеве Грчке или у иностранство.... Судећи по одредбама овог Закона насељавањем грчког становништва на имањима избеглих јегејских Македонаца треба да се измири етнички састав становништва у Северној Грчкој односно у Јегејској Македонији, Тракији и Епиру”. . . . Мени нису околности добро познате, али ми се чини да је још раније баш словенско становништво било јако разређено у граничном појасу према Југославији и према Бугарској. Грчка је чинила оно што би свака друга држава на њеном месту чинила: образовала је један кордон верног становништва на својој граници. И онда, да се присаједине неки срезови са
релативном словенском већином далеко од границе морале би се анектирати велике области са изразито грчком већином уз границу. Најзад, ја опет претпостављам не знајући сигурно, да ће грчке власти фаворизирати још пре бугарство оног малог броја преосталих Словена у Јегејској Македонији него македонство, јер им је бугарство сад много мање опасно, а пошто су и пре ту постојале бугарске школе, сад ће просто продужити деловање. Као што се види, у Јегејској Македонији практично више нема Словена; до коју годину неће их буквално више бити. У Пиринској Македонији они су тотално и дефинитивно побугарени. Македонству ни трага нема ван српске Македоније, где је оно декретирано. Да то увиђају и македонски и општи југословенски властодршци, о томе не може бити сумње. Нема, дакле, никаквог изгледа да ће било Пиринска било Јегејска Македонија бити придодате југословенској "народној републици" Македонији. Нема никаквог изгледа и никакве вероватиоће за то. Југословенска Македонија је торзо, и остаће торзо, ако уопште остане у животу. Торзо је реч из анорганског света (примењује се на статус), у биологији се каже недоношче или кржљавко. Могу таква бића и да живе, али ретко добро ;живе а виталност не показују никад. Докле се, тако, с једне стране могућност успостављања укупне Макодоније све више удаљује од стварности, и скоро пролази у немогућност, дотле с друге стране све се више помаља вероватиоћа. чак и неизбежност међународних сукоба због етнички посебне Македоније. Македонска нација неће се никад одрећи својих претензнја на две суседне и “једнородне" области. Ниједна државна политика државе у којој се гро Македонаца нађе, неће моћи те претензије да игнорира. Због ње ће морати та држава да се оружа, због ње да се свађа са суседима, чак и тако добрима као што су Грци, са којима у новом веку нисмо имали никада сукоба.
VI. Властодршцима Југославије и садашњим господарима Македоније мора бити јасно да, бар “у догледно време” нема ништа од њихових ревиндикација према осталим деловима Македоније. И шта онда раде? Не резимирају нимало. Они просто тим јаче и безобзирније намећу македонство и онима који то хоће и онима који то неће. Они настоје да у самој Југославији надокнаде губитке споља. Македонаца мора бити најмање милион, па пукло куд пукло. Централне пласти ту националну политику не само што не сузбијају него јој и подршку давају. И тако се број “Македонаца” по народности све више шири. Док их је 1948 било 810 хиљада, пет година доцније их има 864 хиљаде, што ниуједном случају не може бити плод природног прираштаја. Пошто је израз “Македонија” досада био само географски назив, то ће га прихватити без нарочитог противљења сви њени становници, па чак и они несловенског порекла. Јер, кад кажу да су Македонци, они не лажу. Они тиме не желе своју народност да определе, али власти македонске то прихвате и тумаче на начин њима погодан. Тако су успели да у број Македонаца уврсте десетине хиљада несловенског становништва. Тамо се као “Македонци” уврштају и Срби, и Бугари, и стварни Македонци, који желе ту народност. Затим и многе мањине. Нарочито куцовлашка, а и муслиманска. 1948 је саопштено да је тамо било 30.000 “Македонаца муслимана”. То је етнографима раније било потпупо непознато*). Док је раније било у Македоннји (1948) Шиптара скоро 200 хиљада (197.389), пет година доцније их је само 164 хиљаде, а ми сви знамо како се Арбанаси коте и како расту у другим пределима. Итд. *)Било би врло интересантно видети да то нису, бар једним делом босанско херцеговачки мухаџири, о чијим је насељима говорио Цвијић (вид. малопре цитат). Разуме се да ја то у емиграцији не могу контролисати, тим пре што и не знам конкретне и ситне односе те обрасти. А тешко се то може и у земљи проверити ако државна статистика не да увид у акта. Свакако је добро ово питање набацити, да би се после, кад наступи могућност, утврдила истина.
Да статистнка не одговара стварности, мени није ни најмање сумњиво. То је очигледно за сваког стручњака. Али и други, нестатистичари, признају намештеност тих цифара. Тако већ цитирани проф д-р Кајица Миланов пише у књизи “Титовштина у Југослаиији”, стр. 87: “Можда једна трећина становништва, настањена у северним а делимично западним деловима Македоније, несумњиво је српска, са јасно опредељеном српском националном свешћу, док у западним областима постоје исто тако јасно национално опредељена бугарска насеља. Остало становништво, дакле свакако добра половина целокупног становништва Македоније, није имало прилике.....чак ни довољно храбрости да се национално определи ни за једну ни за другу страну”. Ово изгледа веома вероватно, и истинских Македонаца по народности једва да има нешто више од половине приказаног броја. Па и то нису одушевљени Македонци, нису чак ни Македонци по народности уопште, већ само нешто што није ни Србин ни Бугарин. Пошто Словена у Македонији има једва 800 хиљада, то ових новопечених националних Македонаца не може бити више од 400 хиљада, у сваком случају не више од пола милиона. Да ли је то довољно да се народност одржи између Срба и Бугара? Ја сумњам. Истина, ако би ово стање дуже потрајало, македонска народност има шанса да се консолидује. Јер се страшна средства употребљавају да се она одржи и ојача. Мада формално није забрањено да се неко определи као Србин, нико не може да нађе у Македонији запослење ако није означен као Македонац по народности, или бар као припадник мањина. Био је у Цириху један грађанин Битоља који се сада презива на “ски”, док се његов отац, још у Битољу, презива на “ић”. Он признаје да је Србин, али да је морао узети то име, јер би иначе остао без хлеба (учитељ је), док његов отац не тражи ништа од власти, и тако може да задржи своје старо име. Српских имена у Македонији више нема, док се бугарска многа срећу. Али, ако неко умре у Београду: из Скопља, из Битоља, из “Титовог Велеса” итд., означује се са ић. По статистици, признаје се још једна шачица Срба у Македонији. Но интересантно је, да су она груписана на крајњем северу те “републике” уз
саму границу Србије. Треба признати да је од свих аквизиција Србије за време балканских ратова придодан њој од северних предела Македоније само ранији прешевски, сад бујановачки срез (у доба аквизиције око 50 хиљада, сад око 75 хиљада становника). Толико је признато да је Србија имала право на ове области. Све друго је просто она узурпирала према схватању садашње антисрпске групе на челу Југославије. А баш та толерисана група од 30 хиљада Срба у Македонији налази се уз ове уступљене пределе: Углавном северно од Куманова и северно од Скопља. Тако нпр. по попису од 1948, између Куманова и границе “НР Србије”, све су скоро општине са српском већином. Тако Никуљане од 1170 становника има 1093 Срба, Старо Нагоричане од 1469 становника 1196 Срба, Табановце од 1539 ст. 1036 Срба. Четирце од 1163 ст. 1094 Срба, у Тромеги их је половина, у Матејчи четвртина, али две трећине су Арбанаси итд. Исто тако у општинама северно од Скопља: у Кучевишту од 2480 душа 1936 Срба, у Св. Никити од 1951 ст. 1798 Срба. А остала места на граници су већим делом арбанашка (нпр. Блаце итд.). Македонске власти су чиниле све у њиховој моћи да и ове неустрашиве Србе македонизирају. Нису им хтели дати наставу на српском језику, а једва је успело српској јерархији да то испослује. Једнога дана могла се читати у “Политици” (21 јануара 1953) ова вест, која познаваоце прилика није нимало изненадила: “У Куманову је данас пред већем скопског Окружног суда почело суђење деветорици непријатеља који су радили против постојећег друштвеног поретка у ФНРЈ. Оптужница терети Младена Алексовског, Аритона Петковског, Ефту Мичевског и још шесторицу чланова језгра ове такозване “краљевске огранизације”, што су од децембра 1951 до августа 1952 на територији кумановског краја у неколико села почели да организују сеоске “краљевске организације” у које су за чланове врбовали бивше четнике Драже Михаиловића и отворене непријатеље социјализма. Они су такође прикупљали оружје и припремали планове за оружану борбу и проширавање своје организације и на друге срезове у земљи.. .”
Међутим, Срба је било и у другим областима Македоније, било их је у турско време кад није било лако србовати. У напред наведеној студији Ренеа Пину стоји изос.: “У Битољском вилајету, према последњем попису извршеном по наређењу Хилми паше, 42.700 лица се изјаснило као Србин, нарочито у казама севера: Крушево, Прилип, Дебар. Сем тога 51.078 нису смели, бојећи се бугарских банда, да се декларишу као Срби, али су се улисали као Словени патријархалисти и тражили отварање српских школа. ...” Било је читавих племена српских у Македонији. Нпр. Мијаци, како описује Светозар Томић, Црногорац, у Народној енциклопедији: “Мијаци су српско племе на средњем току реке Радике која утиче у Црни Лим испод Дебра”. Они су били одувек Срби и објективно и субјективно. “Мијака на Радици има 13.925 душа, од којих су 8630 православни, а остали муслимани. . . ” Затим треба навести Брсјаке, које је описао нарочито Григорије Божовић (у књизи “Међу Брсјацима”). Њихова насеља назива Мала Шумадија. (Поречје). Ту је било “тридесет осам села и до петнаест хиљада душа”. Они су не само “сачували нашу народну свест, но су национално зрачили сву западну Маћедонију”. Цвијић наводи, у свом предавању “О националном раду” (Говори и Чланци, I, 56) како је у близини Велеса било “велико Башино Село, које је било српско и српски осећало све до пред Српско-турски рат од 1876”. По статистици од 1948, оно имаше 810 становника, од којих 672 Македонаца, 74 Србина, 7 Хрвата и 3 Словенца (са нешто мањине)! Куд се дедоше ти македонски Срби? Имало их је и има их, и те како. Али их данашња статистика игнорира. Ја ћу навести овде још један пример, односно цитирати једну белешку из београдске Политике из 1951. Овако тамо дословце стоји: “Једна мала група Срба (сада их има 118 породица) одржала се вековима у селима Бајрамичу и Караџи на дну Галипољског полуострва, у мору Турака, Грка и Бугара. По предању које се код њих чува, они су тамо насељени по паду Србије 1459 године, али по најновијим испитивањима вероватније је да су их Турци преселили из околине Јагодине у 17 веку. Они су успели да очувају српско име, језик и етпички карактер, па су чак и асимилирали известан број Грка и Бугара. (Сад стоји како су се
мучили да допру у Србију још 1913, али узалуд). Године 1922 су ови измучени и проређени Срби морали дефинитивно преселити се у Пехчево, у Македонији, где и сада живе”. Јесте, и сада живе бедни остаци тих жилавих Срба, који су толико далеко од свог националног дебла одржали своје име и свој језик, а данас, у својој држави, не смеју бити Срби. Таквих примера има на хиљаде. Шта је, дакле, било са свим тим Србима? Они су просто принуђени да се одрекну српства и да се претопе у Македонце. Не смеју за живу главу да се више као Срби означују. Могли би рећи да су и Власи, и Цигани и што било друго, само не Срби. Макар он увек био Србин, макар му стари вековима србовали, макар био потомак српских свештеника и српских комита, он не сме рећи да је Србин. Ако би то рекао, он би био “антидржавни”, саботер народне власти, диверзант итд.; употребила би се према њему реч коју комунисти увек држе спремну према својим непријатељима. Неоспорна је ствар да су оне породице и они крајеви који су у Македонији и под Турцима српски осећали остали верпи српском народу и под Србијом, а то значи и до данас. Но исто тако несумњиво изгледа да је за време 25 годишње српске владавине у Македонији, за коју се каже да је форсирала српство, ипак и неки Македонац чија се породица раније није осећала српском постао Србин. Има у емиграцији толико официра из Македоније који су као Срби били у ропству и остали у изгнанству, а њихове породице се у Македонији декларишу као Македонци. Ту скоро је умро Анђелко Крстић, познати српски приповедач пре него су Срби дошли у Македонију (тј. српска војска). Њему су изузетно дозволили да задржи своје српско име, јер је у књижевности познато (док су сви остали Македонци морали да промене своја српска имена), али је и Анђелко Крстић обележен национално као Македонац а не Србин. Рећи ће се да су то исто и Срби радили. И то је у многоме тачно. Но има и разлика које ће се навести одма за овим, у следећој тачки. Овде треба само рећи да су Срби присиљавали национално неопредељене Македонце да се определе као Срби, лицима без народности нудили своју, а не неку другу, мању народност. А сад "Македонци”, непознати у
Етнографији, принуђавају сасвим свесне и национално опредељене Србе да се одрекну српства и постану нешто ново, дотада непознато. Да од припадника једног великог народа постану припадници једног народа са никаквом, ама баш никаквом прошлошћу, ни великом ни малом. Од припадника једног културно изграђеног народа, који има Његоша, Теслу итд. принуђени су да постану припадници једног народа који је тек почео да сриче новостворену азбуку. Итд. Није то баш сасвим исто, нити може бити потпуно исто. Али баш да је све то исто: оно прво, српско, жигосано је од носилаца режима најгорим изразима: као велико-српски шовинизам, као национална тиранија, национално израбљивање итд. Ако су Срби поступали исто као и Македонци, онда и овима припадају сви ови епитети, онда се не могу хвалити садашњи владајући кругови у Југославији да су праведно решили македонско питање.*) VII. ”Македонско питање” је било почетком овога века једно од најгорућих и најактуелнијих питања Европе. Али, разуме се да су се под тим комплексом разумевале разне ствари. Мене је одувек интересовало колико је било македонских Словена које смо ми углавном сматрали Србима. То ме интересовало и као српског националисту и као статистичара. Нажалост, нисам могао да то дознам ни приближно. Бројни подаци појединих писаца одударали су толико један од других, и толико су били методолошки сумњиви, да их нисам могао узети у озбиљно проматрање. Подаци југословенске државне статистике дати су само по језику а не по народности а за све словенске Македонце означен је *) Док читам коректуру књиге, спазих у београдској "Политици" да је новембра 1958, при јубилеју неких македноских бригада, њихов главни командант Светозар Вукмановић нападао још увек "велико-српски шовинизам" у самом Охриду, док не нађе ниједне речи да осуди велико-македноски.. Замерио је Србима што су Македонце сматрали Србима, али није Црногорцима што Санџаклије сматрају Несрбима и то само зато што су одвојили били Јужни Санџак и владали њим 3-4 године. Срби, који су владали Македонијом неколико пута дуже и освојили је мачем, не смеју рећи да тамо има уопште Срба!!
био српски матерњи језик. Међу њима је било и Срба са севера: чиновника, војника итд. Било је колониста, било је муслимана српоког језика. Нисам знао докле допире географски Македонија (данас то знам још мање). Сад су комунистичке власти Југославије дале податке по народности и уврстиле међу ‘‘Македонце” највећи могући опсег људства. Стварно их може бити мање, никако више. 1948 је забележено у Југославији округло 800 хиљада Македонаца одн. македонских Словена (у целој Југославији 10 хиљада више у Македонији 10 хиљада мање). Колико их је било 1912? Знатно мање, огромно мање. Раније нисмо имали, као што је речено, података о народности, тако да је директно упоређење немогуће. Али знамо колико је Македонија имала становника 1931 уопште а колико их има данас, и да је н основу тих података становништво Македоније порасло од 1931 до 1948. између два пописа, за 22.7%. Несумњиво да је коефицијент прираштаја између 1912 и 1931 био исто толики (у том времену су Муслимани напуштали македонску територију и словенски елеменат се знатно множио). Значи да је за то време укупно становништво порасло за око 45%. Пошто се становништво множи по рачуну интереса на интерес, то је годишњи апсолутни прираштај сада све већи. Из тога произлази да број словенског становништва Српске Македоније није износио 1912 више од пола милиона, чак је било прилично испод тога броја. И то под условом да су и пре били “Македонци” сви који су се као такви сад определили, односно њихови преци. А то није нииздалека случај. Затим треба рећи да су многи Македонци из Јегејске Македоније већ обухваћени у броју југословенских Македонаца 1948, јер су тамо живели као избеглице у то доба. А њих укупно, словенских Македонаца није било тада у Грчкој ни пуних 118 хиљада. Одбијајући оне одбегле, није их могло бити ни пуна стотина хиљада. Тада је у Пиринској Македонији (1920 чак) живело свега 156.458 становника, од којих није ни говорило словенски много хиљада. Никако, и ни у једном случају, није могло бити тада у целокупној Македонији под Турском више од три четврти милиона Словена. Од тога је око две трећине допало Србију.
А не треба заборавити ни то, да је велики део њих био већ национално потпуно и дефинитивно опредељен као Србин или, можда још више, као Бугарин. И сад шта чине комунистичке власти Југославије? Одузимају силом народност онима који је имају, који су ње свесни, лишавају их народности и принуђавају да приме једну нову народност којој су се се вајкада противили и коју су перхоресцирали и стављају их на пиво национално бесвесних, оних који су своју народност тражили (не знајући чак ни да је траже). И то се зове слобода опредељивања народности коју ниједан други народ Европе нема!!! Рекох да се статистички подаци о пређашњем стању јако разликују, и сви су, више или мање, произвољни. Мене су јако импресионирали бројеви које пружа Херман Вендел у својој већ овде више пута цитираној студији (Македонија и Мир, 1919). Херман Вендел је био не само најбољи познавалац српских прилика у иностранству (један од веома ретких почасних доктора Београдског универзитета, добивши ту титулу заједно са војводом Мишићем), већ и необично солидан истраживалац. Иако Лотаринжанин он је располагао типичном немачком солидношћу (живео је у Франкфурту, где сам за време студија имао прилике да сваке недеље с њим једно вече проведем). Вендел каже на стр. 72 поменуте књиге: “Букурешким миром је добила Србија од македонског предела 30 хиљада квадратних километара и нешто преко 600 хиљада становника, Грчка једнаку површину и 300 хиљада становника, Бугарска 13 хиљада кв. кил. и округло 100 хиљада становника”. То би значило свега милион становника уопште, што мени изгледа сувише мало. Доцније је Бугарска, миром у Неји, морала да још један део Македоније уступи Србији. Два су немачка научника износила после првог рата мишљења о укупном броју македонских Словена без обзира на границе државне, и оба су их проценила на мало изнад пола милиона душа. Један од њих, Јакоб, рачунао је још 1932 године Срба 100 хиљада, Бутара 90 хиљада, и 350 хиљада неодређених македонских Словена. То би чинило укупно 540 хиљада. Други, Гелерт, износи исти укупан број, само што сматра 440 хиљада као Бугаре а опет сто хиљада као Србе. (F. Gellert, Politische Geographie von Mazedonien).
Према томе, у самим границама Југославнје тешко да су ови писци нашли више од 400 хиљада словенских Македонаца. А немачки професор Славистике Траутман, који ове податке преноси, каже да у укупној Македонији, после II светског рата, има 60% Грка. (Reinhold Trautmann, Die slavischen Voelker und Sprachen, 1947). Но, кад се говори о македонском становништву, мора се увек водити рачуна да је оно претстављало типичан предео исељеништва, и провизорног и сталног. Напуштали су људи Македонију из разних разлога (привредних: оскудица средстава за живот, националних и верских: бојећи се освете суседа, разлога безбедности итд.). Пре балканских ратова било је у Бугарској и Србији тушта Македонаца. Један ретко објективан француски писац, Жорж Голи, каже да је у то доба “од три и по милиона становника Бугарске било 150 хиљада Македонаца, рођених у Турској, с оне стране Родопа. У Софији је од 70 хиљада становника било 20 хиљада Македонаца. Ту су биле махале прилепска, охридска, ћуприлиска итд. Једна петина официрског кора Бугарске била је састављена од Македонаца. У свакој влади је био бар један члан Македонац. Било их је у свим професијама, нарочито оним које Бугари не воле”. (Georges Gaulis, La ruine d'un empire. Abd-ul-Hamid, ses amis et ses peuples. Paris, 1913. р. 245-319). И у Србији их је било доста, у самом Београду веома имућних чак. (Они су били јако радни и штедљиви, па су врло често имали доста уштеђених пара да се привредно афирмирају). Сад овим додирујемо једпо даље питање које ће се поставити силом прилика. Шта ће бити са исељеним Македонцима, и оним првобитним и новим? Њих ће асимилирати блиска средина, о томе не може бити сумље. У Бугарској их данас има знатно више него 1913, тј. лица македонског порекла. Јер је велики део побегао из Србије (Српске Македоније), а још већи из Јегејске Македоније. Сви су они сасвим побугарени, за македонску народност изгубљени.
