Проф. ЛАЗО М. КОСТИЋ
СРБИ У ОЧИМА СТРАНАЦА КОЛЕКТАНЕЈА
II. КЊИГА
Швајцарска 1972
Fremdsprachendruckerei Dr. Peter Belej, 8000 München 13, Hess-Strasse 74-76
У СПОМЕНИ СВОЈЕ МИЛЕ МАЈКЕ ДАРИНКЕ ПРОТЕ МАРКА КОСТИЋА РОЂЕНЕ ПЕТКОВИЋ (1876—1953) ИЗ ЗАХВАЛНОСТИ ШТО МЕ РОДИЛА СРБИНОМ Благодарни син ЛАЗО
ПРЕДГОВОР I. Ово је II књига збирке «Срби у очима странаца». Прва је књига изашла 1968. и као таква означена. Тематски и садржајно то је само једна књига и била је намера да се одједном сва изда. Али су се томе опрли «технички», стварно материјални разлози. Што је већа и скупља књига, све се слабије удомљује. Зато је изашла у два маха, у две свеске. Но, јединство њихово је показано на тај начин што се садржај II свеске надовезује на онај прве. И поглавља (означена римским бројевима) и одељци (означени арапским бројевима) теку континуелно. Цела збирка заједно има пет капитала или поглавља; три се налазе у првој, два у овој другој и последњој свесци. За она три прва лако ми је било наћи одговарајуће наслове; за последњи такође. За четврти сам имао муку да то учиним и не знам колико сам успео. То је можда централни део колектанеје и у исто време њен резервоар, збир остатака: оно што не спада нигде друго, спада ту. Зато је било тешко дати поглављу један адекватан наслов. Ја сам их десетине «узимао у обзир», док напослетку нисам изабрао један, од кога несумњиво може бити и бољих (али мени нису пали на памет). Тиме би било дело под овим насловом завршено. Али ја имам још сличног материјала за више него једну књигу. Ако би се издала, могла би имати и други наслов, нпр. Образовање српске нације по тврђењу странаца. Онда: Одржање српске нације по мишљењу странаца итд. То би могла бити и само једна књига, само превелика. А и за ове две издате има накнадних података и биће их све више ако Бог да. Ипак су изгледи за публиковање српских књига у слободном свету све тежи и несноснији. Само за оно што је већ изашло може се рећи да је отргнуто од заборава. У приликама у којима живе емигранти не може се спасити ништа у рукопису. Имамо за то много примера у српској емиграцији. Затим, ја сам већ стар а имам материјала из других тема толико много да се не би за 20 година све издало. Треће: публика осећа засићеност темама исте врсте.
Све смо то, иако другим речима, казали у Предговору I. књиге (отсек IV). Ту је изнета и методологија рада, која једнако важи и за ову другу, као и прву свеску, тако да није потребно никакво објашњавање. Предговор је био и замишљен за дело у целини. Код сваке књиге ја додајем приликом коректуре и ревизије нове ставове ако сам их у међувремену нашао. Овде то нисам чинио, баш зато што не искључујем могућност да изађе и трећа књига, за коју ћу у сваком случају купити даље податке. Рекох да ова збирка не садржи него само разломак жељених података. Који разломак, не знам, али свакако има још много тога да се нађе, и то ће учинити јамачно други, можда бољи од мене. Ово ће им бити грдно олакшање и у сабиру огромног броја података и, још више, у трасирању пута и оквирима публиковања. Доцнији могу само да надомећу; не треба да се муче ни методологијом ни архитектоником. Као и прву моју књигу, и ову сам радио сам. Нико ми није ниједан податак послао, нити имам коме да се захвалим за то. Ја сам, кадгод сам наилазио на неки податак ове врсте, или га преписивао или правио нотицу где се налази, и онда стављао у одређене фијоке. Неки пут је отишло нешто и у погрешну фијоку, неки пут фијоку где му је алтернативно место. Нпр. кад се говори о Србима БиХ, у фијокама о тим покрајинама. Итсл. Ох, како је то тешко кад човек све сам ради, а нема простора ни да распростре ствари! (Ја ово пишем у старачком дому где имам на расположењу само једну собу!). Ја рекох више пута у мојим књигама, па то и овде понављам, да живим у једној средини где има врло мало података о нама. Далеко их је више у Минхену, Бечу, Пешти, да не говоримо о Београду, Загребу итд. За период првог светског рата можда би се највише података нашло у Паризу. Несумњиво их има много и у Женеви, али ја нисам имао прилике (нисам имао материјалне могућности) да више дана проведем у Женеви, мада ми је то била стална жеља. Био је још један разлог да нисам пошто-пото настојао да одем у Женеву у потрази за овим делима. Јер је тамо много деценија живео, прво као хонорарни конзул Србије, после као конзул и генерални конзул Југославије,
поч. Никола Петровић. Препостављам да је он имао доста књига које би се овде дале искористити. Међутим, његову библиотеку је, по предлогу Властимира Петковића, откупио био пок. Михаило Дучић. Кад сам га први пут видео и упознао у Женеви, мислим 1957, он ми је о томе дуго говорио, рекавши да се књиге налазе у неком подруму. Питао ме за савет шта да чини. После се одлучио да све те књиге дарује «Српској библиотеци Катарина Јовановић» у Цириху. Књиге су давно пренете у Цирих и ја скоро десет година очекујем да се оне ставе на расположење публици. Али кажу да немају простора. И тако књиге стоје још увек у сандуцима. Тај драгоцени материјал остаје неприступачан и читалачкој публици и онима који би га могли, и хтели, искористити за добробит Српства. Поводом 50 годишњице Пробоја Солунског фронта дали су ђенерал Тодор Милићевић и ђшт. пуковник Стојадин Миленковић једну лепу књигу о томе догађају, стручно писану. Али су ствари биле већином познате. Много би корисније урадили да су узели прелиставати и ексцерптирати шта су новине швајцарске писале о том догађају у јесен 1918. То је била неутрална земља, центар свих агитација, а новине су доносиле сва извешћа обе стране. То се могло отргнути од заборава и можда наићи на драгоцене податке који би славу Србије и Српства поткрепили. Но, за то је било потребно много стотина сати и похађања библиотека. Новине се не могу носити кући (то не да ниједна библиотека) и све се морало у самим библиотекама преписивати. То је јако заметно и тешко, али то једино доводи до корисних резултата. Ко то покуша, он ће умети да цени и ове моје напоре. Прилично материјала би се још нашло у библиотеци Српскоправославне општине у Трсту и можда у Српском народном савезу у Питсбургу. Чуо сам да је њему продао низ књига о Србији и Српству пок. Станислав Краков које је деценијама сакупљао у Паризу. Уколико је то истина, та библиотека би била непресушан мајдан за ове податке. 1960. сам неколико недеља био у Трсту и нешто мало искористио ту библиотеку. Данас су ми све споменуте библиотеке неприступачне. А не верујем да других има у иностранству. Скоро све употребљене књиге су на страним језицима. Од неких има превода, но они су мени теже приступачни од оригинала. Све је требало преводити.
Неке ми је пасусе са француског језика љубазно превео ђшт. мајор Илија В. Чолак-Антић, на чему му од срца благодарим. Ја сам иначе у свим својим књигама сам преводио и са француског. Иако сам самоук у том језику, ја га мислим добро преводим. Ипак ми је помоћ г. мајора Чолак-Антића добро дошла. II. Прва књига је добро примљена и релативно добро (за наше исељеничке прилике) растурена. Око 400 примерака је мањевише нашло заинтересоване. Ипак се дуго нисам могао да решим да објавим и II. књигу, јер су штампарије од тада скоро двоструко поскупиле, па према томе и цена књиге мора да буде одговарајућа. Нажалост мецену нисам могао да нађем ни за прву ни за другу књигу, парцијелног мецену, који би сносио бар један део трошкова па није преостало ништа друго већ покушати сам. Бриге су то и муке, али другог излаза нема. Многа лица су помогла мој рад новчаним прилозима, које ја никад ниодкога нисам тражио. Она су то учинила спонтано и као знак признања за досадашњи рад и да би омогућили даљи рад. Заиста потребна су новчана средства да се дође до литературе (било набавком књига, било позајмицама књига из библиотека у иностранству, било посећивањем библиотека у земљи, итд.) Хвала тим племенитим људима, мени је то у последње време било у великој мери омогућено. Од својих редовних прихода (мање од 60 долара социјалне помоћи месечно) ја не бих могао ни један лист хартије да набавим. Дарови су нарочито стизали за Божић и непосредно око Божића. Тако су ми послали гг. Јован Буљ из Гери, Индијана 100 долара; Гашо Кнежевић из Винемука, Невада 50 долара; Видак П. Ћеловић из Детроита, Мич. 50 долара; Петроније Тошић из Милвоке, Виск. 50 долара; Алекса Шеган, такође из Милвоке (родом из Славоније) 50 долара; ппук. Војислав Пантелић из Вашингтона 30 долара; Првослав Јевђовић, Виндзор Онтерио 20 долара; Милутин Бајчетић из Канаде 20 долара; Раде Јовановић из Хамилтона Канада 20 долара; Страхиња Попадић из Мичигана 20 долара; Гајо Морача из Сакрамента, Калифорнија 20 долара; Самуил Ђилас из Чикага Ил. 10 долара; толико исто Сава Андрић Виндзор, Онтерио; Предраг Предавец Торонто,
Онтерио (који ми није из скромности ни адресу послао, тако да му се нисам могао приватно захвалити) и још два-три лица која не желе да им се име спомене. Неки су послали уз плаћање књиге мање прилоге, који су такође омогућили набавку литературе. Свима нека је од срца хвала. Нарочиту захвалност морам да изразим једном дивном родољубу, који је тек десетак година у Америци. То је г. Станко Алаица из Калгари, Канада. Он је сам послао далеко више него сви заједно: 500 долара одједном! То је једна огромна сума, која ми је омогућила бар пола године рада на њиви националној. Слична сума није никад послата, сем од мецена за одређене књиге. Станко Алаица није богат човек, можна није задржао за себе колико је мени послао за Божић. Нека га прати моја захвалност и Божји благослов, а такође и његова два сина Дамјана и Младена, који необично будно прате сва збивања на литерарном пољу емиграције српске. Једну нарочиту врсту помоћи учинио је г. Самуил Ђилас из Чикага. Он је питао тамошњу публичну библиотеку да ли има интереса за моје књиге. Ова је одговорила позитивно, да јој је то интересантно за словенску дивизију. Потом је г. Ђилас наручио од мене све књиге које још имам и платио да их пошаљем библиотеци у Чикагу. Ови су се захвалили на пријему књига. Сад само та библиотека у Америци и делимично Конгресна библиотека у Вашингтону имају моје књиге, иако не све. У Вашингтон је послала СНО из Хамилтона, Канада. Хрватске књиге се налазе у свим библиотекама. Ја сам у Публичној библиотеци Њу Јорка нашао десетине књига хрватских емиграната па чак и књиге «НДХ», а српску ниједну. (Од мене је била само «Теоријска Статистика» изашла пре рата!). Ја сам првих десет година послао све своје књиге манастиру Хилендару, али после нисам. Они ипак сад имају најређе моје књиге. Верујем да се општој српској ствари не може боље помоћи него пласирањем књига националног значаја у јавне библиотеке иностранства. Увек се нађе лица која раде нпр. докторске дисертације или томе слично о нашим проблемима и читају добро српски. Нажалост ретко могу те књиге да нађу. Захваљујем и пријатељима који узимају по више примерака мојих књига и често на своју штету (а никад на корист) пласирају. Ових лица је све мање, а без њих неће бити могуће објављивати даље књиге. И даље ми помажу у
томе гг. Илија Павловић и гђа Дивна у Гери, Инд.; Сава Андрић, Виндзор Онтерио; Сава Радивојевић, Чикаго; мајор Михаило Пејчић Њуварк; ппук. Војисал Пантелић, Вашингтон; Видак Ћеловић, Детроит; Драги Марковић, Милвоке; Раца Димитријевић Расин, Висконзин, Алекса Ковачевић, Лондон; Миле Вујновић, Балтиморе; Светозар Тешевић Гери, Инд.; Инж. Свет. Радовановић и Милош Самарџић, Торонто, Канада и можда још покоји са два-три примерка. Од срца хвала свима. Такође и онима који стално узимају пo један примерак сваке моје књиге. Тих има око 20 у целом свету. Нови печалбари, сем једног изузетка, не траже књиге од мене, a ja им их још мање нудим. III. Циљ ових мојих радова je да поврати код Срба поколебану наду на боље дане и на препород. Народ са оваквим квалитетима каква су га виђени странци описали, не може да пропадне. И ja сам, читајући при последњој коректури сав рад изнова и изцела, надахнуо се новом вером у наш спас. To желим да произведем код других. He треба очајавати. Овакав народ не припада! Горје имјејем сердца! Sursum corda! Цирих, 6. октобра 1971 (на моју Славу)
Лазо М. Костић
IV. ОСТАЛЕ (ДУХОВНЕ) ОСОБИНЕ СРБА Nihil ist amabilius virtute, nihil quod magis alliciat ad diligendum. Cicero Ништа није пријатније него врлина, ништа што више привлачи на поштовање (других људи). Цицерон Казали смо у Предговору да ће овде бити речи о општим особинама Срба како су их странци видели и оценили. У првом реду ћe се изнети шта су они казали о карактеру Срба и истицању њихових моралних вредности, њихових врлина. Отуда и мотo овог поглавља, које je испочетка било резервисано само за »карактерне особине Срба«. Али у пракси то je било тешко издвојити из контекста. Упоредо се врло често говори о интелигенцији Срба, њиховој оштровидости и смислу за реалност; затим о њиховом родољубљу и готовости на жртве; о њиховом социјалном настројењу; о њиховом политичком настојању, њиховом демократском духу и државотворству. Итд. Понекад се говори о особинама њихове државе, којој се признаје демократичност, равноправност, поштовање људске личности итд. Ta држава je еманација њиховог духа, пa и те карактеристике спадају овде. Тако да се овде налазе оцене разне врсте; na ипак њих je могуће свести на »заједнички именитељ«, сврстати под један наслов. Даље одвајање пo овим посебним особинама било би у пракси веома тешко, a ни материјала нема толико за сваку групу да се одвојено третира. To не значи да они који би овај посао продужили и сакупили доста новог материјала то не би могли учинити доцније. Али, као што рекох више пута досад, главно je да се цео материјал налази овде под главним кровом; одаје се могу мењати и премештати. Мада je ово поглавље пo тематици многострано и ако оно претставља басен свега преосталог, оно није по обиму веће од II поглавља. У оквиру (»унутар«) самог поглавља даљу смо поделу вршили како je најцелисходније произлазила: и хронолошки двојако, према времену на које
се односи, и према времену из кога оцене потичу; и по деловима Српског народа на који се односе; и по народности писаца; и по сродности самих оцена. Итсл. Главни циљ је био да се читање олакша а не отежа. Тај сувопаран текст, који се није смео мењати, а и објашњавати што је мање могуће, морао се пружити читаоцу у сварљивој форми. Можда се у томе и успело. 25. ОПИСИ СРБА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ Имамо података о Србима по њиховом настањењу на Балканском полуострву; пре тога историја о њима ништа не зна. Па и првих векова по њиховом спуштању на Балкан ређе се спомињу Срби сами, а чешће Словени. Да се ту под њима подразумерају и Срби, не може бити сумње (мада не сами будући Срби). Подаци су махом из византијских извора, а они, Византијци, нису имали друге суседе словенске сем јужних Словена. Зато ћемо прво изнети опште погледе на Словене Балкана, да затим пређемо на Србе посебно. Највећи део ових првих података преносимо индиректно, често проверено. За податке које смо сами пронашли или верификовали означени су у Литератури извори. I. После пропасти хунске државе, Словени — крајем V века — почели су да плаве северне и источне области Балкана, док се Германи помичу на запад и освајају земље у пределима старог Римског царства. Словени долазе из крајева северно од Карпата и од Црног Мора. Они су се разликовали од суседних народа и по карактеру, и по начину живота, и по погледу на свет. Долазили су на домак Цариграда, под Солун, до Коринта. »Прође сву Хеладу, тесалиске и трачке покрајине, заузе многе градове и тврђаве, опустоши, попали, опљачка и освоји земљу, и живљаше ту сасвим слободно без страха, као у својој сопственој земљи«. Тако пише Јован, епископ из Ефеза, у VI веку, о томе, у то време паганском народу, називајући га «проклети народ Есклавина». Поред сведочанства овог претставника цркве, има и других сведочанстава. У једном спису који се појавио крајем VI или почетком VII века и који се приписује Цару Маврикију, каже се између осталога: «Племена
Склава и Анта многобројна су и издржљива. Лако подносе и врућину и студен, и влагу и голотињу тела, и оскудицу намирница. Према странцима су љубазни. С добром вољом и чувајући их, проводе их из места у место где им устреба; пa ако се небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада, нападне на угоститеља онај који му га je предао, по дужном обичају да освети странца«. (1) У извештају једног старог византијског заповедника, из првих година доласка Словена на Балкан, описује овај заповедник прослављање једног српског празника. Требало je за светковину ухватити жртву. Људи су појурили шумом и ухватили кошуту. Из шуме je, вели извештај, тужно блејало лане. Када je то блејање чуо српски старешина, пришао je кипу свог бога и нешто му говорио, a затим се окренуо људима који су водили кошуту, нешто им рекао и они су je пустили. Зачуђен овим поступком, Византинац je запитао старешину зашто je то учинио, a он му je одговорио: »Разговарао сам с мојим богом. Рекао ми je да он може бити сутра без жртве, али лане не може бити без мајке...« Ha ово додаје Византинац: »Страшан je тај народ. Он има душу«. Говорећи о првим вековима њиховог живљења на Балкану, каже маџарски историчар Комлоши Ференц да су Хуни и Словени тада доста јада задали затеченом становништву и онда дословце додаје (21, с. 7): »Под Словеима, опет, нарочито се истакоше Срби. Грчким авторима су они познати као моћан народ, који je заузео био Босну, Србију и један део Бугарске ...« О демократској настројености старих Словена из првог времена њиховог живљења на Балкану, имамо поуздане податке првих византијских историчара. Тако je писао Прокопије из Цезарее, великаш Јустијанов у VI веку (2) Sclavinоrum nationes, nоn ab homine aliquo unо, sed ab antiquo plebeia, communique libertate vivunt, ed idcirco res omnes, quae vel utiles, vel forte difficiles, ad commune consilium deferentur. Српски: »Словенски народи не живе под било којим појединим човеком, већ од старине у општој (свега народа) заједничкој слободи, пa стога све ствари које су подобне или веома тешке (за решавање) подносе општем савету.«
Ha то додаје други историограф Византије, њихов цар Маврикије (од 582—602): Sclavorum gentes et Antum... libertatem colunt, nec ulla ratione ad serviendum vel parendum persuadentur. (1) Српски: »Народи Словена и Анта... теже слободи и не постоји никакав разлог који би их склонио да служе и да се потчине...« Цар Константин Порфирогенит (912—959) писао je (s): Principes, ut aiunt, hae gentes nоn habent... praeter supanоs senes. Cpnски: »Ови народи, како кажу, немају кнежеве (владаре)... сем жупане старце». II. Век и по доцније приказивач Првог крсташког рата тирски бискуп Вилермус (6) потврђује то за Србе. Он каже да Срби »имају своје старешине које зову жупани. Византијски цареви их стварно именују, али их то не омета да чешће силазе из својих брда и шума и да пустоше околину, јер су Срби необуздани и орни на рат«. (5, с. 10). Иначе, описивачи Првог и Другог крсташког рата имају доста критичког и негативног суда о народима данашње Србије, али није сигурно да ли су то били увек Срби (јер говоре и о обрезаним становницима).Први крсташки рат je био крајем XI века, други половином XII, трећи крајем XII. Тада je сам Немања дочекао и гостио Крсташе. Хроничари тога похода пуни су похвала за Србе. П. Ј. Шафарик саопштава како поводом састанка Фридриха Барбаросе и Немање 1188 године »путописац Ансбертис (4) хвали гостољубивост и поштење српских кнезова и све препаде којима су Крсташи били успут изложени путописац ставља на терет Грцима и њиховим најамницима, никако рођеним Србима и Бугарима, или чак њиховим владарима.. .«(8) Охридски архиепископ, Грк по народности из прве половине XIII века Димитрије Хоматијан, који je онако оштро осудио Св. Саву због стварања аутокефалне цркве, писао je патријарху Герману у Никеји да je Србија »украшена побожношћу, јеванђелском чистотом живота, и достојанством добрих нарави сваке врсте«. A у једном писму хвали краља Стефана
Радослава како je побожност и љубав према Богу наследио од својих предака. (8) Пандех, македонски књижевник 13 века, у своме »Пророчакском сказанију« (политичком спису, састављеном у том прикривеном облику, a иначе пуном поезије) каже за »Србљина« да je »маломерни« и да »опет праска, прво смири се с великим царем и потом подигне оружје на њега, и победи га као Исус (Навин) Амалика и Гаваниоте (примери из Библије). Узнесе се име његово код оних који живе око њега«. — Спис je писан после Татарске најезде (1241—42), a у доба када »Романи« (Византинци) нису више »царствовали« у Цариграду, већ Латини (1204—1261). Сачуван је био у рукопису попa Драгоја, који je био на пергаменту (с почетка 14 века). У Народној библиотеци у Београду од 1902 до 1915 године, нестао je за време Првог светског рата, (Срећом крајем 1969. враћен). У Србији Немањића било je више социјалног старања и помагања немоћних, слабих, бедних него у многим државама садашљице. О томе пише Јиречек (9, IV, 74): »Биографи хвале Немању да je штитио беднике, слепе, узете, неме, сироте; он je откупљивао дужнике и ослобађао робове. Сава je своје верне поучавао у проповедима да гладне нахране, бескућнике да примају на конак, голе да одевају, удовице и сирочад да штите, робље да искупљују и пуштају на слободу. Краљица Јелена окупљала je стално у свом двору кћери сиромашних људи, те их je дала васпитати. Кад беху поодрасле, она их je удавала, дајући им богате поклоне. Ha двор краља Стефана Драгутина долазили су сиромаси, слепи и богаљеви не само из Србије, него и из далеких земаља... Исто тако у престоницу Стефана Милутина стицала се сиротиња из Србије, из »прекоморских земаља«, са »острва морских«, пa чак и из Јерусалима. Из двора нико није отишао a да не би добио понешто. Краљ je често ноћу свлачио своје лепо одело и одлазио, прерушен у старо одело и увијена лица, из двора праћен са два-три верна пратиоца. Тако преиначен, одлазио je он у логор бедника, те им je раздавао новац, храну и одело. О сиротињи су се бринули и манастири, на чијим je вратима вазда било бедних и невољних. У Студеници им je игуман раздавао хлеб, вино, зеље, изношено
одело и обућу монаха. За сиротињу постојала je, крај манастира, нарочита зграда (гостиница)...« Дечански je основао велику болниду при манастиру Пантекратора у Цариграду. Болница je имала 50 постеља подељених у десет одељења; једно од њих имало je »осам постеља за оне који пате од унутрашњих болести, a тако исто и од очију«. Странци се и данас диве тој установи. (12) Пољски гроф Валеријан Красински објавио je средином прошлог века на француском Верску историју словенских народа (13) у којој пише на страни 13, да je неки Адам де Брем казао за Јужне Словене Moribus et hospitalite nulla gens honestior ac benignior potest inveniri. (Adam de Brème). Ja не знам ко je тај Адам де Брем, али ће то стручњаци несумњиво пронаћи кад су већ упозорени на то. Мислим да je он имао у виду Словене источног обреда. У српском преводу тај став гласи: По својим наравима и гостољубивости ниједан народ не може да се нађе који би био поштенији и добродушнији. Професор Колумбија универзитета у Њу Јорку, млади Пољак Оскар Халецки (рођен око 1921) писао je пре десетак година у своме монументалном делу о Граничном пределу Запада ово (44, с. 119): »У XIV веку je Србија успела да за извесно време заузме водећи положај на Балкану...« Две стране доцније говорећи о смрти цара Душана проф. Оскар Халецки каже: «Његова прерана смрт беше тежак ударац не само за Србе, већ за све хришћанске народе у балканским земљама ...« III. Из прве половине XV века, из доба Деспотовине, имамо два оригинална списа на старосрпском језику писана од два Бугарина који су извесно време у Србији живела и дејствовала. Први je Григорије Цамблак, рођен око 1364. негде око Трнова, умро 1420. као митрополит кијевски. (Негде се означава и мало друкчије: Цамалах, Цамрак, Самвлик итсл. Вид. Павле Поповић, (15, с. XII). Значајан je са својим животописом Стефана Дечанског (17). Међутим, у једном спису своме ми налазимо доње његове речи (18). »У којим областима, реци ми, има толико манастира и тако великих и славних? У којима je градовима и где тако бројно мноштво инока. Где je
толико архијереја, где усрдност к Богу и божанским стварима? Где je лепи поредак народа, како код власти тако и код подручних?« И одговара: »Нигде сем овде где преподобна (св. Петка) пристаде да пребива, где зажеле упокојити се», то јест у Србији где су пренете њене мошти. Други je писац такође Бугарин, познат под именом Константин Философ. Он je рођен у другој половини XIV века, не зна се кад je умро. Живео je највише на двору деспота Стефана у Београду и Манасији. Његов опис живота Стефановог je можда наш најбољи и најлитерарнији спис Средњега века. Од више издања најкритичкијим се сматра Јагићево (19). Хвалећи у том делу Србију и њену престоницу, прелази да говори и о њеним становницима, о Србима, па том приликом каже (16, с. 52 ид.): »А погледај ми и људе који су последње и најчасније створење Божје, да не би ко мислио да хвалим бездушне и неосећајне ствари. Но ваистину, најбоља земља рађа најбољи пшенични клас, који нам и даје 30-струко, 60-струко и 100-струко. Храбри су дакле, тако, да таки глас у васељени нико други нема, од чега часнијега по Соломону нема међу људима. А добропотребни су и у послушности, да им нема равних у васељени. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор. А где је (потреба) нешто противно, брзи су на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем десницама и левицама. А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако и лаком и светлом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединцу, но сваком и свагда, и не само давањем но двоструком милостињом, тако да се може применити Соломонова реч: »Поштујући ништега, чини милостињу«. А живот у тој целој земљи је као црква Божја, а не (живе) као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се (име Божје), но установљено је (да се моле) од малога до великога од њих више од двапут на дан. Љубочасно је, како син, ма да је и у своме дому, када је заједно са родитељима као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, но и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога или матер? Ваистину никако, но по Христу врши се закон, чинећи један другога бољим (већим) од себе, господином називајући откривене главе, како је у старини (било) и (како је) сада у јужним земљама, »изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је«, т.ј. поштуј место
обичајем земље, а свети апостол Павле заповеда људима да се моле (Богу) откривене главе. Јер се срамоти, рече, ако се (човек) моли покривене главе или ако пушта кику откривати главу Ономе који зна унутрашњост, колико ли (то тек није) пред људима. Зато је код њих ваистину све изванредно, а остало (бива) по Павлу »што је часно, и побожно и што је изабрано«, и може се наћи оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини.« Мало се који народ света може подичити таквим квалификацијама од суседа, можда најучевнијег на Балкану тога доба, и то суседа који је деценије провео у Србији и народ изблиза посматрао. Стало ми је до тога да бар неке његове реченице пренесем у оригиналу. То ће бити трећа и четврта из горњег цитата и крај. Оне гласе у оригиналу (19): »Сут убо мужствни јакоже иних глас по вселењеј не бити, јегоже честњеишеје по Соломуну в чловјецјех њест. Сут же и в послушноје благопотрјебни, јакоже по вселјењеј подобнија не имјети...« Крај гласи: »Тјем же в истину вса изреднаја сим сут, прочаја же по Павлу јелика чстна и јелика говјеинаја и јелика изабрана, и вса к сзданију обрјести јест, паче же љубве јеже глава јест всакој добродјетељи«. Павле Поповић наводи два нова страна писца која са по једном реченицом карактеришу стања и прилике у Деспотовини Стевана Лазаревића, али не наводи изворе. Ватрослав Јагић, Хрват, казао је да је та земља била »последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву«. (15, с. XI). На истом месту наводи изразе руског слависте Константина Радченко, који је казао: »У то време само се у Србији могло наћи једно пристаниште више или мање спокојно и безбедно од непријатеља«. П. Поповић не каже ништа о писцу ни његовом делу. Ипак је то Констаним Радченко, познати руски славист, који се бавио претежно бугарским изворима а и српским; живео је до 1872 до 1908. IV. Косово и његове последице дале су такође повода неким страним писцима да се осврну на држање Срба у тим приликама. Немачки сликар и писац из скорашњег доба Јосеф Аренс каже за Србе, које сматра међу најхрабријим људима, да су на Косову бранили западну цивилизацију. (30, према књизи наведеној под 5).
На страни X свога предговора Српској народној епици, (чешки списоватељ« Јосеф Холечек спомиње дилему кнеза Лазара »коме ће се приволети царству« и онда каже (20): »Дакле, дилема међу идеализмом и утилитаризмом била је у души српског народа решена још на Косову у корист идеализма и мени је непознато што би боље, истинитије и одређеније осветлавало психологију и карактер тога народа него баш тај наведени моменат из јуначке српске поезије. Он није историјски, али успркос тога он је предубоко истинит, истинит не за тај моменат већ за цео век српског народа од времена који се не памте па до далеке будућности, о којој не можемо имати праву слику због догађаја који се нису збили, али ипак можемо о њима, не проричући, са вероватноћом аконе са извесношћу судити о томе што је предсказано. Српски народ, прихваћајући царство небеско а одричући се царства земаљскога, показао се као носилац, борац и мученик највиших људских идеала и њима остао непоколебиво веран за пола миленија, (што) заиста може бити примљено као неспоран знак да је таква била његова душа и такав његов карактер давно пред тим, и да ће такви бити столећима иза тога, да ће такви бити вазда ...« »Српски народ, одричући се царства земаљскога, а остајући верно при царству небеском, показује нам се тако богато нагомилан силама идеализма да ми, који се надамо да ћемо убудуће очистити народ од срамоте и неправде царства земаљскога, морамо у њему (у српском народу) видети и поштовати народну праматерију, која ће тек у будућности одиграти часну улогу, коју му је провидност уделила, да би обезбедио ту улогу мора бити приправан на даље муке, и патње, даља одрицања и жртвовања. Per aspera ad astra. И опет per aspera ad astra«. (Латински, што значи преко трња, преко патња, ка звездама, ка успеху, ЛMK). Чак и после Другог светског рата истичу неки страни писци да су Срби били инспирисани »духом Косова«. Тако једна енглеска списатељка и научница. О томе саопштава Бр. Лазаревић (140): Професор Универзитета у Кембриџу (Енглеска), др. Елизабет Хил, после овога рата написала је једну малу књижицу под насловом »Дух Косова«.
Тамо она каже и ово: »... И пошто се они не стиде своје вере, и зато што нису лицемерни, православни Срби нису се постидели пораза, већ су га претворили у инспирацију за победу, не само за себе саме, него и за своју католичку браћу Хрвате и Словенце. То је смисао, једноставан и дубок смисао Косова до овога дана. »Тај исти Дух Косова је нагонио Србе да учине избор у 1914 години, један избор који је најзад створио Југославију; тај исти Дух је нагонио Југословене да учине свој избор и 27. марта 1941. Било је много Косова од 27. марта. Дух Косова који и данас живи и носи једну поруку за све нас — не само за све Србе, све Југословене и све народе на Балкану — то је потстрек за нас да не правимо компромисе, нити да правимо оно што је привремено, привидно, опортунистичко, него да се држимо по сваку цену доживотно оне вере за коју је Српски Цар Лазар умро. Ми сви одговарамо једни за друге. Ми имамо заједничку одговорност. Ми смо били савезници по избору у рату који се је тек завршио, али је наша заједничка дужност да добијемо мир оживљавањем Косовског Духа. И у колико учествујемо у оживотворењу овог духа, у толико ће бити наш допринос за духовну реконструкцију Европе...« Не верујем да бих боље могао да завршим овај одељак, ни по личностима од којих потичу ни по речима које су изговорене, него од следеће двојице европских капацитета. У историји византиске литературе К. Крумбахера, највећег европског византолога, налази се и овај цитат другог немачког славног византолога проф. у Јени Хајнриха Гелцера (22): »Несрећа је то општег историског значаја што је кобни дан на Косову Пољу одузео власт на Балканском полуострву овом дивном народу (Србима) и на тај начин пустио слободно поље турском варварству ...« (Карл Крумбахер, који је ове речи Гелцерове цитирао примајући их као своје, родио се 1856, умро 1909. Професор у Минхену, »творац модерне немачке византистике«, оснивалац Византијског иститута и Визнт. часописа. — Хајнрих Гелцер, рођен 1847, умро 1906. Прво проф. у Хајделбергу, затим у Јени. Писац визант. Историје царева и Културне историје.)
Накнадно сам нашао једну песму »Косово« од енглеског песника Овена Мередита о коме ништа поближе не знам. Ипак ту песму саопштену у новинама желим да сачувам од заборава. Она гласи (179): Вечиту славу Србија има, Вечиту славу, бесмртни еп, Славу легенда прадревних, болних, Сан о Косову бесмртно леп!... Погинули су, у гробовима, Јунаци дивни, тај храбри сој, Народа овог мученог, тужног Што бије црни, вечити бој.
Диже се њихов спомен предреван И буди срца, и ствара мах. Велика дела народа сетног, Сваки је јунак и витез плах! Докле је један Србин Србијин И док Косовом нија се клас, И расте трава огромним пољем, Легенда српских ићи ће глас. Заборав никад неће да скрива Заносну славу косовских дива.
V. Сад бисмо, са дозволом читалаца, могли да наведемо неколико општих оцена о Србима и српској заједници до Косова, увек из уста Несрба. Прво желимо да пренесемо неке речи тада највећег хрватског историка Фрање Рачког који је пре 110 година написао низ чланака о Југословенству (10). У тим чланцима Рачки говори о великом напретку Србије који је учинила у XIX веку од првог и другог народног устанка, па каже: »Српски народ имао је већ за своје самосталности, како му преоставши Душанов законик и многе повеље свједоче, тако узвишених и слободних политичких и административних институција, да неима узрока с њих се стидјети нити XIX вијека пред изображеном Европом. Многе од њих преживјеше турско господство. Оне пређоше народу у крв. На овима би се имао развијати јавни живот српске кнежевине. На њих би се имала обазирати учена српска господа, која се из Берлина, Гетинга и Јене, Париза и Беча враћају, да ступе свому народу на чело...« Немачки историчар К. Рот, описујући врло кратко прошлост балканских народа у едицији Гешена, каже (23, с. 93): »Посматрамо ли политички и духовни живот ових средњевековних балканских држава, нарочито у XIII и XIV веку, то морамо признати да оне могу заиста да издрже упоређење са другим западним државама. Турској владавини било је остављено да овај цветајући живот потпуно уништи.« Баш у та два века се Србија налазила на врхунцу своје моћи и као претходница балканских држава, што писац раније истиче. Немачки познати историк Фридрих Рис писао је почетком прошлог века (24, с. 843): »Срби су играли најсјајнију улогу међу илирским Словенима, и у Влашкој разуму (и данданас) под именом Срби или Сирб све словенске народе с оне стране Дунава ...« Рис је с почетка XIX века. Сад да споменем једног немачког писца с краја истог века. Писац је Немац по етници, али становник раније Угарске и њен припадник по свом нахођењу. То је Јохан Хенрик Швикер, професор
немачког језика у Пешти. Он је писао много о Србима, па чак објавио и историју Срба у Угарској. Овде ће се цитирати по једној малој расправи о Боки, писаној поводом њених устанака и изашлој у официјезном часопису Аустрије за Географију. (11). Писац указује, увек у вези са Боком и Кривошијама, како су Срби имали државне установе у средњем веку, Душанов Законик, каракеористично устројство племена, литерарне продукте Дубровачке школе, онда нарочито устројство националне Цркве итд., што »све доказује један значајан степен културе, која чак ни кроз 500 г. владавине Турака није сасвим избрисана«. У најновијој »Енциклопедији светске историје« која је изашла у Швајцарској пре годину-две као врло уздржљива и објективна публикација има, разуме се, података и о Србима. Тако у књизи II (149), стр. 906, говорећи о српском средњем веку, каже писац да је »профињени дворски и господски стил живота и у основи хришћанско-херојско држање овог цветног доба оставило трајан талог у целом народном организму, што доказује херојско животно држање у старијем слоју епских песама које се по материјалу надовезују на ову епоху сјаја, као Косовски циклус или песма о смрти Мајке Југовића, која је постала славна у светској литератури (das weitliterarisch berühmte Lied...) једнако као и пласцититет и ниансираност лирског израза осећања у женским песмама, која ће после више векова доцније да изазову дивљење једног Гетеа ...« 26. СРБИ ПРЕБЕГЛИ HA АУСТРИЈСКУ ТЕРИТОРИЈУ После Косова и Деспотовине мало се што о Србима чује. Постали су били неинтересантни за историју и за литературу уопште. Сведени на рају, као и други хришћански народи Балкана, они су таворили тешке дане непримећени од иностранства. Тек се њиховим досељењем у Ћесаровину, после постепеног сузбијања Турака, о њима се понова говори иако најпре са шапатом и невеликим интересовањем. Но они ипак као нација васкрсавају за свет и њихове војне бравуре, о којима je било речи у I књизи, обраћају на себе и погледе многих писаца а не само војсковођа. Немамо много података ни из тог времена, али смо ипак поштогод напабирчили.
I. Није то прост случај да се Срби сад појављују као предзиђе Хршћанства, кад су католичка предзиђа (угарска и хрватска) оманула. После Првог светског рата, пишући о Балкану истакнути немачки приповедач, есејист и литарарни историк Август Хајнрих Кобер je написао ове значајне речи (26): »Балкан шаље испред себе као свога заступника, као претставника свога живота Србе у Европу. Ово словенско племе које се сад пред нас појављује са једном сасвим особеном, сасвим великом мисијом, надирало je у VII веку преко Саве иза Хрвата и свој племенски предео je сачувало вазда: Босна, Црна Гора, данашња Србија, Северна Арбанија, тј. цео средњебалкански планински масив између мора, Саве и линије Морава—Вардар...« Личанин Милорад Медаковић (1824—1897) описујући бојеве крајем XVII и почетком XVIII века, каже (27, с. 36): »У свијема великима бојевима, у четовању се Срби показаше свагда храбри и вјерни. То им признају и сами Нијемци, па веле: Auch in den letzten Türkenkriegen hatten insbesondere die Serben in den Reihen der kaiserlichen Armee mit Hingebung und Tapferkeit gefochten ...« Тако дословно пише Медаковић наводећи оригинал неке јамачно официјелне немачке војне публикације. Нажалост он не каже које; не даје чак ни превод, што je само доказ да се служио оригиналом. Ми ћемо тај став превести: »И у последњи турским ратовима нарочито су се Срби борили у редовима царске војске са пожртвованошћу и храброшћу«. (Овај податак спада у прву књигу али је пронађен пошто је она већ била објављена; овде му јо такође место. То исто донекле важи и за следећи податак). Почетком 18. века (око г. 1717.) управник вараждинског генералата, генерал гроф Хајстер, упутио је бечком ћесару један меморандум, у коме се заузео за Србе и осудио њихово гоњење од католичке цркве и околних власти. Он је казао дословно (25): »Тај народ не само да је крајеве у којима се налази, као и аустријске земље и краљевину Хрватску, за све време од душмана заштићивао, но је, као
што је познато, овом наносио грдне штете својим испадима, и при томе толику крв пролио, да је у том народу постала изрека, да су му домови подигнути од усирене крви«. У једној старој немачкој књизи, чији сам наслов нажалост заметнуо, нашао сам опис Шајкашке одн. Шајкашког батаљонског дистрикта почетком XIX века у коме су од нешто изнад 30 становника 28 били Словени (Срби). Ту се говори о наоружању, саставу итд.; затим стоји: »Шајкашки батаљон у садашњем облику образован је од царице Марије Терезије у сагласности са угарским Сабором 1764 и имао је за циљ да снабдева људством дунавску флоту за заштиту од Турака. 1760. дунавска флота састојала се од око 30 великих лађа, од којих је свака имала на палуби око 40—50 топова... Као уопште граничар, тако је и шајкаш одважан и не губи присуство духа у возилу (лађи) које се љуља, чак ни при највећим олујама. Шајкаш је одлично извежбан, ванредно маневрише са тешким лађама и шалупама са топовима, зна послугу топова и њима пуца сасвим сигурно и брзо...« У једној претставци маџарских сталежа бечком ћесару из 1791. види се да се и они сад изражавају о Србима у »њиховој« земљи сасвим повољно. (138, III, с. 178). Тамо стоји из. ос.: »Правица и љубав к ошптем добру изискује да се са тако многобројним и ратоборним племеном не поступа као са придошлицом, и да му вера, којој је особито привржен, не зависи од ћефа.« ... У једној скорашњој сасвим репрезентативној књизи о Балкану издања Тајм-Лајф, коју је написао Едмунд Стилман, некадашњи амерички дипломата у Београду и Софији и веома плодан публицист пише (168, с. 46): »Прва аустријска офанзива (крајем XVII века) беше одбивена од Османлија. Њихови поданици који су поздравили Аустријанце као ослободиоце беху, по одласку аустријских трупа, свирепо кажњени. Последица je била: масовно бежање Срба преко Дунава. To je била клица покрета балканског ослобођење XIX века...« Ово je за мене ново мишљење, али веома интересантно и можда правилно. Без духовног препорода Српства северно од Дунава, можда не би сазрела ни мисао о ослобођењу јужно од Дунава. Духовно су Срби из Ћесаровине припремили српске устанке и помогли остале.