И они што живе у Србији, неће да чују за македонску народност. Њих статистика можда увршћа у Македонце, али без њиховог слободног и свесног пристанка. Они задржавају српско име, славу итд. Има их и професора универзитета и академика (нпр. ту скоро умрли проф. Ксенофон Шаховић). То су све Македонци у првом колену. Ако се иде даље у прошлост, и Змај Јована Јовановића скорашњи преци су били из Македоније, и Николе Пашића итд. Све што се пресели из Македоније у српске или бугарске пределе, неће се моћи одржати као засебна народност чак ни по наредбама ВукмановићаТемпа. Има у Банату насељених Македонаца. Тако их има у панчевачком срезу близу 6000, и то сконцентрисаних у три општине (Јабука преко 2800, Качарево преко 2100, Глогоњ преко 900). Ја верујем да српска Војводина мора да издржава њихове школе, али не за увек. Њихова деца ће се само вештачки обележавати као Македонци. И то ће бити случај са свим печалбарима Македоније. Неће они моћи одржати своју “народност”. Истина да ће отсад бити мање печалбара. Али они који то буду претапаће се у Србе, хтели не хтели. И то показује даљу прекарност македонске народности (ово сто пута више важи за “црногорску народност”). VIII. Сад што се назива тиче: пре се говорило “Јужна Србија”, па тај израз многи емигранти и сад унотребљавају; данас се каже конзенквентно у земљи “Македонија”. Реч “Јужна Србија” се сматра као одраз великосрпског империјализма и шовинизма. У ствари, сам по себи, тај израз не би морао бити империјалистички, чак ни неадекватан. Али његова употреба и проширење његовог смисла компромитовали су га до те мере, да се може сматрати као ликвидиран. Као географско-политички појам, тај израз је био правилан. И данашња Македонија и “Космет” били су присаједињени Србији и постали саставни део Краљевине Србије. Дуго се није чак знало како ће се они у целини обележавати. Једни су били за то, да се употребљава реч “Стара Србија”, други опет “Нова Србија”, јер је стара она која већ цео век постоји, и као
таква је призната. Напослетку је виа факти уведен израз Јужна Србија. Јер није се могло стално говорити о “новоприсаједињеним областима”. *) Заиста су те обллсти сачињавале интегрални део Србије према Букурешком миру од 10 августа 1913 (измене ратификација у Букурешту 25 августа исте године). Ту су установљене границе “између Краљевине Бугарске и Краљевине Србије", како у тексту изречно стоји. Тако да је и са међународно-правног гледишта било сасвим оправдано говорити о јужним деловима Србије или о Јужној Србији. Сви хрватски политичари који су се бавили проблемима будућег устројства Југославије (Франо Супило, Јосип Смодлака итд.) говорили су о недељивој Србији, и цео страни свет је сматрао ову деноминацију као логичну. Никакве замерке нису чињене нигде. Али државно-правно, и са гледишта упутрашњег права земље (и Србије и Југославије), ово наименовање није било исправно. Само онда, кад би све те области сачињавале једну државноправну или бар административноправну целину, само тада би било на свом месту дати тој целини и један одређени назив. ‘Јужна Србија” не би био никако неприкладан назив. Македонија се не би могло рећи ако се и Стара Србија налази у том склопу (нпр. по предлогу Стојана Протића, који, истина, није био крстио ту своју предложену област). Али појам Јужне Србнје претпостављао би и контрапојам, нпр. Северна Србија, или неки сличан пандан. Иначе би био пуст. Могли су тој области да буду додати и неки крајеви раније Србије (нпр. Врање, Лесковац итд.), место Косова, па би опет израз "Јужна Србија” био на свом месту. Али увек под условом да сачињава једну административну целину. (Могла је предратна Србија бити означена као Централна Србија, Војводина пак као Северна Србија са панданом Јужне Србије итд.). Све је то пропуштено учинити, тако да је израз Јужна Србија постајао све мање оправдан, и јављао се као неки пркос-назив.*) Но, највећа је грешка да је том изразу дат некакав етнографски значај, и створен је етнографски тип “Јужносрбијанаца”. Народ Македоније није *)Како се званично у својим државама зову пирински и јегејски делови Македоније, ја не знам, али сумњам да је назив Македонија задржан, нарочито не у Бугарској.
прихватио тај израз, чак га је сматрао наметнутим и врло нерадо га је употребљавао (као ми у Аустрији израз “православни” место Србин). А кад су неки бескрупулозни чиновници тај израз претњом наметнули, онда је, логично, пеоизведена још већа зловоља против њега. На крају, он је био компромитован сасвим, и за његово природно оживљење нема нимало изгледа. По самој својој језичној форми, опде се ради о географском називу и Јужносрбијанац може да буде само становник Јужне Србије, а никако јужни Србин по народности. Шта више, под речју Јужносрбијанац морао би да се разуме и Арнаут са Југа (рецимо из Македоније), и Куцовлах, и Турчин итд. Чак и Циганин из тих крајева. Али Македонцима је наметано и српство, и онима који то никако нису хтели. Силом су проглашени Србима, и силом су третирани као Срби. Но правди за вољу, треба и овде учинити многе корекције. То наметање народности вршено је само према македонским Словенима, а не према мањинама. И оно је уперено било, то свак зна, само против бугарског имена и бугарског националног опредељења. Ако је неко казао да је Македонац, то се сматрало да се провинцконално декларише, и преко тога се углавном прелазило. (Случајеви несавесног чиновништва не смеју се уопштавати). Није нико био кажњен што се означио као Македонац. Па сад да идемо чак и даље: Ако су до 1910, чак до 1929, Македонци морали да се изјасне као Срби, отада могли су слободно и без страха рећи и тврдити да су Југословени. Могли су увек да српско име пренебрегну ако су хтели. У пописима становништва није ни питано за народност, већ само за матерњи језик. Македонци су означени да имају српско-хрватски матерњи језик, а не српски. *) Јован Цвијић је почетком 1914, а у вези проширења Србије после балканских ратова, писао да се Србија сад дели углавном на два велика дела: ‘'Може се поделити на северну (подунавску) и јужну Србију, или на моравску Србију (Србију до 1912 г.) и на вардарску Србију, и тако их је најбоље звати.(Говори и Чланци, II, стр. 42.). Он их тако и зове. Израз вардарска Србија” налази се у истој књизи на стр. 49, 50 итд., а на стр. 29 и 68 говори о вардарским Србима (а не посебном народу Македонаца, , што хоће да му импутира "Наша Реч”).
То не треба заборављати. Једино су имали српске школе. Али нигде на целом свету нису постојале македонске школе, као што није постојао ни македонски књижевни језик. Строго узевши, заиста, целокупно национално “угњетавање’’ Македонаца од стране Срба сводило се на то, што су им они наметнули свој књижевни језик. Али се мора још једном нагласити да Македонци нису имали други, ближи књижевни језик, који би им био забрањен, да је српски књижевни језик био скоро једнако близак македонском говорном језику као и нишком или врањанском. С друге стране су Македонци могли свуда, без ограничења, да употребљавају свој говорни језик, и приватно и код власти, нарочито код самог суда. Уколико су чиновници били Срби са Севера, они су их једнако разумели као саме Србе. Још један аргуменат у корист српске тезе, који није без значаја. Тврди се да је у Македонији и уопште у Југославији владао великосрпски шовинистички дух. Па лепо, рецимо да је тако (а није било сасвим тако). Што је тај великосрпски дух захтевао од Македонаца? Да се и они прогласе и сматрају као саставни део српске “владајуће клике”, да буду потпуно равноправни са осталим Србима. Нека има ту и националног наметања, али нема националног поробљавања. Ако је у једној држави, или у једном друштву, једна нација супериорна и водећа, онда се једва може сматрати као нацнонално “израбљивање” кад се целе друге језичне групе са неодређеном националном свешћу примају у тај владајући слој за равноправне чланове. Сви су експлоататорско-владајући слојеви у историји били затворени и неприступачни. Срби су пружили Македонцима све могућности и све услове да се потпуно с њима изједначе, утопе у њих, да и они буду саучесници и сауживаоци “великосрпске хегемоније”. Срби су изједначавали тек ослобођене Македонце са собом, чинили су их припадинцима једног великог народа (релативно великог), дали им учешћа у својој култури, подигли их са нижег степена на виши. Србија је нашла у Македонији једну национално аморфну масу, којој је понудила, не увек на тањиру, да се изједначи са победницима и уђе у њихов састав. Потрудила се да им пружи одговарајућу културу. Принуђавање Македонаца да постану
Срби претстављало је делимично фалсификат, али у исто време и једну шансу вишег реда, једно национално уздизање. Они који данас причају о великосрпској хегемонији Македоније и који то жигошу ( а то су владајући кругови данашње Југославије) морају да имају и ово у виду. Може бити да Македонија није у већини српска, и изгледа да стварно није, али су српски народ и српска војска веровали да је Македонија углавном српска. И зато су још много пре 1912 трошили огромне суме, одузете од српског скромног привредника, за одржање и ширење српске мисли у Македонији, помагали су и слали комите, гинули су Срби на све стране за Македонију, српска влада се увек заузимала за тај народ итд. Најважније је да је Србија водила три-четири рата да спасе Македонију и да је одржи, да је изгубила скоро милионске жртве, да ни 1915 ни 1941 не би је Бугарска напала да није Србија држала Македонију, да не би било ни Сурдулице, ни пегавца итд. Могли су Срби бити и у заблуди да је Македонија српска, да је продужење Србије исто тако етничко, као што је природно-географско. Али сасвим у заблуди нису могли бити, јер су понешто и позитивно знали о Македонији. За то ево и доказа. Срби су знали да нпр. у Скопљу имају свога, српског митрополита, кога су Турци и Грци с тешком муком пристали да поставе. Знали су Срби да је тај митрополит имао своје свештенике и своју паству, српску паству. Знали су да је био још један митрополит у Дебру, опет са свештенством и паством. Знали су да је у Скопљу била српска пуна гимназија, са Србима наставницима и Србима ђацима, док су у целој Војводини биле само две српске гимназије. Није било лако ни предавати ни учити у српској гимназији, и због Турака и због Грка и због Бугара. Па ипак је било доста и ђака и наставника. Нижа српска гимназија била је чак и у Солуну. Кроз целу Македонију биле су српске основне школе. Најстарија од њих, у селу Среткову крај Гостивара, саграђена је око 1850, и у њој је започео рад 1854. Названа је “Православна мушка народна школа Српског народа, поданика Славне отоманске царевине" (Политика од 13 фебр. 1955). Знали су Срби у Србији да је приликом првих слободних избора у Турској 1908 изабран српски посланик за Цариградски парламенат у срезу скопском и битољском чак. Знали су они да има Срба у многим другим крајевима Македоније. Ови су долазили у Србију у печалбу, неки су бежали од турског
и бугарског зулума, људи са границе (Ристовца нпр.) прелазили су преко границе и видели да тамо живе исти народ који говори потпуно исти језик и има потпуно исте обичаје као они. Чули су сви Срби за борбе српских комитских чета Довезенског, Скопљанчета, Бабунског, Соколовића итд. Да не спомињемо још што су знали о српским старинама тамо, о Душановом Скопљу, Марковом Прилепу итд. Нису они били сасвим у заблуди, о томе не може бити сумње. Било је Срба у Македонији одувек. Било је целих предела који су српски осећали и Србима се сматрали, и под Турском а камоли под Србијом. IX. И да није било те вере и те спремности на жртве Српског народа, Македонија не би припала Србији, нити би се за њу Срби борили. Али онда не би ни данашњи режим у Београду имао власт над Македонијом, нити би могли да јој дају посебност и федералну јединицу. Само српској вери и српској пожртвонаности могу да захвале своју власт данашњи антисрпски кругови који стварају нове народности комадањем Српства. Негирајући, овако потпуно и радикално, српство Македоније, не признајући ту ниједног Србина да га има и да га је било, одговорни државници садашње Југославије руше у крајњој линији подлогу на којој почива њихова власт, и власт садашњег Београда и власт садашњег Скопља, над Македонијом. Они своја права над Македонијом изводе из српских победа и међународних аката Србије. Ништа ново у том погледу није придошло: ни један квадратни метар територије није Српској Македонији придодат, никакав нови међународни акт није изменио правно стање. А, као што се Србија борила за Македонију верујући да се бори за своје,*) да ће “дома доћ”, што рекао краљ Никола, исто су тако и сви међународни фактори признали ту претпоставку као чињеницу, и на основу ње доделили Македонију Србији. Да није било те вере у националну идентичност Срба и Македонаца, никад не би велике силе дозволиле присаједињење Македоније Србији. Нарочито то не би ниједан међународни форум дозволио кад би му
се изнело да у Македонији нема ниједног Србина. А да не говоримо још како би јавно мишљење тадашње Европе реагирало и блокирало онда сваку одлуку у корист Србије. Јер никад не треба заборавити да је Македонија Србији а не Југославији призната, и да је она као интегрални и недељиви део Србије ушла у састав Југославије. Да су знале да може икад доћи у питање Југославија и припајање Македоније Југославији, тадашње Велике силе би се врло вероватно томе најодлучније опрле па би и Србији одрекле Македонију. Прво Русија, затим Италија, а више од свега Аустрија. Русија никад не би дала Македонију једној верски мешаној држави, већ пре Бугарској. Италија не би хтела повећање њој супарничке Југославије. А Аустрија би с правом у Југославији видела своју пропаст. Она је чак хтела да скрене преко Македоније смер Српства према Јегеју, а да га одврати од Јадрана. Француска је такође знала само за Србију. Итд. Не би никад било уопште НР Македоније, или је бар не би било оволико, сем преко Србије. То мора бити јасно,свакоме. Македонија је Србији призната на основу етничког принципа (вид. мало даље). У најмању руку призната јој је bona fides да се бори за своје *) Баш сам у међувремену наишао и на прокламацију краља Петра од 5 октобра 1912, која овако почиње: Мом драгоме српском народу. ‘Најновији догађаји ставили су опет на дневни ред решење судбине Балканског полуострва, па стим и судбину Старе Србије и Македоније, те државе старих краљева и царева, где су славне Немањићке престонице: Рас, Приштина, Скопље, Призрен, где живе наша браћа по крви, по језику и по народној свести, жељама и тежњама. Освајачка и непријатељева отоманска владавина истребљује већ вековима ову нашу браћу. Ја сам зато у име Божје наредио мојој јуначкој војсци, да пође у свети бој за слободу наше браће, за бољи живот и напредак Краљевине Србије....”
сународнике и да под свој кров прима своје сународнике. *) Одједанпут данашњи режим у Југославији тврди да то нису Срби, да је Србија варала и обмањивала свет, да је хтела да завојшти и завлада над туђим. Другим речима да је била malae fidei. А данашњи режим у Југославији је правни наследник ранијег српског режима. С друге стране, у праву важи начело да оно што је на недозвољен начин (vi, clam aut precario) стечено не може никад више да добије пупоправни титулус. Оно остаје правно манљиво или чак неважеће. И онда се треба сетити два правна начела: 1) да нико не може на другога пренети више права него га сам има (nemo plus iuris transferre potest quam ipse habet) и 2) да оно што је у почетку манљиво не може у току времена да постане правилно (quod initio vitiosum est, non potest tractu temporis convalescere). Ако Срби нису имали морално и етничко оправдање да заузму за себе и држе Македонију, не може то имати ни данашњи режим. Његова би држава и његова власт над Македонијом била само фактична, неправна и противправна. Она почива на сили, јер режим не сматра потребним да је правно фундира. Шта више, он јој одузима правни фундаменат који је до тада имала. То увек чине силници, али то нема дуг век. Кад се једном стању одузме и правна и морална подлога, оно се онда одржава искључиво силом. А ништа што на самој сили почива није вечно. Наведени правни принципи су из Римског, тј. Приватног права, али они имају своју универзалну важност у свету права, барем као аналогије. Сваки који нешто држи или има у својој власности, покушава да докаже правилно порекло своје власти и свога права. Ту спада и тзв. nominatio actoris, именовање свога претходника од кога је своје право добио, па онда даљег претходника итд. Једнако му је стало да докаже њихов правилан титулус поседа или власти као и свој сопствени. Јер ако је онај мањкав, ни његов не може бити правилан. *)Треба само видети са колико је одушевљења поздрављено у штампи целог слободног света ослобођење Битоља 1916 године. То је била "капија Србије“, “први ослобођени град Србије”, ‘једина слободна територија Краљевине Србије" итд. Ко би се смео тада тим мишљењима одупрети?
По материјалистичком појимању само сила има оправдања, она је сама себи оправдање. И зато није чудо да је српство Македоније негирано баш од једног режима који на правне основе не полаже никакву пажњу. Ниједан правни режим не би у овој ситуацији оспорио свако српско право на Македонију, не би због себе самога. Онај ко је то учинио увидеће после несумњиво да је то учинио на своју штету. У Македонији се слави веома свечано Илиндански устанак, славе се дани формирања неких фиктивних пролетерских бригада итд., али се не сме славити ни победа на Куманову, ни победа код Битоља, ни ма који српски војни или четнички подвиг. А без њих не би данашњи властодршци ни у Београду ни у Скопљу имали власт над Македонијом. Српско оружје је искључиво, и то у више махова, определило границе Македоније, и никакви устанци, и никакве пролетерске бригаде нису могли ни један квадратпи метар томе да допринесу. Али мржња увек истину потире. Према томе, да су Срби били у пуној заблуди у погледу Македоније, требало би мало више водити рачуна о њиховим жртвама и заслугама, о томе најзад да се ипак у крајњој линији захваљујући њима може “македонски народ” данас и етнички и државно-правно опредељивати по својој вољи, и сасвим слободно, како режим тврди. X. Српски елеменат је само нешто више од два деценија управљао Македонијом без прекида и без сметња. Па какви су резултати те управе? Релативно посматрани, више него позитивни. Од једне запуштене турске периферне области настала је једна цветна, привредно веома јака провинција. Неограничена производња дувана и опијума, и добри услови пласмана, релативно добри, подигли су били економски ниво становништва на дотле никад невиђену висину. Железнице су грађене опет релативно више него ма где у Југославији. Путеви такође. Почела је била да се образује индустрија, а за рудама се трагало стално. Градови су добили били европски изглед. Само Скопље је од једне прљаве турске касабе постало велика варош европских димензија и европске форме. Оно је имало најлепшу железничку станицу у
Југославији. Итд. Више су учинили Срби за 20 година него се раније чинило за два века. Најважније је било васпостављање јавне безбедности, коју Македонија никад у својој историји није познавала. С тешком муком и уз огромне напоре, али ипак сасвим радикално, искорењен је био и последњи траг комиташлука и пљачкаштва; јавна безбедност није била скоро ништа гора него у Северној Србији. Све се то најлепше испољава на биолошком билансу: Становништво Македоније је и поред ратова напредовало најмање за један проценат годишње, и то без престанка. Словенско становништво, пак, напредовало је много више. Они су заузимали многа имања и позиције Турака и осталих мухаџира, који су напустили земљу зато што је у њој ђаурска управа. Срби су приносили жртве у крви за Македонију, а користи су од тога имали други, зато што су их Срби сматрали својим рођеним, Србима. Краљ Александар је био пасионирани љубитељ Јужне Србије. Ако су се правиле разлике између појединих области у нашој земљи, онда су оне, за време краља Александра, прављене у корист Јужне Србије. Кад је Македонија присаједињена Србији, једва је имала неколико писмених лица. 1941 имала је хиљаде високо школованих лица, стотине, многе стотине академичара. Сваки Македонац је могао да учи исте школе и под истим условима као Србин. А да тога није било, не би Македонци могли данас образовати своју “републику”, не би имали људи за њу. И то је Србија омогућила. Истина је то да су између два рата Срби функционери били поплавили Македонију, као што увек то победиоци раде. Али су се Македонци школовали све више и почели да замењују Србе у управи и судству Македоније. Да тај процес није био ратом прекинут, он би несумњиво узимао све већи мах и ускоро очистио практично Македонију од Немакедонаца. Македонци би, као изразито вредни и интелигентни, заменили Србе и у осталим областима Јужне Србије, нарочито тамо где живе Арнаути. То је био један природаи процес, који се није могао зауставити. Али не само то. У међуратној Југославији, у краљевини Југославији, Македонци су имали и друге шансе, још веће и значајније. Они су
пенетрирали у остале српске крајеве, а нарочито Београд, где се никакве, ама баш никакве сметње њиховој пенетрацији нису чиниле. Они су живели врло скромно, радили неуморно, и стицали имања, која су понекад била баснословна. Од ситних и малих ашчија постајали су богати кућевласници у самом Београду. На хиљаде и хиљаде кућа у Београду припадало је Македонцима, чак и самих палата. Статистичких података о томе нема, али ја као статистичар могу тврдити на основу квазистатистичких извора, да су у Србији, чак можебит у самом Београду, имања Македонаца више вредила него сва имања Срба у Македонији (мислим на српске колонисте и уопште од 1919 насељене Србе). Већ и до ослобођења Македоније у 1912 овај процес преузимања непокретне имовине у Београду од стране Македонаца био је јако развијен. Срби му нису чинили никакве сметње, то је јасна ствар. Срби су великодушни, и сувише великодушни. Они нису никоме чинили сметње те врсте: ни Јеврејима, ни Немцима, ни Маџарима итд., а како ће да их чине Македонцима, које су сматрали Србима? И да није било ратних и послератних прекида, имовински односи у Београду би се све више ширили у корист Македонаца. Скоро су могли постати најјачим економским фактором у граду. Ни за време рата, кад су сви Срби избачени из Македоније и имања им одузета, ниједном Македонцу у Београду и у Србији није длака са главе недостала. Јер су они сматрани искрено и интимно Србима. Нико није из службе избачен ако је хтео да служи у Србији. Срби су кажњени за своје грехе у Јужној Србији и иначе. А све што је после њих дошло помогло је њихову, српску, рехабилитацију. И ова несрећа ће имати својих добрих страна. Срби ће увидети своје погрешке, а Македонци ће увидети да ипак никога бољег и ближег од Срба немају. Што смо ми пропустили да учинимо, учинили су за нас Бугари и комунисти. Наша је позиција јача него икад пре. XI. Из свих досадашњих излагања су читаоци несумњиво извукли и мој основни став у погледу “македонског питања”. Још на почетку сам казао, маколикогод то разочарало српске националисте, да ми Срби не можемо
више негирати етничку посебност Македонаца и њихов језик у колико они на томе инзистирају. Ми не смемо понављати грешке из прошлости, да нам се опет не свете. Но, разуме се да опет неће све бити као што је сада. Што се етничке посебности тиче, није јасно да ли се ради о народности у пуном смислу речи. Признајем да сам на ову дистинкцију први пут упозорен у једном оригиналном напису д-ра Стевана Живадиновића у паришкој “Нашој Речи” број 84 (април 1954). Тамо стоји из. ос.: . .. .“Тешкоће долазе од чињенице да још нисмо начисто како се имају посматрати Македонци са етничког гледишта: као засебан народ, или као национално посебна група (слично Бретонцима у Француској, који имају рођаке у Ирској и Великој Британији)?. .. .Мени изгледа да би се, са научиог гледишта, Македонци у Југославији пре могли сматрати као национално посебна група, обзиром да има бројних других Македонаца који живе ван наше територије. Политички пак, може се бранити теза да су већ сами југословенски Македонци један посебан народ и применити доследна политичка решења. У оба случаја, питање се компликује разним импликацијама о којима не можемо расправљати у оквиру овог чланка, али, у сваком случају, право Македонаца на засебну уставну јединицу не долази у питање”. Питање је врло духовито и оригинално постављено. Записи од самих Македонаца како ће га решити: да ли ће бити искључиви Македонци или Македонци-Срби. Они ће сами умети да пронађу решење које им најбоље конвенира. Али сад једна друга ствар, која ће њих разочарати: Ми Срби мора да признамо етничку посебност Македонаца у форми која њима годи, али у исто време ми морамо и ми хоћемо дозволити да се свак у Македонији опредељује национално како сам нађе за сходно и како најинтимније осећа. То ће бити разлика између садашњег и будућег стања, разлика која и морално и политички нама треба да чини част. Јер данашње македонство, то треба памтити, није само слобода већ и тиранија. Ми ћемо задржати слободу а истребићемо тиранију. Тј. свак ће моћи да каже и да је и да није “Македонац” по народности. То је права слобода.
Конкретно то ће значити да ће у Македонији бити опет три врсте Словена: Македонци, Срби и Бугари. Колико ће којих бити бројно, ми то, разуме се, не можемо унапред знати. Али да ће бити заступљене све три феле, више је него сигурно. Грешка је била огромна што и раније нису били признати Бугари у Македонији (о македонској народности није тада било ни речи, нити се могло претпоставити да ће је национални Срби стварати; у том погледу није учињена никаква грешка). Али, да су били признати Бугари, ја верујем да не би више од трећине становника Македоније прихватило ту народност, и она би временом закржљала. А оно што се српски декларисало слободно, остало би то надаље. Ми не смемо више никоме забранити да се опредељује национално како зна и уме, како га срце и памет уче. Али морамо штитити свим силама права оних лица која се као Срби осећају да се као таква и декларишу. У том погледу ће наићи Македонци на некомпромисан став нас Срба. Ако су Срби само мањина у Македонији, ми ћемо се морати задовољити са њиховим положајем мањине. Мораће Македонци њима признати право на школе, употребу језика, слободно национално исповедање итд. Али свако негирање и заташкавање Срба, а камоли тек сузбијање њихове народности, могло би довести до нежељених последица. Македонци су један трезвен парод, који ће то благовремено увидети. Режим прича да је данас свакоме народу у Македонији, једнако као свакоме народу у Југославији, дозвољено да се слободно развија и опредељује. Може бити да је дозвољено свакоме другом, али српском није. Није дозвољено српском народу који је неимар Југославије и вишеструки ослободилац Македоније. Он се пикад неће помирити са овим решењем ни у Македонији ни у Југославији уопште. Баш због својих поднетих жртава и наметнутих му неправда, због тога што му се импутирају злочини које он није чинио, и најзад због своје природне мисије да брани Српство гдегод је оно угрожено и у опасности, неће Српски народ никад пристати на ово решење које је данас у важности. Он може признати македонску народност и све даље конзенгвенце те
посебности (засебне школе, посебан језик нтд.), али он никад неће пристати на то, да се Србима у Македонији забрани звати се и осећати се Србима. То не може ниједан народ да дозволи, па неће ни српски. Садашњи режим југословенски заузима се за пар хиљада “Водених Хрвата” у Бургенланду (Аустрија, раније Маџарска) који уопште никакву националну свест немају и за које Хрвати нису дали кап крви ни потрошили један динар, а Срби мора да отпишу Македонију. Од Срба се тражи нешто неприродно и немогуће, на шта они никад неће пристати. Срби се неће никад и ниуједном случају одрећи свога удела у Македонији и својих права на њу. То треба да је свакоме јасно. Ако дође до три словенске народности у Македонији, није немогуће да се изврши амалгамисање у току дугог историског развоја и да једна народност надвлада. Али до тога доба, свака ће са стране фаворизирати своје сународнике. Ја не верујем да ће то бити од нарочите користи по Македонију узету као целину и македонско становништво уопште, али другог излаза нема ако хоћемо да се држимо истине и правде и да поштујемо истински националну слободу. Све друго је од мање важности. XII. Из свих наведених разлога један посебан државноправни положај Македоније намеће се по себи. Ако би остала Југославија, не би се могао Македонији одрећи положај федералне јединице. Нарочито ако је држава изграђена одн. федерација спроведена на етничкој основи. (Већ по историском критерију Срби би морали имати много мање обзира, јер је Македонија била у Средњем веку српска, и јер је 1912-13 била саставни део Србије, међународно признат). А ако не буде Југославије, Македонији се може такође признати посебан статус. Пре свега ни таква Србија не сме бити више централистичка ако жели да опстане, већ мора признати широке аутономије својим саставним деловима који су се историски различито развијали. Македонији пре свега и изнад свега. Јер она има код великог дела народа своју етничку индивидуалност и засебан језик.
Тиме бисмо се вратили на једну сјајну мисао генијалног кнеза Михаила отпре близу стотину година, која је у свету забележена. Нико мањи него Леополд фон Рајнке, један од највећих историчара света, каже у својој књизи “Србија и Турска” да је кнез Михаило за време своје друге владе предвидео плебисцит у Македонији, да се народ определи хоће ли са Србијом или са Грчком (Бугарска није тада постојала) “резервишући увек провинцијалну самосталност и нарочиту администрацију'”. Аутономија је, апстрактно говорећи, нижи облик самосталности него федерација. Али у нашем конкретном случају, она би претстављала далеко веће надлежиости и већу независност од центра него данашње “федералне” јединице у Југославији. Оне уопште немају никакву искључиву и несумњиву надлежност, које не би могла да вређа или централа или воћство комунистичке странке. Аутономијом се дају гарантовати све културне посебности јединице, и све особености уопште. Нарочито ако уставни суд бди над извршењем респективних норама, а то је неизоставно у модерној правној држави. XIII. Коликогод су македонски Словени били национално неодређени, а делом су то и данас, они су у верском погледу били и остали чисти и јасни као кристал. Они су православни. Тиме су једном више зближили са Србима. Кад је Србија присајединила те крајеве, и српско-православна црква је проширила своју јурисдикцију над тим областима. Отада учек, оне су претстављале интегрални део територије Српско-православне цркве. Срби су то учинили саобразно Канонима православља, а тим пре што је Македонија са Хилендаром колевка српског православља. Ту се оно образовало, ту се развило, ту је, у самом царском Скољу, прославило свој триумф успоставом Патријаршије. Ако је игде имала Српско-православна црква историско право да се понова појави и стави под своје окриље православну паству, то је то право имала у Македонији (далеко пре него у Босни, Војводини, Далмацији итд.). Но она је имала и континуитете своје јерархије са епархијама у Скопљу и Дебру.
И такво стање је заиста примљено без протеста. Томе се нико у Македонији противио није. Јер и у верским учењима и у верским обредима, подразумевајући ту и језик, ништа се од памтивека код тог становништва променило није. Па ипак, кад је антисрпска клика завладала Југославијом 1944/45, сепаратистичке струје су покушале да разбију и јединство Српске православне цркве. Покушале су да образују аутокефалне или бар аутономне Цркве Македоније и Црне Горе. Црногорски комунисти су прокламовали овај постулат, а Македонци су га оберучке примили. Али, то се није могло извршити без пристанка српске јерархије, а такође и без сагласности осталих православних цркава. Српска јерархија је била отсудно против цепања црквеног јединства. И у најкритичнијем часу вратио се из екзила српски патријарх Гаврило да ефикасно спаси јединство Српске цркве. Сви су се архијереји понели да не може бити боље. Но, стицајем прилика, највећа заслуга припада блаженопокојном патријарху Гаврилу. Он је био борбен без компромиса, јунак без страха, Србин без примесе. На његовој прошлости није била ни сенка мрље; иза Рата је изашао као мученик. Режим му није могао пишта. Није му могао пребацити ни “великосрпску” тенденцију, јер је био — Црногорац. И баш као такав, он је указао на апсурд који би настао тада кад би се одвојила црногорска црква од остале Српске цркве на чијем челу је један Црногорац. Он није хтео да чује ни да дозволи ма какву помисао на дезинтеграцију Српске цркве. Режим је све покушавао, али то није помогло: Гаврило се није дао сломити. Кад је он умро, режим је наставио притисак, па га је чак и јако интензивирао. Али је српска јерархија могла увек да се позива на држање патријарха Гаврила и да тврди како не сме да напушта ту од њега трасирану стазу. Режим је претио, али није могао ништа. Јерархија се држала патриотски. За то време православни кругови Македоније, потстакнути и помогнути од режима, вршили су бојкот Српске православне цркве. Избацили су из земље српске владике и све су владичанске катедре до данас остале непопуњене *). То је био најјачи адут у рукама режима да сломи отпор
српске јерархије. Но она није хтела да попусти па било шта било. Јединство Српске цркве је за њу највеће добро, према Светосавској заветној мисли. И шта се десило: Изгледа да је режим најзад попустио. Не сасвим, али у главноме. Нема несумњивих победника, али Српска црква није поражена. У пролеће 1957, баш 400 година после обнове Друге српске патријаршије, васпостављено је, према речпма патријарха Викентија “јединство Српске цркве”.. Македонци су напустили сваку идеју аутокефалности, па чак и аутономије, због многих разлога, а нарочито што то после 1948 није било могуће канонски спровести. Јер поред пристанка Српске цркве морао се добити и пристанак “Велике цркве” (Цариградске патријаршије), а то је било сасвим немогуће постићи. (“Македонска црква” би била опасна за Грке уопште и они на њу никад пристали не би, а православне цркве у комунистичким земљама нису биле више значајне). Македонци су своја тражења сад свели на употребу македонског језика у администрацији и на захтев да домороци буду сви архијереји у Македонији. Више заиста, није нико могао са српске стране одбијати пристанак на те прохтеве. Свети Синод је пристао. И свечано је прокламовано васпостављање јединства Српске цркве. Јер, иако ће се органи те Цркве звати у Македонији само “православна епархија” одн. “православна парохија”, сви они улазе у састав Српске православне цркве и од ње органски зависе. Архијереје бира Свети архијерејски сабор Српскоправославне цркве и они постају аутоматски чланови тога Сабора а тиме и корпуса Цркве. На тај начин је одржан један нит српства и у данашњој Македонији, који није за потцењивање. Прва заслуга за ово припада поч. патријарху Гаврилу. Док су његови земљаци свуда рушили и цепали Српство, он је успео да одржи јединство Српске цркве, нашу, понова, једину наду у мрачним часовима садашњице. * *) Срби не смеју имати тамо своје епископе које су имали за време Турака (митрополите у Скопљу и Дебру) док нпр. Хрвати имају у Скопљу свог арцибискупа. Доказ више да су Хрвати сада владајућа каста у Југославији.
Кад је овај одељак био на коректури (почетком 1959) ситуација се знатно изменила на штету Српства. Јављено је да је образована, протуканонски и препадом, “Македонска православна црква” и да је један српски архијереј (викар Патријархов) пристао да буде први митрополит. Али српска јерархија није још дала свој пристанак, чак ни индиректно (конклудентно). Све се налази у неизвесности и конфузији, нико не види правилаи и логичан развој а камоли крај. Зато не можемо више о томе засад писати. Једно је сигурно да антисрпске силе у Југославији не мирују, већ гледају сваки погодан моменат да Српству напакосте. Нажалост, два Србина из Србије овде игрију најмрачнију и најиздајничкију улогу: Добривоје Радосављевић, претседник “Савезне комисије за верска питања”, и прота Милан Смиљанић.
XXVI. ДОНОШЕЊЕ УСТАВА Најбоље уставно уређење је оно, при коме је држава најсрећнија. Апистотел, Политика, VII, 9, 1238 б. I. На неколико места су досад наговештене тешкоће које неминовно очекују образовање једне сложене државе. То је истакнуто у I књизи стр. 36 до 39. О томе је већ говорено и у овој књизи (одељак XVII: Улога народа у организацији федеративне државе). Па ће неколико речи и сад морати да се кажу, у вези доношења основног правног прописа за државу, ‘земаљског устава”. Устав је подлога свих осталих правних прописа, основа за сваку легитимну акцију у држави, правни фундаменат државе. Он одређује основне надлежности, прокламује и штити грађане од нелегалног захвата власти. Без устава не може да постоји ниједна модерна држава ако не жели да, се таксира као режим самовоље; устав је поредак државе, без њега и ван њега су арбитрарност и хаос. И нико живи не помишља да бисмо ми у будућности могли живети без устава: То не мисле ни Срби у емиграцији. Само што они сасвим олако схватају улогу и поступак уставотворне власти. А тешкоће су велике, и, за мој рачун, несавладиве ако се ради о Југославији. Јер пред том трећом Југославијом морала би се начинити једна правна табула раза: не би постојало ништа ни што обавезује ни што функционише. И све би требало решавати испочетка, не знајући чему дати приоритет. Да ли прво о форми владавине, или о подели земље или о нечему трећем? Сад долазе и даље тешкоће одн. компликације. У сложеној држави постоје два реда устава: и укупна држава и њени чланови морају имати свој устав, од кога свака легалност потиче. А сви ови устави морају сачињавати једну хармоничну целину ако се жели трајан напредак државе и несметано испуњење њених задатака.
И овде се поставља питање хронолошког приоритета: који устав треба прво донети, да ли свеопшти државни или посебне, чланова савеза. По теорији, у савезној држави (федерацији) заједнички устав претходи посебнима: ови му морају и материјално бити сагласни. У савезу држава (конфедерацији), посебни устави претходе општем, и овај њима не сме противуречити. Ако бисмо се држали тих начела теорије, онда би претходне, прејудициално, имало да се реши питање карактера савеза, а тиме и броја јединица. Хистерон, протерон! Ако настане табула раза, факт ће стојати изнад права. Поједине области ће дејствовати мимо правних прописа, захватити територије колико им буде могуће, образовати некакву милицију, прокламовати власт и — онда преговарати са другима. Није чак немогуће да се створе готове чињенице и у погледу устава: да једна област донесе свој устав по неком кратком поступку, да се ушанчи иза њега и не дозволи ма какво отступање од “суверених народних одлука”. У том случају, или би савезни устав имао да се потпуно прилагоди овом узурпираном посебном, при чему би сувереност уставотворне скупштине била сасвим илузорна, или до заједничког устава не би уопште дошло, а тиме ни до заједничке државе. Шта би било ако нпр. Хрвати прокламују своју “миротворну републику”? Одакле брахијална сила да спречи ексцесе? Наши људи живе у менталитету 1918. Тада су постојале власти две суверене државе и једне или више фактичких држава. Постојала је једна организована и победничка ( а то значи ауторитативна) војска. Био је на челу Србије монарх који је без противуречности био признат за будућег монарха укупне државе. Итд. Код образоваља друге Југославнје постојале су претходне одлуке “Јајца”, постојала је армија која је сваким даном била јача и уживала признаље иностранства. — Свега тога тешко ће бити код образоваља треће Југославије. Биће хаос, а можда и смрт. И кад би сви пристали да се одржи прво укупна уставотворна скупштина, што ја сматрам немогућим, опет би томе морала претходити многострука сагласност. Ко ће да сазове уставотворну скупштину? Ко ће да распише
изборе? По коме систему? Каква ће бити бирачка тела, какво додељиваше мандата? Долази затим питање пословника. Њега, истина, може донети сама Уставотворна скупштина, али док га донесе треба такође да послује. Чак и за његово доношење мора да буде прописан известан поступак. Зато је у Уставотворној скупштини Краљевства СХС важио испочетка “привремени пословни ред” прописан од владе. (Г. проф. Слободан Јовановић је напао ту праксу да влада везује кроз привремени пословник највише и суверено тело; ја сам тај поступак бранио као млад правник, тек дииломирао, и то је побудило било општу пажњу). Навео сам раније тешкоће бирања, евентуално по куријама, да Срби бирају у оквиру српских курија, Хрвати у оквиру хрватских. Иначе би нама многи мандати пропали. Ако нпр. Срби у Банији, на Кордуну и у Лици морају бирати своје претставнике у оквиру државе или какве било области Хрватске, они онда морају и с њима да гласају. Мандати су унапред за Србе изгубљени. Шта ће бити са претставницима мањина? Да ли оне неће бити заступљене у уставотворној скупштини? Итд. цео низ нерешених и нерешљивих питања поставиће се наједанпут ако хоћемо пошто-пото Југославију. Било би несумњиво тешких проблема и за саму Србију, ко далеко мање и далеко пре решљивих. У том случају образовале би се виа факти и Србија и Хрватска. Њихове територије биле би само полазне тачке за преговоре и одлучивања. Место претходних и јалових преговарaња са Хрватима о Југославији, коју они неће, могли бисмо с њима утаначити треуга Деи, “Божји мир”, да нећемо уопште прибегавати сили и убиству ни са једне ни са друге стране. То је реално, и на то Хрвати немају разлога да не пристану (јер су они наши милионски дужници). Онда за спорне пределе увек постоји могућност плебисцита или, још боље и сигурније, стране арбитраже. (Ја мислим у последњој књизи изнети како конкретно замишљам наш разлаз). Срби би сместа позвали свога Краља на трон, с тим да дефинитивну одлуку о форми владавине народ доцније одабере (као у Италији после II рата, опет под монархијом).