II. Много je Срба учествовало и у војсци Наполеона, где су се јако прославили. Најбољи хрватски историк Фердо Шишић писао je још 1909, кад се не може рећи да се додворавао Србима, ово (151, стр. 278 на крају): »Ваља признати да се Хрвати, а међу њима врло много Срба и у туђој служби показаше као ваљани војници. Мармон нам изријеком јавља да му je Наполеон после повратка у Француску иза несрећне руске војне казао: ,Још никад нијесам имао храбријих и бољих војника у свим приликама’.« Француски: Je n’ai jamais eu des soldats plus braves et meilleurs sous tous les rapports. Према подацима које сам читао код Ткалца и осталих, Срба je у тој војсци било више него Хрвата. Они су посебну храброст показали у бици код Березине, где су ратовали под непосредном командом цара Наполеона. После те битке, одушевљен њима, Наполеон им се обратио овим речима: »Јуче сам се својим очима уверио у вашу храброст и верност. Ви сте стекли неумрлу славу и част да вас убројим у редове својих првих чета. За ову вашу храброст ja вам обећавам све што ћете од мене праведно тражити чим се кући вратимо. Ja сам с вама задовољан, врло задовољан«. На жалост, од тих наших војника граничара мало je њих успело да се врати из руског снега и леда у своју домовину. III. Тек инсталирани млади цар Франц Јосиф санкционисао je нестрпљиво очекивано потврђење установе Српске Војводине и именовања њених представника у једном манифесту »у нашем краљевским главном граду Оломуцу« у Чешкој 15. децембра 1848. У том царском манифесту налазе се ове речи признања »са највишег места« (141, с. 85): »Наша храбра и верна српска нација најславније се истицала у свим временима приврженошћу нашој царској кући и јуначком одбраном према свим непријатељима нашег трона и нашег царства. Као признање ових заслуга и као посебан доказ наше краљевске милости и старања о постојању и добробити српске нације ми смо одлучили да највише црквено достојанство патријаршије опет васпоставимо, као што је постојала у ранија времена и као што је била повезана са
архиепископским троном у Карловцима, и додељујемо наслов и част патријарха нашему драгом и верном архиепископу карловачком Јосифу Рајачићу. Ми смо даље одлучили да потврдимо избор нашег генералфелдвахтмајстера Стефана Шупљикца од Витеза за војводу српске нације, уз поновну успоставу ове стародревне части. Наша је царска воља да, васпостављањем ових највиших духовних и световних части, осигурамо нашој верној и храброј српској нацији јемство за њену националну организацију која одговара њеним потребама. Одма по васпостављању мира биће једна од првих и најпречих брига нашег очинског срца да одредимо и утврдимо такво унутрашње национално уређење по начелу равноправности свих наших народа.« Интересантно је да овде владар не само Србе зове њиховим правим именом (нема ту ни »Влаха« ни »Илира« нити каквих других назива), већ на више места говори о српској нацији. Чак у немачком језику конзенквентно каже »српска нација« а не народ (фолк). Чак генерал Шупљикац није био потврђен за војводу Српске војводине већ »војводу Српске нације«. Један невиђен пример у устројству земаља Ћесаровине. Говори и о васпостављању »патријархата« тј. патријаршије, што стварно није било, већ само потврда натријарха ад персонам. Поводом установљења Српске Војводине писао је познати хрватски историк Иван Кукуљевић-Сакцински у часопису Славјански Југ од 10. XII 1848. и ово (142): »Срби срушивши при издигнућу својем против обћем душману све досадање својим намиерам напротивне административне форме устројили су ново стање державно онако како су околности собом доносиле и гениј народа изискивао. Ово стање је сасвим и скрозимице пучкодемократско. Племство, и по себи не многобројно великим се диелом народу изневиерило, а остало у народу уронуло; свећенство српско је од постања по својем положају демократично; високоучених је мало, а ови су се народу прилагодили и само као народни помоћници а не као равнатељи и господари судиељавају; бирократија је свргнућем старих форма и реда милитарског уништена; а феудални кодицизам окориели избачен је пренаређењем
жупанија. Тако гледамо Војводовину Серпску из љуске оних изумерлих неспособних формах новопрепорођену у најпростијим најнаравнијем строју, како је простекло из народа. Ово је стање пријатно, усхићујуће...« Овај ћемо одељак завршити речима чувеног чешког политичара и трибуна Јана Палацког који је осуђивао маџарску политику запостављања, негирања па чак и истребљења Срба, овим речима: »Срби су постојали и пре угарске краљевине, постојаће и после ње.« (51) IV. Прелазећи на конкретније податке нарочито старијих писаца на прво место морамо споменути Фридриха Вилхелма фон Таубе (рођен у Лондону 1728, умро у Бечу 1778). Сматра се као немачки писац, који је неко време био у слижби Карловачке митрополије и на основу личних посматрања објавио 1777. велико дело о Славонији и Срему. (29). У њему има много речи о Србима и повољних и неповољних (али ништа рђаво о њиховом карактеру). Неке од њих пренећемо овде. »Сви Срби у аустријским и маџарским земљама имају много лукавости, прирођене духовитости и притворности, да сељаци нису тако глупи и будаласти као у осталим земљама...« »Народ више воли да ленствује и бедно живи, него да ради и да живи добро...« Србин »мрзи рад и неће се латити посла док га глад на то не натера. А кад неки радник ради у винограду три дана и заради форинту, четвртог дана се неће вратити на посао, него ће остати код куће и ленствовати докгод му траје зарађени новац...« »Прирођени нагон да се хране а не обрађују поља, и љубав према несталном животу, нису код њих ни до данас избијени, па штавише ни ослабљени...« »Имали су обичај да већ о жетви израчунају колико им је потребно жита до наредне жетве, па да остатак одма распу или га поклоне манастирима, не водећи рачуна о томе, да наредна жетва може и касније доспети, или бити веома слаба, и да ће онда патити од глади...«
»Цео народ, оба пола, увек је добро расположен. Најрадије опевају битке и ратнике...« Говорећи даље о Србима Славоније, које често назива Илирима, фон Таубе пише и ово (с. 65): »Ништа не могу мање да подносе него неправду. Најстрожа казна неће Илирца наљутити ако зна да је крив, али најлакше ће га крајње озлоједити ако му савест каже да је невин. Њих се мора гледати кроз прсте, али најсигурнији путоказ за старешину јесте избегавати сваки изглед на неправду, и тиме ће задобити њихову љубав и наклоност. Ко је њих задобио, тај може бити сигуран да ће им потчињени до смрти остати верни и за њега у саму ватру скакати...« »Главне врлине Илираца су верност према владару, гостољубивост, неустрашива храброст и срчаност која пркоси свим опасностима, склоност ка рату и одлична храброст у њему.« ... Да се овај став односи на православне Србе, види се из примедбе где се писац позива на повеље које се чувају у Сремским Карловцима а које се на тај народ односе. Ми ћемо овде продужити изношење вести и »карактеристике« народа раније јужне Угарске, неко време (од 1848—1861) »Српске Војводовине«, које су давали писци XIX века. Први је из времена пре саме Војводине, други из времена кад је тек била настала, трећи и даљи из времена кад је њена посебност била угушена. Прва два се односе на пределе Војне Крајине, источног њеног дела, један на Сремско-шајкашку а други Банатску Крајину. Оба су из тада водећег часописа немачког за иностранство. Говорећи о Срему и Шајкашкој, пише И. Елзнер 1845 године ово (33): »Мањег а усто пријатнијег народа него што је овај неће моћи тако брзо да се нађе. Поред њихове не сасвим повољне спољне појаве, и њихово тело и дух су здрави. Ако се под опорим омотом потражи језгро, оно ће се наћи.« Неки Антон фон Ецел пише осам година доцније у истом часопису за Банатску Војну Границу (34): »Јужни Словени или правилније рећи Славеносрби Баната одликују се често својим високим духовним особинама и одличним талентом. Он схваћа
брзо, има чврсту снагу просуђивања, оштроумност и досетку, нарочито достојну дивљења сналажљивост... Дарежљивост и гостопримство, то су праве врлине народа... Разлике сталежа и издвојене класе занимања природно не постоје у Банату, јер једини сталеж, је војнички. Племство није могло да настане, јер је сваки граничар слободни сопственик земљишта, које се наслеђује по начелу мајората...« У једном позамашној књизи о Аустрији и њеним народима штампаној у Лајпцигу 1865, пише неки С. Штајнхард (127, с. 277): »Аустријски Срби станују у Славонији, у јужној Угарској, у Војводини, у јужним деловима Баната (Тамишког, ЛМК), у Источкој Далмацији. Карактеру српских племена, која спадају међу најмоћнија између свих Словена, дају необична храброст и очвршћење тела, као и ватрени дух, изразито ратничко обележје. У исто време су они најнеобузданији и најсировији међу свим јужним Словенима, прекост и осветољубивост тера их, као и Морлаке, врло често да спроводе стари закон крвне освете.« Један привилегисани аустријски публицист, који је остао анониман, издао је 1877. једну књижицу о Маџарском питању аустријски посматраном. (28) Један одељак те књиге (с. 42 ид.) има наслов: »Словени Угарске. Српска раса. Војна Крајина. Српска патријаршија итд.« Ту, у почетку стоји: »Ако сви знаци не варају, Српски народ, чије је потчињавање Османлијама, поред Арбанаса, најтеже и најнепотпуније успело, претставља литицу о коју ће се разбити трули брод турске владавине у Европи. Он је тај, који такође са непоколебивом жилавошћу брани своју народност према Маџарима и бој за своју политичку ексистенцију не напушта поред свих пораза које га прате до у најновије време...« Говорећи о Србима раније јужне Угарске, француски етнограф Бертран Оербак каже при крају прошлог века (46, с. 304): »Српска популација, захваљујући своме земљишту, није сиромашна; добро стање учвршћује њена осећања за независношћу и учиниће је несумњиво господаром своје судбине ...«
На крају одељка о Србима, проф. Оербак пише: »Овај народ мора да оживи јер његова прошлост није мртва у његовој успомени: слика Велике Србије је овековечена у епским песмама гуслара или трубадура и у српској души је оставила као неку светлу бразду која није угашена и која може поново да осветли.« Из посредних извора преносимо карактеристике Личана које је пре 130 година дао Ф. Ј. Фрас, који је сам живео у Војној Крајини. Редакција листа даје ова обавештења: » Текст који доносимо, дио је њемачке књиге директора крајишких школа Јулиуса Фраса о Карловачком генералату (Загреб 1835). Дијелове из те књиге који се односе на Лику објавио је Зборник 2 Хисторијских архива — Карловац 1970, у редакцији магистра Ђуре Затезала, директора архива. А превео је грађу с њемачког и попратио уводом професор Милан Радека, протојереј-ставрофор из Карловца«. Сам пренети текст гласи (169): »Становници Лике су јака, крупна и снажна дјеца природе, пуни смјеле срчаности и ратничког духа, навикнути на сваковрсне напоре, упознати с опасностима и зато неустрашиви. Њихов начин живота и исхрана врло су једноставни. У овом су прилично подједнаки Личанима и сви становници осталих провинција ц. кр. Војне крајине. Ипак су Личани највећи, најљепши и најјачи сој људи«.... »Принц од Хилбургсхаузена, који је као царски повјереник за уређење Крајине пропутовао читаву ову област и као човјек духа и знања и као зналац људи и одличан посматрач правилно видио и судио, дао је овакву слику крајишника која га одлично карактеризира: — Посвуда сам видио ратнички храбри народ, сирове неизвјештачене синове природе који уз лошу припросту исхрану, уз труд и муке израстају у прави стасити сој људи, жилави и чврсти као шумски храст, узрасли без његе и мекуштва, добра срца а дивљи, при том празновјерни, пуни осјећања одушевљења за војничку част, упознати с опасностима ратовања и лакоми на пљачку као заслужену награду за често показану храброст и срчаност у војевању, неизопачени мекуштвом, а чврсто везани уз своју домовину; од природе одгојени за неустрашивост, способни за вјерност и оданост. —
Ову истинску карактеристику одувијек је аустријски крајишник оправдавао, а показује свакодневно и тјелесним ликом и снагом, врло једноставним, природи близким начином живота, неуморан у тешким радовима и напорима, у ратничком духу и смјелој неустрашивости, у војничком схваћању части, у чврстој вјерности и тачној послушности, у строгом вршењу вјерских прописа и у светињи брачне вјерности у доброћудности али и у осветољубивости. Оваква како физичка тако и морална својства овога витешког природног соја баштине се с кољена на кољено. И управо у том тако окројеном карактеру овог народа, повезано с одличном организацијом читаве Војне крајине, с њезином прецизном управом и дословно тачним руковођењем, и почива чврсто јамство у овом великом војничком тијелу против сваког напада како оружане силе тако и кужних зараза из отоманске државе. Као одабрана, снажна, очврсла, увјежбана, срчана, на све опасности навикнута војска, Крајишници имају још и задатак да бране државу и од свих осталих спољашњих непријатеља... ... Главни је основ Крајине војник и сељак у једном, сељак као слободни ленски господар земље или доживотни уживалац по вољи владара, а уједно стални војник. Предност оваквог уређења за државу је у том што се та војска сама издржава. Циљ је да се добије што више способне, а уједно бесплатне или барем јефтине војске. Основ сеоског уређења је кућна задруга, јамство војнику да му породица неће остати незбринута. Задруга њега снабдијева, а и породици обезбјеђује опстанак. Из Фрасова прегледа повијести Крајине види се да је Крајина ратовала отприлике сваке друге или треће године, што на турској граници што по свијету. Свака је трећа година била уз то гладна, неродна. А посебно су болештине и пошасти. Тако остаје отворено питање да ли је уопће икад на Крајини владао мир и благостање као у осталим дијеловима државе гдје је то било редовито.« VI. Сад два општа мишљења о Србима у Аустро-Угарској Монархији, оба из овог века. Прво је од Хермана Бара (1863—1934) једног од најпризнатијих
књижевника Аустрије свих времена. Он је много писао о нама. У приказу Фридјунговог процеса (47) казао је изос: »Е па дакле, међу нама живи једна нација врло сиромашна, привредно слаба, духовно необично обдарена, у људском погледу драгоцена, која се политички не уме да снађе, која је од државе потпуно занемарена, која лута по нашој државној заједници; то су Срби«. О Србима у Аустро-Угарској монархији уопште говори још аустриски историчар и политичар Хајнрих Канер у књизи писаној после Првог светског рата (48, стр. 28): »Они су били несумњиво деструктивно најопаснији међу свим народима Хабсбуршке монархије; ова објективна опасност била је знатно повишена њиховом високом духовном обдареношћу, њиховим бунтовничким темпераментом, и њиховим патриотизмом способним за жртве...« 26. СРБИ ПРЕБЕГЛИ ПОД МЛЕТАЧКУ ВЛАСТ Срби су бежали од Турака не само на север свога дотадашњег етничког територија већ и на запад. Запад је био под млетачком влашћу. Пребегле Србе су власти те »прејасне« републике називали махом Морлаци (Моровласи, »црни Власи«), као што су их делимично и у северозападним деловима Ћесаровине звали Власима (званично Илирима), док су их у Угарској конзенквентно називали Рашанима или Рацима (маџарски Рацок, немачки Раицен). Има нешто мало података и о каракеористикама Морлака у Далмацији. Један је из тог доба, други накнадни. Познати опат Алберто Фортис, који је први свету објавио »Хасанагиницу«, у истом Путопису Далмације (31) каже за Србе северне, копнене Далмације: »Морлак који станује далеко од морских обала и од гарнизонских места, то је морално биће, уопште говорећи, сасвим различно од нас. Искреност, поверљивост и поштење ових добрих људи, колико у дневним пословима живота, толико и у уговорима, понекад се изроди у претерану доброту и простоту...«
О Морлацима пише немачки барон Ото фон Рајнсберг, који је познавао више од ма кога странца наше Приморје (живео је више година у Дубровнику, обилазио све околне пределе и проучавао их заједно са својом женом бароницом Идом фон Дирингсфелд),у географско-етнографском часопису »Глобус« за 1864 под насловом »Јужни Словени« (32) и ово: »Морална својства Морлака стоје у вези са њиховим начином живота и религиозношћу. Духом обдарени, племенити и храбри, они у исто време нису наклоњени раду, осветољубиви су и непријатељи сваке принуде. Њихово гостопримство израђа се у расипништво, њихова оданост староме у фанатичну мржњу према свему новоме ... Крађа је на неким местима непозната, убиства се дешавају, истина, често, али највише у јарости, у пијанству или из освете. У погледу на морал жена врло су строги. Пријатељство није за њих просто осећање већ морална обавеза, коју освећују једним верским актом, јер нарочита церемонија у цркви везује пред олтаром два пријатеља у побратиме или две пријатељице у посестриме. Ништа мање свечано, иако не више у цркви, зариче се освета (полаже се заклетва на освету), чим је убијен један члан породице, и поред свих наредаба против крвне освете... Јер, као што пословица каже: Ко се не освети, тај се не посвети, а православни кажу уз то: Рађе убити човека у следству освете него јести месо у посте. Сви црквени прописи се поштују, и за време службе Божје оружје се одлаже, које иначе Морлаци никад не напуштају. Јер је код њих, као код свих Срба, највећи украс мушкараца светли ханџар, лепа пушка и богато украшени пиштољи, које целој њиховој појави дају ратнички печат, чему одговара и њихово одело...« Француски писац прошлог века Шарл Родије (Charles Rodiez) овако је писао о далматинским Србима: »Ако сте стигли до њих, не удаљујте се овога пута далеко. Ви сте нашли најпријатније, најваљаније, најгостољубивије становништво. Удишите у миру ову атмосферу невиности и младости, заноса и песме, која одише непрестигнуту науку. — Ви се налазите код Морлака.«
У једном позамашној књизи о Аустрији и њеним народима штампаној у Лајпцигу 1865, пише С. Штајнхард (127, с. 279): »У свом карактеру Морлак показује још увек особине јужних Словена. Он је стварно Србин Јадранског Приморја, али стоји далеко испод правих Срба ...« Професор Сорбоне Ернст Дени је писао почетком Првог светског рата (51, с. 161): »Срби из Далмације су сјајна раса морнара и међу њима Монархија (аустро-угарска) рекрутује посаду своје флоте«. 27.СРПСКИ УСТАНЦИ И СРПСКА ДРЖАВА XIX ВЕКА У ПОВОЈУ После Првог и Другог српског устанка оживео је био интерес за Српство у ученој Европи, тим пре што су тада задивеле свет и српске народне песме. Из тог доба, из прве половине XIX века, имамо неке опсервације о Србима у нама доступној штампи. Има и личних запажања путника који све више Србију посећују. Покушаћемо да неке од тих изјава спасимо од заборава. I. Најпре ћемо, тежећи и овде, као и другде, за логичним редом приказивања (хронолошким где то логика захтева) навести нешто о самим устанцима који су довели до обнове српске државе у XIX веку. О томе је писано много и ми смо више мишљења, у којима се велича храброст Срба, већ пренели у I књигу ове збирке. Овде неколико мишљења која тамо нису наведена. Маџарски дипломата и историчар Венијамин фон Калај, који је дуго времена био дипломатски претставник Аустро-Угарске у Београду, написао је једну заносну Историју Срба. Она није сасвим довршена, а на српски је преведен само Уводни део (49). У њему пише Калај новембра 1877: »И мину време светлости, нестаде средњевековне српске државе па се чинило као да је српски народ дефинитивно збрисан из реда осталих народа. Али у почетку најновијег доба привлачи нашу пажњу таква појава, којој равне не може да покаже историја света. После столетњег робовања буди се један народ и издиже до народне самосвести, код чега је, без сумње,
најзанимљивије то, што после тако дуготрајног тлачења, под којим умало да српско народно биће сасвим не ишчезну, прост народ, својом снагом, и без туђе помоћи, црпећи одушевљење из старинских традиција, одушевљен инстинктом патриотизма, а немајући иначе не само најпотребнијег уређења за остварање снажна покрета, него чак и лишен најпримитивнијих помоћних средстава, ипак годинама јуначки продужује борбу противу много надмоћније турске силе, и што овај прост свет постаде толико способан да опет буде народ и да себи створи независну државу која одговара модерним захтевима. То су Срби извојевали почетком 19 столећа својом револуцијом, у којој су истрајали да се морамо дивити. Зато они из своје прошлости могу црпити веру у будућност, и зато им је историја од општег интереса за друге народе«. Са ништа мање ентузијазма него Венијамин Калај изразио се о српским борбама за ослобођење од Турака и оснивање своје државе шпански књижевник Емилио Кастелар. Он је издао неко »дело« под насловом »О удесима Српског народа«, које је на српски превео (не знам да ли у целини или у деловима) познати књижевник српски из Боке Марко Цар. То читам накнадно код Јована Дучића који је написао приликом смрти Кастелареве (крајем прошлог века) један заносан некролог (66), а који сам нашао у скоро изашлим његовим Сабраним делима (67). По Цару и Дучићу Кастелар је казао: »Ја не познајем историје која би заслуживала више пажње и проучавања неголи што је заслужује историја борбе за независност од најгрознијих трагедија што нам је забиљежила историја, а његова отаџбина највиши и можда најкрвавији Калвариј на којима су се распињали народи... Када их вас свијет бијаше саме оставио, Срби се дигоше до висине најјачих народа несвладаном силом свог карактера и неизреченом крепошћу своје мисли...« Јован Дучић завршује свој некролог овим речима: »За искреност признања његовог проливамо сузу благодарности, уз дубоко учешће у опћем оплакивању његовог гроба, учешће што га узимамо данас као културан народ који је свјестан величине његовог имена и вјечитости његових дјела.« У свом фундаметалном опису Кнежевине Србије, првом укупном и систематском приказу њене државе, писао је аустро-маџарски путописац,
археолог и етнограф Феликс Филип Каниц (Пешта 1824, Беч 1904) такође о Устанку (153). То је, са малим изменама, пренето после и у његову проширену књигу о Краљевини Србији (118). Каниц помиње ово сјајно доба у историји несрећног српског народа овим лепим и племенитим речима: »Није спољни непријатељ одузео Султану, макар и само за кратко време, његов северни гранични бастион, већ су то учинили поданици самога Султана, прости сељаци којима је неподношљива владавина спахија уместо плуга тутнула пушку у руке, српска раја која је под воћством Аустрије схватила да њени тлачитељи нису несавладиви«. »Револуције, долазиле оне одозго или одоздо, увек су скупе. Њихов главни фактор је новац. Ово искуство се, међутим, не примењује на српске ратове за ослобођење. Ретко родољубље и самоодрицање достојно дивљења били су њихови једини извори за помоћ. Сјајна прошлост која је позната читавом образованом свету није Србима — као доцније Грцима — била од велике помоћи. За њих нису ни Олимп ни сени јелинског херојског и песничког света правили пропаганду. Али, и да се боље познавала историја храброг српског народа, онда би то у оно време великих окршаја народа, када је читава Европа за своје властито ослобођење крварила од француског цезарског јарма, једва могло бити од користи Србима који су се на далеком Југоистоку борили за своја најсветија права. Са изузетком оне потпоре коју је својим верским једномишљеницима на Дунаву повремено пружала Русија, коју је и саму угрожавао Наполеон, нису материјално помогле српски устанак ни сускрипција коју су припремили пријатељи Срба, ни нека јако разграната хетерија, нити су богате банке располагале огромним средствима. Мали иметак сваког појединца сачињавао је арсенал, благајну, из којих је сваки српски борац за слободу црпао своју снагу. Ако пословица »У се и у своје кљусе« важи и за народе, онда је доиста српски народ, који се једино поуздаје у себе, због тога заслужио у највећој мери поштовање Европе«. Члан берлинског Царевинског већа (Рајхстага) Херман Вендел писао је у својој књизи »Македонија и мир« изашлој непосредно после Првог светског рата (писана за време самог рата) и о зачецима српске државе у XIX веку и говорећи о њиховом неуспеху 1812. додаје (ш, с. 8): »Иако Срби, изнемогли после скоро десетогодишњег рата, притиснути јаком премоћи и од великих
сила с презрењем остављени на цедилу, опет коначно потпадоше под турску власт, то су ипак сеоске милиције Карађорђеве, својом храброшћу и упорношћу, поставиле камен темељац српској независности, јер је у будуће у сваком Србину горела чежња за васпостављање средњевековне државе, о чијој слави и величини преко јуначких несама уз гусле певаних дознадоше и најпростији пастири, и напослетку се Турци нађоше принуђени на уступке, које ипак припремише пуну самосталност бар једног дела српског народа ...« Поред глорификације српског устанка одн. српских устанака почетком прошлог века има такође узношења и њихових протагониста одн. вођа, у којима писци виде инкорпорацију Српског народа. Нарочито сам наилазио на речи одушевљења за Карађорђа, али то нисам преписивао. Имам само у својим прибилешкама два мишљења Хрвата из прве половине прошлог века (дакле временски веома блиска Карађорђу). Иван Кукуљевић Сакцински, прво млад аустријски официр, а после истакнути хрватски политичар и историчар, писао је за Карађорђа (147, с. 16): »Човек прост, не научен; али Сербин је био и Славјан душом и телом. То учини, да сваки Сербин радо слеђаше глас трубље његове, које Сербе из дубоког сна пробуди и за слободу, за народност и домородну славу борити се подигне...« Саопштавајући то, савремени хрватски историчар Виктор Новак пише (190, с. 165): »Овако је мислио познавајући добро недавну прошлост, из књига, али још више из Вукових причања, млади, двадесетогодишњи официр, аристократа Кукуљевић Сакцински. Није далеко од пуне истине кад се устврди да је тако мислила и сва остала тадашња генерација младих илираца, да су се погледи, као оно Деркосови, обраћали Србији, која је примером показала како са немалим жртвама треба окончати борбу за слободу...« Сакцински је бивши аустријски официр, родом из Хрватске. Сад је на реду један Босанац, први католички писац Босне прошлог века, који за себе никад не рече да је Хрват, али кога савремени Хрвати ревиндицирају. То је францискан Иван Франо Јукић (Бањалука 1818, Беч 1857). Он има много списа, који су иза последњег рата скупљени уједно и одатле ћемо цитирати неке његове ставове о Карађорђу. (154).
Кад је као сужањ био одведен из Сарајева у Цариград са оружаном пратњом, пролазио је и кроз Прибој, Нову Варош и Сјеницу (кроз Санџак). И у свом опису тога страшног путовања каже између осталога: »О, које жалосне мисли параху ми срце. Хришћани видивши ме, тужним погледом пратијаху ме: свакоме, рекао бих, на лицу се виђаше сажаљење моје и своје несреће — тужнога доба прогонства Хришћанства. Свакога опомињаше на оно доба када славни Карађорђе морадијаше ова мјеста изручити освети турској. Ах, Карађорђе, моја рано! Велика је била мисао твоја, голема намјера! Судбина клета смела те је, а друкчије не би мене сад овуда барбари овако немило гонили, да се на коњу уздржати не могу«! А у свом »Географично — статистичном описању Кнежевине Србије« каже Јукић: »Стресавши са себе вериге туђег јарма, никад незаборављени јунак Карађорђе и незнанства вериге настојао је стрести; тако под управом и настојањем славнога Обрадовића била је заведена велика школа у Београду...« III. Један француски писац највишег домета, говорећи у славу Србије на крају прве године Првог светског рата, налази све корене њихових најновијих победа и сво национално одуховљење у задобијању њихове независности пре више од сто година. Професор париске Сорбоне, Емил Оман, говорећи о Српском Косову, на Видовдан 1915 године, рече: »Говорићу вам о Србији. Могао бих говорити о војничкој Србији, о победама које су задивиле Европу. Аустријске провокације, увод у садашњи рат, провокације у којима су се дипломате и професори универзитета такмичили износећи лажне документе, била би исто тако интересантна тема. Али, макар вас и разочарао, ја ћу се вратити даље у прошлост и потражити у прошлости одговор на питање, које нам поставља свака српска победа. Како је било могуће, у садашњем времену великих државних скупина, да се та мала држава могла родити, живети и уздићи дотле да игра важну улогу у драми која данас потреса добру трећину човечанства? Која је то вила даровала овој држави — чим се појавила на карти — толико енергије, да
може — као Херкул из колевке — да одбије налете чудовишта, двоглавог Хабсбуршког орла? »На први поглед мало догађаја изгледају толико необјашњиви. Било је у деветнаестом веку земаља, које су васкрсле и ако се сматрало да су одавно изумрле; то је био случај Грчке, Румуније, Бугарске. Али у сваком од ових случајева Европа је помагала препород. Ми се сећамо наших морнара на Наварину, козака у Плевни, дипломата око зеленог стола у Паризу, у Берлину, у Лондону. Ничег сличног није било кад су у питању били Срби и њихова браћа Црногорци. Они су се сами ослободили, оружјем које су отели својим тлачитељима. Европа, заузета у то време Наполеоном, није се бринула о њима. »Лишени скоро сасвим материјалне помоћи, они нису били загревани ни пламеном наших идеја из 1789, ма да му ми придајемо толику моћ. Неписмени сељаци (Срби) нису ни познавали те идеје... Они нису имали ни потстрека које дају успомене на скорашњу слободу. Срби су били... од пре много времена тако, да је за Европу реч Србин долазила од речи »себар«, као што је реч славен извођена од речи »есклав« — роб. »Која је сила могла подићи овај народ и пробудити у њему овакав живот, — Та сила била је вера!...« IV. Прећи ћемо на прве деценије живота тек ослобођене државе Срба, на, такорећи, непосредне последице тога ослобођења. Сами устанци показали су војничку ваљаност Срба, која је задивила свет, али није сматрана као чудо, јер у ратничке квалитете Срба није нико сумњао. Али, да ли четиристогодишњи роб уме и да управља државом, то је требало тек показати и доказати. Изгледа да је испит положен сјајно. Бар по мишљењу европских капацитета од којих ћемо неке цитирати. Прво опет Ванијамина фон Калаја из његове Историје Срба, али сад превода проф. Швикера (50). Калај пише даље: »Озбиљан начин мишљења тадашњег српског народа доказује (чињеница) да они слободу коју су стекли као неким ударцем штапом чаробњака нису искористили да би само
задовољили своје личне интересе и уживања, као што то у сличним приликама често бива, већ нису никад (ниједног часа) губили из вида узвишени циљ за који су до тада своју крв проливали ...« Један од најистакнутијих италијанских државника овог века конте (гроф) Карло Сфорца писао је после Другог светског рата у монографији о Југославији и ово (125): »Политичко буђење српског народа почело је под режимом Милоша Обреновића који је владао као српски кнез, али турски вазал, од 1817 до 1839. После извесног времена, у коме су његови противници Карађорђевићи успели да замене Обреновиће, Милош је владао опет од 1858 до 1860. У току тих деценија код Срба се није појавио никакав знак југословенског патриотизма. Срби су били поносни на своје устанке противу Турака у првим годинама 19 века под Карађорђем Петровићем, кога је Народни Совјет признао за народног вожда 1808, са правом наслеђа. Ако су у Србији Обреновића и Карађорђевића паланачки политиканти — сем ретких изузетака — били просечни и корумптивни (а како се томе чудити после дугог турског ропства?), српски сељаци били су за дуго — а делом су и сада — једна од најхрабријих националних група, најпатријархалнијих и најљубоморнијих на своју независност од ма ког народа који је икад постојао у Европи.« У тој истој књизи, на другом месту писао је гроф Сфорца (125): Један венецијански трговац, који је у првим деценијама 19 века описао своје путовање од Венеције до Цариграда, пише за српске градове: »ако је неки град иоле важан он је настањен од Турака. Као да су се Срби повукли, да би живели у слободи, у села или у далека удоља. Добија се утисак да мрзе да одлазе у градове, па макар могли тамо и да боље продају своје производе«. Нажалост Сфорца није цитирао књигу коју спомиње, али се у аутентичност податка не може сумњати. Сфорца је сва своја дела писао као есеје без научног апарата. Ту је лепо објашњење зашто нису Срби првих деценија обновљене Србије похрлили у градове.
Недавно је писао ретроспективно један од највећих слависта овог века и један од најбољих познавалаца Јужног Словенства проф. Герхард Геземан (43, с. 11): »Основни слој данашње Шумадије састоји се углавном од потомака брдских Динараца, који су у мало генерација почетком XIX века основали, на темељу њиховог смисла за слободу и нагона за стварањем, језгро једне нове аутономне државе, а брзо се затим умешаше у европске смицалице, развивши једну духовност којом су се разликовали као типично колонијални и од патријархалних (Срба) и од хрватске (духовности)...« О државотворству, политичком смислу и политичким способностима одржања стечене слободе Срба писао је хрватски научник Владимир Дворниковић (52, стр. 875): »Позитивност и активизам две су основне црте које су већ од почетка борбе за обнову српске државе постале трајним обележјем српског политичког типа. Не само потреба стварања и организовања државе, него и свест политичке мисије у срцу Балкана, уносила је у српску државну политику извесну одређеност и планску смишљеност. Развила се национална свест, идеологија широких перспектива, али скученост стварних односа налагала је реализам, тражење путева и начина да се добију слободне руке за већа историјска дела. Та широка, спољнополитичка као и унутрашња, организаторна програматика, изискивала је велике политичке способности, дубок патриотски морал и свесне националне жртве... У целини, ови су елементи остајали живи у српској политици, која је најзад и довела до читавог низа видних историјских успеха. Пре свега, ту је свест о народном суверенитету и демократски дух, укорењен већ у самом оснивању државе и нације сељачком револуцијом под Карађорђем. Тај сељачко-демократски дух скретао је покаткад и у словенско-атавистичке облике ...« Исти хрватски научник Владимир Дворниковић пише (52, стр. 306): »У Срба, који су остали ближи средишту старе српске државе, запажа се аверзија против пандурства туђину. И када су помагали Аустрију (у турским ратовима), имали су увек у виду своје националне циљеве и своје ослобођење«.