Преко Краља би и све друге власти могле бити уведене у живот, бар полулегално. Он би могао расписати привремени изборни ред и пословник уставотворне скупштине док она себи не пропише трајан итд. Ми бисмо имали и преговараче са Хрватима и са иностранством, ред би био унапред осигуран, војску би најлакше било могуће формирати (по наредбама свога последњег врховног команданта). Поред једног неспорног и легалног фактора ми бисмо организовали лако почетке свога државног живота и трасирали још испочетка пут легалности. Истина је да би територијалне границе тих нагло и фактично импровизираних држава биле флотантне и зависиле од случаја. Али бисмо ми све спорове, као што је речено, пренели на међународни форум (спорове између нас и Хрвата, јер се само о томе ради). Пошто бисмо ми имали организовану власт и јасан циљ пред собом, не верујем да бисмо били у горем положају од наших партнера. Ми бисмо били у стању да неко време живимо и без устава, али према уставним принцииима своје раније слободне и самосталне државе, да би устав донели кад буду границе државе дефинитивно утврђене и власт консолидована. Тај устав би могао да загарантује пун и слободан живот и нацији и појединцу. Он би био трајнији, солиднији, бољи кад би га у пуном миру донела нација која је опет нашла себе и која је свесна себе. Он би пружао слику стварности, давао више могућности паралелног и хармоничног развоја разних снага и разних струја у једном, у суштини ипак једноставном народу. Он би створио ефикасну правну подлогу мира и благостања, задовољства свих својих грађана. Он би тад тек испунио своју намену тако лепо дефинисану од Аристотела пре више од две хиљаде година. Он би био јак фундаменат државне зграде, и на тој чврстој, непоколебивој основи, сама држава би била чврста и могла би се сва посветити својим примарним задацима. II. Не ради се само о уставотворној, већ и о уставо-ревизионој власти. Ко ће бити надлежан на мењање Устава? Шта је постигнуто тиме, ако се после
много мука и компромиса донесе један устав, а њега већина после измени на основу свога већег броја? На ово питање добиће се различит одговор према томе да ли је у питаљу федерација или конфедерација. У конфедерацији нема надгласавања, али зато сваки члан може да напусти заједницу кад хоће и ако хоће. Код федерације мора се свакој јединици унапред обезбедити паритет quoad асtum constituendi, то значи једнакост права у погледу уставног акта, уставотворне и уставоревизионе надлежности. И онда да Македонија, или Црна Гора, или Словенија имају потпуно иста права као Србија. Жалим што ми простор не дозвољава да о овомe говорим још опширније и стручније, да би се људима отвориле боље очи. Но несумњиво сви сад увиђају прекарност и тежину федерације, и увиђају зашто је одговорни српски политичари, па и сам краљ Александар, никако нису хtели: радије разлаз него федерацију.
XXVII. ВЛАДАВИНСКА ФОРМА (МОНАРХИЈА ИЛИ РЕПУБЛИКА) Не предајте отечества нашега у руке иноплеменика. Молитва краља Милутина Св. Симеону и Светом Сави. По Архиепископу Данилу: Житија краљева и архиепископа српских, 91. I. Српски народ је нашао најбољи начин свога државног уређења у монархији. Ниједна његова државна творевина није носила друкчије обележје, ни у старини ни у новије време. Никад се чак није појавио ма какав јачи покрет за републику. Тек после Уједињења у Прву Југославију јавља се један такав слаби покрет који није нашао никакву потпору у народу и распао се скоро пре него се могао афирмирати. (Испочетка је могао добити само неколико посланика у Црној Гори). Срби су мењали династије, али нису ни часа сумњали у потребу монархије, нити су мислили да би ма какав други владавински покрет био за њих погоднији. Једва су и имали неке бледе и несигурне претставе о каквом другом владавинском облику. Кад је негде запажен неред и безвлашће, народ је говорио “права република”. Толико је канда о њој знао. Но, за разлику од свих других балканских народа, а и већине европских народа, Српски народ је не само тражио владара на челу државе, већ је тражио искључиво и увек владара своје крви и језика. И то му је стално полазило за руком. Један од првих српских очуваних писаца, калуђер Доментијан, написао је у свом Животу Св. Симеона и Св. Саве (бр. 216): “Њиктоже инокољенин в Сербљех огосподи се”. На савременом језику то значи: “Нико из другог колена (другога рода, друге крви) не поста господар Србима”. Он је живео и
писао у ХIII веку. Нешто доцније је краљ Милутин свакодневно молио поменуте српске светитеље и осниваоце династије, да не дозволе да отечество српско падне у руке иноплеменика. Ни завојевањем ни иначе. (Вид. горњи мото). Знали су они који су државу основали и консолидовали шта би значила туђинска власт над Србима. Па то су инстинктивно осећали и Срби васкрсле Србије XIX века, као што су се тога држали и црногорски Срби кроз васцелу историју. А кад нисмо имали своју државну власт, хтели смо преко духовне власти да испољавамо наше српство. Грчке патријархе и грчке владике сматрали смо увек наметнутим и туђим, које смо првом приликом замењивали својима. Нису тако поступали ни Бугапи, ни Румуњи. Они су власт грчке јерархије (ови последњи и српске) сматрали природном. И кад су се ослободили турског ропства, сви су они: И Грци, и Румуњи, и Бугари и Арбанаси узели стране принчеве за владаоце. О католицима да не говоримо: и световна и духовна власт била им је увек туђа, у првом реду Хрватима и Словенцима. II. Хрвати су такође били монархистички расположени. Но они су били под туђим владарима пуних осам векова, борили се увек за њих и у верности премашили све тако разнородне елементе маџарског краљевства и бечког царства. Подвлачење под скутове туђег двора био је најомиљенији нагон њиховог племства, које је једино претстављало хрватски народ, и највећи триумф је био означен овим речима: Aula est pro nobis, тј. “Двор је за нас"’, за Хрвате. Више су се они тако нечем радовали него Срби Кумановској бици. Они су одржавали фикцију “хрватског краљевства” кроз маџарско краљевство и аустриско царство. *) А кад је требало да приме истинско Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, они су то енергично одбили. Јер је *) Они су све маџарске владаре звали '‘хрватско-угарским краљевима', али Маџари иису тако поступали: они су их називали само угарским краљевима. Један познати српски историчар ми је, поводом те хрватске праксе, писао да је то исто онако тачно као што би било тачно да смо ми султане у Цариграду називали царевима турско-српским.
династија била српска и православна; све друго су били кадри да приме, само не то. И кад су добили, 1941, на пешкеш своју “независну” државу, круну су понудили италијанском принцу од Сполета. Опет су постали монархисти без приговора. Само морају туђој крви да буду подложни, јер их је тако уклео њихов последњи краљ Свенимир (“Звонимир”), да никад више немају владара свога рода. (Вид. Летопис попа Дукљанина). У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца образована је Хрватска сељачка републиканска странка, која је на новим изборима добила већину хрватских гласова, а после сјединила скоро целокупан хрватски народ у себи. Шеф јој је био, и диктатор, Стјепан Радић. Он је, истина, 1925 испустио из наслова странке компоненту “републиканска”, али су сви Хрвати, с њим на челу, остали и даље најгори противници владајуће династије Карађорђевића. Да ли се сада нешто изменило у том погледу? Ни најмање. Напротив, ако је пре био и понеки Хрват који се мирио са династијом Карађорђевића (такви су се могли на прсте побројити), данас нема ниједно једино хрватско лице које би било за монархију под Карађорђевићима. Словенци нису раније били за ту Династију, али су је с временом искрено примили и некако је присно усвојили. Данас верујем да би само половина Словенаца гласала за њу, пре мањи него већи број. Срби би били у већини за њу, но ипак не више од 80%. Сви остали делови Југославије били би против Династије и против монархије уопште. III. Свако слободно гласање у границама садашње Југославије било би несумњиво против династије Карађорђевића. Како Срби не би никад примили неку другу династију, то ће практично свако инсистирање за Југославију довести собом републику. Српска традиционална владавинска форма биће напуштена. То само по себи не мора претстављати неку непоправљиву несрећу. Али тада тешко да ће икад више Србин бити на челу државе у којој су сви Срби. Ту не сме да буде никакве илузије. Већина Несрба увек ће наметнути неког
Несрбина или чак Противсрбина за претседника републике. Појаве у другој Југославији то најбоље показују. Све ће се у држави здружити против Срба да њиховог кандидата онемогуће. То је за Србе једна штета. Друга је за целу државу, што ће приликом сваких избора за претседника републике увек изнова да се распламсавају националне страсти и националне борбе. Код парламентарних избора то ће се само делимично испољавати, код претседничких трајно. И према садашњим искуствима наћи ће се Срби који ће гласати за Несрбина, али неће никад Несрба који ће гласати за Србина. Јер само Срби могу бити пре Југословени него Срби, како је досадашње искуство показало. IV. Неки мисле да би се Хрвати дали придобити за монархију, барем један њихов значајан део, али под извесним условима: да се њима, зато што примају “српску династију”, пруже надокнаде на другој страни. Да им се нпр. дају неки српски крајеви. А одма затим, кад би то постигли, опет би навалили на династију и монархију. Још нешто: Срби имају не само своју династију, већ и свој утврђен ред престолонаслеђа. То двоје у наследној монархији иде упоредо. Кад би Хрвати спољном констелацијом догађаја били принуђени да приме монархију, и то баш монархију Карађорђевића, они би можда тражили измену реда престолонаслеђа. Има много индиција које за то говоре. Они имају за тај случај свога претедента који им је и у скорој прошлости био наклоњен, не водећи рачуна о расположењу Срба. Тиме би опет дошло до немира, до свађе целих народа, до крви врло вероватно. Ако би и једна страна тада победила, створиле би се у држави клике и струје на личној бази, што би опет катастрофално могло деловати на живот државе. И онда, какве би борбе настале око дворских звања, која би се морала додељивати према кључу. Практично то значи: увести легално у двор шпијуне и уходе.
Монарх треба да је крунисан. У Југославији би то било немогуће спровести, јер ниједпа јача вера не би дозволила да се владар крунише само по обредима те вере. И где да се крунише? То значи да монархија не би могла ни у једном случају добити више од 50% гласова при слободпом одлучивању народа, а по мом мишљењу не би добила ни више од 40% гласова у целој Југославији. И то би регионално и етнички ти гласови били концентрисани, што би стварало најгору крв. Духови би били до крајности узнемирени, крв не би престајала да се пролива. Но претпоставимо и другу, никако вероватну могућност, да монархија буде изгласана са једном веома слабом већином (нико живи и нико нормалан у свету не верује у солидну већину), нпр. са 51, 52, 53, 54 процента гласова. Да ли би то дало морално оправдање једном владаоцу да ступи на престо, нарочито кад зна да други по реду народ у Држави једнодушно одбија да му искаже поверење. Практично, монархија је у Југославији немогућа. И кад нпр. Четничко удружење у својим манифестацијама тражи Југославију и монархију, оно тражи немогуће. А кад то тражи Акциони одбор за сазив Свесрпског конгреса, онда сав његов рад оставља утисак нереалности. На својој седници од 18 августа 1957, Акциони одбор је тачку “г” (последњу) постулата будућег Српског народног одбора овако стилизовао: “. .. .г — да води акцију за ослобођење Српског Народа и заједничке државе Југославије од комунистичке тираније као и за завођење демократског поретка у уставној и парламентарној монархији Југославији са династијом Карађорђевића и Краљем Петром II при чему суверено одлука припада искључиво народу преко његових слободно изабраних претставника”. Та стилизација је типичан пример са више страна амандираних и компромисних ставова: намеће се Југославија, одређује династија, именује владалац, а ипак све веже “сувереном одлуком народа”, и онда следују обавезне фразе о “слободно изабраним претставницима народа”.
Све то оставља утисак неодређености и политичке неозбиљности. И док се у претходним тачкама питање заједничке или слободне државе уопште не препушта народу, него му се намеће “у сагласности са осталим освештаним демократским принципима”, дотле се владавинска форма и сам Краљ именују са клаузулом пристанка народа. Срби се морају да боре за Југославију макар је нико други од Југословена неће, и да дају по потреби милионе жртава, које би цео свет протумачио да се дају за даље угњетавање југословенских народа. А за монархију и Династију Српски народ мора да се определи с тим да народ донесе после дефитивну одлуку. А који народ, молићу лепо? Је ли српски или “југословенски”? И шта ће бити ако цео Српски народ буде за монархију а све остале компопенте Југославије против? Треба ли њему тај пораз или му треба унапред обезбедити слободу опредељења и слободу акције? Затим, у федерацији има више држава-чланова савеза. Ко би био на њиховом челу? Сагласно монархистичком принципу, требало би и то да буду монарси одн. кнезови (као нпр. у Немачкој 18711918). И ако се народ има да пита о облику владавине, поставља се питање, шта у међувремену? Ко да влада Југославијом до тога дана? Јер у многоме од овога зависи и исход избора. Да ли опет “регентско вијеће” као 1944? Као што се види, цео низ проблема настао би одма при образовању нове Југославије, цео низ тешкоћа и компликација, које би се једва дале пребродити. И сталне борбе око форме запостављале би решавање свих суштинских питања. Док би сва ова питања у Србији била необично лака: Краљ би могао да преузме власт и сам; народ се не би бунио против тога. Пошто су скоро сви српски краљеви XIX и XX века, иако формално “наследни”, ипак били од народа бирани (који није био биран, он је после био убијен, изузетка нема), то би и нови краљ Србије могао да захтева и изврши накнадни плебисцит. Дотле да влада као и Умберто италијански (који није изабран, па је морао демисионирати).
Ако бисмо се определили за краља, имали бисмо владара своје крви, опкољена двором нашег соја, крунисаног по церемонијалу Душановом у Скопљу, миропомазаног у Жичи, заклетог у Дечанима или Грачаници итд. Цела би институција добила тиме посебан смисао и значај, распирала би историске реминисценције, толико корисне једној земљи славној по својој прошлости, подигла би национални дух. Једном речју, оправдала би у потпуности своје постојање. А, ако би ипак дошло до републике, што је мало вероватно у Србији, опет би бар бирали за претседника најумнијег, најродољубивијег, најбољег. Имали бисмо такође уверења да служи Српству на начин који је најефикаснији. Питање шефа државе налаже нам такође да одбацимо сваку помисао на Југославију. V. Ми смо имали са монархијом и доста рђавих искустава, о томе не може бити сумње: кршења устава, ограничења грађанских права, личне режиме и диктатуре. Нису наши владари били крвопије као поглавници Хрвата, али су често сматрали да је држава у опасности и да само преношење пуне власти на њих саме може државу да спаси. То се мора и правним и васпитним средствима убудуће искључити ако до монархије дође. Онако како су то учинили Енглези са својом монархијом. Сама по себи, монархија не мора да значи угрожавање народних слобода и демократије. Примери из најскорије садашњости, примери Велике Британије, Скандинавских држава итд., пре би демантирали такву тврдњу. Морам признати да ме је јако импресионирао сасвим скорашњи чланак једног енглеског парламентарца у швајцарском листу “Ноје Цирхер Цајтунг” јутарње издање од 17 августа 1957, под насловом “Мистика енглеске монархије”. У његовом почетку овако стоји: “То је парадокс британског устава да се служи монархијом да би сачувао демократију. Само што та привидна противуречност не иде тако далеко како би многим људима изгледало који су још увек огрезли у прогресистичким идејама из година прелаза у овај век. У то доба је био случај да се идентификују
републиканство и демократија. . . . Искуство је показало да је тешко, под најразнијим условима, инсистирати на демократији као владавинској форми, и да републикански режим сам по себи не пружа још никакву гарантију да се неће изродити у тирјанство. Случај Немачке то најбоље показује; али слични примери налазе се и другде, па чак и у Аргентини, Индонезији и Египту. Француска не може сигурно захтевати признање да је нарочито добро руководила демократијом. . . . Напротив, Велика Британија и скандинавске земље, а такође Холандија и Белгија, само монархије, успеле су да непоколебљиво и без озбиљнијег угрожавања иду својим демократским путевима. ...” Писац, John H. MacCallum, осврће се на скорашњу критику енглеског краљевског дома од стране лорда Altricham и можда пише под тим утиском. Јер даље каже: “Сваки народ има потребу за мистику своје врсте. Главно је да се ради о једној творачкој а не деструктивној мистици; нажалост је чињеница да највећи део народа има наглашену склоност ка деструктивном типу. . . .Енглеска монархија испуња исту улогу у друштву која цркви припада на пољу религије. Она апсорбира ентузијазам, поштовање јунака, потребу да се некоме изрази признање, сва својства која би иначе ишла у корист демагога”. .. . Само је у монархији могуће “постигнуте тековипе на социјалном пољу сачувати, супротстављати се свеприсутним, илогичним, аморфним снагама које покушавају да масе извуку из друштвене стабилности и поведу у социјални хаос....” Монархија свакако није једна преживела државна форма, нити форма која нема своја преимућства.
XXVIII. ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ ВЛАДАВИНЕ Itaque nulla alia in civitate nisi in qua populi potestas summa est. ullum domicilium libеrtas habеt; qua quidem certe nihil potest esse dulcius, et si aequa non est, ne libеrtas quidem est. Cicero, De re publica, I, 31, 47. Стога, Hи y једној другој држави сем оној где народ има врховну власт не може бити слободе, а од слободе јамачно не може ништа бити слађе; ако она није једнака за све, онда није никаква слобода. I. У једноме је сагласна цела српска емиграција, па чак и остале емиграције народа Југославије: сви хоће демократију “кад друга настане судија”. Једини изузетак чине хрватске усташе, који су и надаље за државну самовољу, злочине и убиства. Остале су групе, као што рекох, све за демократију. Уколико има у томе искрености, ја не знам. И сви су појединци, који се уопште чују, за демократију; друго је питање да ли они знају шта је демократија. Врло је вероватно да су и код многих група, а још више код појединаца, сва опредељења условљена датом ситуацијом. Зна се да нас од комунистичке тираније могу ослободити само демократије; с друге стране, сви емигранти живе у демократским државама (изузетак чине опет хрватски усташе у Шпанији и Аргентини; у овој последњој има случајно и нешто Срба). Тако се одржава постулат демократије и нико се не усуђује да му се супротстави. Но у суштини, ја мало видим демократског расположења у воћству саме српске емиграције (о хрватској да и не говорим; она ме се тако мало тиче). Сви поступци свих наших емигрантских организација су, по својој суштини а врло често и по форми, скроз антидемократски. He желим даље да то расправљам, али ову тврдњу не доносим без праћења и познавања ствари. С друге стране, мада сви наши емигранти имају могућност да упознају демократске припципе и демократски начин живота у земљама где се налазе,
мало ко то користи. Највећи део нема интереса за то, а једва ко и потребног знања (језика, да би се пратиле борбе; демократских принципа владавине; закона преко којих се демократија спроводи итд.) тако да ћe се сутра за већину емиграната с правом моћи да каже: Мартин у Беч, Мартин из Беча. Бар уколико се упознавања демократије тиче. У том погледу ствари не изгледају нимало ружичасте. Но било би неправедно одрицати сваку корист и од боравка наше емиграције у чисто демократским државама. Емигранти не могу да разаберу правне и политичке особености демократије, али њене социјалне аспекте они свакодневно запажају. Они виде једнакост у јавном животу малих и великих; они осећају да се може све рећи што човеку на срцу лежи, па и њима самима то нико не забрањује; да нико никога не може принудити на рад и на арбитрарну надницу; да радници имају право штрајка; да се може свак грдити; да се нико не хапси без доказане кривице итд. Све те ствари улазе некако у крв нашим људима, и они постају демократи не знајући то и не осећајући. Настала је нивелација у самој српској емиграцији: ранији пуковници и редови обављају исти посао и једнако су социјално третирани, ранији професори и њихови ђаци итд. Нарочито ће то бити корисно за официре, који већ по свом професионалном менталитету, по свом начину одгоја и службовања, не могу бити демократски настројени. Практично ствари стоје овако: Мада наша емиграција не зна теориски шта је демократија, и није нимало оспособљена за њено реалисање у слободној држави, она живи спољним демократским животом. Врло вероватно би се бунила кад би јој неко тај начин живота икад више оспоравао и онемогућивао. Колико би била потребна, међу толико много потребних ствари нашој емиграцији, и једна демократска читанка, нешто налик на Buergerkunde у немачком језику! Но то прелази оквир ове књиге.
II. Да је српски народ у суштини демократски расположен, о томе не може бити сумње. Његов демократски дух и демократски живот истицали су многи угледни странци, и то ће — Божјом помоћу — све бити објављено у књизи под насловом “Тако су говорили странци о Србима”. Ја не верујем да је о ма коме народу Европе дато такво сведочанство демократске духовне и друштвсне настројености. Па је Српски народ, кадгод је до њега стојало, умео да реалише демократију и у свом јавном животу. Живео је он и под диктатуром у својим слободним државама, то је тачно. Али се увек борио против такве владавине, и увек је, пре а после, побеђивао. Кад би победио, васпоставио би демократију. Јер је некако срастао с њом. Узмимо само за пример почетак овог века. У Србији је била слобода и демократија какве се уопште нису могле превазићи. Ту је владала политичка демократија. — У Црној Гори се с временом био развио један тип војне демократије која такође није имала нигде свог премца. Свако се лице способно за оружје осећало једнако и уважавало једнако. Слабо би се провео ко би то покушао да осујети. — У Војводини, пак, у Карловачкој митрополији, постојала је јединствено изведена демократија у црквеној организацији. Такве демократије није било у ни у Босни, ни у Далмацији ни у самој Србији, а да не говоримо и о иноверији. Народ је бирао свештенике, своје парохе, он им је одређивао “берива” у натури, он је одлучивао по свим важним питањима црквеног устројства и црквене политике. Он је бирао и градске парохе, и тиме прејудицирао право епископа да именује окружне протопрезвитере. Гдегод је Српски народ имао могућности да сам одлучује о организацији и функционисању својих “тела”, он је стварао демократске установе и васпостављао демократски поредак. Сви противни системи били су само провизорни, и народ се није никад с њима задовољавао. Јер — понављам — Српски је народ у сржи демократски. *) А шта је са Хрватским народом и другим народима Југославије? Словеначки народ нема политичку историју до 1918, и о њему се не може
овде ништа рећи. Хрватски, пак, народ је свуда и увек, кад је до њега стојало, образовао антидемократске режиме и вршио очигледно аптидемократске акте. Ево неколико примера из најновијег доба. Кад је Хрватска први пут после осам векова и нешто више постала слободна, бар толико слободна да живи својим политичким животом, она је завела фашистички систем и усто прогласила злочин за највећу максиму државе. Превазишла је у тиранији и у државном злочину све државе Новог века. А кад је, по наређењу Черчила, краљ Југославије први пут доделио претседништво Владе једном Хрвату, његова је најпреча дужност била да преда власт комунистима. Опет тоталитарном систему. На челу комуниста се нашао један Хрват, који је имао заиста пуну диктаторску власт. И завео је најцрњи режим диктатуре и самовоље, тако да је његов доглавник Србин Александар Ранковић јавно изјавио после 5-6 година да је 47 процената хапшених људи било потпуно невино. А она друга 53 процента већим делом су била крива само по комунистичким законима. Ђилас, Црногорац, прогласио је режим, у коме је и сам водио једну од главних речи, али где је ипак крајња одлука била код Хрвата Јосипа Броза, као најгори режим данашњице у свету. Хрват не може ни трунку демократије да оствари, јер је он у сржи деспот и антидемократ. Није ни чудо да Хрватска све до 1918 није имала опште право гласа (док га је Аустрија имала). Ако је Хрватска била држава (а у овом погледу јесте, јер је то питање из аутономног делокруга), онда је бирачко
*) Настанак демократије у нашој земљи од 1929 до 1941 нанео је Српском народу ненадокнадиве штете. Пре свега у иностраном престижу: ми смо таксирани као нација тирана, мада су тирани били само појединци. Затим је учињен прекид у демократском васпитању народа. Дезоргализовано је оно што је деценијама, уз огроман труд и опште учешће (одушевљење), створено и организовано. Народ је изгубио поверење у себе и постепено почео државу сматрати нечим ван њега. А најстрашније је ваљда, то, што су учмали и очајали сви евентуални политички таленти, и ми данас немамо политичара од формата који би сутра преузели воћство земље.
право у њој одраз политичког схватања њеног народа. 2) Хрвати парадирају са демократијом, једнако као и са миротворством (највећи злочинци овога века су “миротворци”!) и грешка је српских владајућих кругова што их нису пустили на власт код своје куће да се вечно компромитују. Но то није ни чудо кад су са српске стране владали најнеспособнији и сасвим недорасли задатку. Нису Хрвати сузбијали демократију само код своје куће већ свуда по Европи. 1848, кад је цела Европа покушала да уведе демократију, хрватске трупе су то осујетиле: у Италији, у Бечу, у Маџарској. Није чудо што их највећи писци тога доба, међу њима и Маркс-Енгелс, зову “пандурима светске реакције”. О томе сам изнео аутентичне податке у III књизи Примера хрватске хиљадугодишње културе. III Но без обзира на склоности или несклоности ка демократији појединих саставних делова Југославије, она је, по моме чврстом мишљењу, у Југославији трајно немогућа. Диспаратност тих делова њу потпуно онемогућује. Пре свега, за правилно функционисање демократије потребне су странке, али странке јединствене за целу земљу. Без њих је демократија лишена својих најглавнијих инструмената. Ако се заједнички парламенат састоји само из фракција појединих федерација или појединих етничких група, демократија у целој земљи не може да функционише. Стално ће се јављати дефекти и пане, криза парламента повлачиће кризу државе за собом. 2) О хрватском политичко-духовном устројству најбоље доказе даје један чланак д-ра Камбера, католичког свештеника и некадашњег шефа полиције у Добоју. Он је писао у “Канадском Хрватском Гласу“, број од децембра 1957 изос. и ово: “Ми смо у НДХ сматрали, да нам неке поступке и идеје намећу Хитлср и Мусолини, па да ћемо се вратити на свој древни стандард, чим тај притисак попусти. Ако дакле данас, када наци-фашистичког притиска нема, ако сад кад и Њемачка и Италија дишу демократским духом — ми настављамо дизањем руку и култом фирерства, како ћемо увјерити демократски свијет да ти Хрвати нису фашисти — и како да не поцрнимо и сами у очима свијета, ако њихов поступак не осудимо"?
Државна машинерија најбоље функционише не само тамо где се странке распростиру на цео државни териториј без трунке партикуларизма, већ нарочито тамо где постоји двопартиски систем: у Великој Британији, у САД, данас практично и у Немачкој. А у Југославији треба очекивати безброј странака, завађених на крв и нож; само је једна међу њима свеобухватна, а то је Комунистичка партија. И то је један од разлога да је њу тешко надлицитирати док Југославија постоји. Друга је, још много већа, незгода, да би се у политички слободној Југославији појавиле многе центрифугалне странке, чак странке сепаратистичке. Пример ХРСС из Прве Југославије то најбоље показује. Оне могу да прикупе све припаднике једног народа, или да имају огромну већину у једном федералном делу. Ја лично мислим да је то неминовно, да се то с временом мора да појави. Ако би се наше странке све сложиле за Југославију, ко гарантира докле ће то да траје? Демократија захтева слободу народног опредељења свакад и увек. Свако сузбијање сепаратистичких покрета који истински из народа проистекну, то је повреда демократских начела, то је удар демократији, то је почетак ликвидације демократског поретка. У Југославији морају да живе заједно жртве и убице. Не само то: тамо жртве не смеју уопште да убицама и злочинцима машта приговоре, а камоли да траже нпр. реституцију штете, обнову разрушених цркава итд. Не смеју, јер онда нема мира у земљи, и, у крајњој линији, нема земље, државе. Али, кад се народу наређује како ће да се влада, како ће да поступа, шта сме а шта не сме да испољава, ту нема демократије. Диктатор садашње Југославије Јосип Броз саопштио је више пута да сви угледни странци који га посећују препоручују демократизацију земље, конкретно дозволу и других партија сем комунистичке. А он им увек одговара да они морају водити рачуна о специјалним приликама Југославије, где постоји толико антагонизма (мисли националног, верског итд., а не само социјалног). Зар то није доказ да је Југославија сметња демократији. То је била прва Југославија, то је друга, то ће бити и трећа ако до ње дође.
Ако центрифугални покрети узму таквог маха да угрозе опстанак државе, онда сваки устав предвиђа да се могу предузети нарочите мере за спас државе. Као што појединац има право самоодбране, тако то право модерна теорија признаје и држави. Јесте, али прва мера коју власт тада предузима, то је сужавање права грађана, то је слабљење или чак негирање демократије. Удар проузрокује противудар, и демократија је сахрањена за свагда. Држава је пољуљана и крхка. Један лом, и ње нестаје. Можда се може одржати силом извесно време, али без демократије. Ова би је минирала сасвим. Ја сам често читао у нашим новинама написе добронамерних патриота али потпуно неупућених у ствари, који тврде да је сваки онај који је против Југославије у исто време против демократије. Ја не замерам тим људима, јер они не знају значај речи. Демократија је научни, технички термин за једно политичко стање и државно уређење, који се не може изолирано схватити. — За разлику од ових добронамерних људи, ја тврдим да сваки онај који пропагира и хоће по сваку цену Југославију мора бити начисто да тиме копа гроб демократији, и да се ова у Југославији не може одржати. Сам Јован Дучић, који је био толико одан краљу Александру, каже у својој књизи “Југословенска идеологија” (Чикаго, 1942): “Југославизам ће у нашој историји бити синоним диктатури, за које је од првог тренутка био тесно везан”. (Стр. 37). Демократија је триумфовала почетком овог века, а била је предоминантни политички систем и кроз целу другу половину прошлог века. Али само у хомогеним државама. У национално хетерогеним државама она се није уопште појавила, а камоли развила; нпр. у Русији, у Хапсбуршкој Аустрији, у Маџарској, у Турској. Владајући су били свесни да би демократија довела до расула државе. У хомогеним државама владајући се мање боје права народа, нарочито ако му и они сами етнички припадају. У национално хомогеним државама лакше је постићи правну једнакост код већ постоји једнакост духа и осећања. А правна једнакост је предуслов
демократије, једнакост грађана пред законом. Већ сама федерација, са разним правним системима ту једнакост помало мути. IV. Од свих политичких система владавине, демократија је несумњиво најдостојнија човека, можда и једина достојна да се човек за њу бори. И она има својих недостатака, то је разумљиво. Критике њене не могу се а приори одбацити. И она се дегенерише и трансформира с временом у врло непријатне и неприличне политичке облике, нпр. у демагогију, охлократију (владу охлоса, тј. олоша) итд. То је судбина сваког политичког система, коју је Аристотел онако рељефно приказао (монархија се израђа у тиранију, аристократија у олигархију итд.). Но ипак, сваки други политички систем је далеко гори од демократије, и ја бих волео да живим у туђој демократији него у неком другом политичком систему своје државе. *) Није ми, нажалост, могуће да овде износим сва преимућства демократије, јер простор то не дозвољава. Можда ће ми поћи за руком да тај одељак мојих студија негде друго објавим. Само сад оволико: *) Маколикогод криза преживљавала демократија овог века, ја нисам никад ни једног минута и ниједног часа сумњао у њу, никад нисам веровао да је нешто друго боље, никад ни у својим написима, ни у речима, ни у мислима, изневерио нисам. Напротив, ја сам је пропагирао увек, па чак и за време рата. Мој последњи говор у земљи био је средином септембра 1944 у Синђелићевом дому у Свилајнцу (првом ослобођеном граду Србије од стране одреда ђенерала Михаиловића), где сам се за демократију заузео једнако као овде. Много учесника тога предавања налази се у екзилу.—А од 1948 до 1952 ја сам најдетаљније проучавао стару грчку демократију, која је претеча и узор модерне демократије. Имам исписа и бележака за преко хиљаду страна. Не верујем да ће то икад угледати света. То наводим само због разних клеветника који мени импутирају недемократско расположење. Ја не могу ниучему да будем полован и компромисан, и једнако сам са де мократију онако одлучно као и за Србију. Управо, ја ту видим судбинску повезаност; нити се може код нас демократија одржати ван Србије, нити Србија без демократије.
Највећи апологете грчке (атинске) демократије били су Демостен и Перикле. Демостен демократију сматра најнежнијом и најпитомијом од свих система политичких. А он их је знао све. Директно је казао у говору Андрот, или бројем означен XXII (тако се његови говори најчешће цитирају) одељак 51: Панта праотера естин ен те демократиа; Све што је питомије, све се то налази у демократији. Он ју је даље окарактерисао као правну државу (“нешто налик на владу закона”, исто говор Андрот, или XXII, 51); он каже у другом говору да у њој закони имају самим тим велики ауторитет и снажни су зато што их народ доноси (XXI, 224); маса може најбоље и да их очува одн. заштити, да њихово поштовање принуди (XXIV, 37); ратова уопште не би било кад би све државе биле демократске (XV, 8) итд. Сад ћу да изнесем неколико мишљења познатог аустриског политичара с почетка овог века Хермана Бара. У свом приказу Фридјунговог процеса (књига Austriaca, 1911, стр. 150) даје својим аустриским суграђанима овакву поуку о демократији: “Демократија верује да ниједан човек сам нема истину, већ да истина настаје из свих појединачних мишљења укупно, тиме што једно на друго утиче оплођујући. Демократија верује да није никад нико (као појединац) имао право, а да сви увек имају право. Демократија верује да је свак само део, који тек постављен у целину може да позна и да испуни себе. .. .Демократија се заснива на вери у љубав. Појединац доживљује да он, у изгледу да себе напушта због другога и у њему као да се гаси, баш тиме тек налази себе и тада тек сазнаје свој сопствени живот који му је до тада био скривен. То доживљавање ми називамо љубав, а демократија повезује појединачна доживљења у општа”. Херман Бар је казао да су они у Аустрији далеко од тог стања. У Југославији би и ми били далеко, на штету саме заједнице и нас у њој.
XXIX. ДРЖАВНИ ОРГАНИ (ЈАВНА СЛУЖБА) Измислимо други пут да се једном оскубемо, и да будемо кућни домаћини. Народна реч из Српског Приморја. По Стјепану Митрову Љубиши, у причи “Кањош Мацедоновић”. I. У сложеној држави постоје двојаки државни органи: заједнички или савезни (федеративни) за целу “међународно признату област”, и посебни или федерални за сваку федералну јединицу понаособ. Федералне органе поставља свака јединица из реда својих грађана, док заједнички органи морају бити чланови које било федералне јединице. Колико ће бити једних а колико других, којих ће бити више а којих мање, то зависи од материјалне компетенције савеза одн. његових чланова, од питања да ли је посао заједнички или посебан. За све послове из посебне надлежности морају се узимати домаћи грађани, чланови оне јединице која те послове обавља. Изузетка не би било нити би га смело бити без одобрења највиших државних органа. Један Црногорац, ако би Црна Гора била посебна јединица, не би могао бити професор Универзитета у Београду, јер није грађанин државе која Универзитет издржава. Ни Босанац одн. Херцеговац итд. А нарочито не би могао бити полицајац из друге јединице. Данас је, разуме се, све то друкчије, јер данас и не постоји права федерација. И зато су нпр. чланови УДБе у Србији сви ван Србије рођени. У правој федерацији тога не може бити. А што се тиче заједничких надлежности, њих, као што је речено, може да обавља грађанин ма кога члана савеза. Јесте, он може да их пуноправно обавља. Али ће сваки члан савеза захтевати, и то с правом, да буде сразмерно претстављен у чиновничком кору једне струке по тзв. “кључу”.
Постављање јавних службеника по “кључу” има и својих згода и незгода. Он је, национално-политички посматран, праведан: свака етничка компонента државе добива сразмеран број службеничких места. Но и овде важи начело summum jus, summa injuria. Јер, по систему кључа, за упражњено место се не тражи најбољи кандидат у држави, већ у најповољнијем случају, најбољи у групи која по кључу долази на ред. Нпр. место директора царина мора по кључу да заузме Србин, а има 3-4 одлична кандидата Словенца или Хрвата, чак могу бити најстарији у струци, тако да би то место добили и по начелу ансијанитета и по одабиру најбољих (начелу вредности): сви се они прескачу и запостављају јер на челу царина мора бити Србин. И обрнуто, ако би на друго место морао доћи Хрват одн. Словенац а кандидат Србин је бољи и погоднији. Кључ се у федеративној Југославији не би могао избећи; он једини спречава мајоризацију, и њега би тражили Хрвати безусловно. Он је био примењиван у Босни и Херцеговини за време аустриске окупације, али само за претставништва народа, а не у администрацији. У Швајцарској није прописан, али се о њему у пракси много води рачуна. Нарочито врховни положаји у држави морају бити по кључу дељени. *) II. У првој Југославији није било тога кључа уопште, па је зато било страховито привилегисање једног краја над другим. На врховима војске и дипломатије били су скоро искључиво Србијанци, што свакако није државу чинило јачом. И маколикогод било разумљиво истицање Србијанаца у командним местима војске док не настане нови југословенски официрски *) Ако би дошло до “кључа“, врло је могућно, па је чак и вероватно, да би и националне мањине у држави захтевале учешће у јавној служби по својој бројној сразмери, по неком другом кључу, који би после опет највише Србе погодио. Не треба из тога изводити да ће Срби спречавати учешће националних мањина у администрацији. То не би смело да буде. Али нека процентуална права, која доводе до спора не би морала да се признају. Ја сам као градски већник у Суботици захтевао још 1930 учешће Маџара у локалиој администрацији, па су и маџарске новине у Суботици и оне у Пешти биле пуне похвала за такву акцију. Недељама су о томе писале маџарске новине и величале тај подвиг. Ово износим само као доказ да сам ја можда имао више смисла за овакве ствари него одговорни државници Југославије.