Један хрватски писац је свега 17 година од установљења нове српске државе писао о њој са ретким одушевљењем, стављајући је као узор Хрватима. Млади хрватски јурат Иван Деркос (1808—1834) написао је 1832. г. на латинском једну књигу са огромним насловом »Гениј домовине...« (137) а њу је превео на српски тек 1897. С. Ортнер у загребачкој »Просвјети« (138, с. 142). Књижица ексхоративна за Хрвате има и овај став: »Узми за пример, ако хоћеш Србију, којом је сада истом пре деценија синуло сунце из тмина за које се чинило да ће бити вечне. Србију, која је толико столећа била под несносним јармом деспотизма, те се чинило да је готово сву душу заувек изгубила за предрагу слободу и за њене предивне последице, кад је збацила јарам са себе. Србију, која нема широких путева за многострану образованост, јер је већином опкољена варварским Турцима. Ова Србија пробуди се на почетку овога столећа из оног железног сна чије последице оплакује, уздишући још влажних очију, док их гледа; стресе сан и за кратко време постиже тако знатан напредак у култури свога језика да иза три друга братска језика, чешког, пољског и руског једва кому уступа првенство«. У немачком часопису за иностранство писао је средином прошлог века Антон фон Ецел, који је такође више пута обишао многе наше крајеве, ово о Србији (40): »Код тако узорног карактера једног народа као што је карактер Срба, који су са мачем своју слободу извојевали, природно је да и државни развој напредује чим му је једном темељ постављен...« Пруски путописац Наигебаур, који је пропутовао наше крајеве средином прошлог века, пише у њиховом опису, баш о Србији (42, стр. 294): »Србија нема ни сад аристократије. Образовање напредује у целој замљи подједнако и постаје национално, управо модел за Јужне Словене. Ако се Срби уздрже од унутрашњих немира, претстоји им лепа будућност. Они имају велику способност васпитања, уредни су, чисти и умерени, били су већ одавно слободни људи и само монарху потчињени.« (Јохан Даниел Фердинанд Наигебаур, рођен је 1783. у Шлезији, умро 1866 у Бреслави. Свршио теологију и права. Суделовао као пруски официр у борбама против
Наполеона. После високих студија на разним местима био је и генерални конзул за дунавске кнежевине. Има око 100 томова разних публикација и био је веома цењен као многострани публицист.) Расправљајући детаљно и аналишући владавину кнеза Милоша, савремена списатељка француска Ивон Кастелан је писала (136, с. 145): »Уосталом он показује црте милости, чак и племенитости према непријатељима, црте које нису биле ретке код Срба у осећају великог људског братства који је обележивао њихову културу. . .« 28. ОПИСИ СРБА У ОБНОБЉЕНОЈ СРПСКОЈ ДРЖАВИ XIX ВЕКА Изнели смо неколико оцена самих устанака (»Првог и Другог српског устанка«) и владавине њима инаугурисане. И сами људи су добили тад, у слободи, други изглед. Настаје мутуални утицај њих на државне установе и ових установа на њих. Да видимо како су то странци запажали и оцењивали. Прво неколико посетилаца саме земље и очевидаца тамошњих стања и односа. Један често цитирани и, чини ми се превођени, Немац (Прус, јер тада Немачка није била уједињена), војник по занимању. Пруски гардиски официр Ото Пирх, који је походио Србију 1829. и описао своје утиске у две књиге (35) каже у првој, страна 164: »Весело расположење не напушта Србина готово никад; свуда се изражава наклоност ка дружењу и гостољубивости... Србин има, уопште говорећи, много смисла за учтивост и пристојност, а то се нарочито показује при столу...« У II књизи, стр. 86, описује околину књаза Милоша и каже: »Уошпте су сви ови људи прости у њихову достојанству, лепо расположени и добре воље, нигде се не запажа траг од уображења или надмености; свуда се види услужност и дружељубивост. Близак и леп развој односа је можда томе допринео, да се баш сад, у ово време, такво расположење прошири до општости. Очигледно је да се у овим људима налази свежа, снажна и весела природа ...«
На крају II књиге (стр. 272) пише Пирх: »Бацимо опет један поглед на Србију, то налазимо овде способност, припрему за образовање, за законски поредак, што све има да послужи као пример и као подршка околним покрајинама«. Завршава са речима: »У томе лежи значај Србије«. У I књизи стр. 74 описује у Београду трговца и занатлију Турчина и Грка, па онда каже: »Србин, у својој округлој капици, својој простијој ношњи, види у муштерији прво госта па онда купца: из целог његовог бића говори весела нарав, наследство свога народа ..., Стр. 78: »Ако му је странац једном познат, њему није више потребна гостионица ...« Скоро стотину година доцније даје познати немачки публициста Херман Вендел једну студију о Пирху, који је три-четири године после свога похода у Србију, трагично преминуо у Немачкој (1799—1832). У тој студији Вендел овако резимира (36): »И карактер Срба се Пирху много допао. Нигде он није открио ни трага охолости и сујете; свуда предусретљивост, комуникативност и најживље расположење. Иако је он с правом мислио да је »близак и леп развој односа« допринео да се таква веселост распростре, он је ипак хтео и да призна да је »овим људима својствена свежа, снажна и весела нарав«. У опису Пожаревца из средине прошлог века, А. Шот, немачки путник који је обишао све »српске дунавске обале« (39), каже да »језгро Србије сачињавају прави Срби. Они су мужевни, храбри, озбиљни и ћутљиви, али тврдоглави и ненаклоњени странцима...« Аустријски војни географ Хајнрих Филек фон Витингсхаусен дао је у свом стручном часопису пре равно сто година опис Кнежевине Србије (53). Тамо изос. стоји: »Што се карактера тиче, Србин је трпељив и гостољубив, усто пак тако лукав да никад не дозвољава да му измакне нека корист. Он је храбар и истрајан војник, пун најпоноснијег самоосећања, и веома побожан«. Немачки историчар Едуард Арнд, који је описивао и критички приказивао поједине периоде друге половине прошлог века у једној
историјској публикацији (55) казао је о Србима после заузећа градова и убиства кнеза Михаила: »Српски народ се одликује својим солидним политичким карактером. Он је захвалан за услуге које му се учине ..., али он поседује у исто време осећање свога бића и своје слободе, да не би дозволио да постане слепо оруђе својих кнежева; он налази пута и начина да им по потреби стави брану...« II. Посебну ћемо позицију оставити за једног Немца који хронолошки за овим наведеним долази, али који је неколико својих засебних дела посветио Србији. Више пута је почетком друге половине XIX века пропутовао Србију (и Турску) Густав Раш, који је та своја путовања описивао и објављивао. Био је сав пријатељ Срба и све код њих лепо видео. Нарочито му је у том погледу значајна књига »Светионик Истока. Србија и Срби« изашла негда око 1872. О њему се не зна много. Зоран Константиновић пише (5, 113): »Из прилично оскудних биографских података можемо пренети да је био Хановеранац по рођењу, јурист по занимању.« У револуцији 1848. борио се са напредним снагама, одлежао две године робије, отпуштен из службе, неко време живео као емигрант у Прагу и стално похађао Исток. Горња књига (54) већ самим насловом, скреће нашу пажњу. Он Србију зове »Светиоником Истока«, а књигу посвећује »борбеној младости Србије«. Већ у Предговору своје књиге каже Раш: »Отпре 40 година се Србија, по сопственој иницијативи и сопственом снагом, ослободила од владавине азијатских варвара после јуначких бојева од 20 година и безпримерних јада, од варвара који још и данас, на срамоту цивилизоване и хришћанске Европе, владају на Балканском полуострву од обала Босфора до Дунава над 14 милиона грчких и јужнословенских Хришћана. Оружја српских јунака принудила су падишаха у Стамбулу да призна независност њихове земље низом хатишерифа у годинама 1829, 1830, 1833, 1838. а Паришки Уговор од 1856. је осигурао младој држави право неповредног интегритета и најпунију аутономију у вршењу њихових унутрашњих послова. Кроз мартовске
концесије које је напослетку Порта морала 1867. да призна Србији, она је постала готово сасвим независна ...« »Још није прошло ни пола столећа откад су азијатски варвари били принуђени да признају Србији њену аутономију. За ово пола века је Србија, од пустиње у коју су Турци ову несрећну земљу били претворили, постала културна земља: богата, добро засађена, одлично управљана, слободна земља културе. Народ и кнез су подједнако радили на овом задатку...« На страни 229, при опису владавине књаза Михаила пише Раш: »Србину, који своје министре и намеснике зове по имену, коме је други елеменат демократског тројства, једнакост, највише у крв ушла, који за себе самог каже »сваки је Србин племић«, сасвим је страна свест коју у Немачкој осећа »нижи према вишему« чак и уноћ, а дању га сили да тргне шешир с главе и тело са ногама доведе у правоугаони положај ... Србин општи са министром, са начелником, са сенатором и државним саветником једнако као са својим суседом који земљу обрађује или тови велико крдо свиња као и он сам. Бирократска надутост и дубока понизност, то су у »земљи свињара« непознате ствари. За све то недостаје Србину свест...« На више места у књизи он упоређује свога покорног Пруса са слободарским Србином. Ја нажалост нисам могао да нађем остале књиге Густава Раша о нама, нарочито две често цитиране: Турци у Европи (131) и Црногорске слике (132). Срећом је њих у духу којим ми пишемо, концентрично и својим речима, али несумњиво верно, пренео Зоран Константиновић (5, с. 114), и то ћемо ми овде превести. Он се овако изражава: »То је управо страствена љубав којом Раш описује Србију и српски народ. Са толиком преданошћу мало је Несрба који су заступали српска национална прегнућа. Ако су словенски публицисти означавали Србе као најпопуларнији народ на Балкану, то би могло да стоји и на линији руских концепција. Али Раш назива Србе као народ који највише воли слободу и који је најдемократскији на читавом Истоку. За њега је Србија уствари република у којој је остварена једнакоправност свих грађана. (131, с. I, с. 77). Као најлепше особине Срба он означује њихову гордост, њихов патриотизам љубав за слободом, срчаност и њихов осећај равноправности за све. Србија је за њега такође остварење социјалног идеала: она не познаје ни просјаке ни сиротињу; друштвене
разлике су непознате. Он запажа да Срби сви један другоме ти кажу, и кад говоре о трећему, макар то био највиши достојанственик у земљи, називају га по имену. Пун горчине он то упоређује са односима међу Немцима, који чак у сну не могу да се ослободе од осећаја супериорности и инфериорности и сваком приликом горњи део тела доводе у хоризонталан положај пун страхопоштовања. То је горчина протераног из домовине, политички прогнаног, која из њега говори. Својим очима је морао видети како идеје за које се борио губе терен у својој земљи и како народ, па чак и његови хановерански земљаци, кличу Бисмарку. И пре њега су немачки путописци хвалили демократски дух Срба, али није ниједан презирао свој народ... Стога мора Србија у његовим приказима у свему бити идеална: српски народ духовно племенит и физички леп, Црногорци најизразитији и најлепши тип међу српским племенима, а са лепотом српске жене он тера просто култ, тако да и Каперове химне похвала пребацује. Политичком идеализовању морало је и физичкипсихиско идеализовање да следује...« Он замера многим писцима који сматрају Србију као земљу слабе јавне безбедности и каже дословно (132, II, с. 221): »Ја сам утаман тражио отсечене главе или носове... Једна жена може на најусамљенијим путевима да се креће спокојније него у царском граду Берлину«. Раш је описивао Србију Првог намесништва, на основу Устава од 1869, пре Миланових државних удара ... Зато закључује Константиновић (5, с. 115): »Свакако, у тим годинама је морао овај кутак земље да се допадне демократи без отаџбине и без компромиса. Он га обожава ...« Један детаљ из те његове (131) књиге преноси Шпиро Гопчевић, Бокељ, у својој књизи »Србија и Срби« где говори о болници у Београду (133, с. 29). Густав Раш је писао: »Од подизања и управљања болница, сиротишта, затвора и добротворних завода једне државе може се готово увек правилно закључити на коме се степену хуманости и народне економије налазе једна влада и један народ. Зато ћу ја овде описати београдску болницу, да бих дао потврду о српским културним односима...« Он детаљно описује и хвали болницу и њен уређај. Ту је нашао као управника дра Јована (управо Јана) Валенту, »избеглицу из Чешке, који је 1849. побегао из страха од антиреволуционарних судова«. С њим је Раш свакако немачки говорио (јер овај није могао да сврши другу медицину сем немачку). Раша је највише
запањило како мало стоји одлична нега у болници и како се сваки болесник у њу прима ако се сам пријави. Ако нема да плати: никоме ништа. Др. Валента се чуди: »Зар у Берлину није тако?« Раш одговара: »Ја се насмејах, Не, пријатељу, није тако у Берлину. Болесник без средстава који напусти берлинску Шарите добива, док је жив, мандате за плаћање, ексекуције, арест док не исплати свој дуг до последње паре или док га радом не намири, чак ако би услед тог напорног рада опет дошао у Шарите. Сиромашним служавкама се толико одузима од њихових будућих газда по захтеву болнице од њихове с муком зарађене зараде док рачун болнице није квитиран«. »Ја сам узрујан« рече др. Валента. »И ја« одговорих. И каже колико је он против тога протестирао у публицистици и иначе »али је ипак све остало како је увек било«. Стварно Србија је увек примала у болнице свакога болесног без обзира може ли платити или не, као што је увек имала сво школство бесплатно, што су странци једва веровали. Константиновић завршно каже (5, с. 116): »Са политичким инстиктом који не вара Раш је као први спознао на лицу места основну концепцију српских политичких осећања: демократски дух овог народа, који такође жели одговарајућу државну форму, народа који признаје своју припадност словенском свету али одбацује такав свет под воћством руског апсолутизма. Таква оцена Срба морала је код Немаца да буде значајна за одговарајућу слику и она је допринела да се овај народ правије оцени...« III. 1874. је обишао Србију, по позиву владе, виши монтански саветник из Дортмунда, Немачка, Вилхелм Рунге. Он је имао да установи неке геолошке појаве, али је објавио после и своје друге утиске о Србији у једној краткој књижици под насловом »Писма са пута по Србији« (128). То су без нарочитих претензија писани утисци више спољни и споредни. Ипак има пасуса које заслужује пренети. На почетку првог писма датираног у Београду 25. јуна 1874. (поред датума по грегоријанском календару он ту наводи и датум по јулијанском календару: 13 јуна). Одма у почетку каже: »Резултат мојих досадашњих
утисака са пута хтео бих да обухватим овим речима: Поштовање пред здравим, родољубивим становништвом које снажно настоји да иде напред. Високо поштовање пред кнежевском владом, која се не боји великих тешкоћа које треба да савлада, већ се у марљивој работи бори и у тој борби издржава! — Да, народ Срба, то је здрав, интелигентан народ, способан за културу, који гледа унатраг у своју историју која нарочито из раних времена буди велике успомене, који је из ове историје доста научио и озбиљно тражи прави пут за даљи развој...« Писац каже да је тек 40 година прошло од ослобођења од турског јарма, да су многе промене на престољу спориле напредак итд., да онда рече: »Па ипак какав је све напредак у овом раздобљу постигнут! Прво, потпуно сређени правни и полицијски односи. Ја се са смехом сећам како су ме добри пријатељи одвраћали од путовања, или да се бар довољно снабдем са револтером, сабљом, наоружаном пратњом. Ја могу уверити да има мало земаља и предела где су тако заштићени личност и имовина као у кнежевини Србији. То није претеривање: само друштво не трпи лопова. Ако дође до крађе, цела општина се диже на ноге да би пронашла извршиоца, махом странца, и да би га ухватила...« У трећем писму стоју (128, с. 24): »Једна личност врло високог положаја питала ме како ми се допада становништво. Ja описах повољан утисак који су на мене учинили интелигенција сељака и умешност жена ваљевског краја, али добих одговор: Само кад људи не би били таки лењи! И ово долће фар ниенте (италијански: слатко je ништа не радити, ЛMK), мала вредноћа, задовољење са оним што свет има и отсуство жеље за већим код сеоског становништва, отежавају и размичу несумњиво прилично тежњу кнежевске владе за проширењем културе...« У последњем, шестом писму стоји (стр. 71): »У опште ми je однос управних чиновника и народа оставио повољан утисак... На једној страни добра воља, мир, озбиљност и одређеност; на другој поверење према влади, добровољно потчињавање и поштовање државних органа без ропске потчињености ... »Описује договор среског начелника са народом: »Увек мирна скупштина без ларме и свађе ...«
Чак и после Сливнице (1885), кад je српски углед био у Европи јако пао, писао je један немачки публициста који je канда Србију у рату посетио (134): »Срби су сјајан величанствен народ, достојан дивљења« (5, с. 122): Ту малу реченицу, толико похвалну за Србе, пренећемо у оригиналу: »Die Serben sind ein herrliches, prächtiges und bewunderungswürdiges Volk«. Писцу: Камило Морган. Познати немачки географ друге половине прошлог века Фридрих фон Хелвалд писао je у свом компендију Географије у седамдесетим годинама прошлог века (95, с. 289): »У Србији постоје многи одлични заводи за васпитање. Између других у Београду постоји једна девојачка школа, која у погледу њеног одличног уређаја и ванредних наставничких снага, колико мушких толико и женских, једва налази премца и у Немачкој и Швајцарској«. 290: »Ко je последње деценије понова пропутовао Србију, не може а да не примети да je ту започео напредак, и то напредак веома значајан ...« IV. После немачких нека нам je дозвољено цитирати и неколико француских писаца, махом опет посетилаца Србије. Француски гардијски мајор Шарл Пертузије, који je у саставу француске амбасаде пратио ову кроз Босну 1812, дао je десет година доцније опис тога путовања. О Босни говори више са војног гледишта, а о становништву највише муслиманском (које је највише виђао). (80) Напуштајући Босну са целом амбасадом мајор Пертузије ступа на тло Карађорђеве Србије и вели: »Србија садржи области познате под именом Мизије и Пеоније. Језик којим говоре њени становници подсећа на њихово порекло и чува сродство које постоји између њих и њихових суседа. Они су грчке вероисповести и свештенство ужива врло истакнути утицај на њихово мишљење. Они су доказали за наших дана да осећај политичке независности није ни мало угашен у њиховим срцима. Овај устанички рат је изнео на видик дана њихову наклоњеност ка Русији и везе које је ова сила створила код њих, благодарећи
истоверности вере. Србијанци показују да имају цивилизацију која је мање заостала него она код Босанаца, и они бар имају свој писани језик«. Са најлепшим одушевљењем је писао о Србима, чију је васкрслу државу посетио на свом путу за Исток, у тридесетим годинама прошлог века, прослављени француски песник и литерат, академик Алфонз Ламартин. Том приликом је он изос. казао (37, стр. 5): »Изглед људи доказује љупкост њихове нарави, финоћу једне старе цивилизације, здравље и полет овога народа. Слобода је исписана на њиховим физиономијама и њиховим погледима... (Због упоређења говори о Бугарима). Србијанац, напротив, потсећа на Швајцарску малих кантона, где чисте и патриархалне нарави стоје у пуној хармонији са изгледом пастира, са слободом која чини човека и мирном храброшћу која прави хероја... Њихови обичаји су чисти као обичаји пастирских и религиозних народа. Њихов језик, као сви други који проистичу из славенског, хармоничан је, музикалан и ритмичан. Има међу њима нешто мало неједнакости у имању, али је полет општи. Једини луксуз састоји се у оружју« . . . На страни 8 каже: »... ови људи са мушким и љупким изгледом ратничких народа, причају ми просто о догађајима у којима су сами учествовали« ... Своје прве утиске дао је Ламартин још раније, у трећој књизи, која садржи његове прве импресије на тлу Србије. Они су изнети раније, у одељку о телесним особинама Срба. Песник остаје увек одушевљен борбом Срба за ослобођење, жали што их дубље не познаје, волео би да живи с њима и да се бори за потпуну независност која се рађа. — »Историја овог народа требало би да се пева а не да се пише. То је једна песма која још није готова.« Ми смо све пренели директно од Ламартина мада, кажу, има можда више српских превода, свакако од лица боље упознатих са француским језиком. Нажалост, ја те преводе нисам имао (књигу Ламартинову нашао сам у библиотекама Швајцарске). Овде ћемо неколико ставова пренети преко књиге италијанског савременог државника грофа Карла Сфорце због његових уводних речи. Он је казао (125):
»Много пута песници осећају реалност ствари боље од политичара и дипломата, а увек осете боље будућност. Пошто је један истински песник, Ламартин, посетио Србију у првим годинама владавине Милоша Обреновића, верујем да не бих могао боље описати ондашње Србе него преко сцена које је песник описао у свом »Вуајаж ан Ориан« (37). У једној кући, у којој се Ламартин био задржао, једна млада жена дојила је два близанца. Старије дете играло се поред њених ногу. Поп и неки старији сељаци, окупљени у кругу око Ламартина, величали су успехе постигнуте у слободи. Говорили су му о шуми која се крчи, о дрвеним кућама које ничу поред путева, о школама које се отварају по селима. Ламартин се дивио. Сељаци, који су стајали око њега, били су »поносни и сретни. Њихове очи светлуцале, њихова су се лица црвенела од узбуђења када су говорили о својој отаџбини«. Предвече вратио се са рада муж младе невесте. Поздравивши госта »са поштовањем и поносом у исто време« поче да слуша причу попа о борбама противу Турака. Кад је поп поменуо битку код Ниша и како је једна шака Срба успела да отме заставе од Турака, отац узе своја два близанца из мајчиног загрљаја подижући их узвикну: »ево Милошевих војника!« ... »док буде плодних жена биће слободних Срба у горама Шумадије«. У органу Срба из Хрватске »Просвјета« из почетка 1971. изнето је неколико мишљења »либералне јавности Француске XIX о Србији и њеној будућности« (171). Ту стоји изос.: »После Ламартина, француски економист Адолф Бланки, брат познатог револуционара Огиста Бланкија, путовао је у Бугарску па је том приликом посетио и Србију. Ово путовање било је предузето на иницијативу Гизоа, тадањег председника француске владе, који је желео да се обавести »о правом стању ствари« на Балкану после побуне Бугара (1841)... Пришавши послу с научним побудама и мерилима, овај француски академик, у својству приватног амбасадора француске владе, понео је из Србије добре утиске које ће у свом извештају, прочитаном у седници Академије моралних и политичких наука, резимирати на следећи начин: »Србија је сада кренула путем цивилизације. У њој се у сваком погледу боље живи него у било којој турској покрајини. Србија ће бити жариште хришћанске реформе и гроб турске силе«. (172)
Познати правник и теоретичар француског либерализма Едуар Лабулеј написао је једну студију о Србима са намером да покаже оправданост политичких аспирација словенских народа на Балкану. »Међу овим народима, који се политички буне и труде да заплове матицом цивилизације, која повлачи остали део Европе, највећи на броју и свакако не најмање интересантан јесте српски народ... То је једно од главних племена велике словенске расе, коме наши преци готово ни имена нису знали, а које данас узнемирује свет; можда оно племе које његов положај позива да одигра пресудну улогу у блиској будућности«. (173) Писац се осврће на српску историју и народну поезију које су »тако уско повезане да је довољно читати њихове (српске) народне песме па да се зна шта су све волели, мрзели и трпели«. Помињући интересовање Гетеа за Хасанагиницу и Меримеово дело Гусле тај »љупки пастиш«, производ »необуздане маште«, даје анализу песме »Ропство Јанковић Стојана« с намером да покаже »какви су у својој души ти људи које наша цивилизација игнорише и занемарује«. Али, напомиње Лабулеј, »ми још не познајемо Србију«. У средишту пишчевог интересовања за српски народ, »народ пастира, ловаца, горштака, без просвете«, који је крај свих историјских недаћа умео да створи песничка дела, на којима могу да му позавиде и »најцивилизованији народи«, налази се личност Петра Петровића Његоша —...« Десетак година доцније (1862) Анри Тјер објављује књигу под насловом »Србија, њена прошлост и будућност« с писмом Едуара Лабулеја (174) које представља значајан документ за разумевање француско-српских интелектуалних веза у XIX веку. Оно је објављено у српском преводу у новосадској Застави под насловом: »Како мисли Лабулеј о Србији и Србима«. Пошто је утврдио да је турско царство дотрајало и да се одржава захваљујући само суревњивости великих сила, Лабулеј напомиње: »Сви заборављају да у томе грдноме простору живи један хришћански, радин, стрпљив и интелигентан народ који иште само да му се слободна остави земља коју обрађује и која је управо његова. Има читав век како је Србија доказала да уме сама собом управљати. Европа се темељно ангажовала да Грчка добије независност, јер јој је већ додијало гледати како се мучи. А зар Словени у Турској мање пате? ... Зар су Срби мање храбри, мање поетични, мање хришћани него модерни Грци? Нико ко проучава њихову повесницу неће
веровати, а особито ко чита њихове јуначке песме које мислиш да их је Омир писао«. Лабулеј завршава своје писмо речима: »Француска је увек уважавала јунаке, и увек је била готова да помогне угњетеним хришћанима, те стога не заслужује нико толико нашу пажњу и нашу потпору као Срби«. Према Миодрагу Ибровцу (181) познати француски литерат Клод Фориел писао је 1829 у Општој библиотеци наука, књижевности и уметности која је излазила у Женеви као продужење »Британске библиотеке« о српским народним песмама, и о српском народу: (182) »Србијанци, или правилније рећи Срби, природом обдарени свим квалитетима подобним да потпомажу њихов морални и интелектуални развој, побуђени у време њиховог напретка великом националном енергијом... подлегли су, после неравномерне и често поновљене борбе моћи Полумесеца. Традиционалне песме које описују ову борбу против Турака, пуне су црта херојизма и одишу ратничким заносом који одаје високу идеју моралне снаге и храбрости укорењене том несрећном народу. Човек се чуди, читајући те песме, како је нација која их је произвела могла да тако сасвим ишчезне са светске позорнице и само угушујући утицај муслиманског ропства може да објасни тај феномен«. Познати француски етнограф и географ прве половине прошлог века Ами Буе писао је у својој књизи о Европској Турској, у коју је убрајао и Србију и Црну Гору изос. и ово (38, I, с. 64): »Срби су увек били храбар народ, религиозан, сувише ревњив, са патријархалним наравима ...« II књ. стр. 80: »Гостољубивост и пријатељство, то су две друге особине свете код велике већине становништва Турске, а нарочито код Словена ... У Црној Гори је свакоме пријатно да прими странца ...; понудити му за то новац ... изгледало би му ... пре као увреда него као резултат признања ...« IV књига, стр. 133: »У словенској Турској, нарочито у Србији и код муслимана Бошњака, сваки сељак сматра да мора да учествује у пословима отаџбине ...« II, стр. 67: »Српске жене су ... у већини случајева миле, добре домаћице и добре мајке. Неверство је тако далеко од њиховог карактера, да су се људи
увек чудили кад сам таква питања постављао. И Словени и Турци су увек узвикивали »Како може човек да тако нешто помисли код жена«. Сипријан Робер, професор Славистике у Паризу, писао је крајем прве половине прошлог века у опису Словена у Турској (41, I, с. 219): »Енергија Србина, као и енергија лава, не очитује се на први мах; без емоције и без мрморења он испуња најтеже задатке...« Стр. 220: »Неукротива смелост, велика љубав према отаџбини и слави, занос који не искључује стрпљење, то су у резимеу квалитети српског народа ...« На почетку друге књиге каже Робер: »Становништво, веома слабо у сразмери пространства земље, не прелази 12 стотина хиљада душа, што једва чини три стотине становника на (француску) квадратну миљу. Али је оно састављено готово цело од неукротивих пастира, господара најнеприступнијих кланаца у турском царству...« У II књизи, стр. 14, говори о »верском и патриотском заносу и усхићењу који су распалили Србе за чудесне борбе против Турака и у њима открили Шпанце Истока ...« У I књизи, стр. 53 упоређује Србе са другим народима, али и Србе дели по карактеру према покрајинама. Директно каже: »Србијанац је лењ али песник и неустрашив борац, Босанац прост и тврдоглав, Црногорац слободно мисли у селу, али је у борби препреден са хиљадом лукавстава, он је племенит кад победи...« Француски научник Рене Мије писао је осамдесетих година прошлог века у свом путопису од Солуна до Београда (56, II, 366): »Она (српска раса) непријатељ је сваке врсте афектације, веома поносна али нимало сујетна. Јавни послови не чине такву ларму као у Грчкој, они се одвијају у миру. (Овде у Србији) воле начин да се све лепо искаже, али не вику. Официри нису они што само сабље вуку; они не гњаве људе. Политичари нису нимало уображени. Таква личност, чије је име познато у
целој Европи, прима вас са срдачном простотом и не сања да позира за потомство ...« На другом месту пише Мије (57, II, с. 350): »Требало би им (Србима) пожелети мало више енергије да свој удес побољшају, али они нису ни опори ни лакоми. Једном речју, ако су они људи, тј. вођени интересом као и други, они ипак не уносе у борбу за ексистенцију онај чудни култ самога себе, и који је главна црта модерне цивилизације ...« »Њихов патриотизам је саздан од стрпљења и постојаности...« Француз, некадашњи лекар књаза Милоша, Бартоломеј Кунибер, казао је (58, II, стр. 221): ». ..јер Србин има сасвим прав карактер, он је потпуно флегматичан, и крајње послушан према оним који њим владају ако они умеју да га лепо третирају; али ако они хоће да га уплаше или претњама натерају на попуштање, он се лако узруја и пружа најтврдоглавији отпор. Историја српских устанака даје доказе истине за оно што сам тврдио«! Говорећи о карактеру књаза Милоша, његов лични лекар др. Кунибер, казао је и ово (77, II, 418): »Такав је уопште карактер Срба. Разложни, пријемчиви за поуку, послушни, кадгод увиде да немају право; али жестоки и необуздани ако се натерају на скрајност. За време мога дугог борављења у Србији, често сам имао прилику да видим страшне примере ове осебености народног карактера«. Кунибер прича како му је енглески генерални конзул акредитован код књаза Милоша Хуџ (Hodges) понављао без престанка »да Србији треба придати далеко више важности и Источном питању него обема књажевинама преко Дунава, и то с обзиром на лудо храбар и ратнички карактер свог народа, и с обзиром на утицај који она врши на славено-хришћанске народе Турске ...« (58, II, стр. 426). Полемишући са дром Пазеком, др. Кунибер говори о Србима као »племенитом народу, који је, по цену толике крви и жртава, успео да постигне сву независност која је била могућа да се добије...« (58, II, стр. 577).
На једном другом месту каже Кунибер: »Срби, гостољубиви и племенити према целом свету...« (58,1, стр.278). Врло мало имамо података о Србији и Србима у обновљеној српској држави XIX века од писаца других народа мада несумњиво тих података има иако у ограниченом броју. Ево два-три до којих смо ми наишли. У предговору своје књиге о народним песмама неколико народа, италијански велики писац родом из Шибеника Никола Томазео написао је много лепог о Србима, што ми износимо у одељку 32, јер мада је, врло вероватно, имао у виду Србију, он је говорио о Србима уопште. Само ови пасуси се несумњиво односе на Србе у недавно васкрслој Србији (76, предговор): »Власт полиције је у Србији мала; једва има писаних закона. Срби умилно поштују обичаје и власти; мрзе адвокате. Нису парничари и ребели, тим више су ратоборни ... Умрети на пепелу, а не у боју, сматра се као несрећа веома блиска срамоти ... И жене су им храбре... Српске жене нису лепе али су пријатне, нису грациозне али су добре, пријатног карактера ...« Румун из Молдавије Жорж Калиман, који је у Паризу студирао 1846, доцнији румунски политичар и под владом кнеза Кузе префект Крајове, публиковао 1865. у Букурешту своје »прве слабе покушаје (есеје) мисли« са насловом »Равнотежа на Истоку или Србија и Румунија« (60). То је између ратова освежио највећи историк Румуније Никола Јорга (59). Ту се говори и о »карактеристикама« Срба, па стоји изос.: »Раса је лепа и јако талентована, такође поштена... Срби су отпорни на тешкоће и готови да се лате оружја...« Италијански вајар Паци, који је израдио споменик Кнеза Михаила на Позоришном Тргу у Београду, овако се опростио од Срба и Србије, напуштајући их почетком 1882: »Италијан сам душом и осећањем, али срцем и одушевљењем Србин сам... Враћам се у своју отаџбину пуним срцем сваке радости; имаћу дуго да причам својим суграђанима о дичним Србима и поносном Српству«. (61)
Др. Фрањо Весели, који је за време целог српско-турског рата 1876— 1878. био управник 18. резервне болнице у Београду, иначе врло угледни чешки лекар и на гласу патриота, објавио је, у тада највећем прашком листу »Позор«, велики напис о српском народу и Србији, који се завршава овако: »Ако хоћеш да видиш какав је био чески народ у доба своје самосталности; ако желиш да видиш какав треба у будућности да буде чески народ, иди у Србију и надиши се слободна ваздуха«. 30. ОПИСИ СРБА ЦРНЕ ГОРЕ XIX И XX ВЕКА Да пређемо сад на Црну Гору. О њој је много писано, али ја нисам тражио специјалне податке о појединим покрајинама. За Црну Гору је то тим мање требало чинити, што неколико Црногораца прикупљају сличне податке (др. Перо Шоћ, Трифун Ђукић итд.), и то власти чак повлађују (док се глорификација Срба сматра као шовинизам). Но ипак ја овде о Црногорцима немам мање података него о становницима других српских предела. Оне до којих сам дошао, ја сам брижљиво преписао, као из свих српских крајева. Јер до краја Другог светског рата Црногорци су били Срби, ништа мањи и ништа другојачији од осталих Срба. Откад су се одвојили од Срба, ја не чух да је ико о њима нешто лепо рекао. Но и да је: ја то више не бих навео. Кад они неће да су Срби, нико их неће на то ни терати. Али они не могу (данашњи властодршци у »Социјалистичкој републици Црној Гори«) да бришу прошлост (што би свакако желели, да не испадну издајници). Ја не могу и нећу ништа да фалсифицирам. I. Хрват, »први илирски географ« (63, с. 238) Драгутин Сељан (1810—1848) казао је за Црну Гору године 1843 (139): »Церна Гора, која си је независност своју Цариградског двора јуначтвом и кервјом својом властитом одкупити знала, имаде посебно своје равнитељство под владиком, (духовним и свјетовним поглаваром), она је насељена чистим илирским, народом, и пише се међу независне Еуропејске державе. Горостасност, јуначтво и храброст малог овог горског пука толико су већ
цијелој Еуропи позната, да би обилније описање особито нашему народу одвише било ...« Немачки географ и путописац И. Г. А, који је неколико деценија писао о нашим људима и приликама, дао је и једну студију о Црној Гори у познатом немачком часопису »Иностранство« 1883 године (62, стр. 425). На другом месту смо рекли шта је казао о телесним особинама Црногораца. Овде нешто о његовом опажању духовних особина: »Под духовним особинама Црногораца нарочито треба истаћи њихово брзо сналажење и спремност на непосредан одговор на питања. Никад се тамо не чује неки погрешан начин изражавања, нити припитивање после говора, као што се код нас сваки час чује (»како«, »што« итд). Код наших народних слојева се запажа извесна досада у мишљењу ...« Тај исти странац је 28 година раније (1855) писао у истом часопису о Црногорцима много неповољније. О томе саопштава Миљан Мојашевић у Зборнику Филозофског факултета Београд, III књига, 1955, стр. 483: »О Црногорцима пише тачно као о неком полудивљем племену Индијанаца, са којима се они изричито пореде, и по разбојништву и по витешкој храбрости... За мушкарце у Црној Гори каже да су у својој дивљој лепоти најбољи сликарски модели за хајдуке...« Писац је несумњиво наново посетио Црну Гору и дошао до много повољнијег гледишта о њеном становништву. Швајцарац Едвин Визер обишао је средином прошлог века Далмацију и Грчку. Успут је свакако посетио и Црну Гору, јер у истој књизи (180) на стр. 63 истиче »витешки дух Црногораца. Они наиме имају тако јасан и висок појам о витештву и људској части, који данас, у доба изравнавања и обездушевљења човечанства, многи други више немају и у најбољем случају познају га по чувењу. Појам части синова Црних Брда је, чудом, у многоме сасвим идентичан са појмом џентлмена код Енглеза, што Црногорцима даје најбоље могућно сведочанство, јер идеал џентлмена Енглеза спада у најјаче конструктивне снаге које данашњи свет још поседује...«
»Аристократијом српскога племена« назвао је Црногорце чувени енглески политичар и државник Вилијам Еверт Гледстон (1809—1898). Кад је после славних црногорских победа на Вучјем Долу и Фундини енглески песник Алфред Тенисон (1809—1892) написао свој чувени сонет »Црна Гора«, Гледстон је био побуђен да поводом тих знаменитих победа објави подужи чланак у коме нарочито истиче и велича улогу Црне Горе у борби српског народа против Турака. То »чудо историје« — како енглески политичар карактерише Црну Гору — развило је борбу беспримерну у историји народног ослобођења. Називајући Црногорце »аристократијом« српског народа, он их упоређује са вођама Израиља који су водили народ из ропства ка обећаној земљи. II. Да пређемо на XX век, јер нема толико података да се да ново поглавље за сваки век. И овде ћемо износити заједно писце разних народности као у претходном веку. Прво ће бити цитиран немачки путописац Георг Баумбергер, који је западне крајеве обишао 1905 (63). О Црногорцима каже Баумбергер (стр. 302): »Морална чистоћа, то је за Црногорца култ достојанства човека и поноса човека које он цени изнад свега, умереност је школа храбрости која је за њега неодвојива од појма човека; ко је богат или сиромашан, о томе се мало води рачуна. Ко се прослави у рату, он је прослављени јунак и то остаје целог живота па макар био сиромах као просјак; ко се не држи моралних прописа он је презрени бедник, и нема злата на свету које би га могло рехабилитирати... Швајцарац Ноел Роже, описујући пред сам Први рат свој пут на Исток каже за Црну Гору (64, с. 58): »Може се разумети да је таква земља образовала једну расу невероватно чврсту, снажну и трезну, одану својој незахвалној земљи (јамачно мисли на сиромашну, ЛМК) љубављу који би изгледала парадоксална кад би се заборавило да су најсиромашнији народи они који најбоље умеју да љубе отаџбину...«
У приказу тек прокламоване Краљевине Црне Горе пише у Паризу М. Верлоп (65, с. 55) за Црногорце: »Чак у средини сасвим сиромашној и у најзапуштенијим крајевима, ови брђани имају држање поносно и охоло, хармоничне гестове из којих се изражава отменост и енергија... Једно од њихових задовољстава је и то, да се састану и воде разговоре без краја. Њихова занимања их не умарају, јер они мало раде; али су сви похлепни на своју независност и своју слободу...« Скоро у исто време дао је један кратак али упечатљив опис Црне Горе истакнути немачки књижевник Рикард Фос, родом из Помераније, који је 1910, после Грчке и Мале Азије, обишао Црну Гору и дао кратак поетски опис у једном од тада најбољих немачких часописа (121). Ту је изос. казао: »Често сам слушао да се говори о Црној Гори: много тога авантуристичког и чудног. О њеном сељачком, главном граду Цетињу, о њеном храбром народу, њеном књазу који је у исто време ,лукав’ дипломат и славан песник. Али сам чуо и много непријатељског: о ,касапима овнова’, о ,крадљивцима овнова’, о каменим пећинама које претстављају људска пребивалишта, бедним кућама од глине које би требало да су куће једне престонице. Са слегањем рамена и смехом слушах о овим театрално дотераним Црногорцима и готово са ужасавањем о њеним пустињама, каменим пустарама, дивљинама. — И гле, сад дођох лично и видех је. Да, и ја доживех једну песму Хомера!... Па ипак, баш зато што је њихова отаџбина највећим делом таква дивљина, људи Црне Горе је воле са страшћу, вруће него љубав ка оцу или мајци, ка жени или детету, ка брату или пријатељу. Ја сам себи говорио: Црногорци, које тера сиротиња из њихове земље у све даљине, кад се врате падају на колена пред каменим прагом своје домовине и љубе земљиште које не може да храни њихову децу као што побожан католик пада ничице пред улазом у своје највише светиште...« (Фос је несумњиво протестант, Лутеран. ЛМК).
Бернард Шо, славни енглески писац (1856—1950), два пута је посетио Цетиње: у мају 1929 и у марту 1931 (посетио је још и Дубровник, Сплит и нека друга места). Говорећи тада о Црногорцима, Бернард Шо је истакао и њихово гостопримство: »Веома волим Црногорце. Писао сам свим својим Енглезима да је то диван и изванредно богат народ. Платили су ми вожњу, хотелске рачуне и дали су ми одело лепо да се не може описати. Пожурио сам све своје пријатеље из Енглеске да дођу у Црну Гору док гостопримство њених становника не упропасти земљу«. 31. ОПИСИ СРБА БОКЕЉА Непосредно иза Црногораца изнећу шта су странци о мојим најужим земљацима казали, о Бокељима. Они су комшије Црногораца, то је тачно, али нису исто што и ови, иако званична политика земље не признаје Бокељима ни локалну посебност ни српско национално припадништво. Странци су то ипак правилније и поштеније схватили. Они говоре посебно о Србима Боке и Српског (не »црногорског«) приморја, и то што су посебно о Бокељима рекли (а има тога још) ја ћу овде пренети. Прво о Бокељима као целини, онда о појединим њеним пределима. I. Немачки научник X. Редлих писао је још 1811 у књизи која се бави »физичко-моралним стањем Далмације и Боке Которске« (68) ово: Стр. 47: »Не може се спорити да се ова нација (Бокељи) не може лако одвратити од једног мишљења које је са љубављу прихватила, нпр. обећањима или претњама«. Као што се види, Редлих Бокеље назива нацијом и из искуства зна како је постојана у својим схватањима које проистичу из љубави (а не увек интереса). Стр. 65: »Сама нација има ратничке наклоности, много правог трговачког духа; Бокељи су добри, смели поморци«. Кад каже да Бокељи имају ратнички дух, Редлих у аднотацији додаје и ово: »Међу разним племенима, која настањују Провинцију, одликују се
својом јуначком одлучношћу и својом колосалном висином Ришњани, Паштровићи и Грбљани. Од првих племена (рисанских, ЛМК), два су села: Убли и Кривошије, на граници Херцеговине, нарочито озлоглашена са лудачки храбрим подвизима њихових становника ...« (спомиње неколико подвига у Никшићу). На страни 67 говори Редлих о »варварским обичајима« Бокеља, нарочито о убиству и крвној освети, али одма додаје (стр. 68): »Због тога производи наше још веће чуђење кад се ипак код ових људи, поред варварства у коме живе, наиђе на осећања, чувства и појмове које ћете узалуд тражити код образованих нација, и то не код појединих (Бокеља), већ готово код свих«. У борбама виђеним између сила на територији Боке крајем XVIII и почетком XIX века учествовали су и сами Бокељи. Они су се мање оружјем опирали Аустријанцима него Французима. У борби против ових они су помагали Русе и у присуству Руса видели своју заштиту. Борбе је већим делом описао доцнији владика Николај Велимировић у својој докторској тези на Филозофском факултету у Берну 1910 (150). Борили су се храбро, па им је руски адмирал Сењавин крајем октобра 1806 (Велимировић наводи увек датуме без године!) упутио после истеривања Француза Прокламацију која се чува у манастиру Савини и која почиње овако: »Војници, ви сте показали не само велику срчаност и велику храброст, већ сте се покоравали и свим заповестима као што треба и уопште понашали похвално. Смелост непријатеља, који је покушао да заузме нашу земљу, кажњена је. Ради ваше устрајности запањен је непријатељ, који је изгубио толико људства, да није више смогао да сакупи нове снаге и да започне нови рат. Поздрављајући вас као победнике захваљујем вам у исто време да сте добро поступали са заробљеницима и желим да хуманост ни после тога не буде повређена ...« Аустријски статистичар и професор Бечког универзитета В. Клун даје у полузваничној публикацији Статистике Аустро-Угарске г. 1876 ове карактеристике Бокеља (70): »То су природни људи које је тешко кротити, пресмели, лудачки храбри, готово у целости недирнути европским обичајима и културом... (У сталној вези са суседним и пријатељским саплеменицима Црног Брда ...)»
Треба упозорити да је то Клун писао недуго иза Првог бокељског устанка и несумњиво под његовом импресијом. Француски публициста Ј. Деникер, у једној студији о Кривошијама (130) објављеној поводом њиховог Другог устанка каже још и ово: »Сем Кривошијана, главно становништво округа Котор је састављено као и у осталом делу Далмације од далматинских Словена. Италијани, или поиталијанчени Славени, налазе се само у варошима. Словени ове области се много разликују од осталих Далматинаца Морлака, који настањују округе Задра и Сплита, као и од Дубровчана. Морлаци су струка мањег, четвртастог лица, спљоштеног носа. Међу њима се почешће налазе плави људи са светлим очима; уошпте је њихов тип посве груб. Тип Бокеља је сасвим друкчији: то су људи лепа струка мрки, тамних очију. Лице им је издужено, нос усправан или орловски, обрве дуге и спојене. Они су врло грациозни у покретима, и много више се приближују словенском типу који се налази у Херцеговини и Црној Гори имајући извесне црте сличности и са Арбанасима-Миридитима, својим суседима«. Најбољи доскорашњи немачки познавалац прилика код нас (и прошлих и садашњих) Херман Вендел, почасни доктор Београдског филозофског факултета, овако је писао у својим импресијама са пута по Словенском Југу о Боки и Бокељима (71): »Како се некад живот овде пенушио! Какви људине беху Бокељи! Морепловци и гусари, љубитељи светлих ножева... Оружали су се за пљачку, били се са афричким корзарима, враћали кући, женили, љубили, пили, играли; понекад је писнула крвна освета, и севајући, онако обојено, све поскака у црвеној свили и зеленој марами са златом опервеженим сабљама и у сребру окованим пиштољима. Онда дође ново доба, цивилизација, бродови на пару, и из помућених упалих очију гледа те сад јуначки свет од некад!« Један од најбољих познавалаца нашег народа у овом веку, професор Немачког универзитета у Прагу Герхард Геземан, описујући народну карактерологију јужних Словена (73), казао је ово за Бокеље (стр 255):
»Један потпуно особен људски сој јадранске Загоре претстављају Бокези, чије би се темељно испитивање и приказивање исплатило. Њихов укупан број од 30 хиљада глава остаје константан, одговарајући ограниченом простору, а сувишак одашиље у све земље као трговце, поморце, занатлије. Бока је чисто српска и броји (нека једном и статистика дође до речи) 836 братстава, и то 137 староседилаца из времена најстаријег насељења, 325 црногорских и 288 херцеговачких, који би били захвалан објекат једној диференцирајућој карактерологији. Са високо развијеним духовним и интелектуалним даровима (углавном последица морепловства и радног живота) код њих је удружена ретка примитивност фолклора у праобичајима (крвна освета, отмица невјесте, породични понос, богато одевање) и једна значајна национално-политичка ударна снага. Најинтересантније је братство Паштровића, које се, очигледно под утицајем приморско-патрицијским, развило у једну касту племића, са свим особинама њеним, наивним, често апструзним (неразумљивим, магловитим ЛМК), понекад чудним. Бокези су најелегантнији оратори међу Јужним Словенима, који су уопште тако вешти у говору. Они владају језиком богатим, лапидарним и логички оштро избрушеним, који најрадије стављају у службу правничке глагољивости и који прожимају интелектуалном ведрином, надмоћним духовном равнотежом и благим хумором. Данас је већ много тога ишчезло или се преобраћа у друге карактеролошке процесе, али историјском и литерарном познаваоцу земље још увек то старо свуда симпатично излази у сусрет«. II. Сад понешто о становништву појединих предела Боке. За Кривошије је то углавном изнето у једној скорашњој књизи (184, с. 110 и даље), па нећемо понављати. За Грбљане каже један аустријски географ, који је желео остати анониман, баш поводом устанка у Боки 1869. ово (129, с. 39):
»Становници Жупе (Грбља) образују од вајкада ратнички, смели народ, љубоморан на своју самосталност и тврдоглав (непокоран), који је тражио посебне привилегије и умео да их стекне и очува. И године 1849, кад је аустријска власт хтела у Боки да спроведе принципе равноправности свих народа монархије, да уведе порезе и рекрутовање, становници Грбља су вршили најупорнији отпор, и власт је била или политички мудра или довољно паметна да им је признала извесне концесије...« Писац спомиње самоуправу грбаљских кнежина под Млецима, чије је кнежеве (обично из исте куће) народ бирао а Република млетачка потврђивала. Писац описује Бокеља, његову ношњу, пиштоље, ножеве за појасом, пушку о рамену, чибук у руци. »То ипак ни најмање не омета ове људе да се са највећом лакоћом и окретношћу веру по стенама и брдима и да прескачу провалије. Грбљанин поступа са својом женом са више обзира и љупкости него Црногорац, сматра је више као помоћницу него као служавку. Па и жене су, чак и при најобичнијем послу, дотеране од главе до пете. Увек имају о грлу огрлицу, сјајне игле у коси, ћемер обложен драгим камењем ...« (Описује ћемер Грбаљке...). Куће Грбљана су већином доста велике, простране и чисте. Уопште код њих влада благостање, а ипак није земља тако плодна колико би могла бити при целисходној обради ...« За Ришњане каже писац да се »одликују живим предузимачким духом, дивним телесним саставом и богатом ношњом...« За Паштровиће каже анонимни »Путник«: »Паштровићи су такође леп и храбар, али у исто време полудивљи народ, који је у сталној борби са Турцима и Црногорцима исказивао своју храброст и своју наклоност за самосталношћу... Број душа овог племена не може се тачно дознати; ипак тамо кажу да могу преко хиљаду пушака да отпреме на бојиште. И Паштровићи су се припојили оружаном отпору против увођења војног закона, и тако су три ваљана племена мада сирова и подивљала не само својом кривицом, натерана у противнички табор.« За Кривишијане каже да су »сасвим робустан (кршан), висок и танак слој људи, са великом ратоборном и свађалачком природом...« Даље карактеристике Кривошијана доносимо у другим књигама.
За Бокеље као целину казао је тај анонимни »Путник« да су »народ снабдевен многим одличним својствима«. Немачки географ А. Штајиницер пише између два последња рата за Кривошијане (72, стр. 34): »Пастирски народ, чије овце и козе у овој карсној пустињи траже оскудну храну, по природи је узгојен ка што мањим прохтевима и чврстини. Поред сиромаштва он поседује несаломљив понос, нагон ка слободи и љубав ка отаџбини...« Немачки писац барон Раинсберг-Дирингсфелд, који је дуго са супругом живео у Дубровнику и Србе много задужио својим написима, објавио је 1869 једну кратку монографију о Паштровићима (69) где стоји: »Становници Паштровића су јаки и снажно грађени, познати као храбри и ратоборни, и скоро у свему једнаки Црногорцима, на које они ипак, као и сви Бокељи, гледају са потцењивањем ...« Јамачно немачки путописац Манфред Шнајдер оставио је жив опис Јадрана и Црне Горе из године 1928. Ту се испочетка бави Боком и пре свега описује Херцегнови. Двадесетину првих страна је посветио Боки и њеној флори. На страни 22 говори и о становницима Новога. Ту каже: »Живот тече врло мирним током у Херцегновом, па ипак љубазни, ведри аспект градића одсијава се и на људе; они изгледају нешто отворенији, мање озбиљни и мрачни него многи други Далматинци ...« (185) Мало даље описује и два попа: једног сељачког који јаше на кљусини улицама и »његовог достојанственог колегу са белом патријаршеском брадом који у мантији и са ,далматинском капом’ корача на челу своје породице од шест чланова«. 32. ОПИСИ РАШАНА ПРЕ 120 ГОДИНА Два посебна податка о становницима Рашке или Старе Србије пред крај прве половине прошлог века (пре 125 година). Један прашки лекар Јосеф Милер, који је дуже времена у првој половини прошлог века провео у нашим југозападним пределима, издао је своја
запажања у Прагу 1844; у књизи је написао предговор нико мањи од Јосифа Павла Шафарика. (74) За Стару Србију каже писац (стр. 14): »Са етнографког гледишта разликују се овде углавном Османлије, Арнаути, Срби, Мацедо-Власи, Грци, Јевреји и Цигани«. Онда даје карактеристике свих тих народа. Ми нисмо преписали та мишљења сем за Србе. За њих је казао, страна 20, под насловом »Срби«: »Саставни део једне велике европске породице народа. Од матичног дела народа подељен четиристогодишњим притиском, непријатељским суседним народима и високим брдима, ипак је очувао словенски национални карактер: весео, доброћудан, смеон, умешан, много одан дражи чувства и празноверју. У поређењу са Гегама (Арбанасима, ЛМК) стоји под далеко мањим утицајем свештенства и горд је на историју пуну великих подвига његових предака, међу којима фигурирају Краљевић Марко и дуг низ српских краљева. Ова нација, која и Османлије и Шиптаре у једнако високом степену мрзи, живи у северозападним и источним деловима Румелије, не мешајући са националним непријатељима, махом у долинама и предгорју, док Арнаут више воли дивљину и изолираност ...« Енглески научник Едм. Спенсер путовао је 1847. и 1850. по Европској Турској по препоруци Британске владе, али без политичког задатка, већ једино у циљу да проучи људе и земљу. Дао је доста података и о нашим крајевима и нашим људима, што ми индиректно преносимо из једног немачког часописа тога доба (75). Говорећи о Рашкој (страна 403 поменутог часописа), Спенсер је писао: »Рашанин је, као што је познато, гордог израза лица, његово држање је више ратничко, он мање обрађује земљу него Бугарин, већ се рађе бави гојењем оваца и говеда; због тога он воли висину, где је заштићенији од пљачкања муслимана. Рашанин се назива чланом српске велике породице ...« Стр. 291: »Ови ратнички чобани често су чланови неког патријархалног племена, коме безбројни чопори и земља кроз коју пролазе, припада. То је једна лепа раса, снажна, широких плећа, јако грађена ...«
Немачки путописац Пиетер Ферворт путовао је кроз Југославију, као и кроз суседне земље Бугарску и Маџарску 1939, пред сам почетак Другог светског рата. Све три земље описује са одушевљењем, али канда специјално Југославију, у њој српске пределе и људе, нарочито у Јужној Србији, како конзенкветно зове данашње Косово и Македонију. На сам Видовдан затекао се на Косову (можда намерно) и описује прославу 550 годишњице Косовске битке са свим детаљима и пуним поетским даром. Неколико пасуса, где говори и о људима тога краја, морају се пренети (157, с. 125): »1389—1939 ... Да ли је заиста прошло 550 година од Битке на Косову? Овај крвав, несрећни бој који је запечатио пропаст расцветаног царства Срба и донео народу вишевековно турски јарам. Нису ли то ратници и ликови из средњевековне војничке поворке, ови људи данас на брежуљкастом пољу, како ту јашу, развлаче се и испружени леже око ватре? Призор као са десетином хиљада фанфара и бубњева који одјекују, све у једном удару. Какви су бедни шмокљани прослављени филмски режисери? (Хоће да рече према овом призору, кога не могу ни фантазијом дочарати, ЛМК). У пролеће је Косово Поље покривено цветовима црвеним као крв скроз и скроз, који цветају на Косову и нигде друго. (Мисли на косовске божуре, ЛМК). Ја не знам да ли је истина, да сви косови са целог Балкана долећу овамо и ноћу певају своју песму. Али ја знам: Каква мора да је та земља чије народно песништво опева у више песама бој и погибију њених несрећних јунака! Како поносно мора да је срце овог народа да он тако свечано прославља дан Косова Поља! Он мора стога да се воли, овај народ и земља Југославија!« Писац истиче специјално српске народне песме (с. 127): »Њихова народна поезија је најбогатија од свих јужнословенских народа. Стара величина Србије и слава њених јунака опевају се у тим песмама... Хердер је неке од тих српских песама сабрао у својим ,Гласовима народа’ и тако упознао Запад са српском народном песмом. А нико мањи него Гете рачуна, пун дивљења, неке од тих песама као највише продукте народног духа... Ова народна поезија, која означује тако богато, неприлазно (неумрло) културно добро, споменик и сведочанство високог образовања, стваралачког духа, као и горде моралне вредности овог народа у срцу Балкана.«
Говорећи потом о фрескама Јужне Србије, каже: »Ипак то све није њено највеће богатство, Не: њене жене, високо морално држање српске жене!« Завршава: »Толико духовних снага дремају још од столећа као чудесна блага у овом народу Јужне Србије, сунчаној земљи доле у срцу Балкана«. 33. ОПИСИ РАНИЈИХ БОСАНАЦА И ХЕРЦЕГОВАЦА Овде ће се изнети неколико посебних података о Босанцима и Херцеговцима, који су, у доба кад се описују, били под Турском. О Босанцима је писао пре 120 година француски балканолог Ами Буе (38, IV, с. 108): »Босанци претстављају у маси једну племениту расу, један народ пун енергије и здравог разума ...« IV, 119: »... Становник Босне је опор само у својим брдима, која га много изолирају од остатка Европе. Он је одличан отац породице, добар, гостољубив, пријазан и благодаран. Отворен и слободњак, он је спреман увек да доказује и уверава, јер он више воли да мисли добро него рђаво. Он није лицемеран и перфидан, сем ако мисли да је перфидија на другој страни или јер он сувише лако верује лажним пријатељима. Мрзећи јарам, као сви брђани, он је наклоњен побуни, својој смелости додаје велику чврстину ако се једанпут реши на то (на побуну).« Две године доцније се обазрео на Босну одн. Босанце и понос италијанске књижевности Никола Томазео. Ми ћемо даље изнети његове опште мисли о Србима из предговора народних песама (76). Пасус о Босни смо издвојили. Говорећи посебно о Босни, Томазео каже (стр. 20): »Српска је то раса, ја понављам. Људи су виши растом него што су хитри, широка и крупна глава, чело четвероугласто и истакнуто. Босанац je храбар и разложан, није диваљ. Љубазан и чврст, племенит и штедљив, није славољубив, искрен je (само сумња на лукавост других може га навести на лукавост). Љуби отаџбину, породицу, захвалан je, гостољубив«.