кадар, то се није нигде добро гледало, ни у земљи ни у иностранству. Али Срби испрека (ван Србије) нису никад томе нешто замерили, нити би замерили, јер су у српској војсци видели своју војску. На врховима администрације били су такође сувише несразмерно заступљени Србијанци, и на челу ресора и на челу дикастерија. У осталој администрацији највише су, пропорционално, били заступљени Црногорци а затим Словенци. Србијанци не само да ту нису били привилегисани већ су бројно учествовали мање него им по сразмери припада, нарочито у школству.*) *) Срби су имали један универзитет (са два суплеторна факултета), један исто као Хрвати или Словенци. Ту заиста није било привилегисања ни Срба ни Србијанаца. И Срби су доводили на свој Универзитет многе Несрбе, и стране и из Југославије. Један куриозум претставља Правни факултет у Београду: он није у свом крилу имао никад ниједног Србина ван Србије, ни професора, ни доцента, ни асистента, чак ни административно особље. А имао је сваки други милет. Имао је неколико Руса на највишим звањима (професори Тарановски, Соловјев, Смирнов); имао је Словенце (Д-р Сагадин неко време хонорарни професор); имао је Хрвате (Д-р Милан Кеслер, био изабран за хон. професора Статистике); имао је Муслимане (Проф. Мехмед Беговић); имао је “Македонце” (Јанко Таховић и др.); имао је Грке (Коста Кумануди), Цинцаре (Михаило Константиновић и неколико још); имао је Чехе по пореклу (ректор Драгослав Јовановић, чији је отац био Чех, који је као 18 год. младић дошао био за цртача у Држ. Статистику; звао се Готлиб а после Богољуб, а раније презиме сам му заборавио); имали су Немце по пореклу (Александар Јованонић-Фоглер, Лончевић-Јегер): Словаке или Маџаре (Милан Бартош) итд. Само ниједног Србнна ван Србије. Ови су били у Љубљани (Мирко Косић), у Загребу (Јован Стефановић), у Суботици (М. Косић, Федор Никић, Алекса Ивић, Ј. Костић, Никола Стјепановић итд.); на Економско-комерциалној високој школи (Гојко Грђић, Милан Јовић и остали), али никако на Правном фавултету у Београду. Чак нису могли доћи за наставнике на Београдски правни факултет Срби католици из Боке (Антон Дабиновић и Владислав Брајковић), него су прешли у Загреб и престали бити Срби. Било је "пречанских” Срба који су покушавали да тамо дођу, па нису успели (ја никад нисам ни зват, нити конкурисао или се уопште интересовао за то, због чега и могу о томе да пишем). Разуме се да је то била огромна грешка сматрати два милиона Срба као неспособне за правне и социјалне науке. У ствари, било је ванредно способних лица из тих крајева, као што је било и ванредно неспособних лица која су била бирана на Београдском правном факултету, ван националних и стручних чак квалификација. На другим факултетима то није био случај: напротив на некима ‘'Пречани" су били у већини (на Медицинском, Теолошком, неким
Што је скоро само Србија лиферовала највише државне органе, то је једна грешка која се осветила држави. Друга је била још воћа: на та места су долазили неспособни и неквалификовани људи и, што се временски ишло даље, гарнитуре су увек биле слабије. Јер, с једне стране није ни било довољно лица високе спреме и морала: Србија је у ратовима 19121918 изгубила велики део своје интелектуалне елите. А да је он остао жив, потребан би био ужој Србији, једва би досегао за Вардарску Србију. Међутим, остаци не баш најбољи раширили су се по целој великој земљи и заузели положаје за које апсолутно нису били дорасли. Тиме су компромитовали и државу у име које су делали и Српство које су тобоже претстављали. Најбоље се то види по члановима влада, по министрима. Све је долазио гори од горега, тако да се напослетку стигло до дна. Да су људи насумце одређивани за министарске положаје, да су узимани одреда из кафана или са улице, бољи би били (са малим изузецима). Рећи ће се да за то није крива Југославија. А ја само њу кривим. Јер у Србији овога случаја није било, чак ни за најличнијих режима Обреновића. И под Обреновићима су служили Јован Ристић, Гарашанин, Стојан Новаковић итд. А кад човек чита указе и законе из периода краља Петра I, са страхопоштоваљем наилази на потписе Николе Пашића, Стојана Протића, Гиге Гершића, Милована Миловановића, Лазе Пачуа, Радомира Путника, Љубе Јовановића, Љубе Давидовића, Љубе Стојановића итд. Србија је поверавала власт својој интелектуалној и моралној елити, јер је земљу сматрала својом, и јер јавно мишљење не би дозволило да долазе људи из другостепене гарнитуре. Кад је д-р Велизар Јанковић постао министар Народне привреде пред Балкански рат, Јован Скерлић је у Скупштини ускликнуо да је то највећи политички скандал Србије после удаје краљице Драге. А после су долазили за претседнике влада лица далеко мање квалификована и морално и интелектуално. Јавно мишљење није више онако будно реагирало. Јер нико није више сматрао државу присно својом: ни они који су јавне послове обављали, ни отсецима Филозофског факултета, нарочито Историском итд.). На Правном факултету су Несрби водили прву реч, па је то можда главни разлог поменутој појави.
они који су им мандат давали, ни они који би били иначе позвати да ствари контролишу. Између државе и народа била је све већа удаљеност, која се и у овоме очитовала. “Од главе риба смрди”. Где су шефови ресора и дикастерија били такви, није ни ниже особље могло да буде боље. И зато смо у Југославији, још у Првој, доживели били кризу чиновничког апарата. Као попратна појава јавила се била и корупција, или чак као неминовна последица оваквог система. О томе мислим говорити на другом месту (у последњој глави). Прва Југославија није била савезна већ унитарна држава, и овакво привилегисање једног племена или једног краја није било противно Уставу и државном поретку, али је било противно добро схваћеном државном интересу, и оно је немало допринело слабљењу и рушењу државе. Рећи ће се: ми нисмо могли дозволити да већим јединицама командују и да нас на страни заступају они који нису искрено одани држави, или који јој уопште нису одани, који су против ње. То је тачно. Али крајња консенквенција из свега тога је: напустити такву државу и образовати своју, где смо “куће домаћини”, где ће сваки претставник државе бити њој веран, где ће је сваки сматрати својом. И нико неће протестовати што је већина генерала из источне Србије или обрнуто. Ја лично не верујем да би стање било боље да су нпр. Хрвати задовољавани и више претстављени били у највишим звањима Државе. Нити би то њих задовољило, нити би Државу учинило јачом. Не би их задовољило, јер они хоће све за себе, па чак и данашњу државу, где су Срби далеко горе запостављени него Хрвати у ранијој Југославији, називају “србокомунистичком”. А где су они били на врху, видело се последњег рата куд је довело.
III. Све ми ово даје повода и на неке даље рефлексије. Хрвати су добили за време последњег рата “своју” државу, плебисцитарну, како рече архиепископ Степинац. У њој је било трећина Срба православних. Не само да ниједан од њих није остао у служби, него су сви одреда били на смрт осуђени, цео народ као такав. Пример да га зверскијег нема у новијој историји. И они ни најмање не крију да то исто смерају да спроведу понова ако дођу на власт. Уосталом, и сам пропис њиховог усташког покрета и њихове државе налагао је да сваки “дужносник” буде “по кољенима и по крви члан хрватског народа”. Може ли се, онда, са тим народом образовати икаква државна заједница ? Друга Лугославија је већ, по форми бар, савезна држава. У њој би се морало далеко више водити рачуна о “кључу"’. Но у ствари то није случај. Напротив, у њој се води и персонално, што се тиче државних “кадрова”, једна изразита антисрпска политика. Срби су страховито запостављени у врховима и у телу. Они не само не долазе до бројног изражаја у савезу, већ и у својој републици бивају све више потискивани од Несрба, Назовисрба или Антисрба. Стање је до очајања страшно. Ја ћу покушати да га само скицирам. На челу државе је диктатор Хрват. Више од тога: Антисрбин, један од најљућих непријатеља Српства кроз целу његову историју. Човек који у јавним говорима напада и грди све што је Србину свето, у првом реду Кајмакчалан. Срби му чак морају аплаудирати. Човек који никад ћирилицом реч написао није, нити дозволио да му се говори објаве екавштином. У мржњи на Србе не заостаје за Степинцем. У једној енглеској новини изнето је било мишљење просечног Београђанина о Јосипу Брозу. 1915, казали су том енглеском коресподенту Београђани, ми смо били привремено изгубили рат. Аустријанци су нас окупирали и за команданта Србије поставили једног армиског ђенерала и племића. 1944 ми смо, тобоже, добили рат а за команданта Србије добили једног аустриског фелдвебела и бившег шлосера, који је далеко више Срба убио него командант аустриски за време Првог рата и далеко више грдио Србе него тај аустриски командант. Окупација траје и даље и не види јој се крај.
Нека не мисле читаоци да је Броз само једна епизода и да ће га можда наследити Србин на челу Југославије. Не, њега никад не може наследити Србин, нити Србин може уопште да буде шеф југословенске државе. Броз има свога престолонаследника, а имао га је и пре. Сад је то Словенац Едуард Кардељ, за кога не постоји ни најмања сумња да је предодређен за наследника Јосипа Броза на челу несрећне Југославије. Али је он тек од 1948 “престолонаследник”. До тада је био Хрват, чак и усташа Андрија Хебранг. То тврди нико мањи него Ернст Халперин познати швајцарски публициста и најбољи страни познавалац односа међу југословенским комунистима. У својој књизи “Победнички јеретик” (на немачком 1957), на стр. 86 пише Халперин: “Једнооки Андрија Хебранг, вођа хрватских комуниста, заузимао је неко време у партиској јерархији друго место, одма иза Тита”. Руси су извесна своја саопштења адресирали “Друговима Титу и Хебрангу”. “То је био знак да је Стаљин и даље повољно расположен био према Хебрангу и да му је хтео осигурати друго место у јерархији” (на истом месту). Броз се побојао да му Хебранг, тако јак, и за живота не смета, па га је ликвидирао у затвору. Тада се дознало да је Хебранг био — усташа! Иначе би се то крило. И усташа би дошао на чело Југославије. Србин не може доћи никако, да би се избегла “хегемонија”. А својој држави, каква била, био би увек на челу Србин. Пошто је Кардељ сувише “цивилист”, то се као наследник “врховног команданта” одређује опет Хрват Гошњак (о томо доле). Исти горенаведени публицист Халперин писао је у Ноје Цирхер Цајтунгу крајем марта 1952 из Београда (где је био стални коресподент тога листа) да се у “Космету” слика Ивана Гошњака веша упоредо са сликом Јосипа Броза, обадвојице у униформи (нарочито срачунато на Арбанасе.). Слике дгугих “руководилаца” нису на Косову ширене. Извештај је Халперин потписао са својим уобичајеним потписом “Алп”. И цела околина Јосипа Броза, претседника “ФНРЈ” сасвим је несрпска и антисрпска. Шеф кабинета му је Хрват Словен Смодлака, генерални секретар Словенац Јоже Вилфан, итд. Срби су само његови телохранитељи, јер су то били и у рату. Они, разуме се, немају никакав, ама баш никакав утицај на ток државних послова. Па ипак Хрвати емигранти и то наводе као доказ
“србокомунизма” (вид. Хрватски Глас из Канаде, број од 8 априла 1957. Писац чланка Јосип Бркљачић)! У току штамнања ове књиге извршене су промеие у канцеларији “претседника Републике”. За генералног секретара је дошао Лео Матес, а за “шефа протокола претседника Републике” Зденко Штанбук, оба Хрвата. Јосип Броз је био диктатор и пре него је постао “претседник Републике”. Више је ваљала његова реч од 1944 до 1950 него свих других Југословена и још целог света што се тиче Југославије. Али на челу државе био је тзв. формални президијум Народне скупштине. Сам претседник био је опет Хрват одп. похрваћени странац Иван Рибар. А као члан је фигурирао по један претставник сваке “републике”. Иако је Хрват из Загреба био претседиик, опет је у претседништву био још један члан из Хрватске. Србија је имала само једног члана. Србија, али не Срби: јер је у име несрећне Србије члан претседништва био — Моша Пијаде! Остали чланови су били: један Словенац, један Македонац, један Црногорац антисрбин. Секретар је био Босанац. У целом претседништву ниједног јединог Србина! Ипак су такву државу Хрвати у емиграцији називали “србокомунистичком”!! А ниједан Србин, сем мене, није смео да је назове оним што је уствари била и остала: хрватско-комунистичком! Сад да пређемо на војску. Врховни команаднт и једини “маршал” Југославије је Јосип Броз из Кумровца у Загорју Хрватском. Једини “генерал армије” и пресумптивни наследник врховног команданта је Иван Гошњак, опет Хрват. Он је министар војни или, како се то данас каже, “секретар Народне одбране”. Он жари и пали у војсци. Кад су совјетски “руководиоци” хтели 1957 године да одликују једног југословенског војсковођу највишим ратним одличјем Совјета, као знак измирења и признања, Броз, који то одликовање већ има, предложио је Гошњака, и овај је свечано у Москви примио одликовање. Когод је пратио “народно-ослободилачки” покрет, није скоро нигде наишао на име Ивана Гошњака, док је заиста била маса других хероја (нпр. Пеко Дапчевић). Али се клика побојала да се и тим орденом не прејудицира доцнији врховни командант, па је пожурила да и на тај начин дезигнира Гошњака.
Јер не само што се војска данас налази у хрватским рукама, већ она мора увек да буде у тим рукама. Кардељ је сувише цивилист, као што је речено. А можда се не жели Словенац на том месту, па се све чини да се обезбеди место Ивану Гошњаку, великом стратегу!! А његов помоћник је Отмар Крајачић, опет Хрват. — На челу Морнарице стоји опет Хрват адмирал Мато Јерковић, а на челу Ваздухопловства Словенац Зденко Улепич (кажу да је и он био у хрватској војсци за време рата). У горњем чланку “Хрватског Гласа” наводи Јанко Бркљачић да је “начелник Главног ђенералштаба Србин Љубо Вучковић” и онда истиче како је његова власт већа од “секретара Народне одбране”. У ствари његова власт у мирно доба је веома мала, а садашњи начелник Главног ђенералштаба, једнако као и његов претходник, не само што није Србин већ је аитисрбин. И да му Јосип Бркљачић у земљи каже да је Србин, он би га тужио суду за увреду. Интересантно је како Хрвати сматрају да би било сувише дати Србима и Главни ђенералштаб кад Хрвати имају све друго. Но срећом, на челу тог Ђенералштаба није Србин. Хрвати просто лажу. Доцније је поменути г. Јанко Бркљачић опет писао о “Српскојугословенској војсци” у “Хрватском Гласу” од августа 1958 (два броја), и стално тврди како су скоро сви геперали у садашњој југословенској војсци Срби. На основу чега он то тврди, ја не знам. (Није хрватски обичај наводити изворе). Данас се може народност највећег броја генерала познати према публикацији “Ко је ко у Југославији”, према сопственим наводима самих лица. Ја сам читао само имена унапређених официра 29 новембра 1958 и сва имена генерала потраживао по народности. Од пет лица унапређених у “генерал-пуковнике” два су Хрвата, а три Црногорца. Од 11 генерал-мајора унапређених у “генерал-потпуковнике” само је један, а можда су и два Срби, сви остали Несрби и Антисрби. Итд. Детаљне, и документоване, податке сам објавио у чикашкој “Слободи” од 20 фебруара 1959. Остала администрација је подељена између претставника разних народности, где опет Срби нису нииздалека пропорционално заступљени.
Њима се стално даје једино полиција да би се и у земљи и у иностранству компромитовали. А полиција ради што јој Броз и његов кабинет наложе. Само су судови, по слову Устава, независни. А ко стоји на челу њиховом? На челу Врховног суда ФНРЈ стоји д-р Јосип Хрњчевић, а на челу Врховног привредног суда д-р Александар Голдштајн. Све сами Хрвати или похрваћени странци. (Први из Бјеловара, други из Винковаца). Код агенције “Танјуг” је прегседник Управног одбора Мледен Ивековић, а директори су били редом Олга Креачић, Вјекослав Прпић и Јован Мариновић. Први троје су Хрвати, четврти Црногорац по народности (све према њиховим изјавама). Србину се не сме поверити никаква важнија служба у комунистичкој Југославији, нарочнто не она која би била иоле независна. Па и у нижим службама Срби нису заступљени сразмерно својој снази, ни у Савезу ни иначе. Привилегишу се надасве Црногорци и Словенци. То се, итекако, запажа и замера, мада се јавно не сме о томе говорити. На другом месту износимо мишљење дописника Циришког Новог Листа о суперрепрезентацији Црногораца и Словенаца у јавној служби. И други странци то потврђују. Тако у једној скроз научној књизи под насловом “Лексикон земаља” изашлој у Хамбургу 1957 од стране Хамбуршког Светско-привредног архива, једном стандардном научном делу енциклопедиског значаја, стоји ово: “Код (југословенских) партизана дуго су стојали специјално Црногорци на првој линији. Данас пада у очи јако учешће Хрвата, али такође и словеначких интелектуалаца у вођењу државе”. Ту скоро је написао Енглез Тенисон, унук оног гласовитог Тенисона који је више од ма кога глорифицирао Црногорце, како се данас у Југославији прича “да је Југославија заменила немачку окупацију црногорском”. (Tito Lift the Curtain — The Story of Yugoslavia Today, Hallan Tennyson, 1955) strana 183.
Неки подаци се могу наћи и у статистичким званичним публикацијама, нпр. у књизи “Коначни резултати пописа становништва од 15 марта 1948, књ. IX, Становништво по народности”. У Уводу, на страни 32-33 те велике публикације стоји дословце: “Процентуално је највећи број активних службеника и намештеника код Црногораца, 11-8%, (27.882 лица), потом код Словенаца 11.1% (97.051 лица), па код Македонаца, 9.4% (41.936 лица). Најмањи број службеника и намештеника имају неопредељени Муслимани 4.2% . .. .” За Србе и Хрвате нема у Уводу рекапитулације. Према ономе што је речено, сваки осми Црногорац или сваки девети Словенац је на државном буџету, а више него сваки једанаести Македонац. То нису увек мушкарци и нису увек домаћини. Иначе би требало на свакога просечно рачунати још четири “уздржана лица” (у Словенији нешто мање). Овако се морају рачунати три лица. То значи да живи од државног буџета 47% Црногораца, 44% Словенаца итд. Али је то без пензионера, којих баш опет има највише у Црној Гори и Словенији. Ако се и они рачунају, онда би скоро две трећине лица ових народности било издржавано из “друштвеног плана”. Ја ово износим да виде Црногорци, који се толико загревају за своју јединицу у федеративној Југославији, колико би они при томе изгубипи, и само изгубили. Јер нова Југославија морала би да почива на припципу равноправности сасвим друкчије схваћеној од данашњих водењих њихових лица. У Србији, међутим, мада и децентралистичкој, сви би Црногорци били свуда у Српству код своје куће. Што званична статистика износи да најмање “службеника и намештеника имају неопредељени Муслимани”, не треба из тога закључивати да су муслимани горе заступљени у државном апарату него остале компоненте Југославије. Напротив, можда су још и боље. Али Муслимана има опредељених и неопредељених. Маса народа је у својој огромној већини неопредељена, али су интелектуалци махом опредељени, и њихов проценат оптерећује број оне нације за коју су се определили. Већина државних службеника муслимана су Срби, и они улазе у српску квоту. Читаоци могу и
одавде видети колико је потребно статистнчко методолошко знање да се ове појаве разумеју (одн. да се бројеви умеју читати). Треба још једну околност утврдити. У Југославији постоје разне привредне установе и важна савезна предузећа, чији чланови управног одбора не само уживају велике плате у виду синекура, већ и решавају о битним привредним питањима. Стало се на “праведно” гледиште да у тим управама свака “република” буде подједнако заступљена и да се претседништво наизменично мења према “републикама”.Тако су у том погледу Словенија, Македонија и Црна Гора равне Србији, али само на папиру. Јер је Србија дужна да сваке треће године уступа то место неком Војвођанину, обично Несрбину, и једном Шћипетру. Тако да су нпр. Словенија или Македонија према Србији заступљене као 3:1. Ја сам изнео у чикашкој “Слободи” од 1 децембра 1958 неке еклатантне доказе из Југословенске инвестиционе банке и Југословенске пољопривредне банке. Тако је код Народне банке и свих других централних надлештава. Црногорци су ту заступљени три пута више него ужа Србија, али они никад нису пустили неког Бокеља или Рашанина да негде заступа ову “Републику”. Ето, тако је фактично стање, па било коме право или не. И није онда чудно што становници привилегисаних република траже понова Југославију, мислећи да ће уживати исте повластице! Криво ми је само што Срби из свих крајева не виде куда то води! V. У самој “Народној републици Србији” водеће положаје не заузимају Србијанци, бар у много случајева. Или су то Срби из других крајева или Несрби. На челу саме “Републике” (као претседник Скупштине) стоји Јован Веселинов, родом из Кумана у Банату. На челу града Београда Ђурица Јојкић из Турије у Бачкој. Али зато на челу Војводине стоје Хрвати и Маџари. Тако читам нпр. у “Политици” од 6 октобра 1956 да је Парламентарна делегација Бугарске посетила Војводину, и онда пише:
“У главном граду Војводине претставнике Народног собрања примио је потпретседник Народне скупштине Војводине Јожеф Нађ и претседник Извршног већа Војводине Геза Тиквицки”. Други је похрваћени Буњевац (сам је изјавио у књизи “Ко је ко у Југославији” да је Хрват), први је чист Маџар. Ето ко претставља Српску Војводину! Њен је смисао и њено оправдање било у вековпој тежњи Српског народа да има српског војводу на челу. Ето им сада као војвода Геза Тиквицки! У “Космету” прву реч воде или Арнаути или денационализирани Црногорци (Антисрби). Староседеоци Срби се не чују. И на челу културних установа су већином Несрбијанци. Неко време је био директор Удружења књижевника Србије Радован Зоговић, све до 1948, кад се определио за Коминформу. А он је велики противник свега што је српско и највећи клеветник Српства у књижевности. Ипак је од њега зависило ко ће моћи да постане чланом удружења књижевника “Србије”. Управник Државне архиве (раније Србије) Муслиманин је, по имену Едип Хасановић, по народности “Југословен”. Претседник Улуса Босанац, претседник Удружења издавачких предузећа Србије Црногорац, претседник Савета Музичке академије Хрват (Федор Базала), претседник Академије за ликовне уметности — Марко Челебановић. Главни претставник српске књижевности — Ели Финци, који се о Кајмакчалану једнако изражавао као Јосип Броз. Итд. Цео списак оваквих поступака могао би се навести. VI. Доклегод буде Југославије, биће фаворизирања једног племена или једног народа у јавној служби, и запостављања другог народа. То неће чинити државу јачом, а то се неће моћи избећи. Искуство показује да је јавна служба Србије била и да би увек била боља и ефикаснија него што је била таква служба у Југославији. И правилнији одабир се може вршити, и боља контрола. А и сам чиновнички кадар показује више патриотизма и жара, јер му је Србија ближа, приснија, и јаснија отаџбина него Југославија.