Руски конзул у Босни Александар Феодорович Гиљфердинг дао je средином прошлог века неколико студија о нашим приликама. У својој студији о Босни у почетку 1858. године (77, стр. 466) пише Гиљфердинг: »Карактер Бошњака, у првом реду православних, готово je исти као карактер других Срба. Бошњак je тежак и неумешан; мало je код њега живости, али доста упорности. Та упорност прелази у тврдоглавост ако се ради о укидању старог обичаја, чак штетног и рђавог. Но она такође прелази у благородно чувство кад треба бранити своју веру ... Херцеговци у том погледу далеко превазилазе Бошњаке. Они имају далеко више живости, осећања општих обавеза, и предузимљивости ...« На стр. 468 каже да су Срби кампанилисти и сваки гледа свој крај. Али, каже Гиљфердинг даље »Глас опште несагласности ућути пред вером и црквом. Њој су Бошњаци, као и други Срби, одани у већем степену и стоје за њом општим снагама. (При томе су сељаци више готови на жртве него варошани)... Друга прекрасна црта у карактеру православних (Босанаца) јесте склоност ка образовању. Српско племе се горди и слави својом храброшћу... Исто тако Босанско племе je високо, крепко и младеначко. Ja сам уверен да би они, кад би их одушевило какво било патриотско чувство и узели у руке добри вођи, образовали превасходну (одличну) војску«. Аустријски ђенералштабни официр несумњиво пољске народности Јан Рошкијевић, који се много интересовао за БиХ и више пута их пропутовао, објавио je много написа о њима. У једном чланку о географско-статистичким и културним стањима ових покрајина објављеном 1865. (126) каже за Босанца да je »добродушан, ћутљив (кратак у разговору), чазбен (гостољубив), малим задовољан«. Немачки: gutmütig, einsilbig, gastfrei, genügsam. За Херцеговца каже да »по нарави и карактеру личи на Далматинца и има велики смисао за независност«. (Не знам да ли писац мисли на личну или друштвену, политичку, државну независност).
У стандардном Приручнику Географије Елизеја Реклија стоји специјално за Босанце (45,1, стр. 204): »Уосталом, Босанци свију обреда и вера, поседују исте природне квалитете као остали Срби, њихова браћа, и пре а после; каква била њихова политичка судбина, они ће се подићи, као народ, на исти ниво интелигенције и ваљаности. Они су слободњаци, гостољубиви, јунаци у борби, радни, штедљиви, наклоњени поезији, чврсти у пријатељству, постојани у љубави ...« (Замера им само што сувише много пију шљивовицу.) Сад да цитирамо високог маџарског функционера, блиског Калајевог сарадника Ашбота Јаноша (78). Говорећи на једном месту о неком шенлучењу Херцеговаца, писац каже (стр. 311): »Ова ларма је најочигледније показала да смо међу другим народом, под другим небеским појасом него у Босни. То се очитовало и у витешкој самосвести са којом се овде и хришћани истичу, који се, под црногорским упливом и наслоњени на Црну Гору, никад нису клањали пред мухамеданским господарима, и који су, отворено или скривено, али увек беспрестанка рат водили. И ово аристократско осећање своје вредности не очитује се само у њиховим господственим појавама и њиховом држању већ и у ... њиховој ношњи« (За коју писац каже да је сасвим слична црногорској). Немачки путописац Хајнрих Ренер који је више пута обишао Босну и Херцеговину каже за Херцеговце (79, стр. 258): »Источно-православни Хришћани носе највећим делом црно оперважену црногорску капу, али уместо кнежевих иницијала који се носе у Црним Брдима, овде је везена златна звезда на црвеној подлози. То је један снажан, високо израстао сој људи који се креће са великом свешћу о себи. Ту се не запажа нимало потчињености; на тим људима се запажа како су увек спремни да се боре за своју слободу. Овде се јасно види како су се Босанци и Херцеговци, успркос истог језика и истог порекла, развили у разне народе. Овај народ није могао никад да буде од Турака потпуно подјармљен, и сваки покушај је био крваво одбијен. Усто су Херцеговци отворени и часни ...«
Чешки »списовател«, како он сам себе назива, Јосиф Холечек, описујући босанског Србина, казао је (143, с. 13): »О српској раси ми знамо да је веома штедро обдарена. Природа њена и физичка и психичка је богата...« (Скоро смо употребили истоветне речи које и сам списатељ, са друкчијим граматичким мењањима.) Пиетер Ферворт, о коме смо мало пре говорили, каже у својој књизи »Златни Триангел« (157, с. 87): »Високи, горди људски сој су ти Босанци, који своју слободу љубе нада све. Једва да је који народ људског рода више крви пролио него овај, и заиста ниједна земља наше несрећне земаљске кугле толико крви упила као Босна. О томе говоре њихове приче, о ничему другом не певају њихове песме и ако оне једном ућуте, то хује о томе шуме преко брда и долине ...« Председник Удружене опозиције и шеф ХСС Владко Мачек је добио на изборима од 11. децембра 1938, шест стотина хиљада српских гласова. Тако он сам тврди у својој посланици, свом поздраву Србима за наступајући Божић, и том је приликом казао да је гласове добио изос. у Аранђеловцу, Тополи, Мачви »те Херцег-Босни, где живи тако отпоран и јуначки дио српског народа...« 34. СТРАНИ ПИСЦИ О СРБИМА XIX ВЕКА УОПШТЕ Ми смо досад издвојили осврте на Србе појединих српских области где је то изгледало могуће. Много пута страни писци дају општу карактеристику Срба, која није ограничена на поједине крајеве, већ обухвата већи део или чак сав српски народ. Те ћемо мисли сад овде пренети. Прво само изјаве XIX века. Из техничких а такође и појамних разлога говорићемо посебно о таксирању Срба у овом веку, као последици извојеваних победа Срба у другој деценији тог века. Ти су подаци многобројни у I књизи. Биће их нешто и овде. Но прво да наведемо старије цитате.
I. Најпре шта је о Србима казао један човек рођен и одгојен међу њима (у Шибенику), али стране националне свести. Он је више пута писао о Србима, већином у средини прошлог века. Писао је о Србима уопште, имајући једанпут у виду Србију, а каткад и остале српске пределе. Велики италијански полихистор Никола Томазео писао је у свом предговору народних песама неколико нација (76) ово о Србима: Стр. 9: »Карактер Срба није узурпаторан, већ тих у храбрости, и весео, и домаћински ...« Стр. 16: »Религиозан народ су Срби ...« Стр. 17: »Религиозан народ, и прост, и храбар, и искрен, са умиљатим појавама страсти. Не исмејава већ је озбиљан, устрајан у пословима које предузме и у обичајима. Обећања су му кратка, али света; издаја му је одвратна. Мало је било издајника последњих ратова у Грчкој, у Србији још мање. Веру држе и према непријатељима. Странца никад не варају због користи. Србин је великодушан са својим (својом имовином); испод части му је да проси. Једе много али просто; прост је у сваком погледу, али није лукав ... Србин не трпи неједнакости које почивају на охолости и частољубљу... Центар његовог дружења није ни замак, ни град, ни црква; то је село: заједнички рад, заједничке забаве. Од ове велике братствености, од овог веселог сакупљања, проистиче ведра и мирна љубав, и достојанствена чедност. Воли ручну радиност, али не трговину ...« У књизи »Други егзил« (Друго прогонство) писао је Томазео још ово о Србима (88): »Ако говоримо о народном карактеру, утврдићемо да Српски народ не може бити хомогенији него што је... Али је његов карактер, такође, сагласнији духу Италијана и Европејаца. Озбиљнији него пољски, живљи него чешки, слађи и мање ропски од руског, он има народну (демократску) особину. И у патријархалном животу његових мирних и ратоборних племена, он је сачувао од патрицијата велика преимућства, а не и његове мане и штете. Ами Буе, који је својим очима видео скупштине српског народа, тврди да
ниједан народ Европе нема у тој мери развијену топлоту и дубину, концизност и обиље грађанског говорништва ...« У својим »Искрицама«, које су штампане и на српском језику (85), у претпоследњој, 32. по реду Искрици, каже Томазео за Србе, у које понекад и себе убраја: »После толико векова, одучени више од војевања, још задржасмо понешто јуначке храбрости. Толико столећа прегажени, нисмо још изгубили племениту поноситост душе. Завијени, после толико векова, у незнању, још нам је танана памет, слободан разговор и оштра мисао. Прост народ, и уздржан, и миран, и нагао, у телесној статури показује свој дух: бела и лепа му је снага, мишићи лагани, круте обрве, добростив осмех. Према теби, српски народе, нису многи други него само полуљуди...« Уз Томазеа поменућемо и два-три доцнија његова земљака. Италијанац, добровољац у Српско-турском рату 1876 Ђузепе Барбанти написао је у својим успоменама из Србије (86), с. 162) и ово: »Желиш ли да сазнаш другу једну оригиналност? Нема Србина слуге. Све слуге су странци: Грци, Румуни, Бугари, Немци, Цинцари и Хрвати. Србин ће и мучно живети, али не може да се потчини вези слепе покорности и такозваним понижавајућим занимањима... Да човек остане здрав, требало би да буде строго умерен, као овај свет. Већина се овде задовољава са тањиром куваног, јако забибереног јела ...« На крају књиге (с. 257) пише: »Моје срце јеца и тужи што морам да напустим овај добри и красни свет, ову свету ствар коју толико волим, али мисао тежи и уздиже се у висине са надом да ћу наћи највеће окрепљење у овим боловима и овим несрећама Србије, који ипак имају велико, доброчино морално значење — да ћу у томе наћи највеће охрабрење за борбу која ме очекује...« Италијански научник Атилио Бруниалти написао је 1880. једну књигу о наследницима Турске којој се предвиђао крај. Ту је говорио о свим народима Балкана. Прелазећи на Србе, казао је (88, стр. 205):
»... И поред тих малих мешавина Срби се сматрају, по општем суду и са правом, као најчишћи претставници њиховог народа, готово као изабрани народ међу Југословенима. И поносе се према овима таквом историском надмоћношћу као Пијемонт над осталим областима Италије. Њихов карактер, иако се не може по квалитету упоредити са карактером Грка, надмаша карактер Бугара ...« »Сви се слажу у томе да Србима признају часну природу. Србин није слугењара ..., и С. Робер, кад их је питао о њиховим племићима, добио је овакав одговор: Сви смо ми то. Најкраћи преглед њихове историје показује већ да их је обиље стрпљења, истрајности, војене храбрости и дипломатског дара довело, преко тешког ропства, до данашње државе ...« Стр. 206: »Срби показују у највећем степену љубав према породици и осећање братства свих људи; у жалосним данима ропства, одржали су нешто налик на социјални поредак, чак на отаџбину ... А пошто им је природна породица изгледала сувише мален свет сачуваше старе задруге браће по оружју свих примитивних друштава. Повезују се у ово лепо пријатељство људи и жене и после се понашају као браћа са свим запрекама моралним и правним који владају у сексуалним установама... Сви сачињавају исту велику породицу, која држи у заједници добра а којом управља старешина са диктатуром у извршивању, ублаженом донекле саветима старијих, којима мора увек да прибегава... Нема примера да се неко присилио да послуша наредбу а да се претходно не убеди; то је традиција која отежава установу. Оно што помаже да се одржи установа таквог самоуправљања, то је љубав ка слободи и школа грађанских врлина...« Велики италијански научник и књижевник гроф Анђело де Губернатис (1840—1913) одржао је крајем прошлог века три предавања у Београду, позват од највиших претставника српског културног живота, и то је после објавио у засебној књизи под насловом »Србија и Срби«. (144) Ми имамо само одломке тих предавања објављених у књизи под (145), у преводу Радослава Јанковића. У њима се захваљује пријатељима који су га позвали и омогућили «да изближе упозна српски живот и дође у ближи додир са духом
једне племените нације«. Он им, сав одушевљен за Српски народ, кличе: »Ви сте ми открили најинтересантнији део словенског света на југу«! (145, с. 133). На крају, на сам Божић 1897, Губернатис закључује: »Што се тиче српског народа, наша је искрена жеља да нам пође у сусрет и то, уједињен са Црном Гором, путем ка Јадранском мору. То је наша жеља и то је његово право«. II. После италијанских прелазимо на француске писце, којих такође има више из разних времена. Француски академик Сен Рене Таљандије писао је (82, I, 93) да у историји Срба »постоје бар извесне периоде које су довољне да рељефно истакну црте националног карактера. Прва, то је љубоморно осећање независности и ретка способност да се извуку користи из критичних околности ...« Исти Таљандије писао је још пре скоро сто година (82, I, 104): »Српски народ, као сви словенски народи, има благо резигнације. Његова вера га одржава, његово искуство му говори о бољим данима; он пати и — чека! Зашто се онда чудити кад такве недостојности ражесте најбоље људе? У овој тако питомој раси има неукротивих срдаца, а брда су та која их позивају...« (Мисли на турске зулуме и на хајдуке који траже помоћ). Почетком осамдесетих година прошлог века, француски писац Едмонд Плоши дао је у водећем часопису Париза ове мисли о карактеру Срба (89, 924): »Од свих чувстава која истичу карактер Срба, најживље је чувство пријатељства: оно упоредо корача са љубављу отаџбине...« Стр. 927: »Карактер Срба је мио. На славама и саборима они пију у здравље својих пријатеља и својих непријатеља, молећи Бога да се први не промене а да други дођу до бољих чувстава. Он не претерује стварно сем кад се ради о успоменама на прошлу величину (народну) и кад се питају кад ће опет доћи српско царство«.
Француски писац и политичар Рене Анри писао је на прекретници овог века (91, стр. 224): »Србин је Словен који је живео под страном влашћу; он је постао умешан, лукав и неповерљив, остајући ипак притом песник, интелигентан и индолентан ...« Ту скоро, пре две-три године, изнела су карактеристике Срба два француска научника, историјска социолога, канда муж и жена, али у књигама које проучавају прошлост српске државе под Милошем Обреновићем. Међутим закључни ставови се односе на цео српски народ. Они су чак великим делом преузети из »Српског летописа« који је излазио у Пешти 1825. Ту су свакако имали у виду Србе из Угарске, а брачни пар Кастелан то примењује и на Милошеве Србе, на Србе уопште. Без обзира одакле су то узели, ова мишљења су усвојили и изнели као своја. Ево их. Савремени француски научник Жорж Кастелан, који је нарочито проучавао прве деценије живота обновљене Србије, закључио је своја излагања у сасвим скорашњој књизи (135, с. 290) овим речима: »Распознају ли се Срби као такви? Ако се свест, као што се то уопште тврди, прво формира у односу на друге, српској култури ово није недостајало: баш у аустриској Краљевини, задојеној снажном патријархалном културом и прожетом римским католицизмом, српске избеглице су схватиле особеност своје сопствене културе, јер додир са Турцима био је доста редак, сувише суров и непријатељски да би омогућио једну непристрасну анализу која не би била увредљива. Један чланак у бечком Српском Љетопису 1825 износи, не без гордости, црте српског човјека. Он је весео и та веселост је искрена, жива, која нам изгледа да иде упоредо са живахним начином његовог живота. Он воли ближње и односе са себи равнима; он је широко, братски, гостопримљив. Он има одвратност према било каквом систему, чак када се ради и о моралним системима: нама изгледа да ово долази услед сталних међусобних препирки између социјалних група. И ако је храбар, он није освајач; располаже великом сентименталношћу и широком отвореношћу, јер има одвратност за дуге препирке: за нас ово изгледа природно и одговара нормалном развитку човјека, што по Ериху Фрому,
карактерише утицај матриархалне културе. Овде је писац још додао и верске осећаје, где долази поштовање према свему што је божанствено, али тежња да се сачува морална и физичка слобода знатно ограничава ову особину. Анализа је изванредна, она је капитална. Моменат у коме један народ стиче јасну свест о себи, то је један значајан догађај у животу неког народа. Од овог момента друштво не само да се противи, што оно чини увек, већ оно постаје способно да се њиме може свесно управљати, Милошева Србија је стигла до момента када је друштво стекло способност да само себе савлада«. Ивон Кастелан, по свој прилици његова жена, то је скоро индентично казала у једној паралелној и допунској књизи о култури Срба на прагу ослобођења. Она је такође рекапитулативна, ослањајући се на српске изворе, писала (136, с. 130): »Тако: једна искрена веселост, љубав према ближњима и односима према себи равнима; отсуство једног друштвеног система, што ствара код њих одвратност према тврдоглавости и строгости, али у исто време лако прилагођавање на људску средину; велика сентименталност и велика срдачност који се одмах испољавају; једна извесна храброст; мала наклоност ка шпекулацијама и неспособност за дуге препирке; наклоност ка верским осећајима, где долази и поштовање према свему што је божанствено, али са тежњом да се сачува физичка и морална слобода, што знатно ограничава ову особину. Ничег новог у тој анализи што ми већ раније нисмо знали, али оно што је битно, то је буђење националне свести. Неоспорна, она је благонаклона, али не и нетачна; културне црте су изнете са лаким преувеличавањем, али она даје једну сјајну слику њиховом карактеру, чак и поред њихове одвратности према метафизичким осећајима; чак и поред отсуства сваке жеље за споровима. Срби су толико били задовољни да су такви, да они нису имали потребу да лажу, онакви какви су, сматрали су се као мерило идеалног човека«. III. Сад ћемо навости неколико писаца других народности из друге половине XIX века. Прво два из шездесетих година. Румуњска кнегиња Гика која је писала под псеудонимом, казала је за Србе и ово (81, стр. 349):
»Жеља за забавом, срдачност и гостољубивост, које су карактеристичне црте свих српских сељака, нарочито се манифестују кад се слави светац куће« Стр. 347: »Неми људи (Немци) имају муке да разумеју карактер нације којој песма и игра изгледају сам живот, која пева и кад ради и кад се забавља, и при погребима и при свадбама...« Велики немачки писац и један од најплоднијих путописаца тога народа свих времена, И. Г. Кол, казао је у свом општем приказу Народа Европе (120) ово за Србе: »Од свих словенских Илираца, Срби у ужем смислу су најистакнутији као жив, храбар, поетски расположен народ који воли слободу...« »Цео предео који они настањују, од Дунава до Јадранског Мора, испуњен је дивљим и кршким планинама и најлепшим прашумама, богатим сваковрсним стаблима, у којима се овде-онде још и данас налазе вукови, медведи и друга дивља зверад...« Немачки професор Виганд је, крајем прошлог века, у једном популарном предавању говорио о националним настојањима балканских народа (90). Том је приликом казао и ово (стр. 4): »Мање вредности, у смислу да је један народ саздан од горег материјала, то балкански Словени нису. Они су само мање култивисани, услед тога сировији, са мање образовања и мање знања, али што се тиче духовних вредности, не заостају ни за Немцима ни за другим индогерманским народима ...« Случај је хтео да су два значајна маџарска научника исте године (1877). дала о Србима најласкавији суд. Први је био Венијамин Калај, кога смо навели у одељку 28. Други је Хунфалви Пал, тада водећи статистичар и етнограф Угарске, и то баш у делу које етнографски описује све народе тадашње Угарске (87). Он је казао: »Срби су духовно најзначајнији југословенски народ. Храбри, пуни најврелијег националног осећања, ипак зато нису ретко ексклузивни, према
осталим народима преки и неправедни. За своју народност готови су на велике жртве; то доказују и богати фондови и задужбине за националне црквене и школске циљеве. Такође је код њих, између свих Јужних Словена, књижевност узела најранији и најцветнији полет. Срби су богати фантазијом; њихова народна поезија садржи драгоцене перле, нарочито се са љубављу негује народна јуначка песма. Србин има прошлост, свакако са жалосним исходом. Због тога певају и кукају српске песме у дирљивом тону о пропасти њиховог царства и народа. Ово путујуће народно песништво, које велича народне јунаке, још се увек тамо исто тако живо практикује као и вештина народног причања, и оно обоје пружа народу који нестрпљиво слуша старе приче и басне, и тако одржава код њега будну и живу народну свест, народни понос и мржњу против диндушманина, против Турака«...« Скоро у исто време казао је у свом опису Кнежевине Србије и после пренео у повећано издање под насловом »Краљевина Србија и Српски народ« аустријско-маџарски писац Феликс Каниц (118, III, с. 86): »Према људима друге вере Србин је врло толерантан и нимало наклоњен прозелитизму. Он је религиозан уколико се ради о црквеним заповедима ...« 1880. године издао је немачки писац из Угарске Ј. X. Швикер гвоју заносну Историју Срба у Угарској, коју ја нажалост нисам могао добити (123). Али се на њу осврнуо познати хрватски писац и србофоб Иво Пилар који је за време Првог светског рата закукао (146, стр. 326): »Има чак и озбиљних учењака, какав је нпр. Хајнрих Швикер, који сасвим озбиљно хтједе Србе означити најнадаренијим народом славенским, а то је мишљење које су касније преузели неки водећи политичари као нпр. Буријан, те га онда практички искоришћавали«. Троф Буријан је био заједнички аустро-угарски министар финанција и као такав врховни управљач БиХ. Он је, почетком овог века, био инаугурисао србофилску политику у тим земљама, сматрајући Србе најспособнијим и најпозванијим за владавину у тим покрајинама. Крајем прошлог века један енглески писац, Херберт Вивиан, издао је књигу »Србија — рај за сиромашног човека« (176). Ја ту књигу нисам имао у рукама, него ове податке износим према саопштењима Ивана М. Јаковљевића
изашлим ту скоро (177). Нажалост је књига без оригиналног енглеског наслова, па не знам да ли је приказивач имао српски превод пред собом. Овако Јаковљевић преноси податке из те књиге: У почетку књиге писац каже да свако дете зна о Леониди и другим јунацима, али и најодабранији енглески историчар остаје збуњен пред фигурама Цара Душана, Цара Лазара, Марка Краљевића или пред Карађорђем. »Док се ми Енглези бавимо корумпираним републикама с друге стране Канала и док смо преокупирани финансиским интригама са другим земљама, многи од нас и не слуте да само два дана возом од наше престонице (Лондона), постоји земља са огромним потенцијалом богатства, чија је историја прелепа и лепша од сваке бајке, а цела раса Срба су сами хероји и патриоте пред којима може да се постиди цела Европа. Посетио сам главне делове Србије, видео њене воденице, руднике, манастире, школе, фарме, војне вежбе, руине њене прошлости и основе будућности. Разговарао сам са српским лидерима: началницима, кметовима, официрима, сељацима, чак и са хајдуцима. Читао сам и студирао њихову историју без даха, њихов начин живота, њихове обичаје ... У разговорима Срби су ми често говорили: »Ми тражимо само правду, пренесите свету само оно што сте стварно видели«. Писац одговара: »Предобри народе, ако пренесем само половину онога што сам стварно видео, нећу наћи ниједне душе у целој Енглеској која ће поверовати. Мислиће да им причам не о Србији, него о Атлантиди или Утопији«. Зато писац са болом констатује да је морао да буде веома уздржљив у својим описима Србије и Срба само да би европски народи више веровали. Он каже својим читаоцима отворено: »Ако мислите да сам претерао, варате се, јер од како сам упознао Србију, ја више не верујем у модерне нације. Цео свет треба да се угледа на ову чудну малу Краљевину у чијим границама не постоји ниједан сиромашак, где је добра воља општи појам, а гостопримство свеопште... Ја не пишем напамет, ја Србију познајем, у њој сам провео месеце и месеце не дајући предност ни једној политичкој партији, ја сам непристрасан«.
Писац констатује са горчином да његову Енглеску треба јавно осудити што није баш ништа учинила за напредак Србије, која је увек била лојална према Енглеској. Предговор књизи завршава овако: »Дивна Србијо, моја душа ће вечито лутати по твојим доловима између твојих пурпурних брда«. IV. Има глорификације Срба и са хрватске стране, нарочито из прве половине XIX века. Неке смо од њих сакупили и можемо да их репродукујемо. Млади хрватски географ, »први илирски географ« (190, с. 238) Драгутин Сељан писао је 1843 (139) ово о Србима: »Народ сербски јесте од најватренијих кољенах илирских. Сербљи су вруће керви, пуни огња, живахни, окретни, храбри, гостољубиви, љубитељи народности и обичајах својих и не мањи пријатељи музике и пјесама. Ова је љубав више мање и код цијелог народа илирског обћенита, што не малу свјетлост на њихов унутарњи живот подаје ... Пјесамах небројена множина налази се међу пуком. Сваки посао имаде своју властиту пјесму. С пјесмами одхрањује мајка своје мило чедо, кад га у кољевци успављује. Дјевојка изражује своју њежну љубав пјесмами, да се све горе и долине и сви кути и пути и кући оре, кад свој посао обавља. Дјечаци, узорити људи и старци славе у пјесмах чинећи јуначтва својих витежких прадједовах и то у своме красном и јуначком илирском језику. Овај је кип и доказ цивилизације и изображености од старине; јер наш Илир премда тако рекућ, никакових књига не имаде које би га о дужностих његових обилно упутиле, које би му забаву прибавиле; ипак у својих пословицах, у својих приповједаках, повјестих, бајках и пјесмах толико душевне хране и утјехе добива, да би се сваки изображени домородац сретним ћутио да јих пописане имаде; то би уистину велики били фолианти. Тај народ у његовом духу и језику просвјетити и и руку помоћи му пружити, јест заиста дужност керстјанства и човјечанства заједно. Сербљи нису
размажени ни помекчани људи, какових данас на хиљаде налази се, веће крјепки, јаки и за свако најтеже дјело способни. Жене у обћем имаду чверст узраст, лијепе очи, јаке зубе, чверсте власи; оне су добре домаћице, пуне поштења и умиљате, што исте од њих извјесне пјесме доказују...« »Пољодељство, пјесме, музика и оружје јесу најдражи предмети Сербљину; од најмлађе добе забавља се Сербљин оружјем и ово је његова најмилија игра... У никаковој колиби путник за своје подворење не треба платити већ као брат и пријатељ буде примљен. И благо оному пуку који је тако међу свима незгодами својега живота ћутјење за човјечанско и братинску љубав задержао ...« Проф. Виктор Новак, који то саопштава, закључује (190, с. 243): »Мада се Сељан задржава само на позитивним особинама народа, он ипак реално гледа и на оне тамније стране, које су далеко слабије заступљене у карактеру народа, јер врлине преовлађују...« Илирци су више пута узимали у одбрану Србе, нарочито Србе из Хрватске, од напада својих шовиниста. Тако Људевит Гај у напису: »Изјављење ради Старчевићевих чланака о Сербима и серпском језику«, писаном у Мирогоју 3. студенога 1852, у коме се извињава што је за његовог отсуства Анте Старчевић протурио и његовим Народним новинама извесне чланке против Срба. Гај пише: »... Као што ја, тако и већа част родољубивих Херватах, који браћу Сербље и Сербство као најглавнији темељ југословенске, или, како ју ми полаг старе догодовштине назвасмо, илирске народности, сматрају који славна дјела прошасности, узорно јуначтво и безпримјерно пожертвовање ово-и оностраних Сербаљах с љубави пуним удивљењем и одушевљењем, као што заслужују. До звјездах дижу, паче за звјезде надежнице сматрају. ... Кад би г. Старчевић само у једно дјело свога најближјег земљака, који се такођер на твердим обалама мора јадранског родио, Павла наиме Витезовића, Сењанина, под насловом »Сербиа Иллустрата« био увирио, био би се увјерио, да је онај наш велики муж полаг све своје херватоманије у 8 књигах, у којима је списао хисторију Сербах, признао величанство и
первенство народа сербскога, тако гледе његове народне важности, као што и језика...« (138, стр. 341) На истој седници је казао историчар Иван Кукуљевић-Сакцински: »Овај нам је народ Српски у најважнија времена, кад смо под аристокрацијом, латинизмом и германизмом стењали, нашу чисту народност сачувао« ... (Подаци узети из књиге Димитрија Руварца,92). Тај Илирац и истакнути хрватски историчар прве половине прошлог века Иван Кукуљевић Сакцински је на више места са одушевљењем говорио о Србији и Српству. Пишући о Словенима уопште у својој приповетци »Бугарин« Кукуљевић каже (147): »Али само једна странка овог народа, коли смјелога толи поштенога, била је приправна мисли слободне, мисли корисне славјанске сјединити и духом својим; та странка била је пук српски...«. У Хрватском сабору, »У предвечерје прославе илирског, хрватског препорода«, 28. августа 1884, и на заласку свог животног рада говорио је Кукуљевић (190, с. 165): »Ја морам искрено казати да се неким заносом сјећам дана своје младости. У оно доба кад је Хрватска спавала у дубоком сну, кад је сва интелигенција једино латински говорила, кад је у женском друштву једини језик био њемачки; кад је наша аристокрација, — понајвише и племство — своје синове пошиљала као у Меку и Медину у Мађарску да науче мађарски и оно све што је противно хрватској и славенској будућности уопће. У оно доба ја сам пландовао, из Хрватске нисам понио, а нити сам могао понијети чувства народнога, словјенскога. Срби су то били, господо, који су ме научили љубити свој народ, штовати племена сродна и цијенити славенску идеју. (Велико узбуђење и покрет међу заступницима, бурно и дуготрајно: Живио!). Шиме Милутиновић, Магарашевић, Вук Караџић, Јосип Новић и неумрли владика црногорски Петар Његуш поучили су мене, што је наш народ, што треба да радим да у славенском духу славенско оно племе хрватско напред дође. То им нећу никад заборавити, што су ова господа Срби мене подучили што je патриотизам, како се je један мален народ српски борио кроз 300 година и ослободио од Турака својом храброшћу«.
И Фран Курелец, филолог и признати хрватски научник (1811 —1874), који je био одушевљени пријатељ и поштовалац Вука, на више je места са одушевљењем говорио о Србима. За њега, као професора ријечке гимназије пише Виктор Новак (190, с. 220): »Он je ученицима уливао и поштовање и дивљење према народу који je у сељачкој кући, на њиви, у пољу, у шуми, с овцама и са стоком на паши стварао своју књижевност којој се читава Европа дивила кад je ту књижевност открио свету Вук Стефановић Караџић...« На једном месту пише (идем, стр. 227): »Вук je од првог почетка све до дана на бојишту био, за језик устао, као прави војвода све силе на том пољу разбио и србском језику град саградио и такав темељ поставио, да га ничија рука ни злоба више развалити, ничија глупост и памет, више разорити не може...« Курелец je певао славопојке неком српском попу Јову (190, с. 215), једнако као што ће много година доцније чинити другом српским поповима Динко Шимуновић (у Далмацији) и Иво Андрић (у Босни, Вишеграду). За попа Јова каже Курелац: »У његових устију као да je мудрост помазаникова мед нами никла и домаћа. Његова рука никад светога писма не превађала: ну му je срце било прекрасан тумач...« Ситон Ватсон, алиас Скотус Виатор, познати енглески историчар и публициста, најмеродавнији познавалац Балкана у Енглеској почетком овога века, Србима слабо наклоњен, саопштава у свом делу »Југословенско питање у Хапсбуршком царству« једно писмо ђаковачког бискупа Јосипа Јурја Штросмајера енглеском државнику Гледстону, у коме овај пише: »Српско племе je ратничко и веома предузимљиво племе, једно племе пуно полетне животне радости. Правична награда за његово крваво жртвовање за једну свету ствар била би кад би се аутономија Босне поверила његовој енергичној руци, сазрелој још педесетогодишњим искуством« ... (књига наведена под 148). У приказу Вуковог Рјечника 1818 године говори Јернеј Копитар (170) да je то језик »бројног, тако величанствено надареног, јуначког народа Срба (Илираца)...«: das zahreiche, so herrlich begabte Heldenvolk der Serben (Illyrier).
Крајем прошлог века је познати српски часопис у Сарајеву »Босанска Вила« саопштио шта садржи о Србима турски »Историјско-географски речник« који је саставио био »чувени турски научењак, који је стекао свјетског гласа на науци и на књизи« Сами-бег Фрашерија. Сами-бег Фрашерија каже за све Србе да су »обдарени јуначким врлинама«. То признање Турчина према својој раји врло је поучно. (189) 35. СТРАНИ ПИСЦИ О СРБИМА XX ВЕКА УОПШТЕ Почетком овог века, у његовој првој деценији, о Србима није уопште писано или је писано слабо. Они нису свету дали повода за хвалу, а убиство краља Александра Обреновића је страни свет жигосао. Нарочито се сматрало дивљачким избацивање лешева на улицу. Србија се онда спремала и ћутала. Сви су Срби то осећали, и они у Турској и они у Аустро-Угарској монархији. Али странци нису. Тим више су били изненађени кад су у другој деценији овог века наишли балкански и после Први светски рат. Тад су се странци утркивали ко ће Србију више да истакне и похвали. Од тих мишљења овде има веома мало. Пре свега, она не спадају у овај одељак, који даје опште карактеристике Срба, а затим, њих има веома много, да би се читаве књиге испуниле. Ми смо посебно износили (у I књизи) шта су странци писали о српској срчаности, српској храбрости и српском јунаштву. Има још безброј таквих мисли, и несумњиво ће кад-тад да их неко сакупи (можда каква екипа у својом националној и слободној земљи, јер се сад у земљи не сме нигде и никад истицати српска историјска величина; зато ови наши наводи испуњују грдну празнину у српској националној публицистици). Овде ће се изнети шта су у јуначке врлине Срба још странци закључивали о њиховом карактеру, махом као завршну поентирану конклузију својих излагања о храбрости или као попратну карактеристику срчаности. То се могло изнети заједно са цитатима о јунаштву, а може и засебно.
Само један податак из времена пре Балканских ратова који ће читаоцима изгледати једва вероватан. Познати хрватски скулптор Иван Мештровић који је иза Другог светског рата толико бљувао на Србе а раније је сву скоро инспирацију црпео из српске прошлости, изражавао се исто тако веома повољно о Србима. Приликом међународне уметничке изложбе у Риму (1911. године), када је и Мештровић изложио своје ствари, ради извесних полемика које су тада настале у штампи, дописник београдске »Штампе« замолио је Ивана Мештровића да изјави да ли је Србин или Хрват (67) па је он одговорио следеће: »Србин и Хрват су два имена за један народ, само што је тај народ под именом Србин боље очувао своју народну индивидуалност, слободу и чежњу за слободом. Стога ми је то име милије. Крај у коме сам се ја родио сачувао је до ситница све особине нашега народа као да је у срцу Србије...« I. Немачки публицист Алберт Вирт, који је балканске ратове доживео као дописник великих немачких листова, каже у свом великом делу »Балкан« (99, с. 338) за Србе: »Народне особине су: смисао за породицу, љубав према родитељима, љубав слободе и отаџбине, храброст, гостопримство, умереност. С друге стране: свађалачки дух, препреденост, празноверје. За песму, музику и игру, Србин је веома осетљив. О томе дају доказа тако многобројне српске народне песме. Главно занимање Срба је пољопривреда и сточарство, велики део становништва постаје војник или чиновник, веома мали занатлија. Трговци имају много предузимачког смисла.« Професор Сорбоне у Паризу Емил Оман писао је почетком 1914 (100) о Србима: »Друга црта, у којој се сигурно може рећи да он (Србин) не заостаје, то је атмосфера достојанства, отмености, ,поверења у себе и у своју расу’ — како је казао Француз Лежан; то је ,џентлемен — како је казао Енглез Дантон —
какав се налази нарочито тамо где више векова није постојало ропство’... Треба ли за то одати част раси или историји?« На другом месту у истој расправи (стр. 57) пише проф. Оман: »Чињеница је да Србин радо прича, покаткад чак иако мора да се исправи. То је можда зато, што он лепо прича; најпризнатији говорници Скупштине једва имају више умешности и достојанства него сељаци кад дискутују о куповини једног месног бика. Сваки се од њих рађа као говорник као што се рађа, према тврђењу једног писца из XVIII века, као певач и песник. Њихова земља је једина у Европи, где извор народне поезије, епске, легендарне, још тече поред другога ...« Писац јамачно мисли поред уметничке поезије. Према несумњиво поузданим, али нажалост недовољно документованим подацима дра Пурића (102), поводом Балканских ратова је казао француски публициста Жак Куланж за Српски народ: »Тај народ не може да умре, јер његов морал чини га бесмртним«. Има више Швајцараца који су и за време српских ратова и после них били пуни хвале за Србију и Србе. Тако један лекар који је углавном ординирао у Ваљеву за време Српскосветског рата, Ханс Фогел, каже издајући успомене после три деценије (103, с. 4) »Сад су се прилике измениле, али пословична храброст и скромност Срба, врела љубав ка отаџбини, слободи и независности, све то тако сродно нама Швајцарцима, остали су непромењени...« II. Француски историк и професор Сорбоне Ернст Дени писао је у својој заносној књизи »Велика Србија« у почетку Првог светског рата (51) о Србима и ово: »Срби имају и своје мане, које су истовремено производ и њихова темперамента и њихова васпитања. Њихова воља није постојана; њихово неповерење се брзо буди и догађа се да они доносе одлуке без много размишљања и намах се после покају. Они немају увек сасвим жив осећај својих дужности према Држави, и врло често жртвују опште интересе својим ћудима које су пролазне али жестоке. Њих могу лако да занесу звучне речи и
привидне оптужбе, при чему заборављају учињене заслуге; више су способни за херојизам него за размишљања, и пошто су пуни извора елана, они лако верују, попут Француза, да ће њихове грешке лако да се исправе. Дуга власт Турака, за време које никад не беху сигурни да ли ће сабрати плодове свога рада, није им дала укус накнадног напора. То су јужњаци, који се радо упуштају у разговор и уживају да сладе своје снове у спиралама дима својих цигарета. Њихове унутрашње свађе и њихова несталност пружиле су оружје против њих њиховим суседима, Немцима и Маџарима, којима је стало до тога да мане Срба увећају. Њихови непријатељи не запажају, или неће да запазе више квалитете (ове) расе: њену савитљивост прекаљену дугим испаштањима, финоћу и оштрину њене интелигенције, надасве постојаност њеног идеализма и солидност њене вере које се одржавају успркос тобожњих осцилација. Ветрови брчкају површину реке, али јој ток не мењају« (Стр. 38). Стр. 111: »Срби имају једну чудну (достојну дивљења) врлину, која је уосталом сасвим честа код Словена: они верују у снагу разлога и права; према речима апостола: они се надају противно свим надама«. Највећи швајцарски књижевник, носилац Нобелове награде за књижевност, Карл Шпителер, био је за време Првог светског рата изненађен да је велика већина његових земљака немачког језика била душом и срцем за Немачку и њене савезнике. При томе је штампа ове већине народа била пуна грдња на извесне савезнике, па и на Србе. То је понукало Шпителера да одржи једно предавање крајем 1914 године у »Новом Хелветском удружењу«, група Цирих, под насловом »Наше швајцарско становиште«. Оно је после отштампано и на немачком и на француском језику. (101) Шпителер налази за сваког »савезника« по неку лепу реч, па чак и за Русе, говорећи колико су ипак они позитивни и велики »упоређени са Турцима, са Бугарима, са Хрватима, Словацима итд., исти ти Руси које нам данас тако азијатски описују, подразумевајући под њима још и ,ђавоље Козаке’...« Онда каже даље:
»За нас Срби нису банда, него народ. И то народ који има права на живот и који је вредан поштовања као ма који други народ. Срби имају славну, херојску прошлост. Њихова народна поезија свакој другој је по лепоти равна, њена јуначка поезија чак супериорна. Јер тако дивне епске песме као што су српске, није од времена Хомера никакав други народ света изнео. Наши швајцарски лекари и болничари, који су се вратили из балканских ратова, причали су нам о Србима у тону симпатије и похвале. Из тих сведочанстава ми имамо да образујемо наше мишљење, не из ратне штампе страшћу занете ...« Главнокомандујући у борби против Србије 1915 фелмаршал А. фон Макензен, коме је једино успело да Србију огромним снагама победи, писао је тога (104): »Ми смо се мало познавали, али Српски народ има велике врлине, које он треба да сачува и у којима он мора да васпита будуће генерације. Будите без бриге за вашу будућност, јер оно што сте ви пружили, то премаша и насмелија очекивања. У српском народу се скрива песник и јунак. Ви морате живети, а Немци ће вас убудуће правилније ценити«. Навешћемо неколико речи немачког политичара и војног писца Р. Дамерта, из његове књиге Ратовање по Србији (1916). »Природна интелигенција, страшни патриотизам, амбиција, учинили су српски народ способним да створи у Европи сигуран и моћан положај и напредује до великог богатства ... У Србији је живела на еруптивном терену жарка национална страст, чија је поезија нагнала чак и нашег учитеља Гетеа да јој се диви... Народ који жртвује сва добра света националним идеалима, ма колико они били шимерични, заслужује у основи наше поштовање, мада смо били приморани, ради сопственог очувања, да маршујемо против њега, као против непријатеља«. (196). Францускиња Мадлен де Беноа-Сигоаје издала је у Паризу за време Првог светског рата књигу под насловом »Српска отаџбина« (105), у којој се у детаљима описује »Албанска Голгота« одн., повлачење Срба 1915. ка Арбанији. У закључној речи казала је ово о Србима:
»... И поред толиких несрећа, српска нација није мртва. Она је прошла кроз највеће патње; али није изгубила своју животну снагу. Млада крв ври у њеним жилама. Ускоро ће процветати красни цвет слободе. Тирани је вековима нису могли да ујарме; она је увек кидала своје ланце. Велике силе, љубоморне на њену младост, старе немоћне силе, могу покушати да је заробе; она ће порушити зидове своје тамнице. Сан о Великој Србији се јасније оцртава за време искушења. Дани искушења ће се улити у реку вечности. Јака и већа Србија цела ће васкрснути. Противнички народи покушаваће узалудно да она заборави свој сан; она има снагу младости, снагу која ће одбити границе немогућег. Зато је бескорисно спречавати успон ка Југославији. Данас се не уважавају њене тежње, али она ће их остварити. Принцип националности је најправеднији, он чини крај убилачким амбицијама ...« Исте године је професор Сорбоне Емил Оман, кога смо раније цитирали у вези Балканских ратова, написао у предговору II издања дисертације Грге Јакшића о Устанцима Србије почетком XIX века (155): »Пре једно десет година велика публика (мисли свакако Европу, ЛМК) беше сасвим индиферентна према Србији. Доцније, херојизам њене армије и патње њеног народа начинили су од ње свету земљу цивилизованог света.« Француска књижевница Женина Клапје издала је 1918. године једну књигу под насловом »Легендарна Србија«. Књига је јамачно писана за време Првог светског рата. У њој она са великим одушевљењем пише о Србима. Изос. писала је и ово (107) »И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче сваком методском испитивању и бунтовно се одупире, не дајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубоко познавање српске историје може је објаснити. Српска душа је толико јака, да је ништа не може сломити. Она има тако висок осећај части, да он у њој живи петрифициран«. »Српска душа је далеко од вештачке препредености прогресивне цивилизације. Она је способна истовремено за најтежа трпљења и највеће херојство«.