XXX. ФУНКЦИОНИСАЊЕ ДРЖАВНОГ МЕХАНИЗМА Iniqua nunquam regna perpetuo manent. Seneca, Medeа, vers. 196. Неприличнe државе не опстоје никад трајно. I. Држава се с правом упоређује једном механизму. Није довољно њу само створити и “увести у живот”; треба се старати и о њеном сталном и несметаном функционисању. Један мали поремећај повлачи собом, као на часовнику, блокирање механизма. Перспективе таквог функционисања у будућој националној Југославији више су него мрачне. Ако би дошло до слагања да се створи заједничка држава, ако би се успело донети заједнички устав (а ја и те ствари сматрам немогућим), колико само треба свакидашњег напора да се та држава одржи! Бриге око тога паралисале би сав рад на основним државним задацима. А они се састоје у добром, угодном и безбедном животу. Нека нам је дозвољено још једном, али потпуније, цитирати Аристотела (Политика, I, 2): Гигномене мен (хе полис) ту зен хенекен, уса де ту еу зен, што српски значи: Држава настаје да би могли живети, а постоји (остаје) да би добро живели. Иначе је држава промашила свој циљ и свој смисао. У заједничкој Југославији, као што рекох, свакидашње зађевице паралисале би правилио функционисање државног апарата. Цела хрватска политичка прошлост за последњих неколико векова састојала се у истицању неких небулозних “права” и “правица”, а после у тежњи за њиховим остварењем. Пок. Адам Прибићевић је с правом казао да никакав народ у свету није имао толико “странака права” као Хрвати. Они су се чак надлицитиривали и у називима. Једни су оснивали “странку права”, а други потом “чисту странку права”. У једном познатом швајцарском часопису (Die Weltwochе) карактерисани су једанпут Хрвати као “народ крамера (пиљара) и фишкала” (за Србе је стајало “народ јунака и песника”). Код њих је фишкалство било заиста на највећем гласу и ако би се код њих могло уопште
говорити о агону, он се састојао у што већем подваљивању пред судом и другим властима. Они су то чинили и у својим или квази својим државама, а како би било у једној држави коју никако не сматрају својом, може се тек замислити. II. Какве би све махинације проводили Хрвати у будућој Јутославији, тешко је рећи. То зависи од момента и од констелације унутрашње и спољне. Но прилика би било довољно да се то спроводи. Тако нпр. требадо би очекивати сталне тужбе код уставног суда о овом или оном. Добро је да у једној држави суд о свему спорном одлучује, али тужбе имају обично суспензиван вето, и одлуке које се нападају не могу се извршити док се не донесе дефинитивна пресуда. Активну легитимацију за покретање спора имаће несумњиво федералне јединице, а да ће се хрватска федеративна јединица њом служити и кад треба и кад не треба, ја ни најмање не сумњам. А то ће бити довољно да умртвљује и блокира живот државе. У парламенту Хрвати су мајстори за опструкцију и пасивну резистенцију. Ни Чеси их нису могли превазићи. Равни су им можда једино Ирци и Хиндуси. Ову пасивну резистенцију вршили су Хрвати према Бечу, према Пешти, према Београду. Чим се размимоиђу са режимом, они просто повуку своје “народне заступнике” из државног парламента, бојкотују све остале државне власти, развију подземну акцију, саботирају државу где стигну. Чекају погодан спољно-политички моменат да приђу са уценама и да изведу свој максимални програм. За то време шаљу емисаре у иностранство, спремају посебне војне и “заштитне” организације, у сав глас плачу и кукају на неправду. У првој Југославији ми смо имали много непријатности због тог хрватског повременог бојкота државе. Решења која смо у следству тога предузимали нису била коректна и исправна. Тако би се нпр. образовала влада без Хрвата, или би се узимала друга одн. трећа чак гарнитура Хрвата да би се испунила празнина, и онда се крња парламентарна машина пуштала на силу у погон.
То није било fair, мада често није ни било другог излаза. А за овакво решење се узимала у помоћ и фикција о јединственом народу. Тако се у унитарној држави налазио неки, иако бедни, екзодус из оваквих криза. (То су често заиста биле истинске кризе државе). У федерацији је далеко теже наћи макакав палијатив за тренутно решење кризе. Ако се реши на опструкцију једна од најважнијих компонената државе са централним географским положајем у њој, цео државни организам је парализован. Државни апарат не може више да функционише, све се укочи и, после извесног времена, држава се распада. Ако се то жели спречити, постоје само два пута: или суспендовати политичка права, а то значи увести диктатуру, за коју је с правом речено да јој се зна почетак али не зна крај, или чинити даље уступке Хрватима, и на тај начин испуњавати њихове прохтеве жртвујући српске легитимне интересе. У федерацији су не само много штетније последице опструкције читаве једне етничке групе, већ су и много повољнији услови за њу. Хрвати се не би борили против своје федералне јединице, већ, напротив, у оквиру ње против укупне државе. Уколико је федерална јединица трајније организована, и уколико располаже са више компетенција, ова метода је много лакша и успешнија. Хрвати се просто, као пуж, “увлаче у себе”, остају код куће, и онда организовано, уз помоћ свих својих федералних власти, чак и отворено, минирају укупну државну заједншду. Могу до миле воље да употребљавају и штампу, и радио, и сва друга пропагандна средства. Није то пук случај да они траже да своју јединицу, ако је буду морали примити, и војну компетепцију (“своја пушка на свом рамену”). Ко би им онда шта могао у случају опструкције? Они би били у стању чак да позивају на побуну и мањине других федералних јединица. Тада Хрватима не би требала Јанка Пуста, не би морали слати терористе ни у Италију ни у Маџарску на вежбу и склањање. Чак и у заједничкој влади би они вршили акте уцењивања и опструкције. Имамо за то примера баш у скорој прошлости, нпр. у Избегличкој влади у Лондону. А читао сам својевремено у Американском Србобрану бројеви 9680 и следећи (од 3 и 6 септембра 1948) једну хрватску “Окружницу” послату
свим организацијама Хрватске сељачке странке од стране њеног воћства непосредко после “Споразума” од 26 “коловоза” 1939. У ставу II тога циркулара стоји дословно ово: “Судјеловањем хрватских министара у тој влади (тј. југословенској државној влади) чинимо их овисним о даљњим уступцима на штету дпжаве. Код сваке згодне прилике хрватски министри заприетиће оставком и тиме извојштити даљње уступке хрватској посебности, јер је од ње овисна: без њиховог судјеловања нема владе. Тај положај даје хрватским министрима кључ који отвара све, омогућује искоришћење свих пригода”. На још неколико места у тој окружници се говори о претњама оставком и повлачењу хрватских претставника из владе. Овим текстом Окружнице дошао сам ненадно до најефикасније потврде мојих хипотеза. То су биле само хипотезе, истина је. Али хипотезе базиране на историји, на искуству, на реалности. Такве хипотезе сматра и правни поредак као релевантне. Нпр. код закључења приватноправиих пактова води се рачуна и о карактеру одн. прошлости сваког контрахента. И, ако дође до Југославије malgre soi, верујем да ће многи бити запањени тачношћу ових претпоставака. А у Србији свега тога не би било: држава би стално испуњавала свој примарни задатак да пружи својим грађанима угодан живот. А ови би имали времена да и државу и себе унапређују. III. Досад смо говорили о блокирању државног механизма одгоре, на врховима. Но и ниже власти су у стању да ометају правилио функционисање државног апарата. Оне га не могу сасвим блокирати, али разним сметњама и шиканама могу спречавати његов правилан и несметан ход. Ако су такви слумајеви чести, остављају озбиљног трага у животу државе. Реч је, разуме се, о властима одн. органима посебне федерације. Да и сопствени органи могу да опструирају, то је тачно. Али то се догађа ретко, то се може догодити у унитарној држави једнако као у сложеној, томе има ремедуре у дисциплинском и кривичном правосуђу. Озбиљнија је ствар кад
опструкцију воде федерални органи према одлукама заједничких државних власти. Јер, не треба заборавити да се извршна власт и у федерацији налази код посебних јединица, чланова савеза. Ту спадају и судство и полиција. Ако нешто одлуче заједничке државне власти у својој несумњивој компетенцији, морају се ипак ослонити, што се извршења тиче, на органе федералних јединица. Нпр. војна власт, и кад би била заједничка, неће моћи да казни рефрактаре и дезертере, већ ће се за то обраћати федералним властима. Да ли ће ове увек лојално испуњавати захтеве федеративних власти, и докле? Али, рецимо да ће према савезу сви федерални органи бити лојални (у шта ја много сумњам) и да ће испуњавати њихове на једном правном титулусу засноване захтеве. Онда се поставља питање колаборације између органа двеју федералних јединица. Ту су сукоби, шикане и репресалије лакше могући. Нпр. у оквиру полиције. Ова располаже тзв. дискреционарном влашћу, што значи да поступа у даним случајевима како нађе за сходно. Не увек, али врло често. Она се онда не руководи законским текстовима, већ сасвим еластичним начелима: “општим интересом”, “државним разлогом” (ratio status), укратко целисходношћу или опортунитетом. Све истина, на основу закона, али и ти закони су из федералне компетенције. Тако нпр. може фeдерална полиција да забрани грађанима друге јединице настањене на њеној области, или да га услови разним кондицијама које лице у питању не може да испуни. Може им чинити шикане у покушају да се запосле итд. Може извршити неправедно или бар необразложено хапшење грађанина друге федерације, нпр. због “антихрватске пропаганде”. Quid nune? Не постоји конзуларна власт да то лице заштити, они не би могли рефлектирати ни на онакву заштиту која им је обезбеђена у сасвим страној туђини. Шта остаје другој федералној јединици да заштити свога члана? Ништа него да изврши реторзију и репресалију, да врати “мило за драго”, “шило за огњило”. Куда то води? И каква изгледа једна слична држава? Је ли живот у њој уопште могућ?
Узмимо даље примере. Нпр. једно полициски гоњено лице налази се на територији друге федералне јединице. Полиција ове јединице би имала или да га преда оној првој или да сама против њега предузме полициске мере. Да ли ће то увек успети? Нпр. против некога ко је рушио ноћни мир или вређао народ и власти јединице са које је побегао. Нпр. Србин опсује хрватску власт којој је подложан, и онда пребегне у Србију. Или обрнуто. Како код нас ствари стоје, пре ће се десити да такво лице друга полиција штити него да га гони. У Швајцарској је сасвим друкчије. Тамо једна кантонална власт у свему подупире легалне захтеве друге. Код нас би се то питање појавило и код колаборације судова. Пошто би они били федерални, то би за многу ствар морали да траже правну помоћ од судова друге јединице. Да ли би судови једне земље eo ipso признавали titulus executionis судова друге земље? Ако не би, то би довело до страховитих компликација. Ако би признавали, тада би нпр. српски судови морали извршити казнени налог према своме грађанину који је, рецимо, из политичких разлога, или просто из пизме, у Хрватској осуђен и побегао у своју земљу пре него је пресуда постала извршна. Да ли бисмо ми уопште имали бар на највишем нивоу заједнички суд и која би му надлежност била? Ко би регулисао сукоб надлежности између њега и земаљских судова? Какву би улогу играо Државни савет или који било други административни суд кад је федерација лишена скоро свих управних функција? Да ли би имало смисла задржати га за тако ограничену надлежност из заједничког управног домена? О свим тим проблемима изгледа да наши “федералисти” мало или нимало не размишљају. Они просто верују да чаробна формула федерације све сама од себе решава! IV. Овде би се могли споменути још и избори за јавно-правне корпорације. Прво зато, што се и тамо може вршити опструкција одн. пасивна резистенција. Тиме се а приори паралише рад законодавне машине.
Но, и кад не би било опструкције, избори у хетерогеним државама дају увек повода да и они у земљи и у иностранству запазе ране једне ненормалне државне творевине. Ту долазе до изражаја све негативне појаве у држави. Пошто се не ради о нормалном одмењивању Курта и Мурта, већ изборима хоће да се утврди и национални карактер заједнице, и задовољство или незадовољство грађана с њом, то се употребљавају сва могућа средства да се на изборни резултат утиче. И мићења, и претње, и отпуштања из службе, и фалсификати чак. А избори у једној сложеној држави су врло чести. Ту су избори за заједнички парламенат (можда оба дома), онда за парламенат федералне јединице, онда за регионалне скупштине, општинска већа итд. Може доћи и избор за претседника Републике. И сви ови избори морају се обављати ако се жели остати на терену демократије. А сви ће они мање-више доводити до политичког пароксизма, до крајње напетости духова, до резбуктавања политичких страсти, до анормалних трзаја. И код свих њих ће се изнова појављивати питање да ли је ова и оваква држава потребна и корисна појединим елементима који је сачињавају. Сваки ће избори успоравати и кочити машинерију нормалне и конструктивне јавне делатности. А понекад могу чак да доведу до кризе државе. Јер ће тада и сва штампа да претреса питања која се јавно постављају и која могу бити судбоносна на даљи живот државе. У хомогеним државама, пак, избори би били један детаљ у државном животу, једна епизода, која служи бољем и правилнијем животу државе. Ето, колика разлика! Проф. Мирко Косић, наш најбољи социолог, заступао је исто мишљење. У Календару Американског Србобрана за 1951, у студији “Србија и Балканска Унија”, он на једном месту пише: “Државна заједница Срба и Хрвата није трајно могућа ни зато, јер нема тог државничког ни државноправпог генија на земљиној кугли који би могао тако организовати национални федерализам Срба, Хрвата и Словенаца, да Хрвати не би у њему својим урођеним саботерством стално кочили правилно функционисање
државне заједнице. У добу каквог-таквог планског управљања привредним и социјалним односима немогуће је живети у државној заједници са другим народом који сматра да је подређен и искоришћаван, па и угњетаван, ако се у свему и стално не жртвују и основни иитереси осталих ‘јединица’ његовим захтевима и прохтевима”. (Сва су наглашавања његова. Проф. Косић је читао био мој рукопис, али је дошао до истог закључка, што ме само поткрепљује у моме ставу).
XXXI. СЕДИШТА ВЛАСТИ Illic est huic rei caput. Terentius Та он је баш глава овога свега. I. Резиденција прве Југославије није уопште била спорна. Самим преузимањем српске династије узета је за главни град нове државе и њена престоница. Никад се ниједан глас против тога није чуо. А да га је било, могао се чути, јер је бар до 1929 владала слобода штампе. У другој Југославији укинута је монархија и с њом сама династија, али је Београд задржан као главни град “федеративне Југославије”. *) У исто време је остао и главни град “Народне републике Србије”. Зашто је антисрпска клика, која је кројила судбину тадашње Југославије задржала Београд као главни град, мени то није познато. Све је извршено указом, унапред спремљеним од Броза-Пијаде-Ђиласа. Нису они никоме имали да подносе рачуна за те одлуке, као ни ма које друге. Вероватно је то имала да буде нека мала накнада за цепање и негирање Српства. А свакако је ту била и жеља нових властодржаца да се формално баце на грбачу Српском народу, да му одатле везују јарам, као и то да се инсталирају у дворовима тако омрзнутих Карађорђевића и у толико *) Строго узевши, и није Београд једина “престоница” Југославије. Јер је диктатор Југославије Јосип Броз заузео све великашке замкове у Југославији, па једном резидира у једном а после у другом. Најчешће у Брионима, где проводи више месеца на години, затим на Бледу итд. Тада тамо предају акредитиве страни посланици, врше се реферати, одлучује о свему важном у држави. Поред тога, диктатор често путује и у иностранство, али и даље обавља државне послове. Данас у Југославији важи буквално начело римске империје Ubi imperator, ibi Roma. што значи “Где се цар налази, ту је и Рим”. Не треба заборавити да је одма, по заузимању власти од стране комуниста, пројектована околина Земуна, под именом '‘Нови Београд”, као седиште савезиих власти. И то се налази на ‘‘повјесном хрватском подручју".
прижељкиваним вилама дедињских парвенија. Напослетку, можда су желели оно што данас тако конзенквентно спроводе: кроатизацију Београда. Тамо је ћирилица избачена из свих надлештава, тамо се чак и огласи уз поштанске печате латиницом штампају, и то стално без изузетка да би се Срби што више понизили. А да су само уз један печат Загреба дали огласе у ћирилици, сва би европска штампа загрмела! У Београду се не сме србовати нити истицати Српство. Више од пола књига које тамо излазе штампају се латиницом, и сваким даном размера је све већа на штету ћирилице. Стари су Београђани избачени из својих станова и сваки могући антисрпски милет угнездио се у некадашња српска гнезда. Ако овако продужи још неко време, један интернационални и аптисрпски Београд биће на челу државе и Србије и Југославије. Али, они Хрвати који евентуално и примају Југославију (разуме се: са границом на Дрини, јер ниједан Хрват неће да чује за другу Југославију), они отворено одбацују Београд као главни град. Њихов порт-парол је Хрват-баша Павле Остовић. Он бар једанпут месечно набацује то питање и даје сугестију да се главни град пренесе у Босну, која ће бити, разуме се, хрватска. Ето једног проблема више и једне невоље више ако Југославију задржимо. Јасно је да наши Југословени и то игноришу као и остале тешкоће. А оне се неће игнорисањем отстранити из света стварности. *) Ја верујем да Хрвати не би били тако интрасингентно против Београда, из разлога који сам навео, а и других. Они и данас још, као и у скорој прошлости, све замерке владавини југословенских властодржаца пребацују на Београд. Чак и ако њихов Броз доноси главне одлуке. Не кажу да су тако решили овај и онај, већ или “србокомунисти” или “Београд”. И сећају се 6 априла 1941, кад је Београд плаћао за целу државу. Али нарочито Хрвати желе да у случају да приме Југославију уцењују Србе и са Београдом, да *)Између мноштва оваквих елукубрација г. Остовића, ја ћу навести само крај једне изашле у “ Заједничару” од 25 децембра 1957. Тамо стоји: “Главним градом Југославије не може бити ни Београд, ни Загреб. Требати ће главни град, или боље речено сједиште федералне владе, преселити куд друкуд, можда најбоље у Јајце, гдје се ова друга Југославија и родила....”
кажу: Главни град остављамо вама а ви ћете зато дати нама неколико српских срезова који су и онако ван Србије и не припадају Србији. Хрвати не желе интимно главни град Југославије на својој територији јер би се тиме јаче везали за заједницу, не би могли стално претити сепарацијом, и не би могли на другога бацати неоправдане кривице. Али они хоће да искористе и ту чињеницу што је главни град у Србији да Србе уцењују. Да један део централних надлештава мора у случају враћања Југославији да пређе у Загреб, то захтева и правичност и добро схваћени интереси државе. По Видовданском уставу морао је у Загребу заседати заједнички Касациони суд (аналогно Лајпцигу, сада Карлсруе у Немачкој, аналогно Лозани у Швајцарској). Он није никад ни образован јер законодавство, нарочито у грађанском домену, није било унифицирано. Загреб је имао централу радничког осигурања. Можда би било боље и праведније да су му дата још нека централна надлештва (нпр. Државни савет, централна берза рада итсл.). Но Загреб је независно од воље владајућих постао био несумњива привредна централа Југославије. О томе у петој глави, јер овде је сувише много простора заузето. Хрвати би веома лако могли изаћи са предлогом наизменичног заседања парламента у Београду и Загребу, или чак са тражењем да парламенат стално заседа у Загребу (први случај аналогија Беча и Пеште, други аналогија Капштата и Преторије у Јужној Африци). Искрено говорећи, са гледишта паритетне федерације (foedus aequum) за разлику од хегемонске федерације Бизмарка, то тражење не би било неприродно. То је само доказ више проблема и тешкоћа које нам намеће спрега са Хрватима. II. Из примера главног града најбоље се види колико је јединство Срба реалност, а јединство или само солидарност Југословена чиста шимера. Сваки Србин без поговора и са одушевљењем прима Београд као престоницу: и онај из околине Сарајева, из Босанске Крајине, из Равних Котара, из Лике,
Баније, Кордуна, из Босне и Црне Горе, из Санџака, Призрена, Македоније, једнако као онај из Новог Сада, из Вршца, из Ниша, Крагујевца итд. Међутим, Хрват из Винковаца, из Вуковара, из Сремске Митровице, из Пазове, из Новог Београда чак (Земуна), противан је да се “све решава” на домаку његовог дома. Извесна деконцентрација и растерећење Београда мора се спровести чак ако Србија остане сама за себе. То се неће смети да мимоиђе. Београд је у првој Југославији био сувише претрпан, све је тамо било усредсређено. И зато је тако брзо 1941 сва држава нестала кад је Београд био рањен, кад је зајаукнуо и замукнуо. Та “хипертрофија главе” није само наш специјалитет, већ и скоро свих наших суседа (Атина, Софија, Букурешт, Пешта, Беч); чак је још оштрије изношен код суседа него код нас. У неким од њих броји главни град преко 15% становника. То је једна нездрава појава; искуство је показало колико је штетна, тако да јој се мора наћи лека. (Да је Београд остао био само престоница Србије, не би се тако неприродно развијао, као што се не би ни козмополитизирао, а ми бисмо имали још увек свој Београд). Најбољи је лек ако се од јавних установа и надлештава пренесе из Београда све што није неопходно да тамо остане. Пре свега тамо не би смело да буде никакво регионално надлештво, нпр. обласна управа, железничка дирекција, поштанска дирекција, финансиска управа, апелациони суд, управни суд итд. Нелогично је и ненормално да регионалне власти постоје поред централних (као страшан пример раније праксе нека послужи чињеница да су пред сам последњи рат од пет железничких дирекција биле две у Београду — Север и Југ — поред Министарства саобраћаја и Дирекције речног бродарства). Чак би и неке централне власти могле бити пренете у унутрашњост (нпр. Касација, Државни савет, Државна статистика, Војно-географски институт, Музеј Српске земље итд.). Нарочито би се многе од тих власти могле пренети у околину Београда (Нови Сад, Сремске Карловце, Панчево, Смедерево итд.). Нпр. Смедеревски град је као предодређен за Српски историски музеј, Карловци за државну архиву, Панчево нпр. за Државну статистику, Крагујевац за Касацију, Сарајево за Државни савет итд.).
Све власти и установе треба пренети из центра које нису неопходно зањ везане, које мирније, сталоженије и са мање непотребног утицаја дејствују ван центра. О школама да и не говоримо: средње стручне школе Београд уопште не би требало да има (препарандије, богословије, трговачке школе, средње техничке школе, подофицирске итд.). Све је то раније без потребе гомилано у Београду. Оваквом деконцентрацијом не само што би Београд био растерећен и живот у њему сношљивији и природнији, него бисмо добили и важне регионалне центре, који су у српским крајевима потпуно недостајали. А они би у многом погледу постали привлачне агломерације које би се после са своје стране такмичиле у развитку. Не може бити среће и успеха у земљи где једно место све привлачи и све апсорбује. Свак се онда ван тога места осећа запостављен и као пасторак. Величина Немачке и Швајцарске се баш састојала у утакмици разних градова, од којих је сваки водио бар у нечему. Подизањем већег броја регионалних центара код нас биће створена нова, моћна жаришта српске културе која би плодоносно деловала на своју ближу и даљу околину. Цело Српство у крајњој линији имало би од тога користи. А то је могуће само у својој држави. Иначе бисмо сву деконцентрацију у заједничкој држави морали да вршимо у корист несрпских градова. III. Уколико би опстала Југославија, може се поставити питање другог главног града Србије, да не би исто седиште било у федеративне и федералне власти. Кад је извршен био “Споразум” Цветковић-Мачек, пише д-р Владислав Стакић да је постојала намера да се за преостатак српских земаља устапови седиште у Скопљу. Али то Хрвати нису још дозвољавали, јер нису сматрали остатак бановина српским. Скопље је — истина, периферно, али и Београд је периферан. Ако би остала самостална Србија, разуме се да би се и Скопље, једнако као и Сарајево, Бања Лука, Цетиње, Нови Сад итд. развили у јаке културне и административне регионалне центре који би у много чему конкурисали Београду. На срећу и Београда и Српства!
П О ГО В О Р Facit indignatio versum. Juvenalis, Satirae, V, 30. Индигнација јe створила ове ретке. У целој књизи сам задржао строг академски тон и мислио сам да од њега никако не отступам. Нажалост, у овом Поговору, који ипак није саставни део књиге, мораћу рећи неке немиле ствари. Јер сам изазван и индигниран, а ово је једина трибина где ја могу да пишем шта хоћу, јер нико други не дели са мном одговорност. Ово је моје лично издање и ја сам одговарам за све што у књизи стоји, и у главном тексту, и у предговору, и у поговору. Баш за време штампања ове књиге почела је од Југословена који су помешани са Србима једна љута кампања против мене. Њу је повела једна скроз проблематична личност, која је на волшебан начин прешла Океан и инсталирала се у Канади, па чак преузела и уређивање једног југословенског листа који се штампа ћирилицом, и на коме су пре сарађивали неки одлични писци. О тој личности се засад зна само толико да је пре неку годину прешла из Југославије, да није успела да заврши ни средњу школу, да није имала никакво одређено занимање, због чега ју је један сарадник Српске Борбе из Чикага назнао “фрајером”, а у комунистичком жаргону и комунистичком друштву то се зове “безпризорни'’ што јој, можебит, још боље одговара (јер се та личност у несрећном Београду наметала као сарадник у неким комунистичким спортским листовима), да је без сметња прешла границу, да је носила собом једно писмо неког ”генерал-мајора Југословенске армије” своме оцу итд. Ја сакупљам и даље податке па ћу их у своје време саопштити јавности. Кад сам се обратио неким личностима Београда да ми дају податке о тој личности, ја сам од једног из њих добио, место одговора, само ове три речи: С. О. С. Поморци знају шта то значи; ко не зна, нека се распита, и нека се чува.
Тај фрајер (а и сам се потписује са Ф, иако му је првобитпо име почињало са Т.), трудио се да лист који уређује постане што жући, да у жутилу пребаци сву штампу српске емиграције, управо да задобије жуту књижицу. И задобио ју је, то се мора признати. Он је увео рубрику “Писма Уредништву", где је испочетка помало, а после све више почео да пушта написе најсумљивијих личности југословенске емиграције (јер се она не може назвати српском). Ту је могао свак да напада свакога, ту се подметало и вређало, ту су се износиле најгрубље неистине о истакнутим Србима, ту се обмањивало, лагало, фалсификовало. Доста је нпр. рећи да је за мене писано да не могу ништа написати а да не вређам Србе и Српство, као и покрет Драже Михаиловића (о коме до тада ниједне речи нисам био написао, ни добро ни рђаво). Нису они казали да ја нападам Хрвате, јер то не би могло да ми шкоди код српске публике, на коју они још увек рачунају, већ да нападам и вређам Србе, и то у сваком мом напису!!! После ме лист напада да ја Босну не признајем српском и бх Муслимане Србима, а неколико недеља затим што Босну сматрам српском и Муслимане оглашујем за Србе. (А ја нисам тврдио ни једно ни друго). Да ја пишем против Његоша, а сва емиграција заједно није о Његошу написала ни десети део онога доброг што сам написао сам, и што се једнако цени у земљи као и у иностранству. Одређује ми се народност и регионалност, јер ја то сам не умем да одредим! Спомиње се и напада моја “породица“ из Црне Горе, а моји су већ од половине Седамнаестог века у Српском Приморју, где су се борили у четама Баја Пивљанина (Вид. Вукову песму: Бајо Пивљанин и Алија Новљанин, VII књига). Итд. Једном речју, лист је постао био обичиа клоака, беспримерна у српској штампи (срећом, он и није српски сем по имену). Кад сам ја почео да одговарам, и да документованим ставовима жигошем и лист и људе око њега, фрајер се био ућуткао. Али није могао дуго: изашао је одједном из бусије и признао да је он целу кампању организовао, јер је то морао као “јавни орган”. Сад, ту има право: клоака је јавни орган. А он, као управитељ и руководилац клоаке не може друго да ради.
Нека замисле читаоци: Један из школе искључени ђак, један комунистички новинар, скорашњи избеглица који се обрео у емиграцији мистериозним начином, један безпризорни јуноша да надзире и регулише јавни живот српске емиграције која већ деценију и по тавори и чами по туђини! Угледни сарадници листа су опомињали више пута тога руководиоца клоаке, али није помагало. Он је своју мисију хтео да изведе до краја. А каква му је то мисија, питаће се читаоци ове књиге. То се не зна тачно, али по свој прилици он има неки задатак од својих пређашњих комунистичких газда. С временом ће се и то дознати. А сад би требало да неколико речи кажем и о дописницима тога листаклоаке. То су били махом Црногорци. У нашој прошлости, све до наших дана, Црногорци су у сваком погледу претстављали крем и најлепши понос Српског рода. Данас се све више удаљују од Срба и Српства. Међу њима има свакојаких. Има и грдних неваљалаца. Јер, како је казао сам један од сарадника овога листа-клоаке, кад је Црногорац рђав, нико не може бити гори од њега. Ипсе диксит: сам је то рекао. Они су ме почели нападати, зато што ја не признајем њихову народност која је наметнута мојој Боки и мојој породици, што жигошем њихово антисрпство, нарочито и скоро једино оних у земљи (али се многи у емиграцији тајно солидаришу са оним у земљи). Онда су почели једну огавну кампању, служећи се свим средствима недостојних витеза. Ангажовали су против мене и једно лице које по конгресима СНО продаје чешљеве и уцењује оне који их неће да купе. Тачно знам кад је то рађено, где и од кога. Један мој стари пријатељ, члан тобоже српског удружења где се ово аранжирало, писао ми је почетком јануара ог.: "Има у Удружењу часних и поштених бораца и људи, али има и никоговића да им просто траг смрди куда иду. У управи удружења су два таква јадника и то В. П. и Ј. К. Овај последњи за Вас каже: “Уобразио Лазетина Костић да је књижевник, па преписује туђе мисли а да ништа свога не да”. Оваква и слична оговарања шире свуда где нађу погодан терен и карактере њима двојици. То Ви најбоље можеге видети из овог чланка у “Чешљу”, којег су написали К. и П. и предали аналфабету Б.
И. са напоменом да га што боље истакне и “уоквири” да свак види. То су урадили на последњој седници Удружења и много се смејали као бабетине, како ће Вас тобоже да “сахране” живог. Казали су И. да похвалу о Гласнику и овај чланак противу Вас штампа у истом броју листа, а аналфабета Б. их послушао”... .Итд. Међутим, мени су јавили и пре две године да је првоозначено лице ишло од једног до другог евентуалног рецензента моје књиге “Спорни Предели” и молило да никако не пише повољно о књизи јер ја “нисам историчар него статистичар”! А другоозначено лице је уређивало неколико српских новина у Америци и, кадгод је могло, прокриумчарило је шовинистичко-црногорске и антисрпске белешке. Као господин, ја сам га на то лично упозоравао, иако непозната, али никоме нисам о томе писао па ни причао сем једном лицу у Чикагу приликом мог боравка тамо. Ја нисам створен за овакве недостојне махинације. Они су, а и други с њима, писали спојим антисрпским сународницима по целом свету да се обраћају уредништвима листова где ја радим и протествују против моје сарадње. Да пишу претседницима обе СНО које мени дају гостопримство. А овај чешљар написао је мени писмо које ће бити најбоље огледало њихове културе. Они ме ипак неће одвратити од мог пута одбране Српства и моје Боке, тим пре што сам поуздано дознао да су сви Бокељи једнако расположени као ја, чак и знатно љуће (јер на својој кожи осећају денационализирање и подјармљивање). Ту скоро је био код мене један еминентан Бокељ, велики Србин, католичке вере. Кад је прочитао шта се све писало против мене, он је казао: “Какво би то ослобођење било кад би овакви дивљаци опет с нама владали!" Ја ћу једног дана објавити заједно све те написе и писма, да и други Бокељи виде шта им се спрема ако хоће да инзистирају на својој народности. Да види и цео остали свет каквих дивљака има у тобоже “српској“ емиграцији. Непосредан повод за напад било је публиковање једног пасуса најозбиљнијег немачког лексикона да су Црлогорци испочетка претстављали главни елеменат комунистичке Југославије, а да га сад претстављају Хрвати
и Словенци. Не сме се ни наука цитирати, и то скроз истинита у овом погледу, ако се тангирају само црногорски комунисти. Сви су они без греха, а за све је крива Србија и Србијанци. Најмилије им је протурити вест да је неко србијански плаћеник. То преносе и кроз новине, али, разуме се, не сувише јасно, већ изразима “Мићун” итсл. Нађу увек руководиоца клоаке да то пусти. Уредницима новина се жале ако неко напада нпр. Ђиласа и питају зашто не напада Александра Ранковића. Али га не нападају они, већ то захтевају од сарадника новина који има породицу у земљи. И колико је то претензиозно да аналфабете захтевају шта ће неко писати! Нека пишу сами или нека плате неког свог сународника да пише, а не да налажу старим публицистима шта ће ови да пишу. Ја уосталом нисам запазио да је Ранковић антисрбин, а друго ме не интересира. И ја пишем само што поуздано знам: Ђиласа сам читао у оригиналу. Ја немам скоро никакве везе са Србијанцима, и они чак ни моје књиге не купују. Ако се о њих очешем (као нпр. у књизи Мегаломанија) нико не протествује. И у овој књизи сам писао јако критички о њиховој владавини између ратова, а за садашње стање у Југославији најмање су криви, скоро нимало. Српство од њих није угрожено. Сам садржај ове књиге је захтевао да се посветим питањима регионалним, па сам морао да обрадим и црногорско питање, и то, колико је могуће сине ира ет студио. Но ипак сам многе ствари био изоставио, да не стварам злу крв, јер њихови људи сматрају да код њих нико никад и низашто нема кривице. Кад су почели они масовни напади, ја сам баш вршио коректуру књиге и додао многе ствари које су биле изостале. Али ништа што не сматрам сигурним и поузданим. Но, сад да се вратим на уредиика листа-клоаке. Он је тобоже узимао у одбрану од мене Црногорце. А само годину дана пред тим, огласио их је све одреда као Бранковиће и издајнике. И то не оне комунистичке, као што ја чиним, већ четнике витеза Павла Ђуришића. Јер клоака прима свачији измет без одабира.
Да ли сам онда погрешно квалификовао и фрајера, уредника листа, и сам тај лист? Швајцарска крајем фебруара 1959
Л. М. Костић
ШТАМПАРСКЕ ГРЕШКЕ У књизи има веома мало штампарских грешака које би смисао квариле. Ипак морам упозорити на ове: На стр. 58, девети ред после броја 80 треба ставити проценат (%). На стр. 62 у примедби, четврти ред на крају, место “политике” треба да стоји пробитачно. На стр. 95, 24 ред, треба да стоји одбора место сабора. На стр. 99, ред 18. утисак место утицај. На стр. 100, 14 ред треба услугу место улогу. На стр. 101 два последља реда аднотације искочила су у текст испред двају последњих редова. На стр. 128, број у трећем реду од два треба да буде 131 (а не 129). На стр. 139, трећи ред аднотације треба припали а не припадали.
САДРЖАЈ Страна Предговор.....................................................................................................3 ТРЕЋА ГЛАВА. ДРЖАВНО-ПРАВНИ МОМЕНТИ XV. Постоје ли правне и моралне обавезе Срба за Југославију.................13 XVI. Проблеми при образовању федеративне Југославије.........................38 XVII. Улога народа у организацији федеративне државе..........................42 XVIII. Атрибуције (материјална надлежност) федералних јединица........46 XIX. Организација законодавне власти у федерацији................................52 XX. Федерално устројство друге Југославије.............................................56 XXI. Остварене и пројектоване поделе прве Југославије...........................67 XXII. Предлози за територијалну поделу треће Југославије......................83 XXIII. Је ли могућа црногорска федерална јединица?................................92 XXIV. Је ли могућа босанско-херцеговачка федерална јединица?..........108 XXV. Македонија као федерална јединица Југославије........................... 121 XXVI. Доношење Устава.........................................................................162 XXVII. Владавинска форма (Монархија или Република)........................166 XXVIII. Политички систем владавине.....................................................172 XXIX. Државни органи (Јавна служба)....................................................179 XXX. Функционисање државног механизма.............................................189 XXXI. Седишта власти.............................................................................195 Поговор........................................................................................................199
САДРЖАЈ ТРЕЋЕ И ЧЕТВРТЕ КЊИГЕ ТРЕЋА КЊИГА (Дефинитиван садржај, који ће једва претрпети измене). Четврта глава: СПОЉНО-ПОЛИТИЧКИ И ВОЈНИ АСПЕКТИ. ХХХII. Проблематика. XXXIII. По питању нестанка Југославије. ХХХIV. Страх од распада Југославије. XXXV. Доцнији међународни положај. XXXVI. Претходни комплоти против Српства. ХХХVII. Жеље других сила. ХХХVIII. Међународна повезивања. XXXIX. Ратне перспективе. XL. Старешински кадар у војсци. XLI. Награда за издају земље. ХLII. Интриге против своје сопствене државе. XLIII. Емигрантско поткопавање државе. ХLIV. Односи са Ватиканом. ХLV. Утицаји невидљивих сила на ток државних послова. ХLVI. Заступање националних интереса на страни. ХLVII. Да ли победник сме да смањује државу? ХLVIII. Међународни углед Југославије. ЧЕТВРТА КЊИГА Пета глава: ПРОТИВНИЦИ И ПРИСТАШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
ХLI. Субјективни моменти: Ко је за Југославију а ко против ње. L. Став Хрвата према својој будућој држави. LI. Расположење Срба према својој будућој држави. LII. Тобожње поруке из Отаџбине. LIII. Расположење Словенаца о будућој државној вези. LIV. Полазна позиција Срба при расправљању о својој будућој држави. LV. Привлачност и одбојност емиграције као симптом. (Садржај за осталe књиге даће се накнадно, али ипак пре њихове појаве).