»Но, кад је српска душа, остајући на чистом извору своје песничке инспирације, сачувала, благодарећи томе, своју првобитну чистоћу, зашто је тако слабо схваћена?« »Снажна раса, коју дуго ропство није било кадро сломити, Срби, опкољени смртним непријатељима: Турцима, Арнаутима, Бугарима, Мађарима, Немцима и другим, одавно су привикли да се сконцетришу у свом трпљењу«. »Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, где се срце човечије лакше не отвори и не разнежи него у болу и тузи? Па ипак, ма како страно изгледало, ретко ћете видети Србина да плаче«. »Која психологија је кадра да проучи ову велику душу? Историја Србије више је опевана него описана. У дугачкој Епопеји хероји славне прошлости учињени су бесмртним. Срби у херојској поезији преносе с колена на колено национално благо: Милоша, Лазара, Марка, Душана«. »Срби су увек стајали као живи бедем и одбрана западног света противу варварске инвазије Истока«. »У једном несвесном нагону, често болном, увек витешком, овај народ корача напред«. »Да би могла да се схвати српска душа, треба посећи пет векова унатраг. Треба се вратити у доба, када је национална слава и величина у свом напону сломљена на Косову«. »Врло дуго су његове тежње одбијане, његове жеље остајале неиспуњене, његове наде изневераване, и у пркос свега, он се увек надао, увек веровао. У повољним часовима он се уздиже да поново оживи са својим херојима«. »Што је српску душу немогуће анализирати, то је за то, што је она врло поносита, што је млада и врло много патила. Она је остала још увек у идеалистичком добу Крсташтва. Наше хладно расуђивање залутаће следујући њено испитивање. Само срцем можемо је појмити«. Француски публицист Пол Лабе, рођен у Паризу 1868. (незнам кад је умро) издао је једну књигу о нама 1916. под насловом »Народ Србије«. Ја је
немам (зато друге упозоравам). Једна мала књижица његова, изашла је 1918. и следеће године код нас преведена, као »историја« у ствари исповест једног младог Србина, који је као дечко прешао Арбанију крајем 1915. и допро у Француску. Ту је описао Лабеу своју одисејаду и овај ју је, дотеравши је литерарно, објавио. То што прича мали Душан (»мој пријатељ Душан«) нећемо преносити, јер то говори Србин. Само у почетку књиге описује Пол Лабе састанке са Савезницима Србима у Француској, где је ова исповест и настала. Он каже са своје стране (187, с. 7): »Састанци, што су били посвећени Србима, убрајаће се међу најдирљивије. Предавачи нису никада расправљали о трагичнијој историји. Французи воле храбре народе: је ли се икад иједан од њих показао храбријим од Србије, тако племените, тако велике по својим непрекидним несрећама, а још веће по својој храбрости, с којом их је она поднела! Често су се нашле међу публиком, која је слушала, и жене и деца, што су суделовала код страшног узмака. Ти непознати хероји велике епопеје, избегли су испред провалника, који је доносио само срамоту и ропство. Опревши се опасности, гладу и смрти, они су стигли смалаксали и болесни у нашу земљу, која им је постала угодним уточиштем ...« На стр. 15 каже Лабе: »Тако је лепо било што је он говорио. Он је Вама открио Србију, он Вам је показао што је она поднела вековима и вековима, претрпела најтеже несреће, али како је ипак остала жива, јер су њени становници чували увек част поштења. Љубав према Отаџбини и успомену на прошлост. Њихови су дедови били побеђени на Косову, али је успомена на њену жртву спасла нашу Отаџбину од смрти. За време више неголи пет векова сваки наш нараштај беше задојен идејом освете: њихова је непоколебива воља спремала помало и саму Историју!« Швајцарац, познати криминалиста са Универзитета у Лозани, новинар и публициста Родолф Аршибалд Рајс, који је провео заједно са српском војском у Првом светском рату више година (рођен у Лозани 1875, умро у Београду 1929, тражећи пред смрт да му се срце сахрани на Кајмакчалану) написао је много књига о Србима у рату. Највећи део њих се односи на зверства српских непријатеља, али има и неколико дела импресија из рата. Ја
имам само једно омање »Писма са Српско-македонског фронта«. (152). Ту углавном говори о ваљаности и храбрости српског војника, па ће то бити, ако Бог да, ексцерптирано у поновном одн. допунском издању прве књиге ове збирке. Овде само мало општих опсервација и констатација. Још у Уводу те своје књижице Рајс пише: »О Србима се мало знало. После балканских ратова почео се свет више интересовати за тај народ, али аустро-немачка пропаганда још троваше јавно мнење, па чак и оних земаља, које се доцније заједно са савезницима морадоше борити за слободу света. Светски рат је показао вредност српских врлина. Свет је задивљено посматрао јединствени пример српске верности даној речи. Како је тај народ могао остати веран, и поред најгорих зала, што су се над њим слегла и поред нечувеног али још како славног повлачења кроз Албанију, поред мртвих на острву Виду, и поред губитка свега свога народног земљишта? Србија се могла као таква показати зато, што је она земља дивних и узорних сељака. Ја сам имао част бити са њима за време целог тог рата; ја сам их видио скоро у свима биткама и ја се дубоко клањам тим јунацима, који су у исто време и људи са златним срцем ...« Описујући седницу српске Народне скупштине на Крфу 14. октобра 1916, он пише (152, с. 15): »Ја сам јутрос присуствовао једној седници Скупштине и ја вас уверавам да је призор тих претставника једног народа у изгнанству био дирљив. Мирни, одмерени, под претседништвом једног дивног родољуба (мислим Андре Николића, ЛМК). Посланици претресаху и изглашаваху потребне мере у данашњем положају. На окупу беше једва четрдесетина изабраника.« Говорећи о прослави Видовдана на Солунском фронту 1918, велики швајцарски публициста Аршибалд Рајс сматра да ће то бити последњи Видовдан Срба ван њихове домовине. (152, с. 128). После »то ће бити велики дан светлих успомена, а у исто време и дан српске истрајности, која од 1389 ни у беди није у народу малаксала, него је учинила да Срби постану велики народ, који целом свету служи за пример верности и самопрегорења...« Посетивши српске добровољце на Солунском фронту почетком јула 1918, велики швајцарски научник и публицист Родолф Аршибалд Рајс описује
овако своје утиске (152, с. 131): »Поред њихове потчињености АустоУгарској, ти Срби нису никад изгубили онај демократски дух њихове слободне браће из Србије, и они ће то и доказати када најзад аустро-угарска црвоточина буде оборена...« Описујући крајем 1916. погреб легендарног војводе Вука (ппук. Војина Поповића) др. Родолф Аршибалд Рајс бележи: »Чему се највише дивим то је морал код Срба који се не да поништити. Нада, или боље способност да се може надати, јесте главна врлина овог храброг народа... Да Правда буде потпуна потребно је да Србија буде награђена. Пред високим циљевима Правде и Слободе, пред интересима Човечанства, Србин заборавља на свој властити интерес ...« Познати аустријски политичар и публициста Леополд Мандл писао је пред крај Првог светског рата (119, с. 31): »Срби су по природи политички високо обдарен народ.« Ми смо овај одељак почели са неким изјавама вајара Ивана Мештровића. И овај отсек истог одељка који наводи изјаве странаца о Србима у Првом светском рату завршићемо његовим изјавама. У једној скорашњој збирци о Мештровићу издатој поводом његових Мемоара налази се и један напис уредника збирке дра Бранка Миљуша о Мештровићу камелеону, у коме стоји ово (186 с. 28): Кад је аустро-угарско-немачка војска, а затим и бугарска, напала 1914— 15 Србију, Мештровић је у енглеским новинама написао чланак из кога доносимо пар извадака: »Ја могу да вам кажем само оно што један човек моје расе осећа у овим страховитим часовима у којима се налази Србија, која је узела на себе задатак да цело наше југословенско племе ослободи из тешког ропства и дуге муке и да омогући уједињење његово ... Србија је доказала снагом свога борбеног пожртвовања и чистоћом своје концепције и поверењем које ужива у читавој нашој раси, да је југословенски Пијемонт. Она је тога свесна, а има и доста воље да до краја изврши своју улогу Пијемонта ... Она крв која је Вардаром текла, била је прескупа, а да би се Србија те реке одрекла... Србија ће се
борити. Србија ће гинути, али ја не кажем »јадна Србија«, јер Србија има јаку и велику душу и јер гине за велику и поштену идеју. Не реците ни ви »јадна Србија«, него увек и свима реците: поштена је Србија, она је учинила све што је могла и учиниће унапред све што ће моћи; верујте Србији и омогућите јој да до краја изврши своју велику и поштену мисију!« III. После Првог светског рата изашло је много дела у којима су ретроспективно посматрани подвизи и успеси Срба и ови општим изразима глорификовани. Из једног малог броја тих дела пренећемо овде карактеристичне пасусе. Швајцарски публициста Жан Мартен, који је у току од 40 година обишао целу Европу и после сакупио у једној књизи своје импресије, позабавио се и нашим пределима. У новој Југославији је био децембра 1918. и јануара 1919. То описује у одломку »Србија-Хрватска-Словенија« (IX по реду). На крају својих импресија овако се опрашта од земље и народа које је посетио (108): »Збогом, српски народе, који си, захваљујући твојој ванредној виталности, надживео, у току векова, страхоте ратова, инвазије туђина, масакре чија си жртва био; народе у исто време чврсти и искрени, који си сачувао традиције простоте и поштења, народе још млади, испуњен снагом и срчаношћу поред свих дугих година страдања. Пошто си извршио доказе најстрашнијих искушења, ти си данас устао пред очима зачуђеног света још јачи и још јединственији него си икад био«. Француски географ Жил Сион професор Универзитета у Монпелијеу, приказујући Цвијићеву књигу »Балканско Полуострво«, прво, француско издање, казао је изост. ово (156): »Сваки Србин врло живо чува успомену на своје претке и прославља их славом, овом породичном свечаношћу, која како је то рекао Г. Цвијић на другом месту, допушта да се позна српска земља као што карактеристичан фосил допушта да се позна један геолошки слој. Он се осећа тесно везан за своју националну прошлост; чак и неписмен сељак још са узбуђењем мисли о делима или о патњама својих најстаријих хероја; он дрхти још од срџбе кад
му његови гуслари приповедају о Косовском поразу, који датира још од 1389 године! На какву је величанствену упорност он способан да освети своју отаџбину, на какву веру у судбину Србије, на какве је жртве спреман, то је оно чему смо се ми дивили за читавих шест година. У доба великог српског царства (XII до XIV века), ова је земља умела да комбинује византинске и западне утицаје са својим личним духом, и да из тога створи своју оригиналну уметност. Оно што је за нас још важније, то је што је она (Србија) видела како се рађа после турског освајања и што је очувала до XX века литературу у истини народну, у којој су херојске песме, приче о подвизима, песме слава и жалости, читава једна цваст која је произишла из масе у којој гори жива машта, њена храброст често помешана са племенитом благошћу ...« Велики италијански политичар гроф Карло Сфорца, који је за време Првог рата био италијански посланик на српском двору, овако се изразио о Србима у једној монографији о Николи Пашићу (109): Стр. 53: »Скоро сви Срби говоре лако и ватрено. Није ни чудо! Србија је једина земља у Европи где је до пре две генерације народна песма била још увек живи израз народне душе. Али поред тога уметничког богатства, Срби носе у себи и извесну примесу туге, песимизма, који ми Латини из лености називамо словенским (за нас та реч објашњава оно што не разумемо), а који можда није ништа друго до ли траг патњи које је народ вековима трпео«. Стр. 103: »Ако је поштовање према Пашићу у Европи све више расло ..., то је само стога што није никад прекинуо дубоке корене који су га везивали са земљом; његово достојанство било је урођено и патријархално достојанство Србина рођеног у слободи, потомка јунака који су били спремни да положе живот за своју слободу, човека који сме свакоме слободно и равноправно да погледа у очи«. Стр. 276: »Пашићев парламентаризам био је дубоко укорењен у најчистијим српским традицијама, у традицијама српских сељака који су
критиковали одлуке старих српских кнежева у Србији, а два поколења доцније надзиравали бирање својих посланика«. Карло Сфорца је још писао: »Политички живот на Балкану, са моралног гледишта, није ништа гори него на Западу. Ја бих се чак усудио да кажем да је он и поред извесних појава готово бољи, у једном смислу: зато што је он мало човечанскији, мало мање механичан, и према томе мање свиреп. Оно што ми, насупрот томе, изгледа као битна црта јавног живота на Балкану јесте недостатак храбрости у бржим одлукама, као и извесна тромост у целом управном животу. Између Балкана и Запада може се утврдити иста разлика — с обзиром на брзину — која постоји између латинске и северне Америке. Као члан италијанског парламента и као врло добар познавалац друга два парламента на Западу, ја сам ретко видео — на Монтечиторију, у Бурбонској Палати и у Вестминстеру — призор који ми је у својој сировој сељачкој једноставности улио више узбуђења и поштовања него седнице избеглих српских посланика на Крфу за време рата. Ту није било сјајних говора, ни смелих планова, већ су то били једино скупови да би на њима, без помпе, потврдили своју непоколебљиву одлуку да истрају, своју веру у стари демократски живот Србије, у којој је сваки изгнаник имао парче земље на које је са чежњом мислио.« Аустријски етнограф несумњиво маџарског порекла Александар Сана (рођен у Бечу 1892, има три доктората) издао је 1921. једну веома занимљиву, пуну података и пуну похвала књигу о новој Југославији, где нарочито истиче Србе. (111). Из ње ћемо пренети мало више података. Ту пише Сана (у предговору): »Језгро ове државе (Југославије), Србија може да гледа унатраг на скоро један и по милениј велике прошлости...« Затим пише: »Од свих југославенских племена српско је било то које је извојевало државну независност и њу у првом реду употребило да буде првоборац за ослобођење и уједињење Југословена«.
Стр. 1. говорећи о Србији: »као творцу Југославије Сана каже: »Једна жилава, гвоздена воља, несавитљива тежња за слободом, горућа љубав за сопствени род, чврсто као стена поверење у сопствену снагу, часни демократски менталитет који није трпео никакав апсолутизам ни краља ни класе, то су биле врлине које су створиле нову главну силу на Балкану, и то у пркос свих тлачења, свих интрига и свих издаја«. Стр. 49: »Између Јужних Словена Срби су и телесно и духовно племе које се највише истиче. Њихов карактер је отворен и храбар. Србин је искрен. Ако неко припада у његово пријатељско друштво, овај му је чврсто одан; ако према некоме није добро расположен, он му и то отворено каже. Он није подложнички расположен и не верује у ауторитет без поговора. Његова лозинка гласи: Што је право и Богу је драго. Његов најистакнутији карактерни потез, то је верност. Он је увек пун достојанства, поносан и самосвестан. Он такође каже: Све за образ а образ низашта. Српска девојка не иде никад као служавка, а само они људи који припадају најсиромашнијим и најнижим народним слојевима раде као надничари, па и тада рађе иду у суседно село где их не познају или се селе у Америку, да се пред својим једнаким не понизују. Једна од њихових мана, то је таштина. Они често гладују и задовољавају се са најсиромашнијом храном само ако могу да иду у лепим хаљинама, а у шали кажу такође: Не дај се, макар плеве јео. Личну храброст цене изнад свега, и тамо важи: боље гроб него роб. Најмилија забава Срба и уопште Југославена то је политизирање. Ако је један од њих окусио од политике, он је у стању да најдрагоценије време рада жртвује само да би могао да учествује на политичким зборовима и у вођењу јавних послова«. »За уметност, сликарство, књижевност, музику и песништво, Срби су ванредно пријемчиви. Захваљујући њиховом оштром разуму и брзој способности појимања, они могу и на пределу науке да покажу лепе успехе. Један од најзначајнијих физичара и проналазача данашњице, Никола Тесла, огњени дух раван Едисону, маџарски је Србин ... Једна друга национална мана је да се Срби брзо одушеве, али нису издржљиви. Тешки злочини код њих се ретко јављају...
Породични живот је код Срба најчишћи што се може замислити... Старији чланови породице беху врло поштовани: млади је да слуша а старији да заповеда. Друга пословица каже: Где се старији не слуша, ту ни Бог не помаже« ... Стр. 52: »Срби су обично живог и веселог духа ... Друштвени састанци радо се инсценирају, свака породична свечаност врши се заиста свечано. Зато се са правом каже: Где је слава, то је и Србин«. Два-три хрватска писца, који су иначе Србе много мрзели, нарочито овај други. Један је најбољи хрватски књижевник Мирослав Крлежа, који је у свом дугом и многом писању нашао понекад и добре речи за Србе. Тако у једном есеју о Алекси Шантићу писаном 1924. Ту стоји под поднасловом »Пјесник идиличне Србије« (113) и ово: »У његовим стиховима живјела је за мене она света, идилична, добра, дивна, једина мати наша Србија, чијем смо краљу сви ми у дјечјим срцима својим побожно и вјерно служили и за којом смо чезнули као за другом обалом, да се пријеко искрцамо, да паднемо на кољена и да јој се поклонимо. У стиховима Алексе много је закопано моје младости и, говорећи о његовој поезији, ја не могу још ни дан-данашњи да се отмем извјесном магичном утјецају сугестивног сјећања на једно вријеме, које се негдје потопило као уклето звоно и данас га више нема. Било је то вријеме када сам по задимљеним пештанским каванама сједио до у касну ноћ и листао по антологији Богдана Поповића, те у тешкој и загушљивој атмосфери усијаних парламентарних дебата и радничких штрајкова осјећао како из оних стихова бије живот нових снага и илузуја, што су нас у оно вријеме толико палиле и за којима смо толико чезнули...« Други је последњи гувернер БиХ под Аустријом, генералоберст барон Стефан Шаркотић фон Ловћен, који је писао ни пуну годину иза његовог протеривања из Босне (при чему му ни длака с главе није фалила) ово (114, стр. 59): »Уосталом, сељаштво претставља у свим земљама Југославије најздравији елеменат. Оно располаже са тако високим степеном природне интелигенције, са тако високо развијеним природним разумом, да се то једва може да нађе код неког другог народа. У том погледу нарочито се истичу
Херцеговци и Црногорци, очеличени вечним борбама, као и Срби у појединим пределима Краљевине (Србије)...« Пре него пређемо на писце иза Другог светског рата споменућемо укратко једног који је своја запажања изнео две године пред тај рат. Швајцарац X. Шварц даје опис Србије коју је скоро 20 година иза Првог светског рата пројахао на коњу. Он каже при крају дела (112, с. 256): »Мој суд о овом народу, који би према претставама многих морао бити предрасуда, пун је похвала (сама је »пуна хвала«)«. IV. Мислим да не можемо овај одељак завршити боље сем речима чувеног индиског песника, философа, драматичара, романсијера и приповедача Рабиндраната Тагоре (рођен 1861 умро 1941 г.) Поводом стогодишњице његова рођења писао је у емигрансткој штампи Љубомир Марковић Грљанац ово (117): »Било је то приликом његове посете Београду, новембра 1926 г. Тагора је на Коларчевом универзитету у Београду одржао два предавања. После првог предавања, »Политика« тих дана записала је: »Овације песнику биле су бескрајне. Када је после предавања изашао са Универзитета, гомиле омладине окружиле су са свих страна његов ауто и, у одушевљењу, просто понели аутомобил песников. Клицањем је поздрављен све до хотела«. А већ сутрадан, на следећем предавању, Тагора, дубоко потресен, пажњом, одушевљењем српске омладине, почео је овим речима: »Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањем од осталих западних народа... Ја волим српски народ, ја волим Београђане, ја волим ову његову омладину зато што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да се одушеви. Како је то пријатна ствар бити толико вољен и познат у једном свету у који ниси никад очекивао да ћеш доћи! Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу«.
То је највеће и најтоплије што је икад рекао Тагора о Једној земљи и једном народу у Европи, на Западу. Вреди поменути, да је Тагора први писац из Азије који је добио Нобелову награду за књижевност. Било је то 1913 г. Али већ пре тога слава овог песника и философа ширила се на све континенте света«. 36. СРБИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ И ДОЦНИЈЕ После Другог светског рата није било више онако узвишених похвала Србима као пре тога рата. Али ни тада нису престале сесвим. Навешћемо оно што смо нашли. I. Нешто мало података даћемо о држању Српског народа за време самог рата. Он је био, као што је познато, разбијен и стављен ван закона. Непријатељи су се такмичили ко ће га жешће, јаче и бестијалније да мучи и уништава. У такмичењу су победу однели Хрвати, чије смо »подвиге« према Србима, како су их описали њихови савезници, изнели у књизи »Примери хрватске културе, V књига«, Хамилтон (Канада), 1967. Овде понешто из других извора. Имам два исечка из »Политике« од августа 1969, где се тобоже држање Срба везује за »Комунистичку партију«, мада су ова оба податка свакако из времена кад још партизани нису били ни на помолу. Зато их лист неће да тачно датира. Али је главно да се она односе на држање Срба према окупатору уопште, нарочито у Србији. Прво је једно писмо немачког мајора авијације Хелмута неком његовом рођаку у Хамбургу, које је очигледно писано првих дана уласка Немаца у Београд. (158) »Осећам се — пише поред осталог мајор Хелмут — као да сам пао падобраном у врашко непријатељско гнездо. Град је разрушен и спаљен (несентименталне »штуке«). Прљав. Још све мирише на паљевину. Када летим и посматрам из ваздуха ову земљу, изгледа ми врло питома. Али није тако, драги мој Гинтере. Непријатно се човек овде осећа. Како су били дивни париски дани према овоме што се овде догађа. Овај град је заиста полудео!
Погледи су мрски и изазивачки. То и није чудо, јер смо их страшно удесили бомбардовањем. Али већ два месеца овде праште револвери и горе наши камиони. Не знам шта хоће ти њихови фанатички дечаци када пале новине и гараже или када врше атентате на фелдвебеле. Очајничка лудост! Али, то није тако просто. Синоћ сам имао вечеру. Сви се жале да се непријатно осећају у овом граду. Једва чекају да поново полетимо, па макар и на Исток. Када увече излазим из аутомобила, имам осећање као да ће ми сваког часа неки груби Балканац сручити метак у главу (како би то била глупа смрт погинути од куршума неког фанатичног националисте). Драги Гинтере, ти си стари ратник, али тако нешто ниси доживео. Неспокојство полако кида живце. Постаје сувише врело у овом граду на југу Европе...« Други је извештај београдског дописника Немачке новинске агенције дра Валтера Грубера такође из првих месеци окупације. У њему између осталога пише (бојим се да је то »остало« још већа глорификација Срба, коју комунисти избегавају на сваки начин да сакрију) ово (159): »Србија и даље ври. Врење стално расте. Посетио сам неке пределе Мачве и нека места у Србији. Наше трупе су немилосрдно интервенисале и свуда сејале праву пустош и смрт, онако како то заслужује српски народ, јер морамо признати шумски људи нису усамљени. Иза њих стоји скоро целокупни српски народ, који их свестрано помаже. Зато је Данкелман (немачки војни заповедник за окупирану Србију) — решио да интервенише не само против директних криваца већ и против становништва. После мог повратка, са страхом постављам питање: Шта после!? Не видим излаза из ове ситуације. На Србе се може ударити све јаче. Они се могу великим делом уништити. Може бити проливено много крви, а то је, изгледа, и Данкелман решио. Али, оно што се овде развија и што сазрева, не може се зауставити. Никакав терор неће Србе одвратити од пута којим су пошли ...
Наше акције изазвале су све веће одлажење у шуму, а у шуми смо тако рећи немоћни. Када сам гледао пустош Шапца и после погледао у шуму, видео сам — а то су констатовали и војници који су били са мном — да ту не помаже ни пропаганда (то подвачим зато што сте нам ви наредили да свим средствима појачамо пропаганду), ни оружана интервенција. Са Србима ћемо се борити све док буде постојао и последњи Србин ... Ми бисмо у сваком селу морали да имамо 100 људи, на друмовима велике војске, а у провинцијским градовима и око њих још толико. То нам је немогуће. Тамо где се наши људи појаве, шумски људи нестају ... Стрељање, пуцање, рушевине, паљевине, мртви и наш одлазак, а после одласка опет оно што је било пре нашег доласка. Једва се може сабрати један мали, потпуно раштркани, немоћни процент оних људи који су против шумских људи. На њих се не можемо ослонити ... И моје и опште је мишљење да ту нема лека ...« Проф. Иван Авакумовић, са Универзитета у Ванкуверу Канада објавио је књигу личних исписа из немачких архива о Дражи Михаиловићу и његовом покрету. Ту има и опсервација о држању Срба уопште и оцене народа од стране немачких окупатора. Ја књигу нисам имао, али из њеног приказа у новинама (161) преносим ове скраћене (од рецензента скраћене) опсервације о Србима. (160). У фебруару 1943 године генерал Бадер описао је српски народ као »чврст и непоколебљив, од свих балканских народа најспособнији. Жене поносите и неприступачне«; маја 1943 године генерал Бадер изјавио је: »Србин је по природи националист и стално мисли на ослобођење своје отаџбине«; децембра 1943 године немачки посланик у Загребу каже, Срби су »политички највештији« народ у Југоисточној Европи; немачки историчар Рудолф Ибекен сведочио је на суђењу фелдмаршалу Листу да су официри у штабу немачке Команде Југоистока »стално« тврдили да су Срби »најизванреднији и најдаровитији елеменат на Балкану«.
Немачки публициста и слободни мислилац Алфред Милер писао је 1961. у свом часопису »Акција слободног духа« (162) како је за време рата »узорна католичка држава Хрватска« третирала (мучила и убијала) Србе додајући: »Иако су Срби најжилавија раса и културно на највишем степену на целом Балкану, али зато нису католици«. Сардински професор и адвокат Салваторе Лои писао је у свом приказу доживљенога за време Другог светског рата, што смо ми пренели великим делом у Примере тисућлетне културе, о Србима и ове завршне речи (163, с. 208): »Не живи под балканским небом народ поноснији, племенитији, поштенији и јуначкији од српског, коме су велике муке очеличиле душу«. Његов командант пука (Лои je 1941. био потпоручник), пуковник (после ђенерал) Умберто Салваторес je карактерисао Србе са ова два епитета (164, с. 22): »народ племенит и поштен« (gente generosa е leale). У књизи »Немачки заробљеници у Југославији« наводи писац К. Беме саслушање пред америчким судом историчара Георга Шелера из Нирнберга, који je као помоћни официр био у штабу Командујућег генерала и заповедника Србије 1943/44 (145, с. 23). Он je казао да je национални понос Срба био повређен немачким мерама и преносом тежишта на Загреб, па додаје дословно: »Са извесног гледишта, посматрано историјски, с правом, јер су Српство вековима показало као политички далеко даровитији елеменат...« У истој књизи се налазе и судови балканолога дра Франца Тирфелдера, кога сам ja у својим књигама чешће цитирао. Излази да цитат из ове књиге (145, с. 17) такође произлази из његовог саслушања на суду. Он je казао: »Док су Срби политички надарени и активни, национално свесни и изразито војничке природе, који су били први на Балкану који су турски јарам одбацили са оружјем у руци, Хрвати су пасивне природе који нагињу критичкој негацији, а да никад не постигну политичко-практичне концепције...«
II. Иза последњег рата издала je своје успомене једна америчка новинарка по имену Рут Мичел, која je дуго времена провела међу Србима, па чак и за време самог рата, кад je била затворена у Ратничком дому у Београду, тада тамници Гештапоа. Ja немам њену књигу, а џабе бих je и имао кад не знам енглески. Овде ћу пренети што из ње износи Бр. Лазаревић. Он каже (140): У њеној књижици: »Четници говоре факта о српским борцима — Михаиловић и Југославија«, Мичел се изражава овако: »Срби, поуздани и лојални као раса, спадају у највеће борце и демократе Европе. Али они се такође налазе међу њеним најгорим пропагандистима. Они не знају како да употребе речи у њихову личну корист, верујући да њихова дела најречитије и довољно гласно говоре о њима нама, њиховим савезницима. Хрвати, с друге стране, дуго вежбани у интригама Аустроугарске политике, јесу вешти пропагандисти. Због тога је врло важно да Американци најзад чују потпуну документовану истину о Југославији, о Србима, Хрватима, као и о самом генералу Михаиловићу и »партизанима«. »За време проведених три и по године на Балкану у студирању и осматрању разних народа, ја, једна Американка, видех шта се десило ... »Српски сељачки земљорадници, живећи под најлибералнијим и најнапреднији аграрним законима Европе, чине 82% становништва и у основи су противници комунизма ...« У своме закључку, г-ђа Мичел се овако изражава: »Срби ће бити, као што су и до сада увек били, водећа нација Балкана. Они не траже — а ја то тврдим са пуним ауторитетом — никакво територијално увећање нити пак икакву контролу над неком другом нацијом. Они траже једино ово: Безуслувну слободу, ону слободу коју смо им ми свечано обећали у Атланској Карти. Они су јасно доказали њихову искрену жељу да сарађају као слободан народ, али они неће да примају никакве заповести ни од кога, нити из Берлина, нити из Москве, нити од нас. Наш је први посао да осигурамо поверење српског народа...
»... Срби су прешли на нашу страну не чекајући да се погађају са нама за њихов отпор. А да су они то учинили ми бисмо им без икаквог питања понудили црно-на-бело огромне суме. Они су оставили да њихова награда буде одређена нашом чашћу! Ми смо им обећали нашу помоћ (Пуковник Донован, Претседник-Рузвелтов лични изасланик дошао је у Београд да их увери у Америчку помоћ). То је био џентлменски споразум. Срби су употпуности извршили њихов део — ми нисмо били способни да извршимо наш!... »То је била та мала српска нација која, затварајући узани жељезни мост између Европе и Азије, 1389. спасе Европу да не буде освојена од Турака, који су онда желели да освоје цео свет. Да Срби нису десетковали цвет турских борбених снага на Косову, Беч, ондашња тврђава Европе, би пао, а са тиме би Европа и наша цивилизација били отоманизирани... И српска реакција 1941 године била је слична: Срби су изабрали да се боре и умру за слободу и демократију које они воле, радије него да се покоре. Једном они спасише Европу од Азије; овог пута они спасише Азију и Африку од освајача Европе... »Наш дуг Србима је дуг части, а такав један дуг има првенство испред свих других!... Као што има народа који заслужују да буду кажњени, такође има и оних који заслужују признање за величанствено држање. Спремни кроз целу њихову историју увек да положе своје животе за слободу и демократске идеале којима су они традиционално посвећени и одани, Срби су увек били верни датој речи. Никада оптужба о издајству није подигнута противу Срба као нације, једине балканске нације са таквим рекордом... У обадва светска рата Срби су били наши драгоцени савезници. У Првом светском рату, после потпуног пораза, али нетучени, они су били први од савезника који су одлучно тукли Немце и ослободили своју земљу. У овом Другом рату, опет после потпуног пораза, они су наставили борбу... Немци мрзе Србе највише зато што су се они најбоље борили. Они су масакрирани горе но и једна нација у модерној историји, сем јеврејске, али они још увек стоје непоколебљиви. Њихова земља, њихови домови опустошени су више но и једне друге нације без икакве сумње — и они још увек стоје ... Још увек они налазе снагу да настављају отпор од зоре до зоре — са вером, и вером да ће
слобода, једина награда коју они траже за сва страдања, која се не могу замислити, најзад доћи уз помоћ великих демократија«. И г-ђа Мичел завршава своје излагање дирљивим речима које упућује »Драгом читаоцу«. »... Срби, једини на Балкану, претстављају америчке идеале слободе и демократије. Они су жртвовали све — све што су имали и скоро два милиона живота од њихових свега осам милиона, за ове идеале. Они су били наши једини савезници за које смо ми практично били неспособни да помогнемо — и они још увек стоје и боре се усамљени. »Од малих народа, нацисти мрзе Србе највише зато што су се они најбоље одупирали. Ја сам заједно са њима патила у оној пакленој рупи, Гестаповској тамници Београда, и посматрала сам стотине величанствених људи, жена и младих девојака, како храбро и без страха одлазе пред нацистичке пушке да умру ни због чега другога, већ само из љубави према слободи...« »Срби, борећи се неуморно за своју слободу више од 500 година, најзад су је изборили и збацили Турке сами и непомогнути,— једини балкански народ који је тако урадио. У прошломе рату они су без устручавања жртвовали све што су имали и преко један милион живота да би збацили Немце. Михаиловић зна врло добро, као што то знају и сви они који познају Србе, да њихова историја, традиције, и народни карактер, чине немогућим за њих да се потчине заповестима било из Берлина или из Москве...« Поводом смрти Рут Мичел, изашао је у »Српској Борби« од 29. новембра 1969 некролог из пера Крсмана Оташевића у коме стоји о њој: Позната америчка патриоткиња, новинарка, аутор, српски четник, Рут Мичел, умрла је изненада од срчаног напада, у 80 години свога живота, у месту Велас у Португалији, 29 октобра 1969 године. Ана је била сестра чувеног америчког ваздухопловног ђенерала Вилиам Били Мичела, пионира идеје савремене америчке авиације после Првог светског рата (1925 године).
Рут је рођена у Милвоки, Висконсин, а завршила је познати девојачки Универзитет Васар у Паукипси, у држави Њујорк. Била је дописник разних новина. Написала је књигу: »Мој брат Бил« 1953 године. Путовала је по Америци и рекламирала са успехом филм »Суђење Били Мичелу«. У предвечерје рата између Хитлерове Немачке и Југославије, Рут је дошла у Југославију. Путовала је по разним покрајинама и градовима, испитујући ондашњу грозничаву ратну психозу у земљи. На дан пуча, 27 марта 1941 године, нашла се у Београду. Она је заволела српски народ, који је како она каже, добар, праведан, религиозан, патриотски и слободарски народ. И без икаквог предомишљања, а са дубоком вером у историју и акцију српског народа, она је одмах у почетку рата ступила у везу са Дражом Михаиловићем, и била у активној српској обавештајној четничкој служби. То је једина жена-странкиња, која је била активни борац-српски четник. Немци су јој ушли у траг и ради њене обавештајне службе у корист српског народа, ухватили су је и стрпали у затвор немачког Гестапо-а, у коме је провела 13 месеци. Доцније су је пустили под условом да одмах напусти Југославију. По повратку у Америку, учинила је све да помогне Дражи и српском народу. Поред многобројних чланака, које је написала у разним америчким новинама у корист Срба и праведне борбе српског народа, Рут Мичел је написала и књигу: »Срби су изабрали рат — Четник износи чињенице о борби Михаиловићевих Срба, 1943«. IV. Јеврејин из Југославије Мирко Рајцер, који живи у Јужној Африци, писао је у тамошњем билтену »Развигор« почетком 1960. о српским националним одликама и том приликом је казао (122): »Као младић који је почео размишљати, поставио сам себи питање: шта је нас српске Јевреје, поред лепота наших крајева, асимилирало и претопило? Ми се нисмо бавили земљорадњом, те су морале бити друге чињенице да од толико нерадо приманих, па негде и прогањаних Јевреја, баш ми да будемо сто-од-сто изједначени, вољени и цењени, скоро више него равноправни, од
Круне до последњег грађанина? Знајући да ми нисмо били бољи Јевреји од осталих, било ми је савршено јасно да нису наши нарочити квалитети у питању. У нашем изједначеном грађанском друштву, опојеном најузвишенијим демократским и либералним принципима, сваки грађанин са стране већине или мањине, осећао се савршено код своје куће. Упоредивши ову српску демократију »одоздо« са демократијама осталих европских народа, дошао сам до убеђења да је ова демократија по пореклу много истинитија и савршено чистија. Познавајући развитак либерализма у Европи, опет сам имао утисак да је српски либерализам старији од српске историје; толико је наша друштвена атмосфера била опојена најлепшим принципима о односу човека према човеку. У том изједначеном грађанском друштву интелектуалци или велеварошки грађани чак нису ни говорили другим акцентом него становници села. Код осталих нација то није био случај. Док је код неких наших суседа свака чиновничка платежна група значила једну затворену и уображену групу, дотле код нас било само грађана и сељака. Док су неке нације у свом национализму и култури копирале друге нације, дотле су српски национализам и српска култура по свим својим вредностима и манифестацијама били ретко оригинални. Српски национализам није претстављао само љубав према својој земљи, својој традицији, својој историји, него и позитивну оријентацију и према својој браћи Јужним Словенима. Срби стално држе себе за велике индивидуалисте али, према моме опажању, имају своју сопствену концепцију о схватању слободе, и способност да се за ову слободу заложе и физички и духовно. У искристализирању ове трпељиве демократије огромну је улогу одиграла и Српска православна црква која, као неекспанзивна, није желела да повећава број својих верника на други начин, него нормалним прираштајем. Сваку је нацију лакше оценити споља. Народ претставља етничку и духовну целину гледану споља. Друштво, насупрот овом појму, заједница је посматрана изнутра; она је сложеног типа са друштвеним групама,
разноликим идејним схватањима и разним културним стандардом. Пошто друштво образује народ, кроз српско друштво треба упознати српски народ. Пошто сам већ горе напоменуо да код нас није било разлика у већој мери између сељака и грађанина, то сам ја за време Устанка имао прилика да упознам српског сељака. Српско сељаштво одиграло је огромну улогу у ново доба. Оно претставља и друштво, и нацију. Мало је било разлике између аграрног сељака и сточарског сељака. У политичком животу Србије сељак је био увек фактор. Српски сељак има традицију и стварност пред собом. Он је револуционар а може бити и песник. Код српског сељака национална свест јача је од социјалне свести, а патриотизам разрађен у њему виши него код иједног другог сељака. Такве сам ја Србе морао оставити у Отаџбини, људе политичке зрелости, свесне жртвовању, национално горде и у Равногорству јунаке. Мене је српски дух формирао у човека, а Равногорски дух у борбеног патриоту.« V. Неколико оцена из времена после Другог светског рата али не везаних за тај рат. Швајцарски публицист Петер X. Шмит у свом делу »Европа« (115) писао је одма иза Другог светског рата. »У изворној области Мораве, на Косову Пољу, разбијено је српско царство. Једри, пуни животне снаге беху народи који су се ту населили; поносни на прошлост и сигурни у будућност, са богатим смислом за боје и облике и трговачким даром.« Часопис »Слободна Европа« у једном од својих последњих бројева српске верзије (септембар 1955) доноси цео чланак који је изашао у енглеској ревији »Енкаунтер« за август 1955 а писан од Џорџа Мајка под насловом »Писмо из Београда-Умерени тиранин«. Пошто су библиографски подаци дати само у српској ћирилици, то не можемо директно цитирати наслов.
Писац хвали стално Србе и истиче их испред других народа Југославије. На једном месту каже: »Без икаквог устезања признајем да су Срби најплеменитији народ у Европи«. После пише овако: »Југословенска влада је комунистичка. Али југословенски комунизам није империјалистички и не угрожава никога неким агресивним мировним покретом. У овом комунизму има и више човечности. То је последица српског карактера. Срби су чудноват или — заправо јединствен народ. У доба разних диктатура били су добри демократе. Немају никаквог комплекса мање вредности, а нису ни сувише дрски ни сувише охоли. На своју срећу били су тако дуго под турским јармом, да су избегли понижавајућем утицају феудализма. Срби немају обичај да прогоне мањине. Ни антисемитизма нису познавали (док Хрвати јесу). Увек су спремни да притекну у помоћ ономе, коме та помоћ треба. Разуме се, да могу бити и неправедни. Због ничега знају да убију, па и да умру. Могу бити претерано осветљиви, ако сматрају да им се чини неправда«. Васељенски патријарх Атинагора I, при посети Хилендара уочи Видовдана 1963. (27. јуна), одговорио је на поздрав српског патријарха Германа, похвалио његов говор, који је назвао »говором херојским, златоустовким, да заврши: »А није ни чудо када се зна да је српски народ херојски, и да је српски језик херојски«. (166) Др. Вилхелм Хетл који се јављао под псеудонимом Валтер Хаген, један од шефова немачке обавештајне службе за време II светског рата дотицао се у своме доцнијем опису догађаја под насловом »Тајни фронт« и својих савезника Хрвата и непријатеља Срба. О Хрватима се не изражава баш ласкаво, а о Србима пише на стр. 194: »Сасвим супротно Хрватима Српски народ располаже једним изразитим политичким даром. Он је дисциплинарнији, конзеквентнији, издржљивији, — али он има једну опасну слабост: претерани национализам. Српски народ је одуховљен политичком свешћу о својој мисији, која не стоји у сразмери са реалном снагом и способношћу извршења овог вредног али малог народа«. Стр. 209: »Хитлер је више пута изјавио да је за њега нарочито пожељан циљ да задобије као савезника храбри и ратнички народ Срба«.
Стр. 220: »Он је заиста био уверен да ће му поћи за руком да направи узак савез са српским народом кога је он тако високо ценио«. (167) Један од најбољих савремених композитора Југославије Миховил Логар, рођен на Ријеци 1902, у интервјуу поводом извођења једне његове опере у Београду има и овај став (116): Питање: »Зашто је вашу музику често надахњивао Београд (посветили сте му и »1941«), далеко од ваше, родне, Истре и Логарске долине?« Одговор: »Када сам 1927. побегао од фашизма из Истре и Ријеке, видео сам овде неугледан град, кућерака и турске калдрме, али сам наишао на чудесно гостопримство. Захвалан сам великој души народа Србије, која ме је освојила и надахнула за многа дела...« 37. ЛЕКСИКОНИ И ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ О СРБИМА XIX И XX ВЕКА Обашка ћемо изнети податке о Србима из разних лексикона, енциклопедија, компендија итсл. То из више разлога. Прво што писац ту није наименован, а уредник је ретко кад и писац тога чланка збирке. Затим, што су ти лексикони највише читани одн. консумирани и то од свих друштвених слојева. Напослетку, та су гледишта просечна, осредња, објективна (лишена субјективности појединца). Чак ако проистичу од неког стручњака са индивидуалним гледиштем, он то индивидуално у лексиконима напушта, сходно циљу дела, а често принуђен од издавача. Ти лексикони су били више распрострањени и имали већи утицај на формирање јавног мишљења него поједина дела, чак и највећих писаца. Ако су се слагали наводи разних енциклопедија, још више из разних народа, то је онда било опште гледиште света. Кроз те лексиконе и енциклопедије је видно како смо били претстављени у појединим деценијама прошлог и овог века у Европи. Лексикона одн. енциклопедија има и општих (тзв. конверзациони лексикони) и посебних, стручних. У овом случају долазе у обзир етнографски, географски, историјски и слични лексикони.
I. У великом немачком Конверзационом Лексикону Мајер, издању осамдесетих година прошлог века, наведени су о Србима квалитети какви ће се тешко наћи за ма који други народ у том Лексикону. Тамо стоји (93): »Смисао са породицу, љубав према отаџбини и лична храброст која се противи свакој врсти подјармљивања, живе су у свим класама (српског народа). Са упорном жилавошћу држи се Србин старих обичаја и нарави; то је врлина која се изроди у јогунство тамо где промењене прилике траже да се укине оно што је наслеђено. Србин је трпељив и гостољубив. Његове ратне врлине хвалили су још Византинци; оне су се афирмирале у ратовима за Ослобођење... Религиозни моменат сачињава једну црту његова карактера; он нагиње мистичном и пун је предрасуда...« У Великом Мајеровом лексикону изашлом почетком овог века каже се за Србе (94, с. 335): »Смисао за породицу, љубав према Отаџбини и лично јунаштво, противно сваком ропству, живи су у свим класама народа. Са крутом упорношћу придржава се Србин чврсто старих обичаја и адета, у исто време је он трпељив и гостољубив, умерен, лукаво гледа на сваку корист, парничаве природе и лако се маша насиља. Религиозни моменат сачињава један од основних потеза његовог карактера, он је пун празноверја. Сталешке разлике Србин не познаје откад су Турци понизили племство заједно са себрима и претворили у рају. Љубав према родитељима, поштовање старости од стране младости дубоко су усађени у расположењу Срба, и ништа мање није укотвљена светиња везе између браће и сестара. Ипак сачињавају побратимство и посестримство јачу везу него крвно сродство, везу освећену од стране цркве, наизбрисиву за живота, која обавезује на међусобну верност и на помоћ ...«
У Малом Мајеровом Конверзационом лексикону за 1910. стоји за Србе (188, VI том, суб воце): »Северни тип je само у Херцеговини и у унутрашњости Србије прилично чист. Далматинци и Херцеговци су врло велики, усто бринет и кратке главе (брахокефални). Темперамент Срба je ведар и страствен...: »Das Temperament der Serben ist heiter und leidenschaftlich. У првом Швајцарском Лексикону, који je изашао иза Другог светског рата на немачком језику (тада није било немачких лексикона), налазе се ове речи о Србима: »Срби... који са око 7,3 милиона људи сачињаљају главни део становништва Југославије ... Срби су високог раста, снажни и издржљиви, са јаким динарским отиском. Преовлађује кестењаста коса и тамне очи. Они су са малим задовољии и жилави, један сељачки народ који je одан својој груди, храбар, одан слободи«. (191) То се налази у VII тому суб воце (под речју Сербе). Књига je изашла 1948 године. Ja нисам код ниједног другог народа у том лексикону нашао карактеристике сличне Србима. II. Немачки етнограф Фридрих фон Хелвалд пише 1878. г. у једном компендију Географије (95, с. 287): »Срби су народ прастарог карактера, у чијем полету духа има много поетског, и који опева одличне људе своје прошлости уз пратњу монотоног народног инструмента, »гусала«. Код њега (тога народа) често покрива спољни сирови изглед мушко самоосећање и привлачну унутрашњост... Срби држе много до своје вере, грчко-православне. Па ипак не ужива свештенство у Србији код народа онај углед и нема онакав утицај као код других народа«. »Што се тиче начина живота код Срба, они су сасвим умерени и трезвени. Трбушине се нигде не виде, и један пијани Србин спада у највеће реткости. Као свуда на Истоку, и у Србији je уобичајено гостопримство. Србин je према странцу надасве услужан и сусретљив. Србима се замера да нису много одани раду, због чега не постају имућнији; они производе на земљи
само онолико колико им je неопходно потребно за живот, ни више ни мање. Али, уосталом, сјајно стање српске државе пред почетак последњег српскотурског рата говори, напротив, у корист српског народа...« У чувеној Сајидличевој Географији, у њеном стогодишњем издању између последњих ратова, налазе се о Србима мање-више исте карактеристике које су се протезале у безбројним издањима раније. Тамо стоји (96, II том, стр. 800). »Србин сједињује у себи многе добре особине, али такође и неке мање добре. Пожртвован, нарочито у националном погледу, жилав у сељачким слојевима, марљив, доброћудан, природног религиозитета, према странцима учтив и гостољубив, али често примитиван и назадан; Срби су заиста један симпатичан народ. Богата фантазија и дубина душе нашле су свој израз нарочито у народним песмама. Због свесрдности, адекватног претстављења осећања и оријенталне сликовитости српске епике и лирике, још се и Гете заносио. Свест Србинова да му је природа витешка лако се пење до сопственог прецењивања, његова страственост може лако да се изроди у плах гнев, бруталност и терор. Природна мудрост је Србима несумњиво својствена, и она код више образованих доводи до научних резултата ... Једне или друге особине Срба које су овде описане, показују се код њихових најближих рођака, као нпр. Босанаца или Црногораца, такорећи у чистом облику. Храброст прелази код Црногорца лако у лудо јунаштво, истицање своје вредности појачава се до разметања и маније величине, богатство осећања до елегијских расположења и до узбуђења пуног суза«. У Банзеовом Лексикону Географије (97, стр. 485) стоји ово о Србима (издање из 1923): »Немачки суд о Србима је често био помућен политичком пристрашношћу. Уопште узевши је прави Србин, каквог ми најчешће у Херцеговини налазимо, једна заиста симпатична појава: Виткој, па ипак
широко избоченој прилици, високо уздигнутој плавој глави, коју често реси смели орловски нос, одговарају самопоуздање и пркос за слободом. Кокетна свечана ношња ... одлично доводи до изражаја предности раста ... О српској љубави за песмом дају доказ безбројне народне песме«. У великом трактату Опште географије Елисеја Реклија (45), у I тому изашлом 1876, стоји: »Срби ce врло часно разликују међу осталим народима Истока племенитошћу њихова карактера, достојанством њиховог владања и својом неспорном храброшћу... Они су поштени и истинољубиви; тешко je њих преварити, али они никад не варају... Te речи треба навести y оригиналу: Les Serbes se distinguent très hoпоrablement parmi les peuples de l’Orient par la поblesse de leur caractère, la dignité de leur attitude et leur incontestable bravoure ... Ils son honnêtes et veridiques: il est difficile de les tromper, mais ils ne trompent jamais ... Даље стоји: »једнаки раније под турским јармом, они су остали једнаки и y слободи...« (Каже како један другога ословљава са »ти«). »Чак je и робијаш њима брат«. »Једна значајна чињеница која сведочи о високој моралној вредности Срба то je њихов породични дух и њихово поштовање пријатељства. Ови нису дозволили да ce увуку y непрестане ривалности талиона и освете као што je случај код Арбанаса. Србин je срчан, он je увек наоружан, али je он миротворан, он не пита уопште за цену крви«. Тамо даље, стоји: »Србија je под номиналном зависношћу од Турске, али y стварности она je слободна земља, настањена народом који je господар своје судбине ... међу Словенима Аустро-Угарске и Турске царевине, само они (Срби) са Црногорцима имају привилегије политичких слобода; има наде да ће њихова земља y скорој будућности постати језгро великог савеза јужне Славије. Они сами имају свест о својој одговорности; они знају да je њихова ствар (заједничка) ствар десет милиона осталих ван уских граница додељених независној Србији. На западу и на југу својих граница, y Босни и Рашкој, они виде само земље које су припадале њиховим прецима и које су настањене потлаченим сународницима ...«
Ту ce мало дотакао и њихова језика, рекавши (45, I, 285): »Срби говоре ти један другом y њиховом лепом језику, звучном и бистром, веома погодном за речитост; том приликом ce радо означавају именима најближег сродства ...« У великим француском Географском речнику с краја прошлог века, »започетом« од Вивијана де Сен Мартена, y V тому (98, V, с 883) налази ce ово о Србима: »Они могу да ce сматрају као један од словенских народа релативно чист«. To je преузето из Каница и њиме ce мисли на биолошку чистоћу. Остали словенски народи су више измешани са туђом крвљу. Даље стоји: »Срби имају живу интелигенцију, сигурно и брзо схватање реалности и помало су лукави; али они имају, пре свега другога, потребу за интелектуалном дисциплином и прилагођењу за уредан рад ... Они пасионирано љубе слободу и само је жртвују својим традицијама заједнице; они се херојски боре за своју отаџбину... Из тога следује да њихова велика љубав за слободом, која не уступа ни пред чим сем пред породичним и задружним духом, долази до изражаја са великом снагом у политичком животу... Али ова пасија за независношћу има и добре стране; мало има земаља где сваки тако будно пази на лично достојанство, где се сви сматрају као битно једнаки: Србин је по превасходству демократ и није ретко срести на улици министра где разговара с једним сељаком, земљаком својим, ословљавајући се са ти...«
V. СРБИ И ДРУГИ НАРОДИ Αίέν άριστεύιν καί ΰπείροχον εμμεναι δλλων Увек се одликовати над другим и стално остати надвишен. Хомер, Илијада VI. 424. То су речи које је Хиполохос упутио своме сину Глаукосу, да увек настоји бити први и то првенство задржи. То је суштина старогрчког агона који као принцип важи и код нас, нарочито у Црној Гори и Боки: Не дај да те нико у ваљаности претече. Што важи за појединца, важи и за народ, као целину. И свакоме је мило кад при упоређењу испадне бољи. Кад се хвали један цео народ и ставља испред других поименце означених, то испуња поносом сваког члана тога народа. Ја сам често наилазио на упоредне карактеристике Срба и других, најчешће суседних народа. Упоређења су махом испадала у корист Срба: поједине црте су каткад код суседа нађене у позитивнијем и повољнијем облику, али целокупна слика није никад била по Србе неповољнија. Ја сам преписивао увек што је повољно речено о Србима, али веома ретко што је неповољно речено о њиховим суседима и другим народима противстављеним Србима. Јер то није био циљ мојих истраживања и исписа. Но понекад, где су карактеристике кратке, ја сам их и преписао и сад их наводим у свом засебном поглављу. Било је и у ранијим одељцима понека компарација, јер се није дала издвојити из контекста. Али је овде седес материе. Из старине нема него један податак, па одма прелазимо на писце прошлог и овог века. Најпре на оне који утврђују карактерне разлике између Срба и још по једног народа (углавном Хрвата и, после, Бугара) после колективне (више народа одједном). Ред излагања опазиће читаоци сами. Он се не може у пуној конзенквенцији по само једном критерију спровести, већ комбиновано: по народности писаца, по времену њихових опсервација, по сродности излагања
настојећи да за читаоце, и овде као и свуда друго, прелази буду што лакши: поред националног и хронолошког, биће примењен и логичан ред излагања. 38. УПОРЕЂЕЊЕ СРБА И ХРВАТА I. О појединим југословенским народима су се више пута, често веома драстично изјашњавали идејни творци комунизма и социјализма Карл Маркс и Фридрик Енгелс, као и њихови епигони и следбеници. Све смо ми најопширније приказали и сасвим новој књизи »Комунистичко таксирање народа Југославије« (1969 г.) и не желимо преносити. Само један део онога што су рекли о Србима и Хрватима, и то сасвим кратко. Ко хоће да дозна детаље, упућујемо га на горњу књигу. Прво што су рекли о Србима, у чланку »Шта ће бити од Европске Турске«, штампаном канда први пут 1853. у Њујоршкој Трибуни. (1) Пренето је све из Целокупних дела Маркса и Енгелса изашлих на немачком језику за време Првог светског рата, и то у Немачкој али у редакцији једног Руса. (2). Они су рекли: »У унутрашњости земље (турске) Југославени су искључиви носиоци цивилизације. Они, додуше, нису још образовали нацију, али у Србији имају снажну и релативно већ образовану срж једне нације. Срби имају сопствену историју и сопствену литературу. Своју садашњу унутрашњу независност они могу да захвале једанаестогодишњој храброј борби против једног бројно далеко надмоћнијег непријатеља. Они су последњих 20 година културно много напредовали, и Хришћани у Тракији, Бугарској, Македонији и Босни посматрају их као центар око кога ће се у будућим борбама за независност јатити. Може се тврдити да је директни руски утицај на турске Славене потискиван уколико се Србија и српска народност више учвршћују. Јер је Србија, да би свој истакнути положај као хришћанска држава могла сачувати, узимала из Западне Европе своје политичке установе, своје школе, своја научна сазнања и своје индустријске уређаје. Тиме се објашњава и аномалија да је Србија, и поред руске заштите (руског протектората) од свог ослобођења уставна монархија.«
Редактор Целокупних дела Н. Рјазанов наводи у Поговору и неке поставке Фалмерајера које имају сличности са овим гледиштима Маркса и Енгелса (3): »... то је био Фалмерајер који је поставио славну хипотезу да су модерни Грци у већини славенског порекла. Код њега налазимо и истицање Срба, који у борбама за независност нису били као Грци помагани са свих страна, већ »упућени сами на себе, нису никад заборавили да једном народу, ако жели да се подигне на већи ниво, у крајњој линији не преостаје ништа друго него сопствена мишица и сопствена ваљаност«. И Херман Вендел (8) цитира предње мишљење Енгелса о улози Срба у прикупљању Јужних Словена, а онда наводи још два страна аутора, једног Француза и једног Маџара, који се изјашњавају у истов смислу. (4,5,9). Вендел пише: (6): »Као што је 1853. Немац Фридрик Енгелс видео у Европској Турској »природног баштиника јужнославенске расе«, а Србију упознао као средиште за будуће борбе за независност у Тракији, Бугарској, Македонији и Босни; и као што је у исто време Француз Кунибер у својим Огледима о револуцијама и независности Србије доделио Србији улогу »да једног дана постане центар око кога ће се ујединити све словенске народности Европске Турске, а може бит и оне из Маџарске«, тако је и Маџар Еатвеш у спису »О једнакоправности народа Аустрије« упозоравао на могућност да, уз неминовну пропаст турске моћи, Србија може са успехом да игра улогу једног другог Пијемонта у корист централизацијом подјармљених југословенских сународника«. (8). А сад неколико текстова, у којима Маркс и Енгелс описују Хрвате бана Јелачића, на кога су били нарочито кивни што се дигао против бечких револуционера, а затим и Хрвате уопште. Прво из укупних дела (2) стране 418—419: »Воћство у свету славног Сипесалара (то су перзијски врховни заповедници војска и армија, ЛМК) чије је име тако велико, да се »при блистању његове сабље уплашени месец скрива за облацима«, којем у свакој прилици »грмљавина топова показује правац« из кога ће он да побегне (у ствари је Јелачић изјавио при походу на Беч да му грмљавина топова указује правац куда има да се са војском појави, ЛМК), све то не дозвољава сумњу да ће Маџари и Бечлије
Батином терати ту џгадију у Дунав, Шибајући одгурати од себе ову дрску поганију, Просјадију гладну, уморну од живота, Чопор бегунаца, неваљалаца, хуља, пробисвета, Хрватски измет људског рода, ниске сељачке слугењаре, Које је избљувала њихова пресита земља, Да би постали бесни пустолови и да би сигурно пропали! Доцнији извештаји донеће страховите појединости о срамним делима Хрвата и осталих витезова »законског поретка и слободе базиране на уставу«. Стр. 390: »Италија је пацифицирана од благог (ово је иронија, ЛМК) Фердинанда и Радецког, Јелачић је командант Маџарске, а после уништења Маџара, заједно са Винишгрецом објављује у Бечу »Хрватску слободу и поредак«. »У јунаку Јелачићу сви су њихови јунаци преображени у комичне фигуре«. Стр. 421: »Хрватска слобода и поредак победили су (односи се на Беч, ЛМК), и паљевинама уз убиство, и са пљачком и обешчашћењем, са срамним неделима која се именовати не могу, славили су своју победу«. За односе Срба и Хрвата казао је Фридрих Енгелс (према Венделу, 8, стр. 180) да вера и алфабет јако отежавају њихово сједињење и »подвукао је да услед тога, поред свих панславистичких напора загребачких ентузијаста, Србин, Бугарин, босански рајетин, словенски сељак из Македоније и Тракије има више симпатија за Русе, више додирних тачака, више средстава за духовни саобраћај са њима него са римско-католичким Југословенима који говоре исти језик«. Даћемо најкраће биографске податке о овим писцима. Карл Маркс, Немац јеврејског порекла (покрштен), национални економ и социјални политичар. Живео од 1818 до 1883. Творац научног социјализма (»марксизма«). Он је основао (I) Интернационалу 1864. Од 1842. уређивао Рајнски лист одн. Нови Рајнски лист (од 1848). Од 1849. живео је у Лондону.
Фридрих Енгелс је живео од 1820. до 1895. Он је редактор »Комунистичког манифеста«, после уредник »Новог Рајнског Листа« Суоснивач Прве интернационале и један од њених секретара. Он је чист Немац, рођен у Бремену, али је највећи део времена живео у Лондону где је и умро. Филип Јакоб Фалмерајер, историограф. Живео од 1790 до 1861. Једно време био професор Универзитета у Минхену. Познат по својој теорији да данашњи Грци нису потомци старих Грка већ Словена. Јожеф Еетвеш, маџарски политичар и књижевник из Будима (живео 1813—1871). Био је министар просвете после Револуције (1848) и понова 1867. Много се бавио српским питањем и сарађивао са српском јерархијом. Бартоломео Силвестер Кунибер, италијански лекар, дипломат и историк, био лични лекар и пријатељ кнеза Милоша. Живео од 1800 до 1852. (Из литературе се види како се пишу ова имена на оригиналним језицима.) Херман Вендел, истакнути немачки публициста и политичар. Рођен у Мецу (Лотрингија) 1884, умро у Паризу 1936. Био је члан Рајхстага, у коме је, за време Првог светског рата, громогласно осуђивао неправде и безакоња учињена Србима. II. Највећи статистичар и један од најбољих етнографа Аустрије средином прошлог века барон Карл Черниг (неки га називају Церниг, како се немачки чита његово име, али је он пореклом Чех и име му је чешко: рођен у Чешкој 1804, умро у Горици 1884) написао је, поред своје монументалне Етнографије Аустријске монархије у три тома, коју смо ми на више места у нашим књигама ексцерпирали, и једну омању студију о Етнографији Аустрије, коју је издала бечка Академија наука, у којој има опет вести о нама и упоређења између сва три југословенска народа у оквиру Бечке ћесаровине десет година пре дуалистичког уређења државе. (10)
Барон Черниг пише: »Од Јужних Словена насељује словеначко племе најдуже своја досадашња седишта... Оно је сачувало мање отпорне снаге него остала словенска племена и на северу је изгубио према Немцима земљиште а на истоку још више према Хрватима. Цео данашњи провинцијални део Хрватске који је раније припадао виндијској крајини, беше настањен Словенцима, који су се постепено кроатизирали и постали мешавина (»мешовити народ«) Словено-Хрвата, која ипак, бар етнографски, ближе стоји Словенцима него Хрватима. Једну чудну појаву сачињавају Хрвати и Срби, два народа присно међу собом повезана, који говоре исти језик (са малим дијалектским разликама), а који ипак одкад су ступили у историјско доба (на историјску позорницу), одељени једни од других али једни поред других, сачињаваху велики чопор народа од Карпата до обала Јадранског мора. Поред свих сродности разликују се ова два народа не само именом. Хрватски народ је развио био већу снагу постојаности, његов улазак у културу датира тек од новијег времена иако поједини мужеви овог народа, сјајаху већ давно у литератури, и тако своје савременике претекоше. Српски народ, велике покретности, многе јачине разума и нарочитог дара (талента) ка природној поезији, може на тесном простору да искаже оба екстрема културе; поред већ несталог природног стања истарских и далматинских Морлака, богати државни и књижевни живот некадашње државе Дубровника, где је срећно сједињење словенске истрајности и италијанске гипкости произвело усред варварства једно културно стање које још и данас показује сјајну тачку прошлости тих народа«. Аустријски озваничени историчар Антон Шпрингер је писао шездесетих година прошлог века (11, II, стр. 30): »Сјајна својства Српског народа, мушку храброст, поетски природни смисао, праисконост у мислима и схватањима, Хрвати су поседовали у малом степену«. Франц Маурер, описујући народ тадашње Војне границе (1868), овако описује сам народ (12): »Хрвато-Срби су један високо обдарен и не само телесно леп народ, који ће се развити ка свему добром и лепом ако само допре у праве руке и стварно
ка доброме буде вођен, што досад није био случај због политичких разлога. Сажимање Хрвата и Срба у »Хрвато-Србе« оправдано је великом сличношћу, једва одвојивом оба племена у језику и карактеру. Па ипак се може уопште рећи да Србин лакше ускипи, али зато у својој срџби задржи се на речима, док Хрват не успламти тако брзо, али тим лакше приступа насиљу (делима). Да је Србин, који је његовој православној вероисповести привржен непоколебљивом верношћу и пожртвованошћу, да је он толерантнији него Хрват, може да проистиче из његове вере, исто као што би се католичкој религији и клерикалном утицају могао евентуално да припише јачи фанатизам и склоност ка нетрпељивости која се јаче испољава код Хрвата«. III. Сви досад наведени писци су немачког језика из средине прошлог века. За њих се не може рећи да су компилатори нити да је на њих неко утицао при стварању мишљења. Продужићемо са лицима из њихова доба или чак мало ранијим (увек половина прошлог века), али ограниченијег хоризонта посматрања: они имају првенствено у виду неке делове нашег етничког подручја где живе заједно Срби и Хрвати. Следећа двојица говоре о Далмацији одн. Јадранском Приморју. Немачки писац и путописац И. Г. Кол изнео је ове карактеристике Срба и Хрвата у Далмацији (13): Срби и Хрвати Далмације одвајају се неким карактеристичним разликама како њиховог физичког тако и њиховог моралног (бића). У целини српски сој се сматра за племенитији и лепши. Срби су не само веће и изразитије телесне конструкције него Хрвати, већ они су канда очитовали и веће ратно јунаштво и нагон за слободом«. Један други, такође веома уважени немачки писац из половине прошлог века, Јован Фердинанд Наигебаур, теолог и правник из Шлеске, дао је веома запажену студију: »Јужни Словени и њихове земље« (14), у којој се дотакао и питања које расправљамо. Тамо директно стоји: Страна 385: »Писац је упитао једног ученог францисканског монаха из републике Пољица за своје мишљење о разлици између Срба одн. Илираца (тако директно стоји, ЛMK) и Хрвата. Он је одговорио: Ја бих рађе био Турчин него Хрват, јер тамо влада незнање и неуредност и тамо стоји као у
Хиобу: Ubi nullus ordo, sed sempiternus horror inhabitat (српски: где нема никаквог реда, већ где станује вечна језа).« Стр. 386: »Један други, и то католички свештеник, писао је аутору (ове књиге) своје мишљење о томе на следећи начин: Срби или Илирци су образованији него Хрвати; и њихова књижевност је старија. Они су се увек служили ћирилицом и њоме већ одавна написали и наштампали многе духовне и световне књиге. Због тога је и њихов језик одређенији и њихов дијалекат чишћи него код Хрвата. Илирци и Срби, нарочито они који су припадали Источној цркви где није забрањено читање Библије, слали су своје синове на васпитање у Цариград или у грчке манастире, где су добивали класично грчко образовање, чиме су се нарочито одликовали манастири на Светој Гори. Већ одавно је Дубровник био словенска Атина, док сад нису у Србији основане српске школе. Илирци су били увек слободни под њиховим монарсима, а Хрвати поданици своје властеле, понајвише робови Маџара; они су ретко смели да своју земљу напуштају нити да ван Аустриске владавине негде друго студирају. При томе, њихова настава је била упућена највише маџарском, немачком и латинском језику; о словенском језику је било мало говора, зато нам изгледа тврд и варварски« (тј. хрватски језик). Сем тога је писац, у разним приликама, био упозораван да је Илирац, чак и Морлак код кога тако дивно вино успева, сасвим умерен, док се ова врлина ни најмање Хрвату не приписује. »Свуда се тврди да се женски део илирског становништва, нарочито оног који припада Источној цркви, одликује строгим моралом, а то се Хрватицама не приписује. Нарочито је, скоро једнодушно примећује да Хрват нема баш најстрожије појмове о имовини других, док, напротив, код Илираца крађе готово никад и нема ...« И онда писац наводи једну анегдоту како је један хрватски војник, који је отсео био у истој кући на Кварнеру са једним Немцом, једним Италијаном и једним Чехом, украо сат који је у соби висио, хвалећи се да је он сад његов. Стр. 384: »Под тим околнистима није могла цивилизација уопште да остави корена. Јер ако се и оснује један музеј у Загребу, ако се појаве у Загребу значајни научници као Гај, то ипак пар стотина учених људи, поред хиљада поданика зависних од феудних господара, не сачињавају још образовану нацију.
Писац је могао сматрати да су овакве изјаве, иако толико пута поновљене, партаичне. Па ипак му је било важно да чује та гледишта, нарочито она која се односе на разлике између самих Јужних Словена. Уопште су Срби са свих страна хваљени, нарочито као чисти, умерени, вредни и радишни ...« Стр. 356: »Резултат истраживања је да у Србији и у округу дубровачком влада највиша моралност, иако се тамо исповеда источна а овде римска вера. Морлак је часан карактер, без обзира да ли је католик или староверац. Где највећи неред влада и и где живи највећи број људи без имања, владају и највећи злочини...« (Пошто располажемо са основним биографским подацима и за ова два немачка писца, то ћемо их навести. Јохан Георг Кол, немачки путописац и књижевник, градски библиотекар у Бремену. Дао је више веома лепих описа јужнословенских земаља (нарочито је запажен опис Владике Рада). Рођен 1808 у Бремену, умро 1878 у истом граду. Јохан Даниел Фердинанд Наигебаур, рођен је 1783. у Шлезији, умро 1866 у Бреслави. Свршио теологију и права. Суделовао као пруски официр у борбама против Наполеона. После високих судија на разним местима и генерални конзул за дунавске кнежевине. Има око 100 томова разних публикација и био је веома цењен као публицист). IV. Накнадно смо нашли два писца других народа с почетка друге половине прошлог века. Једног Италијана код нас доста познатог, другог Енглеза. Оба су одлично упућена у наше прилике. Један од највећих италијанских писаца и патриота, Шибенчанин Никола Томазео (1802—1874) писао је много студија па и читавих дела о Хрватима које је ниподаштавао до крајности. На једном месту истиче и њихову недовољну националну свест специјално Хрвата Далмације, па наставља (60, с. 77): »Ипак морамо у овом погледу да избегнемо и неке смеоне или бар непотребно парагоне (упоређења). Уколико се тиче националне свести и љубави према великој словенској отаџбини (подвлачења су пишчева,
Томазеа, ЛМК), живљи су код људи грчког обреда; то не би требало ни понављати што су други рекли, јер би могло више да шкоди него да користи. (Писац јамачно мисли на аустријске власти које такве славопејке православним Србима Далмације не би опростили, ЛМК). Наведено је с разлогом да је биће католичке вере универзално тако да не уме да ограничи љубав у границама једне отаџбине ...« Енглески историчар Артур Еванс (1851—1941) описује Хрвате око Карловца и околине. (61, с. 95). Каже изос.: »Изузев народа из Слуња и околине, чија су лица слична циганским, карловачки Хрвати су по изгледу слични Загребчанима до тог степена да сам принуђен да опишем главне карактеристике. Нос је ниско засечен и спљоштен према челу, а између носа и чела је дубља бразда коју се сећам и код многих Румуна... Дубоке и немирне очи Хрвата, на које је тако високо поносан, често су на први поглед одвратне, јер наговештавају сумњу и грубост... Узето као целина, лицу недостаје израз тевтонске снаге и масивности. Хрвати, насупрот Срба, нису толико високи нити тако лепо ни пропорционално грађени, њихово је држање мање отворено а лепота ређа. Хрвати нам се горко жале на лењост својих сељака... Хрвати су неизлечиви пијанице ...« V. Прелазимо на новије писце из овога века, све скоро пола века доцније од наведених. Њих нећемо делити по нацији одн. по језику, јер их нема много, а ни по хронологији јер временске разлике међу њима нису велике. Наводићемо их по неком логичном реду. Посебно истицање разлике између Срба и Хрвата нашли смо претежно код ових писаца: Швајцарски антрополог Евжен Питар (1867—1962) каже у својој студији о Балканским народима (15, стр 36) да су Хрвати населили, по доласку са Карпата, плодне земље Саве и Средњег Дунава. »Што се Срба тиче, пошто су прешли Дунав, они се раширише по брдским пределима који дају Морави и Дрини воду у њеним горњим токовима. Ове области, очигледно мање
фаворизиране привредно него оне изабране од Хрвата, имале су то преимућство, да услед мање плодности, пруже својим насељеницима укус рада, енергију, простоту обичаја, које ће, у свим временима карактерисати Србе ...« Немачки научник Гилберт Ин дер Маур, један од најбољих познавалаца Југоистока Европе између двају светских ратова, писао је 1936 (16): »Не може се спорити да је у периоди од 636. до 1830, дакле у 12 векова, српска политичка историја достигла била две тачке, и то царство Душана Силног и отсек поновног задобијања слободе устанцима Карађорђа и Милоша Обреновића. Хрвати су доживели своју једину највишу тачку негде на прекретници миленија. Отада остали су тесно схопчани са угарском државном историјом и са хабсбуршком породичном (династичном) историјом, и важили су као нација у ствари само толико, што је њихово име ширило страх и трепет на свима ратним поприштима Европе. Словенци ... нису имали уопште никакву историју...« Професор немачког Универзитета у Прагу Герхард Геземан (1888—1948) писао је између последњих ратова (17, с. 11): »Главна разлика између Срба и Хрвата у томе је, што су ови последњи морали да заједно са другима пролазе трновити пут средњеевропског феудализма, клерикализма и бирократизма, пошто су свој државни центар пренели са југа и Приморја на север у Загреб, и то су све морали да чине у персоналној унији са Хабсбурзима и тесној вези са Угарском...« (док су Срби бирали сасвим други пут свога афирмисања). »Кад су романтика (Вук, народна песма, народни херцеговачки језик) извршили свој посао, у Београду је већ била настала нова српска културна заједница, која је сад, са постигнућима просветитељства и романтике упливала у широку реку европске Модерне« (док у Хрватској Геземан не види ни трага од тога. Професор Сорбоне у Паризу Емил Оман (1859—1942) писао је на једном месту (18, стр. 54): »Србима се, уопште, признаје више жара, више иницијативе него Хрватима: ускочке чете од којих су Млеци тако стрепили
биле су састављене највећим делом од Срба. Од Јадранског Мора па све до Железне капије хајдуци су се борили, убијали и бивали убијани, док су Хрвати, са својим пуковницима око њих, чекали заповести из Беча«. Један од најпризнатијих и највећих аустријских писаца у првој половини овог века, нарочито при крају Монархије, Херман Бар (рођен у Линцу 1863, умро у Салцбургу 1934) писао је доста о Србима и Хрватима. Што је казао о Србима, ја сам навео на више места (у I свесци ове збирке, у књизи Истина о хрватској тисућлетној државности итд). Овде неколико његових импресија о Хрватима претежно Далмације. Он каже за њих (19, с. 71): »Хабитус ових Хрвата је: мека тамна коса, најчешће сасвим кратко ошишана, мали брци, жућкасто, тамно-сјајно лице, мали прав нос, бадемасте очи које косо трепћу под спуштеним капцима, умирени и поспани, глас мек и као да тужи. А унутра: стегнути дубоко у срцу једном неодређеном тежњом, једином жељом, да смеју мирно да слушају (да се покоравају). Ја морам рећи да би ми ти »велеиздајници« (алузија на њихово противаустриско расположење) били далеко милији кад не би имали тако јак нагон да буду верне слуге. И тако наше управљање (аустриско) има пропедевтски смисао: непознати дух који влада судбином света послао их је ваљда у ту земљу (аустриске управљаче) да би код ових људи истребили слугањарску жељу за послушношћу. Нека им је на томе част«. Један од најпризнатијих светских социјалиста Карл Каутцки из Берлина писао је 1923. о дизању Југославије (21) и том приликом је дао разне карактеристике јужнословенских народа у вези демократије. Он је том приликом рекао (с. 191): »Модерна струјања, којима се Србија лако одала, нашли су у Хрватској јак одјек. Онамо је неговано револуционарно, овамо (у Хрватској) реакционарно мишљење и поступање. Национални покрет у Хрватској беше понекад јако клерикално-феудалан. Опет засебан тип су сачињавали Словенци. Они су били сачувани од господства турскога. Зато су била друга феудална господа којој су рано подлегли. Феудална господа и државни грађани на њиховом пределу беху
делом Немци а делом Италијани. Они сами сачињаваху широку бесловенску масу сељака. Једина могућност за њихове уздигнуте потомке била је црква...« Стр. 192: »Срби су се борили да ослободе сељаштво од турског ига, али они нису били вољни трпети да се према уговору турских паша и цара заштитника образује национална кнежевина са апсолутном влашћу. Они су се подједнако борили против апсолутистичких прохтева кнежева нове Србије као и против Турака, а тиме и против цара«. (Мисли руског, ЛМК). Стр. 293: »Тако је у Србији био сасвим близак изглед на победу демократије и на њену афирмацију«. Италијански публицист Рафаеле Пиколи је негде у току Првог светског рата писао против Хрвата и истакао разлику између њих и Срба. То се види из одговора њему преко енглеске штампе од Скотуса Виатора, што све саопштава далматински политичар Лујо Бакотић у једној под псеудоном писаној књизи при крају рата. (22). Тако пише Виатор: »Г. Пиколи се напиње да учини дистинкцију између ,херојске Србије’ и Хрвата и Словенаца, инструмената Аустрије’. Ови су се Хрвати и Словенци у рату борили ,са крајњим осуством хуманости против најсветијих аспирација Италије’...« О Хрватима пише Герхарт Волфрим 1954 (27, с. 26): »Несумњиво да је и у хрватском народу успомена на некадашњу средњевековну државу остала сачувана, али није никад могла да добије политичку снагу херојског српског митоса ...« Велики италијански државник гроф Карло Сфорца (1872— 1952) издао је, поред низа својих радова о Југославији, и целу књигу њој намењену године 1948. Величајући Србе у једном одељку те књиге (20) он закључно каже: »Такви беху Срби. Такви су и сада, можда у пољима: витези, песници, поносни, не знајући шта је Запад. За њихово добро, или зло, Срби су били под утицајем Турака. За њихово добро или за њихово зло, Словенци и Хрвати били су под утицајем Немаца. Још више: Срби су се оружјем супростављали спољњим господарима; Хрвати су се бранили дугим и истрајним правним формулама. То је учинило да су се ова два народа сматрала различитијима него што у ствари јесу«.
Ту скоро је (67) хрватски емигрантски публициста Јере Јареб публиковао неке извештаје америчког официра из Првог светског рата Ле Роа-Кинг, које је овај написао у првој половини 1919. и послао америчким властима из новостворене Краљевине СХС. Он се доста негативно изражава о судбини те државе, али даје и понекад карактеристике народа. Тако каже изос. »Хрвати су боље васпитани, више воле задовољства, али су по карактеру и моралу слабији од Срба... Нећу се овде задржавати на Србима, сем што ћу рећи да само у време рата (високи) квалитети који они имају долазе до изражаја. Другим речима, потребно је једно ненормално стање ствари да би засенило њихову полуцивилизацију... Срби су једини од јужнословенских народа који су заиста на одстојању задржали своје спољне тлачитеље и који су стекли слободу кроз сталну и одлучну борбу. Ни Словенци ни Хрвати нису сами стекли своју слободу; она им је била дата...« »Хрвати су опортунисти и показују инфантилну посредност и површност Словена, корумпирану једним ужасним наслеђем маџарског утицаја, који се стално налази испод њихове површине...« Један од најбољих новинских коресподената данашње Немачке Јован Георг Раисмилер, писао је ових дана о Хрватима са пуно симпатије и то у најбољем немачком листу (чланак »Хрватима није лако«). Па ипак у њему каже говорећи о географским и етничким приликама Хрватске (62): »Баш можда у тој дифузној географској и етничкој стварности лежи узрок, да Хрвати ни дан-дањи немају сигуран осећај о себи самима. Ова јужнословенска нација није још нашла своју слику и прилику којом би се отргла од колебања кратког даха између одушевљења и потиштености. Сваки Србин зна своју земљу и свој народ заиста епски да прикаже, и са овим приказом он се идентификује. Хрват пак, са истим задатком пада лако у питања која га сама муче и у горке оптужбе, које напослетку не штеде ниједног пратиоца историје, ниједног суседа и непријатеља...« За НДХ каже Раисмилер: »Усташки режим је још испочетка значио политички терор, крваве прогоне Срба и Јевреја...«
То је чак оно што су Назор и Крлежа о Хрватима писали: увек су им други за све криви. Даље пише (близу краја): »У хрватском народу не може а да се не запази црта претеривања у критици, у свађама које све руше. Можда је то реакција једног народа чији се историски прохтев није никад испунио. Хрвати су као први Јужни Сложени имали краљевину, имали буржоазију, аутохтону интелигенцију, универзитет. Национално задахнуто племство су сачували више него један милениј. Али свој политички идентитет узаман су тражили...« Још напред писац каже да већ »преко 800 година нису више никад Хрвати газде у својој кући... Какогод изгледала констелација, своје добро старо право да самодржавност остајало је на папиру...« VI. Било је и Хрвата који су увиђали и признавали супериорност Срба или уопште или у извесним областима живота. Није их било много, али је било међу њима веома значајних личности. Навешћемо неке. Бискуп ђаковачки и велики мецена Јосип Јурај Штросмајер (1815—1905) у једном свом писму загребачком канонику и историчару Фрањи Рачком је писао 9. маја 1878 (23, II, стр. 177): »Вјерујте ми, брате, ми нисмо за ништа. Ја се од дана до дана све више увјеравам, да само српски живаљ има оне жилавости и постојаности која к циљу води. Један Полит више вриједи него наших 33 у сабору маџарскому« Хрватски књижевник, Старчевићанац, А. Г. Матош (1873— 1914). који је, као војни бегунац, живео неколико година у Београду, сећа га се после у фељтону новина старчевићанских у Загребу. Тамо је изос. писао: »... Тек данас видим колико ми је омилио Београд, и на част нам служи што то могу рећи у старчевићанском фељтону... Србија је мени дала уточишта, и тамо се навикнух на безграничну скоро слободу, на слободне гестове каквих појединац не смије код нас ни слутити (тј. у Загребу). Мени је као емигранту дала Србија прво уточиште, спасила ме, и тако се што не
заборавља никада. Ја љубим Србију и Београд... Мени је Србија најмилија земља послије Хрватске. Чувени књижевници, чувени Јован Илијћ, Јанко Веселиновић,Стеван Сремац, Глишић, С. Матавуљ, почастише ме, незнатног сиромашка, својим пријатељством, као и многи носиоци младе, нове Србије ...« Други хрватски писац, проф. Владимир Дворниковић (1888— 1956), пише (24, стр. 306): »Хрвати су навукли нерасположење великог дела Европе (Изоланијеви ,Кроатен’, Тренкови ,Пандури’), борећи се за ћесаре у којекаквим њиховим ,ратовима о наслође’. Као елитне трупе аустриске војске, Личани и Граничари пробијали су се по свим бојиштима где се радило о интересима ,прејесног дома’... У Срба који су остали ближе средишту старе српске државе запажа се аверзија против пандурства туђину. И када су помагали Аустрију (у турским ратовима) имали су увек у виду своје националне циљеве и своје ослобођење.« Познати хрватски политичар и србождер др. Иво Пилар (1874 —1933) издао је на крају Првог светског рата књигу на немачком језику и под псеудонимом о целом југословенском проблему. Та је књига преведена за време разбојничке »НДХ« и ми смо је у нашим делима на више места користили (25). И у I свеци ове збирке смо пренели неке ставове о Србима (с. 162). Мало затим (с. 67) он пише: Стр. 67: »Османлије су ишли само за тим, да униште државу а немаху интереса да униште србски народ. А баш код Хрвата није се борила држава, јер Хрвати у то доба нису имали организиране државне силе, него се борио народ као такав; сваки се племић борио да очува свој посјед са својим кметовима и осталом својтом ...« »Изтакнуто је већ да је узпркос дуљем трајању турска владавина дјеловала мање разорно на народну снагу Срба него на снагу Хрвата.« Славонски фрањевац Кајо Аџић (1805—1892), »свете богословије учитељ« говорио је за Славонију и Бачку у првој половини прошлог века (63, с. 107 и 179), нишанећи на своје другове францискане: »Кад су дошли у Славонију, гвардијан им је из чизмах хвирио, а сад обогатити (обогаћени, ЛМК) проти њој (тј. Славонији) војују. Хоће људи да Мађари постану,
мотрећи суседе Бачване, Буњевце, који су горји него икоји Калвини, сад преко Дунава не смије човек прити нити за племенитију трпезу систи ако не зна мађарски... Сад више латински није чут; а ни илирски; штогод се пише, било световног било духовног, све мађарски. Исто попови протоколе керстјених, винчаних етц, пишу, што више скедас конфесионалес. Ево вам једну шаљем из Немеш милитичке гди су сами, како је мени познато, Буњевци. (Мислим да је то данашњи Светозар Милетић, ЛМК). Зато, инди, журимо се док нам нису прекодунавски сасвим на врат сили. — Камо среће да смо са Сербљих у словству сјединити (тј. да имамо исти алфабет, ЛМК), не би се ни корак, што реко, ни полак, баш нимало бојати. Ову су бо људи много сердачнији и много бољи домородци, него наши католици. — И зато, гледећ на ње, кано праве љубитеље језика свог, приправан бих био у име слоге и уједињења њихова слова попримити, оставивши латинска«. О Србима и Хрватима Босне пре аустријске окупације написао је познати »заниекач Срба« и волики хрватски историк Вјекослав Клаић (1849—1929) ово (26): »Будући да су босански католици доселе били већином мирни и подносили тешки јарам стрпљиво, то их слабо Турци циене, јер их се ни мало не боје, паче их мјестимице и презиру. Управо с тога разлога чине јим Турци и многа насиља, кваре и обезчашћују јим жене, знајућ да им се не ће осветити«. »Турци се православних Хрвата особито плаше ради освете, јор они враћају њихове зулуме крвном осветом, све по оној старој пословици: ,Тко се неосвети, тај се непосвети’«. Да тај фамозни »заниекач Срба« под »православним Хрватима« мисли на најчишћи српски слој, на босанске Србе православне, није потребно нарочито доказивати. Познати хрватски политичар, Дубровчанин (Цавтаћанин) Франо Супило (1870—1917), који је такође у прво време своје политичке делатности сузбијао Српство свуда, нарочито на Јужном Приморју (издавао је у Дубровнику лист »Црвена Хрватска«) овако се једном изразио о Србима и Хрватима (нисам забележио где):
»... 3) О српском народу. — ,У свјетској хисторији нема примјера тако великог дјела једног народа какво је остварио српски. Четири стотине година је робовао. Народна се душа расцвиљела у најљепшим рапсодијама, али се народ није савио. Та шака људи, од које су плашљивци побјегли а аристокрација или превјерила или се однародила и исчезла, ти неписмени чобани дигли су се противу Турске властеле и дипломације читаве Европе. Никога нису имали уза се. Сам велики северни стриц (Русија) невољно је и као у неприлици гледао те покушаје, а побожни католички сусједи молили су Бога да помогне турском оружју. Нису клонули, извојевали су слободу! У стотину година ти чобани и сељаци дали су домовини све што је требало да постане модерна држава: од учитеља до професора, до дипломата, државника, војсковође. Све је то дошло с паше, из опанка. Па када је опет запријетило да се то све економски и политички угуши и изгуби, пук Србије поново је сјекнуо вољом, те је под девизом ,Савит ћеш ме, али ме нећеш скршити’ — спасао у најсјајнијим побједама опстанак и будућност’. 4) О хрватском народу. — »Напротив хрватски је народ посве друкчији. Тко је томе крив? Вјерозакон. Изручили смо народну свијест и савјест перфидији и интригама Римске цркве, оног Рима који се није борио за ,СПАС’ на овом свијету него за свој империј на оном свијету. У ту су душевну сферу упали Хрвати...« Некадашњи високи дужносник »НДХ« Драгутин (Чарл) Камбер, иначе католички свештеник, саопштава у једном скорашњем чланку како је римски кардинал Ежен Тисран замерао Хрватима ради злочина почињених над Србима. Он је казао »Каква сте ви сорта народа, ви Хрвати? Ви сте побили триста хиљада Срба...« У једном писму послатом истом Кардиналу од Камбера, овај га потсећа: »Еминенцијо, Ви сте нарочито подвукли да су Хрвати предиспонирани за насиља, далеко више него Срби, који су мирнији, умеренији, и према томе бољи хришћани...« (64) Још неке емигранте ћемо навести посредно: дра Владка Мачка и Анту Цилигу из једне полемике часописа »Наша Реч« са Цилигом (65): На чланак Досимира Тошића »Зашто су Срби против конфедерације?«, објављен у октобарској Нашој речи 1969. године, одговорили су многи
емигрантски листови, а неки су га и прештампали. Г. Анте Цилига, између два рата и члан ЦК СКЈ, а већ више од три деценије у хрватским националистичким редовима у борби за независну државу Хрватску, у мартовском броју »Билтена« полемише са наведеним чланком на неких педесет страница, расправљајући у исти мах и српско-хрватске односе и потребу нестанка Југославије. Међутим, и овде, као и претходном његовом »Билтену« од децембра 1969, поред све националистичке и државоправне незајажљивости, поред свих нетачности и вости реклаказала, поред свих могућих противуречности самог писца, има и врло смелих и оригиналних ставова које овде желимо навести: »... Срби су имали током стотину година, све до тисућдеветстоосамнаесте неколико битних национално-политичких предности пред Хрватима. Они су раније, брже и одлучније формирали се у модерну нацију него ми Хрвати...« »Неоспорна је чињеница да је у доба Вука Караџића и Илије Гарашанина национална свијест код Хрвата била развијена у мањем степену него код Срба ... »Након посљедњег рата писац ових редака имао је у Паризу десетак разговора са др. Мачеком који му је, замољен, изложио своју политичку акцију и своје политичко искуство од својих (Мачека) гимназијских година па до последњег рата. Кад је дошао до факта диобе Босне при стварању Бановине Хрватске, у коловозу 1939, Мачек је дословно рекао: ,Ми смо (Цветковић и Мачек) дијелили Босну као да муслимани не постоје’. Кад сам ја на то благо протестирао ,Па како сте могао учинити, господине Предсједниче’? др. Мачек ми је, мало збуњен, одговорио: ,Па муслимани нису Хрвати’. На мој одговор: ,Истина, национално (хрватско формирање босанско-херцеговачких муслимана није довршено..’, др. Мачек није ишао даље у оправдање оне своје диобе извршене са Цветковићем, него је завршио тему на други начин, помирљиво: ,Да да, босански католици добили су хрватску националну свијест тек у деведесетим годинама прошлог века, а Славонци прихватили су потпуно хрватску националну свијест пар деценија пре босанских католика, слично и Далматинци тек су при крају прошлог стољећа добили изграђену хрватску свијест...’...« (ХII-1969).
39. УПОРЕЂЕЊЕ СРБА И БУГАРА Видели смо како су странци таксирали Србе у поређењу са њиховим суседним и граничним народом на западу. Сад нешто података о њиховом карактерном и осталом супротстављању према својом суседима на истоку, према Бугарима. Са овима су често водили ратове и били у сукобу држава и нација. Са Хрватима нису никад водили ратове, али су их ови већ сто година свуда гонили, запостављали и сузбијали, да их, напослетку, у Другом светском рату покушају потпуно да униште. I. И о Бугарима ћемо прво изнети шта су писали, насупрот Србима, немачки писци. Јер су они писали, као и увек најоригиналније, највише и јер су им били савезници у два рата. Ево неких од тих паралелних судова. Свега имам један податак познатог аутора из времена пре васкрса Бугарске државе (1878), али свега три године пре образовања њихове нове државе, кад још рат Руса и Турака није био ни започео (рата Бугара са Турцима, аналогно ратовима Срба са Турцима није било све до 1912). Немачки научник Фридрих Хелвалд, приказујући једну немачку књигу о Бугарској (28) говорио је (29) о »празноверици код Бугара која је ипак сушествено друкчија од оне код Срба... Недостају јој сва поетска сазвучја и она је пре испуњена суровим материјализмом, на који нису била без утицаја турска схватања...« Још пре овога аутора, три деценије раније, стојало је у немачком водећем часопису »Иностранство«, у студији о Илирском троуглу, од анонимног писца (30): »Ствар је одлучена (опште усвојена) да Бугари заостају за Србима у ратничком и песничком духу«. Сад два-три податка из првих година екзистенције нове бугарске државе поред већ старе и афирмисане српске државе. Један је податак објављен свега три године после образовања ове државе (писан можда и раније), други у другом деценију опстанка те државе.
Аустријско-немачки научник Ал. Хекш чини у свом опису Подунавља и његових људи разна упоређења. Тако на стр. 54 (31) каже како Бугарин стрпљиво подноси ропство. Зато »рабијатни Србин не даје у погледу на јарам који се подноси право мерило. Надражен само ситницом, он одма ставља своју главу на коцку и трже нож на вређача. Он је лудачки смео и кавгаџија, љубав према отаџбини црпе из оних великих тачака гледишта која развијају ентузијазам до фанатизма и својој чемерној екзистенцији даје потребан релијеф ,слатком’ навиком на борбу. — Бугарин није такав. Слобода му је нејасан појам, његов дух нема потребан полет, и његово срце се више упућује породици него заједници интереса...« У Мајеровим »Путним књигама«, које су некад биле главне гвиде путницима појединих области, налази се у опису »Турске и доњих дунавских предела« IV издање из 1892 (32, стр. 143) и упоређење између Срба и Бугара. Тамо стоји изос. директно: »Срби показују словенски тип чишће и нефалсификованије него Бугари, и у физичком и у духовном погледу ... Разлике које постоје између српског и бугарског народног типа могу по свој прилици да се објасне првобитном расном разликом оба типа: Бугарин је мање, здепасте статуре, док је Србин, нарочито у Босни, више витак и висок; Бугарин је више земљорадник и има мање војничких способности него Србин, који је углавном ратник и пастир. И духовно су Бугари мање обдарени него Срби; поради затворености њиховог (бугарског) карактера, њиховој наклоности ка препредености и осветољубљу, они не остављају на странца увек повољан утисак ...« Имамо три податка из првих деценија овог века од веома мериторних личности. Велики византолог, професор Јенског универзитета Хајнрих Гелцер, описујући Македонију почетком овог века (33), потврђује мишљење једног Македонца да су »Срби мио, симпатичан и витешки народ; али њима недостаје истрајна жилавост коју су постигли Бугари ...« Један немачки геополитичар, Герхард Кучер, писао је између два последња рата у студији о Српско-бугарској народоносној борби и ово (36):
»Једина већа јужнословенска државна творевина која је створена без страног учешћа (стране помоћи) и која је била дуже времена способна за живот, једина која је уопште до XIV века постојала (као таква), то је била српска држава, која се може сматрати од око 1170 године као потпуно израђена држава. Њена полазна тачка је земља око извора Ибра; њен централни положај на целом Полуострву даје геополитичко објашњење да је баш ту и једино ту могла да настане једна чисто јужнословенска држава. Земље западно од ње, које нас у овој расправи више не интересују, стојале су премного под немачким, римско-италијанских и маџарским утицајем. Источни предели, данашња Бугарска, беху непосредни суседи Византа, ... који је далеко био претежан према балканским Словенима у способности делања као и у свима дипломатско-политичким вештинама ...« »Већ око 950 поче према истоку етничко ширење Српства, које је, као што видесмо, било географски повлашћеније. Под Немањићима, у велико доба српског Средњег века, нешто између 1170 и 1389, Србија је постигла етнички и државно приближно своју садашњу источну границу... док су на југу и југоистоку Срби продрли до планина које чине вододелницу између Вардара и Мораве. Политички је царство Немањића, за време свог највишег процвата загосподарило пределима и јужно од те вододелнице, пошто их је Бугарска била изгубила. Али своју народност Српство није могло да прошири преко те вододелнице: време његовог политичког господства у Вардарском пределу било је прекратко...« Стр 764: »Бугарски народ је спао на најнижу рају коју је видело Балканско полуострво; ту није никада, за разлику од Србије и Арбаније, било озбиљних устанака. Многи су Бугари постали муслимани, као што је код Бугара власт Османа пре започела и доцније завршена него код Срба. Само је конзенквенција овог несрећног развоја била, да тај народ није могао да одржи ни своју цркву; до 1870 био је потпуно у рукама вишег грчког свештенства...« У краткој историји хришћанских народа Балкана издатој у чувеној едицији Гешен почетком овог века каже писац К. Рот (34, с. 120) да је под турском управом у Бугарској »важио као образован само онај који се осећао Грк, говорио и мислио грчки; реч Бугарин постала је поспрдном речју. Чак и
у иностранству је Бугарин одрицао своју народност, за разлику од Србина, који је језик и народност верније чувао ...« Немачки етнограф Паул Ден, у својој расправи о Југоистоку Европе писао је 1909. (35, с. 23) такође како се »племе Црногораца, она шачица монтенегринских Срба« чисто одржало. Оно »није никад, чак ни у време кад је Европа дрхтала од Полумесеца, признало сувереност Турака, да је на ратоборности и смислу за независност једнако људима Прашвајцарске, или романизираним Западним Готима северозападних брда Шпаније. Али и други Срби нису никад у својим борбама са Турцима тако сасвим били подложени као Бугари. Нико мањи него Ранке није написао историју богату на слави и крви српске борбе за независност. А кад је храбри српски народ, који је помогао спасити европску културу од турскоселџучке некултуре, напослетку почетком XIX. века извојевао ограничену самосталност, тада је добио у некадашњем свињском трговцу Милошу Обреновићу државног поглавара, који заслужује да се спомене као равнородан са најбољим претставницима просвећеног апсолутизма.« II. Од писаца других народа имамо мање података него од Немаца, али има и њих. Прво три-четири француска. Француски публициста Иполит Депре дао је у једном приказу Социјалних питања Турске, половином прошлог века (38) подједнако повољну слику Срба и Бугара: »Бугари и Срби, ратнички народи као и Босанци, у међувремену су постали мирољубивији, захваљујући правичнијем законодавству. Ако се прођу пространа поља и зелене долине Бугарске, снажне шуме српских планина, успркос сасвим војничке физиономије становништва, запажа се одма да се човек налази међу простим људима, пријатељима рада и одмора. Ова сурова лица и ове горде прилике сакривају мила осећања налик на дечја, и два мала пиштола, накрцана религиозно, увек око паса, нису ништа друго него украс неофанзиван и мушка играчка. Бугари, ма колико радни по свем темпераменту, Срби, ма колико слободни у својим пословима, не иду ни најмање за богатством ...«
Мада овај писац налази такве конгруетности између Срба и Бугара, и оба народа засипа истом похвалом, то не чине други писци. Они редовно виде у Бугарину нешто ниже и мрачније него у Србину. Жорж Гибал, јамачно географ, писао је 1877. говорећи о Бугарима у време борби за њихово ослобођење (39): »... Бугари пружају мање чист тип него Грци, мање елегантан и мање горд него што је тип Срба ...« У својој књизи »Брегалница« пише француски коресподент СрпскоБугарског рата Анри Барби (40, с. 3): »Једна провалија постоји између менталитета Срба, чистих Словена, и Бугара, већином Монгола. Ови последњи, надарени, то се мора признати, многим практичним квалитетима и ретком енергијом, остали су, под танком гласуром цивилизације, олизани и варварски. Та два народа су тако неједнака и у моралу и у физичким својствима«. У једној глави друге књиге, која носи наслов »Поступци Срба« Анри Барби каже и ово (41, с. 289): »Ја мислим да на земаљској кугли нема два суседна народа са тако различним менталитетом као што га имају Срби и Бугари«. Енглески научник Едм. Спенсер путовао је 1847. и 1850. по Европској Турској по препоруци Британске владе, али без политичког задатка, већ једино у циљу да проучи људе и земљу. Дао је доста података и о нашим крајевима и нашим људима, што ми индиректно преносимо из једног немачког часописа тога доба (42). Говорећи о Бугарима (страна 194 поменутог часописа), Спенсер је писао: »Срећом по Турке, народи којима владају сасвим су различити по својим особинама. Да су хришћански Бугари били тако ратнички расположени као Срби, они би већ давно оних 8о хиљада Турака у земљи истерали или побили, али, успркос неким гомилама хајдука, они се у већини повинују јарму...« Стр. 403 (говори о Рашкој): »Рашанин је, као што је познато, гордог израза лица, његово држање је више ратничко, он мање обрађује земљу него Бугарин, већ се рађе бави гојењем оваца и говеда; због тога он воли висину,
где је заштићенији од пљачкања муслимана. Рашанин се назива чланом српске велике породице...« У стандарној Историји словенских књижевности коју су при крају прошлог века издала два руска професора, један по народности Рус Александар Њиколајевич Пипин (1833—1904) и други Пољак Влађимир Данилович Спасович (1829—1906) они праве разлику између српских и бугарских народних песама. Непосредно затим кажу (немачки превод 66, с. 360): Стр. 360: »У целини узевши, српске јуначке песме су чудан и данас једини у Европи пример живог народног епа. У њима нам управо ступају опет пред очи времена омирске поезије са свим особеностима њене прастаре стваралачке снаге и њене важности за целокупан народ ... Ако се посматрају национална својства Срба, онда се може наћи узрок рашта њихов епос премаша песништво осталих словенских народа, нарочито Бугара, који су стојали под истим животним условима као и они (Срби). Ако је српски епос верније сачувао трагове старине и боље одржао успомену на старе јунаке, и ако се налази у већој снази, то се објашњење може наћи у енергичном карактеру српског народа, који у временима тешких испаштања није пропао, као и у нимало ретким примерима јунаштва које је од патријархалних времена сачувао. Примећено је већ да, где оба народа нагрну један на другога, српски преовлада над бугарским и овоме наметне обичаје и језик. Ако је то истина, слична појава се показује и у надмоћности српског епоса...« Стр. 174: »Уопште се бугарски еп може разумети само у упоређењу са српским... Бугарски еп се није тако добро очувао и доцније је био далеко мање продуктиван, као што уопште бугарски карактер показује мање енергије и истрајности, можебит и зато, што је он имао да носи много теже ударе судбине него српски народ ...« Сад и два Хрвата, једног научника и једног политичара, оба велика имена у својој области.
У једној студији о језику и литератури Бугара пише непосредно после њиховог ослобођења проф. Ватрослав Јагић и каже да су Бугари у прошлости водили на Балкану и културно и политички. Од XII века пак: »Како у политици тако и у културном животу одсад је Србија играла прву улогу«. (43) Каже да је потчињење Турцима ишло код Бугара постепено, »њихове народне песме не обележавају пропаст бугарског царства као код Срба где славна битка на Косову пољу (1389) и данас још сачињава центар епског песништва«. Ватрослав Јагић чини још ова упоређења између Срба и Бугара: »Ја сам једном у друштву с двојицом сапутника само три дана био у Софији, па сам опет, кад сам се сусретао с тамошњим Бугарима, осећао велику разлику међу Србима и Бугарима. Бугарин је штедљив, да не речем баш тврдица, али затворен, неискрен или, да боље речем, неповерљив, осветљив; Србин напротив размеће се и хваста, али је искрен и не уме штедити. Бугарин ће даље дотерати од Србина, али зато ће Србин великој већини људи бити симпатичнији од Бутарина«. (44) Загребачки адвокат Хинко Хинковић је у једном предавању одржаном у Паризу 1916 глорификовао Србију разним речима (45). Између осталога је казао: »Ви имате пред Вама Србију и Бугарску — поштење и злочин, пожртвованост и издајство«. 40. УПОРЕЂЕЊЕ СРБА СА ОСТАЛИМ ЊИХОВИМ СУСЕДИМА Имамо веома мало података упоређења Срба са само једним од осталих својих суседа, док са више њих одједном има приличан број који ће се одма за овим навести. Овде упоређење са једним од својих суседа. Прво са Маџарима. I. У једној анонимној књизи изашлој за Маџарске буне на немачком језику о народноносним питањима Маџара и Хрвата има речи и о Србима у односу
на Маџаре. (46). Ту стоји из. осталога: Стр. 61: »...у северном делу земље (Угарске) налазе се Словаци, у јужном Срби или Илирци, и то у целој Војној Крајини и у Банату, разасути као земљораднички колонисти. Сем тога, а то је још важније, Срби су надахнути великим трговачким духом, а пошто њихови суседи, Маџари, ништа мање не поседују него трговачке дарове, то су Срби основали трговачка предузећа по целој Угарској. Скоро сви угарски градови, нарочито пак они који леже на Дунаву, имају по један тазв. ,рашки град’«. То исто тврди истакнути маџарски политичар и књижевник Јожеф Еетвеш, о коме смо говорили на почетку ове главе. Он каже (9, с. 18): »Од утицаја на развој маџарског националног питања беше најзад социјална структура Угарске. До 1848. Угарска беше типична држава племства, у којој је племство имало не само политичку већ и привредну снагу у виду великог поседа. (Каже да је племства било разног степена, ЛМК)... Грађански сталеж способан за дејство у западном смислу овде је или недостајао или, уколико га је било, беше немаџарски. Велики трговци, велика буржоазија из прединдустријског времена беху у Мацарској Срби и Грци. ..« (Каже да су малограђанске послове обављали Немци, после Јевреји), Куд ће већег признања пословном духу Срба који су у Угарску дошли без игде ичега (пренесли су само свете ствари). Са Власима одн. Румунима је Србе упоређивао немачки публициста Ал. Хекш, који је дао опис целог Подунавља и његових људи (31). Тамо стоји, на стр. 588: »Неупоредиво виши на лествици људске заједнице, али и по карактерним особинама, стоји Србин према Влаху, као Кимборасо (то је вулканско брдо у Еквадору, високо 6310 метара, ЛМК). Последњи од ових (Срба) има нешто што ни најотменији и најобразованији Влах нема, а то је црта витештва. Србин је кавгаџија, ватрен, лако се маша оружја, али се то дешава фас ан фас (лице у лице) при најсветлијем дану, а не мучки, притворно... Србин је далеко живљи, радљивији и чистији него његов румунски сусед; Он има, онда, смисао за тековину и да сачува стечено...« Стр. 589: »Војна храброст и војничпи дух Срба признати су у свако доба ...« (И ту налази минусе код њихових суседа).
И Феликс Каниц, који је нарочито проучавао Влахе у Србији, тврди да је »Србин духовно често супериорнији него Румун« (47, III,101). Нека упоређења са Грцима налазимо код Ами Буеа (53), где говори о више народа. У IV књизи Буеа, стр. 159, стоји: »... После ове слике земљорадничке Србије, заиста не улепшане, болно је упоредити је са прекарним стањем трговачке Грчке. Пре свега, еманципација српска је била праћена са далеко више правде и лојалности према Турцима него еманцинација грчка. Турци настањени у Србији нису имали да подносе иста запостављања као они којима је судбина учинила да су рођени у Грчкој...« Стр. 160: »Различан карактер Срба и становништва Грчке произлази и из чињенице да је у Србији безбедност путева потпуна, да се тамо не чује ништа о крађама а још мање о разбојништвима на главним друмовима. Завршивши рат, Срби су се сами латили плугова, док у Грчкој ...« IV, стр. 167: »Срби су више наклоњени послушности, далеко мање интриганти, више дати разлогу и уверавању, с обзиром на њихов прав дух, и више флегматични... Тамо се народ већ ставио под власт једног јединог шефа. Напротив, у Грчкој има толико утицајних команданата колико има провинција ...« 168: »Срби су сачували (и у слободној земљи) свој карактер и нису се одали луксузу, за који немају средстава да га врше, и кога просто одбацују. Све је то сасвим противно у Грчкој ...« Упоређења Срба и Словенаца практично нема; они нису били суседи, нити су имали икад неке заједничке или чак паралелне акције при којима би испољили свој карактер. Врло ретко се налазе њихова упоређења и то само преко Хрвата који их раздвајају. Зато су она изнета у одељку Разликовања Срба и Хрвата. II. Ами Буе чини упоређења Срба са још многим народима Европе, а као што ће се видети из даљих непосредних излагања. Сад са већим бројем њихових
суседа одједном. Све је то објавио 1840. Он каже за Србе (53, II, 63: »... Иако се они држе своје земље и своје народности исто као Грци... избегавају, уопште говорећи, лаж и претеривања, и сувише су скормни а да би се хвалили са својим подвизима. Они не траже ништа друго него мир, починак, да се никакав странац не меша у њихове послове. Црногорци изгледа да мало отступају од овог карактера, јер воле, како кажу, да претерују у истицању својих јуначких дела...« »Бугари, нарочито равничари Бугарске, немају те драгоцене особине Срба сем у мањем степену... Они се лакше подвргавају свакој власти него Срби и Босанци... Њима нарочито недостаје храброст и онај дубок осећај народности који је сачуван код њихове браће западног Балкана и планина Горње Мезије и Македоније... Херојске песме Срба тамо су у моди једнако као у Србији...« »Босанци сматрају своје сународнике у Херцеговини да имају више спољне финоће, да се боље умеју улагивати и задобивати милост, једном речју да имају више живости духа ... Али Бокељи илити становници Боке Которске, и Црногорци, имају, како кажу, овај дар развијен у још вишем степену ...« У I књизи стр. 57 каже Ами Буе: »Турчин из Азије... кад дође у Европу постане некад, услед мешавине крви, сувише колосалан ако проистиче из брака са Српкињом, или пак добива незнатну фигуру или џгољасту ако проистиче од полубугарске крви...« II, 154: »Чврстоћа карактера се у Турској мање запажа међу Бугарима и Турцима него међу другим расама. Милина и доброта пре су особине Бугарина, чак и Србина, него Албанца и Грка. Великодушност (племенитост) изгледа пре карактерна црта Турчина, Србина и Арбанаса него Бугарина и Грка. Верност је више особина Турчина и Србина него Арбанаса ... и Грка ...« Ами Буе пише у III књизи стр. 118: »Од свих становника Турске, они који имају највише способности и воље за трговину, то су Грци, Јерменци и Јевреји; они који их имају најмање, то су Срби и Арбанаси ...«
Интересантно је овде утврдити да Еетвеш сматра Србе у Угарској као еминентне трговце, да их Ами Буе у Турској класира као људе без имало смисла и воље за трговину. Оба имају право, то је тачно. У првобитној својој домаји, освојеној од Турака, Срби су се бавили само пољопривредом и сточарством. Они у трговини не би могли ни конкурисати припадницима три еминентне комерцијалне нације: Грцима, Јеврејима и Јерменима. (Ни Турци се нису бавили трговином.) У Угарској нису Срби имали своја стара огњишта и своје вековима им припале земље, па су се морали да се баве другим »занатима«. Поред тога, велики број првобитних Грка и Цинцара посрбљен је у току времена. Они су се и раније и после бавили трговином, али доцније под именом Срба. Ето одакле потичу та различита таксирања, али сасвим исправна и у једном и другом случају. У бечким архивима пронађен је један манускрипт из године 1843, који носи наслов: »Политичко стање Дунавских покрајина Отоманског царства«, а био је послат Аустријској влади, »вероватно чак за личку оријентацију државног канцелара кнеза Метерниха«, како саошптава др. Рудолф Стрицко у главном аустријском часопису. Он то саопштава у време Првог светског рата и даје само делове, поједине искидане реченице Манускрипта (51), из којих ипак јасно произлази да су Срби од свих осталих балканских народа најбоље описани. Ова публикација је изашла за време највећег сукоба Србије и Аустрије, па је јасно да је писац избегавао многе похвале Србији (а можда је понешто фризирао уредник часописа, познати србождер барон Хлумецки). Ми морамо тај чланак навести, да би дао некоме повода да тај манускрипт у потпуности прегледа и са српског гледишта ексцерпира. У поменутом чланку се каже да писац манускрипта за Србију од 1843. пише да се њено политичко осећање испољава »у необузданом истицању своје снаге«, док су »Влахорумуни мек народ, који зазире од сваког напора«, а Бугаре означује као миран хришћански народ, пољопривредом и трговином укроћен (али то не преноси у наводницима, тако да нису употребљени директно речи писца). Даље стоји у чланку »Србија, мисли наш извештач, привлачи највишу пажњу на себе, не само што је то нама најближа покрајина отоманска, већ што се због нарочитости својих становника најтеже влада њом«. Сад цитира
директно: »Невезан начин живота је народ (у Србији) начинио јогунастим, а притисак ранијих господара неповерљивим и непокорним свакој власти, па чак и власти закона. У успешним ратовима Срби су остали храбри и добили су самопоуздање, док се наслоном маса на поједине вође развио партијски дух«. Даље писац наводи индиректно речи извештача да Срби имају »јако развијен нагон националног одржања, који са свих страна настоји да задобије обезбеђење за даље постојање стечене независности. Закључно, аутор назива Србе храбром, али сировом нацијом, која тек треба да се навикне на морал и закон и чија тврдоглавост има да се сломи«. Шпиро Гопчевић је у једној својој брошури писаној у рату 1878. (58) навео два написа из листа Ноје фраје Пресе из године 1874. Тај лист је био орган Балплаца, официјез Аустро-угарске у спољним питањима, у исто време један од најугледнијих листова Европе. Он је увек бљувао против Српства, али му се тада омакоше два чланка следеће садржине. У чланку »Кнез Милан у Цариграду« од 14. маја 1874, Ноје фраје Пресе је писала: »Србија је између источних земаља најспособнија за ексистенцију и најуређенија, стога је то и држава у коју се могу највише наде полагати...« (стр. 83 поменуте књиге). Стр. 87. Уводни чланак Н. Фр. Пресе од 13. децембра 1874. пише: »Срби носе у себи спознају да су они рођени господари Балканског полуострва. Ову фантазију која се прелива једва им треба замерити (»узети за зло«), ако се њихове особине и способности упореде са оним осталих балканских хришћана. Они су храбри и ратоборни. Док сваки Бугарин инкорпорише љубав за мир а Румуни нису за сто година сабрали једну ваљану армију (војску). У политици су Срби често деца, под оружјем мужеви (чоје)...« У водећем немачком часопису за иностранство, издаваним сто година под тим именом (»Дас Аусланд«), негде почетком осамдесетих година прошлог века (годину нисам забележио него само страну: 1185) стоји: »Поред свих њихових других преимућстава Грци у Турској не претстављају културни елеменат, њега претстављају Словени. Један поглед на словенску државу Србију која је пре неколико година добила пуну самосталност то потврђује у највећој мери. Пре 40 година у стању које се није много разликовало од
варварства, данас ми видимо у кнежевини Србији културна постројења, с којима не може да се похвали ни грчка ни турска управа, па чак ни суседна Румунија.« III. Неколико мишљења из овог века. Немачки публициста гроф Херман Кајзерлинг писао је у петом издању свога познатог »Скептра Европе« 1931. (а свакако и у ранијим издањима) ово о Јужним Словенима и околним народима (55, стр. 338): «Ако Срби и данас живе једним делом у херојском добу (само о њима се ради у овој вези кад је реч о Југославенима; Хрвати су словенски Аустријанци), Арбанас је тип неумрлог племенитог хајдука — та он претставља најстарији народ Европе: његов традиционални етос... са модерног гледишта, то је бригантски етос... Бугари су, без обзира на њихово вредно сељаштво и њихову марљивост, у најпунијем смислу речи народ комитаџија ...; налик на Африде Афганистана, налик на многа берберска племена имају само ту истинску особину, да изживљују личну мржњу и личну крволочност. Ту ће један адвокат или лекар постати одједном друмски разбојник, као што принчеви Северне Ирске који су васпитани у Енглеској одма падају у дивљаштво чим се кући поврате. Доста је погледати гадна лица и нескладне носеве Бугара: све је то још најпримитивнији нагон ...« На страни 222 говори писац лепо о Маџарима. Каже за њих да су »рођена господа«; »суседни народи, са изузетком можда Срба, то нису...« Ту нико није учинио замашнија и оригиналнија упоређења народа Балкана од Немца Аугуста Хајнриха Кобера, недуго иза Првог светског рата. Он је написао повећу књигу о Балкану, где се налазе те компарације. (48). Кобер налази међу свим народима Балкана само код Срба »снагу и форму«. Остали су народи лешине (Грци), сенке (Румуни), утваре (Бугари), Румуни нису по Коберу, народ нити то могу икад постати. На страни 95 пише: »Бугари су најпримитивнији од свих балканских народа. — Овај народ, бруталан у својој снази, фанатичан страстима, репрезентира у Европи црначки елеменат.«
Још ћемо пренети више његових запажања директно. Он каже даље: Стр. 101: »Читаво време под Турцима, које је било за Србе епоха мирног образовања, преживљују Бугари у потпуној летаргији...« Стр. 105: »Бугарска снага народа још је за Европу нерешена. Она лежи између државе утвара нејаке Румуније, добровољно пасивне државе Турака који су уморни од Европе, трговачки запослене Грчке и потпуно пробуђене, акутно јаке Србије ...« Стр. 121: »Не би било правилно кад би се узело да се Србија као чиста телесност разликује од духовности Европе. Чисту физичку снагу ми смо нашли у Бугарској, и показало се да она није постала балканска сила. Према овој Бугарској Србија је култивирана, њено обележје разликовања према Европи, то је осуство метафизичног, такве идеологије која као партиски програм замагљује, прикрива и отежава све што представља непосредно делање«. Стр 126: »Оно што страни критичари зову код нас лажним и преварним, блеф, нечасност наших духовних и душевних изражаја, оно што смешно дисонира и у садржини и у претстављању, у основи је резултат романске форме школе кроз коју је прошла цела Европа. Најрускији од свих Руса Достојевски, бранио се против ове европске форме са инстиктом пробуђеног Словена, који се боји да ће овом чару форме пасти као жртва богаство и слобода његове младе самосвести, пролеће његове културе, богаство његове душе. За Србе, који области европске форме стоје ближе, Хрвати су дочекали први удар ове форме, и пример Хрвата, који су њихово европско образовање форме имали да плате својом националном посебношћу (баш тај пример) могао је Југославене који су накнадно надирали да учини имуним против тога...« Стр. 139: »Словенци и Хрвати су трагична племена међу Јужним Словенима, која су имала да приме први додир са Европом уз опасност њиховог самоуништења, они су ову Европу учинили безопасном за своју племенску браћу — ако уопште ова цела словенска маса Балкана важи као јединствена животна заједница«.
Стр. 132: »Може да се запази једна тројна подела Балкана: на истоку Бугари, на западу Хрвати, у средини Срби. Ови седе између сирове снаге и европске цивилизације, по својој историској појави и своме бићу леже заиста у средини, између ова два екстрема: између германских средоземних луталица, који су на југу изгубили своју снагу, и монголско-руских праснага разбијајућих се у неуједначеној туђеновости, српски Словени се појављују у византиском Балкану као један свеж народ, с исконском снагом али не без форме ...« У једној скорашњој сасвим репрезентативној књизи о Балкану издања Тајм-Лајф, коју је написао Едмунд Стилман, некадашњи амерички дипломата у Београду и Софији и веома плодан публицист. (59, с. 12) наводе се и разлике балканских народа, за које каже да имају много шта заједничког. Затим наставља: »Разлике у карактеру појединих народа појављују се у јаснијој боји после дугог познанства. Бугари су у нормалним временима пријатан, прост народ без много прохтева. Али ако их захвати националистичка ватра повуче их у неописиву дивљину ... Словенци у Југославији су напротив цивилизиранији, паметни, вредни и технички далеко напредни, али такође мање романтични. У Арбанији, као и на Сицилији, важи закон крвне освете и побратимства. Румуни су релативно мирољубиви. Они избегавају насиља и посвећују се уметничким делима. Срби и њима најсроднији Црногорци имају готово донкихотско биће. Њихов, њима својствени животни стил, то је романтични самоубијствени Гест...« Сад писац говори и о разликама »унутар« сваког народа, али нигде о Хрватима ни речи, бар у том одељку (првом) који носи наслов »Храбри народи«. Али зато у одељку 4, под насловом »Године прелазног доба«, каже како је за време Другог светског рата Југославија била раскомадана и шта се збило са појединим крајевима. Дословно вели: »Хрватска је номинално запостављена као краљевина под једним беззначајним италијанским принцом који је паметно избегао да потражи нове поседе. Истинску власт у земљи вршио је Анте Павелић, психопатолошки вођа усташа, који је пустио да се побију десетине хиљада Срба и Јевреја...«
IV. Имамо свега једно старо, средњевековно, упоређење балканских народа и то не директно него симболично. С њом ћемо овај одељак завршити место да га започнемо. Константин Јиречек је у својој Историји Бугара саопштио једну белешку старобугарског »каталога народа« из XIII века, у којој се Бугарин упоређује са биволом, Србин са вуком, Арбанас са дабром а Влах са мачком (49). Хрват Владимир Дворниковић, који то саопштава (24, стр. 75), пише даље: »Нарочито је значајно поређење Србина са вуком, са животињом која и иначе у извесним траговима нашег фолклора изгледа као нека врста племенског тотема, ,најјачи митски претставник нашег народа’, како пише Веселин Чајкановић под речју вук у Народној енциклопедији...« 41. УПОРЕЂЕЊЕ СРБА СА ВИШЕ РАЗЛИЧИТИХ НАРОДА Има такође упоређења Срба са осталим а не суседним народима, мада то није чест случај. Прво ћемо навести упоређења са другим словенским народима, а онда са осталима. I. Највећи пољски правни историк и један од највећих правних историчара Словенства Венцел Александар Маћејовски писао је на почетку прошлог века (50, I, с. 17): »Српски народ или Срби највише су се опирали утицају Маџара. Иначе би ови подвргли својој власти све земље иза Карпата. Сви други народи, које Шафарик убраја у српске, хрватске или хорватске и словеначко-храњске попуштали су утицају Маџара или Срба...« Словак Јан Колар, познати слависта, даје карактеристике четири »главна« словенска народа: Руса, Пољака, Чеха и Срба. За Србина каже да je »пун осећања« (cituplni, gefühlsvoll), док му сви други словенски народи изгледају опорији (52). Велики слависта, Словенац Јернеј Копитар, писао je Гриму 10 марта 1837:
»Чехе и Русе, па чак и Пољаке, морате са великом обазривошћу питати quia mentiuntur pro patria. Није свак тако савестан као Вук и — ut me collaudem — ja сам ...« У првим латинским речима Копитар тврди да Чеси и Руси скоро увек, Пољаци веома често »лажу за отаџбину« тј. удешавају одговоре да не би нешто неповољно рекли за свој народ. У том погледу он истиче као светао изузетак Вука Караџића и себе. Писмо je исписано из Јагићевог »Архива за словенску филологију«, али y испису није забележена година. Кад с једне стране говори о Чесима, Русима и Пољацима као народној целини, која никад неће о себи нешто рђаво рећи, a ту не убраја Србе, већ напротив Вука истиче као противност, који je кадар и о Србима изнети рђаво ако то заслужују, он канда то сматра као општу српску особину. Већ више пута цитирани француски географ и етнограф, специјално балканолог Ами Буе je писао (53, IV, 91): »Кад ce упоређују Словени између себе, види ce да Руси имају више сличности са Словацима и Словенима Чешке, док ce они са Југа, нарочито Срби, разликују од Руса са мањим настојањем да буду радини, што ce лако потчињавају старешинству, и што пуштају шефове нације да послују, не узнемиравајући ce за друге ствари већ за своје унутрашње (домаће)... Срби ce не би сматрали срећним да их инкорпоришу као руску провинцију ... Напослетку, прелазећи кроз стару српску историју, видеће ce да je ова грана Словена увек више љубила своју независност него друге, и због тога je настала борба Црнога Ђорђа и Милоша .. « II, 137: »Сматрало ce да ниједан руски Словен не може да савлада дубоко учење математике до диференцијалног рачуна, или бар да никакво дело из трансцендеталне математике није публиковано од једног Руса чисте крви, који не би био мелез германске расе. Ми мислимо да бисмо ce грдно варали кад бисмо тврдили да Словени Турске, a надасве Срби са Југоистока не би успели y једном таквом подухвату«.
Исти Ами Буе дао је још нека упоређења Срба са другим народима, вансловенским. Тако он каже у II књизи стр. 65: »Упоређени са другим европским народима, Словени Турске изгледа да сачињавају прелаз од Немаца ка Италијанима, сједињујући у себи устрајност првих са финоћом других, а без њихових (италијанских) мана, нити су принуђени, услед питомине своје климе, на неопходну наклоност ка раду, својствену германској раси ...« Он каже даље (53, II, с. 136): »Наклоност ка запажању је особина, која често недостаје Турцима, док је Арбанаси, Грци, Срби и Бугари имају у различитом степену. Најтананији покрети једног странца, његови најмањи поступци и речи, запажају се и коментаришу. Ми смо имали више него једанпут прилику да запазимо савршеност меморије места код Срба, Бугара и Арбанаса; нисмо је нашли у том степену код Турака ... Турски Словен дели са Русом способност да научи стране језике а нарочито да присвоји њихов акценат...« Француски књижевник и дипломат Рене Мије, који је био посланик у Београду осамдесетих година прошлог века, дао је непосредно за тим описе наших крајева. У једном од њих (54, стр. 346) пише Мије: »Кад је реч о физичкој статури, о физиогномији, има више одстојања између једног Србина из Сарајева (муслиманина) и једног Србина из Београда него између Немаца и нас. Једни су аристократи у пуном смислу речи, други су, преко вере, сачували традиције једнакости које су некад владале у овим равницама...« Стр. 348: »Србин је флегматик, муслиман је сасвим хладнокрван. Србин живи полако, говори и смеје се без праске. Муслиманин готово и не говори, а не смеје се никад ... Код њега, потпуна морална непокретност прелази сваку меру; то више није апатија, то је фатализам. То није акцидент у карактеру, то је принцип«. »... Ми ћемо сад пустити (из вида) муслиманина достојног и монотоног. Ми ћемо открити у неученом Словену једно благо драже од злата, лепше од лепоте. Испод чекиња кудраве косе светли поглед који нас привлачи. Кад се неко забавља са словенским сељаком, он има чудно
осећање да је код овог народа душа претежнија од њеног омотача, инстикт виши од васпитања, морални живот изнад физичког миљеа ...« »Ако ви слушате тог необразованог човека; ако пазите на његово слатко учешће (у разговору), његову стрпљивост, не грубу већ разложну, чак филозофску, ви ћете код њега наћи нешто више него код америчког фармера, саможивог, рачунџије, егоиста и ограниченог човека. То нешто више, то је стојицизам подвостручен добротом...« Ми смо у одељку 34 изнели шта је о Србима писао Никола Томазео у својој књизи «Друго изгнанство« и како их је таксирао према неким другим народима. Неке је од ових мисли Томазео пренео после и у своје многобројне речнике које је написао (он је био најбољи лексикограф Италије, као Вук код нас или браћа Грим у Немачкој). У свом Естетском Речнику (50) казао је Томазео за Србина: »Његова нарав је сличнија италијанској и уопште европској, озбиљнија од пољске, живахнија од чешке, блажа и слободнија од руске... Народ је српски прост, а у патријархалном животу својих ратоборних племена сачувао је много врлина. Знам да је све то у клици, али се може развити... Српски сој, ванредно леп, показује племенитост порекла...« У једном српском емигрантском часопису је пренета и ова реченица неког Џорџа Маколи Травелијана (47): »Српски сељак боље схвата начело узајамног помагања но становници средње и западне Европе, који, ништа не знајући о њему (српском сељаку), као да верују да су толико изнад њега!« II. На много места сам нашао цитате најлепших похвала Срба од стране Владимира Иљича Љењина, који је Маркса и Енгелса теоретски допунио а практично први спровео у живот. Он је то писао канда за време Првог светског рата. Али нико од оних који га цитирају не наводи извор одакле је тај цитат узео. Ја сам нашао истоветне наводе Љењинових речи код дра Ђока Слијепчевића, у једном рукопису, и код Бранимира М. Лазаревића у Ам. Србобрану од 3 фебруара 1956. Индиректно је слично цитиран од дра Божидара Пурића у »Слободи« од 20 јануара 1954. Итд.
По сагласном саопштењу ових писаца, за које они сносе и одговорност, Љењин је казао: »Европа је била море прљавштине, капитализма и подлости, али се у томе мору налази једно мало сунчано острвце. То је један мали сељачки народ, који је у души демократски и који је умео да сам себи створи тип сељачке демократије, слободе и равноправности, доданас непознат у Европи. Тај народ у истини није комунистички, али је нашао тип демократског уређења који му боље одговара и који ће му још за деценије боље одговарати. Зато је тај народ лавовски бранио своју слободу. Тај народ су Срби«.
ЛИТЕРАТУРА за IV главу (1) Mauritius, De Strategico, lib. XI., c. 5. (2) Procopius, De bello gothico, lib. III. (3) Const. Porphirogenitus, De administrando imperio. (4) Ansbert, Ystoria de expeditione Friderici Imperatoris. Citiramo prema knјizi 5. (5) Zoran Konstantiпоvić, Deutsche Reisebeschreibungen über Serbien und Montenegro. München 1960. Südosteuropäische Arbeiten, Band 56. (6) Willermus, Historia rerum in partibus transmarinis (lib. 20, cap. IV). (7) P. J. Safarik, Geschichte des serbischen Schrifttums. Herausgegeben von J. Jireček, Prag 1865. (8) Demetrios Chomatiaпоs, Analecta sacra et classica spicilegio solesmensi parata. Ed. Pitra. 1891, Col. 495 et 685. (9) Константин Јиречек, Историја Срба. Превео Јован Радонић, Књ. I—IV. Београд 1922—1925. (10) Franjo Rački, Jugoslovjenstvo. U zagrebačkom listu »Pozor« za oktobar i поvembar 1860. (11) Professor dr. J. H. Schwicker, Das Gebiet von Cattaro. Deutsche Rundschau für Geographie und Statistik. Wien-Pest-Leipzig 1882... S. 412 ff. (12) A. Horgès, Le monastère du Pantocrator à Constantinоple. Echos d’Orient. II, 1898/99. (13) Le compte Valérian Krasinski, Histoire réligieuse des peuples Slaves. Paris, 1853. (15) Павле Поповић предговор доњој књизи.
(16) Лазар Мирковић превео: Старе српске биографије XV и XVII века. Цамблак, Константин, Пајсије. Београд 1936. СКњЗ. Стр. 52/53. (17) Иван Кукуљевић Сакцински, Живот Стефана Дечанскога, краља србскога. Писан Григоријем, игуменом обитељи дечанске. Аркив за повјестницу југословенску. Књига IV, У Загребу 1857. (18) Слово о преношењу Св. Параскеве (Петке) Трновске у Србију. (Сказаније од Григорија Цамблака). (19) В. Јагић, Константин Философ и његов Живот Стефана Лазаревића деспота српскога. По двјема српско-словенским рукописима, изновице издао... Гласник Српског ученог друштва, књига XLII, У Београду 1875. Стр. 253. (20) Josef Holeček, Srbskä narodni epika. I. V. Praze 1909. (21) Franz v. Komlossy, Das Rechtverhältnis Bosniens und der Herzegovina zu Ungarn. Budapest 1909. (22) H. Geizer im K. Krumbacher, Geschichte der byzantinischen Literatur. München 1897. S. 1054. (23) K. Roth, Geschichte der christlichen Balkanstaaten. Sammlung Göschen 1907. (24) Friedrich Rühs, Handbuch der Geschichte des Mittelalters, Berlin 1816. (25) Јова Адамовић, Привилегије Српског народа у Угарској. Загреб 1902. Стр. 98 сл. (26) August Heinrich Kober, Balkan. — Jena 1924. S. 132. (27) B. M. Г. Медаковић, Христјани на Балканском полуострву и њихова судбина. Београд 1885. (28) Die Ungarische Frage österreichisch gedacht. Amberg und Leipzig 1877. (29) Friedrich Wilhelm von Taube, Historische und geographische Beschreibung des Königreichs Slavonien und des Herzogtums Syrmien. 3 Bände Leipzig 1777.
(30) Auf den Spuren des Zaren Dušan. Reisebericht eines Malers. Gelsenkirchen 1936. (31) Abate Alberto Fortis, Viaggio in Dalmazia. Venezia 1774. (32) Frhr. v. Reinsberg-Düringsfeld, Die Südslaven. — GLOBUS Illustrierte Zeitschrift für Länderund Völkerkunde. V Band. 1864. S. 97—105. (33) I. G. Elsner, Erinnerungen aus Ungarn und Siebenbürgen... 8. Die MilitärGränze. »Das Ausland« 1845. (34) Anton von Etzel, Die banatische Militärgrenze. Eine Skizze... »Das Ausland« 1853. S. 727. (35) Otto von Pirch, Reise in Serbien im Spätherbst 1829. I und II Teil. Berlin 1830. (36) Hermann Wendel, Südslawische Silhoutten. Frankfurt 1924. (37) Adolphe de Lamartine, Souvenirs, Impressione, Pensées et Paysages pendant un voyage en Orient (1832—1833). Tome IV, Paris, 1835. (38) Ami Boué, La Turquie de l’Europe. Tomes I—IV. Paris 1840. (39) Arthur Schott: Posharewaz. Bruchstück aus einem Streifzug an den serbischen Donauufern. »Das Ausland« von 1. August 1848. S. 729. (40) Anton von Etzel, Skizzen aus Serbien. »Das Ausland« 1. Juli 1851. S. 621. (41) Cyprien Robert, Les Slaves de Turquie... Leurs ressources, leurs tendences et leur progrès politique. Tomes I—II, Paris 1844. (42) I. G. Neigebaur, Die Süd-Slaven und ihre Länder in Beziehung auf Geschichte, Cultur und Verfassung. Leipzig 1851. (43) Die Serbo-kroatische Literatur, von Dr. Gerhard Gesemann, Professor an der deutschen Universität Prag, Handbuch der Literaturwissenschaft, 1930. (44) Oskar Halecki, Grenzraum des Abendlandes. Deutsch übersetztz vom Emil K. Pohl, Salzburg s a. (ca. 1957).
(45) Elisée Reclus, Nоuvelle Géographie universelle. I Tome L’Europe Meridionale, Paris 1876. (46) Bertrand Auerbach, Les Races et les Nationalités en Autriche-Hongrie, Paris 1898. (47) Hermann Bahr, Prozess Friedjung. Im Buche »Austriaca«, Berlin 1911. S. 151. (48) Heinrich Kanner, Kaiserliche zeitgenössischer Geschichte. 1922.
Katastrophenpolitik.
Ein
Stück
(49) Венијамин Калај, Историја Српског народа, превео Гаврило Витковић, Београд 1882. (50) Benjamin von Källay, Geschichte der Serben, Aus dem Ungarischen Prof. J. H. Schwicker, Budapest 1878, Bd. I. (51) E. Denis, professeur à la Sorbonne, La Grande Serbie, Paris 1915. p. 158. (52) Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена. »Космос«. Београд 1939. (53) Heinrich Filek von Wittingshausen, Das geographisch-militärisch dargestellt. Wien 1869. S. 20.
Fürstentum
Serbien,
(54) Gustav Rasch, Der Leuchtthurm des Ostens. Serbien und die Serben. — Prag oko 1872. (55) Eduard Arnd, Geschichte der Jahre 1867 bis 1871. Geschichte der europäischen Staaten. Leipzig 1872, S. 177. (56) René Milet, De Salonique à Beigrade... Revue des deux Mondes 15 janvier 1888. (57) René Milet, Du Danube à l’Adriatique... II. Les Races. Revue des deux Mondes 15 mai 1889. (58) Barthéhemy-Sylvestre Cunibert, Essai historiques sur les Revolutions et l’Indépendance de la Serbie depuis 1804 jusqu’ à 1850. Tomes I-II. Leipzig 1855.
(59) N. Jorga, Un vieux livre roumain sur la Serbie (1865). Revue historique du Sud-Est européen. IV année 1927. По. 1—3. (60) George T. Callimann (Caliman). L’équilibre en Orient ou la Serbie et la Roumanie. Bukurešt 1865. (61) У његовом опроштајном писму, које je објавило београдско »Видело« 7 (19) децемрба 1882. (62) I. G. A. Südslawisches Land und Volk: III. Montenegro... Das Volk. »Das Ausland« 1883. (63) Georg Baumberger, Blaues Meer und Schwarze Berge. Volksund Landschaftsbilder aus Krain, Istrien, Dalmatien, Montenegro. 1905. (64) Поélle Roger, La route de l’Orient. Lausanne 1914. (65) M. G. Verloop, Le Royaume de Montenegro. Paris—Nancy 1911. (66) Јован Дучић, Кастелар, Зора за 1899, Мостар. (67) Јован Дучић, Сабрана дјела, Књига VI, Уредили Меша Селимовић, Живорад Стојковић. — Библиотека Културно насљеђе. Сарајево 1969. Издавачко предузеће »Свјетлост«. (68) H. F. Rödlich, Skizzen des physisch-moralischen Zustandes Dalmatiens und der Buchte von Cattaro. Berlin 1811. (69) O. Freiherr v. Reinsberg-Düringsfeld, Paštrović in Dalmatien. »Das Ausland« 1869, S. 1120. (70) V. F. Klun. Statistik von Oesterreich-Ungam, Wien 1876. S. 316. (71) Hermann Wendel, Kreuz und quer durch den slawischen Süden. Frankfurt am Main 1922. S. 221. (72) A. Steinitzer, Dalmatien. Das kroatische und montenegrinische Küstenland. Bielefeld-Leipzig 1930. (73) Gerhard Gesemann, Volkscharakterotypologie der Serbo-Kroaten. Jahrbuch der Charakterologie. V. Band. 1928.
(74) Dr. Joseph Müller, Albanien, Rumenien und die österreichischmontenegrinische Grenze. Prag 1844. Mit einer Vorrede von P. J. Schafarik (75) Edm. Spenser, Travels in the European Tyrkey. Ed. Spensers Reisen in die europäische Türkei. »Das Ausland«, 1852. (76) Nicolò Tommaseo, Canti popolari Toscani, Corsi, Illirici, Greci. Volume IV, Venezia 1842. (77) A. Ф. Гильфердинг, Босния в начале 1858 год. Санкт Петерсбург 1859. (78) Johann von Asbòth, Bosnien und die Herzegowina. Reisebilder und Studien. Wien 1888. (79) Heinrich Renner, Durch Bosnien und die Herzegowina kreuz und quer, Wanderungen. Berlin 1896. (80) Charles Pertousier, La Bosnie considerée dans les relations avec l’Empir Ottoman. Paris 1822. (81) Dora d’Istria, La nationalité Serbe d’après les chants populaires. Revue des deux Mondes. Tome 55, 1865. (82) Saint-René Taillandier, La Serbie au 19 siècle. I... Revue des deux Mondes, 1. поv. 1868. (83) Nicolò Tommaseo, Il Secondo Esilio, I, p. 153. (84) Nicolò Tommaseo, Dizionario Estetico. (85) Никола Томазео, ИСКРИЦЕ, Српска књижевна задруга бр. 50, 1898. (Превео и предговор написао Данило Петрановић). (86) Ђузепе Барбанти-Бродано, Гарибалдинци на Дрини 1876. Превод. СКЗ. Београд 1958. (87) Paul Hunfalvy, Ethnоgraphie von Ungarn. Deutsch von Prof. Schwikker. Budapest 1877. S. 328.
(88) Attilio Brunialti, Gli eredi della Turchia. Studi dì geografia politica ed econоmica sulla questione d’Oriente. Milanо, ottobre 1880. (89) Edmond Plauchut, La Nоuvelle Serbie. Revue des deux Mondes 15 décembre 1881. (90) Prof. Dr. Wiegand, Die nationalen Bestrebungen der Balkanvölker. Hochschulvorträge für jedermann. Heft IX. Leipzig 1898. (91) René Henry, Questione d’Autriche-Hongrie et Question d’Orient. Paris s. a. (92) Димитрiе Руварац, Ево, шта сте нам криви. Посвећено «Обзору». Земун 1895. Стр. 44, 46, 77. (93) Meyers Konversations Lexikon, XIV Band, 1889. (94) Meyers Grosses Konversations-Lexikon. VI Auflage, XVIII Band. Leipzig und Wien 1909. (95) Friedrich von Hellwald: Die Erde und ihre Völker. Ein geographisches Hausbuch. 2 Auflage, II Band, Stuttgart 1878. (96) E. von Seidlitz’sche Geographie. Hundertjahrausgabe. II Band. Europa (ohne Deutschland), Breslau 1931. (97) Ewald Banse’s Lexicon der Geographie. II Band 1923. (98) Comencé par Vivien de Saint-Martin, Nоuveau Dictionnaire de Géographie Universelle. Tome V. Paris 1892. (99) Dr. Albert Wirth, Der Balkan. Seine Länder und Völker in Geschichte, Kultur, Politik, Volkswirtschaft und Weltverkehr. 1914. (100) Emile Haumant, La nationalité serbo-croate. Annales de Geographie 15 janvier 1914. (101) Carl Spitteier, Unser Schweizer Standpunkt. Vortrag, gehalten in der Neuen Helvetischen Gesellschaft, Gruppe Zürich, am 14 Dezember 1914. Zürich 1915 S. 18 ff.
(102) Божидар Пурић, Национална политика Николе Пашића. VIII. »Слобода«, Чикаго, 3 децембра 1952. (103) Hans Vogel, Valjevo. Erinnerungen eines Schweizer Artztes aus dem serbisch-türkischen Kriege. Rorschach 1941. (104) Hermann Wendel. Aus der Welt der Südslaven. S. 95. (105) Madeleine de Beпоit-Sigoyer, La Patrie Serbe, Paris 1917. (106) Rudolf Dämmert, Der serbische Feldzug, Erlebnisse deutscher Truppen. Leipzig 1916. (107) Genina Klapier, La Serbie legendaire. Paris 1918. (108) Jean Martin, A Travers L’Europe de 1898 à 1939. Genève 1948. P. 98. (109) Карло Сфорца, Никола Пашић и Уједињење Југословена. Превели са француског Св. Лазаревић и Вл. Спасојевић. Београд 1937, »Космос«. (110) Dr. Alexander Szana, Länderund Völkerkunde Jugoslawiens. Land und Leute. Geschichte. Geographie. Kultur und Wirtschaft. Heidelberg 1921. (111) Alexander Szana, Länderund Völkerkunde Jugoslawiens. Land und Leute. Geschichte. Geographie. Kultur und Wirtschaft. Heidelberg 1921. (112) H. Schwarz, Vier Pferde, ein Hund und drei Soldaten, Zürich 1937. (113) A. Малинар, Из галерије имена, фрагменти збирке цитата из дела Мирослава Крлеже. »Република«, часопис за књижевност и уметност, Загреб 1966. Цитирано према београдској »Политици« од 30 септембра 1966. (1l4) Stefan Freiherr v. Šarkotić, Jugeslawien. Oesterreichische Rundschau, 15. Oktober 1919. (115) Peter Heinrich Schmidt, EUROPA. Natur und Schicksal eines Erdteiles. Zürich 1945. S. 274. (116) Иванка Бешевић, Панорама наших музичких збивања. Саблажњива опера Миховила Jlorapa. Политика од 23. марта 1967.
(117) Љ. М. Рабинддранат Тагора и Срби, »Србија« Чикаго 1. фебруара 1962. (118) Felix Kanitz, Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart. I-HI Band. 1904—1909. (119) Leopold Mandl, Die Habsburger und die serbische Frage. Geschichte des staatlichen Gegensatzes Serbien zu Oesterreich-Ungarn. Wien 1918. (120) J. G. Kohl. Die Völker Europas. Culturund Charakterskizzen der europäischen Völker. II Auflage, Hamburg 1872. (121) Richard Voss, Ein homerisches Königreich. Deutsche Rundschau, Heft 10, S. 296—306. Berlin 1910. (122) Мирко Рајцер, Српске нациоцалне одлике. »Развигор«, Јоханесбург, Јужна Африка, јануар 1960. (123) Ј. H. Schwicker, Politische Geschichte der Serben in Ungarn. Budapest 1880. (124) L. v. Südland, Južnоslovensko pitanje. Prikaz cjelokupnоg pitanja. Preveo Fedor Pucek. 1943 Zagreb, Izdanje Matice Hrvatske. (Nemački eriginal završen januara 1917, a štampan u Beču 1918 pod naslovom: Die Südslawische Frage und der Weltkrieg. (Pisac je skriven, pod pseudonimom; njegovo pravo ime glasi Dr. Ivo Pilar). (125) Carlo Sforza, Jugoslavia, Milaпо 1948. (126) Johann RóSkiewicz, Darstellung der geographis-statistischen Verhältnisse und Kulturzustände Bosniens und der Herzegowina. Mitteilungen der k. k. Geographischen Gesellschaft. IX Jahrgang. Wien 1865. (127) S. Steinhard, Oesterreich und sein Volk in Bildern und Skizzen... Leipzig 1860. II Band. (128) Dr. Wilh. Runge, Reisebrife aus Serbien. Dortmund 1875. (129) »Wanderer«, Die Bocche di Cattaro, Mitteilungen der k. k. Geographischen Gesellschaft in Wien. J. 1870. S. 38—40.
(130) J. Deniker, Les Krivosciens. A propos de l’insurection de la Dalmatie. LA NATURE, Revue des sciences. 1882. Premier semestre. Paris. (131) Gustav Rasch, Die Türken in Europa, I und II Band. Prag 1873. (132) Gustav Rasch Vom Schwarzen Berge, Montenegrinische Skizzen. Bilder und Geschichten. Dresden. 1875. (133) Spiridon Gopčević, Serbien und Serben. Leipzig s. a. (1888). (134) Camillo Morgan, Serbiens Schutzgeist. Eine Episode aus dem serbischbulgarischen Kriege. Wien 1885. (135) Georges Castellan, La vie quotidienne en Serbie au seuil de l’indépendance 1815—1839. Hachette 1967. (136) Yvonne Castellan, La culture serbe au seuil de l’indépendance (1800— 1840). Essai d’analyse psychologique d’une culture à distance temporelle. Publication de la Faculté des Lettres de Poitiers. Paris 1967. (137) Genius patriae super dormientibus filiis seu folium patrioticum pro incolis regnоrum Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae in excitandum patriae Studium (=Genij domovine nad sinоvima koji spavaju ili list domovinski za stanоvnike kraljevina Hrvatske, Dalmacije i Slavonije i da potstakne na proučavanje i negovanje jezika domovine) 1832. (138) Манојло Грбић, Карловачко владичанство. Прилог к историји Српске православне цркве. III књига. У Карловцу 1893. (139) Zemljopis pokrajinah ilirskih. Zageb, 1843. Objavljen je samo prvi deo naširoko komponоvanоg delà. Drugi deo, u kome se obrađuju Crna Gora i pokrajine pod turskom vlašću, cenzura je zabranila. Dosada, koliko mi je poznato, ovaj je rukopis neobjavljen i nalazi se u Nacionalnej i sveučilišпоj knjižnici, još do danas nije prikazana njegova vrednоst. Seljan je 1847. izdao Zemljovid Evrope i Zemljovid carevine austrijske. Виктор Новак,190, ц. 242. (140) Бранимир М. Лазаревић, Странци о Србима и Српском народу. Американски Србобран, 5. и 6. фебруар 1956.
(141) Theodor Ritter Stefanоvić Vilovsky, Die Serben in südlichen Ungarn, in Dalmatien, Bosnien und in der Herzegovina. In der Edition: Die Völker Oesterreich-Ungarns. Ethnоgraphische und kultur-historische Schilderungen. Wien und Teschen 1884. (142) Vaso Bogdanоv, U prvoj etapi Cetrdesetosme. U knjzi: Društvene i političke borbe u Hrvatskej 1848/49. Prilog historiji naše Cetrdesetosme. Zagreb 1949. S. 133. (143) Josef Holeček, Bosna a Hercegovina za okupace. V Praze 1901. (144) Comte Angelo de Gubernatis, La Serbie et les Serbes. Lectures et impressions. Florence 1897. (145) Београд y деветнаестом веку. Из дела страних писаца. Београд 1967. (146) L. von Südland, Južnоslovensko pitanje. Prikaz cjelokupnоg pitanja. Preveo s njemačkog Fedor Pucek. Zagreb 1943. Izdanje Matice Hrvatske. (Original: Die südslawische Frage und der Weltkrieg, Wien, 1918). (147) Tadija Smičiklas, Život i djela Ivana Kukuljevića Sakcinskog. Rad Jugoslovenske akademije znaпоsti i umjetпоsti knj. 110, str. 116. (148) Scotus Viator, R. W. (Seton Vatson), Die südslawische Frage im Habsburger Reiche, Berlin, 1913. S. 595. (149) Alexander Rande (Herausgeber): Enzyklopädie der Weltgeschichte in zwei Bänden. Erweiterte Ausgabe. Ex Libris, Zürich 1968. (150) Nicola Velimirovitch, Französich-slavische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806—1814. Inauguraldissertation. Bern 1910. (151) Ferdo Šišić, Neke stranice iz nоvije naše historije (1797—1814). Hrvatsko Kolo, klij. VI. 1909. (152) P. A. Pajc, Писма ca Српско-македонског фронта. Превео ca француског Сава Ј. Микић, Тузла 1924. (153) Felix Philipp Kanitz; Serbien. Historisch-ethnоgraphische Reisestudien. Leipzig 1868.
(154) Ivan Franо Jukić, Putopisi i Istorijsko-etnоgrafski radovi. Sarajevo 1953. Pisci Bosne i Hercegovine. (155) Emile Haumant, Prélace de la nоuvelle édition du livre: Grégoire Yakchitch, L’Europe et la Résurrection de la Serbie. II édition revue. Paris 1917. (156) Jule Sion, Revue Universitaire, Nо. 6, juin 1919, p. 33—34. (157) Pieter Vervoort, Die goldene Triangel. München 1940. (158) «Град je заиста полудео». «Политика» од 16. августа 1969. (159) «Никакав терор Србе умирит неће». «Политика» од 20. августа 1969. (160) Ivan Avakumović, Mihailović prema nemackim dokumentima. Biblioteka »Naše delo« 15—17. London 1969. (l61) Никола Косић, Немци o Михаиловићу. Глас канадских Срба од 19. марта 1970. (162) Alfred Miller, Die »christlichen« Masaker in Kroatien 1941 bis 1945. »DIE FREIGEISTIGE AKTION«, Für Freiheit des Geistes und Humanität. Gegen Aberglauben und Klerikalismus. Nr. 11.. Nоvember 1961. (163) Salvatore Loi, Jugeslavia 1941. Toriпо 1953. Collana dei libri azzurri. N. 1. (164) Umberto Salvatores, Bersaglieri sul Don, Bologna 1966. (165) K. W. Böhme, Die deutschen Kriegsgefangenen in Jugoslawien 1941— 1949. Band 1/1 München 1962. (l66) У листу »Православље«, новине Српске патријаршије. Београд 23. октобра 1967. (167) Walter Hagen. Die geheime Front. Organisation, Personen und Aktionen des deutschen Geheimdienstes, Zürich 1950.
(168) Edmund Stillman, BALKAN, Life-Länder und Völker. Time-Life International (Nederland). 1965. Aus dem englischen übersetzt von Uve Gewecke. (Original English language edition 1964.) (169) Милан Радека, Лика и Личани. Американски Србобран он 27. Јуна 1970. (170) Jerneja Kopitarja Spisov II del. Srednja doba (1818—1834). I knjiga. 1818—1824. Priredil R. Nachtigal. Ljubljana 1944. Slovenska akademija znanоsti i umetnоsti. (171) Милош Јанковић, Неколико гласова у француској либералној јавности XIX века о Србији и њеној будућности. »Просвјета«, opгaн Срба у Хрватској, број за фебруар 1971. (172) A. Blanqui: Rapport sur l’etat des population de la Turquie (173) E. Laboulaye: Etudes contempor. sur i’Aliemagne et les pays sleveä. 125. (174) H. Thiers: La Serbie, son passé et son avenir. 120, 165, 167. (175) Застава, Нови Сад 1870, бр. 67. (176) Херберт Вивиан, Србија — рај за сиромашног ЛондонЊујорк-Бомбај 1897. Издавач Лонгманс, Крин и Компанија.
човека.
(177) Иван М. Јаковљевић, Србија крајем 19. века. Страни историчари о Србима. Српска Борба, Чикаго, 13. фебруара 1971. (178) Herrman Wendel, Mitglied des Reichtages. Makedonien und der Friede. München 1919. (179) Овен Мередит, KOCOBO, песма. Преведена с енглеског од М. Дила. Американски Србобран од 14. маја 1954. (180) Edwin Wieser, Romantisches Dalmatien. Herrliches Griechenland. Adriaund Griechenlandfahrt des Schweizerischen Burgenvereins. Affoltern am Albis 1853.
(l81) Miodrag Ibrovac, Claude Fauriel et la fortune européenne des poésies populaires grecques et serbe. Etüde d’histoire romantique. Paris 1966. (182) Claude Foriel, Chants serbes. Volkslieder der Serben de Mlle Talvj. Bibliothèque universelle des sciences, belles lettres et art. Genève. T. XI. janvier et février 1829. (183) A. P. Volkslieder der Serben de Mile Talvj. Bibliothèque universelle des sciences, belles lettes et arts. Genève 1829 janvier et février. (184) Лазо M. Костић, Стогодишњица Првог кривошијског устанка (1869—1969). Историјска и правна расправа. Минхен 1970. (185) Manfred Schneider, Durch Dalmatien bis zu den Schwarzen Bergen. Land-, Meerund Inselfahrten. Stuttgart 1928. (186) M. O једном камелеону. — Мештровићеве метеморфозе. У књизи »Иван Мештровић и антисрпска клеветничка пропаганда«. Уредио Др. Бранко Миљуш. Винзор, Канада, 1970. стр. 28. (187) Пол Лабе, Историја једног младог Србина. Превео Др. С. Варићак. Загреб 1919. Оригинал: Paul Labbé, Histoire d’un jeune Serbe 1918. (l88) Meyers kleines Konversationslexikon in sechs Fänden. 1908. (189) Турски научењак o српском народу и бх. муслиманима. Босанска Вила од 15. и 30. септембра 1899. (190) Виктор Новак, Вук и Хрвати. Београд 1967. САН. (191) Serben. Schweizer Lexikon in V Bänder. VI Band. Zürich 1948 sub voce. ЛИТЕРАТУРА за V главу (1) Marx-Engels, Was soll aus der europäischen Türkei werden. New York Tribune, 1853. (2) Karl Marx und Friedrich Engels, Gesammelte Schriften 1852—1861. Herausgegeben von N. Rjasaпоff. I Band Stuttgart 1917. S. 168.
(3) J. Ph. Fallmereyer, Welchen Einfluss hatte die Besetzung Griechenlands durch die Slawen auf das Schicksal der Stadt Athen und der Lanschaft Athika. Stuttgart 1835. J. Ph. Fallmerayer, Geschichte der Halbinsel Morea während des Mittelalters. 1836. II Band. S. XIX. (4) Baron Joseph Eötvös, Ueber die Gleichberechtigung der Völker Oesterreichs ... (5) Barthelemy-Sylvestre Cunibert, Essai historique sur les Révolutions et l’Indépendence de la Serbie depuis 1804 jusqu’à 1850. Tomes I et II. Leipzig 1855. (6) Hermann Wendel, Der Kampf der Südslawen um Freiheit und Einheit. Frankrurt/Main, 1925. (7) Marx-Engels, Gesammtausgabe, Moskau-Leningrad, Bd. 7, I Abteilung. (8) Hermann Wendel, Der Marxismus und die Südslawenfrage. Im Buche: Aus der Welt der Südslawen. Berlin 1926. (9) Johan Weber, Eötvös und die ungarische Nationalitätenfrage. München 1966. Südosteuropäische Arbeiten 64. (10) Freiherr von Czoernig, Ueber die Ethпоgraphie Oesterreichs. Sitzungsberichte der kaiserlichen Akademie der Wissenschaften in Wien. Phil.hist. Classe XXV Band, III Heft 1857. S. 303. (11) Anton Springer, Geschichte Oesterreichs seit dem Wiener Frieden 1809. I u. II Teil, Leipzig 1863, 1865. (12) Fran Maurer, Eine Reise durch Bosnien die Savaländer und Ungarn. Berlin 1870. S. 67, 69. (13) I. G. Kohl, Reise nach Istrien, Dalmatien und Montenegro. Erster Teil, 1851, Seite 64. (14) I. G. Neigebaur, Die Süd-Slawen und ihre Länder in Beziehung auf Geschichte, Cultur und Verfassung. Heipzig 1851.
(15) Eugène Pittard, Les Peuples des Balkans. Esquisses anthropologiques. Paris-Neuchatel. S. Annо. (l6) Gilbert in der Maur, Die Jugoslawen einst und jetzt. I—II Band. 1936. (17) Gerhard Gesemann, Die serbo-kroatische Literatur. Handbuch der Literaturwissenschaften. 1930. (18) Emile Haumant, La nationalité serbo-croate. Annales de Geographie 15 janvier 1914. (19) Hermann Bahr, Dalmatinische Reise, Berlin 1909. (20) Carlo Sforza, Jugoslavia, Milaпо 1948. (21) Karl Kautsky, Berlin: Jugoslawiens Aufstieg und Svetozar Marković. »Der Kampf«. Wien 1923. (22) Dalmaticus, La Question de la Dalmatie. Genève 1918. — La lettre de Seton Watson publiée par le Pall Mall Gazette du 15. décembre 1916, en réponse à un article du nationaliste italien Raffaele Piccoli. P. 279/80. (23) Ferdo Sišić, Korespodencija Rački-Strossmayer. Knj. I—IV. Zagreb 1928—1931. Izdanje Jug. akademije. (24) Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена. »Космос«. Београд 1939. (25) L. von Südland, Južпоslovensko pitanje. Prikaz cjelokupпоg pitanja. Preveo s njemačkog Fedor Pucek. Zagreb 1943. Izdanje Matice Hrvatske. (Original: Die südslawische Frage und der Weltkring, Wien, 1918). (26) Vjekoslav Klaić, BOSNA, Podaci o zemljopisu i povjesti. Sabrao ih i predao Vj. Kl. U Zagrebu 1878. (27) Gerhart Wolfrum. Die Völker und Nationalitäten. Osteuropa Handbuch. Band: JUGOSLAWIEN. Köln-Graz 1954. (28) F. Kanitz, Donau, Bulgarien und der Balkan. I Band. Leipzig 1875.
(29) Friedrich von Hellwald, Neue Schriften über die Türkei. Deutsche Revue. II Jahrgang, 1875. S. 310 ff. (30) Das illyrische Dreieck, »Das Ausland« 1842. S. 1402. (31) Alexander F. Heksch, Die Donau von ihrem Ursprung bis an die Mündung. Eine Schilderung von Land und Leuten des Donaugebietes. Wien 1881. (32) Meyers Reisebücher, Türkei und untere Donauländer. IV Auflage, 1892. (33) Heinrich Geizer, Vom Heiligen Berge und aus Makedonien. Leipzig 1904. (34) K. Roth, Geschichte der christlichen Balkanstaaten. Sammlung Göschen 1907. (35) Paul Dehn, Die Völker Südosteuropas und ihre politischen Probleme. Halle an der Saale, 1909. (37) Gerhard Kutzscher, Zum Serbisch-bulgarischen Völkerkampf, Zeitschrift für Geopolitik, III Jahrgang 1926, II Halbband, S. 762 ff. (38) Hyppolyte Desprez, Les Questione Sociales dans la Turquie. Revue des deux Mondes. 1. juin 1848. (39) George Guibal, Les Bulgares, Revue de Géographie 1877. P. 161. (40) Henry Barby, La guerre serbo-bulgare. Bregalnitza, Paris, 1914. (41) Henry Barby, L’Epopée Serbe, L’agonie d’un peuple. Paris 1916. (42) Edm. Spenser, Travels in the European Tyrkey. Ed. Spensers Reisen in die europäische Türkei. »Das Ausland«, 1852. (43) V. Jagić, Berlin; Ueber die Sprache und Literatur der heutigen Bulgaren. Deutsche Rundschau, III Quartal 1880. (44) Ватрослав Јагић, Спомени мојега живота. II део (1880—1923). Београд 1934. САН. Стр. 252/53. (45) Н. Hinković, Les Yougoslaves. Leur passé, leur avenir. Conférence faite à l’Ecole d’Anthropologie, le 4 avril 1916. Revue anthropologique. Juin 1916. Paris.
(46) Der Völkerprozess der Magyaren und Kroaten. Weimar 1848. (47) Felix Kanitz, Das Königreich Serbien und das Serbenvolk... I—III Band. Leizpig 1904—1914. (48) August Heinrich Kober, BALKAN. Jena 1924. (49) Joseph Лreček, Geschichte der Bulgaren, 1876, S. 215. (50) W. Al. Maciewski, Slawische Rechtsgeschichte. Aus dem Polnischen übersetzt von F. J. Buss, 4 Theile. Stuttgart-Leipzig 1835—1839. (51) Rudolf Stritzko. Ein Balkanbild von einstens. Oesterreichische Rundschau, 15. Juli 1917. (52) Jan Kollar, Ueber die literarische Wechselseitigkeit zwischen den verschiedenen Stämmen und Mundarten der slawischen Nation. Pesth 1837. (53) Ami Boué, La Turquie de l’Europe. Tomes I—IV. Paris 1840. (54) René Milet, Du Danube a l’Adriatique... II Les Races. Revue des deux Mondes, 15 mai 1889. (55) Graf Hermann Keyserling, Das Spectrum Europas, V Aufl. 1931. (56) Nicolò Tommaseo, Dizionario Estetico, diverse edizioni, s. voce Serbi. (57) Džordž Makoli Travelijan, »Poпоvna poseta Srbiji«,»Savremeni Pregled«, sveska za mart 1915. (58) Spiridon Gopčević, Die Türken und ihre Freunde und die Ursachen der serbisch-bulgarischen Erhebung. Wien 1878. (59) Edmund Stillman, BALKAN, Life-Länder und Völker. Time-Life International (Nederland) 1965. Aus dem englischen übersetzt von Uve Gewecke. (Original English language edition 1964). (60) N. Tommaseo, La Questione Dalmata riguardata ne’ suoi nuovi aspetti. Zara 1861. (61) Артур Џ. Еванс, Кроз Босну и Херцеговину пешке током побуне августа и септембра 1875. Ca историјским прегледом Босне и освртом на
Хрвате, Словенце и стару Дубровачку књижевност. (Оригинал на енглеском 1876). Превео Милутин Дрецун. Сарајево 1965. Библиотека »Културно насљеђе«. (Штампано у једино дозвољеном писму БиХ, у хрватској латиници.) (62) Johann Georg Reissmüller, Kroaten haben es schwer... Frankfurter Allgemeine Zeitung, 19. Sepotmber 1970. (63) Виктор Новак, ВУК И ХРВАТИ, САНиУм, Посебна издања књига CLXVII, одељење друштвених наука књига 62. Београд 1967. (64) Charles Kamber, Kardinal Tisserant i Hrvati: List »Danica«, Chicago 23. kolovoza 1967. (65) Beleške. »Naša Reč«. London, nоvembar 1970. (66) A. N. Pypin und V. D. Spasovič, Geschichte der slavischen Literaturen. Nach der zweiten Auflage aus dem russischen übertragen von Traugett Pech. Aitorisierte Ausgabe. I, II und III Band, Leipzig 1880. (67) Izvještaji Leroj Kinga, Hrvatska Zora. München, kolovoz 1960.
С АДРЖ А Ј Страна Предговор……………………………………………………………………...5 IV. ОСТАЛЕ (ДУХОВНЕ) ОСОБИНЕ СРБА ..............................................11 25. Описи Срба у средњем веку…………………………………………….12 26. Срби пребегли на аустријску територију ...............................................23 27. Срби пребегли под млетачку власт …………………………………….32 28. Српски устанци и српска држава XIX века у повоју………………….34 29. Описи Срба у обновљеној српској држави XX века…………………..42 30. Описи Срба Црне Горе XIX и XX века ..................................................57 31. Описи Срба Бокеља……………………………………………………...60 32. Описи Рашана одпре 120 година………………………………………..66 33. Описи ранијих Босанаца и Херцеговаца ................................................68 34. Страни писци о Србима XIX века уопште .............................................71 35. Страни писци о Србима XX века уопште ..............................................84 36. Срби у Другом светском рату и доцније ................................................99 37. Лексикони и енциклопедије о Србима XIX и XX века………………109 V. СРБИ И ДРУГИ НАРОДИ……………………………………………...115 38. Упоређења Срба и Хрвата……………………………………………..116 39. Упоређења Срба и Бугара……………………………………………...132 40. Упоређења Срба са осталим њиховим суседима……………………..139 41. Упоређења Срба са више различитих народа………………………...147 Литература
Литература IV главе………………………………………………………..152 Литература V главе………………………………………………………...160
ЗАСЕБНА ДЕЛА ПРОФЕСОРА ЛАЗЕ КОСТИЋА ОБЈАВЉЕНА У ЕМИГРАЦИЈИ ДО СРЕДИНЕ 1972 ГОДИНЕ I. Дела из српске културне историје 1. ИЗ ЊЕГОШЕВИХ ДЕЛА. Анализе и интерпретације. Поводом стогодишњице Песникове смрти. Чикаго 1952. Издање Паландачића књижаре. Укоричено у платно. Стр. 220 осмине. 2. ПРАВНИ ИНСТИТУТИ У ЊЕГОШЕВИМ ПЕСМАМА. Издање библиотеке «Српска Мисао» у Аустралији, св. 4., Мелбурн. 1958. Стр. 160 осмине. 3. РЕЛИГИОЗНО-ФОЛКЛОРНИ СТАВ ПЕСНИКА ЊЕГОША. Поводом 150-годишњице рођења Песниковог. Виблиотека «СВЕЧАНИК» свеска 37. Минхен 1963. Стр. 240 осмине. 4. ЊЕГОШ И ЦРНОГОРЦИ. Поводом стопедесетогодишњице Песниковог рођења. Просветна библиотека Српске народне одбране у Канади. III. књига. Хамилтон 1963. Стр. 72 велике осмине. 5. ИЗ СРПСКОГ ВЕРСКОГ ЖИВОТА. Збирка расправа. Библиотека «Свечаник», Немачка. Св. 32. Минхен 1961. Стр. 198 осм. 6. ВИДОВДАНСКЕ БЕСЕДЕ У КАНАДИ И АМЕРИЦИ 1958. године. Хамилтон 1958. Издање «Канадског Србобрана». Стр. 46 велике осмине. II. Дела из националне историје Срба
7. СРПСКА ИСТОРИЈА И СРПСКО МОРЕ. Збирка расправа. издање библиотеке «Српска Мисао» у Аустралији, св. 15. Мелбурн 1963. Стр. 153 осмине. 8. СТРАНА МИШЉЕЊА О СРБИМА У БОРБАМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ 1912—1918. Специјално издање Билтена Српског Национално-Културног Клуба у Швајцарској. Број 28 Билтена. Књига прва засебних монографија. Берн 1962. Шапирографирано издање, стр. 37 ин фолио. 9. КРИВОШИЈСКИ УСТАНАК 1869. ГОДИНЕ. Хамилтон, Канада 1959. Приватно издање Милоша Ковача из Кривошија, стр. 56 велике осмине. 10. СТОГОДИШЊИЦА ПРВОГ КРИВОШИЈСКОГ УСТАНКА (1869— 1969). Историјска и правна расправа, Издато трошком два Кривошијанина: Милоша Ковача из Калифорније и Милоша Самарџића из Канаде. Минхен 1970. Страна 256. III. Заштита српских духовних вредности 11. О СРПСКОМ ИМЕНУ. Мишљења странаца (Конјектанеа) Издање Српске народне одбране у Аустралији, Месни одбор — Мелбурн, св. 2. Мелбурн 1965. Стр. 52 осмине.
12. О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ. Изјаве странаца. На успомену Вуку Ст. Караџићу поводом стогодишњице његове смрти. Просветна библиотека Српске народне одбране у Канади. Хамилтон 1964. IV. књига. Стр. 60 велике осмине. 13. КРАЂА СРПСКОГ ЈЕЗИКА. Културно-историјска студија. Издање пишчево. Баден (Швајцарска) 1964. Стр. 100 осмине. 14. ЋИРИЛИЦА И СРПСТВО. Културно-историјска студија Свеска I: Повезаност ћирилице и Српства. Издање Америчког института за балканска питања. Књига 8. Чикаго 1963. Стр. 80 осмине.
15. ЋИРИЛИЦА И СРПСТВО. Културно-политичка студија Свеска II: Угрожавање ћирилице и њена одбрана. Издање Америчког института за Балканска питања. Чикаго 1960. (Штампано у Мелбурну, Аустралија). Стр. 260 шеснаестине. 16. СИСТЕМАТСКО РАСРБЉАВАЊЕ СВЕТОСАВСКЕ ЦРКВЕ. Правна и политичка разматрања. Издање Српског културног клуба «Св. Сава». Чикаго 1963. Стр. 124 велике осмине. 17. О ЗАСТАВАМА КОД СРБА. Историјска разматрања. Минхен 1960. Издање пишчево. Стр. 100 велике осмине. 18. СТРАНЦИ О СРПСКИМ НАРОДНИМ ПЕСМАМА. Колектанеа. Издање библиотеке «Српска Мисао* у Аустралији, св. 17. Мелбурн 1964. Стр. 207 осмине. 19. СРБИ У ОЧИМА СТРАНАЦА. Колектанеја. I књига. Швајцарска 1968. Страна 208 осмине. Издање пишчево. 20. СРБИ У ОЧИМА СТРАНАЦА. Колектанеја. II књига Швајцарска 1972. Страна 168 осмине. Издање пишчево. 21. У ОДБРАНУ КРАЉЕВИЋА МАРКА. Одбијање хрватских напада. Специјално издање Билтена Српског Национално-културног клуба у Швајцарској. Књига друга. Берн 1963. Шапирографско издање. Стр. 38 ин фолио. 22. У ОДБРАНУ КРАЉЕВИЋА МАРКА (Одбијање хрватских напада.) Друго попуњено издање Српског национално-културног клуба у Швајцарској. 1968. Страна 40 ин фолио. 23. НАЦИОНАЛНИ СТАВ СРПСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ. «Српски емигрантски списи» св. I. Мелбурн, Аустралија 1959. Стр. 82. Шапирографирано.
IV. Обрана српске националне територије (Територијално-етнографски проблеми) 24. ПРОСТОРНИ РАЗМЕШТАЈ СРБА У ПРОШЛОСИ И САДАШЊОСТИ. — Збирка: Обим Срба и Хрвата, I. књига. Минхен 1965. Страна 184 осмине. Издање пишчево. 25. СПОРНИ ПРЕДЕЛИ СРБА И ХРВАТА. Чикаго 1957. Издање Америчког института за балканска питања, књ. I. Стр. 520 осм. укоричено. 26. ЧИЈА ЈЕ БОСНА. Мишљења страних научника и политичара о етничкој припадности Босне и Херцеговине. Торонто (Канада) 1955. Издање часописа «Братство». Стр. 88 вел. осмине. 27. ШТА СУ СРБИ МИСЛИЛИ О БОСНИ. Политичко-историјска студија. Национални проблеми Босне и Херцеговине. Књига V. Издање пишчево, Торонто 1965. Стр. 128 осмине. 28. ВЕРСКИ ОДНОСИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ. Демографскоисторијска студија. Национални проблеми Босне и Херцеговине. Књига I. Издање пишчево. Минхен 1965. Стр. 176 осмине. 29. ЕТНИЧКИ ОДНОСИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ. Историјска и етнополитичка студија. Национални проблеми Босне и Херцеговине. Књига II. Трошком пишчевим уз обилату помоћ Михаила Д. Милановића. Швајцарска 1967. Страна 256 осмине. 30. Изливи Хрватске мегаломаније. ИСТОРИЈСКА И СЛИЧНА «ПРАВА» НА БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ. Историјска, правна и политичка студија. Национални проблеми Босне и Херцеговине, књ. IV. Трошком пишчевим уз кнежевску помоћ Гаша Кнежевића. Баден (Швајцарска) 1968. Стр. 312. 31. КУЛТУРНЕ ПРИЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ. (УДЕО СРБА У КУЛТУРИ БиХ.) Културно-историјска и културно-политичка студија. Национални проблеми Босне и Херцегорине. Књига VI. Трудом пишчевим уз шчедру помоћ Михаила Д. Милановића, Швајцарска 1961. Стр. 320.
32. О СРПСКОМ КАРАКТЕРУ БОКЕ КОТОРСКЕ. Цирих 1961. Издање пишчево. Стр. 160 осмине. V. Персонално-етнографски проблеми 33. НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У СРПСКИМ ПРЕДЕЛИМА. Демографско-етнографска студија. Торонто 1961. «СРПСКИ ПРОБЛЕМИ», Серија националних списа I. свеска. Издаје Српски културни клуб «Св. Сава», Канада. Стр. 80 осмине. 34. СРПСКА ВОЈВОДИНА И ЊЕНЕ МАЊИНЕ. Демографскоетнографска студија. «СРПСКИ ПРОБЛЕМИ». Серија националних списа. II. свеска. Издаје Српски културни клуб «Св. Сава*. Канада. Торонто 1962. Стр. 112 осмине. 35. НОВЕ ЈУГОСЛАВЕНСКЕ «НАРОДНОСТИ». Демографскоетнографска студија. «СРПСКИ ПРОБЛЕМИ», Серија националних списа. III. свеска. Издаје Српски културни клуб «Св. Сава» за Канаду. Торонто 1965. Страна 112 осмине. 36. КАТОЛИЧКИ СРБИ. Политичко-историјска расправа. «СРПСКИ ПРОБЛЕМИ», Серија националних списа. IV. свеска. Издаје Српски културни клуб »Свети Сава* Канада. Торонто 1965. Страна 120 осмине.
37. НАУКА УТВРЂУЈЕ НАРОДНОСТ Б-Х МУСЛИМАНА. Етнографска студија. «СРПСКИ ПРОБЛЕМИ*, Серија националних списа. V. свеска. Издаје Српски културни клуб «Св. Сава* за Канаду. Торонто 1967. Страна 128 осмине. (У исто време III. књига «Националних проблема Босне и Херцеговине). VI. Државни проблеми Срба 38. СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА. Политичка студија. Књига I: Начелна разматрања и Етнички и територијални проблеми. Хамилтон (Канада) 1957. Издање пишчево. Стр. 160 вел. осмине.
39. СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА. Политичка студија. Књига II: Државно-правни моменти. Хамилтон 1959. Издање пишчево. Стр. 208 велике осмине. 40. СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА. Политичка студија. Књига III: Спољно-политички и војни аспекти. Хамилтон 1961. Издање пишчево. Стр. 170 велике осмине. 41. СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА. Политичка студија. Књ. IV: Противници и присташе Југославије. Хамилтон 1969. Издање пишчево. Стр. 160 велике осмине. 42. КАКО БИ ИЗГЛЕДАЛА ТРЕЋА ЈУГОСЛАВИЈА. Планови самозваних државника. Приватно издање Милутина П. Бајчетића и Лазара Ђ. Стојшића. Хамилтон 1965. Стр. 92 велике осмине. 43. КОМУНИСТИЧКО ТАКСИРАЊЕ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ. Етнополитичка студија. Збирка: «СРПСКИ ПРОБЛЕМИ*. Серија националних списа. VI свеска. Издаје Српски културни клуб «Св. Сава» у Канади. Торонто 1969. Стр. 432 осмине. VII. Српско-Хрватски одиоси 44. ВЕКОВНА РАЗДВОЈЕНОСТ СРБА И ХРВАТА. Издање Српске народне одбране у Аустралији, Месни одбор — Мелбурн 1964. Стр. 82 мале осмине. 45. КОЈИ СУ ГЛАВНИ И ОСНОВНИ СРПСКИ ЗЛОТВОРИ. Срппскохрватски односи последњих година. Свеска прва Торонто 1953. Издање Српске народне одбране у Канади. Библиотека «Српска књига». Стр. 87. 46. МЕГАЛОМАНИЈА ЈЕДНОГ МАЛОГ И НЕСКРУПУЛОЗНОГ НАРОДА. Српско-хрватски односи последњих година. Свеска друга. Хамилтон 1955. Издање СНО у Канади. Библиотека «Српска књига». Стр. 87. Обе ове последње књиге — 45 и 46 — изишле су под псеудонимом Др. Л. П. Поповић.
47. ОБМАНЕ И ИЗВРТАЊА КАО ПОДЛОГА НАРОДНОСТИ. Српскохрватски односи последњих година. Свеска трећа. Хамилтон 1960. Издање СНО у Канади. Библиотека «Српска књига». Стр. 152. 48. О ОДГОВОРНОСТИ ЗА УБИЈАЊЕ СРБА У ПОСЛЕДЊЕМ РАТУ. Српско-хрватски односи последњих година. Свеска четврта. Библиотека «Српска књига» СНО у Канади. Хамилтон 1963. Стр. 72 велике осмине. 49. КО ЈЕ КРИВ ЗА ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА У «НДХ». Правна и социолошка расправа. Издање пишчево. Швајцарска 1972. Страна 276 осмине. 50. СТЈЕПАН РАДИЋ. Серија портрета «Врли хрватски мужеви*. Портрет I. Јужна Аустралија 1972. Фотомеханички умножено. Издаје Српска народна одбрана у Аустралији, Публикације II коло, св. 7. Страна 32 кварт формат. VIII. Хрватски историјски подвизи 51. ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА. I. књига. Подвизи Хрвата у 17. веку (Тридесетогодишњи рат). Чикаго 1953. Издање Српске народне одбране у САД. Стр. 61 осмине. 52. ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА. II. књига. Подвизи Хрвата у 18. веку: Шлески ратови и Седмогодишњи рат. Чикаго 1955. Издање СНО у САД. Стр. 45 осмине. 53. ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА. III. књига. Четрдесет и осма. Хамилтон 1956. Издање СНО у Канади. Стр. 104 велике осмине. 54. ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА. IV. књига. Подвизи Хрвата кроз векове. Хамилтон 1958. Издање СНО у Канади. Стр. 88 велике осмине. 55. ПРИМЕРИ ХИЉЕДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА. V. књига. Подвизи Хрвата у Другом светском рату изнети од њихових савезника. Издање СНО у Канади. Хамилтон 1967. Стр. 190 велике осмине.
56. ИСТИНА О ХРВАТСКОЈ ТИСУЋЛЕТНОЈ ДРЖАВНОСТИ. Историјско-политичка студија. Чикаго 1967. Издање Америчког института за балканска питања. Стр. 148 осмине. IX. Разии списи 57. МИ И ОНИ. Разликовања у српској емиграцији. «Српски емигрантски списи», Св. II. Баден, Швајцарска 1969. Офсет репродукција типоскрипта. Стр. 88. 58.DIE WAHLBETEILIGUNG IN DЕN VOLKSDЕMOKRATIEN. Estratto dаi „Studi in onоre di Corradо Gini" (voi. 2). Università деgli studi di Roma. Institиto di Statistica деlla Facoltà di scienze statistichе, dеmografichе ed attuariali. P. 31. 59. ИЗЈАВЕ ПРИЗНАЊА ПРОФЕСОРУ ЛАЗИ М. КОСТИЋУ. Изводи из писама. Минхен 1966. Стр. 164 осмине.
